Glorija danijels ovek za enidbu senke by bejli

ve je propalo, Fej - zakuka Sesil Veldon plačnim glasom, ne sačekavši ni da njena prijateljica uđe u kuću. - Sve, do poslednjeg penija... Sad sam potpuno upropašćena, kapiraš? Tako je i izgledala: u pocepanim, blatnjavim farmericama i izgužvanoj vetrovci sa koje se cedila voda, slepljene kose i pokisla kao miš - kao da je ona, a ne Fej Barvil ta koja se četvrt sata, po najvećem pljusku, glibila po blatu, ne bi li se nekako dokopala krova nad glavom. Što se Fej tiče ona je, kao i obično, izgledala kao da je na Verandu Sesiline seoske kuće stupila pravo sa crvenog tepiha - njene cipele sa vratolomno visokim potpeticama bile su uglancane do usijanja, na svilenom kostimu nije bilo ni jednog jedinog nabora, a trenutak kasnije izronila je ispod kišobrana i njena izblajhana, savršeno nafrizirana glava, kao da upravo izlazi ispod haube nekog od boljih londonskih frizera. - I? - zatrepta ona, otresajući kišobran i ulazeći u dnevnu sobu. Izabrala je mestašce pored kamina i smestila se u stolicu od pruća, po navici izazovno prekrštajući noge u šljaštećim, likrinim čarapama. - I šta ćeš sad, nesrećnice? - Pojma nemam... - Sesil neodređeno sleže ramenima. I dalje je imala prilično ojađen izgled. - Po svoj prilici, moraću da prodam čak i kuću. Treba da vratim dugove, da isplatim onu lopužu advokata, da... - pri pomisli na stvari koje je očekuju, osetila je kako joj se kosa diže na glavi. - Uh, ne smem ni da mislim o tome... - zatresla je glavom, kao i uvek kad je želela da se odbrani od neprijatnih misli, odšetala u kuhinju i vratila se sa velikim, drvenim poslužavnikom sa koga se, iz grubih, keramičkih šolja pušila nekakva tečnost. Tečnost vrlo neprijatnog mirisa, zaključila je Fej. - Šta je to? - upita ona oprezno, ne usuđujući se ni da zaviri u svoju šolju. Opet neki od Sesilinih bućkuriša iz riznice zdrave hrane... - Čaj od žalfije, dušo. Nije baš ukusan, ali je odličan za cirkulaciju, začas će te zagrejati. A uz to i pročišćava ten... - Sesil, draga... - Fej iskrivi svoje lepe, brižljivo namazane usne u gadljivu grimasu. - Ja bih radije čašicu dobrog, starog brendija. Veruj mi, to će me mnogo brže zagrejati!... Sesil jeste imala savršen, porcelanski ten, ali niko nije mogao da ubedi Fej Barvil da je to posledica blagotvornog dejstva smrdljivog čaja od žalfije. - Žao mi je, zlato - ova, izvinjavajući se, sleže ramenima. - Znaš da ne držim alkohol u kući. I hvala bogu što ne držim, jer u kakvom sam raspoloženju ovih dana, bojim se da bi me sad zatekla mortus pijanu... - Tebe? - Fej se s nevericom nasmeja. Nije mogla ni da zamisli tako nešto. - Čisto sumnjam... Ne mari, skuvaćeš mi čaj od kamilice, to još i mogu da podnesem. Ali ćeš prvo lepo, natenane da mi ispričaš šta se sve to izdešavalo... - mašila se za svoju torbicu, da uzme cigarete, a onda se setila da Sesil ne podnosi miris duvana. - Mogu li? - upita ipak, molećivo. - Samo jednu? Bolje da Sesil pet minuta trpi, nego da ona pošizi bez cigareta. - Naravno. Samo ćeš morati da treseš u tacnu, znaš da u kući nemam ni jednu pepeljaru... Bila je to velikodušnost kakvu Fej uopšte nije očekivala.

- Šta je s tobom? - morala je da se nasmeje. - Očekivala sam da ćeš prvo pola sata da režiš, i držiš mi predavanje o štetnosti duvana, pa tek onda da se smiluješ... - Zavrtela je glavom i zabila nos u torbicu, u potrazi za upaljačem. - Stani! - Sesil usplahireno zamaha rukama. - Nemoj još da pališ, čekaj! Izašla je iz sobe, i vratila se, spuštajući na sto malu, zelenu kutiju. Kutiju s cigaretama, shvati Fej zgranuto. - Šta je to? - raširila je oči, ne skrivajući užas. - Nije valjda da ti... Sesil Veldon i cigareta, bilo je to nespojivo, otprilike kao princeza Dajana i varjača. Sesil Veldon i cigareta, to je bilo poslednje što se Fej nadala da će u životu videti. - Ne ja - ova je neprijateljski pogleda. - Ne pušim. Još uvek. Mada, kažem ti, u kakvom sam očajničkom raspoloženju, ko zna. Hajde, probaj... - ubilačkim pogledom premerila je zelenu kutiju na stolu. - To su te, sa ekološkim filterom. Te, o kojima sam ti pisala... Nepoverljivo zagledajući kutiju, Fej duboko uzdahnu. - Sesil, dušo, moram nešto da ti priznam... - oteže ona pokajnički. - Nisam baš najpažljivije pročitala to pismo. Ti znaš da ja, za razliku od tebe, za čitanje baš i nemam živaca... Znala je, naravno da je znala. Fej Barvil bila je ortodoksna glupača, Sesil je to znala već dugih dvadeset godina. Tačno toliko su se njih dve družile - još od osnovne škole, zajedno su sedele u klupi. Fej ni tada nije imala živaca za čitanje. Još kao šestogodišnja devojčica pokazivala je sve pretenzije da se razvije u ćurku. I u tome je u potpunosti uspela. Ali Sesil, uprkos tome, ili možda baš zbog toga, nije mogla da je ne voli. - Elem, - otpoče Fej skrušeno, lupkajući svojim dugim, crveno lakiranim noktima o ivicu stola. - Pročitala sam samo to da treba da dođem, i - evo me. A šta je još sve u tom pismu pisalo, to ćeš morati sada da mi ispričaš. - Tužna priča! - upozori je Sesil. Smestila se u stolicu za ljuljanje, podvijajući noge pod zadnjicu, i podigla Krejzi u krilo. - Miruj - šljepnula je sijamku po leđima, i čvrsto je stegla, sprečavajući je da joj iskoči iz naručja. Bila je to do ludila zlobna mačka, i do ludila agresivna prema gostima, ne bi valjalo da se baci na Fej i pocepa njene lepe, šljašteće čarape od trideset funti... - Dakle, cigarete sa ekološkim filterom - najavi Sesil, prethodno se nakašljavši, kao da je u pitanju naslov priče. - Probaj slobodno, u spavaćoj sobi imam još dvadesetak kartona, prosečnom pušaču dovoljno za pet godina... - Meni ne - Fej je, i dalje, sumnjičavo zagledala kutiju. - Ja nisam prosečan pušač, dušo. Ma, li bi poludela da samo probaš to đubre - Sesil utučeno zavrte glavom. - Nevolja i jeste baš u tome što bi svaki normalan čovek poludeo da proba tako nešto. - Otkud znaš? upita Fej ratoborno, smesta paleći cigaretu. Nazvati nešto "đubretom" bio je najbolji način da je čovek navede da to nešto i proba: Fej je bila od onih koji ni u šta nisu sigurni dok se sami ne uvere. - Vidiš... - zakuka Sesil. Izraz lica njene prijateljice, posle jednog jedinog dima, jasno je govorio da je bila u pravu. - Vidim! - Fej brže-bolje ugasi cigaretu o tacnu, i na iskap sasu u grlo čaj koji se još pušio u šolji. I to je bila manja nevolja od onog jezivog, jezivog mirisa cigarete. - Šta je ovo, za ime sveta? - stresla se. - Božja kazna za pušače?

- Rekla sam ti - Sesil utučeno obori glavu. - Cigarete sa ekološkim filterom. - Blagi bože... - za svaki slučaj, njena prijateljica prinese ustima i onu drugu šolju čaja. Ko proizvodi to smeće? - Sad više niko. Do pre nedelju dana proizvodili smo gaja, i Bendžamin Bredli. - Bendžamin Bredli? - Fejine oči, plave kao različak i oivičene trepavicama premazanim sa tri debela sloja maskara, raširiše se u čudu. - Onaj smotani, mršavi, dugajlija iz treće klupe? Onaj što je bio zaljubljen u tebe? - Upravo on - potvrdi Sesil, češkajući mačku između ušiju. - Uzgred, bojim se da je još uvek zaljubljen u mene... - Kako znaš? - upita Fej glupo. - Nismo ga videle najmanje deset godina. - Ti ga nisi videla. A ja, za tih deset godina, nisam mogla da se otresem od njega. Proganjao me je kao noćna mora, i za tih deset godina zaprosio najmanje deset puta... - Oh! — osmehnu se Fej blaženo. Na nju, reč "prosidba" imala je magično dejstvo. - I? - I, kad sam došla u situaciju da mi je strahovito potreban novac, Bendžamin se, naravno, ponudio da mi pomogne... - On? - Fejin osmeh postade za par santimetara širi. I reč "novac" na nju je imala magično dejstvo. - Pozajmio ti je novac? Odakle njemu novac? Već na samoj ivici strpljenja, Sesil mučenički uzdahnu. Fej Barvil umela je da bude i te kako naporna, pogotovu kada je trebalo objasniti joj neke stvari. - Nešto malo novca - reče ona. - I, nije mi ga pozajmio, nego smo ga zajednički uložili u taj posao. Pola on, pola ja, razumeš? - Nije bilo druge nego da joj čitavu stvar izloži postupno, stavku po stavku. - Mislim, u posao sa ekološkim cigaretama. Na žalost, bila je to moja ideja. A ta budala, Bendžamin, sad mi, posle svega, priznaje da je on od samog početka znao kako će se cela stvar završiti, ali nije imao srca da mi kaže... - Pa da, siroti Bendžamin je oduvek bio dobra srca - složi se Fej ganuto. - A, što se tog posla tiče, trebalo je da pitaš mene. Ja bih ti odmah rekla da će propasti. Pobogu, Sesil, kog pušača na svetu je briga za ekologiju, i ostale gluposti? Trebalo je da znaš... - Kako sam mogla da znam? Ja nisam pušač, Fej - podseti je ona. - A i novac mi je bio očajnički potreban, mislila sam da je najbolje da krenem sa nekim biznisom... - Ti i biznis? - Fej Barvil se kiselo nasmeja. - Dušo... A novac koji si imala? Koliko ja znam, roditelji su ti ostavili lepu svoticu, nemoguće da si sve spiskala na one tvoje gluposti?! Gluposti, to su bile najraznovrsnije moguće ekološke kampanje u kojima je Sesil učestvovala. Kampanja za zaštitu domaćih životinja, za zaštitu retkih životinja, za zaštitu životinja kojima preti istrebljenje... Pa za zaštitu irske Jezerske Oblasti, Severnog mora, nekih tamo bezimenih havajskih arhipelaga... Sve one stvari koje je Fej smatrala potpuno beskorisnim. - Ne baš sve, nešto i na putovanja, znaš da sam prokrstarila čitav svet. Zatim, kupila sam i jednu sportsku jahtu, prilično skupu, doduše... I uložila silne pare u to da se ovo imanje u potpunosti ekološki zaštiti... - Sesil gotovo zašmrca. - A sad, posle tih prokletih cigareta, moraću da prodam sve što imam. Sve. I kuću, i jahtu, i ergelu... Izgledala je kao da će zaplakati, i Fej priskoči da je uteši. Sesil Veldon nije bila od onih cura koje cmizdre, ali - nikad se ne zna...

- Sirota moja draga... - zagrlila ju je, dobro pazeći da je oštre kandže Sesiline mačketine ne dokače po rukama. - I? Šta sada nameravaš? - Ne znam tačno. U svakom slučaju, moraću da se preselim u London, bar za neko vreme sama ta pomisao bila je dovoljna da se Sesilino lice smrkne. - A ti znaš koliko se ja užasavam Londona... Na njenom mestu, Fej bi skakala od sreće: ona se užasavala svog stana, svog kancelarijskog posla, Belfasta u kome je živela i čitave Irske, a nije imala baš nikakvu priliku da mrdne odatle. - Blago tebi... - uzdahnu ona. - ali, šta ćeš da radiš u Londonu? Ne ljuti se, Sesil, ali ti nisi osoba ni za kakav posao. Jedino da otvoriš neku gimnastičku salu, ili nešto slično... Šta bi drugo mogla da radiš? - Neću da radim ništa, to je ono što me najviše ubija. Moraću da živim sa tetkom Eugenijom, a ona ti je od onih koje smatraju da se žene rađaju samo zbog toga da čitavog života ništa ne rade. Blagoslovena da je tetka Eugenija! Fej se sa njom u potpunosti slagala. - Ali, kako misliš da dođeš do para? - seti se ona. - Teško, u svakom slučaju - Sesilino lice imalo je izraz potpunog beznađa. - Mogu da sedim i čekam da tetka Eugenija umre, što će potrajati čitavu večnost, jer ona ti je jedna neverovatno vitalna starica... Ili... - na samu tu pomisao Sesil oseti kako joj se koža ježi, a i Krejzina dlaka se nakostrešila. - Ili da gledam da se bogato udam... - Što će takođe potrajati čitavu večnost - Fej baš nije imala dara da ohrabri čoveka. - Ti jesi lepa, draga moja, ali da se bogato udaš, za to si potpuno nesposobna! * - Ti jesi lepa, draga moja - ogromne zelene oči tetke Eugenije, koje su imale tu osobinu da uvek vide upravo ono što ne treba da vide, kritički odmeriše Sesil. - Ali, izvini, da se bogato udaš, za to si potpuno nesposobna! Pogledaj samo na šta ličiš... - uhvatila ju je za ramena, dogurala do ogromnog, biljurnog ogledala na zidu salona, i zavrtela u krug, ne bi li je uverila u svoju tvrdnju. - Na šta to ličim? - obrecnu se Sesil, jedva zadržavajući ravnotežu posle tog vrtoglavog okreta. Prilično joj se ljuljalo u glavi, i mutilo pred očima, ali u ogledalu nije videla ništa strašno. Ako se izuzme glomazna figura njene sedamdesetogodišnje tetke, obučene u ružičasti, svileni negliže, toliko zategnut preko grudi i bokova da se činilo da će se tetka svakoga časa raspući i, kamo sreće, odleteti u vazduh kao veliki, okrugli, ružičasti balon. - Ne vidim ništa strašno - nastavi ona, inateći se. - U stvari, ja baš sjajno izgledam! Nikada nije mislila da izgleda "baš sjajno", niti je, uopšte, previše razmišljala o svom izgledu. Ali kad bi neko, ovako kao sad tetka Eugenija, taj izgled komentarisao, e tad bi njena reakcija bila najdrskija moguća narcisoidnost. - Pogledaj me kroz ovo! - odšetala je do stočića u uglu salona, i vratila se, trijumfalno mašući naočarima za blizinu ledi Eugenije Veldon koje ova, po izričitoj naredbi lekara, nije smela da skida ukoliko nema nameru da oslepi, ali ih je i pored toga držala na stočiću, i koristila samo kad je niko ne vidi. - Pogledaj me kroz ovo, draga tetka — Sesil joj tutnu naočare u ruke. - Pa mi onda reci šta mi, kog vraga, fali!

- Ja nisam rekla da tebi išta fali, devojko! - Stara dama uvređeno lupi nogom o pod i još jednom prošeta pogledom od Sesilinog temena do vrhova njenih patika, i natrag. - Osim, par santimetara oko bokova. A i noge su ti previše mršave - i dalje ju je proučavala. - Kosa ti je dobrog kvaliteta, ali potpuno bez forme, sa tom grivom na glavi nigde ne možeš da se pojaviš. A i ta smeđa boja... - Misliš - Sesil se bezobrazno zakikota, provlačeći ruke kroz kosu - da bi trebalo da se izblajham i natapiram? Kao porno-glumice, a? - A jezik ti je pogan... - nastavi ledi Veldon, prostrelivši je jednim ubilačkim pogledom, To se već ničim ne da popraviti. Uradi ti sa sobom šta ti je volja, ali sa takvim poganim jezikom, lepa moja devojko, ni jedan normalan muškarac te neće hteti... - Niko nije rekao da treba da bude normalan - izjavi Sesil smireno. - Dovoljno je da bude bogat! - Oči... - ne obraćajući više pažnju na ono što Sesil govori, jer to, po njenom mišljenju, nije vredelo ni dve pare, tetka Eugenija nastavljala je da je razgleda. - Pa, oči su ti lepe, to je u redu. Mada, lakše bi bilo da nisu zelene... - zavrtela je glavom. - To je nasledno, tetka - podseti je Sesil. - I tvoje su zelene. Sve je to nasledno, i oči, i jezik... - I moje, na žalost - primedbu o jeziku ledi Veldon je diplomatski odlučila da prečuje. - Da nisu bile zelene, mnogo lakše bih se udala. Muškarci su budale, znaš? Veruju, tako, u neke gluposti. Na primer, u to da žene sa zelenim očima imaju gadnu narav... Što se toga tiče, Sesil se u potpunosti slagala sa muškarcima. Bar kad je narav tetke Eugenije bila u pitanju. - Sve u svemu, i nije baš toliko strašno... - presuda je bila mnogo blaža nego što je ona očekivala. - Nešto ćemo, valjda, uspeti da napravimo. Počećemo od sutra, i to od garderobe. Ne mogu da te gledam u toj... - prezrivo je mahnula rukom. - Kakva je to već krpa na tebi... - Trenerka - objasni Sesil predusretljivo. Ta krpa na njoj bila je trenerka, i to sasvim pristojna, i tetka Eugenija znala je da je to trenerka, ali nije smela da pokaže da zna. Reč "trenerka" bila je nepostojeći pojam u rečniku predratne londonske aristokratije.

n umire već dve godine, čoveče! - Kejt Eplbi nervozno je rastezao antenu bežičnog telefona, veza je bila očajno loša, kroz šuštanje i krčanje jedva se razaznavao čak i jedan tako moćan bariton kakav je bio glas njegovog brata. - Da nas neko pita šta radimo poslednje dve godine, sedimo i čekamo da matori hipohondar umre - nastavio je zlovoljno. - A on nikako ne umire... - Ti možda! - najednom, veza postade savršeno čista, i Dirkov glas mu prolomi uši. - Ti samo to i radiš, sediš i čekaš da matori umre, i smišljaš nove načine da što efikasnije profućkaš njegove pare. Ali, budi ljubazan pa izbegavaj da govoriš u moje ime. Ja, za razliku od tebe, radim kao konj! - Tvoj problem... - Kejt se udobnije zavali u platnenu ležaljku.'i otpi gutljaj jamajkakoktela: bio je rashlađen upravo onoliko koliko treba da bude i ukrašen šarenim suncobrančićem i ušećerenim trešnjama, a to mu je pričinjavalo ogromno zadovoljstvo. Kejt Eplbi, budući mlađi vojvoda od Barvika - ako bog da da njegov deda ikada umre, bio je čovek koji ume da uživa u stvarima koje drugi ljudi i ne primećuju. On je to nazivao "talentom za otkrivanje još neotkrivenih vrednosti". Dirk, međutim, njegov stariji brat, tvrdio je da taj talenat zaslužuje druga imena: gubljenje vremena, i trošenje tuđeg novca. I nije propuštao priliku da mu to nabije na nos. - Ti bacaš u vetar pare koje su deo porodičnog nasledstva - zareža on u slušalicu. - Moje, koliko i tvoje. Čiji je to problem, do vraga?! - Strpi se dok deda ne skrsti ruke - Kejt se lenjo proteže, uživajući na mlakom suncu. Tada će se konačno znati šta je moje, a šta tvoje. Uostalom, ti imaš sasvim dovoljno svojih para, a ja... - A ti si nesposoban da zaradiš jedan jedini, šugavi peni! - Dirkov moćni glas, nalik na lavlju riku, uvek je, bez izuzetka, Kejtu uspeva da pokvari uživanje. I to na najneprijatniji mogući način. Ovoga puta, taj glas bio je baš pakleno besan. - Dragi brate, ja ni najmanje nisam kriv - otpoče Kejt tonom punim žaljenja, koji bi raskravio i najhladnije srce. Svako, osim Dirkovog. Taj uopšte nije imao srce. - Ja ni najmanje nisam kriv - žaljenje u njegovom glasu poprimilo je otrovno ciničan prizvuk - što je pokojni tata, kad nas je pravio, neravnomerno rasporedio talente... - Sedaj na prvi avion i vraćaj se kući! - zaurla nekontrolisano Dirk, dodajući pritom nešto prilično neukusno, u direktnoj vezi sa Kejtom, i sa njihovim pokojnim tatom. - Potrudi se da moje naređenje ozbiljno shvatiš, jer ovoga puta matori ozbiljno umire! Sležući ramenima, Kejt spusti bežični telefon na sto. Veza je već bila prekinuta: Dirk nije voleo telefonske razgovore, nikakve, a najmanje one duge. - Ozbiljno umire... - promrmlja Kejt zbunjeno, ne znajući da li da veruje, ili da ne veruje. Za poslednje dve godine, kad god bi umirao, njihov deda, vojvoda od Bervika, umirao je ozbiljno. Ovo je bio, u najmanju ruku, sedmi, ili osmi put. Ozbiljno umire sedmi put u poslednje dve godine. Ili već osmi! To isto pomislio je i Dirk Eplbi, na sasvim drugom kraju sveta, u Londonu. Preciznije, u automobilu, na putu između komercijalne Banke i "Bank of England", ili, sasvim precizno, razmišljao je o tome dok je tamnoplavi "ševrolet" ručne izrade klizio niz zagušeni Čipsajd Strit, utopljen u more drugih automobila.

Bacio je slušalicu radio-telefona na drugi kraj sedišta i zabacio glavu na naslon, svestan da se opasno približio samoj ivici nervnog sloma. Godinama je već on bio na toj ivici. Ravno deset godina, otkako je njegov deda, tada sedamdeset trogodišnjak, odlučio da se povuče i da bankarske poslove prepusti njemu. Još tada su se svi u porodici sašaptavali o tome kako je starcu, izgleda, kucnuo sudnji čas. Baš onomad, međutim, Filip Laurel Eplbi, sedmi po redu vojvoda od Bervika, beše proslavio osamdeset treći rođendan. Bio je rođen u znaku bika: prznica: do zla boga tvrdoglav, neverovatno zlopamtilo i - dugovečan. Na njegovom primeru Dirk se, konačno, uverio u tačnost astrologije. Osamdeset tri godine, od toga poslednje dve u invalidskim kolicima, ali o "sudnjem času" više se niko nije ni usuđivao da govori. "Treba da prestanemo da se nadamo", jadikovala je ledi Fiona, Dirkova i Kejtova maćeha, inače strahovito lakomislena, i strahovito sujeverna žena. "Umreće tek kad prestanemo da se nadamo!" Od svih njih - ledi Fione, Kejta i još par članova porodice koji su živeli od te nade, iščekujući trenutak kad će konačno moći da razdele pare i prestanu da trpe jedni druge, jedini koji je zaista prestao da se nada bio je Dirk. Jer njemu niti su bile potrebne pare, sam ih je zaradio sasvim dovoljno, niti je žudeo za titulom vojvode. Za titulom vojvode patio je Kejt, verovao je da će tako imati još više uspeha kod žena. Iako ga je, po Dirkovom mišljenju, imao više nego što normalan čovek može da podnese. On sam iskočio bi iz kože kad bi, kao njegov brat, neprestano bio okružen tolikim guskama. Dirk Eplbi, naime, prezirao je žene iz dna duše, i u njihovom društvu umirao od dosade. Povremeno bi poneku od njih odveo u krevet, rezonujući da čovek ne može baš uvek da spava sam. Ali kad bi ta sa kojom spava počela da dosađuje, ponaša se prema njemu kao da nešto očekuje, kad bi počinjala da postavlja uslove i da postavlja pitanja, bežao je glavom bez obzira. Sve u svemu, zaključio je po ko zna koji put, dok se "ševrolet" zaustavljao pred zapadnim ulazom Engleske Banke, moglo bi se reći da ja, u stvari, mrzim žene! Mrzeo je i banke, pogotovu ovu sa čijim je guvernerom upravo imao sastanak, i na taj sastanak kasnio već pet minuta. Mrzeo je i zakašnjenja, svoja, još više tuđa, mrzeo je sve vrste poslovnih sastanaka, mrzeo je svaki svoj radni dan, a pogotovu kad je taj dan ovako kišovit kao današnji. Jedina svetla tačka u njegovom životu bila je činjenica da će deda jednoga dana umreti, i da će on tada moći da rukovođenje poslovima prepusti poslovodnom odboru i da sve to što mrzi, najzad, pošalje do vraga. Jedina njegova ambicija bila je da se preseli na porodično imanje u grofoviji Bervik i da u London, koji je takođe mrzeo, dolazi samo onda kad je to zaista neophodno. Ali, možda deda nema nameru da umre, pomislio je, ulazeći u prostrani, mermerom popločani hol banke. Možda ima nameru da živi sto dvadeset godina, kao Mojsije... U tom slučaju, u njegovom životu nije bilo ni jedne jedine svetle tačke.

