Збирка песама
ПОЕЗИЈА О ВЕЛИКОМ РАТУ
Садржај 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.
КРАТАК Душан Васиљев- Човек пева после рата Милош Црњански- Спомен Принципу Сима Пандуровић- Београд у ропству Јован Дучић- Аве Сербиа Владислав Петковић-Дис- Уздах са Дунава Војислав Илић Млађи- Војничко писмо Војислав Илић Млађи- Мати и син Војислав Илић Млађи- Заветна жеља др Рајса Војислав Илић Млађи- Златкова душа за декламовање (Из европскога рата) Војислав Илић Млађи- Пуковски свештеник Владислав Петковић-Дис- СПОМЕНИК Владислав Петковић-Дис- ЦВЕТОВИ СЛАВЕ Владислав Петковић-Дис- ПРОЛЕЋЕ 1915. ГОДИНЕ Владислав Петковић-Дис- ИДУ Владислав Петковић-Дис- ПОСЛЕ АЛБАНИЈЕ Владислав Петковић-Дис- МЕЂУ СВОЈИМА Милутин Бојић- Одлазак Милутин Бојић-Без домовине Милутин Бојић-Плава гробница Стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи на Зејтинлику: Стихови Војислава Илића Млађег на Мачков камен Владимир Станимировић
Душан Васиљев- Човек пева после рата Ја сам газио у крви до колена, И немам више снова. Сестра ми се продала И мајци су ми посекли седе косе. И ја у овом мутном мору блуда и кала Не тражим плена: Ох, ја сам жељан зрака! И млека! И беле јутарње росе! Ја сам се смејао у крви до колена, и нисам питао: зашто? Брата сам звао душманом клетим, И кликтао сам кад се у мраку напред хрли, И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров! А данас мирно гледам како ми жељену жену губави бакалин грли, и како ми с главе разноси кров; и немам воље – ил немам снаге – да му се светим. Ја сам до јуче покорно сагибо главу И бесно сам љубио срам. И до јуче нисам знао судбину своју праву – Али је данас знам! Ох, та ја сам Човек! Човек! Није ми жао што сам газио у крви до колена и преживео црвене године клања, ради овог светог сазнања што ми је донело пропаст. И ја не тражим плена: Ох, дајте мени још само шаку зрака И мало беле, јутарње росе – Остало вам на част!
Милош Црњански- Спомен Принципу О Балши, и Душану Силном, да умукне крик. Властела, војводе, деспоти, беху срам. Хајдучкој крви нек се ори цик. Убици диште Видовдански храм! Слави, и оклопницима, нек умукне пој. Деспотица светих нек нестане драж. Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи. Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве. О правди и победи светој нек умукне крик. Оцеви и браћа и сестре беху срам. Освети, мајци нашој, нек се ори цик. Раји, рити, диште косовски храм. А сунцу и манастирима угушите пој. Кадифе и свиле нек нестане драж. Јаук и гробље је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена.
Сима Пандуровић- Београд у ропству Откада те нисам видео, мој Граде На ставама мирним Дунава и Саве, Где сам своје дане проводио младе, Дане првих снова, љубави и наде. Сурова је бура преко твоје главе Прегрмела бесом свирепости слепе, Уништила с мржњом твоје ноћи плаве, Пролећа, лета и јесени лепе. Како си ми данас мрачан и орон’о! Ни пуста трага радосном животу; Варварин је груби злурадо ти дон’о Глад, ропство, беду, увреду, срамоту. Од завере мрачне на слободу људи Ти си мучки удар задобио први, Поносан и храбар, из твојих су груди Потоци потекли племените крви. Данас, ти си тужан и остављен скоро. И улице твоје и тврђава стара Пусте су, и њима одјекују споро Још само тешки кораци варвара. Ал’ плавом ноћи, када душе траже Утехе у миру што с висина дође, Дух слободе, поред оружане страже, Невидљиво твојим улицама прође; Одлази на старе бедеме, и стане Гледајући видик у нади и слутњи; Ослушкује дуго, докле зора сване, Удаљен у буру што бруји и тутњи. Јер далеко тамо хаос је крвави За слободу и за ропство, који хуји, И урла и бесни у свеопштој страви, У орканској ватри, страсти и олуји. Док уморне душе, без среће и наде, У немирном сну се растају од света Срамоте и ропства, мој поносни Граде, Дух слободе твојим улицама шета; И обиђе жртве што се у сну снаже Надом на слободу; и кад осмех стидљив Прве зоре сине на оне што траже Хлеба, – он је мин’о покрај мртве страже Бесмртан и миран, поносан, невидљив.
