Andre Gorz KLASNI KARAKTER NAUKE I NAUČNIH RADNIKA
I Činjenica da se toliko govori o "prol~terizaciji ,~a učnih radnika" dokazuje, zapravo, samo Jedno: vccma
naučnih radnika ne oseća se kao deo proletarijata. Da li se pridaje velika važnost prol~~~r~z~cijiv radnika u h.e: mijskoj industriji ili u metalurg11:, 11.1 u .~tamparst.:u Ih u transportu'? Ne, tome se ne pndaJe ml,-akv~ \"~~~ost. Zašto se onda toliko diskutuje o proletanzaclJI naučnih radnika? Iz jednostavnog razloga što ~e još nismo. sasvim pomirili s idejom ~a reči ,17.aučp"!- ! pro!ctersh mogu da idu zajedno. DubokO u seD! ml JOs Jedva yer~I jemo - ili jedva prilwatamo - da neko ~w posedUje dirloilllI l1allČrlik.čl 1110ŽC biti S111atr8.11 za radnlka (\vorker) s"i~t"i~l Dravom kao i neko ko poseduje "diplomu" vodoinstalat~ra, crtača, braYZ1ra ili bolničara.. " 1\;;0. kakva bila naša politička ubeđenja, za '.-ccmu l' ~ -"1"ls1-a 1'a'z11'1-a :-rneriu -llaucvnocr nas .los pos j'_o.Ji "LtS II I h ~,1'lL . . ~C .. '1" p";n1cr .l·pdno ecr 1'1c .lc,~rl·1:1.,", ..\.Ul11",-,- ; '-- i alun!a lb elcktncarc.: r pride;; naličan ne označaya u našoj podsyesti 11~l-.:1l :ć\)a~ li/ikacijll, ;::ailat ili znanje, kao što t~ ozna~a:)aJu o.sulII pridevi; on označava status, drušixem poloza]. I r:,11 go\"orimo o proletarizaciji naučnih radnika ne zato sto se oni osećaju i delaju kao proleteri, već samo zato sto su niihoye stare pri\'ilegi.ie i njihov stari status na putu ch iščeznu. . ., Uistinu, većina od nas bi priznala da .le otkI~lce "proleterizacije" naučnih radnika za njih same. ruzr: o iznenađenje. "Oni su se nadali da im obrazovanje kOJe •
J.. ,
122
v
'v
J..
(.<.
..lJ..
'"
... , . . . . . .
o.-
o<
::;-
poseduju pribavlja interesantan položaj, dobro plaćen, siguran i uvaŽa1'Cli7. Smatrali su da na to imaju pravo jer je većina među njima rasla s tradicionalnim uverenjem da je znanje privilegija vladajuće klase i da, prema tome, pritežaoci znanja imaju pravo na izvesnu moć i uživaju izvesne privilegije. Kad bismo bili iskreni, priznali bismo da većina od nas ima elitističku koncepciju nauke, koncepciju po kojoj su oni koji znaju malobrojni i moraju ostati malobrojni. Zašto'? Zato što je nauka ia!.:l'a k,",vu po::najemo pristupačna samo eliti: nisu svi sposobni da studiraju, niti je svako sposoban da bude naučnik. Eto šta S1JZO l/CUIČUi II školi. Celo naše vaspitanje nam je ulilo u gIanI ubeđenje da nauka ne može biti doslupna svima i cb su oni koji su sposobni da uče superiorniji od ostalih. Odnatnost koju osećamo prema tome da sebe smatramo radnicima kao što su ostali radnici zasniya se na sledećem postulatu: nauka je tip superiorne kompetencije, koja je pristupačna samo malom broju ljudi. Upra\"o laj POSlUJat treba dovesti u pitanje. Moramo se zapitati: zašto je nauka - ili, drukčije rećeno, sistematsko znanje - do sada bila rezervisana za mali broj ljudi'? Predlažem sledeći odg:m'or: zato što je nauku uobličava la u S\"oju korist i razvijala vladajuća klasa, i to na takav način cb ona bude II sldadu s njenom dašću, što znači na način na koji će nauka pomagati reprodukciju i jačanje lC vlasti. Drugim reCIma, naša nauka nosi obeležje buržoaske ideologije, i mi imamo buržoasko shvatanje nauke. Napominjući sve 0\-0 ne želim da stvari uprošćavam i da zapadnem u primitin1i ekstremizam. Ne tvrdim da .ie nauka sama po sebi burzoaska niti da treba da se oslobodimo i specij alnih nadležnos ti isto tako kao što treba se oslobodimo sramnih preimućsta\"a a proizlaze iz bU1'žoaskog Yaspitanja, Kad kažem o nauci i način na k()ji je prakpre s\<.::ga u yidu Lri' sk deća
'--
oblasti
nalll~c;
