Anabela basalo krojač svoje sreće

Anabela Basalo Krojač svoje sreće

1. Poglavlje Nataša je odloţila haljinu koju je upravo sašila i odahnula. Bio je to poslednji komad odeće koji je trebalo da završi za sutradan kako bi njena stalna mušterija bila zadovoljna. Ustala je sa stolice i, kao što je uvek radila da je ne bi terao maler, pomilovala šivaću mašinu s kojom je već godinama drugovala. U krojaĉkom salonu vladala je potpuna tišina. Napolju se već smrklo, ali je ona izgubila pojam o vremenu. Pogledala je na sat i s uţasom shvatila da je već deset. Posklanjala je konce i ostatke šarenog materijala, a onda na brzinu zakljuĉala svoj krojaĉki salon i pojurila ka kolima. U vazduhu je osetila miris leta i sa ĉeţnjom pomislila kako je zaboravila da uţiva u ţivotu. Najgore ju je tek ĉekalo. Velja je bio kod kuće, nervozan, verovatno i pijan, gladan i besan na ceo svet.

Od kada se zatvorila banka u kojoj je radio, njen dugogodišnji deĉko ţiveo je na njen raĉun, ali joj je stalno prebacivao kako nikad nije kod kuće i kako zapušta obaveze domaćice. A Nataša se samo trudila da ih oboje prehrani.

U gradu je sve vrvelo od ljudi i automobila, kojima su mladi ljudi jurcali slušajući glasnu muziku. Zavidela im je što odlaze u provod, veseli i nestašni, dok ona u dvadeset i sedmoj godini ţuri u malu, iznajmljenu garsonjeru, umorna od posla a spremna na još jednu uobiĉajenu svaĊu. Pitala se kada je to presudila sebi da ţivi na ovaj naĉin. Da li je to bilo kad je upoznala Velju i kada se zbog njegove ljubomore odrekla izlazaka s prijateljicama, a onda i samih prijateljica? Ili je to bilo kad je on ostao bez posla i rešio da kuka nad svojom sudbinom i šansama koje je nekad propustio da napusti ovu sumornu i nesigurnu zemlju? Ali priznavala je sebi da je krojaĉki salon sve više postajao njen kutak u koji je beţala od saznanja da ţivi sa ĉovekom koga odavno ne voli, ali na koga je

navikla. On je ţeleo decu, a ona je krišom pila pilule za kontracepciju. On je ţeleo i venĉanje, ali Nataša je to vešto izbegavala, traţeći još koju godinu ovakvog ţivota, svesna da je ona odavno u braku, i to u jako lošem. Papir bi je samo još više vezao za dno.

Na semaforu se pogledala u retrovizor. Podoĉnjaci na bledom licu delovali su zastrašujuće. Sama sebi je bila starija bar desetak godina. Prisetila se nekih davnih dana, vremena pre Velje, kada je mamila poglede muškaraca i kada je bila najlepša devojka u kraju.

Bila je i tvrda srca, takoreći neosvojiva, pa je mnogima ostala u sećanju kao neostvarena ţelja. A onda se pojavio fin, romantiĉan momak, visok, crn, zgodan. Završavao je prava, a poticao je iz ugledne beogradske porodice. Njegov otac, advokat na glasu, sinu je obezbedio stan, auto i dobar posao nakon fakulteta. Bila je to ljubav na prvi pogled. U stvari, mislila je Nataša, prve tri godine sve je i bilo kao u bajci. Vezivala ih je jaka strast, bili su veoma sliĉni i prosto je delovalo da su suĊeni jedno drugom. A onda je Veljin otac umro, ubrzo i majka, a Velja je voleo da troši novac na ruletu, tako da su morali da se presele iz njegovog trosobnog stana u centru grada u iznajmljenu garsonjeru na Banovom brdu, a sjajan posao, koji je Veljin otac obezbedio za sina, postao je bivši. Nakon toga Velja se zaposlio u banci, ali je i ona propala, i na Nataši je ostao teret razmaţenog tatinog jedinca koji ne ume sam da se snaĊe. Bila je uz njega i kad je prokockao stan, nije ga ostavila, već mu je govorila da je vaţno da imaju jedno drugo i da će sve ostalo doći. U to vreme zaista je tako i mislila, no pokazalo se da ni te njene reĉi nisu uspele da mu povrate volju za ţivotom. A s njegovim odustajanjem od borbe izgubila se i ljubav.

2. Poglavlje Ušla je u stan i odmah osetila miris piva. Kao što je i pretpostavljala, Velja je sedeo u fotelji ispred televizora, a oko njega su bile razbacane prazne pivske flaše. Nije je ni pogledao kad je ušla. Krevet je bio nenamešten, oĉito da je skoro iz njega ustao.

Mala kuhinjica, odeljena od jedine sobe niskim šankom, takoĊe je bila u neredu. Velja je obiĉno pravio sendviĉe ostavljajući mrve na sve strane. Mrzela je tu njegovu neurednost.

– Zdravo. Izvini što sam došla kasno, imala sam mnogo posla. Ćutao je. Nataša ga je jedno vreme posmatrala, a onda je uzdahnula i otišla u kupatilo. Hladan tuš joj je prijao, ţelela je satima da ostane ispod njega samo da bi izbegla trenutak kad će Velja da progovori. A progovorio je ĉim je izašla.

– Sve mi se smuĉilo. Ti, tvoj posao, ovaj bedni ţivot. Više ništa nema smisla.

– Hajde, nemoj opet da poĉinješ. Petak je, šta misliš da odemo negde da se prošetamo? Pored reke, na primer?

Prvi put od kad je ušla Velja ju je pogledao. Njegovo lice je bilo iskrivljeno, kao da joj se ruga. Pomislila je kako je od njegove lepote ostalo tako malo – ugojen, neobrijan, ĉupave kose, samo je bio senka onog momka u kog se zaljubila.

– Ti mene zajebavaš, Nataša? Gde, bre, da šetam? Mogu samo da skoĉim u reku i da se udavim, da se rešim ove muke.

– Opet te more crne misli. Vidiš da pokušavam da te oraspoloţim.

– Ma da, kako da ne! Zabila si nos u onu prokletu radnju i boli te uvo za mene. Ja mogu da crknem ovde, vaţno da ti uţivaš u brbljanju dokonih ţena kojima šiješ glupave stvari.

– Da nije te proklete radnje, ti i ja ne bismo imali ni gde da ţivimo, ni šta da jedemo.

Lice mu se još više iskrivilo, a glas postao pun neartikulisanih zvukova izmeĊu reĉi.

– Naravno, prebacuj mi. Hajde, i ti me uništi. Dokrajĉi me.

– Veljo, ne ţelim da te dokrajĉim, samo ţelim da priĉamo kao ljudi. Šta ţeliš? Hoćeš da manje radim? Nije problem, ali moraćeš da se odrekneš kladionice, piva i tvojih drugova koji imaju više od nas, a kojima ti plaćaš pića kad se vidite.

– Prebacuješ mi što imam drugove?

– Ne, prebacujem ti što imaš takve drugove za koje si svestan da bi te se odrekli onog trenutka kad im ne bi platio raĉun u kafani.

– Ja sam gospodin ĉovek i uvek sam im plaćao.

– Jesi, ali kad si imao para. Sad ih nemamo dovoljno, a ti ih kupuješ time što se praviš da je isto kao pre.

To je bila istina koju je Nataša znala i zbog koje je smatrala da je Velja još manji u njenim oĉima. Nekada se druţio s momcima kojima roditelji nisu bili imućni kao njegovi. Sada svi oni rade, a Velja ih i dalje drţi uz sebe tako što se pravi da je bogatiji nego što jeste.

– Muka mi je od tebe, Nataša. Toliko mi je muka da ne mogu da te gledam.

Prezrivo se okrenuo ka televizoru, a ona je osećala kako je u grudima nešto guši.

– Što me onda ne ostaviš? Što ne odeš od mene ako ti je muka i ako sam ti toliko odvratna? Ţelela je da on jednom pokaţe da je muškarac i da ima ponosa. Ţelela je da tog trenutka proradi ona nekadašnja crta dostojanstva lepog, imućnog momka i da istog trenutka ustane i ode.

– Zašto bih otišao? Baš volim da te muĉim. Volim da trošim tvoje pare. Volim da te gledam kako propadaš sa mnom.

Smejao se jedno vreme, kao da je poludeo. Nataša je stajala kao ukopana i posmatrala ga. Pokušavala je da vrati sliku Velje koga je izabrala, ali ta slika se negde izgubila. Kad je završio s histeriĉnim smehom, otvorio je još jedno pivo. Obiĉno bi se tad ona uvukla u krevet, proĉitala nekoliko stranica knjige i zaspala. Ali nešto u vazduhu te noći, moţda atmosfera uzavrelog grada koji se sprema za noćni ţivot, naveli su je da ga pita još nešto.

– A šta ako ja ostavim tebe?

Okrenuo se polako prema njoj. Oĉekivala je ironiĉan osmeh, ali ga nije bilo. Na njegovom licu videla se mrţnja, toliko jaka da se ĉinilo kako kipti iz njegovih crnih oĉiju.

– Ubio bih te.

Znala je da govori istinu. I po prvi put je shvatila da ima zašto da ga se boji.

3. Poglavlje Jedina Natašina prijateljica kojoj je mogla da se izjada u vezi sa Veljom bila je Jelena. Ta devojka je ušla u njen salon kao potencijalna mušterija i već tri i po godine je bila jedina osoba pred kojom Nataša nije imala tajne. Ĉak i Natašini roditelji koji su ţiveli u Obrenovcu nisu znali baš sve o tome kakve muke ima u svojoj vezi s Veljom. Ti ljudi su bili dobri, ali i slepi kod oĉiju. Samo su ţeleli da im kćerka bude u sigurnim rukama, a malo su obraćali paţnju na to da li su te ruke bile dobre. Kako je bila jedinica, u porodici nije imala od koga da traţi da je sasluša. A i roditelji su bili već stari i bolesni, pa nije ţelela dodatno da ih opterećuje.

Zdušno ih je lagala da je u njenoj vezi sve u redu.

Ali Jeleni je priĉala svaku sitnicu iz svog ţivota. Tako ju je i tog prepodneva, dan nakon što se prvi put uplašila od Velje, Jelena slušala i odmahivala glavom.

– Šta kaţeš? Rekao je da bi te ubio?

– Da. Sigurna sam da je i te kako bio ozbiljan.

– Au, draga moja, ne valja to. Ja mislim da ti lepo pobegneš.

Nataša se tuţno nasmejala.

– Lepo je to, ali nemoguće.

– Zašto je nemoguće?

Jelena je zabacila svoju dugu kovrdţavu kosu i lupila rukom o mali stoĉić, tako da se nekoliko kapi crne, tek skuvane kafe prosulo po podu.

– Nemoguće je jer... Gde da odem? Ne mogu da se krijem, pobogu. Ne mogu da strahujem da li će me taj ludak naći. Ne mogu... To bi znaĉilo da bih morala i ovu radnju da zatvorim. Bez nje ne mogu, a ovde bi me našao.

– Ti si, u stvari, pustila korenje u tu njegovu jarugu. Bojiš se ţivota bez njega jer ne znaš kako izgleda.

– Pogledaj me, Jeco. Vidi kakva sam, šta ja mogu da oĉekujem od ţivota?

– Prelepa si, Nataša, ali moraš malo da se doteraš. Kad bi pustila tu svoju predivnu plavu kosu, poĉupala obrve, našminkala se i obukla neku od predivnih haljina koje drugima šiješ, ne bi ti bilo ravne.

– Ne bih to smela, Velja bi odmah pomislio da imam nekog.

Nataša je prestala da se šminka pre ĉetiri godine kad je Velja polomio sve posuĊe jer je otišla na nadogradnju noktiju kako bi za svadbu njegove dalje roĊake izgledala lepo. Tad joj je rekao da zna kako lovi nekog drugog muškarca i razbijao sve što mu se našlo pod rukom. Tada je Nataša rešila da mu ne daje više ni najmanji povod za ljubomoru, pa se odrekla i šminke i parfema, svega onog što je nekad oboţavala.

Jelena se zamislila. Vrtela je kljuĉeve po rukama i ćutala skoro ĉitav minut. Tada je ušla mušterija i Nataša je jedno vreme bila zauzeta uzimanjem mera. Nije mogla da vidi kako je Jelenino lice odjednom sinulo, kao da se iznad njene glave upalila lampica.

Kad je mušterija otišla, Nataša je ponovo sela pored prijateljice.

– Baš imam mnogo posla. Navikla sam ljude da mogu sve ekspresno da završim i sad to svi traţe od mene.

– Najbolja si krojaĉica na svetu, zato te traţe.

Nataša je primetila da je Jelena raspoloţenija nego pre nekoliko minuta. Pogledala ju je upitno, ali Jelena je odmahnula rukom.

– Ništa me ne pitaj. Imam jedan suludi plan. Ne znam da li će uspeti, ali ću pokušati da ga sprovedem u delo.

– O ĉemu se radi? Nešto u vezi sa mnom?

– Naravno da je u vezi s tobom! Ali neću da ti otkrijem ni reĉ.

Ti bi to odbila, pa je bolje da ne znaš.

– Jelena, ne lupaj glavu oko mene.

– Ništa ne brini.

Nataša se zabrinula. Taj izraz na licu njene prijateljice bio je previše odluĉan i lukav.

4. Poglavlje Nakon tog razgovora Jelena se nije pojavila više od deset dana u krojaĉkom salonu. Iako je imala zakazanu probu za jedan komplet, nije se ni javila. Nataša ju je pozvala na mobilni, ali se nije javljala.

Zakljuĉila je da joj je prijateljica u guţvi i rešila je da strpljivo saĉeka da se sama pojavi.

Iza nje je bio još jedan naporan dan. Ponovo je zatvorila radnju kasno uveĉe. Oĉekivala je da će Velju naći u fotelji, s razbacanim tiketima iz kladionice, ali se iznenadila kad je shvatila da ga nema u stanu. Istuširala se i sela da odgleda neki film. Oko ponoći ga je pozvala na mobilni, ali je bio iskljuĉen. Posle sat vremena zakljuĉila je da se negde zapio sa drugovima i da nema potrebe da ga ĉeka. Zaspala je oko dva sata, a on još nije došao.

Ujutru je ustala po navici u šest sati i shvatila da je cele noći bila sama. Zadrhtala je. Koliko god da je Velja bio pijan, uvek bi dolazio kući pre zore. Ponovo ga je pozvala na mobilni, ali i dalje nije bio dostupan. Uhvatila ju je panika. Razmišljala je da li mu se nešto dogodilo. U njegovom starom imeniku pronašla je brojeve telefona nekih njegovih drugova. Znala je da je suviše rano da ih zove, pa se teškom mukom spremila i otišla u radnju. Oko devet sati poĉela je da okreće brojeve, no niko nije bio s njim prethodne noći. U podne je zatvorila radnju i krenula kući, razmišljajući da li da pozove policiju.

Ulazna vrata su bila otkljuĉana. Odahnula je i uletela unutra.

Zatekla je Velju, obrijanog i oĉešljanog, kako pakuje svoje stvari u kofer. Ta scena ju je šokirala.

– Šta radiš to? Gde si bio cele noći?

Na trenutak ju je pogledao, a onda mirno nastavio da slaţe stvari u kofer.

– Veljo, odgovori mi!

– Odlazim na jedno vreme. Dobio sam posao na brodu, ali moram odmah da krenem.

– Kakvom brodu? Šta priĉaš?

Koliko god da je Nataša ţelela godinama da se ovakav trenutak desi, sad je bila izgubljena. Sve je došlo iznenada, a Velja je bio drugaĉiji nego inaĉe.

– Ne mogu mnogo da ti objašnjavam. Juĉe sam sluĉajno naleteo u prodavnici na nekog tipa. Poĉeo je da mi priĉa kako traţi ljude za rad na velikom brodu-kockarnici. Plata je ogromna i dobro je zezanje. Otišli smo kod njegovog poslodavca kući na piće i tu smo se sve dogovorili. Ali moram odmah da krenem.

– Ko zna ko je taj ĉovek! Ne moţeš tek tako da veruješ nekom strancu.

– Video sam slike broda. I taj ĉovek je mnogo jak igraĉ, ima i neki udeo u tom brodu, šta ti ja znam. Nudi mi da malo izaĊem iz ovog uĉmalog ţivota i to ću da iskoristim.

Nataša se srušila na fotelju. Nije razmišljala o sebi, već o tome da li je Velja naseo na neke sumnjive priĉe i da li odlazi u neku opasnost.

– Razmisli malo, zašto bi te neki stranac tek tako zaposlio a ne zna ništa o tebi?

– Priĉali smo celu noć, ţeno. Već sam ti rekao. I ne mešaj se.

Spakovao se, obuo cipele, spustio kofer kraj ulaznih vrata, a onda prišao Nataši i grubo je poljubio.

