Ark

ARK Selo Ark (Arques), šest milja od Ren-l-Šatoa, grob, natpis ET IN ARCADIA EGO ( I U ARKADIJI JA) anagram ?

I TEGO ARCANA DEI (ODLAZI! KRIJEM TAJNE BOGA) Pusenova slika „Arkadijski pastiri“ ANK Egipatski hijeroglif, znači život, poznat kao egipatski krst, ključ života ili ključ Nila.

KATARI Albižanski krstaški pohod, krstaški rat, zazvan od strane samog Pape (PU PAPA – prim. Tipkačice) trajao je blizu 40 godina. 1209. godine, vojska od 30.000 konjanika i pešadinaca sručila se kao vihor na Langdok, brdovito severoistočno podnožje Pirineja u današnjoj južnoj Francuskoj.

Pokrajina je opustošena, sve razoreno, celokupno stanovništvo posečeno, desilo se istrebljenje u jezivim razmerama.

Oblast sada poznata kao Langdok nije bila sastavni deo Francuske. Bila je nezavisna kneževina, čiji su jezik, kultura i političke ustanove imali više zajedničkog sa Španijom, nego severom. Kultura najnaprednija i najistančanija od svih u hrišćanskom svetu, sa mogućim izuzetkom Vizantije, sa kojom je imala mnogo toga zajedničkog. Učenje visoko cenjeno, filozofija, poezija, proučavali su grčki, arapski i hebrejski, škole posvećene kabali-drevnoj ezoteričnoj tradiciji judaizma. Kao i u Vizantiji, i u Langdoku je vladala civilizovana, opuštena verska trpeljivost, nasuprot zanesenjačkom žaru koji je odlikovao ostale delove Evrope.

Katari su, uglavnom, prihvatali reinkarnaciju i priznavali ženski princip u veri. Propovednici i učitelji su bili oba pola. Odvacivali su katoličku crkvu i odricali osnovanost svim crkvenim hijerarhijama, svim zvaničnim i ustanovljenim posrednicima između čoveka i Boga. Katari su tražili neposredno i lično saznanje, versko ili mistično iskustvo doživljeno iz prve ruke, nazivano gnosis (grč. Znanje), i ono je za njih imalo prednost nad svim verama i dogmama.

Shvatanja dualistička, sukob između dva suprotstavljena načela, dobra i zla, duha i tela, višeg i nižeg. Katari su otišli mnogo dalje nego što je to pravoverni katolicizam bio spreman da prihvati. Za Katare, neprestani rat je harao vaseljenom između dva nepomirljiva načela – svetla i tame, duha i materije, dobra i zla. Katolicizam postavlja jednog vrhovnog Boga, čiji

je protivnik đavo, njemu krajnje podređen. Katari kažu da postoje dva boga, sa manje-više sličnim statusom. Dobri Bog je potpuno bestelesan, biće ili princip čistog duha, neokaljan trunčicom materije. On je bog ljubavi, ali ljubav je potpuno nespojiva sa moći, a materijalni svet je izraz moći. Za katare, materijalni svet – sam svet – bio je istinsko zlo. Sva materija je istinski zla. Vaseljenu je stvorio bog zla – ili kako su ga katari zvali REX MUNDI – „KRALJ SVETA“.

Većina istoričara tvrdi da Katari potiču od bogumila, sekte koja je delovala u Bugarskoj tokom desetog i jedanaestog veka i čiji su se misionari odselili ka zapadu. Međutim, ispostavilo se da katari nisu vodili poreklo od bogumila, već predstavljaju cvet nečega što je u francuskom tlu bilo ukorenjeno već vekovima. Izgleda da su nastali skoro neposredno od jeresi ustanovljenih i utvrđenih u Francuskoj na samom početku hrišćanske ere.

KA - za Egipćane „životna snaga“, sastavni deo ljudske duše i besmrtnosti života.

---------------------------------VITEZOVI TEMPLARI …i posle odumiranja Templa, ostala je tajanstvenost koja ga je okruživala. Poslednji zabeleženi čin u istoriji reda je bilo spaljivanje velikog majstora, Žaka de Molea, u martu 1314.god. Žak je prokleo papu Klimenta i kralja Filipa. Papa je umro usled iznenadnog napada dizenterije, Filip od uzroka nerasvetljenog do danas .

17.jan „Le serpent rouge“ „CRVENA ZMIJA“ Pjer Fežer, Luj Sen-Maksan i Gaston Koke- čudnovato delo, sadrži merovinški rodoslov i dve karte Francuske. Glavni deo teksta – trinaest kratkih pesama u prozi. Nijedna pesma nije duža od jednog stiha, a svaka odgovara po jednom znaku zodijaka – trinaesti Ophiuhus – Zmijonoša.

Govore o Ren-l-Šatou, slici Arkadijski pastiri, o nekim Sonijerovim natpisima, o zapisu na grobu „Et in Arcadia ego“. Crvena zmija nagoveštava krvnu liniju ili lozu.

Za Lava je strofa: „Od one koju žudim da oslobodim, struji ka meni dah miomirisa što prožima Grob. Davno, neki su je zvali: IZIDA, kraljica svih izvora milosrđa. Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Za druge, ona je MAGDALENA sa slanim sudom ispunjenim čudotvornim mirom. Posvećeni znaju njeno pravo ime: NAŠA GOSPA OD KRSTA.“ IZIDA je egipatska boginja majka, zaštitnica tajni – „bela kraljica“ u svojim milosrdnim oblicima, a „crna kraljica“ u neprijateljskim. Prema ovim spisima smatra se da je ona preživela u hrišćanstvu prerušena u Devu Mariju, naziv pripisan u Starom zavetu boginji majci Astarti (Ištar).

Sudeći po tekstu Crvene zmije, međutim, izgleda da boginja majka hrišćanstva nije Devica. Naprotiv, čini se da je to Magdalena, kojoj je posvećena crkva u Ren-l-Šatou i kojoj je Sonijer posvetio kulu. Čini se da se ni Notre Dame (naša gospa) takođe ne odnosi na Devicu. Izgleda da se sve odnosi na Magdalenu. Ona je, prema legendama, u Francusku donela sveti gral.

Autori Crvene zmije doživeli su groznu sudbinu: 06. marta 1967. god. nađeni su obešeni Luj i Gaston, a 07. marta i Pjer.

MIRA - gorka, veoma mirisava i lekovita smola koja se dobija od više vrsta drveta Commiphora.

OZIRIS - mit. glavni bog starih Egipćana, bog sunca, tvorac vremena, zaštitnik Egipta i Nila, muž boginje IZIDE.

