Snovi za budne gotovi isuu

Jelena Ćuslović

SNOVI ZA BUDNE

Beograd 2017.

AMMONITE

www.ammonite.co.rs Bulevar oslobođenja 170 11040 Beograd

DIREKTOR I UREDNIK Dejan Bošković

LEKTURA I KOREKTURA Ivana Pajić DIZAJN KORICA Đorđe Joka ŠTAMPA Skripta, Beograd TIRAŽ 500 primeraka Beograd 2017.

SNOVI ZA BUDNE

VERA

M

oja druga ćerka, koja se nije rodila, zvala bi se Vera.

Ljubica je trebalo da bude Vera, ali On nije verovao da je to ime za nju. Poznavao ju je bolje od mene i pre nego što se rodila, poznavao ju je i kad je samo ime bila. Sad vidim da je bio u pravu. Ni ja ne verujem da je ona mogla biti Vera. Da se nismo setili njenog imena, zauvek bi bez imena ostala. Nekim ljudima je suđeno samo ono ime koje im na rođenju daju. Na mojoj Ljubici nijedno drugo ne bi moglo da se zapati. Koliko god da bismo ga negovali, brinuli o njemu, zalivali ga, ono bi se vremenom osušilo dok bi Ljubica bezimena cvetala, nestrpljivo čekajući kad ćemo se setiti imena koje je baš za nju, kad ćemo se setiti da ona jedino može biti – Ljubica.

Ali ta Vera, koja bi se kao druga ćerka rodila, bila bi ratnica u duši.

Vera bi imala hladne, modre oči i, ako biste joj se približili dovoljno, videli biste omaje u njima kako plešu oko vodeničkog kola. Moglo bi vam se učiniti da i prskanje vode možete osetiti na svojim obrazima. Vera bi bila čuvar demonskih bića koja bi u njenim očima, sva redom, dobroćudna postala!

Vera bi imala gustu, neukrotivu kosu, u kojoj bi utočište pronalazili leptiri najneobičnijih kombinacija boja i uvek bi joj neki drugi iz kose izleteo . Nikada istog ne biste mogli da vidite.

U Verinoj kosi bi se gnezdile ptice pevačice jer Vera

JELENA ĆUSLOVIĆ

bi volela da pleše pa bi muziku svuda sa sobom nosila.

Verine ruke bi pružale zagrljaje koji bi bili toliko mekani da biste morali da otvorite oči kako biste se uverili da su još uvek tu i da su se splele oko vas.

Verine usne bi bile nepravilno iscrtane, kao dete da ih je crtalo kada kredom po betonu šara. Ali svidele bi vam se. Vera bi i zbog njih ljupka bila.

Vera bi umela više nego što bi znala i Vera bi želela da može sve.

Spavala bi ponekad, ali bi sanjala uvek jer Vera bi verovala da onaj koji umre u snu u snovima i ostaje, zato Veru ne bi bio strah od odlaska. Vera bi verovala da se ne napušta, samo se može otići u nešto drugo gde se nalaze oni koji su u drugo otišli. I u drugom se onda svi ponovo mogu sresti.

Vera ne bi plakala. Ona bi ubrzala vodeničko kolo, pa bi tugu u očima kao maju nosila. Imali biste iluziju da je Vera tužna.

Od Verinog smeha oblaci bi se vrpoljili i sami od sebe udruživali.

Vera... Verujem da bi se moja druga ćerka zvala Vera. Ali Vera se nije rodila. Vera nije želela da se rodi. Moje telo se tri puta lomilo i tri puta na delove razdvajalo i Veri to nije bilo dovoljno. Za majku me nije htela.

Hvala ti jer Ljubica nije Vera.

Hvala ti jer si dopustila Đorđu da dođe.

Hvala ti jer si mesto svoje ustupila Milutinu.

Hvala ti jer sam mojim dečacima potrebnija nego tebi.

Hvala ti jer su meni potrebni oni svi.

Hvala ti jer si Ljubici poklonila svoje usne, ruke i dušu svoju.

Hvala ti jer si ostala u meni – zauvek.

SNOVI ZA BUDNE

UKRŠTENE REČI

Ž

iveli su blizu jedno drugom, ali su se kretali drugačije.

On je hodao sporo praveći male i odmerene korake, trudeći se da budu istovetni u dužini. Ona se vrtela u krug i povremeno skakutala, lako i neoprezno, poput devojčice. Njeni koraci su retko kad imali dužinu. Njeni su koraci osvajali visinu. Pa ipak, uvek bi se obazrivo dočekala na obe noge jednako preskačući ispucale tragove na trotoarima. Činilo joj se da bi ih zabolelo ako bi im nagazila te betonske ožiljke. Znala je kako boli. Iskusno je poznavala bol njihovog nastanka.

On i ona su i voleli tako – različito. On je voleo horizontalno, nižući perle svojih ljubavi s predanošću zrelog čoveka. Blagoglasje kojem je bio vičan umelo je da razoruža svakog ko bi pokušao da mu se suprotstavi.

