SEBI SAMOJ

Patim od šešira.

I od rukavica. Šešire ponekad nosim.

Rukavice oblačim isključivo kada sam potpuno sama u kući.

Postavim foto-aparat na klavir i potrošim film na svoje autoportrete u rukavicama.

Imam dvadeset godina i odlično se osećam.

Svoju četvorogodišnju vezu prekinula sam pismom: „Više te ne volim.

To sam shvatila noćas dok sam koketirala sa njih sedmoricom. Ni sa kim od njih nisam bila, mada si zaslužio da te jednom ljudski prevarim. Znam da flertovanje ne smatraš preljubom (kada je o tebi reč), ali ga ja smatram, ni ne sanjaš koliko ga smatram, pa ti zato sada pošteno priznajem: noćas sam te prevarila sa njih sedmoricom. I to opasnih frajera. Na kraju sam im dala sedam različitih pogrešnih telefona, i uživala sam u ulozi loše devojke.

Na sebi sam imala mini-minić i svi su gledali u moje (kako ti kažeš) krive i debele noge.

Mislim da im nije smetalo ni što su krive ni što su debele.

Sa jednim sam se samo gledala – onako filmski, dramatično.

I znaš šta mi se najviše dopalo? Ni jedan nije ličio na tebe – a svi su mi se svideli! Baš su mi se svideli!

Eto, tako sam shvatila da te više ne volim.

Verovatno te interesuje kako je do toga došlo.

Ne volim te više zato što se dereš kad god ja pokušam nešto da ti prebacim. Ne volim te zato što si kukavica i besposličar, i mislim da su tvoje slike (koje mi se nikada nisu ni dopadale) bezvredne, tačnije, mislim da muljaš po platnu, i mislim da te nikada neće primiti na Akademiju. Ako te i prime biće to zahvaljujući tvojoj uspešnoj mamici koja te je i napravila takvim debilom. Između ostalog, ostavljam te i zbog nje. Slobodno to reci dobrodržećoj gospođi mami, i još joj reci da joj ništa nisu pomogle sve te skupe plastične operacije: nos joj je i dalje veliki i ružan, a lice joj izgleda bukvalno ispeglano. Reci joj još da prestane da se čudi što ju je ostavio tvoj otac, jedina normalna osoba u vašoj narcisoidno-malograđanskoiskompleksiranoj porodici.

Reci joj da može još pet puta da bude profesor na fakultetu, taj urođeni praziluk nikada neće prestati da joj viri.

Ostavljam te zbog tvojih kola koja, verovao ti ili ne, nisu živo biće.

Ostavljam te zbog tvoje bivše devojke koja je bila uredna i pažljiva i koja ti nije skraćivala slobodu. Ovo će biti idealna prilika da se ponovo spojite.

Ako se pitaš zašto sam bila sa tobom četiri godine, priznajem: bila sam zaljubljena u tebe.

Sada nažalost ne mogu da se setim zašto.“ Ovim pismom te zauvek ostavljam.

Tvoja zla bivša devojka

P.S. Sviđa mi se ono „zla“.

P.P.S. Sviđa mi se i ono „bivša“.

Imam dve fantazije o budućnosti.

Jedna je savršeni muškarac.

Druga je Afrika.

Zamišljam sebe u belom odelu kako šetam svojom plantažom kafe.

I pušim lulu.

Nemam belo odelo, pušim kratki vinston, šetam crvenom ulicom Kigalija i razmišljam kako da izvedem da se jednom ovde vratim i ostanem.

Prolaze nasmejane crnkinje, njišu kukovima, na glavama nose korpe, u rukama musavu decu.

Za sobom ostavljaju miris.

Miris Afrike.

Ovdašnji belci tvrde da je dovoljno da ga jednom osetiš i da zauvek zaboraviš na belu ženu.

Pijani crnac mi nudi vino od banane.

Smeje se, čudno mu je što mi se ne sviđa.

Zauzvrat traži cigaru.

Ljuti se, neće da ga slikam – objašnjava da će u tu kutiju kad bljesne blic preći njegova duša, a onda ću je ja odneti negde daleko. Pita odakle sam.

– Jugoslavija – smejem se, on vrti glavom, sležem ramenima, prilazi moj prijatelj (kod koga sam u gostima) kaže „Tito“. I stvarno, crnac zna za Tita, kaže „Heroj Tito“.

Rečeno nam je da treba da pijemo alkohol, da nam čisti organizam. Ne znam ni ko, ni kad je to rekao. Ne verujem ni da je to istina. Ne razumem ni zašto da nam se čisti organizam u ovoj prirodi ali vidim da su moji roditelji zajedno sa bratom i sestrom to vrlo ozbiljno shvatili, pa ih i ja pratim.

Naš prijatelj Marko nam stalno pravi koktele, i mi smo svi porodično stalno opušteni.

Neverovato – još uvek se niko nije napio. Išli smo na planinu koja predstavlja prirodnu granicu Zaira i Ruande. To je jedini prirodni rezervat gorila na svetu.

Za sto dolara po osobi dobili smo dva vodiča koji su nas četiri i po sata provlačili kroz džunglu.

Kad smo konačno našli porodicu gorila za kojom smo tragali, moj brat je posle petnaest minuta pritisnuo pogrešno dugme na foto-aparatu i sevnuo je blic.

To gorile inače ume jako da iznervira. Iznerviralo je i vodiče. U svakom slučaju gorile su vrlo brzo nastavile svojim putem, vodič je vikao na mene jer jedina znam francuski, bila sam cela ispečena od kopriva i uspela sam da upadnem u neko korenje.

I pored svega toga to je bio jedan od najlepših osećaja koje sam imala u životu. Prvi put sam bila tako blizu prirodi. Da nije bilo tog blica možda bi za trenutak imala osećaj kako sam se s njom sjedinila.

Ruandu zovu zemlja hiljadu brežuljaka.

Brda su tamnozelena, zemlja i vulkani su crveni, nebo je intenzivno plavo.

Baš plavo.

Mislim da se nigde na svetu nikada neću tako dobro osećati.

*** U Keniju smo otišli samo na par dana. Najrobi. Sudar Evrope i Afrike. Sa desne strane je hotel „Hilton“. Sa leve strane ti seku ruku ako nešto ukradeš iz radnje. Vozim se taksijem i sve vreme imam osećaj da će vrata otpasti. Pored nas prolazi autobus iz koga vise ljudi i smeju se, viču i dobacuju – ovde niko ne gleda svoja posla.

*** Mombasa je prljav, siromašan grad.

Ružniji od Najrobija.

Krugovi hotela na obali okeana su mali veštački rajevi. Zbog jakih plima i oseka nema kupanja u Indijskom okeanu. Zato se iz bazena sa slanom vodom, kroz mali kanal koji prolazi kroz restoran, upliva u onaj sa slatkom, da prezalogajiš ako ogladniš tokom plivanja. Na ivicama bazena su veštački vodopadi.

Temperatura vode je taman tolika da te rashladi ali da se ne streseš. Crnkinja mi je pravila kikice. To sam celog života htela da uradim. Kelner u beloj uniformi pomeri mi ležaljku da mi ne pobegne sunce. On to radi na 42ºC (mada mu to nisam tražila) i smeje se. Pitam kako uspeva da zadrži osmeh.

Odlazi, vraća se, i dalje se smeje otkrivajući svoje bele zube i otvara kesu punu neke trave.

Objašnjava kako se trava žvaće sa žvakaćom gumom, kad postane gorka ispljune se, pa se opet žvaće.

Glupo je biti u Africi a da se bar jednom ne osmehneš na njihov način.

Nebo je nisko. Nikada nisam bila tako blizu oblaka.

Prvo mi je bilo čudno, pa lepo, sada mi je normalno. Kako ću se ponovo privići na visoko nebo kada se vratim na moju stranu Zemljine polulopte. *** U avionu za Amsterdam sam se napila sa Italijanom koga sam tu i upoznala. Avion se tresao a mi smo se smejali. Svi ostali su prebledeli. Ja znam da padanje meni ne može da se desi.

*** U Amsterdamu sam se kao i uvek divno provela.

Imala sam sreću da budem tu za kraljičin rođendan.

Namazali smo obraze bojama jugoslovenske zastave i prodavali burek (koji je umesila moja majka) za gulden. Holanđanima se dopao mamin burek.

Oni su vrlo prijatan i nasmejan svet. *** Sličnost između Afrike i Holandije je u tome što se na ulicama svi smeju. I svako ima svoju travu. Razlika je samo u tome što je Holanđani puše, a Afrikanci žvaću.

Ne znam tačno kada sam počela da se plašim mraka.

Pre spavanja obično odškrinem vrata i upalim svetlo u predsoblju. Ponekad mi se desi da prespavam noć sa upaljenom lampom iznad kreveta.

Teško mi padaju restrikcije.

Mrak u celom kraju, mrak u stanu, mrak u mojoj sobi, a svi se ponašaju kao da se ništa nije desilo.

Idu gradom, pričaju, smeju se, mama se šminka, brat se kupa, sestra se kikoće sa dugaricom, tata telefonira.

A ja, uvijena u ćebe, pušim i slušam kako mi srce jako udara.

– Popij malo rakije da se zagreeš, sva se treseš – dodaje mi otac flašu domaće rakije. „Dobra je rakija i za opuštanje“, pomislim, napijem se i zaspim. Probudim se ujutro, a u stanu hlando.

Sa televizije stiže informacija: moja četrvrta grupa ostaje bez struje za dva sata.

Računam... struja će doći pre nego što padne mrak – dobra predispozicija za normalan dan.

Maji se dopadaju restrikcije.

Ona voli da sedi u tišini, uz sveće – kaže da je to povratak romantici.

Maja ima lošu cirulaciju i smeta joj samo hladnoća.

Kaća nema vremena da razmišlja o tome šta joj smeta. Ona je na petoj godini arhitekture i neprestano se seli sa svojim priborom od drugarice do drugarice. U zavisnosti od toga kad koja ima struju.

Eto tako Kaća uči.

Vanju nerviraju hladnoća i mrak. Vaja stanuje pored mene i oseća isto što i ja. Nas dve ubijamo tišinu uz klavir, ubijamo strah domaćom rakijom kojom me je tata obezbedio do kraja zime.

Sneg je bljuzgav, prljav. Prodavnice prazne. Kao da nije moj život. Kao da nije mog grad.

Moja egzistencija zavisi od atmosfere na Bulevaru revolucije. Tu prodajem devize, od kupljenih dinara kupujem cigarete i sveće, sve to radim brzo i pažljivo (što zbog milicije koja može da naiđe pa da ih rastera, što zbog moje smetenosti – da me ne prevare). – Dok ne počne još jedan mrak.

U stvari, moj najveći problem je što nemam dečka.

To je i najveći problem svih mojih drugarica.

Nije mi krivo što sam ostavila onog maminog sina. Dok ga nisam uhvatila celo jedno leto sam ga jurila od Pule do Budve. Bilo je to najnapornije leto u mom životu. Takva sam. Ne mogu da se smirim dok ne dobijem ono što hoću. To je jače od mene – da dokažem sebi da mogu.

Nije meni da ja moram da imam dečka, evo već godinu dana sam sama i nije mi ništa, mislim – mogu da živim bez muškarca, ali opet nekako nije prirodno. Volim i ljude i životinje i muškarce. Razočaranje u jednog ne znači da su svi takvi.

Imam puno prijatelja.

Oni mi pomažu da pobedim mrak.

Dođu svi kod mene, upalimo mnogo sveća i onda igramo pantomime ili pričamo, ili pušimo i pijemo (koristimo razna sredstva za opuštanje, svako prema svom izboru). To je dobra strana restrikcija – zaista puno pričamo. Kada se jednom sve ovo završi bićemo najneotuđenija nacija na svetu.

Noćas sam nažalost bila sama. Svako je otišao s nekim (iako niko iz mog drštva nema ni dečka ni devojku, svi se nešto petljaju). Obukla sam vunene rukavice bez prstiju, upalila četiri sveće i svirala na klaviru. Napolju je padao beli, krupni sneg. Beli, čisti sneg koji noćas neće dozvoliti mraku da bude potpuno crn.

Jutros opet nisam mogla da skuvam sebi kafu – zato što nje bilo struje. Imam osećaj da sve ovo nikada neće prestati, i da više uopšte nemamo struju.

Mrzim kad sebi ne mogu da skuvam kafu.

Bulevar je pun ljudi.

Reka mladih doteranih pravnica spušta se ka Trgu Marksa i Engelsa (novopečenom Trgu Nikole Pašića). Sve ti lepe pravnice se smeju, vrte svojim kosama i vidi se da su ambiciozne.

Eto, kako ja mislim da imam dečka?

Konkurencija je mnogobrojna i opasna.

Mnogo je mladića otišlo u inostranstvo, neki su u ratu, ovo što je ostalo velikom većinom se drogira... a što bih ja bila sa narkomanom?

Pa, nisam ni ja najgora.

Onaj mali broj raspoloživih je u kandžama pravnica.

Mrzim pravnice.

Moje drugarice i ja pijemo kafu i zabadamo parove na poljice koje posle naših jutarnjih rituala izgledaju kao da su bile u blatu. Mi sve imamo kao neke simpatije koje noću jurimo po diskotekama. Odustala sam od kućne borbe sa mrakom. Više ne izlazim samo kad je vikend ili žurka. Izlazim svake noći.

Ostajem do šest ujutro i budim se u dva popodne.

U diskoteci upale sveće i bude svirka uživo i puno nas je i uz sveće smo svi nekako lepi i svi piju i svi se drogiraju i đuskamo i baš je dobro. I baš me briga za budućnost, eto ja sam planirala da u ovim godinama odem u Ženevu i počnem da volontiram za UNICEF da bih mogla da se vratim u Afriku. To je bio plan za budućnost – a evo me ovde.

Ko je mogao da pretpostavi sve ovo... Maja kaže da nas dve ne umemo da gledmao u budućnost. Mislila sam da umem, sada vidim da je Maja u pravu – ne znam da gledam u budućnost, a ono što ne znam to ni ne radim.

Rođaci iz inostranstva mi uporno šalju kalodont i vatu.

Poslala sam im pismo: Draga rodbino, Ovde ima i kalodonta i vate.

I za toliko i pored svega imamo para.

