ljudi izvan vremena
Naslov
Plemena. Ljudi izvan vremena
Autori
Nikola Vujasinović Luka Kličković
Izdavač
Dalamber doo, Novi Sad
Za izdavača
Veljko Cvjetković
Glavni urednik Veljko Cvjetković
Urednik Nataša Medar
Lektura i korektura Nataša Medar
Priprema i prelom Ana etković
Dizajn korica Ana etković
Štampa
Birograf, Beograd
Tiraž 1000
ISBN 978-86-80034-27-0
CIPa ,
316.723(100)
ВУЈАСИНОВИЋ, Никола, 1999Plemena : ljudi izvan vremena Nikola Vujasinović, Luka Kličković. - Novi Sad : Dalamber, 2024 (Zemun : Birogra ). - 396 str. : ilustr. ; 33 cm
Tiraž 1.000.
ISBN 978-86-80034-27-0
1. , , 1996)
COBISS.SR-ID 142263561
Cop right Dalamber, Novi Sad
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne sme se reprodukovati, čuvati ili prenositi u bilo kakvom obliku ili na bilo koji način: elektronski, mehanički, fotokopiranjem ili drugačije bez prethodne dozvole izdavača.
ljudi izvan vremena
uvod
Šta je to pleme? Definicije su brojne i veoma variraju, ali ustaljena glasi: pleme čine ljudi koji dele zajedničko krvno poreklo i vode isti ili sličan način života. Često se taj termin od strane savremenog sveta, ako ne sa usana tumača onda barem u mislima, kvalifikuje kao zaostao. Ali da li su te zajednice, rasute od Grenlanda do Novog Zelanda, zaista takve? Ili su jednostavno izvan vremena u kom mi živimo?
Da li je moguće da vreme ne protiče svima istom brzinom i ne utiče podjednako na sve naše živote? Pa, ono jeste neprekidan niz događaja koji se smenjuju, ali sadržaji tih dešavanja nikako nisu isti. Većina stanovništva na planeti odabrala je da prati ritam savremene civilizacije, sa svim njenim vrlinama i manama. Ta odluka nije doneta odjednom, preko noći, već je formirana kroz generacije naših predaka.
Glavni kolosek ljudskog kretanja kroz istoriju nije i jedini put. Ukoliko presednemo na drugi voz i uđemo u slučajan vagon, kroz njegove prozore videćemo mnoge zajednice koje i dalje žive davno zaboravljenim čak i primordijalnim načinima postojanja i obitavanja. Neupućeni cinik
bi dodao i primitivnim i time bi pogrešio. Jer u svojoj srži primitivno predstavlja nešto prvobitno, svedeno na samu suštinu. Upravo takav je i život ovakvih zajednica, usredsređen na životnu srž.
Plemena i ljudi koji žive uz svoju prirodu, imaju mnogo toga da podsete i nauče savremenog čoveka. Svetla metropola zaista privlače pažnju –ali često i zaslepljuju, udaljavajući nas od onih osnovnih radnji i načela postojanja. Zato iskoristimo ovu mogućnost da se upoznamo sa zajednicama koje dele planetu zajedno sa nama, suočavaju se sa istim globalnim ekološkim i drugim izazovima, ali svoje borbe, tuge i radosti vode u senkama.
Ova knjiga je veliko putovanje kroz razne delove sveta. Od užarenih savana istočne Afrike do ništa manje izazovnih prašuma Brazila, uz huk talasa Polinezije ili topot krda irvasa na dalekom severu. Hajde da čitamo, posmatramo i zamišljamo kako bismo se mi poneli u njihovoj koži. I šta bi od njih mogli ponovo da usvojimo.
Satere-Mave
Piraha
Kajaposi
Karta sveta sa obeleženim lokacijama svih 35 plemena u knjizi.
Sijuksi
Eskimi
Farani
Navahosi
Guna
Janomami
Vaorani
Laponci
Samojedi
Kalmici
Daur
Tibetanci
Kajan
Sentinelci
Tao
Toradža Dani
Simbari
Maori
Aboridžini
Vanuatuanci
Aini
Tuarezi
Bororo
Pigmeji
Himbe
Bušmani
neočekivano
poglavlje V
Nije loše u životu uvek očekivati neočekivano. Tu veštinu možemo usavršavati tokom upoznavanja sa plemenima gde uvek ima prilika za susret sa nekim novim neverovatnim činjenicama, okolnostima i situacijama. Često njihovi obredi deluju zastrašujuće i nelogično prosečnom Evropljaninu iako izvesno imaju razlog za takvo postupanje.
Običaji i rituali koje činimo postoje da bi u društva koja ih izvode uneli koheziju i održali socijalne veze koje nas drže na okupu. Iako čak i antropolozi imaju poteškoća da zaista prihvate i pred sudom civilizacije odbrane svaki običaj i ritual, njihova važna svrha čini da odolevaju svim pritiscima vremena i sveta. I ma koliko šokantna bila, ona izgleda i funkcionišu. Odgovore i na neka naša pitanja možda tako pronađemo u kakvom šipražju ili šikari.
nekim delovima sveta i irvasi su doma e životin e.
piraha
kada brojevi ne postoje
U srcu drevne prašume
Obale reke Maisi u gustoj prašumi Amazona ugostile su malu lovačko-sakupljačku plemensku zajednicu Piraha. Svega 800 ljudi ovog domorodačkog naroda naseljava ovu neveliku oblast na brazilskoj teritoriji. Nazvali su sebe Hiatihi, što u prevodu znači „oni koji su uspravljeni“.
Spadaju u Mure – veću grupu amazonskih naroda. Još pre nego što su portugalski doseljenici 1714. godine prvi stupili u kontakt sa ovim narodom, Pirahe su odlučile da se odvoje i zađu dublje u džunglu. Kasnije će se ispostaviti da je baš ovaj trenutak uspešno sačuvao njihov jedinstveni jezik – danas jedini živi jezik iz murske porodice jezika. Govor njihovih srodnika nestao je usvajanjem portugalskog.
Još od prvog kontakta sa doseljenicima Pirahe se nisu pokazale preterano zainteresovane za usvajanje elemenata iz stranih kultura. Iako su prijateljski nastrojeni, ne održavaju redovan kontakt sa onima koje bi većina nazvala „civilizacijom“ – čuvaju svoje običaje i obavljaju poslove onako kako su navikli i radili vekovima unazad.
bes, ljutnja i prezir ne postoje uplemenu piraha. i ne samo to – krivicu i sramotu ne poznaju. greške pojedinih članova plemena će se praštati i neće izazivati netrpeljivost ostalih. zaštitnička nastrojenost i čast takođe nisu od preterane važnosti. vernost nije nešto što se preterano ceni i poštuje –muž može odbaciti sopstvenu suprugu jer je ostarila ili mu više nije lepa bez imalo osude zajednice, a ona se na njega neće ljutiti i prihvatiće tu odluku.
Porodica iz plemena Piraha na obodu svog sela.
Autor: Gabriel Bicho/Midia NINJA
Mačete su veoma tipično oružje za plemena koja žive u Amazonu. Farmer na ovoj slici razbija orašasti plod kako bi došao do njegovog jestivog dela.
iv ada r
Kako bi opstali u tropskoj kišnoj šumi, pripadnici Piraha plemena savršeno su ovladali svim veštinama preživljavanja: odlično poznaju biljke, shvataju prirodu životinja u okruženju, a spretnost im je drugo ime. Američki antropolog i misionar Danijel Everet, poznat po svojim istraživanjima ovog plemena, tvrdio je: „Pirahe mogu ušetati u džunglu potpuno nagi, bez ikakvog oruđa ili oružja, ali će tri dana kasnije išetati sa košarom punom voća i orašastih plodova.“
Žive u sistemu koji ne poznaje hijerarhiju, niko nikome ne naređuje pa tako lideri ne postoje. Porodične veze takođe su jednostavne, a složeni i daleki rodbinski odnosi nisu im važni.
Uprkos viševekovnom samostalnoj egzistenciji, Piraha kultura isključivo je usredsređena na sadašnjost –prošlost i budućnost nisu važni, već se jedino gleda lično iskustvo i život u trenutku. Verovatno baš zbog ove perspektive, Pirahe odbijaju postojanje vrhovnog božanstva – odbacili su hrišćansku propoved budući da im misionar Everet nije ponudio opipljiv iskustveni dokaz da Isus Hrist postoji. Tražeći dokaz za svaku izrečenu tvrdnju, Pirahe veruju u svega nekolicinu „duhova“ za koje smatraju da poprimaju različite oblike u prirodi i da su tako vidljivi.
pirahe retko praktikuju spavanje tokom noći. kako bi bili odmorni i dobili dovoljno sna, spavaju kratko po više puta – najčešće od petnaest minuta do dva sata po jednoj „sesiji“.
Svakodnevna borba za opstanak
U nepristupačnoj prašumi kakva je Amazonija, uprkos zelenom prostranstvu nema mnogo prostora za razvoj velikih i prostranih naselja. Skupljeni na malom prostoru grade jednostavne prizemne kuće koje im služe pre svega za odlaganje predmeta i kao mesto za spavanje. Pored kuhinjskog posuđa, izrađuju i čuvaju torbe, mačete, lukove i strele.