Јован Дучић- Аве Сербиа Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова. Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу. Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру. Вечна, Твој је удес писан на челу твог сина, На мач његов реч ти страшна, неизречна. Млеком своје дојке нас си отровала, У болу и слави да будемо први; Јер су два близанца што си на свет дала Мученик и херој, кап сузе и крви. Ти си знак у небу и светлост у ноћи, Колевко и гробе, у колевки сунца; Ти си горки завет страдања и моћи, Једини пут који води до врхунца. Ми смо твоје трубе победе и вали Твог огњеног мора и сунчаних река; Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.
Владислав Петковић-Дис- Уздах са Дунава На Калемегдану, посред старог града, Где Београд грле и Дунав и Сава, Једно Српче гледа земље наших нада, Што их тајно крије та даљина плава. Огромна равница пред њиме се пружа Несрећна и лепа, као српска туга, У тој земљи има и поља и ружа, Ал' слобода само тој се земљи руга. Столећима Србин у тој земљи живи, Ал' Немац и Мађар вечито га гоне, Једино се Србин тој земљи не диви, Јер његова звона само на плач звоне. Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни, Далмација, Босна - све то земље Срба, Ту је и Хрватска: свуд спомени славни, Чувају се тајно место српског грба. И док сунце греје Велику Србију, На Калемегдану док цвеће мирише, Српче стоји тако, сузе му се лију, И његово срце овако уздише: "О велике земље, о Српски Народе, Када ће и за те доћи живот прави? Што судбина крије буктињу слободе? Велико пролеће кад ће да се јави? С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара, Кад ће у бој поћи наше моћне чете, Да униште једном име господара, Који као тиран гуши земље свете."
Војислав Илић Млађи- Војничко писмо Очајничка битка... Крв... Оружја звека... Покличи... Плутони... Урнебесна јека... У топовском огњу брда и планине разривене пламте. Над хладне трупине побијених коња, мртвих витезова док, с криком, долећу јата гавранова, и крваво сунце док заходу бежи, тамо, на редуту, међ' хрпом мртваца, с образом на пушци, један јунак лежи. Погођен у срце зрном из шрапнела, лежи блед, осмехнут, крвава одела, а војничко писмо још непрочитано једним му крајичком вири из шињела. --"Мило моје дете", - пише сину мати "пиши нам, да л' борбе непрестанце трају. Овамо се чује да ће рат престати, и да ћете, опет, доћи родном крају. Ја на тебе, тужна, мислим непрестано, и Господа молим, и јутро и вече, да се вратиш мајци, материна храно, и да ми те писмо у здрављу затече. Оца више немаш, дете моје слатко. ономад, на пречац, у повратку с поља на путу је пао... Болов'о је кратко... Јуче је погребен... Шта ћеш... Божја воља. Берба ће почети чим Крстовдан мине. Виноград нам пон'о к'о никад до сада. Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине, нећемо га брати... Нека!... Има када... Дођи, али часно уздигнутог чела, да те могу с диком мојим сином звати. Поздрави сву момчад из нашега села, па остан' ми здраво! С Богом!... Твоја мати..." Затим две-три врсте руком добре жене: "Кад ће се, о Боже, свршит' војна ова!? Како си са здрављем? Сећаш ли се мене и дечице наше и домаћег крова? Деца су нам златна. Њих сад мама љуби, Тата је далеко... Тежак живот води... Дођи, тата, дођи!... Ради ничу зуби. Јова учи. Мића почиње да ходи. Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе, и устима малим дуго у њих пири, зачуђен у срдит, што се не угасе! Наш бостан, на брегу, високо над селом, Лагано дозрева' док зрикавци зричу, а у житу златном, за жетву сазрелом. препелице тако слатко пућпуричу! За обед, редовно, тешка срца седам, јер не видим тебе... То тишти к'о рана. Кад год воз војнички с прозора угледам, ја помислим: ти си... Поздрав... Твоја Ана." Најзад, другу страну, све до дна, захвата рукопис детињски, из огромних слова: "Љутим се на тебе, што не дођеш тата! Поздравља те много и воли - твој Јова..." --А тамо далеко, на ограшју тавном, док пукови кличу под тробојком славном, и крваво сунце док заходу бежи, на редуту тврдом, међ' хрпом мртваца, с образом на пушци, један јунак лежи. Погођен у срце зрном из шрапнела, лежи блед, осмехнут, крвава одела, а војничко писмо још непрочитано једним му крајичком вири из шињела.
