Kosta Dimitrijević - Branko Miljković, ubijeni pesnik by Boki

Branko Miljković ubijeni pesnik (1)

Isto je pevati i umirati

Prava istina o Brankovom životnom kraju još je nepoznata Vreme leti, čini mi se da je to što želim da ispričam u romanu "Ubijeni pesnik", posvećenom životu, delu i vremenu mog prijatelja Branka Miljkovića bilo juče, a prošlo je već četiri decenije. Pesnik koji je u svojoj "Baladi" iskazao surovu životnu istinu - "isto je pevati i umirati", do krajnosti privržen volšebnoj magiji reči i životnoj filozofiji, ostavio je niz opominjućih zapisa o ćutanju ističući: "Samo reč može da nadvisi našu prisutnost". A ima i ćutanja koje to nije. Moći ćutati je isto što i moći govoriti." (Pesnik i reč). Što možeš danas, savetuje naš narod, ne ostavljaj za sutra. Odavno mi je poznata ta pouka, ali je nisam poslušao, pa sam zato mnogo štošta propustio, tako da sada, nezadovoljan sobom, mogu samo da se kajem. U stvari, sada žalim što nisam odmah posle tragičnog Brankovog odlaska sa životne pozornice napisao ovu knjigu. Ipak, neke odlomke sećanja na pesnika, iz svog Dnevnika povremeno sam objavljivao u štampi, kao i zborniku "Branko Miljković u sećanjima savremenika" (Prosveta, 1955). Srpski Hamlet Iskreno, da konačno završim rad na ovom rukopisu sprečavala me je i mukotrpna borba za održavanje životne egzistencije, kao i neinteresovanje tzv. velikih izdavača za moje životopise srpskih velikana. Da ovom prilikom, u našem društvu bez odgovornosti ne pominjem stalnu borbu protiv podmuklih zavidljivaca i neprijatelja - moćnika od kojih je stradao i Branko posle dobijanja najvećeg priznanja za stvaralački rad - Oktobarske nagrade grada Beograda, zbog čega je bio primoran da napusti i voljeni grad, roditeljsku kuću, nerazdvojne prijatelje. Ukazujući u jednom napisu školske lektire da je "Hamletu svet ružan i nerazumljiv", Branko vizionarski poistovećuje svoj životni put sa tragikom danskog kraljevića, ističući tačnu opasku: "Veliki pisac je sasvim jasno osetio da svakom čoveku, koji je bolji, koji ima više osećanja i više osetljivosti, ostaje u društvenom životu punom surovosti, poroka i zla, samo jedan put na kome se može održati: to je put Hamletov". Pamtim savet svog komšije, književnika Žike Pavlovića, koji je otišao put večnosti iznenada, kao i Branko. "Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj! Ostvari svoju nameru odmah, jer već sledećeg časa ćeš biti ometen..." To sam i ranije sebi govorio, ali na žalost uzalud, decenijama sam odlagao pisanje knjige uspomena, romana o Branku i našoj, kako su je nazivali "preskočenoj generaciji", kao i o neosimbolističkoj grupi čiji najmlađi član, pesnik Dragan Kolundžija u zbirci "Zatvorenik u ruži", među svojima posvećuje poetsku poruku pod simboličnim naslovom: "Srpski neosimbolisti". "Mislim na naše mlade zelene godine kada me najmlađi srpski pesnici (osećam da drhtim!) pronađoše u jednoj osnovnoj školi na Čukarici s pozivom u svoju malu veliku familiju neosimbolista. A sve što dolazaše od, podstrekom bliskih mi, pričinjavalo mi se velikim i svetim!)

Knjigu u ranoj maldosti nisam bio pročitao, a oni mi ono što je urednik "Mlade kulture" već odbio bio - pohvalili u pismu, i još me savetovali "da radim što mogu više... da ću pronaći sebe... i napisati pesme za sve one koji vole poeziju". Mislim danas na svoju srpsku braću sa kojima sam prvi put putovao na Stražilovo kod Branka Branko (Miljković), Dragan (Jeremić) Milovan (Danojlić), Božidar (Timotijević), Petar (Pajić), Žika (Lazić), Kosta (Dimitrijević), prijatelji... i ja bez imena - svi treperenje svoje". Šta sve nije pisano o Branku, koji je uoči tragičnog nestanka, u očajanju zbog predstojeće egzekucije zavapio: "Sada reči traže moju glavu". A zatim, u svojim analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja, stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti, a ne saznati! Šta saznati? Svtlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuća, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?..." U vrhunskom, analitičkom eseju "Orfejsko zaveštanje Alena Boskea", posvećenog prijatelju francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto pisao o funkciji poetskih reči ("Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan", "Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge. Pesnik, umesto da kaže biva kazan"), a onda dodaje: "Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo. To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove." Onda, Branko ističe gorku istinu: "Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..." Princ pesnik Mislim da je za roman o Branku bilo i neophodno duže vreme, da bi izvesna zamagljena pitanja bila bolje razjašnjena, a svedočenja savremenika izvornija. Jer, do ovih dana smrt "princa pesnika", kako su Branka nazivali, ostala je zagonetna i nerazjašnjena. Igrom životnih okolnosti bio sam među poslednjim Brankovim prijateljima i kolegama iz neosimbolističke grupe, koji ga je desetak dana pre nestanka, po mom povratku iz Pariza, susreo i sa njim razgovarao u zagrebačkoj Kazališnoj kavani. A poznato je da se prava istina o Brankovom životnom kraju skriva u nedostupnim policijskim arhivama, dok se iskazima roditelja, brata i ostalih svedoka dovode u pitanje dokumenta broj 13238-86 i KPI 110/61 iz pesnikovog zagrebačkog dosijea. Mnogo je laži, kažu, na ovom svetu, dok se Branko njih gnušao, tražeći uporno izlaz iz tog začaranog kruga razočaranja i patnji. "Srećan je ko svoju pesmu ne plati glavom", taj tragični tumač vatre i smrti poručio je prijatelju, - pesniku Tanasiju Mladenoviću, dok nas vizionarskim stihom pesme "Orfej u podzemlju" upozorava: "Ne osvrći se. Velika se tajna (iza tebe odigrava.)"

Branko Miljković ubijeni pesnik (2)

"Smrt je podivljalo ništa" Branko je napustio ovaj svet u 27. godini života Da se, donekle, otkrije enigma surove pesnikove smrti, pored njegovih prijatelja, najviše se trudio njegov mlađi brat Dragiša, koji nas je posle redovnih godišnjih pomena na Novom groblju, zajedno sa roditeljima Marijom i Gligorijem (poznatijim pod imenom "čika Gliša"), suprugom Anđom i njihovim sinom Goranom, pozivao u stan na adresi Kopernikova 13, gde smo se prisećali dragih uspomena. On je objavio i zbirku pesama Brankovih poštovalaca, Glas prijatelja, uveren poput roditelja i niza savremenika da je bila u pitanju nasilna smrt. Želeo je da jednog dana ta dokumentacija bude obelodanjena, ali su ga nažalost, teška boljka i smrt u tome omele. Posećujući prijatelja Dragišu, posle operacije na klinici, obećao sam da ću završiti svoj roman o Branku, pri čemu mi je i on dosta pomogao. U Orfičkoj pesmi, istakavši da je "smrt podivljalo ništa", Branko je napustio ovaj svet u 27. godini. Često ciničan, Crnjanski je govorio "da bi čovek bio srećan u životu, treba umreti rano. "Ne delim to mišljenje. Branko je, poput Tomasa Mana, isticao bitnost termina o prolaznosti kojoj posvećuje stih u pesmi Nad rekom ("Prođimo kao što sve prolazi"). Voleo Heraklita Taj stih vezan je i za Brankovog omiljenog antičkog filozofa Heraklita iz Efeza, a on je često citirao njegovu čuvenu izreku "panta rei" - "sve teče" i da "dva puta ne možeš stupiti u istu reku", u smislu neprekidnog kretanja, postojanja i nestajanja, odnosno prolaznosti. Slična tema zaokupljala je i našeg nerazdvojnog prijatelja, tadašnjeg studenta psihologije i mladog pisca Žiku Lazića, koji je prvu zbirku nazvao Putem pored reke. O tom poznatom grčkom filozofu koga su savremenici zvali "mračnim" vodili smo duge razgovore, kao i o ostalim, sve do savremenog tvorca teorije egzistencijalizma Žan Pol Sartra, koga smo imali prilike i da upoznamo. Ranije objavljena knjiga Brankovog poznanika iz detinjstva, Vidosava Petrovića, nosila je simboličan naslov Pesnikov uzlet, dok bi se njen završni deo mogao nazvati Pesnikov sunovrat. A on se desio posle dobijanja najvišeg priznanja i nekoliko plodonosnih značajnih godina Brankovog stvaralačkog života u Beogradu, kada je objavio četiri zbirke: Uzalud je budim (1957.), Smrću protiv smrti (u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem (1959.), Poreklo nade i Vatra i ništa (1960). Za svoje životno, najbolje delo, smatrao je pesmu - Uzalud je budim, dok je veoma cenio baladu posvećenu ohridskim trubadurima, Triptihon za Euridiku, refleksivni ciklus Kritika poezije, tragične sonete i zbirku Vatra i ništa. Potrebno je ovome dodati i nekoliko vrhunskih pesama izvan pomenutih zbirki: Orfičko zaveštanje, prijatelju pesniku, Dok budeš pevao, Očajna pesma, Pesma za moj 27. rođendan... Međutim, od mnogih objavljenih tekstova iz oblasti analitičko-kritičkih opseracija Branko je, koliko mi je poznato, izdvojio posebno, samo Orfejsko zaveštanje Alena Boskea, Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića i Pesnik materije (reč je o zbirci pesama Dušana Matića) kao i kratke eseje: Poezija i istina i hermetična pesma.

O pesniku koji je u najboljem životnom dobu, poput Remboa, Šelija ili Bajrona, da pomenemo samo nekolicinu, ostvario svoje vrhunsko životno delo pa nestao, najbolje da kaže sam Branko, u odlomku jednog prikaza ističući svoje "vjeruju": "Sebe, svoj život, svoju egzistencijalnu bit, svoju tajnu svetlost, ne možeš otkriti u lutanju nespokojnom od prividnog do pojavnog. Svoju bit treba vrebati. Sebe čekati u zasedi. Ko luta taj sebe izbegava, beži od sebe. A pesnik želi sebe i svoj život, da čuje glas izvora, da zavede, kao tkački Pevač, i samo bilje na put ljudskih strasti i čeznuća. I šta znači bilje pomereno u ljudski doživljaj? Svakako da je to jedan vid panteizma, traženje sebe izvan sebe." (Sabrana dela, knj. 4: Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića). Tu pesnikovu sveobuhvatnost filozofskog traženja i nalaženja, feniksnog rađanja i obnavljanja iz pepela snova i stvarnosti, lebdenja "među javnom i medijskom", izvrsno je protumačio istaknuti kritičar dr Vasilije Kalezić u tekstu Pesma vatre u sna (1965) iz koga donosimo karakterističan odlomak: "Pesnik razmaknutih prostora, užasa od saznanja, sav u žaru ekspresije vatrom i neobuzdanošću, eksperimentator u iskušavanju svojih afiniteta i moći za svaku vrstu pesme, nesputan silom vezanosti, isključivo za tle, pesnik hamletovske vidovitosti o spavanju, sanjanju i umiranju, o tome šta nas, u ponoru, čeka kad kod života ovo klupče razmotamo - proglašen je modernim klasicistom. Ukrotio anarhiju A u isto vreme, pesnik je ukrotio anarhiju i versifikaciju, koji je u razumu video uzrok i prauzrok svemu, uneo jedan spregnuti lirsko misaoni intenzitet, cezelirao skoro nijansiranim brušenjem, ono što je Skerlić tako dobro uočio u misli Božidara Kneževića "lirizam intelekta" omotan romantičarskog slavlja, nekontrolisanih emisija i nadahnuća. Naravno, pesma Branka Miljkovića prolazi mimo tih kvalifikacija, i ruga im s vitalnošću svojih impulsivnih otrgnutosti od shema i skala stepenastog smeštaja među stroge sisteme, ona živi totalnom slobodom duha..." (Polja br. 82-83, 1965). "Slušaće oluju" Ovom kritičarevom analitičkom mišljenju pridružujemo Brankovu iskrenu poetsku poruku posvećenom uzaludnom pokušaju izlaska iz kruga životnog bitisanja, kome je posvećeno njegovo celokupno delo: Onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugima ja prihvatam veliku misao budućih poetika: jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju ali: hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. (Poeziju će svi pisati, odlomak)

Branko Miljković ubijeni pesnik (3)

Stvarnost je najfantastičnija Dostojevski je tvrdio da je realan život najveća magija Ostaje otvoreno pitanje da li se to što sam godinama fragmentarno beležio o Branku, može nazvati romanom. Budući da je roman izgubio sva karakteristična svojstva i odlike što će reći - glavnog junaka i fabulu, tako da je sve više počelo da zalazi u oblast nedokučivosti, fantazmogoričnosti i enigmatike, tako ne vidim razloga da se ne priklonim tom književnom rodu kad pišem uspomene o Branku i njegovom vremenu. Samo za razliku od većine apstraktnih savremenih romansijera ostajem privržen stvarnosnoj prozi. Jer, i veliki Dostojevski je tačno ukazao da nema ništa na ovom svetu fantastičnije od stvarnosti u značenju opisa pravog života, čemu prevashodno težim u romanu o Branku. Ipak, hvalim Boga što nisam toliko "napredan", da poput većine savremenika, zahvaljujući novim shvatanjima rušenja tradicionalnih vrednosti, doprinesem konačnoj sahrani romana, tako da će se, na kraju, možda i obistiniti Brankova ideja u vezi sa poezijom, da će je svi pisati. Filozofski rečnik Samo, u ovom slučaju, svi će pisati romane koje neće niko čitati jer će ih podsećati na priču o carevom novom odelu. Sećam se da je i bogomdani pisac Crnjanski , kad mu se sve smučilo, s žaljenjem u glasu izjavio: "Sada se roman izmenio. U njega se može trpati sve i svašta..." Nasuprot sadašnjim grobarima romana trudiću se da pišem, poput mojih velikih učitelja, jednostavno i razumljivo. Jer, kako je govorio veliki Gogolj, do "jednostavnosti treba dorasti". A njegov genijalni zemljak Tolstoj ističe da je najbitnije razumljivo pisanje, odnosno onako kako osećamo. Mada je to pravilo poštovao i pridržavao ga se u svojim ranim literarnim radovima kao i prikazima, pod uticajem nadrealista kao i ruskih i francuskih modernista koje je prevodio, Branko je donekle izneverio raniju izvornost i neposrednost često odlutavši u nepojmljivo. Pored težine filozofskog rečnika, po mišljenju Dragana Jeremića, njegovoj poeziji metafizičke oporosti i opštosti, smetaju: prazna sentencioznost, nejasnost, geometrijska, vizuelna pravilnost, pomalo patetična retorika, nedostatak emotivnosti i, najzad, nadrealistička proizvoljnost i slučajna asocijativnost. "Namerno smo uzeli za primer negativnu kritiku baš iz pera Brankovog "šefa neosimblističke grupe" Jeremića, koji ga je za života hvalio do neba, ali potom činio i suprotno, da li zbog kritičarske nedoslednosti ili stvarne promene mišljenja. Doduše, mogu navesti niz naših kritičara koji su povodom iste knjige izricali dva potpuno suprotna suda. Ostavljajući sve drugo po strani, pokušaću putem oživljavanja sećanja na Branka, da ostvarim nešto poput "romana bez laži", kako je futurista Mariengraf pisao o tragičnoj Jesenjinovoj sudbini, ali, naravno u sasvim drugom vidu, jer je naš pesnik - neosimbolista vodio poseban život. Toliko o osnovnoj ideji, koja mi se vrzma u glavi, a Branko, osim ranih stihova, nije podlegao u nas posleratnoj omiljenoj "jesenjovštini" mada s tim ruskim pesnikom ima samo zajedničke dodire u privrženosti pijanstvu, jurenju za ženama i tragični životni kraj. Ali, u poslednje

vreme otkriva se da ni Jesenjin, kao ni Majakovski nisu izvršili samoubistva nego da su u pitanju dirigovana politička smaknuća. Svoj tekst Branko i neosimbolizam objavio sam tek deceniju posle pesnikove smrti, odazivajući se molbi kragujevačkog časopisa Koraci broj 3-4 (1971) kao i književnik Živorad - Žika Lazić, dajući svoj prilog. Život je san Tu je objavljena i prva Brankova bio-bibliografija čiji je autor književni istoričar Gojko Tešić. U istom broju štampao sam panoramu neobjavljenih Brankovih ranih pesama koje sam otkrio sređujući njegovu književnu zaostavštinu koje, začudo, kako to Tešić ukazuje, pored ostalih rasturenih po listovima i časopisima, nisu ušle u Sabrana dela Branka Miljkovića. (Videti Student od 20. februara 1975.). "Veoma je teško pisati o prijatelju - pesniku ako ste sa njim kao član iste generacije i pripadnik neosimbolističke grupe delili i zlo i dobro, videli i lepo i ružno, doživeli zanose i razočarenja prve i jedine mladosti", pisao sam u uvodu sećanja koje objavljujem u odlomcima. "Ovo je još odgovornije ako taj vaš prijatelj, posle iznenadnog nestanka, kao što je slučaj sa Brankom, ođednom preraste u mit. Tada, vama, koji ste ga dobro znali i voleli sa svim njegovim vrlinama i manama, čitajući one hvalospeve posvećene Branku i posmatrajući oduševljenje kako ga prihvataju današnji naraštaji, ostaje da se upitate: da li sam Branka uopšte ikada i poznavao? Nije li to sve bio jedan san? Zar, Kalderom nema čuvenu zbirku Život je san? To sve razmišljam kada, recimo, danas prolazim ulicom koje nosi ime mog prijatelja Branka Miljkovića. I ne možete a da se tamo ne susretnete s pesnikom, u mislima, videći ga najčešće dobro raspoloženog sa karakterističnim osmehom ispod crnog šešira širokog oboa. I tada već čujem kako mi se Branko obraća sa onom njegovom omiljenom nišlijskom rečenicom: , Bre, bre, dragi moj Kosta, danas me svi svojataju, pa čak i oni kritičari koji su me nekad potcenjivali i napadali. Voleo Ruse Vidiš, sada i ulice dobijaju moje ime i dižu mi spomenik, a seti se, bre, rode moje, gde sam ono stanovao...' Ostavlja me odlazeći punačak, bucmasti, crnomanjast mladić s tanušnim, potkresanim brčićima, dok mu se ukazuje ona bedna Brankova sobica u Ulici Rifata Burdževića 18. gde je stanovao počinjući studije čiste filozofije, kao i u ostalim oskudnim iznajmljenim prostorijama. Tu je po ciči zimi, drhteći od vlage i hladnoće, Branko potajno pisao stihove, prevodio francuske i ruske pesnike, čitao omiljene filozofe iz stare Jelade, posebno Hegela i Šopenhaura, Božu Kneževića i Branu Petronijevića.

Branko Miljković ubijeni pesnik (4)

Balzak iz Niša

To je bio njegov gimnazijski nadimak kojim se ponosio Zgrčenim prstima od hladnoće, Branko bi često po čitanju kojeg značajnijeg dela, prepisivao iz njega podvučene redove, da bi ih kasnije citirao okupljenim na književnim večerima i kafanskim sedeljkama". Sećanja na prvi susret s Brankom započinju 1954. godine. Bila je kasna jesen. Staze najlepšeg parka Kalemegdana prekrilo je žuto, već sparušeno lišće. Preko puta parka, najčešće smo sedeli u čitaonici Narodne biblioteke otkrivajući u ono totalitarno vreme nepodobne međuratne pesnike, pesnike Crnjanskog, Rastka Petrovića, Pandurovića... "Jesen i život bez smisla" ponavljali bismo magičnu rečenicu Crnjanskog kojom je započeo svoj Dnevnik o Čarnojeviću. A za nas, tada u najboljim godinama, i pored svih nedaća i siromaštva, život je imao smisla jer smo verovali u bolje sutra. Hteli smo mnogo, mada nam je život pod ideološkom stegom pružao malo. Sporni velikani Naša skromna generacija, koju su nazivali s pravom "preskočenom", jer za razliku od dece prvoboraca ili žrtava fašističkog terora, mogućnosti za napredovanje bile su nam minimalne. Isto nam se pisalo ako nismo bili moralno-politički podobni ili "organizovani", odbijali da pristupimo članstvu partije u želji da budemo izvan svakih stega i tuđeg odlučivanja. Iz tog razloga zadovoljavali bismo se tzv. malim, običnim stvarima. Jedna od takvih bila je, posle predavanja na fakultetu, boravak u čitaonici Narodne biblioteke i šetnje po susednom Kalemegdanu ili među bedemima Beogradske tvrđave. I upravo, kada sam sa prijateljempesnikom Miodragom Mladenovićem seo na jednu klupu blizu Rosandićeve fontane da se odmorimo, naišao je meni nepoznati mladić s natučenim šeširom na čelu, u crnom, dugačkom kaputu, kojeg Mile pozdravljajući oslovi, imitirajući južnosrbijanski govor. - Gle, iz Niša stiže genijalni gospodin Balzak! Crnomanjasti mladić s tanušnim brčićima i živim, prodornim pogledom, prstima je prihvatio široki obod šešira, i skidajući ga pomalo teatralno, nakloni se k Miletu, pa s nišlijskom naglaskom reče: - Bre, bre, rode moj što se čudiš, Mile! Jeste, ovde stiže Branko zvani Balzak iz Niš, ali zapamti da on nije ko ti šabačka čivija. Ako baš hoćeš da se istakneš poznavanjem mog niškog nadimka, moraš zapamtiti i za potomstvo zabeležiti da sadašnji drug Balzak neće pisati Ljudsku komediju nego Ljudsku tragediju. A za nju dovoljno je pogledati kako životinjarimo... Posle upoznavanja sa mnom Branko je seo na klupu i rezignirano počeo da priča da "gorkijevskog" materijala ima na gotovo svakom koraku, ali da predratni nadrealisti, sinovi ranije buržoazije i bogataša, i danas zauzimaju najbolja mesta u društvu žareći i paleći i u oblasti kulture. Kritikovao je almanah Nemoguće, ali se lepo izrazio o obnovljenim Svedočanstvima u kojima nije imao sreće da ugleda svoje pesme, poput talentovane zemljakinje Gordane Todorović i prijatelja Žike Lazića. Pričao je da ga i Letopis Matice srpske odbija kao i urednik Mlade kulture Slavko Vukosavljević, ali da se on najviše trudi da zasluži najbolje ocene na Filozofskom fakultetu dok "za svoju dušu"

prevodi ruske i francuske moderne pesnike, među kojima je pomenuo Brjusova, Bloka, Majakovskog, Pasternaka, Mandeljštama, Malarmea, Remboa, Verlena, Valerija, Elijara... Rekao sam Branku da sam odavno želeo da ga sretnem jer sam sve najbolje o njemu čuo od zajedničkog prijatelja Žike Lazića, dok je on istakao da je čitao neke moje članke i priče objavljene u omladinskoj štampi. Nekoliko dana kasnije opet sam susreo Branka pri šetnji Kalemegdanom. Prolazeći pokraj tamošnjih spomenika, Branko je izrekao oštru kritiku povodom haotičnosti u njihovom postavljanju kao i nejednakom oblikovanju, primetivši da ovde ima više sadašnjim generacijama nepoznatih velikana, dok nedostaju oni najvažniji za našu kulturu i državotvornost, počev od svetog Save sve do Karađorđa i kneza Miloša. Stigavši pred bedeme i kamenu kapiju Beogradske tvrđave, zadivilo me je koliko istorijskih činjenica Branko zna o njoj poredeći je sa svojom zavičajnom u Nišu, koja ga je drevnošću i legendom privukla kao i čuvena Ćele-kula. Tom prilikom pomenuo je i značajni Lamartinov zapis o Ćele-kuli i priznao da joj je posvetio svoje neobjavljene stihove. S poznavanjem istorijskih mena i velike ljubavi Branko je pri našoj šetnji govorio i na temu zajedničke sudbine beogradske i niške tvrđave, koje su podignute na raskrsnici međunarodnih puteva i na međi dve suprotstavljene civilizacije, između ostalog, ističući tragični slučaj austrijskog carskog inžinjera, barona i generala Nikole Doksata de Moreza: "Ozračen" istorijom - Eto, velike, zanimljive teme za istorijski roman našeg podneblja posvećen zlosrećnoj sudbini tog obnovitelja i graditelja poslednje verzije Beogradske tvrđave početkom 18. veka. Nešto kasnije unapređen za austrijskog komandanta moje zavičajne niške tvrđave, prepustivši je bez borbe turskom neprijatelju pri opsadi 1737. godine da bi spasao svoje vojnike, u Beogradu je bio osuđen na surovu kaznu odsecanjem sekirom glave na panju... Slušati Brankova nadahnuta kazivanja istorijom svog i našeg grada bilo je pravo uživanje, a on ga je nastavio i kada smo seli na klupu nedaleko od spomenika Pobedniku, posmatrajući sjedinjene velike reke, Ratno ostrvo i zelenilo ravnice sa izniklim novobeogradskim palatama. Bio sam zadivljen koliko taj došljak poznaje ne samo srpsku nego i svetsku istoriju i mitologiju, posebno strane izvore, pominjući legendarni prolazak Argonauta u potrazi za "zlatnim runom", zapis Apolinija sa Rodosa, povest o rimskoj úń Flavijevoj legiji kao i ostalim, bučnim menama Beograda.