Kako bi prelazili brzu prašumsku reku na kojoj žive i kako bi lovili ribu, Pirahe koriste kanue. Iako ne bi mogli funkcionisati bez njih, za izradu sopstvenih plovila oslanjaju se na susedna plemena koja ih prave za njih. Trgujući skupljenim brazilskim orasima i seksualnim uslugama, od suseda kupuju još i mačete, barut, mleko, šećer i viski. Pošto na seks gledaju kao na sredstvo plaćanja, Pirahe ne poznaju pojam čednosti ili devičanstva kao nešto cenjeno i važno.
Osim lova i ribolova u ishrani se koristi manioka višegodišnja drvenasta biljka gorkog ili slatkastog ukusa čiji je koren jedan od glavnih izvora ugljenih hidrata u tropskim krajevima emlje. Jede se isključivo kuvana jer usirovoj formi sadrži cijanid koji je veoma opasan po zdravlje čoveka. Pošto je kultivišu u nedovoljnoj meri, oslanjaju se na trgovinu i sakupljanje plodova. ada do u do hrane, najčešće je odmah pojedu ne poznaju metode konzerviranja mesa i ne praktikuju pravljenje zaliha.
Jedini trend usvojen iz zapadne kulture je način oblačenja. Iako pripadnici plemena Piraha danas uglavnom nose šortseve, platnene haljine i majice kratkih rukava, zadržali su sopstveni dizajn nakita. To su uglavnom ogrlice kojima se pripisuje magijska moć teranja zloduha.
Saplemenici u šetnji prašumom.
Autor Gabriel Bicho Midia NINJA
Pirahe žive u sistemu gde je hijerarhija nepostojeća i gde nema naređivanja.
zi z a ra i
Nakon tridesetogodišnjeg rada i života u plemenu Piraha antropolog Danijel Everet utvrdio je da je jezik koji ovo pleme koristi po mnogo čemu jedinstven. Njihov govor je gramatički veoma jednostavan ne postoje relativne rečenice, kao ni neka ustaljena gramatička pravila.
Piraha je jedan od jezika sa najmanje fonema glasova svega 11. Sastavljen je od osam suglasnika i tri samoglasnika pri čemu se u govoru ponekad ne razlikuju glasovi s i h . Broj fonema tako je smanjen na deset rekordno nizak broj u svetu lingvistike. Uprkos ovoj jednostavnosti, piraha jezik je tonalan i stoga veoma zahtevan. U zavisnosti od akcentovanja i izgovaranja odre ene reči, ona poprima potpuno drugo značenje. Pirahe su razvile i čitav sistem komunikacije zasnovan na zviždanju i mrmljanju hm zvuci koje specijalno koriste u lovu.
Najupečatljivija karakteristika piraha jezika verovatno je to što ne postoje reči za brojeve. a opisivanje količine poznati su im koncepti mnoštva i manjka, ali ne i konkretnog brojnog stanja. Da li zbog nemogućnosti ili zbog nezainteresovanosti, uprkos pokušajima stranaca da ih nauče brojanju, višemesečni procesi nisu urodili plodom.
Pirahe svoj jezik nazivaju apaitisi, a sve one koji su im strani nazivaju krivim glavama xapagáiso . Termin ima pogrdno značenje i dolazi iz perspektive da je njihov jezik onaj pravi i ispravan. bog toga ga dodatno zovu i uspravljenom glavom xapaitíiso .
američki lingvista noam čomski predložio je teoriju koja tvrdi da su svi jezici na svetu zasnovani na istim fundamentalnim principima, koliko god njihovo poreklo bilo udaljeno. tako kaže da se u svakom jeziku javljaju neke univerzalne gramatičke strukture. nepostojanje bilo kakvih jasnih struktura upiraha jeziku možda predstavlja dokaz koji bi oborio ovu teoriju.
pirahe ne samo što ne poznaju koncept brojeva već u svom jeziku nemaju reči ni za boje. ukoliko je neophodno opisati određeni predmet kroz njegovu boju, koristiće poređenja sa njima poznatim predmetima. tako bi za crveni predmet rekli da podseća na krv, dok bi za plavi predmet rekli da je nalik nebu. za konkretnu boju ne postoji strogo određeno poređenje koje se uvek koristi – različito je od slučaja do slučaja.
Pekari – životinja srodna svinjama, dužine od oko 12 cm. Vrlo čest sisar širom južnoameričkog kontinenta.
udeliću sekunde
Prašuma nikada ne spava. Nikada. Uvek je glasna, a zvuci koji ispunjavaju vazduh nadolaze poput nezaustavljive bujice iz svih pravaca. Tropski pljusak, povijanje listova i lijana, šuškanje žbunja, lepet krila, reptilsko gmizanje, oglašavanje sisara... Iako bi se nezvani gost uspaničio usled ovog zamračenog ambijenta preplavljenog zvukovima, stanovnici su se odveć navikli. Ovi su zvuci za njih ništa drugo do pozadinski pratilac svakodnevnih aktivnosti.
I baš tu, čini se zamišljeno, iz gustog lišća polako je izašlo jedno pekari prasence. Obraslo tamnom i gustom dlakom njuškalo je okolo u potrazi za nekim plodom koji je možda otpao sa neke visoke grane. retalo se polako, ali nekako bezbrižno kao da je nesvesno kakva sve bića mogu vrebati iza ćoška. Možda se oslanjalo na svoje krdo u blizini.
Otpalo voće i žbunje okupiralo je pažnju malog pekarija toliko da nije čuo te pritajene zvižduke kristalno jasne, ali suptilno zamaskirane u zvuke okruženja. Podigao je glavu tek jednom da se osvrne plašeći se da ne uoči nekog gladnog jaguara koji bi ga zaskočio. vižduci su bili sve jasniji, intenzivniji, poput nekog borbenog pokliča. Prase je samo bezbrižno ručkalo prezrelo prizemljeno voće.
Samo jedan trenutak bio je dovoljan da zvižduci utihnu, a pekari padne na zemlju bez jednog ispuštenog zvuka. itra i naoštrena strela proletela je vazduhom vlagom zasićenim i zabila se pravo u potiljak malenog papkara. Smrt je bila trenutna nit života je prekinuta bez agonije. Iz četiri suprotstavljena pravca izašla su četiri muškarca i u tišini odvukla životinju ka svom logoru, podalje od njegovog sada već bivšeg krda.
za pirahe je crtanje potpuno nepoznata aktivnost. ne postoje crteži niti oblici primitivnog slikarstva. suočeni sa zadatkom u kome se traži da nacrtaju osobu, drvo, životinju ili neki objekat iz prirode, bivaju zbunjeni. ne poznavajući metode crtanja rezultat zadatka bi uglavnom bile samo ravno povučene linije, ali su veoma snalažljivi uizradi malih predmeta i maketa.
kalmici
evropski budisti
Evroazija
Rusija nije monoetnička država – za razliku od svih svojih suseda na Dalekom istoku. Od Kalinjingrada na zapadu do Čukotke na istoku živi preko 190 naroda i etničkih grupa. Rusi čine četiri petine od ukupnog broja stanovništva, a u preostali deo spadaju Tatari, Čečeni, Jermeni, Kazasi, Oseti, Jakuti i mnogi drugi. Uprkos turbulentnoj istoriji u najvećoj zemlji na svetu i dalje žive potomci Nemaca naseljenih za vreme carice Katarine Velike. Današnji Avari, srodnici onih koji su krajem I milenijuma nove ere vladali Panonskom nizijom, takođe su ruski građani (najbrojniji su narod u Dagestanu). Rusija je dom i Pontijskim Grcima – potomcima drevnih Helena koji su naselili obale Crnog mora. Danas su svi ovi nabrojani narodi većinski hrišćani ili muslimani. Ipak, zahvaljujući jednom narodu naseljenom kraj zapadne obale Kaspijskog mora, Evropa u svoju religijsku kartu može da uvrsti i teritoriju u kojoj budisti čine većinu!
Severno od Dagestana nalazi se Kalmikija. Obe ove teritorije imaju republički status u okviru Ruske Federacije. Kalmikija je stepska oblast ispod Volge (najveće evropske reke), naslonjena uz Kaspijsko more. Naziv je dobila po Kalmicima – narodu koji potiče od mongolskih Ojrata koji su početkom XVII veka naselili
stepu oko donjeg toka Volge. Prapostojbina Kalmika je Džungarija, danas region na severozapadu Kine. Istoričari nemaju konsenzus oko razloga koji je naveo jedan deo Orjata da krenu putem zapada u potrazi za prostorom koji će naseliti. Pretpostavlja se da ih je u migraciju nateralo više faktora: politički i vojni sukobi između mongolskih plemena, teritorijalni pritisak od strane susednih naroda i potreba za novim pašnjacima za njihovu stoku.
