Kormak Makarti - Krvavi meridijan

www.dereta.rs

Biblioteka

XX vek Urednici izdanja

Aleksandar Šurbatović Anja Marković

Na­slov ori­gi­na­la­

Cormac McCarthy BLOOD MERIDIAN or The Evening Redness in the West

Copyright © Cormac McCarthy, 1985 All rights reserved Copyright © ovog izdanja dela DERETA

Kormak Makarti

KRVAVI MERIDIJAN ili VEČERNJE CRVENILO NA ZAPADU

Pre­vod s engleskog­

Goran Kapetanović

Beograd 2016.

DERETA

Va­še su ide­je uža­sne, a va­ša sr­ca sla­ba. Va­ša de­la sa­ža­ lje­nja i okrut­no­sti ne­ma­ju smi­sla, či­ni­te ih bez spo­ko­ja, kao da im se ne mo­že odo­le­ti. Ko­nač­no, sve se vi­še bo­ ji­te kr­vi. Kr­vi i vre­me­na.

Pol Va­le­ri Ne tre­ba po­mi­sli­ti da je ži­vot ta­me ogre­zao u jad i iz­ gu­bljen kao u tu­zi. Tu­ge ne­ma. Tu­ga, na­i­me, ne­sta­je u smr­ti, a smrt i umi­ra­nje sam su ži­vot ta­me.

Ja­kob Be­me Klark, ko­ji je vo­dio proš­lo­go­diš­nju eks­pe­di­ci­ju u se­ver­ noeti­op­sku oblast Afar, i nje­gov ko­le­ga Tim D. Vajt s Ka­li­for­nij­skog uni­ver­zi­te­ta u Ber­kli­ju, ta­ko­đe su re­kli da je po­nov­nim is­pi­ti­va­njem 300.000 go­di­na sta­re fo­ sil­ne lo­ba­nje ot­kri­ve­ne u istom re­gi­o­nu usta­no­vlje­no da je bi­la skal­pi­ra­na.

Yuma Daily Sun, 13. jun 1982.

I

De­tinj­stvo u Te­ne­si­ju – Be­ži – Nju Or­le­ans – Bi­je se – Upu­can – U Ga­ve­ston – Na­kog­do­čes – Sveš­te­nik Grin – Su­di­ja Hol­den – Kav­ga – To­dvajn – Spa­lji­va­nje ho­te­la – Bek­stvo.

E

to de­ča­ka. Bled je i mr­šav, u tan­koj i iz­li­za­noj plat­ne­ noj ko­šu­lji. Pa­li va­tru za pra­nje su­do­va. Na­po­lju su cr­ne uzo­ra­ne nji­ve s kr­pi­ca­ma sne­ga i mrač­na šu­ma gde je uto­ čiš­te naš­la ša­či­ca pre­o­sta­lih vu­ko­va. Ia­ko je nje­gov na­rod po­znat po te­sa­ri­ma i ko­pa­či­ma bu­na­ra, otac mu je po­stao uči­telj. Le­ži pi­jan, re­ci­tu­je pe­sni­ke či­ja su ime­na sad za­ bo­ra­vlje­na. De­čak ču­či po­red va­tre i gle­da ga.

Noć kad si se ro­dio. Tri­de­set tre­će. Le­on ­ i­di, ta­ko su se zva­li. Bo­že, ko­li­ko je zve­zda pa­da­lo. Tra­žio sam ta­mu, ru­ pe u ne­bu. Me­dve­di u pla­me­nu.

Maj­ka, mr­tva već če­tr­na­est go­di­na, u svo­joj je utro­bi ga­ji­la stvo­ra ko­ji će joj do­ći gla­ve. Otac ni­kad ne iz­go­va­ra nje­no ime, de­čak ga ne zna. Na ovom sve­tu ima se­stru ko­ju vi­še ni­kad ne­će vi­de­ti. Gle­da, bled i pr­ljav. Ne ume ni da či­ta ni da pi­še, a u nje­mu već kli­ja na­klo­nost ka bez­ um­nom na­si­lju. Sva se isto­ri­ja vi­di na tom li­cu: de­te, otac čo­ve­kov.

•7•

Kormak Makarti

S če­tr­na­est be­ži. Vi­še ne­će vi­de­ti le­de­nu ku­hi­nju u ta­ mi pred zo­ru. Pot­pa­lu, ka­za­ne. Od­la­zi na za­pad čak do Mem­fi­sa, kao usa­mlje­ni put­nik u tom rav­nom i pa­sto­ral­ nom kra­jo­li­ku. Crn­ci na po­lji­ma, mr­ša­vi i po­vi­je­ni, pr­ sti im po­put pa­u­ko­va me­đu ča­u­ra­ma pa­mu­ka. Za­se­nje­na ago­ni­ja u baš­ti. Spram sun­če­ve si­la­zne pu­ta­nje, fi­gu­re se kre­ću kroz spor su­ton pre­ko pa­pir­nog ne­ba. Je­dan tam­ no­pu­ti ra­tar te­ra ma­zgu i ki­šom na­kva­še­nu ze­mlju dr­lja po po­lu­mra­ku.

Go­di­nu da­na ka­sni­je do­spe­va do Sent Lu­i­sa. Pri­ma­ju ga na de­re­gli­ju za Nju Or­le­ans. Če­tr­de­set dva da­na na re­ ci. No­ću pa­ro­bro­di tru­be i vu­ku se po cr­noj vo­di osve­tlje­ ni po­put plo­ve­ćih gra­do­va. Pre­ki­da­ju plo­vid­bu i pro­da­ju dr­ve­nu gra­đu, a on se še­ta uli­ca­ma i ču­je je­zi­ke ko­je do­ tad ni­je čuo. Sta­nu­je u so­bi nad dvo­riš­tem iza krč­me i no­ ću si­la­zi kao ka­kva baj­ko­vi­ta zver da se bi­je s mor­na­ri­ma.

Ni­je kru­pan, ali ima ve­li­ke zglo­bo­ve, ve­li­ke ša­ke. Ra­me­na su mu uska. Deč­je li­ce je, za­ču­do, ne­tak­nu­to is­pod oži­lja­ ka, oči neo­bič­no be­za­zle­ne. Bo­re se pe­sni­ca­ma, no­ga­ma, bo­ca­ma ili no­že­vi­ma. Sve ra­se, svi so­je­vi. Lju­di či­ji go­vor li­či na rok­ta­nje maj­mu­na. Lju­di iz to­li­ko da­le­kih i čud­nih ze­ma­lja da se, sto­je­ći nad nji­ma dok kr­va­re u bla­tu, de­čak ose­ća kao da je osve­tio ce­lo čo­ve­čan­stvo.

Jed­ne no­ći, iz­ve­sni mal­teš­ki vo­đa pa­lu­be pu­ca mu u le­đa iz ma­log piš­to­lja. Okre­nuv­ši se da se ob­ra­ču­na s tim čo­ve­kom, do­bi­ja još je­dan me­tak, tik is­pod sr­ca. Čo­vek be­ži, a on se na­sla­nja na šank dok mu krv lip­ti iz ko­šu­lje.

Dru­gi skre­ću po­gled. Ubr­zo po­tom se­da na pod.

Le­ži na kre­ve­tu u so­bi na spra­tu dve ne­de­lje, ne­gu­je ga krč­ma­re­va že­na. Do­no­si mu hra­nu, od­no­si ostat­ke. Ogru­ be­la že­na ži­la­vog te­la na­lik muš­kom. Poš­to se opo­ra­vi, shva­ta da ne­ma pa­ra da joj pla­ti, pa od­la­zi no­ću i spa­va •8•

KRVAVI MERIDIJAN

na oba­li re­ke dok ne na­đe brod ko­ji će ga pri­mi­ti. Brod plo­vi u Tek­sas.

Tek je sad de­čak li­šen sve­ga što je bio u proš­lo­sti. Ko­ re­ni su mu po­sta­li jed­na­ko ma­glo­vi­ti kao i sud­bi­na, a ni­ ka­da vi­še, do­kle se god svet okre­će, ne­će bi­ti to­li­ko di­vljih i var­var­skih pre­de­la u ko­ji­ma bi se is­ku­ša­lo mo­že li se tvar po­sta­nja pod­re­di­ti čo­ve­ko­voj vo­lji i da li je nje­go­vo vla­sti­to sr­ce sa­mo dru­ga vr­sta gli­ne. Put­ni­ci su sra­me­ žlji­va dru­ži­na. Ob­u­zda­va­ju po­gle­de i ni­ko ni­ko­ga ne pi­ta ka­ko se tu ob­reo. Spa­va na pa­lu­bi, usa­mlje­ni ho­do­ča­snik.

Gle­da ka­ko se ne­ja­sna oba­la uz­di­že i spuš­ta. Si­ve mor­ske pti­ce ble­nu. Pe­li­ka­ni po­vrh si­vih ta­la­sa le­te ka kop­nu.

Is­kr­ca­va­ju se u ča­mac, na­se­lje­ni­ci sa sit­nom imo­vi­ nom, i svi pom­no raz­gle­da­ju ni­sku li­ni­ju oba­le, tan­ki za­ voj pe­ska i zim­ze­le­nog ši­blja što tre­pe­ri u iz­ma­gli­ci. Še­ta se uskim uli­ca­ma lu­ke. Va­zduh mi­ri­še na so i sve­ žu pi­lje­vi­nu. No­ću ga kur­ve do­zi­va­ju iz mra­ka kao ne­ sreć­ne du­še. Sa­mo na­kon ne­de­lju da­na i opet je na pu­tu, u ke­si mu ko­ji za­ra­đe­ni do­lar, sam ho­da peš­ča­nim pu­te­ vi­ma po ju­žnjač­kim no­ći­ma, ša­ke je za­vu­kao u pa­muč­ne dže­po­ve jef­ti­nog ka­pu­ta. Ze­mlja­ni na­si­pi pre­ko mo­čva­re. Ča­plje u gne­zdiš­ti­ma li­če na sve­će u ma­ho­vi­ni. Ve­tar re­ že i gra­bi krup­nim ko­ra­ci­ma uz put i ska­če po noć­nim po­lji­ma. De­čak na­pre­du­je na se­ver, kroz ma­la na­se­lja i ima­nja, ra­di za nad­ni­ce i smeš­taj. Gle­da ka­ko ve­ša­ju oce­ u­bi­cu u se­o­ce­tu na ras­kr­sni­ci, čo­ve­kov pri­ja­telj do­tr­ča­va i vu­če ga za no­ge, ovaj vi­si mr­tav s uže­ta dok mu mo­kra­ća po­tam­nju­je pan­ta­lo­ne.

