MIHA ARTNAK POLA SER UPOZNAVANJE POZNATIHSA NEPOZNATIM PISMOM
PIKTO PLAZMA
2012 IZLOZBA
“DIZAJN
OTPORA”
X
SADRŽAJ : IAN ILAVSKY & DON WILKIE / CONSTELLATION RECORDS THE MIHA ARTNAK PICTOPLASMA FESTIVAL 2012 IZLOŽBA “DIZAJN OTPORA” STVARNOST JE NEGDE DRUGDE POLA ŠER: UPOZNAVANJE POZNATIHSANEPOZNATIM PISMOM
NOVE DECHKOTZAR MAJICE!
PRVI CONS PROJECT
IAN ILAVSKY & DON WILKIE / CONSTELLATION RECORDS Constellation Records je alternativna muzička izdavačka kuća iz Montreala koju su 1997. godine osnovali Ian Ilavsky i Don Wilkie. Izdavačka kuća je osnovana s namerom da se obezbedi prostor za nastupe lokalnih bendova koji nisu imali potrebnu podršku u svojoj zajednici. Ipak, ovaj plan nije bio održiv i umesto stalnog prostora, ljudi iza CST kolektiva počinju da organizu-
postojanja, a približili su se kataloškom broju 100. Tokom poslednje decenije i po objavili su albume velikog niza bendova, od kojih i dalje samo nekolicina dolazi izvan geografskog područja Montreala ili Kvebeka, a Tindersticks su verovatno jedino primer grupe sa evropskog kontinenta koja ima saradnju sa ovim izdavačem. U Beogradu je 18. aprila u Galeriji NOVA otvorena izlož-
ju serijal koncerata pod nazivom Musique Fragile, uglavnom organizujući koncerte u svojim kućama, za 100 posetilaca, i kasnije počinju da objavljuju snimke koji su tom prilikom nastajali. Njihovo poslednje izdanje iz 2012. godine upravo i nosi isti naziv, a predstavlja skup tri različita živa snimka tri različita autora. Ubrzo nakon serijala MF, etiketa se seli u Mile End susedstvo Montreala, odakle i danas rade iz kuće u kojoj je centralizovana većina njihovih aktivnosti - od muzičkog studija (Hotel2Tango) u kome snimaju svi bendovi, preko radionice za ručno pakovanje i specifične vizuelne dorade izdanja pre slanja prodavnicama i distributerima, pa sve do životnog prostora i magacina. Constellation ove godine slavi 15 godina
ba CE CÔTÉ EN HAUT: The Fragile World of Constellation, na kojoj je po prvi put na jednom mestu sakupljen kompletan vizuelni opus kultne muzičke izdavačke kuće. Tim povodom specijalno za Designed.rs autor i kustos izložbe Relja Bobić razgovarao je sa dvojcem iz Constellation Records-a. Intervju je skraćena verzija opsežnog intervjua koji se nalazi u katalogu izložbe. Kako ste se upoznali i na koji je način vaš odnos uticao na razvoj entiteta pod nazivom Constellation? Da li je bilo u pitanju prijateljstvo ili profesionalna saradnja, na koji je način to formiralo prve korake same muzičke etikete?
Constellation je započeo kao ideja, verovatno 1995. godine, a prvo izdanje smo objavili 1997. godine. Obojica smo iz Montreala ili okoline, i bili smo tu od sredine osamdesetih. Ja sam svirao u punk bendu i imao neki bedni posao, organizovao sam DIY koncerte i događaje. Montreal je sredinom devedesetih bio sumorno mesto za bilo kakvu
Pre nego što smo izdali bilo koji od albuma, oko 1996. godine kada smo Don i ja i dalje tragali za prostorom, tada smo upoznali Efrima i Davea iz Godspeed You Black Emperor. Ta grupa se baš u tom trenutku transformisala u “orkestrirani rock” format po kome su postali poznati. Nekoliko njih je živelo u velikom loftu i mi bi ponekad organizovali
vrstu nezavine muzike. Da bi svirali, bendovi su uglavnom morali da plaćaju klubovima, i to samo da bi dobili termin u ranim večernjim satima, ali čak i za tu “privilegiju” morali bi da plate. Tako da je situacija bila zaista loša. Razlog zašto je pokrenut CST bio je zapravo da se posvetimo jednoj veoma lokalnoj potrebi, želeli smo da otvorimo prostor za nezavisnu i eksperimentalnu muziku za koju smo bili i lično zainteresovani.
koncerte tamo, mada je to istovremeno bio i prostor u kome su oni održavali svoje probe, i u kojem su živeli. Čuli su za nas i mi smo čuli za njih, tako da smo svi želeli da se sretnemo i upoznamo, da vidimo da li ima zajedničkih ideja i kako bi izbegli preklapanja termina koncerata. Na kraju smo uradili nekoliko događaja zajedno u njihovom prostoru, koji je kasnije postao Hotel2Tango, sada već legendarni montrealški prostor koji je evolvirao u jedan od najpoznatijih lokalnih muzičkih studija.
Prvi bendovi sa kojima ste radili, da li ste sa njima dolazili u kontakt takođe na prijateljskoj osnovi?
Zanimljivo je da je tokom inicijalnog perioda vaše aktivnosti postojao snažan duh zajedništva, bez ikakvih biznis modela klasične izdavačke kuće. Godinama kasnije, sve vaše aktivnosti su danas locirane u jednoj zgradi, Van Horne Aveniji 110. Na neki način, zatvara se ciklus vaših aktivnosti, povezuje se sa samim počecima. Takođe je važno imati na umu i razvoj vizuelnih identiteta vaših
opišete o čemu se zapravo radi? One su svakako od najvećeg značaja, pored vizuelne impresije koja je i tema izložbe povodom koje razgovaramo. Nešto što je došlo iz vrlo lokalnog konteksta dostiglo je globalni doseg i priznanje. Da li ste to očekivali i kako se osećate danas kada je razmera vaših aktivnosti mnogo veća?
izdanja, jer je takođe bio u pitanju snažan proces kolaboracije između umetnika, dizajnera i muzičara.
ti, čini mi se da Don i ja osećamo da su stvari koje se dešavaju iza kulisa zapravo one najbitnije. Način na koji se donose odluke, one koje većina ljudi ne može percipirati. Postoje mnogi zahtevi u pogledu distribucije, kada moraš doneti odluke o tome šta će biti prioriteti. Isto je i ako govorimo o predstavljanju u medijima. Danas je najvažnije pitanje kako promovisati svoju muziku kroz različite platforme. Postoje mnogo suptilniji načini da plasiraš muziku od provlačenja kroz TV seriju ili reklamu. Mi zahtevamo od svih naših autora da ni jednu kompoziciju koju mi izdamo ne puste u domen advertajzinga. Za uzvrat, mi im nudimo 100% prihoda od bilo kojih drugih licenci, na primer za filmove ili dokumentarce. Iz našeg ugla, mi gubimo dosta plodova svog rada u tom procesu, ali smo solidarni sa našim muzičarima u želji da očuvamo nešto specijalno
Nije bilo tako na samom početku. Rekao bih da su mnoge vrednosti koje promoviše naša etiketa, naši politički i estetski stavovi, rezultat izvesne politike koja je bila prisutna na našoj sceni, koju smo pokušali da nastavimo da predstavljamo kroz izdavaštvo tokom svih ovih godina, i to je svakako bio rezultat zajedničkog rada sa mnogim muzičarima koje smo izdavali tokom prvih godina rada. Posebno mislim na Godspeed i ljude kao što je Efrim, sa kojima smo pričali o stanju kulture, ulozi i mestu komercijalnog aspekta i umetnosti, šta je značilo biti aktivista u umetničkom kontekstu… Pominjete vrednosti koje zastupa Constellation kao kolektiv. Da li bi uopšte mogli da rečima
Kada nas pitaju da artikulišemo te vrednos-
jemo na zaštitni celofan. Pominjali ste nestandardne tehnike. U vašem skladištu takođe se mogu videti stare štamparske mašine. Da li one dolaze iz neke porodične tradicije, ili je u pitanju vaša racionalna odluka da ne koristite kompjutere ili najnoviju štamparsku mašinu i da visoke rezultate postignete koristeći zastarelu opremu?