III

rodajem sportsku jahtu. Zvati utorkom i petkom od 18-20 časova..." Samo to, i broj telefona. Dirk u životu nije video tako idiotski mali oglas. Prodajem sportsku jahtu! Kreten koji je oglas dao nije se potrudio da u njega stavi ni jednu bližu informaciju. Kog bi vraga čovek uopšte okretao taj broj, ako nema pojma o kakvoj je tu jahti zapravo reč? A tek ovo "utorkom i petkom od 18-20" - tek to je bilo idiotski. Iznerviran, on baci pogled na svoj platinasti "šafhauzen": bilo je tačno šest sati posle podne. I - bio je petak. Deda je "ozbiljno umirao" već peti dan, počeo je u ponedeljak, onako kako je i red. Onaj imbecil, Kejt, još uvek se nije pojavljivao u Londonu. Fiona, njihova maćeha, beše otišla na čas astrologije, kao i svakog petka. Ledi Felicija Ficroj-Džejms, Dirkova ljubavnica, bila je, takođe, kao i svakog petka, otputovala van grada. A njemu samom bilo ih je već svih preko glave. Okrenuo je broj naveden u oglasu, i pričekao. Telefon je zvonio i zvonio, do u beskraj. I baš kad je, besan, hteo da spusti slušalicu, javio mu se zadihani, ženski glas." - Fitnes-studio, izvolite? Glas je bio dubok, melodičan, ali potpuno na izdisaju, kao da je njegova vlasnica trčala do telefona čitav kilometar. Otprilike toliko joj je i bilo potrebno da digne slušalicu. - Zovem povodom oglasa - obavesti je Dirk sarkastično. - Izduvajte se, pa budite ljubazni da me spojite sa onim ko prodaje tu sportsku jahtu. - Ja je prodajem - glas je, još uvek, bio prilično zadihan. - Dođite posle dvadeset časova u fitnes-studio na Vest Endu, Totenhajm Strit broj pedeset i dva. Pazite da ne pogrešite, Totenhajm Strit, a ne Totenhajm Road... Kako glupa žena, gospode! Ili je glupa, ili je u London stigla bog-te-pi-ta-otkuda. Sav normalan svet u ovom gradu znao je Šta je Totenhajm Road, a šta Totenhajm Strit. I još da mu tako drsko zalupi slušalicu! Otpisao joj je sve to na žensku, kokošju pamet, seo u kola i odvezao se tamo. Broj pedeset dva bila je zapuštena osmospratnica sablasnog izgleda, sa liftom u kvaru, a fitnes-studio nalazio se na petom spratu, tako je bar pisalo na širokim, staklenim vratima. Kroz vrata je dopirala nekakva bezvezna muzika, a iza vrata... Iza vrata, u prostranoj, bleštavo osvetljenoj sali, vežbalo je najmanje dvadeset žena, u raznobojnim trikoima. Prilično neprijatno iznenađenje za Dirka Eplbija. Toliko žena na tako malom prostoru ovde je mogao da ga pošalje samo neko ko je želeo da mu napakosti. Za Kejta, na primer, ovo bi bila obećana zemlja, on bi uleteo unutra glavom bez obzira. Dirk se, međutim, dvoumio da li uopšte da uđe, ili da pričeka napolju. Ipak je gurnuo staklena vrata i ušetao u salu, nije mogao da, kao nekakav voajer, stoji tu, na odmorištu, i zuri kroz staklo. Ali je zato hteo ne hteo, morao da osmotri prizor. U stvari, morao je i da, pomalo, uživa u prizoru: sve do jedne bile su zgodne, ili su bar tako izgledale, utegnute u svoje šarene trikoe. Samo jedna od njih bila mu je okrenuta leđima: ta je stajala napred, i demonstrirala vežbe, a ostale su istezale noge, ruke i vratove, onako kako je ona naređivala. Od nje, Dirk je mogao da vidi samo kosu svetlosmeđu sa zlatastim prelivima, gustu i sjajnu, koja se, u krupnim, raskošnim talasima spuštala do polovine leđa i lepršala okolo dok je devojka mahala glavom, skakutala i savijala se u ritmu muzike, ne prestajući da izdaje naređenja ostalima.

- Čučanj, dvadeset puta! - komandovala je. - Leđa prava, ruke ispružene napred... - Onda se okrenula ka Dirku: videla je kada je ušao, naravno, svi zidovi su, od poda do tavanice, bili obloženi ogledalima. Tek kad se ona okrenula, njegovo prisustvo zapazile su i ostale i, kao da i to čine po naređenju, upravile poglede u njega. Bio je navikao da ga žene gledaju, gde god se pojavi. Dirk Eplbi bio je veoma zgodan čovek, i isto toliko bogat, bilo je sasvim normalno da ga gledaju. Išlo mu je na živce, ali je ipak nekako mogao da podnese. Ali da ga njih dvadeset gledaju u isto vreme, to je već bilo malčice previše... - Došao sam zbog jahte, gospođice - saopšti on glavnokomandujućoj. - Zbog oglasa za jahtu. - Sedite tamo i sačekajte - ona mahnu rukom prema dugačkoj, niskoj klupi, na samom kraju sale. - Biću gotova za petnaestak minuta - osmehnula se, i okrenula mu leđa. Nije se samo nasmešila, kao što bi u takvim, poslovnim kontaktima, bilo normalno: osmehnula se od uva do uva, usnama, očima, i čitavim licem, kao da zaista za to ima razloga. Možda joj je neko rekao da ima lep osmeh pa se trudila da to pokaže svima, i u svakoj prilici? Ali da zaista ima lep osmeh, to je čak i Dirk morao da prizna: kad se smejala njene pune, pomalo napućene usne, otkrivale su niz savršenih, jakih, belih zuba, u obrazima su joj se pojavljivale jamice, a oči su joj blistale. Osmeh cura koja puca od zdravlja. I, ne samo osmeh: sve na njoj bilo je blistavo, zategnuto i, upravo tako, pucalo je od zdravlja. Blistava kosa, blistava koža pomalo zagasite nijanse, blistavi zubi... Mišićave, ali vitke noge, sa dugim, vretenastim listovima, zategnutih butina... Uzan struk, široka ramena, grudi... Tu se Dirkov pogled zaustavio. Devojčine grudi bile su bujne, neuobičajeno bujne zajedno tako vitko telo, ali savršeno okrugle i napete, bez traga opuštenosti, tako neizbežne kod žena sa velikim grudima. I Dirk je, na sopstveni užas, shvatio kako već pet minuta sedi tu i ne odvaja pogled od gornjeg dela devojčinog tela, čiji se svaki mišić ocrtavao pod rastegljivim trikoom za vežbanje, i svaka oblina pod tankom, svetlucavom tkaninom poprimala neizdrživo vrtoglave dimenzije. Ustao je i izašao iz sale, rešen da, ipak, pričeka pred vratima. Mogao bih da je odvedem u krevet! Pomisao je bila sasvim očekivana, sasvim normalna i svaki zdrav muškarac na njegovom mestu pomislio bi isto. Ipak, Dirk je osetio uznemirenost. Malo veću uznemirenost nego što je to u sličnim situacijama bilo uobičajeno. Mogao bih ovog trenutka da je odvedem u krevet! Sada je misao bila već toliko intenzivna da je morao da zapali cigaretu i odšeta na drugi kraj hodnika, do prozora. - Gospodine, završila sam - prenuo ga je devojčin glas s leđa. Nije ni osetio kako je proletelo tih petnaest minuta. - Ipak niste mogli da izdržite tamo unutra - pecnu ga ona. - Ni ja ne bih, da sam bila na vašem mestu. Zurile su u vas kao hipnotisane, mora da ste se osećali potpuno bez veze... - Prilično - potvrdio je suvo. A šta je, kog vraga, trebalo da joj kaže? Da nije izašao iz sale da one ne bi zurile u njega, već da on ne bi zurio u nju? - Recite mi, kakva je to jahta u pitanju — ponovo je posegnuo za cigaretom, iako je pre samo minut-dva ugasio prethodnu. - Oglas koji ste dali je prilično... - Ipak je prisilio sebe da ne upotrebi reč "glup". - Prilično štur. - Molim vas, bez cigarete, ako je ikako moguće! - zareža devojka neumoljiva. - Ne podnosim miris dima. - Izvinjavam se - vratio je cigaretu u kutiju. Ali njegovo lice nije imalo izraz čoveka koji se izvinjava. Imalo je izraz čoveka koji se trudi da ne vidi ono što vidi. Mogla je, do vraga, da

navuče nešto preko tog trikoa pre nego što je izašla u hodnik. A ne da tako, polugola, stoji tik uz njega: sa blago rastavljenim nogama, pravili leđa, isturenih grudi, i pritom potpuno nehajno, kao da uopšte nije svesna da ima telo. - Dakle, šta je sa jahtom? - upitao je smrknuto. - Tip, dimenzije, godina proizvodnje, i sve ostalo. Vi, valjda, znate šta bi moglo da zanima potencijalnog kupca. Ukoliko se uopšte razumete u sportske jahte... - Alfa-Ikarus 10 - ona ga odmeri, prvo podozrivo, a zatim gotovo besno. Bilo je u njegovom tonu nečeg tako neprijatnog nadmenog, tako ciničnog, da bi svako ko ima trunku samopoštovanja osetio bes. - Dalje? - On nestrpljivo mahnu rukom. Nije gledao u nju, već kroz nju, i obraćao joj se onako kako se ljudi ne obraćaju ni posluzi. A to je već bilo malko previše. - Čoveče! - dreknu ona. - Sa tom jahtom prokrstarila sam, doslovce, čitavu Evropu! I sigurno da se u te stvari razumem bolje nego vi! Na žalost, u situaciji sam da moram da je prodam. Na još veću žalost... - dobacila mu je otrovno prezriv pogled. - Jedan takav nadmeni skorojević kao što ste vi u situaciji je da može da kupi. Ali otkud vam samo ideja da vam to daje pravo... Kakvo nepodnošljivo stvorenje! Dve njene rečenice bile su dovoljne da mu dignu pritisak. Ipak je on u pravu što se kloni razgovora sa ženama, mnogo ih je jednostavnije podneti u krevetu, nego van njega... - Imate li vi uopšte nameru da prodajete tu jahtu? - obrecnuo se. - I, gde ja mogu da je vidim? - Ako vam je baš toliko stalo da je vidite, usidrena je u marini u Lameu, U Irskoj. Idite, pa je gledajte do mile volje... - odmerila ga je s visine, od glave do pete, kao da je on, a ne njena jahta na prodaju, i kao da je ona kupac. - Imate li vi, ženska glavo, nameru da prodajete tu jahtu, ili ne? - Bio mu je potreban priličan napor da se uzdrži, i ne povisi glas. Devojka nije prestajala da ga merka, sve drskije. - Možda - reče ona lakonski. - A možda i ne... Zavisi. - Od čega zavisi, do vraga? Malo je oklevala sa odgovorom, kao da ga smišlja na licu mesta. - Od moje tetke - reče onda, i slatko mu se osmehnu. - Ja sam trenutno bez prebijene pare, a tetka ima nameru da me bogato uda. Ukoliko me, dakle, uvali nekom takvom jezivom skorojeviću kao što ste vi, neću prodavati jahtu, naravno. Ukoliko mi lov na mladoženju ne uspe... - slegla je ramenima, i bespomoćno raširila ruke. - Posle ovoga što sam imao prilike da vidim od vaše pitome naravi, draga moja, bojim se da vaš lov neće uspeti - Dirk se, sa ciničnim osmehom oko usana, učtivo nakloni. - Želim vam mnogo sreće, čini mi se da će vam i te kako biti potrebna! - Okrenuo joj je leđa i odmarširao do kraja hodnika, pa niz stepenice. Nije mogao da se seti da ga je, godinama unazad, neko ovako izbacio iz takta. * Nije mogla da se seti da ju je, godinama unazad, neko ovako izbacio iz takta. Kakav skot od čoveka! Pravi, pravcati, bogataški skot. Ako su takvi i oni sa kojima je tetka Eugenija imala nameru da je spoji, onda bolje da odustane od ideje o bogatoj udaji, spakuje kofere i vrati se nazad u Irsku...

Ušla je u svoju svlačionicu, besno strgla triko sa sebe i stala pod tuš. Njeno uobičajeno dobro raspoloženje posle vežbi, sada je bilo kao rukom odneseno. Od pre desetak dana, kad je stigla u London, ona, koja je čitavog života radila sve što je htela, i samo ono što je htela, bila je prinuđena da radi stvari koje ne želi da radi, sreće ljude kakve ne želi da sreće i ponaša se onako kako ne želi da se ponaša. Ustajanje u osam, ručak u jedan, čaj u pet, iscrpljujuće šoping-ture pod vodstvom tetka-Eugenije, sati i sati provedeni u salonima lepota, pod njenim budnim okom, popodnevni kokteli, večernje zabave, neformalne sedeljke, formalni odlasci u pozorišta i operu, sve one jezive face, tetkine pre-preparirane prijateljice i njihovi preprepotentni sinovi... I povrh svega toga, sad joj još naleti i jedan ovakav kreten. Da joj ulepša dan... Uz mučenički uzdah, naterala je sebe da, umesto trenerke, navuče prokleti svileni kostim: toliko savršen i toliko skup da je, pri pomisli da u njemu treba da izađe na ulicu, osećala paniku. Uz to još i bledoružičast. Po Sesilinom mišljenju, bila je to boja koju treba da nose samo negovateljice u jaslicama. Po mišljenju tetke Eugenije, boja koju treba da nosi svaka devojka koja ima nameru da se dobro uda... U vreme kad se ona udavala, pre pedeset godina, to je možda i bilo tačno. Izlazeći u hodnik, i nespretno se ljuljajući u hodu na prokletim, visokim potpeticama, Sesil je mogla samo da zamišlja kako će kostim, i ona u njemu, izgledati kad se konačno bude dokopala kuće, ukoliko ne bude imala sreće da odmah nađe taksi. Napolju je pljuštalo kao iz kabla, a sve devojke koje su vežbale u grupi behu već otišle: samo je jedna, i to poslednja čije je društvo Sesil u tom trenutku mogla da podnese, stajala na kraju hodnika, presamićena preko prozora. Nekakav Rubi, ili Robi, Sesil nije mogla tačno da se seti imena: crvenokosa barbika pekmezastog izraza lica i istog takvog glasića, koja je uvek imala gomilu pitanja, i kojoj je svaku vežbu trebalo ponoviti po pet puta, dok njen pileći mozak konačno ne shvati o čemu se radi. - Gospođice Veldon? - Začuvši Sesiline korake kroz hodnik, ona se okrete. - Pričekajte trenutak, htela sam nešto da vas pitam... - mahnula je rukom da je zadrži, i još jednom se presamitila preko prozora, kao da namerava da iskoči napolje. - Oh, evo Kejta! Hvala bogu da je stigao, ne znam kako bih našla taksi, po ovom pljusku... Bila je već sasvim zaboravila na ono što je htela da pita, i Sesil požuri ispred nje niz stepenice, zahvaljujući Bogu što se pojavio taj Kejt, da je oslobodi crvenokose. Kejt je, izgleda, bio tip koji je provirivao kroz prozor bleštavo-crvenog "ferarija", uglancanog i potpuno novog kao da je tek izašao iz fabrike, parkiranog pred samim izlazom iz zgrade. - Dragi! - izgledalo je da će mu Rubi, ili Robi, svejedno, kroz prozor uskočiti u zagrljaj, tako je poletela prema njemu. - Divno od tebe što si došao... - Pravo sa aerodroma... - Dok je njegova prijateljica, pocupkujući na kiši, obilazila auto, Kejt Eplbi zainteresovano je odmeravao komad u ružičastom kostimu. Vanserijski komad. - Hej, vi! Upadajte! - pozva je on. - Upropastićete svoje lepe krpice, ako budete i dalje stajali na tom pljusku! - Oh, naravno... - složi se crvenokosa preko volje. - Uđite, gospođice Veldon. Doduše, malo je tesno. Ne obazirujući se na to što je, doduše, malo tesno, Sesil spremno uskoči u auto. Nije imala želju da pokisne do gole kože, ako to već nije bilo neophodno. *

- Zar nije bilo jednostavnije da prvo odvezete mene, pa onda Robi? - upita ona kad je crvenokosa, posle prilično dugog opraštanja sa vozačem, konačno izašla iz automobila, negde iznad Haknija, u nekom mračnom predgrađu, kome Sesil nije znala ime. - Zove. se Rubi - ispravi je Kejt Eplbi. - Što se jednostavnosti tiče, draga moja, nikada nisam bio ljubitelj jednostavnih stvari. Uostalom, nije čak ni bilo jednostavnije, Rubi stanuje bogu iza nogu, a vi rekoste da ste u centru... - Na Belgreviji. - Eto, gotovo da smo u komšiluku - on se široko osmehnu. - Kakvo prijatno iznenađenje, mislio sam da na Belgreviji stanuju samo dame iznad šezdesete... - Dobro ste mislili - Sesil se takođe nasmeja. - Ja sam tamo u gostima kod tetke, a ona ima sedamdeset... - Niste iz Londona, znači... - Kejt klimnu glavom. - Kao što sam i pretpostavljao. - Ne samo vi. Svi pretpostave, čim me vide. Previše ličim na irsku seljančicu, zar ne? - Nikako - poklonio joj je još jedan širok osmeh, bilo je to njegovo najubojitije oružje. Samo izgledate previše sveže za nekoga ko živi u ovom smogu. Sad je shvatio šta je onaj baksuz od njegovog brata mislio svojom tvrdnjom da sve što u Londonu vredi - dolazi izvan Londona. Sve što u ovom gradu vredi, draga moja Sesil... - citirao je Dirka, već mu je bilo prešlo u naviku da se kiti njegovim perjem, kad god ovaj ne bi bio prisutan - Dolazi izvan ovog grada. - Ne preterujte - Sesil lako nakrivi glavu u stranu. - Da zaista tako mislite, ne biste živeli u tom gradu. - Prinuđen sam, na žalost - reče Kejt paćenički. - Inače mrzim London iz dna duše. Ponovo je citirao Dirka. Nije ni primećivao koliko to često čini. - Šta vas, onda, zadržava ovde? - Sesil začuđeno podiže obrve. - Zašto, jednostavno, ne odete? Nije mogla da razume da neko živi u Londonu ukoliko nema dobar razlog za tako nešto. Ona sama ne bi se u gostima kod tetke Eugenije zadržala duže od sat vremena da nije imala upravo to - dobar razlog. - Posao - uzdahnu Kejt, nesvesno poprimajući Dirkovu, ozbiljnu intonaciju. - Prokleti posao, ništa drugo... - A čime se to bavite? - osmehnula se krajičkom usana, ne baš preterano uverena u to što je rekao. Uopšte nije izgledao kao čovek koji se nečim bavi. Pogotovu ne nečim ozbiljnim. - Biću iskren, Sesil... - iskosa ju je pogledao. Nije više imalo smisla da se služi Dirkovim uobičajenim izrazima, mada je imao utisak da bi to, u ovom slučaju, možda i upalilo, Dirk je bio izrazito privlačan muškarac, ali njegovo namćorasto lice uterivalo je ženama strah u kosti i teralo ih da se, ma koliko im to teško padalo, drže podalje od njega. Što se Kejta tiče, tu su stvari stajale upravo obratno: lice nestašnog dečaka kojim ga je priroda obdarila nije izazivalo uzdahe gde god se pojavi, ali - on je raspolagao taktikom. - Bavim se - reče on tužno - jednom veoma specifičnom vrstom čekanja, a to nije ni malo jednostavna stvar. Naime, već godinama čekam da moj deda umre, i ostavi mi nasledstvo. Znam da ne zvuči baš impresivno, ali tako je... - Siroti čoveče - Sesil je morala da se nasmeje, zaista je imao šarma.

- Verujte da mi nije ni malo lako - nastavi on, u isto vreme. - Eto, ove nedelje stanje mu se baš pogoršalo, i ja počinjem da osećam grižu savesti. Danima već ne uspevam da se opustim. Baš sam večeras nameravao da izađem negde... Negde gde ima muzike, možda bi mi pomoglo. Uzgred, jeste li raspoloženi da mi, kojim slučajem, pravite društvo? - upitao je, sa savršeno odglumljenom naivnošću. * I nije baš bila neko društvo, bar što se napijanja tiče. Nije htela ni da lizne piće, iako ju je uveravao da je njegov omiljeni "Jamajka" koktel begovska stvar, i da nije svesna šta propušta. Ili, ako hoće da proba "dabl pink", u njemu ima tek sasvim malo alkohola? - Ni malo - tvrdoglavo je odmahnula glavom, i naručila limunadu bez šećera. - Uopšte ne podnosim alkohol! Ljubiteljka zdravog života. Prezire civilizaciju, obožava prirodu, hrani se zelenišima a ujutru umesto kafe, pije čaj za pročišćavanje organizma. Imao je već iskustva sa takvima, i nije mogao da ih podnese. Neverovatno kako mu sve to, u slučaju Sesil Veldon, uopšte nije smetalo. Pričala mu je o ekologiji, najnovijoj kampanji za zaštitu Arktika, u koju je bila uključena, o svojim krstarenjima i imanju na jezeru Noah, potpuno izolovanom od sveta. - Prava, netaknuta priroda - rekla je sanjalački. - Znate već kakva je Irska... - Raj na zemlji - složio se, takođe sa sanjalačkim izrazom na licu. Nikada u životu nije bio u Irskoj, niti je nameravao. Lagao je kao skot ali, do vraga, sama je bila kriva. Sa takvim osmehom, očima, nogama, kosom i svim ostalim što je za ovo kratko vreme uspeo da zapazi, nije mogla da se šeta svetom a da to prođe bez ikakvih posledica. Izgledala je toliko dobro, i toliko nedodirljivo, da je Kejt, po prvi put u životu posle izlaska sa nekom devojkom, odustao od bilo kakvih pokušaja, i zadovoljio se time da je samo zamoli za broj telefona. Nije se čak usudio ni da je poljubi pred kapijom. - Tetka mi je prava aždaja - upozorila ga je, dok je zapisivao broj u svoj notes. - Ako, kojim slučajem, ona digne slušalicu, moraćete da prođete kroz Sodomu i Gomoru pre nego što stignete do mene... Kroz Sodomu i Gomoru morao je da prođe u svakom slučaju: samo što je ušao u kuću i krenuo ka svojoj sobi, na prstima, da slučajno ne probudi Dirka, ovaj je izronio iz biblioteke i isprečio mu se na putu. - Vidim, - ustremio se pravo na njega - deset dana lova na divljač po Azurnoj obali nije ti bilo dovoljno, morao si i ovde da odstreliš nešto, čim si stigao... Kejt se nemoćno osmehnu: bilo je besmisleno da ga ubeđuje kako dolazi pravo sa aerodroma. Napolju je već svitalo, a on je bio prilično pijan... Nije imao nameru da posle rastanka sa Sesil Veldon zaglavi u kafani. Naprotiv, bio je doneo čvrstu odluku da se, od tog trenutka, baci na zdrav život, okane se bančenja, čak i da se preorijentiše na ispijanje čajeva, ako bude neophodno. U stvari, doneo je odluku da u najkraćem roku postane čovek Sesilinog života, bez obzira na sve žrtve koje će zbog toga morati da podnese. Ali tamo, na Belgreviji, tri ulice dalje od kuće Sesiline tetke, bio je jedan tako zgodan mali pab, u kome su točili tako dobro pivo da, jednostavno, nije mogao a da ne svrati. Uzgred, trebalo je da razmisli o curi koju je večeras upoznao i sredi utiske, a Kejt nije bio u stanju da, bez pomoći alkohola, donese bilo kakav važan zaključak. - Na žalost - reče on - noćas nije bilo odstrela. Divljač koju sam ovoga puta ganjao je... on zastade, tražeći pravu reč - reprezentativan primerak, a do takvih se ne dolazi lako...

Provukao se između Dirkove moćne figure i zida, pokušavajući da šmugne u pravcu kuhinje, umirao je od gladi. - Ali, vredi se pomučiti... - nastavio je, znajući da ga Dirk prati, ne bi li mu sasuo u lice još koju uvredu sa svog uobičajenog repertoara. - Ovoga puta je u pitanju zaista nešto posebno. - Posebno? - podsmehnu se Dirk. Ušao je u kuhinju, i instalirao mu se iza leđa, podsmešljivo posmatrajući kako ovaj roni po frižideru. Njegov brat u svakoj drugoj prolaznici sa Oksford Strita otkrivao je nešto posebno. To je takođe spadalo u njegov "talenat za otkrivanje još neotkrivenih vrednosti". - Šta je ovoga puta u pitanju? - upitao je cinično. - Čaplja sa posebno dugim nogama? Prepelica sa posebno izazovnim repom, šta? - Grešiš - isceri se Kejt, istresajući na sto enormno veliku količinu hrane. Njegovi kuhinjski apetiti rasli su srazmerno sa njegovim apetitima u spavaćoj sobi. Ovoga puta, međutim, ni samom mu nije bilo jasno zašto je tako izgladneo: sa Sesil Veldon nije stigao ni do držanja za ruku, a kamo li do spavaće sobe. - Ova je orao - reče on, trpajući u sendvič sve što je između dva ogromna parčeta tosta moglo da stane. - Kondor, čoveče. Boing! - Svaka čast - pohvali ga Dirk, i takođe se isceri. - Za boing će ti, pretpostavljam, biti potrebna i mnogo veća količina para, nego za one do sada... Boing troši kao lud, čoveče. Ali, izgleda da na pare nećeš morati dugo da čekaš. Starac je na izdisaju! - obavesti ga on, izlazeći iz kuhinje. - Ovoga puta, izgleda, definitivno...

IV raga moja! - Glas tetke Eugenije nagoveštavao je tako dramatične novosti da Sesil prepadnuto poskoči na sofi, s treskom sklapajući korice knjige o lekovitom bilju, koju je upravo proučavala i raširi oči, očekujući da čuje bog zna kakvu novost. - Upravo sam završila telefonski razgovor sa mladim Eplbijem! - objavi tetka, oprezno spuštajući svoje glomazno telo na ivicu sofe - Kejtom Eplbijem. Tražio je tebe! - naglasila je, unoseći joj se u lice. Očekivala je objašnjenje. - Eplbi? - Sesil ravnodušno sleže ramenima, i ponovo se maši knjige. Novost i nije bila od tako revolucionarnog značaja, tetka Eugenija volela je da drami bez potrebe. - Nisam znala da se preziva Eplbi... - dodala je, više za sebe. - Baš tako! - potvrdi tetka, značajnim tonom. - Džonatan Kejt Eplbi, ako se dobro sećam. Onog trenutka kad njegov deda, stari namćor, konačno umre, taj momak će postati vojvoda od Bervika, devojko! - Nisam znala - Sesil, još uvek, nije pokazivala onu količinu oduševljenja koju je ledi Veldon očekivala. - Nisi znala? - frknu ona prekorno. - Vojvoda od Bervika je, draga moja, dvadeset osmi na listi potencijalnih naslednika Krune, i sramota je da... - Sramota je da jedna ambiciozna udavača to ne zna - dopuni je Sesil mrtva ozbiljna, s mukom se uzdržavajući od smeha. - Draga tetka, ovo je poslednja decenija dvadesetog veka, uvek to gubiš iz vida - opomenu je ona sažaljivo. - A, osim toga, da bi taj potencijalni naslednik došao do krune mora prethodno da sahrani dvadeset sedam drugih potencijalnih naslednika, uključujući i princa Endrjua glavom... Princ Endrju bio je omiljena medijska ličnost njene tetke, i da nije bio već oženjen, Sesil se nimalo ne bi začudila kad bi stara dama pokazala pretenzije da je uda za njega. - Daleko bilo! - prekrsti se ledi Veldon, s mukom se pomerajući s mesta. - Ali, biti na listi naslednika to tako romantično zvuči... - Aha - složi se Sesil. - Ali, nikako se ne uklapa u imidž Kejta Eplbija, nije on tako ozbiljan momak. - Upravo tako, dušo. Upravo sam o tome htela! - tetka Eugenija se nakašlja, hvatajući zalet. - Otkud to da on tebi telefonira? Sesil nije imala kud. Morala je do u detalje, beskrajno strpljivo, da joj objasni gde ga je i kako upoznala. - Pogrešan čovek! - Ne dočekavši kraj priče, tetka Eugenija energično udari šakom o sto. Od tolikih muškaraca u Londonu, ti da naletiš baš na najpogrešnijeg mogućeg... Taj mali Kejt je najobičniji plejboj, i besposličar, koji fućka porodično nasledstvo... - Do vraga, tetka, a na koga je trebalo da naletim? - Povedena njenim primerom, Sesil takođe tresnu šakom, lako da su šoljice za čaj poskakale sa tacni. - Pljuštala je kiša, nisam imala mnogo izbora! - Na njegovog brata, na primer. Trebalo je da naletiš na Dirka, a ne na Kejta Eplbija. Pogledaj... - stara dama poletno ustade, provodadžisanje joj je uvek davalo neverovatnu dozu energije. Odlepršala je do stočića u uglu i vratila se, mašući nekakvim papirićem.