Branko Miljković - ubijeni pesnik (5)

Nož pod bratskim grlom Užasavao se srpskog bratoubilaštva Često je Branko raspravljao i o istoriji kao učiteljici života sa žaljenjem konstatujući da to pravilo za "braću Srbe ne važi, jer su u odsudnim trenucima uvek terali po svom ćefu, bili skloni sukobima, seobama i deobama" da bi tek "u najtežim trenucima postali trezveniji i realniji". On se brinuo da zbog svoje dobornamernosti, prihvatanju bez razmišljanja svega što je tuđe, brzom zaboravljanju nanetih zala, u sledećem veku ili kasnije Srbi ne dožive sudbinu iščezle civilizacije Hazara, pa da nastave život u mitovima i legendama, koje je vredno proučavao u želji ostvarenja ciklusa pesama na tu temu. Kako je Branko isticao, njegovo detinjstvo bilo je "tužno, ratno..." asocirajući na sve strahote bombardovanja od nacističke Nemačke i anglo-američkih "saveznika". Još gore bile su urezane u detinju Brankovu psihu stravične slike bratoubilačke borbe. Branko mi je pričao o mučenicima iz niškog logora Crveni krst, nemačkim mitraljeskim rafalima sa stratišta Bubanj, gde su streljani srpski rodoljubi, kao i o unakaženim leševima kraj seoskog puta od krvavih zemljaških ruku... Svedok zločina - Stanovali smo u prizemnoj kući u ulici Ljube Didića - pričao je Branko. - Prvih ratnih dana video sam obešene rodoljube o bandere u centru Niša, kao na beogradskim Terazijama, kako govore očevici. Još gore sam doživeo kada me je u trećem osnovne tata Gliša odveo u svoje rodno mesto Gadžin Han da produžim školovanje. Prateći majku da bismo nabavili hranu u selu Beloljina, pokraj puta sam ugledao preklane, kao kokoši, ljude, što me je strašno potreslo. Nisam mogao da zadržim suze, a mati me je brzo odvela sa tog prokletog mesta. Ne volim te užasne scene ni da se prisetim, to je moja trauma, tako da sam je se oslobađao napisavši ciklus pesama Nož pod grlom, koje su štampane u niškim glasilima. Posle kraćeg premišljanja Branko je nastavio: - Kad pomislim da su taj strašan zločin načinili naši ljudi, čak i najbliži rođaci, pripadnici suprotnih ideoloških strana, onda je to za svaku osudu, da ti se život smuči. Od toga najstrašnijeg viđenja rata kao u Gojinim Kapričosima, lečila me je privrženost umetnosti, nisam pisao samo pesme, nego i crtao, ogledao se u tragedijama, šta sve nisam pokušavao... O tom ranom dobu svog sina Brankova majka Marija ,zvana "tetka Mara", rodom iz Drniša, pričala mi je: - Više od igračaka Branko je zavoleo knjigu. Da čita i piše naučio je pre polaska u školu, ćirilicu i latinicu. Imao je svoju dečju biblioteku, to su one koje zovu Zlatna knjiga, Kadok, Plava ptica. Potom su ga oduševljavala avanturistička dela posvećena doživljajima Robinsona Krusoa, barona Minhauzena, Vinetua, Tri musketara, grofa od Monte Krista, Olivera Tvista, Davida Koperfilda, Toma Sojera... Zatim, voleo je dela Žila Verna, Džeka Londina, Henriha Sjenkjevića. Više puta je čitao njegov roman Kroz pustinju i prašumu, kao i onaj koji se zove Gelebova stena. U gimnaziji bio je oduševljen našim romantičarima i realistima, potom ruskim i francuskim klasicima da je čak savladao njihove jezike da bi ih čitao u originalu ili prevodio poeziju. Pitam da li su uticali na izbor Brankove lektire, dobio sam odrečan odgovor: - Ne, mi smo bili zauzeti svojim poslovima: ja sam radila u obdaništu dok mi je suprug bio

bolnički ekonom. U porodici nije bilo nijednog umetnika da utiče na Branka, da ga uputi. Posle Brankove smrti naš mlađi sin pokušao je da piše pesme, govorili su da ima dara, ali mi smo mu to zabranili. Dosta nam je jedna tragedija... Pokazujući uramljeni crtež na zidu gospođa Marija priča: - Tog Sneška Belića nacrtao je naš Branko olovkom, kao osnovac. To je nevešt dečiji crtež, ali naša draga uspomena... Crtao je i Ćele- kulu, Čegar... Jednom, dugo ga nema kći, baš smo se zabrinuli, a on se zadržao crtajući kosturnicu srpskih junaka... Malo ko zna da je Branko u školi bio jedan od najboljih crtača. Pored zidnih novina, on je za kabinet prirodnih nauka u školi crtao delove čovečijeg tela, kosti i šemu krvotoka... Crtao je i junaka iz naših narodnih pesama, Nišku tvrđavu kao i karikature profesora. Šteta što to nije sačuvano... Prilikom jedne kasnije posete Brankova majka setila se njegovih reagovanja na ratne strahote: - Po okupaciji Nemci su nam kuću kao i školu zaposeli, tako da je njegova učiteljica Kosara Manić, koju je obožavao, morala da drži časove u kafani... Zbog viđenih preklanih ljudi 1942. godine, Branko bi se, ponekad, noću trzao, budio s krikom, zastrašen... Dolazio je u naš krevet, grlila sam ga i tešila i tako odagnavala strah... Pesnik je svoje rane traume, doživljene zbog zločina protiv čovečnosti, iskazivao gorkim, ispovednim stihovima, otkrivenim u đačkoj beležnici: Ne opija se od alkohola opija se od svega što nije svakodnevno: od nenadno nastale tišine od pesme što jeca za neslućenim zanosima od bola, od sećanja na detinjstvo kad više nismo deca... Rat razara psihu U jednom kasnijem zapisu Branko iskazuje svoje razmišljanje u vezi s ratnim razaranjem psihe: "rat na jedan fizički grub način dekomponuje stvarnost. Tako razbijena i eksplodirana stvarnost se održava u svesti ratnih i posleratnih generacija i stvara jednu nespokojnu i pomalo umornu literaturu... Poraznosti rata se ne ogledaju toliko uništavanjem materijalne stvarnosti koliko u razaranju čovekove psihe. Posle bombi i ruševina treba sakupiti delove sebe, napraviti ponovo sebe, izmisliti i opravdati potrebu svog produženog postojanja.

Branko Miljković - ubijeni pesnik (6)

Jaki slušaju, slabi pevaju To je stih iz neobjavljene đačke pesme "Nevreme" Čime opravdati? Ljubavlju, koja čoveka uvek čini potrebnim u svetu, kako kaže Gete". (Nemogućnost odlaska u zeleno). Iz Brankove đačke sveske na prethodnu tematiku izdvajamo njegove dve, najkraće, neobjavljene pesme: Nevreme Jaki slušaju i stoje. Slabi pevaju. Pobednici Niučemu se neće razlikovati od onih koji su pobedili nepravdom. Stradanje se nastavlja ne samo od nemačkog nego i anglo-američkog bombardovanja srpskih gradova što se decenijama od nove vlasti prećutkivalo. Prvi na meti "humane misije saveznika" bio je Niš 20. oktobra 1943. godine, čije su bombe čak pogodile i Brankovu osnovnu školu, tako da se časovi drže u selu Brzi Brod. Ali, u niskom letu "saveznici" gađaju i to selo kao i železničku stanicu dok se đaci spasavaju bekstvom. Ratni hroničari beleže da je Niš bombardovan petnaest puta da bi među nekoliko hiljada žrtava od zadobijenih rana u bolnici umrla i Brankova susetka, lepotica Ruža, koja ga inspiriše za pesmu Uzalud je budim. Bugari oslobodioci Kada je Branko, s jeseni 1945. godine, pošao u višu mešovitu gimnaziju, nastala su nova, parolaška i udarnička vremena, seća se pesnikov otac Gliša. Boga je kod nas zamenio Staljin. Branko je po "Zadatku" velikim slovima na platnu ispisivao poznatu Lenjinovu parolu: Učiti, učiti, učiti i samo učiti. Istu parolu držao je i iznad svog radnog stola. A naši "oslobodioci" bez suda i presude, po kratkom postupku, streljali su na sve strane "narodne neprijatelje", među kojima su bili i dobri domaćini sa sinovima kojima su oduzimali imanja. Na kraju su nas čak i Bugari "oslobađali" koji su nas na početku rata nemilosrdno ubijali kao i ustaše da bi ih spasla parola o bratstvu i jedinstvu. Naš Branko bio je lepo vaspitano dete u patrijarhalnom duhu, imao je svoj ponos i dostojanstvo, tako, iako je išao u starom, zakrpljenom kaputu, a nije imao ni ljudskih cipela, odbio je da od direktora Žarka Grujića primi Unrin paket. Taj poklon moćne Amerike bio je namenjen najboljim i najsiromašnijim đacima, ali ga je Branko dostojanstveno odbio iako smo tada živeli u velikoj oskudici jer se setio pred kraj rata nepotrebnog izginuća, od "savezničkih" bombi, velikog broja Nišlija. Zbog takvog gesta, zagrlio sam i poljubio Branka, rekavši mu da sam ponosan što imam takvog sina. - Sve ovo što su nas naši stari učili, kaža Brankova majka, bilo je posle rata od novih vlasti izvrgnuto podsmehu. Skinute su čak i ikone Svetog Save - školske slave. Nismo želeli da utičemo na Brankov dalji razvoj, ostavljajući to školi i životu. Pitam se da nismo pogrešili? Ipak, kako je bio veoma mršav i slab, nismo pustili Branka da učestvuje u radnim akcijama, a on je stalno bio zagnjuren u omiljene knjige, pa se za to nije bunio.

Knjige je donosio iz biblioteke, od poznanika, kupovao u antikvarnici pa čak nabavljao i sa Otpada. Svi ormani bili su ispunjeni knjigama, tako da ih je pozajmljivao školskim drugovima i komšijama na revers, jer ih je prethodno sve popisao. Da, naš Branko bio je veoma uredan, a ovamo ga sada prikazuju kao velikog boema, ispičuturu... Na pitanje da li je Branko čitao porodici svoje prve radove, majka Marija je odgovorila: - U gimnazijskim godinama naši i svetski klasici bili su mu stalna lektira, on je prosto utonuo u taj začarani svet u kojem mi nismo imali pristupa. Tek, ponekad, kad je bio bolje raspoložen, pokazivao bi nam u lokalnim novinama koji svoj objavljeni književni prilog, ističući da mu je želja da postane značajan pisac. Tome se nismo baš mnogo radovali, jer kod nas umetnici nikad nisu bili na dobrom glasu. Sećam se da mi je posvetio lepu, humanu pesmu "Moja Majka", ali je nije objavio. Inače, tada je najviše pisao rodoljubivu i socijalnu liriku. Još pamtim neke naslove tih pesama: Sloboda, Zastava slave, Besmrtnici... Zamislite, u drugom razredu gimnazije on je već čitao Hegela, svog omiljenog filozofa, dok je, istovremeno, po našoj želji, u školi, posećivao neobavezne časove veronauke. Želeo je da što više nauči o hrišćanskoj veri, ali i o ostalim religijama, pa je zato često čitao Tolstojev zbornik mudrosti "Put u život", ali istovremeno i romane tog ruskog velikana od kojih i po nekoliko puta "Rat i mir". Bila mu je omiljeno i delo Vil Duranta - "Ognjišta mudrosti" iz koga je u posebnoj svesci beležio misli svetskih filozofa. Družina "Njegoš" Svojim znanjem zadivljavao je ne samo vršnjake, nego i profesore, a za njegov razvoj tada su najviše učinili profesor filozofije Fridrih Troj i književnosti Dragoljub Milosavljević. Od ostalih profesora sećam se imena: Zagorka Radaković, Zagorka Brkić, Dragoslava Hadžić, Jovan Ilić, Petar Lazić, Rista Otović, Dragutin Pavlović, Ljuba Stanojević... U četvrtom razredu gimnazije Branko je pristupio obnovljenoj đačkoj literarnoj družini "Njegoš", s ponosom ističući da su njeni članovi bili njemu omiljeni pesnik Vladislav Petković Dis i romansijer Bora Stanković, koji je tu, najpre, čitao svoje pesme. Takođe, nije zaboravio da pomene i značajna imena nekadašnjih profesora niške gimnazije Stevana Sremca, Milorada Pavlovića, Božidara Kneževića, Svetolika Rankovića, dr Miodraga Ibrovca, dr Dušana Milačića, Jeremije Živanovića i dr. Posle položene male mature, u Brankovom životu iznenada nastao je preokret koji je mogao da ga potpuno skrene od privrženosti literaturi.

Branko Miljković ubijeni pesnik (7)

Otac mu poklanja pisaću mašinu Novoj latiničnoj "biserici" se silno obradovao Njegov otac, da bi Branko što brže došao do zarade i "nasušnog hleba", uz njegovu saglasnost upisao ga je u železničku školu. Ali, kako su se tome odmah usprotivili Brankovi profesori, uvereni da će se njegov književni talenat razvijati u gimnaziji, otac ih je poslušao . Vrativši se u Višu gimnaziju, Branko se najviše istakao u radu družine "Njegoš", tako da uskoro postaje njen predsednik i izdaje Almanah umnožen na šapirografu. Brankov drug, moj kolega Đorđe Popović, pričao mi je da su ga svi veoma cenili kad je "predsedavao" u Njegošu, gde je čitao pesme, podsticao vršnjake na književno stvaranje, dok je veliko interesovanje i diskusiju izazvala njegova rasprava o Luči mikrokozmi sa podnaslovom "Najdublja pesnička realizacija saznanja koje naš jezik zna" i esej "Hamlet od Šekspira" sa naznakom da je to "delo najsnažnijeg realizma i najuzvišenijeg idealizma". Voleo Rome Posebno, svoje školske drugove Branko je oduševio ciklusom stihova o životu niških Roma, koji je bio ispunjen elegičnim tonom i izvrsnim simboličnim stihom "drhte zvezde u oknu kao suze u oku". Savremenici pričaju da je na tim sastancima Branko pažljivo slušao sve komentare povodom njegove poezije, ali je izbegavao da ih detaljnije tumači, ističući: "Moje pesme govore ono što sam želeo u trenucima stvaranja." U toj družini, pored Branka, najviše su se isticala imena Gordane Todorović i Radeta Vojvodića, zatim Jelene Micić, Predraga Žarkovića, Luke Prošića, Aleksandra Petrova, Đorđa Popovića, Veljka Vidakovića, Nikole Meljnickog, Predraga Cvetičanina, Dušana Popovića, Gradimira Ilića, Dimitrija Milenkovića, Dobrivoja Jevtića, Predraga Žarkovića, Dragutina Ognjanovića, Velimira Filipovića, Siniše Petkovića, Žike Milenkovića, Ljubiše Kozomare... Na kraju školske godine 1952. od nastavničkog veća Branko je dobio pohvalnicu u hiljadu dinara nagrade od kojih je kupio knjige. - I ja sam ga tada nagradio, kaže Brankov otac, kupio sam mu toliko željenu staru portabl ćiriličnu pisaću mašinu, dok kasnije i novu "biser" - latinicu. Tom poklonu se toliko obradovao da mi je zagrlivši i poljubivši odao priznanje rekavši"E, baš si si ste sila, tata Glišo!" Znao sam odavno da sanja da ima pisaću mašinu, koja mu je bila neophodna, kako je govorio, kao hleb nasušni. To je bilo tačno jer su listovi nerado primali radove ako nisu bili otkucani na pisaćoj mašini. I od tada su počeli u Nišu i Beogradu da sve više štampaju poslate književne radove mog sina koji je na mene, kažu, nasledio ljubav prema radu, životu i ženama... Od Brankovih zemljaka saznajemo da je u to vreme bio oduševljen svim ruskim klasicima, dok najviše Puškinovim romanom Kapetanova kći i tragedijom u stihu Boris Godunov, ali je uporedo čitao i upravo publikovao sabrana dela "burevesnika" Maksima Gorkog čiji je obiman roman Život Klima Samgina počeo da prevodi brzo odustavši, kako je govorio od tog Sizifovog posla" videći da je u planu izdavač Kulture. Onda se bacio na prevod futurističke poeme Oblak u pantalonama Majakov - koja je imala uticaja i na njegovu ranu poeziju. Od takvih su nam privukle pažnju dve pesme iz đačke sveske: Zašto

Sve što život čovekov sagradi putem borbi putem rada jeste samo pepeo i prah koji će vetrovi vekovima sobom odneti u prošlost sahraniti i ponovo se stvarati graditi raditi i sve to krvlju zalivati suhom i znojem prati a tada će opet naići "vetrovi vekova" i svega će nestati. Pa zar tako mora biti? Zar život zahteva da se krv i znoj moraju liti. (1948) Moja neskromnost Ne krijem: ja sam pun neskromnih snova. Skromnost uopšte meni nije dana. Ja mnogo hoću, i meni je ova mirna i štura reč odviše strana. Što prikrivati vrednosti skromnošću! Nek svest o sebi ozari svoje lice! Zašto neskromno da glumimo skromnost, ko bledunjave, tihe gospojice. Poznajem sebe. I nosim o sebi misli iskrene, bezobrazne, glasne da, nazvavši ih hvalisanjem strašnim, mladićka skromnost se užasne. Prijatelji znaju da Branko nije voleo da tumači svoju poeziju pitajući se: "Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji". Budućim istraživačima svoje poetike ostavio je poruku. Rani stihovi "Želim da moja poezija bude oslobođena svake interpretacije". Uočljivo je da su te rane pesme nastale na osnovu iskrenog, neposrednog ispovedanja za razliku od kasnijih intelektom i stranom lektirom kao i filozofijom nadgrađenih stihova, ponekad teško shvatljivih tako da ih je braneći pominjao svoju struku: "Nije mi jasno zašto me u poeziji nazivaju filozofom, a ja sam se samo trudio da budem pesnik. Filozofija je moja struka dok misaona poezija ono čemu težim". - Rani stihovi bili su moji poetski ogledi, istraživanja, vežbanja jer nisam želeo da potpadnem pod uticaj ondašnje "jesenjinovštine", rekao mi je Branko. - Ali, nisam se mogao spasti od futuriste Majakovskom kao i nadrealista kao i francuskih simbolista.

Branko Miljković ubijeni pesnik (8)

Pio i patio zbog žena

Devojke i žene bile su oduševljene njegovim šarmom i umom Pri tom razgovoru vođenom u motelu restoranu hotela Moskva, Branko mi je poverio da ga najviše oduševljavaju dostojni nasledni romantizam Laze Kostića i simboliste Disa, kao i modernosti Matić, Crnjanski, Vinaver. zatim, isticao je privrženost nadahnutim pesnicima tišine i blagosti kao što su Svetislav Mandić, Stevan Raičković i Desimir Blagojević, dok je pored Momčila Nastasijevića za prekretnicu srpske novije poezije smatrao ostvarenju veoma obrazovanih stvaralaca Miodraga Pavlovića i Vaska Pope. Veoma lepo se izražavao i o misaonoj poetici Tanasija Mladenovića kao i svojih prijatelja neosimbolista. Žalio se da mu već nekoliko godina gotovo svi beogradski urednici na čelu sa Slavkom Vukosavljevićem odbijaju pesme smatrajući ih za kopije stranih uzora jer se u to vreme intenzivno bavio prevodima. Oni nisu mogli da shvate da je za tog filozofa-pesnika poezija bila slična igri između stvarnog i fantasmagoričnog, sna i jave, dok su u njoj za Branka bile najvažnije reči. Slično je tvrdio i francuski pesnik Rejmon Keno, čije je zbirke Branko pohvalno prikazao 1955. godine u Vidicima. "Reči su deo nas samih", isticao je Branko često misao Lukrecija. "Može se reći da su one jedina vrata u svet i iz sveta, koliko puta obijana i ljubomorno zaključavana". (Pesnik i reč, Vidici br. 17-18, 1955). Tajna leptir-mašne Brankov brat Dragiša, s kojim sam se družio, pričao mi je mnogo zanimljivih događanja o životu i radu mog glavnog junaka romana: - Naša štampa kao i izvesni savremenici ne prikazuju mog brata kakav je u suštini bio nego izmišljaju svašta težeći senzacionalizmu da, kojim namerno provociranim ekscesom, zbuni malograđane poput nadrealista. Međutim, Branko je bio, poput mene, u osnovi, veoma vesele i razdragane prirode, razgovoran s mnogo dovitljivih opaski. A uz koju čašu više znanjem dobrog vina znao je da zapeva i zaigra. Oni, koji ga nisu poznavali, prikazuju ga kao nekog mračnjaka, predanog stalno razmišljanjima o smrti, pa čak i samoubistvu, pa idu toliko daleko da pišu laži, da je tobože počeo da nosi leptir - mašne u strahu da se ne obesi. A pun mu je orman običnih kravata s kojima se toliko puta slikao dok je leptir mašne nosio samo kad su ga pozivali na svečane prijeme. Međutim, tačno je, nažalost, pisanje o Brankovoj privrženosti alkoholu. On bi povremeno pio da bi se oslobodio životnih kriza jer njegov put u svet literature nije bio lak, poput izvesnih kolega koji su rešavali stambene i radne probleme vodeći ljubav sa ministarkom za kulturu Stankom Veselinov. I ne samo s njom, postoji o tome dosta izveštaja u policijskim dosijeima... Doduše, i Branko je poznavao Stanku, kao i niz viđenih žena, ali on je imao u sebi odviše časti i dostojanstva da bi na tako nizak način za muškarca dolazio do koristi. Meni je veoma žao što su nekoliko njegovih bliskih prijatelja - umetnika, i to kasnije veoma značajnih čija su imena poznata, bili iskorišćeni u toj prljavoj aferi za koju znamo, a ima ih i još nedostupnih javnosti. Pošto dugo vremena radim na odgovornom mestu u Skupštini grada Beograda, imao sam priliku da po službenoj dužnosti dosta toga saznam... Pričaju da je Branko pio i zbog neuzvraćenih ljubavi što mi je čudno. Jer, znam koliko su devojke i žene bile oduševljene njegovim šarmom, intelektom i umetničkim ostvarenjima.

On je umeo da osvoji ženska srca, da im se dodvori, oduševi... U to sam se uverio kao svedok Brankovih osvajanja jer ih je dovodio i u kuću. I zato ne verujem da bi, zbog neke devojke ili žene sebi, Branko oduzeo život. Sećam se da j Branko voleo da citira Sokratovu poruku o karakteristikama žena: Ako je lepa - varaće te, ako je ružna - neće ti otvarati volju, ako je pametnija od tebe - preziraće te i, najzad, ako je zla - imaćeš prilike da upoznaš pakao. Znajući za tu pouku omiljenog antičkog filozofa Branko se čuvao žena, a najviše je voleo svoje vršnjakinje - studentkinje, dok kao svaki mlad čovek nije prezao ni od ljubavi kelnerica, kafanskih pevačica, glumica, a kad je bio pod dejstvom alkohola, kažu , da nije birao... Književnik Bora Ćosić, koji je bio suprotnost mog brata - naklonjen svim zemaljskim radostima i uživanjima, izbegavao je svako boemstvo i bio tipična mamina maza, povodom uspeha mog brata objavio je ružnu priču pod nazivom "Kratak život narodnog pesnika Poznatova", koja je čudo od monstruoznih izmišljotina, tako da više govori o njemu nego o Branku. Uostalom, pa šta ako je Branko bio privržen i onima sa dna života, ko nije od nas u mladosti, poput raspusnog Mitketa, izgarao za kojom lepom Cigančicom ili prekrasnom lakom damom Meri - An iz Mažestika da bi je obožavali pesnici čašćeni od nje lovom zarađenom od prodaje tela socijalističkim bogatašima pa čak i ministrima... Znao matematiku Zamoljen od mene da priča o niškim godinama svog brata, posle kraćeg premišljanja, zapalivši novu cigaretu uz naručenu kafu, Dragiša je nastavio: - To je naš prijatelj Vice Petrović lepo opisao u knjizi "Pesnikov uzlet", a svi u porodici kao i Brankovi savremenici su mu pomogli. Potrudiću se da ukažem na izvesne Brankove osobenosti jer ko bi ga od mene bolje znao. Recimo, malo kome je poznato da je Branko bio odličan matematičar, meni i deci iz susedstva pomagao bi da rešimo najteže jednačine, da izvlačimo kubne korenove...