vezano za snimljenu muziku, i da je ne zagadimo kao pozadinski šum trgovačkih procesa. Proces štampanja i pripreme izdanja do njegove krajnje forme takođe je svojevrsni “Constellation proces”, brojni mali entiteti sarađuju. Ali svako izdanje se zapravo sklapa i pakuje u vašoj radionici pre nego što ode put prodavnica. U istoj kući je i vaš studio. To je tačno. Naša mantra uvek je bila da ohrabrujemo muzičare da razmišljaju o vizuelnom utisku svojih izdanja i pakovanju. Ispričajte o kakvom omotu bi sanjali i hajde da vidimo šta je izvodljivo, kuda to može da ode. Neki bendovi ne očekuju puno, tako da imamo i dosta minimalnih omota. Ali ako je autor motivisan da se tome posveti, i mi smo. Zbog toga različite delove procesa realizujemo u različitim prostorima i radionicama. Sami naručujemo papir i nosimo ga na oblaganje folijom, zatim u radionicu za kliše, vraćamo sve to u skladište i ubacujemo dodatni materijal koji smo štampali na maloj ofsetnoj mašini ili sa sitom. Ne idemo u veliku štampariju gde dobijamo gotov proizvod sa trake. Više volimo da na ovaj način i obezbedimo povremene plaćene poslove za ljude iz naše zajednice i muzičare, mnogi od njih su radili kod nas na sklapanju izdanja. Uz jako malo izuzetaka, svaki album, svaka pojedinačna ploča je zapakovana ovde. Takođe nikada ne stavljamo barkodove na karton omota, već ih kao nalepnice doda-
Niko iz moje okoline ne dolazi iz dizajnerske struke. Takođe ne mislim da fetišiziramo stare premete, u pitanju je samo društveno-svesna odluka, pokušavamo da koristimo korišćenu robu kada god je to moguće. Možda jedini rani uticaj u tom smislu je moj posao iz srednjoškolskih dana, kada sam živeo u Vinipegu. Na mom ćošku nalazila se radnja za kancelarijski materijal. Osamdesetih godina su ljudi i dalje pisali pisma. Personalizovali su papir i koverte koristeći malu mašinu za suvi žig. Sve se radilo ručno, slaganje slova i otiskivanje, a mašina je već bila dvadeset godina stara. Mislim da sam ja bio poslednji na tom poslu pre nego što su počeli da koriste digitalni termo-print. Imao sam to upoznavanje sa tipografijom i čitavim tim procesom korišćenja ove mašine kada sam imao oko 16 godina. Nekada je bilo zaista frustrirajuće, ali istovremeno i veliko zadovoljstvo. Na neki način neverovatan posao za taj period odrastanja, veoma smirujući… Na neki način to mi se vratilo kada je krenuo Constellation, tu priču nisam puno puta ispričao.
THE MIHA
ARTNAK INTERVJU: IVANA SRDANOVIĆ FOTOGRAFIJE MIHE ARTNAKA: SENJA VILD
Miha Artnak je slovenački vizuelni umetnik i dizajner vizuelnih poruka. Diplomirao je na Akademiji za likovnu umetnost i oblikovanje. Dobitnik je više međunarodnih nagrada i priznanja. Miha Artnak je i suosnivač slovenačkog kreativnog kolektiva Zek. Radovi su mu objavljeni u brojnim priznatim časopisima i publikacijama a redovno se i postuju na relevantnim dizajn i street art blogovima.
2009. godine izdaje knjigu “Now I Exist”, svojevrstan portfolio sa vizuelnim eksperimentima i tipografskim istraživanjima. U Beogradu je bio gost predavač i mentor studentske radionice na međunarodnoj konferencije (Grafički) Dizajner: Autor ili univerzalni vojnik – Akcija! . Miha nam je doneo svoj novi video projekat „Vzorec iz otroštva” (“Uzorak iz detinjstva”). Na studentskoj radionici je zajedno sa studentima pokušao da pokrene i otvori teme koje utiču
na naše društvo. Na zanimljivim lokacijama i kroz javne, urbane intervencije u prostoru, mentor i studenti su poslali zajedničku poruku. I bilo je sjajno!. U slobodno vreme, Miha piše bajke, poeziju i aforizme. Ko je The Miha Artnak. Šta se krije iza imena koje počinje sa određenim članom „The“? Čovek pre svega. Čovek. Pa onda i multidisciplinaran, vizuelni
umetnik, dizajner vizuelnih poruka. Kao čovek, a onda i sa tom multidisciplinarnošću, uvek postoje neke granice, a one su samo u našim glavama...Tako da ne znam, ako bi se definisao kao dizajner, onda, pa ako bih napravio neke radove drugačije, onda bi dizajner rekao pa to nije više dizajn. A mene boli ako nije dizajn. Zato jer sam i čovek, ja radim neke stvari koje mene interesuju. Isto, kao neki artist ako radim, postavlja se pitanje šta radiš u dizajnu? Ne volim te podele, te klasifikacije, i to kada pokušavaju negde da te svrstaju. Da, to je bezveze...I sve će da se promeni sa vremenom, bio je, ne znam, dizajner, onda je bio vizuelni komunikator, pa onda ne znam šta ćemo sve smisliti usput kao neku novu foru, ovaj je creative director / art director, ne znam, whatever, nеšto ćemo još smisliti... Pričaj nam o tom filmu. Zove se „Vzorec iz otroštva” (“Uzorak iz detinjstva”). Zec je taj uzorak? Kada si ga prvi put nacrtao? Pa da... 2004. godine u ovakvom stilu. Ali ovakav stil, koji je kao scribble, ta forma postoji od detinjstva. U grafitima sam tražio nekakav svoj stil i simboliku, zanimale su me forme u minimalizmu. Samo da ima neku poruku, da nije bezveze. Ovaj koncept je da mogu da radim bez da bih prekinuo. Ali ceo taj projekat je ispao kompleksan zbog načina na koji si izveo celu stvar. Izgleda kao da je i bilo jako naporno, kako si došao na ideju da to napraviš? Pa, ove teme su mi zadnje dve godine više bitne nego prije i počeo sam da isto pišem nešto tako, i imao sam neke tekstove koje sam formirao i počeo da pravim ovaj scenarij. A to se radilo godinu dana, i ovaj koncept se dizajnirao kroz vreme. Imao sam tekst i koncept sa zecima, samo mi je još trebala veza između. To je išlo paralelno. Kada smo otišli snimati nisam znao šta će se dogoditi. Možda bi mi na pola rada došli policajci i pitali „ej šta radite“, i onda bi snimili nešto drugo, ja bih imao neke probleme. Možda bih čak i dobio lisice i sve bi bilo na snimki. Ja stvarno nisam znao šta će se dogoditi. Tako da, mogao je da bude drugi rezultat, mogao sam ostati bez spreja, ili ti policajci, ili ne znam, bilo šta... Misliš da bi to znatno izmenilo celu tvoju priču? Da, pa da. Priča bi se promjenila. Možda bih napravio samo deset metara i zaustavili bi me policajci, bio bi desetsekundni video. Verovatno ne bih mogao da završim, da zaokružim svoju priču. To bi onda bilo samo ovako kao trailer...“Taptaptaptaptap..Konec. The End. Kraj“.
