Милутин Бојић Песме бола и поноса (1917) by Дамир Живковић

Милутин Бојић

ПЕСМЕ БОЛА И ПОНОСА 1917.

Садржај 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32.

КРАТАК ЖИВОТОПИС УВОДНА РЕЧ НА ОБАЛАМА ЈАДРАНА ОДЛАЗАК ХЕРОЈИ ЖЕНЕ НЕРЕЧЕНЕ МИСЛИ УСУД БЕЛО УСИЈАЊЕ НЕОЧЕКИВАНИ БЕЗ УЗВИКА КРШТЕЊЕ ВЕЧНОСТИ ДОШАО ЈЕ ЈУЛИ НА ДРИМУ ПЕТРОВДАНСКА ВИЗИЈА ЈЕДИНСТВО СВЕТИЊЕ ХРАМ САМОСВЕСТ БРАТСКОЈ КРВИ ТУЂОЈ КРВИ ПРЕД ОБЕЋАНОМ ЗЕМЉОМ СТРАЖАРИ СЕВЕРНИ БОГОВИ МЕЋАВА КРОЗ ПУСТИЊУ БЕЗ ДОМОВИНЕ СЕЈАЧИ НА ОСТРВУ НЕРАНЏИН ЦВЕТ БЕЗ УЗВИКА ПЛАВА ГРОБНИЦА

Милутин Бојић - живот и дело Милутин Бојић се родио на рубу новог и старог времена, на раскршћу новог и старог Београда, 7. маја (19. по грегоријаском календару) 1892. Београд је тада имао тек нешто више од 50.000 становника. То што се Милутин Бојић родио у занатлијској породици градског порекла, са психологијом радника и смислом за истрајни рад, биће од великог значаја за његов живот и књижевно стварање. Он је одрастао у радној и стваралачкој атмосфери, провео у њој своје детињство и младост, формирао своју личност. Он је живео и растао у Београду и развијао се заједно са њим. У градској средини се изграђује специфична градска психологија која ће бити од пресудног значаја за његов поглед на свет. О ПОРОДИЦИ Милутинов отац Јован се доселио у Београд из Земуна у време босанско-херцеговачког устанка. По породичној традицији, Бојићи су се у Србију доселили из Босне, нешто пре Првог српског устанка и настанили се у једном месту у горњој области Западне Мораве, северозападно од Ибра. У „Антропогеографији Ваљевске Тамнаве― помињу се две куће Бојића, досељене у другој половини XVIII века из Подгорине. Милутинови Бојићи славе Светог Јована Крститеља. За време српске катастрофе 1813. године пребегао је у Земун, као многе српске избеглице, и прадед Милутинов. Тамо су се родили његов деда Ђорђе и отац Јован (18541911). Служећи мађарску војску у Коморану, Јован Бојић се посвађа и потуче са једним подофициром и из страха од казне побеже у Београд, где је и раније често долазио. Био је обућар, папуџија. Његов занат је био уносан посао, а он је брзо стекао велики број муштерија и релативно брзо дошао до своје радње и „квалификације да се жени―. Оженио се Софијом, по мајци Барјактаревић, честитом девојком из имућне занатлијске породице Богојевић из Панчева. Отац Софијин је био чизмар, један брат касапин, а други „бирташ―. Породица Богојевић се доселила за Чарнојевићеве сеобе из Тетова и настанила у Бечкереку (Зрењанину), где је и данас има. Софијин отац Јован, доселио се у Панчево као дечак. Тамо се родила и Софија (1864-1915). У Сремској улици број 4 Јован Бојић је имао продавницу, у дворишту радионицу са двадесетак момака, калфи и шегрта, а на спрату стан, у коме су се родили Милутин и остала деца. Милутин је био најстарији, а после њега су рођени Јелица (1894), Даница (1896), Радивоје (1900) и Драгољуб (1905). Милутин Бојић се родио на рубу новог и старог времена, на раскршћу новог и старог Београда, 7. маја (19. по грегоријаском календару) 1892. Београд је тада имао тек нешто више од 50.000 становника. То што се Милутин Бојић родио у занатлијској породици градског порекла, са психологијом радника и смислом за истрајни рад, биће од великог значаја за његов живот и књижевно стварање. Он је одрастао у радној и стваралачкој атмосфери, провео у њој своје детињство и младост, формирао своју личност. Он је живео и растао у Београду и развијао се заједно са њим. У градској средини се изграђује специфична градска психологија која ће бити од пресудног значаја за његов поглед на свет. ШКОЛОВАЊЕ Школовање је започео 1898-1989 у Теразијској основној школи. По одлично заавршеној основној школи, отац га 1902. уписује у први разред реалног одсека Друге београдске гимназије, којој је 1898. била прикључена београдска Реалка. Од 1905. Бојић је ученик осамостаљене Реалке, а не гимназије. У новембру исте године породица Бојић се преселила у кућу у Хиландарској улици број 24-26. Према сећању песниковог млађег брата Радивоја, имање Бојићевих се налазило на уласку у београдску Палилулу, било је пространо, са широким лицем и великом дубином. Иза куће је била башта са око стотину разних воћки. У тој кући песник је проживео своје дечаштво и младост, изузев две