Kalmikija
Kalmici su tradicionalno nomadsko-pastirski narod budističke religijske orijentacije. Iste ove karakteristike svojstvene su i Mongolima u Mongoliji. Kalmici su od naseljavanja u Rusiju prošli kroz brojna stanja i statuse. Danas oni u najvećoj zemlji sveta imaju mnogo bolji položaj nego što su ga imali u sovjetsko vreme. Republika Kalmikija nema više stanovnika od Novog Sada iako zauzima teritoriju tri i po puta veću od Vojvodine. Komunisti su vršili ogromne pritiske na brojne pastirske narode Sovjetskog Saveza da napuste svoj nomadski način života i pređu na sedelački. Kalmici nisu bili izuzeti od ove oštre socijalne politike i danas vrlo malo njih živi u pokretu. Jedan deo bavi se stočarstvom i poljoprivredom u selima dok su drugi nastanjeni u urbanijim sredinama i rade svakodnevne gradske poslove.
Elista je prestonica Republike Kalmikije i u njoj živi nešto preko 100.000 ljudi. Iako Kalmici čine većinu, u gradu su prisutni i Rusi i druge etničke zajednice Rusije. Da su potomci mongolskih Ojrata uspeli da sačuvaju svoj tradicionalni način života, Elista nikada ne bi došla do današnjih dimenzija. Sovjeti su planirali (i uspeli) da Kalmikiju pretvore u oblast prehrambene industrije (poljoprivrede, stočarstva i ribolova). Procesi urbanizacije primorali su Kalmike da se odreknu svojih tradicionalnih jurti (okruglastih šatora) u korist neuglednih zajedničkih stambenih zgrada. Elista je danas – poput gotovo svakog ruskog grada – uređena „sivim“ socijalističkom zdanjima. Za razliku od ostalih ruskih gradova ovde se nalaze i brojni izdanci budističke arhitekture. Stoga se može reći da je kalmička prestonica svojevrsni sivo-narandžasti spoj.
rusija je federalna država sastavljena od brojnih teritorijalnih subjekata (oblasti, republika, pokrajina, okruga). ovakav vid državnog uređenja neminovan je za tako ogromnu i multietničku zemlju. republike u okviru rusije imaju posebna prava i privilegije, pre svega zato što su one osnovane kako bi većinski narodi u njima imali veći stepen autonomije u odnosu na moskvu (iako one nemaju pravo da naruše ruski teritorijalni suverenitet).
Budistička molitvena zastavica, jedna od mnogobrojnih sličnosti koju Kalmici dele sa Tibetancima.
kalmici su jedini narod evrope mongolskog porekla u etnolingvističkom smislu. u okviru starog kontinenta danas živi nekoliko naroda inicijalno mongolskog (tačnije centralnoazijskog) porekla, ali su kalmici jedini od njih koji i dalje pripadaju mongolima u strogom smislu reči. njihove antropološke karakteristike u potpunosti odražavaju istočnoazijsko poreklo.
Budizam na tlu Evrope
Po broju vernika budizam je četvrta najzastupljenija religija sveta (ispred njega su hrišćanstvo, islam i hinduizam). Potekao je u Indiji sredinom I milenijuma p.n.e. i polako se širio Azijom u narednim stolećima. Ni na jednu religiju se u komunističkim državama Evrope nije gledalo blagonaklono. Budizam u Sovjetskom Savezu nije bio izuzetak. Revitalizacija svih religija i verskih pokreta desila se početkom devedesetih godina prošlog veka. Iako budističke zajednice postoje u gotovo svim evropskim zemljama, jedino u Rusiji postoji region gde je on tradicionalno prisutan (u ostatku Starog kontinenta praktikuju ga migranti ili potomci migranata iz Azije i domaći „entuzijasti“).
Budistički hram u Elisti, prestonici ruske federalne jedinice Kalmikije. Najveći budistički verski objekat u Evropi.
Kao što je u vreme turskog jarma Srpska pravoslavna crkva bila stožer nacionalnog (a ne samo religijskog) okupljanja Srba, tako je i budizam danas u Republici Kalmikiji tačka okupljanja i religioznih i nereligioznih Kalmika. U selima i gradovima ovog regiona nije neobično videti spomenik ili bistu Lenjina ili nekog drugog komunističkog lidera u neposrednoj blizini Budine statue. Bivši sovjetski domovi kulture sada služe kao mesta gde Kalmici uče svoja pokolenja o tradicionalnom životu, narodnom folkloru i veri. U Elisti je 2005. godine otvoren najveći budistički hram u Evropi i čitavoj Rusiji sa namerom da postane centar okupljanja svih Kalmika i svih ostalih budista. Na kalmičkom jeziku ovakvo zdanje naziva se hurul. U ranijim vremenima obeleženim stalnim kretanjima s kraja na kraj stepe, potomci mongolskih Ojrata posedovali su „šatorska“ svetilišta i manastire (mada je bilo i onih koji su bili stalno stacionirani i sagrađeni od kamena).
d i a a a d
Budizam praktikovan u Kalmikiji pripada tibetanskom ogranku ove religije (često zvanom i lamaizam). Kako je deo Tibeta našao svoje mesto u Evropi? Tibetanci su Budina učenja primili iz severne Indije. Kada je ova velika zemlja podno Himalaja pala u ruke muslimanskih vladara, težište budizma premestilo se na druga mesta u Aziji. Tibetanska visoravan bila je jedno od njih. U XIII veku ujedinjena mongolska plemena predstavljala su najstrašniji prizor na svetu. Gde god da su se pojavili, sejali bi užas među narodima Evroazije. Tibet je ipak bio
izuzetak i uspeo je stepske konjanike da privoli budizmu. Tako su Kalmici izdanak mongolskog naroda koji se dao u pokret ka novim stepama i pašnjacima na zapadu. Došavši podno donjeg toka Volge sa sobom su doneli i tibetanski budizam.
Zemlja uz Kaspijsko more, na koju su Kalmici došli tridesetih godina XVII veka, bila je relativno mlada teritorija u okviru Carske Rusije. Poput ostalih mongolskih plemena i oni su se aktivno bavili nomadskim stočarstvom. Uzgajali su ovce, krave, konje, koze i kamile u nepreglednoj stepi. U to vreme pašnjake su delili sa ogromnim krdima sajgi – antilopama prilagođenim za život u oštroj klimi srednje i severne Azije (danas su ove životinje na ivici izumiranja). Budući da je teritorija koju su Kalmici zauzeli bila izuzetno slabo naseljena, Rusi nisu videli potrebu da se za prvo vreme mešaju i dozvolili su mongolskom plemenu da tu boravi. Jedini uslov bio je da – kao Srbi Krajišnici u Austrougarskoj – brane Carstvo od upada muslimana sa juga. Zahvaljujući zaštiti koju su joj pružali kalmički konjanici, Rusija je mogla da se posveti evropskom frontu i učvršćivanju svoje pozicije na Starom kontinentu. Istorija dakle pamti vreme kada su se pravoslavci i budisti ujedinili protiv islamskih snaga.
posle rusije najviše kalmika živi u bivšoj sovjetskoj republici kirgiziji (kirgistanu). ova danas suverena država pretežno je naseljena kirgizima. poput gotovo svih turkijskih naroda i oni pripadaju sunitskom islamu. zahvaljujući procesima verske asimilacije većine nad manjinom i kirgistanski kalmici su vremenom prešli u muslimanske redove. danas mahom žive na istoku države.
U prošlosti je antilopa sajga (Saiga tatarica) bila veoma važna za opstanak mnogih naroda u unutrašnjosti Evroazije.
najpoznatiji kalmik u zajedničkoj državi južnih slovena bio je učur kuljdinov. razlog – bio je fudbaler „jugoslavije“, najslavnijeg predratnog fudbalskog kluba pored bsk-a (beogradskog sportskog kluba). posle drugog svetskog rata nove komunističke vlasti ukinule su ove klubove. iz njihovog pepela nastali su fk crvena zvezda (od sk jugoslavije) i fk partizan (od bsk-a).
d v i i v i a d a r a
Iako su Kalmici sa Carskom Rusijom imali uspona i padova, definitivno nisu bili spremni na život u ateističkoj državi – stoga su zajedno sa belogardejcima i pristalicama cara Nikolaja II vojevali ljute bitke protiv boljševičkih snaga predvođenih Lenjinom i okupljenih u Crvenu armiju. Pored verskog razloga potomci mongolskih Ojrata bili su svesni da ih, ukoliko Beli izgube od Crvenih, čeka sudbina masovnog prelaska na sedelački i poljoprivredni način života koji im je toliko bio stran i nepoželjan. Istorija je Crvenoj armiji dodelila pobedničku ulogu i gomile ruskih građana bile su prisiljene da napuste srušeno Carstvo i krenu putem Evrope. Kalmici nisu predstavljali izuzetak.
Beogradska pagoda dok je još postojala. Danas je na njenom mestu dvospratna zgrada.
