Тужна принцеза и смешљиви принц by Дамир Живковић

Ана Њемога Колар

ТУЖНА ПРИНЦЕЗА И СМЕШЉИВИ ПРИНЦ

ПРВИ ЧИН СЛИКА ПРВА Двор краља Крунослава, краљице Мудросаве и принца Смешка. Крунослав, Мудросава и Смешко. Краљ у огледалу пажљиво прегледа круну на својој глави, скине је. На крају узме лупу, коју држи краљица Мудросава, и прегледа каменчиће у круни. Краљица му љутито ишчупа лупу из руке и разгледа њоме цвеће у вази. СМЕШКО: (Прегледа своје шаке, смеје се) Давно нисам видео нешто тако смешно. КРУНОСЛАВ: Да... још откако си малопре разгледао своје ципеле! МУДРОСАВА: (Крунославу) Хоћеш да ти поставим неколико питања? КРУНОСЛАВ: (Резигнирано) Изгледа да хоћу. МУДРОСАВА: Када се родио наш син? КРУНОСЛАВ: (Говори то са досадом, као добро научену улогу. Очигледно на та питања не одговара први пут) Пре скоро осамнаест година. МУДРОСАВА: Ко је тог дана дошао непозван? КРУНОСЛАВ: Зла вила. МУДРОСАВА. И шта је урадила? КРУНОСЛАВ: (Нестрпљиво) Зачарала је Смешка - ако се до свог осамнаестог рођендана ни једном не уозбиљи дуже од минута, никада више неће бити озбиљан. До краја живота ће се само смејати - без обзира на то шта се дешава. МУДРОСАВА: Бравоооооо, овај пут си на сва питања исправно одговорио. КРУНОСЛАВ: Наравно, кад ме сваког дана питаш то исто. А и Смешко не престаје да се смеје. Како бих могао на то да заборавим, сто му круна на мојој глави?! На позорницу достојанствено ступи Учитељ Мачевања. Стално продукује огроман број фраза и непотребних гестова. Кад га Смешко види, не може да се уздржи од смеха. УЧИТЕЉ МАЧЕВАЊА: Клањам се са поштовањем... моје поштовање... поздрављам оба ваша величанства... ваше узвишености ... ваше висости... и још И преузвишености... СМЕШКО: (Прекине га, гуши се од смеха) Доста, доста, не могу више да издржим! УЧИТЕЉ: Али зашто да престанем, принче, па смех је здрав?! МУДРОСАВА: Јел´ ти то тераш шегу са нама? Крунослав и Мудросава се у њега са чуђењем загледају, он се брзо уозбиљи. УЧИТЕЉ: Ах, не, ваше величанство. Заборавио сам, извините! Принче, идемо? Време је за час мачевања. Учитељ за време лекције прави смешне балетске фигуре које са мачевањем немају ништа заједничко. Смешко се смеје, не може да се брани нити ишта да уради. Смеју се и краљ и краљица. Али њих двоје брзо престану, а Смешко је легао на земљу и бацака се од смеха. Учитељ наставља са својим бравурама и тада, тако да Смешко не може да дође себи. КРУНОСЛАВ: Престани већ једном. Поред тебе би од смеха умро и најозбиљнији човек на свету. Какав си ти то учитељ?! УЧИТЕЉ: Одличан, са најбољим препорукама.

КРУНОСЛАВ: Коме си могао да се допаднеш овако неспретан? УЧИТЕЉ: (Избегне одговор, испусти мач) Почели су да праве лоше мачеве. Страшно жуљају. СМЕШКО: (Кроз смех) Оставите га на миру, није он крив што је тако смешан! Улази слуга Миша. Тужан је и замишљен. МУДРОСАВА: Шта је са тобом, Мишо? МИША: (Искрено) Заљубио сам се. СМЕШКО: (Почне да се смеје) То је смешно! Заљубити се! КРУНОСЛАВ: (Миши) Мишо, Мишо, шта ти је то требало?! То се обично лоше заврши. МИША: О не, не са њом! Она је тако лепа и паметна. КРУНОСЛАВ: Боље припреми вечеру док ја погледам своју збирку! (Пажљиво прегледа круне на полици. Прави нови распоред, ставља их на главу, брише са њих прашину) Недостаје ми само још једна, па да имам круне свих краљева и царева на свету. Не знам како да до ње дођем. МУДРОСАВА: Као и до свих осталих – узмеш резервну круну, а краљ то ни не примети. КРУНОСЛАВ: То знам, сто му круна на мојој глави, али како да то урадим овај пут? МУДРОСАВА: То ти питаш мене?! Ваљда се зна... (Разгледа изблиза његов нос кроз лупу) ... ко у овом дворцу стално нешто пита... прегледа... тражи... КРУНОСЛАВ: Морам да измислим како да дођем до круне краља Смехослава. МИ ША: (Кад се спомене име краља Смехослава, подскочи) Краљ Смехослав? Идемо код њега? Бићемо у његовом дворцу? (Нежно) Видећу Марицу? КРУНОСЛАВ: (Свечано) Мишо - то је одлична идеја! Додељујем ти за њу орден... хм... киселог краставца. МУДРОСАВА: Одлично, моћи ћу мало да проњушкам и у њиховом дворцу, овде већ све знам напамет!