године изгнанства, цео свој прекратки живот. Са млађим братом 1907. на пољани званој Баталџамија, присуствује свечаности постављања темеља зграде Српске народне скупштине. Већ тих година, Милутин почиње да објављује своје песме и краће критике и студије у школским листовима али и у Скерлићевом и Гроловом Дневном листу, где је примљен као најмлађи сарадник. По обичају тог времена, није смео да се потписује правим именом и презименом док не прође матурски испит. Почетак 1908. обележила је Анексиона криза. Као да је цео Београд поврвео на протестник митинг. Криза је решена дипломатским путем , али је та страсна борбеност остала да траје годинама. Рађала се вера да ће Србија, у савезу са пријатељским државама, моћи да оствари свој сан. У таквој атмосфери млади Бојић посвећује се ангажованом новинарству, пише у Дневном листу, Делу, Венцу, Пијемонту, Српском књижевном гласнику. Кад су избили Балкански ратови, он је дописник из новоослобођених крајева, сведок је стварања Балканског савеза, али и његовог краха. Бојић је 1910. завршио Реалку са одличним успехом. Ослобођен је полагања испита зрелости. И више од тога, он је своју зрелост засведочио низом литерарних радова, које је као реалац читао и коментарисао на састанцима удружених литерарних и ђачких дружина, где је брзо стекао углед као један од најталентованијих младих писаца. По завршетку Реалке уписао се на математичко-педагошку грушу Филозофског факултета. Ослобођен је војске због слабе телесне грађе. Напоредно са школским програмом, Бојић је савлађивао своје приватне програме: учио је стране језике, проучавао светску књижевност и пратио њене савремене токове, понирао у историју филозофије, основе психологије и савремене психоанализе, одушевљавао се позоришном уметношћу. Већ тада је редовно пратио позоришни живот. У првим деценијама XX века још није било радија и телевизије и Народно позориште је било једно од централних културних светионика Београда. Премијере у овом позоришту биле су значајни датуми у животу Београда. Историјска и савремена врења и кретања у животу и друштву Бојић је хтео да посматра са универзалног становишта и ствара синтезе које ће излазити из оквира датог историјског тренутка и националних међа, које ће бити утемељене на свељудске и опште опруге. Ту концепцију и психоаналитичку методу откривамо код њега у првим његовим песмама и драмама, визијама и евокацијама. Цео његов даљи развој кретао се у том правцу. Трага за суштином појава и догађаја, покрета и праваца. Проучава Библију, дела Виктора Игоа, Ничеа, Бодлера, Ростана, Ришпена, Толстоја, Мерешевског, Чехова, Ибзена, Вајлда, Фројда... Своје радове објављује у најугледнијим нашим часописима и листовима. У мају 1911. му умире отац и цела породица тада упире очи у њега.

ОДЛАЗАК У РАТОВЕ Наредне две године, 1912. и 1913. Балкански ратови му намећу нове обавезе и невоље. Учесник је Балканских ратова. При свему томе, путује у ослобођене јужне крајеве и пише путописе, белешке и епиграме, песме, књижевне и позоришне рецензије и блиставу историјску драму „Краљева јесен―. Јован Скерлић поздравља његову појаву и истиче га

као нов таленат. У историју српске књижевности улази једна рана младост изванредног заноса и ерудиције. 10. октобра 1913. по старом календару у Народном позоришту у Београду игран је Бојићев комад у стиховима „Краљева јесен―. Такође је примљена и његова друга драма „Госпођа Олга―. Двадесетједногодишњи песник доживео је огроман успех. Нов начин приказивања нашег средњег века, у звонком стиху, у доброј режији и доброј игри глумаца, примљен је као велики догађај за домаћу драму. Исте године упознаје и девојку Радмилу коју ће искрено заволети. Почетком 1914. београдски књижар и издавач Светислав Цвијановић објавио је 48 Бојићевих песама. Скерлић се похвално изражава о Бојићевој песничкој збирци у „Српском књижевном гласнику―. Одзив јавности био је невероватно жив. Јован Скерлић увео је младог песника у своју чувену „Историју новије српске књижевности―. Убрзо песник дубоким болом и узбуђењем доживљава вест о смрти Јована Скерлића и аустријску објаву рата Србији. У лето 1914. сукоб Аустроугарске и Србије прерастао је у Светски рат. Милутин Бојић је напустио Београд са српском војском, да се више никад у њега не врати. Услед ратних опасности сели породицу прво у Аранђеловац, па затим у Ниш, где при Врховној команди обавља дужност цензора. Уређује дневни лист „Гласник― у којем објављује велики број чланака. У Нишу објављује и свој еп „Каин―, чији је тираж бугарска војска запленила и уништила. 3. фебруара 1915. у Нишу је умрла Бојићева мајка Софија, која му је у аманет оставила четворо сирочади. Осећање националног поноса и висока патриотска свест одлучили су да узме са собом млађег брата и пође у изнгнанство, а сестре и најмлађег брата остави код својих рођака у Краљеву, одакле су доцније прешли у своју кућу у Београд. А изгнаници су се упутили преко Куршумлије, Приштине, Призрена, Косовске Митровице и Пећи, уз Руговску клисуру и преко Чакора према Скадру и даље до Крфа, камо је Бојић стигао једва жив. Ход српске војске и избеглица кроз кланце, клисуре и мочваре Црне Горе и Албаније описао је песник у чланку „Србија у повлачењу―. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. У јануару 1916., пролазећи кроз Албанију, у Драчу написаће оду свом вољеном Београду, песму „Сингидунум―: Ноћас сам те снио, престонице бела, Китњасту и младу у сутону. Златна На тврђави твојој зрцају се платна. Горди сведок моћи и крвавих дела. Сањао сам твоје торње и кубета И свечану холост, што врх тебе клизи, Докле у даљини по стењу и низи У сутону сивом живот цвета... СТВАРАЛАШТВО У ИЗГНАНСТВУ По доласку на Крф 1916. једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун. После кратког предаха и опоравка на Крфу, Бојић је наставио да ствара. Био је свестан да му од живота остаје још само година дана, како сам у једном писму казује. Завршава „Урошеву женидбу―, пише сонете, песме, препеве и започиње „Вечну стражу―, широко замишљену епопеју, чије делове објављује у „Српским новинама―, које су 7. априла почеле да излазе у Српској државној штампарији, основаној марта 1916. на Крфу. Бојић ради у Министарству унутрашњих послова, у Српској државној штампарији, пише за Српске новине... Збирку песама „Песме бола и поноса― објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница― посвећена страдању српских ратника. И сам песник је лично гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Ускоро, целокупна наша војска, која се затекла у Албанији, превезена је на Крф. Почетком јесени 1916. Бојић своје једномесечно одсуство проводи у Француској где је