- Evo, pogledaj! - tutnula je hartiju pod nos zbunjene Sesil - Napravila sam spisak kandidata. Dirk Eplbi je treći na listi. Bogat, ozbiljan, zgodan, a uz to i budući vojvoda. Da nije takav ženomrzac kakav jeste, stavila bih ga na prvo mesto... - Ženomrzac? - Sesil se zakikota. - Ko bi rekao. Sudeći po njegovom bratu... * Na pučini Kejtovog erotskog života već nedelju dana, od večeri kada je upoznao Sesil, vladala je bonaca Mirno more, niotkud ni daška vetra. Potpuno mrtvilo, lovac se, ne dišući, bio pritajio u zasedi, a divljač nije davala znake života. Sve do subote posle podne, dana koji je zaslužio da u njegovom kalendaru bude uokviren crvenim. Ponadao se kako će, možda, uspeti da je nagovori da prisustvuje utakmici njegovog fudbalskog tima, ali uopšte nije trebalo da je nagovara. - Pa naravno da ću da pođem sa tobom! - Sesil je zablistala, i gotovo poskočila od sreće, kao da joj je ponudio letovanje na Karibima. - Obožavam fudbal - rekla je. Uskoro mu se pružila prilika da se u to i uveri: čitavo prvo poluvreme Sesil je žestoko navijala, a četvrt sata pred kraj drugog poluvremena, kad je protivnički tim uspeo da izjednači, smrkla se kao nebo pred oluju i počela da gricka nokte od nervoze. - Kejt! - vikala je iz petnih žila, kad god bi se on primakao golu. - Hajde Kejt! Pokaži im! Pet minuta pred kraj, shvatio je da više nema vremena za oklevanje. Za ljubav Sesil Veldon, morao je da igra na sve ili ništa. Startovao je protivničkog beka, mučki ga opalio posred cevanice i dokopao se lopte: momak se sručio na travu, bio je to prekršaj za crveni karton, ali sudija nije svirao čak ni faul. Ohrabren srećom, Kejt se divljački ustremio na gol, i zakucao loptu u mrežu, praćen Sesilinim oduševljenim vriskom sa tribina. Onog trenutka kad je zvižduk sudije, Kejtovog dužnika, označio kraj utakmice, preskočila je ogradu, istrčala na teren i bacila mu se u zagrljaj, nagrađujući ga zvonkim poljupcem u obraz. - Bio si sjajan! - osmehnula se. - Malo grub, ali sjajan... Bio je to prvi, slab dašak nade, ali ipak znak da je nešto počelo da se događa. Sestrinski poljubac dobio je zahvaljujući pobedi na utakmici. Što se tiče pobede nad Sesil, međutim, to blaženstvo izgledalo mu je nedostižno kao zvezda iz neke udaljene galaksije. - Kuda ćemo? - upitao je, ubeđen da ih očekuje još jedno prazno, izgubljeno veče, bez događaja. - Na neko mirno mesto - Sesil je naslonila glavu na sedište njegovog "ferarija" i zatvorila oči. - Što mirnije, to bolje. Mrtva sam umorna. Sinoć me je tetka vodila na neki prijem, danas smo bile na matine-koncertu u Kovent Gardenu, sutra uveče opet idemo nekud... Neću još dugo moći da podnosim taj tempo. I sam je imao isti utisak: da neće moći još dugo da podnosi Sesilin tempo. Onog trenutka kad je saznao ko joj je tetka - matora veštica ledi Veldon, prijateljica njegovog dede i rospija prvog reda, počeo je da sumnja u razloge tolikih, i tako čestih Sesilinih izlazaka. Mogao je ruku u vatru da stavi da stara aždaja peca mladoženju za svoju nećaku, i da će u tome i uspeti. Ledi Veldon je u prste poznavala visoko društvo Londona, uključujući i sve one kretene koji u tom društvu važe za dobre partije, a Sesil je izgledala kao neostvareni erotski san većine tih kretena... Kejtu nije bilo teško da sabere jedan i jedan, a rezultat koji je iz toga proizilazio ni najmanje mu se nije dopadao. Moglo je da se dogodi da mu upravo neki od tih gnjavatora mazne Sesil ispred nosa.

- Najmirnije mesto koje znam je moja skromna gajba - rekao je hrabro. - Idemo tamo, smućkaću ti jedan vitaminski koktel da te prođe umor... - grozničavo je prebirao po glavi, tražeći još neki dobar adut. - A i obećao sam da ću ti pokazati svoju biblioteku... * - Kakvo prijatno mesto! - Sesil je izgledala očarana stanom u koji ju je doveo. Nije mogao da shvati kako nekome može da bude prijatno u tim zamračenim sobama na čijim su zidovima visili tamni, sumorni staroengleski pejzaži, škrto i strogo nameštenim, od poda do tavanice ispunjenim knjigama. Kejt je voleo svetlost, beli nameštaj, udobne fotelje i dobre stereouređaje, a svega toga u ovom stanu nije bilo. Jedino što mu se dopadalo bio je ogroman, francuski ležaj u spavaćoj sobi, presvučen mekom kožom i njega je koristio kad god je bio u prilici. - Divno je... - Sesil je zadivljeno zagledala starinsku komodu od tikovine, i predmete poredane na njoj. - Šta ti se to ovde toliko dopada? - upitao je, s prikrivenim nezadovoljstvom. - Sve - zainteresovano je zastala pred jednom od polica sa knjigama - Ni sama ne znam zbog čega, stan, zapravo, uopšte nije po mom ukusu, ali mi se dopada sve u njemu. Zabila je nos u knjige, i potpuno zaboravila na njegovo prisustvo. Kejt je bio besan na samog sebe, trebalo je da pretpostavi da će je biblioteka interesovati više nego on. - Samo uživaj - prisilio je sebe da se osmehne. - Odoh ja u kuhinju, da napravim koktel koji sam ti obećao. - Vidi ovo! - čuo je, iz dnevne sobe, njen glas pun oduševljenja - "Ekološka enciklopedija"... "Priručnik za nautičare"... "Sportske jahte"... Neverovatno! Tebe zanimaju sportske jahte, Kejte?! - Pomalo! - doviknu on iz kuhinje, glumeći oduševljenje. - U stvari, veoma me zanimaju, ali nikada nisam imao vremena da se time bavim. Proklinjao je sportske jahte, ekologiju, i svoju nepromišljenost, dok je trpao šargarepu i pomorandžu u sokovnik. Bio je toliko besan da bi joj sa zadovoljstvom servirao koktel od spanaća i krastavaca, i najgadniju kombinaciju koju je mogao da zamisli. I da samo nije bio tako neverovatno zagrejan za tu nemoguću Sesil Veldon, to bi i učinio. - Ovo je odlično - rekla je, sa zadovoljstvom srkućući koktel od pomorandže i šargarepe, ogavnu narandžastu tekućinu koju on ne bi liznuo ni kad bi mu neko obećao da će istog trenutka stari vojvoda od Bervika da se preseli na onaj svet i njemu, Kejtu, zavešta svu svoju imovinu, ostavljajući Dirka bez prebijene pare. Onda je priznao sebi da, ipak, preteruje. Za pet minuta tog veličanstvenog prizora, Dirkovog lica u trenutku kad saznaje da ga je starac lišio nasledstva, bio bi u stanju da se pet sati naliva sokom od šargarepe. A za jednu noć sa Sesil Veldon, pristao bi i da zaroni u bazen pun te smrdljive tečnosti. - Neverovatno... - Sesilin zamišljeni glas prekinuo je njegovo sanjarenje. - Šta je neverovatno, dušo? - upitao je, pitajući se kako li bi reagovala da on, sa neudobne fotelje na kojoj je sedeo pređe na sofu, pored nje. - To koliko stan odaje vlasnika - odlučila je da ga nagradi jednim od onih svojih očaravajućih osmeha. - Za petnaest minuta saznala sam o tebi više nego za prethodnih nedelju dana, Kejte...

Smesta je odustao od ideje da sedne pored nje. Onaj blistavi osmeh nije bio upućen njemu, nego onome o kome je Sesil, na osnovu ovog stana, nešto saznala. A ta osoba nije bio on. Biblioteka, i knjige u njoj, slike na zidovima, skupocene stone lampe i nameštaj, sve ono čemu se Sesil divila, kao i čitav stan uostalom - pripadalo je Dirku. Čak i vitaminski koktel koji joj se toliko dopao mogao je da joj pripremi samo zahvaljujući tome što je lekar savetovao njegovom bratu da se, zbog stresova kojima je na poslu izložen, naliva takvim bućkurišima. U celoj toj priči, Kejtu je pripadao samo duplikat ključa, a i do njega nije došao legalnim putem. Tako su, već godinama, stan koristili obojica. Ipak je, dakle, među njima postojalo nešto zajedničko: u društvu različitih žena, i uvek u različito vreme, ali na istom mestu, doživljavali su veoma prijatne trenutke. Delili su, dakle, uspomene vezane za jedan isti, kožom presvučeni krevet. A možda čak ni to: Dirk je svom erotskom životu pridavao previše malo značaja da bi mu išta ostajalo u uspomeni, a Kejt je imao previše uspomena da bi ijednu od njih pamtio...

elicija Ficroj-Džejms, žena dvorskog savetnika Trevora Ficroj-Džejmsa, nije se mogla nazvati lepoticom, a da to ne zvuči kao preterivanje. Ali je, po opštevažećem mišljenju, bila privlačna. A po Dirkovom mišljenju, izuzetno privlačna. To "izuzetno" i dovelo ga je dotle da se spanđa sa osobom koja je udata, uz to i majka troje dece, a uz to i žena njegovog dobrog prijatelja. Upustiti se u jednu takvu vezu, i ostati u njoj osam godina, bila je, prema strogim moralnim nazorima Dirka Eplbija, svojevrsna podlost, i on se nebrojeno puta pitao kako je uopšte mogao sebi da dozvoli da padne toliko nisko. Olakšavajuća okolnost, međutim, bila je što Felicija, u vreme kad je njihova veza započela, nije bila udata. Otežavajuća - a što je, posle izvesnog vremena, čvrsto odlučila da se uda. I to za njega, po mogućstvu. Zaprosila ga je bez ustručavanja, jednog užarenog julskog prepodneva, na koktelu posle nekakve dobrotvorne priredbe u Ridžents Parku: Dirk se dobro sećao da je prepodne bilo vrelo i da je njemu, onog trenutka kad su Felicijine koralnocrvene usne izgovarale reč "brak", postalo, za još par stepeni toplije. Užasnut, stavio joj je do znanja, takođe bez ustručavanja, kako on nema nameru da se ženi. - Još uvek? - Felicijine usne razvukle su se u pomalo kiseo osmeh, - Ali dragi, ti imaš trideset godina, čudno da još uvek... - Ne, još uvek", Felicija - morao je da bude direktniji nego što je želeo. - Ne "još uvek", nego "uopšte". Ja u o p š t e nemam nameru da se ženim! Ali Felicija je imala nameru da se uda, i - udala se. Za Trevora. Dirk je prvo bio pomalo neprijatno iznenađen, potom ravnodušan i pomiren sa činjenicom da je jedna romansa u njegovom životu okončana... I, konačno, suočen sa istinom da on Feliciju nikada nije ni voleo pa da, prema tome, i nije neka šteta što se njihova priča završila. Feliciji, međutim, ni na kraj pameti nije bilo da se bilo šta završilo! Naprotiv, što se nje tiče, tek je moglo da počne: jedva tri nedelje posle venčanja, samo što su se Trevor i ona vratili iz Indije, sa bračnog putovanja, javila mu se i pozvala ga da se nađu, - Zašto? - upitao je zbunjeno. - Kako? - Tajno - rekla je Felicija, i nasmejala se. - Dragi, to što sam se udala uopšte ne znači da se nešto između tebe i mene promenilo. Sve je po starom, osim što ćemo sada morati da se viđamo tajno... Viđali su se, dakle, tajno. Utorkom i četvrtkom posle podne, u njegovom momačkom stanu na Merilebon Roadu. Okupirani svako svojim životom, nisu ni osetili kako je proletelo osam godina. Dirk barem nije. Nije ni imao razloga: sve je bilo po starom. Sve do jednog hladnog, maglovitog jutra, prvog ponedeljka u novembru. Felicija ga je nazvala na kućni broj telefona, na rezidenciju starog vojvode od Bervika, što je, po pravilu, činila samo u izuzetnim slučajevima. - Budi u stanu večeras oko šest - rekla je kratko, gotovo šapatom. - Večeras? - pobunio se, nenavikao na vanredne sastanke. - Zašto ne sutra? Sutra je utorak. - Sutra je utorak, ali danas je hitno! - Felicijin glas zvučao je i te kako ozbiljno. - Moramo da razgovaramo. *

- Rekla si da moramo da razgovaramo - spustio je poslužavnik sa priborom za čaj na stočić, i seo naspram nje, ispunjen nelagodnim osećajem da se u Felicijinoj lepoj glavi, ispod raskošnog slapa crne kose i savršenog mejk-apa odvija nešto o čemu on nema pojma, a u šta je i sam uključen. - Moramo - potvrdila je, naginjući se da uzme šoljicu sa čajem i pritom izazovno prekrstila noge, tako da se rub njene crvene haljine podigao, otkrivajući čipkanu ivicu čarape i, iznad nje, delić bele, gole kože. Dirkov pogled, više sumnjičav nego radoznao, zadržao se baš na tom deliću, a onda, preko Felicijinih bokova, struka, i neobično dubokog dekoltea, zaustavio na njenom licu. Definitivno, nije izgledala kao žena koja mora da razgovara. Izgledala je kao žena koja, po svaku cenu, mora nekoga da zavede. A obzirom na to da je došla u njegov stan, sedela u njegovoj fotelji, podizala suknju pred njim i isturala svoje razgolićene grudi ka njemu, izgleda da je taj neko bio on. Nikada ranije nije je video u takvom izdanju: crvena haljina, previše kratka i previše izrezana na grudima, bar za jednu udatu ženu i majku troje dece, raspuštena kosa, čarape sa žabicama, prejaka šminka, prejak parfem... Ako je imala nameru da ga privuče upravo time što danas ne liči na samu sebe, morao je da prizna da je uspela. Ustao je, zaobišao fotelju u kojoj je sedela i, jednim potezom, povukao nadole zip njene haljine. Okrenula se, uhvatila njegovu ruku i položila je na svoju butinu, predusretljivo mu stavljajući do znanja da nema razloga za oklevanje. Njegovi prsti nestrpljivo su krenuli naviše, i sledećeg trenutka ukočeno zastali. Nije mogao da veruje: Felicija koja nosi čarape sa žabicama i crvenu haljinu a ispod haljine ništa? Ne, zaista nije mogao da veruje... Ali, ni da ostane imun. Pokrećući prste tamo gde su se maločas ukočili od iznenađenja, drugom rukom ju je oslobodio gornjeg dela haljine, i usnama počeo da ispituje njena obnažena ramena, a potom i male, kočoperne grudi. Nesvesno, zatvorio je oči, i... Umesto zmijski vitkog, i zmijski elastičnog tela svoje ljubavnice, trideset pet godina starog tela koje se junački nosilo sa godinama, porođajima, neminovnim gubljenjem svežine i uspevalo da ostane još uvek veoma primamljivo, zamislio jedno drugo telo. Raskošno, grešno lepo, nepoznato telo, u pripijenom trikou za vežbanje... I bez trikoa... Njegove usne, potpuno odvojene od njegovog mozga, pripile su se uz Felicijine grudi s previše žara, njegovi prsti zaronili su između njenih butina previše požudno. Sledećeg trenutka, Felicija se naglo izmakla, odgurnula ga od sebe, ustala, i Dirk je osetio kako se njegova glava, žestoko usijana, puni talasom hladnog vazduha. A onda je shvatio šta se upravo dogodilo: vodio je ljubav sa jednom ženom, i to veoma privlačnom, a na njenom mestu zamišljao drugu, i to potpuno nepoznatu! prvi put, za trideset osam godina svoga života... Mora da je potpuno poludeo. Ispod oka, kao zatečen u krađi, pogledao je Feliciju. Da li je osetila kako mu, dok je dodiruje, ljubi i postaje sve nestrpljiviji, misli plove u sasvim drugom pravcu? Ne, trijumfalni osmeh na njenom licu govorio je da nije sumnjala ni u šta: njegovo neočekivano žestoko uzbuđenje pripisivala je svom neočekivano seksipilnom izgledu. To ju je samo ohrabrilo da, neumoljivo, nastavi već smišljenu igru: po načinu na koji mu se osmehnula, po načinu na koji ga je pogledala i izazivački isturila svoje male grudi, ne ohrabrujući ga da je ponovo dodirne, ali i ne pokušavajući da se zaštiti od njegovog pogleda, Dirk je znao da je u pitanju nekakva igra. - Dragi, malo si se zaboravio... - i dalje se smeškala, ne uspevajući da prikrije koliko je zadovoljna što može da ga drži na lančiću i povlači napred-nazad, vruće-hladno, kako joj se prohte. - Došla sam da razgovaramo! - opomenula ga je, tako izveštačeno sladunjavim tonom da je poželeo da je uhvati za tu kudravu, zavodnički raspuštenu kosu, i dobro protrese. Bio je to nizak udarac, dovesti muškarca do krajnje granice uzbuđenja, a onda mu udariti rampu, izgovarajući se razgovorom. Jeftin, ženski trik.

- Ne znam zbog čega si došla - reče on hladno. - Znam samo kako izgledaš. Kao da si izašla iz kuće s namerom da te neko siluje na prvom mračnom ćošku. I da si me naterala da se napalim kao klinac, a onda... Ko ga je naterao da se napali kao klinac? Felicija, sa svojom crvenom haljinom i golom zadnjicom ispod haljine? Ili njegova sopstvena, blesava maštarija o devojci iz sale za vežbanje? Zar i to nije bio jeftin trik - s njegove strane? Pokunjeno je zaćutao. - Dirk, zaista nisam imala nameru da do ovoga dođe - sa izrazom nevinašceta na licu, Felicija je ipak odlučila da zakopča haljinu. - Htela sam... - Htela si da razgovaramo - pomirljivo se vratio na svoju stolicu, i podigao šolju već ohlađenog čaja. - Izvoli. Čekao je. Sve je govorilo u prilog tome da razgovor neće biti nimalo prijatan, pogotovu ne za njega. Izgledalo je kao da Felicija prikuplja hrabrost da progovori, što uopšte nije ličilo na nju. Ona je, uglavnom, imala i više hrabrosti nego što je potrebno. - Imam nameru da se razvedem - procedila je najzad. Njene oštre, crne oči, bile su prikovane za Dirkovo lice, vrebajući njegovu reakciju, kao da od toga zavisi dalji razvoj događaja. Ali reakcije nije bilo. - Posle osam godina braka? - upita on samo. - I troje dece? - Začuđeno je podigao obrve, ali nije izgledalo da ga sve to previše dodiruje. - Jesi li dobro razmislila? - I kakve to veze ima sa mnom, malo je nedostajalo da upita. - Veoma dobro - Felicijin glas poprimio je opasno tvrdoglav prizvuk. - Uostalom, imala sam godine i godine za razmišljanje... Odavno znam da je brak sa Trevom bio potpuno pogrešan potez. Trebalo je da sačekam, umesto što sam ti terala inat. Da sačeka? Šta da sačeka, kog vraga? Da se on predomisli, i odvede je pred oltar? Stresao se. Nije valjda to imala u glavi? Ako jeste, onda u toj njenoj glavi stvari stoje mnogo labavije nego što je mogao da pretpostavi. - Šta hoćeš da kažeš? - upitao je smrknuto, svestan da će, ukoliko je htela da kaže ono što je on mislio da je htela, morati prema njoj da bude prilično neprijatan. - Hoću da kažem da više nemam nerava da održavam dve veze u isto vreme... - Felicija je otvorila svoju platinom optočenu tabakeru, i izvadila cigaretu. - Da više ne želim da živim sa Trevorom... - strpala je cigaretu u usta i potražila upaljač. - Da želim da živim sa tobom... kresnula je upaljač, uvukla jedan dug dim i tek onda ga pogledala, s neočekivanom ozbiljnošću. - I da mislim kako je krajnje vreme da se središ, i počneš da živiš kao normalan čovek, Dirk! - Drugim rečima, misliš kako je krajnje vreme da se oženim - dovrši on, naređujući sebi da ostane miran. - Pa, ako tako misliš, bojim se da ću morati da te razočaram. Kao što sam ti jednom sličnom prilikom rekao, Felicija, ja uopšte ne mislim da se ženim. Nikada! - dodao je za svaki slučaj, i pogledao je pravo u oči. Tačnije, u otvorenu, neskrivenu, besnu mržnju u njenim očima, koja je tog trenutka izbila na površinu. - Ti si budala, Dirk... - suvo se nasmejala. - Misliš da se izjurcaš još koju godinu, pa da onda nađeš neku balavicu i povučeš se u miran život? Bojim se da ti to neće poći za rukom, dragi moj... Jesi li svestan koliko ti je godina? Jesi li svestan kakvu reputaciju imaš? - Njen glas postajao je sve žučniji. - Ako nisi, ja ću ti reći: svi znaju da si namćor, ženomrzac, egoista, i da je sa tobom nemoguće živeti! Ja sam poslednja budala na ovom svetu koja bi se usudila da tako nešto pokuša...

- Znam - nije osećao ni bes, ni uvređenost, čak ni onaj strah koji ga je spopao kad ga je Felicija prvi put zaprosila, pre osam godina, i uvek iznova se javljao kad bi samo pomislio na brak. - Znam - ponovio je spokojno, svestan da život, ipak, nije film. Niti će Felicija iz tašne da izvadi mali, ženski revolver i da ga sa cevkom prislonjenom uz slepoočnicu otera pred oltar, niti njega iko ikada može da natera da se oženi, ako on to ne želi. Izgleda da je i Felicija, konačno, shvatila isto. - U redu - uzdahnula je pomirljivo, mada se njemu učinilo da joj je brada zadrhtala od besa. - Ovo je poslednji put da ja tebe prosim, Dirk Eplbi. I poslednji put da me vidiš. Budi ljubazan pa mi donesi čašu vode, a onda ću otići... Uslužno je požurio u kuhinju i vratio se sa onim što je tražila. Onda je spustio čašu na sto i, prekasno, primetio na njenom rubu zagasiti, naranžasto-crveni trag. Trag ruža za usne, vidljiv sa kilometarske udaljenosti. Ruža koji, mogao je da se zakune, nije pripadao Feliciji. Primetila ga je i ona. A onda se osmehnula: kad bi osmeh mogao da ubije, Dirk Eplbi već bi se previjao na samrti, tu, pred njenim nogama. Umesto toga, samo je strahovito posiveo u licu. - Sudeći po boji, u pitanju je brineta, zar ne? - Čak i da je htela, Felicija ne bi uspela da skine osmeh sa lica, šok je bio previše jak. - Ako je plavuša, onda je to plavuša očajno lošeg ukusa, dragi... Bio je toliko zapanjen da nije ni pokušao da joj odgovori. Ruž za usne koji nije pripadao Feliciji, na čaši koja je, kad ju je prošlog četvrtka stavio u ormarić za sudove, bila savršeno čista? U stanu u koji nije dovodio ni jednu drugu ženu osim nje? Šta je to, do vraga? Je li tu svoje prste umešao sam đavo? Ili... Kejt, sinulo mu je u glavi. - Kejt, prokleti... - reč koju je upotrebio bila je toliko prosta, i toliko nespojiva sa njegovim rečnikom, da Felicija užasnuto raširi oči, zaboravljajući na trenutak na svoju odluku da ga ignoriše. - Uštrojiću ga, tako mi boga! - zaurla Dirk nekontrolisano. - Uštrojiću dripca čim mi padne šaka, i više mu neće biti potreban ni moj stan, ni moj krevet, ni moje čaše! - Ne trudi se, to više nema nikakve svrhe - grabeći svoju torbicu i crni krzneni kaput sa sofe, Felicija odlučno ustade. — To čija je ljubavnica ostavila ruž na čaši, tvoja, ili tvog brata, mene se više apsolutno ne tiče! - Čekaj! - Na trenutak smetnuvši s uma Kejta, i njegovu najnoviju svinjariju, poleteo je za njom, i zaustavio je na izlaznim vratima. - Nisam baš takav skot kao što misliš - uneo joj se u licu. - Ako želiš da prekineš sa mnom, izvoli, ali hoću da znaš da ja sa ovim nemam nikakve veze. I da, za sve ovo vreme, u ovaj stan nisam doveo ni jednu ženu osim tebe. - Nije me briga! - procedi ona besno, pokušavajući da se domogne kvake. Isprečio se ispred nje. - Mora da te bude briga! Ne želim da odeš odavde misleći da sam gad! - Od trenutka kad budem zatvorila ova vrata, pa dok sam živa, više uopšte neću misliti o tebi, budi siguran! - Pogledala ga je tako prezrivo da se istog časa sklonio u stranu i pustio je da prođe. - A budi siguran i da si upravo propustio svoj poslednji voz. Kad ti, jednoga dana, budeš želeo da se oženiš, na ovom svetu više neće biti ni jedne budale koja bi pristala da se uda za tebe! - dobaci Felicija zloslutno, s treskom zalupivši vrata.

kad ti, jednoga dana, budeš želela da se udaš... - tetka Eugenija zloslutno huknu. - Na ovom svetu, mila moja, više neće biti ni jedne budale koja bi pristala da se tobom oženi! Sesil je sedela na kanabeu u tetkinom "budoaru", tesnoj, zagušljivoj sobici ružičasto omalanih zidova, s ružičastim zavesama na prozorima, i nervozno mahala pisamcetom u sivom kovertu, sa pozlaćenim grbom u gornjem levom uglu. - Ja i sad želim da se udam, tetka - uzdahnu ona potišteno, mada se, zapravo, sve vreme borila sa željom da se nasmeje. - Ali ne za njega, pobogu! Zar mi, još koliko pre desetak dana, nisi rekla da se Kejt Eplbi ne nalazi na tvojoj listi? Da je plejboj, besposličar... - Hoćeš li ti, zaboga devojko, konačno prestati da mašeš tim kovertom? - obrecnu se ova, i ote joj pismo iz ruke. - Ako ti je potrebna lepeza, odmah ćeš je dobiti! Da potkrepi svoju tvrdnju, ustala je i iz fioke izvadila veliku, svilenu japansku lepezu, i tutnula je pod nos zbunjenoj Sesil. - A to pismo, blago meni, ostavi! - zareža, trpajući ga u svoju torbicu. - Bez obzira hoćeš li je prihvatiti ili ne, to je ipak jedna bračna ponuda, i prema njoj se treba odnositi sa dužnim poštovanjem. - Moja! - podseti je Sesil. - Moja, bračna ponuda, a ne tvoja. A ti si je strpala u svoju torbicu, kao da je tvoja. Da sačuvaš korpus delikti, pretpostavljam? Da možeš da mu tutneš to pismo pod nos, za slučaj da se predomisli... - Ni moja ni tvoja, već bračna ponuda mladog Kejta Eplbija! - Ledi Veldon nije odustajala od režanj a - A on nije ni probisvet, ni tikva bez korena, već mladić na svom mestu... -... kome si još do juče spuštala slušalicu i to u više navrata, koga si nazivala švalerom i propalicom - odrecitova Sesil u jednom dahu. - I koji, podsećam te, nije bio na tvojoj listi! - Ubacila sam ga! - Tetka Eugenija inadžijski lupi rukom u sto. - Baš jutros, za doručkom, razmišljala sam i odlučila da ga ubacim na listu! - Tetka... - zapevuši Sesil prekorno, posmatrajući staru damu ispod oka. - To pismo je stiglo posle doručka! Ubacila si Kejta na listu tek kad sam ti pokazala šta mi je napisao. I uradila si to samo zato što si svesna da je taj siroti momak jedina slamčica za koju bih ja mogla da se uhvatim. Niti je u ovom gradu toliko mnogo neoženjenih muškaraca kao što ti misliš, niti bi svaki od njih zaista izgubio glavu za mnom čim me ugleda... - Nije istina! - Skačući sa stolice kao da joj je dvadeset godina, ova je dograbi za ruku i dovuče do ogledala. - To uopšte nije istina! Pogledaj se samo! - uhvatila ju je za mišice kao da će je opet zavrteti u krug. - Pogledaj samo kako izgledaš! - Stani! - Sesil uspaničeno zamaha rukama. - Molim te, samo nemoj da me okrećeš onako kao prošli put, posle toga mi se čitav sat vrtelo u glavi. - Ma pogledaj se, devojko, kad ti govorim! - Tetka Eugenija udari nogom o pod. - Ti uopšte nisi svesna da možeš da dobiješ svakog muškarca koga poželiš... Ali, ja ću ti dokazati da je tako. Večeras idemo na zabavu kod Ričmondovih! - odlučila je naglo. Još jedna zabava! Sesil, bespomoćno, podiže oči ka tavanici. - A šta ćemo sa sirotim Kejtom? - upita. - Šta da mu odgovorim?