Branko Miljković ubijeni pesnik (9)

Video sebe na spomeniku I sam je pisao da skromnost nije vrlina Bio je oduševljen kad sam počeo da treniram boks u Radničkom, odlazio je da moje bokserske rukavice, pokuša da se ogleda sa mnom ali mu to nije mnogo uspevalo. Predan literaturi, Branko je u to doba bio mršav i slab, tako da bi pri tučama uvek izvlačio deblji kraj da bih ga ponekad je osvetio, izravnao račune. Svojim neodmerenim postupcima često je izazivao na tuču vršnjake, a nije povodom toga uvažavao roditeljske prekore. Što je naumio uvek je sprovodio u delo. Iako je po školskom propisu posle 20 sati morao da bude u kući, on bi zbog raznih kulturnih priredbi zakašnjavao, vraćao se tek oko ponoći. Jednom, dobivši oštru grdnju od tata Gliše, bez reči je napustio kuću, i nije se vratio sve do izvojevane slobode kretanja. Od tada nastavio je da tera po svome, a roditelji su ćutali jer su ga stvarno obožavali... Voleo da glumi Dragiša mi je pričao da je Branko oduševljavao i profesore znanjem o našim i svetskim klasicima. Bio je u stanju satima da govori o životu i delima. Voltera, Balzaka, Tolstoja i ostalih velikana, a onda bi ih zapanjivao iz svojeglavosti i inata ne odgovarajući na najobičnija pitanja, bežanjem s časova iz solidarnosti sa školskim drugovima, odbijanja da nosi propisanu đačku kapu sa oznakom razreda... Upravo, zbog tog lepog odnosa sa drugovima Branko je od njih dobio drugi nadimak "Rode" jer bi na taj način najčešće započinjao s njima razgovor "Rode moj, kaži ti meni..." Da se na časovima fiskultura "poput majmuna" ne vere po gredama, Branko je, po Dragišinom kazivanju, podneo molbu nastavničkom veću da ga zbog narušenog zdravlja oslobode časova fizičkog vaspitanja. Toj molbi je još dodao da mu pri vežbama smetaju i sunčevi zraci, tako da zbog njih gubi ravnotežu i pada na strunjaču s prege. I uspeo je u tome. Jednom prilikom sve ukućane Branko je zapanjio kao i susede donevši sa niškog vojničkog groblja nađenu čovečiju lobanju. Šetao je s njom držeći je u ruci, roditelji ga grde, dok je on brani da voli Šekspira. I pominje onu čuvenu scenu iz Hamleta s lobanjom u rukama i pitanjem "Biti il' ne biti, pitanje je sad?" Držao je tu lobanju na svom radnom stolu, meditirajući na temu prolaznosti , života i smrti. Prilikom posete Sremčevoj Spomen-sobi Branko je seo za radni sto svog omiljenog pisca i uzeo njegovo pero, naravno, tada i ne sanjajući da će se tu kroz koju deceniju naći i njegova spomen-soba, ali je bio uveren da će postati velikan srpske kulture još kao đak. I sam je pisao da skromnost nije vrlina. Voleo je da imitira sebe u ulozi spomenika velikana, zauzimao slične poze i izazivao spontani smeh vršnjaka. Tada, možda ni on nije sanjao da će imati spomenik u zavičajnom gradu. Nije izigravao samo spomenike, nego je po kazivanju Đorđa Popovića, imitirao i Čarlija Čaplina, čije je filmove obožavao, pored Džona Vejna i Garija Kupera. "Jednog dana pojavi se maskiran kao Čarli Čaplin i prošetao vitlajući, poput svog omiljenog junaka, štapićem po vazduhu" - priča Popović. "Voleo je i revijalne filmove poput Bala na vodi, koji je, kao i vi mi, gledao više puta".

Po kazivanju brata Dragiše, Branko je, na sceni niškog teatra, sa simpatijama gledao predstave Držićevog Dunda Maroja, Jakšićevog Stanoja Glavaša, Sremčevu Ivkovu slavu, Glišićevu Podvalu, Veselinovićevog Hajduk Stanka, Stankovićevu Koštanu, Nušićevu Gospođu ministarku, često imitirajući glumce, dok je oduševljeno pozdravio gostovanje Milivoja Živanovića u ulogama Pere Segedinca i Jegora Buličova. S jeseni 1952. u anketi Niških novina dao je Branko niz korisnih sugestija za dalji repertoar koji je vodio stariji pesnik Velimir Živojinović Masuka. Tog poznatog, antologijskog pesnika, duge, sede kose i s kratkom muštiklom u ruci iz koje su se izvijali kolutovi dima, Branko je s poštovanjem slušao na sastancima Niškog književnog društva. Međutim, kasnije dolazi do njihovog sukoba jer uvaženi pesnik nije trpeo Brankov bunt i žustru reč kritike. I Masuku je Branko uspešno karikirao, po Dragišinom kazivanju, a nije štedeo ni sebe: "Da nije postao pesnik, moj brat bi možda bio veliki glumac, političar, filozof, ko zna? U svemu je uvek želeo da se istakne, da bude prvi..." - Odskakao je Branko od svoje sredine koja je u njemu gledala i čudaka, priča njegov brat. Govorili su da je preambiciozan, prepotentan, pa čak su mu se izvesni i podrugivali ukazujući da je 'ćaknut u glavu', što nije bilo tačno jer nisu znali o psihologiji ni psihijatri koliko moj Branko. Posebno je voleo delo Erazma Roterdamskog Pohvala ludosti, znao je iz njega mnogo citata i mnogih značajnih antičkih mudraca. Stalno je žurio, prosto hrlio da nauči više od drugih, da sazna sve novo, da bi zato ustajao u zoru i čitao, pisao, razmišljao... Nije ni čudo da je tim pregalaštvom imao oko sebe i izvesne neiskrene kolege, zavidljivce, koji su ga ogovarali iza leđa, smeštali mu zamke da se saznavši za njih nije mogao načuditi ljudskoj gluposti i pokvarenosti. Bezobrzni stihovi Pesnikov brat mi je ukazao i na Brankove satirične pesme, koje je većinom, kasnije, uništio poput njegovih "bezobraznih stihova" napisanih u srednjoj školi. Dragiša je napamet znao jednu uspelu Brankovu parodiju na svoj račun, zapravo o svom dugom nosu, kojem je ispevao satiričnu odu, prkoseći kompleksu, poput svog omiljenog junaka Sirana de Beržeraka. Iako Branko nije hteo da prizna, mislio je da mu je istaknutiji nos, na tada izrazito mršavom licu, bio smetnja za osvajanje srca niških šiparica, koje su obožavale da ga slušaju s koliko ushićenja govori o ljubavnim čarima, navodeći stihove i misli najvećih svetskih umetnika.

Branko Miljković ubijeni pesnik (10)

Vino je lažno nadahnuće Branko bi se u kriznim trenucima najčešće "lečio" alkoholom Posebno ih je oduševljavao, po Dragišinom svedočenju, govoreći s neprikrivenim ljubavnim žarom Solomonovu Pesmu nad pesmama. Te svoje komplekse Branko bi u kriznim trenucima najčešće lečio alkoholom, povodom čega je, po Dragišinom kazivanju, kao gimnazijalac u slobodnom stihu ostavio nekoliko zapisa koji ne liče na njegovu kasniju refleksivnu poeziju. Na tu temu izdvojio sam nekoliko karakterističnih, nepoznatih ranih Brankovih pesama koje prenosim iz đačke beležnice. Bez veze Ja mislim: bolje smrdeti od pića nego mirisati na parfimeriju. Za E. J. čovek je usamljen kad previše voli. Dijalog Sedim za stolom u kafani. - Šta želite? - Malo sreće. - Vi ste pijani. Na ulici Srećem prostitutku na ulici. Pružam ruku za milostinju: - Uđite! Prostitutka se čudi i pita: - Šta hoćete? - Malo ljubavi. - Vi ste ludi!... Na igranci Ukrali su violinu tišini i sada je jedan po zvučnom trbuhu češe a ona slini sentimentalno. Jedna histerična dama svršava priljubljena uz svog partnera i drhti od strasti. Jedna u pubertetskom žaru saksofon onaniše, a džez peva: "Ah, kakve slasti!" histerična dama uzdiše u jecaju strasti na iskrivljenoj usni harmonike klarinet na tišinu pljuje.

Te pesme i njima slične posvećene životnoj svakodnevici i banalnostima, kao i onom što Džek London naziva "Kralj alkohol" nisu našle mesta u Brankovim Sabranim delima, što je propust priređivača na koji je svojevremeno ukazao istaknuti književni istoričar i kritičar Gojko Tešić u listu Student br. 5 od 20. februara 1975 (Neki nepoznati ili namerno zaboravljeni detalji iz života i rada Branka Miljkovića). Prvi Brankov biograf Vidosav Petrović, misleći na njegovu Pesmu pijanog mladića, ukazuje da je on alkoholom pokušao da podstakne svoju inspiraciju, ali da je brzo shvatio da mu on u tome ne pomaže. Pisanje je, po pesniku Dušanu Matiću "đavolski posao", koji zahteva dug, uporan i mukotrpan rad, poput oranja brazdi, kako je govorio Bora Stanković. Brzo je Branko shvatio da su anegdote o nadahnuću vinom Đure Jakšića većinom izmišljene. Ali, Brankov brat Dragiša, koji je, takođe, bio odan poklonik boga Bahusa, sećao se da je njegov otac bio nehotičan krivac za kasniji Brankov alkoholizam. Naime, u njihovoj kuhinji bila je uvek pokoja flaša vina i rakije dok je otac Gliša savetovao da radi apetita i bolje "cirkulacije" nije loše, pre obeda, popiti pokoji gutljaj žestokog pića. Tako, Branko nije bio nikad prekorevan kad bi "drmnuo" koju čašicu rakije, a u kriznim situacijama i veću količinu što mu se i svetilo. - U tim prelomnim godinama, moj brat je bio u Nišu više zapažen po puštenoj dugoj kosi nego po stihovima, priča Dragiša, tako da su ga zbog nje zvali Tarzan. A on je pustio kosu do ramena podržavajući izgled voljenih klasika Šekspira, Balzaka i Puškina kao i Laze Kostića. On se toliko oduševio Puškinovim i Šekspirovim delima da se manuo pisanja lascivnih stihova zbog čega je bio ukoren od direktora gimnazije mada se tada uzalud branio Rableovim uticajem, a onda je u velikom nadahnuću počeo da za nekoliko dana piše tragedije u stihu čiji su glavni junaci bile ličnosti iz naše narodne poezije. Jedna je bila posvećena Kosovskom boju, druga Banović Strahinji, treća Stevanu Sinđeliću, ali kako ih je brzo stvarao, tako ih je i odbacivao. Zbog njih je počeo da pokazuje i lošiji uspeh u školi, što je zabrinulo roditelje. Onda je s prekorima stupio na scenu tata Gliša, i Branko je dao reč da će se manuti istorijskih tragedija i početi da uči, što je i ispunio. A naš otac kasnije bi sebe prekorevao što je tako strogo nastupio prema Branku, jer, govorio je u šali: ko zna, možda sam ja krivac što nismo dobili svog Šekspira. Oni koji su bolje poznavali Branka, znali su da je on bio tipični zaljubljenik života i ljubavi, tog najlepšeg, najplemenitijeg i najuzbudljivijeg osećanja od kada je sveta i veka. On se iskreno divio lepoti devojaka i žena, od krajnosti privržen strasnim osećanjima, uveren da će mu se jednog dana "desiti ljubav", ona velika, koju je dotle doživljavao u romantičnim snovima, poput ranog ciklusa posvećenog nežnosti zaljubljenih Desanke Maksimović. Iako je izjavljivao da je "protivnik senzualne i erotične poezije", Branko je ostvario izuzetno vredan ciklus ljubavnih pesama, među kojima se, pored najlepše "Uzalud je budim", i niza ostalih, izdvaja njegova "Prva ljubavna pesma": Žudim noć lepu kad se sanja i reči tihe ko bez moći drhte od snova i zvezdanja zbog nje kraj mene u toj noći. Izneo bih joj svoje srce i svoju radost i svoju tugu

na dlanu što sni milovanje ko toplo srce nežnu drugu. I srce bih joj otvorio da od nežnosti uzdrhte dani i njen bi lepi pogled bio u mraku vodoskok zvezdani. Pamtim Branka, kao da je juče to bilo, na beogradskoj "štrafti", tom čuvenom večernjem šetalištu glavnom Knez Mihajlovom ulicom, kada on, ugledavši neku lepoticu kao prikovan, paralizovan nekom nedokučivom silom zastaje, posmatrajući nepoznatu zadivljenog pogleda i krajnje uzbudljivog glasa, govoreći mi: - Vidi ovu božansku, plavokosu lepoticu, kako zanosno gleda, njiše se i povija lomne kukove sa svakim korakom, zanosi sve živo poput vile, nagoni me poput onog nesrećnika Petrarke da joj na licu mesta ispevam sonet.

Branko Miljković ubijeni pesnik (11)

Oj živote, idiote

Kao i većina mladih bio je razapet između želja i snova I eto, ta ovog trenutka prolazeća devojka, neosporna lepotica kao Merlin Monro, zavrteće kojem jadniku poput mene pamet, pa će mu pripasti, izroditi decu... I ona će, možda, nekada čitati moju poeziju i ne sanjajući da je bila makar i jednog trenutka moja najveća životna opsesija i inspiracija. Neće nikada saznati da sam zaljubljen u nju i da bih sve što imam dao za njen osmeh, stisak ruke, nežnost, reč ohrabrenja... A ona ravnodušno prolazi i ne sanjajući da će se možda njeno dete mučiti u školi sa mojim stihovima, jer sam uveren da ću biti u obaveznoj školskoj lektiri... I onda, kad pomislim da će ta božja lepota, kao u jednoj Sremčevoj tužnoj priči - ostariti, pa tada, čak, možda, postati i rugoba da bi, najzad, bila pokopana u hladan grob. Pitam se ima li, zaista, ovaj život smisla? Stali i blenuli S osmehom mi je Branko, odjednom otrežnjen od ljubavnog zanosa, kad se lepotica izgubila u masi iz našeg vidokruga, nakrivivši svoj crni, filcani šešir, kazao: - Bre, bre, baš smo budalasti, šta smo stali i blenemo u te izazivačice, hajdemo dalje u život, možda će nam se večeras sreća osmehnuti... Ako nam se sreća ni te večeri (kao ni tokom narednih) nije osmehnula, Branko bi uz uobičajenu psovku dodao narodnu pošalicu: "Oj, živote - idiote!..." Nije tu Branko bio originalan, parafrazirao je poznati Davičov stih iz tog vremena: "Oj, skote živote!" Naš prijatelj, neosimbolista Mića Danojlić, tih dana sa seoskog vašara svog zavičaja, kazivao je narodni stih: Večeras sam pun seksa Dođi mala bez kompleksa! Ta neposredna poruka oduševila je Branka da je često, kao papagaj, ponavljao, pogotovu ako bi trgao koju čašicu žestokog pića. Bilo je Branku poznato da je ljubav svemoćna gospodarica zaljubljenih, da je život bez nje prazan i uzaludan, u stvari da je iz nje nastalo sve najlepše na kugli zemljinoj, ali kada ona prestane da dolazi - i do najružnijih posledica. "O, moćna ljubavi", voleo je Branko da citira Šekspirovu pouku. "Katkada praviš od čoveka životinju, a katkad od životinje čoveka." Isticao je da se u svetu antičke umetnosti ljubav najčešće alegorijski predstavlja vezanih očiju, jer je ona "stvar nerazumna i slepa". U đačku svesku, između ostalih, zapisao je i Vergijileve misli na tu temu: "Zar ćeš se boriti protiv ljubavi koja ti godi. Prokleti Amore, na šta li nagoniš ljudska srca. Žena je nestalan i promenljiv stvor". Ljubav nosi rizik Privržen do krajnosti tom večitom pesničkom izazovu kao što je nedokučiva žena, njenoj volšebnoj, često tajanstvenoj, prolaznoj lepoti, Branko je bio svestan da ljubav nosi rizik dok opsesija njom - propast, ali se nije lako predavao porazima.

U vreme sazrevanja iživljavao se pišući tipičnu, skaradnu erotsku liriku da bi, kasnije, takva niska osećanja potpuno potisnuo iz svoje poetike s prevashodnom željom da "kaže neizrecivo". A to je išlo do takve krajnosti da Branko, čak u jednom ispovednom stihu, ispisuje apsurdnu poruku za svoje životno doba: "Poljupce, bele ljubavi, blaženstva niska, neću." Kao i većina mladih, razapet između želja i maštovitih snova o svojoj Lauri, znam da je Branko iz zbornika "Put u život" velikog Tolstoja prepisao mudru, poučnu misao: "Teško čoveku koji kaže da se oslobodio greha". I još je dopisao: "Najboljega čoveka traži među onima koje osuđuje svet". Doduše, koliko je Branko daleko otišao u često apsurdnim objašnjenjima svoje poezije, mislimo na onu ljubavnu, najbolje svedoči slučaj žene koja je poginula u savezničkom bombardovanju, iz susedstva, kojoj je posvetio najbolje mladalačke stihove, pod naslovom zbirke "Uzalud je budim": Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog između prstiju, budim je zbog reči koje peku grlo... Volim je ušima, treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi, budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde, zbog ljudi bez čela i imena koji prolaze ulicom, zbog anonimnih reči trgova budim je, zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova, budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu... zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom... Moja ljubav puna drugih je deo zore, budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih, budim je, mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu! Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema! Ta žena sa rukama deteta koju volim, to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim, uzalud, uzalud, uzalud, uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova... uzalud je budim, jer njena usta neće moći da joj kažu, uzalud je budim. Ti znaš - voda protiče ali ne kaže ništa, uzalud je budim, treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako - odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen. Pesma "Uzalud je budim" nastala je na osnovu životne tragedije voljene mlade žene, koju teško ranjenu od bombardovanja, obeznanjenu prenose u Gradsku bolnicu, ali ubrzo u Brankovu kuću stigla je tužna vest da se ona više "ne budi", što je podstaklo njegovo nadahnuće da je ovekoveči potresnim simbolično-alegorijskim stihovima.

Branko Miljković ubijeni pesnik (12)

Najvećoj ljubavi Olji Milovanović

Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama Međutim, kasnije na pitanje o nastanku te izuzetne pesme, Branko je odgovarao veoma šturo i hladno: "Kao gimnazijalac, kod jedne svoje susetke, jednog dana sam video sliku njene umrle kćerke. Zaljubio sam se u tu sliku. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu tu prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom, i samu knjigu nazvao 'Uzalud je budim', to je bila moja prva ljubav." (Matija Bećković: "Zakasneli intervju s pesnikom", "Duga", 9. februar 1962). O ostalim Brankovim mladalačkim ljubavima u Nišu, njegov prvi biograf Vidosav Petrović beleži, pored pokojne lepotice Ruže, još ime devojke "iz naše ulice" kojoj posvećuje pesmu Zove se Javorka ("Ostavila mi je samo zvuk svoga imena,/ pa sam njome tišine svoje napijao"), zatim pominje tri koleginice iz gimnazije (Beba, Dušica, Jelica), prodavačicu iz antikvarnice zvanu Košuta, sredovečnu, bezimenu "putenu ženu, naglašenih kukova" iz Zetske ulice... Inače, Petrović je najviše prostora posvetio Brankovoj najvećoj, idealnoj, gimnazijskoj ljubavi Oliveri Milovanović koju je zvao nadimkom Olja. Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama, pisao izgarajući u njenu čast sonetni venac ne uspevajući da ostvari željeni akrostih. Iako zainteresovana Brankovim ljubavnim izjavama i pismima kao i pesmama posvećenim njenoj lepoti, osim povremenih susreta i razgovora sa Oljom romansa se u Nišu nije razvila. Iz vremena gimnazijskih ljubavnih razočaranja i patnji u Brankovoj sivoj svesci otkrili smo nekoliko pesama s tragičnim nagoveštajem kraja ali i prkosnim porukama, pa ih ovde kao zanimljive za rano stvaralaštvo, prenosimo. Alarm Poludeo jedan stanar na petom spratu mog mozga. Treba nekoga zvati. Mesec je dugme za alarm. Pritisni! Ali, kako? Ubaci krik umesto pet dinara i telefonsku kutiju i zovi. Ali, koga zvati, ali koga zvati? Sebe sigurno dozvati nećeš... Da se to desilo... Oni kažu da sam razbio izlog. Jasam samo razbio nebo, i posekao ruku da noć bude mesečina.

Zezanje Ni od toga ne prezam da samog sebe da izvinite zezam. Ja, zevzek pesnički i lirska pijandura, zainat sebi i svima, zavezaću omču oko vrata, umesto mašne (parče) od učkura ko kako hoće neka shvata ako dignu graju-tu je... Pesma poludelog Bujicu vrelih ritmova bolesnih obale uma besno zapljuskuje; krdo rastućih krugova urnebesnih pustoš svesti i čula zaglušuje. A majka... Kuda ćeš? Recite mu da stane!.. Ja tonem u tamu što prazninu krije... Ah, peče, peče... Vijuga moždana postaje provalija. Gle to, kao kakve u crnini ruke, posmrtni marš diže zastor sudbine i dubine. Čuj, zvezde kaplju kao suze zvuka u tugu tišine. U osmom gimnazije Branko u želji da bude oslobođen polaganja velike mature, bacio se na učenje, ali nije prestao sa aktivnošću u družini Njegoš. Svi su tamo hvalili njegove moderne stihove, osim kolege Radoslava Vojvodića, nazvanog zbog svog literarnog ljubimca i oštrog, polemičkog tona "Rade Krleža". Taj došljak iz Prokuplja, na sastanku družine obrušio se na "Branka Balzaka" žestokom kritikom rekavši da j to tipična "poezija besmisla" nastala pod stranim uticajem. Iako su bili suprotnih gledišta, Branko tu oštru kritiku nije uzeo Radetu za zlo i počeo je sa tim darovitim pesnikom da se drži. Doduše, bilo je, kasnije, niz još oštrih primedaba povodom stalnog Brankovog eksperimentisanja u poeziji kao i zbog toga što se počeo služiti i nadrealističkim receptom automatskog pisanja u vidu diktata misli, kao i odsustva svake kontrole razuma. Branko se na te primedbe nije obazirao, išao je i dalje svojim putem, stalno u nekoj nedokučivoj žurbi, gonjen velikom ambicijom da svuda bude prvi, da mu se kolege dive i tapšu po ramenu... - Bila sam zabrinuta zbog takvog Brankovog sve uočljivijeg ponašanja - pričala mi je jednom prilikom njegova majka. - Učili smo ga skromnosti. On to nije hteo da bude. Nisam se s tim složila. Težio je ka osobenosti, da se uvek istakne sve da nas zadivi. Žalili su im se neki njegovi profesori, kako je voleo da ih pitanjima zbuni, da svima pokaže da on zna više od njih.

Popuštali su mu neki, pa je on umesto njih držao predavanje i po nekoliko časova o kojem svetskom velikanu. Voleo je da karikira ne samo najbliže, nego i profesore, školske drugove, što je najpre izazivalo smeh, ali kod nas roditelja i zabrinutost. Uspešno je imitirao da karikature govore i najviših rukovodilaca što je na javnim mestima bilo vrlo opasno.