Međutim, njene su ljubavi bile vertikalne. Zahtevale su malo prostora i bile su im dovoljne skučene sobe, ali bi joj svakog puta rasparale srce. Ono bi se iznova tanjilo i od tuge rašivalo, uvek na različitim mestima. Ona bi ga potom pronalazila, to srce u fragmentima, tužno posmatrajući neka svoja stara postojanja, gledajući u sebe kroz to srce svoje rašiveno. Sastavljala bi ga, ušivala natenane, pa je to njeno obnovljeno postojanje bilo prošarano šavovima tuđih odlazaka koje je samo ona mogla da napipa. Živeli su blizu jedno drugom, ali su se kretali drugačije. On je hodao jednom, a ona uvek drugom stranom ulice. Nije mario

JELENA ĆUSLOVIĆ

za ljude pored sebe, uočavao je samo one ispred i one iza. I pogled mu je bio horizontalan. Ona se sudarala sa prolaznicima, jednako zagledana u vazdušna komešanja, želeći kiši u susret da krene. I želje su joj bile vertikalne. Životi su im se povremeno odvijali u istoj ulici. Njih dvoje su, očekivano, uvek išli različitim stranama. Na njegovom trotoaru nicalo je drveće najrazličitije i najzelenije u gradu.

Drveće koje se samo sadilo i koje je najbrže raslo. Godila mu je ta sakrivenost u nabujaloj urbanoj gradini, prijala mu je prisnost sa zelenom koju je udisao. Iskrenost, verovao je, miriše zeleno. Ona je, pak, čupala mladice još u pojavljivanju ne želeći da joj bilo šta zakloni svetlost koju je neprestano u svom danu očekivala. Imala je tu riznicu svojih nadanja koja su se razvijala samo uz milje sunca ili hladnost brisanog prostora. Čuvala ih je – riznicu i nadanja svoja. Njena naivnost i njegova obazrivost držali su ih mesecima na istim stranama ulice. Živeli su blizu jedno drugom i kretali su se drugačije. Ipak, oboje su osećali postojanje onog drugog. Prvo je on osetio nju, njeno kretanje, vertikalno, i njeno preskakanje betonskih ožiljaka. Želeo je da i ona oseti njega, mada nije znao kako kad na njenu stranu nije umeo da pređe, gorovitošću skriven i hladovinom umiven. Ali ona je znala, osećala je podrhtavanja tla i nije morala da ga vidi da bi upoznala visprenost njegovog duha i oganj njegovog uma. Zavolela je tu ulicu kojom su se oboje kretali... Bili su potrebni jedno drugom. Bez glasnih reči.

Bez pogleda. Zavoleo je njeno postojanje. Voleo je i sebe kad je osećao da ona postoji. Umeo je više. Želeo je drugačije. Ovog puta i on je hteo u visinu. Ona je hodala svojim trotoarom goreći od želje da dođe do kraja, pa natrag i sve tako dok je noć na ulici ne zatekne. Činilo joj se da tim horizontalnim kretanjem popunjava sva prazna mesta svoja toplinom njegove blizine.

SNOVI ZA BUDNE

O njemu je volela da razmišlja na svoj način jer joj je on takav odgovarao i nedostajao. Iako nije mogla sa sigurnošću znati kakav je on zaista, nije dozvoljavala da je razmišljanje njeno napusti. On joj je dopuštao da o njemu razmišlja kako želi. Uvlačio se u one misli njene koje su mu u trenutku odgovarale. Živeli su blizu jedno drugom, ali su se kretali drugačije.

Ona je o njemu počela da piše, on je o njoj razmišljao.

Neprestano. Ona češće. Ta priljubljenost njihovih duša nije bila ništa novo niti posebno. Posebni su bili njih dvoje u toj priljubljenosti. Priljubljeni, a neljubljeni. Oboje ljubavlju načeti, istovremeno čuvani za trenutak susreta i trenutak dodira. Svako od njih dvoje je zavoleo prisutnost onog drugog, ali na suprotnoj strani ulice. To nije bila ljubav. Bar ne u onom obliku u kojem su je oboje do tog trenutka upoznali. Tu nevidljivu sponu, taj osećaj prisutnosti bez mrve čulnosti, morali su ljubavlju definisati jer za drugu reč nisu znali. Ono što su osećali ipak je pre bila čežnja i žeđ da se uoči onaj za kojim se čezne. Oni nisu mogli gledati jedno drugom oči i tela, oni su čitali jedno drugo. Čitali su pokrete, čitali su odsutnosti, čitali su muziku. Bilo ih je previše jednog u drugom pa su počeli odlivati razmišljanja svoja. Ona u pisanje, on u drugo razmišljanje. Ipak, čarobnost njihovog neizbežnog zajedničkog postojanja je jednog trenutka spojila trotoare njihovih kretanja u kružni tok...

Morali su se sresti, iako su oboje oklevali. Zastali su, iznenadnost susreta ih je oboje utišinila, samo su se dugo i bez reči dodirivali. Nisu se gledali u oči. Tu tišinu su poznavali. Poljubila ga je u onu tačku između obrva kako je oduvek priželjkivala, i čekala je da je on zagrli. On je dodirnuo njene prste kojima je pisala, o njemu. Dlanovima je osetio kosti njenih bedara. Nije mario za postepenost, ona je njega već

JELENA ĆUSLOVIĆ

poznavala. Privukao ju je bliže, želeo je da oseti da njen dah zaista postoji. I postojao je. Ovako stvarni bili su jedno drugom još veći užitak. Uhvatio ju je za ruku i poveo sa sobom, iako ni sam nije znao gde je krenuo sa tim sobom koji je sa njom. Ali bili su mu lepi prsti njeni i bio mu je drag taj lakat koji je uz svoj osećao. I bilo mu je beskrajno potrebno ona da postoji, da bude blizu i da bude tiha. Nije znao gde bi sa njom, ali znao je gde ona mora biti. Tu negde. Pored njega.