- Pa.. - na trenutak, tetka Eugenija se zamisli, - Odgovorićeš mu ili da ti je žao što moraš da odbiješ njegovu ponudu, ili... Da ti je potrebno malo vremena da razmisliš. - Od čega to zavisi? - Od toga hoćeš li u međuvremenu upecati nešto bolje, glupačo! - Teško - Sesil sumnjičavo zavrte glavom. - E pa, ako bude teško, draga moja, to znači da te bog kažnjava što si se onako bezdušno podsmevala ponudi mladog Eplbija... - On da se oženi? - ženski glas zvučao je sumnjičavo. - Teško... - E, pa, ako bude teško, draga moja - drugi, takođe ženski glas imao je ogorčeno-likujući prizvuk - To znači da ga bog kažnjava što se onako bezdušno podsmevao mojoj ponudi... Sesil, koja je upravo htela da izađe iz kabine toaleta, iznenađeno zastade. Razgovor koji je upravo čula zvučao je neverovatno poznato, ali su glasovi bili potpuno nepoznati. Nije ni čudo: na toj zabavi u kući Ričmondovih ona nije upoznala ni jednu jedinu ženu osim domaćice, ledi Ričmond. Sve ostale ili su je posmatrale podozrivo, ili je uopšte nisu posmatrale, pretvarajući se da je ne primećuju. Osim toga, tetka Eugenija upoznavala ju je samo sa muškarcima, i to onim koji su važili za najbolje bračne partije. - Neće on ostati neoženjen zato što bog tako hoće, Felicija - javi se ponovo prvi glas. - Ni zato što svi znaju kakav je gad... Znaju, ali i pored toga svaka bi glavačke poletela da se uda za njega, samo kad bi hteo da se ženi. Stvar je u tome što on to neće, niti će ikada hteti. I ti si to morala da znaš. Dirk Eplbi toliko mrzi žene, da... Dirk Eplbi? Dirk Eplbi, Kejtov brat? Sesil se pretvorila u uvo, očekujući da čuje nastavak. - Mene nije mrzeo, Kerol - drugi glas poprimio je gotovo plačljiv prizvuk. - Mene je voleo... Onoliko koliko je on sposoban da voli. - Dok mu nisi pomenula brak - odseče Kerol neumoljivo. - Meni, Felicija, uopšte nije jasno šta je tebe zadržalo pored tog čoveka. Svi znaju koliko je nepodnošljiv. Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Felicija je, izgleda, razmišljala. - Kerol - reče ona - Ti ne možeš da zamisliš koliko je Dirk dobar u krevetu. Dramsku tenziju sa kojom je to izgovorila mogla je da oseti čak i Sesil, u kabini toaleta. Dobar u krevetu? Ona sumnjičavo zavrte glavom. Za dvadeset šest godina svoga života ni jednog takvog nije upoznala. Da li je to bila, prosto, stvar loša sreća, ili, možda, sa njom nešto nije bilo u redu? Popravila je šuštavu podsuknju svoje haljine, pritegla široki pojas i izašla iz kabine, radoznala da vidi kojoj je to od dve žene Derek Eplbi bio "dobar u krevetu." Onoj crnokosoj, bez sumnje. Druga je bila ružnjikava, koščata plavuša, sa zlobnim izrazom žene koja mrzi ceo svet. Ta sigurno nije mogla da uživa u seksu, i da nekog nazove "dobrim u krevetu". Kao ni ja, uostalom, pomisli Sesil rezignirano, prilazeći ogledalu da popravi šminku. Ako ćemo pravo, ni ja u seksu ne uživam baš preterano. Izvadila je ruž iz torbice, i ovlaš prešla preko usana. Nije uživala ni u šminkanju, niti je u tome bila preterano spretna, ali večeras je morala da izgleda u skladu sa pravilima tetke Eugenije, dakle - najbolje što može. Ne obraćajući pažnju na nju, plavuša je, ispred drugog ogledala izdašno prskala parfem po svom mršavom dekolteu, kao da će je to učiniti privlačnijom. Crnokosa, međutim, koja je

takođe popravljala šminku, na pola poteza prekinula je tapkanje pudera po obrazima i okrenula se, ukočeno zureći u Sesil. Preciznije - u njene usne. Mora da sam razmazala ruž! Sesil se pažljivo zagleda u svoj odraz u ogledalu. Ali ruž na njenim usnama bio je sasvim u redu... Slegla je ramenima, vratila šminku u torbicu i izašla iz toaleta. - Ko je ona! - upita Felicija Ficroj-Džejms. Bila je bleda kao kreč. - Nećaka matore sovuljage, ledi Veldon - njena prijateljica iskrivi usne u kiselu grimasu - I zašto, kog vraga, tako zuriš u nju? Taj ruž! Ta crveno-narandžasta, toliko karakteristična nijansa, koju Felicija nikada nije videla ni u jednoj parfimeriji, a sve bolje parfimerije u gradu poznavala je kao svoj džep... Definitivno: tu boju videla je samo na onoj čaši u Dirkovom stanu, pa sada, na ovoj devojci. I mogla je sopstvenim životom da garantuje da... - Ubiću je! - prošišta ona, lica izobličenog od besa. - Samo da je nađem, ubiću je, tako mi boga! Udaviću je golim rukama! * - Ubiću ga! - Visoki muškarac u farmerkama i sportskom vunenom džemperu, obučen kao da je u salu za prijeme Ričmondovih stigao pravo sa vikenda na selu, besno se osvrtao oko sebe, tražeći nekog u masi. - Samo da ga nađem, ubiću ga, tako mi boga! Udaviću ga golim rukama! - Poleteo je napred, levom rukom uklanjajući ispred sebe nesrećnog konobara koji je upravo prenosio poslužavnik prepun kristalnih šampanjskih čaša. Sesil, koja tek što je izašla iz toaleta i takođe se probijala kroz gužvu u potrazi za tetkom Eugenijom, uplašeno ustuknu unazad, van domašaja njegove desne ruke. - Jeste li poludeli?! - prodra se ona, podižući pogled ka njegovom smrknutom licu. Izgledalo je odnekud poznato... - Jesi li poludeo? - Plavuša u haljini od lamea, koja je usplahireno trčkarala za raspomamljenim tipom, izgleda se slagala sa njom. - Jesam! - obrecnu se on. Propeo se na prste i istegao vrat, kao da mu poprilična visina kojom ga je priroda obdarila nije dovoljna, i nastavio da zvera po sali, u potrazi za tim koga je nameravao da ubije. Pretnja je mogla, ali i nije morala da bude neozbiljna, shvati Sesil. I sama istegavši vrat, zurila je u njegovo lice: bio je to tip koji je dolazio u fitnes-klub, da se raspituje za njenu jahtu. Tip od koga se svašta moglo očekivati, pa i to da nekoga udavi golim rukama, ako mu se prohte. A izgleda da mu se ovoga puta baš prohtelo. - Poludeo sam - potvrdio je, okrećući se ka plavuši. - I bilo je krajnje vreme, trebalo je da poludim mnogo ranije! Imaš li ideju gde bi ta ništarija mogla da bude u ovo doba? - Pojma nemam - plavuša zatrese glavom. Oko vrata i ruku bila je okićena gomilom čudnih lanaca sa privescima, koji su zveckali kad god bi načinila neki pokret. - Poslednji put sam ga videla juče, za doručkom - uzdahnula ona zabrinuto. - Znaš i sam da on kući dolazi samo da ždere i da se presvuče. Pogotovu otkad ima tu novu devojku... - Samo da ga se ja dočepam, devojka mu više neće biti potrebna! - procedi muškarac preteći. - Ni ta nova, ni bilo koja druga. Uštrojiću ga, to pogano švalersko kopile, i više mu

nikakva devojka neće biti potrebna! - Okrenuo se, zelen od besa, i gotovo oborio Sesil koja je još uvek stajala tu pored njega, i radoznalo posmatrala razvoj situacije. - Zdravo - zbunjeno mu se osmehnula izmičući se u stranu. Nije morala predugo da se pita hoće li je prepoznati, onog trenutka kad mu je lice poprimilo još smrknutiji izraz postalo joj je jasno da ju je prepoznao. - Šta vi tražite ovde? - ispali on neprijateljski. - Ah, pa naravno... - sledećeg trenutka se setio, i oko usana mu je zaigrao ciničan osmeh. Bogatog mladoženju, a šta biste drugo i mogli da tražite... Postavljam glupa pitanja. - Kao i prošli put - slegla je ramenima i poslužila se čašom paradajz-soka sa poslužavnika koji je konobar upravo pronosio. - Koga to nameravate da ubijete? - upitala je onda, ne mogavši da zadrži osmeh. Namćori poput ovog u njoj su, zapravo, oduvek izazivali određenu dozu simpatije. - Čitajte novine, pa ćete saznati - odbrusi on, sad već nešto blažim tonom. - Sigurno neće proći bez publiciteta, prvo nameravam da ga uštrojim, pa tek onda da ga ubijem. - Onda sigurno neće proći... - zakikotala se, a onda, svesna da je on odmerava od glave da pete, zbunjeno premestila s noge na nogu. - Mislim, doguraćete do prvih strana štampe - dobacila mu je osmeh ohrabrenja i klimnula glavom, spremna da zbriše. Nije joj dozvolio: isprečen ispred nje, razgledao ju je kao sliku na prodajnoj izložbi, njegovim oštrim, tamnim očima nije promicao ni jedan detalj. - Sigurno hoću - složio se i, na Sesilino zaprepašćenje, uzvratio joj nečim što bi moglo da liči na osmeh. - A vi, kako vi napredujete? Jeste li upecali mladoženju? - Ja? Ja, ovaj... - ugrizla se za usnu, taj nagoveštaj osmeha potpuno ju je izbacio iz koloseka. - Nisam. Mislim da nisam. - Čudno... - Dirk Eplbi zavrteo je glavom, nesvestan da se nagoveštaj osmeha na njegovom licu pretvorio u osmeh - Čudno, vi ste lepa devojka... Prokleto lepa devoka. I prokleto je želeo da je dodirne. Bio je gotovo siguran da je vidi još večeras i najverovatnije nikad više, ali je ipak očajnički želeo da je dodirne. Možda baš zato što mu se nikada više neće pružiti prilika. Samo jednom... - Prokleto lepa devojka - rekao je tiho, ispružio ruku i vrhom kažiprsta dodirnuo njenu donju usnu, potom i gornju, nežno opisujući krug. Nije primetio boju njenog ruža, nije primetio da li uopšte ima ruž. Samo je osetio da su joj usne meke, pune, i glatke kao svila. Povukao je ruku, i ne pokušavajući da je zaustavi. Nije čak ni gledao za njom, dok se udaljavala kroz gomilu. Zamišljeno je prešao preko sopstvenih usana, kažiprstom kojim je maločas dodirnuo njene i - nije ni primetio kako pritom ostavlja narandžasto-crveni trag. - Dirk? - Felicijin prodorni glas, pravo niotkuda, kao iz zemlje iznikao, zapištao je iza njegovih leđa. Okrenuo se, još uvek pomalo ošamućen i, pomiren sa tim da će morati da otrpi još jedan zamoran razgovor sa njom, pokušao da se pribere. Nije mu se pružila prilika da se pribere. - Ti... Gade! - vrisnula je Felicija i, istog trenutka kad joj se pogled zaustavio na njegovim usnama, njene dugačke, crvene kandže poletele su mu pravo u lice. A onda je ojađeno iskrivila lice, i briznula u plač.

- Ne shvatam... - zaĹĄmrcala je, s nevericom zagledana u njegovo do krvi izgrebano lice. Kako si samo mogao ovako neĹĄto da mi prirediĹĄ?

VII

e shvatam... - Ledi Fiona Eplbi po ko zna koji put tog jutra s nevericom je odmahnula glavom, zagledana u Kejtovo lice izobličeno od otoka. - Kako si samo mogao ovako nešto da nam prirediš? Sedela je na sredini kilometarski dugog trpezarijskog stola, održavajući bezbednu razdaljinu između izgrebenog Dirka na levoj, i isprebijanog Kejta na desnoj strani, spremna da zove obezbeđenje u pomoć u koliko samo pokušaju da se približe jedan drugome. - Objasni mi - besno je zatvorila novine pred sobom, kao da će joj biti lakše ako joj nije pred očima ono što u njim piše. - Kako si samo mogao? - Koliko puta da ti objasnim, Fi? - Gubeći strpljenje, Kejt naglo skoči od stola i istog časa se sruči nazad na svoje mesto, s bolnom grimasom na licu. Nikako nije uspevao da se navikne na to da mu je jedna noga u gipsu, i da bez pomoći štapa nije u stanju da načini ni korak. Zastenjao je od bola i dobacio Dirku pogled pun mržnje. - Ja sam svoj oglas predao juče, oko pet posle podne... - okrenuo je samo glavu prema Fioni, ne usuđujući se da mrdne ramenima. - Starac je skrstio ruke... - Ne upotrebljavaj taj odvratni termin "skrstio ruke"! - dreknu njegova maćeha. Zveckajući svojim bezbrojnim narukvicama, zamahala je obema rukama iznad stola, tražeći neki zgodan predmet kojim bi mogla da ga gađa. - On je umro, idiote! Umro, a ne skrstio ruke, utuvi to jednom za svagda! - Umro, jednom za svagda! - odrecitova Kejt poslušno, i ne pokušavajući da sakrije kolikim ga zadovoljstvom ispunjava ta činjenica. - Ja sam oglas predao u pet posle podne, matori namćor je jednom zasvagda umro u deset i dvadeset uveče, a vi ste čitulje poslali u štampariju posle ponoći. I koje tu kome priredio neprijatnost? On meni, a ne ja vama! Nije morao da umre baš na dan kad sam ja odlučio da objavim svoju veridbu... - Koliko ja mogu da primetim - oglasi se Dirk podrugljivo sa svog mesta na drugom kraju stola - on je, pokoj mu duši, time što je umro tebi priredio samo zadovoljstvo... - Pokoj mu duši, ali... - praćena veselim zveckanjem narukvica Fiona se, po ko zna koji put, žurno prekrsti, ali ovoga puta ne kao da govori o pokojniku. Pre bi se moglo reći, kao da se brani od nečastivog. Ili je barem Kejt imao takav utisak. - Ali? - upita on uznemireno, s mukom otvarajući usne rasečene Dirkovom čeličnom pesnicom. - Ali — šta? - Bog neka mi oprosti, nije lepo što to pričam - promrmlja njegova maćeha sa zloslutnim uzdahom - ali nešto mi govori da će starac nama tek da priredi lepu paradu. Bojim se, deco, da ovo još uvek nije kraj... To njeno sujeverno "nešto mi govori", uvek promrmljeno uz uzdah kao da priziva zlo, Dirku je redovno podizalo pritisak, sve dok i sam, pod njenim uticajem, nije postao prilično sujeveran. On je ćutke pogleda, očekujući objašnjenje. - Kako to misliš, još nije kraj? - procedi Kejt prestravljeno. Lekar je, sinoć oko jedanaest, došao da konstatuje smrt starog vojvode od Bervika, i konstatovao je. Starac je, ruku prekrštenih na grudima, ležao u kapeli podno parka koji je okruživao palatu Bervik, u palatu su počeli da pristižu telegrami saučešća, u novinama su

izašle čitulje - sve je govorilo u prilog tome da je Kejtovim mukama došao kraj. Sve, osim nepogrešive intuicije njegove maćehe. - Kako to misliš? - ponovi on sa strepnjom. - Ne mislim - ledi Fiona nervozno pripali cigaretu. - Osećam. Osećam da starac nema nameru da tako jednostavno ode sa ovog sveta. Ako nas nije ostavljao na miru dok je bio živ, zašto bi sada? Dirk, koji je i sam sebi postavljao isto pitanje, mirno potvrdi klimanjem glave. Kejt je, međutim, postajao sve bleđi. - Šta bi sad mogao da nam smesti? - prostenje on. - Pa mrtav je, pobogu! - To što je mrtav, u njegovom slučaju ništa ne znači! - Kao da se brani od uroka, Fiona je trljala jednu od bezbrojnih amajlija koje su joj visile oko vrata. - Ako ima u planu da nam i dalje zagorčava život, nastaviće to da radi i iz groba. U tome ga ništa neće sprečiti. - Sasvim moguće... - reče Dirk rezignirano - To tako savršeno liči na njega... * - Sasvim moguće... - uzdahnu tetka Eugenija, odmeravajući sumornim pogledom Sesil koja je, u elegantnoj popodnevnoj haljini, Valentinovom modelu od svetloružičaste svile, nervozno šetala po trpezariji, ruku prekrštenih na grudima. - To tako savršeno liči na njega - nastavi ona jetkim glasom. - Zaprosi devojku, objavi veridbu u novinama, a kad treba devojci da stavi prsten na ruku, onda se ne pojavi! Rekla si mu da dođe na ručak u dva, zar ne? A sad je već pola tri... Pobogu, šta taj momak misli? Da treba da ga čekamo do sutra u podne? - Ne znam šta Kejt misli, ali ja mislim da uopšte ne bi trebalo da čekamo - izjavi Sesil. Prišla je stolu i, po ko zna koji put tog dana, otvorila novine. - Deda mu je umro, sasvim normalna stvar da on danas ima prečih poslova nego da dolazi kod nas na ručak. I, sasvim normalno da bi tu veridbu sada trebalo odložiti... - On da ima prečih poslova? - frknu ova prezrivo. - Nema taj nikakvih poslova, draga moja. Nikad ih nije ni imao, njegov jedini posao je trošenje para, a sad kad se dokopao nasledstva, nema ni potrebe da počne da radi nešto korisno. A to što sada kasni, to sa smrću starog vojvode nema nikakve veze, oko sahrane će se ionako pobrinuti Dirk Eplbi, i porodični advokat... Mogu da se kladim da je nešto drugo u pitanju... - ona se poverljivo naže preko stola i zašišta, uz samo Sesilino uvo: - Oni se sad tamo krve i kopaju oči jedno drugome oko tvoje brilijantske narukvice! - Moje narukvice? - Ona je začuđeno pogleda, pitajući se nije li to stara dama već počela da pokazuje izvesne simptome senilnosti. - Kakve sad moje narukvice? - upita začuđeno. - Ja nemam nikakvu brilijantsku narukvicu, tetka. Nikad je nisam ni imala... Ali, ledi Eugenija Veldon bila je od senilnosti još daleko. Ne samo što je, bolje od ikog drugog u Londonu, pamtila šta se koje godine u krugovima visokog društva dogodilo, ko se s kim venčao. ko je našao ljubavnicu i koju od dama je muž uhvatio u prevari, i ne samo što je bolje od svih bila informisana šta se u tim krugovima danas događa, nego je dalekovido gledala i u budućnost. - Imaćeš je, mila! - Saopšti ona ponosno. - To je narukvica koja se već vekovima prenosi s generacije na generaciju Eplbijevih. Ledi Šarlota, Derekova i Kejtova baba, dobila ju je od svoje svekrve kad se udala, kao što ju je ova dobila od svoje, to jest od majke starog

vojvode... Do sada je tu narukvicu nosila ona aspida, Fiona, tvoja buduća svekrva, ali sada je u obavezi da je pokloni tebi. Po tradiciji, narukvicu nasleđuje supruga onog brata koji se prvi oženi, shvataš? A pošto Dirk, izgleda, nema nameru da to ikada uradi, narukvica će pripasti Kejtovoj ženi. Dakle, tebi. A pošto je Fiona od one vrste žena koje nikome ne bi poklonile ni bušno sito, a kamoli brilijantsku narukvicu, oni se sad tamo svađaju kao Cigani. Znam ja te sa vojvodskim titulama, pred svetom med i mleko, a u kući jedni drugima razbijaju tanjire o glavu... - Preteruješ, tetka — Sesil se bezbrižno nasmeja. - Ne znam kakvi su ostali, ali Kejt uopšte nije agresivan. Osim kad igra fudbal. On deluje pitomo kao jagnje. Uostalom, ako je zaista problem u toj brilijantskoj narukvici, ja je se odričem. Znaš da ne volim skup nakit. Ledi Eugenija prekorno je čkiljila u nju svojim zelenim očima. Nije mogla da veruje da na svetu postoji ženska osoba nezainteresovana za vanserijski komad brilijantskog nakita, jedan od najvrednijih koji uopšte postoje u Londonu. - Ti si najobičnija glupača, devojko! - ispali ona rezignirano. - Izgleda da je sav moj trud da te naučim nekim stvarima bio uzaludan. Počinjem da se pribojavam za tebe. Čak i ako sa ovom veridbom ispadne sve kako treba, i ako se udaš za Kejta, ti ćeš, prvom prilikom, da napraviš neku neoprostivu brljotinu... U tom trenutku, začulo se zvono na ulaznim vratima. Neko je pritiskao prekidač tako dugo i uporno da ga je čak i nagluva ledi Veldon morala čuti. - Ovo je Kejt - reče Sesil, listajući. - Odoh da mu otvorim! - Ti?! - procedi njena tetka, zaustavljajući je naredbodavačkim pokretom ruke. - Da se nisi makla! To je posao sobarice, koliko puta treba da ti ponovim? I kad ćeš konačno raskrstiti sa svojim provincijskim navikama? Tamo, u onoj divljini u kojoj si živela, još si i mogla da trčiš na vrata kad god neko pozvoni, ali ovde - ne! Ovo nije Irska, draga moja, ovo je London! - Tamo nisam ni imala zvono na vratima - ispravi je Sesil, smrtno ozbiljna, - Posetioci su morali da lupaju zvekirom. Nisam ti pričala o tome? - Pričaćeš mi nekom drugom prilikom. Sad trči u svoju sobu, očešljaj se jer ti je kosa ponovo u neredu... I popravi ruž, razmazao ti se od nosa do brade! Logično, kad si morala da zabodeš nos u svaku od ovih činija - premerila je pogledom hranu na postavljenom stolu. Zar nisi mogla da sačekaš ručak? - Umirala sam od gladi - opravda se Sesil nevino, izlazeći iz trpezarije. - Ja nisam kriva što Kejt kasni... Ali, nije uspela da stigne do svoje sobe i popravi šminku, jer Kejt Eplbi je upravo u tom trenutku, u pratnji sobarice, ulazio u hol. Tačnije, ulazilo je nešto što je, iz daleka, podsećalo na Kejta. - Gospode bože! - zaboravljajući na pravila etikecije, Sesil je potrčala ka njemu i uhvatila ga za ruku, jer je, zaista, izgledao kao da će se svakog trenutka srušiti, ukoliko mu neko smesta ne pruži oslonac. - Šta ti se dogodilo, Kejte? Jesi li uopšte svestan kako izgledaš? - Ja, ovaj... - S mukom je podigao slobodnu ruku, onu u kojoj nije držao štaku, i počešao se po glavi, proklinjući sebe što na vreme nije smislio neko objašnjenje. Šta je mogao da joj kaže? Da ga je Dirk isprebijao, zato što je otkrio da on dovodi devojke u njegov stan, i da poseduje duplikat ključa? - Juče sam imao težak dan - najzad se setio srećnog rešenja. - Imali smo prijateljsku utakmicu sa "Bikovima" iz Ročestera. Toliko prijateljsku da je, deset minuta pred kraj, na teren provalila banda huligana, njihovih navijača, i... Vidiš kako su nam slomili kosti.

