Učitelj je rekao

o. Aleksandar Ninković

UČITELJ JE REKAO MALA KNJIGA O VERI

BEOGRADSKA NADBISKUPIJA

UÄŒITELJ JE REKAO

Na koricama: Ikona Hrista Pantokratora Životodavca (1394.). Živopisao mitropolit Jovan Zograf, manastir Zrze kod Prilepa, BJR Makedonija.

o. Aleksandar Ninković

UČITELJ JE REKAO MALA KNJIGA O VERI

BEOGRADSKA NADBISKUPIJA

o. Aleksandar Ninković UČITELJ JE REKAO, MALA KNJIGA O VERI Biblioteka „Treći milenijum” Izdavač Beogradska nadbiskupija, Svetozara Markovića 20, Beograd

Urednik izdanja Dr Milutin Novaković Recezent Mons. dr Marko Čolić Lektura i korektura Maksim Santini Dizajn i tehnička obrada Kristóf Maucha

Štampa Caritas Valjevo Tiraž 1000 komada

PREDGOVOR

Dragi prijatelju, Ti koji si se odvažio da nabaviš ovu knjigu i čitaš je, evo ti mog zagrljaja! Zašto?!

U životu mi nikada nije bilo lako, ali uvek mi je bilo vrlo lepo!

Prilikom mog rođenja i u detinjstvu nije bilo oca pored mene, jer su ga pre toga „eliminisale“ tamne sile Drugog svetskog rata i nastupajuće ideologije. Moja škola bila je vrlo daleko, a hrane je bilo vrlo malo. „Majko, majko, hleba!“ – ponavljao je moj stariji brat kad bismo se umorni vratili kući. „Kako će ti ga dati, ako ga nema?!“ – odgovarao sam mu u svojoj mladalačkoj „mudrosti“!

Kofer koji sam morao da nosim na udaljenu železničku stanicu ‒ da bih mogao da pođem u gimnaziju, to jest u malo semenište u Hrvatskoj, jer u to vreme u Sloveniji još nije smela da postoji takva ustanova ‒ bio je pun teških knjiga, tako da me na neki način i dalje „bole“ ruke... Ja, koji sam bio tako zaljubljen u svoje 5

UČITELJ JE REKAO

maleno mesto rođenja s predivnim brdašcima, morao sam stalno – poput Avrama – da idem u neke nove i meni nepoznate krajeve.

Gledajući sada taj svoj životni put, otkrivam kako je upravo vera stvarno osvetljavala sve moje puteve, tumačila svaki moj čin, osladila svaki zalogaj novih događaja, usrećila svaki napor, ispunila bujicom radosti svako moje traženje. Moram da priznam da me je dar vere – ta neopipljiva i neopisiva unutrašnja snaga – neprestano ispunjavao novim iskustvom nade i sigurnosti.

Zato sam sada, dragi čitaoče, toliko srećan kada u ime naše Beogradske nadbiskupije mogu da ti poverim ovu knjigu. Nju je brižljivim umom i srcem, mesec po mesec u Godini vere, pripremao naš o. Aleksandar Ninković.

Velečasni mr Aleksandar Ninković morao je na samom vrhu svoje mladosti i sâm hrabro da traga za istinom života i svetlošću smisla. Sve to pronašao je u veri i u zajednici Katoličke crkve. Zato je vrlo ugodno – ali i zahtevno – čitati ove tako važne poruke zapisane u njegovoj knjizi. Čitajući njene redove prisećao sam se svojih tako dragih uspinjanja na visoka brda, koračanja kroz predivnu šumu. Svako stablo na visovima tako me je ispunjavalo svojom svežinom, lepotom i načinom rasta svojih grana. Svaka grana predstavljala je čudo lepote i harmonije, svaki listić drhtao je na povetarcu čistog vazduha, a gorska tišina napajala me je najslađom unutrašnjom energijom. Moje biće jednostavno je tražilo da se pogledom dotaknem baš svega i da u svakom deliću prirode izreknem veru u Tvorca i zahvalim Mu za Njegovu stvaralačku Ljubav! Svuda otkrivah toliku različitost, ali i toliku harmoniju. Toliko pojedinosti i tako veličanstvenu celinu!

6

PREDGOVOR

I ne mogu da to ne uporedim s tolikim istinama sadržanim u Apostolskom veroispovedanju, u sedam svetih tajni, u deset zapovesti, u molitvi Očenaša. Koje god „reči“ Crkve da se dotakneš, otvara se mnogo veličanstveniji svet nego što bi preko svojih „fajlova“ mogao da ti pruži i najbolji računar. Zaista, jer verovati znači videti i gledati sav nevidljivi –dakle, i beskonačni – svet; samog beskonačnog Boga.

Strepim za tebe, dragi čitaoče, da možda nećeš imati dovoljno snage i istrajnosti da istražuješ do kraja. Nemoj, molim te, osiromašiti sebe i svoj život lenjošću, neodgovornošću ili premalim zanimanjem. Kruna svega najlepšeg prima se isključivo istrajnošću do kraja!

To ti, dragi prijatelju, od srca želim! Otkrivaj baš sve da bio celovita ličnost! Srdačno te pozdravljam i bratskom molitvom pratim!

Tvoj

† Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup

Beograd, Praznik Isusova krštenja – 12. 01. 2014.

7

UVOD

U samom središtu euharistijskog slavlja, u srcu liturgije, nalazi se poklik kojim nas sveštenik, koji predvodi tu molitvu nad molitvama, poziva da ispovedimo srž naše vere: „Tajna vere!“ 1 Kolika i kakva je to tajna? Šta je to vera, šta je vera za nas, za mene? Koliko je poznajemo, koliko i kako je živimo?

To su pitanja na koja u Crkvi svi tražimo odgovor; pa tako i ova knjižica, nastala kao niz mesečnih dodataka časopisu Blagovest Beogradske nadbiskupije, pokušava da ukaže gde se ti odgovori mogu naći, a možda i da odgovori na poneko od tih pitanja.

Svakako, podsticaj za nastanak ovih tekstova na prvom mestu je poziv Crkve u osobi pape Benedikta XVI, koji je godinu do svetkovine Krista Kralja 2013. proglasio Godinom vere. To slavlje Godine vere poklapa se s proslavom i obeležavanjem još nekoliko važnih događaja, nekih koji su i za nas Slovene veoma važni.

Prvi događaj, koji je u prošlom veku u velikoj meri promenio lice Crkve, jeste početak Drugog vatikanskog sabora.

1) Biblijski citati u tekstu uzeti su iz Biblije u izdanju zagrebačke Kršćanske sadašnjosti, pa tako i sve oznake skraćenica biblijskih knjiga.

9

UČITELJ JE REKAO

Odmah zatim, papa želi da Godinom vere obeleži i jedan plod samog Sabora, a to je objavljivanje Katekizma Katoličke crkve, dokumenta koji je u sebi na jednom mestu sakupio najbitnije učenje Crkve, a pomenuta slavlja svakako se poklapaju i s događajem koji smo u Nadbiskupiji dostojno obeležili – trogodišnjicom posvećenom Konstantinovom ediktu, koji je Crkvi omogućio slobodu javnog veroispovedanja. Mi slovenski narodi imamo još jedan razlog za slavlje, a to je obeležavanje 1150 godina od početka rada braće Ćirila i Metodija na hristijanizaciji i opismenjavanju slovenskih naroda.

Ova knjiga ne pokušava da bude zamena za Katekizam.

Ona je nadahnuta njime i želja nam je bila da napravimo jednu vrstu pratioca, skupa napomena ili možda opštijih objašnjenja koja će pomoći da se bolje shvati učenje Crkve koje je dato u Katekizmu, pa čak i tamo u sažetom obliku.

Kada to kažemo, želimo još jednom da istaknemo važnost proučavanja sopstvene vere, važnost onoga što nam Crkva po Isusu Hristu izosi kao nauku Spasenja. Nije dovoljno samo prisustvovati liturgiji, slušati svetopisamska čitanja, potrebno je upoznavati, proučavati Božju reč i reč Crkve, u molitvi i življenju vere sve to provoditi u delo, što vodi do sve dubljeg razumevanja onoga što nam sâm Bog, po Pismu, po svetom Predanju, po Crkvi koja je Telo Isusa Hrista, nalaže da činimo kako bismo prihvatili ponudu Spasenja.

Naslov ove knjige, svakako, nije slučajan. Učenje Crkve je ono koje nam je predao sam Bog, a na potpun i konačan način Božji Sin, Isus Hrist, predvečni Logos. Često čitamo u Evanđeljima da učenici Isusa nazivaju rabbi – učitelju. Učitelj je rekao, tako, označava i Njegovu reč, koja je On sam, označava vremensku dimenziju tih reči, tog uputstva za ži10

UVOD

vot, koje Crkva prenosi sa jednog naraštaja na drugi, ali, u isto vreme, ima i oblik imperativa – poziva na prihvatanje poziva izrečenog u učenju Učitelja Isusa Hrista.

Na kraju, zahvalio bih ocu nadbiskupu beogradskom mons. Stanislavu Hočevaru na podršci i na strpljenju koje je pokazao prema meni dok sam pisao ove tekstove. Ponekad mi je trebalo i vremena za njihov nastanak, trudeći se da na što sažetiji način iznesem pred čitaoca jasne temelje onoga u šta i sam verujem. Svakako, pisac bilo kojeg teksta o veri i sam traži odgovore, pa je neizostavno da svako razmišljanje o toj tajni nad tajnama ima i lični pečat; sa druge strane, niko ne dolazi sam do vere ‒ nju nam, na prvom mestu, daje sam Bog kao dar, ali dolazi nam po ljudima koji nas u nju uvode, pa bih ovde zahvalio i svom duhovnom ocu, u Bogu usnulom patru Marku Kuroltu, koji me je prigrlio dok sam još lutao tražeći Boga i ukazao mi na ono najbitnije ‒ kako živeti s bližnjima. Takođe zahvaljujem polaznicima moje biblijske škole, koju evo već deset godina zajednički pohađamo, jer sam, predajući im ono što sam od drugih primio, i sâm od njih dobijao i učio.

o. Aleksandar Ninković U Beogradu, na prvu nedelju Adventa 2013.

11

VERA – HOD S BOGOM

Vera je ona okosnica života svakog čoveka koja mu daje snagu da ide dalje. Ali i sam pojam vere shvata se na različite načine: kao poverenje u nešto ili nekoga, u nekakav koncept, ideju, ili u ono što nam neko kaže. Vera o kojoj ovde želimo da progovorimo nešto je mnogo dublje, značajnije, suštinskije od onoga što u svakodnevnom životu mislimo kad kažemo „verujem“. Svakodnevna upotreba reči vera često podrazumeva i „blanko ček“, slepu veru u nešto ili nekoga bez pokrića, ili s veoma malo razloga da bi mu se verovalo. Vera je, na taj način, uslovljena autoritetom onoga kome ili čemu se veruje, možda našom ljubavlju prema nekoj osobi ili ideji, ali u svakom slučaju uslovljena je i izazvana nekim spoljnim uzrokom i nije naš suštinski stav. Naše bivstvo, naše postojanje nije suštinski povezano s tim našim „verovanjem“, pa je tako i sámo naše verovanje prevrtljivo i menja se kako se menja i objekat naše vere. Dakako, budući da žive u svetu, i sadržaj hrišćanske vere može da postane takav u shvatanju ljudi koji pojam vere veoma često koriste u svakodnevnom razgovoru. Vera u ono što nam govori Crkva, vera u Boga, vera 13

UČITELJ JE REKAO

u Isusa – kad je samo usmerena spolja, a nije povezana sa samim našim postojanjem – takođe postaje svakodnevna i zavisi od percepcije Boga, Isusa i Crkve u svetu oko nas.

Tako izrazi vere mogu da postanu samo još jedna zbirka fraza koje u suštini imaju malo uticaja na naš život, kao i mnoge druge kojima verujemo, kojima nas zatrpavaju političari, mediji, svet oko nas. Na ovim prostorima na kojima živimo prošli smo i kroz snažno iskustvo dijalektičkog materijalizma, koji je hrišćansku veru pokušavao da smesti u svet mitova, bajki kojima je jedini cilj da podlože čoveka i ponude izmišljeno tumačenje sveta – dok je racionalistička nauka, svet brojeva i činjenica, proglašen za jedinu realnost. Ono što se ne može opipati, za vulgarne marksiste i ne postoji, a državna sila, kroz školovanje i razne oblike ideološke indoktrinacije, pokušala je da vlastitu ideologiju pretvori u jedinu istinu. To je ostavilo traga na mnogima, a taj trag oseća se i danas. Šta je, dakle, hrišćanska vera? Svakako, postoje mnoge knjige umnih hrišćanskih teologa koji su govorili i govore o fenomenu vere. Ipak, jedna knjiga tadašnjeg profesora Jozefa Racingera, kasnijeg biskupa, kardinala, a potom i pape Benedikta, ostavila je na našem (i ne samo našem) području značajan trag. Često čitana i od pravoslavnih i od katolika, predstavljala je i predstavlja i danas svojevrstan teološki most između Istoka i Zapada, upravo zato što govori o toj našoj zajedničkoj veri u Boga. Iako joj je naziv u hrvatskom prevodu Uvod u kršćanstvo, samo uslovno može se smatrati uvodom, jer to je jedno od onih bezvremenih delâ koja zahvataju u srž pitanja kojima se bave, izvodeći stvari na čistac i na savršeno jasan način 14

VERA – HOD S BOGOM

odgovarajući na postavljena pitanja. Svakako, nije lako čitati tu knjigu. Tadašnji profesor Racinger je, ne bez razloga, stekao status jednog od najvećih teologa današnjice.

Njen jezik je zgusnut, ali vredi se potruditi. Upravo iz te knjige želim ovde da donesem nekoliko rečenica koje, po mom mišljenju, savršeno sažimaju pitanje o kojem ćemo govoriti.

Profesor Racinger kaže: Vjerovanje je način čovjekovog zauzimanja stajališta u cjelini zbilje, koji nije moguće svesti na znanje jer mu nije primjeren; ono je osmišljenje bez kojega bi čovjek kao cjelina ostao bez mjesta i smještaja, a takvo osmišljenje prethodi ljudskom računanju i djelovanju, tako da čovjek bez njega ne bi mogao ni računati ni djelovati, jer on to može jedino u prostoru smisla koji ga nosi. Jer uistinu: čovjek ne živi samo od kruha tvorivosti: on kao čovjek, tj. upravo u istinitosti svoje ljudskosti, živi od riječi, od ljubavi, od smisla... Kršćanski vjerovati znači povjeriti se smislu koji nosi mene i svijet, uzeti ga kao čvrst temelj na kojem mogu bez straha stajati. Služeći se nešto više jezikom tradicije, mogli bismo reći: kršćanski vjerovati znači našu egzistenciju shvatiti kao odgovor Riječi, Logosu koji sve stvari nosi i drži. Vjera znači prihvaćanje toga da nam je smisao – koji ne možemo stvoriti, nego tek primiti – već poklonjen, tako da ga trebamo samo uzeti i povjeriti mu se… Kršćanska vjera znači opciju za to da je ono što se ne može očima vidjeti zbiljskije od onoga što se može vidjeti. Ona je priznanje primata nevidljivoga kao nečega što je autentična stvarnost, što nas nosi i zato ovlašćuje da se s onim što je vidljivo, u odgovornosti pred onim što je nevidljivo, kao pred istinskim temeljem svih stvari smireno i prepušteno suočimo.

15

UČITELJ JE REKAO

U našem svetu sudaraju se dve realnosti: ona vidljiva – svet oko nas, svet koji je racionalistička nauka prisvojila i nad kojim želi da uspostavi isključivo vlasništvo – i svet nevidljivog, ali svakako postojećeg duhovnog sveta. U stvari, više nego što se te dve realnosti sudaraju, one se isprepliću čineći jedan, stvoreni, Božji svet u koji smo smešteni i mi ljudi, kao bića u kojima se ti svetovi takođe isprepliću i naporedo postoje. Iako nas sâm život prečesto prisiljava da, brinući se o preživljavanju tela i krećući se kroz materijalnu dimenziju stvorenoga, retko obratimo pažnju na duhovnu dimenziju sveta, jer nije dostupna našim materijalnim čulima, ona je i te kako prisutna, a moglo bi se reći i realnija od ove materijalne dimenzije. Čovek koji krene ka toj duhovnoj dimenziji stiče sigurnost u njeno postojanje jednako snažnu kao što ima i sigurnost u materijalni svet koji ga okružuje, ali svakako drugačijeg oblika. Otac Fil Bosmans, belgijski monah monfortanac i veoma čitani pisac, na jednom mestu je rekao: „Verovao sam u Boga kao što slepac veruje u sunce, ne zato što ga vidi, nego zato što ga oseća.“ Upravo ta duhovna dimenzija, taj nevdljivi deo nas, tako postaje jednako realan, pa na neki način čak i opipljiv, kao što su to stvari materijalnog sveta oko nas.

To znači i ono Racingerovo – Vjerovanje je način čovjekovog zauzimanja stajališta u cjelini zbilje. Verovanje u Boga nije tako tek puko poverenje u nešto što nas Crkva uči, nego treba da postane pravo znanje, opipljivo iskustvo nevidljivog sveta koji jeste tu oko nas i u nama. Svet, dakle, ima dve dimenzije i čovek koji veruje mora u sebi da razvije svest o celovitom svetu u kojem se nalazi, razvijajući „čula“ kojima će dotaći obe realnosti. Reč znanje ovde koristim veoma uslovno, jer, kako i piše budući papa 16

VERA – HOD S BOGOM

Benedikt, to iskustvo celovitosti, zauzimanje stajališta u cjelini zbilje, nije moguće svesti na znanje, jer ni taj termin, opet, kako ga često shvatamo u svakodnevnom govoru, nije primeren. Iako Racinger govori o daleko dubljem fenomenu, mislim da bismo uprošćeno mogli da kažemo da je znanje posedovanje informacije, dok vera znači živeti tu dimenziju koju smo upoznali i koju „dodirujemo“ duhovnim čulima. Korišćenje termina znanje onako kako ga koristimo za posedovanje informacija o materijalnom svetu, opisujući ono što poznajemo o veri Crkve, čini tu „veru“ jednako važnom za naš život kao i znanje o tome da, recimo, kontinenti plutaju po užarenoj magmi ili da se Zemlja okreće oko Sunca. To znamo, ali te informacije nemaju preterano veliki uticaj na naše postojanje. Tek ona vera koja je životni stav pretvara informaciju u suštinski bitnu stvar koja nije više samo izjava, nego svedočenje i življenje istine. Ovde bih stavio poseban naglasak na reč stav.

Naime, u knjigama Starog zaveta na jevrejskom jeziku ne postoji jedna reč kojom bi se opisalo iskustvo koje mi nazivamo vera ili verovati. Koren rečî kojima se to iskustvo najčešće opisuje jeste ’mn (u jevrejskom jeziku sve reći grade se koristeći se različitim troslovnim korenima), a njegovo osnovno značenje je čvrstina, sigurnost, pouzdanost, poverenje. Iz tog korena dalje se grade reči kao što su ’emûn – pouzdan, dostojan poverenja; ’e˘mûnâ – upornost, sigurnost, pouzdanost; ’e˘met – vernost, stalnost, konstantnost, kao i reč ’amen, koju svi poznajemo, čije značenje je najbliže našem izrazu – sigurno, tako je. Svakako, postoje i druge reči koje se upotrebljavaju, drugačijih korena, ali sve pripadaju sličnoj grupi reči koje opisuju upravo 17

UČITELJ JE REKAO

čvrstinu stava, sigurnost i pouzdanost. Vera Izraela opisuje poseban odnos koji postoji između Boga i Izabranog naroda, posebno odnos Saveza među njima. To je poseban oblik života naroda koji je Bog izabrao i koji stoji u aktivnom odnosu s Bogom. Taj odnos često se opisuje i rečju he’e˘mîn, koja implicira pristanak uma, poverenje u srcu i poslušnost volje. Vera Izraela, takođe, znači prepoznavanje i poštovanje Božjih zapovesti i uključuje poslušnost od strane čoveka. Ona je iskustvo koje sadrži sve dimenzije odnosa Boga i čoveka. Po rečima Izaije, vera je oblik egzistencije za onoga ko zavisi od samog Boga: „Ako se na me ne oslonite, održat se nećete!” (Iz 7, 9), čak jedini mogući oblik postojanja. Ta čvrstina stava, taj hod s Bogom, to stajanje pred Njim i s Njim odražava se i danas u reči amen, koja je ostala neprevedena u svim jezicima i koja ne znači naprosto „neka tako bude“, kako je ponekad prevodimo, nego – to je tako i u tome čvrsto stojimo i jesmo.

Stari zavet, kako mi hrišćani nazivamo zbirku jevrejskih svetih knjiga, prevođen je na grčki jezik između trećeg i prvog veka pre Hrista i ti prevodi se zajedničkim imenom nazivaju Septuaginta. Prevod je načinjen zato što su Jevreji u rasejanju već zaboravili hebrejski jezik, to jest, nisu se njime služili kao govornim jezikom (prestali su da ga govore već posle Vavilonskog progonstva), a koristili su grčki jezik, dok je u samoj Palestini jezik u upotrebi bio aramejski, jezik kojim su se koristili Isus i apostoli. Iako u grčkom ne postoji reč koja bi u potpunosti pokrivala sva značenja rečî koje se izvode iz korena ’mn (što je, naravno, uobičajena pojava pri svakom prevođenju s jednog jezika na drugi), jevrejski prevodioci, dobri poznavaoci i jednog 18

VERA – HOD S BOGOM

i drugog jezika, u imenici pistis i glagolu pisteuein našli su reči kojima bi mogli da predstave fenomen vere. Svakako, taj prevod nije bio ni direktan ni bukvalan. Svaki jezik nastao je kao neposredan plod načina na koji narod koji ga govori razmišlja o sebi i svetu, pa je razumljivo što neki koncepti i neke ideje ne mogu direktno da se prevedu jer ne postoje reči s potpuno istim značenjima, niti narodi o svemu razmišljaju istiovetno, pa tako ni prevodi nisu prosto prevođenje reči, nego su više tumačenja ideja i njihovo prenošenje iz jednog misaonog sistema u drugi. Naravno, narodi ipak nisu toliko različiti jedni od drugih, pa je moguće napraviti prenos, s tim što moramo biti svesni da su bitne i pojedinosti. Iako se čini da je ideja generalno ista, razlika u detaljima govori zapravo o dubljem odnosu i shvatanju određene ideje u različitim kulturama. Za Grke nije bio razumljiv odnos prema Bogu kakav su imali Jevreji. Delić toga možemo da primetimo i iz odnosa Atinjana prema Pavlovom govoru na Aeropagu (Dj 17, 22–33), pa je tako bilo teško nači reči na grčkom koje bi veru prikazale kao čvrstu vezu Boga i čoveka – pri čemu svoju egzistenciju čovek nalazi upravo u samom Bogu – kad oni sami nisu tako gledali na svoja božanstva.

Grčki bogovi nisu bili tvorci koji su čoveka stvorili u ljubavi, koji su sazdali savez s ljudima kao sa sebi ravnima.

Da uprostimo stvari, oni su bili uvećane i višestruko ojačane slike samih ljudi, a svoj su život živeli ne obazirući se preterano na ljude. Stoga je razumljivo što se odnos prema božanstvu opisivao na sasvim drugačiji način nego kod Jevreja. Zato nije ni čudno što su tvorci Septuaginte upotrebili reči pistis i pisteuein, koje su se u klasičnom grčkom jeziku retko koristile u religijskom smislu, ali su 19

UČITELJ JE REKAO

u isto vreme pokrivale jednu dimenziju korena ’mn, pa su se mogle upotrebiti da se opiše religiozno iskustvo Jevreja – to značenje je: poverenje, vernost, odanost, pouzdanost. Dakako, živeći među Grcima, i Jevreji u rasejanju poprimili su duh grčkog umovanja o svetu i čoveku, pa je taj duh polako ušao i u razmišljanje o Bogu. Za Jevrejina Bog i vera su veoma konkretne, životne stvari. Jevrejin živi od Boga i u Bogu. Jevrejin ne razmišlja u apstraktnim pojmovima. Za njega vera i poverenje u Boga znači i izražava se rečima: hodao s Gospodinom. Jevrejin nema potrebu da razmišlja o uzrocima stvari, Bog je za njega činjenica, fakt koji jeste, jednako realan kao i vazduh koji udiše, zemlja kojom hoda i hleb koji jede. On nema potrebe za filozofskom spekulacijom, jer ima Božju objavu koja je vrhunska Istina. Nema potrebe da traži Istinu – jer mu ju je Bog već svu izneo. Ipak, uticaj grčke sredine doveo je do toga da i među Jevrejima počnu da se pojavljaju pisci koji su na način grčkih filozofa počeli da razmišljaju o Objavi i samom Bogu. To je još jedan od razloga što su u prevodu upotrebljene dve već pomenute reči, kao i mnoge druge iz istog polja značenja. Tako su reči pistis i pisteuein, za veru i verovati, korišćenjem Septuaginte kao glavne zbirke Svetih spisa došle do hrišćana, a onda i do nas, pre nego što je formiran kanon Novog zaveta. Ali nisu do nas došle samo reči, nego i njihovo novo, prošireno značenje. Tokom vremena reči menjaju korišćenjem i svoja značenja. Ponekad potpuno promene značenje, a ponekad se proširi obim ideja koje se opisuju nekom reči.

Upotrebom reči vera i verovati da bi se opisao koncept jevrejskog čvrstog stajanja uz Boga, i same te reči dobile su i to novo, prošireno značenje – vera je postala ne samo 20

VERA – HOD S BOGOM

obično pouzdanje u Boga i ono što je On izrekao, nego je postala čvrsto, sigurno, istinito poverenje u Boga i Objavu.

Ali ne bez razloga treba upozoriti da reči nisu te koje stvaraju realnost, nego rečima opisujemo realnost. Mi svoju veru ne stvaramo rečima, nego opisujemo iskustvo žive vere koja je poznavanje te realnosti. Tako vera postaje zaista poseban oblik znanja, poznavanja, prepoznavanja suštinskog, unutrašnjeg, na kojem zasnivamo svoj život.

Može se učiniti da se ovo što je rečeno ne slaže s onim što je Racinger napisao u svom već citiranom Uvodu u kršćanstvo, kada kaže: „Način kako se čovjek susreće s istinom bítka nije znanje, već razumijevanje“, ali to nije tako. Tu suštinsku istinu o bivstvu (bitku), o svom postojanju, ne nalazimo prostim, racionalnim znanjem, nego razumevanjem, dodirivanjem Boga i duhovne realnosti našim životima. Informacija, poznavanje popisa istinâ vere nije dovoljno, iako je i to neophodno. Nedovoljno je jer informacije treba spustiti u dubinu našeg postojanja, u temelje naših života, a s druge strane one su potrebne jer, da parafraziram razgovor apostola Filipa sa službenikom etiopske kraljice – u šta da verujem, kad ne poznajem (vidi Dj 8, 31)?

Tu dolazimo do jedne suštinske dimenzije naše vere.

Dosad smo govorili o veri, o tom terminu sa stanovišta neverujućih i verujućih, o tome kakav je zaista odnos izraza i našeg odnosa prema Bogu. Pa ipak, tu se priča ne iscrpljuje, jer tu joj nije ni kraj. Naš Bog jeste Ehjeh ašer Ehjeh, to jest, Ja sam koji jesam (vidi Izl 3, 14), što je naziv koji je Bog sam predao Mojsiju, a što je postalo ime Božje koje 21

UČITELJ JE REKAO

se među Jevrejima nikad nije izgovaralo. U stvari, to i nije bilo ime, nego ljudima dohvatljiv i shvatljiv opis samog Boga – i sam taj opis je neuhvatljiv. Reči koje je Bog saopštio Mojsiju mogu da znače i Ja sam koji jesam i Ja sam koji dajem da sve jeste, ali i Ja sam život ili Ja sam koji daje život. Kako god uzeli, sve je to Bog, pa i taj izraz na jedan konkretan način govori o Bogu ono što su, kasnije, filozofi razradili apstraktnim jezikom filozofije: Bog je postojanje sámo i sâm život, neuhvatljiv i neshvatljiv za čoveka. Ali Bog se tu nije zaustavio. Bog nije želeo da nama ljudima ostane samo u području onog duhovnog, nevidljivog. Nije želeo da nas pusti da za Njim idemo pipajući u mraku materijalnosti. I upravo zato što nas je stvorio u ljubavi, za naše spasenje, želeo je da nam ponudi i vidljivi dokaz svoje ljubavi i brige za nas, u svome Sinu Isusu Hristu. Bog je tako „izašao“ iz nedostupnog oblaka starozavetnih teofanija i ljudima omogućio da sada budu pred licem Božjim, a da se ne boje smrti (jer ko može gledati Boga licem u lice i ostati na životu – kako ponavljaju starozavetni tekstovi), gledajući Boga kroz lice brata, Isusa Hrista, pravoga Boga i pravoga čoveka. Bog je, u svojoj snishodljivosti iz ljubavi prema svom stvorenju, dopustio da Ga vidimo i dodirnemo, omogućujući nam da sada daleko lakše proniknemo u jedinstvo svega stvorenoga – materijalnog i duhovnog sveta, pristupajući duhovnom svetu iz materijalnog, sigurnim putem po Bogu koji je sišao u telo, i kako kaže Pismo – razlomivši ograde koje dele i nas i te svetove. Svakako da to nije jedini učinak silaska Boga među nas. Suština je i to što naša vera više nije samo vera u nevidljivog Boga, Biće koje osećamo ali ne možemo da dosegnemo, nego vera u sasvim konkretnu osobu: u Isusa Hrista. Čovek je kroz 22

VERA – HOD S BOGOM

istoriju različito zamišljao Boga. Često je božanstvo bilo čovekova projekcija samoga sebe. S Objavom, ta predstava se bitno promenila, jer dobili smo informaciju ko je Bog i šta želi od nas, pa ipak, ne videvši Ga, uronjeni u materijalni svet, ljudi su često nastavljali da više poštuju svoje predstave o Bogu, nego to ko je Bog zaista. U Isusu Hristu, konkretnoj osobi, dobili smo opet pomoć u tome da Boga ne treba zamišljati, jer bio je tu, među nama. Mogli smo da Ga opipamo, čujemo i zagrlimo – i On nas, što i dalje čini. Tako se u Isusu opet vraćamo na onu osnovnu liniju starozavetne vere – gde je Bog sasvim konkretno i kristalno jasno prisutan u našim životima. Na poseban način to se može videti čitajući evanđelja. Evanđelja nisu tek zbirka zakona, propisa i načina ponašanja koje Isus stavlja pred nas kao nešto što moramo da vršimo da bismo se spasli.

Ne, evanđelja su sâm Isus, ono šta je i kako je govorio, kako je činio i kako je ljubio svoju braću, ljude. Bog po Isusu čini i ljubi, pokazujući nam, po Njegovom čoveštvu, da se to može. Vera tako gubi svaku primesu teorije i pretvara se u praksu, u svedočenje življenja načela od kojih živimo i na koja smo pristali slobodnom odlukom. Načela postajemo mi. O tome govori Jovan u svom Evanđelju navodeći Isusove reči da smo po rođenju odozgo nanovo rođeni, promenjene suštine i bivstva, pa tako vera nikako nije samo zbirka spoljnih načela, nego sâm životni krvotok po kojem se „mičemo i jesmo“(vidi Dj 17,28). Ali to nam nije omogućeno našim teorijskim umovanjem i prihvatanjem filozofijâ, nego bratstvom s Isusom, prihvatanjem sinovstva Božjeg po Hristu i u Hristu. Ali to bratstvo, kao osnovno načelo, poziva i na jedinstvo u Ocu. Čovek nije više čoveku samo još jedno biće koje živi pored njega i deli 23

UČITELJ JE REKAO

isti prostor. Ljudi su sad članovi iste porodice, dele isto biće i deo su jednog tela. Upravo silazak Boga u svet šalje nam još jednu važnu poruku, a svakako i temeljni deo vere, a to je da ta nova priroda, koju smo dobili odozgo, po Isusu, deluje i razvija se samo kad odustajemo od sebe i kad se darujemo drugima, gledajući primer Isusa. Upravo zato što se radi o Osobi, naše verovanje nije više „verujem u“, nego verujem u TEBE, pa tako i čvrstoća stajanja s Bogom i u Bogu dobija konačni smisao i konačno zaokruženje u – Čvrsto stojim i verujem u Tebe, jer me LJUBIŠ i jer Te LJUBIM.