последњи пут видео своју вереницу у Ници и брата у Тулону. Том приликом одлазио је на обданицу до Лозане и Женеве, где се срео са својим пријатељима. У јануару 1917. премеште је са Крфа у Солун као чиновник Министарства унутрашњих дела, добротом Љубомира Јовановића, где је 28. јуна 1917. објавио своје „Песме бола и поноса―, а у њој и чувене стихове посвећене хиљадама Срба патника, што су после повлачења умрли на острву Видо и подаље обале сахрањени у мору. Стихове Плаве гробнице, тих дана изговарани су као речи молитве: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом! Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада... Књига је изашла из штампе крајем јуна 1917. У Солуну је августа исте године избио велики пожар, који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка „Песме бола и поноса―. Почетком септембра 1917. Милутин Бојић је пренет у Војну болницу. 8. новембра 1917., на Митровдан, после пет-шест недеља, песник је преминуо у Солуну у болници од милијарне туберкулозе у својој двадесетпетој години, придруживши се сенима својих вршњака и другова по перу, Милана Луковића, Проке Јовановића, Милоша Видаковића, Велимира Рајића, Милутина Ускоковића, Николе Антуле, Владислава Петковића Диса... Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани читао је књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. посмртни остаци Милутина Бојића пренети су у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробинца 39, трећи ред). Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини. Иаоко је живео само 25 година, Милутин Бојић је оставио неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али, није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.

Уводна реч Rome n'est plus dans Rome; elle est toute ou je suis. Corneille (Sertorius) Псалмопевче, где си, да са златних жица Твој псалам зазвони, Да уз тужни јецај прекоморских тица У тугу зарони? Вај, гуслари, где сте, да звук ваше струне Тешки очај људи, Што данима трпе бод трнове круне, Под храстом загуди? Да певате размах орлова уморних, Но који не клону, Већ крвавом пеном, сред рогова зборних, Крсте васиону! Још несвенут ловор крв њихова шкропи, А прсију пламен Пут кроз глечер ствара и сметове топи И го стапа камен. О, дајте ми снагу и десницу чвршћу! Суза глас мој мути: Преко речи, што ми од ужаса дршћу, Јава тек се слути. Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем. Да из срца даднем Сав бол и сав понос и, кад их изречем, Кô лист свео паднем. Али глас мој залуд кроз гробља вас вапи. Мој смер ће да каже Онај, што еп вечит морем врућих капи У јамбове слаже. 1917

На обалама Јадрана

Ког изгледаш са обала, стара? »Чујеш море како стене плаче? Брујања му смех и сузе значе. С њим се моја душа разговара.« А зар деце не имаде, стара? »Три ми сина бране Царства међе. Тамо, где је душман био пређе, Сваки од њих зид челични ствара.« Где су они, да ли знадеш, стара? »Један спава у битољској равни — Ту, где леже гробови преславни: Мртав чува славу Господара.« Где је други, да ли знадеш, стара? »Брегалничке обале га крију. Над њим црни орлови се вију: Слом костију до небеса пара.« А најмлађи, је ли он жив, стара? »Иди тамо, где се север плави, Иди светим моштима се јави: Тамо трећи вечно се одмара.« Па што скриваш онда сузе, стара? »Слушај песму горостасних вала! То је химна слободних обала: С њом се тужна мајка разговара.« 1914

Одлазак Крвава поља позлаћена славом Расплакана су остала за вама Засута чађу и разорном лавом, Здробљеним гвожђем и мртвим главама. Кроззимску поноћ, којом очај веје, Кроз вијор, кланце, сметове и воде, Корачаш мукло, док се судба смеје, Корачаш мукло, поробље и роде. Но нигде јаук, ни роптање гласно, Ни тешки уздах да проломи горе. Да ли што браниш сваку стопу часно И што још памтиш ловорике скоре? Чујеш ли јаук што ти земља шаље? Чујеш ли жене како болно цвиле? Знаш ли да значи сваки корак даље Збогом кулама што су твоје биле? Голгота чека. Знаш ли њој да греду Путови твоји маглом завијени? А врагови ти покров слави преду! Из тешка сна се, о мој роде, прени. А ти ме гледаш мирна;без бојазни, И вера краси твоју главу бледу, И збориш: »Чему разговори разни? Јер вратићу се у истоме реду, Поново ведар, васкрсао, смео, Са новом крвљу охолом и здравом, Срешћеш ме горда, кô што си ме срео, На пољанама позлаћеним славом.« 1915

Хероји И сваке ноћи заридају стене И сваке ноћи расклопе се плоче, Хероја мртвих поворка се крене Хуму, са кога први поход поче. Без речи држе они мукло веће, Нечујна молба кроз поноћ проструји И, докле љубе крваво распеће, Кроз њину душу клик прошлости бруји. И чују своје фанфаре и трубе И виде своје победничке венце И земљу мачем избраздану љубе И жуде нових победа првенце. Но не питају кад ће доћи они, Јер знају: земљом која сада спава, Да вековима муњу вихор гони, А она пати, мре и васкрсава; Вековима се гроб до гроба ниже И крај свакога ловор шуми холо; Јер чују да се древне хорне ближе, Химном мртвачко да заглуше коло; Јер чују тутањ с далеких обала И њин се вапај с кликом химне слива. И кришом струне спремају гусала За славу сунца, које земља снива. Стог' сам плач њихов звон поруге скрива. 1916

