Agatha christie igra ogledalima

Agatha Christie - Igra ogledalima Naslov originala Agatha Christie They Do It With Mirrors

PLAN STOUNIGEJTSA

1.

G

ospođa Van Rajdok malo se odmaknu od ogledala i uzdahnu.

– Pa, moraću ovim da se zadovoljim – promrmlja. – Misliš li da je u redu, Džejn?

Gospođica Marpl je procenjivački posmatrala lanvaneli kreaciju.

– Meni je to veoma lepa haljina – reče ona.

– Haljina je u redu – reče gospođa Van Rajdok i uzdahnu. – Skini mi je, Stefani.

Postarija kućna pomoćnica sede kose i malih tankih usana pažljivo svuče haljinu preko podignutih ruku gospođe Van Rajdok.

Gospođa Van Rajdok stajala je ispred ogledala obučena u satenski kombinezon boje breskve. Bila je savršeno utegnuta u mider. Na njenim još uvek lepo oblikovanim nogama bile su fine najlon čarape.

Njeno lice, ispod naslage kozmetičkih preparata i neprestano osvežavano masažom, s male razdaljine delovalo je skoro kao u devojke. Kosa joj je bila manje seda, a više boje plave hortenzije, frizura savršena. Gledajući gospođu Van Rajdok, bilo je skoro nemoguće zamisliti kako bi izgledala u prirodnom izdanju. Sve što je za novac moglo da se uradi, na njoj je bilo urađeno... potkrepljeno dijetom, masažom i stalnim vežbama.

Rut Van Rajdok pogleda šeretski svoju prijateljicu.

– Džejn, misliš li da bi većina sveta pogodila da smo ti i ja praktično istih godina?

Gospođica Marpl odgovori pouzdano.

– Ni slučajno, sigurna sam – reče uverljivo. – Plašim se, znaš, da ja izgledam upravo onako koliko imam godina!

Gospođica Marpl imala je sedu kosu, nežnorozikasto naborano lice i nevine oči boje plavog porcelana. Izgledala je kao veoma ljupka stara dama. Gospođu Van Rajdok niko ne bi nazvao ljupkom starom damom.

– Pretpostavljam da je tako, Džejn – reče gospođa Van Rajdok.

Odjednom napravi grimasu. – I ja takođe. Samo ne na isti način. ’Ta stara veštica divno održava svoju figuru.’ To govore o meni. Ali oni

zaista znaju da sam ja stara veštica! Bože moj, baš se tako i osećam!

Ona se sruči na stolicu presvučenu satenom.

– U redu je, Stefani – reče. – Možete ići.

Stefani pokupi haljinu i izađe.

– Dobra stara Stefani – reče Rut Van Rajdok. – Sa mnom je već više od trideset godina. Ona je jedina žena koja zna kako ja zaista izgledam! Džejn, želim da popričam s tobom.

Gospođica Marpl se malo nagnu napred. Lice joj dobi izraz iščekivanja. Delovala je nekako neprikladno u kitnjastoj spavaćoj sobi skupog hotelskog apartmana. Bila je obučena u komotnu crnu odeću, nosila je veliku torbu za kupovinu i izgledala je kao dama od glave do pete.

– Brinem se, Džejn. Zbog Keri Luize.

– Keri Luize? – Gospođica Marpl zamišljeno ponovi to ime. Njegov zvuk vratio ju je mnogo godina unazad.

Pansion u Firenci. Ona, roze-bela mlada Engleskinja iz Katedral Klousa. Dve sestre Martin, Amerikanke, koje su mladoj Engleskinji delovale uzbudljivo zbog neobičnog načina govora, otvorenosti i vitalnosti. Rut, visoka, živahna, na krovu sveta; Keri Luiza, niska, ljupka, setna.

– Kad si je poslednji put videla, Džejn?

– Oh! Prošlo je mnogo godina. Najmanje dvadeset pet. Naravno, mi još uvek razmenjujemo božićne čestitke. Čudna stvar, prijateljstvo! Ona, mlada Džejn Marpl, i dve Amerikanke. Putevi su im se skoro odmah razišli, ali je stara ljubav ostala; povremena razmena pisama, božićne čestitke. Čudno je to što je Rut, čija je kuća... ili bolje rečeno čije su kuće... bile u Americi, bila ona sestra koju je češće viđala. Ne, možda nije čudno. Kao većina Amerikanaca njene klase, Rut je bila kosmopolita, svake ili svake druge godine dolazila je u Evropu, jureći iz Londona u Pariz, a zatim dalje na Francusku rivijeru i nazad, uvek raspoložena da ugrabi nekoliko trenutaka da ih provede sa starim drugaricama, ma gde se nalazila. Bilo je mnogo ovakvih susreta. U Kleridžizu, Savoju, Berkliju ili u Dorčesteru. Recherché 1 jelo, drage uspomene i nežan rastanak na brzinu. Rut nikada nije imala vremena da poseti Sent Meri Mid. Gospođica Marpl zaista to nikada nije ni očekivala. Život svake osobe ima svoj tempo. Rutin tempo bio je presto, dok je gospođica Marpl bila

zadovoljna što je njen adagio.

Tako se ona viđala češće s Amerikankom Rut, dok Keri Luizu, koja je živela u Engleskoj, nije videla više od dvadeset godina. Čudno, ali sasvim prirodno, jer kad neko živi u istoj zemlji nema potrebe da ugovara sastanke sa starim prijateljima. Pretpostavlja se da ćete ih pre ili kasnije sresti a da to posebno i ne planirate. Samo što, ako se krećete u različitim sferama, to se ne događa. Putevi Džejn Marpl i Keri Luize nisu se ukrstili. Bilo je to jednostavno tako.

– Zašto te brine Keri Luiza, Rut? – upita gospođica Marpl.

– Na neki način to je upravo ono što me najviše brine! Jednostavno ne znam zašto.

– Da nije bolesna?

– Ona je veoma osetljiva... oduvek je bila. Ne bih rekla da joj je lošije nego obično... osim što stari kao i svi mi.

– Nesrećna?

– Oh, ne.

Ne, nije to u pitanju, pomisli gospođica Marpl. Bilo bi teško zamisliti Keri Luizu nesrećnom... pa ipak, mora da je i u njenom životu bilo takvih dana. Samo što... još nije imala dovoljno jasnu predstavu.

Smetena... da... nepoverljiva... da... ali silna žalost... ne.

Reči gospođe Van Rajdok bile su na mestu.

– Keri Luiza – reče ona – oduvek je živela izvan ovog sveta. Ona i ne zna kako on izgleda. Možda je to ono što me brine.

– Okolnosti pod kojima živi – poče gospođica Marpl, a onda zastade, odmahujući glavom. – Ne – reče.

– Ne, ona lično – reče Rut Van Rajdok. – Od nas dve Keri Luiza je uvek bila ona koja je imala ideale. Naravno, kada smo mi bile mlade, bilo je u modi imati ideale... svi smo ih imali, to je bila prava stvar za mlade devojke. Ti si nameravala da neguješ gubavce, Džejn, a ja sam htela da postanem časna sestra. Čovek prevaziđe sve te besmislice.

Brak, pretpostavljam da bi se moglo tako reći, razveje ideale. Ipak, sve u svemu, ja nisam loše prošla što se braka tiče.

Gospođica Marpl pomisli kako se Rut o tome blago izražava. Rut se udavala tri puta, svaki put za neizmerno bogatog čoveka, a razvodi su joj samo uvećavali bankovni račun, ni najmanje joj je ne kvareći raspoloženje.

– Naravno – reče gospođa Van Rajdok – oduvek sam bila žilava.

Mene stvari ne obeshrabruju. Nisam očekivala previše od života i svakako nisam očekivala previše od muškaraca... i uvek sam dobro prolazila... bez zameranja. Tomi i ja smo još uvek dobri prijatelji, a Džulijus me često pita za mišljenje o tržištu. – Lice joj se smračilo. – Mislim da je to ono što me brine kod Keri Luize... ona je oduvek imala sklonost, znaš, da se udaje za čudake.

– Čudake?

– Ljude s idealima. Uvek je bilo lako nagovoriti Keri Luizu kad su ideali u pitanju. Eno nje, lepa kako samo može biti, tek napunila sedamnaestu, kako razrogačenih očiju sluša starog Galbrandsena dok ovaj iznosi svoje planove za ljudsku rasu. Imao je preko pedeset, a udala se za njega, udovca s odraslom decom... sve zbog njegovih filantropskih ideja. Imala je običaj da sedi i da ga sluša kao začarana.

Baš kao Dezdemona i Otelo. Samo što tu, srećom, nije bilo Jaga da napravi pometnju... a, osim toga, Galbrandsen nije bio crnac. Bio je Šveđanin ili Norvežanin, ili tako nešto.

Gospođica Marpl zamišljeno klimnu glavom. Galbrandsenovo ime imalo je međunarodni značaj. Čovek koji je zahvaljujući inteligentnoj poslovnoj pronicljivosti i savršenom poštenju izgradio toliko silno bogatstvo da je filantropija bila zaista jedino rešenje da ga se reši – Galbrandsenov starateljski fond, Galbrandsenove postdiplomske stipendije za istraživanja, Galbrandsenove administrativne ubožnice i, najpoznatiji od svih, ogromni Koledž za obrazovanje radničkih sinova.

– Ona se nije udala za njega zbog novca, znaš – reče Rut – ja bih se udala zbog novca, ako bih se uopšte udala za njega. Ali ne Keri Luiza.

Ne znam šta bi se dogodilo da nije umro kad je ona imala trideset dve godine. Trideset dve su veoma lepe godine za udovicu. Ona ima iskustva, ali je još uvek prilagodljiva.

Usedelica koja ju je slušala blago klimnu glavom, dok je u mislima provizorno „vršila smotru“ udovica koje je poznavala u selu Sent Meri Mid. – Zaista sam bila najsrećnija zbog Keri Luize dok je bila udata za Džonija Restarika. Naravno, on se njome oženio zbog para... ili ako i nije baš zbog toga, u svakom slučaju ne bi se oženio njome da ih nije imala. Džoni je bio sebična, lenja hulja, koja je volela da uživa, ali to je mnogo bezbednije od čudaka. Jedino što je Džoni želeo bilo je da živi lagodno. Želeo je da Keri Luiza ide kod najboljih krojača i da ima jahte

i automobile i da se provodi s njim. Taj tip muškarca veoma je bezbedan. Pružiš mu komfor i luksuz i on prede kao mačak i divan je prema tebi. Nikad nisam preterano ozbiljno uzimala to njegovo bavljenje scenografijom i pozorištem. Ali za Keri Luizu to je bilo uzbudljivo... ona je na to gledala kao na Umetnost s velikim U i zapravo ga je naterala da se vrati u tu sredinu, a onda ga se dočepala ona grozna Jugoslovenka i jednostavno ga odvukla sa sobom. On zapravo nije želeo da ode. Da je Keri Luiza sačekala i bila pametna, on bi joj se vratio.

– Da li joj je bilo mnogo stalo? – upita gospođica Marpl.

– To je ono što je smešno. Ne verujem baš da jeste. Bila je sasvim slatka u svemu tome... ali to je prirodno. Ona jeste slatka. Bilo joj je prilično stalo da se razvede od njega, da bi on i ta kreatura mogli da se venčaju. I ponudila je da udomi u svojoj kući njegova dva sina iz prvog braka, jer bi tako bili sređeniji. I tako to bi sa sirotim Džonijem... morao je da se oženi tom ženom koja ga je vodala unaokolo tokom strašnih šest meseci, a zatim ga odvezla kolima u ponor, u nastupu besa. Rekli su da je u pitanju nesrećan slučaj, ali ja mislim da je u pitanju bila samo njena narav!

Gospođa Rajdok je zastala, uzela ogledalo i ispitivački posmatrala svoje lice. Uzela je pincetu za obrve i iščupala jednu dlaku.

– A šta onda uradi Keri Luiza... ništa drugo nego se uda za tog Luisa Serokolda. Još jedan čudak! Još jedan čovek s idealima! Oh, ne kažem da joj nije odan... mislim da jeste... ali on je zaražen istim virusom želje da ljudima poboljša život umesto njih samih. A zapravo, znaš, to niko ne može da uradi osim tebe.

– Pitam se – reče gospođica Marpl.

– Samo, naravno, kod tih stvari postoji moda, baš kao i kod odeće.

(Draga moja, vide li ti šta Kristijan Dior pokušava da nas natera da nosimo kao suknje?) Gde sam ono stala? Oh, da, moda. Pa, i u filantropiji postoji moda. U Galbrandsenovo vreme to je bilo obrazovanje. Ali to je sad demode. Uključila se država. Svi smatraju da na obrazovanje imaju pravo... a kad ga ostvare, ne razmišljaju mnogo o njemu! Maloletnička delinkvencija... tako se danas izražava bes. Svi ti mladi kriminalci i potencijalni kriminalci. Svi su ludi za njima. Treba da vidiš kako oči Luisa Serokolda blistaju iza tih njegovih debelih naočara. Lud je od entuzijazma! Jedan od onih ljudi s ogromnom

snagom volje koji rado žive na jednoj banani i parčetu prepečenog hleba da bi svu svoju energiju uložili u stvar za koju se bore. A Keri Luiza na to pristaje... kao i uvek. Ali meni se to ne sviđa, Džejn. Okupili su tutore i preuredili celo mesto prema toj novoj zamisli. Sada je to zavod za obuku tih maloletnih kriminalaca, zajedno s psihijatrima i psiholozima i ostalima. Tamo su Luis i Keri Luiza, tamo žive, okruženi tim dečacima... koji možda nisu sasvim normalni. A mesto je prepuno terapeuta koji sprovode radnu terapiju i nastavnika i entuzijasta, polovina njih prilično luda. Čudaci, svi skupa, a moja mala Keri Luiza usred svega toga! – Zastala je... i bespomoćno se zagledala u gospođicu Marpl.

Gospođica Marpl reče pomalo zbunjenim glasom: – Ali još mi nisi rekla, Rut, čega se zapravo plašiš.

– Kažem ti, ne znam! I to je ono što me brine. Upravo sam bila tamo dole kod njih... svratila nakratko. I sve vreme imala sam osećaj da nešto nije u redu. U atmosferi... u kući... znam da ne grešim.

Osetljiva sam na atmosferu, uvek sam bila. Da li sam ti ikada rekla kako sam zahtevala od Džulijusa da proda Združene cerealije pre nego što je došlo do sloma? I nisam li bila u pravu? Da, nešto nije u redu tamo kod njih. Ali ne znam šta ili zašto... da li su u pitanju ti grozni mladi robijaši... ili je to neko iz najbliže okoline. Ne mogu da kažem šta je posredi. Tu je Luis koji živi samo za svoje ideje i ne primećuje ništa drugo, i Keri Luiza, neka je blagoslovena, koja nikad ne vidi, niti čuje niti misli o bilo čemu osim o onome što je prijatan prizor, prijatan zvuk ili prijatna misao. To je slatko, ali nije praktično. Zlo zaista postoji... i ja želim, Džejn, da ti odmah odeš tamo i otkriješ šta je tačno posredi.

– Ja? – uzviknu gospođica Marpl. – Zašto ja?

– Zato što ti imaš nos za takve stvari. Uvek si ga imala. Uvek si bila milo stvorenje koje deluje naivno, Džejn, a sve vreme ispod toga ništa te nikada nije iznenađivalo, uvek veruješ u najgore.

– Najgore je tako često istinito – promrmlja gospođica Marpl.

– Ne mogu da zamislim zašto imaš tako nisko mišljenje o ljudskoj prirodi... kad živiš u tom tvom slatkom mirnom seocetu, tako starovremskom i čistom.

– Nikada nisi živela na selu, Rut. Verovatno bi te iznenadilo kakve se stvari događaju u jednom čistom mirnom seocetu.

– Oh, po svoj prilici je tako. Suština je u tome što one tebe ne iznenađuju. Znači, otići ćeš u Stounigejts da otkriješ šta nije u redu, zar ne?

– Ali, draga Rut, to bi bilo veoma teško izvesti.

– Ne, ne bi, sve sam smislila. Ako se nećeš sasvim naljutiti na mene, ja sam već pripremila teren.

Gospođa Van Rajdok zastade, pogleda gospođicu Marpl dosta zabrinuto, upali cigaretu i upusti se prilično nervozno u objašnjavanje.

– Priznaćeš, sigurna sam, da je život u ovoj zemlji posle rata težak, za ljude s malim stalnim prihodima... odnosno, za ljude kao što si ti, Džejn.

– Oh da, zaista. Ali da nije ljubaznosti, zaista velike ljubaznosti mog nećaka Rejmonda, zaista ne znam šta bi bilo sa mnom.

– Pusti svog nećaka – reče gospođa Van Rajdok. – Keri Luiza ne zna ništa o tvom nećaku... ili, ako i zna, zna o njemu da je pisac i nema pojma da je tvoj nećak. Suština je, kako sam je ja predstavila Keri Luizi, u tome što draga Džejn finansijski baš loše stoji. Zaista, ponekad jedva da ima šta da jede, a naravno previše je ponosna da bi se ikada obratila prijateljima. Ne bi joj se mogao, rekla sam, ponuditi novac... ali mogao bi prijatan dugi odmor u lepoj okolini, sa starom prijateljicom i s mnogo dobre hrane, i bez ikakvih briga... – Rut Van Rajdok zastade, a onda prkosno dodade – Hajde sad... ljuti se na mene ako želiš.

Gospođica Marpl širom otvori svoje oči boje porcelana, u znak blagog čuđenja.

– Ali zašto bih se ja ljutila na tebe, Rut? To je veoma dovitljiv i uverljiv pristup. Sigurna sam da ti je Keri Luiza odgovorila.

– Ona ti šalje pismo. Zateći ćeš ga kad se vratiš. Reci iskreno, Džejn, ne misliš li da sam sebi dopustila neoprostivu slobodu? Nećeš imati ništa protiv...

Ustezala se, a gospođica Marpl je vešto pretvorila njene misli u reči.

– Odlaska u Stounigejts kao delo dobročinstva... iz manje-više tobožnjih razloga? Ni najmanje... ako je to potrebno. Ti smatraš da je potrebno... a ja sam sklona da se složim s tobom.

Gospođa Van Rajdok je zurila u nju.

– Ali zašto? Šta si čula?

– Nisam čula ništa. U pitanju je samo tvoja uverenost. Ti nisi žena koja fantazira, Rut. – Nisam, ali nemam ništa određeno za šta da se uhvatim.

– Sećam se – reče gospođica Marpl zamišljeno – jednog nedeljnog jutra u crkvi... tri nedelje pred Božić... sedela sam iza Grejs Lembl s osećanjem sve veće brige za nju. Bila sam sasvim sigurna, znaš, da nešto nije u redu... i te kako nije u redu... pa ipak, bila sam potpuno nesposobna da kažem zašto. Bio je to veoma uznemirujući osećaj i veoma, veoma određen.

– I je li nešto nije bilo u redu?

– Oh, da. Njen otac, stari admiral, već izvesno vreme veoma se čudno ponašao, a upravo sledećeg dana nasrnuo je na nju čekićem za ugalj, urlajući da je ona antihrist prerušen u njegovu kćerku. Umalo je nije ubio. Odveli su ga u duševnu bolnicu, a ona se najzad oporavila pošto je nekoliko meseci provela u bolnici... ali nesreća je izbegnuta za dlaku.

– A ti si stvarno imala predosećaj tog dana u crkvi?

– Ne bih ja to nazvala predosećajem. To se zasnivalo na činjenici... takve stvari obično se zasnivaju na činjenicama iako ih čovek ne prepozna uvek u tom trenutku. Ona je nosila svoj nedeljni šešir okrenut na pogrešnu stranu. Veoma značajno, zaista, zato što je Grejs Lembl bila veoma precizna žena, ni najmanje rastresena ili duhom odsutna... tako da su zaista krajnje ograničene okolnosti u kojima ne bi primetila kako je stavila šešir kad je pošla u crkvu bile. Njen otac je, vidiš, bacio na nju mermerni pritiskivač za hartiju i njime smrskao lupu. Ona je zgrabila šešir i izjurila iz kuće. Bilo joj je stalo da sačuva spoljni izgled i da posluga ništa ne čuje. Vidiš, ona je takvo ponašanje pripisala „pomorskoj naravi dragog tate“, ne shvatajući da je on sasvim izvesno umno poremećen, premda je to trebalo da joj bude sasvim jasno. Stalno joj se tužio da ga špijuniraju i da ima neprijatelje... zapravo, svi uobičajeni simptomi.

Gospođa Van Rajdok je s poštovanjem zurila u svoju prijateljicu.

– Možda, Džejn – reče ona – taj tvoj Sent Meri Mid i nije baš takvo idilično utočište kakvim sam ga uvek zamišljala.

– Ljudska priroda, draga, svuda je veoma slična, samo što ju je mnogo teže posmatrati izbliza u velikom gradu.

– I otići ćeš u Stounigejts?

– Otići ću u Stounigejts. Možda je pomalo nepošteno prema mom nećaku Rejmondu. Tek tako da dopustim da pomisle da mi on ne pomaže, mislim. Ipak, dragi dečko je otišao u Meksiko na šest meseci.

A do njegovog povratka sve će biti završeno.

– Šta treba da bude završeno?

– Teško da će me Keri Luiza pozvati da ostanem preterano dugo.

Tri nedelje, možda... mesec dana. To bi trebalo da bude sasvim dovoljno.

– Da otkriješ šta nije u redu?

– Da otkrijem šta nije u redu.

– Zaboga, Džejn – reče gospođa Van Rajdok – ti baš veruješ u sebe, zar ne?

Gospođica Marpl je izgledala kao da je blago prekoreva.

– Ti veruješ u mene, Rut. Ili barem tako kažeš... Mogu te samo uveriti da ću se truditi da opravdam tvoje poverenje.

2.

P

re nego što je uhvatila voz za u Sent Meri Mid (specijalni jeftini dnevni povratak sredom), gospođica Marpl je prikupila izvesne podatke, na precizan i poslovan način.

– Keri Luiza i ja smo razmenjivale pisma, s vremena na vreme, ali bile su to uglavnom božićne čestitke ili kalendari. Želela bih da čujem samo činjenice, draga Rut... kao i da dobijem neku predstavu o tome koga ću tačno sresti u domaćinstvu u Stounigejtsu.

– Dakle, znaš da je Keri Luiza bila udata za Galbrandsena. Nisu imali dece, a Keri Luiza je to veoma uzela k srcu. Galbrandsen je bio udovac i imao je tri odrasla sina. Na kraju su usvojili jednu devojčicu.

Nazvali su je Pipa... ljupko stvorenjce. Imala je samo dve godine kad su je usvojili.

– Odakle je došla? Kakvo je njeno poreklo?

– Pa, zaista, Džejn, ne mogu da se setim... ako sam ikada i čula, naime. Društvo za usvajanje dece, možda? Ili neko neželjeno dete za koje je Galbrandsen čuo. Zašto? Zar misliš da je to važno?

– Pa, čovek voli da zna prošlost, da tako kažem. Ali molim te, nastavi.

– Ali ispostavilo se da je Keri Luiza otkrila da će ipak imati bebu.

Doktori su mi rekli da se to dosta često događa.

Gospođica Marpl klimnu glavom.

– Verujem da je tako.

– U svakom slučaju, to se dogodilo i na neki čudan način Keri Luiza skoro da je bila dovedena u nepriliku, ako shvataš šta mislim. Da se to dogodilo ranije, naravno, bila bi luda od radosti. Ali istina je da je toliko odano volela Pipu da je imala osećaj da treba da joj se pravda što je istisnuta, da tako kažem. A onda je Mildred, kad se rodila, bila zaista veoma neprivlačno dete. Povukla je na Galbrandsenove... koji su bili solidni i čestiti... ali svakako ružnjikavi. Keri Luiza se uvek toliko trudila da ne pravi razliku između usvojenog i svog rođenog deteta da mislim da je bila prilično sklona da preterano mazi Pipu i ne poklanja dovoljno pažnje Mildred. Ponekad pomislim da je Mildred

bila uvređena zbog toga. Međutim, nisam ih često viđala. Pipa je izrasla u veoma lepu devojku, a Mildred u neprivlačnu. Kada je Erik Galbrandsen umro, Mildred je imala petnaest godina, a Pipa osamnaest. U dvadesetoj godini Pipa se udala za jednog Italijana, markiza od San Severijana... oh, zaista pravi markiz... ne neki avanturista ili nešto slično. Ona je bila poželjna zato što je bila naslednica (naravno, inače se San Severijano ne bi njome oženio... znaš kakvi su Italijani!). Galbrandsen je ostavio podjednaku svotu za starateljstvo, kako za sopstvenu tako i za usvojenu kćerku. Mildred se udala za kanonika Strita... finog čoveka, ali podložnog prehladama.

Stariji je od nje deset do petnaest godina. Sasvim srećan brak, mislim.

– Umro je pre godinu dana, a Mildred se vratila u Stounigejts, da živi s majkom. Ali idem prebrzo, preskočila sam jedan ili dva braka.

Vratiću se na njih. Pipa se udala za svog Italijana. Keri Luiza je bila prilično zadovoljna tim brakom. Gvido je imao divne manire i bio je veoma zgodan, a bio je i dobar sportista. Godinu dana kasnije Pipa je rodila devojčicu i umrla na porođaju. Bila je to strašna tragedija i Gvido San Severijano je mnogo patio. Keri Luiza je prilično često bila na putu između Italije i Engleske. U Rimu je srela Džonija Restarika i udala se za njega. Markiz se ponovo oženio i rado je prihvatio da njegovu kćerkicu odgaja u Engleskoj njena veoma bogata baka. Tako su se svi oni smestili u Stounigejts, Džoni Restarik i Keri Luiza, i dva Džonijeva sina, Aleksis i Stiven (Džonijeva prva žena bila je Ruskinja) i beba Đina. Mildred se za svog kanonika udala ubrzo posle toga. Onda se dogodilo sve ono s Džonijem i Jugoslovenkom i razvodom. Dečaci su još uvek dolazili u Stounigejts za raspust i bili su odani Keri Luizi, a onda se 1938, mislim da je to bilo tada, Keri Luiza udala za Luisa.

Gospođa Van Rajdok zastade da udahne.

– Nisi upoznala Luisa?

Gospođica Marpl odmahnu glavom.

– Ne, mislim da sam poslednji put videla Keri Luizu 1928. Bila je srce i odvela me je u Kovent Garden... u Operu.

– Oh, da. Uzgred, izgledalo je veoma pogodno da se uda za Luis.

Bio je direktor poznate firme ovlašćenih računovođa. Mislim da su se prvi put sreli u vezi s nekim finansijskim pitanjima oko Galbrandsenovog starateljskog fonda i Koledža. Bio je imućan, otprilike njenih godina, i veoma čestit čovek. Ali bio je čudak. Bio je

potpuno zaokupljen problemom izbavljenja mladih kriminalaca.

Rut Van Rajdok uzdahnu.

– Kao što rekoh, Džejn, ima mode i u filantropiji. U Galbrandsenovo vreme to je bilo obrazovanje. Pre toga bile su narodne kuhinje...

Gospođica Marpl klimnu glavom.

– Da, zaista, žele od porto vina kao desert i čorba od teleće glave, što se nosilo bolesnicima. Moja majka je imala običaj da ih nosi.

– Tako je. Hranjenje tela ustupilo je mesto hranjenju uma. Svi su poludeli za obrazovanjem nižih klasa. E pa, i to je prošlo. Uskoro, očekujem, biće u modi da ne obrazujete sopstvenu decu, da pažljivo čuvate njihovu nepismenost dok ne napune osamnaest godina. U svakom slučaju, Galbrandsenov starateljski fond bio je u poteškoćama zato što je država preuzela njegove funkcije. Onda se pojavio Luis sa svojim strasnim entuzijazmom za konstruktivnu obuku maloletnih prestupnika. Pažnju mu je prvo privukao predmet koji se tiče njegove profesije... revizija računa pomoću kojih su domišljati mladi ljudi počinili prevare. Bio je uveren da maloletni delinkventi nisu ispod proseka... da imaju odlične mozgove i sposobnosti i da ih samo treba uputiti u pravom pravcu.

– Ima nečega u tome – reče gospođica Marpl. – Ali to nije sasvim tačno. Sećam se...

Zastade usred reči i pogleda na ručni sat.

– Oh, bože... ne smem da propustim voz u pola sedam.

Rut Van Rajdok uporno ponovi: – I otići ćeš u Stounigejts?

Uzimajući torbu za kupovinu i kišobran, gospođica Marpl reče: – Ako me Keri Luiza pozove...

– Pozvaće te. Otići ćeš? Obećavaš, Džejn?

Džejn Marpl obeća.

3.

G

ospođica Marpl je sišla s voza na stanici Market Kindl. Jedan ljubazni saputnik dodao joj je kofer, a gospođica Marpl je, stišćući mrežu za kupovinu, izbledelu kožnu tašnu i nekoliko svakovrsnih ogrtača, procvrkutala nekoliko reči zahvalnosti.

– Toliko ste ljubazni, sigurna sam... Danas je tako teško... nema mnogo nosača. Toliko se uznemirim kad putujem.

Njeno cvrkutanje utopi se u zaglušujuću buku staničnog razglasa, s kojeg je glasno ali nerazgovetno najavljivač obaveštavao da voz koji polazi u tri sata i osamnaest minuta stoji na prvom peronu i uskoro kreće do raznih, ali potpuno istovetnih stanica.

Market Kindl je bila velika vetrovita železnička stanica na kojoj se jedva mogao videti poneki putnik ili službenik železnice. Razlikovala se od ostalih stanica po tome što je imala šest perona i poseban kolosek na kojem je veoma mali voz od jednog vagona odvažno brektao ispuštajući paru.

Gospođica Marpl, obučena mnogo otrcanije nego što je to bio njen običaj (koja sreća što nije otuđila staru haljinu na tufne), osvrtala se nesigurno oko sebe kad joj priđe jedan mladić.

– Gospođica Marpl? – upita on. Glas mu je bio neočekivano dramatičan, kao da je izgovaranje njenog imena bilo prvo što je rekao u ulozi koju igra u amaterskom pozorištu. – Došao sam da vas sačekam... iz Stounigejtsa.

Gospođica Marpl ga zahvalno pogleda, šarmantna stara dama bespomoćnog izgleda, ako je ugrabio priliku da primeti, veoma inteligentnih plavih očiju. Ličnost mladog čoveka nije bila sasvim u skladu s njegovim glasom. Bila je manje važna, skoro bi se moglo reći beznačajna. Očni kapci su mu nervozno podrhtavali.

– Oh, hvala vam – reče gospođica Marpl. – Imam samo ovaj kofer.

Primetila je da mladić nije podigao kofer. Pucnuvši prstima pozvao je nosača koji je prolazio gurajući na kolicima neke kutije.

– Iznesite ga napolje, molim vas – reče on i važno dodade – za Stounigejts.

Nosač veselo reče: – Važi. Neću dugo.

Gospođici Marpl se učini da njen novi poznanik time nije bio naročito zadovoljan. Bilo je to kao da su Bakingamsku palatu „otkačili“ kao nimalo važniju od zgrade broj 3 na Laburnumskom putu.

On reče: – Železnica iz dana u dan postaje sve nepodnošljivija.

Vodeći gospođicu Marpl prema izlazu, on reče: – Ja sam Edgar Loson. Gospođa Serokold me je zamolila da vas sačekam. Ja pomažem gospodinu Serokoldu u poslu.

Opet se osetio blag nagoveštaj da je taj zauzet i važan čovek, veoma šarmantno, odložio važne poslove na stranu zbog kavaljerske usluge supruzi svog poslodavca.

I ponovo utisak nije bio u potpunosti ubedljiv... imao je primesu teatralnosti.

Gospođica Marpl poče da razmišlja o Edgaru Losonu.

Izašli su iz stanice i Edgar povede staru damu do mesta gde je stajao prilično star ford V. 8.

Upravo je izgovorio: – Hoćete li sesti napred sa mnom ili više volite da sedite pozadi? – kad je došlo do promene plana.

Novi blistavi rols bentli dvosed ušao je predući u stanično dvorište i stao ispred forda. Iz njega je iskočila veoma lepa mlada žena i došla do njih. To što je bila obučena u prljave sportske pantalone od rebrastog somota i jednostavnu košulju otkopčanu ispod grla kao da je na neki način podvlačilo činjenicu da ona nije samo lepa nego i skupa.

– Tu si, Edgare. Mislila sam da neću uspeti da stignem na vreme.

Vidim da je s tobom gospođica Marpl. Došla sam da je sačekam. – Ona uputi blistavi osmeh gospođici Marpl pokazujući niz lepih zuba na preplanulom južnjačkom licu. – Ja sam Đina – reče ona. – Unuka Keri Luize. Kako ste putovali? Naprosto grozno? Kakva lepa mreža. Ja volim torbe od mreže. Uzeću nju i ogrtače, a onda se možete udobnije smestiti.

Edgar pocrvene i pobuni se.

– Čuj, Đina, ja sam došao da sačekam gospođicu Marpl. Sve je bilo dogovoreno...

Ponovo joj zubi zablistaše u širokom lenjom osmehu.

– Oh, znam, Edgare, ali odjednom sam pomislila da bi bilo lepo kad bih ja došla. Ja ću je povesti, a ti možeš da sačekaš i doneseš gore njene kofere.

Zalupila je vrata na strani gospođice Marpl, optrčala oko kola, uskočila u vozačko sedište i njih dve uz brujanje motora izjuriše iz stanice.

Osvrnuvši se, gospođica Marpl zapazi lice Edgara Losona.

– Ne mislim, dušo moja – reče ona – da je gospodin Loson naročito zadovoljan. Đina se nasmeja.

– Edgar je pravi glupan – reče ona. – Uvek je tako pompezan oko svega. Pomislili biste da je zaista važan!

Gospođica Marpl upita: – Zar nije važan?

– Edgar? – U Đininom prezrivom smehu bilo je nesvesne primese surovosti. – Oh, u svakom slučaju, on je šašav.

– Šašav?

– Svi su oni šašavi u Stounigejtsu – reče Đina. – Ne mislim na Luisa i Grandamu 2 i sebe i dečake... i, naravno, ne na gospođicu Belever.

Nego na ostale. Ponekad osećam kao da ću i ja malo pošašaviti živeći tamo. Tetka Mildred odlazi u šetnje i mrmlja sebi u bradu sve vreme... a od kanonikove udovice ne očekujete tako nešto, zar ne?

One skrenuše s prilaza stanici i povećaše brzinu na praznom putu glatke površine. Đina baci kratak pogled na svoju saputnicu.

– Vi ste išli u školu s Grandamom, zar ne? To deluje tako čudno.

Gospođica Marpl je savršeno dobro znala šta ona misli. Mladima deluje veoma čudno kad pomisle da su starice nekada bile mlade, nosile pletenice i borile se da savladaju decimale i englesku književnost.

– To mora da je bilo – reče Đina sa strahopoštovanjem u glasu i očito ne nameravajući da bude neuljudna – veoma davno.

– Da, zaista – reče gospođica Marpl. – To se više oseća kod mene nego kod tvoje bake, zar ne? Đina klimnu glavom. – Lepo od vas što to kažete. Grandama, znate, stvara u čoveku čudan osećaj bezvremenosti.

– Dugo je nisam videla. Pitam se da li se mnogo promenila.

– Kosa joj je seda, naravno – reče Đina neodređeno. – I hoda sa štapom zbog artritisa. U poslednje vreme dosta se pogoršao.

Pretpostavljam da... – ona prekide i upita: – Da li ste već bili u Stounigejtsu?

– Ne, nikada. Čula sam mnogo o njemu, naravno.

– Prilično sablasno mesto, zaista – reče Đina veselo. – Neka vrsta gorske monstruoznosti. Ono što Stiv zove najboljim periodom viktorijanske nakinđurenosti. Ali je na neki način to mesto i zabavno.

Sem što je, naravno, sve ludački ozbiljno i na sve strane se spotičete o psihijatre koji se ludo zabavljaju. U dobroj meri su kao vođe skautskog odreda, samo još gori. Mladi kriminalci prilično su umiljati, neki od njih. Jedan mi je pokazao kako se obijaju brave parčetom žice, a jedan dečko anđeoskog lica objasnio mi je silne razloge zbog kojih ljude treba udarati olovnom cevi.

Gospođica Marpl zamišljeno razmotri ovaj podatak.

– Najviše mi se dopadaju razbojnici – reče Đina. Ne dopadaju mi se čudaci. Naravno, Luis i doktor Maverik misle da su svi oni čudaci – mislim, oni smatraju da su u pitanju potisnute želje i nesređen porodični život, to što su njihove majke odlazile s vojnicima i tako to.

Ja lično to zaista ne vidim tako jer su neki ljudi imali užasan porodični život pa su opet postali sasvim ispravni.

– Sigurna sam da je sve to veoma težak problem – reče gospođica Marpl. Đina se nasmeja, ponovo pokazujući svoje divne zube.

– To me ne brine previše. Pretpostavljam da neki ljudi imaju tu vrstu potrebe da učine svet boljim mestom. Luis je prilično lud za tim... ide u Aberdin sledeće nedelje zbog jednog slučaja u policijskom sudu... dečaka koji je već pet puta osuđivan.

– Mladić koji me je sačekao na stanici? Gospodin Loson. On pomaže gospodinu Serokoldu, rekao mi je. Da li je on njegov sekretar?

– Oh, Edgar nije dovoljno pametan da bude sekretar. On je zapravo slučaj. Imao je običaj da odsedne u nekom hotelu i da se predstavlja kao nosilac Viktorijinog krsta, ili pilot bombarder; pozajmljivao je pare, a onda bi jednostavno šmugnuo. Mislim da je on ništarija. Ali Luis sa svima njima ima određen sistem rada. Stvara kod njih osećaj da su deo porodice i daje im zaduženja, da bi podstakao njihovo osećanje odgovornosti. Rekla bih da će nas ovih dana neko od njih ubiti. – Đina se veselo nasmeja.

Gospođica Marpl se nije nasmejala.

Skrenule su s puta i ušle kroz impozantnu kapiju pored koje je uniformisani vratar stajao na dužnosti, kao da je u vojsci, i krenule prema kući putem oivičenim rododendronima. Prilazni put do kuće nije bio dobro održavan, a imanje je delovalo zapušteno.

Tumačeći letimičan pogled svoje saputnice, Đina reče: – Nije bilo baštovana za vreme rata, a otada se nismo ni trudili da ga nađemo. Ali stvarno izgleda prilično grozno.

Prođoše krivinu i ukaza se Stounigejts u svom punom sjaju. Bila je to, kao što je Đina rekla, ogromna građevina u viktorijansko-gotskom stilu... neka vrsta hrama plutokratiji. Filantropi su tome pridodali različita krila i sporedne zgrade koje su, mada ne potpuno različite po stilu, građevinu u celini lišile jedinstvenosti ili svrhe.

– Odvratno, zar ne? – reče Đina odsečno. – Eno Grandame na terasi. Ovde ću se zaustaviti, a vi možete da odete da se pozdravite s njom.

Gospođica Marpl se, idući preko terase, približavala svojoj staroj drugarici.

Izdaleka, vitka sitna figura delovala je neobično devojački uprkos tome što se oslanjala o štap i kretala polagano, očigledno prilično bolno. Izgledalo je kao da mlada devojka uz preterivanje oponaša staricu.

– Džejn – reče gospođa Serokold.

– Draga Keri Luiza.

Da, prepoznatljiva Keri Luiza. Još uvek čudno nepromenjena, čudno mladolika iako, za razliku od njene sestre, nije koristila nikakvu kozmetiku ili veštačka pomagala za mladost. Kosa joj je bila seda, ali uvek je imala srebrnastu lepotu, tako da se boja veoma malo promenila. Koža joj je još uvek bila ružičasta i bela kao latica ruže, iako je to sada bila smežurana latica ruže. Oči si joj još uvek sijale zvezdanim nevinim sjajem. Imala je vitku, mladalačku figuru devojke i još uvek je krivila glavu na stranu, kao ptičica.

– Zaista krivim sebe – reče Keri Luiza svojim umilnim glasom – što sam dopustila da prođe toliko dugo vremena. Godinama te nisam videla, Džejn draga. Baš je divno što si najzad došla da nas posetiš.

S drugog kraja terase Đina doviknu: – Treba da uđeš unutra, Grandamo. Postaje hladno... a Džoli će se razbesneti.

Keri Luiza se nasmeja svojim srebrnastim smehom.

– Svi se toliko brinu o meni – reče. – Guraju mi pod nos da sam starica.

– A ti se tako ne osećaš.

– Ne, ne osećam se, Džejn. Uprkos bolovima i mukama... a imam ih dosta. U sebi se i dalje osećam mladom, baš kao Đina. Možda je kod svih tako. Ogledalo im pokazuje koliko su stari, a oni u to jednostavno ne veruju. Čini se kao da smo u Firenci bile pre samo nekoliko meseci.

Sećaš li se frojlajn Švajh i njenih čizama?

Dve starije žene smejale su se dogodovštinama od pre skoro pola veka.

Zajedno su odšetale do bočnih vrata. Na ulazu ih je dočekala mršava starija gospođa. Imala je nabusit nos, bila je kratko podšišana i obučena u debeo, dobro skrojen kostim od tvida.

Ona ljutito reče: – Potpuno je nepromišljeno, Kara, da ostajete napolju tako kasno.

Vi ste nesposobni da se brinete o sebi. Šta će reći gospodin Serokold?

– Nemojte me grditi, Džoli – preklinjući reče Keri Luiza. Ona predstavi gospođicu Belever gospođici Marpl.

– Ovo je gospođica Belever, koja mi je jednostavno sve – medicinska sestra, zmaj, pas čuvar, sekretarica i veoma veran prijatelj.

Džulijet Belever šmrcnu, a vrh nosa joj prilično pocrvene, što je bio znak osećanja.

– Činim ono što mogu – reče ona hrapavim glasom. – Ovo je luda kuća. Jednostavno ne možete da sprovedete nikakve ustaljene dnevne aktivnosti.

– Mila Džoli, naravno da ne možete da ih sprovedete. Pitam se zašto uopšte pokušavate. Gde ćete smestiti gospođicu Marpl?

– U plavu sobu. Da li da je odvedem gore? – upita gospođica Belever.

– Da, molim vas, Džoli. A onda je dovedite dole na čaj. Danas ga pijemo u biblioteci, mislim.

Plava soba imala je teške zavese od bogatog izbledelog brokata; mora da su bile stare oko pedeset godina, pomisli gospođica Marpl.

Nameštaj je bio od mahagonija, veliki i čvrst, a krevet je bio ogroman, sa četiri stuba od mahagonija i baldahinom. Gospođica Belever je

otvorila vrata kupatila. Bilo je neočekivano moderno, boje orhideje, s previše zaslepljujućim hromiranim elementima.

Ona sumorno primeti: – Kada se oženio Karom, Džon Restarik je naložio da se u kući instalira deset kupatila. Vodoinstalacije su otprilike jedino što je ikada modernizovano. Nije hteo ni da čuje da se ostalo menja... govorio je da je celo mesto savršen isečak epohe. Da li ste ga ikad upoznali?

– Ne, nikad ga nisam upoznala. Gospođa Serokold i ja smo se retko viđale mada smo se uvek dopisivale.

– Bio je prijatan muškarac – reče gospođica Belever. – Nije valjao, naravno! Potpuna ništarija. Ali prijatan za u kući. Veliki šarmer. Žene su ga previše volele. To ga je na kraju upropastilo. Nije baš bio Karin tip.

Ona dodade, vrativši se na svoj osorni praktični način: – Kućna pomoćnica će vas raspakovati. Da li želite da operete ruke pre čaja?

Dobivši potvrdan odgovor, ona reče gospođici Marpl da je može naći na vrhu stepeništa, gde će je čekati.

