Stepenice ka nebu-Zaharija Sičin

Zeharija Si~in

STEPENICE KA NEBU Prevod: Tatjana Milosavljevi}

Stylos, 2008

SADR@AJ

I U potrazi za Rajem . . . . . . . . . . . . . . 7 II Besmrtni preci . . . . . . . . . . . . . . . . 24 III Faraonovo putovanje u zagrobni `ivot . . . . 40 IV Stepenice ka nebu . . . . . . . . . . . . . . 53 V Bogovi koji su do{li na planetu Zemlju. . . . 74 VI U danima pre Potopa . . . . . . . . . . . . 102 VII Gilgame{: kralj koji je odbio da umre . . . . 123 VIII Leta~i kroz oblake . . . . . . . . . . . . . 150 IX Mesto za sletanje . . . . . . . . . . . . . . 174 X Tilmun: zemlja raketnih brodova . . . . . . 195 XI Neuhvatljiva planina . . . . . . . . . . . . 214 XII Piramide bogova i kraljeva . . . . . . . . . 235 XIII Falsifikovanje faraonovog imena . . . . . . 260 XIV Sfinga, zagledana u daljinu . . . . . . . . . 290

I U POTRAZI ZA RAJEM

Nekada davno – ka`u drevni zapisi – besmrtnost je ~ove~anstvu bila na dohvat ruke.

Bilo je to zlatno doba, kad je ^ovek `iveo sa svojim Stvoriteljem u Edenskom vrtu – ^ovek se starao o predivnom vo}njaku, a Bog u`ivao u {etnjama po popodnevnom povetarcu. „I u~ini Gospod Bog, te niko{e iz zemlje svakojaka drveta lijepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od `ivota usred vrta i drvo od znanja dobra i zla. A voda tecija{e iz Edema natapaju}i vrt, i odande se dijelja{e u ~etiri rijeke. Jednoj je ime Fi{on… A drugoj je rijeci ime Geon… A tre}oj je rijeci ime Tigar… A ~etvrta je rijeka Eufrat.”

Adamu i Evi bilo je dozvoljeno da jedu plodove sveg drve}a – sem plodova Drveta znanja dobra i zla. Ali kad su to ipak uradili (na nagovor Zmije) – Gospod Bog zabrinuo se zbog besmrtnosti: I re~e Gospod Bog: eto, ~ovjek posta kao jedan od nas znaju}i {to je dobro {to li zlo; ali sada da ne pru`i ruke svoje i uzbere i s drveta od `ivota, i okusi, te do vijeka `ivi!

I Gospod Bog izagna ga iz vrta Edemskoga…

I izagnav ~ovjeka postavi pred vrtom Edemskim heruvima, 7

Stepenice ka nebu

s plamenijem ma~em, koji se vija{e i tamo i amo, da ~uva put ka drvetu od `ivota. 1 Tako je ^ovek izba~en s mesta na kojem mu je besmrtnost bila na dohvat ruke. Iako li{en nje, nije prestao da je se se}a, da `udi za njom, da poku{ava da je dosegne.

Jo{ od tog izgona iz Raja, heroji su i{li do Kraja zemlje u potrazi za besmrtno{}u; odabranoj nekolicini dato je na trenutak da je ugledaju; a prost svet tvrdi da je slu~ajno nabasao na nju. Kroz vekove, potraga za Rajem bila je u domenu pojedinaca; ali polovinom drugog milenijuma, lansirana je kao nacionalni poduhvat mo}nih kraljevstava.

Novi svet je otkriven – tako nas barem navode da poverujemo – kad su se istra`iva~i otisnuli u potragu za novim pomorskim putem do Indije i njenog bogatstva. Ta~no – ali ne sasvim; jer ono {to su Ferdinand i Izabela, {panski kralj i kraljica, najvi{e `eleli, bilo je pronala`enje Izvora ve~ite mladosti: ~arobnog izvora ~ije vode donose ve~nu mladost, jer teku s izvora koji se nalazi u Raju. ^im su Kolumbo i njegovi ljudi kro~ili na ono za {ta su mislili da su ostrva koja pripadaju Indiji („Zapadnoindijska ostrva”), istra`ivanje novih teritorija kombinovali su s potragom za legendarnim izvorom ~ije su vode „~inile ljude ponovo mladim”. [panci su zarobljene „Indijance” ispitivali, pa ~ak i mu~ili, ne bi li im ovi otkrili tajnu lokaciju izvora. ^ovek koji se isticao u sprovo|enju takvih istraga, bio je Huan Ponse de Leon, profesionalni vojnik i pustolov, koji se uzdigao do visokog polo`aja guvernera jednog dela ostrva Hispaniola, danas zvanog Haiti, i Portorika.

