МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Регионални центар за професионални развој запослених у образовању Чачак
Рада Каранац, M.Sc.
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Чачак, 2013.
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА Аутор: Рада Каранац, M.Sc.
Рецензенти: Др Биљана Милошевић Шошо, доцент Снежана Шапоњић Ашанин, дипл. етнолог, музејски саветник Лектор: Слађана Мијатовић, проф. српског језика и књижевности
Издавач: Регионални центар за професионални образовању, Чачак За издавача: Горица Станојевић, спец.
Дизајн корица: Никола Шипетић Tomahawk Штампа: Прехрамбено-угоститељска школа, Чачак
Тираж: 50 примерака Copyright © Рада Каранац
ISBN 978-86-911757-7-1
развој
запослених
у
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
ПРЕДГОВОР АУТОРКЕ Монографија Млади и традиционална култура представља резултат теоријског и емпиријског проучавања места и улоге традиционалне културе, богате многобројним обичајима – ритуалима прелаза, који представљају основне фазе у антрополошком циклусу. Публикација је заснована на мастер раду, Традиционална култура у систему вредности чачанских матураната, одбрањеном на Факултету политичких наука у Београду 2013. године, под менторством проф. др Чедомира Чупића. Намењена је свима који се непосредно или посредно баве образовањем и васпитањем, као и особама чија су интересовања усмерена ка социлогији, етнологији и антропологији. Посебно поштовање и захвалност дугујем др Жељку М. Папићу и Катарини Дуњић Мандић, који су својим коментарима, дилемама, сугестијама допринели коначној верзији ове монографије. Захвалност дугујем стручним сарадницима и професорима из средњих школа у Чачку, као и ученицима који су учествовали у истраживању. Велика захвалност припада рецензенткињама др Биљани Милошевић и Снежани Шапоњић Ашанин, и лекторки Слађани Мијатовић, које су примедбама, питањима и подршком допринеле обликовању монографије. Породици и пријатељима захваљујем се за стрпљење, помоћ и подршку, које су ми пружали све време, и за то што су истрајали са мном.
У Чачку, јула 2013. године
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Милици
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
СКРАЋЕНИЦЕ ГВ
грађанско васпитање
ОШ
основна школа
СШ
средња школа
СПЦ
Српска православна црква
ВН
верска настава
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР I ТЕОРИЈСКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА 1. УВОД 1.1. Културолошко-антрополошки приступ верској настави и грађанском васпитању 1.2. Појам религијскo-магијских обичаја 1.3. Антрополошки осврт на дефинисање и поделу обичајa 2. ПРИМЕРИ ОБИЧАЈА У ЧАЧКУ 2.1. Свадбени обичаји 2.2. Обичаји рођења и подизања детета 2.3. Посмртни и погребни обичаји 2.4. Божићни циклус обичаја 2.4.1. Народна веровања и предсказања 2.5. Демонологија у чачанском крају 2.6. Магијски ритуали
4 8 10 13 15
18 21 24 27 30 32 34
II МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА 3. МЕТОДОЛОГИЈА И ФАЗЕ ИСТРАЖИВАЊА 3.1. 3.2. 3.3. 3.4. 3.5. 3.6. 3.7. 3.8.
Значај истраживања Проблем истраживања Предмет и циљ истраживања Задаци истраживања Хипотезa истраживања Независне и зависне варијабле истраживања Методе истраживања Статистичка обрада података
3.9. Приказ узорка истраживања 3.10. Организација и план истраживања III РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА 4. ДИСКУСИЈА ИСТРАЖИВАЊА 4.1.
4.2. 4.3.
Место и значај верске настава и грађанског васпитања у познавању и одржавању традиционалне културе Познавање религије и науке о обичајима и однос према предсказањима и гатањима Познавање и упражњавање народних обичаја (подизања деце и посмртни обичаји)
38 38 38 38 39 39 40 40 41 42 43 45
45 48 67
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
4.4.
Познавање свадбених обичаја
5. ЗАКЉУЧАК IV ПРИЛОЗИ Фотографије Библиографија Индекс имена и појмова О ауторки
79 89 97-104 105 111 114
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
I ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ ИСТРАЖИВАЊА 1. УВОД Писање овог рада ауторка је започела са идејом да боље упозна и анализира место традиционалне културе код чачанских матураната, осврћући се притом на утицај изборних предмета грађанско васпитање (видети ГВ) и верска настава (видети ВН). Намера је ауторке да истраживањем покаже да ли су обавезни изборни предмети допринели већем степену веровања, познавања, поштовања и одржавања традиционалних обичаја код чачанских матураната (свадбени обичаји, обичаји рађања и подизања детета, посмртни обичаји и обичаји за Бадњи дан и Божић) и да утврди повезаност поштовања традиционалне културе са местом одрастања, полом матураната и степеном образовања родитеља. Битно је имати на уму утицај који је статус обавезних изборних предмета, додељен ГВ и ВН, извршио на продубљивање друштвене подељености у којој традиционалне породице шаљу децу вероучитељима/кама, а грађанске наставницима/ама ГВ: „Статус ових предмета као да је утемељио идеју о томе да грађанин није верник/ца, а да верујућем не могу бити иманентне грађанске врлине и вештине” (Бауцeл и сар. 2009: 6). Српска култура обилује обичајима, веровањима (која се понекад уско преплићу са сујеверјем и предсказањима), многобројним ритуалима који су сложене симболичке и практичне активности религије. Обичаји долазе из традиције, као и веровања и сујеверја. Сваки појединац рођен је у њима, прихвата их попут језика или ваздуха који удише. Обичаје и веровања учимо и прихватамо несвесно. Поред обичаја, народна веровања и усмена казивања значајан су део културног наслеђа. Сведоци смо времена у коме велику борбу воде урбана и народна/традиционална култура. Чини се да је током деведесетих година урбана култура потпуно потиснула народну, али да се потом традиционална култура неопажено дизала из пепела и да је остала у трци. Несумњиво је „...да се многи стари добри обичаји мењају и ишчезавају, али је темпо ишчезавања знатно спорији него што нам се чини. Осим тога, људи често крију или негирају сопствена интимна уверења и веровања” (Требјешанин, 2009: 228). Развој технологије, брза комуникација, као и миграције, утичу на брже мењање обредних ритуала, на губљење изворних облика, али и на додавање „савремених” и популарних тумачења и спровођење одређених ритуалних радњи. Време транзиције и реформи, у коме се последње деценије налази наша земља, условило је промене у свим сферама друштвеног живота. Променама је захваћена и сфера културе. Испитивање Традиционалне културе у систему вредности чачанских матураната комплексна је тема, с обзиром на то да је и теоријски и емпиријски недовољно истражена. Традиционална култура је тип културе коју пресудно
9
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
усмерава традиција, па је због тога изразито хомогена и непроменљива. За традиционалну културу карактеристични су поштовање ауторитета и митске прошлости, изражена религијска свест, строго придржавање обичаја и ритуала, конзервативност и снажно јавно мњење. То су моћни регулатори социјалног и моралног понашања људи. Традиционална култура, језик и религија, треба да очувају етнички идентитет, јер врше преношење/предају културних садржаја, по којима се један народ разликује од других народа (обичаји, вредности, обреди, веровања, погледи на свет). Истраживање обухвата генерације младих на које је време промена и криза у Републици Србији оставило велики траг. Друштво у коме су ове генерације одрастале карактерисали су процеси разарања и имплозије тадашњег система вредности. Проблем деструкције и зла био је изузетно актуелан, па га многи научници третирају као човекову неминовност и исконску трагику (Шијаковић,1983, према Rasel, Dž. B. 1982). Вредности представљају организоване карактеристике појединца или групе, формиране деловањем историјских, актуелно-социјалних и индивидуалних чинилаца, које усмеравају на понашање појединца или групе (Pantić 1981, према Pavlović 2009: 8). Оне су сви облици друштвене свести и деловања и у друштву представљају оријентире за понашање, мишљење и осећање (Petrović, Zotović 2012: 48), а чине их веровања која су настала као резултат социјализације, под утицајем индивидуалног искуства (Šram 2004: 65). Проучавајући вредносне оријентације, Шворц је издвојио 10 типова оријентација: независност, стимулацијa, хедонизам, постигнуће, моћ, сигурност, конформизам, традицијa, добронамерност и универзализам (Scwartz 1992, према Petrović, Zotović 2012: 50). У формирању вредносних оријентација на прво место требало би издвојити утицај породице, на коју се, током одрастања човека, надовезују утицај школе и утицај вршњака (чији је утицај и најјачи) (Јоксимовић, Јањетовић 2008: 290). Претходна истраживања показала су да је млађим генарацијама најбитнија генерацијска припадност и слагање са генерацијом (Kuzmanović, Petrović 2008: 166). Поред тога, на систем вредности и одабир прихватљивих ставова утичу и медији, односно јавне личности које се појављују у медијима (политичари, естрадне звезде, спортисти...) (Gredelj 2004: 144). Захваљјујући истраживању које је саставни део овог рада, дошло се до резултата који указују на (не)познавање традиционалне културе у систему вредности чачанских матураната, као и на то да изборни предмети нису допринели унапређивању знања из ове области, па је стога неопходно урадити евалуацију обавезних изборних предмета, као што је неопходно извршити и корелацију из појединих наставних предмета у основној школи (ОШ) и средњој школи (СШ). Добијени резултати значајни су јер се могу искористити у изменама наставних планова и програма за изборне предмете, као и за креирања образовно-васпитног процеса који треба да допринесе поштовању и познавању 10
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
традиционалне културе. Практичан значај овог истраживања састоји се и у томе што се на основу њега наставницима могу дати сугестије и смернице за избор неког од облика неформалног образовања. Ако се има у виду, да од увођења ВН и ГВ у образовни систем, оваквих истраживања није било, добијени резултати представљају полазиште за нова истраживања у домену традиционалне културе у основном и средњошколском образовању. 1.1. Културолошко-антрополошки приступ верској настави и грађанском васпитању Веронаука (ВН) није нови појам у образовном систему Републике Србије, јер су, још за време прве владе кнеза Милоша, постављени основи школског система у Србији: „наука хришћанска” која је била на првом месту у плану наставних предмета, а просвета и црквена дела били су обухваћени једним Министарством (Баћевић, 2004). Православна ВН била је обавезна у свим државним школама у Краљевини Србије и Црне Горе, а вероучитеље је постављао министар просвете у договору са црквеним властима (Новаковић, 2006). Државне власти, у Уставу Краљевине Србије из 1888. и 1903, као и Краљевине Црне Горе од 1906. године, донеле су законе о црквеним властима, којима је било регулисано питање ВН. Уласком нових земаља, које су биле на различитом ступњу развоја, у састав нове државе, просветни органи имали су обавезу да изврше унификацију у области ВН, па Гардашевић (1971) истиче да до доношења Видовданског устава није дошло до промена, јер је ВН у школама извођена према прописима земаља које су ушле у састав Краљевине. Овакав начин организовања ВН довео је 1920. до протеста Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (видети СПЦ), јер је, према нацрту Министарства просвете, „...предавање веронауке сведено на најмању меру, мању него што одговара важности самога предмета, нарочито у данашње време када је потребна вера и морал” (Новаковић, 2006: 58). Црквени архијерејски сабор истакао је потребу да се уведе веронаука у стручне школе, школе у којима је до тада није било, као и у војне школе. Видовданским уставом је утврђено да се „...верска настава даје по жељи родитеља, односно старалаца, подвојено од вероисповести, а у сагласности са њиховим верским начелима” (Новаковић, 2006: 58). На овакав начин се наглашава слобода родитеља/старалаца да се она изводи посебно за сваку вероисповест и Уставотворна скупштина је прихватила обавезу да легализује све раније признате вероисповести, као и право да се у државним школама организује ВН, али да је организују само традиционалне цркве и верске заједнице. Факултативност ВН је утицала на неорганизованост у реализацији, па је држава, без сагласности цркве, преузела обавезу да ту област сама уређује, те је број часова ВН сведен на минимум или пак није била предвиђена у свим разредима одређене школе. 11
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Након такве одлуке Министарства просвете наступили су енергични протести СПЦ, што је резултирало увођењем ВН и црквеног појања и тамо где их није било, нпр. у учитељске школе, и то тако да се оба предмета изучавају у свим разредима. „Нарочито је било тешкоћа са верском наставом у средњим школама. Те је тешкоће донео Видовдански устав, који је у чл. 16. поставио веронауку на факултативну основу, а Министарство просвете свело на најмањи број часова” (Гардашевић, 1971 : 53). Борба око увођења веронауке у СШ, борба да је предају стручна лица и да контрола припадне цркви трајала је до 1929, када је Законом о народним школама удовољено овим црквеним захтевима. За потребе извођења ВН ангажовани су свештеници или вероучитељи који су за рад у школи полагали један испит. Министар просвете постављао је вероучитеље са списка кандидата предложених од надлежних црквених власти и могао је да разреши дужности вероучитеља, уколико није испуњавао обавезе према основним педагошким начелима. Усвајањем Закона о верској настави у народним, грађанским, средњим и учитељским школама у Краљевини Југославији, 23. јула 1933, ВН постала је обавезна у наведним школама и предавала се само ученицима признатих вероисповести. Године 1935. усвојена су Правила о вршењу верских дужности ученика (од стране Скупштине усвојена су 1937. године), која су предвиђала кажњавање ученика који занемарује верске обавезе (Новаковић, 2006). Уставом ФНРЈ из 1946. регулисан је однос државе и цркве, па је школа одвојена од цркве, али је веронаука одржавана све до службене забране, регулисане Законом о народним школама из 1951. године. Већ наредне године издата је брошура „Школа и религија” у којој су „избацивање религијске наставе из школе” и „одвајање школе од цркве” наведени као основни захтеви школске реформе (Кубурић, 2006). Статус ВН у другој половини 20. века био је условљен односом државе према цркви, па до краја осамдесетих година није било ни говора о увођењу ВН у школе. Међутим, ескалацијом сукоба на територији бивше Југославије, ретрадиционализацијом и десекуларизацијом деведесетих година, мења се статус СПЦ која, са становишта тадашњих партија, поново постаје „идеолошки подобна”, и почиње интензивније расправљање о враћању ВН у школе (Кубурић, 2006). Један од првих потеза након промена 5. октобра 2000. године био је најава реформе образовног система. Поред преорјентисања на европске стандарде образовања, један од конкретних корака у оквиру образовне реформе представљало је увођење ВН и ГВ у ОШ и СШ у Србији. Многе критике упозоравале су на контрадикцију између реформе која је као истакнуте циљеве имала модернизацију, демократизацију и приближавање европским стандардима и традиционалистичке, патријархалне и националистичке репутације и ВН и СПЦ (Баћевић, 2004). Уредба о организовању и остваривању ВН и наставе алтернативног предмета у ОШ и СШ донета је 2001. године, чиме ова два предмета добијају 12
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
статус факултативних, а од 2005. године добијају статус обавезних предмета и у ОШ и у СШ. Увођење ВН и Уредба о обавезности похађања распламсали су јавност у Србији, па је тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић изјавио да је у Влади Србије о том питању био у мањини и истакао је: „Одлука о веронауци је апсолутно донета на политичком нивоу, без узимања у обзир било којих педагошких захтева. Мислим да је томе допринео агресиван став верских заједница. С просветно-педагошког аспекта, то је преурањен потез, олако дато 1 обећање…” Увођење изборних предмета у образовни систем представља увод у реформу, јер је алтернативни предмет ГВ садржински и методички другачије конципиран од осталих предмета. Предмет је базиран на добро артикулисаном склопу радионица и на снажној посвећености активном учењу (Баћевић, 2004). Циљ ГВ је да ученици стекну знања, развију способности и вештине и усвоје вредности које су претпоставке за целовит развој личности и за компетентан, одговоран и ангажован живот у савременом грађанском друштву. Изучавање предмета требало је да подстакне развој деце и младих у духу поштовања људских права и основних слобода, мира, толеранције, равноправности полова, разумевања и пријатељства међу народима, етничким, националним и верским групама (Бауцал и сар. 2009). Резултати добијени истраживањем, које су 2009. године реализовали Бауцал и сарадници, указују да наставу из предмета ГВ похађају ученици чији родитељи имају образовни ниво изнад средњег образовања. Стекао се утисак да се за ГВ у већој мери опредељују деца родитеља који нису традиционални и патријархални, деца чији су родитељи атеисти, деца чији родитељи нису православне вероисповести или деца чији су родитељи верници, али не сматрају да због тога деца треба да похађају ВН. Враћање ВН у школе после пола века изазвало је негодовање одређених структура и дела јавности. Године 2000. новоформираној власти било је потребно нешто са „шмеком” традиције, јер се „позивањем на традицију може (...) и легитимизовати положај нових елита или доказати заснованост новоуведених друштвених правила” (Belandije, 1997, према Баћевић, 2004: 176). Тед Лауел наводи: „Улога религије и натприродног у политици се испољава углавном на три начина: (1) режим може бити непосредно заснован на религији, као у теократији; (2) религија се може користити за легитимизацију владајуће елите; и (3) религија може обезбеђивати подразумевајуће структуре, веровања и традиције којима претенденти на власт манипулишу” (Баћевић, 2004: 175). У „Сл. гласник РС - Просветни гласник”, 4/03, 23/04, и 9/05, дефинисан је општи циљ изборног предмета ВН, по коме ученици треба да се упознају са 1
Веронаука и грађанско промашај, (31. 7. 2010) Београд, Novinar online. Постављено 25.7.2010. на Web-sajtu: http://www.novinar.de/2010/07/31/veronauka-i-gradansko-promasaj.html.
13
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
вером и духовним искуствима сопствене цркве или верске заједнице, да стекну религијски поглед на свет и живот, да стекну духовне вредности својих цркава или верских заједница, као и да сачувају и негују верске и културне идентитете. Образовање о религији није први пут обухваћено ВН, већ је прожимало наставне планове и програме за српски језик, историју, уметност, а посебно за социологију и филозофију. Социологија укључује и посебна поглавља о социолошким дефиницијама религије, магије, анимизма, митологије и монотеистичке религије, као и делове о јудаизму, будизму, исламу, хришћанству и др. СПЦ истицала је да је ВН једно од основних људских права, мада подразумева образовање унутар верских заједница, али не и унутар школског система. Алексов (2003) објашњава да су СПЦ и Министарство вера инсистирали на повратку, а не на увођењу ВН. Наводили су да је увођење ВН смањило малолетничку делинквенцију до 80% и абортуса за 50% (Кубурић, Вукомановић, 2006). На основу истраживања М. Рашевић, спроведеног 2008. године, смањује се број абортуса, али захваљујући едукацији и коришћењу модерне и ефикасне контрацепције. „Број тешких кривичних дела је повећан и оно што јако забрињава је да се сусрећемо са децом која немају осећај одговорности за почињена тешка кривична дела. Такође пада календарски узраст деце, нажалост ми се све чешће сусрећемо са децом која су кривично неодговорна али су извршиоци тешких кривичних дела”, истиче 2007. године, Љубинка Марковић, саветник за малолетничку делинквенцију у Окружном затвору. На основу наведених истраживања закључује се да ВН, као изборни предмет у школи, није могла да допринесе смањењу абортуса, нити процентуалном смањењу малолетничке делинквенције, како је навела Канцеларија за ВН. На самом почетку истраживачког рада поставља се питање да ли су увођење ГВ и враћање ВН у ОШ и СШ успели да допринесу бољем познавању и поштовању традиционалне културе код ученика, или се она и даље највише преноси искључиво у породици. 1.2.
Појам религијско-магијских обичаја
У свакој друштвеној заједници, од најранијих и најпримитивнијих, до савремених заједница човека, „...постоје два јасно изражена домена: духовни и световни, другим речима домен магије и религије и домен науке”, чиме је најједноставнијим речима изражен основни положај човека у свету и друштву (Малиновски 1971: 33). Човек је одувек увиђао да сав његов труд и знање које поседује нису довољни да се супротстави ћудима природе, па је, руковођен искуством, научио када је потребно обрадити земљу или ићи у лов, али и да увек постоји и одређен ризик, тј. непредвиђене околности, које не може да контролише и превазиђе. Те необјашњиве силе могле су да донесу и добре и
14
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
лоше ствари, па да би се избавио из немоћи, почео је да се удружује у скупине са другим људима, којима је руководило неко невидљиво моћно створење, од чије милости је зависио опстанак (Митровић, Петровић, 1995). Домен магије и религије заправо је домен у коме се на директан или посредан начин контролишу природа и више силе, и при томе се врше извесне практичне радње/церемоније. Битна улога религије и магије у животу човека састоје се у оправдавању или легитимизацији понашања. Религија може накнадно да оправдава оно што се десило, као и да изазове догађаје и притом им да смисао и одређену вредност (Шушњић, 1998). Оваква заједница људи, која је духовно повезана и има замишљено свето биће коме се човек клања, поштује га и боји га се, може се назвати религијом. „Религијом се може сматрати свако веровање у апсолутну и мистичну моћ, од које човек зависи и која контролише његов живот и смрт, али на коју може утицати, ако се понаша на одређене начине...” (Шушњић 1998: 50). Малиновски, према Хамилтону (2003), истиче да је магијa готово увек, за онога ко је примењује, везана са конкретном сврхом или исходом, а да религија нема посебну сврху, нити крајњи циљ. „Док су основна идеја и циљ чина магије увек јасни, непосредни и одређени, код верског обреда не постоји сврха усмерена на дешавања након њега” (Хамилтон, 2003: 74). Магија настаје из човековог наивног мисаоног процеса, који је потпуно немоћан да схвати унутрашње везе и односе међу појмовима света (Frejzer, 1977). У основи оваквог мишљења је „опажајно мишљење”, као одлика примитивне свести, које је у супротности са „појмовним мишљењем”, које је одлика цивилизованог човека. „Мисаони принципи на којима се заснива магија... своде се на ова два: први, да слично производи слично или да последица личи на свој узрок, други да ствари које су једанпут биле једна с другом у додиру продужују да делују једна на другу и на раздаљину после престанка физичког додира” (Исто: 20). Први прицип Фрејзер (Frejzer) назива „законом сличности”, а други „законом додира или преноса”. По закону сличности или аналогије у традиционалној култури се, приликом изношења преминуле особе из дворишта, разбија чаша, како не би нико више умро у тој кући. Ова врста магије назива се имитативном. Пример конотативне магије, заснован на принципу додира, очигледан је у поступку преношења болести на другу особу, који се најчешће упражњава на раскрсницама. Како бисмо били сигурни да ће неко „покупити болест”, на раскрсници се оставља злато или новац: „Три вечери заредом протрљају оболело место вредном новчаницом, а после је оставе на раскрсници да је неко у својој похлепи покупи. При томе кажу да их не гризе савест јер се осећају као да су свој лек нечим платили” (Јојић Павловски, 2009: 29). У описаном примеру човек је од себе одузео оно што га мучи и што му не треба (болест) и верује да ће продужењем, тј. додиром друге особе, она прећи на другог. Имитативну и конотативну магију Фрејзер (Frejzer) подводи под заједнички принцип симпатичке магије. 15
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Фрејзер (Frejzer) каже да је магија „бесплодна вештина и лажна наука” (Петровић, 1995: 27), па погрешан систем знања назива „теоријском магијом”, а „практичном магијом” назива све што људи примењују и раде да би испунили циљ. Заједничка особина и религије и магије јесте веровање у постојање неке моћне силе која влада судбином, као и обављање одређених практичних радњи, при чијем се извршавању човек вишим и моћнијим бићима обраћа молитвом, приношењем жртви и врачањем (Петровић, 1999). Где год да постоји религија, постоји и веровање у највише биће, али и обреди или ритуали, који представљају начин на који поступају религиозни људи. „Док у магији људи траже услуге, како би се за њих нешто повољно догодило, у религији je реч о чврсто повезаном систему веровања и обичаја који се односе на свете, то јест издвојене и забрањене ствари” (Петровић, 2000: 54). Позивањем на Фрејзерову теоријску и практичну магију, Петровић истиче да веровања представљају теоријски став, а да је обред деловање, тј. практични став. Диркем (Петровић, 1995) сматра да је религија јединство система обреда, обичаја и култа (култно-ритуална или практична страна религије), али и да је религија систем идеја који поседује теоријско-сазнајну или интелектуалну димензију. Обреди и ритуали симболизују жеље и осећања, који су битни како за друштво, тако и за појединца, док поједини антрополози истичу „...да обреди представљају само симболичке и драмске изразе структуре односа који постоје у друштвеним групацијама и у друштву” (Хамилтон, 2003: 82). Према Герцу (Fabijeti и сар. 2002), основна карактеристика обреда је ритуална повезаност, као и способност да се одређени културни смисао пусти у оптицај и самим тим се оснажи у очима учесника. Ритуали представљају скуп обреда који имају своје значење једино у вези са неким обликом веровања, а обред зависи од мита и представља свети чин, који је повезан за свету причу, док је мит образац светог чина (Шушњић, 1998). Сврха обреда је да се успостави ред на строго одређен и прописан начин, а „изворна сврха ритуала била је у стварању реда и значења тамо где их није било” (Шушњић,1998: 153). Иако није јасан прави смисао, у људе се усадио ритуал који ваља да се упражњава у конкретној ситуацији, без обзира на „истински смисао” мита који чини основу филозофско-митолошке подлоге (Пeтровић, 2000). 1.3.