nauke, 1. Da bi odredilo šta jeste a šta nije naučno, naše društvo implicitne kriterijume: ono naziYa naučnim sposobnosti i znanja koji 1l1.0gu da budu sistematizovani i uvršćeni u akademsku kulturu vladajuće klase, cl. nazi\-a nenaučnim znanja i sposobno123
sti koji pripadaju popularnoj kulLuri, koja je na putu brzog propadanja. Uzmimo nekoliko upadlji-vih primera: -
U medicini, a!opatija, koja se zasniva na sintelekovima, smaiLl se nauć:10m, dok se homeopatija, akupunktura i lečenje travama, iz\'edene iz popularne i tradicionalne medicinske kulture, smatraju nenauč nim i medicina ih osuđuje, U mnogobrojnim slučajcyima placebo lekove koje proiZ\'odi farmaceutska indEstrija, a koji nemaju nikakve aktivne elemente, primeniuju u ime nauke isti oni "ljudi od nauke" koji odbacuju kao n.eš lo nena učno upotrebu leko vi tih trava ili homeopatskih lekova koji sadrže oprobane aktivne elemente. - Kada inženjeri velike automobilske firme iznesu na tržište nov motor, on se sasvim prirodno smatra rezultatom naučnog istraživanja, Ali kad jedna grupa amatera ili mehaničara koji nikada nisu bili na univerzitetu konstruiše još bolji motor koristeći komade pra\'ljene rukom, njihov proizvod, naravno, nema nikakav naućni karakter. - Kada eksperti za industrijsku psihologiju organizuju proces rada na taj način što podele radnike i daju im da rade do granica njiho\'(~ fizičke izdržljivosti, ta ~;e organizacija rada naziva naučnom, Ali kada radnici nađu način da se uiedine i da u toku aktivnog štrajka reorganizuju rad i učine ga ugodnim koliko je to moguće, rezultat njihove akcije posmatra se kao nenaučna stvar. tičkim
Na kakvim se, dakle, kriterijumima zasnivaju ove distinkcije? Zašto se lečenje travamJ. uzima kao skup nenaučnih "recepata", a alopatija kao nauka, čak i onda kada je savršeno neSpOsOliilZt da i dejstvo skih droga kojima rukuje? Zašto pronalazak nekog mehaničara pripada "veštini" ili "umetnosti", dok isti pronalazak koji neka industrijska firma nauci i Zašto u H'--L\.~JHl r::dnik to nije, iako tuče i11o\"om teren u? Zašto sc o u sYojstnl radnika" a Ll s\'oistnl naučnika",1 Odgoyor i proizlazi iz na'iCdenih primera ie skdeći: n~še društvo "'ilskraćuje etiketu nauke i naučnog onim znanjima, sposobnostima i kvalifikacijama koji su, pošto nisu integrisani u kapitalistič.ke 1
Igra
reči
kojoj se u paroli BW!\; "The scientist as ,,'orker"
(Naučnik kao racin;k) suprotsUnij:::, "The ',\'orke1' as scien~isl"
(Radnik kao naučnik); odnosi se Jla činjenicLl ela "worker" istovremeno znači i "oun-jer" i "trm'ailler",
124
odnose proizvodnje, bez vrednosti i koristi za kapitalizam . i zbog toga nisu predmet z\'anične nastave u okviru institucionalnog sistema obraZO\'cU1ja, Iako su često zasnovana na dugotrajnim prouča\-a~jima ,(ali,ne ins,titu~i onalnim), o\'a znanja i sposobnostI ostaJu, ctakle, IsklJUčena iz polja gla\'l1e kulture, Ona u njoj nemaju nikakav status' greŠkom institucionalne sankcije, ona nisu priznata l~ao "profesije" i najčešče nemaj II nikahu proda} nu vrednost: ko ~od želi da ih stekne, može ih naučiti od svakog ko l~ristane da ga njima podučava, Naše društvo re~erviše nazi\' "naučan" samo za ona znanja i sposobnosti koji se prenose jedino zvaničnim sistemom školovanja i potvlčluju diplomom koju dodeljuje neka institucija. Sposobnosti slcčene samoukošću nazivaju s~ nenaučnim čak i onda kada stvarno po svom efektu l obrazovanju koje u sebi sadrže nisu na nižem nivou od sposobnosti koje su stečene institucionalnim putem, Ako za ovakvo stanje potražimo objašnjenje, jedino koje nam se nameće društvene je prirode. Znanja stečena na autonoman način, ma koliko bila delotvorna, ne ulaze u kategorije glavne kulture jer se ne slažu s lzijerarhijskom lJO[(elo~1 rada koja je