24

CRKVA KOJU VERUJEM

Kada Crkva predstavlja istine vere, poznavajući ljudsku prirodu uvek želi da tu nauku izloži na sistematičan, organizovan način, slédeći ljudski način prihvatanja činjenica – od nekakvog početka, osnova, pa do složenijih stvari. Iako je to moguće izvesti, ipak treba stalno imati na umu da istine vere nisu neki blokovi informacija međusobno povezani samo nekakvim spoljnim dodirnim tačkama, koji se postepeno nadograđuju, kao što je slučaj, recimo, s ljudskim telom i organima u njemu, gde svaki sistem organa možemo jasno da razložimo, pa čak i posmatramo donekle nezavisno od ostalih delova. Ako govorimo o veri i o istinama vere, možda je slika vatre zaista jedna od najboljih kojom možemo da predstavimo način na koji možemo da razmatramo i samu veru – svetlost i toplota su jedno i neodvojivo, pa ipak, možemo zasebno da ih uočimo. Iako i ovi naši tekstovi jesu nadahnuti Katekizmom Katoličke Crkve, unekoliko odstupamo od njegove strukture stavljajući poglavlje o Crkvi odmah iza poglavlja o veri – i za to, naravno, imamo opravdanje. Naime, prvo poglavlje uvelo nas je u tajnu vere, temeljnog stava vernika 25

UČITELJ JE REKAO

o životu po Bogu. Videli smo da vera nije samo lični stav i posmatranje života pojedinca, nego daleko više veza koja našu sopstvenu egzistenciju povezuje s Bogom, preko braće ljudi po Isusu Hristu. Vera je tako, iako je lični odnos prema egzistencijalnim stvarima, pre svega odnos, komunikacija, i to ne bilo kakva. Da bismo došli do boljeg razumevanja prirode tog odnosa, razmotrićemo, koliko nam to ovde prostor dozvoljava, jedan od tekstova Novog zaveta u kojem je nauka o toj prirodi odnosa središnja tema: to je 17. glava Evanđelja po Jovanu, ili, kako je nazivamo – Isusova velikosveštenička molitva.

Otac i Sin – jedno su Podsetimo se za trenutak pomenute slike vatre. U Nikejsko-carigradskom verovanju, u članku ispovesti o Isusu Hristu, jedan od načina kojima se opisuje odnos Sina i Oca jeste „Svetlo od Svetla“. Svakako, jedna od slika tog svetla koje izlazi iz svetla jeste slika baklje koja pali drugu baklju.

Vatra koja je na drugoj baklji, sa koje je primila vatru, ista je ona sa prve. Kada baklje stoje zajedno – to je jedna vatra.

Ta slika, svakako, ne može apsolutno tačno da opiše odnos Oca i Sina, ali svakako nam daje mogućnost za bolje razumevanje odnosa Oca i Sina. Isus malo ranije (Iv 10, 30) kaže: „Ja i Otac, jedno smo“, a kakva je priroda tog jedinstva dolazi nam u stihu 17, 10: „sve moje tvoje je i tvoje moje“.

Sin ne poseduje ništa što je Njegovo. On govori reči koje su od Oca, čini dela koja su Očeva, vrši volju Očevu.

26

CRKVA KOJU VERUJEM

Sin svoje bivstvo – sve ono što jeste – u potpunosti dobija od Oca, sve to izvire i nalazi se u Ocu i sve predaje Ocu. Po tome je Njihovo jedinstvo potpuno. Otac je Otac samo po odnosu prema Sinu i Sin je Sin samo u odnosu prema Ocu. Nije teško da se to shvati gledajući i na naše, ljudske odnose. Nema smisla da, recimo, nekog inženjera zovemo ocem kad se govori o poslovnim stvarima. To ima smisla jedino kad se govori u kontekstu porodičnih odnosa; isto važi i za govor o sinu. Tako dolazimo do činjenice da su nazivi Otac i Sin, u stvari, nazivi za odnos, a sve ostalo Im je zajedničko, jedinstveno: jedna priroda – a tri osobe – tri odnosa.

Budući da Sin, kako smo videli i kako je On sam rekao, nema ništa svoje, jer sve je primio i sve predaje Ocu, uslov da bismo i mi bili u zajednici s Ocem jeste da i mi sami odustanemo od svega onoga što smatramo svojim sopstvenim – da Mu potpuno predamo svoje bivstvo, ono po čemu postojimo. To, u stvari, predstavlja poziv da odustanemo od sebe, svojih požuda, svoje želje da mi budemo centar oko kojeg se okreće svet, ili bar svet koji se nalazi u najbližem dodiru s nama. Isusov poziv „da svi budu jedno“ poziv je da se vratimo u svoje prirodno, izvorno stanje jedinstva s Bogom.

Da svi budemo jedno Da sažmemo ili da još malo uprostimo ovo što je rečeno. Slika jedinstva Oca i Sina, kroz Njihov odnos, jeste 27

UČITELJ JE REKAO

i poruka čoveku. Kao što je i samo Trojstvo u sebi odnos, a nikako samoća ili odvojenost triju Osoba u Bogu, tako je i čovek pozvan na jedinstvo s Bogom, po Isusu, a to jedinstvo ostvaruje se u Crkvi. U tom svetlu sasvim je logičan govor o Crkvi kao Telu Hristovom.

Isus traži da potpuno odustanemo od svojih sopstvenih materijalnih ili duhovnih „poseda“ i na taj način od individue postanemo deo zajednice, koja čini to isto.

Pritom mi ne ostajemo bez onoga što je naše, niti zajednica postaje neki organizam koji je iznad individue – nego, odustajući od „svoga“, mi umesto tog malecnog, našeg „imetka“, dobijamo sve ono što jeste i što poseduje zajednica, to jest sam Isus. Dobijamo učešće u Njegovoj božanskoj prirodi, a preko nje postajemo i jedno s Bogom. Na taj način postajemo zaista deca Božja. Čvrsto ustrajavajući u čuvanju svojega, čuvajući i štiteći na taj način svoje ja, jedinstveno i unikatno, kako mi mislimo da treba, odvajamo se od zajednice Crkve, a time i od samog Boga u kojem podeljenosti nema i ne može da bude.

Sv. Pavle je taj odnos prikazao na odnosu između muža i žene: „Žena nije gospodar svoga tijela, nego muž, a tako ni muž nije gospodar svoga tijela, nego žena“ (1 Kor 7, 6). Žena ne ostaje bez svog „vlasništva“, a tako ni muž, nego oboje, uz ono što već poseduju i što dele kao dar, dobijaju na dar onog drugoga i, na taj način, muž i žena zaista postaju jedno telo, u Hristu. Svakako, ovu sliku možemo da primenimo i na Crkvu kao verenicu i Isusa kao Verenika, koji jedno drugome predaju sve. Sve što je rečeno sadržano je i u već 28

CRKVA KOJU VERUJEM

navedenoj Isusovoj reči „sve tvoje moje je i sve moje tvoje“ (vidi Iv 17, 10), koja se ne odnosi samo na odnos između Oca i Sina, nego je upućena i nama kao objašnjenje naše sopstvene prirode. Uostalom, šta to „imaš da nisi primio? Ako si primio, što se hvastaš kao da nisi primio?“ (1 Kor 4, 7), kako kaže Sv. Pavle. Celo naše biće je od Boga, sve je od Njega stvoreno, a naše je samo kako koristimo taj dar. Bog od nas ne traži ništa što već nije Njegovo i predajući Mu to što nam je dao, mi u stvari ne ostajemo bez onoga što nam je Bog dao, nego menjamo odnos prema tom daru, a time dobijamo i drugačiji odnos odgovornosti prema sebi i prema zajednici Crkve kojoj pripadamo.

Crkva – živa građevina Tako smo načeli i središnju temu ovog poglavlja – šta je to Crkva i koja je uloga Crkve u životu po veri i s verom? Ako bismo razmotrili i upotrebu reči crkva – crkva kao građevina, crkva kao lokalna zajednica vernih i crkva kao Crkva, zajednica svih lokalnih crkava, ono što stoji u temelju sve tri upotrebe jeste pojam zajednice.

Crkva kao građevina – mesto gde se lokalna zajednica okuplja da učestvuje u zajedničkom slavljenju Boga, lokalna Crkva koja je osnovna zajednica vernika određenog mesta, i Crkva kao zajednica svih vernika sveta, Crkva kao Telo Hristovo – svima njima zajedničko je zajedništvo, a zajedništvo upravo pretpostavlja i jeste odnos.

Odnos koji je u Trojstvu između triju Božanskih Osoba, 29

UČITELJ JE REKAO

preslikan na ljudsku zajednicu koja, životom oponašajući taj božanski odnos, stupa u odnos s bližnjim, što je ona toliko pominjana horizontalna dimenzija, i sa samim Bogom – a to je vertikalna dimenzija ukupnog odnosa.

Obe te dimenzije su jedno, nerazdvojive su. Nema odnosa s Bogom ako nemamo odnosa s braćom, a još manje je pravi odnos s braćom onaj koji nije utemeljen na odnosu s Bogom.

Naziv za crkvu na grčkom je ekklesia i ta reč ima koren u glagolu – pozivati. U Starom zavetu tom rečju prevođena je jevrejska reč qahal, što takođe ima značenje zajednice koja se okuplja. Verovatno je to i bio jedan od razloga zašto su pisci novozavetnih tekstova upotrebili upravo tu reč da bi označili novu zajednicu koja se, kako je vreme prolazilo, sve više razlikovala od one zajednice koja se okupljala po sinagogama.

Naziv u slovenskim jezicima dolazi od prideva kyriake – Gospodnja, i do nas je došao, po pretpostavkama lingvista, preko germanskog oblika kirche. Vidimo da već i u nazivu stoji nekoliko bitnih karakteristika zajednice koja se naziva tim imenom. Prva je, svakako, poziv.

U korenu reči ekklesia stoji grčki glagol pozvati – kaleo.

Ek-kaleo bi značilo – pozivati napolje, iako nije sigurno da su oci imali na umu to značenje kad su za Crkvu odabrali ovu reč; ipak, i ona ima smisla. Crkva je zajednica koja nije pozvana da ostane zatvorena u sebi, već ima misiju da ide u svet – da celom svetu navesti Evanđelje. To u isto vreme znači da Crkva samu sebe ne poziva niti stvara; poziv dolazi spolja – od Boga, u Isusu, po Duhu Svetom.

30

CRKVA KOJU VERUJEM

Crkva, delo Duha Svetog Dakle, Crkva nije ljudska institucija, iako smo deo tog organizma, ona je Božja, glava joj je Hrist, a vodi je i razvija Duh Sveti. U kompendijumu Katekizma Katoličke Crkve (KKKC) posebna uloga Duha Svetog naglašena je i time što je članak o Crkvi neposredno povezan i obrađuje se u poglavlju koje govori o Duhu Svetom. Prenoseći nauku saborskih otaca, Kompendijum donosi sledeći tekst: „Duh izgrađuje, oživljuje i posvećuje Crkvu: Duh Ljubavi krštenicima vraća grijehom izgubljenu bogolikost i oživljuje ih u Kristu Životom samoga presvetog Trojstva. Šalje ih da svjedoče Kristovu Istinu i ustrojava ih u njihovim raznolikim i povezanim službama da svi donose ’plod Duha’ (Gal 5, 22)“ (KKKC, 145). Razmotrimo podrobnije šta znači to što je rečeno.

Na prvom mestu ističe se činjenica da je Duh Sveti vezivno tkivo, ali i sam život Crkve. Crkva se po Duhu Svetom sabire i živi. Ali taj organizam koji oživljava Duh Sveti nije nešto što postoji nezavisno ili iznad vernika, članova Crkve – Duh nas sve zajedno prožima, čineći da oni koji su još na svetu i oni koji su prešli sa ovoga sveta budu jedno u Isusu, a po Isusu jedno u Bogu. Ovde je potrebno da upozorimo na čestu grešku vernika koji sebe smatraju samo članovima Crkve, pri čemu Crkvu shvataju samo kao ljudsku, vidljivu organizaciju sa svim onim strukturama koje su nam u prvi mah jasno pred očima: hijerarhijom, organizacijom, pravilima, propisima – gubeći iz vida da je to samo jedan aspekt Crkve, a da su oni, u stvari, suštinski gradivni element Crkve – rekli bismo 31

UČITELJ JE REKAO

sama Crkva, kao što je kamen deo građevine. Zgrada ne postoji bez cigli i iako se cigla može posmatrati odvojeno od zgrade, zgrada ne može da postoji bez cigli. U stvari, ako pođemo još dalje, sama Crkva postoji upravo zbog onih i za one koji je sačinjavaju. Ona je od Boga ustanovljena kao sredstvo našeg spasenja i kao što Bog traži našu saradnju u procesu spasenja, tako je i Crkva ustanovljena kao nebeski i zemaljski organizam koji traži saradnju svakog gradivnog elementa, svakog vernika, pa je tako svaki pojedinačni vernik važan i nezamenjiv u strukturi Crkve, jer on je upravo deo te strukture. Time, svakako, želi da se istakne dvostruka odgovornost vernika – odgovornost prema sebi, jer je to što smo pozvani da budemo deo tog božanskog organizma dar nama lično, a s druge strane – odgovornost prema zajednici, jer po tome kako taj dar delimo s drugima, učestvujemo u razvoju i rastu same Crkve. Tekst to dodatno naglašava rečima – da Duh Sveti šalje vernike da svedoče Hristovu Istinu. Biti član Crkve kao član kluba nikako nije dovoljno – to podrazumeva da se nismo odmakli od sebe, da smo zatvoreni u sebi, da nismo jedno s Crkvom. Biti član Crkve znači imati poslanje, misiju, a to podrazumeva okrenutost od sebe ka drugima i na taj način se zaista učestvuje u prirodi Crkve, koja je predavanje sebe za druge. Ovde ponovo možemo da se vratimo na prethodni govor o jedinstvu Osoba u Trojstvu. Katekizam ističe: „Duh Ljubavi krštenicima vraća grijehom izgubljenu bogolikost.“ Kakva je to izgubljena bogolikost? Pa upravo taj duh zajedništva, koji je čisto predanje i usmerenost ka onom drugom – Duh Ljubavi – to je ona slika po kojoj smo stvoreni. Duh Sveti vraća nam tu bogolikost time što nas po Crkvi i 32

CRKVA KOJU VERUJEM

u Crkvi poučava kako voleti bližnjeg i uči nas kakva je to božanska ljubav koja je i suština našeg bića – ljubav koja se potpuno predaje za druge. Po toj ljubavi postajemo jedno, prvo s braćom ljudima, po Isusu, a onda po Isusu i s Trojstvom. Greh je okretanje samome sebi, traženje nečega što pripada samo tebi, a u Bogu nema podeljenosti. Živeći s grehom i u grehu, sami sebe odvajamo od Boga u kojem nema podeljenosti i sve se daruje. Život koji nam Hrist daruje po Crkvi jeste život ljubavi, a gde je ljubav – ne postoji greh, jer ne tražiš „ništa svoje“, kako Sv. Pavle govori u Himni ljubavi (vidi 1 Kor 13, 1–10), nego sve daruješ, pa i sebe samog. O svemu tome Kompendijum jasno govori kada Crkvu definiše na sledeći način: „Crkva je Božji narod jer se Njemu svidjelo posvetiti i spasiti ljude ne pojedinačno, bez ikakve veze između njih, nego učinivši ih jednim narodom sabranim jedinstvom Oca i Sina i Duha Svetoga“ (KKKC, 153).

Šta čini jedinstvo Crkve?

Jasno je da je nemoguće na ovako ipak malom prostoru obuhvatiti svu dubinu tajne Crkve, pa ćemo pokušati da bar dotaknemo one osnovne Istine naše vere koje se tiču same Crkve. Uostalom, naša vera, kako je več rečeno, nije skup nezavisnih Istina koje se dodiruju, nego je ona sistem, skup Istina koje se potpuno prožimaju i izviru jedna iz druge. Govoreći o Crkvi, govorimo i o samoj veri, jer vera ne postoji bez Crkve i ne može da bude bez Crkve, jer je sama Crkva i predmet naše vere, ali i njen izvor.

33

UČITELJ JE REKAO

Po onome što nam Crkva donosi i daruje, mi i verujemo i spoznajemo Božju volju za naše spasenje.

Ako se prisetimo Apostolskog verovanja, vidimo da je poslednji deo posvećen Crkvi. „Vjerujem u Duha Svetoga“ uvodi nas u Tajnu Crkve, a zatim dolazi „svetu Crkvu katoličku“. Crkva je sveta jer je sredstvo posvećenja – posvećena je od Boga i, kako Sabor uči, ona sama je vrsta sakramenta, Svete tajne. Ona je ekklesia – zajednica koja posvećuje svoje članove. Ona je katolička – sveopšta, jer po sebi i po svom prisustvu u stvorenom svetu posvećuje celokupno stvorenje. Verujemo u „općinstvo svetih“, i to se možda više odnosi na ukupnost svetih darova koji se nalaze u Crkvi, ali svakako se ističe čvrsta veza onih koji imaju istu veru, koji se po životu u veri posvećuju Bogu.

U Crkvi i po Crkvi dobijamo „oproštenje grijeha“, po Isusu Hristu, a oslobađajući se od „stega“ greha, zajedno s Isusom i opet po Njemu učestvujemo u usrksnuću tela i večnom životu.

Kako se ostvaruje to jedinstvo Crkve koje ispovedamo u Nikejsko-carigradskom verovanju – „verujem u jednu, svetu katoličku i apostolsku Crkvu“? Kako lokalne Crkve učestvuju u jedinstvu sveopšte Crkve? To se ostvaruje po tri osnova: po jedinstvu hijerarhije ili apostolskog nasleđa, liturgije ili sakramentalnog života, i vere. Počećemo od poslednjeg. Zajednička vera u uskrslog Gospoda objedinjavala je od samog početka sve zajednice koje su nastajale delovanjem apostola i njihovih učenika. Sama verovanja, a na poseban način Nikejsko-carigradsko koje molimo i na liturgiji, nastala su kao potreba da se na jedan način 34

CRKVA KOJU VERUJEM

ostvari identifikacija hrišćana i onoga u šta veruju. Verovanja su nastajala kao krsni obrasci. Svako ko je pristupao sakramentu krštenja izmolio bi verovanje kao znak prihvatanja te zajedničke vere i na taj način potvrdio svoju želju da postane jedno sa zajednicom koja živi i drži tu istu veru. To je postao i prvi vidljivi znak zajedništva pojedinca sa zajednicom, a budući da je forma verovanja bila svima zajednička, lokalne zajednice ispovedale su svoje zajedništvo sa svim lokalnim zajednicama čineći sveopštu Crkvu.

Već i time što smo rekli da su prva verovanja nastala kao krsni obrasci, jasno je da je vera na taj način neposredno povezana i isprepletena sa sakramentalnim životom zajednice. Crkva, budući da je instrument posvećenja, čini to na prvom mestu po sakramentima, a svakako na prvom mestu po liturgiji i euharistiji kao izvoru i središtu ukupnog sakramentalnog života – i lokalne zajednice, a onda i sveopšte Crkve. Jedinstvo u sakramentima je taj drugi (ne po redosledu važnosti – nemoguće je razdvajati navedena tri elementa jedinstva) opredeljujući znak jedinstva Crkve. Ali opet, vera i sakramenti nisu znak potpunog zajedništva bez hijerarhije, koja je i najjasniji vidljivi znak zajedništva. Budući da Bog traži od čoveka saradnju na delu spasenja čoveka i budući da je Crkva božanska, ali i institucija koja je sastavljena od ljudi, Isus je poželeo da i sami ljudi učestvuju u tom istom spasenju, ustanovivši crkvenu hijerarhiju s poslanjem da se u Njegovo ime napasa Božji narod. Ta hijerarhija, sastavljena od biskupa, sveštenika i đakona, vidljivi je znak kako jedinstva Crkve koja je na zemlji, tako i vidljivi znak jedinstva s apostolima i njihovim naslednicima, tvoreći garanciju da je ono što Crkva danas uči autentična Isusova nauka koju smo 35

UČITELJ JE REKAO

primili od samog Isusa preko Njegovih učenika. Znak jedinstva lokalne zajednice je sam lokalni sveštenik – po svom jedinstvu s biskupom, Crkva određenog prostora je u međusobnom jedinstvu i čini lokalnu Crkvu, dok se jedinstvo sveopšte Crkve ogleda u zajedništvu biskupa s ostalim biskupima, a na poseban način u njihovom jedinstvu s rimskim biskupom, papom. Svakako, ne možemo da ispustimo i Božji narod2 koji na poseban način pripada toj strukturi, budući da svaki vernik po svom krštenju učestvuje u Isusovoj svešteničkoj, proročkoj i kraljevskoj službi, pa tako svaki član Crkve po svom položaju i zvanju vrši poslanje koje mu je Bog poverio. Svešteničku službu svaki vernik vrši svojim svedočenjem. Propovedajući svojim životom snagu Hristove nauke i blagodati koje po Crkvi prima od Boga, svaki vernik čini pastirsko delo među ljudima gde živi – molitvom, delima i apostolskim poduhvatima u porodičnom životu, na radnom mestu, svuda gde se nalazi. Proročka služba neposredno je vezana za svešteničku službu, jer obuhvata upravo ono što i sama reč – prorokovanje – znači u svojoj suštini: govor o Bogu i za Boga. Kraljevska služba podrazumeva brigu o onima koji su nam u svakodnevnom životu povereni i s kojima smo u dodiru, na način kako je to Isus činio – darujući sebe za druge, ne upravljajući drugima, nego 2) Naziv Božji narod na ovom mestu koristim kao oznaku za sve vernike koji nisu primili sakrament svešteničkog reda. Razume se da su svi vernici, i oni koji su deo hijerarhije i oni koji to nisu, pripadaju Božjem narodu. Ovde bih upozorio na čestu grešku koja je prisutna posebno u medijima i u vremenima velikih hrišćanskih praznika, kada se govori:”Crkva i njeni vernici slave...”. Crkva ne postoji bez vernika, kao ni vernici bez Crkve, te je to u stvari čist primer pleonazma, koji može da nanese i štetu jer pokušava da podeli Crkvu na hijerarhiju i ostale vernike.

36

CRKVA KOJU VERUJEM

služeći im. Na taj način svaki vernik je uključen u poslanje sveopšte Crkve.

Učestvovanje u svetosti Crkve Kao zaključak ovog teksta o Crkvi navešćemo pitanje koje se postavlja: Kako vernik učestvuje u svetosti Crkve?

Shvatajući da je svaki vernik nezamenjiv i neophodan deo Crkve, odgovoran za svoje lično spasenje, ali i za spasenje svih ljudi po tome što je primio posvećenje koje ga čini kraljevskim sveštenikom, prorokom i kraljem, postajući jedno s celom Crkvom, jedno s Isusom, a po Njemu jedno s Bogom, što je veća naša lična svetost, što nju jasnije i bolje svedočimo drugima, tako raste i svetost Crkve – što lošije svedočimo, što smo više okrenuti sebi, smanjujemo i svetost Crkve, posebno u očima onih koji na Crkvu gledaju kao na mesto gde se svetost nalazi. Tu je izvor i našeg blagoslova i odgovornosti. Treba reći još i ovo: svi darovi koje dobijamo od Boga, posebno oni koje dobijamo po Crkvi i u njoj, delotvorni su samo i jedino onda kada se dele s drugima, kad se ostvaruju u drugima i kad su za druge. Na taj način i mi postajemo deo onog nepodeljenog Božjeg jedinstva, Oca i Sina i Duha Svetog.

37

SVETO PISMO I SVETO PREDANJE

Stvarajući univerzum, Bog je ostavio svoj pečat u stvorenome, trag svoje prisutnosti. O tome u Starom zavetu čitamo: „Nebesa slavu Božju kazuju, naviješta svod nebeski djelo ruku Njegovih“ (Ps 19, 1), pa ipak, čoveku kao da nikada nije bilo lako da pronađe Boga u svetu oko sebe, pa i u svom životu. S druge strane, gotovo je nemoguće naći potpunog ateistu, čoveka koji ne veruje u postojanje Boga. Svakako, ima mnogo onih koji ne veruju da Bog postoji, ali iza toga se u većini slučajeva krije nepriznavanje onakvog Boga kakvog prikazuju razne religije, pa i hrišćanska vera. Ipak, velika većina onih koji sebe nazivaju ateistima priznaje ili, bolje rečeno, veruje da postoji neka sila koja uređuje svet, a opet, mnogi od njih takođe veruju u besmrtnost duše. Je li moguće da je Bog ostavio u svetu tako slab trag da se teško otkriva, ili je problem negde drugde? Sveti Pavle o tome govori ovako: „Uistinu, ono nevidljivo Njegovo, vječna Njegova moć i božanstvo, onamo od stvaranja svijeta, umom se po 39

UČITELJ JE REKAO

djelima razabire tako da nemaju isprike. Jer premda upoznaše Boga, ne iskazaše Mu kao Bogu ni slavu ni zahvalnost, nego ishlapiše u mozganjima svojim te se pomrači bezumno srce njihovo. Gradeći se mudrima, poludješe i zamijeniše slavu neraspadljivoga Boga likom, obličjem raspadljiva čovjeka, i pticâ, i četveronožaca, i gmazova. Zato ih je Bog po pohotama srdaca njihovih predao nečistoći te sami obeščašćuju svoja tijela, oni što su Istinu – Boga zamijenili lažju, častili i štovali stvorenje umjesto Stvoritelja, koji je blagoslovljen u vijekove“ (Rm 1, 20–25).

Čovek koji traži svoju svrhu Govoreći o veri, u prvom poglavlju dotakli smo se i problema odnosa čoveka uronjenog u realnost materijalnog sveta – s realnošću duhovnog sveta. Budući da živimo u materijalnom svetu, onaj ko nije svestan one druge, duhovne realnosti, neće je ni tražiti, niti može da je nađe.

Intenzitet ovozemaljskog života, ne samo u naše vreme, nego oduvek, potreba da se održava materijalno telo, interakcije s tim materijalnim svetom, otežavaju mogućnost uočavanja onog drugog, jednako postojećeg sveta koji, kako rekosmo, nije odvojen od materijalnog, nego isprepleten s njime. Pa ipak, i ne tražeći čovek ne može a da ne oseti, nekad slabije a nekad jače, prisustvo duhovnog u materijalnom životu. Sv. Pavle govori, a mi smo kroz istoriju toliko puta bili svedoci, da su ljudi, posebno naučnici, razmišljajući o stvorenom svetu i istražujući 40

SVETO PISMO I SVETO PREDANJEI

zakonitosti u njemu neretko dolazili i do samog Boga i obraćali se. Ali razmišljajući o svetu, takođe često, čovek iako je dolazio do Boga, nije bio u stanju da Ga prepozna i spozna. Nije bio u stanju da taj dodir vanvremenog, duhovnog sveta svojim silama otkrije iz svog sveta i da prepozna da Bog nije u materijalnom nego duhovnom svetu, pa je činio ono što mu je jedino bilo moguće, a to je da pogrešno pomisli da je stvorenje koje nosi trag Božjeg stvaranja – sâm Bog. Tako su nastali i nastaju razni idoli. Čovek, naravno, ide i korak dalje. Osećajući u sebi i po sebi veličanstvenost onoga što je Bog učinio stvarajući ga, osećajući u sebi sliku Božju, sav stvaralački potencijal koji mu je Bog dao, čovek, ne prepoznajući Boga kao tvorca, po svojoj sposobnosti da stvara – uzdiže sebe na nivo vrhovnog i jedinog božanstva, stvarajući tako idola i od samog sebe.

Ako ostavimo po strani osobe kojima je materijalni svet jedino što priznaju i prepoznaju, problem postoji i kod onih koji teže ka duhovnom i otvoreni su za takvu spoznaju. Nalazeći tragove Boga u stvorenome, dolaze do spoznaje da iza stvorenja stoji Tvorac, ali i tu imamo različite nivoe ili načine prepoznavanja Tvorca. Često se Tvorac priznaje kao sila ili energija koja je stvorila univerzum. Tek oni koji dublje urone u tajnu stvorenog, dolaze do predstave da ta sila ipak nije beslovesna, mehanička, pa posmatrajući zakonitosti, pravila i logiku koja postoji u svetu, dolaze do zaključka da ono ili Onaj koji je sve stvorio mora da bude Ličnost, Osoba, prepoznajući u stvorenome upravo taj lični pečat Svesti. Mogli bismo reći da se u tome nalazi i prvi korak Božje objave 41

UČITELJ JE REKAO

stvorenju. Ali ipak, tu se ne završava putovanje ka spoznaji, ili – bolje rečeno – upoznavanju Boga. Čak i kada smo svesni da iza storenog sveta, iza zakonitosti koje postoje u stvorenome, stoji Svest koja je Osoba, mi i dalje ne možemo da dobijemo odgovore na mnoga pitanja, kao što su: Kakav je naš odnos prema Tvorcu, zašto smo tu gde jesmo, koja je naša svrha u stvorenom svetu i, na kraju, šta Tvorac očekuje od nas i da li išta očekuje, poziva li nas da nešto učinimo, ako nas uopšte poziva na činjenje, i ako poziva, kako to da učinimo? Tu počinje onaj drugi korak Božje objave, bez koje je čovek nalik nekome ko bi bio zatvoren u apsolutno mračnoj prostoriji punoj nameštaja. Pipajući naokolo on može da spozna da su oko njega stvari, ali teško može da sazna čemu služe, a još teže kako da izađe iz prostorije. Bog koji je svekoliko stvorenje načinio iz ljubavi, a posebno čoveka kojeg je sazdao „na sliku svoju“ (vidi Post 1, 26), dajući mu tako posebno dostojanstvo, svakako želi da čoveku saopšti odgovore na pitanja koja on postavlja o sebi i svojoj krajnjoj svrsi, i to čini objavljujući sebe samog delima i rečima, saopštavajući čoveku svoj „dobrohotni naum koji je utvrđen od vječnosti u Kristu u prilog čovječanstvu“ (KKC, 6). Koji je taj Božji naum? Katekizam nas uči: „Taj naum ide za tim da milošću Duha Svetoga sve ljude kao posinjenu djecu u Njegovu jedinome Sinu učini dionicima Božanskoga života“ (KKC, 6). Sažimajući rečeno, možemo da zaključimo: čovek može da spozna Božje postojanje po stvorenom svetu, ali bez Božje objave ne može da otkrije ko je i kakav je Tvorac, koja je čovekova uloga i krajnji cilj u svetu i kako ispuniti taj cilj. To nam saopštava sam Bog, ali i to se dešava na poseban način.

42

SVETO PISMO I SVETO PREDANJEI

Božja objava – putokaz čoveku Bog objavljuje sebe delima i rečima, pa ipak, iako svako od nas može da otkrije koja je i kakva Božja volja, koji je i kakav put spasenja za svakoga lično, to jest, kako se mi lično uklapamo u opšti Božji plan spasenja čovečanstva, Bog svoju opštu objavu ne daje svakome ponaosob, nego tu spoznaju dobijamo po zajednici, po Crkvi, po Telu Hristovom. Bog, želeći da sačuva našu slobodu koja bi bila znatno ugrožena da se On objavi svakome od nas pojedinačno – ko bi tada smeo da Mu se suprotstavi, ali još i više, tad bi se postavilo ozbiljno pitanje da li bi prihvatanje volje Božje bio slobodan izbor u ljubavi, ili prihvatanje iz straha, ili spoznaja da se Njegova volja mora prihvatiti – On svoju volju objavljuje po Crkvi, po zajednici ljudi koji svi zajedno primaju i predaju drugim pokolenjima Objavu Božje volje. Tako Objava dobija oblik slobodnog pristajanja uz nju, a temelj tog prihvatanja su poverenje i ljubav. Ono što smo izgubili neposlušnošću u Rajskom vrtu.

Naravno, takav oblik Objave nema za cilj samo očuvanje čovekove slobode, njegovog slobodnog izbora, nego ima i vaspitni smisao. Bog nas i po Objavi uči da se okrenemo prema bratu, prema braći, prema drugima, da se pouzdamo u Crkvu, a preko toga i po tome naučimo se pouzdanju u Boga. Drugog puta i nema. Na savršen način Sin Božji Isus Hrist je početak, završetak i ispunjenje Objave Božje, jer povezujući se s Njim, urastajući u Njega, po Crkvi a poslušanjem Božjoj reči, postajemo sposobni da prihvatimo Božji plan da ponovo postanemo ono za šta smo i stvoreni – deca Božja, da postanemo sudeonici Božanskog života – jedno s Bogom, po Isusu Hristu.

43

UČITELJ JE REKAO

Ovde dolazimo do središnje teme ovog teksta. Vera Crkve, suštinsko znanje Crkve o Božjoj volji koje se nalazi u Objavi, sastoji se od dva stuba i u svakome od njih se u potpunosti sadrži: to su Sveto pismo i Sveto predanje.