Антрополошки осврт на дефинисање и поделу обичаја
Целокупни живот и рад човека регулише се обичајима који представљају, искуством и навикама, стечене одредбе, неписане законе по којима се управља и влада (Влаховић, 1972). Народ од давнина верује у њих и верује да судбину не треба изазивати и предвиђати, те да је потребно да се уради све да не дође до лоших ствари. Обичаји, уколико су добро схваћени, уколико се свакодневно упражњавају, а при томе нису оспоравани, пружају стабилност друштвеном 16
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
поретку и временом се обликују у тзв. религијске обичаје (Петровић, 2000). Амерички психолог религије Бела (Bellah) истиче да су религијски обичаји везани за граничне ситуације, за смрт, болест, прелазак из једне у другу животну фазу и да се у свим тим случајевима говори о нечему што измешта човека из животних и рутинских ситуација (Вукомановић, 2000). Неписана правила понашања, која се тичу календарског и животног циклуса, прихватају се без резерве, без образложења, а са убеђењем да, придржавајући их се и негујући их, штитимо себе и своје најближе. Део српске народне религије изразито је анимистички и у вези је са култом мртвих, јер је према том схватању душа могла да буде везана за тело или предмет, али је могла да буде и слободна и независна од било каквог станишта (Зечевић, 2007). Едвард Тејлор је анимистичком теоријом обухватио и теорију о „манизму”, тј. обожавање покојничких духова (духова предака), а Фрејзер сматра да је мађија била та која је претходила анимизму тзв. мађијско-анимистичка теорија (Ердељановић, 1938). Дугим упражњавањем ритуалних пракси одређене заједнице настају обичаји, а и религија је, према Петровићу (1999), првобитно била ствар обичаја. „То је систем практичних начела која обухватају живот као целину и служе свим његовим захтевима, а садрже такође и своје властито оправдање, стечено традицијом, корисношћу и потребом потврђено мистичном санкцијом, све док свесним размишљањем не развију своју властиту филозофију и етичку генерализацију која се онда издиже у ‟принципе истине и идеала‟ попут наших пословица које представљају кристале наше народне мудрости” (Петровић, 1999: 15). Обичаји чине етничку карактеристику друштвене заједнице, по којој се одвијао сав живот народа у прошлости. Неки су обичаји садржајно сужени и редуцирани, док су други добили на друштвеном значењу, а само поједини одржавају се готово непромењено (Николић, 1996). Прво се гасе обичаји за којима је престала сврха постојања, што је условљено локалним условима, условима етничке и социокултурне средине, а најдуже опстају обичаји који одговарају основној људској потреби и који се „лако могу функционално протумачити на нови начин” (Николић, 1996: 84). Обичаји, а самим тим и веровања, наслеђивани су од старијих као врста обавезе, као неопходни пратиоци људи, као правила понашања, па су се у крајевима, где су заједнице спорије напредовале, дуже одржали, а у крајевима где је културни и друштвени напредак био бржи, стари (дежурни) обичаји нестајали су или су се задржали само њихови одређени елементи или реквизити који би, за оне који их користе, представљали наставак традиције у модерном времену (Барјактаревић, 2004). Обичаји се, постепеном или модификацијом једног сегмента обичајне праксе или целог обичаја, прилагођавају условима живота, а, како наводи Бенедикт (1976), коначни облик традиционалне културе зависи од начина на који се извршило спајање са другим обележјима, која су настала из различитих области искустава. 17
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Мада постоји више подела народних обичаја, Дробњаковић их дели на следећи начин (Влаховић, 1972): друштвени (поздрави, гостопримство, крштење, брак, смртни и погребни обичаји...); обичаји из послова (зидање куће, пољски радови, обичаји око животиња, огњишта...); стални годишњи или верски обичаји (обичаји око појединих празника...); правни обичаји (крвна освета, божји суд, заклетва...) крсна слава; веровања и празноверице (анимизам, виле, вештице, вампири, мистицизам, зле очи, амајлије, врачања, гатања и бајања). Рођење, крштење, венчање и смрт представљају четири основне фазе у антрополошком циклусу, за које се везују многобројни обичаји, магијског и митолошког каракатера, названи и ритуали прелаза.
18
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
2. ПРИМЕРИ ОБИЧАЈА У ЧАЧКУ 2.1.
Свадбени обичаји
У чачанском крају познати су и још увек „очувани” свадбени обичаји, обичаји крштења, као и смртни и погребни обичаји. На основу истраживања и објављених радова Слободанке Тимотијевић (1976), Десанке Николић (1996), Гроздане Комадинић (20042010), Снежане Шапоњић Ашанин (19912010), као и одрастања и присуствовања свадбеним обичајима у поткабларским селима, ауторка овог рада представиће и анализирати делове обичајних ритуала који су се у овим крајевима задржали и одржали до данашњих дана. Свадба је свечаност којом се прославља склапање брака и стварање нових пријатељских и родбинских веза. Промене које се у породицама дешавају, крећу се, углавном, у два правца. Први је везан за лишавање једне породице свог женског детета и за њен прелазак у другу, младожењину породицу. Други правац је усмерен на означавање стваралачког начела, тј. на образовање новог појединачног језгра, кроз промену социјалног статуса младенаца. Та два правца одређују свадбу, најуопштеније говорећи, као знаковни израз прелаза и стварања (Иванова 1984; Иванова 1987). Потпуно је разумљиво да страна која „даје” невесту и страна која „узима” невесту имају одређене припреме, обавезе и захтеве (Барјактаревић, 2004). Посебно је обилат обичајним ритуалима дан када се окупљају сватови и одлазе невестиној кући, улазе у невестину кућу, врше њен откуп, доводе је у нови дом, после чега она окреће накоњче, баца сито, прелази преко прага... Постоји одређен ред по коме све треба обавити, јер ако није тако, онда се то препричава, па се у селу каже да не постоји ни једна свадба око које не буде нека прича. Сваки од ових ритуала битан је у женидбеном процесу, јер од њега зависи срећа и живот младенаца у браку (Прилог 1). Барјак, који у невестиној кући кити женска особа, наглашава женске карактеристике, али његовом продајом барјактару наглашавају се и мушке карактеристике. Барјак симболизује живот и на овакав начин представља спајање мушке и женске симболике и исказује идеју образовања породице. Окићен је свим одевним предметима (од веша до кошуље, укључујући и памучну марамицу), балонима, играчкама и осталим украсима. Ипак, најважнији су предмети који асоцирају на плодност и на децу, што је у основи готово сваког свадбеног ритуала. Интересантан је обичај да девојка на дан свадбе не излази из куће док не дођу сватови и док се не обаве одређене обичајне радње (С. Тимотијевић, 1976). Овај обичај је задржао све битне елементе и у данашње време. Младу спремају најбоље другарице, док младожењини гости имају неколико „препрека” док не уђу у двориште. Капија на младином дворишту окићена је свадбеним венцем, за који је, на најдужу нађену мотку, причвршћена јабука (по могућству што ситнија, како би је што теже „скинули”). Све ово одвија се уз песму „Свадбен венац капију ми краси, моје дане девојачке гаси...”. У сватовима се одређује ко ће да „скине” 19
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
јабуку. Tек након успешно обављеног посла домаћин отвара капију и гости могу да уђу, али је још потребно да девер „купи” младу, дајући за њу симболичан откуп. Млада деверу преко рамена ставља бели пешкир, који симболизује чистоту и чедност, и тим чином „га везује” за блиског пријатеља, чувара (С. Тимотијевић, 1976). Девер је младожењин брат или близак рођак, који има важну улогу да младенце предводи у нови живот, па се за њега везују многи обреди и обичаји. У чачанском селу Врнчани задржан је обичај да млада, приликом изласка из куће, пређе преко пушке којом је „скинута” јабука, како би имала здрав мушки пород и како би порођај био лак. Ритуал који представља стварање буке пуцањем из оружја упражњава се због присуства „злих демона”, који могу да спрече срећу младенаца и да онемогуће успешну прву брачну ноћ. „У Србији пуцају пушке у сватовима и дан и ноћ, а особито када сведу момка и девојку” (Петровић, 1995: 500). Уколико је девојка већ у младожењином дому, по њу у кућу долази брат, који са собом носи корпу шарене вунице и игле за плетење. Овај обичај се одвија у апсолутном ћутању и младе и брата. Невести брат у крило просипа садржај корпе, да би она потом нагло устала и све просула на земљу. Смисао обичаја је да се млада што лакше и безболније породи. „Ваља се, да би имала што лакши порођај, млада на дан свадбе што брже да избаци из свог крила плетиво, вуницу” (Комадинић, 2010: 72). Девојка се изводи из дворишта своје куће и сватови одлазе на венчање у цркву. Према С. Тимотијевић (1976) за младом се баца шећер, како би јој живот био сладак, а она се не окреће, да се не би развела. Како наводи Влаховић (1972) уколико се млада окрене, пород ће личити на ујаке. На венчање не иде младожењина мајка, јер треба да дочека зетове, који „узимају” муштулук и при томе их дарива ћебетом или јорганом. До младожењине куће сватови се враћају другим путем и свраћају на поток или на извор, како би младенци пили воду, после чега се разбија чаша из које су пили. Обичај разбијања судова још увек је присутан на свадбама. Ваља се да младу, када пође на венчање, на првој води из неке посуде напоји зет/чауш. Док пије воду, да би имала лак пород, млада у себи изговара следеће речи: „Воду пређох, не угазих, чедо родих, не опазих” (Комадинић, 2010: 65). Филиповић (1986) наводи да је црква искоренила ритуал разбијања чаша у самој цркви, али да се он, делимично измештен, ипак одржао до данас, па се обавља на првом извору или потоку на путу од цркве до куће. Црквена правила из 14. века садрже и одредницу о забрани разбијања чаша: „Чаша да се не разб`ива, у кое се причешћају младенци, њег да стоји у цркви на потребу” (Филиповић, 1986: 256). Младу у дворишту куће дочекује свекрва, која у једној руци држи сито у коме се налази жито, а у другој јабуку, у коју су набодене паре (С. Тимотијевић, 1976). Млада баца жито из сита на четири стране, а сито на кућу. Веровање у народу је да, уколико се сито задржи на крову куће, млада ће остати у тој кући. Јабуку баца трећи пут, после два пута замахивања, и ко је ухвати врло брзо ће 20
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
се оженити или удати. Слично значење има и бацање бидермајера или букета цвећа. Бацање жита на кров куће има за циљ да, имагинативном магијом, плодност жита пренесе на мледенце, мада се у појединим селима бацање жита тумачи као терање злих духова и дар кућним духовима. Требјешанин (2009) истиче да је обичај бацања жита и осталих плодова магијски ритуал, тј. ритуали који представљају позитивне чини, које треба да обезбеде плодност невесте у браку (Прилог 2). О томе колико је овај обичај популаран говоре и модификације и осавремењивање обичаја. Приликом свадбе средовечног пара, пореклом из Чачка, за младу, обучену у венчаницу, ангажована је машина, која се користи за мењање градске расвете, како би је подигла на одређену висину, а она успешно 2 обавила ритуал бацања сита, које треба да се задржи на крову . „Разуман човек прилагођава се спољашњем свету. Неразуман човек настоји да прилагоди свет себи. Читав напредак зависи од неразумног човека”, рекао је шаљиво Бернард Шо (Шушњић, 1998: 410). Обичај окретања накоњчета задржао се и у данашње време. По правилу, накоњче је најмлађе мушко дете из родбине или комшилука које млада окреће три пута, љуби и дарује белим одевним предметом. Ова појава може се тумачити и чињеницом да се у српској патријархалној култури мушком детету придавао већи значај и важност (Шапоњић Ашанин, 2001). Дизање накоњчета симболизује добро здравље и напредак будућих синова. После наведених ритуала младожења узима младу у наручје и преноси је преко кућног прага: „Ваља да младожења унесе младу у наручју, у кућу како млада не би дохватила праг, нагазила на чини и повредила душе предака, за које се сматра да су, често у прагу куће” (Комадинић, 2007: 91). У кући младу чека свекрва, која је служи медом, после чега јој снаха седа у крило и љуби је „...што симболично означава да од тог тренутка невесту треба сматрати као да ју је свекрва родила” (Влаховић, 1972: 33). У новом дому је, према Шапоњић Ашанин (2002), носилац домаћег култа свекрва, која у обреду има улогу посредовања између домаћег огњишта и новог члана. Обреди са свекрвом представљају остатке матријархалног уређења, у коме је жена – мајка имала значајну и доминантну улогу. Овакве радње примања и везивања невесте за нови дом, према Влаховићу (1972), симболичког су карактера, док се црквене круне, које се младенцима приликом венчања стављају на главе, убрајају у компоненте верског карактера. Према Тројановићу (1983) сви свадбени обичаји крећу се у два правца: један је да се фамилија умножава, да буде са што више синова, а мање кћерки, а други је, да се врача, да брак буде сложан и пун љубави. У наведеном се види и основни критеријум за разликовање религијског од нерелигијског, јер
2
Свадба је обављена 2002. у Чачку.
21
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
вредности и веровања виде се баш у доприносу стварања, одржавања и јачања друштвене кохезије и интеграције друштва (Шушњић, 1998). Ради здравља и очувања живота, било је потребно откупити се, а Срби се и данас потпуно несвесно жртвују, највише из празноверја или из обичаја (Тројановић, 1983). Када младини родитељи долазе код младожењиних родитеља на свадбу, доносе печеног брава/овна, који је откривен (како би га сви видели!) и који на роговима има румене јабуке. Јабука, као симбол здравог порода, присутна је у свим свадбеним ритуалима. Тројановић (1983) објашњава да је ово први жртвени дар, како би се духови умилостивили и невести не би учинили никакво зло. Жртва је откуп за грех и не приноси се у име смрти, већ у име живота, и представља отварање пута за проток божје милости за вернике (Шушњић, 1998). Свадбени обред претвара се у обед, јер сви гости једу месо жртве (брава) и на тај начин постају уједињени и очишћени њеним значењем. Свадбени обичаји у Чачку и околини задржали су се са модификацијама и осавремењивањем појединих обичајних чинова (Прилог 3). Све више је присутно „враћање” старог кумства, или се, кад се за кумове бирају најбољи пријатељи, „тражи опрост” од старих кумова. У том случају, младожења и његов отац са даровима иду старим кумовима и траже опрост, јер младенци желе „нове” кумове, уз благослов дотадашњих. Улогу кума, као главног обредног лица, дели и друго лице, стари сват или старојко. Кум и старојко подједнако су важни по значају, али имају и строго одређене функције. Да би добили ове обредне позиције, треба да буду у односу крвног и некрвног сродства са младожењиним родом. Кум је некрвног сродства (по наслеђеној кумовској линији, или је пријатељ), а стари сват или старојко је младожењин рођак, и по правилу ујак, тј. мајчин брат. Старојко представља везу младожење са родом мајке, јер је у родовским племенима, у промискуитетним браковима, ујак (аванкулус) одржавао присне везе са децом, а посебно са синовима своје сестре. Кроз улоге кума, који представља принцип светости и поштења, и старојка, који је носилац сродства, динамике, покрета, остварује се идеја двојства у свадби, као процесу који води стварању породице мужа и жене као јединства противречности. У основи симболизације њихове опште улоге одрађена је цела семантика свадбе као процеса прелаза невесте у дом младожење и као настанак и промена социјалног статуса двоје младенаца и њихово примање у заједницу ожењених и удатих (Иванова, 1998). 2.2.
Обичаји рођења и подизања детета
Народна пословица „На млађима свет остаје” упућује на улогу и значај деце у српском народу, од самог њиховог рођења. Влаховић (1972) наводи да је један од циљева брачне заједнице обезбеђивање потомства, па је логично да се време свадбе сматра најпогоднијим за извођење обреда који магијски потпомажу плодност младенаца. Према Требјешанину (2009) магија везана за плодност може се разврстати у три велике групе: табуе, чини и контрачини. Циљ табуа је да се 22
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
избегне несрећа, тако што се уздржава од обављања одређене магијске активности. Табу налаже: „Не чини ово, да се не би десило то и то” (Требјешанин, 2000: 15). У народу се табу изражава речима „Не ваља се!” Како би се обезбедила плодност младенаца, више од табуа користе се позитивне магијске чини или правила. Шапоњић Ашанин (1991) наводи да су у поткабларским селима, Јанчићима, Цагањама и Врнчанима, труднице опасиване врбовим гранчицама, како би лако родиле и како би животност врбе пренеле на дете. Ритуално провлачење симболизује, према Требјешанину (2009), улазак у ново стање и сам чин порођаја. Страх од порођаја био је присутан свуда и у свим временима, на шта указују и магијске радње које обезбеђују лак порођај. Шапоњић Ашанин (2001) истиче да су ови обичаји и веровања, мада у модификованој али препознатљивој форми, присутни и до данашњег дана у чачанској околини, и овоме додаје тезу Франца Боаса по којој су разлике између примитивног и цивилизованог човека у већини случајева више привидне него стварне и да друштвени услови намећу утисак да ум примитивног човека делује сасвим другачије, а у стварности су основне одлике ума потпуно исте. Мере опреза које се спроводе не зависе од образовања, социјалног и културног статуса. У случају да се процени да млада није затруднела, јер нису у питању чиста посла која су резултат бајања и бацања чини од стране врачара, користе се противчини (Требјешанин, 2009). Трудница мора да се придржава одређених обичајних норми или може да нашкоди свом породу. Веровало се да ће, ако трудна жена нешто украде, тј. узме „кријући” од некога, и ако се случајно дохвати за било који део тела, дете на том месту имати белег (младеж, брадавицу, црвенило...) или да ће дете бити жуто, уколико трудница иде на сахрану. „Ако се породиља напоји водом из мужевљевог опанка, ласно ће се породити.” „Ако мајка зна када јој се ћерка порађа, порођај ће јој бити тежак” (Комадинић, 2006: 45-46). „Не ваља трудна жена да се мери.” „Ваља трудној жени дати шта тражи, да не би мишеви исекли ствари” (Комадинић, 2010: 72). Наведене магијске радње указују на основни циљ брака: здрав и мушки пород. Када је свим магијским ритуалима обезбеђен сигуран и здрав пород, потребно је да се детету омогући и улазак у друштвену групу којој припада, па је вршено крштење. „Сви обреди који настоје да одговарајућом симболиком представе прелаз из једног у друго, ново стање, у етнологији се називају обредима прелаза” (Шапоњић Ашанин, 1991: 155). Одмах по рођењу детета од попа се узима освештана вода и дете, у зависности који је празник/светац тог дана, добија прво, привремено име, „име на водици”, које му служи до крштења. Име на водици може да се задржи и као крштено име, мада се ново име добија од кума у договору са родитељима. Тројановић (1983) истиче да давање имена на водици, потом давање имена од кума, па називање детета надимком, служе да би се демонима заварао траг где се дете налази. 23
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Првих 40 дана породиљи у посету долазе жене. Ово обредно обилажење, које представља обичај узајaмног задуживања међу женама, назива се „мале бабине” (Требјешанин, 2009). Том приликом доносе се дарови за дете и 3 прилог у „прилошкој корпи” . У корпи се обавезно налазе: гибаница-савијача да би дете што пре напредовало; погача да би дете напредовало као тесто; пиле; флаша ракије уколико је дете мушко, а флаша вина уколико је дете женско, а да би следеће било мушко. На колевку или кревет оставља се детету дукат: „Овај обичај се у чачанском крају сачувао доследно [...] мада се у некима штошта променило. Боље речено: променило се време” (С. Тимотијевић, 1977: 127). Смисао бабина је да се дете, као некрштено биће подложно злим силама, заштити од врачања, негативних чини и утицаја демона. Годину дана по рођењу детета битно је обавити крштење и том приликом прави се велико весеље и гозба у народу познато као велике бабине. Крштење се обавља у кући или у цркви и поред попа и кума присуствују отац детета и његови родитељи, као и најближи рођаци са очеве и мајчине стране. Мајка не присуствује чину крштења, већ седи у другој просторији, чита и пише, како би дете било паметно и учено. Обред крштења садржи елементе шишаног кумства, тј. сечења косе. Поп или кум умота одсечен прамен косе у восак и ставља га испод неке родне воћке. Оваква кумства позната су у народу као водена или шишана кумства (Прилог 4). Вера у ђавола и страх од греха притискали су и новорођену децу, па приликом крштења свештеник пита кума: „Одричеш ли се сатане, свих његових дела и свих његових анђела, да му служиш, и свих његових охолости?” Кум изговара: „Одричем се” (Шејнман, 1999: 47). Кумство се необично цени и поштује, а кум је неприкосновена личност како у ритуалима тако и у свакодневном животу, о чему говори и народна пословица „Бог на небу, кум на земљи”. Кумови се нису смели мењати, па су зато били територијално удаљени: „Да кум буде из удаљена села, како не би долазило до свађе, вређања, наношења штете један другом. Тако су Чачани узимали кумове уз таковског краја”. С друге стране „Ваља се, ако несрећа задеси породицу, и променити кума. То се ради тако што се са ђететом оде на ракрсницу и први човек који наиђе, окуми се” (Комадинић, 2007: 56). На крштењу „Ваља се, када се дете крштава, да му кум заврне рукаве да би дете имало коврџаву косу, а мајка да ради оно што би волела да јој дете ради” (Комадинић, 2010: 54). Веровања указују да је кумство најстарије вештачко сродство, што касније и црква прихвата, а код српског народа било је распрострањено веровање да је „Кум већи од оца... и да он може да прокуне, па његову клетву бог прима, пре очеве или материне” (Влаховић, 1972: 5). Крштењу се придаје највећи хришћански карактер, јер тада јединка постаје члан верске заједнице и припадник хришћанске религије. Како наводи 3
Прилошка корпа је израз који означава плетену корпу у којој се носи прилог.
24
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Шапоњић Ашанин (1991) може се рећи да су обред крштења и институција кумства, као заштитник домаћег култа, старији од хришћанства и да њихови корени сежу до самог почетка друштвене организације живота. Кум детету даје име тако што, по сопственој жељи, напише пет имена, од којих родитељи одаберу једно. На списку се обавезно налази име преминулог члана домаћинства, јер је традиција у народној култури чачанског краја да се потомству дају имена предака, најчешће имена деда или баба, при чему се води рачуна да је особа, чије име дете треба да поносе, била здрава, срећна и поштена. У знак поштовања према мужевљевом оцу или мајци, иако су живи, детету су надевали њихова имена, како би та особа наставила кроз име, и после смрти, да живи у тој кући. Верује се да је дете инкарнација неког претка који је живео у тој породици, па се желело да се именом дете повеже са том особом. У нашем народу стопа наталитета, али и стопа морталитета биле су врло високе. Жене су рађале по десеторо деца, али су она умирала као мала, па је било неопходно примењивати све табуе, магијске и контрамагијске радње, како би се дете потпуно заштитило од злих сила и живело здраво и дуго. 2.3.