Ako ste već odlučili da odrešite svoje gastarbajterske kese, evo šta nam treba: mene će zadovoljiti par bokosova nekih finih cigareta (pošto pušim „partner“ i time uništavam svoja mlada pluća) i prijao bi mi jedan topli kožni mantil, da mogu da se šetam po kući u njemu. Kad se uvijem u ćebe stalno mi spada, mantil bi bio praktičniji, i ako može da bude firma to bi me definitivno izvuklo iz depresije.

Bratu pošaljite par diskova, ostaviću mu prostor na drugoj strani da napiše koje hoće.

Sestri su naravno potrebne sveske i olovke Holi Hobi. Tatu bi obradovala uplata za neko jedrenje na koje budete i vi išli, ne postavljamo pitanje mora.

Mama bi sigurno volela novu bundu. Kratku, do ispod kukova. Tim paketom biste nam mnogo pomogli.

Unapred zahvalni Rođaci u krizi.

Te stvari oko para nikako ne mogu da razlučim.

Pare nemamo, a ipak živimo, daleko od onoga kako smo živeli ranije, ali eto, za te osnovne stvari se snađemo.

U stvari, najviše me interesuje da li sam ja sada siromašna?

Maja mi je pričala da su se ranije princezama pokazivale samo lepe stvari, ružne stvari bi im pokvarile lepotu.

Upalim televizor i vidim mrtve ljude, zemlju koja se raspada, mladiće u invalidskim kolicima, starce koji podižu pikavce sa zemlje u potrazi za jednim dimom, na radiju slušam o samoubistvima penzionera koj nisu imali para za svoje lekove, na ulici vidim sive namrštene ljude...

Ili ne vidim ništa. Možda mrak i nije tako loš. Možda će mi mrak sačuvati lepotu.

Kada se dečaci posvađaju, onda se tuku, posle tuče na njihovim licima pojavljuju se modrice, posle modrica oni se rukuju i ponašaju se kao da se nisu ni tukli.

Kada se devojčice posvađaju, one se gladaju ispod oka, podižu obrve, zlobno se smeškaju, kradu jedna drugoj simpatije i trude se da budu što lepše kako bi kod suparnice izazvale ljubomoru i bes.

Kada se devojčice ne vole one se nikada ne druže. Čak ni kao odrasle žene.

Dečaci drugovi su međusobno požrtvovani, puni poštovanja i razumevanja. Pričaju o tučama, o seksu, o fudbalu i preferansu.

Devojčice drugarice su izuzetno bliske, pričaju o svemu, plaču, smeju se, grle se i znaju sve jedna o drugoj.

Maja je moja najbolja drugarica.

To je tako još od osnovne škole.

Mi smo sve u životu zajedno prošle.

U to vreme smo se budile oko tri popodne, nalazile se oko četiri, pile kafu i ulazile u mušku psihologiju do šest. U šest smo odlazile kući da učimo.

Za vreme učenja čule bismo se sto puta telefonom. (Ne samo nas dve – u to vreme nas je bilo mnogo više).

SONJA: Alo, ja sam, je l' učiš?

JA: Nešto mi ne ide...

SONJA: Slušaj pišem knjigu o mojoj i Bakijevoj ljubavi – zvaće se „Daleko od ljubavi“, je l’ da je super?

JA: A, što „Daleko od ljubavi“?

SONJA: Zato što je to u stvari bio čist seks! Seks u krevetu, seks u kadi, seks na terasi ispod tuša...

JA: Na terasi ispod tuša?!

SONJA: Ma da, znaš onu njegovu vikendicu što gleda na auto-put?

JA: Tucali ste se na očigled celog auto-puta?!

SONJA: Mislim da nisu mogli da nas vide, ima tamo neka ograda od žice!

JA: A žica vas je sakrila?

SONJA: Misliš da nije, a?

Svaku noć, pred izlazak smo se spremale kao da će baš te noći naići pravi muškarci, oni koje mi čekamo, oni za ceo život i duže.

Ta šminka u šest ujutro pretvarala se u sive mrlje oko očiju isprovocirane alkoholom, znojem i dimom.

Zato smo mi više volele zimu; zimi smo se ipak po mraku vraćele kući.

Nije lepo videti leti, u šest ujutru, kada sav pošten svet ide na posao, devojku na štiklama sa razmazanom šminkom kako se umorno vraća kući. (Sonja je zbog toga uvek sa sobom nosila naočare za sunce).

A mi stvarno nismo bile takve kakve smo izgledale leti u šest ujutro.

Roditelji su nas prezirali u pravom smislu te reči.

TATA: Opet izlaziš?

JA: Pa šta, četvrtak je.

TATA: Pa šta ako je četvrtak, nije vikend!

JA: Vikendom je gužva, sada se izlazi četvrtkom.

MAMA: Uvek ona ima opravdanje, u ponedeljak je žurka, utorkom ide na džez veče – doći će ranije oko četiri ujutro, sreda je nečiji rođendan...

TATA: Vidi koliko je sati! U pola jedan ti izlaziš iz kuće sram te, bre, bilo!

JA: Nisam ja kriva što ništa ne radi pre pola jedan!

Ispred zgrade bi me obično čekale Sonja, Maja i Kaća koja je u to vreme bila nesrećno zaljubljena u nekog Uroša za koga je mislila da joj donosi nesreću.

KĆA: Valjda ću ga sresti večeras!

MAJA: Bolje da ga ne sretneš, sutra imaš ispit.

KAĆA: Jao, ubiću se!

JA: Kako može da ti donese nesreću kad si zaljubljena u njega?

SONJA: Zato što ona misli da je on đavo!

KAĆA: Jeste đavo!

JA: Pa neće ti biti loše sa njim, mislim mora da je maštovit...

Stalno smo se smejale toj Kaćinoj izmišljotini, a ona je toliko verovala u nju da ju je zaista posle svakog susreta sa njim pratio maler.

Te večeri, pred Kaćin ispit, nismo ga srele. Ona je sutradan pala i to opravdala njegovom negativnom energijom na daljinu.

To veče i nije bilo baš mnogo uspešno (kao ni prethodnih milion večeri).

Sonja je srela Bakija koji je bio sa nekom plavušom i prezrivo mu se javila a onda skinula sako i počela da đuska sa njegovim najboljim drugom.

Maja i njena simpatija su pričali čitavu večnost a on je na kraju otišao sa nekom narkomankom.

Ja sam srela svog bivšeg dečka još iz osnovne škole.

BIVŠI DEČKO IZ OŠ: Život si mi upropastila!

JA. Opet si drogiran!

BDOŠ: Na duši ćeš da me nosiš!

JA: Što se bre drogiraš, znaš kako si bio sladak klinac!

BDOŠ: Nisam drogiran, skidam se pa sam na lekovima.

JA: Nemoj da lažeš!

BDOŠ: Sad još i lažem? Život si mi upropastila, kakva si bre, zbog tebe se drogiram, zbog tebe ne verujem ženama i nemam devojku – neka, ja sam ti oprosito, Bog neka ti oprosti ako može!

U stvari, to veče je za mene bilo potpuni promašaj. Ja sam u svom životu stvarno imala razumevanja za narkomane i više nego što je trebalo. Možda zato što živim blizu „Dadova“, a možda sam imala sindrom Majke Tereze – u svakom slučaju ako se neko naslušao njihovih priča onda sam to bila ja.

To je bilo tako u vreme mog puberteta.

Ali ‘93. kada je droga postala trend nisam imala više ni minut vremena za tu vrstu ljudi.

Jedini moj drug iz detijstva (tog tipa) koga sam zadržala bio je Miki.

JA: Zašto si došao drogiran? Jesam li ti sto puta rekla da mi ne dolaziš takav?

MIKI: Nisam drogiran, skidam se, pa sam na trodonima.

JA: Nemoj da lažeš!

MIKI: ‘Oćeš da ti se zakunem?

JA: U šta, majke ti?

MIKI: I to što kažeš (ha, ha, ha...)

JA: I salno bre lažeš! Lažeš mene za događaje kojima sam bila prisutna!

MIKI: Ne lažem, mastim (ha, ha, ha...)

JA: Lažeš, i ne znam šta sad da radim sa tobom, bolje da nisi ni dolazio.

Onda celu noć gledamo filmove.

Posle Miki nestane za neko vreme.

Posle tog nekog vremena se javi, kaže kako se skida, kako neće nikad više, kako mu je dosta svega i kad možemo da se vidimo.

MIKI: Kako izgledam? (gladio bi kosu pred ogledalom).

JA: Dobro izgledaš.

MIKI: Mnogo sam bre dobar frajer, ko bi rekao da imam dvadeset i tri godine. Znaš kol’ko mi daju klinke iz kraja?

JA: Dvadeset, pretpostavljam.

MIKI: Devetnaest!

JA: Blago tebi!

MIKI: E, a ugojio sam se?

JA: Onako.

MIKI: I kosa mi je porasla, sad mogu da nosim rep!

JA: Da. MIKI: Slušaj, moram nešto da ti kažem... (napokon bi se odvojio od ogledala) ja sigurno imam sidu.

JA: Opet?!

MIKI: Mene niko ne shvata ozbiljno, ja znam da imam sidu i da ću umreti.

JA: Svi ćemo jednom umreti, Miki.

MIKI: Al’ nećete od side!

JA: Dosadan si, i naporan si, i hipohondričan si! Uostalom što ne odeš na test?

MIKI: Ma nemoj, a što ti ne odeš na test?

JA: Zato što ja ne umišljam da sam bolesna!

I tako u nedogled.

Narkomani su kao što sam već rekla jedna užasno dosadna vrsta ljudi. Naročito kad su na heroinu! Ne prestaju da pričaju (to im prija) iako njihovom sagovorniku uopšte nije do razgovora sa njima. Kada su u periodu „posle skidanja“ onda guše kako se odlično osećaju i puni su nebuloznih planova za budućnost. Pre ponovnog navlačenja umišljaju bolesti ili izmišljaju depresiju kao razlog za novo drogiranje.

Mi smo od njih bežale kao od kuge!

Još jedan tip muškaraca od kojh smo se sklajale bili su tzv. „dizelaši“. Ja sa njima nisam imala problema (nisam njihov tip), sve dok...

Naš dug Saša je našao devojku i pozvao Maju i mene da je upoznamo... Sedeli smo u kafiću kod Radio Beograda... A onda je ušao razbacani ćelavi dečko u šuškavoj trenerci izuzetno debelog vrata...

DEBELI VRAT: ‘de si brate Sale?

SAŠA: Zdravo, brate, od kad se bre nismo videli! (veselo mu je odpozdravio Saša, dok smo se nas tri značajno gledale).

DEBELI VRAT: Od osnovne škole brate, odosnovne škole (desilo se ono čega smo se najviše plašile – seo je za sto). Jeli, brate Sale, što si me bre maltretirao kad smo bili u osnovnoj školi?

SAŠA: Nisam brate, to smo se bre zezali...

DEBELI VRAT. Zezali se, a? Jesmo se tako zezali brate? Jel’ se tako zeza brate, a?

SAŠA: Nisam ja znao da ćeš ti da se ljutiš brate! Ne bi se tako zez’o da sam znao!

DEBELI VRAT: Nisi ti brate znao da će brat da poraste, da će da nosi cev u džepu, to ti nisi znao brate!

SAŠA: Jebi ga, nisam...

DEBELI VRAT: Jesi se usr’o, a? Jesi se usr’o da ću da te maltretiram? I tebe i ove tvoje kurve? (Nas tri kurve smo pušile sto cigareta u minutu i gledale u stranu).

SAŠA: Nemoj tako brate, ovo mi je devojka, ovo mi je sestra, a ovo mi je...

MAJA: Šta ćutiš, šta sam ti ja?

JA: E, sve je u redu (Maja i Saša su se nenormalno svađali i za svoje svađe nisu birali priliku).

Debeli vrat se okrenuo ka Maji.

DEBELI VRAT: Sad ćeš ti sestro da vidiš kakav sam ja veliki čovek! Brate, obrni im turu!

Tako smo mi u toku od pet minuta opili četiri ture pića sa bratom. Kada je tretman bio gotov, izašli smo napolje ošamućen i nekih par minuta smo ćutali – oporavljali smo se.

A onda je Maja progovorila: – Šta ti, bre, bi da ga maltretiraš u osovnoj školi?

Momci koji su se nama dopadali bili su ili zauzeti ili u nekom svom čudnom filmu u kome nije bilo mesta za nas. Veze sa našim simpatijama su trajale isključivo noću, kada su te simpatije bile toliko pijane da nisu mogle da gledaju. Zato su verovatno uvek umesto da odu sa nama odlazile sa nekim akrepima. Mi smo bile suviše ponosne da bi ih zvale preko dana, a oni su verovatno bili toliko mamurni da nisu mogli da se sete da treba da nas zovu.

I tako ni jedna od nas nije imala dečka.

Uopšte, vreme je bilo takvo – čudno – na granici. Samo najhrabrije su bile u vezama, mi smo im kukaviči krale mladiće dok su spavele.

Tako smo otprilike mi živeli. Bez većih uzbuđenja, lagano, mirno, sivo. Ponovo smo se navikavali da se radujemo malim stvarima. Jedna od tih sitnica koje su značile radost, uzbuđenje i akciju desila se kada je mamina drugarica Džes (Jasmina-Đesmin-Džejs) koja već dvadeset godina živi u Njujorku, donela u Beograd WONDER BRA. U jednom iznajmljenom stanu otvorila je malu ilegalnu prodavnicu ženskog donjeg veša.

U celoj toj besparici žene su (neverovatno, ali istinito) nalazile novac i kupovale to čudo od rublja koje je prešlo okean da bi ga nosile moje sugrađanke. Žene, devojke, majke sa kćerkama, usedelice, raspuštenice, sve su se skidale, kikotale, oblačile američku čipku, pa čak i pričale sa vešom. Jedna dama jednom wonder bra korsetu, boje slonove kosti: „Dođi sunce moje, da mi ostvariš moj devojački san.“ Džes je svoju robu oblačila na sebe uz propratno vrištanje i pričanje i naravno hvaljenje: „Jao, vidi ovaj – ovaj vam ne dam, njega ću da ostavim sebi.“ Što je najgore od svega Džes je stvarno sama sebi bila najbolji kupac.

Tako se desilo da wonder bra postoji Beograd. Ta ženska radost u to nesrećno vreme širila se nepredvidivom brzinom. U njenu radnju su dolazile, između ostalih, i novinarke, tako da je reklama o prekookeanskom vešu ušla u medije.

Jedno jutro, dok smo pile kafu, zazvonio je telefon.

MUŠKI GLAS: Alo, ođe Podgorica, je li vi prodajete onaj vjerenički veš?