karakteristična za kapitalizam, Pretpostavimo za trenutak da neki kotlarski radnik ili neki bravar smatra da je isto toliko halifikovan koliko i neki inženjer, u tom slučaju će autoritet inženjera i hijerarhijska sttuktura u fabrici biti ugroženi. Hijerarhija u pro-izvodnji i u društvu može biti sačU\'ana sam? pod uslovom da naziv stručnjaka "naučni" ostane pnvilegija i monopol onih koji su tl ~lrllštv~1Z0!1l pogl.edu izabrani da poseduju u isto vreme l znanje l ~utontet, Ovu društvenu selekciju osigurava sistem školovanja: davna funkci ja škole - iako maskirana - bila je da pristup "naud" rezeniše za one koji su društveno određeni da preclstadjaju autoritet. Ako se ne pokoravate autoritetu ili ste nesposobni da ga steknete, biće vam uskraćen pristup nauci, a ako se ipak odate naučnom radu, on vam neće biti priznat. ukratko, u našem društvu ycza između autoriteta i od one se postojanje u st\'arnosti DretDostavlja: autcnitet ne zavisi od sposobnosti; naprotiv, "sposohnost je funkcija autoriteta, "šef je uvek u pravu " ,-o , Ta činjenica je dokazana II izvanrednoj ~tu::Hji He~berta Gin.tisa Education, T cc!z:zolo,:::,y aild thc CJzaraC[Cl'lS[!CS of 1Vorker Productivity (Obrazo\'anje, -tehnologija i karakteristike produktivnosti račlnika), "American Economic Re\'iew", voL LXI May, 1971.
125
2. Društvena selekcija stručnjaka vrši se uglavnom u obliku prenošenja >::nanja. Metode ško]o\'anja i ceo školski program podešeni su tako da nauku yećini učine nepristupačnom. Njena nepristupačnost ne potiče od stvarnih teškoća u naučnom postupku, već pre od toga šio je u naukama (kao i u drugim područjima glavne kulture) razvitak teorije bio odsečen od prakse i života, potreba i delatnosti ljudi. Može se čak reći da je nauka bila socijalno odredena kao postojeći skup sistematskih znanja koji nije poyezan s potrebama, osećanjima i delatnostima ljudi. Modema nauka je još od postanka posmatrana kao indiferentna prema ljudskim brigama, zauzeta samo dominacijom nad prirodom. Nije posmatrana kao nauka koja će služiti narodu u njegovoj svakodnevnoj borbi; njen glavni cilj je bio da posluži buržoaziji Ll njenom puritanskom naporu održanja vlasti i akumulacije. Etika i ideologija vladajuće puritanske klase mo~lelovale su ideologiju nauke šireći ideju da čovek koji se bavi naukom, kao kapitalistički preduzimač mora biti asketa, neosetljiv i nehuman. Nikada nije bilo "nezavisne" i "čiste" nauke. Moderna nauka je rođena u kontekstu buržoaske kulture; ona nikada nije imala mogućnosti da postane popularna nauka ili nauka za narod. Buržoazija je nauku konfiskavala i monopolisala, a naučnici su isto tako kao i umetnici mogli da budu samo frakcija koju poylašćujc vladajuća klasa. Naučnici su mogli doći u sukob s ostatkom svoje klase, ali se nisu mogli osloboditi buržoaske kulture. Još manje su mogli da pređu u tabor radničke klase: uvek su bili i ostaće kulturnom barij erom od\'oieni od radničke klase. ,. Ta barijera se pokazuie naročito u razdvajaniu stručnog i sval(odnevnog jezn(a, i na nju treba gled'ati kao na klasnu barijeru izmedu "onih koji znaju" i ljudi iz naroda. Ona govori o činjenici da .ie razvoj moderne nauke., kao, uostalom, i razvoi moderne umetnosti, još od početka bio odvojen od popularne kulture. ' ih decenija je učinio U toku i nešto ",iše: tl titatiYno::1 imao sve yeću potrebu za naučnim tehničkim osohljem, u njemu su sposobnosti i tehničara podeljenc I1:t ogrolllznl l)roj da :111 samim specijalistima nisu gotm'o ni od kakve koristi u njihovom svakodnevnom ŽiYOtLL Drugim rečima, tradicionalna buržoaska kultura nauke dopunjena je novim tipom potkulture, tehno-naučnim tipom, koj i se :cnože primenjivati samo u kombinaciji s drugim potkultura126