Godine 1511, prisustvovao je ispitivanju nekoliko zarobljenih Indijanaca.

Opisuju}i svoje ostrvo, govorili su o biserima i drugom bogatstvu. Tako|e su veli~ali ~udesna svojstva vode. Postoji izvor, rekli su, s kojeg je pio ostrvljanin „pritisnut te{kim bremenom starosti”. Kao rezultat, on se „ku}i vratio pun mu`evne snage i obavljao je sve du`nosti mu{karca, ponovo se o`enio i za~eo decu.”

Slu{aju}i s rastu}im uzbu|enjem, Ponse de Leon – i sam ~ovek u godinama – bio je ube|en da Indijanci opisuju ~udesni izvor vode koja podmla|uje.

Dodatna pri~a o starcu koji je pio iz njega i povratio mu`evnu snagu i tako postao ponovo kadar da obavlja „sve du`nosti mu{karca”, pa se ~ak o`enio mladom `enom koja mu je rodila decu – bio je presudni aspekt njihove pri~e.

Jer, {panski dvor, i dvorove {irom Evrope, krasile su brojne slike velikih umetnika, na kojima je, u ljubavnim scenama ili seksualnim alegorijama, obavezan detalj bio i izvor (fontana). Mo`da naj~uvenija me|u takvim slika1

8

Postanje, 3:22, 23, 24; ovaj i svi ostali citati iz Starog zaveta preneseni su iz prevoda \ure Dani~i}a.

(Prim. prev.)

U potrazi za Rajem

ma, Ticijanova Sveta i profana ljubav, nastala je otprilike u vreme kad su [panci istra`ivali Zapadnoindijska ostrva. Kao {to su svi dobro znali, fontana na slici nagove{tavala je vrhunsko vo|enje ljubavi: fontana ~ije vode omogu}avaju obavljanje „svih du`nosti mu{karca” kroz ve~itu mladost.

Delove izve{taja Ponse de Leona kralju Ferdinandu mo`emo na}i u bele{kama koje je vodio zvani~ni dvorski istori~ar, Pedro Martir de Angleria. Kako se navodi u njegovom Decade de Orbe Novo (Decenije Novog sveta), Indijanci koji su dolazili s ostrvlja Likahos ili Bahami otkrili su da „postoji ostrvo… na kome se nalazi izvor teku}e vode s ~udesnim svojstvom i da od vode koja se s njega pije, mo`da uz izvesne promene u ishrani, starci ponovo postaju mladi”. U mogim istra`ivanjima, kao {to je Izvor ve~ne mladosti Ponse de Leona: istorija geografskog mita (Ponce de Leon’s Fountain of Youth: History of a Geographical Myth), tvrdi se da je „Izvor ve~ne mladosti bio najpopularniji i najkarakteristi~niji izraz emocija i o~ekivanja koji su podsticali osvaja~e Novog sveta”. [panski kralj Ferdinand nesumnjivo je bio jedan od onih koje je gonio taj podsticaj, jer je nestrpljivo o~ekivao odlu~uju}u vest.

Stoga, kad je najzad stigao glas od Ponse de Leona, Ferdinand nije gubio vreme. Odmah je dao Ponse de Leonu Patentno pravo na otkri}e (datirano 23. februara 1512.) i odobrio ekspediciju koja }e istra`ivati severno od ostrva Hispaniola. Admiralitet je dobio nalog da pomogne Ponse de Leonu i stavi mu na raspolaganje najbolje brodove i pomorce, kako bi {to pre prona{li to ostrvo „Beinini” (Bimini). Kralj je i strogo zahtevao: „^im stignete do ostrva i saznate {ta se na njemu nalazi, posla}ete mi izve{taj o tome.”