– Slušaj, sigurno me neće biti par meseci. Ako mi se svidi, moţda i mnogo duţe. Ali to ne znaĉi da si ti sad slobodna i da moţeš da radiš šta hoćeš jer ću se ja kad-tad vratiti, i to kao jako bogat ĉovek. Dakle, nemoj da ti padne na pamet da naĊeš nekog ili da se izgubiš. Zvaću te kad budem mogao. Ćao.

Izašao je iz stana kao da izlazi po pivo. Tek kad su se vrata zalupila, Nataša je shvatila da je slobodna. Okrenula se oko sebe. A onda je zadrhtala. On će se vratiti, mislila je. To mu je bio samo trik da je proveri, da vidi kako će reagovati kad on ode. Nije joj dao slobodu, sve je to ruţan štos. Ĉekala je narednih sat vremena da se Velja vrati, ali se to nije desilo.

5. Poglavlje Tri dana kasnije Jelena se pojavila u radnji. Na licu joj je blistao osmeh.

– Ćao, Nataša, šta ima novo?

Mlada krojaĉica je podigla glavu s osetljivog šava jedne svilene bluze.

– Kako znaš?

Jelena se i dalje smešila.

– Naslućujem, javila mi ptiĉica.

Tog trenutka Nataši je postalo jasno da ova mlada visoka devojka ima veze s Veljinim odlaskom. To ju je prodrmalo kao da se desio zemljotres. Sklonila je bluzu i ustala.

– Jelena, šta si to uradila?

– Pomogla ti da se oslobodiš kretena.

– Jelena, šta si mu uradila? Gde si ga poslala?

– Na brod, kao što ti je rekao. Nije valjda da brineš za idiota?

Nataši su se ruke tresle.

– Kako si to uradila?

– Imam dobre prijatelje. Bilo je dovoljno da kaţem da hoću jednu prijateljicu da oslobodim budale, a ta budala je odmah pristala, tako da se sve poklopilo.

– Reci mi, da li je stvarno na nekom brodu-kockarnici?

Jelena je nestašno izvila obrvu.

– Pa, jeste brod, ali je vaţno da je prekookeanski i da se ugovor potpisuje na godinu dana, tako da bi ga skupo koštalo da se predomisli i vrati. A za godinu dana ti ćeš, nadam se, već imati nekog ko će ga oterati kao kera ako se pojavi na vratima.

Nataša je bila šokirana saznanjem šta je prijateljica uĉinila za nju. Najgore je što je to liĉilo na ruţnu uslugu.

– Trebalo je da mi kaţeš šta nameravaš.

– Ti ne bi pristala, zar ne?

– Ne bih. Nije Velja za rad na brodu. Taj tvoj prijatelj mu je, izgleda, ukrasio priĉu o mestu na koje ide.

– Malo, ali veruj mi da će Velja dobro zaraĊivati. I, nadam se, moţda će da reši da ostane na nekom egzotiĉnom ostrvu i da se više nikad ne vrati. Mogla bi bar da mi kaţeš hvala.

Ali Nataša nije mogla da kaţe hvala. Sve je to raĊeno iza njenih i Veljinih leĊa. Koliko god da je ţelela da se oslobodi takvog ţivota, htela je da to bude na neki normalan naĉin, a ne ovaj koji je smrdeo na podvalu.

– Ne znam šta da ti kaţem, Jelena. Ipak sam ja s tim ĉovekom provela mnogo godina. I brinem za njega. On nije znao u šta ide.

Naivan je, a znam da ne moţe da podnese teţak rad na brodu.

– E, moraće. Potpisao je ugovor.

– To nije bilo lepo od tebe. To je prevara.

Jelena je delovala hladnokrvno. Sela je na slobodnu stolicu i prekrstila noge.

– Htela sam da ti pomognem. A ti imaš godinu dana da rešavaš stvari i da ne dozvoliš da ti se vrati.

– Moram da znam kako mu je. Hoću da vidim tog ĉoveka koji ga je zaposlio.

– Iliju? Nije problem, videćeš ga. Mada mi nije jasno zašto to ţeliš.

– Moram da znam da je Velja dobro, osećam se tako krivom.

Plašim se da on neće to izdrţati i da će... naškoditi sebi.

– Skoĉiti u okean? Nisi mi jasna, Nataša. S njim si ţivela kao pas, a sad kad si slobodna i svoja, i dalje misliš na gluposti.

Nataša je povisila ton.

– Ja ga više nisam volela, ali to ne znaĉi da mu ţelim zlo.

Moram da razgovaram s tim Ilijom.

Jelena je slegla ramenima.

– U redu. Doći ću sutra u osam ovde po tebe, pa ću te odvesti do Ike. – Dobro.

– Moţe li sad ona proba na koju sam kasnila da bih tebi pomogla, nezahvalnice?

6. Poglavlje Nataša nije mogla da zaspi cele noći. Bila je šokirana ĉinjenicom da je Jelena bila spremna na takav strašan potez kako bi joj pomogla. Znala je samo da je Jelenin otac neki visoki funkcioner i da se druţi s gradskom elitom. Njihovo prijateljstvo zasnivale su uglavnom na razgovorima, ali tek sad je Nataša sebi postavila pitanje koliko poznaje Jelenu i koliko je ispovedanje dovelo Velju u opasnost. Mislila je na njega i molila se da mu je dobro. Samoća joj je prijala, lepo je bilo doći kući nakon napornog dana i opustiti se bez svaĊe, ali ju je svaki delić tog stana ipak podsećao da je do tog mira došla na ĉudan naĉin. Htela je samo da zna da je Velja dobro i da je sve istina što joj je Jelena rekla. Jedva je ĉekala sutrašnji dan da upozna ĉoveka koji je za jednu noć Velji uspeo da vrati volju u ţivot i nagovori ga da ode u nešto nepoznato.

Već je znala da taj nepoznati, za nju strašan ĉovek ima ĉudesne moći i da je sigurno opasan prevarant.

7. Poglavlje Jelena je kasnila nekoliko minuta. Nataša je stajala na vratima radnje i nestrpljivo ĉekala misterioznu devojku da je odvede ĉoveku koji je kriv za Veljin iznenadni tajnoviti odlazak. Hvatao ju je strah. Tog Iliju je zamišljala kao kriminalca, opasnog i namazanog svim bojama, a pitala se i da li sme da mu veruje ako joj kaţe da je s Veljom sve u redu. S jedne strane, sumnjala je u to da mu se nešto mnogo loše desilo, jer Jelena sigurno ne bi išla tako daleko zbog jedne krojaĉice s kojom je provodila vreme u ćaskanju. Ali s druge strane, na ovom neobiĉnom svetu postojali su razni ljudi i razni motivi koji bi ih naterali i na najgore i nezamislive stvari.

Jelena se pojavila u svom kabrioletu crne boje. Izgledala je zanosno s onom tamnom i teškom kovrdţavom kosom, utegnuta u beli kombinezon. Nataša se osetila kao neka jadnica i teškom mukom sela u auto.

– Guţva je u gradu, zato kasnim.

Osetilo se u njenom glasu da je priliĉno uvreĊena zbog nezahvalnosti male krojaĉice. Ćutale su jedno vreme, a Nataši je bilo priliĉno neprijatno zbog momaka koji su prolazili kolima pored njih i zdušno dobacivali, pokušavajući na razne naĉine da devojkama u kabrioletu skrenu paţnju. Znala je da pored doterane Jelene izgleda kao kućna pomoćnica. Krišom se pogledala u suvozaĉev retrovizor i pokušala da popravi plavu kosu vezanu u nemarnu punĊu.

– Ako ţeliš da se našminkaš, na zadnjem sedištu ti je moj neseser.

Nataša se postidela što ju je devojka uhvatila u pokušaju da se sredi.

– Nema potrebe, samo mi se punĊa opustila.

– Mislim da bi ipak bilo dobro da svratimo do moje kuće da te malo sredim. Idemo na ekskluzivno mesto, u restoran gde se baš ne dolazi tako obuĉen.

Obiĉna pamuĉna majica i farmerke na Nataši zaista nisu bile za neko ekskluzivno mesto, ali pošto ona nije znala kuda ide, nije ni razmišljala o oblaĉenju.

– Na kakvo mesto?

– U restoran. Tamo nas ĉeka Ika na veĉeri.

– Meni je potrebno samo par minuta da tog ĉoveka pitam gde je Velja, da se uverim da ne treba da brinem. Zaista nema potrebe da ulazim unutra.

Jelena je ljutito progovorila.

– Znaš da poĉinješ da me nerviraš! Prvo ti pomognem da se oslobodiš skota na kog se godinama ţališ, a sad i izvoljevaš da na svoj naĉin budeš sigurna da je taj skot u redu. E, pa ne moţe tako.

Zamolila sam prijatelja da uĉini nešto za tebe, ali neću da traţim da izlazi ispred restorana i da se s tobom objašnjava. On je ozbiljan ĉovek i ne pada mi na pamet da to radim. Ući ćeš unutra i popićeš bar jedno piće, porazgovaraćeš s njim, a onda idi gde ţeliš. Je li jasno?

Nataši nije preostalo ništa drugo nego da klimne glavom u znak odobravanja.

8. Poglavlje Jelena je ţivela skoro u centru. Nataša ju je pratila do ulaznih vrata, a onda zastala.

– Saĉekaću te ja ovde.

– Nema šta da me ĉekaš. Moram da ti dam nešto da obuĉeš.

Ponovo nije moglo ništa da se prigovori tom tonu. U kući nije bilo nikoga, ali se videlo da Jelena ne ţivi sama. Popele su se na sprat i ušle u ogromnu devojaĉku sobu. Dok je Jelena rovarila po ormanu i mrštila se, Nataša je zbunjeno ĉekala šta će joj odabrati da obuĉe. Sve joj je to bilo glupo, naroĉito ĉinjenica da je Jelena ne smatra dovoljno dobrom da se u ovakvoj odeći pojavi u društvu.

Zatim je sledilo presvlaĉenje. Pod Jeleninom dirigentskom palicom Nataša je isprobala nekoliko haljina i kompleta, da bi tek za plavo-zelenu haljinu Jelena klimnula glavom.

– To je to.

Iz kutije za nakit izvadila je plave minĊuše i zelenu ogrlicu.

– Stavi ovo. I posle toga moram nešto da uradim s tvojom kosom i tvojim licem.

Posle nekog vremena Nataša je bila isfenirana i našminkana.

Kad se pogledala u ogledalo, zamalo što se nije srušila. Videla je mladu devojku, bez podoĉnjaka, s talasastom kosom, obuĉenu skupo i moderno. I Jelena je delovala jako zadovoljno, sve dok nije pogledala na sat.

– Moramo brzo da idemo, uzmi onu plavu torbu pored vrata i krećemo. Ne bih da kasnimo više od petnaest minuta.

Nataša je brzo uradila šta joj je reĉeno, a onda je pokupila svoje stvari ispod miške.

– Ostavi to tu. Ako se ne budemo vratile zajedno, doneću ti stvari u radnju i ti ćeš meni moje vratiti sutra-prekosutra. Hajde, šta si se ukipila?

Ponovo je morala da postupi po nareĊenju.

9. Poglavlje Jurile su ulicama u crnom kabrioletu. Jednom ih je zaustavila i policija, ali Jeleninom šarmu nisu odoleli ni momci u uniformi.

Nataša je sve vreme traţila naĉin da pita Jelenu kakav je to ĉovek s kojim odlaze da se vide i zašto je bilo neophodno da se tako dotera kad je sve moglo da se obavi i na nekom drugom mestu i u drugo vreme. Ali ĉekala je trenutak da joj se Jelena prva obrati.

– Još malo pa stiţemo. Baš sam nervozna.

Natašu je zaĉudila ova reĉenica.

– Zašto si nervozna?

– Ika je... on mi je prijatelj. Znamo se više od dve godine, ali tek u poslednjih par meseci poĉeli smo intenzivnije da se druţimo.

Postoji tu i nešto više od drugarstva, mada ne znam zašto je on toliko suzdrţan i što već jednom nešto ne pokuša. Mislim da se ludo zaljubljujem u njega.

To je bila prilika za krojaĉicu da postavi pitanje koje ju je muĉilo.

– Onda je bilo bolje da ste vas dvoje bili sami na veĉeri, nego da si mene vodila. Zašto ne bi ti otišla sama, a ja ću drugi put da se vidim s njim?

– Zato što sam ga zvala zbog tebe i onda nas je pozvao na veĉeru. On mene inaĉe retko zove da se vidimo nasamo, uglavnom neke zabave na kojima se srećemo. Ali ja sam isplanirala da ti popiješ piće, moţda nešto i pojedeš, i da kaţeš da moraš da ideš.

Nataši je to i odgovaralo, ali se nekako osetila iskorišćenom.

Sve što se dogaĊalo u vezi s njom, Jelenom, Veljom i Ikom bilo je potpuno suludo.

– U redu. Meni je potrebno samo da mi taj ĉovek kaţe gde je taĉno Velja.

A u sebi je dodala – i da tom ĉoveku poveruje.

10. Poglavlje Restoran je bio prepun. Muškarci u odelima i ţene u skupim toaletama davali su peĉat koji novom posetiocu nije mogao da promakne. Nataša je već zamislila kako u meniju stoje nenormalne cifre pored svakog jela. Prolazile su pored stolova, a njoj je srce udaralo od treme. Odavno nije ušla na ovakvo mesto. Nekad, davno, Velja ju je izvodio na romantiĉne veĉere, ali kad je ostao bez oca i para, takva mesta su im postala nedostiţna. Nije znala da li će umeti da se ponaša. Videla je nekoliko poznatih lica. Ona, mala krojaĉica, igrom neverovatnih okolnosti je meĊu njima, a i to samo zato jer ju je Jelena koristila.

Za najudaljenijim stolom sedeo je muškarac koji je skoĉio ĉim je ugledao Jelenu. Bio je u modernom odelu crne boje i uskoj beţ majici, kojom je razbio previše uštogljen stil. TamnosmeĊa kosa bila je podšišana vojniĉki kratko, ali mu to nije oduzimalo na eleganciji. Kako su se pribliţavale stolu, Nataša je sve više primećivala koliko je taj muškarac lep. SmeĊe oĉi su mu se smešile, nos mu je bio blago istaknut, jagodice ţenski visoke, a usne pune. Najneobiĉnije su bile njegove trepavice – duge, kao da je koristio maskaru. One su njegovom licu davale mladalaĉki izgled, iako se po nekoliko sedih u kosi videlo da je imao više od ĉetrdeset godina.

Doĉekao ih je jako ljubazno i dţentlmenski, poljubio im obema ruke i povukao stolice kako bi se smestile. Odmah je dojurio konobar kako bi dame naruĉile piće. Jelena se odluĉila za viski, a Nataša je traţila gusti sok. Na to se Ika nasmejao.

– Odavno nisam sedeo sa ţenom koja naruĉuje gusti sok.

Pocrvenela je od sramote. Eto, nije mogla da se seti ĉak ni toga šta se u ovakvim prilikama naruĉuje, mislila je.

– Ali to mi je baš simpatiĉno.

Jelena je odmah uzela razgovor pod svoje. Pribliţila je umešno stolicu ka njemu i snizila glas, pa ga je umiljato ispitivala o nekim zajedniĉkim poznanicima. Ika je strpljivo odgovarao ne skidajući osmeh s usana, ali se videlo da bi rado priĉao i s Natašom, iako ju je Jelena potpuno ignorisala. Nataša je znala da je on samo ljubazan i vaspitan, no morala je da pomisli kako je on predivan, kako je ĉovek iz ţenskih snova i kako nije ĉudo što je Jelena zaljubljena u njega. A bili su predivan par, delovali su uspešno i moćno. O svemu tome je Nataša mislila kad ju je stiglo njegovo iznenadno pitanje.

– Jelena mi je rekla da si zabrinuta za svog deĉka?

– Bivšeg.

Ovo joj je izletelo. Jelena se namrštila.

– Ĉim si zabrinuta, znaĉi da nije sasvim bivši. Ne znam zaista u ĉemu je problem. Jelena mi je ispriĉala da si u problemu s njim, da je bez posla i da je finansijska kriza poĉela da se pretvara u pakao u vašoj vezi. Ja sam poslao jednog svog momka da mu se malo pribliţi. To nije bio nikakav problem pošto je taj tvoj deĉko odmah insistirao da me vidi. Završili smo sve za dva minuta, a kako je te noći kod mene kući bila mala ţurka za moj roĊendan, pozvao sam ga da ostane. On je bio strašno zagrejan za taj posao i hteo je što pre da ode tako da sam ga odmah sutradan poslao s još nekim mojim momcima za Hrvatsku da se ukrcaju na brod koji će ih odvesti do Portugala, odakle će otići pravo na brod-kazino, koji je u vlasništvu mog brata. U ĉemu je problem?