A ta priča, to je nešto što ti je raslo u glavi godinu dana? Ti si razvijao i priču godinu dana? Da, imam neke word fajlove u koje ukucavam svoje tekstove. Odlučio sam se da dizajniram society gde nije prvi u hijararhiji čovek - nego mindset. Za rešavanje problema sam odabrao dizajnerski pristup. Nisam ga želeo pokazati na predavanju jer je još u skicama. A, imam već neke sisteme koji mislim da bi trebali postojati u praksi. Treba mi još dijaloga sa ljudima, treba mi više feedback-a. A u kojoj formi ćeš to da napraviš, u formi filma ponovo? Ne, mislim da ne, bit će samo plan, i slat ću ga ljudima, oni će mi vratiti feedback. Rezultat če bit tek nakon interakcije. I nadam se da ćemo staviti ovo i u praksu. Neka alternativna politika... Ali ne volim izraz politika. Prijatelj mi je rekao, da u Americi tome kažu policy. Imam policy i politics. E, ovo je policy. Tako da ne znam kako vi kažete na srpskom, ni kako
mi na slovenačkom. Mislim da nemamo ni pravog izraza. Policy versus Politics! Evo mogu ti odmah pokazati moj plan. Hehe. Al, to ti je više kao nekakvo istraživanje. Hoće li to biti u nekoj dizajnerskoj formi? Da. Ali u simple formi. Bit će to u nekoj formi, ne dizajnerskoj, jer dizajnerski je više thinking nego forma. Zamislio sam to kao mindset, koji se projicira na pravo, medicinu, sport, turizam, medije i naravno na kulturu i industriju, koje smatram našim područjem. I za nas, to je važno. Trebaju nam klijenti, menadžment, produkcija, investitori i naravno definirani smer. Treba nam oprema, pr, radionice, community, prostori, a onda je tu i novi sistem obrazovanja kao Bauhaus, mentor, student i klijent u jednom prostoru. Sve što se radi je radionica, nazovu se mladi ljudi, da samo dolaze i gledaju kako se radi, kako rade već utemeljeni artisti, dizajneri, video producenti, fotografi, ili bilo šta. Imaju onu svežu kreativnu energiju
i neki latest update koji postoji u mlađim generacijama tako da je uvek win – win situacija. Nije samo obrazovanje pojedinca, svi uče od svih. To bi bilo super. Ja to uvek nosim u glavi i tako mogu i da vidim koji ljudi razmišljaju u istom smeru. Slično onome što je pričao Miloš Ilić na svom predavanju. Bar sam ja to tako shvatio.Jel radiš za klijente? Manje nego prije. Radio sam i za agencije ali se više manje radilo na principu “Sutra, treba nam sutra…”. I to požurivanje me prisiljavalo raditi s levom rukom. Što je naravno bezveze i svi samo bacamo vreme. To nema duše, nema rethink-a, klijenti su uvek u pravu. Pa čiji je ovaj posao? Moj ili njegov? Postoji neka barijera između klijenta i agencije. I uvek su kompromisi, nikada nije onako kako su ljudi zamislili. Več na početku imamo kompromis, a ne “Everything is possible”. Počnemo sa “U, čekaj, čekaj, njima se sviđa…” i “Mislim da je ovaj latest trend.. “ i “I ne zaboravi, oni mrze ovo, i ne zaboravi treba im stvarno ovaj product, product, product…”…bulšit, bulšit, bulšit… Tako je pored bezveznog rezultata i manje para. Ali opet to ne znači da tako može u nedogled... Tako ne može da se živi? Ne, mislim da ne, al sada sam mlad i mogu da imam ovaj sinus: gore - dole. Da ide all in / all broke. U svome comfort zone-u, sa pravim ljudima ne osećaš se broke, ne osjećaš se loše. Uvek je: „pa, da, sad, e sada nemam para, neću ništa, ok, u redu, idem kući spavati, vidimo se sutra... barem imam više vremena - napravit ćemo nešto novo“. A jebiga, to je to ako želiš bolje radove. Jel imaš ti planove sad. Jel zbog ovoga što si nam ispričao manje planiraš sada? Jel živiš tako što čekaš da se stvari same dogode, ili planiraš...? Planiram, puno planiram. U prvom planu je izložba sa Zek Crew za 12 godina kojih imamo. Pričaj nam malo o Zek Crew kolektivu i o toj izložbi. Zek Crew će ove godine imati 12 godina tako da ćemo napraviti izložbu 11. maja. Napravit ćemo 3D stvari, tako da če biti malo više galerijski attitude, sa nekim prostornim intervencijama, i bit će produkti, skulpture-objekti. Imamo mesec dana i neke koncepte, neki su već napravljeni, a neke treba napraviti. Izložba će se održat u napuštenom zaklonu, u centru Ljubljane. Jel ti više voliš da radiš na projektima individualno, ili da radiš u kolektivu kao to što radiš sa Zek Crew? Zavisi. Volim raditi uz kolektiv ili u grupi ali neke stvari mislim, da bolje radim sam.
A jel imate problema oko koncepta izložbe? Ne više, već smo ga napravili i dogovorili smo se. Trajalo je više meseci. I to vam je sada kao neki jubilej, slavite 12 godina postojanja. Pa neće to biti kao neki PR, samo perfect excuse. Da napravimo nešto zajedno. Dokumentirat čemo i staviti na internet kad bude završeno. Izložba će se održat u zaklonu kojeg čemo privremeno pretvoriti u galeriju. Nadam se, da čemo pokazat našu izložbu i u drugim gradovima možda se opet vidimo u Beogradu. Ako to neće da se pokrene, onda postoji uvek back up plan. Tako da ne znam, bit će izložba, and We will see what next!. A iz perspektive života u maloj sredini, jel ti osećaš da te ta sredina ili ta zatvorenost male sredine možda malo guši, da ti to nije dovoljno? Misliš kao Ljubljana, ili Slovenija...? Večinu radova radim u sredini koja me ispunjava ali uvek bi moglo biti bolje. I bit će. Potencial vidim u povezivanju i suradnji kreativnih ljudi. A šta je to što bi još mogao da radiš a da nisi probao? Neki drugi medij, sada si i film probao... Novo a da nisam probao? Pre svega najnovija galerijska izložba sa Zek Crew- om. Želeo bih probati, mislim… sve, zato što sam čovek. Da nema granica. Šta me inspirira… Jer treba ti neko znanje, ne znam, za video, za web, za grafički dizajn, za interaktivne stvari, za sve šta radiš…I to znanje ne možeš dobiti za nedelju dana. Ako si ti multidisciplinaran, treba ti multidiciplinarno znanje. Ako ga nemaš, u smislu craft-a, tehničkoga, onda ti trebaju ljudi. A ako ti trebaju ljudi, treba ti i lova, da ih platiš.