СЛИКА ДРУГА Двор краља Смехослава, краљице Златице и принцезе Тугосаве. Смехослав, Златица, Тугосава и Марица. Тугосава седи и шмрца, око ње су гомиле папирних марамица и неколико лавора у које слушкиња Марица цеди мокре марамице пре него што их избаци. Краљица седи пред огледалом и мења огрлице на врату. Краљ игра шах сам са собом. Кад повуче потез викне „шах“ или „шух“. Окрене шаховску таблу и тако стално мења црне и беле фигуре пред собом. Повременио покаже прстом на неку фигуру и почне да се смеје. Партију заврши матом и победоносним узвиком. СМЕХОСЛАВ: Опет сам победио! (Окрене се према жени и ћерки, очекује од њих признање за добру шалу, јер је, у ствари, победио сам себе) Тугосава гласно зајеца. СМЕХОСЛАВ: (Обрати се Тугосави) Знам да си зачарана, али ипак не могу разумем... Како човек може да издржи да се никада не насмеје?! ЗЛАТИЦА: Боже како си досадан Смехославе. Стално то исто питање! Јако добро знаш да нас је на дан рођења наше ћерке посетила зла вила која није била позвана. А знаш и то да ју Тугосаву зачарала тако да остане заувек тужна - ако се до свог осамнаестог рођендана никада не насмеје. СМЕХОСЛАВ: (Уздахне) Знам... ТУГОСАВА: Како је то све тужно! (Шмрца, Марица прискочи са новом марамицом) Краљица Златица 4

проверава да ли је неко гледа. Марица управо отвара ново велико паковање папирних марамица А краљ студира фигуре на шаховској табли. Краљица скине са врата масивну златну огрлицу, погледа у неку јако дебелу књигу, направи неколико необичих покрета руком И у ваздух победоносно уместо златне огрлице дигне обичну огрлицу од стаклених перли. ЗЛАТИЦА: Успела сам! Коначно! СМЕХОСЛАВ: (Равнодушно) Шта си успела? ЗЛАТИЦА: Знам како да употребим нови рецепт. СМЕХОСЛАВ: (Одједном заинтересован и уплашен) Нови рецепт кажеш? ЗЛАТИЦА: (Веома поносно) Успела сам да променим злато у стакло. СМЕХОСЛАВ: Нееее! Мислио сам да бар у недељу нећеш увежбавати никакав нови рецепт! ЗЛАТИЦА: Ово ми није дало мира. Али сада сам, коначно, схватила! (Узима у руке нову златну огрлицу) Смехослав се баци на Златицу и ишчупа јој огрлицу из руке. Краљица узме златан свећњак. Сви за њом трче да јој га отму, чак и Тугосава. ТУГОСАВА: (Шмрца у трку) Како је то тужно кад нестане златна огрлица... СМЕХОСЛАВ: ТО јесте тужно! МАРИЦА: (И она два-три пута шмрцне) Најтужније од свега је што давно нисам видела Мишу. ТУГОСАВА: (Размажено) Ја сам ту да будем тужна, не ти! Некако успеју да ухвате Златицу и отму јој свећњак. Смехослав узме књигу са рецептима и листа у њој. СМЕХОСЛАВ: Био сам јуче будала када сам те убеђивао да не правиш торту од 24 спрата. Била би то ситница у поређењу са овим данас. Бррр, за шта све не постоје рецепти!!! (Сакрије књигу, али краљица види где). Сада ми је свега доста. Где је министар ручкова? На сцену долази Министар Ручкова. Нервозно се осврће у смеру из којег је дошао. Види се да су га ухватили у незгодној ситуацији. СМЕХОСЛАВ: Где си? МИНИСТАР: (Неубедљиво) Управо сам нешто... па сам хтео... али нисам могао... зато сам... ТУГОСАВА: Јој, несрећник, лаже а не уме! ЗЛАТИЦА: (Незаинтересовано, гледа у књигу коју је сакрио Смехослав, чека на тренутак да је опет узме) Није он несрећник, пре бих рекла да нешто спрема...

СЛИКА ТРЕЋА Пређашњи, Министар. Краљица златица узима у руке књигу рецепата. Нико то не примети. Сакрије се у угао и нестрпљиво листа. СМЕХОСЛАВ: Где је министар засмејавања? МАРИЦА: Такав министар на нашем двору не постоји. СМЕХОСЛАВ: Како је то могуће? МАРИЦА: Нисте га именовали. СМЕХОСЛАВ: (Брзо, службено наређује Министру Ручкова) Именујем те за Министра Засмејавања. Уреди да принцеза почне да се смеје! МИНИСТАР: Како? СМЕХОСЛАВ: Не знам, нисам ја министар засмејавања! ЗЛАТИЦА: Доведи кловнове! 5

МИНИСТАР: Били су овде прошле недеље, никакве користи од тога. СМЕХОСЛАВ: Сада ћеш наћи боље, тада си био само министар ручкова... Кад већ спомињемо ручак... Шта мислиш о томе да кловнове позовеш касније... Не бисмо ли прво могли да... (Молећиво) ... једемо?... ТУГОСАВА: (Са дубоким интересовањем) Спрема се ручак? МИНИСТАР: (Брзо) Да, поштована принцезо. (Шапатом, то је само њихова тајна) Припремио сам ваше омиљено јело... љуте папричице. Стално их имам при руци, знам колико их волите. ТУГОСАВА: (Израз њеног лица одмах постане још плачнији) Изванредно, од тога се увек одмах расплачем. Само пази да их не виде мама и тата, знаш да су нам то забранили. МИНИСТАР: (Стави прст на уста) Псссссст. Краљица је за то време очигледно нашла рецепт који ју је заинтересовао. Задуби се у читање. СМЕХОСЛАВ: (Дубоко размишља) Било би боље да прво дођу кловнови, после ћемо моћи да једемо на миру. МИНИСТАР: Мислим да неколико њих чека још од прошле недеље. Улазе три кловна, играју. Сви се смеју, само је Тугосава озбиљна. Расплаче се у тренутку када је нешто нарочито смешно. СМЕХОСЛАВ: Зашто опет плачеш?! ТУГОСАВА: Ни ови јадници још нису ручали, сигурно су гладни као ја! Краљ даје знак кловновима да наставе са игром. ТУГОСАВА: (Плаче још гласније) Погледајте како су обучени! Сигурно код куће немају ништа боље. Краљ само одмахне руком, краљица наставља са студирањем своје књиге. Министар пажљиво прати сваку промену на Тугосави. Кловнови и даље играју, али увек кад погледају у правцу Тугосаве њихова лица постају све тужнија. На крају и они почну да шмрцају, па је њхова игра још смешнија. Тугосавин израз лица почиње да се мења, као да се спрема да се насмеје. Краљ и краљица се, пуни наде, на њу устреме погледом. У том тренутку министар иза њихових леђа Тугосави покаже венац црвених папричица. Принцеза се одмах расплаче. Министар брзо опет сакрије папричице. Кловнови шмрцају, клањају се и одлазе. СМЕХОСЛАВ: А изгледало је да ће овај пут успети. МАРИЦА: Мени је овде нешто сумњиво. Кадгод принцеза хоће да се насмеје – као да се нешто деси... Као да се неко умеша. (Сумњичаво маше главом, загледа се у министра). Министар се прави да ништа не примећује. Поставља сто. Марица одлази. ЗЛАТИЦА: (Приђе краљу, умиљава се) Немој бити тужан, драги! Хоћеш да те развеселим, да ти покажем неки рецепт? СМЕХОСЛАВ: Не! ЗЛАТИЦА: Да те научим како можеш да се огледаш у задњој страни огледала? СМЕХОСЛАВ: Не!! ЗЛАТИЦА: Хоћеш да ти припремим чај од чоколадне торте? СМЕХОСЛАВ: Н Е !!! ЗЛАТИЦА: То значи да ћу те научити како да корачаш уназад, а ништа не разбијеш. Чак ни колено. Улази сва задихана и узбуђена Марица.