ma, i to samo u velikim industrijskim institucijama. Oni koji raspolažu ovim specijalizovanim sposobnostima tal:ođe su nesposobni i zmisl1l kao i 0, S. Najveći deo naučnih znanja koja se prcdaju u školama ne samo da je odsečen od narodne kuiture već ga nije moguće integrisati ni u jednu drugu kLilturu: ta znanja su kulturno sterilna ili čak destruktin1a. Stigli smo ovde do središnjeg pitanja, pitanja klasnog karaktera moderne nauke: bilo da su teorijska ili te1{nička, opšta ili specijalizo\'a;1a, naučna znanja i obrazovanje koje daje nastava neupotrebljivi su i u životu i u autonomnim delatnostima čak i onih koji ih steknu, Ivlnogo se povećala količina znanja kojima raspolažemo: s\'ako od nas zna više nego što je donedavno znao, a SVI zajedno raspolažemo količinom znanja koja nema presedana. Ipak nam ta po'\'cčana suma znanja ne daje ni kao individuama ni kao kolektivu veću nezavisnost, niti mnogo ubrzava rešenje situacija i problema s kojima se susr';ćemo.· Naprotiv, naša veća znanja nimalo nam ne koriste kad želimo da kontrolišemo svoj individualni i kolektivni život; nimalo nam ne služe kad želimo da odredimo sebe ili da sobom upravljamo, ili ako želimo da to isto činimo sa životom svog kvarta, svog grada, svog regiona ili čak i svoje porodice. Širenje znanja je praćeno pre smanjivanjem moći i nezavisnosti kako zajednica tako i indiviclu21. Ukoliko u ovom shizofrenič~ nom društyu više učimo, utoliko postajemo nesposobm i strani samima sebi, postajemo nesposobni i stranci u svetu koji nas okružuje. Znanja koja su nam data tako isparčana da, umesto da nam omoguće osvajanje i kontrolu društvenog univerzuma, predstadjaju instrumente društvene kontrole kojoj smo potčinjeni. Društvo nas kontroliše pomoću ZlZal1ja koja IZam je dalo, a ne pnlža nam ona zIlanja koja bi nam omogućila da kontrolišemo i preobražavamo društvo. 3. Ovo nas vodi trećem aspektu klasnog karaktera moderne nauke: ideologiji koja daje boju rešenjima koja nauka nudi. Nauka ie funkcionalna u odnosu na društvo i dominaciju kapitaiista ne samo zbog podele rada, koja se u ili odredi\"anja i usitnja\"anja njenih disciplina. Ona je funkcionalna i po načinu na koji izvesna pitanja po::>ta\'Jja radije nego neka druga, i po tome što "Ile po::>Lav1ja" pitanja sistem lUJe u stanju da reši. Ovo važi posebno za područje "nauka o čoveku", u koje se ubraja i medicina: tc nauke ulažu mnogo napora da izleče i smanje broj bolesnih i nezadovoljnih; međutirn, one ulažu mnogo manje napora da preduprede bolest i nezadovoljstvo, a u 127
traženje sredstava koja će im omogućiti da se liše te nauke specijalista za zdravlje i zadovoljstvo ne ulZtžU nikakav napor. I to sve u trenutku kada je jedino U111esno rešenje uprm'o sledeće: dati s\"ima - ili bar syima onima koji to žele - mogućnost da leče zajedničke bolesti, da uobličavaju stanje s'.'ojih sredina, svog života i rada prema svojim potrebama i željama, mogućnost da organizuju rad na način koji im se čini najpogodniji i da proizvode predmete koje će smatrati najpraktićni jim i najlepšim. Nauka na Zapadu, takva kakva je danas, nije prilagođena nijednom od ovih zadataka. Ona nam ni u jednoj oblasti ne nudi sredstva za samoodređivanje, samoorganizovanje i nezavisnost udruženih individua. Nrruka na Zapadu je nauka specijalista koju monopolišu struč njaci tuđi narodu. U svemu Lome nema ničeg čudnog: nauka je prvenstveno, već od svog početka, bila orije'[;tisana na pronalaženje mašina koje radnike ne oslobađaju nego vladaju njima. II Intelektualni radnici su ujedno i korisnici i žrtye društvene podele rada, koja je nauci na Zapadu dala svoje klasno obeležje. 1. Fabrička industrija. - Hteli ili ne hteli, mi smo korisnici sistema jer imamo yažne privilegije, koje, 121.:-;:0 su u opadanju, ipak postoje u odnosu na ostale deloy::; radničke klase. Fizički i tehnički radnici s prayom smatraju da naučni radnici s kojima su II dodiru pripadaju dadajućoj klasi: kao nosioci buržoaske kulture oni pripadaju bllržoaziji bar po toj k:ulturi. Nallč11i rad11ici II industrijskim preduzećima i u rudarstvu su buržuj i po svom socijalnom poreklu: posebno rudarski inženjeri predstavljaju najreakcionarnije grupe i najveće ugnjetače među celom francuskom bm-žoazijom. U velikim brikama i11ženjcri l:oji rade Ll za organizacijl~ poslo;;a i su neprjatelji radnika samo privilegoyani u i rada već su j izumitelji ugnjetačkog poretka i hijerarhijske podele zadataka u fabrici. Ovaj klasni karakter kapitalističke podele rada i klasni antagonizam između radnika Ll proizvodnji, s jedne stran~ i naučnog i tehničkog osoblja, s druge strane, neće ~estati zbog toga što p;stoji narodno vl;s-
128
ništvo u industriji, Iako je praćena promenom stava kadrova i smanjenjem njihovih materijalnih privilegija, nacionalizacija neće srušiti balijere klasnih suprotnosti u fabrici. One će nestati tek s ukidanjem hijerarhijske podele rada, koja radnika lišava svake kontrole nad iJrocesom pl'oiT,odnje elo. bi tu kontrolu koncentrisala u rukama ne-radnika. Cinjenica da ovi - oficiri i podoficiri proizvodnje - takođe predstavljaju deo "kolektivnog radnika" (Gesai!ltarbeiter kod Marxa), ne menja njiho\" klasni poJozaj: oni su plaćeni da vrše funkciju kapitalisra onda kad Lu funkciju više ne može da obavlja samo jedan poslodavac ili vlasnik i kad ona, s obzirom na svoj obim i svoju složenost, iziskuje da bude parcijalizovana, podeljena na mnoštvo dužnosti, koje će biti po\"C;rene mnoštvu "poslodavačkih funkcionera". To što su oni plaćeni, ništa ne mcnja u samoj stvari: radnici ih osećaju upravo kao specijaliste za ugnjetavanje i za eksploataciju. Ma ko bio vlasnik fabrike, to ugnjetavanje će postoiati s';e dotle dok tehničke, naučne i administrativne sposobnosti koje iziskuje proizvodni proces bude monopolisala manjina profesionalaca, koja radnika prisiljava na prljav j fizički rad. Ma kakva bila politička uverenja ovih profesionalaca, oni zbog uloge koju vrše oličavaju dihotomiju između intelektualnog i fizičkog rada, između koncepcije i egzekucije; oni su stubovi sistema koji masi radnika oduzima svaku kontrolu nad procesom proiz\"odnje i koncentriše funkciju kontrole u rukama šačice tehničara, čija je dužnost da potčini radnike. Vi, očigledno, može Le prigoYoriti da je tehničko osobI i::: II fabrikama i samo ugnjeteno i da je takođe 7rtv8 "a ne samo instrument k;pi'talističke podele rada. To je tačno. Ali - i to treba naročito naglašavati potlačen ne može biti izvinjenje ugnjetač koji je i sam Osirn ako Llpr3~,·ljanja ugkojima ono ylada, pa Će zadobiti njihove tllJ zato što l1e I110ŽC biti borbe s naučnim i tehničkim radnicima sve dotle dok oni ne priDaju da je iho\"o. funkcija funkcija ugnjetavanja fizičkih radnika. Srazmerno veliki broj visokokvalifikovanih radnika smatra sebe za protivnike kapitalizma i za socijaliste jer su zahvaljujući
zajedničke
9
129
samoupravljanju - što će reći nalazeći se u preduzeći ma kojima sami upravljaju - oslobođeni kontrole od strane vlasnika. Međutim, u tom tehnokratskom gledištu nema ničega socijalističkog: eliminisati vlasnik'e a ne ukin~t.i i hij~rarhij:~\:U kontrolu ~. ~abrici: labor~toriji i admmlstracIJI,. znaCl samo ublazltl ugnjetavanje koje trpe ~dg~V?rnlvnameštenici, ~ ne i ugnjetavanje koje ti nan::este!ll~.l vrse nad osobljem angažovanim u samoj prOIzvodnjl.
?v~ oni kOji zatvaraju oči pred kiasnom prirodom sadasnje podele rada u stvari su nesposobni da zamisle bes~lasno društvo i da se za njega bore. Oni mogu da za~lsl_e .samo. tel~nok~,~tsko dru~tvo, koje jedni na~ivaju "drzav111 ka12Itahzam , a drugI "državni socijalizam", o:inosno dr;-rs.tvo u kome kapitalistički odnosi proizvodnJ~ n~tsavlJaFl ~a preo'~'l~đuju q(ao što zaista preovlađUJu l u IstocnoJ Evropl l u Sovjetskom Savezu). . 2. :t-;Ia.učn~ ~ndustrija. - Govoreći da su intelektual111 ,rad111cI pnvIlegova~i i da vrše ugnjetačku funkciju necu da kazem da 0111, da bi postali socijalisti, moraju da ~e odreknu svake specif.ične potrebe i da proleterijatu :luze sa .samopreg?rom ~(rl\:c,,;.v Naprotiv, želim da poka~em da J~ ukIdanje kapltahstrcke podele rada u ličnom mte!'es.u mtel~ktualnih radnika, jer ih ta podela pritiskuJ~ IstO tolIko (mada drukčije) koliko i druge delove rad111cke klase. . Prolet,,;rizacija naučnih radnika počela je u Nemač k?J, kada.Je ~~rl puisberg (Karl Duizberg) koji je bio dlre~(~Or IstrazIvackog rada kod Bayera (Bajer), pre o!pnhk~ . devedeset godina, u istraživački rad uveo istu h:~erar~IJ~ku po_:i~lL: d~~no~t! k~kva .po~toji L: proizvodnJI: O\a mdustllJahzaclJa ISLraZlyanJa Je zatun postala u111~er~alna. Ukoliko je industrija otkrivala da nauka mo~e da b~de proizvodna snaga, utoliko je potčinja'vala prOIzvođ~nje n'-':l:lčno~ znanja istoj podeli rada koJa vlada .\1 prOIzvodnjI svake druge robe, Potčinjenost laborao istr"'7iycv''-' <:TO-11 tonJskog tehničara ili al1onim!1o r.. +r")"trl·~....."n ..."'" ,-...".,-., ~.. ~ ,b "'."1. . . . _'" c... 1 pvs . . ,"~" J . . . Lt.u.111, a V\vg lSLraZl\·acko~ ne razlikuje. se mnogo od potcinjenosti zanatlij~ O. S, svom poslovočil, a ovoga svom šefu radionice. IndustriJ' alizaci]' ea :strazIVan] a specij alizaci]u l fragmentarizaciju n3Llčnog Proces j cil ied ' ži.van)a su postali isto tako mutni kao i proces oproizvod_ nje, 1 ~~u~~ik je ~ajče.šćc te}1lličar koji obavlja posao pon.~~lJa!UCl g~ rutll1skl. Ova.Kva situacija je omogućila konscenje naucnog rada u VOjne svrhe, a ovo je sa svoje strane odvelo u dalju hijerarhizaciju i specijalizaciju v
,,-W
J
'.
130
v.
•
......
istraživačkih radova. 3 Nauka nije militarizovana samo na nivou njene upotrebe i orijentacije, nego se vojna disciplina proši;i1a i na istraživačke centre kao i u fabrike i u adm,inistraciju. U glavnim crtama naučni rad je pretrpeo istu evoluciju rao i proiz\'odni rad: da bi kontrolisali i disciplinovali radnike u proiz'.'odnji, prvi kapitalistički poslodavci su podelili dužnosti tako da je rad jednog radnika koristan i vredi samo u sklopu rada svih ostalih radnika. Funkcijct poslodavaca sastojala se upravo u spajanju rada koji su razdvajali i rasparčava1i oni ~ami, a monopol te funkcije služio je kao osnova njIhove moći.' Taj monopol je omogućio odvajanje radnika od sredstava za proizvodnju, a zatim i njihovo potčinjava nje. Dakle, u naučnoj produkciji kontrola naučne radne sna:,:;:e i vlast nad njom su b~H' isto toliko važne za kapital koliko su važne i u proizvodnji druge robe: ako bi proizvođenje znanja izmaklo kontroli vladajuće klase, oni koji poseduju i proizvode to znanje. poku~ali ,?i ?a se dočepaju moći i da zavedu tehnokratijU kOJa bl bIla manje ili više tiranska. U drugoj polovini 19. veka t~ opasnost nije dm-ala mira buržoaziji. Da bi osigurah svoju moć, kapitalisti moraju da bde nad tim da nauka ne stekne nezavisnu moć, kao i da bude orijentisana prema upotrebi koja je rentabilna za kapital i II skladu s njegovom vladavinom. Postoje dY2- evidentna načina da se nauka potčini moći kapit3lističke klase. 1. J edan n"čin koji se široko koristi na univerzitetima, jeste socijalno-politička selekcija naučnika. Naučnici koji zauzimaju odgovorna mesta moraju pripadati buržoaziji i pristajali uz njenu ideologiju. Za vreme i posle nj obrCtzoY2.nja sistel11 11ZtstD.Ye llYCray8. an1Diciozne da je u njihovom interesu da pristanu uz postojeći pol'8dak: oni koji su "dobri" biće nagrađeni i u taj poredak integl'isani, sleći će prm'o n:1 priYilegije i moć. i intelektualna, tlllJedicini viast nehijerarhija proizvodnji.
Dominik YlgnOl1 (Dominik Pinjon) u član ku Le scieilli/iqllc cr ie iiziliwire (Naučno i Yojno), "Les Temps \:odernes" lnars 1973. .: O t0I11C \"idi: SLcv·:hcl1 l\larcdin (Stefo.I1 ~4 ouoi sen'em les pat rollS? Origilles et tOilctions de la parcellisatioll des uLciles (Čemu služe patroni? Poreklo i funkcija podele duž· nosU), u: "Cl'itique de la division du tr'aYai!", Seuil, 1973.