Посмртни и погребни обичаји
Култ мртвих веома је развијен у српском народу и присутан je у животу човека, без обзира на ком простору или у ком времену живео, а измене обреда везаних за мртве, као и начини њиховог спровођења јесу неминовност (Шапоњић Ашанин, 2002). Људи се боје смрти и она је провоцирала човекову рационалност, па се смрт у српском народу заснивала на идеји да се завршетак живота тумачи као прелазак у нови вид постојања, а обредни поступци били су начин комуникације са умрлим (Зечевић, 2007). Малиновски (1971) истиче да човек живот живи у сенци смрти, и да се онај који ужива у животу плаши његовог престанка, а онај који је већ суочен са смрћу, окренут је обећањима живота, па су смрт и порицање смрти (бесмртност) били најчемернији предмети човекових слутњи. Обожавање предака у науци назива се манизам. Према анимистичком схватању душе умрлих и даље учествују у животу заједнице, а однос према њима регулисан је обичајном праксом. „Ја мислим да сви појмови који се уопште означавају изразима као што су анимизам, обожавање предака, или веровање у душе и духове, имају свој корен у свеколиком односу човека према смрти” (Ердељановић 1938: 122, према Малиновски 1936). Чајкановић (1973) указује да цела српска религија може да се сведе на култ предака, јер се сви годишњи празници и највећи број жртава групише око тог култа (Зечевић, 2007), а Шушњић (1998) истиче да обреди смрти и сахрањивања имају смисла у оквиру мита о сељењу душе или у оквиру веровања у њену бесмртност. Током свих фаза развоја људског друштва сахрањивање је остало најраспрострањенији облик бриге о посмртним остацима покојника. Гроб се сматра стаништем умрлог, па се, према анимистичком схватању, сматрао као станиште покојниковог тела „живог леша”, односно као станиште његове душе. 25
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
За гробља су везани многи табуи и табуисане радње: не преоравају се стари гробови, не прескачу се одређено време после сахране… Бандић (1980) истиче да је гроб често међа између два атара или имања, а њено померање сматра се великим грехом, тј. међа је табуисана и потребно је обезбедити њену неприкосновеност. Водило се рачуна да се поред покојника, у сандук или у раку, ставе ствари које је користио и без којих на другом свету не може (штап, капа), а обавезно се стављао и ситан новац, како би покојник могао да плати мостарину, превоз, улазак у нову заједницу, место где ће становати на другом свету. Плаћање мостарине најближе је прастаром веровању да се на други свет стиже преко моста, а тај се новац, у науци о религији, назива Хароновим новцем, јер је Харон, по грчкој митологији, преко реке Стикс превозио душе умрлих на други свет (Зечевић, 2007). Разбијање чаша је ритуал који је присутан и у обичају сахрањивања, па се приликом изношења покојника из дворишта разбија чаша или флаша са водом, у нади да ће се тако спречити покојников повратак у облику „нечастивог духа” (Влаховић, 1972). Према Зечевићу (2007), разбијање чаше служи за растеривање духова, тј. за одстрањивање покојникове душе. Када се покојник изнесе из дворишта, преврћу се клупе на којима је ковчег стајао, да те године не умре још неко из куће. Петровић (2000) запажа организованост околине у процесу сахрањивања, као и строго уређену поворку са свим неопходним пратећим елементима ритуала: јело, послужавници, пиће (Прилог 5). На свакој раскрсници на којој застане поп и спусти се ковчег, стаје и поворка. На овакав начин одаје се почаст покојнику, али овај ритуал обавља се и са намером да се покојник збуни, да уколико се повампири, не уме да се врати кући (Јојић Павловски, 2009). У чачанским селима познат је и обичај откупљивања од покојника, уколико је неко од укућана рођен у месецу када и покојник. Откуп се врши тако што, приликом спуштања покојника у раку, особа која остаје да живи баца бели цвет и три пута изговара: „Теби бели цвет, мени бели свет”. Цвет се баца на ковчег и у тишини, после чега се без окретања одлази кући. Изношењем и сахрањивањем покојника не престају обичаји понуда. Верује се да душа покојника лута четрдесет дана и да обилази места где је проводила време, па укућани на прозор стављају чашу воде, коцку шећера, чашицу ракије или вина, како би се душа покојника окрепила, пре него што потпуно оде на онај свет (Влаховић, 1972). На гроб покојника обавезно се излази седми дан после смрти (седмица), четрдесет дана после смрти (четрдесетница), пола године после смрти (полугодишњица) и за годину дана (годишњица). Према Влаховићу (1972), покојнику се увек дају четири даће. Знаци жалости слични су у свим селима чачанске околине, препознатљиви су, прихваћени и видљиви. Од села до села наилази се на одређене разлике у дужини трајања жалости. Непосредно после смрти, укућани 26
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
умрлог мењали су изглед, па се мушкарци не брију и не шишају четрдесет дана и носе црне кошуље, а жене се потпуно облаче у црно и повезују главу црном марамом. Знаци распознавања ожалошћених свели су се последњих година на ношење црне трака (рушнице) на оделу, или на везивање црне мараме око врата. Зечевић (2007) наводи да је ношење црнине имало улогу да промени изглед личности, како покојникова душа не би била у стању да препозна и нашкоди укућанима и свим ближим рођацима. Иначе, разликује се изражавање жалости за сином, за партнером или за неким из фамилије. Жене које су изгубиле сина, поред доживотног ношења црнине, до смрти спавају у одвојеним креветима од мужева. Још увек се у појединим домаћинствима, по смрти укаћанина, не пали ТВ пријемник, нити радио све док не прође четрдесет дана. Сматра се да свако весеље негира тугу и да душа тек тада не може да нађе мир. Верује се, према Бандићу (1980), да је „грех” прекинути жалост пре истека године дана од смрти покојника, јер је то и морални прекршај који изазива неповољну реакцију средине. Ожалошћени, у ствари, избегавју све оно што би могло да наруши представу о њиховој тузи. Крст који је постављен на гроб, као симбол хришћанства, до годишњице се, по правилу, замењује спомеником (уколико није замењен за годишњицу, онда се споменик подиже за три године, само је битно да не буде паран број година). На споменик се урезује или лепи слика покојника, јер надгробно обележје треба да „представља” покојника, па су израђиване и бисте по узору на покојников лик или су споменици грађени у облику куће са кровом на две или четири воде (Зечевић, 2007). На гробљу у чачанском селу Врнчани налази се изграђен споменик у облику куће. На споменицима преминулих, који су живот изгубили од туђе руке, као знак вечне освете и памћења на нанети бол, пишу се и подаци о убици, чак и број година које треба да проведе у затвору (Прилог 6). Поред даћа, постоје и празници који су предвиђени за одлазак на гробље. Посебан значај у чачанској околини има паљење свећа и ношење обојених јаја на Побусани понедељак, који представља Васкрс за мртве. Паљење свећа на овај дан покојнику доноси много светлости и радости (Шапоњић Ашанин, 2002). Побусани понедељак пада осмог дана након Васкрса или у понедељак после васкршњег понедељка и обичај је да се тада побусају гробови тј. уреде и очисте од корова (Недељковић, 1995). Паљење свећа на Задушнице има исто значење и циљ, и тада се, на гробовима свих сродника и познаника, „намењују” и пале свеће. Постоје Васкршње, Петровске, Великогоспођинске и Божићне задушнице. У чачанској околини највише се поштују Зимске задушнице, када се и најмасовније иде на гробље. Вук Караџић је записао да су ове задушнице најбитније, да увек падају у суботу и да се тада излази на гробље са свим понудама намењеним покојнику. Јела и пиће тада се поређају по гробу и свако, ко приђе да запали свећу, треба да се послужи, због душе покојника (Недељковић, 1995). Од деведесетих година у Чачку се масовно обележавају Зимске задушнице, тако да је тада прилагођен и појачан аутобуски саобраћај. Како Чајкановић истиче (Чајкановић, према 27
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Бандићу, 1980), народ је некада веровао у присуство предака у току зимских месеци, када су велики снегови и мећаве и када су ноћи дуге, због чега су и мртви у покрету. Најбитнији помен у циклусу приређиван је за четрдесетницу/парастос, јер се сматра да се до тог дана душа креће овим светом и обилази места на којима је боравила, а да од тог дана, након што изађе пред божји суд, полази другим путем (Зечевић, 2007). Зечевић (2007) истиче да је српски народ веровао да душа телу даје живот и да га напушта после смрти, па се јавља веровање у загробни живот… Колико год да је култ мртвих трпео промене у појединим ритуалима, он је, ипак, сачувао основне садржаје (Шапоњић Ашанин, 2002). Гробље за народ представља „тамни вилајет” у коме живе они који су отишли са овог света. Они су за човека невидљиви, осим уколико хоће да му напакосте, па се јаве у „глуво доба ноћи”. Из тог разлога је српско фолклорно стваралаштво пуно прича о вапмирима, о привиђањима на гробљима. „Многи би и поред гробља настрадали, да нису петлови закукурикали.” „Не ваља се ноћу улазити у гробље.” „Не ваља да пут пређе преко места ђе је било гробље. На том месту биће пуно жртава” (Комадинић, 2010: 89). Све ове радње, везане за смрт и погребне обичаје, крију у себи архаичне елементе мађијања и чарања, али у њима се препознаје грчки, римски утицај (парастос, трпеза, кољиво...), али и турски утицај (белег, курбан...) (Влаховић, 1972). 2.4.
Божићни циклус обичаја
Божићни циклус празника у српској традиционалној култури почиње од божићних поклада и, обухватајући „некрштене дане”, траје до зимског Крстовдана. Не рачунајући Васкрс, који је празник над празницима, Божић припада групи великих хришћанских празника. Прва три столећа хришћанства Божић није светкован, нити је увиђана потреба за тим, јер први хришћани нису придавали значај телесном рођењу (рођењу још једног грешника), већ су сматрали да је смрт рођење које води у вечност (Недељковић, 1995). Основни елементи божићног ритуала су сечење и уношење бадњака, уношење сламе, вечера на Бадње вече, чесница, печеница и положајник. Централно место у слављењу божићних празника припада бадњаку, који мушка глава у породици сече рано ујутру на Бадњи дан, и који, по правилу, треба да буде церово дрво. Бадњак је идолска жртва и има везе са некадашњим обожавањем бога Перуна (Тројановић, 1983). Одлазак по бадњак, сечење, доношење у цркву, освећење, разношење по целом граду постали су важни јавни ритуали враћања традицији, поштовања предака и православља, али и ритуали политичке кампање локалне градске власти (посебно 1997. год.). „Чачанска црква у то време постаје позорница у којој се за Божић величином бадњака мерила нова религиозност и „богоподобно‟ понашање некадашњих осведочених „неверника‟, који се понизно врзмају само 28
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
да би од света били виђени са лажном скрушеном побожношћу” (М. Тимотијевић, 2007: 192). Овај обичај није престао да се одвија у Чачку ни после освајања „демократске власти”, па се бадњак и даље пали испред чачанске цркве уз присуство многобројних верника. Уобичајила се и велика продаја бадњака, тј. продавање посебних паковања направљених од гранчице бадњака, за коју је везана кесица у којој се налази мало сламе, пшеница и кукуруз. На продају су и „божићни аранжмани”, који су направљени од лиски бадњака, сламе, шишарки и ораха (Шапоњић Ашанин, 2006). По селима чачанског краја и данас је задржан ритуал сечења бадњака укосо (са горње, па са доње стране), како би се формирала љушчица/ивер, која се ставља у просторију у којој се налази млеко и прави кајмак, јер се верује да ће то помоћи да кајмак буде дебљи и бољи. На Бадњи дан се породица окупља око посне трпезе на којој се налазе тучени пасуљ, сарма, риба, суве шљиве, бомбоне. Никуда и никада се не иде од куће, нити ко долази то вече. У поткабларским селима бадњак се сече на три дела, и на бадњи дан се уносе два, а на Божић један део. На Бадњи дан се као „треће” уноси слама. Свако уношење бадњака и сламе оглашавало се речима: Добро вече и честит Бадњи дан, а потом сви укућани бацају на положајника и по кући смесу од пшенице, кукуруза, зоби... Бадњаци се стављају у ватру како би изгорели и наговестили напредак и здравље. Слама је значајан обредни реквизит, а у народну традицију је ушла захваљујући чињеници да је Христ одмах по рођењу стављен на сламу. С обзиром на то да је и култ жита у српском народу од велике важности, није чудо да је слама у овом обреду нашла значајно место (Шапоњић Ашанин, 2006). Слама за душе покојника има нарочито привлачну снагу, па да би се те душе привикле, да би имале на чему јести, простире се слама (Чајкановић, 1973: 206). Слама се у чачанском крају уноси у поњави или у џаку, везана конопцем. У сламу се убацују бомбоне, шећер, ораси, суве шљиве, тако да, кад се унесе у кућу, сва деца почињу да се ваљају по њој пијучући, квочући и налазећи сакривене слаткише (Прилог 7). Ово се ради јер, по веровању, душа покојника може да се јави и у облику кокошке, а пијукање и квоцање може да привуче душу на гозбу, што и јесте смисао Бадњег дана. На бадњој вечери неизоставни су и ораси у које се гата да би кућа била пуна. У вези са гатањем у орахе познат је у Драгачеву случај једног Јовића, који је узео орах и изговорио: „Како овај ора` био пун, тако ми кућа била пуна здравља, пара, напретка и берићета”. Узме и пред укућанима скрца ора` и виде да је он сасушен и празан. Он се скрушено почне молити Богу да му опрости: „Боже, опрости ми и не слушај блентавог Јовића што једе оно што не ваља уочи Божића” (Комадинић, 2007: 62). Некада су се из куће износили сто и столице, па би се, без употребе прибора за јело, обедовало и спавало на слами, а кућа се није чистила до трећег 29
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Божића. Уколико би се сто или столица за време славља преврнули, веровало се да ће стока „храмати”. По Чајкановићу (1973), како је циљ Бадње вечери да се скупе душе покојника, склањало се све чега се плаше, а нарочито гвожђе. Данас се слама ставља испод стола и прекривена је, једе се прибором за јело, а кућа се, из практичних разлога, чисти (Чајкановић, 1973). „Бадњидански колач не сече се ножем, већ се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, већ се понешто оставља, преконоћ, на ономе месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује” (Чајкановић, 1973: 94). Од сваког јела од Бадње вечери помало се ставља у тањир и чува до Крстовдана. На Божић се рано устаје и облаче се нова и свечана одела. Положајник (у данашње време у чачанској околини неко најмлађи из куће без обзира да ли је мушко или женско) јутром уноси преостали бадњак у кућу, поздрављајући све речима „Добро јутро, честит Божић”. Укућани намештају столицу на коју ће сести, он прилази ватри у коју убацује бадњак и жарачем га преврће, изговарајући „Колико варница, толико здравља... колико варница, толико парица... колико варница, толико стоке... колико варница, толико петица...”, у зависности од тога шта је коме у дому потребно за наредну годину. Укућани га огрћу дебелим ћебетом (иста функција као ивер од бадњака!) и преврћу столицу како би положајник пао на земљу. Док је положајник још увек главни актер ритуала, пред ноге му се ставља „пара” (два, пет динара), коју домаћица треба да замеси у чесницу/хлеб за који се тесто спрема без квасца. У неким домовима у чесницу се стављају зрна пасуља, кукуруза, ивер од куће. Стављање ивера са кућног прага у чесницу повезано је са култом предака и овим чином успоставља се спој предака са главним обредним хлебом, од кога се очекује срећа и благостање (Шапоњић Ашанин, 2006). Метални новац у чесници остао је присутан до данашњих дана и верује се да ће онај ко приликом ломљења чеснице нађе новац имати највише среће и новца у току године. Чесница симболички представља усеве, размножавање стоке и благостање целе куће (Караџић, 1957). Након кађења свих чланова домаћинства, пали се свећа и приступа се божићној трпези која треба да буде што богатија (пршута, сир, кајмак, чварци, каурма, пихтије и печеница/божичњаче). У српској традиционалној култури божићна печеница/божичњаче углавном је прасе, које се клало на Туциндан или Бадњи дан и које, према Николићу (1996), представља жртвовање изабраног представника животињске врсте, од кога се очекује да утиче на плодност стоке и усева. Посебна магијска својства, предсказања и веровања везују се за кости од печенице. „Ваља да се гата у плећку од печенице на Божић” (Комадинић, 2010: 38). Три кости се намене за неожењене мушкарце или неудате девојке у селу, ставе се испред пса, па онај, чију кост пас прво узме, те ће се године оженити/удати. 30
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Водило се рачуна да се запамти шта се сања на Божић, јер се ти снови остварују. „Ваља се сањати бадњак очекује нас весеље и надајте се да ћете наћи утеху за своју душу.” „Ваља да се на Божић стави огледало испод јастука и кога те ноћи сањаш, за тога ћеш се удати.” „Ваља да се девојке на Божић прво омрсе сиром како би им лице било бело као сир.” (Комадинић, 2010: 37-38) Божић је, за разлику од Бадњег дана, празник када је пожељно што више ићи у госте и на вожњу. У данашње време то је вожња аутом, мотором, трактором. Раније се традиционална божићна вожња обављала упрегнутим коњима у саонице. „На Божић ваља ватати волове у санке, а чељад се потрпају и возе уз песму. Ово зато да би волови боље вукли преко целе године, а пева се да би у кући стално било песме и весеља” (Јовашевић, 1971: 185). Од Божића 2007. год. у Чачку се, кроз градске улице, организује вожња запрежним возилима, па власници запрега организовано возе заинтересовану децу и одрасле (Шапоњић Ашанин, 2006). Колико је вожња за Божић постала актуелна, говори окупљање чланова чачанског мото-удружења „Манчула” и њихова вожња градским улицама, чиме је колективна вожња добила и нову улогу стварања и установљавања нових правила. „Традиционална вожња фијакерима, која се већ неколико година организује на Божић у Чачку, није изостала ни 2011. Двадесетак власника коњских запрега продефиловало је централним градским улицама, а прилику да се провозају на фијакеру имали су и окупљени малишани. Чланови мото клуба „Манчула” организовали су фешту двоточкаша: кроз Чачак је јуче 7. 1. 2011, тачно у подне, продефиловало више од стотину бајкера из овог града, али и 4 њихови гости који су за Божић дошли из целе Србије” (Прилог 8). Како наводи Рут Бенедикт (према Петровић, 2000), обичаје и ритуале примамо од малих ногу и они се непосредно увлаче у систем понашања, са њима учествујемо у социјализацији и тако постајемо чланови одређене културе. Самнер je у том духу установио како су „обичаји друштвени ритуали у којима ми сви учествујемо, а да тога нисмо ни свесни. Свакодневне навике које се односе на радно време, време обеда, породични живот, друштвено општење међу половима, пристојност, разоноде, путовања, одмори, образовање, коришћење штампе и библиотека и безбројни други детаљи из живота све то спада у овај ритуал” (Петровић, 2000: 38). 2.5. Народна веровања и предказања „Има ствари које постоје само ако у њих верујемо: ако не верујемо, оне за нас и не постоје” (Шушњић, 2005: 442). Народна веровања и усмена казивања, поред народних обичаја, представљају значајан део културног наслеђа српског народа. Уз њихову помоћ треба да буде постигнуто нешто позитивно, (Барјактаревић, 2004). Свака 4
Фијакери и бајкери за Божић у Чачку (8.1.2011), Курир, Београд, на Web-sajtu http://www.kuririnfo.rs/srbija/fijakeri-i-bajkeri-za-bozic-u-cacku-68501.php
31
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
заједница је, придржавајући се својих аутентичних обичаја, показивала битност у свом социјалном, економском и духовном животу, а међусобно разликовање градила је на посебности обичајне праксе, па зато и постоји израз да постоји обичаја колико има и села (Јовановић, 2000). Под веровањима (варовањима) подразумевају се религијска схватања и представе о натприродним силама и бићима, која мотивишу и подстичу ритуалну праксу или обичајно понашање (Николић, 1996). Због непознавања природних и других законитости, човек је одуховио све оно што га окружује и што му је било непознато. Ерих и Бајтл (према Петровић, 2000) наводе да је народно веровање све оно што је повезано са изванприродним или натприродним светом, а што народ сматра истинитим. Веровање у постојање замишљених митских бића (ђавола, вампира, духова, вила, вештица, урокљивих очију..), према Фрејзеру, уобразиља је необразованог човека, препуна „...тих духова и утвара... Они га прате на сваком кораку, настоје да проникну у њега, да га обмањују, море на хиљаду начина. Све невоље које га сналазе, сваки губитак и штета са којима је везан живот, обично се њима приписује, или враџбинама непријатеља, или казнама, гневу и каприциозности утваре. Њихова присутност свуда, доводи га зачас у очајање, њихова злоба му не да ни одмора ни предаха” (Шејнман, 1999: 7). Данашњи обичаји, који не поседују снагу строгих обавеза, ни строгог поштовања, некада су, према Петровићу (1999), представљали озбиљне ритуално-религијске радње, које су временом изгубиле прави смисао, па се данас упражњавају по врло добро познатом принципу „тако се ваља”. Хамилтон (2003) истиче да многа веровања постоје зато што су део једне културе и стечена су у процесу социјализације, па је битно анализирати у каквим околностима она настају и када су и због чега људи склони да користе магију. По казивању игумана Георгија (Комадинић, 2010) у време владике шумадијског Саве одлучио се деда да ожени унука, али да то буде у петак, како би за викенд имао времена да части госте. Сеоски свештеник му је саопштио да венчање не може да буде у петак, јер је пост, већ да може бити у суботу или у недељу. Деда се заинатио и решио да иде код владике. Владика је потврдио да, због поста и разних прописа и канона које је и деди донео на увид и листао их и објашњавао, никако не сме средом и петком да венчава. Деда и даље никако није схватао зашто не може у петак да венча унука. Сасвим случајно у просторију је ушао један прота и владика му је појаснио проблем. Прота је чуо да деда жели да венча унука, поздравио је његову намеру уз честитке и одушљевљење, пожелео је свима у породици здравља и среће и рекао деди: „Па не ваља у петак.” Деда рече: „Јел се не ваља, јел се не ваља? Онда нећу! Шта ми владика пола сата прича неке законе, што не каже да се не ваља.” Деда оде презадовољан, а владика рече: „Вала ти прото, причам му, причам му, не вреди ништа. Ти само рече „не ваља се‟ и ствар свршена.” (Комадинић, 2010: 10) Неписана правила понашања односе се на календарски и животни циклус, прихватају се без резерве и образложења, са убеђењем да, 32
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
придржавајући се традиционално утврђених лекција, штитимо и себе и своје најближе и регулишемо међусобни однос у заједници. Све што се предузима или се не предузима, ради се да би се опстало, да би се душа сачувала и да би се најефикасније супротставило дејству злих сила које не зависе од наше воље и жеље (Комадинић, 2010). У рецензији Г. Комадинић (2010) Матицки истиче да су се, и поред говорних разлика у чачанском крају, сви људи који су долазили и насељавли околину Чачка и Драгачева, најлакше уклопили у колективну народну културу, што указује да се наш народ суштински не разликује када је реч о неписаним правилима понашања. На многе појаве у народу, како би се избегао неповољан исход, одговара се поступком који је често део магијске радње или је на граници. Предсказањима човек жели, предвиђајући свој живот и судбину, да изазове милост бога и да на тај начин предупреди многе несреће, сачува себе од „урокљивих очију”, „нечастивих сила”, ђавола, вештица и сваког зла. Комадинић (2006) истиче да су у предсказањима митолошка језгра врло стара и скоро идентична код разних народа, а уколико су предсказања и различита, исти су симболи. Вилхелм Хелман одредио је празноверје као форму народне вере која не одговара „религиозним и идеолошким представама које владају у једном друштву” (Петровић, 2000: 25). Празноверјем човек тражи заштиту од несрећа, осигурање за себе, што значи да је празноверан човек егоцентричан и оријентисан на самог себе. Празноверје је становиште вере које заступа друштвена мањина и то је маргинална појава у односу на званичан облик религије. 2.5.1.
Демонологија у чачанском крају
Веровање у демоне очувало се дуго у српском народу, јер је црква демоне занемаривала, како би избрисала трагове и успомену на паганска божанства. Зечевић (1981) наводи да међу најважније изворе за проучавање српске демонологије спадају обичаји и веровања. Он је извршио поделу демона по функцији и пореклу: демони природе имају утицај на природне појаве и владају њима (шумски и водени духови, виле, змајеви...); демони судбине су суђенице, које одређују судбину приликом рођења, и усуд, који одређује судбину онима коју су рођени истог дана; демони болести доносе болест и смрт (бабице, милоснице и чума); домаћи демони углавном чувају кућу и благо у њој (кућни дух, кућна змија); демони који настају од људи и људских особина (вампир/вукодлак, вештица, мора). Народ чачанског краја верује да постоје особе које имају зле „урокљиве” очи, очи које, посебно деци, могу нанети зло, па деца постају плачљива, раздражљива или не могу да спавају. Према Николићу (1996), у вези са 33
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
„урокљивим” очима настале су многе изреке и заштитни знаци, који треба да сачувају дете (црвена бројаница и то одмах по рођењу, крст од тисовог дрвета...). За дете које је „уречено” носи се олово и „салива страх” код гатара. Топљено олово, од кога се формира одређени знак или предмет, треба да покаже од чега се дете уплашило, а по извршеном ритуалу дете треба да престане да плаче. „Ако човек са урокљивим очима погледа и неку од домаћих животиња, коња, краву, овцу, свињу, та животиња се може разболети и угинути”. „Ако се дјете мало „запљуне” када се први пут види, неће на њега ићи уроци” (Комадинић, 2006: 86). У чачанском крају постоји веровање и у виле, девојке које су извршиле самоубиство и зато не могу да се смире и у миру почивају (Комадинић, 2007). Према казивањима обучене су у дуге беле хаљине, имају расплетене косе и могу бити са крилима или без њих. Скупљају се око река и потока, па ко нагази на вилино коло може се разболети и умрети. Влаховић (1972) истиче да виле имају добру људску душу и да чине добра дела. У причама људи најчешће долази до комуникације са вилама, тј. до непосредног сусрета овоземаљског и оностраног. Петровић (1999) наводи да је занимљив наш пежоративни глагол „виленити” који треба да означи трошење времена залудног човека. Значење овог глагола семантички је најближе значењу речи „игра”. Веровање у вампира заузима значајно место у митологија народа чачанског краја. Према веровању народа душа после смрти напусти тело, али уколико се то не догоди, већ душа одређено време и по смрти остане у телу („нечисто тело”), постаје вампир, који се буди ноћу, пије крв и уништава имовину. Према Николићу (1996), веровало се да су вампири лоши људи који завиде живима, па се после смрти враћају да би им напакостили. Веровање које се код европских народа везује за вукодлака, код Словена је спојено са представом о вампирима, који се најчешће срећу у „глуво доба ноћи” на прилазима селима, око гробаља, на раскрсницама (Влаховић, 1972). Постојао је нарочито велики страх да вампир нешто не учини стоци, па се, уколико би крава давала мање млека или није могао да се направи добар кајмак, веровало у присуство и посету вампира. У драгачевским селима могло се чути „Свако јутро вали ми два прста млијека у карлици... кајмак ми је бушан на средини” (Николић, 1996: 83). Понашање ових демона у народу се објашњавалао недовољним прилозима за душе умрлих, због чега би се покојник повампирио. „Вукодлак се зове човјек, у кога (по приповијеткама народним), послије смрти 40 дана, уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пређе: за то свагда чувају мртваца да преко њега што не пријеђе...” (Петровић, 1999: 65, према Вуку Караџићу). Људи су, како наводе историјски извори, у гробове забадали глогов колац или би глогове гранчице постављали свуда око куће да би се заштитили од вапмира (Влаховић, 1972).