Gospođica Marpl uđe u kupatilo i opra ruke i pomalo nervozno ih obrisa veoma lepim peškirom za lice boje orhideje. Zatim skide šešir i popravi rukama svoju meku sedu kosu.

Kad otvori vrata, ugleda gospođicu Belever kako je čeka. Odvela ju je niz široko polumračno stepenište i preko ogromnog tamnog predvorja do sobe u kojoj su do plafona stajale police s knjigama, a veliki prozor gledao je na veštačko jezero.

Keri Luiza je stajala pored prozora i gospođica Marpl joj se pridruži.

– Kako je ovo golema kuća – reče gospođica Marpl. – Osećam se prilično izgubljenom u njoj.

– Da, znam. To je zapravo smešno. Sagradio ju je jedan bogati vlasnik topionice... ili tako nečega. Bankrotirao je ubrzo posle toga.

Zaista se ne čudim. Bilo je tu četrnaest soba za dnevni boravak... sve ogromne. Nikada nisam shvatala zašto bi ljudi želeli da imaju više od jednog dnevnog boravka. I sve te ogromne spavaće sobe. Toliko nepotrebnog prostora. Moja je užasno nesnosna... a od kreveta do toaletnog stočića baš imaš da se nahodaš. I velike, teške, tamne grimizne zavese.

– Nisi je modernizovala ili preuredila?

Keri Luiza je izgledala blago iznenađena.

– Ne. Sve u svemu, ona je u priličnoj meri onakva kakva je bila kada sam ovde živela s Erikom. Ponovo je krečena, naravno, ali uvek u istu boju. Te stvari zapravo nisu važne, zar ne? Ne smatram opravdanim da se mnogo novca troši na tako nešto kad ima toliko mnogo drugih stvari koje su mnogo važnije.

– Zar uopšte nije bilo izmena u kući?

– Oh, da... mnogo izmena. Samo smo zadržali neku vrstu bloka u sredini kuće onakav kakav je bio... Velika sala i sobe sa strane i iznad.

One su najbolje i Džoni... moj drugi muž... bio je sentimentalan prema njima i govorio je da ih nikada ne treba dirati ili menjati... a, naravno, on je bio umetnik i dizajner i razumeo se u te stvari. Ali istočno i zapadno krilo potpuno su preuređeni. Sve sobe su pregrađene i podeljene, tako da imamo kancelarije i spavaće sobe za nastavno osoblje, i sve to. Svi dečaci su u zgradi Koledža... možeš da je vidiš odavde.

Gospođica Marpl pogleda napolje u pravcu gde su se, kroz pojas zaštitnog drveća, videle velike zgrade od crvene opeke. Onda joj pogled pade na nešto bliže njima i ona se malo nasmeši.

– Đina je zaista veoma lepa devojka – reče ona.

Lice Keri Luize se ozari.

– Jeste, zar ne? – reče ona nežnim glasom. – Divno je što je ponovo ovde. Poslala sam je u Ameriku početkom rata... kod Rut. Da li ti je Rut uopšte pričala o njoj?

– Ne. Možda ju je samo pomenula.

Keri Luiza uzdahnu.

– Sirota Rut! Bila je užasno uzrujana zbog Đinine udaje. Ali ja sam joj toliko puta rekla da je uopšte ne krivim. Rut ne shvata kao ja da su stare barijere i klasni simboli pripadnosti nestali... ili će u svakom slučaju nestati.

– Đina je radila svoj ratni posao... i upoznala tog mladića. On je bio marinac i imao je veoma dobar ratni dosije. Posle nedelju dana su se venčali. Bilo je to previše na brzinu, naravno, nije bilo vremena da se otkrije da li zaista odgovaraju jedno drugome... ali to se danas dešava.

Mladi ljudi pripadaju svojoj generaciji. Možemo mi misliti da mnogi njihovi potezi nisu mudri, ali moramo prihvatiti njihove odluke. Rut je

ipak bila veoma uzrujana.

– Nije smatrala da joj taj mladić odgovara?

– Stalno je ponavljala kako se o njemu ništa ne zna. Došao je sa Srednjeg Zapada i nije imao novca... a naravno ni zanimanje. Postoje na stotine takvih dečaka na sve strane... ali Rut je imala drugačije predstave o tome šta je dobro za Đinu. Međutim, oni su se venčali. Bilo mi je toliko drago kad je Đina prihvatila moj poziv da dođe ovamo sa svojim mužem. Ovde se toliko toga događa... ima poslova svake vrste, a ako Volter poželi da specijalizuje medicinu ili da stekne diplomu ili bilo šta, to u ovoj zemlji može da uradi. Najzad, ovo je Đinin dom.

Divno je što se vratila, što je u kući neko tako topao, veseo i živ.

Gospođica Marpl klimnu glavom i ponovo pogleda kroz prozor na dvoje mladih ljudi koji su stajali kraj jezera.

– Oni su takođe izuzetno zgodan par – reče ona. – Ne čudim se što se Đina zaljubila u njega!

– Oh, ali to... to nije Voli. – Odjednom se u glasu gospođe Serokold osetila primesa zbunjenosti ili suzdržljivosti. – To je Stiv... mlađi sin Džonija Restarika. Kada je Džoni... kad je otišao, nije imao gde da smesti dečake za vreme raspusta, pa sam ih uvek dovodila ovamo. Oni na ovo gledaju kao na svoj dom. A Stiv je sada ovde sve vreme. On rukovodi našim dramskim odeljenjem. Imamo pozorište, znaš, i pozorišne komade... podstičemo sve umetničke pobude. Luis kaže da se veliki deo tog maloletničkog kriminala događa zbog egzibicionizma. Većina dečaka imala je osujećen i nesrećan porodični život, a sve te oružane pljačke i provale čine da se osećaju herojima.

Mi ih podstičemo da pišu pozorišne komade i da glume u njima, kao i da sami kreiraju i prave scenografiju. Stiv je zadužen za pozorište. On je toliko zanet i oduševljen time. Divno je koliko životnosti je uneo u sve to.

– Jasno mi je – reče gospođica Marpl polako.

Vid joj je na daljinu bio dobar (što su mnogi njeni susedi u selu Sent Meri Mid osetili na sopstvenoj koži) i ona je veoma jasno videla tamnoputo, lepo lice Stivena Restarika koji je stajao okrenut licem prema Đini i nešto joj vatreno govorio. Đinino lice nije mogla da vidi jer im je devojka bila okrenuta leđima, ali se izraz lica Stivena Restarika nije mogao pogrešno protumačiti.

– Mene se to ne tiče – reče gospođica Marpl – ali pretpostavljam da

si svesna da je on zaljubljen u nju.

– Oh, ne... – Keri Luiza je delovala uznemireno. – Oh, ne, nadam se da nije.

– Uvek si bila u oblacima, Keri Luiza. U to ne postoji ni najmanja sumnja.

4.

P

re nego što je gospođa Serokold mogla išta da kaže, njen suprug uđe iz predvorja, noseći u ruci neka otvorena pisma.

Luis Serokold je bio nizak čovek, ne naročito impresivnog izgleda, ali je imao ličnost koja se odmah isticala. Rut je jednom za njega rekla da je više kao dinamo nego ljudsko biće. Obično se potpuno posvećivao onome što mu je neposredno privlačilo pažnju i nije obraćao pažnju na predmete ili osobe koji su ga okruživali.

– Težak udarac, dušice – reče on. – Onaj dečko, Džeki Flint. Vratio se svojim trikovima. A zaista sam mislio da ovoga puta ima nameru da bude pošten, ako mu se pruži prava prilika. Bio je veoma ozbiljan u vezi s tim. Znaš da smo otkrili da je oduvek bio obuzet železnicom... pa smo i Maverik i ja mislili da ako dobije posao na železnici, da će se toga držati i biti uspešan. Ali opet ista priča. Sitne krađe u odeljenju za pakete. Čak nisu u pitanju stvari koje bi želeo da poseduje ili proda. To pokazuje da problem mora da je na psihološkoj osnovi. Nismo zaista došli do korena problema. Ali ja ne odustajem.

– Luise... ovo je moja stara drugarica Džejn Marpl.

– Oh, kako ste – reče gospodin Serokold odsutno. – Baš mi je drago... goniće ga krivično, naravno. A baš je prijatan momak, ne suviše pametan, ali zaista prijatan. Kuća iz koje potiče ne može se opisati. Ja...

On iznenada zaćuta i dinamo se prebaci na gošću.

– Pa, gospođice Marpl, toliko mi je drago što ste došli da budete s nama neko vreme. Kerolajn će veoma značiti što joj je tu drugarica iz davnih dana s kojom može da razmeni uspomene. Njoj je ovde, na više načina, sumorno... toliko ima tuge u pričama te sirote dece. Zaista se nadamo da ćete veoma dugo ostati kod nas.

Gospođica Marpl je osetila magnetizam i shvatila koliko je to bilo privlačno njenoj prijateljici. Ni na trenutak nije posumnjala da je Luis Serokold čovek kome su ciljevi za koje se bori važniji od ljudi. Nekim ženama bi to možda smetalo, ali ne i Keri Luizi.

Luis Serokold odabra još jedno pismo.

– U svakom slučaju, imamo neke dobre vesti. Ovo je od banke Viltšir i Samerset. Mladi Moris je veoma uspešan. Oni su njime potpuno zadovoljni i zapravo će ga unaprediti idućeg meseca. Oduvek sam znao da je odgovornost sve što mu je potrebno... to, kao i da potpuno ovlada rukovanjem novcem i njegovim značenjem.

On se okrete gospođici Marpl.

– Polovina tih dečaka ne zna šta je novac. On za njih predstavlja odlazak u bioskop, ili na trke pasa, ili kupovinu cigareta... a spretni su s brojevima i uzbuđuje ih da manipulišu njima. Pa, ja verujem u to... kako da kažem?... da im se to gurne pod nos... da ih obučimo računovodstvu, brojkama... da im pokažemo celokupnu unutrašnju romantiku novca, da tako kažem. Dajte im veštinu, a zatim odgovornost... dopustite im da njime rukuju zvanično. Na taj način smo postigli najveće uspehe... samo su nas dvojica od trideset osmorice izneverila. Jedan je glavni blagajnik u apotekarskoj firmi... zaista odgovoran položaj... – On naglo prekide govor da bi rekao svojoj ženi: – Stigao je čaj, dušice.

– Mislila sam da ćemo ga ovde piti. Rekla sam Džoli.

– Ne, nego u sali. Ostali su tamo.

– Mislila sam da svi nameravaju da izađu.

Keri Luiza je provukla ruku ispod ruke gospođice Marpl i one odoše u veliku salu. U tom ambijentu čaj je delovao kao prilično neprimeren obrok.

Pribor za čaj bio je bez ikakvog reda nagomilan na poslužavniku... obične bele šolje pomešane sa ostacima nekadašnjih rokingam i spoud servisa za čaj. Bila je tu vekna hleba, dve činijice s džemom i nekoliko kolačića koji su delovali jeftino i nezdravo.

Jedna bucmasta sredovečna žena sede kose sedela je za stočićem za čaj i gospođa Serokold reče: – Ovo je Mildred, Džejn. Moja kćerka Mildred. Nisi je videla od kada je bila sasvim mala.

Mildred Strit je bila osoba najviše u skladu s kućom koju je gospođica Marpl do sada videla. Izgledala je bogato i dostojanstveno.

Pre nego što je navršila tridesetu udala se za jednog kanonika Anglikanske crkve, a sada je bila udovica. Izgledala je baš kao udovica kanonika, ugledno i pomalo dosadno. Bila je obična žena krupnog bezizražajnog lica i očiju bez sjaja. Ona je bila, razmišljala je

gospođica Marpl, veoma obična devojčica.

– A ovo je Voli Had... Đinin suprug.

Voli je bio krupan mlad čovek začešljane kose i nadurenog izraza lica. On nezgrapno klimnu glavom i nastavi da trpa kolačiće u usta.

Ubrzo uđe Đina sa Stivenom Restarikom. Oboje su bili veoma razdragani.

– Đina ima sjajnu ideju za onu stražnju kulisu – reče Stiven. – Znaš, Đina, ti imaš veoma izražen smisao za pozorišnu scenografiju. Đina se nasmeja. Izgledalo je kao da joj je drago. Edgar Loson je ušao i seo pored Luisa Serokolda. Kad mu se Đina obratila, nije odgovorio.

Gospođica Marpl je sve to smatrala pomalo zbunjujućim i bilo joj je drago kad je posle čaja otišla u svoju sobu i prilegla.

Za večerom je bilo još više ljudi – mladi doktor Maverik, psihijatar ili psiholog... gospođici Marpl razlika nije bila sasvim jasna... i razgovor koji su pri tom vodili, a skoro u potpunosti vrteo se oko žargona njegove profesije, bio joj praktično nerazumljiv. Bila su tu i dva mladića s naočarima, koji su sedeli na profesorskoj strani, kao i izvesni gospodin Baumgarten, koji je bio profesionalni radni terapeut, te tri veoma stidljiva momčića koji su ovde provodili nedelju kao „gosti kuće“. Jedan od njih, svetle kose i veoma plavih očiju bio je, obavestila ju je Đina šapatom, ekspert za „olovne cevi“. Jelo nije bilo naročito ukusno. Bilo je skuvano nemarno i isto tako posluženo. Gosti su bili različito odeveni. Gospođica Belever obukla je crnu haljinu do grla zakopčanu, Mildred Strit nosila je večernju haljinu i preko nje vuneni džemper na zakopčavanje. Keri Luiza je imala kratku haljinu od sive vune... Đina je bila u punom sjaju, u nekoj vrsti seljačke odeće.

Voli se nije presvukao, kao ni Stiven Restarik, Edgar Loson je bio obučen u uredno tamnoplavo odelo. Luis Serokold je imao na sebi konvencionalni smoking. Jeo je veoma malo i kao da je jedva primećivao šta ima u tanjiru.

Posle večere Luis Serokold i doktor Maverik otišli su u ordinaciju.

Profesionalni radni terapeut i nastavnici otišli su u svoje brloge. Tri „slučaja“ su se vratila u Koledž. Đina i Stiven su otišli u pozorište, da razmotre Đininu ideju o scenografiji. Mildred je plela neki neodređeni odevni predmet, a gospođica Belever je krpila sokne. Voli je sedeo na stolici blago nagnut unazad i piljio u prazno. Keri Luiza i gospođica

Marpl razgovarale su o starim vremenima. Razgovor je delovao čudno nestvaran.

Izgledalo je da samo Edgar Loson nije u stanju da nađe svoje mesto. Seo je, a onda nemirno ustao.

– Pitam se da li treba da odem do gospodina Serokolda – reče on dosta glasno. – Možda sam mu potreban.

Keri Luiza reče blagim glasom: – Oh, ne mislim, on je nameravao da večeras razgovara o jednoj ili dve stvari s doktorom Maverikom.

– Onda im svakako neću smetati! Ne bi mi palo na pamet da odem tamo gde nisam poželjan. Danas sam već izgubio vreme otišavši na stanicu kad je gospođa Had namerila i sama da ode.

– Trebalo je da ti kaže – reče Keri Luiza. – Ali mislim da je odlučila u poslednji čas.

– Shvatate, gospođo Serokold, da me je napravila potpunom budalom! Potpunom budalom!

– Ne, ne – reče Keri Luiza smešeći se. – Ne smeš imati takve ideje.

– Znam da nisam potreban ili željen... Savršeno sam toga svestan.

Da stvari stoje drugačije... da imam svoje odgovarajuće mesto u životu, sve bi bilo sasvim drugačije. Zaista veoma drugačije. Nije moja greška što nemam odgovarajuće mesto u životu.

– Hajde, Edgare – reče Keri Luiza. – Nemoj se uzrujavati ni oko čega. Džejn misli da je bilo veoma ljubazno od tebe što si je sačekao. Đina uvek ima te iznenadne porive... nije joj bila namera da te iznervira.

– Oh, da, bila je. Uradila je to namerno... da me ponizi...

– Oh, Edgare...

– Vi ne znate ni pola od onoga što se događa, gospođo Serokold. E pa, više ništa neću reći osim laku noć.

Edgar izađe, tresnuvši vrata za sobom.

Gospođica Belever zahukta: – Užasno ponašanje.

– On je tako osetljiv – reče Keri Luiza neodređeno.

Mildred Strit kvrcnu svojim iglama za pletenje i oštro reče: – On je zaista veoma odbojan mlad čovek. Ne bi trebalo da podnosiš takvo ponašanje, majko.

– Luis kaže da on tu ne može ništa da učini.

Mildred oštro reče:

– Svako može da se ponaša pristojno. Naravno, ja veoma krivim Đinu. Ona je do te mere vetropirasta u svemu što preduzme. Ona samo donosi nevolje. Jednog dana ohrabruje mladića, a sledećeg ga ignoriše. Šta možete da očekujete?

Voli Had progovori prvi put te večeri.

On reče: – Taj momak je ošinut. Eto, to je to! Ošinut!

II Te noći, u svojoj spavaćoj sobi gospođica Marpl je pokušala da pronikne u obrazac Stounigejtsa, ali on je još uvek bio previše zbrkan.

Ovde je bilo struja i unakrsnih struja... ali da li su one mogle opravdati nelagodnost Rut Van Rajdok nije bilo moguće kazati. Gospođica Marpl nije stekla utisak da je Keri Luiza na bilo koji način pogođena onim što se oko nje događa. Stiven je zaljubljen u Đinu. Đina možda jeste, a možda i nije zaljubljena u Stivena. Bilo je jasno da Volter Had ne uživa.

Takvi slučajevi događaju se neprestano na svim mestima. Nažalost, nije bilo ničega izuzetnog u njima. Završavali su se sudskim razvodom i svi su puni nade počinjali iz početka... kad su se stvarale nove zamršene situacije. Jasno je da je Mildred Strit ljubomorna na Đinu i da joj se ona ne dopada. To je, pomisli gospođica Marpl, sasvim prirodno.

Ponovo je razmislila o onome što joj je Rut Van Rajdok rekla.

Luizino razočaranje što nema dece... usvajanje male Pipe... a zatim otkriće da je dete ipak na putu.

– To se često događa – objasnio je doktor gospođici Marpl. – Popusti napetost, verovatno, a onda priroda može da obavi svoj posao.

Dodao je i da se tada obično zauzima krut stav prema usvojenom detetu.

Ali ovde to nije bio slučaj. I Galbrandsen i njegova supruga obožavali su malu Pipu. Ona je u njihovim srcima zauzela previše čvrsto mesto da bi je lako gurnuli u stranu. Galbrandsen je već bio otac. Roditeljstvo za njega nije bila nikakva novost. Pipa je utolila žudnju Keri Luize za materinstvom. Trudnoća joj nije bila prijatna, a sam porođaj bio je težak i dugotrajan. Moguće je da Keri Luiza, koja

nikada nije marila za stvarnost, nije uživala u svom prvom dodiru s njom.

Ostale su dve male devojčice koje su rasle, jedna lepa i zabavna, a druga obična i dosadna. Što je opet, pomisli gospođica Marpl, bilo sasvim prirodno. Jer kad ljudi usvajaju devojčicu, oni biraju neku koja je lepa. I mada je Mildred mogla imati sreće da liči na Martinove, koji su izrodili zgodnu Rut i prefinjenu Keri Luizu, priroda je odabrala da ona liči na Galbrandsenove, koji su bili krupni i ravnodušni i apsolutno obični.

Osim toga, Keri Luiza je smatrala da usvojeno dete nikada ne sme da oseti svoj položaj i da bi to osigurala, bila je previše popustljiva prema Pipi i ponekad pomalo nepravedna prema Mildred.

Pipa se udala i otišla u Italiju, a Mildred je jedno vreme bila jedina kćerka u kući. Ali onda je Pipa umrla i Keri Luiza je donela Pipinu bebu nazad u Stounigejts, pa je Mildred ponovo bila isključena. Onda je došao novi brak... i Restarikovi sinovi. Mildred se 1934. udala za kanonika Strita, staromodnog antikvara petnaestak godina starijeg od nje, i otišla da živi na jugu Engleske. Po svoj prilici bila je srećna... ali to niko nije zaista znao. Nisu imali dece. A sad je ponovo tu, vratila se u istu kuću u kojoj je odrasla. I opet, pomisli gospođica Marpl, nije naročito srećna u njoj. Đina, Stiven, Voli, Mildred, gospođica Belever, koja je volela ustaljene dnevne aktivnosti a nije bila u stanju da ih sprovede. Luis Serokold, koji je očigledno bio blaženo i iskreno srećan; zanesenjak koji je bio u stanju da svoje ideale pretvori u praktične mere. Ni u jednoj od ovih ličnosti gospođica Marpl nije našla ono na šta su je Rutine reči navele da veruje da bi mogla naći. Keri Luiza je delovala bezbedno, udaljena usred vrtloga... kao što je bila celog života. Šta je onda u toj atmosferi teralo Rut da se loše oseća...? Da li je ona, Džejn Marpl, isto to osećala?

A šta sa spoljnim ličnostima vrtloga... radni terapeuti, nastavnici, ozbiljni bezazleni mladi ljudi, samopouzdani mladi doktor Maverik, tri mlada delinkventa rumena lica i nevinih očiju... Edgar Loson...

I tu su, upravo pre nego što je zaspala, misli gospođice Marpl zastale i nagađajući se zavrtele oko Edgara Losona. Edgar Loson ju je podsećao na nekoga ili na nešto. Bilo je nečega što pomalo nije bilo u redu u vezi s Edgarom Losonom... možda i više nego pomalo. Edgar

Loson je bio neprilagođen... to je bio izraz, zar ne? Ali to svakako nije doticalo i nije moglo da dotakne Keri Luizu?

U sebi, gospođica Marpl odmahnu glavom.

Nju je brinulo nešto više od toga.

5.

S

ledećeg jutra gospođica Marpl je obazrivo izbegla svoju domaćicu i otišla u vrt. Uznemirilo ju je stanje u kojem ga je zatekla. Nekada je bio ambiciozno uređen. Grmovi rododendrona, glatke travnate padine oivičene mnoštvom zeljastih biljaka, podrezana živica koja okružuje glavni ružičnjak. Sada je sve uglavnom napušteno, travnjaci neravno pokošeni, njihove ivice pune korova kroz koji se probijaju isprepleteni cvetovi, staze pokrivene mahovinom i zapuštene. S druge strane, bašta i povrtnjaci, ograđeni zidovima od crvene cigle, napredovali su i bili dobro opremljeni. To je verovatno bilo zato što su imali upotrebnu vrednost. Zato je, takođe, veliki deo onoga što je nekada bio travnjak i bašta s cvećem sada bio ograđen i uređen kao teniski tereni i travnati teren za boćanje.

Razgledajući zeljasti ivičnjak, gospođica Marpl uznemireno coknu jezikom i izvuče rascvetalu biljku staračac.

Dok je tako stajala držeći je u ruci, na vidiku se pojavio Edgar Loson. Kad ugleda gospođicu Marpl, on zastade oklevajući. Gospođica Marpl nije imala nameru da mu dopusti da pobegne. Energično ga pozove. Kad je prišao, upita ga da li zna gde se drži baštenski alat.

Edgar reče neodređeno da postoji baštovan koji bi mogao znati.

– Kakva šteta videti ovaj ivičnjak do te mere zapušten – procvrkuta gospođica Marpl. – Ja veoma volim bašte. – A kako joj nije bila namera da Edgar krene u potragu za potrebnim, alatom ona brzo nastavi: – To je otprilike sve što jedna stara i beskorisna žena može da radi.

A pretpostavljam da vi nikada ne razbijate glavu zbog bašte, gospodine Loson. Vi imate toliko mnogo stvarnog i važnog posla da obavite. Zato što ste ovde na odgovornom položaju, kod gospodina Serokolda. Mora da smatrate da je sve to veoma zanimljivo.

On odgovori brzo, skoro nestrpljivo: – Da... da... zanimljivo je.

– I mora da ste od veoma velike pomoći gospodinu Serokoldu.

Lice mu se smrknu.

– Ne znam. Ne mogu da budem siguran. Suština je u onome što stoji iza svega toga...

On prestade da govori. Gospođica Marpl ga je posmatrala zamišljeno. Ganutljiv, zakržljao mladić u urednom tamnom odelu.

Mladić koga bi malo ljudi dva puta pogledalo, a ako i bi, teško bi ga se setili...

U blizini je bila baštenska klupa i gospođica Marpl ode do nje i sede. Edgar je stajao ispred nje, mršteći se.

– Sigurna sam – reče gospođica Marpl vedro – da se gospodin Serokold velikim delom na vas oslanja.

– Ne znam – reče Edgar. – Zaista ne znam. On se namršti i skoro odsutno sede pored nje. – Ja sam u veoma teškom položaju.

– Da? – reče gospođica Marpl.

Mladi Edgar je sedeo zureći ispred sebe.

– Ovo je sve strogo poverljivo – reče odjednom.

– Naravno – reče gospođica Marpl.

– Kad bih imao svoja prava...

– Da? – Mogao bih i da vam kažem... to neće otići dalje, siguran sam.

– Oh, ne. – Primetila je da nije sačekao njeno poricanje.

– Moj otac... zapravo, moj otac je veoma važna ličnost.

Ovoga puta nije bilo potrebe da se išta kaže. Njoj je preostalo samo da sluša.

– Niko ne zna osim gospodina Serokolda. Vidite, položaju mog oca moglo bi nauditi ako bi priča izašla na videlo. – On se okrete prema njoj. Nasmeši se. Tužnim, dostojanstvenim osmehom. – Znate, ja sam sin Vinstona Čerčila.

– Oh – reče gospođica Marpl. – Razumem.

I zaista je razumela. Setila se prilično tužne priče iz Sent Meri Mida... i kako se ona okončala.

Edgar Loson nastavi, a ono što je rekao zvučalo je kao pozorišna scena.

– Bilo je razloga. Moja majka nije bila slobodna. Njen suprug je bio u duševnoj bolnici... nije moglo da dođe do razvoda... brak nije dolazio u obzir. Ja ih zapravo ne krivim. Barem mislim da ih ne krivim... On je uvek činio sve što je mogao. Diskretno, naravno. I tu je nastala nevolja. On ima neprijatelje... a oni su i protiv mene. Uspeli su da nas

razdvoje. Oni me drže na oku. Kud kod da pođem, oni me uhode. I čine da mi stvari ne idu od ruke.

Gospođica Marpl odmahnu glavom.

– Zaboga – reče.

– U Londonu sam studirao za doktora. Oni su petljali s mojim ispitima... protivzakonito su menjali moje odgovore. Nisu želeli da uspem. Sledili su me po ulicama. Mojoj gazdarici su govorili loše o meni. Oni me proganjaju kud god da krenem.

– Oh, ali u to ne možete biti sigurni – reče gospođica Marpl umirujući ga.

– Kažem vam da znam! Oh, oni su veoma prepredeni. Ja ih nikada ni na trenutak ne vidim niti otkrijem ko su oni. Ali otkriću ja to...

Gospodin Serokold me je odveo iz Londona i doveo ovamo. Bio je ljubazan... veoma ljubazan. Ali čak i ovde, znate, ja nisam bezbedan.

Ima ih i ovde. Rade protiv mene. Čine da me drugi ne vole. Gospodin Serokold kaže da to nije tačno... ali gospodin Serokold ne zna. Ili pak... pitam se... ponekad pomislim...

On zaćuta. I ustade.

– Ovo je sve poverljivo – reče on. – Vi to razumete, zar ne? Ali ako primetite bilo koga da me prati... uhodi, mislim... mogli biste mi dati do znanja ko je to!

On zatim ode... uredan, patetičan, beznačajan. Gospođica Marpl je gledala za njim i pitala se...

Začu se neki glas.

– Lud – reče. – Jednostavno lud.

Pored nje je stajao Volter Had. Ruke su mu bile zavučene duboko u džepove i mrštio se dok je zurio u Edgarovu priliku koja se udaljavala.

– Kakva je ovo rupa, zapravo? – reče on. – Svi su oni ludi, svi oni.

Gospođica Marpl ne reče ništa i Volter nastavi: – Taj tip Edgar... šta mislite o njemu? Kaže da mu je otac zapravo lord Montgomeri. Meni to ne izgleda verovatno. Ne Monti! Ne, sudeći po svemu što sam o njemu čuo.

– Ne – reče gospođica Marpl. – To ne deluje baš verovatno.

– Rekao je Đini nešto sasvim drugo... neke budalaštine o tome kako je zapravo naslednik ruskog prestola... rekao je da je sin nekog velikog kneza ili tako nešto. Do đavola, zar taj momak ne zna ko mu je zapravo otac?

– Pretpostavljam da ne zna – reče gospođica Marpl. – Verovatno je baš u tome nevolja.

Volter sede pored nje, spustivši telo na sedište nehajnim pokretom.

On ponovi svoju raniju izjavu.

– Svi su oni ludi.

– Ne dopada vam se u Stounigejtsu?

Mladić se namršti.

– Ja jednostavno ne shvatam... to je sve! Ne shvatam. Uzmite ovo mesto... kuću... celu situaciju. Oni su bogati, ovi ljudi. Njima lova ne treba... imaju je. A vidite kako žive. Napukli antikvitetni porcelan pomešan s običnim jeftinim stvarima. Nema prave posluge za višu klasu... samo povremeno iznajmljena posluga. Tapiserije, draperije i pokrivači za stolice, sve od satena i brokata i takvih stvari... a raspadaju se na komade! Veliki srebrni čajnici i šta sve ne... svi žuti i potamneli i vape da se dobro očiste. Gospođu Serokold jednostavno nije briga. Pogledajte haljinu koju je sinoć obukla. Zakrpljena ispod pazuha, skoro iznošena... a ipak, mogla bi da ode u radnju i naruči šta god želi. Bond strit ili gde god želi. Lova? Oni plivaju u lovi.

On zastade i sede, razmišljajući.

– Razumem kad je neko siromašan. Nema ničeg naročito lošeg u tome. Ako ste mladi i jaki i spremni da radite. Nikada nisam imao mnogo novca, ali sam čvrsto odlučio da postignem svoj cilj.

Nameravao sam da otvorim automehaničarsku radionicu. Uštedeo sam nešto novca. Razgovarao sam s Đinom o tome. Ona me je saslušala. Činilo mi se da me razume. Nisam znao mnogo o njoj. Sve te devojke u uniformi, sve izgledaju otprilike isto. Mislim, gledajući ih, ne možete kazati koja ima lovu a koja nema. Mislio sam da je dosta iznad mene, možda, po obrazovanju i tako to. Ali nije se činilo da joj to smeta. Zatreskali smo se jedno u drugo. Venčali smo se. Ja sam imao svoju ušteđevinu, a i Đina je imala nešto, rekla mi je. Nameravali smo da otvorimo benzinsku pumpu tamo, u Americi... Đina je bila raspoložena za to. Bili smo samo par lude dece... ludi jedno za drugim.

Onda je ona naduvena Đinina tetka počela da pravi probleme... A Đina je želela da dođe u Englesku i poseti svoju baku. Pa, to je izgledalo sasvim ispravno. To je bila njena kuća, a mene je, uostalom, zanimalo da vidim Englesku. Mnogo sam čuo o njoj. I tako smo došli. Samo u posetu... to sam mislio.

Mrštenje se pretvorilo u srditi pogled.

– Ali nije ispalo tako. Upleli smo se u ovaj šašavi posao. Što ne ostanemo ovde... stvorimo ovde svoj dom... to oni kažu. Ima mnogo poslova za mene. Poslova! Ja ne želim da hranim slatkišima decu razbojnika i pomažem im da se igraju dečjih igara... U čemu je smisao svega toga? Ovo mesto bi moglo da bude sjajno... zaista sjajno. Zar ljudi koji imaju novca ne shvataju koliko imaju sreće? Zar ne shvataju da većina sveta ne može imati ovako divno mesto, a da ga oni imaju?

Zar nije jednostavno suludo šutirati svoju sreću kad je već imaš? Ne smeta mi da radim ako moram. Ali radiću onako kako se meni dopada i ono što mi se dopada... i radiću da bih nešto postigao. Ovo mesto čini da se osećam kao da sam se upleo u paukovu mrežu. A Đina... ne mogu da shvatim Đinu. Ona nije ista devojka koju sam oženio tamo, u Americi. Ne mogu... nek ide sve do đavola... sada ne mogu čak ni da razgovaram s njom. Oh, do đavola!

Gospođica Marpl reče nežno: – Prilično shvatam vaše gledište.

Voli baci brz pogled na nju.

– Vi ste jedina osoba do sada pred kojom sam se razblebetao.

Skoro sve vreme ćutim kô riba. Ne znam šta je to u vama... Engleskinja ste, to je tačno, prava Engleskinja... ali me vraški mnogo podsećate na moju tetku Besi, tamo u Americi.

– To je veoma lepo.

– Ona je bila veoma pametna – nastavi Voli razmišljajući. – Delovala je krhko, kao da biste je mogli slomiti na dva dela, ali je u suštini bila žilava... oh, da, rekao bih da je bila žilava.

On ustade.

– Izvinite što sam ovako razgovarao s vama – pravdao se.

Gospođica Marpl ga po prvi put ugleda nasmešenog. Bio je to veoma privlačan osmeh i Voli Had se iznenada od neugodnog, mrzovoljnog dečaka preobrazi u privlačnog mladog čoveka. – Pretpostavljam da sam morao da olakšam dušu. Ali ne valja što sam odabrao vas da to učinim.

– Nema nikakvog problema, dragi moj dečače – reče gospođica Marpl. – Imam ja nećaka... samo što je on, naravno, dosta stariji od vas.

Misli joj se na trenutak zaustaviše na prefinjenom modernom piscu

Rejmondu Vestu. Veća suprotnost Volteru Hadu ne bi se mogla ni zamisliti.

– Dolazi vam drugo društvo – reče Volter Had. – Ta me gospođa ne voli. Zato ću otići. Do viđenja, gospođo. Hvala vam na razgovoru.

On ode dugim koracima dok je gospođica Marpl posmatrala Mildred Strit kako dolazi preko travnjaka da joj se pridruži.

II – Vidim da vas je taj užasni mladi čovek namučio – reče gospođa Strit, prilično bez daha, klonuvši na sedište. – Kakva je to tragedija.

– Tragedija?

– Đinin brak. Sve je to posledica toga što su je poslali u Ameriku.

Rekla sam tada majci da je to veoma lakomisleno. Najzad, ovo je sasvim mirna oblast. Ovde jedva da je bilo napada. Zaista, toliko ne volim način na koji se mnogi ljudi prepuste panici zbog svojih porodica... i njih samih, takođe, veoma često.

– Mora da je bilo teško odlučiti šta je prava stvar koju treba uraditi – reče gospođica Marpl zamišljeno. – Kada je reč o deci, mislim. S mogućom invazijom na vidiku, to je moglo značiti da će ona rasti pod nemačkim režimom... a tu je bila i opasnost od bombi.

– Sve su to besmislice – reče gospođa Strit. – Nikada nisam ni najmanje sumnjala da ćemo pobediti. Ali majka je bila oduvek prilično nerazumna kad je Đina u pitanju. To dete je oduvek bilo razmaženo i ugađalo mu se na svaki način. Kao prvo, uopšte nije bilo potrebe da je dovede iz Italije.

– Otac joj se nije bunio, kako čujem?

– Oh, San Severijano! Znate kakvi su Italijani. Njima je samo novac važan. Oženio se Pipom zbog novca, naravno.

– Oh, bože. A ja sam uvek mislila da joj je bio veoma odan i da je bio prilično neutešan zbog njene smrti.

– Pravio se da je neutešan, nema sumnje. Zašto je moja majka uopšte podržala njenu udaju za stranca, to ne mogu da zamislim.

Samo uobičajeno američko zadovoljstvo zbog titule, pretpostavljam.

Gospođica Marpl blago reče: – Oduvek sam mislila da je draga Keri Luiza skoro previše duhovna u svom stavu prema životu.

– Oh, znam. Nemam za to strpljenja. Majčine prolazne pasije i hirovi i idealistički poduhvati. Nemate pojma, tetka Džejn, šta je to sve značilo. Ja govorim znalački, naravno. Odrasla sam usred svega toga.

Gospođica Marpl je bila blago zapanjena kad je čula da je oslovljava s tetka Džejn. Pa ipak, to je bio običaj u to vreme. Na njenim božićnim poklonima deci Keri Luize uvek je pisalo „s ljubavlju od tetke Džejn“, i one su o njoj uvek mislile kao o „tetki Džejn“, kad su uopšte mislile o njoj. Što nije bilo veoma često, pretpostavljala je gospođica Marpl.

Ona zamišljeno pogleda sredovečnu ženu koja je sedela pored nje.

Na napućene stisnute usne, duboke bore od nosa nadole, ruke čvrsto stegnute zajedno.

Ona nežno reče: – Mora da si imala... teško detinjstvo.

Mildred Strit je pogleda željno i zahvalno.

– Oh, tako mi je milo što neko to shvata. Ljudi zapravo ne znaju šta deca preživljavaju. Pipa je, vidite bila ona koja je lepa. Bila je i starija od mene. Uvek je ona bila ta kojoj je poklanjana puna pažnja. I otac i majka su je ohrabrivali da privlači pažnju... nije da joj je baš bilo potrebno ohrabrivanje... da se šepuri. Ja sam bila ona povučena. Bila sam stidljiva... Pipa nije znala šta znači stidljivost. Dete može veoma mnogo da pati, tetka Džejn.

– Znam – reče gospođica Marpl.

– ’Mildred je tako glupa’... Pipa je imala običaj da kaže. Ali ja sam bila mlađa od nje. Naravno, nije se moglo od mene očekivati da na časovima držim korak s njom. A veoma je nepravedno prema detetu ako se njena sestra uvek stavlja ispred nje. ’Kako je lepa ova devojčica’ – govorili su ljudi mami. Mene nikada nisu primećivali. A tata se šalio i igrao samo s Pipom. Trebalo je da neko primeti koliko je to meni teško padalo. Sva uvažavanja i pažnja bili su upućeni njoj. Ja nisam bila dovoljno odrasla da shvatim kako je karakter ono što je bitno.

Usne su joj zadrhtale, a onda ponovo očvrsle.

– I bilo je nepravedno... zaista nepravedno... ja sam bila njihovo jedino dete. Pipa je bila samo usvojena. Ja sam bila kćerka te kuće.

Ona je bila... niko.

– Verovatno su zbog toga bili posebno popustljivi prema njoj –

reče gospođica Marpl.

– Oni su nju više voleli – reče Mildred Strit. I dodade: – Dete koje rođeni roditelji nisu želeli... ili, još verovatnije, vanbračno dete.

Ona nastavi: – Sve se to vidi na Đini. Tu ima loše krvi. Krv će je odati. Luis može da ima kakve god želi teorije o okolini. Loša krv odaje. Pogledajte Đinu.

– Đina je veoma ljupka devojka – reče gospođica Marpl.

– Za njeno ponašanje bi se to teško moglo reći – reče gospođa Strit.

– Svi osim majke primećuju šta ’izvodi’ sa Stivenom Restarikom.

Sasvim odvratno, po mom mišljenju. Doduše, veoma se nesrećno udala, ali brak je brak i čovek mora biti spreman da to poštuje.

Najzad, ona je odabrala da se uda za tog groznog mladog čoveka.

– Da li je on baš toliko grozan?

– Oh, draga tetka-Džejn! On meni izgleda baš kao gangster. I tako je mrzovoljan i nepristojan. Jedva otvara usta. I uvek deluje tako sirovo i neotesano.

– Mislim da je on nesrećan – reče gospođica Marpl blago.

– Zaista ne znam zašto bi bio nesrećan... osim zbog Đininog ponašanja, mislim. Luis je predložio nekoliko načina na koje bi mogao da pokuša da bude koristan... ali on više voli da se šunja naokolo i ništa ne radi.

Ona prasnu: – Oh, celo ovo mesto je nemoguće... sasvim nemoguće.

Luis ni o čemu ne misli do o ovim užasnim mladim kriminalcima. A majka ne misli ni o čemu osim o njemu. Sve što Luis radi na mestu je.

Pogledajte u kakvom stanju je vrt... korov... zarastao u korov. A kuća... ništa nije urađeno kako valja. Oh, znam da je danas teško doći do kućne posluge, ali ipak se može. Nije u pitanju nedostatak novca.

Problem je u tome što nikog nije briga. Da je to moja kuća... – ona zastade.

– Plašim se – reče gospođica Marpl – da svi moramo da se suočimo s činjenicom da su uslovi drugačiji. Ove velike građevine predstavljaju veliki teret. Tebi mora da je, na neki način, tužno što si se vratila nazad ovamo i zatekla sve u sasvim drugačijem stanju. Da li zaista više voliš da živiš ovde nego... recimo... na nekom mestu koje samo tebi pripada?

Mildred Strit porumene.

– Najzad, ovo je moj dom – reče ona. – To je bila kuća mog oca. To ništa ne može promeniti. Imam pravo da budem ovde ako odaberem.

A ja to biram. Samo da majka nije tako nemoguća! Neće čak ni da kupi sebi odgovarajuću odeću. Džoli to mnogo brine.

– Nameravala sam da te pitam o gospođici Belever.

– Takvo je olakšanje što je ona ovde. Ona obožava majku. Već dugo je s njom... došla je u vreme Džona Restarika. I bila je divna, verujte mi, tokom cele te tužne situacije. Mislim da ste čuli da je pobegao s nekom groznom Jugoslovenkom... veoma razuzdana kreatura. Imala je gomilu ljubavnika, verujem. Majka se u toj prilici ponela veoma lepo i dostojanstveno. Razvela se od njega sa što manje buke. Čak je išla toliko daleko da je ovamo dovodila Restarikove sinove za raspust... sasvim nepotrebno, zaista, moglo se to drugačije urediti. Naravno, bilo bi nezamislivo pustiti ih da idu kod svog oca i te žene. U svakom slučaju, majka ih je dovodila ovamo... a gospođica Belever je sve vreme bila uz nju, kao mermerni stub. Ponekad pomislim da ona čini majku još više rastresenom nego što bi morala biti, time što sve praktične stvari ona obavlja. Ali zaista ne znam šta bi majka bez nje.

Ona zastade i iznenađeno primeti: – Evo ga Luis. Baš čudno. On retko izlazi u vrt.

Gospodin Serokold je išao prema njima usmeren ka jednom cilju, kao što je radio i sa svim ostalim stvarima. Izgleda da nije primetio Mildred zato što je na umu imao samo gospođicu Marpl.

– Veoma mi je žao – reče. – Želeo sam da vas provedem po našem zavodu i sve vam pokažem. Kerolajn me je zamolila. Nažalost, moram da otputujem u Liverpul. Slučaj onog dečaka i železničkog odeljenja za pakete. Ali Maverik će vas odvesti. On će stići za koji minut. Neću se vratiti do prekosutra. Biće sjajno ako uspemo da ih ubedimo da ne pokreću krivični postupak.

Mildred Strit ustade i ode. Luis Serokold nije ni primetio da je otišla. Njegove ozbiljne oči zurile su u gospođicu Marpl kroz debela stakla od naočara.

– Vidite – reče on – sudije za prekršaje skoro uvek pogrešno posmatraju stvari. Ponekad su previše strogi, a ponekad previše blagi.

Ako ove momke osude na nekoliko meseci, to ih ne odvraća... oni čak uživaju u tome. Hvališu se time pred devojkama. Ali stroga kazna

često ih osvesti. Tada shvate da se ta igra ne isplati. Ili čak da je bolje uopšte ne izdržavati zatvorsku kaznu. Korektivna obuka... konstruktivna obuka kao ova koju mi ovde sprovodimo...

Gospođica Marpl ga prekide.

– Gospodine Serokold – reče ona. – Da li ste sasvim zadovoljni mladim gospodinom Losonom? Da li je on... da li je on sasvim normalan?

Na licu Luisa Serokolda pojavi se izraz uznemirenosti.

– Zaista se nadam da nije došlo do recidiva. Šta je rekao?

– Rekao mi je da je sin Vinstona Čerčila...