Zbog svog vrlo jasnog antikomunističkog sentimenta, Kraljevina Jugoslavija je predstavljala vrlo primamljivu destinaciju za preživele borce Bele garde. Istina je da je najveći broj Kalmika bio nemoćan da sebi priušti evakuaciju ka evropskim zemljama, ali izvestan broj njih uspeo je u toj nameri. Od aprila 1920. godine do kraja 1923. na teritoriji današnje Srbije naselilo se oko pet stotina izbeglica iz Kalmikije. Najviše ih se nastanilo oko Beograda i u manjem broju po Banatu i Bačkoj. Kalmici koji su dospeli u prestonicu Kraljevine razmešteni su po tadašnjoj gradskoj periferiji, počev od Karaburme preko Zvezdare i Cvetkove pijace do Malog Mokrog Luga. U vreme njihovog dolaska Beograd je nastanjivalo nešto preko 100.000 duša. Zbog svojih mongolskih antropoloških karakteristika i sveopšte pojavne osobenosti, pridošlice su privukle veliku pažnju tadašnjih Beograđana.
Jugoslovenski Kalmici su se uglavnom držali svog etnokulturnog kruga i retko su dolazili u kontakt sa ostalim građanima Kraljevine. Takvo njihovo ponašanje nije bilo reakcija na znatiželjne srpske poglede –rezervisano držanje doneli su iz kaspijske stepe i nastavili da ga neguju u tuđini. Poput ostalih izbeglica iz Rusije i Kalmici su u tim prvim godinama primali simboličnu novčanu pomoć od zajedničke države Južnih Slovena kako bi uopšte mogli da opstanu, a kasnije su se mnogi od njih zaposlili u građevinskim preduzećima. Tokom vremena, ako bi im se ukazala prilika, potomci stepskih konjanika prihvatali su se i drugih poslova, lakših i bolje plaćenih. Pored toga što su učestvovali u podizanju mnogih najznamenitijih zgrada i građevina tog vremena, Kalmici su ostali upamćeni po tome što su podigli prvu budističku bogomolju u Evropi (ako se izuzme Rusija).
Beogradska pagoda nalazila se na Zvezdari, u delu koji je danas poznat kao Učiteljsko naselje. Nestala je u vihoru Drugog svetskog rata u jesen 1944. godine.
Budistički molitveni prostor. Ova religija u Kalmikiji ponovo doživljava procvat.
Devojke u tradicionalnoj nošnji. Ovaj tip odevanja ima dosta toga zajedničkog sa ostalim mongolskim narodima.
a i ir a
Najveći sukob u ljudskoj istoriji uništio je kalmičku zajednicu u Beogradu. Ponovo su morali u zbeg. Zapadna Evropa i Sjedinjene Američke Države bile su sledeće destinacije. Danas na severnoameričkom kontinentu postoji mala ali i dalje poprilično homogena grupa Kalmika. Srodnici njihovih predaka, koji su ostali u Rusiji, gorko su propatili pod komunističkim režimom – naročito ih je teška sudbina čekala nakon sovjetske kontraofanzive u Drugom svetskom ratu. Pod optužbom da su sarađivali sa Nemcima, svi Kalmici koji nisu nosili petokrake i uniforme Crvene armije bili su poslati u Sibir. Ovo nepregledno mesto u ruskoj istoriji (bilo da su njome kormirali Beli ili Crveni) značilo je samo jedno za nesrećnog čoveka koji primi kartu u njenom pravcu –izuzetno težak rad i život na ivici smrti.
Svi deportovani Kalmici silno su propatili. Komunistički režim gajio je poseban prezir prema njima i dobro im je upamtio učešće na strani belogardejaca u krvavom građanskom ratu. Procenjuje se da je od stotinu hiljada prognanih Kalmika samo polovina preživela i dočekala da bude pomilovana posle Staljinove smrti. Iako im je 1957. omogućen povratak u stepe kraj severozapadne obale Kaspijskog mora, svoj život ipak nisu mogli da vrate u željeno stanje. Neumešna poljoprivredna politika Sovjeta u Republici Kalmikiji više puta je dovodila do gladi i oskudica. Jedinim tradicionalnim budistima u Evropi Sunce je počelo da sviće tek početkom devedesetih godina prošlog veka. Procesi revitalizacije kalmičkog etnosa i njegove kulture – započeti nad sovjetskim ruševinama –nastavili su se i u savremenoj Ruskoj Federaciji.
odnos između kalmika i carske rusije nije non-stop bio harmoničan. tokom xviii veka rusi su polako smanjivali autonomiju mongolskom plemenu i naseljavali svoje sunarodnike i pridošle nemce (na zahtev katarine velike) podno volge. međusobna politička previranja i represivni doživljaj carske vlasti naterao je jedan pozamašan deo kalmika da krenu nazad ka rodnoj zemlji njihovih predaka – džungariji. rusku caricu je vest o migraciji izuzetno ražestila.
republika kalmikija danas ima veoma dobre odnose sa mongolijom. kulturna i etnička veza koja spaja ova dva kraja evroazije veoma je čvrsta i vitalna u xxi veku. muzika je veoma važan deo te spone. mongoli, kalmici i drugi srodni narodi srednje azije gaje posebnu vrstu vokalizacije prilikom izvedbe tradicionalnih pesama poznatu kao grleno pevanje. ova specifična tehnika kanalisanog pevanja izuzetno je neobična i zanimljiva svakom ko je prvi put čuje. pevač koji izvodi grleno pevanje u mogućnosti je da proizvodi više tonova u isto vreme i tako stvara upečatljiv zvučni zid.
neukaljan
Srednjoškolska takmičenja talenata u Kaliforniji dobro su mesto za početak velike pevačke karijere – ili možda nisu? Ajuku ovakva pitanja nisu mučila. On je bio odlučan da celoj školi prezentuje svoju veštinu. Sportska sala bila je pretvorena u glamurozan dekor – kao da će se to veče održati i maturski bal. On je po planu i programu bio tek na proleće. Jesen je imala svoje specijalitete. Ajuka je strpljivo sačekao svoj red da nastupi. Pre njega su se naređali razni takmičari i većina ih je pevala ili svirala neku popularnu pesmu. Bilo je tu i onih ekscentrika koji su sve činili da poberu najveći i najglasniji smeh publike i profesora koji su ocenjivali talente.
Odeven u neobičnu zelenu odeždu, Ajuka se pri stupanju na scenu obratio prisutnima: – Iako me većina vas poznaje, želeo bih da se predstavim. Zovem se Ajuka i pripadam zajednici kalmičkih Amerikanaca. Moji preci su prevalili dug put da bih ja danas bio ovde stoga želim, njima u čast a i zarad vaše pažnje, da ovom događaju priložim jednu pesmu. Da, opet ćete čuti pesmu – slatko se nasmeja takmičar. Pored njegove odeće prisutnima je u oči upadao i jedan maleni drveni instrument sa dve žice, kog je držao u rukama. Znajući unapred da ime njegovog muzičkog oruđa niko neće razumeti, mladi Kalmik se nije ni potrudio da mu izgovori pravi naziv.
Primakavši mikrofon, počeo je da prstima prebira preko razvučenih žica svog instrumenta. Nekoliko zanimljivih melodija privuklo je publiku, ali je onda usledio prikradajući tornado – Ajuka je počeo da peva vrlo neobično. Vrlo neobično. Iz njegovog grla izlazio je čitav splet tonova koji je razarao sve pred sobom. Publika ga je gledala u neverici. Proizvodio je vrlo specifičnu melodiju koju je katkad prekidao „pravim“ pevanjem i prisutnima davao svojevrsnu olakšicu. Međutim, posle svakog talasa „lepih“ tonova vraćali su se oni koji su u školskoj sali plesali u ritmu stepskih ptica i ubadali poput lansiranih strela.
Profesori koji su trebali da ocene Ajuku gledali su ga razrogačenih očiju koje su se klatile između podrške i gađenja. Njegovi školski drugovi počeli su sve glasnije da ga časte smehom koji slama i mnogo starije izvođače. Ples stepskih ptica zamenio je kikot savanskih hijena. Pojedini nisu mogli da se kontrolišu i počeli su da urliču od smeha. Mongolska stamenost nije dozvolila Ajukinom pogledu da poklekne pred gomilom. Očekivao je da će ostalima potencijalno biti problematično da razumeju njegovu veštinu, ali je prizor pred njim sve više i više tonuo u haos poruge.
Izdignutih i raširenih ruku jasno i glasno se zahvalio publici. Podignuta ruka koja je držala instrument nije ni za trenutak zadrhtala, kao ni njegov ponos.
Kalmici su oberučke prihvatili ruski nacionalni instrument balalajku.
toradža
sukob dva sveta
Z a živi i r vi
Sećate li se možda antičkih mitova o podzemnim svetovima gde samo mrtvi obitavaju? Njihove duše i dalje postoje u mračnom posmrtnom carstvu, odvojene od nas na površini Zemlje. Zbog toga su baš trenuci kada veliki i hrabri junaci odlaze tamo, za nas tako interesantni i vredni priče. To su dve suprotnosti koje se prepliću – junak, živi čovek od krvi i mesa, biva okružen davno preminulim dušama od kojih bi trebalo da je razdvojen sve dok ne prestane da diše. Ali šta bi bilo ako bi se poseta odvijala u suprotnom smeru? Mogu li mrtvi biti posetioci sveta živih?