DŽES: Da, izvolite?

MUŠKI GLAS: Jučer sam u kafanu vidio peko ramena u novine ovaj tvoj broj telefona. Ja bi da naručim jednu kombinaciju za moju vjerenicu.

DŽES: U redu...

MUŠKI GLAS: Ali slušaj, zovem u diskreciju, ako li nekome rečeš, nema mene života u Podgoricu.

DŽES: Računajte na diskreciju, koji vam je broj verenica?

MUŠKI GLAS: U ramena je ista ka ja, a grudi su joj male i razmaknute, a ja bi volio da se povećaju i da se primaknu.

DŽES: Aha, nema problema, a koju biste boju?

MUŠKI GLAS: Crnu.

Sledećeg dana desio se sličan poziv.

MUŠKI GLAS 2: Alo, ođe Podgorica, ja sam brat od onog što je jučer zvao u diskreciju, slušaj, nemoj da mi praviš rat u kuću – nemoj da ta kombinacija stigne pre no što stigne kombinacija za ovu moju vještičinu. Sve da bude isto, svaka čipka, svaki šav... ne mogu rat u kuću.

DŽES: A koji je gospođa broj?

MG2: Broj? Što će njoj broj? Ona ti je ka međed, neće to ona nikad na sebe da stavi, no samo kad ova dođe da pokaže, da ova izvadi iz fioke i kaže – ja već imam.

DŽES: A koju bi ste boju?

MUŠKI GLAS 2: Koju je naručio moj brat?

DŽES: Crnu MUŠKI GLAS 2: Ao mene, crnu! Što će mu crna? Niko nam u kotoru nije!

Tako je wonder bra ušao i u tajni život Podgorice.

Tako su se žene veselile toga leta.

Meni wonder bra nije bio potreban, tu je genetika odigrala svoje i uštedela mi pare koje sam trošila na cigare, piše i taksi.

Januar.

Crne mokre ulice i ja.

Podigla sam ruku i ušla u taksi.

Glava mi je bila prazna.

Muzika se mešala sa glasom koji je pozivao taksiste na rad.

Zapalila sam poslednju cigaretu iz pakle.

Zamislila sam želju.

Prvi dim – da se zaljubim.

Drugi dim – da nam bude lepo.

Treći dim – da se brzo desi.

JA: Koliko je sati?

TAKSISTA: Pet i dvadeset pet.

JA: Sad skrenite levo...

Već u liftu sam počela da se skidam.

No malo razmazane šminke sam ostavila na sebi.

Samo da što pre zaspim.

Da se zaboravim.

Da me nema.

Ruke su mi hladne.

Ujutro se nikada ne gledam u ogledalu.

Telefon – bujica besmislenih reči.

Ne umem da ih povežem.

Od prvog jutarnjeg dima mi se vrti u glavi.

To mi se sviđa.

U televizoru mali crni ljudi trče kroz beli pesak.

Isključila sam telefon.

Ugasila televizor.

Zatvorila oči.

Januar.

Crno i mokro.

Mrzim januar.

Podigla sam ruku i ušla u taksi.

Prazna pakla.

JA: Izvinite, da nemate jednu cigaretu?

TAKSISTA: Imam, nešto vam je crno ispod oka.

JA: Šminka, razmazala se... sad skrenite levo...

Dugo nisam mogla da zaspim.

Skinula sam šminku sa lica.

Boli glava.

Prazna.

A boli.

Najstrašnije od svega je kada me majka probudi telefonom i kada me pita, pažljivo i nežno (kako to samo majke znaju): „Kako je bilo sinoć?“ Užasan napor prvih deset sekundi dok se setim gde sam uopšte bila.

U svakom slučaju kažem „super“, spustim slušalicu i onda se sećanje polako vraća.

Da me je pitala šta sam radila, rekla bih – ništa.

To je istina.

Do šest sati ujutro radila sam „ništa“.

Jadna moja majka.

Boli me glava.

Baš me boli.

Sonja je plakala celu noć.

Svi se udaju, a ona se, eto, nije udala i nema za koga da se uda, a strašno to želi.

Nije joj važno što Maja i ja nismo udate – mi nismo taj tip.

Mi smo, bez uvrede, muškarače, ona je udavača.

– Eto, jesam, pa šta? ‘Oću i ja da se udam! (Buuaaaa).

Toliko je plakala da nismo mogli da završimo partiju jamba. Kako je brisala suze rukom i hvatala kockice, i mi smo posle nje bacali te kockice – sve je bilo u Sonjinim suzama.

Oko četiri ujuro smo se rastale.

Oko četiri ujutro sam se gegala kući.

Gde je moja potreba da se udam?

Bilo bi sasvim prirodno da i ja imam tu želju. Žensko sam.

I nisam muškarača. Čak sam vrlo nežna i željna ljubavi.

I romantična sam. Čekam svoga princa. Ša ima romantičnije od toga?

I gledam ljubavne filmove i uvek plačem.

Ali nemam nikakvu potrebu da se udam.

Kad god kažem „udaja“ pomislim na muške čarape.

Za to verovatno postoji psihološko objašnjenje.

Na uglu ulice srela sam Nešu.

NEŠA: Šta si se tako zamislila?

JA: Kakve veze imaju muške čarape sa udajom?

NEŠA: Kada se udaš onda između ostalog i njih pereš.

JA: Da l’ misliš da Elvisova ćerka pere Majkl Džeksonove čarape?

NEŠA: Neee, možda, kad negde žure.

JA: Ili kad hoće da bude dobra žena!

NEŠA: Zašto misliš da „dobra žena“ mora da pere mužu čarape?

JA: Ako je muž picajzla, onda neće dati da mu se peru čarape u mašini, nego na ruke, što je posao „dobre žene“. Prvo ga na to nauči majka, a posle to on očekuje od žene. Ako ne dobije od nje ono što je imao kod majke onda ona nije dobra.

NEŠA: E, pa ja mislim da mu definitivno ne pere čarape na ruke.

JA: Mžda ih baca, pa kupuje nove?

NEŠA: Misliš da je Majkl Džekson picajzla?

JA: Sto posto.

Već je svanulo, i ta tema o Majkl Džeksonu i Elvisovoj kćerci se istrošila. Tužno sam zaključila da nisam ćerka Elvisa Prislija i da ću sigurno prati čarape na ruke.

Nemam potrebu da se udam.

Imam lepe crvene nokte.

Struja će nestati u šest popodne.

Treba izmisliti neku zabavu od šest.

Jamb pod svećama. Milioniti put ovoga meseca.

Sonja je skuvala litar kafe.

Da imamo ako zatreba.

SONJA: Ako nastavimo ovim tempom, nikada nećemo naći muškarce.

MAJA: Ja sam se već navikla.

JA: Imam nešto da vam kažem, pod uslovom da se Sonja ne rasplače... (Pogledala me je ogromnim očima.) Pozvane smo na svadbu u subotu.

Onda se desilo neizbežno.

MAJA: Je l’ moraš da pokvariš svaku partiju? Prekini da cmizdriš, ni ne treba da se udaš!

Sonja je ispustila neki zvuk nalik cviljenju tek rođenih mačića.

JA: Ovo je neizdrživo! Prekini! Ako se udaš moraćeš na ruke da pereš muške smrdljive čarape.

Tu sam je pogodila.

SONJA: A što ne može u mašini?

JA: Tako. Čarape se peru na ruke. Tako. Ne mogu da ti objašnjavam. Veruj mi, tako mora da bude.

SONJA: A ko se udaje?

Svdba je bila seljačka i dosadna. Lomile su se čaše i tanjiri. Moj đed nije mogao da vidi pevaljku pa je ujak „raščistio“ pola stola da bi je popeo. Kada su ga pitali šta radi, rekao je: „Da je strikan vidi“.

Pevaljka se postidela. Posle ju je ujka opustio devizama. Danas se najviše isplati biti pevaljka. Posle tih deviza je prestala da se stidi. Popela se na sto, a đed je samo klimnuo glavom.

Mi smo jele i pile i pile i jele i malo igrale kolo.

Ni jedna nije uhvatila bidermajer buket, ali Sonja nije plakala.

Svadba je trajala ceo dan. Noge su mi bile naduvene.

Mladoženja je imao ludački pogled kojim je pratio Maju sve vreme svadbe.

Sonja je koketirala sa kumom.

Mene je dever zvao na šotu.

– Ne mlatim kukovima na javnom mestu – odgovorila sam umorno.

Onda je on rekao nešto bezobrazno, što sam ja onda rekla ujki, takođe dever otišao prvi sa svadbe.

Svi su bili masni i pijani, a pevalka je bila zadovoljna.

Odlično je zaradila. Ispod uzane kožne suknje visile su kese celulita koje je ona tresla naglim pokretima širokih kukova, vrtela je izgorelom blajhanom kosom i pevala velikim ružnim ustima.

Strašan prizor.

Mlada je kroz veo, ispod oka posmatrala mladoženju koji je na kolenima pevao sa pevaljkom. Kum doktor po profesiji) je pijano spuštao glavu na Sonjino čelo.

Maja i ja smo ih gađale kockicama leda.

Tako smo oterale odvratnog kuma.

Sonja nam je rekla da so debilne.

Sve zajedo smo se smejale. Nije loše s vremena na vreme ići na seljačku svadbu, isprazni se čovek.

Telefon.

MAMA: Kako je bilo na svadbi?

Deset sekundi dok se setim na kojoj svadbi.

JA: Aaa, super, seljaki, onako, ne znam. Normalno. Kao i uvek na svadbama.

Zvono.

KAĆA: Kako je bilo na svadbi?

JA: Seljački. Hoćeš kafu?

KAĆA: Da. Je l’ mlada bila lepa?

JA: Onako.

KAĆA: A ko je mladoženja?

JA: Neki psihopata.

KAĆA: A što se udala za njega?

JA: Trudna je.

KAĆA: Baš šteta što je psihopata.

JA: Izlečiće ga Crnogorci od psihopatije.

KAĆA: I to što kažeš. Kad nam danas nestaje struje?

JA: Od tri do devet.

Moj život nema smila.

JA: Dobro jutro.

TAKSISTA: Dobro jutro.

JA: Je l’ smeta cigara?

Iscepala mi se čarapa. Ne sećam se kada se to desilo. Grozno.

JA: Sad skrenite levo.

TAKSISTA: Hvala. Doviđenja.

Moj život nema smisla.

Sonjina patološka potreba da se uda nije poticala samo od straha da će joj vreme pobeći.

Sonja je htela da pobegne od svog života.

Bilo gde. Za putovanje nije imala ni novca ni mogućnosti. Jedini način da ubije svoj stari i dosadni život bila je udaja. Samostalnost, promena, pa makar i na gore, samo da joj ne bude kao što joj je sada.

Sledeća svadba desila se sredinom februara. Mlada je bila lepa, mladoženja ju je zaljubljeno gledao, kumovi su bili naši drugovi, svirali su neki fini momci, đuskalo se, jelo se i pilo i naravno pilo i jelo, na kraju su došli trubači i mlada je uspela da polomi sto, što nije bilo ni prostački ni prljavo, bilo je u stvari baš šmekerski, balkanski. To mi se dopalo.

Sonja nije uhvatila bidermajer buket, ali je uhvatila Bakija koji je došao kao kumova zvanica.

Maja i ja smo igrale na tom polomljenom stolu zajedno sa mladom.

Svadba je bila super, kad bi sve bile takve.

MAJA: I? SONJA: Kaže da me voli, da se promenio i... (pokazala nam je prsten).

JA: Divan je! Koliko je platio?

SONJA: Ne znam, kupio je od šanera, ovo su brilijanti...

MAJA: Vidim. I kad će svadba?

Baki je jedan odvratan tip. On ne voli Sonju. On voli njenu poslušnosti voli svoju slobodu pored nje. Sonja misli da žena koja treba da se uda mora tako da se ponaša, što sigurno nije videla u svojoj kući jer su joj roditelji sasvim normalni ljudi. Ne znam gde je to videla i baš zato što su joj roditelji takvi, ne verujem da će biti srećna. Ali u tom trenutku niko nije mogao da je odvrati od te ideje.

Sonja je bila lepa mlada. Svadba je bila seljačka jer je mladoženjina porodica bila taka. Mi smo se veselile, pucale smo iz pištolja i ponašale se onako kako se inače ponaša na svadbama.

Oko devet uveče otišla sam da popravim šminkui da se prethodno malo umijem i otreznim.

Zatekla sam Bakija sa nekom ženskom koja je na svadbu došla u funkciji nečije devojke.

Strasno su se ljubili.

Prvo mi je bilo neprijatno. Onda sam vrisnula jednu ružnu reč i gađala ga torbom.

Na kraju sam se umila i rekla: „Ćutaću“.

I nije ni bio trenutak da se kaže. A ne bi imalo ni smisla. Tu tajnu pored sve svoje dobre volje nisam mogla da ponesem u grob. Podelila sam je sa Majom koja je rekla: – Misliš ti da ona to ne zna? Da ne zna šta je čeka? Zna ona dobro kakav je život izabrala, ti si joj rekla šta misliš o njemu, ja sam joj rekla, ta stvar ne treba da te potresa.

Ja još uvek pričam sa svojim lutkama. I stvarno ne mislim da je to tako dobra ideja – udati se.

Nisam ni luda za promenama.

To me pomalo plaši.

A šta ako se svi promene a samo ja ostanem ista? Onda ću ostati sama.

Samoće se plašim isto koliko i mraka.

Volela bih da vreme može da stane, ili još bolje, da se vrati u osamdesete.

Naravno, Sonja je posle mesec dana zatrudnela.

Devet meseci je pričala o porođaju, pet meseci posle porođaja o dijetama i dojenju, neprospavanim noćima... Prirodno, Maja i ja smo se mnogo udaljile od nje.

Sledećih godinu dana se razvodila od Bakija. Tada je verovatno samo o tome pričala. Ovih devedesetih se baš brzo živi. Stekla je puno novih drugarica. Devojke našeg godišta sa malom decom i kratkim brakovima iza sebe.

Mi smo ih zvali društvo raspuštenica. Nekada smo ih sretale oko pet ujutro ispred diskoteke: puše, smeju se i ne pričaju o deci. Deca su kod njihovih roditelja na čuvanju. U stvari, ništa se nije promenilo. Vratile su se kući i žive isto kao i ranije, samo eto, sad su tu njihova deca.