МАРИЦА: Долазе краљ Крунослав, краљица Мудросава, принц Смешко и... Миша. ЗЛАТИЦА: Ко их је позвао?! СМЕХОСЛАВ: Ја нисам, часна реч! ЗЛАТИЦА: Мудросава ће опет да њушка по целом дворцу! А ти ћеш морати да припази на своје круне! СМЕХОСЛАВ: Како да их дочекам? Заборавио сам како се то ради... А, знам, сетио сам се. Сви чекају да виде чега се сетио. СМЕХОСЛАВ: (Окрене са ка министру) Министре Засмејавања, именујем те за Министра Дочекивања Гостију! (Гурне га пред остале) Крунослав и Мудросава достојанствено улазе. Смешко са смеје свему што успут види. Учитељ мачевања улази мирно, без својих бравура. Изгледа јако уображено. Последњи улази Миша, маше Марици тако да то нико не види. МИНИСТАР: Поштовани гости, хоћу да вас упозорим на очигледно изражавање наше неизмерне среће и радости... (Мудросава му прилази, почне да га прегледа, пипка његово одело као да контролише квалитет материјала, лупом проверава чистоћу његових ципела. Министар наставља са напором) ... што имамо ту част... да смо радосни... што уважени гости... Краљице једна другој падну у загрљај. ЗЛАТИЦА: Драга моја, како дуго те нисам видела! Нисте код нас били годинама. А вежу нас тужни животи наше деце. МУДРОСАВА: (Уздахне) Да, зла вила је запечатила њихову судбину. КРУНОСЛАВ: Родили су се истог дана и обоје их је зачарала. СМЕХОСЛАВ: (Неуверљиво) Све ће бити у реду, видећете... За ове две недеље до њиховог рођендана свашта може да се деси. У том тенутку Смешко своју пажњу са Министровог дебелог стомака обрати на Тугосаву. Одједном се уозбиљи, гледа је без трепатај ока. Остане тако са отвореним устима. То примети Учитељ Мачевања и инсценира пад. Сви се смеју, и Смешко са њима. Само Тугосава почне да плаче. ТУГОСАВА: Убоги човек, сигурно се ударио... А и ја сам страшно гладна, а сада сигурно нећемо ручати. ЗЛАТИЦА: (У неприлици) Ово дете, кад се расплаче, не зна шта говори. Наравно да ћемо сви ручати. СМЕХОСЛАВ: (Министру) Опет те именујем за Министра Ручкова. Марица и Миша постављају сто, Министар командује. Кад заврше, краљеви и краљице, принцеза и принц седну за сто.Марица и Миша стоје леђима окренути публици, држе се за руке. Смешко се повремено загледа у Тугосаву. Тада се уозбиљи, уздише. Учитељ мачевања одмах учини нешто смешно. У томе му помаже и Министар. Покаже смешку на свој велики, смешни стомак. ТУГОСАВА: (Уздахне, погледа министра док Смешко умире од смеха) Несрећник. Мора да је тешко носит тако велики стомак. Док се остали припремају да једу, Златица пажљиво студира књигу рецепата. Кад то Смехослав примети, баци се на њу да јој узме књигу. Али, већ је касно - Златица је направила неколико покрета руком. Печено пиле пред ужаснутим погледима присутних одлети у висину. КРУНОСЛАВ: Сто му круна на мојој глави!

ЗЛАТИЦА: Имали сте част да видите рецепт са печеним пилетом. А сада ћу вам показати следећи – научићу вас како можете супу да једете прстима. МУДРОСАВА: Ја ово више нећу да трпим! Нас овде хоће да уморе глађу! (Устаје од стола, одлази са сцене) КРУНОСЛАВ: Чини са да ни ја ово више нећу да трпим и да и ја одлазим! (Такође увређено излази) Смешко слегне раменима, почне да се смеје, одлази за њима. ТУГОСАВА: Јој, увредили смо госте. Чекај Смешко! (Изађе са сцене за њима) СМЕХОСЛАВ: Једном ћу ту твоју књигу да спалим. Најбоље већ данас! (Виче за гостима) Она то више никада неће урадити. (Одлази за њима) ЗЛАТИЦА: То не бих тврдила. (Узме књигу и излази за осталима). Министар и Учитељ Мачевања један другог позову руком и истрче са сцене. Марица и Миша остану сами. МИША: Марице! МАРИЦА: (Мило) Молим. МИША: Да ли ... ? (Упитно диже обрве, даје обрвама и мимиком знак Марици да говори) МАРИЦА: (Наивно) Да ли...? МИША: Да ли... и ти... (И даље је дизањем обрва позива да му одговори на непостављено питање које је, по његовом мишљењу, јасно) МАРИЦА: Да ли и ја... шта? МИША: (Најпре се, док она направи паузу у свом одговору, осмехне пун наде да је схваћен, онда се поново разочара што Марица никако да схвати шта би хтео да сазна) Дали и ти... мене...? МАРИЦА: Мислиш да ли и ја тебе... (Стидљиво) ... волим? МИША: (Радосно) Да!!! Марица без речи потврди главом. Миша је ухвати за руку. Обоје наизменичо уздишу. На сцену улети Министар. Љутито стане пред њих. МИНИСТАР: Где сте вас двоје? МАРИЦА: Ту, господине Министре Ручкова. МИНИСТАР: Сада сам Министар Сакупљања Печурки. Вас двоје сте нестали, па то морам да радим ја. Марица и Миша брзо одлазе. Док су још на сцени долази Учитељ Мачевања који их не види. УЧИТЕЉ: (Ослови Министра) Колега! Драги колега! Мислио сам већ да никада нећемо бити сами. Морамо да се посаветујемо шта треба да урадимо да нешто не покваримо ових последњих неколико дана. Марица и Миша се зауставе. Министар гестикулира, покаже на себе, онда на Марицу и Мишу које учитељ не може да види. Даје учитељу знаке да нису сами. Али Учитељ то не разуме и по сваку цену хоће да каже све што је испланирао. УЧИТЕЉ: Боли вас зуб? Прејели сте се љутих папричица, па зато не можете да говорите? Оне нису биле припремљене за вас! Ви баш не умете да одолите јелу! Морате да замолите за помоћ нашу...