Jedna plemenska zajednica na jugozapadu Sulavesija će nas zadržati još malo na temi preplitanja živog i mrtvog. Njih oko 800.000 naseljava ovo ostrvo posađeno nasred ogromnog Malajskog arhipelaga. Šetajući se kroz njihova grandiozna sela tokom vrelih i vlažnih avgustovskih dana, naići ćete na užurbane indonežanske tržnice, visoke kuće ukrašene prelepim drvorezima i na haotično more ljudi. A na sve to – pokoja mumija požutele suve kože, isturene vilice i istaknutih očnih duplji! Sigurno će vam privući pažnju, hteli vi to ili ne. Odavno preminuli, oplakani i pokopani odjednom stoje među ljudima, nakinđureni i obučeni u jarke boje, sa iskeženim licima. Neki sede na
religija naroda toradža naziva se aluk to dolo, što uprevodu znači „zakon“ ili „put“. po prirodi ona je politeistička i animistička, a osim toga predstavlja i sistem navika, pravila i tradicije. predanje kaže da su toradže sišle na zemlju nebeskim stepenicama koje su kasnije služile kao izvor komunikacije sa njihovim tvorcem, bogom puang matuom. svet je podeljen na nebeski raj, podzemlje (koje nastanjuju životinje), a u sredini se nalazi zemlja data ljudima. raj je pokriven krovom u obliku sedla.
Plemenska sahrana – preko dvadeset vodenih bivola biće prineto kao žrtva.
uplemenu se bogatstvo meri brojem vodenih bivola. što ih je više, porodica se smatra bogatijom. zbog toga su ove životinje često umetnički motiv na toradžanskim drvorezima, a koriste se i u obredu prolivanja krvi prilikom sahranjivanja.
stolicama i gledaju zbivanja na ulici, a njihove poglede i prisustvo oseti svaki prolaznik.
Ova armija mrtvih koja kao da je pobegla iz zagrobnog života zbuniće nas na sekund i naterati da se zapitamo ukom svetu se nalazimo svetu živih ili onom drugom Da nema snažnog ekvatorskog sunca koje ne dozvoljava tami da se nakupi duže od svega par sati tokom dana, verovatno bismo i duže bili u dilemi. Dobro je živi smo Izgleda da su mrtvi samo odlučili da se još jednom prošetaju me u nama.
Kulturna razmena
Tradicionalna ženska plemenska nošnja.
Mora da se pitate kako je nekome ovo uopšte palo na pamet. Na kraju krajeva, da li je ovakav običaj uopšte legalan ako je moguće da vlada Indonezije ne reaguje na ovu praksu Ova pitanja mnogo su komplikovana i na njih je nemoguće odgovoriti ukoliko se ne poznaje specifična kultura i status plemenskog naroda Toradža. eć na samom početku saznajnog puta, komplikovana etnička slika Malajskog arhipelaga zadaje glavobolju. Ostrvo Sulavesi na kom žive, vrlo je etnički raznoliko. Bezbroj sela i ljudi razbacani su po brdima i nizijama. Sve do XX veka mnoge od ovih zajednica nisu čak ni imale razvijen zajednički identitet. Pripadnost pojedinca nije se vezivala za narod. Pojedinac je identifikovan prema selu u kom živi i nije ga preterano interesovalo šta se dešava niti šta ima zajedničko sa meštanima susednih sela. Otkud onda promena
Ona se objašnjava javljanjem iznenadne spoljne pretnje olan ana. Dok su oni kolonizovali Indoneziju, mali starosedelački narodi su u strahu od došljaka težili ujedinjenju i me useoskoj saradnji. Baš zbog toga plemena Toradža i danas imaju autonomiju nad svojim selima i upravljaju posebnom administrativnom teritorijom regenstvom Tana Toradža.
Pa opet snaga autonomije uvek je pod znakom pitanja. oliko ona uopšte može biti čvrsta i hermetična Može li zaštititi narod unutar svojih granica od uticaja sa strane Mera u kojoj su se Toradže odbranile od evropskih kolonizatora u XX veku može biti predmet rasprave. Očigledno je da su zajednica, teritorija i mnoštvo običaja ostali netaknuti. Ipak se identitet u odre enoj meri
promenio, pre svega kroz usvajanje hrišćanstva. Holanđani su imali posebnu misiju da rašire protestantizam među narodima Sulavesija kako bi odgovorili na nezaustavljivo širenje islama među stanovništvom. Ne samo da su uspeli, već su principom „ubijanja dve muve jednim udarcem“ skoro u potpunosti iskorenili davna animistička verovanja. Običaji koji su preživeli, stopljeni su sa novooformljenom hrišćanskom tradicijom.
Trojica dečaka u ceremonijalnim kostimima. Trenutno prisustvuju višednevnoj sahrani svog bogatog saplemenika.
osim tradicionalnih
tongkonan kuća, u sklopu kuća porodičnog imanja grade se i ambari zvani alang. grobnice (liang) se nalaze na periferiji sela zajedno sa ceremonijalnim rante mestima. selo okružuju pašnjaci za stoku, pirinčana polja i šume bambusa.
Stara toradžanska grobnica.
i i ar a
Holanđani nisu samo širili svoju tradiciju već su uklonili i zabranili pojedine elemente starih običaja. Fokus im je bio na ukidanju ropstva što su i učinili 1909. godine –ukidajući tako najnižu društvenu klasu. Danas društvo Toradža čine plemstvo i „obični ljudi“. Kojoj klasi pojedinac pripada određuje majčinska linija. Ukoliko majka potiče iz plemstva i njeno dete će biti pripadnik plemstva. Ne dešava se često da se brakovi sklapaju između dve osobe iz različitih klasa, ali to nije izričito zabranjeno. Društvena pokretljivost iz jedne klase u drugu je mala ali ipak postoji, za razliku od društava gde dominiraju surovo odvojene kaste ili gde je prelazak iz jednog staleža u drugi gotovo nemoguć.
Neka vas status majke kao činioca nasleđivanja društvene klase ne zavara – oni nisu matrilinearni, niti kod njih vlada matrijarhat. Zapravo, porodično stablo gleda se i po ocu i po majci – svi se beleže i svi imaju pravo da naslede imovinu. Potomci nasleđuju i one ne tako dobre stvari, poput roditeljskih i porodičnih dugova!
Imovina se uglavnom zadržava u okvirima šire porodice zato što se i venčanja odigravaju u ovom krugu. Venčavanje bližih rođaka je tabu, ali već od četvrtog kolena je dozvoljeno. I ne samo to – čak je uobičajeno i poželjno! Tako se obezbeđuje da bogatstvo i deca ostaju i doprinose razvoju jednog zajedničkog sela, a šira porodica je osnova društvenog uređenja i čini jedno pleme.
Jedno takvo selo, smešteno u brdsko-planinskim predelima i okruženo tropskom šumom, pleni posetioce jedinstvenim arhitektonskim stilom. Seosko plemstvo živi u tongkonanima visokim kućama gra enim na drvenim stubovima sa velikim zakrivljenim krovom u obliku la e. Ove impozantne kuće simbol su bogatstva i statusa uže porodice pa se tom izgradnjom iskazuje poštovanje precima. bog toga se čitava porodica udružuje i tokom nekoliko meseci podiže dom od drvenih letvi i dasaka. rov pokrivaju bambusom i velikim palminim listovima kojih ima u izobilju. Ma koliko moćnog izgleda i dominantna nad okolnim kućama običnih stanovnika unutrašnjost tongkonana zapravo je mala u odnosu na gigantski krov i visinu. Malena prostorija, uglavnom mračna i bez mnogo prostora, koristi se kao spavaonica, ostava i soba za sastanke. U prošlosti se koristila i kao mesto za odbranu zbog svoje visine.
Skučenost ne predstavlja posebnu prepreku pošto se društveni i porodični život uglavnom odvija napolju. Tako se, prolazeći pored njihovih kuća, mogu videti ljudi koji sede i strpljivo na parčetu drveta rezbare različite oblike i motive. Ovaj drvorez prepoznat je kao posebna kulturna baština Toradža plemena i naziva se pa’ssura Uobičajeni motivi su biljke i životinje poput kraba, žaba, vodenih bivola i močvarnog cveća, ali se povremeno na u i alegorijske predstave tradicionalnih plesova, muzike i kosmičkih tela.
Mnoštvo tradicionalnih tongkonan kuća koje privlače pogled svojim zakrivljenim krovovima u obliku lađe.