Branko Miljković ubijeni pesnik (13)

Prvi dani na filozofskom Profesori su mu bili Miloš N. Đurić, Bogdan Šešić, Veljko Korać, Mihailo Marković, Raško Dimitrijević, Vojislav Đurić... Iz tog vremena Vidosav Petrović navodi jednu zanimljivu anegdotu o Branku koja svedoči njegovu vidovitost: "Između časova, u učionici je haos: galama, jurnjava, lete torbe, kačketi, sveske i knjige... Branko je nad knjigom, čita, ruke podignute iznad glave, da bi se zaštitio od ,letećih' predmeta. Nešto ga je, valjda udarilo i on skače, viče iz sveg glasa: "Jebem vam mamu maminu, ne date mi mira da čitam, a vaša deca učiće o meni!" Položivši veliku maturu sa odličnim uspehom Branko je pohitao u Beograda da nađe studentsku sobicu i da se upiše na Filozofski fakultet. Tog leta 1953. godine, krenuo u izvidnicu, ali su mu sve ponuđene sobe bile bedne i preskupe. S jeseni opet je sa školskim drugom Ilijom Drenovcem našao sobu na periferiji Beograda i upisao odsek čiste filozofije na kojem su predavali profesori Miloš N. Đurić, Bogdan Šešić, Veljko Korać, Mihailo Marković, Vuko Pavićevi, Raško Dimitrijević, Vojislav Đurić... Biblija i Fokner - Od prtljaga nosio je samo kofer s preobukom i nekoliko knjiga od kojih se nije razdvajao priča otac Gliša. - Iz poštovanja prema meni uvek mi se obraćao na persi. "Vi, tata... "Rekao mi je da njegovu veliku biblioteku od preko hiljadu knjiga, ako se selimo u Beograd, prodam antikvarijatu. To sam i učinio, bio je pun špediter Brankovih knjiga, a sve su platili 35.000 dinara. Sada bih trostruko platio te knjige, bila su to dela od Biblije do Foknera. Sačuvali smo samo nekoliko stotina Brankovih knjiga koje je rado i često čitao, dok je neke zadržao zbog posveta. Tu biblioteku sa ostalim stvarima poklonili smo za Brankovu Spomen-sobu u Nišu. Na Filozofskom fakultetu najčešće sam sa Brankom slušao predavanja profesora svetske književnosti Raška Dimitrijevića, čije su ga besede kao i sve prisutne zadivile da je odajući mu priznanje rekao: - Bre, bre, rode pa taj naš Raško je sila od govorništva i erudicije. On rečima prosto začara slušaoce. Zna u sjajnoj sintezi da iskaže i najkomplikovanije teme. Ja sam u niškoj gimnaziji mogao po nekoliko sati d govorim o kojem svetskom piscu, ali ovoj profesor nadaleko me nadmašio. On je u stanju bez beležaka da govorim o kojem svetskom piscu, ali ovaj profesor nadaleko me nadmašio. On je u stanju bez beležaka da govori o Volteru ili Tomasu Manu i po desetak sati dok ga svi pažljivo slušamo, poput našeg profesora čika Miše Đurića kad priča o antičkim junacima i etici. Posle predavanja najčešće bismo se sastajali u restoranu hotela Moskva, čuvenog stajališta i predratnih umetnika opisanih u Tokinovom romanu Terazije. Za naš stalni sto sa Brankom najčešće su tada bili u društvu mladi pisci Živorad Lazić, Boža Timotijević, Dragan Kolundžija, Miodrag Bulatović, Matija Bećković, Petar Pajić, Rajko Čukić, Zvezdan Jović, Mića Danojlić, Dragoslav Kostić Kole, Vojkan "Prkos Drumski", Vladimir Bunjac... Ponekad bi se našem stolu pridruživala i "crnogorska trojka": Žarko Đurović, Sreten Perović, Ivan Ceković...Sećam se da je najviše bilo reči o najnovijim zbirkama pesama Dušana Matića Bagdala, Branka V. Radičevića Zemlja, Vaska Pope Kora, Miodraga Pavlovića Stub sećanja, Oskara Daviča Čovekov čovek kao i povodom serije Đilasovih kritičkih članaka i njegove "jeretičke" proze Anatomije jednog morala što ga je svrglo s vlasti. A najviše su Branka obradovale te 1954. godine prve zbirke pesama njegove prijateljice, njegove talentovane

prijateljice Gordane Todorović Gimnazijski trenutak kao i plaketa Jovana Hristića Dnevnik u Ulisu i Velimira Lukića Poziv godine. - Iako se tematski veoma razlikujemo volim Gordaninu iskrenu, iznedrenu iz srca i duše volšebnu poeziju kojom ispoveda svoj težak život - rekao je Branko. - Ona je najbolja pesnikinja naše generacije. - Bogme, Branko, ti govoriš kao da si zaljubljen u Gordanu - primetio je neko iz društva. - Da, neki moji drugovi iz gimnazije mislili su da sam se sa Gordanom, tom čudnom, veoma povučenom devojkom zabavljao, dok smo se mi u Nišu samo lepo družili . To lepo devojče sanjalačkih očiju upoznao sam posredstvom njene prijateljice, koja mi je donela na ocenu njene pesme. Ona je tada već bila poznata po objavljenim pesmama u beogradskim listovima i Svedočanstvima. Samo je nekoliko godina starija od mene, rođena u selu Drainac, dok je živela sa majkom u Nišu, koja je radila u železničkom preduzeću. U družini Njegoš Ona, tu svoju ljubimicu - majku, često pominje u svojim stihovima ispunjenim neobičnim kovanicama. Jedva je pristala d se odazove mom pozivu da čita svoju poeziju u družini Njegoš. Oduševila me poetika te blede i nežne, riđokose devojke s dugim pletenicama, koja je zbog bolesti često izostajala iz škole. Iskreno govoreći, posebno me je privukao njen blagi pogled i srdačni osmeh. Zapravo, može se reći da su nam sudbine slične, jer je i ona doživela ratne nesreće, koje su u nje, posebno, izazvale teške psihičke traume zbog očeve rane smrti. Sada, čujem , živi povučeno sa majkom u nekoj krovinjari na Crvenom krstu u siromaštvu i tuzi, koja se ogleda i u njenim očima sa nekim nedokučivim magnetizmom.

Branko Miljković ubijeni pesnik (14)

Susret kod "Plavog Jadrana" Podsećao sam ga često na mišljenje gospođe Isidore Sekulić Kako je Branko sa zanosom nastavio da sve najlepše govori o Gordani pitao sam ga da li bi, u slučaju da je zdrava koliko darovita, bilo našeg višeg od sadašnjeg prijateljstva? - Bre, bre, Kosta, gde ti je pamet! - začuđeno će Branko. Ko da spoji dva pesnika pomahnitala za slavom. Ali, ako nekom od mojih zemljaka mogu da priznam da je bolji pesnik od mene, to bi bila Gordana... Kad sam hvalio njene pročitane pesme na sastanku đačke družine, samo da si je video. Bila je tako čedna i sramežljiva, sva kao iskompleksirana, pocrvenela poput bulke... Prepirali smo se povodom ocena novih knjiga dok smo o svojima u rukopisu izbegavali da govorimo. Znao sam da Žika Lazić radi na zbirci zavičajnih pripovedaka Putem pored reke, Boža Timotijević je sređivao zbirku Veliki spavač, Mića Danojlić Urođeničke psalme, Dragan Kolundžija Zatvorenik u ruži, Branko pesme pod nazivom Uzalud je budim dok sam ja radio na romanu Ptići se vraćaju gnezdu. Jednog predvečerja, u restoranu Moskva, moj najbolji prijatelj Žika Lazić, čiju sam prozu veoma cenio, poverio mi je svoje veliko iznenađenje kada mu je Branko pročitao svoju antologijsku pesmu Uzalud je budim: Ostali bez reči - Dok smo šetali na Trgu Republike, sklonivši se u osvetljeni ulaz Kristal bara, pričao je Lazić, na moju molbu papira i sa izuzetnom toplinom u glasu kao i velikom sugestivnošću pročitao sjajnu pesmu Uzalud je budim. Nekoliko trenutaka ostali smo bez reči, a onda sam mu rekao da je pesnik, a posle nekoliko koraka dodao da je veliki pesnik. On je provincijski nespretan na to pocrveneo i nekoliko puta me je pitao da se ne šalim, da li stvarno tako mislim, a laknulo mu je, obradovao se kada sam mu to potvrdio i obećao da ću ga upoznati sa Oskarom Davičom, uveren da će ga prihvatiti i objaviti mu i ostale pesme... Sedeći kasnog predvečerja ispred kafane Grčka kraljica, koja se nalazila u jednoj od najstarijih zgrada Knez Mihailove ulice i tada od nove vlasti dobila naziv Plavi Jadran, Branko ispijajući već treću čašu vinjaka požalio mi se da Beograd ne voli došljake. Žalio mi se da jedva preživljava, da uzalud nosi pesme urednicima po listovima i časopisima koji ga obmanjuju, podsmevaju se iza leđa i pita se dokle će izdržati sva ta poniženja. - Nije lako vama došljacima, kažem Branku pokušavajući da ga utešim nastavljam, ali, moraš mi verovati da još gore od vas prolaze oni iz porodice starih Beograđana. Eto, uzmi moj primer, iako sam rođen u Beogradu i u njemu su živeli moji daleki preci iz trećeg kolena, ne prolazim bolje od tebe jer trebalo je izdržati sve posleratne progone, streljanja bez suda i presude kao i oduzimanje imovine o pristiglih otimača s crvenom petokrakom na kapama. A šta smo tek proživeli pod okupacijom; samo tada smo bar u nemcima gledali neprijatelja, a sada te najrođeniji potkazuje, otima, izruguje ako nisi od "njihovih". Vinjak na eks To je veoma porazno za nas Beograđane koje pridošlice nazivaju "gospodskom decom", dok većina to nikad nije bila jer su im se najbliži izdržavali od svog rada. - Bilo je toga i u mom zavičaju, reče Branko ispijajući naiskap tek donetu od kelnera novu čašu vinjaka, u međusobnim obračunima stradala su i rođena braća suprotnih ideoloških pogleda.

Pravo da kažem zgađen na sva loša dešavanja, da se krležijanski izrazim, srećan sam što sam se udaljio iz "niške provincijalne tmine", ali moji zemljaci su mi bar štampali to što bih napisao, a ovi ovde daju samo obećanja. Nikako da dospem do Oskara Daviča, mada mi Žika obećava da će ugovoriti taj za mene važan susret. Oko njega su sada okupljena beogradski gospodičići Vava Hristić, Sveta i Veca Lukić, Bora Ćosić i kako čujem dižu ga do zvezda da bi im štampao u Nolitu i Delu, a njima je sve lako bilo u životu za razliku od mene, siromaška. Zato se i žestim na takve poput Svetlane Velmar Janković, čiji je otac bio poznat kvisling, pa se od buržujke s dolaskom komunista, preko noći preobratila u njihovog vernika. Čujem da će se čak udati za "dežurnog marksistu" Mimu Protića i sva su joj vrata otvorena, a meni zatvorena. Ima li, Bože, ako te ima, pravde na ovom svetu... Usprotivio sam se Brankovom mišljenju tvrdnjom da je Svetlana daroviti mladi pisac napomenuvši da još od zakonika Prote Mateje za grehove otaca ne odgovaraju deca. Rekao sam mu da su došljaci u Beogradu udruženi, okupljaju se i međusobno pomažu kao i Crnogorci, za razliku rođenih u prestonici. Oni nisu ni u mogućnosti da pomognu ni svojim najbližim jer su većinom na uticajnim mestima došljaci koji najviše gledaju sebe. I glavom kroz zid Kako je Branko i dalje ostajao pri svome da su rođeni Beograđani favorizovani u pozicijama, navodeći pojedince iz kulturnog života, čiji su dedovi i očevi bili na nekadašnjim važnim položajima, pa tako zahvaljujući uglednoj porodičnoj lozi i danas im je omogućeno napredovanje za razliku od njega, koji potiče od sirotana iz srbijanske palanke, da bih ga na neki način utešio podsetio sam ga na mišljenje gospođe Isidore Sekulić. Ta najkulturnija Srpkinja, jedina naša žena akademik, ponovio sam Branku, potvrdila mi je da je u Beograd pristigla prva generacija došljaka najzdravija i najbolja jer ona ima najviše volje i snage takoreći u želji za brzim uspehom glavom ide kroz zid da bi ostvarila ciljeve.

BrankoMiljković ubijeni pesnik (15)

Tata Gliša uzeo kredit od banke

Branko je u svojoj sobi živeo kao pustinjak i u njoj je provodio najviše vremena Zapravo, oni, po gospođi Isidori, ne biraju sredstva da bi došli do željenog cilja, i za razliku od starosedelaca uvek u tome uspevaju, naravno, pomognuti od svoje ranije pristiglih, udruženih, zemljaka. U stvari, po mišljenju gospođe Isidore priroda je u ovom slučaju nemilosrdna, jer kod svake pristigle druge ili treće generacije nastupa uobičajena degeneracija, tako da se one osipaju, propadaju, nestaju bez naslednika. Zapravo, njihovi naslednici su najzdravije snage - došljaci. I zato sam Branku otvoreno kazao da nema prava da se žali i da sada kuka nad zlom sudbinom, kada mu se upravo kao i svim došljacima u ovom gradu pružaju velike šanse, koje, ako je pametan i umešan, treba da iskoristi... Dugo smo još razgovarali o toj temi, koja je očigledno Branka veoma zainteresovala i navela na dublja razmišljanja, jer sam mu naveo i očigledan primer gospođe Isidore, koja je sebe smatrala poslednjim izdankom dok je osipanje gradskih porodica veoma živopisno s tragičnim akcentima opisala u svojoj čuvenoj Kronici palanačkog groblja. U vešernici Igrom sudbine, kako mi je sam Branko nešto kasnije priznao, posle ovog našeg susreta, stvari su po njega krenule nabolje. - Moji, konačno, prelaze u Beograd, priča mi Branko sav ozaren od radosti. - Tata Gliša je uzeo kredit od banke i kupio na Dušanovcu, u ulici Đorđa Kratovca staru, prizemnu kućicu s baštom koju će renovirati. I što je najvažnije, obećao je da će tamo od vešernice meni napraviti posebnu, sasvim izdvojenu radnu sobu da bih mogao nesmetano da pripremam ispite i pišem... Kada sam posle nekoliko meseci posetio Branka u toj prepravljenoj kući usred cvetne bašte u kojoj su pogled privlačile raznobojne ruže, a onda zumbuli, jorgovani, lale i karanfili kao i nekoliko voćnih stabala, on mi je, najpre, pokazao svoju radnu sobu s oskudnim nameštajem: radni sto, police s knjigama, kauč i umivaonik... - Eto, to je moja stvaralačka radionica - kaže Branko raskriljujući prozorska okna s pogledom na baštu - pogledaj kako tata Gliša kalemi ruže, on je u tome nenadmašan majstor. A ja uživam u raznobojnom cveću pa mu, kada nađem vremena, u tome i pomažem... Brankov otac Gligorije Gliša, veoma srdačan čovek koji je obožavao svoje sinove, pozdravljajući se reče: - Eto, pričaju da moj Branko voli da pije. A ja ga, ponekad, pozovem da ovde, u bašti, za našim stolom popije koju rakijicu dok on odbija jer nema vremena, mnogo radi, piše... Brankova majka gospođa Marija-Mara, koja služi slatko s vodom i kafu, kaže da je presrećna što Branko sada ima uslove za nesmetan rad i s osmehom dodaje: - Znate, Branko ovde živi kao pustinjak. On je toliko zavoleo tu svoju sobu da u njoj provodi najveći deo vremena, dok samo kad ogladni, kad hoće da ruča ili večera, tri puta kuca o zid...

Glavno je da redovno daje ispite, dobija odlične ocene, a kad piše ne da u toj sobi ni da obrišem prašinu, da bilo šta pipnem. - Da, kazao sam da mi se ništa ne dira u sobi reče Branko a počeo sam da zaključavam sobu jer se dešavalo, naiđu koleginice kad nisam tu pa preturaju po rukopisima. Radi zaštite svog stvaralaštva bio sam prinuđen da zavedem diktaturu. Kada bi nastupili topliji dani Branka sam ponekad zaticao u bašti gde bi izneo radni sto i pisao okružen tata Glišinim cvećem. - Volim da radim u prirodi, kaže, tako sam navikao u Nišu gde smo imali lepu baštu. Lepota prirode me osvežava i nadahnjuje. I rimski filozof, najveći besednik, isticao je da radi lečenja duše moramo živeti u skladu s prirodom jer samo tako nećemo zalutati. Dobar je njegov savet da se držimo prirodnih zakona A ja volim da pravdam svoje grehove Ciceronovom sentencom "Naturalia non sunt turpia" - "Što je prirodno nije sramno". E, onda kad mi priroda traži da pijem ili vijam sojke, ma koliko se najbliži ili policajci ljutili zbog mojih nepredviđenih, nedoličnih postupaka, branim se tom Ciceronovom poukom. Ali, šta mi vredi kad panduri, kao ni droce koje vijam, nemaju pojma ko je Ciceron i koliko njegove pouke za mene zlata vrede. Mudri čika Miša U trenuciam raspoloženja voleo je Branko da citira izreke antičkih filosofa, koje je rado čitao i proučavao da bi kojim pitanjem izazvao na diskusiju svog omiljenog profesora Miloša Đurića ili "čika Mišu", kako su ga zvali studenti, tako da bi se često njihova rasprava otegla u beskraj, ali bi na taj način i ispite skraćivali pa bi njegove kolege bolje prolazile. Pitao sam Branka zašto umesto uobičajenog naziva filozof izgovara filosof, a on mi reče da ga je tom podučio čika Miša Đurić, naš najveći helenista, istakavši na jednom predavanju: - Deco, vi stalno grešite. Filozof kad se kaže znači onaj koji voli mrak, i zato tako ne treba ni izgovarati, a ni pisati.

Branko Miljković ubijeni pesnik (16)

Filosof i filozof, mudrost i mrak

Gospođa Olga Jančevecki oduševljavala je goste setnim pesmama Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer izgleda više vole mrak od mudrosti. Od svih profesora Branko se najviše sprijateljio sa čika Mišom Đurićem, kako smo ga svi zvali, poznatim humanistom, istoričarom helenske etike, filozofije i literature. Branko se sa čika Mišom i nama često susretao i sedeo za istim stolom u Klubu književnika. Pamtim da je Branka taj omiljeni profesor etike, pored nezaboravnih predavanja o antičkim junacima i misliocima, posebno oduševio stoičkim podnošenjem svoje tragične sudbine: Diple i etika - Hrabar poput antičkih junaka, čika Miša je odbio tokom nemačke okupacije da potpiše kvinsliški proglas, a kad ga je jedan kolega - profesor muzike na to nagovarao "da ne izgubi glavu" njegov dostojanstveni odgovor je glasio: "Ja to potpisati neću! Vi svirate u diple, a ja predajem etiku!" Potom, proživeo je teške dane i noći kao zatočenik Banjičkog logora smrti. Na Sremskom frontu izgubio je sina - jedinca Rastka, kojeg nije hteo da izvuče iz borbe o čemu je izbegavao da priča dok je mlađima govorio da je najveća čast braniti otadžbinu. Posebno je Branko hvalio čovečnost čika Miše, jer bi ga čika Miša, kad god bi ga video neveselog, zamišljenog, pritisnutog životnim nedaćama, podsećao na savet antičkih mudraca: "Svaki čovek treba da se raduje životu." I svoje studente je upućivao da se drže Plinijeve sentence "Nulla dies sne linea" - "Ni jedan dan bez linije"... Poput svih mladih Branko je voleo da posećuje onu staru, romantično-boemsku Skadarliju, koja već tada više nije ličila na nekadašnju iz vremena Đure Jakšića i Čiča Ilije, ali je zadržala svoj šarm u vedrim starogradskim pesmama i romansama Olge Jančevecke, u zanimljivim pričama i anegdotama. Tamo smo više puta sedeli kod Tri šešira ili Dva jelena, a najradije u restoranu Skadarlija, gde je zanosno pevala čuvena Olga Jančevecka, kraljica ruske romanse. Pamtim Branka u društvu s prijateljima - Žikom Lazićem, Božom Timotijevićem , Stevanom Raičkovićem i kompozitorom Žarkom Petrovićem, čiju je, do ovih dana popularnu, jesenju romansu "Sve moje jeseni su tužne" veoma voleo i rado pevao. Gospođa Olga, iako u poznim godinama, poput "pariskog slavuja" Edit Pjaf, oduševljavala je kafanske goste zanosnim, setnim pesmama o nepreglednoj ruskoj stepi, zvezdama i praporcima, životnim lepotama i dražima ljubavnih osećanja, tako da je u kasnim satima Branko, pod uticajem pića, zanosa i oduševljenja počeo razbijati čaše uz najogavnije psovke, vičući na sav glas: - Hoćemo slobode! Dajte nam slobodu, dokle će samo komunisti da drže javne kuće! Nećemo više da molimo kurve, hoćemo javne kuće!

Ti protesti u vezi sa prizivanjem javnih kuća primetio sam da su bili Brankova opsesija kad malo više popije, pa smo ga tako i pravdali pred ostalim začuđenim gostima i osobljem. Ali, skandal je predupredila gospođa Olga Jančevecki, koja je prišla Brankovom stolu zagrlivši ga i poljubivši ga u obraz, a onda se obratila kelneru koji je već hteo da telefonira miliciji: - Stanite, zar ne vidite da je u pitanju iskreni vapaj mladog čoveka, za onim što nedostaje našem društvu. Oficiri u smrt Dok je kelner staru gospođu gledao začuđeno kao i ostali za okolnim stolovima ona sede za naš sto i, obraćajući se iznenađenom Branku, reče: - Mladi čoveče, vaša spontanost mi se dopada, jer ste se poneli kao raniji moji obožavaoci, koji su, kad sam u Petrogradu pevala pod imenom grofice Elene Rok, u iskrenom oduševljenju razbijali kristalne čaše i velika ogledala u sali, a zbog mene su se čak i ubijali carski oficiri, kada sam ih kao časna žena slala u javne kuće. Da, nemojte se čuditi, vi ste potpuno u pravu što tražite svuda u pametnom svetu priznate institucije javnih kuća, jer one su čuvale brakove i porodični mir. Da, mnoge nesreće, ubistva i samoubistva su se posle rata desila što su ukinute javne kuće, koje su uspešno smirivale raspomamljeni nagon izvesnih mužjaka, dat im od prirode, dok ga žene većinom nemaju, pa ne mogu ni da shvate njihovu opterećenost. Da se otvore javne kuće na zakonskoj osnovi smanjio bi se broj silovanih devojaka i žena, narkomana i ludaka, u to sam uverena. I zato tvrdim, moj gospodine, da je današnji moral lažan, jer su javne kuće pomagale nesmetan porodičan život. Ovako, i opasnost od veneričnih bolesti je veća dok su svi željni ljubavi, koju ne dobijaju kod kuće, prepušteni ulici. E, zato sam ja, kao i vi, mladi gospodine, za hitno uvođenje javnih kuća...

Branko Miljković ubijeni pesnik (17)

Na raso u "Užičku Kremnu" Branko je, kao većina kolega, bio podložan hipohondriji Temperamentno izlaganje gospođe Olge Jančevecki bilo je propraćeno Brankovim pljeskom i uzvikom radosti: - Hvala milostivom bogu ako ga ima da i ja jednom nađem istomišljenika! I veselje sa ispijanjem zdravica nastavilo se do zore. A onda bi prijatelji odlazili s Brankom na trežnjenje rasolom u kafanu Užička Kremna i na poetičnu, čuvenu u ono vreme mansardnu sobicu kompozitora i pesnika Žarka Petrovića u Dušanovoj ulici, gde bi se često okupljali naši najpoznatiji umetnici. Zbog stalne prenapregnutosti, ili kako bi se danas reklo života pod stresom, žurbe u želji da se svuda istakne, perioda neprestanog stvaralačkog rada i povremenih opuštanja simbolisanih kafanskim druženjima, tonući tada sve dublje u alkoholičarske krize da bi, kasnije, dolazeći svesti zapadao u psihičke traume, Branko koji je, inače, psihijatriju dosta poznavao, sve češće je posećivao lekare. Ljubav i kajanje To nisu bili psihijatri, nego specijalisti za kožno-venerične bolesti, jer se posle tih noćnih terevenki, ponekad od pića nesvestan daljih zbivanja, izjutra budio kraj izvesnih prodavačica ljubavi, da bi potom usledilo kajanje, patnja i strah da nije navukao koju opasnu boljku. A to nije bilo nemoguće pod takvim okolnostima, tim pre što je Branko, poput većine svojih kolega umetnika bio podložan hipohondriji koju je uspešno Molijer karikirao u poznatom delu Uobraženi bolesnik. Kako je jednom prilikom od Lepe Nine, pevačice kod Stambol- kapije, uspevši da je preotme od svog prijatelja i brzo, takoreći na juriš, osvoji, dobio laku, brzo izlečenu infekciju, Branko se uplašio i, naravno, postao oprezniji, ali obično ako bi ga zahvatilo pijanstvo, kako bi govorio "đavo bi došao po svoje!" Igrom slučaja, jednu od mnogih Brankovih strepnji izazvala je moja, pre više meseci njemu darovana štampana dramska poema Ludačka košulja, koja ga je svojevremeno, kako mi je kazao, "uzbudila zbog stravične ispovesti jedne tragične ljudske sudbine". Ali ne lezi vraže, Branko mi je jednom u pijanstvu, podstaknut hipohondrijom, priznao da se po čitanju te moje dramske poeme o samrtnim mukama mladića obolelog od luesa posle jedne nepromišljene ljubavne noći sa ženom sumnjivog morala, poistovetio sa teškom sudbinom njenog glavnog junaka. Da i sebe smatra nagriženim u to vreme neizlečivom bolešću zarađenom na ljubavnom polju, pa je bio toliko uznemiren i uplašen da nije pomoglo naše tešenje, nego je odjurio na pregled krvi kod "studentske majke". Tako smo zvali doktora - specijalistu, koji je imao ordinaciju u Ulici kralja Milana i preko čestih oglasa pozivao najsiromašnije a naročito studente na preglede po spuštenim cenama. Razumljivo da je njegova ordinacija bila uvek puna, a Branko nas je, po izvršenom pregledu i povoljnom rezultatu krvi, sve častio kod Bezistana jer ga je doktor oslobodio silnog straha poručivši mu da je "zdrav kao dren" i da može nastaviti sa "daljim osvajanjima, ali da se čuva".

Proslavljajući Brankovo spasenje od "nečistivog" ispili smo nazdravljajući mnoge ture žestokog pića, ali Brankova zaklinjanja bila su uzaludna jer je već iste večeri krenuo u novu avanturu o kojoj bi nam sutradan maestralno pričao, pominjući sve doživljene zgode i nezgode sa svojom Dulčinejom, a to ilustrujući nizom komičnih detalja da smo se iskidali od smeha. Pošto je u govorništvu Branko bio nenadmašan, veoma žalim što u to vreme nije bilo magnetofona kojim bi se verno mogla snimiti njegova slikovita kazivanja. Imao sam prilike da čujem nekolicinu vrhunskih oratora, ali pored nenadmašnog Veljka Petrovića, Miloša Đurića i Raška Dimitrijevića, mislim da bi im se tim osobenim umećem i Branko mogao pridružiti. Nažalost, Brankova analitična kazivanja na literarne teme, kao i ona posvećena kratkotrajnim ljubavnim avanturama, veoma teško je verno preneti jer su bila satkana na onoj osetljivoj granici sna i jave, između svetlosti užitka i tame kako se i po koju cenu do toga dolazilo, a veoma je teško tu odvojiti istinu doživljenog od laži domaštanog. Veliki ženskaroš Jer, slušaoci tih izuzetnih Brankovih iskaza, često do krajnosti razmetljivih s uočljivim pretresivanjima, bila su uvek maštovito nenadmašna i sladokuscima pružala izvanredan užitak. Da je Branko stigao da napiše svoj erotikon što mu je bila jedna od mnogih neispunjenih želja uveren sam da bi bio dostojan takmac klasiku Bokaču. Nešto sam zaboravio da dodam, a to je: svoja kazivanja Branko bi propratio izvanrednom gestikulacijom, mimikom i glumom visokog nivoa, tako da sam mu odajući priznanje govorio: - Možda si promašio poziv! Koliko i pesnik bio bi odličan i glumac... Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer izgleda više vole mrak od mudrosti.