34
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Према хришћанској митологији отелотворење зла је ђаво, негативно биће које човека доводи у разна искушења. Вера у ђавола заузима врло битно и необично место у хришћанској теологији, јер се хришћанство појављује као „двобожни систем” у коме се ђаво посматра и замишља као бог. „Духове је створио бог; они су створени као „добри‟, али су сами постали „зли‟, створени су безгрешни, али су сами грешили” (Шејнман, 1999: 44). У чачанској околини верује се у чуму, демонско биће које је представљало болест, кугу. Назива се још и морија, јер неумољиво мори и оставља пустош за собом (Недељковић, 1995). Предсказања у вези са чумом имала су и просветитељски карактер. „Ако се држи чисто у кући, чума неће извршити помор укућана.” „Чума посебно дави децу по кући, ако наиђе на прљавштину, на неопране судове, на непочишћено ђубре” (Комадинић, 2006: 12). Људи су били непросвећени, али су приметили да се многе болести преносе због лоше хигијене, па је чума представљала претходницу за помор и смрт. Интересантна је моћ вере у речи, па је народ измишљао и најчудесније речи којима би се заштитио од болести. И данас се верује у постојање дрекавца, бића које настаје због смрти некрштеног детета. Привиђа се ноћу, на гробљима, потоцима. Оглашава се као јарац, плаче као мало дете или мјауче као мачка и предсказује „црне” догађаје и смрт: „Кад се чује дрекало, то предсказује да ће неко умрјети” (Комадинић, 2006: 84). 2.6.
Магијски ритуали
Домен веровања и празноверја везује се за област магије, тј. врачања, при чему човек егоистично решава питање сопственог опстанка, без икаквог односа према моралности (Петровић, 2000). Врачања, бајања и предсказања преносе се углавном усменим путем од једног до другог члана домаћинства, а према казивањима, преносе се на женску особу која није рађала. Од тренутка преношења „знања” особа која их је пренела, губи способности које је имала. Магијске радње спроводе жене, јер су конзервативније од мушкараца и као такве негују прастаре верске и обредне ритуале доследно и упорно (Ашанин Шапоњић, 2001). По народном веровању, помоћу чарања, бајања, врачања и предсказања, може се избавити из невоља или бацити зло на особе које су то „заслужиле”. Предвиђајући своју судбину и живот, човек жели да изазове божју милост, да предупреди многе несреће и сачува себе и своје ближње од зла. Како је живот човека зависио од временских прилика и њима се прилагођавао, постоје предсказања по животињама, биљкама, по сунцу, по месецу и звездама, по променама на сопственим повређеним органима... „Ако свиње јуре, скиче, рокћу, носе у зубима сијено, сламу предсказује мраз, оштру зиму, невреме” (Комадинић, 2006: 10).
35
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Узрок настанку предсказања најчешће лежи у страху човека да га не задеси несрећа, или да га не „урекну”, па из тог разлога не треба изазивати судбину, већ треба урадити све што се може, да не крене по злу. „У учионицу је ушла учитељица и објаснила ученицима да треба да учествују у једној хуманој акцији, да сакупе помоћ за куповину лека њиховој вршњакињи [...] Наша ћерка болује од тешке болести, мултиплесклерозе, и три године је непокретна. Када је ово прочитала, као по команди се зачуло суљање столица у десну страну и ученичко померање с места, јер су стајали док је обавештење читала. Сви су дали новац за лек” (Комадинић, 2006: 10). Народ каже: „Помери се с места!”. „Ако се помериш с места, кад чујеш о некој несрећи, избећи ћеш да те снађе” (Комадинић, 2006: 10). Човек је одувек покушавао да разним магијским радњама (врачањем, бајањем) отера зло или га уплаши. Ове магијске радње врше се помоћу „бацања” или „скидања” разних чини, изговарањем тајанствених речи – басми – намењених некој особи, како би јој се помогло или одмогло. Према Влаховићу (1972), за врачање је у науци уобичајен израз црна магија. Врачање, као врло стара појава, спада у мистику. Како наводи Петровић (1999), приликом религијских или магијских ритуала „...долази до речи целина наше духовне супстанције, укључујући ту и нарочиту потребу за церемонијалношћу. И у позадини магијског ритуала, као и религијског, уосталом, налази се његова митска подлога, као теоријска основа магије [...] особеност понашања човека српске традицијске културе у томе што се, као у магијском ритуалу, он истоветно понаша и у сваком другом, при чему као општи став вазда важи: он то РАДИ, али што, НЕ ЗНА” (Петровић, 1999: 29). Од враџбина у чачанском крају најпознатије су ацање и скидање чини, гашење угљевља, читање басми, ношење амајлије, љубавне враџбине, враџбине бајања, урокљиво око, призивање духова. Врача се разним предметима – „белезима” (предмет или кончић узет од личности којој се врача: одећа, обућа, коса, зуб, накит). Раскрснице су најпогоднија места за врачање, јер се верује да се на њима болести могу најлакше пренети на друге. Врачало се када се укаже прилика: одређених дана, пре сунца, ноћу када месец „расте” и дан „опада” (Влаховић, 1972). „Скидање” и „бацање” чини или „црне” или „беле” магије упражњава се како на људима, тако и на животињама (бацање чини да крава престане да даје млекао, да престане да једе; да се коњ разболи, да овца „полуди”...). Љубомора, посесивност, немогућност проналажења животног партнера или узимање туђег, покретачи су који особе терају да баце љубавне чине. Најраспрострањенији реквизит је катанац, као симбол нечега што се може закључати и откључати. Након бајања, закључан катанац се закопа у земљу, кључ се баца у текућу воду, а особа којој је намењена магија постаје потпуно заробљена и на располагању је оном који ју је омађијао. Уколико „купац услуге” некога жели да зароби на
36
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
одређени период, закопаном катанцу може да се дода кесица од бибера или соли на којој пише рок употребе. Георгије, игуман манастира Благовештење, испричао је занимљиву причу о једном догађају, који се одиграо око четири часа изјутра испред манастира: „Устајем ја свако јутро, око четири сата. Кренем да откључам врата цркве, кад угледах мушку прилику како замиче за ћошак. Пожелим му добро јутро и кажем: „Бог ти помого, јуначино, изађи де отадле”. Излази покуњен момак, ћути и гледа преда се. Ја га питам как`а га је мука наћерала да вако рано дође у цркву, а он ћути и само гледа преда се. Насмијах се ја, па га упита`: „Је ли, јуначино, сигурно си ишао код бабе гатаре по савет како да себи ђевојку нађеш и да се ожениш, а она ти рекла да рано, први, одеш у манастир и први отвориш врата?” Јуначина и даље ћути, али видим ја одобрава моје речи. Велим му ја: „Е, па видиш, јуначино моја, четрдесет година први устајем и први отварам капије овог манастира и нити сам се још оженио нити ђевојку наш`о! Иди ти јуначино на неки вашар, 5 игранку, можда ти нека и западне за око”. У чачанском крају жене праве разлику између врачара и угљевара, јер су врачаре опасније и чиниле су да се квари млеко, а угљеваре су помагале. Комадинић (2007) наводи да угљеваре „раде” када им се донесе „биљег” (од особе, животиња), седам или девет угљенова и, обавезно, литрица ракије, јер угљеваре воле и да попију. „Ти јој даднеш биљег, а она у зелену ћасу тури ониг седам или девет угљевља, прекрсти ћасу или преко ње тури двије сламке у виду крста па суне воду. Ти јој даш и пара колико `оћеш, она иг тури у воду, нешто ша`не, па иг извади и тури у џеп. Ако биљег плива по води, онај ће бити жив, а ако потања, неће бити жив” (Комадинић, 2007: 113). Бајање је посебан вид врачања и, по народном веровању, представља уклањање урока, отклањање болести и других недаћа. Бајање се врши употребом посебних формула „бајалица”, које се наслеђују од старијих и чија се садржина „не сме поверити никоме”, јер у противном губе моћ. Тек пред смрт, онај који их зна може их пренети некоме од укућана (Влаховић, 1972). У чачанском крају најприсутније су бајалице којима се могу отклонити болести, излечити ујед змије, излечити пијанство. Узме се вода којом се мртвац купао, сипа се помало у алкохол и каже: „Како мртав жељу за пићем имао, тако и овај пијанац желео да пије”. Присутна су и љубавна бајања: „Узети крило од слепог миша, кроз њега погледати онога кога желиш да те воли и он ће начисто за тобом полудети” (Комадинић, 2007 : 10). Скидање брадавица уз пун месец, „читањем” басми, такође је популарна врста бајања коју чак ни савремена медицина није искоренила. Жене које скидају брадавице обично умеју да „заваче” штитну жлезду, маститисе, наместе желудац и пупак. Гатање или прорицање догађаја унапред општа је појава у сваком крају. Прориче се на основу снова, по лету птица, на основу плећке божичњачета, 5
Прича игумана Георгија-Милисава Добросављевића, коју је испричао 2010.г. у манастиру Благовештење – Овчарско-кабларска клисура.
37
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
бацањем карата, по талогу црне кафе, бацањем пасуља, хукањем у корен неке биљке, па гатаре често помажу особама са одрећеним проблемима тако што хукну „на проблем”, а притом им се из уста осећа нека врста менте, рузмарина. Влаховић (1972) истиче да је цео човеков живот праћен прорицањем, па тако и савремене науке, нпр. метеорологија, примењују метод аналогија и предсказања будућности на основу података из прошлости. Гатање гледањем у шољу присутно је без обзира на место становања, образовни и социјални статус и представља најраспростарњенији вид гатања. Тајанствене шаре које се стварају од талога кафе дају гатарама и видовњацима доста материјала да виде прошлост и предскажу будућност. „На самом вр`у шоље имаш слово „а‟. Неки леп почетак. Али ова жеља ти се неће испунити, није круг састављен. По отиску се види да зависи од тебе” (Комадинић, 2007: 111). Распрострањено је и гатање по сновима, па народ чачанског краја, поред устаљеног тумачења снова „тако је мени кад тако сањам”, чита и поседује „сановнике”. „Ако сањаш бокал, чућеш добре вести.” „Ако се сања вила, предсказује скору веридбу – срећу.” (Убирарип, 2006: 12). Према Јовановићу (2000), потреба да се протумаче загонетке, као и нејасна и невидљива будућност, постоји у свим временима. Необични знаци у талогу кафе, у сновима, повод су да се у њима виде наговештаји будућности. Потреба да се прориче будућност и судбина посебно је изражена у кризним временима, када је огромна борба за опстанак. Човек је одувек имао потребу да види шта га очекује у будућности, па је користио одређене технике, ритуале и реквизите како би што прецизније и поузданије одредио, па затим и избегао догађаје у будућности. Будућност је представљала велику непознаницу, тајну и мистику, па је и била повод стварању различитих представа о њеном разоткривању и спознавању. Народ је прибегавао и призивању духова, како би предсказао будућност. Иако су све врсте гатања, врачања и предсказања бесмислене и узалудне, ипак се у њима огледа искрена и дубока жеља човека да се спасе од болести, несреће и зле судбине. Највећа магичност наведених облика је њихова мистериозност, и упорно чување тајни само за наследника. ,
38
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
II МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА 2.7.
METOДОЛОГИЈА И ФАЗЕ ИСТРАЖИВАЊА
2.8.
Значај истраживања
Традиционална култура, поред језика и религије, утиче на очување етничког идентитета једног народа. Српски народ се кроз историју суочавао са великим искушењима да сачува идентитет, па су се многи обичаји, и поред настојања да се традиција сачува, потпуно изгубили или су потиснути. У савременим условима живота, праћеним напретком технике и технологије, ипак постоји тежња да се обичаји, са првобитном симболиком, али донекле модификовани, обнове. Опстанак и развој културе народа зависи и од тога како подиже децу, какве обрасце, какве узоре и каква знања и тумачења деца добијају током образовања. Утицај на формирање верских и културолошких ставова, као и на њихово неговање и преношење, треба да имају и изборни предмети ГВ и ВН. Истраживање о познавњу традиционалне културе чачанских матураната значајно је због сагледавања вредносних ставова ове популације, али и због утицаја на нова истраживања која би обухватила сегменте који нису анализирани овим радом. Матуранти прате актуелне и урбане трендове у свим сферама живота, па тако и у сфери традиционалне културе. Промене у схватању и прихватању традиционалне културе требало би највише да се манифестују код средњошколаца/матураната, како због седам година похађања обавезних изборних предмета, тако и због социокултурних и економских карактеристика друштва у коме су одрастали. 2.9.
Проблем истраживања
Проблем истраживања може се представити кao констатацијa да су чачански матуранти само извршиоци ритуала, без потребе њихових тумачења, стицања неопходних знања о њима, анализирања и без жеље за даљим преношењем и одржавањем народних обичаја, по принципу „ваља се јер је такав обичај”. Овакав пасиван став може негативно да се одрази на одржавање народних обичаја, као и на прихватање обичаја који нису из српске традиционалне културе, тј. на асимилацију народног стваралаштва и обичаја, па се поставља проблемско питање очувања обичаја (свадбени, подизање деце, сахране, божићни циклус обичаја). 2.10.
Предмет и циљ истраживања
Предмет истраживања је утврђивање познавања и мишљења о месту традиционалне културе у систему вредности чачанских средњошколаца. У предмету истраживања имплицирана је сазнајно-информациона компонента, јер ће се истраживањем утврдити обим и дубина информисаности 39
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
чачанских матураната о традиционалној култури, условљени похађањем обавезних изборних предмета. У предмету је, такође, садржана и емоционална и мотивациона компонента, јер ће се, у оквиру предмета истраживања, утврђивати заинтересованост матураната за традиционалну културу. Да ли у формирању традиционалних и религиозних вредности имају улогу обавезни изборни предмети ГВ и ВН, и колика је улога родитеља и њиховог степена образовања у бирању изборног предмета? Постоји ли разлика у очуваности и неговању народних обичаја и веровања између ученика/ца који/е су пореклом из руралне или из градске средине, као и између мушких и женских припадника/ца исте културе? Из постављеног предмета истраживања одређен је циљ истраживања: на основу сагледавања постојећих знања и мишљења чачанских матураната о традиционалној култури, утврдити колико су обавезни изборни предмети допринели већем степену познавања, поштовања, веровања и одржавања традиционалних обичаја (свадбени обичаји, обичаји рађања и подизања детета, посмртни обичаје и обичаји за Бадњи дан и Божић) и утврдити повезаност са местом одрастања, полом и степеном образовања родитеља. 2.11.
Задаци истраживања У складу са циљем истраживања, дефинисани су задаци. 1. Испитати да ли избор између ВН и ГВ зависи од степена образовања родитеља и места завршене ОШ ученика. 2. Испитати да ли постоји разлика у знањима о религији и наукама о обичајима, и односу према предсказањима и гатањима, између ученика који бирају ВН и ученика који бирају ГВ. 3. Испитати да ли постоји битна разлика у нивоу познавања религијских и традиционалних обичаја, који се односе на рођење и смрт, у односу на похађање наставе из обавезних изборних предмета. 4. Испитати да ли су веровања, познавања и прихватања религијско-магијских ритуала највећа у случају свадбених обичаја. 5. Испитати да ли су народна веровања израженији код особа женског пола, пореклом из руралне средине, а независно од похађања изборних предмета. 6. Испитати да ли ВН и ГВ имају најбитнију улогу у сазнањима матураната о традиционалној култури.
2.12.
Хипотезa истраживања
Главна хипотеза на којој може да се заснива рад, а самим тим и емпиријско истраживање као потврда или оспоравање тезе, јесте да су обавезни изборни предмети допринели већем степену познавања, поштовања и
40
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
разумевања народних обичаја и веровања, али да већи проценат чачанских матураната у поштовању народних обичаја учествује као пасиван прималац традиционалне културе, тј. прихвата је по принципу одреднице варује се, јер нешто ваља или не ваља радити, а без разумевања и познавања њеног симболичког значења. 2.13.
Независне и зависне варијабле истраживања
Независне варијабле су демографска обележја учесника истраживања, за која се претпоставља да утичу на распрострањеност, степен познавања, поштовање, неговање и преношење комплекса обичаја и веровања везаних за свадбу, рађање и подизање детета, посмртне обичаје, Бадњи дан и Божић.То су: а) пол (мушки и женски); б) место завршене основне школе (село или град); в) највиша завршена школа родитеља (без школе/непотпуна; основна школа, средња школа, виша школа; факултет; постдиплома); г) изборни предмет у ОШ (ГВ, ВН, ниједан); д) изборни предмет у СШ (ГВ, ВН, и један и други). Зависне варијабле су познавање, веровање, прихватање и одржавање народних обичаја и веровања. Зависне варијабле, условно посматрано, зависе од наведених независних варијабли, јер по претпоставци ауторке, познавање обичаја свадбе, рађања и подизања деце, посмртних обичаја, обичаја за Бадњи дан и Божић, зависи од пола, степена образовања родитеља, места завршене основне школе (село, град) и похађања ГВ или ВН. 2.14.
Методе истраживања
Методе примењене у овом истраживању одабране су у складу са природом проблема, предметом, циљем и задацима истраживања, као и у складу са постављеном хипотезом. Одлучено је да истраживање буде првенствено експлоративног и дескриптивног карактера. У овом раду се користе методе: теоријске експликације; емпиријско истраживање. Коришћењем теоријске експликације навођене су чињенице из домаће литературе и из раније рађених истраживања, које третирају области обрађене у овом раду. Емпиријско истраживање обављено је помоћу технике анкетирања, која је најпогоднија за овакву врсту истраживања, јер је најекономичнији начин прикупљања података и јер су матуранти испитаници са добром писменошћу и са развијеном навиком за овакву врсту писмене комуникације. У емпиријском истраживању коришћена је техника анкетирања, која је обављена помоћу упитника као мерног инструмента. Упитник има 56 питања распоређених у шест делова. Први део односи се на демографске податке; 41
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
други на познавање обичаја и веровања која се односе на свадбу; трећи на познавање обичаја и веровања која се односе на рађање и подизање детета; четврти на познавање, веровање и упражњавање обичаја и веровања, која се односе на посмртне обичаје и култ мртвих; пети на познавање, веровање и упражњавање обичаја и веровања која се односе на Бадњи дан и Божић; и шести део односи се на познавање домена празноверја и предмета наука о обичајима и веровањима. Познавање обичаја и веровања односи се на знања испитаника о свадбеним обичајима, обичајима рађања и подизања детета, посмртним обичајима и обичајима за Бадњи дан и Божић. Ниво познавања обичаја и веровања проверен је питањима отвореног и затвореног типа, која дају довољно информација (нпр. 1. Бадњи дан одликује : а) уношење сламе у кућу; б) печеница и свећа; в) положајник; г) чесница; д) огњиште/ватра; ђ) посна трпеза; е) веровање да треба да се ради што више како бисмо били вредни током године; ж) жито, бомбоне, ораси, суве шљиве; з) не знам. 2. Да ли сте добили име на водици? а) да ; б) не; в) не знам.). Веровање подразумева прихватање традиционалних веровања и обичаја као истинитих, а одржавање (упражњавање) обичаја представља потврду делотворности у коју се верује и у којој се учествује. Веровања и прихватање обичаја испитани су питањима отвореног и затвореног типа (нпр. 1. Да ли сте учествовали у организацији сахране? а) да; б) не; в) не знам. 2. Наведите врсте гатања у која верујете.). Испитивана знања односе се и на познавање религије, науке о обичајима и на однос према цркви и посту. Знања су испитана питањима отвореног и затвореног типа (нпр. 1. Наведите пет светских религија. 2. Шта значи израз: носи као чума децу? ). У току израде рада наметнула се потреба за коришћењем историјске методе, методе анализе и синтезе, методе апстракције и конкретизације, методе доказивања и оповргавања, методе класификације. У фази прикупљања, обраде и интерпретације података коришћена је и дескриптивна метода. За потребе израде рада, у току емпиријског истраживања, коришћен је и статистички метод као и табеларно и графичко приказивање података. 2.15.
Статистичка обрада података
Статистичка обрада података извршена је коришћењем статистичког софтвера SPSS 13.0. при чему су употребљене још неке статистичке процедуре и мере за обраду података. Мере дескриптивне статистике: мере централне тенденције: аритметичка средина (М); мера варијабилности: стандардна девијација (SD). Фреквенцијска анализа је поступак утврђивања фреквенција (бројности категорија) у циљу међусобног поређења категорија или утврђивања тенденција у једној категорији. 42
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА 2
Хи-квадрат тест (χ ) је поступак намењен утврђивању статистичке значајности разлика између фреквенција. Мере корелационе анализе користе се да би се утврдио степен повезаности између две и више појава. У овом истраживању коришћен је Пирсонов коефицијент линеарне корелације (р). Поинт-бисеријска корелација је корелациони поступак који омогућава да се идентификује и посматра природа везе између категоричке и нумеричке варијабле. Анализа варијансе је проверавање значајности већег броја разлика између аритметичких средина које потичу из независних узорака. Ради боље прегледности, највећи број података је, поред описа, приказан табеларно или графички, што даје директнији увид у проблематику која се разматра. 2.16.
Приказ узорка истраживања
Узорак на коме је обављено истраживање релативно добро репрезентује популацију матураната у чачанским СШ. Истраживање је обухватило матуранте, тј. ученике завршних разреда из СШ у Чачку. Табела 1: Структура узорка истраживања по разредима Разред Трећи Четврти Укупно
f
%
V%
34 361 395
8.6 91.4 100.0
8.6 91.4 100.0
Узорком је обухваћено 395 матураната (34 ученика треће године и 361 ученик четврте године) шест чачанских средњих школа (табела 2). Табела 2: Број испитаних матураната по школама Средње школе Гимназија Економска школа Техничка школа Машинска школа Медицинска школа Прехрамбеноугоститељска школа Укупно
43
f
%
V%
111 57 55 56 59
28.1 14.4 13.9 14.2 14.9
28.1 14.4 13.9 14.2 14.9
57
14.4
14.4
395
100.0
100.0
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Истраживањем је обухваћено 234 ученице и 161 ученик, од којих је 255 из градске средине, а 120 из руралне (20 особа није одговорили на питање о месту завршене ОШ) (табела 3). Табела 3: Структура узорка према полу Пол ученика Женски Мушки Укупно
f
%
V%
234 161 395
59.5 40.5 100.0
59.5 40.5 100.0
Неравномерна полна заступљеност и доминантност девојака у складу је са образовним профилима који постоје у СШ. Медицинску школу – образовни профил медицинска или гинеколошка сестра – углавном уписују особе женског пола, док се у понуди Машинске и Техничке школе препознају „мушка” занимања (аутомеханичар, монтер суве градње). Економска школа, Гимназија и Прехрамбено-угоститељска школа имају образовне профиле које су подједнако интересанти и за младиће и за девојке. 2.17.
Организација и план истраживања
Планом за прикупљање података било је предвиђено да наставници/е ГВ и ВН матурантима непосредно уруче анкете које ће попуњавати на часу ГВ, ВН или, евентуално, на часу социологије и да на крају часа покупе попуњене анкете. Избор одељења у којима ће се извршити анкетирање у потпуности је био препуштен стручном сараднику из школе, који је спроводио анкету. Такође, одабир наставника на чијем часу ће се извршити анкетирање био је одлука стручног сарадника. Истраживање је спроведено у периоду од 27. фебруара до 11. марта 2012. године. Након прикупљања упитника, контролу упитника, шифрирање и унос података у базу SPSS 13.0, обавила је ауторка рада, док јој је подршку и помоћ у обради и тумачењу података пружила стручна сарадница (психолошкиња) из Гимназије. Према извештајима наставника који су извршили тестирање, сви испитаници показали су велику заинтересованост за садржај упитника, јер су први пут били анкетирани на тему традиционалне културе. Структуру мастер рада чини пет поглавља, укључујући увод и закључак. У „Уводу” се наводе образложења аутора о потреби израде овог рада, као и о значају истраживања. У поглављу „Теоријске основе истраживања” обрађује се појам традиционалних обичаја, даје се преглед и врши анализа традиционалних обичаја (свадбени обичаји, обичаји рађања и подизања детета, посмртни обичаји и циклус божићних обичаја). У поглављу „Методолошки оквир истраживања” дефинисани су предмет, задаци и циљеви, постављена је хипотеза, и представљене су методе истраживања. У поглављу „Резултати истраживања” представљено је истраживање о познавању традиционалне 44
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
културе у систему вредности чачaнских матураната. У „Закључку” се даје резиме целог рада. На крају рада налазе се прилози (фотографије), списак библиографије коришћене током израде рада, индекс имена и индекс појмова.