Posebno su se okomili na mene, jer sam u prvom poluvremenu dao dva gola u razmaku od petnaest minuta... - Dva gola! - Potražila je na njegovom licu mesto koje nije bilo pokriveno masnicama, i zvonko ga poljubila u slepoočnicu. - Pa ti si divan! Hajde, idemo u trpezariju. Zaslužio si jedan dobar ručak. Siroti Kejte... Ručak? Iza velikih staklenih vrata dopirao je miris tople supe, pečene govedine i sosa od mirodije, i Kejt je osetio kako mu voda ide na usta. Ali... Nije bio siguran da će, sa napola izvaljenom vilicom, moći da sažvaće i jedan jedini zalogaj. Zavideo je onom srećkoviću, Dirku. Taj je bio izgreban po licu kao da je noć proveo boreći se sa vešticama, ali je, barem, mogao normalno da jede. - Mladiću! - ugledavši prizor pred sobom, unesrećenog mladog Eplbija sa štakom i nogom u gipsu, i raščupanu i još uvek nenašminkanu Sesil koja ga je držala pod ruku, ledi Veldon samo je iskolačila oči, nije čak ni ustala da mu poželi dobrodošlicu. - Kako to izgledate? - upitala je oštro. - Gde su vas tako krvnički pretukli?! - Na fudbalskoj utakmici, tetka - objasni Sesil ponosno, pomažući gostu da se smesti za sto. Ona uopšte nije sumnjala u istinitost njegove priče. - Kejt je sjajan fudbaler, znaš? Najbolji strelac "Belgrevije". Juče je doživeo incident na utakmici u Ročesteru... Napali su ga protivnički navijači. Mora da se i policija umešala, zar ne, Kejte? Ja se danas nisam setila da pogledam sportsku stranu u novinama... - A ja sam zaboravio da ti donesem "Sportske novosti" - slaga on spremno, skrećući pogled pred upornim i sumnjičavim očima njene tetke. - Na tri stupca pišu o tome, zaista nečuven skandal... - Mi smo već imale u rukama današnju štampu, momče! - odseče ledi Eugenija. - O smrti vašeg dede "Dejli" piše samo na četvrtini stupca. Primite moje saučešće, tim povodom. Siroti stari vojvoda zaista je bio divan čovek. Jedan od poslednjih pravih džentlmena u ovom gradu. Ali... Zar ne nalazite da je pomalo neukusno to što ste vi jurcali po fudbalskom terenu, dok vam je deda ležao u samrtničkoj postelji? - Ali, draga ledi Veldon... - trudeći se da ne gleda u hranu na stolu, i ne udiše miris supe koji mu je pravio zazubice, Kejt je složio patetičan izraz lica. - Ko je mogao da pretpostavi da će deda umreti? Doduše, bio je veoma ozbiljno bolestan i govorio damu se bliži kraj, ali on je to ponavljao već godinama unazad, kad god ga uhvati promaja ili grip... Svi smo se nadali da će ozdraviti. Tako sam i ja, juče, bezbrižno otišao na utakmicu, nisam ni slutio da će se ta tragedija dogoditi baš u mom odsustvu. Sinoć, kada sam se vratio kući i saznao šta se dogodilo bio sam tako zatečen, tako potresen... Izgledao je kao da će zaplakati, i Sesil mu, naginjući se preko stola, saučesnički steže ruku. - Siroti Kejte — ponovila je sažaljivo. - Mora da si mnogo voleo dedu? Onda se setila kako joj je, još one večeri kad su se upoznali, priznao da je njegova glavna životna preokupacija čekanje da stari vojvoda otputuje na onaj svet, i s mukom se uzdržala da ne prasne u smeh. - Neka mu je laka zemlja! - Objavi ledi Veldon, dramatičnim glasom, punim poštovanja i stog trenutka se prebaci na uobičajni, poslovni ton. - A sad, manimo se tužnih tema. Sesil, draga, ukoliko se nagneš još jedan sentimetar napred, traka na tvojoj bluzi umočiće se u činiju sa supom! Prema tome, budi pristojna i sedi na svoje mesto! Izlivi nežnosti dolaze posle veridbe. Eplbi, jeste li doneli prsten?! - upitala je, bez okolišenja.

- Tetka, za ime sveta! - Sesil je osetila kako joj krv nadire u lice. - Mislim da sa tim uopšte ne bi trebalo da žurimo, pogotovu ne pod ovakvim okolnostima. Kejtova porodica je sada u jednoj veoma delikatnoj situaciji... - Ali, delikatno je i to što je obaveštenje o veridbi objavljeno u štampi - saseče je ova odlučno. - Dakle? Treba da obavimo tu formalnost, nema razloga za odugovlačenje. Slažete se sa mnom, zar ne mladiću? - Naravno - reče Kejt spremno. Stvarno se nadao da je veridba poslednja etapa na njegovom dugom i mukotrpnom putu do Sesil Veldon. Tačnije, do cilja da je napokon odvede u krevet. Što se njega tiče, zaista je bilo krajnje vreme da se to dogodi. - Ja sam doneo narukvicu - izvadio je duguljastu kutijicu iz džepa, i spustio je na sto. - To je deo porodičnog nakita, koji Sesil dobija po tradiciji, narukvica je pripadala mojoj sirotoj, pokojnoj majci. Znam da bi se ona radovala da može da prisustvuje ovom divnom trenutku... dodao ju patetično, s namerom da odobrovolji tu staru aždaju, Sesilinu tetku. - Divno - prekide ga ova, očigledno, potpuno neprijemčiva za njegovo dirljivo evociranje uspomena. - A šta je sa prstenom? - Mislio sam da će biti najbolje da ga Sesil sama odabere - reče on spremno. - Znate, ne bih voleo da kupim prsten koji se njoj neće dopasti, pa da ga posle menjamo... To donosi nesreću! - Sujeverje - frknu ledi Eugenija kroz nos. - Očigledno da ste pod uticajem vaše maćehe, ona veruje u takve stvari. Kejt sleže ramenima. Nije ga, u nameri da danas donese verenički prsten za Sesil, sprečilo sujeverje, nego činjenica da je bio bez prebijene pare. O finansijama u njihovoj porodici brinuo je, naravno, Dirk. A Kejt se, posle onih batina koje je dobio od njega, i usred sve ove gužve koju je dedina smrt izazvala, nije usuđivao da mu zatraži ni pet funti za izlazak na piće, a kamoli pare za prsten. Jedino što je mogao bilo je da otvori sef i, ne obaveštavajući o tome nikoga, posluži se brilijantskom narukvicom. Nije to smatrao krađom: ta narukvica je, po tradiciji, morala da pripadne nevesti onog brata koji se prvi oženi. A Dirk se neće oženiti nikada, u to je barem mogao da bude siguran. Prema tome, time što je sam uzeo narukvicu iz sefa on je samo izvršio svoju obavezu. Što se prstena tiče, planirao je da ga kupi u ponedeljak. Dotle će, računao je, dedin testament već biti otvoren. I on će tačno znati sa kojom količinom para raspolaže. Nije se nadao da je zlobni starac sav svoj imetak ostavio njemu i razbaštinio Dirka, to bi zaista bila prevelika sreća... Ali, neku solidnu svoticu ipak mu je morao ostaviti. Nije baš bio toliko zao, i toliko izlapeo da otputuje na onaj svet a svog mlađeg unuka ostavi kratkih rukava. - Pa, dobro! - objavi tetka Eugenija, najzad ih oboje udostojivši time da svoje glomazno telo podigne sa stolice. - Otvorite šampanjac, Frenk! - Mahnula je batlera. - A vi, mladiću, možete da stavite narukvicu mojoj dragoj nećaki! - Nemoj da ustaješ, Kejte - reče Sesil brižno. - Možemo to da obavimo i ovako... ispružila je ruku, i on joj stavi narukvicu nazglavak. Gledajući brilijante na svojoj ruci, Sesil se pitala da li sve veridbe na ovom svetu izgledaju tako obično i beznačajno, ili, možda, ima i onih koje su dirljive i svečane, kao u filmovima, Ili je romantika možda ipak rezervisana samo za filmsko platno? Zamislila se. Dok je bila devojčica, glava joj je bila puna romantičnih sanjarija. Onda je počela da se interesuje za druge stvari, sport, ekologiju, prirodu i putovanja, i muškarci su potpuno izgubili značaj u njenom životu. Tačnije, nikada ga nisu ni imali. Kejt Eplbi, na primer... Obožavala je da ga gleda dok igra fudbal, i da navija za njega. Bilo joj je prijatno i da izlazi sa njim, i da ćaska o svemu i svačemu. Ali, veridba... I nehotice se stresla, osećajući

kako je obuzima panika. Posle veridbe, neminovno je sledilo i veličanje. S tim je morala da računa: pa zar i nije došla u London upravo sa tom nametom, da se uda? Bogato, po mogućstvu. I da na taj način reši svoje finansijske probleme. Sada je, zvanično, bila verena. Nalazila se, dakle, na najboljem putu da svoj cilj i ostvari Ali... Nikada do tada nije joj palo na pamet da veridba i brak uključuju i seks. Njoj je, uopšte, seks veoma retko padao na pamet. Ta oblast života gotovo da je nije zanimala. Još kao veoma mlada, isprobala je sve one lepe stvari koje život nudi, od spuštanja padobranom, preko istraživanja divljih predela sa raznim ekspedicijama, do morskih krstarenja jahtom, ali... Za seks, jednostavno, nije imala vremena. Možda i Kejt nije previše zainteresovan za te stvari, pomislila je s nadom. Zašto da ne, ona je poznavala takve muškarce. Bendžamin Bredli, na primer. Kad god bi pokušavao da je nagovori da se uda za njega, Sesil je, kao protiv-argument, potezala svoju nezainteresovanost za seks. Objašnjavala mu je da bi, možda, još i mogla da se uda za njega, ali da sa njim deli krevet, ni pod razno. Izgleda da je dobri, stari Bendžamin bio sasvim spreman da pristane i na tu varijantu. Govorio je da samo želi da bude u njenoj blizini, a da mu seks nije ni najmanje važan. Jedino što joj je preostalo bilo je da se nada da je Kejt, možda, po tom pitanju sličan Bendžaminu. Seks, pomislila je s nelagodnošću, kao da razmišlja o odlasku kod zubara. Sledeća asocijacija koja se u njenoj glavi, vezana za reč seks pojavila, bio je muškarac koji je dolazio u njen fitnes-studio, s namerom da kupi sportsku jedrilicu. Isti onaj koga je srela i na zabavi kod Ričmondovih. U sećanju joj je, sasvim živo, kao da se maločas dogodilo, iskrslo kako joj je onda, kad su se sreli, vrhom kažiprsta dodirnuo usne... I kako su joj tada kolena zaklecala. Klecala su i sada, pri pomisli na taj dodir. I nelagodnosti koja se uz reč "seks" redovno javljala u njoj, potpuno je nestalo. Onda se setila još nečega što je na toj zabavi čula. "Kerol... Ti ne možeš da zamisliš koliko je Dirk Eplbi dobar u krevetu!" Upravo to je ona doterana crnokosa rekla svojoj ružnoj plavoj prijateljici dok su popravljale šminku, u toaletu. I Sesil je, baš kao i tada, kada je čula tu izjavu, pomislila kako je, u stvari, sudbina prema njoj veoma nepravedna. Zašto je, do vraga, morala da upozna baš Kejta, a ne Dirka Eplbija? - Pa, da obavimo i tu formalnost! - kreštavi glas tetke Eugenije prenuo ju je, i vratio u stvarnost. - Deco moja, vas dvoje ste sada vereni. Dajem vam svoj blagoslov. Da nazdravimo u to ime! Podigla je svoju čašu i Sesil i Kejt, kao po komandi, učiniše isto.

VIII

a, da obavimo i tu formalnost! - Ser Trevejn Haksli, advokat i blizak prijatelj pokojnog vojvode od Bervika nakašljao se i ustao, podižući sa stola zapečaćeni koverat u kome se nalazio pokojnikov testament. Reči koje je upravo čuo i način na koji je advokat podigao svoje otežalo staračko telo sa stolice, na isti način kao i ledi Veldon juče za ručkom, delovali su na Kejta kao loš predznak. Juče je bila obavljena njegova veridba sa Sesil ali on, ni posle toga, nije bio ni za korak bliži svom cilju da tu devojku napokon odvede u krevet. Naprotiv, sinoć, kad su izašli, izgledala mu je neprobojna kao stena, i nedodirljivija nego ikada. Rezignirano se pitao kakvo li ga neprijatno iznenađenje očekuje danas, pošto bude čuo sadržaj dedinog testamenta. - Ako ovaj izlapeli starac počne da čita besmislice - prošištao je naginjući se prema Dirku - uložićemo žalbu! Uvažiće je svaki sud ovog sveta, čitav London zna da je deda bio potpuno sklerotičan, a ni ovaj njegov ispisnik nije u ništa boljem stanju! - Jedina žalba koju ti možeš da uložiš, jeste žalba majci prirodi što ti je podarila višak lenjosti, a manjak mozga - reče Dirk ledeno. - Pokojni starac možda jeste bio malčice sklerotičan, ali, nadam se, ne toliko da tebe u svom testamentu tretira kao punopravnog naslednika i punoletno lice. Bio je, valjda, dovoljno oprezan da tvoj deo imetka stavi pod starateljstvo nekog drugog. - Tvoje, na primer?! - Jednom rukom oslanjajući se na štap bez koga još uvek nije mogao da mrdne, Kejt je drugu stegao u pesnicu i nekontrolisano usmeno ka vilici svoga brata. - Da li me ti to pripremaš za ono što upravo treba da čujem? Već znaš sadržaj testamenta, zar ne?! Priznaj da si bio prisutan dok ga je deda sastavljao! Naravno, trebalo je to da znam... Do poslednjeg dana si mu punio uši protiv mene. Taj testament si, praktično, sastavio ti, a ne on! - Reci mu da začepi, Fi! - Dirk se okrete svojoj maćehi. - Reci mu da zaklopi tu svoju brbljivu vilicu, inače će ostati i bez ove druge polovine zuba, kunem se! - Začepite obojica! - Dreknu ledi Fiona nekontrolisano, besnim pogledom šetajući od jednog do drugog. - Imajte bar trunčicu poštovanja! Bar u ovom jednom trenutku! Molim vas, ser Haksli, otvorite testament i započnite sa čitanjem. - Dakle... - starac se po drugi put nakašlja. Premerio je pogledom svo troje prisutnih i sa svečanim izrazom lica kao da, u najmanju ruku treba da pročita ime dobitnika Nobelove nagrade, otpečatio koverat. - Ja, Filip Eplbi, sedmi vojvoda od Bervika, po svojoj poslednjoj volji, pri zdravom razumu i čistoj svesti... - Dovde je još mogao napamet, to svi znamo - ne mogavši da se uzdrži, Kejt se naceri. Po njegovom uverenju, matori advokat bez naočara nije video ni glomazan pisaći sto za kojim sedi, a kamoli slova na papiru. - A sada, neka stavi cvikere i pročita nam ono što još uvek ne znamo! Očekivao je da će mu, posle toga, snažna Dirkova pesnica poleteti pravo u lice, ali ovaj se, izgleda, slagao sa njim. - Zaista, ser Haksli! - rekao je. - Mislim da bi bilo dobro da, pre nego što počnete da čitate, slavite naočare... - Samo neka konačno počne! - uzdahnu Fiona, mučena zlim slutnjama. - Ne mogu da podnesem neizvesnost. Gospode, ko zna šta ćemo sada čuti!

Ali, to što se matori advokat smilovao da otpočne čitanje, nikome od njih nije donelo olakšanje. U prvom delu testamenta, vojvoda od Bervika pozabavio se sitnijim stavkama. Navodio je šta ostavlja dugogodišnjim članovima posluge, a šta svojim starim prijateljima, onom malom broju njih koji su ga nadživeli, naravno. I to su uglavnom bile sitnice: satovi, lovačko oružje i knjige iz bogate biblioteke. Ali, Kejt je već počinjao da se brine. Sitnica po sitnica... - Dokle ovaj misli da tera?! - Okrenuo se prema Dirku, prvi put u životu osećajući bratsku solidarnost. - Ako ovako nastavi još koji minut, ostadosmo mi bez ičega. - Vas dvojica ne znam, ali ja- sasvim sigurno! - Uzdahnu njihova maćeha potišteno. - Ode moj kineski servis za čaj! Porcelan star tri veka ostaviti kuvarici?! Bože me sakloni... - Čuli ste prvi deo testamenta - objavi ser Haksli, upinjući se da svom drhtavom i šištavom staračkom glasu da dostojanstven prizvuk. - A sada... U biblioteci se, najednom moglo čuti samo kako žižak u pisaćem stolu od mahagonija vredno radi svoj posao. Svi ostali, bili su potpuno nemi i nepokretni u iščekivanju. Kejt je, oznojenim dlanovima, grčevito stezao svoje ortopedsko pomagalo. Fiona je, kao da priziva milost božju, upirala oči u ogroman starinski luster koji je na posrebrenim lancima visio sa tavanice. Čak i Dirk, koji je u svim mogućim životnim situacijama zadržavao svoju veličanstvenu pribranost, duboko udahnuo vazduh, spremajući se da čuje pokojnikovo poslednje zvanično saopštenje. - Svojoj dragoj snahi, Fioni Konstanci Eplbi... advokat se nakašljao i, preko ruba cvikera, upro značajan pogled u prozvanu. - Ostavljam pravo na doživotno korišćenje kuće u Londonu, kao i svih ostalih porodičnih rezidencija. Takođe, i sav porodični nakit koji je do sada uobičajeno koristila, sa napomenom da nema pravo da ga, na bilo koji način, otuđi iz porodične svojine. Konačno, ostavljam joj i sumu godišnjeg prihoda istovetnu onoj koju je dobijala i do sada. Svojim voljenim unucima, Dirku Eplbiju koji mojom smrću postaje osmi vojvoda od Bervika, i mlađem, Kejtu, ostavljam da celokupnu moju pokretnu i nepokretnu imovinu podele između sebe po dogovoru, u odnosu dva prema jedan u korist starijeg, Dirka... Mrtva tišina splasnula je, istog trenutka, u kolektivni uzdah olakšanja. U onome što je advokat pročitao nije bilo nikakvih neprijatnih iznenađenja, i pokojnikovih ispada kojih su se svo troje pribojavali. - Pa, tako nešto smo i očekivali, zar ne? - upita Fiona vedro. - Zvuči sasvim u redu. Ja sam imala loše predosećanje, ali izgleda da me je ovoga puta, na sreću, prevarilo. - Skoro da je potpuno u redu - složi se Dirk. - Pretpostavljam da postoji i neka dodatna napomena, zar ne ser Haksli? Deda je verovatno naveo šta sve ulazi u moje dve, a šta u Kejtovu jednu trećinu. I, verovatno je naglasio da Kejt nema pravo da na bilo koji način učestvuje u poslovima firme. Svako njegovo uplitanje u te stvari imalo bi nesagledive posledice... - Što se toga tiče, možeš da budeš spokojan - obrecnu se ovaj smrknuto. - Uopšte nemam nameru da se uključujem u poslove. Planiram da, od svoje jedne trećine, lepo i lagodno proživim ostatak života. Mada, ne mislim da je starac baš ispao fer prema meni. Otkud to, tebi dve trećine, a meni jedna? Zašto ne fifti-fifti? Nije baš morao da izvrši podelu prema idiotskom običaju da stariji brat uvek dobija više... - Molim vas! - Ser Haksli kucnuo je pesnicom o sto, moleći za tišinu, i ponovo se oglasio. - Bojim se da ovo nije sve. Zapravo, sve ovo što ste do sada čuli važi samo pod određenim uslovima, i ja ću vam ih sada pročitati. Dakle, uslovi su sledeći: da ledi Fiona, od dana

izvršenja testamenta pa nadalje, prestane da na bilo koji način učestvuje u radu organizacija i udruženja koja se bave magijom i astrologijom, da ne posećuje njihove sastanke, i da ih ne pomaže finansijski, niti na bilo koji drugi način... Da se Dirk, u roku od šest meseci od dana izvršenja testamenta, oženi i u tom braku ostane najmanje dvadeset godina, dovoljno da se izrode i podignu deca... I, konačno, da se Kejt, nepromišljeno naklonjen ženskom rodu, ne oženi do svog trideset petog rođendana kada će, pretpostavljam, biti bar delimično zreo čovek. Sve ove navedene uslove ja, Filip Laurel Eplbi, postavio sam svojoj snahi i svojim unucima za njihovo sopstveno dobro, i u cilju održanja mentalnog zdravlja i dobrobiti porodice. Znajući slabosti svakog od njih... Advokat je nastavio da vergla, ali više ga niko nije slušao. U biblioteci je vladala grobna tišina. * Ostatak dana je, za sve troje, protekao kao neprestano ponavljanje istog, košmarnog sna. Ulagali su sve svoje raspoložive snage da se iz njega probude, ali to im nije polazilo za rukom. - Znala sam! - Fiona je, drhtavom rukom, pramena zveckanjem narukvica, nasula sebi ko zna koju po redu čašicu šerija. - Prosto se divim sebi, kako sam samo sve ovo predvidela do u detalje. Nisam htela da vas plašim, deco, ali ja sam sve ovo mogla da vam kažem i pre otvaranja testamenta Prokleti, zlobni starac! Svima nam je znao najslabije tačke, bilo je logično pretpostaviti da će udariti po nama tamo gde smo najslabiji... Prosta stvar. Dirk koji mrzi žene, moraće da se oženi. Ti, siroti Kejte, koji bez žena ne možeš da živiš, moraćeš da ih se odrekneš. Baš kao što ću i ja morati da se odreknem magije i astrologije. Postarao se da nas svo troje liši naših naj većih zadovoljstava! - Vas dvoje ste u neuporedivo boljoj poziciji - Dirkovo i inače ozbiljno i smrknuto lice sada je imalo izraz neba pred oluju koja je pretila da svakog trenutka provali. - Vas je samo lišio zadovoljstava. A meni je natovario bedu na vrat. Ja da se oženim? Ja?! - zavrteo je glavom. - Ni lud! Pre ću ostati bez prebijene pare. U stvari, od čitavog ovog kolača koji nam je starac zamesio ipak je najbolji komad pripao tebi! - Ustremio se na Kejta. - I ovoga puta imao si više sreće nego pameti. Do trideset pete, moći ćeš bez ikakve kontrole da jurcaš za suknjama, kao što si i do sada činio. A ti, Dirk, dobrovoljno pogni glavu, i samom sebi stavi amove... E, đavola! - Skočio je sa stolice i načinio vrlo nepristojan pokret rukom na šta je njegova maćeha, poznata puritanka, na trenutak zapanjeno raširila oči, ali je ipak bila previše pometena da reaguje. - Šta hoćeš da kažeš, u stvari? - Skoči Kejt nadureno. - Da sam ja bolje prošao od tebe? A potpuno zaboravljaš da sam se juče verio! Ti imaš rok od pola godine da se oženiš, a ja?! Šta ja da radim? Da se pojavim pred Sesil i kažem: žao mi je, dušo, ali ono što se juče dogodilo danas, jednostavno, više ne važi... Vrati mi moje krpice, svako na svoju stranu, nikom ništa... A sve to samo zato što se jednom sklerotičnom starcu prohtelo da se, sa onog sveta, poigrava mojim životom? E, pa, nećemo ni tako! - Možda... - zausti Fiona slabim glasom. - Možda bismo mogli da uložimo žalbu? Pokojni vojvoda imao je osamdeset tri godine, a ovaj metuzalem, advokat, ima osamdeset pet. Sasvim dovoljno da... - Ne znam da lije dovoljno, ali ja nemam nameru da raskinem veridbu! - prasnu Kejt. - Nikada u životu nisam sreo devojku kao što je Sesil Veldon, i ne pada mi na pamet da je se odreknem sada, kada... - Nije dovršio rečenicu. Ono što je sledilo posle "kada", bilo je ipak previše delikatno, i ticalo se samo njega lično, i njegovih nezadovoljenih

seksualnih apetita. Udubljujući se u taj problem, i u Sesilino potpuno ignorisanje njegovih pokušaja da vode ljubav, taktovima se oslonio o sto i pokunjeno zagledao u jednu tačku. Ta ledena, glečerska Sesil privlačila ga je više nego sve one vatrene lepotice pre nje zajedno. Verovao je da se ispod njene ledene kore krije vulkan neslućene žestine, i zbog toga je bio spreman da se odrekne čak i svoje slobode, i svih drugih žena. Ali... Zamišljeno se počešao po glavi. Da li je bio spreman i da se odrekne trećine porodičnog imetka? Sa tim već nije bio načisto. Situacija u kojoj se našao bila je prokleto zapetljana. - Bojim se da nam nema izlaza - saopšti Dirk, ubijajući i poslednju nadu. - Pročešljao sam sve hartije koje su priložene uz prokleti testament... Starac se zaista brižljivo obezbedio u svom pokušaju da nas usreći. Evo, pogledajte! - Izvukao je jednu hartiju iz kožom povezane fascikle, i pustio je da lepršajući padne na sto. Potvrda sudskog lekara da je, u trenutku sastavljanja testamenta bio fizički i mentalno zdrav... Uverenje psihijatra da je tekst sastavio svojom voljom i pri čistoj svesti... I, konačno, na tu đavolsku hartiju nisu potpise stavili samo deda i ona mumija Haksli, nego i dvojica advokata koji rade u njegovoj kancelariji. Obojica tridesetogodišnjaci, njih nikako ne možemo da nabedimo da su sklerotični. - A da su podmićeni? - Upita Kejt, u kome je još uvek titrao neki slab plamičak optimizma. - Možda možemo da dokažemo da ih je starac potplatio, i da tako poništimo testament! - Teško... - procedi Dirk, ustajući. - U stvari, nemoguće. Dobro poznajem porodično i nasledno pravo, znam svaku tačku svakog ušljivog zakona koji je na snažio u ovoj zemlji. Možemo mi ovde do sutra da sedimo i da maštamo šta bi bilo kad bi bilo, ali na kraju će ipak biti onako kako je matori jarac hteo. Uostalom, vas dvoje zaista nemate zašto da očajavate. Ti, Kejte, možeš čak i da slaviš, deda ti je učinio veliku uslugu. Da si se oženio tom Sibi... - Sesil! - ispravi ga ovaj uvređeno. - Svejedno. Da si se oženio, njom ili bilo kojom drugom, posle nedelju dana braka zapitao bi se gde ti je bila pamet. Ti nisi čovek koji duže od nedelju dana može da se zadrži uz jednu ženu. Što se tebe tiče, Fi, sasvim mirno možeš da nastaviš da se baviš gatanjem i magijom. Niko od nas dvojice te neće otkucati kod advokata... Morate da priznate da se najcrnje piše meni. Koliko vidim, preostalo mi je još šest meseci života, - Nisam baš sigurna da Kejt i ja možemo da budemo bezbrižni - progovori njegova maćeha kiselo. - Ako matori Haksli nije toliko izlapeo da je odredbe testamenta zaboravio istog trenutka kad nam ih je pročitao, sigurno je čitavu stvar podrobno, ispričao svojoj ženi i to već danas, za ručkom... A u njenu memoriju i u njen dugačak jezik uopšte ne sumnjam! Ona je dvadeset godina mlađa od Hakslija, a uz to je i najveća tračerka koja se može zamisliti. Zna sve o svakome, pravi leksikon informacija. A povrh toga, i predsednica udruženja astrologa... I - bliska prijateljica matore ledi Veldon, Kejte. - Šta to znači? - Upita ovaj, bled kao zid iza njega. - Da će Sesil saznati sadržaj testamenta? - Tako nekako - Dirk se gotovo histerično nasmeja. - Sesil će saznati da ti ne smeš da se oženiš, bar ne u narednih nekoliko godina... A sve proklete udavače u prokletom gradu saznaće da ja, ukoliko imam nameru da dobijem svoj deo, moram da se oženim u narednih šest meseci... Postaću divljač za odstrel! - Nekoliko trenutaka osvrtao se po sobi sa izrazom panike na licu, kao da već zamišlja kako se na njega sa svih strana bacaju udice londonskih udavača, a onda, sa treskom zalupivši vrata, izleteo iz sobe. - Starac nam je zaista majstorski zabiberio čorbu - reče Fiona s uzdahom.