Ali iako ih tako delimo, oni su čvrsto povezani i isprepleteni. Ne postoji ništa što nije u Pismu a da se ne nalazi u Predanju, kao i obrnuto. Ipak, treba reći i to da iako ne postoji prvenstvo jednog nad drugim, Sveto pismo izvire iz Svetog predanja, iz njega je nastalo, a Sveto predanje ga prenosi sledećim naraštajima. Sveto pismo nije nastalo sámo po sebi, ono je plod Predanja koje mu prethodi, ono je zapisano Predanje, a to opet znači da se ne može čitati ni proučavati nezavisno od Predanja, od crkvenog učiteljstva, od života vere u Crkvi u kojoj su oba i nastala.

Sveto predanje Govoreći o samom Predanju, moramo da ga razlikujemo od onoga što nazivamo tradicijom Crkve. U tradiciju spadaju načini kako Crkva živi veru koju je primila Predanjem. U tradiciju bi spadali običaji, pa čak i razni oblici slavljenja Svetih tajni, ali ne i njihov sadržaj. Predanje je, s druge strane, ono što bismo nazvali življenjem živog iskustva vere. O Objavi, ali i o Predanju, autor Poslanice Jevrejima kaže: „Više puta i na više načina Bog nekoć govoraše ocima po prorocima; konačno, u ove dane, progovori nama u Sinu“ (Heb 1, 2). Bog je i delom, ali i rečima, objavio sebe čoveku. Ta Objava data je Crkvi i po prorocima, od Boga posebno odabranim ljudima koji su je preneli Ocima, 44

SVETO PISMO I SVETO PREDANJEI

a oni predali daljim naraštajima. Živeći po Božjoj volji, narod Božji vekovima postaje i ostaje svedokom istinitosti Objave i tu Istinu nastavlja da prenosi dalje, svedočeći je svojim životom. Zato se Sveto predanje – koje nazivamo i Apostolskim predanjem – od Adama i Eve, a na potpuni način od Isusa Hrista, po apostolima i njihovim učenicima, pa preko biskupa, preko Crkve, danas prenosi svim naraštajima, propovedanjem, svedočenjem, ustanovama, bogoslužjem i nadahnutim spisima (KKKC, 11). Rečima Katekizma Katoličke crkve, Predanje je živo prenošenje Božje reči i ostvaruje se živim prenošenjem Božje reči i Svetim pismom, „koje je ista, samo zapisana poruka spasenja“ (KKKC, 13).

Kao što je slučaj i sa svakom porukom u svakodnevnom životu, tako je potrebno znati tumačiti i poruke spasenja.

Iako je ta poruka, Objava, data celoj Crkvi, ipak ne spada na svakoga, a nije ni svako ovlašćen i osposobljen da je kao takvu i tumači. Verodostojno tumačenje Predanja povereno je samo živome Učiteljstvu Crkve, to jest Petrovom nasledniku i biskupima koji su s njim u zajedništvu, koji to čine pod vođstvom Duha Svetoga. Zato je veoma važno i shvatiti potrebu poslušnosti tom učiteljstvu, jer tumačenje Objave nije stvar pojedinca, nego poruka spasenja za celo čovečanstvo. Pod učiteljstvom se na poseban način podrazumevaju ona učenja koja se tiču vere i morala, a koja Učiteljstvo Crkve, razmatrajući svakodnevni život u svetlu Predanja, kao izazove i probleme predlaže vernicima da ih prihvate i žive. Svakako, prvi i najznačajniji izraz učiteljstva je definisanje dogmi Crkve, koje su izrazi istina sadržanih u Božjoj Objavi.

45

UČITELJ JE REKAO

Sveto pismo Iako se može učiniti da je definisanje onoga što spada u Sveto predanje teško, posebno za vernika koji nema podrobnijeg teološkog obrazovanja, Sveto pismo kao deo Predanja jasno je i svima dostupno. Ipak, potrebno je upoznati šta je to Sveto pismo, jer budući da je i ono plod Crkve, jedini plodonosan način pristupa Pismu jeste kada se ono čita u okviru Crkve, u poslušnosti učiteljstvu i živeći veru. Svakako, ima i onih koji na Pismo gledaju kao na književni civilizacijski spomenik, kao na jedno od najznačajnijih delâ ljudskog uma. Pa ipak, iako Pismo jeste i to, ono je daleko više od toga, a ni sama svrha postojanja Pisma nije u portretisanju ljudskog društva davnih vremena. Sveto pismo je na prvom mestu uputstvo za život, sama Božja objava kako doći do Spasenja.

Sveto pismo, kao Objava, sastavljeno je od reči, reči grade ideje i poruke, a sve to zajedno sačinjava informaciju. Da bismo mogli da živimo veru, potrebno je prvo da znamo šta treba činiti. Zato je, pored srca kojim u poverenju i ljubavi prihvatamo Božju volju, u tom procesu važan i intelekt. Moramo prvo da saznamo šta se mora učiniti.

To, opet, podrazumeva i intelektualni napor, istraživanje i učenje. Sveto pismo Bog nije dao samo intelektualcima, školovanim profesionalcima, nego svakome od nas. Zato svako od nas, u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima, ne samo da treba, nego zbog svog spasenja mora da proučava Sveto pismo. Ali tu je prisutna još jedna nužnost koju je Sveti Jeronim snažno naglasio rekavši: „Ko ne poznaje Pisma, ne poznaje Hrista.“ Upoznavanje Pisma 46

SVETO PISMO I SVETO PREDANJEI

jeste upoznavanje Hrista, ali ne samo to – čitajući Sveto pismo i proučavajući ga, mi činimo ono što bismo mogli da nazovemo duhovnim pričešćem, naime, kako Sveti Jovan govori u prologu svog evanđelja: „U početku bijaše Riječ, i Riječ bijaše kod Boga, i Riječ bijaše Bog“ (Iv 1, 1), čitajući Pismo mi se sjedinjujemo sa samim Hristom, Rečju Božjom.

Bez namere – doduše, to nam ni prostor ne omogućava – da ovde damo opširan uvod u Sveto pismo, ipak ćemo pomenuti osnove koje su potrebne da bi se shvatile temeljne stvari o njemu samom. U isto vreme pozivamo čitaoca da sâm podrobnije nastavi istraživanje, ne ustežući se da potraži pomoć i usmeravanje Crkve.

O tome šta je to Sveto pismo – Biblija, kako ga još nazivamo – već je rečeno. Sledeće pitanje jeste kako je nastalo i ko je autor Svetog pisma.

Pravi autor Svetog pisma je sam Bog, ali već u prvim poglavljima Knjige Postanka otkrivamo Božju želju da čovek uzme aktivnog učešća u istoriji Spasenja. Čovek je pozvan da bude saradnik na sopstvenom spasenju, pa tako čovek postaje i instrument saopštavanja Božje volje, to jest Objave, uzimajući učešća i u samom stvaranju Predanja, a na poseban način i Svetog pisma. Zato možemo reći da, iako je sam Bog autor Pisma, čovek deli to autorstvo time što je kao slobodan ali nadahnut prenosilac Božje poruke učestvovao u njegovom nastajanju. I sam nastanak nadahnutih spisa, koji su zapisane Božje poruke Izabranom narodu, praslika je utelovljenja 47

UČITELJ JE REKAO

Sina Božjega. Reč koja je Bog silazi u ljudsko telo, a pre toga je ta Reč došla među nas po ljudskoj reči. Prevod te osnovne ćelije ljudske usmene i pismene komunikacije sa jevrejske reči dabar na naše jezike, prilično je siromašan i ne obuhvata svu dubinu ideje koja stoji iza reči dabar. Jevreji koji su reč dabar prevodili na grčki jezik uzeli su jednu grčku reč koja je takođe teško prevodiva, ali koja u mnogim segmentima pokriva osnovno značenje – to je reč logos. Rekli bismo da je njen prevod na naš jezik – reč – gotovo ogoljena i samo spoljašnja slika onog značenja koje reč dabar ima za Jevrejina, ili čak onog koje logos ima za Grka. Možda bi bolji prevod bila reč glagol, jer dabar je upravo aktivna reč, stvaralačka, delatna, ali i to bi bio osiromašen prevod... Za Jevrejina reč nije samo oznaka, ona je čin i delo, odraz celovitog ljudskog bića, kako to kaže Celestin Tomić govoreći o Reči Božjoj: „Riječ Božja stvara, Duh Božji dovršava djelo stvaranja. Riječ prodire izvana, Duh ulazi neosjetno u dubine bitka. Riječ se daje čuti i spoznati, Duh ostaje nevidljiv. Riječ je objavljenje, Duh preobraženje. Riječ podiže i upravlja, Duh ponire u dubine i širi se. Uvijek djeluje preko drugoga i iznutra. Riječ Božja je Objava, Duh Jahvin je nadahnuće.“3 Bog izabire čoveka, ispunjava ga svojim Duhom, a onda čovek svojim rečima, slikama svoga vremena, svoje kulture, iz iskustva ličnog dodira s Bogom, iznosi to iskustvo i prenosi drugim ljudima, ispunjavajući tako Božji plan Objave. Tako pored Boga i čovek zaista postaje autor Svetog pisma, ali ne i Objave – ono što je trebalo da kaže nije njegovo delo, 3) Celestin Tomić, „Pristup Bibliji, Opći uvod u Sveto pismo“, Zagreb, 1986. Str 45.

48

SVETO PISMO I SVETO PREDANJEI

niti rezultat njegovog umovanja. Ono što je čovek preneo deo je Božje volje Objave samoga Sebe Čoveku. I to je ono što označavamo rečju nadahnuće.

Kako je nastalo Sveto pismo koje danas imamo u rukama? Bog se po prorocima Rečju objavio svetu, ta proročka poruka dugo vremena je prenošena usmeno, ali i taj prenos praćen je Duhom Svetim, da bi u trenutku kad je to bilo moguće, opet od Boga nadahnuti ljudi zapisali ta usmena predanja. Tako su nastale razne knjige u kojima su se nalazile i nalaze se Božje poruke čovečanstvu. Ali od mnoštva spisa koji su govorili o Bogu i ljudima, trebalo je izabrati one u kojima se nalazi sama Božja Objava. Trebalo je razlikovati pobožne spise od Objave. Živeći veru u Boga, narod je slušajući, a kasnije i čitajući razne spise, u pojedinima od njih prepoznavao samu Božju Reč, a u drugima spise koji su mu pomagali da pobožnije živi. Ove prve je sam narod Božji počeo da uvažava i daje im posebno mesto u svom životu. To se posebno jasno vidi iz istorije nastanka svetih spisa Novoga zaveta. Iako je u početku razvoja hrišćanstva bilo mnogo spisa koji su govorili o Isusu i o veri, narod je ipak u onima koje danas posedujemo prepoznao Bogom nadahnute spise. Učiteljstvo Crkve je tek mnogo vekova posle nastanka popisa tih knjiga potvrdilo tu listu koju nazivamo kanon Pisma.

Jedna od prvih pogrešaka ljudi koji prvi put pristupaju Bibliji jeste to da je smatraju jednom knjigom. Ona to nikako nije. Biblija je biblioteka knjiga i sastoji se od dveju velikih zbirki. Prvu nazivamo Starim zavetom i u njemu se 49

UČITELJ JE REKAO

nalazi 46 knjiga,4 a drugu Novim, sastavljenim od 27 knjiga. Ali iako govorimo o knjigama, hrišćanstvo nije religija knjige, kao što su to jevrejska religija ili islam. Hrišćanstvo je vera u Isusa Hrista, živoga Boga, koji je jedan s Ocem i Duhom Svetim, a spisi Biblije samo su jedan deo Objave koja se završava i ispunjava u Isusu Hristu.

Upravo zato što su svi spisi, koji se nalaze u kanonu Svetog pisma, a koje nam Crkva predlaže za čitanje, meditiranje i molitvu, jednako nadahnuti od Boga, svi oni sadrže u sebi nepogrešive istine koje su nam potrebne za spasenje. Zato još jednom naglašavamo potrebu izučavanja Svetog pisma, jer potrebno je shvatiti ljudsku dimenziju i načine govora da bismo došli do Božje poruke. Nije moguće sve spise, pa čak ni sve delove iste knjige koja je deo kanona, čitati i prilikom tumačenja koristiti ista načela. Potrebno je da se upoznaju načini govora, književne vrste koje su sveti pisci koristili prilikom iznošenja večnih Božjih istina, pa je zato korisno da se upoznaju osnovni principi kojih se valja pridržavati kad pristupamo Svetom pismu. Kompendijum KKC-a nam ih navodi: Sveto pismo treba čitati uz pomoć Duha Svetoga i pod vođstvom 4) Postoje razlike u kanonu, u broju knjiga koje prihvatamo kao svete u Starom zavetu. Katolička crkva je usvojila 46 knjiga, Pravoslavna 49, a protestanti 39.

Katolička crkva je na Saboru u Tridentu usvojila i odredila listu knjiga koje su se u kanonu nalazile još od starih latinskih prevoda, Pravoslavna crkva nikada nije čvrsto odredila popis knjiga koje u njega ulaze i koji bi važio za sve pomesne Crkve, nego se oslanja na starogrčki prevod Starog zaveta sa hebrejskog, tzv.

Septuagintu, koja sadrži 49 knjiga, a neke od njih, kada je počelo formiranje liste knjiga, Jevreji nisu uvrstili u kanon jer, kako se tada mislilo, nisu nastale na hebrejskom, nego na grčkom jeziku. Tu listu slede protestantske zajednice s 39 knjiga. Naravno, istorija nastanka kanona Pisma daleko je zanimljivija i složenija da bismo ovde mogli podrobnije da je iznesemo.

50

SVETO PISMO I SVETO PREDANJEI

Učiteljstva Crkve. To znači da Pismu treba pristupati s jasnom spoznajom da tekstovi koje čitamo nisu samo literatura, nego da je to Božja Reč, a njoj nije na prvom mestu da iznosi priče ili istorijske izveštaje, nego da nam po događajima i iskustvima koja su zapisali nadahnuti ljudi govori o nama i našim životima. Do te poruke svakako možemo doći ako se molitvom pripremimo za susret s Rečju, ali i time da u poslušnosti vere držimo sve ono što nam Učiteljstvo Crkve prenosi a tiče se vere i morala. Druga važna stvar je da imamo na pameti da iako je Sveto pismo sastavljeno od mnogih knjiga, ono je ipak jedna jedina Objava, koja ljudski život sagledava iz mnogo uglova, opet govoreći o jednoj stvari – spasenju. Treća važna stvar jeste da Pismo moramo da čitamo u skladu sa živim predanjem Crkve, sa svim onim što smo čuli, naučili i što živimo u Crkvi, a poslednja je – da moramo imati na umu da u Svetom pismu – iako se ponekad može tako učiniti – nema protivurečnosti, sve istine vere veoma čvrsto su povezane.

Ako i pored toga imamo utisak da je Pismo na nekim mestima suprotstavljeno samom sebi, tu se radi samo o tome da još nismo naučili da Pismo čitamo na pravi način i da nemamo celovitu informaciju. Ali i u tom slučaju pomoć Crkve sigurno ne izostaje.

Na kraju, nije na odmet da još jednom ponovimo i podvučemo izuzetnu važnost Svetog pisma za život u veri. Ono je uporište i životna snaga Crkvi, a njenoj deci je, kako nam poručuje učiteljstvo, čvrstina vere, hrana i vrelo duhovnog života. Bez njega – iako u Crkvi – znatno smo osiromašeni i u opasnosti da zalutamo u sopstvenim zabludama, dok s njim u ruci imamo svetlo koje nas vodi 51

UČITELJ JE REKAO

pravim putem. Zato nas Crkva i podstiče na redovno, svakodnevno druženje s Pismom, a po njemu sa samim Bogom koji nas vodi ka spasenju.

52

NIKEJSKO-CARIGRADSKO VEROVANJE – SIMBOL VERE

U prethodnim poglavljima govorili smo o tome šta je to vera, o zajednici u kojoj se vera živi i čuva – Crkvi i o tome koji su stubovi na kojima vera počiva, iz kojih vera izvire – Sveto predanje i Sveto pismo, a sada ćemo progovoriti i o samom sadržaju naše vere, to jest, o najbitnijim stvarima vere. Jedna od prvih formula koju svako ko pristupi Crkvi već na samom početku susretne jeste Verovanje, ili kako se u Katoličkoj crkvi često zove – Kredo (Credo). Ono se izgovara na nedeljnim, svečanim i prazničnim liturgijama5 i mogli bismo da kažemo da mu je istorija 5) Grčka reč leiturgia označava javno delo. Sastoji se od dve reči - laos - narod i - ergo - delo. U hrišćanskom smislu liturgija predstavlja javno bogoslužje.

Vremenom, posebno u Istočnoj Crkvi, pojam liturgija je povezana na prvom mestu sa euharistijskim bogoslužjem. Iako se često i u Katoličkoj Crkvi pojam liturgija često poistovećuje sa svetom misom, a i ovde tu reč koristimo u tom smislu, liturgija nije samo to. Sa jedne strane liturgija označava sve ceremonije, molitve i obrede Crkve (posebno ističemo liturgiju časova, molitvu Crkve u određena doba dana na koju su obavezni oni koji su primili svete redove u Crkvi, zatim monasi i redovnici, Bogu posvećene osobe, ali koja se preporučuje i svim vernicima), sa druge strane se taj pojam koristi, kako smo već rekli, za svetu misu. Sam naziv misa dolazi iz otpusta na kraju latinske mise pre reforme II Vatikanskog Sabora: „Ite missa est“, što bi mogli da grubo prevedemo sa: idite imate poslanje.

53

UČITELJ JE REKAO

duga koliko i sama istorija hrišćanstva, kao i to da u sebi odslikava i sve one napore i borbe da se očuva i u nasleđe novim poloenjima preda sam sadržaj vere – na ispravan način, a opet u kratkom, preglednom obliku.

Dogma, putokaz ka Istini Pre nego što krenemo u podrobnije upoznavanje sa samim Verovanjem, ukratko ćemo razmotriti, koliko nam to ovde prostor dozvoljava, i pitanje šta je to dogma – reč koju često čujemo, a koja se prečesto ne shvata ispravno, posebno zato što se u svakodnevnom govoru često shvata kao izraz nekog okamenjenog, nepromenjivog stava, oko kojeg nema rasprave, pa samim tim sadrži i primesu ugrožavanja demokratičnosti, tog dragocenog načela savremene zapadne kulture, pri čemu se i sve ono oko čega nema i ne može da bude rasprave – već u polazu doživljava kao manipulacija.

To je, svakako, prva greška neupućenih kada govore o dogmi, ili barem o dogmi u Crkvi. Nasuprot stavu da je dogma vrsta diktata, slobodno možemo reći da je dogma upravo izraz slobode i dijaloga u Crkvi. Sama grčka reč dogmatizo ima kao osnovno značenje „ono što se čini ispravnim“: mišljenje, princip, odluka, dekret, zakon… Glagol dogmatizo znači – potvrditi mišljenje, objaviti dekret, zapovest. Reč ima zajednički koren s glagolom dokeo, čije je prvo značenje – mislim, verujem. Svakako da je i starogrčki način upotrebe ove reči doprineo tome 54

NIKEJSKO-CARIGRADSKO VEROVANJE – SIMBOL VERE

da se i danas na dogmu gleda kao na oblik zakona, nečije čvrste odluke. Ali iako hrišćanske dogme za nas vernike predstavljaju na neki način odredbe koje moramo da poštujemo, bitna je razlika između dogmatskih odredbi i zakona. Dogma opisuje, a ne određuje, one stvari koje su nam predate Objavom. Zakon, sa druge stane, određuje stvari koje mogu da se uređuju na taj način, a mogu i drugačije, u zavisnosti od dogovora (da uprostimo stvari, ne ulazeći pritom u teoriju prava). Po jednoj definiciji dogma je istina koja se tiče vere i morala, koja je od Boga objavljena, prenesena preko apostolâ po Pismu i po Predanju, a predložena vernicima na prihvatanje od strane Crkve.

Po kraćoj definiciji mogli bismo da kažemo da je dogma objavljena istina, definisana od strane Crkve. Šta to još konkretnije znači? Bog je u Objavi saopštio ljudima svoj plan Spasenja, saopštio ga je po Crkvi, Telu Hristovom, zajednici. Ta zajednica je iz nekoliko razloga – a svakako stoga da na sažet i tačan način definiše šta je to prava vera, da bi se izbegle neistine, proizvoljna i lična tumačenja kojima je čovek sklon po svojoj prirodi, a uzimajući u obzir i to da nije svaki vernik teolog – ljudskim jezikom formulisala osnovne stavke vere. Šta to opet znači? To znači da su dogme rezultat promišljanja Crkve o istinama vere, o živoj veri, svakako, uz pomoć Duha Svetog, zapisane jezikom kojim se govorilo onda kada su zabeležene. Dogme su nepromenjive jer one samo opisuju sadržaj Objave, ali njihov izraz, formula, može da se menja u skladu sa samim ljudskim jezikom i saznanjima. Nepromenjive su kao što su nepromenjive činjenice da se voda ledi na nula stepeni, ili da su jedan i jedan dva, ali ipak, i te činjenice mogu da se izreknu na razne načine.

55

UČITELJ JE REKAO

Dakle, sadržaj dogmi je Bogom objavljena Istina, ali formulacije, iskazi tih dogmi deo su ljudske saradnje i kao takvi imaju svoju istoriju nastanka. Čovek raste u spoznaji vere, pa tako i Crkva, zajedno s ljudima koji je čine, raste u shvatanju vere. Uostalom, to nam je i sam Isus rekao šaljući nam Duha Svetog koji će nas uvoditi u svu istinu (vidi Iv 16, 13).

Simboli vere Ovde dolazimo i do naše teme, a to je Kredo ili Verujem. Istorija hrišćanstva govori nam o putu koji je Crkva prešla i koji prelazi u sve dubljem spoznavanju vere.

Već nam i sam Novi zavet svedoči o tome da je postojao proces u kojem su apostoli došli do dublje spoznaje i dubljeg razumevanja onoga što im je Isus govorio.

Ako pogledamo evanđelja, jasno se vidi da apostoli nisu u potpunosti shvatali o čemu im priča Isus kad je govorio o svojoj smrti i Uskrsnuću, pa kako idemo ka kraju svakog evanđelja, slika postaje sve jasnija – zato što su evanđelja nastala posle izvesnog vremena promišljanja o stvarima i događajima kojima su bili svedoci. Drugi jasan primer tog napretka u shvatanju je i sama činjenica da, recimo, najstarije evanđelje, Markovo, nema izveštaj o Isusovom rođenju – u vreme kad je ono nastajalo, važno je bilo jedino Njegovo Uskrsnuće (ne ulazeći u raspravu o samom kraju poslednje glave Markovog evanđelja, koji je po mogim autorima tek kasnije umetnut). Već Matej i Luka stavljaju na početak izveštaje o Isusovom rođenju, 56

NIKEJSKO-CARIGRADSKO VEROVANJE – SIMBOL VERE

jer Crkva je spoznala teološku važnost tog događaja i sve ono što je bitno za veru a što iz tog događaja proizlazi.

Jovan koji, negde krajem prvog veka, poslednji sastavlja svoje evanđelje, ide još dublje i donosi nam da je upravo Logos, Reč večna, ona koja je postala čovekom i prebivala među nama.

Iz tog ugla posmatrano, postaje jasno kako je bilo moguće da od samog početka hrišćanstva postoje nesuglasice i različita gledanja na pitanja o Bogu Ocu, Isusu i Duhu Svetom. Sa jedne strane stajala je većina hrišćana, Crkva, a sa druge – manje grupe ljudi okupljenih oko svojih učitelja koji su verovali drugačije nego Crkva. Odatle i reč jeres kojom su počeli da se označavaju ti pravci verovanja u odnosu na učenje Crkve. Sama reč jeres, grčki haieresis, potiče od reči Verujem., što znači – izabrati, pa tako jeres, u slobodnom prevodu, označava izbor učenja po vlastitom nahođenju.

Crkva se u početku nije trudila da definiše sadržaje vere. Crkva je tu veru živela, međutim, kako je vreme prolazilo sve više se razmišljalo o dubinama vere, pa su se tako pojavljivali i učitelji sa stavovima u suprotnosti s onim što je velika većina verovala. Od pitanja vezanih za samog Boga – da li je, recimo, Bog koji je prikazan u Starom zavetu pravi Bog, ili samo tvorac ovog univerzuma, kako su to učili pripadnici gnostičkih sekti, preko pitanja o Isusovoj božanskoj i ljudskoj prirodi, njihovom međusobnom odnosu, pa dalje, da li je Isus samo Mesija ili Sin Božji, pitanja o Duhu Svetom i Njegovoj prirodi, i tako dalje... I upravo kao odgovor na ta zastranjivanja i pogrešna verovanja, Crkva je, 57

UČITELJ JE REKAO

promišljajući sva ta pitanja u svetlu svoje vere, ali i čitajući Sveto pismo, nadahnuta Duhom Svetim, vremenom počela da sastavlja definicije vere, dogme – i kao izraz prave vere protiv zastranjivanja, ali i kao način da se sadržaj vere očuva onakvim kakav nam je i predat od Boga.

Veoma rano počeli su da se pojavljuju obrasci koji su sadržavali osnovne istine vere, koji su služili i kao materijal za pripremu za ulazak u Crkvu, kao kateheza, ali i kao znak raspoznavanja onih koji su verovali ono što veruje svekolika Crkva. Odatle Verovanje često nazivamo i Simbolom vere. Simbol je grčka reč koja je označavala okrugli predmet, često od pečene gline, koji se lomio na dva dela prilikom sklapanja ugovora, a delovi su služili da se eventualni prenos vlasništva ugovora potvrdi time što bi se jedna polovina uporedila s drugom.

Tako nastaju formule koje nazivamo Verovanje ili Kredo. Jedno od prvih Verovanja koje i danas izgovaramo takođe kao molitvu, jeste Apostolsko verovanje. Nije precizno utvrđeno kad je tačno nastalo, ali postoje mišljenja da je bilo poznato već od sredine drugog veka, ako ne i ranije. Svakako, može se pretpostaviti da se s vremenom razvijala i forma koju to Verovanje ima danas. Iz novozavetnih poslanica vidimo da je Crkva nakon Uskrsnuća nastavila da živi veoma intezivno razvijajući himne, formule, obrede i strukturu, a mnoge od tih stvari pojavljuju se i u samim poslanicama, posebno u spisima Sv. Pavla.

Ipak, mnogo je jasnija istorija nastanka Nikejsko-carigradskog verovanja, onoga koje smo već pomenuli na početku teksta.

58

NIKEJSKO-CARIGRADSKO VEROVANJE – SIMBOL VERE

Uvod o značenju i nastanku dogmi bio je potreban da bi se jasnije shvatilo odakle i zašto imamo Verovanje takvo kakvo i danas izgovaramo na liturgiji u Crkvi.

Iako je u Rimskom carstvu bila često izložena teškim progonima i marginalizovanju, Crkva je nastavila da se širi i jača. Tri veka života vere već su doveli dotle da je Crkva promislila mnoga pitanja i o njima stekla čvrst stav, ali bilo je i onih koji su se na ovaj ili onaj način udaljili od pravog učenja Crkve. Nekada su razmimoilaženja bila mala i ticala se nijansi, ali u nizu slučajeva razlike su bile suštinske. Iako se razvijao dijalog između teologâ Crkve i onih koji su zastupali suprotne stavove, dogovor nikako nije mogao da se postigne vekovima. Crkva, često progonjena i u progonima, nije imala ni mogućnosti a ni prilike da sazove crkveni sabor na kojem bi se ta pitanja raščistila, a sa druge strane – čemu smo svedoci tokom cele istorije sve do danas – zastupnici sektaških stavova nisu ni bili voljni za bilo kakav dijalog. Godine 313. dolazi do sudbonosnog istorijskog preokreta kada car Konstantin Milanskim ediktom daje ravnopravnost hrišćanima6 i omogućuje im slobodu javnog ispovedanja vere. Ali Konstantin ide i dalje – ne samo što su hrišćani dobili pravo javnog veroispovedanja, nego hrišćanstvo polako počinje da zauzima prvo mesto u samom carstvu, čak dotle da praktično postaje preovlađujuća religija. Konstantin, koji je prihvatio hrišćanstvo (ostavićemo po strani pitanje 6) Milanski edikt cara Konstantina nije se odnosio samo na hrišćane, nego je svima dao slobodu da veruju po vlastitoj savesti. Naravno, za hrišćane je to bio značajan dokument jer je i njima podstakao slobodno ispovedanje vere, a vremenom doveo i do potpunog prestanka progona hrišćana.

59

UČITELJ JE REKAO

trenutka njegovog krštenja), ali je i dalje na prvom mestu bio car, video je da među hrišćanima vlada podeljenost po mnogim pitanjima. Želeći da ih ujedini, pa i da smiri razmirice među njima, saziva Prvi vaseljenski sabor u Nikeji (325. g.). Svojom carskom vlašću, a koristeći i celokupnu infrastrukturu države, omogućuje svim biskupima Crkve, uključujući one koji su verovali drugačije od ostalih, da se okupe u Nikeji i rasprave nesuglasice. Na tom saboru stvorena je okosnica Verovanja koje danas ispovedamo. Sabor se na prvom mestu bavio pitanjima vezanim za Isusovu prirodu, a protiv arijanske jeresi, koja je, u grubim crtama govoreći, smatrala da Isus nije Bog, nego Sin Božji kojeg je Bog stvorio. Iako je Sabor većinskom odlukom prisutnih biskupa odlučio i presudio da je Isus „istobitan s ocem, rođen, a ne stvoren“, čime je arijanska jeres poražena, ona nije nestala, kao ni još neke ozbiljne jeresi koje su i dalje bile prisutne. Pedeset šest godina kasnije, 381. g., car Teodosije saziva Drugi vaseljenski sabor u Carigradu, na kojem se Nikejsko verovanje proširuje, učvršćuje učenje o Isusu koji je iste prirode kao i Otac, „rođen od vekova, po kome je sve stvoreno“, dodaje se deo o ulozi Device Marije da bi se naglasilo da je Isus Bog a ne samo Mesija, i deo o Duhu Svetom kojim se završavalo Nikejsko verovanje, koji je sada proširen, a osnaženo učenje po kojem je Duh Sveti jednako Bog kao i Otac i Sin – suprotno učenju tzv. sekte duhoboraca koji su to opovrgavali.

Saborskom odlukom Crkva je dobila Verovanje u kojem se tako nalaze definisane i formulisane ključne istine naše vere. Nažalost, ovde nemamo mesta da do pojedinosti ulazimo u tu veoma zanimljivu istoriju nastanka, 60

NIKEJSKO-CARIGRADSKO VEROVANJE – SIMBOL VERE

kao i proces prihvatanja Verovanja. Treba reći samo to da ogromna većina hrišćana, bilo na Istoku ili na Zapadu, danas prihvata Nikejsko-carigradsko verovanje kao temeljni izraz onoga u šta veruju.

61

ISTINE VERE

Dotakli smo dosad, dakle, pitanje odnosa dogmi, kao definisanih izraza sadržaja istina vere, i onoga što ispovedamo u Verovanju. Veoma sažeto govorili smo o razlozima, nastanku i ulozi Verovanja u Crkvi, a sada ćemo progovoriti o samim Istinama koje ispovedamo kad god izreknemo Nikejsko-carigradsko verovanje.

Verujem!

Na samom početku Verovanja stoji reč po kojoj i nazivamo ovo ispovedanje naše vere: Verujem. U prvom nastavku ovih naših tekstova već smo razmatrali pitanje vere, a ovde ćemo osvetliti nekoliko stvari koje Crkva želi da stavi u prvi plan. Sam tekst Verovanja nastao je na grčkom jeziku, što je razumljivo s obzirom na to da su se sabori održavali na Istoku. Tekst u svom prvobitnom obliku počinje grčkom rečju pisteuomen – verujemo. Verovanje je nastalo kao izraz vere Crkve, pa su tako svi saborski oci 63

UČITELJ JE REKAO

zajednički ispovedili pravu veru, međutim, Crkva je želela da istakne lični odnos svakog vernika kad izgovara Verovanje, to jest, želela je da istakne da, iako je vera zajednička, Bogom objavljena, ona mora da bude pre svega lični stav svakog vernika prema Bogu, Objavi i Crkvi. Otuda je veoma rano u liturgijsku upotrebu i na Istoku i na Zapadu ušao oblik jednine prvog lica u sva tri glagola koji se izgovaraju: verujemo, ispovedamo i iščekujemo prešlo je tako u verujem, ispovedam i iščekujem. Time je još jednom naglašeno da, s jedne strane, mi ne određujemo sadržaj vere, sadržaj onoga u šta verujemo, nego je to dar koji primamo od Boga preko Crkve, ali u isto vreme ta vera mora da bude duboko lični stav. Naša vera ne utapa se u veru Crkve, pa ako ja lično nešto i ne prihvatam, to nadoknađuje vera ostalih, nego – moja vera jeste temeljni deo vere Crkve i koliko je ona čvrsta u meni, toliko je čvrsta i moja zajednica.