A ta priča sa egom u kreativnom poslu, jel ti misliš da je to tačno da ljudi koji su u kreativnoj industriji, da su veći ego manijaci od ostalih. Pa vidim po nekim generacijama da jesu. Pa, ego je uvek problem, ljudi misle da je ego isto kao samouverenost, to nije isto kao ego, i treba isto da znaš da prepoznaš kada je egocentrizam a kada egoizam u pitanju. Egocentrizam je samo attention “Hello, hello, yo”, i svi te gledaju. To je samo ovakav ego, to je…htio bi neki feedback, postojiš, ovde sam, “hallo, ovde sam”, to ti je cool. A egoizam je ovako, mogu da ti uzmem nešto da te
nisam pitao, i baš me boli za druge. Ovakav egoizam mi se ne sviđa. A egocentrizam je smešan, njega imaju svi, svi smo malo egocentrični. Pa to mi je malo i simpatično. A ovo kao samouverenost, samosvest, selfconfidence, to mora biti ovako sa kompetencijom, tako da, ne možeš ti biti samouveren bez iskustva, bez kilometraže, bez znanja, bez svega. Ne možeš ti tek tako da kažeš: „ Ah, tačno, pa sve ja ovde mogu ovo sam da napravim...“ To ti je opet neki egoizam, ja kao mogu da napravim sve. To ti jeste super za drive, ako ti hoćeš da napraviš nešto, onda moraš da znaš da tu postoji i obrazovanje.
A kakva je Ljubljana kao sredina za umetnost i za to što ti radiš? Pa, sad se, mislim da malo promenilo. U ljudima, ne u institucijama. Ljude baš boli ako nemaju para. „Mi ćemo napraviti ovo, vi ćete napraviti ono“ - super, možemo zajedno. Postoji neka fiktivna scena koja se povezuje i stvarno ima puno puno talenta, koji nadam se da će uspeti i videti svet, i da će svet videti. A video sam da to postoji i u Beogradu. Neki tribe koji ima svoj talent. Rešenje je u povezivanju i komunikaciji. Nema granica, jоš smo i na istoj planeti.
PICTOPLASMA FESTIVAL 2012 U HBC-u, Babylon-u i 16 umetničkih prostora Berlina, ljubitelji dizajna karaktera imaće priliku da uživaju u raznovrsnom programu ovogodišnjeg izdanja. Pictoplasma Festival je godišnji festival dizajna karaktera i umetnosti i sastoji se od mnogobrojnih izložbi, instalacija, konferencije, projekcija, i performansa. Pictoplasma je osnovana u Berlinu 1999. godine, i od tada se razvija kroz jedinstven fokus na savremeni dizajn karaktera i figura. Sa svojim godišnjim festivalima u Berlinu i Njujorku, Pictoplasma je evoluirala u svojevrstan meeting point za specifičnu internacionalnu publiku koju čine umetnici, ilustratori, grafički dizajneri, filmski stvaraoci iz oblasti animacije i mnogi drugi. Ovog aprila, Pictoplasma Festival savremene kulture nudi uzbudljivu konferenciju sa izvrsnim
predavačima, avangardni filmski festival animacije, gustu mrežu izložbi i inovativnu labaratoriju sa radionicama, umetničke performanse i druga dešavanja. Ako ste u Berlinu ne propustite festival koji je izrastao u najveću proslavu karaktera i platformu za najnovije tendencije u svetu grafičkog dizajna i ilustracije, animacije i motion grafike, slikarstva, vajarstva i urbane umetnosti. Pictoplasma Highlights: Character Walk, šetnja - turneja kroz 16 umetničkih prostora u Berlin Mitte-u. Izlažu razni umetnici uključujući francuski kolektiv Jeanspezial, sa ne manje od sedam verzija Vermerove “Mlekarice” ( ‘La Laitière’); transcedentne 3D print ilustracije, staklene slike i skulpture Marka Gmehlinga (DE); geometrijske maske u raznim bojama Ben Njumena (UK); drvene maske i instalacije, i grupna izložba post-digitalnih
čudovišta, Megana Whitmarsha (SAD), Nine Braun (DE), Rejmonda Lemstra (NL), Joshue Ben Longa (SAD) i mnogih drugih. U okviru Pictoplasme održava se i takozvani Character Lab u okviru kojeg će se raditi na izgradnji najvećeg festivalskog “čudovišta”, a biće organizovane i intimne radionice, performansi i crtačke radionice. Za umetnička predavanja i projekcije animacija, Babylon će biti idealno mesto koje će ugostiti Punga, argentinskog virtuoza animacije, zatim Nathana Jureviciusa (AUS), legendarnog umetnika Garzy Basemana (US), i francuski video kolektiv PLEIX. U delu programa Animation Screenings biće
prikazani novi animirani filmovi, muzički spotovi i motion grafika, a od reditelja i umetnika učestvuju Beeple (USA), Yves Geleyn (FR), Nomint (GR), Peppermelon (ARG), Seb Burnett (UK), Studio aka (UK), Dean Fleischer-Camp (USA), Delphine Dussoubs (FR), Kristofer Ström (SW), Mirari & Co ( JP), Passion Pictures (UK). Mnogi od njih će diskutovati o svom radu nakon projekcija. U večernjim časovima od 20h održavaju se razgovori sa filmskim stvaraocima među kojima su Grant Orchard, nominovan za Oskara koji gostuje 12. aprila, Julia Pott 13. aprila, i Joel Trussell 14. aprila.čudovišta, Megana Whitmarsha (SAD), Nine Braun (DE), Rejmonda Lemstra (NL), Joshue Ben Longa (SAD) i mnogih drugih.
U okviru Pictoplasme održava se i takozvani Character Lab u okviru kojeg će se raditi na izgradnji najvećeg festivalskog “čudovišta”, a biće organizovane i intimne radionice, performansi i crtačke radionice. Za umetnička predavanja i projekcije animacija, Babylon će biti idealno mesto koje će ugostiti Punga, argentinskog virtuoza animacije, zatim Nathana Jureviciusa (AUS), legendarnog umetnika Garzy Basemana (US), i francuski video kolektiv PLEIX. U delu programa Animation Screenings biće prikazani novi animirani filmovi, muzički spotovi i motion grafika, a od reditelja i umetnika učestvuju Beeple (USA), Yves Geleyn (FR), Nomint (GR), Peppermelon (ARG), Seb Burnett (UK), Studio aka (UK), Dean Fleischer-Camp (USA), Delphine Dussoubs (FR), Kristofer Ström (SW), Mirari & Co ( JP), Passion Pictures (UK). Mnogi od njih će diskutovati o svom radu nakon projekcija. U večernjim časovima od 20h održavaju se razgovori sa filmskim stvaraocima među kojima su Grant Orchard, nominovan za Oskara koji gostuje 12. aprila, Julia Pott 13. aprila, i Joel Trussell 14. aprila.