Министар га у том тренутку зграби за крагну и скоро изнесе са сцене. Учитељ мачевања излази, готово у ваздуху, на прстима. МАРИЦА: Мишо! И ти мислиш то што ја?! МИША: (Несигурно) Требало би да нешто мислим? МАРИЦА: Какве су то колеге министар и учитељ мачевања? А онда и те папричице! Не видиш да се ту нешто спрема?! МИША: (Уплашено гледа око себе) Где се спрема? МАРИЦА: Мени су они давно били сумњиви! МИША: Ко? МАРИЦА: (Прати своју мисао) Па да! Увек када се принцеза спремала да се насмеје - он је био ту! А сад и овај други! МИША: Полако! Не знам ни ко је први! МАРИЦА: Мишо! (Стрпљиво) Видиш како се принц и принцеза стални више и више воле? Миша несигурно потврдно маше главом док му Марица објашњава, али је јасно да у ствари не види ништа од тога о чему она говори. МАРИЦА: А видиш ли да су срећни када су заједно? Да би се принцеза Тугосава већ сто пута насмејала а принц Смешко би се хиљаду пута уозбиљио, да та двојица нису непрестано са њима?! (Размишља. Одједном уплашено поскочи) Знам! МИША: Шта знаш? МАРИЦА: Зла вила!!! Миша се укочи од грозе. Покушава нешто да каже, али не успева. МАРИЦА: Сигурна сам да раде за злу вилу. (Почне да шмрца) А ако њих двоје не буду срећни ... и заједно... нећемо бити ни нас двоје! МИША: (Испрси се, више се не плаши. Марица је очигледно нашла прави аргумент) Ми да зависимо од тог вашег министра... немој ми рећи! И од тог неспретњаковића што стално сам себе боде мачем?! Богами не! Идемо свима да кажемо шта смо открили! МАРИЦА: Не смемо то да урадимо. Нама нико неће веровати... а зла вила ће нас одмах раздвојити! МИША: (Много мање ратоборно) Па шта да радимо? МАРИЦА: Биће боље ако их приморамо да се одају сами... уз нашу помоћ. Онда ћемо моћи да останемо заједно. МИША: (Поново онај стари, неодлучан) Па, ако је то начин да будеш моја... МАРИЦА: (И она је опет та стара – веома одлучна) Идемо у башту да направимо план! У тренутку кад одлазе на сцену улази краљ Крунослав. Миша повуче Марицу за руку, занима га зашто краљ контролише да ли га неко види. МАРИЦА: Пусти га, знаш да тражи резервну круну краља Смехослава! Ми сада имамо важнија посла. Марица и Миша излазе. Крунослав проверава да ли неко не долази. Почне да отвара ормане, разгледа полице. Улази Мудросава. Крунослав се уплаши, али кад види да је то његова жена, одахне. КРУНОСЛАВ: Ко те је учио да корачаш тако тихо?! Скоро сам умро од страха! МУДРОСАВА: (Свађалачки) А како би ти корачао да њушкаш по туђем двору?! КРУНОСЛАВ: Радије ми помози да нађем резервну круну! Какав је то начин да се ствари

скривају пред пријатељима?! Обоје претурају по стварима. Мудросава користи и лупу. Повремено нешто прегледа са свих страна. Улази Смехослав. Крунослав и мудросава се укоче усред покрета, онда почну да се осмехују као да се ништа није десило. СМЕХОСЛАВ: Тражите нешто? МУДРОСАВА: Да... изгубили смо... дугме са моје хаљине... КРУНОСЛАВ: ... и дијамант из моје круне... Смехослав их гледа без речи. Очигледно није задовољан одговором. МУДРОСАВА: И једну шналу ... (Смехослав загонетно ћути) ... и прстен. КРУНОСЛАВ: (Притекне јој у помоћ) Два прстена, сто му круна на мојој глави! Улази Златица. ЗЛАТИЦА: Шта се дешава? Нешто није у реду? МУДРОСАВА: Ма не, само смо прво нешто изгубили... а онда смо то тражили. (Користи прилику да настави са њушкањем и истраживањем) ЗЛАТИЦА: Ма немој ми рећи! Да нисте то случајно изгубили у нашој ризници?! Мудросава и Крунослав се значајно погледају. КРУНОСЛАВ: Аха, значи у ризници... СМЕХОСЛАВ: Доста је било, све је у реду. (Почне са осмехом да се гнезди на престолу. Он једноставно не уме дуго да буде строг) Мудросава и Крунослав такође брзо седну. ЗЛАТИЦА: Пошто постоји опасност да седимо тек тако, напразно, ја ћу вам прочитати један рецепт. Мудросава скочи са столице, али остаје занемела. Смехослав без речи маше рукама да то не долази у обзир. Присебан духом остаје само Крунослав. КРУНОСЛАВ: Управо сам хтео да вам испричам шта сам ноћас сањао. Био је то најлепши сан у мом животу. СМЕХОСЛАВ: (Са изразито великим интересовањем) Молим те говори! Ако ми неко не исприча шта је сањао прошле ноћи, за мене је цео дан изгубљен. ЗЛАТИЦА: Говори, кад већ мораш. КРУНОСЛАВ: Седим ја тако у неком непознатом дворцу... На позорницу утрче Тугосава и Смешко. Држе се за руке, он се смеје, она шмрца. Обоје наглас говоре. Остали прекину конверзацију и слушају их. ТУГОСАВА: Мени то не изгледа смешно, пре бих рекла да је тужно. СМЕШКО: Зависи како то схваташ. ТУГОСАВА: Како то – ја треба да будем твоја жена, а ти се стално смејеш?! СМЕШКО: Тачно тако. А ти стално плачеш. Зар то неће бити смешно?! ТУГОСАВА: Неће, ја ћу м о р а т и стално да плачем. СМЕШКО: Али ти то и сада радиш! ТУГОСАВА: Да, али сада плачем због зле виле, а онда ћу плакати, јер ја плачем а ти се смејеш! Родитељи их посматрају са нежношћу. Смехослав покушава да се сретне са Смешковим погледом. Потврђује главом увек када Смешко нешто каже. Дискретно му махне руком – њих двојица су