Verovanje je podeljeno na četiri dela. Prvi govori o Bogu Ocu, drugi, najduži, o Isusu Hristu, treći o Duhu Svetom, a poslednji o Crkvi.

U jednoga Boga U paganskom svetu, u kojem se pojavila vera Jevreja u jednog i jedinog Boga, to je bila poprilično neshvatljiva novost. Bila je toliko nerazumljiva da su i Rimljani na početku hrišćanstva gledali na hrišćane kao na ateiste, budući da ne poštuju bogove, nego jednog sveopšteg Boga.

64

ISTINE VERE

Pa ipak, i za neke hrišćane vera u jednog Boga u tri Osobe bila je kamen spoticanja. Iako su svi verovali u jednog Boga, različito su razumevali tri Osobe koje su jedne po prirodi – neki su razumevali da su tri Osobe u stvari samo slike, refleksije jednog Boga, dok su drugi smatrali da su tri Božanske Osobe u stvari tri Boga. Sabor je već na samom početku želeo da istakne da je prava vera u jednog i jedinog Boga, koji nije samo vrhovni Bog, udaljen i nedodirljiv i bez odnosa sa stvorenjem, nego da je prva Božanska Osoba – Otac, brižni otac koji ljubi svoje stvorenje, ali da je u isto vreme svemoguć (grčki tekst donosi nam reč pantokratora – svevladar), da je Otac Gospodar svega, ali Dobri gospodar, za razliku od hirovitih i plahih bogova Rima i Grčke. On je stvoritelj neba i zemlje – materijalne i duhovne realnosti, materijalnog sveta, ali i duhovnog sveta – i to Sabor naglašava rečima svega vidljivoga i nevidljivoga. Iako nam se vrlo upečatljivo nameće materijalni svet, koji po čulima osećamo i živimo u njemu, on nikako nije i jedina realnost, jedini svet – i to verovanje Crkva nam predaje kao sigurnu nauku.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista Drugi deo Verovanja nastavlja sa: „I u jednoga Gospoda Isusa Hrista.“ Nije slučajno što ovaj član vere, kao ni onaj o Duhu Svetom, ne počinjemo s još jednim verujem – vera u Oca, Sina i Duha Svetog je vera u jednoga Boga, i to je jedna jedinstvena vera. S obzirom na to da je najviše teoloških rasprava do Sabora, a i kasnije, bilo vezano 65

UČITELJ JE REKAO

za prirodu Isusa Hrista, u ovom dêlu Sabor na nekoliko načina potvrđuje i utvrđuje veru Crkve u Isusovo božanstvo: Isus je Gospod, Kyrios – naziv koji se kod Jevreja odavno koristio da bi se izbeglo izgovaranje Božjeg imena – adonai, koji su sami Jevreji prevodeći Stari zavet preveli na grčki rečju Kyrios. Tu su zatim izrazi Boga od Boga, Svetlo od Svetla, Pravoga Boga od Pravoga Boga – istobitna s Ocem. Tako se utvrdila božanska Isusova priroda. Sledeće pitanje na koje je Crkva želela da dâ odgovor jeste, da tako kažemo, Isusovo poreklo. Crkva je želela da podvuče Objavljenu nauku da Isus nije stvoren u vremenu pa „usvojen“ od Boga, kako su zastupale neke jeresi. Isus je od veka, nije stvoren kao ostala stvorenja, nego je rođenjem proizašao od Oca i s Njim je iste prirode. On je ona Reč, kako govori Jovan, po kojoj je sve stvoreno, pa i na taj način se potvrđuje Isusovo božanstvo. Međutim, Gospod, Isus Hrist je zbog nas ljudi i „radi našeg Spasenja“ sišao sa nebesa i „utelovio se“, po Duhu Svetom od Device Marije,i postao čovekom. To je sledeće pitanje koje je Crkva želela da utvrdi. U ljudsko telo sišla je druga Božanska Osoba, međutim, Bog nije svojom beskonačnom prirodom samo obuhvatio čovekovu prirodu, koja je nestala u božanskoj, kako su učile neke jeresi – niti je ljudska osoba ostala samo ljudska, a Bog je na krštenju usvojio tog Isusa čoveka, kako su pogrešno učili drugi.

U trenutku kad Bog silazi i utelovljuje se, ostaje jedna te ista Osoba – Isus, Sin Božji, ali ima dve prirode – ljudsku i božansku, koje nisu pomešane. Isus je čovek kao i svi mi – jednak u svemu osim u grehu, jer jedino tako mogao je da preuzme naše grehe, a opet, po Njegovoj božanskoj prirodi mi smo u stanju da, po Crkvi, postanemo jedno 66

ISTINE VERE

s Bogom. Dve Isusove prirode nisu pomešane, ali ne mogu ni da se razdvoje.

O tome govori i umetak o Devici Mariji, kao i kasnije insistiranje na Marijinom nazivu Bogorodica. Upravo oni koji su smatrali da Isus nije Bog nego čovek, izuzetan ali ipak samo čovek, tvrdili su da Devica Marija nije rodila Boga, nego samo čoveka – Mesiju, Hrista. Crkva je, dajući Mariji naziv Bogorodica, insistirala na članu vere da je Isus pravi Bog i pravi Čovek.

Drugi deo nauke o Isusu, kako je utvrđeno u Verovanju, na još jedan način govori o utelovljenju Sina Božjeg.

Sišavši u telo, postavši čovek, Isus je sišao i u vreme, u ljudsku istoriju, u doba vladavine Rimskog carstva – tako je i Pilat, kako se u šali često kaže, upao u Verovanje. Isus nije deo mitske priče. On je zaista boravio među nama. Rodio se, rastao, jeo, tugovao i radovao se kao i svako od nas, ali je, takođe kao i svi mi, ali i više od nas, patio, bio mučen, umro i pokopan. Po tome Bog zaista postaje jedan od nas, naš brat u svemu, ali i mi postajemo Njegova braća. No tu dolazi do kosmičkog događaja, do pobede nad smrću, do Spasenja za celokupni ljudski rod, od početaka pa do kraja vremena. Isus ustaje od mrtvih, treći dan. Taj treći dan nalazi se u Verovanju kao potvrda vrednosti i važenja Starog zaveta i Božje nauke koja je u njemu Objavljena, kao što Sabor i potvrđuje dodavši – po Svetom pismu. Sveto pisma Staroga i Novoga zaveta jedno su, jedna Objava Spasenja i Crkva ih kao takve i poštuje, čuva i dalje predaje. Crkva insistira na tome da je Isus pravi čovek upravo zbog toga što se kroz istoriju neretko dešavalo da neki, zagledani 67

UČITELJ JE REKAO

u Isusovo božanstvo, smatraju Isusovu ljudskost prividom.

Isus je zaista bio s nama jednak u svemu osim u grehu, i po tome je omogućeno i naše spasenje. Isus-čovek je naša veza s Ocem. I kao što je Isusu-čoveku bilo moguće, i kao što je On činio mnoge stvari, time nam je dao ostvarivi ideal, a ne tek neuhvatljivu mogućnost.

Treći deo govora o Isusu odnosi se na stvari poslednjih vremena. Vera Crkve – po pouzdanju u ono što nam je Objavljeno – zna, ispoveda i dalje širi činjenicu da je Isus uzašao na nebo, to jest da je s Ocem u realnosti duhovnog, vanvremenog postojanja. Ipak, Isus je u isto vreme tajanstveno prisutan i ovde s nama. To nam je rekao dok je bio s nama u telu – „gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, tu sam i ja među njima“ (Mt 18, 20), a na sasvim izuzetan način prisutan je u Eharistijskoj tajni. Pa ipak, ne možemo da Ga vidimo materijalnim čulima, ali i te kako može da se vidi Njegovo prisustvo srcem u svakodnevnom životu ako smo otvoreni Njegovoj reči. I upravo ta dvostruka prisutnost govori nam i o ovom vremenu isčekivanja. Crkva čvrsto drži i veruje ono što joj je objavljeno – da dolazi vreme konačnog spasenja. Isus će ponovo doći, na kraju vremena, da sudi žive i mrtve. Bogu nije potrebno vreme da bi ispunio svoj plan – On je tvorac vremena i ne boravi u vremenu. Vreme je potrebno nama ljudima da bismo naučili kako da prihvatimo ponudu spasenja. Potrebno je da se, živeći svoje živote, u svojim životnim situacijama naučimo kako da prihvatamo dobro a odbacujemo zlo, kako da služimo braći ljudima, a ne da budemo služeni.

To je onaj put koji vodi ka istini i pravom životu. Bog, sa druge strane, zna da je to samim ljudima nemoguće 68

ISTINE VERE

bez pomoći i zato je Isus ovde među nama, ali uz nas je i Duh Sveti koji nas vodi u Istini. To je svrha Isusove stalne prisutnosti među nama. Kada se ispuni vreme, kada Bog odluči da je nastupilo vreme dovršetka Plana Spasenja, Isus dolazi kao Onaj ko će suditi svakog čoveka koji je bio na Zemlji. Ali taj sud nije zemaljski sud, neće nam suditi svedoci, neće nas braniti advokati, nego ćemo biti procenjeni u odnosu na to koliko smo i kako držali Reč Božju. U stvari, sami sebi pišemo presudu po tome kako i koliko smo se držali Božje Reči, koliko smo radili na sebi i koliko smo bili okrenuti drugima. Posle tog suda dolazi večno Božje Kraljevstvo u kojem nema plača i muke, nego radost postojanja u jedinstvu s Trima Božjim Osobama i s braćom i sestrama koji su za ovozemaljskog živoda naučili da ljube druge, kao što je Isus voleo nas.

I u Duha Svetoga Treći deo Verovanja govori o trećoj Božanskoj Osobi – Duhu Svetom. Rekao bih da posebno ovaj deo Verovanja pokazuje veličinu majčinske ljubavi Crkve prema svoj svojoj deci. Iako su prve rasprave hrišćana o Bogu i odnosu između triju Božanskih Osoba bile najviše usredsređene na ličnost Isusa Hrista, Njegovu prirodu i odnos s Bogom Ocem, što se vidi i po dužini članka Verovanja o Isusu, malo kasnije došlo je na red i pitanje odnosa Duha Svetoga u Trojstvu i Njegove prirode. Posebno za vreme između dvaju Sabora, Nikejskog i Carigradskog, razbuktale su se rasprave o prirodi Duha Svetog. U prvi plan izbilo je 69

UČITELJ JE REKAO

mišljenje sekte koja je nazvana pneumatomahi ili duhoborci, čiji pripadnici su negirali ne samo da je Isus istobitan, iste prirode kao i Otac – bio bi samo sličan Ocu – nego i da Duh Sveti nije Bog nego stvorenje koje je Sin Božji stvorio, a koje služi Ocu i Sinu. Kako bi potvrdio božansku prirodu Duha Svetog, a sa druge strane omogućio duhoborcima da prihvate učenje Crkve, rekli bismo bez potrebe da se osete osramoćenima, Sabor u Carigradu donosi članak vere koji Duha Svetog ne naziva neposredno Bogom, kao što je to u slučaju Isusa (Bog od Boga, Svetlo od Svetla), nego to isto čini pažljivo birajući reči: Gospod i Životvorac. I jedno i drugo su isključivi nazivi za Boga Svevladara i stvoritelja svega vidljivog i nevidljivog. On se s Ocem i Sinom skupa časti i zajedno slavi, kao pravi Bog. Sabor dodaje da Duh Sveti izlazi od Oca, ne biva stvoren, nego proizlazi od Oca kao što i Sin biva rođen a ne stvoren. U kasnom šestom veku, iza izjave „Izlazi od Oca“, Crkva na Zapadu dodaje i „i Sina“, čuveno Filioque kao izraz želje da se istakne i uloga Sina u poslanju Duha Svetog, što postaje i tema rasprava između hrišćanskog Istoka i Zapada do naših dana. Ali posebno posle Drugog vatikanskog sabora i s intenziviranjem ekumenskog teološkog dijaloga, ta tema sve manje postaje ključni problem.

Poslednji deo članka o Duhu Svetom govori o ulozi Duha Svetog u vođenju Crkve i Objavi. Isus je Reč po kojoj Otac sve stvara, a Duh Sveti je Onaj koji prožima Crkvu i vodi je ka svekolikoj Istini. On je Duh Istine, Branitelj, Onaj koji nadahnjuje, koji daje Darove, On je Ljubav koja spaja ne samo Božanske Osobe, nego i nas s njima.

70

ISTINE VERE

I u jednu svetu katoličku i apostolsku Crkvu Kao poslednji, četvrti deo Verovanja, stoji ispovedanje vere u Crkvu. Crkva je jedna, Telo Hristovo, i prevazilazi granice vidljive hijerarhijske Crkve. Ona je Nebeska i Zemaljska, sastoji se od ljudi koji su prihvatili Isusovu ponudu spasenja, na poseban način krštenjem, ali i svih onih koji, iako ne na savršen način, ipak slede glas svoje savesti i čine dobra dela u skladu s onim kako nas je Isus učio, to jest kako je volja Božja. Crkva je Zemaljska i Nebeska jer između tih dvaju „delova“ Crkve postoji čvrsta veza u samom Isusu. Mi se jedni za druge molimo i ispomažemo se. Crkva je katolička, sveopšta, kosmička, Crkva Zemaljske i Duhovne stvarnosti – kada kažemo da verujemo u Crkvu katoličku, ne ispovedamo samo jedinstvo oličeno u papi i biskupima vidljivo po Katoličkoj crkvi (s velikim K), nego ispovedamo veru u Crkvu koja obuhvata SVE spasenike, svih vremena i prostora, jezika i nacija, pri čemu je Katolička crkva ona u kojoj se nalazi punoća sredstava Spasenja. Ispovedamo da je Crkva apostolska – što znači da je sve ono u šta i čemu verujemo došlo do nas preko apostola i njihovih naslednika, neposredno od Isusa, neiskvareno.

Posle ovog dela dolaze dve izjave – Ispovedam jedno krštenje i iščekujem uskrsnuće mrtvih.

Ispovedamo jedno krštenje, jer po njemu bivamo rođeni odozgo (vidi Iv 3, 3), pridruženi Telu Hristovom, dobijamo večni život. Po Njemu, jednom i neponovljivom, ono je i sredstvo i put našeg pomirenja s Bogom i 71

UČITELJ JE REKAO

Crkvom, ali o tome ćemo podrobnije govoriti u narednim nastavcima.

Na kraju, Verovanje ističe onu nadu koja nam daje snagu da gledamo u budućnost i osposobljava nas da izdržimo sva iskušenja ovog života. Ta snaga temelji se upravo na iznesenim činjenicama vere – a to je na prvom mestu da smo voljeni od Boga. Bog nije neko biće udaljeno od nas, nego brižni Otac, brižni Brat i snažni Zaštitnik.

Nismo sami ni na ovom svetu, a pozvani smo u zajednicu s Ocem, Sinom i Duhom Svetim u Večnom kraljevstvu Oca, i to baš kao ljudi, s telom i dušom, mi, u svojoj osobi koju sada još menjamo i učimo se kako da se učinimo sposobnim da stupimo u tu zajednicu života od koje smo stvoreni i kojoj se vraćamo, a koja će trajati večno. To je ta vera Crkve koju smo primili, koju treba da živimo i svojim životom ispovedamo.

72

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA

Naš boravak na Zemlji ima samo jednu svrhu – povratak u Kraljevstvo Božje, tamo odakle smo došli i gde zaista i pripadamo. Sa te strane gledajući, čovekov boravak na Zemlji ima i te kako smisla. Već prve stranice Biblije govore nam o tome kako to da smo ovde a ne u zajedništvu s našim nebeskim Ocem. Čovekov pad, kako je u Bibliji opisano ljudsko iskustvo sa samim sobom, jeste pad u ropstvo vlastitog egoizma. Čovek u Vrtu ima izbor i slika tog izbora je drvo poznanja dobra i zla. Izabirući da se ne povinuje Božjem zahtevu („ne jedi sa drveta“, vidi Post 3, 1–24), čovek se odlučuje za svoju volju, a okreće leđa Božjoj volji. Na taj način čovek je raskinuo jedinstvo s Bogom, okrenuvši se sopstvenoj volji – postao je svoj sopstveni rob. Rekli smo da Bog poziva čoveka u zajedništvo s Njim, ali to zajedništvo mora da bude potpuno. U Bogu nema razdeljenosti, nema ničega što je samo moje i nečega što je samo tvoje. Sve je u jednome i za jednoga. Čovek svojom sopstvenom voljom, požudama i htenjima, koja su suprotna Božjoj volji da se bude jedno, deli sebe od Boga, ali isto tako i od drugih ljudi koji su isto tako 73

UČITELJ JE REKAO

podeljeni sopstvenim JA. Bog nije želeo da čovek ostane večno rob. Stvorio ga je slobodnog i želi da mu se ponovo, u slobodi izbora, vrati. Tu dolazimo do razloga zašto smo na svetu. Čisti duh, kada jednom donese odluku, više ne može da se predomisli. Ulaskom u zemaljsko telo čovek je dobio mogućnost promišljanja i predomišljanja. Svet služi zato da se odlučimo i Bog nam je dao svu moguću pomoć da se ovaj put u slobodi odlučimo za Njega, za naš pravi izvor i cilj.

Od ovog poglavlja pa do kraja ove knjige, govorićemo upravo o tim „sredstvima“ spasenja, o pomoći i alatima, uputstvima i putokazima kako se vratiti u dom Očev.

Jesu li ta sredstva neophodna? Svakako da jesu. Prvo, sigurno je da jesu jer ih je Bog video kao neophodna, a drugo, neophodna su zbog toga što mi nismo sebe stvorili, pa ne možemo sami sebe ni pa „popravimo“. Potrebna je „intervencija“ Tvorca. Od našeg JA, naših požuda, ne vidimo jasno ni svoj pravi cilj. Zato je Bog „intervenisao“ Objavom, o čemu smo govorili u prethodnim poglavljima. Da li je onda Objava na neki način Božja prisila, ukidanje čovekove slobode? Tu dolazimo i do teme ovog teksta – da li je Božja Objava Zakon? Zakon na neki način ukida apsolutnu slobodu, kako bismo ovozemaljski gledali na stvari. Zakon je u neku ruku ograničenje slobode. I to bi moglo da stoji da se radi o ljudskim zakonima, ali Bogu nije draga prisila i On se time ne koristi. Pa ipak, u ovom poglavlju bavićemo se jednim Zakonom – čuvenim, za koji su čuli i znaju ga i pripadnici drugih religija, pa čak i oni koji u Boga ne veruju – a to su Deset Božjih zapovesti.

74

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA

Uputstva za korišćenje slobode

Ali pre nego što nastavimo, dotaknimo pitanje šta je to sloboda. Ovde svakako nemamo mesta da do pojedinosti, pa čak ni ugrubo razmotrimo to pitanje, ali svakako možemo da damo nekoliko bitnih činjenica koje mogu da nam pomognu u tome da sebi pojasnimo taj pojam. Apsolutna sloboda, ma šta to značilo, ne postoji – sloboda da činiš što god ti je drago ograničena je našim sopstvenim ograničenjima. Ja bih možda i želeo da ronim do dna okeana, ali telo mi nije tako sazdano da bi moglo da izdrži toliki pritisak. Dakle, čovek je ograničen time što je stvorenje, što zauzimamo određeni prostor i imamo određene mogućnosti, i fizičke i duhovne.

Ono bitno što treba da se shvati jeste da smo, uslovno rečeno, ograničeni time što smo stvoreni u vremenu, Bog nas je u jednom trenutku pozvao u postojanje, ali smo večni u trajanju, i to ne možemo da biramo. Imamo početak, ali nemamo kraj. U tom „kraju“ nalazi se i naša sloboda. Kako? Tako što, imajući slobodu da činimo dobro – i da dušu tako vežbamo za dobar izbor, ili za zlo – i pritom ustrajavamo na odvojenosti od Boga, izabiremo sebi kakvu večnost želimo da imamo.

Večnost u jedinstvu s Tvorcem, večnost u ispunjenju vlastite svrhe postojanja, ili večnost u samoći sopstvenoga ega, u apsolutnoj tami. Dakle, naša sloboda sastoji se u slobodi izbora.

Ipak, Bog koji nas je stvorio zna da nama samima nije moguće da nađemo pravi put i izbor, zato nam daje pravila i uputstva, daje nam „uputstvo za korišćenje“. Oni koji Boga ne priznaju mogu da se pobune protiv toga i mogu da misle da je to neka vrsta prisile, ali Bog nam svojim objašnjenjem ko smo mi i šta je svet oko nas, jednostavno govori kako da 75

UČITELJ JE REKAO

postignemo tu pravu, sopstvenu prirodu. Upotrebimo još jednu sliku – mobilni telefon nije namenjen da se njime zakucavaju ekseri, doduše, može i za to da posluži, ali će se razbiti. Isto je i sa čovekom, Bog nam daje informaciju za šta smo i kako napravljeni da bismo izbegli oštećenje nepravilnom upotrebom nas samih. Zato za onoga ko prihvati Božje uputstvo ono i jeste Zakon, činjenica sama po sebi, amen o kojem smo govorili u prvom poglavlju (doduše, ono je činjenica i deluje i u onome i na onome ko ga ne prihvati, jednostavno zato što je Bog stvorio sva stvorenja, i uspostavio sve odnose i pravila – možemo da se pobunimo protiv „tiranije“ Zemljine teže, pa će ona ipak nastaviti da deluje na nama). I kada se u Svetom pismu govori o Zakonu Božjem, taj odgovor čovekov na Božju reč dobija oblik pravnog teksta, nalazimo reči kao što su: zakoni, propisi, uredbe, zapovesti, to je čovekov odgovor na Božji predlog. Uostalom, to nije teško shvatiti. Čak i među nama ljudima, kada nas neko koga volimo i cenimo zamoli ili nam kaže da nešto učinimo ili ne učinimo, ako nam je zaista blizu srca, tu molbu prihvatamo kao obavezu, kao zakon. Često i u našim ljudskim odnosima možemo da čujemo: Tvoja reč za mene je zakon.

Dekalog Ovde dolazimo do teme ovog poglavlja – Deset Božjih zapovesti. One se pojavljuju u dve redakcije, na dva mesta u Petoknjižju: u Knjizi Izlaska, 20, 1–17, i u Knjizi Ponovljenog zakona, 5, 6–21. U jevrejskom tekstu Deset zapovesti zovu se aseret hadbarim – što znači deset reči, deset učenja, 76

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA

predloga. Jevrejski prevodioci Starog zaveta na grčki preveli su to rečima deka logous – pa odatle i naziv koji takođe često koristimo – Dekalog. Ali iako je svaka Božja reč važna, ovih deset imaju posebno, središnje mesto, a to vidimo već u samoj Knjizi Izlaska u stihu 34, 28: „Tada je na ploče ispisao riječi Saveza – Deset riječi.“ Dekalog nije samo jedan niz Božjih predloga, već on predstavlja samu srž Saveza, definiciju odnosa Boga i čoveka, ali i opis onoga što čovek jeste i treba da bude. Moralni zakon koji postoji u čoveku, koji je Bog već stvaranjem ugradio u njega, a koji čovek treba ponovo da otkrije u sebi da bi bio ono što jeste. To i jeste slika pravog Saveza Boga i onakvog stvorenja kakvo je Bog hteo. To se vidi i iz činjenice da je Mojsije bio saradnik Božji u pisanju svih ostalih propisa u Petoknjižju, a samo ovde je isključivi autor, čak Onaj ko reči ispisuje na kamene ploče, sâm Bog. Mnogi nazivaju Dekalog i prirodnim zakonom, jer ga svaki čovek oseća u sebi.

Kosmička liturgija, sklapanje Saveza Veoma važan je i kontekst u kojem se objavljuje Dekalog, a donosi nam ga Knjiga Izlaska, 19 i 20 glava. Tri meseca nakon izlaska iz Egipta narod se utaborio u Sinajskoj pustinji, a Bog poziva Mojsija na Sinajsku goru da ga pouči kako da pripremi narod za veličanstveni događaj koji će uslediti. Ovde bismo već mogli da povučemo paralelu – tri dana nakon što je Isus umro na krstu, po Uskrsnuću, Isus se javlja apostolima, pripremajući ih za ono što dolazi, donosi im potpuno shvatanje svega što im je govorio dok je bio s njima. Međutim, iako 77

UČITELJ JE REKAO

je narod prisutan, dijalog Boga i naroda odvija se preko posrednika, Mojsija. Posmatrajući i ovaj tekst kao prasliku novozavetnih sadržaja, u liku Mojsija možemo da prepoznamo Crkvu, a svakako i vidljivi deo Učiteljstva Crkve, sveštenstvo.

Bog govori Mojsiju, Mojsije prenosi Božje reči narodu, narod odgovara Mojsiju, a on te odgovore prenosi Bogu. Mojsije je predvodnik, pastir i zagovornik naroda, kao što je to i Crkva sa svojim sveštenstvom. Bog nije isključio neposredni kontakt svakog čoveka s Njim, ali ovo je trenutak nabijen značenjima, sudbinski važan i jedinstven. Trenutak koji naglašava ono što će se desiti u Isusu, objavljuje budući događaj – rađanje Crkve, Tela Hristovog.

Narod ne sme da dotakne podnožje Sinajskog brda – čini se da je Bog nedostupan narodu, ali to nije poruka ovog teksta. Narod će biti prisutan i prisustvovaće veličanstvenom događaju, ali Boga ne može da vidi i spozna svojom voljom, spoznaje Ga onaj koga Bog pozove, kao Mojsija, da se uspne na goru. Zato je vera milosni dar.

I počinje kosmička Liturgija! „A prekosutra, u osvit dana, prolomi se grmljavina, munje zasijevaše, a gust se oblak nadvi nad brdo. Gromko zaječa truba, zadrhta sav puk koji bijaše u taboru. Mojsije povede puk iz tabora u susret Bogu.

Stadoše na podnožju brda“ (Izl 19, 16–17). Uporedimo to i s našim svečanim liturgijama: početak – zvona, gromki zvuk orgulja, pesma hora i naroda, dim tamjana kojim se kadi oltar – narod dolazeći na misu odlazi iz sveta u susret Bogu.

I kao što na samom početku liturgije ispovedamo da bismo pred Boga mogli da stanemo čiste duše, tako i Bog govori Mojsiju da oni koji pristupaju moraju da se očiste.

78

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA

Kao i u liturgiji, ili, bolje rečeno, sledeći Sinajsku objavu, i liturgija ima za središnji deo sklapanje Saveza. Dvadeseta glava Knjige Izlaska počinje iznošenjem reči Saveza, Deset reči, Onoga što čovek jeste i treba da bude. Savez se zaključuje žrtvom (vidi Izl 24), kao što se i Novi savez, na liturgiji, zaključuje žrtvom Tela i Krvi Hristove.

Ali ovde treba da se naglasi veoma važna stvar. Liturgija je središnji deo života svakog vernika, ali život vernika ne završava se i ne svodi samo na liturgiju. Liturgija postaje pravilo i izvor života onda kada se Savez primeni u svakodnevnom životu. To se upravo i vidi iz teksta Dekaloga – Dekalog ne govori o apstraktnim stvarima, nego veoma konkretno o tome kakav mora da bude naš svakodnevni odnos s Bogom – na prvom mestu – a onda i s ljudima. Isus je sažeo ceo Dekalog upravo u dve zapovesti: Ljubi Boga svog i ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe (vidi Mt 22, 36–40), ali put do punoće poštovanja tih zapovesti je obrnut, ili, kako kaže Sv. Jovan „Rekne li tko: 'Ljubim Boga', a mrzi brata svog, lažac je. Jer tko ne ljubi svoga brata kojega vidi, Boga kojega ne vidi ne može ljubiti“ (1 Iv 4, 20). Ove reči su i merilo naše vere, našeg pouzdanja i prepuštanja Bogu. Moralni zakon van liturgije i bez Boga nije moguć, jer se pretvara u vlastiti sud o tome šta je dobro a šta zlo, često zamenjujući dobro zlim, i obrnuto.

Deset reči života Pređimo sada na sam Dekalog. Kao što smo već rekli, Dekalog nam dolazi na dva mesta u Petoknjižju. Prvi izveštaj, 79

UČITELJ JE REKAO

prva tradicija tog teksta je, kako smo videli, smeštena u kontekst Božanske liturgije, dok drugi – iz knjige Ponovljenog Zakona, donosi Dekalog kao utvrđivanje onoga što je Bog saopštio kao svoju volju. Razlike koje postoje su male, nisu suštinske i tiču se više rasporeda zapovesti nego samih zapovesti, pa u skladu s tim postoji i razlika u numerisanju Zapovesti u Dekalogu između Jevreja i hrišćana, ali i među samim hrišćanima. Katolička crkva sledi podelu koja potiče od Sv. Avgustina, a takav raspored poštuju i luteranske zajednice.

Avgustin je svoju podelu napravio na osnovu teksta iz knjige Ponovljenog Zakona, dok Pravoslavna crkva, kao i neke reformatske zajednice, slede podelu načinjenu na osnovu teksta iz Knjige Izlaska. Mi ćemo ovde, svakako, slediti podelu tradicionalno usvojenu u Katoličkoj Crkvi.

Dekalog počinje rečima: „Ja sam Jahve, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske iz kuće ropstva“ (Pnz 5, 6).

Bog se objavlje svojim imenom (u prethodnim poglavljima govorili smo o Božjem imenu) – Bog nije potpuno neshvatljivi i nedohvatljivi Bog. Naš Bog prilazi ljudima i omogućava im spoznaju samog sebe, onoliko koliko to čovek može da postigne, ali ono što je još značajnije jeste to da se Bog ne objavljuje kao tiranin, samo kao vladar, on je naš Bog! Mi pripadamo Bogu, ali i On se daje čoveku. Svakako na najdirektniji način to se dešava u Isusu Hristu. Ali Bog nije ni samo Tvorac, ni samo onaj kome se pripada i ko nama pripada. Bog je Oslobodilac iz ropstva, Bog je naše Spasenje! Često se na slikama povratka Mojsija sa brda Sion, na kojima Mojsije drži dve ploče Saveza na kojima su ispisane zapovesti, na jednoj ploči vide tri, a na drugoj ostalih sedam.

80

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA

Sledeći podelu koju je doneo Sv. Avgustin, Crkva i danas deli zapovesti na one koje govore o obavezi prema Bogu, njih je tri, i na one usmerene na odnose među ljudima.

Čovek prema Bogu Prva zapovest govori: Nemoj imati drugih bogova uz mene. Svakako, ne radi se samo o zabrani mnogoboštva.

Sve ono što nam je važnije od Boga, postaje naš idol – naše slobodno vreme, ako nas sprečava da se družimo s Bogom, da odemo na misu, da se pomolimo, novac, posao, društvo, materijalne stvari, hobiji, drugi ljudi, praznoverja, horoskopi, gatanja, magijski čini, ja samom sebi… Čovek, pogotovo čovek današnjice, ima ogroman izbor idola kojima se klanja, a često to počne da čini polako i neprimetno.

Druga zapovest je: Ne izusti imena Gospoda, Boga svog uzalud! Znati Božje ime, onoliko koliko nam je to moguće, znači imati spoznaju o tome ko je Bog za nas. Božji poziv u zajedništvo s Njim obavezuje nas na svedočenje tog imena.

Svakako, ova zapovest govori na prvom mestu o zloupotrebi Božjeg imena, toliko velikoj i žalosnoj i u našoj zemlji i (ne) kulturi. Govori i protiv krive zakletve, laži, ogovaranja, što sve prlja hrišćansko ime, ime vernika, a onda, jer smo deo tela Hristovog, i Crkve, i samu Crkvu. Svetost Crkve raste s našom ličnom svetošću, opada s našim ličnim grehom. Ne prljati ime Gospodnje znači čuvati i naše sopstveno hrišćansko ime.

81

UČITELJ JE REKAO

Treća zapovest: Spomeni se da svetkuješ dan Gospodnji!

