Zbirka članaka o pčelarstvu 1

Branko Nikolić

Zbirka članaka o pčelarstvu

-1-

1

O PČELI - BIOLOGIJA PČELE ...........................................................................................7 KRANJSKA PČELA ...................................................................................................................7 KAVKASKA PČELA...........................................................................................................7 ITALIJANSKA PČELA........................................................................................................8 TAMNA PČELA.................................................................................................................8 PČELINJE DRUŠTVO........................................................................................................8 MATICA .................................................................................................................................8 RADILICA ................................................................................................................................9 TRUT .....................................................................................................................................10 SAĆE......................................................................................................................................10 LEGLO...................................................................................................................................11 Razvojni stadijumi ..........................................................................................................11 HRANA...................................................................................................................................13 Cvetni prah - polen...........................................................................................................13 Kako pčele sakupljaju polen ........................................................................................14 Biohemijski sastav cvetnog praha (polena) .....................................................................14 Polen u ishrani legla ........................................................................................................15 Nektar i med......................................................................................................................17 Medljika............................................................................................................................18 Voda..................................................................................................................................19 ANATOMIJA I FIZIOLOGIJA PČELE ............................................................................20 SPОLJNI ОRGАNI I NJIHОVЕ FUNKCIJЕ .....................................................................20 ОRGАNI ČULА .....................................................................................................................23 ОRGАNI ZА IZLUČIVАNJЕ ..............................................................................................24 ОRGАNI ZА ISHRАNU I VАRЕNJЕ .................................................................................25 ŽLЕZDЕ .................................................................................................................................27 KRVОTОK PČЕLЕ ..............................................................................................................28 PОLNI ОRGАNI PČЕLА .....................................................................................................29 ОRGАNI ZА DISАNJЕ .........................................................................................................31 MАLJЕ I DLАČICЕ ..............................................................................................................32 BOLESTI I NEPRIJATELJI PČELA..................................................................................33 BOLESTI LEGLA................................................................................................................33 Američka trulež legla .......................................................................................................33 Evropska trulež legla .......................................................................................................36 Prehlađeno leglo...............................................................................................................38 GLJIVIČNA OBOLJENJA...........................................................................................................38 Krečno leglo .....................................................................................................................38 Kameno leglo....................................................................................................................40 VIRUSNE BOLESTI .................................................................................................................41 Mešinasto leglo.................................................................................................................42 2

BOLESTI I MANE MATICE................................................................................................43 MELANOZA ...........................................................................................................................43 BOLESTI ODRASLIH PČELA............................................................................................43 MАJSKА BОLЕST ..............................................................................................................44 АMЕBОZА ........................................................................................................................44 NOZEMOZA (NOZEMA) .........................................................................................................44 AKUTNA PARALIZA PČELA.....................................................................................................46 VAROZA ................................................................................................................................47 AKAROZA .............................................................................................................................55 Druge vrste krpelja u košnici ...........................................................................................56 DIZENTERIJA - DYSENTHERIA ...............................................................................................56 SEPTIKEMIJA - SEPTICEMIA ...................................................................................................57 PARATIFUS - PARATHYPHUS ................................................................................................57 NEPRIJATELJI PČELA.......................................................................................................57 VOSKOVI MOLJCI...................................................................................................................58 PČELINJI VUK ........................................................................................................................59 PČELINJA VAŠ .......................................................................................................................59 MRAVI ..................................................................................................................................60 OSE I STRŠLJENI.....................................................................................................................61 PAUCI.....................................................................................................................................61 MIŠEVI I ROVČICA.................................................................................................................61 PTICE ....................................................................................................................................62 MEDVEDI...............................................................................................................................62 LEPTIR - MRTVAČKA GLAVA ................................................................................................63 PTINUS - CELEOPTERA ..........................................................................................................63 TRIANGULINA-COLOPTERA MELOE.......................................................................................63 PČELARENJE........................................................................................................................64 OPREMA I PČELARSKI PRIBOR.....................................................................................64 DIMILICA...............................................................................................................................64 NOŽ PČELARSKI.....................................................................................................................64 ČETKA ..................................................................................................................................64 PČELARSKA KAPA .................................................................................................................65 KAVEZI ZA MATICE ...............................................................................................................65 MAMUZAST TOČAK ILI ŽVRK ................................................................................................65 NOŽ ZA SEČENJE SATNIH OSNOVA.........................................................................................65 BURGIJA, ŠILO ILI KOMPLET ZA BUŠENJE RAMOVA...............................................................66 DASKA ILI PODMETAČ...........................................................................................................66 VRŠKARA, PLETARA ILI TRMKA ............................................................................................66 ČEKIĆ, KLEŠTA, TURPIJA, TESTERICA I VOĆARSKE MAKAZE.................................................66 ..............................................................................................................................................66 NOŽ I VILJUŠKA ZA SKIDANJE VOŠTANIH POKLOPACA SA ĆELIJA SAĆA................................66 CEDILJKA ILI CENTRIFUGA ZA VRCANJE MEDA ....................................................................67 SANDUČE ZA PČELARSKI PRIBOR...........................................................................................67 POJILO ZA PČELE....................................................................................................................68 HRANILICA ZA PRIHRANJIVANJE PČELA ................................................................................68 MATIČNA ILI HANEMANOVA I HAFMANOVA REŠETKA ........................................................69 POSUDE ZA SPRAVLJANJE SIRUPA .........................................................................................69 PARNI TOPIONIK VOSKA........................................................................................................69 3

PČELARSKA VAGA.................................................................................................................70 BELEŽNICA ...........................................................................................................................70 TRUD ....................................................................................................................................70 BEŽALICA..............................................................................................................................70 ČEŠALJ ZA LETO....................................................................................................................70 BOJE ZA MATICE....................................................................................................................70 BROJEVI ZA MATICE..............................................................................................................71 DIMILICA ZA TRETIRANJE LEKOVIMA....................................................................................71 ELEKTRICNI ZVRK..................................................................................................................71 JAPANSKA IGLA ZA PRESAĐIVANJE LARVI.............................................................................71 BROJEVI ZA OZNAČAVANJE KOSNICA ...................................................................................71 OLOVKA ZA VAĐENJE POLENA..............................................................................................71 NOSAČ-KLIZAČ RAMOVA.......................................................................................................71 STAKLENA LULA ZA HVATANJE MATICE................................................................................72 STAKLENI PRIBOR ZA OBELEŽAVANJE MATICA.....................................................................72 NITNE ZA RAM.......................................................................................................................72 NOSAČ RAMOVA....................................................................................................................72 OKOVI ZA KOSNICE RAZNI ....................................................................................................72 PREGRADA.............................................................................................................................72 RAZMACI ZA KLASIČNE RAMOVE..........................................................................................73 RAZMACI ZA AŽ....................................................................................................................73 RAZNA LITERATURA..............................................................................................................73 REGULATORI LETA.................................................................................................................73 RUCKA ZA NOŠENJE KOSNICE................................................................................................73 RUKAVICE..............................................................................................................................73 SLAVINA................................................................................................................................74 SPIRALA METALNA ZA DODAVANJE MATICE.........................................................................74 PLASTIČNA ŠTIPALJKA ZA MATICU........................................................................................74 PLASTIČNI POČETAK MATIČNJAKA........................................................................................74 ZATEZAČ ŽICE NA RAMOVIMA...............................................................................................74 ZATEZAČI KOŠNICA NA VOZILU.............................................................................................75 ŽICA ZA RAMOVE...................................................................................................................75 MENJAJ..................................................................................................................................75 LEKOVI ZA PČELE .................................................................................................................75 KOŠNICE................................................................................................................................76 NUKLEUSI DADANBLATOVA (DB) LANGSTRUTOVA (LR) AŽNIDARIĆ (AŽ) FARAROVA POLOŠKA ALPSKA ...................................................................................76 VRSTE KOŠNICA ....................................................................................................................78 NUKLEUSI .............................................................................................................................78 DADANBLATOVA (DB)......................................................................................................78 LANGSTRUTOVA (LR).......................................................................................................79 AŽNIDARIĆ (AŽ)................................................................................................................79 FARAROVA.........................................................................................................................79 POLOŠKA...........................................................................................................................80 ALPSKA KOŠNICA (ROŽE DELONA)..................................................................................80 OSNOVNI RAD......................................................................................................................82 PRIHRANJIVANJE PČELINJIH DRUŠTAVA .................................................................82 Kada se pčelinja društva prihranjuju? ............................................................................82 Osnovni principi prilikom prihranjivanja .......................................................................83 Zašto je prihranjivanje poslednjih godina sve aktuelnije.................................................85 Spravljanje i načini korišćenja hrane ............................................................................85 4

Zimska i oplemenjena pogača..........................................................................................86 Priprema sirupa za upotrebu u toku avgusta, u toku septembra i u proleće (od 25. 3. do 25. 4) ................................................................................................................................87 Polenova pogača..............................................................................................................88 Nerafinisani šećer u ishrani pčela ...................................................................................89 Invertovanje šećera (saharoze) ........................................................................................89 Korišćenje čvrste hrane ...................................................................................................90 Čvrsta hrana za nadražajno prihranjivanje.....................................................................90 Prihranjivanje pčelinjih društava u jesen ......................................................................91 Kad obavljati jesenje prihranjivanje .............................................................................91 Jesenje nadražajno prihranjivanje...................................................................................93 Zimsko prihranjivanje pčela.............................................................................................94 Kako pčele zimuju.............................................................................................................94 Kako se pčele zimi prihranjuju ......................................................................................95 Pretprolećno i prolećno prihranjivanje pčelinjih društava..............................................95 Prolećno nadražajno prihranjivanje .............................................................................96 Kada početi sa prolećnim nadražajnim prihranjivanjem ................................................97 Kako obavljati prolećno nadražajno prihranjivanje? .....................................................98 NAPREDNI RAD..................................................................................................................100 UZGOJ MATICA.................................................................................................................100 ALEJEV NAČIN PROIZVODNJE MATICA.................................................................................100 METOD AGATONA MILJKOVIĆA .........................................................................................101 DULITLOV METOD PROIZVODNJE MATICA...........................................................................102 IZGRADNJA OSNOVA MATIČNJAKA......................................................................................102 PRESAĐIVANJE LARVI..........................................................................................................103 DVOSTRUKO PRESAĐIVANJE LARVI ..................................................................................104 HOPKINSOV METOD ............................................................................................................105 UZGOJ MATICA POMOĆU JENTEREVOG APARATA ..........................................105 KOJOM METODOM DOĆI DO VELIKOG BROJA KVALITETNIH MATIČNJAKA .............................................................................................................................................106 KADA POČETI SA AKTIVNOSTIMA U VEZI UZGOJA MATICA ............................108 IZBOR RODONAČELNIČKOG DRUŠTVA ...................................................................109 IZBEGAVANJE MOGUĆNOSTI SPARIVANJA MATICA SA TRUTOVIMA U BLISKOM SRODSTVU ....................................................................................................110 PREDNOSTI KORIŠĆENJA JENTEROVOG APARATA ............................................111 OPIS JENTEROVOG APARATA ....................................................................................112 PRIPREMA APARATA ZA UPOTREBU .......................................................................115 RAD SA JENTEROVIM APARATOM ............................................................................118 DAN A u 18h - Stavljanje aparata u odabrano društvo na nadgradnju i poliranje ćelija ........................................................................................................................................118 DAN 0. u 18h - Zatvaranje matice u aparat ..................................................................119 DAN 1. u 7h - Kontrola zaleženosti aparata .................................................................120 DAN 2. u 12h - Oslobađanje matice iz aparata .............................................................121 DAN 3. u 17h - Formiranje odgajivačkih društava .......................................................121 DAN 4. u 07h - Presađivanje larvica 4.........................................................................122 DAN 8. u 18h - Kontrola broja izgrađenih matičnjaka .................................................126 DAN 13. - popodne - Formiranje nukleusa ...................................................................127 DAN 14. - popodne - Presađivanje matičnjaka .............................................................131 DAN 17. - popodne - Kontrola izloženosti matica i vađenje osnova matičnjaka ..........134 DAN 28. - Kontrola oplodnje i kvaliteta matica ............................................................135 5

UZGOJ MATICA U VIŠE TURNUSA .............................................................................138 OBELEŽAVANJE MATICA ............................................................................................138 KAVEZI ZA MATICE ......................................................................................................140 KAVEZ POKLOPAČ ZA BLOKIRANJE MATICE ........................................................140 BATLEROV KAVEZ ZA DODAVANJE MATICE ..........................................................141 BENTONOV TRANSPORTNI KAVEZ ...........................................................................141 PRIPREMANJE HRANE KOJA SE STAVLJA U TRANSPORTNI KAVEZ ...................143 OTPREMANJE MATICA .................................................................................................144 DODAVANJE MATICA ...................................................................................................144 ZAMENA STARIH I ONEMOĆALIH MATICA U PROIZVODNIM DRUŠTVIMA . .146 PАL - ZОLTАNОVА MЕTОDА .......................................................................................148 PČELINJI PROIZVODI......................................................................................................149 MED ...................................................................................................................................149 KAKO NASTAJE MED.....................................................................................................149 OTROV..................................................................................................................................165 POLEN...................................................................................................................................166 PROPOLIS............................................................................................................................168 VOSAK..................................................................................................................................170 MLEČ.....................................................................................................................................173 KALENDAR RADOVA PO MESECIMA.........................................................................176 JANUAR................................................................................................................................176 FEBRUAR.............................................................................................................................176 MART...................................................................................................................................176 APRIL...................................................................................................................................176 MAJ......................................................................................................................................177 JUN.......................................................................................................................................177 JUL.......................................................................................................................................177 AVGUST...............................................................................................................................177 SEPTEMBAR.........................................................................................................................178 OKTOBAR.............................................................................................................................178 NOVEMBAR..........................................................................................................................178 DECEMBAR..........................................................................................................................178

6

O PČELI - BIOLOGIJA PČELE Pčelinje društvo (Apoidae) objedinjuje kako pojedinačne tako i pčele koje žive u zajednici.

Ono obuhvata preko 12 000 vrsta koje žive u divljini. Pripada kolu zglavkara, klasi insekata, redu opnokrilaca. U Rod medonosnih pčela sa šakom (Apis), u koji spada i domaća ( Apis mellificia-mellifera L.), spadaju četiri vrste: Apis cerana - Istočna medonosna pčela (indijska) Apis dorsata - Džinovska medonosna pčela Apis florea - Patuljasta medonosna pčela Apis mellifera(L) - Zapadna medonosna pčela Prve tri vrste žive u jugoistočnoj Aziji, a za ekonomičnu eksploataciju povoljne su samo druge dve. Međusobno se ne mogu ukrštati.

Zapadna medonosna pčela Apis mellifera svrstava se u četiri rase: Apis mellifica carnica - Kranjska pčela Apis mellifica caucasica - Kavkaska pčela Apis mellifica ligustica - Italijanska pčela Apis mellifica mellifica - Tamna pčela

Kranjska pčela Za nas je najvažnija kranjska rasa pčela rasprostranjena na našim prostorima. Nalazimo je i u ostalim delovima Evrope ali i skoro na svim ostalim kontinentima.

Ova pčela dobila je ime po Kranjskom području u Sloveniji, u kojoj je ona prvo proučavana. Po spoljašnosti je karakterišu sivkasti prstenovi pokriveni belim dlačicama.

Pčelinja društva ove rase su dosta mirna, imaju bry razvoj u proleće, sklona su rojenju, što često zavisi od lokalnih uslova ili načina pčelarenja. Društva su produktivna: daju visoke prinose meda kada vladaju povoljni uslovi paše. Med poklapaju belim poklopcima, što je značajno kod proizvodnje meda u saću. Inače, dobro zimuju i ekonomična su u potrošnji hrane. U svetu postoji veliko interesovanje za ovu pčelu. Krajem pretprošlog i početkom prošlog veka, slovenački pčelari Ambrožić i Strgar odigrali su ključnu ulogu u rasprostiranju ove pčelinje rase prodajom na hiljade rojeva - čuvenih kranjčića. Bilo bi dobro kada bi se ova pčela očuvala od spontane hibridizacije unošenjem matica sa drugih područja.

U vrednost kranjske rase pčela sa prostora današnje Srbije, uverili su se i američki pčelari već masovno proizvode matice sa oznakom ARS-Y-C-I. Ova linija pčela nastala je kao rezultat zajedničkog istraživanja mogućnosti selekcije na otpornost prema pčelinjem parazitu V.jacobsoni. Nakon dodatnih testiranja u SAD, došlo je do zvaničnog priznavanja kvaliteta naše pčele, kako u pogledu otpornosti na varozu i akarozu, tako i u odnosu na opšte proizvodne karakteristike medonosne pčele.

Kavkaska pčela Kavkaske pčele potiču iz oblasti oko planine Kavkaza u Rusiji. Postoji siva i žuta varijanta ovih pčela. U Evropi je mnogo poznatija siva, pa su je i u našu zemlju pojedini pčelari, uglavnom krišom, povremeno unosili.

Prema obliku, veličini i obraslosti sivim dlakama, ova pčela je slična kranjskoj. Ali, u pogledu razvoja ona je sporija od kranjske i italijanske, tako da punu snagu postiže tek polovinom leta. Nema jak nagon za rojenjem. Mnogo upotrebljava propolis. Osetljiva je na zimu pa zbog toga u hladnim klimatima ne prezimljuje dobro. Naklonjena je grabeži i nema dobru moć orijentacije. Medno saće poklapa "na mokro", to jest voštani poklopci nemaju dobar izgled i, zbog toga, nije pogodna za proizvodnju meda u sekcijama. Neki odgajivači koriste ovu pčelu za proizvodnju hibrida. Uvođenje ovih pčela kod nas se ne preporučuje -Zakonom je zabranjeno.

7

Italijanska pčela Italijanska žuta pčela najraširenija je geografska rasa pčela u svetu. Dosta je slična kranjskim pčelama, jer potiče iz Srednje Italije i u svojim osobinama ove dve rase su veoma bliske. Italijanska pčela se odlikuje žutom bojom koja je preovladala zahvaljujući masovnoj proizvodnji matica u SAD. Zbog neotpornosti evropskih tamnih pčela na evropsku trulež legla, krajem pretprošlog i početkom prošlog veka, italijanska pčela je uvežena u Ameriku i kasnije se proširila širom sveta.

Njena mirnoća, na sreću, varira, ali je uglavnom dobra za rad. Ima izraženu sklonost da širi leglo, tako da često, u bezpašnom periodu, može ostati bez hrane. Sklonost ka rojenju nije tako izražena kao kod kranjske pčele. U severnim krajevima ne prezimljava najuspešnije i u toku zime troši dosta hrane. Istina je da dobro gradi saće i daje najbolje poklopljene sekcije sa medom u saću. Pri jakim pašama, ova pčela daje izvanredne prinose meda. Dosta je naklonjena grabeži. I pored niza pozitivnih osobina, italijansku pčelu ne bi trebalo mešati sa kranjskom jer spontana hibridizacija (ukrštanje) daje pčele sa kojima je teško raditi, zbog sklonosti za ubadanjem. Naši pčelari ne treba da unose matice ove rase u Jugoslaviju. Ovo je i Zakonom zabranjeno.

Tamna pčela Tamne pčele nalazimo severno i zapadno od Alpa, u Skandinaviji i u Rusiji. U poslednje vreme, sve ih više potiskuje kranjska pčela. Za nas nemaju mnogo značaja, ali treba znati da je ova rasa u prošlosti bila najrasprostranjenija u Evropi. Ove pčele su krupne, sa kratkim jezikom, za razliku od kranjske i kavkaske rase pčela. Na okvirima se nemirno ponašaju i, po vađenju okvira iz košnica, brzo ga napuštaju. Često su, ali ne i uvek, agresivne. Sporije se razvijaju u proleće. Slaba strana im je naklonost ka rojenju. Prinosi meda su znatno manji nego kod italijanske i kranjske pčele. Interesantno je da se, bez obzira na uslove paše, u košnici uvek nađe nešto meda, tako da se teško može desiti da društvo ugine od gladi.

Pčelinje društvo U obradi ovog naslova korišćen je tekst iz knjige " IZABRANE TEME IZ TEHNOLOGIJE PČELARENJA " , autora Miljka Šljivića, Centar za krmno bilje Kruševac, 1997. godine.

Pčelinje društvo je smešteno u košnici i sastoji se od jedne matice (osim u više-matičnim društvima), dve do tri hiljade trutova i nekoliko desetina hiljada radilica, saća, legla i hrane.

Matica Radilica Trut Saće Leglo Hrana

Matica Centralno mesto u pčelinjem društvu zauzima matica. Matica je majka pčelama radilicama i trutovima. Matica polaže jaja i to oplođena, iz kojih se legu pčele radilice, a koje prema potrebi i pod određenim uslovima, može i neoplođena, iz kojih se legu trutovi. Pored 8

polaganja jaja matica luči određene feromone koje pčele ližu i prenose međusobno, pa se na taj način uspostavlja uticaj na društvo. Takvo društvo se ponaša kao biološka celina. Matica se leže iz oplođenog jajeta i to šesnaestog dana od dana njegovog polaganja. Matica se leže kada jaje - larva bude hranjena sve vreme matičnom mlečju koje proizvode mlade pčele i sve to u posebno proširenoj ćeliji - matičnjaku. Pčele će proizvoditi novu maticu u slučajevima kada se roje, kada nisu zadovoljne kvalitetom svoje matice pa hoće da je zamene (tiha smena) i ako nestane matica iz košnice, a u košnici ina larvi do tri dana starosti. Kada se matica izleže pčele je kroz nekoliko dana teraju na parenje. Pari se u vazduhu sa nekoliko trutova. Na parenje izlazi jednom ili više puta, a kad počne da polaže jaja, više ne izlazi iz košnice, osim ako se roji. Nekoliko dana po parenju matica počinje da polaže jaja, iz kojih se najvećim delom legu pčele radilice, a samo u manjem broju polaže jaja iz kojih se legu trutovi.

Radilica

Pčele radilice su najbrojniji članovi pčelinjeg društva. Njihov broj se kreće od oko 20000 u zimskom periodu, rado 70000 u periodu jakih paša. Pčele radilice su članovi pčelinjeg društva koji direktno rade: čiste košnicu, hrane maticu i leglo, izgrađuju saće, stražare na letu, lepezaju krlima ubacujući svež vazduh, sakupljaju nektar i prerađuju u med, donose vodu i sakupljaju cvetni prah. One iz prirode donose u košnicu nektar, cvetni prah i vodu, da bi od toga spravljale hranu za maticu larve, a koriste ga i kao hranu za sebe i trutove. Smisao rada pčelinjeg društva je sakupljanje i skladištenje hrane za period lošeg vremena, naročito za zimu. Najveća skladištenja su za vreme jakih paša: bagremove, lipove, suncokretove i dr. Pčelar oduzima pčelama skladišten med, ostavljajući im samo količinu koja je potrebna za prezimljavanje društva. Često pčelar uzme i preko toga, pa manjak u košnici nadoknađuje dodavanjem šećera u vidu šećernog sirupa. Na osnovu radova koje obavljaju, pčele radilice možemo podeliti na kućne pčele i izletnice.

Pčele se legu iz oplođenih jaja, koje položi matica i to 21 dan nakon polaganja. Po izlasku iz ćelije pčele počinju prve poslove na čišćenju ćelija saća i njihovoj pripremi da ih matica zaleže. Sledaći posao koji obavljaju je hranjenje larvi starosti od tri dana i to hranom od meda, cvetnog praha i vode. U periodu od šestog do dvanaestog dana pčele imaju sposobnost da luče mleč. U tom periodu one hrane mlade larve od tri dana starosti spravljenim mlečom hrane i maticu. Ako u košnici iz nekog razloga nestane matica, pčele će nad radiličkom larvom izgraditi matičnjak radi proizvodnje nove matice. Jedan deo pčela radi i druge kućne poslove kao što su: preuzimanje, prerada i smeštaj donetog nektara, lepezanje krilima radi isparavanja vode, održavanje toplote u klubetu i drugo. U periodu od 12-tog do 18-tog dana pčele luče vosak, pa učestvuju u gradnji saća. I na kraju rada u košnici jedan deo pčela, pre nego što počne da radi na sakupljanju nektara i cvetnog praha, obavlja poslove stražarenja na letu. To je posao gde, takozvane pčele stražarice, ne dozvoljavaju da u košnicu uđu pčele iz drugih košnica, kao i neprijatelji: osice, stršljenovi i drugi. Ovde postoji izuzetak - iz dugih košnica mogu da uđu pčele ako nose tovar. Posle dvadesetak dana provedenih na radu u košnici pčele postaju izletnice (sabiračice) i odlaze u prirodu radi donošenja nektara, cvetnog praha i vode.

Na tim poslovima pčele rade još oko dvadesetak dana (u proseku), odnosno do kraja života.

Ovo važi za letnji period, za period u kome obavljaju radove. U zimskom periodu pčele žive znatno duže - i po nekoliko meseci, pa jesenje pčele dočekaju proleće i smenu novim mladim pčelama. Pčele, još dok obavljaju kućne radove izlaze nekoliko minuta u toku dana na 9

takozvani orijentacioni let. Za taj let pčele biraju najtopliji deo dana, kada masovno izlaze praveći krugove ispred i oko košnice. To je kod pčela poznato kao igra mladih pčela. Mlade pčele se tada orijentišu i pamte mesto košnice, gde će se kasnije vraćati sa donetim tovarom.

Trut Trutovi su muški članovi pčelinje zajednice. Oni služe za oplodnju matice. U pčelinjem društvu žive, uglavnom, tokom leta, od marta do septembra ili, češće, od aprila do avgusta. Ovo sepoklapa sa periodom kada pčelinje društvo očekuje sparivanje matice, bilo iz rojevnog nagona ilitihe smene. Trutovi su za parenje polno sposobni posle dvanaest dana starosti. Osim ove funkcije, pčelari smatraju da trutovi mogu da koriste u košnici kada su temperature niske, jer trutovi svojim prisustvom doprinose grejanju legla. Prisustvo trutova značajno utiče na radno raspoloženje pčela. Trutovi, inače troše dosta hrane, a pošto ne učestvuju u unosu, pčele ih po prestanku unosa (krajem leta) ubijaju, teraju i ne dozvoljavaju ulaz u košnicu.

Protiv njih se ne treba boriti uništavanjem legla, jer će pčele ponovo odgajati trutovsko leglo i trošiti rad, vreme i hranu. Proizvodnjom trutova pčele kvare radiličko saće. Najbolji način za borbu protiv trutova je držanje mladih i kvalitetnih matica, koje odgajaju znatno manje trutova.

Saće U obradi ovog pitanja korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Svaki sat u pčelinjem gnezdu sastoji se iz voštanih ćelija. Vosak, kao građevni materijal, luče pčele radilice voštanim žlezdama koje se nalaze na trbušnom delu njihovng tela. U prvo vreme saće je obično belo da bi kasnije nakon izvođenja nekoliko generacija pčela izmenilo boju i postalo tamno. Na jednom satu se nalazi najveći broj radiličkih ćelija, jedan broj većih trutovskih i po neki početak matičnjaka koji se obično nalazi na ivici sata ili u nekom ugnuću.

U savremenoj košnici vertikalni satovi u gnezdu medonosne pčele pružaju se manje ili više paralelno jedan prema drugom celom svojom dužinom. Razmak između satova sa radiličkim leglom od sredine jednog do sredine drugog okvira iznosi 3,5 cm. Između okvira koji sadrže med taj se razmak često povećava na oko 4,0 cm.

Pod prirodnim uslovima i u košnicama sa nepokretnim saćem, pčele često ukrste saće i dograđuju zapreke i mostove. To se događa i u modernim košnicama ako se iz neznanja okviri postave bez razmaka ili se deo košnice ostavi bez okvira.

Radiličke ćelije služe za ivođenje pčela radilica i za smeštaj meda i polena. Ove ćelije su duboke 10-12 mm a široke 5,2 do 5,3 mm. Na jednom kvadratnom cm ima 4 takve ćelije.

Trutovske ćelije su dublje i šire od radiličkih isluže za izvođenje trutova i smeštaj meda.

Pre otkrića principa pčelinjeg prostora, praktično nije bilo savremene košnice. Šta u stvari 10

znači pčelinji prostor (bee space)? To je optimalan prostor od 7,0 do 9,0 mm kroz koji se pčele slobodno kreću. One ne pokušavaju da ispune taj prostor propolisom ili u njemu izgrade saće. Kod pravljenja košnica mora se strogo voditi računa da razmak između zidova košnice, odnosno poklopne daske i okvira ne bude manji od 7,0 mm. Donja granica ne bi smela biti ispod 6,0 mm.

U savremenom pčelarenju razlikujemo pčelinje gnezdo u užem smislu, to je prostor u kome se nalaze okviri sa leglom, polenom i neophodnim količinama meda za razvoj. Da bi se došlo do viškova meda, pčelinje gnezdo se proširuje, u većini slučajeva vertikalno, a kod položenih košnica i horizontalno. Neke vrste košnica imaju ograničen prostor kao što je A.Ž. i pološke. Veličina prostora kod jakih društava i intenzivnih paša oma odlučujuću ulogu za postizanje maksimalnih prinosa meda.

Pčelinje gnezdo da bude zaštićeno od oštećenja koja mogu učiniti miševi i neke druge životinje. Isto tako nephodna je adekvatna zaštita pčelinjeg gnezda od vetrova i niskih temperatura. U pćelinjem gnezdu, odgovarajućom ventilacijom saće će biti dobro očuvano za razvoj društva.

Leglo Razvojni stadijumi Kada matica položi jaje, ono se pričvršćuje lepljivom lučevinom na svom manje razvijenom kraju za osnovu ćelije i stoji manje-više pod pravim uglom u odnosu n osnovu sata.

Posle tri dana iz jajeta se izleže sedefasto-bela larva koja se uskoro okružuje mlečom a kasnije mešavinom meda i polena dobijenom od pčela koja neguju mlado leglo. Larva ostaje savijena na jednu stranu, levu ili desnu, na dnu ćelije dok sasvim ne poraste i ćeliju ne zatvore pčele radilice. Larva pčele radilice isprazni crevo kada prestane da se hrani i isprede svoj kokon pri kraju devetog dana posle polaganja jajeta a desetog dana se ispravi svojim leđima sa glavom okrenutom preduzećem apoklopcu i smiri se. Ovim se označava početak predlutkinog stadijuma razvoja. Životno važne promene koje se naučno nazivaju metamorfozom su već u toku, tako da to više nije prava larva iako liči na nju, niti je prava lutka iako se ovaj stupanj obično uključuje u stadijum lutke kada se ovi ne razmatraju posebno.

Postepeno i bez presvlačenja larva prelazi u međustadijum pri kraju kojeg se mogu 11

ispod stare košuljice nazreti noge i delovi glave. Pri kraju 11. dana od polaganja jajeta insekt postaje za nekoliko časova aktivniji i odbacuje svoju petu i poslednju larvinu košuljicu i time otkriva nepokretnu, jednako belo obojenu lutku. Na ovom stupnju glava, grudi i trbuh se mogu jasno razlikovati. Isto tako složene oči i drugi organi su sasvim uočljivi.

Sve promene za vreme metamorfoze se odigravaju postepeno, tako da se telo crvolike larve rekonstruiše u delove tela odrasle pčele. Pigmentacija, odnosno promena boje, prvo se javlja na složenim očima i to negde oko trinaestog dana. Ove se postepeno menjaju u roze, prema crvenoj, purpurnoj i na kraju u kafenu (braon) boju. Živahna i već odrasla pčela zatim progrizu čeljustima voštani poklopčić na ćeliji i izlazi na sat gde su i druge pčele.

Razvojni stadijumi matice, pčele radilice i truta su slični, ali zahtevaju različitu dužinu vremena kao što pokazuje sledeća tabela:

Matica

Radilica

Trut

Dana Jaje se ispili

3

3

3

Poklapanje ćelije sa larvom

8

8

10

Odrastao insekt se izleže

16

21

24

M nogi će postaviti pitanje zbog čega postoje ovakve razlike u pogledu dužine vremena da se od jajeta dobije odrasla matica, pčela radilica ili trut? Odgovor nije prost u suštini sastoji u sledećem: Larva iz koje će se razviti nalazi se u jako povećanoj ćeliji i pčele je hrane mnogo većom količinom mleča i na taj način ubrzavaju razvoj: pčela radilica se razvija iz istovetnog oplođenog jajeta kao i matica, ali se proces rasta odvija u manjoj ćeliji uz hranu koja sadrži manje mleča ali više razblaženog meda uz dodatak polena. Trut nastaje iz neoplođenog jajeta u nešto većoj ćeliji nego pčela radilica i poklapanje larve dolazi dva dana kasnije.

Pčelinje društvo u ogromnoj meri zavisi od količine i kvaliteta legla, posebno radiličkog, i zbog toga je za uspešnog pčelara veoma važno da njegove pčele u svako doba godine imaju 12

na raspolaganju dovoljno proteinske (polen) i ugljeno-hidratne hrane (med ili šećerni sirup) u košnici.

Hrana U obradi ovog naslova korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO sa radovima po mesecima " , autora dipl. inž. polj. Božidara Veskovića, VII izdanje, PS "Grmeč" - "Privredni pregled", Beograd 2001. godine.

Pčele unose u svoj organizam hranu kao mešavinu ugljenih hidrata, belančevina, masti, mineralnih soli, vitamina, vode i još ponekih elemenata.

Cvetni prah-polen Nektar i med Medljika Voda

Cvetni prah - polen Polen ima veoma značajnu ulogu u ishrani pčela. Bez njega se pčelinja društva ne mogu razmnožavati. Polen ima za pčelinje društvo više funkcija, a svaka od njih je toliko važna da uslovljava opstanak pčelinjeg društva.

Te funkcije su sledeće : - proizvodnja hrane za negu i ishranu pčelinjeg legla (legla pčela radilica, trutovskog legla i matičnjaka) ; - proizvodnja matičnog mleča, odnosno hrane kojom pčele radilice hrane maticu i početne stadijume razvoja larvi pčela radilica; - proizvodnja pčelinjeg voska: za izgradnju i obnovu saća i za izgradnju voštanih poklopaca, kojim pčele radilice zatvaraju zrelo leglo i ćelije napunjene medom; - potrebu za polenom imaju i pčele radilice za sopstvenu ishranu. Pri njegovom nedostatku prevremeno se istroše i ranije uginu; - s jeseni, polen služi za stvaranje rezervi masti i belančevina u organizmu pčela, odnosno u njihovom masnom tkivu (telu). Ova rezervna hrana je neophodna za negu i ishranu legla, koje počinje da se razvija krajem zime, a pre početka cvetanja ranije pčelinje paše, odnosno pre početka unosa polenovog praha.

Pčelinje društvo troši velike količine polenovog praha. Verovatno da malo pčelara zna da jedno jače pčelinje društvo tokom godine potroši oko 30 do 40 kilograma polenovog praha, a neki autori u literaturi ističu da jedno jako pčelinje društvo godišnje potroši čak i do 50 kilograma polenovog praha.

13

Za odgajivanje 10.000 pčela radilica, što težinski iznosi oko jedan kilogram, potrebno je oko jedan i po kilogram polenovog praha.

Polen složen u jednoj ćeljji saća može da ishrani samo dve larve pčela radilica.

Iz ovih podataka se jasno vidi da su za opstanak, razvoj i rad pčelinjih društava potrebne veoma velike količine polena, pa nije opravdano što veliki broj pčelara, kad govori o obezbeđenju hrane pčelinjim društvima, misli samo na med, odnosno na pčelinju hranu dobivenu korišćenjem šećera u raznim oblicima, a uopšte se ne uzima u obzir i polen.

Kako pčele sakupljaju polen Pčele izletnice, odnosno sabiračice, saktipljaju cvetni prah pomoću usnih organa, nogu i dlačica na svom telu. Ako su se kesice prašnika na cvetu otvorile, prsle i polenov prah lspao iz njih, pčele sabiračice jednostavno kupe polenov prah, kvase ga sekretom svojih žlezda i nektarom iz želuca. Ako kesice prašnika još nisu prsle, a polenov prah u njima je dozreo, pčele svojim čeljustima otvaraju kesice prašnika, oslobađaju iz njih polenov prah i sakupljaju ga. Pri tom ga kvase dok se od njega ne stvore sitne grudvice. To povećava lepljivost omotača polenovih zmaca. Tako napravljene grudvice pčele slažu u korpice zadnjih nogu i odnose u košnicu. Pčele, uglavnom, ne sakupljaju cvetni prah sa otrovnih biljaka. U količini koju pčela unese u košnicu prilikom jednog izletanja može da bude više desetina hiljada polenovih zmaca, prema nekim autorima i do četiri miliona. Da bi jedna pčela donela gram polenovog praha, treba da napravi 50 izletanja na pašu, što znači da u jednom izletu donese svega 20 miligrama. To zavisi od mnogih faktora, kao što su bogatstvo paše, klimatski uslovi, doba dana i drugo. U svakom slučaju, pčele ulažu ogroman napor da bi sakupile dovoljno pilenovog praha za godišnje potrebe, pogotovu ako je pčelinja paša udaljena od pčelinjaka.

Pošto sabiračice donesu polenov prah u košnicu, pčele ga obraduju, vlaže i obogaćuju sekretom pljuvačnih žlezda, zatim ga slažu i sabijaju u ćelije saća, ali nikad ne napune ćeliju, tako da polenov prah ne zauzima više od dve trećine do četiri petine zapremine ćelije. Da bi se polenov prah u ćelijama saća što bolje i što duže očuvao, pčele preostali deo ćelije zalivaju tankim slojem meda.

Pčele radilice pune polenovim prahom prazne ćelije saća, najčešće iznad i oko legla u obliku venca, kako bi bio pristupačan prilikom ishrane legla. Međutim, kad u prirodi ima dosta polenovog praha i kad su uslovi za njihovo sakupljanje povoljni, pčele radilice, pod određenim uslovima pune i ostale delove saća, pa i one ramove na čijem saću nema legla.

Zapaženo je da ima izvesne uslovljenosti između unošenja nektara i polenovog praha. Da bi pčele izletnice masovnije unosile polenov prah, neophodno je da u prirodi ima i nektara, i obratno. Međutim, s proleća i kasnije, kad pčelinje leglo počne ubrzanije da se razvija, potrebno je više polenovog praha, pa ga pčele izletnice ubrzanije unose. Imajući u vidu da pčele polenov prah, kao i med ostavljaju u rezervi, za period kad ga u prirodi nema, proizlazi da izletnice unose polenov prah celog pašnog perioda, samo kad ga u prirodi ima. Ako u prirodi nema dovoljnih količina nektara, praha može se postići pripodsticanje na sakupljanje polenovog hranjivanjem pčelinjih društava šećernim sirupom.

Biohemijski sastav cvetnog praha (polena) U cvetnom prahu ima preko pedeset dosad otkrivenih sastojaka, među kojima su: belančevine, aminokiseline, ulja sa biološki korisnim masnim kiselinama, eterična ulja, šećeri, i to laktoza koja nije nađena u biljkama, zatim, mineralne materije, među kojima ima i veoma važnih mikroelemenata, vitamini, enzimi fermenti, kojih ima preko dvadeset, hormoni, fitoncidi, koji imaju osobinu da uništavaju ili inaktiviraju zarazne klice, zatim pektini, celuloza i drugi.

Svi navedeni i drugi sastojci, a naročito fermenti, vitamini i belančevine nalaze se u takvom obliku da deluju na izvamedno izraženu biološku vrednost polena. U cvetnom prahu se nalaze belančevine koje sadrže veliki broj esencijalnih aminokiselina, koje su neophodne za životinjski organizam, a sam životinjski organizam ne može ih sintetizovati već ih mora 14

unositi sa hranom. Zbog toga su belančevine iz polena veoma značajne i imaju veliku biološku vrednost.

Svako zrnce cvetnog praha je veoma složen koncentrat mnogih dragocenosti hranljivih i lekovito profilaktičkih materija, a rijegov hemijski sastav zavisi, u prvom redu, od vrste biljaka sa kojih potiče. Zato se i sastojci koji se nalaze u cvetnom prahu kreću, uglavnom, u ovim granicama: belančevine od do 29,87%, masti od 0,94 do 11,94%, šećer od 18,92 do 41,20%, voda od 0,7 do 16,29% i pepeo od 0,91 do 6,36%.

U cvetnom prahu ima dosta mineralnih materija, kao što su: sumpor, kobalt, silicijum, bakar, gvožđe, natrijum, kalcijum, magnezijum, aluminijum, mangan, fosfor, srebro, barijum, cink, stroncijum, molibden, bor, litijum i dr. Neki autori navode da se u cvetnom prahu nalazi oko 28 raznih elemenata.

Od aminokiselina cvetni prah sadrži: arginin, histidin, izoleucin, lizin, metionin, fenilalanin, triptofan, tirozin i valin.

Cvetni prah sadrži više vitamina, i to: B1, B2, B6, B7, B12, A, E, K, H, P , PP, C i još neke.

Od fennenatal sa1drži: saharozu, fosfatazu, kazimazu, amilazu, invertazu, pepsin, tripsin i lipazu.

Prema pisanju N. P. Jojriša, lekara i naučnika iz Rusije u knjizi "Pčele i medicina" cvetni prah sadrži velike količine karotina (provitamina vitamina A) tako da može da posluži kao sirovina za njegovu industrijsku proizvodnju. Cvetni prah u nekih biljaka ima 20 puta više karotina nego šargarepa, koja se smatra osnovnom sirovinom za industrijsko dobijanje ovog vitamina.

Prema pisanju u časopisu "Pčelar" broj 7 iz 1980. godine, biodinamičke i energetske osobine polena se ne svode samo na vitannne i hormone već i na njegove radioaktivne osobine.

Polen izvesnih biljaka je radioaktivan, zahvaljujući prisustvu radioaktivnih bakterija.

Radioaktivnost polena je oko tri puta jača od radioaktivnosti mleča. Osim toga, polen je manje podložan promenama u odnosu na mleč, pa je stoga i podesniji za širu upotrebu u medicini. Pčele su u stanju da razlikuju radioaktivnost pojedinih vrsta polena i biraju polen sa najjačom radioaktivnošću za proizvodnju mleča. Mleč ima visoku vrednost zahvaljujući najviše radioaktivnosti polena.

Iz ovoga bi se moglo zaključiti daje tačno ono što neki iznose da je vazduh iz košnica koji pčelar udiše prilikom pregleda pčelinjih društava, radioaktivan i da produžuje život onome ko ga udiše.

Perga ili pčelinji hleb (neki ga nazivaju i pčelinja rđa) je proizvod dobijen složenim procesom, koji nastaje u ćeliji saća u kojoj je smešten i nabijen cvetni prah nakvašen nektarom, obogaćen sekretom pljuvačnih žlezda pčela radilica i zaliven tankim slojem meda.

Pčelinji hleb je, praktično nezamenljiva pčelinja hrana.

Na osnovu iznetih podataka o hemijskom sastavu cvetnog praha, jasno je da polenu i pergi, praktično, nema zamene. Zato ne preporučujemo davanje nikakve zamene, odnosno dopune polenu, tim pre što se polen može veoma lako sakupiti i uspešno čuvati do upotrebe. Ako već mora da se daje dopuna, onda neka to bude kvasac. On se za ishranu pčela koristi na taj način što se prvo prokuva, pa kad se ohladi, dodaje se šećernom sirupu ili pri spravljanju šećernih pogača i šećerno-mednog testa.

Polen u ishrani legla Mlade pčele radilice koje još nisu postale izletnice, pripremaju hranu od cvetnog praha, koja u ishralli pčelinjeg društva ima posebnu namenu. Od mešavme meda, cvetnog praha, mleča i sekreta podždrelnih žlezda, pčele radilice spravljaju posebnu vrstu hrane kojom hrane leglo pčela radilica i trutova.

Pčele radilice, koristeći polen za sopstvenu ishranu, proizvode dve vrste hrane, koje se razlikuju po sadržini, boji i gustini. Jedna je mlečnobela i nešto gušća, a druga vodenastobistra i ređa. Mlečnobela hrana je znatno hranljivija, jer je proizvod većim delom 15

podždrelnih i čeljusnih žlezda pčela radilica - hraniteljica, dok je vodenasta hrana proizvod većim delom podždrelne žlezde i tečnosti mednog želuca. Sve vreme ishrane matična larva dobija ove dve vrste hrane u srazmeri oko 1 : 1, dok pčelinje larve dobijaju više mlečnobele hrane samo u početku razvoja, a starije pčelinje larve oko dve trećine vodenastobistre hrane, a jednu trećinu žućkaste, koja sadrži prerađen cvetni prah i med.

Bitne su i druge razlike između ishrane matičnih i pčelinjih larvi. Smatra se da matična larva tokom celog svog razvoja dobija oko 1.550 do 1.650 obroka, dok larva pčele radilice dobija samo oko 150 obroka. Ako se ima u vidu da mleč matičnih larvi ima oko deset puta više dragocenih sastojaka nego mleč radiličke larve, i toliko veliki broj obroka, onda se sasvim jasno vide razlike u njihovoj ishranijstovremeno se vidi koliko se pčele iznuravaju ako hrane i neguju više matičnjaka, što se redovno događa ako se proizvode matice na veliko, zatim pri negovanju matičnjaka pred prirodno rojen. je, a naročito u proizvodnji matičnog mleča. U svim tim slučajevima potrebne su velike količine polena.

Ishrana matičnog i radiličnog legla razlikuje se i po tome što se matična larva hrani još jedan čitav dan posle zatvaranja matičnjaka. Kad se matica izvede, ako na dnu matičnjaka nema malo mleča, smatra se da za izvođenje te matice nije bilo dovoljno hrane.

Da bi pčele radilice mogle da luče sekret iz pojedinih žlezda, da bi mogle da luče mleč, spravljaju hranu za ishranu legla i matice, i da bi mogle da luče vosak, moraju koristiti znatne količine polena za sopstvenu ishranu.

Najkritičniji period kad može da dođe do nedostatka cvetnog praha u pčelinjem društvu jeste rano proleće, kada leglo počinje naglo da se razvija, a u prirodi cvetnog praha nema dovoljno.Tada od količine cvetnog praha najviše zavisi razvoj pčelinjeg društva, a dodatkom cvetnog praha iz rezerve može se leglo povećati i za l00 odsto, pa i više, razumljivo, uz obezbeđenje potrebnih količina meda i drugih uslova.

U podeli rada u pčelinjem društvu ističe se da pod određenim uslovima starije pčele mogu zamenjivati mlađe, i obratno. Da bi starije pčele mogle zamenjivati mlađe, one moraju uzimati veće količine cvetnog praha, pa im se na taj način aktiviraju pojedine žlezde i osposobljavaju da luče sekrete za obavljanje određenih funkcija.

U košnici treba da ima dovoljno polena Polen igra veoma značajnu ulogu u životu, razvitku i radu pčelinjeg društva, pa svaki pčelar treba da vodi računa o tome da ga pčele u blizini pčelinjaka mogu sakupiti uvek u dovoljnim količinama. Poznato je da kad u pčelinjem društvu nestane cvetnog praha, prestaje stvaranje mleča, a bez njega se ne može odgajati leglo, niti izvoditi nove generacije pčela, što znači da prestaje razmnožavanje. Pčele izletnice se u tom slučaju brzo iznuravaju, postaju nesposobne za rad i uginu mnogo ranije.

N. P. Jojriš piše da gotovo svi istraživači smatraju daje perga (polen u ćelijama saća) nezamenljiva belančevinasto-vitaminska hrana. To mišljenje je potvrđeno više puta u opitima koji su izvršeni u ukrajinskoj oglednoj stanici. Pčelinja društva koja su dobila dopunsku hranu od smeše meda i perge, odgajivala su prosečno po 42.560 larvi i proizvodila po 1.239 grama voska, dok su u isto vreme kontrolna društva odgajivala samo 19.467 larvi i proizvodila po 355 grama voska. Posle godinu dana, pčelinja društva koja su dobijala medno-pergovu smešu, odgajivala su po 202.410 larvi i proizvela po 3,33 kilograma voska, a kontrolna (bez mednopergove prehrane) za taj isti period odgajila su po 11.892 larve i proizvela po 0,75 kilograma voska.

Ovi ogledi su još više potvrdili značaj polena u ishrani pčela.

Uzimajući u obzir naučno dokazanu i u praksi potvrđenu ulogu cvetnog praha, potrebno je omogućiti pčelinjim društvima da ga sakupe u dovoljnim količinama za normalnu redovnu potrošnju i za rezervu. To se postiže stvaranjem i održavanjem jakih pčelinjih društava na pčelinjaku, stalnim održavanjem povoljne starosne strukture pčela radilica u društvu i blagovremenim i što pravilnijim obavljanjem svih poslova na pčelinjaku oko nege pčelinjih društava. Ako na mestu oko pčelinjaka nema dovoljno cvetnog praha, pčelinja društva treba seliti tamo gde ga ima. Ako nije mogućno preseliti ceo pčelinjak, onda se može seliti samo 16

izvestan broj jakih pčelinjih društava koja treba aktivirati za sakupljanje cvetnog praha, tako da ga sakupe za sebe i za ostala pčelinja društva. Tamo gde postoje uslovi, može se u najpogodrlije vreme pomoću hvatača prikupiti dovoljno cvetnog praha, konzervirati ga i ostaviti u rezervu. Veoma je važno da se cvetni prah. sakupljen od pčela radilica i smešten u košnice, sačuva, naročito u zimskom periodu. Ramove sa cvetnim prahom, prilikom uzimljavanja, treba obavezno približiti centru košnice, gde se obično i formira pčelinje klube.

U tom slučaju će se cvetni prah tokom zime sačuvati, a biće dostupan pčelama radilicama da ga, prema potrebi, koriste. Ramovi sa cvetnim prahom koji se nadu na krajevima košnice obično su izloženi buđanju, pa u takvom satu cvetni prah gubi od vrednosti, u izvesnim slučajevima može da postane i bezvredan. Očuvanje cvetnog praha u košnici tokom zimskog perioda ima poseban značaj i zato što se leglo u pčelinjem društvu počinje rano razvijati, dok još pčele ne mogu normalno da opšte sa prirodom, a u nekim krajevima naše zemlje tada ga još nema u prirodi u dovoljnim količinama.

Nektar i med Med je najbolja hrana za pčele Kada je reč o prihranjivanju pčelinjih društava, treba znati da su med i polen najbolja hrana za pčele i da za njih, praktično, ne postoji potpuna zamena. Međutim, iako je to poznato u svetu i kod nas, pčele se u velikoj meri prihranjuju konzumnim šećerom u raznovrsnim oblicima: šećerno-mednim testom, šećernim pogačama, šećernim sirupom, a ponekad i čistim šećerom u kristalu. To se čini skoro isključivo iz ekonomskih razloga, jer je šećer znatno jevtiniji od meda, a ukoliko je ta razlika u ceni veća, utoliko se šećer više upotrebljava za prihranjivanje pčela. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, ta razlika nije velika kao u Evropi, a i zato što je tamo radna snaga veoma skupa, pčele se manje prihranjuju šećerom, jer to iziskuje više radne snage. Čist prirodni pčelinji med je najbolja hrana za pčele zato što u njemu ima preko 70 raznovrsnih sastojaka veoma značajnih za pčelinji, pa i čovečji organizam, dok konzumni šećer ima samo saharozu, pa i nju pčele treba da prerade u niže oblike šećera g1ukozu i fruktozu, da bi ih mogle koristiti kao hranu.

Navešćemo samo neke značajne sastojke koji se nalaze u medu.

Med je bogat vitaminima, a koliko ih ima i kojih, bitno zavisi od toga koliko u medu ima polenovih zmaca. Međutim, dokazano je da u medu ima sledećih vitamina B1, B2, B3, B6, E, K, C, provitamina A (karotina) i još nekih drugih.

Med sadrži obilje fermenata - encima, koji takođe imaju izvanredan značaj u ishrani pčela, i to: invertazu, diastazu, katalazu, peroksidazu i lipazu.

Med ima baktericidna svojstva, što znači da ubija i onesposobljava veliki broj bakterija i klica.

Med sadrži fitoncide, koji u med dolaze preko nektara ili polenovog praha. Oni imaju izvanredno antimikrobno dejstvo, a to dejstvo bitno zavisi od vrste biljaka od kojih nektar potiče, od sezone delovanja, od toplote i svetlosti. U svakom slučaju, njihovo dejstvo je veoma korisno.

U medu su glavni sastojci šećeri kojih ima oko 80 odsto, a najviše onih koji su najpogodniji za ishranu pčela: fruktoze oko 38 odsto i glikoze oko i 1 odsto, ili ukupno ove dve vrste šećera oko 69 odsto. Međutim, u medu ima i drugih šećera koji su manje pogodni za ishranu pčela, i to saharoze oko 1,3 1 odsto i drugih viših šećera oko 8,5 odsto.

Med sadrži oko dvadesetak mineralnih materija, među kojima su i svi elementi koji ulaze u sastav čovečje krvi.

Med sadrži preko 15 organskih kiselina, među kojima: vinsku, limunsku, jabučnu, oksalnu i druge.

Na kraju, u medu uvek ima i polenovih zrnaca, koja mnogim sastojcima, a u prvom redu belančevinama i vitaminima, veoma blagotvorno deluju pri ishrani pčela.

17

Svi izneti i drugi sastojci koji se nalaze u medu čine da pčele odgajene na medu žive skoro 10 do 15 dana duže od onih odgajenih na šećeru, krupnije su, vitalnije, sa razvijenijim pojedinim organima, otpomije na bolesti, a ono što je najvažnije, sposobne su da proizvedu znatno veće količine meda. No i pored svega toga, pčele se u zn(ltnom obimu prihranjuju šećerom iz, kako je to već izneto, ekonomskih razloga.

Fitoncidi produžuju život pčelama Pod ovim naslovom objavili su svoj rad I. S. Kulakov i D. T. Čerepov u časopisu "Pčelovodstvo" još 1965. godine.

Oni konstatuju da, pored ostalog, antibiotici cvetova, nektara i propolisa koji pripadaju fitoncidima, obezbeđuju prirodnu zaštitu pčelama od infekcijskih oboljenja. Antibiotičke osobine ima, takođe, ćelijski sadržaj biljaka u celini. U procesu evolucionog razvića stalno unošenje fitoncida u pčelinje gnezdo i njihovo dobijanje hranom prešlo je u potrebu pčela čije zadovoljavanje pozitivno deluje na život i rad pčelinjeg društva.

Ispitivani su uticaji raznih koncentracija fitoncida crnog luka, belog luka i rena na dužinu života pčela pri hranjenju sa prekidima i bez prekida.Pčele su hranjene 50-procentnim šećernim sirupom u koji su u obliku kaše dodavani crni luk, beli luk i ren.

Analizirajući rezultate ogleda Kulakov i čerepov konstatuju da se znatno produžio život pčela koje su hranjene fitoncidima crnog luka, belog luka i rena, koji su dodavani u količini od 25 grama rastvoreni u jednom litru sirupa u poređenju sa kontrolnim pčelama koje su hranjene samo sirupom.

Visoke doze fitoncida (po 125 grama crnog luka, belog luka i rena na litar sirupa) pri hranjenju bez prekida skraćivale su život pčela.

Medljika Medljika ili medna rosa je slatka materija koja se pojavljuje periodično, u određenim vremenskim intervalima, na lišću pojedinog zimzelenog i listopadnog drveća, najčešće na listu bora, jele, smreke, vrbe, hrasta, pitomog kestena i dr.

Neki autori tvrde da ima medljike životinjskog i biljnog porekla. Međutim, prema višegodišnjim istraživanjima nekih inostranih stručnjaka, nije moglo da se utvrdi da biljna tkiva luče medljiku.

Medljiku proizvode neki insekti, najviše lisne vaši. One svojom rilicom buše list i prodiru do delova Iista kroz koje pod pritiskom kruže asimilati biljke. Ove sokove lisne vaši na odreden način prerađuju u medljiku, odnosno uticajem lisnih vašiju saharoza iz biljnih sokova se pretvara, uglavnom, u grožđani i voćni i neke druge više oblike šećera, pa se na taj način stvara pčelama za proizvodnju medljikovca, ili, kako još naziva, šumskog meda ili mana.

Koliko će se na lišću pojaviti medljike, zavisi skoro isključivo od klimatskih uslova koji deluju na razvoj insekata koji biljne asimilate prerađuju u medljiku. Ako je, na primer, jesen topla i suva, zima umerena, a proleće rano nastupi, onda se može očekivati dosta medljike, i obrnuto.

Pčele rado sakupljaju medljiku sa lišća, odnose je u košnicu i od nje spravljaju medljikovac.

Medljikovac se razlikuje po osobinama i po hemijskom sastavu od meda koji potiče od nektara sakupljenog sa cvetova medonosnog bilja. Sadrži znatno više mineralnih materija.

Medljikovac se, kao i cvetni med, razlikuje po kvalitetu, boji, ukusu, vremenu kristalizacije itd., što zavisi u prvom redu od vrste drveća sa kojeg se sakuplja medljika i od vrste insekata koji je proizvode.

Medljikovac je odličan za ljudsku ishranu, cenjen je i ima dobru cenu na domaćem i inostranom tržištu. Jedina mu je mana što nije pogodan kao hrana pčelama za prezimljavanje.

Sadrži znatne količine nesvarljivih materija, a pošto pčele zimi ne mogu redovno da izleću na pročišćavanje, to se nesvarljive materije gomilaju u probavnim organima pčela radilica, pa dolazi do oboljenja i proliva. U težim slučajevima može uginuti izvestan broj pčela radilica, pa čak može doći i do uginuća celog pčelinjeg društva.

18

Voda Pojenje pčela U životu i razvoju pčelinjih društava voda ima veoma značajnu ulogu, naročito u pojedinim periodima u toku godine. Šteta je što veliki broj pčelara ne posvećuje skoro nikakvu pažnju ovome, a to se najbolje vidi po tome što mnogi pčelinjaci uopšte nemaju pojilice.

Veoma je važno da se zna koliko pčele troše vode, a naročito kada pčelama nije potrebno da donose vodu sa strane u košnicu i kada su im potrebne manje, a kada veće količine vode.

U periodu mirovanja (zimovanja) pčelinjih društava, pčele troše veoma male količine vode.

Računa se da jedno pčelinje društvo prosečne jačine troši zimi od 4 do 10 grama vode dnevno. U to vreme dovoljne su im količine vode koje se nalaze u medu, zatim voda koju iz vazduha upija med koji se nalazi u otvorenim ćelijama saća i kapljice vode stvorene kondenzacijom vodene pare u košnici.

U normalnim klimatskim uslovima u periodu unosa većih količina nektara, pčelama, takođe, nije potrebno donositi vodu sa strane. U velikam broju medonosnih biljaka u nektaru ima dosta vode, ponekad i do 70 odsto, pa pčele ulažu veliki napor da odstrane suvišne količine vode iz nektara prilikom njegove prerade u med, jer u medu ima najčešće 17 do 20 odsto vode.

Pčelama su potrebne veće količine vode: - u vreme izimljavanja kada se pčele počnu prihranjivati, a naročito kada se prihranjuju šećernim pogačama, šećerno-mednim tcstom ili sirupom jače konccntracije, potrebne su veće količine vode. Tada je potrebna voda da bi se dodata hrana mogla razrediti i preraciiti u oblik pogodan za pčelinju ishranu; - rano s proleća kad počne intenzivan razvoj legla, pčelama su potrebne velike količine vode.

Da bi se izvela jedna pčela radilica, pčele hraniteljice od polaganja jajeta pa do zatvaranja ćelije sa leglom hrane larvu posebno pripremljenom hranom koja je znatno ređa od meda, a to razređivanje vrši se vodom donetoin sa strane u košnicu. Razređena hrana daje se larvama u svih oko 150 obroka, koliko jedna larva pčele radilice dobije za vreme svog razvoja. Ako se pored toga zna da pčelinje leglo u početnoj fazi razvoja larvi sadrži ponekad i do 80 odsto vode, onda je jasno da su u ovo vreme pčelama potrebne velike količine vode za razređivanje meda i polena, odnosno za pripremu hrane za ishranu i negu legla. Treba znati i to da je za izvođenje larvi iz jaja koja polaže matica i da bi se larve uspešno razvile, potrebno je da u prvoj fazi razvoja vlažnost vazduha u predelu legla bude i do 95 odsto. Za stvaranje takvih uslova, takođe, je potrebno dosta vode.

Ako u prirodi nema dovoljno nektara, već se leglo razvija na bazi prihranjivanja, onda su u takvim uslovima potrebne još veće količine vode: - kad u prirodi ima dosta nektara, a klimatski uslovi budu takvi da voda iz nektara, dok je još u cvetu, ispari (topli vetrovi, visoka temperatura i dr.) ili ako je reč o biljkama čiji nektar u normalnim uslovima sadrži manje vode, kao što je suncokret, na primer, onda su i u to vreme pčelama potrebne veće količine vode; - ponekad u košnici postoji izvesna količina kristalisanog meda, koji potiče od biljaka čiji med brzo kristališe, ili ako med u saću dugo stoji pa kristališe. Kad taj med dode na red za potrošnju, pčelama su potrebne veće količine vode da bi rastvorile kristale takvog meda, odnosno kako bi ga mogle dovesti u stanje da se može koristiti za ishranu; - u vreme najvećih vrućina tokom godine, a to su, u našim uslovima, najčešće jul i avgust, pčelama su potrebne velike količine vode za potrošnju i za rashlađivanje prostora u košnici.

Naime, poznato je da kad voda isparava, vezuje se toplota, a to znači da se prostor u okolini rashlađuje. Pčele unoseći vodu u košnicu stavljaju je na što veći broj ćelija na saću, kako bi se rasporedila na veću površinu da bi brže isparavala, a lepezanjem krilima stvaraju vetar i tako voda brže isparava i rashladuje prostor u košnici. Tada su potrebne velike količine vode, pogotovu ako se u to vreme pčele prihranjuju suvom hranom ili sirupom jače koncentracije. U 19

to vreme potrošnja vode po jednom prosečno jakom pčelinjem društvu može da iznosi i do jednog litra, pa čak i do litar i po dnevno.

Dokazano je da obezbeđenjem dovoljnih količina vode na pčelinjaku, efekat oprašivanja nekih vrsta bilja od strane pčela znatno povećava. Kao što se iz izloženog vidi, pčelama su potrebne velike količine vode, posebno u određenim vremenskim periodima.

Nikad ne treba dozvoliti da se pčele same snalaze i donose vodu iz manje ili veće udaljenosti od pčelinjaka. Ovo, u prvom redu, zato što se u tom slučaju na ovom poslu angažuje često veoma veliki broj pčela radilica - vodonoša, koje bi mogle da obavljaju drugi značajniji posao na proizvodnji meda. Dalje, u uslovima korišćenja velikih količina hemijskih sredstava za zaštitu bilja, često otrovnim za pčele, njihovim korišćenjem vrši se zagađivanje otvorenih, ponekad i tekućih voda, pa se pčele korišćenjem tih voda i voda zagađenih od raznih deponija s otrovnih materijalom truju, što može biti i u većem obimu.

Na kraju, pčele su prilikom dužih letova i uzimanjem vode na raznim mestima, izložene napadu raznih štetočina, u prvom redu nekih ptica i stršljena, koje ih uništavaju.

Svi navedeni razlozi ubedljivo potvrđuju neophodnost postavljanja pojilice na pčelinjaku, a prilikom njenog postavljanja treba postupiti ovako: - pojilicu postaviti što ranije s proleća, odnosno čim to vremenske prilike dozvole, kako se pčele ne bi navikle da donose vodu iz drugih izvora, jer se od toga veoma teško odvikavaju; - najbolje je da se čista pijaća voda sipa u veći sud, iz kojeg kroz ugrađenu slavinu neprekidno kaplje na dasku, na kojoj su ;urezana udubljenja u obliku cik-cak. Kroz ova udubljenja voda, zbog blagog nagiba daske, polako se pokreće ka donjem delu.Pčele nesmetano sleću na dasku i iz udubljenja uzimaju vodu prema želji i potrebama.

Nisu dobre pojilice u otvorenim posudama u kojima voda stalno stoji, jer se u njoj mogu daviti pčele, a to može da izazove širenje bolesti, u prvom redu, nozemoze.

Pojilica se postavlja na suncu, jer je pčele mnogo češće posećuju nego kad je u hladu. Pčele radije uzimaju toplu vodu nego hladnu, međutim, ako je voda zagrejana preko 38 stepeni, pčele je neće uzimati. Najpogodnija je voda kada je zagrejana izmedu 20°C i 30°C; - da bi se pčele brže navikle da uzimaju vodu iz pojilice čim se ona postavi na pčelinjak, vodu treba zagrejati na oko 20°C i blago zasladiti šećerom ili medom, s tim da se šećer, odnosno med potpuno rastvori u vodi: - pojilicu treba uredno održavati tako da u njoj uvek bude dovoljno sveže zdrave pijaće vode, a dasku preko koje se voda lagano kreće, odnosno sa koje pčele uzimaju vodu, treba povremeno oprati vrelom vodom i oštrom četkom.

ANATOMIJA I FIZIOLOGIJA PČELE Anatomiju pčele ćemo posmatrati kroz obradu funkcionalnih sistema i organa : spoljni organi, organi za varenje, organi za izlučivanje, žlezde, organi čula, malje i dlačice, nervni sistem, krvotok, organi za disanje i polni organi.

U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

SPОLJNI ОRGАNI I NJIHОVЕ FUNKCIJЕ

Telo. Pčеlinje tеlо obavijenо jе čvrstom hitinskоm opnоm, kojа se nazivа оklop ili kоžni skеlet. Njimе su obavijеni svi mеki dеlоvi, odnоsnо cеlо tеlо. Оpnа sе sastоji iz dvа slоjа : spоljаšnjеg - čvrstоg i vrlо оtpоrnоg, i unutrаšnjеg - mеkоg slоjа, sаstаvljеnоg оd ćеlijа kоjе 20

prоizvоdе hitin. Zа tаj оklоp pričvršćеni su mišići kоji služе zа pоkrеtаnjе pоjеdinih, hitinskih plоčа. Spоljаšnji dео tеlа оbrаstао jе gustim mаljаmа i dlаčicаmа. Mаljе su po оbliku rаzličitе: pоjеdinаčnе, čеkinjаstе i pеrаstо rаspоrеđеnе, dоk su dlačice vеоmа mеkе i оsеtljivе.

Tеlо pčеlе sаstоji sе iz tri dеlа : glаvе, grudi i trbuhа.

Glаvа. U mаticе i rаdilicе glаvа jе srcаstоg оblikа i vrlо kоsmаtа, dоk jе u trutа višе оkruglа, skоrо lоptаstа. Nа glаvi su dvа pipka i dvа vеlikа slоžеnа оkа, nа čеlu tri mаlа prоstа оkа i usni оrgаni, а u glаvi sе nаlаzi mоzаk, ždrеlnе, pljuvаčnе i mlеčnе žlеzdе.

Grudi. Grudi pčеlе оdnоsnо grudni оklоp sаstоji sе оd četiri srаslа pršljеnа. Prvа tri pršljеnа smаtrаju sе kао glаvni grudni pršljеnоvi, а čеtvrti jе međupršljen, u stvаri trbušni pršljеn. Pršljеnоvi su tеsnо spоjеni jеdаn s drugim, tаkо dа sе jеdvа rаzlikuju. Grudi su pоkrivеnе gustim dlačicama, kоjе su kоd trutа nеštо оštrijе nеgо kоd mаticе i rаdilicе. Nа grudimа su pričvršćena dvа pаrа krilа i tri pаrа nоgu.

Trbuh. Sаstоji sе оd 10 prstenоva, оd kоjih jе sаmо šеst vidljivih, jеr jе prvi srаstао sа trеćim grudnim, а оsmi, dеvеti i dеsеti su uvučеni u sеdmi prstеn trbuhа. Cvаki prstеn trbuhа sаstоji sе iz dvа poluprstena, lеđnоg (tеrgum), kоji jе mаlо izdužеn i povijen i trbušnоg (stеrnum), kоji jе mаlо ispupčen.

Poluprstеnovi su spojeni mеkоm opnom-kožastom spojnicom. Еlаstičnа opna dоzvоljаvа dа sе jеdаn prsten uvlаči u drugi, skupljа i rаstеžе, uslеd čеgа pčеlinji trun postaje duži ili krаći.

U trbuhu su cmeštеni оrgаni zа vapenje, оrgаni zа disаnjе, krvоtоk, nepvni оrgаni, žlеzdе sа оtrоvоm i žаоkоm, Malpitijеvi sudоvi, pektalnе žlеzdе i drugi оrgаni о kоjimа ćе dаljе biti rеči.

Nogе. Nа dоnjoj strаni svаkоg оd tri grudnа prstеna (pršljеnа) pričvršćen jе pо jеdаn pаr nоgu. Nаjkrаćе su prednjе, zаtim srеdnjе, а nаjdužе su zаdnjе nоgе. Svаkа nоgа castоji sе оd 5 člаnаkа: kukа, butnоg prstеnа, butа, gоlеni i stоpаlа.

Stopalо jе tаkоđе sаstаvljеnо iz pet člаnаkа: pеtе i četiri mаlа člаnkа оd kоjih pоslеdnji imа jаstučić zа pripijаnjе i dvе kandžice. Nа prednjim nоgаmа nаlаzi sе aparat zа čišćеnjе pipаkа, kоji sе sаstoji оd jеdnоg pоlukružnоg udubljеnjа i čеtkicе. Krоz оvо udubljеnjе pčеla s vrеmеnа nа vrеmе prоvlači pipkе dа bi ih оslоbоdilа nеčistоćе. S unutrаšnjе strаnе gоlеni nаlаzi sе čеtkа zа čišćеnjе slоžеnih оčiju, а nа stopalu jе četka zа skupljаnjе pоlеnоvih zrnаcа.

Nа prеdnjеm pаru nоgu nаlаzе sе izpaštaji u vidu mаmuzа, pоmоću kоjih pčela skidа lоpticе cvеtnоg praha iz kоprica.

Srеdnjе nоgе su, kао i оstаlе, vrlо jаkе. Nemаju neku specijаlnu funkciju, sеm štо imаju pоjеdnu ostrigu kojоm prеnоsе vоštаnе ljuspice.

Nа spoljnim strаnаmа zаdnjih nоgu pčelе imаju аpapаt zа ckupljanje cvеtnоg prаhа. Gоlеn 21

jе uzdužnо izdubljеn, а ivicе tоg udubljеnjа оbrаslе su dugаčkim i unutrа pоvijеnim dlаčicаmа, tаkо dа svе tо imа izglеd kоprice. Оvе koprice služе zа sakupljanje i prеnоs cvеtnоg praha i propolisa. Sа unutrаšnjе strаnе nоgu nаlаzе sе četkicе kоjе sе sаstоjе od deset kоsо postаvljеnih rеdоvа čеkinjа. Оvе čеtkicе služе zа čišćеnjе tеlа i prenošenje cvеtnоg praha u prаšnе koprice. Nа zаdnjim nоgаmа nаlаzе sе jоš i vоštаnа klеštа, sastavljena оd čеšljа i mаmuzе, koji služе zа skidаnjе i prеnоšеnje voštаnih ljuspica.

Zа izrаdu sаćа, zа pеnjаnjе pо glаtkim prеdmеtimа i iznоšеnjе mrtvih pčеlа iz kоšnicе, nа krаjеvimа svа tri pаrа nоgu nаlаzе sе pо dvе kаndžicе. Svа tri pаrа nоgu оbrаslа su dlаčicаmа - mаljаmа - zа skupljаnjе cvеtnоg prаhа, primаnjе utisаkа i оdržаvаnjе čistоćе.

Krilа. Pčеlе imаju dvа pаrа krilа. Prеdnjа krilа su mnоgо vеćа pоd zаdnjih i pričvršćеnа su zа drugi grudi pršljеn, а zаdnjа zа trеći pršljеn. Trut imа nаjvеćа krilа, mаticа, mаnjа, а rаdilicа nаjmаnjа.

Krilо sе sаstоji iz dvе vеоmа tаnkе i prоzrаčnе оpnе, kоjе su čvrstо spоjеnе jеdnа s druоm. Оpnа jе prоžеtа hitinskim žаоkаmа krоz kоjе prоlаzе dušnjаci, krvnе zаtоkе i živci. Nа krilimа sе nаlаzе tri čvršćе upоrеdnе žаоkе - prеdnjе, srеdnjе i zаdnjе, оd kоjih idе cео splеt tаnkih žilicа, kоjе sе prоstiru na svе strаnе pо krilimа i služе zа rаzvоđеnjе krvi i vаzduhа. U mirnоm položaju zаdnjа krilа nаlаzе sе ispоd prеdnjih i čvrstо prilеžu uz tеlо, štо оmоgućаvа pčеli dа mоžе ući u ćеliju. Pri uzlеtаnju krilа idu skоrо vоdоrаvnо nаprеd i sjеdinjuju sе pоmоću mаlih kukicа kоjе sе nаlаzе nа prеdnjоj ivici zаdnjih krilа i pоmоću zаdеbljаnjа nа zаdnjоj ivici prеdnjih krilа. Čim sе prеdnjа krilа pоdignu zа lеt, kukicе zаdnjih krilа sе zаkаčе zа zаdеbljаnjе i tаkо spоjеnа činе jеdnu jеdinstvеnu pоvršinu. Pоkrеti krilа u lеtu su tаkо brzi dа sе оnа uоpštе nе mоgu vidsti. Krilа sе krеću u svа čеtiri pravca pоmоću vеоmа slоžеnih mišićа smеštеnih u grudimа nа mеstu gdе sе nаlаzi cеntаr tеžinе tеlа. Оvi mišići оmоgućuju brz lеt, bоrbu s vеtrоvimа, iznеnаdnо zаustаvljаnjе, itd. Prеdnjа krilа služе isključivо zа uzlеtаnjе i uprаvljаnjе lеtоm nа bilо kоju strаnu.

Mišići. Krеtаnjе pčеlа i pоkrеtаnjе njihоvih dеlоvа tеlа vrši sе pоmоću mišićа ili muskulаturе. Rаd unutrаšnjih оrgаnа pčеlе (srcе, оrgаni zа vаrеnjе hrаnе itd.) tаkоđе sе vrši pоmоću оdgоvаrаjućih mišićа.

Mišići pčеlа nisu skupljеni u snоpоvе kао u kičmеnjаkа, vеć prеdstаvljаju pojedina vlаknа.

Rаd muskulаturе pčеlе rеgulišе nеrvni sistеm.

Pčеlе imаju nеоbičnо vеliku snаgu mišićа. Pо rаvnоj pоvršini pčеlа mоžе dа vučе tеrеt tеži оd njе dvаdеsеt putа. Žаоkа. Zа оdbrаnu svоg društvа pčеlе su snаbdеvеnе žаоkоm. Nju imа i mаticа, dоk jе trut nеmа. Žаоkа jе slоžеn apapаt kоji sе sаstоji оd vеćеg brоjа оrgаnа smеštеnih u žаоčnоj kоmоrici dеsеtоg tеlеsnоg prstеnа. U sаstаv tоg аpаrаtа ulаzе: žаоkа, žаоčni pipci, tri žlеzdе i оtrоvni mеhur. Žаоkа sе sаstоji iz drškе, kоjа sе prоširujе u bulbus, i iz dvа žаоčnа lukа, kоjа su spоjеnа sа hitinskоm plоčicоm nа čijim krаjеvimа sе nаlаzе pipci kоjimа pčеlа prvo оpipа mеstо ubоdа.

Sаmа žаоkа sаstоji sе iz dvа nаzubljеnа bоdеžа, kоji sа spоljnе strаnе imаju dеsеt zubаcа.

Vеlikа оtrоvnа žlеzdа imа dvа jаkо izvijеnа krаkа kоji sе spаjаju i svоj kisеli sеkrеt ulivаju u mеhur. Iz mеhurа sеkrеt sе ulivа u žаоčni bulbus, u kоji sе ulivа i sеkrеt tzv. аlkаlnе žlеzdе.

Trеćа žlеzdа izlivа svоj sеkrеt duž žаоčnih lukоvа svе dо оsnоvе bоdеžа i služi zа 22

pоdmаzivаnjе i čišćеnjе žаоčnih dеlоvа. Prilikоm ubоdа, uslеd grčеnjа mišićа koji su pripijеni uz hitinskе plоčicе, pоkrеću sе nаizmеničnо žаоčnе drškе i bоdеži klizе nа šinаmа drškе. Zа vrеmе ubоdа mеšаju sе оtrоvi iz оbе žlеzdе i niz žlеb žаоkе ulаzе u mеstо ubоdа. Žаоkа mаticе sličnа jе žаоki pčеlе rаdilicе, sаmо jе nеštо dužа i pоvijеnа i imа tri kukicе.

ОRGАNI ČULА U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Pipci služе pčеlаmа kао оrgаni mirisа i pipаnjа, а postоji i mišljеnjе dа оni služе i kао

оrgаni mеđusоbыоg spоrаzumеvаnjа. Pipci su kоnčаsti izrаštаji sаstаvljеni iz člаnčićа kоji sе еlаstičnо pоvijаju i pоkrеću nа svе strаnе.

Svаki pipаk kоd mаticе i rаdilicе sаstоji sе iz jеdnоg vеćеg i 11 mаnjih člаnаkа, а kоd trutа iz jеdnоg vеćеg i 12 mаnjih. Pоkrivеni su vrlо оsеtljivim dlаčicаmа (mаljаmа) prоžеtim vеlikim brоjеm sićušnih оtvоrа - mirisnih pоrа. Pоrе su pokpivеne tаnkim оpnicаmа kоjе prоpuštаju mirisе u dubinu pоrа. Srеdinоm pipkа prоlаzе dušnjаci i nеrvi kоji sе grаnаju u hiljаdе nеrvnih vlаkаnа. Nеrvnа vlаknа pružаju sе dо dlаčicа i pоtkоžnih udubljеnjа kоjа služе kао čulа pipаnjа i mirisа. Mаticа pipcimа ispitujе dа li su ćеlijе prаznе i sprеmljеnе zа pоlаgаnjе jаjа.

Оči. Pčеlа imа dvа slоžеnа i tri prоstа оkа.

Slоžеnе оči mаticе i rаdilicе sаstоjе sе оd 5.000 čulnih jеdinicа sаstаvljеnih оd nаrоčitо izgrаđеnih čulnih ćеlijа, kоjе su u vеzi sа živčаnim vlаknimа, а оblоžеnе su ćеlijаmа sа 23

mnоgо pigmenаtа. Isprеd njih jе kristаlnо tеlо, а nа pоvršini jе sоčivо kоjе služi zа sаbirаnjе svеtlоsnih zrаkоvа. Čulnе jеdinicе nа pоvršini оbrаzuju mnоgа šеstоugаоnа pоljcа, kоjа sе pri dnu lеvkаstо sužаvаju. Pоjеdinе čulnе jеdinicе primаju sаmо dеlić vidnоg pоljа i predmeta u njеmu, а zаjеdnо dаju cеlu sliku prеdmеtа. Slоžеnе оči kоd trutа tаkоđе su smеštеnе sа strаnе glаvе, а sаstоjе sе оd оkо 8.000 čulnih i tаkо su vеlikе dа sе skоrо sаstаvljаju. Pоvršinа оkа jе sitnim jеdnоstаvnim dlаčicama, vеrоvаtnо dа bi ublažile suvišе jаku sunčеvu svеtlоst. Slаbа ispupčеnоst i grаđа slоžеnih оčiju svеdоči dа sе jаsnа prеdstаvа prеdmеtа mоžе dоbiti sаmо kаdа sе оn nаlаzi nа vеćоj udаljеnоsti. Stоgа slоžеnе оči služе zа posmatranje udаljеnih prеdmеtа, kао i zа glеdаnjе u svim prаvcimа.

Tri prosta su u vidu trоuglа nа tеmеnu glаvе. Sаstоjе sе оd mаlоg lоptаstоg sоčivа оbrubljеlоg gustim dlаčicаmа ispоd kоgа sе nаlаzе u grupе rаspоrеđеnе čulnе ćеlijе kоjе su u vеzi sа živčаnim vlаknimа. Kао i u slоžеnih оčiju, čulnе ćеlijе prоstih оčiju primаju svеtlоsnе nаdrаžаjе i prеtvаrаju ih u impulsе, kоji sе živčаnim vlаknimа sprоvоdе u mоzаk.

Zаhvаljujući jаkоj ispupčеnоsti i grаđi prоstе оči mоgu dа pružе jаsnu sliku sаmо nа mаlim оdstоjаnjimа. Zbоg tоgа оnе služе zа uоčаvаnjе bliskih prеdmеtа pri rаdu u kоšnici i u krunicаmа cvеtоvа.

ОRGАNI ZА IZLUČIVАNJЕ U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Kаdа sе prоdukti rаspаdаnjа hrаnе kоji sе stvаrаju prilikоm varenja (ugljеn-diоksid, mоkrаćnа kisеlinа, rаznе sоli i drugе mаtеrijе) nаgоmilаju u оrgаnizmu, mоgu prоuzrоkоvаti trоvаnjе, pа i smrt pčele. Stоgа sе оvе mаtеrijе mоrаju uklаnjаti iz оrgаnаzmа, а tu ulоgu vršе оrgаni zа disаnjе, Mаlpigijеvi sudоvi ili specijalne ćеlijе mаsnоg tkivа. Prеmа tоmе, Mаlpigijеvi sudоvi i mаsnо tkivо imаju ulоgu оrgаnа zа izlučivаnjе pеpоtrеbnih mаtеrijа iz оrgаnizmа.

24

Mаlpigijеvi sudоvi sаstоjе sе оd vеlikоg brоjа izdužеnih i tаnkih cеvčicа sа zаtvоrеnim prеdnjim i оtvоrеnim zаdnjim krаjеvаmа. Kоji ulаzе u оtvоr tаnkоg crеvа u mеstu njеgоvоg spаjаnjа sа srеdnjim crеvоm. Оvе cеvčicе, isprеplеtаnе mеđusоbnо i sа unutrаšnjim оrgаnimа trbuhа, prоdiru u svе dеlоvе trbušnе dupljе.

Mаsnо tkivо rаstrеsitе ćеlijе оdrаslih pčеlа. Tаnkim slоjеm mаsnо tkivо pоkrivа unutrаšnjе opgane i unutrašnji dео trbušnе dupljе.

U mаsnоm tkivu nаgоmilаvаju sе rаznе hrаnljivе mаtеrijе: glikоgеn (živоtinjski skrоb), bеlаnčеvinе i mаsti. U slučаju nеdаvоljnоg pridоlаskа hrаnе u оrgаnizаm pčеlе mаsnе mаtеrijе sе rаzlаžu i pretvаraju u lаkо аsimilаciоnе mаtеrijе, kоjе krv prеnоsi dо ćеlijа оrgаnа pčеlа. Оpisаnе funkcijе mаsnоg tkivа obаvljaju mаsnе ćеlijе. Drugе ćеlijе mаsnоg tkivа еnоciti - imаju spоsоbnоst dа iz krvi pčеlе izdvаjаju nеpоtrеbnе i štеtnе mаtеrijе (mоkrаćnа kisеlinа, rаznе kisеlе sоli i dr.) Kоjе sе tаlоžе u ćеlijаmа. U stаrijih pčеlа еnоciti pоstаju tаmnоžuti i ukоlikо j еpčеlа stаrijа utоlikо jе tа bоjа zаtvоrеnijа.

Dо zаvršеtkа sаzrеvаnjа lаrvе (prе prеtvаrаnjа u lutku) masno tkivо lаrvе zаuzimа dео šupljinе u njеnоm tеlu. Оvа rеzеrvа trоši sе u kаsnijеm rаzviću pčеlе, tj. u pеriоdu prеlаzа iz stаdijumа lаrvе u stаdijum lutkе i iz stаdijumа lutkе u оdrаslоg insеktа-pčelu. Ukоlikо jе ishrаnа lаrvi jаčа utоlikо su vеćе rеzеrvе mаsti i živоtinjskоg skrоbа, štо ćе sе pоvоljnо odraziti nа rаzvićе mlаdih pčеlа. Stоgа u vrеmе ishrаnе priplоdа pčеlinjеg društva trеbа dа budu оbеzbеđеnе dоvоljnе kоličinе hrаnе - mеdа i cvetnog prаhа.

ОRGАNI ZА ISHRАNU I VАRЕNJЕ U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Usni pribоr. Nа dоnjоj strаni glаvе lеži usni pribоr, grupisаn оkо usnоg оtvоrа i izgrаđеn kао аpаrаt zа uzimаnjе hrаnе, učinjаvаnjе vоskа i izgrаdnju sаćа. Usni pribop činе: gоrnjа usnа (lubrum), dvе gоrnjе vilicе (mаndibulе), dvе dоnjе vilicе (mаksilе) i dоnjа usnа.

Gоrnjа usnа jе nеpаrnа hitinskа plоčicа kоjа zаštićujе оstаlе dеlоvе usnоg pribоrа. Nа njеnim bоkоvimа smеštеnе su gоrnjе vilicе. Оnе su оštrе, zаоbljеnе, glаtkе, vrlо jаkе i imаju ulоgu zubа. Pоmоću njih pčеlе zаtvаrаju pukоtinе prоpоlisоm, kidаju i uklаnjаju prеprеkе, rаzgrizаju prаšnikе, učinjаvаju vоsаk, iznоsе iz kоšnicе strаnе prеdmеtе, itd.

Dоnjе vilicе su u оbliku sаrе kоjа zаštićujе dоnju usnu. Dоnjа usnа jе nаjistаknutiji dео usnоg аpаrаtа, а pоstаlа jе spаjаnjеm pоjеdinih dеlоvа. Sаstоji sе оd mаlе trоuglаstе plоčicе, pоdbrаtkа, izdužеnе brаdе, tаnkоg izdužеnоg jеzikа i dvа pipkа.

25

Dоnjе vilicе su sаsvim priljubljenе jеdnа uz drugu, tаkо dа оbrаzuju pоmеnutu sаru krоz čiju sе šupljinu krеću dеlоvi dоnjе usnе. Jеzik jе оbrаstао dlаčicаmа kоjе su оkrеnutе nаdоlе.

Dlаčicе su gušćе pri vrhu jеzikа, tаkо dа izglеdаju kао nеkа čеtkicа. Nа vrhu jеzikа nаlаzi sе jеdаn kаšikаst izrаštаj, nаzvаn kаšičicа, pоmоću kоjе pčеlе uzimаju mаnjе dеlоvе tеčnоsti. Čim pčеlа spusti jеzik u dubinu cvеtnе čаšicе, gdе nеktаrijе lučе slаdаk sоk, pо jеziku gustо оbrаslоm dlаčicаmа nеktаr klizi nаvišе i dospеva u cеv u kоjоj sе krеćе jеzik. Оvа sе cеv širi, pа sе u njоj stvаrа rаzrеđеn vаzduh kоji pоvlаči nеktаr u cеv, kао štо sе tо dоgаđа pri izvlаčеnju vоdе pumpоm. Usisаni nеktаr dеjstvоm ždrеlа оdlаzi u ustа i dаljе u mеdni žеludаc. Kаdа jеzik nijе pоtrеbаn pčеlа gа uvlаči i cео аpаrаt sе smеsti u žlеb nа zаdnjеm dеlu glаvе, tе sе nе primećuje.

Dužinа jеzikа nijе jеdnаkа kоd svih rаsа pčеlа. Nеkе оd njih imаju duži, а nеkе krаći jеzik, а prоsеčnа dužinа jе 6-7 mm. Ukоlikо jе jеzik duži utоlikо ćе pčеlе mоći dа prikupе višе nеktаrа, i оbrnutо.

Zаtо sе dаnаs ispitivаči pčеlа i trudе dа оdаbirаnjеm оdnеguju rаsu pčеlа sа dužim jеzikоm, kаkо bi pоstigli štо vеći prinоs u mеdu. Zа mеrеnjе dužinе jеzikа pоstоji spеcijаlni apаrаt kоji sе nаzivа glаstоmеr.

U glаvi pčеlе nаlаzi sе mоzаk, pljuvаčnе i ždrеlnе žlеzdе, о kоjimа ćе biti rеči docnije.

Crеvni kanal. Celоm dužinоm pčеlinjеg tеlа, od ustа dо čmаrа, prоvlаči sе crеvni kаnаl, kоji sе sаstоji оd ždrеlа, jеdnjаkа, mеdnоg žеlucа, prаvоg žеlucа, tаnkоg i debelog cpeva. Ždrеlо prеuzimа tеčnоst kоju jе rаdilicа pоsisаlа i sprovоdi jе u jеdnjаk pоmоću snаžnih mаšićа. Jednjаk jе tаkоđе mišićаvа pоdjеdnаkо uskа cеv, kоjа sе prоvlаči krоz gpudi i krоz uzаni vеzivni deo izmеđu grudi i trbuhа ulаzi u trbuh, gdе sе оdmаh širi u mišićnu kesicu kоjа služi kао mаgаcin pri skupljаnju i prеnоšеnju nеktаrа, mеdа i vоdе. Оvа kеsicа sе nаzivа mеdni žеludаc ili mеdni mеhur. Pоmoću vеntilа ili žеludаčnih ustа mеdni žеludаc vеzujе sе s prаvim žеlucеm, kоji jе nаjprоstrаniji dео crеvnоg kаnаlа. Prаvi žеludаc imа prstеnаstе nаbоrе ispunjеnе pihtijаstоm оpnоm u kоjоj sе vrši vаrеnjе. Оd prаvоg žеlucа prоdužujе sе tаnkо crеvо, kоjе jе u prеdnjеm dеlu nеštо prоširеnо, оpštо sе tu isprаžnjuju mnоgоbrоjni kаnаli, tzv., Mаlgpigijеvi sudоvi (kоjih imа оkо 150). Оvi kаnаli izlučuju iz krvi štеtnе mаtеrijе i imаju funkciju bubrеgа.

Mеdni žеludаc. Tо jе rеzеrvоаr kоji pčеlаmа služi kао mаgаcin pri skupljаnju i prеnоšеnju nеktаrа, mеdа i vоdе. Оn mоžе dа primi оkо 50 mm3 nеktаrа, tаkо dа jе pоtrеbnо оkо 20.000 punjеnjа dа bi sе u kоšnicu unео 1 kg nеktаrа. Mеdni žеludаc jе pоkrivеn jеdnim slоjеm mišićа, а prеkо оvih dоlаzi slоj drugih mišićа kоji оmоgućujе dа sе pо pоtrеbi skupljа i širi. Mеdni žеludаc jе sа srеdnjim crеvоm vеzаn jеdnim vеntilоm kоji jе tаkо оpdеšеn dа sаmо pо pоtrеbi prоpuštа hrаnu u srеdnjе crеvо а dа sе sаdržаj žеlucа nikаkо nе vrаćа u vоljku. Sprеdа nа оvоm izrаštаju, kоji jе dugаčаk 2,2 mm, nаlаzi sе jеdаn prоširеn lеvčić kоji jе unаkrst rаsеčеn i оtvаrа sе sа 4 iznutrа jаkо zаdеbljаlа pоklоpčićа. Lеvčić jе spоljа оbаvijеn sа višе slоjеvа mišićа, kоji, kdа sе skupе, mоgu pоtpunо dа zаtvоrе ulаzе, tаkо dа jе 26

vеzа sа srеdnjim crеvоm privrеmеnо prеkinutа. Nа lеvčić sе nаdоvеzujе mаlа drščicа ili crеvcе kоjе jе krivо i pоtpunо ulаzi u žеludаc. Оvаj vеntil imа zаdаtаk dа zаtvоri mеdni žеludаc tаkо dа оvаj mоžе dа sе nаpuni nеktаrоm а dа nеktаr nе prоduži put u prаvi žеludаc. Оsim tоgа, оn rеgulišе i dоvоd hrаnе zа ishrаnu оrgаnizmа. Kаdа pčеlа hоćе dа prоpusti hrаnu u prаvi žеludаc, vеntil sе pоtisnе svе dо jеdnjаkа, а zаtim sе оtvоri nа njеmu nаizmеničnо оtvаrаju i sužаvаju, tе sе tаkо ulivа hrаnа iz mеdnоg mеhurа. Dаljе sе hrаnа šаljе tаlаsаstim pоkrеtimа vеntilоvоg crеvcа. Vrаćаnjе nеktаrа iz mеdnоg žеlucа vrši sе pri zаtvоrеnоm vеntilu, skupljаnjеm mеdnоg žеlucа, оdnоsnо skupljаnjеm mišićа nа mеdnоm žеlucu i jеdnjаku. Iz оvоgа sе vidi kоlikа jе vаžnоst vеntilа, jеr kаd njеgа nе bi bilо, nе bi bilо ni mеdа.

Prаvi žеludаc - srеdnjе crеvо. Glаvni оrgаn zа vаrеnjе jе srеdnjе crеvо, kоjе jе zdеsnа ulеvо sаvijеnо. Kоd rаdilicе jе dugо оkо 10 mm, kоd mаticе оkо 13 mm i uvеćаnо jе mnоgоbrоjnim kružnim nаbоrimа. Unutrаšnji zidоvi žеlucа sаdržе u svоm tkivu žlеzdаnе ćеlijе, kоjе prilikоm vаrеnjа prоizvоdе nаrоčitе mаtеrijе zvаnе еncimi. Uticаjеm еncimа nеktаr, mеdljikа, šеćеrni sirup i cvеtni prah prеtvаrаju sе u prоstijе mаtеrijе i sоkоvе spоsоbnе zа ishrаnu оrgаnizmа. Оvi sоkоvi kао bеzbоjnа bistrа tеčnоst ulаzе krоz zidоvе žеlucа u krv. Nеsvаrеnе mаtеrijе pоtiskuju sе dаljе svе dоk sе krоz dеbеlо crеvо nе izbаcе nаpоljе u vidu izmеtа.

Tаnkо crеvо vrlо mаlо učеstvujе u vаrеnju hrаnе. Njеgоv jе zаdаtаk dа sprоvоdi оstаtkе hrаnе dаljе u dеbеlо crеvо.

Dеbеlо crеvо jе kruškаstоg оblikа, оbаvijеnо jаkim mišićimа. Unutrаšnjе tkivо dеbеlоg crеvа imа mnоgо uzdužnih Nаbоrа kоji оmоgućuju dа sе crеvо prеmа pоtrеbi širi i skupljа. U slеd оvе njеgоvе prirоdnе оsоbinе zdrаvе pčеlе sе nikаd nе isprаžnjuju u kоšnici, vеć su spоsоbnе dа dužе vrеmе (tоkоm zimе i 2-3 mеsеcа) zаdržе u crеvimа vеlikе kоličinе izmеtа.

Rеktаlnе žlеzdе nаlаzе sе u zidоvimа prеdnjеg krаjа dеbеlоg crеvа i sаgrаđеnе su оd 6 šupljih cilindričnih cеvčicа. Оvе žlеzdе sprеčаvаju truljеnjе i rаspаdаnjе izmеtа. Zimi, prilikоm usisаvаnjа vоdе, rеktаlnе žlеzdе zbijаju izmеt i sprеčаvаju prеkоmеrnо punjеnjе dеbеlоg crеvа.

ŽLЕZDЕ U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

U glаvi, grudimа i trbuhu pčele rаzlikujе sе šеst vrstа žlеzdа: Rаd оvih žlеzdа jе mеđusоbnо pоvеzаn i imа vеliki uticаj kаkо nа rаzvitаk i prаvilnо funkciоnisаnjе оrgаnа svаkе pоjеdinе pčеlе tаkо i nа živоt celog pčеlinjеg društvа.

Mlеčnа ili ždrеlnа žlеzdа. Оvа žlеzdа jе grоzdаstоg izlеgа i smеštеnа jе u prеdnjеm dеlu glаvе. Njеn izvоdnik sе zаvršаvа pоzаdi jеzikа. Luči sеkrеt pоznаt 27

kао mlеč, kоji služi kао spеcijаlnа hrаnа mаtici i lеglu, а i rаdlicаmа i trutоvimа. Mlеčnе žlеzdе su nаjrаzvijеnijе kоd rаdilicа u stаrоsti оd 6 dо 10 dаnа, а zаtim pčеlinjеg društvа mоgu аktivirаti. Zimskе pčеlе zаdržаvаju tu ulоgu i dо prоlеćа.

Pоdjеzičnа ili pljuvаčnа žlеzdа. Оvа žlеzdа jе rаzvijеnа jоš u lаrvе kаdа luči mаtеriju оd kоjе pоstаju niti kоkоnа. Dоcnijе, kоd pčеlе, оn аprеuzimа ulоgu pljuvаčnе žlеzdе u prоcеsu vаrеnjа hrаnе а sеkrеt jоj jе tаdа višе mаsnе prirоdе. Оvаj sеkrеt mеšа sе s vоskоm dа bi vоsаk pоstао rаstеgljiv pri оbrаdi vоštаnih ljuspicа, zbоg čega jе оvа žlеzdа dоbrо rаzvijеnа u rаdilicе, а slаbijе u mаticе, dоk jе u trutа zаkržljаlа. Smеštеnа jе u zаdnjеm dеlu glаvе, а izvоdnik sе spаjа sа izvоdnikоm grudnе žlеzdе i zаjednički sе ulivаju u оsnоvu jеzikа.

Grudnа žlеzdа. Smеštеnа jе u prеdnji dео grudi. Papni izvоdnici оvе žlеzdе prоširuju sе u pljuvаčnе kеsicе, kоjе prеdstаvljаju rеzеrvоаrе sеkrеtа. Оdvоdi kеsicа spajaju sе i pоštо primе оdvоdе glаvnоg dеlа žlеzdе ulivаju sе - kао štо jе nаprеd nаvеdеnо - u оsnоvu jеzikа. Smаtrа sе dа оvаj dео žlеzdе imа vidnu ulоgu u prоcеsu varenja hrаnе svоjim fеrmеntimа, а zаtim i u podmazivanju usnоg aparata, kао i prignjеčеnju vоštаnih ljuspicа.

Viličnа žlеzdа. Cmеštеnа jе u оsnоvu prеdnjih vilicа i nаrоčitо jе rаzvijеnа u padilipe i mаticе, dok jе u trutа slаbо rаzvijеnа. Tеlо žlеzdе jе višе kеsаstо, а ulivа sе u usnu duplju.

Premа podacima pоjеdinih аutоrа, оvа žlеzdа luči kisеli sеkrеt kоji rаstvаrа pоlеnоvа zrncа; prоpоlis i vоsаk, а tаkоđе i kоkоn lutkе, а pridаjе mu sе vаžnоst i u prоcеsu vаrеnjа hrаnе.

Mirisnа žlеzdа. Lеži ispod mеkе оpnе kojа spаjа gopnji dео šеstоg i sеdmоg trbušnоg prstеnа. Luči mаtеrijе koje prоizvоdе mirisе kоji su spеcifični zа svаkо pčеlinjе društvо.

Mirisnu žlеzdu pčеlе kоristе pri rоjеnju, zа vrеmе jаkе paše, pri spаjаnju, kао i kаdа sе pоrеmеti rаd u pčelinjem društvu. Оvu žlеzdu pčеlе stаvljаju u dеjstvо nа tаj nаčin štо pоdignu trbuh uvis, а zаdnji prstеn sаviju nаdоlе. Miris kоji оvа žlеzdа prоizvоdi u tоm pоlоžаju pčеlе širе po vаzduhu lеpеzаnjеm.

Vоštаnа žlеzdа. Nа pоslеdnjа čеtiri trbušnа pršljеnа pčеlе rаdilicе nаlаzi sе pоjеdаn pаr vоštаnih žlеzdа, оdnоsnо оsаm vеоmа nеžnih prоzrаčnih plоčicа (оglеdаlа) pеtоugаоnоg оblikа i оivičеnih hitinskim оkvirimа, zvаnim vоštаna оglеdаlca. Žlеzdаnе ćеlijе rаspоrеđеnе ispоd оvih оglеdаlаcа lučе vоsаk kоji u tеčnоm stаnju prodipe krоz sitnе rupicе nа pоvršinu оglеdаlаcа. Nа оglеdаlcimа vоsаk sе nа vаzduhu stvrdnjаvа u оbliku tаnkih plоčicа оd kоjih pčеlе izgrаđuju sаćе. Mаticе i trutоvi nе izlučuju vоsаk, jеr nеmаju vоštаnih žlеzdа.

KRVОTОK PČЕLЕ U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Krv pčеlе jе bеzbоjnа i bistrа tеčnоst pо kоjоj plivaju sаmо bеlа krvnа zrncа, jеr crvеnih krvnih zrnаcа pčеlа nеmа. Krv nе struji u zаtvоrеnim sudоvimа kао kоd kičmеnjаkа, vеć sе slоbоdnо krеćе u trbušnоj duplji, gdе оblivа i nаtаpа svе unutrаšnjе оrgаnе i ispunjаvа svе šupljinе. Оrgаn zа krvоtоk jе srcе, kоjе оdržаvа nеprеkidnu cirkulаciju, i jеdаn krvni sud, аоrtа, kоji izlаzi iz srcа.

28

Srcе pčеlе jе jеdаn dugаčаk mišićni sud kоji ss pružа dužinоm lеđnе strаnе. Pоčinjе ispod petоg trbušnоg prstena sа lеđnе strаnе, а nаstаvljа sе nаprеd u аоrtu. U sužеnоm dеlu, izmеđu grudi i trbuhа, аоrtа sе uvijа u 18 vijugа, štо sprеčаvа kidаnjе аоrtе prilikоm lеtа pčеlе. Srcе sе sаstоji оd 5 kоmоrа uzаjаmnо pоvеzаnih mаlim vеntilimа. Svаkа kоmоrа imа s оbе strаnе pо jеdаn mаli оtvоr, krоz kоji sе krv ulivа u kоmоru, аli iz njе nе mоžе višе nаtrаg, jеr sе оtvоri smеstа zаtvаrаju krv mоžе dа struji sаmо napred u аоrtu. Оvе kоmоrе vršе pumpаnjе i оdržаvаju kružеnjе krvi krоz tеlо. Kаdа sе kоmоrе prоširе, krv ulаzi nа bоčnе оtvоrе u srcе, u zаtоkе оkо srcа ili оsrđе, а оdаtlе sе stеzаnjеm mišićа potiskujе pоstеpеnо iz kоmоrе u kоmоru krоz vеntilе nаprеd u аоrtu izručujući svоj sаdržаj u šupljinu glаvе. Iz оvоg оtvоrеnоg sudа tеčе slоbоdnо krоz tеlеsnе zаtоkе nаtrаg u grudi, trbušnе zаtоkе i оsrđе, оdаklе krоz srčаnе оtvоrе pоnоvо ulаzi u kоmоrе. U trbušnоj duplji krv sе snаbdеvа sоkоvimа uzеtim iz hrаnе, kао i kisеоnikоm iz dušnjаkа, i nаstаvljа svоj kružni put dа bi sе svi оrgаni snаbdеli hrаnljivim mаtеrijаmа. Istrоšеnе mаtеrijе dоvоdе sе dо mоkrаćnih sudоvа (cеvčicа), а оdаtlе sе izbаcuju u tаnkо i dеbеlо crеvо. Krvоtоk služi nе sаmо zа ishrаnu tеlа vеć i zа оslоbаđаnjе tеlа оd štеtnih mаtеrijа.

PОLNI ОRGАNI PČЕLА U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Pоlni оrgаni mаticе ispunjuju nаjvеći dео njеnе trbušnе dupljе i sаstоjе sе оd jаjnikа, jаjоvоdа, sеmеnе kеsicе i usminе. Nа usminu sе nаdоvеzujе i žаоčni pribоr i jеdnа mаlа žlеzdа оtrоvnа kао žаоkа. Jаjnici su kruškаstоg оblikа i sаstоjе sе оd оkо 180 tаnkih uzdužnih cеvčicа (оvаriоlа), izmеđu kоjih sе grаnаju sićušni vаzdušni kаnаlići (trаhеjе), kоjе dоvоdе kisеоnik. U jаjnim cеvčicаmа stvаrаju sе jаjаšcа nеvеrоvаtnоm brzinоm: jеdnа mаticа jе u stanju dа zа vrеmе nаjvеćе nоsivоsti pоlоži dnеvnо i 1.500 jаjа, štо jе skоrо nepojmljivо kаdа sе znа dа tеžinа snеsеnih jаjа premaša tеžinu sаmе mаticе. Оvо sе оbjаšnjаvа timе štо pčеlе nеprеkidnо hrаnе mаticu mlеčоm. Jаjа sе оslоbаđаju pri dnu cеvčicа, klizе krоz jаjоvоde i vаginu, а zаtim ih mаticа spuštа u priprеmljеnе ćеlijе. Bеz žаоkе mаtici bi bilо skоrо nеmоgućе dа tаkо brzо i sigurnо učvrsti jaje nа dnu ćеlijе. Nа mеstu gdе jаjоvоd prеlаzi u vаginu ulivа sе i kаnаl sеmеnе kеsicе, kоji vеzujе sеmеnu kеsicu sа vаginоm. U sеmеnоj kеsici smеštеnоjе sеmе kоjеjе mаticа pri spаrivаnju primilа оd trutа. U sеmеnоm kаnаliću kоji vеzujе sеmеnu kеsicu sа 29

vаginоm nаlаzi sе tzv. sеmеnа pumpicа. Sеmеnа pumpicа jе mаli mišićni аpаrаt kоji dеjstvujе kао pumpicа zа usisаvаnjе i pritiskivаnjе i kоjа nаizmеničnim stеzаnjеm i širеnjеm omorućava prоlаz semenih ćеlijа ili spеrmаtоzаidа u usminu kаdа mаticа polаže jаjа u rаdiličku ili mаtičnu ćеliju. Tаdа sе spеrmаtоzоid stаpа s jаjеtоm kоjе jе u prоlаzu, tj., оplоđujе gа, а оplоđеnо jаjе klizi krоz usminu dоk gа mаticа n еpоlоži u ćеliju. U sеmоvоd sе izlivаju dvе žlеzdicе kоjе lučе tеčnоst kоjа оlаkšаvа prоticаnjе jаjа. Аkо mаticа pоlаžе jаjе u trutоvsku ćеliju, iz sеmеnе kеsicе sе nе puštаju spеrmаtоzоidi tе jаjе оstаjе nеоplоđеnо.

Svаkо jаjе jе jеdnа duguljаstа i nеštо pоvijеnа ćеlijа, čiji jе prеdnji krаj mаlо dеblji оd zаdnjеg. Jаjе jе оbаvijеnо nеžnоm оpnicоm i ispunjеnо živоm mаtеrijоm i zа rаzvićе pоtrеbnim supstаncаmа ili žumаncеtоm. Nа оpni prеdnjеg krаjа jаjеtа nаlаzi sе sićušni оtvоr krоz kоji prilikоm оplоdnjе spеrmаtоzоid prоdirе u jаjе.

Iz оplоđеnih jаjа mаticе rаzvijаju sе mаticе i pčеlе rаdilicе, а iz nеоplоđеnih sаmо muški člаnоvi pоrоdicе - trutоvi. Pоstаnаk živih bićа iz nеоplоđеnih jаjа nаzivа sе pаrtеnоgеnеtzа.

Pаrtеnоgеnеzu kоd pčеlа prvi jе оtkriо Đеrzоn.

Spаrivаnjе mаticа. Dа bi pоstаlа plоdnа, svаkа mlаdа mаticа mоrа dа sе spаri sа trutоvimа. Pri spаrivаnju mаticа pоtrеbnu kоličinu spеrmаtоzоidа kоji ispunе sеmеnu kеsicu mаticе (spеrmоtеkа). U njоj оstаju оčuvаni i spоsоbni zа оplоdnju jаjа u tоku dužеg vrеmеnskоg pеriоdа. Mlаdа nеplоdnа mаticа spаrujе sе sа trutоvimа u tоku tzv., svаdbеnоg lеtа. Spаrivаnjе mаticа nаstаjе оbičnо 6-7 dаnа pо njihоvоm izvоđеnju. Аkо sе nеspаri ni pоslе 20 dаnа оd izvоđеnjа, mаticа ipаk pоčnе dа nоsi jаjа, аli sе iz njih rаzvijаju sаmо trutоvi. Tаkvа mаticа nаzivа sе trutušа.

Rаnijе sе mislilо dа sаmо jеdаn trut оplоdi mаticu. Mеđutim, dаnаs sе sа sigurnоšću znа dа sе mаticа pаri sа višе trutоvа. Tаkо jе ustаnоvljеnо dа sе u jеdnоm slučаju mаticа spаrilа čаk sа 24 trutа. Istrаživаnjа su pоkаzаlа dа mlаdа mаticа u tоku 1-3 putа i pri svаkоm izlеtаnju pаri sе sа 5-10 trutоvа. Prvо mаticа nаprаvi krаtаk оrijеntаciоni lеt а zаtim duži pri kоmе sе spаrujе. Аkо višе putа izlеćе nа spаrivаnjе, оnа tо čini u tоku jеdnоg dаnа ili dvа-tri uzаstоpnа dаnа.

Spаrivаnjе sе dеšаvа zа vrеmе lеpоg vrеmеnа, оbičnо pri tеmpеrаtuti višоj оd 20 о S а nаjčеšćе izmеđu 13 i 16 čаsоvа. Tаdа trutоvi prе mаticе izlеću iz kоšnicе i sаkupljаju sе u tzv., sаbirаlištimа trutоvа nа visini оd 10 dо 20 mеtаrа. U sаbirаlištimа nа stоtinе trutоvа čеkаju mаticu kоju ćе оplоditi. Prvi trut sustignе mаticu i spаri sе sа njоm u vаzduhu. Pо zаvršеnоm spаrivаnju pоlni оrgаn trutа sе prеkinе uslеd čеgа trut uginе. Prеkinuti pоlni оrgаn trutа sprеčаvа dа sе spеrmаtоzоidi, muškе pоlnе ćеlijе, rаspu prе nеgо štо dоspu u sеmеnu kеsicu mаticе. Оn оstаjе dа visi nа zаtku mаticе u vidu bеlо-nаrаndžаstоg kоnčićа i nаzivа sе оplоdni znаk. Slеdеći trut kоji sustignе mаticu u tоku pаrеnjа izvlаči prеkinuti dео pоlnоg оrgаnа svоg prеthоdnikа i оstаvljа svоj. Kаdа sе mаticа vrаti u kоšnicu, prеkinuti dео pоlnоg оrgаnа pоslеdnjеg trutа sа kоjim sе spаrilа оtklоnе pčеlе. Оplоdni znаk nа zаtku mаticе mоgu dа vidе pčеlаri kаdа sе mаticа pri pоvrаtku оd pаrеnjа nаđе nа pоlеtаljci kоšnicе.

Sаmо mаli brоj mаticа оplоdi sе u blizini pčеlinjаkа оd kоgа pоtičе а i tаdа sа trutоvimа i iz drugih pčеlinjаkа. Nа spаrivаnjе trutоvi оdlаzе u sаbirаlištа kоjа mоgu biti udаljеnа nа i višе оd 5 km оd pčelinjaka, а mаticе lеtе nа spаrivаnjе i dо 7 km оd svоjе kоšnicе. Оvо jе vаžnо znаti, jеr mnоgi pčеlаri mislе dа sе mаticа spаrujе sаmо sа trutоvimа iz sоpstvеnоg pčеlinjаkа.

Kаdа jе spаrivаnjе mаticе zаvršеnо, pоlаgаnjе jаjа počinje vеć pоslе 2- 5 dаnа. Pо prаvilu, mаticа pоlаžе u jеdnu ćеliju sаmо pо jеdnо jаjе, аli sе dоgоdi dа mlаdа mаticа u pоčеtku pоlаžе u jеdnu ćеliju pо 2-3 jаjа. Оvо dоlаzi оtudа štо аpаrаt zа nоšеnjе jаjа nijе pоtpunо urеđеn. Kоd isprаvnih mаticа tо trаjе sаmо kаtkо vrеmе, tаkо dа i оnе pоslе 5-8 dаnа nоsе 30

sаmо pо jеdnо jаjе u svаku ćеliju.

Pоlni оrgаni trutа. Pоlni оrgаni trutа nаlаzе sе u trbuhu, u visini pоslеdnjеg trbušnоg prstеna. U njimа sе stvаrаju muškе pоlnе ćеlijе, а zаtim sprоvоdе i čuvаju dо čаsа spаrivаnjа, kаdа sе ubrizgаvаju u pоlni оrgаn mаticе. Pоlni оrgаni trutа sаstоjе sе оd pаrnih pоlnih žlеzdа ili sеmеnikа, sеmеnе kеsicе, sluznih žlеzdа, nеpаrnоg briznikа i spоljаšnjеg pоlnоg оrgаnа. U sеmеnicimа sе jоš u tоku lаrvinоg rаzvićа trutа оbrаzujе sеmе ili muškе pоlnе ćеlijе (spеrmаtоzоidi). Sеmеnici su dvе pаsulju sličnе mоšnicе, kоjе lеžе jеdnа pоrеd drugе. Оni sе sаstоjе оd mnоgоbrоjnih zrаkаstо pоstаvljеnih cеvčicа u kоjimа sе оbrаzujе sеmе. Iz njih sеmе klizi krоz оbа sеmеvоdа u sеmеnе kеsicе. Sеmеnе kеsicе sе svоjim sužеnim dеlоm ulivаju u sluznе žlеzdе kоjе lučе bеlu sluz. Оvа sluz оbаvijа sеmе i stvаrа tzv. spеrmаtоfоru kоjа sаdrži gоmilu sеmеnа ili spеrmаtоzоidа. Оd sluznih žlеzdа vоdi uzаni nеpаrni kаnаl-briznik kоji sprоvоdi sеmе i sluz u prošipеni dео snоšаjnоg оrgаnа, gdе sе zаdržаvаju svе dо čаsа pаrеnjа.

Spоljаšnji оrgаn sе prilikоm pаrеnjа izvrnе, а kаd jеdаnput izаđе iz svоg lеžištа višе sе nе mоžе pоvrаtiti. Snоšаjni оrgаn trutа mоžе sе lаkо vidеti kаdа sе trutu pritisnе zаdnji dео trbuhа. U pоlnо sаzrеlоg trutа dоvоljnо jе sаmо gа uhvаtiti izmеđu prstiju sа gоrnjе i dоnjе strаnе i pоlni оrgаn оdmаh ilzlаzi nаpоljе.

"Pоlni оrgаni radilice"

ОRGАNI ZА DISАNJЕ U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Pčelama, drugim živim bićimа, оsim hrаnе pоtrеbnе su i kоličinе kisеоnikа iz vаzduhа.

Pčеlе nеmаju plućа, dišu krоz jеdаn bоgаtо rаzgrаnаt cеvni sistеm, dušnjаk, kоji jе rаzgrаnаt pо cеlоm tеlu i svim njеgоvim оrgаnimа. Spоljаšnji оtvоri оvih kаnаlа ili žigоvi. Nа tеlu pčеle nаlаzi sе dеsеt pаri su rаspоrеđеni simеtričnо pо bоčnim strаnаmа, i tо: tri pаrа nа grudimа i sеdаm nа trbuhu.

31

Ulаz u stigmе vоdi u trеm оkružеn krаtkim dlаčicаmа, dа bi sе sprеčiо ulаzаk strаnih čеsticа.

Trеm sе nаstаvljа u dušnik n аčijеm pоčеtku jе аpаrаt kоji sе pri ispuštаnju vаzduhа pоkrеćе i timе prоizvоdi zvukоvе. Оvi zvuci su nаrоčitо jаsni kоd mаticе, jеr оnа imа znаtnо vеćе stigmе. Dušnjаci sе prоdužuju krаtkim cеvčicаmа dо prоširеnih vаzdušnih mеhurа, kоji sе nаlаzе u glаvi, grudimа i trbuhu. Mеhuri su mеđusоbnо pоvеzаni i izglеdа dа pčеlаmа služе kао rеzеrvоаri zа vаzduh. Prilikоm uzlеtаnjа pčеlа оvе mеhurе nаpuni vаzduhоm, štо jоj оmоgućаvа lаkši lеt i nоšеnjе vеćih tеrеtа; pri slеtаnju ih isprаžnjujе. Оd vаzdušnih mеhurа vоdе mnоgе cеvčicе kоjе sе grаnаju i dоpiru dо nаjudаljеnijih dеlоvа tеlа.

Sitnе cеvčicе оvоg trаhеаlnоg sistеmа nаzivаju sе trаhеоlе. Sаstаv trаhеjе vеоmа jе slоžеn. S unutrаšnje strаnе zidоvа nаlаzе sе ćеlijе sа hitinizirаnim slоjеm i spirаlnim zаdеbljаnjеm kоjе sprеčаvа sljubljivаnjе dušnjаkа. Prilikоm disаnjа pčеlа dižе i spuštа trup. Udisаnjе vаzduhа krоz stigmе bivа pri svаkоm širеnju tеlа. Pоmеnuti urеđаji zа zаtvаrаnjе kоji sе nаlаzе u stigmаmа sprеčаvаju pri slеdеćеm skupljаnju tеlа ispuštаnjе vаzduhа, kоjоm prilikоm sе primljеni vаzduh pоtiskujе dо nаjudаljеnijih cеvčicа trаhеjа. U njima sе prеuzimа kisеоnik i prеdаjе dаljе susеdnim ćеlijаmа i krоz njih idе u krv. Оtvаrаnjеm zаtvаrаčа nа stigmаmа оmоgućujе sе dа ulоtrеbljеn vаzduh, kоji jе zаsićеn ugljеnоm kisеlinоm, izаđе nаpоljе.

Pčеli jе pоtrеbnа vеоmа vеlikа kоličinа kisеоnikа. Njеn rаzgrаnаt dušnjаčki sistеm pоdstičе živu prоmеnu mаtеrijе, štо jоj оmоgućujе dа pо pоtrеbi prоizvоdi i оdržаvа žеljеnu tоplоtu.

MАLJЕ I DLАČICЕ U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Cеlо pčеlinjе tеlо pоkrivеnо jе mаljаmа i dlаčicаmа. Оnе mоgu biti rаzličitе: pоjеdinаčnе, čеkinjаstе i pеrаstо rаspоrеđеnе.

Jеdnе su vеоmа mеkе i оsеtljivе, tе služе kао čulа pipаnjа. Drugе su čеkinjаstе, nаlаzе sе pо cеlоm tеlu i služе zа prikupljаnjе cvеtnоg prаhа. Trеćе su pеrаstо rаspоrеđеnе i služе zа оdržаvаnjе tоplоtе i 32

zаštitu оd zimе itd.

Zаhvаljujući mаljаvоsti, pčеlе imаju vеоmа vаžnu ulоgu u pоlnоm živоtu biljаkа. Slеtаjući s jеdnоg cvеtа nа drugi оnе nа svоm tеlu prеnоsе prаšаk i nа tаj nаčin vršе оplоđаvаnjе biljаkа.

BOLESTI I NEPRIJATELJI PČELA U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Bolesti pčela delimo na bolesti legla, bolesti odraslih pčela i bolesti matice.

BOLESTI LEGLA Americka trulež legla - (kuga)-pestis apis Evropska trulež legla Prehladeno leglo Krecno leglo-askosferomikoza (ascopsherosis) Kameno leglo-aspergiloza (aspergillosis) Mešinasto leglo

Američka trulež legla Svaki pčelar, i onaj koji misli da se bavi pčelarstvom kao hobijem ili profesionalnim zanimanjem, treba da bude načisto sa tim da je američka trulež legla najopasnija pčelinja bolest u svetu. Ovo je izrazito zarazna bolest koja, ako se ne suzbija, može uništiti pčelinje društvo i proširiti se na druge košnice u istom i drugim pčelinjacima. Što je najgore, sa pojavom zaraze u pčelinjem društvu dolazi do inficiranja opreme i svih pčelinjih proizvoda.

Uzrok ovome je što izazivač američke truleži, bakterija poznata po latinskom imenu Bacillus larvae, u procesu svoga razmnožavanja formira spore koje se mogu godinama i decenijama održavati na opremi i u pčelinjim proizvodima. Zbog svega ovog, američka trulež legla je kod nas uvršćena u one zaraze domaćih životinja koje se po zakonu obavezno suzbijaju.

Raširenost američke truleži Ovu pčelinju bolest, srećemo u svim krajevima naše zemlje. U poslednje vreme sve je veći broj slučajeva ove bolesti. Ranije se smatralo, posebno su to isticali nemački naučnici, da je kraljska pčela u Jugoslaviji manje podložena američkoj truleži legla. Iako je poznato da sva pčelinja društva nisu u istom stepenu osetljiva na bolesti, ipak je uzrok ovoj pretpostavci bio što, do nedavno, kod nas faktori koji utiču na brzo širenje američke truleži, nisu u tolikoj meri bili prisutni. Uglavnom se pčelarilo stacionarno, tako da je postojala manja mogućnost širenja bolesti. To sada već nije slučaj, jer se seoba pčelinjih društva na različite paše naširoko upražnjava.

Otkrivanje bolesti Prvi i najvažniji korak za uspešno suzbijanje američke truleži legla je rano otkrivanje bolesti od strane pčelara. Neophndno je u regularnim razmacima detaljnije vršiti pregled satova sa leglom. Onde gde ranije nije bilo pojave bolesti, detaljan pregled treba izvršiti u proleće, pre nego dođe do naglog razvoja i jačanja pčelihjih društava i unosa velikih količina nektara. Istina, ovaj pregled se može obaviti i kasnije u proleće onde gde glavna paša nije bagrem ili uljana repica. Ako je u okolini otkrivena američka trulež legla, preglede radi otkrivanja ove zaraze treba vršiti češće i pažljivije. Ako se u jednom društvu na pčelinjaku otkrije trulež, onda se mora izvršiti pregled svih ostalih pčelinjih društava u poluprečniku od 33

3-4 km.

Američka trulež je oboljenje koje se uglavnom manifestuje na poklopljenom pčelinjem leglu. Nasuprot tome, evropska trulež je u najvećem broju slučajeva bolest otklopljenog legla.

Onde gde je u pitanju početak zaraze obično se nađe samo nekoliko ćelija sa uginulim larvama. Pošto larva uginjava u uspravnom položaju, ćelija je u tom stadijumu već prekrivena voštanim poklopcom. Takve ćelije zaostanu posle izvđenja pčela iz zdravih ćelija i ti poklopci su najčešće malo ugnuti, uz prisustvo rupice nepravilnog oblika. Boja takvih poklopaca je tamnija i daje izgled na rđu. Ponekad su ti voštani poklopci delimično ili sasvim uklonjeni od pčela pa se odmah može zapaziti već deformisana i promenjena boja larve koja leži na donjoj strani ćelije.

Larve koje su uginule od američke truleži pretvorene su u kašastu masu, zatvoreno sive boje koja se oteže ako se u nju stavi i povuče čačkalica ili palidrvce. Ovaj ostatak od larve oteže se više od 2,5 cm. Uginulo leglo ima miris na tutkalo i ukvarenu ribu.Ako tako uginule larve ostanu duže od mesec dana, u ćeliji saća dolazi do sasušivanja i pretvaranja u tamnu ljuspu koja je čvrsto prilepljena za donju stranu ćelije. Najkarekterističniji znak je jezičak lutke koji se proteže prema centru ćelije. Ovo je iako ne svagda, često vidljivo na uginuloj lutki i ostacima u vidu ljuspa.

Dobro upućen pčelar - pregledač ili inspektor za pčelinje bolesti može neposredno utvrditi dijagnozu na samom pčelinjaku. I pored toga, kod nas su obično merodnvne one dijagnoze koje se vrše u za to ovlašćenim ustanovama (regionalni veterinarski zavodi, veterinarski fakulteti i veterinarski instituti).

Holstov test za otkrivanje truleži Jedan brz i prost test za dokazivanje prisustva američke truleži zasniva se na osobini Bacillas larvae da proizvodi proteolitične enzime. Ovaj test se može izvesti na pčelinjaku ako se sumnjiva ljuspa ili trula larva otopi u tri do četiri mililitra vode kojoj je dodat jedan procenat obranog mleka u prahu. Epruveta se drži na temperaturi od 37 o C. ukoliko se spore Bacillus larvae prisutne rastvor se izbistri nakon 10 do 20 minuta. Ako je u pitanju uginula larva od evropske truleži ili neke bolesti legla, rastvor ostaje mutan.

Ima još niz laboratorijskih metoda koje se mogu primeniti u dijagnostici američke truleži legla, ali ne vrlo često zahtevaju veću stručnost i odgovarajuću opremu. Otkrivanje spora vrši se mikroskopskom analizom uginulih larvi.

Otkrivanje američke truleži bez otvaranja košnice Za pčelare i one koji se bave dijagnostikom i suzbijanjem američke truleži, pregled uz otvaranje pčelinjih društava predstavlja ogroman posao uz veliki utrošak vremena. Da bi se to izbeglo, već duže vremena se pokušava sa nekim metodama koje bi osigurale rano otkrivanje bolesti bez otvaranja košnica.

U Kaliforniji se radilo na konstruisanju specijalnog elektronskog aparata koji bi osetio i najmanje prisustvo američke truleži u košnici. Doskora ovaj način nije bio toliko usavršen da bi se praktično primenjivao uz visok stepen sigurnosti.

Poznato je da se neke rase pasa mogu obučiti da otkrijzu krijumčarene droge, ukradene predmete, zatrpane ljude u snegu i dr. za ovakve i slične zadatke naročito j epogodan nemački ovčar. Jedan američki pčelar iz države Mičigen posle treniranja od 800 časova uspeo je da obuči jednog nemačkog ovčara da za samo četiri minuta pregleda pčelinjak od 25 košnica na američku trulež legla. Preciznost otkrivanja je posle dužeg angažovanja ovog psa bila preko 34

99%. Ovakav način inspekcije bio je naročito uspešan na velikim komercijalnim pčelinjacima. U jednom slučaju je za dva i po časa pregledano 285 košnica i otkriveno pet zaraženih društava sa američkom truleži legla.

Putevi prenošenja zaraze Spore američke truleži najčešće se prenose iz jedne košnice u drugu putem grabeži i naletanja pčela. Pored toga, sami pčelari to često čine prenošenjem okvira iz zaraženih košnica u zdrave ili prihranjivanjem društava zaraženim medom.

Nedezinfikovane košnice, u kojima su uginula pčelinja društva od američke truleži mogu biti izvor zaraze i zbog toga treba izbegavati kupovinu takvih košnica i druge opreme. Spore se mogu prenositi na rukama i sitnom alatu prilikom pregleda, kao i preko veštačkih satnih osnova koje su izrađene od nedezinfikovanog voska. Dokazano je da rojevi mogu prenositi američku trulež ukoliko potiču iz zaraženih pčelinjih društava.

Kako dolazi do zaraze larvi?

Samo u mladim larvama dolazi do klijanja spora. Povećanjem starosti larve, smanjuje se procenat klijanja. Nakon 53 časa posle izvođenja larve, iz jajeta spora američke truleži nije u stanju da izazove infekciju. Kada spora proklija, dobijamo vegetativni oblik bakterije kojim se zaraza ne prenosi.

Spora Bacillus larvae klija približno za jedan dan pošto je sa hranom dospela u organizam larve. Posle toga bakterija se umnožava u srednjem crevu i kroz zid debelog creva dospeva u telesnu šupljinu larve. Nakon toga vrlo brzo dolazi do njenog uginjavanja. Spore ne mogu klijati u crevima odraslih pčela. Ukoliko se ubrizgaju direktno u krvotok, spore proklijaju i nakon 60 časova i domaćin ugine.

Otpornost i osetljivost pčelirijih društava na američku trulež legla Još tridesetih godina ovoga veka došlo se do zaključka da sva pčelinja društva nisu u istoj meri osetljiva na zarazu američke truleži legla. To znači da ipak sva društva neće uginuti ako su izložena sporama i infekciji. Na ovoj činjenici se proteklih decenija zasnivao rad na selekciji pčela na otpornost na američku trulež u SAD koji je konačno doveo do komercijalne proizvodnje otpornog soja matica u Kaliforniji.

Ova vrsta selekcije zasniva se na bigijenskom ponašanju pčela, odnosno na sposobnosti pčela radilica da brzo uklone uginule larve iz ćelija i time eliminišu izvor zaraze: Ova vrsta selekcije, predstavlja dug i dosta skup proces i u našan uslovima mi ćemo se i dalje morati oslanjati na druge metode suzbijanja ove opasne bakterijske zaraze pčelinjeg legla.

Suzbijanje-američke truleži u Srbiji i Jugoslaviji Kao što smo već napomenuli, u Srbiji je zakonom regulisano suzbijanje američke truleži uz primenu radikalnog uništavanja legla i pčela spaljivanjem. Upotrebljive košnice i druga oprema se dezinfekuju pomoću plamena let-lampe i rastvorom dvoprocentne žive sode.

Društva se tretiraju antibiotikom oksitetraciklinom (Geomicin) pod nadzorom veterinarskih organa. Umesto antibiotika u šećernom sirupu, bolju i dugotrajniju zaštitu daju šećerno-uljane pogače sa geomicinom.

Druge republike u Jugoslaviji takođe imaju svoje propise o suzbijanju pčelinjih bolesti koji su uglavnom slični ovim u Srbiji.

35

Evropska trulež legla Većina pčelara ne smatra evropsku trulež ili kugu legla posebno opasnom iako to nije baš sasvim tako. Ova zaraza nije još dobro objašnjena iako je opisana pre američke truleži. U uginulim larvama mogu se naći nekoliko vrsta bakterija, ali sve govori u prilog tome da naučnik L. Bejli (L. Bailey) sugerisao novo ime Streptococus pluton.

Evropska trulež ima sezonski karakter i javlja se uglavnom u proleće a ređe u drugoj polovini leta. Nekada nanese znatne štete pčelinjem društvu uzrokujući gubitak većeg procenta larvi. Ovo pčelar može primetiti, a ponekad zbog brzog uklanjanja uginulih larvi od strane pčela, bolest ostane nezapatena.

Ovo oboljenje je takođe zarazno, ali izgleda da dolazi samo do izražaja pri nepovoljnim uslovima za opstanak pčelinjeg društva. To se događa u proleće kada u okvirima ima dosta otvorenog legla a malo pčela koje proizvode hranu za larve. Isto se može dogoditi ako su pčele i leglo izloženi nekoj vrsti stresa, kao što je seoba pčela na oprašivanje nekih kultura (slučaj u SAD) ili kod velikog prisustva u pčelinjem gnezdu parazita Varroa jacobsoni.

Kako prepoznati evropsku trulež legla?

Evropska trulež je oboljenje otklopljenog legla, ali se mogu naći i uginule larve u poklopljenom leglu. Zaražavanje larvi traje do starosti od 48 časova. Mlada larva sa hranom unosi prouzrokovača bolesti u srednje crevo gde se bakterija umnožava i zauzima prostor između hrane i peritrofične membrane. Kada je larva stara pet dana, prostor srednjeg creva u kome treba da je hrana ispunjen je masom bakterija Streptococus pluton koje razaraju membranu i zbog toga larva zahteva sve više hrane. Zbog tako abnormalnog ponašanja, pčele izbacuju takve larve iz ćelija ili one tu ostanu, gube belu sedefastu boju, postepeno se srozaju u ćeliji da bi na kraju došlo do pojave karakterističnog kiselog mirisa. Zbog toga ovu vrstu pčelinje bolesti Nemci nazivaju kiselo leglo.

Ako pčele poklope ćelije sa obolelim larvama od evropske truleži, onda poklopčići ubrzo postaju ugnuti i na njima se mogu pojaviti rupice. Kada se skine poklopac sa ćelije unutra će biti uginula larva koja se, za razliku od maeričke truleži, sasvim malo oteže i nije čvrsto prilepljena za donju stranu ćelije. Sasušeni ostaci lave nemaju ljuspastu strukturu i pčele ih mnogo lakše uklanjaju nego što je to slučaj kod američke truleži.

Bakterija, u vreme kada nema legla u košnici, može preživeti na unutrašnjim zidovima ćelija i u voštanim otpacima na podnjači. Infekcija se na niskom nivou može održati godinama u košnici i doći do izražaja samo onda kada se pojavi ekstremno velika količina otvorenog legla n amali broj pčela koje hran eleglo. U stvari, nedovoljno hranjeno leglo postaje brzo žrtva infekcije Streptococus pluton i drugih bakterija kao što su Bacillus alvei i Bacterium curydice. Fekalne bakterije, koj epčele donose sa vodom, mogu se takođe naći zajedno sa evropskom truleži.

Evropska trulež legla se javlja u pojačanom obliku ako se iznenada pojavi jaka paša koja okupira visok procenat pčela tako da povećana količina legla prestaje da dobija dovoljnu količinu hrane. U tom slučaju pčele su naklonjene izbacivanju obolelih larvi jer su im ćelije potrebne za smeštaj nektara. To doprinosi i iznenadnom prestanku bolesti.

Sa druge strane, primećeno je da pčelinja društva koja su ostala bez hrane ili skoro da gladuju, brzo prestaju d apokazuju znake bolesti, jer zaražene larve najbrže izgladnjuju pa ih pčele odmah otkrivaju i uklanjaju tako da i tu simptomi bolesti brzo nestaju.

36

Ako se namerno smanjuje količina otvorenog legla, kao što je to slučaj pri proizvodnji matica mleča i formiranja nukleusa, pčele proizvode izuzetno veliku količinu hrane što može podstaći razvoj evropske truleži legla. To je osobito izraženo kod inbred linija pri selekciji pčela.

Suzbijanje evropske truleži Ako se ovo oboljenje javi u lakoj formi, većina pčelara ne preduzima posebn emere lečenja jer bolest, ostane neprimećena, simptomi obično brzo nestaju. Taj posao obavi dobra i duža pčelinja paša.

Treba napomenuti da kod pčela postoje razlike u pogledu osetljivosti na evropsku trulež legla, kako između pojedinih rasa pčela tako i u okviru iste rase. Tamna severno-evropska rasa je zbog toga potisnuta iz Severne Amerike od strane žute italijanske pčele.

Terapija antibioticima Nekoliko vrsta antibiotika mogu uspešno suzbiti evropsku trolež legla, ali često se događa da i posle toga u istim pčelinjim društvima ponovo dođe do pojave ove bolesti. Izgleda da antibiotici zaista doprinose preživljavanju već obolelih larvi, ali izlučevine iz zadnjeg creva starijih larvi sa bakterijama ostaju na ćelijama u većoj meri nego ako pčele izbace zaražene larve iz košnice. Da bi se dobio najbolji efekat, antibiotike, ako se već koriste, trebalo bi primeniti što ranije u proleće, odnosno pre pojave simptoma. Ovo će sprečiti umnožavanje uzročnika bolesti.

Od antibiotika naši pčelari za tretiranje evropske truleži najčešće koriste streptomicin 0,5 g na 1 l. šećernog sirupa. Isto tako se može primeniti teramicin. Ovaj antibiotik u količini od 0,5 do 1 g se rastvara u malo vode i doda na 500 ml šećernog sirupa. Najbolje je raspršiti ovaj sirup preko okvira što ranije u proleće. Inače, ovakav sirup pčelari dodaju u vidu prihrane i to vrlo često i društvima koja nikada nisu pokazivala simptome evropske truleži. Ovo nije dobro i sa korišćenjem antibiotika u pčelarstvu treba biti vrlo obatriv. Po pravilu, o tome odlučuju veterinarski organi jer je tako zakonom regulisano. U praksi, pčelari najčešće odlučuju o tome.

U svakom slučaju, u primeni antibiotika pčelari moraju po svaku cenu izbeći da antibiotici dospeju u med. Za razgrađivanje antibiotika neophodno je oko 8 nedelja pa prema tome treba podesiti primenu. Sem toga, njihovo stalno dodavanje može izazvati pojavu rezistentnih bakterija za čije suzbijanje će biti potrebna sve veću količina aktivne supstance ili će se jednog dana pojaviti sasvim otporni mikroorganizmi koje neće biti moguće na ovaj način suzbijati. Ova pretpostavka se zasniva na sličnim pojavama koje su zapažene kod drugih mikroorganizama.

Preventiva Pored opštih higijenskih mera koje treba sprovoditi na pčelinjaku, neophodno je održavati uvek samo jaka pčelinja društva koja su snabdevena dovoljnom količinom kvalitetne hrane (med i polen). Ne treba dozvoliti da se odlaže sa zamenom starog saća u košnici jer u takvom saću uvek ima više uzročnika evropske kao i američke truleži, koji čekaju pogodne uslove za pojavu bolesti. U proleće kao prevetivu, treba koristiti i sužavanje pčelinjeg gnezda prema jačini društva. To je slučaj samo sa onim društvima koja su nedovoljno jaka ili se nalaze u izuzetno velikim košnicama.

37

Prehlađeno leglo Оvа bоlеst nаstаjе nа lеglu аkо sе оnо nеdоvоljnо zаgrеvа ili sе nаglо izlоži hlаdnоći.

Jаvljа sе nаjčеšćе u prоlеćе kаdа iznеnаdа zаhlаdni pа pčеlе mоrаju dа оbrаzuju klubе. U srеdini klubеtа lеglо jе pоkrivеnо pčеlаmа i dоbrо sе zаgrеvа. Mеđutim, izvаn klubеtа, gdе pčеlа nеmа, lаrvе su izlоžеnе hlаdnоći i uginjаvаju. Uginulо lеglо jе pо prаvilu bеz mirisа.

Kаd sе pоglеd аrаm, u srеdini sе vidi nеprоmеnjеnо i dоbrо rаzvijеnо lеglо, а nа krаjеvimа uginulе lаrvе. Dо prеhlаđеnоg lеglа dоlаzi i оndа kаdа strаdа vеliki brоj pčеlа. Mаli brоj pčеlа nе mоžе dоvоljnо dа hrаni i zаgrеvа lеglо pа оnо zbоg tоgа strаdа. Ukоlikо prеhlаđеnо lеglо nijе pоslеdicа nеkе drugе bоlеsti (nоzеmоzе, аmеričkе kugе lеglа), čim оtоpli, stаnjе sе u pčеlinjеm društvu nоrmаlizujе. Rаdi štо bržеg оpоrаvkа društvа pоtrеbnо jе suziti plоdištе i prihrаnjivаti pčеlе.

U obradi naslova Prehlađeno leglo, korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Gljivična oboljenja Na saću se često, pogotovu pri većoj vlazi u košnici, mogu naći razne vrste gljivica.

Pčelari ovu pojavu nazivaju budanjem. Dobrom ventilacijom se porast gljivica može izbeći.

Međutim, pored obične budi, koja može naneti veće štete rezervama polena, ako se ona nalazi u okvirima bliže zidovima košnice, za pčelare su od daleko većeg značaja dve vrste gljivičnih oboljenja koja ugrozavaju razvojne stadijume pčela. Te su bolesti poznate pod imenom krečno i kameno leglo. Ovo prvo oboljenje koje napada pčelinje larve od nedavno sve više ugrožava pčelarsku proizvodnju i u našoj Republici.

Krečno leglo Ovo oboljenje pčelinjeg legla izaziva gljivice Ascosphera apis koja predstavlja organizam sa razdvojenim polovima i kod koje se stvaraju spore samo onda kada dođe do spajanja sa micelijom suprotnog pola.

Micelije su dugi končasti organizmi bele boje i zbog toga uginula larva pčele ili truta liči na krečno belo grudvicu. Telašca u kojima se formiraju spore i slute za širenje bolesti imaju sivo zelenkastu boju. Zbog toga se u košnici javljaju dve vrste mumificiranih larvi: bele i sivo-zelene.

Pošto gljivicama napadnute larve postaju mumificirane, postepeno se sasušuju i kao takve ih pčele tolerišu u ćelijama ili izbacuju na podnjaču i izvan košnice. Uvid u intenzitet zaraze zavisi i od ponašanja pčela radilica. Ako pčele brzo uklanjaju uginule larve, onda se i izvor zaraze smanjuje sa jedne strane a sa druge strane pčelaru je teže da proceni negativan uticaj bolesti.

Interesantno je napomenuti da do pre dvadesetak gođina krečno leglo nije predstavljalo neku veću opasnost za pčelinja društva ili su štete bile sporadične. U međuvremenu se bolest počela javljati u većoj meri prvo u Japanu a potom Severnoj Americi i Skandinaviji.

Osamdesetih godina u našoj zemlji krečno leglo je počelo nanositi veće štete pčelarstvu u Dalmaciji i Slavoniji a od pre 2-3 godine i kod nas u Srbiji.

38

Zaražavanje pčelinjeg legla gljivicama krečnog legla Pčelinje i trutovske larve su najosetljivije na zaražavanje sporama Ascosphera apis, kada se ove inficiraju hranom kod starosti od tri do četiri dana, a potom u periodu od dva dana po poklapanju ćelija sa larvama ako dođe do prehladenja. Pošto je mogućnost prehlađenja veća na periferiji pčelinjeg gnezda, tu se uglavnom nalazi i najveći broj ćelija sa krečnim leglom.

Zbog ovoga se ranije verovalo da od krečnog legla propadaju samo trutovske larve jer se one obično mogu naći izvan centralnog dela sa leglom. Međutim, u slučaju jake zaraze i ako je pčelinje društvo osetljivo na krečno leglo, to pravilo mnogo ne vredi.

U prvo vreme nakon inficiranja larva postane prekrivena končastim micelijama. Postepeno, napadnuta larva se pretvara u belu kredu, ili sličnu krečnu masu. Ako se obrazuju spore, uginula larva poprima sivo-crnu boju. Mnoge ćelije u jako zaraženim društvima ostaju poklopljene i sasušene. Mumije će zveckati ako se okvir protrese. Mumije krečnog legla se mogu isto tako naći i u ćelijama koje su otklopljene. U većini slučajeva ovako uginule larve pčele izbace iz ćelija koje se mogu naći u velikoj masi na podnjači ili ispred košnice.

Spore mogu preživeti u zemljištu dugo vremena i odatle dospeti sa vodom u hranu koju pčele daju larvama. Na saću i opremi spore ostaju atkivne i posle 15 godina. Med dobijen od zaraženih društva krečnim leglom ne treba koristiti za prihranjivanje pčela jer se bolest tako može širiti. Preko zime spore takođe mogu opstati na pčelama i u njihovim mednim voljkama.

Prilikom razmene hrane među pčelama spore se prenose od pčele do pčele. Postoje indikacije da i preko matica, pod određenim okolnostima, može doći do prenošenja spora krečnog legla.

Do širenja spora krečnog legla dolazi i prilikom naletanja pčela, naročito ako su košnice suviše gusto postavljene na pčelinjaku.

Slaba ventilacija u košnici doprinosi pojavi krečnog legla. Isto tako vlaga na pčelinjaku predstavlja dobru sredinu za klijanje spora Ascosphera apis. Ali, ni to ne mora biti pravilo, jer se i pod uslovima niske vlažnosti može održavati jaka zaraza krečnog legla.

Izgleda da u intenzitetu pojave krečnog legla može igrati ulogu i nasledni faktor. Takođe, linije pčela nastale gajenjem u bliskom krvnom srodstvu osetljive su na krečno leglo.

Pretpostavlja se da i zagađena atmosfera i povećana kiselost kiša doprinosi širenju krečnog legla. Ova bolest može doći u zajednici sa drugim oboljenjima, kao što su američka i evropska trulež, nozemoza, mešinasto leglo i varoza.

Pčelinja društva sa starom maticom i bezmatci isto tako lakše dobijaju krečno leglo.

Povećana količina legla i smanjen broj pčela u košnici može povoljno uticati na ekspanziju Ascosphera apis.

Suzbijanje krečnog legla U našoj zemlji nalaze se u prodaji neki lekovi namenjeni suzbijanju ovog gljivičnog oboljenja pčelinjeg legla. Ova sredstva su uglavnom na bazi nistatina i nekih drugih hemikalija. Efikasnost ovih lekova nije se pokazala kao najbolja, a sem toga pčele burno reaguju na prisustvo nekih od njih kao što su askocidin i jukolak.

Odrasle pčele obično izbace mumificirane larve a bolest često iščezne i bez intervencije pčelara. To se osobito događa kod jakih pčelinjih društava. U svakom slučaju nagomilane mumije ispred košnice treba sakupiti i spaliti. To isto treba učiniti i sa jako zaraženim saćem.

Neka strana istraživanja ukazuju na to da izvesne hemikalije još mogu biti od pomoći u suzbijanju krečnog legla. Ako se rastvorom od 0,7% timola isprskaju svi okviri i unutrašnji zidovi košnice, sprečava se rast Ascosphera apis. Ovo je interesnntno jer se u isto vreme 39

deluje i na Varroa jacobsoni.

U SAD su dodavanjem sorbične kiseline i natrijum propionata šećerno-polenskim pogačama postigli da krečno leglo nestane iz zaraženih društava nakon sedam dana.

Naravno, sve ovo bi trebalo bliže ispitati u našim uslovima. Moguće je da neka sredstva mogu delovati više preventivno a ne kurativno.

Interesantna su zapažanja iz SAD o postojanju antagonističkih gljivica kojima same pčele mogu sprečiti pojavu ovog oboljenja u košnici.

Mogućnost selekcije pčela na otpornost prema krečnom leglu Istraživanja u Danskoj su pokazala da je krečno leglo nasledna bolest i da se selekcijom mogu dobiti otpornije pčele. Izgleda da je otpornost povezana sa higijenskim ponašanjem pčela radilica, odnosno sa njihovom naklonošću da brzo iz ćelija uklone uginulo leglo.

Zbog toga, u svaki selekcioni program treba obavezno uključiti i selekciju na otpornost prema krečnom leglu. Sami pčelari mogu doprineti smanjenju prisustva krečnog legla na pčelinjaku ako društva kod kojih se ova bolest redovno javlja ne umnožavaju već što pre im zamene matice makar one bile i produktivne jer se neki put dogodi da društvo sa niskim intenzitetom oboljenja ne trpi veće štete, ali uprkos tome, neizvesno je kako bi se pokazale kćerke te iste matice.

Kameno leglo Larve uginule od kamenog legla mogu biti poklopljene i nepoklopljene. U početku, obolela larva ima belu boju dok se kasnije pretvara u sivu ili zelenkasto žutu boju i postaje vrlo tvrda.

Kameno leglo izaziva gljivica Aspergillus flavus a ponekad i jedna druga vrsta Aspergillus fumigatus. One se donekle razlikuju jer A.f1avus ima zelenkasto-žuti izgled a A.fumigatus sivo-želen. Inače, ove gljivice mogu inficirati i neke druge insekte a ponekad prouzrokovati disajne tegobe kod životinja kao i kod čoveka.

Zaražavanje i širenje bolesti Spore ovih gljivica mogu klijati na spoljnjem omotaču pčelinje larve, ali glavno zaražavanje ide preko organa za varenje. Unutrašnji organi se brzo pune micelijama koje probijaju kutikulu (kožu) larve blizu zadnjeg dela tela da bi potom za 2-3 dana obuhvatile celu površinu larve.

Gljivice mogu proklijati i u odrasloj pčeli i razviti se na sličan način kao u larvi. Zaražene pčele gube moć letenja i mogu se videti kako napuštaju košnicu mileći po zemlji. Trbuh inficirane pčele nakon uginuća postaje takođe tvrd i cela jedinka mumificirana slično kamenom leglu.

Smatra se da u nekim slučajevima odrasle pčele uginjavaju od toksina koje proizvode gljivice i to pre nego što se micelija toliko razvije.

Ne zna se nešto određeno o načinu širenja ove gljivice. Sigurno je da to pčelari čine prenošenjem zaraženih okvira iz jedne košnice u drugu. Sasvim je moguće da i prihrana sa medom koji potiče iz zaraženih košnica može doprineti širenju kamenog legla.

Neki francuski autori smatraju da preterano korišćenje antibiotika u pčelarstvu 40

uništavanjem normalne mikroflore kod pčela doprinosi širenju gljivičnih oboljenja pa i kamenog legla.

Preterana vlaga na pčelinjaku i slaba ventilacija u košnicama, kao i prihranjivanje šećernim sirupom koji sadrži previše vode, može doprineti razvoju gljivičnih oboljena.

Lečenje oboljenja kamenog legla Nema nekog specifičnog preparata za tretiranje pčelinjih društava koja su napadnuta gljivicama ove vrste.

Ako je bolest izrazito prisutna, preporučuje se spaljivanje okvira sa napadnutim leglom i pčelama dok se košnica podvrgava dezinfekciji. Gde je zaraza tek u početnom stadijumu pčele se mogu stresti u čistu košnicu, na zdravo saće. Dok se ovo radi, treba žaštititi oči i disajne organe. Smatra se da ni med iz tako obolelih društava nije dobar za ljudsku upotrebu jer se zna da gljivica Aspergillus flavus može klijati u nosnim šupljinama čoveka.

Nekoliko autom probalo je na pčelama više preparata namenjenih za druga gljivična oboljenja. Rezultati su samo delimično zadovoljili.

I pored toga što je kameno leglo veoma retko na našim pčelinjacima, nije loše da pčelari i o ovoj bolesti nešto znaju, jer se lako može desiti da slično krečnom leglu i kameno leglo postane pčelarski problem.

Preventiva gljivičnih oboljenja Za sprečavanje svih vrsta gljivičnih infekcija kod pčelinjeg legla, odraslih pčela pa i polena kao pčelinjeg proizvoda, osnovno je obezbediti takve uslove koji neće povoljno uticati na razmnožavanje gljivica.

1. Košnice sa pčelinjim društvima treba da budu postavljene na sunčanom i suvom mestu gde hladan i vlažan vazduh ne leži.

2. U toku zimskog perioda treba obezbediti adekvatnu ventilaciju u košnici tako da se vlaga ne zadržava na saću.

3. Pčelinja društva treba da budu jaka i snabdevena kvalitetnom hranom.

4. Oko košnica se mora održavati higijena i svaka jača pojava krečnog legla brzo sanirati zamenom matice koja potiče od društva bez simptoma ovog oboljenja.

5. Tolerisanjem drugih pčelinjih bolesti uvek će se stvarati uslovi za razvoj gljivica pa prema tome puna zdravstvena zaštita - onemogućiće i pojavu gljivičnih oboljenja.

Virusne bolesti Bolesti pčela i pčelinjeg legla sa simptomima koji odgovaraju paralizi i mešinastom leglu bile su poznate pčelarima i pčelarskim stručnjacima još od prošlog veka. Izvesno je da je i Aristotel zapazio i opisao paralitične pčele. Langstrot je 1857. godine ukazao na bolest pčelinjeg legla koja odgovara mešinastom leglu. Paraliza kao "crna bolest" ili "šumska crna bolest" opisane su u Francuskoj i Nemačkoj pre mnogo godina.

I pored toga što su ove bolesti pčela bile poznate, razumevanje prirode uzročnika došlo je tek u godinama posle Drugog svetskog rata, kada je nastala prava ekspanzija nauke o virusima. U međuvremenu je otkriveno i identifikovano 15 vrsta virusa kod pčela.

Pre toga stručnjaci i inspektori za pčelinje bolesti ograničavali su se uglavnom na 41

bakterijske bolesti, u prvom redu na američku trulež legla koja se na prvi pogled može relativno lako dijagnostifikovati. Kod virusa je to sve mnogo teže jer su simptomi sezonskog karaktera i mogu vrirati iz godine u godinu. Ove vrste bolesti pčelari često shvataju kao prirodnu nepogodu slično bespašnoj godini za pčele. Samo onda kada dođe do većih gubitaka shvati se da je u pitanju neka epidemija.

Virusi pčela su veoma sitne čestice koje su daleko manje od bakterija i ne mogu se videti bez velikog povećanja pomoću elektronskog nakroskopa. Virusi se nalaze na granici između žive i nežive materije i razlike između pojedinih virusa, pored morfoloških osobenosti, brzine sedimentacije i sl., određuju se serološkim reakcijama.

Mešinasto leglo Do zaražavanja larvi dolazi u starosti do četiri dana. Virus se razmnožava sa porastom larve tako da ona ugine pošto se ispravila u ćeliji. Ćelija sa naduvenom i vodljivakom larvom koja je promenila boju od belo-sedefaste na sivo prljavu često je poluotklopljena. Promenom boje na crnu smanjuje se infektivnost virusa u vodljikavoj masi.

Izazivač ove bolesti legla je virus šestougnone forme, veličine od 28 nm. Virus se najviše nalazi u citoplazmi masnog tkiva larve. Zaražavanje larvi vrši se preko hrane, jer virus opstaje i u odrasloj pčeli koja zbog toga brže stari nego što je to slučaj sa zdravim jedinkama.

Mešinasto leglo je rasprostranjeno po celom svetu pa se s vremena na vreme javlja i kod nas u Jugoslaviji. Ovde se ne smatra nekim većim problemom za napadnuta pčelinja društva, iako može dovesti do značajnog slabljenja proizvodnih pčelinjih zajednica, naročito onda ako se pojavi u društvu sa evrorskom a ponekad i američkom truleži legla. Zapnženo je da gubitak legla može ići i preko 50%.

Lečenje infekcije mešinastog legla Poznato je da lečenje virusnih oboljenja ide mnogo teže nego što je to slučaj sa bolestima koje izazivaju bakterije i protozoe. Virus, u stvari, postaje deo ćelije koju inficira tako da ga je teško uništiti da se ne ošteti ili uništi ćelija, odnosno čitav organizam životinje.

Postoje izveštaji da su neki antibiotici pomogli u suzbijanju ove bolesti. Na primer: aureomycin u ČSR i chloromycetin u Argentini, ali se ovo nije potvrdilo u širim i bolje osnovanim iapitivanjima na pčelinjim društvima.

U osnovi izgleda da je najvažnije povesti računa o opštim uslovima razvoja pčelinjeg društva. Svaka nepovoljna okolnost može hiti neka vrsta stresa što stvara povoljnu klimu za razmnožavanje virusa. Zna se da je i virus mešinastog legla vrlo često latentno prisutan u pčelinjem društvu.

Iako nije rađeno na selekciji otpornijih linija pčela na ovu bolest, postoje indikacije da bi to bilo moguće ako bi se pokazalo ekonomski opravdano. Bejli (Bailey) u Engleskoj je primetio da su uvezene pčele neotpornije na bolest mešinastog legla nego što je to slučaj sa domaćim pčelinjim društvima.

Pošto nema specifičnog leka za ovu bolest najbolje je promeniti maticu, odnosno proizvesti nove matice od društva koje ne pokazuje simptome mešinastog legla.

Da mešinasto leglo može postati veliki problem pokazalo se proteklih godina u Južnoj Aziji gde je virus u kratkom periodu uništio najveći broj društava indijske pčele Apis cerana.

Nije isključeno da ovaj virus, kao i varoa, jednog dana napadne i leglo naše evropske pčele.

42

BOLESTI I MANE MATICE U obradi ove strane, korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

Pored bolesti koje mogu biti zajedničke svim organizmima u pčelinjoj zajdnici, postoje specifične bolesti koje se odnose samo na maticu.

Melanoza Melanoza je bolest jajnika. Javlja se bez razlike na dob matice, a posljedica je pojave steriliteta. Oboljeli jajnici mijenjaju boju i postaju smeđe-crni. Melanoza je opšte ime za nekoliko bolesti matica.

Crna bolest jaja - Bolest nastaje kao posljedica hladnoće, koja dovodi do degeneracije tkiva jajnika. Posljedice toga su crna jajašca.

Melanoza H - Uzročnik boelsti je mikroorganizam, koji se razvije u tkivu jajnika s ostalim spolnim organima matice. Pretpostavlja se da zaraza nastupa preko peluda.

Melanoza B - Oboljenje spolnih organa uglavnom mladih matica. Uzročnik je bakterija.

Posljedica melanoze B je sterilitet.

Predukcija nedozrelih jaja - Ponekad zdrava matica nese radilička jajašca u kojima embrij veoma brzo ugiba. Ovakva jajašca se brzo suše i pčele ih odstranjuju. Ova pojava se događa mlađim maticama i smatra se da je uzrok genetske prirode.

Neoplođen jaja - Pojava jezapažena kod mladih matica koje nisu sparene, ili ako dođe do ugibanja spermatozoida u spermoteki. Osim toga javlja se i kod starih matica kada se potroši zaliha spermatozoida.

Opstrukcija ovidukta spermatozoidima - Događa se da oplođena matica ne nose jaja. U tom slučaju zapaža se povećan donji dio trbuha, i savijen prema dolje. Pregledom jajovoda zapažamo da su oni prošireni i ispunjeni gustom, djelimično tvrdom masom. Mikroskopskim pregledom mase nalazimo slijepljene spermatozoide.

Opstrukcija genitalnih organa - ponekad se kod matice zapaža otvoren zadnji dio trbuha u kome se nalazi čep mrke boje. On potječe od stvrdnutog izmeta i spriječava nošenje jaja.

Katalepsija - Nastaje kao posljedica grubih zahvata na matici. Traje od nekoliko minuta do jednog sata. Pojedini znanstvenici tvrde da je katalepsija nervna manifestacija.

Zakržljale matice - U nedostatku hran eu toku razvoja matice ostaju male. U principu one su i sterilne.

Deformirana krila - ova mana kod matica je uglavnom genetske prirode.

Hipoplozija ovarija, nerazvijeni jajovodi i promjene koje nastaju na spolnim organima matica, uglavnom dovode do steriliteta. Uzroci ovih promjena mogu biti različiti, ali su posljedice iste.

BOLESTI ODRASLIH PČELA U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

43

Majska bolest amebna bolest-amebosis nozemoza-nosemosis varoza-varoosis Akaroza (grinjavost)-Akarosis Paraliza-Paralisis Dizenterija-Dysenteria Septikemija-Septicemia Paratifus-Parathyphus

MАJSKА BОLЕST Mаjskа bоlеst jе nеzаrаznа bоlеst mlаdih pčеlа kоjа sе nаjčеšćе jаvljа u mаju, аli sе mоžе pоjаviti i prе, оdnоsnо pоslе оvоg mеsеcа. Bоlеst nаstаjе uslеd zаtvоrа crеvа pоlеnоm. Mlаdе pčеlе kоj еprоizvоdе mlеč imаju pоtrеbu zа vеlikоm kоličinоm pоlеn аi vоdе. Аkо u tо vrеmе nеmаju dоvоljnо vоdе. Аkо u tо vrеmе nеmаju dоvоljnо vоdе, pоlеn sе u crеvu stvrdnе i nаstаnе zаtvоr. Оvо sе dеšаvа аkо dužе vrеmе pоtrju hlаdni dаni pа pčеlе nе mоgu dа izlеću i pоdirе svоj еpоtrеbе zа vоdоm.

Znаci bоlеsti. Bоlеst sе jаvljа nаglо, pа stоtinе bоеlsnih pčеlа istоvrеmеnо izlеću iz kоšnicе. Mnоgе оd njih pаdаju prеd kоšnicu, drhtе krilimа, vеоmа su uznеmirеnе, а zаdаtаk im j еpоvеćаn. Sаmо pоnеkа оd njih uspеvа dа sе оslоbоdi stvrdnutоg izmеtа tаmnоsmеđе bоjе. Dа jе rеč о mlаdim pčеlаmа vidi sе pо tоmе štо su оnе gustо pоsutе dlаčicаmа. Bоlеst оbičnо trаjе sаmо nеkоlikо dаnа, аli zа tо vrеmе mоžе d аuginе višе stоtinа pčеlа.

Lеčеnjе. Dа bi sе pčеlаmа оbеzbеdilа pоtrеbnа vоdа, dаjе sе rеdаk šеćеrni sirup. Tаkоđе sе dаjе 2 grаmа kuhinjskе sоli n аlitаr sirupа u tоku nеkоlikо dаnа. Sо dеlujе lаksаtivnо, štо pоmаžе pčеlаmа dа izbаcе izmеt.

U obradi naslova Majska bolest , korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

АMЕBОZА Prоuzrоkоvаč оvе bоlеsti jе prаživоtinjicа Mаlpighiеllа mеllificае, kоjа оštеćujе ćеlijе mаlpigijеvih sudоvа. Pоjаvljujе sе uglаvnоm u prоlеćе u društvimа kоjа su оbоlеlа оd nоzеmоzе. Rеtkо kаd sе pоjаvljujе sаmоstаlnо, pа jе tеškо оdrеditi dа li jе u pitаnju nоzеmоzа ili аmеbоzа, jеr su znаci оbоljеnjа slični.

Lеčеnjе. Jоš nijе prоnаđеn sigurаn lеk, аli sе prеpоručujе dа sе mаticа zаmеni čim sе bоlеst pоjаvi. Pčеlе trеbа prihrаnjivаti sirupоm uz dоdаtаk prеpаrаtа fumаgilinа.

U obradi naslova Ameboza, korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Nozemoza (Nozema) Nozema apis prouzrokovač oboljenja odraslih pčela pripada praživotinjama (Protozoa) i to onoj grupi koja u svom životnom ciklusu formira spore. Protozoe nalazimo kako kod medonosnih pčela tako i kod drugih insekata. Jedna od najpoznatijih nozema je Nozema bombycis koja izaziva veoma opasnu bolest svilene bube.

Spore protozoa kod medonosnih pčela prvi je zapazio Zander (1909). On ih je opisao kao mala ovalna telašca u ćelijama epitela srednjeg creva odrasle pčele. Dalja, detaljnija istraživanja vršio je Vajt (White) u SAD. U toku niza godina izučavan je uticaj nozemoze na pčele kao jedinke, zatim na pčelinja društva i na cele pčelinjake. Taj posao nije bio jednostavan zbog komplikovanosti i sporog odvijanja razvojnog ciklusa Nozema apis.

44

Raširenost nozemoze Ovo crevno oboljenje pčela rašireno je na svih pet kontinenata. Skoro da nema zemlje gde nije registrovana pojava nozemoze. U Jugoslaviji ova bolest se javlja skoro u svim krajevima.

Nivo zaraze varira, zavisno od uslova okoline i načina pčelarenja.

I pored činjenica o raširenosti nozemoze, još i dalje postoji podeljenost u mišljenjima o opasnosti nozemoze kao zaraze za pčelinja društva.

Nakon otkrivanja uzročnika bolesti preovladavalo je mišljenje da nozemoza ne ugrožava pčelarstvo ni izdaleka koliko američka trulež legla.

U poslednje dve do tri decenije, nozemozi se pridaje veća važnost i shvata se da ovo oboljenje može naneti pčelinjim društvima značajne štete i u velikoj meri doprineti njihovom uništenju.

Biologia Nosema apis Dok se bakterije i virusi veoma brzo razmnožavaju inficirajući napadnutu larvu ili odraslu pčelu što dovodi do skorog uginuća, nozemoza ima sporiji razvoj i, u stvari, svojom aktivnošću skraćuje život i umanjuje efikasnost pčelinjeg društva.

Nozema napada pčele radilice, trutove i maticu. Leglo nije podložno infekciji Nozema apis. Zaražavanje nastaje sporama preko usnog otvora jedinke. Odmah po ulasku u probavni trakt spore klijaju. Dovoljno je samo po nekoliko spora da bi se uspešno inficirali pčele i trutovi. Sam proces infekcije započinje u momentu kada vegetativna forma sa svojim šupljim polarnim bičem uđe u ćeliju epitela. Vegetativna forma Nosema apis se povećava, deli i negativno utiče na sintezu nbonukleinske kiseline (RNA) u inficiranoj ćeliji. U toku 5-6 dana na temperaturi od 30o C ćelije se ispune sporama koje otpadaju da bi se našle u sadržaju srednjeg creva. Neke od ćelija se raspuknu i spore se oslobode da bi ponovo proklijale i inficirale još zdrave ćelije u zidu srednjeg creva. Veći deo spora zaražene jedinke izbace sa izmetom da bi se dosta dugo održale pod nepovoljnim okolnostima unutar košnice i van nje.

Na vrhuncu infekcije u crevima jedne pčele može biti 30-50 miliona spora Nosema apis, a po nekim i do 180 miliona.

Simptomi i dijagnoza U najvećem broju slučajeva obolele pčele u kojima su nađene spore Nozema apis ne pokazujn spoljne znake po kojima bi se bolest mogla sigurno ustanoviti. Ipak, u kasno proleće takve teško inficirane odrasle pčele mogu se naći pred košnicama na travi i pri dosta visokoj temperaturi da su izgubile moć letenja.

Inficirane pčele u košnicama žive upola kraće nego što je to slučaj sa zdravim jedinkama u proleće i leto. Pod eksperimentalnim laboratorijskim uslovima to skraćenje iznosi od 10 do 40%. Ako pčele u svojoj ishrani dobijaju dovoljne količine polena to se skraćenje znatno ublažava. Obolele pčele nemaju normalno razvijene ždrelne žlezde što utiče na njihovu sposobnost odgajivanja legla. Ovim se verovatno može objasniti i pojava da u jako inficiranim društvima propadne i preko 15% jaja koje je matica položila.

Iako nozemoza miože biti povezana sa pojavom dizenterije, odnosno proliva, koji se javlja krajem zime u pčelinjim društvima, ipak se sam proliv ne može izjednačavati sa nozemozom, jer je proliv najčešće posledica neadekvatne ishrane u procesu prezimljavanja.

Pouzdana dijagnoza ove bolesti vrši se u laboratoriji i to na bazi sakupljenih uzoraka mrtvih pčela u toku februara: Uzorak pčela za svaku košnicu treba da sadrži bar 30-60 mrtvih pčela. Ako nema mrtvih pčela, uzorak se može uzeti od živih pčela na letu ili u košnici.

Suzbijanje i preventiva nozemoze Sve više se dolazi do saznanja da se nozemoza kod već jako inficiranih pčelinjih drtištava teško može lečiti, ali sa lekovima kao što je antibiotik fumagilin DCH mlade pčele mogu zaštiti od razvoja infekcije koja će skratiti život pčelama.

Znači, najbolje je delovati preventivnim merama bilo da se radi o stvaranju optimalnih uslova za prezimljavanje i razvoj pčelinjih društava krajem zime i u proleće ili redovnom zamenom i dezinfekcijom saća u košnici.

Istraživanjima je dokazano da je za preventivu u onim dtuštvima koja su prethodne godine 45

pokazivala značajan nivo zaraze najbolje dati fumagilin sa poslednjom prihranom šećernim sirupom u jesen (3-4 lit. šećernog sirupa) a u februaru ovaj antibiotik u šećernim pogačama. U proleće se takođe okviri mogu isprskati slabom koncentracijom šećera u kojoj se nalazi fumagilin.

Napominjemo da se na pakovanjima fumagilina uvek nalazi uputstvo o njegovoj upotrebi.

Isto to važi za lekovite pogače sa ovim anlibiotikom.

Dezinfekcija saća i košnica može se uspešno vršiti pomoću pare sirćetne kiseline. Nastavci sa zaraženim saćem se stave jedan na drugi a na vrhu posuda ili materijal natopljen kiselinom.

Treba obratiti pažnju higijeni vode na pčelinjnku. Ovo posebno važi za prisustvo mrtvih pčela u vodi koju uzimaju rano u proleće.

Sem fumagilina kod nas se u prodaji nalaze dezinfekciona sredstva za suzbijanje nozemoze kao što su Nozecid i Nozemavet koji se mogu upotrebljavati prema uputstvu, ali su manje efikasna nego antibiotik.

Hronična paraliza pčele Ova virusna bolest odraslih pčela manifestuje se kroz dve vrste simptoma ili sindroma.

Jedan je kada odrasle pčele izgube moć letenja, tresu krilima i dobijaju naduven trbuh. Često se tako obolele pčele nalaze ispred košnice u grupama ili gamižu u travi. Iste takve pčele se mogu naći lspod poklopne daske u košnici.

Drugi sindrom su crne pčele bez dlačica koje često mogu leteti i pčele ih intenzivno napadaju glockanjem na letu i u košnici dok se one pasivno ponašaju za razliku od crnih pčela tuđica.

Vrsta virusa koji izaziva ovo oboljenje zove se virus hronične paralize pčela za razliku od virusa hronične paralize koji, normalno, u pčelinjem društvu ne izaziva oboljenje sa određenim simptomima.

Hronična paraliza se javlja na pčelama širom sveta, pa i kod nas, i to uglavnom kod manjeg broja pčelinjih društava i sporadično pa se zbog toga ne obraća neka naročita pažnja na ovu bolest odraslih pčela. To uvek ne mora biti tako, jer se u SAD sedamdesetih godina paraliza manifestovala u velikoj meri tako da su neki pčelinjaci bili desetkovani. Naročito su bile pogođene linije pčela sa inbred maticama koje su bile otporne na američku trulež legla.

Virus se može ekstrakcijom dobiti iz sasvim normalnih pčelinjih društnva što ukazuje na to da se u pčelama nalazi kao latentan (uspavani) faktor da bi došao do izražaja pod nepovoljnim uslovima za život pčela ili kao posledica stresa. Ovo se može i eksperimentalno dokazati.

Selekcijom je dokazano da se osetljivost na paralizu nasleđuje pa, prema tome, sasvim je opravdano zameniti matice čija društva pokazuju znatan stepen oboljenja.

Kao što je poznato za virusne bolesti nema lekova, pa se uglavnom preporučuje održavanje optimalnih uslova za život pčela i zamena matica iz osetljivih društava.

Druge do sada identifikovane vrste virusa javljaju se kao uzroci posebnih oboljenja, ili kombinovanih oboljenja kod pčela. Radi inrormisanja pčelara navešćemo imena tih virusa: virus iz Arkansoa, virus zatamnjenog krila, virus crnog matičnjaka, Egipatski pčelinji virus, Kašmirski virus, spori virus, iredesentni virus, pčelinji virus x, virus y i bičasti virus.

Akutna paraliza pčela Virus akutne paralize pčela otkriven je dok se radilo na istraživanju hronične paralize ili crne bolesti pčela. Kada su ekstrati zdravih pčela ubrizgani u druge zdrave pčele, neke od ovih rčela su uginule u toku 2-3 dana, dok su kontrolne pčele u koje je ubrizgana sterilna voda preživele. Donjom analizom utvrđeno je da se ovaj virus koji se normalno nalazi u zdravim pčelama nije mogao povezati sa nekom pčelinjom bolešću. Ali pojavom varoe koja je načinom parazitiranja počela da igra ulogu vektora virusa, nastali su prvi gubici pčelinjih društava u SSSR-u i kod nas u Jugoslaviji.

Interesantno je da nije bilo moguće dokazati da Acarapis woodi ima sličnu ulogu jer je ova vrsta krpelja prisutna u Engleskoj, dok to nije slučaj sa varoom.

46

Varoza Varroa jacobsoni, kako glasi naučno ime ovog krpelja ili grinje pa da ne bismo unosili zabunu među pčelare u ovoj knjizi zadržava se naziv krpelj izaziva parazitarno oboljenje medonosnih pčela i njihovog legla. Ovog parazita je prvi put otkrio i opisao Oudemans 1904. godine na indijskoj pčeli (Apis. cerana) na ostrvu Javi, u današnjoj Indoneziji. Pošto indijska pčela nije imala tako veliki ekonomski značaj kao što to ima naša medonosna pčela, Varroa jacobsoni nije privlačila neku osobitu pažnju, jer se indijska pčela, izgleda, kroz drugi period vremena bila saživela sa ovim svojim parazitom i razvila mehanizme zadržavanja parazita na za sebi snošljivom nivou. Varoa, kako se kod nas obično naziva ova vrsta krpelja, kod indijske pčele može se razmnožavati pretežno u trutovom leglu, a ne i u radiličkom, kako je to slučaj sa našom evropskom pčelom.

Tek posle značajnijeg uvođenja evropskih pčela u Japan, Kinu i Daleki Istok (SSSR), negde u prvoj polovini ovog veka, dogodilo se da je varoa prešla sa indijske na evropsku pčelu i proširila svoj areal parazitiranja. Ne može se utvrditi tačno vreme i mesto gde se to i kada stvatno dogodilo.

Smatra se da je parazit prvo dospeo u evropski deo SSSR-a sa pošiljkama matica i paketnih rojeva iz primorskog dela sovjetskog Dalekog Istoka. Istim putem varoa je prispela u Bugarsku u drugoj polovini šezdestih godina, gde je počinila velike štete pre nego što je identifikovana u Pragu (ČSR) 1970. godine. Nešto kasnije varoa se proširila na Rumuniju, Mađarsku, ČSR, Poljsku i Finsku. U Saveznu Republiku Nemačku krpelj je unesen sedamdesetih godina sa pošiljkom indijske pčele iz Pakistana. Danas je varoa prisutna na svim kontinentima, možda, izuzev Australije. Još slobodne od Varoa jacobsoni su samo neke ostrvske zemlje, kao što je Velika Britanija, lrska, Island i sl.

Prvi objavljeni izveštaj o ovom pčelinjem parazitu, nakon 1904. godine, došao je 1953. sa sovjetskog Dalekog istoka, a krajem šezdesetih godina ruski pčelnrski stručnjaci za vreme Kongresa svetske pčelarske organizacije "Apimondia" u SAD (1967), pokušali su da alarmiraju druge pčelare na ozbiljnost problema koji nastaje sa pojavom novog parazita pčele.

Autor ovog teksta bio je svedok toga događaja, ali to upozorenje nije naišlo na razumevanje prisutnih.

Ne tako dugo posle ovog događaja mnogima je postalo jasno da krpelj (Varroa jacobsoni), bez sumnje, predstavlja veoma ozbiljnu pretnju našem i svetskom pčelarstvu. U prvom redu ovo je proizašlo iz toga što nije bilo vremena da dođe do stvaranja ravnoteže između parazita i domaćina. Da bi parazit bio uspešan, prema teoriji. Ne bi trebalo da uništi domaćina što se, po pranvilu u prirodi i ne događa.

Varoza u Jugoslaviji Varoa je kod nas po prvi put otkrivena 1976. godine kod Dimitrovgrada, na jugoslovensko-bugarskoj granici. To se dogodilo tek onda kada su mnoga pčelinja društva već bila uništena. Pretpostavlja se da su varou preneli rojevi koji su 3-4 godine ranije preleteli preko granice jer toliko je približno potrebno vremena da se krpelj razmnoži i uništi pčelinje društvo.

Iz Istočne Srbije zaraza se širila prema žapadu, ali bilo je dosta skokovitog prenošenja parazita, čemu su uglavnom najčešće nesvesno doprinosili sami pčelari. Najbrže je širenje kipelja transportom pčelinjih društva na različite pčelinje paše unutar jedne zemlje ili regiona.

Isto tako varoa se širila rojenjem, prodajom rojevla, matica i čitavih društava. Unutar jednog pčelinjnka i između susednih pčelinjaka, krpelj se širi naletanjem pčela izletnica i trutova.

Prirodno širenje zaraze u SR Nemačkoj procenjena je na 2 do 3 kilometara godišnje, kod nas na oko 6, a u Južnoj Americi i mnogostruko brže zbog specijalne klime i ponašanja afrikaniziranih pčela.

Danas, praktično, u našoj zemlji nema pčelinjeg društva u kome se ne nalazi varoa i pored pokušaja da se ona eliminiše u prvom redu hemijskim sredstvima. Čak i kada se u tome 47

stoprocentno uspe, do ponovnog žaražavanja dođe veoma brzo zbog naletanja pčela radilica i trutova. Takođe se tvrdi da krppelj sa zaražene pčele može ostati na cvetu i prilikam nailaska nezaražene pčele prikačiti se na nju i tako dospeti u nezaraženu košnicu. Za početak razmnožavanja u nezaraženom pčelinjem društvu dovoljna je samo jedna plodna ženka krpelja.

O biologiji varoe Odrasla ženka varoe je duga 1.0 do 1,2 mm a široka 1,5 do 1,6 mm i može se videti golim okom. Telo joj je pljosnato i elipsasto, ima četiri para nogu i sisaljku prilagođenu za prodiranje kroz fini hitinski omotač larve, lutke i odrasle pčele, jer se varoa hrani isključivo krvlju, odnosno hemolimfom. Ženka krpelja najlakše se uoči na lutkama pčele kada se ove izvuku iz ćelija poklopljenog trutovskog ili radiličkog legla. Boja ženke je kestenjasta i lako odudara na beloj površini larve i lutke. Oblik ženke je prilagođen hvatanju i podvlačenju pod segmente (prstene) na trbuhu odrasle pčele. Kada se ženka varoe zavuče ispod prvih trbušnih prstenova teško ju je otrkiti. Krpelji se isto tako mogu videti na glavi i grudima, a i na delu između ova dvo dela tela. Ovo su mesta na telu pčele gde je parazitu najlakše da probije hitinsku membranu i da dođe do krvi domaćina.

Krpelj se neprekidno hrani malim količinama krvi, tako da iscrpljuje pčelu na kojoj parazitira. Održavanje stalno otvorenih ranica omogućuje unošenje ili ulazak bakterijama i virusima u organizam pčele. Na taj način može doći do sekundarnih infekcija koje su često opasnije nego i sama varoa.

Mužjak varoe je znatno manji (0,8 x 0,9 mm) i belo sivkaste je boje. Ne može se videti na odraslim pčelama jer nakon sparivanja sa ženkom krpelja u poklopljenoj ćeliji sa rnniličkim i trutovskim leglom ugine bez ishrane svojstvene za odrasle ženke. Ženka varoe bez hrane može preživeti 9-10 dana.

Odrasla pčela je uglavnom privremeni domaćin krpelja i služi mu u najvećoj meri za rasprostiranje. Najozbiljniji parazitizam, s teškim posledicama za pčelinje društvo, odigrava se u poklopjenom leglu na larvama i lutkama pčele, a posebno su privlačne larve i lutke truta. Ćelije sa matičinim larvama krpelj napada samo pri izuzeto jakoj zarazi. Ženka krpelja ulazi u ćeliju sa larvom neposredno pre poklapanja i u poklopljenoj ćeliji počinje da polaže jaja čim đođe do presvlačenja larve. Istraživanja su pokazala da se ženka krpelja mora hraniti krvlju larve pre nego što počne polagati jaja. Ona može da živi na krvi odrasle pčele, ali ne može polagati jaja. Obično položi dva do pet jaja iz kojih se nakon 24 časa izlegu larve krpelja sa tri para nogu, da bi se u sledećih 48 časova transformisale u protonimfe sa četiri para nogu a da bi se odrasle jedinke krpelja javile posle tri dnna.

Ranije se mislilo da ženka varoe nakon boravka od 60 časova u ćeliji s leglom prvo položi jaje iz koga se izleže mlada ženka a potom jaje iz koga će nastati mužjak. Najnovija istraživanja su pokazala da se stvarno događa obrnuto. Iz prvog jajeta se izleže mužjak. Ovo je dokazano na bazi brojanja hromozoma u jajetu za mužjaka (n = 7) a za ženku (n = 14). Kao što vidimo i kod varoe imamo sličnu situaciju kao kod pčele da se mužjaci razvijaju iz neoplođenih jaja kao i trutovi kod medonosnih pčela.

Isto tako, ranije se računalo da je za kompletan razvoj ženke potrebno 8-9 dana, a mužjaka 6-7 dana. Sada, na osnovu redosleda o polaganju jaja, izlazi da je najkraće vreme za razviće mužjaka 6,9 dana a za ženku krpelja 6,2 dana. U jednom ciklusu legla za 12 dana jedna plodna ženka varoe je u stanju da proizvede do 3 ćerke i jednog mužjaka. U tom pogledu postoje znatna odstupanja, zavisno od perioda u sezoni, starosti ženke varoe i pašnih uslova.

Majka i ćerka ostaju pod poklopljenim leglom dok se pčela ne izleže. Često ne dolazi do potpunog razvića svih položenih jaja, jer ima odstupanja u dužini perioda poklopljenog legla.

U istoj ćeliji sa poklopljenim leglom, a to se naročito odnosi na trutovska legla, nalazimo potomstvo više ženki varoe. Oko 80% ženki krpelja polaže jaja jedanput, 15-20% dva, pa do sedam put. Vreme od početka polaganja ženke prve generacije, do polagnnja ženke druge generacije naziva se period razmnožavanja. Takvih perioda u jedboj sezoni ima 10-12.

Razviće 5 i više krpelja na jednoj lutki pčele, dovodi do teškog oštećenja tako da je ta pčela za 48

pčelinje društvo izgubljena. Leglo sa manjim intenzitetom parazitiranja izaziva delimično oštećenje jedinke čiji se vek skraćuje za 25-50%. Ženke varoe žive u toku leta oko 2 meseca a za vreme jesenje - zimsko - proletnjeg perioda 5-8 meseci. Bez legla; krpelji se ne mogu razmnožavati tako da u toku zime ostaju na pčeli čijom se krvlju hrane.

Kao što vidimo, kod varoe, kao i kod pčele, imamo kratkoročne i dugovečne generacije.

Kratkovečne varoe se javljaju u proleće i u leto, dok se dugovečne jedinke rađaju krajem leta i u jesen da bi opstale u pčelinjem društvu do sledeće sezone. Najveće štete nanose ove dugovečne ženke, jer obično imaju 2-3 polagalja jaja, kaja se izvode na leglu iz kojeg nastaju zimske pčele.

U proleće broj kipelja u košnici je uglavnom mali i u prvom redu zavisi od toga koliko je parazit dugo prisutan u košnici ili kako je uspešno izvedeno jesenje njegovo suzbijanje pomoću hemijskih ili drugih metoda. U proleće razmnožavanje krpelja započinje sa odgajivanjem kvalitetnog radiličkog a posebno trutovskog legla. Svež polen i nektar su najbolji stimulansi za to.

Za vreme leta populacija krpelja se ubržano povećava da bi dostigla vrhunac u drugoj polovini avgusta i u septembru.

U prvoj godini zaraze u jednoj košnici može biti od jedne do deset ženki krpelja a u drugoj preko stotinu a u trećoj više od hiljadu. Ovo pod uslovom da nema nikakvog zaražavanjn od strane, što pod našim sadašnjim uslovima izgleda nemoguće, sem ako bi pčelinje društvo bilo na nekom izolovanom ostrvu ili mestu gde nema drugih pčela u blizini.

Prema modelu o inicijalnom zaražavanju u toku prve tri godine, obično se ne primećuje pad proizvodnje meda ili klinički znaci bolesti. U četvrtoj-godini nastaju prave štete. Tada nekoliko ženki mogu ući u istu ćeliju sa leglom i teškim parazitiranjem toliko oštetiti pčelu da će od nje biti malo koristi, ako se uopšte izleže.Obično su takve pčele obogaljene i kratko žive, tako da će pre nestati iz košnice nego što postanu sabiračice.

Utvrđivanje intenziteta zaraze Dijngnoža varoze, na bazi vidljivih simptoma, moguća je tek treće i četvrte godine od početka zaražavanja, odnosno onda kada za uspešno suzbijanje može biti kasno, jer je u to vreme najčešće pčelinje društvo toliko oslabilo da više ne predstavlja ekonomski vrednu zajednicu. Znači, od presudnog je značaja utvrditi intenzitet zaražavanja i preduzeti mere suzbijanja na vreme, jer kada se štete n apčelinjem društvu manifestuju, onda je korist od tretiranja lekovima mala ili nikakva.

Da bi se utvrdio intenzitet zaraze, pored redovnih tretiranja u jesen i proleće treba izvršiti posebna tretiranja za vreme sezone, uz obavezno korišćenje mreže na podnjači ili poturanjem belog papira namazanog uljem ispod okvira na podnjači. Ipak je najbolje podnjaču tako preurediti da se ispod mreže nađe uložak koji se u vidu fioke uvlači i izvlači.

Pregled otpadaka na podnjači košnice krajem zime Dosta krpelja ugine u toku zime i padne sa otpacima medenih poklopaca i mrtvim pčelama n apodnjaču. Ako se ovi otpaci sakupe i pregledaju, lako se može utvrditi prisustvo parazita. Poturanjem uložaka od papira ili kartona, olakšava se sakupljanje materijala za pretragu. Ispiranjem ovih otpadaka 98-procentnim alkoholom, pa onda 50-procentnim odvojiće se mrtvi krpelji. Slični rezultati se mogu dobiti korišćenjem rastvora deterdženata u vodi što je jevtinije i jednostavnije.

Otklapanjem ćelija sa leglom i izvlačenjem larvi i lutki pomoću pincete, mogu se lako uočiti odrasli paraziti. Za ovakav pregled posebno su pogodne radiličke lutke stare 16-17 dana i trutovske 18-20 dana. Prilikom izvlačenja larvi i lutki iz ćelija, krpelji mogu ostati na zidovima ćelije pa zbog toga treba osvetliti unutrašnjost ćelije. Ovakav način dijagnoze zahteva previše vremena, jer, da bi se utvrdila jednoprocentna zaraza, treba otvoriti 450 ćelija, za šta bi, prema nemačkim merenjima, trebalo 2 časa. Prema našem iskustvu, otklapanje 100 ćelija sa leglom u određenim vremenskim razmacima daje dosta pouzdanu sliku intenziteta zaraženosti.

49

Za masovniji i brži pregled trutovskog legla može se iskoristiti viljuška za otvaranje medenih poklopaca. Pošto su poklopljene ćelije trutovskog legla izbočene sa igličastom viljuškom može se uspešno izvući u isti mah veliki broj trutovskih lutki. Kao što je ranije Napomenuto, krpelj najradije parazitira u trutovskom leglu nije koje se najčešće nalazi na ivicama satova u pčelinjem gnezdu. Zbog toga je i najefikasniji pregled toga legla.

Pregled uzoraka odraslih pčela Ako se uzme 200-250 odraslih pčela, najbolje sa otvorenog legla, jer se najveći procenat varoe nalazi na mladim pčelama, pa se potope u vodu sa deterdžentom, krpelji će se izdvojiti i pasti na dno posude, dok će mrtve pčele plivati po površini. Pošto se pčele u rastvoru dobro promućkaju nekoliko puta, mrtve pčele se odvoje pomoću sita. Isto tako možemo koristiti manju količinu etera za otkrivanje prisustva krpelja na odraslim pčelama. Eter ili vata natopljena ovom hemikalijom, stavlja se u staklenu posudu, u koju stresemo određen broj pčela. Krpelji će se odmah odvojiti i ostati na zidu staklene tegle, a ako se pčele brzo izlože vazduhu, neće uginuti već ih možemo pustiti da se vrate u košnicu.

Razlika između krpelja i pčelinje vaši Skoro svaki iskusniji pčelar zna kako izgleda pčelinja vaš. Ovaj manje opasan parazit ne nanosi pčelama znatnije štete, sem kada je prisutan u većem broju na matici. Pčelari početnici koji nisu imali prilike da vide krpelja, mogu vrlo lako zameniti njegovo prisustvo sa pčelinjom vaši. Ako se dobro zagleda, razlika između pčelinje vaši i krpelja je znatna. Vaš je duža nego što je široka, ima tri para nogu i više je izdignuta na nogama kada se nalazi na pčeli ili matici. O pčelinjoj vaši će biti nešto više reči kasnije.

Suzbijanje varoze Najefikasnije lečenje varoze obavlja se u vreme kada nema poklopljenog legla u košnici.

Zato su najbolji oktobar i novembar, pa čak i neki lep i topao dan u decembru. Krajem zime takođe se tretiranja mogu vršiti uspešno pre nego što počne unos svežeg polena i razvoj kvalitetnog legla.

Kada je spoljna temperatura između 12-15° C, može se sprovoditi treliranje nizom hemijskih sredstava. Optimalna temperatura za tretiranje bila bi kada se u toku dana popne na 18-20° C. To su obično dani jačeg pročisnog izleta pčela. U to vreme najveći deo ženki krpelja nalazi se na odraslim pčelama. Tretiranje treba vršiti uveče.

Pošto se povećano razmnožavanje krpelja događa uporedo sa maksimalnim razvojem pčelinjeg društva, veoma je važno tretiranje po završetku glavnih paša i skidanja mednih nastavaka. Ti periodi kod nas padaju posle završetka bagrema a kasnije i suncokreta. Ovaj prvi period dolazi početkom juna jer je krpelju za puno razmnožavanje potrebno 120-130 dana. U tom momentu je smanjena količina legla i veliki broj ženki krpelja nalazi se na odraslim pčelama. U ovo vreme mogu se uspešno primeniti dimna sredstva na bazi amitraza ili f1uvalinata uz trokratno tretiranje u razmaku od 2-3 dana i plastične trake sa f1uvalinatom ukoliko u junu nema većeg unosa nektara. Tada Apistan trake smele bi ostati samo u plodištu onoliko vremena koliko nije pokriveno intenzivnom pašom. Sličan postupak trebalo bi ponoviti posle uklanjanja meda od suncokreta a to je krajem jula i početkom avgusta kad se mora prekinuti ekspanzija u razmnožavanju krpelja.

Efikasnost lečenja varoze u velikoj meri zavisi od temperature i vlažnosti vadzuha u vreme tretiranja. Pri visokoj vlažnosti (80-90%) hemijska sredstva imaju za 30-50% slabije dejstvo na parazita. Pri vlažnosti od 30-40% tretirana varoa živi 2-3 puta kraće nego na 80-90%. Na 37-38° C skraćuje se život varoe i jaja propadaju. Toplotnom obradom pčela na 46-48 o C tvrdi se da je moguće uništiti preko 95% krpelja. Ovaj način je za običnog pčelara teško izvodljiv, jer se pčele moraju stresti sa okvira kada nema legla.

Biološke metode borbe protiv varoe Pošto se li vreme aktivne sezone leženja pod poklopljenim leglom nalazi 60-70% ženki varoe, sasvim je logično da se uklanjanjem okvira sa leglom iz košnice odstranjuje krpelj.

Pošto se parazit najviše razmnožava u trutovskom leglu, isecanje tog legla u toku sezone je i najkorisnije. Računa se da se na ovaj način populacija varoe u košnici smanjuje za 50 odsto.

50

Okviri građevinjaci su pogodni za ovaj vid borbe pod uslovom da u isto vreme nema jačeg zaražavanja sa strane. Stavljanjem matice u kavez, dok se ne izleže sve leglo, uz tretiranje hemijskim sredstvima pri kraju izvođenja svog poklopljenog legla postiže se odličan uspeh.

Slični rezultati mogu se postići ako se matica drži izolovana samo na jednom okviru gde se proizvodi leglo koje privlači varou iz cele košnice. Kada je sve leglo poklopljeno, taj okvir se uklanja i zamenjuje novim okvirom koji će matica zaleći i pomoću koga će se ponovo privući i odstraniti varoa. Ova metoda stvara veliki prekid u leglu i zahteva puno rada, ali se zato izbegava upotreba hemikalija koje u sebi svakako nose potencijal zagađivanja meda, voska i drugih pčelinjih proizvoda. Pravljenjem veštačkih rojeva stresanjem pčela, kao što se to praktikuje kod paketnih pčela i njihovim tretiranjem nekim od akaricida, može se postići visok stepen efikasnosti u borbi protiv ovog parazita. Do istog uspeha doći će se ako se ovaj postupak primeni kod prirodnih rojeva. Kod društava koja su se prirodno izrojila, treba iskoristiti period pri kraju izvodenja legla od stare matice, odnosno one dane kada novosparena matica počinje sa polaganjem jaja.

Sam proces veliku pomoć u prirodnog rojenja za pčelinje društvo predstavlja protiv varoe, jer u jeku sezone razmnožavanja parazita ostvaruje se period bez otvorenog legla u koje bi raspoložive ženke mogle ući i posle poklapanja nesmetano se razmnožavati. Iz ovoga izlazi da pčelinja društva naklonjena redovnom prirodnom rojenju imaju više šansi da prežive napad krpelja. Da je ovo sasvim tačno, pokazala su posmatranja u jednom ruskom nacionalnom parku sa pčelinjim društvima u prirodnim i veštačkim dupljama drveća. Naravno, da pčela i ne žele da im se društva izrojavaju jer dobijaju mnogo manje meda, dok varoi odgovaraju baš jaka pčelinja društva, pa se tako i događa da često najproduktivnija društva postanu žrtve avgustovskog buma u razmnožavanju parazita.

Uništavanje krpelja toplotom Ova metoda suzbijanja Varroa jacobsoni prvo je isprobana a potom široko prmnenjivana u SSSR-u. Zasniva se na činjenici da krpelj pri tempernturi od 46-48 o C ne može opstati na pčeli. Primena ove metode zahteva puno živog rada i određenu opremu. Može se izvoditi samo onda kad nema legla u košnici ili se to leglo u procesu tretiranja mora ukloniti.

Aparatura mora biti precizna u pogledu zagrevanja, zato što pčele uginjavaju na temperaturi od 49-50 o C. Interesantno je napomenuti da se ovaj način suzbijanja krpelja vrlo malo koristi izvan SSSR-a, i da su ogledi vršeni u zapadnoj Nemačkoj dali neujednačene i, u principu, nezadovoljavajuće rezultate. Više uspeha je bilo kada se povišena temperaturs koristila u kombinaciji sa nekim akaricidima, kao što je amitraz. Taj metod je i kod nas isproban pre nekoliko godina i imali smo uspeh od oko 97-98%: U Grčkoj je primećeno daje u košnicama koje su za vreme legla bile izložene izuzetno jakom suncu bilo relativno manje varoe kada se izvlršilo poređenje sa društvima koja su bila zasenčena Izvestan deo krpelja nađen je mrtav u poklopljenom leglu.

Suzbijanje varoe hemijskim sredstvima Do nedavno je za tretiranje pčelinjih društava radi uništavanja varoe isprobano 119 a po nekima 184 raznih hemijskih supstanci i jedinjenja. Sasvim mali broj se pokazao efiksnim, ali je se ipak na bazi tih nekoliko hemikalija na tržištu našlo na stotine svakojakih preparata pod najrazličitijim imenima. Mnogi lekovi se proizvode ilegalno, van svake kontrole, što je posebno slučaj u Jugoslaviji.

Sredstva za zadimljavanje Ova sredstva za suzbijanje varoe su se kod nas od početka najviše primenjivala. Prvo, kao dimne tablete fenotijazina u vidu dimnih tableta Varitan, zatim malation i tedion kao japanski Danikoropar i naš Apiakaradin za upotrebu u dimilici. Potom su došla henijska sredstva na bazi amitraza. Kod nas su na toj bazi formulisani i proizvedeni Varamit i Varolik a unošen iz Mađarske Varescens. Slični preparati su se proizvodili i verovatno još proizvode u Poljskoj i nekim drugim zemljama Istočen Evrope i Azije kao što su Izrael i Koreja.

Dimni listići se moraju primenjivati u više navrata jer je njihovo delovanje kratko i nije 51

rezidualno kao kod kontaktnog ili simetričnog načina tretiranja, ali je zbog toga opasnost od zagađivanja manja.

Na listiće za zadimljavanje, koji su prethodno tretirani hemikalijom za regulisanje sagorevanja, može i sam pčelar naneti određenu količinu hemikalije kao što se to čini Mitacom. Ovo se radi oko jedan čas pre tretiranja, tako da ima vremena da se listić filter papira osuši da bi bolje sagoreo. Iako se u uputstvu kaže koliko kapi hemikalije treba naneti na pripremljene listiće, nema sumnje da je ostavljanje, pčelaru da on dozira primenu otrova u košnici pogrešno. Vrlo često postoji sklonost da se sve to radi proizvoljno i zbog toga mogućnosti zagađivanja meda postaju veće. Amitraz se takođe primenjuje pomoću aparata za sagorevanje, italijanskog i francuskog porekla.

U ogledima sa dimnim listićima na koje su nanete veoma male količine fluvalinata 0,0025 g. aktivne materije i pri trokratnom tretiranju. U odsustvu legla postignuta je efikasnost od oko 99%. Nikakav negativan uticaj na pčele i maticu nije registrovan pošto se prilikom primene dimnih listića sa f1uvalinatom ne zatvaraju košnice nema ni dugog zadržavanja otrovnog gasa u pčelinjem gnezdu, pa zbog toga nije bilo moguće otkriti ostatke hemikalije u medu i vosku.

Bez obzira o kojoj se hemikaliji radi, primena dimnih listića je slična. Listić se presavije po dužini u vidu krova na kući, upali na jednoj strani i stavi ispod poklopne daske preko okvira ili na podnjaču ispod okvira sa strane leta. Ako je košnica snabdevena mrežom i uloškom za izvlačenje na koju pada uginula varoa, onda je najbolje staviti zapaljeni listić na taj uložak.

Pošto kao rezultat delovanja hemikalije, posle sagorevanja listića, mnoge ženke krpelja odmah ne uginu, pa postoji mogućnost njihovog preživljavanja, dobro je imati mrežastu podnjaču ili nauljen papir na podnjači da bi se onemogućilo ponovno vraćanje preživelih krpelja na pčele i time mogućnost pojave resistencije na primenjena hemijska sredstva.

Do skora se kao dimni preparat u Nemačkoj i kod nas dosta koristio Folbex-Va. Ovaj lek se zasniva na hemikaliji koja je poznata pod imenom brom propilat. Da bi se efikasno ovim sredstvima suzbijala varoa, bilo je neohodno primeniti ga u više navrata. Prozvodač ovog leka ga je zamenio novim sistemikom jer su iz Nemačke došli izveštaji o reziduama nađenim u medu.

Hemijska sredstva za zaprašivanje Jedan od prvih preparata koji je korišćen kod nas bio je rumunski "Sineacar". U to vreme primenjivao se pomešan sa šećerom posipanjem po ulicama pčela u košnici.

U Grčkoj se na sličan način upotrebljava "malation". Društva se zaprašuju sa 0,5% malationa, koji se meša sa nekom praškastom inertnom materijom. Tvrdi se da ta koncentracija ne šteti pčelama. Ovde treba biti veoma obazriv, jer je "malation" vrlo opasan otrov i ne sme dospeti u med. Srećom, izgleda da naši pčelari uglavnom nisu prihvatili ovo sredstvo iako su verovatno imali često dodire sa pčelarima u Grčkoj za vremo korišćenja godišnjih odmora u proteklim godinama.

"Timol" je još jedno sredstvo koje se izvesno vreme dosta uspešno primenjivalo kod nas.

Ima još pčelara koji primenjuju "Timol". Za vreme leta sasvim dobro deluje ako se pospe po ulicama pčela 0,25 grama po jednoj ulici i to što kasnije u veče kada je dnevna temperatura oko 27° C a noćna ne niža od 10-12° C. Bilo je pokušaja, pa čak i optimističkih izveštaja o uspešnom suzbijanju varoe posipanjem pčela brašnom, šećerom u prahu i dr. Svakako i na taj način se može oboriti izvestan deo krpelja ali to je sve daleko od prave efikasnosti, koja se očekuje da bitno utiče na smanjenje populacije parazita u košnici. Ovo takođe važi za razna eterična isparenja koja dolaze od različitih biljaka kao što su paprat, orahov list, majčina dušica i dr.

Sredstva koja deluju raspršivanjem i isparavanjem Različite hemikalije kao što su amitraz i f1uvalimal mogu se ubacivati u košnicu pod pritiskom i raspršivati po pčelama i okvirima u vidu fine izmaglice. Zato su konstruisani različiti aparati koji kod nas nisu šire u primeni.

Hemikalije koje deluju isparavanjem mogu se brzo primeniti bez većeg početnog 52

uznemiravanja pčela. Ovakvi akaricidi deluju kroz duži period vremena. Nakon 2-3 nedelje primene, svaka ćelija sa leglom biće izložena uticaju isparljivih hemikalija.

Jedno od tih sredstava je mravlja kiselina. Ima je malo u prirodnom medu, a koristi se za konzerviranje voća i voćnih sokova. Neke ptice utrljavanjem ulovljenih mrava po koži između korena perja, bore se protiv svojih parazita.

Ranije se 98 procentna mravlja kiselina u količini od 150-180 mililitara napunjena u f1ašici unosila u košnicu i vešala u prazan okvir sa strane ili povrh okvira sa leglom i pčelama. Intenzitet isparenja se regulisao pomoću fitilja ili obične pamučne trake. Za dijagnozu se kiselina držala 14 dana a za lečenje 28 dana. Oko 10 ml je količina koja je trebalo da ispari za 24 časa. U poslednjih nekoliko godina mravljom kiselinom se natapaju komadi kartona koji se zatvaraju u plastičnu foliju pa se prema upustvu proizvodača delom otvaraju i stavljaju preko okvira iznad plodišta. Rezultati tretiranja su vrlo često neujednačeni, od visoke efikasnosti (93%) do jedva nekih 35%. Sve ovo zavisi od količine isparene kiseline i aktivnosti pčela. U nekim slučajevima kiselina deluje na varou u poklopljenom leglu, ali zato može izvestan deo mladih larvi propasti a takođe pod uticajem kiseline izgubi se i ne tako zanemarljiv broj matica. Treba napomenuti da je rukovanje mravljom kiselinom delikatan posao i treba se čuvati od opekotina koje mogu nastati od ove jake kiseline. Izgleda da nema opasnosti od zagađivanja meda, osobito ako se lečenje vrši van pašne sezone.

Mravlja kiselina se koristi u borbi protiv varoe najviše u Nemačkoj, ČSR Turskoj i Tunisu.

Timol u kristalu, ako se stavi u male kutijice ili gazu na dan košnice, može se koristiti za suzbijanje varoe isparavanjem, ali vrlo često pčele blokiraju propolisom stavljene paketiće.

Dok nije ukazano na kancerogenost naftalina, i ova hemikalija se od strane nekih pčelara upotrebljavala za suzbijanje krpelja.

Sistemici u borbi protiv varoe Sistemični akaricidi se primenjuju u rastvoru kapanjem po ulicama pčela, tako da najbliže pčele posišu lek a potom ga brzo podele sa drugim pčelama. Rasprostiranje leka se vrši veoma brzo tako da se posle kratkog vremena akaricidni sistemik nađe u krvi skoro svake pčele.

Pošto se varoa hrani krvlju pčele, doze otrova koje dospevaju u organizam ne nanose vidljivu štetu, ali ubiaju krpelja. To dejstvo ide sporije nego što je to slučaj sa dimnim i kontaktnim akaricidima. Sistemici se mogu primeniti u vidu spreja i u rastvoru šećernog sirupa.

Od sistemika su u upotrebi Apitol i Perizin. Kod prvog je aktivna materija poznata pod imenom "cimiazol" a kod druge "cumaphos". Proizvodači "Apitol-a" i "Perizin-a" preporučuju najmanje dvokratnu primenu sa razmakom od 7 dana u jesen ili proleće kada u košnicama nema poklopljenog legla. Tada je delovanje najefikasnije.

Prema nekim ogledima efikasnost Apitola u koncentraciji od 2 g (350 mg aktivne materije) bila je od 87 do 97%. Za Perizin se takođe tvrdi da obara do 98% varoe.

Kada se primenjuju oba ova produkta, treba se strogo držati uputstva proizvodača jer je poznato da zbog viših doza, pa čak i kada se postupa po uputstvu proizvođača, može doći do značajnog gubitka odraslih pčela.

U svoje vreme vršene su probe sa nemačkim preparatom K-79 koji je takođe delovao kao sistemik ali se od toga odustalo zbog sumnje na kancerogenost.

Plastične trake sa akancidima Nedostatak skoro svih opisanih i neopisanih preparata za suzbijanje varoe jeste njihovo kratkorajno delovanje i nemogućnost da se parazit efikasno eliminiše iz poklopljenog legla.

Unošenjem određenih akancida, kao što su neki sintetski piretroidi u plastičnu masu od koje su napravljene lekovile trake, omogućeno je unošenje akaricida u pčelinje gnezdo između okvira sa leglom. Na ovaj način osiguran je dodir pčela sa akaricidom u toku nekoliko nedelja, to jest kontinuirano sa izvođenjem legla u košnici.

Na ovaj način je posle više godina eksperimentisanja, nastao "Apistan" u koji je inkorporiran sintetski piretroid fluvalinat. U jednoj traci f1uvalinata nalazi se 0,8 g aktivne materije što je oko 300 puta više nego kada se pčelinje društvo tretira dimnim listićem na koji je nanesen fluvalinat.

53

Na sličan način je nastao i Byvarol samo što je u ovnm slučaju upotrebljen jedan drugi sintetski piretroid koji je poznat pod imenom flumetrin.

Apistan je registrovan za upotrebu u našoj zemlji i pčelari bi se morali strogo pridržavati uputstva o upotrebi, jer hemikalija ne sme ni u tragovima da se javi u medu. Samo se može držati u košnicama van pašnog perioda i nikako u medištu, jer se prvo i najlakše zagađuju susedni okviri do kojih su trake uspravno postavljene da vise.

Najbolje vreme za stavljanje traka u plodištaje kraj jula i početak avgusta, kada se odstrani sav višak meda i skinu nastavci. Trake treba držati najduže 6 nedelja u košnici i poste toga ih obavezno ukloniti jer svako duže njihovo ostajanje u košnici može, doprineti prilagođavanju preživelih varoa hemikaliji.

Na pnrvi pogled izgleda da je Apistan idealno i konačno rešenje za varou, ali to nije ni u kom slučaju. Problemi nastaju odmah jer se po našem običaju mnogi pčelari neće držati uputstava o upotrebi. Sem toga, niko se još nije upitao šta da uradimo sa već upotrebljenim trakama? Te trake će neki pčelari ostaviti gde bilo a u njima je opasan otrov kojim će se zagaditi voda i zemljište, a ako se pokuša spaliti, dobićemo nervni gas najopasnije kategorije.

U SAD su pčelari obavezni da sve upotrebljene trake vrate proizvodaču, a kod nas, kaže se da ih treba baciti.

Sve ovo što je rečeno za plastične trake još je mnogo puta problematičnije kada se radi o raznim štapićima, daščicama, trskama i još kojekakvim divlje (nelegalno) natopljenim predmetima. Neshvatljivo je šta se u tom pogledu kod nas događa. Čak su se slične letvice natopljene amitrazom pojavile u prodaji koje proizvodi jedno društveno preduzeće. Niko ne misli šta će se sve naći u vosku za kratko vreme.

Sve te letvice i plastične trake bačene posle upotrebe su privlačni predmeti za igru dece, čak ih stavljaju i u usta, jer će većina pčelara brzo zaboraviti da svako rukovanje takvim predmetima po uputstvu zahteva rukavice za jednokratnu upotrebu.

Važnost organizovane borbe protiv varoze Možemo slobodno reći da je kod nas do sada bilo malo šire organizovane borbe protiv ovog opasnog pčelinjeg parazita. I ono što se pokušalo, završavalo se delimičnim rezultatima u nekim ograničenim područjima, ali sa neuspehom šire u Srbiji i Jugoslaviji.

Zašto je veoma važno suzbijanje varoe u isto vreme na širem području? Zato što se parazit iz zaraženih pčelinjaka velikom brzinom širi na one pčelinjake na kojima je parazit rigorozno suzbijan, pa se tako efekat borbe veoma brzo poništava.

Realno je očekivati da će se nestručno suzbijanje brzo osvetiti, a to se događalo godinama a događa se i sada, ali se mi na to ne obaziremo. Važno je da se upotrebljava sve do čega se dođe i da se održe društva a i koliko će se otrova naći u pčelinjim proizvrodima ne privlači posebnu pažnju.

Može li se uspešno pčelariti uz prisustvo varoe?

Odgovor je potvrdan. Može se pčelariti i postići visoka proizvodnja. Odgovarajućim i pravovremenim merama suzbijanja, korišćenjem stručno proizvedenim, testiranim i odobrenim hemijskim sredstvima, uz prirnenu bioloških intervencija, parazitu se može ograničiti pirsustvo u košnici, tako da neće biti ozbiljnih posledica za opstanak i produktivnost pčelinjeg društva. Istina je da uspešno pčelarenje u takvim uslovima zahteva više stručnog znanja i više rada. Sem toga, neohodan je krajnje savestan pristup primeni hemijskih sredstava i striktno pridržavanje uputstava za upotrebu preparata, jer se mora po svaku cenu izbeći i sumnja na prisustvo ostataka hemikalija u pčelinjim proizvodima.

Moramo biti načisto sa tim da će varoa ostati sa nama, odnosno sa pčelama, dok postoji pčelarstvo iako se može očekivati da će u određenom momentu doći do uspostavljanja ravnoteže između domaćina i parazita. To se može postići samo putem selekcije otpornijih ili tolerantnijih pčela na ovog parazita. Da je to moguće pokazala su i naša petogodišnja istraživanja u toku kojih smo dobili pčele sa višestruko nižim stepenom zaraze nego što je to slučaj sa neselekcionisanim društvima. Ali, pošto je ta selekcija bila strogo usmerena samo na jednu osobinu, otpornija društva na varou nisu pokazivala zadovoljavajuću produktivnost, pa 54

zbog toga nisu ni interesantna za praktičnog pčelara. Daljim radom na selekciji, uz razna ukrštanja može se očekivati da se dobiju takve linije koje će biti otpornije na varou a u isto vreme produktivne. Naravno, za to je potrebno dosta vremena, predanog i savesnog rada kao i finansijskih sredstava.

Ako bi se stvorile takve otpornije, a u isto vreme produktivne pčele, verovatno bi se mogla izbeći tretiranja u toku sezone i sva upotreba hemikalija bi se svela na jesenja tretiranja dimnim listićima iza kojih ostaje neznatna količina rezidua.

Ovo bi, u stvari, bila dugoročna orijentacija pčelarske nauke kako kod nas tako i u svetu, jer drugog boljeg i prihvatljivijeg rešenja nema kada je,u pitanju pčelinji parazit Varroa jacobosni.

Akaroza Acarapis woodi za razliku od Varroa jacobsoni živi i razmnožava se u disajnim organima odrasle pčele, i to najviše u širokim, prvim grudnim trahejama. Ovo je jedna vrsta krpelja ili grinje koja pripada familiji Acarina. Za ovog parazita pčela u jednom delu Evrope i u Velikoj Britaniji smatralo se da je u prvoj polovini ovog veka bio uzročnik velikih gubitaka pčelinjih društava. Već duže vremena u Evropi za one krajeve gde se proširila ne predstavlja neki poseban problem.

U Jugoslaviji je ovaj pčelinji parazit otkriven u pograničnim krajevima Slovenije, prema Austriji 1954. godine, ali se nije proširio u druge delove naše zemlje, sem jednog slučaja koji je otkriven u Gorskom kotaru. Nije sasvim jasno zašto se akaroza nije kretala dalje na jug i istok Jugoslavije. Ovo ne znači da se ovaj pčelinji parazit ne bi mogao, pod za njega povoljnim uslovima, proširiti u našoj zemlji.

Biologija parazita Životni ciklus krpelja odvija se uglavnom unutar prvog para traheja i u grudnim trahejama pčele. Svi stadijumi razvića jaja, larve, lutke i odrasli krpelji se mogu naći u istoj traheji, u isto vreme. Praktično se krpelj nalazi u svim grudnim trahijama. Pri jakoj zarazi može biti i u vazdušnim kesama glave. Kada ima dosta parazita unutra traheja ove potamne. Ženka akaroze položi 5-7 jaja u grudnu traheju, jedan do dva dana stare pčele, ali ne i u pčele koja je starija od 9 dana. Razviće od jajeta do odraslog parazita traje od 14-19 dana.

Sparivanje između mužjaka i ženke odvija se unutar traheje. Pošto se ženka sparila, napušta traheju i izlazi na pčelu svoga dotadašnjeg domaćina sa koga se pomoću prednjih nogu prebacuje na najbližu mladu pčelu. Na toj novoj mladoj pčeli nalazi otvor traheje i uvlači se u nju gde započinje novi životni ciklus. Krpelj sa svojim usnim aparatom probija zid traheje, siše krv (hemolimfu) i tako smanjuje protok vazduha. Ova ženka u istoj traheji može se razmnožiti dva ili više puta.

Simptomi parazitiranja Simptomi akaroze su nestalni i teško ih je bliže odrediti. Međutim, pčele ispred zaraženih društava mogu se videti kako dezorijentisano bauljaju. Ovo se obično događa na toplom danu kada se mogu sakupiti u male grupe na travi ispred košnica. Te pčele su obično već izgubile moć letenja.

Ako se košnica otvori, u njoj će se naći malo pčela i legla i dosta meda, ukoliko društvo nije već potpuno uginulo za vreme zime ili ranog proleća. Jedan deo zaraženih pčela, ako je društvo preživelo, može sakupljati umanjene količine nektara i polena, što će sve odsudno uticati na produktivnost zaražene košnice. Ako se pčelinje društvo jednom zarazi i ako nije otporno na Acarapis woodi, parazit će se postepeno umnožavati dok društvo potpuno ne oslabi ili sasvim ugine.

Dijagnoza Utvrđivanje prisustva akaroze u pčelama teško je izvršiti van laboratorije. Mora se imati na raspolagnju mikroskop sa uvećanjem od 50 puta.

Uzorak pčela najbolje je uzeti na letu košnice i staviti ga u 70% etil alkohol. Prilikom 55

pregleda, držeći pčelu između palca i kažiprsta treba odseći oštrim žiletom glavu sa delom grudi i prednje dve noge, zatim napraviti tanak odsečak prednjeg dela grudi koji se stavi u rastvor kalijum hidroksida da stoji 24 časa, a posle toga u 70% alkohol u Petri šolju i pod mikroskop radi pregleda.

Jednostavniji način dijagnoze zahteva uvežbanost i to se može uraditi pomoću fine pincete i veštog zahvata bez sve ove laboratorijske procedure.

Zdrave traheje su svetle dok se zaražene zatamnele i u nijims se ocrtavaju tela parazita.

Suzbijanje akaroze Pošto se od pre nekoliko godina akaroza mnogo raširila u SAD i u poslednje vreme izaziva velike gubitke u pčelinjim društvima, bilo bi interesantno videti kako oni suzbijaju Acarapis woodi.

Kod njih je za sada dozvoljena upotreba mentola u kristalu, koji se u količini od 50 g stavlja u vidu paketića povrh okvira gnezda košnice. Pod idealnim uslovima, ako mentol ostane 9 nedelja. U košnici se uništi do 98% parazita. Obično to nije tako. Mentol ne sme biti u košnici za vreme paše i dok se ne skine konzumni md.

Istraživanjima je pokažano da na akarozu, pored Folbex-a, izvrsno deluje i amitraz, pa se iz toga može naslutiti da jedan od razloga za neširenje akaroze u Jugoslaviji i Srbiji može biti i široka upotreba amitraza za suzbijanje varoze.

U Velikoj Britaniji, gde je početkom ovoga veka, prema nekim mišljenjima akaroza izazvala pravi pomor pčela. Brother Adam je selekcijom odgajio otporne pčele prema ovom parazitu. Sličan pokušaj se sada vrši u SAD. Prošle godine uvezene su pčele iz Engleske koje će poslužiti kao baza u selekciji da bi se na taj način suzbijala akaroza.

Ovo su sve interesantne stvari i za nas, jer je sasvim moguće da se jednog dana akaroza pojavi i u našim pčelinjacima, isto tako iznenada kao što je to bio slučaj sa varoom.

Druge vrste krpelja u košnici Pored Varroa jacobsoni i Acarapis woodi, u košnici se povremeno nalaze različite vrste krpelja koje mogu nanositi štete pčelama kao što je to slučaj sa Tropilaelaps clarae u Jugoistočnoj Aziji. Ovaj krpelj se još nije pojavio u Evropi, ali se ne isključuje ta mogućnost.

Istina, za ovu vrstu krpelja se tvrdi da ne može da opstane u pčelinjim društvima u kojima se javlja duži prekid u ležanju matice, kao što se to kod nas događa u jesenje-zimskom peridu.

U Nemačkoj je detaljnim istraživanjima otpadaka u košnici nađeno 29 vrsta različitih grinja koje se za sada ne javljaju kao paraziti i ne nanose posebne štete pčelinjem društvu.

Na pčelama u pojedinim delovima sveta povremeno se zabeleži prisustvo jednog krpelja isključivo na odraslim pčelama koji je imenom Euvarroa sinhai.

Dizenterija - dysentheria Bolest se javlja isključivo zimi, a karakterizira se proljevom i uginućem pčela. Bolest nije zarazna. Do nastanka ove bolesti dovodi niz faktora, a osnovni je nekvalitetna hrana, ostavljena za uzimanje pčela. Osim toga hladnoća i magle, promjene temperature utječu n anastanak boelsti. Simptomi su karakteristični i lako se prepoznaju. Bolesne pčele n emogu letjeti, tako da balegaju po košnici i brzo ugibaju. Trbuh im je uvećan, pa na pritisak se istiskuje crijevni sadržaj. Ponekad se u košnici nalazi veliki broj mrtvih pčela. Da bi se postavila točna dijagnoza, mrtve pčele se moraju pregledati. Mikroskopijom se isključuje postojanje nozemoze i drugih bolesti. Specifična terapija ne postoji.

Ako se bolest javi u toku zime, potrebno je nekvalitenu hranu zamjeniti kvalitetnom i košnicu utopliti. Uginule pčele treba odstraniti iz košnice i neškodljivo ukloniti. Okvire očistiti ili ih zamjeniti novim okvirima.

Izrazito loše zajednice treba uništiti.

56

U obradi naslova Dizenterija korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

Septikemija - septicemia To je zarazno oboljenje uzrokovano bakterijom B. Apusepticus. Oboljele pčelinje zajednice veoma brzo propadaju. Bolesna pčela n emože letjeti, krila su joj raširena, trbuh savijen. Dijagnoza se postavlja izolacijom uzročnika iz živih pčela.

Terapija ne postoji, ali u lučaju pojave bolesti preporučuje se uništenje oboljelih zajednica, pretapanja saća i dezinfekcija košnica.

U obradi naslova Septikemija korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

Paratifus - parathyphus Paratifus j eoboljenje koje uzrokuje bakterija Bactenum parathyphi alver.

Pčele se zaraze preko hrane i vode. Bolest se obično javlja na par zajednica n ajednom pčelinjaku. Zarazu prenose pčele i pčelar manipulacijom n apčelinjaku. Bolesne pčele teško ali uopće n elete, trbuh je uvećan i javlja se proljev. Pčele se skupljaju oko leta i ispred košnice. Bolest traje nekoliko dana, a smrtnost ovisi o stupnju zaraženosti.

Dijagnoza se postavlja izolacijom uzročnika iz digestivnog trakta pčela. U obzir dolazi nozemoza i proljev pčela.

Za liječenje se koriste antibiotici pomiješani u šećernom sirupu. Osim toga, mora se izvršiti i dezinfekcija pčelinjaka i uništavanje izrazito bolesnih zajednica.

U obradi naslova Paratifus korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

NEPRIJATELJI PČELA U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Kao i sva druga bića tako i medonosne pčele, pored bolesti i parazita, imaju i mnogo različitih neprijatelja koji im mogu naneti manje ili veće štete. To se nekada događa kao redovna pojava, a najčešće kao povremena nelagodnost za pčelinje društvo. Ako pčelar izvrši određenu preventivnu zaštitu, pčelinje društvo neće imati većih problema. Neosporno je, da neke štetočine, iako se smatraju beznačajnim, dugoročno mogu mnogo doprineti slabljenju, pa i uništenju pčelinjeg društva Od štetočina su ugrožene kako pčele i leglo tako i njihovi proizvodi: med, vosak i polen.

To važi i za pčelinja staništa (košnice) i okvire u njima.

Voskov moljac Pčelinji vuk Mrtvačka glava Ptinus-coleoptera Pčelinja uš Mravi Ose i stršljeni Pauci Ptice Miš i rovčica Medved Triangulina-coloptera meloe 57

(Ne)čovek (Ne)Pčelar

Voskovi moljci Najveće štetočine pčelinjeg saća su veliki voskov moljac Galleria mellonella L. i mali voskov moljac Achroea grisella Fabr. Odrasli leptirići ne nanose štete već njihovi razvojni stadijumi kao što su larva i lutka. Ti kokoni oštećuju i drvene delove okvira i košnica.

Pored ove dve vrste moljca postoji i niz drugih štetočina koje se pojavljuju na saću i pčelinjim proizvodima, ali nisu toliko destruktivni, kao što je to slučaj sa voskovim moljcima.

Mnogo ljudi izvan pčelarstva smatra voskov moljac korisnim pa ga neki gaje i prodaju njegove larve kao mamce za sportski ribolov. Veliki voskov moljac je ipak najveća štetočina kada se radi o pčelarstvu kao privrednoj grani. Čim pčelinje društvo previše oslabi ili ugine, moljac je tu da sve razori po kratkom postupku, jer je za njegov optimalni razvoj i enormno umnožavanje najbolja i jedina hrana saće iz koga su se izvodile pčele.

Rasprostranjenost Veliki voskov moljac se može naći skoro u svakom mestu gde se drže pčele.

Rasprostranjenost ove pčelinje štetočine je ograničena njenom nesposobnošću da podnese niske temperature. Ovaj moljac nanosi male ili nikakve štete pčelinjacima i rezervnom ozgrađenom saću na visokim nadmorskim lokacijama i u severnim predelima Evrope.

Suprotno tome, u južnim i vlažnijim regionima veliki voskov moljac je stalna opasnost za pčelare. Potrebno je samo malo nepažnje pa da od lepo izgrađenog saća ostane samo paučina, kokoni i izmet proždrljivih larvi. Odrasli leptir ne pravi štetu jer se ne hrani.

Biologija voskovog moljca Pun ciklus razmnožavanja voskovog moljca traje od četiri nedelje do šest meseci. Kada se razviće produži, neka vrsta stagniranja odvija se u predlutkinom stadijumu. Kada se iz kokona izlegu mužjak i ženka, imaju pepeljastu boju. Ženka je veća od mužjaka. Sparena ženka velikog voskovog moljca snese oko 300 do 600 jaja, ali pojedine ženke mogu položiti i 2.000 jaja. Mali voskov moljac zaleže 200 do 300 jaja. Jaja velikog voskovog moljca su rozikasto krem bele boje. Teško ih je videti golim okom. Nalaze se položena u grupicama od 50 do 150 komada. Ženka moljca obično položi jaja u pukotinu i udubljenja odakle ih pčele teško mogu ukloniti.

Pošto se izlegu, larve se hrane medom, voskom ili polenom ako su svi ovi proizvodi dobavljivi. U košnici sa pčelama, larva buši tunel do središta osnove sata i tu se razvija zaštićena, a ako je to ispod poklopljenog legla, nanosi štetu samom leglu. Larve veoma brzo rastu i ako nema odbrane pčela, u stanju su za 10 do 15 dana unište sve saće u košnici. Kao rezultat metabolizma larvi dolazi do povećanja temperature u centru košnice, što jako pospešuje destruktivnu moć moljca. Tome doprinosi splet paučine koja se formira u procesu masovnog razmnožavanja moljca. Paučina nastaje u procesu ispredanja kokona.

Na mlađem saću i satnim osnovama voskov moljac se teško održava i ne razmnožava, ali je zato starije saće, koje sadrži dosta keratinoze koja ostaje posle presvlačenja lutki pčele, idealan substrat za voskovog moljca.

Okviri sa medom u saću i lek izvrcani okviri, ako nisu zaštićeni, postaju brz plen voskovog moljca. To isto važi za polen u saću i polen koji je dobijen iz hvatača.

Suzbijanje voskovog moljca Sadašnje metode suzbijanja voskovog moljca mogu se podeliti u dve kategorije: 1) načini rada sa pčelama uz korišćenje prirodnih mogućnosti za suzbijanje štetočine u košnici i saću van košnice i 2) primena hemijskih sredstava.

Prvi način uključuje sledeće elemente pčelarske prakse: a) Održavanje jakih društava sa uvek odgovarajućom rezervom hrane; b) Suzbijanje pčelinjih bolesti ili stanja koja mogu značajnije uticati na vitalnost društva; c) Uklanjanje otpadaka voska sa padnjače jedanput godišnje. Najbolje je to uraditi pri 58

prvom pregledu. Ne ostavljati okvire sa saćem nezaštićene; d) Zameniti one matice čije pčele pokazuju nizak stepen higijenskog ponašanja a takva društva su obično i najosetljivija na napade voskovog moljca; e) Izbegavati kad god je to moguće da pčelinja društva budu izložena trovanju pesticidima, poštp takva društva obično ostanu bez velikog broja pčela. Što se tiče zaštite rezervnog saća i pčelinjih proizvoda, pčelari se najviše oslanjaju na hemijska sredstva iako se tu mogu koristiti: toplota, hladnoća, vazdušno strujanje i neke vrste mikroorganizama kao što su bakterije (Bacillus turingiensis).

Da bi se moljac uništio sa svim svojim stadijumima razvića, neophodno je saće ili druge pčelinje proizvode izložiti na -6,7o C u toku 4,5 časa ili na -12,2 o C za 3 časa. U toku 2 sata moljac će biti uništen na -15 o C. Prazno rezervno saće može se izložiti temperaturi ne višoj nego 48-49 o C u toku 24 časa što će uništiti moljca a i spore nozemoze.

Ako se rezervno saće u nastavcima obezbedi mrežom na dnu i na vrhu i izloži strujanju vazduha na promajnom mestu moljac, se, ne može održati pa je to dobar način zaštite.

Od hemijskih sredstava kod nas se dosta primenjuje dioksid (SO2) koji nastaje spaljivanjem sumpora u prahu ili sumpornih šipki. To se postiže ako se sumpor zapali n ažaru u prostoriji gde se čuva rezervno saće. Prostorija mora dobro dihtovati. Koristi se oko 50 gr sumpora na 1m3 prostora. Ukoliko se saće drži u nastavcima, njih treba naslagati jedan na drugi, pa u praznom nastavku na vrhu upaliti sumpor i sve odmah zatvoriti. Mora se biti pažljiv i osigurati se od izbijanja požara. Sumporni dioksid ne uništava jaja moljca pa postupak treba ponavljati svakih dvadesetinu dana dok vremem ne zahladni.

U poslednje vreme kod nas se javljaju u prodaji hemikalije u tečnom stanju koje se prema uputstvu proizvođača prilično uspešno primenjuju.

Kad god koriste hemikalije z zaštitu od moljca, potrebno je saće dobro provetriti pre nego što se stavi u košnice. To isto važi i za druge pčelinje proizvode.

Ni u tom slučaju ne treba držati rezervno saće u prostoriji gde vise tus-trake ili ima nekih drugih insekticida, jer vosak lako apsorbuje mnoge hemikalije, tako da prilikom dodavanja saća u košnice može lako doći do trovanja pčelinjih društava.

Pčelinji vuk Оvаj insеkt hrаni sе isključivо pčеlаmа. Nеštо jе mаnji оd оsicе, аli imа dеblju glаvu оbrаslu bеlim mаljаmа, jаči grudni kоš, vitkо tеlо i jаčе vilicе. Zа svоjе prеbivаlištе birа pеščаnе brеžuljkе i sunčаnе kоsе u kоjimа prаvi dugаčkе hоdnikе, gdе žеnkе nоsе jаjа sаmо u tеlimа mrtvih pčеlа, čiji ćе оrgаnizаm pоslužiti zа hrаnu lаrvicе kаd sе izlеžе. Pčеlinji vuk vеštо hvаtа pčеlе nа cvеtоvimа i pоštо ih ubijе ili pаrаlišе, оdvlаči ih u svоjе hоdnikе.

Bоrbа s оvim vеlikim nеprijаtеljеm pčеlа dоstа jе tеškа. Оstаjе jеdinо dа sе ubijе gdе gоd jе tо mоgućе, а ukоlikо ih imа mnоgо pčеlinjаk sе mоrа prеsеliti.

U obradi naslova Pčelinji vuk, korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Pčelinja vaš Prvo, pčelinja vaš (Braula coeca) nije, u stvari, vaš već bezkrilna muva koja i ne predstavlja kod nas pravu štetočinu pčele. Ona je u stvari, neka vrsta pridruženog člana pčelinjeg društva koji koristi hranu pčela. U stvari, pčelinja vaš je neka vrsta poraparazita koja živi na pčeli radilici, ali ponajčešće se može naći na matici, a vrlo retko na trutovima. Kao odrasli insekt najviše se zadržava na grudima i glavi matice. U SAD je jednom prilikom nađeno 75 pčelinjih vaši na jednoj matici. U Francuskoj je, prema nekim podacima, sa jedne matice svakodnevno skidano po oko 40 vaši da bi se taj broj na kraju popeo na 371 pčelinju vaš.

U nekim zemljama zaraza pčelinjom vaši se tretira kao i sve druge pčelinje bolesti i to je regulisano veterinarskim propisima. Znači da je zbog nečega kod njih to veći problem nego 59

kod nas, gde se pčelinja vaš nalazi u manjoj meri i predstavlja opasnost samo za maticu, ako je izuzetno opterećena većim brojem ovih poluparazita, inače nije neki veći problem za pčelarstvo.

Biologija pčelinje vaši Odrasla ženka (Braula coeca) je 1,5 mm duga i 0,75 mm široka, crvenomrke boje i, za razliku od Varroa jacobsoni koja je spljoštenog i elispoidnog oblika po širini, duža je nego što je široka i stoji izdignuta na tri para nogu. Sa pčele i matice se teško skida. To je moguće učiniti ako se vrh čačkalice umoči u med i pažljivo vaš zalepi za med i skine sa pčele ili matice.

Pčelinja vaš se razmnožava ispod mednih poklopaca gde ženka u izbušenom kanalu položi jaja iz kojih se izlegu larve, koje pređu u lutke i na kraju u odrasle mužjake i ženke. Celo razviće traje oko 20 dana. Larve i lutke se hrane medom i polenom a možda i voskom. Odrasli insekti iznuđavaju hranu sa usnog aparata pčela radilica i matice.

Dijagnoza i suzbijanje pčelinje vaši Utvrđivanje stepena zaraženosti pčelinjih društava pčelinjom vaši vrši se kontrolnim tretiranjima. Za ovo se ranije koristio duvanski dim. Ako se prilikom tretiranja utvrdi da u društvu ima 5 pčelinijh vaši na 100 pčela radilica, smatra se da je zaraženost slaba; do 15 srednja a preko 15 jaka.

Naša istraživanja su pokazala da se pomoću dimnih listića fluvalinata može lako suzbijati pčelinja vaš. U stvari, to se i događa zbog toga što se sve više koristi ovaj piretroid za suzbijanje varoe.

Dimni listići amitraza su se pokazali neeefikasnim, dok je posipanje pčela po ulicama sprašenim timolom vrlo efikasno.

Kao što smo već napomenuli, invadiranost pčelinjih društava pčelinjom vaši, u Srbiji i pored toga što ni izdaleka nije kritična, treba imati u vidu da se ta situacija može pod određenim uslovima promeniti i zbog toga dobro je s vremena na vreme obratiti pažnju na ovog neželjenog sustanara u pčelinjem društvu.

Mravi Ima mnogo vrsta mrava koji se vide oko košnica i na košnicama, a ponekad se nađu i u pčelinjem gnezdu. Ako se košnice češće ne otvaraju, može se i čitav mravinjak formirati ispod poklopca ili u utopljivajućem materijalu. Neke vrste mrava mogu postati pravi problem za pčelinje društvo, jer rado uzimaju med iz košnice, a da bi do meda došli napadnu i same pčele. Većina mrava se zadovoljava mrtvim pčelama i otpacima ispred košnice, ali je činjenica da prisustvo mrava na pčelinjaku iziritira većinu pčela.

Na lokacijama gde nema mnogo mrava obično se ne preduzimaju neke posebne mere protiv mrava koje sporadično zapažamo, ali u šumskim područjima i zapuštenim pčelinjacima, postolja na kojima se nalaze košnice treba u vidu uske trake premazati tovatnom mašću. Još je bolje stopiće nogara od metala i drveta staviti u konzerve napunjene do pola pregorelim motornim uljem.

Da bi se mravi odvratili od pčelinjaka, putanje kojima se kreću treba posuti petroleumom, a mravinjake rasturiti. Ukoliko problem sa mravima potraje, mravinjaci se sigurno uništavaju ugljendisulfidom. Da bi se to postiglo, u sredini mravinjaka treba napraviti dublju rupu i u nju sasuti kašiku ugljendisufida i potom rupu zatvoriti. Otrovna isparenja hemikalije ubrzo će uništiti mrave. Mravi se mogu uništavati i drugim insekticidima koji se nalaze u prodaji i to često u vidu spreja. Samo ni u kom slučaju ne treba upotrebljavati sprej na košnici ili u samoj blizini košnice, jer se na taj način mogu teško oštetiti i uništiti pčelinja društva. Inače, treba naglastiti da su mravi korisni insekti i ako ne prave probleme, ne treba ih uništavati.

U toku naših istraživanja primene fluvalinata za suzbijanje Varroa jacobsoni, na ulošcima ispod mreže na podnjačama u određenom momentu smo primetili da nema onoliko mrtvih varoa koliko se očekivalo, ali smo zato zapazili mrave da se kreću po ulošku. Brzo smo 60

posumnjali da su baš mravi mogli odneti oborene krpelje. Pažljivim posmatranjem posle naknadnog tretiranja odmah smo videli kako mravi vešto u svoje čeljusti hvataju varou i odnose sa uloška. Ovo može biti veoma važno kako za naučnike tako i za pčelare jer se i nakon tretiranja i kontrole može doći u zabludu o efikasnosti preparata ili o prisustvu i ne prisustvu varoe u košnici.

Ose i stršljeni Od avgusta pa sve do u jesen dok su aktivne, ose se pokušavaju uvući u košnice da bi došle do meda. Sem toga, ubijene pčele im služe za ishranu legla. Za razliku od pčela, kod osa samo maticc prežive do sledeće sezone.

Ose su veliki sladokusci i ne prezaju ni od nasilnog ulaska u košnicu, ali se pčele stražarice najčešće uspešno suprostavljaju tome. Ako su društva iz nekog razloga oslabila, ta odbrana može biti nedovoljna tako da ose, ako se pojave u većem broju, mogu uništiti pčelinje društvo.

Zbog toga osinja i stršeljnska gnezda, bilo da su u zemlji, ili na nekom drugom mestu, treba uništavati čim se otkriju rano u sezoni. To se najbolje izvodi sprejom, koji se takođe može upotrebiti i protiv stršljena. Samo treba imati u vidu da je ubod stršljena mnogo opasniji od uboda pčele i ose, pa se treba dobro zaštititi prilikom uništavanja ove štetočine pčela. Svi poslovi oko uništavnja moraju se obavljati noću kada su ose i stršljeni u gnezdu.

Za hvatanje osa mogu se koristiti razni mamci, između ostalih do polovine puna flaša piva u koje se može kapnuti malo sirćeta i dodati jedna kašičica šećera. Ubrzo, čim dođe do vrenja, ose budu privučene i one ulaze u bocu gde se utapaju. Pčele ne privlači sadržina boce, pa nema opasnosti za njih.

Posebno treba naglasiti opasnost koju stršljeni predstavljaju u avgustu i spetembru kad ih ima mnogo. Doleću na pčelinjak i vešto hvataju pčele u letu odnoseći ih u svoje gnezdo.

Pored hemikalija protiv stršljena se uveče i u toku noći možc primeniti plamen i uznemireni stršljeni uleću gde nalaze svoju smrt.

Kako ose, tako i stršljeni, mogu se hvatati u posebne klopkc napravljene od žičane mreže u vidu levka. Klopke se postave kasno uveče tako da se u toku sledećeg dana u klopci nađe veliki deo odraslih osa ili stršljenova.

Pčelovuk, jedna vrsta ose samice, gnezdi se u zemlji i slično stršljenu, za opskrbljivanje svog legla, hvata takođe pčele. Pošto su njegova gnezda u zemlji, teže ih je zapaziti nego gnezda stršljena.

U planinskim predelima u košnice se takođe uvlači i jedna vrsta bumbara, tako da se u junu ispred košnice može videti po neki bumbar koga su pčele ubile. Ti bumbari pokušavaju da dođu do meda iz košnice.

Pauci.

Na svakom pčelinjaku, ako se dobro zagleda oko košnice, lako će se otkriti paukove mreže. Pauci u svojim razapetim mrežama koje se sa punim mednim voljkama vraćaju iz paše. Kada pčela padne u mrežu, brzo postaje plen skrivenog pauka. Neke vrste pauka napadaju pčele dok one sakupljaju nektar i polen u cvetovima. Ako se hoda po polju moguće je na cvetovima naći pauka sa umrtvljenom pčelom.

Jedini način borbe protiv pauka je skidanje njihovih mreža i ubijanje samog pauka na pčelinjaku.

Miševi i rovčica Gde god ima miševa, a to je oko zgrada ili ako je u blizini stočna hrana, miševi su potencijalne štetočine koje mogu naneti velike štete pčelinjim društvima i saću u košnici.

Miševi su za pčele najopasniji zimi. Oni se najčešće uvlače u košnice u jesen kada vreme zahladni i ako ih pčelar ne oseti, provedu celu zimu u kašmci. Tu izgrade gnezdo, jedu med i pčele, grickaju saće i, što je najgore, uznemiravaju pčelinje klube. Takvo društvo loše zimuje i 61

slabo izađe iz zime. Sem toga, veći broj okvira bude oštećen i zaprljani mišijom aktivnošću.

Da bi se otklonila opasnost od miševa, najbolje je da pčelinjak bude čist, bez odpadaka, travuljine, trulog lišća, raznog krša i dr. Lasice i neotrovne zmije se hrane miševima, pa zbog toga ih ne treba ubijati ili progoniti sa pčelinjaka.

Mačke, mišolovke i otrovne mamce treba koristiti za suzbijanje ovog nezgodnog glodara.

Miševi, a još više pacovi, mogu napraviti velike štete gde se drži rezervno saće i ostali materijal.

Da bi se miševima sprečio ulazak u košnice, treba na vreme u oktobru, postaviti češljeve na leta košnica kroz koje pčele mogu prolaziti ali ne i miševi.

U toku zime treba paziti da se otvori na češljevima ne zablokiraju mrtvim pčelama i tako onemogući izlet pčela.

Ako se rovčica nađe na pčelinjaku, može društvo oštetiti više nego i miševi jer se hrani pčelama. Pošto je njeno telo veoma elastično, u stanju je da se provuče na otvore kroz koje miš ne može proći. Njeno prisustvo lako se primeti na letu košnica po masi izgrickanih pčela.

I zbog rovčice se moraju postavljati češljevi. Ako je treba uništiti na pčelinjaku. Najbolje je gredicu ispod košnice ili parče daske namazati plastičnim lepkom na koji se rovčice lako uhvate.

Ako miš, a posebno rovčica, uđu u košnicu sa jakim društvom, pogotovu onda kada su pčele aktivnije, one mogu ubodima ubiti ove glodare. Pošto ih ne mogu cele izbaciti iz košnice, oblepe ih propolisom pa ih pčelar nađe mumificirane ili raspadnute delove pčele iznesu a na podnjači ostane samo kostur.

Ptice Ptice koje se hrane insketima sklone su da hvataju pčele. Neke vrste ptica to čine redovno a druge kada je malo drugih izvora hrane. Od svih ptica, najopasnija je pčelarica (nerops apiasler). To je lepa ptica. Na leđima ima perje zagasito-smeđe boje; glava trbuh i rep su joj plavozeleni a pod vratom je zlatno žuta. Nadleće pčelinjak i hvata pčele koje se vraćaju iz paše u košnicu. Vrlo često leti u jatu, tako da se mogu videti raspoređene po liniji leta pčela kako masovno uništavaju pčele. Jedna ptica je u stanju za kratko vreme da utamani 150 do 200 pčela. Pčelarica je posebno opasna kada odgaja mlade, jer joj je za mlade neohodno mnogo hrane.

Da bi sprečili veće štete od pčelarica, one se mogu ubijati iz lovačke puške ili ih poplašiti pucnjevima. Pošto se ove vrste ptica gnezde u strmim rečnim obalama ili lesnim strminama, preporučuje se zatvaranje hodnika koji vode u gnezdo u vreme gnežđenja pčelarice. Krpa natopljena ugljendisulfidom, ako se ugura kroz hodnik, pa se zatim nabije zemljom, sigurno će dovesti do uništenja ove štetočine pčela.

U toku zime detlić može naneti velike štete pčelinjim društvima zato što je sklon da svojim jakim kljunom probija zid košnice, što uzrokuje ne samo oštećenje košnice već i teško uznemirenje pčelinjeg društva. To može dovesti do gubitka ako je spoljna temperatura niska.

Senica, omanja ptica, takođe je veoma aktivna u toku zime na letu košnice, gde hvata pčele koje pokušavaju da izlete napolje.

Medvedi U nekim našim planinskim krajevima kao što su oni na Tari, Šari, Prokletijama i dr., medvedi predstavljaju veliku opasnost za pčelinjake, pogotovu ako se navade. Zaštita visokim ogradama od bodljikave žice mnogo ne pomaže, jedino na šta se pčelar može osloniti to je električna ograda kako se to čini u Kanadi.

Ukoliko se štete od medveda ne mogu nikako izbeći, ostaje jedino da se traži odstrel ili odšteta od šumske uprave.

62

Leptir - mrtvačka glava (Acherontia atropos) - često se sreće u košnicama. Veličina oko 5 sm, a raspon krila 13 cm. Ime je dobio po žutoj šari na toraksu, odnosno leđima koja podsjeća na mrtvačku lobanju.

Leptir obično noću ulazi u košnice i uzima med iz otvorenih stanica. Tom prilikom uznemirava pčele i one ga napadaju. Posljedica tog napada su ostaci uginulog leptira koj epčele oblijepe propolisom. Na pčelinjacima gdje se ovaj leptir pojavi u većem broju potrebno je suziti leto da bi se spriječio ulazak leptira u košnicu.

U obradi naslova Leptir mrtvačka glava korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

Ptinus - celeoptera - stanište joj je površina tla, ali se nalazi i na saću i vosku koje razara. Ovaj insekt je omnivor, odnosno svežder i odrasli insekti i ličinke hrane se hranom biljnog i životinjskog porijekla. Proždiru sve do čega dođu, a u košnicama osim saća hrane se i medom, peludom i pčelama. Stavljanje češljeva na leta spriječavamo ulazak prinusa.

U obradi naslova Ptinus-celeoptera korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

Triangulina-coloptera meloe Triangulina je INSEKT. razmnožava se u zemljištu gde polaže nekoliko jaja. kada se izlegu mlade, u grozdu se uspužu uz travku i čekaju pčele. Hrane se hemolimfomi i ,po malo, sa medom i polenom. Parazitira na izletnici. izgleda da veoma brzo iscrpi domaćina.

Simptomi Pčele (na poletaljci i ramovima) se vrpolje, tresu zadkom (ali nakon toga ne izvode igru) i nogicama trljaju telo, kao da pokušavaju da sa sebe nešto skinu.

Izgled Boja crna- stariji, smeđa-bež kod mlađih primeraka. Valičina dužine 2-3 mm, tanki kao vlat trave. Kada se preparattima obore na podnjaču izgledaju kao crne trunčice od voskovog moljca. Ako su žive- veoma su pokretne. Pod uveličanjem imaju snažan člankovit grudni deo sa tri para nogu, glaveni deo sa rilicom i antenama, i repni deo koji se sastoji iz devet članaka.

Pčelama se zabada u meko tkivo između grudi i zadka. Veoma ih je teško primetiti jer su u boji, pa i u veličini pčelinjih dlačica. Koristite lupe.

Zaštita Za sada nema od zvaničnih institucija preporuku za zaštitu-odnosno uništavanje.

EKSPERIMENTALNO će jedan pčelinjak biti tretiran Apitolom (po preporuci). Parazit je insekt, tako da akaricidi nemaju željeno dejstvo. Omamljuje ga amitraza, ali je potrebno imati podnjače sa mrežom.

63

PČELARENJE OPREMA i PČELARSKI PRIBOR U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO sa radovima po mesecima " , autora dipl. inž. polj. Božidara Veskovića, VII izdanje, PS "Grmeč" - "Privredni pregled", Beograd 2001. godine.

Da bi mogao normalno da radi oko pčela, pčelar treba da ima i potreban pribor.

Pozajmljivanje pčelarskog pribora, kako smo ranije rekli, treba apsolutno izbeći, u prvom redu zbog širenja opasnih pčelinjih zaraznih bolesti.

Navešćemo najneophodniji pribor.

Dimilica Služi za umirivanje pčela pri otvaranju košnice. U prodaji se nalazi više različitih tipova dimilice. Pri nabavci naročito treba obratiti pažnju da mehanizam za duvanje vazduha u dimilicu bude dobar i da cilindar ima pogodnu zapreminu, kako bi materijal za sagorevanje i stvaranje dima, kad se jedanput napuni, trajao što duže. Međutim, ne treba ići u drugu krajnost, pa nabaviti suviše glomaznu dimilicu kojom će se teško rukovati. Svaka dimilica treba da ima rešetku za sprečavanje izlaska vamica iz nje i za zadržavanje smolastih materija i čađi.

Nož pčelarski Pčelarski nož je neophodna alatka. Izrađen je od čelika. Na jednoj strani je prav i oštar, a na drugoj povijen, gotovo pod pravim uglom. Služi za odvajanje poklopne daske od tela košnice i jednog tela od drugog, a zatim, za razdvajanje ramova, skidanje voska i propolisa sa pojedinih delova košnica, čišćenje zidova košnica i podnjače itd.

Naziva se još i amerikanski nož.

Četka Služi za skidanje pčela sa ramova. Treba da bude izrađena od što mekšeg i elastičnijeg materijala, tako da ne oštećuje pčele prilikom rada, niti ćelije na saću. Četkom se mora pažljivo raditi i paziti da se ne omedi, pa da izvan košnice kaplje med, što može da izazove grabež na pčelinjaku.

Prilikom rada četku treba, s vremena na vreme, odnosno prema potrebi, oprati.

64

Pčelarska kapa Sastoji se od šešira sa širokim obodom preko kojeg pada i prekriva glavu gusta tanka mreža (til), koja je sa svih strana bela, samo je deo koji prekriva lice crn (jer se kroz crni mrežasti til lakše gleda i ne zamagljuje se vid). Mreža pri radu ne treba da dodiruje glavu, a naročito lice i vrat, pošto će kapa samo u tom slučaju štititi ove osetljive delove tela od uboda pčela. Postoje i drugi tipovi pčelarskih kapa, pa treba birati onu koja pčelaru najviše odgovara.

Kavezi za matice Služi za odvajanje matice od pčela kada je to potrebno, za transport matica i za dodavanje matica pčelinjim društvima. Postoje različiti tipovi kaveza za matice. Ima ih koji služe isključivo za transport matice, drugi samo za dodavanje matica pčelinjem društvu, treći su univerzalni, četvrti samo za hvatanje matica, itd.

Mamuzast točak ili žvrk Služi za utiskivanje žice na ramovima u satnu osnovu. Može biti dvojak: za hladno i toplo utiskivanje. Bolje je toplo učvršćenje, jer kad se žvrk ugreje, on delimično rastvara vosak;a zubi na točkiću su tako podešeni da obavijaju vosak oko žice i tako se satne osnove prilično dobro učvršćuju za žicu, a time i za ram.

Nož za sečenje satnih osnova Služi za krojenje satnih osnova prema ramu.

Može se raditi i hladno i toplo

65

Burgija, šilo ili komplet za bušenje ramova Potrebni su za ožičavanje ramova. Njima se buše letvice na ramovima i kroz načinjene otvore provlači, zateže i učvršćuje žica.

Daska ili podmetač Ona je nešto malo uža od unutrašnjih mera rama i služi za podmetanje prilikom učvršćivanja satnih osnova za žicu na ramu. Naime, kada žvrk armira satnu osnovu žicom, ona i žica se naslanjaju na dasku i tako se sprečava kidanje žice i sečenje satnih osnova.

Vrškara, pletara ili trmka Služi za hvatanje rojeva ukoliko dođe do prirodnog rojenja, mada se u savremenom pčelarenju to veoma retko događa.

Čekić, klešta, turpija, testerica i voćarske makaze To su alatke potrebne za popravku bilo kakvih kvarova na ramovima ili na košnici. Zato je dobro da pčelar ima uvek pri ruci ove alatke i malo ekserčića raznih dimenzija, kao i ostali stolarski alat.

Nož i viljuška za skidanje voštanih poklopaca sa ćelija saća 66

Služe za skidanje voštanih poklopaca pre ceđenja - vrcanja meda iz saća. Ima više vrsta noževa i viljušaka. Viljuške su ipak pogodnije od noževa.

Postoje i električni uređaji za skidanje poklopaca, koji su veoma praktični, jer se sa njima lako i veoma brzo radi.

Cediljka ili centrifuga za vrcanje meda Služi za istresanje - vrcanje meda. To je, u stvari, najskuplja naprava od celokupnog pčelarskog inventara, ali je treba nabaviti, a nikako pozajmljivati, jer može doći do prenošenja zaraznih bolesti. Centrifuge mogu biti na ručni i na električni pogon.

Pčelari sa većim brojem košnica treba da nabave centrifuge na električni pogon.

Sanduče za pčelarski pribor Da se pri radu na pčelinjaku i prelasku od jedne košnice ka drugoj ne bi rasturao i gubio pribor, sanduče je dobro rešenje. Kada pčelar završi posao na pčelinjaku, sav pribor se već nalazi u sandučetu, pa se sanduče sa priborom samo odnese i 67

ostavi na svoje mesto.

Pojilo za pčele Svaki pčelinjak, pa i sa najmanjim brojem košnica sa pčelinjim društvima, treba obavezno da ima pojilo, koje se redovno snabdeva zdravom, čistom pijaćom vodom. Savremeni način pčelarenja podrazumeva postojanje pojila na pčelinjaku, jer to omogućuje bolje proizvodne i ekonomske efekte. O pojilu i pojenju pčela još će biti reči.

Hranilica za prihranjivanje pčela Postoji više tipova hranilica za prihranjivanje pčela, kao što su na primer: Milerova hranilica, hranilica u vidu valovčića, hranilica ugrađena na poklopnoj dasci, razne posude od plastičnih materijala sa rešetkama od drveta koje plivaju po površini sirupa i sprečavaju da se pčele dave u sirupu, hranilica u vidu rama sa saćem, koje se stavlja u košnicu, obično najednom kraju itd.

Hranilica ugrađena na poklopnoj dasci pokazala se dosta praktičnom. N a sredini poklopne daske ugrađen je drveni okvir koji izdvaja prostor u koji se sipa sirup, a u sredini toga prostora nalazi se otvor za ventilaciju i za izlaženje pčela radi uzimanja hrane. Da se pčele ne bi davile u sirupu i da ne bi smetale prilikom sipanja sirupa, otvor za ventilaciju poklopljen je drvenim poklopcem koji na celoj gornjoj površini ima žičanu mrežu, radi ventilacije. Sa strane poklopca, na letvicama, izbušeni su sitni otvori kroz koje prolazi sirup, tako da ga pčele mogu uzimati a da se ne dave, niti mogu izletati i uznemiravati pčelare dok im daju sirup.

68

Matična ili Hanemanova i Hafmanova rešetka To je naprava pomoću koje se ograničava prostor u kome treba da se nalazi matica. Izgrađena je od lima, žice ili drveta, ali tako da otvori rešetke budu 4,1 do 4,2 milimetara. Oblik i veličina matične rešetke mogu biti različiti, što zavisi od tipa košnice sa kojom se pčelari.

Osnovni uslovi koje treba da ispuni matična met. rešetka su: da može da pregradi celu površinu košnice, odnosno prostor na koji želimo da ograničimo kretanje matice, da su otvori na njoj pravilno i ravnomemo odmereni na celoj površini, tako da kroz njih pčele mogu nesmetano da prolaze, plast. ali ne i matica, da su ovalno izgrađeni, kako pčele kad prolaze kroz ove otvore, ne bi krzale krila ili ozleđivale neki drugi deo tela.

Posude za spravljanje sirupa Pri spravljanju sirupa mogu se koristiti i one posude koje služe za druge namene, budući da je prihranjivanje sezonski posao. Međutim, ako su u pitanju pčelinjaci sa velikim brojem košnica, onda i za ovu svrhu treba imati posebne sudove. U svakom slučaju, za davanje sirupa pčelinjim društvima treba imati i manju kantu sličnu onoj za polivanje cveća, sa siskom, ali bez rešetke. Njima se lako naliva sirup u hranilice a da se ni kap ne prospe, što je vrlo važno u sprečavanju pojave grabeži.

Parni topionik voska Za topljenje voska trebalo bi da svaki pčelar ima pami topionik. Vosak je veoma skup proizvod.

Međutim, topljenje voska na stari primitivan način nije ni lak ni jednostavan posao; nikad se iz voštine ne može iscediti sav vosak, već znatna količina fostane u voštini. Nasuprot tome, topljenje voska pamim topionikom je vrlo lako, a iz voštine se na ovaj način može iscediti znatno više voska. Ako neka pčelarska organizacija ima savremene uređaje za1 topljenje voska, onda obavezno treba tamo nositi, voštinu na pretapanje.

69

Pčelarska vaga Pčelarska vaga je veoma korisna i trebalo bi je nabaviti. Međutim, kako je ona prilično skupa, veliki broj pčelara radi l:uspešno i bez nje.

Pomoću vage se veoma lako kontroliše dnevni unos nektara, :količina proizvedenog meda, potrošnja hrane i drugo, a da se košnica ne otvara.

Beležnica Svaki pčelar treba obavezno da ima beležnicu u kojoj vodi detaljne podatke o svakom pčelinjem društvu, od njegovog formiranja, pa nadalje.

Prilikom svakog detaljnog pregleda u beležnicu se unose karakteristični podaci za svako pčelinje društvo, kako bi se imao tačan uvid koje mere treba preduzeti u narednom periodu.

Trud

Bežalica

Češalj za leto

Boje za matice

70

Brojevi za matice

Dimilica za tretiranje lekovima

Elektricni zvrk

Japanska igla za presađivanje larvi

Brojevi za označavanje kosnica ...

Olovka za vađenje polena Nosač-klizač ramova

71

Staklena lula za hvatanje matice

Stakleni pribor za obeleĹžavanje matica

Nitne za ram

NosaÄ? ramova

Okovi za kosnice razni

Pregrada 72

Razmaci za klasične ramove

Razmaci za AŽ

Razna literatura

Regulatori leta

Rucka za nošenje kosnice

Rukavice

73

Slavina

Spirala metalna za dodavanje matice

Plastična štipaljka za maticu

Plastični početak matičnjaka

Zatezač žice na ramovima

74

Zatezači košnica na vozilu

Žica za ramove

Menjaj Lekovi za pčele Postoji i drugi pribor koji se koristi u pčelarstvu, ali osnovni i najneophodniji smo naveli.

75

KOŠNICE

Nukleusi DadanBlatova (DB) LangstRutova (LR) Ažnidarić (AŽ) Fararova Pološka Alpska U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO sa radovima po mesecima " , autora dipl. inž. polj. Božidara Veskovića, VII izdanje, PS "Grmeč" - "Privredni pregled", Beograd 2001. godine.

Za savremeno i rentabilno pčelarenje važan je izbor košnica. Naime, pčelar može odlično da poznaje biologiju pčele, tehnologiju i sve najsavremenije principe pčelarenja, ali bez savremene košnice ne može postići zadovoljavajuće rezultate.

Savremena košnica treba da ispunjava sledeće uslove: - da ima dovoljno prostora, ali da bude tako podešena da se prema potrebi prostor u njoj može povećavati i smanjivati; - da nije podložna naglim promenama temperature. To znači da zimi može da štiti pčelinje društvo od velikih hladnoća, a leti od velikih vrućina; - da ne propušta vlagu u unutrašnjost; - da bude praktična za rad, tj. Što jednostavnija, da se lako može rastaviti, a da ne dođe do gnječenja pčela; - da je pogodna za seobu, odnosno da ima naprave za povezivanje i učvršćivanje pojedinih njenih delova i da ventilacija omogući normalan život pčela i kad se leta zatvore; - da ima posebno plodište, a posebno medište kako prilikom lečenja ili prihranjivanja antibiotici ili običan šećer ne bi dospeli u med za ljudsku ishranu; - dobro je da na jednom pčelinjaku postoji isti tip košnica sa delovima istih dimenzija, kako bi se, na primer, ramovi, nastavci ili neki drugi delovi mogli lako, bez teškoća, premeštati iz jedne košnice u drugu.

Svaka košnica treba da ima zbeg. Da bismo lakše razumeli uslove koje treba da ispuni dobra košnica i shvatili osnovne funkcije zbega, citiraćemo članak Tihomira Jevtića, konstruktora zbega (Revija za poljoprivrednike "Selo", juna 1972. godine) pod naslovom: "Mikroklima u gnezdu pčelinjeg društva".

"Pčelinje društvo odgovarajuću toplotu u svome gnezdu reguliše fizičkim radom (kretanje, lepezanje, unošenje vode). Kada je jača hladnoća i spoljna temperatura padne ispod 13°C obrazuje zimsko klube u kome društvo provodi i čuva toplotu koja omogućuje svojim članovima ne samo da žive, već da obavljaju i druge poslove, pa čak i da neguju leglo. U početku, razlika između spoljašnje toplote i one u klubetu nije velika. Kasnije, s povećanjem hladnoće, razlika se povećava toliko da može biti veća i od 50°C. Kada pčelinje društvo krajem januara, počne da neguje leglo, toplotu od 34°C, koja je potrebna za izvođenje legla, održava bez obzira na spoljašnju temperaturu. Kada je ona niža, društvo je radom podiže, a kad je viša, ona je snjžava unošenjem vode i pojačanim 76

provetravanjem. U toku čitave godine, u pčelinjem gnezdu se neprekidno stvara vodena para i pri potrošnji meda i pri preradi nektara u med. Količina vodene pare koja se u tim procesima stvara prilično je velika. Pri utrošku jednog kilograma meda izdvaja se po zapremini ista količina vodene pare. Pri preradi nektara koji sadrži 60 do 70 procenata vode dobija se med koji sadrži 18 do 20 procenata vode. Razliku u obliku vodene pare, pčele odstranjuju iz košnice, ali se jedan deo vodene pare i automatski odstranjuje. Ako u gornjem delu košnice ima kakvih otvora, izlazi napolje. U protivnom, rashlađuje se i pretvara u kapljice i na taj način vlaži unutrašnjost košnice.

Da bi se pčelama olakšalo održavanje pogodnjh uslova za život, u savremenoj pčelarskoj praksi preporučuje se: da se u početku zime košnice unose u specijalno izgrađene prostorije za zimovanje pčela ili u podrume i druge zamračene prostorije; da se pčelinja gnezda utopljavaju materijalom; da se košnice postavljaju tako da budu zaštićene od jakih i hladnih vetrova i izložene suncu; da se drže otvorena gornja leta; da se pčele sele na pašu noću ili u prohladno vreme; da se leti košnice postavljaju tako da one najtoplije časove dana budu u šarenom hladu.

Ove preporuke se obično uzimaju u obzir, ali se ipak krajem zime, prilikom pregleda, može naći vlažno, pa i plesnivo saće, zatim na podu veliki broj mrtvih pčela koje pčelinje društvo nije u stanju da iznese iz košnice. U takvim slučajevima i utopljavajući materijal, stavljen tu da održava toplotu u klubetu, takođe se ovlaži i u takvom stanju rashlađuje unutrašnjost košnice.

Sve ovo čini da društva u daljcm radu brzo ne iscrpljuju. Do toga dolazi zato što pčele kada obrazuju zimsko klube, ne mogu da odstranjuju vodenu paru koja se u njima stvara. Para bi trebalo automatski da se odstranjuje, međutim, zbog odsustva dobrog uređaja za provetravanje, vlaga ostaje u košnici. U nastojanju da se otklone poremećaji u životu i radu pčeljnjeg društva, došlo se do zaključka da košnjcama nedostaje uređaj koji bj sve ove poremećaje onemogućjo. To bi bio uređaj za provetravanje u svim prilikama, uređaj koji bi onemogućio pretrpanost pčela u košnici i koji će iz pčelinjeg gnezda neprekidno udaljavati suvišnu vodenu paru i druge nepotrebne gasove. Tako se došlo do konstrukcjje "zbega".

Zbeg je sanduče kvadratnog ili pravougaonog oblika (oblika tela košnice), od četiri daščice debljine od 15 do 20 milimetara, širine 120 milimetara i dužine koja odgovara telu košnice međusobno spojene pod pravim uglom na šipove. Sa gornje unutrašnje strane je zarez (pet puta 15 milimetara) u koji se stavlja uokvirena ocinkovana žičana mreža s okcima od tri milimetra. S donje spoljašnje strane, da bi čvrsto ležao na telu, odnosno nastavku košnice, opasan je sa četiri letvice (50 puta 20 miljmetara).

Krov košnice sa zbegom ima male izmene. Duži je i širi za 20 do 30 i dublji za 30 milimetara. Iznutra, u uglovima, nalaze se po dve paknice, debljine 15 milimetara, da pokrivač krova ne bi ležao na mreži i sprečavao slobodnu cirkulaciju vazduha.

Funkcije zbega su: - da za vreme preseljavanja košnice sa pčelama primi deo pčela i da odvođenjem suviše toplog i vlažnog vazduha, održava pogodnu klimu; - da za vreme zaprašivanja ili zamagljivanja poljoprivrednih kultura omogući zatvaranje košnice do prolaska opasnosti; - da u tople dane omogući držanje košnica i na suncu, bez opasnosti da dođe do nekih poremećaja; - da u toku jeseni, zime i proleća primi utopljavajući materijal i obezbedi udaljavanje suvišne vlage; - da u svako doba godine omogući lako i jednostavno prihranjivanje pčela šećernim sirupom, suvim šećerom, šećernim kolačem sa ili bez zamene cvetnog praha, antibiotika i drugih lekovitih materija. Praksa je pokazala da pčelinja društva u košnicama sa zbegom dobro zimuju i u proleće se brzo razvijaju, pa se može slobodno reći da zbeg doprinosi povećanju reproduktivnosti pčelinjeg društva.

U vezi sa iznetim i na osnovu dugogodišnjeg radnog iskustva, može se izvući jasan 77

zaključak, da zbeg treba obavezno da bude sastavni deo svih tipova košnica.

Vrste košnica U našoj zemlji postoji mnogo tipova košnica, ali se sve mogu svrstati u dve grupe, i to: 1. košnice sa pokretnim saćem i 2. košnice sa nepokretnim saćem.

Košnice sa pokretnim saćem mogu biti: nastavljače i pološke.

Košnice sa nepokretnim saćem su, u stvari, vrškare ili, kako se još nazivaju, pletare ili trmke, i to je najprimitivniji tip košnica.

U savremenom pčelarstvu vrškare mogu da posluže jedino za prihvatanje i proizvodnju rojeva prilikom prirodnog rojenja.

U našoj zemlji još uvek postoji izvestan broj košnica sa nepokretnim saćem, pa treba nastojati da se one zamene, budući da se sa ovakvim košnicama ne može rentabilno pčelariti.

Pološke su znatno bolje od vrškara, ali lošije od nastavljača, jer se prostor kod njih može proširivati samo do određene granice, a nemaju odvojeno plodište od medišta.

Za uspešno pčelarenje preporučujemo samo košnice nastavljače, i to ova tri tipa: DadanBlatove, Langstrot-Rutove i Fararove.

Nukleusi To su male košnice, veličine oko jedne četvrtine košnice, koje imaju četiri do šest normalnih ramova. Nukleusi služe za odgoj, sparivanje, testiranje i čuvanje rezervne matice.

Nukleusa ima više tipova, međutim, svi oni uglavnom odgovaraju svojoj nameni i u pogledu kvaliteta nema bitnih razlika između njih, kao što je to slučaj sa košnicama. Međutim, radi lakšeg rada najbolje je da ramovi u nukleusima budu iste veličine kao i ramovi u košnicama koje postoje na pčelinjaku.

U nukleusu može da se formira i malo pčelinje društvo koje, prema potrebi, može u njemu i da prezimi.

Ruski pisci Ščerbina i Bliznuk smataju da nema potrebe da se izgrađuju specijalni nukleusi, a još manje da se za njih izgrađuju posebni okviri. Jednostavnije je i zgodnije, kažu oni, običnu Dadan-Blatovu košnicu pregraditi na dva do četiri samostalna odeljenja. Pregrade treba da dodiruju podnjaču, da se pčele ne bi mešale ili da bi se, po potrebi, dva do tri društva mogla spojiti u jedno, pošto se i tako nalaze u istoj košnici. Kada u jednoj košnici ima dva nukleusa, leta se postavljaju za svaki nukleus posebno, i to: jedno sa prednje, a drugo sa zadnje strane. Ako u jednoj košnici ima tri ili četiri nukleusa, za svaki nukleus postavlja se zasebno leto, i to svako na drugoj strani košnice. Prednje zidove svakog odeljenja nukleusa treba obojiti drugom bojom, da bi i pčele i matice imale bolju orijentaciju kad se vraćaju u košnicu.

DadanBlatova (DB) Dadan-Blatova košnica ima plodište sa jednom pregradnom daskom, jednom poklopnom daskom i 12 ramova (okvira). Sato. noša rama je dugačka 474 mm, široka 25 mm i debela 20 mm. Bočne letvice rama su dugačke 300, široke 25 a debele osam milimetara.

Donja letvica rama dugačka je 440, široka 20 i debela 10 mm.

78

Praktikuje se da se u sezoni paše izvade pregradne daske i doda dvanaesti ram, a kad se pčele uzimljuju, pregradna daska se ubacuje da bi se gnezdo što bolje utoplilo.

U Dadan-Blatovim košnicama kao medište služe polunastavci, kojih treba da ima najmanje po dva do tri za svako plodište, odnosno za svaku košnicu, a dobro je ako ih ima i više. Dimenzije ramova u polunastavcima su sledeće: satonoša je dugačka 474, široka 25 i debela 20 mm. To znači da su dimenzije satonoše ramova u polunastavku iste kao i dimenzije satonoše ramova u plodištu. Dimenzije donje letvice ramova u polunastavcima su, takođe, iste kao i ramova u plodištu: dužina 440, širina 20, a debljina 10 mm. Međutim, bočne letvice su znatno manje i njihove dimenzije su: dužina 145, širina 25, debljina 8 mm.

Pored plodišta i medišta (više polunastavaka), Dadan-Blatova košnica ima i zbeg o kojem je već bilo reči.

Dadan-Blatova košnica sa zbegom odlično služi za savremeni način pčelarenja, odnosno za postizanje visokog prinosa i produktivnosti rada. Rad s ovim košnicama je jednostavan, pristup svakom delu košnice lak, a osim toga, nisu skuplje od drugih tipova košnica, koje su manje funkcionalne.

LangstRutova (LR) Langstrot-Rutova košnica ima plodište i medište istih dimenzija. Ramovi ove košnice imaju sledeće dimenzije: satonoša je dugačka 484, široka pet, a debela 20 mm. Bočne letvice su dugačke 232, široke u gornjem delu 36, a debele 8 mm, dok je donja letvica dugačka 450, široka 20, a debela 10 mm.

Ranije je jedno telo ove košnice služilo kao plodište. Kasnije se uvidelo da je to nedovoljno, pa su za plodište upotrebljena dva tela. Međutim, praksa je pokazala da matica radije boravi u gornjem telu i da tamo uglavnom razvija leglo. Zato se u razmacima od po 15 do 20 dana menjaju tela plodišta, tako da gornje telo dođe dole, a donje gore. Na taj način legla se ravnomemo razvijaju i u gornjem telu plodišta, i samo tako se može razviti jako društvo.

Kod ove košnice može se stavljati između plodišta i medišta matična rešetka koja onemogućuje maticu da prelazi u medište. Ovaj tip košnice ima leto na oba tela plodišta, ali pošto je to višekorpusna košnica (sa više tela), dobro je da na svakom telu medišta postoje otvori za izletanje i uletanje pčela. U svetu, a i kod nas, ovaj tip košnica počinje se naglo širiti što ukazuje da ima niz prednosti nad drugim tipovima. Najpogodnije su za uvođenje mehanizacije u proces rada.

Ažnidarić (AŽ) AŽ košnica nije nastavljača, ali ima posebno plodište, a posebno medište u istom, zajedničkom sanduku. Dimenzije ramova su 41 puta 26 cm. Imaju dva leta: jedno manje na medištu i jedno veće na plodištu.

U ovoj košnici ventilacija je dosta praktično rešena, naročito tamna ventilacija.

Ovaj tip košnice može imati devet, deset i jedanaest ramova. Košnice su veoma podesne za seobu, ali je rad sa njima nešto komplikovaniji, naročito kada je u pitanju pregled pčela.

Fararova Fararova košnica ima plodište od nekoliko niskih nastavaka (polunastavaka). U ovim plitkim nastavcima ima 12 niskih ramova, kao u polunastavcima Dadan-Blatove košnice.

Fararove košnice se smatraju najpodesnijim za intenzivno pčelarstvo. U svakom slučaju, one su najpogodnije za dvomatični sistem pčelarenja. Ovaj tip košnica nije u našoj zemlji znatnije rasprostranjen. Koriste ga samo najsavremeniji pčelari i to oni koji su počeli da pčelare sa dvomatičnim sistemom. Svakako da je budućnost ovog tipa košnica velika i treba očekivati da 79

se počne više primenjivati, zbog toga što su tela lakša za rukovanje, nastavci se brže pune medom, pa se mogu ranije vaditi, može se brže i lakše izvršiti pregled pčelinjih društava, obezbediti dobro prezimljivanje pčela, itd.

Za plodište ove košnice koriste se obično četiri plitka tela, koja se povremeno delodraju slično kao kod Langstrot-Rutove košnice.Pčelarenje sa Langstrot-Rutovom i Fararovom košnicom zahteva nešto više znanja i prakse, ali se s njima postiže visoka prolzvodnja i produktivnost rada.

Osim ova tri tipa, u našoj zemlji su prilično rasprostranjene pološke i Až košnice, pa treba i o njima nešto reći.

Pološka Pološka je košnica koja liči na običan sanduk određene veličine. Njena veličina je podešena za 20 ramova koja su, po unutrašnjoj meri, po širini 42 cm i po dubini 27 cm. Ova košnica nije nastavljača, već se plodište i medište nalaze u istom prostoru košnice.

Ova košnica ima dobre strane: veoma je pogodna za seobu, rad sa njom je jednostavan, posebno pregled i prihranjivanje. Međutim, u odnosu na nastavljače, pološka ima mnogo više loših strana. Naime, prostor u njoj je ograničen, a postojeći se teško sužava kad je potrebno, jer matica polaže jaja na širem prostoru saća, a isto tako i med nije skoncentrisan na užem području, itd.

Ukoliko su se na pčelinjacima već zatekle ove košnice, razumljivo da ih treba koristiti, ali pri nabavci novih košnica, treba se obavezno orijentisati na nastavljače, na jedan od opisanih tipova.

Tcško je reći koji je od navcdcnih tipova najbolji. To zavisi od niza okolnosti. Mcđutim, veoma je važno ukazati na to da je mogućnost proširenja prostora u košnici jedan od najbitnijih faktora. Ne treba zaboraviti da jako pčelinje društvo u jeku pune i dobre paše može u toku jednog dana da donese nektara, vode i polenovog praha i do 15 kilograma, a ponekad i više. To znači da su pčelama za smeštaj i preradu samo te količine potrebna njmanje dva polunastavaka Daban-Blatove košnice, pa i više.

Ako u košnici nema dovoljno prostora, pčele će doneti nektara samo onoliko koliko to dozvoljava raspoloživi prostor. Ogledi koji su u tom smislu vršeni, sa prilično ujednačenim pčelinjim društvima, pokazali su da su pčele napunile sav prostor koji im je bio na raspolaganju, i to: košnica koja je imala jedan polunastavak bila je puna isto tako kao što je bila puna košnica koja je imala četiri polunastavka. Međutim, košnica je imala pet polunastavaka, četiri su bila puna a peti nešto više od polovine. Ovaj ogled najbolje pokazuje koliko se gubi ako se pčelinjem društvu blagovremeno ne obezbedi dovoljan prostor za prihvatanje, preradu i smeštaj već gotovog meda i cvetnog praha.

Alpska košnica (Rože Delona) Alpska košnica je novi model mnogospratne košnice u srpskom pčerlarstvu, koji za razliku od tradicionalnog tipa ima karakterističnu poletnu dasku, nema otvor za ventilaciju niti matičnu rešetku, a uz modifikaciju proizvodača dobio je praktični sakupljač polenovog praha, hranilicu i krov nazvan tavan. Iako ima sličnosti sa tradicionalnim košnicama nastavljačama, alpska košnica je u suštini nova konstrukcija. Alpska košnica obezbeđuje optimalne uslove za prezimljavanje, rani prolećnl razvoj i visoku produktivnost pčelinjeg društva.

Svež vazduh obogaćen kiseonikom dolazi odozdo, zagrejan od pčelinjeg klubeta, penje se naviše. Kao rezultat delovanja pčela, vazduh se zasućuje ugljendioksidom i parama, produktima metabolizma, te postaje vlažan i težak i kao takav pada dole i izlazi iz košnice.

Hranilica igra važnu ulogu vazdušnog jastuka i sprečava obrazovanje kondeza. Krov - tavan, izolator iznad hranilice obezbeđuje zaštitu pčelama od rashlađivanja i pregrevanja. Za vreme 80

medobranja kada je visina košnice oko jedan metar, mikro klima u njoj se održava tako što broj dodatih rela odgovara jačini pčelinje zajednice.

Alpska košnice se pokazala visoko prozvodniom i veoma prikladnom za rad. U periodu medobranja, košnice se pakuju u blokove od po dva iIi tri komada, što obezbeđuje stabilnost košnice. Kompaktna košnica sa dve ventilacione mreže, dozvoljava optimalno punjenje transportnog sredstva.

Nastavci su laki - tek sa prvim caćem teži oko 15 kg, od čega med čini 11 kg.

Nesumnjivo preimućstvo alpske košnice su ramovi.

Razmera ramova je adekvatna maksimalnim mogućnostima razvoja pčelinjeg društva da ih napuni nektarom, a istovremeno su dosta jaki, jer ne dolazi do pucanja pri centrifugiranju i pri najvećim brzinama.

Originalni žičani ram alpske košnice je pogodan za skupljanje meda u saću, a u ovom slučaju zamenjen je drvenim ramom za plodišni prostor, gde je satonoša sa donje strane iskošena i pod uglom od 45° i sa jednom donjom letvicom u boku, tako da se povećava površina ploče za ćelije rama sa jedne strane, a sadruge se smanjuje rastojanje na minimum između prvog reda ćelija donjeg rama i poslednjeg reda ćelija gornjeg.

Ova košnica dozvoljava postavljanje ramova na hladan i topao položaj, proizvodnju više matica u istom društvu, a istovremeno je osposobljena za skupljanje polenovog praha. Pored ustaljenog medobranja, alpska košnica je podesna za skupljanje specifičnih medova.

TEHNOLOGIJA PČELARENJA Posle završenog glavnog medobranja i pražnejenja saća (avgust mesec), medišna tela se pakuju u magacin. Pčele ostaju u tri tela, obezbeđene zalihom meda i polena. Tako se u gornjem telu dopunjuju zalihe hrane, u srednjem održava leglo a u donjem deponija - polenov prah. Kasno u jesen, kad se izleže i poslednje leglo i formira klube, u srednjeg telu ispod venca meda raspoređenog u gornjem delu košnice, preporučuje se da se donje telo ukloni.

Pčele će zimovati u dva tela sa otvorenim donjim izlazom.

Početkom marta, kad počne cvetanje prvih biljaka, dodaje se treće telo koje je ispunjeno ramovima sa izvučenim saćem (zadnje oduzeto u jesen), a postavlja se ispod dva postojeća, odnosno na podnjaču. Tose radi da bi se tela sa leglom udaljila od poletaljke i tako stvorio optirmalnijl toplotni režim u kojem će matica intenzivnije polagati jaja. Četvrto telo, sa satnim osnovama stavlja se između gornja dva, i to u stabilnoj voćnoj paši. Kada pčele izgrade satne osnove u tom telu postavlja se peto telo i ponovo ispod najvišeg tela, tj. kao četvrto telo na početku bagremove paše. Posle izvlačenja saća u njemu, postavlja se šesto telo sa satnim osnovama, ovog puta između trećeg i četvrtog. Cilj je da se spreči rojenje i da se ograniči prostorza hod matice. Tako u košnici nema matične rešetke, a leglom će biti zauzeta samo dva do tri tela u zavisnosti od kvafiteta matice. U ovako konstruisanoj košnici, odmah postoji mogućnost da se jedno telo iskoristi kao nukleus (roj). U tom slučaju, kada se u nukleusu izvrši oplodnja i mlada matica počne da polaže jaja, telo se postavlja ispod najvišeg mednog tela košnice u kojoj smo odlučili da zamenimo maticu. U tom slučaju izvršava se tiha zamena matica, koja je u praksi stoprocentna. Za skupljanje meda načelno se koristi od jednog do četiri tela u zavisnosti od uslova i bogatstva paše.

Spratna konstrukcija alpske košnice pobuđuje interesovanje mnogih pčelara kod nas koji su već saznali za rezuktate rada sa alpskom košnicom.

81

OSNOVNI RAD PRIHRANJIVANJE PČELINJIH DRUŠTAVA U obradi ovog naslova korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO sa radovima po mesecima " , autora dipl. inž. polj. Božidara Veskovića, VII izdanje, PS "Grmeč" - "Privredni pregled", Beograd 2001. godine.

U savremenom načinu gajenja pčela, prihranjivanje pčelinjih društava je neizostavna i veoma značajna tehnološko-tehnička mera, bez koje se ne mogu očekivati visoki prinosi meda i ostalih pčelinjih proizvoda. Zato je šećer vrlo važan reprodukcioni materijal bez kojeg se praktično ne može uspešno, odnosno ekonomično pčelariti.

Kada se pčelinja društva prihranjuju?

Mnogi su razlozi zbog kojih se ukazuje potreba da se pčelinja društva prihranjuju.

Najznačajniji su: - kad u pčelinjim društvima nestanu normalne količine rezerve hrane, što se najčešće događa tokom zime, odnosno prilikom izimljavanja pčelinjih društava. To je prihranjivanje iz nužde; - kad u prirodi nema dovoljno paše za normalan razvoj pčelinjih društava, tako da se ona ne mogu bez prihranjivanja razviti, do glavne paše, u jaka proizvodna društva. Ovo je nadražajno ili podsticajno prihranjivanje; - prilikom spajanja pčelinjih društava radi uspešnijeg obavljanja ovog posla; - posle preseljavanja pčelinjih društava iz primitivnih košnica u savremene, ili iz košnice u košnicu, iz bilo kojih razloga; - prilikom zamene, odnosno dodavanja matica pčelinjim društvima, pogotovu ako u prirodi nema obilnije paše; - posle veštačkog ili prirodnog izrojavanja prihranjuju se rojevi i osnovna društva iz kojih je izvršeno izrojavanje, kako bi se što pre razvili u normalna pčelinja društva; - kad na pčelinjaku postoji izvestan broj oslabljenih pčelinjih društava, a u prirodi nema dovoljno paše; - kad, iz ma kojih razloga, u pčelinjem društvu ne postoji dovoljan broj pčela izletnica ili ih uopšte nema. Ovakva pčelinja društva moraju se prihranjivati i pojiti sve dok pčele radilice u potrebnom broju ne postanu izletnice; - prilikom proizvodnje matica na veliko; - kad se proizvodi matični mleč, ili propolis; - za ubrzanu izgradnju saća od voštanih osnova; - prilikom pripreme pčelinjih društava za prezimljavanje, da bi se stvorile dovoljne količine rezervne hrane za prezimljavanje, pretprolećni rani prolećni razvoj; - prilikom pripreme pčelinjih društava za prezimljavanje, kako bi se izveo što veći broj mladih pčela radilica koje će pezimiti, jer te pčele radilice imaju mnoge prednosti nad njihovim sestrama izvedenim tokom proleća i leta; - kad u košnici ponestane polenovog praha; - neki pčelari praktikuju da pred jesen izvrcaju veći deo meda iz plodišta, pa prihranjivanjem šećernim sirupom nadoknade oduzetu i nedostajuću količinu meda za rezervu, s tim da u plodištu ostane najmanje 50 odsto čistog prirodnog meda od ranije pčelinje paše; - kad se vrši proizvodnja i selekcija visokokvalitetnih trutova za organizovano sparivanje sa maticama; - na izolovanom sparivalištu na kome se nalaze nukleusi sa nesparenim maticama ili sa zrelim matičnjacima i očinska društva sa selekcionisanim trutovima; 82

- kad je intenzivni razvo - i pčelinjeg legla, a u košnici ponestane cvetnog praha ili meda, pčelinja društva se prihranjuju polenom ili njegovom dopunom - zamenom, a po potrebi i šećernim sirupom. Ovo se najčešće dešava u pretprolećnom i ranom prolećnom periodu; - ponekad se ukazuje potreba, mada veoma retko, da se pčelinja društva prihranjuju i zimi; - neposredno posle poslednjeg ceđenja meda u godini, događa se da u plodištu bude veoma malo meda. Ovo iz razloga što pčele novoproizveden med lageruju u medište, a iz plodišta troše med za sopstvenu ishranu i za ishranu i negu legla, kojeg u to vreme ima još uvek dosta.

Posle tog ceđenja, vrši se prihranjivanje da bi se obezbedile normalne količine meda u rezervi u plodištu, jer tada paša, uglavnom, jenjava; - prilikom dresiranja pčela da posećuju cvetove onih kultura koje treba da oprašuju; - pčele se prihranjuju i kada se proizvode specijalne vrste lekovitog meda. Ako se želi proizvesti med od šargarepe, na primer, onda se šargarepa samelje i iz nje iscedi sok. Zatim, se čist prirodni med zagreje na oko 30 stepeni i u njega sipa oko 20 do 30 odsto soka od šargarepe, pa se ta masa dobro izmeša i dodaje pčelinjim društvima u hranilice. Pčele preuzmu tu mešavinu i prerade je u med, pa se takav med naziva med od šargarepe; - kad između razvojne i glavne paše nastupi bespašni period, pčelinja društva se prihranjuju, uglavnom, iz dva razloga: - prvo, da matica ne umanjuje polaganje jaja, kako bi se do glavne paše održala povoljna starosna struktura pčela radilica, jer se na starosnoj strukturi zasniva podela rada u pčelinjem društvu, i - drugo, da se ne smanji količina meda u plodištu, kako bi pčele i radilice, čim počne glavna paša, punile medom medišta, a ne prvo da dopune plodišta, pa tek posle toga da počnu puniti medišta; Za ovim prihranjivanjem najčešće se ukazuje potreba u kontinentalnom delu zemlje, između voćne i bagremove paše, pa se na taj način znatno povećava prinos meda za ceđenje; - kad se pčelinja društva pripremaju za prezimljavanje, medljikovac i med od voćnih i drugih sokova treba obavezno izvrcati iz plodišta, pa prihranjivanjem nadoknaditi oduzetu količinu hrane, ukoliko je to potrebno; - neki pčelari praktikuju da prilikom uzimljavanja stavljaju pčelinjim društvima kilogram do dva šećernih pogača. Međutim, ovo treba činiti samo u slučaju kad se oceni da pčelinja društva nemaju dovoljno hrane za prezimljavanje, a kasno je da se prihranjuje sirupom.

Iz napred iznetih razloga jasno proističe neophodnost prihranjivanja pčelinjih društava pri savremenom načinu gajenja.

Osnovni principi prilikom prihranjivanja Prilikom svakog prihranjivanja obavezno je pridžavati se sledećih osnovnih principa: - kad god je to mogućno, hranu treba dodavati uveče pošto prestane izletanje pčela; - prilikom prihranjivanja strogo voditi računa da se hrana ne prosipa po pčelinjaku, a naročito sa spoljne strane košnica, jer bi to moglo izazvati grabež. Ako se dodaje tečna hrana, treba imati u vidu da je opasnost od grabeži mnogo veća, pri istom stepenu opreznosti, ako je tečna hrana kuvana; - kad god se pčelinja društva prihrunjuju iz nužde, odnosno kad im treba obezbediti veće količine meda u košnici, treba nastojati da se u jednom obroku da što veća količina tečne hrane, odnosno onoliko koliko svako društvo može tokom noći da preuzme i razmesti u košnici. To, praktično, znači da za prihranjivanje iz nužde treba redovno davati tečnu hranu, jer je pčele brže uzimaju, razmeštaju i preprađuju, a to omogućuje da prihranjivanje traje kraće, što ima mnoge prednosti. Samo u izuzetnim slučajevima prihranjivanja iz nužde daje se čvrsta hrane; - prilikom prihranjivanja iz nužde koristi se sirup jače koncentracije, najbolje u srazmeri dva dela šećera u kristalu i jedan deo vode; - za nadražajno prihranjivanje koristi se sirup ređe koncentracije, najčešće tri dela šećera u kristalu i dva dela vode, a u određenim slučajevima može i 1 : 1. Za nadražajno 83

prihranjivanje svako veče treba dodavati oko 200 do 300 grama sirupa. Kada ne postoje uslovi da se hrana dodaje svake večeri, može se dodavati svake druge ili svake treće večeri, ali veća količina hrane, oko 500 grama sirupa; - za nadražajno prihranjivanje može se uspešno koristiti i čvrsta hrana: šećerne pogače i šećerno medno testo. Uostalom, čvrsta hrana dobija sve veću afirmaciju u prihranjivanju pčela. Nadražajno prihranjivanje vrši se sve dotle dok u prirodi ne bude toliko paše da dnevni unos bude najmanje 200 do 300 grama po košnici; - kad se obavlja prihranjivanje čvrstom hranom, ili tečnom hranom jače koncentracije, na pčelinjaku redovno treba da ima u pojilicama dovoljno zdrave, čiste, pijaće vode, jer pčele u takvim uslovima troše veće količine vode radi razređivanja hrane; - kad se pčele prihranjuju većim količinama šećera u bilo kojem obliku, radi obezbeđenja rezervne hrane za prezimljavanje, najbolje je to uraditi pre nego što se izvedu mlade pčele radilice koje će prezimiti. Kad ove mlade pčele prerađuju veće količine šećera, one se iznuravaju i tako gube vitalnost - životnu snagu, što se naročito štetno odražava u proleće kad počne da se razvija leglo u većem obimu. Zato ovo prihranjivanje treba obaviti ranije, tako da šećer prerade starije pčele radilice, koje i tako neće dočekati zimu, jer im to životni vek ne dozvoljava; - jesenje nadražajno prihranjivanje radi izvođenja mladih pčela radiljca koje će prezimiti, može se obaviti i kasnije, pa će šećer delimično preraditi starije pčele radilice koje će do zime uginuti, a delimično mlade pčele radilice koje će prezimiti. To im neće ništa smetati, jer su to male količine šećera.

Stimulisanje izvođenja mladih pčela radilica koje će prezimiti treba završiti najkasnije do polovine oktobra, kako bi se posle izvođenja celokupnog legla pčele mogle uspesno tretirati protiv varoe; - čist prirodni pčelinji med, posebno od ranije paše, najbolja je hrana za pčele, ne samo zato što se šećer u njemu nalazi u najpogodnijem obliku za ishranu pčela već i zato što u njemu ima još preko 70 raznovrsnih sastojaka, veoma korisnih za pčelinji organizam.

Naročito je pogodno to šta u medu uvek ima polenovih zmaca, koji mnogim sastojcima, a u prvom redu belančcvinama i vitaminima, blagotvorno deluju u ishrani pčela. Zato se med kao pčelinja hrana, praktično, ne može zameniti, te u košnici naročito pred zazimljavanje treba uvek da ima bar 50 odsto čistog prirodnog meda, najbolje od rane pčelinje paše; - pčelinja društva uvek trebaju da imaju u dovoljnim količinama rezervne hrane - meda i polena. Društva sa dovoljnim količinama rezervne hrane mnogo se brže i skladnije razvijaju, ostvaruju znatno veće prinose meda i ostalih pčelinjih proizvoda, otpomija su od bolesti i štetočina itd. Normalne količine rezervne hrane pred zazimljavanje iznose od 16 do 25 kilograma meda, što zavisi od jačine društva, dužine zimskog perioda u mestu gde se košnice nalaze, jačine zime itd. Prilikom izimljavanja treba da bude najmanje 7 do 10 kilograma meda. Kad ne postoje rezerve tih količina meda, treba obavljati prihranjivanje iz nužde sve dok se ne obezbede minimalne količine; - kad pčelinja društva iz bilo kojih razloga troše velike količine hrane naročito čvrste, ili šećernog sirupa jače koncentracije, onda im je istovremeno potrebna i veća količina vode za razređivanje meda i polena. Zato u takvim slučajevima treba aktivirati pojilicu na pčelinjaku ili dodati vodu u košnicu ako je napolju suviše hladno da pčele ne mogu izletati iz košnice.

Uostalom, na pčelinjaku posle izimljavanja uvek treba da se nalazi pojilica sa čistom pijaćom vodom, da pčele ne bi odletale daleko po vodu, dangubile i izlagale se raznim opasnostima da budu uništene; - pred početak proizvodnje i lagerovanja meda, koji će se upotrebiti za ljudsku ishranu, obavezno treba prekinuti prihranjivanje šećerom u bilo kojem obliku i obimu, jer će se u suprotom u medu naći više saharoze od dozvoljenih količina, što je strogo zabranjeno i kažnjivo. Takav medje lošeg kvaliteta i nije čist prirodni pčelinji med; - kada je to neophodno, odnosno kad to preporuči odgovarajuća veterinarska služba, pčelinjim društvima se mogu davati lekovi pomešani sa hranom. Međutim, pčelari treba 84

strogo da vode računa da ti lekovi ne dospeju u med namenjen ljudskoj ishrani; - pčelinja hrana koja je prilikom pripreme zagorela, ne sme se davati pčelinjim društvima, jer je takva hrana otrovna za pčele; - ako se za ishranu pčela koristi med u bilo kakvom obliku, onda to treba da bude med isključivo iz sopstvene proizvodnje. Med nabavljen sa strane ne sme se upotrebljavati za ishranu pčela, jer mogu da se prenesu razne bolesti; - ukiseljen med se, takođe, ne sme upotrebiti za ishranu pčela, jer veoma škodi pčelama; - zimi se pčelinja društva, po pravilu, ne prihranjuju. Treba im krajem leta uvek obezbediti dovoljne količine hrane za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj.

Međutim, ako se ipak ukaže potreba za tim, onda se to čini na poseban način, koji ćemo kasnije opisati; - kad god je to mogućno, šećer pre upotrebe za prihranjivanje treba invertovati (pretvoriti saharozu u fruktozu i glukozu voćni i grožđani šećer); - pčelinja društva troše velike količine polena, pa kad se vrši kontrola potreba pčelinje hrane u košnici, treba gledati i polen, a ne samo med. Tokom godine treba obezbediti potrebne količine polena za rezervu, jer nikakva dopuna ne može zameniti polen.

Zašto je prihranjivanje poslednjih godina sve aktuelnije Ukoliko se uslovi za gajenje pčela permanentno pogoršavaju, utoliko prihranjivanje pčelinjih društava sve više dobija na značaju.

Razoravanjem prirodnih livada i pašnjaka i zasnivanjem veštačkih, razoravanjem i aktiviranjem neplodnih i neobrađenih površina, intenzivnijom obradom obradivih površina, naročito odmah posle žetve, arondacijom, komasacijom i drugim oblicima uređivanja zemljišnih površina nestaju međe, sporedni putevi, potoci, rečice, šumarci i tome slično, a sa njima nestaje brojno medonosno bilje. Zatim, upotrebom herbicida potpuno se uništavaju korovske biljke, među kojima i mnoge medonosne.

Sve ovo i mnoge druge mere koje se preduzimaju s ciljem povećavanja proizvodnje hrane neminovne su ako se želi brži i uspešniji razvoj našeg društva u celini. Međutim, sve one čine da se pčelinja paša znatno smanjuje, u prvom redu podsticajna, pa proizlazi zaključak da je prihranjivanje pčelinjih društava zaista neizostavna mera u savremenom načinu gajenja pčela.

S druge strane, širenje opasnih bolesti i štetočina pčela i pčelinjeg legla, posebno varoe, i sve veća i šira upotreba hemijskih sredstava za zaštitu bilja koja su otrovna za pčele, čine da veliki broj pčela radilica u pčelinjem društvu ugine, pa društva, više ili manje, oslabe. U takvim slučajevima treba preduzimati mere da se društva ponovo razviju u jaka proizvodna.

Među ovim merama, svakako, najznačajnija je prihranjivanje.

Prema tome, možemo konstatovati da su prošla vremena kada je pčelinje paše bilo u izobilju, osobito podsticajne, i kada se za najopasnije bolesti i štetočine pčela i pčelinjeg legla, kao i za pesticide, praktično, nije znalo, pa prihranjivanje nije bilo potrebno u tolikoj merijsticanjem izloženog, želja nam je da ukažemo pčelarima na to da prihranjivanje u tehnološkom procesu gajenja pčela treba da dobije ono mesto koje mu pripada, odnosno da je u borbi za visoke prinose meda i ostalih pčelinjih proizvoda, ova mera jedna od najznačajnijih i da se mora primenjivati pravilno na savremen način, kompleksno, a nikako parcijalno i nestručno.

Takođe, ukažemo da je ova mera, kako sa tehnološko-tehničkog, tako i sa ekonomskog aspekta veoma opravdana, bez obzira da li se šećer nabavlja po nižim - fabričkim cenama ili po maloprodajnim. Uostalom, u praksi je nepobitno potvrđeno da svi pčelari koji na ovaj način rade ne samo da postižu visoke prinose nego i mnogo povoljnije ekonomske efekte.

Spravljanje i načini korišćenja hrane Postoje, u osnovi, dve vrste hrane za prihranjivanje pčela: tečna i čvrsta.

Od tečne hrane koristi se: medni i šećerni sirup.

Od čvrste hrane koristi se: medno-šećerno testo, šećerne pogače, šećer u kristalu ili u 85

prahu, polen i razne dopune polena. U određenim uslovima za prihranjivanje mogu se veoma uspešno koristiti i ramovi čije je saće napunjeno medom i polenom (pčelinjim hlebom), razumljivo ako postoje u rezervi.

Rezervni ramovi s medom i polenom mogu se čuvati do jeseni, pa i do proleća u hladnoj, suvoj, čistoj provetrenoj prostoriji, u kojoj se temperatura ne podiže iznad 10 0C i ne pada ispod 00C. Ramove treba razmaći jedan od drugog i čuvati od napada moljaca.

Medni sirup daje izvanredne rezultate pri prihranjivanju pčelinjih društava, ali se ipak retko koristi. U prvom rcdu zato što nema ekonomskog opravdanja. Međutim, događa se da pojedini pčelari koriste oplavljeni med za prihranjivanje pčela. To je onaj deo meda koji se skida sa sudova u koje se med stavlja odmah posle ceđenja. Na površini tih sudova isplivaju pena i sve čestice koje se u medu nalaze, kao što su delovi saća, pčelinje i trutovsko leglo, poneka uginula pčela i slično. Taj med se filtrira, pa se može koristiti u vidu sirupa, a može se od njega spravljati medno-šećerno testo ili medne pogače.

Medni sirup spravlja se na taj način što se prirodnom medu doda 20 odsto zagrejane vode, pa se ta masa dobro izmeša i, zatim, dodaje pčelinjim društvima. Za ovu svrhu koristi se med samo iz sopstvene proizvodnje. U suprotnom, mogu se preneti bolesti i štetočine.

O spravljanju šećernog sirupa postoje različita mišljenja. Jedni smatraju da je dovoljno da se šećer izjutra rastopi u vodi, bolje toploj, i da se tokom dana više puta meša da bi se do uveče, kada ga treba davati pčelama, potpuno rastopio. Drugi smatraju da sirup treba kuvati, na taj način što se u sud stavi odmerena količina vode, zagreje, pa se šećer postepeno dodaje uz stalno mešanje sve dok ne provri, a zatim se skida sa vatre, još izvesno vreme meša i ostavi da se ohladi do upotrebe.

Prvi način je brži, jednostavniji i jevtiniji od drugog, a pri istom stepenu pažnje, manja je opasnost od grabeži.

Drugi način, odnosno kuvanjem sirupa, pčele lakše prerađuju šećer, manje se iznuravaju na tom poslu, ali su zato troškovi, zbog kuvanja veći, a opasnost od grabeži veća, mada se uz više pažnje može potpuno sprečiti.

U pčelarskim časopisima i knjigama nalazi se veliki broj recepata za spravljanje hrane za prihranjivanje pčela. Međutim, ovom prilikom iznećemo samo najsavremenije načine objavljene u Pčelarskom priručniku "Uzimljavanje i prolećni razvoj pčelinjih društava i iskorišćavanje bagremove paše", od grupe autora, među kojimaje i autor ove knjige.

Zimska i oplemenjena pogača Do pogače se dolazi etapno. Prvo se sačini veštački med, a zatim, koristeći veštački med, pravi se navedena pogača. Ta pogača se može praviti kao neoplemenjena, za zimsko dodavanje pčelama - od novembra do januaru, i tokom bcspašnog perioda, i oplemenjenja, za dodavanje u februaru i martu, i prilikom uzgoja matica.

Najpre se napravi veštački med na sledeći način: U lonac veličine 7-8 litara, najpre se stave dva litra vode i lagano se zagreva. Sa zagrevanjem vode, uz mešanje, lagano se doda pet kilograma šećera u kristalu ili u prahu i pet grama vinske kiseline (po jedan gram na jedan kilogram šećera). Dobijena smeša zagreva se, uz povremeno mešanje, tačno 30 minuta (računajući od početka vrenja), na relativno tihoj vatri. Posle toga, smeša se lagano ohladi i ostavi da odstoji najbolje 7-10 dana da se šećer potpuno razgradi. To je veštački med.

Oplemenjena pogača se pravi na sledeći način: U lonac veličine oko 10 litara najpre se naspe jedan litar vode i sve to se lagano zagreva. U toplu, odnosno vruću vodu rastopi se pet kilograma šećera u kristalu ili prahu, i dobijena masa se zagreva na jačoj vatri. Dok se rastopljeni šećer zagreva, sa ciljem da se dostigne tačno + 118° C, u taj rastop se ubacuje: dva grama morske soli; pet mililitara rastvora kobalt-hlorida (jedan mililitar rastvora kobalt-hlorida pojedan kilogram šećera).

Rastvor kobalt-hlorida koji služi kao stimulativno sredstvo će se dobiti na sledeći način: 24 grama kobalt-hlorida razmutiti u jedan litar destilovane vode. U toku dana više puta 86

promućkati rastvor, da bi se sav kobalt-hlorid što pre rastvorio. Dobijeni rastvor se procedi (kroz vatu) i stavi u tamniju flašu. Rastvor se koristi, kao što je već rečeno, na sledeći način: jedan mililitar rastvora kobalt-hlorida (koji sadrži 0,024 grama, tj. 24 miligrama kobalthlorida) dodaje se na jedan kilogram šećera.

Sve se to kuva na jačoj vatri, uz povremeno mešanje i praćenje rasta živinog stuba na termometru. Čim se dostigne + 118oC zagrevanje mase (smeše) u loncu, u lonac se doda 250 grama prethodno pripremljenog kvasca (5% kvasca na jedan kilogram šećera).

Kvasac se priprema tako što se prethodno razdrobi viljuškom i pospe šećerom (2-3 supene kašike) i dobro izmeša da bude kao masa, koja prelazi u tečno stanje, slično jogurtu. Čitava masa se kuva samo da baci jedan ključ, uz mešanje i oprez da ne iskipi.

Tada se doda 1,250 kg veštačkog meda. Sve to dobro se promeša i pusti da vri 1 -2 minuta. Zatim se skida sa vatre i odmah stavlja u neki pogodan veći sud, u kome se pusti da cirkuliše hladna voda, čime se postiže odgovarajuća i potrebna brzina hlađenja mase - buduće pogače, uz stalno mešanje iste, do na oko +40 do +50° C. U tako rashlađenu masu dodaje se prethodno pripremljena: - 1 tableta oligovita ili 15 kapi forsaptina. Ako se dodaje oligovit, on se najpre dobro isitni i rastvori uz povremeno mešanje, u malo mlake vode; - pet grama urotropina (jedan gram na jedan kilogram šećera), kao lek protiv nozeme.

Urotropin se nabavlja u veteri.,narskim apotekama. I on se postepeno rastopi u malo mlake vode, i - pet grama natrijum sulfatiazola ili geomicina (jedan gram na jedan kilogram šećera) u krajevima gde ima američke kuge, kao preventivna mera. I ovaj medikament se priprema i dodaje kao urotropin.

Sve se to dobro izmeša, a zatim se u polietilenske kese stavlja po 1-2 kilograma dobijene mase. Kese se dobro zatvore. Dobijena pogača u kesi se stanji na debljinu od oko 6-7 mm. Tako dopogače stavljaju se preko novinske hartije na pod, da se hlade. Veoma je bitno da se pogače bar 2-3 puta okreću, dok su na podu i dok se hlade, da bi bile elastičnije.

Pogača će biti elastičnija ako se pri kraju njenog hlađenja protrlja o ćošak nekog tvrdog predmeta (stola i sl.).

Kad i kako dodati pogaču?

Navedenu pogaču treba dati oko 20. februara i to na satonoše. Preko pogače obavezno staviti 2-3 lista novinske hartije, a preko toga zbeg, sa 2-3 kompleta novina. Čak i više novina ispod krova, kao dodatno utopljavanje u ovo doba godine, je korisno i potrebno. Ovakvu pogaču treba dati još 2-3 puta, u toku marta, odnosno do kraja marta. Pogaču spravljenu bez kobalta, dopune cvetnog praha i medikamenata, treba dodati u zimskom periodu i u letnjim bespašnim periodima.

Priprema sirupa za upotrebu u toku avgusta, u toku septembra i u proleće (od 25. 3. do 25. 4) 1) Priprema sirupa za stimulisanje matice u avgustu Krajem jula, početkom avgusta iskusni pčelari dodaju svakom pčelinjem društvu oplemenjenu pogaču, i počnu da daju šećerni sirup, sa dodatkom rastvora kobalt-hlorida (jedan mililitar rastvora na jedan kilogram šećera), i to u odnosu 1:2 (na jedan kilogram šećera dva litra vode), ili 1:3, što zavisi od toga da li u pčelinjem društvu ima više ili manje polena. Što je šećerni sirup vodeniji, pčele će više unositi polen. Ako se u to vreme ide sa gušćim sirupom (1:1, i gušći) pčele će obavezno blokirati maticu medom koji će deponovati u predelu legla.

U ovom periodu dobro je davati pčelinjim društvima i sledeći oplemenjeni sirup: U jedan litar šećernog sirupa 1:1,5 (na jedan kilogram šećera 1,5 litar vode) doda se po 1-1,5 grama sveže sakupljenog polena (dobro samlevenog i najpre rastopljenog u malo vode), kao i rastvor kobalt-hlorida (jedan mililitar rastvora na jedan kilogram šećera).

2) Priprema invertovanog sirupa radi dopune zalihe hrane u septembru 87

Ukoliko je potrebno dopuniti zalihe rezervne hrane u septembru, tada je preporučljivo da se koristi invertovani sirup, (naravno bez podsticajnog rastvora kobalt-hlorida) koji se pravi na sledeći način: pet kilograma šećera rastvori se u 2,5 litra vode, doda se 10 grama mlečne kiseline, i sve se to kuva oko 30-50 minuta.

3) Priprema sirupa za stimulativno prolećno prihranjivanje društava Od oko 25. 3, odnosno, čim cveta džanarika, do oko 25. 4, odnosno, do na oko 20 dana do bagremove paše, bez obzira da li je voćna paša dobra (tim pre ako nije), preporučuje se dodavanje svakom pčelinjem društvu stimulativni šećerni sirup (1: 1), sa dodatkom rastvora kobalt-hlorida, i to u količinama od po oko jedan litar svakih sedam dana, odnosno ukupno četiri litra šećernog sirupa (oko dva kg šećera).

Polenova pogača 1) U jedan l šećernog sirupa 2: 1 (na dva kilograma šećera jedan litar vode) doda se 200 grama prethodno samlevenog polena, 50 grama kvasca i obezmašćenog sojinog brašna (masnoće ispod 8%), do potrebne gustine.

Ukoliko nema sojinog brašna, može se koristiti obezmašćeno mleko u prahu.

Ukoliko nema ni mleka u prahu, onda se dobijena masa gusti.ne poput jogurta nanosi pogodnom lopaticom na ram sa izvučenim saćem u količni do oko 300 grama. Takav ram sa polenovim sirupom stavlja se do rama sa leglom.

2) Pomeša se jedan deo suvog polena, tri dela obezmašćenog sojinog brašna i dva dela šećernog sirupa 2:1, i od toga se naprave pogače težine oko 500-600 grama.

3) Dobro izmešati 60 grama suvog polena potopljenog u 150 mililitara vruće vode, i 300 grama šećera. Kada se sve to rastopi dodati još i 180 grama obezmašćenog sojinog brašna i sve dobro izmešati.

Iz knjige "Radovi na pčelinjaku po mesecima".

Medno-šećerno testo se spravlja od zagrejanog meda i šećera u prahu na sledeći način: med se zagreje na temperaturi najviše do 45° C pa se, zatim, u njega stavlja šećer u prahu i meša dok ne dobije približnu gustinu malo ređeg testa za hleb. Zatim se ta masa mesi onako kako se mesi testo za hleb, ali se stalno dodaje šećer u prahu, sve dok ga masa prima. Ako se pravilno radi, na kilogram meda utroši se tri do četiri kilograma šećera u prahu.Tada mednošećerno testo ima gustinu testa pripremljenog za pečenje hleba.

Recept Ivana Venera iznet, na savetovanju pčelara u Novom Sadu održanom 3. marta 1990. godine: Jedan deo meda pomeša se sa oko četiri dela šećera u prahu. Ovo je, kako je autor rekao, odlična pogača koja se stavlja i u kavez za transportovanje matica.

Umesto meda može se koristiti invertovan šećer ili šećerni sirup, ali on preporučuje da se za manji broj košnica koristi med, jer je, kako je Vener rekao, razlaganje saharoze u voćni i grožđani šećer prilično komplikovan i težak posao.

Recept iz knjige "Pčelarenje za početnike" od Popovića i Antića - "Pogača za početak aprila (dopuna polena):" U lonac određene veličine sipa se 0,2 l vrućeg obranog mleka, a zatim jedan kg šećera u kristalu, uz postepeno mešanje, dok se šećer ne rastopi.

Rastopljeni šećer zagreva se na tihoj vatri, uz stalno mešanje, a naročito kad rastop počne da ključa. Rastop treba da vri sve dok se ne dobije masa koja se, ohlađena u posebnom tanjiriću radi probe, ne lepi za prste. To vreme (vreme ključanja rastopljenog šećera u mleku) traje 10 do 15 minuta.

U ovu masu na kilogram šećera dodaje se 50 g kvasca (koji je prethodno prokuvan), 1/2 tablete C vitamina ili 1/2 limuna, 1/2 tablete bevipleksa, 10 kapi forsapina, nozecid i jedno sveže jaje. Gotova masa se izruči na pleh na čije dno je stavljen staniol. Kad se masa stegne, pogača se oklagijom rastanji na debljinu 0,5 do 1 cm, težine oko jedan kg, zatim stavi u plastičnu kesu, kesa se zatvori i čuva na hladnom mestu do upotrebe.

88

Pogača se stavlja iznad proreza na hranilici ili direktno na satonoše okvira, i to tako što se izbuši kesa sa pogačom ili iseku tanke trake plastične kese na donjoj strani, odnosno na strani koja se stavlja na prorez na hranilici, odnosno na satonoše okvira.

Preporučujemo pčelarima da, kad izaberu recept za proizvodnju šećerno-mednog testa ili šećernih pogača, konsultuju odgovarajuću veterinarsku službu o dodavanju lekova ili stimulativnih sredstava.

Nerafinisani šećer u ishrani pčela Neki pčelari nabavljaju nerafinisani šećer za prihranjivanje pčela, jer smatraju da je on jevtiniji i bolji za prihranjivanje. Međutim, treba znati da su nerafinisani šećer od šećerne repe, žuti šećer, melasa i slično nepogodni za prezimljavanje pčelinjih društava, odnosno u vremenu kada nije omogućeno normalno izletanje pčela iz košnice u prirodu. U ovakvim slučajevima nesvarljive materije iz spomenute hrane nagomilavaju se u debelom crevu pčela, pa ubrzo posle toga nastupa proliv sa svim štetnim posledicama, kao što su nozemoza, uginuće većeg broja pčela radilica, a u težim slučajevima i uginuće celog pčelinjeg društva.

Ove pojave su posledica nemogućnosti pčela da blagovremeno izleću iz košnice radi pročišćavanja.

Invertovanje šećera (saharoze) Invertovanje šećera je proces pri kome se molekul saharoze (šećer iz šećerne repe ili šećerne trske) pod uticajem fermenta invertaze, odnosno saharaze vezuju sa jednim molekulom vode i razlaže na dva molekula prostih šećera - molekul grožđanog šećera (glikoze) i molekul voćnog šećera (fruktoze). Dobijena mešavina jednakih količina groždanog i voćnog šećera naziva se invertni šećer. Glikoza i fruktoza imaju istu hemijsku formulu, samo se razlikuju po skretanju polarizovane svetlosti. Glikoza je skreće desno a fruktoza levo.

Invertovanje se može izvršiti zagrevanjem rastvora saharoze u prisustvu neke kiseline (mlečne, vinske, limunske, jabučne i druge). Postupak je sledeći: Odmerena količina vode sipa se u sud u kojem se kuva i ljudska hrana, najbolje emajlirani, pa se na vatri zagreva dok voda ne počne da ključa. Zatim se sud skine sa vatre i u njega stavlja količina šećera, na svakih deset kilograma šećera stavse 1 do 1,8 grama mlečne, vinske, limunske ili jabučne kiseline, pa se ta masa meša sve dotle dok se šećer ne rastvori.

Umesto pomenutih kiselina, neki autori preporučuju da se na svakih kilograma šećera stavi po jedna supena kašika vinskog, a još bolje jabukovog sirćeta.

Kad se šećer rastopi, sud se stavlja na vatru i zagreva uz stalno mešanje, sve dok ne provri. Masa vri 25-30 minuta, a zatim se skida sa vatre i dalje meša dok se malo ne ohladi.

Time je proces invertovanja završen.

Prisustvo kiselina u invertovanom šećeru, a kad se sa njima hrane pčele, onda i u medu, odličan su pokazatelj za utvrđivanje falsifikovanog meda.

Pri preradi nektara u med saharoza, koje ima u manjim količinama i u nektaru, invertuje se dejstvom fermenta invertaze, koji se nalazi u pljuvački koju luči grudna žlezda i u sekretu mednog želuca pčela. Još u letu pri povratku sa paše, pčele sakupljenom nektaru dodaju ferment invertazu, čijim uticajem dolazi do pretvaranja saharoze u glikozu i fruktozu. Isti proces odvija se pri ishrani pčela šećernim sirupom ili šećernim pogačama.

Međutim, ako bi se pčelinja društva prihranjivala šećernim sirupom u vreme intenzivne pčelinje paše, kada pčele sakupljaju i preraduju nektar u med i slažu ga u medište odakle će se cediti za ljudsku ishranu, onda ostaje znatan deo saharoze neinvertovan. Saharoze će u medu biti više nego što je dozvoljeno, a to je zabranjeno i kažnjivo. Takav med isključuje se iz prometa, jer nije čist prirodni med, već falsifikovan.

Isto tako ako se, prilikom priprema pčelinjih društava za prezimljavanje, zakasni sa prihranjivanjem, veliki deo saharoze ostaje neinvertovan, brzo kristališe, a takva hrana nije pogodna za zimovanje pčelinjih društava.

Postoje i drugi načini na koje se saharoza invertuje, ali za pčelare je ovoliko dovoljno.

89

Korišćenje čvrste hrane Poslednjih desetak godina čvrsta hrana dobija sve više u značaju pri prihranjivanju pčelinjih društava. Najviše je koriste, uglavnom, napredni pčelari, posebno oni sa velikim brojem pčelinjih društava. Oni su veoma zadovoljni rezultatima i efektima korišćenja ove pčelinje hrane. Na osnovu toga, sopstvenih iskustava i drugih saznanja, biće korisno da ukažemo na neke značajne pojedinosti. Čvrsta hrana upotrebljava se za prihranjivanje pčelinjih društava kao i tečna, a to znači za prihranjivanje iz nužde kad u košnici nema dovoljno rezervne hrane i za nadražajno prihranjivanje.

Prihranjivanje čvrstom hranom iz nužde, kad god je to mogučno, treba izbegavati, jer je za te svrhe tečna hrana znatno pogodnije (pčele u kraćem roku mogu mnogo više da preuzmu i razmeste tečne hrane, brže je prerađuju, manje se iznuravaju ako je tečna hrana dobro pripremljena, potrebne su manje količine vode koje pčele donose sa strane). Čvrsta hrana je skuplja, pogotovu ako se kupuje, itd.

Međutim, u određenim uslovima čvrsta hrana, odnosno medno šećerno testo i šećerne pogače mogu odlično da posluže i za prihranjivanje iz nužde. Na primer, ako nisu obezbeđene dovoljne količine hrane za prezimljavanje ili je, zbog posebnih uslova, hrana iz košnice u većem obimu potrošena nego što je to normalno, a još toliko otoplilo da se pčelinja društva mogu prihranjivati tečnom hranom, onda se sa čvrstom hranom pčelinja društva spašavaju. Ne moraju se unositi u prostoriju da bi se prihranjivala tečnom hranom, odnosno dodavali ramovi sa medom iz rezerve.

Isto tako, kada su klimatski uslovi takvi da u januaru, na primer, bude više dana sa temperaturom koja u toku dana dostigne i do 15° C, pa i više, onda se pčelinja društva aktiviraju, životni procesi se u košnici intenziviraju, počinje da se razvija leglo, a sve to čini da se naglo povećava potrošnja hrane. Pčelinje klube najčešće se nalazi na sredini košnice i prvo potroši hranu u vencima saća koji se nalaze iznad klubeta. Pošto se u ovakvim slučajevima u sredini nalazi i novo razvijeno leglo, to se pčelinje klube ne premešta na dtugi kraj košnice, gde meda ima u izobilju, već kad zahladni, ostaje tamo gde se nalazi, čuvajući i negujući leglo. Kad je dovoljno toplo, pčele uzimaju hranu iz drugih delova košnice.

Međutim, kad zahladni, one to ne mogu da čine pa mogu i da uginu. Eto, u takvim slučajevima čvrsta hrana može da odigra izvanrednu ulogu i da spase pčelinja društva od uginuća.

Praktikuje se da se pred kraj zime pčelinjim društvima dodaje čvrsta hrana, pogotovu ako se oceni da je u košnicama ponestalo hrane i ako tokom jeseni, iz ma kojih razloga, nije obezbeđeno dovoljno rezervne hrane za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj.

Čvrsta hrana za nadražajno prihranjivanje Za nadražajno prihranjivanje čvrsta hrana ima veliki značaj, posebno u pretprolećnom i ranom prolećnom periodu, kada je temperatura toliko niska da se prihranjivanje ne može obavljati sirupom.

Poznato je da svako unošenje hrane u košnicu, bilo prihranjivanjem, bilo unošenjem nektara, deluje na pčelinje društvo, a ono na maticu da polaže veći broj jaja i da se tako vrši ubrzaniji razvoj pčelinjeg društva. Ne bi bilo racionalno čekati da vreme toliko otopli da se može dodavati tečna hrana, pa tek onda da se počne sa nadražajnim prihranjivanjem. Ovo naročito nekih godina sa posebnim klimatskim uslovima. U takvim slučajevima ne bi se stiglo da se do prve glavne paše pčelinja društva razviju u jaka proizvodna.

U ovo vreme čvrsta hrat1a je dobra i zato što se sa njom ne podstiče intenzivan razvoj legla, kao što se podstiče tečnom hranom, a tada nije ni pđtreban intenzivan razvoj legla, već znatno laganiji. Čvrsta hrana je, takode, dobra za nadražajno prihranjivanje i u slučaju kada su pčelinjaci udaljeni od mesta stanovanja pčelara. Jednom dodata čvrsta hrana: može da traje, za nadražajno prihranjivanje do desetak dana što zavisi od količine dodate hrane i od jačine 90

pčelinjeg društva. Čvrsta hrana je isto tako dobra za nadražajno prihranjivanje i u slučaju kada su pčelari u određeno vreme mnogo zauzeti drugim opslovima, pa nemaju mogućnosti da češće prihranjuju pčelinja društva tečnom hranom. Zanimljivo je da kad u prirodi ima dovoljno paše, pčele neće da uzimaju šećerne pogače ili ih uzimaju u neznatnoj količini. Međutim, šećerno medno testo, odnosno pogače spravljene uz dodatak meda, pčele uvek uzimaju, bez obzira ima li unosa ili nema. Ove pogače se ne saslušuju i ne plesnive.

Prihranjivanje pčelinjih društava u jesen Prilikom priprema pčelinjih društava za prezimljavanje i za uspešno iskorišćavanje paše u narednoj godini, jesenje prihranjivanje je, svakako, najznačajnija mera.

Tri su osnovna razloga zbog kojih se pčelinja društva s jeseni prihranjuju: Prvi, da se obezbede dovoljne količine hrane za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj; Drugi, kad u plodištu ima dosta medljikovca - šumskog meda, meda od voćnih sokova i slično, taj med treba izvrcati, jer nije pogodan za prezimljavanje pčelinjih društava, onda se prihranjivanjem nadoknadi nedostajuća količina hrane; Treći, da bi se u tom periodu izveo što veći broj mladih pčela radilica koje će prezimiti, vrši se nadražajno prihranjivanje.

Prethodno treba proveriti koliko ima hrane u košnici - meda od ranije pčelinje paše i polena, pa ako se proceni da nema dovoljno, onda se prihranjivanjem nadoknadi nedostajuća količina.

Postoje različita mišljenja o količini hrane koju treba obezbediti pčelinjim društvima za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj. Na osnovu mišljenja najistaknutijih naučnika i stručnjaka i sopstvenog iskustva iz dugogodišnje prakse, može se sa sigumošću tvrditi da je količina od oko 16 do 25 kilograma po pčelinjem društvu dovoljna. Razumljivo da to zavisi, u prvom redu, od jačine pčelinjeg društva, dužine zimskog perioda, odnosno dužine mirovanja pčelinjih društava u mestu gde se nalaze, zatim od visine temperature tokom perioda prezimljavanja, da li se one često menjaju, odnosno da povremeno naglo zahladni, a povremeno naglo otopli, i drugog.

Treba računati s tim da pčelinja društva veoma retko stradaju od hladnoće, a znatno češće od gladi ili od bolesti i štetočina. Međutim, uvek je bolje i sigurnije po život, rad i razvoj pčelinjih društava ako se obezbedi više, nego ako se obezbedi manje hrane.

Veća količina hrane u košnici poboljšava toplotni režim i mikroklimu u košnici, uslove za brži razvoj pčelinjih društalvu u vreme kada je to najpotrebnije, veću aktivnost pčelinjih društava za sakupljanje nektara i polena iz prirode u najranijim prolećnim danima i drugo.

Ono što je najbitnije, ako se hladni dani produže i u rano proleće, ne sme se dogoditi da hrane ponestane i da pčelinja društva gladuju. Štetne posledice tog gladovanja mogu dovesti i do uginuća, jer zbog nepoznavanja stanja sa hranom u košnici, intervencije u to vreme mogu i da zakasne.

Kada se na letu košnice u proleće primete izbačene larve, ili da pčele jure trutove i ne dozvoljavaju im da se vrate u košnicu, siguran je znak da društvo gladuje i da je neophodna hitna intervencija. To je, u stvari, posledica propusta učinjenog prethodne jeseni, jer nisu obezbeđene dovoljne količine hrane za prezimljavanje. Zato treba znati da hrana ostavljena u većim količinama za prezimljavanje nikad neće biti izgubljena.

Kad obavljati jesenje prihranjivanje Ako se društva prihranjuju šećerom u bilo kojem obliku, radi stvaranja rezervi hrane za prezimljavanje, onda je to najbolje učiniti pre nego što se izvedu mlade pčele radilice koje će prezimiti, jer ako bi te mlade pčele radilice prerađivale veće količine šećera, smanjila bi im se vitalnost - životna snaga a to bi se najštetnije odrazilo, u vreme pretprolećne i rane prolećne aktivnosti, na obnavljanje pčelinjih društava.

S druge strane, ako bi se pčele kasnije prihranjivale većim količinama šećernog sirupa, 91

ne bi stigle da ga potpuno prerade, smeste u ćelije saća i zatvore voštanim poklopcima, a takva hrana nije pogodna za prezimljavanje pčelinjih društava.

Treba računati s tim da pčele prerađivanjem hrane sprečavaju njenu kristalizaciju u saću. Međutim, što se više približava zima, to sve više opada moć lučenja fermenata i drugih sekreta od strane pčela radilica, pa zato neprerađena hrana do određenog vremena pogoduje kristalizaciji.

Ako se u košnici nalazi šumski med - medljikovac, ili med od voćnih sokova, onda ga treba u celosti izvrcati, pošto ni je pogodan za ishranu pčela preko zime, jer sadrži nesvarljive materije. Kako pčele ne mogu zimi da izleću normalno na pročišćavanje, javljaju se prolivi i oboljenja organa za varenje. U težim slučajevima pčelinje društvo može i da ugine.

Da bi se nadoknadila izvrcana količina medljikovca, pčelinja društva treba prihranjivati šećernim sirupom, vodeći računa da u košnici uvek ima najmanje 50 odsto čistog prirodnog meda od cvetnica, i to po mogućstvu od ranije pčelinje paše. Ovaj posao, takođe, treba obaviti ranije s jeseni iz već navedenih razloga. Dodajmo još i to da neki autori pišu da pčelinja društva prihranjivana rano u jesen, naročito u krajevima gde nema kasnije paše, u proleće se brže razvijaju, pa je i to jedna od prednosti ranijeg jesenjeg prihranjivanja. Pčele treba da imaju dovoljno vremena da razgrade saharozu, koja im služi samo kao sirovina za dobijanje voćnog i groždanog šećera, i da tu hranu smeste u ćelije saća i zatvore ih voštanim poklopcima. Samo u tom slučaju uspeh je obezbeđen.

Pčelinja hrana proizvedena od šećernog sirupa, odnosno od šećera u bilo kojem obliku, odlična je za prezimljavanje pčelinjih društava. Ne sadrži nesvarljive materije, pa je i zato šećer nezamenljiv reprodukcioni materijal u pčelarstvu i bez njega nema naprednog pčelarstva, visokih i rentabilnih prinosa pčelinjih proizvoda.

Da bi prihranjivanje radi obezbeđenja dovoljnih količina hrane za prezimljavanje trajalo što kraće, a tako treba da bude, koncentracija spravljenog sirupa treba da bude jaka, najčešće tri kilograma šećera u kristalu i dva litra vode. Neki autori preporučuju da bude još jača, i to dva kilograma šećera i jedan litar vode. Mi ne preporučujemo jaču koncentraciju sirupa od odnosa šećera i vode 3:2.

Prilikom određivanja količine sirupa koju treba dodati u jednom obroku, treba imati u vidu da manje količine omogućuju pčelama da potpuno prerade sirup, smeste hranu u ćelije saća i zatvore je voštanim poklopcima. Sa većim količinama to se ne može postići, što ostavlja štetne posledice.

Obezbeđenje hrane za prezimljavanje pčelinjih društava može se osigurati razmeštanjem ramova napunjenih medom između pojedinih košnica. Naime, ako u nekim košnicama sa zdravim pčelinjim društvima ima hrane napretek, iz tih košnica treba uzeti po koji ram sa zatvorenim medom i dodati ih onim društvima kojima nedostaje hrane.

Neki pčelari praktikuju da od ranije pčelinje paše ostave izvestan broj ramova napunjenih medom i zatvorenih voštanim poklopcima u rezervu i u vreme priprema za prezimljavanje, ako je to potrebno, dodaju ih onim pčelinjim društvima koja nemaju dovoljno hrane.

Ako u početku priprema pčelinjih društava za prezimljavanje u košnicama ima znatno više meda nego što je potrebno za prezimljavanje, neki autori preporučuju da se taj višak izvrca, pa čak i polovina od potrebne količine, a da se prihranjivanjem, pos1e toga, nadoknadi potrebna količina. Ovo bi se moglo prihvatiti ukoliko u tom medu nema antibiotika, ili ma kakvih drugih ostataka sredstava sa kojima su društva tretirana protiv bolesti i štetočina pčela i pčelinjeg legla. U suprotnom, to se ne sme učiniti, jer se takav med ne sme koristiti za ljudsku ishranu.

Dugogodišnje iskustvo pokazuje, posebno u današnjim uslovima zaštite i lečenja pčelinjih društava različitim sredstvima, da je najbolje da tokom celog pašnog perioda do pred zazimljavanje, u plodištu ima dosta meda od cvetnica, odnosno od ranije pčelinje paše, i da se taj med ne vrca, već da se sav ostavi pčelinjim društvima za prezimljavanje.

Poslednjih godina izvestan broj pčelara prilikom uzimljavanja stavlja pčelinjim 92

društvima po kilogram-dva šećernih pogača. Međutim, to nije potrebno ako su u košnici obezbeđene dovoljne količine. hrane. Ovo naročito zbog toga što su pčelama, koje koriste šećerne pogače, potrebne znatne količine vode, koje u zimskom periodu ne mogu obezbediti sa strane. Međutim, ako iz ma kojih razloga nisu obezbeđene dovoljne količine hrane u košnici za prezimljavanje, onda radi svake sigumosti treba staviti kilogram-dva šećernih pogača, i to, po mogućstvu onih u kojima je saharoza razgrađena u voćni i grožđani šećer fruktozu i glikozu.

Jesenje nadražajno prihranjivanje Kada su obezbeđene dovoljne količine hrane za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj, onda treba preduzeti mere da se počev od druge polovine avgusta pa do uzimljavanja izvede što veći broj mladih pčela radilica koje će prezimiti. Velike su prednosti ovih pčela nad njihovim sestrama izvedenih u ranijem periodu, o čemu je u prethodnom izlaganju delimično bilo reči. Neće biti suvišno da ponovimo. One su krupnije, znatno duže žive, sposobnije su da žive i rade pod težim uslovima, uspešnije proizvode, koriste i čuvaju toplotu, uspešnije hrane, neguju i čuvaju leglo pod težim uslovima, i drugo. Međuitm, ono što je, takode, veoma važno, pčele radilice izvedene posle druge polovine avgusta pa do početka zime imaju znatno razvijenije masno tkivo (telo). Da bi bilo jasnije, objasnićemo šta je to masno telo.

Pored ostalih organa, pčele radilice, matice i njihove larve imaju masno tkivo - telo koje se nalazi u trbušnoj dušlji, a služi im za odvijanje metabolizma (razmene materija) i za smeštaj rezervne hrane.

Sadržaj rezervnih materija u masnom telu je različit i zavisi od starosti pčela i larvi, njihovog fiziološkog stanja i doba godine.

Pčele radilice, u toku sezone sakupljanja nektara i polenovog praha, u masnom telu imaju dosta masti. Međutim, pčele koje prezimljavaju imaju veoma malo masti u masnom telu, a dosta proteina. Proteini, pored ostalog, služe za proizvodnju mleča, a od mleča pčele spravljaju hranu za leglo koje se najranije pojavi, dok još pčele ne mogu da donose polenov prah iz prirode, a isto tako i hranu kojom pčele radilice tokom zime hrane maticu.

Larve imaju najrazvijenije masno telo kad su potpuno oformljene, odnosno posle prestanka njihove ishrane i zatvaranja ćelija u kojima se nalaze. Rezervna hrana iz masnog tela služi kao hrana za vreme stadijuma lutke.

Da bi se u ovom periodu izvelo više mladih pčela radilica treba da ima dovoljno bar nadražajne paše, a to znači da dnevni unos nektara bude najmanje 200 do 300 grama. Ako takva paša ne postoji, onda već od početka avgusta društva treba nadražajno prihranjivati šećernim sirupom ili, pak, šećernim pogačama i šećerno-mednim testom.

Ako se za nadražajno prihranjivanje koristi šećerni sirup, onda se svake večeri, kad prestane izletanje pčela iz košnice, u hranilicu pažljivo sipa oko 200 do 300 grama sirupa.

Ako se nadražajno prihranjivanje vrši šećernim pogačama ili šećerno-mednim testom, onda se obično jedan kilogram ove hrane dodaje na satonoše, ispod poklopne daske. Kad je reč o košnicama koje imaju zbeg, a na poklopnoj dasci postoji otvor za prihranjivanje i ventilaciju, onda se čvrsta hrana može stavljati na poklopnu dasku odozgo, oko otvora za ventilaciju i prihranjivanje.

Prednosti nadražajnog prihranjivanja suvom hranom su u tome što se pčelinja društva ne moraju prihranjivati svake večeri, već svakih desetak dana, stavljajući po kilogram do kilogram i po ove hrane u jedan obrok. Opasnost od grabeži je znatno manja, ima manje posla, što je posebno značajno za pčelare čiji su pčelinjaci udaljeni od njihovog mesta stanovanja.

Međutim, sa tečnom hranom se postižu mnogo veći efekti, odnosno pčele za jedno veče mogu da uzmu više hrane, a time se matica podstiče da polaže veći broj jaja i da se izvodi veći broj mladih pčela radilica koje će prezimiti.

Samo ona pčelinja društva koja uđu u zimu sa oko 35.000 mladih pčela radilica, 93

izvedenih od početka avgusta do zazimljavanja, mogu naredne godine da se razviju u izrazito jaka proizvodna društva i da ostvare visoke prinose meda i ostalih pčelinjih proizvoda.

Ovo nadražajno prihranjivanje treba podesiti tako da se izvođenje mladih pčela radilica koje će prezimiti, završi do druge polovine oktobra. Posle toga pčelinja društva tretiraju se protiv varoe, jer kad nema zatvorenog legla, ovo tretiranje je neuporedivo uspešnije.

Zimsko prihranjivanje pčela U odeljku o prihranjivanju pčela, možda ne bi trebalo pisati o zimskom prihranjivanju pčela, jer se one tokom zime, praktično i ne prihranjuju. Kao što je u prethodnim izlaganjima istaknuto, pčelinjim društvima tokom priprema za prezimljavanje, a i pre toga, treba obezbediti dovoljne količine hrane, tako da je imaju u izobilju tokom zime. U pretprolećnom i ranoprolećnom razvoju.

Međutim, pošto se ponekad, iz više razloga, može ukazati potreba da se pčelinja društva, ili bar poneko od njih na pčelinjaku, prihranjuju i tokom zime, to smo odlučili da i ovo pitanje ukratko obradimo; a namenjujemo ga, u prvom redu, pčelarima sa manjim pčelarskim stažom i početnicima.

Potreba da se pčelinja društva prihranjuju i tokom zime može se ukazati, uglavnom, iz sledećih razloga: kad se učini propust prilikom priprema pčelinjih društava za prezimljavanje, pa se ne obezbede dovoljne količine kvalitetne hrane svim društvima na pčelinjaku, kad uđu miševi u košnicu i oštete saće i pojedu veće količine hrane, a preostalu zagade, kad u zimskom periodu, ponekad, povremeno bude prilično toplo, pa ponovo zahladni i to se više puta naizmenično ponavlja. U danima kada je toplo pčelinja društva se aktiviraju i tako troše znatno više hrane, pa je zato ponekad može i ponestati. Dalje, kad tokom dužeg perioda bude dosta hladno, pa pčele potroše hranu iznad klubeta i u njegovoj neposrednoj blizini, a zbog velike hladnoće klube ne može da se pomeri prema hrani, problem se rešava prihranjivanjem.

Kako pčele zimuju Da bi se lakše shvatila potreba i načini prihranjivanja pčelinjih društava tokom zime, neophodno je ukratko se podsetiti kako pčele zimuju, ali samo onoliko koliko to ima veze sa prihranjivanjem. Čim se temperatura spusti ispod 10°C, pčelinja društva formiraju klube u kome prezimljavaju. Pčele su veoma osetljive na hladnoću. Na temperaturi ispod 7°C pčele se ukoče i praktično postaju nepomične, a ubrzo posle toga uginu. Međutim, u pčelinjem klubetu one mogu da izdrže veliku hladnoću i da obavljaju osnovne životne funkcije sve dok se ne stvore povoljniji uslovi za njihov normalan život i rad.

Pčelinje klube ima oblik neznatno izdužene lopte, a unutra postoji izvesna šupljina. Na klubetu su pčele pribijene jedna uz drugu i na taj način proizvode, koriste i čuvaju toplotu.

Pčele u klubetu ne miruju, kako to neki misle. Postoje tri vrste pokreta pčela u vreme njihovog boravka u klubetu: Prvi nastaje zbog promene temperature u košnici. Kad je temperatura niža, klube se steže i postaje manje, a što je temperatura viša, klube se, srazmemo povećanju toplote, širi.

Isti je princip kao kod živinog stuba u termometru.

Drugi pokret pčela u klubetu je da se pčele koje se nalaze na spoljašnosti klubeta, stalno i lagano kreću ka unutrašnjosti klubeta i obratno, one iz unutrašnjosti kreću se ka spoljašnosti klubeta. Na taj način pčele ravnomemo uzimaju hranu, proizvode, čuvaju i koriste toplotu.

Treći pokret je pokret celoga klubeta prema hrani. Kad se na mestu gde se nalazi klube potroši sva hrana, celo klube se polako pomera na drugo mesto prema hrani gde je ima.

Međutim, dok se prethodna dva pokreta mogu vršiti i po najvećoj hladnoći, treći se ne može obavljati u vreme niskih temperatura, tako da klube ostaje tamo gde se nalazi sve dok ne otopli. Kada hladnoća dugo potraje, može se desiti da pčele potroše svu hranu koja se nalazi iznad klubeta i iz neposredne blizine sa strane. Pošto klube zbog hladnoće ne može da se pomeri i približi hrani, iako je ima dovoljno na drugom kraju košnice, nastupa gladovanje pčela, koje ako duže potraje, može imati veoma štetne posledice, pa i da dovede do uginuća 94

celokupnog pčelinjeg društva.

Kretanje klubeta prema medu i u povoljnim zimskim uslovima je veoma sporo. Ono je, praktično, neprimetno, toliko koliko iznosi potrošnja meda u pravcu u kome se klube kreće.

Tokom celog zimskog perioda klube se može pomeriti svega 8 do 10 centimetara. Kad se klube steže, udaljava se od meda, a kad se širi, približava se.

Zanimljivo je da razlika između toplote u šupljini klubeta i toplote van klubeta na rastojanju od svega desetak centimetara od klubeta, može da bude i preko 30°C. Međutim, na površini samoga klubeta i u ovim uslovima toplota je zadovoljavajuća za pčele.

U hladnom periodu, dok su u klubetu, pčele troše veoma malo hrane, znatno manje nego u pašnom periodu, odnosno u periodu izletanja i normalnog razvoja i rada. Radi toga, u dužem zimskom periodu pčele mogu da provedu prilično dugo bez pročišćavanja, samo pod uslovom daje za zimu ostavljena kvalitetna hrana. Razumljivo, čim nastupi po koji topliji sunčan dan, pčele izleću iz košnice da se pročiste. Međutim, ako je za zimovanje ostavljena loša hrana, na primer, šumski med-medljikovac, med od voćnih sokova i slično, u kojima ima dosta nesvarljivih materija, nastaju ozbiljni problemi, jer se u debelom crevu pčela te nesvarljive materije ne mogu dugo zadržavati, pa nastupa proliv kod pčela, koji izaziva veoma štetne posledice, pa može doći i do uginuća pčelinjih društava.

Kako se pčele zimi prihranjuju U lakšim slučajevima pčelinjim društvima dodaju se šećerne pogače a, još bolje, šećerno medno testo. Ova čvrsta hrana može se dodavati.na dva načina. Ako košnica ima zbeg i otvor na poklopnoj dasci za ventilaciju i prihranjivanje, onda je dodavanje čvrste hrane sasvim jednostavno, a može se obavljati i kad je napolju prilično hladno. Skine se krov sa košnice i žičana mreža sa zbega, pa se jednom rukom podigne utopljavajući materijal sa poklopne daske, a drugom rukom stavi se čvrsta hrana na poklopnu dasku, i to oko otvora za ventilaciju i prihranjivanje. Utopljavajući materijal se, zatim, brzo vrati na svoje mesto i košnica ponovo pravilno zatvori. Time je posao završen. Pošto se dodata hrana, uglavnom, nalazi iznad klubeta, pa i ako je na poklopnoj dasci, u tom predelu je zbog utopljavajućeg materijala toplo, pčele radilice izlaze kroz spomenuti otvor, uzimaju hranu i odnose je u košnicu.

Kod košnica koje nemaju zbeg i otvor za ventilaciju i prihranjivanje na poklopnoj dasci, čvrsta hrana se dodaje ispod poklopne daske na nosače ramova iznad klubeta. Za ovaj način dodavanja čvrste hrane potrebno je da vreme bude toplije i da se posao obavi što pažljivije i što je mogućno brže, da hladnoća ne prodre u košnicu.

U težim slučajevima, pčelinjim društvima i zimi treba dodavati tečnu hranu, šećerni ili medni sirup, ili ramove napunjene medom ako ih ima u rezervi, što je i najefikasniji način.

Dodavanje tečne hrane obavlja se na sledeći način: Košnice se unesu u zatvorenu prostoriju u kojoj temperatura ne sme da bude viša od 8°C. Hrana se zatim priprema za dodavanje. Ako je to medni ili šećerni sirup, onda se uzmu dva rama sa praznim saćem i sa jedne strane napune sirupom koji treba da bude zagrejan na oko 30°C. Tada se košnica pažljivo, ali vrlo brzo otvori i s obe strane pčelinjeg klubeta stavi po jedan ram, tako da strana napunjena sirupom bude okrenuta prema klubetu. Gnezdo se, zatim, ponovo dobro utopli i kos vnica pažljivo zatvori, a prostorija ponovo zamrači.

Prostorija se posle toga zagreje dok pčele ne preuzmu i razmeste dodatu hranu, a onda ostavi da se postepeno ohladi.

Tokom približno 24 sata pčele preuzmu i razmeste dodatu hranu i tada prostoriju treba sasvim rashladiti, a posle toga košnicu veoma pažljivo izneti i staviti na svoje mesto.

Na isti način dodaju se i ramovi napunjeni medom, ako ih ima u rezervi. Šećerne pogače i medno šećerno testo mogu se, takođe, dodavati u zatvorenoj prostoriji ako su vremenske prilike takve da se ovaj posao ne može obaviti napolju.

Pretprolećno i prolećno prihranjivanje pčelinjih društava Pretprolećno i prolećno prihranjivanje pčelinjih društava ima poseban značaj i izvesne 95

specifičnosti, u prvom redu zato što pčele tada izlaze iz perioda mirovanja, njihovi životni procesi se aktiviraju, pa se i potrošnja hrane znatno povećava. Dalje, ovim prihranjivanjem koriguju se svi propusti koji su učinjeni prilikom pripreme pčelinjih društava za prezimljavanje, i to u pogledu obezbeđenja dovoljnih količina kvalitetne hrane. Takođe, tokom mirovanja mogu da nastanu nepredviđene pojave koje mogu izazvati veću potrošnju, odnosno gubitak hrane, pa se ona može smanjiti. Pored toga u ovom periodu počinje naglo da se razvija leglo, a sa njegovim povećanjem progresivno se povećava potrošnja hrane.

U članku pod naslovom "Značaj prolećne hrane", objavljenom u "Pčelovodstvu" broj 5/1979. godinu, A. M. Rajmova ukazuje na mnoge prednosti u razvoju pčelinjih društava koja u ovom periodu imaju veće zalihe hrane, od onih koja je imaju manje. Pozivajući se na veći broj naučnika i stručnjaka (Neviskij 1914, Jevdokimov 1927, Snežnjevskij 1927, Muzalevskij 1929, šalagin 1939, Bižejeva 1963, Harsun 1976. i drugi), a posebno na svoja istraživanja i oglede, autor jasno ukazuje na to da obezbeđenost hranom pčelinjih društava u proleće, bitno utiče kako na razvoj društava u celini, tako i na razvoj jedinki. Izležene pčele su teže, vitalnije, duže žive, pčele hraniteljice imaju razvijenije ždrelne žlezde i masno telo, kao i mnoge druge prednosti. Pčele izvedene u društvima sa većim zalihama hrane živele su šest dana duže od onih koje su izvedene u društvima sa manjim zalihama.

Sve ovo čini, kako autor iznosi u članku "Značaj prolećne hrane" , da su pčelinja društva dobro snabdevena hranom u proleće odgajila 24,3 odsto više legla do glavne paše i da je njihova produktivnost bila 50,6 odsto veća od društva sa manje hrane.

Ovo smo naveli samo zato da bi bilo jasno šta znači pravilno pretprolećno i prolećno prihranjivanje pčelinjih društava.

Iz ovoga proizlazi da u to vreme, ako se pokaže potreba, treba pčelinja društva prihranjivati iz nužde, kako bi se obezbedile dovoljne količine rezervne hrane, jer bi se na taj način ostvarile sve izložene prednosti u pčelinjem društvu. U prethodnim izlaganjima detaljno je izneto kako se vrši ovo prihranjivanje. Ovoga puta želimo samo da podsetimo, da se ovo prihranjivanje može vršiti čvrstom i tečnom hranom, a koja će se hrana koristiti najviše zavisi od vremenskih prilika i od količine hrane koja u rezervi nedostaje, odnosno koju treba obezbediti pčelinjim društvima. Čvrsta hrana-šećerne pogače i šećerno-medno testo počinju se dodavati, uglavnom, još krajem januara i početkom februara, često nešto kasnije, što zavisi od klimatskih uslova, a hrana se dodaje svim pčelinjim društvima, bez obzira da li imaju ili nemaju dovoljne količine rezervne hrane. Društva koja nemaju dovoljne količine rezervne hrane, uzimaće brže dodatu hranu, pa im odmah treba dodavati narednu. Međutim, čim vremenske prilike omoguće, da bi se obezbedile dovoljne količine rezervne hrane prihranjivanje treba otpočeti tečnom hranomšećernim ili mednim sirupom, jer se sa njima brže i efektnije postiže cilj. Treba, kao što je to u ranijim izlaganjima izneto, dodavati sirup veće koncentracije, prihranjivanje vršiti intenzivno, kako bi se što pre nadoknadila nedostajuća količina rezervne hrane. To znači, svake večeri svakom društvu dodavati onoliko sirupa koliko ga mogu tokom noći preuzeti iz hranilice i razmestiti u košnici, vodeći računa da ne dode do pojave grabeži.

Ovo prihranjivanje treba obavljati toliko dugo dok se u košnici ne stvori potrebna zaliha hrane. Polovinom februara, na primer, svako osrednje društvo treba da ima najmanje osam kilograma rezervne hrane, a ako je više, bolje je. Razumljivo je da jaka društva treba da imaju više.

Prolećno nadražajno prihranjivanje Nadražajno prihranjivanje vrši se kod svih pčelinjih droštava, bez obzira na količine rezervne hrane, mada je ono znatno neophodnije društvima sa manjim rezervama hrane. Zato se ovo prihranjivanje ne obavlja na isti način društvima sa malim i društvima sa velikim rezervama hrane.

Prolećno nadražajno prihranjivanje ima izraženije specifičnosti, o kojima se mora voditi računa, kako ne bi došlo do štetnih posledica. Pre svega, treba pravilno odrediti vreme kada 96

treba početi s ovim prihranjivanjem. Nije dobro ako se počne suviše rano, uglavnom, iz dva osnovna razloga. Prvi, što može prerano da se razvije leglo u većem obimu, a zatim da zahladni, da pčele ponovo formiraju klube pa ne mogu da pokriju i zagrevaju celokupno, već razvijeno leglo, pa će larve u ćelijama uginuti, leglo truliti, sa svim štetnim posledicama.

Drugi razlog je što se pčele preranim prihranjivanjem i pod nepovoljnim uslovima jako iznuravaju preradom šećera, pogotovu ako u šećeru nije saharoza invertovana u glikozu i fruktozu. Iznuravanje pčela je utoliko štetnije ukoliko se u ovo vreme dodaje više hrane i ukoliko je društvo slabije - sa malim brojem pčela radilica. Za preradu šećernog sirupa, šećernih pogača i šećerno-mednog testa u pčelinju hranu, troši se više energije, pčele treba da proizvedu i utroše više fermenata za razgrađivanje šećera sa složenijom građom - disaharida u monosaharide (glikozu i fruktozu). Pčele dodaju sirupu i druge materije prilikom njegove prerade, prebacuju ga sa ćelije na ćeliju, što takođe iziskuje napor i iznuravanje. Na kraju, za pretvaranje šećera u pčelinju hranu potrebne su i prilične količine belančevina, koje pčele koriste iz polena. Ako u to vreme u košnici nema dovoljno polena, pčele troše belančevine iz svog organizma, u prvom redu iz masnog tela. Kad se i te mogućnosti iscrpe, onda pčele troše belančevine iz trutovskog legla, a pošto njega u to vreme, uglavnom nema, onda iz legla pčela radilica, razumljivo u znatno manjem obimu. Svi ovi procesi, pojedini ili više njih, različito se pojavljuju u različitim uslovima, a naročito kada je temperatura još uvek niska i kada su pčelinja društva sa malim brojem pčela radilica, pa to može da nanese znatne štete.

Iz izloženog je jasno da je pretvaranje šećera u pčelinju hranu dosta komplikovan proces, naročito ako se obavlja u nepovoljnim uslovima, pa o tome treba voditi računa pre početka ovog veoma važnog posla.

Kada početi sa prolećnim nadražajnim prihranjivanjem Kad je sve prethodno izloženo poznato i kada se zna da se nadražajnim prihranjivanjem podstiče matica da polaže veći broj jaja, odnosno da se ubrzava razvoj pčelinjeg društva, onda se postavlja pitanje, kada treba početi sa nadražajnim prihranjivanjem. Utvrđivanje ovog roka je važno, ne samo iz već iznetih razloga, nego i zato što ovo prihranjivanje traje prilično dugo, posebno u poređenju s prihranjivanjem iz nužde, koje traje sasvim kratko.

Kalendarski se nikad ne može odrediti kada treba početi sa nadražajnim prihranjivanjem. To se određuje prema klimatskim uslovima, odnosno s razvojem pčelinje paše, što, uglavnom, nije isto svake godine.

Kad vreme otopli, priroda oživi i kad počne da cveta najranije medonosno bilje: iva, vrba, maslačak, kajsija, dženerika i slično, to je vreme za početak intenzivnog nadražajnog prihranjivanja. Do početka cvetanja ovog medonosnog bilja vreme otopli, broj pčela radilica u pčelinjem društvu se neznatno poveća, a to su dva značajna faktora za uspešnije nadražajno prihranjivanje. Uz to, do tog vremena se, uglavnom, izvrši prvi detaljan pregled pčelinjih društava, izvrši uređenje pčelinjeg gnezda i saniranje onih pčelinjih društava kojima je to potrebno. Eto, to je najpogodnije vreme za početak nadražajnog prihranjivanja.

Ovome ide u prilog i tu što od cvetanja kajsije i dženerike do početka cvetanja bagrema kao prve glavne paše, prođe oko 45 dana, često i nešto više, pa se u tom periodu mogu stvoriti jaka proizvodna društva, pogotovu ako su normalno izimila Sa početkom pretprolećnog i prolećnog prihranjivanja, treba aktivirati pojilicu na pčelinjaku, ako to ranije nije učinjeno, jer su pri preradi šećernih pogača, šećerno-mednog testa i sirupa jače koncentracije, potrebne znatne količine vode. Istina, nadražajnim prihranjivanjem sirupom sa manjom koncentracijom šećera vrši se istovremeno i pojenje pčela, ali uvek je bolje da na pčelinjaku u pojilici ima dosta sveže čiste vode, o čemu je u prethodnim izlaganjima bilo više reči.

Ovde posebno naglašavamo da uz ovo prihranjivanje, treba blagovremeno i pravilno preduzimati i sve ostale mere koje bitno utiču na brži razvoj pčelinjih društava. Na primer, zaštita od bolesti i štetočina, naročito od varoe i nozemoze, zatim proširivanje pčelinjeg gnezda, zamena starog i dotrajalog saća mladim, obezbeđenje potrebnog mira pčelinjim 97

društvima i drugo. Tek tada će ovo prihranjivanje postići pun efekat.

Kako obavljati prolećno nadražajno prihranjivanje?

Kad god to uslovi dozvoljavaju, prolećno nadražajno prihranjivanje treba obavljati tečnom hranom, koja daje bolje i brže efekte od čvrste hrane.

Da bi se leglo brže razvijalo, što i jeste osnovni cilj nadražajnog prihranjivanja, potrebno je da društvo normalno uzima dodatnu hranu. Ako neko društvo na pčelinjaku ne uzima normalno hranu, kao ostala pčelinja društva, znak je da je to društvo bolesno ili da je izgubilo maticu, ili da je u društvu veoma malo pčela radilica. Može da bude i neki defekt kod hranilice, pa pčele ne mogu da priđu hrani. Kad se tako nešto dogodi, treba odmah proveriti koji je razlog da pčele ne preuzimaju hranu i preduzeti odgovarajuće mere. Dalje, da bi nadražajno prihranjivanje dalo željene efekte, odnosno da bi se leglo brže razvijalo, potrebno je da u košnici postoje dovoljne količine rezervne hrane, o čemu je detaljnije bilo reči u prethodnom izlaganju.

Isto tako, bez dovoljnih količina polena ne može se razvijati leglo, pa nadražajno prihranjivanje u tom slučaju nema nikakvog efekta.

Ako se preduzmu sve mere za brži razvoj legla, a u košnici nema dovoljno prostora, odnosno praznog saća sa ćelijama koje su pogodne da matica polaže jaja, leglo se opet ne može normalno razvijati.

Na sve izložene i druge faktore treba obratiti osobitu pažnju, da bi nadražajno prihranjivanje dalo željene efekte.

Ako se dogodi da radi obezbeđenja rezervi u hrani istovremeno treba obavljati i nadražajno prihranjivanje, onda se daju veće količine hrane u obrocima, i to sa većom koncentracijom šećera. U početku, dok se pčele ne naviknu, u jednom obroku daje se najviše po pola kilograma sirupa, pa se onda postepeno ta količina povećava. Kad se pčele naviknu, onda svake večeri dodavati toliko sirupa koliko pčelinja društva mogu tokom noći da preuzmu i razmeste u košnici. Prema potrebi, ovakvo prihranjivanje može da traje samo nekoliko dana, odnosno dok se u košnici ne obezbede dovoljne zalihe hrane, a onda se pravi prekid nekoliko dana dok pčele ne prerade unetu hranu i dok se iz postojećeg legla ne izvede izvestan broj mladih pčela radilica da bi se oslobodile ćelije u koje će matica ponovo polagati jaja.

Ako u košnici postoje dovoljne količine rezervne hrane, nadražajno prihranjivanje se obavlja sa znatno manjim količinama hrane i sa sirupom manje koncentracije šećera, koja može biti u razmeri 1 : 1.

Kad se nadražajno prihranjivanje obavlja svake večeri, onda je dovoljno da se dodaje 200 do 300 grama sirupa, a ako se ovo prihranjivanje vrši svake druge ili svake treće večeri, onda treba dodati i više sirupa - pola do jednog kilograma u jednom obroku. Veće količine hrane za ovu svrhu ne treba dodavati, da se pčele ne bi opterećivale preradom šećera, jer su naznačene količine sasvim dovoljne da podstiču maticu da polaže veći broj jaja.

Ovakvo nadražajno prihranjivanje treba obavljati šest do osam dana. Za to vreme matica će položiti toliko jaja da će zauzeti znatan deo ćelija na praznom saću. Zatim treba napraviti prekid u prihranjivanju, kako bi pčele radilice (tada ih još uvek nema mnogo u društvu) mogle uspešno da ishrane prošireno leglo. Istovremeno će se izvesti izvestan broj pčela radilica, pa će se njihov broj u društvu povećati, što će delovati da naredno prihranjivanje bude efektnije.

Međutim, čim pčelinja paša pristigne toliko da dnevni unos u košnicu bude oko 300 grama, ovo prihranjivanje treba prekinuti.

Postoje i drugi načini da se matica podstiče na polaganje većeg broja jaja. Kod pčelinjih društava koja imaju normalne količine rezervne hrane i još veće, mogu se svaki drugi dan sa krajnjih ramova sa zatvorenim medom skinuti poklopci sa površine koja je jednaka jednoj polovini čovečje šake. Pčele uzimaju med iz otvorenih ćelija, prenose ga bliže centru košnice i razmeštaju ga u prazne ćelije saća. Tako se stvara utisak da je i unos spolja povećan, što deluje da matica polaže veći broj jaja.

98

Matica se može podsticati da polaže veći broj jaja i na taj način što se ramovi sa medom okreću tako da se ona strana rama i koja je do leta okrene unutra. Pčelama ne odgovara da im med bude blizu leta, pa ga postepeno prenose na drugu stranu stranu - unutrašnju. To, takođe, stvara utisak da se povećava unos iz prirode, pa se ceo proces u društvu aktivira u pravcu da matica polaže veći broj jaja.

Kod Langstrot-Rutovih košnica matica se može podsticati da polaže veći broj jaja i na taj način što se vrši zamena tela košnice tako da se gornje telo stavi na podnjaču, a donje gore.

Ako se ukaže potreba, tela košnice mogu se još jednom, pa i dva puta menjati. Ovo je detaljnije opisano u delu pod naslovom "Uzimljavanje pčelinjih društava", pa se treba podsetiti.

U većem delu kontinentalnog područja naše zemlje, u kojima je bagrem prva glavna paša, između voćne i bagremove paše nastaje bespašan period, ili paše ima veoma malo. Zbog nedovoljnog unosa nektara matica polaže manji broj jaja, što stvara poremećaj u starosnoj strukturi pčela radilica, i to baš u periodu kad pristigne bagremova paša. To nepovoljno deluje na visinu prinosa, jer se podela rada u pčelinjem društvu bazira na starosnoj strukturi pčela radilica. Da do ovoga ne bi došlo i u ovom periodu obavlja se nadražajno prihranjivanje, ali sa većim obrocima hrane. Tada je pčelinje društvo jako, sa velikim brojem pčela radilica, koje razumljivo, troše velike količine hrane, a to se štetno odražava na visinu prinosa. Naime, kad pristigne bagremova paša, pčele zbog nedostatka meda prvo pune plodište, umesto da odmah slažu med u medište.

Ovo prihranjivanje vrši se u slučaju kada s proleća nastupe dugotrajne hladnoće i kiše, pa pčele ne mogu da izleću na pašu.

Oba ova prihranjivanja obavljaju se samo pod uslovom ako na košnice nisu stavljena medišta ili ako se može sprečiti da pčele ne unose sirup u medišta. U suprotnom, pčele bi prerađivale sirup u medištima i tamo smeštale "med" od sirupa, pa bi med za ceđenje imao znatno više saharoze, što nije dozvoljeno, a med bi bio i lošeg kvaliteta.

U slučaju nedostatka polena treba ga dodavati iz rezerve, što se čini samo dok ga u prirodi ne bude u zadovoljavajućim količinama. Najbolje je da se polen dodaje na taj način što se stavlja u posude koje se postavljaju u neposrednoj blizini pčelinjaka, ali tako da se zaštite od kiše ili od bilo kakvog vlaženja. Kad u prirodi bude polena, pčele će radije sakupljati polen sa cvetova nego iz posuda, pa tada posude treba skloniti.

Ako se u neposrednoj blizini nalaze pčelinjaci drugih vlasnika, onda se polen dodaje u košnice.

99

NAPREDNI RAD Pod naprednim radom možemo podrazumevati sve ono što pčelar preduzima da bi unapredio prinose sa svog pčelinjaka, a pre svega umnožavanje rojeva, selidbu košnica, višematično pčelarenje, uzgoj matica ...

UZGOJ MATICA

Alejev način proizvodnje matica U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO sa radovima po mesecima " , autora dipl. inž. polj. Božidara Veskovića, VII izdanje, PS "Grmeč" - "Privredni pregled", Beograd 2001. godine.

Potrebno je odabrati dva izrazito jaka proizvodna društva isto kao po Milerovom metodu. Priprema društva za proizvodnju je takođe ista, s tom razlikom što se ovde ne ugrađuju pantljike voštanih osnova, već se prvom društvu, čija matica treba da zaleže jaja, dodaje jedan ram sa pravilno izgrađenim mladim praznim saćem. Ovaj ram stavi se do krajnjeg rama sa zatvorenim leglom. Pošto je društvo izrazito jako i u punom naponu razvoja, matica će ubrzo položiti jaja u ćelije ovog saća. Ukoliko matica u kraćem vremenu položi jaja u veći deo saća, tako da jaja, odnosno larve budu iste ili što približnije starosti, utoliko će uspeh u proizvodnji matica biti bolji. Zato, u slučaju da paša posle dodavanja spomenutog rama ne bude bogata, ili ako pada kiša pa pčele ne mogu da izleću na pašu, društvo treba prihranjivati da bi se stvorili uslovi matici da intenzivnije polaže jaja.

Kad već bude zaležen, ram se izvadi iz košnice i sa njega veoma pažljivo zbrišu pčele, s tim da se ram uvek drži u položaju u kome je bio u košnici. Pčele se ni u kom slučaju ne smeju stresati, jer bi se poremetio položaj jaja, odnosno larvi u ćelijama saća.

Kad je saće potpuno očišćeno od pčela, tada se oštrim ili zagrejanim nožem izreže na uske pantljike, ali tako da jedan red ćelija sa jajima ili najmlađim larvama ostane potpuno netaknut, tako da sa jajetom ili sa najmlađom larvom ostane svaka druga, a još bolje svaka treća ćelija.

Kad je sve ovo završeno, uzme se drugi ram sa mladim saćem pa se oštrim zagrejanim nožem saće preseče na polovinu po površini, donji deo se odstrani, a gornji deo, koji je pričvršćen za nosač rama (satonošu) ostavi. Na donji rub ovog sata pomoću rastopljenog voska pričvrsti se već pripremljena pantljika sa zaleženim jajima, odnosno najmlađim larvama. Ovako pripremljen ram stavlja se u drugo odabrano društvo, kao što se čini po Milerovoj metodi. Razumljivo, iz ovog drugog društva, u koje se stavlja ram s ugrađenom pantljikom sa zaleženim jajima, odnosno sa mladim larvama, treba prethodno izvaditi saće u kome ima otvorenog legla ili jaja, strogo vodeći računa da nigde ne ostane ni otvorenog legla ni jaja. Takođe, treba ga obavezno obezmatičiti najmanje šest sati pre dodavanja rama s ugrađenom pantljikom.

Ukoliko iz ma kojih razloga nema dovoljno unosa nektara, i ovo drugo društvo treba prihranjivati da bi se podstaklo da brže, potpunije i bolje izgrađuje matičnjake i da bi pčele hraniteljice mogle uspešno da hrane i neguju larve u matičnjacima. Sa zatvorenim zrelim matičnjacima postupa se na isti način kao što je opisano u Milerovom metodu.

Neki autori u svojim knjigama iznose da se pantljika sa zaleženim jajima, odnosno najmlađim larvama može nalepiti i ha posebno izraden prazan ram iste veličine kao što su ramovi u odabranom prvom i drugom društvu. Na tom ramu se prethodno ugrade dve do tri letvice širine rama, tako da prva bude oko 3 cm udaljena od gornje letvice rama (satonoše) a druge dve udaljene oko 10 cm jedna od druge. Ove letvice su pokretne i mogu se skidati. Za letvice se, pomoću rastopljenog voska, nalepljuju spomenute pantljike, tako da su ćelije sa jajima, odnosno larvama, okrenute na dole. Ovako opremljeni odgajivački ramovi sastavljaju se na isti način i pod istim uslovima u drugo društvo kao i u prethodnom slučaju.

100

Opisani metodi proizvodnje i smene matica, dovoljni su za pčelare praktičare da pravilno i blagovremeno zamenjuju matice na svom pčelinjaku. Svaki od njih ima svojih prednosti i slabosti. Međutim, pčelari imaju mogućnosti da se opredele za onaj metod koji im u datim uslovima najviše odgovara. Kad se zna koliki uticaj imaju mlade, plodne, zdrave i visokokvalitetne matice na ostvarivanje visokog prinosa meda, onda se svaki rad na proizvodnji blagovremenoj smeni matica isplati, pa pčelarima ne treba da bude teško da se i ovim poslom ozbiljno i redovno pozabave.

Postoje drugi metodi proizvodnje i zamene matica koji nisu tako jednostavni kao prethodni, ali koji omogućuju proizvodnju visokokvalitetnih matica na veliko.

Metod Agatona Miljkovića U obradi ovog naslova korišćen je tekst iz knjige " IZABRANE TEME IZ TEHNOLOGIJE PČELARENJA " , autora Miljka Šljivića, Centar za krmno bilje Kruševac, 1997. godine.

Pоlаzеći оd činjеnicе dа sе pčеlаrstvоm bаvi vеliki brоj stаrijih ljudi kоji nеmаju dоbаr vid i sigurnu ruku, dа prеsаđuju lаrvе, Аgаtоn Miljkоvić prоizvоdi mаticе nа slеdеći nаčin.

Nеpоsrеdnо pоslе bаgrеmоvе pаšе, kаdа su društvа jаkа, priprеmаmо jеdnо prаznо tеlо kоd LR kоšnicе, ili jеdnо, mеdištе (pоlunаstаvаk) kоd DB kоšnicе. U tаj prаzаn nаstаvаk stаvljаmо sа strаnе pо jеdаn rаm sа mеdоm i pо jеdаn rаm sа cvеtnim prаhоm. Оstаli prоstоr pоpunjаvаmо rаmоvimа sа prаvilnо izgrаđеnim rаdiličkim sаćеm svеtlijе bоjе, оstаvljаjući jеdnо prаznо mеstо u srеdini. Zа оvо sаćе nаjbоljе jе kоristiti rаmоvе sа zаtvоrеnim mеdоm, iz kоjih sе nеkоlikо sаntimеtаrа pri dnu rаmа оtvоrе vоštаni pоklоpci i zаtim izvrcа mеd. U tаkо priprеmljеn nаstаvаk iz оdаbrаnоg jаkоg društvа, prеmеstimо mаticu sа rаmоm оtvоrеnоg lеglа i nаtrеsеmо mlаdе pčеlе. Nаstаvаk stаvljаmо nа pоdnjаču оdаbrаnоg društvа, а prеkо njеgа mаtičnu rеšеtku. Prеkо mаtičnе rеšеtkе pоstаvljа sе plоdištе оdаbrаnоg društvа (slikа 36 - 38). Кrоz mаtičnu rеšеtku dоstа mlаdih pčеlа dоđе kоd mаticе. Mаticа ćе nаrеdnih 72 čаsа pоlаgаti jаjа u prаznе ćеlijе. Čеtvrtоg dаnа, mаticu ćеmо prоnаći i prеnеti iznаd mаtičnе rеšеtkе u plоdištе zаjеdnо sа dоdаtim rаmоm оtvоrеnоg lеglа. Mаtičnu rеšеtku zаmеniti prеgrаdnоm (pоklоpnоm) dаskоm (slikа 39). U nаstаvаk mоžеmо jоš mаlо nаtrеsti mlаdih pčеlа iz plоdišnоg dеlа. Pоklоpnа dаskа ćе sаdа pоtpunо оdvоjiti mаticu оd nаstаvkа sа jаjimа, gdе ćе sе pčеlе оsеćаti оbеzmаtičеnе. U plоdištu iznаd prеgrаdnе dаskе trеbа оtvоriti lеtо, kаkо bi pčеlе izlаzilе iz dеlа kоšnicе gdе jе mаticа. Izlеtnicе kоjе iz plоdištа izlаzе nа pаšu, u pоvrаtku, ulаzićе u nаstаvаk nа pоdnjаči. Sаdа ćе u tоm nаstаvku biti dоstа pčеlа, dоstа izlеtnicа, а sоbzirоm nа mаli prоstоr, bićе prеnаsеljеnоst. Znаči, bićе svi pоtrеbni uslоvi zа prоizvоdnju dоbrih mаticа. Stаrоst lаrvе jе minimаlnа, imаmо dоbrо hrаnjеnjе (а mоžе sе i dоhrаnjivаti) i dоbrо grеjаnjе. Mаtičnjаci sе dоbijаju nа višе rаmоvа pа jеdnоstаvnim dеljеnjеm rаmоvа nа višе оplоdnjаkа dоbijа višе mаticа, а pоjаčаvаnjеm оplоdnjаkа dоbijаju sе rоjеvi. Dеljеnjе rаmоvа sа mаtičnjаcimа u оplоdnjаkе trеbа izvršiti оd 10 dо 15 dаnа, rаčunаjući оd prvоg dаnа оdvаjаnjа mаticе (slikа 40). Оvо zbоg tоgа štо šеsnаеstоg dаnа оd pоlаgаnjа jаjа, mаticе ćе pоčеti dа izlаzе iz mаtičnjаkа. Аkо sе žеli isеcаnjе mаtičnjаkа оndа prе оbеzmаtičеnjа jеdаn rаm trеbа zаsеći nа оdrеđеnu visinu, а mаtičnjаkе isеcаti jеdаn dаn prе izlаžеnjа mаticе. Аkо sе žеli višе mаticа bеz isеcаnjа mаtičnjаkа, mоgu sе rаnijе priprеmiti rаmоvi sаstаvljеni iz višе dеlоvа (slikа 41). Tаkvе rаmоvе trеbа dаti pčеlаmа dа ih izgrаdе, а kаsnijе mаtici nа prеthоdni nаčin dа ih zаlеžе i pčеlе pоvuku mаtičnjаkе. Каdа sе dоbiju mаtičnjаci nа višе dеlоvа istоg rаmа, rаzdvаjаnjеm dеlоvа sе fоrmirаju оplоdnjаci. Zа оvе оplоdnjаkе su pоtrеbnе rаnijе priprеmljеnе kutijе prеmа vеličini dеlоvа rаmа (slikа 42).

101

Dulitlov metod proizvodnje matica U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO sa radovima po mesecima " , autora dipl. inž. polj. Božidara Veskovića, VII izdanje, PS "Grmeč" - "Privredni pregled", Beograd 2001. godine.

Svi do sada opisani načini zamene matica, odnosno proizvodnje matičnjaka i proizvodnje matica, ne zasnivaju se na metodima presađivanja larvi. Zato su i pogodniji za pčelare početnike, amatere, odnosno za pčelare koji proizvode matice za potrebe zamene matica u pčelinjim društvima na svom pčelinjaku.

Međutim, ako se želi proizvodnja matičnjaka i matica na veliko, za prodaju, ili ako se proizvodi mleč, onda se primenjuju drugi metodi, među kojima je, svakako, najpogodniji Dulitlov. Ovaj način proizvodnje matica iziskuje dosta stručnog znanja i posebnu opremu, pa ga mogu primenjivati samo iskusni pčelari. Prvo se obavi selekcija, odnosno izbor društava iz kojih će se uzeti materijal za presađivanje i izbor društava u kojem će se dovršiti izgrađivanje matičnjaka, hraniti i negovati matične larve. Ovo se čini na isti način, i po istim principima kao u prethodnim metodama, s tim što kriterijumi pri izboru pčelinjih društava treba da budu znatno oštriji. Na ovaj način se proizvodi veliki broj matica, koje velikim delom nasleđuju osobine iz prvog pčelinjeg društva. Nije svejedno kakve će se osobine preneti na znatno veći broj, na primer, nekoliko stotina, pa i hiljada.

Najbitnija razlika u proizvodnji matica po ovom metodu u odnosu na prethodne je što se vrši presađivanje larvi iz prvog društva u veštački formirane matičnjake.

Izgradnja osnova matičnjaka Potrebno je nabaviti čist prirodni vosak od mladog saća, koji treba pretopiti na sunčanom topioniku. Ako postoji mogućnost da se nabave plastične osnove za veštačke matičnjake, mogu se i one koristiti. Za proizvodnju veštačkih osnova za matičnjake treba pripremiti štapiće - kalupe od tvrdog drveta, najbolje kruškovog. Drvo se obrađuje tako da štapići mogu da stanu u prirodno lepo izgrađenu osnovu matičnjaka, koju izgrađuju pčele radilice. Štapići pri dnu treba da budu što je moguće bolje zaobljeni i svedeni na prečnik 7 do 9 mm.

Vosak se stavi u emajlirani sud, pa se taj sud stavi u drugi veći sud sa vodom koja se zagreva sve dok se vosak ne rastopi. Kada je vosak rastopljen i dovoljno zagrejan, uzima se štapić, potpuno potopi u hladnu vodu, pa se zatim voda sa njega strese i štapić odmah potopi u rastvoreni vosak na dubini od 7 mm. Štapić se ne zadržava u rastvorenom vosku, već se odmah izvadi, vosak sa njega strese, pa kad se preostali vosak na štapiću malo ohladi, ponovo se potapa u rastopljeni vosak i odmah vadi. Potapanje štapića u vosak i hlađenje posle vađenja ponavlja se 45 puta, ali se pri svakom ponavljanju štapić sve pliće potapa u vosak, kako bi se dobio zid osnove veštačkih matičnjaka u osnovi (pri dnu) deblji, a pri vrhu tanji. Kad se na štapiću nakupi dovoljno voska, odnosno izgradi normalna osnova za matičnjak, i kada se potapanjem u vodi dovoljno ohladi, onda se osnova lako pridržava rukom, a štapić polako okreće da se vosak oko njega odvoji i štapić izvadi. Time se završava izgradnja osnove za matičnjak. Ceo ovaj postupak ponavlja se toliko puta dok se ne izgradi potreban broj osnova za matičnjake.

Da bi osnove za matičnjake bile jednoobrazne, treba obeležiti štapiće dokle se mogu prvi put potopiti u vosak. Najbolje je da se štapić do te mere zareže.

Izgrađene osnove za matičnjake pričvršćuju se za pokretne letvice, ugrađene na prazne ramove između bočnih letvica ramova. U ramove Dadan-Blatovih košnica ugrade se tri takve letvice, a na svaku letvicu učvrsti se oko 17 do 18 osnova za matičnjake. Pre pričvršćivanja treba letvicu sa jedne strane preliti rastopljenim voskom, pa kad se vosak dovoljno ohladi stegne, na njega se pričvršćuju osnove za matičnjake, pošto im se prethodno donji šiljati deo potopi u rastopljeni vosak. Dobro je da se posle toga s obe strane pričvršenih osnova sipa 102

pomalo rastopljenog voska, kako bi osnove čvršće stajale.

Osnova za matičnjak može se pričvrstiti za letvicu i ako se posle poslednjeg umakanja u rastopljeni vosak ne hladi, odmah po vađenju, dok je potpuno vruća, donjim delom prisloni se na letvicu koja služi kao nosač matičnjaka i tako drži dok se vosak ne ohladi. Potom se štapić (kalup) polako izvadi. Kad se čitava letvica (nosač matičnjaka) ispuni osnovama, onda se s obe strane pričvršćenih osnova sipa pomalo rastopljenog voska, koji nije mnogo vruć, držeći letvicu blago nagnutu, kako bi se vosak lagano slivao oko matičnih osnova i još više učvrstio osnove matičnjaka za letvicu.

Postoje i uređaji pomoću kojih se može istovremeno proizvoditi više matičnih osnova.

Presađivanje larvi Iz ranije određenog, odnosno odabranog društva uzimaju se larve za presađivanje, i to iz rama, koji je posebno dodat za te svrhe. Sa njega se voma pažljivo zbrišu pčele, stave se u sanduk za prenošenje i odnose u prostoriju u kojoj se larve presađuju. U toj prostoriji temperatura treba da bude najmanje 25o C. Poželjno je da u toj prostoriji stalno stoji sud sa vodom na peći i da voda u njemu neprekidno ključa, kako bi se održavala potrebna vlažnost vazduha (ne niža od 70, niti viša od 90 procenata).

Najpogodnije larve za presađivanje su one koje su se izvele 12 do 36 časova pre presađivanja. Matice su kvalitetnije od mladih larvi.

Pre presađivanja na dno osnove matičnjaka se pipetom stavi sasvim malo mleča pomešanog s istom količinom mlake destilovane vode. Mleč iz jednog matičnjaka pred zatvaranje dovoljan je za oko 30 osnova za veštačke matičnjake. Mleč koji se koristi za presađivanje larvi za proizvodnju matica ne treba da bude stariji od 24 sata.

Vrh specijalne igle pažljivo se podmetne pod larvu, tako da ig1a bude do samog dna ćelije da ne bi larvu dodirivala. Zatim se igla podigne zajedno sa larvom i spusti u pripremljenu osnovu za veštački matičnjak, opet pažljivo da se larva ne povredi. Ako presađivanje larve ne uspe, prelazi se na drugu ćeliju, jer se postupak kod iste ćelije ne sme ponavljati. Presađivanje larvi iz jednog rama ne sme da traje duže od 20 minuta, jer u protivnom neće biti uspeha. čim se završi presađivanje u jednom ramu s osnovama za matičnjake, on se odmah stavlja u sanduk za prenošenje, tako da mu satonoša bude na podu.

Ram se odnosi brzo do pčelinjaka i stavlja u ranije odabrano i obezmatičeno pčelinje društvo, kome su prethodno oduzeti ramovi s otvorenim leglom. Ram se stavlja u sredinu košnice, a s obe strane ovog rama sa presađenim larvama stavi se po jedan ram bogat polenovim prahom i medom. To pčelinje društvo treba, kao što je već istaknuto, da ima dosta meda i polenovog praha, a treba ga, i pored toga, intenzivno prihranjivati.

Treba računati s tim da se jednom jakom društvu može dodati od 40 do 80 osnova za veštačke matičnjake u koje su presađene larve, što znači da mu se mogu dodati i po dva okvira sa presađenim larvama.

Kad je presađivanje larvi pravilno izvedeno i kad je pčelinje društvo koje hrani i neguje larve u matičnjacima dobro pripremljeno i izrazito jako, pod uslovom da je na vreme obezmatičeno, da je odstranjeno sve saće sa otvorenim leglom, da ima dosta mladih pčela hraniteljica, da ima dosta rezervi meda i polenovog praha, da je nekoliko dana pre dodavanja matičnih osnova sa presađenim larvama društvo intenzivno prihranjivano, i na kraju, da je zdravo i da ga nisu napale štetočine, onda društvo prima oko 90 odsto larvica. Međutim, eventualne greške i propusti u presađivanju smanjuju procenat primanja larvi.

Jedno izrazito jako pčelinje društvo, sa odgovarajućim pripremama, može da proizvede dve do tri partije zatvorenih matičnjaka. Ako se računa da se u jednoj partiji proizvede prosečno 50, proizlazi da po društvu u tri partije može da se proizvede oko 150 zatvorenih matičnjaka. Posle toga, tom društvu treba dodati mladu, zdravu i plodnu maticu i neki ram sa zatvorenim leglom, kako bi se ubrzo oporavilo i moglo normalno da radi kao proizvodno društvo.

Za desetak, a najkasnije za jedanaest dana posle dodavanja osnova za matičnjake u koje 103

su presađene larve drugom društvu koje ih izgraduje, matičnjaci će biti potpuno izgradeni, zatvoreni i zreli za presađivanje. Tada se pregledanjem i klasifikacijom odabiraju matičnjaci i one koji nisu pogodni za izvođenje matica, treba odmah uništiti. Međutim, matičnjake koji su dovoljno krupni i pravilno izgradeni, odnosno koji su pogodni za izvođenje matica, treba oduzeti iz društva u kome su izgradeni i presaditi u nukleuse, odnosno u oplodnjake, gde će se matice izvesti. Podsećamo da se ne sme dozvoliti da se i jedna matica izvede u društvu u kome se izgrađuju matičnjaci. Ako bi se izvela samo jedna matica, svi ostali matičnjaci bili bi uništeni, a to praktično znači da bi ceo posao oko proizvodnje matica bio uzaludan.

Koji će se nukleusi koristiti za izvođenje, sparivanje, testiranje i čuvanje matica, zavisi od niza faktora, a u prvom redu od toga da li se matice proizvode u manjem broju za potrebe sopstvenog pčelinjaka, ili se proizvode na veliko za prodaju.

Ako se matice proizvode za sopstvene potrebe, najbolje je koristiti nukleuse sa ramovima iste veličine kao što su ramovi u normalnim košnicama. To ima niz prednosti, na primer, da se matice lakše dodaju pčelinjim društvima kojima su potrebne i mogu da posluže za formiranje, odnosno pojačavanje normalnog ičelinjeg društva. Kada pred kraj sezone proizvodnje matica nukleusi se mogu lako i s uspehom spojiti sa normalnim pčelinjim društvima, koja treba pojačati, itd.

Ako se proizvode matice u velikom broju, za tržište, onda je praktičnije da se koriste oplodnjaci sa manjim ramovima koji su oko polovine, pa i jedne četvrtine veličine normalnog rama. Ovakvi nukleusi nasele se sa oko 500 do 600 grama pčela. U saće rama u oplodnjaku presadi se po jedan do dva matičnjaka na način kako je to opisano u prethodnim izlaganjima.

Pošto je u oplodnjaku malo pčela, a nisu u mogućnosti da sakupe dovoljno hrane, treba ih intenzivno prihranjivati. Od dana kada je matičnjak presađen u oplodnjak, pa dok se matica izvede, oplodi i počne da polaže jaja, prode najčešće oko 12-15 dana, razumljivo ako su matičnjaci presađeni u nukleus ubrzo posle njihovog zatvaranja u odgajivačkom društvu.

Kada se matica izvede, spari i počne da polaže jaja, ne treba je odmah isporučivati kupcima, odnosno prenositi u normalna pčelinja društva u kojima se vrši zamena matica. Treba je ostaviti u oplodnjaku sve dok se ne pojavi zatvoreno leglo, da bi se jasno videlo kako matica polaže ja. odnosno da bi se matica testirala. Tada se ona izdvaja iz oplodjanjaka ili zajedno s oplodnjakom uz stresanje pčela dodaje pčelinjem društvu kome je potrebna, ili se u kavezu isporučuje kupcima. Zatim oplodnjaku treba dodati dovoljan broj novih mladih pčela radilica, tako da ih bude približno isto kao kad im je dodat prvi zatvoreni matičnjak. Odmah zatim može mu se dodati sledeći matičnjak. Računa se da se tokom jedne sezone može proizvesti do šest matica u jednom nukleusu, odnosno oplodnjaku, a ponekad i više, što zavisi u prvom redu, od toga kad je započeta proizvodnja matičnjaka, da li se matičnjaci presaduju u nukleuse - oplodnjake odmah po zatvaranju, ili dan-dva kasnije, da li je vreme za oplodnju matica pogodno pa se matica blagovremeno oplodi, da li se čeka da matica počne sa polaganjem jaja i da leglo bude zatvoreno, ili se matica testira na osnovu otvorenog legla, što se često dešava, itd.

Ako želimo vršiti selekciju i po liniji trutova, onda nukleuse, odnosno oplodnjake sa presađenim zatvorenim matičnjacima, treba prenositi u područje u kojem na većoj daljini nema pčelinjaka, a uz njih smestiti pčelinja društva sa selekcionisanim trutovima.

Dvostruko presađivanje larvi U praksi se primenjuje i tzv. pripremno presađivanje larvi radi uspešnijeg osnovnog presađivanja. U osnove za matičnjake prvo se presade larve iz bilo koje košnice, a larve mogu biti i nešto starije. Kad smo u svaku osnovu za matičnjake presadili po jednu larvu, tada se ram stavlja u neko drugo obezmatično jako društvo, umesto u društvo u kome treba da se izgrađuju matičnjaci. Posle 20 do 25 časova ram se vadi i nosi u prostoriju za presađivanje larvi. Tamo se primljene larve iz matičnjaka vade i na njihovo mesto presađuju larve iz odabranog društva od kojih se uzimaju larve, pa se ram sa tako presađenim larvama iz društva broj jedan stavlja u odgajivačko društvo.

104

Opisaćemo prednost ovakvog načina proizvodnje matičnjaka, odnosno matica. Kad se izvade larve posle prvog presađivanja, u osnovama matičnjaka ostaje dosta kvalitetnog matičnog mleča, pa kad se ponovo presade larve od odabranih društava, one budu veoma lako primljene, dobro se dalje razvijaju, pa se očekuje da i matice izvedene iz ovakvih matičnjaka budu znatno krupnije i kvalitetnije.

Matice odgajene dvostrukim presađivanjem krupnije su i imaju preko 16 procenata veći broj jajnih cevčica od matica odgajenih jednokratnim presađivanjem.

Prema ogledima dr Avetisjana, objavljenim 1948. godine, krupnije matice imaju veći broj jajnih cevčica, čak i do 35 odsto, a razvijaju veće leglo za preko 20 odsto, dok je proizvodnja meda kod takvih društava veća oko 37, a voska za 36 procenata.

Ram s osnovama za matičnjake posle prvog presađivanja ne sme se stavljati u odabrana i pripremljena odgajivačka društva, već se mogu stavljati u neka druga društva kojima se prethodno oduzmu matice. Međutim, tek posle drugog presađivanja ovi ramovi se stavljaju u posebno odabrana i specijalno pripremljena rekordna odgajivačka društva.

Hopkinsov metod U obradi ovog naslova korišćen je tekst iz knjige " IZABRANE TEME IZ TEHNOLOGIJE PČELARENJA " , autora Miljka Šljivića, Centar za krmno bilje Kruševac, 1997. godine.

Prаzаn svеtао rаm sа prаvilnо izgrаđеnim ćеlijаmа trеbа pоstаviti u оdаbrаnо društvо izmеđu dvа rаmа sа lеglоm, dа bi gа mаticа zаlеglа. Trеćеg dаnа, pоštо jе mаticа rаm zаlеglа, izvаditi gа i čеtkоm оbrisаti pčеlе. Nа rаmu nоžеm pоrušiti pо tri rеdа ćеlijа sа jаjimа, а оstаviti svаki čеtvrti. U оstаvljеnоm rеdu pоništiti pо dvе ćеlijе i оstаviti svаku trеću. Tаkаv rаm pоstаviti hоrizоitаlnо prеkо sаtоnоšа оdаbrаnоg оbеzmаtičnоg društvа. Dа bi imаlо mеstа zа izvlаčеnjе mаtičnjаkа, prе pоstаvljаnjа hоrizоitаlnоg rаmа, ispоd, trеbа pоstаviti prаzаn оkvir bеz sаćа. Pо pоstаvljаnju, prеkо rаmа trеbа pоstаviti plаtiо rаdi utоpljаvаnjа.

Pčеlе ćе nа rаmu izvući mаtičnjаkе, kоjе ćеmо kаd budu zrеli kоristiti.

UZGOJ MATICA POMOĆU JENTEREVOG APARATA U obradi ovog naslova korišćen je tekst i fotografije iz knjige " U SVETU PČELA " , autora Veroljuba Umeljića, ul. Čede Dulejanovića 33, 34000 Kragujevac , tel. 034-62879, izdanje 1997. godine, Matica je duša košnice. Novi pčelar, str. 44.

U najstarijim pčelarskim knjigama je zapisano da je matica duša košnice. Svako baratanje oko bilo čije duše predstavlja delikatan posao, sa krajnje neizvesnim ishodom.

Uzgoj kvalitetnih matica zahteva vrhunsko poznavanje života i rada pčelinje zajednice i predstavlja krunu pčelarskog umeća i zadovoljstva. Ne kaže se uzalud da je uzgoj matica "poezija pčelarenja".

Da bismo ovladali poslom oko uzgoja matica moramo u taj posao uneti i deo svoje duše. To ćemo postići jedino ako pri svemu što radimo sa pčelama, a pogotovo pri uzgoju matica, što više poštujemo i sledimo njihove prirodne nagone, instikte i potrebe. Naš trud će biti nagrađen onog trenutka kada spazimo da je mlada matica pronela, čime je u košnici započeo novi život.

105

Sl. 88. Radjanje ( foto Umeljić ) Već smo rekli, da se suština pčelarenja u najkraćem svodi na stalnu borbu pčelara za što više legla u košnici. Pošto ispunjenje ovog cilja u najvećoj meri zavisi od matice, još jednom ističemo veliki značaj svih aktivnosti u vezi uzgoja visokokvalitetnih matica.

KOJOM METODOM DOĆI DO VELIKOG BROJA KVALITETNIH MATIČNJAKA Postoji mnogo načina uzgoja matica. Kod planskog uzgoja matica posao se u suštini svodi na dobijanje većeg broja kvalitetnih matičnjaka iz kojih će se izleći mlade matice. Pri tome, razlika u starosti matičnjaka treba da bude što manja, odnosno samo nekoliko sati.

Cilj nam je da uzgajamo istovremeno veći broj kvalitetnih matica u više tornusa u toku sezone, sa unapred poznatim vremenskim terminima za obavljanje određenih radnji u vezi ovog posla. Takođe, veoma je važno da unapred tačno znamo termine kada su matice iz svakog turnusa spremne za isporuku, odnosno za dodavanje društvima.

Najjednostavnija metoda za dobijanje matičnjaka je izazivanje tzv., "prisilnih matičnjaka", obezmatičavanjem nekog društva. Ovom metodom ćemo dobiti dosta matičnjaka, različite starosti, ispod prosečnog kvaliteta, sl 89. iz prevelike želje, da što pre dođu do maticem pčele će matičnjake da izgrađuju na starim radiličkim larvama, koje već odavno "jedu" hranu mnogo siromašniju od one koju treba da troši matična larva. To je jedan od osnovnih preduslova za dobijanje nekvalitetnih matica. Radilične larve, nad kojima pčele počinju da nadgrađuju matičnjake, smeštene su uglavnom u ćelijama u kojima je već izvođeno leglo. Te ćelije, zbog zaostalih radiličnih kokona, pčel ne mogu da prošire pa će budući matičnjaci u osnovi da budu uski, zbog čega ćemo da dobijemo sitnije, a samim tim i lošije matice.

106

Sl. 89. Prisilni matičnjaci

( foto Umeljić )

Sličnom metodom, ali uz nešto više truda, dobićemo znatno kvalitetnije matičnjake. Iz obezmatičenog društva povadićemo sve ramove sa otvorenim leglom, s tim što ćemo pčele sa njih da stresemo, a ostavićemo jedan ram koji je prvi put zaležen. Po periferiji saća tog rama treba da budu larvice u najmlađem stadijumu. Saće takvog rama ćemo da podrežemo baš po toj graničnoj liniji, gde jaja prelaze u najmlađe larvice. Sada ćemo, po tom preseku, iz dve ćelije da odstranimo larvice a treću ostavljamo, i ponovo tako sve do kraja. Pčele imaju na raspolaganju mlade larvice, u ćelijama na rubu saća, nad kojima mogu da nadgrade krupne matičnjake, a larvice će od "rane mladosti" da dobijaju odgovarajuću hranu, sl. 90.

Sl. 90. Matičnjaci izgradjeni na podrezanom ramu ( foto Umeljić ) Na sličan način do matičnjaka možemo da dođemo poznatim Alejevim i Milerovim metodama. Međutim, kod svih ovih načina postoji mogućnost izgradnje matičnjaka na starijim, odnosno larvama različite starosti, što nosi kasnije negativne posledice, i stvara nam velike probleme u radu.

Matičnjaci koje pčele izgrađuju pri prirodnom nagonu za rojenjem, sigurno su kvalitetni, i kao takve možemo da ih uspešno koristimo. Međutim, i oni se veoma razlikuju po starosti, pa bi nam to predstavljalo problem pri nekom ozbiljnijem radu. Savremeno pčelarenje i priželjkivanje prirodnog nagona za rojenjem - nikako ne idu zajedno.

Istina je da se najkvalitetniji matičnjaci dobijaju pri tzv., "tihoj smeni matice", sl. 91. oni su kvalitetni zato što su ih pčele gradile, negovale i hranile natenane i sa velikom ljubavlju.

107

Problem je što ih je najčešće samo dva-tri u košnici i što teško možemo da utičemo da nam željena matica zaleže ove matičnjake, već ih uglavnom zaležu one matice koje nisu najkvalitetnije na pčelinjaku.

Sl. 91. Matičnjaci tzv. tihe smene matice ( foto Umeljić ) Proizilazi da, ako želimo da se ozbiljnije bavimo planskim uzgojem većeg broja kvalitetnih matičnjaka, u više turnusa u toku sezone, nijedan od navedenih načina nam ne odgovara. Cilj možemo postići samo presađivanjem mladih larvica iste starosti u veštačke osnove matičnjaka. U praksi se koriste i podjednake rezultate daju, osnove matičnjaka izrađene ili od voska ili od plastične mase određene vrste.

Larvice možemo da presađujemo na dva načina: - dodirivanjem, odnosno vađenjem sa dna radilične ćelije i premeštanjem u matičnu ćeliju, ili - bez dodirivanja, odnosno premeštanjem kompletnog dna radilične ćelije sa larvicom i mlečom, na dno matične ćelije.

Pri prvom načinu, koriste se razna pomagala, kao što su specijalne igle, perca i slično, zatim ispiranje larvica vodom iz ćećlija na platno, a zatim ih prenosimo u matične ćelije itd.

Pri ovim radnjama se razlikuje povreda larvica, pošto ih dodirujemo pri prenošenju, što može da se odrazi na prijem, odnosno na kvalitet matica. Ovim metodama je skoro nemoguće presađivanje najmlađih, tek ispiljenih larvica, koje su golim okom jedva uočljive, već se presađuju nešto starije. Da ne bismo larvicu presadili na suvo dno osnove matičnjaka, moramo prethodno da obezbedimo izvesnu količinu matičnog mleča. Kap mleča, razblaženog vodom, stavljamo na dno matične ćelije, pa potom presađujemo larvicu. U svakom slučaju ovo je krajnje delikatan i prilično mukotrpan posao.

Larvicu bez dodirivanja možemo da premestimo u matičnu ćeliju ako specijalnim alatom izrežemo dno radilične ćelije i prenesemo ga, zajedno sa larvicom, u matičnjak u kome treba da ima mleča. Ova metoda je dosta komplikovana i spora.

Za sada, najsavršeniji način za presađivanje larvica bez dodirivanja izumeo je Karl Jenter.

Pomoću Jenterovog aparata, premeštamo kompletno dno radilične ćelije sa larvicom i mlečom u kome pliva u dno matične ćelije.

Pri uzgoju matica sve aktivnosti treba da obavljamo krajnje odgovorno, korišćenjem sveg znanja koje smo stekli iz te oblasti. Samo ako tako radimo imamo pravo da kao rezultat očekujemo dobijanje veoma kvalitetnih matica. A matica je osnova svega u pčelarenju.

KADA POČETI SA AKTIVNOSTIMA U VEZI UZGOJA MATICA 108

Početkom cvetanja bagrema u okolini baznog pčelinjaka, počinjemo sa aktivnostima oko uzgoja matica. Cilj nam je da formiranje nukleusa, odnosno oplodnjaka, u koje ćemo da presadimo zrele matičnjake, obavimo krajem bagremove paše. Ovaj posao treba da planiramo za taj period iz dva razloga. Prvo, veoma je važno da pomoćna društva, dok su relativno jaka, kao takva iskoriste veći deo bagremove paše, kako bi se u tim uslovima razvijala, sakupljala znatne količine bagremovog meda i izgrađivala saće na dodatnim ramovima sa satnim osnovama.

Drugo, bitno je da po formiranju nukleusa bagrem medi još nekoliko dana, makar i minimalno, dok se ta novoformirana slaba društva konsoliduju, odnosno dok se matice ne izlegu. Naime, nakritičniji period za život nukleusa je od njegovog formiranja pa do izleganja prve ture matica. Ako bi se ovaj period odvijao u bespašnim uslovima, veoma teško bismo nukleuse sačuvali od napada tuđica, odnosno od grabeži. Već odmah po izvođenju matica u nukleusu stanje se normalizuje u smislu podele rada, pojavljuju se pčele stražarice koje uspešno čuvaju svoju zajednicu. Kasnije, pri drugoj i sledećim turama presađivanja matičnjaka, neće biti problema, jer su se ta mala društva potpuno organizovala za normalan život.

IZBOR RODONAČELNIČKOG DRUŠTVA Rodonačelničko društvo je ono čija će matica dati jaja iz kojih će se izvesti buduće matice.

Matica rodonačelnica mora da bude ekstra kvaliteta, posmatrano po svim osobinama.

Kandidatkinje za rodonačelnicu odabiramo, odnosno pratimo, još od prethodne godine.

Biramo matice koje su veoma plodne i kao takve sposobne da samostalno razviju jaka društva. Pri tome pratimo i izgled legla. Ono treba da je kompaktno, a površine ramova da su skoro potpuno zaležene, sl. 92. Kvalitet matice se ogleda ktoz kvalitet, odnosno osobine, celog pčelinjeg društva. Svakako da ćemo veoma da cenimo učinak u sakupljanju meda i polena posmatranih društava. Ako pri tome imamo više društava sa istim učunkom, odbaićemo ona čije su pčele ljute, a dalje pratimo društva sa miroljubivim pčelama, koje su uvek spremne za saradnju. Izražen nagon za prirodnim rojenjem ili pak za tihom smenom matica, takođe takva društva eliminiše iz konkurencije za eventualnu rodonačelnicu.

Obavezno obraćamo pažnju da kod odabranih društava nije bilo niti trenutno ima tragova bilo koje bolesti i da nije izraženo prisustvo varoe. Pri tome pratimo i higijenske osobine društava, odnosno održavanje čistoće podnjače. Uzimamo u obzir i osobinu pčela da što manje izgrađuju zaperke između ramova. Praktično, rodonačelničko društvo, odnosno njegova matica, mora da ima sve pozitivne osobine veoma izražene.

109

Sl. 92. Izgled legla kandidatkinje za rodonačelnicu ( foto Umeljić ) Posle svih ovih praćenja i testiranja opredelićemo se za dve-tri rodonačelničke zajednice.

Jednu ćemo koristiti, a ostale će biti rezervne ako iz bilo kojih razloga zatreba.

Rodonačelnička društva ne selimo. Ona sve vreme ostaju u baznom pčelinjaku, gde se obavljaju poslovi u vezi uzgoja matica.

IZBEGAVANJE MOGUĆNOSTI SPARIVANJA MATICA SA TRUTOVIMA U BLISKOM SRODSTVU Kod uzgoja većeg broja matica, kada se više godina za rodonačelnice koriste matice sa istog pčelinjaka, povećava se verovatnoća da dođe do sparivanja jednog broja matica sa trutovima koji su im bliski rođaci. Rezultat takvog sparivanja je degeneracija potomstva.

Izvodiće se pčele slabije vitalnosti, podložne lakom oboljevanju, slabe produktivnosti, kratkog životnog veka itd. Takve matice polažu tzv., šareno leglo, odnosno zaležena površina nije kompaktna već između zaleženih ima dosta i nezaleženih ćelija, sl. 93. Pošto je ova pojava negativna i štetna u pčelarstvu, moramo da vodimo računa da do nje ne dođe. To možemo da postignemo na više načina.

110

Sl. 93. Šareno leglo ( foto Umeljić ) Ako za rodonačelnice koristimo matice izvedene na našem pčelinjaku, onda oplodnjake sa matičnjacima ili neoplođenim maticama moramo premestiti najmanje na 10 km udaljenosti od baznog pčelinjaka. Tu treba da ostanu sve dok se mlade matice ne spare, odnosno dok ne pronesu.

Da bismom izbegli postavljanje oplodnjaka na lokaciju koja je udaljena od baznog pčelinjaka, što nam predstavlja dodatni posao i iziskuje posebne troškove, možemo još u prethodnoj godini da nabavimo od poznatih pčelara nkoliko posebno kvalitetnih matica koje ćemo testirati godinu dana i onu koja zadovolji sve kriterijume odabraćemo za rodonačelnicu.

Pčelinjak sa koga smo uzeli matice mora da bude udaljen od našeg pčelinjaka takođe najmanje 10 km.

Najbolje je da u prethodnoj godini, sa poznatim pčelarom, čiji je pčelinjak dovoljno udaljen od našeg, razmenimo po desetak najkvalitetnijih matica. Time ništa ne gubimo već oba pčelara dobijaju kvalitetne kandidatkinje za rodonačelnice. Te matice treba posebno da obeležimo i testiramo ih godinu dana na već opisan način.

PREDNOSTI KORIŠĆENJA JENTEROVOG APARATA Izum Karla Jentera predstavlja ogroman doprinos razvoju tehnologije uzgoja kvalitetnih matica, a samim tim i razvoju pčelarstva uopšte. APIMONDIA, svetsko udruženje pčelara, nagradilo je Jentera 1987. godine zlatnom medaljom za ovaj izum.

Suština Jenterovog izuma je u pronalasku radilične i matične ćelije sa pokretnim dnom, koje je pri tome zajedničko za obe vrste ćelija, sl. 94. Time je eliminisan mukotrpan, rizičan i krajnje delikatan posao presađivanja larvica pomoću raznih pomagala. Uz pomoć ovog aparata, krajnje jednostavno presađujemo larvicu u najmlađem stadijumu sa pripadajućim mlečom u kome pliva, bez ikakvog rizika da je dodirnemo, odnosno povredimo. Mi u stvari premeštamo kompletno dno radiličke ćelije u dno osnove matičnjaka. Time ispunjavamo dva značajna uslova koji utiču na prijem presađenih larvica, odnosno, u krajnjoj liniji na kvalitet budućih matica. Prvi uslov je presađivanje larvica u najmlađem staidjumu, tek ispiljenih iz jajeta. Time omogućujemo da se presađene larvice, sada već matične larvice, od samog početka svog razvoja neguju od strane pčela, kao takve opslužuju odgovarajućom hranom po kvalitetu i po količini. Drugi uslov je eliminisanje mogućnosti dodirivanja, odnosno nesvesnog povređivanja larvica, što bi se veoma negativno odrazilo na prijem odnosno kasnije na kvalitet izvedenih matica.

111

Sl. 94. ( foto Umeljić ) A

Б

Čepić - pokretno dno radilične i matične Matična ćelija - osnova matičnjaka ćelije Matica će zaleći ćelije aparata jajima krupnijim nego obično, što će imati pozitivnog uticaja na krupnoću, odnosno kvalitet budućih matica. Ovo se postiže zbog toga što se matica, pri zatvaranju u aparat, neko vreme uzdržava da polaže jaja, dok se ne adaptira na novu sredinu. To uzdržavanje pozitivno deluje na dozrevanje i veličinu jaja koje će matica u narednom periodu polagati.

Sledeća prednost aparata je u tome što su sve larvice koje presađujemo praktično iste starosti. Razlika između najmlađe i nastarije je samo nekoliko stai. Zahvaljujući ovoj činjenici, presađivanje svih larvica vršimo u najoptimalnijem trenutku, a presađivanje matičnjaka vršimo kada su potpuno zreli, četrnaestog ili petnaestog dana, pred samo izleganje matica. Ovo je još jedan važan uslov za dobijanje kvalitetnih matica. Pošto su matičnjaci iste starosti, ne postoji mogućnost da nas neka matica iznenadi i izleže se ranije, pri čemu bi uništila ostale matičnjake.

Prednost aparata je i u tome što se osnove matičnjaka, po presađivanju larvica, veoma jednostavno učvršćuju u izbušene letvice na ramovima.

Svi delovi aparata imaju, pri pravilnom rukovanju, neograničen vek trajanja, odnosno broj ciklusa korišćenja.

OPIS JENTEROVOG APARATA Ceo aparat je izrađen od specijalne plastike, veoma kvalitetno i sa velikom preciznošću, sl.

95. Dimenzije aparata su 120x120x36 mm i može se ugrađivati u sve tipove ramova. Telo aparata se pomoću dva držača, zavrtnjima pričvršćuje za donju stranu satonoše.

112

A - Prednja strana Sl. 95. Jenterov aparat

B - Zadnja strana ( foto Umeljić )

Sl. 96. A - Plastična satna osnova; Б - Plastična rešetka - nadgradnja radiličnih ćelija ( foto Umeljić ) Prednja strana ploče tela aparata izrađena je u obliku satne osnove, sa počecima radiličnih ćelija, kojih ima oko 370, sl. 96. - A. Svaka druga ćelija, posmatrano vetikalno i horizontalno je sa probušenim, odnosno pokretnim dnom, sl. 97. Ovakvih ćelija ima ukupno 90. otvori na dnu ćelija su prečnika 4 mm, sl. 98. oni se zatvaraju čepićima istog prečnika, sl. 94. - A, koji se u ćelije postavljaju sa zadnje strane aparata, sl. 95 - B. Ti čepići predstavljaju pokretno dno i pri presađivanju larvica premeštaju se iz radiličnih ćelija aparata u dno plastične osnove matičnjaka, noseći na sebi larvicu i mleč u kome ona pliva. Preko čepića, na zadnjoj strani aparata, postavlja se poklopac.

113

Sl. 97. Svaka druga ćelija aparata je sa pokretnim dnom ( foto Umeljić )

Sl. 98. Otvori dna ćelija posmatrani sa zadnje strane ( foto Umeljić )

Na prednjoj strani aparata, na plastičnoj osnovi, nalazi se pokretna plastična rešetka koja predstavlja nadgradnju radiličnih ćelija, visine 3 mm, sl. 96. - B. Iznad nje, na rastojanju od 12 mm, postavljen je poklopac od Hanemanove rešetke, sl. 95. A, sa kružnim otvorom u sredini i čepom prečnika 30 mm.

Uz aparat se isporučuje 100 čepića - pokretno dno ćelije, sl. 94. A, 100 osnova matičnjaka, sl. 94. B, zatim, 40 nosača matičnjaka, sl. 99. kao i plastični štapić, sl. 100. A, kojim se pomažemo pri presađivanju larvica i matičnjaka.

Sl. 99. Nosač Sl. 100. Pomoćni pribor ( foto Umeljić ) matičnjaka ( foto A - plastični štapić; Б - lupa; В - pinceta Umeljić ) Pored navedenog, potrebno je da posebno nabavimo lupu i medicinsku pincetu, sl. 100. B, V. Za učvršćivanje osnova matičnjaka, u kojima su presađene larvice, koristimo prazan plodišni ram u koji su ugrađene dve horizontalne letvice, debljinee po 10 mm, sl. 101. u njima su izbušeni otvori prečnika 9 mm. Izbušene letvice su udaljene od satonoše 25 mm, odnosno 90 mm, a za bočne letvice rama su pričvršćene s apo jednim ekserom, kako bismo mogli da ih okrećemo pri radu. Na svakoj letvici ima po 20 otvora, što znači da u jedan ram, na obe letvice, možemo da smestimo ukupno 40 osnova matičnjaka. Ispod donje letvice, na odstojanju 55 mm, ugrađujemo još jednu satonošu. Na nju pričvršćujemo traku satne osnove, širine 10 mm, na kojoj će pčele da grade saće. Na taj način će ceo ovaj ram da izgleda prirodnije, a pčele će ređe da prave zaperke između matičnjaka. Za rad sa jednim jenterovim aparatom, potrebno je da imamo dva ovakva rama.

114

Sl. 101. Ram sa izbušenim letvicama - nosačima osnova matičnjaka

( foto Umeljić )

PRIPREMA APARATA ZA UPOTREBU Pre prvog korišćenja novog aparata treba da obavimo određene pripremne radnje. Čepići, koji predstavljaju pokretno dno ćelija, su takođe šuplji. Otvore na njima zatvaramo voskom, čime postižemo da dno ćelije što prirodnije izgleda. Međutim, ovaj otvor nikako ne smemo da zatvaramo parčetom voska, koji bismo posle nožem poravnali, ili sa malom voštanom lopticom. Ako bismo tako radili, matica bi teže zalegala ćelije aparata, ili iako bi zalegla, jaja ne bi položila u centar dna ćelije nego na ivicu dna, što ne bi bilo dobro za dalji rad.

Zašto matica polaže jaja u centar dna ćelije? Pri polaganju jaja, onasvojim zatkom traži najdublji, odnosno najudaljeniji deo dna ćelije i tu odlaže jaja. Kod prirodnog oblika dna ćelije to je uvek centar. Ako bi dno ćelije bilo ravno ili ispupčeno, najudaljenija tačka više nije u centru već na ivici dna.

Da bismo dobili prirodni oblik dna ćelije u aparatu, otvor na čepiću - pokretnom dnu ćelije zatvaramo na sledeći način. Parče satne osnove stavimo na čistu dasku. Čepić uhvatimo za širu stranu, a užom stranom pritisnemo na satnu osnovu tačno na mesto gde se spajaju tri ćelije, vodeći pri tome računa da je sa druge strane osnove, na tom mestu dno ćelije, sl. 102.

Pod pritiskom zaokrenemo malo levo i desno dok čepić ne prodre kroz osnovu do daske i zatim ga podignemo. U otvoru čepića ostaće parče satne osnove, koje na korisnoj strani ima udubljenje. Kada takav čepić stavimo u aparat, dobićemo ćeliju čije dno ima prirodni oblik i matica će je rado i pravilno zaleći.

115

Sl. 102. Popunjavanje voskom otvora na čepiću ( foto Umeljić ) Sledeće što treba da uradimo pre upotrebe aparata je da navoštimo plastične osnove matičnjaka. Ova operacija nije obavezna, ali ako je obavimo, imaćemo veći uspeh u radu sa aparatom. Kako ćemo ovo da uradimo? U manjoj posudi rastopimo čist vosak, najbolje je da bude od zaperka i u njega stavimo malo čistog propolisa. Pincetom hvatamo osnovu matičnjaka pri vrhu šireg ruba, ne u zoni buduće larvice, sl. 103., umačemo u rastopljeni vosak i odmah, naglim trzajem ruke, stresemo tako da na osnovi matičnjaka ostane samo tanak sloj voska. Naovaj način smo postigli mnogo veću prirodnost veštačke osnove matičnjaka, pa kada u nju presadimo larvicu, pčele će je odmah bez razmišljanja prihvatiti, negovati i nagrađivati matičnjak.

116

Sl. 103. Način prihvatanja osnove matičnjaka pri navoštavanju ( foto Umeljić ) Kada je u pitanju ponovna priprema korišćenog aparata, oko pokretnih čepića više nemamo posla, jer su otvori na njima već zatvoreni voskom. Što se osnova matičnjaka, tu već imamo šta da radimo. Prvo ćemo rukama da skinemo nadgrađeni deo matičnjaka. Čepiće vadimo i ponovo ih stavljamo u aparat na svoje mesto. Na unutrašnjem zidu osnove matičnjaka, posle izleganja matice, ostaje tanka košuljica-kokon, a na dnu osnove ima mleča koji je pretekao pri ishrani larve, sl. 104. Unutrašnjost osnove matičnjaka nikako ne smemo da čistimo nožem ili nekim sličnim predmetom. U manjoj posudi zagrejaćemo vodu na 7080o C, da prozuji, i pridržavajući je pincetom osnovu matičnjaka jednostavno operemo u toj vodi. Kada se osnove osuše ponovo ćemo da ih navoštimo po već opisanom postupku.

Pranjem u vrućoj vodi i navoštavanjem ujedno smo izvršili i dezinfekciju osnova matičnjaka.

117

Sl. 104. Dok ne osta - ne bi dosta. Ostatak mleča u osnovi matičnjaka je jedna od garancija dobrog kvaliteta mlade izvedene matice ( foto Umeljić )

RAD SA JENTEROVIM APARATOM Jedan od uslova za uspeh pri uzgoju matica uopšte, a samim tim i pri radu sa Jenterovim aparatom, je obavljanje određenih radnji u veoma preciznim vremenskim terminima posmatrano i po danima i po satima. Ovaj zahtev ćemo lako da ispoštujemo ako sve poslove obavljamo prema kalendaru i satnici konkretnih aktivnosti pri uzgoju matica, tabela br. 4.

Kada planirani početak rada, odnosno dan - A vežemo za odgovarajući datum, dobićemo kalendar, odnosno datum svih narednih aktivnosti u vezi ovog posla, i prema tome ćemo da planiramo svoje vreme. Ne smemo da dozvolimo sebi da određenu aktivnost ne obavimo u odgovarajućem terminu.

DAN A u 18h - Stavljanje aparata u odabrano društvo na nadgradnju i poliranje ćelija Iz plodišta odabranog, rodonačelničkog društva uklanjamo jedan krajnji ram da bismo u sredini mogli da stvorimo prostor za stavljanje rama sa ugrađenim aparatom u 18 h. Prethodno smo sa aparata skinuli prednji poklopac, matičnu rešetku, kako bi pčele lakše obavile posao oko nadgradnje i poliranja ćelija aparata.

118

DAN 0. u 18h - Zatvaranje matice u aparat Iz košnice vadimo ram sa aparatom i na prednju stranu postavljamo poklopac, matičnu rešetku, sa koga smo skinuli kružni zatvarač. Zatim pronalazimo maticu i pažljivo je hvatamo otpozadi, sa leđa, za oba krila, i stavljamo je kroz kružni otvor na saće aparata. Zatim otvor 119

poklapamo odgovarajućim zatvaračem. Ram sa aparatom i maticom vraćamo na isto mesto u košnicu, vodeći računa da između prednjeg poklopca i susednog rama bude rastojanje od oko 12 mm, kako bi pčele mogle nesmetano da ulaze kod matice.

Može da se desi da u ćelijama aparata pri ubacivanju matice, zateknemo med, pogotovu kod prvog turnusa uzgoja matica, kada ovaj posao obavljamo u vreme bagremove paše. Ništa čudno, jer sasvim je prirodno da pčele med odlažu u ćelije saća. Ne treba da pravimo grešku pa da pre zatvaranja matice, pokušamo da istresemo med iz ćelija aparata. Time bismo samo nepotrebno oštetili nadgrađene ćelije. Maticu treba uodređeno vreme da zatvorimo u aparat iako u njemu eventualno ima meda. Pošto je sada matica blokirana na veoma malom prostoru, pčele će ubrzano da očiste med iz ćelija aparata, da bi matici oslobodile prostor za polaganje jaja.

Par sati posle zatvaranja, matica će da se adaptira na novu sredinu i počeće da polaže jaja u ćelije aparata. Zastoj u polaganju jaja, nastao od momenta zatvaranja do ponovnog leženja je dobrodošao jer će zahvaljujući tome, jaja položena u ćelijama aparata, biti krupnija nego obično, što predstavlja još jedan preduslov za dobijanje kvalitetnih matica.

DAN 1. u 7h - Kontrola zaleženosti aparata Iz košnice vadimo ram sa aparatom i kroz prednji posklopac pogledom kontrolišemo zaleženost ćelija aparata, sl. 105. konstatovaćemo da su do ovog termina sve ćelije aparata zaležene. Kada to konstatujemo prvog dana u 7 h, onda će se, po prirodi stvari, četvrtog dana do 7h sva jaja preobraziti u larvice spremne za presađivanje u osnove matičnjaka.

Iako smo konstatovali da su sve ćelije aparata zaležene, maticu neoslobađamo, već aparat sa njom vraćamo na isto mesto u košnicu. Ako bismo maticu oslobodili odmah po zaaleganju aparata, moglo bi da se desi da pčele očiste tek opložena jaja i ćelije ponovo napune medom.

Sl.105. Kontrola zaleženosti ćelija aparata ( foto Umeljić ) Zbog čega bi se ovo desilo? Bez obzira što se Jenter trudio da za izradu aparata primeni specijalnu plastiku, to pčelama ipak ne predstavlja njihovu prirodnu sredinu za uzgoj legla nije čist vosak. Pošto je matica brže-bolje oslobođena, odmah po zaleganju aparata, a u toku je intenzivan unos nektara, pčelama ne preostaje ništa drugo nego da uklone jaja iz tih ćelija i da u njih odlože nektar, koji hoće da deponuju i u manje prirodnu sredinu.

Pčelama je teško podvaliti. Treba imati na umu da je pčelarenje jedno veliko i stalno rvanje sa prirodom. U toj borbi nikada nećemo pobediti. Budimo zadovoljni ako pri tome makar izvučemo neku novu pouku.

120

Da bismo pčele privoleli da neguju leglo u aparatu, zadržaćemo maticu zatvorenu još nekoliko sati nakon zaleganja. Za to vreme jaja stare, vreme čini svoje. Prisustvo matice u tom prostoru stvara prirodnu atmosferu. Matica će se uzdržati od ponovnog polaganja jaja u već zaležene ćelije. Kada je oko podneva oslobodimo, sa daljim poslom biće sve u redu.

Ova mera predostrožnosti je potrebna samo kada ovaj posao radimo u vreme velikog unosa nektara. Pri slabijim pašnim prilikama maticu oslobađamo izjutra, odmah pošto smo konstatovali da su sve ćelije aparata zaležene.

DAN 2. u 12h - Oslobađanje matice iz aparata Oko 12h vadimo aparat iz košnice i sa njega skidamo kompletan prednji poklopac. Aparat vraćamo na svoje mesto. Matica je oslobođena i odšetaće na susedne ramove.

DAN 3. u 17h - Formiranje odgajivačkih društava Odabiranju i pripremi odgajivačkih društava treba da posvetimo posebnu pažnju. Biramo društva čije pčele imaju sve pozitivne osobine, slično kao kod odabira rodonačelničkog društva. Posebnu pažnju obraćamo da slučajno nisu prisutni simptomi bilo koje pčelinje bolesti. Istovremeno formiramo dva odgajivačka društva.

Iz jačeg proizvodnog društva, koga smo odabrali za odgajivačko, oduzimamo maticu. Po prirodi to je dobra matica i iskoristićemo je za zamenu neke loše ili za formiranje novog društva. Iz odgajivačkog društva oduzimamo sve ramove sa otvorenim leglom bez pčela. Ovo radimo zato da pčele ne bi punile mlečom prisilne matičnjake, koje bi počele da izgrađuju na saću ovih ramova, već im ostaje da svu pažnju posvete mladim larvicama koje ćemo im sutradan dodati.

Tom društvu dodajemo dva rama sa dosta cvetnog praha. Još ranije smo planirali iz kojih košnica ćemo ove ramove da oduzmemo. Plodište odgajivačkih društava, do ukupno 11 ramova, dopunjavamo ramovima sa zrelim leglom iz kojih se pčele već izvode, i sa pripadajućim pčelama, koje oduzimamo iz pomoćnih društava. Podrazumeva se da vodimo računa da ne prenesemo i maticu. Već sada formiramo prazan prostor za dvanaesti ram, koji ćemo sutradan sa larvicama dodati. Ovaj prostor je u sredini košnice. Levo i desno je po jedan ram sa zrelim leglom, zatim iza njih po jedan ram pun cvetnog prahga, p aonda ostali ramovi sa leglom i hranom, simetrično postavljeni levo i desno. Zatim, sa pet ramova sa otvorenim leglom, uzetih iz pomoćnih društava, bez matice, stresemo sve pčele u plodište odgajivačkog društva. Na kraju ćemo i sve pčele iz polunastavaka tog društva da stresemo u plodište, a polunastavke postavljamo na druge košnice. Na ovaj način smo formirali jako odgajivačko društvo, sa velikim brojem mladih pčela sposobnih za lučenje matičnog mleča. Sve pčele su zbijene u plodišni prostor.

121

Sl.106. Prazan prostor u sredini odgajivačkog društva ispunjen maladim pčelama ( foto Umeljić ) Prazan prostor u serdini košnice, za dvanaesti ram, ispuniće nezaposlene mlade pčele, tako da će sutradan, kada dodamo presađene larvice, odmah biti u kontaktu sa njima, sl. 106.

Kada završimo formiranje odgajivačkog društva, dodajemo mu preko satonoša pogaču od 1 kg, koju smo napravili od šećera u prahu, meda i samlevenog polena u odnosu 600 + 300 + 100 grama. Pošto smo stavili opgaču moramo na plodište da postavimo odsstojni prsten, sl.

167., pa poklopnu dasku. Uveče sipamo u hranilicu ovog društva med razblažen sa vodom u odnosu 1 : 1. obavezno se trudimo da u hranilici ima razblaženog meda sve dok matičnjaci ne budu zatvoreni, do kada će i pogača da traje.

Svim ovim radnjama smo obezbedili da se larvice, odnosno buduće matice, odgajaju u velikom blagostanju, u sličnim uslovima koji prethode prirodnom nagonu za rojenje, pa sa pravom očekujemo da će sav naš trud biti na kraju nagrađen veoma kvalitetnim maticama.

DAN 4. u 07h - Presađivanje larvica 4

122

Sl.107. Ram sa presađivanja larvica

aparatom uoči ( foto Umeljić )

Sl.108. Isti ram bez pčela Umeljić )

( foto

Sl.109.

Larvicu u najmlađem stadijumu, sa pripadajućim mlečom, bez dodirivanja prenosimo u osnovu matičnjaka ( foto Umeljić )

Pripreme za presađivanje larvica počinjemo ranije izjutra. Radnu prostoriju, u kojoj ćemo da vršimo presađivanje, zagrevamo na + 34o C, a na peći držimo široku posudu sa vodom koja stalno ključa, čime obezbeđujemo povećanu vlažnost vazduha. Pripremićemo osnove matičnjaka i ramove u koje ćemo ih ugrađivati, kako bi i oni poprimili temperaturu prostorije.

Prostorija treba da bude prirodno ili veštački dobro osvetljena. Za vreme rada na presađivanju larvica ne treba otvarati vrata radne prostorije, kako se ne bi menjali mikroklimatski uslovi.

Cilj nam je da kvalitetno izvršimo sve pripreme kako bi se larvice što kraće vreme zadržale izvan košnice. Za to kratko vreme, dok traje presađivanje, trudimo se da borave u uslovima što sličnijim onima koje imaju u košnici.

Pošto smo izvršili sve pripreme odlazimo u pčelinjak i iz rodonačelničkog društva vadimo ram sa aparatom. Videćemo da su se dna ćelija aparata oprosila mlečom. To je znak da su se mlade larvice tek izlegle iz jaja. Mekom četkom pažljivo zbrisujemo pčele sa rama. Nikako ne 123

smemo da udaramo po ramu da bismo stresli pčele. Na mestu gde je bio ram sa aparatom u košnicu stavljamo ram sa satnom osnovom. Ram sa aparatom, preko koga smo prebacili peškir odmah po stresanju pčela, kako bismo zaštitili larvice od strujanja vazduha i sunčevih zraka, prenesemo u radnu prostoriju.

Pošto smo skinuli zadnji poklopac sa aparata, pomoću plastičnog štapića vadimo čepić, pokretno dno ćelije, na čijem vrhu se nalazi mlada larvica koj apliva u mleču, sl. 109. Vrh čepića uvlačimo u otvor osnove matičnjaka, sl. 110., koju sada kompletno ugrađujemo u otvor letvice specijalnog rama, sl. 111.

Na ovaj način, larvica je bez dodirivanja premeštena iz radilične ćelije na odgovarajuće mesto osnove matičnjaka. Ustvari, premestili smo kompletno dno radilične ćelije i ugradili ga u dno matične ćelije. Pri tomle je premešten i kompletan sadržaj dna railične ćelije, larvica i mleč, a da nisu dodirnuti.

Ovo je suština Jenterovog pronalaska i glavna prednost korišćenja ovog aparata. Sve radnje pre i posle presađivanja larvica su manje-više slične kao kod klasičnih metoda uzgoja matica.

Sl.110. Presađivanje tek izležene larvice, bez dodirivanja ( foto Umeljić ) Kada smo sve larvice presadili, odnosno oba rama popunili sa osnovama matičnjaka, prenosimo ih do odgajivačkih društava, ponovo pokrivene peškirom. Po jedan ram sa 40 presađenih larvica, dodajemo svakom odgajivačkom društvu.

124

Sl.111. Izgled rama sa osnovama matičnjaka u koje su presađene mlade larvice ( foto Umeljić ) Kada podignemo poklopnu dasku odgajivačkog društva, prazan prostor u sredini, predviđen za stavljanje rama sa larvicama, biće potpuno ispunjen mladim pčelama. Kada u taj prostor pažljivo stavimo ram sa mladim larvicama, pčele će odmah navaliti da ih obilno opslužuju odgovarajućim mlečom.

125

Sl.112. Odgajivačko društvo sa polenskom pogačom ( foto Umeljić ) DAN 8. u 18h - Kontrola broja izgrađenih matičnjaka U ovo vreme matičnjaci su već zatvoreni. Sa odgajivačkih društava uklanjamo hranilice i eventualne ostatke pogača. Pažljivo vadimo ram sa matičnjacima. Bićemo prijatno iznenađeni. Dosadašnji trud je veoma nagrađen lepim izgledom i brojem matičnjaka, sl. 113.

Izbrojaćemo ih samo radi planiranja broja nuklkeusa i odmah pažljivo ram spuštamo u košnicu gde mu je mesto.

Slavna pesnikinja reče: ... Sreća je lepša samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da ..., a nama neka bude dozvoljen i jedan pogled pri susretu sa toliko željenim i moćnim darom prirode. Ispisan je prvi stih poezije pčelarenja. A uslediće i drugi i treći.

126

Sl.113. Od 40 presađenih larvica odnegovano je 37 matičnjaka ( foto Umeljić ) Koliko je sreća lepa, razočaranje može da bude veoma gorko. Prilikom formiranja odgajivačkih društava iz njih smo povadili ramove sa otvorenim leglom, a ostavili samo one sa zatvorenim leglom. Međutim, i pa njima može da bude neka ćelija sa otvorenim leglom u kojoj je larva, koj aće da promakne našoj pažnji. Iz prevelike želje da što pre odneguju novu maticu, može da se desi da pčele ove larve počnu da neguju kao matične i na njima nadgrade matičnjake. Te larve mogu da budu i dva-tri dana starije od larvica koje smo mi presadili.

Pošto su u pitanju starije larve, matičnjaci će biti sitniji i veoma teško uočljivi. Iz njih bi se matice izlegle pre nego što u nukleuse presadimo željene matičnjake. Ako se to desi, priv zadatak tako izležene matice biće da svojom žaokom u njima ubije sve matice. Eto nama grdne nevolje.

Da do nje ne bi došlo, kada su matičnjaci na presađenim larvicama poklopljeni, iz odgajivačkih društava uklanjamo sve ramove na kojima ima legla. Pčele stresamo, a ramove dodajemo pomoćnim društvima. Time smo ispoštovali poznatu izreku Opreznost je majka mudrosti i eliminisali bilo kakvu mogućnost neprijatnog iznenađenja.

DAN 13. - popodne - Formiranje nukleusa Na osnovu broja izgrađenih matičnjaka u odgajivačkim društvima, određujemo broj potrebnih nukleusa, odnosno oplodnjaka. Za svaki matičnjak naselićemo po jedan nukleus. Za nukleuse koristimo normalna plodišta starijih košnica. Njih sa tri lesonitske ploče potpuno pregrađujemo na četiri odeljenja, sl. 114. U svaki deo mogu da se smeste tri normalna plodišna rama. Svako odeljenje ima posebno leto i poklopnu dasku sa otvorom za hranilicu.

Otvori na poklopnim daskama su tako raspoređeni da istovremeno mogu da se postave četiri hranilice.

127

Sl.114. Četvorodelni nukleus ( foto Umeljić ) Otvori za leta su raspoređeni na sledeći način: prvi nukleus, opsmatrano od severne strane, ima leto napred, prema istoku; drugi nukleus ima leto okrenuto pozadi, prema zapadu; treći opet napred, prema istoku; a četvrtom nukleusu leto je postavljeno bočno na južnoj strani košnice. Sa severne strane ne preporučuje se otvaranje leta zato što pčelar uvek stoji na toj strani pri pregledanju košnica, pa bi smetao pčelama pri izletanju i uletanju, a i nukleus bi, pri lošim vremenskim prilikama, bio direktno izložen udarima vetra i navejavanju kiše.

Za nukleuse - oplodnjake možemo da koristimo i normalno plodište koje je sa jednom lesonitskom pločom podeljeno na dva dela. Svako odeljenje takođe ima posebnu poklopnu dasku sa otvorom za hranilicu i posebno leto. U ovom slučaju oba leta su postavljena sa prednje strane prema istoku. Kod ove varijante nukleusa, kao i kod prethodne, prednja strana košnice podeljena je simetrično vertikalnom linijom, ofarbana je različitim bojama. Na ovaj način ćemo olakšati orijentaciju pčelama i maticama pri povratku u nukleus.

Za nukleuse možemo da koristimo i kompletno plodište, kao i dva polunastavka, postavljenih jedan na drugi, u nedostatku plodišta. Ova i prethodna varijanta nam posebno odgovaraju ako želimo da jedan broj nukleusa u narednom periodu razvijemo u rojeve, jer ćemo imati dovoljno prostora za proširivanje, odnosno dodavanje novih ramova.

U sve tri varijante nukleuse ćemo da naseljavamo normalnim plodišnim ramovima. U prvoj i drugoj varijanti, ako nam zatreba, vađenjem pregrada, nukleuse lako pretvaramo u normalna plodišta.

Mogu se izrađivati i posebni nukleusi za tri rama. Međutim, ovo nije ekonomski opravdano jer nam treba i više materijala i vremena da bismo napravili četiri ovakva nukleusa, nego jedan četvorodelni iz prve varijante. Negativna strana ovakvih nukleusa je i što nemamo mogućnost proširivanja prostora, kao i što je pčelama mnogo teže da greju prostor u ovom slučaju, nego kada je u pitanju četvorodelni nukleus, kod koga je mnogo manji gubitak proizvedene toplote.

128

Sl.115. Nukleuse - sparivalište matica treba postaviti izdvojeno od glavnog pčelinjaka ( foto Umeljić ) Mogu se koristiti i tzv., mini ili bebi oplodnjaci. Oni se naseljavaju ili specijalnim ramovima na rasklapanje, koji u sklopljenom stanju imaju dimenziju normalnog rama, ili, što je gora varijanta nestandardnim malim ramovima. Nedostatak pri korišćenju ovih oplodnjaka se ogleda u tome, što je otežana prethodna izgradnja saća u takvim ramovima i formiranje legla. U takvim oplodnjacima ima malo pčela pa lako postaju predmet grabeži. U malom prostoru pčele lako dobiju nagon za rojenjem. Pri tome se često desi da sa maticom odu i sve pčele.

Nukleuse, navedene u prve tri varijante, naseljavamo sa po dva rama. Prvi ram je sa zrelim leglom i pripadajućim pčelama, sl. 116. Njega stavljamo do daske odnosno pregrade na južnoj strani nukleusa. Do njega stavljamo ram sa medom i cvetnim prahom i takođe sa pripadajućim pčelama, sl. 117. Sa još jednog rama, na kome je otvoreno leglo, stresemo pčele.

Time je nukleus naseljen sa dva rama na kojima ima zrelog legla i hrane i količinom pčela dovoljnom da se novo društvo normalno organizuje i čuva svoje stanište.

Sl.116. Ram sa zrelim leglom i ... ( foto Sl.117. Ram sa medom i polenom, kojim Umeljić ) naseljavamo nukleus ( foto Umeljić ) Sve ramove i pčelem potrebne za formiranje nukleusa, uzimamo iz pomoćnih društava. Pr enego što počnemo da oduzimamo ramove sa leglom, hranom i pčelama u pomoćnom društvu, prvo treba da pronađemo maticu. Ako je ram, na kome je matica, pogodan za naseljavanje nukleusa, nju ćemo da premestimo na ram koji nam nije interesantan i 129

blokiraćemo je kavezom poklopačem, sl. 118. kada završimo oduzimanje ramova i pčela iz tog pomoćnog društva, maticu oslobađamo. Ovo društvo smo sveli na snagu slabijeg roja.

Međutim, u nastupajućem periodu, do jeseni, ono će obnoviti snagu i razviće se u društvo srednje jačine.

Sl.118. Blokiranje matice na ramu kavezom poklapačom ( foto Umeljić ) Na ovaj način oduzimamo ramove i pčele iz pomoćnih društava sve dok ne naselimo planirani broj nukleusa. Pomoćna društva koja ne koristimo za naseljavanje nukleusa i dalje se razvijaju i dostići će snagu proizvodnih društava do suncokretove paše ili ćemo ih kao takva kasnije iskoristiti za formiranje rojeva.

Formiranje nukleusa je veći posao i njega ne možemo da obavljamo ako se iznenada vreme pogorša ili počne kiša. Zato smo ovu aktivnost planirali za trinaesti dan, a možemo je uraditi ili dovršiti i četrnaestog dana. Znači imamo jedan dan rezerve. Ovo je je dna od kritičnijih operacija na pčelinjaku, posmatrano u toku cele sezone. Kada ovo obavimo kvalitetno, treba da znamo da smo završili veliki posao.

130

DAN 14. - popodne - Presađivanje matičnjaka Ako jee vreme toplo i bez vetra, za ovu operaciju ne moramo da zagrevamo radnu prostoriju. Pripremu matičnjaka za dodavanje nukleusima obavićemo u hladu i gde nema promaje.

Iz odgajivačkog društva vadimo ram sa matičnjacima. Mekom četkom pažljivo brišemo sve pčele sa rama, sl. 119.

Sl.120. Matičnjak pripremljen za presađivanje u nukleus ( foto Umeljić ) Nikako ne smemo da pčele odstranjujemo trešenjem rama. Pošto smo pčele pažljivo zbrisali, preko rama prebacujemo peškir kako bismo matičnjake zaštitili od štetnog dejstva sunčevih zraka, dok ih prenosimo do mesta gde ćemo vršiti pripremu za presađivanje.

Matičnjake vadimo iz letvice tako što palcem pritisnemo na plastični čepić osnove matičnjaka, koji malo viri na gornjoj strani letvice. Sada matičnjak uglavimo, onim delom koji je bio u letvici, u žuti plastični nosač matičnjaka, sl. 120. Sva priprema za presađivanje se u tome sastoji. Ovako pripremljene matičnjake slažemo redom, vertikalno, u plastičnu posudu, koju smo unutra obložili mekom čistom krpom, sl. 121.

Sl.119. Zreli matičnjaci ( foto Umeljić )

131

Sl.121. Matičnjake, pripremljene za presađivanje slažemo u posudu obloženu čistom, mekom krpom ( foto Umeljić ) Kada smo sa jednog rama povadili sve matičnjake i smestili ih u posudu, preko njih prebacujemo drugi kraj krpe, kako bismo ih opet zaštitili od sunca prilikom dodavanja nukleusima.

Kada otvorimo nukleus, ram sa hranom malo odmaknemo od rama sa leglom i matičnjak pridržavajući ga za žuti nosač između dva prsta, spuštamo ispod satonoša, sl. 122. Ramom sa hranom blago pritisnemo nosač matičnjaka uz drugi ram i matičnjak tu ostaje, sl. 123. Nosač matičnjak je većg prečnika pa nema opasnosti da ramovi dodirnu matičnjak i eventualno ga povrede. Nukleus zatvaramo i na isti način radimo dalje. U svaki nukleus dodajemo samo po jedan matičnjak.

132

Sl.122. Dodavanje matičnjaka nukleusu ( foto Umeljić ) Dodavanje matičnjaka pomoću žičanih spiralnih štitinika treba izbegavati. Velika količina metala, od koga je štitnik napravljen u dodiru sa matičnjakom može da ga delimično prehladi.

Dalje, štitnik onemogućava pčele da svojim telom direktno greju matičnjak. Sve ovo može da ostavi trajne negativne posledice na buduću maticu. Pčele nemaju razloga i nikada neće da izgrizu matičnjak ako sve radimo pažljivo i kako treba. Ako je neki matičnjak izgrižen, odnosno iz njega se nije izlegla matica, to znači da smo ga mi povredili prilikom presađivanja i pčelama ne ostaje ništa drugo nego da ga očiste.

133

Sl.123. Pogled odozgo na presađeni matičnjak ( foto Umeljić ) Ako iz bilo kojih opravdanih razloga presađivanje matičnjaka ne obavimo 14-tog dana, ovo možemo da uradimo i 15-tog pre podne. Nema bojazni da će neka matica ranije da se izleže i uništi ostale matičnjake.

Sl.124. Treba izbegavati dodavanje matičnjaka pomoću žičanih spiralnih štitnika ( foto Umeljić ) DAN 17. - popodne - Kontrola izloženosti matica i vađenje osnova matičnjaka Iz nukleusa vadimo osnove matičnjaka i ujedno vršimo kontrolu izloženosti matica. Pre ovog termina ne treba da otvaramo nukleuse, jer su u njima tek izležene matice koje su veoma živahne, pa ne mogu čak i da polete, čime bismo ih verovatno izgubili. Izleženi matičnjak vadimo, ramove primičemo jedan do drugoga i nukleus odmah zatvaramo. Ako je matičnjak na vrhu normalno otvoren, to je znak da je sa maticom sve u redu i ne treba je tražiti na 134

ramovima, sl. 125. i sl. 126. Ako bismo zaksnili sa vađenjem matičnjaka, pčele bi počele da ga grizu sa strane, odnosno čiste, pa ako vršni deo matičnjaka otpadne, izgubili bismo znak uspešnog izleganja matice, sl. 127. tada ne bismo pouzdano znali da li je se iz njega matica izlegla ili nije. Morali bismo da je tražimo na ramovima.

Sl.127. Posle izleganja matice pčele čiste Sl.126. Izleženi matičnjaci nadgrađeni deo matičnjaka ( foto Umeljić ) grizući ga sa strane ( foto Umeljić ) Međutim, našoj znatiželji ne možemo potpuno odoleti. U nekoliko nukleusa moramo potražiti malde matice, kako bismo za trenutak uživali u njihovoj lepoti, dok one svojim živahnim kretanjem ispisuju drugi stih poezije pčelarenja.

Sl.125. Pravilno otvoren matičnjak pouzdan je znak uspešnog izleganja matice ( foto Umeljić )

Sl.128. Mlada, tek izležena, matica okružena pažnjom dadilja ( foto Umeljić ) DAN 28. - Kontrola oplodnje i kvaliteta matica Od 18. do 28. dana nukleuse ne treba da otvaramo jer je to vreme sparivanja matica i ne treba ad ih uznemiravamo. Najbolje je da u tom periodu i ne ulazimo u pčelinjak gde su nukleusi smešteni, kko ne bismo remetili mir tog prostora kada zov prirode povede matice na njihov kratkotrajni medeni mesec.

135

Dvadeset osmog dana pažljivo pregledamo sve nukleuse. Vrhunac zadovoljstva u pčelarskom poslu doživljavamo kada spazimo da je mlada matica pronela, čime je u košnici započeo novi život.

Sl.129. Najlepša slika - mlada matica je pronela ( foto Umeljić ) Pa još kada i nju ugledamo, onako podnabreklu, kako se dostojanstveno, kao kraljica, šeta okružena dvorskim damama, ispisujući i treći, najlepši stih poezije pčelarenja, konačno uviđamo svu lepotu bavljenja ovim poslom.

Ako položena jaja zahvataju velike krugove na ramu, a pri tome su ćelije zaležene bez preskakanja, to je znak da je matica položila ispit i smatramo je kvalitetnom. Takve matice su spremne za tržište, za dodavanje rojevima ili za zamenu starih matica u odgovarajućim društvima.

136

Sl.130. "Kraljica" sa "dvorskim damama" ( foto Umeljić ) Ako kod neke matice primetimo bilo kakav fizički nedostatak ili nismo zadovoljni njenim leglom, odmah ćemo je ukloniti iz nukleusa i na njeno mesto ponovo dodati zreo matičnjak.

Takođe, ako neka matica do ovog roka nije pronela, i nju uklanjamo. Naime, smatra se da ako matice, iz bilo kog razloga, ne pronesu, odnosno ne budu oplođene do 30-og dana, proći će ih nagon za sparivanjem i postaće trutuše.

Ako imamo mogućnosti da mlade matice duže vremena ostanu u nukleusima, to će biti prilika z njihovo dalje testiranje. U tom slučaju nukleusu dodajemo treći ram, sa satnom osnovom. Njega stavljamo između dva postojeća. Bićemo prijatno iznenađeni kada posle nekoliko dana vidimo da je saće tog rama potpuno i veoma pravilno izgrađeno i skoro sve ćelije zaležene. Prosto je zadivljujuće kako takvo malo društvo, kada matica pronese, dobije veliku snagu i ogroman radni slap. Lep i pravilan izgled poklopljenog legla još jdna je potvrda kvaliteta matice, sl. 131.

Sl.131. Prvo leglo mlade kvalitetne matice ( foto Umeljić ) 137

UZGOJ MATICA U VIŠE TURNUSA Najveća potreba za mladim maticama je od početka juna pa do kraja avgusta meseca.

Većina pčelara izvrši rezervaciju potrebnog broja matica kod uzgajivača još u zimskim mesecima. Na osnovu raspoloživih kapaciteta za uzgoj matica, još prilikom rezervacije određujemo rok isporuke, posmatrano po turnusima.

Pošto je broj matica, koji možemo uzgajati u jednom turnusu ograničen brojem nukleusa, odnosno količinom pčela i ramova sa zrelim leglom i hranom koje ćemo imati na raspolaganju za naseljavanje nukleusa, prinuđeni smo da matice uzgajamo u više turnusa.

Najoptimalniji vremenski ciklus za početak pojedinih turnusa je 14 dana. U ovom slučaju matice isporučujemo, odnosno oduzimamo ih iz nukleusa i stavljamo u kaveze 28-og dana, posmatrano od početka ciklusa. Po pravilu, do tada su pronele sve matice koje smatramo kvalitetnim. Količina položenih jaja biće dovoljna ad nukleus održi u zadovoljavajućoj formi za sledeće turnuse. Pre podne, 28-og dana, vršimo oduzimanje mladih oplođenih matica, a istog dana popodne presađujemo u te nukleuse nove zrele matičnjake, starosti 14 dana.

Najpraktičnije je da isporuku, odnosno oduzimanje matica i dodavanje novih matičnjaka, obavljamo na 14 dana, nedeljom, svake druge sedmice. U tom slučaju početak posla, odnosno dan 0, takođe pada u nedelju. Kada radimo u više turnusa dan A otpada već se i ti radovi obavljaju nultog dana u 07h. Takođe otpadaju aktivnosti predviđene za 13. dana, jer su nukleusi već formirani.

Kod ovakvog načina rada odgajivačka društva treba, uoči svakog presađivanja larvica, 13og dana pojačavati mladim pčelama koje stresamo sa 3-4 rama na kojima je otvoreno leglo.

Ove ramove uzimamo iz pomoćnih društava strogo vodeći računa da se na njima ne nađe matica. Ramove sa kojih smo stresli pčele ponovo vraćamo u pomoćna društva. Po potrebi odgajivačkim društvima dodajemo nove ramove sa cvetnim prahom. Obavezno obavljamo i sve ostale aktivnosti koje su u vezi ovog posla ranije opisane.

Ako planiramo uzgoj velikog broja matica u svakom turnusu, onda istovremeno koristimo, po istom postupku, dva ili više Jenterovih aparata.

U slučaju ovakve dinamike, početka turnusa na 14 dana, obavezno je naše prisustvo na pčelinjaku, po ovom pitanju sldećeim dnima: 0. i 1. (nedelja i ponedeljak), 3. i 4. (sreda, četvrtak), 8. (ponedeljak) i 14. i 15., odnosno 0. 1. za sledeći ciklus (nedelja, ponedeljak) itd.

Turnuse možemo da započinjemo i na 7 dana, svake nedelje. Međutim, na ovaj način nećemo da dobijemo više matica, jer se podrazumeva da pri obe varijante imamo na raspolaganju isti broj nukleusa. Ovakva dinamika bi zahtevala naše veće, odnosno češće angažovanje na pčelinjaku, po istim pitanjima. U ovom slučaju bi naše prisustvo na pčelinjaku bilo obavzno sledećim danima: 0. i 1. (nedelja i ponedeljak), 3. i 4. (sreda, četvrtak), 7. i 8., odnosno ponovo 0. i 1. (nedelja i ponedeljak), 10. i 11., odnosno 3. i 4. (sreda, četvrtak), 14. i 15., odnosno ponovo 0. i 1. (nedelja i ponedeljak) itd. Proizilazi da bismo pri ovakvom načinu rada svake sedmice bili oabvezni četiri dana (nedelja, ponedeljak, sreda, četvrtak), tako da bi nam vrlo malo vremena ostalo za druge aktivnosti i poslove na pčelinjaku.

OBELEŽAVANJE MATICA Obeležavanje matica se praktikuje iz više razloga. Prvo, na taj način ćemo znati starost matice, odnosno koje godine je izležena. Zatim, lako ćemo saznati da li je u toku sezone došlo do tihe smene matica. Obeležene matice mnogo lakše pronalazimo u košnici nego ako su neobeležene. Ovo je veoma značajno kod pojedinih aktivnosti, naseljavanju nukleusa, formiranju veštačkih rojeva, kod pronalaženja matice-rodonačelnice itd. Kod svih ovih aktivnosti obavezno je pronalaženje matice.

Postoji više načina obeležavanja matica. Neki pčelari, sa četkicom koju su umočili u odgovarajuću boju, jure maticu po saću i u pokretu je farbaju, odnosno obeležavaju. Pri tome joj bojom često umažu i krila i glavu ili pak druge delove tela, pri čemu su maticu praktično 138

oštetili. Ne retko se dešava da ovako umazanu maticu pčele odmah uklupčaju i likvidiraju jer joj je promenjen miris matične supstance.

Matica se obeležava na leđima, između korena krila. Za pravilno obeležavanje matica postoje razna pomagala. Možemo je finom mekom mrežicom, razanetom u prstenu prečnika 4 cm, blago pritisnuti na samom ramu i četkicom fino obeležiti. Zatim, maticu možemo prihvatiti specijalnom štipaljkom, obeleženom mekim sunđerom, pa je obeležiti itd.

Obeležavanje ne mora da see obavlja isključivo bojom, već na leđa matice može da se zalepi odgovarajućim lepkom, specijalni plastični kružić, odgovarajuće boje i veličine, na kome mogu da budu ispisani redni brojevi.

Imajući na umu mladu maticu, koju iz nukleusa isporučujemo kupcu, dodajemo roju ili njome menjamo maticu u normalnom društvu, moramo da uhvatimo rukom, da bismo je stavili u transportni kavez, taj momenat treba iskoristiti za pravilno obeležavanje. Pribor, koji pri ovome koristimo veoma je jednostavan i lako ćemo sami da ga napravimo.

Sl.132. Pribor za obeležavanje matica 1.- Bočica sa odgovarajućom bojom 2.- Čep bočice kroz koji je probušena rupa prečnika 2mm 3.- Spiralna burgija prečnika 2mm, koja je svojim ravnim delom (spiralom) yabodena u držač 4.- Držač burgije (plutani pampur) 5.- Drveno postolje pribora 6.- Drveni osigurač - držač bočice 7.- Žičani osigurač - držač čepa bočice Obeležavanje matica obavljamo na sledeći način. Kada maticu, pri oduzimanju iz nukleusa ugledamo na ramu, desnom rukom je pažljivo hvatamo od pozadi za krila, sl. 133., pri čemu ne smemo da joj dodirnemo stomak, odnosno zadak. Zatim je levom rukom prihvatimo za grudi, sl. 134., opet vodeći računa da joj ne dodirnemo sotmak. Desnom rukom hvatamo za plutani držač i burgiju vadimo iz bočice. Tupim delom burgije blago dodirnemo maticu na leđnom delu pri čemu će tu ostati obojena okrugla tačka prečnika 2 mm, sl. 135.

139

Sl.135.Maticu na Sl.134. Držanje ramu hvatamo Sl.136. Stavljanje matice levom Sl.135.Obeležavanje desnom rukom, matice u kavez rukom za grudi matice ( foto Umeljić ) ( foto Umeljić ) otpozadi, za krila ( foto Umeljić ) ( foto Umeljić ) Pri izvlačenju burgije iz bočice kroz otvor na čepu, sva farba sa zidova burgije će biti obrisana a ostaće samo mala količina na dnu, tupom delu, dovoljna za obeležavanje matice.

Obeleženu maticu ponovo prihvatamo desnom rukom za krila i okrenutu glavom prema otvoru puštamo da uđe u pripremljeni kavez, sl. 136. Zatim ubacujemo 5-6 pčela pratilja i kavez zatvaramo.

Na ovaj način maticu smo pravilno obeležili, nanoseći joj minimalnu količinu boje.

Spretniji pčelari mogu da izbegnu premeštanje matice dva puta iz jedne u drugu ruku.

Kaad maticu uhvatimo na ramu za krila, kao na sl. 133., drugom rukom vadimo burgiju iz bočice, maticu obeležavamo i odmah je stavljamo u kavez.

Pošto su pčelari organizovani, odnosno udruženi i na svetskom nivou, međusobno komuniciraju, razmenjuju matice i rojeve, pa i trguju njima, usvojen je međunarodni sistem boja i njihov godišnji redosled za obeležavanje matica, kako je to prikazano u tabeli br. 5.

Godina(koja se završava Odgovarajuća boja Tako na primer belom brojem) bojom obeležavamo 1 ili 6 bela matice izvedene 1996. i 2 ili 7 žuta 2001. godine, žutom matice izvedene 1997. i 3 ili 8 crvena 2002. godine itd.

4 ili 9 zelena 5 ili o

plava

KAVEZI ZA MATICE U praksi se primenjuje više vrsta kaveza za matice. U zavisnosti od aktivnosti koju obavljamo, upotrebićemo odgovarajući kavez.

KAVEZ POKLOPAČ ZA BLOKIRANJE MATICE U trgovini se mogu naći okrugli, plastični kavezi poklopači, sl. 137. Njih koristimo kada maticu treba za kraće vreme da blokiramo na jednom radmu, sl. 118. prilikom naseljavanja nukleusa, formiranja rojeva, pojačavanja društava i sličnih radnji, prvo moramo da u pomoćnom društvu, iz kojeg uzimamo ramove sa pčelama, pronađemo maticu, kako ne bismo i nju preneli. Kavezom poklopačem ćemo je poklopiti, odnosno blokirati na jednom mestu, kako ne bi u toku rada nekontrolisano prešla na druge ramove.pri ovim radnjama, pronalaskom matice u društvu pola posla smo završili. Po završetku planirane aktivnosti, kavez uklanjamo sa rama, čime maticu oslobađamo. Kavez poklopač možemo i smi da napravimo od pocinskovane žičane mreže, sl. 138.

140

Sl.137. Plastični kavez poklapač ( foto Umeljić )

Sl.Žičani kavez poklapač ( foto Umeljić )

BATLEROV KAVEZ ZA DODAVANJE MATICE Betlerov kavez je žičani i služi za dodavanje matica društvima na svom pčelinjaku, sl.

139. može da posluži i kao transportni, ako se matice otpremaju na obližnje pčelinjake, odnosno ako je kratko vreme od oduzimanja matice iz nukleusa do dovanja drugom društvu, jer nisu pogodni za smeštaj hrane.

Sl.139. Batlerov kavez za dodavanje matice ( foto Umeljić ) Maticu u ovaj kavez možemo smestiti bez hvatanja rukom, ako to nije potrebno radi obeležavanja. Kada maticu pronađemo na ramu poklopimo je sa otvorenom stranom kaveza. Čim matica namili na zid kaveza, podićićemo ga i otvorenu stranu odmah prislanjamo na dlan. Zatim drugom rukom hvatamo za krila pčele pratilje i stavljamo ih u kavez. Ukupno stavljamo 5-6 pčela. Za pratilje biramo one pčele koje u tom trenutku sisaju med iz ćelija saća. Zatim otvor kaveza podvezujemo parčetom jednostruke novinske hartije, koju za kavez učvršćujemo pomoću tanke gumice. Takav kavez, s papirom okrenutim dole, stavljamo između srednjih ramova društva kome treba dodati maticu. Srednje ramove razmaknemo, kavez pridržavamo sa dva prsta i spuštamo ga ispod satonoša, pa onda jednim ramom blago pritisnemo kavez uz drugi ram.

Posle tri dana kavez vadimo iz košnice. U međuvremenu pčele su izgrizle novinsku hartiju oslobodile maticu, koja odmah nastavlja da polaže jaja jer je kratko vreme bil uhapšena.

BENTONOV TRANSPORTNI KAVEZ Kada matica mora da bude duže vreme van košnice odnosno da putuje na velika rastojanja, rada koristimo specijalni transportni kavez u koji, pored matice i pčela pratilja, smeštamo i potrebnu hranu, sl. 140. U ovakvom kavezu matica sa pratiljama može sigurno da 141

živi van košnice do 15 dana, što je za današnje saobraćajne mogućnosti dovoljno vreme da pošiljka stigne do bilo kog mesta u svetu.

Sl.140. Bentonov transportni kavez ( foto Umeljić ) 1.- Mreža od pocinkovane žice sa okcima # 3mm 2.- Komora za smeštaj hrane 3.- Odeljenje za smeštaj matice i pratilja 4.- Otvor kroz koji se u kavez stavljaju matica i pčele pratilje 5.- Čep za zatvaranje otvora pod br. 4 6.- Otvor za pristup pčela pratilja hrani 7.- Otvor za pristup hrani odnosno pravljenju tunela pčelama iz društva kojem dodajemo maticu 8.- Prorez za dodatni dotok svežeg vazduha u kavez Kavez se izrađuje od mekog drveta, najbolje lipovog. U njemu su urezane tri komore, odnosno valjkasta udubljenja, međusobno spojena. Dva udubljenja se koriste za smeštaj matice i pčela pratilja a treće, krajnje, služi za smeštaj hrane. Sa obe bočne strane prorezan je žljeb, koji omogućava priliv svežeg vazduha u komore. Na sredini obe čeone strane, kao i na pregradi između komora, izbušene su rupe prečnika 9 mm. Sa gornje strane kaveza, preko komora, po celoj površini postavlja se žičana mreža. Ona je pričvršćena za kraj kaveza suprotan od udubljenja u kome će biti hrana. Komoru za smeštaj hrane premazujemo rastopljenim parafinom ili voskom, kako drvo ne bi upijalo vlagu iz hrane. Čeonu rupu, na drugoj strani, kroz koju stavljamo maticu i pčele pratilje u kavez, zatvaramo drvenim čepićem dimenzija 7x7x12 mm, tako da i pored njega može da prodire vazduh do matice i pčela.

Odeljak za smeštaj hrane potpuno napunimo odgovarajućom hranom. Mrežicu spuštamo preko komora. Preko mrežice i celog del akaveza u kome je hrana, obavijemo plasičnu lepljivu traku, vodeći računa da cela površina komore sa hranom bude potpuno pokrivena trakom. Na ovaj način smo mrežicu učvrstili i na drugom delu kaveza a hranu zaštitili od isušivanja.

142

Sl.141. Bentonov kavez sa maticom, pčelama pratiljama i odgovarajućom hranom, spreman za otpremanje naručiocu. Sa donje strane kaveza treba staviti oznaku uzgajivala matica ( foto Umeljić ) Ovim ja kavez pripremljen za stavljanje matice i pčela pratilja. Drveni čepić izvadimo iz otovra kaveza koji držimo u ruci. Maticu, držeći je za krila, desnom rukom otpozadi, vodeći računa da joj ne dodirujemo stomak, prinosimo glavom ka otovru, sl. 136., sve dok prsti kojima je držimo ne dohvate kavez. Tada krila puštamo a istovremeno iza matice postavljamo srednji prst, tako da ona nema kuda već mora da uđe u kavez. Zatim, palcem leve ruke poklopimo otvor, a desnom rukom, na isti način kao i maticu, hvatamo i u kavez stavljamo jednu po jedinu, pet do šest pčela pratilja. Njih biramo od onih koje u tom trenutku sišu med iz ćelija saća. Na kraju otvor ponovo zatvaramo čepićem.

Za vreme ovog posla vodimo računa da matica ne bude izložena direktnim sunčanim zracima. Kaveze u koje smo stavili matice i pčele, odlažemo u kratonsku kutiju, koja će ih štititi od sunca. Kaveze možemo stavljati jedan pored drugog ili jedan na drugi, ali nikako tako da mrežice dva kaveza budu međusobno direktno prislonjene, jer bi se tada matice uznemirile i pokušale međusobno da zapodenu kavgu, pa bi postojala mogućnost i da se povrede.

PRIPREMANJE HRANE KOJA SE STAVLJA U TRANSPORTNI KAVEZ Hrana, koja se stavlja u kavez za otpremanje matica, pravi se od dva dela što svetlijeg meda i pet delova šećera u prahu. U malo zagrejani med postepeno se uz mešanje dodaje šećer u prahu i mesi dok se ne dobije gusto desto. Kad se ohladi, stavlja se u limenku i dobro zatvori, kako bi se sprečilo upijanje vlage iz vazduha. Kada su spoljne temperature veoma visoke, hranu treba praviti od dva dela meda i šest delova šećera u prahu. Kada se stavi kavez, hrana ne sme da se razliva, jer može umazati maticu i pčele pratilje. Zato se i dobro testo mora, ako je vreme toplo ili vlažno, pre upotrebe premesiti sa malo dodatog šećera u prahu.

Svakako da moramo biti sigurni da med koji koristimo u ovu svrhu, garantovano potiče iz društva u kojima nema nikakvih tragova bolesti.

143

OTPREMANJE MATICA Kada matice u kavezima otpremamo kupcima poštom, potrebno je da ih na odgovarajući način upakujemo. Kada jednom pošiljkom otpremamo više matica, kaveze ćemo upakovati u kartonsku kutiju odgovarajućih dimenzija. Na kutiji treba izbušiti više otovra prečnika 5 mm.

Otvore bušiti na sve četiri bočne strane i po rubovima gornje strane. Na taj način će do matica i pčela u kavezima, koji su u kutiji, uvek dopirati dovoljno svežeg vazduha.

Manji broj matica, od 1-3 kaveza, otpremamo spakovane u koverti za pisma. Prethodno na koverti, pored ivica, izbušimo više rupa zumbom za papir, tako da će i u ovom slučaju matice i pčele imati dovoljno svežeg vazduha. Pošiljku propisno adresiramo, stavljajući u gornjem levom uglu i adresu pošiljaoca. Poželjno je da pored adresa stavimo i broj telefona primaoca i pošiljaocaa. U donjem levom uglu crvenom olovkom ispisujemo tekst: Žive pčele - pažljivo rukuj - uručiti brzo!. Pored toga na pošiljku lepimo poštanski znak Ne tumbaj!.

Sl.142. Manji broj kaveza sa maticama otpremamo u koverti za pisma ( foto Umeljić ) Po pravilu, pošiljke sa maticama na poštu otpremimo ponedeljkom, kako ne bi bilo zastoja o transportu, što bi se desilo ako bismo otpremanje vršili petkom. Poželjno je da kupca telefonom obavestimo o danu i času otpremanja pošiljke, kako bi se on u svojoj pošti raspitao o vremenu prispeća matica i brzom preuzimanju. Odmah po preuzimanju, pošiljku treba otvoriti i matice i pčele u kavezima napojiti čistom vodom. To ćemo uraditi medicinskom pipetom, stavljajući po kap vode na ivice komore u kojoj su pčele. U nedostatku pipete to možemo uraditi i prstom.

DODAVANJE MATICA Sav trud koji smo uložili pri uzgoju kvalitetnih matica pada u vodu ako ne uspe njihovo dodavanje pčelinjim društvima. Društvo, kome smo planirali da dodamo novu maticu, obezmatičićemo u prepodnevnim satima. Istog dana, uveče, tom društvu dodajemo novu maticu. Ako se radi o matici koja se nalazi u Bentonovom transportnom kavezu, njega ćemo staviti između dva srednja rama, ispod satonoša, u zonu legla. Kavez opstavljamo vertikalno s tim što je komora sa hranom dole. Zatim mu pritisnemo ramovima bočne uže strane tako da je mrežica slobodna, kako bi pčele mogle da kontaktiraju sa maticom. Prethodno smo kroz hranu u kavezu probušili rupu ekserom prečnika 3 mm.

Pri dodavanju matica moramo da imamo pri ruci i pripremljeni šećerni sirup. Kada smo kavez učvrstili između ramova, malo sirupa ćemo pažljivo nakapati po susednim satonošama 144

pa i po samom kavezu. Zatim stavljamo poklopnu dasku i hranilicu punimo sirupom. Još dve večeri ćemo tom društvu u hranilicu sipati šećerni sirup. Moramo u društvu koje prima mladu maticu da stvorimo utisak izobilja. Time će ono biti raspoloženo da bez rezervi prihvati novu maticu. Čim smo dodali kavez sa maticom, pčele će početi da jedu hranu u kavezu, kroz donji otvor. Time one praktično prave tunel do matice kroz koji će ona išetati među njih. Da bismo pčelama olakšali ovaj posao, probušili smo rupu kroz hranu koju one treba samo da prošire.

Važno je naglasiti da ne sme da protekne mnogo vremena od obezmatičenja do dodavanja nove matice. Najbolje je da ono iznosi 5-6 časova. Ako bismo čekali više od 24 časa, pčele bi počele da grade prisilne matičnjake i posao oko dodavanja matice znatno iskomplikovao. U tom slučaju, 4-5 dana posle obezmatičenja uklopili bismo sve započete matičnjake, pa tek tada pokušali sa dodavanjem nove matice.

Kada društvu dodajemo maticu u Bentonovom kavezu, pčelama je potrebno i do 2-3 dana da prokopaju tunel kroz hranu i olobode maticu. Ako ovome dodamo još toliko dana, koliko je matica putovala poštom, proizilazi da on najmanje 5-6 dana nije bila u mogućnosti da obavlja svoju prevashodnu udžnost - da polaže jaja. Za to vreme njeni organi za polaganje jaja su se olenjili zbog čega može da se desi da još par dana po izlsku iz kaveza ne počne da nosi.

Neiskusni pčelari posumnjaju da je u pitanju neoplođena matica. Međutim, već kroz dan-dva ona počinje, na našu opštu radost, da polaže jaja punim intenzitetom, kao da želi da nadoknadi proteklo vreme.

Ako se desi da i posle tri dana pčele nisu uspele da oslobode maticu i preduzećem a njoj se korektno ponašaju, normalno kontaktirajući kroz mrežicu, oslobodićemo je sami vađenjem drvenog čepa sa gornje strane kaveza.

U slučaju kada matice dodajemo društvima na svom pčelinjaku, odnosno kada je karatko vreme od stavljanja matice u kavez do dodavanja društvu, koristimo Batlerov žičani kavez podvezan novinskom hartijom.

Sl.143. Dodavanje matice pomoću Sl.144. Dobar znak ( foto Umeljić ) Batlerovog kaveza ( foto Umeljić ) U principu,uvek se trudimo da matica što kraće vreme bude zatvorena u kavezu.

Potpuno je isti postupak sa pčelinjim društvom i sa prihranom kao kada je u pitanju Bentenov kavez, i u slučaju dodavanja matice pomoću Batlerovog kaveza. Kavez sa maticom stavljamo u zonu legla i pritisnemo ga susednim ramovima ili okončamo u zonu legla i pritisnemo ga susednim ramovima ili okačimo tankom žicom o njihove satonoše, sl. 143. podvezani deo kaveza okrećemo dole. Maticu, dodatu pomoću ovog kaveza, pčele će progrizanjem hartije brže da oslobode. Ona će, pošto je kratko vreme bila u kavezu, nastaviti odmah sa polaganjem jaja. Tri dana po dodavanju matice, otvaramo košnjicu i vadimo kavez.

145

Ako na kavezu zateknemo izgrađeni zaperak, to je siguran znak da je matica primljena u društvo, sl. 144. najčešće se dešava da je ćelije tog zaperka matica već zalegla.

ZAMENA STARIH I ONEMOĆALIH MATICA U PROIZVODNIM DRUŠTVIMA Od početka avgusta, po povratku proizvodnih društava u bazni pčelinjak, u njima vršimo zamenu starih i onemoćalih matica. Po pravilu matice zamenjujemo svake druge godine.

Izuzetak čine lošije matice, koje zamenjujemo i pre ovog termina i izuzetno kvalitetne koje ostavljamo da i treće godine vrše svoju funkciju. Snaga društva i izgled legla u ovo vreme najbolje će nam reći koje matice treba da zamenimo. Ako pčele ne zaposedaju sve plodišne ramove, a površine sa poklopljenim leglom su prošarane ili nezaleženim ćelijama ili ćelijama sa otvorenim leglom, maticu u tom društvu treba bez razmišljanja zameniti, sl. 145.

Sl.145. Maticu, čije je ovo "delo" treba bez razmišljanja zameniti ( foto Umeljić ) Sve matice u proizvodnim društvima, koje smo planirali da zamenimo, uklanjamo u prepodnevnim satima. Tim društvima, istog popodneva, dodajemo pomoću Batlerovog kaveza mlade oplođene matice. Da bismo u društvu stvorili dobro raspoloženje za prijem nove matice, pri stavljanju kaveza nakanićemo malo šećernog sirupa na susedne satonoše i po samom kavezu, kao što je to već opisano. Odmah po stavljanju kaveza i naredne dve večeri, u hranilicu tog društva sipamo šećerni sirup.

Posle tri dana otvaramo košnicu i uklanjamo kavez iz koga je matica već izašla. Po normalnom ponašanju pčela utvrdićemo da je matica prihvaćena. Ona je već uveliko otpočela sa polaganjem jaja.

146

Sl.146. Ako i posle dve godine starosti matica ovako zaleže ramove nećemo je menjati ( foto Umeljić ) Opisani način dodavanja matica uspeva skoro stoprocentno. Za retke slučajeve neuspeha kriv je isključivo pčelar. Zbog čega se najčešće dešavaju neuspesi?

Ako je u društvu stara ili onemoćala matica, pčele će to pre nas da zapaze. Ništa logičnije u tom slučaju u društvu ne može da se desi, nego da pčele same krenu sa poslom tihe zamene matice. A mi, kada smo u tom sruštvu tražili staru maticu da bismo jelikvidirali, učinili smo to čim smo je ugledali, i smatrali ssmo da smo time posao završili. Nismo razmišljali da su pčele pre nas rešile da same zamene tu maticu, pa su radi toga već odnegovale par lepih matičnjaka, koje mi nismo primetili, jer nismo detaljno n pregledali sve ramove u košnici. A poznata je činjenica da društvo koje ima matičnjake ni po koju cenu ne prihvata dodatu maticu.

Znači, kada rešimo da u nekom društvu zamenimo maticu, prvo moramo sve ramove pažljivo da pregledamo. Ako naiđemo namatičnjake tihe smene, možemo pustiti to društvo da samo završi taj posao, ili ćemo te matičnjake porušiti. Ako smo ih porušili, posle 4-5 danaopet pažljivo pregledamo ramove, pa ako pčele nisu ponovo počele isti posao, staru maticu ćemo ukloniti i u kavezu dodati mladu, no već opisanom postupku.

147

Sl.147. Rezultat tihe smene - dve matice, majka - A i ćerka - Б u istomdruštvu i na istom ramu. Ali za kratko ... ( foto Umeljić ) Prilikom detaljnog pregleda ramova društva sa starom maticom, možemo naići i na otvoreni matičnjak tihe smene iz koga se malda matica izgleda. U tom slučaju ne treba ništa da radimo u košnici dok mlaada matica ne pronese i ne pokaže svoje osobine.

I pored naše najveće pažnje, desiće se nekada, doduše retko, da pčele neprihvate dodatu maticu, iz samo njima znanih razloga, koje nama nikada neće otkriti.

Pаl - Zоltаnоvа mеtоdа U obradi ovog naslova korišćen je tekst iz knjige " IZABRANE TEME IZ TEHNOLOGIJE PČELARENJA " , autora Miljka Šljivića, Centar za krmno bilje Kruševac, 1997. godine.

Tо jе mеtоd sličаn Аlеjеvоm u pоglеdu dоbijаnjа trаkе, а zаtim trаkе trеbа pоstаviti u rаm sа lеtvicаmа. Nа prаznоm rаmu sе pričvrstе dvе hоrizоntаlnе lеtvicе nа rаstоjаnju оd pеt sаntimеtаrа jеdnа оd drugе. Lеtvicе pričvrstiti sа pо jеdnim еksеrоm, tаkо dа mоgu dа sе оkrеću izmеđu dvа еksеrа. Isеčеnе trаkе sа jеdnе strаnе trеbа sаsеći nа pоlоvinu dubinе ćеlijа i оstаviti svаku trеću jеdnоdnеvnu lаrvu. Trаkе stаviti hоrizоntаlnо prеkо lеtvicа, а zаtim rаm u оdаbrаnо оbеzmаtičеnо društvо. Pоlsе dvа dо tri čаsа pоnоvо оtvоriti kоšnicu. Sаdа jе trаkа pričvršćеnа (prilеpljеnа) zа lеtvicu. Lеtvicu trеbа оkrеnuti zа 90 stеpеni, tаkо dа ćеlijе kоjе su bilе hоrizоntаlnе sаdа budu u vеrtikаlnоm pоlоžаju. Sаsеčеnе ćеlijе trеbа dа glеdаju prеmа dоlе, а оstаlе sа suprоtnе strаnе prеmа gоrе. U tоm pоlоžаju lеtvicа, rаm vrаtiti u kоšnicu. Nа ćеlijаmа kоjе su оkrеnyte prеmа dоlе pčеlе ćе pоvući mаtičnjаkе, kоjе ćеmо kоristiti.

148

PČELINJI PROIZVODI U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

U pčelinje proizvode ili je možda bolje reći proizvode pčelara spadaju med, propolis, mleč, polen, vosak i pčelinji otrov.

MED KAKO NASTAJE MED Da bi smo bolje shvatili šta je med moraćemo se ukratko zabaviti time od čega med nastaje i koliko tome pčele doprinose svojom aktivnošću.

Glavna sirovna kojom se pčele služe prilikom stvaranja svoje slatke rezerve, koju mi nazivamo med, jeste nektar.

Nektar je slatka tečnost koju izlučuju posebne žlezde smeštene u cvetu a ponekad i van cveta biljke. Žlezde koje luče nektar nazivaju se nektarije.

Pored cvetnog i vancvetnog nektara pčele takođe skupljaju i izvesne druge slatke lučevine iz lišća i slatke materije koje nastaju, kao posledica aktivnosti biljnih vaši i nekih drugih insekata na biljkama. Na ovakav način dobijen med poznat je pod imenom mediljka ili medljikovac.

Nektar je u prvom redu rastvor šećera u vodi zajedno sa mafnjim količinama mineralnih materija, enzima, vifamina, prirodriih boja i mirišljavih supstanci koje će kasnije dati medu karakterističan miris, ukus i boju.

Količina izlučenog nektara varira u zavisnosti od vrste biljke, njene bujnosti i uslova sredine kao što su padavine, temperatura, količina svetlosti, nadmorska visina, tip zemljišta i prisustvo minerala. Da bi nektar bio izlučen, biljne ćelije moraju da nabubre i da time slatke materije rastvorene u vodi izvrše jak pritisak na zidove nektarija. Pošto zidovi ćelija ne mogu odoleti tom pritisku, na površini čeličnih opni u vidu minijaturnih kapljica koje se stapaju sa kapljicama iz susednih ćelija i tako formiraju veće kapljice. Pod uticajem spoljne temperature i drugih faktora nektar gubi deo vode tako da se koncentracija šećera povećava. Količina šećera u nektaru kreće se od 20 do 55 procenata. Ukoliko je nektar siromašniji u šećeru, utoliko će biti manje privlačan za pčele. Na drugoj strani i prevelika koncentracija šećera koja nastaje za suvih i vetrovitih dana onemogućava efikasno sakupljanje.

Hladna kiša sa iznenadnim padom temperature dovodi do prekida lučenja nektara. Pad temperature od nekih 10o C dovodi u zastoj pretvaranje skroba unutar biljke u šećere, u prvom redu u saharozu, koja je glavni sastojak nektara.

Prilikom posete cvetova pčele otkrivaju nektar i pomoću jezika ga uvlače u usni otvor i dalje u medni želudac koji je odvojen od organa za varenje specijalnim ventilom. Ovaj ventil iz mednog želuca propušta samo onoliko hrane koliko je potrebno pčeli da popuni utrošak energije organizma; a ostali i najveći deo nektara pčela donosi u košnicu i predaje mlađim članovima zajednice koje taj nektar smeštaju u ćelije da kroz intenzivnu aktivnost kućnih pčela u toku narednih dana bude oslobođen višak vode i da saharoza pod uticajem enzimna invertaze pretvorl se u proste šećere glukozu (grožđani šećer) i fruktozu (voćni šećer).

Konačno, tako prerađen nektar dobija još izvesne osobine i kao med pčele ga pokrivaju finim belim voštanim poklopcima. Na svoj način tako svaka voštana ćelija postaje konzerva za sebe, a čitav okvir zrelog meda prava riznica uskladištene energije.

149

Da bi pčele proizvele jedan kilogram zrelog meda potrebno je da sakupe najmanje tri puta više nektara. Zato je potrebno i 200.000 izleta pčela. Samo jednu pčela obiđe 150 cvetova da bi napunila medni želudac i tovar donela u košnicu. Pčela sakuplja nektar u neposrednoj okolini košnice pa do razdaljine i do nekoliko kilometara. Ukoliko je paša udaljenija, utoliko je efekat sakupljanja manji i obrnuto.

Dobijanje meda iz košnice

U savremenim košnicama med je smešten u okvirima sa voštanim satovima koji se vade kada su ćelije najvećim delom poklopljene što je znak da je takav med zreo i stabilizovan. U ovakvim okvirima ne treba da ima pčelinjeg legla koji čine larve i poklopljeno leglo. Najbolji med se dobija iz košnica nastavljača i to iz nastavaka iz kojih se ne izvodi leglo.

Pošto su okviri sa medom ili čitavi nastavci uzeti od pčelinjih društava, oni se prenose u prostoriju za istresanje meda. Ta prostorija mora biti čista i zagrejana a mašina za istresanje, sprave za skidanje medenih poklopaca i posude za prijem meda napravljene od nerđajućeg materijala i podobne za lako čišćenje. U centrifugi ili mašini za istresanje. Med ispada iz otvorenog saća pod uticajem centrifugalne sile. Tako istresen med sliva se niz zidove centrifuge i kroz slavinu odliva preko sita u posudu. Na situ se zadrže sitni parčići voska.

Ukoliko se ne upotrebljava sito, med se posle istresanja može ostaviti i sve ono što bi normalno ostalo na situ, naći će se na površini meda i može se lako splaviti. Ovaj splavljeni deo ima dosta i cvetnog praha koji se u manjoj ili većoj meri nalazi u svakom medu. Zbog toga je splavljeni deo cenjen kod nekih pčelara i upućenijih potrošača.

Kad je med dospeo u kante, one se pokrivaju i smeštaju u prostorije sa umerenom temperaturom od oko 21o C. te prostorije ne smeju biti vlažne. Ovim bi se kod proizvođača završio čitav proces i takav med predstavlja pravi prirodni proizvod. Ukoliko med od proizvođača bude otkupljen od strane trgovačkih preduzeća kja se bave pakovanjem i prodajom meda, ovaj proizvod će biti verovatno zagrevan tipiziran do odzvoljene granice i pakovan u uobičajenu staklenu ambalažu u kojoj dolazi do potrošača.

Sem tečnog meda, iz košnice se med može vaditi u saću, u vidu specijalnih kockastih formi koje se obično zovu boksesi ili sekcije. Med u saću može biti sečen i pakovan u plastične kutije ili u tegle zaliven tečnim medom. O ovj vrsti meda biće reči u posebnom poglavlju.

Vrste meda prema poreklu

Postoje različili načini klasifikacije meda. U prvom redu med se označava prema vrsti biljke na kojoj pčele sakupljaju nektar. U nnjvećem broju slučajeva pčele iz jedne košnice se ne drže uvek jedne te iste vrste biljke. Ovo se događa samo onda ako u okolini u to vreme nema drugih biljaka u cvetu ili su u pitanju velike površine poljoprivrednih kultura kao što su, suncokret, lucerka, lavanda, uljana repica ili površine kao što su bagremove šume ili šume pitomog kestena.

U našim prirodnim uslovima, u pojedinim godinama, mogu se dobiti relativno čisti medovi od bagrema, lipe, vreska, kadulje, lavande, ruzmarina, suncokreta, pitomog kestena i nekih drugih biljaka 150

Poreklo ineda u odnosu na biljnu vrstu od koje potiče najpouzdanije se utvrđuje kroz analizu prisutnog polena koji se u manjoj ili većoj meri uvek nalazi u svakom medu.

Da bismo pčelarima i pootrošačima pomogli koliko-toliko da prilikom vrcanja ili kupovine prepoznaju vrste meda, pokušaćemo da neke od njih opišemo. Mora se napomenuti da izvesne osobine, kao što su boja i aroma, variraju iz godine u godinu, ili zavise od tipa zemljišta ili drugih uslova.

Med od bagrema, kada je čist, skoro je belo zelenkaste boje, ima blag i prijatan ukus i vrlo sporo kristalizira. Veoma je cenjen kao stoni med. Bagremov med prilikom vrcanja često se pomeša sa priličnim procentom livadskog meda i tada je više žućkaste boje.

Med od lipe je žut do crvenkast, ima miris na lipov cvet i cenjen je od strane pčelara i dosta potrošača.

Med od vreska je tamnožute boje, trpkog ali ipak prijatnog ukusa i brzo kristalizira.

Med od lavande potiče iz Dalmacije, zlatne je boje i jako prijatne arome.

Suncokretov med je žute boje, oštrijeg ukusa i brzo kristalizira. Med od pitomog kestena je crveno-tamne boje, gorkog i pomalo neprijatnog ukusa, ali je cenjen zbog većeg sadržaja polena i mineralnih materija.

Livadski med potiče od raznih trava koje u prvom redu pripadaju vrstama detelina. Ovakav se med, pored bagremovog, najčešće sreće kod nas u prodaji. Naročito je cenjen med sa planinskih livada. Boja ovog meda varira, ali je uglavnom crvenkasta.

Vrlo često čujemo da se med naziva mešanim, a to je u stvari med koji nastaje još u košnici i odgovara livadskim vrstama meda ili je mešanjem tipiziran od strane trgovine. Šumski med može biti medljikovac koji je tamne boje i oporog ukusa, ali je zbog visokog sadržaja mineralnih materija jako cenjen u nekim zemljama Evrope.

Fizička svojstva meda

Za kvalitet meda kao prirodnu hranu veoma su važna i neka fizička svojstva kao što su: higroskopnost, viskoznost, specifična težina, refraktivni indeks, polarizacioni efekt boja.

Osobina meda je da u prisustvu vazduha privlači ili otpušta vlagu. Ako je relativna vlažnost vazduha 58 procenata u medu se nalazi oko 17,4 procenta vode, onda je ovim uspostavljena ravnoteža između vlage u vazduhu i količine vode u medu. Prema tome, čim se vlažnost vazduha poveća, povećaće se i procenat vode u medu, i to u prvom redu u površinskom delu posude u kojoj je med smešten. Obratno, ukoliko je vlažnost vazduha manja, med će otpuštati vlagu iz sebe. To znači da uvek postoji tendencija uspostavljanja ravnoteže. Ovo se može najbolje videti iz sledeće tabele.

% vode u medu

% relativna vlažnost vazduha

16,1

52

17,4

58 151

21,5

66

28,9

76

33,9

81

Saznanje o higroskopnosti je od velikog značaja kako za pčelare proizvodače tako i za potrošače meda, jer čuvavanjem ovog proizvoda u vlažnim prostorijama dolazi do uvećanja procenta vode u medu, a kao posledica toga med postaje podložan fermentaciji odnosno previranju pod uticajem kvasaca.

Viskozitet je osobina tečnosti da bude lepljiva i da se odupire curenju. Za jako viskozan med kaže se da je težak i kompaktan. Ova osobina je usko povezana sa gustinom i higroskopnosti meda. Gušći med je svakako i oznaka boljeg kvaliteta, ali neki previše gusti medovi zadaju teškoće pčelarima kada ih istresaju iz saća. Ukoliko se med zagreje do izvesnog stepena, viskozitet se smanjuje, ali ako to zagrevanje pređe 35 stepeni, ne nože se više smanjiti viskozitet.

Specifična težina je težina meda u određenoj jedinici zapremine. Nama je svima poznato da u staklenu teglu od jednog kilograma stane 1,3 do 1,4 kilograma meda. Naravno da specifična težina meda zavisi i od temperature i sadržine vode. Postoji jedan aparat za merenje specifične težine meda koji se zove hidrometar.

Refraktivni indeks je procenat vode u medu ustanovljen pomoću refraktometra. Ovo je veoma lak i brz način merenja i dovoljna je samo jedna kap meda za jedno čitanje. Samo se mora uzeti više uzoraka i treba naziti odakle se dobijaju: sa površine ili dna posude ili bureta.

Boja je rezultat sposobnosti meda da apsorbuje svetlost različite svetlosne dužine. Ova osobina je od značaja kada se radi o prodaji meda jer potrošači u nekim regionima su prilagođeni izvesnoj vrsti meda sa specifičnom bojom pa tu i traže. U velikim proizvođačkim i potrošačkim zemljama, kao što su SAD i neke druge, med se obavezno tipizira da bi se dobila ustaljena i željena boja. Med može biti skoro bezbojan pa do zatvorene crvene i potpuno tamne boje.

Skretanje polarizacione svetlosti kod prirodnog cvetnog meda ide na levu stranu, a kod medljike na desnu. Ovo je pouzdan način da se otkrije prisustvo medljike u cvetnom medu.

Hemijski sastav meda

Da bi se na najpregledniji način stekao utisak o hemijskom sastavu meda prikazaćemo rezultat analize 490 uzoraka američkih medova. Iako se medovi širom sveta u po nečemu razlikuju, ipak će za nas ovo biti jedna orijentacija kako bi iz naredne tabele saznali o svemu što se nalazi u prirodnom medu koji proizvodimo.

Glavni sastojci meda Šećeri u medu Fruktoza (voćni šećer) 152

Glukoza (grožđani šećer) Saharoza (trščani šećer) Maltoza i drugi disaharidi Viši šećeri Voda / prirodna u medu Kiseline (glukonska, limunska, jabučna, Mravlja, mlečna, sirćetna, aminokiseline i dr.)

Proteini Pepeo (razni minerali) Razne manje komponente

Analiza naših medova pokazala je da se u njima učešće redukcionih šećera kretalo od 69,11 do 74,5%, od toga je glukoze bilo 31,00 do 38,08% a fruktoze 35,43 do 41,37%. Pepeo se kretao između 0,15 i 0,63%.

Pod nazivom razne manje komponente podrazumevamo niz materija koje se nalaze u malim količinama, ali kao sastavni delovi meda i te kako su važne. Tu spadaju : pigmenti i aromatične materije koje daju medu boju i određenu aromu, onda enzimi, invertaza, dijastaza, katalaza i fosfataza od kojih je najvažnija invertaza pomoću koje pčele pretvaraju složenu saharozu u proste šećere fruktozu i glukozu koji posle toga čine glavne sastojke meda. Sem toga, tu je i inhibin koji ima antibakterijska svojstva. U malim količinama je prisutno i nekoliko važnijih vitamina kao što su : B2, B6, X, C, K, folna i pantotenska kiselina. U medu ima i nešto tanina, a u šumskom u znatnoj meri acetilholin je takođe prisutan.

Iz ovog pregleda možemo videti da se u medu u najvećoj meri nalaze voćni i grožđani šećer. Zreo cvetni med sadrži malo saharoze. U našim medovima taj procenat može biti nešto veći nego američkim, ali ne treba da pređe 5 procenata. Medljika može sadržati do oko 10 odsto saharoze i to je znatno više nego u cvetnom medu.

Treba napomenuti da hemijski sastav meda varira i zavisi od mnogo faktora. Isto to važi i kada se radi o procesu dobijanja, skladištenja i čuvanja ovog proizvoda pre nego se pojavi na tržištu.

Kristalizacija i falsifikovanje meda

Prirodni cvetni med će se posle istresanja iz saća ranije ili kasnije ukristalisati ili kako se to obično kaže ušećeriti. To je sasvim normalna osobina prirodnog meda i pri tome procesu med ne gubi ništa od svojih osobina ili vrednosti. Ovo je i naučno dokazano. Postoje neki medovi koji se teže kristališu, kao što je to slučaj sa našim bagremovcem koji može ostati u tečnom stanju i nakon dve godine. Ali, zato ima medova koji se već u saću mogu ukristalisati.

Kod jednog velikog dela naših potrošača meda ustaljena je odbojnost i nepoverenje kada vide ukristalisani med. Takav med se često povezuje sa običnim šećerom, odnosno sa medom 153

koji je pravljen od šećera od strane nekog špekulanta ili nesavesnog pčelara. Istinaje da jedan mali deo ljudi pokušava da se domogne zarade falsifikujući med, ali je neosporna činjenica da se najveći broj pčelara drži ustaljene tradicije i pravila da med prodaje onakav kakav je dobijen iz košnice. Svaki savestan pčelar treba da pokuša, da na svaki način objasni kupcu vrednost i prednost meda u originalnom stanju, bilo daje u tečnom ili kristalisanom obliku.

Ukristalisan med se može lako prevesti u tečno stanje, ako se pažljivo zagreva na nižoj temperaturi za neko vreme. Nikako ne dozvoliti da med dođe u direktan dodir sa izvorom zagrevanja, već posudu sa ukristalisanim medom treba staviti u posudu sa zagrejanom vodom.

Temperatura vode ne treba da bude viša od 70 stepeni. I pored sve pažnje, med se prilikom zagrevanja može oštetiti i zato ga je mnogo bolje trošiti u kristalisanom stanju. Naročito je to pogodno ako su kristali fini i sitni. Takav med se lako maže po hlebu kao buter i naročito je pogodan za decu jer se izbegava curenje i kapanje tečnog meda što često domaćicama zadaje glavobolje.

Svako zna da se dobro pripfeirihjeno slatko, gde glavnu ulogu igra šećerni sirup, ne kristališe. Ukoliko i dođe do kristalizacije, ovi kristali su obično krupni i čitava ušećerena tekstura nije potpuna. Tečni deo se nalazi kristala i iznad njih. Znači, fakat je da je falsifikovani med nepravilno kristalisan i može se prepoznati. Na kraju da napomenemo da se ukristalisani med mnogo troši u severnoj Evropi, SAD, Novom Zelandu i drugde. Postoji način selekcije željenih finih kristala koji se dodaju tečnom medu i na određenoj temperaturi za kratko vreme dobija se fino ukristalisani med. O tome će biti reči na posebnom napisu u ovoj knjizi.

Fermentacija meda

Fermentaciju ili previranje meda uzrokuju vrste kvasaca koje mogu da podnesu veće koncentracije voćnog i groždanog šećera. Kao produku ovog procesa nastaju alkohol i ugljendioksid. Alkohol se u prisustvu kiseonika razlaže u sirćetnu kiselinu i vodu. Kao rezultat svega ovoga med dobija gorak ukus i na površini se javlja pena. Da bi se izbegla fermentacija meda treba ga vaditi iz košnice kada je skoro potpuno poklopljen i zreo. Takav med će sadržati manji procenat vode i veću koncentraciju šećera. U tom slučaju će za kvasce biti daleko teže da započnu vrenje nego kada je med nezreo i sadrži više vode.

Ako se med čuva u vlažnoj prostoriji, površinski slojevi će upijati vlagu iz vazduha i time smanjiti procenat šećera. Takav med će biti podložan fermentatiji.

Kvalitet meda u prodaji

Da bi zaštitili naše potrošače i očuvali kvalitet meda: inspekcije se služe Pravilnikom o kvalitetu meda i drugih pčelinjih proizvoda ("Službeni list SFRJ" od 1.02.1983, godine).

Ovaj Pravilnik je veoma važan kako za potrošača tako i za one koji proizvode, otkupljuju i plasiraju med na tržištu. Med koji se stavlja u promet mora ispunjavati sledeće uslove: prirodni cvetni med mora da sadrži najmanje 65 odsto fruktoze i glukoze ne više od 5 procenata saharoze, 21 procenat vode i 0,5 procenata mineralnih materija. Ovakvom medu specifična težina ne sme biti manja od 1,390 (na 20° C), da ima gustu tečnu konzistenciju, a ako je kristalizovan da na temperaturi od 50 stepeni ponovo pređe u tečno stanje i pri tome 154

zadrži sve osobine meda, da aktivnost očitane dijastaze posle mešanja nije niža od 8, a da sadržaj HMF nije veći od 40 mg/kg. Neke vrste meda mogu imati više sahafoze, kao što su: med od vresa, tilovine, drače, kadulje i ruzmarina do 8%, a med od bagrema, lavande i medljikovac - do 10% saharoze. Medu ne sme biti dodavan bilo kakav šećerni sirup niti je dozvoljeno hraniti pčele šećerom ni u kojem obliku u svrhu dobijanja meda za prodaju. Med mora biti zreo bez znakova vrenja ili prisustva pene. Mora imati ukus i miris, kao i boju svojstvenu određenoj vrsti meda, bez ikakvih stranih primesa, boja, prirodnih i veštačkih. Nije dozvoljena zagađenost insektima, izmetima insekata ili glodara. Posude u kojima se čuva med moraju biti čiste i bez mogućnosti da otpuštaju materije koje bi bilo kako uticale na promenu prirodnog sastava meda. Med se može stavljali u promet kao vrcani med, med u saću i muljani med. Vrcani med se dobija centrifugiranjem iz saća u kome ne sme biti legla.

Cvetni med u saću stavlja se u promet u originalnom pakovanju sa najmanje 4/5 zatvorenih ćelija nezaleženog saća.

Muljani med se dobija hladnim ceđenjem i presovanjem mednog saća iz vrškara, odnosno iz košnice sa nepokretnim saćem. Ovaj med nije pogodan kao stoni već se više može upotrebljavati u preradi ili kao dodatak nekim drugim proizvodima.

Deklaracija na pakovanju mora imati oznaku vrste meda i oznaku kvaliteta. Isto tako može se navesti i podatak o miedonosnoj biljci od koje pretežno potiče. Med sa ovakvom oznakom treba da sadrži najmanje 80 odsto meda koji potiče od naznačene biljke. Šumski med u smislu ovog propisa je proizvod pčela dobijen od medonosnih sastojaka sa četinara (jela, smreka i bor) i lišćara (hrast, bukva, jasen, pitomi kesten) i dr. Ovakav šumski med mora imati izgled gusto tečne mase tamne boje, mora sadržati najmanje 60 odsto smese glukoze i fruktoze, ne može sadržati više od 20,2 procenata vode, 10 procenata saharoze, 13 procenata dekstrina i 1 procenat mineralnih materija. Svi ostali uslovi koji važe za cvetni med moraju biti ispunjeni i za šumski med.

Izričito je zabranjeno upotrebljavati naziv "med" za bilo koji proizvod koji ne ispunjava gornje uslove.

Ukoliko je cvetnom ili šumskom medu dodavan polen ili mleč koji su proizvodi pčela, u deklaraciji se mora naznačiti njihova količina u medu.

Privredne organizacije koje se bave prometom meda, po sili zakona, moraju se držati ovog propisa. Jedini problem su pojedinci koji se bave prodajom meda na pijacama na malo. Njih je daleko teže kontrolisati s obzirom na količine koje iznose na tržište.

Prema dosadašnjim iskustvima inspekcija i analiza u laboratorijama, nema mnogo odstupanja od propisanih kvaliteta. Kod 20-ak odsto uzetih uzoraka kvalitet je bio doveden u pitanje zbog ovog ili onog nedostatka. Uzimajući u obzir činjenicu da su na analizu slati uglavnom sumnjivi uzorci, taj procenat ipak nije veliki.

U interesu je i proizvodača i potrošača da tržišnoj i sanitarnoj isnpekciji ukažu na med u prometu koji pokazuje bilo koji znak odstupanja od gore navedenih kvaliteta, jer se sve mora učiniti da ovaj najprirodniji proizvod u moru preraivanih na sve moguće načine zadrži svoje osobine važne u ishrani čoveka.

Prednosti i zaštita domaćeg meda

155

Raznovrsnost i bogatstvo biljnog sveta u našoj zemlji, kao i geografski položaj Jugoslavije koja velikim delom gravitira Sredozemlju, omogaćavaju našim pčelarima da proizvedu med izvrsnog kvnliteta.

Naši medovi su cenjeni i van zemlje. Med proizveden od naših pčelara ima veću vrednost u pogledu kvaliteta, nego uvezeni iz drugih regiona, a posebno iz prekomorskih zemalja.

Kao što su pčele deo prirodne okoline u kojoj se nalaze izvori nektara, tako smo i mi deo te iste okoline. Svi sastojci meda, a naročito oni koji se javljaju u malim količinama, odgovaraće više našem organizmu i imaće veći blagotvoran uticaj nego što će to biti slučaj s medovima iz drugih udaljenih krajeva.

Kako se može zaštititi kvalitet domaćeg meda? Zato ima više načina. Najbolji je taj što će svi, počev od pčelara pa do trgovičke mreže obezbediti vrhunski kvalitet uz pristupačne cene i najveću moguću delatnost informativne službe. Domaći med se može obeležiti i specijalnim garantnim pakovanjem, kako se to čini u Nemačkoj. Nemci su prihvatili domaći med po dvostruko višoj ceni nego što je slučaj sa prekomorskim proizvodima. U krajnjem slučaju trebalo bi obavezati našu trgovačku mrežu da se više posveti znapređenju domaće proizvodnje, pa će time i potreba za uvozom biti manja.

Med kao prirodna hrana

Hranljiva i lekovita vrednost meda je od davnina priznata. Lekari i dijetetičari su utvrdili da ta vrednost ne dolazi smo od šećera koji je svakako najglavniji sastojak meda i daje mu osobinu visokokalorične hrane, pogotovu što su šećeri u medu monosaharidi (prosti šećeri) za razliku od složenih kao što je to trgovački (trščani i šećer od repe).

Mineralni sastojci, viramini, enzimi i antibakterijalne materije meda daju mu izuzetan značaj u ishrani svih kategorija stanovništva, a u prvom redu dece i starijih osoba.

U ishrani odojčadi i ostale dece, mnogi lekari preporučuju da se mleku dodaje med, pošto je u mnogim eksperimentima mleko zaslađeno medom pokazalo daleko bolje rezultate kod ishrane dece, nego što je to bio slučaj kad je upotrebljavan šećer.

Stare osobe su redovnim uzimanjem meda povraćale snagu i popravljale funkcije skoro svih organa u svom organizmu. Zato se u nekim zemljama med naziv i "mleko za stare".

Jedan američki lekar je svojevremeno rekao: "Ono što krava daje mladima, pčela daje starima".

Kao izvor mineralnih materija koje su neophodne svakom organizmu, med je od izuzetnog značaja. Mineralne materije, neophodne za normalno obavljanje funkcija našeg tela, dolaze od elemenata koje organizam treba u većoj količini, a to su: kalcijum, magnezijum, natrijum, sumpor, hlor i gvožđe. Postoje takođe i hemijski elementi koje organizam treba u malim količinama, tako reći u trgovinama. To su bakar, jod, mangan, kobalt, cink, molidben. Svi ovi neorganski elementi igraju različite ali vrlo važne uloge u izgradnji skeleta, ulaze u sastav ćelija kao osnovnih jedinica našeg tela, služe kao regulatori kiselosti i deluju u okviru enzimatskog sistema. Mineralni elementi, kao što su bakar, gvožđe, mangan, važni su za obnavljanje krvi. Nedostatak gvožđa u krvi izaziva anemiju. Anemija se vrlo često javlja kod žena i dece. U dobroj dijeti treba da se nađe bar 12 miligrama gvožđa dnevno.

Sledeća tabela pokazuje koliko se nalazi gvožda u nekim namirnicama svakodnevne hrane; 156

Vrsta hrane

mg gvožđa u 100 grama hrane

Jetra Sveže goveđe i ovčije meso Med Jaja Sveža riba Krompir Voće Mleko

Kao što vidimo, med spada u vrstu hrane koja je prilično bogata gvoždem. To najviše važi za tamne vrste meda.

Upotrebljavajući metod atomske apsorpicione spektrofotometrije, jedan australijski naučnik je analizirao vrste meda i došao do sledećeg rezultata:

Mineral Silicijuin Aluminijum Gvožde Kalcijum Magnezijum Natrijum Kalijum Mangan Bakar Hrom Nikl Cink Kobalt Antimon Olovo 157

Fosfor

Iz tabele se može videti da je količina kalijuma, kalcijuma, gvožda, aluminijuma, magnezijuma, mangana i kobalta veća u tamnim medovima nego u svetlijim. Iako su svetli medovi popularniji kod naših potrošača, gornja analizi nas upućuje na to da tamne medove ne treba izbegavati, jer su u svakom slučaju vredniji u pogledu mineralnog sastava. Vidimo da se ovde nalaze skoro svi elementi neophodni za naš metabolizam. To ne znači da i u drugim vrstama hrane nema ovih materija, ali je ipak jedan od najboljih izvora ovaj pčelinji proizvod.

Jer moderna prerada hrane poremećuje njen mineralni sastav i biološki sistem koji pospešuje korišćenje tih elemenata.

Iz pregleda hemijskog satava, videli smo da su tu razni vitamini, neki u većoj, a drugi u manjoj količini. Ovo dolazi uglavnom zbog prisustva polena u medu pošto skoro svaki med sadrži izvestan broj polenovih zrnaca.

Med kao hrana ima ogromne prednosti kada se upredi sa trščanim šećerom i šećerom od repe raznim vrstama fabrikovanih sirupa i skroba kao izvora energije. Naš organizam je prinuđen da ove šećere razlaže na proste sastojke dok su to pčele već učinile sa sahrozom iz nektara pomoću fermenta invertaze. Ovim je naš organizam oslobođen tog napora tako da glukoza prelazi direktno iz probavnog trakta u krv pa se to isto događa i sa fruktozom, samo nešto sporije.

Za osobe koje imaju slabo varenje, ili njihov organizam ne luči enzime invertazu i amilazu, med je zaista nasušna potreba.

U poslednje vreme, sve je više dokaza da preterana upotreba saharoze u vidu šećera i raznih sirupa u najmanju ruku može biti vrlo štetna za ljudski organizam. Postoje dokazi da su izvesna srčana oboljenja usko povezana sa preteranim konzumiranjem šećera od trske i repe.

Takve i slične negativne pojave nikada nisu nađene u medu.

Za sportiste, planinare, gnjurce i sve ostale koji se bave napornim poslovima, dužeg ili kraćeg trajanja, med je izanredan izvor kalorija koji će najneposrednije uticati na povećanje snage u organizmu. Ovo su još znali stari Grci kada su se pripremali da učestvuju na olimpijskim igrama. Danas je većina običnih ljudi uključena u sistem industrijske prozvodnje na traci. Ovaj način rada vrlo brzo iscrpljuje i pravi nas umornim. Sigurno je da bi konzumiranje meda u toku radnog vremena u vidu brzo spravljenog napitka sa čajem ili mlekom uticalo na povećanje produktivnosti rada i smanjenje nesreća pri radu. Slično je i kod dece u školama. Naša preduzeća i ustanove mogle bi da pokušaju sa ovakvim poduhvatom, to bi sigurno bilo u skladu sa potrebom našeg daljeg napretka. Svakodnevna upotreba meda u ishrani bi uticala na produženje aktivnog života pojedinca i to bi za zajednicu bila od ogromne koristi.

Poznato je da u jednoj od najvećih skupina stogodišnjaka koji žive u reonu Kavkaza, med kao hrana ima veoma istaknutu ulogu. Neki lekari se slažu da pored ostalih uslova ovi ljudi treba da zahvale za svoj dug život u mnogome i obilnom konzumiranju meda.

Upotreba meda radi suzbijanja raznih oboljenja

Sem svoje hranljive i dijetetske vrednosti, med je od davnina bio jedno od najuspešnijih terapeutskih sredstava. Duga je lista starih podataka o upotrebi meda kao leka od strane 158

ranijih civilizacija. U današnje doba sve je više lekara i medicinskih ustanova koje preporučuju med kao profilaktično i lekovito sredstvo.

Istina, ima još lekara koji iz ovih ili onih razloga ne poklanjaju dužnu pažnju medu kao izuzetno vrednoj materiji za ljudsko zdravlje. Takvih lekara je dosta u Americi gde su lekarsko društva i moćna farmaceutska industrija već duže vremena zainteresovani za plasiranje veštačkih preparata koji vrlo često više škode organizmu nego što mu koriste.

Pre nekih 40 godina pojavila se u SAD čuvena knjiga "Narodna medicina" (Folk Medicine) u kojoj doktor Jarvis pokazuje koliku vrednost ima med u održavanju zdravlja naroda. Knjiga je doživela na desetine izdanja i milionski tiraž uprkos žestokih napada od strane lekarskog društva. Još jedna druga knjiga doživela je svetski publicitet. Ona je poznata pod imenom "Pčele krilati farmaceuti" i napisao ju je čuveni sovjetski lekar N.P. Jojriš. Pre izvesnog vremena, ova knjiga je prevedena i štampana na našem jeziku. Zbog ograničenog prostora ovde ćemo sasvim ukratko prikazati primenu meda kao leka.

Odavno je poznato da je med izvanredan u zarašćivanju rana, bilo da su to mehanički otvorene posekotine, čirevi ili opekotine. Pod uticajem meda, pojačava se dovod krvi i limfe do rane. Limfa mehanički ispira bakterije a fagociti ih pojačano stimulišu. Inače, i sam med ima baktericidna i bakteristatična svojstva. Zbog visoke koncentracije šećera, med u dodiru sa bakterijinom opnom izvlači vodu i automatski je uništava.

Med se može korisno upotrebiti u nekim vrstama zapalenja očiju. Za ovo su znali stari Egipćani. U svakam slučaju kad se radi o očima, treba konsultovati lekara specijalistu.

Kod kožnih oboljenja zna se da su stari Kinezi i Indusi mazali celo telo medom da bi ubrzali lečenje malih boginja. Rusi su imali dobre rezultate kad su lečili tuberkulozu kože medom.

Akose inhalira 10 odsto rastvor meda, prema ruskim ogledima i ranijim iskustvima, med deluje ne samo na sluznicu nosa i grla, već takođe i na alveole pluća kroz koje dospeva u krv.

Na taj način se uništavaju bakterije u disajnim organima i uklanjaju smetnje za disanje.

Med je naročito koristan kada se radi o nazebu. Kod ovog oboljenja preporučuje se da se med uzima sa toplim mlekom, sokom od limuna i u toplom. Za ovu svrhu najbolji je lipov med jer pojačava znojenje. Naravno, za vreme lečenja treba ostati dva do tri dana u krevetu.

U toku cvetanja raznih biljaka, javlja se kod nekih osoba polenska groznica, jer se svuda oko nas u to vreme nalazi mnogo cvetnog praha u vazduhu. Mi udišemo taj polen i on iritira naše disajne organe. Kao najbolja preventiva pa i lek, u mnogim slučajevima, odlično pomaže konzumiranje prirodnog cvetnog meda iz neposredne okoline. Sa ovim treba početi na nekoliko nedelja pre pojave polena da bi se osobe privikle na polen koji će tek doći.

Doktor Džervis (jarvis) preporučuje med u saću ili medne poklopce, koji se sa nešto meda skidaju pre vrcanja otklopljenog meda.

Postoje podaci u literaturi da med dobro utiče na proces varenja. Smatra se da med odlično deluje protiv zatvora.

Prema ruskim nalazima, med dobro deluje kod čira na stomaku, a deluje dvojako : lokalno potpomaže zarastanje čira i jača ceo organizam, naročito nervni sistem. Kod čira potrebno je da se med uzima jedan ili dva časa pre jela.

U poslednje vreme, kod oboljenja jetre i žučnih kanala, počelo se na ruskim klinikama sa primenom meda u cilju lečenja. Blagotvorno delovanje meda objašnjava se njegovim hemijsko-biološkim svojstvima i visokom sadržinom glukoze. Ovim se povećavaju rezerve 159

glikogena u jetri i pojačavaju funkcije ovog veoma važnog organa.

Kada se radi o dijabetesu, treba biti obazriv u konzumiranju meda iako je to u nekim slučajevima moguće. I kod ove bolesti treba tražiti savete lekara.

Bubrežnim bolesnicima se preporučuje med kao jedan od najvažnijih sastojaka dijete. Med treba uzimati sa čajem od šipuraka. Kod peska u bubrezima, savetuje se po jedna kašika maslinovog ulja sa limunom i medom tri puta dnevno.

Kod nesanice doktor Džervis (Jarvis) savetuje da se pre spavanja uzme po jedna kašika meda. Još je bolje pomešati med sa nešto jabučnog sirćeta. Ukoliko istog nema med treba rastvoriti u toploj vodi ili nekom od čajeva za umirenje.

Kod srčanih bolesti raznih vrsta med ima dragocenu ulugu u jačanju oslabljenih srčanih mišića. Bolesnici treba da ga upotrebljavaju redovno po 50 do 140 grama dnevno.

Postoji još mnogo bolesti i slučajeva gde med može biti od koristi kao preventiva i lek. U narodu se zna za mnogo recepata o tome. Mi ne mislimo da se može ovde zalaziti u takve detalje.

Da ne propustimo još jednu primenu koja može korisno poslužiti kako pčelarima tako i onima koji ne drže pčele. Uslučaju uboda pčele, kap meda na mesto gde je izvađena žaoka. ako se odmah stavi, sprečiće otok i neprijatan bol će brzo nestati.

Inače, kada se radi o svim težim oboljenjima obavezno treba konsultovati lekara o direktnoj primeni meda. Sigurno je da će se svaki lekar složiti da je med izvanredan izvor energije za oboleli organizam, a energija je baza za borbu protiv slabljenja organizma. Niko neće pogrešiti ako med bude upotrebljavao redovno, jer je to najbolja i najčistija hrana i sigurno je da će doprineti da nam organizam ostane zdrav i dugovečan.

Ne smemo zaboraviti da napomenomo da se kod nekih naroda ispoljava izvesna vrsta alergije i grčeva u stomaku posle upotrebe meda. To naročito dolazi ako je med uzet bez vode, na prazan stomak. U težim slučajevima, naročito kod dece, može se javiti vrsta koprivnjače. Slično je i kada se radi o alergiji prema nekim drugim proizvodima. Kod pojave grčeva, najbolje je uzeti med, sa drugom hranom ili sa više vode.

Kako se upotrebljava med

Kod nas se najveći deo meda konzumira za doručak sa hlebom i čajem, domaćice pripremaju i heke vrste kolača koji su poznati pod imenom medenjaci. U pekarstvu se upotrebljava nešto meda a proizvode se neke vrste bonbona i ratluka na bazi meda. U odnosu na neke druge zemlje, to je vrlo ograničena upotreba meda. Kao primer drugačije prakse navešćemo da se u SAD jedna trećina od celokupne proizvodnje meda upotrebi u pekarskoj industriji. Glavni razlog za ovako veliku upotrebu u pekarstvu dolazi zbog osobine meda da zadržava vlagu u hlebu u toku dužeg perioda. Obično se dodaje oko 4 do 5 procenata tečnog meda testu, za kvasac, koji čini hleb razruđenim, med je najbolji energetski materijal. Sem toga, hleb dobija izvanrednu boju zbog delimične karamelizacije na površini hleba.

Pri pravljenju torti i kolača, najbolje je zameniti 25 do 50 procenata šećera medom. Ako se ide na 70 do 100 odsto meda, onda se mora dodavati bikarbona soda. Kod upotrebe meda pri pravljenju kolača, mora se paziti na odmeravanje količine jer med sadrži skoro 20 odsto vode i za tu količinu treba smanjiti učešće vode u kolaču.

160

Kod nas je rasprostranjena praksa pravljenja slatkog od raznog voća i tu deo šećera treba zameniti medom. Obično je to jedna polovina od upotrebljene količine šećera. Slatko kuvati na slaboj vatri i upotrebiti samo najzdravije voće dobro očišćeno i oprano.

Od meda se može praviti i izvanredan sladoled. I tu se šećer može zameniti medom do 60 procenata od količine šećera. U SAD se već duže vremena prodaje fino kristalisan med pomešan sa voćem u prahu. Med pomešan sa buterom nailazi u američkim super-marketima na vrlo dobar prijem. To važi i za pasterizovano mleko. Nama može izgledati čudno, ali je fakat da su viršle napravljene od mesa kome se dodaje izvesna količina meda veoma popularne u SAD. Od meda se može praviti i alkoholno piće zvano medovina i medno vino. Medno vino je tradicionalno piće Slovena i naročito se mnogo proizvodi u Poljskoj.

Proizvodnja i tržište meda u Jugoslaviji

Prozvodnja međa u Jugoslaviji je daleko ispod naših mogućnosti i prirodnih uslova koji ovde postoje. Računa se da je prosečan prinos po jednoj košnici nešto preko 10 kilograma, dok se u većini zemalja sa modernim pčelarstvom dobija i dva puta više po pčelinjem društvu.

Mi smo ranije bili izvoznici meda, ali to više nismo. Glavni uzrok tome je povećana potrošnja koja dolazi kao rezultat povišenja životnog standarda jednog dela stanovništva. Sem toga, ljudi se sve više okreću prema prirodnoj hrani, a med je sigurno ta vrsta hrane.

Potrošnja meda po glavi stanovnika u nas je sigurno mala, negde oko 500 grama. Na trtištu se pojavljuje uglavnom med u tečnom stanju i vrlo malo meda u saću. Trgovina medom nije organizovana na način koji bi zadovoljio proizvodače i potrošače. U maloprodaji cene su na nivou evropskih zemalja ili iznad toga niova.

U poslednje vreme ima dosta uvezenog meda iz raznih zemalja: SSSR-a, Kine, Argentine i nekih drugih istočno-evropskih zemalja. Uvoz nije kontrolisan, niti dobro organizovan. Na našem tržištu nedostaje raznovrsnih proizvoda na bazi meda. Ni pakovanje nije dovoljno privlačno da bi se tržište još više otvorilo. U poslednjih nekoliko godina oseća se sve veće interesovanje za pčelarstvo pa se kao rezultat toga može sa sigurnošću očekivati povećanje proizvodnje i veća ponuda ovog proizvoda na tržištu. Za takvu situaciju se treba pripremiti i potrošaču treba ponudit med u što više oblika, u sastavu što više proizvoda.

Svetska proizvodnja i tržište meda

Med se proizvodi na svim kontinentima širom sveta. Gde god ima biljaka koje cvetaju makar za kratko vreme, kao što je to slučaj u Severnom Sibiru i na Aljasci, pčele su u stanju da sakupe izvesnu količinu nektara i da ga pretvore u med. Gro ovog proizvoda dobija se od medonosne pčele, one kaju mi dobro poznajemo, ali ima i drugih vrsta pčela koje proizvode daleko manju količinu meda i žive u manjim zajednicama pa je njihov značaj u svetskoj proizvodnji znatno manji.

Ukupna svetska proizvodnja meda ceni se na oko 870.000 tona. U ovu cifru je ušla i proizvodnja NR Kine, jer je ova zemlja jedna od značajnijih izvoznika. Najveći deo 161

proizvodnje dolazi iz Severne Amerike gde gu i SAD, Meksiko i Kanada. Na koje otpada jedna trećina od ukupne svetske proizvodnje koja se plasira na tržištu. Sovjetski Savez je na trećem mestu iako ima dvaput više pčelinjih društava. Ovde je proizvodnja po društvu daleko manja nego u SAD i Kanadi.

Drugi značajniji proizvođači meda su: Argentina, Australija, Kanada, Francuska, Španija, Novi Zeland, Zapadna Nemačka i neke druge zemlje. Poslednjih godina proizvodnja meda raste, tako da se međunarodna trgovina takođe se povećava i kreće godišnje oko 150-200 hiljada tona.

Najveći izvoznici meda su Meksiko, Argentina, Australija, SSSR i u poslednje vreme NR Kina. Neke istočno-evropske zemlje kao što su Mađarska i Rumunija izvoze znatne količine, takođe. Pedesetih godina i Jugoslavija je izvozila dosta meda, ali u poslednje vreme izvoza nema ili je samo simboličan.

Zapadna Nemačka je najveći uvoznik meda na svetu. U ovu zemlju uveze se oko 65 odsto od celokupnog svetskog izvoza. Drugi značajniji uvoznici meda su Velika Britanija, Japan, zmlje Beneluksa pa i SAD koje u isto vreme izvezu velike količine svoga meda na evropsko tržište.

Cene meda na svetskom tržištu su stabilne već nekoliko godina. Kada se uporede sa nekim drugim proizvodima, one su u izvesnom smislu niske. Kod nas su te cene više, pogotovo ako se radi o medu u maloprodaji iz domaće proizvodnje.

Ako se računa po glavi stanovnika, potrošnja meda u svetu je veoma mala. Ovo naročito važi za siromašne zemlje koje su ekonomski nerazvijene i čije stanovništvo nema sredstava ni za najosnovnije potrebe.

Najveća potrošnja meda po glavi stanovnika pada uglavnom na najrazvijenije zemlje. Radi upoređenja navešćemo samo nekoliko zemalja : Zemlja Novi Zeland Australija Zapadna Nemačka Kanada SAD Francuska SSSR

Postoje potencijalne mogućnosti za povećanje proizvodnje meda u svetu i to u prvom redu u nerazvijenim zemljama. Ovo naročito važi za Afriku.

Ceo svet, i mi zajedno sa njim, treba da iskoristimo ogromne količine nektara koje svakim danom nepovratno propadaju, a za to vreme milioni dece i odraslih ne mogu imati na raspolaganju tako visokovrednu i energetsku hranu, kao što je med.

162

Sečen med u saću

Pored centrifugalnog ili istresenog meda koji se javlja u prodaji kao tečan, a ređe ukristalisan, kod nas se povremeno može naći i sečen med u saću. Ovakav med se pakuje u tegle i zaliva tečnim medom dok se otkapana parčad stavljaju u prozirne plastične kutije ili plastičnu foliju.

Na gore navedeni način kod nas se med u manjim količinama nudi na zelenim pijacama. U pogledu kvaliteta, načina pakovanja i ambalaže, nema nikakvog pravila pa bi za pčelare bilo korisno izneti osnovne uslove koje treba da zadovolji ovako ponuđen med.

Med u saću traže dve vrste potrošača. Jedan je onaj koji hoće med za lek, jer mu je takav med nekako garancija da je prirodan i čist. Druga vrsta potrošača je onaj sa dubljim džepom i koji hoće prirodnu neprerađenu hranu, a i estetska strana ima svoju ulogu.

Sečen med u saću mora poticati iz okvira, odnosno poluokvira, odnosno nije bilo izvođenja legla. Satne osnove za takve okvire, treba da budu izuzetno tanke, a pošto takvih osnova kod nas nema, onda je najbolje za vreme vrlo intenzivne paše, kao što je bagremova, prepustiti pčelama da same izgrade takvo saće. Kada je med poklopljen, okviri se vade i saće sa medom se seče u parčad željene veličine. Sečenje je najbolje vršiti tankim, oštrim i zagrejanim nožem.

U tu svrhu se mogu napraviti metalni kalupi koji se zagrevaju električnom strujom. Ovo je slično onim formama za kolače.

Ovako odsečena parčad se stavljaju direktno u staklene tegle ili u drugu ambalažu koju zahteva trgovina. Ambalaža se puni vrcanim medom koji se sporo kristališe (bagrem) ili se med prethodno zagreva na kratko do 65° C potom hladi na 45° C. Ovo zagrevanje meda kod has nije pteporučljivo jer čist bagremov med zbog sporosti kristalizacije može odlično poslužiti u ovu svrhu. Tečni med treba nalivati niz unutarnji zid tegle da bi se izbeglo zahvatanje vazduha i mehurića. Cim je ambalaža napunjena, poklapa se i polaže na stranu da ne bi došlo do lomljenja parčadi meda u saću pod uticajem njegove sopstvene težine u toplom medu.

Da bi održali reputaciju posebnog kvaliteta, pakovanje meda u saću koje je zaliveno tečnim medom mora imati najbolji izgled. Med i saće moraju biti dobrog ukusa i kvaliteta, moraju biti bez polena, znakova fennentacije i stranih čestica. Poklopljeno saće sa medom treba da bude isečeno po dužini u pravilne komade koji će se pružati od vrha do dna tegle. Tegle treba da budu sa širokim otvorom tako da prilikom pakovanja, parčad mogu nesmetano da klize po strani.

Ukoliko je u saću med koji se nešto brže krislališe, parčad treba otkapati pre nego se spakuje u tegle a med za zalivanje mora biti onaj koji se teško kristališe.

Ako slučajno dođe do kristalisanja u teglama sa medom u saću, ta pakovanja treba povući iz prodaje jer takav proizvod ne zadovoljava svojoj nameni. Dekristalizacija se može izvršiti držanjem tegli u toploj vodi na 45° C. Visoke temperature mogu oštetiti med i dovesti do topljenja ili srozavanja parčadi sa medom u saću.

Med u saću koji se seče u parčad određene težine a potom pakuje bez zalivanja tečnim medom, mora obavezno otkapati. Takav med se dosta traži na zapadnom tržištu.

Uopšte uzevši, naše mogućnosti za proizvodnju meda u saću nisu iskorišćene jer ima malo većih proizvođača meda u sekcijama ili sečenog meda. Za ovu vrstu proizvodnje postoje vrlo dobri uslovi jer je bagremova paša odlična baza za ovakvu vrstu posla. Trgovci iz Zapadne 163

Evrope spremni su da prihvate neograničene količine meda u saću. Istina je da ova proizvodnja zahteva više posla i znanja i izuzetno jaka pčelinja društva, ali bi se sve to i te kako isplatilo. PKB Institut "Agroekonomik" - DD. Beograd je spreman da organizuje proizvodnju i plasman, u kooperaciji sa pčelarima ovakve vrste specifične pčelarske proizvodnje.

Proizvodnja finokristalisanog meda ili mednog krema

Naš potrošač je navikaut na tečan med i većini slučajeva, ako mu se ponudi ukristalisan ili kako se to obično kaže, ušećeren med, reaguje odbojno i sumnjičavo. Mnogi smatraju da se tu radi o falsifikatu, odnosno o dodavanju kristalnog šećera ili sirupa medu.

Svi dosadašnji pokušaji pčelara da ubede potrošača da se kod kristalnog meda radi o sasvim prirodnom procesu koji se ranije ili i kasnije javlja skoro kod svih vrsta meda, nisu imali većeg uspeha.

Ovo nije slučaj kod potrošača u skandinavskini zemljama, Nemačkoj, Novom Zelandu, pa i u SAD. Na primer, u Norveškoj se vrlo teško može prodati tečan med, jer ga skoro niko neće kupiti. Organizacije koje se bave otkupom i pakovanjem meda razradile su proces prerade meda uz obavezno izazivanje kristalizacije tako da se na tržište iznosi proizvod u vidu krema.

Prirodno kristalisan med može imati kristale različite finoće, od veoma finih kristala koji se jedva osećaju na jeziku, do krupnih kristala koji zaista podsećaju na šećerne kristale.

Tekstura, odnosno mekoća ukristalisanog meda, može varirati od veoma tvrde do fine i mazive kao mast. Prilikom kristalisanja može doći do izdvajanja tečnog dela što je često znak da se radi o medu sa većim procentom vode ili nekvalitetnom proizvodu.

Da bi se dobio ujednačeno fini kristalisan med koji sve više prodire na tržište visoko razvijenih zemalja; primenjuju se različite metode od kojih je najpoznatija, Dajsova (Dyce) koja je razvijena u SAD za vreme Drugog svetskog rata.

Prema ovoj metodi med treba zagrejati dok ne postane sasvim tečan. Temperatura tako zagrejanog meda ne bi smela preći 66° C. Odmah nakon zagrevanja med se mora procediti kroz dvostruko ili trostruko sito od najlonskog platna ili filtrirati na neki drugi način da bi se uklonile voštane čestice koje su uvek prisutne. U toku celog procesa med se mora mešati odozdo na gore, tako da ne dođe do pregrejavanja i zahvatanja vazdušnih mehurića.

Neposredno po proceđivanju ili filtriranju med se mora ohladiti što je brže moguće na 24 o C i pri tome opet treba vršiti mešanje odozdo na gore ili sa strane ali bez zahvatanja vazduha.

Kada se temperatura cele količine meda bude ustalila između 21 o C i 28 o C, dodaje se 10% startera ili, kako se kdo nas kaže, maje koja se sastoji od fino kristalisanog meda koji potiče od prethodne šarže. Maja se meša intenzivno sa prethodno pripremljenim medom.med koji se upotrebljava kao starter, odnosno njegove kristale, treba prethodno samleti u mašini za meso ali tako da se izbegnu vazdušni mehurići. Tako zagrejan med ostavi se sat-dva da se smiri a ako ima pene, ona se skine a potom se arzliva u ambalažu namenjenu prodaji. Ovako dobijen proizvod se uskladištava na temperaturi između 8 o C i 14 o C dok ne dođe do potpune kristalizacije. Za ovo je obično potrebno osam dana.

Med koji se koristi za proizvodnju fino kristalisanog medenog krema ne sme sadržati više od 17,5 do 18% vode. Medovi sa više ili manje vode daće suviše mek ili suviše tvrd proizvod.

Zato se obavezno vrši blendiranje medova da bi se dobio uniforman proizvod. Ako se 164

slučajno dobije suviše tvrd kristalisan med on se može omekšati na sobnoj temperaturi od 28 o C pa će takav posle ostati što će ilakšati upotrebu.

Ovo su glavni principi na kojima se zasniva dobijanje delikatesnog proizvoda kao što je fino kristalisani medni krem. U celom procesu mora se biti obazriv da ne dođe do pregrejavanja i promene meda što može negativno uticati na ukus i kvalitet finalnog proizvoda.

Poseban problem kod fino kristalisanog meda, kao što je već rečeno, predstavljaju vazdušni mehuri koji se mogu stvoriti prilikom zagrevanja i hlađenja zbog neadekvatnog mešanja. Posle zasejavanja kristala, mehurići vazduha će izaći na površinu i učiniti da kristalisani med dobije loš izgled. Slično se događa i sa tečnim medom ako filtriranje i hlađenje nije izvršeno kako treba.

Iako je Dajs preporučivao upotrebu 10% startera, odnosno manje fino kristaisanog meda, mnogi proizvođači su taj procenat sveli na 5%. U stvari, taj postotak se može još smanjiti na 1% ako se maja samelje tako da kristali postanu jako usitnjeni. Da bi se sa ovako malo maje dobio kvalitetan proizvod, med se mora intenzivno mešati na temperaturi ispod 21 o C. Što se tiče finalnog proizvoda, fino kristalisani med treba da se maže kao mast i da kristali budu tako sitni da se ne osećaju na jeziku. Ovu finoću prirodno kristalisani med retko postiže iako neki medovi imaju prihvatljivu strukturu kristalisanja.

Najveća prednost fino kristalisanog meda je što se prilikom upotrebe ne razlia i ne kaplje.

Ovo je osobito važno jer veliki deo meda konzumiraju deca i zbog svoje nepažnje sa tečnim medom prave fleke na podovima i nameštaju.

Da bi se kod nas započela proizvodnja fino kristalisanog krem meda neophodno je da potrošač prvo prihvati prirodno kristalisan med kao sasvim normalan proizvod što bez sumnje i jeste. Ovo se može postići intenzivnim komuniciranjem sa potrošačima na izložbama, preko sredstava informisanja i svakodnevnim uzajamnim kontaktom. Kod uvođenja meda u školske kuhinje od osobitog značaja bi bilo ićii sa kristalisanim proizvodom jer bi se na taj način mladi najlakše prilagodili na ovakav praktičan proizvod.

OTROV U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Ovo je najmanje korišćen proizvod za razliku od drugih pčealinjih proizvoda. Pčelinji otrov se ne deponuje izvan pčelinjeg tela već ostaje u rezervoaru otrovne žlezde pčele sve dok ona nije prinuđena da je u samoodbrani upotrebi.

Pčela radilica se može prinuđena da izbaci otrov ne gubeći žaoku i deo unutrašnjih organa kao što se to događa kada ubode čoveka ili neku drugo toplokvrnu životinju.

Novo izležena pčela radilica ima malo otrova, ali sa starošću se ta količina povećava, do oko 0,4 mg kada je pčela stara 15 dana. Od 18 dana starosti nema promene u količini otrova koja se nalazi u rezervoaru žaočne žlezde. U slučaju da se ta rezerva iscrpe, pčela nema načina da je nadoknadi.

165

Hemijski sastav i osobine Ima dosta naučnih radova koji se bave heri1ijskiJn sastavom i osobinama pčelinjeg otrova.

Sastav pčelinjeg otrova je zaista veoma kompleksan. On sadrži niz biohemijskih i farmakološki aktivnih materija, kao što su: histamin, dopamin, melitin, apamin, peptidi, minimin i enzimi fosfolipaza i hijaluronidaza. Izgleda da na ovaj sastavne utiče vrsta paše ili geografska, lokacija gde je smešten pčelinjak.

Pčelinji otrov je bistra tečnost, kisele reakacije, sa specifičnom težinom 1,13 oštrog i gorkog je ukusa i aromatičnog mirisa. Osuši se na sobnoj temperaturi od 30-40% od originalne težine.

Za razliku od rasprostranjenog verovanja, otrov pčele je toksičniji od otrova ose. Jedan ubod pčele u retkim slučajevima može izazvati smrt kod izuzetno osetljivih osoba. Kritični su prvih 30 minuta nakon uboda, pa prema tome u tom vremenskom intervalu mora uslediti intervencija lekara. Inače, postoji veliko variranje u pogledu reakcije na ubode pčele od neznatnog lokalnog otoka ili crvenila do burnog reagovanja organizma, sa mučninom, svrabom, plikovima i crvenilom po celom organizmu: Smatra se da bi pod normalnim uslovima možda bilo potrebno oko 500 uboda pa da dođe do smrti usled direktne toksičnosti.

Postoji, podatak da je jedna osoba u Africi primila 2.000 uboda i preživela.

Proizvodnja i prerada Proizvodnja većih količina pčelinjeg otrova postala je moguća tek posle otrkića da pčele reaguju na slab udar električne struje ispuštajem kapljice otrova. Danas nije nikakav problem konstruisati i napraviti takav aparat. Ispušten otrov se skida sa staklene ploče pomoću žileta.

Pčele od kojih se na ovaj način eksploatiše otrov skoro redovno prežive, ali zbog velike količine ispuštenog a1armnog feromona pčelinje društvo postaje nervozno i agresivno, pa se zbog toga aparat može koristiti u ograničenom vremenskom periodu i nikako gde u blizini ima ljudi i domaćih životinja.

Upotreba i potencijalne mogućnosti korišćenja Ideja o korišćenju pčelinjeg otrova protiv reumatskog artritisa verovatno potiče iz iskustva primitivnog čoveka koje je nastajalo kao posledica pčelinjih uboda prilikom pljačke meda iz pčelinjih gnezda.

U staroj narodnoj medicini Kine i Japana ubodi pčela su se koristili, a primenjuju se i danas saglasno metodama akupunkture. U Japanu postoje licencirani narodni lekari koji se legalno bave ovim poslom.

Danas se u nekim zemljama proizvode masti i drugi lekovi na bazi pčelinjeg otrova, a u okviru apiterapije postoji težnja da se zvanična medicina ubedi u opravdanost ovog načina lečenja reumatskih oboljenja.

Pčelinji otrov se u medicini koristi za spravljanje vakcine kojom se smanjuje osetljivost na pčelinje ubode. To isto se čini kada su u pitanju ubodi osa i stršljena.

POLEN U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

166

U biljnom svetu polen predstavlja mušku polnu ćeliju a za medonosnu pčelu izvor proteina, masti, minerala i vitamina bez čega se ne može odvijati reprodukcija pčelinjeg društva.

Polen je takođe proizvod pčela, ako ga pčele sakupe kao višak može predstavljati dodatni prihod pčelara, jer se sve više koristi kao sastavni deo lekovitih i dijetetskih proizvoda za ljudsku upotrebu.

Sastav i osobine Polen je veoma bogat proteinima koji služe kao građevni materijal za rast i obnovu tkiva.

Količina proteina u polenu kreće se u širokom dijapazonu od 7,02% kod nekih vrsta bora do 35,3% kod urmine palme. U proseku ta količina se može upoređivati sa onom kod graška, psulja i sočiva.

U pogledu hemijjskog sastava, pored proteina, polen sadrži slobodne aminokiseline, lipide (masti), ugljene hidrate (šećere, skrob i celulozu), minerale (Ca, Mg, P, Fe, Na, K, Al, Mn, Sa, posebno Cu), vitamine (pantotensku i askorbinsku kiselinu, vitamine B kompleks, C, D i E), zatim razne enzime i koenzime.

Za pčele je najbolje da imaju dostup polenu koj potiče od različitih biljnih vrsta, jer biohemijski izbalansirana hrana je od ključnog značaja za razvoj pčelinjeg društva. Ako su pčelinja društva prinuđena da koriste polen od monokultura, onda se taj nedostatak može upotrebljavati mineralno-virtaminskim dodacima.

Proizvodnja polena Da bi se proizvela veća količina polena u komercijalne svrhe, na košnicu se postavlja poseban dodatak - ispod košnice ili na leto - čime se pčele sa tovarima polena prinuđavaju da prođu kroz otvore određenog promera da bi grudvice polena spale sa zadnjih pčelinjih nogu.

U tu svrhu konstruisano je više tipova uređaja koji treba da omoguće da jedan deo polena bude unesen u košnicu da bi se leglo normalno razvijalo. Ako se hvatači polena neprekidno zadrže na košnicama od jednog do dva meseca, pored smanjene količine legla smanjiće se i prinos meda za jednu četvrtinu. Intenzitet sakupljanja polena zavisi od količine otvorenog legla u košnici. Veća količina tog legla regrutuje veći broj pčela sabiračica polena. Isti efekat se postiže prihranjivanjem šećernim sirupom u vreme kada nema nektara. Čuvanje polena Da bi se očuvao kvalitet polena dobijenog pomoću hvatača, mora se na odgovarajući način uskladištiti da bi se sprečilo ubuđavanje ili pojava moljca i drugih štetočina. Kada se polen suši na vazduhu, dolazi do gubitka u težini i do 20% u odnosu na prvobitnu težinu.

Sušenje polena može se vršiti u posebnim uređajima sa ugrađenim toplotnim izvorom i odnošenjem vlage u vazdušnoj struji tako da se ukupna vlaga svede na 8-9%. Tako dobijen polen stavi se u zamrzivač na -18 do -20° C, gde ostane do 48 časova a potom se čuva na O° C i više godina bez gubitka svojstava. Inače se sakupljen polen može čuvati duboko zamrznut i bez prethodnog sušenja, a osušen u smeši sa kristalnim šećerom ili sojinim brašnom ako se upotrebljava za prihranu pčela. Polen se može pomešati sa kristalisanim medom u vidu paste i koristi za ishranu ljudi ili pčela.

167

Pravilno sačuvan polen dubokim zamrzavanjem zadržava klijavost i može se upotrebiti za oprašivanje cvetova biljaka. Eksperimenti u Japanu pokazali su da klijavost tako sačuvanog polena kajsije posle godinu dana iznosi od 59-65%.

Potencijalne vrednosti polena Postoje indikacije da su polen u stara vremena kao hranu i lek upotrebljavali Grci, Egipćani, Persijanci i Kinezi. Otkriće gonandotropnih hormona u polenu urmine palme potvrdilo je opravdanost njegove upotrebe za suzbijanje steriliteta od strane Beduina.Takođe se ističe vrednost polena za održavanje u zdravom stanju prostate kod čoveka. I kod nas već postoje preparati na bazi polena i propolisa koji služe za terapiju prostate.

Na Zapadu i u SAD polen se pakuje na različite načine i prodaje u radnjama zdrave hrane.

U Jugoslaviji se polen konzumira u smeši sa medom, mlečom ili na neki drugi način. Niz preparata na bazi polena koje proizvode pojedini pčelari i pčelarske organizacije mogu se naći kod nas u trgovinama.

Polen sakupljen od pčela ima potencijalnu vrednost za plansko oprašivanje raznih vrsta voća na velikim plantažama. Ovo se postiže pomoću posebnog umetka na ulazu u košnicu u kome se nalazi sprašeni polen i kroz koji prolaze pčele izletnice.

Ekstrakti polena, koji se dobijaju određenim postupcima, imaju izuzetnu budućnost u farmaceutskoj i prehrambenoj industriji.

PROPOLIS U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Medonosne pčele sakupljaju materiju sa pupoljaka drveća (topola i dr.) ili sa kore (četinara) i ona im služi za zatvaranje pukotina i otvara u košnici, kao i za poliranje zidova košnice. Neke rase pčela sklone su da sakupljaju više propolisa od drugih. U tom pogledu je naročito karakteristična kavkaska pčela. Kranjske pčele takođe unose dosta ove materije u košnicu. Sama reč propolis dolazi od grčke reči: pro(pre) i polis (grad) i to ime je verovatno došlo zbog toga što pčele koriste ovu smolu da suze ulaz u košnice. Do skora se propolis u košnici uzimao kao smetnja jer se, kada je topao, jako lepi za prste a kada je hladan puca kod otvaranja košnice i vađenja okvira što dodatno uznemirava pčele. Za seleće pčelare propolis ima značaja jer se tako pojedini delovi košnica bolje drže zajedno. Sem toga u poslednje vreme propolis i proizvodi na bazi njega nalaze primenu pa to može predstavljati dodatni prihod za pčelara.

Hemijski sastav i fizičke osobine.

U pogledu hemijskog sastava propolis je vrlo kompleksna materija i zbog toga postoje velike razlike u uzorcima. Sastav nekog reprezantivnog uzorka izgledao bi ovako: voskovi 30%; smole i balzami 55%; eterična ulja 10% i oko 10% polena. U propolisu ima dosta flavonskih komponenti čiji je hemijski sastav veoma komplikovan. Boja propolisa varira od zelenkaste do braonkasto-crvene.

168

I pored toga što je na običnoj temperaturi mek a na višoj lepljiv, propolis postaje čvrst i lomljjiv kada se ohladi. Hladan propolis se može mlevenjem pretvoriti u prah.

Istraživanjima je mnogo puta dokazano da propolis ima antibaktericijalna i baktericidna svojstva. Bar deo ovih svojstava pripisuje se galaginu u fereličnoj kiselini. Moguće je da propolis ima neku ulogu u sprečavanju evropske truleži u košnici jer se pokazalo da su te bakterije pod određenim okolnostima osetljive na propolis dok to nije moglo biti dokazano za uzročnike američke truleži legla.

Proizvodnja propolisa Kod proizvodnje proplisa mogu se primeniti dva načina sakupljanja, i to: 1) skidanjem putem struganja naslaga propolisa na okvirima i zidovima košnice. Velika količina propolisa nalazi se na nosačima gde se oslanjaju okviri i na dodirnoj površini poklopne daske. Tako sakupljen propolis sadrži mnogo više voska nego što je to dozvoljeno a sem toga u propolis prilikom sastrugivanja mogu dospeti sitni delovi drveta i drugih otpadaka; 2) čist propolis se može proizvoditi ako se iskoristi prirodni nagon pčela da zatvaraju i popunjavaju otvore koji su manji nego što je to pčelinji prostor. U tu svrhu se iznad okvira ili na nekom drugom delu košnice mogu postavljati mreže od plastične mase ili od nekog materijala. Kada pčele deponuju značajne količine propolisa, mreža se može ohladiti i prilikom savijanja same mreže propolis će pucati i odvajati se. Tako sakupljen propolis je zaista čist. Samo treba biti siguran da u okolini nije bilo rastopljivog ili omekšalog asfalta ili neke druge smole jer su po nekad pčele sklone da i takav materijal Sakupljaju čime bi se propolis mogao zagaditi.

Ako bi se htela veća proizvodnja propolisa mogla bi se vršiti selekcija na ovu osobinu ili kao što je već spomenuto držati kavkaske pčele. Naravno, onde gde nema drveća ili drugog bilja koje stvara smole radi zaštite svojih pupoljaka, ne može se ni očekivati da pčele sakupe veće količine ovog materijala.

Upotreba propolisa

Interesantno je ukazati na to da su Stradivarius i mnogi drugi italijanski majstori za izradu violina iz Kremone koristili propolis kao glavni sastojak svojih lakova. Propolis se u SSSR-u i drugim istočno-evropskim zemljama upotrebljava u veterinarskoj i humanoj medicini za spravljanje raznih masti i melema za rane, posekotine, čireve i druga kožna oboljenja.

Propolis se koristi i u obliku alkoholidnih tinktura, za lečenje ušnih oboljenja, desni i raznih oboljenja usta. Tvrdi se da se propolisom mogu lečiti virusna oboljenja grla i niz drugih poremećaja u čovekovom organizmu.

169

VOSAK U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Pčele radilice luče vosak iz četiri para žlezda koje se nalaze na donjoj strani trbuha ovog insekta. Vosak nastaje sintezom iz prostih šećera kad je pčela stara oko dve nedelje. Za proizvodnju 1 kg - voska pčele utroše a do 4 kg meda, ali treba imati na umu da pčele luče vosak za vreme paše i u tom procesu ne troše med na račun rezervi, već je to prirodan proizvod stanja u kome se pčele određene starosti nalaze za vreme pašnog perioda. Zbog toga je veoma važno da se taj prirodni nagon pčela iskoristi dodavanjem satnih osnova za dogradnju saća u okvirima ili se za to mogu koristiti okviri građevinjaci. Čist pčelinji vosak u vidu ljuspice neposredno nakon izlučivanja i stvrdnjavanja je bele boje, ali nakon nešto dužeg dodira sa vazduhom može postati žućkast. Žuta nijansa boje dolozi od pigmenata čije poreklo je u polenu. Satovi iz kojih se izvodi legla posle duže upotrebe postaju tamni i zidovi ćelija debeli, zbog nagomilavanja kokona larvi pčela koje su ostajale posle svakog presvlačenja lalrvi prepupe, u lutke pčela.

Hemijske i fizičke osobine Hemijski sastav pčelinjeg voska je dosta komdikavan i sastoji se od ugljovodonika, monohidratnih alkohola, kiselina i drugih sulpstanci.

Specifična težina čistog pčelinjeg voska iznosi 0,95. Miris voska je sličan medu a ukus je slabo izražen iako je na svoj način karakterističan. Vosak se topi na 64,4 o C a stvrdnjava se na 63,4 o C. Pčelinji vosak se ne može rastvarati u vodi, ali se rastvara u hloroformu, eteru, benzinu i ugljendisulfidu.

Kada se pčelinji vosak duže čuva na niskim temperaturama, dođe do pojave bele praškaste supstance na površini i ona se naziva cvet. Nije jasno kako i zašto nastaje ova supstanca jer se ona za razliku od voska topi na 39 o C. Proizvodnja i prerada voska Skoro čitavo vreme posle Drugog svetskog rata kod nas je

potražnja za pčelinjim voskom znatno veća nego proizvodnja. Najveći deo voska se uvozi iz Istočne Evrope a nešto iz Afrike.

Veoma je teško proceniti domaću proizvodnju voska jer se vrlo malo toga otkupi od strane pčelarskih organizacija i drugih preduzeća. Najveći deo dobijenog voska pčelari ponovo vrate u košice u vidu satnih osnova ili kada je u pitanju stari vosak, pojede ga voskov moljac.

170

Čist pčelinji vosak dolazi u prvom redu od pretapanja mednih poklopčića. Procenjuje se da se na svakih 50 kg vrcanog meda dobije i 1 kg voska. Redovnim izrezivanjem građevinjaka i zaperaka može se dobiti izvanredno čist pčelinji vosak i na kraju ostaje vosak koji se dobija iz starog saća koje se zamenjuje satnim osnovama u košnici.

Najbolji kvalitet voska dobijamo topljenjem voska iz sunčanog topionika. U ovom topioniku može se topiti samo mlado saće, zaperci i medni poklopci.

Kada se radi o mednim poklopcima, pre nego što se tope na bilo koji način, treba da se dobro ocedi med koga ima dosta pa bi ga u sunčanom topioniku bilo previše za male rezervoare a sem toga jako sunce bi ga oštetilo zbog visoke temperature. To isto važi i ako se topljenje vrši na klasičan način.

Naravno, i ovako dobijen vosak treba ponovo zagrejati i razliti u emajlirane posude ili kalupe od neoksidirajućeg materijala.

Najveći problem za većinu naših pčelara predstaavlja izdvajanje voska iz starog saća u kome se u toku dužeg perioda izvadilo leglo. U ovom saću ima više voska iako je u manjem veći procenat. Najviše voska ima u gornjim delovima sata a najmanje onda gde se najviše izvodilo leglo. Merenjima je utvrđeno da se posle 15 generavija izvedenih pčela težina satova utrostručila, da bi posle tridesete generacije bila veća za četiri puta nego kada je satna osnova stavljena u košnicu.

Postoje rozličiti načini za izdvajanje voska iz stalnog saća, od potapanja u vreći od jute i kuvanja u emajliranom kazanu do ceđenja cele smeše ispod prese. Vreća se gnječi i prevrće dok voda polako vri, tako da vosak ispliva na površinu. Ostatak voska koji se nalazi u vreći može se izvući presovanjem.

Vosak se može dobijati pomoću parnih topionika, centrifuga i električnih presa na suvo.

Bez obzira na to kako će pčela da preradi staro saće, u najvećem broju slučajeva ostane nešto voska u voskovarini i zbog toga se vosak najbolje izvuče u industrijskim postrojenjima koja postoje u nekim zemljama kao što je na primer Danska, gde pčelari donose staro saće sa okvirima u nastavcima i u zamenu dobijaju satne osnove zajedno sa očišćenim i dezinfikovanim okvirima.

Saće iz društava koja su uginula ili bila jako zaražena američkom truleži, pčelar ne sme pretapati sa ostalim saćem, već takvo saće treba spaliti. Ukoliko se takav vosak koristi, mora proći kroz poseban postupak sterilizacije da bi se uništile spore američke truleži koje se u vosku mogu zadržati decenijama i po dospeću u košnicu kroz veštačke satne osnove izvršiti zaražavanje pčelinjeg legla. Zbog ovoga je veoma opasno izrađivati satne osnove od voska koji pojedinci proizvode bez odgovarajuće opreme za sterilizaciju.

Pri topljenju voska treba voditi računa o nekim od sledećih momenata: 1. Opasno je topiti vosak iznad otvorenog ognjišta jer može doći do požara.

2. Nije dobro koristiti pregrejanu paru za topljenje pčelinjeg voska jer dolazi so saponifikacije.

3. Nikako ne treba topiti ili pretapati vosak u gvozdenim bronzanim, bakarnim i drugim posudama koje nisu galvanizovane jer to dovodi do gubljenja prirodne boje voska.

4. Za kvalitet voska je loše ako dođe do mešanja sastruganog voska sa propolisom. Ovakva mešavina ima nižu tačku topljenja i čini vosak lepljivim.

5. Razliven vosak je lakše izvaditi iz posude sa kosim zidovima nego ako su uspravni.

171

Zidove pre razlivanja premazati tankim slojem jestivog ulja.

6. Pčelinji vosak lako upija mnoge hemikalije, pa zbog toga ne treba ga držati u prostorijama gde su pesticidi ili plastične truke koje sadrže insekticide. Ovo posebno važi za satne osnove i rezervno saće.

Upotreba pčelinjeg voska

U zapadnim zemljama i SAD najveći potrošač pčelinjeg voska je kozmetička industrija, koja ga koristi u proizvodnji hladnih krema, losiona, karmina; raznih masti i dr. Isto tako mnogo voska odlazi za pravljenje sveća za religiozne svrhe. Takođe se od pčelinjeg voska prave i sveće za svečane prilike.

Kod nas u Jugoslaviji i pored sve veće primene pčelinjeg voska kao i na Zapadu, proizvodnji satnih osnova za pčelarstvo još i dalje ima primat kada je u pitanju vosak kao sirovina.

Ima dosta drugih potrošača pčelinjeg voska u koje se ubrajaju: farmaceutska industrija, zubarstvo, lilvnice metalnih proizvoda, vojna industrija i dr. pčelinji vosak može poslužiti kao vodoizolacioni materijal, za glačanje parketa, podmazivanje skija, kožnih predmeta, teleskopskih sočiva, za spravljanje kalemarskog voska, raznih lepila, krejona, žvakaće gume, za premazivanje košarkaških lopti i tetiva za sportske strele i u mnoge druge svrhe.

Za potrebe kozmetičke industrije traži se beljeni pčelinji vosak. Beljenjem se izgubi dosta od originalnog mirisa kao i zlatno žuta boja. Ovaj proces se može obavljati na suncu, hemikalijama, adsorpcijom, zračenjem ili pomoću kombinacije više metoda.

Zbog svih ovih i drugih upotreba veoma je važno održati prirodnost i čistoću pčelinjeg voska. Svako dodavanje parafina, cerezina ili drugih mineralnih voskova predstavlja falsifikat i zagađivanje najvišeg stepena. To još više važi za zagađivanje hemikalijama, bilo da one slučajno dolaze u dodir sa pčelinjim voskom, ili da se nepropisno upotrebljavaju za suzbijanje pčelinjih parazita kao što je Varroa jacobsoni.

Najpouzdaniji način da se utvrdi kvalitet pčelinjeg voska je laboratorijsko ispitivanje jer su sve druge metode manje pouzdane.

Priprema pčelinjeg voska za izložbe

172

Dobro pripremljen kalup (sirac) pčelinjeg voska predstavlja veliku atrakciju na pčelarskim izložbama. U pripremi izložbenih eksponata treba koristiti samo dobro oceđen vosak od mednih poklopčića koji su dobijeni sa novog saća iz medišta.

Topljenje je najbolje izvršiti u posudi sa duplim zidom (vodeno kuplatilo) u kome se nalazi voda. U samoj posudi za topljenje najbolje je da bude dve trećine vode i jedna trećina voska.

Rastopljen vosak se mora procediti kroz fino cedilo od platna da bi se uklonile razne trunke.

Vosak treba sipati u kalup u momentu kada se na površini počne stvrdnjavati, jer se na toj temperaturi, u kalupu, neće javljati pukotine.

Oblik kalupa mora da bude privlačan za posetioce izložbe. Kalup pri vrhu treba premazati tankim slojem jestivog ulja i pošto se napuni do željene visine, vosak ostaviti da se potpuno ohladi. Ako na dnu sirca ima nešto prljavštine ili vazdušnih mehurića to oštrim nožem skinuti.

Tako pripremljen sirac izazvaće divljenje i odneti nagradu na izložbi.

MLEČ U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Matična mleč

Pčele radilice u starosti od 5-15 dana izlučuju iz svojih nadždrelnih žlezda sekret bogat 173

proteinima i drugim dragocenim supstancama koji se osobito stvara u velikim količinama za vreme obilne paše polena. Ovom materijom pčele hrane maticu za vreme njenog razvoja a kasnije u toku celog života. Takođe, mlade larve pčela radilica i trutova dobijaju delom mleč u svom ranom razvoju. Matičin mleč je kremasta, mlečno bela, jako kisela supstanca sa malo gorčim ukusom i specifičnim mirisom.

Matičin mleč, kao proizvod pčela, privukao je pažnju naučnika i potrošača pedesetih godina, posebno u nekim zemljaina kao što je Japan, gde se troši na stotine tona ove supstance. Najveći proizvodači matičinog mleča u svetu su Kina i Tajvan gde se proizvede preko 1.000 tona ove materije godišnje.

Hemijski sastav i osobine U mleču koji se dobije iz matičnjaka starih oko 3 dana nalazimo sledeće hemijske komponente: voda 66,05%; proteini 12,34%; masti 5,46%; redukcioni šećeri 12,49%; pepeo 0,82% i razni nedefinisani sastojci 2,84%. U mleču ima mnogo vitamina B i C ali nedostaje vitamin E. Pored ostalog, u matičinom mleču nađena je 10-nidroksi decenoična kiselina koja ima antibiotske osobine u odnosu na mnoge bakterije i gljivice.

Istraživanje matičinog mleča privlači veliku pažnju naučnika, jer zahvaljujući svom sadržaju, ova supstanca omogućava matici sasvim specifične funkcije u pčelinjem društvu i daleko veću dugovečnost u odnosu na pčele radilice i trutove.

Proizvodnja i čuvanje Najjednostavniji način da se dobije nešto matičnog mleča je da se obezmatiči pčelinje društvo ili iskoristi period izgradnje matičnjaka za vreme rojevnog nagona. Na ovaj način se ne može dobiti dosta kvalitetnog mleča, jer je teško pogoditi pravi momenat za uzimanje mleča iz ćelija a sem toga obezmatičena društva brzo oslabe.

Ako treba proizvesti veću količinu mleča, najbolje je prilagoditi Dulitovu metodu i tehniku proizvodnje matica. U ovu svrhu koriste se jaka pčelinja društva sa maticom ispod matičine rešetke. U gornjem nastavku se nalazi obilje meda, polena i legla koje se izvodi i bar jedan okvir otvorenog legla koji će privući mlade pčele. Mlade radiličke larve (12-24 časa) se presade u početke matičnjaka u koje se prethodno može staviti kap mešavine vode i mleča. Počeci matičnjaka se nalaze na letvicama koje se umeću u okvire, a okviri između otvorenog legla u gornjem nastavku gde ostaju 2,5 do 3,0 dana. Jako pčelinje društvo pod izuzetno povoljnim uslovima može prihvatiti i othraniti između pčelinjih društava. Sakupljanjem mleča se vrši pošto se malo skrate već dosta izvučeni matičnjaci pomoću vrućeg i oštrog noža, a zatim se larve matice pincetom odstrane iz mleča. Mleč se iz ćelije može izvaditi malom drvenom kašičicom ili pomoću vakuuma. Od oko 1.000 matičnjaka može se dobiti do 350 g čistog mleča. Počeci matičnjka se sasvim uspešno mogu upotrebiti za ponovno presađivanje i proizvodnju i istog dana vratiti društvu da bi s proces proizvodnje ponovio.

Ovako dobijen matičin mleč može se procediti kroz fino najlonsko platno da bi se odstranili čestice voska i delovi larvenih košuljica i onda se mleč ostavlja, zatvaranjem u flašice ili veće tegle i čuva se u frižideru na 3o C do upotrebe. Ukoliko se mleč drži duže vreme, treba ga duboko zamrznuti ili liofilizovati.

Prilikom upotrebe matičin mleč se može mešati sa fino kristalizovanim medom ili spravljati napitci kako to rade Japanci. Liofilizovan mleč se pretvara u tablete ili se meša sa nekim drugim proizvodima.

174

Kod nas se proizvede i potroši mnogo manje matičnog mleča nego što bi to bilo moguće i potrebno. Istina, u prodaji se nalazi dosta preparata na bazi ove draocene materije, ali je to sve nedovoljno za tržište koje sve više traži ovakve proizvode.

175

KALENDAR RADOVA PO MESECIMA

Januar - obezbediti mir na pčelinjaku; - češće obilaziti pčelinjak; - kad počne otapanje snega očistiti leta; - ispred košnica prostreti slamu, kukuruzovinu i sl; - zaštititi pčelinjak od ptica; - sprečavati razvoj legla u većem obimu; - pomoći pčelinja društva koja nemaju hrane.

Februar - obezbediti mir na pčelinjaku; - ne dozvoliti zamrzavanje snega na letu; - kontrolisati zdravstveno stanje pčela; - procenjivati jačinu društva na osnovu izleta pčelana lepom i toplom danu; - nipošto ne otvarati košnice iz čiste radoznalosti; - pomoći pčelama bez hrane: - sprečiti pojavu grabeži; - očistiti podnjače i dezinfikovati ih; - uginule pčele i prljavštinu spaliti; - zameniti ovlaženi utopljavajući materijal; - društvu sa trutovima zameniti maticu ili ga pripojiti;

Mart - izvršiti prvi prolećni pregled svih društava: a) količna hrane, b) zdravstveno stanje, v) kvalitet matice, g) količina legla i d) kvalitet saća; - spaljivati mrtve pčele i trunje; - izvršiti prolećno tretiranje protiv varoe; - lečiti nozemozu ili proliv pčela; - početi stimulativno prihranjivanje; - u drugoj polovini meseca, ako je toplo početi sa postepenim odzimljavanjem; - postaviti i urediti higijensko pojilo

April - izvršiti zaostale poslove; - pratiti stanje i blagovremeno vršiti proširivanje; - otklapati saće sa starim medom radi stimulisanja matice da leže; - oduzimati okvire sa viškom cvetnog praha za vreme cvetanja voća i čuvati ga kao rezervu; - skupljati cvetni prah hvatačima; - preduzeti mere za radno raspoloženje i sprečavanje pojave rojenja; - ako dođe do smanjenja unosa treba nastaviti stimulativno prihranjivanje; - koristiti voćnu pašu za izgradnju novog saća; 176

- vršiti izjednačavanje pčelinjih društava; - kontrolisati zdravstveno stanje pčela i legla; - sprovoditi borbu protiv varoe građevnjacima; - stalno održavati pojilo.

Maj - održavati radno raspoloženje kod pčela; - zaseniti košnice koje su suviše izložene Suncu; - izjednačiti pčelinja društva; - čim zabeli saće u plodištu ili zabeli bagrem treba početi sa dodavanjem medišta; - širom otvoriti sva leta; - razmaći okvira i medištu radi produbljenja ćelija; - ograničiti rad maticama radi većih prinosa; - dodavati satne osnove na izgradnju; - čim pčele popune preko polovine dodatog medišta odmah mu treba dodati sledeće; - ne otvarati košnice u toku dana zbog ometanja pčela.

Jun - skidanje medišta i ceđenje meda; - pčelama ostavljati najmanje 1o kila meda; - medišta skidati ujutru, isceđena vraćati uveče; - ne ostavljati med da se ohladi jer se teže cedi; - med čuvati u čistim sudovima; - održavati radno raspoloženje pčela; - proizvodnja i zamena matica; - umnožavanje pčelinjih društava; - stvaranje pomoćnih društava-nukleusa i nega rojeva; - obezbeđenje i čuvanje saća sa poklopljenim medom za zimsku rezervu i konzervacija polena u saću za zimu; - proširenje ventilacije ako nastanu veće temperature; - stimulativno prihranjivanje kristalnim šećerom; - održavanje pojila ispravnim; - tretirati timolom protiv varoe; - i dalje koristiti okvire građevnjake.

Jul - stavljati žičanu mrežu ili osloboditi ulaz u zbeg; - pomicati gornja tela ili - medišta radi ventilacije; - staviti seno ili travu preko krovova; - redovno održavati pojilo; - proizvodnja i zamena matica; - stvaranje novih i nega mladih rojeva; - zaštita od pojave grabeži; - dodavati šećer u kristalu radi stimulisanja matice; - preduzimati mere protiv varoe koja je u vrhuncu; - seoba pčela na suncokretovu pašu; - borba protiv osa i stršljenova;

Avgust - detaljan pregled svih društava radi utvrđivanja: a) zdravstvenog stanja pčela: 177

b) kvaliteta matice i legla v) kvaliteta saća i g) količine i kvaliteta hrane; - zaštita od visoke temperature; - saniranje oslabelih društava; - suzbijanje zaraznih bolesti pčela i legla; - nega rojeva; - zamena matica i starog saća; - rasporediti saće u košnici za zimu; - početi intezivniju prihranu, samo uveče, i dalje davati šećer u kristalu; - zaštita od osica i stršljenova; - zaštita saća od moljca; - održavanje pojila.

Septembar - završiti propušteno od prošlog meseca; - utvrditi količinu hrane u košnicama i hitno dopuniti zalihe potrebne za zimu; - nastaviti stimulativno prihranjivanje; - nastaviti borbu sa osama i stršljenovima; - postaviti češljeve na leta košnica zbog miševa - zaštiti saće od moljca - pripajati slaba društva jakim ako su zdrava - kontrolisati ispravnost pojila

Oktobar - završiti propušteno od prošlog meseca; - tretirati pčele protiv varoe; - obnoviti i pojačati postolja; - popraviti oštećene krovove; - farbanje košnica; - popravka ograde oko pčelinjaka: - podesiti prednji nagib košnica; - proveriti saće od moljca; - obezbediti mir na pčelinjaku.

Novembar - izvršiti utopljavanje pčelinjih društava; - proveriti kako funkcioniše ventilacija; - zaštititi pčele od vetrova; - obezbediti mir na pčelinjaku; - čistiti leta od mrtvih pčela - proveriti zaštitu od miševa i da nije koji ušao - zaštititi pčele od ptica, naročito od žuna i detlića

Decembar - povremeno obilaziti pčelinjak i vršiti proveru stanja; - uklanjati vlažan sneg i mrtve pčele sa leta; - ako sneg nije vlažan ne treba ga uklanjati; - proveravati ventilaciju i zaštitu od miševa; - nastaviti zaštitu od ptica;

178

- pomoću gumenog creva poslušati zvuk klubeta; - sređivati i popravljati pčelarski pribor i alat.

179