савезници у смеху. КРУНОСЛАВ: А можда ће се до рођендана Тугосава насмејати а Смешко уозбиљити. ТУГОСАВА: Ја бих то страшно желела, али (Почне да плаче) - не верујем у то. СМЕШКО: (И он се уозбиљи, уздахне) Ни ја. (Неколико тренутака озбиљности) На позорницу улети учитељ мачевања као да га је неко тамо гурнуо. Још на тренутак окрене главу према томе некоме, долети равно пре Смешка. УЧИТЕЉ: Многопоштовани, поштовани, веома вас поштујем... и... принче. Шта кажете на то да имамо час мачевања? Смешко ћутке одмахне главом, уздахне. Учитељ инсценира један од својих смешних падова. Сви се смеју, само Тугосава и Смешко остају озбиљни. Гледају један у другог. Учитељ се уплашено окрене у смеру из којег је дошао. Са истог места дотрчи Министар. И он се окреће као да тамо стоји неко ко их гура. Падне преко учитеља мачевања. Обојица се котрљају по поду. Родитељи се смеју, али један по један примећују да Смешко остаје озбиљан. Он гледа Тугосаву, а не шта се дешава на поду. Сви помало устају и прикују своје погледе на Смешка. Министар очајно повуче Смешка за ногу и показујке му на учитеља и себе. Смешко прво нервозно окрене главу од њих, али после 2-3 секунде их поново погледа. Министар и Учитељ пружају заиста смешну слику и Смешко почне да се смеје. Министар наглас одахне, учитељ обрише зној са чела. Родитељи разочарано седају. Чује се само Смешко како се смеје и Тугосава која се поново расплаче. Целу сцену прате и Марица и Миша. Марица мимиком и гестом пита Мишу да ли је коначно схватио. Миша потврди, види се да овај пут то не глуми, заиста је схватио. ТУГОСАВА: Ето видиш, ниси издражио ни тај једна минут, а кажеш да ме волиш. СМЕШКО: (Кроз смех) Наравно да те волим, али они су тако смешни! ТУГОСАВА: Да ме заиста волиш, ти би... (Наставак се не чује, јер Тугосава излази са сцене) Смешко иде за њом. Мало гледа у њу, мало у Учитеља Мачевања. Кад погледа њу, уозбиљи се, кад њега, почне да се смеје. Учитељ и Министар су као прилепљени за принца и принцезу. Цела група одлази. ЗЛАТИЦА: (Баци књигу рецепата) Свашта ту има, само не рецепт за то како да неког насмејете или уозбиљите! Неколико секунди тужне тишине. Марица узима књигу са пода и сакрије је тако да то нико не примети. КРУНОСЛАВ: А сад ћу вам коначно испричати тај сан. Златица и Смехослав се без интересовања спремају да саслушају Крунославов сан. КРУНОСЛАВ: Ја почињем! Добро? Сво троје потврдно климају главом, али само Мудросава искрено. КРУНОСЛАВ: Седим ја тако, дакле, у непознатом дворцу, размишљам о томе да ли ми се спава, или сам гладан, кад одједном приметим да до мене допире неки чудан сјај. Сто му круна на мојој глави, мало пре га овде није било, помислим.

Златица почне да се врти. Нешто јој недостаје, али не зна шта. КРУНОСЛАВ: Кренем за тако за тим светлом, оно ме води непознатим ходницима... (Стално драматичније) ... кад се одједном надјем пред неким полуотвореним вратима. Видим на њима златна слова. Погледам изблиза – лепо видим пише РИЗНИЦА Златица престане да се врти, значајно погледа Смехослава. Мудросава цело време интензивно потврђује главом као да је то њен сан, а не Крунославов. КРУНОСЛАВ: Већ видим да ћу морати да удјем. Полако отворим врата... скоро сам ослепео од толиког сјаја. (Дигне се са столице и почне да игра све што прича) Полако погледам лево – ништа. Шта толико бљешти, помислим, и погледам десно. Опет ништа. Јој, то је необично, опет помислим, и погледам у средину. И шта тамо видим?... (Дуга пауза, Крунослав проверава какав утисак је оставио. Сви су занитересовани, чак је и Мудросава заборавила да га подржава после сваке реченице, и она чека шта ће од свега тога да буде) ... Шта??? Највећу круну на свету! Стоји, бљешти, као да ме гледа и моли – узми ме, узми... Мудросава опет потврдјује главом, Смехослав и Златица су разочарани – тако нешто су могли и да очекују. КРУНОСЛАВ: (Пошто је видео реакције домаћина скрушено завршава) Али никада је нећу имати ... сто му круна на мојој глави! Смехослав и Златица то потврде главом.