Neuspeo pokušaj novog života, sa posledicama u obliku živog bića. Interesuje me da li će za petnaest godina te majke prebacivati svojoj deci što su se rodila i omela ih da nađu nove muškarce, da li će ih smatrati greškom, da li će ikada umeti da budu prave majke. Sada tako ne izgledaju. Izgledaju kao i sve mi bez dece. Slobodne, pijane i nezrele.

Plakala sam bez određenog razloga.

Oči sam trljala vlažnim peškirom.

Kosa mi je bila mokra.

I oči, i nos, i ruke... sva sam bila mokra.

Prvo su me pitali „Zašto plačeš?“ Onda su me hvatali za rame i tresli: „Biće bolje!“ Napokon su me ostavili samu.

Plakala sam celu noć.

Zbog svega.

Probudila sam se umorna i naduvena.

Oči su mi bile zatvorene.

Obično kad se srce otvori, oči mi se zatvore.

Tako to traje dok ne zatvorim srce. Čim progledam ponovo plačem, te suze traju kratko.

Posle toga sam u stanju da danima ćutim.

Jednostavno nemam šta da kažem.

Sve je izašlo iz mene.

Prazna sam.

Prazna sam.

Potpuno sam prazna.

Srela sam ga, slučajno, na platou ispred Filozofskog faklteta. Izgledao je odlično, kao i uvek. Na momenat mi je bilo krivo što sam ga ostavila (samo na mali momenat).

ON: Dobio sam tvoje pismo.

JA: Koje pismo, aaa! – počela sam da se smejem – to je bilo davno.

ON: Od tada te nisam video.

Palio je cigaretu.

JA: Je l’ si patio?

ON: To bi ti značilo?

Klimnula sam glavom.

ON: Naravno da bi ti značilo. Da, malo sam patio. „Malo“ – pomislila sam – „malo je patio“.

JA: Pa, drago mi je da si tako lako podneo moj odlazak.

Situacija je već bivala vrlo napregnuta.

ON: Kako si ti, inač?

JA: Dobro, guram. Ti? ON: Odlično. Primili su me na Akademiju.

JA: Kada, kad još nije bio prijemni?

ON: Kako si ti napisala u oproštjanom pismu, gospođa mamica je sredila. Pojaviću se na prijemnom reda radi.

JA: Baš mi je drago.

ON: Mada ti nikada nećeš kupovati moje slike.

Bio je kao i obično ciničan; neverovatno, ali njegov cinizam me je i dalje plašio i pogađao.

JA: A šta sad radiš?

Htela sam da ga pozovem na piće.

ON: Čekam devojčicu. Studira psihologiju.

JA: Je l’? „Pa dobro, sada ćete ti i mama imati besplatnog doktora u kući“, htela sam da kažem ali se kao i uvek nisam usudila.

JA: Pretpostavljam, sviđa se mami?

Mami se naravno nije sviđala, mami niko nije bio dovoljno dobar za njeno bezvredno jedinče.

ON: Znaš ti mamu.

Slegnuo je ramenima.

Dok je nailazila gospođica psiholog onako bleda i lepršava mislila sam da će mi srce pući od ljubomore. Ne bih ja opet bila sa njim. Ali kad bi mogao da on ne bude ni sa kim i da bar malo više pati za mnom.

U „Platou“ sam se našla sa Nešom.

Prvo je vikao na mene zato što kasnim, onda me je pitao šta mi je, pa je pretio kako se više neće družiti sa mnom, na kraju smo pretresli ceo Holivud uzduž i popreko ali ništa mi nije pomoglo da se bolje osećam. Bila sama sam sebi bedna. Bez dečka i bez para za koka–kolu. I ono što nikako nisam očekivala – skoro bez prijatelja.

To što je sa godinama dolazilo odnosilo je prijatelje. Nadala sam se da to nešto ima veze sa odvratnom zimom i da će se u proleće svi vratiti.

Ali nije bilo tako.

Proleće je samo ubilo mrak.

Donelo je sa sobom prividni mir. U normalnim okolnostima mart je mesec kada se na licima prolaznika pojavljuju osmesi, u normalnim okolnostima mart je mesec trežjenja, mesec zaljubljivanja, mesec kada se svi beogradski narkomani odlučuju na sudbonosni proces skidanja sa heroina. Mart je oduvek bio mesec buđenja.

U ovim, nenormalnim okolnositma, mart je za sobom doneo potrebu da svi odahnemo i da malo odspavamo. Da se odmorimo od burne zime.

To leto je bilo prvo moje letovanje na Adi Ciganliji. Nismo imali para da baš svi odemo na more, a ja sam presekla u glavi – ovo sad znači da sam siromašna.

U besomučnim izlascima sretala sam razne bivše, poznate i nepoznate mladiće, sa nekima sam se muvala, a sa nekima sam evocirala uspomene, u svakom slučaju borila sam se protiv samoće i fanatično sam tražila nekog s kim bih mogla da provedem zimu koja se bližila.

Mladići više nisu bili romantični.

Nimalo romantični.

NEKA SIMPATIJA: I šta, sad sam se džabe pratio kući?

JA: Uhvati me za dupe da ne bude džabe.

I ja sam polako prestajala da budem romantična.

Moj potpuni raskid sa romantikom desio se jednog toplog septembarskog jutra u Urgentnom centru kada sam saznala da imam gastritis. Na čelu sa mojom bakom doktorkom još par njih u belim mantilima gledali su mirno moju utrobu na ekranu, dok sam se ja gušila sondom na belom bolničkom stolu.

– Tako mlada a ima gastritis – rekao je nadmeni dr, pr, mr...

Za to vreme mi je sestra pomagala da ustanem i obrišem usta papirnatim maramicama.

– Ti si velika devojčica, pa nije bilo tako strašno – tešila me je.

– Taj gastritis, to je zato što sam romantična – uspela sam da izgovorim.

– Danas ne valja biti romantičan – zaključio je nadmeni dr, pr, mr...

– Moža imate lek za to? – nasmejala sam se.

Otkrili su da u desnom bubregu imam i jedan mali kamičak veličine 4 mm, pričali su nešto o proširenom jednjaku, na prošaranom papiru koji je pokazivao moju krvnu sliku, pronašli su nedostatak gvožđa a ja sam odjednom pogledela i pitala sam se kako sam uopšte još uek živa?

Ustvari znam šta mi je falilo!

More na kome nisam bila: Jedna morska romansa, Slano telo (to može da se svrsta pod ono „morksa romansa“, a i ne mora), Osećaj kad upalim cigaretu morskim slanim usnama dok brčkam noge u plićaku, Preplanuli Italijani (i to može pod „romansa“), Crvene Švabice, Male bele kuće sa plavim prozorima i svađe sa Grcima, Ili polučasovno čekanje na picu što dovodi do istine o lenjosti Crnogoraca, A najviše, najviše od svega mi nedostaje Hvar, sve na Hvaru.

Nedostaje mi miris mora koji se oseti istog trenutka kada se spustite na splitski aerodrom.

To sa Hvarom i Splitom i to što nekom nedostaje Lastovo, nekom Rovinj, Dubrovnik i sl.

To nema nikakve veze sa politikom.

To je nostalgija. Zbog te nostalgije se Miki i ja često napijemo i gledamo slike i slušamo „Đavole“.

I uvek, ali uvek, vrhunac večeri se desi kada neko od nas pukne i pita: „Šta misliš, kada ćemo opet moći da odemo na Hvar?“ Ah, more.

Veliko plavo more bi me izlečilo od svih bolesti koje su doktori uz pomoć raznih aparata otkrili u mome mladom telu.

Ta neka, nazovimo klaustrofobija je očigledno preneta i meni i mom bratu od majke.

Prvo je ona pre otprilike deset godina prekinula naše letovanje na Silbi zato što je doživela strah od ostrva i bila je ubeđena da ne može da se vrati kući. Da bismo joj dokazali suprotno, svi smo se vratili kući posle pet dana mora. Tamo smo je ostavili i otišli sa tatom na Hvar.

Pre pet godina je moj brat imao slično iskustvo. U pitanju je bio Kopaonik, i on se na minus beskonačno vraćao kući sa planine, kako je rekao „potpuno pobeđen strahom“ da se neće vratiti kući.

Meni se to desilo u oktobru posle propalog ispitnog roka.

Bila sam na ivici pucanja. Morala sam nešto da promenim. Naravno, nisam odlučila da se udam, što zbog toga što nisam imala za koga, što zbog primera iz bliske okoline. Odlučila sam da otputujem.

Jedino izvodljivo putovanje bilo je na jug moje zemlje.

Sa mnom je krenula Kaća.

Moja genetski naslđena psihoza oživela je u dva sata noću na naplatnoj rampi u mestu koje se zove Pojate.

Sva uplakana zaustavila sam autobus. Naravno Kaća je izašla sa mnom. Zamolila sam čiku u kućici da me pusti da zovem mog tatu.

Moj tek probuđeni otac je rekao: – Šta?

– Dođi molim te po mene! – urlala sam u slušalicu.

– Polako, gde si ti? – razbudio se moj otac.

– Tu, na nekoj naplatnoj rampi kod Niša, dođi po mene – urlala sam i dalje. Kroz suze sam mu ukratko objasnila šta se desilo.

– Je l’ sam ja sada poludela?

Ljudi iz autobusa su me sažaljivo gledali, a čovek koji mi je dozvolio da telefoniram zatvorio je prozorčić na svojoj kabini.

– Nisi sine, samo si se malo uplašila...

– Tata, molim te, dođi da me vodiš kući jecala sam.

– Ne mogu, nemam benzina, stopiraj ili čekaj neki autobus. – Nije bio preterano upalašen. – je l’ imaš neki traneks kod sebe?

– Imam, popila sam već pet i nije me pustio strah.

– Nije ti ništa, ‘ajde dođi kući – rekao je mirno moj otac.

U dva sata ujutro niko nije hteo da nam stane.

Kaća je izvadila foto-aparat i počela da me slika.

– Niko mi neće verovati – ponavljala je.

– Je l’ sam ja sada luda? – prestrašeno sam je pitala.

– Luda si pička ti materina – uhvatila se za glavu i sela na neki kamen – mnogo si luda!

Posle pola sata stopiranja uspele smo da uđemo u kola nekih gastarbajtera iz Švedske.

U kolima je svirao radio iz koga se čuo Leonard Koen i ja sam zaspala.

U pet ujuru u mojoj kući svi su mirno spavali.

Probudila sam mamu. Ona me je poljubila i pitala me da li hoću da spavam kod njih u krevetu. I stvarno, sa svoje dvadeset četiri godine spavala sam u krevetu sa roditeljima.

Sledeća dva dana nisam mogla da se povratim od količine traneksa koja je usporavala moj mozak. Tek trećeg dana sam postala svesna šta se desilo. Neprekidno sam plakala.

Moj otac je neuropsihijatar i on mi je objasnio da je to za nas, prosečne neurotičare, normalna stvar, rekao je i da sam vrlo osetljiva i da je sve to posledica mog nezdravog i praznog života.

Mama je rekla da to nije ništa i da treba što pre da zaboravim da mi se to desilo.

Tata se opet nadovezao da se njemu jednom dok je prelazio neki most taj isti panični strah pojavio i eto on ga je pustio da prostruji kroz njega.

– Zašto ste pravili decu kad ste oboje ludi! – urlala sam.

Mojoj sestri je sve to bilo jako zanimljivo.

Brat je izbegavao priču o tome.

Moj profesor sa faklteta obrazložio mi je zašto su pucanja dobra i bitna u razvoju mladog intelektualca.

Kaća nije htela da priča sa mnom.

Uradila sam i jednu potpuno glupu i nepotrebnu stvar: pozvala sam telefonom svog bivšeg dečka i predložila mu da se vidimo.

Sedeli smo u kafiću.

ON: Grozno izgledaš.

JA: Znam. Doživela sam strah.

ON: Je l’? Pa bilo je krajnje vreme da se to i tebi desi.

JA: Nije smešno, bilo je grozno.

ON: I šta ćeš sad?

JA: Volela bih, da... bar... samo nedelju dana budeš pored mene. Ćutao je. Grozno je ćutao.

JA: E, u stvari je glupo...

ON: Ne mogu to sebi da radim.

JA: Šta?!

ON: Ne mogu da budem više sa tobom, mnogo si me povredila, a i... imam tu devojku, znaš... „tu devojku“, bednik, nema ni prema njoj poštovanja, egoista, samo na sebe misli, i šta tražim ja uopšte od njega, nešto što i onako ne bi mogao da mi da. Otpratila sam ga do platoa ispred Filozofskog fakulteta. Devojka psiholog nas je analitički pogledala i pametno zaključila: – Ti si macina drugarica?

Od tog „macina“ ga je bilo sramota, i treba da ga bude.

– Baš si pametna – nisam izdržala i otrčala sam do kuće.

Postojao je neki čvor u mojoj glavi koji je šetao do želudca i nazad. Nešto što je trebalo raspetljati mučilo je moju dušu a ja nisam umela da joj pomognem i nisam znala sa koje strane da priđem tom zamršenom klupku problema, samo sam plakala i spavala i plakala.

Bila sam tatina princeza.

Kada bih kao mala prolazila pored njega uvek bih ga udarila po ramenu i rekla „dobar dan tata prinče“. „Dobar dan princezo“, odgovarao mi je otac.

Sa tri godine imala sam bundu od zeca i prsten od belog zlata sa rubinom. Moja baka doktorka je mislila da dete od malih nogu treba učiti na fine stvari.

Kada sam napunila četiri godine mami je porastao veliki stomak i onda je rodila brata.

Tata je otišao u vojsku, a nas troje smo ostali u našem novom stanu da ga spremimo dok čekamo tatu iz vojske.

Mama mi je kupila lutku i objasnila mi je da je to moja beba, sada smo nas dve velike mame i moramo da pazimo naše male bebe. Dok je ona kupala brata ja sam kupala lutku. „Jesi li ga podojila, ja mog već jesam“ pitala bih tiho ulazeći u sobu. Moja majka je pokušavala da učini sve kako bi sprečila dečju ljubomoru. Uzalud. Bila sam beskrajno ljubomorna na mog mlađeg brata. Sestru sam lakše podnela. Ona je došla sa mojih dvanaest godina, kada sam već imala

prvu ozbiljnu simpatiju. Sa njom se borio moj mlađi brat. Celog života sam verovala da sam imala srećno detinjstvo.

Otkad je strah ušao u moj život, sve mi izgleda drugačije.

– Nikad niste bili tu! Mene su podigli baba i deda!