Ra­di u pi­la­ni, ra­di u ka­ran­ti­nu za dif­te­ri­ju. Kao pla­tu, od jed­nog ze­mljo­rad­ni­ka uzi­ma sta­ru ma­zgu i na toj ži­ vo­ti­nji, u pro­le­će hi­lja­du osam­sto če­tr­de­set de­ve­te, ja­še kroz bu­du­ću re­pu­bli­ku Fre­do­ni­ju do va­ro­ši Na­kog­do­čes.

•9•

Kormak Makarti

–v– Ve­le­ča­sni Grin pro­po­ve­dao je pred go­mi­lom lju­di sva­kog da­na kiš­nog pe­ri­o­da, a ki­ša je pa­da­la već dve ne­de­lje. Kad se ma­li sklo­nio pod iz­li­za­no plat­no ša­tre, sa stra­ne je bi­lo me­sta za sta­ja­nje, mo­žda jed­no ili dva, a sve je ta­ko že­ sto­ko za­u­da­ra­lo na vla­gu i te­le­snu pr­ljavš­ti­nu da su sa­mi lju­di po­vre­me­no is­tr­ča­va­li na plju­sak ka­ko bi udah­nu­li va­zduh pre no što ih ki­ša opet po­te­ra unu­tra. Stao je po­ za­di, sa se­bi slič­ni­ma. Od osta­lih u gu­žvi mo­gao se raz­li­ ko­va­ti sa­mo po to­me što ni­je bio na­o­ru­žan.

Su­se­di, re­če sveš­te­nik, on ni­je mo­gao da se klo­ni ovih đa­vo­ljih, đa­vo­ljih, đa­vo­ljih ru­pa u Na­kog­do­če­su. Ka­zao sam mu: Oćeš da po­ve­deš si­na Bož­jeg ta­mo sa so­bom? A on re­če: A, ne. Jok ja. A ja re­ko: Zar ne znaš da je re­ko ja ću s to­bom uvek da idem čak i do kra­ja pu­ta?

A on će: Ne te­ram ja ni­kog nig­de da ide. A ja re­ko: Su­se­de, ne mo­raš da te­raš. On će da bu­de s to­bom na sva­kom ko­ra­ku, teo ti to ili ne. Re­ko: Su­se­de, ne moš ga se ota­ra­si­ti. Elem, oćeš da ga od­vu­češ, nje­ga, u tu ta­mo ru­pe­ti­nu?

Je­si ikad vi­do ki­šu­ri­nu na ova­kvom me­stu?

Ma­li je gle­dao sveš­te­ni­ka. Okre­nuo se ka čo­ve­ku ko­ji je pro­go­vo­rio. Imao je du­ge br­ko­ve kao ko­či­jaš i no­sio je ši­rok še­šir s ni­skim okru­glim klo­bu­kom. Bio je bla­go ra­ zrok i ozbilj­no je gle­dao ma­log, kao da već zna šta ovaj mi­sli o ki­ši.

Tek sam do­šo, re­če ma­li.

Ni­kad go­ru ni­sam vi­do.

Ma­li klim­nu gla­vom. U ša­tor je ušao ogro­man čo­vek u ogr­ta­ču od voš­ta­nog plat­na i ski­nuo še­šir. Bio je će­lav kao ja­je, na li­cu ni tra­ga od bra­de, ni­je imao obr­ve, a ni • 10 •

KRVAVI MERIDIJAN

tre­pa­vi­ce. Pre­ba­ci­vao je dva me­tra vi­si­ne i pu­šio je ci­ga­ru čak i u toj no­mad­skoj ku­ći Bož­joj, a še­šir je ski­nuo sa­mo da bi s nje­ga otre­sao kiš­ne ka­pi, jer ga je po­tom opet sta­ vio.

Ve­le­ča­sni pre­sta­de da pro­po­ve­da. U ša­tri je za­vla­da­la mu­kla ti­ši­na. Svi su po­sma­tra­li pri­doš­li­cu. Na­me­stio je še­šir, a on­da se pro­bio skroz do daš­ča­ne pre­di­ka­o­ni­ce gde je sta­jao pro­po­ved­nik, te se okre­nuo da se obra­ti pa­stvi.

Li­ce mu je bi­lo spo­koj­no i neo­bič­no mla­da­lač­ko. Sit­ne ša­ke. Pru­žio ih je.

Da­me i go­spo­do, du­žan sam vas oba­ve­sti­ti da je čo­vek ko­ji ov­de pro­po­ve­da va­ra­li­ca. Ni­je ga ru­ko­po­lo­ži­la ni­jed­ na pri­zna­ta ili ne­pri­zna­ta in­sti­tu­ci­ja. Pot­pu­no je neo­vlaš­ ćen za slu­žbu ko­ju je bes­prav­no pri­gra­bio i za­pam­tio je sve­ga ne­ko­li­ko od­lo­ma­ka iz Sve­tog pi­sma ka­ko bi svo­jim lu­peš­kim pro­po­ve­di­ma udah­nuo ma­kar ka­kvu po­bo­žnost ko­ju pre­zi­re. Šta­vi­še, ovaj go­spo­din ko­ji se pred va­ma iz­ da­je za sveš­te­no li­ce ne sa­mo što je pot­pu­no ne­pi­smen ne­go ga i tra­že zva­nič­ne sna­ge za­ko­na u Te­ne­si­ju, Ken­ta­ ki­ju, Mi­si­si­pi­ju i Ar­kan­za­su.

O, Bo­že, krik­nu ve­le­ča­sni. La­ži, la­ži! Sta­de gro­zni­ča­vo da či­ta iz otvo­re­ne Bi­bli­je.

Po vi­še­stru­kim op­tu­žba­ma, od ko­jih se naj­sko­ri­ja od­ no­si na de­voj­či­cu od je­da­na­est go­di­na – po­na­vljam, je­ da­na­est – ko­ja mu je doš­la pu­na po­ve­re­nja, a ko­ju je on neo­če­ki­va­no na­pa­stvo­vao ode­ven u Bož­ju man­ti­ju.

Sve­ti­nom se raz­le­že uz­dah. Jed­na go­spo­đa pa­de na ko­le­na.

Ovo je on, vik­nu ve­le­ča­sni kroz je­ca­je. Ovo je on. Đa­ vo. Gla­vom i bra­dom.

Daj da obe­si­mo to gov­no, do­vik­nu je­dan ru­žni si­le­dži­ja iz po­za­di­ne.

• 11 •

Kormak Makarti

Oko tri ne­de­lje pre to­ga, ote­ra­li su ga iz Fort Smi­ta u Ar­kan­za­su jer je opštio s ko­zom. Da, go­spo­đo, upra­vo sam to re­kao. Ko­zom. Đa­vo mi oči od­neo ako ne upu­cam tu džu­ke­lu, re­če je­ dan čo­vek na su­prot­noj stra­ni ša­to­ra, usta­de, iz­vu­če piš­ tolj iz či­zme, na­ni­ša­ni i opa­li.

Mla­di ko­či­jaš sme­sta iz­va­di nož iz ode­će, ra­se­če ša­tru i iza­đe na ki­šu. Ma­li po­đe za njim. Po­gnu­li su se i po bla­tu po­tr­ča­li ka ho­te­lu. U ša­tri se već raz­buk­ta­la opšta palj­ba, kroz plat­ne­ne zi­do­ve pro­se­če­no je de­se­tak iz­la­za, lju­di su ku­lja­li na­po­lje, že­ne su vriš­ta­le, na­rod se sa­pli­tao i ga­zio po lju­di­ma u bla­tu. Ma­li i nje­gov pri­ja­telj do­ko­pa­li su se ho­te­la, obri­sa­li vo­du iz oči­ju i okre­nu­li se da po­sma­tra­ju.

Uto je ša­tra po­če­la da se lju­lja i na­di­ma, te se, kao ogrom­ na ra­nje­na me­du­za, po­la­ko sle­gla na ze­mlju, vu­ku­ći za so­bom is­ki­da­ne plat­ne­ne zi­do­ve i tru­lu užad.

Kad su uš­li u krč­mu, ta­mo su već za­te­kli će­la­vog čo­ve­ ka. Na ugla­ča­nom dr­ve­tu pred njim sta­ja­la su dva še­ši­ra i dve ša­ke nov­či­ća. Po­di­gao je ča­šu, ali ne u nji­ho­vo zdra­ vlje. Priš­li su šan­ku i na­ru­či­li vi­ski, ma­li je sta­vio no­vac, ali ga je krč­mar od­gur­nuo pal­cem i klim­nuo gla­vom.

Ovo ča­sti su­di­ja, re­če.

Pi­li su. Ko­či­jaš spu­sti ča­šu i po­gle­da u ma­log, ili se bar ta­ko či­ni­lo, ni­kad se s nje­go­vim oči­ma ni­je zna­lo. Ma­li po­gle­da niz šank do su­di­je. Šank je bio ta­ko vi­sok da ni­je sva­ko mo­gao čak ni da se na­lak­ti na nje­ga, ali je su­di­ji bio tek do stru­ka, te je ovaj sta­jao dla­no­va pru­že­nih po dr­ve­ tu, bla­go nag­nut, kao da će po­no­vo odr­ža­ti go­vor. Lju­di su već po­če­li da na­vi­ru kroz vra­ta, kr­va­vi, blat­nja­vi, uz psov­ke. Oku­pi­li su se oko su­di­je. Ru­lja se pri­pre­ma­la da kre­ne u po­te­ru za sveš­te­ni­kom.