STANJE NESIGURNOSTI I BEZNAĐA NAJPODLOŽNIJE JE BUĐENJU VERSKOG NAGONA. UPRAVO U TAKAV VAKUUM RELIGIJA MOŽE NAJUSPEŠNIJE UVESTI SVOJE TVRDNJE, NUDEĆI NOV OSEĆAJ SMISLA I SUVISLOSTI. Lenjin, Staljin, Hitler. Danas ?

ISUSOV ZAPIS Majkl Bejdžent (bogohulnim spojem religije i politike, zataškana je istina o Isusovom raspeću i o poreklu hrišćanstva) . . . ovde se ne bavimo samo složenošću religije nego i političkim mahinacijama. Čak ni danas nisu uklonjene sve mine.

Osim svirepog načina pogubljenja, ostaje nam da se zapitamo ima li drugih nagoveštaja u jevanđeljima da su Rimljani imali krajnju odgovornost i da je počinjeni zločin bio podstrekivanje na pobunu, a ne protivljenje jevrejskim učenjima.

Da, ima. Isus je bio razapet između dva druga čoveka koji su u engleskim prevodima Biblije opisani kao kradljivci. Međutim, ako zađemo u originalni tekst, grčki, otkrivamo da nisu uopšte nazvani kradljivcima nego su opisani kao lestai, što se prevodi kao „hajduci“, i što je u grčkom bio zvanični naziv za „zelote“, jevrejske borce za oslobođenje Judeje od njenih rimskih okupatora.

Rimljani su ih smatrali teroristima.

Simeon Zelotski (simeon xeloten) Jedna prilično zlokobna grupa plaćenih ubica, unutar zelotskog pokreta zvala se Sicarii, po malo zakrivljenom nožu – sica – koji su nosili da njime ubijaju svoje neprijatelje. Prema Lukinom jevanđelju, dok su se Isus i njegovi učenici okupljali (pred Isusovo hapšenje u Getsemanskom vrtu), Isus je rekao: „…ko nema neka proda haljinu svoju i kupi nož.“ Tu je Isus opisan u kontekstu koji je definisala jaka i često nasilna žudnja Judejaca ka oslobođenju od rimske vlasti. Tumačiti to kao nešto drugačije značilo bi da se ignoriše preveliki deo teksta.

Na neki način, Isus je kao predstavnik ove antirimske struje poslat na raspeće. Pilat je navodno oprao ruke od celog posla, ali njegovo navaljivanje da natpis „Kralj Jevreja“ stoji na krstu otkriva da on nije oprao ruke od rimskog zakona koji beše veoma specifičan.

Prema njegovim odredbama, Pilatov zadatak beše jasan: morao je da razapne Isusa. Postavljajući natpis na to mesto, naglasio je svim ljudima da je znao istinu o celoj situaciji.

Ostaje da se zapitamo : ako je Isus preživeo razapinjanje, ko je najverovatnije mogao da mu pomogne? Rimljani sigurno ne. Zašto bi oni spasili nekoga ko se suprotstavljao njihovoj vlasti nad Judejom ? Sigurno ne bi ni vrhovni sveštenici Hrama, jer Isus je bio izuzetno kritički nastrojen prema njihovom načinu upravljanja.

Pomoć je, bar mi pretpostavljamo, mogla doći samo od zelota. Ali kako više zađemo u priču uvidećemo da nismo mogli gore da pogrešimo.

Godine 37. p. n. e. Irod je zauzeo Jerusalim. Njegov prijatelj Marko Antonije obezbedio mu je veliku rimsku vojsku. Irod je pogubio 45 sanhredina uništivši tako sav njihov uticaj. Uhapsio je Antigona, poslednjeg od jevrejskih kraljeva i poslao ga u Antiohiju gde mu je Marko Antonije odrubio glavu. Irod je proklamovan u kralja preuzevši tron kao Irod Veliki i pazeći da ostane bliski prijatelj sa svojim zaštitnicima Rimljanima, i ostao je duboko neprijateljski nastrojen prema svim članovima legitimne jevrejske kraljevske loze.

Irod se oženio kraljevskom princezom, naredio da se njen brat, vrhovni sveštenik, udavi u bazenu u Jerihonskoj palati. Kasnije je dao da se i njegova supruga smakne a takođe i njegova dva sina iz tog braka.

Na kraju je obnovio Hram jerusalimski ali je i pored ove darežljivosti ostao omražen kod većine jevrejskog stanovništva.

Kada je preminuo, 4. g.p.n.e. njegov poslednji potez je bio da se pogube spaljivanjem dva fariseja čiji su sledbenici srušili rimskog orla, koji je po Irodovoj zapovedi, bio učvršćen na prednjem zidu Hrama.

Jevrejski istoričar Josif, jedini je hroničar ovog perioda. On izveštava da je nakon Irodove smrti narod tražio da se vrhovni sveštenik Hrama, koga je imenovao Irod, razreši dužnosti.

Zahtevali su da se postavi vrhovni sveštenik „veće čistote i pobožnosti“. Ali ko su tačno bili ovi zabrinuti ljudi?

Josif je opisao tri struje unutar judaizma tog vremena: fariseji, sadukeji i eseni.

Sadukeji su održavali služenje u Hramu i snabdevali sveštenike.

Vrhovni sveštenik je biran iz njihovih redova.

Fariseji su se više zanimali jevrejskom tradicijom, skupom zakona koje su doneli mudraci iz davnina.

Eseni, koji su živeli u zajednicama, često se na razne zbunjujuće načine opisuju, i kao da su protiv i kao da su za Iroda, da su miroljubivi i da su ratoborni, skloni celibatu ili skloni brakovima, sve zavisno koje Josifovo delo posmatrate. Esene ipak simboliše njihova odanost jevrejskim zakonima.

U svom kasnijem delu, „Jerejske starine“, Josif je dodao i četvrtu grupu : zelote.

Usred raskošne pogrebne gozbe izbijaju nemiri. Irodov sin Arhelaj guši pobunu pomoću vojske. (jedna kohorta – šest stotina vojnika) Pobunjenici su brojni, dobro organizovani a ne spontano okupljen narod, koji traži čistog i pobožnog sveštenika.

Josif omalovažava i značaj razmere širokog pokreta otpora, nazivajući ih „podstrekačima na pobunu“.

Rimljani su obavili popis, 6. g.n.e. koji je bio duboko neomiljen u narodu. Nevolje su bile neizbežne.

Juda Galilejac je podigao ustanak. Sve ljude koji plaćaju dažbine Rimu optužio je za kukavičluk. Zahtevao je od Jevreja da odbiju da priznaju Cara za svog gospodara tvrdeći da postoji samo jedan gospodar i da je to Bog. „Potom ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče dosta ljudi za sobom : i on pogibe“ (dela apostolska 5:37) Rimljani optužuju Pavla da je vođa „četiri hiljade ubica“ …potom je uhapšen. Izvorni grčki tekst kaže da to nisu bile ubice nego sikarijci (zeloti).