– Kao dete sam sanjala da si veštica, da si zarobila moju pravu mamu i da si došla da me mučiš!

– Tukla si me ceo život! Njih nikada nisi ni pipnula!

– Nikada ti nisam bila dobra, uvek si htela da budem kako ti hoćeš.

– Ti si kriva što sam bila loš đak, što sada ovako studiram! Zašto mi nisi stvorila radne navike kad je trebalo?

– Uvek si više volela njih od mene!

– Da si me poslala na balet kao malu ne bih u pubertetu bila debela i ne bih imala komplekse!

– Mrzim te! Za sve si kriva! I za ovaj užasni strah! To je zato što si me ceo život poništavala! Zato sada ne mogu da se nađem! Sada kada su svi moji prijatelji izgrađene ličnosti, ja imam krizu identiteta!

– Ja sam imala nesrećno detinjstvo!

Stoički je podnosila sve uvrede, vrtela je glavom i vikala: – Ma, nemoj, nesrećno detinjstvo! A tvoj pubertet? Ja ne znam za burniji pubertet od tvog! I ja sam imala tvoj nesrećni pubertet, ‘ajde da zajedno plačemo!

Tajno je patila zato što je mrzim. Sa druge strane inteligentno je shvatala da ne treba da mi povlađuje – znala je nešto što ja nisam – ćerke uvek kad mrze, mrze majke, time je ruše kao autoritet i postaju drugačije, ostaju svoje.

U osnovnoj školi svaku noć pre spavanja molila sam Boga da budem kao ona, u srednjoj školi molila sam da nikada ne budem ni nalik na nju.

U tom novom, neočekivanom napadu mržnje, došlo je do sudara u mojoj glavi. Mislila sam da sam strašno odrasla, a nisam nikako mogla da se odvojim od nje.

Mrzela sam je, jer mi se činilo da ako se njoj, ne daj Bože, nešto desi, ja ću se potpuno izgubiti.

Mrzela sam je jer sam napokon shvatila da ja u svom životu ništa pametno sama nikad nisam uradila; sve same gluposti iz kojih me je ona uvek izvlačila jednim lakim pokretom ruke.

Ja sam ništa bez nje.

To je dovelo do potpune suprotnosti u mom ponašanju. Prestala sam da izlazim, izgubila sam želju za putovanjima, ukratko uplašila sam se života i nisam izlazila iz kuće.

Ležala sam uvek u fetusnom položaju, gurala sam ruke u usta i izgledala kao bolesna.

Televizor sam palila samo da bih pogledala neki film, knjige nisam čitala, nisam imala koncentraciju, jedina šetnja mi je bila do Tašmajdana i nazad, pa čak ni tu nisam mogla da se zaštitim od svakodnevice. Ljudi su zbog bede u koju su upali izbacivali pse na ulice. Ti rasni pitomi psi tumarali su izgubljno ulicama, cvileli i tražili svoje gospodare ne shvatajući da su ih ovi zauvek napustili, da nisu imali da ih hrane, da su ih prepustili kontejnerima ili starcima koji svakoga dana donose neke kese kostiju, mokar hleb ili otpatke i hrane lutalicama. Dok sam

mazila te napuštene kućne ljubimce mrzela sam ljude. Mrzela sam i sebe jer nisam mogla da im pomognem. Protiv svoje volje bila sam uvučena u tu nepravdu.

Posle mesec dana takvog života moja bliža okolina bila je zabrinuta. Otac me je poslao kod svog kolege, doktora za glavu.

– Čujem da nigde ne izlaziš. Zašto? – pitao je mirno doktor za glavu.

– Zato što sam u depresiji – zapalila sam cigaru.

– Dobro, a zašto si u depresiji?

– Izgubila sam se.

– Dobro. Je l’ možeš malo da mi pojasniš? – gledao me je kroz kolut dima koji je upravo napravio.

– Je l’ sam ja sada luda? – pitala sam doktora.

Posle jedne duže pauze rekao je: „nisi“.

– Hvala – rekla sam i izašla iz njegove ordinacije.

Moji vršnjaci su se uveliko ženili i udavali i pravili su decu, završavali fakultete, a meni je bilo tako teško da izađem iz roditeljskog toplog doma. Stakleno zvono je očigledno bilo podignuto. Duvali su neki vetrovi i glasovi spoljašnjeg sveta čuli su se glasno, nepoznati i jaki.

Delovalo je strašno – izaći iz kruga koje je zvono ostavilo za sobom kao trag da je tu nekada čvrsto ležalo.

Sa druge strane, taj krug me je gušio svojom beskonačnošću ponavljanja. Trebalo je samo zakoračiti van njega, obeležiti teritoriju i napraviti novi krug. Na žalost, stakleno zvono je postojalo samo jednom, jedno neponovljivo. Nije vredelo bežati u boleast i ludilo. Nije bilo moguće da se vreme zaustavi, da smislim šta ću dalje.

Posmatrajući život sa ivice kruga, nisam osećala kojom brzinom rastem. Čekala sam da me neko gurne u život.

Kako to obično ide, ne odstupajući ni jednog trenutka od zakona prirode, to je bila moja majka.

Smrad ustajale krvi u mom ulazu.

Sinoć se neko iznervirao i polomio staklo na vratima – verovatno rukom.

Svima je gadno da peru tuđu krv.

Zato je moj ulaz krvav.

Ulica je i dalje ista.

Oktobar je već na izmaku.

Hladnoća.

Na prazan želudac sipam jaku crnu kafu sa puno šećera.

I pušim prvu jutarnju cigaretu.

Noćas sam sanjala da sam u blatu do struka, nije daleko od istine.

Javilo mi se par mojih prijatelja, emigranata. Kažu, srce im je ostalo ovde. Ja donekle razumem decu iz mešovitih brakova, ali ne razumem decu iz čisto srpskih brakova koji sebe nazivaju emigrantima. To su gastarbajteri. Plaču preko telefona, pitaju za prijatelje, za roditelje, kažu, tamo teško žive, peru sudove.

Rekla sam im da su telefonski razgovori poskupeli, još sam im rekla da koga nema, bez njega se može, i da ja više njih ne mogu da zovem telefonom. Neka oni zovu, ja njima nedostajem, ne oni meni. Čudno je sve to. Ja sam podizana kao kosmopolita, sad odjednom treba da imam izuzetno jaku nacionalnu svest.

Majka kaže da kad odeš u inostranstvo, odmah dobiješ nacionalnu svest. Možda su moji prijatelji otišli da potraže svoju naiconalnu svest, možda su oni veće patriote, kažu strašno je biti danas bilo gde u svetu. Svi pljuju po nama, kažu gledaju nas kao divljake, kažu svaki dan se kroz razgovor sa strancima raspravljaju i brane Srbiju.

Ja sam verovatno, istina, jedna beogradska kukavica. Sedim ovde, ćutim, plačem, sažaljevam se nad psima, ne gledam dnevnike jer ne mogu da podnesem strahote rata.

Zima se bliži a ja sam sama. Sa zimom će doći i mrak.

Izvukla sam se iz depresije, prihvatila sam situaciju.

Odlučila sam da nađem nekog ko će sa mnom provesti zimu.

Moja majka me je terala iz kuće i vikala je nešto o mojim godinama, rekla je da me sledeći put neće izvlačiti iz mojih crnih misli, da sam dovoljno velika da se sama snađem i da treba da se već jednom dokažem da sam odrasla osoba.

Odgovorila sam. „Dobro, shvatila sam, polako“.

Nije važno kako smo se upoznali, ni kako je došlo do prvog poljupca. Sve to nije imalo veze sa ljubavlju.

Ja se obično, kao i većina mojih sugrađanski, seksom vezujem za muškarca. Ranije sam imala razne teorije o tome: žena daje svoje telo, pušta muškarca da prodre u nju, to je ono najintimnije što muškarac i žena dele... sve to nema baš mnogo veze sa istinom.

Eto, na primer, prostitutke. Njima je poljubac najintimniji. Šta bi jedna prostitutka mislila o devojkama koje se stalno ljube sa nekim, bilo da su trezne ili pijane. Ima devojaka koje poljubac doživljavaju kao malo bolje upoznavanje. Jedna prostituka bi se sigurno zgrozila na to. Isto tao što se devojke zgražavaju nad prostitucijom.

Još jedan opšti stav koji se provlači kroz godine mog sazrevanja bio je da devojka preuzima ulogu razvratnog muškarca i vrlo svesno (što ne podrazumeva treznost) svaku noć odvodi sa sobom nekog drugog duboko u noć.

Ja sam se divila njihovoj hrabrosti i zavidela sam im. One nikada nisu bile same. Ono što je vreme donelo, one su uzele.

Ja sam bila rastrzana između balkanskog mentaliteta i Erike Džong.

Sa njim nisam mnogo pričala pre nego što smo počeli da spavamo. Nisam ja ni htela da spavam sa njim, ali eto, desilo se... Bili smo užasno pijani, i on je uzeo moju jaknu, i povukao me je za ruku i ubacio u kola a ja sam se smejala. Odvezao me je njegovoj kući, a ja sam se dalje smejala, i bacio me je na neki veliki kuhinjski sto i eto, tako se desilo.

To sa velikim kuhinjskim stolom imalo je veze i sa Balkanom i sa američkom spisateljicom.

Vraćala sam se kući rano ujutro.

Dok sam se vozila taksijem imala sam osećaj da taksista zna šta sam radila celu noć.

Otrežnjena i izmorena gledala sam u retrovizoru pogled moga sudije i činilo mi se da govori: „Sram te bilo, kako si samo prljava, i ti ćeš jednom biti majka, i ti ćeš nekome biti žena, kako ćeš pogledati roditeljima u oči? A bratu? Bratu kome je sestra svetija – A sestri? Sestri koja treba da poraste, da postane devojka?

– Stigli smo – mirno je rekao moj sudija. „Sutra ću definistivno otići u crkvu“ pomislila sam i zaspala kao beba.

Ujutro sve to i nije izgledalo tako loše.

JA: I , pričaj mi.

VANJA: Koliko znam on je slikar, vrlo je talentovan, kao što si sama videla, ako si sinoć uopšte nešto videla. živi sam.

JA: Zašto opet slikar? Ne mogu da verujem!

VANJA: Ali da znaš, on se ne vezuje. Imao je neku ribu sa kojom je bi dugo i od tad samo na po jednu noć.

JA: Baš me briga, prijalo mi je.

VANJA: A pričaj, kakav je?

Mi smo uvek jedna drugoj pričale sve do detalja. Svaki muškarac koji je dotakao našu žensku ekipu bio je u dosijeu.

Popodne sam pila kafu sa Nešom.

NEŠA: Jutros me je keva prekinula u ritualu i poslala sam je đavolu.

JA: Kakvom ritualu?

NEŠA: Pevao sam pred ogledalom.

JA: Uuu, to je baš bez veze, ja isto mrzim kad mi neko uleti dok pevam pred ogledalom.

NEŠA. Šta misliš, da l’ je Elvis pevao pred ogledalom?

JA: Mislim da jeste.

Onda je naišao moj sinoćni ljubavnik. Kakav glup način da se sretnemo. Neša i on su se veselo pozdravili (Beograd je selo).

NEŠA: Da vas upoznam...

JA: Upoznali smo se sinoć (bilo me je grozno sramota).

ON: Pa ti ne izgledaš tako loše (obradovao se).

Seo je s nama i malo smo pričali, kada je naišla neka mala manekenka za kojom je Neša kao hipnotisan otišao.

Onda me je odveo svojoj kući, bacio na (ovog puta) krevet i tako se opet desilo.

Tako je počelo da se dešava danima i noćima.

Malo smo pričali.

Mnogo smo pili, pušili u pauzama i uvek se rastajali bez poljupca.

Mojim drugaricama se dopala moja slobodna veza.

KAĆA: Ti si najpametnija od nas.

MAJA: Jeste, jebeš ljubav.

VANJA: A seks vam je do jaja?

JA: Do jaja.

Smejala sam se.

Posle nekih mesec dana, oko sedam ujutro, pili smo kafu i ćutali. Grozno ćutali.

– Znaš – prekinula sam tišinu.

– Šta? – nije me pogledao.

– To što ja ovako spavam sa tobom...

– Da? – Ja te ne volim.

– E, sad ćeš stvarno da me rasplačeš – smejao se.

– Mislim nisam ni zaljubljena u tebe, ni ne poznajem te...

– I šta? Hoćeš da raskinemo? – smejao se još više.

– Ne! Neću. Hoću samo da to sve znaš.

– Dobro. Sad znam – gledao me je veselo.

– A ti?

– Šta ja?

– Jesi li ti bar malo zaljubljen u mene?

– Zašto postavljaš sva ta pitaja u sedam ujutro? – baš se iznervirao. – tucamo se, eto, samo se tucamo. Što to mora da bude loše? Šta ti fali? Je l’ ti nešto fali?

– Ne razumeš – pokušala sam.

– Šta ne razumem? Čuješ šta te pitam! Šta tebi fali sa mnom? Je l’ ti sipam piće? – Sipam.

Je l’ ti kuvam kafu? – Kuvam. Je l’ te možda loše tucam? – ne bih rekao da ti je loše. Je l’ te nešto pitam? – Ne pitam. Je l’ te davim? – Ne znam čime. Je l’ sam ti obaveza? – Nisam! Sad evo možeš da odeš ako hoćeš, misliš da ću nešto da ti kažem? Neću. Ako hoćeš opet da se vratim – vrati se. Šta ti fali?

– Ljubav – tiho sam rekla.

– Njoj treba ljubav – uhvatio se za glavu.

– I kako da ti pomognem? Hoćeš da se zaljubiš u mene? – gladio je kosu.

– Onda nam neće biti ovako lepo.

– A kakav treba da bude – počeo je da me ljubi – taj tvoj princ – i da me skida – u koga želiš da se zaljubiš?

Zatvorila sam oči i pustila da se to opet desi, mada se to već odavno nije više dešavalo.

Restrikcije su bile retke i nisu mi smetale. Ljudi su i dalje bili sivi. Ja sam se i dalje plašila svega i svačega. Ljubav mi je nedostajala na neki čudan način. Valjda sam znala da nećemo večno trajati. A za mene je ipak bilo najvažnije od svega da sa nekim večno trajem. Kao što je to važno svakoj devojčici kojoj su mame i bake u najranijem detinjstvu napunile glavu Pepeljugom, Snežanom i Uspavnom lepoticom.