FESTIVAL 2012
PICTOPLASMA
PRE-ODER
NOW
IZLOŽBA “DIZAJN OTPORA” U KNEZ MIHAILOVOJ ULICI Beograđani će u jeku predizborne kampanje imati prilike da u najprometnijoj pešačkoj ulici vide političke plakate i radove na kojima su prikazane najrazličitije vrste otpora, neslaganja, pobune, konfrontacije. Ovo je možda prvi put da se ovako značajna izložba u specifičnom političkom trenutku izbaci na ulicu i omogući običnim ljudima i građanima našeg grada, da vide dizajn na ulici, u ovakvoj formi, i to dizajn koji u sebi nosi izuzetno važne teme i pitanja kako sa zvakog pojedinca, tako i za društvo
u celini. Izložba je nastala na osnovu knjige “The Design Of Dissent” Mirka Ilića i Miltona Glejzera (Milton Glaser), koji su sakupili, sortirali materijal, napisali i uredili knjigu, a nakon toga u formi izložbe prikazali skoro sve ove radove na nekoliko izložbi u svetu. The Design of Dissent je svojevrsna kolekcija postera, knjiga, bedževa, časopisa i drugih materijala koji tematizuju pojave od početka 60-ih prošlog veka pa
sve do danas iz zemalja kao što su Izrael, Palestina, bivša Jugoslavija, Rusija, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Iran, Turska, Bosna, Srbija, Španija, Poljska, Malazija, Nemačka, Južna Afrika, Argentina, Meksiko i SAD. Knjiga ujedno služi i kao katalog od 250 stranica u punom koloru sa preko 400 slika koji predstavljaju neke od najboljih primera ilustrovanog protesta. Knjiga sadrži uvodni esej Tony Kushnera, dramskog pisca poznatog po predstavi Angels in America i Homebody / Kabul. Takođe, u knjizi se
nalazi i intervju sa Stevenom Hellerom. Na 45 panoa duž Knez Mihailove ulice, od ugla sa ulicom Vuka Karadžića pa skoro do Kalemegdana, prikazano je stotinak političkih plakata i drugih print materijala iz celog sveta. Svi ovi radovi koji će biti prikazani u okviru izložbe u Beogradu, pokazuju različitost grafičkih reakcija na ograničenja i pritiske koji dolaze od vlasti ili globalnih institucija moći. Radovi sadrže elemente konfrontacije, poziv da se
oslobodi istina, često sakrivena ispod površine javnog diskursa. Plakati, knjige, bedževi, časopisi i drugi vizuelni materijali iz različitih zemalja od šezdesetih do danas, bave se pitanjima mira, kontrole naoružanja, ženskih i LGBT prava, religije, ratova i korporativnog okruženja. Na taj način, izložba i knjiga mogu da pruže razne vitalne odgovore na ograničenja koja nameću vlasti širom planete. Radovi sadrže elemente razdora, i na taj način apeluju na pravdu u pokušaju da se oslobodi istina koja leži ispod površine javnog diskursa. Grafički radovi posebno privlače pažnju nizom “problema” koje sugerišu, kao što su mir, prava životinja, kontrola oružja, vera, rat u Iraku, jednakost, prava žena, prava homoseksualaca i prava u sve korporativnijem svetu. Milton Glaser na svojstven način sugeriše potrebu za neslaganjem u savremenom životu: “Deo karakteristike neslaganja je kada je podstaknuta empatijom i idejom značajnosti onih neposredno oko nas. U slučaju da neko postane žrtva ili je povređen, mi svi kolektivno kao društvo postajemo povređeni i deo te agresije. Potrebno je dakle da neslaganje postoji i bude izraženo. Ono mora biti izraženo zbog opstanka demokratije jer je ona naša jedina nada.”
STVARNOST JE STVARNOST J E
N E G D E
DRUGDE
Moj otac, koga sam uporno i bezuspešno pokušavao da privolim na korišćenje kompjutera, kako bi posao grafičkog dizajnera mogao da obavlja mnogo lakše, brže i preciznije, jednom me je upitao: Da li pogrešnim pritiskom na dugme može da se desi da sve što sam uradio nestane? Da, odgovorio sam, i to je bilo dovoljno da se on nikad više ne lati računara. Shvatio sam da je osnovni razlog straha od kompjutera to što slika ili tekst koji se ubace u računar, u njemu zapravo NE POSTOJE. Oni mogu ponovo dobiti materijalni oblik kad se odštampaju, odnosno »odprintaju«, ali dok se njima u mašini manipuliše, oni su »negde drugde«. To njihovo nepostojanje, odnosno gubljenje materijalnosti, zapravo je neophodno da bi se sve što se »ubaci« u računar pomoću bezličnog programskog jezika svelo na isti imenitelj i tako postalo moguće da se bilo šta spoji ili iskombinuje bilo sa čim. Kompjuter je najuniverzalnija sprava koja je ikada izmišljena i ona služi za SVE. Bilo to nekom drago ili ne, nalazimo se u dobu digitalne tehnologije i digitalne umetnosti, koje je digitalna animacija jedan deo. Termini »film« i »video« nisu više adekvatni, jer se odnose na tehnologije u kojoj se optički zapis slike i tona nalazi na celuloidnoj traci, odnosno u obliku magnetnog zapisa. Delo nastalo digitalnom animacijom tehnološki nema odlike ni prvog ni drugog medija. Međutim, svako od ostvarenja digitalne animacije može se kasnije preneti na filmskutraku i postati film ili prikazati preko televizije i tehnički postati video. Ipak nastanak tih novih dela koja objedinjuju sliku, pokret i zvuk, a koja su stvorena manipulacijom pojedinačnih sličica, vezan je za digitalni proces, ukratko kompjuter. DVE STRUJE Ostavimo za časak animaciju po strani i pogledajmo kako su kolekcionari ekslibrisa (grafika malog formata koja se lepi u knjigu da označi vlasnika) klasifikovali grafičke otiske koji su izrađeni pomoću kompjutera. U početku su se digitalni otisci obeležavali jedinstvenom oznakom CAD (computer aided design). Međutim, to nije bilo dovoljno precizno i ubrzo su se pojavile dve oznake: prva, CGD (comput
DRUGDE NEGDE
er generated design – slika generisana u računaru) označava grafičke listove koji su i izvorno nastali u kompjuteru, a oznaka CRD (computer reproduced design – slika reprodukovana pomoću računara) koristi se na grafičkim listovima čija je slikovna predstava nastala van kompjutera (nacrtana rukom, odštampana nekom klasičnom grafičkom tehnikom, naslikana nekom od slikarskih tehnika, itd), a računar je bio samo sredstvo za umnožavanje, dakle imao je ulogu štamparske mašine (data slika je morala biti »digitalizovana« pomoću skenera, digitalnog foto aparata i slično). Shodno tome, u digitalnoj animaciji danas preovlađuju dve struje. Kod jedne delo izvorno nastaje u kompjuteru i najpoznatiji predstavnik je takozvana 3D animacija, kod koje se prvo konstruišu virtuelni (dakle u realnom svetu nepostojeći) trodimenzionani objekti ili “modeli.” Oni se po želji mogu obložiti svim mogućim i nemogućim virtuelnim bojama i teksturama i potom osvetljavati virtuelnim izvorom svetla sa svih