Жене Јато жена гробљем блуди крадом, Ћутке гази, да мртве не вређа, И низ жутих воштаница ређа, Док децембар јауче над градом. Скамењене крај крстача, неме. Хладно вече у срж се увлачи, Али мало мраз и тама значи, Јер за њих је умрло и време. Нигде звука, нигде једног крета, Смрзла суза низ образ не тече; Ни уздаха, да знак Живог рече: То се грле два замрла света. Само ветри једноставно цвиле Тугу, што је срце жена скрива. А планина планину дозива: — Велике су као што су биле! 1912

Неречене мисли Боже отаца наших, Господе деце моје, Што си ме оставио и у прах све ми сруши? Звоници моји мртве место часова броје, И пред олтаром твојим моја се јетра пуши. Градови моји леже кô развалине старе, Житнице моје пустош, а дворце сумор краси, Џелати друмом блатним спаљују и крстаре, У затрвеном куту свети се пламен гаси. Боже отаца наших, видиш ли моје кћери? Најслађе то је воће и цвет за гозбе гнусне. Ако сам грешан, њином чедношћу грех не пери; Већ окужи им недра, већ разгубај им усне, Унакази их, Творче, да њина тела млечна За вино мог крвника не буду бистра купа. Авети нека буду и чудовишта речна, На један кикот њихов, да враг мој косе чупа. Невиној деци не дај, да очај крв им мори, Утробу мајке своје и дан свој да прокуну. Милошћу снова ноћних тешки им дан одмори. Не дај, да на крв оца, на кости браће, пљуну. Не дај, да остарина сина се свог одриче, Веру у пород згази, уздање да погребе! Човек је за ме мртав, демон ме к себи виче; Дај ми, сред бола мога, да верујем у Тебе! 1916

Усуд Чекао си, можда, да грозна арена Мој оборен палац види и признање; Но ја, кô што не знам за ташт пљесак жена, Не знам ни за пораз, ни за покајање. Крвав песак шкрипи, пена се беласа И пишти у кожи разбуктала смола, Гледалаца ред се све већи таласа, Куд мој хитац крене и колена гола. Јер ја нисам призор свечаности гниле, Науљена лица да кроз смарагд мотре Крет сребрног мача и руха од свиле, Где се име палог кô кап блата отре; Већ је крик живота моја дрска праска; Незнано, за борбу моје раме вично, Не познаје шта је забава и маска: Столећима играм ја позорје слично. Ни најезда жрвањ не сагњечи мене, Збуњен нисам болом, ни заморен чином; Ја сам син и отац гомиле црвене, Ја се китим зовом и не дичим крином. Ја пољубац враћам рођеном Голготом, А за удар зуб мој саму јетру кида, Да смрвљеном врагу мелем пружим потом. Ја сам онај што се смеје када рида. Можда многих, или то је моја купа, Из које пијући не знам да се дичим. Можда то кроз мене зборе расе скупа, Или, неразумљив, сам на себе личим. 1917

Бело усијање Попали и сруши, разби' и разори, Полупај и скрши, роби и однеси И испричај сунцу о оном што јеси, Да о твоме делу звезда звезди збори. Ја плакати нећу над кулама палим, Ни у пустом дому тугованке плести, Јер не можеш собом небо ми одвести, А ја знам на песку дићи Јерусалим! Јер ветар слободе мој сан је и срећа, Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем. А он тамо струји, где ја стег свој вијем И расте из моје мишице и плећа. Муке нису муке, туга туга није Данас, кад се дани ожиљцима броје, Јер дворови данас на плећима стоје, А слађе но нектар модар јед се пије. Данас шеве наше крвави су врани, Јер небеса шаљу страхоте пожара, Да нараштај нови псалме од њих ствара: Да нам оду спева, Бог нас патњом храни. 1917

Неочекивани Слатких уста беле одалиске, Поиграјте врх мека броката, Нек се распу од смарагда ниске... Ко удара звекиром на врата? Медовине дај, слуго, и вина! Песме, цуре! Бисер вам је плата, Хоћу гитар и звук мандолина... Ко удара звекиром на врата? Крши окна! Кроз прах ноћног вела Дај ми цвасти мирте и граната: Опија ме мирис младих тела... Ко удара звекиром на врата? На пут нећу! Не лупајте, страже! А до смрти још је много сата, Да ме мртви на пијанци траже!... Ко удара звекиром на врата? Ако робље мучи гвожђе брава, Знаш пресуду. Не тражи Пилата! — Господару, Лазар васкрсава: Лазар бије звекиром на врата. 1917

Без узвика Ни чудног ни новог за нас нема више, Све су земље нама и драге и сродне; Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише, Бесмо мирни, као усред земље родне. Отаџбина наша са патње је знана, Лутајући ми је носимо у себи; Она је у крви наших вечних рана, И, кушам те, судбо, такву је погреби! Зато нама нису океани страни, Ни гробови старих умрлих столећа; Мирни смо на гозби у светској дворани И кад небрат пије мирис нашег цвећа. Ми, као литија, лутамо с трубама Од кута до кута, од града до града, Час сами, час с децом, стадом и љубама, Носећи стегове и власти и пада. Понављамо скалу што познасмо рано, Скалом судбе, којом други једва мили; Зато нама данас ништа није страно, Чини нам се, свуда већ смо једном били. И кад разгрнемо пепелишта снова, Стари ће се дани уз реч да помену: Слушаћемо ватру и веселост њену, Кô домаћин што се вратио из лова С песмом, с којом јутрос у планину крену. 1917