Dan Gospodnji je dan odmora, dan u kojem se učimo zajednici s Bogom, dan koji je posvećen Tvorcu, ali ne samo da bismo Njemu iskazali zahvalnost za sva dobra koja nam čini, nego još više da bismo u tom danu imali vremena da se okrenemo samima sebi i uvidimo kako se vratiti našoj pravoj prirodi, kako ponovno postati dete Božje. Misa je vrhunac dana Gospodnjeg. Na misi prisustvujemo Tajni Spasenja, ona se odvija pred nama. Na njoj postajemo sve čvršće i čvršće prisajedinjeni Telu Hristovom, postajemo jedno s Hristom, dušom i telom. Misa nije obaveza, misa je Božji dar za čoveka. Ali Dan Gospodnji ima još štošta da nam poruči.

Bog je stvorio svet za šest dana, kako nam donosi izveštaj iz prve glave Knjige Postanka, a sedmi dan je posvetio odmoru. Broj šest je u Bibliji simbol nesavršenosti, nečega što nije dovršeno. U sedmom danu Božje stvaranje se završava, što bi značilo da se Božje stvaranje zaokružuje čovekovom posvetom Bogu. Sa druge strane, stvaranje materijalnog sveta kao da nije dovršeno – okončava se u šestom danu, danu koji označava nedovršenost. Upravo u tome možemo da vidimo Božji poziv čoveku, i ne samo poziv nego čast i važnost koju Bog upućuje čoveku – o tome nam govori druga glava iste knjige – Bog poziva čoveka da u posvećenosti i zajedništvu s Njime nastavi uređenje sveta, poziva nas na saradnju sa sobom u daljem stvaranju sveta oko nas. To stvaranje treba da bude zaokruženo posvećenjem ljudskog roda Bogu – smirajem i odmorom u Bogu, koje se na najuzvišeniji način ispunjava u zajedništvu s Ocem, Sinom i Duhom Svetim u Kraljevstvu nebeskom. Slavljenje Dana Gospodnjeg je upravo to, uzimanje učešća u dovršenju Božjeg dela – u povratku čoveka u zajedništvo sa svojim Tvorcem.

82

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA

Čovek prema čoveku Sledećih sedam zapovesti govori o odnosu čoveka prema čoveku. Četvrta zapovest: Poštuj oca i majku da dugo živiš i dobro ti bude na zemlji! Ovaj deo zapovestî koji govori o odnosu s ljudima započinje upravo s roditeljima. Reč kojom počinje ova zapovest – poštuj prevod je jevrejske reči kabbed, koja ima zajednički koren s rečju kabod. Prva znači poštovanje, ali i težinu, označava nešto što je čvrsto, stabilno – kao što mora da bude stabilan odnos ljubavi i poštovanja prema svakom bližnjem, a posebno prema onima koji su nas doneli na svet. Druga reč, s kojom je prvoj zajednički koren, znači, mnoštvo, slava, poštovanje! Slava Bogu na Visini je upravo po tim rečima povezano sa slava i hvala roditeljima.

Bog stavlja na početak poštovanje prema zajednici muža i žene, oca i majke. Ta zapovest nije data samo deci, usmerena je svima, ali ne samo zato što smo svi nečija deca. Poštovanje prema ocu i majci je i poštovanje prema svetosti braka, poštovanje prema porodici. Predstavlja i našu obavezu da porodicu čuvamo u društvu, posebno u naše vreme kada je sama porodica na mnogo načina ugrožena. Ali to poštovanje prema roditeljima je i škola, kao i test onog poštovanja koje upućujemo našem pravom Tvorcu i Roditelju, Bogu Ocu. Boga ne možemo da volimo ako ne volimo svog bližnjeg, pa tako nije moguće poštovati ni Tvorca ako nismo naučili da poštujemo svoje zemaljske roditelje. Sa druge strane, ne poštujući roditelje – ne poštujemo ni sami sebe, svoje poreklo: ni ovo zemaljsko, a ni ono nebesko. Poštuj oca i majku – poziva nas na poštovanje stvaranja, na poštovanje velikog 83

UČITELJ JE REKAO

dara koji nam je Bog udelio time što nas je iz nebića pozvao u postojanje.

Peta zapovest: Ne ubij! Čini se da je ova zapovest za većinu ljudi izlišna, nepotrebna. Ali Bog ne govori ovde samo o fizičkom ubistvu, nego možda i na prvom mestu o duhovnom ubistvu drugoga. Retko ko će na ispovesti reći – ubio sam, ali mnogi svojim ponašanjem ubijaju veru drugih.

Ogovaranje, spletke, mržnja, pa i nečinjenje jesu način kako se ubija duša drugih ljudi. Ova zapovest neposredno je vezana i za Božje ime, to jest za obavezu čuvanja čistote hrišćanskog imena svojim dobrim činjenjem i svedočenjem vere. Šesta zapovest: Ne učini preljuba! U katekizmu stoji oblik ne sagreši bludno, ali ipak, svaki bludni greh je preljuba. Preljuba i izdaja samog sebe, izdaja bračnog para, izdaja porodice. Nije ni čudno što se ova zapovest nalazi odmah iza ne ubij, jer preljuba jeste ubistvo. Ubistvo ljubavi i poverenja – možda i najstrašnije ubistvo, jer time se ubija upravo ono što je slika Božja u nama – ljubav i poverenje. Preljuba znači izdaju ljubavi. Ona je znak naše nestalnosti, nepoštovanja zajednice, nesposobnosti da se nekom posvetimo. Ako ne umemo da se posvetimo svom bračnom drugu, ako ne umemo da poštujemo uzvišenost tela, znači da nismo sposobni ni za zajedništvo s Tvorcem, da nismo prihvatili spasenje koje nam je ponuđeno.

Sedma zapovest: Ne ukradi! zabranjuje otuđivanje onoga što pripada drugome. Ne radi se samo o krađi kao takvoj, nego i o samoživosti. Već je sama krađa veoma blizu ubistvu – ukrasti nekome ono što mu pripada, a posebno dobar 84

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA

glas, ili čak materijalne stvari koje su mu važne za opstanak, ugrožavaju život onoga kome je ukradeno – i materijalni i duhovni. Ali pod krađu u ovom smislu potpada i nemanje volje da se pomogne bližnjem. Setimo se samo Isusovog govora o tome šta će se dešavati kada se Kralj vrati i stane da deli narode sebi sleva i zdesna (vidi Mt 25, 31–46). Oni sa leve Kraljeve, iako sami možda i nisu krivi za stanje gladnih, žednih, napuštenih, ipak sebe osuđuju nečinjenjem, to jest time što su im uskratili ljubav – rekli bismo ljubav koju su bili dužni da podele, jer su je i sami dobili od Oca Nebeskog.

To važi za sve nas.

Osma zapovest: Ne svedoči lažno protiv bližnjega svoga!

Ko laže, ko kleveće, ko govori neistinu, nema ništa s Bogom, nema zajedništvo s Isusom, jer laž i kleveta su instrumenti Sotone. Zapovest koja zabranjuje laž jeste poziv da se uvek bude istinit, da se živi u istini, pa i da se pretrpi ako treba za istinu, a ko trpi zbog istine i pravednosti, već je blažen na mnogo načina (vidi Mt 5, 1–12), a svakako jer trpi s Isusom koji je Put, Istina i Život.

Deveta i Deseta zapovest: Ne poželi žene bližnjega svoga!

Ne poželi išta što je bližnjega svoga!

Zašto smo ih stavili zajedno? Dve poslednje zapovesti, najdalje od Božjega imena u prvoj rečenici, sadrže ono što je i uzrok našeg boravka na Zemlji. Požuda koja je rodila ropstvo greha, a potom i smrt! Imati ono što nemaš, imati ono što misliš da ti pripada, zavideti drugome što ima ono što tebi treba, imati, biti prvi, biti jedini, sebe prvo napojiti, nahraniti, pa onda otimati, krasti, ubijati, sve to je ono što 85

UČITELJ JE REKAO

nas svakim izvršenim činom sve više i više udaljava od Boga, a time i od naše prave prirode. Onemogućava nam povratak kući, k Ocu Nebeskom. Odbijati požudu znači odustajati od sebe, odustajati od sebe znači dati mesta Isusu da nam uđe u srce, predati Mu sve što posedujemo znači prihvatiti ponudu zajedništva, odustati od sveta i prihvatiti Kraljevstvo Božje.

Na kraju, postavimo i pitanje – da li je spasenje moguće samo vršenjem zapovesti? I da i ne. Ne, to jest, bolje rečeno, teško da može i da se postavi takvo pitanje, jer ovih Deset reči ne mogu samo da se vrše ili ne vrše. One su opis čoveka, znaci koliko odstupamo od onoga što bi trebalo da budemo, za razliku od onoga što smo sada. One su putokazi. One su jedna celina, zato Sv. Jakov u svojoj poslanici i piše: „Ta tko sav Zakon uščuva, a u jednome samo posrne, postao je krivac svega“ (Jak 2, 10). Neispunjenje ijednog od ovih opisa ruši celu sliku čoveka. Ne poštujući Boga ne možeš da poštuješ ni Njegovo stvorenje, ako ne poštuješ roditelje, koliko ćeš tek malo ljubavi imati prema drugima. Ali ne radi se samo o činjenju ili nečinjenju, radi se o dubokom odnosu prema Bogu i ljudima. Ne radi se samo o tome da, kako Isus kaže u Govoru na Gori (vidi Mt 5–7), ne ubijemo, nego da budemo savršeni – ružna je već i reč ubistvo, a nju sprečava sama ljubav prema bližnjem. I gledajući upravo tako, odgovor na gornje pitanje je i potvrdan – jer ako se savršeno uklopimo u ove zahteve, a to možemo jedino kad se sasvim prepustimo Isusu, postavši jedno s Njim – i mi uzimamo udela u novom Adamu, novom stvorenju, čija slika je Dekalog.

86

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

U jednoj od svojih propovedi o euharistiji, papa Leon Veliki je rekao: „Šta je bilo vidljivo u Hristu, prešlo je u Sakramente Crkve.“ Od vremena Isusovog Uskrsnuća, ono što se ostvarilo u Njegovom smrtnom telu, nastavlja se u Telu Crkve. Vidljiva Crkva je tako simbol Hristov u našim danima. Ono što su svedoci videli u Hristu, dok je bio s njima na Zemlji, sada se ogleda u Crkvi. Ono glavno u Hristovom životu bilo je bogoslužje Ocu. Glavno u životu Crkve je bogoslužje Ocu po Sinu u Duhu Svetom. Centar tog bogoslužja, tačka u koju se sliva i iz koje sve polazi, jesu Sakramenti. U njima Hristovo spasiteljsko delo bogoslužja nastavlja da čini Spasenje prisutnim.

Da to isto kažemo drugim rečima. Kada se pomene Evanđelje, danas se uglavnom misli na zbirku spisa koja se naziva Novi zavet; oni malo upućeniji misle na četiri kanonska evanđelja. Najređa asocijacija je sam Isus Hrist, a upravo On je Evanđelje – euangelion – Dobra vest. I zaista, Dobra vest je da nam je došao Spasitelj po kojem se 87

UČITELJ JE REKAO

ostvaruje spasenje ljudskog roda. Bez Isusa nema Spasenja, a sámo Spasenje nije tek neki spisak onoga šta treba činiti i onoga što se ne sme, nego prihvatanje jedinstva s Bogočovekom Hristom. Postavši čovekom, budući da je pravi čovek, s nama jednak u svemu osim u grehu, a sa druge strane budući da je Sin pravi Bog, i ljudima je po sebi omogućio jedinstvo s Bogom. On je most koji spaja čoveka i Boga. Šta su, onda, kanonska evanđelja? Ona su zapisana svedočanstva Crkve o Isusovim delima i rečima, a u isto vreme i Reč Božja koju izgovara Crkva nadahnuta Duhom Svetim – o samom Isusu koji jeste i u kojem se nalazi Spasenje.

Isus – Sakrament Ali da pogledamo koja su to dela Isusova i šta ona u stvari znače, svakako, uz ogradu da u ovom tekstu sve ne možemo ni da obuhvatimo. Počnimo od Isusovih govora. Kada Isus govori učenicima ili narodu koji se okupio oko Njega, On podučava, kori, usmerava i ispravlja svoje slušaoce, želeći da u njima podstakne dve stvari – obraćenje, to jest odustajanje od pogrešnog shvatanja sopstvenog života. Obraćenje treba da dovede do spoznaje o pravoj prirodi i svrsi čoveka, a to je povratak u Dom Očev. Isus poziva svoje učenike molitvom koja počinje sa Oče naš, poziva ih da budu savršeni kao što je savršen „Otac vaš nebeski“ (vidi Mt 5, 48); kada ih podučava 88

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

o molitvi govori im da unapred „Otac vaš zna da vam je sve to potrebno“ (vidi Lk 12, 30). Upravo taj govor Crkva je shvatila kao poziv na spoznaju prave čovekove prirode. Čovek nije samo jedno od Božjih stvorenja, on je dete Božje. Jovan tu veru Crkve ispoveda u svom prologu govoreći: „A onima koji Ga primiše podade moć da postanu djeca Božja“ (Iv 1, 12). Prva poslanica Jovanova govori o tome možda još jasnije: „Gledajte koliku nam je ljubav darovao Otac: djeca se Božja zovemo, i jesmo“ (1 Iv 3, 1). Naravno, naše sinovstvo i sinovstvo Sina Božjega je različito, ali po Njemu nam je omogućen ulazak, ili, bolje rečeno, povratak u zajedništvo Oca, Sina i Duha Svetog – učestvovanje u Božjoj prirodi. Poziv za prihvatanje Spasenja poziv je za povratak našoj pravoj prirodi, a taj povratak dešava se po odbacivanju samih sebe, odustajanjem od sopstvene sebičnosti i samoživosti. Obraćenje i spoznaja o našoj prirodi dece Božje neposredno su vezani za ulazak u Kraljevstvo: „i reče: 'Zaista, kažem vam, ako se ne obratite i ne postanete kao djeca, nećete ući u Kraljevstvo nebesko'“ (Mt 18, 3). Obraćenje je i poziv na pokajanje, i već od samih početaka Crkva u tome vidi koren sakramenta koji danas nazivamo sakramentom pomirenja: „Pokajte se dakle i obratite da se izbrišu grijesi vaši“ (Dj 3, 19). Ali to brisanje greha ne dešava se samo po sebi obraćenjem i pokajanjem, to jest ne dešava se samo po našem činu kajanja, nego je omogućeno time što je sâm Isus naša pomirnica: „U ovom je ljubav: ne da smo mi ljubili Boga, nego – On je ljubio nas i poslao Sina svoga kao pomirnicu za grijehe naše“ (1 Iv 4, 10). Vidimo da je tako Isusov govor – poziv na pomirenje s Bogom u samom Isusu.

89

UČITELJ JE REKAO

Isusova dela, od kojih su za nas svakako najupečatljivija čuda, čudesna izlečenja i dizanja iz mrtvih, svedočanstvo su već prisutnog Kraljevstva Božjeg na zemlji, sa jedne strane, a u isto vreme govore o delotvornosti Tajne utelovljenog Sina Božjega, onoga vidljivog u Njemu dok je bio s nama, a što je prešlo u Crkvu po sakramentima, kako govori papa Leon sa početka ovog teksta. Izlečenja nikada nisu bila samo oslobađanje od fizičkih bolova, ona su uvek bila poziv na obraćenje, na povratak Ocu – Isus često govori nakon izlečenja – Idi i ne greši više. Izlečenja su znak da Isus – Sakrament u onome ko se obrati proizvodi promenu u duši – izlečenje.

Dizanja iz mrtvih govore o tome da je Isus – Sakrament, povratak u život. Čuda govore o tome da je onome ko ima pouzdanja u Boga, po Isusu – Sakramentu sve moguće, da nastaje Novi svet u kojem vladaju novi odnosi.

Videli smo, dakle, da je sam Isus Hrist Dobra vest, da su Njegove reči i dela delotvorna objava Kraljevstva Božjeg, i ta delotvorna Objava Kraljevstva se u sakramentima i po njima nastavila u Crkvi i po Crkvi koja je Telo Hristovo. Isusovo prisustvo u Crkvi i danas je vidljivo upravo po sakramentima.

Sakramenti Crkve Katekizam Katoličke crkve uči da su sakramenti upravo sakramenti Crkve po tome što su „po Crkvi“ i „za Crkvu“.

Po Crkvi su „time što je ona sakrament delovanja Hrista koji u njoj deluje zahvaljujući slanju Duha Svetog“, a jesu 90

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

„za Crkvu“ jer upravo sakramenti čine Crkvu“ (KKC, 1118). „Budući da s Hristom-Glavom čini takoreći jedinstvenu otajstvenu osobu“, Crkva u sakramentima deluje kao „sveštenička organski uređena zajednica“ (KKC, 1119). Služba Svetog reda u toj zajednici garantuje da u sakramentima deluje upravo Hrist po Duhu Svetom za Crkvu. „Zaređeni službenik je, dakle, sakramentalna veza koja povezuje liturgijski čin s onim što su rekli i učinili apostoli i, po njima, s onim što je rekao i izvršio Hrist, izvor i temelj sakramenata“ (KKC, 1120).

Osvrnimo se za trenutak na razvoj shvatanja sakramenata kroz istoriju. U skladu s Isusovim obećanjem da će Crkvu Duh Sveti uvoditi u svu istinu, tako je Crkva tokom vremena produbljivala svoje shvatanje sakramenata.

Na samom početku jasno su se izdvojili sakrament krštenja, krizme to jest pomazanja, euharistije, kao i sakrament pomirenja i bolesničkog pomazanja, a potom i sakrament svetog reda i ženidbe. Iako su svi oni postojali u ranoj Crkvi, a njihov nastanak čvrsto je posvedočen u Svetom pismu Novog zaveta, tek s vremenom Crkva je prepoznala i ustanovila svih sedam sakramenata, pa su se i obredi kojima su se delili, kao i uslovi pod kojima i kako se to činilo, s vremenom menjali do oblika koji danas imamo.

Svrha i delovanje sakramenata Iz ovoga što smo već rekli može se videti koja je uloga i svrha sakramenata u životu Crkve, to jest vernika, Crkva 91

UČITELJ JE REKAO

to izražava ovako: „Svrha je sakramenata posvećivanje ljudi, izgrađivanje Tijela Kristova i iskazivanje štovanja Bogu: a kao znakovi služe i za poučavanje. Vjeru ne samo da pretpostavljaju, nego je riječima i stvarima hrane, jačaju i izražavaju; zato se i zovu sakramentima vjere“ (Drugi vatikanski sabor, SC 59).

Kao što je i druga Božanska Osoba – Sin bio među nama i, po tome što je postao čovekom, sa jedne strane bio vidljiv, a Njegova božanska priroda nevidljiva, iako prisutna ljudskim očima, tako i sakramenti imaju tu dvostruku prirodu. Sa jedne strane oni su vidljivi znaci, simboli, što je potrebno jer se dele ljudima koji su i materijalna bića i žive u materijalnom svetu, a sa druge strane u sebi sadrže i duhovnu realnost. Za shvatanje delovanja sakramenata veoma je važno da se razume šta Crkva misli pod rečju simbol ili znak kad govori o sakramentima. Sve što nas okružuje može da bude, a često i jeste znak. Slova koja čitamo, pa i u ovom trenutku, znaci su koji predstavljaju određeni glas koji izgovaramo, a glasovi su deo reči, koje su, opet, znakovi koji predstavljaju neku ideju. Reči kao npr. otac, majka, drvo, reka, same u sebi nisu ni otac, ni majka, ni drvo, ni reka, nego samo predstavljaju te pojmove. Možemo da navedemo i primer saobraćajnog znaka; na primer, kada ulazimo u neki grad, na znaku možemo da pročitamo ime tog grada, ali ta tabla nije i sam grad čije ime nosi kao informaciju. Grad postoji i bez table s njegovim imenom. Sa druge strane, postoje znaci koji već u sebi nose to što predstavljaju. Poljubac zaljubljenih nije samo znak njihove ljubavi, nego u sebi i jeste izražavanje 92

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

ljubavi. Upravo su i sakramenti znaci koji u sebi sadrže ono što označavaju. Obred polaganja ruku nije samo znak da je neko zaređen, nego se sakrament deli po samom tom činu, i to jeste sakrament ređenja. Po vidljivom znaku deluje nevidljivi dar. Na taj način ceo čovek, i telom i dušom, učestvuje u sakramentu.

Razmotrimo još i pitanje kako deluju sakramenti. Još na Tridentskom crkvenom saboru sredinom šesnaestog veka, Crkva je utvrdila da ako se dostojno slave u veri, sakramenti podeljuju milost koju označavaju. Sakramenti su delotvorni jer u njima deluje sam Hrist: On krsti, On deluje u sakramentima da udeli milost koju sakrament označava (KKC, 1127). Drugim rečima, sakramenti deluju samim time što je čin izvršen, ili kako je na tom istom saboru definisano – ex opere operato. To, opet, znači da se sakrament ne ostvaruje pravednošću onoga ko u ime Crkve deli sakrament, kao ni pravednošću onoga ko ga prima, nego Božjom moći, ali kako dodaje i Katekizam: „Ipak, plodovi sakramenta zavise i o raspoloženju onoga koji ih prima“ (KKC, 1128). Šta to konkretno znači? Hrist je Onaj ko deli darove, sveštenici su samo kanali kojima ti darovi dolaze do vernika, međutim, ako onaj ko prima darove nema vere, ili živi životom koji nije u skladu s verom, time onemogućava delovanje na sebi tih darova.

Da upotrebimo još jednu sliku: dobar prijatelj ti pošalje dar, ali taj dar ti šalje po kuriru; ako ne ceniš prijatelja, ili kurira, može ti se desiti da dar, čim ga primiš, ostaviš na nekom mestu gde ćeš ga ili izgubiti, ili zaboraviti, ili će ti ga neko uzeti, Dar imaš, ali ga ne otvaraš. U velikoj meri slično je sa sakramentima koje primamo nedostojno 93

UČITELJ JE REKAO

i bez pravog raspoloženja duše. Sakramenti nisu magijski čini, da bi donosili plodove, oni traže našu saradnju.

Sedam sakramenata, punoća darova Duha Svetog Već smo rekli da je Crkva s vremenom utvrdila postojanje sedam sakramenata. Svakako, ni taj broj nije slučajan - možemo da kažemo da su oni punoća blagoslova Božjih (broj 7 u Bibliji predstavlja broj punoće), ili da je broj sedam vezan za sedam darova Duha Svetog (vidi Iz 11, 2). I jedno i drugo odgovara prirodi sakramenata.

Postoji više „podela“ sakramenata, recimo – po učinku koji ostavljaju na one koji ih primaju – na ponovljive i neponovljive, pa tako sakramenti krštenja, krizme i Sv. reda spadaju pod neponovljive jer u dušu stavljaju „pečat“ koji se ne da ponavljati. Jednom primljeni, uvek su prisutni. Sa druge strane, sakramenti bolesničkog pomazanja, pomirenja, euharistije, pa pod određenim uslovima i ženidbe, mogu se primiti više puta, za neke je važno da to bude što češće. Ipak, mi ćemo se držati podele koja je primenjena u Katekizmu – na sakramente hrišćanske inicijacije, sakramente ozdravljenja i sakramente koji su u službi zajedništva i poslanja vernika. Pre nego što napravimo kratak prikaz samih sakramenata, recimo i to ko u ime Crkve ima dužnost da vernicima deli sakramente.

Svakako, na prvom mestu je lokalni biskup. On je taj u čije ime sveštenici, njegovi saradnici, dele vernom narodu sakramente, i to pre svega i na prvom mestu sakrament 94

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

euharistije, potom i ostale, s izuzetkom ženidbe, prilikom koje sveštenik predsedava slavlju predstavljajući Crkvu, a sami verenici jedno drugom dele sakrament. Još jedan relativni izuzetak predstavlja i sakrament krštenja, kojem je pod normalnim okolnostima isključivi delitelj onaj ko ima Sveti red (sveštenik i đakon), ali, po svom kraljevskom sveštenstvu, u vanrednim okolnostima opasnosti od smrti, to može i svaki vernik, pa i onaj ko nije član Crkve ako nekoga krsti u ime Crkve. Posle smirivanja prilika, takvo krštenje ipak treba da se potvrdi od strane sveštenika.

Sakramenti hrišćanske inicijacije Svakako na prvom mestu je sakrament krštenja. Po njemu se krštenik prisajedinjuje Telu Hristovom, rađa se ponovo na život večni, a po vodi kojom se krštenik krštava on ulazi u zajedništvo Isusove smrti. Iako ovde ne možemo da damo podrobnu nauku o svakom od sakramenata, istakli bismo jednu važnu crtu. Svaki sakrament, a posebno ovaj, ima jednu, da tako kažemo, ličnu dimenziju. Namena mu je i instrument je ličnog spasenja onoga ko se krštava, ali upravo to što se po sakramentu krštenja vernik prisajedinjuje Telu Hristovom, Crkvi, a po materiji sakramenta – vodi – i Njegovoj smrti, i sam sakrament govori da se to lično spasenje odvija upravo u okrenutosti pojedinca zajednici – u darovanju samoga sebe, u žrtvovanju samoga sebe za drugoga, baš kao što je to Isus učinio za sve nas.

Sakrament krštenja tako je prvi sakrament zajednice 95

UČITELJ JE REKAO

po kojoj se i u kojoj i pojedinac spasava. Ovde bismo upozorili na još jednu stvar. Dva milenijuma Crkve nosi sa sobom i iskustvo živoga Boga, duboko promišljanje o Tajni Boga, ali nosi i ljudske navike. Crkva je protkala sav život društva, postala je njegov sastavni deo, a s tim neretko dolazi i površnost u veri. Sakramenti inicijacije tako se često smatraju dêlom tradicije koja treba ili čak i mora da se obavi, posebno kad se radi o deci, pa se potpuno ispušta iz vida da sakrament nije tek neki obred kojim se ulazi u nekakav klub, nego da sam sakrament nosi sa sobom velike darove ali i veliku odgovornost, kako roditelja, ako se dete krštava, tako i kumova pa i sveštenika koji dele sakrament. Sakrament krštenja briše sve prethodne grehe i na taj način čovek postaje novo stvorenje s novim životom. Ali taj novi, večni život može zanemarivanjem da se izgubi, baš kao što i ovaj zemaljski život nepažnjom može da se upropasti.

Drugi sakrament, sakrament potvrde, u starini je deljen zajedno sa sakramentom krštenja. U crkvama istočnog obreda tako je i danas. U Katoličkoj crkvi je iz praktičnih razloga razdvojen i, za razliku od ostalih sakramenata, onaj ko deli taj sakrament, kao i sakrament Sv. reda, lično je biskup.Sakrament potvrde, to jest krizma kako je još nazivamo, još i više naglašava tu zajedničarsku ulogu u životu Crkve. Primalac sakramenta biva pomazan svetim uljem koje je znak Hristove proročke, kraljevske i svešteničke uloge. Ako je sakramentom krsta krštenik lično pozvan da prihvati spasenje, potvrda ga sprema za poslanje. Upravo potvrdom, po 96

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

pomazanju ulazimo i delimo s Isusom Njegovu trostruku ulogu – postajemo proroci, govornici i svedoci Božji za druge, postajemo kraljevi, ali onakvi kakav je Isus bio – koji nije došao da bude služen nego da služi, i postajemo kraljevski sveštenici koji služe Bogu i ljudima.

Sakrament potvrde je u svojoj punoći sakrament koji donosi plodove samo kad je onaj ko ga prima okrenut drugome.

Iako na trećem mestu, sakrament euharistije u stvari je središnji. Iz euharistijskog bogoslužja izviru svi ostali sakramenti i u njemu imaju svoju punoću. Euharistija nije tek istorijsko sećanje na Poslednju večeru, ona predstavlja upravo Telo Crkve koja slavi Boga – deo Kraljevstva nebeskog na zemlji. Verni narod zajedno sa sveštenicima, a na poseban način s predvodnikom slavlja, ne prisustvuje tek komemoraciji na davno učinjena dela, nego je svedok i učesnik istorije Spasenja koja se odvija pred njim. U liku biskupa ili sveštenika koji predvodi liturgijsko slavlje, euharistiji predsedava sam Hrist koji prožima celu zajednicu: Isus je u Reči Božjoj koja se čita, u molitvama, Isus je među vernima, jer – gde god se okupe dvoje ili troje u moje ime, ja sam među njima, kako nam je obećao sam Gospod, a svakako na najneposredniji način Isus ulazi u nas po Tajni hleba i vina, po Telu i Krvi svojoj. Liturgije nema bez okupljene zajednice, a ni Crkva ne može da postoji bez liturgije. Ona je stožer oko kojeg se verni okupljaju, izvor iz kojeg dobijaju veru, snagu i znanje o Bogu, Crkvi i sebi samima.

97

UČITELJ JE REKAO

Sakramenti ozdravljenja Sakrament pokore i obraćenja jedan je od onih sakramenata najjače posvedočenih u Novom zavetu. To je onaj isti poziv koji je Isus uputio svojim učenicima dok je hodao Galilejom – obratite se i verujte Evanđelju. To je i sakrament koji se kroz istoriju menjao više od svih sakramenata. Ulazeći sve dublje u spoznaju velike ljubavi Božje, Crkva je disciplinu deljenja tog sakramenta sve više uobličavala Isusovoj poruci – koliko puta da oprostim svome bratu? U prvoj Crkvi taj sakrament nije imao oblik i uslove pod kojima i kako se delio kao danas. Uslovi bili veoma strogi. Smatralo se da grešnika i jedan jedini greh automatski isključuje iz Crkve; tokom vremena, posebno za progona Crkve, kada su mnogi junački svedočili ali mnogi i pali, u Crkvi je nadjačala potreba za praštanjem. Postojala je jedna prilika za kajanje, uz veoma teške i dugotrajne pokore. Druga greška nije se praštala. U srednjem veku, podstaknuto običajima irskih monaha, nastupa vreme koje je donelo praksu kakvu i mi danas poznajemo. Praksu češćeg ispovedanja na koju nas i Crkva poziva i podstiče. Iskreno kajanje, s ispovedanjem i nastojanjem da se više ne greši, znak je ljubavi Crkve, po kojoj se i u kojoj spasavamo. Na prvi pogled izgleda kao da je ovaj sakrament okrenut samo onome ko ga prima, da ni na koji način nije u funkciji zajednice, međutim, samo na prvi pogled je tako. Svetost Crkve raste i opada s rastom i padom svetosti svakog pojedinačnog člana Crkve. Naš lični greh nije samo naš greh – on je i greh Crkve čiji smo sastavni deo. Naše loše svedočenje jeste svedočenje Crkve u očima onih koji Crkvu posmatraju sa strane, kao što naš 98

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

sveti život povećava ugled Crkve u njihovim očima, pa ih na taj način i poziva da i oni postanu deo nje. Nema nikoga u Crkvi ko je beznačajan i ko nije odgovoran za Crkvu.

Bolest, a posebno one teške bolesti koje dovode u opasnost i sam život, jedno je od najtežih iskušenja. U bolesti se čovek susreće sa svojom nemoći, ograničenosti i privremenosti. Bolesti slabe i telo i duh, a u svakoj od njih nazire se smrt (KKC, 1500). U isto vreme, bolest može da dovede i do otpada od Boga, ali i do zrelosti vere. Želeći da bude uz vernika u svakom trenutku njegovog života, da mu bude podrška i snaga na putu spasenja, Crkva deli sakrament bolesničkog pomazanja. Pre Drugog vatikanskog sabora taj sakrament, budući da se delio samo na samrti, nazivan je i poslednjom pomasti, ali taj se naziv više ne koristi. Bolesničko pomazanje nije praćenje bolesnika na poslednje putovanje. Ono je snaga Duha Svetoga koja bolesniku pomaže da duhovno ojača i ozdravi, ili da se po Božjoj volji duhovno spremi za prelazak u Očev dom. I ovo je sakrament zajedništva jer upravo u osobi sveštenika koji deli sakrament, Crkva – zajednica ne zaboravlja i biva uz bolesnog člana porodice Crkve.

Sakramenti u službi zajednice Iako su u našoj podeli na kraju, ova dva sakramenta nikako nisu beznačajna, već su sastavni deo celine Hristovih darova. Sakrament Svetoga reda je onaj po kojem Crkva „do konca vremena nastavlja poslanje što ga je Krist 99

UČITELJ JE REKAO

povjerio apostolima“ (KKC, 1536); oni koji prime Sveti red u Hristovo ime se postavljaju da Crkvu hrane rečju i milošću Božjom. Po zaređenim članovima Crkve Hrist vrši svoju proročku, pastirsku i kraljevsku službu, a sami ređenici, vršeći svoje dužnosti, Crkvu posvećuju i vode po Hristu i u Hristu ka Kraljevstvu Božjem. Postoje tri stepena Svetog reda – đakonski, na poseban način usmeren ka služenju Crkvi, sveštenički, koji po osobi biskupa i u jedinstvu s njim vrši pastirsku i posvećujuću ulogu, a sam biskupski red, koji u sebi sadrži punoću Svetog reda, predstavlja živu ikonu Hrista, posebno i na prvom mestu u predsedavanju liturgiji. Uloga pape, rimskog biskupa, na poseban način je znak jedinstva svih lokalnih Crkava u jednoj, svetoj, katoličkoj i apostolskoj Crkvi.