45
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
III РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА 4. ДИСКУСИЈА ИСТРАЖИВАЊА 4.1. Место и значај верске настава и грађанског васпитања у познавању и одржавању традиционалне културе Први задатак истраживања био је да се испита да ли избор између ВН и ГВ зависи од степена образовања родитеља и места завршавања ОШ (места становања родитеља). Кренуло се од претпоставке да је већи проценат матураната са руралног подручја изабрао ГВ као изборни предмет, а да су ученици са градских подручја бирали ВН, као и да ученици чији родитељи имају нижи ниво образовања бирају ВН. Број ученика са градског подручја у узорку је 255, а са сеоског 120, док се 20 ученика није изјаснило о месту завршене ОШ, што је и приказано у Табели 4. Табела 4: Изборни предмет и место завршене ОШ испитаника Подручје ОШ Без одговора Град Село Укупно
Изборни предмет-ОШ ВН 8 52 33 92
ГВ 5 37 20 62
Ни један 8 166 67 241
Укупно 20 255 120 395
Занимљив је податак да су изборни предмети обавезни од школске 2005/2006. године и да су ученици морали да се определе за један од понуђених изборних предмета, а да се 61% ученика изјашњава да није слушало ни један од изборних предмета у ОШ. Из Табеле 4 види се да је, од укупног броја ученика који су навели да су слушали један од изборних предмета, 20,8% ученика из града слушало ВН, а да је 14,7% слушало ГВ, као и да је 27,5% ученика са села одабрало ВН, а 17,5% ГВ.
46
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Табела 5: Одабир изборних предмета у СШ у односу на подручје завршене OШ
Изборни предмет СШ Без одговора ВН ГВ Пола/пола Укупно
Подручје ОШ Без одговора Град 0 0
Count % within избор. предмет СШ Count % within избор. предмет СШ Count % within избор. предмет СШ Count % within избор. предмет СШ Count % within избор. предмет СШ
.0%
.0%
8
121
4.4%
66.1%
12
127
5.9%
62.9%
0 .0%
6 75.0%
Село 1
Укупно 1
100.0%
100.0%
54 29.5% 63 31.2% 2 25.0%
20
254
120
5.1%
64.5%
30.5%
183 100.0% 202 100.0% 8 100.0% 394 100.0%
Матуранти се изјашњавају да у средњој школи ВН слушају у 46,3%, а ГВ у 51,1% (табела 5). Само 2,03% матураната искористило је законско право да сваке године бира један од изборних предмета. Они су у истраживању означени као пола/пола, али с обзиром да је број тих ученика мали, није извршена анализа података за те матуранте и нису графички приказивани, тј. занемарени су у обради осталих података. Од укупног броја ученика из градске средини 47,63% изабрало је ВН, а 50% ГВ. Ученици из сеоске средине ВН бирају у 45%, а ГВ у 52,5%. Бирање изборних предмета у СШ не зависи од места у ком је завршена ОШ, тј. од места живљења родитеља (t=0.020, Sig=.984) и можемо закључити да један део задатка није потврђен, као ни претпоставка да ће већи проценат ученика из града одабрати ВН (М=1.25), а већи број ученика из сеоске средине ГВ (М=1.25). Резултати истраживања које су спровели А. Бауцал и сарадници (2009) указују на податак да се ученици опредељују за ВН под утицајем и притиском породице. На основу података о утицају родитеља на одабир изборног предмета, закључује се да је 83,8% ученика донело самосталну одлуку о избору, док је 11,6% ту одлуку донело у договору са родитељима. Утицај родитеља на избор обавезних изборних предмета био је 2,5% у ОШ, док се утицај у СШ смањује и износи 1,5%, тако да закључујемо да не постоји битна разлика (Leveneov тест 0.130, при чему је t=0.903, Sig=.367). Евалуација реализације и ефеката ВН у ОШ и СШ на територији целе Србије Евалуација реализације и ефеката ВН у ОШ и СШ извршена је 2003. године на територији целе Србије, а у Београду 2010. године. Истраживање је обављао Институт за педагошка истраживања. Као главни разлог за избор ВН ученици су наводили жељу да више сазнају о вери, потребу за стицањем знања о култури и традицији, уверење да је такав избор добар јер су верници, али и
47
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
уверење да ће постати бољи људи (Јоргачевић, 2010). На основу истог истраживања, на узорку од 1000 ученика, 10% основаца и 3,5% средњошколаца одговара да је избор ВН одлука родитеља. Игњатовић Џамоња и сарадници (2009) долазе до података да родитељи ученика који похађају наставу из ГВ имају образовни ниво који је у просеку нешто виши него у општој популацији. „Наиме, око 30% родитеља ученика који похађају грађанско васпитање има образовни ниво изнад средњег образовања” (2009 : 713). Истраживање за потребе мастер рада указује да 32,9% мајки има образовање изнад средњег нивоа (78,1% из града, а 42,1% из села), да 35,6% ученика чије су мајке из града и имају образовање изнад средњег нивоа бирају ВН, а 42,5% ГВ. Истраживање показује да 27,3% очева има образовање изнад средњег нивоа (64,1% из града и 36,8% из села), а 32,15% ученика чији су очеви из града похађа наставу ГВ, док 24,8% бирају ВН. Деца из града, чији очеви имају до средњег и средњи ниво образовања, бирају ВН у 75%, а деца из села 87,1%. ГВ бира 60,6% ученика из града, док ГВ бира 72,6% ученика са села. Од укупног броја ученика из градске средине, 47,5% се определило за ВН, а 50% за ГВ, док су се деца из сеоске средине за ВН определила у 45,5%, а за ГВ у 52,2%, али без утврђене битне статистичке разлике. Одабир изборних предмета у СШ детерминисан је највишом завршеном школом оца (табела 6). Табела 6: Однос између највише завршене школе оца и бирања изборног предмета
Pearson ChiSquare Likelihood Ratio Linear-by-Linear Association N of Valid Cases
Value
df
Asymp. Sig. (2sided)
29.540 (a)
15
.014
20.486
15
.154
.874
1
.350
394
Табела 6 указује да је одабир изборних предмета у СШ детерминисан највишом завршеном школом оца, па ученици чији очеви имају виши ниво образовања бирају ГВ. Ова веза није утврђена са највишом завршеном школом мајке. Избор између ВН и ГВ детерминисан је степеном образовања родитеља и постоји битна статистичка разлика (Sig=.014), али у односу на избор предмета и највишу завршену школу оца, јер разлика није утврђена са највишом завршеном школом мајке, па деца, чији очеви имају изнад средњег нивоа 48
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
образовању, бирају ГВ. Претпоставка да ће већи проценат ученика из града одабрати ВН, односно из сеоске средине ГВ, није доказана, јер не постоји значајна статистичка разлика у бирању изборног предмета у односу на место завршене ОШ. 4.2.
Познавање религије и науке предсказањима и гатањима
о
обичајима
и
однос
према
Други задатак односио се на испитивање разлика у знањима о религији и наукама о обичајима, као и у мишљењу о предсказањима и гатањима, између ученика који бирају ВН или ГВ. Због наставног плана и програма, као и због циља обавезног изборног предмета ВН, пошло се од претпоставке да ученици који бирају ВН имају већи ниво знања о религији и наукама о обичајима, као и негативно мишљење о предсказањима и гатањима. ВН је од увођења имала бољи статус од предмета ГВ, јер је било познато шта се обрађује у оквиру предмета и „... сви знају шта су то садржаји верског карактера” (Бауцал и сар. 2009: 80). Иако резултати истраживања које су радили Ћимић и Кубурић 1995/96. године (Кубурић, 2006) истичу значај породице у формирању религиозности и указују да деце и током школовања развијају склоност по питању верских уверења и вредности, резултати овог истраживања указују да су само у 2,5% у ОШ и 1,5% у СШ родитељи (породица) имали утицај на избор између ВН и ГВ. Аутор уџбеника ВН И. Мидић наводи да је адолесценција најбољи период за остваривање контакта са богом и присуствовање у цркви (Кубурић, Вукомановић, 2006), као и да би матуранти требало да имају потпуно познавање бога, основа вере, црквених канона, божјих заповести и да умеју и знају да сачувају и негују своје верске и културне идентитете. Већ у петом разреду ОШ ученици треба да стекну знања о десет заповести, пророчанствима из Старог завета, о смрти као највећем непријатељу, вери и атеизму (Кубурић, Вукомановић, 2006). На захтев из упитника да наведу четири божје заповести, само 26,3% чачанских матураната даје тражени одговар. Употребом t теста утврђено је постојање разлике у аритметичким срединама између знања матураната из градског и са сеоског подручја. На основу резултата добијених t тестом, (t= 1.676 и Sig.=.043) може се закључити да, међу матурантима у односу на подручје завршене ОШ, постоји статистичка разлика на нивоу 0,05. Резултати указују на то да матуранти из села (М=2.98) боље познају божје заповести од матураната из града (М=2.78). На основу једнакофакторске анализе варијанси утврђено је да постоји битна статистичка значајност (Sig=.017) између познавања божјих заповести и места живљења у корист сеоске деце. Из Табеле 7 и Графика 1 може се видети како су чачански матуранти, у односу на изборни предмет, одговорили на дато питање.
49
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Табела 7. Познавање божјих заповести од стране матураната Наведите четири божје заповести Без одговора 1 тачан одговор 2 тачна одговора 3 тачна одговора 4 тачна одговора Укупно
f
%
V%
34 9 56 192 104 395
8.6 2.3 14.2 48.6 26.3 100.0
8.6 2.3 14.2 48.6 26.3 100.0
Највећи проценат ученика (48,6%) навео је три божје заповести, док 8,6% није дало никакав одговор, а 30% је као непотпуну навело девету божју заповест „Не лажи.” Међу одговорима нашао се и одговор „Не ударај своје родитеље.” У коментарима се могло прочитати „Никада нисам био сигуран шта су божје заповести, а шта грехови.” Без одговора 25.0%
Наведи четири божје заповести 1 тачна 2 тачне 3 тачне 24.11% 23.1%
4 тачне
20.0%
14.47%
15.0%
11.42% 10.0%
8.38% 6.6% 5.33%
5.0% 2.03%
1.52% 0.76%
0.0% ВН
ГВ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
Изборни предмет СШ
График 1: Познавање божјих заповести од стране матураната у односу на изборни предмет На основу плана и програма за ВН требало је да ученици већ у петом разреду науче и знају све божје заповести. Интересантни су подаци који указују на познавање божјих заповести и везу тог познавања са изборним предметом. Очекивани резултати били су да ће ученици који бирају ВН током СШ у потпуности одговорити на захтев, али је само 50
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
31,14% (n=183) ученика који похађају ВН написало тачне одговоре, док је 22,27% (n=202) ученика који бирају ГВ дало тачан одговор. Три тачна одговора дало је 49,72% (n=183) ученика који похађају ВН, док је 47,02% (n=202) ученика који бирају ГВ дало три тачна одговора. Од укупног броја тачних одговора (n=104) 54,8% ученика изучавало је ВН (М=3.00), а 43,3% ученика изучавало је ГВ (М=2.64). Разлика у аритметичким срединама приказана је у Табели 8. Једанкофакторска анализа потврдила је постојање статистичке значајности (Sig.=.018) у познавању божјих заповести у односу на похађање изборног предмета, тј. потврдила је да су ученици са ВН (31%) показали боље познавање божјих заповести у односу на ученике са ГВ (22%), што је представљено у Табели 9. Табела 8: Разлика у аритметичким срединама у познавању божјих заповести у односу на изборни предмет
Изборни предметСШ ВН Наведи 4 божје заповести ГВ
N
M
SD
183
3.00
.978
202
2.64
1.218
Табела 9: Утврђеност статистичке разлике између познавањеа божјих заповести и изборног предмета
Sum of Squares Between Groups(Combined) Наведи 4 божје заповести * Within Groups Изборни предмет-СШ Укупно
df
M
12.506
3
4.169
476.337
390 393
1.221
488.843
F
Sig.
3.413
.018
Највећи број дефиниција религије, према Шушњићу, подразумева однос веровања у бога (Кубурић, 2007) и истиче да је најважнији став у религији разумевање појма бога, па је и једно од питања у упитнику било „постоји ли бог?" Ученици су имали следеће понуђене категорије: да; не; не знам; не, али постоји „нешто“ што руководи светом. У истраживању је 86,3% (n=394) одговорило да бог постоји, у његово постојање не верује 2,8%, 6,3% ученика не зна да ли постоји, а да нешто друго руководи светом сматра 3% испитаника. За 94% ученика који похађају ВН и 79,2% ученика са ГВ бог постоји, с тим што постоји и статистичка значајност за ученике ВН (Sig.=.058). Из Графика 2 може се закључити да 14,96% (n=395) ученика иде у цркву „Само када мора“. Ученици ГВ у 10,91% иду у цркву када морају, а ученици ВН у 4,06%.
51
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Нешто друго
Када се причешћујем
У цркву идем... Сваки дан Само када морам
Недељом и празницима
Не идем у цркву
20.0% 18.53%
15.0%
14.47%
14.21%
11.93% 10.91% 9.39% 7.87%
10.0%
5.0%
4.06%
3.3% 1.02%
1.02% 0.0%
ВН ГВ
ВН ГВ
ВН
В В Н Н Изборни предмет СШ ВН
ВН
ГВ
ВН
ГВ
График 2: Посећивање цркве од стране матураната у односу на изборни предмет Највећи проценат ученика (33,16%) иде у цркву када се причешћује: 55,7% ученика који бирају ВН и 42,7% ученика који бирају ГВ. На основу анализе података није утврђена статистичка разлика у учесталости одласка у цркву у односу на изборне предмете. Када је реч о одласку у цркву и поштовању поста, имплицитно се претпостављало да ученици који похађају ВН чешће иду у цркву и посте више постова и дана предвиђених за пост. Интересантан је податак да ученици који су из градског подручја у 65,4% (n=59) иду у цркву и чешће се причешћују него ученици из руралног подручја, а тако истиче и Ивановић Баришић (2007), наводећи да су истраживања показала да се повећана религиозност нарочито запажа код градске популације. Ученици су могли да наведу и одговор који није био понуђен, тако да је 27,34% (n=108) ученика као одговор навело нешто друго од понуђеног: „Када осетим потребу”, „Када носим колач”, „Када идем на венчање”, „Када мислим да треба”, „Уколико сањам неког покојника из породице”, „Када ме пут нанесе”, „Када идем на екскурзију”. Када је реч о поштовању поста, 4% од укупног броја испитаника никада не пости. Матуранти ВН у 66,7% посте сваки пост, а ученици ГВ у 22,6%, посте постове. Матуранти ГВ посте у 57,2% за Бадњи дан, Велики петак и Крстовдан, а ученици ВН у 41,4% посте на ове празнике. Овај податак супротан је имплицитној претпоставци да ће ученици ВН у већем проценту постити на дане највећих верских празника.
52
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Особе мушког пола чешће се моле за специфичне циљеве, а особама женског пола битнији је сам контакт (Flere, 2003, према Reich 1997: 68, Argyle i Beit-Hallahmi, 1975). Флере (2003) наводи да је познато да су жене религиозније од мушкараца, што потврђује и ово истраживање, па матуранткиње више посте (у свакој од наведених категорија питања), а и 61,9% њих изјашњава се да верује да бог постоји. Очигледно да постоје разлике у начину васпитања, усмерења и социјализације дечака и девојчица. Kод дечака се очекује аналитичност, а код девојчица склоност ка разумевању опште ситуације, помириљивост и налажење решења мирењем, што наводи на размишљање о усађености става подређености код девојчица (Флере, 2003). Ивановић Баришић (2007) наводи да су у градским срединама у послератном периоду наступиле промене које су обухватиле и сферу религиозности, па градски начин живота постаје одредница све већег броја дојучерашњег сеоског становништва. Повећана религиозност, према истраживањима на пројекту „Србија између традиционализма и модернизације – етнолошко и антрополошко проучавање културних процеса” (Ивановић Баришић, 2007), запажа се нарочито код млађе популације. Примећивао се повратак вери, тј. убрзавао се процес десекуларизације и самим тим јачао је положај и утицај цркве на свакодневни живот грађана, а и на политичка збивања. Поред поштовања и неговања традиционалних обичаја важно је и познавање религијских пракси, које ученици током школовања могу да стекну на часовима историје, социологије, српског језика, филозофије, уметности. На питање „Шта одликује Бадњи дан?“ за које је била понуђена могућност заокруживања више одговора, 23% ученика одговорило је на захтев, док је 19% навело нетачне одговоре, а 21% ученика је, поред четири тачна одговора, навело и нетачне одговоре. График приказује како су испитаници одговорили на питање, у односу на изборни предмет.
53
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Наведени тачни одговори
Бадњи дан одликује...
Без одговора
1 тачан
2 тачна
3 тачна
4 тачна и нетачни Нетачни
11.68%
12.0%
10.91% 9.9%
10.0%
9.64% 9.39% 9.14% 8.63%
8.0% 6.6% 6.09%
6.0%
5.58%
3.81% 3.3%
4.0%
2.0% 0.51%
0.0 %
ВН
ГВ
ВН
1.27%
ГВ
ВН
ВН ГВ ВН ГВ ГВ Изборни предмет СШ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
График 3: Препознатљивост Бадњег дана у односу на изборни предмет Најчешће навођени нетачни одговори су да Бадњи дан одликује печеница, чесница и положајник, па се закључује да ученици мешају ритуале који се традиционално упражњавају на Бадњи дан и на Божић, иако је 96,7% матураната навело да са породицом обележавају Бадњи дан и Божић. Очекивало се да ће највећи проценат ученика који бирају ВН дати тачне одговоре, али је 10,91% ученика који бирају ВН тачно одговорило, тј. 23,49% од укупног броја ученика који похађају ВН, а 11,68% ученика који похађају ГВ тачно је одговорило на питање, тј. 22,74% од укупног броја ученика који похађају ГВ. Тестом t утврђено је да не постоји битна статистичка разлика у познавању обележја Бадњег дана, у односу на избор предмета. (Левенов тест износи .889, t= .599, а Sig=.550). Нетачне одговоре у односу на укупан број нетачних одговара даје 48,06% ученика ВН и 51,35% ученика са ГВ. Констатације Флере (2003) да су жене религиозније од мушкараца и у овом случају показује се исправном, јер 65% тачних одговора дају особа женског пола.
54
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Анализа одговора може се посматрати и у односу на ниво града и ниво села јер, према Ивановић Баришић (2007), сеоска популација је, кроз комплекс традиционалних обредних радњи, наставила контакт са религијом и црквом, па се због тога сеоско становништво није радикалније удаљило од цркве. Боље познавање одлика Бадњег дана показале су особе женског пола, па су од укупног броја тачних одговора (n=79), тачно одговориле у 64,8%, а младићи у 33%. Утврдило се да ученице из градске средине боље познају одлике Бадњег дана у односу на ученице из сеоске средине, као и у односу на особе мушког пола, без обзира на средину у којој живе. Ипак, статистичка разлика није утврђена. Одговори на питање о препознатљивости Бадњег дана, као и недовољно познавање ритуалних пракси које се упражњавају за божићни циклус обичаја, отварају простор за нова истраживања, за обрађивање оваквих тема кроз наставне и ваннаставне активности у ОШ и СШ, и за евалуацију верске наставе. Резултати указују да матуранти одржавају неке од обичаја, али да су им симболичка значења мање позната или потпуно непозната, као и да не постоји интересовање за сазнавањем симболичког значења. Без обзира на (не)познавање одлика Бадњег дана, 96,7% матураната наводи да обележавају Божић, 34,7% одговара да су били положајници и да су том приликом „Пијукали”, „Уносили бадњак”, „Џарали ватру”, „Узела пару”, „Пила кувану ракију”, „Китила бадњак”, „Јела пршуту”, „Уносио и убацивао бадњак”, „Ломио колач”, „Изљубио се са домаћином и и укућанима”, „Веселио се”, „Добијао дарове”. У улози положајника било је више ученика ГВ (52,6%), и то 66,4% из градске средине и 29,9% из сеоске средине, а очекивано је да ће матуранти који су пореклом са села чешће бити у ситуацији да преузму улогу положајника. Статистичка значајност утврђена је у односу на пол особа, као што се и претпостављало, па су особе мушког пола биле у улози положајника (Sig=.000). Неочекиван је податак да су и особе женског пола биле положајници (38,7%), што указује на модификације обичаја и прилагођавање условима живота. Мит, симбол и рутуал представљају фундаменталне облике сваке религије, из којих су се развиле и три основне активности човека: религија и вера; наука и филозофија; уметност и игра. Мит се односи на људску стварност, његовим упознавањем упознајемо прошлост, тј. „извор” ствари, па Шушњић (1998) наводи да народ без мита није народ. „Мит је света прича о боговима, херојима и славним прецима који су осећали, мислили и чинили нешто надљудско, што другим људима остаје као узор или недосегнуте могућности” (Шушњић, 1998: 128). На захтев да наведу три мита из српске или светске митологије, 35,4% ученика даје тачан одговор, тј. наводи три мита, док 42,5% ученика није дало одговор, а по 10,4% ученика наводи један или два мита. Табела показује колико чачански матуранти познају митове.