131
Veliki patroni u nauci pojavljuju se kao buržoaski psi čuvari koji paze da nastava, sadržina i orijentacija nauke ostanu u granicama sistema. Vladavina ove kaste bUdoaskih naučnibl bib bi očigledno nemoguća bez prećutnog pristajanja njihovih potčinjenih. Da bi se mladi naučnici privoldi na potči njavanje upotrebljm-aju se d':a klasična sredst\-a: a) ideologija i b) takmičenje. a) Bespredmetno je ispitivati tekuću ideologiju nauke; ona pretenduje na etičku i političku neutralnost i na indiferentnost prema vrednostima, i pod izgo\'orom da je jedini cilj nauke da gomila znanje, ona gomila bilo koje znanje, što znači 90% nekorisnog znanja i 1096 znanja korisnog sistemu. Institucionalna proiz\-odnja nekorisnog znanja - čisto akademski radovi mafZistara i doktora - ilY~a nezamenljiy zadatak da for111ir; mlade naučnike tako da se ne pitaju o ciljevima nauke i da odmah prihvate etičku neutralnost naučne aktivnosti. Institucije će eliminisati one koji se ne pokoravaju toj disciplini. b) EliminaCija upornih i jogunastih postala je moguća zahvaljuju~i tome što se kandidati potčinjavaju poslovima odredenih istraživača. Pokrovitelji nauke, a njihovim posredstvom i sam sistem, zasnivaju Syoju dominaciju na ogromnom suvišku studenata, koji nalazimo u svim industrijalizovanim društvima. Taj suvišak dozvoljava pokroviteljima ela organizuju borbu među lemdidatima. Suvišak kandidata u naučnoj službi ima isti efekat kao i "rezervna armija" u industriji; on pojačava moć poslodavaca nad radnicima i dozvoljava im da se njima poigravaju suprotstavljajući jedne drugima. A~i n~dmet"mje među ima još jednu Z11acal11U l u nije forme specijalizacije, jer da bi napravio karijeru istražiYač mora da izradi ori2:inalan A najbolji način da se to postigne bilo y
nost stima. 2_ jeste upravo ono što potrebno kapitalu da bi osigurao svoju dominaciju, ihO\-o superspecijalizacije i njiho\-o razdvajanje onemogućavaju' im da se ujedine i da uspostave nezavisnu moć i ;;last. Š[aviše, potčinjavajne naučnih kapaciteta omogućava kapi132
talističkoi klasi kapitalističkom
da odabere one koji će najbolje služiti sistemu. Ovakva situacija takođe dozvoljava buržoaziji da podelu naučnog rada učini još neumitnijom da bi bolje mogla kontrolisati produkciju nauke i sprečiti kolektive naučnika da ujedine svoja znanja i postifZnu nezavisnu poziciju. R;spravlj::mja modernih sociologa, o naučnim radnicima kao novoj klasi u usponu koju očekuje moć zato ,~to moć i znanje ne mogu biti na neograničeno vreme lazdvojeni.: dobra su pouka, Naučni radnici nikako nisu u stanju da zahteyaju ili steknu moć, jer su nesposobni da se II jedine na klasnoj osnovi i da definišu zajednički pro)e~t' i konc:pciju celog clr;lštva: Ta ~es~osobno~t nij.~ sluca]l1a. Ona jednOSTavno pOKaZUJe da Je tIP znanja kOJI poseduju nautni radnici indiviclua!no i kolekt~vno P?tč~ Iljell, što znači da ne može biti okrenut protIV kapItalIstičkog sistema iz prostog razloga što nosi obeležje društvene- Dodele rada i kapitalističkih odnosa proizvodnje. Neposredni interes naučnih radnika, dakle, nije više reYolucionaran, kao što to nije neposredni interes nijedne druge pri\ilegovane frakcije radničke klase. Sasvim obrnuto, sadašnja specijalizacija većine naučnih i tehničkih radnika biće Ll socijalističkom društvu neupotrebl jiva. Činjenica da kapitalizam zaveštava veliki broj I1:l:'lči1ih i te11ničkih radnika nižim poslovima ili nezaposlenosti, ne znači da socijalističko društvo mora ili može da zaposli ove radnike u njihovoj sadašnjoj specijalnosti. Oni koji su dobili naučno ili tehničko obrazovanje nisu Žlt\"e kapitalizma zato što 11 ..:: mogu da nađu interesantan posno Ll svojoj specijalnosti; oni su žrtve kapitalizma zato .~t() S1I ::atvorci1i l! spccijaLl10st koja i 111 , 1. ne 01110gllĆQ\'([ da proi::1'ode 0110 ..~!O il71 jc potrcbno za egzisten~ijll i 2. koja ilije potrebna izi ovom društvu Iliti ijcd1I0iil A oni su se n2 taj način specija1izovali: sisten1l1 llije oni struk-
,-iS!1U
zato šw rczerya intelektualnih radnika ima kofunkciju
, Tu tezu l1C!1Z!zimo kod Frćclćrica Bona i Michela Antoinea Bourniera (Frederik Bon, Mišel-Antoan Burnije): Classe ollvržere et revolllti~11 (Rarnička klasa i rc\-olucija), Seuil, 1971.