Drugi sakrament koji je na poseban način usmeren ka zajednici, jeste sakrament ženidbe. Porodica se naziva i jeste „kućna Crkva“. Po njoj na svet dolaze članovi Crkve, u njoj se prvi put stupa u kontakt s velikom Crkvom. Ona je instrument posvećenja članova porodice – i što je porodica svetija, to je i Crkva jača i svetija. U porodici se počinje s učenjem kako se žrtvovati za svoga bližnjeg, zato je Hrist i ustanovio poseban sakrament da bi tu osnovnu ćeliju i Crkve i društva ojačao i posebno posvetio. Rekli bismo da je institucija braka, možda kao nikada dosad, posebno ugrožena . Svedoci smo kako se svakim danom porodica ugrožava i relativizuje u savremenoj kulturi. Medijskim kampanjama u kojima je naglasak na individualnosti, koja često ide i do samoživosti, urušava se i sam koncept porodice kao zajednice sastavljene od članova koji se predaju jedni drugima. Čini se 100

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

da se bračna zajednica sve agresivnije shvata i promoviše više kao savez ili ugovor dveju strana koje u trenutku sklapanja braka imaju zajedničke interese, pa u skladu s tim ta ugovorna veza može da traje samo onoliko dugo koliko obe strane zadovoljavaju svoj interes. Onog trenutka kad jedna strana zaključi da ne dobija zahtevano u postojećoj zajednici, rađaju se razlozi za razvod. Svakako, duboki su uzroci takvog stanja i ono nije nastalo odjednom. Model „slobode“ koji se u savremenoj kulturi promoviše, koji je okrenut pojedincu i stavlja ga u centar, a njegov lični interes iznad svega, prouzrokuje lomove u svim ravnima života, a onda, neizostavno, ostavlja duboke tragove i na bračni život, pri čemu se gubi smisao za bračnu vezu kao zajednicu ljubavi u kojoj se ne traži svoje,nego se sve deli i daruje. Smisao bračne veze i njena važnost vidi se već na prvim stranicama Biblije. Već nekoliko puta smo pomenuli stihove iz Knjige Postanka (vidi Post 1, 26‒27) u kojima se govori o Božjoj odluci da stvori čoveka. Stih 27 donosi: „Na svoju sliku stvori Bog čovjeka,na sliku Božju on ga stvori,muško i žensko stvori ih.“ Čovek je zaista čovek tek kad pripada zajednici, kad je deo zajednice. Ovaj stih na poseban način govori o tome da je osnova svake ljudske zajednice upravo bračna zajednica – gotovo da bismo rekli da je čovek zaista u punoći ljudsko biće kada je u zajednici s osobom suprotnog pola.

Uostalom, i sveukupno ljudsko iskustvo svojim izrekama potvrđuje takvo viđenje. Koliko puta smo čuli izreku da je neko našao „svoju drugu polovinu“. Naravno, ne treba sve ni bukvalno čitati i tumačiti. U Crkvi, gde postoje i zaveti bezbračnosti, ima mnogo osoba koji nisu u bračnoj zajednici, ali to nikako ne znači da nisu deo zajednice.

101

UČITELJ JE REKAO

Te osobe, koje se u Crkvi potpuno posvete Bogu i svome pozivu,1 preko sakramenata i zavetovanja deo su zajednice Crkve, Tela Hristovog, i na taj način ostvaruju punoću svoje ljudske prirode. Upravo na te osnove i udara svaremeni pogled na brak kao na zajednicu individua, a ne kao na zajednicu dveju osoba koje treba da budu jedno.

Poseban problem je i predbračni život, na koji se danas gleda kao na svojevrsni „probni period“, prisutan i kod velikog broja hrišćana. Iako se kao izgovor za predbračni zajednički život koristi i nepovoljna ekonomska situacija, najčešći razlog je strah da druga osoba ne odgovara slici idealne osobe ‒ a pojedinac je unapred, možda i nesvesno ima ‒ s kojom bi želeo da podeli život. Brakovi se najčešće na tome i lome. Idealna osoba ne postoji, ali ono što postoji jeste realna osoba preda mnom, koja svakako poseduje nešto od osobina te idealne osobe. Prava ljubav označava želju da se osoba s kojom jesam upozna i zavoli upravo takva kakvajeste, sa svim manama i dobrim stranama, i da se kroz zajednički život postane jedno, boreći se zajednički protiv mana, a izgrađujući jedno u drugome ono dobro. Odustajući od „idealne“ osobe, mi u stvari naučimo da volimo pravu, realnu osobu, a onda, kroz brak, takvo gledanje na ljude počinjemo da primenjujemo i na sve koji su oko nas. Sakrament ženidbe je upravo Božji blagoslov koji to potpomaže i jača međusobnu ljubav, pa time, uklanjajući strah od „greške“, čini brak savezom dveju duša u dva tela koje, živeći u veri i živeći veru, postaju jedno u Hristu.

1) Vokaciji, Božjem pozivu na službu zajednici po Svetom redu ili kao posvećene osobe u redovničkim/monaškim zajednicama ili u zajednicama osoba posvećenog života odobrenih od strane Crkve.

102



SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

Takav brak postaje zajednica sposobna da na pravi način učestvuje u delu nastavljanja Božjeg stvaranja, na prvom mestu rađanjem dece. Treba napomenuti da bračna zajednica nije isključivo „mašina“ za rađanje dece.

Kompendijum Katekizma Katoličke Crkve (vidi broj 338) donosi da je bračno zajedništvo: „po svojoj naravi određeno za zajedništvo i dobro ženidbenih drugova“, na prvom mestu, „te za rađanje i odgoj djece“. Svakako, da bi postojali uslovi za rađanje dece, a posebno za njihovo vaspitavanje, roditelji prvo moraju da budu u vezi prave ljubavi, kako bi u toj ljubavi decu i mogli da odgoje na pravi način. Roditelji imaju veliku odgovornost pred Bogom za svoju decu, jer ona nisu njihovo „vlasništvo“.

Deca su Božja stvorenja i dar Božji roditeljima. Više nego samo učestvovanje u njihovom rađanju, u dolasku na svet novih ljudi, u davanju „zemaljskog“ života, roditelji imaju dužnost da u „kućnoj“ crkvi, pravim hrišćanskim vaspitanjem i formiranjem, a posebno kao deo Crkve i po sakramentima – na prvom mestu sakramentom krštenja, decu uvedu u večni Život, u život dece Božje.

Pomenimo na ovom mestu još jedan učinak savremene individualističke kulture koji je vezan za porodicu. Sve češće u medijima je prisutan problem neplodnosti bračnih parova. Govori se o veštačkoj oplodnji kao o jednom od rešenja tog problema. I dok same tehnike veštačke oplodnje nose sa sobom teške moralne probleme, a pritom malu delotvornost, u želji da imaju potomstvo sa svojim „genetskim materijalom“, mnoge osobe uporno ustrajavaju na dobijanju vlastitog genetskog potomstva, odnoseći se prema Božjem daru dece kao svom suverenom i neospornom 103

UČITELJ JE REKAO

pravu. U isto vreme mnogo dece biva napušteno i živi van porodice u domovima. Usvajanje takve dece znak je da smo naučili da volimo ne samo one koji nam po telu „pripadaju“ i koji su nam bliski, nego da na sve ljude gledamo kao na svoju braću, da smo, po ugledu na Hrista, naučili šta znači darovati se drugome.

Blagoslovi (sakramentali) Protumačili smo da su sakramenti Božji darovi, ustanovljeni od Hrista i povereni Crkvi, kojima nam se podeljuje božanski život (vidi KKC 1131). Po sakramentima, dakle, ulazimo u novi život, novi način postojanja. Rekli smo da deluju ex opere operato – delotvorni su samim tim što je izvršen čin podele sakramenta. Upravo zato što su namenjeni proizvođenju novog života u nama, oni i jesu temelj tog novog života i prožimaju celokupno naše postojanje. Pa ipak, da bi pripomogla dubljem shvatanju Vaskršnje Tajne, da bi pomogla suštinskom prožimanju svekolikog našeg života verom, Crkva je svete znakove, blagoslove, ustanovila kako bi ljude pripremala na punije primanje plodova sakramenata i, uz njihovu pomoć, posvećivala sve događaje u našim životima (vidi KKC 1677). Njihova delotvornost proizilazi iz molitve Crkve, oni ne podeljuju milost Duha Svetog na način kako to čine sakramenti, pa se o njihovoj delotvornosti govori da izlaze ex opere operantis Ecclesiae – po delovanju Crkve.

Blagoslovi su, da se jednostavnim rečnikom izrazimo, manje od sakramenata, ali više od privatne molitve.

104

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA

Blagoslovi imaju svoj koren u krsnom sveštenstvu svakog vernika, pa je tako svaki vernik pozvan da bude „blagoslov“ i da blagosilja (vidi KKC 1669). Zato i laici mogu da predvode ona blagosiljanja koja nisu vezana za crkveni i sakramentalni život. I ne samo da mogu da predvode, nego je veoma važno da taj dar često i koristimo u svojim životima. Bračni parovi pozvani su da blagosilaju jedni druge, roditelji decu, ali i deca roditelje, i da tako sopstvene živote ojačamo samim Bogom i Njegovim darovima.

Među blagoslovima na prvom mestu se nalaze oni kojima se posvećuju osobe, stvari, predmeti i mesta – to jest, sve ono što nas u životu okružuje. Blagoslov porodica i domova u vreme Božićnih praznika, koji ističe i osnažuje „kućnu“ crkvu kao deo Tela Hristovog, jedan je od primera. Blagoslov kojim se blagosilja obrok, kojim se Bogu zahvaljujemo za „hleb naš svagdašnji“, blagoslov mesta gde radimo, instrumenata s kojima radimo, sve to je zahvaljivanje za one darove koje nam Bog daje, ali i molitva Crkve da nam dâ milosti da to što koristimo upotrebimo za svoj duhovni napredak i napredak ljudi koji žive s nama i oko nas.

Postoje i blagoslovi s trajnim značenjem, kako naglašava Katekizam Katoličke Crkve (vidi KKC 1672). Oni se odnose na posvećenje osoba, predmeta i mesta za bogoslužnu upotrebu. Blagoslov čitača, akolita, veroučitelja, pa onda blagoslovi crkve, oltara, svetih ulja, posuda, zvona... sve su to činovi Crkve koja vernike dublje povezuje sa sakramentima, to jest sa samim Hristom, Glavom Tela Crkve.

105

ČOVEKOV POZIV

Šta je ili ko je čovek? Razmišljajući o tom pitanju, čovečanstvo je kroz istoriju dalo i još daje mnoge odgovore. Znamo kako smo sazdani, od kojih delova nam se telo sastoji, u poslednje vreme ulazimo i u sam „programski kod“ čoveka, DNK. Fizika nam je dala informaciju da se, kao i celokupni svemir, sastojimo od mnogo praznine na atomskom nivou, od mnogo energije, rekli bismo kao svemir u malom… pa ipak, takvim objašnjenjima uvek nešto nedostaje. Naučnici su utvrdili da kada bismo želeli da napravimo čoveka, svi hemijski elementi od kojih je sačinjeno ljudsko telo ne bi koštali više od desetak dolara, možda nešto više ili manje.

A opet, svako od nas oseća i zna da je čovek nešto mnogo više i dragocenije. Upravo ta „jeftinoća“ sa jedne strane, a sa druge taj osećaj čovekove skupocenosti, zbunjivao je tokom čitave istorije čoveka, i ne samo njega. Sotona se pobunio i otpao od Boga jer je smatrao da je za njega ponižavajuće da biće koje je napravljeno od takvog materijala bude ne samo jednako, nego čak i više od anđela. I on se zagledao u cenu materijala, ne videvši da iza materijala stoji nešto mnogo važnije. Za njim su kroz istoriju često išli i mnogi ljudi.

107

UČITELJ JE REKAO

Posmatrajući čoveka kao jednu od životinja, gledajući kako živi i kako umire, kako pati i kako se raduje, kako se hrani i kako razmnožava, posumnjali su u tu nevidljivu vrednost, zagledavši se u prah od kojeg smo načinjeni. Pomislili su: Mora da je čovek strašno umišljen i ohol kad može i da pomisli da je on sam središte sveta i da je sve stvoreno za njega... Niko nas ne pita da li sunce izlazi ili zalazi, drveće raste bez naše dozvole, na dnu okeana žive stvorenja koja nikada nismo videli niti ćemo ih ikada videti. Kakve sve to ima veze s nama? Svet može savršeno – a neki bi rekli i bolje – da postoji bez nas. Moguće da je tako, ali mi ipak postojimo na svetu, i to svakako ne bez razloga. A onda se objavio Bog! Bog nije želeo da nam kaže o sebi samo one istine koje možemo da shvatimo, nego je odlučio i da nam saopšti ko smo mi; a opet, ne samo zato što onaj ko ne zna ko je ne može da otkrije ni svoju svrhu ni kuda treba da pođe da bi postigao svoj cilj, nego i zbog toga da nam ukaže s koliko ljubavi nas je stvorio, da se naša vrednost ne sastoji od vidljivog materijala od kojeg smo sazdani, nego je u tome što smo stvoreni na Njegovu sliku i kao takvi pozvani da uđemo u zajedništvo s Njim.

Čovek, kruna stvaranja David, kome tradicija pripisuje Psalam 8, zadivljeno peva posmatrajući svet oko sebe i čoveka u tom svetu: „Gledam Ti nebesa, djelo prstiju Tvojih, mjesec i zvijezde što ih učvrsti – pa što je čovjek da ga se spominješ, sin čovječji te ga pohodiš? Ti ga učini malo manjim od Boga, slavom i sjajem 108

ČOVEKOV POZIV

njega okruni. Vlast mu dade nad djelima ruku svojih, njemu pod noge sve podloži: ovce i svakolika goveda, i zvijeri poljske k tome, ptice nebeske i ribe morske, i što god prolazi stazama morskim“ (Ps 8, 4–9). Iz istorije religija možemo da zaključimo da je čovek, sve do Božje Objave Izraelu, smatrao da je igračka u rukama raznih bogova. Sve je jače od njega – hirovitost prirode, zdravlje i bolest, rađanje i umiranje, život i smrt… sve je van njegovog domašaja i zavisi od nečega što je izvan njegove kontrole. I ništa se nije promenilo vekovima. Nije mnogo drugačije ni danas, pa ipak, u jednom malom narodu, koji u tom trenutku nije baš ni bio narod, nego više skup nomada – Izraelu, rađa se zamisao da čovek nije tek list koji vetar nosi kud hoće, nego upravo kruna stvaranja, stvorenje kojem je Tvorac (a i sama ideja Tvorca, jednog jedinog, pa još i nevidljivog Boga, nešto je nezamislivo i nečuveno za narode tog vremena) podredio ceo svet. Sam čovek nije mogao tako suštinski da promeni gledište o sebi u svetu – nije se desilo ništa u životu tolikih pokolenja da bi čoveku dalo razloga da sebe stavi u središte stvorenog sveta. Za takvu promenu bio je potreban neko ko će čoveku to saopštiti – i to je bio Bog sam. Nije nama pala na pamet iznenadna misao da nam je svet podređen, Bog je tako odlučio i to nam saopštio.

Ljubav i zajedništvo, srž čovekovog dostojanstva Koje su „posledice“ te spoznaje za čoveka? Prva i osnovna je poruka o dostojanstvu čoveka. Već prve stranice Biblije govore o tome. Bog na samom vrhuncu stvaranja 109

UČITELJ JE REKAO

odlučuje da stvori biće na svoju sliku, koje će biti kruna stvaranja, kojem će poveriti sve što je stvorio i sve što je stvorio usmeriti ka njemu. Ali to ne treba shvatiti na način da ceo stvoreni univerzum postoji zbog čoveka i radi njega. Svemir postoji jer je Bog želeo da svoju ljubav podeli sa stvorenjem.

Stvorivši svet, Bog ga ne napušta. On ostaje stalno prisutan i održava ga u postojanju. Time što je stvorio čoveka na svoju sliku, čovek postaje živi pečat te Božje prisutnosti u svetu i biva pozvan, opet kao Njegova slika, da nastavi stvaranje sarađujući s Tvorcem. Od čega se sastoji ta naša sličnost s Bogom? U tekstu koji govori o Božjoj odluci da stvori čoveka (vidi Post 1, 25–31), u prvom stihu nalazi se izraz koji je zbunjivao mnoge koji su Bibliju čitali van zajednice Crkve ili jevrejskog naroda: „I reče Bog: 'Načinimo čovjeka na svoju sliku, sebi slična.'“ Mnogi su pomislili da se u tom stihu nalaze tragovi mnogoboštva – bogovi se okupili i odlučuju da stvore čoveka – „Načinimo čovjeka“! I upravo u toj reči, tako zbunjujućoj za neke, nalazi se koren čovekovog dostojanstva koje počiva na toj sličnosti s Bogom. Prvi znak Sv. Trojstva u Bibliji nalazi se upravo tu. Bog jeste zajednica, zajednica Oca, Sina i Duha Svetog – i ta zajednica stvara znak svog prisustva na zemlji – čoveka, stvarajući ga po svom obličju, stvarajući ga u ljubavi – da bude ljubav i da je deli s drugima, kao što je i Bog svoju ljubav podelio sa stvorenjem i sa čovekom kao krunom svog stvaranja, stvarajući ga u zajednici, da bude za zajednicu i da stvara zajednicu. Znak čovekovog dostojanstva je izgrađivanje zajednice. To biblijski tekst naglašava rečima: „Na svoju sliku stvori Bog čovjeka, na sliku Božju On ga stvori, muško i žensko stvori ih“ (Post 1, 27). Čovek nije stvoren da bude sam. Stvoren je da bude deo zajednice. Svakako na prvom mestu tu je slika jedinstva 110

ČOVEKOV POZIV

muža i žene kao celog čoveka. Stvoren da bude deo zajednice čovek žudi da to i bude, zato je odbačenost, stanje u kojem se mnogi nalaze, upravo dubinski udar na samu suštinu čovekovu i zato ona boli čak više od svega drugog što može da nas zadesi. Suština Božjih darova, jer im je koren u ljubavi, obavezuje da se dele s drugima. Ljubav nikada ne može da bude prava i nije ljubav ako se ne deli s drugim, ako nije usmerena ka drugome. Suština Božje ljubavi ne traži odgovor drugoga, ona se daruje potpuno i bez zadrške. Stvoreni na sliku te ljubavi, i mi smo pozvani da se bez ostatka darujemo drugome. Stvoren u toj ljubavi za zajednicu, na čoveku nije da samo uživa u svom zajedništvu s nekim koga nam je Bog darovao kao drugu polovinu našeg sopstvenog bića, nego da i druge, odbačene i usamljene, poziva u zajedništvo, na prvom mestu u zajedništvo Crkve. To nije predmet slobodne volje, pitanje jesmo li raspoloženi ili ne, umemo li da stvaramo zajednicu ili ne – to je znak da živimo svoju pravu prirodu, da u potpunosti prihvatamo sliku po kojoj nas je Bog stvorio. Zajednica je znak da želimo da uđemo u širu zajednicu na koju nas je Bog pozvao stvarajući nas – a to je zajednica s Bogom, po Isusu Hristu i Crkvi. Kada nas ne zanima da stvaramo i izgrađujemo zajednicu, odbijamo i sopstveno učešće u zajednici na koje smo pozvani, pa makar fizički i bili prisutni u nekoj zajednici.

Sloboda Dostojanstvo i velika vrednost čovekova jeste i u slobodi koju nam je Bog dao. Bog nije želeo da sebi stvori 111

UČITELJ JE REKAO

igračku, beslovesni mehanizam koji će slepo ići za Njim i obožavati Ga. Bog želi odgovor na svoju ljubav u slobodi.

Pre svega, sloboda se sastoji u mogućnosti izbora. Biblija govori o tome koristeći sliku drveta poznanja dobra i zla u Rajskom vrtu. Suštinski izbor koji čovek treba da načini jeste izbor između Boga, Tvorca, i nas samih. Iz odluke koju čovek donosi odlučujući se za Boga ili sebe, proističu i sve ostale životne odluke. Kada izaberemo sebe, postajemo robovi vlastite samoživosti, pokušavajući da sve oko nas podredimo sebi, a onda patimo jer nismo u stanju to da postignemo, a činimo da i drugi oko nas pate. Sloboda shvaćena kao činjenje svega što ti odgovara nije sloboda nego znak ropstva u koje smo sebe doveli. Čovek kome nije dosta to što je stvoren na sliku Božju želi da postane sâm Bog – i to je upravo suština izveštaja iz Rajskog vrta.

Odbivši Božji savet da ne uzima sa drveta poznanja dobra i zla, čovek se okrenuo sebi i svojoj požudi da bude bog umesto Boga, pogrešno razumevši dostojanstvo koje mu je darovano od Boga. Osećajući u sebi poziv na saradnju s Bogom u daljem upravljanju i održavanju sveta, stavljajući sebe na prvo mesto, čovek shvata dar Božji kao vlast koja mu je data nad svetom koji je tu samo da njemu služi, i to često čini bezdušno i nemilosrdno, pretvarajući samoga sebe u potpunu suprotnost sopstvene prirode. Nije potrebno duboko razmišljanje da bi se shvatilo kako takav stav utiče na naše svakodnevne živote. Često u porodici, na poslu, u običnom životu, čak i onaj najmanji koji sebe smatra poslednjim u društvu, pokušava druge da podredi svojim interesima, stvari oko sebe koristi kao svoj plen na koji ima pravo, ne razmišljajući o tome da je sve što ima čist Božji dar namenjen da se deli s drugima. Sloboda se 112

ČOVEKOV POZIV

sastoji u odgovornosti. Sloboda nije beskonačna. Ona je na prvom mestu ograničena time što smo Božja stvorenja.

Nismo sebe stvorili. Svoje postojanje dugujemo Bogu, a onda i zahvalnost i ljubav. Čovek koji misli da je preuzeo život u svoje ruke onda kada je odbacio Boga, kako to mnogi i danas čine, udaljava se od Boga. Greh je zloupotreba slobode i na prvom mestu urušavanje sopstvene prirode. Iako Sveto pismo često govori o grehu kao uvredi Boga, što zaista i stoji, greh je na prvom mestu napad na našu sopstvenu prirodu, povreda nas samih. Kada grešim, uništavam samoga sebe, a često uništavam i svog bližnjeg, tako da je greh i napad na Božje stvorenje. I vise od toga! Kada kao deo Crkve grešim, greh nikada nije moja lična stvar. Svojim životima svedočimo i snagu Hristovu koja deluje u nama, pa tako i druge pozivam da uzmu učešća u toj snazi, a kada grešim – propovedam drugima da je Hrist slab i odbijam ih od zajednice, urušavajući ne samo svoju prirodu, nego i ono suštinsko u njima – poziv da se bude deo zajednice Tela Hristovog i tako u potpunosti ostvari slika na koju smo svi stvoreni.

Savest Ali Bog, znajući nas, nije dozvolio da se sami izborimo sa sopstvenim padom. Stvarajući nas, ugradio je u nas “delić” samog sebe, glas koji nas iznutra vodi ka dobru, ka našoj pravoj prirodi – glas savesti. Glas savesti 113

UČITELJ JE REKAO

je neodvojivi deo našeg sopstvenog bivstva – onoga što jesmo i ko smo. Kad god radimo protiv tog glasa, na prvom mestu delujemo protiv samih sebe, uništavamo sami sebe.

Iako je glas savesti deo nas samih, potrebno je da se izgrađuje i gaji. Potreba da se izgrađuje je i znak slobode koju nam je Bog dao. Slobodnim pristankom mi u sebi jačamo Božji glas, želeći da činimo dobro, ili ga gušimo odbijajući da činimo ono što je Bogu po volji. Savest, po rečima Katekizma Katoličke crkve, mora da bude informisana, a moralni sud prosvetljen (KKC, 1783). Ni tu nas Bog ne ostavlja same. Daje nam Crkvu i Učenje po kojem jačamo i obrazujemo glas savesti koji nas po tome vodi ka ispravnom moralnom prosuđivanju. Moram da spoznam, a ne samo da imam informaciju šta je dobro a šta zlo, jer živeći u svetu, te granice umeju ponekad da budu veoma zamagljene – i činjenjem drugih, ali i našim sopstvenim palim stanjem. Nije nam lako da procenimo i odlučimo da li je nešto što činimo dobro ili zlo. Svakako, nije to baš uvek ni tako teško. Često smo veoma svesni da je nešto što činimo loše, ali ne možemo da se izborimo sa sopstvenim požudama. Opet, sa druge strane, kada činimo dobro, to vrlo dobro prepoznajemo, iako i u tome možemo da pogrešimo, opet zbog naših požuda. Zato nas Crkva poziva na stalno usavršavanje poznavanja Hristovog učenja, redovnom molitvom, učestvovanjem na liturgiji, pristupanjem Svetim tajnama, stvaranjem i razvijanjem zajednice Crkve, osnaživanjem ljubavi prema bližnjima, proučavanjem Svetog pisma.

114

ČOVEKOV POZIV

Greh Nije redak slučaj da na predavanjima ili skupovima hrišćana, kada se postavi pitanje šta je to greh, prođe vreme dok se neko ne usudi da kaže svoje mišljenje. Znači li to da mi ne znamo šta je to greh? Naravno da ne. Upravo po savesti i te kako dobro spoznajemo da je nešto što smo učinili greh, pa čak i da je nešto što se spremamo da učinimo greh. Ali desi se i da učinimo ili da želimo da učinimo nešto što je greh, ali toga nismo ni svesni. Kako je to moguće? Moguće je jer je potrebno, kako smo već rekli, da školujemo sopstvenu savest – molitvom, ljubavlju i proučavanjem učenja Crkve. Znanje je neophodno i ono nije na poslednjem mestu, ali ne samo kao poznavanje informacija, nego ono pravo znanje koje postaje deo našeg bića.

Kada smo govorili o sakramentu pomirenja već smo pomenuli da je greh pre svega znak naše pale prirode, delo koje nas udaljava od Boga, koje u svojoj srži sadrži toliko pominjanu samoživost i sebičnost ljudsku, koja nam ne dozvoljava da oslobađajući se od samih sebe stupimo u zajednicu s Bogom. Grehom ne možemo da naštetimo Bogu, ali sebi i te kako možemo. Greh proizvodi smrt – ne samo ovozemaljsku, i to se dešava, nego pre svega onu pravu smrt – odvojenost od Boga koji je život u Kraljevstvu nebeskom. Svakako, da stvar bude strašnija – a ovo ne govorimo radi zastrašivanja čitaoca, nego zato što je to realna posledica i stanje stvari – ljudska duša, čovek, nastavlja svoje postojanje i nakon zemaljske smrti. Bog je stvorio čoveka za večnost, a na nama je da odaberemo 115

UČITELJ JE REKAO

koju ćemo večnost da izaberemo: onu s Bogom, izvorom života, u kojoj je sve zajedničko i nema ničega što je moje, i što čuvam samo za sebe - da bi se pristuplio toj zajednici, naša samoživost mora da bude uništena - a to je upravo ono umiranje sebi o kojem Isus govori (vidi Mt 16,25-26); ili onu drugu večnost – u samoći svog egoizma, u tami, jer samo oni koji su s Bogom nastavljaju da žive u svetlosti, u Bogu koji je svetlost. Greh odvodi od takvog postojanja.

Naravno, Bog nije čovek pa da nekome daje milost a nekom ne, ili da na osnovu lažnih ili istinitih svedočanstava procenjuje šta je istina a šta nije. Bog poznaje svu istinu i čeka nas da sami o sebi izreknemo sud koji smo pripremali, na koji smo se celog života navikavali: jedni da sebi dodele život u zajednici, jer su naučili da vole na Zemlji, a drugi život sa samim sobom, u odvojenosti, jer tako su činili celog života. Ali Bog nas u isto vreme i beskrajno voli, iako ne smemo da zloupotrebljavamo Njegovu ljubav grešeći i govoreći sebi da je Bog milosrdan pa će nam već oprostiti grehe! Da, Bog jeste milosrdan i milostiv, ali mi odlučujemo s kime ćemo provoditi večnost. Zavaravajući sebe da kada grešimo ne radimo ništa strašno, sebe učimo da i dalje grešimo, a time opet razvijamo sebičnost koja proizvodi požude koje nas vode dublje u greh i, najzad, zastrašujuće pogrešnom izboru na kraju ovozemaljskog života. Bog je, još jednom da istaknemo, milosrdan, ali to milosrđe ne ogleda se u tome što će nam kad dođe vreme progledati kroz prste – ne, jer On nam neće ni suditi, nego će samo potvrditi našu presudu sebi samima. Njegovo milosrđe ogleda se u tome što nam je dao sva moguća uputstva kako da prepoznamo 116

ČOVEKOV POZIV

greh, kako da se borimo protiv njega – još više: dao nam je pomagače u toj borbi, anđele čuvare, na koje retko i pomislimo, i Isusa, našeg Brata i Spasitelja. Bog ne želi da nas silom natera da Ga volimo, ne želi da nas na silu „ugura“ među one koje ne trpimo, a još manje želi da nam se nameće protiv naše volje. On želi da Ga volimo kao što On voli nas.

Greh ima više oštrica, a dve su najopasnije. Prva je već pomenuta – ona koja povređuje, pa i ubija samim činjenjem greha, a druga, koja nas čini razočaranima u sebe i obeshrabrenima kada čineći greh spoznamo da smo spram njega nemoćni. Sveti Pavle govori o tome u Poslanici Rimljanima, 7, 4–25. Greh se pokazuje tako jak da se osećamo nesposobnima, ali u tom trenutku pâda ne smemo da ostanemo na zemlji, zajedno sa Sv. Pavlom treba da uskliknemo: „Jadan li sam ja čovjek! Tko će me istrgnuti iz ovoga tijela smrtonosnoga? Hvala Bogu po Isusu Kristu Gospodinu našem!“ I to je ta Božja snaga po Isusu Hristu koja nam daje da ustanemo i nastavimo da se borimo.

Greh se ne opravdava i iako svaki greh nastoji da nas odvoji od Boga, ipak nisu svi gresi isti, niti jednako teški. Katekizam Katoličke crkve bliže određuje „elemente“ za prosuđivanje greha (KKC, 1857), govoreći da je greh uslovljen trima stvarima: težinom počinjenog, punoćom svesti o učinjenom i slobodnim pristankom, pridodajući tome i znanje, odnosno neznanje. Stvar koju učinimo može da bude teška, ali ako je nismo učinili svesno ili slobodno, težina greha znatno je umanjena, to jest, njime naš odnos s Bogom nije povređen u tolikoj meri kao što bi bio 117

UČITELJ JE REKAO

slučaj da smo stvar uradili potpuno slobodno i s punom svešću o tome šta radimo.

Crkva razlikuje teške, smrtne grehe i lake grehe. Teški su oni kada se učini teška stvar, slobodno i svesno, i s potpunom spoznajom – znanjem da je nešto greh. I zaista, to je potpuna pobuna protiv Boga! Laki greh ne odvaja potpuno od Boga, ali nas navikava na greh, navikava nas da se okrećemo sopstvenim požudama, svome ja, a to s vremenom, ako se ne prestane, dovodi do odvajanja od Boga.

Zbog čega govor o grehu na ovom mestu? Zato jer lični greh utiče i na one s kojima živimo, ali i na celu zajednicu. Gresi svakog pojedinca, samoživost svakoga od nas, kada se uzmu zajedno čine nepravedno društvo, koje onda stvara okruženje koje generiše nove grehe i podstiče greh u pojedincima.

Ali ipak, kako rekosmo, nismo sami – Bog nam daje oružje za borbu.

Darovi Duha Svetog U nama već postoji sposobnost da činimo dobro. Ljudske vrline, „čvrsti stavovi, stalna raspoloženja, trajne savršenosti razuma i volje koje ravnaju našim činima, zapovijedaju našim strastima i upravljaju našim vladanjem po razumu i vjeri“ (KKC, 1804) već su u nama, ali moramo da ih osnažimo i utvrdimo. I za njih važi isto što je rečeno 118

ČOVEKOV POZIV

za glas savesti. Osnažuju se Učenjem Hristovim i životom u Duhu Svetom. I upravo tu uzima svoje učešće i sam Duh Sveti. Nudeći nam darove, koji su u Crkvi poznati kao sedam darova Duha Svetog: mudrost – u prosuđivanju dobra i zla, razum – koji poziva na odgovornost u činjenju, savet – dar koji nam, kao i dar mudrosti, pomaže u prosuđivanju naših dela, ali nam daje i mogućnost da dobrim savetom pomažemo i drugima, snaga – koja nam pomaže da čvrsto i nepokolebljivo činimo dobro, znanje – dar koji nam omogućuje da stvari procenjujemo na pravi način, u skladu s Božjom voljom, da imamo spoznaju Istine a ne samo da posedujemo informacije, pobožnost – koja nam omogućuje da se na savršeni način prepustimo Bogu u ljubavi i poverenju i na taj način posvetimo svoje delovanje i, najzad, strah Božji – želja da ne uvredimo Boga, koji nas čuva od greha, a time i od uništavanja nas samih.