- Ali moraš da priznaš, Kejte, da si ti ipak prilično olako prošao. Najveću nepravdu učinio je Dirku. U roku od dvadeset četiri sata, postaće najtraženiji mladoženja u gradu. On, koji toliko mrzi žene...

iromah! - Ženski glas koji je čula zvučao je Sesil prilično poznato. - Njemu je ipak učinio najveću nepravdu. Sinoć sam bila na rođendanu kod

Džesike Berkli. Sve prisutne devojke, uključujući i samu Džesiku, govorile su samo o njemu. Ili, ako hoćeš da budem sasvim precizan, o lome kako ga upecati, i koja od njih ima najviše šanse. Preko noći je postao najtraženiji mladoženja u gradu. Možeš zamisliti? On, koji toliko mrzi žene... - glas je zamenio glasan, pakosno-sažaljiv kikot. - Felicija će iskočiti iz kože - umešao se drugi glas, ništa manje zlobno. - Ona je i do sada bila bolesno ljubomorna... Hoće li Kejt doći po tebe da te vozi kući? Baš biste mogli i mene da odbacite, auto mi je čitave nedelje u kvaru... - Kejt? - Onaj prvi glas sada je imao siktavu notu i Sesil, shvatajući da to može biti samo Rubi, Robi ili kako se već zvaše ona Kejtova prijateljica, radoznalo zastade, iako je i sama nameravala da krene. - Kejt- me je po svemu sudeći šutnuo, draga! - uzdahnula je devojka besno. - Ima više od dve nedelje kako mi se nije javio. I, kao vrhunac svega, čula sam da se verio, čak su i u novinama štampali obaveštenje o tome. Ali sa kim se verio, to niko ne zna da mi kaže. A ja, baš u vreme kad su to objavili u novinama, kao za inat, nisam bila u Londonu. Već dva dana ništa drugo i ne radini, nego pokušavam da saznam ko je ta žena... - Kejt se verio?! - Ponovio je drugi glas iznenađeno. - Znači o njemu su sinoć pričali kod Džesike... Svuda okolo zujali su o tome kako se neko veno... A znaš sa kim? Sa nećakom matore ledi Veldon. Niko nema pojma čak ni kako ta cura izgleda, pitaj boga iz kog se filma ona pojavila... Nisam pokušavala da saznam detalje, znaš da ja baš i nisam previše radoznala, ali biće da se radi o Kejtu. Niko drugi od ljudi koje znamo se ovih dana nije verio, zar ne? - Veldon? - Procedila je Rubi, ili Robi, kao u transu. - Do vraga... Kako se preziva ova koja nam drži vežbe? Kako se preziva ova kučka Sesil, prokleta bila? Veldon, zar ne? Predstavila nam se na prvom času... - Veldon? Da, može biti da si u pravu. I meni se čini... Čekaj, proverićemo na oglasnoj tabli, samo da se obučem... Pre nego što su devojke stigle da izađu iz svlačionice, Sesil je uletela nazad u svoju kancelariju, zaključala vrata i ugasila svetio. Nije joj bilo ni malo prijatno što je prinuđena da se skriva kao miš u rupi, ali još manje je bila raspoložena za raspravu sa Kejtovom prijateljicom. Sedela je u mraku i razmišljala o tome kako je čitava njena veridba sa Kejtom jedna gotovo smešna stvar. Prosto neverovatno, čista naučna fantastika. Osećala se kao da se sve to događalo sa nekim drugim, a ne sa njom. Sirota Rubi, pomislila je bolećivo. Verovatno je zaljubljena u njega. U stvari, kad dobro razmislim, ja sam njoj preotela dečka. Da Kejt one večeri nije došao po nju, nikada ga ne bih ni upoznala. - Veldon! Pa da, Sesil Veldon! - Razjarena vika sirote Rubi bila je toliko glasna da je čitav hodnik pucao, i Sesil se instinktivno, osećajući se još glupavije nego maločas, povuče u ugao kancelarije. - To je ona, bez sumnje! - Rubi je i dalje vikala ali, izgleda, i cmizdrila. Glas joj je podrhtavao. - A znaš li ko ju je upoznao sa Kejtom! Ja, glupača! Nema ni dvadesetak dana kako se to dogodilo. Posle prvog ili drugog časa aerobika, ne sećam se tačno... Pljuštala je

kiša, Kejt je kolima došao po mene i ponudio se da i nju poveze... Trebalo je ranije da shvatim šta se posle toga desilo: od te večeri je prestao da mi se javlja... Smotala ga je, znači. I ne to, nego se i verila sa njim... - Plač je prerastao u histerično jecanje. - Ta prokleta gadura Sesil! Za dvadesetak dana! A ja sam sa njim bila pola godine, i nisam uspela čak ni to da me odvede svojoj kući na ručak, a kamoli da mi pomene veridbu... - Umiri se, draga. Šta ćeš, takve stvari se dešavaju... Čulo se kako devojke ulaze u lift, i Sesil je odahnula. Ipak, još dobrih desetak minuta provela je sedeći u zamračenoj kancelariji, i ne usuđujući se da upali svetio. Mada je sve to bilo samo odlaganje gužve koja je neminovno morala da usledi, ako ništa drugo ono već u petak, na sledećem času, kad se bude srela sa Rubi. Ali, ja možda neću ni držati taj čas u petak, opravdala se u sebi. Tetka Eugenija prigovarala joj je što sada, kada je verena, nastavlja da se bacaka po gimnastičkoj sali, ona je takav posao smatrala neozbiljnim. A ni Kejt baš nije pokazivao osobito oduševljenje, on ni jedan posao ovoga sveta nije smatrao vrednim toga da se zbog njega zapostavi dobra zabava. Sesil je prišla prozoru, bacila pogled dole, na ulicu, i uverivši se da su Rubi i njena prijateljica otišle, upalila svetlo. Najzad je mogla da dovrši oblačenje. I šminkanje, a to je mrzela više od svega na svetu. Ali, nije bilo šanse da to izbegne. Morala je da se suoči sa činjenicom da je time što se verila sa Kejtom Eplbijem prećutno potpisala obavezu da uvek bude besprekorno doterana, i da uvek izgleda kao dama. Kejt je, zapravo, bio samo jedan neozbiljan dečak koji je uporno odbijao da odraste, nije joj bilo potrebno mnogo vremena da to shvati. Ali, imponovalo mu je da pored sebe ima devojku na kojoj će mu svi zavideti, i za kojom će se svi okretati. Ženu, ispravila se u sebi. Jer, bila je na najboljem putu da uskoro postane Kejtova žena. Jedini problem bio je što ona sebe ni za trenutak, ni u šali, nije mogla da zamisli u toj ulozi. A tek u ulozi majke Kejtove dece... Na tu pomisao, morala je da se smeje. Glasno. To da bi ona, Sesil, kroz koju godinu mogla da bude majka jednog, dvoje, ili čitavog čopora slatkih klinaca, još je i bilo prihvatljivo. U stvari, to je, u nekoj doglednoj budućnosti, bilo sasvim u redu. Da ima decu, i da ih odgaja na nekom lepom, mirnom i pomalo divljem mestu. Na svom imanju u Irskoj, recimo. Gde bi mogli da budu na svežem vazduhu, da jedu zdravu hranu, trče i igraju se do mile volje. Ali ideja da bi otac te dece mogao da bude neozbiljni Kejt Eplbi, koji je i sam bio jedno veliko dete, bila je sasvim nezamisliva. Sesil je spustila na sto četku za puder, prešla karminom preko usana, i zamišljeno se nalaktila na sto. Da, veridba sa Kejtom zaista je bila smešna stvar. To što su se njih dvoje družili, izlazili zajedno, išli na fudbalske utakmice i smejali se najobičnijim glupostima kao dvoje klinaca, bilo je u redu. Ali, sve ostalo... - Deca... - promrmljala je razgovetno, i lice joj se smrklo. Ona, Kejt i deca? Savršena besmislica. A osim toga, ti time što si se verila sa njim uopšte nisi rešila svoje probleme, podsetila je sebe ljutito. Na njenoj jahti, usidrenoj u marini u Lameu, još uvek je stajala tabla sa natpisom "na prodaju", ali iz Lamea se niko nije javljao. Pa čak ni kada je dala oglas u londonskim novinama nije joj pošlo za rukom da je proda. I dalje je bila u dugovima do guše, i imanje do kojeg joj je bilo toliko stalo svakog časa je moglo da ode na doboš. A Kejt... Zapravo, Kejt je bio upoznat sa njenim problemima. Sve mu je ispričala još one prve noći kad su se upoznali, i kad nije mogla ni da sanja da će se sa njim veriti. Ispričala mu je da je u Londonu došla da nađe tipa za koga će se udati, i da od tog tipa očekuje da je izvuče iz sosa u koji je zapala. Mogla je samo da se nada da se on još uvek seća te priče. Mada... Ruku na srce, Kejt uopšte

nije izgledao kao čovek koji nekoga može da izvuče iz sosa. Izgledao je kao savršeni primer čoveka koji neprestano zapada u sosove i neprilike. Sve u svemu, za Sesil su horizonti još uvek bili prilično sumorni. Zavrtela je glavom, prigušujući uzdah. - Sudeći po tome kako hukćete, vaš lov na mladoženju još uvek nije srećno okončan? Glas je bio prijateljski-podrugljiv, dubok i melodičan, i - tako neočekivan da je poskočila na stolici, prestrašeno se okrećući prema vratima. Tamo je stajao muškarac koga je poslednji put srela na zabavi kod Ričmondovih. A prvi put - ovde, kada se pojavio kao potencijalni kupac njene sportske jedrilice. - Uplašili ste me - procedi ona ljutito. - Šta hoćete? Još uvek ste zainteresovani za kupovinu jedrilice? Onda se setila scene na zabavi, kad je onako ležerno pomilovao njene usne vrhovima prstiju, setila se i svojih sopstvenih grešnih misli u vezi sa tom scenom, i njene samouverenosti je nestalo. Bila je svesna samo njegovog prisustva, i njegovog izgleda. A izgledao je uznemirujuće privlačno, uznemirujuće siguran u sebe, i svojom pojavom ispunjavao je čitavu kancelariju koja je sada izgledala još tesnije. Kao da u njoj nema dovoljno vazduha za dve osobe. - Zainteresovan sam za kupovinu vlasnice - obavesti je on, ne trepnuvši. - Odlučio sam da se oženim. Zapravo... - ne čekajući da ga ona ponudi, seo je na jedinu slobodnu stolicu u maloj prostoriji, i premerio je pogledom, kao da odista namerava da je kupi. Onda je, iz džepa crnog sakoa, nemamo navučenog preko rolke, izvadio upaljač i cigarete. - Ne podnosim duvanski dim! - Opomenu ga ona svađalačkim tonom. - To sam vam rekla i prvi put kad ste izvoleli da se pojavite ovde! - Prvi put se radilo o informativnom razgovoru - reče on mirno, pripaljujući cigaretu. Sada se radi o biti ili ne biti. Došao sam da ubijem dve muve jednim udarcem. Ne samo da rešim svoj, već i vaš problem. Prema tome, budite dovoljno pametni da otrpite malo dima. Koliko mogu da primetim, imate mlada i zdrava pluća, malčice nikotina im neće škoditi... Bez ikakvog ustručavanja spustio je pogled sa njenog lica na njen grudni koš, kao da i bez santimetra nepogrešivo može da mu izmeri obim. - Vi ste prostak - procedila je, pitajući se da li da mu okrene leđa, ili da skine sa sebe uštogljenu svilenu haljinu u kojoj se ionako nije osećala udobno, i ponudi mu da se uveri i u ostale njene mere. - Ne izgledate kao prostak, ali jeste! - nastavila je prezrivo, ipak nemajući hrabrosti za ovu drugu ideju. - Može biti... - Dirk Eplbi skinuo je omot od celofana sa kutijom cigareta i otresao pepeo u njega, jer nije bilo ni govora o tome da bi u ovoj prostoriji mogla da postoji nekakva pepeljara. Devojka je imala pravo, zaista se ponašao kao dripac. Što ga je i samog čudilo, nikada nije imao običaj da zuri u žene oko sebe i da ih svlači pogledom. Ali, u njenom prisustvu ponašao se neprepoznatljivo. Ni po čemu nije mogao da je svrsta u isti koš sa ostalim ženama koje je do tada imao prilike da sreće. Čujte... - naterao je sebe da je više ne gleda i usredsredio se na proučavanje tegova i gimnastičkih sprava poredanih duž zida, kao da ga sve to strahovito zanima. - Došao sam sa sasvim ozbiljnom ponudom. Ja, zapravo, nisam odlučio da se oženim, daleko bilo... Ali, sticajem okolnosti, prinuđen sam da to učinim. Formalno. Nedavno sam

saznao da mi je, protiv moje volje, ženidba postavljena kao uslov za... - pitao se kako da joj objasni svoju komplikovanu situaciju. Za jedan izuzetno važan posao, od koga zavisi moja budućnost. Potrebno je da, formalno, budem venčan sa nekom ženom. Onda sam se setio vas. Pričali ste mi, ako se dobro sećam, da ste u Londonu stigli da upecate bogatog čoveka, koji bi vas izvukao iz dugova. - Da... - gledala je u njega, i protiv svoje volje. U prostoriji se osećao miris dima ali to joj više nije smetalo. Mogla je i tavanica da se sruši, ni to je ne bi nateralo da se pomakne. Imala je utisak da bi čitavu večnost mogla da sedi ovako, naspram njega, da ga gleda i sluša njegov glas. Misli su joj rasplinuto plovile, baš kao što je i dim njegove cigarete plovio između zidova. Znala je da bi trebalo da mu kaže kako je verena, i kako je zakasnio sa svojom bračnom ponudom, ali prijatna, slatka lenjost koja ju je obuzela nije joj dozvoljavala da progovori. - Dakle, ja sam taj - njen posetilac se osmehnuo, kao da je i sam pomalo zbunjen čitavom situacijom. — Menije potrebna žena, vama je potreban muž, a bog se postarao za to da nam se putevi ukrste... - Shvativši kakve gluposti priče, umalo se nije ugrizao za jezik. - Naravno, samo formalno - ispravio se brzo. - Možemo da zaključimo posao koristan za oboje. Slažete li se? Da li se slaže? Bila je obuzeta pometnjom. Kao da ju je nepoznati uhvatio za ruku i postavio pred oltar, a ne, kao što zapravo jeste, samo predložio da zaključe posao. Kako je samo različit od Kejta, paniku je zamenilo žaljenje. Zaista si neverovatan maler, Sesil Veldon! Da se pojavio samo par dana ranije! - Ja, ovaj... - ugrizla se za usne, zaboravljajući na damske manire kojima se sirota tetka Eugenija toliko trudila da je nauči. - Ne znam - slagala je mirno, neki đavo jednostavno joj nije dao da mu prizna da je već verena, i da nema govora ni o kakvom braku, čak ni formalnom, - Morala bih da razmislim. - Šta tu ima da se razmišlja? - upita on nestrpljivo. - Da, ili ne? Venčaćemo se, i vi ćete neko vreme živeti u mojoj kući, i pred svetom izigravati moju suprugu... - Setio se tačnog sadržaja testamenta, dedinog sumanutog zahteva da u bračnim okovima ostane dvadeset godina, dovoljno da se izrode i podignu deca, i osetio kako ga obliva hladan znoj. Onda se ponovo, i protiv svoje volje, zagledao u lepo i sveže lice devojke pred sobom. U to da bi mogao da je gleda čitavu večnost, bio je siguran. Izgledala je divno. Ali... Mogućnost da narednih dvadeset godina provede gaseći cigaretu kad god ona uđe u sobu, i da iz dana u dan bude seckan na sitne komade britkom oštricom njenog jezika, nije baš delovala tako prijatno. U to da cura ima oštar jezik i ne baš najpitomiju narav imao je prilike da se uveri još pri prvom susretu. Ali, možda bi i to mogao da podnese. Bilo je u njoj nečega što druge žene nisu imale, privlačila ga je nekom neobjašnjivom silom, to je shvatio još one večeri, na zabavi na koju je upao da isprebija Kejta, kao što je i zaslužio. - Ti mi se dopadaš - ustao je i prišao joj. Samo jedan delić njegove svesti upozoravao ga je da se ponaša kao budala, i da to što radi ni malo ne liči na Dirka Eplbija. Ali, pre nego što je stigao da spreči sebe u daljem srljanju u glupost, ruke su mu već bila na njenim ramenima, a usne opasno primaknute njenim usnama. - Ja, inače, ne podnosim žene - nepromišljeno je priznao. - Ali ti mi se motaš po glavi od prvog trenutka kad sam te ugledao... Još uvek držeći ruke na njenim ramenima, blago ju je podigao, nateravši je da ustane sa stolice, i jednim neočekivanim poljupcem sprečio je da odgovori na njegovu izjavu. Mogao je

da očekuje samo jedno: daće sledećeg trenutka dobiti šamar, i biti proglašen za manijaka. Umesto toga, obavila mu je ruke oko vrata kao da je samo to i čekala, i blago rastvorila usne, iščekujući da se poljubac nastavi. Ispunio joj je želju. I više od toga. Ljubio ju je kao što čovek koji se od maločas gušio guta vazduh. Kao da to čini poslednji put u životu. Nije imao predstavu koliko dugo to traje, ni kada se susret njihovih usana pretvorio u nešto što je zahtevalo više od običnog poljupca. U trenutku kad je povukao u stranu okovratnik njene haljine i pod usnama osetio svilenkastu kožu njenih ramena, razum ga je slabašnim glasom upozorio da prestane. Ali niz telo, i niz grudi, i kroz glavu, razlivala mu se topla i uznemiravajuća struja, ogroman vreli talas koji ga je nosio protiv njegove volje, i znao je da neće prestati... Osim ako se viša sila u to ne umeša. Kao što se i dogodilo. Upravo kad su se njeni topli, vretenasti prsti podvukli pod njegov džemper, kad mu je gladno obuhvatila leđa dlanovima i ponovo potražila njegove usne, telefon je prodorno zazvonio. - Pusti to... - protisnuo je promuklim glasom. Da su se u tom trenutku nalazili u njegovoj kancelariji, i da je očekivao najvažniji telefonski poziv koji se može zamisliti, da ga je, kojim slučajem, zvala Kraljica lično da mu dodeli još jednu vojvodsku titulu povrh one koju je već posedovao, bio je siguran da mu na pamet ne bi palo da podigne slušalicu. Njena blizina imala je magijsku moć, ali taj neko, ko se nalazio sa druge strane žice, bio je uporan kao sam đavo. Telefon je odzvonio jedanaest puta, i, posle trenutka zatišja, oglasio se ponovo. - Neko me je, izgleda, baš stalo da ti čuje glas - Dirk se, predajući partiju, odvojio od nje. - Izgleda... - Povukla je okovratnik haljine natrag na ramena, i zbunjeno provukla prste kroz kosu, kao da taj neko može i da je vidi u tom trenutku. A neko je mogao da bude samo Kejt, sa njim se dogovorila da se nađu posle treninga. Čekao ju je na dogovorenom mestu, nije je bilo, i sada je, sigurno, hteo da proveri šta se događa. Mrzovoljno je podigla slušalicu. Bilo je prosto neverovatno kako je, za tih nekoliko minuta koliko se ovaj čovek nalazio u njenoj kancelariji, potpuno zaboravila ne samo na dogovor sa Kejtom, već i na samog Kejta, kao da nikada nije ni postojao u njenom životu. - Sesil?! - Bio je to on, kao što je i pretpostavljala. - Šta se događa, zar još nisi krenula? Čekam te ovde već četvrt sata, sada je petnaest do devet! Petnaest do devet? - ponovila je, brzo smišljajući izgovor. - Već? Neverovatno... Malo sam produžila večerašnji čas, pokazivala sam devojkama neke nove vežbe, ali nisam imala predstavu da je već toliko... Čuj, ja samo što sam krenula da se istuširam... Biću gotova za dvadeset minuta, i odmah sedam u lakši... - Tuširaš se? - Pomisao na Sesil koja se tuširala imala je na Kejta Eplbija hipnotičko dejstvo. Za trenutak se ponadao da bi večeras, možda, njegovo uporno čekanje moglo i da se okonča. To jeste, da bi Sesil i on mogli da se istuširaju i udvoje... I samo da nije bila tako đavolski stroga i hladna kad god bi načinio i najmanju aluziju na fizički kontakt, sigurno bi joj to i predložio. Ovako, mogao je samo džentlmenski da joj ponudi da kolima dođe po nju, iako ju je čekao u restoranu na sasvim drugom kraju grada. - Nema potrebe, uzeću taksi! - odbila je spremno. - Biću tamo za nešto više od pola sata. Ćao! Žurno je spustila slušalicu, ne dajući mu priliku da bilo šta doda i okrenula se ka nepoznatom posetiocu koji ju je do maločas držao u zagrljaju. Sada je ponovo izgledao hladan i dalek, toliko da je imala osećaj da će propasti u zemlju od neprijatnosti. A pomisao na sirotog Kejta koji već pola sata dreždi tamo u tom restoranu ispunjavala ju je grižom savesti.

- Ja, ovaj... - premestila se s noge na nogu, i pokušala da i sama deluje poslovno i hladno. Moram da idem. U stvari, vi morate da idete... - Je li to sastavni deo tvog imidža? - Podsmešljivo je podigao obrve. - Da muškarcima sa kojima samo što nisi vodila ljubav, posle toga govoriš "vi"? - Vodila ljubav? - Ponovila je gotovo užasnuto, boreći se sa željom da ga ošamari. I kajući se što to nije učinila onog trenutka kad joj se prvi put približio. - Ko je rekao... - Niko nije rekao - pripalio je novu cigaretu, ali podmešljivi izraz i dalje mu nije silazio sa lica. - Samo smo radili na tome, draga. I to, čini mi se, svim silama. - Pa... - ponovo nije znala šta da kaže. Malo puta do sada nalazila se u situaciji da sa nekim "samo što nije vodila ljubav", pa su ih okolnosti u tome prekinule. Zapravo, po prvi put u životu našla se u takvoj situaciji. - Pa? - Ponovio je mirno, ne skidajući pogled sa nje. - Taj brak koji sam ti predložio baš i ne bi bio tako suva formalnost, zar ti se ne čini? Imam utisak da bi nam oboma bilo prilično zabavno... Njegov nadmoćni i blago-sarkastični ton dovodio ju je do ivice ludila. Brak? Pa ona sa tako nadmenim čovekom ne bi izdržala ni da su se kojim slučajem našli u vozu, primoran da sat vremena dele kupe tokom putovanja, a kamoli da su u braku, primorani da dele sto... I krevet. Mada... Kroz njenu glavu ubrzano se vrteo film svega onoga što se još pre samo nekoliko trenutaka događalo. Izdajnička slabost u kolenima podsećala ju je da na to da sa njim podeli krevet niko ne bi morao da je primorava. - Hajdemo odavde - naglo ju je povukao za ruku, spreman da krene. - Znam jedno daleko mirnije i udobnije mesto. Obećavam ti da nas tamo niko neće uznemiravati telefonom. Cele noći. A ujutru bismo mogli da porazgovaramo i o tom braku... Da sve to samo nije izgovorio svojim naduvenim, samouverenim tonom, da samo nije izgledao tako prokleto ubeđen da će ona pristati na svaki njegov predlog, krenula bi sa njim bez trenutka premišljanja. Ne bi ga čak pitala ni kuda je vodi. Ali način na koji joj se obraćao bio je, prosto, nepodnošljiv. Toliko da je htela da iskoči iz kože. Ili da njega, tog uobraženog tipa, istrese iz njegove... Kad bi samo, kojim slučajem, bila fizički jača od njega. Ovako, nije smela da se upusti u takav poduhvat. Zapravo, ona je bila prilično zdrava, prilično snažna i u sjajnoj kondiciji, trenirala je gotovo svakodnevno i još do pre mesec dana živela je u Irskoj, na svežem vazduhu, usred prirode, a ne u londonskom smogu... Uz to, raspolagala je i sa par složenih karate zahvata, sasvim dovoljno da muškarca prosečne fizičke snage savlada bar za trenutak, koristeći njegovu zbunjenost, i da onda zbriše, pre nego što tip i shvati šta ga je snašlo. Kejta je, na primer, pre neki dan u šali tako lako oborila na zemlju... Ali, do vraga, ovaj ovde nije bio Kejt. I nije bio muškarac prosečne snage. Sesil, koja je sebe smatrala prilično visokom i snažnom, u poređenju sa njim samoj sebi je izgledala kao mala, krhka ženica. A tako se nekako i osećala maločas, dok ju je držao u zagrljaju. U neku ruku, čovek koji je stajao pred njom bio je idealni muškarac. Prvi pored koga se osećala zaštićenom, nežnom i sićušnom. Prvi koji se uklapao u sliku muškarca koga bi ona odvela na svoje imanje u Irskoj i sa njim se bacila na posao pravljenja klinaca koji će po tom imanju da trče, igraju se i tome slično... Ali, čovek pred njom bio je u isto vreme i idealni "Gospodin Naduveni", prototip onog tipa muškarca koji ona nije mogla da podnese. I to je, uzeto kao spoj osobina u jednom čoveku, bilo, u stvari, strahovita nepravda. Možda bi i mogla da ga podneseš, javio se neki pomirljivi glasić u tom trenutku, pravo niotkud. Glasić koji je strahovito podsećao na malu, pokornu ženicu, dobru domaćicu i još

bolju majku. Sve ono što Sesil, čak i kad bi htela, nikako ne bi mogla da bude. Dobra majka da, ali sve ono ostalo... - Moraš da ideš! - Zarežala je i poskočila kao pas koji samo što se nije otkinuo sa lanca, i krenuo da ujeda unaokolo. - Odmah! - Zašto? - Nije pokazivao nameru da pusti njenu ruku. Samo ju je još jače stegao. - Odmah! - ponovila je neumoljivo. - Osoba sa kojom sam maločas razgovarala telefonom je... Moj verenik! - Verenik? - Tip je prasnuo u gromoglasan smeh, kao da je upravo čuo predlog za "nebulozu meseca". - Verenik koga nazivaš "osobom" i padaš u iskušenje da ga prevariš sa prvim koji se pojavi? To onda nije verenik, dušo. Nego nekakva kreatura od verenika. Poslednji šmokljan, sasvim lepo mogu da ga zamislim... - slegao je ramenima, i vratio upaljač i cigarete nazad u džep, kao da se sprema da krene. - Ali, to mu neće smetati da otplati tvoje dugove. - Slušaj, ti... - zapenušila je od besa, birajući neku dovoljno uvredljivu reč da ga tako nazove, ali sve verbalne uvrede koje je znala izgledale su sitne za mržnju koju je u tom trenutku osećala. Prema tipu kome čak ni ime nije znala. Najednom, to što mu ne zna ime ispunilo ju je panikom. - Nisi mi čak rekao ni kako se zoveš! - optužila ga je neprijateljski. - Da to nije, možda, deo tvog imidža... - Maločas samo što nisi vodila ljubav sa mnom! - podseti je on, sa istim onim drskim osmehom. - Ako ti pre toga nije bilo važno moje ime, ne shvatam zašto bi sada... Nije uspeo da dovrši opasku, njena ruka svom snagom mu je poletela u lice. Jače nego što je Sesil, u stvari, nameravala. Toliko jako da se od takvog udarca normalan čovek morao barem za korak pomeriti. Ako se ne bi čak i zateturao. Ali ovaj ovde, izgleda, nije bio normalan. Efekat je bio isti kao da je tresnula rukom statuu od armiranog betona. Mogla je da se kladi da je nju više zabolela ruka, nego njega obraz. U jednom trenutku, prestravljeno se zapitala hoće li joj on uzvratiti udarac. Ali... Mogla je da bude spokojna, nije izgledao kao jedan od takvih tipova. I dalje je držao ruke u džepovima, kao pravi londonski džentlmen. Izgleda da je ipak imala posla sa nekim vrlo kulturnim čovekom. - Siromah verenik... - rekao je samo. Obraz mu je, od njenog udarca, bio crven kao cvekla i verovatno da ga je bar malčice morao boleti, ali to ga uopšte nije sprečavalo da iskrivi usne u ciničan osmeh. - Ako ikada budem imao prilike da ga upoznam... Mislim da ću mu izjaviti saučešće! obećao je, okrenuo se i izašao iz kancelarije. * - Siromah Dirk... - U trenutku kada je Sesil ušla u restoran i stigla do stola za kojim je Kejt sedeo, leđima okrenut ulazu, on se previjao od smeha. Naspram njega je sedeo neki riđokosi momak u crvenom džemperu koji se nikako nije slagao sa njegovim rumenim licem i kosom boje šargarepe, i takođe se grohotom smejao. - Siromah... - ponovio je Kejt još jednom, i dalje se zacenjujući. - U prvom trenutku nisam shvatio svu ozbiljnost njegove tragedije, ali sada... Mislim da ću morati da mu izjavim saučešće!