ДРУГИ ЧИН СЛИКА ЧЕТВРТА Двор краља Смехослава, краљице Златице и принцезе Тугосаве. Смехослав, Златица, Крунослав и Мудросава. Краљеви играју шах, Мудросава пред лупом спушта и диже у ваздух пакет паприних марамица принцезе Тугосаве. Помно га разгледа. Златица изненада нервозно скочи са столице. ЗЛАТИЦА: Ја то више не могу да издржим! Нешто тражи. Мудросава се одмах придружи у тражењу, иако не зна шта се тражи. ЗЛАТИЦА: Где сам је само ставила? Малопре је била овде! МУДРОСАВА: Не знам, и ја се то питам. СМЕХОСЛАВ: Шта то вас две тражите? МУДРОСАВА: Немам појма, то зна Златица. ЗЛАТИЦА: Где је моја књига рецепата? Да ли је неко видео где сам је ставила? МУДРОСАВА: Ја ћу ти је наћи. ЗЛАТИЦА: Само ти немој да је тражиш! МУДРОСАВА: (Увређено) А шта то мени недостаје да не могу да је тражим?! ЗЛАТИЦА: Ништа не недостаје, рекла бих да имаш вишак. КРУНОСЛАВ: (И он се увреди) Какав то вишак има моја жена?

ЗЛАТИЦА: Вишак радозналости. КРУНОСЛАВ: А то?! То си у праву. МУДРОСАВА: Крунославе!!! СМЕХОСЛАВ: Не смете да се свађате, домаћини и гости треба да се лепо слажу! КРУНОСЛАВ: (Сети се шта од њега очекује његова жена) Боље да си своју жену научио да не вређа госте! СМЕХОСЛАВ: (Још увек помирљиво) Чекај, немој тако... ЗЛАТИЦА: Боље ти научи своју жену да нос треба да буде међу очима, не међу мојим стварима! КРУНОСЛАВ: Ти немој да бринеш где је нос моје жене, боље би било да припазиш... да ти по двору не лете печени пилићи... и да се супа једе кашиком, а не прстима! СМЕХОСЛАВ: Чекај, Крунославе, не вређај ми жену! МУДРОСАВА: То није жена, то је књига рецепата која корача! ЗЛАТИЦА: Говори где је моја књига! Завидиш ми на њој, ти си ми је узела! МУДРОСАВА: Тако нешто мени не треба. Ја све умем да измислим и сама! СМЕХОСЛАВ. То је истина, што се тиче измишљања – нема ти равне. КРУНОСЛАВ: (Помирљиво) Ту си у праву, сто му круна на мојој глави! МУДРОСАВА: Тако ме ти браниш! КРУНОСЛАВ: (Испрси се) Никада више да ниси рекао тако нешто Смехославе! Идемо драга, овде више нисмо добродошли. ЗЛАТИЦА: Није ни чудо с обзиром на то колико дуго сте већ код нас. Имате ли ви и своју кућу?! МУДРОСАВА: (Не може да дође себи од ужаса) Јеси ли чуо шта нам је рекла? ЗЛАТИЦА: Ако није, могу то да поновим. Смехослав достојанствено седи на престолу, Златица победоносно прати како се гости припремају на одлазак. Крунослав и Мудросава сакупљају своје ствари. Улазе Тугосава и Смешко, за њима Министар и Учитељ Мачевања, за њима Марица а Миша, свако прати тог пред собом. Сви изненађено стану и гледају шта се дешава. МУДРОСАВА: Идемо сине, управо смо чули да овде нисмо добродошли! Мудросава се труди да ухвати Смешка за руку, он то исто покушава са Тугосавом, Тугосава се хвата за Марицу и Мишу. Тако у једном тренутку Мудросава покушава да одвуче сво четворо. Кад схвати да то није могуће, увређено их пусти и поправља хаљину. Смешку је, као и увек, све смешно. Министар и Учитељ Мачевања радознало прате целу сцену. ЗЛАТИЦА: Остави их, Тугосава, нек иду! ТУГОСАВА: (Гуши се од плача) Ја ћу умрети ако Смешко оде. МАРИЦА: (Плаче једнако интензивно као Тугосава) И ја ако оде Миша. МИША: (И он се расплаче) Јоооој, шта ћу ја да радим без Марице?! Смехослав са грозом гледа свеопшти плач. Мудросава увређено ћути. Крунослав се прави незаинтересован, намешта круну на глави. Смешко се уозбиљи, Министар и Учитељ Мачевања га забринуто посматрају. СМЕХОСЛАВ: (Министру) Именујем те за Министра Заустављање Плача. Реци брзо шта треба да урадим! МИНИСТАР: Заповедите им да престану! СМЕХОСЛАВ: Заповедам вам... (С осмехом) Хајде да се помиримо, па да заједно прославимо

осамнаести рођендан наше деце! Мудросава се још мало прави важна, али на крају потврдним покретом главе пристане. Крунослав се сложи одмах после њене реакције. Смешко се од среће смеје. Министар и Учитељ Мачевања дубоко одахну. Златица се најдуже дури, али и она се преда. Тугосава се опет расплаче. СМЕХОСЛАВ: Шта опет није у реду? Не допада ти се што смо задржали Смешка код нас?! ТУГОСАВА: То ми је драго, али када само помислим да је могао да оде... (Тужно плаче)