U martu 1513, Ponse de Leon je isplovio prema severu, u potragu za ostrvom Bimini. U javnosti je ekspedicija opravdana potragom za „zlatom i ostalim metalima”; istinski cilj bio je pronala`enje Izvora ve~ite mladosti. Mornari su to vrlo brzo shvatili. Ne na jednom ve} na stotinama Bahamskih ostrva, grupama koje su se iskrcavale nalagano je da tra`e, ne zlato, nego nekakav neobi~an izvor. Ku{ali su i pili vodu svakog potoka i re~ice na koje su nailazili – ali bez ikakvog vidljivog dejstva. Na Uskr{nju nedelju – koju [panci zovu Pasca de Flores – ugledali su duga~ku liniju obale. Ponse de Leon nazvao je „ostrvo” Florida. Plove}i du` obale i stalno se iskrcavaju}i, on i njegovi ljudi pretra`ivali su {ume nalik d`unglama i probali vodu s bezbroj izvora. Me|utim, nijedan od njih nije pokazao nikakvo ~udotvorno dejstvo.

Neuspeh misije, kako izgleda, nije uticao na uverenje da se Izvor nesumnjivo nalazi negde na tim prostorima: trebalo ga je samo prona}i. Ispitano je jo{ Indijanaca. Neki od njih izgledali su neobi~no mladoliko za godine koje su tvrdili da imaju. Ostali su ponavljali legende koje su potvr|ivale postojanje Izvora. Jedna takva legenda (onako kako je prepri~ana u Mitovima o Postanju primitivne Amerike (Creation Myths of Primitive America), D`. Kertina), ka`e: „Kad se Olelbis, ’Onaj koji sedi tamo gore’, spremao da stvori ~ove~anstvo, poslao je dva emisara na zemlju da sagrade merdevine koje }e po9

Stepenice ka nebu

vezati zemlju i nebo. Na sredini tih merdevina trebalo je da naprave mesto za po~inak, s jezercetom ~iste vode za pi}e. Na vrhu, trebalo je da naprave dva izvora: jedan za pi}e, a drugi za kupanje. ’Kad mu{karac ili `ena ostare’, rekao je Olelbis, neka se on ili ona popnu do vrha merdevina, ’neka piju i okupaju se; posle toga }e im se vratiti mladost.’ ” Uverenje da negde na ostrvima postoji takav izvor bilo je toliko sna`no da je 1514. – godinu dana nakon neuspe{ne misije Ponse de Leona – Pedro Martir (u svojoj Drugoj deceniji) obavestio papu Lava X slede}e: Ka`u da se 325 liga2 od Hispaniole nalazi ostrvo po imenu Bojuka ili Ananeo, koje – po re~ima onih koji su istra`ili njegovu unutra{njost – ima neobi~an izvor vode koja, ako se popije, podmla|uje.

I neka Va{a Svetost ne misli da je ovo re~eno olako ili brzopleto; jer je vest o ovome kao o istini zvani~no iznesena na dvoru, tako da mnogi ljudi, me|u kojima nije malo onih koji se po mudrosti ili bogatstvu izdvajaju od obi~nog sveta, dr`e ovo za istinu.

Nezastra{en neuspehom, Ponse de Leon je posle nekih dodatnih istra`ivanja zaklju~io da ono za ~im mora da traga jeste izvor spojen s rekom, i to vrlo mogu}e putem skrivenog podzemnog tunela. Ako se Izvor mladosti nalazi na ostrvu, da li isti~e iz neke reke na Floridi?

Godine 1521, {panski vladar poslao je Ponse de Leona u novu potragu, ovog puta usredsre|enu na Floridu. Ne mo`e biti nikakve sumnje u pogledu stvarne svrhe njegove misije: svega nekoliko decenija kasnije, {panski istori~ar Antonio de Herera i Tordesiljas izneo je u Op{toj istoriji Indijskih ostrva (Historia General de las Indias) slede}e: „On [Ponse de Leon] oti{ao je u potragu za Svetim izvorom, tako ~uvenim me|u Indijancima, i za rekom ~ije vode podmla|uju stare.” Njegov je naum bio da prona|e izvor na Biminiju i reku na Floridi, za koje su Indijanci s Kube i Hispaniole „tvrdili da ljude koji se u njima okupaju podmla|uje”.