Josif je izveštavao da je to bila mala družina pojedinaca uzavrelih glava, ali hronike ustanka svedoče da su se oni borili sa mnogo gneva i snage i sa značajnim ljudstvom.

Josif je mrzeo ustanike, zelote. Zašto? Pa sam je započeo karijeru kao zelot, bio je zelotski vojni zapovednik. Bio je zadužen za celu Galileju – samo srce zelotskih teritorija, na samom početku rata protiv Rima. Nakon pada njegove baze, prebegao je na rimsku stranu i postao veliki prijatelj cara Vespazijana i njegovog sina Tita, vojnog komandanta. Na kraju je završio u Rimu, živeo u carevoj palati, uz penziju i rimsko državljanstvo. Ali izdaja sopstvenog naroda skupo ga je koštala. Do kraja života morao je da se osvrće za sobom jer su ga mrzeli čak i oni Jevreji koji su živeli u Rimu.

1947. godine, beduinski pastir Mohamed ad-Dib, na severnoj strani Mrtvog mora, u pećini pronalazi ćupove u kojima se nalaze dokumenta – Svici sa Mrtvog mora. Predaje ih trgovcu starinama…jedan od njih dolazi do CIA-e.

Svici sa Mrtvog mora daju nam neposredni uvid u veliku i rasprostranjenu grupu koja nije podnosila stranu dominaciju, koja je bila usaglašena u brizi za čistotu vrhovnog sveštenika- kao i kralja- i koja je bila potpuno posvećena poštovanju jevrejskih zakona. Štaviše, jedan od naziva koji su sami sebi dali bio je „Oseh ha-Torah“ – izvršioci zakona. Ispostavilo se da svici sa Mrtvog mora pružaju originalne dokumente zelota. Oni otkrivaju duboku mržnju prema stranoj dominaciji, koja naginje čak ka patologiji, mržnju koju potpiruje želja za osvetom zbog višegodišnjih pokolja, iskorišćavanja i omalovažavanja jevrejske religije, koju je sprovodio neprijatelj, koga nazivaju „Kitimi“.

Zeloti su mrzeli Rimljane i živeli samo za onaj dan kada će se mesija pojaviti u jevrejskom narodu i povesti ih u pobednički rat protiv Rimljana i njihovih marionetskih kraljeva i vrhovnih sveštenika, brišući ih sa lica zemlje tako da se ponovo uspostavi čista loza vrhovnih sveštenika i kraljeva iz loze Davidove iz Izraela. Oni su zapravo očekivali dvojicu mesija : jednog vrhovnog sveštenika i jednog kralja. Zakon njihove zajednice govori o budućim „Mesijama Arona i Izraela“. Mesija Arona se odnosi na vrhovnog sveštenika , mesija Izraela označava kralja iz loze Davidove. Neki svici, kao što je Dokumenta iz Damaska, spajaju ovo dvoje i govore o jednom mesiji – Mesiji Arona i Izraela. Svitak iz Hrama kaže: „Od svoje braće izabraćete sebi kralja; nećete staviti stranca koji vam nije brat ispred roda svoga“.

Jevrejsko stanovništvo iz Judeje očekivalo je da se mesija pojavi, a uz tegobe i užase pod vladavinom Iroda i kasnijih rimskih prefekata, činilo se da je vreme za to i došlo.

Svici sa Mrtvog mora pružaju nam kontekst za lakše shvatanje Isusove uloge i političkih mahinacija koje su se odigravale oko njegovog rođenja i braka, i aktivne uloge u zelotskim stremljenjima ka pobedi. Prema jevanđeljima, Isus je preko oca pripadao lozi Davidovoj a preko majke – lozi vrhovnog sveštenika Arona.

Kao vrhovni sveštenik i kralj – kao Mesija dece Izraela – od Isusa bi se očekivalo da povede zelote u pobedu, da se suprotstavi Rimljanima i da se čvrsto drži koncepta ritualne čistote. Kao vođa zelota morao je da odigra i versku i političku ulogu. U starom zavetu prorok Zaharija je govorio o dolasku u Jerusalim kralja na magarcu.

Tako je Isus ušao u Jerusalim na magarcu. Isus je proračunato odabrao svoj put. Masa ga je prepoznala kao kralja iz loze Davidove.

Ovo proračunato glumljenje predskazanja iz Starog zaveta i njegova značenja, razmatraju se u knjizi „Zavera uoči Pashe“ Hjua Šonfilda, objavljene 1965.god. pitanja koja je on pokrenuo svakako su kontraverzna ali i bitna; čuvari uvrežene stare priče stalno pokušavaju da sputaju alternativne ideje da ne bi uzdrmale staru paradigmu, da nas ne bi navele da promenimo mišljenje o jevanđeljima, o Isusu i istoriji tog doba.

Toliko je faktora iz Isusovog života – zelotski ustanak, njegovo rođenje od roditelja koji su potomci loze Davidove i loze Aronove, zelotski članovi njegove pratnje; njegov proračunat ulazak u Jerusalim poput kralja – koji su svakako morali osigurati Isusu mesto u istoriji, mesto predvodnika jevrejske nacije. Ali nisu. Gde je krenulo naopako?

Jednostavno rečeno, namera zelota je propala, potpuno i katastrofalno, što je i bilo neizbežno jer se svojom suštinom suprotstavila dominaciji Rimljana, najvećoj vojnoj sili, koja je imala potporu u dobro raširenoj i zastrašujućoj logističkoj komandi koja je na raspolaganju imala dobro održavane puteve i brodove, sastavne delove strukture koja je osiguravala obimni i pravovremeni dotok trupa i zaliha.

Od kada se digla uzbuna zbog zelotskog otpora 6. g.n.e. – rimski upravitelji i jevrejski vrhovni sveštenici takođe – uspevali su da na ovaj ili onaj način održe neku vrstu postojanog mira u Judeji.

Ovo je, dakle, bio svet u kome su živeli Isus , njegovi sledbenici i bar onaj prvi od silnih kasnijih pisaca njegove biografije. Iz tog sveta je poniklo i hrišćanstvo. I upravo je veza između ta dva dela tog sveta tako sporna. Bilo je to vreme kad je vera bila sve, a pogrešna vera u pogrešnom okruženju mogla je izazvati iznenadnu

smrt, bilo kao rimsko razapinjanje, bilo kao smrtonosni ubod bodeža zelotskih sikarija.

Malo je ovih događaja našlo svoja put do jevanđelja. Umesto istorije, Novi zavet pruža nam pročišćen, cenzurisan i često izokrenut pogled u to doba.