Branko Miljković ubijeni pesnik (18)

Budalaštine u pijanstvu Pesnik se obraćao Rajku Čukiću rečima: "'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju?" Neku godinu kasnije taj smeh je svima preseo...". S nestrpljivim očekivanjem izlaska prave zbirke "Uzalud je budim" nastavljala su se Brankova pijanstava, jurnjava za slavom i devojkom sumnjivog morala, pričaju, da je u klubu Filozofskog fakulteta, razbijenom čašom pokušao da iseče vene zbog neke uskraćene ljubavi. Drugoj devojci u koju je bio zaljubljen, odvevši je u svoju sobu na Dušanovcu pretio je čak vitlajući nožem. U tim ludim noćima, kad verovatno zbog pića nije bio svestan postupka, bio je od jedne koleginice optužen za nasilje, ali kako ga je cenila kao pesnika, nije, srećom Branka prijavila policiji. Slušajući njenu, uveren sam, iskrenu ispovest, jer je bila jedno vreme moja dobra prijateljica dok se nije srećno udala, bio sam zapanjen tim Brankovim postupkom, a kada smo povodom toga razgovarali najpre se izgovarao nesećanjem, a potom priznao tu gorku istinu kajući se sa suzama u očima i tražeći od nje oproštaj. On je usledio, ali ta njegova bivša prijateljica nije htela više ni da se sastane sa njim, ni da progovori... Svi koji su ga bolje poznavali opraštali su Branku sve uvrede izrečene na njihov račun, a pri piću znao je da bude veoma nezgodne naravi, da poziva na tuču ili "dvoboj" jače od sebe. Ti pozivi na ogledanju snage pesnika bili su često i bez nekog naročitog povoda i jednom prilikom kad smo u Prešernovoj kleti popili malo više, Branko će odjednom ustati od stola i reći našem prijatelju, ondašnjem studentu medicine Bobanu Zogoviću: - Bre, bre, što se praviš važan, jebem te u debeli burag! Oćeš da se bijemo!... Čim to izreče zaljulja se i tresnu na stolicu. Svi u kafani trgnuti od njegovog poziva gledali su Branka u čudu jer je izazivao visokog, kršnog, što se kaže "ko od brega odvaljenog" momka Zogovića, a on sušta suprotnost: debeo i onizak... Pomislivši da se njegov prijatelj pesnik šali, Boban samo odmahnu rukom i odgovori: - 'Oćeš još jedno piće! Ja, častim za položeni ispit... - Budalo, častiću ja tebe batinama, kaže ljutitog glasa Branko, jedva ustajući od kafanskog stola. - Volino, pozivam te na megdan! Okupljeno društvo uzaludno je pokušalo da Branka primiri skrećući razgovor na drugu stranu, ali pesnik ne odustaje i pita Rajka Čukića: - Burazeru, Čule, kad su ovi kukavice 'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju? I ti da pomažeš obrati se meni. Pesnik Rajko Čukić zbunjen, ali šta će nego da potvrdi glavom, poput mene, da pristajemo, a onda Branko pokazuje Bobanu u pravcu vrata od taoleta i kaže: - Idemo tamo da se obračunamo!... Kako više nije bilo odstupanja posle ove provokacije, Boban drmnu do kraja čašu ljute rakije, pa krenu za nama na "dvoboj". Nađemo se tako sve u uskom toaletu obloženom šarenim

keramičkim pločicama, Boban kraj ve-ce šolje stoji uspravan kao bor ispruženih ruku i stisnutih pesnica. A Rajko taman da im poput pravog bokserskog susreta ukrsti pesnice i da znak za početak, kad Branko reče: - Uh, izvinite, nešto sam zaboravio! - pa izađe... U nedoumici čekamo nekoliko minuta, a Branko se vraća, samo bez uobičajenog crnog šešira širokog oboda, koji je u međuvremenu skinuo i obesio na kafansku vešalicu. U uglu toaleta, kao da je u bokserskom ringu, isturenih pesnica i dalje čeka Boban, a sekundant Rajko pljesnu dlanovima i taman da izreče "počinjite", a Branko se udari po čelu i reče: - Imam novo odelo, gospodo! Pošto će to biti tuča do krvi, dozvoljavate mi da skinem sako. Pita Rajko već pomalo nervoznog Bobana ima li što protiv, a kada on odmahnu glavom, Branko napusti prostoriju. Nije prošlo ni pola minuta, a Branko se vratio u košulji, stao u drugi, suprotan ćošak, podignutih, stisnutih pesnica kao i njegov protivnik. Ali, taman Rajko da dadne uobičajeni znak za početak, Branko opet reče: - Uh, izvinite, treba da za trenutak skinem kravatu i podavijem manžetne na košulji...

Branko Miljković ubijeni pesnik (19)

Mig Rajka Čukića

Branko je "mrtav pijan" legao preko tramvajskih šina kod Vuka Smatrajući, valjda, te Brankove postupke kao namerno zafrkavanje, namrgođeni gorštak Boban nije se više obazirao na pesnikova izvinjavanja, a ni pitao njegovog sekundanta za početak "dvoboja", nego izazivača raspali pesnicom po nosu, tako da se on za tren prostre po mermernom podu, umalo ne udarivši glavom o ve-ce šolju. Međutim, iako mu je iz nosa tekla krv, Branko se podiže sa poda, i kao da ništa nije bilo, skide kravatu i poče otkopčavati i zavrtati manžetne bele košulje. Tim Brankovim gestom Boban je bio još razdraženiji i baš u kritičnom trenutku, kada je hteo novim udarcem da opet pesnika sastavi sa podom, Rajko se isprečio između protivnika rekavši, poput pravog sudije, oštrim glasom: - E, sad Bobane, dosta, inače ćeš imati posla sa mnom! Pa, zar ne vidiš u kakvom je stanju naš Branko? Ne može čestito ni da stoji... To je trglo Bobana, tako da on promrmljavši nešto kroz zube poput psovke, izađe iz toaleta zalupivši vrata. Ali, đavo ni tada nije Branku dao mira. On je, sav okrvavljen, teturajući se krenuo za Bobanom i dalje ga izazivajući: - Kukavica! Vidi ti njega, slabića! Ne sme da se bije, da mu ja pokažem kako se boksuje!... S mukom smo odvukli Branka do našeg stola, a tada namignuvši društvu koje je jedva suzdržavalo smeh, Rajko reče: - Dragi naš prijatelju Branko, u čast tvoje velike pobede popićemo još jedno pićence. Kao uspešni sudija meča ja ovu turu plaćam. Da li prihvatate? Svi prisutni s oduševljenjem prihvatiše ponuđenu čast, a tada Branko okrećući se još uvek smrknutom Bobanu, reče: - Ovu turu ja plaćam, a posle, Bobane, ću te prebijem ko mačku! jesi l' razumeo... Videvši da ne vredi da protivureči Branku na Rajkov i moj znak Boban prvi podiže čašu pa nazdravi velikoj pesnikovoj pobedi. I nastavljajući veselu pijanku Branko je zaboravio na raniju prepirku, nego je nazdravio Bobanu kao dobrom i snažnom momku pominjući Durantovu pouku "Snaga klade valja, a um caruje". Taj Brankov "dvoboj" sa Bobanom Zogovićem zvuči i kao tragična ali istovremeno i komična priča jer je, po kazivanju Rajka Čukića, to veče po odlasku iz Prešernove kleti Branko mrtav pijan legao preko tramvajskih šina kod Vukovog spomenika. - Hteli smo da ga odvučemo, uplašeni da ga vozač tramvaja možda neće primetiti, pričao je Rajko, ali Branko se opirao, batrgao, psujući nas na sav glas. Kada smo u daljini videli približavanje osvetljenog tramvaja nasilu boga smo Branka sklonili sa šina, a onda taksijem odvezli kući. A sutradan je opet s nama sedeo kod Bezistana, kao da se ona tragikomična situacija nije desila prethodne večeri. Nama, tada prisutnim, bilo je neprijatno da započnemo razgovor na tu temu... To sa Brankovim povremenim opijanjem sve nas je zbunjivalo jer je bio u stanju da po mesecdva uopšte ne okusi alkohol, a onda pretera. Odjednom se napije pa pod sto padne kao kod Tri šešira, ali gledao sam Branka kako, i pored mnogo ispijenih čaša žestokog pića, izdržava na

nogama i do zore. Ne manje od Branka tada sam i ja pio kao i ostali njegovi prijatelji, ali smo znali na vreme da se zaustavimo. Recimo, ja sam tada u džepu uvek nosio u celofan zavijeno po koje parče slanine da ne bih pio na prazan stomak, dok je Slava Bogojević uz rakiju pio dosta mleka, da neutrališe otrove. Na primer Slobodana Markovića država je slala na lečenje od alkoholizma čak u elitne švajcarske sanatorijume, a o Branku kao da niko nije vodio brigu, verovatno zato što su verovali da više glumi nego što se stvarno opija. Nažalost, nije bilo tako... Najmlađi član neosimbolističke grupe bio je Dragan Kolundžija, odan srcem i dušom zavičajnoj, pastoralnoj poeziji, koji je iz potkozarskog sela Donje Vodičevo, početkom pedesetih godina, stigao u Beograd, gde je kao gimnazijalac objavio prvu povoljno ocenjenu zbirku Zatvorenik u ruži, koju je Branko u pohvalnom prikazu ocenio kao pravu "svetkovinu oka i uha". A prekoreo ga što je kao tadašnji siromašak došao u starom, iznošenom odelu na pogreb, kako je naglasio "velikog pesnika" Sime Pandurovića.

Branko Miljković ubijeni pesnik (20)

Zabranjen kiseli kupus

Neosimbolisti su se zakleli da to što Stefan Bogdanović povrće nikada ne jedu Iz tog perioda sećam se jednog pomalo komičnog Brankovog susreta sa Kolundžijom u studentskoj menzi u Ulici Zmaja od Noćaja. Zajedno smo tamo svratili i Branko me podgurnu i namignu ugledavši mladog neosimbolistu Kolundžiju, kako iz tanjira prosto satire kiseli kupus. Jadničak, bio je po svoj prilici pregladneo, pa je zaboravio na neosimbolističku zabranu u vezi sa kiselim kupusom, ili je to možda shvatio kao šalu. - Bre, bre, crni Dragane - reče strogo Branko - zar se tako poštuje neosimbolistička reč, zakletva! Na taj Brankov prekor Draganu zastade zalogaj u grlu, začas se preznoji kao da je uhvaćen u najvećem zločinu, tako da je samo uspeo da odgurne tanjir kiselog kupusa, preklinjući ga da to ne prenese šefu Jeremiću. - Dobro, ozbiljnog glasa, jedva suzdržavajući smeh, reče Branko, ovog puta neću te odati, ali ako te sledeći put, Dragane, zateknemo da ovde satireš kupus, beri kožu na šiljak! Opomenuli smo Dragana, ali istovremeno ne misleći da ćemo zbog toga mi ostati gladni, bez ručka u studentskoj menzi, gde se većinom posluživao prokleti i omrznuti kiseli kupus, zbog čega smo ga i anatemisali kao neosimbolisti. Što se mene tiče bio sam uveren da je Dragan, po našem odlasku pogazio "zakletvu" nastavljajući, onako gladan, k'o zec da satire kupus. Pamtim još jednu scenu iz studentske menze u Ulici Zmaja od Noćaja. U fotolaboratoriji lista Naš vesnik, gde sam povremeno sarađivao, otkrio sam nekoliko slobodnijih fotografija jedne Brankove poznanice, koju nije uspeo da odvede u svoju sobu na Dušanovcu. Ta mala je želela da konkuriše na odseku glume na Pozorišnoj akademiji pa je zamolila našeg fotoreportera da je snimi. I ona je ispred fotoaparata napravila nekoliko poza, naravno odevena... Ali, videći njene izazovne grudi, fotoreporter je zamolio da je do pasa nagu snimi, što je jedva pristala s tim da joj da negativ. U naše mladalačko stidljivo vreme cela bioskopska sala bi urlala od uspaljenosti ako bi se videle prekrasne butine Silvane Mangano ili Merilin Monro kad joj ulična ventilacija podigne za trenutak suknju. Pozajmim te fotografije i pokažem ih Branku, koji mi ih gotovo istrže iz ruke, pa požuri pravo u studentsku menzu, gde je svoju poznanicu zatekao kraj našeg Dragana kako jede kiseli kupus. Kao da je video duha pred sobom umesto Branka naš kolega Dragan preblede i sav se namah preznoji, ali on na njega uopšte nije ni obratio pažnju nego brzo pokaza zaprepašćenoj devojci, ali da ostali ne opaze, kompromitujuće slike, pa joj ultimativno reče: - E, mala moja, ako želiš ove slike dođi večeras kod mene na razgovor.

Branko Miljković ubijeni pesnik (21)

Citati mudrog Virgilija

Mnogo pisaca bavilo se karakterom žena Devojka samo potvrdi glavom u znak pristanka, a kada smo napustili menzu Branko mi je vratio njene fotografije uz poruku: Možeš onom mamlazu da vratiš te slike. A ovoj glupoj guski, ako stvarno po njih dođe, očitaću dobru lekciju! Pokajao sam se što sam se uopšte u to sve umešao, jer mi je kroz nekoliko dana sa suzama u očima ta devojka pričala da se te večeri Branko pripit loše ponašao, tako da u njegovoj srdžbi nije mogla više da prepozna misaonog pesnika koga je obožavala. Tih dana sa Brankom sam u "četrdeset petici" slušao predavanje "O samoubistvu" jednog stručnjaka iz Kriminološkog instituta. Uz niz slučajeva predavač nam je puštao slajdove stravičnog sadržaja i čitao odlomke oproštajnih pisama. Veoma je Branka zainteresovao jedan slučaj bez odgovora stručnjaka: devojka sa veštačkom nogom ugušila se zajedno sa trudnom drugaricom, pretpostavlja se napuštenom od momka. - Pa to je za šekspirovsku dramu, reče Branko, onaj stručnjak tvrdi da su bile lezbejke. Dobro, prva da se ubije zbog svoje invalidnosti nije presudan razlog, ali možda što je bila odveć zaljubljena u svoju koleginicu koja je prevarila začevši s muškarcem. Ali, zašto se i ta ubila? Verovatno i ona zbog razočaranja u ljubavi? Znači, za obe je bilo presudno neverstvo. Postoji i varijanta da je ta zatrudnela, možda bila silovana? Ko da shvati problem samoubistva kada on i najveće stručnjake zbunjuje, dovodi u zabludu... Vraćajući se kući, u autobusu, govorili smo o pesnicima - samoubicama, čiji čin Branko nije odobravao. Kada sam Branku pričao o neuspelom samoubistvu jednog našeg poznanika - pesnika zbog neuzvraćene ljubavi, on je rekao: - To je velika budala! Zar da se ubije zbog jedne uobražene glupače, koja gleda samo da se što pre uda, pa ga je i izneverila tražeći bolju priliku, jer je svesna da joj mi, siromašni studenti, ne možemo osigurati udoban život. Sve su one iste dok smo mi, pod uticajem sentiš-mentiš literature, velike budale. I mudri Virgilije je pametno govorio da su "žene nestalan i promenljiv stvor", a toliki su ih pisci opisali kao nevernice i lažljivice. Ja, koji sam ranije dosta pio i patio zbog neuzvraćene ili izigrane ljubavi, ženama ništa ne verujem. I nikad sebi ne bih oduzeo život zbog neke žene... To je ispod nivoa pravog čoveka, a najmanje priliči pesniku za koga su žene samo prolazne saputnice. I otrov može biti lek u malim količinama, a u većim - smrt. Znači, na životnom trapezu moramo se naučiti da balansiramo, inače propadamo... Na dan Svetog Save 1956. godine, našu grupu neosimbolista i nekoliko prijatelja, zadesila je u "Prešernovoj kleti" neprijatnost koju, pre svega zbog Branka, ne mogu da prećutim. Bilo je prijatno zimsko veče, a mi se sakupili u našem omiljenom sastajalištu. Kafana puna sveta, pored mene je sedeo Branko, s druge strane Žika Lazić, a zatim su se ređali glumac Tori Janković, pesnik Rajko Čukić, dobroćudni boem Bajčetić, zvani "Šekspir", pesnik i filmski epizodni glumac Vojkan, zvani "Prkos Drumski", student Boban Zogović, kritičar Bunjac... Pričalo se o svemu, dok nisam pomenuo svoj seminarski rad o značaju književnog dela Save Nemanjića, a tada se Branko pljesnu po čelu i reče: - Bre, bre, kakvi smo to mi, braća Srbi! Pa, danas je Sveti Sava, naša školska slava, a mi kao da se plašimo da mu zapevamo himnu...

Branko Miljković ubijeni pesnik (22)

Tuča u kafani "Prešernova klet" Sukob izazvan pevanjem himne svetom Savi, 27. januara I Branko poče da peva "Uskliknimo s ljubavlju, svetitelju Savi...", a svi za njim, najpre tiho a potom sve glasnije. Taman smo započeli drugu strofu, kad nas trže od susednog stola oštar glas: - Mamicu vam vašu, o kome to pevate?! Pokušali smo dvojici krupnih, zadriglih muškaraca ljutitog izraza lica da objasnimo ko je Sveti Sava, ali nas jedan oštrim glasom odmah prekinu i naredivši nam da smesta umuknemo s "reakcionarnim pesmama", zapreti da će nam on "pokazati" ako ga ne poslušamo. Vojkan nam došapnu da je bolje da se sa ovima ne objašnjavamo, jer ih je poznavao iz svog rodnog kraja: onaj koji nam je pretio bio je narodni heroj, pukovnik Udbe Veselin Truša, spreman na sve pa i da ubije, jer mu niko ništa ne može, dok je onaj drugi njegov kolega, takođe udbaš. Uzalud nas je primoravao čika Selja, divan kelner iz Aranđelovca koji nas je voleo kao da smo mu rođena deca. A mi, kao za inat, predvođeni Brankom, opet zapevasmo himnu Svetog Save. Ohrabreni, nazdravljajući, podizali smo čaše crnog vina, a sećajući se ranijih proslava Savindana, pridružili su nam se i još neki gosti, tako da se celom salom "Prešernove kleti" razlegao refren: Celo Srpstvo slavi slavu svoga oca Svetog Savu, Pojte mu Srbi, Pesmu i utrojte! Za svo to vreme onaj smrknuti udbaš u društvu pukovnika Truše gledao nas je zakrvavljenih očiju, kao da smo mu rođenog oca ubili, a kada smo završili s refrenom, reče: - E, golubići, sad vas molimo da opetujete istu pesmu! Pogledali smo se zbunjeno, naslućujući zlo. Onda nas pukovnik i narodni heroj Truša umilnim glasom zamoli da mu još jednom kažemo ko je Sveti Sava, jer je on odrastao i vaspitavan u partizanima pa nije čuo za to ime. Da bih mu najkraće objasnio odgovorio sam Truši da je najveći srpski svetitelj i prosvetitelj Sava pre više vekova vršio i funkciju Koče Popovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova. Onda oni opet ponoviše želju da čuju pesmu o Svetom Savi. Da im ispunimo želju, a i prkoseći, čim smo iz sveg glasa zapevali himnu srpskog svetitelja Save "Uskliknimo s ljubavlju", istog trenutka, odgurnuvši svoj sto, njih dvojica, kao pomahnitali skočiše i psujući Svetog Savu, počeše besomučno da nas šamaraju i udaraju pesnicama, da je u kafani nastao pravi haos. Neke žene su histerično vrištale. Udaren, ranko se skljokao na pod, ja se uhvatio za glavu. Tori se rvao sa besnim udbašem, dok su Žika i Vojkan razmenjivali udarce sa pukovnikom Trušom. Počele su da lete i flaše, a ja sam došao svesti u kafanskom klozetu. Pored mene bio je tamo "Šekspir" i pričao mi je da me je on tamo odvukao ošamućenog posle nečijeg udarca. Kelneri, sa čika Seljom na čelu, pokušavali su da smire napetost posle tuče, stajući između dva zaraćena tabora. Uzbuđeni čika Selja je povikao napadačima:

- Stanite, pobogu, drugovi, pa to su naši stalni gosti, umetnici! Eto, Žika Lazić je novinar u Borbi! Neki su i odani članovi naše Partije! To nije nimalo primirilo rasrđene napadače koji su Vojkanu uvrnuli ruku za leđa dok mu je Truša čitao lekciju: - Vidi ti mog zemljaka, ja sam mislio da si ti s nama, a on je uz ove razbojnike! Umesto odgovora Vojkan pljunu u lice Trušu i raspali pesnicom posred brade, tako da se prostro po podu, pa dobivši silnu snagu uspevši da odbaci i onog drugog napadača, pobeže iz zavojite stepenice napolje u noć...

Branko Miljković ubijeni pesnik (23)

Žika Lazić pocepao knjižicu

Kakvi ste vi kad na Svetog Savu bijete narod - rekao je Lazić Na scenu tada stupi Žika Lazić, koji ljutito potrže iz džepa svoju crvenu partijsku knjižicu, pa ogorčenog glasa reče: - Sramota, kako vas nije stid da bijete ovde mlade pesnike i zašto? Jeste, ja sam novinar i književnik ove zemlje, ali posle ovakvog vašeg svinjskog ponašanja kao predstavnika vlasti, stidim se što sam član Partije. Kakvi ste vi komunisti kad na Svetog Savu bijete narod? I, baš zbog vas, izroda, pocepaću svoju crvenu knjižicu... Ogorčeni Žika pred očima zapanjenih udbaša iscepao je partijsku knjižicu i izgazio nogama. Branko je kao i ostali celu scenu gledao ne verujući svojim očima šta se dešava. Videći da je vrag odneo šalu, povukoh istog trenutka Žiku uz stepenice koje su vodile na gornji sprat kafane i ulicu, dok se i ostali potom, razbežaše na sve strane. Ogorčeni zbog svega što smo doživeli, tokom noći, obilazili smo beogradske kafane, pokušavajući da na Čuburi, uz piće, zaboravimo na uvrede i tuču... Da bismo se odbranili od stalnih sumnjičenja i napada preko štampe, po Brankovoj ideji, predložili smo šefu neosimbolista Draganu Jeremiću da sami izdamo ogledni broj časopisa "Simbol", pa ako naiđe na dobar odziv da zatražimo dotacije i krenemo dalje. Verovatno, plašeći se da od Partije dobije kaznu, Jeremić je odbio ovu našu inicijativu i uputio molbu Savetu za prosvetu i kulturu tražeći osam miliona godišnje za časopis "Simbol", proglasivši se za njegovog glavnog urednika. To se Branku nije dopalo pa mi je rekao: - On bi kao glavni urednik dobio veliku platu, pa kao sekretaricu zaposlio svoju ljubavnicu, a nama za objavljene pesme i prozu davao bedne honorare. Ne znam da li je Jeremiću to isto kazao, ali sam primetio da se on odjednom počeo kritički osvrtati na izvesne njegove pesme, koje su po objavljivanju zbirke "Uzalud je budim" prvi u prikazima pohvalno ocenili Milovan Danojlić, Pavao Broz, Miloš Bandić, Petar Džadžić... To Jeremićevo ponašanje nije bilo za čuđenje, jer je bio preterano narcisoidan i samouveren i kao takav pomagao je samo poslušne. Takve je uvek vodio na gostovanja, štampao im, i kasnije, kad je bio na vlasti, davao i stanove. Nekoliko meseci posle učešća u anketi o neosimbolizmu, Branko je u "Mladoj kulturi" 9. maja 1957. godine objavio analitički tekst o svom gledanju na poeziju, ističući da je problem čovekovog bitisanja "mučio pesnike i filozofe od Sokrata do Sartra" i zalažući se za njene "stroge i određene forme". U završnom pasusu, osvrnuvši se na neosimbolizam, kritikujući tadašnju poplavu "slobodnih stihova" Branko je smatrao da se treba odupreti toj najčešćoj "bujici nekontrolisanih reči da se sakrije unutrašnja nemaština, jalovost i nedostatak pesničke kulture". Iste godine, odgovarajući na anketu "Dela" pod naslovom "Iskušenje poezije" na teme o rađanju i jeziku pesme kao i saznanju o smislu i delotvornosti poezije Branko se zalaže za Geteovo pravilo: "Što je pesničko delo nemerljivije i za razum neshvatljivije, utoliko bolje".