СЛИКА ПЕТА Свечана гозба. Сви су за столом, само Миша и Марица служе госте. Тугосава и Смешко седе заједно. Поред њих са обе стране седе Министар и Учитељ Мачевања, тако да све време могу да контролишу двоје младих. Смешко позива Тугосаву да игра. Истовремено са њима устају и та двојица. За време игре за леђима принца и принцезе играју и Министар и Учитељ, сваки само на корак иза Смешка и Тугосаве. Изгледају као њихове сенке. Златици је за то време досадно, очигледно јој књига рецепата недостаје. Мудросава пажљиво прегледа сваки део прибора за јело, лупом проверава чистоћу. Рашири салвету, прегледа је. Краљеви седе један поред другог. Смехослав се повремено закикоће, маше Смешку. У једном тренутку обрише зној са чела, скине круну са главе и стави је на сто. Крунослав уздише и замишљено гледа круну. Повремено искористи могућност да је непримећено помилује. Марица и Миша с времена на време измењују тајне сигнале. Види се да нешто спремају. То исто раде и Министар и Учитељ Мачевања. СМЕХОСЛАВ: Смешко би могао да буде добар зет. Свиђају ми се људи који умеје да се смеју... али не баш толико. МУДРОСАВА: А ја сам размишљала о озбиљној снаји, будућој краљици нашег краљевства... али нисам мислила да ће стално плакати. ЗЛАТИЦА: Са таквом свекрвом би плакала и девојка зачарана као Смешко! СМЕХОСЛАВ: Доста вас две! Слажеш се да већ једном престану, Крунославе? КРУНОСЛАВ: Убрзо ћемо бити родбина, морам да се слажем. Министар крадомице веша на зид венац црвених папричица. Онда се врати ка осталима. Миша се неприметно прикраде и папричице обеси много више. Тугосава и Смешко се и за столом држе за руке, загледани су један другом у очи. Министар и Учитељ Мачевања су опет узнемирени због Смешкове уозбиљености. УЧИТЕЉ: (Види да мора опет брзо да засмеје Смешка) Вечерас сам у част овог важног... и значајног догађаја... (Свој говор прати смешним гестовима, који би требало да буду елегантни)... кад прослављамо рођендане нашег принца и наше принцезе... чији неизмерни значај могу... да потврде... припремио сам (Проверава да ли је његов говор Смешку забаван као обично)

СМЕХОСЛАВ: (Министру) Именујем те за министра Скраћивања Дугих Говора. Учини нешто! Министар руком показује Учитељу, да скрати говор. УЧИТЕЉ: Погледајте програм који сам припремио да вам покаже колика је неизмерност моје уметности мачевања. (Почиње необични коктел плесних, мачевалачких и балетских покрета, заједно са повременим „ненамерним“ хватањем мача за оштрицу и „случајним“ збацивањем торте са стола) Сви се смеју, Смешко, као обично, најгласније. Министар је наслоњен на зид под папричицама. И он се смеје комичном програму свог колеге. Очигледно је заборавио на свој задатак. У једном нарочито смешном тренутку погледа Тугосаву и осмех му замре на уснама. Она је устала и показује прстом на Учитеља Мачевања. Полако почне да се осмехује. Министар у паници не може да скине папричице са зида, само узалуд губи време тим покушајима. Одједном схвати да су папричице тако високо да ни случајно не може да их скине. Почне да виче. МИНИСТАР: Папричице, принцезо, папричице! (Гестикулира, показује на папричице над собом) Сви га зачуђено погледају, само Смешко и Тугосава не. Она фасцинирано прати Учитеља Мачевања. Почне да се смеје гласније и од Смешка. Нико не верује својим очима и ушима. Сви почну да се грле и љубе. Сакупе се око Тугосаве која се и даље смеје без обзира на то што је Учитељ Мачевања престао са својим програмом. Учитељ Мачевања је згрожен – његова улога је била да насмеје Смешка, а очарао је Тугосаву. Кад су се Тугосава, Смешко и остали мало примирили од радости, Смехослав се окрене према Министру који чучи сломљен под папричицама на зиду. Марица и Миша тајно један другом честитају на успелој акцији. СМЕХОСЛАВ: Министре, откуд су се на двору појавиле папричице, кад сам то забранио?! И зашто си на њих упозоравао принцезу? ЗЛАТИЦА: Па ти си... у ствари... поново хтео да расплачеш принцезу! Не могу томе да верујем! Зашто? МИНИСТАР: (Кука) Јој, ја сам несрећник несрећни, шта сада да радим? Куда да идем? Где да се сакријем? МУДРОСАВА: (Сажали се над њим) Не бој се, ништа ти неће урадити. Они нису тако зли као што изгледају. Златица је погледа искоса. МИНИСТАР: Јооој, ја се не бојим њих. УЧИТЕЉ: Немојте ништа да га питате, он је велики лажов! СМЕХОСЛАВ: Шта с њим да радим? Учинио је нешто страшно. УЧИТЕЉ: Казните га најтежом казном, и то одмах, иначе би могао да почне да говори! МУДРОСАВА: Па шта онда?! Нема шта да нам каже, све је јасно. УЧИТЕЉ: (Мрмља сам за себе) Има, има... МАРИЦА: (Смело иступи у први план, повуче за собом и Мишу, који је не пушта. Сви је изненађено гледају) Ваше величанство, данас је велики празник, смилујте се над њим, поклоните му живот... (Много тише, за себе и Мишу) Има њега ко да казни. УЧИТЕЉ: Казните га! МАРИЦА: Опростите му! СМЕХОСЛАВ: Добро, захвали за свој живот мојој ћерки која се управо данас први пут