Војислав Илић Млађи- Мати и син "Шта ћеш, старка, овде где куршуми лете, на пољани смрти, сред крви румене?" "Тражим мога Јову, моје мило дете, и носим му лепе чарапе шарене." "О, врати се, стара. Залуд журиш тако из далеких својих шумадијских страна: јединац ти, бако, оболео лако, и у Скопље пренет пре недељу дана." Забринута старка у Скопље се диже, преко безброј поља, брда и сувата, пречицама жури и напокон стиже, и закуца алком о болничка врата. "Ко је?" - чу се. - "Ја сам, ратникова мати. Родитељска љубав довела је мене. Тражим мога Јову, моје мило дете, и носим му лепе чарапе шарене." "Ту је!" - Она уђе и дршћући гледа све постеље редом што око ње стоје: "Боже, да л' је овде? Камо мога чеда?" Док одједном кликну: "Јово, очи моје!" "Како наши, дома? - пита син полако. Шта те нагна, нано, чак довде до мене?" "Здраво су. Не брини. Ја дођох, тек тако... и носим ти, ево, чарапе шарене. Да ти их навучем, дед' овамо брже. Носићеш их с диком, нек је слава Богу." - па покривач диже, ал' се хитро трже јер спази патрљке - одсечених ногу. Но уздржа срце да бол не потече и не даде сузи да из ока кане, већ покривач спусти и с поносом рече: "Жив ми био синко, и срећне ти ране!" Потом се јединцу наднесе над груди и бледу му главу оберучке узе и љубљаше дуго... Сви присутни људи посматраху ћутке и брисаху сузе...
Војислав Илић Млађи- Заветна жеља др Рајса Кад ми се овде, у земљи српској, Заврши стаза животних дана, Желим да моје срце почива Високо изнад Кајмакчалана. И заспао је с том топлом жељом И своје лепе очи за навек свео, Пошто је дао Србији драгој: Снове и младост и живот цео. Војислав Илић Млађи- Златкова душа за декламовање (Из европскога рата) Дивљи Азијати надираху бесно И сваки се звао: Вилхелм, Карл и Франац. Ал са бомбом брани Златко место тесно Златко Далматинац – батаљонски шанац. Тад са јероплана тресну дим на мини А Златко погледа румену хелису Он беше муслиман. Изговори мису. И предаде душу Буди на висини. Већ мишљаху хорде: извршен је прелом Погино је Златко, напред сад ко клинци! Ал Златкова душа кад то виде, синци, Без оклева једног растаде се с телом. И стаде на стражу, крај урвине ове! Неме страшне хорде, не верују оку: Бледа као сенка, с бомбама о боку Покојница душа, разгони Швабове.
Војислав Илић Млађи- Пуковски свештеник Рањен, заборављен, већ помирен с гробом, У крви је леж'о, с десницом на мачу, И смрт очекив'о... кад, одједном, зачу Глас тајанствен нечиј': „Сине, Бог је с тобом!" Гле, свештеник добри! „Нећеш бити робом"! Рече му и приђе кроз паљбу све јачу, Прихвати га нежно, диже на грбачу, И, к'о добри анђ'о, понесе га собом. И докле се, страшно, к'о бура, за њима Халакање чуло... и док облак дима Завијаше густо помрачени зреник, Са теретом својим, подрта одела, Ступао је хладно, под кишом шрапнела, Свечан и узвишен, пуковски свештеник...