Umesto kupanja u Izvoru ve~ne mladosti, Ponse de Leona sna{la je smrt od indijanske strele. I premda se pojedina~na potraga za napitkom ili kupkom koji mogu da odlo`e Poslednji dan, mo`da ne}e nikad okon~ati, organizovana potraga po kraljevom nare|enju bila je time okon~ana.

Da li je ta potraga bila od prvog trenutka uzaludna? Da li su Ferdinand, Izabela i Ponse de Leon, kao i ljudi koji su plovili i ginuli u potrazi za Izvorom, bili svi odreda budale koje su naivno poverovale u bajke?

2

10

1 liga = 4,8 km. (Prim. prev.)

U potrazi za Rajem

Sveto pismo, paganska verovanja, kao i pri~e velikih putnika, jednoglasno su tvrdili da zaista postoji mesto ~ije vode (ili nektari vo}a) mogu podariti besmrtnost, tako {to }e odr`ati ~oveka ve~no mladim.

Jo{ uvek su u opticaju bile pri~e iz davnine – iz vremena kad su na poluostrvu `iveli Kelti – koje su govorile o tajnom mestu, tajnom izvoru, tajnom vo}u ili lekovitoj travi koji }e onome ko ih prona|e podariti ve~ni `ivot. Prema tim pri~ama, postojala je boginja po imenu Idun, koja je `ivela pored svetog potoka i ~uvala ~arobne jabuke u svom kov~egu. Kad bi neko od bogova ostario, do{ao bi kod nje da okusi od tih jabuka, i posle bi ponovo postajao mlad. Odista, „Idun” (Idunn) je zna~ilo „ponovo mlad”; a jabuke koje je ~uvala nazivale su se „eliksirom bogova”.

Da li je to bio eho legende o Heraklu (Herkulu) i njegovih dvanaest zadataka? Sve{tenica boga Apolona, predskazuju}i mu u proro~i{tu patnje, tako|e ga je uveravala: „Kad sve ovo zavr{i{, posta}e{ jedan od Besmrtnika.” Da bi to postigao, pretposlednji zadatak bio je da ukrade i donese zlatne jabuke Hesperida – „k}erki Zemlje no}i” – koje su prebivale na Kraju zemlje.

Nisu li Grci, a potom i Rimljani, ostavili pripovesti o smrtnicima koji su postali besmrtni? Bog Apolon pomazao je telo Sarpedona, tako da je ovaj po`iveo nekoliko ljudskih nara{taja. Boginja Afrodita dala je Faonu ~arobni napitak; pomazav{i se njime, pretvorio se u prelepog mladi}a „koji je probudio ljubav u srcima svih `ena na Lezbosu”.3 A dete Demofont, koga je boginja Demetra pomazala ambrozijom, zacelo bi postalo besmrtno da ga mati nije ukrala od boginje.

Tu je i pri~a o Tantalu, koji je postao besmrtan tako {to je jeo za trpezom bogova i ukrao njihov nektar i ambroziju. Me|utim, po{to je ubio ro|enog sina i poslu`io njegovo meso kao hranu bogovima, ka`njen je tako {to je prognan u zemlju koja je obilovala so~nim vo}em i vodom – ve~ito izvan njegovog dohvata. (Bog Hermes vratio je iskasapljenog sina u `ivot.) S druge strane, nimfa Kalipso je ponudila Odiseju besmrtnost ukoliko zauvek ostane s njom, ali on se odrekao besmrtnosti da bi poku{ao da se vrati ku}i i `eni.

Nije li tu, najzad, i pri~a o Glauku, smrtniku, obi~nom ribaru, koji je postao bog mora? Jednog dana je primetio da je riba koju je ulovio, do{av{i u dodir s odre|enom travkom, o`ivela i sko~ila natrag u vodu. Uzev{i tu travku u usta, Glauko je sko~io u vodu na tom istom mestu; potom su ga bogovi mora Okean i Tetis primili u svoj krug i preobrazili u bo`anstvo.