On iznosi svoje mišljenje da "razumljiva poezija nikad nije mogla da nadživi svoje vreme" što ne odgovara činjenicama. Zalažući se za zamenu određenih emotivnih i intelektualnih doživljaja primenom poetskih simbola Branko navodi za primer Davičov stih "ja čujem sunce", umesto "ja vidim sunce". Za Branka "originalne i smele metafore" najbitnije su za otkriće novog, dok pesnikovo geslo treba da bude po Elijarevom pravilu "uprkos svakoj očiglednosti". On ističe da su metafore osnovno sredstvo njegove poezije priznajući asocijativne pozajmice, kojima su se služili i Eliot, i Ezra Paund, kao i ostali imajući "svoj poetski sistem". Veoma ceneći poeziju Disa i Laze Kostića, Branko je ukazivao da "put do pesme ne vodi kroz intelekt već kroz slutnju" dok posebne komplimente upućuje Daviču i Popi. Izražavajući težnju da poetske pretvori u "nacionalne simbole" Branko je nagovestio svoju rodoljubivu liriku u smislu "univerzalnog značenja" što će najbolje doći do izražaja u odlomku njegove poeme Crveni trg, objavljenoj 1. septembra 1957. godine u NIN-u, iz koje će u zajedničkoj zbirci sa Blažom Šćepanovićem Smrću protiv smrti proisteći vrhunska udvorničko-režimska pesma Tito i ostale sa završnom rodoljubivo intoniranom Jugoslavija. U završnom odgovoru na anketu Branko tvrdi da posle nestanka pesma više nikakve veze nema sa pesnikom, ostavljajući otvoreno pitanje šta je s njihovim čestim doradama u vidu raznih verzija. "Znam šta sam pesmom hteo, ali ne znaam šta će sama pesma sa sobom hteti", ispoveda se iskreno Bra niko na kraju ankete. "Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca. Možda sam hteo samo sliku, a drugi su videli simbol. Pa dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene jer je ona pesma i nevinost, a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da uspostavim most između sebe i drugih."

Branko Miljković ubijeni pesnik (24)

Želeo da bude ambasador Branko se žalio da mu teško padaju kritike Povodom tih izjava dugo sam u kafe-restoranu Terazije razgovarao sa Brankom, otvoreno mu zamerajući što je toliko snishodljiv prema vlastodršcima u našoj kulturi, tvrdeći da on za to nema razloga, jer je on, iako još u razvoju, bolji pesnik. On se branio pominjući da mora tako jer od toga zavisi njegova dalja karijera, samouvereno nagovestivši: - Videćeš, ja ću otići toliko daleko da vas, moje sadašnje prijatelje, neću ni poznavati. Pre rata, neki značajni pesnici bili su poslanici i ambasadori. Garantujem ti da ću ja biti od pisaca prvi ambasador svoje zemlje u inostranstvu. Govorio je tako samouvereno da sam mu verovao... Sećam se kad mu je objavljena prva zbirka sa koliko je zebnje čekao da se pojave njeni prikazi, žaleći mi se da njegovu refleksivnu poeziju teško shvataju. Sa skoro isklijalim suzama u očima žalio mi se da ga zavidljivci ogovaraju da prepisuje Valerijeve i Eliotove stihove koje se trudio da uspešno prevede, poput toliko drugih značajnih ruskih i francuskih pesnika. Tešio sam ga da pesnici koji donose novine, većinom teško prolaze kod široke čitalačke publike i stroge kritike, dok je zamerao neosimbolistima sa Jeremićem na čelu, što ništa ne preduzimaju da se njegova zbirka analitičnije prikaže. Prebacivao je na ovaj način i meni što sam u Književnim novinama prikazao odličnu Lazićevu zbirku pripovedaka Putem pored reke, dok o njegovoj zbirci ćutim. Najviše se ljutio na Jeremića ističući: - Kakav je postao Dragan najbolje se vidi u njegovom prikazu mlade literature u NIN-u, gde uopšte ne spominje neosimboliste. A najviše me je zapanjio što sa simpatijama pominje imena Mirkovića i Miloradovića, koji su najgore pisali o neosimbolistima. Mora da je po nečijoj direktivi odozgo okrenuo ćurak naopako... Pričao mi je Branko da je jedna njemu naklonjena osoba na visokom položaju angažovala kritičara Pava Broza da napiše prikaz njegove zbirke, a posle toga, i ostali će, bio je uveren, u horu zapevati. Tako se i desilo. Čitajući pregršt pohvalnih ocena njegovoj poeziji Branka sam prvi put video presrećnog, kupovao je po nekoliko primeraka novina. Kritika je s pravom ukazivala da se rodio "zreo lirik" nove generacije. Radovali smo se i mi, njegovi prijatelji i sapatnici, nadajući se da će se pesnik najzad manuti alkohola i opijen uspehom prionuti da ostvari najavljene nove zbirke Veče bola, Moravske elegije, Vatra i ništa... Taj most koji je toliko želeo da spoji sa drugima, Branku je polazilo za rukom da ostvari samo u trenucima izuzetnog nadahnuća, kada bi svojim kafanskim opservacijama zadivljavao sve prisutne, ali pri tom bi opet preterivao u piću. Uteha u alkoholu Nikada neću zaboraviti jedan veoma neprijatan doživljaj sa Brankom s jeseni 1957. godine, baš u vreme kada je svojom volšebnom poetikom stekao najviše simpatija, mada je bilo i otpora na račun njegovog "buncanja" i "nebuloza", kako su izvesni govorili o njoj s potcenjivanjem. Preosetljiv, verovatno zbog tog nerazumevanja, Branko je i patio pokušavajući da nađe utehu u alkoholu.

Bilo je to u sumrak, kada smo imali zakazano književno veče u poznatoj "Četrdeset petici", zakasnio sam koji minut, a u auli srećem Branka prebledelog od pića, kako se pridržava za mermerni stub, nešto šapuće, kao da sebe preslišava. Kada sam mu se javio, on me srdačno potapša po ramenu, obradovan što me vidi, pa grčevito se pridržavajući za gelender s mukom pođe stepenicama ka gornjem spratu gde se nalazila sala, mrmljajući koliko sam mogao da razumem: - Pokazaćemo mi njima! I mi konja za trku imamo!... Videće, oni šta mi znamo!... Uzalud sam Branka nagovarao da ne idemo na to književno veče plašeći se skandala, dok je produžio slabo osvetljenim hodnikom ka širom otvorenim vratima iza kojih se videla publika, verovatno nestrpljiva zbog pesnika koji nije stizao. Odjednom, Branko se zaustavi ispred prozorčića s vatrogasnim priborom unutra, koji ,kako nije bio zaključan, otvori, pa uz prigušeno cerekanje poče odvrtati ručicu mehanizma, tako da ga zapljusnu nagli vodeni slap. Voda u hodniku Uzalud sam pokušao da zatvorim ručicu dok je Branko posrćući bežao hodnikom koji je počela da plavi voda, tako da našavši se u tako glupoj situaciji, potrčah za njim stigavši ga tek na ulici. Ne znam, ali mogu pretpostaviti šta se u prepunoj sali tada desilo kada je voda počela i tamo da prodire. Zadihani od žurbe, za sve vreme pridržavao sam Branka da se ne oklizne i padne, obreli smo se na Kalemegdanu, a kad smo zauzeli najbližu klupu, Branko reče: - E, sad znaš zašto nam je Bog podario noge... Pokušao sam da mu predočim da to što je uradio ne priliči njegovom renomeu, ali Branko se na to nije obazirao već je glumom imitirao verovatno nastalu paniku u sali prilikom prodora vode: - Eh, samo da sam mogao videti lica tih praznoglavaca i tupadžija, komentarisao je kreveljeći se Branko, pa tek mojih obožavateljki, koje od mene traže poeziju dok onim ništacima daju onu stvar, mamicu im njihovu...

Branko Miljković ubijeni pesnik (25)

Ako dođem na vlast, streljaću te!

Prijatelj si mi i kao takav znaš sve moje loše strane Zamisli, ako je neko od tih zevzeka još povikao "Spasavajmo se, potop!" Uh, bre, sad baš žalim što nisam ostao tamo, u hodniku, da im vidim uplašene njuške. To bi me vratilo životnim radostima... Shvativši da je Branka u ovakvom stanju uzalud opominjati, ništa mi drugo nije preostalo nego da slušam njegove beskrajne lamentacije o vodi, vatri, zemlji i bilju, a sve začinjeno omiljenim citatima s pozivanjem na obožavanog Heraklita: "Smrt zemlje rodi vodu, smrt vode rodi vazduh..." Pomiljao je još neke poznate misli antičkih filozofa, verovatno trudeći se da mi dokaže da je pri čistoj svesti, da nije pod totalnim, zlokobnim dejstvom alkohola, a potom mi postavi pitanje: - Da li si mi prijatelj? Smrtna presuda Kad sam odgovorio potvrdno, Branko će opet: - Da li si ti moj iskreni prijatelj? Dobivši opet potvrdan odgovor uz opasku da to sam treba da proceni, Branko odjednom povišenim tonom reče: - Slušaj, ja te ovo sasvim ozbiljno pitam. I upozoravam te da taj odgovor u izvesnom trenutku može biti i - smrtna presuda. Znajući da mu te večeri nisu sve koze na broju morao sam da ga opomenom: -Pobogu, Branko, ako si malo više popio, nadam se da nisi sasvim izgubio pamet. A Branko idući za svojim mislima kao u halucinaciji tihim glasom, skoro šapućući, reče mi: - Pitao sam te da li si mi zaista prijatelj jer da jesi, znaš, onda kada bih došao na vlast ja bih tebe odmah streljao! S čuđenjem saslušavši tu "presudu" koju mi je Branko izrekao, ja mu samo postavih pitanje: - A zašto bi to učinio? - Kako zašto? - kao čudeći se izusti opet šapatom Branko. - Zar ti nije jasno? - Nije, i ostavi se šale...- odmahnuh rukom, doduše već pomalo iznerviran, spremajući se da pođem. - Čekaj! - reče Branko ustajući s klupe.- Hoću da ti objasnim. -Pametnije je jutro od večeri, odgovorih, bolje sutra o svemu da popričamo. - Sutra će možda biti kasno- reče Branko.- Pitaš, čudiš se, zašto bih te ja, da se domognem vrhunske vlasti, odmah skratio za glavu? A to je tako jednostavno... - Pa, pravo da ti kažem i čudim se, odgovorih, zapanjen sam kakve ti sve gluposti večeras nisu pale na pamet... - Ali, ja baš sve mislim ozbiljno -reče Branko unoseći mi se u lice.- Da sam ja na vlasti, zapravo čim bih dobio vrhunsku vlast, odmah bi te streljao. - Dobro, a zašto bi to učinio? - pitam tek da pijanu bedu skinem s vrata.

- Pa, eto, zato što si mi prijatelj! - odgovori Branko.- Zaista, mislim da si pravi, dobar prijatelj, a takve veoma cenim... - Izvini, Branko, ali ja te ne razumem? ... Zagrlivši me Branko poče da mi razjašnjava svoju pretnju: - E, zašto bih te streljao? Pa, jednostavno zato što si mi prijatelj i kao takav znaš sve moje loše strane... To znaju i moji ostali, dragi prijatelji, Žika, Boža, Mića, Dragan, pa ni njihne bih poštedeo. A zašto? , opet ćeš me pitati. Pa, zato, u vreme kada preuzmem vlast, da bih izbegao ogovaranje svojih najboljih prijatelja, potpisao bih vam odmah smrtne presude. Kao što je činio onaj pametan gad Hitler, a i naš Broz s čistkom prve pariske garniture s Gorkićem na čelu, samo o tome nikom ne govori ako ti je glava još mila i hoćeš da je zadržiš na ramenu. Taj što je sada na vlasti, kojem svi metanišu a ne znaju ni ko je, ni odakle dolazi, nije mutav nego dobro zna šta radi. Da bi me spasli, jer, ponekad mnogo lajem, sada me uvlače u Partiju, a tu nema vrdanja, zato ispitujući savest toliko i pijem. Ali, nema mi drugog izlaza. Zapamti, sreća je vaša, mojih prijatelja, što još nisam na vlasti, jer uveren sam da bih prevazišao i Kaligulu, a tek šta bi dočekale one ženske koje su me izneverile... Nego, vidim da želiš što pre da odeš, evo ti ruke, i sve ovo zaboravi, život teče dalje, a mene će ubiti prejaka reč. Sam u tami I Branko mi pruži desnicu u znak oproštaja, ali kad sam pošao, teturajući me stiže, rekavši da se boji da ostane sam u tami, predloživši da odemo kod Ive na večeru u Klub književnika, čiji smo česti gosti bili u to vreme. Prihvatio sam to uz uslov da više ne govori to što sam malopre čuo. Branko je dao svoju reč tražeći od mene da sve zaboravim i obrevši se u Klubu književnika, sjajno je sve zabavio svojim zanimljivim opaskama i pričama. To je bio onaj drugi Branko, koji je pravi nije bilo lako iz prve odgonetnuti...

Branko Miljković ubijeni pesnik (26)

Sve za zaborav

Velike demonstracije u Beogradu posle ubistva Patrisa Lumumbe Ovde, uoči tragičnog događaja, smatram da je bitno dodati u nekoliko odlomaka iz Brankovih pisama Tomičiću koja svedoče pesnikove patnje, ali i nepokolebljivu veru da će se sa njom izboriti, isplivati iz krize: "... Osećam se kao u paklu... Mi sebe obmanjujemo kada mislimo da će sve biti u redu ako otputujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono što nas tera da pišemo. Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreća umeti podnositi svoju nesreću ili čak uživati u njoj kao umetnik, artist. Treba sebe i svoja osećanja učiniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao što smo ti i ja. Neka patim, neka crknem, ali ću sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, raščistiti i otpevati svoju patnju i crkavanje". ("Hrvatski književni list", 28. februar 1969.) Pažnju mi je privukao i kasnije objavljeni "Zakasneli intervju" sa pesnikom njegovog iskrenog mlađeg prijatelja - književnika Matije Bećkovića, čija dva karakteristična odgovora izdvajam. Na pitanje o bitnoj razlici poslednje zbirke "Poreklo nade" od ostalih, Branko je odgovorio: "Sve te pesme sam pisao da bih ih čitao jednoj ženi. Ona je slušala i ostajala ravnodušna. Govorila je da to nije ništa naročito. Ipak ih nisam bacio. Zapišite da ja mislim da je jedna lepa žena više vredna od svake zbirke pesama." Na pitanje da kaže još nešto o svojoj poeziji, Branko je izgovorio "usmenu pesmu" za koju je rekao da je nije "nigde objavio", a ona upućena njegovom neprijatelju glasi: "Zar protiv mene da radiš životinjo, masko bez lica, licemerna roso, o zašto te ne streljasmo posle rata?" Ko je taj Brankov neprijatelj - krvnik možemo samo da naslućujemo... Za vreme Brankovog odricanja od svog celokupnog pesničkog dela i dirigovane ankete "Duge", sa njenim ciničnim komentarima koji su usledili, sa zebnjom smo se pitali o daljoj pesnikovoj sudbini, znajući da komunisti "dvorskom pesniku" lako ne bi oprostili. Bili su poznati slučajevi isključenja iz Partije, a time i iz javnog života i za mnogo manje krivice, kao na primer kraćih izjava u stranoj štampi Branka Ćopića ili profesora Krešimira Georgijevića da ne nabrajamo dalje. Uveren sam da je i Branko u trenucima trezvenosti znao dokle dosežu tabu-teme, jer je, ipak, pismeno brzo reagovao na svoju trenutnu nepromišljenost pod zlokobnim dejstvom alkohola. Ostala štampa je za sve to vreme ćutala, bilo je jasno da je Branko već dospeo na crni spisak tajnih cenzora koji su žive stvaraoce decenijama proglašavali za mrtve zaprečivši njihovo javljanje preko štampe ili objavljivanje novih knjiga. Nisam verovao očima pročitavši 13. februara u "Politici" kratku vest da je "tragično završio život" pesnik Branko Miljković. Ta vest, bez bližih komentara, bila mi je odmah sumnjiva dok je bliže obaveštenje (da li istinito?) objavljeno dan kasnije od zagrebačkog dopisnika istog lista: "U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog

područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem." I ta vest bila je nedorečena čak sa istaknutom dijagnozom od nenadležnog lica a da ne govorimo o nedostatku iscrpnijeg komentara. Pa, to je nemoguće, bilo je prvo što sam pomislio, Branko je voleo život. Bio je ambiciozan, hrlio ka uspesima. On bi bio poslednji iz naše generacije koji bi se ubio... Kao da nisam verovao svojim očima, ponovo sam otvorio novine na istoj strani da bih proverio tu bar za mene neverovatnu vest. Godinu dana ranije na sličan način zapanjila me je apsurdna smrt slavnog francuskog pisca Albera Kamija, čija su kola udarila u drvo kraj puta. Pričalo se da je drvo, zapravo tanušna grana, bila presudna za Brankovu smrt, ako je verovati istražnim organima... Igrom slučaja, na dan Brankove sahrane, tog hladnog, zimskog dana, 14. februara, u Beogradu se dogodilo pomračenje sunca, dok je dnevna štampa po direktivi bila ispunjena protestima naše javnosti zbog brutalnog ubistva kongoanskog premijera Patrisa Lumumbe od Čombeovih plaćenika, tako da su u Beogradu demonstranti ršum načinili ispred belgijske ambasade. Režimski list "Borba" otišao je tog dana najdalje, da je, čak, ispod uvodnika posvećenog ubistvu pomenutog crnačkog lidera, objavio čak i njegovu pesmu. A nigde Brankovog stiha nije bilo? Zašto? Pa, jasno je da još tada nije bila skinuta anatema. Sve to, naravno, da nije za čuđenje, jer su Srbe - titoiste uvek više zanimali tuđi problemi i drame nego u svojoj zemlji, a najmanje u tom trenutku istina o iznenadnoj Brankovoj smrti. Znamo preporuku da o mrtvima treba uvek pisati lepo, ali i istinito, što je u Brankovom tragičnom slučaju dugo vremena izostajalo.

Branko Miljković ubijeni pesnik (27)

Poruka Miodraga Bulatovića Na odru je bilo mnogo cveća, venaca, a majka je ponavljala: "Ubili su Branka" Stigavši sa prijateljem slikarom Slavom Bogojevićem oko 15 časova na Brankovu sahranu na beogradskom Novom groblju, najpre sam, ispred kapele, sreo našeg druga Žiku Lazića, koji tiho samo reče: "Ode naš Branko!" Tu je i Boža Timotijević, koji, poput mene, nije verovao u Brankovo samoubistvo. On mi šapatom reče da ni pesnikovi roditelji, brat i snaja, takođe, ne veruju u pesnikovo samoubistvo. U gužvi, vidim i Miodraga Bulatovića, jedinog sa šeširom na glavi, koji onako manit zadirkuje neke kolege neprijatnom porukom: "Sad si ti na redu!" Pored Mihiza, primećujem Miodraga Pavlovića, ali nema Daviča i Dušana Matića. Raspituje se Oljača kako je moguće da se Branko obesio o tanušnu granu, dok mu Milankov objašnjava da to "Zagrepčani još drže u diskreciji zbog našeg bratstva i jedinstva". Bio je tu i veoma bled Branko V. Radičević, koji je u "Dugi" objavio ono nesrećno Brankovo odricanje od svoje poezije. Pisanje u "Dugi" Treba postaviti javno pitanje, pomislih, da li su bili svesni oni koji su objavili to Brankovo haotično pismo - posledica, s obzirom na tadašnji totalitarni sistem u kojem smo životarili. Da li su oni, gladni senzacija, po svaku cenu u "Dugi" bili svesni šta znači javno odricanje pesnika planiranog na najvišem vrhu da bude državni, svih svojih stihova, u kojima je, između ostalog, veličao tada mitsku, harizmatičnu ličnost Josipa Broza, izjavljujući da je "raščistio sa onim" što je "naškrabao za ovih nekoliko godina"? Da li su se upitali kako će reagovati onaj samodržac sa četrdeset dvorova, za koga je Branko isticao da nas je "naučio da stvaramo budućnost" i da kada on "govori kao da zvezde padaju" (Videti zbornik "Tito piscima - pisci Titu", "Književne novine", 1982, str. 132, 174. i 175.) Pitao sam se, kako li je Broz reagovao kada su mu njegovi plaćenici i poslušnici referisali da ga se njegov pesnik javno, preko štampe, odrekao - zajedno sa celokupnim svojim delom? Da li su oni koji su objavili to kobno, odričuće Brankovo pismo, uopšte pomislili na dramatične posledice. Jer, posle ovakvog čina, da je Branko ostao u životu, bio sam uveren da bi sigurno po tajnom naređenju "odozgo" imao ubuduće veoma gorak život. A ovako, umesto poslatog sultanovog gajtana na kadifenom jastučetu drama započeta u zagrebačkoj krčmi imala je poseban tragičan epilog, o čemu se tek kasnije saznalo... Kao inteligentan čovek, koji se otvoreno svojim činom zamerio našem zemaljskom bogu i svojoj partiji, kao da je slutio šta ga čeka, što najbolje svedoče njegovi ispovedni stihovi ispunjeni užasnim strahom, nastali poslednjih dana pred konačni obračun. Ulazeći u kapelu dok o ovom svemu razmišljam položivši cvetni buket na kovčeg prijatelja, gledam kroz prozorče na kovčegu njegov dobroćudni, bucmasti, smireni lik i vrat bez ikakve ozlede-znaka od namaknute omče (svetu na uvidu po želji ucveljenih roditelja) jer mrtva usta ne govore. U kapeli ispunjenoj svetom tužno su odjekivali jecaji majke Marije i oca Gligorija. Dok sam im izjavljivao saučešće po ko zna koji put kapelom bi odjekivao materin krik: -Ubili su nam, Branka! To su zločinci koji mi ubiše sina! Ubice treba da odgovaraju!...

Bile su uzaludne svake reči utehe... Majčino srce nije moglo da svima ne saopšti strašnu sumnju koja ju je danonoćno nagrizala od kobnog saznanja, dok su je pridržavali suprug i mlađi sin bojeći se nesvestice, jer se već nekoliko puta savijala pod teretom tuge i bola. Na pesnikovom odru bilo je puno cveća i venaca, a potom su u 16 časova prijatelji izneli na rukama Brankov kovčeg položivši ga u crna kola koja su okružena mnoštvom poštovalaca njegovog književnog dela, među kojima je, po pisanju štampe, bila i Stanka Veselinov, predsednik Saveta za kulturu Srbije, sporim hodom stigla do iskopane rake u parceli 35. Govor Petra Džadžića Stojeći nad otvorenom rakom, kraj pesnikovog sanduka, koji je u uzama grlila majka poput Brankove lepotice, plavokosa Madlene, posle oproštajnih govora književnika Petra Džadžića i Milivoja Slavičeka, poslednju poštu mu je odao dramski umetnik Stojan Dečermić govoreći stihove iz nagrađene zbirke Vatra i ništa. Tu Brankovu zbirku stavio je na kovčeg koga, potom, prekrila zemlja. Kao da su se u tom teškom trenutku oglasili poslednji Brankovi stihovi: Noć suviše velika za moje zvezdano čelo u nekim šumama crnim nepoznatim i drvo je reklo nemoj Jutro moje belo ime ti ostavljam kad ne mogu da se vratim Ovde treba napomenuti da je godinu dana kasnije bila druga Brankova sahrana, kojoj smo prisustvovali mi - njegovi najbliži prijatelji-neosimbolisti, odajući mu poštu prilikom preseljenja kovčega sa zemnim ostacima u podignutu mermernu grobnicu u parcelu 8, sa uklesanom opominjućom pesnikovom porukom - epitafom "Ubi me prejaka reč". Smatram da u toj poruci leži ključ za kasnije odgonetanje tragičnog Brankovog kraja.