Sam Isus nam je predao Duha Svetog kao Onoga koji će nas upućivati u svu istinu (vidi Iv 16, 13), koji će nas poučavati o svemu (vidi Iv 14, 26) i to je znak da nas sam Bog vodi i da nam pomaže da Mu se vratimo. Otvoriti se Duhu Svetom znači da prihvatamo Božje vođstvo, a to je, opet, znak slobode u poniznosti i put isceljenja.

Vera u društvu U prošlim poglavljima već smo više puta naglasili da vera nije tek teorija ili nešto što će nam pomoći da nakon ovog života, u Kraljevstvu nebeskom, nastavimo da 119

UČITELJ JE REKAO

živimo bez muka, u blaženstvu. Vera je poziv da Bogu darujemo poverenje i da shvatimo da se budući život priprema već sada, ovde na Zemlji. Život u veri omogućuje da već na Zemlji živimo blaženstvo, a ono se živi upravo u zajednici s drugim ljudima. Čovek je pozvan da svedoči svoje dostojanstvo deteta Božjeg u društvu drugih ljudi i da svojim svedočanstvom poziva druge na ispunjenje tog dostojanstva i u njima, a time i da menja sve oko sebe.

Svedočanstvo hrišćanina u ovome svetu veoma je važno.

Sa jedne strane, svedočeći u svom životu blaženstvo koje je primio i dobro koje je moguće dobiti već sada, sarađuje s Bogom na uređenju sveta po Njegovoj volji, a sa druge, sam učestvuje u delu spasenja ovoga sveta, pozivajući i privlačeći druge u zajednicu Crkve.

Hrišćanin nije samo pozvan, nego ima i dužnost da učestvuje u društvenom životu. Iako mnogi misle da od njih malo šta zavisi, bitno je da se shvati da ne spasavamo mi svet, nego Bog, ali da Bog za to svoje delo traži našu saradnju. Iako se odnosi na Hrista, izreka Sv. Pavla – po čoveku smrt, po čoveku i uskrsnuće od mrtvih (vidi 1 Kor 15, 21), odnosi se na određeni način i na nas. Svojim delovanjem u svetu možemo da, umnožavajući greh, unosimo smrt u ovaj svet, ali i svojim svedočenjem ukazujemo drugima na to gde se nalazi spasenje. I to svedočenje nije ograničeno samo na ona mesta koja omogućavaju najveći učinak, kao što bi bio parlament ili važne pozicije u društvu – svako u svojoj sredini doprinosi ustanovi Kraljevstva nebeskog, svojim moralnim delovanjem pokazujući punu veličinu i značaj dostojanstva ljudske osobe, koja je znak Božje ljubavi i suština našeg poziva.

120

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM

Vratimo se na trenutak na sam početak Biblije. Već smo govorili o Božjoj odluci da stvori čoveka na svoju sliku, i šta to podrazumeva. Bog odlučuje da stvori biće komunikacije – Stvorimo čoveka! Množina koja se javlja u toj odluci ukazuje da je jedna od najvažnijih osobina tog bića, oblik na čiju sliku je napravljen, upravo komunikacija. Zagledajmo se još podrobnije u tu sliku Božju. Jevrejska reč koja je upotrebljena i označava sliku je tzelem. Ona se koristi i kada se želi da se označi, kip, idol, slika, ali i sličnost s modelom po kojem je ta slika ili kip napravljen. Međutim, kao što je čest slučaj s jevrejskim rečima i načinom kako i zašto su upotrebljene u tekstu, tzelem daje sasvim drugačiju koncepciju slike od one na koju mi pomislimo kad čujemo tu reč. Slika je za nas na prvom mestu prikaz nečega. Ona može da bude više ili manje slična objektu koji oslikava, ali ono što je karakteristika slike, o čemu, naravno, ne treba da trošimo previše reči, jeste to da je ona odvojena od objekta koji je na njoj prikazan. Slika može da bude na zidu, na nekom drugom mestu, daleko od objekta koji 121

UČITELJ JE REKAO

prikazuje. Ona samo u većoj ili manjoj meri liči (da ne ulazimo u razmatranja o nekim pravcima savremene umetnosti) na sam objekat koji prikazuje. Međutim, koncept slike – tzelem daleko je više. Koren reči tzelem je u reči tzel, što znači senka. I zaista, čovek je slika, to jest senka Božja – a senka je uvek povezana s objektom koji je pravi. Objekat i senka su nerazdvojni i nemoguće ih je razdvojiti. Pokušavajući da se udalji od Boga, čovek uvek ipak ostaje senka Božja – Bog se od svoje senke nikad ne udaljava. Bog nikada ne napušta čoveka. Bog je u jednoj „dimenziji“, čovek, Njegova senka – u drugoj, Bog je Svetlo u Svetlu, a čovek je na Zemlji – zemaljski, Adam, a ta dodirna tačka između Boga i čoveka je molitva. I kao što je nama ljudima često nejasno gde se nalazi ta tačka koja spaja vanvremenog Boga i nas njegove senke – iako osećamo Njegovo prisustvo – tako je teško definisati i molitvu, iako je ona najprisutniji, suštinski čin vere. Kompendijum Katekizma Katoličke crkve govori da je molitva „uzdizanje duše k Bogu“ (KKKC, 534.) I zaista možemo odatle da počnemo. Molitva je uzdizanje očiju duše sa zemaljskih stvari ka nebesima, ka Bogu, senka podiže pogled ka Svetlu po kojem nastaje. Molitva je, nastavlja Kompendijum, „osoban i živ odnos Božje djece s neizmjerno dobrim Ocem, s Njegovim Sinom Isusom Kristom i s Duhom Svetim koji prebiva u njihovim srcima.“ Molitva je komunikacija, razgovor. Molitva je jezik kojim razgovaramo s Bogom Ocem, po Sinu u Svetome Duhu. Molitva je lični razgovor s Bogom, a opet, budući da je čovek stvoren za zajednicu od zajednice Svetog Trojstva, molitva je i čin Crkve.

122

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM

Molitva – razgovor duše s Bogom Kao i svaki jezik, i molitva ima svoja pravila i elemente koji se uče. Apostoli su uputili Isusu molbu: „Nauči nas moliti“ (Lk 11, 1). Veoma lako može se pasti u zabludu da je dovoljno naučiti reči već „gotovih“ molitvi, kao što su Oče naš, Zdravo Marijo, Verovanje ili cele mise, i pomisliti da tu više ništa posebno ne treba da se nauči. Molitva je mnogo više od reči koje izgovaramo. Molitvom, čije smo reči naučili napamet, u stvari učimo dušu da se na pravi način usmeri ka Bogu, a to se može samo kad se ono što se izgovara uskladi sa srcem – kada ono što se izgovara postane zaista naš stav duše i naš lični izraz. Zato Istočni oci izričito zabranjuju svojim učenicima da prilikom molitve zamišljaju Isusa, Bogorodicu ili svece kojima se mole, nego traže da svu svoju pažnju usmere na to da iskreno misle ono što izgovaraju, jer molitva nije puka izjava, već način promene srca. Molitva nije, kako rekosmo, individualno delo, nego dar i delo zajednice – upravo zato što je ona sama Božji dar, a zatim i delo Duha Svetog – kako kaže Sv. Pavle: „sam se Duh za nas zauzima neizrecivim uzdasima“ (Rim 8, 26).

Molitva je škola pouzdanja u Boga. Isus nam je dao mnogo primera kako kroz molitvu razvijati to pouzdanje, ali možda najjači primer je Njegova molitva u Getsemanskom vrtu: „Oče moj! Ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali ne kako ja hoću, nego kako hoćeš ti” (Mt 26, 39). Možemo da poželimo nešto, ali uvek uzdajući se na prvom mestu u Božji plan za nas, koji je ispred svake naše želje.

123

UČITELJ JE REKAO

Molitvom, kako rekosmo, ulazimo u dijalog s Bogom, međutim, to svakako nije običan dijalog. Kada razgovaramo s drugim ljudima, jedni drugima upućujemo reči i dobijamo reči kao odgovor. U ovom dijalogu Bogu upućujemo reči ili misli, iz srca umom, a odgovor dobijamo od Boga nazad u srce, baš kao što psalmista govori o Slavi Božjoj – taj odgovor nije „riječ, a ni govor nije, nije ni glas što se može čuti, al' po zemlji razliježe se jeka, riječi sve do nakraj svijeta sežu” (Ps 19, 4–5).

Pre nego što je podučio svoje učenike kako da mole i darovao nam molitvu Oče naš, Isus je rekao: „Ta zna vaš Otac šta vam treba i pre nego što ga zaištete.“ Zašto nam je molitva onda potrebna? Bog nas je stvorio slobodne i ničim nas ne prisiljava da ostvarimo punoću zajedništva s Njim, po Isusu Hristu u Duhu Svetom. Zato je molitva znak naše želje da Mu se vratimo. Isus kaže: „Tko god ište, prima; i tko traži, nalazi; i onomu koji kuca otvorit će se” (Mt 7, 8). Ne prima i ne nalazi onaj ko ne zatraži, jer Bog ne ide protiv naše volje i ne otvara se onome ko ne želi da zakuca i uđe u Dom Očev.

Ali nije svaka molba dobra i ispravna. Budući da smo pali u greh, da je nama zavladala požuda, da sebe često stavljamo ispred svih i da želimo samo za sebe, često i naša molitva ima u sebi želju da sebi ugodimo. Sveti Jakov kaže u veoma važnom dêlu svoje poslanice: „Odakle ratovi, odakle borbe među vama? Zar ne odavde: od pohota što vojuju u udovima vašim? Žudite, a nemate; ubijate i hlepite, a ne možete postići; borite se i ratujete. Nemate jer ne ištete. Ištete, a ne primate jer rđavo ištete: da u pohotama svojim potratite“ (Jak 4, 1). To je odgovor za sve naše „neispunjene“ molitve, za molitve koje nismo završili iskrenim „Ali neka bude volja Tvoja!“ 124

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM

Molitva je s nama od prve stranice Biblije. Zajedno s opisom čovekovog pada i opisa ovog stanja u kojem se čovečanstvo nalazi, opisano je i ono što se desilo s molitvom. Bog je s Adamom u Rajskom vrtu i razgovaraju licem u lice. Okrenuvši leđa Bogu, sakrivši se od Boga koji ga i dalje traži, prestaje molitva – razgovor i počinje beg od Boga, samoopravdavanje i optuživanje drugih, optuživanje i samoga Boga za ono što nam se desilo i što se dešava. Savršeno tačna slika ljudi svih vremena. Ali Bog i dalje poziva – Gde si? Iako je čovek izbačen iz Rajskog vrta, taj razgovor nije bio poslednji razgovor Boga i čoveka, a nije bio ni poslednji licem u lice. Razgovor se nastavlja! Bog ostavlja otvoren poziv, ali da bi se stupilo u dijalog s Njim potrebna je hrabrost da se istupi iz skrovišta sopstvene samoživosti i prepusti Božjoj volji. Kao što su nam prva poglavlja Biblije dala opis stanja čovečanstva, tako nam daju i potvrdu da je taj poziv na razgovor i dalje otvoren i moguć. S Enošem, sinom Šetovim, čovečanstvo počinje da zaziva ime Gospodnje, Noje je prvi kojem Bog direktno progovara, s Abrahamom ponovo počinje vreme dijaloga, s Mojsijem Bog nastavlja razgovor licem u lice, koji će svoju punoću dobiti u Isusu Hristu.

Molitva po Isusu Hristu Na liturgiji, molitvi nad molitvama, u kojoj smo na mnogo načina sjedinjeni s Hristom, u samom središtu euharistijske molitve ispovedamo da je naša molitva „po Hristu, sa Hristom i u Hristu“, a i svaku drugu molitvu 125

UČITELJ JE REKAO

završavamo rečima „Po Hristu, Gospodinu našem!“ Naša molitva, kako uči Katekizam Katoličke crkve, dolazi Gospodu, samo ako barem „uključno molimo u Isusovo ime“ (KKKC, 560.) Za molitvu je tako potrebno da budemo sjedinjeni s Isusom – a biti sjedinjeni s Njim podrazumeva veru, onakvu o kojoj sve vreme govorimo u ovim tekstovima – veru pouzdanja, veru u kojoj se čvrsto stoji u Gospodinu, veru koja čoveka čini istinskom slikom – nerazdvojivom senkom Božjom.

O molitvi, svakako, ne može da se govori bez Bogorodice. Majka Crkve i majka svih vernika, Marija, naš je put i škola molitve. Marijin pogled, uvek usmeren na Isusa, Marijin način kako se prihvata Božja volja, večni su uzor svim vernima kako molitveno pristupiti Bogu. Marija ne traži svoje, Marija ne zahteva dokaze, Marija se ne plaši da kaže Bogu „Neka mi bude po volji Tvojoj.“ Marija, iako sasvim posebna u Božjem planu spasenja, pokazuje nam da je nama ljudima moguće celog sebe predati u ruke Gospodnje. Sveci zagledani u Gospoda po primeru Majke Božje, još jedan su nam dokaz sposobnosti svih nas da se otvorimo delovanju Duha Svetoga, koji nam po molitvi pomaže da se sjedinimo po Isusu u Crkvi sa samim Trojstvom.

Oblici molitve Pogledajmo sada samu molitvu. Kada čujemo reč molitva, prvo na šta pomislimo je zahtev, molba. Mnogi se tako i odnose prema molitvi. U svojevrsnoj listi 126

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM

molitvenih oblika koje navodi Katekizam Katoličke crkve, sam redosled oblika molitve potvrđuje nam ovo što smo dosad rekli. Molitva jeste i molba, ali je na prvom mestu blagoslov i klanjanje, pa onda prošnja i zagovor, a uvek zahvaljivanje i pohvala (KKC, 550).

Blagoslov. Jevrejska reč koja se sastoji od tri slova brk – barak znači dati nekome posebnu silu, ili označiti da neko poseduje posebnu silu. To je veoma blisko i jednoj drugoj jevrejskoj reči: bärä´ – stvoriti, koju nalazimo odmah na početku Knjige Postanka, a koja se odnosi isključivo na Božje stvaranje. Blagoslov i jeste stvaranje, a u stvaranju se ogleda sila Božja. Blagosiljajući čoveka, Bog daje stvaralačku moć dobra čoveku, a odgovarajući na taj dar, čovek Bogu i sebi priznaje tu silu. Blagosiljajući Boga koji nas ispunjava svojim dobrima (KKC, 551), zahvaljujemo Bogu što nas je, po činjenju dobra, učinio svojim saradnicima na uređenju sveta, a kada mi dajemo blagoslov drugima, prizivamo i na njih silu Božje dobrote.

Klanjanje. Ako napravimo most između imena prve žene Eve – Hawwa, čije ime ima koren u reči haj – život, i reči hawa, što znači klanjati se, i samog pokreta tela i duše prisutnog u klanjanju, možemo da shvatimo sam smisao klanjanja Bogu. Prostiranje na zemlju pred Bogom, pad na kolena, označava upravo stanje duha koje u poniznosti priznaje veličinu Tvorca, potpuno predavanje u Njegove ruke, podložnost Njegovoj volji. Molitva je tako i instrument podlaganja toj volji, istinsko duhovno klanjanje Bogu, tvorcu života i postojanja.

127

UČITELJ JE REKAO

Prošnja. Možda i najčešći oblik naše lične molitve je prošnja, molba. Isus nas uči koji je ispravan oblik te molitve. Već smo pomenuli onu Isusovu poruku da Otac zna naše potrebe i pre nego što ih izgovorimo, pa ako je tako, ako imamo pravo poverenje u Boga koji nas je i stvorio, i zna šta nam se nalazi u duši, i za nas ima plan, kako onda da ne poslušamo drugi Isusov savet: „Tražite stoga najprije Kraljevstvo i pravednost njegovu“, jer „sve će vam se ostalo dodati” (vidi Mt 6, 33).

Zagovor. Zagovor je ona molitva koja nas najviše uči da odustanemo od samih sebe, da se oslobodimo svoje sebičnosti i okrenemo bližnjemu, a na taj način i samom Bogu. Zagovor uključuje ljubav, onako kako o njoj govori Sv. Pavle „Ljubav ne traži svoje“ (vidi 1 Kor 13, 5).

Okrenuti se prema bližnjem znači skrenuti usredsređenost sa samog sebe i kroz drugoga i u drugome ugledati lice Božje, o čemu Isus govori kada nas obaveštava o događajima koji će se desiti „kada Sin Čovječji dođe u slavi“ (vidi Mt 25, 31–46).

Zahvaljivanje. Za sve što jesmo i što posedujemo možemo da zahvalimo jedino i isključivo Bogu.

Svekolika molitva, svaki pokret naše duše i tela mora da bude zahvala Bogu za silna dobra dela kojima nas obasipa. Svaki oblik molitve i polazi iz zahvalnosti: i blagosiljanje, i klanjanje, i kad od Boga nešto tražimo, i kad pred Bogom nekoga zagovaramo – uvek je to iz zahvalnosti što nas uslišava i što znamo da ćemo biti uslišani.

128

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM

Pohvala. Kao i zahvaljivanje, pohvala je priznavanje Bogu da je Bog. Pohvala je tu samo radi Boga. Hvaliti Boga znači uzeti učešća u nebeskoj liturgiji anđela i svetih koji već stoje pred oltarom Gospodnjim i pevaju Trisvetom Gospodu (vidi Otk 15, 2–4).

Izvori molitve Svakako, prvi i najznačajniji izvor molitve je Sveto pismo, Božja Reč. Ona sama već predstavlja dijalog Boga i čoveka. Bog nadahnjuje čoveka i zajednicu, a onda iz tog dijaloga nastaje Reč koja je došla do nas. U središtu Svetog pisma nalaze se psalmi. Iako oni nisu isključivi izvor molitve, bez sumnje predstavljaju najznačajniji izvor. Psalmi su vrhunac starozavetne molitve, zbornik svih ljudskih iskustava – iskustva patnje, ali i oslobađanja, tuge ali i radosti, ugroženosti ali i izbavljenja. Psalmi su izraz nade, pa čak i kada čovek proživljava najteže trenutke. Isus na krstu moli psalam koji počinje čuvenim usklikom Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio – a taj psalam ispunjava i Njegove reči: „pred vjernicima tvojim izvršit ću zavjete“ (vidi Ps 22, 26) svojim Uskrsnućem. Psalmi slave Boga i hvale Njegovu dobrotu – oni su nezaobilazna škola molitve i uputstvo života. Zato je Crkva od pamtiveka podržavala i molila psalme, posebno u okviru misnog slavlja i svih ostalih obreda Crkve, na poseban način u liturgiji časova, ali i kroz razne himne i pesme.

129

UČITELJ JE REKAO

Crkveno bogoslužje je i izvor i ušće molitvi. Ono, po rečima Katekizma „naviješta, uprisutnjuje i priopćuje otajstvo spasenja.“ Svakodnevni život takođe je izvor molitve. Svakodnevno susretanje s Bogom, otkrivanje Boga kroz ono što živimo, naše potrebe ali i zahvale za primljeno iz razmišljanja o životu, rađaju molitvu – i onu u kojoj od Boga tražimo, i onu u kojoj Bogu zahvaljujemo što jeste i što je učinio da i mi postojimo.

Izražaj molitve Svaka molitva je na prvom mestu individualna – moli je pojedinac, ali to ne znači da je usamljenička, da je izolovana, sama za sebe. Već sama činjenica da neko pokušava da razgovara s Bogom čini molitvu dêlom zajednice i onoga ko moli prisajedinjuje toj zajednici. Molimo po Hristu, sa Hristom i u Hristu – pa tako svako ko se iskreno moli, iako možda fizički sam, već po Hristu u Crkvi deo je Tela Crkve, čija molitva nikad ne prestaje.

To zajedništvo vidljivo je posebno na zajedničkim molitvama, obredima Crkve, a kako rekosmo, na poseban način u liturgiji.

Molitva može da bude i usmena, glasna i unutrašnja.

Ali i ta unutrašnja ne može da postoji bez usmene molitve. Gotovo da je nemoguće moliti bez reči, iako postoje molitveni izrazi i tog oblika. Molitva je izraz ne samo duše, nego i tela. Sam Bog poziva da Ga volimo svim 130

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM

srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim (vidi: Pnz 6, 5; Pnz 10, 12; Još 22,5; Mt 22, 37...), ne zbog svoje lične slave, već upravo zato što je molitva uzdizanje celog čoveka ka Bogu.

Molitva nije samo recitovanje „gotovih“ formula, onih koje se nalaze po raznim molitvenicima. Molitva je i razmatranje, čak i vise – iz razmatranja često i nastaju tekstovi molitava koje se zapisuju u molitvenike. Razmatranje, sa druge strane, nije puko analiziranje pročitanog ili doživljenog. Ono je sâm doživljaj pročitanog teksta u dubini duše, kao i događaja u našem životu – traženje Boga oko nas. Svakako, pri razmatranju na prvom mestu se nalazi Božja Reč, Sveto pismo. Već više puta smo pomenuli da je Sveto pismo zabeleženi dijalog pojedinaca ili čak celog Naroda Božjeg s Bogom. Razmatranje Pisma stavlja nas u zajedništvo s onima koji su zapisali poruke koje im je Gospod uputio, upravo po osećaju vere, koji je istovetan i koji u nama budi Glas Božji zapisan u knjigama Biblije.

Molitva bez reči, koju smo malopre pomenuli, jeste kontemplativna molitva, pogled u tišini i ljubavi upravljen na Boga (KKKC, 571). To je trenutak naše potpune otvorenosti Bogu, pri čemu slédeći velike primere kontemplativnih molitelja, na prvom mestu Sv. Josipa, u dubini svog srca osluškujemo glas Božji koji nam uvek govori. Molitva u tišini uči nas kako da isključimo buku sveta oko nas, da bismo čuli šta nam to Gospodin govori.

131

UČITELJ JE REKAO

Problemi u molitvi Molitva je uvek dar, ali kao što su i Svete tajne darovi Božji koji nam pomažu samo kad smo raspoloženi da ih upotrebimo na pravi način, tako nas i molitva menja samo kada želimo da budemo promenjeni. Zato je molitva i borba. U nama se bore stari čovek i Božji dar oličen u novom čoveku, „rođenom odozgo“. Stari čovek ne želi da se moli, ne želi da razgovara s Bogom, jer ne želi da razgovara ni sa sobom. Bitan mu je svet oko njega i oni trenutni problemi koji ga u potpunosti okupiraju. Novi čovek želi da upozna sebe, a upoznajući sebe spoznaje da je sam slika Tvorca, pa želi da Ga upozna. U molitvi se sukobljavaju dva sveta – nebeski i zemaljski, pa je potrebno prepoznati tu borbu. Pravi stavovi u molitvi su poniznost, poverenje i upornost. Ako nam bilo šta od tih triju stvari nedostaje, onda u nama progovara stari čovek: nemajući poniznosti – da je bespotrebno moliti jer živi u zabludi da sve može sam; nemajući poverenja – jer pogrešno moleći ima iskustvo neispunjavanja svojih želja, da je uzaludno moliti jer Bog ne sluša, i ne želi da nas sasluša; i nemajući upornosti – da se ništa ne menja molitvom, jer se ništa ne dešava odmah i sada. Bog nije automat koji odmah i sada reaguje na svaku našu reč. On ima plan za nas, plan koji se ostvaruje u Kraljevstvu nebeskom, a ne na ovoj zemlji. Bog nas po molitvi vodi putem spasenja, ali upravo zato što želi da nam sačuva slobodu, ne daje nam znanje poslednjih stvari, ne daje nam shvatanje svega što nam se dešava u ovom svetu, nego čineći dobro želi da na svaki životni izazov sami Njega izaberemo. Molitva u poniznosti, poverenju i upornosti je naš sigurni vodič kroz sve zamke ovog sveta.

132

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM

Upravo iz manjka poniznosti, poverenja i upornosti rađaju se rastresenost, duhovna suvoća i nehaj. Rastresenost je gubitak pažnje spram pokreta srca u molitvi. To je i najčešći oblik teškoće u molitvi. Duhovna suvoća je znak gubitka vere, oseća se kao praznina koja tom prilikom nastaje u duši. Nehaj je lenjost duha, zanemarenost činjenice da za sve što imamo, kao na beskonačno skupocenom daru, moramo da zahvalimo samom Bogu.

Molitva je, kako smo rekli, izraz Duha. Ona je delo individue koja pripada zajednici i njen je neodvojivi deo.

Puki spoljašnji vid molitve, posebno u zajedničkoj molitvi, ako nije praćen srcem, pred Bogom ne vredi mnogo, kao što je i Isus upozorio one koji su se začuđeno zapitali: „Učitelju, u Tvoje smo ime...“, a On im odgovara – odlazite od mene bezakonici, jer pravednost se ne ogleda u rečima, nego u delima, a sve u svemu je Bog, koji daje da jesmo i da budemo jedno s Njim.

133

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

Katekizam Katoličke crkve završava poglavljem o molitvi Oče naš. I sam položaj poglavlja govori o važnosti te molitve. Ne, nije ona poslednja stvar o kojoj treba da se govori, nego upravo njeno mesto na kraju ističe važnost te molitve kao vrhunca, krune Isusovog učenja, ili, kako su kroz istoriju govorili crkveni oci, ona je sažetak, zaokruženje svega Pisma.

Do nas je molitva Oče naš došla u dva oblika. Jedan se nalazi u Evanđelju po Luki (vidi 11, 1–4), a drugi, koji je postao temeljna, svakodnevna molitva svih hrišćana, dolazi nam iz Evanđelja po Mateju (vidi 6, 9–13). Svakako, onaj ko pogleda obe verzije videće razlike između tih dvaju oblika, ali u isto vreme videće i da je tok molitve isti: prvi deo molitve okrenut je Bogu, da tako kažemo, a drugi deo priziva Božju pažnju na nas. Mogli bismo slobodno da kažemo da je po tome ova molitva u duhu starozavetnih molitava. Setimo se posebno razgovora Salomona s Gospodom (vidi 2 Ljet 1, 7–12), gde Gospod poziva Salomona da zatraži što god mu drago, a on na prvom mestu traži mudrost.

135

UČITELJ JE REKAO

U istom odeljku Matejevog Evanđelja Isus sam kaže: „Tražite stoga najprije Kraljevstvo i pravednost njegovu, a sve će vam se ostalo dodati“ (Mt 6, 33). Mudrost i jeste Kraljevstvo, sam Hrist, Logos i onaj ko traži Njega i kome je to na prvom mestu – zadobija sve ostalo, kako opet stoji i u već navedenom odlomku iz knjige Letopisa, ali i kako Isus reče. Ali to svakako ne treba da nas čudi. Kontinuitet molitve postoji i mora da postoji, jer mu je izvorište u samom Bogu, kako smo već govorili u prethodnom nastavku.

Odakle razlika u ta dva oblika i ima li mesta pitanju koja je od tih dveju verzija izvorna? Napisano je nebrojeno tekstova i knjiga o toj temi (da ne pominjemo koliko je napisano o Očenašu, čemu i mi ovde pridodajemo poneki list) i s dovoljnom sigurnošću možemo da kažemo da molitva Oče naš jeste Isusova, Gospodnja molitva – a to nam, pored mnogih drugih stvari, potvrđuju i sličnosti i razlike.

Sličnosti – jer nam na prvom mestu, kako već napomenusmo, govore o istom duhu molitve, a razlike – o širokom poznavanju i prihvatanju te molitve među hrišćanima još pre nego što su evanđelja zapisana u drugoj polovini prvog veka. Naime, jednom izrečena poruka dobija prenošenjem nove i nove oblike, prilagođavajući se okolnostima u kojima biva korišćena, kao i potrebama i namerama onih koji je nanovo koriste. Tako je sa svakom iskazanom rečju. Izgovorena reč dobija svoj život. To ne znači da ta izgovorena reč gubi svoje prvobitno značenje, nego da to značenje u novim okolnostima ogleda i izražava istu ideju.

To važi za ljudski govor, a koliko tek za božanski govor, posebno za ovu molitvu, kada znamo da je Isus obećao i Duha Svetog, koji jeste izvor i čuvar naše molitve i Onaj 136

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

koji je uznosi k Ocu. Reči, ljudske reči, pritom nisu na prvom mestu – one su nosioci onog neizrecivog vapaja ka Bogu, kojem Duh Sveti daje glas pred Gospodom. Zato je molitva Oče naš i ista i različita – ista, jer je ona Isusova Reč koja se utelovljuje u nama, a opet različita koliko su različite i ljudske duše koje se njome Bogu obraćaju.

Oče naš – obrazac svih molitvi U ovom tekstu govorićemo ipak o Matejevoj verziji molitve. Ne samo zato što je duža i na prvi pogled kompleksnija od one u Evanđelju po Luki, nego zbog toga što je upravo taj oblik od samih početaka najšire prihvaćen u Crkvi – i kao molitva koja se koristila već od najranijih vremena kao neizostavni deo liturgije, kao katehetski tekst, ali i kao svakodnevna molitva vernika. Tekst sa početka drugog veka, poznat kao Didahe (Didache) ili Učenje dvanaest apostola, jedna od najstarijih kateheza, koji molitvu Oče naš donosi u blago promenjenom obliku u odnosu na Mateja – svakom verniku preporučuje da je moli bar tri puta na dan.

Oče naš, naravno, nije jedina molitva u Svetom pismu. Sveti Pavle kaže: „Sve Pismo, bogoduho, korisno je za poučavanje, uvjeravanje, popravljanje, odgajanje u pravednosti“ (2 Tim 3, 16). Biblija je nepresušni izvor molitve. Ona je škola, uputstvo života i pored uputstva kako živeti, daje nam i načine kako se Bogu moliti. Na prvom mestu tu su psalmi, molitve starog Izraela koje 137

UČITELJ JE REKAO

smo i mi hrišćani prigrlili svim srcem. U Novom zavetu, isto tako, Isus nam daje brojne obrasce i primere kako se moliti, takođe imamo veliki broj primera molitve apostola i ostalih ličnosti koje se pojavljuju u tekstovima Novog zaveta, pa ipak, ova molitva je sasvim posebna. Isus u evanđeljima često poziva svoje učenike da se mole, a ovde nam daje i neposredan primer kako molitva treba da izgleda. Ali njenu snagu i važnost ne smemo da ograničimo samo na to što nam ju je sam Isus predao i naložio da je molimo, nego moramo i dublje da je upoznamo da bismo shvatili kako i šta u stvari molimo kada je izgovaramo. Molitva Oče naš nije samo niz od sedam molbi. Ona se njima ne zatvara, nego upravo tih sedam molitvenih zaziva zaokružuju sve ono što jeste Božja volja za čoveka i sve ono što čoveku treba da bi ušao u Kraljevstvo. Zato molitva Oče naš nije samo jedna od molitvi, pa makar i najuzvišenija, ona je primer, formula, obrazac kako sve druge molitve treba da izgledaju, šta treba da sadrže i na koji način treba da im pristupamo. Ona je svojevrsni „generator“ molitvi hrišćanina, kolevka iz koje se rađaju druge molitve. Sveti Avgustin piše o njoj: „Što god drugo rekli dok molimo, ako molimo kako valja, samo govorimo ono što se već sadrži u Gospodnjoj molitvi“ (Pisma, 121, 12).

Govor na Gori i molitva Pogledajmo podrobnije, koliko nam to prostor i namena ovog teksta omogućuju, molitvu Oče naš.

138

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

Oče naš se u Matejevom evanđelju nalazi u samom srcu Govora na Gori. Te tri glave Matejevog evanđelja, iako postoji još jedan, mnogo kraći oblik tog Isusovog govora u Evanđelju po Luki (vidi Lk 6, 17–49), od mnogih su nazvane Isusovim manifestom, programskim govorom Njegovim učenicima, sažetkom Evanđelja. Neiscrpna dubina Govora na Gori kroz istoriju je nadahnjivala ne samo Isusove sledbenike, nego i mnoge druge ljude, pripadnike svih religija, pa i ateiste. Kao i sam Govor na Gori, tako i tih nekoliko stihova Očenaša, iako nam se mogu učiniti jednostavnim i odmah razumljivim, sadrže u sebi tolika bogatstva da se, ma koliko dosad razmatrali i pisali o toj molitvi, ona nikad ne mogu iscrpsti. To upravo pokazuje njenu otvorenost. Tih sedam zaziva, što je i omiljena simbolika Mateja, koja se oslanja na svetopisamsku simboliku broja sedam, pokazuje svu punoću Božje volje za nas ljude, neiscrpnu i nikad potpuno obuhvatljivu ljudskom umu, a opet bez razlike svima pristupačnu.