Su­di­jo, oda­kle ti sve ono o onoj niš­ta­ri­ji?

• 12 •

KRVAVI MERIDIJAN

Ono?, re­če su­di­ja.

Kad si bio u Fort Smi­tu?

Fort Smi­tu?

Di si čuo sve ono što si re­ko o nje­mu?

Mi­sliš na ve­le­ča­snog Gri­na?

Da­bo­me. Re­ko bi da si bio u Fort Gri­nu pre ne­go što si do­šo ov­de.

Ni­kad u ži­vo­tu ni­sam bio u Fort Gri­nu. Ne ve­ru­jem ni da je on.

Zgle­da­li su se.

Pa di si ga on­da sreo?

Ni­kad do da­nas ni­sam vi­deo tog čo­ve­ka. Čak mu ni ime ni­sam čuo.

Po­di­že ča­šu i ot­pi.

Sa­lom za­vla­da čud­na ti­ši­na. Lju­di su iz­gle­da­li kao blat­nja­ve lut­ke. Naj­zad ne­ko po­če da se sme­je. Po­tom još je­dan. Usko­ro su se svi za­jed­no sme­ja­li. Ne­ko je su­di­ju ča­stio pi­ćem.

–v– Pljuš­ta­lo je već še­sna­est da­na kad je upo­znao To­dvaj­na, a ki­ša i da­lje ni­je pre­sta­ja­la. Još je sta­jao u is­toj krč­mi i pro­pio je sav no­vac osim dva do­la­ra. Ko­či­jaš je oti­šao, sa­ la je bi­la pra­zna. Vra­ta su bi­la otvo­re­na i vi­de­lo se ka­ko ki­ša pa­da po pra­znom pla­cu iza ho­te­la. Is­ka­pio je ča­šu i iza­šao. Po bla­tu su bi­le po­lo­že­ne da­ske, te je pra­tio bled zrak sve­tlo­sti iz krč­me do daš­ča­nog nu­žni­ka u dnu pla­ ca. Iz nu­žni­ka je do­la­zio dru­gi čo­vek, i sre­li su se na­sred uskih da­sa­ka. Čo­vek se bla­go lju­ljao. Mo­kar obod še­ši­ra opu­stio mu se do ra­me­na, sem na­pred, gde je bio za­dig­ nut i za­ka­čen. U ru­ci je la­ba­vo dr­žao bo­cu. Bo­lje mi se mi­či s pu­ta, re­kao je.

• 13 •

Kormak Makarti

Ma­li ni­je to hteo da ura­di, a ni­je vi­deo ni svr­hu u ras­ pra­vlja­nju. Uda­rio je čo­ve­ka u vi­li­cu. Ovaj se po­vi, pa se pri­di­že. Ka­zao je: Ubi­ću te.

Za­mah­nuo je bo­com a ma­li se sa­gnuo, za­mah­nuo je opet a ma­li se po­vu­kao ko­rak una­zad. Kad ga je ma­li uda­ rio, čo­vek mu raz­bi bo­cu o gla­vu. Ma­li pa­de s da­sa­ka, a čo­vek ga po­ju­ri s oš­trom kr­ho­ti­nom i po­ku­ša da mu je za­bi­je u oko. Ma­li se bra­nio ša­ka­ma, ko­je su se kli­za­le od kr­vi. Ne­pre­sta­no je po­ku­ša­vao da iz či­zme do­hva­ti nož.

Ubi­ću bo­ga u te­bi, re­če čo­vek. Mla­ti­li su se po mrač­ nom pla­cu, či­zme su im spa­le s no­gu. Ma­li je us­peo da uzme nož, kru­ži­li su je­dan oko dru­gog, a kad je čo­vek na­ sr­nuo na nje­ga, ma­li mu ra­se­če ko­šu­lju. Čo­vek ba­ci sta­klo i iz ko­ri­ca za vra­tom iz­va­di ogro­man lo­vač­ki nož. Še­šir mu je spao, cr­ne ma­sne ko­vr­dže le­te­le su mu oko gla­ve, sa­žeo je svo­je pret­nje u re­či ubi­ću te na­lik su­ma­nu­tom za­pe­va­nju.

Onaj je go­tov, re­če je­dan od ne­ko­li­ko lju­di što su sta­ja­li duž pri­la­za i gle­da­li.

Ubi­ću te, ubi­ću te, ba­la­vio je čo­vek ga­ca­ju­ći una­pred.

Ali je još ne­ko pri­sti­gao na plac, uz gla­sno i rit­mič­no gnjec­ka­nje kao kad ho­da kra­va. Imao je dži­nov­sku ću­ski­ ju. Pr­vo je po­seg­nuo za ma­lim, a kad je za­mah­nuo pa­li­ com, ma­li je pao ni­či­ce u bla­to. Umro bi da ga ne­ko ni­je okre­nuo.

Kad se pro­bu­dio, bio je dan, ki­ša je sta­la, a on je gle­ dao li­ce du­go­ko­sog čo­ve­ka pot­pu­no ob­le­plje­nog bla­tom. Čo­vek mu je neš­to go­vo­rio. Šta?, re­če ma­li.

Re­ko – jel ti do­sta?

Do­sta?

• 14 •

KRVAVI MERIDIJAN

Do­sta. Ako bi da te još mla­tim, bo­ga­mi ćeš to i da do­ bi­ješ.

Po­gle­dao je u ne­bo. Vr­lo vi­so­ko, vr­lo si­tan cr­ve­no­gla­vi sup. Upe­ri po­gled u čo­ve­ka. Dal’ mi se vrat slo­mio?, re­če. Čo­vek se osvr­nu po pla­cu, plju­nu, opet po­gle­da de­ča­ ka. Ne moš da usta­neš?

Ne znam. Ni­sam pro­bo.

Ni­sam teo da ti slo­mim vrat.

Ni­si.

Teo sam da te ubi­jem.

Ni­ko to još ni­je us­peo. Za­ro­vio je po bla­tu i pro­peo se na ru­ke. Čo­vek je se­deo na da­ska­ma, s či­zma­ma po­red se­be. Niš­ta ti ni­je, re­če.

Ma­li se sav uko­čen ra­za­bra. Di su mi či­zme?, re­če. Čo­vek zaš­ki­lji na nje­ga. S li­ca mu je ot­pa­da­lo su­vo bla­to.

Ima da ubi­jem ne­ku džu­ke­lu ako su mi uze­li či­zme.

Eno ta­mo jed­na.

Ma­li se s mu­kom pro­bi kroz bla­to i do­hva­ti jed­nu či­ zmu. Ga­cao je po dvo­riš­tu ose­ća­ju­ći gru­dve pod no­ga­ma.

Jel ovo tvoj nož?, re­če. Čo­vek zaš­ki­lji na nje­ga. Re­ko bi.

Ma­li mu ga do­ba­ci, a ovaj se sa­že, po­di­že ga i obri­sa di­vov­sko se­či­vo o no­ga­vi­cu. Mi­slio sam da te ne­ko ukro, ka­zao je no­žu.

Ma­li je na­šao dru­gu či­zmu, pri­šao i seo na da­ske. Ša­ke su mu bi­le pu­ne bla­ta, jed­nu je na br­zi­nu obri­sao o ko­le­ no i po­no­vo je opu­stio uz se­be.

Se­de­li su je­dan do dru­gog i gle­da­li pra­zan plac. Duž ivi­ce je bi­la ta­ra­ba, iza ko­je je je­dan mo­mak va­dio vo­du iz bu­na­ra, a oko­lo su se po dvo­riš­tu še­ta­le ko­koš­ke. Iz krč­me iza­đe je­dan čo­vek i po da­ska­ma kre­nu ka nu­žni­ku.

Za­stao je po­red njih, po­gle­dao ih, a on­da kro­čio u bla­to.

• 15 •

Kormak Makarti

Ubr­zo se vra­tio, po­no­vo zga­zio u bla­to, a on­da obi­šao da­ ske i po­peo se na njih.

Ma­li po­gle­da čo­ve­ka. Gla­va mu je bi­la čud­no uska, a ko­sa ule­plje­na bla­tom u bi­zar­nu i pri­mi­tiv­nu fri­zu­ru. Na če­lu je imao ži­go­sa­na slo­va H T, a is­pod njih, go­to­vo iz­ me­đu oči­ju, slo­vo F, i te ozna­ke bi­le su is­ko­še­ne i dre­ča­ve kao da su žig dr­ža­li pre­du­go. Kad se okre­nuo da po­gle­da ma­log, ma­li je opa­zio da ovaj ne­ma uši. Ustao je, vra­tio nož u ko­ri­ce, po­šao po da­ska­ma s či­zma­ma u ru­ci, a ma­li se di­gao i po­šao za njim. Na po­la pu­ta do ho­te­la, čo­vek je stao, za­gli­bljen u bla­tu, a on­da seo na da­ske i na­vu­kao blat­nja­ve či­zme na blat­nja­ve no­ge. Po­tom je ustao i od­ga­ cao pre­ko pla­ca da neš­to po­ku­pi.

Oću da po­gle­daš ov­de, re­če. U moj še­šir, je­bo mu pas ma­ter.

Ni­je se mo­glo re­ći šta je to, neš­to mr­tvo. Za­ma­hao je nji­ me, sta­vio ga na gla­vu, na­sta­vio da­lje, a ma­li ga je pra­tio.

Krč­ma je bi­la uska i du­gač­ka, ob­lo­že­na la­ki­ra­nim da­ ska­ma. Uza zid su sta­ja­li sto­lo­vi, a na po­du plju­va­o­ni­ce.

Muš­te­ri­ja ni­je bi­lo. Krč­mar je di­gao po­gled kad su uš­li, a cr­nja ko­ji je meo pod od­lo­žio je me­tlu uza zid i iza­šao.

Gde je Sid­ni?, upi­ta čo­vek ode­ven u bla­to.

Spa­va, re­ko bi.