– Ako je Uspavanu leoticu iz sna probudio princ, poljupcem prave ljubavi, a Snežanu njen princ poljupcem prve ljubavi, zašto moj princ već jednom ne dođe da me probudi iz ovog ružog sna?

– Doći će, dotle si osuđena na mene – sipao mi je votku u čašu.

– A, ko si ti? – izigravala sam princezu stavljajući šešir na glavu.

– Ja sam dvorska luda koja te zabavlja dok čekaš princa!

– Dvorske lude se ne ponašaju kao ti, i ne napadaju princeze!

– Otkud ti to znaš?

– Ne piše u bajci!

– Ne znaš bajku o dvorskoj ludi i princezi?

– Ne znam, to si sad izmislio!

– Hoćeš da ti ispričam? – seo je na pod pored mene, zapalio cigaretu i počeo: – Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji živela je princeza. Oči su joj bile plave kao nebo, usne crvene kao ruže, a kosa meka kao svila.

Zastao je i podigao ruku: – Ta princeza, lepotica bila je strašno nesrećna.

Uglas smo rekli: – Zato što nije imala svoga princa.

Klimnuo je glavom: – Jeste, sve princeze su odavno bile udate a ona je dane i noći provodila plačući. Nju niko nije hteo.

– Zašto, kad je bila tako lepa? – uzela sam flašu sa votkom.

– Zato što je zla veštica bacila prokletstvo na njihov dvorac.

– A zašto je bacila... – Gledala sam ga ogromnim dečjim očima.

– Zato što je njen otac, kralj, trebalo da se oženi tada mladom vešticom.

– E?! – nakrivila sam glavu.

– Da, da! On tada nije znao da je ona veštica. Kada je otkrio, oterao je i oženio majku princezinu. Tada je veštica proklela njihovo dete da se nikada ne uda.

– Grozno!

– Lepa princeza je zato patila i patila...

– A što kralj nije zvao nekog čarobnjaka da skine čini? – zabrinuto sam pitala.

– Zvao je sve moguće čarobnjake, čak i Merlina.

– Merlina?!

– Da, čak ni on nije mogao da skine te strašne čini!

– Au... – uzbuđeno sam uzela gutljaj votke.

– Jedne noći, dok je tužno plakala, pored njene sobe je prolazila dvorska luda. Čuvši nesrećni plač uklete princeze, luda se sažali i pokuca na vrata.

– Ah, ostavite me na miru – kroz suze je vikala princeza.

– Vaše visočanstvo, ja sam hteo da vas razveselim! – odgovori umorna luda.

– Mene niko ne može razveseliti!

Ipak mu je otvorila vrata.

Luda je posle sati i sati svog programa ipak uspela da nasmeje uplakanu princezu.

Sledećeg dana, čuvši da mu se jedinica razveselila prošle noći, kralj naredi ludi da od sada stalno zabavlja princezu. Vrtovi dvorca su procvetali, ptice su pevale, leptiri krasili njenu divnu kosu, a ceo dvorac odzvanjao je od njenog smeha.

Godine su prolazile, princeza više nije tugovala, sve svoje vreme je provodila sa ludom.

Kao da je zaboravila na prokletstvo. Sasvim normalno, desila se ljubav.

– I?! – zapanjeno sam ga gledala.

– I, princeza je to priznala svome ocu, velikom kralju.

– Glupača! – iznervirala sam se naslućujući tragediju.

– Otac je onda proterao ludu iz svog kraljevstva. Princeza je opet noćima plakala. Ptice su napustile njihov vrt, cveće je počelo da vene a sa umiranjem prirode, umrla je i nesrećna princeza.

– Umrla je od ljubavi! – oči su mi bile pune suza.

– Da, umrla je od ljubavi – skinuo mi je šešir sa glave.

– A luda?

– Luda je tumarala svetom i patila za svojom prelepom princezom, a onda je jednom izdahnuo sa njenim imenom na usnama.

– I on je umro? – izneravirala sam se. – To nije bajka! Bajke imaju srećan kraj – počela sam da ga udaram.

– A ti si se napila! – Smejao se.

Ta izmišljena bajka otvorila nam je jednu novu igru.

Igrali smo se izmišljanja bajki.

JA: U jednoj dalekoj zemlji, jako davno, u napuštenom zamku pored močvare živele su veštice. Bile su neuredne i nevasitane, kakve su veštice inače. U samom dnu blatnjavog dvorišta gajile su svoju biljku. To je bio jedini deo bašte u koji je ulazio sunčev zrak. Logično, inače biljka ne bi mogla da raste! Tu biljku su uvek u jesen čupale, sušile, a zatim pušile. Kada bi ogladnele od tog nenormalnog pušenja, sedale bi na svoje metle i kretale u potragu za malom decom – logično veštice jedu malu decu! Međutim, nisu mogle da se uzdrže od glasnog kikotanja i vrištanja, i deca čim bi ih čula zatvarala su prozore i mirno legala u krevet.Veštice su tako uvek završavale svoja orgijanja u nekom fast fudu.

ON: Sa vešticama je živeo jedan veštac, on je sebe smatrao naučnikom, hemičarem, od raznih trava, čaura i cvetova pravio je napitke ili razne čarobne praškove protiv bola, koje je prodavao zalutalim putnicima. Oni su mu za uzvrat poklanjali razne zlatne lančiće, satove, priveske, nekada su skidali odeću sa sebe ne bi li došli do male količine čarobnog praha ili napitka.

JA: U istom tom kraljevstvu živele su i dobre vile. One su bile nežno plave, dobre i fine, kakve vile inače jesu. Deca iz tog kraljevstva nisu ih mnogo volela. Smatrala su ih dosadnim.

One su živele u staklenom gradu, gde su češljale svoje kose i pomagale ljudima u nevolji. I nisu volele veštice.

ON: I nisu volele vešca. A opet, u istom kraljevstvu živele su i sirene. Sirene su bile lepe.

Ali i vrlo nastrane. Uživale su da kupaju jedna drugu. To njihovo kupanje krišom su posmatrali muškarci Zemljani. One su čekale mornare. E to što su radile sa mornarima, to stvarno nije za bajku.

JA: Naravno, tu su bili i sirenci. Sirenci nisu bili baš u nekim odnosima sa sirenama. Mada se ne može reći da su se razlikovali. Sirenci su zavodili Zemljanke izranjajući iz mora sa flašom vina. Onako lepi i mokri lomili su srca žena.

Dobrim vilama je bilo strogo zabranjeno da budu u bilo kakvom kontaktu sa sirencima. Ne koje bi prekršile ovu zakletvu, odmah bi bivale otkrivene. Njihova lepa plava kosa počela bi da tamni, i one bi je uzalud farbale, i farbale, ali to jednostavno nije bilo to. Njih su zvali „bivše vile“.

ON: Imali su oni i svog princa. On se zvao Džo.

JA: Imali su i aždaju.

ON: Aždaja je bila zaljubljena u princa. Nije bila obična, ljuta aždaja. Bla je vrlo nežna i dobra. Štitila je granice kraljevstva. A njena zaljubljenost u princa Džoa dovodila je do suza, a njene suze su pravile velike talase koji su potapali brodove. To je bilo veselje samo za sirene.

Ostali bi se jako ljutili na nju.

Naša bajka se nastavljala noćima i uz malu podršku gospođe votke vodila nas u neki drugi svet. Danju smo se odvajali, svako ja završavao svoje obaveze. Nikada se nismo dogovarali.

Znalo se. Kao uvek slučajno smo se sretali na istom mestu. Odatle bismo odlazili kod njega.

Nikada jedno drugo nismo pitali šta je ko radio, da li ima nekog, kakav mu je bio dan. Ima koliko da su dani bili teški, čim padne prvi mrak sve se zaboravljalo. Noć je bila ozdravljenje od dana.

JA: Jednog dana, princ Džo je objavio svoju veridbu.

More se uzburkalo, aždaja je ronila suze. Veštice su u tu čast izvadile iz zimskih zaliha svoju biljku i taj događaj proslavili kako dolikuje. Vile su lepršale po staklenom gradu, a sirene je bilo baš briga.

Sirenci su pušili biljku sa vešticama. Oni su se inače dobro slagali.

ON: Kada je princeza došla svi su zanemeli. Bila je prelepa. Ali i zla. Odlučila je da zavede red u ovom inače mirnom kraljevstvu. Napala je princa da napiše novi pravilnik ponašanja.

Nastao je opšti haos. Svi su se razbelaži.

JA: E sad preteruješ, dotakao si situaciju!

On: Nisam, samo pravim zaplet.

JA: Jel’?

ON: Da. ‘Ajde sad ti.

JA: Ah, vile su brzo spakovale svoje stvari i pobegle iz staklenog grada. Otišle su u kraljevstvo koje se na jugu graničilo sa njihovim i postale su manekenke.

ON: Posle ja dotičem situaciju?

JA: Slušaj, a sirene su se poudavale za neke bogate brodovlasnike i otišle sa njima. Kada se to desilo sirenci i veštice nisu bili pri sebi, zato nisu stigli da pobegnu. Aždaja je gorko plakala.

ON: ‘oćemo da se vratimo na bajku?

JA: Da. ON: Posle određenog vremena, kada su shvatile šta se desilo, veštice su otišle kod aždaje i rekle joj: „Kakva si ti aždaja? Aždaja treba da bljuje vatru, a ne da cmizdri!“ „Kako da ne plačem.,“ rekla je nesrećna aždaja. „Eto, sad se oženio, i zašto da ne, ona je lepa, ja sam ružna, buaaa“ plakala je aždaja. Onda su veštice došle na ideju: ako aždaja ustane protiv princeze, one će joj spremiti čarobni napitak i ona će postati lepa. Tako su je ubedili.

JA: Aždaja je bljunula vatru, uhvatila princezu za kosu i bacila je negde daleko, daleko.

Veštice su održale svoje obećanje i aždaja je postala prinčeva žena. „Oćemo sad situaicju, kao da predviđamo?

ON: Ajde ti.

JA: Dobrim vilama se dopalo da budu manekenke. One su ostale u Južnom kraljevstvu i povremeno radile za novac ono što su ranije radile sirene sa mornarima. Od nečega mora da se živi! Sirene su bile dobre žene i brižne majke. E, zaboravili smo bivše vile!

ON: Koga?

JA. Bivše vile. To su one što su se uzaludno farbale što su ih sirenci prevarili! One su isto ostale zajedno sa vešticama i sirencima. Zamisli paradoks: zvali su ih PRVE PLAVUŠE. One su bile skroz OK i dobro su se slagale sa vešticama.

ON: A veštice su i dalje pušile svoju biljku.

JA: A sirenci su i dalje zavodili Zemljanke.

ON: I svi su živeli srećno i zadovljno do kraja svojih života.

JA: A sad bi ti mogao da mi skuvaš jednu kafu.

ON: Nes ili tursku?

JA: Tursku.

ON: Nikada nisam video nekog ko toliko voli da puši i da pije tursku kafu!

JA: To ima veze sa mojim genima.

On: Šta?!

JA: Ispričaću ti večeras priču.

Nisam osećala kako se vezujem za njega i koliko me to odnosi od svakidašnjice, nisam ni razmišljala o tome. Bilo mi je samo važno da mi bude lepo. A bilo mi je. Stvarno mi je bilo.

Po našem prećutnom dogovoru našli smo se posle dvanaest u gužvi kluba. Povukla sam ga za ruku, ubacila u njegova kola, i bacila ga na kuhinjski sto. To je imalo veze samo sa američkom spisateljicom.

Dok smo oko šest ujutro pili kafu, podsetio me je: „Duguješ mi priču“.

– Kafa je za mene jedan od najlepših rituala. Počevši od ručnog mlevenja, preko stavljanja džezve sa vodom i umeća kuvanja dobre kafe. Završivši sa obaveznim mirom dok se kafa pije.

– Kakve to ima veze sa genima?

– Moj otac je pre par godina u jednoj knjizi pronašao podatak da se žena Banović Strahinje zvala Ela i da je poticala iz iste loze iz koje ja potičem po majčinoj strani. Dedi se to nije dopalo, tako da je knjiga nestala. Ali ostala je priča.

Pošto je bila oteta, u prvom trenutku, Ela se branila: njeno poštenje je bilo jedna od osnovnih odlika njene lepote.

U sledećem trenutku, nešto se prelomilo: nikada joj niko nije poljubio ruku, nikada niko nije govorio tako o njenoj lepoti, nikada joj se nisu klanjali, nikada se nije osetila tako strasno željenom. Probuđena kao žena, kao lepota.

Prvi dim hašiša i mutne oči turčina pod šatorom sakrivenim duboko u šumi.

Tako je progledala. Za taj pogled vredelo je oslepeti.

Strahinja je udarao po turčinu. Ljute i svirepe lavice, ljuto i odbačeno štene nije se dalo.

Veliki junaci. I jedan i drugi. Hrabrost i snaga do smrti. Dok bolji ne pobedi. To da se radilo o pitanju časti, to su prazne priče: radilo se o srcu žene. Zato joj je bilo dozvoljeno da presudi.

Mutne oči turčina, prvi dim hašiša i telo. Samo tamno telo koje joj je pružilo toliko zadovoljstva, koje je uprljalo njenu svetlu kožu, Ela je presudila.

– Međutim?

– Kao zaleđena stajala je čekajući da joj oduzmu oči. Oslepele bludnice su joj rekle da će tek onda videti. Strah je iščezao. Bila je mirna. Kao nikada do tada.

Jedini način da je osvoji, pomislio je Stranjiha, jeste praštanje. I oprostio je.

Lepa grešica odbačena od hrabrog Jug Bogdana, svoga oca, i od svoje braće, živela je povučeno u svojoj sobi.

Muž joj nikada nije pomenuo Agarena. Samo kažu da je posle toga sve jače sekao Turke, kažu da se podmetao da pogine. „Zašto ga nije ubila onda u šumi, ispred šatora u kome je oživela?“ – mučilo ga je.

Kao osuđen na život Strahinja je izdržavao kaznu.

Ela je svakog jutra, pažljivo i mirno obavljalo mali ritual kuvanja kafe. Kao predigra za crni gutljaj koji je niz njeno grlo klizio kao dodir tamne ruke Turčina koji se spuštao niz njenu belu svilenu kožu kao da će je pocepati. Zato je kafa uvek bila jaka i strašno crna.

Kažu da je kupovala i hašiš od turaka i da je noći provodila osvetljavajući telo svećama, kao da je bila zaljubljena u sebe, ili luda. Kažu još da je jedne noći izgorela drogirana, uspavana ispustila je sveću, kako je zaslužila, tvrde zlobnici.

– Lepo – rekao je.

Pozvala sam taksi. Nije me poljubio na odlasku, mada sam prvi put osetila da bi možda to trebalo da se desi.

Voleo je moje priče. Kada sam ih istrošila, pisala sam mu moje male studije, na njegovoj istrošenoj staroj pisaćoj mašini. Voleo je da ih pišem umotana u čaršav sa crvenim karminom.

On me je slikao. Tako sam počela da pišem.

KRATKA STUDIJA O MAMINIM SINOVIMA Šta li rade te velike jake majke svojim mezimcima, svojim SINOVIMA, svojoj MUŠKOJ deci, kako uspevaju da ih tako onesposobe za ljubav? U svakom drugom pogledu mamini sinovi su samostalni. Umeju čak i da se izviču na svoje majke kada je reč o drugovima, izlascima, izboru profesije – ali onog trenutka kada se u njihovom životu pojavi „devojka“, edipovci otkrivaju svoj poremećaj.

Grčevito stezanje majčine suknje i skrivanje iza iste, nesrećnoj devojci polako prave pokao od života.

Na kraju ili je ostavljaju (jer je mama rekla da ON zaslužuje bolje) ili je (ne daj bože) žene i dovode u svoju kuću (da žive oni sa starom i bespomoćnom majkom, koja je pri tom toliko savremena i divna osoba da neće biti nikakvih problema).

Majka u početku tiho i fino nesrećnoj snaji daje do znanja šta joj sve smeta. Polako od nje pravi kućnu pomoćnicu. Ako se ova usprotivi majka odmah svom detetu (tada već matorom konju objašnjava na vrlo suptilan način razliku izmejdu MAJKE i ŽENE. A opet, ako se ŽENA odvaži da postane i majka, neminovno sledi razvod.

Mamin sin je prepoznatljiv po tome što uvek umesto „moja bivša žena“, kaže „ona veštica“.

I ko posle može da priča o nekoj svetosti majke?

U filmu „Kraljica Margo“ Šarl IX, pošto je greškom otrovan sa majčine strane, sa samrtničke postelje se obraća Katarini Mediči: „Majka više nije majka kad uzme ono što je dala“.

Današnja majka-ubica u stanju je da uzme život svom sinu, njegovoj ženi i njihovom detetu.

Za tu vrstu ubistva još uvek nije smišljena adekvatna kazna.

KRATKA STUDIJA O SREDOVEČNIM MUŠKARCIMA I TINEJDŽERKAMA ... kao što su srednjovekovni kraljevi jeli dečje meso, kupali se u krvi beba, u krajnjoj liniji ubijali zdravu (siromašnu) petogodišnju decu, samo da bi se podmladili, tako i danas ti nekadašnji lepotani imaju potrebu da se napoje mladoščću. Njihov pogled je razrogačen, pohlepan i očajan. Nisu preterano izbirljivi, važno je samo da žrtva bude puna života (depresivne tinejdžerke su pošteđene njihove gladi). Najčešće u njihovu zamku padaju devojčice razvedenih roditelja – oni se onda pretvaraju u incesoidne očeve.

Devojčica koja ulazi u vezu sa klimateričnim muškarcem ništa ne dobija. Gubi vezu sa svojom generacijom, njena jedina dužnost je dobrovoljno davanje svojih lepih, snažnih godina.

I kako je to kratko i jasno rekao Milan Rakić u svojoj „Očajnoj pesmi“: „Kao Hermes stari i s njim Afrodita, Stopi se u meni slašću svojom celom, Da sav poginem pod gipkim tim telom I da moja duša najzad bude sita“. žrtva željna davanja, ne nalazeći razumevanja, nežnost i pažnju kod svojih vršnjaka, bahato rasipa sopstvenu krv.

Muškarac na pragu starosit zadovljno rukom briše mrlje oko usta. Ritual je završen.

KRATKA STUDIJA O TUĐIM TAJNAMA ... moj pas se posebo dobro oseća kada se uvalja u mačiju lešinu. I ja se ponekad dobro osećam kada saslušam nečiji problem. Prijatelji svoje prljave tajne otkrivaju u trenucima najvećih slabosti. Onda kada već dolazi do trenutka pucanja, kada sve ono što se ćutalo godinama više nema mesta u duši. Ta otvaranja liče na povraćanje. Gomila prljavština kroz suze nezaustavljivo izlazi iz usta grešnica, ostavljajući za sobom smrad.

I nered. I potrebu da se usta odmah zatim operu kalodontom i isperu vodom.

Problem se javlja kada se grešnik duboko pokaje i oprosti sebi svoje grehe.

Mada je osoba koja se tu slučajno našla (u pogrešnom trenutku) zakleta na večito ćutanje (koje je najčešće nemoguće, u koje ne veruje ni sam pokajnik) i mada je ta ista osoba pomogla grešniku da se oslobodi muke, ona postaje predmet mržnje.

Eto, tako se gube prijatelji...

Posle nekog vremena terala sam ga da zajedno pišemo pesme. Pisali smo ih rukom, umotani u jedan čaršav, jednom olovkom, izmazani crvenim karminom i pili smo. Puno smo pili.

NAŠA PRVA LJUBAVNA PESMA ON: Pod kožom šume veju JA: U meni proleće vri ON: Vuci se u snu smeju JA: U duši pupoljak zri ON: Kišu tvog pupka kukam JA: Noć uzima dah ON: Potope sluti ruka JA: Nestaje poslednji strah ON: Ćutim na tvojoj stopi JA: Skupljam se cela u dlan ON: Modra se zvjer topi JA: I sanjiv počinje dan.

OBLAK U PANTALONAMA ON: Daleki prozor sanja moju kosu, Čuvam te u zatvoru ispod trepavica, JA. Porašću toliko velika da ću pojesti svet!

ON: Pristala si da budeš osmijeh, Zove te tužno jutro iz sobe jednog mrava.

JA: I to što sam progutala, što trune u meni, Osvanuće sutra sa tobom.

ON: Tvoje su usne oltar (uobrazio sam da sam bog).

JA: Hoću da budem celo nebo.

I noć, i dan, a opet da ostanem ja.

ON: Što nisam oblak u pantalonama.

REFLEKSIVNA PESMA ON: Šetaju kreveti u ovom pomešnom gradu, JA: Napolju kiša. Kao i uvek.

ON: Sprema se laka bolest, sa dijagnozom u imenu.

JA: Treba izmisliti novu igru.

ON: Preegzistencijalni zavičaj pominje.

JA: Pijem kafu.

I pušim.

I ćutim.

Pokušavam da uđem u misao.

Kao i uvek, zatvorena je.

ON: Tumor u mom grlu jednak je rječi. žena pored mene teško diše.

RASTANAK JA: Pobegla bih.

ON: Zašto? Šta bi ti radila sa Fjodorom Mihailovičem?

JA: Opet bih pobegla.

ON: Poješću filter i ove druge cigarete.

JA: Svejedno ću pobeći.

ON: Ma idi u pizdu materinu.

Ja sam volela naše pesme.

Naše noći su bile nešto sveto. Nešto o čemu se nikome nije pričalo. Imali smo običaj da kada se sretnemo, svaki put zavodimo jedno drugo. Kao da se ne poznajemo. Znali smo po sat vremena da se samo gledamo, da se ne javljamo, da stvorimo situaciju kao da se ne zna da li ćemo opet otići zajedno. Nikada se nije znalo kada će se završiti naša tajna veza. Ona je imala samo početak. I smo se mesecima zadržavali na njemu, bojali smo se da je pokrenemo, da se ne

potroši. Oboje smo dobro poznavali pravila strasti. I oboje smo samo od nje živeli. Prećutno smo podrazumevali kraj. Ponekad bismo se začudili da uopšte još uvek trajemo.

Meni je bilo dozvoljeno da govorim o osećanjima. Taj deo igre smo zvali igra obožavanja.

Ja sam obožavala da on obožava to što ja njega obožavam.

– Ajde me ljubi – izašlo bi iz njega.

– Pričaj mi priču – legao bi mi u krilo.

Neke od tih noći provodili smo u tišini.

Mi smo najlepše na svetu ćutali. Tada se nismo dodirivali. Ja bih se samo rano ujutro pokupila i otišla kući. Uspeli smo zajedno da postignemo savršenstvo. Strast u kojoj je sve bilo lepo.

Još nešto što nas je činilo posebnim: nikada nismo razmenili telefone. Mi smo se pravili da smo neki drugi. Ti drugi su radili sve ono što ni on ni ja nismo smeli ni da pomislimo. Ti drugi su pomalo bili deca koja nismo dali da odrastu zajedno sa nama.

– Ja nikom ne govorim ovo što tebi smem da kažem – sledilo je posle bujice bezobrazluka, kao da se pravda.

– Meni se to sviđa – govorila je iz mene razvratnica.

Ili više nisam bila svoja, ili nikada neću biti toliko svoja.

Da je naša ljubav bila stvarna, ne bismo se tako opušteno ponašali, ne bismo delili sve te tajne, ne bismo praznili glave od prljavštine i od iste te prljavštine ne bismo umeli da stvarmo umetnost, ili se samo nama činilo da je to ona.

Pred moje ispite se nismo viđali, nije me pitao zašto, niti sam ja objašnjavala. Zamišljala sam da možda misli da se u to vreme viđam sa drugim ljubavnicima i to mi se sviđalo.

On je znao da nemam nikog. Ja to o njemu nisam znala.

Nisam ni mnogo razmišljala o tome.

Izašla sam kao i uvek na isto mesto, naručila viiski sa dosta leda da proslavim uspešno pložen ispit, kada se pojavio sa nekom lepom crvenokosom.

Da su mi pričali da ću tako reagovati verovatno bi ih se smejala.

Prišla sam mu u trenutku kada je crvenokosa pozdravljala drugaricu.

– Da li je to moj savršeni muškarac? – cinično sam pitala.

– Mislim da nisam – nije me ni pogledao.

U mraku, u tom podrumu, dok mi se srce raspadalo na komade, dok mi je bubnjalo u glavi on je rekao: „Mislim da nisam“.

Mahnito sam se okrenula, istrčala iz kluba i bacila se na prvi taksi.

TAKSISTA: Kuda da vozim?

Toliko sam plakala da nisam mogla da izgovorim, samo sam pokazala rukom napred.

Taksista je bio neki mladić, dobro nabidlovan ali nežnog srca.

TAKSISTA: Kuda da vozim?... Ne razumem, moraš malo jasnije... da samo idem? Dobro.

Vozili smo se polako.

TAKSISTA. Sestro, je l’ ti dobro bre?

Slegnula sam ramenima.

TAKSISTA. Je l’ te neko tuk’o?... Nije?.. . Je l’ te maltretir’o?... Nije... pa šta ti je onda?

JA: Vozi me kući – uspela sam da mu kažem.

T.: Važi..može... kući... A ‘ de ti je kuća?

Pošto sam se malo sabrala izvinila sam se za histričan napad u njegovim klima. Desilo mi se nešto grozno, „sada levo“ rekla sam glasom promuklim od suza.

U mom liftu, na žalost postoji ogledalo – u kojem se obično gledam samo kad idem u grad – ne znam šta mi bi da se pogledam, ali znam zašto je taksista jedva dočekao da me odbaci kući i zašto mi je oprostio onih par dinara koje sam mu dugovala.

U kući je bila samo sestra.

– Što ne spavaš!? – viknula sam.

– Svi su otišli negde, pa me je bilo strah.

Zagrlila sam je.

– Što si plakala? – pitala me je nežno.

– Ma, bez veze – mazila sam je po glavi.

– Zbog onog tvog tajnog ljubvnika! – zločesto se promeškoljila.

– Kakvog ljubanika, nemoj da dobiješ batine! – zapretila sam.

– Čula sam ja kad si pričala telefonom, imaš ljubavnika i to tajnog!

Nisam imala snage da je bijem.

– Nemam ga više, i to nije lepo – imati ljubavnika, zato sam sad uplakana, i ti to nikada nečeš raditi, je l’ u redu?

– ‘Oću, meni se to baš sviđa, pričala sam drugaricama u školi i njima se svidelo!

– Šta si im pričala!? – dobila sam snagu da je bijem.

– Nemoj da me biješ, samo sam rekla da imaš tajnog ljubavnika, nekog slikara i da si tamo svake noći, ali to se svima svidelo!

Od batina je spasio brat koj je uleteo usred jurnjave po kući i kad je čuo o čemu se radi rekao da ja svoje probleme sama rešavam i da ih sve ostavim na miru.

San je najbolji beg od stvarnosti.

I od stida.

I od sebe.

Vanja me je probudila.

Idemo kod Saše da upoznamo njegovu novu devojku.

JA: Ko je još video da se devojka upoznaje u 11 sati ujutro?

VANJA: Spavala je kod njega, pa dok je još tu.

JA:A zašto uopšte moramo da je upoznamo, i tako će trajati najduže dve nedelje?

VANJA: Zato što super gleda u šolju.

JA: Ali, zašto JA MORAM da je upoznam?

VANJA: Zato što ni tebi nisu sve na broju. Šta ti bi da onako nestaneš sinoć?

JA: Došao je sa nekom konjastom ribom.

VANJA:Videla sam. Žao mi je, nije ružna.

JA: Nije, ali je ogromna!

VANJA: Nije ogromna, visoka je.

JA: Ko je ona?

VANJA: Neka manekenka.

JA: Koja majke ti, nikad je nisam videla?

VANJA: Pa nije baš jedna od glavnih...

JA: Trećerazredna konjina.

VANJA: Da se nisi ti zaljubila?

JA: Nisam. Sujeta.

VANJA: Je l’? Ćutala sam par trenutaka.

JA: Zašto on mene ne voli, kad ja njega volim?

VANJA: To se ja pitam celog života. Neko prirodno pravilo?

JA: Nema to veze sa prirodom.

Bila sam na ivici suza.

Sašina nova devojka je bila ćorava i neugledna, iskićena perlama u šarenoj tunici. Kao da je stigla sa Vudstoka, kosa joj je bila u punđi, bleda i nenašminkana sa ogronim stopalima.

Znala je sve o horoskopima, tarotu, pasulju, uopšte o gatajima.

Brbljala je bez prestanka.

– Je li, je l’ se ti drogiraš? – prekinula sam je.

– Neeee! – zgranuto me je pogledala.

– A je l’ si bila odličan đak?

– Otkud znaš? – bila je veselo zbunjena.

– Magija – unela sam joj se u ispranu facu.