Godina 1492, kad je Kolumbo zaplovio iz [panije, bila je i godina okon~anja muslimanske okupacije Iberijskog poluostrva, predajom Mavara u Granadi. Tokom skoro osam vekova ratova muslimana i hri{}ana, do{lo je do izvanredne interakcije dveju kultura; a pri~a iz Kurana (muslimanske sve3

Legenda ka e da se ~uvena pesnikinja Sapfo bacila s litice u more zbog toga što joj Faon nije uzvratio ljubav. (Prim. prev.)

11

Stepenice ka nebu

te knjige) o ribi i Izvoru `ivota bila je poznata i Mavarima i katolicima. ^injenica da je pri~a bila gotovo identi~na s gr~kom legendom o ribaru Glauku uzimala se kao potvrda njene autenti~nosti. Bio je to jedan od razloga da se legendarni Izvor potra`i u Indiji – zemlji u koju se Kolumbo uputio preko mora i u koju je mislio da je dospeo.

Deo Kurana koji sadr`i tu pri~u jeste osamnaesta Sura. U njoj se govori o tome kako je Mojsije, biblijski heroj izgona Izraeli}ana iz Egipta, istra`ivao razne misterije. Tokom priprema za njegovo novo zvanje Bo`jeg izaslanika, Mojsiju (Musi) je znanje koje mu je nedostajalo trebalo da prenese tajanstveni „sluga Bo`ji”. Mojsije je, sa samo jednim pratiocem, trebalo da na|e tog zagonetnog u~itelja uz pomo} samo jednog putokaza: trebalo je da ponese sa sobom su{enu ribu; tamo gde riba sko~i u vodu, na tom mestu }e se sresti s u~iteljem.

Posle uzaludne potrage, Mojsijev pratilac je predlo`io da odustanu. Ipak, Mojsije je bio uporan, rekav{i da ne}e odustati sve dok ne stignu do „mjesta gde se sastaju dva mora”. Tamo se desilo ~udo, koje oni nisu ni primetili: I kad njih dvojica stigo{e do mjesta na kome se ona sastaju, zaboravi{e na ribu svoju, pa ona u more kliznu.

Nakon {to su jo{ izvesno vreme putovali, Mojsije-Musa re~e svom pratiocu: „Daj nam u`inu na{u.” Ali pratilac mu odvrati da je riba nestala: Kad smo se kod one stijene svratili, ja sam zaboravio onu ribu – sam {ejtan je u~inio da je zaboravim, da ti je ne spomenem – mora da je ona skliznula u more; ba{ ~udnovato! „E, to je ono {to tra`imo!” – re~e Musa.

Pri~a u Kuranu (sl. 1) o ribi koja je o`ivela i otplivala u more oti{la je dalje od paralelne gr~ke pri~e, jer se ne odnosi na obi~nog ribara, nego na po{tovanog Mojsija. Tako|e, doga|aj se u njoj ne iznosi kao slu~ajno otkri}e, nego kao doga|aj koji je isplanirao Bog, koji je znao lokaciju Voda `ivota – voda koje se mogu prepoznati vaskrsenjem mrtve ribe.

Kao predani hri{}ani, {panski kralj i kraljica zacelo su doslovno prihvatali viziju opisanu u Otkrivenju Jovanovom, „~istu rijeku vode `ivota, bistru kao kristal, koja izla`a{e od prijestola Bo`ijega… Nasred ulica njegovijeh i s obje strane rijeke drvo `ivota, koje ra|a dvanaest rodo12

U potrazi za Rajem

va…”4 Sigurno su verovali u obe}anje: „… da}u mu da jede od drveta `ivotnoga koje je nasred raja Bo`ijega” – „I ko je `edan neka do|e, neka uzme vodu `ivota za badava.”5 Mo`e li biti da nisu bili svesni re~i biblijskog psalmiste: …iz potoka sladosti svojih ti ih napaja{; Jer je u Tebe izvor `ivotu.6 60. A kada Musa re~e momku svome: „Sve }u i}i dok ne stignem do mjesta gdje se sastaju dva mora, ili }u dugo, dugo i}i.”