Isus se rodio i proveo godine sazrevanja u eri ranog zelotskog pokreta. Kada je započeo svoju misiju negde oko svog tridesetog rođendana neki od njegovih najbližih sledbenika bili su poznati kao članovi mesijanskog pokreta, u kome će Isus odigrati važnu ulogu za koju je rođen. U Novom zavetu možemo videti rasprave protiv Rimljana i možemo uhvatiti ublaženu atmosferu nasilja koje je prožimalo tu eru – atmosfera koja se zaoštrava, naravno, kada se približimo kraju priče sa raspećem Isusovim.

Međutim, ovo raspeće, na način na koji su ga opisali, imalo je namerno izbrisan politički kontekst. To je dokaz da su kasniji cenzori načinili usklađene napore da odvoje Isusa i njegov život od istorijskog doba u kom je rođen, u kom je živeo i umro, bez obzira na način na koji se to desilo. Čineći to, kasniji cenzori su uradili nešto mnogo opasnije : pomerili su Isusa iz njegovog jevrejskog okruženja. A danas veliki broj hrišćana ostaje sasvim nesvestan da Isus nikada nije bio hrišćanin; on se rodio i živeo kao Jevrejin.

Jedno pokolenje nakon Isusovog raspeća, ili bar nakon njegovog uklanjanja sa pozornice, Jerusalim i Hram behu izgubljeni za judaizam. Vera se usredsredila na rabinsku školu u Javni.

Istovremeno su počele manipulacije pričom o Isusu koje će na posletku ustoličiti tradiciju koja se fokusira na Isusa umesto na Boga. Ovo je činjenica oko koje se mnogi stari hroničari nisu slagali, ali će ona svakako s vremenom nadvladati sva alternativna objašnjenja. Isusovo jevrejsko poreklo biće podvedeno pod sve uticajniji paganski kontekst koji su uveli grčki i rimski preobraćenici u hrišćanstvo. Ovaj paganski uticaj odvući će hrišćanstvo i viđenje Isusa daleko od Judaizma u nastupajućim vekovima.

Hrišćanska poruka je očigledno promenila svoju publiku: nije više bila namenjena Jevrejima nego se radije obraćala paganima – poklonicima bogova i boginja poput Mitre, Dionisa, Izide i Demetre – i kao takva morala je biti ponuđena u novom pakovanju zamirisanom protivjevrejskom aromom. Beše to teren spreman za

ponovno tumačenje istorije i za početak trijumfa veštačkog „Isusa iz vere“ nad pravim „Isusom iz istorije“ – čovekom koji je govorio o Bogu, koji je prenosio božansku poruku, ali koji nije za sebe tvrdio da je Bog. ------------------------------------Istoričar Tacit ( 55.-120.g.n.e.) bio je rimski senator u doba Domicijana, a kasnije i upravitelj Anadolije u Turskoj. Pišući o Neronovom spaljivanju Rima, on objašnjava: „ Neron je izmislio žrtvenu jagnjad – i kaznio na veoma lukava način ozloglašeno izopačene hrišćane (kako ih je narod zvao). Njihovog stvoritelja Hrista, pogubio je za Tiberijeve vladavine upravitelj Judeje, Pontije Pilat.“ Paganski pisci iz drugog veka Lukijan i Celzus prikazuju Isusa kao vračara i podstrekača pobuna – dve delatnosti koje su po rimskom zakonu smatrane prekršajima i koje su povlačile za sobom smrtnu kaznu.

Istoričar Svetonije, pišući između 117. – 138. g.n.e. objasnio je da su za vreme Klaudijeve vladavine jevreji protestovali u Rimu na podsticaj nekog „Hrestusa“.

Svi se pisci slažu da je ovom mesiji suđeno i da je pogubljen zbog svojih političkih delovanja.

Koester piše: „ U najranijem periodu hrišćanstva, epiteti „jeretički“ i „ortodoksni“ nemaju nikakvo znaćenje.“ Još manje smisla ima smatrati da su knjige iz Novog zaveta jedina autentična tradicija o Isusu. Koester : „ Samo se uz dogmatske predrasude može tvrditi da kanonski spisi polažu ekskluzivno pravo na apostolsko poreklo i samim time i na istorijsku prednost.“ Naš Novi zavet, zapravo nije ni dobio svoj ustaljeni oblik sve do Sabora u Hiponu i Kartagini 393. ili 397. g.n.e. – više od 360 godina nakon događaja na koji se odnosi.

Dok su teolozi pokušavali da stvore centralizovanu ortodoksiju unutar vere, drugi su pokušavali da centralizuju fizičku strukturu Crkve držeći se stava da je bolje vladati sa položaja centralizovane moći. Politički interesi- a politika je kao svoje oružje koristila

progone koje ne možemo zaboraviti – bili su isto tako važni kao i teološki interesi u celokupnom oblikovanju novonastalog hrišćanstva.

Za vreme Ireneja počela je postepena centralizacija, po jedan biskup je predstavljao vlast u celoj dijecezi. Proces je otpočeo u Rimu sredinom drugog veka a završen početkom trećeg veka.

Car Valerije, 258. g. naredio je da se smesta pogube svi hrišćanski biskupi, sveštenici i đakoni. Mnogi su pogubljeni ali mnogi su i preživeli. Prednost centralizovane vlasti bila je vrlo očigledna vođama hrišćanske crkve, koji su sigurno osetili da ako im se ikada ukaže takva prilika, svu vlast će moći prigrabiti samo za sebe.

Prva prilika se ukazala tokom Konstantinove vladavine. Iako je kršten kao hrišćanin tek na samrtnoj postelji, tokom njegove vladavine hrišćanstvu je dozvoljeno da cveta. Konstantin je želeo jedinstvo; sazvao je Sabor u Nikeji da bi se suprotstavio idejama jeretika Arija. Cilj je bio da se dobije podrška za ideju da je Isus Hrist „od istog bića“ kao Bog Otac, što je bila tvrdnja koju su Arije i ostali osporavali. Za njih, Isus nije bio božanskog porekla.

Kao što je profesorka sa Prinstona, Ilejn Pejdžels primetila: „Oni Koji su se protivili ovoj frazi, istakli su da se ona ne pojavljuje nigde u Svetom pismu ili u hrišćanskoj tradiciji“.

Sabor je bio jasno uperen protiv Arijevih stavova, ali prisustvo njegovih pristalica dovelo je do burnih zasedanja i žestokih rasprava. Naposletku je sprovedeno glasanje. Vrlo je sporan tačan broj glasova, ali zna se da je Arije zajedno sa svoje dve pristalice glasao protiv odluke. Opšteprihvaćen broj kaže da je predlog izglasan sa 217 prema 3 glasa. Arije i njegove pristalice prognani su u oblast Dunava.