Dom na visinisahrane u plemenu toradža mogu koštati i po nekoliko stotina hiljada američkih dolara, posebno kod pripadnika plemstva! to je najčešće približan iznos koji prosečan građanin indonezije zaradi tokom čitavog svog radnog veka. moglo bi se reći da toradžani čitavog svog života rade kako bi isplatili svoju sahranu!
porodica preminulog plaća sve troškove sahrane, uključujući i izgradnju svih pomoćnih objekata oko ceremonijalnog mesta. veliki troškovi utiču na to da se kod siromašnih članova plemena mnogi običaji preskaču. prilikom sahranjivanja dece takođe se ne praktikuju svi običaji.
iv i rad zarad r i
Najupečatljivija kulturološka praksa ipak je i ona najšokantnija – zbog nje njihova sela i podsećaju na ulice podzemnog grada. Mumificirani pojedinci, rame uz rame sa živima, ponovo su iznad zemlje! Ova praksa poznata kao Ma’nene ritual, odvija se svakog avgusta. Tada se tela pokojnih predaka vade iz grobnica na malo svežeg vazduha. Članovi porodice kupaju, doteruju i oblače telo pokojnika u novu odeću. Zatim po selu šetaju mumije, vode ih u obilazak i one neko vreme borave sa članovima svoje stare porodice. Veruje se da će stari preci, kao nagradu za brigu o njima, Toradžane nagraditi srećom i dugovečnošću.
Za ovakav običaj treba se zahvaliti običajnim praksama stare tradicionalne religije aluk – jasno je da ova praksa nije hrišćanska. Sam ritual je kulminacija čitavog niza običaja i verovanja vezanih za smrt i sahranjivanje. U punom obimu samo oni najbogatiji mogu sebi priuštiti sahranu sa svim tradicionalnim elementima. Cena jednog takvog pogreba može da iznosi između 200.000 i 500.000 dolara!
Scena sa toradžanske sahrane.
Mora da se pitate kako Toradžani priušte ovako skupu ceremoniju? Za razliku od ostalih delova sveta sahrana se kod njih održava i do nekoliko godina nakon smrti –čeka se prikupljanje novca. Za to vreme telo pokojnika je zamotano u više slojeva odeće i drži se ispod tongkonana, porodične kuće. Sve dok je tako, duša pokojnika krstari selom i čeka svoj pogreb. Tada će konačno krenuti na put ka zagrobnom svetu koji se naziva Pu a. Smrt se ne posmatra kao jedan trenutak već kao čitav proces, od trenutka kada osoba premine do sahrane i odlaska u zagrobni svet.
Smrt plemića naročito je skupa. Odmah se priprema velika gozba koja traje i po nekoliko dana i često se ugošćava preko hiljadu ljudi. Na poljani nedaleko od sela se potom uređuje ceremonijalno mesto zvano rante. Na tom mestu oko većeg praznog centralnog prostora, porodica preminulog gradi skloništa, prostorije za hranu, skladišta pirinča i ceremonijalne objekte – o svom trošku. Sve prati neobična kombinacija zvukova flaute, pevanja pesama i plakanja.
Nakon izgradnje ceremonijalnog mesta, nastupa pravi pokolj. Porodica preminulog kolje određeni broj vodenih bivola, a broj zaklanih životinja trebao bi biti srazmeran
moći i bogatstvu koje je imao pokojnik. Veruje se da će zaklani bivoli pomoći pokojniku da što pre stigne do Puye Na sahrani važnih članova seoskog plemstva, uz pesmu i igru se mačetom kolju desetine bivola i stotine svinja. Nakon pokolja kreće se sa tradicionalnom borbom petlova gde se često uparuje i do 40 petlova, a cilj je da strada najmanje tri. Svi ovi rituali sa životinjama gde se na zemlju proliva krv, simbolično označava ispraćaj pokojnika.
Sahrana sledi nakon krvavog životinjskog pira. Spuštanje kovčega pod zemlju ovde nije znana praksa već su se razvili drugačiji modeli. Sanduk može biti ili položen u pećinu, spušten u isklesanu kamenu grobnicu ili obešen o liticu da visi sa kanapa. Oni najbogatiji sahranjuju se u kamenim grobnica koje se klešu i po nekoliko meseci. Pećine često posluže za porodične grobnice siromašnijih ljudi. U pećinama gde se ljudi sahranjuju, postavljaju se lutke pokojnika u prirodnoj veličini isklesane u drvetu koje se nazivaju tau tau. Njihov cilj je nadgledanje ulaza i zaštita sanduka. Nakon polaganja sanduka, ova skupa, složena i najvažnija plemenska ceremonija smatra se završenom.
Ma nene ritual – vreme kada se mrtvi vade iz svojih grobnica kako bi se sa svojom rodbinom prošetali ulicama sela.
Ukrasi na tongkonan kući.
Intervencija – za ili protiv?
Mnogi će postaviti pitanje zbog čega se ova praksa dozvoljava, izražavajući usput nevericu, šok i gađenje. Donekle se može razumeti zbog čega se takva pitanja postavljaju – kulturni šok i civilizacijske razlike su prisutne i kod mnogo srodnijih naroda, a kamoli kod onih udaljenijih. Zato nije neobično da se najviše ovim posmrtnim običajima čude ljudi iz ekonomski najrazvijenijih zemalja političkog Zapada. Kada biste videli mrtva tela u steni ili kovčege koji vise sa litice, i vi biste verovatno ustuknuli pred nesvakidašnjim prizorom.
Ipak, narativi o „ispravnom“ i „neispravnom“ dosta su relativni i mnogo zavise od ugla posmatranja. Suditi o obredima i običajima i nametati jedan ispravan način razmišljanja dosta je problematično. Uplitanje državnih institucija, udaljenih i stranih civilizacija u unutrašnje pitanje plemena postavlja niz moralnih dilema – da li je i pod kojim uslovima ispravno da jedna grupa nameće svoj stav ostalima? Samo zgražavanje ne znači da je nešto neispravno, to je samo reakcija na strano i nepoznato.
Na kraju krajeva, moral nije jedini koji igra ulogu u stavu institucija prema različitim pitanjima; ponekad čak nije ni prioritet. Masovni turizam zbog kog su Toradže postale veoma poznate unutar Indonezije, ali i van njenih granica donosi ogroman novac i lokalcima i državi. Država tako nema razloga (ni moralnih, ni ekonomskih) da zabrani duge obrede sahranjivanja i ritual Ma’nene. Oni i do dan-danas u punom jeku opstaju među Toradžama na Sulavesiju i privlače pažnju mnogih širom sveta.
životinje, koje gosti poklone porodici preminulog zarad klanja na obredu prolivanja krvi samo se formalno zovu darovima. svi oni zapravo se vode pod troškove sahrane, a od porodice preminulog se očekuje da otplate te životinje kao svoj dug.
Saplemenici ponekad konzumiraju betel orahe – plodove areka palme koji izazivaju zavisnost usled prisustva nikotina.
regenstvo tana toradža nekada je bilo turistički posećenije. konfliktne devedesete godine XX veka uindoneziji, donele su pad ove privredne grane. ali pleme ubira određenu količinu novca i od uzgajanja indonežanske kafe.
U ovoj grobnici kovčezi su uklesani u stenu. Likovi preminulih urađeni kao drvene figure „čuvaju“ svoje grobove.
da se tela ne bi raspala u kovčezima, ona moraju biti mumifIcirana. kako bi to bilo moguće, u tela se ubrizgava hemikalija formalin koja zaustavlja proces truljenja tkiva. pored toga, kada tokom rituala ma’nene budu izvađena iz kovčega, tela se temeljno čiste, kao da je reč o živima.
postanje naroda visije
Svet ispod i svet iznad linije se sudaraju. reator sedi na svom tronu neba i posmatra liniju. Razlike su velike prelaza nema sudar je nestabilan, a linija nije porozna.
Tron se zatresao i On ustade. Stao je na liniju i pritisnuo je. Bogovi, oni drugi, ostali, ispod njega vrhovnog gospodara, posmatrali su ga. Njegova snaga i odlučnost svakim korakom su kucali, disali, osetili se. Pognuo se graciozno i dotakao granicu svetova.
Linija se rasplamsala i u bljesku, prostor velikog raja poče se cepati i nadimati se. Brzo, pa još brže, i još brže. Postao je masivan i silan. Rastegnuvši granicu dva sveta, nastao je treći i Tvorac ga je nazvao emlja.
Ali zemaljski svet je sada prazan. Postoji toliko lepota i kontrasta, ali života nema. Svetlost i tama, dan i noć, kopno i voda, vazduh i zemlja. U podzemlju obitavaju razne zveri, a na nebu bogovi. Sada ovaj novi neživi svet razveden od raja, mora pronaći stanovnike.
Tvorac stade i dozva ljude, malobrojnu rajsku vrstu u suživotu sa bogovima. Smrtna forma je jedinstvena, maštovita, snažna, inteligentna, ali i ohola, pohlepna i razvratna. Savršena dualnost življenja obuhvaćena u jednom.
Uvidevši životnu energiju čovečanstva i novosatkani svet usredini, baš kao što se raj i emlja razvedoše, isto se desilo izme u bogova i ljudi. Tvorac odluči da izgradi velike nebeske stepenice takve da kada se jednom ljudi niz njih spuste, povratka nazad nema. ečna veza i spona će ostati, ali biće nepremostiva za ljude poslate iz raja u novi svet.