Na­sta­vi­li su.

To­dvaj­ne, do­vik­nu krč­mar.

Ma­li se osvr­nu.

Krč­mar je iza­šao iza šan­ka i gle­dao za nji­ma. Proš­li su od vra­ta kroz pre­dvor­je ho­te­la do ste­pe­niš­ta, osta­vlja­ju­ći raz­li­či­te blat­nja­ve ob­li­ke za so­bom. Kad su po­če­li da se pe­nju, slu­žbe­nik za pul­tom se nag­nuo i do­vik­nuo im.

To­dvaj­ne.

On je stao i osvr­nuo se.

• 16 •

KRVAVI MERIDIJAN

Ubi­će te.

Sta­ri Sid­ni?

Sta­ri Sid­ni.

Na­sta­vi­li su uza ste­pe­ni­ce.

Na vr­hu se pro­te­zao du­ga­čak hod­nik s pro­zo­rom na kra­ju. La­ki­ra­na vra­ta s obe­ju stra­na bi­la su po­sta­vlje­na ta­ko bli­sko da su to ko­mot­no mo­gli bi­ti i pla­ka­ri. To­dvajn je oti­šao skroz do kra­ja hod­ni­ka. Osluš­nuo je kod po­sled­ njih vra­ta i po­gle­dao ma­log.

Imaš ši­bi­cu?

Ma­li pre­tra­ži dže­po­ve i iz­va­di pri­gnje­če­nu i pr­lja­vu dr­ ve­nu ku­ti­ju. Čo­vek je uze. Tre­ba ov­de ma­lo pot­pa­le, re­če. Iz­lo­mio je ku­ti­ju i slo­žio par­čad uz vra­ta. Kre­snuo je ši­bi­cu i za­pa­ lio dr­vo. Gur­nuo je za­pa­lje­nu go­mi­li­cu pod vra­ta i do­dao još ši­bi­ca.

Jel on unu­tra?, upi­ta ma­li.

To će­mo sa­da da vi­di­mo.

Tam­na per­ja­ni­ca di­ma, pla­vi pla­men upa­lje­nog la­ka. Čuč­nu­li su u hod­ni­ku i če­ka­li. Ta­nak pla­men po­čeo je da li­že dr­ve­ne plo­če i ska­če po nji­ma. Po­sma­tra­či su li­či­li na le­še­ve is­ko­pa­ne iz mo­čva­re.

Sad kuc­ni na vra­ta, re­če To­dvajn.

Ma­li se di­že na no­ge. To­dvajn usta­de. Ču­li su ka­ko pla­ men puc­ke­ta u so­bi. Ma­li po­ku­ca.

Bo­lje ti ja­če po­ku­caj. Taj pi­je ko smuk.

Ma­li steg­nu pe­sni­cu i oda­la­mi vra­ta jed­no pet pu­ta. Đa­vol­ski po­žar, re­če ne­ki glas.

Evo ga. Če­ka­li su.

Maj­ku li ti je­bem, pa­li­ku­ćo, re­če glas. Kva­ka se okre­ nu, a vra­ta se otvo­ri­še.

• 17 •

Kormak Makarti

Sta­jao je u do­njem ve­šu, dr­že­ći peš­kir ko­jim je okre­ nuo kva­ku. Kad ih je vi­deo, po­ku­ša da se vra­ti u so­bu, ali ga je To­dvajn zgra­bio za vrat, ba­cio na pod, šče­pao za ko­su i po­čeo pal­cem da mu ko­pa oko. Čo­vek ga zgra­bi za ko­ren ša­ke i uje­de ga. Šut­ni ga u usta, vik­nu To­dvajn. Šut­ni.

Ma­li mi­mo njih uđe u so­bu, okre­nu se i šut­nu čo­ve­ka u li­ce. To­dvajn ga je dr­žao za ko­su. Šut­ni ga, vik­nuo je. Ma šut­ni ga, zla­to. Šut­nuo je.

To­dvajn je vu­kao kr­va­vu gla­vu na­o­ko­lo, po­gle­dao je, pu­stio je da tre­sne o pod, pri­di­gao se, šut­nuo je i sam.

U hod­ni­ku su sta­ja­la dva po­sma­tra­ča. Go­re­la su već ce­ la vra­ta, kao i deo zi­da i ta­va­ni­ce. Ona dvo­ji­ca otiš­la su hod­ni­kom. Slu­žbe­nik je gra­bio na sprat pre­ska­ču­ći ste­ pe­ni­ke.

To­dvaj­ne, je­bo ti pas ma­ter, ka­zao je.

To­dvajn je bio če­ti­ri ste­pe­ni­ka iz­nad nje­ga i no­gom ga je do­ka­čio u gr­lo. Slu­žbe­nik se skljo­kao na ste­pe­niš­te.

Ma­li ga je u pro­la­zu uda­rio u sle­po­oč­ni­cu, a slu­žbe­nik se pre­tu­rio i po­čeo da kli­zi ka od­mo­riš­tu. Ma­li ga je pre­sko­ čio, si­šao u pre­dvor­je, od­ju­rio do vra­ta i iza­šao.

To­dvajn je ju­rio uli­com, raz­u­la­re­no ma­šu­ći pe­sni­ca­ma iz­nad gla­ve, i sme­jao se. Li­čio je na ve­li­ku gli­ne­nu vu­du lut­ku ko­ja je oži­ve­la, a i ma­li je iz­gle­dao slič­no. Iza njih je gor­nji ugao ho­te­la go­reo, a obla­ci tam­nog di­ma iz­vi­ja­li su se u to­plo tek­saš­ko ju­tro.

Pret­hod­no je bio osta­vio ma­zgu na ula­zu u va­roš, kod mek­sič­ke po­ro­di­ce ko­ja je ču­va­la ži­vo­ti­nje, i ta­mo je sti­ gao une­zve­ren i bez da­ha. Že­na je otvo­ri­la vra­ta i po­gle­ da­la ga.

Tre­ba mi mo­ja ma­zga, pro­šiš­tao je.

• 18 •

KRVAVI MERIDIJAN

Još ga je ma­lo gle­da­la, a on­da vik­nu­la ka zad­njem de­lu ku­će. Ma­li je oti­šao oko­lo. Ta­mo su bi­li pri­ve­za­ni ko­nji, a uz ogra­du su sta­ja­la rav­na ko­la na ko­ji­ma su ču­ča­le ćur­ ke. Sta­ri­ca je izaš­la na zad­nja vra­ta. Ni­to, do­vik­nu­la je.

Ven­ga. Hay un ca­bal­le­ro aquí. Ven­ga.

Oti­šao je kroz šu­pu do šta­le, na­šao svo­je bed­no se­dlo i će­be, iz­neo ih na­po­lje. Na­šao je i ma­zgu, iz­veo je, sta­vio joj oglav, po­veo je do ogra­de. Na­slo­nio se ra­me­nom na ži­ vo­ti­nju, na­ba­cio se­dlo, pri­te­gao ko­lan, a ma­zga se tr­za­la i iz­mi­ca­la i tr­lja­la gla­vu u ogra­du. Po­veo ju je pre­ko dvo­ riš­ta. Ma­zga je ne­pre­sta­no tre­sla gla­vom u stra­nu, kao da ima neš­to u uhu.

Iz­veo ju je na put. Dok je pro­la­zio po­red ku­će, že­na iza­đe za njim. Kad je opa­zi­la da on sta­vlja no­gu u uzdu, po­tr­ča­la je. On je na­sko­čio na raz­va­lje­no se­dlo i pod­bo ma­zgu. Že­na je za­sta­la na ka­pi­ji i gle­da­la ga ka­ko od­la­zi.

Ni­je se osvr­tao.

Kad je po­no­vo pro­šao kroz va­roš, ceo ho­tel je go­reo, a lju­di su sta­ja­li oko­lo i gle­da­li, ne­ki s pra­znim kan­ta­ma.

Ne­ko­li­ci­na gle­da­la­ca se­de­la je na ko­nji­ma, me­đu nji­ma i su­di­ja. Dok je ma­li pro­ja­hi­vao, su­di­ja se okre­nuo i osmo­ trio ga. Okre­nuo je ko­nja, kao da je hteo da i ži­vo­ti­nja osmo­tri. Kad se ma­li osvr­nuo, su­di­ja se osmeh­nuo. Ma­li je po­te­rao ma­zgu i proš­li su po­red sta­re ka­me­ne tvr­đa­ve, pu­tem na za­pad.

• 19 •

II

Pre­ko pre­ri­je – Pu­sti­njak – Cr­nji­no sr­ce – Oluj­na noć – Opet na za­pad – Go­ni­či go­ve­da – Nji­ho­va do­bro­ta – Po­no­vo na pu­tu – Mr­tvač­ka ko­la – San An­to­nio de Be­har – Mek­sič­ka krč­ma – Još jed­na tu­ča – Na­puš­te­na cr­kva – Le­še­vi u sa­kri­sti­ji – Na ga­zu – Ku­pa­nje u re­ci.

S

ad do­la­ze da­ni pro­sja­če­nja, da­ni kra­đe. Da­ni ja­ha­nja po kra­je­vi­ma ku­da ži­va du­ša sem nje­go­ve ni­je ja­ha­la. Na­pu­ stio je ze­mlju bo­ro­vi­ne, ve­čer­nje sun­ce pred njim za­la­zi za bes­kra­jan pla­men, mrak ov­de pa­da kao pra­sak gro­ma, od hlad­nog ve­tra ko­rov škr­gu­će. Noć­no ne­bo to­li­ko je osu­to zve­zda­ma da go­to­vo i ne­ma cr­nog me­đu­pro­sto­ra, zve­zde či­ta­ve no­ći pa­da­ju u če­mer­nim lu­ko­vi­ma, ali se nji­hov broj ne sma­nju­je.

Iz­be­ga­va glav­ni put stra­hu­ju­ći od gra­đan­stva. Ma­li pre­rij­ski vu­ko­vi za­vi­ja­ju ce­le no­ći, zo­ra ga za­ti­če u trav­ na­tom jar­ku gde se sa­krio od ve­tra. Sa­pe­ta ma­zga sto­ji nad njim i gle­da ima li sve­tlo­sti sa is­to­ka.