Obećanje je delovalo strahovito poznato. Kao da nad Kejtom, i onim nemogućim tipom od maločas, neko vrši oglede. Sesil je zabezeknuto stajala pored stola, obuzeta osećanjem da se nalazi u zoni sumraka. - Kome ćeš to morati da izjaviš saučešće, Kejte? - upitala je, glasom osobe koja se jedva drži na nogama. - Svom dragom bratu! - odgovori joj, umesto njega, riđokosi, koji se i dalje gromoglasno cerekao. - Čuli ste za nesrećni udes novopečenog vojvode od Bervika, pretpostavljam? Tresnuo je šakom o sto i presamitio se od smeha. - Teško da je nekoga u istoriji engleskog plemstva titula tako skupo koštala kao našeg prijatelja Dirka... Pokojni čikica-Eplbi je tako majstorski izrežirao stvari... - Pustimo sad pokojnog dedu, Metju! - Onog trenutka kad je postao svestan Sesilinog prisustva, Kejt je prestao da se smeje. Od pomisli da bi Metju Arčer pred njom mogao da bubne i onaj drugi deo dedinog testamenta, onaj koji se odnosi na njega i zabranu ženidbe koju je dobio u amanet, oblio ga je hladan znoj. - Zašto? - Njegov prijatelj prosto nije mogao da zaustavi napad smeha. - Potreseš se kada se povede reč o njemu? Pa da, oduvek si bio izuzetno osećajan dečko. A tek koliko je bio vezan za pokojnog dedu... - gotovo plačući od cerekanja, riđokosi se obratio njoj. - Ne možete da zamislite, gospođice. Bio je toliko dobar unuk da se to ne da rečima opisati... - Verujem - potvrdi Sesil, ne shvatajući šta je toliko smešno. Nije baš umirala od želje da što pre ostane nasamo sa Kejtom, pogotovu ne kad se uzme u obzir da je do pre petnaest minuta bila nasamo sa onim groznim nepoznatim čovekom, ali faca riđokosog išla joj je na živce. - Ovo je Metju Arčer- obavesti je Kejt koji uopšte nije skrivao da jedva čeka da se njegov prijatelj izgubi. - I, on strahovito žuri. Zar ne, Metju, stari druže? - Staro pravilo - reče ovaj, ustajući i radoznalo odmeri Sesil. - Kad sediš sa ortakom, i pojavi se njegova ženska, popi svoje piće i gubi se. Kejt to primenjuje malo oštrije. Samo se gubi, nemoj ni da popiješ piće. Laku noć, gospođice... - Laku noć - otpozdravi ona ravnodušno, istog trenutka zažalivši što je dozvolila da tako brzo ostane nasamo sa Kejtom. On nije ni sačekao da se riđokosi udalji, odmah se premestio na stolicu pored nje i zagrlio je, prisnije nego što je to pristojnost dozvoljavala na javnom mestu. I prisnije nego što je ona bila u stanju da podnese. - Nismo sami - opomenula ga je, odmičući se. - Svejedno - on gotovo tužno zavrte glavom, pomerajući se na pristojnu razdaljinu. - Isto se ponašaš i kad jesmo. Osećam se kao da u zagrljaju držim malu hladnjaču koja hoda, govori i diše... I uz to još i prokleto dobro izgleda. Zaista si neverovatna kombinacija, Sesil. Nikada još nisam upoznao tako hladnu curu... - A upoznao si ih mnogo - dopunila ga je s osmehom, ali bez trunke ljubomore. Kejtovo bogato iskustvo sa ženama beskrajno ju je zabavljalo. Nije joj, naravno, pričao o devojkama sa kojima se viđao pre nje, ali ona ne bi imala ništa protiv i da jeste, jednostavno, Kejt je za nju bio dobar, stari drug. Nisu se poznavali ni mesec dana, a njoj se činilo da se znaju već čitavu večnost. Mogla je sa njim da priča o svemu, ide svuda i radi sve... Što se moglo smesti ti u granice jednog drugarskog odnosa. Sve preko toga, čak i onih par ovlašnih i mlakih poljubaca koje su za sve vreme svojih sastanaka izmenili, njoj je neopisivo teško padalo.

Sve vreme je toga bila svesna. Sada, posle onoga što se dogodilo u njenoj kancelariji, ne samo što je bila svesna, već je i osećala potrebu da mu to kaže. Da mu prizna kako prema njemu ne oseća ništa osim prijateljstva, i da je besmisleno da se ta smešna veridba dalje nastavi. - Ti si zaista neverovatna - reče on iznenada, ozbiljnim glasom kakvim joj se nikada pre nije obratio. - Neverovatno hladna i neverovatno malo ljubomorna. Zapravo, ti uopšte nisi ljubomorna. Već danima se pitam jesi li takva samo prema meni, zato što me ne voliš, ili... - Kejte! - pobunila se. - Otkud ti ta glupava ideja da te ne volim? Ja tebe obožavam! I to uopšte nije bila laž. Zaista ga je obožavala. Bilo je prosto neverovatno koliko joj je prirastao na srce za samo mesec dana poznanstva. Kao beskrajno drag i simpatičan mlađi brat, sa kojim može da izlazi u diskoteke, da se zabavlja i ludira koliko joj duša hoće. Brat kakvog je oduvek želela da ima. - Znam - kao da joj je čitao misli. - Obožavaš me kao da sam ti brat, zar ne? U tome i jeste problem, Sesil. Ti mene doživljavaš kao brata, a ja tebe kao devojku koja me strahovito privlači... - Moramo li večeras da pričamo o tome? - Oborila je glavu i zagledala se u šare na stolnjaku. Želela je da izbegne razgovor, a još više Kejtovu blizinu. Miris neznančeve kolonjske vode, uznemirujući baš kao njegov dodir, miris njegovog tela, još uvek je osećala na svojoj kosi i obrazima. A činilo joj se, kad na trenutak zatvori oči, da može da oseti i njegov dodir. - Ne moramo - oglasi se Kejt pomirljivo. - Ne moramo da pričamo ni o čemu što ti ne želiš, niti da radimo ono što ne želiš... Ja sam toliko tolerantan prema tvojim željama i tvojim raspoloženjima da se ponekad pitam jesam li normalan. Ali, voleo bih da i ti meni ispuniš jednu želju... - Da? - Nesigurno ga je pogledala, nadajući se da se ta želja ne tiče odlaska u krevet, ili bilo čega sličnog. - Voleo bih da pođeš sa mnom u Bervik - pogledao ju je kao da mu je to strahovito važno. I jeste bilo. Jedini način da spreči mogućnost da do njenih ušiju dospe vest o odredbama prokletog dedinog testamenta, mogućnost koja je u Londonu svakog časa mogla da se ostvari, bio je da je odvuče iz Londona. Negde gde je mogao da bude bezbedan od tračeva, glasina, i vesti koje se šire brzinom svetlosti. Grofovija Bervik, u kojoj se nalazilo porodično imanje i zamak, bila je upravo takvo mesto. Izuzev nekolicine malih sela u kojima se ljudi nisu bavili pretresanjem londonskih skandala i novosti, oko zamka, na desetine kilometara unaokolo, nije bilo ničega. Samo šume, zeleni brežuljci i reka, tako čista i prozirno-zelenkasta da je bilo pravo čudo što se tako nešto uopšte može naći u Engleskoj, na samom kraju dvadesetog veka. Bervik je, jednom rečju, bio pravi ekološki raj. Za sve, osim za Kejta, koji je to mesto mrzeo iz dubine duše, i ni za šta na svetu ne bi pristao da u toj pustoši u kojoj se umire od dosade provede duže od dvadeset četiri sata. Ni za šta... Osim za ljubav Sesil Veldon. Za ljubav Sesil Veldon bio je spreman da otrpi i mnogo veće muke. - Videćeš, dopašće ti se tamo - rekao je, svim žarom se unoseći u opisivanje selendre koju je prezirao, i njenih prirodnih lepota. Nije ni slutio, do tada, da je toliko dobar u opisivanju pejzaža i idiličnih predela. Doduše, nešto malo se koristio Dirkovim terminima. - Potpuno odsečeno od sveta, od civilizacije, od svega - rekao je. - Tamo je i sam vazduh kao melem, ništa osim njega ti nije potrebno, padaše osećaš savršeno. Često odlazim tamo. Kad god osetim da mi je preko glave i Londona, i gužve, i telefona, i svih ovih faca okolo... Spakujem se i pobegnem u Bervik, barem na jedan vikend.

- Ti? - Sesil ga podozrivo pogleda. Sećala se da joj je, kad su se upoznali, govorio nešto o tome. Tada je još i mogla da proguta tu priču, jer nije poznavala Kejta Eplbija. Ali sada, kada ga je znala kao sopstveni džep... Teško. - Čudno - primetila je. - Ti obožavaš brza kola, bučna mesta, gužvu... Imam utisak da na jednom seoskom imanju odsečenom od civilizacije može da ti bude samo dosadno. Ali, ako. zaista želiš da ideš tamo, naravno da ću poći sa tobom. Samo... - Da? - Bio je spreman da izađe u susret svakoj njenoj želji. Već to što je pristala da krene sa njim, bilo je dovoljna nagrada. I dovoljno veliki uspeh. U Berviku će biti sami, sami njih dvoje, u čitavom zamku, sa izuzetkom posluge koja dolazi iz sela, i koja ne ostaje tamo preko noći. A noći su tamo bile duge. Dovoljno duge da ubedi Sesil kako je besmisleno da ih provodi sama. - Tetka - reče ona, sa osmehom nevinašceta na licu. - Tetka Eugenija, Kejte. Kad je moral u pitanju, ona još uvek ima stroge viktorijanske nazore. Sigurno mi neće dozvoliti da tamo krenem sama... - Ne ideš sama - osećao se kao da mu je neko pljusnuo kofu hladne vode u lice. Ili, još gore, hladnog, bljutavog, nezašećerenog engleskog čaja. Prokleta aždaja Sesilina tetka mogla se porediti samo sa takvim jednim napitkom. Sam pomen njenog imena bio je dovoljan da u Kejtu izazove mučninu. - Ne ideš sama, Sesil - rekao je tonom očajnika. - Ideš sa mnom! - Upravo o tome i govorim! - slegla je ramenima. - Tetka nikako neće dozvoliti da krenem sama sa tobom. Insistiraće da i ona pođe sa nama... * - Ja insistiram da krenem sa tobom, Dirk! - Ledi Fiona energično je tresnula šakom o sto, što je, neminovno, bilo praćeno čangrljanjem i zveckanjem njenih narukvica. - Insistiram! Iz više razloga. Prvo, ako pođeš sam, i osloniš se na onu izlapelu staricu koja je radila kao kuvarica još u vreme dok je tvoj pokojni deda bio u cvetu mladosti, umrećeš od gladi! A ionako si, od kako nas je taj stari namćor usrećio svojim testamentom, oslabio najmanje petšest kilograma. Uostalom, ništa me ne bi iznenadilo da otkrijem kako ta matora veštica u supu stavlja krilca od slepog miša, a u puding... - Fi, molim te! - Dirk gadljivo iskrivi lice. - Moraš li baš da budeš toliko konkretna? I baš toliko sujeverna? - Nije u pitanju sujeverje, nego briga za tvoje zdravlje, Dirk! To da čovek od hrane koju ona spremi može da bude začaran, da ga posle toga opsednu duhovi i da počnu da mu se događaju čudne stvari, samo pretpostavljam... Ali u to da može da doživi trovanje, potpuno sam siguran! I nemam nameru da te pustim da odeš tamo potpuno sam! - Fi, draga moja.... - pokušao je strpljivo. - Upravo zato i odlazim tamo. Da bih bio sam. Bar nekoliko dana. Već mi je svega preko glave... - Biće potpuno isto kao da si sam, obećavam ti! Samo ti odaberi krilo zamka koje želiš, recimo zapadno, ono je najudobnije... - molećivo ga je pogledala. Čak i da su Kejt i on imali majku, Dirk je bio siguran da ona ne bi tako brinula o njima kao što je brinula njihova maćeha. Ledi Fiona je imala grozno oštar jezik, uz to i sklonost da u kuću zavodi diktaturu, ali u to da ih je volela kao da su njeni sinovi, nije bilo nikakve sumnje. - Ti ćeš biti u zapadnom krilu, i ja tamo neću ni da privirim! - obećala je. - Ostavljaću ti hranu na poslužavniku, pred vratima...

- Znam... - nasmejao se, predajući se. - Povešćeš sa sobom i kuvaricu. Jer ti sama ne umeš da spremiš ni rovito jaje, uvek ostane živo... Ali, u redu. Ideš i ti, i kuvarica. Samo, zaista mi nije jasno zbog čega toliko brineš. Sposoban sam da sam brinem o sebi. Znam da obučem džemper kad mi je hladno, da zatvorim prozor kad je promaja... Znam čak i da napravim kajganu, sendviče... - Ali ja te ipak neću pustiti samog, ne pokušavaj da me ubediš! - odseče ona neumoljivo. Koliko ja mogu da primetim, Dirk, ti si trenutno u depresiji. Postao si ćutljiv, zamišljen, zabrinut... Ne spavaš, ne jedeš. . Čak nas više i ne zasipaš onim svojim otrovnim žaokama. Ponašaš se čudno u poslednje vreme. Čitavih nedelju dana nisi otpustio ni jednog od svojih službenika, a nisam te čula ni kako pretiš Kejtu da ćeš mu razbiti vilicu, slomiti kosti, i tome slično... Jednom rečju, ja ne mogu da te prepoznam. Kod tebe su prisutni svi depresivni simptomi, i uopšte nije preporučljivo da u takvom stanju duže vreme ostaješ sam... - Možda si u pravu, Fi - naginjući se ka njoj, on se poverljivo isceri. Možda zaista ne bih smeo da se povlačim u samoću. Nesrećno sam zaljubljen, a u takvom stanju... Mogao bih svašta da učinim sa sobom. Zaljubljen?! - Odmahujući glavom, Fiona ga pogleda kao da od toga što je upravo čula neće poverovati ni jednu jedinu reč. - Ti?

ajzad, stigosmo - glas ledi Eugenije, malaksao i potpuno slomljen, zvučao je kao da dopire iz bunara. Tetka je bila tako zadihana, i izgledala tako loše da se Sesil pitala treba li da joj stavi tabletu nitroglicerina pod jezik. - Kako se osećaš, tetkice? - Zabrinuto ju je pogledala. Matora veštica nije joj baš ulepšavala život ali, na kraju krajeva, bila je njena jedina živa rođaka. U slučaju da se njoj nešto desi, Sesil je ostajala bez igde ikoga. Potpuno sama na svetu. - Za divno čudo, još sam živa - izjasni se ledi Veldon, prostrelivši jednim ubilačkim pogledom Kejta, koji je sedeo za volanom dugačkog, blještavo-belog "mercedes-kabrioleta". Auto je samo izgledao kao reprezentativni primerak, a funkcionisao je kao šporet pokupljen sa otpada. - Svaka vam čast, mladiću! - nastavila je, očiju upravljenih u Kejtovo teme, kao da se sprema da ga ustreli. - Postavljale rekorde za Ginisa. Dok sa vama nisam sela u kola, nisam ni slutila da se razdaljina od nepunih sto kilometara može preći za skromna četiri sata i dvadeset pet minuta! - Jeste li merili vreme štopericom, gospođo? - procedi Kejt, ulažući maksimum napora da je ne pošalje do vraga. - Da jesam, nakupilo bi se i celih pet sati - zahukta ova, nesposobna da svoje teško telo pomeri sa sedišta. - Bilo je sedam sati ujutru kada smo krenuli iz Londona. A sada je podne uveliko prošlo... — To što se auto uz put dva puta kvario, i što su dve gume pukle, zaista je bilo van mojih moći - reče Kejt suvo. U stvari, auto je još juče bio savršeno ispravan. Za malere koji su ih usput pratili mogao je da okrivi samo Sesilinu tetku, čije ga je prisustvo i onako dovodilo do ludila. Šesti u kola sa jednim takvim baksuzom od žene... - Ne preteruj, tetka - oglasi se Sesil, pokušavajući da malo smiri situaciju. - U vreme kad si ti bila mlada, od Londona do Bervika putovalo se minimum šest sati! - Šest sati putovalo se u vreme moje pokojne babe! - odseče ledi Eugenija, najednom iskačući iz automobila čilo poput devojčice. - Tad se svet još uvek vozio kočijama. A u moje vreme već su postojali automobili, i putovalo se najviše tri sata. A i vozači su bili sposobniji... Nije odolevala da ne pošalje još jednu otrovnu strelicu na račun sirotog Kejta, koji se već odavno preznojavao, i ne sanjajući da mu preznojavanje tek predstoji. - Kakav je ovo automobil parkiran pred zamkom? - Natakla je cvikere na nos i začkiljila ispred sebe. - Zar ovde već ima nekoga? - Automobil? - Ponovio je Kejt, i ukopao se u mestu. Pred glavnim ulazom u zamak bio je parkiran Dirkov tamnoplavi "ševrolet". A to je moglo da znači samo jedno... Proklet bio, opsova Kejt u sebi. Taj bi bio u stanju da me ganja i do samog pakla! I kad me budu spakovali u porodičnu grobnicu, pored pokojnog dede, Dirk mi neće dati mira! * - Dirk! Dođi ovamo, molim te, ti bolje vidiš nego ja! - Fiona je pritrčala jednom od ogromnih venecijanskih prozora koji su gledali na glavnu kapiju zamka. - Kakav je ono automobil napolju? Ko bi to mogao da bude? Nikoga ne očekujemo, zar ne?

- Do vraga, samo nam još posetioci fale... - Dirk je zlovoljno prišao prozoru, i stao kao ukopan. - Nisu u pitanju posetioci, nego Kejt - konstatovao je, osećajući kako ga obuzima nemoćni bes. - On se pojavljuje kao zubobolja, u trenutku kad ga čovek najmanje očekuje... Okrenuo se, odšetao na drugi kraj salona i pripalio cigaretu. Nije imao ni najmanju želju da kroz prozor posmatra svečani prizor Kejtovog dolaska. - Ne samo on, već i njegova verenica, izgleda! - dobaci Fiona, koja je još uvek stajala kraj prozora. - I njena tetka, matora ledi Veldon... Pa, možda i nije tako loše što su došli. Bilo je krajnje vreme da upoznamo tu devojku. Molim te... - okrenula se ka njemu. - Budi pristojan kad se pojave. Znam da bi ih najradije vratio nazad, ali pokušaj da budeš učtiv. - Ako je to baš neophodno... - on neodređeno sleže ramenima. Prema devojci i njenoj tetki još je možda i mogao da se ponaša kao ljubazni domaćin. Ali, prema Kejtu... Stegao je pesnice, boreći se sa željom da izjuri napolje i razbije mu njušku pre nego što uopšte stigne da prođe prag. - Ledi Veldon, draga, kakvo prijatno iznenađenje! - Njegovoj maćehi, izgleda, uloga ljubazne domaćice nije padala preterano teško. Fiona je volela društvo, pa makar u pitanju bilo i društvo dosadne i džangrizave starice kakva je bila Eugenija Veldon. - Ovo je Sesil, zar ne? - Sada joj se glas već rastapao od ljubaznosti. - Pa, draga moja, dugo smo čekali da vas upoznamo, ali moram da priznam da je vredelo! Sada mi je jasno zašto je Kejt izgubio glavu za vama... Dirk, dragi, dođi da upoznaš Sesil, i da se pozdraviš sa ledi Veldon - doviknula je veselo, kao da je sve u najboljem redu, i on nije imao kud. Mrzovoljno je ustao, i krenuo u hol da dočeka pridošlice. Eugeniju Veldon, koja je mogla imati tek koju godinu manje nego njegov pokojni deda, ali još nije pokazivala nameru da umire, već je poznavao, i nije baš umirao od želje za njenim društvom. Ali tu Sesil, devojku koja je Kejta, vetropira i ženskaroša, uspela da navede na veridbu, to čudo je morao da vidi, i to što pre. Otvorio je vrata salona, ne mogavši od silne radoznalosti da dočeka trenutak kad će konačno videti i taj prizor, a onda zapanjeno ustuknuo korak unazad. Retko, veoma retko Dirku Eplbiju se događalo da bude zbunjen, ali ovoga puta zbunjenost je bila tolika da nije bio u stanju ni da se pokrene, ni da progovori. Dobrih tridesetak sekundi stajao je na pragu, poluotvorenih usta, kao riba na suvom, i zurio u devojku pred sobom. Ostali su, uključujući i ledi Eugeniju, i Kejta koji kao da je predosećao da se nešto neobično događa, zurili u njega kao u Marsovca koji je među njih upao bez ikakve najave. - Dirk, ovo je Sesil Veldon - Kejt se prvi oglasio, pokušavajući da normalizuje situaciju, i sada su se svi pogledi najednom uperili na njega, kao da je izvalio bog zna kakvu glupost. - Sesil... - ne shvatajući u čemu je problem, okrenuo se ka njoj. - Ovo je Dirk. Moj dragi, stariji brat... Bilo je sasvim logično da, posle tog formalnog predstavljanja, jedno drugome pruže ruku i kažu bilo šta, neku najobičniju konvencionalnu glupost. Ali, čitava situacija baš i nije imala mnogo veze sa logikom. Sesil je stajala nasred hola, ukočena i ruku nemoćno opuštenih niz telo, i osećala kako joj kolena drhte. Dirk Eplbi je, u ništa manje neprirodnoj pozi, podupirao okvir velikih salonskih vrata, svestan toga da bi trebalo nešto da kaže, ali mu je grlo bilo prokleto suvo. - Pa... - procedio je najzad, i konačno se odvojio od vrata. - Gospođice Veldon, ne možete da zamislite koliko mi je drago što sam vas napokon upoznao. - Mogu - razvukla je usne, pokazujući mu zube, ali pogled kojim ga je streljala nedvosmisleno mu je stavljao do znanja da tu grimasu nikako ne bi trebalo da shvati kao

osmeh. - Ali vi ne možete da zamislite koliko sam ja srećna što sam upoznala vas. Uzgred... otegla je, pitajući se šta je sa njegovim obećanjem da će njenom vereniku, kad ga bude upoznao izjaviti saučešće. - Uzgred, čula sam puno lepih stvari o vama... - Kao, na primer? - Njen osmeh jeste bio krvoločan, ali ni njegove oči nisu imale bezazlen izraz. Grozničavo se pitala šta da mu odgovori. I šta bi trebalo da bude njen sledeći potez, a da taj potez ne bude pogrešan. Iz ove perspektive, iz koje je videla samo sleđeno lice Dirka Eplbija i njegov još hladniji pogled, svi potezi izgledali su katastrofalni, - Ja ću vam spremiti sobe! - Ljubazan predlog ledi Fione spasao ju je, barem na kratko. Pošto u zamku, na žalost, nemamo sobaricu... - Oh... - oglasi se tetka Eugenija, još uvek zadihana, oslanjajući se na Sesilinu ruku. - U ovolikom zamku? Bože moj, to mora da je prilično neudobno... - Kako se uzme, gospođo - odgovori joj Dirk koji, izgleda, više nije imao nerava da glumi ljubaznost. - I nije tako strahovito neudobno. Jer, u zamku nemamo običaj da primamo goste. Uglavnom. - Naravno, ovo je izuzetna prilika! - Fiona, koja je već bila krenula na sprat da im pripremi sobe, okrenula se i prikovala za njegovo lice jedan opominjući pogled. - Izuzetno se radujemo vašoj poseti. Dirk, budi srce pa ponesi Sesilin kofer na sprat. - Nema potrebe! - umeša se Kejt, gotovo usplahireno. Od trenutka kad je shvatio da je Dirk u zamku, i da će susret između njega i Sesil, koji je svim silama nastojao da izbegne, konačno morati da se dogodi, osećao je gorak ukus u ustima. I nije mogao da se otme predosećanju da će se iz toga izroditi nešto nepovoljno. Po njega, naravno. Ne po Dirka. Taj je uvek uspevao da okrene situaciju u svoju korist. - Ja ću poneti Sesilin kofer! - Bio je potpuno zaboravio da u rukama već ima dve, kao tuč teške, torbe ledi Eugenije. - Vi već nosite moje torbe, mladiću! - opomenu ga ona taktično, kriveći usne u malčice prezrivu grimasu. - Mada bi, u stvari, bilo bolje da se zamenite. Sesilin kofer je lak, a moje torbe su prilično teške. Vi mi baš ne odajete utisak snagatora! - Zaista, Kejte... - Sesil je po svaku cenu želela da izbegne da ostane nasamo sa njegovim bratom, pa makar to trajalo samo za trenutak. - Najbolje će biti da ti poneseš moj kofer. I da mi pokažeš sobu.