Владислав Петковић-Дис- СПОМЕНИК Са очију мојих сан лагано иде, И душа се буди. И Док расте јава, Израсли гробови сад се лепо виде, К'о далека брда кроз поднебља плава. Нека чудна радост и ново буђење! Као да су дани страшни, али прошли, Као да су слава, рат и мучно бдење Били сан велики, да су из сна дошли. Све се то десило к'о у наглом хуку Пролетњих потока и надошле воде: Пет векова дугих, у црном јауку, Изгубили су се у химни слободе. Све се то десило са брзином река У име морала ове отаџбине: Као да је народ целог свога века Спремао се за то да слободно гине. Као измишљени да су били људи Са жртава својих и својих подвига! И ја питам себе, док се душа буди, Да л' доживех све то, ил' читах из књига. Од Косова плач је, Богу се вапије, Ал' нигде помоћи, свуда срца тврда: Сиђоше громови, падоше капије, Прогледаше људи, и поља и брда. И кад гледам воде, вароши и села, Земљу што изниче из крви синова, Чини ми се људска да то нису дела, Већ споменик давни минулих џинова. И још ми се чини, док ми душа сања, Да споменик живи, има живот дуги, Да данас силази у нова предања, Да спрема нараштај за споменик други.
Владислав Петковић-Дис- ЦВЕТОВИ СЛАВЕ Oни спавају сви до једног, редом, У плитком гробу, нескрштених руку, Без свог покрова и под тешком бедом, И труну мирно као у сандуку. Они спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима. Они спавају, ти наши синови, У својој крви, безбрижни к'о тићи, Заборављени к'о мртви кринови, И поносити к'о стари племићи. Они спавају по Балкану целом За добро туђе, за спас свог племена: Никад не беху са заставом белом Ти млади момци великог времена. Они спавају прости, без украса, И њине груди густи црви плаве; И док се губе из свог лепог стаса, Хумке им расту у цветове славе.
Владислав Петковић-Дис- ПРОЛЕЋЕ 1915. ГОДИНЕ Oпет нам је земља тешка к'о тамница, Помрчина густа насред груди лежи. И варош и вода, брдо и равница — Све је једно данас, све гробови свежи. Два вечита орла: слобода и сила, Запеваше песму крвавих открића; Два њихова јата небо су нам скрила: И падају очи и главе орлића. И падају очи к'о крунице цветне На ту земљу влажну што све мирно прима. Док цветају брескве, веселе и сретне, Свуда жалост иде 'ладна као зима. Које ли је доба ове ноћи црне? Изгледа дубина мрака да се губи. Каква млада звезда као птица прне, Подсети на светлост коју борба уби. Које ли је доба смрти и ужаса? Два прастара орла своја јата воде. И падају главе, лепе и без гласа, По путу што води престолу слободе.
Владислав Петковић-Дис- ИДУ Oчи им вире из гробнице страха. Без душе. Црни к'о подигнут гроб. Усне препукле од врелог даха. Над сваком главом надвила се коб. Уместо звона, ударају срца: Звоне на ужасе. У ваздуху лед. Невиност срећна пред понором грца. Старост поцрне, човек поста сед. А иду они, посланици пакла. Напред корача побеснео пир. Тресу се куће и падају стакла. И ноћ се спушта, и врисак, и мир. Замрле душе, само дршћу прсти, К'о снага где је тек забоден мач. Понека глава скривено се крсти. Још знак слободе детињи је плач.