Na istoj strani ulice. Zauvek da je drži za ruku. Desnu. Onu kojom o njemu piše.

SNOVI ZA BUDNE

LJUBAV JEDNOG POSLASTIČARA I „...ali to je zanemarljivo u odnosu na sve ono što osećam prema tebi.” Završava napamet naučenu rečenicu i zatvara knjigu, dok mu desni kažiprst ostaje u pritvoru između gore i dole, koji su samo trenutak pre bili levo i desno. Zagledan u neujednačene titraje senki na plafonu, koje neumorne plešu uz tenore, baritone i basove prolećnog vetra, sedi u fotelji nesvesno budan i svesno uspavan ukoričenim nežnostima koje čvrsto prepliće prstima.

Ima dvadeset godina i dve završene škole, odlične ocene i potpuno odsustvo želje da se sa uspesima oproba i u trećoj.

Oduvek je poštovao očevu želju da jednoga dana nastavi porodični biznis koji je njegova baka započela. Oduvek je i sam želeo poslastičar da postane. Svakodnevno svedočeći pravljenju torti i domaćih kolača, sitnijih za slave i nešto krupnijih za rođendane, smatrao je da njegov život upravo i treba da se desi tu, na istom mestu, da se stegne poput rastopljenog butera kad se vrati nazad u frižider, pudinga ili ohlađenog želatinastog voćnog fila. Bio je čvrsto ubeđen da je bolje da ostane, a ne da se razlije ostavljajući masne, vijugave tragove za sobom. Zato je odlučio da živi nalik kolačima koje je, vremenom, s neverovatnom lakoćom i sam počeo da pravi.

Ali za razliku od tih kolača, koji su mogli biti isti, on je bio drugačiji. Baka ga je često hvalila.Puno vremena je provodio s njom. Retko kad je govorio. Uživao je da sluša njene priče koje su

JELENA ĆUSLOVIĆ

uvek bile nanizane od jednostavnih reči koje je ona prevrtala i komplikovala povezujući ih na neobične načine.

Poigravala se izrazima kao i ukusima, pa joj je u svemu bio potreban degustator – neko ko će dati konačni sud o kvalitetu. Razlika u godinama ih nije sprečila da budu srećni zbog trenutaka koje su provodili zajedno. Ona – jer je od ćerke dobila sina u onim godinama u kojima sebi nije dozvolila da postane majka, dečaka koji je osećao i želeo kao i ona; on – jer je uz svoju baku naučio da je jednostavnije i životu draže kad čovek na vreme uvidi svoja zadovoljstva i ljubavi bez obzira na to što bi ih teško bilo ponekad objasniti. Baka je mnogo pričala, on je taman dovoljno slušao.

Iako se ovo vreme razlikovalo od onoga kada je ona tek učila trikove za besprekorno izlivanje čokoladne glazure koja bi se potom znojila u ostavi, ili čaroliju dobijanja oblačastih patišpanja i padobrašnastih kremova, ljudi su i dalje dolazili u njihovu radnju kao na usputnu stanicu na nostalgičnim putešestvijima u potrazi za slatkoćom vremena zanemarenog, vremena baka i zaboravljenih domaćih kolača. U istoj ulici se već godinama nalazio moderan i odlično snabdeven market sa svim poznatim domaćim i stranim slatkišima koji su bili odenuti u najsavremenije vrste celofana i folija što pružaju zaštitu po nekoliko meseci. Ali otac i majka se nikada nisu brinuli za opstanak u ovom poslu. Imali su stalne mušterije istančanog ukusa koje nisu volele promene. Imali su proizvode odličnog kvaliteta, ime i reputaciju. Imali su stare, kitnjaste podne pločice u radnji, drvenu stolariju, zavese sa detaljima od belog veza, izlizan pult koji je pamtio prste ulepljene raznoraznim filovima i zamazane novčanice, metalnu kutiju u kojoj su se trošne vanilice ljubile s ukusom domaćeg džema od šljiva. Baš zbog tih vanilica i neizostavne čaše vode deca su svakodnevno svraćala u njihovu

SNOVI ZA BUDNE

poslastičarnicu posle škole. Oni su imali želju da ostanu isti bez obzira na to što se sve oko njih menjalo. Imali su i sina koji je bio vredan, marljiv, kreativan. Ali, sin se razlikovao. Oduvek je bio sam i nikada im se zbog toga nije požalio niti rekao da mu nešto nedostaje. Tokom dvanaest godina školovanja nikada nijednog druga niti drugaricu iz razreda nije pozvao u goste.

Rođendane je slavio sa nametnutim prijateljima, decom s čijim roditeljima su se družili njegovi. Nisu ga interesovale rekreativne nastave, ekskurzije i nikada nije izgledalo da je zbog toga tužan niti da pati. On je želeo da bude sam.

Otac i majka su se nadali da će se u pubertetu promeniti, da će, prirodno, poželeti da bude sa nekom devojkom. Ali ne. Godine su padale jedna preko druge.

Dvadeset u nizu i ništa se nije menjalo. Uvek isti – iznad šerpe, s rukama u vanglama, otvara rernu, proverava, lizne ivicu pleha da ne zagori višak. Ćuti. Radi. Uživa u šećeru.