– Naravno... naravno. Uobičajene izjave. On je vanbračno dete, kako ste verovatno pogodili, siroti momak, i veoma je skromnog porekla. Njegov slučaj mi je preporučilo jedno društvo iz Londona.

Napao je jednog čoveka na ulici za kog je tvrdio da ga uhodi. Sve je to veoma tipično... doktor Maverik će vam ispričati. Proučio sam istorijat njegovog slučaja. Majka mu je bila iz siromašne društvene klase, ali iz čestite porodice iz Plimuta. Otac mornar... nije čak znala ni njegovo ime... dete je odgajano pod teškim okolnostima. Počeo je da fantazira o svom ocu, a kasnije i o sebi. Oblačio je uniforme i nosio odlikovanja na koja nije imao pravo... sve veoma tipično. Ali Maverik smatra da je prognoza optimistična. Ako uspemo da mu ulijemo samopouzdanje. Ja sam mu ovde dao priliku da stekne odgovornost, pokušao da ga navedem da shvati da nije bitno šta je čovek po rođenju nego kakav on jeste. Pokušavam da mu ulijem poverenje u sopstvene sposobnosti.

Primećivao se napredak. Bio sam veoma srećan zbog njega. A sad kažete...

On odmahnu glavom.

– Zar on ne bi mogao da bude opasan, gospodine Serokold?

– Opasan? Ne mislim da je pokazao bilo kakve samoubilačke namere.

– Nisam mislila na samoubistvo. On mi je pričao o neprijateljima... o proganjanju. Zar to nije, oprostite mi, opasan znak?

– Zaista ne mislim da je došlo do tog stupnja. Ali razgovaraću s Maverikom. Do sada, on je bio pun nade... baš pun nade.

On pogleda na svoj ručni sat.

– Moram da idem. Ah, evo naše drage Džoli. Ona će se pobrinuti za vas.

Gospođica Belever stiže brzim korakom i reče: – Kola su pred vratima, gospodine Serokold. Doktor Maverik je telefonirao iz zavoda.

Rekla sam da ću dovesti gospođicu Marpl. On će nas sačekati na kapiji.

– Hvala vam. Moram da idem. Moja aktovka?

– U kolima, gospodine Serokold.

Luis Serokold žurno ode. Gledajući za njim, gospođica Belever reče: – Jednoga dana taj čovek će pasti na mestu mrtav. Protiv ljudske prirode je da se nikada ne opustiš ili odmaraš. On spava samo četiri sata noću.

– On se veoma predano bori za svoje ciljeve – reče gospođica Marpl.

– Nikad ne misli ni na šta drugo – reče gospođica Belever sumorno.

– Ne pada mu na pamet da se brine o svojoj ženi ili da uopšte razmišlja o njoj. Ona je milo stvorenje, kao što znate gospođice Marpl, i njoj treba pružiti ljubav i pažnju. Ali ovde se ni o čemu ne misli niti razmišlja osim o gomili dečaka i mladića koji kukaju i koji žele da žive lagodno i nepošteno i ne pada im na pamet da malo rade ozbiljan posao. A šta s pristojnim dečacima iz pristojnih kuća? Zašto se za njih nešto ne uradi? Poštenje jednostavno nije zanimljivo ekscentricima kao što su gospodin Serokold i doktor Maverik i celoj toj gomili tupavih sentimentalnih tipova koji su kod nas. Moja braća i ja rasli smo pod teškim okolnostima, gospođice Marpl, i nisu nas ohrabrivali da kukamo. Mekan, takav je danas svet!

Prešle su vrt i prošle kroz kapiju od palisada i stigle do kapije s lukom koju je Erik Galbrandsen podigao kao ulaz u svoj Koledž, jednu solidno izgrađenu, groznu zgradu od crvene opeke.

Doktor Maverik, koji je i sam izgledao sasvim nenormalan, zaključi gospođica Marpl, izašao je da ih sačeka.

– Hvala vam, gospođice Belever – reče on. Pa, gospođice... ovaj... oh, da, gospođice Marpl... siguran sam da će vas zanimati šta mi ovde radimo, u našem sjajnom pristupu ovom velikom problemu. Gospodin Serokold je čovek velike pronicljivosti... velike vizije. A podržava nas i ser Džon Stilvel... moj stari šef. On je do penzije radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova i njegov uticaj prevagnuo je pri dobijanju dozvole da se ovo započne. Ovo je medicinski problem... moramo naterati vlasti da to razumeju. Psihijatrija se iskazala tokom rata. Jedina

pozitivna i dobra stvar koja je iz njega proizašla... Pre svega, želim da vidite naš početni pristup problemu. Pogledajte gore...

Gospođica Marpl pogleda gore, na reči uklesane iznad velikih lučnih vrata: POVRATITE NADU SVI VI KOJI OVAMO ULAZITE 3 – Zar nije sjajno? Zar to nije baš prava poruka da ostavi utisak? Ne želite da grdite ove momke... ili da ih kažnjavate. Za tim oni pola vremena čeznu. Za kaznom. Želimo da učinimo da osete koliko su oni dobri drugovi.

– Kao Edgar Loson? – reče gospođica Marpl.

– To je zanimljiv slučaj. Da li ste razgovarali s njim?

– On je razgovarao sa mnom – reče gospođica Marpl. Ona dodade izvinjavajući se: – Pitala sam se da nije možda pomalo lud?

Doktor Maverik se razdragano nasmeja.

– Svi smo mi ludi, draga gospođo – reče on dok ju je uvodio kroz vrata. – To je tajna postojanja. Svi smo mi pomalo ludi.

6.

S

ve u svemu, bio je to prilično naporan dan.

Entuzijazam sam po sebi može da bude krajnje zamoran, pomisli gospođica Marpl. Osećala se nekako nezadovoljna sobom i svojim reakcijama. Ovde je postojao obrazac... možda nekoliko obrazaca, pa ipak, ona nije uspevala da stekne jasan uvid u njega ili u njih. Osećala je da se svaka nejasna uznemirenost vrti oko patetične ali neupadljive ličnosti Edgara Losona. Kad bi samo mogla da u svom sećanju nađe pravu paralelu.

Vrlo pažljivo odbacila je čudno ponašanje kombija za isporuke gospodina Selkirka... rasejanog poštara... baštovana koji je radio na duhovski ponedeljak... i onaj veoma čudan okršaj oko lake letnje odeće. Nekako joj je izmicalo nešto što nije bilo u redu s Edgarom Losonom... nešto što je prevazilazilo primećene i priznate činjenice.

Ali po cenu života gospođica Marpl nije videla na koji način je to što nije u redu, ma šta bilo u pitanju, imalo štetno dejstvo na njenu prijateljicu Keri Luizu. U zbrkanim obrascima života u Stounigejtsu nevolje i želje ljudi uticale su jedne na druge. Ali ništa od toga (opet koliko je ona mogla da vidi) nije uticalo na Keri Luizu.

Keri Luiza... Gospođica Marpl odjednom shvati da samo ona, osim odsutne Rut, koristi to ime. Za njenog supruga bila je Kerolajn. Za gospođicu Belever Kara. Stiven Restarik joj se obično obraćao s Madona. Voliju je ona bila zvanično gospođa Serokold, a Đina je odabrala da je zove Grandama... mešavina, objasnila je velike gospođe i bake.

Da li je, možda, bilo nekog značenja u različitim imenima koja su data Kerolajn Luizi Serokold? Da li je ona za sve njih bila samo simbol a ne i stvarna osoba?

Kad je sledećeg jutra Keri Luiza, pomalo vukući noge dok je hodala, došla i sela na baštensku klupu pored svoje prijateljice i pitala je o čemu razmišlja, gospođica Marpl joj spremno odgovori: – O tebi, Keri Luiza.

– Šta o meni?

– Reci mi iskreno... da li te išta ovde brine?

– Da li me brine? – Druga žena pogleda je u čudu bistrim plavim očima. – Ali, Džejn, šta bi trebalo da me brine?

– Pa, većina nas ima briga. – Gospođica Marpl pomalo zatrepta očima. – Ja ih imam. Puževi golaći, znaš... i nevolja što imam poteškoća da mi se posteljina zakrpi kako valja... i što ne mogu da nabavim šećerlemu s kojom pravim svoj džin od trnošljiva. Oh, mnogo sitnica... deluje neprirodno da uopšte nemaš briga.

– Pretpostavljam da ih zapravo imam – reče gospođa Serokold neodređeno. – Luis suviše mnogo radi, Stiven zaboravlja da jede od silnog rada u pozorištu, a Đina je veoma nervozna... ali nikada nisam umela da menjam ljude... ne znam kako ti to umeš. Zato ne bi bilo vajde od brige, zar ne?

– Ni Mildred nije baš najsrećnija, zar ne?

– Oh, ne. Mildred nikad nije srećna. Nije bila ni kao dete. Potpuno različita od Pipe, koja je uvek bila ozarena.

– Možda je – nagovesti gospođica Marpl – Mildred imala razloga da ne bude srećna?

Keri Luiza tiho reče: – Zato što je bila ljubomorna? Da, rekla bih. Ali ljudima zapravo nije potreban razlog da osećaju ono što osećaju. Oni su jednostavno takvi stvoreni. Zar ne misliš tako, Džejn?

Gospođica Marpl nakratko pomisli na gospođicu Monkrif, koja je robovala svojoj tiranskoj majci, invalidu. Sirota gospođica Monkrif, koja je čeznula za putovanjima i da vidi sveta. I kako se Sent Meri Mid na doličan način radovao kad je gospođa Monkrif sahranjena na crkvenom groblju, a gospođica Monkrif je, uz pristojan prihod, najzad bila slobodna. I kako gospođica Monkrif, počevši svoja putovanja, nije stigla dalje od Ierasa, 4 gde je posetila jednu od „majčinih najstarijih prijateljica“ i toliko bila ganuta neprilikama starije uobražene bolesnice da je otkazala svoje putne rezervacije i nastanila se u vili, da bi bila tiranisana, preopterećena obavezama i da bi opet sa setom čeznula za radostima širih vidika.

Gospođica Marpl reče: – Pretpostavljam da si u pravu, Keri Luiza.

– Naravno, to što sam do te mere bila oslobođena briga delimično je zahvaljujući Džoli. Draga Džoli. Došla je kod mene odmah posle

Džonijevog i mog venčanja i bila je divna od samog početka. Brine se o meni kao da sam beba i sasvim bespomoćna. Ona bi sve uradila za mene. Ponekad se baš stidim. Zaista verujem da bi Džoli ubila zbog mene, Džejn. Zar nije strašno reći tako nešto?

– Ona je svakako veoma odana – složi se gospođica Marpl.

– Ona ume da bude tako gnevna – zazvoni srebrnasti smeh gospođe Serokold. – Volela bi da stalno naručujem divnu odeću i da se okružim luksuzom, i smatra da svi treba da me stave na prvo mesto i da obigravaju oko mene. Ona je jedina osoba koja apsolutno nije očarana Luisovim entuzijazmom. Misli da su svi naši siroti dečaci razmaženi mladi razbojnici koji nisu vredni brige. Ona smatra da je ovo mesto vlažno i loše za moj reumatizam, i da ja treba da idem u Egipat ili neko drugo mesto gde je toplo i suvo.

– Da li mnogo patiš od reumatizma?

– U poslednje vreme mnogo mi se pogoršalo. Teško mi je da hodam. Imam strašne grčeve u nogama. – Pa, dobro – ponovo se pojavi onaj ljupki vragolasti osmeh – godine čine svoje.

Gospođica Belever izađe kroz francuska vrata i požuri prema njima.

– Telegram, Kara, upravo je stigao preko telefona, Stižem danas po podne, Kristijan Galbrandsen.

– Kristijan? – Keri Luiza je delovala veoma iznenađeno. – Nisam imala pojma da je u Engleskoj.

– Apartman od hrastovine, pretpostavljam?

– Da, molim vas, Džoli. Onda neće morati da ide stepenicama.

Gospođica Belever klimnu glavom i vrati se nazad u kuću.

– Kristijan Galbrandsen je moj pastorak – reče Keri Luiza. – Erikov najstariji sin. Zapravo, on je dve godine stariji od mene. On je jedan od poverenika instituta... glavni poverenik. Kako me ljuti što je Luis odsutan. Kristijan retko kad ostane duže od jedne noći. On je silno zauzet čovek. A sigurno ima toliko mnogo stvari o kojima bi njih dvojica želeli da razgovaraju.

Kristijan Galbrandsen je stigao tog popodneva, na vreme da popije čaj. Bio je krupan čovek, izrazitih crta lica, govorio je metodično i sporo. Pozdravio se s Keri Luizom pokazujući ljubav na svaki način.

– A kako je naša mala Keri Luiza? Ne izgledaš ni dan starija, ni dan.

S rukama na njenim ramenima... stajao je smešeći joj se. Jedna

ruka ga povuče za rukav.

– Kristijane!

– Ah – okrete se on – je li to Mildred? Kako si, Mildred?

– U poslednje vreme zaista uopšte nisam dobro.

– To ne valja. To ne valja.

Bilo je velike sličnosti između Kristijana Galbrandsena i njegove polusestre Mildred. Između njih je bilo skoro trideset godina razlike i lako bi mogli biti otac i kćerka. Izgledalo je da je samoj Mildred bilo veoma drago što je došao. Bila je zajapurena i pričljiva i tokom celog dana je neprestano ponavljala „moj brat“, „moj brat Kristijan“, „moj brat gospodin Galbrandsen“.

– A kako je mala Đina? – reče Galbrandsen okrenuvši se mladoj ženi. – Znači, ti i tvoj muž ste još uvek ovde?

– Da. Prilično smo se sredili, zar ne, Voli?

– Tako izgleda – reče Voli.

Sitne mudre Galbrandsenove oči kao da su brzo procenile Volija.

Voli je, kao i obično, delovao mrzovoljno i neprijatno.

– I eto me opet ovde s celom porodicom – reče Galbrandsen.

Glas mu je zvučao prilično vedro ali zapravo, pomisli gospođica Marpl, on se nije osećao naročito vedro. Bilo je nečeg sumornog oko njegovih usana i izvesne brige u ponašanju.

Pošto je predstavljen gospođici Marpl, prelete je zainteresovanim pogledom, kao da meri i procenjuje pridošlicu.

– Nismo imali pojma da si u Engleskoj, Kristijane – reče gospođa Serokold.

– Ne, došao sam ovamo prilično neočekivano.

– Baš šteta što je Luis otputovao. Koliko dugo možeš da ostaneš?

– Nameravao sam da odem sutra. Kad se Luis vraća?

– Sutra po podne ili uveče.

– Izgleda, onda, da ću morati ostati još jednu noć.

– Da si nam samo javio...

– Draga moja Keri Luiza, moji planovi napravljeni su sasvim iznenada.

– Ostaćeš da se vidiš s Luisom?

– Da, neophodno je da se vidim s Luisom.

Gospođica Belever reče gospođici Marpl: – I gospodin Galbrandsen i gospodin Serokold su poverenici Galbrandsenovog instituta. Ostali

poverenici su biskup od Kromera i gospodin Gilroj.

Znači, Kristijan Galbrandsen je po svoj prilici došao u Stounigejts zbog posla u vezi s Galbrandsenovim institutom. Izgleda da su to pretpostavljali i gospođica Belever i svi ostali. Ipak, gospođica Marpl se pitala da li je baš tako.

Jednom ili dvaput starac je bacio pogled na Keri Luizu kad ova toga nije bila svesna... pogled koji je zbunjivao njenu prijateljicu, koja je pomno motrila. Sa Keri Luize skrenuo je uporni pogled na ostale, proučavajući ih sve redom na način prikrivenog procenjivanja, što je delovalo posebno čudno.

Posle čaja gospođica Marpl se taktično povukla od ostalih u biblioteku, ali na njeno prilično iznenađenje, kad se smestila sa svojim pletivom, Kristijan Galbrandsen uđe i sede pored nje.

– Vi ste veoma stara prijateljica naše drage Keri Luize, rekao bih? – reče on.

– Išle smo zajedno u školu u Italiji, gospodine Galbrandsen. Pre mnogo mnogo godina.

– Ah, da. I vi je volite?

– Da, zaista – toplo reče gospođica Marpl.

– Mislim da je svi vole. Da, uistinu to mislim. Treba da je tako. Jer ona je veoma draga i čarobna osoba. Oduvek, otkad se moj otac njome oženio, ja i moja braća smo je veoma voleli. Bila nam je kao veoma draga sestra. Bila je verna supruga mom ocu i odana svim njegovim idejama. Nikad nije mislila na sebe, nego je na prvo mesto stavljala dobrobit drugih.

– Ona je oduvek bila idealista – reče gospođica Marpl.

– Idealista? Da. Da, tako je. I moguće je da zbog toga ona ne shvata istinski zlo koje postoji na svetu.

Gospođica Marpl ga pogleda iznenađeno. Lice mu je bilo veoma ozbiljno.

– Recite mi – reče on. – Kako je njeno zdravlje?

Gospođica Marpl je ponovo bila iznenađena.

– Meni deluje veoma dobro... osim artritisa... ili reumatizma.

– Reumatizma? Da. A njeno srce? Srce joj je dobro?

– Jeste, koliko je meni poznato – gospođica Marpl bila je još više iznenađena. – Ali sve do juče nisam je videla godinama. Ako želite da znate u kakvom je stanju njeno zdravlje, treba da pitate nekoga iz

kuće, gospođicu Belever, na primer.

– Gospođicu Belever... Da, gospođicu Belever. Ili Mildred?

– Ili, kako kažete, Mildred.

Gospođica Marpl je bila blago zbunjena.

Kristijan Galbrandsen je zurio u nju prodornim pogledom.

– Između majke i kćerke ne postoji neko veliko saosećanje, ne čini li vam se?

– Ne, ne mislim da postoji.

– Slažem se. Šteta... njeno jedino dete, ali tako je to. A ona gospođica Belever, mislite li da joj je ona zaista privržena?

– Veoma joj je privržena.

– A Keri Luiza se oslanja na tu gospođicu Belever?

– Mislim da je tako.

Kristijan Galbrandsen se namršti. Govorio je kao da govori više sebi nego gospođici Marpl.

– Tu je mala Đina... ali ona je tako mlada. Teško je... – On zastade. – Ponekad je čoveku – reče jednostavno – teško da odluči šta je najbolje da uradi. Silno želim da sve uradim na najbolji način. Posebno mi je stalo da se toj dragoj dami ne nanese nikakva šteta niti da joj se dogodi neka nesreća. Ali to nije lako... uopšte nije lako.

U tom trenutku gospođa Strit uđe u sobu.

– Oh, tu si, Kristijane. Pitali smo se gde si. Doktor Maverik želi da zna da li bi hteo nešto da pregledaš s njim.

– To je onaj novi mladi lekar? Ne... ne, sačekaću da se Luis vrati.

– On je u Luisovoj radnoj sobi. Da mu kažem...

– Porazgovaraću s njim.

Galbrandsen žurno izađe. Mildred Strit je zurila za njim, a onda se zagleda u gospođicu Marpl.

– Pitam se da li nešto nije u redu. Kristijan uopšte ne liči na sebe...

Da li je išta rekao...

– Samo me je pitao za zdravlje tvoje majke.

– Njeno zdravlje? Zašto bi to vas pitao?

Mildred je govorila oštro, njeno široko četvrtasto lice nedolično se zajapurilo.

– Zaista ne znam.

– Majčino zdravlje je savršeno. Iznenađujuće dobro za ženu njenih godina. Mnogo bolje nego moje, ako se uporedimo. – Ona zastade na

trenutak pre nego što reče: – Nadam se da ste mu to rekli.

– Ja zapravo ne znam ništa o tome – reče gospođica Marpl. – Pitao me je za njeno srce.

– Njeno srce?

– Da. – Majka nema nikakvih problema sa srcem. Baš nikakvih!

– Milo mi je što to čujem, draga moja.

– Otkuda sve te čudne ideje u Kristijanovoj glavi?

– Nemam pojma – reče gospođica Marpl.

7.

S

ledeći dan prošao je naoko mirno, pa ipak, gospođici Marpl činilo se da ima znakova unutrašnje napetosti. Kristijan Galbrandsen proveo je pre podne s doktorom Maverikom; obišli su institut i razgovarali o opštim rezultatima politike koju institut sprovodi. Rano po podne Đina ga je provozala kolima, a onda je gospođica Marpl primetila da je nagovorio gospođicu Belever da mu pokaže nešto u vrtu. Činilo joj se da je to izgovor za razgovor u četiri oka s tom natmurenom ženom. Ipak, ako je neočekivana poseta Kristijana Galbrandsena bila samo poslovnog karaktera, otkud ta želja za društvom gospođice Belever, budući da se ona bavila samo domaćičkim poslovima u Stounigejtsu.

Ali u svemu tome, gospođica Marpl je mogla sebi da kaže da fantazira. Jedini zaista uznemirujući incident toga dana dogodio se oko četiri po podne. Smotala je svoje pletivo i izašla u vrt da se malo prošeta pre čaja. Napravila je krug oko razgranatog rododendrona i onda nalete na Edgara Losona, koji je hodao dugim koracima mrmljajući sebi u bradu i samo što se nije sudario s njom.

On žurno reče: – Izvinite – ali gospođicu Marpl uplaši čudan zureći izraz u njegovim očima.

– Je li vam dobro, gospodine Loson?

– Dobro? Kako da mi bude dobro? Doživeo sam šok... užasan šok.

– Kakav šok?

Mladić brzo baci pogled mimo nje, a onda oštar, nespokojan pogled na obe strane. To izazva uznemirenost u gospođici Marpl.

– Da vam kažem? – On je pogleda sumnjičavo. – Ne znam. Zaista ne znam. Toliko me uhode.

Gospođica Marpl se odluči. Uhvati ga čvrsto za ruku.

– Ako prošetamo ovom stazom... Tamo, elem, tamo nema drveća ili grmova u blizini. Niko nas ne može prisluškivati.

– Ne... ne, vi ste u pravu. – On duboko udahnu, pognu glavu i skoro prošapta sledeće reči: – Došao sam do otkrića. Užasnog otkrića.

– Kakvog otkrića?

Edgar Loson poče da se trese. Skoro da je zaplakao.

– A imao sam poverenja u nekoga! Verovao sam... a to su bile laži... sve same laži. Laži da bi me sprečio da otkrijem istinu. Ne mogu to da podnesem. To je suviše pokvareno. Vidite, on je bio jedina osoba kojoj sam verovao, a sada sam otkrio da je on sve vreme imao u to debelo umešane prste. On je moj neprijatelj! On je taj koji je naredio da me slede i uhode. Ali on se više ne može izvući. Ja ću javno progovoriti.

Reći ću mu da znam šta radi sve vreme.

– Ko je on? – upita gospođica Marpl.

Edgar Loson se uspravi do pune visine. Mogao je da deluje patetično i dostojanstveno. Ali je zapravo delovao smešno.

– Govorim o svom ocu.

– O vikontu Montgomeriju... ili mislite na Vinstona Čerčila?

Edgar joj dobaci prezriv pogled.

– Oni me puštaju da to mislim... samo da bi me sprečili da pogodim istinu. Ali ja sada znam. Imam prijatelja... stvarnog prijatelja. Prijatelja koji mi govori istinu i daje mi do znanja koliko su me obmanjivali. E pa, moj otac će morati da se obračuna sa mnom. Baciću mu njegove laži u lice! Izazvaću ga istinom. Videćemo šta će na to reći.

Iznenada Edgar zastade u pola reči, potrča i nestade u parku.

Gospođica Marpl se vrati u kuću, ozbiljnog izraza lica. „Svi smo mi pomalo ludi, draga gospođo“, rekao je doktor Maverik.

Međutim, njoj se činilo da je u Edgarovom slučaju to otišlo mnogo dalje.

II Luis Serokold se vratio u pola sedam. Ostavio je kola kod kapije i parkom pešice došetao do kuće. Gledajući kroz prozor svoje sobe, gospođica Marpl ugleda Kristijana Galbrandsena kako mu ide u susret i dva muškarca se, nakon što su se pozdravili, okrenuše i počeše da šetaju gore-dole po terasi.

Gospođica Marpl se pobrinula da ponese svoj dvogled za posmatranje ptica. To je bio pravi trenutak da ga upotrebi. Da li je pored one udaljene skupine drveća bilo jato zelenčica?

Kad joj je dvogled kliznuo nadole, pre nego što ga je podigla, primetila je kako oba muškarca izgledaju ozbiljno uznemireni.

Gospođica Marpl se nagnula malo više kroz prozor. S vremena na vreme do nje su dopirali delovi razgovora. Da je ijedan od muškaraca pogledao naviše, bilo bi sasvim jasno da je pažnja ushićene posmatračice ptica bila usredsređena na tačku daleko od njihovog razgovora.

– ... kako poštedeti Keri Luizu da ne sazna... – govorio je Galbrandsen.

Sledeći put kad su prošli ispod nje, govorio je Luis Serokold.

– ... ako se to može sakriti od nje. Slažem se da je ona ta o kojoj treba razmišljati...

Do gospođice Marpl su doprli još neki delići razgovora.

– ... Zaista ozbiljno... – ... nema opravdanja... – ... prevelika odgovornost koju treba preuzeti... – ... možda bi trebalo da zatražimo savet spolja...

Najzad gospođica Marpl začu Kristijana Galbrandsena kako kaže: – Ah, postaje hladno. Moramo ući.

Gospođica Marpl uvuče glavu kroz prozor zbunjenog izraza lica.

Ono što je čula bili su samo fragmenti koje je teško mogla da spoji u celinu... ali to je potvrdilo onu neodređenu bojazan koja ju je polako obuzimala i u koju je Rut Van Rajdok bila tako sigurna.

Ma šta da nije u redu u Stounigejtsu, to je sigurno pogađalo Keri Luizu.

III Večera je te noći prošla u pomalo usiljenoj atmosferi. I Galbrandsen i Luis bili su odsutni duhom i zadubljeni u sopstvene misli. Volter Had je bacao mrke poglede češće nego obično, a ovoga puta Đina i Stiven nisu imali mnogo da kažu jedno drugom ili širem društvu. Razgovor je uglavnom vodio doktor Maverik, koji je imao podužu tehničku raspravu s gospodinom Baumgartenom, jednim od radnih terapeuta.

Kad su posle večere prešli u salu, Kristijan Galbrandsen se takoreći odmah izvinio što će se povući. Rekao je da mora da napiše važno pismo.

– E pa, ako ćeš mi oprostiti, draga Keri Luiza, ja ću sada otići u svoju sobu.

– Imaš li sve što ti je tamo potrebno? Džoli?

– Da, da. Sve. Tražio sam pisaću mašinu i doneli su je. Gospođica Belever je bila veoma ljubazna i pažljiva.

Otišao je iz velike sale kroz vrata s leve strane koja su vodila do podnožja glavnog stepeništa, odakle se išlo hodnikom do apartmana sa spavaćom sobom i kupatilom na njegovom kraju.

Kad je izašao, Keri Luiza reče: – Večeras ne ideš do pozorišta, Đina?

Devojka odmahnu glavom. Otišla je i sela pored prozora koji je gledao na glavni prilazni put i dvorište.

Stiven je pogleda, a zatim polako ode do velikog koncertnog klavira. Seo je i počeo da prebira po dirkama veoma tiho... čudnu melanholičnu melodiju. Dvojica radnih terapeuta, gospodin Baumgarten i gospodin Lejsi, kao i doktor Maverik, poželeli su laku noć i otišli. Volter je okrenuo prekidač na lampi za čitanje, na šta se pola sijalica u sali ugasilo uz pucketanje.

On zareža.

– Taj prokleti prekidač nikada nije ispravan. Idem da stavim novi osigurač.

Izašao je iz sale, a Keri Luiza promrmlja: – Voli je tako spretan s električnim uređajima i sličnim napravama. Sećate se kako je popravio toster?

– Izgleda da je to sve što on ovde radi – reče Mildred Strit. – Majko, da li si uzela svoj tonik?

Gospođica Belever je delovala uzrujano.

– Priznajem da sam večeras potpuno zaboravila. – Ona skoči i ode u trpezariju iz koje se ubrzo vrati noseći čašicu u kojoj je bilo malo tečnosti roze boje.

Uz poluosmeh, Keri Luiza poslušno ispruži ruku.

– Tako grozna stvar a niko mi ne dozvoljava da je zaboravim – reče ona uz kiseo osmeh.

U tom trenu, prilično neočekivano, Luis Serokold reče: – Ne mislim da bi trebalo da ga uzmeš večeras, dušo. Nisam siguran da ti on baš odgovara.

Mirno, ali s onom njegovom uvek očiglednom, suzdržanom energijom, on uze čašu od gospođice Belever i spusti je na veliki velški kredenac od orahovine.

Gospođica Belever oštro reče:

– Zaista, gospodine Serokold, u tome ne mogu da se složim s vama.

Gospođi Serokold je mnogo bolje otkad...

Ona zaćuta i naglo se okrete.

Ulazna vrata se silovito otvoriše, zaljuljaše i tresnuše. Edgar Loson uđe u veliku polumračnu salu držeći se kao estradna zvezda koja trijumfalno nastupa.

On stade nasred sobe i zauze pozu.

Bilo je skoro smešno... ali ne sasvim smešno.

Edgar teatralno izjavi: – Dakle, našao sam te, o, neprijatelju moj!

Rekao je to Luisu Serokoldu.

Gospodin Serokold delovao je blago začuđeno.

– Pa, Edgare, u čemu je stvar?

– Ti to možeš meni reći – ti! Ti znaš u čemu je stvar. Ti si me obmanjivao, uhodio, šurovao s mojim neprijateljima protiv mene.

Luis ga uze za ruku.

– De, de, dragi moj momče, nemoj se uzbuđivati. Mirno mi ispričaj sve o tome. Dođi u moju radnu sobu.

On ga povede preko sale i kroz vrata s desne strane, zatvarajući ih za sobom. Kad je to učinio, začu se još jedan zvuk, oštar zvuk ključa koji se okreće u bravi.

Gospođica Belever pogleda gospođicu Marpl, obe su imale istu misao u glavi. Nije Luis Serokold bio onaj koji je okrenuo ključ.

Gospođica Belever oštro reče: – Taj mladić samo što nije prokipteo, po mom mišljenju. Nije bezbedno.

Mildred reče: – On je veoma neuravnotežen mlad čovek... i potpuno nezahvalan za sve što mu je pruženo... morala bi da lupiš šakom o sto, majko.

S blagim uzdahom Keri Luiza promrmlja: – On zapravo nema zle namere. On voli Luisa. On ga veoma voli.

Gospođica Marpl je radoznalo pogleda. Nije bilo nikakve ljubavi u izrazu kojim se Edgar obratio Luisu Serokoldu pre nekoliko trenutaka, veoma daleko od toga. Pitala se, kao što se i ranije pitala, da li Keri Luiza namerno okreće leđa stvarnosti. Đina oštro reče: – Imao je nešto u džepu. Edgar, mislim. Igrao se time.

Stiven promrmlja, dok je skidao ruke s klavijature:

– U filmu bi to svakako bio revolver.

Gospođica Marpl se nakašlja.

– Mislim, znate – reče ona izvinjavajući se – to i jeste bio revolver.

Iza zatvorenih vrata Luisove radne sobe dopirali su glasovi. Sad su odjednom postali jasno čujni. Edgar Loson je vikao, dok je glas Luisa Serokolda zadržao svoj ravan, razuman ton.

– Laži... laži... laži, sve su to laži. Ti si moj otac. Ja sam tvoj sin. Lišio si me mojih prava. Trebalo bi da sam ja vlasnik ovog mesta. Ti me mrziš... želiš da me se otarasiš! Čulo se umirujuće Luisovo mrmljanje, a zatim se histerični glas još više podignu. Vrišteći je izbacivao nepristojne epitete. Izgledalo da je da je Edgar naglo gubio kontrolu nad sobom. Povremeno su se čule Luisove reči... – budi miran... samo budi miran... znaš da ništa od toga nije istina... – Ali izgledalo je da one ne samo da ne smiruju nego naprotiv još više razjaruju mladog čoveka.

Nesvesno su svi u sali ćutali, napeto slušajući šta se događa iza zaključanih vrata Luisove radne sobe.

– Nateraću te da me slušaš – vikao je Edgar. – Skinuću taj oholi izraz s tvoga lica. Osvetiću se, kažem ti. Osvetiti za sve što si me naterao da propatim.

Drugi glas postade otresit, različit od uobičajenih Luisovih tonova bez emocija.

– Spusti taj revolver! Đina oštro povika: – Edgar će ga ubiti. On je lud. Zar ne možemo pozvati policiju ili nešto uraditi?

Keri Luiza, još uvek hladnokrvna, tiho reče: – Nema mesta brizi, Đina. Edgar voli Luisa. On samo drami, to je sve.

Kroz vrata se začu Edgarov glas, uz smeh za koji je gospođica Marpl morala da prizna da zasigurno zvuči ludački.

– Da, imam revolver... i napunjen je. Ne, ne govori, ne miči se.

Moraš da me saslušaš. Ti si započeo ovu urotu protiv mene, a sada ćeš za nju da platiš.

Ono što je zazvučalo kao pucanj iz vatrenog oružja učini da se svi trgnuše, ali Keri Luiza reče: – U redu je, to je spolja... negde u parku.

Iza zaključanih vrata Edgar se drao vrištećim glasom.

– Sediš tu i gledaš me... gledaš me... praveći se ravnodušan. Što se ne spustiš na kolena i moliš za milost? Pucaću, kažem ti. Ubiću te! Ja sam tvoj sin... tvoj nepriznati prezreni sin... želeo si da me sakriješ, možda i skloniš s ovog sveta. Ti si naredio svojim uhodama da me prate... da me progone... ti si se zaverio protiv mene. Ti, moj otac! Moj otac. Ja sam samo kopile, zar ne? Nastavio si da me zatrpavaš lažima.

Pravio si se da si prema meni blagonaklon, a sve vreme... sve vreme...

Ne zavređuješ da živiš. Neću ti dopustiti da živiš.

Ponovo se začu bujica nepristojnih kletvi. Negde za vreme te scene gospođica Marpl postade svesna kako gospođica Belever kaže: – Moramo da uradimo nešto – i izađe iz sale.

Izgledalo je da je Edgar zastao da uzme dah, a onda povika: – Umrećeš... umrećeš. Umrećeš sada. Evo ti, đavole jedan, i evo ti!

Odjeknuše dva kratka praska... ovoga puta ne u vrtu nego, sasvim izvesno, iza zaključanih vrata.

Neko, gospođica Marpl pomisli da je to Mildred, povika: – Oh, bože, šta da radimo?

Začu se tup udarac u sobi, a zatim zvuk, skoro užasniji od onog prethodnog, zvuk polaganog teškog jecanja.

Neko prođe krupnim koracima pored gospođice Marpl i poče da trese i drma vrata.

Bio je to Stiven Restarik.

– Otvorite vrata. Otvorite vrata – vikao je.

Gospođica Belever se vrati u salu. U ruci je držala svežanj ključeva.

– Pokušajte s ovim – reče bez daha.

U tom trenutku ugašena svetla ponovo se upališe. Sala ponovo ožive nakon zastrašujuće tame.

Stiven Restarik poče da isprobava ključeve.

Dok je to radio čuli su kako ključ s one strane ispada iz brave.

Unutra se nastavljalo ono očajničko divlje jecanje.

Volter Had, vrativši se lenjim korakom u salu, zastade kao ukopan i zapita: – Hej, šta se ovde događa?

Mildred reče uplakano: – Onaj grozni, ludi mladi čovek pucao je u gospodina Serokolda.

– Molim vas – progovori Keri Luiza. Ona ustade i priđe vratima

radne sobe. Veoma blago odgurnu Stivena Restarika u stranu. – Pustite me da razgovaram s njim.

Ona pozove... veoma nežno: – Edgare... Edgare... Pusti me da uđem. Molim te, Edgare.

Oni začuše kako neko gura ključ u bravu. Okrete se i vrata se polako otvoriše.

Ali nije ih otvorio Edgar. Bio je to Luis Serokold. Teško je disao, kao da je trčao, ali je inače bio hladnokrvan.

– Sve je u redu, najdraža – reče. – Dušice, sve je u redu.

– Pomislili smo da vas je metak pogodio – reče gospođica Belever zlovoljno.

Luis Serokold se namršti. On reče pomalo osorno: – Naravno da nisam pogođen.

Sada su mogli da vide unutrašnjost radne sobe. Edgar Loson je ležao pored pisaćeg stola. Jecao je i teško disao. Revolver je ležao na podu, tamo gde mu je ispao iz ruke.

– Ali čuli smo pucnjeve – reče Mildred.

– Oh, da, pucao je dva puta.

– I promašio te je?

– Naravno da me je promašio – odbrusi Luis.

Gospođica Marpl nije smatrala da se tu išta podrazumeva. Mora biti da su pucnjevi ispaljeni prilično izbliza.

Luis Serokold reče razdražljivo: – Gde je Maverik? Potreban nam je Maverik.

Gospođica Belever reče: – Pozvaću ga. Da li da pozovem policiju?

– Policiju? Svakako ne.

– Naravno da moramo obavestiti policiju – reče Mildred. – On je opasan.

– Gluposti – reče Lusi Serokold. – Siroti momak. Da li on izgleda opasno?

U tom trenutku nije izgledao opasno. Izgledao je mlado i patetično i prilično odbojno.

Iz glasa mu je nestao onaj brižno stečeni akcenat.

– Nisam nameravao to da uradim – stenjao je. – Ne znam šta me je spopalo... da kažem sve one stvari... mora da sam bio lud.

Mildred šmrknu.

– Zaista mora da sam bio lud. Nisam to nameravao. Molim vas, gospodine Serokold, zaista nisam to mislio.

Luis Serokold ga potapša po ramenu.

– U redu je, moj dečače. Sve je dobro prošlo.

– Mogao sam da vas ubijem, gospodine Serokold.

Volter Had pređe preko sobe i zagleda se u zid iza pisaćeg stola.

– Meci su ovde ušli – reče on. Pogled mu se spusti na pisaći sto i stolicu iza njega. – Mora da ga je za dlaku promašio – reče on sumorno.

– Izgubio sam glavu. Nisam tačno znao šta radim. Mislio sam da me je lišio mojih prava. Mislio sam...

Gospođica Marpl ubaci pitanje koje je već neko vreme želela da mu postavi.

– Ko vam je rekao – upita – da je gospodin Serokold vaš otac?

Na Edgarovom smušenom licu na trenutak se pojavi lukav izraz, koji mu samo prelete preko lica.

– Niko – reče. – Sam sebi sam to utuvio u glavu.

Volter Had je piljio dole u revolver koji je ležao na podu.

– Odakle ti, do đavola, taj pištolj? – upita on.

– Pištolj? – Edgar je zurio dole u njega.

– Silno liči na moj pištolj – reče Volter. On se saže i podiže ga. – Majku mu, to i jeste moj pištolj! Uzeo si ga iz moje sobe, ti, odvratna gnjido jedna.

Luis Serokold se postavi između Edgara koji se zgrčio od straha i razjarenog Amerikanca.

– O svemu ovome možemo da raspravimo kasnije – reče on. – Ah, evo Maverika. Pogledaj ga, molim te, Maverik.

Doktor Maverik je prišao Edgaru s nekom vrstom profesionalnog žara.

– To nije dobro, Edgare – reče on. – To nije dobro, znaš.

– On je opasni ludak – oštro reče Mildred. – Pucao je iz revolvera i besneo. Zamalo je pogodio mog očuha.

Edgar ispusti kratki bolni uzvik, a doktor Maverik prekorno reče: – Molim vas, budite pažljivi, gospođo Strit.

– Muka mi je od svega ovoga. Muka od načina na koji se svi ovde ponašate! Kažem vam da je ovaj čovek ludak.

Edgar se naglim trzajem otkači od doktora Maverika i baci na pod,

Serokoldu pred noge.

– Pomozite mi. Pomozite mi. Ne dozvolite im da me odvedu i zatvore. Ne dozvolite im...

Neprijatna scena, pomisli gospođica Marpl.

Mildred ljutito reče: – Kažem vam, on je...

Njena majka reče umirujućim tonom: – Molim te, Mildred. Ne sada. On pati.

Volter promrmlja: – Pati vraga! Oni su ovde svi ćaknuti.

– Ja ću se pobrinuti za njega – reče doktor Maverik. – Dođi sa mnom, Edgare. Krevet i sedativ... a o svemu ćemo porazgovarati ujutro. Pa ti imaš u mene poverenja, zar ne?

Ustajući i drhteći pomalo, Edgar sumnjičavo pogleda mladog lekara, a zatim Mildred Strit.

– Ona je rekla... da sam ja ludak.

– Ne, ne, ti nisi ludak.

Koraci gospođice Belever odlučno su odzvanjali preko sale. Ušla je napućenih stisnutih usana i zajapurena.

– Pozvala sam policiju – reče ona veoma ozbiljno. – Stići će za koji minut.

Keri Luiza uzviknu: – Džoli! – očajnim tonom.

Edgar ispusti jauk.

Luis Serokold se ljutito namršti.

– Rekao sam vam, Džoli, da ne želim da se pozove policija. Ovo je medicinska stvar.

– To možda jeste – reče gospođica Belever. – Ja imam svoje mišljenje. Ali morala sam da pozovem policiju. Gospodin Galbrandsen je ubijen iz vatrenog oružja.

8.

P

rošao je trenutak ili dva pre nego što je iko shvatio šta ona govori.

Keri Luiza reče s nevericom: – Kristijan ubijen? Mrtav? Oh, to svakako nije moguće.

– Ako mi ne verujete – reče gospođica Belever napućivši usne i obraćajući se ne toliko Keri Luizi koliko okupljenom društvu – idite i pogledajte sami.

Bila je besna. A taj bes izbijao je iz njenog otresitog, oštrog glasa.

Polako, ne verujući, Keri Luiza uputi se prema vratima. Luis Serokold joj stavi ruku na rame.

– Ne, dušice, pusti da ja odem.

On prođe kroz vrata. Doktor Maverik sumnjičavo pogleda Edgara i krete za Luisom. Gospođica Belever ode s njima.

Gospođica Marpl nežno povede Keri Luizu do stolice. Ona sede, a u očima su joj se videli bol i povređenost.

– Kristijan... ubijen? – ponovi ona.

Bio je to smeten, bolan ton deteta.

Volter Had je ostao blizu Edgara Losona, mrko ga gledajući odozgo. U ruci je držao revolver koji je podigao s poda.

Gospođa Serokold reče začuđenim glasom: – Ko je uopšte mogao da poželi da ubije Kristijana?

To nije bilo pitanje koje je tražilo odgovor.

Volter promrmlja sebi u bradu: – Ludaci! Svi oni zajedno.

Stiven se zaštitnički primaknu Đini. Njeno mlado preplašeno lice bilo je najživahnije od svega u sobi.

Odjednom se otvoriše ulazna vrata i uđe nalet hladnog vazduha, zajedno s muškarcem u velikom ogrtaču.

Srdačnost njegovog pozdrava delovala je neverovatno začuđujuće.

– Zdravo svima, šta se zbiva večeras? Strašna magla na putu.

Morao sam da milim.

Zapanjivši se na trenutak, gospođica Marpl pomisli da vidi dvostruko. Svakako, isti muškarac nije mogao da stoji pored Đine i da

uđe na vrata. Onda shvati da je u pitanju samo sličnost i, kad se bolje pogleda, ne baš toliko velika sličnost. Jasno je bilo da su dva muškarca braća s jakom crtom porodične sličnosti, ali ništa više od toga.

Dok je Stiven Restarik bio mršav do iznemoglosti, pridošlica je imao elegantnu liniju. Veliki kaput s kragnom od astragana bio je priljubljen uz vitak stas. Zgodan mladić koji je odisao autoritetom i dobrim raspoloženjem uspešnog čoveka.

Ali gospođica Marpl je primetila nešto u vezi s njim. Čim je ušao u salu, pogled mu je odmah pao na Đinu.