55
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Табела 10: Познавање митова код чачанских матураната Наведите три мита Нема одговора Наведен један одговор Наведена два одговора Наведена три одговора Нетачни одговори Укупно
f
%
V%
168 41 41 140 5 395
42.5 10.4 10.4 35.4 1.3 100.0
42.5 10.4 10.4 35.4 1.3 100.0
Следећи График указује на познавање митова у односу на изборни предмет. У зависности који изборни предмет ученици бирају, они знају да наведу три мита у односу на укупан број тачних одговора: ГВ 52,14% (n=140), ВН 45,71% (n=140). Од укупног процента ученика који не дају никакав одговор више је ученика ВН (50,2%). Наведите 3 мита Нема одговора
Један одговор
Два одговора
Три одговора
Нетачни одговори
25.0% 21.32% 19.54%
20.0%
18.53% 16.24%
15.0%
10.0% 6.09% 4.31%
5.0%
6.09% 4.31% 1.02%
0.0%
ВН
ГВ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
Изборни предмет СШ
График 4: Познавање митова у односу на изборни предмет Мада је статистичка разлика небитна у односу на изборни предмет, ипак се на основу анализе и Графика 4 може закључити да у одређеном проценту
56
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
ученици који бирају ГВ (М=1.52, SD=1.365) боље познају митове од ученика који бирају ВН (М=1.36, SD=1.403). Посматрајући укупан број тачних одговора може се закључити да особе женског пола (n=140) боље познају митове (66,4%) од младића 33,6%. У табелама 11 и 12 приказане су разлика у познавању митова у односу на место живљења, па се заклучује да матуранти из града боље познају митове (Sig.=.014). Табела 11: Познавање митова у односу на место завршене ОШ Sum Squares of Between Groups (Combined) 16.419 Наведите 3 мита Within Groups 740.417 Подручје 756.835 ОШ Укупно
d 2 392
M
F
8.209 1.889
4.346
Sig. .014
394
Табела 12: Познавању митова у односу на место завршене ОШ Наведите 3 мита из митологије N Б. одговор
Град Село Укупно
Mean 20 255 120 395
.55 1.47 1.50 1.43
SD
Minimum 1.050 1.374 1.420 1.386
0 0 0 0
Maximum 3 6 4 6
Матуранти наводе митове о Сави Савановићу, вилама, змајевима, о дрекавцима, што указују на укорењеност народне традиције и веровања у тардиционалну културу. Очекивало се да ће бити већи проценат тачних одговора без обзира на изборни предмет, јер се тема обрађује и у склопу осталих наставних предмета у ОШ и СШ, а слични садржаји и мотиви препознају се у књигама и филмовима (Господар прстенова, Хари Потер, Индијана Џонс, Роки...). Овакви одговори матураната не треба да збуњују, јер и Тодоровић (2007) наводи да процеси усложњавања проистичу из контаката традиције са другим садржајима и посебно су карактеристичне представе о митским бићима, које су из домена веровања прерасле у домен рудиментарних обичаја. „Као живи, очувани су најчешће само архетипски оквири из сементичког простора „логичког квадрата‟: змај-вила-вештица-вампир” (Тодоровић, 2007: 59). Један од примера рудиментарних обичаја је и веровање у вапмире који, према народном веровању, припадају кругу демона везаних за култ предака (Петровић, 1999). „Вампири су митски бренд српске културе” (Радуловић, 2006: 181). Да вампири постоје изјашњава се 13,4% матураната, од чега је 54,7% женског пола. Ученици из градског подручја више верују у вапмире (67,9%) од ученика који су 57
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
са руралног подручја. Матуранти наводе да верују у вампире због „Бабских прича”, „Писаних доказа о томе”, „Телевизије”, „Књиге”, „Једноставно верујем јер знам да постоје”. Не постоји значајна статистичка разлика у веровање у вампире у односу на изборни предмет, пол и место завршене ОШ. У чачанској околини се и данас верује у чуму, демонско биће које је представљало болест, кугу (Купи као чума децу). Предсказања у вези са чумом имала су и просветитељски карактер. „Aко се држи чисто у кући, чума неће извршити помор укућана.” „Чума посебно дави децу по кући, ако наиђе на прљавштину, на неопране судове, на непочишћено ђубре” (Комадинић, 2006: 12). Интересантна је вера у моћ речи, па је народ измишљао и најчудесније речи којима би се заштитио од болести. Највећи проценат матураната 51,9% (n=395) одговорио је да не зна шта значи: Носи као чума децу; 32,9% (n=395) одговара да су чули за израз, али да не знају шта значи; 3,3% ученика даје објашњења која су слична са основним значењем овог израза: „Носи све што му се нађе на путу”, „Носи халапљиво пред собом”, „Нешто нестаје, а чума значи куга”, „Узима доста ствари”, „Зла сила у облику оностраног бића која чини зло деци”, „Носи све”...; 2,8% матураната чуло је за веровање и зна тачно значење појма. Не постоји разлика у познавању појма чума између ученика који бирају ВН или ГВ Ученици из градске средине, у просеку, боље су упознати са појмом чума, тако да 72,27% (М=2.35, SD=1.193) ученика из града даје тачно објашњење, а 57,9% (n=19) је чуло за веровање, али не дају објашњење. Појам чума познаје 27,3% (М=2.32, SD=1.257) ученика са села. Значајна статистичка разлика у познавању појма чума утврђена је t тестом (t=2.782 и Sig=.006) у односу на пол, па су особе женског пола боље упознате са значењем појма, што је потврдила једнакост варијанси F статистике, која износи 2.725, при чему је статитичка значајност Sig.=.044, што је приказано у Табели 13. Не постоји ни битна веза између познавања овог појма и образовања родитеља. Tабела 13: Познавање појма Чума у односу на пол испитаника
Sum of Squares (Combined) Носи као чума Between Groups децу (чули/шта значи)? Within Groups * Пол ученика Укупно
df
M
F
12.022
3
4.007
575.052
391
1.471
587.073
394
2.725
Sig. .044
Шијаковић (1983) наводи да су, према Раселу, расправе из демонологије постале честе, вероватно зато што је проблем зла и деструктивности постао актуелан и све се више тумачи као човекова неминовност и исконска трагика. 58
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
У Табели 14 приказани су резултати добијени на захтев „Наведите пет светских религија”. У 19,5% ученици наводе свих пет религија, четири религије наводи 18,7% матураната, а три 14,4%. Одговор на ово питање не даје 15,2% испитаника. Табела 14: Познавање светских религије од стране матураната Наведите пет светских религија Без одговора Наведена 1 религија Наведене 2 религије Наведене 3 религије Наведене 4 религије Наведено 5 религија Нетачни одговори И тачни и нетачни одговори Укупно
f
%
V%
60 6 7 57 74 77 18 96 395
15.2 1.5 1.8 14.4 18.7 19.5 4.6 24.3 100.0
15.2 1.5 1.8 14.4 18.7 19.5 4.6 24.3 100.0
Извршена је анализа познавање религија у односу на изборни предмет (график 5).
59
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА Наведите 5 светских религија 2 1 Без одговородговора одговора
3 4 Сви Нетачни Тачни и одговора одговора одговори одговори нетачни
15.0%
14.21%
12.0% 10.15%
9.64% 9.64% 9.14% 8.63%
9.0% 7.87%
7.87%
6.6%
6.35%
6.0% 3.55% 3.0% 1.02%
1.02% 0.76% 0.51%
0.0%
ВН ГВ
ВН ГВ
ВН ГВ
0.76%
В ГВ ВН ГВ ВН ГВ Н Изборни предмет СШ
В
ГВ
ВН ГВ
График 5: Познавање светских религије у односу на изборни предмети Највише нетачних одговора, од укупног броја из те категорије (n=18), дају ученици ГВ, и то 77,78%, док ученици ВН нетачно одговарају у 16,7%. Тачне одговоре, у односу на категорију свих тачних одговора, даје 49,35% (М=4.06, SD=2.229) ученика ВН и 44,15% (М=4.33, SD=2.368) ученика ГВ. Од укупног броја ученика који бирају ВН 20,7% даје тачне одговоре, мада се од њих очекује највећи проценат тачних одговора на ово питање, јер поред осталих предмета на којима проучавају религију, ВН треба да пружи додатна појашњења и више знања. Ученици ГВ, у односу на укупан број који похађа ГВ (n=202), тачно одговарају у 16,8%, али није утврђено постојање статистичке разлике у познавању религија у односу на избор између ГВ или ВН. На основу F статистике 3.777, чија је статистичка значајност (Sig.=.038), уочава се разлика у познавању религија у односу на место завршене ОШ, па ученици из града имају веће знање, што је и приказано у Табели 15. Табела 15: Познавање религија у односу на место завршене ОШ
60
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Наведите 5 светских религија
(I) Подручје завршене ОШ Без Гра Село
(J) Подручје завршене ОШ
Mean Difference (I-J) -1.363 -1.325 1.363 .038 1.325 -.038
Град Село Без одговора Село Без одговора Град
Sig. * * * *
.029 .045 .029 .988 .045 .988
Уочава се разлике између аритметичких средина особе женског пола (М=4.50), и особа мушког пола (М=3.73), а једнакофакторском анализом варијанси је утврђена статистичка значајност (Sig.=.011), у корист особа женског пола. Најинтересантнији податак је да 24,3% матураната дају делимично тачне одговоре. У категорију ових одговора (тачни и нетачни) су сврстана три тачна и један или два нетачна одговора. Од одговора који се појављују у категорији нетачних су: „Романтизам”, „Ренесанса”, „Католичанство”, „Протестани”, „Муслимани”, „Турцизам”, „Сатанизам”, „Јеховини сведоци”, „Атеизам”, „Мухамедизам”, „Јевреји”, „Паганизам”, „Хедонизам”, „Спиритуализам”, „Кабала”, „Сементизам”. Хришћанске цркве деле се у три групе: римокатоличке цркве, православне цркве и протестантске цркве, која поред евангелистичке и реформаторске цркве, обухвата и баптисте, адвентисте, Јеховине сведоке, квекере итд. (Вукомановић, 2004). Поставља се питање да ли на крају СШ ученици треба да разликују основне појмове из религије. Поред тога што је предмет социологије, историје, уметности, филозофије, знање о народима, религијама, етничким, националним и верским групама, митовима, треба да буде и предмет проучавања ГВ и ВН. На основу процене резултата ГВ (Бауцел и сар. 2009) и испитивања социјалне дистанце према припадницима одређених народа, закључено је да више пажње треба посветити стереотипима и предрасудама према припадницима појединих народа. Да ли познавање митова и светских религија може да допринесе „разбијању” предрасуда? Да ли су овакви одговори ученика нешто што треба да забрине или су очекивани, с обзиром на мноштво информација које се добијају током школовања, с обзиром на наставне предмете са којима се ученици, током дванаест година похађања школе, сусрећу и које уче? Овај проблем, као и начин његовог превазилажење, можда путем корелације наставних предмета, може да буде тема неког новог истраживања. „На терену на ком се сусрећу антропологија и образовање, у „дисциплинарном фолклору‟, готово је неизбежно поменути увођење етнологије 61
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
и антропологије у школе” (Баћевић, 2004: 181). Ове предмете потребно је увести у школе, јер су науке, за разлику од ГВ, ВН и народне традиције (Исто). Матуранти који су учествовали у истраживању, а који ће уписивати факултете, на питање затвореног типа „Које науке се баве проучавањем народних обичаја и веровања?”, на које су могли да одговоре једним од понуђених одговора (ВН, антропологија, ГВ, етнологија, историја, андрагогија, етика, без одговора), у 27,6% заокружују нетачне одговоре, у 27,3% поред једног тачног одговора (увек етнологија) заокружује и нетачан одговор, који је у већини случајева ВН. Само 1% матуранaта даје потпуно тачан одговор на питање, док 11,6% не даје никакав одговор. Статистичком анализом утврђено је боље познавање наука о обичајима код особа мушког пола, које су пореклом са села (Sig.=.023). Претпостављало се да ће, без обзира на изборни предмет, већи проценат матураната дати тачне одговоре на ово питање, јер неке од наука наведених у постављеном питању могу да буду одабране при упису на факултет. Такође треба истаћи да се до одговора на ово питање, током средњошколског школовања, могло доћи и кроз садржаје историје, социологије, српског језика и књижевности, као и ваннаставних активности. Одговори матураната да су ВН или ГВ науке које проучавају традиционалне обичаје указују на непознавања циљева наставних предмета који се изучавају у школи, као и на непознавање циљева обавезних изборних предмета, које су матуранти, обухваћени истраживањем, похађали седам година током школовања. Чачански матуранти не разликују религије од вероисповести и верских (конфесионалних) заједница, на шта указује и анализа одговора на питање „Да ли у Чачку поред православне хрушћанске цркве, постоји још нека црква?” Највећи број матураната (43,3%) одговорио је са не, док се 26,6% изјаснило да не зна. Одговор да постоји још нека црква у Чачку дало је 7,1% матураната, а 3,3% дало је и тачан одговор. Пажњу су привукли одговори 1,3% ученика: „Црква у Атеници посвећена Огњеној Марији”, „Црква у Љубићу, а има их још доста у околним селима” и „Црква Светог Лазара” (као одговор се појављује три пута). Чачански матуранти изједначавају појмове цркве као грађевине и цркве као храма намењеног верницима и припадницима верских група. Набрајање цркава које су у изградњи или су током године завршене, упућује на овакав закључак. Уколико ово питање посматрамо са нивоа изборних предмета, закључујемо да је, од укупног броја тачних одговора у којима је наведен назив цркве (aдвентистичка црква), 61,53% (n=13) ученика са ГВ, а 38,46% ученика са ВН, односно само 3% од укупног броја ученика који током СШ бирају ВН и 3,9% ученика који током СШ бирају ГВ. Утврђена је статистичка разлика, јер ученици ГВ и особе женског пола имају већи проценат знања о постојању адвентистичке цркве у Чачку. Према наставном плану и програму за ВН ученици, у отвореном и толерантном дијалогу, уз уважавање других религијских искустава и 62
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
филозофских погледа, као и научних сазнања и свих позитивних искустава и достигнућа човечанства, треба да упознају веру и духовне вредности сопствене, историјски дате цркве или верске заједнице. На основу истраживања Института за педагошка истраживања 2010. и на основу питања о ефектима часова ВН, већина ученика навела је да више зна о вери, традицији, култури, обичајима, а 20% ученика каже да су их часови учврстили у вери. Из анализе истраживања за потребе овог мастер рада не долази се до наведних података. Према Јовановићу (2000) постоји потреба да се протумаче загонетке, јер нејасна и невидљива будућност постоји у свим временима. Необични знаци у талогу кафе или у сновима повод су да се у њима виде наговештаји будућности. Потреба да се прориче будућност и судбина посебно је изражена у кризним временима, када је огромна борба за опстанак. Малиновски, према Шушњићу (1998), истиче да поред рационалноискуственог сазнања делује и магијско-религијски систем веровања и обреда, па често у једној особи, поред научника делује и маг. Слично је са обредом крштења које се обавља из верских разлога, па мајке и данас приликом ритуала седе у другој соби и пишу, како би дете било образовано и писмено. Какво мишљење о предсказањима и гатањима имају испитаници који похађају ВН или ГВ, показује анализа добијених одговора. На питање „Верујете ли да будућност може да се предскаже?” 20% испитаника одговара са Да, од чега је 39,2% (n=79) ученика који бирају ВН, а 60,7% ученика који бирају ГВ, односно 16,9% од укупног броја ученика који током СШ бирају ВН, и 29,2% ученика који током СШ бирају ГВ. Није утврђена битна статистича разлика између веровања у предсказања у односу на изборни предмет. Према Јовановићу (2000), постоји потреба да се протумаче загонетке, јер нејасна и невидљива будућност постоји у свим временима. Необични знаци у талогу кафе, у сновима повод су да се у њима виде наговештаји будућности. Потреба да се прориче будућност и судбина посебно је изражена у кризним временима, када је огромна борба за опстанак. Малиновски, према Шушњићу (1998), истиче да поред рационалноискуственог сазнања делује и магијско-религијски систем веровања и обреда, па често у једној особи, поред научника делује и маг. Слично је са обредом крштења које се обавља из верских разлога, па мајке и данас приликом ритуала седе у другој соби и пишу, како би дете било образовано и писмено. Какво мишљење о предсказањима и гатањима имају испитаници који похађају ВН или ГВ, показује анализа добијених одговора. На питање „Верујете ли да будућност може да се предскаже?” 20% испитаника одговара са Да, од чега је 39,2% (n=79), ученика који бирају ВН, а 60,7% ученика са ГВ, односно 16,9% од укупног броја ученика који током СШ бирају ВН, и 29,2% ученика који бирају ГВ. Није утврђена битна статистича разлика између веровања у предсказања у односу на изборни предмет.
63
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
На основу F статистике која износи 3.017, а чија је статистичка значајност Sig=.030, закључујемо да особе мушког пола више верују у предсказања, што је супротно полазној претпоставци да више верују особе женског пола. Особе из сеоске средине више верују у предсказање будућности од особа из града, што је доказано t тестом (t=2.261 и Sg=.024), чија значајност износи Sig=.050. Као врсте предсказања ученици наводе „Видовити људи по божјем допуштању”, „Сан”, „Видовитост”, „Шоља”, „Карте”, „Кугла”, „Хороскоп”, „Време”, „Божић”. Врачања, гатања и бајања опстала су хиљадама година и нераздвојна су од народа, а разлози за њихов опстанак су у „ниском развојном ступњу” али и у „демократичности”, која подразумева доступност такве праксе најширем друштвеном слоју, као и у укорењености, традиционалности (Вишекруна, 2008). Као последица дугог оспоравања народних начина лечења, прорицања и гатања, јавило се њихово означавање појмом сујеверје, што значи стара, проста, превазиђена, чак и штетна, веровања и поступци. Сматрало се да су им подложни нижи, непросвећени појединци и слојеви, мада, анализом података, закључујемо да у гатања и предсказања подједнако верују и/или не верују ученици чији родитељи имају и незавршену ОШ, као и они чији родитељи имају докторску диплому. На захтев „Наведите врсте гатања” 30,9% матураната одговара да Не верује у њих, a 48,4% на ово питање не даје одговор. Резултати су приказани у Табели 16. Табела 16: Врсте гатања и предсказања као одговори испитаника Наведите врсте гатања Без одговора Шоља Карте Олово Длан Има више одговора Не верујем Враџбине Хоџин зпис Скидање чини Хороскоп Видовитост Укупно
f
%
V%
191 29 9 3 2 30 122 2 2 1 2 2 395
48.4 7.3 2.3 .8 .5 7.6 30.9 .5 .5 .3 .5 .5 100.0
48.4 7.3 2.3 .8 .5 7.6 30.9 .5 .5 .3 .5 .5 100.0
Међу 7,6% испитаника који наводе и више врста гатања 60% је (n=30) из градске средине, а 73,3% (n=30) су особе женског пола. Матуранткиње се у 64
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
62,29% (n=122) изјашњавају да не верују у гатања, али зато 10% њих наводи неку врсту гатања, па особе женског пола, које живе у градској средини, више верују у гатања и наводе више врста гатања од мушкараца. Резултати анализе указују да не постоји битна разлика која указује на повезаност навођења врста гатања са полом, местом завршене ОШ и изборним предметом. Од броја ученика који не верују у гатања са ВН је 51,6% (n=122), а имплицитно се очекивало да ће се анализом доћи до податка, да већи проценат ученика који бирају овај изборни предмет има негативан однос и мишљење о веровањима у гатања. Да особе женског пола пореклом из града више верују у поједине магијске ритуале, у супротности је са очекивањем с почетка рада, али на то указује анализа одговора на два питања. На тврдњу и питање у вези са њом „Ваља да се гата у плећку од печенице за Божић. Да ли сте чули за ово веровање?” потврдно одговара 50% особа женског пола, од чега је 62,8% из града. Ритуалу је присуствовало 54,5% ученика са ВН и 45,5% ученика са ГВ. На питање „Верујете ли у дејство мртвачке воде?” потврдан одговор дало је 70% девојака из градске средине и 56,8% ученика који бирају ГВ. Када говоримо о ставу ученика према гатањима, неизбежан је и њихов коментар о особама које врше ритуал гатања и врачања, као и о особама над којима се обавља церемонијал. Ученици у 47% мисле да се у том случају чини грех, док 37,5% мисли да се не чини грех, јер је у питању забава и разонода. Од укупног броја ученика који похађају ВН 56,2% (n=183) изјашњава се да се чини грех, за шта се изјашњава и 61,62% матуранткиња. Ученици, који ове радње сматрају грешним, објашњавају да је то „Против бога”, „Против хришћанства”, „Није у складу са Исусовим учењем”, „Призивање Сатане”, „Ђавоља посла и радње”. На питање „Да ли постоје особе са урокљивим очима?” 38,5% наводи да постоје, а од тог процента 43,42% (n=152) су ученици који бирају ВН, а 53,9% су ученици који бирају ГВ. Претпоствљало се да је већи проценат испитаника који верују у особе са урокљивим очима женског пола и анализом се заиста утврдило да је више особа женског пола 59,2% (n=152) које верују у урокљиве очи, и да их је из градског подручја 59,68%, (М=2.41, SD=1.386), а из сеоског 35,5% (М=2.28, SD=1.408). У анализи овог питања закључило се да је већи степен веровања код мушкараца који су из градске средине 9,37% (n=395) у односу на младиће из сеоске средине 5,06% (n=395), али не постоји битна статистичка разлика у веровању у односу на изборни предмет, пол и место завршене ОШ. Човек је одувек имао потребу да види шта га очекује у будућности, па је користио одређене технике, ритуале и реквизите, како би што прецизније и поузданије одредио и затим избегао непријатне догађаје у будућности. Будућност је представљала велику непознаницу, тајну и мистичност, па је и била повод стварању различитих представа о разоткривању и спознавању. Као један од облика гатања и предсказања будућности јавља се призивање духова, а 10,4% ученика, од којих 60,9% девојака, каже да је призивала духове због
65
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
„Разоноде”, „Игре”, „Онако, али то више не бих радаио”, „Из опкладе”, „Да отмем дечка једној девојци”, „Кад сам био мали”... Анализом је утврђено да је већи проценат ученика који бирају ГВ призивао духове (53,7%). Резулатати указују на статистичку значајност (Sig=.019) у односу на место завршене ОШ, па су ученици из сеоске средине, и то особе женског пола, више упражњавале ритуал, што је без статистичке значајности. Иако су све врсте гатања, врачања и предсказања бесмислене и узалудне, ипак се у њима огледа искрена и дубока жеља човека да се спасе од болести, несреће и зле судбине. Влаховић (1972) наводи да се врачало на сваком месту, када се укаже прилика, а уколико је потребно, чинило се то одређених дана, пре сунца, ноћу када месец „расте” и дан „опада”. Најпогоднија места за врачање су раскрснице, јер се верује да се на њима болести најлакше могу пренети на друге. Раскрснице су изузетно важна култна и обредна места у митолошко-магијском систему. „Ту се скупљају духови и зли демони, немирне душе, играју ту дивље игре под месечином, ту се бацају уврачане ствари” (Петровић, 1995: 301). У Еурипидовој трагедији Јон, наилазимо на битност раскршћа: „Божице раскршћа, кћери Деметрина, Путима ноћним, путима дањим Што нам владаш, врч пун, пиће смртно” (Петровић, 1995: 303). У Старом завету битност раскрсница за магијске ритуале налазимо у Првој књизи Мојсијевој, као и у причама Соломоновим: „Не виче ли мудрост? И разум не пушта ли глас свој? Наврх висина, на путу, на раскрсницама стоји” (Библија, Сол.8,1,2:563). „...А она скиде са себе удовичко рухо своје, и узе покривало и покри лице, и сједе на раскршће на путу који иде у Тамну...” (Библија, 1 Мој, 38,14: 38). Као место прелаза раскрсница се помиње у Софоклеовом Едипу на Колону, миту о подземној богињи Хекати (Петровић, 1995: 304). Раскрсница је била битна и приликом рођења деце, нарочито када су претходна деца умирала. Деца су се износила на раскрсницу, како би неко наишао, постао кум и самим тим спречио даље умирање деце. Ово веровање препознаје се и у приповеци Вука Караџића „Кум риба” итд. Истраживањем се дошло до податка да је једна особа женског пола на овај начин и крштена. Без обзира који изборни предмет бирају у СШ, као и на степен образовања родитеља, чачански матуранти готово подједнако или верују или не верују у магијске ритуале који се обављају на раскрсници, па 9,1% испитаника верује, 26,4% је чуло за овај ритуал, али не верује у њега, док 55,2% у овај ритуал не верује. Особе мушког и женског пола из градске или руралне средине верују у магијски ритуал на раскрсници, с тим што је већи проценат ученика из сеоске средине (М=2.43, SD=932), него ученика из градске средине (М=2.58, SD=935), a 66
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
од матураната који су чули за ритуал, али не верују у њега 10,38% су девојаке из града, а 6,33% су девојаке из села и 5,57% младића је из града, а 3% младићи је са сеоског подручја. Као тачна показала се претпоставка да особе женског пола из сеоске средине више верују у упражњавање магијских ритуала (63,9%). Човек је увек покушавао да разним магијским радњама (врачањем, бајањем) отера зло или га уплаши. Ове магијске радње врше се помоћу „бацања” или „скидања” разних чини, изговарањем тајанствених речи/басми, којима се некој особи може помоћи или одмоћи. Већи проценат матуранат (70,1%) не зна шта представља појам басма, док 7,1% заокружује да је у питању старословенска реч за басну, од чега је тако одговорило 39,2% (n=28) ученика који бирају ВН и 60,7% ученика са ГВ. Тачан одговор даје 6,1% матураната, од којих је 33,33% (n=24) ученика који похађају ВН, а 58,3% ученика који похађају ГВ. У 62,5% особе женског пола, које су у преко 73% из градске средине, дају тачан одговор. Битне статистичке разлике нису уочене у одговорима ученика у односу на изборни предмет, пол и место завршене ОШ, што је утврђено и t тестом (t=.162 и Sig=.871). Уколико је на основу истраживања закључено да само 35,4% матураната наводи три мита, потпуно је јасно због чега нису упознати са појмовима раскршће и басма, који се помињу и у литератури и у Библији. Предлог је да се током анализе књижевног дела или историјског догађаја скрене пажња на обреде и рутуале који су карактеристични за нашу културу. Басме се, као и појам раскршћа, помињу у литератури, јер се увек и везују за раскрснице на којима се обавља врачање и чарање: „Смрт Ивана и Јелине”, „Опет Љутица Богдан и сестра му”, „Женидба Плетикоса Павла”, „Женидба Милића Барјактара”, приповетка „Очев трс” итд. (Петровић, 1995). Према Влаховићу (1972), за врачање је у науци уобичајен израз црна магија и, као врло стара појава, спада у мистику. Највећа магичност наведених облика је у њиховој мистериозности, у упорном коришћењењу и у чувању тајни само за наследника. Човек је гладан мистерије до те мере да чак и најдетињастије игре и енигме, као нпр. призивање духова, имају моћ над човеком. „Христово безгрешно зачеће чини га јединственим; мистерија ове бестидне јединствености је тако пријатна да не можемо да јој одолимо” (Фаулс, 1964: 111). Закључује се да не постоји разлика у знањима о религији и наукама о обичајима, и у односу према предсказањима и гатањима, између ученика који бирају ВН и ученика који бирају ГВ. Статистичка важност је једино израчуната у питању познавања божјих заповести, и то у корист ученика ВН, као и у одговорума на питање о постојању адвентистичке цркве у Чачку, али у корист ученика ГВ. Ученици ВН чешће иду у цркву и имају негативно мишљење о предсказањима, за разлику од ученика ГВ који више верују у предсказања, али податак статистички није битан.