strana, dok se u drugoj fazi definišu parametri za kretanje tih objekata. Virtuelna »kamera « sve to može snimati iz svih mogućih uglova i na sve moguće načine. Ovaj vid kompjuterizovane »stvarnosti« najčešće nalazi primenu kod izrade specijalnih efekata u igranim filmovima, zatim kod realistično/nadrealistično koncipiranih animiranih filmova i kod avanturističkih kompjuterskih igara. Ova struja može se uporediti sa »CGD grafikom« jer dela izvorno stvara u računaru i može se nazvati ČISTOM kompjuterskom animacijom. Kod druge struje, kao kod »CRD grafike«, kompjuer SIMULIRA sva tehnička pomagala klasične animacije: pribor za rad (olovke, četkice, krejone, akvarel itd), razne podloge (razne vrste papira, platno, zid, itd) ima mogućnosti beskonačnog broja slojeva, čime izbacuje iz upotrebe folije (celove), trik sto, montažni sto… Sve klasične tehnike animacije (trodimenzionalne: piksilacija, animacija objekata, lutaka, plastelina… i dvodimenzionalne: siluete, kolaž, animacija peska, slikanje na staklu, crtani film na papiru ili celu… danas se više ne snimaju ni filmskom ni video kamerom, već
digitalnom, koja sliku trenutno »digitalizuje«, to jest pretvara u kodirani raspored nula i jedinica. Takva slika se brzo i jednostavno (čak i bežičnim putem!) prebacuje u kompjuter gde se u programima za obradu slike (kao što je Adobe Photoshop) do mile volje doteruje. Doterani kvadrati, pažljivo numerisani (0001, 0002, 0003, 0004 itd, broj nula zavisi od dužine projekta), ubacuju se u program za m ontažu, gde se, za razliku od filma, može eksperimentisati sa dužinama njihovog trajanja, što zapravo predstavlja ANIMACIJU. Ne tako davno, duplirati samo jedan kvadrat snimljenog filma bila je mukotrpna operacija na takozvanoj optičkoj kopirki, što je podrazumevalo potrošnju skupe filmske trake, razvijanje u laboratoriji, čekanje i proveravanje nesigurnog rezultata u projekciji. Dakle, kojom god klasičnom tehnikom da ste izradili svoj film, posao se danas neminovno završava u kompjuteru, neuporedivo brže i lakše nego na klasičan način (na zadovoljstvo saradnika), jeftinije (na zadovoljstvo producenata) i sa maksimalnom mogućnošću kontrole celog procesa (na zadovoljstvo autora-režisera). Evo male ilustracije koliko je klasičan proces izrade crtanog filma bio skup. Sećam se rada na crtanim filmovima tokom osamdesetih: jedan »cel« (celuloidna folija) koštao je 1 marku; faziranje, zavisno od složenosti figure, koštalo je 1 do 2 marke; kopiranje figure koštalo je takođe 1 marku (po figuri! – masovne scene bi bile veoma skupe); kolorisanje takođe marku. Dakle, jedan završen »cel« koštao je ukupno oko 5 maraka, a to treba pomnožiti sa prosečnih 500–700 celova u minuti (pod uslovom da nemate više od jednog sloja folija u igri), tako da je za film od 5 minuta samo izrada crteža na folijama koštala 2500–3500 tadašnjih maraka. Sad možete razumeti radost producenata i njihovo rado ulaganje u kompjutersku opremu. Celovi su postali nepotrebni, zanat klasičnih kopista i kolorista je izumro. Doteran (takozvani »očišćen«) crtež glavnog crtača i fazera sada se odmah »ubacuje« u kompjuter, dok sadašnji »digitalni« koloristi imaju jednostavan i čist (ne moraju da peru ruke od boje posle rada) zadatak virtuelnog dodirivanja površina za bojenje malom ikonicom koja predstavlja nacrtanu nagnutu kanticu sa bojom. Jedino je bitno da linije budu zatvorene, da virtuelna boja ne »iscuri« u susedna polja. Kolorisana površina idealno je ravnomerna, što bi kod klasičnih kolorista bio rezultat velikog truda. Štaviše, u kompjuteru su moguće i mnoge ekstravagancije: na mesto obične ravne površine možete da »ulijete« bilo koju teksturu ili sliku, što je u klasičnom postupku bilo nemoguće, kao što je bilo i manipulisanje tim površinama u prostoru. Pojavom
tabli za crtanje i digitalne olovke kojima može direktno, znači bukvalno rukom, da se crta u kompjuteru, termin manuelna animacija je dobio sasvim novo značenje. Ne ulazeći u beskonačne mogućnosti koje kompjuterska tehnologija nudi, možemo da zakjučimo: na animiranom filmu RAD JE LAKŠI i BRŽI, MOGUĆNOSTI SU VEĆE, PROIZVODNJA JEFTINIJA A KONTROLA PROCESA JE POTPUNA. Mnogi su pomislili: animacija je spašena mukotrpnog »robijaškog« rada! Animacija je ušla u svoje zlatno doba! Sada svi imaju kompjutere, a pošto zanat više nije uslov, animacijom može da se bavi svako! U stvarnosti, nije bilo baš tako. I dalje je procenat kvalitetnih dela bio deset posto, kao i u klasično doba. POČECI I RAZVOJ Prva kompjuterska animacijska ostvarenja bila su apstraktna dela, predstavnici one »čiste« kompjutersko- animacijske struje. Bili su to jednostavni programsko- matematički poduhvati čije su slike bile sastavljene od belih tačkica i linija koje su gradile jednostavne, ali trodimenzionalne ornamentalne predstave (Permutacije – Permutations, Jona Vitnija – John Whitney, iz daleke 1967). (slika 1) Za izradu Permutacija, Vitni je tokom tri godine imao na raspolaganju dzinovski IBM System 360, kao nagradu kompanije. Pravilnu organizaciju kretanja tačaka, linija i površina u prostoru veoma je teško animirati klasičnim metodom, tako da je to jedan od zadataka koji je bio primeren novoj tehnologiji. Sledile su figuralne kompjuterske animacije čiji su linearni crteži bili animirani krutim i mehaničkim »pretvaranjima « jedne pozicije u drugu (Glad – Hunger, Petera Foldesa – Peter Foldes, 1973). (slika 2) Ovakvi koncepti, vođeni željom da približe mladu, u početku apstraktnu, kompjutersku animaciju klasičnoj, zapravo su započeli razdvajanje na »čistu« ili »generisanu« kompjutersku animaciju koja stvara u računaru, i na onu drugu »reproduktivnu«, koja računar koristi samo kao pomoćno oruđe. Prvi autori istraživaće sam digitalni medij i služiće se (jenim delom sigurno i iz tehnološke nemoći, koju prati svaki pionirski poduhvat) karakterističnim, neminovno kompjuterskim geometrizovanim fo-rmama, ne stideći se, odnosno ne prikrivajući njiovu izvorno surovu, preciznu, sterilnu, robotoidnu prirodu (Olimpijada – Olympiad, Kena Noultona – Ken Knowlton, 1971). (slika 3) Prvi dugometražni kompjutersko-animacijski poduhvat bio je animirano-igrani film Tron u Diznijevoj produkciji (1982). (slika 4) Od ukupne dužine od 84 minuta, animacija je zauzimala celih 62 minuta. Pošto je film prikazivao svet unutar kompjutera, bila je to neobična mešavina žive slike i »čiste« kompjuterske umenosti.