Крштење вечности Непомична Вечност озбиљна и хладна Избраника бира, да му венац стави, Док Заборав, као аветиња гладна, Народе и дела прождире и млави. И векови тако промичу и трну, На избрано чело не ставља се митра, Народ за народом у дубину црну Губи се, и Лета славом му се титра. И поноћи једне, сред тутњаве ломне, Ватрен поглед Вечност устави за тренут На мој народ, жељан тихе среће скромне: Од погледа тога клону кô цвет свенут. И зачу се: »Ти си мој избраник верни! За те није слава чежњиве тишине, За те су алеми, врхунци безмерни, Тебе ћу крстити водом величине!« И започе страшно, крваво крштење, Да се створи символ страдања и вере; Кад се кô кап кише сноси искушење, А ништавна срећа кô стег прљав дере. Окадити треба сваку стопу смрћу И прелити крвљу сваку сузну груду. На жртвеник нек се стари венци згрћу, Рад' новог крштења да спаљени буду. Кô избраник ретки и месија тражен Са ускликом ми се поносимо, холи; Син вечности ми смо, син који се воли, Јер крштење Вечност врх нас данас проли, Да нам дадне име и скиптар оснаже. 1916

Дошао је јули Ено је боса, забраном се краде, а образом јој игра сенка с грања, и топла недра и мишице младе чекају жудно твоја миловања. Зенице светле траже очи твоје, а усне влажне жедно сунце пију; вапај и патња за њу не постоје, јер руке к теби сањиво се вију. Чека те тако ко виноград зрели, да слави врућу јесен бербе ваше, спомен на сутон, када сте се срели збруњени прве искапивши чаше. Она те чека, а ти јој понеси чаробну песму преброђених вода и буди охол на оно што јеси: велики псалм повесничких ода. Она те чека у загрљај чедан. Не тражи ловор ни покличе дуге. У своме царству ти ћеш бити један: цар свога врта, а незнан за друге. Без алемова, у суром оделу ти нећеш круна с којих сјај се смакне, јер ти ћеш вечност осетити целу кад свеже ране усницом ти такне. На недру њеном, у коси и оку наћи ћеш венце свих светова скупа, газићеш руже на сваком кораку презрив и велик. Јер ко пуна купа она те чезне у поноћ дубоку.

На Дриму Сунчаним пољем сав зелен и леден Јуриш у пустош, где црно бусење Поздравља мразним криком шупље стење, Над ким је покров од челика сведен. Мог Светог Краља памтиш ли, бољаре, И крвав пораз татарскога Кана И одрубљену главу Тамерлана, Краљевске ловце, царске соколаре? Разблудни, млади џине, реч ми реци! Али ти хучиш снажним громом жудње, Као у доба лутања и блудње, Кад су ти пришли наши груби преци. Пуст и дивљачан кроз кланце си рио У сутон Царства пун дима и плача, Кô и сад кад се с Победом корача: Сад осмех кријеш, ко што јад си крио. Горди смо тобом, јер твој шум нам годи, Оштар, кô поглед орла који вреба. И док пратимо лет твојих галеба, Завет отаца крај нас хучно броди У твојој хладној и зеленој води. 1913

Петровданска визија Пучина спава огрнута дахом Уморне ноћи задиханог лета, Што небо златним обасипа прахом; И тешко дишу сазрела дрвета. А седи монарх узбуђено шета И слуша шумор са далеких њива, Кô тмули уздах неког другог света, Окован како у помоћ призива. И он се сећа фанфара и труба, Што језом туђе стресале су дворце, И славе, што је са победног стуба Цвећем његове засипала борце. Тад, кô изаткан паучином ноћном, У дугој бради и с руком на мачу, С порфиром, круном и у ставу моћном, Срете га Деспот, и реч му се зачу: »Зар не сећаш се да путем изгнања Кô сенка твоја ја сам те пратио, Кô бледи символ вере и уздања, Кад јецао си и кад си патио? Јер ти си одблес мојих болних дана: И ја сам, негда, без престона стола, Лутао преко вода и пољана, Кад судба мач ми у срце забола. И цео народ чуо сам да цвили И тешке ланце врелом сузом роси. Сунце из дечјих зеница су пили Крвници моји у скерлетној чоси. И видео сам разваљена села, Храмова мојих спаљена кубета И дворац који поруга је сплела И поља, како пожар врх њих цвета. Чух врисак жена на заблудном пиру И јаук деце на врху мачева, Чуо сам цео народ да запева Над крвљу која кључа у кондиру.

Не поклекнувши, горд са своје вере, Скупљеном крвљу пољане обојих, И видех, враг мој стегове да дере И ковитла се од удара мојих. И ја сам воде пребродио, што су Вриштале, када крст изгнанства добих. Вратих се, ратну размахнувши косу, И расух кугу и неман раздробих. Али, вај, твоје не имадох среће! Усамљен бејах, без друга и брата, Ослоњен на свој мач и своје плеће, Дрхтаве руке и рањена хата. О, како ти си велик и пун славе Окружен венцем младих оклопника И колом деце поносне и здраве, А жељне части и ратнога клика! Мој враг је био сунце што се пење, Нов талас који пени се и брише, А твој противник кô лишће јесење Последњом снагом сок свог срца сише. А, кад сам куле разорио надне, Капије тешке разбио и кврге И нове химне пропојао складне Аждаји чељуст смрвивши и шкрге. Ког имао сам, да мој мах замени, Да створи бедем, уставу и гребен? Два сина слепа што блуде кô сени И трећег — авет и леш непогребен. А твоје стопе, твоју главу седу, Крв твоја прати набујала, врела: За тобом песме младих дана греду И блесак твога подмлађена чела. И као вијор мачева се креће За том младошћу што мами и коси Јато орлова свежих, што полеће И осмех зоре у очима носи.