Jedan po jedan, muškarci, žene i deca krenuše niz stepenice. Iz nebeskog carstva, spustili su se na vlažnu zemlju tropske šume bambusa, okružene planinama. Prvi put oni udahnuše vazduh i videše svoj novi dom.
Kada su se svi spustili, shvatili su da se nalaze na uzvisini nad niskim terenom. Raširiće se po dolini i oformiti svoja nova naselja, učiće o svetu, izučiće ga i pronaći svoje mesto. Udaljili su se od stepenica, a visiju, novi životni prostor, nazvali su „Radža“. Ovi ljudi poznati su danas kao „Toradžani“ – ljudi sa visine. Dečje grobnice izdubljene u drvetu.
zahvalnost
Izdavač želi da se zahvali sledećim izvorima čije se fotografije pojavljuju u knjizi.
s4-7 OKing, Shutterstock
s8-10 flovie, Shutterstock; Freepik
s11 2630ben, Shutterstock
s13-21 flovie, Shutterstock
s12-13 2630ben, Shutterstock
s15 Romas-Vysniauskas, Shutterstock
s16 Picpros, Shutterstock
s17 Able Africa Content, Shutterstock
s18 hecke61, Shutterstock
s19 Vadim Petrakov, Shutterstock
s21 MSMondadori, Shutterstock
s22 Travel Stock, Shutterstock
s23 Travel Stock, Shutterstock
s23-33 flovie, Shutterstock
s24 Grodza, Shutterstock
s25 Nay_bangkok_73, Shutterstock
s26 Travel Stock, Shutterstock
s27 Sergey Uryadnikov, Shutterstock
s28 Sergey Uryadnikov, Shutterstock
s29 Piu_Piu, Shutterstock
s30-31 Sergey Uryadnikov, Shutterstock
s32-33 Eric Tourneret
s35-43 Annareichel, Shutterstock
s34-35 Fotos593, Shutterstock
s36 Zaruba Ondrej, Shutterstock
s37 gore A.P.S.Photography, Shutterstock; dole Zaruba Ondrej, Shutterstock
s38 Zaruba Ondrej, Shutterstock
s39 Zaruba Ondrej, Shutterstock
s40 Panga Media, Shutterstock
s41 Zaruba Ondrej, Shutterstock
s42 ireneuke, Shutterstock
s43 Dave Primov, Shutterstock
s45-57 krolja, Freepik
s44-45 TeodorLazarev, Shutterstock
s46 Edward S. Curtis, CC0, Wikipedia
s47 Ansgar Walk, CC BY 2.5, Wikipedia
s48 Yongyut Kumsri, Shutterstock
s50 Chris Christophersen, Shutterstock
s51 BMJ, Shutterstock
s52 Sergio Foto, Shutterstock
s53 Christopher Mertl, CC0, Wikipedia
s55 kongsak sumano, Shutterstock
s56 Lasse Jesper Pedersen, Shutterstock
s59-65 SimeonVD, Shutterstock
s58-59 vivaswa, Shutterstock
s61 Ruma Dey Acharya, Shutterstock
s62 PETRUS INO P ABO O, Shutterstock
s65 Chah Sky, Shutterstock
s66 irmairma, Shutterstock
s67 Nick Fox, Shutterstock
s68-79 irmairma, Shutterstock
s68-69 ChameleonsEye, Shutterstock
s70 Dmitry Chulov, Shutterstock
s71 Benny Marty, Shutterstock
s72 Steve Evans, CC BY 2.0, Wikipedia
s73 Yukka65, Shutterstock
s74 Nico Faramaz, Shutterstock
s76 Glenn W. Walker, Shutterstock
s77 Crystal Egan, Shutterstock
s79 paulmichaelNZ, Shutterstock
s80-89 EV-DA, Shutterstock
s80 Pedro Carrilho, Shutterstock
s82 Moyan Brenn, CC BY 2.0, Wikipedia
s83 Paul D Smith, Shutterstock
s84 Sergii Figurnyi, Shutterstock
s85 Sergii Figurnyi, Shutterstock
s86 Png Studio Photography, Shutterstock
s87 Ale andre Tziripoulo , Shutterstock
s89 Katrina Brown, Shutterstock
s90-97 freepik, Freepik
s90 Shutterstock
s91 Joelma Monteiro de Carvalho, CC
BY-SA 4.0, Wikipedia
s92 James Martins, CC BY 3.0, Wikipedia
s93 guentermanaus, Shutterstock
s95 Turismo Bahia, CC BY-SA 2.0, Wikipedia
s97 guentermanaus, Shutterstock
s98-105 pictulandra, Freepik
s98-99 Belikova Oksana, Shutterstock
s100 Phattanun, Shutterstock
s101 Galyna Andrushko, Shutterstock
s102 Annalucia, Shutterstock
s103 Billy Julius Krey, Shutterstock
s105 Michal Knitl, Shutterstock
s106-119 caelestissart, Freepik
s106-107 Katja Tsvetkova, Shutterstock
s108 Sergey Uryadnikov, Shutterstock
s109 Fred huerig, Shutterstock
s110 Shutterstock
s111 Abi Sawell, Shutterstock
s112 Pvince73, Shutterstock
s113 GN Art, Shutterstock
s115 Pvince73, Shutterstock
s116-117 Bonhams, CC0, Wikipedia
s118 Graham Crumb, Shutterstock
s119 GN Art, Shutterstock
s120 OKing, Shutterstock
s121 Yury Birukov, Shutterstock
s132-139 flovie, Shutterstock
s122-123 Giovanni Canclini, Shutterstock
s124 Mithrax, Shutterstock
s125 Prisma Nova Photography, Shutterstock
s126 PIXEL to the PEOPLE, Shutterstock
s127 erichon, Shutterstock
s128 francesco de marco, Shutterstock
s129 erichon, Shutterstock
s130-137 OKing, Shutterstock
s130-131 hakanyalicn, Shutterstock
s132 Yury Birukov, Shutterstock
s133 Matyas Rehak, Shutterstock
s134 Oscar Espinosa, Shutterstock
s135 Anya Newrcha, Shutterstock
s136 Andrzej Kubik, Shutterstock
s137 chris piason, Shutterstock
s138-149 caelestissart, Shutterstock
s138-139 Henk Bogaard, Shutterstock
s140 Luisa Puccini, Shutterstock
s141 gore Rod Waddington, CC BY-SA 2.0, Flickr; dole Vladislav T. Jirousek, Shutterstock
s142 wayak, Shutterstock
s143 wayak, Shutterstock
s144 Rod Waddington, CC BY-SA 2.0, Flickr
s145 Rod Waddington, CC BY-SA
2.0, Flickr
s146-147 Andrzej Kubik, Shutterstock
s148 Dr. Gilad Fiskus, Shutterstock
s149 Bea Berrocal, Shutterstock
s150-157 Farosofa, Shutterstock
s150 Dili , CC B 2.5, ikipedia
s151 Try_my_best, Shutterstock
s152 levo Byjeng, Shutterstock; desno Yosefer, Shutterstock
s153 Anna Jedynak, Shutterstock
s154 Te haita 420, Shutterstock
s155 Steve Evans, Shutterstock
s156 CC BY 3.0, Wikipedia
s157 Igor Chus, Shutterstock
s158-171 flovie, Shutterstock
s158-159 Umomos, Shutterstock
s160 John Megahan, CC BY-SA 2.5, Wikipedia
s161 Tonkla foto, Shutterstock
s162 Vadim Boussenko, Shutterstock
s164 Auckland Art Gallery, CC0, Picryl
s165 Umomos, Shutterstock
s166 trabantos, Shutterstock
s167 Yevgen Belich, Shutterstock
s168 ChameleonsEye, Shutterstock
s169 Bob Hilscher, Shutterstock
s171 Victor Velter, Shutterstock
s172 Wpadington, Shutterstock
s173 George Burba, Shutterstock
s175-183 laptopapik, Freepik
s174 Narantungalag Dashtseren, Shutterstock
s176 John Tallis, CC0, Wikipedia
s178 Charles Luan, Shutterstock
s179 Khereid, CC BY-SA 3.0, Wikipedia
s181 Tatsiana Hendzel, Shutterstock
s182 Pascal ATEAU, Shutterstock
s185-191 ComPix, Shutterstock
s184 Homo Cosmicos, Shutterstock
s185 Lies Ouwerkerk, Shutterstock
s186 gore Homo Cosmicos, Shutterstock; dole Lies Ouwerkerk, Shutterstock
s187 Lies Ouwerkerk, Shutterstock
s188 Lies Ouwerkerk, Shutterstock
s189 Lies Ouwerkerk, Shutterstock
s190 Lies Ouwerkerk, Shutterstock
s191 Katja Tsvetkova, Shutterstock
s193-203 TALVA, Shutterstock
s192-193 Katja Tsvetkova, Shutterstock
s194 Teo Tarras, Shutterstock
s195 sunsinger, Shutterstock
s196 gore Serg!o, CC BY 2.0, Wikipedia; dole Katja Tsvetkova, Shutterstock