Ovom odlukom, Sabor je u okvirima crkve stvorio Isusa koji je deo fantazije, pretvarajući se da je to jedino istorijski tačno predstavljanje njegovog lika. Sabor u Nikeji iznedrio je jedan hrišćanski svet u kojem je vladao zajednički kodeks verovanja. Sve što je različito smatraće se jeretičkim i biće odbačeno, ili ako je moguće, biće iskorenjeno. Mi danas i dalje trpimo posledice toga.

Pejdželsova je, kao stručnjak za gnostičke spise, u jednom potezu neobičnom za fakultetskog profesora, unela i jednu ličnu zabelešku u svoju knjigu „Dalje od verovanja: tajno Jevanđelje po Tomi“. Ta zabeleška se dotiče ključne tačke koja je imala dalekosežne

posledice. Ono što joj se nikad neće dopadati kod Crkve, objašnjava ona, jeste „njena tendencija da poistoveti hrišćanstvo sa samo jednim odobrenim skupom verovanja . . . uz ubeđenje da samo hrišćanska vera nudi pristup Bogu.“ Shvatajući koliko bi ih koštao poraz, svi naredni biskupi iz Rima su se potrudili da učvrste svoju moć – ali nijedan kao Damas, koji je unajmio grupu ubica da provedu tri dana kasapeći njegove protivnike.

Papa Siricije (384. – 399.), delio je svoju carsku pravdu izdavanjem dekreta – naredbi koje su bile van svake rasprave, koje su smesta morale biti izvršene. Pod njegovom dogmatskom vlašću, konačno je određen kanon Novog zaveta na Saboru u Hiponu 393. i Kartagini 397. g.n.e.

Ovaj otvoren proces centralizacije nastavlja papa Inokentije (401 – 417) iznoseći tvrdnju da kao apostolsko središte, Rim predstavlja vrhovnu vlast unutar hrišćanske crkve.

Crkva je počela da fizički preuzima paganska okupljališta i njihove festivale, na primer, onaj koji slavi rođenje boga Mitre 25. decembra.

Papa Grgur I (590. – 604.) daje uputstva: „Zaključili smo da hramovi idola tih naroda nikako ne smeju biti uništeni. Same idole treba uništiti ali hramove treba poškropiti svetom vodicom, postaviti u njima oltare i smestiti relikvije. Nadamo se da će kada narod vidi da njihovi hramovi nisu uništeni, možda okrenuti leđa svojoj greški i klanjati se pravom bogu.“ Iako Crkva, podržavajući narastajuću ortodoksiju, nije dirala oltare, sasvim se sigurno nije sramila uništavanja ili krivotvorenja dokumenata.

------------------------Evnapije je bio grčki učitelj besedništva koji je živeo između 345. i 420. g.n.e. Besedništvo je umetnost ubedljivog i impresivnog izražavanja, bilo u pisanom ili u govornom obliku. Naši današnji stručnjaci govorništva jesu naslednici tehnika koje su usavršavane još u davna vremena. Kad je napunio šesnaest godina, Evnapije je otišao da uči u Atinu. Tamo su ga uputili u eleusinske misterije i postao je sveštenik na sveučilištu Eumolpida u predgrađu Atine.

Eumolpide su bile jedna od svešteničkih porodica koje su iskusile misterije Demetre i Persefona u Eulesiji, pa su tome podučavale odabrane muškarce i žene, koji bi dokazali da su spremni da uče o tim misterijama. Ti retki odabrani nazivani su upućenicima.

Posle pet godina u Atini, Evnapije se vratio u svoj rodni grad Sard u Turskoj, gde je upao u mesnu grupu filozofa platonista koji su proučavali medicinu i teurgiju – veoma praktičan rad sa božanskim silama kroz rituale, ples, muziku. Bio je još živ kada je car Teodosije zabranio sva paganska verovanja 391. g.n.e. ali je upurkos opasnostima, Evnapije nastavio da oštro kritikuje hrišćanstvo u svojim zapisima. Napisao je „Istoriju“ kao dodatak već objavljenoj istoriji jednog drugog pisca, pokrivši period od 270. do 404. g.n.e. (završio negde oko 414.). Nažalost, samo su mali odlomci ove istorije sačuvani.

Evnapijeva istorija bi danas bila veoma zanimljiv tekst, da je nažalost, Vatikan nije sakrio, zbog svoje nepopustljive potrebe da zaštiti svoju obmanljivu sliku Hrista i hrišćanstva. Primerak knjige je postojao do 16. veka u prečesto neprobojnoj vatikanskoj biblioteci. Ovo je otkrio stručnjak za antičko doba Mark Antoan de Mire, koji je 1563. godine držao predavanje na Univerzitetu u Rimu. Video je primerak knjige u Vatikanskoj biblioteci, zamolio kardinala Sirlea da mu se napravi kopija. Međutim, Sirlea je to odbio, i uz papinu podršku je čak ustvrdio da je ta Evnapijeva knjiga „bezbožna i nemoralna“. Pošto je knjiga privukla pažnju, zvaničnici su rešili taj problem i knjiga je „nestala u činu božjeg proviđenja“. To proviđenje je, bez svake sumnje, sprovedeno uz nešto manje božansko posredovanje ljudi.

Vatikan ima poprilično dugu naviku pronalaženja i uništavanja zapisa koji se kose sa mitom koji je on prozvao pravom istorijom.

Koliko toga je uništeno tokom mnogih godina?

A koliko je još toga uspelo da umakne vatikanskoj neumoljivoj potrazi za jeresi?

Niko ne može dati siguran odgovor. „Cena teološkog jedinstva nije plaćena samo u zlatu, već i mnogim ljudskim životima.“ (Priscilijan, biskup od Avilje, 386.g.n.e.)

Koliko je duboko vera potpala u ruke samozvanih Hristovih naslednika? Rimske pape su kasnije preuzele na sebe ritualno miropomazanje careva u njihovu uzvišenu službu kao deo ceremonije krunisanja, kao da bi pape trebalo da imaju moć stvaranja novog mesije. Kao da oni sami imaju monopol nad putevima do istine. . . . plaše se pojavljivanja dokaza da Isus nije bio Bog, kao što je proglašeno na Saboru u Nikeji – da nije bio Bog nego čovek. . . . Inkvizicija je uništavala svoje neprijatelje. Čim su Katari uništeni, otkrili su da je Vitezovima templarima potrebno malo discipline. Početkom 14. veka sumnjali su da su franjevci zaraženi jeresi i mnogi od njih su bačeni na lomaču. Sto godina kasnije, okomili su se na Jevreje i muslimane u Španiji. Krvoprolića su usporena tek kad je pokoljima neizbežno smanjen broj potencijalnih žrtava. U jednoj opsesiji iz 15. veka, pronađen je novi izvor žrtava : veštičarenje. Ovo je bio majstorski potez crkvene dvoličnosti.