Saša me je povukao i odveo u drugu sobu.

– Šta ti je, kako se to ponašaš?!! – Tiho mi je pretio.

– Ti, bre, treba da se lečiš, bre! Počeo si da skupljaš kućne debile. Je l’ si joj skinuo đanu?

– Prekini, šta si poludela, šta je, šutnuo te onaj muljavi pa sipaš zlo?

– Jeste, šutnuo me, i muljav je, al’ bar muljav pa je muljav, a nije hipik i ne drogira se, serem ti se u ribu.

– Ajde smiri se – uhvatio me je za ruku – znam onu crvenokosu što je sinoć bila s njim.

– Pričaj! – viknula sam.

– Ja sam nešto kao petljao s’ njom...

– Je l’ si je kresn’o? – prekinula sam ga.

– Jesam, al’ to niko ne zna...

– Pa da, svi se tucaju da niko ne zna, al’ zato ja uletim u šemu i svi znaju! Sigurno će mu reći da joj je treći! Mrzim te ribe!

– Smiri se, čekaj da ti ispričam...

– Zovi je, odmah je zovi i sve je ispitaj!

– Ne mogu da je zovem, tu mi je devojčica, kako te bre nije sramota?

– Šta dramiš, i tako ćeš je šutnuti za dve nedelje, molim te je zovi!

Posle malo dužeg ubedjivanja rekao je: – Dobro, al’ samo da znaš, nije ona loša devojka, ona je fina, iz dobre je porodice...

– Baš mi je drago za nju, ‘ajde sad je zovi!

Rekla mu je da ima dečka (to smo znali).

I da se zaljubila (to smo pretpostavili).

I da je divan (to ćemo tek da vidimo).

– Kako su se upoznali, od kad su zajedno, pitaj – šaputala sam.

Pre par dana ispred njegovog fakulteta, zapalio joj je cigaretu i onda su pričali, pričali, pričali...

Možeš misliti, šta to ima da ti ispriča neostvarena manekenka!

Saša je zvao na kafu, a ona se izvinila, kaže nema vremena, javiće se. Kada je spustio slušalicu, počeo je da viče. Šta ona misli, nema vremena, i ja šta sam zapela kao luda? Zovi je, pa je zovi! Bolje da je sačekao da je sretne!

Vanja i „nova devojka“ su završile seansu. Smejale su se. Saša je (kao što to uvek radi) skakao oko poluhipika devedesetih i vikao joj „maco“ i „lutko“ i ponovio je (kao i uvek) više puta „ovo je moja buduća žena“, što je jadnicu činilo srećnom. Strašno.

Vreme je za mene stalo.

Imala sam više para nego prošle godine, ali ipak mnogo manje nego pre pet godina.

Tata je imao mnogo posla. Posledica rata. Otvorili smo privatnu ordinaciju koju ćemo još dugo otplaćivati.

Počela sam ponovo da gledam dnevnike.

Prijatelje sam gubila u neogrančenim količinama, svakodnevno.

Nisam išla na otvaranja izložbi.

Ljudi su se vratili bioskopima. Bar nešto se vratilo na svoje.

Stajali su za šankom, on i manekenka. Otišla sam po piće. Gledala sam svuda – samo ne u njega, a išla sam tačno tamo gde mora da me vidi. Prišao mi je s leđa i rekao „fenomenalno izgledaš“.

– Znam – odgovorila sam.

– Šta radiš?

– Čekam piće.

– S kim si ovde?

– Sa drugaricama.

– Ja sam tu sa devojkom.

(On to zove devojkom, strašno) – Vidim.

– Je l’ imaš dečka?

– Lično pitanje. Protiv pravila igre.

– Odavno se ne igramo. Je l’ imaš dečka?

– Izvini, čekaju me drugarice.

Nikada mi neće biti jasno zašto uvek pale te glupe, milion puta odigrane igre?

Otpratio je devojku i vratio se po mene.

Ležao je na podu i pušio. Ja sam puštala muziku i povremeno gledala kroz prozor.

– Pitaj me.

– Šta? – nezainteresovano sam ga pogledala.

– Da l’ te volim.

– Neću.

– Volim te.

– I šta s tim?

– Ništa.

– Ajde daj mi pare za taksi. Bilo je lepše dok smo se igrali.

Par dana kasnije, Saši se javila manekenka da idu na kafu – što je značilo da su raskinuli. Ne mogu da kažem da mi je bilo svejedno. Ali ne bih mu se nikada više vratila. Nije to više bilo to.

Neki su pobegli iz zemlje, neki u brakove, ja sam pobegla u ljubavnu pirču. I eto, tako sam preživela.

Prestale su restrikcije.

Sankcije su skinute.

Predugo očekivano proleće.

Pila sam koka-kolu i kapućino sa Sašom. U našem kafiću u kraju.

– Vidi maco, kakvu nogu ima! – širio je nozdrve Saša.

– Tako bih se slatko isplakala.

– Zašto, bre?... Joj maco, kakva je, vidi usta!

– Manijače, smiri se – lupila sam mu čvrgu.

- Ne mogu da se smirim! Idem gradom, a one me muče maco, pohotnice, muče me, gledaju me očima, zovu me maco, zovu me!

Naišao je Neša.

– Reci brate, je l’ te muče pohotnice? – širio je i dalje nozdrve.

– Nisam razmišljao o tome, a šta je tebi? – okrenuo se ka meni.

– Plače mi se.

– Opet si poludela? Pa plači.

– Ne mogu.

– Paulina Poriškova uvek plače.

– Ona stvarno samo plače!

– Opasna je Paulina – nadovezao se Saša.

Naišla je i Kaća.

Neša je pitao. – A, evo je Kaća, je l’ još uvek otkidaš na Bred Pita?

KAĆA: Da. Volela bih da sam Bred Pit. JA: A ja da sam Paulina Poriškova.

NEŠA: Voleli bi da si Bred Pit? KAĆA: Zamisli kako je njemu dobro kad se pogleda u ogledalo i vidi sebe.

Ustala sam i otišla kući.

Plakala sam par dana i to su bile poslednje suze mog starog života.

Novi život je doneo savršenog muškarca. Napokon.

Protivno sim filmovima koje sam volela, prava ljubav nije donela nikakve trzavice, lomove, bila je tiha i duboka. Rasla je polako i u meni i u njemu.

Zauvek je iz mog života izbrisala sado-masohističko uživanje u igri Liz Tejlor – Ričard Baron, nisam čak ni glumila moju omibljenu ulogu majke Tereze. On nije imao nikakvih porodičnih, narkomanskih ni alkoholičarskih problema.

Pokazalo se da je sasvim normalna osoba.

Nije imao ni traume iz detinjstva na koje je verovatno moj bolesni mozak računao kao na poslednju šansu da ja tu nešto učinim.

Na kraju kad se sve sabere i oduzme, ispada da sam ja ta kojoj treba neko da je čupa.

– Je l’ znaš da Šeron Stoun nikada ne leže u krevet sa muškarcem koji ima više problema od nje? – jednom prilikom me je pitao Neša.

– Šeron Stoun definitivno zna šta radi – zaključila sam.

Tako se eto srušila moja slika o pravoj ljubavi.

Ceo život sam mislila da je ljubav ludilo.

Ljubav je u stvari mir.

Ko bi rekao?

Umesto jake crne kafe sa dosta šećera, ujutru na prazan stomak pijem koka-kolu. Cigare pušim istim intenzitetom.

Umesto da se divim svojim crvenim debelim ustima, ja tražim prve sitne bore oko očiju, i besomučno ih razvlačim gore-dole, ne bi li ih ispravila ili zaustavila u razvitku.

Ne vozim se taksijem, radije pešačim.

Ne vozim se liftovima. Imam strah od zatvoreong prostora.

Ređe izlazim, grad je pun novih klinica koji se mnogo razlikuju od nas. Mnogo su ludi ti novi klinci, i brzi su, baš su brzi. Živim sa mamom i tatom. Tata je sve umorniji od pacijenata, mama je dobila prve valunge i brza je kao novi klinci.

Brat se stalno farba. Leti roni, zimi vozi snow board.

Moja dvanaestogodišnja sestra je našla svog prvog dečka i ljubili su se „francuski“ i bilo joj je „do jaja“. Jurila sam je crevom od usisivača da je ubijem.

Počela je da se šminka i da mi krade garderobu, zbog čega redovno dobija batine, ali ne pomaže. Uprkos svom tom trudu postaje velika devojčica.

Sonja je ipak našla novu ljubav, čula sam da treba da se uzmu.

Baki se drogira.

Kaća je otišla na Novi Zeland i živi tamo sa lepim plavim Holanđaninom.

Miki je na Malti, stalno mi šalje razglednice sa slikom mora. Tamo je upisao fakultet i zabavlja se sa kćerkom ministra kulture na Malti. Kaže da se nikada neće vratiti. Droga je za njega loša prošlost. Neša snima dokumentarne filmove i muzičke spotove. I zuji po gradu. Žali se na klince, kaže mnogo su brzi.

Vanja čeka vizu za Ameriku.

Maja i dalje pali indijske štapiće i pravi romantične atmosfere, pije džin tonik i završava fakutlet.

Bivši dečko iz osnovne škole je tu negde po ćoškovima Beograda.

Debeli vrat je, kako sam čula, sada vrlo cenjeni kriminalac. Nije ispalo loše što ga je Saša maltretirao kad su bili u osnovnoj školi. Taj kompleks ga je očigledo dobro prodrmao – sada je najjači, više niko ne može da ga maltretira.

Saša radi kao novinar, nosi KK gaće i parfemiše se gotjeovim „la mail“ parfemom. Čeka da se zaljubi.

Moja rođaka iz Pariza i ja.

Ona govori srpski kao ja francuski.

Sporazumevamo se na francusko-srpsko-engleskom.

Nekada koristimo i pantomimu.

– Nije te bilo pet godina – vrtim glavom.

– Dugo je, pet godina – podiže obrve u znak da joj prija moja turska kafa.

– Kako je u Parizu?

– Gužva, kao i uvek.

– Kako ti se čini Beograd?

– Čudno – sleže ramenima – da te pitam, da se ne ljutiš?

To znači da ću se osećati kao prevarant i divljak.

– Pitaj, ali pazi šta me pitaš!

– Šta si radila ovih pet godina, mislim, još uvek studiraš, živiš sa mamom i tatom, ništa se nije promenilo?

– Št sam radila? Zamrznula sam se. Čekala sam da prođe. Sad je prošlo.

– Šta misliš sad? – trudila se da bude prijatna, mada sam videla da se grozi. Ona je za ovih pet godina zavšrila svoj fakultet, zaposlila se, upisala postdiplomske i uzela sebi stan u centru Pariza i našla finog dečka i kupila sebi kola i sve ostalo što ide uz to.

– Prvo ću da završim fakultet pa da malo putujem, pa ću se udati.

– Nećeš da radiš? – zbunila se.

– Radiću, samo da smislim šta.

– A da te pitam, šta si to tačno radila kad si se zamrznula?

– Spavala i izlazila.

– Znači nije bilo tako teško? – pokazala je prstom da hoće još jednu kafu.

– Zamisli da – baš me je iznervirala – ne, ovako. Je l’ se ti raduješ kad piješ kola-kolu? Je l’ kad uđeš u stan i upališ svetlo pomisliš: „Baš lepo što imam struju“. Zamisli da sve te stvari koje su ti normalne, uključujući i hleb i mleko, da ih odjednom nema! Imaš ti para da ih kupiš, ali ih nema! Zamisli da ti odjednom svi zatvore granice i da više ne možeš da putuješ onako ležerno, nego moraš da tražiš neka garantna pisma, vize, u krajnjoj liniji više ni nemaš toliko para da možeš da putuješ, a sve si to imala.

– Ne mogu da zamislim – gledala me je zbujeno.

– Probaj.

– Grozno.

– Šta bi radila?

– Otišla bih negde drugde, zašto nisi došla kod mene?

– Gde, bre, da dođem? A mama, a tata, a prijatelji? Da čitam u novinama i gledam na televizji kako se živi u mojoj zemlji?

– Bolje da si došla, ja bih ti našla posao.

– Da radim kao kelnerica? Zašto ja da budem kelner u nekoj tuđoj zemlji, to mogu da budem i ovde, kad god hoću, zašto onda učim školu, da bih bila francuska kelnerica?

– To samo vi ovde tako mislite, imate neki kompleks, mogla si da dođeš!

– Još da se danonoćno raspravljam kao neki nacionalista, ne dolaiz u obzir! I to s kim da se raspravljam? Sa Franuzima? Vi biste sigurno poumirali od gladi da vam se ovo desilo!

– A vi ste snalažljivi, zato vam i trebaju vize, samo kradete, gde god da idete!

– Znaš kako je Robin Hud krao od bogatih i delio siromašnima? – prekinula sam svađu – tako naši šaneri kradu od vas bogatih i dele nama siromašnima, na primer: MAX MARIN komplet 250 dem, PERLIN veš 50 DEM, ima svega i VRSUSA i ARMANIJA, ovde možeš da se obučeš u sve firme.

– Aa! – iznervirala se moja rođaka – 250 DEM, nikada ne bih dala toliko para za komplet! I otkud vama pare kad niste imali šta da jedete?!

– To ja nisam rekla – zadovoljno sam se smejala i postojala mali zli nacionalista i branila čak i ljude poput Debelog vrata.

– Sve bih ja vas strpala u zatvor! – vikala je moja rođaka.

– Polako, bili smo u zatvoru pet godina, čekaj sad malo – smejala sam se.

– Ti si luda! Vi ste svi ludi!

Moja rođaka je jedna divna osoba i ja je mnogo volim, ona samo nekako ne može da shvati naš mentalitet. Posle kratkog istorijskog predavanja u kome je ona aktivno učestvovala i završila sa: „Vi se samo hvalite prošlošću!“ Kenule smo u grad. U provod.

Neka mučnina je ostala u mom stomaku.

Ja ne znam ša se desilo, to ću verovatno znati za deset godina.

Nemam ni vremana da razmišljam o tome. Treba nadokanaditi propušteno. Ovoga leta ću verovatno otići kod moje rođake u Pariz.

Imam šemu za vizu i imam neke pare.

Pet godina nisam ušla u avion, jedan od novijih strahova. Ništa nerešivo, popiću par sedativa i preživeću let.

Otići ću na Trokadero, naručiću neko dobro vino i čekaću da se u 01:05 ugase svetla na Ajfelovoj kuli.

KRAJ