Nataša je shvatila da problem ne postoji. Ovaj muškarac bi mogao da ubedi i mnogo pametnije i jaĉe karaktere da nekuda iznenada odu i promene ţivot. Nekako više ništa tu nije bilo nerazumno. Ĉak je i Jelenina intervencija sad imala smisla – bila je

u svrsi toga da se ona pokaţe kao dobar prijatelj kako bi dobila još neki bod kod Ilije.

– Samo sam htela da znam da je brod na koji je otišao dobar.

Ika se nasmejao.

– Brod je luksuzan, ogroman i jako zabavan. Tvoj deĉko nije ni prvi ni poslednji koji je odavde otišao da radi na njemu, mada je prvi koji je ţeleo što pre da ode i odmah prihvatio ugovor na godinu dana. Nikad nisam video da neko toliko ţeli da ode i promeni ţivot.

Nataša se na trenutak prisetila kako je ona imala priliku da godinama gleda Velju koji nikako nije ţeleo da nešto promeni, a ni da ode. Razliĉiti ljudi u nama bude razliĉite ţelje i utiske, definitivno.

– U redu. Samo sam ţelela da olakšam svoju savest i saznam da je on dobro. Ipak smo suviše dugo bili zajedno da se ne bih...

Ali ju je Jelena prekinula upola reĉenice.

– Mislim da smo to rešili. Znaš, Iko, baš sam bila povreĊena kad se sve to desilo i kad se Nataša postavila kao da sam joj uĉinila neku ruţnu stvar.

Sad je Nataša osetila da mora da udovolji devojci u njenom zavoĊenju. Iako nikad nije traţila takvu uslugu, to je bio trenutak kad joj je bilo nametnuto da se zahvali.

– Oprosti, Jelena, samo sam bila iznenaĊena i nekako je sve bilo odjednom, kao grom iz vedra neba. Stvarno ti dugujem zahvalnost. Ţivot s Veljom je postao pakao za mene i nikad ne bih uspela sama da se izvuĉem iz toga.

– Naravno da je bio pakao! Zato sam i htela da ti pomognem.

Privila se uz Iku i maznim glasom nastavila, obraćajući se samo njemu.

– Znaš, Nataša je jedna vredna devojka. Rekla sam ti da je krojaĉica i to sjajna. Ali prosto se zapustila, nije brinula ni o svom

izgledu ni o svojim osećanjima. Evo, pogledaj je sad, blista od kad se oslobodila onog kretena.

Ika ju je odmerio tako da je Nataša naglo pocrvenela.

– Zaista si ti, Nataša, prelepa ţena. I ne bih se sloţio s Jelenom, na tebi se vidi da i te kako brineš o sebi.

Ovakav kompliment ju je naveo da se nasmeši koketno, onako kako se odavno nije smešila nekom muškarcu, moţda zbog toga što nije dobijala komplimente. Ali ako ovakav ĉovek tako nešto kaţe, znaĉi da zaista izgleda odliĉno. No, ono što je Nataši promaklo bila je Jelenina reakcija. Ali ta reakcija je ubrzo odjeknula.

– Naravno da izgleda kao da se brine o sebi! Ja sam je odvela kod sebe, dala joj garderobu, sredila joj kosu, našminkala je, samo da bih joj pokazala kako moţe da izgleda kad to hoće. Da sam je dovela onakvu kakvu sam je pokupila, shvatio bi o ĉemu priĉam i ĉega sam je oslobodila.

Ovo je bio suviše nizak udarac. Nataša ga je osetila kao šamar.

Delovalo je kao da je posle Jeleninih reĉi ostala gola, kao da je sa nekoliko reĉenica s nje skinuta svaka Jelenina stvar. Poniţena i besna, samo je spustila glavu.

– Nema to veze sa garderobom. Jedna ţena moţe sve to isto da obuĉe i da se tako našminka, pa neće biti ni pribliţno lepa. Pogledaj te oĉi, Jelena, u njima se ogleda takva dubina.

Ovaj Ikin kompliment Nataša je shvatila kao njegov pokušaj da joj malo pomogne i izvuĉe je iz neprijatne situacije. MeĊutim, nije joj pomogao. Sad je i njega prezirala, kao i Jelenu. Oboje su bili iz nekog drugog sveta, a našli su njoj da pomaţu, svako na svoj naĉin.

Znala je da mora da ide. Uzela je pozajmljenu torbu i ustala.

– Pošto sam saznala šta me je tištilo, vreme je da vas napustim.

Ika je ustao sa zabrinutim izrazom na licu.

– Nemoj da ideš, ostani da veĉeramo.

– Neka hvala, nisam gladna.

Nataša je jedva izgovarala reĉi koliko je bila besna.

– Ali, molim te, uĉini mi tu ĉast. Nema potrebe da odlaziš.

– Hvala, ali idem.

– Molim te, Nataša. Ostani.

Taman što je pomislila da on zaista iskreno ţeli da ostane u njenom društvu i zapitala se da li je previše nevaspitana da od tako ljubaznog ĉoveka odlazi na tako drzak i nevaspitan naĉin, zaĉuo se Jelenin briţni glas.

– Hajde, Nataša, ostani. Vidiš da bi Ika to voleo, nemoj da nam kvariš ovako lepo veĉe.

Znajući da su ove reĉi samo fraza i pokušaj da se još više umiljava Iki, Nataša je ponovo osetila da nema nijedan dobar razlog da ostane. Zagledala se u Jelenine oĉi i prvi put shvatila da se njihovo prijateljstvo zasnivalo samo na Jeleninoj dosadi, a ne na stvarnoj iskrenosti.

– Hvala ti, Jelena, ali plašim se da bi mi u ponoć, kao Pepeljugi, sva ova magiĉna pozajmljena odeća nestala i da bih se vratila u svoje dronjke, a kao takva bila bih velika sramota za tvoje društvo.

Molim te da doĊeš sutra po svoje stvari.

Nije joj promaklo da se Ika blago nasmejao. Okrenula se i ţurnim koracima izašla iz restorana.

11. Poglavlje Uhvatila je taksi, vratila se do radnje po svoja kola i tek onda stigla kući. Tu noć bila je u pravom haosu. San joj nije dolazio na oĉi. Iako je ţelela da ne misli na ono što se desilo i na poniţenje kome ju je izloţila Jelena, vraćale su joj se slike Ikinog osmeha, njegove reĉi, pogled, sve ono što je u ţeni moglo da izazove haos pri pomisli na zgodnog muškarca. Najviše je ţalila što je uopšte bila na tom mestu. Proklinjala je i Velju, jer je zbog svoje brige išla da upozna Iku. Kako je prethodne noći oprala Jelenine stvari, ujutru ih je pokupila sa ţice, opeglala i stavila u kesu. Ţelela je da ih se što pre oslobodi i oĉekivala je da će Jelena istog dana doći i da će tada prekinuti njihovo laţno prijateljstvo. Ali poniţenje od prethodne veĉeri uĉinilo je da se tog dana Nataša obuĉe sasvim drugaĉije nego što su mušterije navikle da je viĊaju. Bela haljinica i cipelice s malom štiklom iskombinovala je sa diskretnom šminkom i pustila kosu, koja je još bila talasasto uvijena od prethodne veĉeri.

Mušterije koje su se tog dana pojavile u radnji bile su oduševljene tom iznenadnom promenom.

Jelena se nije pojavila sve do sedam uveĉe, taman kad je Nataša rešila da ranije ode kući jer je završila sve što je trebalo za sutra.

No, nije došla sama. Kad je u radnju ušao Ika, Nataša se sledila.

Hladno se pozdravila s oboje i to s pristojne razdaljine. Jelena je delovala pokajniĉki tuţna.

– Nisam došla samo po stvari. Došla sam da ti se izvinim. Ika mi je sinoć pokazao da sam se ponela kao prava budala i ţelim da se ne ljutiš na mene.

Ali Nataša nije htela da padne na tako slatkoreĉivu priĉu.

Zadrţala je uvreĊenu hladnoću.

– Nemam šta da ti opraštam. Ti si samo rekla istinu. Stvarno sam bila zapuštena i nikakva. Ali vidiš da i sama mogu da se sredim.

– Vidim, sjajno izgledaš.

– Hvala ti, Jelena. Evo tvojih stvari.

Jelena je uzela kesu. Nemoćno se okrenula prema Iki kao da ţeli da mu pogledom kaţe kako je uĉinila sve što je mogla. Onda je taj lepi muškarac progovorio.

– Sigurno da ona nije htela da te uvredi, Nataša. Uostalom, ĉim je razmišljala kako da te oslobodi muškarca koji ti je pravio pakao u ţivotu, znaĉi da joj je stalo do tebe. Zašto bi to inaĉe radila?

Nataši je na vrh jezika bilo da mu kaţe – zbog tebe. Ali suzdrţala se, nije htela da i sama bude zla poput Jelene. A Ika je njeno ćutanje shvatio kao pozitivno razmišljanje o onome što joj govori, pa je nastavio.

– Jelena je malo brza na reĉima i ne razmišlja uvek o posledicama, ali to joj ne bi trebalo zameriti. Predlaţem da sad nas troje odemo na jedno piće tu u blizini, da se sve ovo dovede na pravo mesto. Moţe?

Nije se krojaĉici išlo nigde s njima, ali znala je da bi bilo krajnje nepristojno da ih odbije. Uostalom, njoj je stalo da on ima dobro mišljenje, a ne da ispadne kako je Jelena divna drugarica kojoj je Nataša pokazala nerazumevanje. Toliko baš nije htela da joj pomogne da osvoji tako divnog muškarca.

– U redu, ali ne mogu dugo.

Primetila je da se Jelena iznenadila ovim potvrdnim odgovorom, ali nije bila sigurna da li je to iznenaĊenje prijatno ili neprijatno.

12. Poglavlje Par ulica od radnje naišli su na jedan lep kafić. Ilija i Jelena su išli njegovim kolima, a Nataša je insistirala da ide svojim.

Zahvaljivala se ĉudu što se tog jutra doterala i što je nije sramota da sedi u društvu ljudi obuĉenih u skupa odela.

U kafiću je Jelena pokazala svoje nezadovoljstvo. Samo je ćutala i gledala negde u stranu. Ali Iki kao da to nije smetalo.

Priĉao je Nataši o tome kako je njegov brat došao na ideju da kupi brod.

– On je s osamnaest godina otišao u Ameriku. Prosto se jednog dana probudio i rekao ocu da ţeli da ode tamo i da ne ţeli da završi fakultet. Moj otac, koji je inaĉe bio inspektor u policiji i jako strog, bio je šokiran tim zahtevom, ali se ubrzo pokazalo da niko Stanka ne moţe da odgovori. Otac ga je poslao u Ameriku, preko nekog starog školskog druga koji je ţiveo u Njujorku našao mu stan i posao u jednom restoranu. Ali Stojan je strašno inteligentan i snalaţljiv, pa je za deset godina uspeo da napravi veliku kompaniju koja se bavi turizmom. Poĉeo je da kupuje luksuzne autobuse za prevoz putnika, a onda i luksuzne jahte koje je iznajmljivao bogatijim Amerima, da bi pre ĉetiri godine uloţio pare u brod-hotel koji nije bio isplativ. MeĊutim, na njemu je napravio kazino i to je bio odliĉan potez. Ja sam uloţio svoj novac, pa sam postao suvlasnik, a on mi redovno šalje deo zarade, tako da znam koliko mu brod donosi para.

– A ĉime se ti baviš?

Ilija je uzdahnuo.

– Ja imam toliko poslova da ih je teško nabrojati. Ali u suštini sam trgovac, kupujem sve što se moţe doterati i prodati kao novo.

Imam i jednu manju fabriku stakla u Bosni, no trudim se da sve

manje radim a da dobro zaraĊujem. Inaĉe sam završio ekonomski fakultet, mada sve što znam nauĉio me je više ţivot nego sve škole.

– Lepo...

Pomislila je na svoju malu krojaĉku radnju od koje ţivi i na to kako ona nikad neće moći manje da radi a da isto zaraĊuje. Neko prosto ima više sreće. Naruĉili su flašu crnog vina i u roku od pola sata su je ispili. Ilija je priĉao i tome kako je pio sjajno crno vino u Barseloni od koga se tako napio da je zakasnio na avion. Nataša se smejala njegovim priĉama, dok je Jelena i dalje gledala negde sa strane. U jednom trenutku to Jelenino ponašanje zasmetalo je i Iliji.

– Ti kao da nisi s nama. Šta te muĉi?

Jelena se trgla i veštaĉki se nasmešila.

– Ništa, sve je u redu. A što pitaš?

– Ne uĉestvuješ u našem razgovoru. Verovatno te ne zanima ovo što priĉam, ali ako ti je dosadno, mogu ja da te odvezem kući a Natašu ću zamoliti da me saĉeka jer mi je strašno prijatno u njenom društvu.

Obraćao se više Nataši jer nije skidao pogled s nje. No, Jelena je sasvim neoĉekivano odreagovala. Ustala je i ljutito prevrnula ĉašu.

– Ne mogu da verujem da ti sad ja smetam! Sad sam ja ispala najgora. Ti si mi sinoć svašta rekao jer sam je uvredila, pa si me još danas nagovarao da odemo zajedno da joj se izvinemo, a sad ispade i da sam suvišna i da bi bilo najbolje da vas ostavim nasamo.

Strašno!

Nataši je bilo neprijatno jer su svi ostali gosti kafića gledali u njih. Ilija je bio zaĉuĊujuće miran. Ustao je i obratio se Nataši.

– Mogu li da te zamolim da me saĉekaš ovde, brzo ću se vratiti?

Klimnula je glavom, zbunjena zbog svega što se desilo. Jelena je krenula još nešto da kaţe, ali ju je Ilija grubo povukao za ruku i u nekoliko sekundi izvukao napolje. Tek kad je ostala sama, Nataša se zapitala šta to ona radi. Ĉekala je Iliju, ĉoveka koga ne poznaje,

a nije imala pojma zašto. Prošlo joj je kroz glavu da bi najbolje bilo da ode istog trenutka, ali zapitala se kako bi mišljenje imao o njoj kad bi se vratio i shvatio da je pobegla. Nije imala ni dovoljno novca da plati raĉun, a konobar joj sigurno ne bi verovao na reĉ da će se muškarac vratiti. Tad ju je uhvatila panika – šta ako se Ilija uopšte ne vrati? Setila se da u radnji ima nešto novca koje nije htela da nosi kući, ali kako bi mogla da ode do radnje i vrati se bilo je pitanje. Rešila je da saĉeka Iliju petnaestak minuta, a ako ga ne bude, da konobara zamoli da mu ostavi dokumenta dok ona ne ode po novac.

13. Poglavlje Ilija se vratio nakon desetak minuta.

– Izvini što si ĉekala, ali Jelena je ostavila auto na Sajmu, a guţva je ogromna.

– Šta se desilo s njom, zašto je tako reagovala?

Ilija je odmahnuo glavom i pozvao konobara.

– Ne znam, mislim da je ljubomorna na tebe.

– Na mene?!

Nataša je bila šokirana ovim zakljuĉkom, ali je u tom trenutku prišao konobar i onemogućio da zatraţi objašnjenje od Ike. – Da li si za još vina?

– Ne znam, bojim se da bi mi bilo mnogo. Odavno nisam pila alkohol.

– Hajde, pravi mi društvo. Još jednu flašu i gotovo. Meni je tako prijatno s tobom.

Pocrvenela je, nenaviknuta na komplimente.

– Plašim se jer vozim.

– Odvešćemo tvoja kola do radnje, pa ću te ja vratiti kući ako budeš osetila da nisi baš u stanju da voziš. Moţe?

Konobar je strpljivo ĉekao njenu odluku, pa je zbog njega rekla da pristaje.

– Nataša, ti si jedna vrlo zanimljiva devojka. Ima u tebi nešto neverovatno. Nekako si prirodna, normalna, a veruj mi da takve devojke ne srećem ĉesto. I oduševljava me ĉinjenica da sama zaraĊuješ za ţivot, prosto je to neverovatno. A i od Jelene sam ĉuo da si izdrţavala i tog momka s kojim si bila.

Nataša nije znala šta je u tome svemu toliko neverovatno i lepo.

Naprotiv, smatrala je da je njena ţivotna priĉa previše muĉna i jednostavna, i da je pre jako dosadna nego što je zanimljiva.

– Da, izdrţavala sam ga od kad je ostao bez posla. Ali to je nešto normalno, zar ne? Ako u odnosu jedno ne moţe trenutno da doprinosi, ono drugo bi trebalo da se potrudi da, ukoliko to moţe, radi za dvoje. Šteta je samo što je Velja, taj moj momak, izgubio volju da nešto radi. Bilo mu je lakše da ja doprinosim. A ne bi mi ni to bilo toliko teško da je on imao volju za ţivotom. Ali muĉno je bilo dolaziti kući posle celog dana šivenja i slušati da je njegov ţivot propao i da sam i ja delom kriva za to.

– I onda me pitaš zašto je Jelena ljubomorna na tebe?

Nataša se zaĉudila kako je ipak zapamtio njeno pitanje, a pogotovo ju je iznenadilo kako njena priĉa moţe imati veze s Jeleninom ljubomorom.