Branko Miljković ubijeni pesnik (28)

Posledica tuče u kafani

Sve je počelo u komšiluku gde su sedeli ozloglašeni pijanci Kada sam posle prve Brankove sahrane posetio u Zagrebu svoju dobru prijateljicu Slavicu Ravlić, nastavnicu istorije, poverila mi je svoju, kao i ostalih poznanika, sumnju u Brankovo samoubistvo, što sam zabeležio na strani 46 mog dnevnika iz 1961. godine: "Tvrdi se da se Branko nije obesio već ga je Franjo video kraj tramvajske pruge... Klatio se na kaišu od pantalona, noge su mu dodirivale zemlju... U susedstvu je kafana ozloglašenih pijanaca..." Po Slavičinom mišljenju, neko je od razbojnika, provociran od pijanog Branka, započeo tuču, u kojoj je on stradao. Sve ostalo je kasnije bilo iscenirano, zbog parole "bratstvo-jedinstvo", tako da je Slavica bila uverena da će falsifikovati i zapisnik o Brankovoj smrti dok se u njenim krugovima, među Dalmatincima, govorilo da nije reč o pesnikovom samoubistvu. Slavičin poznanik Franjo, koji je Branka ugledao te kobne zore, u sasvim drukčijem opisu od zvaničnog, bio je i moj raniji poznanik: poticao je iz ranije imućne porodice, studirao na bečkoj muzičkoj akademiji, tada bio operski pevač u penziji, a ranije dobar prijatelj Tina Ujevića i nepopravljivi pijanac. Čitao je Bibliju Nažalost, nema odavno među živima ni Slavice, koja se otrovala većom količinom pilula za spavanje, kao ni Franje. Poznato mi je da oboje počivaju na zagrebačkom Mirogoju, a ostalo je prekrila tama...Priznajem da sam sve to, kazivano od prijatelja iz Zagreba, primio sa izvesnom skepsom, ali nešto kasnije, kada sam posetio Brankove roditelje i sa njegovim mlađim bratom Dragišom istraživao da li je posredi bilo samoubistvo ili ubistvo, došao do dragocenih podataka koji Brankov tragičan kraj objašnjavaju u posve drugačijem svetlu. - Od sudbine se ne može pobeći, pa tako ni naš Branko - kaže gospođa Marija odgovarajući na moja pitanja o sinu. - Čitao je Bibliju stalno, mnoge filozofske knjige, a morao je, kad su ga pozvali, da postane član Partije čiji idolopoklonik nije bio. Naučio je perfektno francuski i ruski jezik, a hteo je i arapski, što mu je ostala neispunjena želja. Da nije zbog nekih pakosnika i zavidljivaca morao da pobegne u Zagreb, danas bi sigurno bio živ. Oni nisu mogli da mu oproste što je dobio tu uglednu nagradu i imao toliko uspeha u književnom radu. Kao što znate kod nas Srba, uspeh se ne prašta, takvi samo nailaze na prepreke. To je žalosno jer smo darovit narod, ali šta bi bilo od Tesle i Pupina da nisu na vreme otišli preko okeana. Nije mi jasno i nikada neće biti što je tako ružno postupljeno s mojim sinom koji nikome nije hteo da učini nažao, a toliko voleo život. Borio se uvek za svoju generaciju, kuća nam je bila često posećena od njegovih kolega koji sa mnogim mladim sada redovno dolaze na godišnje pomene pa ih pozivamo na ručak. Velika mi je uteha kad slušam njihova sećanja na Branka... Te uspomene i objavljivanje Brankovih dela mi produžuju život. Jer, poznato je da čovek živi dokle i uspomene na njega... - Čitao sam ovih dana da Niš hoće, pored Sremčeve, da otvori i Brankovu spomen-sobu - kažem. - Da li se već nešto radi na tom planu? - To mi je velika radost, mislim na pažnju Brankovih zavičajaca -odgovara gospođa Marija.Zato smo vas i pozvali da nam pomognete u sređivanju književne zaostavštine mog sina jer ste

bili dobri prijatelji i niste ga izneverili. Ovih dana dolazi i jedna osoba iz niškog muzeja koja će napraviti popis Brankovih stvari, a vi pregledajte rukopise, prepisku i biblioteku, ono što je preostalo.- Srce me boli što su neki Brankovi rukopisi nestali - umešao se u razgovor Brankov otac. Razočarana majka - Eto, razočarao nas je i Petar Džadžić za koga kažu da je napisao uspelu studiju o Branku, ali za nas teško razumljivu. On se sa njim nije ni družio, tek kad je Branko uspeo, pojavio se, pa mu je čak posvetio poslednju zbirku. A on ,umesto nas da pita o sinu, nažvrljao svašta, čak i onu nepotrebnu priču o njegovoj ljubavnoj vezi zbog koje sigurno nije otišao u Zagreb. Da bi napisao tu knjigu o Branku uzeo je od nas dosta njegovih originalnih rukopisa od kojih je posle vratio samo manji deo. Kakvi su to ljudi? Ta njegova knjiga o Branku mi se uopšte ne dopada, jer se u njoj pravio važan ističući svoje znanje iz oblasti književnosti, a ne da osvetli pravi lik mog sina.

Branko Miljković ubijeni pesnik (29)

Kako su nestali rukopisi Brankovi prijatelji pesnici razgrabili njegovu arhivu Nije tu napisao ni čestitu Brankovu bibliografiju, dok je od obimne prepiske mog sina objavio samo njemu upućeno pismo i dopisnu kartu. Nije posetio ni moje rodno selo Gadžin Han, desetak kilometara od Niša, gde smo sa Brankom bili u izbeglištvu, a on učio osnovnu školu i počeo da piše prve stihove. Ja se ne bavim literaturom, ali znam kako se u svetu pišu monografije, polazeći najpre od pesnikovog ličnog života što Džadžiću nije ni na pamet palo. Nadam se da će tek u budućnosti biti takvih knjiga. - Teško će biti ako je raznesena Brankova lična arhiva - kažem roditeljima. - Ako se sada na tom planu nešto ne učin,i biće sve teže to prikupiti. Boža uzeo pisma - Skoro smo dali oglas u novinama moleći da nam Brankovi poznanici ustupe svoje uspomene na sina - kaže Brankova majka. - Niko se iz Beograda nije odazvao. Jedino je Zlatko Tomović dao svoju a ne Brankovu prepisku. Pre Žika Lazić nije izlazio iz ove kuće, a sada ga odavno nema. Ponekad nas poseti Tasa Mladenović koji se ljuti što smo svakoga puštali da pretura po Brankovim rukopisima, tako da su poput zbirke Srbija na istoku, neki i nestali. Nama je drago da se dođe, tata Gliša svakoga je puštao, ostavljao samog u Brankovoj sobi da pregleda rukopise. Ali, ko bi se nadao da među kulturnim svetom ima i lopova. - Začudio nas je stav Bože Timotijevića, jednog od najboljih Brankovih prijatelja - kaže čika Gliša. - Molim ga da nam da za niški muzej Brankova pisma, a on kaže: "Nisam lud da vam dam ta meni upućena pisma kada ću ih ja uz moje komentare negde objaviti, a možda ih i prodati". To je prosto za neverovanje, mora da se Boža sa nama šalio. - Sramota je da Oskar Davičo uvek beži od nas -kaže gospođa Marija.- Možda mu je nezgodno što se posle oženio Milicom. Pričaju da se Branko zbog nje ubio. Pa to je velika glupost koju je Džadžić plasirao, verovatno želeći da svojoj dosadnoj knjizi da vid izvesnog senzacionalizma. Branko je sa tom ženom bio prijatelj, postoje njena pisma, zajedno su prevodili ruske pesnike, ali on nije mislio na brak. Što se Davičo toliko okomio na njega nije mi znano, ali mi se Branko često na njega žalio. Velika je sramota i to što se piše u novinama o mom sinu, koji je, navodno prethodno pokušao, bezbroj "samoubistava", a najviše o tome govore zagrebački pisci u cilju opravdanja zločina. Za razliku od Tomičića mnogo neistina pišu Prica i Golub, da ne pominjem ostale. Lažu čak kad pišu da Branko nije smeo da nosi normalne, obične kravate, nego samo one leptir-mašne s lastišom da se ne bi obesio? To su notorne gluposti. Eto, vidite, ovde je sva Brankova odeća u ormanu koja će, uskoro, biti otpremljena u niški muzej. Ima puno običnih, dugačkih, svilenih kravata, a onih nekoliko sa lastišem bile su crne leptir-mašne uz večernja odela kad je išao na prijeme ili svečanosti. I to je sve montirano preko štampe da bi se opravdala priča o samoubistvu. Ja najbolje poznajem mog sina i tvrdim da se on nikada ne bi ubio. Kao majka to najbolje mogu da znam. Ali, što kaže naš narod, zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju. Svaki dan na grobu

Sutradan, posle sređivanja Brankovih zatečenih rukopisa, kad mi je čika Gliša doneo kafu, zamilio sam ga da pozove i suprugu da bismo nastavili razgovor koji sam beležio radi jednog napisa u NIN-u što tada redakcija nije prihvatila, pa mi danas koristi da upotpunim roman o Brankovom stradanju. - Dobro je što to sve beležite po našem kazivanju - kaže čika Gliša. - Neka se sazna prava istina, dosta je bilo svakojakih proizvoljnih pisanja u stilu rekla-kazala. Ja gotovo svakodnevno odavde s Dušanovca autobusom odlazim na sinovljev grob na čiju su nadgrobnu ploču postavili onaj uspeli Mitrićev reljef Brankovog lika, a namerno uklesali opominjući epitaf da ga je ubila "prejaka reč" a prava istina će se saznati. Često pomislim: šta to sve našem Branku vredi kad mlad trune, ali nije lako sve to izdržati jer gubitak deteta je najteži za roditelje i najbliže. Verujte da jedva čekamo da mu se pridružimo, samo bolje da se to desilo po redu, najpre da odemo mi, a ne on pre nas. Ovako, svaki dan nova patnja, skratio nam se život, da nije mlađeg sina, snaje i unuka pitanje je da li bismo mogli da opstanemo... U očima čika Gliše vidim isklijale suze žalosnice koje on, kao da se sebe stidi, brzo rukavom otire, a onda nastavlja: - Sve smo učinili što smo mogli da sačuvamo uspomene na našeg Branka. Grizla bi nas savest da nismo. Od sudbine se stvarno nikad ne može pobeći. Kad se samo setim šta sve nismo učinili za našeg sina da uspe šu lepu kuću kao i imanje, kupio mu pisaću mašinu "biser" pa onda i onu drugu bolje marke, sagradio sobicu za rad, evo tu su i neispisane hartije koje sam mu donosio iz kancelarije... A sada mi jedino preostaje da stalno lebdim nad Brankovim grobom i dok sam živ tamo ću svaki dan da odlazim. Ne sprečava me ni kiša, ni sneg, ni led. Idem makar me i grom udario, grad pokosio, prkosim i kad munje sevaju, a može i zemlja da se trese. Šta mi drugo ostaje dok mi je velika radost kad vidim vas, njegove drugove... Opet suze na čika Glišinom licu, ne briše ih, dok mi je mučno u duši znajući da tu nikakve reči utehe nisu od pomoći. Trećeg dana mog rada na sređivanju književne zaostavštine mog prijatelja pozvala me njegova majka i uz kafu, počela da priča što sam zabeležio pre nekoliko decenija.

Branko Miljković ubijeni pesnik (30)

Moj sin je ubijen

Pesnikova majka sumnja u samoubistvo - Poveriću vam nešto što nije za objavljivanje. Moj sin je ubijen. Kada su nas obavestili da se Branko obesio u Ksaverskoj šumi nismo mogli u tu priču da poverujemo. Zar naš sin, koji je toliko voleo život i sve njegove radosti, da završi život na zagrebačkoj periferiji? Ne, to nikako nije za nas bilo pojmljivo. Otišao je u Zagreb samo privremeno, za nepunu godinu trebalo je da ode na odsluženje vojnog roka, da bi posle, kako nam je govorio, završio studije na još jednom fakultetu. A samo nekoliko dana pre tragičnog kraja tražio je da mu hitno pošaljemo u Zagreb još neka neophodna dokumenta radi zaposlenja. To smo odmah učinili, tako da ih je već u subotu 11. februara imao u rukama. Gde se ubija mladić koji, najzad, dobija pristojnu službu, čija pisaća mašina do neko doba noći ne prestaje da kuca? Onda, koliko je samo bio voljen od studentkinje - lepotice Madlene, koja je mesecima stanujući kod nas lila suze za našim detetom, svakodnevno mu noseći cveće obilazila grob i satima tamo ostajala, pa u beznađu obratila se Bogu i otišla u manastir iz koga su njeni, kasnije, jedva uspeli daje vrate kući. Istraga lagala I sada, ljubitelji Brankove poezije žive u zabludi na koju ih je onaj kritičar Džadžić navukao objavljujući bez naše dozvole njemu upućenu prepisku o njegovoj tobož neizmernoj ljubavi prema jedinoj ženi svog života, dok se on po svom običaju, kao što je i ranije činio, jednostavno zafrkavao. To podmetanje ni do danas nisam mogla da shvatim jer se moj sin nikada ne bi ubio zbog jedne žene, pogotovo ako ga je izneverila. Ne kažem, bilo je i takvih, ko to živ nije doživeo, ali ih pitajte kako su prošle. Za Branka su odmah bile mrtve, a on je voleo život i mogao da bira devojke. Koliko je samo planova imao pred sobom da ostvari. Ali, vratimo se toj kobnoj noći 12. februara ,kada smo saznali za Brankovo ubistvo bili smo kao pokošeni, jedno vreme potpuno paralisani ne verujući u surovu zbilju. Sledećeg jutra krenula sam sa suprugom vozom u Zagreb. Kako smo se osećali, bolje da ne pričam, nedostaju mi reči očajanja i patnji. Oko podne stigavši tamo odvezli smo se taksijem do bolnice na Šalati gde su nam u mrtvačnici pokazali sina. Kad sam videla nagog, mrtvog Branka nisam mogla verovati očima. Bio je sav u modricama, naročito na leđima tri veće od udaraca, dok na vratu nije bilo nikakve ozlede od omče za vešanje. Znate li kako izgleda čovek skinut s opasača ili konopca? Možete to videti u svakom udžbeniku sudske medicine: oči izbuljene, jezik isplažen, natečen vrat s jasnim oznakama davljenja i to u vidu brazde. Ni jednog od tih očiglednih simptoma nije bilo na našem Branku i zato sam u očajanju, poput svake ucveljene majke, izbezumljena povikala: "On je ubijen! Morate nam odati ubicu mog deteta!" Zapretili su mi da ćutim iz političkih razloga. I zato sam namerno, svetu na uvid, uzela sanduk sa staklenim prozorom naspram Brakove glave da svako može da se uveri da je imao

neozleđen vrat. Time smo celom svetu ukazali na lažnu zvaničnu verziju koja mu je servirana po naređenju odozgo. Čuvamo i taj kaiš, pogledajte ga, na kome je, pričaju, Branko obešen visio oslonjen kolenom o zemlju. Pa, to je apsurdna tvrdnja jer je taj kaiš s njegovog opasača tanak i kratak. Tvrdim čak da on nije ni sa pantalona mog sina. Taj kaiš može jedino da posluži kad neko psa izvodi u šetnju. On je možda svojina ubice... Iskazu supruge pridružio se i čika Gliša koji, ponudivši me rakijom, priča uzdrhtala glasa: - Jeste, sve je tako kako ona kaže jer sam bio tamo prisutan. Kada smo u bolnici na Šalati videli Brankovo telo uočio sam i ja da na njemu, pored ostalih, ima tri veće tamne modrice koje potiču od jakih udaraca, a zatim na Brankovoj ruci nije bilo ni sata, ni prstena. Kao medicinskom radniku odmah mi je bilo jasno da su ga ubili i opljačkali. Potom sam tražio da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju, toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla. Uveren sam da naše dete nije počinilo samoubistvo mada su izvesni, nažalost, njegovi prijatelji iz Zagreba, poput Zvonimira Goluba, pokušali sa nekoliko suprotnih, izvitoperenih verzija da to ospore. Naime, da sve zataškaju konstatacijom psihijatra da bol najbližih ne pristaje na istinu, a mi nismo ludi nego imamo za svoje tvrđenje mnoge činjenice kao i svedoke. Naredili ćutanje Ali, vreme prolazi dok nadležni nisu hteli ništa da preduzmu, čineći nam još veće razočaranje i bol u duši i srcu. Savetovali su nam još ranije da o tome više ništa ne govorimo javnosti da ne bismo izazvali političke posledice, a kako u vas imamo poverenja drago nam je da to zabeležite, a ostalo ostavljamo neumitnom sudu vremena. Sutradan, po kazivanju snaje Anđe, ona je sa suprugom Dragišom stigla u Zagreb, ali kad su kolima došli ispred zgrade na Brankovoj poslednjoj adresi dočekala ih je grupa hrvatskih književnika sa predsednikom Slavičekom: - Čim su ugledali Dragišu, koji je dosta ličio na starijeg brata, Slaviček nam je prišao i upitao ga:

Branko Miljković ubijeni pesnik (31)

Mit o smrti

Da li je pesnik ubijen u opasnom zagrebačkom predgrađu Ksaver? Da li ste vi Brankov brat?" - priča Anđa. Dobivši potvrdan odgovor neko iz te grupe nam saopšti da je kovčeg s Brankovim posmrtnim ostacima u pratnji roditelja pre izvesnog vremena krenuo. Jedan od njenih u crvenom automobilu ih je sustigao, tako da smo se zajedno vratili u Beograd dok sam sve vreme bila tužna i povremeno nisam mogla da zaustavim plač. Bilo mi je veoma teško zbog Brankove crne sudbine i porodične tragedije jer smo ga u porodici svi voleli, i više od toga - obožavali. Ni ja ni moj suprug nismo verovali u Brankovo samoubistvo jer on je bio izuzetno dobroćudne, vesele naravi, voleo je da se šali a tek koliko je neumorno stvaralački radio... Kraj u šumi - Čim su ugledali Dragišu, koji je dosta ličio na starijeg brata, Slaviček nam je prišao i upitao ga: "Da li ste vi Brankov brat?" - priča Anđa. Dobivši potvrdan odgovor, neko iz te grupe nam saopšti da je kovčeg s Brankovim posmrtnim ostacima u pratnji roditelja pre izvesnog vremena krenuo. Jedan od njih u crvenom automobilu ih je sustigao, tako da smo se zajedno vratili u Beograd, dok sam sve vreme bila tužna i povremeno nisam mogla da zaustavim plač. Bilo mi je veoma teško zbog Brankove crne sudbine i porodične tragedije, jer smo ga u porodici svi voleli, i više od toga - obožavali. Ni ja, kao ni moj suprug, nismo verovali u Brankovo samoubistvo, jer je on bio izuzetno dobroćudne, vesele naravi, voleo je da se šali, a tek koliko je neumorno stvaralački radio... Po povratku iz Italije veliki Brankov prijatelj i dobročinitelj, književnik Tasa Mladenović, koji je između ostalih funkcija bio tadašnji sekretar Odbora za prosvetu Savezne narodne skupštine, bio je, kako beleži u svojim sećanjima, saznavši od supruge za tragičnu vest, "bukvalno zanemeo". Izrazivši saučešće Brankovim roditeljima, sa njima je 17. februara službenim kolima krenuo u Zagreb, nadajući se da će konačno saznati pravu verziju tragedije. Posle razgovora u Društvu književnika sa Slavičekom i bračnim parom Golob, koji su posvedočili, da našavši se poslednje večeri s Brankom nisu u njemu primetili da se "nešto posebno događa", isto im je potvrdio i Mirko Božić. Potom su u Slavičekovom društvu posetili samo kobno mesto dešavanja u Jandrićevoj ulici, na zagrebačkoj periferiji Ksaver, nazvanoj po imenu tamošnje šume. Saznali su da je to opasan, rizičan kraj, gde su se u kasnim satima često dešavale kafanske prepirke i žestoke tuče, dok su im kasnije u policiji saopštili da je to "nepokrivena zona", gde je ranije bila ubijena novinarka iz Ljubljane, kao i službenik SUP-a." U blizini drveta, na kojem je nađen Branko - po Mladenovićevom svedočenju - nalazila se neka krčma, koja je radila po svu noć i bila glavno stecište pijanaca i ljudi iz podzemlja. Drvo je bilo više nego tanušno da izdrži ljudsko telo normalne visine... Ispod samog drveta nalazilo se omanje đubrište, odmah preko puta njega stambena zgrada... zajedno sa Brankovim roditeljima posetio sam porodicu koja je tada tamo stanovala. Ti ljudi su nam rekli da su te noći, između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće na ulicu. Naglasili su da je i inače, u tom kraju opasno hodati noću."

Kada su potom posetili Brankovu sredovečnu gazdaricu iz Bjankijeve ulice s puno pijeteta govorila je o pesniku sve najbolje i tada su iz njegove iznajmljene sobe roditelji uzeli sinovljeve stvari i između ostalih rukopisa, započetu novu zbirku pesama, od kojih je ona s naslovom Prijatelju pesniku, bila posvećena Mladenoviću. Posle ručka u klubu književnika, po želji roditelja, posetili su u SUP-u inspektora koji je vodio završnu istragu. On je pustio u kancelariju samo Mladenovića, kada mu je pokazao funkcionersku legitimaciju. Tada mu je pokazao zapisnik u kojem je konstatovano da se radi o samoubistvu i pokazao fotografiju s lica mesta snimljenu ujutru 12. februara: na tanušnoj grani "visio je Branko, s levom nogom i kolenom oslonjen potpuno na đubrište ispod stabla, a desna noga mu je bila opružena..." Dalje, po Tasinom verodostojnom opisu pesnikovog izgleda sa te fotografije: "Na glavi je imao poznati crni šešir; kravata i zimski kaput potpuno u redu, sa opasačem oko vrata. Dobijao se, apsolutno utisak, da je odnekud donesen mrtav, ugušen možda jastucima, i tu samo okačen. Lice bledo i mirno..." Uz taj zapisnik bile su dodate izjave nekoliko otmenih "prijateljica noći", koje su, po Tasinom zapisu "govorile sve najbolje o Branku... sa mnogo topline, kao finom, plemenitom čoveku, ukratko kao o čoveku koji je bio "fini gospodin" - i to posebno u pogledu galantnog plaćanja usluga, kao i vraćanja izvesnih manjih pozajmica koje bi mu rado davale". Po svoj prilici, zbog tih izjava islednik je isključio prisutne roditelje, iznosi pretpostavku Mladenović, potom pošteno ukazujući na svoje propuste: "Pre svega, odmah mi se učinilo da je istraga završena veoma brzo, da ne kažem smandrljana, bez traženja svedoka, bez ozbiljnog ispitivanja gde je i s kim Branko bio u toku te noći. Poslednja večera Pesnikinja Dobrila Nikolić, ispričala je, na primer, da je s Brankom bila te večeri do jedanaest sati, da je s njim imala dogovor da sledećeg jutra zajedno vozom krenu za Beograd... Nije bilo ni izjava Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan, niti bilo kog hrvatskog književnika..." Da apsurd bude još veći, u isledničkom zapisniku nije izvršeno ni saslušanje Brankove gazdarice kako bi rekla imena njegovih posetilaca, navodno "prijatelja iz Beograda", sa kojima je otišao iz stana da se nikad ne vrati.

Branko Miljković ubijeni pesnik (32)

Bio ponosan što je Srbin Često je imao običaj da, pod dejstvom alkohola, ispoljava nacionalni ponos Uz pozdrav, Branko je dodao još dva rada: "Pošalji mi Vaskovu adresu. Želeo bih da vam pišem, kad imam vremena". S takvom porukom, očigledno je da se pesnik ne ubija, on je uvek znao da prkosi nedaćama i da se iskupi za ranije "grehove" novim, još boljim stihovima, što je najbližim i obećavao. Po Mladenovićevom pisanju, iz "konteksta ovih Brankovih rečenica jasno je da je on raskrstio ne sa životom kao takvim, nego sa ranijim pretpostavljenim zabludama", što najbolje svedoče rukopisi novih, započetih pesama u zelenoj fascikli nađenoj na njegovom radnom stolu u iznajmljenoj sobi, na adresi Bjankijeva 11. Povodom kritičkih Mladenovićevih primedbi, Petar Džadžić u članku Pravo izbora, očigledno pokoleban u vezi sa svojim ranijim stavom, odnosno uverenjem da je Branko izvršio samoubistvo, donekle sve to sagledava u drugačijem svetlu: "Ne isključujem ni mogućnost ubistva. Ali takva teza zahteva trezvenu i objektivno proučenu argumentaciju... U poslednje vreme javnosti su predočeni i novi, dosad nepoznati detalji vezani za Brankove poslednje časove. Valja ih pažljivo i nepristrasno ispitati, ali ne da bi se optuživao neko ko možda to ne zaslužuje, nego istine radi i zadovoljenja pravde..." (Književne novine, 15. februar 1994). Detaljno, studiozno i analitički razmatrajući Brankov tragični slučaj, Tasa Mladenović izvodi pretpostavku s kojom bi se autor ove knjige najviše složio: "Branko je često imao običaj da, pod dejstvom alkohola ali i bez njega, ispoljava svoj nacionalistički ponos što je Srbin i što pripada srpskom narodu. Skretao sam mu pažnju i molio da strogo pazi u kom i kakvom društvu to može da kaže, a u kome ne sme. Nije isključeno da je, tog svog poslednjeg dana i te svoje poslednje noći, dao neku takvu izjavu i da je, zbog toga platio glavom. Ubistvo su mogli da izvrše i ljudi iz zagrebačkog podzemlja, dakle ljudi bez neke sasvim određene političke fizionomije i političkog opredeljenja. Virus frankovluka trajao je već jedan i po vek, nažalost, našao svoje mesto u duši mnogih hrvatskih takozvanih običnih ljudi, brižljivo negovan od jednog dela intelektualne elite. Najnoviji događaji u Hrvatskoj, obnavljanje genocida i nikakvim moralnim obzirima omeđena svirepa borba koju su poveli protiv svega što je srpsko, uveravao me je definitivno da Branko Miljković nije samoubica, već da je mučki ubijen! Tvrdnja da je digao ruku na sebe zbog jedne žene u koju se bio zaljubio i koja ga je napustila, po mom dubokom uverenju, nema realnog osnova..." (Tanasije Mladenović: Usputne skice za portrete, 1993). Slično mišljenje o pesnikovoj likvidaciji iskazao mi je i Brankov pobratim dr Laza Tomašević, ističući u jednom razgovoru: - S obzirom na to da sam i lično, tokom ranijih godina, prisustvovao Brankovom naglom, neodmerenom reagovanju, naročito ako je bio pod dejstvom alkohola, smatram, kao i niz njegovih poznanika, da je Mladenovićevo razmišljanje o tom nažalost do ovih dana nerazjašnjenom ubistvu sasvim opravdano. Ali, ako je do toga došlo, odnosno ako se Branko zbog ovog patriotizma u periferijskoj zagrebačkoj kafani potukao sa nekim ustaškim privrženikom, onda je to bila politička likvidacija. Naravno da islednici onda zatiru sve bitne dokaze i tragove za razjašnjenje jer su u službi vlasti. Možda su taj gnusan zločin izvršili i plaćenici, te ubice za novac su danas u velikoj modi. I Mladenović napominje da su, po svoj prilici, za to ubistvo bili angažovani "ljudi iz zagrebačkog

podzemlja", koji su se, inače, okupljali u toj periferijskoj kafani na zlom glasu, tako da je, kažu, i policija izbegavala i imala kao takvu obeleženu na svojoj mapi. Međutim, po kasnijem verodostojnom svedočenju pesnikinje Dobrile Nikolić, mogla se desiti i režimska likvidacija od strane titoističke vlasti, i to ne samo zbog pesnikovog odricanja od svog dela, među kojima se nalazila slavopojka Brozu u poeziji i prozi, nego se to odigralo i u vezi sa Brankovim razočarenjem u režim koji mu nije omogućio uslove za pristojan život. Inače, moje je mišljenje da Branko nikad nije bio sklon stvarnim samoubilačkim namerama, ni po mentalitetu, ni po psihičkoj strukturi, a pogotovo što je uvek težio ka napretku u karijeri i još većoj pesničkoj slavi. Čak je zbog tih osobina postao naklonjen režimu kojem nije iskreno verovao niti se s nepravdama mirio. To moje mišljenje potkrepljuju činjenice da je Branko imao izrazito samoljubiv karakter. A poznato je da je radi reklamiranja svoje poezije i boemstva uz konzumiranje alkohola pravio skandale o kojima se mnogo govorilo. To zatvara krug gorke istine da Branko ni u snovima nije stvarno pomišljao da sebi oduzme život. Ono što mislim, a čak sam u to siguran, da su ubice imale dovoljno materijala za svoj alibi, ne samo zbog njegove izrazito pesimistične poezije, nego koristeći Brankov zaokupljen duh fenomenom smrti u cilju njegovog razjašnjenja, te su sve te okolnosti sjajno iskoristili za svoje perfidno opravdanje. Sećam se da je Branko razmišljajući na temu rađanja i smrti rado citirao dve Sartrove misli: "Ceo život je smrt. Lagano umiranje", i "Život počinje s onu stranu očaja". Na te teme znao je Branko beskrajno da lamentira pozivajući u pomoć i omiljene drevne filozofe osuđujući samoubistvo kao kukavan čin ističući da čovek pri pameti nikad nije u stanju da na sebe podigne ruku vršeći suicid. Na temu pesnikovog ubistva ili samoubistva objavljeno je mnogo protivurečnih izjava i napisa, čak i nekoliko psihijatrijskih studija, koje se svode samo na pretpostavke dok nas prilikom pokušaja rasvetljavanja te enigme ili "rašomonijade" više interesuju dokumentovana, strana događanja.