On reče pomalo nesigurno: – Ti si me svakako očekivala? Dobila si moj telegram?

Sada se obraćao Keri Luizi. Krenuo je prema njoj.

Skoro mehanički, ona mu pruži ruku. On je uze i nežno je poljubi.

Bio je to čin iskazivanja poštovanja, a ne samo teatralna učtivost.

Ona promrmlja: – Naravno, Alekse dragi... naravno. Samo, vidiš... desilo se nešto...

– Desilo?

Mildred ga obavesti, i to s nekakvim mračnim uživanjem koje je gospođica Marpl smatrala odvratnim.

– Kristijan Galbrandsen – reče ona. – Moj brat Kristijan Galbrandsen je nađen ustreljen.

– Gospode bože – Aleks je pokazao više od prirodnog očaja. – Mislite, samoubistvo?

Keri Luiza se hitro pokrenu.

– Oh, ne – reče ona. – To nije moglo biti samoubistvo. Ne Kristijan!

Oh, ne.

– Ujak Kristijan se nikad ne bi ubio, sigurna sam – reče Đina.

Aleks Restarik je išao pogledom od jedne do druge osobe. Njegov brat Stiven mu kratko potvrdi klimnuvši glavom. Volter Had je zurio u njega blago ogorčen. Aleksov pogled se zaustavi na gospođici Marpl i on odjednom nabra čelo. Izgledalo je kao da je naišao na neki neželjeni rekvizit u pozorišnom dekoru.

Delovao je kao da bi voleo da mu se objasni ko je ona. Ali niko nije objasnio ko je ona, a gospođica Marpl je i dalje izgledala kao stara, pahuljasta i ljupko smetena dama.

– Kad? – upita Aleks. – Kad se to desilo, mislim?

– Baš pre tvog dolaska – reče Đina. – Pre... oh, pre tri ili četiri

minuta, pretpostavljam. Ovaj, naravno, mi smo zapravo čuli pucanj.

Samo što nismo primetili... ne zaista.

– Niste ga primetili? Zašto niste?

– Pa vidiš, ovde se nešto drugo dešavalo... – Đina reče s priličnim ustezanjem.

– Svakako se dešavalo – naglašeno reče Volter.

Džulijet Belever uđe u salu kroz vrata biblioteke.

– Gospodin Serokold predlaže da svi čekamo u biblioteci. To bi policiji bilo zgodno. Osim gospođe Serokold. Vi ste doživeli šok, Kara.

Naredila sam da vam se boce s vrelom vodom stave u krevet. Odvešću vas gore i...

Dižući se, Keri Luiza odmahnu glavom.

– Prvo moram da vidim Kristijana – reče ona.

– Oh ne, draga. Nemojte da se uzrujavate...

Keri Luiza je veoma blago odgurnu.

– Draga Džoli... vi ne razumete. – Ona pogleda naokolo i reče: – Džejn?

Gospođica Marpl je već krenula prema njoj.

– Pođi sa mnom, hoćeš li, Džejn?

Zajedno su krenule prema vratima. Doktor Maverik, ulazeći, skoro se sudario s njima.

Gospođica Belever uzviknu: – Doktore Maverik. Molim vas zaustavite je. To je toliko nerazborito.

Keri Luiza smireno pogleda mladog doktora. Čak mu je uputila slabašan osmeh.

Doktor Maverik reče: – Vi želite da odete i... da ga vidite?

– Moram.

– Razumem. – Stao je u stranu. – Ako osećate da morate, gospođo Serokold. Ali posle toga molim vas da odete da legnete i dozvolite gospođici Belever da se pobrine o vama. Trenutno ne osećate šok, ali vas uveravam da ćete ga osetiti.

– Da. Verujem da ste u pravu. Biću sasvim razborita. Hodi, Džejn.

Dve žene su izašle na vrata, prošle pored podnožja glavnog stepeništa i otišle hodnikom, pored trpezarije s desne strane i dvostrukih vrata koja vode u kuhinjske prostorije, s leve strane; prošle su pored bočnih vrata za terasu i dalje do vrata kroz koja se

ulazilo u apartman od hrastovine koji je bio dodeljen Kristijanu Galbrandsenu. Bila je to soba nameštena više kao dnevni boravak nego kao spavaća soba, s krevetom u niši s jedne strane i vratima koja vode u garderober i kupatilo.

Keri Luiza je zastala na pragu. Kristijan Galbrandsen je sedeo za velikim pisaćim stolom od mahagonija i s malom pisaćom mašinom ispred sebe. Sedeo je tamo i sada, ali skljokan u stolici. Visoki nasloni za ruke sprečili su ga da sklizne na pod.

Luis Serokold je stajao pored prozora. Malo je povukao zavesu u stranu i zurio napolje, u noć.

Pogledao je oko sebe i namrštio se.

– Dušice moja, nije trebalo da dođeš.

Pošao je prema njoj, a ona mu je pružila ruku. Gospođica Marpl se povuče korak ili dva.

– Oh, da, Luise. Morala sam... da ga vidim. Čovek mora tačno da zna kako stvari stoje.

Ona polako odšeta do pisaćeg stola.

Luis reče opominjući je: – Ne smeš ništa da dodiruješ. Policiji se stvari moraju ostaviti tačno onako kako smo ih zatekli.

– Naravno. Znači, njega je neko namerno ustrelio?

– Oh, da. – Luis Serokold je delovao pomalo iznenađen što je to pitanje uopšte postavljeno. – Mislio sam... da si to znala.

– Zaista sam znala. Kristijan ne bi izvršio samoubistvo, a bio je toliko sposoban čovek da to nije mogao biti nesrećan slučaj. Tad ostaje samo – oklevala je trenutak – ubistvo.

Otišla je do pisaćeg stola i stajala gledajući dole na mrtvog čoveka.

Na njenom licu bilo je tuge i ljubavi.

– Dragi Kristijan – reče ona. – Uvek je bio tako dobar prema meni.

Nežno, dodirnula je prstima vrh njegove glave.

– Budi blagosloven i hvala ti, dragi Kristijane – rekla je.

Luis Serokold reče s primesom osećajnosti kakvu gospođica Marpl do tada kod njega nije primećivala: – Tako mi boga, Kerolajn, voleo bih da sam te ovoga mogao poštedeti.

Njegova žena blago odmahnu glavom.

– Zapravo se niko ničega ne može poštedeti – reče ona. – Čovek se

uvek mora suočiti s činjenicama, pre ili kasnije. I zato je bolje da to bude što pre. Sada ću otići da legnem. Pretpostavljam da ćeš ti ostati ovde, Luise, dok policija ne dođe.

– Da. Keri Luiza se okrenu, a gospođica Marpl je obgrli jednom rukom.

9.

I

nspektor Kari i njegova svita zatekli su gospođicu Belever samu u velikoj sali kad su stigli.

Ona se pokazala veoma predusretljivom.

– Ja sam Džulijet Belever, družbenica i sekretarica gospođe Serokold.

– Vi ste našli telo i telefonirali nam?

– Da. Većina članova domaćinstva je u biblioteci... kroz ona vrata tamo. Gospodin Serokold je ostao u sobi gospodina Galbrandsena da pazi da se ništa ne poremeti. Doktor Maverik, koji je prvi pregledao telo, uskoro će doći. Morao je da odvede... jedan slučaj u drugo krilo.

Da li da vam pokažem put?

– Budite ljubazni. „Sposobna žena“, pomisli inspektor u sebi. „Izgleda da je potpuno razumela stvar.“ Pošao je za njom hodnikom.

Tokom sledećih dvadeset minuta pokrenuta je policijska procedura po predviđenim propisima. Fotograf je snimio potrebne fotografije. Stigao je patolog, a doktor Maverik mu se priključio. Pola sata kasnije bolnička kola su odvezla posmrtne ostatke Kristijana Galbrandsena, a inspektor Kari je započeo zvanično saslušavanje.

Luis Serokold ga je odveo u biblioteku i on baci prodoran pogled na okupljene osobe, praveći kratke mentalne zabeleške. Jedna stara gospođa sede kose, jedna sredovečna gospođa, zgodna devojka koju je video kako se vozika kolima po okolini, onaj njen muž Amerikanac koji deluje nadureno. Nekoliko mladih muškaraca koji su na neki način umešani u ovu družinu i sposobna žena, gospođica Belever, koja ga je pozvala telefonom i dočekala ga kad je stigao.

Inspektor Kari je već smislio mali govor i upravo ga je držao, kako je i planirao.

– Bojim se da je sve ovo veoma uznemirujuće za vas – reče on – i nadam se da vas neću dugo zadržati večeras. Sutra možemo razmotriti detalje ovog događaja. Gospođica Belever je našla mrtvog gospodina

Galbrandsena i ja ću zamoliti gospođicu Belever da mi ukratko opiše opštu situaciju jer će nas to spasti od previše ponavljanja. Gospodine Serokolde, ukoliko želite da odete gore do svoje supruge, samo izvolite, a kad završim s gospođicom Belever, želeo bih da porazgovaram s vama. Da li je to sasvim jasno? Možda ima neka mala soba gde...

Luis Serokold reče: – Moja radna soba, Džoli?

Gospođica Belever klimnu glavom i reče: – Upravo sam nameravala da to predložim. Išla je napred preko velike sale, a pratili su je inspektor Kari i njegov pomoćnik, narednik.

Gospođica Belever je zgodno organizovala i njih i sebe. Mogla je ona da vodi istragu a ne inspektor Kari.

Međutim, došao je trenutak kad je on preuzeo inicijativu.

Inspektor Kari je imao prijatan glas i ponašanje. Delovao je spokojno i ozbiljno i samo malo pomirljivo. Neki ljudi grešili su potcenjujući ga.

Zapravo, bio je na izvestan način isto toliko sposoban koliko i gospođica Belever na svoj. Ali više je voleo da od toga ne pravi paradu.

Pročistio je grlo.

– Saznao sam osnovne činjenice od gospodina Serokolda.

Gospodin Kristijan Galbrandsen bio je najstariji sin pokojnog Erika Galbrandsena, osnivača Galbrandsenovog starateljskog fonda i stipendija... i svega ostalog. On je bio jedan od poverenika ovog mesta, a juče je neočekivano stigao ovamo. Da li je to tačno?

– Da. Inspektor Kari je bio zadovoljan zbog njene sažetosti. On nastavi: – Gospodin Serokold je bio na putu, u Liverpulu. Vratio se večeras, vozom u 18.30.

– Da. – Posle večere gospodin Galbrandsen je izjavio da namerava da radi u svojoj sobi i napustio ostatak društva čim je poslužena kafa.

Tačno?

– Da. – A sada, gospođice Belever, molim vas da svojim rečima ispričate kako je došlo do toga da ga nađete mrtvog.

– Večeras se dogodio dosta neprijatan ispad. Jedan mladi čovek, psihopata, postao je veoma neuravnotežen i pretio je gospodinu

Serokoldu revolverom. Bili su zaključani u ovoj sobi. Mladić je na kraju pucao iz revolvera... možete videti rupe od metaka na onom zidu tamo. Srećom, gospodin Serokold nije bio povređen. Nakon što je pucao, tom mladiću su živci sasvim popustili. Gospodin Serokold me je poslao da nađem doktora Maverika. Pozvala sam ga preko interfona, ali on nije bio u svojoj sobi. Našla sam ga s jednim od kolega i prenela mu poruku i on je odmah došao. Kad sam se vraćala ovamo, svratila sam do sobe gospodina Galbrandsena. Htela sam da ga pitam da li bi nešto želeo... toplo mleko ili viski, pre nego što krene na spavanje.

Pokucala sam, ali nije bilo odgovora pa sam otvorila vrata. Videla sam da je gospodin Galbrandsen mrtav. Onda sam vam telefonirala.

– Kakvi ulazi i izlazi postoje u kući? I kako su obezbeđeni? Da li je iko mogao da uđe spolja a da ga niko ne čuje ili ne vidi?

– Bilo ko je mogao da uđe kroz bočna vrata koja vode na terasu.

Ona se ne zaključavaju sve dok svi ne odu na spavanje jer tim putem ljudi ulaze i izlaze da bi otišli do zgrada u kojima je Koledž.

– A vi u Koledžu imate, mislim, između dvesta i dvesta pedeset maloletnih delinkvenata?

– Da. Ali zgrade Koledža dobro su osigurane i stražari ih obilaze.

Rekla bih da je sasvim neverovatno da neko može da izađe iz Koledža a da ga ne primete.

– Moraćemo to da proverimo, naravno. Da li je gospodin Galbrandsen dao bilo kakav povod za... recimo, za ogorčenost? Neka nepopularna odluka u vezi s poslovnom politikom?

Gospođa Belever odmahnu glavom.

– Oh, ne, gospodin Galbrandsen nije imao baš nikakve veze s upravljanjem Koledžom ili s administrativnim poslovima.

– Koji je bio cilj njegove posete?

– Nemam pojma.

– Ali se uzrujao što je gospodin Serokold odsutan i odmah odlučio da ga sačeka da se vrati.

– Da. – Znači, on je ovde zasigurno imao posla s gospodinom Serokoldom?

– Da. Ali to bi bilo... jer to bi skoro sigurno imalo veze s institutom.

– Da, verovatno je tako. Da li je imao sastanak s gospodinom Serokoldom?

– Ne, nije bilo vremena. Gospodin Serokold je stigao tek večeras, baš pre večere.

– Ali posle večere gospodin Galbrandsen je rekao da mora da napiše važna pisma i otišao da to uradi. Nije predložio sastanak s gospodinom Serokoldom?

Gospođica Belever je oklevala.

– Ne. Ne, nije.

– To je svakako prilično čudno... ako je čekao da se vidi s gospodinom Serokoldom, što mu uopšte nije bilo zgodno.

– Da, to je bilo čudno.

Izgledalo je da je to čudno ponašanje tek tad upalo u oči gospođici Belever.

– Gospodin Serokold ga nije otpratio do sobe?

– Ne, gospodin Serokold je ostao u sali.

– A vi nemate pojma kad je gospodin Galbrandsen ubijen?

– Mislim da je moguće da smo čuli pucanj. Ako je tako, to je bilo u devet i dvadeset tri minuta.

– Čuli ste pucanj? I to vas nije uznemirilo?

– Okolnosti su bile čudne.

Ona detaljnije objasni scenu koja se odvijala između Luisa Serokolda i Edgara Losona.

– Znači, nikome nije palo na pamet da je pucanj zapravo mogao doći iz same kuće?

– Ne. Ne, zaista mislim da nije. Znate, svima nam je laknulo što pucanj ne dolazi iz ove sobe.

Gospođica Belever dodade prilično natmureno: – Ne očekujete da se ubistvo i pokušaj ubistva dese u istoj kući u toku jedne noći.

Inspektor Kari priznade da je to tačno.

– Ipak – reče gospođica Belever iznenada – znate, verujem da me je to nagnalo da kasnije odem u sobu gospodina Galbrandsena. Zaista sam imala nameru da ga pitam da li bi nešto želeo, ali bila je to neka vrsta izgovora da se uverim da je sve u redu.

Inspektor Kari je nakratko zurio u nju.

– Zbog čega ste pomislili da nešto ne bi moglo da bude u redu?

– Ne znam. Mislila sam da je to pucanj spolja. Tada to nije značilo ništa. Ali kasnije mi se vratilo u misli. Rekla sam sebi da je to samo

prasak iz auspuha automobila gospodina Restarika...

– Automobila gospodina Restarika?

– Da. Aleksa Restarika. Stigao je kolima večeras... stigao je baš nakon što se sve ovo desilo.

– Razumem. Kad ste otkrili telo gospodina Galbrandsena, da li ste dirali išta u sobi?

– Naravno da nisam. – Gospođica Belever je zvučala prekorno. – Prirodno je da sam znala da ništa ne sme da se dira ili pomera.

Gospodin Galbrandsen je bio pogođen metkom u glavu, ali nigde nije bilo vatrenog oružja tako da sam znala da je u pitanju ubistvo.

– A maločas, kad ste nas odveli u tu sobu, sve je bilo tačno onako kako je bilo kad ste našli telo?

Gospođica Belever je razmišljala. Zavalila se u stolicu žmureći. Ona ima, pomisli inspektor Kari, jedno od onih fotografskih pamćenja.

– Jedna stvar je bila drugačija – reče ona. – Nije bilo ničega u pisaćoj mašini.

– Hoćete da kažete – reče inspektor Kari – da je kada ste prvi put ušli u sobu, u pisaćoj mašini stajalo pismo koje je gospodin Galbrandsen napisao i da je to pismo potom nestalo?

– Da, skoro sam sigurna da sam videla belu ivicu papira kako štrči.

– Hvala vam, gospođice Belever. Ko je još ulazio u tu sobu pre nego što smo stigli?

– Gospodin Serokold, naravno. On je ostao tamo kad sam ja krenula pred vas. I gospođa Serokold i gospođica Marpl su odlazile tamo. Gospođa Serokold je zahtevala da ode tamo.

– Gospođa Serokold i gospođica Marpl – reče inspektor Kari. – Koja je gospođica Marpl?

– Stara gospođa sede kose. Ona je bila školska drugarica gospođe Serokold. Došla je u posetu pre otprilike četiri dana.

– Pa, hvala vam, gospođice Belever. Sve što ste nam rekli potpuno je jasno. Sada ću ući u detalje s gospodinom Serokoldom. Ah, ali možda... gospođica Marpl je stara dama, zar ne? Porazgovaraću s njom prvo, a onda može da ide u krevet. Prilično je surovo držati na nogama jednu takvu staru damu – reče inspektor Kari iskreno. – Mora da je ovo za nju bio šok.

– Treba li da joj kažem?

– Budite ljubazni.

Gospođica Belever izađe. Inspektor Kari pogleda u plafon.

– Galbrandsen? – reče. – Zašto Galbrandsen? Sve stotine čudaka, asocijalnih mladih osoba u kući. Nema razloga što to ne bi uradio neko od njih. Verovatno i jeste. Ali zašto Galbrandsen? Stranac u kući.

Narednik Lejk reče: – Naravno, mi još uvek ne znamo sve.

Inspektor Kari reče: – Do sada ne znamo ama baš ništa.

Skočio je i ponašao se kavaljerski kad je ušla gospođica Marpl. Ona je delovala pomalo usplahireno i on požuri da je umiri.

– Dajte, ne uzbuđujte se, gospođo. – Stariji svet voli kad ga oslovljavaju s gospođo, pomisli on. Za njih su policijski oficiri zasigurno iz niže klase i treba da iskazuju poštovanje boljima od sebe.

– Sve je ovo veoma mučno, znam. Ali ipak moramo da razjasnimo činjenice. Da sve raščistimo.

– Oh, da, znam – reče gospođica Marpl. – To je tako teško, zar ne?

Bilo šta razjasniti, mislim, zato što ako gledate jednu stvar, ne možete da gledate drugu. A čovek tako često gleda u pogrešnu stvar, mada je veoma teško reći da li je to slučajno ili je na to naveden. Pogrešno usmeravanje, tako to zovu mađioničari. Tako su mudri, zar ne? I nikada nisam znala kako im uspeva ono s činijom zlatnih ribica... jer ona se zaista ne može saviti da postane mala, zar ne?

Inspektor Kari lako zatrepta i reče umirujućim tonom: – Upravo tako. E pa, gospođo, imam izveštaj gospođice Belever o večerašnjim događanjima. Veoma mučno vreme za sve vas, siguran sam.

– Da, zaista. Sve je bilo tako dramatično, znate.

– Prvo to komešanje između gospodina Serokolda i... – on pogleda u zabelešku koju je napravio... – tog Edgara Losona.

– Veoma čudan mlad čovek – reče gospođica Marpl. – Sve vreme sam osećala da nešto u vezi s njim nije u redu.

– Siguran sam da ste tako osećali – reče inspektor Kari. – A onda, kad je to uzbuđenje prošlo, eto smrti gospodina Galbrandsena. Kako sam razumeo, vi ste otišli s gospođom Serokold da vidite... hm... telo.

– Da, jesam. Zamolila me je da pođem s njom. Mi smo stare prijateljice.

– Upravo tako. I otišle ste do sobe gospodina Galbrandsena. Da li je ijedna od vas nešto dirala dok ste bile u toj sobi?

– Oh, ne. Gospodin Serokold nas je upozorio da ne diramo.

– Da li ste možda primetili, gospođo, da li je pismo ili parče papira, recimo, bilo u pisaćoj mašini?

– Nije bilo – reče gospođica Marpl spremno. – To sam odmah primetila jer mi se učinilo čudnim. Gospodin Galbrandsen je sedeo za pisaćom mašinom, znači mora da je nešto kucao na njoj. Da, mislila sam da je to veoma čudno.

Inspektor Kari je oštro pogleda i reče: – Da li ste mnogo razgovarali s gospodinom Galbrandsenom dok je bio ovde?

– Veoma malo.

– Nema ništa posebno... ili značajno čega možete da se setite?

Gospođica Marpl razmisli.

– Raspitivao se o zdravlju gospođe Serokold, posebno o njenom srcu.

– Njenom srcu? Zar nešto nije u redu s njenim srcem?

– Koliko je meni poznato, sve je u redu.

Inspektor Kari je ćutao časak ili dva, a onda reče: – Čuli ste pucanj večeras, za vreme svađe između gospodina Serokolda i Edgara Losona?

– Ja lično ga zapravo nisam čula. Malo sam nagluva, znate. Ali gospođa Serokold je spomenula da je to napolju, u parku.

– Gospodin Galbrandsen je napustio društvo odmah posle večere, kako sam razumeo?

– Da, rekao je da mora da piše pisma.

– Nije pokazao nikakvu želju za poslovnim razgovorom s gospodinom Serokoldom?

– Ne. Gospođica Marpl dodade: – Znate, oni su već kratko razgovarali.

– Jesu? Kad? Ja sam shvatio da se gospodin Serokold vratio kući baš pred večeru.

– To je sasvim tačno, ali on je došao pešice kroz park, a gospodin Galbrandsen mu je pošao u susret i hodali su gore-dole po terasi.

– Ko još zna za to?

– Mislim da niko drugi ne zna – reče gospođica Marpl. Osim, naravno, ako je gospodin Serokold rekao gospođi Serokold. Ja sam

slučajno gledala kroz prozor... neke ptice.

– Ptice?

– Ptice – gospođica Marpl dodade posle minut-dva: – Mislila sam da bi možda mogle biti zelenčice.

Inspektor Kari nije bio zainteresovan za zelenčice.

– Vi niste – reče on taktično – slučajno... hm... načuli nešto što su rekli?

Nevini pogled boje plavog porcelana susrete njegov.

– Samo deliće, žao mi je – reče gospođica Marpl blago.

– A ti delići su?

Gospođica Marpl zaćuta na trenutak, a onda reče: – Ne znam stvarni predmet njihovog razgovora, ali njihova neposredna briga bila je da za to, ma šta to bilo, ne sazna gospođa Serokold. Da je poštede... tako je to gospodin Galbrandsen formulisao, a gospodin Serokold je rekao: ’Slažem se da je ona ta o kojoj treba voditi brigu.’ Oni su takođe pomenuli ’veliku odgovornost’ i da bi ’možda trebalo da potraže savet spolja’.

Ona za trenutak zaćuta.

– Mislim, znate, da je bolje da o svemu tome pitate gospodina Serokolda.

– To ćemo i učiniti, gospođo. Zar nema ništa drugo što vam se večeras učinilo neobičnim?

Gospođica Marpl razmisli.

– Sve je bilo tako neobično, ako znate šta mislim...

– Upravo tako. Upravo tako.

Nešto zatreperi u sećanju gospođice Marpl.

– Dogodio se jedan zaista neuobičajen incident. Gospodin Serokold je sprečio gospođu Serokold da uzme lek. Gospođica Belever je zbog toga bila veoma uzrujana.

Ona se nasmeši s neodobravanjem.

– Ali to je, naravno, takva sitnica...

– Da, naravno. Pa hvala vam, gospođice Marpl.

Kad je gospođica Marpl izašla iz sobe, narednik Lejk reče: – Stara je ali oštroumna...

10.

L

uis Serokold je ušao u radnu sobu i istog trenutka je sva pažnja bila preusmerena na njega. Okrenuo se da zatvori vrata iza sebe i time je stvorio atmosferu privatnosti. Prišao je stolu i seo, ali ne u stolicu koju je gospođica Marpl upravo oslobodila nego u sopstvenu stolicu iza pisaćeg stola. Gospođica Belever je posadila inspektora Karija u stolicu koja je bila privučena uz jednu stranu pisaćeg stola, kao da je nesvesno rezervisala stolicu za dolazak Luisa Serokolda.

Kad je seo, Luis Serokold zamišljeno pogleda u dva policijska poručnika. Lice mu je delovalo iskrivljeno od boli i umorno. Bilo je to lice čoveka koji je prolazio kroz ozbiljne muke, što je pomalo iznenadilo inspektora Karija jer, iako je smrt Kristijana Galbrandsena neosporno potresla Luisa Serokolda, Galbrandsen ipak nije bio njegov blizak prijatelj ili rođak, nego je to bila samo prilično daleka veza preko braka.

Na neki čudan način kao da su se uloge promenile. Nije izgledalo kao da je Luis Serokold došao u sobu da bi odgovorio na ispitivanje policije. Više je delovalo kao da je Luis Serokold stigao da bi predsedavao vojnom istražnom sudu. To je pomalo ljutilo inspektora Karija.

On hitro reče: – Pa, gospodine Serokold...

Luis Serokold je i dalje izgledao kao da je izgubljen u mislima. On uzdahnu i reče: – Kako je teško znati koja je prava stvar koju treba uraditi.

Inspektor Kari reče: – Mislim da ćemo mi to prosuditi, gospodine Serokold. A što se tiče gospodina Galbrandsena, on je stigao neočekivano, kako čujem?

– Sasvim neočekivano.

– Niste znali da će doći.

– Nisam uopšte imao pojma.

– I nemate pojma zašto je došao?

Luis Serokold tiho reče:

– Oh, da, znam zašto je došao. Rekao mi je.

– Kad? – Došao sam pešice od stanice. On je motrio iz kuće i izašao da me sačeka. Tada mi je objasnio šta ga je dovelo ovamo.

– Posao u vezi s Galbrandsenovim institutom, pretpostavljam?

– Oh, ne, to nije imalo nikakve veze s Galbrandsenovim institutom.

– Gospođica Belever, izgleda, misli da je imalo.

– Naravno. To bi bila pretpostavka. Galbrandsen nije uradio ništa da promeni taj utisak. Nisam ni ja.

– Zašto, gospodine Serokold?

Luis Serokold polako reče: – Zato što nam se obojici činilo da ne treba da bude nikakvog nagoveštaja stvarnog cilja njegove posete.

– Koji je bio taj stvarni cilj?

Luis Serokold je ćutao minut ili dva. Onda uzdahnu.

– Galbrandsen je ovamo dolazio redovno dva puta godišnje, na sastanke poverenika. Poslednji sastanak održan je pre samo mesec dana. Shodno tome, nije morao da dođe ovamo još narednih pet meseci. Zato mislim da je svako mogao da shvati da ga je ovamo doveo neki posao hitne prirode, ali i dalje mislim da je prirodno pretpostaviti da to jeste poslovna poseta i da se, ma kako hitna bila, odnosi na poslove starateljstva. Koliko ja znam, Galbrandsen nije učinio ništa da opovrgne taj utisak... ili je mislio da nije. Da, možda je to bliže istini... mislio je da nije.

– Bojim se, gospodine Serokold, da vas ne razumem u potpunosti.

Luis Serokold nije odmah odgovorio. Onda reče ozbiljnim glasom: – U potpunosti shvatam da zbog Galbrandsenove smrti... koja je bila ubistvo, neosporno ubistvo, moram da vam izložim sve činjenice.

Ali, iskreno govoreći, brinem se za sreću i duševni mir moje supruge.

Nije na meni da vam zapovedam, inspektore, ali ako možete naći način da neke stvari držite što dalje od nje, biću vam zahvalan. Vidite, inspektore Kari, Kristijan Galbrandsen je ovamo došao izričito da bi mi rekao da veruje da moju suprugu polako i hladnokrvno truju.

– Šta?

Kari se s nevericom nagnu napred.

Serokold klimnu glavom.

– Da, bio je to, kao što možete da zamislite, strahovit šok za mene.

Ja lično nisam sumnjao na tako nešto, ali čim mi je Kristijan rekao, shvatio sam da su izvesni simptomi na koje se moja supruga u poslednje vreme žalila sasvim u skladu s tim ubeđenjem. Ono što je ona pripisivala reumatizmu, pa grčevi u nogama, bolovi i povremene mučnine – sve se to veoma dobro uklapa sa simptomima trovanja arsenikom.

– Gospođica Marpl nam je rekla da ju je Kristijan Galbrandsen pitao u kakvom je stanju srce gospođe Serokold.

– Zaista? To je zanimljivo. Pretpostavljam da je mislio da se koristi otrov koji deluje na srce, jer on može da dovede do iznenadne smrti koja ne bi izazvala sumnju. Ali ja lično mislim da je pre u pitanju arsenik.

– Znači, vi zaista mislite da sumnje Kristijana Galbrandsena imaju čvrste osnove?

– Oh, da, to mislim. Pre svega, teško da bi Galbranbdsen došao kod mene s takvim nagoveštajem, osim ako nije prilično siguran u činjenice. On je bio oprezan i tvrdoglav čovek, koga je bilo teško ubediti, ali veoma mudar.

– Šta je bio njegov dokaz?

– Nismo imali vremena da idemo u detalje. Obavili smo razgovor na brzinu. Taj razgovor je samo objasnio razlog njegove posete, a dogovorili smo se da baš ništa ne kažemo mojoj supruzi o tome, sve dok ne budemo sigurni u činjenice.

– A na koga je sumnjao da stavlja otrov?

– Nije rekao i zapravo mislim da nije ni znao. Možda je sumnjao.

Sad mislim da verovatno jeste sumnjao... zašto bi inače bio ubijen?

– Ali nije vam pominjao nikakva imena?

– Nije pominjao nikakva imena. Složili smo se da tu stvar moramo temeljno istražiti i on je predložio da zatražimo savet i saradnju doktora Galbrejta, biskupa od Kromera. Doktor Galbrejt je veoma stari prijatelj Galbrandsenovih i jedan od poverenika instituta. On je čovek velike mudrosti i iskustva i bio bi od neizmerne pomoći i utehe mojoj supruzi ako... ako bi bilo potrebe da joj iznesemo svoje sumnje.

Nameravali smo da se oslonimo na njegov savet da li da se obratimo policiji ili ne.

– Sasvim neobično – reče Kari.

– Galbrandsen nas je napustio posle večere da bi pisao doktoru

Galbrejtu. On je, u stvari, upravo njemu kucao pismo na mašini kad je ustreljen.

– Kako to znate?

Luis mirno reče: – Zato što sam izvadio pismo iz pisaće mašine. Evo ga ovde.

On izvuče iz gornjeg džepa presavijen list hartije s tekstom kucanim na mašini i pruži ga Kariju.

Ovaj oštro reče: – Nije trebalo da to uzmete niti da bilo šta dirate u toj sobi.

– Ništa drugo nisam dirao. Znam da sam u vašim očima počinio neoprostiv prekršaj sklonivši ovo, ali imao sam veoma jak razlog.

Tačno sam osećao da će moja supruga zahtevati da dođe u tu sobu i plašio sam se da bi mogla da pročitati nešto od onoga što ovde piše.

Priznajem da sam pogrešio, ali bojim se da bih isto učinio ponovo.

Uradio bih bilo šta... bilo šta... da sprečim da mi supruga bude nesrećna.

Inspektor Kari nije rekao ništa više. Čitao je tekst otkucan na listu papira.

Dragi doktore Galbrejt, Ako je uopšte moguće, molim vas da dođete u Stounigejts čim primite ovo pismo. Došlo je do izuzetno teške neprilike, a ja ne znam kako da se s njom izborim. Znam kolika je vaša ljubav prema našoj dragoj Keri Luizi i kako će ozbiljna biti vaša briga u vezi s bilo čime što je pogađa. Koliko ona treba da zna? Koliko možemo da sakrijemo od nje? To su pitanja na koja mi je tako teško da odgovorim.

Da ne okolišim, imam razloga da verujem da tu dragu i nedužnu damu polako truju. Prvi put sam u to posumnjao kad...

Ovde se pismo naglo prekinulo.

Kari reče: – A kad je došao do ovog mesta, Kristijan Galbrandsen je bio ustreljen?

– Da. – Ali zašto je, za ime boga, ovo pismo ostavljeno u pisaćoj mašini?

– Mogu da zamislim samo dva razloga... jedan, da ubica nije imao pojma kome Galbrandsen piše i šta je predmet pisma. Drugi... možda nije imao vremena. Možda je čuo da neko dolazi i samo je imao vremena da neopažen umakne.

– A Galbrandsen vam nije dao nikakvu naznaku na koga sumnja... ako je uopšte sumnjao na nekoga?

Možda je nastala sasvim mala pauza pre nego što je Luis odgovorio.

– Baš nikakvu.

On dodade, prilično nejasno: – Kristijan je bio veoma pošten čovek.

– Šta mislite, kako je taj otrov, arsenik ili bilo koji drugi... unošen ili se još uvek unosi?

– Razmišljao sam o tome dok sam se presvlačio za večeru i činilo mi se da je najverovatnije sredstvo neki lek, tonik koji moja supruga uzima. Što se tiče hrane, mi svi jedemo ista jela i ništa se ne priprema posebno za moju suprugu. Ali bilo ko bi mogao dodati arsenik u bočicu s lekom.

– Moramo uzeti taj lek i dati ga na analizu.

Luis tiho reče: – Već imam jedan uzorak. Uzeo sam ga večeras pre večere.

Iz fioke u pisaćem stoku on izvadi bočicu sa zatvaračem od plute u kojoj je bila crvena tečnost.

Inspektor Kari, radoznalo bacivši pogled, reče: – Vi o svemu mislite, gospodine Serokold.

– Verujem u brzo reagovanje. Večeras sam sprečio suprugu da uzme uobičajenu dozu. Ona je još uvek u čaši na kredencu od hrastovine u sali... flašica s tonikom je u trpezariji.

Kari se nagnu napred preko pisaćeg stola. On utiša glas i reče poverljivim tonom, ne ponašajući se birokratski.

– Izvinite, gospodine Serokold, ali zašto vam je toliko stalo da to sakrijete od svoje supruge? Plašite li se da će se uspaničiti? Naravno, dobro bi joj činilo i ukoliko je upozorite.

– Da... da, možda je to tačno. Ali ne mislim da potpuno razumete.

Bilo bi to teško ukoliko ne poznajete moju suprugu Kerolajn. Moja je supruga, inspektore Kari, idealista, osoba koja je puna poverenja. Za nju se zaista može reći da ne vidi zlo, ne čuje zlo i ne govori zlo. Njoj bi

bilo neshvatljivo da bilo ko želi da je ubije. Ali mi moramo otići dalje od toga. Nije to baš ’bilo ko’. To je neko... svakako vam je jasno... ko joj je verovatno veoma blizak i drag...

– Znači, to mislite?

– Moramo se suočiti s činjenicama. U neposrednoj blizini imamo nekoliko stotina ličnosti izvitoperenih i zaostalih u razvoju, koje su se često izražavale kroz sirovo i besmisleno nasilje. Ali po samoj prirodi stvari niko od njih ne može biti osumnjičen u ovom slučaju. Uporni trovač je neko ko živi u najužem porodičnom krugu. Razmislite o osobama koje su ovde, u ovoj kući; njen suprug, njena kćerka, njena unuka, suprug njene unuke, njen pastorak koga ona smatra sopstvenim sinom, gospođica Belever, njena odana družbenica i dugogodišnja prijateljica. Svi njoj veoma bliski i dragi... pa ipak mora se javiti sumnja... da li je to neko od njih?

Kari polako reče: – Ima i osoba koje tu ne spadaju...

– Da, u nekom smislu. Tu je doktor Maverik, jedna ili dve zaposlene osobe često su s nama, tu je posluga... ali, iskreno govoreći, kakav bi motiv oni mogli imati?

Inspektor Kari reče: – A tu je i mladi... kako li mu beše ime... Edgar Loson?

– Da. Ali on je ovde samo kao prolazni gost od nedavno. On nema nikakvog motiva. Osim toga, veoma je vezan za Kerolajn... baš kao i svi ostali.

– Ali on je neuravnotežen. A taj napad na vas večeras?

Serokold na to nestrpljivo odmahnu rukom.

– Čista detinjarija. Nije imao nameru da me povredi.

– Ne s one dve rupe od metaka u zidu? On je pucao u vas, zar ne?

– Nije nameravao da me pogodi. Bila je to gluma i ništa više.

– Prilično opasan oblik glume, gospodine Serokold.

– Ne razumete. Morate razgovarati s našim psihijatrom, doktorom Maverikom. Edgar je vanbračno dete. On se zbog nedostatka oca i skromnog porekla tešio time što je umišljao da je sin nekog slavnog čoveka. To je dobro poznata pojava, uveravam vas. Njegovo stanje se poboljšalo, znatno poboljšalo. Zatim je, iz nekog razloga, došlo do pogoršanja. On je mene označio kao ’oca’ i izvršio melodramatičan napad; mahao je revolverom i pretio mi. Nisam bio nimalo uznemiren.

Kad je zaista pucao iz revolvera, slomio se i zajecao, a doktor Maverik ga je odveo i dao mu sedativ. Verovatno će sutra ujutro biti sasvim normalan.

– Ne želite da protiv njega podnesete prijavu?

– To bi bila najgora moguća stvar... po njega, mislim.

– Iskreno govoreći, gospodine Serokold, meni se čini da mu treba oduzeti slobodu kretanja. Osobe koje idu naokolo i pucaju iz revolvera da bi potkrepile svoj ego...! Mora se misliti o zajednici, znate.

– O tome razgovarajte s doktorom Maverikom – predloži Luis. – On će vam izložiti profesionalno stanovište. U svakom slučaju – dodade on – siroti Edgar svakako nije ustrelio Galbrandsena. On je bio tu unutra preteći da će ubiti mene.

– Upravo sam to hteo da kažem, gospodine Serokold. Mi smo pokrili ono što je van kuće. Bilo ko, izgleda, mogao je doći spolja i ubiti gospodina Galbrandsena, pošto su vrata od terase bila otključana. Ali postoji i uže polje unutar kuće, a imajući u vidu sve ono što ste mi ispričali, čini mi se da se tome mora posvetiti veoma ozbiljna pažnja. Izgleda moguće da, osim stare gospođice... hm... da, Marpl, koja je slučajno gledala kroz prozor svoje spavaće sobe, niko drugi nije znao da ste vi i Kristijan Galbrandsen već obavili privatni razgovor. Ako je tako, Galbrandsen je možda ubijen da bi bio sprečen da vam prenese svoje sumnje. Naravno, još uvek je prerano reći koji drugi motivi mogu postojati. Gospodin Galbrandsen je bio bogat čovek, pretpostavljam?

– Da, bio je veoma bogat čovek. Ima sinove i kćeri i unuke... koji će svi verovatno imati koristi od njegove smrti. Ali ne verujem da je bilo ko od članova njegove porodice u ovoj zemlji i svi su oni solidne i veoma cenjene ličnosti. Koliko ja znam, među njima nema crne ovce.

– Da li je imao neprijatelja?

– To mi se čini sasvim neverovatnim. On je bio... zaista nije bio ta vrsta osobe.

– Znači, sve se svodi, zar ne, na ovu kuću i ljude u njoj? Ko bi unutar kuće mogao da ga ubije?

Luis Serokold polako reče: – Teško mi je da to kažem. Tu su posluga, članovi mog domaćinstva i naši gosti. Svi oni su, s vaše tačke gledišta, moguće

ubice, pretpostavljam. Ja vam samo mogu reći da su, koliko ja znam, svi osim posluge bili u velikoj sali kad je Kristijan otišao, a dok sam ja bio tamo, niko iz nje nije izašao.

– Baš niko?

– Mislim... – Luis nabra čelo pokušavajući da se seti... – oh, da.

Nekim svetlima je iskočio osigurač... gospodin Volter Had je otišao da to sredi.

– To je mladi gospodin Amerikanac?

– Da... naravno, ja ne znam šta se događalo nakon što smo Edgar i ja ušli ovamo.

– I ne možete mi reći ništa približnije od toga, gospodine Serokold?

Luis Serokold odmahnu glavom.

– Ne, bojim se da ne mogu da vam pomognem. To je... sve je to sasvim neshvatljivo.

Inspektor Kari uzdahnu. On reče: – Gospodin Galbrandsen je ubijen iz malog automatskog pištolja. Znate li da li iko u kući ima takvo oružje?

– Nemam pojma, to mi se čini prilično neverovatnim.

Inspektor Kari ponovo uzdahnu. On reče: – Možete reći vašem društvu da svi mogu da idu na spavanje.

Razgovaraću s njima sutra.

Kad je Serokold izašao iz sobe, inspektor Kari reče Lejku: – Pa... šta misliš?

– Zna... ili misli da zna ko je to uradio – reče Lejk.

– Da. Slažem se s tobom. I to mu se nimalo ne sviđa...

11.

Đ

ina pozdravi gospođicu Marpl bujicom reči kad je ova sišla na doručak sledećeg jutra.

– Policija je opet ovde – reče ona. – Ovoga puta su u biblioteci.

Volija su potpuno očarali. On ne može da shvati kako su tako mirni i suzdržani. Mislim da ga sve ovo zaista oduševljava. Mene ne. Ja to mrzim. Mislim da je užasno. Šta mislite, zašto sam tako uzrujana? Zato što sam polu-Italijanka?

– Veoma moguće. To barem objašnjava zašto ti ne smeta da pokažeš osećanja.

Gospođica Marpl se sasvim blago nasmešila kad je to rekla.

– Džoli je strašno ljuta – reče Đina, čvrsto držeći gospođicu Marpl za ruku i uvodeći je u trpezariju. – Zaista mislim da je to zato što policija vodi glavnu reč a ona ne može da ’komanduje’ njima kao što upravlja svima ostalima.

– Aleksa i Stivena – nastavi Đina strogo kad su ušle u trpezariju gde su dva brata dovršavala svoj doručak – jednostavno nije briga.

– Đina, zlato – reče Aleks – veoma si neljubazna. Dobro jutro, gospođice Marpl. I te kako me je briga. Osim činjenice da sam jedva poznavao tvog ujaka Kristijana, ja sam daleko najsumnjiviji. Toga si svesna, nadam se.

– Zašto?

– Pa, izgleda da sam stigao pred kuću baš u pravo vreme. Oni su sve proverili i izgleda da mi je trebalo previše vremena od portirnice do kuće... odnosno da sam imao dovoljno vremena da ostavim kola, optrčim oko kuće, uđem na bočna vrata, ubijem Kristijana, istrčim napolje i vratim se do kola.

– A šta si zaista radio?

– Mislio sam da devojke nauče, dok su još sasvim mlade, da ne postavljaju indiskretna pitanja. Kao idiot, stajao sam nekoliko minuta i nastojao da zapamtim efekat koji su pravili farovi i razmišljao šta bih mogao da upotrebim da taj efekat dobijem na sceni. Za moj novi balet Krečana.

– Ali ti im to možeš reći!

– Naravno. Ali znaš kakvi su policajci. Oni kažu ’hvala’, veoma civilizovano i sve to zapišu, a ti pojma nemaš šta misle osim što imaš osećaj da su prilično sumnjičavi.

– Zabavljalo bi me da te vidim u škripcu, Aleks – reče Stiven, uz tanak, prilično okrutan osmeh. – E pa, ja sam sasvim ispravan! Sinoć uopšte nisam izlazio iz sale. Đina uzviknu: – Pa ne mogu valjda misliti da je to neko od nas!

Njene tamne oči bile su širom otvorene i pune očaja.