Обојици нам бол набора лица. Слична је судба, но с другим свршетком: Твој мучен народ поздравља Врбица, А мој награђен би Великим петком!« И изгуби се у том светлом часу Утонув негде у зелена недра, А пучином се мрка сенка расу Чемпреса шумног, маслине и кедра. И Монарх Седи те ноћи румене Чуо је како са горе га свете Трубама горде поздрављају чете И дижу, као фаланге збијене, Заставе старе, кроз крв пронесене. 1916

Јединство Једним истим болом све плачу планине, Истим болом цвиле дубраве и стене, Сумор стреса горе и пропланке њине, Туга пахне поноћ и мирисе њене. Ни стопе под сунцем, ни стопе без јада! А широка поља жрвањ страха бразда, Крв лије с чокота зрелих винограда, А сунце се рађа, да бол сјајем разда. Стог погребном језом све туђе пољане И сва мора туђа и сунца нас срећу, Стог никада кикот да размахом плане: Само црне руже у косу се мећу. Великим јединством сви најдаљи кути Збратимљени истим јауком и патњом Виде: циљу једном раштркани пути Збирају их чудно пред великом пратњом. И пред покојником све идоле слиће Наш ум у кип један гордога кумира; У његове очи утиснута биће Тугованка цела, што је коб одсвира. И кад ново сунце проспе бакар њиме И заигра поноћ плес сребрног звука, Кô расцветан бокор ружа, после зиме, Свиће се врх њега венац славолука. Велико јединство стопило је чудно Све звукове разне и све песме стране: Само једна химна закликтаће жудно, И лечиће јаук и све болне ране Поглед једног ока, што, вечито будно, Утрће осмехом сузу пре но кане. 1916

Годишњица Сумор се тешки улицама гусне Кô магла, муњу што у недру скрива, Да буром шине и потопом пљусне Преко долина и спаљених њива. А с трошних кула сат потмуло вапи, Казаљке дршћу и звоник се стреса. Олован пролом пун лешева зјапи И дим се диже с покошених леса. Све чудном стрепњом обвијено слукти Поноћни тутањ Године што тече И зврји, хита, прождире и хукти, Додиром звона да рок грозни рече. У плавом велу аветиња модра Врх гробља игра наопако коло Крај попрсканог мртвачкога одра И пустог Дуба, што још шуми холо И слуша игру помамну и вриску Мрачан и ћутљив, пун скривеног беса, И чује песму познату и блиску, Што играчицу следиће сред плеса. Још игра траје и занос оргија, Казаљке журе и клепећу браве, Гвоздена плоча гробница се свија Под маљем Деце што дробе и млаве. ...Избија црни час године мука, А румен зоре подругљивим ликом Поздравља пусту долину јаука, Где скамењена од победног звука Авет се тресе са махнитим циком. 1913

Светиње Дајте ми први грумен земље свете, Да амајлија буде ми од зала, Да око њега злато се оплете, Да алем буде победног кимвала! Дајте ми прву кап светог кладенца, Да њоме видам бол дубок и велик, Да њом мирошем првога младенца, Што часних звона покренуће челик! Дајте ми први цвет са мојих њива, Да, пољупцима и сузом орошен, Остане вечит, и снага му жива Васкрсне дахом век један покошен! Дајте ми први зрак светог видика, Да њим разгоним мрак облака стравних, Дајте ми први звук светих звоника, Да њим заглушим запевке кукавних! Дајте ми ветра таласања прва, Згашене њима да разбуктим ватре, Дајте ми први укус часних мрва, Да њим горчина све глади се затре! Дајте ми, дајте тих светиња седам, Да сакупим их у храм новог дана, Олтару славе да их на дар предам, Да, кô Скинију, чувам их и гледам, Кад деца сунца буду крај њих збрана. 1916

Храм Господе, опрости, ако у час бола Видео сам мрку поворку демона Како јури хуком пиратских гондола Уз дивљачку лупу разбијених звона. Господе, опрости час слабости меке, Јер сам тада чуо да тужно шуморе Са планина мојих борови и смреке И скршене древне преклињу ме горе. Звало ме је цвеће и реке и села, Звали су ме к себи звоници и кости Праотаца палих за надљудска дела. Појми искушење, појми и опрости. Јер и у том часу храм твог величанства У моме је срцу литургију вио: Ја сам те славио кроз морска пространства, И где глас мој беше, храм твој ту је био. И с тим истим храмом у срцу скривеним Полазим на своја пепелишта часна; Твој крст је на моме стегу развијеном И збори: Недеља свршена је Страсна! 1917

Самосвест Буди горд на време повесничког суда, Кад стотина сиђе да крв одабира, Кроз лубање празне ликовања свира И згариштем створи врт вековног труда. Буди горд на доба орјашко, кад стара Јауче колевка, где се дробе мрави, И чека да Господ с маслином се јави У гвозденој мори очајног разгара. Буди горд у ове ноћи мучког лова, Што те судба позва да, сред страшног чина, Одиграш улогу распетога сина И препричаш повест неклонулог Јова. Буди горд што тобом трне олуј сморен, Што судбину твоју реч највећа прати: Кад се све добија, све се мора дати, Јер губитком раја свет је среће створен. Буди горд, годишта што ти име носе, Што на твом ће гробу унук ведар снити. А теби ореол најлепши ће бити Твоје у борбама оседеле косе. 1917

Братској крви Хајде у крај, где се Авесалом руга! Тамо леже кости твоје браће пале, Што поноћи сваке, кô у знак недуга, Дижу се и куну и плачу и жале. Тамо труну срца палих ти предака, А над њима порок срамно коло плете; Место воштаница, химне и бајака, Разривеним гробљем јетке псовке лете. Тамо леже кости моје браће часне, Што стуб славе подигли су собом, Кад нас Господ позва сред Недеље Страсне Да кап братског пића докажемо гробом. Мисао нас иста у те горе зове, Да тамјаном своје окадимо раке; Побусајмо гробља, која подсмех рове, Истоветних боја разавимо траке. Јер зову нас мртви, да крст часни виде Погребени дани некадашњег славља. Очитајмо тамо, оборивши џиде, Литургију, да је век веку понавља. 1917

Туђој крви I Са северних жала, где кроз сумор магле Звони ведра песма слободнога џина, Ви сте дошли југу, где се врбе сагле, Где плавило неба мути туга њина. О, ви што с далеких долазите страна, Радознало у нас упирете очи, Да ли знате јаук гора и пољана И о чему наше црно тле сведочи? Ви под сурим небом осмеха сте пуни, А нас под ведрином скрите сузе гуше, Нас који за украс вашој моћној круни Нисмо могли дати ништа — него душе. И ми зато данас побожно и мукло, Збуњени жртвама, погнули смо главе, Ми, стражари, које проклетство је тукло На друму којим се светови крваве. О, хвала за капи крви проливене! Авај, то је символ наших скромних гнезда, То је страшна повест борбе неречене, То је искра луче сред хучних најезда. Велики синови са далеких страна, Крв та оличење наше је судбине: Осмех сунца купљен врхом јатагана! О том зборе врбе. Чујте приче њине... II Велика је сенка са ваших визира Обавила наша препланула чела, Ловоре је ваша рука нам оплела И ране испрала кап вашег кондира. Ми смо са бујицом глечерског прамења Расипали, болно оборивши главе, Алемове скупе, и у луке плаве Дошли смо с магленог и крвавог стења.

Ми смо осетили ваш благослов путни, И бојазан, која наше боле чита, Лучом спаса да нам у сретање хита Уносећи вере у наш поглед мутни. Светла наша нада у челичном шлему Тајанствено ушав у зенице тмоле Расу нашим лицем сјај дивљине холе, А и стара чедност заблиста на њему. Спојило нас данас исто сунце части На истоме путу, са истим прегнућем, Обасуте кишом сапатничке страсти Испитане истом славом и чезнућем. Удружени данас ми смо срца сплели Вечито, кô да смо праиско ски знанци. Ево: ми смо сродни, кô и наши кланци, Кô душе вољених што се најзад срели! III Ваша цветна жала пена морска мије, У дубоком хладу загрљај се сања, А урвине моје леден вијор бије И мирисна младост нема миловања. Синовима мојим невесте сустене, А кћерима мојим драгани дрвета. Храм пропоји само мртве да спомене, А пољима мојим крвав зумбул цвета. У земљи се твој мермер Богу пружа, Са звоника твојих звук слобода кличе; Но знај, и ја знадем за вртове ружа, Ту, на истом пољу, где сад троскот ниче. Но ипак са песмом рађам се и гинем У земљи што вечно мре и васкрсава, Сижем небу, сунца да са њега скинем И падам у понор, где недохват спава. У тој чудној земљи, где се песмом плаче, Где се плачем пева, где се смрћу живи, Стоје моје куле од времена јаче

И споменик, ком се ни ругај, ни диви: Постоље од крви као од порфира, Као бели мермер низ лубања блешти, Место бронзе парчад здробљеног синџира, А место опела поздрав бојни трешти. Из чаробног врта стуба и аркада Твој победни поход у дô овај сиђе, Где коло сатира и витких дријада Очекује твоје раскошне квадриђе. 1917

Пред обећаном земљом Кô пред вратницама старога Канана Стоји један народ, после искушења, Озбиљан кô кедар свештеног Ливана И смирен ко верни у велика бдења. У очима му се рађа и огледа Низ градова древних, мора и врлети, А траг тешких брига чело исповеда, И усница чудно опрашта и прети. Под челичним шлемом подочница игра. Каменит и леден ка северу слукти. Прсти му се грче као канџе тигра, А крв скрива жељу да огањ разбукти. Патњама окупан, са библијском вером, Спрема да повељом попрсје украси, Писано крвавим и гвозденим пером Оном који му је прогрушао власи. Да пољупцем братским смртно га целива, Загрљајем да га открави од студи И да га успава сном што боле скрива: Да заспи и да се нигда не пробуди. Он чека, јер куца час великих дана, Он, ког нису могли ударци да сможде, Ни укочи коса мразева и слана, Кô пред вратницама древнога Канана Устремљен и спреман глас твој чека, Вожде! 1917

Кад будемо заједно Разгореле усне набубреле жедне, А набрекла прса прељуба разрива, Да сав пожар страсне, заносне и чедне Младости што кипи, сагара и снива Из пепла среће старим бесом плане! Лудо дршћу усне и магле се очи И траже, кад зора пољубаца гране, Да два разна бола сласт у понос сточи. У нама је понос самоуверења, Што кроз огањ хучи побединим хитањем, У њима је понос многотрпних бдења, Ћутање и наде за мајским свитањем; Усне наше носе мирис новог света, Дах жуђења дугог, жар успела циља, А на њиним прах је свих зима и лета, Туга нашег неба, чар нашега биља. И кад блесне тренут тог небеског споја, Страст ће васиону љубављу да зрачи, Вечни закон сунца огледаће своја У пољупцу, који епопеју значи. 1917.