Branko Miljković ubijeni pesnik (33)

Vlast zabranila širenje istrage

Komunističkim vlastima odgovaralo da se ne istražuje misteriozna smrt srpskog pesnika u Zagrebu U cilju otkrivanja zakulisnih događanja i prave istine, nikad ne prihvativši zvaničnu verziju o Brankovoj smrti, zajedno sa njegovim bratom Dragišom, nastavio sam dalja traganja. Pri tom nadležni držali su se one poznate Sokratove sentence "Znam da ništa ne znam", dok je književnik Tasa Mladenović imao hrabrosti da doprinese bližem rasvetljavanju tog slučaja 1991. godine prilikom svoje TV emisije Portret po sećanju, koja je uzbudila ondašnju javnost naročito tvrdnjom da je posredi političko ubistvo. Poput svojih roditelja i Brankov brat Dragiša, koji je radio u Skupštini grada Beograda, nikada nije mogao da prihvati zvaničnu verziju istrage pa bi me posećivao u redakciji "Politike" ili u stanu iznoseći nove, vredne pažnje, pojedinosti. Istovremeno, on je uz moju pomoć prikupljao građu posvećenu tom tragičnom slučaju. Neverni prijatelji Povodom tridesetogodišnjice Brankove smrti objavio je zbornik Glas prijatelja, koji sačinjavaju pesme posvećene njegovom bratu. Veoma druželjubiv, plemenitog ponašanja Dragiša je sve Brankove privrženike i likom podsećao na brata, i kad su ga posećivali na radnom mestu, bilo mu je drago, pozivao na čast u Klubu Skupštine grada gde su uz kafu i koju čašicu pića obnavljali uspomene koje su mu često bila podloga za dalja istraživanja, i da ga smrt u leto 1993. godine nije pokosila verujem da bi napisao najbolju monografiju o bratovom životu i stradanju. "A stalno je odlagao pisanje - kaže njegova supruga Anđa - nije ni slutio koliko će brzo otići..." Posebno mi je Dragiša isticao da su im zvaničnici zabranili da zahtevaju proširenje istrage obećavajući da će kad dođu "bolja vremena" to sve ponovo "ispitati" što se nije desilo. Po Dragišinom kazivanju, razočarani Branko mu se jednom prilikom požalio na izvesne svoje zavidljive prijatelje: "Burazeru, ako ovako nastavim da pišem uz sve moguće pohvale kritike, bojim se da ću izgubiti svoje prijatelje. Jer, nažalost sa svakim mojih uspehom prijatelja je sve manje, a Salijerija više..." To nije bila njegova paranoja, pričao je Dragiša, i da nije mogao više da veruje ušima i očima kako su se prema Branku počeli ponašati takoreći do juče nerazdvojni neki zemljaci i prijatelji. - Bilo je, to i u još nekim slučajevima kod onih koji su postigavši uspeh u javnosti na neki način štrčali, poput Branka, iznad naše letargične, učmale, birokratizovane sredine - rekao mi je Dragiša ne skrivajući svoje ogorčenje. - Sećam se da je po povratku sa prijema u Skupštini grada, potpuno trezan, došao Branko kući, i pred nama, ukućanima, izražavajući svoju ljutnju bacio povelju i kovertu s novčanim iznosom, rekavši da mu to nije bilo potrebno, jer je tamo na svečanosti u Starom dvoru čuo svakojaka, glupa ogovaranja. Pri tim ružnim opadanjima bila je spominjana čak i ministarka za kulturu, koja je, doduše, veoma cenila njegovu poeziju i sa kojom je bio samo u srdačnom prijateljskom

odnosu, ne padajući mu na pamet da je iskoristi u postelji, poput nekolicine naših poznatih umetnika. Da jeste, sigurno da bi poput tih "donžuana" odmah povoljno rešio stambeno i radno pitanje, a ne bi za to konkurisao u tri republike, i na kraju otišao u Zagreb. Uzdrhtalog glasa Dragiša mi je poverio svoje iznenađenje kada mu je u zagrebačkom SUP-u, posle razgledanja isledničkgo dosijea, bilo zabranjeno da kopira fotografiju sa obešenim Brankom o nisku vrbovu granu u klečećem položaju kaj đubrišta. A tu istu fotografiju držao je na svom radnom stolu pesnik Zvonimir Golob koji je ranije pričao jednu verziju Tasi Mladenoviću, a potom 4. juna 1988. godine drugu želeći da obesnaži sumnje u pesnikovo samoubistvo. - Taj modernistički pesnik, vajni Brankov prijatelj, na perfidan način pokušao je da ospori nove činjenice iznete u našoj štampi u vezi sa nasilnom smrću mog brata - pričao mi je Dragiša. Kao tipičan sluga hrvatske političke vrhuške, on je preuzeo, posle skoro tri decenije, na sebe ulogu policijskog istražitelja iznoseći u svojim članicama neistine: da Brankov leš nije osvanuo na "smetlištu", da on nije visio na tankoj grani vrbe koju smo fotografisali nego na sasvim drugom, debljem stablu za koje, tobože, nismo znali, pa je čak negirao izjave komšija svedoka povodom vike i zapomaganja žrtve te stravične noći. Čitajući Golubov tekst objavljen u Vjesniku od 18. juna 1988. godine i poredeći njegove ranije izjave, svako će se uveriti u tačnost Dragišinih tvrdnji. Bio trezan Međutim, u drugom delu istog napisa Golob iznosi i činjenice koje idu u prilog sumnji o Brankovom smaknuću, jer on piše da je pesnik oko podneva došao u Klub književnika veoma raspoložen jer se u izdavačkom preduzeću Zora upravo dogovorio da uz pristojan honorar napiše veću studiju o književnom delu Tina Ujevića. "Bio je trijezan - ističe Golob - govorio da više ne pije, jer ne želi da alkohol odlučuje o njegovoj sudbini. Pružao je ruke životu, ne smeri... "Dalje, Golob tvrdi da se sa Brankom rastao oko 17. sati na Trgu Republike i da je on odbio njegovu ponudu da ga autom odveze kući rekavši da će radije prošetati.

Branko Miljković ubijeni pesnik (34)

Ksaverska noćna drama Poslednju noć Branko je proveo u Kazališnoj kavani u Zagrebu Saznali smo kasnije da je putem sreo nekog pijanca, kome ovde ne želim spomenuti ime, a ovaj ga je gotovo prisilio da s njim nešto popije" - završava Golob svoja sećanja opet nagoveštavajući izgovor za pesnikov kraj iste noći: "Za prvom čašom slijedila je druga, promenila su nekoliko lokala, oko 23 sata viđen je poslednji put u Kazališnoj kavani. zatim se uputio ka Ksaveru..." Tajanstveni pijanac Zanimljivo je da Golob skriva ime tog "pijanca", a i ne navodi otkud zna dalje Brankovo kretanje i ponašanje kada su se rastali pre više sati, osim ako ga nije tajno pratio kao policijski doušnik. Da je taj Golobov iskaz netačan, postoje druga izvornija svedočenja. A Dragiši je bilo sumnjivo i kasnije uklanjanje svedoka Brankove tragične noći, tako da je nestao čovek iz komšiluka koji je čuo zapomaganje dok je njegov sin tvrdio suprotno. On je u vreme Brankove ksaverske drame bio još dete, govorio mi je Dragiša, pa je u to vreme sigurno spavao, a posle nekoliko decenija imao je obraza da bez stida sebe uteruje u laž tvrdeći da je te noći u Jandrićevoj ulici vladala tišina. A kako su poštovaoci Brankove poezije povremeno posećivali to kobno drvo - svedočanstvo i ostavljali cveće, hrvatske vlasti su ga, kažu, posekle "zbog starosti". Kao da mlada vrba ne može da opstane i čitav vek... - Kako je moj brat bio prema roditeljima veoma pažljiv i iskren, ističe Dragiša, smatram da bi sigurno da je svojevoljno odlučio da sebi oduzme život, ostavio makar najkraću pismenu poruku. A o tome nije bilo nikakvog ni usmenog nagoveštaja, nego je od mene u to vreme tražio da mu hitno pošaljem još neka neophodna dokumenta radi zasnivanja radnog odnosa, što sam i učinio. Zar se ubija čovek koji pun elana radi na novoj zbirci pesama, dogovara se u izdavačkoj kući za studiju o Ujeviću, traži od kuće dokumenta? To je sve apsurdno... Da je Dragiša u svojim razmatranja u pravu, uverio sam se koju nedelju ranije i lično razgovarajući s Brankom u Kazališnoj kavani, gde nije bilo ni nagoveštaja o suicidnoj nameri. Međutim, pored ostalog, ostalog mi je nejasno pitanje ko su bila ta dva Beograđanina, koji su, po kazivanju pesnikove gazdarice, te večeri posetili Branka i sa njima otišli iz Bjankijeve 11. Tek nekoliko godina kasnije, najpotpuniju sliku Brankovog stradanja u tragičnoj noći dala je njegova prijateljica - pesnikinja Dobrila Nikolić. Ta lepuškasta, simpatična i inteligentna devojka, koja je Branka upoznala još za vreme studija u Beogradu, a viđala se sa njim boraveći kod svog vernika u Zagrebu, iako je bila ključni svedok, začudo, nije od istražitelja uopšte ni pozivana radi saslušanja. A čak kada se potom sama ponudila da svedoči o tragediji nadležni policijski, organi su je odbili. To nije za čuđenje jer je i Tasa Mladenović jasno ukazao na aljkavost i nemarnost prilikom istražnog postupka u slučaju Brankove nasilne smrti po odlasku u kafanu na zagrebačkoj periferiji. Igrom životnih okolnosti, odsustvujući izvesno vreme izvan zemlje, jer je diplomirala na slavističkom odseku Univerziteta u Beču, Dobrila Nikolić živeći s porodicom u Velikoj Plani, javila se, najpre, pismom Brankovim roditeljima, ali kako joj nisu odgovorili, po svoj prilici misleći da će čuti još jednu novu verziju priče o sinovljevom nestanku, kao što se to već godinama dešavalo, ona se obratila poznaniku svog oca tasi Mladenoviću .

Taj susret e dogodio u Francuskoj 7, u redakciji Književnih novina, dok je Tasa upoznao Dobrilu sa Brankovim bratom. Nešto kasnije o značaju Dobrilinih kazivanja upozorio me je Dragiša, omogućivši joj da u nekoliko listova iznese svoju verziju događanja, a potom i susret sa mnom u Klubu Skupštine grada Beograda, gde sam zabeležio njene odgovore na moja pitanja. Bila je dosta zaokupljena svojim književnim ambicijama, objavila slabo zapažene zbirke pesama i dva kraća romana. Dobrilina ispovest Tada već razvedena Dobrila je bila ponosna na svoja dva sina, dok je sećajući se druženja sa Brankom isticala njihovo veliko prijateljstvo i žaljenje zbog njegove prerane smrti. Govoreći svoju ispovest bila je veoma nervozna, iznoseći događanja često nepovezana i repko reda, ali prilikom sledećih susreta ta u osnovi "rašomonska" priča na kraju dobijala je sve potpuniju i realniju verziju, a da bih to postigao bilo je potrebno da poput majstora za mozaik strpljivo postavljam raznobojne kamenčiće u uobličenu celinu što sam se trudio da postignem. - Prvi put sam upoznala Branka oktobra 1959. godine u redakciji Književnih novina, kada sam došla kod književnika Tase Mladenovića da ga zamolim da pomogne uhapšenom mom ocu, svom ratnom drugu i zemljaku.

Branko Miljković ubijeni pesnik (35)

Krleža ga nije voleo

I Andrić i Crnjanski i Vladan Desnica bežali su iz Zagreba zbog Krleže Od uzbuđenja zbog nedužnog očevog stradanja podrhtavale su mi ruke i umalo da mi ispadne tacna s kafom je priskočivši Branko pridržao, a potom smo zajedno išli u Rankovićev kabinete. Tamo se isprečio neki birokrata, a Branko je prekinuo njegova nagađanja zahtevajući da mi se izda dozvola za posetu ocu što je i učinjeno, seća se Dobrila Nikolić. Branko je ne samo imenom, nego i pojavom, pogotovo svojim pričanjem privlačio pažnju, oduševljavao sve oko sebe. Bio je mudar i otresit, znao je uvek šta hoće. Doduše, znao je ponekad da napravi i neočekivani incident, da izaziva, ali kad prekardaši, umeo je i da se izvini. Bio ljut na Daviča Studirajući, najpre, istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu, stanovala sam u Vasinoj ulici, sprat više od karikaturiste Zuke Džumhura, gde me je Branko posećivao da bismo vodili razgovore o literaturi kao i u Bezistanu i Studentu u Balkanskoj ulici. Pričao mi je da je još od detinjstva bio pod presijom smrti gledajući stravičnu Ćele-kulu kao i tokom rata preklane Srbe, svoje zemljake. To ga je, kasnije, inspirisalo da razmišlja i piše o smrti dok je Branko bio sam okrenut životnim radostima. Voleo je rodoljubivu poeziju koju je s velikim uspehom i sam pisao, dok je jednom vodio u Manasiju. Nisam kod njega nikad primetio da je toliko okupiran fenomenom smrti, kako to često pišu današnji kritičari, mada smo o toj temi ponekad razgovarali pominjući razna filozofska gledišta. Sećam se da je povodom moje primedbe da su razlozi dovoljni za život isti tako dovoljni i za smrt, Branko kratko odgovorio: "Bolje, preokreni tu misao". Nije mi se dopalo to silno ogovaranje kad je Branko zasluženo dobio Oktobarsku nagradu, dok je posebno bio ozlojeđen na Daviča, koji mu je preko svojih pulena predočio da je nepoželjan u Beogradu. Slično mu je poručio i Krleža, kada se obreo u Zagrebu, videvši ga u hotelu Esplanada gde je najpre odseo, a mi smo se tamo družili. On je Krležu cenio, isticao da je, iako samo sa vojnom školom, zahvaljujući radu, talentu i velikoj inteligenciji, svojim značajnim književnim delima pretekao mnoge naše najumnije ljude. Ali, ne verujem da je Brozov miljenik Krleža tako lepo mislio i o Branku jer nije trpeo darovite konkurente, pa su tako još ranije iz Zagreba morali otići i Andrić, i Crnjanski, dok ni Vladanu Desnici nije decenijama pružao šansu iako je veliki pisac, samo zato što je Srbin. Kako je Krleža, radi ćaskanja, voleo da svrati u Palas ili u Esplanadu, rado mu se Branko pridruživao i ponekad uspešno suprotstavljao prilikom rasprava o raznim pitanjima. To se, izgleda, Krleži u početku i svidelo, ali jednom prilikom, kada je Branko u kritici prevršio meru, on ga je u mom prisustvu provocirao pitanjem: "Gospon' Branko, kad ćemo za Srbiju", Branko mu je odgovorio svojim pitanjem:" Šta ćete, vi, gospon' Krleža sa mnom u Srbiju?" "Pa, da je podijelimo" - glasio je Krležin ciničan odgovor. Ovim, očigledno pozleđen, ustajući od stola Branko mu je poručio: "Vama bi tamo pripalo samo neko zrnce peska ili koja letva koju možete poneti za Zagreb. Laku noć, gospon'Krleža!"

Da je Brankovo ubistvo krajnje neosnovano i bez valjanih dokaza proglašeno samoubistvom, doprineo je, po mišljenju Dobrile Nikolić, i njegov tobožnji prijatelj Petar Džadžić, koji se trudio da to postane tek pri kraju pesnikovog života kad je postigao veliki uspeh u poeziji. On je veoma pogrešio što je uz svoju studiju o Brankovoj poeziji objavio ono pismo njemu upućeno o neizmernoj ljubavi prema jednoj poznatoj ženi zbog koje je morao da pobegne iz Beograda. Bila sam prisutna sa našim društvom iz čistog zafrkavanja rekavši: "Peri Džadžiću će to moje pismo možda pomoći u ujdurmi koja se širi oko mene". I pri tome Branko se vragolasto osmehnuo uveren da će Džadžić i njegova okolina to ozbiljno shvatiti. Priče o smrti Ali, nažalost, to je sve uradio na sopstvenu štetu, jer nije mogao da predvidi tako brzi kraj. Tih dana u Beogradu neki zlonamernici su Branka unapred proglasili mrtvim, pričali u Bezistanu da se on ubio, a dok smo se mi smejali njemu nije bilo prijatno pa mi je rekao: "Možda će to i učiniti, a ovo rekla-kazala je uvertira..." Upitana od Dragiše da li bi taj iskaz dala i novinarima Dobrila je potvrdila i dodala da je o svemu prethodno razgovarala i sa Tasom Mladenovićem, koja je u vezi sa novim saznanjima promenio svoj stav povodom Brankovog tragičnog slučaja. Takođe, Dobrila je Dragiši potvrdila da su tražena dokumenta poslata iz Beograda preporučeno poštom stigla na Brankovu adresu, dok se on iznenada odlučio da već sutradan, ujutro, sa njom brzim vozom krenu za Beograd želeći da završi još neke nezavršene poslove i vidi voljenog sinovca Gorana kao i ostale svoje najbliže. - Trebalo je i ja tada da budem u Beogradu - nastavila je svoja sećanja Dobrila. - Zbog tog puta smo se poslednjeg dana Brankovog života 11. februara nekoliko puta susreli .

Branko Miljković ubijeni pesnik (36)

Izučavao Brozovo poreklo Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora Tog dana došao je kod mene žaleći se da je premoren od stvaralačkog rada predloživši mi tog popodneva dok smo dole, u restoranu pili limunadu, da ode kod železničke stanice i nabavi vozne karte za jutarnji odlazak. Po dogovoru sačekala sam Branka u svojoj podstanarskoj sobici. Stigao je oko 20.30 sati do mene zamolivši me da ga pričekam i da će doći nešto kasnije, a ako ne stigne doći će po mene njegov prijatelj - slikar Saša Nikolajević da m svojim kolima odveze do mesta gde ćemo se naći . Jer, morao je u međuvremenu da u svojoj podstanarskoj sobi dočeka neke najavljene poznanike iz Beograda za koje nije pokazivao naročito interesovanje da mi ih nije ni predstavio. Kobno zanimanje Pri tom je istakao da iste večeri pred put mora da ode u kafanu Lijepa mlinarica na zagrebačkoj periferiji, gde ga očekuje neko društvo pa je izrazio želju da ga tamo pratim. priznao mi je da tamo treba da preda separate sa lingvističkim studijama koje je tih dana čitao i proučavao. U tim studijama raspravljalo se o poreklu govora predsednika Josipa Broza. Te naučne rasprave s analizama Titovog osobenog, izmešanog govora s asocijacijama na ruski, austrijski i nemački jezik ili izgovor, koje mi je Branko pokazao, imao je u džepu onog kobnog dana pod naslovom Lingvistička studija jezika koji sme služi Josip Broz i Analiza sadržajnosti i muzičke vrednosti pesama koje su posvećene Brozu. Kao veoma radoznao istraživački duh, Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme te opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora pa ga je,pored odricanja od svog književnog dela u kome je bila i tada najbolja pesma o Titu, i to možda stajalo glave. Inače, ti rukopisi su tada kružili kod zagrebačkih intelektualaca. Smatrajući da se tih separata treba što pre da oslobodi jer ih je bilo opasno držati kod sebe, pitala sam Branka ko su ti ljudi kojima treba da ih te večeri preda. Odgovorio je - "mafijaši", ne znam da li u šali ili zbilji. Ostavio mi ih je da ih pregledam te večeri dok se ne nađemo i sećam se da sam na jednoj u zaglavlju nacrtala violinski ključ. Kasnije, posle tragedije tu studiju sa tim mojim crtežima videla sam na islednikovom stolu, ali me on nije hteo ni saslušati... Pod dogovoru, do mesta našeg susreta u Ksaveru dovezao me je Brankov drug - slikar Saša Nikolajević, koji je malo zakasnio. Bilo je zimsko, tmurno veče, Branko se ljutio zbog kašnjenja pa je žurnim koracima pohitao ka toj kafani, a ja sam ga jedva sustizala. Stigavši do osvetljenog ulaza u tu kafanu dok je okolo carovao mrkli mrak, Branko mi je rekao da ga tu pričekam petnaestak minuta, obećavajući da će me potom voditi na kolače u Esplanadu, a zatim, kao da je nešto predosećao, dao mi je dve vozne karte za sutrašnji put, gramofonske ploče s kompozicijama Čajkovskog poklonjene od nekog pristiglog Rusa, Heseovu knjigu "Igra staklenih perli" i "Večernji list". Pored lingvističkih separata, znam da je Branko imao kod sebe još pregršt najnovijih pesama u rukopisu. Istovremeno sa Brankovim ulaskom u kafanu "Lijepa mlinarica", tu je pristigao

automobil iz kojeg je izašlo nekoliko ljudi. Oni su ušli u kafanu dok je šofer snažno zalupio vrata od kola za sobom pa im se pridružio... Dobri momak Žuća Iz kafane spuštenih zastora na prozorima dopirala je galama. Stajala sam kraj obližnjeg drveta dok su, odjednom iz mraka, izronile preda mnom dve spodobe, neki pijani mladići. Zadrhtala sam do straha kada mi je jedan od njih prišao i unoseći mi se u lice, podrugljivim glasom, rekao: "Gospodična, sigurno čeka srpskog pjesnika? On će noćas ukenjat, a daj da mi vodimo ljubav utroje!" Bila sam prosto ukočena od straha, glas mi se oduzeo, mislila sam da sam gotova, ali srećom da se nedaleko nalazio moj poznanik, jedan divan mladić, poštenjačina zvani Žuća "Probisvet", a taj nadimak mu je dat od milja, iz šale. On je veoma cenio i voleo Branka koji bi ga, ponekad, častio u kafani pićem dok nam se žalio da naše vlasti stalno odlažu da mu izdaju pasoš da bi otišao majci koja je živela u Americi. On je krenuo ka tim bezobzirnim, primitivnim pijancima s psovkom i ispruženom pesnicom dok su oni pobegli u mrak...

Branko Miljković ubijeni pesnik (37)

Ubi li ga prejaka reč

Branka su prethodno usmrtili iza kafane i dovukli do drveta na koje je obešen Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika- Stevom odmah izašla napolje. Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kaj drveća dežurale prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo? "Ubiše gospona" Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas: - Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka! Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" - i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane. To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju... Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala: - Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove. Svedoci ćute Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje

svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim. Princ pesnika Tu je kraj životne priče o smrti princa pesnika naše generacije Branka Miljkovića, koji je vizionarski još ranije napisao sopstvenu presudu epitafom uklesanim na njegovoj nadgrobnoj ploči a koji glasi "Ubi me prejaka reč". Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč. Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća. Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane."