Trešnje brati
Napis o branju jabuka nastao je ranije. Trešnje brati sasvim je nešto drugo, već i zbog muzike. U oktobru, kada se jabuke beru, može sojka da zakrešti, katkada se oglasi svraka, inače je u bašti tiho. Što se mene tiče, u junu se neću ni popeti na trešnju, sve dok u komšijskom grmlju ne zapeva slavuj. Pripada joj. Ovaj svet ovde oko nas, kao što Bader kaže, nije izvorno ostvarenje, nego njegovo polomljeno obličje. Zbog toga su ovde najlepše tragične sudbine i ruine. Ali znamo za izvorno ostvarenje i jednom sam o njemu doživeo iskustvo. Na Jugu, kada sam jednog jutra ležao na beloj steni, ispod rascvalog oleandera, i kroz duge svilenkaste iglice borova alepskih svetlucao je zlatni azur mora. Glas mog slavuja nalikuje ovome zlatu, tako je loman i težak i mirisan. Samo ukus potpuno zrele trešnje koja blista u grimizu nalikuje mu.
Kažu da je pesma slavuja ljubavni poj. Sigurno nije. Ako se probudim u doba sunčeva izlaska, oči ne otvaram, uvom potražim poj ptice i slušam; po glasu znam da je nebo vedro, a na istoku je nekoliko belih paperjastih oblaka, trava je rosna, čokoti vinove loze započinju cvetanje, sitne mušice već su popale po lozi, i blagi jugoistočnjak pirka. I još mnogo više. To je ono što Orfej naziva kosmos aoides, raspevani svet. Čovek nije kadar za ovu muziku, možda Mocart, samo je ton kod njega, naročito kad je najlepši, već ruina i tragedija. Dole u gradini junačka pesma kosa. Jato senica, čižak, kukavica i svraka krešti, kao mali doboš. Svega toga nema u doba berbe jabuka. Kada uberem i poslednju trešnju, simfonija je završena. Vinova loza je precvetala, zri malina, ribizla i breskva. Već prethodni dan voćka se obiđe više puta kako bi se utvdilo koliko su trešnje zrele na pojedinim granama, i gde treba berbu započeti. Moj je princip, ne koristiti merdevine ako je moguće. Merdevine znače uplitanje koje remeti odnos između voćke i mene. Primetio sam da ni voćka ne voli merdevine. Naročito trešnja. Trešnja je najosetljivija od svih voćaka. Rast njenih grana je takav da se među njenim račvama uvek može udobno smestiti. Najčešće nudi mesto za sedenje, katkada i naslonjač. To sam već primetio u detinjstvu. Na najgornjim spratovima krošnje postoje veoma dobra odmorišta, tu može čovek da se smesti, da gleda naokolo, uvek je na domašaju nekoliko trešanja koje se mogu ubrati i pojesti. Postoji i mogućnost da se koštica uzme u ruke i da se ispali pritiskom između dva prsta. I to sam naučio još u detinjstvu. Koštica trešnje može daleko da se ispali, do susednog drveta, čak i dalje, ako je sreće. Grane jabuke obično ne pružaju udobnost. Ne može se zasesti u njenim rašljama, a nasloniti se nije moguće uopšte. Jabuka je od ružine vrste, u svakom slučaju sujetna, ne brine se ni o čemu izvan sopstvene lepote. Trešnja liči na idealno biće. Šamfor veli da je idealno biće lepo vaspitano dvanaestogodišnje dete. Najbolje bi bilo, nastavlja on, ovakvom biću poveriti sve prestole na zemlji. S gledišta udobnosti drugo drvo ne dolazi u obzir. Možda još šljiva. Sećam se iz detinjstva nekoliko šljiva koje su me gostoljubivo prihvatale među svoje grane. Orah retko, iako tako izgleda. Orah o sebi ima naivnu gigantsku fantaziju, i voli da preraste sebe samoga. Popeti se na te džinove najčešće je teško, a odmoriti se među njihovim granama gotovo je nemoguće. Najveća razlika između berbe jabuka i trešanja jeste što čovek u oktobru u podne, ako je iole trezven, jede kriške jabuke s orasima i medom. Jabuku je najbolje već rano ujutru iseći, preliti medom, da bi do podne pustila dovoljno soka. Večernji meni je čorba od zeleni i pečeno kestenje s moštom. Jun, razume se, nema ovako bogat jelovnik. Ima, međutim, nešto što upravo traje toliko kratko, i upravo je tako neponovljivo i nezamenljivo poput kestenja - čorba od graška. Onaj ko želi da živi po savršenom načinu ishrane, taj se rano ujutru penje na trešnju, najede se trešanja, zatim, dok rosa nije sasvim isparila, nabere