Crkva je oduvek ubrajala veštičarenje u obmane ili prevare, a verovanje u veštičarenje je već dugo smatrano grehom. Ali 1484. stav crkve se naglo promenio; papa je izdao bulu kojom osuđuje veštičarenje, ali zahteva da se prizna realnost te aktivnosti, kao i da se poricanje njene demonske realnosti samo po sebi smatra jeretičkim, te podleže kaznama.

Dominikanci su bili toliko organizovani i fanatični da su napravili i priručnik za one inkvizitore koji se nađu licem u lice sa vešticama.

To je jedna od najozloglašenijih knjiga u istoriji: Malleus Maleficarum – „Malj Veštica“ – krunski je primer vrhunskog obrazovanja koje se našlo u službi ludila. Napisali su ga 1486. dva vrhunski obrazovana nemačka dominikanca – kaluđeri, koji su, kako kažu, verovali da se sve što je žensko boji raspeća kao đavola.

Nema sumnje da su za njih sve žene bile izvor svega onoga što je na ovom svetu demonsko. Ta dva stručnjaka su otkrila da se u ženama krije najgori od svih mogućih poroka, večito sklone obmanama, nepopravljivo loše, slabije su od muškaraca i samim tim su podložnije nemoralu i širenju istog kod drugih. Nedostaje im disciplina, „lepe za gledanje, zarazne na dodir i kobne ako ih izdržavate. Sva veštičarenja potiču od putene požude, koja je kod žena neutoljiva“.

Zašto je crkva u ženskom rodu videla nešto razorno, demonsko i nečovečno? Zašto su bili prestravljeni od žena? To je delom povezano sa seksom. Crkva je bila prestravljena od seksa.

Sveštenik Jovan Zlatousti, sa početka petnaestog veka jasno daje do znanja gde se krije opasnost : „Postoje na ovom svetu mnoge okolnosti koje slabe savesnost duše. Prva i glavna od njih jesu rabote sa ženama . . . Jer pogled žene dira i buni našu dušu, i to ne samo pogled razuzdane žene, nego i onaj od smerne žene.“ Uta Ranke Hajneman, profesor istorije religije na Univerzitetu u Esenu, odlučila je da se otvoreno izrazi po ovom pitanju, što retko srećemo u akademskim krugovima: „Sve u svemu, imajući na umu ugnjetavanje, klevetanje i demonizaciju žena, cela crkvena istorija svodi se na jedan dug proizvoljan zatucan muški despotizam nad ženskim rodom. A takava despotizam se nastavlja i danas, bez prekida.“ Crkva ima opsesiju sa večnim devičanstvom i celibatom. Dok god stoji da nikada nije bila sa muškarcem, crkva gaji ljubav prema majci Hristovoj, takozvanoj Devici Mariji. Ona je rodila Isusa pomoću neograničene božje moći. Drugim rečima, iz tog nekako proizilazi „da je Bog u neku ruku muškarac“.

Papa Jovan Pavle II je u svojoj enciklici Rademptoris Mater iz 1987. odlučio da je njen himen ostao netaknut. To je bilo čudo.

Od četiri jevanđelja, ako pretpostavimo da sadrže bar neku osnovu istorijskih podataka, samo dva, ona po Mateju i Luci, pominju Devičanski porođaj. A Luka čak dovodi u pitanje teološka poimanja opisujući Mariju i Josifa kao Isusove roditelje.

Pojam devičanskog porođaja javio se kada je hebrejska Biblija odn.

Hrišćanski Stari zavet, preveden na grčki u trećem veku p.n.e.

Crkva je nastavila da stvara kult devičanstva, a taj kult je privukao sebi dosta muškaraca, koje bi u njihovom najboljem izdanju mogli opisati kao poremećene, a u najgorem, kao patološke čistunce, muškarce poput Origena koji je sa 18 godina sam sebe uškopio da bi postao savršeniji hrišćanin ili poput Avgustina koji je mrzeo svaki užitak, pogotovu onaj podstaknut seksom.

Međutim, Isus nikada nije spominjao celibat. Osim toga, apostol Petar, navodni osnivač katoličke crkve, koji je retrospektivno

imenovan za prvog papu, i te kako je bio oženjen i putovao je posvuda sa svojom suprugom. Sećanja na bračni status opstala su do kraja drugog veka n.e. nakon toga i Petru i Pavlu je dodeljen status neženje. A dok su muške device preuzimale veru, ženama je zabranjeno da je propovedaju.

--------------------------------Još od objavljivanja zapisa iz Nag Hamadija 1977. god. bliska veza između Isusa i Marije Magdalene bila je uzrok mnogih akademskih i narodnih rasprava. „ I pratilac ( Spasitelj je) Marije Magdalene. Ali Hrist je voleo nju više od svih svojih učenika i imao je naviku da je ljubi često u njena usta. Ostatak učenik bio je uvređen ovim i izražavao je neodobravanje. „ Ali ima tu nečeg više od emotivne ili seksualne veze. Marija je imala posebno znanje o Isusovim učenjima – uvid i tumačenja koje nije podelio sa ostalim učenicima.

Jevanđelje po Filipu, nakon pominjanja Isusove bliske veze sa njom, objašnjava: „rekoše mu: Što je voliš više nego sve nas zajedno? Spasitelj im odgovori : Zašto ja vas ne volim kao nju? Kad se slepac i onaj koji vidi zajedno nađu u mraku oni nisu drugačiji jedno od drugog. Kad se svetlo javi, onda će onaj što vidi videti svetlo, a slepac će ostati u mraku. „ Isus nagoveštava da Marija Magdalena može da „vidi svetlo“dok njegovi učenici ne mogu. Ona, drugim rečima, potpuno razume ono čemu ih Isus uči, a ostali ne.

Petar pita Mariju: „Sestro, mi znamo da te je spasitelj voleo više nego druge žene. Reci nam reči spasiteljeve kojih se sećaš, stvari koje ti znaš, a mi ne.“ Marija odgovara:“Naučiću vas onome što je skriveno od vas“, ali nakon što je to učinila, Andrija je izjavio:“ Ne verujem da je spasitelj rekao ovako nešto, jer ta učenja predstavljaju zaista čudne ideje“. Petar prilično nezadovoljno komentariše:“Da li je, onda, on govorio sa nekom ženom nasamo bez našeg znanja? Da li treba da se okrenemo i da je slušamo? Da li je izabrao nju ispred nas?“

Ovde se krije izvor problema: ova veza između Isusa i Marije je skroz zamršena tajnama o Isusu koje Crkva uz velike napore želi da sakrije; to su tajne kroz koje su učenici Isusovi prikazani kao u Jevanđelju kako hotimično nešto odbacuju i ignorišu.