– Samo nemoj reći da to mora da je bila neka skitnica, zlato – reče Aleks, obilno se posluživši marmeladom. – To je toliko otrcano.

Gospođica Belever proviri na vrata i reče: – Gospođice Marpl, kad završite doručak, da li biste došli u biblioteku?

– Opet vi – reče Đina. – Pre bilo koga od nas.

Delovala je pomalo povređeno.

– Hej, šta to bi? – upita Aleks.

– Nisam ništa čuo – reče Stiven.

– Bio je to pucanj iz pištolja.

– Oni ispaljuju metke u sobi u kojoj je ujak Kristijan ubijen – reče Đina. – Ne znam zašto. I napolju ih ispaljuju.

Vrata se ponovo otvoriše i uđe Mildred Strit. Bila je u crnini, s ogrlicom od oniksa.

Promrmlja dobro jutro nikoga ne pogledavši i sede.

Reče prigušenim glasom: – Malo čaja, molim te, Đina. Neću mnogo jesti... samo malo tosta.

Ona diskretno dodirnu svoj nos i oči maramicom koju je držala u ruci. Onda podiže pogled i spusti ga na dvojicu braće, kao da ih ne vidi.

Stivenu i Aleksu postade neprijatno. Počeli su skoro da šapuću, a zatim su ustali i otišli.

Da li svemiru ili gospođici Marpl, nije baš bilo izvesno, Mildred Strit reče: – Nisu stavili čak ni crne kravate!

– Pretpostavljam – reče gospođica Marpl opravdavajući ih – da nisu unapred znali da će se desiti ubistvo. Đina ispusti prigušen zvuk, a Mildred Strit je oštro pogleda.

– Gde je Volter od jutros? Đina pocrvene.

– Ne znam. Nisam ga videla.

Sedela je tamo s nelagodom, kao dete koje je krivo.

Gospođica Marpl ustade.

– Odoh sad u biblioteku – reče ona.

II Luis Serokold je stajao pored prozora u biblioteci.

U sobi nije bilo nikog drugog.

On se okrete kada je gospođica Marpl ušla i pođe joj u susret, te je prihvati za ruku.

– Nadam se – reče on – da se ne osećate lošije zbog šoka. Biti uključen u nešto što je bez sumnje ubistvo mora da je veliko opterećenje za nekoga ko ranije nije dolazio u dodir s takvim stvarima.

Skromnost nije dozvoljavala gospođici Marpl da odgovori da je ona već u priličnoj meri na svom terenu kad su ubistva u pitanju.

Samo je rekla da život u Sent Meri Midu nije baš do te mere lišen nevolja kako se čini ljudima koji tamo ne žive.

– U selu se događaju veoma gadne stvari, uveravam vas – reče ona.

– Čovek tamo ima mogućnost da proučava događaje za koje u gradu nikada ne bi imao prilike.

Luis Serokold je sasluša strpljivo, ali samo s pola uva.

On veoma jednostavno reče: – Potrebna mi je vaša pomoć.

– Ali naravno, gospodine Serokold.

– Ta stvar se tiče moje supruge... tiče se Kerolajn. Mislim da ste joj zaista privrženi.

– Da, jesam. Svi su.

– U to sam i ja verovao. Izgleda da grešim. Uz dozvolu inspektora Karija, reći ću vam nešto što niko drugi još ne zna. Ili možda treba da kažem što samo zna jedna osoba.

Ukratko joj je ispričao ono što je prethodne večeri rekao inspektoru Kariju.

Gospođica Marpl je delovala užasnuta.

– Ne mogu u to da poverujem, gospodine Serokold. Zaista ne mogu u to da poverujem.

– Tako sam i ja mislio kad mi je Kristijan Galbrandsen rekao.

– Ja bih rekla da draga Keri Luiza nema nijednog neprijatelja na celom svetu.

– Izgleda neverovatno da bi ga mogla imati. Ali vidite li skriveno značenje? Trovanje... polagano trovanje... je intimna porodična stvar.

Mora biti da je u pitanju neko iz našeg malog, tesno povezanog domaćinstva.

– Ako je to tačno. Da li ste sigurni da gospodin Galbrandsen nije pogrešio?

– Kristijan nije pogrešio. On je i suviše oprezan čovek da bi davao takvu izjavu bez osnove. Osim toga, policija je odnela Kerolajninu bočicu s lekom i poseban uzorak njene sadržine. U oba je bilo arsenika... a arsenik joj nije bio prepisan. Pravi testovi sastojaka duže će trajati... ali utvrđeno je prisustvo arsenika.

– Znači, njen reumatizam... teškoće pri hodanju... sve to...

– Da, grčevi u nogama su tipični, čuo sam. Takođe, pre nego što ste vi došli, Kerolajn je imala jedan ili dva ozbiljna napada gastritisa... nisam ni sanjao sve dok Kristijan nije došao...

On iznenada zaćuta. Gospođica Marpl tiho reče: – Znači, Rut je bila u pravu!

– Rut? Luis Serokold je zvučao iznenađeno. Gospođica Marpl pocrvene.

– Ima nešto što vam nisam rekla. Moj dolazak ovamo nije bio sasvim slučajan. Ukoliko mi dozvolite da vam objasnim... plašim se da ne umem dobro da ispričam. Molim vas da budete strpljivi.

Luis Serokold je slušao dok mu je gospođica Marpl pričala o Rutinoj uznemirenosti i njenom zahtevu.

– Neobično – primetio je. – Pojma nisam imao o tome.

– Sve je to bilo tako neodređeno – reče gospođica Marpl. – Ni sama Rut nije znala zašto ima taj osećaj. Mora da postoji razlog... iz iskustva znam da uvek postoji... ali najviše što je ona mogla da shvati jeste da ’nešto nije u redu’.

Luis Serokold sumorno reče: – Eh, izgleda da je bila u pravu. E pa, gospođice Marpl, vidite u kakvom sam položaju. Treba li da ispričam Keri Luizi o ovome?

Gospođica Marpl brzo reče: – Oh, ne – potresenim glasom, a onda porumene i zagleda se sumnjičavo u Luisa. On klimnu glavom.

– Znači, vi mislite isto što i ja? Tako je mislio i Kristijan

Galbrandsen. Zar ne treba tako da mislimo kad je u pitanju jedna obična žena?

– Keri Luiza nije obična žena. Ona živi prema svojim uverenjima... prema svojoj veri u ljudsku prirodu... oh, bože, tako se loše izražavam.

Ali zaista mislim da dok ne doznamo ko...

– Da, u tome je suština. Ali i vi, gospođice Marpl, uviđate da postoji opasnost ako se ništa ne kaže...

– Znači, vi želite da ja... kako da kažem?... da bdim nad njom?

– Vidite, vi ste jedina osoba u koju mogu da imam poverenja – reče Luis Serokold jednostavno. Svi ovde deluju kao da su joj odani. Ali da li su? A vaša privrženost datira od pre mnogo godina.

– Takođe, ja sam stigla tek pre nekoliko dana – umesno reče gospođica Marpl.

Luis Serokold se nasmeši.

– Tačno.

– To je stvar velikog koristoljublja – reče gospođica Marpl izvinjavajući se. – Ali ko bi tačno imao koristi ako bi draga Keri Luiza umrla?

– Novac! – reče Luis ogorčeno. – Uvek se svede na novac, zar ne?

– Pa, u ovom slučaju zaista mislim da je tako. Jer Keri Luiza je veoma draga osoba i veoma šarmantna, i zaista je teško zamisliti da je neko ne voli. Ona ne bi mogla, mislim, imati neprijatelja. Znači, to se zaista svodi na novac, kako vi kažete, na pitanje novca jer, mada nema potrebe da vam to ja kažem, gospodine Serokold, ljudi su često spremni da urade svašta zbog novca.

– Da, pretpostavljam da je tako.

On nastavi: – Naravno, inspektor Kari je već zauzeo taj stav.

Gospodin Gilfoj danas stiže iz Londona i može dati detaljne informacije. Gilfoj, Gilfoj, Džejmis i Gilfoj su veoma ugledna advokatska kancelarija. Otac ovoga Gilfoja bio je jedan od prvih poverenika i oni su sastavili i Kerolajninu oporuku i originalnu oporuku Erika Galbrandsena. Objasniću vam to jednostavnim rečima...

– Hvala vam – reče gospođica Marpl zahvalno. Uvek mislim da je pravo tako nejasno.

– Erik Galbrandsen, nakon što je ostavio donacije Koledžu i različitim udruženjima, i za stipendije, i starateljskim fondovima i ostalim dobrotvornim zadužbinama, te odvojio jednaku sumu novca

za svoju kćerku Mildred i usvojenu kćerku Pipu (Đininu majku), ostavio je ostatak svog ogromnog bogatstva u starateljski fond, od kojeg bi prihod trebalo da se isplaćuje Kerolajn do kraja njenog života.

– A posle njene smrti?

– Posle njene smrti treba da se na ravne časti podeli između Mildred i Pipe... ili njihove dece, ukoliko one umru pre Kerolajn.

– Znači, to će zapravo dobiti gospođa Strit i Đina.

– Da. Kerolajn takođe ima prilično veliko sopstveno bogatstvo... ali ne toliko kao Galbrandsenovo. Polovinu je prebacila na mene pre četiri godine. Od ostatka sume ostavila je deset hiljada funti Džulijeti Belever, a ostatak podelila na jednake delove između Aleksa i Stivena Restarika, njena dva pastorka.

– Oh, bože – reče gospođica Marpl. – To je loše. To je veoma loše.

– Hoćete da kažete?

– To znači da su svi u kući imali materijalne pobude.

– Da. Pa ipak, znate, ne mogu da verujem da bi bilo ko od ovih osoba izvršio ubistvo. Jednostavno ne mogu... Mildred je njena kćerka... i već prilično dobro obezbeđena. Đina je odana svojoj baki.

Ona je velikodušna i ekstravagantna, ali nije gramziva. Džoli Belever je fanatično odana Kerolajn. Dva Restarika vole Kerolajn kao da im je zaista majka. Oni nemaju svog novca koji je vredan pomena, ali dobar deo Kerolajninih prihoda otišao je na finansiranje njihovih poduhvata... pogotovo Aleksovih. Jednostavno ne mogu da verujem da bi je ijedan od njih dvojice namerno trovao samo da bi nasledio novac posle njene smrti. Jednostavno ne mogu da verujem u bilo šta od toga, gospođice Marpl.

– Tu je Đinin muž, zar ne?

– Da – reče Luis ozbiljno. – Tu je Đinin muž.

– Vi zapravo ne znate mnogo o njemu. A čovek ne može a da ne vidi da je on veoma nesrećan mladić.

Luis uzdahnu.

– Nije se ovde uklopio... ne. On nema interesovanja ili saosećanja za ono što pokušavamo da uradimo. Ali, najzad, zašto bi imao? On je mlad, sirov, i dolazi iz zemlje u kojoj se čovek ceni prema uspehu koji postigne u životu.

– A nama su tako dragi neuspesi – reče gospođica Marpl.

Luis Serokold je pogleda oštro i sumnjičavo.

Ona malo pocrvene i promrmlja dosta nepovezano: – Mislim ponekad, znate, da se može preterati na drugi način... mislim, mladi ljudi s dobrim nasledstvom i odgojeni mudro u dobroj kući... i srčani i hrabri i sposobni da idu kroz život... pa oni su zaista, u suštini... vrsta ljudi koji su potrebni nekoj zemlji.

Luis se namršti, a gospođica Marpl brzo nastavi, dok je pri tome sve više crvenela i govorila sve nepovezanije.

– Nije da ja ne cenim... zaista cenim... vas i Keri Luizu... zaista plemenit posao... stvarno saosećanje... i treba imati saosećanja... jer, na kraju krajeva, bitno je ono što čovek jeste... dobra i loša sreća... i mnogo više se očekuje (i s pravom) od onih srećnih. Ali ja zaista ponekad mislim da nečiji osećaj za proporciju... oh, ne mislim na vas, gospodine Serokolde. Zapravo ne znam šta mislim... ali Englezi jesu prilično čudni po tom pitanju. Čak i u ratu, mnogo su ponosniji na svoje poraze i povlačenja nego na svoje pobede. Stranci nikako ne mogu da razumeju zašto smo toliko ponosni na Denkerk. Takve stvari oni radije ne pominju. Ali mi uvek kao da se zbog pobede osećamo nelagodno... i smatramo da baš nije lepo time se hvalisati. Pogledajte samo sve naše pesnike! Pesme posvećene porazima! Juriš lake konjice.

5 Zaista veoma čudna karakteristika, kad bolje razmislite!

Gospođica Marpl ponovo udahnu vazduh.

– Zapravo mislim da sve ovde mora delovati prilično čudno mladom Volteru Hadu.

– Da – izusti Luis. – Shvatam vašu poentu. A Volter svakako ima lep ratni dosije. Nema sumnje u njegovu hrabrost.

– To baš i ne pomaže – reče gospođica Marpl iskreno. – Zato što je rat jedno, a svakodnevni život nešto sasvim drugo. I zapravo, da bi neko počinio ubistvo, mislim da zaista mora da ima hrabrosti za to... ili je možda, što je češće, u pitanju samo taština. Da, taština.

– Ali rekao bih da teško da je Volter Had imao dovoljan motiv.

– Zar? – reče gospođica Marpl. – On mrzi što je tu. Želi da ode. On želi da odvede Đinu. A ako zaista želi novac, bilo bi bitno da Đina dobije sav novac pre nego što se... hm... veže za nekog drugog.

– Veže za nekog drugog – reče Luis zapanjenim glasom.

Gospođica Marpl se čudila koliko su zaneseni društveni reformatori slepi.

– To sam rekla. Oba Restarika su zaljubljena u nju, znate.

– Oh, ja to ne mislim – reče Luis odsutno.

On nastavi: – Stiven nam je od neprocenjive vrednosti... sasvim neprocenjive.

Način na koji je naveo te momke da napreduju... da živnu... da se zainteresuju. Prošlog meseca priredili su sjajnu predstavu.

Scenografiju, kostime, sve. To samo pokazuje, kao što sam uvek govorio Maveriku, da nedostatak drame u njihovom životu vodi te dečake u kriminal. Dete ima prirodni instinkt da dramatizuje samo sebe. Maverik kaže... ah, da, Maverik...

Luis zastade.

– Želim da Maverik porazgovara s inspektorom Karijem o Edgaru.

Cela ta stvar je zaista toliko smešna.

– Šta vi zaista znate o Edgaru Losonu, gospodine Serokolde?

– Sve – reče Luis nedvosmisleno. Sve, naime, što treba da se zna. O njegovom poreklu, vaspitanju... o njegovom duboko usađenom nedostatku samopouzdanja...

Gospođica Marpl ga prekide.

– Nije li Edgar Loson mogao da truje gospođu Serokold? – upitala je.

– Teško. On je ovde tek nekoliko nedelja. I, u svakom slučaju, to je smešno! Zašto bi Edgar želeo da otruje moju suprugu? Šta bi on mogao time da dobije?

– Ništa materijalno, znam. Ali on bi mogao imati... neki čudan razlog. On jeste čudan, znate.

– Mislite neuravnotežen?

– Pretpostavljam. Ne, ja ne... ne sasvim. Hoću da kažem da on uopšte nije na mestu.

Ona nije naročito spretno izložila svoje misli. Luis Serokold je njene reči shvatio bukvalno.

– Da – reče on s uzdahom. – On uopšte nije na mestu, siroti momak. A pokazivao je tako izrazit napredak. Zaista ne mogu da razumem odakle to iznenadno pogoršanje...

Gospođica Marpl se s uzbuđenjem nagnu napred.

– Da, to sam se pitala. Ako...

Ona zaćuta jer je inspektor Kari ušao u sobu.

12.

L

uis Serokold je izašao, a inspektor Kari sede i uputi gospođici Marpl prilično neobičan osmeh.

– Dakle, gospodin Serokold vas je zamolio da budete pas čuvar.

– Pa da – ona dodade izvinjavajući se: – Nadam se da vam ne smeta...

– Meni ne smeta. Mislim da je to veoma dobra ideja. Da li gospodin Serokold zna koliko ste za to dobro kvalifikovani?

– Ne razumem vas baš sasvim, inspektore.

– Shvatam. On misli da ste vi samo jedna veoma fina starija dama koja je išla u školu s njegovom suprugom. – On zavrte glavom. – Mi znamo da ste vi malo više od toga, zar ne, gospođice Marpl? Zločin je polje vašeg interesovanja. Gospodin Serokold zna za samo jedan vid zločina... početnici koji obećavaju. Ponekad mi je od toga pomalo muka. Biće da nisam u pravu i da sam staromodan. Ali svuda ima mnogo dobrih, pristojnih momaka, momaka kojima bi dobro došao početni podsticaj u životu. Ali oni sve moraju sami da postignu poštenim radom... milioneri ne ostavljaju starateljske fondove za pomoć onima koji vrede. Pa... dobro, ne obraćajte pažnju na mene. Ja sam staromodan. Upoznao sam momke... i devojke... sve je bilo protiv njih, loše porodice, zla sreća, sve moguće otežavajuće okolnosti, a opet su imali petlju da sve to prevaziđu. To su osobe kojima ću ja ostaviti svoje brdo para, ako ga ikada budem imao. Ali, naravno, to je ono što nikada neću imati. Samo penziju i lepu bašticu.

On klimnu glavom gospođici Marpl.

– Komesar Bleker mi je sinoć ispričao o vama. Rekao je da imate mnogo iskustva s mračnom stranom ljudske prirode. E pa, da čujemo vaše gledište. Ko je prouzrokovao neočekivani problem? Suprug, američki vojnik?

– To bi – reče gospođica Marpl – svima bilo veoma zgodno.

Inspektor Kari se u sebi blago nasmeši.

– Jedan američki vojnik maznuo mi je najbolju devojku – reče on podsećajući se. – Naravno, ja imam predrasude. Njegovo ponašanje

nije od pomoći. Da čujemo amatersko gledište. Ko tajno i sistematski truje gospođu Serokold?

– Pa – reče gospođica Marpl nepristrasno – uvek postoji sklonost, što je svojstveno ljudskoj prirodi, da se pomisli na supruga. Ili, ako je situacija obrnuta, na suprugu. To je u slučaju trovanja prva pretpostavka, zar ne mislite i vi tako?

– Slažem se s vama u svemu – reče inspektor Kari.

– Ali zaista... u ovom slučaju... – gospođica Marpl odmahnu glavom.

– Ne, iskreno govoreći, ne mogu ozbiljno da uzmem u obzir gospodina Serokolda. Zato što je on, vidite inspektore, zaista odan svojoj supruzi.

Naravno, on bi time paradirao... ali ovo nije parada. Njegova odanost je veoma diskretna, ali je istinska. On voli svoju suprugu i sasvim sam sigurna da je ne bi trovao.

– Da ne pominjemo činjenicu da on ne bi imao nikakvog motiva da to radi. Ona je već prenela svoj novac na njega.

– Naravno – reče gospođica Marpl zvaničnim glasom – ima i drugih razloga zbog kojih neki gospodin želi da se ratosilja svoje supruge, recimo zbog veze s nekom mladom ženom. Ali u ovom slučaju zaista ne vidim nikakve naznake nečeg sličnog. Gospodin Serokold se ne ponaša kao neko ko je zaokupljen romantičnim mislima. – Uistinu verujem – zvučala je kao da joj je prilično žao zbog toga – da ćemo morati da ga otpišemo.

– Šteta, zar ne? – reče inspektor. On se široko osmehnu. Uostalom, on u svakom slučaju nije mogao da ubije Galbrandsena. Čini mi se da nema sumnje da jedna stvar zavisi od druge. Onaj ko truje gospođu Serokold, ma ko to bio, ubio je Galbrandsena da bi ga sprečio da oda tajnu. Ono do čega moramo sada doći jeste ko je imao priliku da sinoć ubije Galbrandsena. A naš glavni osumnjičeni je... u to sumnje nema... mladi Volter Had. On je bio taj koji je okrenuo prekidač lampe za čitanje, što je prouzrokovalo iskakanje osigurača, što mu je dalo priliku da izađe iz sale i ode do ormarića s osiguračima. Ormarić s osiguračima nalazi se u kuhinjskom prolazu koji se nastavlja na glavni hodnik. Za vreme njegovog odsustva u velikoj sali čuo se pucanj, tako da osumnjičeni broj jedan savršeno odgovara osobi koja je počinila zločin.

– A osumnjičeni broj dva? – upita gospođica Marpl.

– Osumnjičeni broj dva je Aleks Restarik koji se nalazio u svojim

kolima između vratareve kućice i kuće, i kome je trebalo previše vremena da do nje dođe.

– Bilo ko drugi? – Gospođica Marpl se željno nagnu napred... setivši se da doda: – Vrlo ste ljubazni što mi sve ovo pričate.

– Nije to ljubaznost – reče inspektor Kari. – Potrebna mi je vaša pomoć. Ukazali ste direktno na stvar kad ste rekli ’bilo ko drugi?’ Zato što tu moram da se oslonim na vas. Vi ste bili tamo sinoć, u sali, i možete mi reći ko je izašao...

– Da... da, trebalo bi da mogu da vam kažem... Ali mogu li? Vidite... okolnosti...

– Mislite, svi ste slušali svađu koja se odvijala iza vrata radne sobe gospodina Serokolda.

Gospođica Marpl silovito zaklima glavom.

– Da, vidite, mi smo svi bili zaista veoma preplašeni. Gospodin Loson je izgledao... zaista je izgledao... kao da je potpuno poludeo.

Osim gospođe Serokold, koja je delovala kao da je to uopšte ne pogađa, mi smo se svi plašili da će on naneti zlo gospodinu Serokoldu.

Vikao je, znate, i govorio najstrašnije stvari... mogli smo sasvim jasno da ih čujemo... i nešto zbog toga, a nešto zbog toga što je svetlo većim delom bilo ugašeno... ja zaista nisam primetila ništa drugo.

– Mislite, dok se ta scena odvijala, bilo ko je mogao da se iskrade iz sale, ode hodnikom, ubije gospodina Galbrandsena i ponovo se ušunja nazad?

– Mislim da bi to moglo da se izvede...

– Da li biste mogli određeno da kažete da je neko bio sve vreme u velikoj sali?

Gospođica Marpl razmisli.

– Mogla bih reći da je gospođa Serokold bila... zato što sam je posmatrala. Ona je sedela sasvim blizu vrata radne sobe i nije se makla sa stolice. Iznenadilo me je, znate, što je bila u stanju da ostane tako mirna.

– A ostali?

– Gospođica Belever je izašla... ali ja mislim... skoro sam sigurna... da je to bilo posle pucnja. Gospođa Strit? Zaista ne znam. Vidite, ona je sedela iza mene. Đina je stajala kraj udaljenog prozora. Mislim da je tamo ostala sve vreme, ali, naravno, nisam sigurna u to. Stiven je sedeo za klavirom. Prestao je da svira kad je svađa postala žešća...

– Ne sme nas dovesti u zabludu vreme kad ste čuli pucanj – reče inspektor Kari. – To je trik koji se koristio i ranije, znate. Lažira se pucanj da bi se označilo vreme zločina, i to pogrešno. Da je gospođica Belever smislila nešto tako (neuverljivo... ali nikad se ne zna) onda bi otišla, kao što i jeste, nakon što se čuo pucanj. Ne. Ne možemo suditi po pucnju. Granice su između vremena kad je Kristijan Galbrandsen izašao iz sale i trenutka kad ga je gospođica Belever našla mrtvog, ali možemo isključiti samo one osobe za koje se zna da nisu imale mogućnost to da urade – to znači da su Luis Serokold i mladi Edgar Loson bili u radnoj sobi, a gospođa Serokold u sali. Naravno, veoma je zlosrećno što je Galbrandsen ubijen baš iste večeri kad se dogodio taj sukob između Serokolda i mladog Losona.

– Samo zlosrećno, mislite? – promrmlja gospođica Marpl.

– Oh? Šta vi mislite?

– Palo mi je na pamet – promrmlja gospođica Marpl – da je to moglo biti smišljeno.

– Znači, to je vaša ideja?

– Pa, izgleda da je svima veoma čudno što se stanje Edgara Losona sasvim iznenada pogoršalo, da tako kažem. On ima taj čudan kompleks, ili kako god se to zove, u vezi s nepoznatim ocem. Vinston Čerčil i vikont Montgomeri... po njemu je sasvim moguće da mu je neko od njih otac. Bilo koji slavan čovek koji mu padne na pamet. Ali pretpostavimo da mu je neko utuvio u glavu da je njegov otac zapravo Luis Serokold, da je Luis Serokold onaj koji ga proganja... da bi on po svojim pravima trebalo da je prestolonaslednik Stounigejtsa. U tako slabom mentalnom stanju on će prihvatiti ideju... dovesti sebe u stanje pomame, i pre ili kasnije napraviti scenu kakvu je i napravio. A kakvo divno pokriće će to biti! Svima će pažnja biti prikovana za opasnu situaciju koja se odvija... pogotovo ako ga je neko namerno snabdeo revolverom.

– Hm, da. Revolverom Voltera Hada.

– Oh, da – reče gospođica Marpl – razmišljala sam o tome. Ali znate, Volter nije komunikativan i svakako je mrzovoljan i neprijatan, ali ne mislim da je zaista glup.

– Znači, ne mislite da je to Volter?

– Mislim da bi svima veoma laknulo da to jeste Volter. Zvuči veoma neljubazno, ali to je zato što je on autsajder.

– A njegova supruga? – upita inspektor Kari. – Da li bi i njoj laknulo?

Gospođica Marpl ne odgovori. Razmišljala je o Đini i Stivenu Restariku kako stoje zajedno, kao što ih je videla prvog dana. I razmišljala je o načinu na koji je pogled Aleksa Restarika pao pravo na Đinu kad je prethodne večeri ušao u salu. Šta li Đina misli o svemu tome?

II Dva sata kasnije inspektor Kari je nagnuo stolicu unazad, protegnuo se i uzdahnuo.

– Pa – reče on – dobar deo pozadine smo raščistili. – Narednik Lejk se složi.

– Posluga je van igre – reče on. – Bili su zajedno sve vreme tokom kritičnog perioda... oni koji ovde noće. Oni koji ovde ne žive otišli su kući.

Kari klimnu glavom. Stigao ga je mentalni umor. Razgovarao je s fizioterapeutima, nastavnim osobljem i s „dva mlada momčića“, kako je zvao onu dvojicu na kojima je te večeri bio red da večeraju s porodicom. Sve njihove priče bile su usklađene i proverene. Mogao je da ih otpiše. Njihove aktivnosti i navike bile su zajedničke. Među njima nije bilo usamljenika, što je bilo korisno zbog alibija. Kari je za kraj ostavio doktora Maverika koji je bio, koliko je on mogao da proceni, glavni i odgovorni u institutu.

– Ali sada ćemo ga dovesti, Lejk.

Tako je mladi doktor ušao žurnim korakom, čist i uredan; iza svojih cvikera delovao je kao da nije ljudsko biće.

Maverik je potvrdio izjave svog osoblja i složio se s Karijevim nalazima. Nije bilo aljkavosti niti propusta u sigurnom obezbeđenju Koledža. Smrt Kristijana Galbrandsena nije se mogla staviti na dušu „mladih pacijenata“, kako ih je Kari zamalo nazvao... toliko je bio očaran revnosnom medicinskom atmosferom.

– Ali pacijenti su upravo ono što jesu, inspektore – reče doktor Maverik uz mali osmeh.

Bio je to nadmeni osmeh i inspektor Kari ne bi bio ljudsko biće da se zbog toga nije makar malo osetio uvređenim.

On reče zvaničnim glasom: – A što se tiče vašeg ličnog kretanja, doktore Maverik, možete li mi ga opisati?

– Naravno. Zapisao sam ga radi vas i otprilike odredio vreme događanja.

Doktor Maverik je otišao iz velike sale u devet i petnaest s gospodinom Lejsijem i doktorom Baumgartenom. Otišli su u odaje doktora Baumgartena gde su njih trojica razgovarali o izvesnim tokovima lečenja sve dok gospođica Belever nije žurno ušla i zamolila doktora Maverika da dođe u veliku salu. To je bilo otprilike u pola deset. On je odmah otišao u salu i zatekao Edgara u stanju nervnog sloma.

Inspektor Kari se malo uznemiri.

– Samo trenutak, doktore Maverik. Da li je ovaj mladi čovek, po vašem mišljenju, uistinu psihijatrijski slučaj?

Doktor Maverik se ponovo superiorno nasmeši.

– Svi smo mi psihijatrijski slučajevi, inspektore Kari.

Budalast odgovor – pomisli inspektor. Sasvim pouzdano je znao da on nije psihijatrijski slučaj, ma šta da je taj doktor Maverik!

– Da li je on odgovoran za svoje ponašanje? On zna šta radi, pretpostavljam?

– Savršeno.

– Znači, kad je pucao iz tog revolvera na gospodina Serokolda, to je izvesno bio pokušaj ubistva.

– Ne, ne, inspektore Kari. Ništa ni nalik tome.

– Hajte, doktore Maverik. Video sam dve rupe od metka u zidu.

Mora da su prošli opasno blizu glave gospodina Serokolda.

– Možda. Ali Loson nije imao nameru da ubije gospodina Serokolda, čak ni da ga rani. On veoma voli gospodina Serokolda.

– Na čudan način to pokazuje.

Doktor Maverik se ponovo nasmeši. Inspektor Kari je smatrao taj osmeh veoma razdražujućim.

– Sve što neko radi, čini to namerno. Svaki put kad vi, inspektore, zaboravite neko ime ili lice, to je zato što nesvesno želite da ih zaboravite.

Inspektor Kari ga je gledao s nevericom.

– Svaki put kad napravite omašku u govoru, ta omaška ima

značenje. Edgar Loson je stajao nekoliko stopa udaljen od gospodina Serokolda. Lako je mogao da ga ubije. Zašto ga je promašio? Zato što je želeo da ga promaši. To je jednostavno tako. Gospodin Serokold ni trenutka nije bio u opasnosti... i gospodin Serokold je bio potpuno svestan te činjenice. On je Edgarov gest razumeo baš onakvim kakav je i bio... gest prkosa i ogorčenosti na svemir koji mu je uskratio jednostavne potrebe u životu deteta... bezbednost i ljubav.

– Mislim da bih voleo da upoznam tog mladića.

– Naravno, ukoliko želite. Njegov sinoćni ispad imao je efekat katarze. Danas je došlo do velikog poboljšanja. Gospodinu Serokoldu će biti veoma drago.

Inspektor Kari se oštro zagleda u njega, ali doktor Maverik je bio ozbiljan, kao i uvek.

Kari uzdahnu.

– Imate li arsenika? – upita.

– Arsenika? – doktor Maverik je bio zatečen pitanjem. Bilo je jasno da ga nije očekivao. – Kakvo neobično pitanje. Zašto arsenik?

– Samo odgovorite na pitanje, molim vas.

– Ne, nemam u posedu nikakvu vrstu arsenika.

– Ali imate neke narkotike?

– Oh, svakako. Sedative. Morfijum... barbiturate. Uobičajene lekove.

– Da li vi lečite gospođu Serokold?

– Ne. Doktor Gunter iz Market Kimbla je porodični lekar. Ja, naravno, imam doktorsku diplomu, ali radim isključivo kao psihijatar.

– Razumem. Pa, mnogo vam hvala, doktore Maverik.

Kad je doktor Maverik izašao, inspektor Kari promrmlja Lejku da su za njega psihijatri daveži.

– Sad prelazimo na porodicu – reče on. – Prvo ću razgovarati s mladim Volterom Hadom.

Volter Had se držao oprezno. Izgledalo je da i policajca proučava s blagim oprezom. Ali bio je sasvim predusretljiv.

U Stounigejtsu je bilo mnogo oštećenih električnih instalacija... ceo električni sistem bio je veoma staromodan. U Sjedinjenim Američkim Državama ne bi prihvatili takav sistem.

– Instalirao ga je, mislim, pokojni gospodin Galbrandsen kad je električno osvetljenje bilo novitet – reče inspektor Kari uz blagi

osmeh.

– Pa, da! Dobri stari engleski feudalni sistem koji nikad nije modernizovan.

Osigurač na koji je veći deo sijalica u velikoj sali bio povezan iskočio je, i on je izašao napolje i otišao do ormarića s osiguračima da to sredi. Popravio je kvar potrošivši onoliko vremena koliko je bilo potrebno i vratio se.

– Koliko dugo ste bili odsutni?

– Pa, to ne bih mogao reći sa sigurnošću. Ormarić s osiguračima je na nezgodnom mestu. Morao sam da uzmem merdevine i sveću.

Proveo sam tamo možda deset minuta... možda četvrt sata.

– Da li ste čuli pucanj?

– Pa ne, nisam čuo ništa slično. Do kuhinjskog dela se ide kroz dvostruka vrata, a jedna od njih su postavljena nekakvim filcom.

– Razumem. A kad ste se vratili u salu, šta ste videli?

– Svi su bili okupljeni oko vrata koja vode u radnu sobu gospodina Serokolda. Gospođa Strit je rekla da je gospodin Serokold pogođen metkom... ali zapravo nije bilo tako. Gospodin Serokold je bio sasvim dobro. Glupak ga je promašio.

– Prepoznali ste revolver?

– Naravno da sam ga prepoznao! To je moj revolver.

– Kad ste ga poslednji put videli?

– Pre dva ili tri dana.

– Gde ste ga držali?

– U fioci, u mojoj sobi.

– Ko je znao da ga tamo držite?

– Ne bih znao ko šta zna u ovoj kući.

– Šta time mislite da kažete, gospodine Had? – Oh, svi su oni ludi!

– Kad ste došli u salu, da li su svi ostali bili tamo?

– Šta mislite pod svi ostali?

– Iste osobe koje su bile tamo kad ste otišli da popravite osigurač.

– Đina je bila tamo... i stara gospođa sede kose... i gospođica Belever... Nisam posebno primetio... ali rekao bih da je tako.

– Gospodin Galbrandsen je prekjuče stigao sasvim neočekivano, zar ne?

– Pretpostavljam. Obično nije dolazio iznenada, kako sam shvatio.

– Da li je iko delovao uznemiren zbog njegovog dolaska?

Volter Had je razmišljao trenutak ili dva pre nego što je odgovorio: – Pa ne, ne bih rekao.

Ponovo se kod njega osetio blagi oprez.

– Imate li predstavu zašto je došao?

– Zbog dragocenog Galbrandsenovog starateljskog fonda, pretpostavljam. Čitava postavka ovde je suluda.

– Vi imate ovakve ’postavke’, kako ih vi zovete, u Sjedinjenim Američkim Državama.

– Jedno je pokloniti ostavštinu, a sasvim drugo u tome lično učestvovati, kao što to ovde rade. Bilo mi je dosta psihijatara u vojsci.

Ovo mesto vrvi od njih. Podučavaju mlade razbojnike kako da prave korpe od rafije i rezbare držače za lule. Dečje igrarije! Stvari za devojčice!

Inspektor Kari nije komentarisao ovu primedbu. Možda se s njom slagao.

Pažljivo osmotri Voltera pa reče: – Znači, vi nemate pojma ko je mogao ubiti gospodina Galbrandsena?

– Jedan od bistrih momaka iz Koledža koji je uvežbavao svoju tehniku, čini mi se.

– Ne, gospodine Hade. To nije u igri. Koledž je, uprkos pažljivo stvorenoj atmosferi slobode, ipak neka vrsta zatvora i tako se njime i upravlja. Kad padne mrak, niko ne može da utrčava i istrčava i izvršava ubistva.

– Ne bih u to baš bio siguran! Dobro... ako želite da se usredsredite na nekog iz porodičnog kruga, rekao bih da je to Aleks Restarik.

– Zašto to kažete?

– On je imao priliku. Dovezao se preko imanja sâm u kolima.

– A zašto bi on ubio Kristijana Galbrandsena?

Volter slegnu ramenima.

– Ja sam stranac. Ne poznajem porodične odnose. Možda je stari gospodin čuo nešto o Aleksu i nameravao da oda tajnu Serokoldovima.

– S kakvim ishodom?

– Mogli bi mu uskratiti lovu. On ume da je koristi... u svakom slučaju, troši dosta love.

– Mislite... na pozorišne projekte?

– Je li on to tako zove?

– Da li vi to pretpostavljate da je trošio na nešto drugo?

Volter Had ponovo slegnu ramenima.

– Ne bih znao – reče on.

13.

A

leks Restarik je bio brbljiv. Takođe je gestikulirao rukama.

– Znam, znam! Ja sam idealni osumnjičeni. Dovezao sam se ovamo kolima sâm i na putu do kuće dobio napad kreativnosti. Ne mogu da očekujem da to razumete. Kako biste i mogli?

– Mogao bih – suvo ubaci Kari, ali Aleks Restarik sav u zanosu nastavi.

– To je upravo jedna od onih stvari! One vas obuzmu a pojma nemate ni kada ni kako. Neki efekat... neka ideja... i ne mislite više ni na šta drugo. Idućeg meseca postaviću Noći u krečani. Iznenada... sinoć... scenografija je bila predivna... Ono pravo savršeno osvetljenje.

Magla... i farovi koji seku maglu i odbijaju se o nju... i kroz nju se nejasno naziru obrisi visokih zgrada. Sve je bilo korisno! Pucnjevi... nečiji trčeći koraci... to kloparanje agregata za struju... zvuk kao kad se brod porine u Temzu. A ja sam pomislio... to je to... ali šta treba da koristim da bih dobio upravo ove efekte?... i...

Inspektor Kari mu upade u reč.

– Čuli ste pucnjeve? Gde? – Tamo u magli, inspektore. – Aleks zamahnu rukama kroz vazduh... punačkim, negovanim rukama. – Tamo u magli. Baš je to bilo najsjajnije u celoj stvari.

– Nije vam palo na pamet da nešto nije u redu?

– Nije u redu? A zašto?

– Da li su pucnjevi tako uobičajena pojava?

– Ah. Znao sam da nećete razumeti! Pucnjevi su se uklapali u scenu koju sam kreirao. Ja sam želeo pucnjeve. Opasnost... opijum... ludilo. Šta me se tiče šta su oni zapravo? Prasak iz auspuha kamiona na putu?

Lovokradica koji juri zečeve?

– Oni u ovom kraju zečeve hvataju uglavnom pomoću zamki.

Aleks zaneseno nastavi: – Dete koje baca petarde? Nisam čak ni mislio na njih kao na... pucnjeve. Bio sam u Krečani... ili, bolje rečeno, pozadi u gledalištu... gledajući Krečanu.

– Koliko pucnjeva?

– Ne znam – reče Aleks razdražljivo. – Dva ili tri. Dva jedan za drugim, toga se sećam.

Inspektor Kari klimnu glavom.

– A zvuk trčećih koraka, mislim da ste rekli? Gde su bili ti koraci?

– Došli su do mene iz magle. Negde blizu kuće.

Inspektor Kari blago reče: – To bi nagovestilo da je ubica Kristijana Galbrandsena došao spolja.

– Naravno. Što da ne? Vi zapravo ne pomišljate, zar ne, da je on došao iz kuće?

Još uvek veoma blago, inspektor Kari reče: – Mi moramo na sve da mislimo.

– Pretpostavljam – reče Aleks Restarik velikodušno. Vaš posao mora da je poguban za dušu, inspektore! Detalji, vreme i mesto, sitničavo cepidlačenje u svemu tome. A na kraju... koje je dobro od toga? Da li će to sirotog Kristijana Galbrandsena vratiti u život?

– Prilična je satisfakcija u tome da se uhvati počinilac, gospodine Restarik.

– Dodir Divljeg zapada!

– Da li ste dobro poznavali gospodina Galbrandsena?

– Ne dovoljno dobro da bih ga ubio, inspektore. Sretao sam ga tu i tamo, budući da sam ovde živeo kada sam bio dečak. On se s vremena na vreme pojavljivao nakratko. Jedna od perjanica naše industrije.

Takvi tipovi me ne zanimaju. On ima priličnu kolekciju Torvaldsenovih statua, mislim... – Aleks slegnu ramenima. – To govori za sebe, zar ne? Bože moj, ti bogataši!

Inspektor Kari ga pogleda zamišljeno. Onda reče: – Da li vas zanimaju otrovi, gospodine Restarik?

– Otrovi? Dragi moj čoveče, on sigurno nije prvo otrovan, a zatim ustreljen. To bi bila previše suluda detektivska priča.

– Nije bio otrovan. Ali niste mi odgovorili na pitanje.

– Otrov ima izvesnu privlačnost... on nije neotesan kao revolverski metak ili tupo oružje. Nemam posebno znanje po tom pitanju, ako na to mislite.

– Da li ste ikada posedovali arsenik?

– U sendvičima... posle predstave? Ta ideja ima svojih draži. Ne

znate Rouz Glajdon? Spada u one glumice koje misle da su zvezde! Ne, nikada nisam razmišljao o arseniku. On se uzima iz tečnosti za uništavanje korova ili iz muholovke, mislim.

– Koliko često dolazite ovamo, gospodine Restarik?

– To varira, inspektore. Ponekad ne dolazim po nekoliko nedelja.

Ali nastojim da dođem za vikend kad god mogu. Uvek smatram Stounigejts svojim pravim domom.

– Gospođa Serokold vas je ohrabrivala na to?

– Ono što ja dugujem gospođi Serokold nikada se ne može platiti.

Saosećanje, razumevanje, ljubav...

– I prilično mnogo novca, verujem.

Aleks je delovao blago ogorčen.

– Ophodi se prema meni kao prema sinu i veruje u moj rad.

– Da li vam je ikada govorila o svom testamentu?

– Naravno. Ali mogu li da pitam šta je poenta svih ovih pitanja, inspektore? Gospođa Serokold nema nikakvih problema.

– Bolje da ih nema – reče inspektor Kari namršteno.

– A šta sad time želite da kažete?

– Ako ne znate, tim bolje – reče inspektor Kari. – A ako znate... upozoravam vas.

Kad je Aleks otišao, narednik Lejk reče: – Prilično izveštačen, ne čini li vam se?

Kari odmahnu glavom.

– Teško je reći. Možda poseduje istinski talenat. Možda mu se samo dopada da živi lagodno i da se hvališe. Nikad se ne zna. Čuo je trčeće korake, zar ne? Bio bih spreman da se kladim da je to izmislio.

– Iz nekog određenog razloga?

– Sasvim izvesno iz određenog razloga. Nismo do toga još došli, ali doći ćemo.

– Najzad, gospodine, jedan od onih prepredenih momaka možda je neopaženo izašao iz zgrade Koledža. Među njima verovatno ima nekoliko njih koji umeju dobro da se šunjaju, pa ako je tako...

– To je upravo ono što bi neko želeo da mislimo. Vrlo zgodno. Ali ako jeste tako, Lejk, ja ću pojesti svoj novi mekani šešir.

II

– Sedeo sam za klavirom – reče Stiven Restarik. – Tiho sam prebirao po dirkama kad je izbila svađa. Između Luisa i Edgara.

– Šta ste o tome mislili?

– Pa... da kažem istinu, nisam to zaista ozbiljno shvatio. Taj jadničak ima takve izlive žuči. On nije zaista ćaknut, znate. Sve to besmisleno ponašanje na neki način je ispuštanje ventila. Istina je, svi smo mu se uvukli pod kožu... naročito Đina, naravno.

– Đina? Mislite gospođa Had? Zašto mu se ona uvukla pod kožu?

– Zato što je žena... i to lepa žena i zato što misli da je on smešan!

Ona je polu-Italijanka, znate, a Italijani imaju tu nesvesnu žicu okrutnosti. Oni nemaju saosećanja prema nekome ko je star ili ružan ili na neki način čudan. Oni upiru prstom i dobacuju podrugljive primedbe. To je ono što je Đina radila, govoreći metaforički. Nije imala neko mišljenje o mladom Edgaru. On je bio komičan, pompezan i u suštini veoma nesiguran u sebe. Želeo je da je impresionira, a uspevao je samo da izgleda blesavo. Njoj ne bi ništa značilo što je siroti momak mnogo patio.