graška, stavi ga na senovito mesto i prekrije maramom, kako bi u podne, kad dođe vreme za pripremu čorbe, grašak bio još savršeno svež. Grašak treba brati rano ujutru zato što se ispred kasnije sunčeve žege tako mogu spasti sveže jutarnje esencije. Čovek je istovetan s najvišim duhom u onome što majstor Ekhart naziva iskrom duše, a to je, kao što Indusi uče, pravo biće čoveka, atman, nije stvoreno, već od vajkada postoji i neprolazno je. Ali čovek je i stvor, rođen je i umreće. A ako je stvor, ne može opstati sam po sebi. A čovek je znak ropske prolaznosti, da bi opstao, mora u sebe unositi snagu, odnosno mora se hraniti. A opet, ono što pojede i popije, to nije ništa drugo do Brahman kao što kažu Indusi. Jer hrana je Brahman, uče Upanišade. Jelo je Brahman; pri tome se mora ostati. Zbog toga su važna čula. Ono što je moj učitelj Džon Kauper Pouis pisao u odbranu čula, to sam naučio i sledim do poslednjeg slovca. Verovatno da u celokupnoj svetskoj književnosti nema ništa potresnije od scene gradonačelnika Girda, u Pouisovom romanu Romansa u Glestonbariju, kada on na uskršnju nedelju stavlja pod pazuho ogroman hleb, naliva u bokal vino, odlazi u vrt pod procvalo drveće, klekne, odvaljuje komadeške hleba, trpa ga u sebe i preko njega pije vino u velikim gutljajima, a u međuvremenu misli na vaskresenje, i suze mu se slivaju u potocima. To je sećanje na poslednju večeru Gospodnju. Za mene je ovaj čovek grandiozan prikaz neutažene brahmanske gladi, mnogo više nego bilo kakvo samozatajivanje. Zapravo Kinezi su u pravu, sve treba pojesti, što god se može. Ja sam nepoverljiv prema onima koji birkaju. Probirljivost, pak, smatram za histeriju. Ustežem se da priznam, ali postoji jelo kojie nikada nisam mogao, pa ni danas ne mogu da pojedem, to je skorup s uzvarenog mleka. Ova odbojnost sigurno je znak neke temeljne korupcije mog bića. Teška greška u karakteru i u
sklopu, odstupanje od normale, ali tu ništa nisam mogao da izmenim. Hijerarhija, naravno, postoji i čovek ima pravo da izgradi subjektivni poredak vrednosti. Niko od mene ne može zahtevati da maline sa šlagom stavim u istu ravan sa škembićima. Ali sve treba pojesti, što god se može. A onaj čija su čula zdrava, taj zaista i pojede sve što se može pojesti. To je normalno, i za mene je to pravi čovek, i na zemlji i van nje. Okusiti. Beme gradi svet od ukusa. Često mislim na ovu analogiju, dobro bi bilo sagraditi svet od mirisa cveća, naučiti šta znači narcis, ljubičica, cvet vinograda, cvet višnje, divlja ruža, zova, maslina, imela, kokotac, lavandula, a šta znače mirisna drveća, jela i lovor. Ni jabuke se ne mogu brati ako čovek dođe sa strkom. Kasner strku naziva prenapregnutošću. Za njega je ona najžalosnija u životu našeg doba. Gijen je ovako karakteriše: pohitaj da živiš. Sam život se rasipa u nepostojanje. Nervoza, užurbanost, vremenska panika. Što se mene tiče, ja bih zadržao izraz strka. To je ono što ide uz moderno varvarstvo rada. Istorija rada je istorija korupcije bivstva. Svoj hleb zaradi u znoju lica svoga. Kakvo prokletstvo! I ništa se ne može izmeniti. Sreće u radu nema. A zadovoljstvo u radu samo je jedno, ako radim da svet i sebe samog usmerim na izvorno mesto, i da ih učinim ponovo normalnim. Kako je sada, nije to ono. Ovo sada je narkotik, bekstvo, samoubistvo, bes, jarost, ludilo. A ako hajka dalje ne ide, čak treba i nešto lagati. Bolje da i ne kažem. Kada izgradnja spoljnjeg sveta počiva na rušenju unutarnjeg. Trenutno to je ono, čini mi se, od čega čovek najviše pati. Prisiljen je da radi nešto čime sebe, uz velika naprezanja i s koncentrisanom pažnjom, uz potpuno angažovanje svojih sposobnosti i znanja, čak i iznad njih (prenaprezanje), rasipa u ništa. Ni jabuke se ne mogu brati varvarski, u strci i pomami. Iz ruke isklizne najlepša, padne i ošteti se. A trešnje uopšte nije moguće brati kada je čovek u strci. I ne treba raditi suprotno od onoga što čovek čini kada radi. Ne. Branje trešanja pripada