Владислав Петковић-Дис- ПОСЛЕ АЛБАНИЈЕ
Tако нас остави слобода и срећа, Сан великих дана и победе хор. Место главу с венцем, поразе на плећа, А уместо мајке лепе као бор — Ми, синови њени, витезови стари, Деца смо несреће и лутања злог! Нечувене патње небо нам подари, Патње што не виде ни човек ни Бог. А били смо дивни ми, мезимци славе. Страх смо задавали душманину свом. Имали смо душу и крв расе здраве. А сад? Ко смо сада? И где је наш дом? Ено, по кланцима један народ цео Ради слику пакла — кожа је и кост. И корење једе као хлебац бео, А смрт му је радост, добродош'о гост. Гле његовог дома! Глад израсла свуда. Ту се чаша жучи испија до дна. Мру гробови светли, мре и света груда, Деца мру с осмехом крај мајки без сна. Све што год је им'о све је Србин дао. Сад без земље своје, ал' још за њу мре А мрак и црни ужас Отаџбином пао. Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај.” Нек чека! Јер иде сасвим доба ново, Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај.
Владислав Петковић-Дис- МЕЂУ СВОЈИМА У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади. Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже. И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече. идеш кући споро Улицама страха, и душа ти јеца. Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: ―Нека живе деца.‖ Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. А два наша цвета из четири рата У твоме су крилу, образе ти суше: ―Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?‖ У велике патње невино питање Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди... Напољу је видно, као пред свитање. К'о да ће се дићи гробови и људи. Скупила си сузе у косе детиње. Све вас гледам сада крај гозбе сироте. Лице ти се ведри: то душа светиње Љуби твоје чело, мој сјајни животе.
Милутин Бојић- Одлазак Крвава поља позлаћена славом Расплакана су остала за вама Засута чађу и разорном лавом, Здробљеним гвожђем и мртвим главама. Кроззимску поноћ, којом очај веје, Кроз вијор, кланце, сметове и воде, Корачаш мукло, док се судба смеје, Корачаш мукло, поробље и роде. Но нигде јаук, ни роптање гласно, Ни тешки уздах да проломи горе. Да ли што браниш сваку стопу часно И што још памтиш ловорике скоре? Чујеш ли јаук што ти земља шаље? Чујеш ли жене како болно цвиле? Знаш ли да значи сваки корак даље Збогом кулама што су твоје биле? Голгота чека. Знаш ли њој да греду Путови твоји маглом завијени? А врагови ти покров слави преду! Из тешка сна се, о мој роде, прени. А ти ме гледаш мирна;без бојазни, И вера краси твоју главу бледу, И збориш: »Чему разговори разни? Јер вратићу се у истоме реду, Поново ведар, васкрсао, смео, Са новом крвљу охолом и здравом, Срешћеш ме горда, кô што си ме срео, На пољанама позлаћеним славом.«
Милутин Бојић-Без домовине Mисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати? Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати? Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена? Страх нас један зором кô опело буди, Страх један нас гони с помраченим видом, Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под стидом? Бол нас један зором као труба буди, Болом једним свака налита је чаша, Болом једним кришом плачу наше груди: Где су деца наша? ...Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш, где изгледа мати С неверицом сина.
Милутин Бојић-Плава гробница Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!
Стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи на Зејтинлику: Незнани туђинче, кад случајно минеш Поред овог светог, заједничког гроба, Знај: овде су нашли вечно уточиште Највећи јунаци данашњега доба! Рoдитељ је њихов – храбри српски народ, Горостас у светској историјској војни, Који је све стазе искушења прошо, И чији су борци дивљења достојни. Падали од зрна, од жеђи и глади, Распињани на крст, на голготе вису, Али чврсту веру у победу крајњу Никад, ни за часак, изгубили нису. Благо потомству што за њима жали, Јер они беху понос своме роду, Благо и њима, јер су славно пали, За отаџбину, краља и слободу! Испред врата домовинских У победном своме ходу Изгибоше исполински За јединство и слободу, Њина дела славиће се До последњих судњих дана, Слава јату бесмртника! Мир пепелу великана! Стихови Војислава Илића Млађег на Мачков камен Незнани брате, кад путем наиђеш, За један часак застани у ходу, И сврати овде где спавају жртве, Из исполинске борбе за слободу. Поклон' се светој костурници њиној И опомен' се, затварајућ' врата: Да право значи више него сила, И да је Давид сурво Голијата. Владимир Станимировић „На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци, нећемо им никад стићи. Поздравите домовину, пољубите родну груду. Спомен борбе за Слободу, Нека ове хумке буду.―