61. I kad njih dvojica stigo{e do mjesta na kome se ona sastaju, zaboravi{e na ribu svoju, pa ona u more kliznu.

62. A kada se udalji{e, Musa re~e momku svome: „Daj nam u`inu na{u, jer smo se od ovog na{eg putovanja umorili.”

63. „Vidi!” re~e on, „kad smo se kod one stijene svratili, ja sam zaboravio onu ribu – sam {ejtan je u~inio da je zaboravim, da ti je ne spomenem – mora da je ona skliznula u more; ba{ ~udnovato!”

64. „E, to je ono {to tra`imo!” – re~e Musa, i njih dvojica se vrati{e Slika 1

4 5 6

Otkrivenje, 22:1, 2. Ovaj i svi ostali citati iz Novog zaveta preneseni su iz prevoda Vuka St. Karad i}a. (Prim. prev.)

Ibid. 2:7, 22:17. (Prim. prev.)

Psalam 26, 36:8, 9. (Prim. prev.)

13

Stepenice ka nebu

Prema tome, nije moglo biti sumnje da Izvor `ivota („potok sladosti”) zaista postoji, jer je o tome svedo~ilo Sveto pismo; jedini problem bio je – gde, i kako ga na}i.

Osamnaesta Sura Kurana kao da nudi va`ne putokaze. Ona dalje iznosi tri paradoksa `ivota koja su Mojsiju pokazana po{to je locirao slugu Bo`jeg.

Potom se u istom delu Kurana nastavlja s opisivanjem slede}e tri epizode: prvo o poseti zemlji u kojoj sunce zalazi; zatim zemlji u kojoj sunce izlazi – to jest, na istoku; i najzad zemlji iza druge zemlje, gde su mitski ljudi Gog i Magog7 (biblijski borci Sudnjeg dana) pravili nevi|eni belaj na zemlji. Da bi tome stao na kraj, junak pri~e, ovde nazvan Du-al’karnain („Onaj koji ima dva roga”) ispunjava prolaz izme|u dveju strmih planina blokovima gvo`|a i sipa preko njih rastopljeno olovo, stvaraju}i tako veli~anstvenu barijeru da ~ak ni mo}ni Gog i Magog ne mogu da je pre|u. Razdvojeni, njih dvojica vi{e ne mogu da prave probleme na zemlji.

Re~ Karnain na arapskom, ali i na hebrejskom, zna~i „dupli rogovi” i „dupli zraci”. Tri dodatne epizode, koje slede odmah posle Mojsijevih misterija, izgleda da zadr`avaju kao glavnog junaka Mojsija, koji je mirne du{e mogao biti nazvan Du-al’karnain, zato {to mu je „svijetlila ko`a na licu” – zra~io je – nakon {to je si{ao s gore Sinajske, gde je video Gospoda. Ipak, popularna srednjovekovna verovanja pripisivala su epitet i putovanja u tri zemlje Aleksandru Velikom, makedonskom kralju koji je u ~etvrtom veku p.n.e. osvojio ve}i deo anti~kog sveta, stigav{i ~ak do Indije.

To popularno verovanje, u kojem se smenjuju Mojsije i Aleksandar, poteklo je od predanja o osvajanjima i pustolovinama Aleksandra Velikog. Ta predanja su obuhvatala ne samo podvig u zemlji Goga i Magoga, ve} i identi~nu epizodu sa ribom koja je o`ivela kad su Aleksandar i njegov kuvar prona{li Izvor `ivota!

Izve{taji o Aleksandrovim pustolovinama koji su u srednjem veku kru`ili Evropom i Bliskim istokom zasnivali su se na navodnim spisima gr~kog istori~ara Kalistena iz Olinta. Njega je Aleksandar zadu`io da bele`i juna~ka dela, trijumfe i pustolovine njegove azijske ekspedicije; ali Kalisten je umro u zatvoru, jer je uvredio Aleksandra, a njegovi spisi su misteriozno nestali.

Vekovima kasnije, me|utim, Evropom je po~eo da kru`i latinski tekst za koji se tvrdilo da je prevod izgubljenih originalnih Kalistenovih spisa. U~enjaci taj tekst nazivaju „Pseudokalistenom”.