Стражари Из борбе у борбу годинама ношен Цео један народ сласти губи редом И, несрећом шибан и бурама кошен, Још осећа младост и под косом седом. Надземаљски велик чари се одриче, Страст љубавног бола савлађује ледно; Он не слуша крв што из бедара виче; Пред његовим оком блиста сунце једно: Несамртно сунце, на жртвеник коме, Кô ватреном Богу пркосне Картаге, Приноси на жртву, док се копља ломе, Успомене, младост и тренутке драге. Том великом сунцу части свесно пружа Све дарове земне, мада зна шта вреде, И вели отменим кретом хола мужа, Пред његовим сунцем да сазвежђа бледе. И докле му Клио легенду испреда И васељена се грозничаво брине Чиме да увенча чедо Величине, Он вели: »Предање тако заповеда Стражи части, која до последњег гине.« 1917

Северни богови Дошли су млади са северних гора С мирисом снега и јелова иња И вером туге и облачних зора. И у раскоши јужнога растиња Кô ведре цуре Палестине, они Пили су пожар и небеса сиња, Секиром рили земљу што се рони, А тужном песмом плели венац снова. И док пољима њихов кикот звони, У њином оку блиста мир гробова И протежу се, кô сенке јаблана, Ликови хладних северних богова. И бише деца Светом Речју збрана. Синови Моћи костима су крили Дедовском крвљу поља покопана. И охоло су стег живота вили, - А увек тужне, тужне плели звуке И часно мрели у Беди и Сили. И стрпљиво су сносили пауке, Што пили су им крв боговског жара И Богу Себе пружали су руке. И, осамљени, крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова. И сад у оку њином се одмара Сен давно мртвих северних богова. (1913)

Мећава Бескрајна и бела пољана почива, Као мртав херој залеђена трупа, Коме бели покров ловоре прикрива. Све је пусто, као да клетва приступа. Кроз тишину гробну храстова и ива Ни погребно звоно не чујем да лупа. Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа сумаглица купа. Већ данима тако без промене све је: Ни цика, ни сузе у тој полутами; Чак ни небо да се руменом засмеје. И подне и поноћ једнолики, мукли. У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли. Само бели бездан пахуљице веје. (1915)

Кроз пустињу Лутасмо пустињом одмереним ходом Без огњишта свога, огољена раја, Али сумња нашим не застре се сводом. Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја. Не тражисмо да нам пошље заповести, Ни да Мојсеј плоче ломи разочаран, Нити у сутону утрнуле свести У стени је извор поуздања стваран. Пустиња је наша страшнија од оне Којом ишао је народ изабрани. Појени смо крвљу вриштеће Горгоне, Но сумњом нам нису затровани дани. И рекнеш ли ипак, да се мора стати, Учињено биће, јер судија ти си; Последњу кап крви бесно ћемо дати, Да се њом испишу грозни летописи. Но тада и твоје погрепшће се име; И тад залуд плоче слаћеш са Синаја. Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред сараја? Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915)

Без домовине Mисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати? Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати? Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена? Страх нас један зором кô опело буди, Страх један нас гони с помраченим видом, Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под стидом? Бол нас један зором као труба буди, Болом једним свака налита је чаша, Болом једним кришом плачу наше груди: Где су деца наша? ...Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш, где изгледа мати С неверицом сина. (1916)

Сејачи Kô луталице које клетве прате, С далеког југа, са судбином Јова, Ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова, Чекамо смели своја гробља нова. Кроз векове смо крв нештедно лили: Још ангорске су пољане румене И кланци Карста, што су крв нам пили: Једренске сени, стидом обливене, Панонске кличу ране затрвене. И још се редом наше кости сеју По острвима и у воде стране, У пустињама, где самуми веју, И хладној степи. И, кад сунце стане, С лешина наших сите беже вране. А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шаљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе. И кô Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле. И Васељена њива наша поста За семе части — које сунцу сиже. Господе, казне зар не беше доста? Време је жетви, дан косидбе стиже, Време да плоча с гробова се диже. Кô луталице, које патње прате. С чежњивог југа, са судбином Јова, Ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова. Спремни смо гробља да сејемо нова. (1916)

На острву Нечујно пучина примиче се хриду, Сањива у вео облачи се мрачни, Кô невеста бела, кад у чедном стиду Са трептањем чека на пољубац брачни. Озбиљних чемпреса нежна шапутања Прижељкују шумор кактуса и палме. А под густим хладом неранџина грања Млади љиљан пева богочасне псалме. Само наша душа у ту вечер страсти Мрка је и хладна кô недра дубина, Врх нас заман лоза просула је цвасти: Недирнут је гитар и пехари вина. И алге се ноћас љубе сред оргија И окреци поје своје мадригале, Само за нас тренут славља не избија И ноћ нам не поји љубавне кимвале. Јер нас хвата језа и северац свира Кроз недра, где чама на згариште седа, Јер храмови свети нашега свемира Остали су иза урвина и леда. Опраштајте зато наше речи грубе. Опраштајте клетве и пирујте даље. Хвала вам, што наше освежисте трубе, Нама које ветар у ваш кутак шаље. Ми ћемо отићи, носећи на шлему Срму ваших ноћи палу по гранама, А кад Господ дође, поверите њему Звук песама наших осталих за нама. Опростите, што смо уморни се стекли, Да ваш врт нам пружи сан и исцељења: Ми идемо куд су богови прорекли: Преко сланих гора путем васкрсења. (1917)

Неранџин цвет O, неранџин цвете мирисни и бели, И ми смо женици стигли из далека. Царске твоје ките судба нам додели, Јер невеста жудно на жалу нас чека. О, неранџин цвете, окити нам чела! Нисмо за плач дошли ни за покајање, Нити нас је судба за робље довела. Младенци смо, што су дошли на венчање! И невеста наша, Слава Победника, Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика, Чека га са стегом и трубама бојним. О, нераџин цвете, случајем не зови То знамење видно. О, заспи нас, заспи! Море, хучном риком брак тај благослови! Сунце, наше сунце, пухор златни распи! (1917)

Плава гробница Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом! (1917)