da joj pokaže sobu! Sa besnim osmehom na licu, Dirk je bacio pogled na sat iznad ogromnog trpezarijskog stola od orahovine. Bilo je već pola tri, a oni su stigli u podne. Pokazivanje sobe, kako je to Sesil Veldon nazvala, trajalo je ravno dva i po sata. O tome kako to izgleda kad Kejt nekoj ženi "pokazuje sobu", Dirk nije imao nikakvih sumnji. Ali to šta je onakva žena, onakva poput Sesil, našla u onom malom šmokljanu od njegovog brata, to već nije mogao da shvati. Po njegovom mišljenju, Kejt je bio ortodoksna budala. I najobičniji lovac na suknje, kome je važan samo broj. To mu je, prosto, pisalo na čelu, bilo je nemoguće da jedna žena to ne vidi, osim ukoliko nije kompletna ćurka. Ili rešena da se po svaku cenu uda za bogatog naslednika, pa makar taj naslednik bio i Kejt. - Kejt... - pri pomisli na "pokazivanje sobe", i na Sesil Veldon u zagrljaju njegovog brata. Dirku uopšte nije bilo do smeha, osećao je neodoljivu potrebu da jednim potezom povuče šest metara dug stolnjak od damasta i zajedno sa njim i porcelanske tanjire, srebrni escajg i kristalne čaše postavljene za ručak. Ali pri pomisli na zablude koje je ta cura gajila u vezi sa njegovim bratom i njegovim nasledstvom, morao je da se nasmeje. Sirotica. Ščepala ga je, kao bogatog mladoženju koji će rešiti njene finansijske probleme... A i ne sluti da Kejt nikada u životu nije rešio ni jedan jedini problem, ni svoj sopstveni, a kamoli tuđ. Taj je bio sposoban samo da majstorski stvara probleme i tamo gde ih nije bilo, ne i da ih rešava. To što će osoba iz gimnastičke sale, koja se, igrom slučaja, zvala Sesil Veldon i bila verenica njegovog brata, uskoro saznati nimalo ružičastu istinu, ispunjavalo je Dirka neizmernim zadovoljstvom. Doduše, i to što joj Kejt već dva i po sata "pokazuje sobu" ispunjavalo ga je besom, ali zadovoljstvo je bilo neuporedivo veće. Zapanjena lica dvoje zaljubljenih golupčića, koja će uskoro imati prilike da vidi - biće to jedinstven prizor. Pogotovu Kejtovo lice. Mora da se, nesrećnik, već danima preznojavao od straha pri pomisli da će njegova prevara biti otkrivena, - Bogati naslednik... - zadovoljno se nasmejao i nasuo sebi aperitiv, očekujući da se ostali pojave u trpezariji. - Smeješ se na moj račun, pretpostavljam? - Oglasi se Kejt iza njegovih leđa. - Kao i obično... Uvukao se unutra poput prebijenog psa, i zauzeo mesto za stolom. - Deluješ nekako slomljeno - primeti Dirk sažaljivo. - Posle dva i po sata "pokazivanja sobe", nije ni čudo... Koristiš poslednju šansu, je li? Kad bude saznala da od venčanja nema ništa ili da, ako se venčate, nema ništa od para, ne verujem da će biti raspoložena da se sa tobom valjuška po krevetu. I tome slično. Krevet? Poraženo sležući ramenima, Kejt je takođe posegnuo za flašom koju je stajala na stolu. - Pa, vidiš... Nije mi prijatno što to moram da ti priznam, ali bolje tebi nego nekom drugom. Bez obzira na sve, ti si mi ipak brat... Bez obzira na sve - potvrdi ovaj cinično. - Na to što si godinama tajno koristio moj stan, na to što godinama trošiš pare koje ja zarađujem. - I na to što si, zbog tog ušljivog stana, umalo napravio invalida od mene! Zato delujem slomljeno, a ne zbog "pokazivanja sobe"...

- Nije valjda? - Dirk se još jednom podrugljivo isceri. - Nećeš valjda da mi kažeš da ste od dvanaest do pola tri gore igrali "ne ljuti se čoveče"? - Pojma nemam šta ona gore radi - Kejtovo lice imalo je izraz čoveka kome su sve lađe potonule. - Pokazao sam joj sobu, a onda mi je rekla da je umorna, i izbacila me napolje... A ja sam je ovde doveo upravo s namerom da... - nakašljao se, i značajno ga pogledao. Kapiraš? - Nisam siguran. - S namerom da se konačno otkravi u odnosu na mene. Bar za nijansu. Hladna je kao glečer. Poznajemo se mesec dana, čak sam učinio i taj sumanuti potez da se sa njom verim, a ona... - pogledao ga je, očekujući njegovu reakciju. Ali, Dirk uopšte nije reagovao. Gledao je u svoju čašu, gnječio cigaretu među prstima, zurio na zidni sat na kome je sekundara šetala u krug, brojao u sebi do deset - ukratko, činio sve da ostane smiren i pribran, i ne skoči da Kejtu zavrne šiju. Ili da pronađe Sesil Veldon i to isto uradi njoj. Nije imao ni najmanje pravo da bude ljubomoran, bila je to cura njegovog brata, a njegova slučajna poznanica, za koju do maločas nije znao čak ni kako se zove. Ali, u njemu je sve ključalo od ljubomore. Bojao se da će potpuno izgubiti kontrolu, ako Kejt načini još samo jednu aluziju u vezi sa svojim intimnim problemima. - Šta ti radi? - upitao je zajedljivo. - Tvrdi da ima glavobolju kad god hoćeš da je odvedeš u krevet? - Tvrdi da ima glavobolju kad god samo pomenem krevet - priznade Kejt poraženo. Prosto da čovek ne poveruje da je tako nešto moguće, ali izgleda da Sesil deli viktorijanske nazore svoje tetke. Bar kad je seks pre braka u pitanju. Pada mi na pamet sumanuta ideja da je ona, možda, čak i nevina... - Nevina? - Belo ga je pogledao. Ideja je bila više nego sumanuta. Odmahnuo je glavom, pitajući se da li da Kejtu ispriča o svojim prethodnim susretima sa njegovom devojkom. I o tome kako se tada baš i nije ponašala kao smerna viktorijanska devica. Ali, to bi ga povredilo. A njemu je ipak bilo pomalo stalo do tog nikogovića. Na kraju krajeva, ipak mu je bio brat. A stalo ti je i do nje, izgleda, besno se otresao na samog sebe. Da, izgleda da mu je bilo stalo i do Sesil Veldon. To je tek delovalo poražavajuće. Potpuno nezainteresovan za nastavak razgovora sa Kejtom, ustao je i izašao iz trpezarije. - Čekaj, Dirk! - Kejt je skočio sa svog mesta, i pojurio za njim, unezveren. - Stani! Ako već od tebe kao od starijeg brata ne mogu da očekujem nikakav savet... - U vezi sa njom? - On se oporo nasmeja. - Teško da bi u meni imao dobrog savetodavca. Ti znaš koliko ja mrzim žene! - A ni prema meni baš ne gajiš neka nežna osećanja. Ali... - Kejt ga nesigurno pogleda. Bar jednom u životu pokušaj da me razumeš, i učini mi uslugu. Molim te, nemoj da joj kažeš za onaj prokleti testament! - Što se mene tiče, neću joj reći ništa - obeća on. Raspoloženje mu je, iz trenutka u trenutak, postajalo sve gore. A situacija u kojoj su se svi zajedno nalazili, sve zapetljanija. - Neću joj reći ništa. - Obećao je, najednom ispunjen sažaljenjem prema sirotom Kejtu. Od pre nekoliko trenutaka, kad je saznao da između Sesil i njega nema ničega, njegovo neprijateljstvo je jednostavno iščezlo. - Samo, jesi li siguran da ću ti time načiniti uslugu? Pre ili kasnije, ona će saznati da sa njom ne možeš da se oženiš. Ili da ćete, ako se venčate, oboje biti siromašni kao crkveni miševi. Zar ti se ne čini da je bolje da joj to što pre priznaš? Ili... podozrivo ga je pogledao. - Ili si toliko zaljubljen u nju?

Nekoliko trenutaka, Kejt je stajao šupljim pogledom zagledan u pod, kao da veoma ozbiljno razmišlja o tome. - Pojma nemam - rekao je onda. - Uostalom, video si kako ona izgleda. Svaki normalan muškarac izgubio bi glavu. Čak i ti, tako slep za žene, moraš da priznaš... - Priznajem - potvrdi Dirk suvo. - Ali, svet je pun lepih žena. Da se sa njom oženiš samo zato što dobro izgleda, i da zbog toga izgubiš pravo na nasledstvo, to bi bio prilično hrabar potez. - Ko je to pomenuo? - upita njegov brat, bled kao krpa. - Ko je rekao da ja nameravam da se odreknem svog dela? - Znači, nameravaš da raskineš veridbu? - Pa... - Kejt se počeša po glavi, kao i uvek kad nije znao šta će od zbunjenosti. - U stvari, nameravam. Ali... - Ali, ne pre nego što je odvedeš u krevet? - Ma ne, tome se više i ne nadam - još uvek je, sa izrazom potpunog beznađa na licu, gledao u pod. - O tome, izgleda, ne odlučuje Sesil, već njena prokleta tetka. Ništa pre oltara, to je njena deviza. A pošto nema venčanja, nema ničega... - Pa? - Upita Dirk smireno, pitajući se kako samo uspeva da deluje tako, kao da ga čitava stvar uopšte ne zanima. - Šta te onda sprečava da joj priznaš kako od vaše veridbe nema ništa? Koliko se ja osećam, bar rastanci ti nikada nisu teško padali. Sve one pre nje ostavljao si bez reči objašnjenja, Fi i ja smo morali da im objašnjavamo kako si otišao na dvogodišnju ekspediciju po Africi, u obilazak manastira na Tibetu, na dugo, dugo krstarenje južnim morima... - Ne razumeš, Dirk... - Kejt je imao izraz ojađenog dečaka. Prvi put u životu izgledao je kao neiskusni mlađi brat, kome je potrebna pomoć. - Sesil nije kao ostale. Ona je najbolja devojka koju sam ikada upoznao. I bolji drug od svih muškaraca koje poznajem. A, osim toga... U strašnim je neprilikama, uvalila se u ogromne dugove, i želim da joj pomognem. Kad smo se upoznali, sasvim otvoreno mi je rekla da je u London došla da nađe bogatog muža, koji će rešiti njene probleme. I ja sam imao najbolju volju da budem taj. Nisam ni slutio kakvo mi je iznenađenje onaj matori veštac u međuvremenu priredio... - Ne samo tebi, nego svima nama - procedi Dirk osećajući kako se, sa Kejta i Sesil, sav njegov gnev usmerava na blaženopočivšeg dedu. - A što se najbolje devojke koju si ikada upoznao tiče... - prezrivo se nasmejao. - Ne znam otkad se te koje se udaju iz koristi zovu dobrim devojkama... Sesil zaista jeste takva! - usprotivi se Kejt uvređeno. - I neću ti dozvoliti da kažeš i jednu lošu reč o njoj! Ona se, samo, sticajem okolnosti našla u neprilici, i ja... - I ti sigurno nisi taj koji može iz neprilike da je izvuče! Priznaj svojoj dobroj devojci da ti nisi taj bogati mladoženja kakav je njoj potreban, i oprosti se sa svojom ulogom princa na belom konju! - Pa... - Kejt se opet zbunjeno češkao po glavi. - Izgleda da ću morati to da uradim. Samo... Jednostavno ne znam kako to da joj saopštim. Ako raskinemo veridbu, sirota Sesil će opet biti na početku. Moraće da se vrati u London sa onom svojom jezivom matorom tetkom, i opet da se baci u potragu za mladoženjom... A onda će je, naravno, ščepati neki kreten... Video si kako ona izgleda, svaki od bogatih idiota u gradu jedva će dočekati da odvoji takvu žensku... Gutaju je očima gde god se pojavi...

- Je li?! - On se iznenada prenu. Sasvim jasno mogao je pred očima da stvori sliku Sesil Veldon okružene gomilom londonskih mamlaza, koji jedva čekaju da je zgrabe. A ta mogućnost nije mu se dopadala ni kao zamišljeni prizor. Kejt se ponovo vratio do stola, i dolio piće u svoju čašu. Za ono što je upravo nameravao da predloži svom namćorastom bratu, sklonom da probleme rešava pesnicama, bilo mu je potrebno nešto oštro da ga ohrabri. - Čuj... - zaustio je, trudeći se da to zvuči krajnje bezazleno. - A zašto... Zašto se ti ne bi oženio sa njom? Stani, razmisli... - ispružio je obe ruke ispred sebe, nadajući se da ovo nije početak tuče u kojoj će, naravno, on izvući deblji kraj. - Znam da zvuči blesavo, ali me ipak saslušaj. Ti imaš problem, Sesil takođe ima problema. Ona mora da se uda, da bi došla do para. A ti, da bi nasledio svoj deo para, moraš da se oženiš. Znači... - Znači, da oženim sa njom? - upita Dirk, takođe veoma bezazleno. - Da se ja oženim tvojom verenicom? - Odmahnuo je glavom, kao da se zgražava nad tom idejom. - Ti si potpuno lud! Pa obaveštenje o tvojoj veridbi objavljeno je u novinama, i ceo London zna... - Štamparska greška - Kejt nonšalantno sleže ramenima i otpi još jedan gutljaj pića. Možemo da kažemo da su oni tamo, umesto Dirk, zabunom napisali Kejt Eplbi. Verio si se ti, a ne ja, shvataš? * - Da se udam za Dirka? - Sesil je zapanjeno šetala pogledom od ledi Fione koja je sedela na fotelji do svoje tetke koja je sedela na sofi, i nazad. - Da se udam za Dirka, a verena sam sa Kejtom? Kako to mislile? - Lepo - reče Fiona spokojno. - Na obostrano zadovoljstvo. Odnosno, na zadovoljstvo svih nas. Ako se udate za Dirka, od toga ćete imati koristi i vi, i on, i Kejt. Kao što sam vam već rekla, Dirk mora da se oženi, da bi dobio pare. Kejt ne sme da se oženi da bi ih dobio. A vi morate da se udate, da biste došli do novca. Dakle, ne ostaje vam ništa drugo nego da se udate za Dirka, a ne za Kejta. Razmislite, draga Znam da zvuči blesavo, ali... - Ali, rešava problem, Sesil - nastavi tetka-Eugenija mirno, kao da je reč o trampi polovnih kola, a ne o udaji njene jedine nećake. - Uostalom... - nakašljala se. - Fiona, draga, oprostićete mi, ali dajte da govorimo sasvim otvoreno... Kejt je, koliko ja znam, ženskaroš, nesposobnjaković i zamlata, njemu čovek ne može da poveri ni ovcu na čuvanje, a kamoli ženu. A Dirk je već nešto sasvim drugo. On je zreo, odgovoran, ozbiljan... - A uz to i namćor, zakeralo i najveći ženomrzac koji se može zamisliti - dopuni je Fiona kritički. - Ako već hoćete da budemo otvoreni, budimo otvoreni do kraja. Devojka treba da zna koga dobija za muža. Ali, bar će se udati za čoveka na svom mestu. Sesil, draga... - ona se poverljivo okrete ka njoj. - Dirk uopšte nije tako loš kao što izgleda. U stvari, on je prava duša od čoveka. Samo treba da ga malo bolje upoznate... - Da ga malo bolje upoznam?! - Više nije bila šokirana, sada je osećala kako, polako ali sigurno, počinje da je obuzima histerija. Posle onog poslednjeg susreta više nije želela ni da u prolazu sretne prokletog Dirka Eplbija, a kamo li da ga bolje upozna. Ako se bolje upoznavanje od onog koje su već imali uopšte moglo zamisliti. Ono onda bilo je vrlo detaljno, prisetila se ošamućeno. Toliko da je, od pomisli na detalje, pogotovu neke od njih, osetila iznenadnu slabost u kolenima. Sručila se na sofu pored tetke Eugenije, i tupim pogledom zagledala u portret pokojnog vojvode od Bervika, koji je visio na suprotnom zidu. Posle ludosti koju je upravo čula od ove dve žene, ne bi se začudila ni da namrgođeni starac iskoči iz pozlaćenog okvira i iščupa joj uši zbog neposlušnosti. Pod ovim krovom je, izgleda, sve bilo moguće.

- Eugenija, njoj je izgleda zlo! - Ledi Fiona usplahireno skoči sa svog mesta. - Bože moj, kako smo samo mogle da budemo tako netaktične? Pa devojka je u šoku... Sesil, dušo, hoćete li da vam donesem čašu vode? - Viskija! - Zatraži ona slabim glasom. Nikada u životu nije probala viski, ali nešto joj je govorilo da joj je upravo to potrebno. - Tebi? - tetka je preneraženo pogleda, kao da je zatražila da joj donesu kesicu kokaina. Pa, ti nikada nisi... - Nikada me nisu ni ovako licitirali, kao što vas dve sada radite! - odseče Sesil besno, mada uopšte nije osećala ništa nalik na bes. Ideja da bi ona, zakleta antialkoholičarka, mogla sebi da priušti jedno dobro pijanstvo, sve više joj se dopadala. Kao i ideja da bi, umesto za Kejta, mogla da se uda za Dirka Eplbija. Zabacila je glavu na naslon sofe i kroz spuštene trepavice zaverenički pogledala pokojnog dedu-Eplbija, koji je zurio u nju sa uljanog portreta. * - Da joj ipak donesemo čašu viskija, možda će se osećati bolje? - upita nesigurnim glasom ledi-Eugenija. Teško dišući, pokušavala je da održi tempo sa Fionom, koja je žurila kroz hodnik. - Flašu! - Odluči ova velikodušno. - Ništa joj neće faliti. A bilo bi dobro kad bismo i Dirka nekako uspeli da napijemo. Mada sumnjam u tu mogućnost, i on je zakleti trezvenjak. - Da ih napijemo? - ponovi ledi Veldon. - Ja da učestvujem u napijanju svoje nećake, koju volim kao rođeno dete? Šta vam pada na pamet? - Dajte, Eugenija... - otvarajući zakatančena vrata podruma sa pićem, ova se okrete ka njoj i lukavo se osmehnu. - Svojim očima sam se u veri! a da čašica ni vama nije strana, par puta ste, na nekim zabavama, bili prilično zagrejani. U određenim situacijama alkohol može da deluje samo pozitivno. Ja sam se, na primer, udala veoma mlada i nevina kao rosa. Prvih nedelju dana braka mom pokojnom mužu nikako nije uspevalo da me nagovori na obavljanje bračnih dužnosti. Dok, jedne večeri, nije krenuo da me naliva šampanjcem... Odabrala je bocu najboljeg, najstarijeg viskija koji se mogao naći u prašnjavim sanducima i krenula nazad prema salonu, gde je čekala Sesil. Šta vi to planirate? - Sesilina tetka i dalje je, naprežući se da je stigne, skakutala za njom. Da jednu neiskusnu, nevinu devojku podvedete jednom okorelom... ... Neću da čujem nijednu lošu reč o svom pastorku! - zareža Fiona neprijateljski. - O Kejtu pričajte šta god hoćete, ali u Dirka ne dirajte, on je zaista čovek na svom mestu! A što se vaše nećake tiče... Mogu da se kladim da je ona jedina devica u Engleskoj koja je napunila dvadeset pet. U njenim godinama ni vi niste bili nevini, zar ne? - Pa... - promrmlja ledi-Eugenija skrušeno, ne znajući šta bi još mogla da doda na to. Ušla je u salon za svojom domaćicom, ali tamo nije bilo Sesil. A nije bilo potrebno ni da donose viski, jedna flaša, i to prilično ispražnjena, već je stajala na stolu. A na sofi je sedeo Kejt, sa čašom u ruci. - Gde je Sesil? - okomile su se na njega, gotovo u glas, - Pre pet minuta je bila tu... - Pojma nemam - promrmlja Kejt nerazgovetno. Jezik mu je već bio prilično otežao od pića. Ja sam pre pet minuta ušao ovde, i nisam je zatekao... - Pa, dobro... - njegova maćeha pomirljivo sleže ramenima, razmenjujući jedan značajan pogled sa ledi-Eugenijom. - Baš dobro što smo sami. Moramo da razgovaramo, Kejte!

XII

trenutku kad su se vrata njene sobe bez kucanja otvorila, Sesil je sedela na ivici kreveta, zainteresovano razgledajući kutiju sa cigaretama, ukradenu iz biblioteke. Viski joj nisu doneli, ali bar je cigaretu mogla da zapali. Samo, nije ni slutila da će je posle prvog dima spopasti tako strahovit napad kašlja. Gurnula je kutiju i pepeljaru sa zapaljenom cigaretom pod krevet, i uplašeno se okrenula prema vratima, nadajući se da posetilac nije primetio njen manevar. - Šta hoćeš?! - upitala je, nimalo ljubazno. Na vratima je stajao Dirk i, po svemu sudeći, nije nameravao da se zadrži samo na vratima. Ušao je u sobu i postavio se iznad nje, kao pas čuvar, iznenađeno šireći nozdrve. U vazduhu se osećao miris dima. A Sesil, koliko je on znao, nije pušila. - Hoću samo toliko da u toku ovog dana ne presvisnem od gladi - odmerio ju je ravnodušnim pogledom. - Od podne sedim u trpezariji i čekam da siđete na ručak. A sada je pola četiri, i izgleda da niko nije gladan pod ovim krovom. Gde su ostali? - Pojma nemam - počinjala je da se preznojava, pitajući se koliko on namerava da se zadrži u njenoj sobi. Miris dima postajao je sve intenzivniji, nadala se da to nije početak požara. Pojma nemam gde su! - ponovila je ljutito, stavljajući mu do znanja da baš i ne uživa u njegovom prisustvu. - Imam glavobolju, hoću da budem sama, i briga me gde su ostali! - Pa, možda je i bolje što ih nema - ne hajući za to što ona želi da bude sama, Dirk je seo na ivicu kreveta i miris njegove kolonjske vode za trenutak je nadjačao miris dima. Miris je bio veoma jak, a on je sedeo veoma blizu, što je bilo sasvim dovoljno da Sesil ponovo oseti slabost u kolenima i vakuum u glavi. - Zašto? - Iskosa ga je pogledala, i pomerila se na bezbednu razdaljinu. Nije mu promakao njen usplahireni pokret. - Zato što upravo nameravam da te silujem - nasmejao se. - Pretpostavljam da ćeš vrištati. - Da su tu negde u blizini, mogli bi da te čuju... Ovako, pošto ih nema, mogu neometano da uradim ono što nameravam... To što je on nameravao da uradi, ili je bar tvrdio da namerava, iznenada joj je popravilo raspoloženje. Okrenula se prema njemu i isplazila mu jezik. - Ti si smušeni, uštogljeni Englez! - izjavila je, najdrskijim mogućim tonom. - Ponašaš se kao džentlmen iz prošlog veka, i naravno da nećeš da uradiš ništa. Osim toga, ti mrziš žene! - Ko ti je to rekao? - Opet je raširio nozdrve. Miris dima postajao je sve jači. - Svi - ponovo se pomerila u stranu, i vrhom cipele gurnula pikslu dublje pod krevet. Tvoja maćeha, tvoj brat. moja tetka... - Lepo - složi se Dirk mirno, iznenada shvatajući šta se u sobi događa. - Izvadi to što počinje da gori ispod kreveta! Ovaj zamak star je dva i po veka, i vredniji nego što misliš. Osim toga, ja nameravam da dobar deo života provedem u njemu. Ako ga ti zapališ, neću imati krov nad glavom! - Nameravaš da se preseliš ovde? - upita ona iznenađeno. Sagla se, i izvukla pepeljaru ispod kreveta.

- Otkad si počela da pušiš? - Nije odgovorila na njegovo pitanje. - Ako se dobro sećam, ti ne podnosiš miris dima... - Pa... - ona se smeteno osmehnu. - U stvari... Taj miris dima baš i nije tako gadan. A ja sam bila malo nervozna, pa sam mislila da će mi cigareta prijati... - Zašto si bila nervozna? - nacerio se. - Zato što su planovi da se udaš za Kejta propali? Sirotice... Ako si u međuvremenu uspela da se zaljubiš u njega, mogu misliti kako se sada osećaš. I dalje je imao tu moć da je svojim sarkastičnim osmehom natera da iskoči iz kože. Ponovo je zavukla ruku pod krevet, i odatle izvadila kutiju cigareta. Pripalila je još jednu, junački se trudeći da to ovoga puta prođe bez kašlja. - Brzo se privikavaš — na Dirkovom licu i dalje je lebdeo nadmoćan osmeh. - Uzgred, mislim da si se poslužila mojim cigaretama! Bez pitanja! Jedan trenutak, besno je sevala očima i gutala dim, smišljajući šta da mu odgovori. - Nema potrebe da pitam! - Bezobrazno je razvukla usne. - Ako se dobro sećam, pri našem poslednjem susretu si me zaprosio... E, pa, vidiš, iznenada sam odlučila da prihvatim tvoju ponudu! A to znači da je sada sve što je tvoje, i moje... Nemoguća devojka! Dirk je bespomoćno zavrteo glavom, pitajući se kako li će njegov život izgledati pored nje, narednih dvadeset godina. Mada, nije mogao a da ne prizna da će taj život imati i svojih prednosti. Odmerio ju je jednim dugim, dugim pogledom, a onda se mirno opružio preko širokog, udobnog kreveta i jednim naglim pokretom je povukao ka sebi. Sesil je osetila kako joj ponestaje daha, bilo je dovoljno da samo oseti njegovu blizinu, pa da joj srce divlje zalupa. - Moje perspektive su jadne... - promrmljao je tiho uz samu njenu slepoočnicu, osećajući kako joj telo treperi pod svakim njegovim dodirom. - Ženim se devojkom koja se za mene udaje samo zbog para... - Samo zbog para! - potvrdila je mrtva ozbiljna, i nestrpljivo potražila njegove usne. KRAJ