s197 sunsinger, Shutterstock
s199 Hocine Ziani, CC0, Wikipedia
s200 Catay, Shutterstock
s201 Nicole Macheroux-Denault, Shutterstock
s203 Torsten Pursche, Shutterstock
s204-213 Wpadington, Shutterstock
s204-205 Pierre Jean Durieu, Shutterstock
s206 Petr Podrouzek, Shutterstock
s207 CherylRamalho, Shutterstock
s208 Doro Guzenda, Shutterstock
s209 Pierre Jean Durieu, Shutterstock
s210 Pierre Jean Durieu, Shutterstock
s211 Tami Freed, Shutterstock
s212 David F. Barry, Photographer, Bismarck, Dakota Territory, CC0, Wikipedia
s215-221 N/A
s214 AFAEL FLAUSINO, Shutterstock
s215 Ana Luz, Shutterstock
s216 Eric Valenne geostory, Shutterstock
s217 GUDKOV ANDREY, Shutterstock
s218 Esdelval, Shutterstock
s219 Ana Luz, Shutterstock
s221 MatthieuCattin, Shutterstock
s222 Nathapon Jitrakman, Shutterstock
s223 Vladimir Melnikov, Shutterstock
s225-233 Nathapon Jitrakman, Shutterstock
s224-225 Pvince73, Shutterstock
s226 Pvince73, Shutterstock
s227 VittoriaChe, Shutterstock
s228 Belikova Oksana, Shutterstock
s229 javarman, Shutterstock
s230 gore chris piason, Shutterstock; dole sunsinger, Shutterstock
s231 Matthias Kestel, Shutterstock
s232 VittoriaChe, Shutterstock
s233 VittoriaChe, Shutterstock
s235-243 Elmiral, Shutterstock
s234-235 Roman Babakin, Shutterstock
s236 V. Belov, Shutterstock
s237 V. Belov, Shutterstock
s238 muratart, Shutterstock
s239 DELBO ANDREA, Shutterstock
s240 V. Belov, Shutterstock
s241 V. Belov, Shutterstock
s242 Roman Babakin, Shutterstock
s243 BlueOrange Studio, Shutterstock
s245-251 scoutori, Freepik
s244-245 Gabriel Bicho/Midia NINJA
s246 Reforestation Collection, Shutterstock
s247 Gabriel Bicho/Midia NINJA
s248 Gabriel Bicho/Midia NINJA
s250 Dennis W Donohue, Shutterstock
s253-261 TeeraPhoto, Shutterstock
s252 nikolenko1962, Shutterstock
s253 Sergei Afanasev, Shutterstock
s254 Bulat.Iskhakov, Shutterstock
s255 Vladimir Sevrinovsky, Shutterstock
s256 N/A, CC0, Wikipedia
s257 Alexander Chelmodeev, Shutterstock
s258 Sergei Afanasev, Shutterstock
s261 Sergei Afanasev, Shutterstock
s263-275 OKing, Shutterstock
s262-263 Petra Zacharias, Shutterstock
s264 Laurens Hoddenbagh, Shutterstock
s265 Muslianshah Masrie, Shutterstock
s266 Iuliia Shcherbakova,
Shutterstock
s267 Ye Choh Wah, Shutterstock
s268 Anna_plucinska, Shutterstock
s269 Muslianshah Masrie, Shutterstock
s270 alvarobueno, Shutterstock
s271 Itsmesintaa, Shutterstock
s272-273 Fabio Lamanna, Shutterstock
s275 Iuliia Shcherbakova, Shutterstock
s276 ShevalierArts, Shutterstock
s277 Karol Kozlowski, Shutterstock
s279-291 ShevalierArts, Shutterstock
s278-279 NiarKrad, Shutterstock
s280 FCG, Shutterstock
s281 Tero Hakala, Shutterstock
s282 FCG, Shutterstock
s283 JHVEPhoto, Shutterstock
s284 niall dunne, Shutterstock
s285 AlexandrinaZ, Shutterstock
s286 Inspired By Maps, Shutterstock
s287 Sergey-73, Shutterstock
s289 Lua Carlos Martins, Shutterstock
s291 Olga Danylenko, Shutterstock
s293-301 CC BY-SA 4.0 Wikipedia
s292 YingHui Liu, Shutterstock
s293 gore DuReMi, CC BY-SA 2.0, Wikipedia; dole Wikipedia, CC BY 2.0
s294 gore MIA Studio, Shutterstock; dole weniliou, Shutterstock
s295 weniliou, Shutterstock
s296 CC BY-SA 4.0
s297 N/A
s298 YI-LIN TSAI, Shutterstock
s299 Yang Yao Long, Shutterstock
s301 Richie Chan, Shutterstock
s303-311 Mel ui stock, Shutterstock
s302-303 Ivan_Sabo, Shutterstock
s304 mundosemfim, Shutterstock
s305 hanohiki, Shutterstock
s306 Inspired By Maps, Shutterstock
s307 Imakjak, Shutterstock
s308 Sigvald Linné, CC0, Wikipedia
s309 Bartosz Turek, Shutterstock
s311 Rainer Lesniewski, Shutterstock
s313-323 Ahmadsafarudinel, Freepik
s312 FOTOGRIN, Shutterstock
s313 Katiekk, Shutterstock
s314 Marius Dobilas, Shutterstock
s315 Katiekk, Shutterstock
s316 Wendy Lin, Flickr
s317 Manamana, Shutterstock
s318 Katiekk, Shutterstock
s319 William A. Morgan, Shutterstock
s321 R. Bociaga, Shutterstock
s323 Katiekk, Shutterstock
s325-335 s lfida, Freepik
s324-325 Jessie Tarbox Beals, CC0, Wikipedia
s326 PixHound, Shutterstock
s327 retirementbonus, Shutterstock
s328 Juliet Bredon, Shutterstock
s329 N/A, CC0
s330 CC0, Wikipedia
s331 PixHound, Shutterstock
s333 Torii Ryuzo, CC0, Wikipedia
s334 tipwam, Shutterstock
s336 Creative_hat, Freepik
s337 punghi, Shutterstock
s339-349 starline, Shutterstock
s338-339 Daniel Prudek, Shutterstock
s340 Bayhu19, Shutterstock
s341 Nomad1988, Shutterstock
s342 Anthony Ricci, Shutterstock
s344 Storm Is Me, Shutterstock
s345 hampitakkull Jakkree, Shutterstock
s346 FishOil, CC0, Wikipedia
s347 Dustin Kerschtien, Shutterstock
s348 CC BY-SA 4.0, Wikipedia
s349 Christopher J. Fynn, CC BA-SA 3.0, Wikipedia
s351-363 Creative_hat, Freepik
s350-351 Salar Arkan, CC BY-SA 4.0
s352 answer5, Shutterstock
s353 geogif, Shutterstock
s354 Marla_Sela, Shutterstock
s355 Eugene Ga, Shutterstock
s356 Radioka a, Shutterstock
s358 thomas koch, Shutterstock
s359 cemT, Shutterstock
s360 uetions123, Shutterstock
s361 Melih Cevdet Teksen, Shutterstock
s363 Serhii Ivashchuk, Shutterstock
s364-375 GarryKillian, Freepik
s364-365 longtaildog, Shutterstock
s366 Grigorii Pisotsckii, Shutterstock
s367 gore evgenii mitroshin, Shutterstock; dole Kirill Skorobogatko, Shutterstock
s368 evgenii mitroshin, Shutterstock
s369 evgenii mitroshin, Shutterstock
s370 Oleg Znamenskiy, Shutterstock
s371 Yakovlev Sergey, Shutterstock
s372 Grigorii Pisotsckii, Shutterstock
s373 Grigorii Pisotsckii, Shutterstock
s375 Bogorodskiy, Shutterstock
s377-385 Yazhey, Freepik
s376-377 PA ALAXIS, Shutterstock
s378 Cmacauley, CC BY-SA 3.0, Wikipedia
s379 Pablo Bayley Angeleri, Shutterstock
s380 Wikipedia
s381 Horus2017, Shutterstock
s383 A.PAES, Shutterstock
s385 Lili Gluck, Shutterstock
s387-397 long uattro, Freepik
s386-387 Fexel, Shutterstock
s388 ju.hrozian, Shutterstock
s389 EileenSanda, CC BY-SA 3.0, Wikipedia
s390 hakanyalicn, Shutterstock
s391 Chris Christophersen, Shutterstock
s392 KasperFiil, Shutterstock
s393 KasperFiil, Shutterstock
s394 Eric Isselee, Shutterstock
s397 iacomino FRiMAGES, Shutterstock
Korice: OKing, Shutterstock; Viktoriia Protsak, Shutterstock; Abstractor, Shutterstock; Efefne Design, Shutterstock; irmairma, Shutterstock; paulmichaelNZ, Shutterstock
Svaki napor je učinjen da se utvrdi vlasnik izvora i autorskih prava za svaku sliku. Izdavač se izvinjava za bilo kakve nenamerne greške ili propuste.