67
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Овако добијен податак је изненађујући, с обзиром на то да је имплицитна претпоставка била да ће ниво познавања религије и науке о обичајима бити већи код ученика који бирају ВН. Објашњења оваквих резултата могу бити разноврсна и хипотетичка, али свакако се отворио терен за нова истраживања и евалуацију обавезних изборних предмета, које су испитаници похађали седам година током школовања. Статистичком анализом утврђено је, што није део задатка, да матуранти из градске средине имају веће знање о митовима и религијама, а ученици из сеоске средине о наукама и о обичајима. Статистичка битност огледа се у већем степену знања особа женског пола: постојање адвентистичке цркве, позначење појма чума, познавање религије. Особе мушког пола више верују у предсказање будућности, боље познају науке о обичајима, али су и више били положајници од особа женског пола. Табела 17 указује на узајману повезаност знања матураната, која се односе на религију и предмет етнологије, антропологије и изборног предмета, па се закључује да не постоји значајна корелација. Уочава се средња повезаност између ученика који знају које науке проучавају народне обичаје и веровања и оних који наводе пет религија (r=.303, Sig=.000), или одговор на питање шта су басме (r=.261 Sig=.000), или митови (r=.259 Sig=.000), или божје заповести (r=.160, Sig=.001) или у које врста гатања верујете (r=.176 Sig=.000). На овакав начин утврђена је корелација између изборних предмета и: веровања у бога (r=.130, Sig=.010); веровање да онај ко гата чини грех (r=.104, Sig=.039), али не и између осталих веровања и гатања, тако да закључујемо да ученици и ГВ и ВН подједнако верују или не верују у предсказања. Изненађује да је у корелацији са питањима која проверавају степен познавања, питање које се односи на врсте гатања.
Табела 17: Корелације изборног предмета и познавања области науке о обичајима и веровањима
68
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Науке о Носи као народни Наведи Чума Наведите Наведидит мобичајима Изборн Бадњи дан (чули мит 5 религ. Шта и 4 божј предмет заповест одликуј значи) ,,басме“? веровањима и сте/ Изборни предметPearson Correlation СШ 1 -.136** е -.056 .079 .047 .068 -.008 -.041 Sig. (2.007 .269 .115 .354 .181 .875 .421 tailed) N 394 394 394 394 394 394 394 394 Наведи 4 Бозје Pearson Correlation -.136** 1 .000 .057 .210 ** .170 ** .010 .160** Sig. (2.007 .996 .257 .000 .001 .849 .001 tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 Бадњи дан Pearson Correlation -.056 .000 1 .029 -.056 -.055 .103* .052 одликује: Sig. (2.269 .996 .570 .263 .280 .041 .301 tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 Носи као чума децу Pearson Correlation .079 .057 .029 1 .166 ** .143 ** .143** .088 (чили/значи) Sig. (2.115 .257 .570 .001 .004 .004 .081 tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 Наведите 3 Pearson Correlation .047 .210 ** -.056 .166 ** 1 .283 ** .073 .259** мита Sig. (2.354 .000 .263 .001 .000 .150 .000 tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 Наведите 5 Pearson Correlation .068 .170 ** -.055 .143 ** .283 ** 1 .231** .303** религија Sig. (2.181 .001 .280 .004 .000 .000 .000 tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 Да ли у Чачку Pearson Correlation .067 .019 .033 .062 .075 .080 .054 .054 Још нека црква... постоји Sig. (2.182 .710 .514 .220 .137 .111 .282 .284 tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 Шта су Pearson Correlation -.008 .010 .103* .143 ** .073 .231 ** 1 .261** Sig. (2.875 .849 .041 .004 .150 .000 .000 tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 Науке о обичајима Pearson Correlation -.041 .160 ** .052 .088 .259 ** .303 ** .261** 1 И веровањима Sig. (2.421 .001 .301 .081 .000 .000 .000 су: tailed) N 394 395 395 395 395 395 395 395 **. Correlation is significant at the 0.01 level (2*. Correlation is significant at the 0.05 level (2-
Израчунавањем Pirsonovе корелације утврђена је повезаност између питања која се односе на веровања и предсказања, што значи да матуранти који верују нпр. у ритуал гледања у плећку, верују и у магијске ритуале на ракрсници, у дејство мртвачке воде, у предсказања, али су упознати и са појмом чуме, басме и имају сазнање о постојању адвентистичке цркве у Чачку. На основу приказаних резултата и израчунатих статистичких вредности можемо констатоват да међу ученицима који бирају ВН и ученицима који бирају ГВ не постоји разлика у поседовању знања о религији и наукама о обичајима, као ни у негативном мишљењу о предсказањима и гатањима. 4.3.
Познавање и упражњавање народних обичаја (подизања деце и посмртни обичаји)
Трећи задатак истраживања био је да се испита да ли постоји битна разлика у нивоу познавања религијских и традиционалних обичаја који се односе на рађање и подизање деце и смрт, у односу на похађање наставе из обавезних изборних предмета. Претпоставка је да ће ученици који бирају ВН, а због циљева предмета, имати већи ниво знања из ових области. Када се говори о обредима прелаза (рађање и смрт), потребно је сагледати улогу религије у прилагођавању тако крупним променама у животу појединца, али и заједнице, јер је поред навикавања на спољашње догађаје битно и прилагођавање на унутрашња стања (Шушњић, 1998). Када је у питању крштење детета, традиционална религијска пракса задржала се и до данашњих дана, како у селу тако и у граду. Требјешанин (2009) 69
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
наводи да се човеков психички животни развој може поделити на прву половину и на другу половину живота. Први део животног циклуса одговара времену од рођења до пуне животне зрелости. Животни циклус обичаја динамичан је збир ритуала. „Усмерен је на разумевање из угла народне перцепције, основних чинилаца који утичу на „непознати” чин „доласка на овај свет”, борбе за опстанак. Поред одрживости ритуала у архетипском облику, они се модификују, трансформишу, али долази и до стварања нових облика ритуала сходно времену у којем се намећу нови услови живота. У том случају сви ритуали који су издвојени нису схваћени у тзв. новом контексту, већ како је напред речено, као препознатљива традиција, макар настали у најсавременијем добу” (Марјановић, 2010: 117). Давање имена детету кључни је магијско-религијски чин у обреду крштења јер, према Требјешанину (2009), после порођаја „нечисти” су и дете и породиља и самим тим и „опасни” за средину, јер је некрштено дете у дослуху са хтонским силама и мора ритуално да се очисти. Један од ритуала је добијање имена на водици и крштење детета. На питање „Да ли сте добили име на водици?” 35,9% матураната одговара да јесу, а 39,2% да не зна, док 16,2% наводе да нису добили име на водици. Нема значајније разлике у одговорима ученика у односу на ниво образовања родитеља. Значајнија је разлика у одговорима у односу на ниво похађања изборних предмета: 40,76% (n=183) ученика, од укупног броја који бирају ВН, одговара да су добили име на водици, а 31,19% (n=202), од броја ученика који су одабрали ГВ, одговара потврдно. Од укупног процента потврдних одговора 52,81% (n=142) је ученика који бирају ВН, а 44,36% ученика који бирају ГВ. Очекивања су била да матуранти довољно познају симболичко значење појма име на водици, као и остале појмове који су саставни део истраживања, али питањима и одговорима није потврђиван степен њиховог познавања, већ само степен веровања или упражњавања. Ова тема може да буде предмет неког новог или сличног и проширеног истраживања, као што може да буде истраживачки пројекат у свакој СШ. Дете се до крштења, четрдесет дана по рођењу, сматра нечистим и битно га је заштитити, па се посебна пажња придаје води и купању детета. Да би се детету омогућио улазак у друштвену групу којој припада, вршено је крштење. „Сви обреди који настоје, да одговарајућом симболиком, представе прелаз из једног у друго, ново стање, у етнологији се називају обредима прелаза” (Шапоњић Ашанин, 1991: 155). Обред крштења у чачанском крају добија на снази после другог светског рата, па је било случајева да се у исто време крсте и деца и родитељи (Шапоњић Ашанин, 1991). Крштењу се придаје највећи хришћански карактер, јер тада јединка постаје члан верске заједнице и припадник хришћанске религије. Како наводи Шапоњић Ашанин (1991), може се рећи да су обред крштења и институција 70
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
кумства, као заштитника домаћег култа, старији од хришћанства и да њихови корени сежу до самог почетка друштвене организације живота. Колико је обред крштења значајан, говори и податак да је 94,4% испитаника одговорило да је крштено. Може се рећи да је „...поред несумњиво суштинског религијског карактера, обред крштења као показатељ традиционалног односа према религији и цркви профанизован обред, обред који је прешао готово у обичај, у нормално и пожељно друштвено понашање чак и у време атеистичког хегемонизма у социјализму” (Ивановић Баришић, 2007: 127). Обичај шишаног кумства је умногоме модификован, тако да је „...у еволутивном погледу претопљен у обреде крштења са елементима шишаног кумства” (Шапоњић Ашанин, 2001: 206). Реч је о обичају у вези са обредним шишањем детета, када особа која обавља ритуално шишање постаје детету шишани кум. У данашње време тај део се у обреду крштења препознаје у чину када свештеник или кум секу детету косу, која се увија у восак, а онда ставља испод родног дрвета. Сечење косе представља приношење жртве душама предака, демонима и боговима. Претпоставка је била да матуранти нису упознати са овим појмом, али уколико се посматрају одговори на питање „Шта је шишано кумство?”, закључује се да матуранти у 44,1% знају одговор на питање, а 43,3% изјашњава се да не зна. На основу разлике у аритметичкој средини између деце из града (М=3.79) и деце из сеoске средине (М=3.58) закључујемо да деца из градске средине имају веће знање о шишаном кумству. Девојке боље познају обичај и симболичко значење (61,49%) у односу на младиће (36,8%). Ученици који бирају ГВ (57,2%, М=3.70, SD=1.223) показали су више знања када је у питању ритуална пракса шишаног кумства од ученика који бирају ВН (40,5%, М=3.80, SD=1.163). Од укупног броја ученика који током СШ похађају ВН, тачан одговор даје 38,25%, а од ученика који похађају ГВ тачан одговор даје 49%, па се закључује да ученици који бирају ГВ боље познају значење шишаног кумства, али без значајне разлике, што је утврђено и t тестом (t=.774 и Sig.=.440), као што значајну разлику не представља ни пол, ни место завршене ОШ (график 6).
71
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА Шта је шишано кумство? Прва коса детета Када је кум Прихватање Не знам Кршетење кумства коју кум шиша ошишан од друга пре 40 дана 14.97% 14.72% 15.0% 13.71% 12.0% 11.17% 9.0%
Град
6.0% 3.0%
1.27% 0.25%
2.54%
1.02% 0.76%0.76%
0.0% 15.0% 12.0% 9.64% 9.0% 6.0%
Село
6.09%
5.84% 4.57%
3.0% 0.0%
0.76% 0.51%0.25% 0.76% 0.25% 0.51% ВН
ГВ .
ВН
ГВ
ВН ГВ
ВН Изборни предмет СШ
ГВ
ВН ГВ
График 6: Познавање „шишаног кумства“ у односу на изборни предмет и место завршене ОШ Колико се обичаји у граду модификују или имају тежњу ка модификацији, указује и одговор 4,8% матураната за које је шишано кумство прихватање кумства од стране друга или другарице. Од укупног броја одговора 2,54% даје такав одговор, и то 68,42% ученика (n=19) који бирају ВН и 26,3% ученика који бирају ГВ. Давање личног имена детету кључни је магијско-религијски чин у обреду крштења. Према Требјешанину (2009) лично име је трајна ознака по којој се једно лице, најчешће за цео живот, разликује од другог. „Код свих народа оно се сматра не само простом ознаком, већ важним, суштинским делом, односно еквивалентом саме личности” (Требјешанин, 2009: 72). Лично име је представљало и одређену врсту заштите детата коме је дато, па се водило рачуна какво ће има дете добити. Често су то и „ружна” имена (Грдан, Гроздана...) која се намерно дају деци како би се на тај начин отерале вештице, друга демонска бића и нечастиве силе, па Шапоњић Ашанин (2001) наводи да су деци давана имена која симболизују пламен и самим тим и спаљивање нечастивих сила (Огњен, Жарко/а...), али и имена Вук, Вукашин, Вуксан, која су давана ради терања вампира и вукодлака. У давању имена, поред религијске 72
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
основе (теоријске магије), распознају се и елементи контактне магије, јер се давањем имена жели заштита за дете током целог живота. Матуранти у 28,1%, верују да крсно име има функцију зашите детета. Највећи проценат 46,8% одговара да крсно име не може да заштити дете од злих сила, али је битно да особа буде крштена, док 23% испитаника мисли да крсно име нема никакву заштитну моћ. Да ли постоје разлике у веровању, у односу на бирање изборног предмета и пола (График 7). Крсно име као заштита од злих сила Не , али битно је бити крштен Не Да 15.23% ВН
15.0% 10.0%
7.11% 6.6% 5.08%
5.0%
4.31%
0.0% 15.99% 15.0%
ГВ
10.0% 6.35%
7.11%
7.11%
7.61%
5.84%
5.0% 0.0% Ж
М
Ж М Пол ученика
Ж
М
График 7: Значај крсног имena као заштите од злих и нечастивих сила у односу на изборни предмет и пол График указује да 13,17% ученика са ВН, од укупног броја испитаника, верује у заштитну моћ крсног имена, у коју верује и 13,46% ученика који бирају ГВ. Од укупног броја ученика који бирају ВН током СШ у заштитну моћ крсног имена верује 29,5% (n=183), а 26,7% ученика који бирају ГВ током СШ (n=202) верује у заштитну моћ крсног имена. Од укупног броја матураната који верују да крсно име може да заштити децу од злих сила, 61,3% деце је из градског подручја (n=111), а 35,1% деце је са сеоског подручја. Познановић (2004) указује на битност кумства приликом крштења, као и на надевање имена, која су често имена неког умрлог, драгог и блиског сродника. Кумство се необично цени и поштује, а кум је неприкосновена личност, како у ритуалима, тако и у свакодневном животу: „Де си куме мајсторе Манојло? / Ево данас три године дана /како је чедо некрштено / све ја чекам кума крштенога ради бога и закона свога” (Петровић, 1995: 499).
73
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
На основу F статистика која износи 4.683, чија је статистичка значајност (Sig=.003), може се закључити да постоје значајне разлике у веровању у моћ крсног имена у односу на пол, јер у моћ крсног имена више верују особе мушког пола (М=1.96, SD=.905) у односу на особе женског пола (М=2.29, SD=.910), што је приказано у Табели 18. Табела 18: Веровање у моћ крсног имена у односу на пол матураната Верујете ли у то да крсно име може да заштити дете од злих сила?
Девојке Младићи Укупно
N
M 233 157 395
SD 2.29 1.96 2.16
.910 .905 .921
Minimum 0 0 0
Maximum 5 3 5
О томе колико се институција кумства још увек цени и поштује, говори податак да је кум дао име за 29,9% испитаника. Највећи проценат 44,8% матураната наводи да је име добило по жељи родитеља, а 8,4% име је добило по баби или деди који су умрли, што указују на одржавање обичаја давања имена преминулих рођака. За одређене обичаје мислимо да су готово нестали и да се не упражњавају. У ту категорију спада и старински обичај „случајног кумства” или „кумства са раскрснице”, који се примењује уколико претходна деца умиру, па се новорођена беба остави на раскрсници и прва особа која наиђе, узима је, даје јој име и тако јој постаје кум. Од 395 испитаника, једна особа женског пола добила је име на овакав начин. Изненађујући је податак да 5,6% ученика не зна како је или по коме добило име, па је број ученика који не зна како је добио име исти у односу на изборни предмет, и у питању је по 11 матураната са ГВ и са ВН. Да је име добило на начин који није наведен као могућ одговор („Име сам добио по ујаку”, „По брату”, „По куми”, „По свецу јер сам тог дана рођен”, „По прабаби”, „По празнику”, „По крсној слави”, „Брат/сестра ми је дао/-ла име”), наводи 8,1% испитаника. Колико је још увек битна одлука оца када су у питању обичаји у вези са рађањем и подизањем деце, указује статистичка разлика да је на име детета утицао степен образовања оца (Sig=.050). У данашње време, у Чачку и околини, децу најчешће крсте на први рођендан и том приликом се прави велико весеље и гозба, у народу познати као велике бабине (Шапоњић Ашанин, 2001). Колико чачански матуранти познају значење појма велике бабине и обичаје везане за њих показује Табела 19.
74
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Табела 19: Познавање обичаја Велике бабине од стране матураната Обичај прављење Великих бабина Без одговора Да. На поласку у школу Да. Кад сам се родио/ла Да. Пре прве године Да. Не знам када Нису. Коментар Не знам Укупно
f
%
V%
3 11 14 93 101 30 143 395
.8 2.8 3.5 23.5 25.6 7.6 36.2 100.0
.8 2.8 3.5 23.5 25.6 7.6 36.2 100.0
О недовољном познавању овог обичаја говори податак да је 6,4% испитаника одговорило да су им родитељи правили велике бабине када су се родили или када су пошли у школу, при чему је тако одговорило 44% матураната који бирају ВН. Са „Не знам“ или са коментарима „Нисам се распитивао/ла”, „Није ме интересовало”, „Мислим да јесу, али нисам сигуран/на” одговорило је 36,2% испитаника, а 23,5% ученика одговорило је да су њихови родитељи овај обичај спровели до њихове прве године живота. Познавање обичаја великих бабина веће је што је већи степен завршене школе оца, на шта указује и статистичка разлика (Sig=.044). Ови подаци, као и резултати у вези са добијањем крсног имена, могу да укажу на незаинтересованост матураната за поједине обичаје и рутуале, као и на прихватање тих обичаја и ритуала без потребе да се сазна више информација о разлозима њиховог настајања. То доказује и главну хипотезу о матурантим као пасивним примаоцима традиционалне културе. Претпоставка је да су се и темом „Познавање посмртних обичаја и култа мртвих” више бавили ученици који бирају ВН, као и да они имају већа знања о овим обичајима и ритуалима. Циклус обележавања празника мртвих код Срба отпочиње на дан сахране, а завршава се по истеку године дана, наводи Зечевић (2007). Дани који су посвећени појединачним покојницима називају се даћама. Поред даћа, дани који се посебно посвећују умрлима су и Побусани понедељак, подушја, Задушнице... Одговоре на питање „Шта је даћа?” можемо видети у Табели 20, у којој се види да 53,9% матураната међу, понуђеним одговорима, бира тачан (Главни дани када се излази на гроб покојника), 17,7% не зна одговор, 12,4% мисли да је шетање душе 40 дана, а 8,6% чачанских средњошколаца одговара да је даћа исто што су и задушнице.
75
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Табела 20: Познавање обичаја даћа код чачанских матураната Шта је даћа?
f
%
V%
Без одговора Верски обичај Куће које се праве уместо споменика на гробљу Задушнице Главни дани када се излази на гроб покојника Веровање у шетање душе 40 дана Не знам Укупно
12 16
3.1 4.1
1.8 4.1
1
.3
.3
34
8.6
8.6
213
53.9
53.9
49
12.4
12.4
70
17.7
17.7
395
100.0
100.0
У табели 21 можемо видети статистички битне разлике у односу на степен образовања очева (Sig=.016) и мајки (Sig=.018). Табела 21: Познавање појма даћа у односу на највишу завршену школу оца и мајке
(Combined) Даћа је: Between Groups Највиша завршена Within Groups Школа оца Укупноl
(Combined) Даћа је: Between Groups Највише завршена Within Groups Школа мајке Укупно
Sum of Squares 22.73 0 623.842
df 5
M 4.546
389
1.604
646.572
394
Sum of Squares 27.579
df 7
M 3.940
618.993
387
1.599
646.572
394
F 2.835
Sig. .016
F 2.463
Sig. .018
Из Графика 8 види се да постоји разлика у познавању појма даћа у односу на изабрани изборни предмет. Ученици са ГВ 54,7% (М=4.30, SD=1.259) показали су боље познавање појма даћа, у односу на ученике са ВН 42,9%, (М=4.14, SD=1.320), као и у односу на укупан број ученика који похађа ГВ 57,4%, и ВН 49,7%.
76
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА Даћа Главни дани Верски за излазак на обичај гробље
„Куће“ на гробљу“
Веровање у Задушнице шетање душе Не знам 40 дана
29.44%
30.0%
25.0% 23.1% 20.0% 15.0% 10.0% 2.79% 1.27%
5.0% 0.0%
ВН
ГВ
ВН
ГВ
7.11% 5.08%
5.58% 2.79%
0.25% ВН ГВ
9.14% 8.12%
ВН
ГВ
ВН
ГВ
ВН
ГВ
Изборни предмет СШ
График 8: Познавање обичаја даће од стране матураната у односу на изборни предмет Посматрајући аритметичке средине у односу на пол и место завршене ОШ, закључује се да особе мушког пола боље познају појам, јер аритметичка средине износи М= 4.34, а SD=1.264, док је код особа женског пола М= 4.34, SD=1.284. Аритметичка средина за особе из града износи М=4.34 (58,2%), а за особе из сеоске средине М=4.05 (38%), па матуранти који су завршили ОШ у сеоској средини боље познају обичај даће. Зечевић (2007) указује да о поменима и гозбама постоје трагови и код старих Словена и да је и тада, главна садржина свечаности којима се обележава дан смрти и дан умрлих, била гозба. Иако данас постоји упрошћавање појединих обредних ритуала, задовољава се примарна друштвена функција. „Ипак, православни значењски контекст, који осмишљава и прожима целокупну стварност традиционалне српске народне културе, обавезује нас да народну религију Срба не сагледавамо као претежно паганску”(Тодоровић, 2007: 36). Посебан значај у чачанској околини има паљење свећа и ношење обојених јаја на гробље на Побусани понедељак, који је Васкрс за мртве и када паљење свећа покојнику доноси много светлости и радости (Шапоњић Ашанин, 2002). Побусани понедељак је осмог дана након Васкрса или понедељак после васкршњег понедељка и обичај је да се тада побусају гробови, уреде, очисте од корова (Недељковић, 1995). 77
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Колико је обичај изношења обојених јаја на гроб покојника још увек „жив”, указују одговори матураната на питање „Шта је Побусани понедељак?” Тачан одговор даје 63,7% испитаника. У односу на укупан број ученика који похађају ВН или ГВ мања је разлика у одговорима, па тачно одговара 63,38% (n=183) ученика који изучавају ВН, и 65,35% (n=202) ученика са ГВ. У односу на аритметичке средине, ученици са ГВ показују боље знање (М=2.32, Std=1.088) од ученика са ВН (М=2.37, Std=1.101), а знање ученика из сеоске средине мање је (М=2.035) у односу на знање ученика из градске средине (М=2.38). На основу једнакофакторске анализе варијанси F статистике која износи 4.720, чија је статистичка значајност Sig.=.000, утврђена је битна разлика у односу познавања појма Побусани понедељак и највишег образовање оца, па је веће знање матураната како се повећава образовни ниво оца. На основу једнакофакторске анализе варијанси F статистике, која износи 3.653, чија је статистичка значајност Sig.=.001, утврђена је битна разлика у односу на највише образовање мајке, па је веће знање матураната како се повећава образовни ниво мајке. Колико се обичаји посматрају као веровања која функционишу по принципу ваља се или не ваља се, указује и 14,4% одговора ученика, који заокружују да је Побусани понедељак дан када не сме да се ради на земљи. Зечевић (2007) наводи да су поједини обичаји у вези са култом мртвих донекле измењени и ублажени, али да су се упорно одржавали, иако им је првобитно значење делимично или потпуно заборављено. Најбољи пример за ово тврђење представљају знаци и обележја чланова породице преминулог. Општеприхваћен обичај код Срба је да, променом расположења и видљивим знацима, обележавају да тугују за умрлим. Ношење црне одеће и данас код Срба представља уобичајен симбол жалости. Према Зечевићу (2007), мењање изгледа укућана, након смрти члана породице, имало је за циљ маскирање чланова, како их покојникова душа не би препознала и тако им нашкодила. Из Табеле 21 се уочава ниво познавања симболике обичаја ношења црнине. Испитаници у 37,5%, од чега је 51,4% (n=9) ученика који бирају ВН, сматрају да је обичај да се најближи сродници руше за покајником знак распознавања ожалошћених. Да матуранти обичај посматрају као нешто што ваља се, јер је такав обичај, указује податак да је тако одговорило 23,3%. Повезивање са магијским ритуалом и предсказањем бира 2,3% ученика. Закључује се да је 8,1% матураната упознато са првобитним значењем физичке промене ожалошћених, од чега је, на основу аритметичке средине, већи проценат ученика који су изабрали ВН (М=2.50, SD=1.683) у односу на ученике који бирају ГВ (М=2.62, SD=1.704). Ученици су наводили и своја објашњења која се односе на тумачење ношења црнине: „Да покажу да су у жалости”, „Да покажу да тугују”, „Лакше је да носе црну боју, јер се мање прља и види”, „Глуп сеоски обичај”, „Пагански обичај – глупост”.