Kakvim srcem se dolazi do Boga Pogledajmo kontekst, položaj Očenaša, jer i iz njega možemo da saznamo važne stvari. Peta glava Govora na Gori završava stihom: „Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski” (Mt 5, 48). Iako po logici izlaganja taj stih zaokružuje ranije izrečene stvari, on je i središnji deo svega onoga što je Isus govorio – savršenstvo na koje smo pozvani je savršenstvo, punoća Oca, punoća zajedništva na koje smo pozvani. Da bismo ušli u to zajedništvo, 139

UČITELJ JE REKAO

postoji put, način kako ga ostvariti. Šesta glava počinje sa: „Pazite da svoje pravednosti ne činite pred ljudima da vas oni vide. Inače, nema vam plaće u vašeg Oca koji je na nebesima.“ Dve su ključne reči ovde: pravednost i plata. Odeljak počinje pozivom na pravednost. Pravednost u Svetom pismu je u isto vreme i dar od Boga, i tražena ljudska reakcija. Pravednost je srž savršenosti, svetosti na koju smo pozvani. Pravednost znači savršeno ispunjavanje Božje volje, ne samo zato što Bog to želi od nas, nego stoga što je pravednost ono po čemu se prepoznaje da smo primili i prihvatili poziv na savršenstvo. Druga ključna reč je plata. Ovaj prevod grčke reči mithos možda nije najbolji, jer može se pomisliti da zaslužujemo nagradu za vršenje pravednosti, a i sama grčka reč koja se oslanja na jevrejsku reč šakar, pre nego na zasluženu platu – u ovom kontekstu podrazumeva nagradu, čisti dar Božji. Još jedna stvar je bitna za razumevanje onoga što Isus želi da nas nauči. Isus kaže: „Pazite da svoje pravednosti ne činite pred ljudima da vas oni vide.“ I ceo odeljak nastavlja u tom duhu. Da li je Isus, kako su to mnogi koji su se odvojili od Crkve shvatali, protiv zajedničke i javne molitve? Svakako ne! Ono o čemu Isus govori je unutrašnje stanje duha. Da bi molitva bila prava, da bi dela ljubavi bila prava, moraju da imaju uporište u dubini duše, u srcu. Sva dela ljubavi moraju da potiču iz unutrašnje ljubavi, ne iz glumljenja ljubavi, iz pretvaranja da volimo druge činjenjem dobrih dela, kako bismo za sebe zadobili poene kod Boga, ili češće kod ljudi.

Pre same molitve Očenaš izložena su dva učenja. Prvo je o davanju milostinje, a potom o samoj molitvi. Time što o milostinji govori pre molitve, Isus ne kaže da je ona važnija od molitve. Milostinja, darivanje drugih – ne samo 140

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

materijalnim stvarima, nego samim sobom – jeste unutrašnji pokret duše u molitvi. Ona je deo pravednosti, znak da zadobijamo pravednost i da je odsijavamo u svojim delima. U nastavku Isus govori o molitvi navodeći dve glavne zloupotrebe molitve. Prva je želja da se pokaže spoljašnja, prazna pobožnost, zloupotrebljavajući tako reči i molitvene čine, a druga je ljudski stav da se Bog može naterati da izvrši našu volju time što ćemo Mu bez prestanka upućivati reči koje nemaju koren u srcu, u ljubavi – shvatanje da je Boga moguće naterati da vrši našu volju.

Isus govori da takvi dobijaju svoju platu, a reč plata ovde zaista ima značenje zaslužene isplate. Zadobiće poštovanje ljudi, istih onakvih kakvi su i oni sami – poštovanje koje ništa ne znači, prazno poštovanje koje onoga kome se upućuje ruši u oholost i samoproklamovanu pravednost, koja odvaja od Boga, a ni sebe ni druge ne približava k Njemu. Prazna molitva je nemo „svedočanstvo“, kao što nam je posvedočilo Evanđelje po Luki po svešteniku Zahariji (vidi Lk 1), koji nije poverovao anđelu Gospodnjem i zato je onemeo – njegova prazna vera imala je za rezultat njegovo nemo „svedočenje“, koje je postalo nerazumljivo i beznačajno. Isus izričito govori: Ne nalikujte na njih, nemojte biti slični njima. Isusova poruka ne služi samo da nam ukaže kako treba činiti, nego i kako ne treba. Ne treba siliti Boga, ne treba misliti da ćemo zbog broja molitvi biti uslišeni – „Ta zna Otac vaš što vam treba i prije negoli Ga zaištete!“ Bogu je draga naša molitva iz srca, molitva koja je Njemu okrenuta, ne zato – i to smo često govorili – što Bogu tako treba, nego zato što treba nama. To dovodi i označava unutrašnju promenu, onu koja nam dozvoljava da uzmemo udela u zajedništvu Oca, Sina i Duha Svetog.

141

UČITELJ JE REKAO

Bog daje ono što nam je zaista neophodno, a ne ono što bismo mi želeli da bismo ga „potrošili u svojim požudama“ (vidi Jak 4, 3). Bog to stalno daje, ali tek otvorenost srca za Božju volju čini da taj dar Božji primimo i on počne da deluje u nama.

Oče naš Kako, dakle, da molimo? Ili, bolje, šta u stvari znače reči koje izgovaramo u Očenašu? Očenaš je i jednostavna molitva, ali i veoma duboka i, kako neki od Otaca govore, teška molitva. Jednostavna je jer je na prvi pogled sve jasno, a opet, kako rekosmo, dubine te molitve su tolike da je potrebno um i srce držati usredsređenim na ono što izgovaramo, a da to što izgovaramo pritom zaista i mislimo.

Očenaš se sastoji, kako već rekosmo, od sedam zaziva.

Prva tri odnose se na Boga, druga četiri na nas. Isus taj poredak pojašnjava ili osnažuje rečima koje dolaze posle teksta molitve, koje zaokružuju učenje o molitvi, a završavaju se poukom: „Zna Otac vaš nebeski da vam je sve to potrebno. Tražite stoga najprije Kraljevstvo i pravednost njegovu, a sve će vam se ostalo dodati“ (Mt 6, 32–33).

Oče naš – Sveti Avgustin je napisao: „Moramo da koristimo reči kako bismo sebe mogli da podsetimo da moramo dobro da promislimo šta tražimo.“ Molitva počinje rečima Oče naš. Mnogi bibličari govore da je upravo to jedan od znakova da je molitva baš Isusova. Iako među 142

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

Jevrejima nije bilo neuobičajeno da se Bog naziva Ocem, to ipak nije bilo ustaljeno molitveno oslovljavanje. Isus je često insistirao na tome da je Bog Otac, čak i više, mnogo intimnije – tata, kako bismo mi rekli. Otac označava Tvorca, onoga ko nas je doveo u postojanje, onoga ko se o nama brine, ko nas podučava, ko nas hrani i održava u postojanju. On predstavlja Oca Branitelja, onoga ko stoji iza nas ili ide ispred nas i vodi nas. Uza sve ono što možemo da pomislimo o ljudskoj figuri oca, Otac Nebeski je mnogo više, beskrajno više. Otac je – na vrhuncu – znak čiste ljubavi. Otac nas voli, ne zato što to zaslužujemo ili treba da zaslužimo, nego zato što smo Njegova deca. Otac Nebeski, za razliku od mnogih ljudskih očeva, nikad nas ne napušta, ali i ne vezuje ropski za sebe, kako to ljudski roditelji umeju da rade sa svojom decom. Otac naš daje nam slobodu, ali želi da otkrijemo da je prava sloboda ne u bežanju od Njega u sopstvenu volju, nego u vraćanju ljubavi, onoj koju nam On daje.

Oče naš nije, naravno, slučajno tu. Bog je Otac, ali ne samo moj ili tvoj, nego naš zajednički. Kada se molimo našem Ocu, onda priznajemo da smo svi braća i sestre i da nas Bog sve jednako voli. I to je važno zapamtiti. Ako se osećamo kao da smo poslednji u svetu, siromašni, maleni – posebno tada – važno je da se setimo da smo jednako voljeni kao i onaj prvi u društvu. Ali važno je prisetiti se i da je onaj ko u našim očima izgleda kao poslednji, zapravo naš brat, jednak s nama, a da to što smo mi možda u boljem položaju u svetu ne znači da je taj drugi manje voljen; u isto vreme, budući da smo braća i sestre u Gospodu, to što smo dobili od Oca – a dobili smo sve – moramo da 143

UČITELJ JE REKAO

delimo s braćom i sestrama. Možemo da molimo molitvu Oče naš samo kada smo zaista u zajednici, kada joj svim srcem i dušom pripadamo, kad smo deo Tela Hristovog, jer po njemu i postajemo braća i deca Božja. U samoživosti, u mržnji prema drugima ta moltva ne može da se moli, nema smisla.

Koji jesi na nebesima – ogromne su dubine ove tvrdnje!

Bog je jedini koji jeste. On je jedini bez početka i kraja. Sva stvorenja od Njega zavise i u Njemu se ostvaruju, pa stoga jesu i postoje jedino zato što je to bila i jeste volja Očeva.

To znači, takođe, da On koji jeste – dajući nama postojanje ima plan za nas. Zamislio nas je i želeo nas na poseban način, da budemo onakvi kakvim nas je zamislio, sa svim osobinama i darovima koje nam je namenio s određenim smislom, svrhom našeg postojanja. Zato tu svrhu ne možemo da nađemo sami u sebi ili samo u svetu koji je oko nas, nego u veri; razmatrajući i osluškujući Božju volju, u Bogu otkrivamo i vlastiti smisao postojanja. Bog, naš Otac je na nebesima. Ovaj materijalni svet, o čemu smo već govorili u prethodnim poglavljima, nije sve što postoji. Duhovna realnost, ona bezvremena i večna, snažnija je nego ova zemaljska, ali treba da razvijemo „oči duše“ da bismo je osetili oko nas. Bog nije kao mi, nije zemaljski bog, nije idol, ali, sa druge strane, Bog nije van sveta, On ga drži u postojanju i prisutan je tu s nama, posebno i na prvom mestu po svom Sinu Isusu Hristu i po Duhu Svetome, koji nas vode i uvode u punoću zajedništva Svetog Trojstva. Nebesko kraljevstvo, nebesa, naš su dom gde treba da se vratimo, ali tamo se vraćamo jedino kao braća i sestre, deca jednog zajedničkog, našeg Oca. 144

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

Sveti se ime Tvoje – svetost označava čvrstoću stajanja u veri, pripadanja Bogu i odvojenost od sveta. Za Jevreje ime ima poseban značaj. Ono označava samu suštinu onoga ko ga nosi. Božje ime, kako smo u prvim glavama govorili, sasvim je posebno. Mojsije nije dobio ime od Boga, jer za čoveka je ono neshvatljivo – ne možemo da spoznamo suštinu beskrajnog i večnog Boga, ali dobili smo naziv koji za nas ima značaj, koji nam o Bogu govori ono što je korisno za naše spasenje, a to je da On jeste i da On daje postojanje. Ovim zazivom mi ne tražimo da se uveća svetost Božjeg imena na nebesima ili u svetu, nego da se u nama ojača svesnost o važnosti i značaju Njegovog imena za nas i u nama. Da po tom Imenu i mi postanemo čvrsti, kako to On od nas traži, i da shvatimo da ovaj svet nije naš dom, nego prolazna škola, hodočasnički put koji moramo da pređemo da bismo se vratili jedinstvu s Njim u Kraljevstvu.

Dođi Kraljevstvo Tvoje – Kraljevstvo će doći, želeli mi to ili ne, kako Sveti Avgustin piše u svom objašnjenju molitve Očenaš. Ali možda je najsnažnije da ovde shvatimo da tim zazivom čvrsto pristajemo na dolazak tog kraljevstva! Na početku se nalazi imperativ, naređenje – „Dođi!

Kraljevstvo Tvoje”. Neka dođe, učini nas spremnim da uđemo u njega! Ali iako je zaziv upućen budućem vremenu, pogrešno je očekivati samo onaj poslednji dolazak.

Ovaj zaziv govori i izražava naš trenutni pristanak da prihvatimo kraljevstvo koje je već sada tu među nama. Neka Kraljevstvo tvoje SADA dođe, neka dođe Tvoje kraljevanje nad mojim životom. Božje kraljevanje nije ljudsko. Bog nije tiranin, kao što umeju da budu ljudski vladari. Božje 145

UČITELJ JE REKAO

kraljevstvo je vladanje u služenju, kako nam je to pokazao i Hrist Kralj, koji nije došao da bude služen, nego da služi i tako je i nama pokazao kako da se ponašamo prema braći i kakvog je tipa Kraljevstvo koje priželjkujemo i na koje pristajemo.

Budi volja Tvoja – za dolazak Kraljevstva, ali i za prihvatanje Božje ljubavi koja nam se nesebično i bez prestanka nudi od Oca Nebeskog, potrebno je prihvatanje Njegove volje, a odbacivanje naše. Padom u Rajskom vrtu postali smo neposlušni, odbacili smo Božju volju i prigrlili svoju sopstvenu, nesavršenu i nemoćnu da nas spase.

Ovaj zaziv otvara nas prihvatanju te božanske volje za nas, volje Tvorca, prihvatanje Njegovog plana za nas, ne samo za mene, nego za svu braću i sestre, za Crkvu, za svet.

Kako na nebu tako i na zemlji! – Ovime molimo da nas sam Bog učini poslušnima, da nam pomogne da se otvorimo Njegovoj volji, da budemo pravi veronosci, oni koji će širiti Njegovu volju, kao što to čine anđeli na nebu.

Moleći da Njegova volja bude na zemlji, među nama, kao i na nebu, molimo i da ceo svet postane poslušan, u ljubavi, Bogu svome Tvorcu i tako ispuni svoju svrhu i suštinu – da svi postanemo upravo onakvi kakvima nas je Bog stvorio – da postanemo ono što jesmo: deca Božja.

Kruh naš svagdašnji, daj nam danas – kruh, hleb, lehem na hebrejskom, označava i hleb ali i svu hranu, sledeća grčka reč – epiousios – koju prevodimo sa svagdašnji, znači i to, ali označava i nešto što nam je neophodno za opstanak. Ovaj deo molitve podseća nas na Isusovo 146

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

iskušavanje u pustinji i na Njegov odgovor đavolu: „Pisano je: Ne živi čovjek samo o kruhu, nego o svakoj riječi što izlazi iz Božjih usta“ (Mt 4, 4). Kakvu hranu tražimo od Boga? Ne samo svagdašnju egzistenciju, ne samo mogućnost da živimo i preživimo u svetu – od Boga i to možemo i moramo da tražimo. Moramo da shvatimo da je ceo naš život, posebno svakodnevni, u Božjim rukama.

Ne osvajamo mi svet svojom silom i svojim zaslugama – naš život, sve što imamo, sve sposobnosti koje imamo, položaj u društvu, imanje – sve to smo dobili kao čisti dar, naše je jedino kako koristimo te darove – da li samo na svoju korist, ili na korist braće koja su oko nas. Boga molimo da nam dâ postojanje koje pomaže i drugima.

Ali ne samo to! Na prvom mestu – Kraljevstvo! Molimo da nas Bog otvori za duhovnu hranu, za sopstvenu Reč koja će nas zaista učiniti živima, koja će nam omogućiti da u potpunosti prigrlimo život večni. Ona nas održava i u ovom životu, a otvara nam i put u onaj večni!

Daj nam danas – ovoga trenutka! Već smo pomenuli, a ponovićemo i ovde: život se sastoji i dešava u trenutku sadašnjice. Prošlost je prošla, a budućnost još ne postoji, ali ovaj trenutak u kojem živimo, ovi trenuci koji se munjevito smenjuju i odluke koje u svakom od njih donosimo, određuju kakva će nam biti budućnost, to jest kako će izgledati svaki sledeći trenutak u kojem ćemo se odlučivati za Božju volju. Tako planiramo svaki sledeći tren, budućnost koja tek treba da dođe, a u stvari – prošlost kakvu želimo da imamo. Oca molimo da nam pomogne da se u ovom trenutku nahranimo Njegovom voljom, da bismo na kraju ušli u zajedništvo s Njim, izvorom Života.

147

UČITELJ JE REKAO

Otpusti nam duge naše, kako i mi otpuštamo dužnicima našim – Bog nam daje sve, a mi to često zadržavamo samo za sebe. Bog nam daje da bismo delili s drugima, ali te darove mi često zakopamo, ne podelimo ih s drugima niti ih umnožavamo. Ovom molbom sebe otvaramo shvatanju da smo dužnici, da smo od Boga dobili upravo da bismo davali… i otvaramo se svesti da padamo. Pad nije problem, kako nas Crkva uči, ako se dignemo, a dizanje podrazumeva zahvalnost Bogu na Njegovoj snazi kojom se dižemo i na Njegovoj milosti koja nam to omogućuje. Zahvalnost podrazumeva pokajanje, ali i snagu opraštanja drugima koji deluju protiv nas. I sami padajući i dižući se, i na njih prizivamo Božju milost i snagu da bi se i oni, naša braća i sestre, pridigli iz pada i zajedno s nama vratili Ocu. Isus je rekao: „Ja nisam došao suditi svijetu, nego svijet spasiti. Tko mene odbacuje i riječi mojih ne prima, ima svoga suca: riječ koju sam zborio – ona će mu suditi u posljednji dan“ (Iv 12, 47–48). Ni Otac ni Sin nisu stroge sudije, nego nam dopuštaju da sami odlučimo šta je za nas, da sami sebi donesemo presudu. Onako kako se odnosim prema drugima – tako od Boga tražim da meni bude donesena presuda! Zato nas Isus i uči ovu molitvu – da bismo shvatili da onaj ko traži milost, uz Njegovu pomoć mora da nauči da i sam bude milostiv prema drugima, tražeći snagu od Oca za praštanje, snagu koju ćemo primeniti sopstvenom voljom.

Ne uvedi nas u napast, nego izbavi nas od zla – Bog ne uvodi u napast, Bog dopušta iskušenja za naš rast, ali 148

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ

dopušta ih i zbog slobode drugih i nas samih. Koliko često i sami dovodimo druge u iskušenja, koliko problema i zla nanosimo jedni drugima! Ovo je molba Ocu da nas sačuva, da nam ne dozvoli da podlegnemo u iskušenjima u koja nas uvode drugi, ali i da nas ojača da druge ne dovodimo u iskušenje. Ovo je i molba napaćene duše koja ne vidi razloga svojoj patnji, duše zagledane u Oca, molba da nam ojača poverenje u Njegovu Reč – da nam ni dlaka neće sa glave propasti (vidi Lk 21, 18).

Molitva završava zazivom za izbavljenje! Otac nam nudi Spasenje po svome Sinu Isusu Hristu; potrebno je da ga prihvatimo, da imamo ne samo želju „na papiru“, nego iskrenu duboku želju da budemo spaseni, da uđemo u zajedništvo s Ocem, a po tome i sa svim ljudima. Da uđemo u zajednicu ljubavi – Izbavi nas! Tek kad shvatimo da nam je pomoć potrebna, mi je i primamo. Ali ovo je i poziv da obratimo pažnju i na onoga koji želi da propadnemo – na Zloga, na zlo. On postoji i kad god činimo zlo, kad god grešimo, sarađujemo s njim. Ovo je molba da nam Otac pomogne da u svakodnevnom životu prepoznajemo njegova dela i iskušenja, podmetačine, pravdanja, navođenja... Tek kad shvatimo da je neprijatelj tu, počinjemo i borbu protiv njega, ako mislimo da ga nema, nećemo se ni boriti. Današnji svet odbacio je ideju o njegovom postojanju i često se utapa u nerazumnom zlu, čak i ne opirući se.

Molitva počinje Ocem, a završava zlom, i to je poruka kakav mora da bude naš život – Otac na prvom mestu, a zlo, odbačeno, zaboravljeno, gurnuto na kraj, uništeno.

149

UČITELJ JE REKAO

Već i ovaj kratki pregled, ovo kratko razmišljanje pokazuje dubine molitve Oče naš. Mogu da nas uplaše, možda i obeshrabre zahtevi molitve, kao i zahtevi Evanđelja, ali ne treba i ne smemo da klonemo duhom! Zna Otac da nismo savršeni, ali nas poziva na to. Nama nije moguće, ali u Bogu i s Bogom SVE je moguće! Nikada sami – ujedinjeni u Telo Hristovo, s Isusom kao glavom, možemo postići sve to što Bog – zbog nas – od nas traži. Molitva je škola, pa zato uđimo u tu školu i počnimo da učimo!

150

ŽIVOT U CRKVI

U ovom našem kratkom opisu ključnih sadržaja vere došli smo i do poslednje teme. To ne znači da je ova knjiga pokrila sve što svaki hrišćanin treba da zna – ni blizu!

Svako od nas pozvan je da, što je dublje moguće, prouči svoju veru, a to podrazumeva sve njene aspekte – od Pisma, preko liturgije, pa i do strukture Crkve, načina kako se vera živi u svakodnevnom životu. U ovom poslednjem poglavlju reći ćemo nekoliko stvari upravo o tom svakodnevnom životu u Crkvi. On nije odvojen od „teorije“, nego se živi po onome što se nauči i izmoli.

Recimo odmah na početku gde hrišćanin treba da živi svoju veru. Naravno, prvo mesto je vlastiti dom, porodica, okruženje na poslu, u školi, ali mesto gde treba da dobijemo snagu za svakodnevni život, naš pravi dom – jeste župa, parohija.

Sama reč parohija, a župe su parohije, ili kako se u dokumentima Crkve na latinskom nazivaju parochia, dolazi od grčke reči paroikia što bi značilo – kako bismo mi ovde 151

UČITELJ JE REKAO

rekli – komšiluk. Paroikia označava skup kuća, naselje koje je međusobno povezano, skup porodica koje žive na istom prostoru. Parohija, pa tako i župa – što je isto – upravo i jeste proširenje porodice, osnovne ćelije Crkve, pa i društva. Na parohiji se porodice okupljaju ujedno, u Telo Hristovo, a onda se svi, predvođeni lokalnim sveštenikom, glavom kuće, ujedinjuju u lokalnom biskupu u širu Crkvu biskupije; parohija predstavlja deo sveopšte Crkve, čiji je vidljivi znak jedinstva Sveti otac papa.

Zašto je važno da progovorimo o parohiji/župi? Na prvom mestu zato što se u naše vreme župa prečesto posmatra samo kao mesto gde dolazimo na misna slavlja i poneko predavanje. Papa Franja u svom apostolskom pismu Radost Evanđelja (Evangelii Gaudium) kao suštinsku ulogu župe navodi – poslanje. Župa je središte okupljanja misionara, hrišćana koji se u župi napajaju snagom za svedočenje, znanjem ali i ljubavlju. Župa nije samo mesto gde dobijamo sakramente, ona je mesto gde po sakramentima učimo da gradimo zajednicu, centar iz kojeg zajednica treba da se širi. Ako bismo upotrebili možda i najbolju sliku, onda bi župa bila sunce iz kojeg zraci svetlosti Evanđelja osvetljavaju svet oko nje. Papa nije rekao ništa novo, ali je podsetio na nešto što mnogi zaboravljaju. U poglavlju o sakramentima Crkve govorili smo da su svi sakramenti, a posebno krštenje i potvrda, sakramenti poslanja. Sa jedne strane dobijamo sredstvo spasenja za sebe lično, ali naše spasenje dešava se po tome što, po sakramentima, urastamo u Telo Crkve, u zajednicu. Dozvoljavamo da sredstva spasenja na nama deluju tek i samo onda kad ih podelimo s drugima. Ako primimo krštenje a radost Evanđelja 152

ŽIVOT U CRKVI

ne podelimo s drugima, ne svedočimo to što smo primili; ako sami ne postanemo zraci tog sunca Evanđelja koje mora da izlazi iz župe, i sami se pretvaramo u tamu. Biti živi, aktivni član župe nije samo zahtev, to mora da nam postane potreba – u župi se hranimo Božjom rečju, Rečju života, i tek tako nahranjeni možemo istom hranom Života da nahranimo i svoju malu crkvu, porodicu.

Na čelu župe stoji župnik, sveštenik koji je njen pastir.

Ali župnik nije čovek s magijskim moćima da sve može sam da uradi. Župa je kuća, a ako kuća padne na ramena jednog čoveka, kao i svaka druga kuća – i župa propada. Župa je proširena porodica svih vernika, a župnik je glava te porodice. Primer njemu mora da bude Isus, Dobri pastir, ali on ne može da bude pastir svih ljudi koji žive na prostoru župe, i onih koji su u Crkvi, i onih van nje.

On mora da pomogne svim župljanima koji su postali deo Tela Hristovog, da se i oni ostvare kao pastiri, jer to su i primili kao poslanje postavši Kraljevsko sveštenstvo. Papa u pismu govori da je poziv svakog hrišćanina u župi upravo poslanje, a to znači biti pastir onima koji još nisu čuli za Isusa ili su se udaljili od Crkve i Boga. To se na prvom mestu čini svedočenjem, vlastitim životom, a onda i rečima, znanjem – a za to je svakome potrebna poduka koja se nalazi upravo u župi. Župa je kuća svih vernika i, kako rekosmo, ako župnika posmatramo kao jedinog stanovnika župe, župa je u opasnosti da propadne, da nestane. Zato je potrebno da župu osetimo kao svoj dom. Treba da pomognemo da župa bude udobna i da može da primi svakoga ko u nju 153

UČITELJ JE REKAO

dođe, kad god došao. Često se u našim krajevima ljudi žale što su Crkve zatvorene preko dana, a to bude i slučaj i u zemljama gde je većina stanovništva katolička. Nije čudo. Kad ukućani nisu u kući, vrata doma stoje zaključana. Odgovornost svakog župljanina, a ne samo župnika, iako je njegova odgovornost za zajednicu najviša, jeste da kuća bude uvek otvorena za ljude koje Bog dotakne u srce i koji požele da i sami uđu u isti dom. Župa je mesto našeg rasta u veri, tu živimo veru, dobijamo darove Božje, tu se družimo s Isusom, zajedno se molimo, razmatramo o Bogu i ljudima, o našim životima, tu se čistimo od greha, podižemo kada padnemo, punimo se pravom hranom, tu postajemo jedno s Ocem, Sinom i Duhom Svetim. Župa je naša zajednička odgovornost, a ne samo privilegija. Vera o kojoj smo govorili upravo se u njoj rađa, razvija i sazreva: zato je i pravo da se knjiga o veri i završi upravo govorom o župi.

154

O AUTORU

Najteže je pisati o sebi, a upravo taj zadatak zadao mi je mons. Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup i metropolita. Nekoliko crtica iz života autora može da bude korisno za malo bolje razumevanje teksta koji se nalazi pred čitaocem. Svakako stoji ono staro iskustvo, ne samo hrišćanskih otaca, nego i naše jevrejske starije braće, da se vera učvršćuje i jača proučavanjem. Pripremom svakog novog predavanja, novog članka ili homilije, otkrivaju se novi i vidici i nove staze kojima valja proći. Tako je i s ovom knjigom. Ona je svakako i mapa mog dosad pređenog puta u veri, pa i čitalac treba tako da je shvati – kao poziv da nakon ove knjige produži dalje.

Evo tih nekoliko crtica: rođen sam 1963. g. u Beogradu, kao i većina mojih vršnjaka odgojen u ateističkom duhu.

Završio sam tehničke škole, bio sam vojnik Partije, vazduhoplovno-tehnički oficir JNA, a potom, nakon što sam napustio vojsku, bavio se računarskim komunikacijama i mrežama. Boga sam, polako, počeo da otkrivam oko svoje tridesete godine života. Bilo je to burno upoznavanje.

155

UČITELJ JE REKAO

Sa trideset četiri godine odlazim, kao sveštenički kandidat Beogradske nadbiskupije, na osnovne studije u Segedin, bez znanja mađarskog jezika, ali i bez straha. Uz Božju pomoć studije završavam godinu dana pre svojih kolega s kojima sam ih upisao i nastavljam postdiplomske studije biblijske teologije u Rimu. Iste 2002. godine zaređen sam za sveštenika Beogradske nadbiskupije. U međuvremenu mi izlazi prva knjiga – Sinopsa Evanđelja, na mađarskom jeziku, prva tog tipa u Mađarskoj, koju i koriste kao pomoćnu literaturu na teološkim fakultetima u nastavi Svetog pisma. Magistarsku tezu iz biblijske teologije odbranio sam u Rimu 2008. godine, a trenutno pripremam doktorat. Pisao sam članke, držao predavanja, oformio biblijsku školu, koja u vreme izlaska ove knjige puni deset godina rada.

156

SADRŽAJ

PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . str

5

UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . »

9

VERA – HOD S BOGOM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 13 CRKVA KOJU VERUJEM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Otac i Sin – jedno su . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Da svi budemo jedno . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Crkva – živa građevina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Crkva, delo Duha Svetog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Šta čini jedinstvo Crkve? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Učestvovanje u svetosti Crkve . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » » »

25 26 27 29 31 33 37

SVETO PISMO I SVETO PREDANJE . . . . . . . . . Čovek koji traži svoju svrhu . . . . . . . . . . . . . . . . .

Božja objava – putokaz čoveku . . . . . . . . . . . . . . .

Sveto predanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Sveto pismo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » »

39 40 43 44 46 157

UČITELJ JE REKAO

NIKEJSKO-CARIGRADSKO VEROVANJE – SIMBOL VERE . . . . . . . . . . . . . . . str 53 Dogma, putokaz ka Istini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 54 Simboli vere . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 56 ISTINE VERE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Verujem! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

U jednoga Boga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista . . . . . . . . . . . . .

I u Duha Svetoga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

I u jednu svetu katoličku i apostolsku Crkvu . . .

» » » » » »

63 63 64 65 69 71

DESET ZAPOVESTI – PUT ŽIVOTA . . . . . . . . . .

Uputstva za korišćenje slobode . . . . . . . . . . . . . . .

Dekalog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Kosmička liturgija, sklapanje Saveza . . . . . . . . . .

Deset reči života . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Čovek prema Bogu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Čovek prema čoveku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » » »

73 75 76 77 79 81 83

SAKRAMENTI CRKVE – INSTRUMENTI SPASENJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 87 Isus – Sakrament . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 88 Sakramenti Crkve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 90 Svrha i delovanje sakramenata . . . . . . . . . . . . . . . » 91 Sedam sakramenata, punoća darova Duha Svetog » 94 Sakramenti hrišćanske inicijacije . . . . . . . . . . . . . » 95 Sakramenti ozdravljenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 98 Sakramenti u službi zajednice . . . . . . . . . . . . . . . . » 99 Blagoslovi (sakramentali) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 104 158

SADRŽAJ

ČOVEKOV POZIV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . str Čovek, kruna stvaranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » Ljubav i zajedništvo, srž čovekovog dostojanstva » Sloboda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » Savest . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » Greh . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » Darovi Duha Svetog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » Vera u društvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . »

107 108 109 111 113 115 118 119

MOLITVA – RAZGOVOR S OCEM . . . . . . . . . . .

Molitva – razgovor duše s Bogom . . . . . . . . . . . .

Molitva po Isusu Hristu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Oblici molitve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Izvori molitve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Izražaj molitve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Problemi u molitvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » » »

121 123 125 126 129 130 132

GOSPODNJA MOLITVA – OČE NAŠ . . . . . . . .

Oče naš – obrazac svih molitvi . . . . . . . . . . . . . .

Govor na Gori i molitva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Kakvim srcem se dolazi do Boga . . . . . . . . . . . .

Oče naš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » »

135 137 138 139 142

ŽIVOT U CRKVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 151 O AUTORU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 155 SADRŽAJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 157

159

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 272-472 НИНКОВИЋ, Александар, 1963Učitelj je rekao, mala knjiga o veri / Aleksandar Ninković. - Beograd : Beogradska nadbiskupija, 2014 (Valjevo : Caritas). - 160 str. ; 21 cm. - (#Biblioteka #Treći milenijum / Beogradska nadbiskupija) Tiraž 1.000. - O autoru: str. 160. - Napomene uz tekst.

ISBN 978-86-89179-05-7 a) Римокатоличка веронаука COBISS.SR-ID 204273676