Zaista uživa. Njegovi roditelji su tugovali zbog toga. Svuda unaokolo bilo je slasnih iskušenja. Talasi hedonizma bi ga bacali na otvoreno more, ali on bi se za kratko vreme, nažalost, sigurnim zaveslajima uvek vraćao na kopno spreman da ponovo ćuti i radi i da pronalazi zadovoljstvo u tome. Sam. A bio je izuzetno privlačan. Nemalo puta se desilo da prvi put majke dođu u radnju da bi nakon toga izmišljale tražeći kojekakve slatke đakonije i slale ćerke da ih preuzmu. Ove bi treptale i osmehivale se kao članice plesnog ansambla.

Vazduh bi postao gust od medenih neizrečenosti, od želja nadograđivanih. Ubrzo je postalo jasno da i neke mlade domaćice dolaze zbog njegove guste, kovrdžave kose, koju mu je baka ostavila testamentom i pre nego što ga je napisala, i očiju večito zaglednih, ne u daljinu, nego negde, u blizinu.

Kao da je tumačio sve oko sebe, kao da je ćutao jer je čitao sve

JELENA ĆUSLOVIĆ

ono što se nalazi između – ljudi, reči, ukusa. Bilo je nemoguće da se njegov karakter objasni i definiše, ali on, uprkos tome, nije izgledao nedostižno niti odbojno. Samo nezainteresovano. Nezainteresovano za ljubav koja može da se opipa. Nezainteresovano za sve pastelne boje osećanja, osim crne i bele.

Iako je bio vrlo lep, činilo se da uopšte ne mari za to. Ni za svoju lepotu ni za pažnju koju izaziva. Njegovi roditelji su bili blage naravi, pa su ćutke prelazili preko svega i nastavljali sa radom. On je osećao te tihe zamerke, ali je znao da ih oni nikada neće obojiti svojim glasovima jer su i njihove duše bile izrađene od istih sastojaka – od crne i bele čokolade, od gorkog i slatkog, koji se savršeno upotpunjuju i ne postoje jedna bez druge. Verovali su da voli, da na neki poseban način gaji ljubav prema nečemu što je bilo drugačije, nesvakidašnje.

Osećali su i da je on uz tu ljubav zadovoljan. Pomirili su se sa činjenicom da mu je to dovoljno, iako nije umeo da se zaljubi onako kako su oni od njega očekivali.

Voleo je da pliva. Voleo je da osluškuje svoj tihi hod u snežnim večerima. Voleo je forziciju u jednom napuštenom dvorištu u blizini njihove radnje koja je bila vesnik dugih i toplih večeri u kojima je uživao čitajući na terasi. Voleo je gumene bombone koje je sve ređe mogao da nabavi. Bio je to jedan od zaboravljenih dečijih slatkiša. Negovao je nežnu ljubav prema uspomenama, ostacima prošlosti zbog kojih je sadašnjost dobijala smisao.

Baka je jednom prilikom rekla kako bi joj srce poskočilo od nekog toplog zadovoljstva kada bi na džezvi zatekla braonkasti trag od učestalog korišćenja. Bilo je to neobično za nju jer je sve trljala i glancala sa takvom predanošću kao da je želela da istanji predmete umesto samo da ih opere ili obriše. Svi ostali su se toj bakinoj izjavi čudili. Svi osim njega. Znao je on zbog

SNOVI ZA BUDNE

čega se ona tako osećala... Baka je njega naučila da čita između redova i to je bila njihova tajna, ona koju je ljubavlju svojom skrivao od ljudi, ona zbog koje mu je samoća bila dragocena.

Svaka rečenica, tvrdila je baka, može da govori dva jezika.

Svaka reč, ako treba, može da se prevede. Izgovorena na jednom jeziku bila bi jasna svima. Prevod, razumeli su samo njih dvoje. Vežbali su tumačenja kad god je za to bilo prilike.

Prisutnima bi se činilo da je baka senilna i rasejana u isto vreme, da priča besmislice, ponavlja, prelazi s jedne na drugu uspomenu. Međutim, on bi znao i razumeo. Na trenutak bi se zamislio zbog zadatka koji bi mu izgovorila, žmirkajući kao da izoštrava vid, prelistavajući u sebi sve dozvoljene skripte.

Ubrzo potom, njegove oči bi veselo isijavale pronađeno rešenje. Ugledavši rezultat njegovog truda, baka bi mu se nasmešila, oslobodila sjaj svog mudrog pogleda kao pruženu ruku za najbolji rad u razredu, klimnula glavom, a u sebi bi mu upisala još jednu visoku ocenu.

Dobro su se razumeli, tiho su se sporazumevali, između redova sve čitali.

Kada je stavio tačku na godine učenja u školskim klupama, otac, majka i on počeli su da žive s bakom u njenoj kući. Ne zato što je ona tako htela, već zato što je sin njene ćerke želeo svaki dan da je sluša. Njegova majka se dugo opirala selidbi jer nije mogla lako da prihvati činjenicu da se životom morala vratiti nekoliko desetina godina unazad. Na kraju je, ipak, pristala. Iz njoj nejasnih razloga, njenom sinu je to bilo posebno važno.

On je imao osećaj da mu baka izmiče, da svakom godinom postaje starija za dve, za tri, i da će ga uskoro oceniti poslednji put.

Baka nije dozvoljavala da se u kući bilo šta izmeni. I dalje je imala prekidače i roletne, uporno odbijajući sve tihe uređaje

JELENA ĆUSLOVIĆ

koje joj je ćerka uz najglasnije hvalospeve nudila. Tih meseci, ona mu je odavala tajne besprekornog špinovanja šećera, diktirala recepte u kašiku, u prstohvat i sekund.

Ubeđivala ga je da proba koh koji ni sama nije volela kad je bila mlada, objašnjavajući mu prednosti ovog slatkog sunđerastog zadovoljstva u vrelim julskim večerima. Zajedno su izlivali fondan, smejali se sa ustima punim nedovoljno ohlađenih išlera, šamrolne punili toliko da se moglo reći da je svaka obolela od gojaznosti, a lenju pitu jeli sve dok ne poravnjaju ivicu – uglavnom pola pleha. Svi ti njihovi šećerasti rituali izgledali su kao predavanje, kao poučna lekcija za ono čime će se sin njene ćerke kasnije ozbiljno baviti. I bili su to. Bila je to priprema za razumevanje života na drugačiji način, za uživanje u samom sebi i zadovoljenju nesvakidašnjih ljubavi.

Baka mu je u početku čitala priče iz glave, ponekad samo odlomke iz priča koje je nekada davno smišljala pokušavajući da ozdravi od viška ljubavi i voleći ljude koji su bili pogrešni za nju. I što su joj oni manje odgovarali, to je ona više o njima pisala. Nikada mu nije rekla zašto i kada je prestala. To je bila tajna koju je znala samo ona. Jeste prestala da piše, ali je ostala zaljubljena u reči. Poigravala se njihovim značenjima, pravila zabavne kombinacije i predano ih čuvala – između redova.

Godinama je pokušavala da ih ponudi nekome na prevod.

Divne reči i rečenice, ljubavlju filovane, ušećerene emotivne zalogaje. Teško joj je bilo da se pomiri sa činjenicom da ih niko nije želeo, pa ih je zato brižljivo izlivala u kalupe, prelivala čokoladom izrađujući najdivnije ukrase na glazuri i odlagala da se ohlade. Toliko bi ih hladila da joj se ponekad činilo da će se zalediti ili promeniti karakterističan ukus koji su imali.

U nekim prilikama strahovala je da ih neće valjano izraditi, možda nesvesno pokvariti do nejestivosti. Ali nije ona bila

SNOVI ZA BUDNE

ta koja je mešala sastojke i spuštala temperaturu. To su činili ljudi koji su bili pogrešni za nju. Zapravo, ono što je od njih ostalo u njoj.

Pre nego što će mu održati poslednji čas obuke, nekoliko meseci mu je pričala o svojim knjigama i čitala sve dok je oči ne bi zabolele. Bila je uverena da je savladao čak i najkomplikovanije tehnike poslastičarstva i sigurna da će se i bez nje s tortama i kolačima snaći. Želela je, na kraju, da mu održi i dodatna predavanja iz oblasti koju je, u teoriji, a i u praksi, znao do detalja. Želela je barem jednom u životu da ispriča sve što želi, do najsitnijih mrvica. Zato je neumorno čitala. Iako je bio momak od devetnaest godina, zabavljalo ga je da mu baka čita. Čitala je lepše od njega, razumevala bolje, objašnjavala jednostavnije. A knjige nije birala. Uzimala ih je sa police redom kako su stajale, dozvoljavala je prstima desne ruke da se skrase na stranicama po sopstvenoj želji i čitala deo koji bi im u tom trenutku, verovala je, darivao najviše.

Odlagala bi ih potom gde stigne. Pojedinima se vraćala i više puta. Ćutao je i upijao svaku njenu reč, svaku grimasu, zube stisnute, obrve upitno zakrivljene. Pitao se zbog čega dugo ćuti posle određenih rečenica koje bi pročitala, čemu se smeje, zašto i kada dodiruje vrat, prstima leve ruke uvija kratke pramenove svoje kose. Dešavalo se da nervozno počne da šeta po sobi istovremeno poštujući znakove interpunkcije bez greške i potpuno se uživljavajući u uloge onih čije bi dijaloge iščitavala pozajmljući im svoj glas.

Zabavljalo ga je da je gleda; rastao je dok ju je slušao. Svakog meseca bio je stariji za dva, za tri. Jedino tih meseci, vreme im je proticalo istom brzinom.

II Dana kada se baka spakovala i otputovala, njegova majka

JELENA ĆUSLOVIĆ

je bila neutešna jer je ceo život čuvala suze za nju. A imala ih je mnogo jer nijednu, do tada, za majku svoju nije pustila. I bila je ista još nekoliko dana posle toga. Krajem prve sedmice tuge, suze su joj sve tiše padale. Nakon mesec dana, kotrljale su se sve ređe. Za kratko vreme, ostala je samo tuga. Bez suza. A on? On nije ni plakao. Znao je da ta bakina predstava krije nešto više od samog napuštanja. Za njega je ovo bio ispit, mnogo ozbiljniji od svih prethodnih, prvi koji će polagati bez bakine pomoći. Trebalo je odgonetnuti šta mu ovim poručuje. Trebalo je u sećanje da prizove sva znanja koja mu je ona mesecma unazad pružala. Trebalo je pronaći nju i njene reči, skrivena značenja. Ali gde? U čemu?

Naučila ga je kako da uživa u vremenu koje provodi sam, kako najdivnije kolače da pravi. Naučila ga je i da čita između redova.

U tišini i osami svojoj nije je pronašao. U njima se nije zadržala ni u tragovima. Sledeći pokušaj ležao je u njihovim slatkim rukotvorinama. Nedeljama koje su se nadovezivale jedna na drugu, pravio je sve porudžbine sam – od torti, preko pita, do najsitnijih kolača. Bez izuzetka je prihvatao izvoljevanja mušterija, uživao u ušećerenom kiču na više etaža, kombinovao boje i ukuse bez reči prigovora, bez slova sugestije. Na kraju, ni tu nije ništa pronašao. Zaključio je da je poslastičarstvo bila bakina utešna ljubav, ništa više od toga.

Njene reči su se u njemu istopile. Sve verbalne dragocenosti koje mu je podarila i sam je odavno zagrizao, progutao i zaboravio. Nije ih duplirao. Iako im je broj bio izuzetno visok, on ih nije mogao lako i na duže čuvati jer bile su na toplom, uz srce njegovo. Dan za danom, jedna za drugom, lagano i neprimetno iz njega su nestajale same od sebe... I svi ti poslužavnici na kojima su nekada bile uredno poređane i namirisane muskatnim oraščetom i cimetom, doterane kao za izlazak, ohlađene taman toliko da im fondan

SNOVI ZA BUDNE

tiho krcne u dodiru sa zubima na podijumu željnom njihovog jedinstvenog ukusa, sada su bili prazni. Umazani suvim ostacima, pravopisnim pravilima koja je trebalo sastrugati, tužno su svedočili kakva je žena njegova baka bila. Koliko suprotnosti u njoj jednoj – i šećer i gorak ukus koji se u grlu zadržavao. Uvek je bila ono što je nekom drugom nedostajalo. Menjala se po potrebi, a cela iz suprotnosti sačinjena. Uzimala je kad god su joj davali, nudila je sve što je imala kada bi utihnuli. Menjala je oblike, boje, visine, težine, jezike. U njoj je bilo svega. Imala je modlice i plehove svih dimenzija. Samo, mnogi nisu imali jedno potčulo kako bi osetili njenu aromu. Nedostajalo im je nekoliko kvržica na jeziku da bi njene reči osetili kako treba da bi ih pročitali između redova. Sada ih nema.

Sin njene ćerke ima potrebu u nečemu da pronađe nju ili nešto njeno, ali ne uspeva. Ovaj problem do sada nije imao ni u jednoj zbirci. Nikada ga ni na probnom testu nije dobio. Naslutio je jedino da se u nedostajanju tih ukusnih kolačastih reči zapravo nalazi rešenje novog i nimalo jednostavnog bakinog zadatka, iako mu je često davala samo najzahtevnije. A gde da ih traži? U kom pravcu da krene kako bi ih sebi vratio, na poslužavnike ponovo poređao, smisao između redova pronašao? Pravio je izvanredne kolače, sve lepše. Ćutao je i dalje. Prebirao po sebi uporno. Osećao je da je ona tu negde, za njega, kad god bi zagrebao. Ali, bio je sam... Prvi put mu je neko nedostajao. Tek sada je osetio kako izgleda biti usamljen. Tek sada je patio.

Jednoga dana je konačno uslišio majčinu molbu da raspremi sobu koja je nekada bila bakina, a u koju se on uselio još treće noći koju baka nije prespavala kod kuće.

Od tada nije pomerio gotovo ništa. Prašina koja se slegala nedeljama bila je poput mekanog prekrivača koji je štitio

JELENA ĆUSLOVIĆ

uspomene na nju i tragove njenih poslednjih kretanja. Knjige su ležale nehajno razbacane kao i njegove misli koje je u poslednje vreme sve teže uspevao da prikupi i vrati natrag na police. Sedi i posmatra ih razmišljajući odakle da krene, čega najpre da se dohvati. Prozora. Da. Prvo će da podigne roletnu i otvori prozor širom kako bi svesno dozvolio razmenu dva života. Ustaje, s mukom vuče odavno već istanjenu traku i nada se da ona neće baš u ovom trenutku da odbije poslušnost, da poklekne. Jer ako se ona bezvoljno vrati u prvobitno stanje, i on će nazad u fotelju. Kao da je jedva čekala da joj stavi kaiš i da je utegne kao neku frajlu za paradu, roletna frknu uvis i uz tupi zvuk oprosti se od simsa. Duboko uzdahnu nemo se ubeđujući da je sposoban da sredi sobu i samoga sebe i da mu za to neće biti potrebno više od nekoliko sati. Okrenuo se od prozora i stao. Čestice prašine su plesale oko svih predmeta i prizor nimalo nije bio tužan. Činilo mu se kao da je u toku neki prolećni žur, zabava s muzikom čiji se ritam sam od sebe prilagođavao, a zvanice bile bakine i njegove knjige, sve reči iz njih pročitane, sva značenja u proredima nevidljivo ispisana. Osmeh mu se razlio po licu. I ona je bila tu, na jednom mestu, među svojim knjigama!

Počinje da prelistava knjigu koja mu je najbliža. U početku sporo, trljajući svaki list između dva prsta, da bi potom iznenada ubrzao i naglo došao do kraja. Isto je učinio i sa svakom sledećom. Vesnik veselosti iščileo je već posle prve.

Zatvara poslednju i ostaje da sedi još dugo, nepomičan i zbunjen, zagledan u kulu vavilonsku koju je od knjiga sagradio. Šta je to baka njemu čitala? Koliko čitalačkih časova je proveo kao jedini u publici za njena dramska izvođenja onoga što je, verovao je do danas, u svim ovim knjigama bilo zapisano. A nije! Nigde nije mogao pronaći ni jednu jedinu rečenicu koju je od nje čuo. Zbunjenost koja je nastupila usled tog saznanja

SNOVI ZA BUDNE

oduvala je prašinu kako bi za sebe napravila što više mesta.

Počeo je da sumnja u svoje sposobnosti. Zamislio se. Da li se to uopšte desilo i, ako jeste, da li se sećao ispravno onoga šta mu je baka čitala? Da li mu je čitala?! Da li je postojala? Za trenutak, samo za trenutak, osetio je strah. Već u sledećem je i sam duvao u samorađajuće strahove jer je bio sin bakine ćerke, bakin najbistriji učenik, jedini kog je želela da podučava.

I kao takav, shvatio je. Rešio je zadatak – ono što mu je čitala ona nalazilo se između, u proredima. Znao je, takođe, da je i baka bila tu negde, izmrvljena u belim štraftama tekstova.

Trebalo je samo da krene, da se ponovo lati knjige, bilo koje, i da čita. Jednu za drugom. I sve će pronaći. Ali ne da čita onako kako su čitali svi drugi, već kako ga je učila ona – prevodeći na jezik koji su samo njih dvoje razumeli. Jedino tako će dobiti odgovore na sva pitanja, jedino na taj način će razumeti život kako je njemu, drugačijem od ostalih, bilo potrebno.

Kulu je počeo da ruši obarajući zidove, jedan po jedan, razarajući ih do temelja. Čitao je kao i baka – između redova.

Taj prostor je sadržao milujući ton njenog glasa, gramatiku i uporednu analizu napisanog i shvaćenog. Pravio je identične grimase, stiskao zube za iste rečenice, obrve upitno krivio.

Smejao se i vrat dodirivao nesvesno uvijajući jedan kovrdžavi pramen. U nekim trenucima bi čak i ustao, nervozno se šetao po sobi uživljavajući se u uloge onih čije bi dijaloge iščitavao u sebi. Koliko je zabave i tuge bilo u svemu, koliko otćutanih emocija, loših odluka. Između redova. Nikada pre se nije susreo sa tako osobitim ljudima, čudesnim ljubavima i iskrenim dušama koje su svaki poredak u svemiru bile u stanju da poremete. Jer nikada pre i nije ovako čitao – između redova, a bez kormila bakinog. „Znala je da sam naučio i da sam spreman. Zato je i otišla.” – pomislio je zadovoljno.

Prebirajući pogledom po belim linijama koje su bile

JELENA ĆUSLOVIĆ

značenjima bogatije, srcu njegovom za čitav jezik bliže, odlutao je očima do polica na koje je trebalo vratiti knjige. I gle, na dohvat ruke, netaknuta, samovala je knjiga koju do sada nije video. Nije bila sakrivena niti ćušnuta dublje u mrak drvenih nosača. Naprotiv! Postavljena uspravno, izgledala je kao da su je slučajno preskočili. Ali, kad ju je uzeo u ruke, bio je siguran da se finalni test nalazio upravo tu.

Iskusnim potezima je otvara i još iskusnijim okom tumači.

Razgleda neupadljive korice i interesantnu reč u naslovu.

Nekoliko puta je izgovara u sebi i shvata da i sam naslov ima skriveno značenje. Ta jedna reč, odavno već raritet, može se oparati i podeliti na dve. Nasmešio se. „U ovoj knjizi igra počinje od prve stranice!” – pomisli zadovoljan jer postaje sve brži u savladavanju prepreka. Međutim, baka mu nikada nije spomenula ovu knjigu. A opet, izgledala mu je nekako poznato. Zamislio se... Bilo je nešto u samom dodiru, u susretu njegovih prstiju i knjige, što je budilo čudnovat osećaj već viđenog. Poznavali su se – knjiga i on.

I ponovo po istom receptu, razdvaja redove crnog od smislenih celina belog, kao žumance od belanceta, u dve vanglice, dodaje nežnosti po osećaju, kao iskusne domaćice šećer, i brzim mešalicama svojih moždanih mogućnosti muti sve dok ne dobije tihu verbalnu milinu oblaku nalik, koju izliva u četvorougaoni kalup da joj da željeni oblik. Kad porumeni od blizine njegovog srca koje isijava svu onu ljubav koju rukama nije bio u stanju da pruži, ostavlja je sa strane, da se ohladi, dok on za to vreme priprema fil približavajući se kraju knjige i povezujući sve ličnosti i emocije nedorečene, želje neizgovorene ili pogrešno shvaćene i sve poljupce koji nisu uspeli da pronađu put iz lavirinta teorije. Na kraju, naizmenično ređa mekani patišpanj i slasni namaz dok mu prsti ne postanu toliko ulepljeni da ni stranice više ne može

SNOVI ZA BUDNE

da lista. Kada je sve skoro gotovo, izvežbanim potezima vrsnog poslastičara, rastopljenom čokoladom preliva pravougaono tumačenje knjige koju sa zadovoljstvom privodi kraju, precizno izmerivši određeni broj kašika ulja kako bi i glazura bila perfektna, kako se ne bi desilo da ga ona izneveri, u dekoraciji pogreši. „Kakva knjiga… Toliko tajni na jednom mestu!” – razmišlja posmatrajući svoje čedo od šećera, knjigu koju je upravo pročitao. Verovao je da se od njega očekivalo da savladava sve više prepone, sve složenije zamke. Pa zašto mu onda nikada nije pokazala ovu knjigu? Zašto nije želela o njoj da priča? Ovaj tekst je nešto najzahtevnije što je imala u svojoj privatnoj biblioteci. A opet, ako se čitaju samo crna slova, nije bio ništa posebno. Možda upravo zbog toga. Nije bio siguran.

Baka je bila isuviše komplikovana za tumačenje da bi i jedan odgovor na pitanje u vezi sa njom mogao biti jednostavan.

Bilo je tu reči o nečem drugom. Zašto ga je držala podalje baš od ove knjige? Ko je ta žena koja se u knjizi na ovako čaroban način voli? I ko je taj čovek koji je zapisao da voli baš nju, za njega čarobnu – između redova? Knjiga je bila o ljubavi, to bi svima bilo jasno. Ali da li je ona, iz knjige, postojala i da li je znala da čita sve beline koje je, zbog nje, taj čovek pažljivo slagao, građevinskom preciznošću brinuo da budu paralelne s njenom ljubavlju? Zbog ove žene on je i novi padež izmislio – ljubativ. Pojedine reči je pisao u tom interesantnom obliku čije bi značenje mogli da razumeju samo oni koji su sposobni da vole. Ali, između redova. Umela je ona i deklinaciju da produži... Remetila je sva morfološka i gramatička pravila koja je on, kao pisac, poznavao. Duša iskrena, osetljiva, nametljiva. Nametala se idejama, mislima i vedrinom. A on je pisao o njoj takvoj, sakrivajući se iza slovnog šipražja i korova nepotrebnih opisa. „Da li je

JELENA ĆUSLOVIĆ

moglo biti uzvišenijeg oblika ljubavi od ovog?” – pitao se.

Umoran, odahnuo je, zahvalan zbog još jedne priče koju je sastavio iz mrvica, zahvalan zbog ljubavi koju je osećao, ljubavi koju je naučio da razume. Voleo je ljubav, voleo je skriveni smisao i sve ono što je između ljudi, reči i ukusa. Umeo je jedino srcem da voli, nevešt da se izrazi ljubavnom motorikom. I zbog toga nije bio tužan. Nije patio. Bio je nenadmašni poznavalac poslastičarstva, čovek koji je umeo smisao reči ljubavlju da prefiluje i od njih kolač napravi. Jer ljubav jeste slatka i može biti zabavno poigravati se njenim ukusima i oblicima, a on je postao majstor u tome jer bio je – drugačiji.

Godina 2018.

Sedi u fotelji jer joj je ona bila najbliža pošto se na njenim vratima pojavio kurir brze pošte i uručio joj koverat velikog formata. Znala je šta se nalazi unutra i pre nego što se odvažila da ga otvori. Nekoliko trenutaka je čvrsto stiskala predmet kom se već nekoliko sedmica nadala. Bila je to knjiga. Knjiga u kojoj je rekao da ju je sakrio od svih, da ju je zabeležio u nežnim i suptilnim naznakama koje su mu posebno drage, knjiga u kojoj se nalazi ona, i on sa njom, ali između redova.

Gleda u neupadljive korice i interesantan naslov. „Ova reč će ubrzo biti zaboravljena.” – pomislila je. „Šteta. Čudnovata je to reč. Toliko sakrivenih značenja i sama krije.” Otvara knjigu i naglo zaustavlja svoje pokrete, misli i očekivanja. Seda u fotelju jer nije bila spremna za ono što ju je u knjizi sačekalo.

A to je bilo – ništa. Ni jedna jedina reč posvete, ni jedna misao jasna da se barem ona ne prevodi i ne juri između redova, a napisao je knjigu o njoj maštajući o njima dvoma. Lepo oblikovane suze krenule su neizbežno, ali su već na pola

SNOVI ZA BUDNE

obraza stale i vratile se natrag. Mnogo je različitih koloseka na toj mekoći već bilo utabano pa nisu znale kojim putem da krenu. Shvatile su da je ipak bolje da se predomisle i miruju dok ih po potrebi ne pozove nešto drugo, emotivnom pljusku draže. Zatvara knjigu i ostaje tako da bira nove drumove kojima će njene misli krenuti i koji će svim vraćenim suzama biti osveštani.

Najednom se javlja očekivana želja da se pojede nešto slatko, kao i uvek kada bi bila besna ili umorno tužna. Otvara frižider i uzima hladnu tacnu sa poslednjim parčetom gabon torte koje je ostalo sa jučerašnje proslave. Prvi put svesna svakog čokoladnog zalogaja, razmišlja da je možda vreme da se oproba u nečem potpuno drugačijem od svega čime se do tada u životu bavila. Bilo joj je potrebno da svoju ljubav pretopi u nešto novo. „Tužno je.” – Mislima se ipak ponovo vraća na knjigu. „Čemu sve ove divne reči ako se ne razumeju ispravno? I ta ljubav, neobična, sakrivena, ljubav o kojoj mora da se ćuti. Izlivena na ovoliko stranica... Volela bih...” – pokušava da pronađe nešto čime može da se uteši – „da jednom, barem neko ovu knjigu pročita kako treba. Neko ko će to umeti. I da će me pronaći onakvu kakva sam zaista bila. Da će razumeti kako sam volela. I kako je mene voleo on. U ovoj knjizi. Između redova.”