133
Otuda se prvi korak ka radikalizacij i politike intelektualnih radnika ne sastoji u zahtevu za boljim zaposlenjem i za većim brojem tih zaposlenja u istraživanju, nastavi i industriji. Ne, prvi korak ka toj radikalizaciji je dovođenje u pitanje prirode, važnosti i umesnosti same nauke kakvu trenutno praktikujemo, što se svodi na dovođenje u pitanje uloge samih naučnih radnika. Naučni radnik je istovremeno proizvod i žrtya kapitalističke podele rada. On ne može prestati da bude njena žrtva ako ne odbije da bude njen proizvod, ako pristaje na tu svoju ulogu i na tu ezoteričnu i rascepkanu nauku. A kako može da ih odbaci? U početku tako što će odbaciti profesionalni monopol znanja i boriti se za osvajanje nauke i za njeno prilagođavanje narodu. Ret1ci primeri na Zapadu gde je ta linija s uspehom primenj ena najčešće su bili inspirisani vijetnamskim i kineskim iskustvom. Naj važnij i aspekt tog iskustva j e s ledeći izbor koji je ujedno i politički i etički: nije cilj da se stvori vrhunska nauka čija će istraživanja biti nagrađena Nobelovom nagradom; cilj je opšte širenje znanja na ceo narod i na cdu radničku klasu. Ccu progres tl naučnom i tehničkom poretku kao i Ll poretku vlasti mora se smatrati ]'cLavi7.'1 kad st1'ara trajnu ra-;,liku i-;,među stručnjaka i nCSr7'llČlljaka. Zi1anje kao i sve ostalo nema vrednosti ako ilije Jl[UI1ClljcJ!o da potsa1Zc zajedI1i(~ ko dobro svih. Zbog toga se istraživači moraju stalno brinuti za to da značenje i domet nOl'ih znanja na naj. bolji način učine pristupačnim svima. Ta briga će duboko izmeniti orijentaciju istraživanja i orijentaciju same nauke, kao i orijentaciju njenih metoda i njenih ciljeva. Ona će iziskivati istraživanje zasnovano na saradnji i neprekidnoj razl11c:ni znanja i iskusU1\'a između stručnjaka i nestručnjaka. Ovi principi podrazumevaju radikalno vTednosti na ko j ima Dodrazumeyaiu ; to "1 Q 0 -U \- 0 1iI1r J
.1.1)""0 I....r_Ul t
znanja. Nauka može prestati da bude deo buržoask~ kulture samo ako - daleko od toga da bude samo "u sluzbi naroda" - izričito pripada samom narodu. Samo po sebi se razume da će je proces prisvajanja od strane naro~a duboko izmeniti. Jer takva kakva je sada, nauka nece nikada biti prava narodr;-a na:rka niti. nau~a "za" na~od: elitistička kultura, odVOjena l profeSlOnahzovana;, mka~ neće postati narodna kultu~a. "Nauka za ,narod z~lac~ odbacivanje nauke kakva.Je. sada. Kao sto su pIsah Ste\-en (Stiven) i Hilary (RIlan) Rose (Rouz): "Ta }r.ansformacija obuhvata rušenje barijera između strucnJ~~~a i nestručnjaka; socijalistički oblici rad~ u laboratorl)~ ma moraju da idu upor~do ~ otvara,nJ.em,.laboratorlJa ljudima iz kvarta i, iz oblastl. ~okusaJ ~meza. d~ o~ stručnjaka naprave coveka kao s!o. su SVI ostah lJudI, a od svakog čoyeka pravog struenJaka za sebe, mora ostati naš cilj ... "6 (Caracte-res de cl~sse. ~e la science et des travailleurs sClentlfIques, Les Temps lvlocienzes, No 330, janvier 1974.) Prevela Slavka
Čavar kapa
;"<'-~ ??<
Ilaprotiy, pol~zi od samo ono što ga 11Zlša kultura (,Ll i naše neki naćin mOja da ,;vredi tome, ono što je dobro za n3 Komunistička kultura, incJ_ 531110 obrnutom principu: dostojno ono što je dobro za sve. Ne može biti beskbsnog dntšt\2\ ako sc o\aj prin·' cip ne primeni u svim oblastima, ubrajajući tu i oblast
6 Steven and Hilary Rose, The RadicalisatioIl of Science u: "The Socialist Register", 1972, str. 105-132.
135 134