Prvi klasično rađen Diznijev film u kome je upotrebio kompjutersku animaciju bio je »Miš veliki detektiv« (»The Great Mouse Detective«) iz 1986. godine, sa do tada neviđenim prolascima »kamere« kroz prostore velikog mehanizma sata u londonskom Big Benu, kroz koji jure glavni junaci u završnoj sceni. Prvi potpuno ubedljiv dugometražni »iluzionistički« kompjuterski animirani film bio je »Priča o igračkama« (»Toy Story«, 1995) u koprodukciji Diznija i Pixara. (slika 5) Produkcija sve zahtevnijih dugometražnih digitalnih ostvarenja zavisila je od razvijanja novih generacija sve jačih i bržih mašina. Računar koji je u doba Vitnijevih Permutacija zauzimao nekoliko ogromnih soba, danas može da stane u mobilni telefon. »Tandemi« kompjuterski rađenih dugometražnih animiranih filmova kao što su Dizni/Piksarov A Bug’s Life (1998), i trenutni odgovor konkurencije – Antz firme Dreamworks (1998), zatim Monsters Inc. (2001) i Finding Nemo (2003) prvih, nasuprot filmovima Shrek (2001) i Shark Tale (2004) drugih, govore ne samo o bespoštednoj komercijalnoj trci u obradi sličnih tema, već i o započetom tehnološkom maratonu koji se vodi paralelno na umetničkom i tehnološkom planu. Realistički, ili bolje rečeno hiperrealistički pravac 3D kompjuterske animacije zapravo teži ka izradi totalnog digitalnog igranog filma sa virtuelnim glu-mcima i scenografijom koji se neće razlikovati od onih u »normalnom« filmu. Autori u okviru ove struje trude se da stvaraju digitalnu imitaciju »stvarnosti « uz što tačniju primenu simuliranih fizičkih zakona. Producenti se nadaju filmskim spektaklima koji će koštati mnogo puta manje od igranog filma, i nadu da će imati potpunu kontrolu nad svim elementima – scenografijom, glumcima, pa čak i nad režiserom Japanski dugometražni film Final Fantasy: The Spirits Within iz 2001. jasan je pokušaj u tom pravcu. (slika 6) Dok neobična providna čudovišta sačinjena od energije nisu mogla biti izrađena ni animirana nikakvom manuelnom tehnikom animacije, kompjuter je bio sredstvo pomoću koga su ljudske figure trebale da budu što sličnije glumcima igranog filma. Iako je ovo bio do tada najuspešniji pokušaj, rezultat je bio »zamalo« perfektan. Koža je bila tu sa svim porama, sve dlačice su bile na mestu, ali nešto u mimici ljudskog lica još uvek nije bilo dostupno pretvaranju u parametre računarskog jezika. Čovek je spolja, anatomsko-fiziološki, mogao da bude detaljno opisan i digitalizovan, ali ono što se u isto vreme dešavalo unutra još se opiralo i opire analizi. Primer suprotan Final Fantasy je desetominutni animirani film Ryan Kanađanina Krisa Landreta (Chris Landreth), dobitnika Oskara 2004: digitalna
animacija ovde je upotrebljena za prikazivanje unutrašnjih stanja. Ekstremna unutrašnja stanja i psihoze dobijaju svoje atraktivne vizuelno-zvučnokinetičke ekvivalente zahvaljujući mogućnostima 3D kompjuterske animacije. GREŠKA? Istraživači estetike digitalne animacije u »čistim« filmovima i autorima mogu da vide pravi izraz novog digitalnog medija koji se ne stidi svojih osobina i mana. Jer, šta je mana digitalne umetnosti? Odsustvo GREŠKE? Čini mi se da je to njena osobina, bilo to nekom drago ili ne. Teoriju »dodavanja greške« na »suviše savršenu i sterilnu« kompjutersku umetnost, stvorila je ona druga struja koja želi da pomoću računara kreira neku drugu realnost od digitalne i teži da, dok se njome svesrdno služi, sakrije sve njene tragove. Kad uporedim klasičnu i kompjutersku animaciju, čini mi se da je glavna odlika ove druge ODSUSTVO OTPORA MATERIJALA. Kod drvoreza, gde grafičar pomoću čekića i dleta urezuje kanale u drvenu ploču, drvo se cepa, odupire i u toj borbi »čoveka sa prirodom«, odnosno umetnika-zanatlije sa materijalom, stvaraju se jedva primetna odstupanja od željene linije crteža: javljaju se kratke slomljene linije koje karakterišu tehniku drvoreza. U kompjuteru sve »glatko klizi« jer nikakvog materijala tu nema – sve je SIMULIRANO. Tehnika drvoreza, kao i bilo koja druga, u računaru može da se simulira veoma uspešno, sa autorom-grafičarem bez oznojenog čela i žuljeva na rukama. Razlika u odnosu na pravi drvorez bila bi u tome što otpor materijala nije postojao već su karakteristike ove tehnike »uprogramirane« unošenjem tipičnih uzoraka pravog drvoreza. Međutim, prava prednost kompjutera nije u simuliranju pojedine tehnike, već u MOGUĆNOSTI KOMBINOVANJA više različitih tehnika. Tek se tu opravdava razlog za »simulaciju« koja kao postupak uvek zvuči drugorazredno, kao »surogat« ili »nešto lažno« i tek tada kompjuter dobija svoju pravu ulogu u umetnosti – kao čudnovata, univerzalna mašina. Rastko Ćirić septembar–oktobar 2006
POLA ŠER: UPOZNAVANJE POZNATIHSA NEPOZNATIM PISMOM
Са Полом Шер и њеним радом, бар на овом подручју, могли смо да се сретнемо још у новембру месецу 2006. године, у Музеју савремене уметности у Београду. Тада је била промоција Публикумовог календара, чији је аутор за ову годину била управо она. Прошлог месеца, 19. јануара 2007. године, Пола нас је почаствовала и својим присуством. Тог дана у Културном центру Београда, са почетком у 18 часова, прво је одржала предавање са насловом „Ја волим слова: Пола Шер објашњава своју животну опсесију типографијом”, а потом је у Салону музеја савремене уметности отворена изложба ове ауторке на којој је изложено око 60 плаката (претходно детаљно анализираних на поменутом предавању). Изложба је трајала до 5. фебруара, а календар са њеним радовима трајаће до краја ове године, ономе ко је успео да до њега дође. И ове године поред календара штампана је књига / публикација у којој је представљен читав процес рада, и још
понешто. До публикације сте могли да дођете на предавању или на самом отварању изложбе.