drugom načinu života. Onom gde nema nervoze, ni žurbe, ni prenapregnutosti, niti što više za što kraće vreme. Gde nema strke. Branje trešanja nije spokojstvo. Nema nikakve veze s varvarskim radom. Da bi čovek umeo da bere trešnje, treba da bude jednostavan, odnosno normalan. Inače samo užurbano grabi, i bolje će uraditi ako ode na fudbalsku utakmicu. Branje trešanja je zanimanje koje je savršeno oslobođeno uzbuđenja. Kad se čovek dobro smesti na vrh krošnje, korpu okači na pogodno mesto, na dohvat ruke, kuku, kojom spoljne ogranke može da prikuči, položi lepo duž grane, ima vremena za sve. Može se diviti predelu, bilo vrtu ispod sebe, čije je lice odavde odozgo sasvim drugačije, kao da je anfas sa susednim drvećem. Može da zapali cigar duvana, da sluša slavuja, ili kosa, i da posmatra kako blista sunčeva svetlost na smiraju iza uskovitlane pene ledeno-kristalnih oblaka. U međuvremenu oprezno hvata trešnje za vrh peteljke, povlači ih u smeru suprotnom od prvca rasta, kako bi lakše popustile, i odvojile se bez nasilja. Plodove stavlja u korpu, dve po dve, tri po tri trešnje, onako kako mu dolaze pod ruku. Nije preporučljivo hvatati odjednom više od tri, jer to plod bolno oseti. Za vreme berbe trešanja na vrhu krošnje došao sam do iskustva koje nisam stekao ni za vreme sviranja na klaviru, ni za vreme pisanja, ni za vreme razmišljanja, niti za vreme putovanja. To je iskustvo slobode. Jer kako ni u jednoj drugoj delatnosti nisam do toga došao, morao sam pretpostaviti da nisam ni umetnik, ni pisac, ni avanturista, niti mislilac. Po svoj prilici ja sam jednostavan čovek koji se oseća i zna da je slobodan u jednostavnim životnim okolnostima i uslovima. O slobodi jedino mogu reći da nije ni prijatna, niti neprijatna, ali je više prijatna. Nikakvog traga uzbuđenju. Osećao sam se potpuno otvorenim i to beše dobro, sasvim dobro. Kao da sam nekom mogao pogledati pravo u oči. Stvari me nisu ni sprečavale, niti izbegavale, a nisu ni iščezavale. Najprostije rečeno, svaka stvar je bila ono što jeste, i bila je tamo gde jeste. U svemu beše neke geometrijske nepokolebljivosti. Sloboda je ranije za mene značila potpunu nezaprečenost; to, naravno, nije bila sloboda, nego samovolja; sada znam da biti slobodan nije ništa drugo do biti pouzdano svestan onoga što jeste i gde jeste, i znati kako se treba kretati između stvari. Eno, korpa visi na grani, kuka leži pored nje, ako ovaj grozd trešanja želim da domašim, moram ovde stati kako bih bez rizika mogao ubrati plodove i staviti ih u korpu. Korpa je inače prilično ispunjena, treba da siđem, da je ispraznim u veliku korpu koja se nalazi pored stabla, jer inače bi se trešnje ovako nagnječile, i brže pokvarile. Svest da nisam ni umetnik, ni mislilac, ni pisac, niti nešto drugo, nego da sam jednostavno čovek, ispunila me je neobičnim zadovoljstvom. Osećao sam se oslobođen čudnih uzoraka, a to je doprinelo razumevnju sopstvene slobode. Nikakva produkcija. Nikakva senzacija. Nikakva prinuda. Ništa što odudara od poretka, odnosno ništa abnormalno. Već i po tome što iskustvo
nije bilo iznenadno oslobađanje, odnosno potres. Jednostavno, bilo je tu, ne kao pojava, nego kao prisustvo. Ne kao da sada mogu činiti što hoću, ne ushićeno kao što piše apostol Pavle: meni je sada već sve dopušteno! Sloboda je uzbuđenje samo dotle dok je nema, dok je nešto u čoveku što mu zabranjuje; čim se sve mogućnosti otvore i nestanu otpori koje je čovek pokazivao prema samom sebi, ona odjednom postaje jednostavna. Ako posebno ne pribavimo saznanje o njoj, nećemo je ni primetiti. Po svoj prilici u pravu su oni koji kažu da bi zemlja sasvim lako mogla postati raj, samo je mi pretvaramo u pakao. Čudno je da sam u detinjstvu, kad mi se nešto ne bi dopalo, ili me je diralo, ako bi možda došli neki ljudi koje nisam voleo, bežao na trešnju, čak i onda kada plodova na voćki već odavno nije bilo. Leti, ili u jesen, zaseo bih sasvim na vrhu u naslonjač i za kratko vreme se smirio.