– Ne shvatam zašto bi Jelena bila ljubomorna na mene kad je moj ţivot obiĉan i priliĉno dosadan, a provela sam ga s jednim muškarcem koji me više ne voli?

Ika se nagnuo preko stola i iznenada je uhvatio za ruku.

Zadrhtala je od tog dodira, ali nije se povukla. Teško joj je bilo da ga gleda pravo u oĉi, mutio joj je razum. Osećala je kako je nenormalno privlaĉi.

– Svaka ţena koja ima sve na tanjiru nije toliko srećna koliko ţeli da pokaţe svetu. Jelena ţivi na grbaĉi svojih roditelja, vozi dobar auto, ima dobru garderobu i ne zna šta znaĉi rad od jutra do mraka. Ali ona prepoznaje u tebi neverovatnu snagu koja privlaĉi prave muškarce. Ti imaš u sebi toliko toga što njoj nedostaje. Ti nikada nećeš morati da pravdaš nekome ono što imaš jer si sve sama stekla, dok devojka poput Jelene svaki potrošeni novac nekako mora da opravda – roditeljima mora da donese dobre ocene s ispita, drugarice mora da kupuje izlascima, a muškarce koji joj se sviĊaju mora da uveri da će uvek imati dovoljno para da izgleda onako kako izgleda sad.

Nije ga baš sasvim razumela, ali mu je verovala. Prosto je govorio kao da već sve zna, kao da mu se sama Jelena poverila.

– Da te pitam nešto, Ilija? Zašto si danas došao s njom u moju radnju?

– Sinoć me je iznervirala svojim glupim ponašanjem. Odrţao sam joj predavanje da mora malo da pripazi šta priĉa jer svojim reĉima moţe da uvredi ljude. Ali kad sam je pitao da te nazove i da ti se izvini, rekla je da nema tvoj broj telefona i da će otići u radnju narednog dana da to liĉno uradi.

– Ona ima moj broj!

– Tako sam i ja pomislio, pa sam shvatio da samo hoće da me otkaĉi na tu temu. Zato sam insistirao da sutradan odemo zajedno.

A, iskreno, ţeleo sam da te opet vidim.

Njegova ruka nije ispuštala njenu. Ovaj put je sva zadrhtala.

Znala je da je to i on osetio.

– Drhtiš?

– Malo...

– Zbog mene?

Nije znala šta da mu odgovori. Zaboravila je kako da razgovara s muškarcem koji joj se udvara. Izvukla je ruku iz njegove, tako je jedino mogla da, naizgled, povrati kontrolu.

– Volela bih da idem kući, umorna sam.

Nasmešio se.

– U redu. Sada ćemo krenuti. Moţeš li da voziš ili da primenimo plan B? – Mogu, mogu.

Pozvao je konobara, platio raĉun i izašli su napolje. Već je pao mrak. Otpratio ju je do kola i otvorio joj vrata.

– Nadam se da ću moći ponekad da svratim do radnje i pitam te da ovo veĉe ponovimo?

– Da, u redu.

Nije znala šta govori. Htela je da zatvori vrata, ali iznenada se Ika nagnuo i poljubio je u usta. Pogledala ga je s nevericom.

– Laku noć, Nataša.

Okrenuo se i polako krenuo ka svojim kolima. Nataša je osetila da ne moţe da stavi kljuĉ u bravu i da pokrene auto. Ţelela je nešto, a to nešto je delovalo suludo. Odjednom, nešto se u njoj pokrenulo, izletela je iz auta, stigla ga taman kad je prišao svojim kolima, zagrlila i poljubila u usta, strasno, ţeljno, kao da joj je poslednji poljubac u ţivotu, a onda se trkom vratila u svoj auto i odmah ga pokrenula uz škripu toĉkova.

Iza sebe je ostavila nasmejanog muškarca u ĉudu.

14. Poglavlje Cele noći razmišljala je šta se to desilo da se onako ponese prema Iliji. Bila je u oblacima, lebdela je i dodirivala usne kao devojĉica nakon prvog poljupca. Smešila se i plesala po kući, prebrala je orman i odvojila one lepe stvari kojih se odavno odrekla. Sutradan je zakasnila da otvori radnju jer je otišla kod frizera i napravila paţ frizuru kako bi i tom promenom doprinela svom novom ţivotu. Zanosila se i nije htela da ukoĉi, mada se potajno plašila da li će se ikada još nešto desiti s Ilijom. Ali nije htela da se obuzda u sreći koja ju je dotakla jer takvo osećanje ispunjenosti odavno nije osetila.

Kako je vreme prolazilo, tako je i njeno raspoloţenje poĉelo da se menja. Svaki ĉas bi bacala pogled ka ulici, kao da oĉekuje da će se njegov auto parkirati i da će on izaći nasmešen. Ali to se nije dešavalo. Iako nije imala previše posla, zadrţala se u radnji do devet sati, a onda se teška srca pomirila s tim da je vreme da sama ode kući.

Sve ono što je osećala prethodne noći i veći deo tog dana sad je palo u vodu. Grdila je samu sebe što se zanela i pomislila da bi tako neko mogao da se zainteresuje za nju. Onaj njegov poljubac je pripisivala popijenom vinu, muškom zanosu koji moţe da se javi bez pravog razloga i da proĊe brţe nego što ijedna ţena moţe da pojmi. Postala je tuţna. Za nju je cela priĉa sad izgledala kao laţna Pepeljuga, a princ se nije pojavio s izgubljenom cipelicom. U nemiru je i zaspala.

15. Poglavlje Trećeg dana nakon poljupca s Ilijom otišla je kod roditelja na ruĉak. Oni su ţiveli u maloj kući sa dvorištem punim cveća i uţivali u penzionerskom ţivotu. Pitali su je za Velju i ona im je rekla da je otišao na brod, ali im nije rekla na koji naĉin.

– Sam je to rešio.

Majka i otac su klimali glavom sa odobravanjem, smatrajući da je Velja to uĉinio kako bi zaradio novac za budući ţivot i za venĉanje na koje su dugo ĉekali. Nataša je mrzela što ih još laţe i što nema hrabrosti da im prizna kako je njegov odlazak doneo dašak ţivota u njeno postojanje, kao i da se nada da joj se Velja neće nikada vratiti, bar ne sa zahtevom da nastave zajedniĉki ţivot.

Sutradan je bila navala u radnji. Nekoliko starih mušterija došlo je s molbom da za kratko vreme dobiju garderobu za more.

Zavidela im je što su tako uţurbani i što svi nekuda idu. Zapitala se zašto sama ne bi nekuda otišla sad kad ima priliku da priušti i za svoju dušu neko uţivanje. Ali nije znala kuda. Naviknuta na relaciju stan-radnja godinama, prosto nije znala da se snaĊe na nekim drugim stranama. Umor ju je uhvatio već popodne. Ako nije mogla da donese odluku da nekud otputuje, brzo se odluĉila da već sutradan odnese oglas u novine gde traţi iskusnu krojaĉicu ili krojaĉa koji bi joj pomogao da ne provodi ceo dan u radnji. Htela je da se oslobodi prezira prema odlasku kući koji je nosila u sebi zbog Velje. Sad je mogla da bude mirna po tom pitanju i ţelela je da deo posla prebaci na nekog drugog. Već je jednom uzimala radnicu, ali Velja je iskalkulisao da se to ne isplati, pa je morala da je otpusti.

Polako se Nataša privikavala na to da njene odluke više nema ko da promeni.

A kad se najmanje nadala, u radnju je ušao Ika. Bio je sportski obuĉen – lanene pantalone i lagane patike dobro su mu stajale.

Sunĉane naoĉare zaklonile su prelepe oĉi i trepavice, ali je i dalje izgledao kao da je sišao sa naslovne strane nekog ĉasopisa. Nije mogla da obuzda klecanje nogu.

– Otkud ti?

Prišao je i lagano je poljubio u obraz. GospoĊa koja je upravo prelistavala ĉasopise traţeći idealnu kreaciju za sebe i materijal koji je dobila na poklon od snaje, diskretno joj je namignula.

– Došao sam da te odvedem na ruĉak ili na veĉeru, zavisi kako se gleda. Jesi li ruĉala?

– Ne, nisam. Nikad i ne ruĉam.

– Onda će ovo biti prvi put.

Oĉekivao je njen odgovor. Nataša je zbunjeno stajala ne znajući kako da se ponaša. Bila je malo ljuta na njega što se nekoliko dana nije pojavio, ali sad kad ga je videla, ljutnja je poĉela da bledi.

Njemu je zaista bilo teško odoleti.

GospoĊa je naglo ustala.

– Sad sam se setila da imam ja i kod kuće neke ĉasopise, pa ću ih pogledati i doći ću sutra.

Jasno je da je ţena shvatila da mora da pomogne Nataši da se odluĉi i brzo je nestala iz radnje. Ilija je uhvatio Natašinu ruku i poljubio, ali nakon poljupca je nije ispustio. Gledao ju je ravno u oĉi, što je iz te opasne blizine mogla da vidi ĉak i kroz stakla naoĉara.

– Izvini što nisam došao ranije, ali iskrsao mi je put za Bosnu, u fabrici se dešavalo nešto što sam morao da rešim. A mislio sam na tebe. Zaboravio sam da uzmem tvoj broj telefona, a Jelena nije htela da mi ga da. Naravno, opet je tvrdila da ga nema. A u telefonskom imeniku nema registrovan broj radnje.

– Nemam ovde fiksni telefon.

– Eto, baš se iskomplikovalo, ali sad sam ovde i vodim te na ruĉak. Moţe?

Nasmešio se onako kako samo on zna i tom osmehu nijedna ţena nije mogla da kaţe ne.

16. Poglavlje Ljubio ju je u kolima, dodirivao, mazio po kosi. Njegova neţnost joj je prijala, ali ju je isto tako plašila. Na to se lako mogla navići, naroĉito posle toliko godina Veljinog uţasnog ponašanja prema njoj. Htela je da ga pita šta u stvari ţeli od nje i da li ima nameru da je povredi. Ali je znala da je takvo pitanje ono koje se nikada glasno ne postavlja.

U restoranu pored Dunava konaĉno je mogla da se opusti. Pitala ga je kako to da nije oţenjen.

– Bio sam jednom sasvim blizu, imao sam divnu devojku, ali se u poslednji ĉas nešto izjalovilo. Sad smo prijatelji i ona je već u braku s jednim divnim muškarcem. Moţda smo bolji kao prijatelji nego što bi bili kao braĉni par.

Natašina radoznalost bila je ogromna.

– A šta se to desilo?

– Ţiveli smo zajedno, ona se preselila kod mene ĉim smo shvatili da ţelimo brak. A onda sam se jednom vratio kući s nekog puta i zatekao je kako leţi u kadi s preseĉenim venama.

Tako nešto nije oĉekivala da ĉuje.

– Presekla je vene? Pobogu, zašto?

– Zato što je bila bolesna. Nervna bolest, nasledna, neka vrsta teške šizofrenije koja dovodi do toga da ţeli sebi da oduzme ţivot jer umisli da je niko ne voli i ne poštuje. Na svu sreću, došao sam na vreme, pozvao hitnu pomoć i ona se narednih nekoliko meseci leĉila u psihijatrijskoj ustanovi. Bio sam sve vreme kraj nje, ali, priznajem, moja ljubav se tad istopila, prosto sam poĉeo da je ţalim, što nije dobro. Kad se oporavila i poĉela da uzima lekove, bio sam iskren prema njoj. Ona je, rekao sam ti već, jedna divna

osoba, pa je sve shvatila i nije ni traţila od mene da iz saţaljenja uĊem s njom u brak. Zbog toga ću zauvek da je poštujem.

– Da, u toj priĉi ona je junak.

– Misliš da sam ja ispao loš?

Nataša se zamislila. U stvari, to je mogla da uporedi sa svojom vezom s Veljom. Ona je sebe smatrala junakom jer je godinama iz saţaljenja bila pored oronulog muškarca kome ništa više nije bilo vaţno. I sve vreme je taj svoj postupak pravdala humanošću, time da je veliki ĉovek koji ne napušta druge u nevolji. Ali da li je to bilo pravilno? Nije znala da kaţe, pogotovo zato što joj je Veljin odlazak doneo mnogo lepih i srećnih trenutaka.

– Ti si samo bio iskren prvo prema sebi, a onda prema njoj. A za to je ĉesto potrebno mnogo više hrabrosti nego što je imamo.

– Ti to priĉaš malo i o sebi, Nataša?

– Malo...

Ika ju je pomilovao po licu.

– Da li sam ti rekao da ti ta frizura sjajno stoji?

Nasmešila se. Imao je prave reĉi u svakom trenutku.

– Nisi.

– E, sad ti kaţem. Baš si kao neka devojĉica. Reci mi, šta će se desiti kad se tvoj bivši vrati?

IznenaĊeno ga je pogledala.

– Otkud ti to pitanje?

– Zanima me. Hteo bih da znam.

Zavrtela je glavom.

– Ne ţelim više nikad da budem s njim. Ţelim mu svu sreću ovog sveta, ali dalje od mene. To odavno nije bila ljubav.

– A ovo sa mnom? Moţe li to jednom biti ljubav?

Zatreperila je. O boţe, mislila je, to ne zavisi od mene, to zavisi samo od tebe. Ali tako nešto nije izgovorila glasno.

– Zar ne misliš da je prerano da me tako nešto pitaš?

– Ljubav se dâ naslutiti.

Konobar im je doneo naruĉene porcije i razgovor je krenuo nekim sasvim drugim tokom.

17. Poglavlje Dugo ju je ljubio u kolima pred njenom radnjom. Uţivala je kao nikad pre, prepuštajući tim spretnim usnama da probude uspavanu vatru tela.

– Mnogo me privlaĉiš. Da li si svesna toga?

– I ti mene.

– Jedva ĉekam da te ponovo vidim. Kako bi bilo da sutra uveĉe ponovo izaĊemo?

– Volela bih.

– Sad imam tvoj broj i zvaću te. Raĉunaj da te opet sutra kidnapujem.

– Raĉunam na to.

Svet je ponovo bio u boji. Nije ţelela da se dugo zadrţava u radnji. Brzo je završila neke sitne prepravke i rešila da ode kući kako bi se u mislima mogla naslaĊivati Ilijinim poljupcima.

Ali tek što je zakoraĉila ka automobilu, ispred nje se sa škripom koĉnica zaustavio crni kabriolet. Jelena je bila besna i odmah je izašla iz kola, pa stala na samo pola metra od zbunjene Nataše.

– Šta ovo znaĉi?

– Zdravo, Jelena.

– Nemoj ti meni zdravo! Pitala sam te šta ti ovo znaĉi?

– Koje?

Nataša je samo dobijala na vremenu, mada je jako dobro znala šta Jelena ţeli da zna.

– Ne pravi se luda, mala krojaĉice! Šta znaĉi to ljubakanje u kolima s Ilijom?

– Pratiš ga?

– To se tebe ne tiĉe!

– Kao što se tebe ne tiĉe naše ljubakanje.

– Molim?

Jelena se pribliţila još jedan korak tako da je Nataša osećala njen dah na svome licu. Ali nekako se nije mnogo plašila, ĉak i pored toga što je bila sigurna da se Jelena neće ustruĉavati da je udari.

– Rekla sam ti da je to moja stvar.

– Znaš da je on moj?

– On nije tvoj, Jelena, samo ti se sviĊa. A nas dve nismo prijateljice, i to se pokazalo, da bih ja mislila šta ti osećaš i da li smem nešto da radim iza tvojih leĊa.

– Nisam ni mislila da smo prijateljice, samo sam sa tobom gubila vreme.

– Znam to. Zato nemaš prava da traţiš objašnjenje od mene u vezi s Ilijom.

Jelenino lice bilo je sasvim crveno od besa. Na trenutak kao da nije znala da li da raspali plavušu ispred sebe ili da se okrene i ode.

– Slušaj ti, mala smrdljiva krojaĉice! Ne moţeš da umisliš kako si ti ta koja će doći do Ilije. Pogledaj se, pa nemaš ĉime da ga zadrţiš. Posle prvog seksa ima da te odbaci kao krpu, kao što je i mene.

Nataša je prebledela. Ilija je spavao s njom?! To ju je pogodilo kao najruţnija moguća vest. Zar je on takav da odlazi sa svakom u krevet?

– Da, da, šta si prebledela? Normalno, spavao je sa mnom. I spavaće opet. A ti umišljaj da si neka riba i da će biti tvoj. Samo sanjaj, glupaĉo! Sad bih volela da te nikad onaj debil nije ostavio, ali ne brinem se ja, vratiće se on. Tada ću likovati nad tvojom sudbinom.

Više ništa nije imalo da se kaţe. Jelena se vratila u kabriolet i punim gasom se odvezla. Nataši je trebalo vremena da se sabere i krene kući.

18. Poglavlje Došao je na adresu koju mu je dala telefonom. Ranije je izašla iz radnje, otišla do kuće da se spremi i tu ga saĉekala. Bio je taĉan.

Ali ĉim je sela u kola, primetio je da je neraspoloţena.

– Šta ti je?

– Ništa.

Prosto nije znala kako da ga pita za Jelenu i njene tvrdnje. Ĉinilo se da je prerano da bi imala prava da mu prebacuje za druge devojke, makar to bila i ona koja ih je na neki naĉin i spojila. Ali Ilija nije ţeleo da odustane. Nije pokrenuo auto, već se okrenuo ka Nataši.

– Znam da nešto nije u redu. Vidim to. Hteo sam da nam ovo bude posebno veĉe, a ne valja da ga poĉnemo na ovaj naĉin, s namraĉenim licem. Hajde, da ĉujem, šta nije u redu?

Njegov glas je delovao smirujuće, ali zaĉudo, Natašu je to razbesnelo. Ovaj anĊeo od muškarca je reĉima imao moć da ljudima menja raspoloţenja, da ih ubedi i u neverovatne stvari. Nije ţelela da i ona padne pod taj uticaj.

– Spavao si sa Jelenom, zar ne?

Oĉekivala je da će se nasmejati ili namrštiti, pa negirati i lepim reĉima objasniti kako je to samo Jelenina ljubomorna izmišljotina.

U stvari, ţelela je da se tako nešto desi. Ali Ika nije promenio izgled lica.

– Da. Spavao sam s Jelenom pre nego što sam sreo tebe. Spavao sam i sa mnogo drugih devojaka ranije. Šta je tu sporno?

– Druge nisu sporne, ali Jelena…

– Bio sam popio, bila je ţurka, ona je vrlo uporna kad nešto hoće i završila je u mom krevetu. To je sve. Sutradan smo seli i

priĉali, pa sam joj rekao da je to bilo pogrešno i da moţemo da ostanemo drugari.

– Da li ćeš tako nešto i meni reći ako budem spavala sa tobom?

To je bilo pravo pitanje koje ju je muĉilo. Nije ţelela da bude odbaĉena, ne sad kad se ponovo osećala kao da diše punim plućima.

– To ne znam. Šokirana ovakvim odgovorom, Nataša je krenula da izaĊe iz kola, ali ju je Ikina snaţna ruka zadrţala.

– Ĉekaj, kuda ćeš?

– Pusti me, ja nisam igraĉka, dovoljno dugo sam to bila. Dosta mi je! Pusti me da idem.

– Pustiću te kad ti kaţem do kraja šta imam. Smiri se i saslušaj me, a posle, ako budeš ţelela, moţeš da se vratiš kući.

Nije htela da sluša, ali je shvatila da protiv njegove snage ne moţe da se bori. Zagledala mu se prkosno u oĉi, jedva zadrţavajući suze.

– Hajde, kaţi.

– Ja nisam neki laţov. U to si se uverila. Mogao sam da ti negiram da sam bilo šta imao s Jelenom, ali nisam. I uvek ću biti iskren prema tebi. Ako ti kaţem da ćemo posle našeg seksa, kad god da se desi, ostati s tobom sigurno, moţda bih lagao. Meni je jako bitan osećaj koji imam kad spavam s nekom ţenom. Ja sam muškarac i zaljubljujem se nakon seksa. Dakle, moţe da se desi da jedno drugom ne odgovaramo, da naš fluid koji je sad jak negde skrene i da se probudimo jedno pored drugog prazni i nezadovoljeni. Šta onda? Da ostanemo samo zato jer smo imali seks? To je glupost. Dakle, ako nam bude lepo, kao što ja mislim i ţelim da bude, sigurno da bih bio lud da te ostavim. Ne ţelim da budemo samo jednu noć zajedno. Ali ta noć će mi pokazati šta u

stvari ţelim od tebe i da li to mogu da imam, da li si prava ţena za mene. Razumeš?

Razumela je, ali je i dalje smatrala da to nekako nije fer. Ona nije ni na trenutak pomislila da joj nešto neće odgovarati s Ilijom.

Previše ju je privlaĉio, znojili su joj se dlanovi, ţelela ga je svakim delom svog tela. Prosto to nije moglo da omane. Ali shvatila je njegovu iskrenost i to što se ograniĉava od obećanja koja ne moţe da ispuni.

– U redu. Onda ţelim da što pre shvatiš da li sam za tebe ili ne.

Ovim ga je sigurno iznenadila.

– Molim?

– Hoću da odmah odemo u krevet. Ne mogu da ĉekam da se to desi, pa da se sve završi. Ţelim da što pre znam da li me ţeliš za jednu noć ili za nešto više.

– Ĉemu ţurba?

– Predugo sam ĉekala, ţivot mi je prolazio i ništa nisam preduzimala, jer sam mislila da sve zavisi od nekog drugog. I ovog trenutka sve zavisi od tebe, ali bar mogu da skratim ĉekanje. Hajde, vodi me u krevet.

Poljubila ga je tako strasno da mu nije palo na pamet da prigovara.

19. Poglavlje Ikin stan je bio prostran, osvetljen diskretnim neonskim svetiljkama. Malo zidova, puno neobiĉnih slika, preuredno za muškarca –ali s ukusom. No, Nataša nije imala vremena za razgledanje. Bacila se Iliji u naruĉje svesna da to moţe biti jedina noć strasti koju ima s njim. Htela je da mu bude dobra ljubavnica.

Ne, htela je da bude najbolja ljubavnica. Mislila je na prazne noći pored Velje kad je u sebi gorela kao ţena, a nije mogla da ugasi vatru. Sećala se uzdrhtalog tela i snova o nekom drugom ljubavniku, o nepoznatom muškarcu koji bi se ĉudom našao u njenom ţivotu i uĉinio da bude zadovoljena, animalno, onako kako sam pravi, dobar seks moţe da zadovolji. Eto, ĉudo se dogodilo, imala je pored sebe muškarca koji je prevazilazio ĉak i njene maštarije. Mirisalo mu je celo telo. Ljubila ga je bez zadrška i budila u sebi višegodišnje uspavane dodire. Sva ĉula su joj bila napeta i svakim je posebno ţelela da upije strast koju joj je Ilija nudio.

20. Poglavlje Probudila se i kraj sebe ugledala njegovo golo rame. Poljubila ga je, ali polako, strahujući da ga ne probudi. Sve od prethodne noći sad je bilo maglovito. Iskrsla bi poneka slika – njegovo lice iznad njenog, uzdasi koji ispunjavaju sobu, ruka u ruci i krik zadovoljstva posle svega. Razmišljala je da li joj je ikada bilo lepše nego te noći. Dobro je znala odgovor, ali ju je ipak muĉilo nešto drugo. Nije znala šta njegova lepa, uspavana glava misli o svemu.

Da li je uspeo da se zaljubi ili će ustati i reći joj smirenim glasom, diplomatski, kako je ipak ispalo lošije od oĉekivanog? Zato se i plašila da ga probudi, ĉak nije smela da diše glasno.

Ika se ubrzo probudio. Otvorio je jedno oko i nasmešio se.

Nataši je na trenutak pao kamen sa srca. Ponovo ga je poljubila, ovaj put u obraz.

– Dobro jutro, ljubavniĉe.

– Dobro jutro, devojĉice. Mnogo si slatka tako ĉupava. Koliko je sati?

Pogledala je prema velikom zidnom satu.

– Devet. Mislim da smo oboje zaboravili na svoje obaveze.

Privukao ju je i poljubio. Igrao se njenim ĉupavim pramenovima i nije prestajao da se smeši.

– Pa? Kakva sam bila?

– Neverovatna.

– Znaĉi, ovo neće biti naša poslednja noć?

– Ne bih to dopustio. Ţelim još mnogo ovakvih noći kraj tebe.

Ali sad moramo da ustanemo. U deset sati mi dolaze neki Rusi, s kojima treba da sklopim dogovor oko nove fabrike koju bih gradio, a oni su zainteresovani da investiraju u jedan deo proizvodnje.

Neću da te gušim tim priĉama, bolje da beţimo na tuširanje, pa da radimo svako svoje, a onda da uveĉe opet uţivamo zajedno.

Bila je presrećna što on zvuĉi tako zadovoljno. Ustala je i prva krenula pod tuš. Ĉula ga je kako priĉa telefonom. Njegov glas ju je milovao i ĉinio je nasmešenom. Odavno se nije probudila nakon dobrog seksa, pa je i zaboravila koliko je to sjajan kozmetiĉki preparat. Gledala se u ogledalo i mislila da sebi nikad nije bila lepša.

Pre nego što su izašli iz njegovog stana, dugo su se ljubili, a zatim ju je odvezao do kuće. Presvukla se i poţurila u radnju. Taj dan je teško uspevala da se koncentriše na posao i da udovolji nervoznim mušterijama. Ika ju je ĉak dva puta zvao da joj kaţe koliko mu nedostaje. Oko šest sati pojavila se starija ţena koja se predstavila kao Mira. Došla je na oglas u vezi s poslom i posle samo pola sata razgovora Nataša ju je primila. Dogovorile su se da Mira u prvo vreme radi popodne. Ostavljaće joj manje popravke, ali i neke hitne ako iskrsnu. Nataša je s olakšanjem prihvatila ĉinjenicu da njen ţivot kreće normalnijim tokom i da će imati više vremena za sebe, za Iliju i za sve ono što je propuštala do tada.

Dan je bio sunĉan i bilo je popriliĉno toplo, ali joj vrućina nije smetala da na putu do kuće uţiva u svakom prizoru. Posmatrala je reku ljudi koja se slivala niz ulicu i razmišljala o svojoj sreći. Ĉak ni saobraćajna guţva nije mogla da joj pokvari raspoloţenje. Toliko se sve promenilo oko nje i u njoj da je pomislila kako treba da se zahvali Jeleni što ju je iz sebiĉnih motiva oslobodila Velje. Svaki put kad bi joj se vratila slika iz prošlog ţivota, najeţila bi se i ĉudila što je mislila da je osuĊena da na taj naĉin doĉeka smrt.

Mogla je da ostari a da ne upozna ljubav koju je već nosila u srcu za Iliju.

21. Poglavlje Gurnula je kljuĉ u bravu, ali je shvatila da su vrata otkljuĉana.

Glasno se nasmejala, ne zamerajući sebi što je, verovatno, u jutrošnjem zanosu zaboravila da zakljuĉa ulazna vrata. Ušla je i ugledala muške cipele. Bile su tako poznate da je pomislila da sanja. A onda se iz kupatila pojavilo i dobro znano lice, i shvatila je da to nije san.

– Nećeš da mi se obraduješ? Tako malo je prošlo, a ti me već otpisala?

– Veljo!

Stajao je na dovratku i posmatrao je. Smešio se, ali provokativno.

– Baš si zbunjena.

– Zar ti nisi na brodu?

– Nisam, kao što vidiš. Odustao sam u poslednjem trenutku. Sva sreća da sam imao nešto para da se vratim, inaĉe bih sad bio na okeanu i ne bi me videla godinu dana.

Nataša, još uvek zaleĊena, pomislila je kako je sreća baš to što je on smatrao za nesreću. Morala je da se smiri, pa je prošla pored njega i sela u fotelju.

– Ne shvatam, otkud ti...

– Prosto sam pobegao. Predomislio sam se i to je to. Zašto bih ja crnĉio na nekom brodu kad mi ovde ništa nije falilo?! Naseo sam na lepe priĉe, al' bio sam malo pripit i desilo se. Ti kao da nisi srećna što me vidiš?

Znala je da ne sme da ćuti. Znala je da ne ţeli više da se vrati u onaj pakao. Skupila je svu snagu, pogledala ga ravno u oĉi i progovorila.

– Ja više ne ţelim da ţivim sa tobom, Veljo. Mislim da jedno od nas mora da ide iz ovog stana. Ti sigurno nemaš gde, a ja mogu kod roditelja. Pokupiću stvari i odmah otići. Ako ti je potrebno nešto para, daću ti.

Sad se Veljino lice izobliĉilo. Nestalo je osmeha, a pojavilo se ĉudno ludilo u zenicama.

– O ĉemu priĉaš? Nećeš ti nigde, a neću ni ja. Šta si se promangupirala, a samo me nekoliko dana nije bilo? Da sam stvarno otišao na godinu dana, ti bi promenila bravu.

Nataša je zaţalila što se toga nije setila. Ali opet, nije htela da popusti.

– Veljo, shvati, ne ţelim više onaj ţivot. Kada si otišao, shvatila sam da mi je lepo kad sam bez tebe. I neću da se rastanemo kao neprijatelji, suviše smo dugo bili zajedno, delili uglavnom zlo ali i nešto dobrog, da bismo se sad svaĊali. Samo me pusti da odem.

Ustala je s namerom da pokupi nešto svojih stvari, ali ju je Velja grubo odgurnuo tako da je pala u fotelju. Nadvio se nad nju i prstom joj zapretio.

– Ti si poludela, je li? Ne ideš nigde i nemoj to više ikad da si spomenula. Ima da budeš ovde i da se ponašaš kao i pre, inaĉe ću ti pokazati ko je ovde muškarac! A sad, mućni malo tom glavicom i napravi mi nešto da jedem. Gladan sam kao vuk. Idem da se istuširam i neka me nešto lepo saĉeka na stolu.

Ušao je u kupatilo, ali onda se setio da su vrata otkljuĉana.

– Daj mi kljuĉ.

Gledala ga je bledo.

– Daj mi kljuĉ od stana!

– Imaš svoj.

– Daj mi tvoj!

I dala mu je. Zakljuĉao je ulazna vrata i poneo kljuĉ sa sobom.

Ali Nataša ionako nije mislila da beţi. Našao bi je, a to nikako ne bi bilo dobro za nju.

22. Poglavlje Nakon ruĉka Velja je seo u fotelju i upalio televizor. Nataša je prala sudove i pitala se da li je u zoni sumraka, da li sanja i da li je usred najgore noćne more. Paniĉno je mislila o Iliji, o prethodnoj noći, o ţivotu koji je osetila i u kome je tek poĉela da uţiva. A onda je ĉula svoj mobilni. Potrĉala je da se javi, no prekasno, Velja je prvi stigao do njene torbice.

– Halo... Ko... Nataša? A ko je traţi? Kako ti mene pitaš ko sam? Ovde njen muţ... Da, da, muţ... Molim? Kako ti znaš da je trebalo da budem na brodu... Ko? A, ti si, Ilija! Otkud ti da zoveš moju Natašu? Aha... Znaĉi htela je samo da zna da li sam dobro...

Briţna je ona... Jeste... Predomislio sam se... Kakav ugovor?

Prekršio sam ga, pa šta? Ma, baš me boli uvo... Tuţi me, brate, šta da ti kaţem... Ne dam ti Natašu, nema šta ti s njom da se ĉuješ...

Ma, boli me, bre...

Prekinuo je vezu. Nataša je drhtala.

– Je li, šta ti imaš s ovim punišom?

– Ništa...

– Kako si došla do njega?

– Pa, sluĉajno...

– Je li, sluĉajno? To je bila neka tvoja fora, a? Namestila si mi da mi ponude posao, pa da odem na brod kako bi ti mogla da se švalerišeš s njim? Koliko dugo ga znaš? Koliko dugo si mu ljubavnica?

– Nisi u pravu, nisam ja ništa namestila...

Krenuo je prema njoj. Videla je samo njegovu šaku. Prvi udarac ju je zaboleo, a već drugi, treći, peti nije ni osetila. A ko bi mogao da prebroji koliko ih je bilo.

23. Poglavlje S tamnim naoĉarima na licu pojavila se u radnji sledećeg jutra.

Znala je, meĊutim, da s njima neće moći da radi. Prva mušterija koja je ušla i videla je modru skoro se onesvestila od šoka. Nataša je izmislila neku priĉu, ali je znala da joj niko neće poverovati da se baš tako pada na stepeništu. Jedva je doĉekala da doĊe nova radnica Mira kako bi mogla da se skloni u malu ostavu u kojoj je, inaĉe, retko boravila. Gledala je u prazno i razmišljala šta da radi.

Plašila se Velje. Batine koje je dobila prethodne veĉeri uverile su je da se on ne šali i da joj nikada neće dozvoliti da ode.

A onda je ĉula Ilijin glas. Pitao je za nju. I pre nego što je uspela da se nekako snaĊe, on je bio na vratima ostave. Videvši je tako modru, poĉeo je da psuje. Stisnuo ju je uz sebe jako, kao da hoće da je zaštiti od nevidljivog napadaĉa. Tad je Nataša poĉela da plaĉe. Bila je nesrećna što ju je zatekao u takvom stanju. Za njega je htela uvek da bude lepa, kao ono jutro kad se probudila u njegovom krevetu.

– Šta ti je to uradio?

Nije mogla da mu odgovori, a i smatrala je da je odgovor suvišan. Sve se videlo na njenom licu.

– Idemo pravo tvojoj kući. Razbiću ga, polomiću mu sve koske!

Kukavica, na tebi je našao da se prazni!

Povukao ju je, ali se nije dala. Znala je da to ne moţe da uradi ni sebi, a ni Iliji.

– Ne, ne idemo nigde. Pusti ga. Ne moţe se tu ništa popraviti.

– Kako ne moţe? Taj ĉovek bi trebalo da bude zatvoren!

– Molim te, Ilija, nemoj da se mešaš.

– Ti ne ideš više tamo, da li me razumeš?

– Nemam kuda da odem.

Delovala je kao malo, napušteno dete.

– Imaš. Ideš kod mene. Ne ţelim da ga vidiš nikad više. On je bolestan.

Htela je da se usprotivi jer je smatrala da Ilija tako misli iz saţaljenja prema njoj. A znala je kako saţaljenje prema nekom ubija ljubav i simpatije.

– Ne mogu kod tebe. Nisi ti duţan da trpiš moje probleme. Neću da budem parazit. Rešiću ja ovo sama.

– Kako? Nisi ti muškarac pa da uzvratiš batinama. I neću da slušam prigovore. Iz ovih stopa ideš kod mene. Samo neka ti priĊe.

U trenutku je popustila. Pomislila je kako je Ilija njeno jedino rešenje za sreću, pa makar to bilo i na ovaj naĉin. Ali onda je pogledala preko njegovog ramena u svoju krojaĉku radnju, u mesto koje ju je tako dugo hranilo kao jedina oaza u pustinji ţivota.

– Ako odem, ništa nisam postigla. On će doći ovde, u radnju. A ti ne moţeš da me štitiš 24 sata dnevno. Ako me ovde naĊe, ubiće me. A ako me ne naĊe, polomiće sve. To ne mogu da dopustim.

– Onda zatvori radnju. Valjda ti je više stalo do tvog ţivota nego do radnje.

Nataša se pitala da li je tako. Sebe nije videla kao ţenu koja bi sedela kući besposlena. A kako je zaista godinama ponosna na svoj krojaĉki zanat, nije ţelela da kreće ispoĉetka.

– Ilija, ovo je moje. Ovde su sve moje godine. Ne mogu tek tako da zakljuĉam vrata i kaţem da me je baš briga.

– Zatvori na odreĊeno vreme.

– Ne mogu. Ja volim ovaj posao. Volim ovo malo kvadratnih metara od kojih ţivim.

Pokušavao je da je shvati. Videlo se da mu mozak jako brzo radi.

– Svejedno, smislićemo nešto. Ja te ne puštam nazad. Ideš kod mene, smirićemo se i videti šta dalje.

Na to je pristala. Ionako nije smela da se odmah vrati u onaj stan. Ţelela je da, makar nakratko, ponovo bude u Ikinoj blizini i poveruje kako će se neťto ipak promeniti.

24. Poglavlje Parkirao je ispred dvospratnice u kojoj je ţiveo. Tek što su krenuli ka ulazu, iza ćoška se pojavila jedna visoka crvenokosa devojka, obuĉena u najminimalniju suknju koju je Nataša ikad videla. Imala je savršeno oblikovane duge noge i krupne oĉi boje smaragda. Sve na njoj bilo je kao saliveno – zlatan nakit, isfenirana frizura, profesionalna šminka. I mirisala je na skupi parfem.

Devojka je odmerila Natašu, a onda prišla zbunjenom Iliji i poljubila ga pravo u usta. On nije stigao ni da se odmakne. Vidno iznenaĊen, samo se jako namrštio.

– Saška, otkud ti? Zašto nisi javila da dolaziš?

– Rešila sam da te iznenadim. Ljubavi, nedostajao si mi toliko da sam morala da se vratim ranije. Baš me briga za Pariz i za Francuze, ti si sve što mi je potrebno.

Nataša je stajala sa strane svesna svojih modrih podliva na licu, ali i toga da je ta devojka Iliji sigurno bliska. Okrenuo se ka njoj i pogledao je kao da se izvinjava.

– Nataša, ovo je Saška.

Pruţile su jedna drugoj ruku.

– Nataša je moja... prijateljica. Imala je problem sa deĉkom i sad... rešavamo.

Nije mogla da veruje šta Ilija govori. Ona je prijateljica?

Problem sa deĉkom? Ali ĉekala je nastavak priĉe. Saška se naslonila na njega i poljubila ga u obraz.

– Ti si pravi vitez. Hoćeš li da mi pomogneš da iz auta donesem kofere? Sakrila sam kola iza ćoška da ih ne bi video i da ne bih pokvarila iznenaĊenje.

Krenula je ka mestu odakle se iznenada pojavila, a to je Nataši i Iliji dalo vremena da nakratko ostanu sami. Uhvatio ju je za ruku, ali ju je ona otrgla.

– Ne diraj me.

– Ĉekaj, moram da ti objasnim. Sa Saškom sam se zabavljao do pre dva meseca kad je otišla kod majke u Pariz rešena da postane manekenka. Ţiveli smo zajedno tako da je to bila ozbiljna veza.

Zvaniĉno nismo raskinuli, ali sam smatrao da se ona neće vraćati, bar ne u skorije vreme. Stvarno sam skroz iznenaĊen otkud ona tu.

– Da li je još voliš?

Ika je bio zateĉen ovim pitanjem.

– Molim?

– Pitam te da li je još voliš?

– Nikad je nisam ni voleo. Prijala mi je. Zabavna je. Ali to nije bila ljubav.

– Bila je dobra u krevetu?

– IzmeĊu ostalog. Ali, Nataša, ĉemu ta pitanja?

– Ne mogu da verujem kakvo si ti ĉudovište. Tako bi i mene doveo ovde da ţivim s tobom i ne bi me voleo. One batine ne bole ništa u odnosu na ovo što saznajem o tebi. Ja sam ti prijateljica?

Razumela bih da to govoriš da se opravdaš ţeni koju voliš, ali ti to govoriš onako, zato što bi to trebalo da se kaţe.

Videlo se da ga je potpuno izludela. Iznervirao se.

– Nataša, to je pravo prvenstva.

– Šta znaĉi pravo prvenstva?

– Ona je ovde bila pre tebe. Moram polako da joj objasnim da ne moţe da se vrati da ţivi ovde. Zato si ti prijateljica a ona još uvek devojka dok joj ne objasnim da to nije više tako.

Najeţila se. U njoj se lomilo sve, kao od stakla. Mislila je da će srce da joj stane.

– Idi, pomozi joj oko kofera.

Kako je ovo zvuĉalo smireno, Ilija je odahnuo.

– Saĉekaj me tu, samo da uzmem to iz kola, posle ćemo ući kod mene i sve rešiti.

– U redu. Samo idi.

Poţurio je i nestao iza ćoška. U tom trenutku naišao je taksi i Nataša ga je zaustavila. Ušla je i rekla adresu radnje gde je ostavila auto. Nije se okrenula za sobom.

25. Poglavlje Kad je došla kući, Velja je još spavao. Nije bilo nereda, ali znala je da je kratko u stanu da bi napravio svoj uobiĉajeni haos. Bar nije kupovao pivo. Umila se i pogledala u ogledalo. Stvarno je oĉajno izgledala. Ni trenutka nije zaţalila što se vratila kući i što je pobegla od Ilije. Ona je verovala tom muškarcu, a ispalo je da je bolje da dobija batine nego da ĉeka trenutak kada će joj on reći da je ne voli i da je gotovo, kao što je nameravao da uradi sa crvenokosom ili kao što je to saopštio Jeleni posle jedne noći.

Mobilni više nije imala, Velja ga je prethodne noći razbio, tako da nije morala da strahuje od eventualnih Ilijinih poziva. Jedino je mogao da joj doĊe u radnju, ali imala je vremena da smisli kako da ga odgurne od sebe. Pomirila se s tim da će ostati s Veljom, da će biti zauvek na dnu pored njega. I onaj mali ukus sreće koji je osetila s Ilijom sad je bio gorak. Ţelela je samo što pre da sve zaboravi, ako je to ikako moguće.

Velja se ubrzo probudio. Nije razgovarao s njom, samo je traţio da mu spremi nešto da jede. Posle je bez reĉi iz njene tašne uzeo novĉanik, izvadio nekoliko krupnijih novĉanica i izašao iz kuće.

Znala je da ide da se zapije s prijateljima. To joj je bar dalo mogućnosti da se dobro isplaĉe.

26. Poglavlje Prva osoba koja joj je sutradan ušla u radnju bila je Jelena.

Nataša nije mogla da veruje da je vidi.

– O, pa kakve su to modrice po tom slatkom licu?

Jelenin osmeh bio je pobedniĉki i prezriv. A Nataši je u tom trenutku najmanje bilo potrebno da joj neko dodaje so na ranu.

– Kaţi zašto si došla?

– Samo da te obiĊem, da vidim šta ima. Ĉula sam se sinoć sa Saškom. Javila mi je da se vratila, pa me obavestila da je i neka mala plava bila tamo i pobegla.

– Ostavi me na miru, Jelena.

– Znaš, Saška i ja smo prijateljice. I ja sam joj iza leĊa spavala sa deĉkom, ali sam mislila da tu više ništa nema. No, prevarila sam se. Saška mi je sinoć, kad smo se ĉule, rekla da se uselila u svoj stari stan, odnosno Ilijin, i da je sve savršeno. Ĉak su imali i seks.

Nataša se jeţila. Nije toliko verovala svakoj Jeleninoj reĉi, ali je bila besna što ova devojka likuje nad njenom nesrećom.

– A kako vidim, i tvoj dragi se vratio. Baš ti se obradovao, vidi ti se na licu kakva mu je dobrodošlica spremljena.

– IzaĊi napolje!

– Odmah, odmah, idem. Kako si samo neljubazna! Drugarica doĊe da te obiĊe, a ti je teraš napolje. Ali drugo i ne moţe da se oĉekuje od jedne krojaĉice. Pa, nadam se da ćeš se ponekad mene setiti, stvarno sam pokušala da ti pomognem, ali kako nisi toga vredna, dobila si šta si zasluţila. Ćao!

Nataša je jedva doĉekala da se vrata radnje zatvore. Mrzela je Jelenu.

Mrzela je Iku. Mrzela je Velju. MeĊutim, najviše je mrzela sebe.

27. Poglavlje Ika se nije pojavio. To je bio još jedan dokaz da je Jelena bila u pravu i da je Saška zauzela staro mesto u njegovom ţivotu. Peklo je to Natašu iznutra, ali je rešila da bude jaka i da ne popušta suzama.

Znala je da će ih ionako dovoljno proliti.

Mira je stigla ranije, pa je Nataša poţurila kući. Velja nije bio tu.

Spremila mu je šnicle i krompir-pire, znajući da će traţiti da jede kad doĊe. Sati su prolazili, ali njega nije bilo. Spustila se i noć, ali vrata se nisu otvarala. Nije paniĉila, bila je ravnodušna. Znala je da će kad-tad doći, a što se nje ticalo, baš ju je bilo briga.

A onda je negde oko jedan sat posle ponoći, taman kad ju je uhvatio prvi san, neko pozvonio. Ustala je da otvori, sigurna da je negde zagubio kljuĉ. Ĉak je na trenutak poţelela da mu ne otvori, ali znala je da bi u tom sluĉaju prvo razvalio nju, pa vrata.

Ali pred ulazom nije stajao Velja, već dva policajca u uniformi.

– GospoĊica Nataša Jelić?

– Da... Ja sam. Šta se desilo?

– Da li s vama ţivi Velimir Tošić?

– Da... to je moj... moj deĉko.

– GospoĊice, Velimir je doţiveo nesreću. Udario ga je autobus, bio je u alkoholisanom stanju i sapleo se o iviĉnjak, pa pao pravo pod autobuske toĉkove. U bolnici je došao svesti nakratko, pa je medicinskoj sestri rekao vaše podatke i adresu.

Nataši se sve prevrnulo. Jedan od uniformisanih momaka ju je pridrţao da se ne osvesti.

– Hvala vam... biću dobro. U kojoj je bolnici?

– Na urgentnom. Obucite se, povešćemo vas.

Poţurila je da obuĉe prvo što joj je bilo pri ruci, još uvek u neverici da se Velji nešto desilo.

28. Poglavlje Bio je u jako teškom stanju. Toĉkovi autobusa su mu prešli preko desne strane tela i sve kosti su mu bile smrskane. Imao je jaka unutrašnja krvarenja i borili su se za njegov ţivot. Sve je to Nataša saznala od jednog mladog ljubaznog lekara, koji ju je posle ostavio u ĉekaonici obećavši da će joj javiti ĉim bude nekih promena.

Sedela je i tupo gledala u neku taĉku na zidu. Oko nje su prolazile uniforme, svaki ĉas su unosili neku novu osobu na kolicima, ali Nataša se na to nije obazirala. Razmišljala je kako bi bilo najbolje da Velja umre. Da, mislila je, to je jedini naĉin da bar moţe da se nada kako će biti srećnija jednom, ponovo. Tu sreću više nije vezivala za Iliju, ali jeste za onu slobodu kojom je kratko raspolagala u Veljinom odsustvu. A onda se naglo trgla. „Boţe, oprosti mi! O ĉemu ja to razmišljam, da li sam normalna? Ţelim smrt muškarcu s kojim sam spavala, koga sam nekada i volela, s kojim sa ţelela nekad davno da provedem ĉitav ţivot! Grozna sam, postala sam neĉovek, postala sam ĉudovište. Ne smem da traţim njegovu smrt, to nije rešenje. Ne sme on da umre da bih ja ţivela. Nikako!“ Prišao joj je jedan od onih policajaca koji su je dovezli i koji su sve vreme ćaskali s osobljem na urgentnom.

– GospoĊice, da li ste dobro?

Nataša se iznenaĊeno trgla jer ga nije ni primetila da joj se pribliţava.

– Da, da, dobro sam.

– Hoćete li da pozovemo nekog? Nekog od rodbine, prijatelja?

Da budu uz vas?

– Ne, nema potrebe.

Nije ni imala koga da zove.

– GospoĊice, moram da vas pitam odakle vam ti podlivi na licu?

Neko vas je tukao?

Tek je tad postala svesna svog izgleda. Policajci su se zapitali šta joj se desilo kad su je videli na vratima, ali su iz saţaljenja prema nesreći njenog deĉka tada prećutali to pitanje.

– Ništa. Pala sam.

– Znam ja kako izgleda kad neko padne, a i kako izgleda kad je neko prebijen. Zar ne mislite da bi trebalo da prijavite osobu koja vam je to uradila? Je li to bio vaš deĉko?

Uzdahnula je. Velji je tog trenutka oprostila. Samo je ţelela da on poţivi.

– Nije vaţno. Zaista više nije vaţno.

Policajac se diskretno udaljio, shvativši da na svoje pitanje neće dobiti odgovor.

29. Poglavlje Velja je preţiveo. Nakon hitne intervencije prebaĉen je na intenzivnu negu i tamo se polako oporavljao. Imao je prelome obe ruke, a i butna kost mu je naprsla, dok je unutrašnje krvarenje zaustavljeno, ali su lekari strahovali da bi posledice tek mogle da se pokaţu i zato su pomno pratili njegov oporavak. Ĉetiri dana nije se budio iz kome, a petog dana je otvorio oĉi i video Natašu kraj svog kreveta. Naime, ona je osećala jaku griţu savest jer mu je ţelela smrt, tako da je pokušavala da opere taj osećaj sedeći kraj njegove postelje veći deo dana, koliko god su joj lekari i medicinske sestre dozvoljavali. Radnju je prepustila Miri i samo na sat-dva odlazila tamo kako bi ustanovila da li je sve u redu. Onda bi se vraćala u bolnicu i tiho, kao senka, sedela na drvenoj stolici pored bolniĉke postelje.

Kad je Velja otvorio oĉi, ona je zaplakala od sreće. Nije volela tog muškarca, ali ga je volela kao ljudsko biće. Naneo joj je bol, prevarila se u njemu, tukao ju je i prestao da je ĉini srećnom, ali tolike je godine provela s njim da nije mogla da ga ne voli onako kako se vole ljudi koje iz nekog razloga moramo da trpimo ĉak i kad nam više nemamo ništa zajedniĉko s njima.

– Da li si dobro?

Trepnuo je. Pokušao je nešto da kaţe, ali njegova osušena usta nisu ispustila ništa osim stenjanja. Pozvala je medicinsku sestru, a odmah se tu stvorio i doktor, pa je Nataša jedno vreme bila odvojena od bolesnika.

– GospoĊice, ne sme da se napreţe. Moţete da budete pored njega i da mu priĉate, ali nemojte da to bude nešto što će ga uznemiravati.

Nataša se vratila na stolicu i maramicom brisala Veljino ĉelo.

On ju je posmatrao tupim pogledom. Znala je da se ne oseća dobro i da je još slab. Zato je poĉela da mu govori o nekim lepim zajedniĉkim sećanjima.

– Da li se sećaš kad smo tek poĉeli da se zabavljamo, pa kad si samo došao jedno jutro po mene i odveo me u Beĉiće na more?

Moji su poludeli. Kad smo se vratili, morao si da slušaš dva sata njihovo predavanje kako se to ne radi na taj naĉin. A nama je baš bilo lepo. Tad smo prvi put razgovarali o tome da bi jednog dana mogli da se venĉamo. Pitao si me gde bih volela da ţivim, a ja sam ti rekla da bih najviše ţelela da imamo kućicu na reci. I ti si obećao da ćeš mi je kupiti. A sećaš se kad smo one zime otišli kod tvoje tetke Marte u Novi Sad? Bili smo u sobi pored njene, a vodila nam se ljubav. Tanki zidovi, a nas dvoje zapeli kao napaljeni magarci!

Ujutru za doruĉkom tvoja tetka nam kaţe kako su komšije celu noć pravile buku. A mi se pravili da smo i mi ĉuli isto to.

Primetila je suzu koja je skliznula iz desnog Veljinog oka i polako se spustila niz obraz.

– Boţe, što plaĉeš?

Uhvatila ga je za ruku. Odgovorio je stiskom. Nataši se steglo u grudima, bilo joj je ţao njega, momka koji je nekada imao sve, a onda ostao bez oca, bez lagodnog ţivota koji mu je taj otac obezbeĊivao, a na kraju i bez volje za ţivotom. A nekad ga je volela i bila sigurna da je on pravi. Nekad je u njemu videla idealnog muškarca. A sad je pored bolesniĉkog kreveta, modra, nesretna, s kajanjem što je poţelela njegovu smrt, zaljubljena u drugog ĉoveka i tako nesretna.

– Nemoj da plaĉeš, Veljo. Sve će biti u redu. Izaći ćeš odavde, vratićeš se kući i ja ću te negovati i paziti. Opet ćeš ti biti moj Velja.

Sad su još nekoliko suza skliznule niz Veljino lice. I Nataša je poĉela da plaĉe.

– Ne znam zašto ti plaĉeš, Veljo. Nemoj, rastuţuješ me, pa ti nikad nisi pustio ni suzu. Nemoj, molim te. Sve će biti u redu.

Obećavam da ću ĉiniti sve da opet budeš onaj stari Velja. Hoćeš, sigurno.

30. Poglavlje Nakon dvadeset i dva dana leţanja u bolnici Velja je insistirao da ide kući i bude na kućnom leĉenju. Lekari su mu to i dopustili jer su smatrali da se sjajno oporavlja. Ali morao je striktno da leţi i da se ne napreţe, tako da je Nataša od svog kreveta njemu napravila bolniĉku postelju. Savršeno je brinula o njemu, kuvala mu jela koja najviše voli, ĉak ga i hranila kad bi klonuo od lekova i mazila ga kao da joj je dete. Velja je malo priĉao. Ona je to pripisivala i ljutnji koju je još imao prema njoj jer je smatrao da ga je prevarila. No, nije ţelela da se svaĊa s njim. Lakše joj je bilo kad su ćutali.

Ostavljala bi ga na nekoliko sati samog prepodne i odlazila u radnju. Primetila je da posla ima sve manje – mušterije su navikle na njeno umeće i većina nije ţelela da novoj radnici ukaţe poverenje. Zbog novca koji joj je ponovo bio potreban, jer je negovanje bolesnika to zahtevalo, Nataša je morala da vrati mušterije i da im liĉno završava krojaĉke narudţbine.

Mesec dana nakon Veljine nesreće, taman kada je završila komplikovanu haljinu jednoj popularnoj voditeljki, u radnju je ušao Ika. Iako se trudila da ne misli o njemu, sigurna u to da se više nikada i neće sresti, kad ga je ugledala visokog, zgodnog, sveţeg, zadrhtala je.

– Mogu li da uĊem?

Stajao je na vratima i već zakoraĉio unutra, ali je ipak postavio ovo pitanje. Nataša je u prvom trenutku htela da odreaguje tako što mu neće dozvoliti da je uznemiri i da joj bilo šta kaţe, ali umorna od brige oko Velje i umorna od stalne borbe da odrţi prividan mir, ništa nije odgovorila.

On je to shvatio kao odobravanje. Zatvorio je vrata za sobom i seo u udobnu stolicu koja je stajala pored zida i sluţila za mušterije koje ĉekaju da im se na licu mesta dovrši neka sitna popravka.

Nataša je sedela za šivaćom mašinom i gledala u završeni šav haljine.

– Traţio sam te, ali mi je tvoja radnica rekla da ti je momak imao nesreću i da dolaziš u radnju samo nakratko.

Mira je oĉito zaboravila da prenese Nataši da ju je bilo ko traţio.

Ali to sad nije ni bilo vaţno.

– Da, dobro ti je rekla.

– Šta se desilo?

– Imao je nesreću. Dobro je, preţiveo je. Sad se oporavlja.

Osećala je na sebi njegov uporan pogled, ali nije imala snage da ona njega pogleda.

– Deluješ umorno.

– I jesam umorna. Šta hoćeš od mene?

– Ništa.

– Zašto si ovde?

– Poţeleo sam da te vidim. Nedostaješ mi.

Progutala je knedlu. I on je njoj nedostajao, ali to nije mogla da mu kaţe. Setila se onog dana kad je shvatila da on ima neku drugu devojku.

– Kako je Saška? Tako se zove, jesam li dobro upamtila?

Nasmešio se, ali gorko, shvatajući da ovo pitanje i ne traţi odgovor, već je samo po sebi dovoljno.

– Ne razumeš, Nataša. Nikad nisam ţeleo da se ono desi, niti da te povredim i izgubim.

– Nisam povreĊena!

– Jesi.

Sada ga je Nataša pogledala. U njenim oĉima bilo je prkosa.

– U redu, ĉak i da jesam povreĊena, ne vidim šta ti hoćeš sad od mene. Da mi se izviniš? Da mi kaţeš kako je splet okolnosti takav?

Ne razumem, zašto bih te uopšte slušala?

– Zato što si zaljubljena u mene.

IznenaĊeno je ustala od mašine i prišla mu na korak.

– Je li? Ti si tako samouveren da tvrdiš da sam ja zaljubljena u tebe? Odakle ti ta ideja? Moţda sam mogla da se zaljubim, moţda sam mogla da se zajebem i poklonim ti sebe na dlanu, ali na svu sreću, za tako nešto nije bilo vremena.

U tren oka Ilija je ustao i zgrabio je, pa poljubio tako ţestoko da je ostala bez daha. Onda se odmakao i smešeći je pogledao.

– I sad mi reci da nisi zaljubljena?

Gledali su se oĉi u oĉi, kao dva gladijatora kojima predstoji borba na smrt. Nataša se topila pod njegovim pogledom, priznajući svom srcu da je on u pravu.

– Nataša, i ja sam zaljubljen u tebe. To sam shvatio onog trenutka kad sam se vratio sa Saškinim koferima i shvatio da te nema, da si otišla. Nešto me je preseklo, ali drugaĉije nego što sam ikad pre osetio, nešto oko srca. Ostao sam bez vazduha. Hteo sam da trĉim, da te naĊem, ali sam ipak ostao.

– Ostao i vodio ljubav sa Saškom.

– Ne. Nisam spavao s njom. Odmah smo razgovarali i objasnio sam joj da moţe da ostane kod mene toliko koliko joj je potrebno da se snaĊe za dalje. I rekao sam joj da ţelim tebe.

Nataša se setila Jelene i njene priĉe.

– Laţeš me, Ilija. Jelena je bila ovde i rekla mi da se ĉula s tom tvojom devojkom.

– Jelena? O, boţe, ti još veruješ toj devojci? Pa ona i Saška prave plan kako da me vrate.

U ovo je Nataša mogla da veruje, ali se pitala da li sme.

– Gde je sad ona?

– Još je kod mene. Upravo sam išao da pogledam jedan stan jer me ona već danima laţe da nije našla ništa što joj odgovara.

– I? Kad se seli?

– Ako se ja pitam, već sutra. Kasnije ću je odvesti da pogleda stan, a ujutru ću je preseliti, samo ako je to potrebno. Ćutala je i gledala ga. To lice joj se ĉesto vraćalo i na javi i na snu. Stvarno je ţelela da ga ima za sebe. Zato je dopustila da joj ponovo priĊe i poljubi je.

– Nemoj ovo da radiš, Ilija...

Ali radio je, a i ona mu je uzvraćala. Dolazak mušterije ih je prekinuo.

– Mogu li sutra da doĊem po tebe, pa da odemo na ruĉak?

Nije ţelela da mu pred mušterijom objašnjava zašto je to potpuno suludo. Velja je bio kod kuće, o njemu je morala da brine, to joj je bila obaveza. Nije smela da pusti Iliju u svoj ţivot jer joj haos nikako nije bio potreban. Ali znala je da će morati to da mu objasni neki drugi put, moţda baš na tom ruĉku.

– U redu. Ja sam sutra u radnji do tri. Ako te do tad nema, odlazim.

– Dolazim u tri.

31. Poglavlje Sutradan ujutru je ustala ranije kako bi doterala frizuru i imala dovoljno vremena da paţljivo odabere šta će da obuĉe. Dan je obećavao kišu, tako da se odluĉila za elegantan beli komplet koji je sama šila. Velja se probudio baš kad je završila šminkanje.

– Napravila sam ti doruĉak, doneću ti ga.

Prinela mu je prţenice, peĉenu kobasicu i paradajz pored kreveta.

– Danas ću se malo duţe zadrţati u radnji, pa ću ti kupiti pileći batak kad se budem vraćala. U redu?

Oĉekivala je da on samo klimne glavom u znak odobravanja. Ali Velja je ipak progovorio.

– Imaš posla ili se viĊaš s onim tipom?

Pocrvenela je. Nije imala pojma da bi Velja mogao da nasluti tako nešto. Rešila je da slaţe, ali tako da ne bude gruba i ne izaziva svaĊu. Znala je da mora da se iskupi za svoje grešne misli.

– Baš si ludica! Naravno da imam posla, znaš da sam premalo u poslednje vreme bila u radnji, a mušterije su me ĉekale da im ja završavam stvari. U novu radnicu nemaju poverenja. A potrebne su nam pare. Kad budeš krenuo na fizikalnu terapiju, mislila sam da odemo u neku dobru banju, da se svojski oporaviš. A za to moram malo više da radim. Je li u redu?

Nije odgovorio, a ona s njegovog kamenog lica nije mogla da proĉita da li i dalje sumnja u nju. Nervozno je obula cipele, pa se vratila do kreveta i poljubila ga u ĉelo. Zaustavio ju je rukom baš kad je krenula korak od njega.

– Nataša, pogledaj me.

IznenaĊena ovim potezom, zastala je i pogledala ga.

– Šta je, Veljo?

– Ti mene više ne voliš?

Gledao ju je sa nekom tugom u oĉima. Nataša je znala da istina ne moţe da se sakrije.

– Ne, Veljo. Ne volim te više kao muškarca. Odavno to nije ljubav i oboje smo toga svesni.

– Da li je to zbog batina? Ili je to zbog tog tipa?

– Nije ništa od toga. Prestala sam da te volim odavno.

– Zašto?

– Jer više nisam osećala tvoju ljubav.

I dalje ju je drţao za ruku, ali je taj stisak popustio. Mogla je da se izvuĉe da je htela, ali je znala da je ovo vrlo vaţan razgovor.

– Ja tebe nikad nisam prestao da volim.

– Ali si prestao da mi to pokazuješ. Tebi je moţda bilo dovoljno da sam ja pored tebe. Ali meni je bilo potrebno i da osećam tvoju ljubav.

– Da li moţemo nešto da popravimo?

Odmahnula je glavom.

– Ne verujem. Ali ja te nikad neću napustiti dokle god ti to ne budeš ţeleo.

– Zašto, ako me više ne voliš?

Nije htela da mu kaţe da oseća neki dug prema onom osećanju u ĉekaonici urgentnog centra. Nije mogla ni da mu kaţe kako je razoĉarana u Iliju i kako je umorna od novih pokušaja. A nije mogla ni da mu kaţe da ga saţaljeva.

– Zato što te volim kao ĉoveka.

Tad ju je pustio, a ona je polako izašla.

32. Poglavlje Naruĉili su predjelo i gledali jedno drugo. Ilija je pio vino, a Nataša kafu.

– Kako je?

Znala je da misli na Velju.

– Dobro je. Sve je bolje.

– Neguješ ga?

– Da. To mi je duţnost.

Kratko je ćutao.

– Sašku sam preselio. Napravila mi je scenu, ali se sve završilo.

– Lepo.

Usledila je kratka tišina.

– Nataša, kad misliš da će se on sasvim oporaviti?

– Ne znam. Za mesec-dva. Moţda i brţe. Zašto?

– Da bih znao kad bi mogla da se preseliš kod mene.

Bila je iznenaĊena. Pomislila je kako bi se samo radovala ovoj reĉenici da je neko drugo vreme ili da je ona neka druga Nataša. Ili da je Velja umro... Trgla se i zgadila se sama sebi. Ne, nije htela da ţeli neĉiju smrt, ali ju je to proganjalo, nije joj dalo mira.

– Ja neću napustiti Velju.

– Molim? Kako to misliš, nećeš?

– Tako. Neću.

Znala je da Iliji ne moţe da objašnjava šta se to u njoj zbiva. On nije proveo tako duge i teške godine kraj osobe koja se od princa srozala u najobiĉnijeg stvora bez razloga za postojanje.

– Osećaš odgovornost prema njemu?

– Da. – Ali ne voliš ga i ne moţeš zbog te odgovornosti da s njim protraćiš ţivot.

– To je moja stvar s kim i kako ja traćim ţivot. Ko kaţe da ga s tobom ne bih protraćila?

– Meni nisi dala priliku.

– Moţda i jesam. Ilija, ti si u jednom trenutku bio moj jedini spas, jedini beg, jedina nada. Ali taj trenutak je prošao tvojom krivicom. Sad ne traţi da se mešaš u moje odluke, pa makar one bile katastrofalne.

Nije mu se sviĊalo to što ĉuje. Retko je viĊala njegovo namrgoĊeno lice, ali sad je imao bore na ĉelu.

– Hteo bih tebe pored sebe.

– Ţao mi je. Nemoguće.

Ostatak ruĉka nisu progovorili ni reĉ. Samo su jeli, ne znajući kako nešto da promene. Nataša je odahnula kad je platio raĉun i kad ju je vratio do radnje. U kolima se okrenula poslednji put ka njemu.

– Zaljubljena sam u tebe. I, znaš, volela bih samo još jednu stvar od tebe.

– Koju?

– Još jednom da vodimo ljubav. Samo to.

Spustio je glavu.

– Prvi put sam u situaciji da se osetim kao muškarac koji bi trebalo da odbije ponuĊeni seks sa ţenom koja ga opasno privlaĉi.

– Shvatam te.

– Ali i ja ţelim to... Makar toliko, kad mi ostalo oduzimaš.

– Pa? Kad? – Kad moţeš, Nataša? Ti si ta koja ima nekog kao obavezu i odgovornost i koja odreĊuje vreme.

– U petak, u osam. Doći ću kod tebe.

– U redu. Ĉekaću te.

Izašla je iz Ilijinih kola poţelevši da zaplaĉe kao dete.

33. Poglavlje Dugo je smišljala kako će Velji da opravda taj petak. A onda se rešenje samo pojavilo. Natašina sestra od ujaka je u petak pravila veridbu i pozvala je telefonom u stan, ali kako Nataša nije bila tu, javio se Velja. Naravno, on nije mogao da ide, ali je nagovarao Natašu da ode sama.

– Ionako ne posećujemo puno familije. A ako nas dvoje budemo pravili svadbu, niko nam neće doći jer ih izbegavamo. Idi, mogu ja sam da provedem veĉe.

Nataša je iz govornice nazvala sestru i objasnila je da zbog Veljinog stanja neće moći da doĊe, ali da joj ĉestita. Tako je dobila alibi da se bez problema u petak pojavi na Ilijinim vratima.

– Obuĉena si kao da izlazimo na neku gala-veĉeru.

Natašina crna haljina do poda zaista je delovala previše elegantno za odlazak u stan muškarcu s kojim ima nameru da ode u krevet i ništa više.

– To je zato što nisam ovde, već na veridbi. Pusti sad to.

Odmah ga je poljubila. Ponovo je osetila da joj strast gospodari telom. Lako je podstakla njegovu ţelju. Za samo par minuta već su bili goli, na svilenoj posteljini, zagubljeni u uzdasima. Nisu ništa govorili, ali reĉi su u takvim situacijama suvišne.

34. Poglavlje Bilo je već deset sati kad je Nataša izašla iz kupatila i obula cipele, pa prišla krevetu u kome je leţao Ilija.

– Idem, hvala ti za još jednu divnu noć u mom ţivotu. Pamtiću je dokle god sam ţiva.

Shvatala je ovo kao rastanak. Ilija joj je rukom pokazao da sedne pored njega. Dvoumila se nakratko, a onda to i uĉinila.

Stavio je dlan desne ruke na njeno koleno.

– Ja ne ţelim da se ovo izmeĊu nas završi. Poĉelo je loše, prvo si ti bila u situaciji koja nam nije išla na ruku, a onda sam se našao u jednoj takvoj i ja. Ali ne moţemo da ignorišemo ĉinjenicu da nam je predivno kad smo zajedno.

Zavrtela je glavom. Velja je bio kod kuće i bila mu je potrebna, nije imao nikog drugog na koga bi mogao da se osloni.

– Ne da nam se, Ilija. Ima i preĉih stvari.

– Preĉih od ljubavi?

Zanemela je. Jaĉina ovog pitanja bila je tako velika da ju je uplašila. Ali nije imala odgovor, nije ni smela da ga traţi.

– Ţao mi je. Moram da krenem.

Ovaj put je nije zadrţavao. Podneo je njen poljubac koji mu je lako spustila na usne, ali nije uzvratio.

Okrenula se još jednom da ga pogleda.

– Nećeš da me ispratiš do ulaznih vrata?

– Ne. Ako te ispratim, delovaće kao da je zauvek. A ja ne mislim da je ovo tvoja konaĉna odluka. Nataša, ako poţeliš da se vratiš, ja ću te ĉekati. Zato te neću pratiti.

Nasmešila mu se, ali tuţno, sa saznanjem da je to što oĉekuje predivno ali nemoguće. A onda je otišla laganim koracima.

Grad je bio neverovatno pust, kao da su se svi ljudi povukli u svoje domove pored voljenih bića. Razmišljala je o tome šta je upravo napustila. Ilija je bio muškarac s kojim je ţelela da provede ĉitav ţivot, ali nekad je to bio i Velja. Da li je fer da napusti bivšu ljubav kojoj je potrebna radi sadašnje kojoj nije neophodna? Da se samo ona Saška nije pojavila, verovatno bi sve bilo drugaĉije. Ilija bi našao neko rešenje. Ali bivša devojka se vratila u pravom trenutku da odredi sudbinu njihove ljubavi. Zaplakala se i pustila suzama da liju, a tek ispred svog stana ih je obrisala kako Velja ne bi video njihove tragove.

35. Poglavlje – Kako je bilo?

Leţao je u krevetu i rešavao ukrštenicu.

– Lepo.

– Rano si došla?

– Ne traje to dugo. Jesi li gladan?

– Ne, nisam. Deluješ mi umorno.

– Znam, zato ću sad da se istuširam i da legnem.

Krenula je prema kupatilu, pitajući se zašto je Veljin ton toliko neobiĉan. Zvuĉao je kao da priprema da joj saopšti nešto vaţno.

– Nataša, sedi na trenutak da nešto popriĉam sa tobom.

Kroz glavu joj je prošlo da je pre samo pola sata nešto sliĉno traţio i Ilija, drugi muškarac u njenom ţivotu. Vratila se i sela na pod pored kreveta, stavivši pod guzu veliki jastuk.

– Uvek si volela da sediš na podu, a ja sam se toga jeţio.

– A ti si uvek voleo da drţiš noge na stolu, a ja sam od toga dobijala nervni slom.

Nasmejali su se. Za divno ĉudo, Velja je delovao strahovito raspoloţen, kakvog ga odavno nije videla.

– Znaš, dugujem ti ogromno izvinjenje.

Pogledala ga je sa ĉuĊenjem.

– Za šta?

– Za onu noć kad sam te... udario.

– Misliš, pretukao?

– Da... Izvini. Znam da je to sad glupo reći, ali nemaš pojma koliko se kajem.

– Da ti nisam u neku ruku oprostila, ne bih sad bila ovde.

Nije ţelela da se muĉe tom priĉom, a nije ţelela ni da se podseća toga, niti razloga zašto ju je tukao.

– Da li si ovde zato što si mi oprostila ili zato jer ne znaš kako da me ostaviš?

Pitanje je stiglo iznenada.

– Veljo, zašto me sve ovo pitaš? Stvarno nema potrebe da priĉamo o tome.

– Ţelim da znaš zašto si ovde, pored mene.

– A zašto sam bila prethodnih godina?

– Ja samo ţelim da ĉujem zašto si sad tu, kad me više ne voliš kao muškarca.

Uzdahnula je. Ovaj razgovor je bio teţak, pogotovo nakon rastanka s Ilijom.

– Obećala sam sebi da ću da brinem o tebi, da ću da ti budem pri ruci.

– Saţaljenje, znaĉi...

Zamislio se. Na trenutak je Nataša poţelela da mu kaţe da to nije tako, ali onda se suzdrţala. Nije htela da ga laţe.

– Nataša, razmišljao sam veĉeras kad si otišla. Mislim da bi najbolje bilo da se rastanemo.

Ustala je s poda.

– Šta priĉaš?

– Nemoj da se praviš da ti je ţao što sam ovo rekao. OslobaĊam te svake obaveze prema vremenu koje smo proveli zajedno.

– Ali, Veljo, ja sam ti potrebna!

– Jesi. I bilo bi mi drago da ostaneš pored mene sve dok ne budem sasvim sposoban da se krećem. Posle zaista ţelim da ideš za svojom srećom.

Gledala ga je onako nemoćnog, u krevetu, kako je blagosilja iako je bila sigurna da je teškom mukom doneo takvu odluku. I bio joj je drag. Bio joj je blizak. Kao brat s kojim se davno posvaĊala, a sad se napokon mire.

– Otkud ovakva razmišljanja u tvojoj glavi?

– Kad sam se probudio iz kome i ugledao te onako modru po licu i neispavanu od brige, prvo sam se zapitao šta te je to napravilo takvom. Jedva sam se setio da sam uzrok tome bio ja. Sećaš se mojih suza?

– Da, brisala sam ih...

– One su umesto reĉi htele da ti kaţu da mi je ţao što sam te izneverio, što nisam onaj ĉovek koga si jednom izabrala. Ali, tako je. Moj otac mi je dao mnogo toga materijalnog, ali me nije nauĉio da volim ţivot kad se ostane bez novca i uţitaka koje on donosi. Ja sam takav, emocionalni bogalj. Ali ti to nisi. I ţelim da ti pokaţem da sam ipak malo bolji nego što sam ti se poslednjih godina pokazao. Nataša, ostani još malo uz mene. A onda idi. Voleo bih da mi budeš bar prijatelj.

Skoĉila je na krevet i zagrlila ga. Plakala je glasno, a i na svom vratu je osećala njegove suze.

– Ţao mi je, Veljo. Ţao mi je što nije ispalo onako kako smo nekada ţeleli.

– I meni je.

Ostali su tako više od pola sata zagrljeni. Nataša se osećala lako, kao da je ogroman teret pao s njenog srca.

36. Poglavlje Htela je da nazove Iliju, ali nešto joj nije dalo. Svaki put kad bi htela da ga ĉuje, rekla bi sebi da je još potrebna Velji i da će to uĉiniti tek kad sve bude gotovo. Tako je prošlo dva meseca.

Velja je bio deset dana u jednoj banji na fizikalnoj terapiji, a Nataša nije išla s njim jer se Mira, radnica, razbolela, pa je morala da ga pusti samog. Oporavio se i već se sve vratilo na staro. Ĉim je došao iz banje, potraţio je posao. Bilo je teško da naĊe nešto što bi mu odgovaralo, ali onda se, nekim ĉudom, sreo na ulici sa dobrim oĉevim prijateljem koji mu je ponudio mesto u svojoj firmi. Istina, to je bilo mesto kurira, ali je bilo dovoljno dobro plaćeno da Velja moţe da ţivi. Pozvao je svoju tetku s kojom je bio u labavim odnosima, popriĉao i ubrzo prešao da ţivi kod nje. Nataši je kupio nov telefon od prve plate, u znak izvinjenja za onaj koji je polomio.

Iako nisu bili više u istom stanu, svakodnevno bi se ĉuli bar nekoliko puta. Nataši je bilo puno srce što ga je nesreća navela da ponovo zavoli ţivot i da mu se raduje.

Ali s druge strane, Nataša je bila jako tuţna. Kako je ispratila sve Veljine promene, shvatila je da je prošlo previše vremena da bi potraţila Iliju. Bila je sigurna da je taj zavodljivi muškarac odavno zaboravio na nju, ili da je u najboljem sluĉaju odbacio nadu da će se ona vratiti. Zato se nije usuĊivala da mu se javi i da ga obavesti kako je njena sloboda sada vraćena i kako moţe da mu se preda.

Išla je u radnju i vraćala se, neprestano razmišljajući o Iliji.

Najgore je bilo to što je sad imala svoj ţivot nazad i mogućnost da uĉini s njim šta god hoće, a nije znala šta ni kako. Bila je usamljenija kao nikad pre.

37. Poglavlje Pao je prvi sneg. Mira se oporavila, ali je Nataša i dalje provodila mnogo vremena u radnji jer nije znala šta bi drugo.

– Što ne odeš negde na odmor? Na neku planinu. Mlada si, moraš više da se provodiš.

Nataša se nasmešila svojoj radnici.

– Miro, ne znam ja za drugo osim za ovu radnju. Navika je ĉudna stvar, ume da zakopa ţivog ĉoveka u blato sopstvenog ţivota.

Pronašla je u jednom ĉasopisu sjajnu haljinu.

– Pogledaj, ovakvu bih haljinu volela da imam.

– Zašto je ne sašiješ?

– Šta će mi? Da mi stoji u ormanu?

– Nikad se ne zna. Sašij je, ionako nemamo puno posla.

Nataša se kratko dvoumila, a onda trknula do obliţnje prodavnice tekstila i izabrala crveni materijal. Bacila se na šivenje duge haljine sa golim leĊima i širokim rukavima. Za tri dana ju je završila. Kad ju je pred Mirom obukla, ova je zanemela.

– Predivno ti stoji! U njoj bi mogla da ideš na doĉek Nove godine.

Nataša se smejala.

– Novu godinu ću u najboljem sluĉaju slaviti kod mojih, a bilo bi stvarno glupo da tamo budem u ovakvoj haljini.

Nova godina se bliţila, ostalo je još samo deset dana. Neki nemir se uvukao u krojaĉicu i htela je da tu noć ne bude sama.

Pozvala je Velju.

– Kako si?

– Dobro sam, radim kao crnac, ali sam prezadovoljan. Uskoro ću moţda s jednim kolegom da iznajmim stan, nešto smo

razgovarali o tome. On se razvodi, pa ţeli da ostavi ţeni i detetu kuću, tako da mu je potrebno mesto za stanovanje. A sasvim je u redu i mislim da bi mogli da funkcionišemo kao cimeri.

– Baš mi je drago. Šta kaţe tvoja tetka?

– Ona jedva ĉeka. Ma, dobra je ona, ali je samotnjak i ja sam joj teret na vratu. Oboje ćemo odahnuti. Šta ima kod tebe?

– Ništa. Kao i svaki dan – kuća, radnja, kuća.

– Ne deluješ srećno, a ja sam mislio da će te moj odlazak usrećiti.

– Htela sam da te nešto pitam... Šta ćeš raditi za doĉek?

– Za doĉek? Vidiš, to ti nisam spomenuo. Upoznao sam jednu devojku, radi u prodavnici blizu mog posla. Nešto smo se dogovarali i verovatno ću s njom da budem to veĉe. Voleo bih, dopada mi se.

Nataša se za trenutak osetila odbaĉenom, ali onda je shvatila da je to glupo osećanje.

– Baš mi je drago zbog tebe, Veljo.

– A što si me pitala za doĉek? Gde ćeš ti?

Nije ţelela da mu pokvari planove. Znala je ako kaţe da je usamljena da će Velja zbog nje promeniti svoj dogovor, jer meĊu njima postoji neka vrsta doţivotnog nepisanog ugovora o tome da se naĊu jedno drugom u svakoj situaciji. A Nataša nije htela da se poziva na to i kvari mu mogućnost da bude srećan s nekom drugom devojkom.

– I ja sam pozvana na neku ţurku, pa sam mislila da te povedem ako nemaš gde.

Laţ je bila najbolja stvar u tom trenutku.

– Ali vidim da si se snašao i drago mi je. Ĉujemo se.

– Vaţi. Ćao, Nataša.

Nakon razgovora pomirila se s tim da će biti sama u novogodišnjoj noći.

38. Poglavlje Dan pred doĉek bila je strašno nervozna. Njeni roditelji su je zvali da doĊe kod njih. Odavno im je rekla da je prekinula s Veljom. Iako su to teško podneli, smatrali su da nije tu moglo ništa da se promeni jer je rekla da je Velja nju ostavio. Bilo je bezbolnije i lakše su to progutali. Odbila ih je, rekavši im da ima druge planove. Nisu mnogo ispitivali kakve.

Obukla je novu haljinu i gledala se u ogledalu. Sama sebi je izgledala kao odbaĉena princeza koja zna da nema kako da doĊe do svog princa. A onda je pomislila kako bi bilo lepo da Ilija moţe da je vidi u toj haljini. Sećanja na njegove duge trepavice, na osmeh koji razgali srce i na dodire koji bude strast prosto su je preplavila.

Neki nemir ju je vukao da ga pozove, a strah da bi mogao da je se i ne seti ju je zaustavljala. Lomila se tako više od sat vremena, a onda ga je ipak pozvala.

Telefon je dugo zvonio i već je mislila da prekine vezu kad se zaĉuo zvonak glas sa druge strane ţice.

– Halo?

– Ilija... Nataša ovde. Ćutao je. Tišina je dopirala do nje. Sve je bila spremna da dâ u tom trenutku da mu proĉita misli. Napokon je progovorio.

– Nataša? Otkud ti?

– Da li sam te uhvatila u nezgodnom trenutku?

– Ne, nisi, odmaram se kod kuće.

– Sam si?

S nestrpljenjem je oĉekivala odgovor. Ako kaţe da nije sam, znaće da ţeli da prekine vezu.

– Da, potpuno sam.

Odahnula je. Nadala se da se ova reĉenica odnosi i na njegov sadašnji ljubavni ţivot.

– Došao si mi u misli i morala sam da te nazovem... U stvari, ti si meni stalno u mislima, ali veĉeras... Valjda zbog cele euforije oko Nove godine i ja postajem nekako euforiĉna... Izvini, ne znam ni sama šta priĉam.

– Zašto me nisi pozvala ranije?

– Htela sam. Nisam imala snage. Ja sam kukavica.

– Gde je on?

Nikad mu nije izgovorio ime, ali Nataša nije znala da li ga ne zna ili samo ne ţeli da ga spominje.

– On je otišao. Nismo odavno zajedno.

– Trebalo je da mi to javiš.

– Znam. Ali ĉekali smo da se oporavi da se rastanemo, a u tome je prošlo vreme i ja sam mislila da si me...

– Zaboravio?

– Da. – Nisam. Nisam te zaboravio. Ćutali su. Ţelela je da ona moţe da kaţe njemu nešto lepo, ali grlo joj se steglo. Reĉi su se zaglavile i nisu mogle napolje.

– Nataša, ćutiš?

– Da. – Zašto? Nemaš šta da mi kaţeš?

– Imam, ali... ne mogu.

Ponovo je nastala tišina. Plašila se da bi Ilija mogao svakog trenutka da joj spusti slušalicu i to je ne bi iznenadilo. Imao je prava na sve.

– Nataša, da li si sad slobodna? Ne mislim da li si još sa drugim muškarcem, već da li si slobodna da ţiviš bez obaveza, pritisaka i strahova?

– Mislim da jesam.

– Misliš? Ili znaš?

– To se nikad ne zna... ali ţelim da probam.

– Šta radiš sutra uveĉe?

Zbunila se.

– Sutra je doĉek Nove godine.

– Znam. Zato te i pitam.

– Ništa...

– Biću u pola deset ispred tvoje zgrade. Ideš sa mnom kod mojih prijatelja. Biće malo društvo. A posle toga ćemo priĉati.

– Ja ne bih priĉala... ja bih posle toga vodila ljubav sa tobom i sve ti rekla dodirima.

– Svaki put kad smo vodili ljubav desilo bi se nešto loše što bi nas rastavilo.

– To je bilo dva puta. A kaţe se, treća-sreća.

– Veruješ u to?

– Da, a ti?

Nasmejao se.

– U redu, dolazim po tebe sutra. Jedva ĉekam da te vidim.

– I ja tebe.

– Vidimo se. Ćao.

– Ćao. Ĉim je spustila slušalicu, poĉela je da skaĉe od sreće. A onda je zazvonio telefon. Javila se.

– Nataša?

Bio je to Ilija. Zamrla je, pomislivši da se predomislio, da će joj sad reći da dogovor za sutra ne vaţi.

– Molim?

– Zaboravio sam da ti kaţem da obuĉeš nešto elegantno i seksi.

Odahnula je i pogledala ka svojoj crvenoj haljini prebaĉenoj preko stolice.

– Mislim da imam baš nešto takvo...