Koje su to tajne? Ko je i šta je onda bio isus?

-------------------------------Potpuna je misterija gde je tačno Isus živeo od svojih dečačkih godina pa sve dok se nije pojavio u Galileji da bi ga krstili u reci Jordan. (petnaesta godina vladavine cara Tiberija, 27.-28. g.n.e.)

Isus je tada imao oko trideset godina. Šta su to, tako čvrsto, pisci Jevanđelja skrivali?

Postoje rasprave o Isusovom putovanju na Istok, Avganistan, Indiju. Danas mnogi veruju da je svetilište Jus Asaf u oblasti Kašmira posvećeno upravo Isusu, koji je nakon raspeća otišao na istok.

Prorok Osija: „ Kad Izrailj beše dete, ljubljah ga, i iz Misira dozvah sina svoga.“ Matej se nadovezuje : „…da je Sveta porodica pobegla u Egipat dok je Isus još bio beba… to je da se izvrši što je Gospod rekao preko proroka koji govori : iz Misira dozvah sina svoga.“ Zašto Egipat?

Egipatska koptska crkva se odvojila od Rima 451. nakon Sabora u Kaledoniji.

Jevrejska zajednica u Egiptu nije bila samo velika nego o ozuzetno uticajna. Kao saveznici grčkih osvajača, dinastije Ptolomeja, oni su uživali društveni status koji je bio viši od statusa samih Egipćana, koji su smatrani „podanicima“ u sopstvenoj zemlji.

Kleopatra, poslednja vladarka, bila je jedina koja je umela da govori maternjim jezikom zemlje kojom je vladala.

Jevreji su se stapali sa preovlađujućom grčkom kulturom, učili grčki, uzimali grčka imena, hebrejski je iščileo iz upotrebe. U mnogim sinagogama su čak i službe držane na grčkom.

Ovo se sve može pripisati uticaju Aleksandra Makedonskog. On je preuzeo Egipat 332. g.p.n.e. helenistički grad koji je zapravo bio egipćanski. Umro je na misteriozan način prilikom pohoda u Vavilonu 323. g.p.n.e. Carstvo su podelili njegovi generali, Ptolomeju je pripao Egipat, osnovao je dinastiju koja će dati mnoge kraljeve i kraljice i završiti se tek sa Kleopatrinom smrću 60.g.p.n.e Seleuku je pripala Sirija a on je za svoje središte odabrao Antiohiju.

Tokom Isusovog života, postojao je aktivni jevrejski hram u Egiptu, Onijev hram, na putu od Judeje do Heliopolisa, na mestu gde se danas nalazi aerodrom Kaira.ovo je bio hram u kome su se zeloti, koji su govorili grčki, mogli obučavati. To bi bilo odlično mesto za Isusa, gde bi mogao da nauči šta to znači biti mesija Izraela, daleko od nevolja u Judeji i Galileji.

Iako je primio zelotsku obuku, Isus je, kao što smo videli, u nekom momentu tajno krenuo i nekim drugim putevima-koje su otkrili tek nakon što je miropomazan u mesiju, kad je bilo prekasno da mu se bilo ko suprotstavi. Ti putevi su bili mnogo mističniji. Ali opet, gde bi usred jevrejskog sveta u Egiptu on mogao naići na takve puteve.

Postojala je jedna mistična grupa iz tog doba, koju je opisao Filon iz Aleksandrije. U brdima pored jezera Marut, živela je mala zajednica jevrejskih filozofa. Nosila je ime Therapeutae što prema Filonovim objašnjenjima nosi istovremeno i značenje izlečenja, tela i duše, i značenje bogosluženja. Bogosluženje ovih terapeuta bilo je usredsređeno na „samopostojanje“ – veru u jednu božansku stvarnost koju niko nije stvorio jer je večnotrajna. Ovo je bio koncept božanskog koji nije mogao da se objasni običnim jezikom.

Terapeuti su se veoma razlikovali od esena. Žene su kod terapeuta primane kao ravnopravni članovi i u celosti su učestvovale u duhovnom životu zajednice. Za razliku od njih eseni su se prema Filonu, Josifu i Pliniju, ponosili činjenicom da ne primaju žene; žene su ih, verovali su oni, ometale. Ovde se moramo prisetiti Isusovog stava o prihvatanju žena u svoju pratnju.

Terapeuti su bili elitistička zajednica sastavljena od visokoobrazovanih i imućnih Aleksandrijaca koji su odabrali da se odreknu svega što poseduju i da žive život u jednostavnom zajedništvu, posvećeni bogosluženju. Slične grupe su postojale i u drugim delovima sveta unutar drugih verskih tradicija, terapeuti su

predstavljali jevrejsku verziju rasprostranjene mistične tradicije koja je imala svoje predstavnike u svim zemljama.

Uključivanje žena kod terapeuta ukazuje na to da kada se neka grupa posveti razmišljanjima o najvišim dostignućima duše – o položaju duše „koji pruža sam po sebi znanje o istinitom i lažnom“, pol vernika nije bitan. Ovo je nama u današnjem svetu sasvim očigledno, ali u svetu Filona i Isusa ovakav koncept je bio istinski revolucionaran.

Terapeuti su bili mistici i vizionari, želeli su da dožive neposrednu viziju stvarnosti, kako bi osetili ono što zaista postoji skriveno iza grubog sveta ovog našeg prelaznog života. Ovo je bio cilj i mnogih drugih skupina koje su delovale u antičkom svetu, pogotovu među onim velikim i tajnim kultovima koji se nazivaju „misterijama“.

Terapeuti su se molili u zoru i pri zalasku sunca. Tokom dana su čitali svete spise, ali umesto da ih posmatraju kao istoriju jevrejske nacije, oni su ih uzimali kao alegorije, simbol nečeg skrivenog što mogu pronaći jedino ako tragaju za time.

Terapeuti se u svom bogosluženju, koje poseduje neke pitagorejske primese, ne dotiču kulta judaizma, koji je bio toliko značajan sveštenicima u jerusalimskom hramu i onom u delti Nila, a nisu se mnogo bavili ni čistotom vrhovnih sveštenika koji su služili tom kultu za razliku od zelota kojima je bilo izuzetno bitno, niti dolaskom Mesije iz Davidove loze. Za muške i ženske pripadnike terapeuta, postojala je samo mogućnost da se kroz viziju doživi ono božansko.