– Hoćete da kažete da je Edgar Loson zaljubljen u gospođu Had? – upita inspektor Kari.

Stiven razdragano odgovori: – Oh, da. U stvari, svi smo u nju zaljubljeni, manje ili više! Njoj se dopada što je to tako.

– Da li se njenom suprugu dopada?

– On na to gleda pesimistički. On takođe pati, siroti momak. Ta stvar ne može potrajati, znate. Njihov brak, mislim. Još malo pa će pući. Bila je to samo jedna od onih ratnih ljubavnih avantura.

– Sve je to veoma zanimljivo – reče inspektor. – Ali udaljavamo se od našeg predmeta, a to je ubistvo Kristijana Galbrandsena.

– Slažem se – reče Stiven. – Ali ne mogu vam ništa reći o tome.

Sedeo sam za klavirom i nisam ustao od klavira sve dok draga Džoli nije ušla s nekim zarđalim starim ključevima i pokušala da nađe odgovarajući za bravu na vratima radne sobe.

– Vi ste sedeli za klavirom. Da li ste nastavili da svirate klavir?

– Nežni muzički motiv borbe na život i smrt u Luisovoj radnoj sobi? Ne, prestao sam da sviram kad se tempo pojačao. Nije da sam imao ikakvih sumnji u ishod. Luis ima ono što mogu da opišem samo kao dinamičko oko. On je mogao lako slomiti Edgara samo gledajući

ga.

– Pa ipak je Edgar Loson ispalio dva hica na njega.

Stiven blago odmahnu glavom.

– To je bila samo gluma. Uživao je u tome. Moja draga majka imala je običaj da to radi. Umrla je ili pobegla s nekim kad sam imao četiri godine, ali sećam se kako je pucala iz pištolja ako bi je bilo šta uznemirilo. Jednom je to uradila u noćnom klubu. Napravila je šaru na zidu, bila je odličan strelac. Prouzrokovala je dosta nevolja. Bila je ruska plesačica, znate.

– Zaista. Možete li mi reći, gospodine Restarik, ko je sinoć izašao iz sale dok ste vi bili tamo... tokom tog određenog vremena?

– Voli... da popravi svetlo. Džulijet Belever da nađe ključ koji odgovara vratima radne sobe. Niko drugi, koliko ja znam.

– Da li biste primetili da je neko izašao?

Stiven razmisli.

– Verovatno ne bih. Zapravo, ako bi na prstima izašli napolje i isto se tako vratili. Bilo je tako mračno u sali... i u toku je bila svađa koju smo svi pomno slušali.

– Ima li iko za koga ste sigurni da je sve vreme bio tamo?

– Gospođa Serokold... da, i Đina. Za njih bih se zakleo.

– Hvala vam, gospodine Restarik.

Stiven se zaputi prema vratima. Zatim je malo oklevao i vratio se.

– U čemu je stvar – reče on – s arsenikom?

– Ko vam je pomenuo arsenik?

– Moj brat.

– Ah... da.

Stiven reče: – Da li je neko davao arsenik gospođi Serokold?

– Zašto ste pomenuli gospođu Serokold?

– Pročitao sam koji su simptomi trovanja arsenikom. Periferni neuritis, zar ne? To bi manje-više odgovaralo onome od čega ona u poslednje vreme boluje. A zatim, Luis je sinoć zgrabio njen tonik. Da li je to ono što se ovde dešava?

– Stvar je pod istragom – reče inspektor Kari na najzvaničniji način.

– Da li ona zna za to?

– Gospodin Serokold se posebno zabrinuo da se ona ne... uznemiri.

– Uznemiri nije prava reč, inspektore. Gospođa Serokold se nikada ne uznemiri... Da li je to pozadina smrti Kristijana Galbrandsena? Da li je on otkrio da nju truju... ali kako je mogao da otkrije? U svakom slučaju, sve se to čini sasvim neverovatnim. Nema smisla.

– To vas veoma iznenađuje, zar ne, gospodine Restarik?

– Da, zaista. Kad mi je Aleks ispričao, teško sam mogao da poverujem.

– Ko bi, po vašem mišljenju, mogao davati arsenik gospođi Serokold?

Na trenutak, na lepom licu Stivena Restarika pojavi se grimasa.

– Ne uobičajena osoba. Muža možete otpisati. Luis Serokold ništa time ne dobija. Osim toga, on tu ženu obožava. Ne može da podnese ni mali prst da je zaboli.

– Ko onda? Imate li ikakvu ideju?

– Oh, da. Rekao bih da je to bilo izvesno da će se dogoditi.

– Objasnite, molim vas.

Stiven odmahnu glavom.

– To je izvesno psihološki govoreći. Ni na koji drugi način. Nema nikakvog dokaza. A vi se verovatno ne biste složili.

Stiven Restarik izađe nehajno, a inspektor Kari poče da crta mačke na papiru ispred sebe.

Razmišljao je o tri stvari: A) da Stiven Restarik ima o sebi visoko mišljenje; B) da Stiven Restarik i njegov brat predstavljaju ujedinjeni front; i C) da je Stiven Restarik zgodan muškarac, a da je Volter Had običan.

Pitao se i u vezi s druge dve stvari... šta je Stiven mislio pod „psihološki govoreći“ i da li je Stiven mogao da vidi Đinu sa svoje stolice kod klavira. Verovao je da ipak nije mogao.

III U gotsku polutamu biblioteke Đina je unela egzotični sjaj. Čak je i inspektor Kari malo zatreperio od blistave mlade žene koja je sela, nagla se preko stola i s očekivanjem rekla: – Dakle?

Inspektor Kari, posmatrajući njenu skerletnu košulju i tamnozelene pantalone, suvo reče: – Vidim da ne nosite crninu, gospođo Had.

– Nemam je – reče Đina. – Znam da svako treba da ima malu crnu haljinu i da je nosi s biserima. Ali ne ja. Ja mrzim crnu boju. Mislim da je užasna i da treba da je nose samo portiri i kućepaziteljke i takve osobe. Uostalom, Kristijan Galbrandsen mi nije bio stvarno rođak. On je pastorak moje bake.

– A ja pretpostavljam da ga niste baš najbolje poznavali? Đina odmahnu glavom.

– Dolazio je ovamo tri ili četiri puta kad sam bila dete, ali onda sam za vreme rata otišla u Ameriku i vratila se da ovde živim tek pre šest meseci.

– Definitivno ste se vratili da tu živite? Niste samo u poseti?

– Nisam o tome baš razmišljala – reče Đina.

– Bili ste u velikoj sali sinoć kad je gospodin Galbrandsen otišao u svoju sobu?

– Da. Rekao je laku noć i otišao. Grandama je pitala da li ima sve što želi i on je rekao da ima... da ga je Džoli lepo smestila. Ne tim rečima, ali to je bio smisao. Rekao je da mora da piše pisma.

– A zatim? Đina je opisala svađu između Luisa i Edgara Losona. Bila je to ista priča koju je inspektor Kari do sada čuo mnogo puta, ali Đinin pristup joj je dao dodatnu boju, novi polet. Priča je postala drama.

– To je bio Volijev revolver – reče ona. – Zamislite da je Edgar imao petlju da ode i mazne ga iz njegove sobe. Nikada ne bih poverovala da ima petlju.

– Da li ste se uplašili kada su ušli u radnu sobu i kad je Edgar Loson zaključao vrata?

– Oh, ne – reče Đina, širom otvorivši svoje ogromne smeđe oči. – Meni se to dopadalo. Bilo je to pravo glumatanje, znate, i tako ludo teatralno. Sve što Edgar radi uvek je komično. Ne možete ga ni na trenutak ozbiljno shvatiti.

– Ipak je pucao iz pištolja?

– Da. Svi smo tada pomislili da će ipak ubiti Luisa.

– A da li vam se to dopalo? – inspektor Kari nije mogao a da ne upita.

– Oh, ne, tada sam se prestrašila. Svi su se prestrašili osim Grandame. Ona uopšte nije reagovala.

– To deluje prilično neobično.

– Ne baš. Ona je takva osoba. Nije sasvim na ovom svetu. Ona je osoba koja nikada ne veruje da se bilo šta loše može desiti. Ona je ljupka.

– Tokom te scene, ko je sve bio u sali?

– Oh, svi smo bili tamo. Osim ujaka Kristijana, naravno.

– Ne svi, gospođo Had. Ljudi su ulazili i izlazili.

– Stvarno? – upita Đina rastreseno.

– Vaš suprug je, na primer, otišao da popravi svetlo.

– Da. Voli sjajno popravlja stvari.

– Za vreme njegovog odsustva čuo se pucanj, kako čujem. Pucanj za koji ste svi vi mislili da dolazi iz parka.

– Toga se ne sećam... Oh, da, to je bilo nakon što su se svetla ponovo upalila a Voli se vratio.

– Da li je još neko izlazio iz sale?

– Mislim da nije. Ne sećam se.

– Gde ste vi sedeli, gospođo Had? – Tamo pored prozora.

– Pokraj vrata za biblioteku?

– Da. – Da li ste vi uopšte izlazili iz sale?

– Izlazila? Pored sveg uzbuđenja? Naravno da nisam. Đina je zvučala kao da je zgranuta zbog takve pomisli.

– Gde su ostali sedeli?

– Uglavnom oko kamina, mislim. Tetka Mildred je plela, kao i tetka Džejn... gospođica Marpl, mislim... Grandama je samo sedela.

– A gospodin Stiven Restarik?

– Stiven? On je svirao klavir, za početak. Ne znam gde je kasnije otišao.

– A gospođica Belever?

– Dizala je galamu, kao i obično. Ona praktično nikad ne sedi.

Tražila je ključeve ili tako nešto.

Odjednom, ona reče: – Šta je to s Grandaminim tonikom? Da li je apotekar pogrešio kad ga je pripravljao ili je u pitanju nešto drugo?

– Zašto biste to pomislili?

– Zato što je bočica nestala, a Džoli je dizala galamu kao luda, tražeći je naokolo, sva uzrujana. Aleks joj je rekao da je bočicu odnela

policija. Jeste li?

Umesto da odgovori na pitanje, inspektor Kari reče: – Gospođica Belever je bila uzrujana, kažete?

– Oh! Džoli uvek diže galamu – reče Đina nehajno. – Ona voli da diže dreku. Ponekad se pitam kako Grandama to podnosi.

– Samo još jedno, poslednje pitanje, gospođo Had. Vi lično nemate ideju ko je ubio Kristijana Galbrandsena i zašto?

– To je uradio jedan od onih čudaka, rekla bih. Siledžije su zapravo prilično razborite. Mislim, oni tresnu ljude olovnom šipkom samo da bi opljačkali blagajnu ili da dođu do novca ili nakita... ne samo radi zabave. Ali jedan od tih čudaka... znate kako oni zovu mentalno neprilagođene... mogao je to da uradi zabave radi, zar ne mislite? Jer ne mogu da vidim nijedan drugi razlog da neko ubije ujaka Kristijana osim zabave radi, zar ne? Pa, ne mislim baš na zabavu... ali...

– Ne možete da nađete motiv?

– Da, na to sam mislila – reče Đina zahvalno. – Nisu ga opljačkali ili nešto slično, zar ne?

– Ali vi znate, gospođo Had, da su zgrade Koledža bile zaključane i zamandaljene. Niko nije mogao odatle da izađe bez propusnice.

– Nemojte u to verovati – Đina se veselo nasmeja. – Ti momci bi mogli da izađu iz bilo kog mesta! Oni su me naučili mnogim trikovima.

– Ona je živahna – reče Lejk kad je Đina otišla. – Prvi put sam je video izbliza. Lep stas ima, zar ne? Nekakav strani stas, ako znate šta mislim.

Inspektor Kari ga hladno pogleda. Narednik Lejk brzo reče da je ona vesela. – Kao da je u svemu tome uživala, ako se tako može reći.

– Bez obzira da li je Stiven Restarik u pravu ili nije kad kaže da joj se brak raspada, primetio sam da se ona svim silama trudila da spomene da se Volter Had vratio u veliku salu pre nego što se čuo pucanj.

– A to, po onome što kažu ostali, nije tako?

– Tačno.

– Nije pomenula ni da je gospođica Belever izlazila iz sale da traži ključeve.

– Ne – reče inspektor zamišljeno – nije...

14.

G

ospođa Strit se uklapala u biblioteku mnogo bolje nego Đina Had. Nije bilo ničeg egzotičnog u vezi s gospođom Strit. Bila je obučena u crnu haljinu s brošem od oniksa, a preko pažljivo očešljane sede kose nosila je mrežicu.

Izgledala je, razmišljao je inspektor Kari, upravo kako treba da izgleda udovica kanonika državne crkve... što je bilo skoro čudno zato što veoma malo ljudi uopšte izgleda baš onako kakvi zaista jesu. Čak je i linija njenih stisnutih usana imala asketsku crkvenu primesu. Ona je oličenje hrišćanske izdržljivosti, možda i hrišćanske moralne čvrstine, ali ne i hrišćanske ljubavi prema bližnjima, pomisli Kari.

Osim toga, bilo je jasno da je gospođa Strit uvređena.

– Smatrala sam da ste mi mogli dati neku ideju kad ćete želeti sa mnom da razgovarate, inspektore. Bila sam primorana da sedim i čekam celog jutra.

Povređeno je, zaključi Kari, njen osećanje važnosti. On požuri da je odobrovolji.

– Veoma mi je žao, gospođo Strit. Možda ne znate tačno kako mi te stvari postavljamo. Znate, mi počnemo od manje važnih dokaza... sklanjamo ih da ne smetaju, da tako kažem. Dragoceno je da se za kraj ostavi osoba na čiji sud se možemo pouzdati... dobar posmatrač... kod koga proveravamo ono što nam je pre toga rečeno.

Gospođa Strit vidno smekša.

– Oh, razumem. Nisam potpuno shvatila...

– Vi ste žena zrelog rasuđivanja, gospođo Strit. Svetska žena. A zatim, ovo je vaš dom... vi ste kćerka kuće i vi mi možete reći sve o osobama koje su u njoj.

– To svakako mogu – reče Mildred Strit.

– Zato, vidite, kad dođemo do pitanja ko je ubio Kristijana Galbrandsena, vi nam možete biti od velike pomoći.

– Ali ima li tu uopšte pitanja? Zar nije savršeno očigledno ko je ubio mog brata?

Inspektor Kari se zavali u stolicu. Rukom je gladio svoje male, uredne brkove.

– Pa... moramo da budemo pažljivi – reče on. – Mislite da je to očigledno?

– Naravno. Taj grozni Amerikanac, muž sirote Đine. On je jedini stranac ovde. Mi o njemu ne znamo ama baš ništa. On je verovatno jedan od onih groznih američkih gangstera.

– Ali to ne bi bio baš dovoljan razlog da ubije Kristijana Galbrandsena, zar ne? Zašto bi ga ubio?

– Zato što je Kristijan otkrio nešto o njemu. Zato je došao ovamo tako brzo posle nedavne posete.

– Jeste li sigurni u to, gospođo Strit?

– Opet mi to izgleda sasvim očigledno. On je pustio da se misli da njegova poseta ima veze sa starateljskim fondom... ali to je besmislica.

On je zbog toga bio ovde pre mesec dana. A od tada se ništa značajno nije dogodilo. Zato mora da je došao nekim privatnim poslom. Video je Voltera prilikom svoje poslednje posete i moguće je da ga je prepoznao... ili se možda raspitao o njemu u Sjedinjenim Američkim Državama... naravno, on ima agente svuda po svetu... i otkrio je nešto zaista štetno. Đina je veoma budalasta devojka. Uvek je bila takva. To baš na nju liči da se uda za čoveka o kome ništa ne zna... uvek je bila luda za muškarcima! Čovek koga traži policija, možda, ili čovek koji je već oženjen, ili neki loš tip iz podzemlja. Ali mog brata Kristijana nije bilo lako zavarati. On je došao ovamo, sigurna sam, da sredi stvar. Da raskrinka Voltera i da pokaže kakav je zaista. I zato ga je, naravno, Volter ubio.

Inspektor Kari, dodavši prevelike brke jednoj od mačaka na crtežu u bloku, reče: – Da... a.

– Zar se ne slažete sa mnom da se svakako tako odigralo.

– Moglo bi da bude... da – priznade inspektor Kari.

– Koje bi drugo rešenje moglo da bude? Kristijan nije imao neprijatelja. Ono što ne mogu da razumem jeste zašto već niste uhapsili Voltera.

– Pa, vidite, gospođo Strit, moramo imati dokaze.

– Njih biste mogli verovatno vrlo lako da dobijete. Ako pošaljete telegram u Ameriku...

– Oh, da, proverićemo mi gospodina Voltera Hada. U to možete biti sigurni. Ali sve dok ne možemo da dokažemo motiv, nema mnogo toga za šta se možemo uhvatiti. Postoji mogućnost, naravno...

– On je izašao odmah posle Kristijana, praveći se da su osigurači iskočili...

– Oni jesu iskočili.

– On je lako mogao da udesi da se to dogodi.

– Tačno.

– To mu je dalo izgovor. Sledio je Kristijana do njegove sobe, ubio ga, a zatim popravio osigurače i vratio se u salu.

– Njegova supruga kaže da se vratio pre nego što se začuo pucanj spolja.

– Ni slučajno! Đina će reći bilo šta. Italijani nikada nisu iskreni. A ona je rimokatolikinja, naravno.

Inspektor Kari je izbegao komentar na crkveni ugao gledanja.

– Mislite da je njegova supruga bila u dosluhu s njim?

Mildred Strit se na trenutak ustezala.

– Ne... ne, to ne mislim. – Delovala je kao da je prilično razočarana što ne misli tako. Ona nastavi: – To mora da je delimično bio motiv... da spreči da Đina sazna istinu o njemu. Najzad, Đina je njegova zlatna koka.

– I veoma lepa devojka.

– Oh, da. Uvek sam govorila da Đina lepo izgleda. U Italiji bi, naravno, prošla sasvim nezapaženo, tipična Italijanka. Ali ako mene pitate, Volter Had ima na umu novac. Zato je i došao ovamo i sada živi na račun Serokoldovih.

– Gospođa Had je veoma imućna, kako sam čuo.

– Ne trenutno. Moj otac je odredio istu sumu za Đininu majku kao i za mene. Ali, naravno, ona je uzela državljanstvo svog muža (verujem da je zakon sada izmenjen) i zbog rata i zato što je on bio fašista, Đina ima veoma malo sopstvenog imetka. Moja majka ju je razmazila, a njena tetka u Americi, gospođa Van Rajdok, trošila je na nju neverovatne sume novca i kupovala joj sve što bi poželela tokom ratnih godina. Ipak, s Volterove tačke gledišta, on ne može staviti šapu na mnogo novca sve do smrti moje majke, kada će Đina naslediti veoma veliko bogatstvo.

– Kao i vi, gospođo Strit.

Obrazi Mildred Strit se blago zarumeneše.

– Kao i ja, kako kažete. Moj muž i ja smo uvek živeli skromno. On je trošio veoma malo novca, osim na knjige... bio je veliki naučnik. Moj lični novac skoro se udvostručio. To je više nego dovoljno za moje jednostavne potrebe. Ipak, novac se uvek može iskoristiti za potrebe drugih. Sav novac koji dobijem smatraću svetim starateljskim fondom.

– Ali novac neće biti u starateljskom fondu, zar ne? – reče Kari namerno pogrešno razumevši. – On će u potpunosti pripasti vama.

– Oh, da... u tom smislu. Da, biće moj potpuno.

Nešto što je zazvučalo u toj poslednjoj reči učini da inspektor Kari naglo podigne glavu. Gospođa Strit nije gledala u njega. Oči su joj blistale, a njene velike tanke usne bile su iskrivljene u pobednički osmeh.

Inspektor Kari reče promišljenim glasom: – Znači, po vašem mišljenju... a vi ste, naravno, imali obilje prilika da prosudite... gospodin Volter Had želi novac koji će njegova žena dobiti kad gospođa Serokold umre. Uzgred budi rečeno, ona nije veoma jaka, zar ne, gospođo Strit?

– Moja majka je uvek bila nežnog zdravlja.

– Da, zaista. Ali ljudi nežnog zdravlja često žive isto toliko dugo, čak i duže nego ljudi krepkog zdravlja.

– Da, pretpostavljam da je tako.

– Niste primetili da zdravlje vaše majke u poslednje vreme slabi?

– Ona pati od reumatizma. Ali čovek mora imati neku boljku kad stari. Nemam saosećanja s osobama koje dižu prašinu oko neizostavnih bolova.

– Da li gospođa Serokold diže prašinu?

Mildred Strit na trenutak zaćuta. Najzad reče: – Ona lično ne diže prašinu, ali navikla je da drugi dižu prašinu zbog nje. Moj očuh je preterano revnostan. A što se tiče gospođice Belever, ona sebe čini potpuno smešnom. U svakom slučaju, gospođica Belever ima veoma loš uticaj u ovoj kući. Došla je ovamo pre mnogo godina, a njena odanost mojoj majci, mada sama po sebi za divljenje, postala je donekle nevolja. Ona bukvalno tiraniše moju majku. Ona vodi celu kuću i previše poslova preuzima na sebe. Mislim da to Luisu ponekad ide na živce. Uopšte se ne bih iznenadila kad bi joj dao otkaz.

Ona nema takta... uopšte nema takta, a za muškarca je mučno kad vidi

da nad njegovom suprugom gospodari neka žena koja voli da zapoveda.

Inspektor Kari blago potvrdi glavom.

– Razumem... razumem...

Gledao ju je upitno.

– Ima nešto što ne razumem sasvim, gospođo Strit. Položaj braće Restarik.

– Još malo nerazborite osećajnosti. Njihov otac se oženio mojom sirotom majkom zbog njenog novca. Dve godine kasnije on je pobegao s jednom veoma nemoralnom jugoslovenskom pevačicom. On je bio bezvredna osoba. Moja majka bila je dovoljno mekog srca da se sažali na ova dva dečaka. Kako nije dolazilo u obzir da oni provode raspust sa ženom na tako zlu glasu, moja majka ih je manje-više usvojila.

Otada su oni ovde prišipetlje. Oh, da, u ovoj kući imamo mnogo grebatora, to vam mogu reći.

– Aleks Restarik je imao priliku da ubije Kristijana Galbrandsena.

Bio je u kolima sâm... vozio je od vratareve kućice do kuće... a Stiven?

– Stiven je bio u sali s nama. Ne odobravam ponašanje Aleksa Restarika... on počinje da izgleda sve neuljudniji, i pretpostavljam da vodi neuredan život... ali ga zaista ne vidim kao ubicu. Osim toga, zašto bi on ubio mog brata?

– To je ono na šta se uvek vraćamo, zar ne? – reče inspektor Kari vedro. – Šta je Kristijan Galbrandsen znao... o nekome... da je taj neko morao da ga ubije?

– Tačno – pobedonosno izjavi gospođa Strit. – To mora da je Volter Had. – Osim ako nije neko iz bliže porodice.

Mildred reče oštro: – Šta time mislite da kažete?

Inspektor Kari polako reče: – Izgleda da je gospodin Galbrandsen bio veoma zabrinut za zdravlje gospođe Serokold dok je bio ovde.

Gospođa Strit se namršti.

– Muškarci uvek dižu galamu oko majke zato što ona deluje krhko.

Mislim da se njoj to dopada! Ili je Kristijan slušao šta priča Džulijet Belever.

– Vi lično, gospođo Strit, vi se ne brinete za zdravlje svoje majke?

– Ne. Nadam se da sam razumna. Naravno, majka nije mlada...

– A smrt nas sve stiže – reče inspektor Kari. – Ali ne pre nego što joj dođe vreme. To moramo da sprečimo.

Govorio je naglašavajući reči. Mildred Strit iznenada postade živahna.

– Oh, to je bezdušno... bezdušno. Izgleda da nikom drugom ovde nije zaista stalo. A i zašto bi? Ja sam jedina osoba koja je bila u krvnom srodstvu s Kristijanom. Majci je on bio samo odrasli pastorak. Đini on uopšte nije nikakav rod. Ali on je bio moj brat.

– Polubrat – podseti je inspektor Kari.

– Polubrat, da. Ali oboje smo bili Galbrandsenovi, uprkos razlici u godinama.

Kari reče blagim glasom: – Da... da, shvatam šta hoćete da kažete...

Sa suzama u očima Mildred Strit je izmarširala napolje. Kari pogleda u Lejka.

– Znači, ona je sasvim sigurna da je to Volter Had – reče on. – Ni na trenutak neće da pomisli da je to neko drugi.

– A možda je u pravu.

– Mogla bi da bude u pravu. Voli se uklapa. Prilika... i motiv. Jer ako želi da brzo dođe do novca, baka njegove supruge mora da umre.

I tako Voli petlja s njenim tonikom, a Kristijan Galbrandsen ga vidi kako to radi... ili o tome na neki način dozna. Da, to se veoma dobro uklapa.

On napravi pauzu i reče: – Uzgred budi rečeno, Mildred Strit voli novac... Ona ga možda ne troši, ali ga voli. Nisam siguran zašto... Možda je škrtica... sa strašću škrtice. Ili možda voli moć koju novac daje. Novac za dobročinstvo, možda? Ona je Galbrandsenova. Možda želi da oponaša oca.

– Kompleks, zar ne? – reče narednik Lejk i počeša se po glavi.

Inspektor Kari reče: – Bolje da vidimo tog šašavog mladića Losona, a posle toga ćemo otići u veliku salu i naći odgovor ko je gde bio... i ako... i zašto... i kada... Jutros smo čuli jednu ili dve prilično zanimljive pojedinosti.

II

Bilo je veoma teško, pomisli inspektor Kari, dobiti pravu procenu o nekome iz onoga što drugi kažu.

Tog jutra prilično mnogo različitih osoba opisalo je Edgara Losona, ali gledajući ga sada, Karijeve lične impresije bile su skoro potpuno drugačije.

Edgar nije na njega ostavio utisak da je „čudak“ ili „opasan“ ili „arogantan“ ili čak „nenormalan“. Izgledao je kao veoma običan mlad čovek, u dobroj meri ponižen, i u stanju poniznosti nalik onoj koju je pokazivao Juraja Hip. 6 Izgledao je mlad i pomalo običan i prilično patetičan.

Bilo mu je veoma stalo da priča i da se izvini.

– Znam da sam se poneo veoma loše. Ne znam šta me je spopalo... zaista ne znam. Da napravim takav ispad i da dignem takvu galamu. I da zaista pucam iz pištolja. I to na gospodina Serokolda koji je bio tako dobar prema meni i tako strpljiv.

Nervozno je lomio ruke. Bile su to prilično jadne ruke, s koščatim zglobovima.

– Ako sam ja kriv za to, odmah ću poći s vama. Ja to zaslužujem.

Izjasniću se da sam kriv.

– Niko nije podigao optužnicu protiv vas – reče inspektor Kari odrešito. – Nemamo dokaza na osnovu kojeg bismo tako postupili. Po gospodinu Serokoldu, pištolj je opalio slučajno.

– To je zato što je on tako dobar. Nikada nije postojao čovek tako dobar kao gospodin Serokold! On je sve učinio za mene. A ja mu to uzvraćam ovakvim ponašanjem.

– Šta vas je nateralo da se tako ponašate?

Edgar je delovao zbunjeno.

– Napravio sam budalu od sebe.

Inspektor Kari suvo reče: – Čini se da je tako. Rekli ste gospodinu Serokoldu u prisustvu svedoka da ste otkrili da je on vaš otac. Da li je to istina?

– Ne, nije.

– Otkud vam ta ideja? Da li vam je neko nešto tako nagovestio?

– Pa, to je pomalo teško objasniti.

Inspektor Kari ga pogleda zamišljeno, a onda reče ljubaznim glasom: – Pretpostavimo da pokušate. Mi ne želimo da vam otežavamo.

– Pa, vidite, kad sam bio dete, imao sam zbog toga prilično mnogo muka. Ostali dečaci su mi se rugali zato što nisam imao oca. Govorili su da sam malo kopile... što sam i bio, naravno. Mama je obično bila pijana i stalno su joj dolazili muškarci. Moj otac je bio neki strani mornar, mislim. Kuća je uvek bila prljava i sve je to bilo prilično pakleno. A onda sam počeo da razmišljam, pretpostavimo da moj tata nije bio tamo neki strani mornar nego neko važan... i obično sam izmišljao ponešto. Dečja maštanja prvo... zamenili me pri rođenju... zapravo sam zakoniti naslednik... sve tako nešto. A onda sam prešao u novu školu i pokušao da jednom ili dva puta nagovestim nešto. Rekao sam da je moj otac zapravo admiral u mornarici. I sâm sam u to poverovao. Tada se nisam tako loše osećao.

On zastade, a onda nastavi: – A zatim... kasnije... smislio sam druge ideje. Odsedao sam u hotelima i pričao mnogo besmislenih priča kako sam pilot-lovac... ili kako sam u vojnoj obaveštajnoj službi. Sve sam smešao. Izgledalo je da nisam u stanju da prestanem da govorim laži.

– Jedino što zaista nisam pokušavao da iz toga izvučem novac.

Samo sam se razmetao, da bih naveo ljude da o meni imaju bolje mišljenje. Nisam želeo da budem nepošten. Gospodin Serokold će vam reći... i doktor Maverik... oni imaju sve podatke o tome.

Inspektor Kari klimnu glavom. On je već proučio Edgarov slučaj i njegov policijski dosije.

– Gospodin Serokold me je na kraju oslobodio i doveo ovamo.

Rekao je da mu je potreban sekretar da mu pomaže... i ja sam mu pomagao. Zaista jesam. Samo što su mi se drugi smejali. Uvek su mi se smejali.

– Koji drugi? Gospođa Serokold?

– Ne, ne gospođa Serokold. Ona je dama... ona je uvek blaga i ljubazna. Ne, ali Đina me tretira kao ništariju. I Stiven Restarik. A gospođa Strit je postupala prema meni s omalovažavanjem zato što nisam džentlmen. I gospođica Belever takođe... a šta je ona? Plaćena družbenica, zar ne?

Kari primeti znake pojačanog uzbuđenja.

– Znači, smatrate da vam nisu baš naklonjeni?

Edgar reče sa žarom: – To je zato što sam ja kopile. Kad bih imao pravog oca, ne bi se

oni tako ponašali.

– I tako ste prisvojili neke slavne ljude?

Edgar pocrvene.

– Izgleda da na kraju uvek pričam laži – promrmlja on.

– I na kraju ste rekli da je gospodin Serokold vaš otac. Zašto?

– Zato što bi ih to jednom zasvagda zaustavilo, zar ne? Da je on moj otac, oni mi ništa ne bi mogli.

– Da. Ali optužili ste ga da je vaš neprijatelj... da vas proganja.

– Znam... – On protrlja čelo. – Sve sam pogrešno uradio. Ima dana kada ne... kada ne radim stvari kako treba. Spetljam se.

– I uzeli ste revolver iz sobe gospodina Voltera Hada?

Edgar je delovao zbunjeno.

– Zaista? Tamo sam ga uzeo?

– Zar se ne sećate gde ste ga uzeli?

Edgar reče: – Nameravao sam da njime pripretim gospodinu Serokoldu.

Nameravao sam da ga zaplašim. Opet su to bila dečja posla.

Inspektor Kari strpljivo reče: – Kako ste došli do revolvera?

– Upravo ste rekli... u Volterovoj sobi.

– Sada se sećate da ste to uradili?

– Mora da sam ga uzeo u njegovoj sobi. Nisam mogao doći do njega ni na koji drugi način, zar ne?

– Ne znam – reče inspektor Kari. – Neko je... mogao da vam ga doturi.

Edgar je ćutao. Lice mu je bilo bezizražajno.

– Da li se to tako dogodilo?

Edgar reče strastveno: – Ne sećam se. Bio sam toliko uzrujan. Šetao sam po vrtu sav zajapuren od besa. Mislio sam da me ljudi špijuniraju, posmatraju, da me progone i da žele da me kazne. Čak i ona fina stara sedokosa gospođa... Sada sve to ne mogu da razumem. Mora biti da sam poludeo, čini mi se. Ne sećam se gde sam bio i šta sam radio polovinu vremena!

– Svakako se sećate ko vam je rekao da je gospodin Serokold vaš otac?

Edgar ga je isto onako bezizražajno gledao.

– Niko mi nije rekao – reče mrzovoljno. – Jednostavno mi je tako došlo.

Inspektor Kari uzdahnu. Nije bio zadovoljan, ali je procenio da trenutno ne može ništa više da postigne.

– Dobro, ubuduće budite na oprezu – reče.

– Da, gospodine, da, svakako ću biti.

Kad je Edgar otišao, inspektor Kari polako odmahnu glavom.

– Ovi patološki slučajevi su vraški nezgodni.

– Mislite li da je lud, gospodine?

– Mnogo manje lud nego što sam zamišljao. Slabe volje, razmetljivac, lažov... pa ipak u njemu ima izvesne prijatne jednostavnosti. Pretpostavljam da veoma lako potpada pod uticaj...

– Mislite da mu je neko nešto naturio?

– Oh, da, tu je stara gospođica Marpl bila u pravu. Ona je pronicljiva stara dama. Ali voleo bih da znam ko je to bio. On neće da kaže. Kad bismo samo to znali... hajdemo, Lejk, da napravimo detaljnu rekonstrukciju scene u sali.

III – Sad mi je mnogo jasnije.

Inspektor Kari je sedeo za klavirom. Narednik Lejk je bio na stolici pored prozora s pogledom na jezero.

Kari nastavi: – Ja sam napola okrenut na klavirskoj stolici, gledam u vrata radne sobe i ne mogu da vas vidim.

Narednik Lejk tiho ustade i bešumno prođe kroz vrata u biblioteku.

– Cela ova strana sobe bila je u mraku. Jedino su gorela svetla pored vrata radne sobe. Ne, Lejk, nisam video kada ste otišli. Kad ste već u biblioteci, mogli biste da izađete na druga vrata u hodnik... bilo bi vam potrebno dva minuta da otrčite do apartmana od hrastovine, ubijete Galbrandsena i vratite se kroz biblioteku do stolice pored prozora.

– Žene pored kamina su vam okrenute leđima. Gospođa Serokold je sedela ovde... desno od kamina, blizu vrata radne sobe. Svi se slažu da nije mrdnula i da je ona jedina koja je bila u svačijem vidnom polju.

Gospođica Marpl je bila ovde. Ona je gledala u radnu sobu mimo gospođe Serokold. Gospođa Strit je bila s leve strane kamina... blizu vrata koja iz sale vode u predvorje, a to je veoma mračan ugao. Ona je mogla da ode i da se vrati. Da, to je moguće.

Kari se iznenada iskezi.

– I ja sam mogao da odem. – On skliznu s klavirske stolice i krete postrance duž zida, a onda izađe kroz vrata. – Jedino je Đina Had mogla da primeti da više nisam za klavirom. A sećate se šta je Đina rekla: ’Stiven je u početku bio za klavirom. Ne znam gde je bio kasnije.’

– Znači, mislite da je to Stiven?

– Ne znam ko je to – reče Kari. – To nije bio Edgar Loson, niti Luis Serokold, niti gospođa Serokold niti gospođica Džejn Marpl. Ali što se tiče ostalih... – On uzdahnu. – To je verovatno Amerikanac. Ti osigurači koji su iskočili bili su malo previše zgodna... slučajnost. Pa ipak, znate, meni se taj momak prilično dopada. No, to još uvek nije dokaz.

On se zamišljeno zagleda u neke note pored klavira. – Hindemit?

Ko je on? Nikad nisam čuo za njega. Šostakovič! Kakva to imena imaju ovi ljudi? – On ustade i pogleda nadole na staromodnu klavirsku stolicu. Podiže njen poklopac.

– Evo starinskih stvari. Hendlov Largo. Černijeve Vežbe. Većina toga je još iz vremena starog Galbrandsena. „Znam jedan lepi vrt“... vikareva supruga je to često pevala kad sam bio dečak...

On zastade... držeći u ruci požutele stranice pesme. Ispod njih, ležeći na Šopenovim Preludijima, bio je mali automatski pištolj.

– Stiven Restarik – uskliknu veselo narednik Lejk.

– Ne donosite zaključke prerano – opomenu ga inspektor Kari. – Kladim se u deset prema jedan da je namera bila da baš to i pomislimo.

15.

G

ospođica Marpl se pope stepenicama i pokuca na vrata spavaće sobe gospođe Serokold.

– Mogu li da uđem, Keri Luiza?

– Naravno, draga Džejn.

Keri Luiza je sedela za toaletnim stočićem, četkajući svoju srebrnastu kosu. Ona pogleda preko ramena.

– Da li je to policija? Biću spremna za nekoliko minuta.

– Jesi li dobro?

– Da, naravno. Džoli je zahtevala da pojedem doručak u krevetu. A Đina ga je unela u sobu na vrhovima prstiju kao da sam na samrtnoj postelji! Mislim da ljudi ne shvataju da su tragedije kao što je Kristijanova smrt mnogo manje šokantne za nekoga ko je star. Zato što čovek do tada već zna da se svašta može desiti... i koliko je sve to što se dešava na ovom svetu zaista malo važno.

– Da... a – reče gospođica Marpl sumnjičavo.

– Zar ti ne osećaš isto, Džejn? Mislila sam da osećaš.

Gospođica Marpl polako reče: – Kristijan je ubijen.

– Da... shvatam šta misliš. Smatraš da je to zaista bitno?

– Zar ti ne smatraš?

– Nije bitno Kristijanu – reče Keri Luiza jednostavno. – Bitno je, naravno, onome ko ga je ubio.

– Imaš li ikakvu ideju ko ga je ubio?

Gospođa Serokold zbunjeno odmahnu glavom.

– Ne, nemam baš nikakvu ideju. Ne mogu čak ni da zamislim razlog za to. To mora da ima nekakve veze s njegovim prethodnim boravkom ovde... pre nešto više od mesec dana. Jer inače ne mislim da bi došao iznenada ponovo bez određenog razloga. Ma šta da je u pitanju, mora da je počelo tada. Razmišljala sam i razmišljala, ali ne mogu da se setim ničeg neobičnog.

– Ko je bio ovde u kući?

– Oh, isti ljudi koji su tu i sada... da, Aleks je došao iz Londona

otprilike u to vreme. I... oh, da, Rut je bila ovde.

– Rut? – Njena uobičajena kratka poseta.

– Rut – ponovi gospođica Marpl. Um joj je brzo radio. Kristijan Galbrandsen i Rut? Rut je otišla zabrinuta i sa zebnjom, mada nije znala zašto. Nešto nije u redu, to je bilo sve što je Rut mogla da kaže.

Kristijan Galbrandsen je takođe bio zabrinut i imao zebnje, ali Kristijan Galbrandsen je znao ili sumnjao u nešto što Rut nije. On je znao ili sumnjao da neko pokušava da otruje Keri Luizu. Kako je Kristijan Galbrandsen počeo u to da sumnja? Šta je video ili čuo? Da li je to bilo nešto što je i Rut videla ili čula, ali čije pravo značenje nije umela da protumači? Gospođica Marpl je želela da zna šta bi to moglo da bude. Njena sopstvena nejasna slutnja da to (ma šta to bilo) ima neke veze s Edgarom Losonom izgledala je neverovatna, jer ga Rut nije čak ni pomenula.

Ona uzdahnu.

– Svi vi nešto krijete od mene, zar ne? – upita Keri Luiza.

Gospođica Marpl se malo trgnu, mada joj je glas ostao miran.

– Zašto to kažeš?

– Zato što je tako. Džoli ne. Ali svi ostali kriju. Čak i Luis. Došao je dok sam doručkovala i ponašao se veoma čudno. Popio je malo moje kafe, čak je pojeo malo tosta s marmeladom. To ne liči na njega jer on uvek pije čaj i ne voli marmeladu, znači, mora da je mislio na nešto drugo... i pretpostavljam da mora da je zaboravio da doručkuje. On zaboravlja stvari kao što su obroci, a delovao je tako zabrinut i zaokupljen mislima.

– Ubistvo... – poče gospođica Marpl.

Keri Luiza brzo reče: – Oh, znam. To je užasna stvar. Nikada nisam bila umešana u to ranije. Ti jesi, zar ne, Džejn?

– Pa... da... u stvari, jesam – priznade gospođica Marpl.

– To mi je Rut rekla.

– Da li ti je to rekla kad je poslednji put bila ovde? – radoznalo upita gospođica Marpl.

– Ne, ne mislim da je to bilo tada. Zaista ne mogu da se setim.

Keri Luiza govorila je neodređeno, skoro kao odsutna duhom.

– O čemu razmišljaš, Keri Luiza?

Gospođa Serokold se nasmeši. Izgledala je kao da se vratila s dugog putovanja.

– Razmišljala sam o Đini – reče ona. – I o onome što si rekla o Stivenu Restariku. Đina je draga devojka, znaš, i ona zaista voli Volija.

Sigurna sam da ga voli.

Gospođica Marpl ne reče ništa.

– Devojke kao Đina pomalo vole da se zabavljaju. – Gospođa Serokold je govorila skoro opravdavajućim glasom. – One su mlade i vole da osete svoju moć. To je prirodno, zaista. Znam da Voli Had nije tip čoveka za koga smo zamišljali da će se Đina udati. Pod normalnim okolnostima ona ga nikada ne bi upoznala. Ali upoznala ga je i zaljubila se u njega... i po svoj prilici ona najbolje zna šta joj odgovara.

– Verovatno zna – reče gospođica Marpl.

– Ali je zaista veoma važno da Đina bude srećna.

Gospođica Marpl radoznalo pogleda svoju prijateljicu.

– Važno je, pretpostavljam, da svi budu srećni.

– Oh, da. Ali Đina je poseban slučaj. Kad smo usvojili njenu majku... kad smo usvojili Pipu... osećali smo da je to eksperiment koji je jednostavno morao da uspe. Vidiš, Pipina majka...

Keri Luiza zastade.

Gospođica Marpl upita: – Ko je bila Pipina majka?

Keri Luiza reče: – Erik i ja smo se dogovorili da to nikada nikome ne kažemo. Ona sama nikada nije saznala.

– Ja bih volela da znam – reče gospođica Marpl.

Gospođa Serokold je pogleda podozrivo.

– Nije to samo radoznalost – reče gospođica Marpl. – Ja zaista... hm... imam potrebu da znam. Umem da držim jezik za zubima, to znaš.

– Uvek si umela da čuvaš tajne, Džejn – reče Keri Luiza prisećajući se uz osmeh. – Doktor Galbrejt... on je sada biskup od Kromera... on zna. Ali niko drugi. Pipina majka bila je Ketrin Elsvord.

– Elsvord? Zar to nije bila žena koja je svom mužu dala lek s arsenikom? Prilično poznat slučaj.

– Da. – Nju su obesili?

– Da. Ali, znaš, uopšte nije sigurno da je ona to uradila. Suprug je uzimao arsenik iz zdravstvenih razloga... u to vreme nisu se toliko

razumevali u te stvari.

– Ona je natopila muholovke.

– Dokaz koji je iznela sobarica, uvek smo to mislili, bio je veoma zloban.

– A Pipa je bila njena kćerka?

– Da. Erik i ja smo odlučili da detetu omogućimo novi početak u životu... s ljubavlju i pažnjom i svim stvarima potrebnim detetu. Uspeli smo. Pipa je bila... to što jeste. Najslađe, najsrećnije biće koje se može zamisliti.

Gospođica Marpl je dugo ćutala.

Keri Luiza se okrenu od toaletnog stočića.

– Sada sam spremna. A da zamoliš inspektora, ili šta već jeste, da se popne u moju dnevnu sobu? Neće mu smetati, sigurna sam.

II Inspektoru Kariju nije smetalo. U stvari, on je prilično rado prihvatio mogućnost da gospođu Serokold vidi na njenom ličnom terenu.

Dok je stajao tamo čekajući je, radoznalo je posmatrao oko sebe.