Пола Шер (Paula Scher) завршила је уметнички факултет Тајлер (Tyler) у Филаделфији а докторирала је на колеџу за уметност и дизајн Коркоран (Corcoran) у Вашингтону. Своју каријеру започела је седамдесетих година креирајући омоте плоча за компаније Атлантик и CBS Records. У самом почетку је користила илустрације, да би убрзо прешла на решења која су се ослањала искључиво на типографију. Сматрала је да су таква решења најјефтинија, а у њима није морала да се ослања ни на кога другог до на себе. Тада, а и касније, њена слова су често била нацртана или колажирана, паралелно са коришћењем расположивих типографских писама. Радо користи увећања, фотокопије, грубе текстуре и основне боје. Њени плакати су често инспирисани уметничким делима из ранијих периода која припадају уметничким правцима као што су конструктивизам или експресионизам, а слова која тада користи такође узима из типографије тог доба. Тврди да је оригиналност прецењена као захтев и да се дизајн неминовно заснива на интелигентно примењеним цитатима, што је доста приметно у њеним раним радовима. Када се упореде са неким радовима америчких или европских дизајнера тог времена, схвати се да је приступ доста маниристички. Ипак, неоспорно је да је Пола Шер на америчком континенту давно постала име вредно пажње. Одувек, што је приметно и у њеном раду, била је политички опредељена. Из Филаделфије, по завршетку студија дошла је у Њујорк, где је активно протестовала против рата у Вијетнаму. Ни данас се не слаже са Бушовом политиком, и то јавно исказује. Чак је одустала од тога да оде у Белу кућу како би тамо примила Националну награду за дизајн. Друго њено важно поље рада су плакати за позоришне и балетске представе и џез концерте. Оно што је интересантно је да поред пројеката у комерцијалне сврхе типографију користи и у сопственим –уметничким делима, у којима је њен
израз префињенији и сензибилнији, мада и даље декоративан. Серија плаката чија су тема бројеви духовито и на различите начине визуелизује облике цифара кроз увећања, умањења и умножавања у дезениране површине. Сваки плакат представља по једну типографску етиду у минималистичком духу. Посебно је постала позната по исцртавању својих чувених мапа, на којима се, поред назива топонима, налазе и поштански бројеви, па и гласачке статистике... Ово специфично интересовање повезано је са научним радом њеног оца који се бавио картографијом. Паралелно са професионалним радом Пола Шер предаје на више различитих уметничких школа, а држи предавања о дизајну широм света. Такође редовно пише чланке за часописе који се баве дизајном, а недавно је издала књигу под насловом Make it Bigger (Нека буде веће) у којој представља свој рад. Поред великог броја различитих награда, у 2006. години је добила признање удружења Type Directors Club за животно дело. Прошлу годину је, поред својих редовних послова, Пола Шер провела комуницирајући са екипом са којом је радила на Публикумовом календару а који сада носи назив Бла, бла, трућ, бесмислице, заврзламе. Прихватила је изазов иако се, како сама каже, са ћириличним писмом до сада никада није сретала, тако да су то „типографски експерименти у домену форме и значења”.Ако је неко типограф онда га занимају сва писма и сви облици која та писма садрже. То негде и сама Пола каже. Али, поставља се питање зашто онда до рада на календару није завирила у неку књижицу, врло доступне каталоге и сл., па видела како то тамо нека писма по белом свету изгледају. Но, то незнање је омогућило Поли да ћириличном писму приступи, како каже „на
структуралан, скоро архитектонски начин”. Пола Шер у читавом календару сучељава две језичке форме изражавања и писања, користећи два језика и два писма – свог и оног код којег гостује – и доводи их у међусобне односе.Листајући календар чини се да су идеје за реализацију типографскх задатака коришћене понекада на силу а понекада сасвим површно. Можда некоме ко истражује непознато писмо то изгледа занимљиво, као експеримент, али онима којима је тај календар намењен то више делује као нека недовршена прича и изгледа празњикаво и опет само декоративно, на пример илустрације које прате месеце јун и јул. Једина права и заиста типографска решења могу се наћи у месецима април, октобар и децембар (страна за децембар је чак сјајно билингвално типографско решење). И ево шта на крају о дружењу са ћириличним писмом каже Пола Шер Лазару Џамићу који је питао какав је њен први утисак о том писму: „Чудан. Изгледало ми је помало архаично, мало компликовано, и не превише усавршено. Али, ћирилица није толико другачија као што је, примера ради, арапско писмо. То ми је заиста омогућило да истражим неколико нивоа поређења између два писма, на пример, формалистички или фонетски ниво поређења. Такође, јако је забавно када покушате да сједините ова два писма у једно и онда гледате шта се догађа. Уживала сам у томе.” Свакако је похвално да је типографија као тема нашла поново место у Публикумовом календару и са те стране подржавамо и ценимо подухват ове штампарије. autori: Olivera Batajić i Olivera Stojadinović
NOVE DECHKOTZAR MAJICE! PROMOCIJA NAJNOVIJE KOLEKCIJE DTZR MAJICA ODRŽAĆE SE 15. JUNA U 18 ČASOVA U KC GRAD (BRAĆE KRSMANOVIĆ 4)
Okupljanje počinje u 18h uz roštilj “Prava pljeskavica” Čika Mileta, a za muziku su zaduženi Bdat Dzutim i standardni dvojac Phillie P & Spacewalker Od ponedeljka 16. juna startuje novi shop www.dechkotzar.com gde će moci da se kupe majice, novčanici i printovi.
Iza imena
Braća Burazeri stoji
kreativni dvojac –
Nikola i Nenad Radojčić, koji
su sa svojim brendom DechkoTzar
postali sinonim za uspešno dizajn preduzetništvo.
Majice će biti dostupne na online shopu novog sajta
www.dechkotzar.com
odmah
nakon promocije, u ponedeljak 16. juna.
ZAVRŠEN PRVI CONS PROJECT U BEOGRADU
Luka Beograd na Dorćolu proteklog vikenda bila je prava oaza
je radio domaći street art umetnik Goran Kovačić poznatiji kao
street arta i mesto globalne svetske akcije CONS Project, koja
Lock, a kome se pridružila Kendama NPS ekipa i demonstrirala
se po prvi put desila u Beogradu. Ovo je projekat koji ima za cilj da, pre svega, podrži uličnu umetnost i da okupi na jednom
umetnost kendama. U okviru galerije koja je organizovana na ovom zanimljivom
mestu sve njene predstavnike – skejtere, BMX vozače, grafiti
prostoru, desile su se dve izložbe fotografija. Prvog dana izlož-
artiste, brejkdensere, bitboksere, Dj-eve i muzičke producente.
ba fotografija posvećena BMX-u, autora Milana Babića – Majla-
Beograd je bio jedna od izabranih svetskih metropola kao deo
na - ‘’Neki drugi ugao’’, a drugog dana izložba Marka Todorovića
oglobalne Converse akcije, posle Los Anđelesa, Barselone, Praga, Berlina, Amsterdama, Lisabona i Njujorka, koji je okupio brojne ljubitelje uličnih umetnosti. U celodnevnoj zabavi koja je trajala dva dana od 16h pa do duboko u noć, uz odličnu organizaciju predstavjene su različite aktivnosti, kroz izuzetno bogat program. Dva velika murala radili su poznati domaći grafiti artisti, kao što su Janko Počuča- Junk i Marko Veljić – Soter, koji su vodili i radionice crtanja grafita. Program je podrazumevao i nekoliko takmičenja: skate takmičenje, DJ battle, Beatbox battle i takmičenje za najbolji remiks, koje su vodili uveliko afirmisana imena poput producentskog tima CODEX i Rebel B-a. Jedna od atrakcija ovog skupa bila je iscrtavanje kendama, koju
– Tode, ‘’Lepa muka’’ (fotografije najlepših skejt momenata). Prikazana su i dva kratkometražna filma - ‘’Beo 24’’ - rađen po ideji Slaviše Živkovića, koji je snimljen za 24 sata u Beogradu, prateći deo ekipe street artista, beatboxera, DJ-eva, breakera, skejterag, BMX vozača, i film ‘’Kolos – borba se isplati’’ – posvećen desetogodišnjoj borbi Borske skejt ekipe KOLOS da dobiju skejt park kroz razne akcije, spotove i filmove (‘’Tilva Roš’’, ‘’Korak po korak’’...) CONS Project je bila izuzetna prilika da mnogobrojni posetioci upoznaju neke od najzanimljivijih domaćih andergraund umetnika. Sve informacije o CONS Projectu možete naći na sajtu
www.converse.rs