Sun­ce što se ra­đa bo­je je če­li­ka. Nje­go­va sen­ka u se­dlu pro­te­že se mi­lja­ma pred njim. Na gla­vi mu je še­šir na­ pra­vljen od liš­ća sa­su­še­nog i is­pu­ca­log na sun­cu, te zbog • 20 •

KRVAVI MERIDIJAN

nje­ga iz­gle­da kao stra­ši­lo što je do­lu­ta­lo iz ne­ke baš­te gde je pla­ši­lo pti­ce.

Pred­ve­če opa­ža stub di­ma što se na­ko­so di­že me­đu bre­go­vi­ma i pre mra­ka iz­bi­ja na prag sta­rog pu­sti­nja­ka, ug­ne­žđe­nog u ze­mlju po­put pre­rij­skog le­njiv­ca. Usa­ mljen, po­lu­lud, oči mu cr­ve­ne kao da su za­klju­ča­ne u ka­ ve­zu od uža­re­nih ži­ca. Ali upr­kos to­me – kru­pan. Bez re­či je gle­dao ma­log ka­ko uko­če­no si­la­zi s ma­zge. Du­vao je jak ve­tar, a ri­te su mu vi­jo­ri­le oko te­la.

Vi­do sam dim, re­če ma­li. Re­ko mo­žda bi mi mo­go da­ti vo­de.

Sta­ri pu­sti­njak po­če­ša se po pr­lja­voj gla­vi i po­gle­da u ze­mlju. Okre­nuo se i ušao u ko­li­bu, a ma­li po­đe za njim.

Unu­tra ta­ma i mi­ris ze­mlje. Ma­la va­tra za­pa­lje­na na na­bi­je­nom po­du, a od na­meš­ta­ja sa­mo go­mi­la ko­ža u jed­ nom uglu. Sta­rac sta­de da pre­tu­ra po mra­ku, po­gnu­te gla­ve ka­ko bi iz­be­gao ni­sku ta­va­ni­cu od ple­te­nog gra­nja i bla­ta. Upro je pr­stom u ve­dro na ze­mlji. Ma­li se sa­gnu, uze ti­kvu što je plu­ta­la unu­tra, za­hva­ti i ot­pi. Vo­da je bi­la sla­na, sum­po­ro­vi­ta. Na­sta­vio je da pi­je.

Jel bi mo­go ne­gde bli­zu da na­po­jim ma­zgu?

Sta­rac sta­de da uda­ra pe­sni­com o dlan i da stre­lja oči­ma.

Ni­je mi teš­ko da do­ne­sem sve­žu. Sa­mo mi re­ci di je.

Iz če­ga ćeš je na­po­ji­ti? Ma­li po­gle­da u ve­dro, a on­da se osvr­nu po po­lu­mrač­noj ko­li­bi.

Va­la ne­ću pi­ti iza ma­zge, re­če pu­sti­njak.

Ne­maš ne­ko sta­ro ve­dro?

Jok, vik­nu pu­sti­njak. Jok. Ne­mam. Uda­rao se steg­nu­ tim pe­sni­ca­ma po gru­di­ma.

Ma­li usta­de i po­gle­da ka vra­ti­ma. Na­ći ću neš­to, re­če.

Di je bu­nar?

Uz­br­do, idi sta­zom.

• 21 •

Kormak Makarti

Pao je mrak, niš­ta se ne vi­di.

Du­bo­ka je sta­za. Pi­paj no­ga­ma. Pra­ti ma­zgu. Ja ne mo­gu da idem.

Iza­šao je na ve­tar i osvr­nuo se da vi­di gde je ma­zga, ali nje ni­je bi­lo. Da­le­ko na ju­gu se­va­lo je bez gr­mlja­vi­ne.

Po­šao je sta­zom kroz ra­sti­nje što je mla­ti­lo ta­mo-am­o i na­šao ma­zgu ka­ko sto­ji po­red bu­na­ra.

Ru­pa u pe­sku okru­že­na ste­njem. Po­kri­vač od su­ve ko­ že, pri­ti­snut ka­me­nom. Ko­žna me­ši­na s ko­žnim is­pol­cem i uže­tom od ma­sne ko­že. Za is­po­lac je bio ve­zan ka­men, da bi se me­ši­na lak­še na­kre­nu­la i na­pu­ni­la. Spuš­tao ju je dok mu se uže u ru­ka­ma ni­je opu­sti­lo, a ma­zga je gle­da­la pre­ko nje­go­vog ra­me­na.

Iz­vu­kao je tri me­ši­ne, na­me­stio ih ta­ko da ih ma­zga ne pro­spe, po­krio bu­nar i po­veo ma­zgu sta­zom do ko­li­be.

Fa­la za vo­du, do­vik­nuo je.

Tam­ni obris pu­sti­nja­ka po­ja­vio se na vra­ti­ma. Osta­ni sa mnom, re­če.

Ne­ma ve­ze.

Bo­lje osta­ni. Bi­će olu­je.

Ce­niš?

Ce­nim, i ce­nim do­bro.

U re­du.

Ot­pu­stio je ko­lan, zba­cio se­dlo, spu­tao ma­zgu ve­zav­ši joj pred­nju no­gu za zad­nju, uzeo će­be. Iz­uz­ ev va­tre, ni­je bi­lo dru­gog sve­tla, a sta­rac je se­deo po­red nje pre­krš­te­ nih no­gu.

Eto, eto, re­če. Di ti je ma­zga?

Ma­li mah­nu bra­dom.

Ne­moj na­po­lju da je osta­viš, po­ješ­će je neš­to. Ovo je ze­mlja gla­di.

• 22 •

KRVAVI MERIDIJAN

Iza­šao je i u mra­ku na­le­teo na ma­zgu. Sta­ja­la je i gle­ da­la u va­tru.

Be­ži, bu­da­lo, re­kao je. Uzeo je se­dlo i vra­tio se unu­tra.

Sad za­tvo­ri ta vra­ta da nas ve­tar ne od­ne­se, re­če sta­rac.

Vra­ta su bi­la zbir da­sa­ka na ko­žnim šar­ka­ma. Po­vu­kao ih je pre­ko ze­mlje i za­bra­vio ko­žnom re­zom.

Re­ko bi da ne znaš put, re­če pu­sti­njak.

Jok, na­i­šo sam na nje­ga.

Sta­rac je hi­tro od­mah­nuo ru­kom. Ma jok, re­če. Te­do re­ći da si za­lu­to što si do­šo va­mo. Jel bi­la peš­ča­na olu­ja?

Je­si od­lu­to s pu­ta po no­ći? Je­su te sa­le­te­li lo­po­vi?

Ma­li sta­de da raz­miš­lja. Jes, re­če. Za­lu­ta­li smo, ka­ko god okre­neš.

Znao sam.

Kol­ko si već ov­de?

Gde? Ma­li je se­deo na će­be­tu ko­je je pro­stro ta­ko da je va­ tra bi­la iz­me­đu nje­ga i pu­sti­nja­ka. Ov­de, re­če. Na ovom me­stu.

Sta­rac ni­je od­go­vo­rio. Na­jed­nom je okre­nuo gla­vu u stra­nu, uhva­tio nos pal­cem i ka­ži­pr­stom, du­nuo dva mla­ za sli­na na pod, obri­sao pr­ste o pan­ta­lo­ne. Ja sam ti iz Mi­si­si­pi­ja. Dr­žo sam ro­bo­ve, al ne vo­lim da pri­čam o to­ me. Do­bro sam za­ra­đi­vo. Ni­su me ni­kad uva­ti­li. Al mi se smu­či­lo. Smu­či­le mi se cr­nje. Ček da ti po­ka­žem neš­to.

Okre­nuo se, stao da pre­tu­ra po ko­ža­ma i pre­ko va­tre pru­žio neš­to sit­no i cr­no. Ma­li je pre­vr­tao pred­met po ru­ ka­ma. Sr­ce ne­kog čo­ve­ka, osu­še­no i po­tam­ne­lo. Vra­tio ga je, a sta­rac ga je dr­žao u ša­ci kao da ga va­ga. Če­tri stva­ri mo­gu da uniš­te ze­mlju, re­če. Že­ne, vi­ski, no­vac i cr­nje.

• 23 •

Kormak Makarti

Se­de­li su u ti­ši­ni. Ve­tar je za­vi­jao u de­lu čun­ka pro­vu­ če­nom kroz krov da bi dim iz­la­zio iz ko­li­be. Po­sle ne­kog vre­me­na sta­rac od­lo­ži sr­ce.

To sam pla­tio dve­sta do­la­ra, re­če.

Dao si dve­sta do­la­ra za to?

Jaš­ta, tol­ku su ce­nu me­tli na cr­nu džu­ke­lu u ko­joj je ku­ca­lo.

Ma­lo je pre­tu­rao po uglu, iz­va­dio sta­ri po­tam­ne­li me­ sin­ga­ni ko­tao, ot­klo­pio ga, za­gnju­rio prst unu­tra. Osta­ci mr­šu­lja­vog pre­rij­skog ze­ca uko­pa­ni u hlad­nu mast i pre­ vu­če­ni sve­tlo­pla­vom ple­sni. Vra­tio je po­klo­pac i spu­stio ko­tao na va­tru. Ni­je neš­to, al će­mo da po­de­li­mo, re­če.

Fa­la.

Za­lu­to si po mra­ku, re­če sta­rac. Pro­dža­rao je va­tru, us­pra­vlja­ju­ći tan­ke ko­ma­de ko­sti­ju iz pe­pe­la.

Ma­li ni­je od­go­vo­rio.

Sta­rac za­vr­te gla­vom. Te­žak je ži­vot greš­ni­ka. Bog je stvo­rio ovaj svet, al ga ni­je na­pra­vio da bu­de do­bar svi­ ma, jel­da?

Ne bi re­ko da je mno­go mi­slio o me­ni.

Jes, re­če sta­rac. Al ot­kud čo­ve­ku nje­go­ve mi­sli? Ko­ji je dru­gi svet vi­do da mu se vi­še svi­đa?

Mo­go bi za­mi­sli­ti bo­lja me­sta i bo­lji ži­vot.

Jel moš da ih na­pra­viš?

Jok. Jok. To je taj­na. Čo­ve­ku je teš­ko da sva­ti svoj um jer baš tim umom mo­ra da ga sva­ti. Mo­že da sva­ti svo­je sr­ ce, al to ne že­li. S pra­vom. Bo­lje da se tu ne gle­da. Ni­je to sr­ce stvo­ra što pra­ti put ko­ji mu je Bog na­me­nio. Zlo­bu ćeš da na­đeš kod naj­sit­ni­je ži­vulj­ke, al kad je Bog stva­ro čo­ve­ka, đa­vo mu je bio od­ma po­red. Ta­kav stvor sve mo­ že. Da na­pra­vi ma­ši­nu. I ma­ši­nu ko­ja će da pra­vi ma­ši­nu.

• 24 •

KRVAVI MERIDIJAN

I zlo što mož da pre­ži­vi ilja­du go­di­na sa­mo od se­be. Jel ve­ru­ješ u to?

Ne znam.

Ve­ruj.

Kad se star­če­vo je­lo ugre­ja­lo, si­pao ga je i je­li su ćut­ke.

Gr­mlja­vi­na je na­pre­do­va­la na se­ver, ubr­zo im je treš­ta­la nad gla­vom i po­če­la da te­ra ko­ma­di­će rđe u tan­kom sla­pu niz ču­nak. Po­gnu­li su se nad ta­nji­re, bri­sa­li mast pr­sti­ma, pi­li iz ti­kve.

Ma­li je iza­šao, ori­bao šo­lju i ta­njir u pe­sku, vra­tio se lu­pa­ju­ći po­su­đem kao da te­ra ne­ku pri­ka­zu iz mra­ka.

Uda­lje­ni oluj­ni obla­ci drh­ta­vo su se pro­pi­nja­li po elek­ trič­nom ne­bu, a on­da ih je ta­ma po­no­vo usi­sa­la. Sta­rac je se­deo na­ču­ljiv­ši jed­no uho na ra­zor­no za­vi­ja­nje na­po­lju.

Ma­li je za­tvo­rio vra­ta.

Ne­maš du­va­na kod se­be, jel­da?

Jok ja, re­če ma­li.

Ta­ko sam i mi­slio.

Mi­sliš da će ki­ša?

Do­sad je mo­gla onol­ko. Ve­ro­vat­no ne­će.

Ma­li je po­sma­trao va­tru. Gla­va je već po­če­la da mu pa­ da. Na kra­ju je ustao i od­mah­nuo gla­vom. Pu­sti­njak ga je gle­dao pre­ko za­mi­ru­će va­tre. Sa­mo ti se­bi raz­me­sti, re­če.

To je i ura­dio. Pro­stro je će­be na na­bi­je­nu ze­mlju i izuo smr­dlji­ve či­zme. Ču­nak je cvi­leo, čuo je ma­zgu ka­ko to­po­će i frk­će na­po­lju, a u snu se ko­pr­cao i mr­mljao kao pas ko­ji sa­nja.

Pro­bu­dio se usred no­ći, u sko­ro pot­pu­no mrač­noj ko­li­ bi, a pu­sti­njak je ču­čao po­red nje­ga i gle­dao ga. Šta oćeš?, upi­tao je. Ali je pu­sti­njak ot­pu­zao, a uju­tru, kad se ma­li pro­bu­dio, ko­li­ba je bi­la pra­zna, pa je po­ku­pio stva­ri i oti­šao.

• 25 •

Kormak Makarti

Ce­log da­na je na se­ve­ru po­sma­trao tan­ku li­ni­ju pra­ ši­ne. Na­iz­gled se uopšte ni­je po­me­ra­la i tek je ka­sno na­ ve­če shva­tio da mu se pri­mi­če. Pro­šao je kroz hra­sto­vu šu­mu, na­hva­tao vo­de na po­to­ku, na­sta­vio kroz su­mrak i ulo­go­rio se bez va­tre. Pti­ce su ga pro­bu­di­le gde je i za­ spao, u su­voj i praš­nja­voj šu­mi.

Do po­dne­va je po­no­vo iz­bio na pre­ri­ju, a pra­ši­na sa se­ ve­ra pro­te­gla se po ru­bu ze­mlje. Pred­ve­če je opa­zio pr­vo sta­do go­ve­da. Du­go­no­ge opa­ke beš­ti­je ogrom­nih ro­go­va.

Tu noć je pro­veo u sto­čar­skom lo­go­ru, jeo je pa­sulj i su­vi hleb, slu­šao o no­mad­skom ži­vo­tu.

Pu­to­va­li su iz Abi­li­na, već če­tr­de­set da­na, i iš­li su na pi­ja­cu u Lu­i­zi­ja­ni. Pra­ti­li su ih čo­po­ri vu­ko­va, ko­jo­ta, In­ di­ja­na­ca. Sto­ka je, mi­lja­ma oko njih, mu­ka­la u mra­ku.

Ni­su ga niš­ta za­pit­ki­va­li, i sa­mi su bi­li ras­puš­te­na dru­ ži­na. Ne­ko­li­ko me­ša­na­ca, slo­bod­ne cr­nje, dva-tri In­di­ jan­ca.

Me­ni su ukra­li opre­mu, re­kao je.

Klim­nu­li su gla­vom pod sve­tloš­ću va­tre.

Sve su mi ukra­li. Ne­mam čak ni nož.

Mo­go bi s na­ma. Iz­gu­bi­li smo dvo­ji­cu. Re­ši­li da odu u Ka­li­for­ni­ju.

Kre­no sam ta­mo.

Mo­žda ćeš i ti u Ka­li­for­ni­ju.

Mo­žda. Ni­sam još re­šio.

Oni mom­ci što su bi­li s na­ma zdru­ži­li se s ne­ki­ma iz Ar­kan­za­sa. Ti su poš­li u Be­har. Po­sle će u Mek­si­ko i na za­pad.

Kla­dim se da su već u Be­ha­ru i za­pi­ja­ju se ko smu­ko­vi.

Ma­to­ri Lo­ni je već si­gur­no okre­no sve kur­ve u va­ro­ši.

Kol­ko je do Be­ha­ra?

Oko dva da­na.

• 26 •

KRVAVI MERIDIJAN

Vi­še. Jed­no če­tri, re­ko bi.

Ka­ko bi čo­vek don­de sti­go kad bi teo?

Ideš pra­vo na jug i iz­bi­ješ na put za oko po­la da­na.

Ideš u Be­har?

Mo­žda.

Ako vi­diš ta­mo sta­rog Lo­ni­ja, re­ci mu da opam­pr­či neš­to za me­ne. Za ma­to­rog Ore­na, ta­ko mu re­ci. Ča­sti­će te pi­ćem ako ni­je pro­pio sve pa­re.

Uju­tru su do­ruč­ko­va­li dvo­pek s me­la­som, a on­da su go­ni­či uz­ja­ha­li i na­sta­vi­li da­lje. Kad je na­šao svo­ju ma­ zgu, za­te­kao je ma­lu plat­ne­nu ke­su ve­za­nu za ular, a u ke­si je bi­la šo­lja su­vog pa­su­lja, ne­ko­li­ko pa­pri­ka i sta­ri „grin ri­ver” nož s drš­kom od ka­na­pa. Ose­dlao je ma­zgu, či­ja su se le­đa oje­da­la i li­nja­la, a ko­pi­ta pu­ca­la. Re­bra kao ri­blje ko­sti. Še­pa­li su pre­ko bes­kraj­ne rav­ni­ce.

Sti­gao je do Be­ha­ra če­tvr­tog da­na uve­če, za­u­sta­vio olin­dra­lu ma­zgu na ni­skom bre­žulj­ku i osmo­trio va­roš, spo­koj­ne ku­će od ćer­pi­ča, li­ni­ju ze­le­nih hra­sto­va i to­po­la ko­je su pra­ti­le tok re­ke, trg pre­pun za­pre­žnih ko­la pre­ kri­ve­nih osna­brič­kim plat­nom, okre­če­ne jav­ne zgra­de, ma­var­ski cr­kve­ni to­ranj što se di­zao iz ze­le­ni­la, ka­sar­nu i vi­so­ku ka­me­nu ba­ru­ta­nu u da­lji­ni. Po­ve­ta­rac mu je mr­ sio liš­će na še­ši­ru, uće­ba­nu ma­snu ko­su. Oči su mu bi­le mrač­ne i upa­le u is­pi­je­no i une­zve­re­no li­ce, a iz či­za­ma mu se iz­vi­jao oga­van smrad. Sun­ce sa­mo što je zaš­lo, a na za­pa­du su se pro­te­za­li gre­be­ni kr­va­vo­cr­ve­nih obla­ka iz ko­jih su iz­le­ta­li ma­li pu­stinj­ski leg­nje­vi, po­put be­gu­na­ca iz ne­kog ve­li­kog po­ža­ra na ru­bu sve­ta. Is­plju­nuo je su­ vu be­lu plju­vač­ku, uda­rio is­pu­ca­lim dr­ve­nim uzen­gi­ja­ma ma­zgu u re­bra i po­sr­ću­ći su na­sta­vi­li da­lje.

Si­šao je uskim peš­ča­nim pu­tem i us­put vi­deo ka­ran­ tin­sku za­pre­gu na­to­va­re­nu le­še­vi­ma: zvo­ni­lo je ma­lo • 27 •

Kormak Makarti

zvo­no, a na ka­pi­ji se kla­tio fe­njer. Na ko­li­ma su se­de­la tro­ji­ca, i sa­mi go­to­vo le­še­vi ili du­ho­vi ko­li­ko su se be­la­sa­li od kre­ča i sve­tlu­ca­li u su­mra­ku. Ko­la su vu­kla dva ko­nja, proš­li su pu­tem u tan­kom kar­bol­nom ob­lač­ku i ne­sta­li s vi­di­ka. Okre­nuo se i od­gle­dao ih. Bo­se no­ge umr­lih uko­ če­no su se ćuš­ka­le le­vo-de­sno.

U va­roš je ušao po mra­ku, uz prat­nju la­ve­ža i li­ca što su raz­mi­ca­la za­ve­se na osve­tlje­nim pro­zo­ri­ma. La­ki to­pot ma­zgi­nih ko­pi­ta od­je­ki­vao je pu­stim uli­či­ca­ma. Ma­zga je onju­ši­la va­zduh i skre­nu­la na trg gde su se pod sve­tloš­ ću zve­zda na­la­zi­li bu­nar, va­lov, di­rek za ve­zi­va­nje ko­nja.

Ma­li je sja­hao, uzeo ve­dro s ka­me­nog per­va­za i spu­stio ga u bu­nar. Ču­lo se la­ko plju­ska­nje. Po­vu­kao je ve­dro, a vo­da je ka­pa­la u ta­mi. Za­gnju­rio je ti­kvu i ot­pio, a ma­zga ga je gur­nu­la u la­kat. Kad je za­vr­šio, spu­stio je ve­dro na uli­cu, seo na per­vaz bu­na­ra i gle­dao ma­zgu ka­ko pi­je iz ve­dra.

Na­sta­vio je kroz va­roš vo­de­ći ma­zgu. Ni­je bi­lo ni­ko­ga.

Po­ste­pe­no je iz­bio na trg i čuo gi­ta­re i rog. S na­spram­ ne stra­ne tr­ga do­pi­ra­la su sve­tla iz krč­me, smeh i gla­sni kri­ci. Po­veo je ma­zgu ta­mo, ka sve­tli­ma, po­red du­gač­kog tre­ma.

Na uli­ci je ple­sa­la gru­pa ple­sa­ča, u gi­zda­vim ko­sti­mi­ ma, i vi­ka­li su na špan­skom. On i ma­zga sta­li su na rub sen­ke i po­sma­tra­li. Star­ci su se­de­li uza zid krč­me, a de­ca su se igra­la u pra­ši­ni. Svi su bi­li čud­no ode­ve­ni: muš­kar­ci u tam­nim še­ši­ri­ma rav­nog klo­bu­ka, be­lim noć­nim ko­šu­ lja­ma, pan­ta­lo­na­ma što su se kop­ča­le uz no­ga­vi­cu, a de­ voj­ke su ima­le dre­ča­vo obo­je­na li­ca i češ­lje­ve od kor­nja­ če­vi­ne u cr­noj ko­si. Ma­li je s ma­zgom pre­šao uli­cu, ve­zao ži­vo­ti­nju i ušao u krč­mu. Po­red šan­ka je sta­ja­la ve­ća gru­ pa muš­ka­ra­ca, ko­ji su pre­ki­nu­li raz­go­vor kad je on ušao.

• 28 •

KRVAVI MERIDIJAN

Pro­šao je po uglan­ca­nom gli­ne­nom po­du, mi­mo sa­nji­vog psa ko­ji ga po­gle­da jed­nim okom, a on­da stao po­red šan­ ka i spu­stio obe ša­ke na plo­či­ce. Krč­mar mu je klim­nuo gla­vom. Dígame, re­če.

Ne­mam pa­ra al mi tre­ba pi­će. No­si­ću po­mi­je il ću da či­stim pod il šta oćeš.

Krč­mar po­gle­da na dru­gu stra­nu sa­le, ka dvo­ji­ci ko­ji su za sto­lom igra­li do­mi­ne. Abu­e­li­to, re­če.

Sta­ri­ji po­di­že gla­vu.

Qué di­ce el muc­hac­ho.

Sta­rac po­gle­da ma­log i vra­ti se do­mi­na­ma.

Krč­mar sle­že ra­me­ni­ma.

Ma­li se okre­nu star­cu. Go­vo­riš ame­rič­ki?, upi­ta.

Sta­rac di­že po­gled s igre. Bez­iz­ra­zno je osmo­trio ma­log.

Re­ci mu da ću da ra­dim za pi­će. Ne­mam pa­ra.

Sta­rac is­tu­ri bra­du i cok­nu je­zi­kom.

Ma­li po­gle­da krč­ma­ra.

Sta­rac steg­nu pe­sni­cu is­tu­riv­ši pa­lac i ma­li prst, za­ba­ci gla­vu i is­ka­pi ne­po­sto­je­će pi­će u jed­nom gu­tlja­ju. Qu­i­e­re hec­har­se una co­pa, re­če. Pe­ro no pu­e­de pa­gar.

Muš­kar­ci za šan­kom su po­sma­tra­li.

Krč­mar po­gle­da ma­log.

Qu­i­e­re tra­ba­jo, re­če sta­rac. Quién sa­be. Vra­tio se do­ mi­na­ma i od­i­grao po­tez bez da­lje ras­pra­ve.

Qu­i­e­res tra­ba­jar, re­če je­dan od muš­ka­ra­ca za šan­kom.

Sta­do­še da se sme­ju. Što se sme­je­te?, upi­ta ma­li.

Pre­sta­li su. Ne­ki su ga po­gle­da­li, ne­ki su na­pu­ći­li usne ili sle­gli ra­me­ni­ma. De­čak se okre­nuo pre­ma krč­ma­ru.

Imaš neš­to da ura­dim za dva pi­ća, đa­vo da me no­si ako ne­maš.

• 29 •

Kormak Makarti

Je­dan od lju­di za šan­kom re­če neš­to na špan­skom. De­ čak je pi­ljio u njih. Na­mi­gi­va­li su je­dan dru­gom, di­za­li ča­še.

Po­no­vo se okre­nuo ka krč­ma­ru. Oči mu be­hu tam­ne i uske. Da oči­stim pod?, re­če.

Krč­mar trep­nu.

Ma­li se od­mak­nu i sta­de da po­dra­ža­va me­te­nje, na šta oku­plje­ni pa­do­še u ne­mi ki­kot. Da či­stim?, re­če po­ka­zu­ ju­ći u pod.

No está su­cio, re­če krč­mar.

Po­no­vo je stao da me­te. Da či­stim, do­đa­vo­la?, re­če.

Krč­mar sle­že ra­me­ni­ma. Oti­šao je do kra­ja šan­ka, uzeo me­tlu i do­neo je. De­čak je uze i ode do dru­gog kra­ja pro­sto­ri­je.

Ve­li­ka sa­la. Meo je ćoš­ko­ve gde su bilj­ke u sak­si­ja­ma sta­ja­le ne­mo u mra­ku. Meo je oko plju­va­o­ni­ca, meo je oko igra­ča za sto­lom, meo je oko psa. Meo je is­pred šan­ ka, a kad je sti­gao do go­sti­ju ko­ji su sta­ja­li, us­pra­vio se, na­slo­nio na me­tlu i po­gle­dao ih. Oni su se ti­ho sa­šap­ta­va­ li i na­po­kon je je­dan uzeo svo­ju ča­šu sa šan­ka i od­ma­kao se. Dru­gi su uči­ni­li isto. Ma­li je po­meo po­red njih, sve do vra­ta.

Ple­sa­či su otiš­li, mu­zi­ka je pre­sta­la. S dru­ge stra­ne uli­ ce, na klu­pi, se­deo je čo­vek ne­ja­sno osve­tljen sve­tloš­ću iz krč­me. Ma­zga je bi­la ta­mo gde ju je i ve­zao. Otre­sao je me­tlu o ste­pe­ni­ke, vra­tio se unu­tra i od­neo me­tlu u ugao oda­kle ju je krč­mar uzeo. Po­tom je pri­šao šan­ku i stao.

Krč­mar ni­je obra­ćao pa­žnju na nje­ga.

Ma­li kuc­nu zglo­bo­vi­ma pr­sti­ju po dr­ve­tu.

Krč­mar se okre­nu, sta­vi ru­ku na kuk i na­pu­ći usne.

Mo­že sad pi­će?, re­če ma­li.

Krč­mar se ni­je po­me­rao.

• 30 •

KRVAVI MERIDIJAN

Ma­li po­no­vi po­kre­te is­pi­ja­nja ka­kve je iz­veo i sta­rac, a krč­mar do­ko­no mah­nu kr­pom ka nje­mu. Ándale, re­če. Na­dla­ni­com mu je po­ka­zao da ode.

Ma­lo­me se li­ce smr­klo. Maj­ku li ti je­bem, re­če. Po­šao je duž šan­ka. Iz­raz krč­ma­re­vog li­ca ni­je se pro­me­nio. Is­ pod šan­ka je iz­va­dio sta­ro­mod­nu voj­nu ku­bu­ru i na­teg­ nuo oroz za­peš­ćem. Uto se za­ču stru­ga­nje sto­li­ca ko­je su igra­či od­mi­ca­li ka zi­du.

Ma­li se uko­pa u me­stu. Ma­to­ri, re­če.

Ma­to­ri ni­je od­go­vo­rio. U krč­mi je vla­da­la mu­kla ti­ši­ na. Ma­li se okre­nuo da ga pro­na­đe po­gle­dom.

Está bor­rac­ho, re­če sta­rac.

Ma­li je gle­dao krč­ma­ra u oči.

Krč­mar je mah­nuo ku­bu­rom ka vra­ti­ma.

Sta­rac se obra­tio ce­loj sa­li na špan­skom. Po­tom se obra­tio krč­ma­ru. Za­tim je sta­vio še­šir na gla­vu i iza­šao.

Krč­mar pre­ble­de kao kr­pa. Kad je iza­šao iza šan­ka, od­ lo­žio je ku­bu­ru, a u ru­ci je dr­žao če­kić za ba­čve.