Vekovima se verovalo da su brojni prevodi Aleksandrovih podviga, koji su kolali Evropom i Bliskim istokom, svi potekli od tog latinskog Pseudokalistena. Ali kasnije je otkriveno da su druge, paralelne verzije postojale na 7

14

Njihova priroda veoma mnogo varira u odnosu na izvor. Razli~ito su predstavljeni kao ljudi, natprirodna bi}a, narodi ili zemlje. U Kuranu se pojavljuju kao Ya’jooj Wa Ma’jooj (arapski , Yecüc-Mecüc na turskom). (Prim. prev.)

U potrazi za Rajem

mnogim jezicima – uklju~uju}i hebrejski, arapski, persijski, sirijski, jermenski i etiopski – kao i barem tri verzije na gr~kom. Razli~ite verzije, od kojih su neke poticale iz Aleksandrije, iz drugog veka p.n.e., razlikovale su se u nekim detaljima; ali najve}im delom, njihove preovladavaju}e sli~nosti odista ukazuju na zajedni~ki izvor – mo`da ipak Kalistenove spise ili – kako se ponekad tvrdi – Aleksandrova pisma majci Olimpiji i u~itelju Aristotelu. ^udesne avanture o kojima govorimo po~ele su nakon {to je Aleksandar osvojio Egipat. Iz tekstova nije jasno kojim je pravcem Aleksandar krenuo niti je sigurno da su epizode slo`ene ta~nim hronolo{kim ili geografskim redom. Jedna od prvih epizoda, me|utim, obja{njava mo`da op{teprisutnu zbrku izme|u Aleksandra i Mojsija: navodno je Aleksandar poku{ao da iza|e iz Egipta isto kao Mojsije, razdvojiv{i vodu i omogu}iv{i svojim sledbenicima da pe{ice pre|u preko mora.

Do{av{i do mora, Aleksandar je odlu~io da ga razdvoji tako {to }e nasred njega podi}i zid od rastopljenog olova, a njegovi graditelji „sipali su olovo u vodu sve dok se struktura nije izdigla iznad njene povr{ine. Tada je na njoj sagradio kulu i stub na kojem je dao da se ukle{e njegov lik, s dva roga na glavi”.

Na spomeniku je napisao: „Svako ko do|e dovde i nameri da preplovi more, neka zna da sam ga ja zajazio.”

Zajaziv{i tako vodu, Aleksandar i njegovi ljudi po~eli su da prelaze more. Me|utim, predostro`nosti radi, kao prethodnicu poslali su zarobljenike.

Ali kad su ovi stigli do kule nasred mora, „morski talasi se sru~i{e na njih (zarobljenike) i more ih proguta i svi izgibo{e… Kad je Dvorogi to video, uhvati ga veliki strah od mora” i odustao je od poku{aja da kopira Mojsija. @ude}i, me|utim, da otkrije „tamu” na drugoj obali mora, Aleksandar je napravio vi{e obilazaka, tokom kojih je navodno bio na izvorima reka Eufrat i Tigar, prou~avaju}i tamo „tajne neba, zvezda i planeta”.

Ostaviv{i svoje trupe, Aleksandar se vratio prema Zemlji tame, stigav{i do planine po imenu Mu{as na rubu pustinje. Posle vi{ednevnog mar{a, video je „stazu koja se pru`ala pravo, bez zidina, bez uzbrdica i bez nizbrdica”.

Ostavio je nekolicinu vernih pratilaca i dalje nastavio sam. Posle putovanja dugog dvanaest dana i dvanaest no}i, „opazio je sjaj an|ela”; ali kad se pribli`io, an|eo je postao „plamte}i oganj”. Aleksandar je do{ao do „planine s koje se vidi ceo svet”.

An|eo nije bio ni{ta manje zbunjen od Aleksandra. „Ko si ti, smrtni~e, i za{to si do{ao?” upitao je an|eo, ~ude}i se kako je Aleksandar uspeo da „prodre u njegovu tamu, {to nikom od ljudi jo{ nije po{lo za rukom”. Na to je Aleksandar odgovorio da ga je vodio sam Bog i dao mu snage da „stigne do ovog mesta, koje je Raj”.

Da bi ubedio ~itaoca da se do Raja, a ne do Pakla, mo`e do}i kroz podzemne prolaze, anti~ki autor zapo~inje potom dug razgovor izme|u an|ela i Aleksandra o pitanjima Boga i ^oveka. An|eo posle toga podsti~e Aleksan15