Njihovo kraljevstvo zaista nije bilo ovozemaljsko; Isus bi se s tim složio.

Na celi Stari zavet gledaju simbolički; sva mesijanska proročanstva tumačili su samo kao simbole. Da li frazu „dok se Danica ne rodi u srcima vašim“ možemo tumačiti kao ohrabrenje da pustimo da se mistična svetlost promoli iznutra?

Antički mistični spisi, jedan Platonov i jedan koji je pripadao Hermesu Trismegistu (Asklepije), korišćeni u jednom pustinjskom samostanu, gnostički spisi – sve je pronađeno u Egiptu.

Terapeuti i jevrejski sadukejci usvojili su sunčani kalendar od Egipćana, čije je vodeće božanstvo Ra, bilo simbol Sunca kao izvora života.

Prema drevnim Egipćanima, u početku je sve bilo savršeno. Bilo kakvo narušavanje ovog stanja večne harmonije, koji su zvali Ma~at, pripisivano je nesavršenstvu čovečanstva, a najveći od tih ljudskih nesavršenosti bile su one izazvane pohlepom.

Prevashodna uloga faraona bila je da služi kao jamac Ma~ata.

Jedina – i najbitnija stvar koju su tražili od ljudi je bila da žive u Ma~atu, dovodeći time kosmos i fizički svet u stanje harmonije.

Unutar univerzalnog savršenstva postojala su dva sveta: fizički i drugi svet na koji otputujemo kada umremo, Duat ili Daleki svet, koji nisu posmatrali kao odvojeni svet, kao što su raj i pakao, udaljeni i nepovezani sa ovozemaljskim postojanjem. Verovali su da Daleki svet postoji paralelno sa fizičkim svetom, i da su oni isprepletani kao dve zmije oko Hermesove palice. On je bio oko njih sve vreme iako ga nisu mogli videti niti otputovati do njega sve do smrti.

Ova dva sveta su zauzimala isti prostor, na neki misteriozan način, neobjašnjiv, osim što je fizički svet stajao unutar vremena, dok je Daleki svet postojao van vremena.

Natpis sa jednog groba (1550. – 70. g.p.n.e.): „Jedina sitnica koju vam život daje je ovaj svet, ali večnost je u kraljevstvu mrtvih“ Pesma svirača harfe: „A život proveden na zemlji, to je samo delić sna. Rečeno je: dobro došao nam, bezbedno i spokojno, onome koji je stigao na zapad.“ Egipćanima je zapad predstavljao zemlju mrtvih. Grobnice i piramide su uvek građene na zapadnoj strani Nila.

Da bi ovo razumeli, potrebno je shvatiti staroegipatski koncept vremena: smatrali su da dve vrste vremena funkcionišu istovremeno. Postojalo je vreme koje su zvali „neheh“, ciklično, povezano sa prirodnim menama – godišnjim dobima, kretanjem zvezda i sl. Drugo vreme se zvalo „djet“ i to uopšte nije bilo vreme, nego stanje kada ste u potpunosti van vremena. Dok je

neheh moglo biti beskonačno, djet je jedino moglo biti večno. Na jednom natpisu piše: „Predmeti u djet-večnosti ne umiru“.

Ovo se veoma razlikuje od našeg poimanja vremena, od koncepta u kom se stalno kotrljamo prema napred u budućnost. I naša politička filozofija veoma zavisi od linearnog vremena, od putanje koja se proteže od prošlosti ka budućnosti gde ćemo , ako se ispravno rukovodimo zakonima, ostvariti zadovoljstvo naših građana, kao da su zakoni nešto više od običnog maltera stavljenog preko pukotina.

A opet, oni pripadnici naše kulture koji su uspeli da iskorače iz vremena – mistici, kažu isto kao i stari Egipćani, da je svet mrtvih u stvari svet živih, tj. uvek postoji i uvek nam je blizu.

Veliki mistik iz šesnaestog veka, Tereza Aviljska, često je padala u mistična stanja „zanesenosti“ u kojima se u potpunosti stapala sa božanskim carstvom. Govoreći o Bogu ona je naglasila: „Postoji jedna stvar koju sam zanemarivala u početku. Nisam zaista znala da se Bog nalazi u svim stvarima; i kada se učinilo da mi je On tako blizu, ja sam mislila da je to nemoguće.“ Još iz najstarijih zapisa možemo videti da su svi obredi u hramovima osmišljeni tako da očuvaju univerzalnu harmoniju. A njenim tajnama su u tim hramovima bili podučavani i muškarci i žene. Međutim, njima je rečeno da ne smeju da pričaju o onome što su videli. Među mnogobrojnim natpisima uklesanim u zidove Horusa hrama kod Idfua, nalazi se otvoreno upozorenje: „Ne otkrivajte ono što ste videli u misterijama iz hramova.“ Postoji veliko interesovanje za vezu između ovog i onog sveta.

Kada su počeli da se pojavljuju prvi oblici književnosti, jedan od najstarijih tekstova je bio toliko značajan, da je mnogo puta ponovo zapisivan. U velikom Epu o Gilgamešu, kralj Uruka putuje u Daleki svet u potrazi za besmrtnošću. On ne uspeva u svom poduhvatu jer nije mogao da ostane „budan“ pa se vraća da ispriča o svom duhovnom putešestviju.

Isus: „ Carstvo Božje neće doći da se vidi; niti će se kazati: evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božje unutra u vama.“ „ Kada od ta dva napravite jedno, i kada načinite da iznutra bude kao spolja, i da spolja bude kao iznutra, i da ono gore bude kao ono dole, i kada muško i žensko postanu jedno… onda ćete pristupiti carstvu“ Korisno je da napravimo razliku između duhovnosti – koja je večna, i religije koju su stvorili ljudi vrlo skloni pravljenju grešaka.

Religije postoje kako bi, što je bolje moguće zaokružile i izrazile duhovnost, ali kao i druge ljudske institucije i one imaju svoja ograničenja.

Sve religije, svaka na svoj pogrešiv način, pokušavaju da izraze večnu pozadinu koja se krije iza svega što postoji. A kada se religija ispreplete sa politikom, onda možemo da se zadesimo usred najgoreg mogućeg sveta.

Figura Isusa je zajednička svim trima verama koje duboko poštuju poreklo od patrijarha Avrama, ali Isus kog je kasnije stvorila teologija predstavlja klicu razdora koja drži te tri vere razdvojene.

Veza sa Večnošću je bar jedan od ciljeva koji postoji u svakoj od te tri vere.

Ja bih rekao da je sigurno bolje usmeriti se na veliku reku koja teče nego na raznorazne stenovite staze i potoke koji do nje vode.