насмејала... и Марици... Именујем те за Министра Избацивања из двора. Избаци сам себе! Министар сломљено одлази. Очигледно му се не иде. Смехослав приђе Тугослави и одмах заборави на њега. И Учитељ мачевања од министра окрене главу. МУДРОСАВА: Шта сада да радимо са Смешком? ТУГОСАВА: (Грли Смешка, убеђује га) Помисли на нешто тужно! Сети се како сам изгледала када сам стално плакала! СМЕШКО: (Осмехује се) Била си дивна, најлепша на свету... ТУГОСАВА: Сада ти се не допадам?! СМЕШКО: (Озбиљно) Откуд! (Поново се разнежено осмехне) Сада си опет најлепша. КРУНОСЛАВ: Не знам шта да радимо, сто му круна на мојој глави. Већ је скоро поноћ! МУДРОСАВА: Тугосава је успела, покушај и ти, сине! СМЕШКО: (И даље са осмехом на уснама) Ништа више није за мене важно. Сада кад знам да је Тугосава у реду. ... Учитељ мачевања је задовољан. Први пут мирно седа. Приђу му Марица и Миша. МАРИЦА: (Полугласно) Господине, министар вас зове напоље. УЧИТЕЉ: Шта има да ме зове, ја са њим ништа немам! МАРИЦА: Он каже да имате. И није сам. Још неко вас чека. УЧИТЕЉ: (Уплашено) Ко? МАРИЦА: (Наивно) Не знам, цео је у црном, а напољу је мрак, не види се добро. Учитељ мачевања је неодлучан да ли да остане поред Смешка или да послуша позив. Ипак одлучи да оде. Миша иде за њим, окрене се и махне Марици. Марица одмах после њиховог одласка вади једну повелику кутију запаковану у папир за поклоне. Приђе принцу. МАРИЦА: Драги принче, овај скромни поклон смо вам купили Миша и ја. СМЕШКО: (И даље се нежно осмехује) Како могу да будем тужан кад имам овакве пријатеље?! (Почне да одвезује машну) И ви знате да волим да добијам поклоне? МУДРОСАВА: (Шмрца) Мој убоги син никада неће знати како је то лепо када се смејеш после суза... Смешко стави поклона на под и почне да је теши. МАРИЦА: (Нестрпљиво) Принче, ваш поклон! СМЕШКО: Добро, добро. ЗЛАТИЦА: (И она почне да брише нос) Јадно дете... И тако је моја ћерка заслужила озбиљнијег мужа. Смешко се са осмехом окрене према њој. МАРИЦА: (Викне на принца) Отворите већ једном тај поклон, до поноћи су остала још само два минута! СМЕШКО: (Љубазно) Добро, само се немој љутити! (Отвара кутију. Кад је отвори извади из ње мању. И та је у папиру за поклоне) Врло занимљиво, то значи да је у мањој кутији. (Отвара и ту кутију, у њој нађе још мању. Израз његовог лица се постепено мења. Радознао је какав поклон је добио, али стално вади мање и мање кутије у папиру за поклоне. А сваку мора да распакује) Али ја с т р а ш н о волим да добијам поклоне!!! Сви су приметили да се не смеје већ дуже времена. Умирију један другог са прстом на уснама. Марица забринуте стално гледа у правцу у коме је отишао учитељ мачевања. СМЕШКО: (Отвори најмању кутију, окрене је отвором доле, али из ње ништа не испадне.

Љутито погледа у Марицу) ГДЕ ЈЕ МОЈ ПОКЛОН?!!! Почиње да откуцава поноћ. Сви прво тихо слушају а онда почну да се грле и смеју. МУДРОСАВА: Успео си сине! Смешко тек сада схвати да је био довољно дуго озбиљан. Почне да се смеје и игра. Дигне Тугосаву у вис. У том тренутку на сцену утрчи Учитељ Мачевања а одмах за њим и Миша. Учитељ дубоко одахне кад види Смешка како се смеје. Миша загрли Марицу и почне да јеца. Она га весело пољуби. Миша је зачуђено гледа. УЧИТЕЉ: (Поносно домаршира на средину позорнице) Коначно могу да кажем злој вили да смо успели... да сам успео! Ја сам свој део задатка обавио боље него министар. Све престану да се смеју, зачуђено га гледају. Крунослав се удари руком по челу. Мудросава ужаснуто узвикне. Учитељ Мачевања стане пред Смешка, изведе један од својих смешних наклона. Смешко је озбиљан. И Учитељ Мачевања се уозбиљи, схвати да нешто није у реду. Падне на свој најсмешнији начин – опет ништа. УЧИТЕЉ: (Бојажљиво) Више нисте зачарани? Смешко маше главом да није. Учитељ Мачевања полако устане и уназад излази са позорнице. На крају не издржи, окрене се и побегне. Смехослав и Крунослав крену за њим. МАРИЦА: Пустите, за њега има ко да се побрине. Неће му бити лако. Краљеви се врате, сви су радосни и на Учитеља брзо забораве. СМЕХОСЛАВ: Чекајте, чекајте, ја имам још један поклон! (Нешто шапуће Миши. Миша одлази) ЗЛАТИЦА: Знаш, Мудросава... то што сам вам јуче рекла... МУДРОСАВА: И ја сам била несрећна због наше деце, али сада је све у реду. ЗЛАТИЦА: Иако... не знам где је та моја књига... Марица стави књигу пред Златицу. Златица је изненађено погледа. ЗЛАТИЦА: Ти си је узела? Зашто? МАРИЦА: Погледајте стоту страну! ЗЛАТИЦА: (Чита) Како да се нашалите са неким коме купујете поклон тако да се на вас дуго не љути. МАРИЦА: Рецепт број три. ЗЛАТИЦА: Узмете једну малу кутију, замотате је у папир за поклоне... Па то си вечерас урадила ти! Ти си спасла Смешка! МАРИЦА: (Претерано скромно) Ни папричице пре тога нису на зиду висиле тако високо... Златица је пољуби. МУДРОСАВА: Златице, ниси ми рекла да имате тако паметну послугу. (Марици) Учинила си велику ствар за обе краљевине. Реци шта ми теби да поклонимо! МАРИЦА: (Нежно) Мишу. Улази Миша са кутијом у папиру за поклоне. Стави је на сто. Тада примети да сви гледају у њега. Збуни се. СМЕХОСЛАВ: Све знамо, Мишо, и слажемо се. Можеш да се ожениш са Марицом. Миша загрли Марицу и не пушта је док не мора. СМЕХОСЛАВ: (Показује на кутију) Крунославе, ово је поклон за тебе.

КРУНОСЛАВ: А не, мене нећете преварити! СМЕХОСЛАВ: Како хоћеш, у том случају ћу поклон узети ја! (Отвори кутију , вади из ње круну идентичну са том коју носи. Покушава да је стави преко круне на глави, али то не иде. Даје је Крунославу) Шта да се ради, морам да је поклоним. Једну такву већ имам на глави. КРУНОСЛАВ: (Кад коначно поново почне да дише) Сада је моја збирка потпуна, круну му љубим. Ја... нисам овака поклон заслужио. СМЕХОСЛАВ: Боље ми је да ти је дам сам. (Намигне, смеје се) Крунослав се најпре застиди, онда се насмеје. Узме круну. Смехослав га потапше по рамену. СМЕШКО: Сада коначно могу мирно да се смејем. ТУГОСАВА: Чак и ја могу да вам се придружим – сто му круна на мојој глави! Сви прасну у смех. СМЕХОСЛАВ: (Пресрећан) Коначно сви можемо да се смејемо мирна срца! Светло помало нестаје. Цела група остаје као замрзнута слика пуна смеха.

ЗАВЕСА