Ma­li ustuk­nu do sre­di­ne pro­sto­ri­je, a krč­mar mu je muč­no pri­la­zio kao čo­vek ko­ji se za­pu­tio da oba­vi ne­ki do­sa­dan po­sao. Dva­put je za­mah­nuo na ma­log, a ma­li se dva­put iz­ma­kao ude­sno. Za­tim je ko­rak­nuo una­zad. Krč­ mar se uko­pao. Ma­li s la­ko­ćom do­sko­či do šan­ka i do­gra­ bi ku­bu­ru. Ni­ko se ni­je po­me­rio. Udar­cem o šank otvo­rio je ku­bu­ru, iz­ba­cio pu­nje­nje i po­no­vo je od­lo­žio. Za­tim je oda­brao dve pu­ne bo­ce s po­li­ca iza se­be i iza­šao iza šan­ka sa po jed­nom u sva­koj ru­ci.

Krč­mar je sta­jao na­sred sa­le. Teš­ko je di­sao i okre­tao se, pra­te­ći kre­ta­nje ma­log. Kad mu je ma­li pri­šao, di­gao je če­kić. Ma­li se bla­go po­gnu s bo­ca­ma, iz­ve­de fin­tu, a on­da raz­bi de­snu bo­cu čo­ve­ku o gla­vu. Pr­snu­li su krv i al­ ko­hol, čo­ve­ku klec­nu­še ko­le­na, a oči se za­ko­lu­ta­še. Ma­li • 31 •

Kormak Makarti

je is­pu­stio gr­lić i pre­ba­cio dru­gu bo­cu u de­snu ru­ku veš­to po­put drum­skog raz­boj­ni­ka, pre no što je sta­klo i sti­glo do ze­mlje, pa oda­la­mio tom dru­gom bo­com krč­ma­ra u lo­ ba­nju i za­rio mu is­kr­za­ni osta­tak u oko dok je ovaj pa­dao.

Ma­li se osvr­nu po pro­sto­ri­ji. Ne­ki lju­di ima­li su piš­ to­lje za po­ja­som, ali se ni­ko ni­je po­me­rio. Ma­li sko­či do šan­ka, uze no­vu bo­cu, za­ti­snu je pod miš­ku i iza­đe na vra­ta. Pas je bio oti­šao. Ni­je bi­lo ni čo­ve­ka na klu­pi. Od­ ve­zao je ma­zgu i po­veo je pre­ko tr­ga.

–v– Pro­bu­dio se u bro­du ru­šev­ne cr­kve, trep­ću­ći u za­svo­đe­nu ta­va­ni­cu i vi­so­ke ko­le­blji­ve zi­do­ve s iz­ble­de­lim fre­ska­ma.

Pod cr­kve bio je ogre­zao u osu­še­ni gu­a­no, kra­vlju ba­le­gu i ov­čje bra­bonj­ke. Kroz stu­bo­ve praš­nja­ve sve­tlo­sti le­pe­ ta­li su go­lu­bo­vi, a tri cr­ve­no­gla­va su­pa u ol­ta­ru pre­pi­ra­la su se oko oglo­da­ne ko­sti ne­ke mr­tve ži­vo­ti­nje.

U gla­vi mu je bu­ča­lo, a je­zik mu je na­te­kao od že­đi.

Seo je i po­gle­dao oko se­be. Bo­cu je bio sta­vio pod se­dlo, pa ju je sad na­šao, po­di­gao, pro­tre­sao, iz­va­dio čep i ot­pio.

Se­deo je žmu­re­ći, a na če­lu su mu se sku­plja­le graš­ke zno­ja. Za­tim je otvo­rio oči i po­no­vo ot­pio. Su­po­vi su siš­ li je­dan po je­dan i od­ge­ga­li se u sa­kri­sti­ju. Ubr­zo je i on ustao i po­šao da tra­ži ma­zgu.

Nig­de je ni­je bi­lo. Mi­si­ja je za­u­zi­ma­la osam do de­set ari za­gra­đe­ne ze­mlje, go­le ja­lo­vi­ne ko­ja je iz­dr­ža­va­la ne­ ko­li­ko ko­za i ma­ga­ra­ca. U ze­mlja­nim zi­do­vi­ma ogra­de bi­le su ni­še gde su ži­ve­le po­ro­di­ce bes­kuć­ni­ka, pa se s ne­ ko­li­ko otvo­re­nih og­njiš­ta pod sun­cem iz­vi­jao ta­nak dim.

Obi­šao je cr­kvu i ušao u sa­kri­sti­ju. Su­po­vi su se uda­lji­li kroz krš i mal­ter kao ogrom­na do­ma­ća ži­vi­na. Ku­po­la­sti svo­do­vi be­hu ule­plje­ni tam­nom kr­zna­tom ma­som ko­ja se • 32 •

KRVAVI MERIDIJAN

mr­da­la i di­sa­la i cvr­ku­ta­la. U pro­sto­ri­ji se na­la­zio dr­ve­ni sto s ne­ko­li­ko gli­ne­nih po­su­da, a uza zad­nji zid le­ža­lo je ne­ko­li­ko le­še­va, je­dan deč­ji. Kroz sa­kri­sti­ju se vra­tio u cr­kvu i uzeo se­dlo. Is­pio bo­cu do kra­ja, di­gao se­dlo na ra­me i iza­šao.

Na pro­če­lju zgra­de, po ni­ša­ma, na­la­zi­li su se ra­zno­ra­ zni sve­ci u ko­je su ame­rič­ki voj­ni­ci pu­ca­li is­pro­ba­va­ju­ći puš­ke: fi­gu­re be­hu bez uši­ju i no­se­va, i pe­ga­ve od ok­si­di­ ra­nog olo­va na ka­me­nu. Ogrom­na du­bo­re­zna vra­ta kla­ ti­la su se na šar­ka­ma, a is­kle­sa­na Bo­go­ro­di­ca u na­ruč­ju je dr­ža­la bez­gla­vo de­te. Trep­tao je na po­dnev­noj vre­li­ni.

Ta­da je opa­zio tra­go­ve ma­zge: je­dva pri­met­ni po­re­me­ća­ji u pra­ši­ni. Iz­la­zi­li su na vra­ta cr­kve i se­kli pre­ko dvo­riš­ta do ka­pi­je na is­toč­nom zi­du. Bo­lje je na­me­stio se­dlo na ra­me i po­šao za nji­ma.

Je­dan pas u hla­du por­te ustao je i na­mr­go­đe­no od­še­ tao na sun­ce če­ka­ju­ći da ma­li pro­đe, a on­da se vra­tio.

Ma­li je po­šao niz­br­do ka re­ci, sav odr­pan. Ušao je u gu­stu šu­mu mek­sič­kog ora­ha i hra­sta, sta­za se pe­nja­la i spuš­ta­ la, a pod so­bom je vi­deo re­ku. Crn­ci su na ga­zu pra­li ko­ či­ju, a on je si­šao niz br­do, stao po­red vo­de i po­sle ne­kog vre­me­na im do­vik­nuo.

Kva­si­li su cr­no la­ki­ra­no dr­vo, a je­dan je di­gao gla­vu i okre­nuo se da ga po­gle­da. Ko­nji su do ko­le­na sta­ja­li u vo­di. Šta?, vik­nu cr­nac.

Je­si vi­do ma­zgu?

Ma­zgu?

Iz­gu­bio sam ma­zgu. Mi­slim da je va­mo otiš­la.

Cr­nac obri­sa li­ce spolj­nom stra­nom po­dlak­ti­ce. Neš­to j proš­lo sta­zom, ima jed­no sat vre­me­na. Re­ko bi da j otišlo ta­mo niz re­ku. Mo­žda j bi­la ma­zga. Ne­ma rep, ne­ma dla­ ke ni za lek, al ima uše­sa.

• 33 •

Kormak Makarti

Dru­ga dva crn­ca se is­ke­zi­še. Ma­li po­gle­da niz re­ku.

Plju­nu i kre­te sta­zom kroz vr­ba­ke i tra­vu.

Na­šao ju je sto­ti­nak ko­ra­ka niz­vod­no. Za­ga­zi­la je u vo­ du do sto­ma­ka, di­gla je gla­vu da ga po­gle­da, a on­da je po­no­vo spu­sti­la u buj­nu pri­o­bal­nu tra­vu. Zba­cio je se­dlo, uzeo uže, ve­zao ži­vo­ti­nju za gra­nu i neo­d­luč­no je šut­ nuo. Ona se ma­lo po­me­ri­la u stra­nu i na­sta­vi­la da pa­se.

Po­seg­nuo je ru­kom ka te­me­nu, ali je ne­gde us­put iz­gu­ bio ša­ša­vi še­šir. Si­šao je kroz dr­ve­će, stao i za­gle­dao se u hlad­nu us­ko­vi­tla­nu vo­du. Po­tom je za­ga­zio u re­ku kao ka­kav kraj­nje ja­dan kan­di­dat za krš­te­nje.

• 34 •

Kormak Makarti KRVAVI MERIDIJAN Za izdavača

Dijana Dereta Glavni urednik

Aleksandar Šurbatović Lektura i korektura

Dijana Stojanović Likovno-grafička oprema

Marina Slavković Prvo DERETINO izdanje ISBN 978-86-6457-077-0 Tiraž

1000 primeraka Beograd 2016.

Izdavač / Štampa / Plasman

DERETA doo Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078 www.dereta.rs Knjižara DERETA Knez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

CIP – Ка­та­ло­ги­за­ци­ја у пу­бли­ка­ци­ји На­род­на би­бли­о­те­ка Ср­би­је, Бе­о­град

821.111(73)-31 МАКАРТИ, Кормак, 1933– Krvavi meridijan ili Večernje crvenilo na zapadu / Kormak Makarti ; prevod s engleskog Goran Kapetanović. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2016 (Beograd : Dereta). – 371 str. ; 21 cm. – (Biblioteka XX vek) Prevod dela: Blood Meridian or The Evening Redness in the West / Cormac McCarthy. – Pravo ime autora: Charles McCarthy. – Tiraž 1.000. – Napomene uz tekst.

ISBN 978-86-6457-077-0 COBISS.SR-ID 224202252