Nije to bilo mesto kakvim je on zamišljao ono što je u sebi nazivao „budoar bogate žene“.

Bio je tu jedan staromodni kauč i nekoliko stolica u viktorijanskom stilu koje su delovale dosta neudobno, s leđima od vijugavo obrađenog drveta. Presvlaka je bila stara i izbledela, ali sa zanimljivom mustrom koja je prikazivala Kristalnu palatu. Bila je to jedna od manjih soba, mada je i takva bila veća od dnevnih soba u većini modernih kuća. Ali delovala je udobno, mada dosta natrpano, s gomilom stočića, sitnica i fotografija. Kari pogleda jednu staru fotografiju na kojoj su bile dve male devojčice, jedna tamnoputa i živahna, a druga običnog izgleda koja je zurila u svet nadureno ispod gustih šiški. Video je isti taj izraz toga jutra. „Pipa i Mildred“, pisalo je na fotografiji. Na zidu je visila fotografija Erika Galbrandsena, sa zlatnim paspartuom i u teškom okviru od abonosa. Kari je upravo pronašao fotografiju zgodnog muškarca čije su se oči namreškale od smeha, verovatno Džona Restarika, kad se otvoriše vrata i uđe gospođa Serokold.

Bila je obučena u crninu, lepršavu i prozračnu crninu. Njeno sitno

rozikasto lice delovalo je neuobičajeno malo ispod krune od srebrnaste kose, odisala je krhkošću koja je i te kako ganula inspektora Karija. U tom trenutku shvatio je dobar deo onoga što ga je tog jutra zbunjivalo. Shvatio je zašto je ljudima toliko stalo da poštede Kerolajn Luizu Serokold svega čega su mogli da je poštede.

Pa ipak, pomisli, ona nije tip žene koja bi ikada dizala galamu...

Ona ga pozdravi, zamoli ga da sedne i sede na stolicu pored njega.

Manje je on uspeo da opusti nju nego ona njega. Počeo je da postavlja pitanja, a ona je odgovarala spremno i bez ustezanja. Kvar na osvetljenju, svađa između Edgara Losona i njenog supruga, pucanj koji su čuli...

– Nije vam se činilo da je pucanj došao iz kuće?

– Ne, mislila sam da je došao spolja. Mislila sam da bi to mogao da bude prasak iz auspuha.

– Za vreme svađe između vašeg supruga i tog momka Losona u radnoj sobi, da li ste primetili da je bilo ko izašao iz sale?

– Voli je već otišao da se pobrine za osvetljenje. Gospođica Belever je uskoro zatim izašla... da nešto donese, ali ne mogu da se setim šta.

– Ko je još izašao iz sale?

– Niko, koliko je meni poznato.

– Da li biste znali da jeste izašao, gospođo Serokold?

Ona razmisli na trenutak.

– Ne, mislim da ne bih znala.

– Bili ste potpuno zaokupljeni onim što ste mogli čuti da se dešava u radnoj sobi?

– Da. – I bili ste zabrinuti zbog onoga što se tamo moglo dogoditi?

– Ne... ne, ne bih to rekla. Nisam mislila da će se išta zaista dogoditi.

– Ali Loson je imao revolver?

– Da. – I njime je pretio vašem suprugu?

– Da. Ali on to nije mislio.

Inspektor Kari je na ovu izjavu osetio uobičajenu blagu razdražljivost. Dakle, i ona je bila jedna od tih!

– Niste mogli biti sasvim sigurni u to, gospođo Serokold.

– Ali bila sam sigurna. U mojim mislima, hoću da kažem. Kako ono

kažu mladi ljudi... folirati se? Tako sam to osećala. Edgar je samo dečak. On se ponašao melodramatično i glupo i zamišljao je sebe u ulozi nekog smelog, očajnog lika iz romana. Video je sebe kao heroja kome je nanesena nepravda. Bila sam sasvim sigurna da neće pucati iz tog revolvera.

– Ali on jeste pucao, gospođo Serokold.

Keri Luiza se nasmeši.

– Pretpostavljam da je opalio slučajno.

U inspektoru Kariju ponovo je počeo da raste očaj.

– To nije bila slučajnost. Loson je dva puta pucao iz tog revolvera... i pucao je u vašeg supruga. Meci su ga jedva promašili.

Keri Luiza je delovala zapanjeno, a zatim ozbiljno.

– Zaista ne mogu da poverujem u to. Oh, da... – brzo je nastavila da bi pretekla inspektorovo negodovanje... – naravno, moram poverovati ako mi vi to kažete. Ali osećam da ipak postoji neko jednostavno objašnjenje. Možda mi doktor Maverik to može objasniti.

– Oh, da, doktor Maverik će to svakako objasniti – sumorno reče Kari. – Doktor Maverik sve može da objasni. U to sam siguran.

Neočekivano, gospođa Serokold reče: – Znam da mnogo toga što mi ovde radimo vama deluje budalasto i besmisleno, a psihijatri ponekad mogu da vas izlude. Ali mi zaista postižemo rezultate, znate. Imamo neuspehe, ali imamo i uspehe. A ono što pokušavamo da uradimo vredno je tog rada. I mada verovatno nećete verovati, Edgar je zaista odan mom suprugu. On je počeo s tom ludorijom da mu je Luis otac zato što toliko želi da ima oca kao što je Luis. Ali ono što ja ne mogu da razumem jeste zašto je odjednom postao nasilan. Bilo mu je mnogo bolje... zapravo bio je praktično normalan. Zaista, meni je on uvek delovao kao sasvim normalan.

Inspektor se nije upustio u raspravu o tome.

On reče: – Revolver koji je Edgar Loson imao pripada suprugu vaše unuke. Po svoj prilici, Loson ga je uzeo iz sobe Voltera Hada. A sad mi recite da li ste ikada pre videli ovo oružje?

Pružio je prema njoj dlan na kojem je ležao mali crni automatik.

Keri Luiza ga pogleda.

– Ne, ne mislim da jesam.

– Našao sam ga u klavirskoj stolici. Iz njega je nedavno pucano. Još nismo imali vremena da ga u potpunosti proverimo, ali rekao bih

skoro sa sigurnošću da je to oružje iz kojeg je ubijen gospodin Galbrandsen.

Ona se namršti.

– A vi ste ga našli u klavirskoj stolici?

– Ispod nekih veoma starih nota. Nota iz kojih, rekao bih, godinama nije svirano.

– Skriven, znači?

– Da. Sećate se ko je sinoć sedeo za klavirom?

– Stiven Restarik.

– Svirao je?

– Da. Sasvim tiho. Neku neobičnu melanholičnu melodijicu.

– Kad je prestao da svira, gospođo Serokold?

– Kad je prestao? Ne znam.

– Ali da li je prestao? Nije svirao sve vreme svađe?

– Ne. Muzika je samo utihnula.

– Da li je ustajao s klavirske stolice?

– Ne znam. Nemam pojma šta je radio sve dok nije došao do vrata radne sobe da pokuša da nađe odgovarajući ključ.

– Možete li da se setite nekog razloga zbog kojeg bi Stiven Restarik ubio gospodina Galbrandsena?

– Baš nijednog. – Ona dodade zamišljeno: – Ne verujem da je on to učinio.

– Galbrandsen je možda otkrio nešto o njemu što ga kompromituje.

– Meni to deluje sasvim neverovatno.

Inspektor Kari silno požele da odvrati: „Kad bi svinje poletele, sasvim je neverovatno da bi zbog toga postale ptice.“ – Bila je to izreka njegove bake. Gospođica Marpl, pomisli, sigurno zna tu izreku.

III Keri Luiza je sišla niza široko stepenište i tri osobe sjatiše se na nju iz različitih pravaca, Đina iz dugačkog hodnika, gospođica Marpl iz biblioteke i Džulijet Belever iz velike sale. Đina prva progovori.

– Dušo! – uzviknu ona sa strašću. – Jesi li dobro? Nisu te

maltretirali ili dugo ispitivali ili tako nešto?

– Naravno da nisu, Đina. Kakve ti čudne ideje imaš! Inspektor Kari je bio šarmantan i veoma obziran.

– I treba da bude – reče gospođica Belever. – Dakle, Kara, evo svih vaših pisama i paket. Nameravala sam da vam ih donesem gore.

– Donesite ih u biblioteku – reče Keri Luiza.

Sve četiri uđoše u biblioteku.

Keri Luiza sede i poče da otvara pisma. Bilo ih je dvadesetak ili tridesetak.

Kako ih je otvarala, pružala ih je gospođici Belever, koja ih je slagala na gomile i dok je to radila, objašnjavala je gospođici Marpl: – Tri glavne kategorije. Prva... od rođaka dečaka. Njih predajem doktoru Maveriku. S pismima u kojima se nešto traži bavim se sama. A ostatak su lična pisma... a Kara mi daje napomene šta s njima da radim.

Kad se oslobodila pošte, gospođa Serokold je posvetila pažnju paketu, i odsekla konopac makazama.

Iz lepog pakovanja pojavila se primamljiva kutija s čokoladicama, vezana zlatnom trakom.

– Neko mora da misli da mi je rođendan – reče gospođa Serokold s osmehom.

Ona skinu mašnu i otvori kutiju. Unutra je bila vizitkarta. Keri Luiza je pogleda s blagim iznenađenjem.

– S ljubavlju od Aleksa – pročitala je. – Baš čudno od njega što mi šalje kutiju čokoladica poštom istog dana kad dolazi ovamo.

Gospođica Marpl se odjednom uznemiri.

Ona brzo reče: – Sačekaj trenutak, Keri Luiza. Nemoj još da pojedeš nijednu.

Gospođa Serokold je izgledala blago iznenađena.

– Nameravala sam da sve poslužim.

– Pa, nemoj. Sačekaj da pitam... Da li je Aleks u kući, znaš li, Đina? Đina brzo reče: – Aleks je baš maločas bio u sali, mislim.

Prešla je hodnik, otvorila vrata i pozvala ga.

Aleks Restarik se pojavi na vratima trenutak kasnije.

– Madona, draga! Znači, ustala si. Dobro izgledaš!

Prišao je gospođi Serokold i nežno je poljubio u oba obraza.

Gospođica Marpl reče:

– Keri Luiza želi da vam se zahvali na čokoladicama.

Aleks je delovao iznenađeno.

– Kakvim čokoladicama?

– Ovim čokoladicama – reče Keri Luiza.

– Ali ja ti uopšte nisam poslao nikakve čokoladice, dušo.

– U kutiji je vaša vizitkarta – reče gospođica Belever.

Aleks je zurio dole u nju.

– Zaista jeste. Kako je to čudno. Veoma čudno... ja ih svakako nisam poslao.

– Ovo je izuzetno neobično – reče gospođica Belever.

– Izgledaju veoma slasno – reče Đina, zureći u kutiju. – Vidi, Grandamo, u sredini su tvoje omiljene čokoladice s višnjom.

Gospođica Marpl blago ali odlučno uze kutiju od nje. Bez reči je iznese iz sobe i krete da nađe Luisa Serokolda. Trebalo joj je za to neko vreme jer je on otišao preko u Koledž... našla ga je tamo u sobi doktora Maverika. Spustila je kutiju na sto ispred njega. Saslušao je njen kratki izveštaj o okolnostima. Lice mu je odjednom postalo namrgođeno i neprijatno.

Pažljivo, on i doktor su podizali jednu za drugom čokoladnu bombonu i proučavali ih.

– Mislim – reče doktor Maverik – da je s ovima koje sam odvojio na stranu skoro sigurno neko nešto petljao. Vidite kako je preliv ispod čokolade neravan? Sledeće što treba učiniti jeste da ih damo na analizu.

– Ali to deluje neverovatno – reče gospođica Marpl. – Pa svi u kući su mogli da se otruju!

Luis klimnu glavom. Lice mu je još uvek bilo bledo i ukočeno.

– Da. To je okrutno... bezobzirno... – on zastade. – Zapravo mislim da su sve te posebne čokoladice baš one s ukusom višnje. One su Kerolajnine omiljene. Znači, vidite, iza ovog stoji neko ko zna.

Gospođica Marpl tiho reče: – Ako je kao što vi sumnjate... ako ima... otrova... u ovim čokoladama, onda se plašim da će Keri Luiza morati da zna šta se događa. Mora joj se skrenuti pažnja da bude na oprezu.

Luis Serokold reče turobnim glasom: – Da. Moraće da sazna da neko želi da je ubije. Mislim da je skoro nemoguće da ona u to poveruje.

16.

E

ve, gospoj’ce. Je l’ istina da ovde vršlja neki gadan trovač? Đina skloni kosu s čela i poskoči kad je promukli šapat dopro do nje. Imala je boje na obrazu i na pantalonama. Ona i njeni odabrani pomoćnici bili su zaokupljeni radom na kulisi Nila na zalasku sunca za njihovu sledeću pozorišnu predstavu.

To pitanje postavio je jedan od tih pomagača. Erni, dečak koji joj je dao tako dragocene lekcije o manipulisanju bravama. Ernijevi prsti bili su jednako spretni u izradi scenske stolarije, a on je bio jedan od najvatrenijih pomagača u pozorištu.

Oči su mu sijale i caklile se od znatiželje i radosnog iščekivanja.

– Otkud ti, zaboga, ta ideja – upita Đina srdito.

Erni namignu jedni okom.

– To svi u internatu pričaju – reče on. – Al’ čujte, gospoj’ce, to nije bio neko od nas. Ni slučajno. I niko ne bi ničim povredio gospođu Serokold. Nju čak ni Dženkins ne bi mlatnuo olovnom šipkom. Nije to kô da je u pitanju ona matora kučka. Nju bi rado otrovali, bogme bi.

– Nemoj tako da govoriš o gospođici Belever.

– Izvin’te gospoj’ce. Omaklo mi se. Kakav je to bio otrov, gospoj’ce? Striklin, 7 zar ne? Od kojeg vam se izviju leđa i umrete u agoniji, baš tako. Ili je to bila prusijska kiselina? 8 – Ne znam o čemu govoriš, Erni.

Erni ponovo namignu.

– Ne, uopšte ne znate! Gospodin Aleks je to uradio, tako kažu.

Doneo je te čokoladice iz Londona. Ali to je laž. Gospodin Aleks ne bi tako nešto uradio, zar ne, gospoj’ce?

– Naravno da ne bi – reče Đina.

– Što će biti da je to gospodin Baumgarten. Kad nam on daje fizičku terapiju, pravi najgroznije face i Don i ja mislimo da je on šašav.

– Samo skloni taj terpentin, da ne smeta.

Erni posluša, mrmljajući za sebe: – Kakav je to život ovde! Juče sredili starog Galbrandsena, a sada

evo tajnog trovača. Mislite li da ista osoba radi i jedno i drugo? Šta biste rek’li, gospoj’ce, kad bih vam kazô ko ga je sredio?

– Nema šanse da ti možeš da znaš nešto o tome.

– Nego šta nego da mogu! Pretpostavimo da sam sinoć bio napolju i nešto vidô?

– Kako si mogao da budeš napolju? Koledž se zaključava posle prozivke u sedam.

– Prozivka... Ja mogu da izađem kad god mi se ’oće, gospoj’ce.

Meni brave ništa ne znače. Izađem i šetam po vrtu samo zabave radi, zaista. Đina reče: – Volela bih da prestaneš da govoriš laži, Erni.

– Ko govori laži?

– Ti. Govoriš laži i hvališeš se stvarima koje nikad nisi uradio.

– To vi kažete, gospoj’ce. Čekajte samo kad murija dođe i počne da me ispituje šta sam sinoć video.

– Pa, šta si to video?

– Ah – reče Erni – voleli biste da znate, a? Đina krete prema njemu, a on se strateški povuče. Stiven je došao do njih s druge strane pozorišta i priključio se Đini. Razgovarali su o raznim tehničkim stvarima, a onda, rame uz rame, odšetali nazad prema kući.

– Izgleda da svi znaju za Grandamu i čokoladice – reče Đina. – Dečaci, mislim. Kako su saznali?

– Neka vrsta lokalnog razglasa.

– I znali su za Aleksovu vizitkartu. Stivene, zaista je bilo veoma glupo staviti Aleksovu vizitkartu u kutiju kad je on dolazio ovamo.

– Da, ali ko je znao da će on doći ovamo? Naprečac je odlučio da dođe i poslao je telegram. Tada je kutija verovatno već bila poslata poštom. A da nije došao ovamo, ideja da se unutra stavi njegova vizitkarta bila bi sasvim dobra. Jer on ponekad zaista šalje čokoladice Kerolajn.

On polako nastavi: – Ono što jednostavno ne mogu da razumem jeste...

– Zašto bi iko želeo da otruje Grandamu – upade mu u reč Đina. – Znam. To je nezamislivo! Ona je toliko divna... i svi je zaista obožavaju.

Stiven ne odgovori. Đina ga oštro pogleda.

– Znam o čemu misliš, Stive!

– Pitam se.

– Misliš kako je Voli... ne obožava. Ali Voli nikada nikoga ne bi otrovao. To je smešna ideja.

– Lojalna supruga!

– Nemoj da govoriš tim podrugljivim tonom.

– Nisam nameravao da budem podrugljiv. Mislim da si ti zaista lojalna. Ja ti se zbog toga divim. Ali, mila Đina, to ne možeš održati, ti to znaš.

– Šta hoćeš time da kažeš, Stive?

– Znaš ti dobro šta hoću da kažem. Ti i Voli ne idete zajedno. To je samo jedna od onih stvari koje ne uspevaju. I on to zna. Rastaćete se negde ovih dana. A kad se to dogodi, oboje ćete biti mnogo srećniji. Đina reče: – Ne budi glup.

Stiven se nasmeja.

– Ma, hajde. Ne možeš se pretvarati da ste jedno za drugo ili da je Voli ovde srećan.

– Oh, ne znam šta mu je – uzviknu Đina. – Sve vreme se duri. Jedva da nešto govori. Ja... ne znam šta da radim s njim. Zašto ne može ovde da uživa? Ranije smo se tako dobro zabavljali... sve je bilo zabavno... a sada kao da je druga osoba. Zašto se ljudi moraju toliko promeniti?

– Da li se ja menjam?

– Ne, Stive dragi. Ti si uvek Stiv. Sećaš li se kako bih ti se prišljamčila kad si dolazio na raspust?

– A ja sam mislio da si ti davež... to kukavno derište Đina. Pa, stvari su se sada obrnule. Radiš od mene šta hoćeš, zar ne, Đina? Đina brzo reče: – Tupane. – I žurno nastavi: – Misliš li da je Erni lagao? Pretvarao se da je sinoć po magli lutao naokolo i nagoveštavao da bi mogao da ispriča nešto o ubistvu. Misliš li da bi to moglo da bude istina?

– Istina? Naravno da ne. Znaš kako se on razmeće. Bilo šta, samo da bude važan.

– Oh, znam. Samo sam se pitala...

Hodali su jedno pored drugog bez reči.

II Sunce na zalasku osvetljavalo je zapadnu fasadu kuće. Inspektor Kari pogleda na tu stranu.

– Da li je ovo otprilike mesto na kojem ste sinoć zaustavili kola? – upita on.

Aleks Restarik se malo povukao unazad, kao da procenjuje.

– Dosta približno – reče on. – Teško je reći tačno zbog magle. Da, rekao bih da je ovo to mesto. Inspektor Kari je stajao gledajući naokolo i procenjujući pogledom.

Pošljunčani zavoj kolskog prilaza protezao se okolo u blagoj krivini i iz ove tačke, pomaljajući se kroz zaklon od rododendrona, zapadna fasada kuće iznenada se pojavi sa svojom terasom i živicom od tisa i stepenicama koje vode dole do travnjaka. Posle toga put je nastavljao u zavojima, krećući se kroz drvored i okolo, između jezera i kuće, a završavao se velikim šljunkovitim zavojem na istočnoj strani kuće.

– Dodžet – reče inspektor Kari.

Pozornik Dodžet, koji je čekao na gotovs, dade se grčevito u pokret. Bacio se preko travnjaka u dijagonalnoj liniji prema kući, stigao do terase, ušao kroz bočna vrata. Nekoliko trenutaka kasnije zavese na jednom od prozora silovito se zatresoše. Onda se pozornik Dodžet ponovo pojavi na baštenskim vratima i trčećim korakom vrati do njih, dišući kao parna lokomotiva.

– Dva minuta i četrdeset dve sekunde – reče inspektor Kari, zaustavljajući štopericu kojom mu je merio vreme. – Ne traju dugo, te stvari, zar ne?

Ton mu je bio prijatan, kao u razgovoru.

– Ja ne trčim tako brzo kao vaš pozornik – reče Aleks. – Pretpostavljam da ste zapravo štopericom merili moguću brzinu mog kretanja?

– Samo ukazujem na to da ste imali mogućnost da izvršite ubistvo.

To je sve, gospodine Restarik. Ja nikoga ne optužujem... još uvek.

Aleks Restarik ljubazno reče pozorniku Dodžetu, koji je još uvek dahtao: – Ne mogu da trčim tako brzo kao vi, ali verujem da sam u boljoj

kondiciji.

– Ovo je otkad sam imô bronhitis prošle zime – reče Dodžet.

Aleks se ponovo okrete prema inspektoru.

– Ozbiljno, ipak, uprkos tome što pokušavate da učinite da se osećam nelagodno i posmatrate moje reakcije... morate se setiti da smo mi umetnici oh! tako osetljivi, tako nežne biljke! – ton mu postade podrugljiv – vi ne možete zaista verovati da imam ikakve veze sa svim ovim? Teško da bih gospođi Serokold poslao kutiju otrovnih čokoladica i unutra stavio svoju vizitkartu, zar ne?

– To može biti ono što bi trebalo da mi pomislimo. Postoji nešto što se zove dvostruki blef, gospodine Restarik.

– Oh, shvatam. Kako ste vi dosetljivi. Uzgred budi rečeno, da li su one čokoladice zaista bile otrovne?

– Šest čokoladica s ukusom višnje u gornjem redu bile su otrovne, da. Sadržale su akonitin. 9 – To nije jedan od mojih omiljenih otrova, inspektore. Lično, ja sam slab na kurare.

– Kurare se mora uneti u krvotok, gospodine Restarik, ne u stomak.

– Kako su samo obrazovane policijske snage – reče Aleks diveći se.

Inspektor Kari neprimetno baci pogled sa strane na mladog čoveka. On zapazi blago šiljate uši, mongolski tip lica, ne engleski. Oči koje igraju vragolastim podrugljivim pogledom. Teško se uopšte može pogoditi šta Aleks Restarik misli. Satir... ili faun? Previše uhranjen faun, iznenada pomisli inspektor Kari i ta ga pomisao nekako neprijatno pogodi.

Folirant s mozgom... tako bi on ukratko opisao Aleksa Restarika.

Pametniji od svog brata. Majka mu je bila Ruskinja, ili je barem tako čuo. „Rusi“ su za inspektora Karija bili ono što su „Boniji“ 10 značili početkom devetnaestog veka, a „Huni“ početkom dvadesetog. Po mišljenju inspektora Karija, sve što je imalo veze s Rusijom bilo je loše, a ako je Aleks Restarik ubio Galbrandsena, on bi bio veoma zadovoljavajući kriminalac. Ali nažalost, Kari nikako nije bio ubeđen da je on to učinio.

Pozornik Dodžet, ponovo došavši do daha, progovori.

– Pomerio sam zavese kao što ste mi rekli, gospodine – reče on. – I brojao do trideset. Primetio sam da zavese na vrhu imaju jednu kuku

odvaljenu. Znači da tu postoji otvor. Spolja bi se videlo svetlo u sobi.

Inspektor Kari reče Aleksu: – Da li ste sinoć primetili kako svetlo dolazi s tog prozora?

– Uopšte nisam mogao da vidim kuću zbog magle. To sam vam rekao.

– Ipak, magla na mahove nestaje. Ponekad se tu i tamo raščisti na trenutak.

– Uopšte se nije raščistila da bih mogao da vidim kuću... glavni deo, naime. Gimnastička dvorana, koja je bliža, nazirala se kroz izmaglicu na privlačno nestvaran način. Davala je savršenu iluziju skladišta na dokovima. Kao što sam vam rekao, upravo postavljam balet o Krečani i...

– Rekli ste mi – složi se inspektor Kari.

– Čovek stekne naviku, znate, da gleda na stvari sa stanovišta scenskog dekora, a ne sa stanovišta stvarnosti.

– Po svoj prilici. Ipak, pozorišni dekor je dovoljno stvaran, zar ne, gospodine Restarik?

– Ne shvatam šta tačno mislite, inspektore.

– Pa, napravljen je od stvarnih materijala... platna i drveta, boje i kartona. Iluzija je u oku onoga koji gleda, a ne u samom dekoru. To je, kako rekoh, dovoljno stvarno. Koliko iza scene toliko i ispred.

Aleks je piljio u njega.

– E, to je, znate, veoma oštroumna primedba, inspektore. Dali ste mi ideju.

– Za još jedna balet?

– Ne, ne za još jedan balet... Bože, pitam se nismo li svi bili toliko glupi?

III Inspektor i Dodžet vratili su se u kuću preko travnjaka. (Tražili su otiske stopala, reče Aleks u sebi. Ali nije bio u pravu. Otiske stopala tražili su veoma rano tog jutra i nisu bili uspešni jer je oko dva po ponoći padala veoma jaka kiša.) Aleks je hodao polako kolskim prilazom, pretresajući po glavi mogućnosti svoje nove ideje.

Međutim, misli su mu otišle na drugu stranu kad je ugledao Đinu kako ide stazom pored jezera. Kuća je bila na maloj uzvišici, a teren se

blago spuštao od pošljunčanih zavoja pred kućom do jezera koje je bilo oivičeno rododendronima i ostalim žbunjem. Aleks potrča niz pošljunčani put i dođe do Đine.

– Kad bi mogla da se izbriše ta apsurdna viktorijanska nakaza – reče on prevrćući očima – ovo bi bilo veoma dobro Labudovo jezero s tobom, Đina, kao Labudicom. Mada si ti više kao Snežna kraljica, kad bolje razmislim. Okrutna, rešena da sve bude po tvom, bez i malo milosti ili dobrote ili trunke sažaljenja. Ti si veoma, veoma ženstvena, Đina draga.

– Kako si ti zajedljiv, Alekse dragi!

– Zato što odbijam da ti slepo verujem? Ti si veoma zadovoljna sama sobom, zar ne, Đina? Sve nas postrojavaš onako kako tebi odgovara. Mene, Stivena, i onog tvog krupnog priglupog muža.

– Pričaš gluposti.

– Oh, ne, ne pričam. Stiven je zaljubljen u tebe, ja sam zaljubljen u tebe, a Voli se oseća jadno i bedno. Šta bi više žena mogla da poželi? Đina ga pogleda i nasmeja se.

Aleks snažno klimnu glavom.

– Ima u tebi trunka poštenja, drago mi je što to vidim. To je ono latinsko u tebi. Ne nastojiš da se pretvaraš kako nisi privlačna muškarcima... i kako ti je strašno žao što ih privlačiš. Ti voliš kad su muškarci zaljubljeni u tebe, zar ne, okrutna Đina? Čak i kukavni mali Edgar Loson! Đina mu uputi oštar pogled.

Ona reče mirnim, ozbiljnim tonom: – To ne traje dugo, znaš. Ženama je mnogo teže na svetu nego muškarcima. One su ranjivije. One rađaju decu i brinu... strahovito... o svojoj deci. Čim izgube svoj lep izgled, muškarci koje one vole više ne vole njih. One bivaju prevarene i napuštene i gurnute u stranu. Ne krivim muškarce. I ja bih bila takva. Ne volim stare i ružne ljude, bolesne i one što kukumavče o svojim nevoljama ili su smešni kao Edgar, koji paradira naokolo praveći se da je važan i vredan. Kažeš da sam okrutna? Ovo je okrutan svet! Ranije ili kasnije biće okrutan prema meni! Ali sada sam mlada i lepo izgledam i ljudi smatraju da sam privlačna. – Zubi joj zablistaše onim njenim tipičnim toplim, blistavim osmehom. – Da, ja u tome uživam, Alekse. Zašto ne bih?

– Zaista, zašto ne bi? – reče Aleks. – Želim da znam šta ćeš s tim

učiniti. Hoćeš li se udati za Stivena ili ćeš se udati za mene?

– Ja sam udata za Volija.

– Privremeno. Svaka žena treba da uđe u jedan pogrešan brak... ali nema potrebe da se u njemu i zadrži. Kad se neki pozorišni komad prvo isproba kako uspeva u provinciji, onda dođe vreme da se prikazuje na Vest Endu. 11 – A ti si Vest End? – Bez sumnje.

– Da li zaista želiš da se oženiš mnome? Ne mogu da te zamislim oženjenog.

– Čvrsto sam opredeljen za brak. Ljubavne avanture, to oduvek mislim, tako su staromodne. Teškoće s pasošima i hotelima, i tako to.

Nikada neću imati ljubavnicu, osim ako do te žene ne mogu doći ni na koji drugi način! Đina se veselo i zvonko nasmeja.

– Ti me zaista zabavljaš, Alekse.

– To mi je najveća prednost. Stiven mnogo bolje izgleda nego ja.

On je krajnje zgodan i veoma vatren, što žene, naravno, obožavaju. Ali žar u kući veoma je zamoran. Sa mnom će ti, Đina, život biti zabavan.

– Zar mi nećeš reći da me ludo voliš?

– Ma koliko to bilo tačno, ja to svakako neću reći. Da ti to kažem, značilo bi da si me ti nadigrala. Ne, sve na šta sam spreman jeste da ti dam poslovnu bračnu ponudu.

– Moraću o tome da razmislim – reče Đina smešeći se.

– Naravno. Osim toga, moraš prvo da izvučeš Volija iz nevolje.

Veoma saosećam s Volijem. Za njega mora da je pravi pakao što je oženjen tobom i što ga vučeš za sobom po ovoj teškoj porodičnoj atmosferi filantropije.

– Kakva si ti zver, Alekse!

– Zver koja zapaža.

– Ponekad – reče Đina – čini mi se da Voli uopšte ne mari za mene.

On me jednostavno više ne primećuje.

– Uradila si sve da ga izazoveš, a on ne reaguje. Veoma uznemirujuće.

Brzinom munje Đina zamahnu dlanom i ošamari Aleksov glatki obraz da je sve odzvanjalo.

– Touché! – uzviknu Aleks.

Brzim, veštim pokretom on je uze u naručje i pre nego što je mogla da pruži otpor, pritisnu svoje usne na njene u dugom, vatrenom poljupcu. Ona se opirala na trenutak, a onda se opustila...

– Đina!

Oni se naglo razdvojiše. Mildred Strit, sva crvena u licu, dok su joj usne podrhtavale, besno je zurila u njih. Na trenutak, napetost njenih reči prigušila je njihovo izgovaranje.

– Odvratno... odvratno... ti, raspuštena odurna devojko... ti si baš kao tvoja majka... Ti si od loše sorte... oduvek sam znala da si od loše sorte... krajnje izopačena... i nisi samo preljubnica... ti si i ubica. Oh, da, jesi. Znam to što znam!

– A šta ti to znaš? Ne budi smešna, tetka Mildred.

– Nisam ti ja nikakva tetka, hvala bogu. Nismo nikakvo krvno srodstvo. Pa ti čak ne znaš ni ko ti je majka bila i odakle je došla! Ali veoma dobro znaš kakvi su bili moj otac i moja majka. Šta misliš, kakvo bi dete oni usvojili? Verovatno dete kriminalca ili prostitutke!

Takvi su oni bili ljudi. Trebalo je da se sete da će loša krv izaći na videlo. Iako su te, po svoj prilici, tvoji italijanski geni naveli na otrov.

– Kako se usuđuješ da to kažeš?

– Reći ću ono što hoću. Sada ne možeš poricati, zar ne, da je neko pokušao da otruje majku? A ko je osoba koja bi najpre to učinila? Ko će doći do ogromnog bogatstva ako majka umre? Ti, Đina, i možeš biti sigurna da policija nije prenebregla tu činjenicu.

Još uvek drhteći od uzbuđenja, Mildred se brzo udalji.

– Patološki – reče Aleks. – Definitivno patološki. Zaista veoma zanimljivo. To navodi čoveka da se zapita o pokojnom kanoniku Stritu... religiozne skrupule, možda?... Ili bolje reći impotencija?

– Ne budi odvratan, Alekse. Oh, mrzim je, mrzim je, mrzim je. Đina čvrsto stisnu šake i zamahnu njima.

– Sreća što nisi imala nož u čarapi – reče Aleks. – Da jesi, draga gospođa Strit je mogla da sazna nešto o ubistvu sa stanovišta žrtve.

Smiri se, Đina. Nemoj da izgledaš tako melodramatično i nalik na italijansku operu.

– Kako se usuđuje da kaže da sam ja pokušala da otrujem Grandamu?

– Pa, zlato, neko je pokušao da je otruje. A sa stanovišta motiva, ti se veoma uklapaš, zar ne?

– Alekse! – Đina je potišteno zurila u njega. – Da li policija to misli?

– Krajnje je teško znati šta policija misli... Oni izuzetno dobro skrivaju šta misle. Oni ni u kom slučaju nisu budale, znaš. To me podseti na...

– Gde ćeš?

– Da proverim jednu svoju ideju.

17.

K

ažeš da neko pokušava da me otruje?

U glasu Keri Luize bilo je zbunjenosti i neverice.

– Znaš – reče ona – ja u to ne mogu zaista da poverujem...

Ona sačeka nekoliko trenutaka, polusklopljenih očiju.

Luis nežno reče: – Želeo bih da sam mogao da te poštedim ovoga, najdraža.

Skoro odsutno, ona mu pruži ruku i on je uze.

Gospođica Marpl, koja je sedela u blizini, odmahnu glavom saosećajno.

Keri Luiza otvori oči.

– Je li to zaista tačno, Džejn? – upita ona.

– Bojim se da jeste, mila moja.

– Onda sve... – Keri Luiza zastade.

Ona nastavi: – Uvek sam mislila da znam šta je stvarno a šta nije... Ovo ne deluje stvarno... ali jeste... Tako da možda u svemu grešim... Ali ko bi mogao želeti da mi tako nešto uradi? Niko u ovoj kući ne bi mogao poželeti da... me ubije.

U glasu joj je još uvek bilo neverice.

– To sam i ja mislio – reče Luis. – Nisam bio u pravu.

– A Kristijan je za to znao? To onda sve objašnjava.

– Objašnjava šta? – upita Luis.

– Njegovo ponašanje – reče Keri Luiza. – Bilo je veoma čudno, znaš. Delovao je... uznemiren zbog mene... i kao da je želeo nešto da mi kaže... a onda nije rekao. I pitao me je da li mi je srce jako? I da li mi je dobro u poslednje vreme. Pokušavao je da mi nagovesti, možda.

Ali zašto nije rekao nešto određeno? Mnogo je jednostavnije kad se nešto kaže konkretno.

– Nije želeo da ti... prouzrokuje bol, Kerolajn.

– Bol? Ali zašto... Oh, shvatam... – Oči joj se raširiše. – Znači, to ti veruješ? Ali grešiš, Luise, veoma grešiš. Mogu te u to uveriti.

Njen suprug izbegnu njen pogled.

– Žao mi je – reče gospođa Serokold minut ili dva kasnije. – Ali ja ne mogu verovati da je istinito bilo šta što se u poslednje vreme dogodilo. Edgar puca u tebe. Đina i Stiven. Ta smešna kutija čokoladica. To jednostavno nije istinito.

Niko ništa ne reče.

Kerolajn Luiza Serokold uzdahnu.

– Pretpostavljam – reče – da mora da sam dugo živela izvan stvarnosti... Molim vas, oboje, mislim da bih želela da budem sama...

Moram da pokušam da razumem...

II Gospođica Marpl je sišla niza stepenice i ušla u veliku salu, gde je zatekla Aleksa kako stoji pokraj velikih ulaznih lučnih vrata, dok mu je ruka visila na pomalo napadan način.

– Uđite, uđite – reče Aleks sav srećan, kao da je on vlasnik velike sale. – Upravo razmišljam o prošloj večeri.

Luis Serokold, koji je iza gospođice Marpl sišao dole iz Keri Luizinog dnevnog boravka, pređe preko velike sale do svoje radne sobe, uđe u nju i zatvori vrata.

– Da li pokušavate da rekonstruišete zločin? – upita gospođica Marpl s prigušenim žarom.

– Šta? – Aleks je pogleda namrgodivši se. Onda mu se čelo razvedri.

– Oh, to – reče on. – Ne, ne baš. Gledao sam na celu stvar iz potpuno različitog ugla. Razmišljao sam o ovom mestu kao o pozorištu. Ne stvarnost nego neprirodnost! Dođite ovamo. Zamislite ovo kao scenski dekor. Osvetljenje, ulazi, izlazi. Dramatis personae. 12 Šumovi isključeni. Sve veoma zanimljivo. Nije sve moja ideja.

Inspektor mi ju je dao. Mislim da je on prilično surov čovek. Jutros se veoma trudio da me zaplaši.

– I da li vas je zaplašio?

– Nisam siguran.

Aleks opisa kako je inspektor napravio eksperiment i štopericom merio probu koju je izveo zadihani pozornik Dodžet.

– Vreme – reče on – ume veoma da dovede u zabludu. Čovek misli

da neke stvari traju tako dugo, ali, naravno, u stvarnosti nije tako.

– Nije – reče gospođica Marpl.

Predstavljajući publiku, ona se pomeri u drugačiji položaj. Scena se sada sastojala od ogromnog zida pokrivenog tapiserijom, koji se gubio u nejasnoj daljini, s koncertnim klavirom s leve strane i prozorom i sedištem uz prozor s desne strane. Veoma blizu sedišta uz prozor bila su vrata koja vode u biblioteku. Klavirska stolica bila je udaljena samo oko dva i po metra od vrata četvorougaonog predvorja koje je vodilo u hodnik. Dva veoma zgodna izlaza! Publika je, naravno, imala izvrstan pogled i na jedan i na drugi...

Ali sinoć nije bilo publike. Naime, niko nije bio licem okrenut prema scenskom dekoru prema kojem je gospođica Marpl sada bila okrenuta. Publika je sinoć sedela okrenuta leđima toj pozornici.

Koliko dugo bi trajalo, pitala se gospođica Marpl, da se neko iskrade iz sobe, otrči hodnikom, ustreli Galbrandsena i vrati se? Ni približno onoliko koliko se misli. Mereno minutima i sekundama, zaista veoma malo vremena... Šta je mislila Keri Luiza kad je rekla svom suprugu: – Znači, to ti veruješ? Ali grešiš, Luise!

– Moram reći da je inspektorova primedba bila veoma oštroumna.

– Aleksov glas preseče njena razmišljanja. – O tome da je pozorišni dekor stvaran. Napravljen od drveta i kartona i spojen lepkom, i jednako stvaran na neoslikanoj kao i na oslikanoj strani. ’Iluzija se’, naglasio je on, ’nalazi u očima publike.’

– Kao mađioničari – promrmlja gospođica Marpl nejasno. – Oni izvode igru ogledalima, mislim da se to u slengu tako kaže.

Stiven Restarik uđe, pomalo bez daha.

– Zdravo, Alekse – reče. – Onaj mali pacov, Erni Greg... ne znam da li ga se sećaš?

– Onaj što je glumio Festa kad si postavio Dvanaestu noć? Prilično je nadaren, pomislio sam.

– Da, on ima dara. Takođe je veoma spretan s rukama. Radi dosta naše drvenarije. Ali to nema veze. On se hvalisao Đini da noću izlazi i lunja po imanju. Kaže da je lutao naokolo i sinoć i hvali se da je nešto video.

Aleks se okrete.

– Šta je video?

– Kaže da neće da kaže! Zapravo, ja sam prilično siguran da on samo pokušava da se pravi važan i bude u centru pažnje. On je užasan lažov, ali pomislio sam da ga možda treba ispitati.

Aleks oštro reče: – Ja bih ga malo pustio da čeka. Da ne pomisli da smo suviše zainteresovani.

– Možda... da, mislim da si ti u pravu. Večeras, možda.

Stiven ode u biblioteku.

Gospođica Marpl, krećući se polagano po sali, u svojoj ulozi pokretne publike, sudari se sa Aleksom Restarikom kad ovaj iznenada učini korak unazad.

Gospođica Marpl reče: – Izvinite.

Aleks je mrko pogleda i nekako rasejano reče: – Oprostite – a onda dodade iznenađenim glasom: – Oh, to ste vi.

To je gospođici Marpl zazvučalo kao čudna primedba nekoga s kim već prilično dugo razgovara.

– Razmišljao sam o nečem drugom – reče Aleks Restarik. – Taj dečak Erni... – On napravi neodređene pokrete obema rukama.

Onda, iznenada promenivši ponašanje, pređe preko sale i prođe kroz vrata biblioteke, zatvorivši ih za sobom. Čulo se mrmljanje glasova iza zatvorenih vrata, ali gospođica Marpl ih je jedva primećivala. Bila je nezainteresovana za svestranog Ernija i za ono što je video ili se pravio da je video. Ozbiljno je sumnjala da Erni nije video baš ništa. Ni na trenutak nije poverovala da bi se po onako hladnoj, vlažnoj i maglovitoj noći kakva je bila prethodna Erni mučio da iskoristi svoju obijačku delatnost da bi lutao po parku. Najverovatnije nikada i nije izlazio noću. Sve je to bilo samo razmetanje.

– Kao Džoni Bekhaus – pomisli gospođica Marpl, koja je uvek imala dobru zalihu poređenja da ih primeni na stanovnike Sent Meri Mida.

– Video sam vas sinoć – bilo je neprijatno zajedljivo bockanje Džonija Bekhausa svih onih za koje je mislio da ih to može pogoditi.

To je bila iznenađujuće uspešna opaska. Toliko mnogo ljudi, razmišljala je gospođica Marpl, bilo je na mestima na kojima im je stalo da ne budu viđeni!

Prestala je da razmišlja o Džoniju i usredsredila se na ono nešto neodređeno što je pokrenula Aleksova priča o primedbama

inspektora Karija. Te primedbe dale su Aleksu neku ideju. Nije bila sigurna da i njoj nisu dale neku ideju. Istu ideju? Ili drugačiju?

Stala je tamo gde je stajao Aleks Restarik. Pomislila je u sebi: „Ovo nije stvarna sala. Ovo su samo karton, platno i drvo. Ovo je scena na pozornici...“ Kroz glavu su joj prolazile nepotpune rečenice. „Iluzija...“ „U očima publike“... „Oni izvode igru ogledalima...“ Činije sa zlatnim ribicama... metri obojene trake... dame koje nestaju... Sav taj sjaj i pogrešno usmeravanje kao deo mađioničarske umetnosti...

Nešto se pokrenulo u njenoj svesti... neka slika... nešto što je Aleks rekao... nešto što joj je opisao... Pozornik Dodžet koji hukće i dahće...

Dahće... Nešto se pomerilo u njenim mislima... iznenada se izoštrilo...

– Pa naravno! – reče gospođica Marpl. – Mora da je to...

18.

O

h, Voli, kako si me prepao! Đina, pojavivši se iz senke pored pozorišta, malo odskoči kad se figura Volija Hada pojavila iz polutame. Još nije bilo sasvim mračno, ali je bilo prisutno ono sablasno polusvetlo kad stvari gube svoj stvarni izgled i dobijaju fantastične oblike noćne more.

– Šta radiš ovde? Ti po pravilu nikada ne prilaziš pozorištu.

– Možda sam tražio tebe, Đina. Ovo je obično najsigurnije mesto gde te mogu naći, zar ne?

Volijev tihi glas i pomalo otežući način govora nisu imali u sebi nikakve insinuacije, pa ipak Đina malo ustuknu.

– To je posao i stalo mi je do njega. Volim atmosferu boje i platna i prostor iza kulisa uopšte.

– Da. Tebi to mnogo znači. Video sam. Reci mi, Đina, koliko će vremena proći dok se ovo sve ne raščisti?

– Službena istraga je sutra. Odgodiće se za dve nedelje ili tako nekako. Najzad, tako nam je dao do znanja inspektor Kari.

– Dve nedelje – reče Voli zamišljeno. – Shvatam. Recimo, možda, tri nedelje. A posle toga... slobodni smo. Ja se onda vraćam u Sjedinjene Američke Države.

– Oh! Ali ja ne mogu da odem tako na brzinu – uzviknu Đina. – Ne bih mogla da napustim Grandamu. I imamo te dve nove predstave na kojima radimo...

– Nisam rekao mi. Rekao sam ja se vraćam. Đina zastade i pogleda supruga. Nešto je u efektu senki činilo da izgleda veoma krupan. Krupna, mirna figura... i na neki način, ili je to njoj tako izgledalo, blago preteća... kako stoji iznad nje. Preteći... šta?

– Da li misliš – ustezala se – da ne želiš da i ja pođem?

– Ma ne... ja to nisam rekao.

– Svejedno ti je da li ću poći ili ne? Je li u tome stvar?

Odjednom se razljutila.

– Vidi, Đina. Sada moramo da otkrijemo karte. Nismo znali mnogo jedno o drugome kad smo se venčali... nismo znali mnogo o našem

poreklu, nismo znali mnogo o našim porodicama. Mislili smo da to nije važno. Mislili smo da ništa nije važno osim da se sjajno provodimo zajedno. Tvoja porodica me nije cenila... i ne ceni me... mnogo. Možda su u pravu. Nisam ja od njihove sorte. Ali ako misliš da ću ja i dalje ostati ovde, da se osećam beskorisno i da nemam pravi posao u sredini koju smatram šašavom... pa, dobro razmisli! Želim da živim u svojoj domovini, da radim posao koji volim i koji umem da radim. Ja sam zamišljao da supruge treba da budu kao one što su išle sa starim pionirima, spremne na sve, na poteškoće, nepoznatu zemlju, opasnost, čudnu okolinu... Možda je to previše što tražim od tebe, ali to je to ili ništa! Možda sam te ja gurnuo u brak na brzinu. Ako je tako, bolje da me se oslobodiš i da počneš iz početka. Na tebi je da odlučiš. Ako ti se više dopada jedan od ovih momaka s umetničkim naklonostima... to je tvoj život i ti moraš da odlučiš. Ali ja se vraćam kući.

– Mislim da si prava svinja – reče Đina. – Meni je ovde zabavno.

– Je li tako? E pa, meni nije. Tebe čak i ubistvo zabavlja, pretpostavljam? Đina oštro udahnu.

– Okrutno je i pokvareno reći tako nešto. Ja sam veoma volela ujaka Kristijana. I zar nisi svestan da neko mesecima polako truje Grandamu? To je užasno!

– Rekao sam ti da mi se ovde ne dopada. Ne dopadaju mi se stvari koje se dešavaju. Ja odlazim.

– Ako ti dopuste! Zar ne shvataš da će tebe verovatno uhapsiti zbog ubistva ujaka Kristijana? Mrzim način na koji te gleda inspektor Kari. On je kao mačka koja posmatra miša s gadnom šapom oštrih kandži, spremna da iznenada napadne. Samo zato što si bio izvan sale i popravljao ona svetla, i zato što nisi Englez, sigurna sam da će ti to prišiti.

– Prvo im trebaju neki dokazi. Đina zacvile: – Plašim se za tebe, Voli. Sve vreme se plašim.

– Nema vajde od uplašenosti. Kažem ti da nemaju nikakve dokaze protiv mene. Ćuteći su krenuli prema kući. Đina reče: – Ne verujem da zaista želiš da se vratim s tobom u Ameriku...

Volter Had nije odgovorio. Đina Had se okrete prema njemu i lupi nogama.

– Mrzim te, mrzim te. Ti si grozan... životinja... okrutna bezosećajna životinja. Posle svega što sam se potrudila da uradim za tebe! Želiš da me se oslobodiš. Baš te briga što me nikada više nećeš videti. E pa, i mene je baš briga ako tebe više nikada ne vidim! Bila sam mala glupača što sam se uopšte udala za tebe, i dobiću razvod što je pre moguće. I udaću se za Stivena ili Aleksisa i biću mnogo srećnija nego što bih ikada bila s tobom. I nadam se da ćeš se vratiti u Ameriku i oženiti se nekom groznom devojkom koja će ti zaista zagorčati život!

– Lepo! – reče Voli. – Sad znamo na čemu smo!

II Gospođica Marpl ugleda Đinu i Volija kako zajedno ulaze u kuću.

Stajala je na mestu na kojem je inspektor Kari izvršio svoj eksperiment s pozornikom Dodžetom ranije po podne.

Poskočila je začuvši glas gospođice Belever iza sebe.

– Nazepšćete, gospođice Marpl, ako stojite tako posle zalaska sunca.

Gospođica Marpl krotko uhvati korak s njom i one žustrim korakom pođoše ka kući.

– Razmišljala sam o mađioničarskim trikovima – reče gospođica Marpl. – Dok ih posmatrate tako je teško videti kako to rade, pa ipak, kad vam jednom objasne, sve je tako nestvarno jednostavno. (Iako, čak i sada, ne mogu da zamislim otkud mađioničari izvlače činije sa zlatnim ribicama!) Da li ste ikada videli damu pretesterisanu napola... to je tako uzbudljiv trik. Fascinirao me je kad sam imala jedanaest godina, sećam se. Ali sledećeg dana pojavio se članak u nekim novinama koji je otkrio tajnu. Ne mislim da novine to treba da rade, zar ne? Izgleda da nije u pitanju jedna devojka... nego dve. Glava je od jedne, a noge su od druge. Mislite da je jedna devojka a zapravo su dve... a i obrnuto bi bilo isto tako uspešno, zar ne?

Gospođica Belever je pogleda blago iznenađena.

Gospođica Marpl nije nikada bila tako brbljiva i opširna kao sada.

– Sve ovo bilo je previše za staru damu – pomisli ona.

Kad pogledate samo jednu stranu stvari, onda vidite samo jednu

stranu – nastavi gospođica Marpl. – Ali sve se savršeno dobro uklapa ako samo možete da se odlučite šta je stvarnost a šta iluzija. – Ona iznenada dodade: – Da li je Keri Luiza dobro?

– Da – reče gospođica Belever. – Dobro je. Ali mora da je bila preneražena, znate... kada je otkrila da neko želi da je ubije. Mislim, to je šok za nju jer ona ne razume nasilje.

– Keri Luiza razume neke stvari koje mi ne razumemo – reče gospođica Marpl zamišljeno. – Uvek ih je razumela.

– Znam šta mislite... ali ona ne živi u stvarnom svetu.

– Da li ne živi?

Gospođica Belever je iznenađeno pogleda.

– Nikad nije postojala duhovnija osoba nego što je Kara...

– Ne mislite da možda... – gospođica Marpl prestade da govori jer je Edgar Loson brzim hodom prolazio pored njih. On posramljeno klimnu glavom, ali okrete lice na drugu stranu dok je prolazio.

– Sad sam se setila na koga me podseća – reče gospođica Marpl. – Sinulo mi je iznenada upravo pre nekoliko trenutaka. Podseća me na mladića po imenu Leonard Vajli. Njegov otac bio je zubar, ali je ostario i oslepeo i ruka mu se tresla, tako da su ljudi više voleli da idu kod sina. Ali starac se zbog toga osećao veoma jadno i bio je potišten, govorio je da više nije ni za šta, pa je Leonard, koji je bio meka srca i prilično nerazborit, poče da se pravi da pije više nego što bi smeo.

Uvek se osećao na viski i obično se pretvarao da je prilično pijan kad bi mu došli pacijenti. Zamisao mu je bila da će se oni vratiti ocu i reći kako mladi čovek ništa ne valja.

– Jesu li se vratili?

– Naravno da nisu – reče gospođica Marpl. – Dogodilo se ono što mu je svako s i malo zdrave pameti mogao reći da će se dogoditi!

Pacijenti su prešli kod gospodina Rajlija, konkurentskog zubara.

Toliko mnogo ljudi dobra srca nemaju pameti. Osim toga, Leonard Vajli je bio tako neuverljiv... Njegova ideja o pijanstvu ni najmanje nije ličila na pravo pijanstvo. Preterao je s viskijem... polivajući njime svoju odeću, znate, do savršeno nemoguće mere.

One uđoše u kuću na bočna vrata.

19.

U

kući su zatekle porodicu okupljenu u biblioteci. Luis je hodao gore-dole, a u atmosferi se osećala opšta napetost.

– Ima li problema? – upita gospođica Belever.

Luis kratko reče: – Erni Greg nije bio na prozivci večeras.

– Pobegao je?

– Ne znamo. Maverik i nekoliko zaposlenih pretražuju imanje. Ako ne uspemo da ga nađemo, moramo da javimo policiji.

– Grandamo! – Đina otrča do Keri Luize, uplašena bledilom njenog lica. – Deluješ bolesno.

– Nesrećna sam. Siroti dečko...

Luis reče: – Nameravao sam da ga večeras ispitam da li je sinoć video išta vredno pažnje. Imam za njega ponudu za dobro radno mesto i mislio sam kad mu to kažem, da pređem na drugu temu.

Sada... – on prestade da govori.

Gospođica Marpl tiho promrmlja: – Nepromišljeni dečko... Siroti nepromišljeni dečko...

Ona odmahnu glavom, a gospođa Serokold blago reče: – Znači, i ti isto misliš, Džejn...?

Stiven Restarik uđe i reče: – Nedostajala si mi u pozorištu, Đina.

Mislim da si rekla da ćeš... Hej, šta se događa?

Luis ponovi informaciju i kad je završio izlaganje, u prostoriju uđe doktor Maverik s dečakom svetle kose i rumenih obraza, i sumnjivo anđeoskog izraza lica. Gospođica Marpl se setila da je bio na večeri onoga dana kad je stigla u Stounigejts.

– Doveo sam Artura Dženkinsa – reče doktor Maverik. – Izgleda da je on bio poslednja osoba koja je razgovarala s Ernijem.

– Pa, Arture – reče Luis Serokold – molim te pomozi nam ako možeš. Kuda je Erni otišao? Da li je to samo neslana šala?

– Ne znam, gospodine. Zbilja ne znam. Ništa mi nije rekô, nije.

Samo je pričô o komadu u pozorištu, eto to je sve. Rekô je kako ima sjajnu ideju za scenografiju, za koju gospođa Had i gospodin Stiven misle da je prvoklasna.

– Ima još nešto, Arture. Erni tvrdi da se sinoć šunjao po imanju nakon što su vrata zaključana. Da li je to tačno?

– Naravno da nije. Samo se razmeće, to je sve. Strašan lažov, taj Erni. On nikada nije izašao noću. Imao je običaj da se hvališe da može da izađe, ali nije on bio tako spretan s bravama! Nije zapravo nikako umeo da na pravi način barata s bravama. U svakom slučaju, bio je unutra sinoć, ja to znam.

– Ne kažeš to samo da bi nas zadovoljio, Arture?

– Časna reč – reče Artur, pun vrlina.

Luis nije delovao sasvim zadovoljno.

– Slušajte – reče doktor Maverik. – Šta je to?

Približavao se žamor glasova. Vrata se naglo otvoriše i kroz njih teturajući uđe gospodin Baumgarten s naočarima, veoma bled i izgledao je kao da mu je muka.

On bez daha izgovori: – Našli smo ga... njih. To je užasno...

On se sruči u stolicu i poče da briše čelo.

Mildred Strit oštro reče: – Šta mislite time... našli smo njih?

Baumgarten se sav tresao.

– Dole u pozorištu – reče on. Glave su im razbijene... mora da je na njih pao veliki kontrateg. Aleks Restarik i taj dečko, Erni Greg. Obojica su mrtvi...

20.

D

onela sam ti šolju jake supe, Keri Luiza – reče gospođica Marpl. – Molim te da je sad popiješ.

Gospođa Serokold je sedela uspravno u velikom krevetu od izrezbarene hrastovine s baldahinom na četiri stuba. Izgledala je veoma mala, poput kakve devojčice. Obrazi su joj izgubili rumenilo, a pogled joj je bio čudno odsutan.

Ona poslušno uze supu od gospođice Marpl. Dok je pijuckala, gospođica Marpl je sela u stolicu pored kreveta.

– Prvo Kristijan – reče Keri Luiza – a sada Aleks... i jadni, oštroumni, budalasti mali Erni. Da li je on zaista... išta znao?

– Ne verujem – reče gospođica Marpl. On je samo pričao laži... da bi bio važan zbog toga što nagoveštava da je nešto video ili da nešto zna. Tragedija je što je neko poverovao u njegove laži...

Keri Luiza se strese. Pogled joj ponovo postade odsutan.

– Imali smo nameru da toliko mnogo uradimo za te dečake... Nešto jesmo uradili. Neki od njih su zaista uspeli. Nekolicina njih ima zaista odgovorna radna mesta. Manji broj je ponovo potonuo... ali to se ne može sprečiti. Savremeni civilizovani uslovi tako su zamršeni... suviše složeni za neke jednostavne i nerazvijene prirode. Znaš li za Luisov veliki plan? Oduvek je smatrao da je deportovanje stvar koja je spasla mnoge potencijalne kriminalce u prošlosti. Otpremili su ih brodom preko okeana... i oni su započeli novi život pod jednostavnijim okolnostima. On želi da na toj osnovi započne savremeni program. Da kupi veliku oblast... ili grupu ostrva, da to finansira nekoliko godina, da stvori od toga zadružnu zajednicu koja će sama sebe izdržavati... u kojoj bi svako imao svoj udeo. Ali da budu odsečeni od sveta, tako da se isključi iskušenje da se vrate u gradove i lošim starim danima. To je njegov san. Ali za to, naravno, treba puno novca, a sada nema mnogo filantropa s vizijom. Mi želimo nekog novog Erika. Erik bi bio oduševljen.

Gospođica Marpl uze par malih makaza i radoznalo ih pogleda.

– Kako čudan par makaza – reče ona. – S jedne strane imaju dve

rupe za prste, a s druge jednu.

Pogled Keri Luize povrati se iz one zastrašujuće daljine.

– Aleks mi ih je jutros dao – reče ona. – Trebalo bi da je s njima lakše seći nokte na desnoj ruci. Dragi dečko, bio je tako oduševljen.

Odmah me je naterao da ih isprobam.

– I pretpostavljam da je uzeo seckalicu za nokte i uredno je sklonio – reče gospođica Marpl.

– Da – reče Keri Luiza. – On... – Ona zastade. – Zašto si to rekla?

– Razmišljala sam o Aleksu. On je bio pametan. Da, bio je pametan.

– Misliš... zbog toga je umro?

– To mislim... da.

– On i Erni... nepodnošljivo je misliti o tome. Šta misle, kad se to desilo?

– Kasno večeras. Između šest i sedam, verovatno...

– Pošto su završili posao za danas?

– Da. Đina je večeras bila tamo dole... i Voli Had. I Stiven je rekao da je bio tamo dole da potraži Đinu.

Ali što se toga tiče, svako je mogao...

Tok misli gospođice Marpl bi prekinut.

Keri Luiza reče mirno i neočekivano: – Koliko mnogo znaš, Džejn?

Gospođica Marpl oštro pogleda naviše. Pogledi dveju žena se sretoše.

Gospođica Marpl polako reče: – Kad bih bila sasvim sigurna...

– Mislim da si sigurna, Džejn.

Džejn Marpl polako reče: – Šta želiš da učinim?

Keri se zavali u jastuke.

– To je u tvojim rukama, Džejn... Uradićeš ono što smatraš da je ispravno.

Ona sklopi oči.

– Sutra – gospođica Marpl se ustezala... – moraću da pokušam da razgovaram s inspektorom Karijem... ako bude hteo da me sasluša...

21.

I

nspektor Kari reče prilično nestrpljivo: – Da, gospođice Marpl?

– Šta mislite, da li bismo mogli da odemo u veliku salu?

Inspektor Kari je delovao blago iznenađen.

– Da li je to vaša ideja o privatnosti? Svakako ovde...

On se osvrnu po radnoj sobi.

– Ne mislim toliko na privatnost. U pitanju je nešto što želim da vam pokažem, nešto što me je Aleks Restarik naveo da vidim.

Inspektor Kari, prigušujući uzdah, ustade i krete za gospođicom Marpl.

– Neko je razgovarao s vama? – on natuknu pun nade.

– Ne – reče gospođica Marpl. – Nije suština u tome šta ljudi kažu.

Zapravo su u pitanju mađioničarski trikovi. Oni izvode igru ogledalima, znate... tako nešto... ako me razumete.

Inspektor Kari nije razumeo. Zurio je i pitao se da li je gospođica Marpl sasvim čitava.

Gospođica Marpl je odlučno stala i rukom pozvala inspektora Karija da stane pored nje.

– Želela bih da ovo mesto zamislite kao pozorišni dekor, inspektore. Onakav kakav je bio one noći kad je ubijen Kristijan Galbrandsen. Vi ste ovde u publici i gledate ljude na pozornici.

Gospođa Serokold, ja, gospođa Strit i Đina i Stiven... i baš kao na pozornici ima ulaza i izlaza i likovi izlaze na različitim mestima. Samo što, kad ste u publici, ne razmišljate kuda zaista idu. Oni odlaze napolje „na ulazna vrata“ ili „u kuhinju“ i kad se vrata otvore, vi vidite parčence obojene kulise. Ali, naravno, oni zapravo odlaze na stranu... ili u pozadinu pozornice, gde su stolari i električari i drugi likovi iz komada koji čekaju izlazak na scenu... oni izlaze... u drugačiji svet.

– Ne shvatam sasvim, gospođice Marpl...

– Oh, znam... po svoj prilici to zvuči veoma šašavo... ali ako zamislite ovo kao pozorišni komad, a scena je ’velika sala u Stounigejtsu’... šta je tačno iza scene? Mislim... šta je u pozadini

pozornice? Terasa... zar ne... terasa i mnogo prozora koji se prema njoj otvaraju.

– I tako je, vidite, izveden mađioničarski trik. Na tu pomisao me je naveo trik s damom koju pretesterišu napola.

– Dama koju pretesterišu napola? – Inspektor Kari je sada bio sasvim siguran da je gospođica Marpl psihijatrijski slučaj.

– Veoma uzbudljiv mađioničarski trik. Mora da ste ga videli... samo što nije u pitanju jedna nego dve devojke. Glava pripada jednoj, a noge drugoj. Izgleda kao jedna osoba, a zapravo su dve. I zato sam pomislila da bi isto tako moglo biti i obrnuto. Dve osobe bi zapravo mogle da budu jedna osoba.

– Dve osobe zapravo jedna osoba? – Inspektor Kari je izgledao očajan.

– Da. Ne zadugo. Koliko dugo je trebalo vašem pozorniku u parku da dotrči do ove kuće i nazad? Dva minuta i četrdeset pet sekundi, zar ne? Ovo bi trajalo manje od toga. Manje od dva minuta.

– Šta je trajalo manje od dva minuta?

– Mađioničarski trik. Trik kad nije bilo dve osobe nego jedna.

Tamo unutra... u radnoj sobi. Mi gledamo samo vidljivi deo pozornice.

Iza scene je terasa i niz prozora. Toliko je lako kad u radnoj sobi ima dve osobe, otvoriti prozor u toj sobi, izaći, otrčati duž terase (oni koraci koje je Aleks čuo), ući kroz bočna vrata, ustreliti Kristijana Galbrandsena i dotrčati nazad, a za to vreme druga osoba u radnoj sobi glumi oba glasa, tako da smo svi sasvim sigurni da su unutra dve osobe. I bilo ih je velikim delom vremena, ali ne i u onom kratkom periodu od manje od dva minuta.

Inspektor Kari je došao do daha i glasa.

– Mislite da je Edgar Loson otrčao duž terase i ubio Galbrandsena?

Edgar Loson koji je trovao gospođu Serokold?

– Ali vidite, inspektore, uopšte niko nije trovao gospođu Serokold.

Tu nastaje zabluda. Neko je vrlo mudro iskoristio činjenicu da gospođa Serokold pati od artritisa i da to ima slične simptome kao trovanje arsenikom. To je stari mađioničarski trik da vam poturaju jednu kartu. Bilo je sasvim lako dodati arsenik u bočicu tonika... sasvim lako dodati nekoliko redaka pismu otkucanom na mašini. Ali stvarni razlog dolaska gospodina Galbrandsena bilo je najverovatnije... nešto u vezi s Galbrandsenovim starateljskim

fondom. Novac, u stvari. Pretpostavimo da je došlo do pronevere... do veoma velike pronevere... vidite li na šta to ukazuje? Na samo jednu osobu...

Inspektor Kari jedva progovori: – Luis Serokold – promrmlja s nevericom.

– Luis Serokold... – reče gospođica Marpl.

22.

D

eo pisma koje je Đina Had pisala svojoj tetki, gospođi Van Rajdok:

... i tako, vidiš, mila tetka Rut, čitava stvar bila je prava noćna mora... pogotovo završetak. Sve sam ti ispričala o tom čudnom čoveku Edgaru Losonu. Uvek je bio plašljiv kao zec... a kad je inspektor počeo da ga ispituje i da ga slama, on je potpuno izgubio živce i zbrisao kao zec. Jednostavno je izgubio živce i pobegao... bukvalno otrčao. Iskočio je kroz prozor i optrčao oko kuće, pa dole niz kolski prilaz, a tu je bio policajac koji je krenuo da mu prepreči put i on je naglo skrenuo i punom brzinom odjurio prema jezeru. Uskočio je u truli, stari plitki čamac koji se tamo raspada godinama i otisnuo se. Sasvim sulud i besmislen gest, naravno, ali kako rekoh, on je bio samo suludi i uspaničeni zec. A onda je Luis iz sveg glasa povikao „Taj čamac je truo“, te i sam otrčao do jezera. Čamac je potonuo, a Edgar se borio s vodom.

Nije umeo da pliva. Luis je skočio u jezero i otplivao prema njemu.

Došao je do njega, ali obojica su bili u nevolji jer su se zapleli u trsku.

Jedan od inspektorovih ljudi ušao je s užetom vezanim oko sebe, ali se i on zapleo pa su morali da ga izvuku. Tetka Mildred je na neki šašav način rekla „Utopiće se... utopiće se... obojica će se utopiti... “, a Grandama je samo rekla „Da“. Ne mogu ti opisati kako je zvučala ta jedina reč. Samo „DA“, a prošlo je kroz tebe kao... kao mač.

Jesam li ja samo luckasta i melodramatična? Pretpostavljam da jesam. Ali zaista je tako zvučalo...

A zatim... kad je sve bilo gotovo i kad su ih izvukli iz vode i pokušali da im daju veštačko disanje (ali bezuspešno), inspektor nam je prišao i rekao Grandami: – Plašim se, gospođo Serokold, da nema nade.

Grandama je veoma mirno rekla: – Hvala vam, inspektore.

Onda nas je sve pogledala. Čeznula sam da joj pomognem, ali nisam znala kako, a Džoli je izgledala i turobno i nežno i spremna da bude na

usluzi, kao i uvek, a Stiven je pružao ruke, a smešna stara gospođica Marpl delovala je tako tužno i umorno, čak je i Voli bio uznemiren. Svi je toliko vole i želeli su da urade NEŠTO. Ali Grandama je samo rekla: „Mildred“. A tetka Mildred je rekla: „Majko“. I otišle su zajedno u kuću, Grandama je izgledala tako sitna i krhka i oslanjala se na tetku Mildred. Nikada nisam primetila, sve do tada, koliko se one vole. To se nije mnogo primećivalo, znaš, ali je sve vreme bilo prisutno. Đina napravi pauzu, grickajući vrh svog penkala. Onda nastavi: Što se tiče mene i Volija... vraćamo se u Sjedinjene Države što je pre moguće...

23.

K

ako si pogodila, Džejn?

Gospođica Marpl nije odmah odgovorila. Pogledala je zamišljeno na njih dvoje... Keri Luizu, mršaviju i krhkiju, pa ipak čudno netaknutu... i starca blagog osmeha i guste sede kose. Doktor Galbrejt, biskup od Kromera.

Biskup uze ruku Keri Luize u svoju.

– Ovo je za tebe velika žalost, siroto moje dete, i veliki udarac.

– Žalost jeste, ali ne zaista i udarac.

– Ne – reče gospođica Marpl. – To sam ja otkrila, znate. Svi su stalno govorili kako Keri Luiza živi u nekom drugom svetu, a ne u ovom, i da nije u dodiru sa stvarnošću. Ali zapravo, Keri Luiza, ti si bila u dodiru sa stvarnošću, a ne s iluzijom. Tebe nikad ne zavara iluzija, kao većinu nas. Kad sam to iznenada shvatila, videla sam da se moram držati onoga što ti misliš i osećaš. Bila si sasvim sigurna da niko ne bi pokušao da te otruje, nisi u to mogla da poveruješ... i bila si sasvim u pravu što nisi poverovala, jer to i nije bilo tako! Nikada nisi poverovala da bi Edgar povredio Luisa... i opet si bila u pravu. On nikada ne bi povredio Luisa. Bila si sigurna da Đina ne voli nikog drugog do svog muža... pa je i to ispalo sasvim tačno.

– Stoga, ako sam htela da se držim tebe, sve stvari koje su izgledale tako istinite bile su samo iluzije. Iluzije stvorene s određenom namerom... na isti način na koji mađioničari stvaraju iluzije, da bi zavarali publiku. Mi smo bili publika.

– Aleks Restarik je prvi naslutio istinu zato što je imao mogućnost da vidi stvari iz drugog ugla... iz spoljašnjeg ugla. Bio je s inspektorom na kolskom prilazu i gledao u kuću i shvatio mogućnost prozora... i setio se zvuka trčećih koraka koje je čuo te noći, a onda mu je štopovanje pozornikovog vremena pokazalo koliko malo vremena stvari oduzimaju naspram onoga što mi zamišljamo da oduzimaju.

Pozornik je mnogo dahtao, a kasnije, razmišljajući o zadihanom pozorniku, setila sam se da je Luis Serokold bio bez daha one noći kad je otvorio vrata radne sobe. On je samo prebrzo trčao, znate...

– Ali za mene je ključna tačka svega bio Edgar Loson. Uvek mi se činilo da nešto nije u redu s Edgarom Losonom. Sve što je govorio i činio baš je odgovaralo onome što je trebalo da bude, ali on sâm nije odgovarao. Zato što je on zapravo bio normalan mladić koji je glumio šizofreničara... i uvek je, kako to već biva, preuveličavao. Uvek je bio teatralan.

– Mora da je sve to bilo veoma pažljivo planirano i smišljeno. Luis mora da je shvatio prilikom poslednje Kristijanove posete da je nešto pobudilo njegovu sumnju. A dovoljno je dobro poznavao Kristijana da zna da se on, ukoliko nešto sumnja, neće smiriti sve dok ne proveri da li mu je sumnja opravdana ili bez osnove.

Keri Luiza se pomaknu.

– Da – reče ona. – Kristijan je bio takav. Spor i temeljan, ali zapravo veoma pronicljiv. Ne znam šta je pobudilo njegovu sumnju, ali on je počeo da istražuje... i otkrio je istinu.

Biskup reče: – Krivim sebe što nisam bio savesniji poverenik.

– Od vas se nikada nije očekivalo da se razumete u finansije – reče Keri Luiza. To je najpre bio delokrug gospodina Gilroja. A kad je on umro, Luis je, zahvaljujući svom velikom iskustvu, došao u priliku da preuzme potpunu kontrolu. To mu je, naravno, udarilo u glavu.

Obrazi joj se zarumeneše.

– Luis je bio sjajan čovek – reče ona. – Čovek velike vizije koji je strasno verovao da bi se mnogo toga moglo postići... novcem. Nije ga želeo za sebe... ili barem ne u onom gramzivom, vulgarnom smislu... želeo je moć novca... želeo je moć da s njim uradi velike dobre stvari...

– Želeo je – reče biskup – da bude Bog. – Glas mu odjednom postade ozbiljan. – Zaboravio je da je čovek samo skromni instrument božje volje.

– I tako je proneverio sredstva starateljskog fonda? – reče gospođica Marpl.

Doktor Galbrejt se ustezao.

– Nije bilo samo to...

– Reci joj – reče Keri Luiza. – Ona je moja najstarija drugarica.

Biskup reče: – Luis Serokold je bio ono što bi se moglo nazvati finansijskim čarobnjakom. Tokom godina kad se bavio računovodstvom na visokom tehničkom nivou, zabavljao se smišljajući različite metode

prevara koje su praktično bile potpuno sigurne. To je bila samo akademska studija, ali kad je počeo da predviđa mogućnosti koje bi ogromna suma novca mogla da obuhvati, on je te metode primenio u praksi. Vidite, imao je na raspolaganju prvoklasan materijal. Od dečaka koji su prošli ovaj institut izdvojio je malu ali odabranu četu.

To su bili dečaci po prirodi skloni kriminalu, koji su voleli uzbuđenja i koji su bili veoma inteligentni. Nismo još ni približno ušli u suštinu stvari, ali izgleda jasno da je ovaj ezoterični krug bio tajni i posebno obučen, i da su njegovi članovi kasnije postavljani na ključne pozicije, gde su, prema Luisovim uputstvima, falsifikovali knjige na način pomoću kojeg su velike sume novca bile konvertovane a da to nije izazivalo nikakvu sumnju. Zaključujem da su te operacije i njihova razgranatost toliko komplikovani da će biti potrebni meseci da revizori sve to razmrse. Ali izgleda da je konačni rezultat taj da je, pod različitim imenima i bankovnim računima i kompanijama, Luis Serokold bio u mogućnosti da raspolaže ogromnom sumom novca, s kojom je nameravao da ustanovi jednu prekomorsku koloniju za zadružni eksperiment, u kojoj bi maloletni delinkventi na kraju postali vlasnici te teritorije i njome upravljali. To je možda bio fantastičan san...

– To je bio san koji je mogao da se ostvari – reče Keri Luiza.

– Da, mogao je da se ostvari. Ali sredstva kojima se Luis Serokold služio bila su nepoštena, a Kristijan Galbrandsen je to otkrio. Bio je veoma uznemiren, pogotovo kad je shvatio šta bi to otkriće i Luisovo verovatno krivično gonjenje značilo za tebe, Keri Luiza.

– Zato me je pitao da li mi je srce jako i izgledao tako zabrinut za moje zdravlje – reče Keri Luiza. – Nisam mogla da razumem.

– Onda se Luis Serokold vratio sa severa i Kristijan ga je sačekao izvan kuće i rekao mu da zna šta se događa. Luis je to primio mirno, mislim. Obojica su se složili da moraju uraditi sve što je u njihovoj moći da tebe poštede. Kristijan je rekao da će mi pisati i zamoliti me da dođem ovamo, kao kopunomoćnik, da porazgovaramo o situaciji.

– Ali naravno – reče gospođica Marpl – Luis Serokold je već bio spreman za ovu vanrednu situaciju. Sve je bilo isplanirano. Doveo je u kuću mladog čoveka koji je trebalo da igra ulogu Edgara Losona.

Postojao je i pravi Edgar Loson... naravno... u slučaju da policija proveri njegov dosije. Ovaj lažni Edgar je tačno znao šta treba da

radi... da glumi šizofrenu žrtvu proganjanja... i da obezbedi Luisu Serokoldu alibi za nekoliko ključnih minuta.

– Sledeći korak takođe je bio smišljen. Luisova priča da tebe, Keri Luiza, polagano truju... kad se zapravo bolje razmisli, postojala je samo Luisova priča o tome šta je njemu rekao Kristijan... to i nekoliko redaka dodatih na pisaćoj mašini, dok je čekao da dođe policija. Bilo je lako dodati arsenik u tonik. Za tebe tu nije bilo opasnosti... jer je on bio prisutan, da te spreči da ga popiješ. Čokoladice su bile samo dodatna primesa... a naravno da originalne čokoladice nisu bile otrovne... samo one koje je zamenio pre nego što ih je predao inspektoru Kariju.

– A Aleks je pogodio – reče Keri Luiza.

– Da... zato je uzeo tvoju seckalicu za nokte. Pomoću nje bi se utvrdilo da li ti je arsenik zaista bio davan duže vreme.

– Siroti Aleks... siroti Erni.

Nastao je trenutak tišine dok su oni razmišljali o Kristijanu Galbrandsenu, o Aleksu Restariku i dečaku Erniju... i kako brzo čin ubistva može da izobliči i izopači čoveka.

– Ali svakako – reče biskup – Luis je mnogo rizikovao time što je ubedio Edgara da mu bude saučesnik... čak i ako ga je zbog nečeg držao u šaci...

Keri odmahnu glavom.

– Nije ga on baš držao u šaci. Edgar je bio odan Luisu.

– Da – reče gospođica Marpl. – Kao Leonard Vajli i njegov otac.

Pitam se da li je možda...

Ona taktično zastade.

– Videla si sličnost, pretpostavljam? – reče Keri Luiza.

– Znači, ti si sve vreme znala?

– Nagađala sam. Znala sam da je Luis davno bio kratko ludo zaljubljen u jednu glumicu, pre nego što je mene sreo. Ispričao mi je o tome. To nije bilo ozbiljno, ona je bila žena koja je jurila bogate muškarce i nije joj bilo stalo do njega, ali uopšte ne sumnjam da je Edgar zapravo Luisov sin...

– Da – reče gospođica Marpl. – To sve objašnjava...

– I na kraju je dao svoj život za njega – reče Keri Luiza. Ona pogleda biskupa preklinjućim pogledom. – Jeste, znate.

Nastade tišina, a zatim Keri Luiza reče:

– Milo mi je što se tako završilo... što je dao život nadajući se da će spasiti dečka... Ljudi koji mogu biti veoma dobri mogu biti i veoma loši. Oduvek sam znala da se to odnosi na Luisa... Ali... on me je veoma voleo... i ja sam volela njega.

– Da li si... ikada sumnjala u njega? – upita gospođica Marpl.

– Ne – reče Keri Luiza. – Zato što me je zbunilo trovanje. Znala sam da me Luis nikada ne bi otrovao, a ipak je ono Kristijanovo pismo govorilo da me neko zaista truje... zato sam pomislila da sve što sam mislila da znam o ljudima mora biti pogrešno...

Gospođica Marpl reče: – Ali kad su Aleks i Erni nađeni ubijeni, da li si tada posumnjala?

– Da – reče Keri Luiza. – Zato što nisam mislila da bi se bilo ko drugi osim Luisa usudio na tako nešto. I počela sam da se plašim šta bi sledeće mogao da uradi...

Ona blago zadrhta.

– Divila sam se Luisu. Divila sam se njegovoj... kako da je nazovem... njegovoj dobroti? Ali sada shvatam da ako si... dobar, moraš da budeš i skroman.

Doktor Galbrejt nežno reče: – To je, Keri Luiza, ono čemu sam se uvek kod tebe divio... tvoja skromnost.

Lepe plave oči se raširiše od iznenađenja.

– Ali ja nisam pametna... i nisam naročito dobra. Ja samo mogu da se divim dobroti u drugim ljudima.

– Draga Keri Luiza – reče gospođica Marpl.

EPI​LOG

M

islim da će baki biti sasvim dobro s tetkom Mildred – reče Đina.

– Tetka Mildred je sada mnogo ljubaznija... nije tako čudna, ako znate šta mislim?

– Znam šta misliš – reče gospođica Marpl.

– Dakle, Voli i ja se vraćamo u Sjedinjene Države kroz dve nedelje. Đina baci pogled sa strane na svog muža.

– Zaboraviću sve o Stounigejtsu i Italiji i svu svoju devojačku prošlost i postati stopostotna Amerikanka. Našeg sina ćemo uvek zvati Junior. Ne mogu reći ništa lepše od toga, zar ne, Voli?

– Svakako ne možeš, Kejt – reče gospođica Marpl.

Voli, smešeći se obzirno staroj dami koja je pobrkala imena, blago je ispravi: – Đina, ne Kejt.

Ali Đina se nasmeja.

– Zna ona šta govori! Vidiš... za koji trenutak će tebe zvati Petručio!

13

– Zaista mislim – reče gospođica Marpl Volteru – da si postupio veoma mudro, dragi moj dečače.

– Ona misli da si ti baš pravi suprug za mene – reče Đina.

Gospođica Marpl pogleda jedno pa drugo. Tako je lepo, pomisli, videti dvoje mladih ljudi toliko zaljubljenih jedno u drugo, a Volter Had se od mrzovoljnog mladića koga je upoznala potpuno preobratio u dobro raspoloženog nasmešenog džina...

– Vas dvoje me podsećate – reče ona – na... Đina pritrča i čvrsto stavi ruku preko usta gospođice Marpl.

– Ne, draga – uzviknu. – Nemojte reći. Sumnjive su mi te seoske paralele. Uvek imaju žaoku u repu. Vi ste zapravo jedna zločesta stara žena, znate.

Oči joj zasuziše.

– Kad pomislim da ste vi, tetka Rut i Grandama bile mlade zajedno... Pitam se kakve li ste bile! Nekako ne mogu da zamislim...

– Pretpostavljam da ne možeš – reče gospođica Marpl. – Davno

beše...

Beleška o autoru Iza imena AGATE MILER, rođene 15. septembra 1890. godine u Torkaju, u Engleskoj, krije se čuvena spisateljica kriminalističkih romana AGATA KRISTI. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, ova „kraljica zločina“ nalazi se na prvom mestu najprodavanijih knjiga svih vremena – njeni romani prodati su u tiražu od oko 4 milijarde primeraka – dok je po broju zemalja u kojima je objavljena na trećem mestu, odmah nakon Vilijema Šekspira i Biblije.

Tokom Prvog svetskog rata radila je kao medicinska sestra u bolnici u Torkaju, što je imalo posebnog uticaja na njeno pisanje, jer je radeći u bolničkoj apoteci dolazila u kontakt s mnogim otrovnim supstancama, koje su se kasnije pojavljivale kao sredstvo mnogih ubistava u njenim romanima.

Za pukovnika Arčibalda Kristija udala se 1914. godine i iz tog braka imala je ćerku Rozalind. Nakon jedne svađe koju je par imao decembra 1926, nakon koje je Arčibald Kristi otišao iz njihove kuće u Stajlsu kako bi proveo vikend sa svojom ljubavnicom, Agata je nestala iz svog doma ostavivši poruku svojoj sekretarici u kojoj je pisalo da je otišla u Jorkšir. Njen nestanak je uzburkao javnost i uprkos mahnitoj potrazi u koju je bilo uključeno mnogo ljudi, niko nije mogao da sazna gde se Agata nalazila čitavih 11 dana.

Agata Kristi je tokom svog vrlo produktivnog radnog veka napisala 66 romana i 14 zbirki priča, kao i desetine pozorišnih komada.

Mišolovka, prvi put izvedena u Londonu 1952, pozorišno je delo koje se najduže igralo bez prekida.

U njenom prvom romanu Zagonetni slučaj Stajlz (The Mysterious Affair at Styles, Mladinska knjiga, 2011), objavljenom 1920. pojavljuje se kasnije nadaleko čuveni privatni detektiv Herkul Poaro. Nakon što je napisala 33 romana i 54 kratke priče u kojima, koristeći svoje „sive ćelije“, ovaj ekscentrični, ali genijalni Belgijanac razrešava najneverovatnije misterije, spisateljica kao da se umorila od svog lika.

U istoj takvoj situaciji, ser Artur Konan Dojl rešava se na književno ubistvo lika Šerloka Holmsa, ali Agata odlučuje da se ipak povinuje

publici kojoj je Poaro bio naročito drag. Na scenu tada dolazi ljupka bakica. Prvi put gospođica Marpl pojavila se u kratkoj priči Klub utorkom uveče (The Tuesday Night Club, 1927), objavljenoj u zbirci priča Trinaest problema (The Thirteen Problems, 1932), a osmišljena je prema liku Agatine bake.

Interesantno je da Kristijeva nikada nije napisala roman ili kratku priču u kojoj se ova dva lika sreću, a razlog za to je bio taj što je smatrala da je Poaro posve egocentričan i da ne bi dozvolio da mu se neko meša u posao i nameće svoje mišljenje, naročito ne neka starija dama usedelica.

Oba lika doživela su nezapamćenu slavu zahvaljujući i ekranizaciji u filmovima i TV serijama, od kojih smo mnoge imali prilike da vidimo i na našim ekranima: Ubistvo u Orijent ekspresu (1974), Smrt na Nilu (1978).

Agata Kristi napisala je i četiri autobiografske knjige, a zabeležila je i dogodovštine s arheoloških ekspedicija na kojima je bila sa svojim drugim mužem.

Pod pseudonimom Meri Vestmakot, Agata 1930. objavljuje prvi od svojih šest ljubavnih, romantičnih drama. Giant’s Bread (Divov hleb) bavi se odrastanjem Vernona Dejra, njegovom porodicom, dvema ženama koje je voleo i njegovom opsesijom muzikom. U eseju o romantičnim romanima svoje majke, Rozalind je napisala da je Agata iskoristila svoje muzičko iskustvo iz perioda kada je bila u Parizu i kada je vežbala solo pevanje i klavir. Usledili su i drugi romani Unfinished Portrait, 1934. (Nedovršen portret), Absent in the Spring 1944. (Odsutan u proleće), The Rose and the Yew Tree 1947. (Ruža i tisa), A Daughter’s a Daughter 1952. (Ćerkina ćerka), The Burden 1956. (Breme), od kojih je većinu na srpskom jeziku izdala izdavačka kuća Narodna knjiga. Meri Vestmakot nikada nije dobila tako dobre kritike kao Agata Kristi, ali knjige su ipak prošle zapaženo.

Na tavanu kuće njene ćerke 2004. godine pronađena je neobjavljena priča naslovljena The Incident of the Dog’s Ball, koja je bila preteča romana Nemi svedok (Dumb Witness, 1937). Objavljena je u Velikoj Britaniji septembra 2009. u knjizi Skrivene beleške Agate Kristi: Pedeset godina misterija, zajedno s takođe nedavno otkrivenom Poaroovom pričom pod nazivom The Capture of Cerberus.

Orden Britanskog kraljevstva pripao joj je 1971. godine.

Umrla je 12. januara 1976. godine.

1⇒ Fr.: birano. (Prim. prev.)

2⇒ Kovanica koju je Đina napravila za svoju baku od Grande Dame (velika gospođa) i Grandmamma (baka). (Prim. prev.)

3⇒ Aluzija na Danteove stihove iz Božanstvene komedije (Pakao) koji glase: „Ostavite svaku nadu vi koji ulazite.“ (Prim. prev.)

4⇒ Grad u regionu Provansa–Alpi–Azurna obala, udaljen 15 km od Tulona, a 4 km od mora. (Prim. prev.)

5⇒ Pesma Alfreda Lorda Tenisona (1809–1892) u kojoj je opisao suludu hrabrost i besmislenu pogibiju engleske vojske u „Dolini smrti“, u bici za Balaklavu tokom Krimskog rata. (Prim. prev.)

6⇒ Lik iz romana Dejvid Koperfild Čarlsa Dikensa. (Prim. prev.)

7⇒ Strihnin – on nepravilno govori. (Prim. prev.)

8⇒ Pruska kiselina (cijanovodonična) – on nepravilno govori. (Prim. prev.)

9⇒ Veoma otrovan alkaloid, dobija se iz raznih vrsta biljke ozimice.

(Prim. prev.)

10⇒ Engl.: Bony – nadimak za vojnika Napoleona Bonaparte. (Prim. prev.)

11⇒ Kvart u centru Londona, čuven po popularnim pozorištima, mnogim turističkim atrakcijama itd. (Prim. prev.)

12⇒ Lat.: likovi u pozorišnom komadu ili u priči. (Prim. prev.)

13⇒ Aluzija na glavne likove (Kejt i Petručio) iz Šekspirove komedije Ukroćena goropad. (Prim. prev.)