78
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Табела 22: Обичај рушења ожалошћених у одговорима испитаника Зашто се најближи сродници руше? Без одговора Знак распознавања ожалошћених Да душа преминулог не препозна ближње и не нанесе им зло Ваља се, такав је обичај Да би учествовали у магијском ритуалу и предсказали благостање Не знам Укупно
f
%
V%
18 148
4.6 37.5
4.6 37.5
32
8.1
8.1
92
23.3
23.3
9
2.3
2.3
96 395
24.3 100.0
24.3 100.0
У односу на симболичко значење обичаја, које даје Зечевић, да се најближи сродници руше, како душа преминулог не би могла да их препозна и науди им, боље познавање показале су особе женског пола, што је и статистички битна разлика (F=2.580), чија је статистичка значајност (Sig=.053). Матуранти из града, у оквиру категорије, одговарају са 53,1%, а матуранти из села са 40,6%. Потврђено је и статистичком разликом са највишом завршеном школом и оца (Sig=.000) и мајке (Sig=.001). Чајкановић указује да цела српска религија може да се сведе на култ предака, јер се сви годишњи празници и највећи број жртава групише око тог култа (Зечевић, 2007), а Шушњић (1998) истиче да обреди смрти и сахрањивања имају смисла у оквиру мита о сељењу душе или у оквиру веровања у њену бесмртност. На основу констатација, ученицима је постављено питање „Да ли верујете у загробни живот?”, на које је потврдно одговорило 71,13% матураната из узорка. Од ученика који током СШ бирају ВН у загробни живот верује 78,14%, а од ученика са ГВ 64,3% верује у загробни живот. Статистичка разлика није битна у односу на изборни предмет, пол, место завршене ОШ, као ни у односу на степен образовања родитеља. Људи се боје смрти и она је провоцирала човекову рационалност, па се смрт у српском народу заснивала на идеји преласка у нови вид постојања, а обредни поступци били су начин комуникације са умрлим (Зечевић, 2007). Малиновски (1971) истиче да човек живот живи у сенци смрти, и да се онај који ужива у животу плаши његовог престанка, а онај који је већ суочен са смрћу, окренут је обећањима живота, па су смрт и порицање смрти (бесмртност) били најчемернији предмети човекових слутњи. Колико год је култ мртвих трпео промене у појединим ритуалима, сачувао је основне садржаје (Шапоњић Ашанин, 2002) на које указују и одговори матураната на питање „Да ли сте учествовали у организацији сахране и која је била ваша улога?” У организацији сахране учествовало је 48,4% испитаника: „Лепио умрлице”, „Носио крст”, „Носио панаиу”, „Носио/ла цвеће венац”, 79
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
„Конобарисао/служио пиће”, „Послуживао/ла”, „Кувала кафу”, „Качила пешкире”, „Помагала у кухињи”, „Делио свећице приликом опела”, „Читао говор”, „Кувао ракију”, „Помагао око спремања хране”, „Откупљивала сам се”. Током анализе података дошло се до информације да се још увек упражњава (одржава) магијски ритуал откупљивање од покојника, за који се претпостављало да је заборављен. На основу резултата о познавању религијских и традиционалних обичаја рађања и смрти, може се закључити да не постоје битне статистичке разлике у нивоу знања између матураната који бирају ГВ или ВН. Одређени резултати у истраживању указали су на боље познавање обичаја ученика који бирају ГВ, па је и статистичка разлика препозната у њихову корист када је у питању познавање појма даћа. Задатком није дефинисан однос између знања и веровања и степена образовања родитеља, а статистичком анализима утврђене су битне разлике (крсно име, велике бабине, даћа, Побусани понедељак, обичај рушења...). Битне разлике постоје и у односу на образовање мајке (даћа, обичај рушења). Због чега ниво образовања родитеља има утицај на познавање обичаја рађања, као и посмртних обичаја, може да буде предмет новог истраживања. Матуранти из градске средине показују боље знање, које је статистички битно, када је у питању познавање Побусаног понедељка. Особе мушког пола више верују у моћ крсног имена, а особе женског пола боље познају симболичко значење обичаја рушења најближих сродника. За анализу података и везу знања и веровања о обичајима рађања и посмртним обичајима, коришћена је Pirsonovа корелација (табела 23). Табела 23: Одређивање корелација између обичаја рађања и посмртних обичаја Како сте или по коме добили Шта је крштено име кумство Како сте или по коме добили крштено име Шта је шишано
Да ли су вам родитељи правили Велике бабине? Да ли сте добили име водици? на Верујете ли у живот?
Pearson Correlation Sig. (2-tailed) N Pearson Correlation Sig. (2-tailed) N Pearson Correlation Sig. (2-tailed) N Pearson Correlation Sig. (2-tailed) N Pearson Correlation Sig. (2-tailed) N
*. Correlation is significant at the 0.05 level (2** tailed). Correlation is significant at the 0.01 level (2-
1 39 5 * .115 .022 39 5 * .131 .009* 39 5 .131* .009*
Да ли су вам Да ли сте добили име родитељи на правили водици? Велике бабине? .115* .131* .131* .022 .009 .009* 39 39 39 5 * 5 * 1 .156 .127 .002 .012 39 39 39 51 5 .156* .065 .002* .196 39 .127* .012 39 .037 .468 39
39 5 .016 .757 39 5
tailed).
80
39 5 .065 .196 39 5 .000 .995 39 5
39 5 1 39 5 * .236 .000* 39 5
Верујете ли у загробни живот? .016 .757 39 .037 .468 39 .000 .995 39 .236* .000* 39 1 39
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Подаци у Табели указује на повезаност знања матураната, која се односе на обичаје рађања и посмртне обичаје. Уочава се средња повезаност између ученика који знају шта је шишано кумство и знају начин на који су добили име (r=.115, Sig=.022); између одговора на питање да ли су славили бабине и познавања ритуала шишаног кумства (r=.156 Sig=.002). Изненађује да је веровање у загробни живот у корелацији са добијањем имена на водици. Не постоји битна корелација између изборних предмета и познавања обичаја и веровања везаних за крштење и посмртне обреде. 4.4.
Познавање свадбених обичаја
Четврти задатак истраживања био је да испита да ли се веровања, познавања и прихватања религијско-магијских ритуала највише препознају у свадбеним обичајима. Питања у упитнику дефинисана су тако да одговорима испитаника може да се утврди познавање свадбених обичаја, веровања и предсказања присутних у свадбеним ритуалима, и да се одреди степен прихватања и одржавања ових обичаја. Очекивања су да ће матуранти, без обзира на изабрани предмет који изучавају, показати да највише познају свадбене обичаје, као и свадбене магијске ритуале који се упражњавају и у данашње време. Како објашњава Петровић (2000), обичаје треба схватити као систем начела, која у ствари спутавају нове генерације, па су многи обичаји постојани и еластични и када се једном устале отпорни су на промене, а за даљи напредак и очување битно је да имају и одређен степен чврстине. Такви су свадбени обичаји и ритуали који су, уз прилагођавање условима живота, до данас углавном остали непромењени. Свадба, као обредни систем, уређује реорганизацију најмањих социјалних заједница/породица. Промене које се у породицама одигравају, крећу се углавном у два правца, па је први везан за лишавање једне породице једног свог члана и за прелазак младе у младожењину породицу. Други правац усмерен је на означавање стваралачког начела, тј. на образовање новог појединачног језгра кроз промену социјалног статуса младенаца. Та два правца одређују свадбу, најуопштеније говорећи, као знаковни израз прелаза и стварања (Иванова 1984, Иванова 1987). У раду ће бити анализирано да ли и колико чачански матуранти познају обичаје и веровања у вези са традиционалном свадбом, а колико знају право значење и симболику одређених ритуала, може да буде предмет другог истраживања. Од укупног броја испитаника 92,4% присуствовало је традиционалној српској свадби, а у улози накоњчета било је 12,2% матураната и то 89,6% особа мушког пола и 10,4% особа женског пола, што може да укаже на могућност равноправности женског детета са мушким, које је због веровања, а по правилу обичаја, увек накоњче. Шапоњић Ашанин (2001) истиче да се окретање накоњчета у српској патријархалној култури може тумачити као придавање већег значаја и веће 81
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
важности мушком детету, па је и у истраживању од особа које верују у то 52,72% мушкараца. Ученици ГВ присуствовали су свадби у већем проценту, на шта указује и статистичка разлика (Sig=.000), а особе мушког пола биле су у 52,1% у улози накоњчета, што је статистички битан податак (Sig=.000), као и у односу на највећи степен завршене школе мајке (Sig=.070). Поред окретања накоњчета, које је по правили мушко дете, и већина осталих обреда спроводи се у жељи да омогуће потомство и лак пород, јер је, по схватању нашег народа, обавеза сваког полно зрелог члана заједнице да се ожени/уда и изроди децу. Зато није зачуђујући велики број магијских ритуала чији је крајњи циљ плодност младенаца (Требјешанин, 2009). Магије за плодност, уз табуе и контрачини, представљају позитивна магијска правила/чини и обухватају бацање жита, преношење младе преко прага, облачење младе у плаву боју, окретање накоњчета. У Табели приказано је да ли и колико матуранти верују у моћ накоњчета. Табела 24: Симболика окретања накоњчета од стране чачанских матураната Окретање накоњчета Без одговора Да Не Не знам Укупно
f 3 110 280 2 395
% .8 27.8 70.9 .5 100.0
V% .8 27.8 70.9 .5 100.0
Од укупног броја испитаника 27,8% верује да млада треба да окреће накоњче, како би родила мушку децу, а 70,9% одговара да не верује у овај обичај. Од укупног броја испитаника 12,44% ученика са ВН и 14,72% ученика са ГВ верује у обичај. Да ће млада окретањем мушког накоњчета родити сина, верује 61,8% матураната из градске средине, што је супротно очекивању да ће особе женског пола из сеоске средине више веровати у обичај. Верује се, такође, да невеста треба да обуче нешто плаво, како би родила мушко дете и тако се изјашњава 28,9% испитаника, од чега је 64,9% особа женског пола. Да млада за свадбу облачи нешто плаво, јер се ваља, наводи 31,6% испитаника, а девојке тако одговарају у 58,4% (n=125), што је приказано у Табели 25. За ученике из градске средине утврђено је веће веровање у овај обичај (Sig=.000) Табела 25: Симболике плаве боје код младе од стране ученика Ваља да млада обуче нешто плаво за свадбу Без одговора
82
f
%
V%
15
3.8
3.8
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Да би рађала мушку децу Да је неко не урекне Ваља се Због магијских чини Не знам Укупно
114 80 125 26 35 395
28.9 20.3 31.6 6.6 8.9 100.0
28.9 20.3 31.6 6.6 8.9 100.0
Од ученика који бирају ВН 29,5% одговара да млада облачи нешто плаво да би рађала мушку децу, а исто одговара и 29,2% ученика који бирају ГВ. Закључује се да веровање у плаву боју на свадби није детерминисано изборним предметом, што је случај и са осталим одабраним одговорима из понуђених категорија. Једина разлика је у већем степену веровања особа женског пола (18,53%) у односу на (10,16%) особе мушког пола. Поново се појављује податак супротан очекивањима, да више верују особе женског пола из градске средине 7,09% од особа женског пола из сеоске средине 3,04%. Плава боја, као елемент контактне магије, обезбеђује плодност младе и рађање синова, а Требјешанин (2010) истиче да је то позитивно магијско правило или чини, што представља и бацање сита на кров куће. Бацање сита на кров и посипање младенаца и гостију различитим житарицама има за циљ да, имагинативном магијом, плодност жита пренесе на младенце, јер зрно жита истовремено представља и клицу, тј. извор живота. Присуство свих наведених плодова у свадбеном ритуалу симболизује плодност младенаца. Да ли чачански матуранти бацање сита на кров посматрају из угла тако се ваља, јер је такав обичај, или знају симболичко значење ритуала, можемо видети из Табеле 26. Табела 26: Симболика обичаја бацања сита на кров код чачанских матураната Бацање сита на кров Без одговора Ритуал по црквеним правилима Плодност младенаца Сеоски обичај Ваља се Предсказање Не знам Укупно
f
%
V%
2
.5
.5
1
.3
.3
19 64 27 281 1 395
4.8 16.2 6.8 71.1 .3 100.0
4.8 16.2 6.8 71.1 .3 100.0
83
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Да бацање сита на кров представља предсказање да ће невеста остати у новом дому одговара 71,1% испитаника, а да је у питању симбол плодности младенаца одговара 4,8%. Један број матураната (16,2%) одређене ритуале сагледава као сеоске обичаје или пак као нешто што ваља да се уради из неког незнаног разлога (6,8%). Особе женског пола из градске средине у 28,1% одговарју да је у питању предсказање да ће невеста остати у новом дому, а особе са сеоског подручја у овој категорији одговора учествују са 16,17%. Да матуранти из градске средине боље познају симболику обичаја, указује и статистичка разлика (Sig=.050). Ученици који бирају ВН у 47,3% верују да је у питању предсказање, а ученици који бирају ГВ у 51,2% верују у исто. Док ученици ВН у 50,8% мисле да је у питање сеоски обичај, ученици ГВ исто то мисле у 47,6%. Не уочавају се битне разлике у процентуалним одговорима ученика са ВН и са ГВ ни када је у питању симболика плодности младенаца, а познавање обичаја зависи од нивоа образовања оца (Sig=.000), као и од образовања мајке (Sig=.000). Ковачевић (1982) наводи да је социјални контекст у коме се врше одређене радње хијерархијски постављана организација и тај контекст условљава и просторни однос раздвојености актера. За дешифровање појединих елемената свадбених ритуала, може да послужи и Ван Генепова (Van Genepova) шема обреда прелаза „...да би се разумели ритуали који се односе на праг, потребно је подсетити се да праг није ништа друго до део врата и да те ритуале треба углавном тумачити као директан и материјални израз ритуала улажења, ритуала чекања и ритуала излажења” (Ковачевић,1982: 262). Након окретања накоњчета и бацања сита (ритуал сепарације), младенци улазе у кућу, где невесту чека свекрва са послужењем (ритуал агрегације). Између два простора постоји граничник семантички различитих простора (врата/праг) и обележева се табуисаним радњама, па је потребно младу пренети преко прага (лиминални/маргинални ритуал). Према Ковачевићу (1982), ритули агрегације у свадбеним обичајима, као у обреду прелаза, подразумевају прихватање новог друштвеног статуса, ритуали сепарације су одвајање од дотадашњег живота, а лиминални ритуал представља сам ритуал прелаза који се одвија у специфичним условима.
84
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Слика 1. Ритуал сепарације и агрегације - праг
Млада
Праг
Свекрва
ИЗВОР: Ковачевић, И, 1982, стр. 263. „Невеста треба да савлада врата, показујући знање, потчињеност, поштовање итд. да би дошла до брачне постеље, јер како пишу Бајбурин и Левинтон, врата као гранична црта дома корелирају са гениталијама невесте, а њихово отварање у контексту свадбе одговара дефлорисању” (Иванова, 1998). У највећем броју (29,4%) чачански матуранти сматрају да младожења преноси младу преко прага, како би невеста, не додирујући праг, изразила поштовање према новом дому и укућанима, док 14,4% њих верују да се ритуал обавља да млада не нагази зле чини које су испод прага куће. Сваки четврти ученик, без обзира који изборни предмет бира, верује да млада на овакав начин исказује поштовање према прецима. Само је један матурант у одговору на ово питање, као сопствени одговор навео да је у питању „сеоски, глуп обичај”. Закључујемо да се не уочава постојање битне статистичке разлике у веровању у обичај у односу на изборни предмет, пол, место завршене ОШ, као ни у односу на образовни ниво родитеља. Да се невеста преноси преко прага како не би нагазила зле чини, сматра 14,68% особа женског пола, од којих је 8,86% из градске средине. Особе мушког пола у овом одговору учествују са 10%. Да се невеста уноси како не би повредила душе предака, одговара 7% девојака и 4,5% младића. Размишљање да је у питању поштовање новог дома има 17,78% девојака, од којих је њих 11,39% из града, а 6,33% са села. Такав одговор даје 9% младића. Према Тројановићу (1983), сви свадбени обичаји крећу се у два правца: први је да се фамилија умножава, да буде са што више синова, а мање кћерки, а други је да се врача да брак буде сложан и пун љубави.
85
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Поред табуа и чини, често се користе контрачини, тј. рашчињавање, уклањање, поништавање чини или неутралисање зла (Требјешанин, 2009), а за те сврхе користе се и биљке (рузмарин, јабука, пшеница...). Рузмарин представља најважнију биљку која треба да отера зло. Раније је мајка дочекивала младенце прскајући их водом у којој је рузмарин (Чајкановић, 1981), а у данашње време рузмарином се ките сватови и свадбени венац, како би се отерале нечастиве силе и заштитили младенци од црне магије. За овакво веровање 47,08% матураната први пут чује, док 14,94% каже да верује у овакво дејство рузмарина. На основу статистичке анализе можемо закључити да особе мушког пола (Sig=.005) из градске средине (Sig=.034) више верују у овај магијски чин. Очекивање да је веровање у поједине ритуале израженије код особа женског пола није потврђено у случају веровања у магијско дејство рузмарина. Веровање у дејство рузмарина зависи и од нивоа образовања оца (Sig=.023). Из истраживања се закључује да матуранти чачанских средњих школа, од свих до сада анализираних обичаја, у највећем проценту познају и верују у свадбене обичаје, али без познавање симболике појединих ритуала: „Човек наше културе често педантно изводи ритуал, а да не познаје ‛мисаоно расветљавајући‟ хоризонт тога поступка” (Петровић, 2000: 17). Поново се сусрећемо са отварањем проблема за ново истраживање, које поред познавања обичаја треба да обухвати и познавање симболичког и митског значења обичаја, које се може стећи на часовима српског језика и књижевности, историје, уметности, социологије, природе и друштва. Многобројни свадбени рутуали задржали су се, са одређеним модификацијама, и до данас. Остала је битна улога појединих особа у извођењу ритуала, па се све више младих људи одлучује за „враћање” старог кумства, а самим тим и за ангажовање старог свата, који током свадбе и обреда венчања такође има битну улогу. Венчање је обичај који је устаљен у српској култури, али је број црквених венчања после другог светског рата сведен на минимум, јер је власт установила грађански брак, који се склапао у општини пред матичарем. С обзиром да је овакво венчање било законско, склапање брака у цркви било је ретко и изобичајено (Баришић Ивановић, 2010). Од деведесетих година све више младих одлучује се за склапање и црквеног брака и за обнављање функције старог свата, који је младожењин ујак. Стари сват представља везу младожење са родом мајке и симболизује сродство, покрет, динамику. Да је стари сват свекрвин брат и један од сведока на венчању, одговара 46,6% матураната, од чега је 3% више ученика који бирају ВН, али без веће статистичке разлике (Sig=.722). У Табели 27 приказано је колико чачански матуранти познају улогу старог свата. Закључује се да 22,5% матураната мисли да је стари сват особа са младожењине стране која учествује у ломљењу колача, док 16,45% мисли да је то најстарија особа међу сватовима. Да је стари сват особа која дочекује госте изјашњава се 9,6% испитаника. У западној Србији (Пожега, Ужице) обичај је да 86
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
чауш/младожењин зет дочекује госте и он, заправо, једним делом и преузима улогу старог свата, јер је задужен за атмосферу на свадби, па се претпоставља да матуранти из тог разлога бирају одговор да је стари сват особа која дочекује госте. Табела 27: Познавање улоге старог свата на свадби Ко је Стари сват? Без одговора Особа која дочекује госте Најстарији сват Свекрвин брат Особа која учествује у ломљењу колача Не знам Укупно
f
%
V%
8 38 65 184
2.0 9.6 16.5 46.6
2.0 9.6 16.5 46.6
89
22.5
22.5
9 395
2.3 100.0
2.3 100.0
Особе женског пола тачно одговарају у 27% (17% испитаница је из града, и 9,6% испитаница је из села), док особе мушког пола тачно одговарају у 18% (11,6% испитаника је из града и 6,8% испитаника је из села), па поново потврђујемо да је код особа женског пола из градске средине израженије познавање и веровање у народне обичаје, али и у овом случају без битне статистиче разлике. Након анализе може се закључити да матуранти не познају довољно функције и симболику одређених свадбених ритуала и да имају различита тумачења за појам који им је познат, тако да се једним делом потврђује и главна хипотеза, да су млади, заправо, само обични примаоци и конзументи традиционалних обичаја, без познавање суштине самог обичаја. Самим тим даје се препорука да се тумачење народних обичаја и њихове суштинске симболике обрађује из предмета чијим су планом и програмом предвиђене теме у оквиру којих се препознају и елементи традиционалне културе: српски језик и књижевност (тумачење текстова, песама, прича..), историја (национална историја...), социологија (култура, религија, глобализација, свакодневнии живот, демографија...), устав и права грађана (законско поступање када су у питању сви обичаји), природа и друштво, физичко васпитање (традиционалне игре и такмичења), музичка и ликовна култура (песме, игре, народни фолклор), изборни предмети (ГВ, ВН, народна традиција...). Миразом се назива дар који девојка доноси са собом у нови дом, а за који је раније постојао израз спрема. Девојке су раније са собом носиле сандук у коме су били ћилими, сеџаде, постељина, а у данашње време доносе се станови, куће, аутомобили, имањa, јахте...
87
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Одговор да је мираз поклон од младине породице заокружило је 95,2% матураната. Међу одговорима матураната налази се и одговор да је мираз поклон од кумова 1,8% (n=395), али и назив за зетове 1,3% (n=395). Ако се одговори посматрају у односу на похађање изборних предмета, закључујемо да тачан одговор даје 47,95% (n=395) ученика који бирају ГВ и 44,92% ученика који бирају ВН и да постоји статистички битна разлика која потврђује боље знање ученика ГВ. Познавање значења речи мираз детерминисано је нивоом образовања оца, на шта указује и статистичка разлика (Sig=.003), која је још већа у односу на ниво образовања мајке (Sig=.000). Претпоставка да особе женског пола боље познају народне обичаје и веровања потврдила се и у вези са овим питањем, тако да је тачно одговорило 55,47% девојака (36,71% из града и 18,73% из села), у односу на 34,7% младића (24,56% из града и 10,13% из села). Не може се закључити, ни потврдити задатак истраживања да је највећи степен познавања свадбених обичаја, јер је то статистички једино утврђено код ученика који бирају ГВ и то за питање „Шта је мираз?”, за које је процентуално најмање ученика одговорило са не знам или процентуално најмање ученика није препознало одговор. На основу одговора на питања и анализе резулатата закључује се да су чачански матуранти, у поређењу са статистиком везаном за друге обичаје, одговорили на сва питања о свадбеним обичајима и веровањима. Степен познавања свадбених обичаја није већи у односу на остале обичаје, али се препознаје највиши степен веровања у поједине ритуале, који се и прихватају и упражњавају. Особе мушког пола из градске средине познају свадбене обичаје у највећој мери и код њих је најизраженије прихватање, упражњавање и веровање у свадбене ритауале, што је и статистички потврђено. Познавање свадбених ритуала (бацање сита на кров, магијско дејство рузмарина, мираз, накоњче) највише је детерминисано степеном образовања родитеља, што није било дефинисано задатком, али се анализом дошло до значајних статистичких разлика. Због чега су веровања у бацање сита, ношење плаве боје на дан свадбе, магијско дејство рузмарина израженија код особа које су из градског подручја, питање је које може да буде саставни део истраживачког пројекта, који може да се обави на територији Града Чачка или било ког другог града у Републици Србији. За анализу података и повезаност знања и веровања у свадбене обичаје, коришћена је Pirsonovа корелација, приказана у Табели 28.
88
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Табела 28: Корелација свадбених обичаја и веровања Млада за свадбу треба Мираз je да обуче нешто плаво Мираз je Млада за свадбу да обуче нешто плаво
Pearson Correlation Sig. (2tailed) N Pearson Correlation Sig. (2tailed) N
1 395 .16 * 9 .00 * 1395
Кићење сватова рузмарином
.16 * 9 * .00 1395
.083 .098 395 .062
1
.217 395 1
.08 3 .09
395 .06 2 .21
8
7
395
395
395
Да лис те били накоњче Pearson Correlation Sig. (2tailed) N
.08 3 .10 1395
.07 1 .16 0395
Ваља да млада окреће Pearson Correlation накоњче Sig. (2tailed) N
.02 0 .69 9395 .05 1 .31 5395
.02 9 .57 0395 .06 5 .194
.026 .61 1395 .147 * .004 * 395 .029 .56 0395
Кићење рузмарином сватова
Присуство свадби
Pearson Correlation Sig. (2tailed) N
Pearson Correlation Sig. (2tailed) N
Да ли сте били накоњче
Ваља да млада окреће накоњче
Присуство свадби
.08 3 .10 1395
.02 0 .69 9395
.05 1 .31 5395
.07 1 .16 0395
.02 9 .57 0395
.06 5 .19 4395
.026 .611
.14 * 7 .00
.029 .56
4
395
395 1 395 .23 * 0 .00 0395 .26 * 2 .000 395
0
395
395
.23 * 0 .00 0395
.26 * 2 .00 0395
1
.07 1 .15 8395 1
395 .07 1 .15 8395
395
** Correlation is significant at the 0.01 level (2. tailed).
Табела указује на узајману повезаност појединих свадбених ритуалних радњи. Уочава се средња повезаност између ученика који знају шта је мираз, ученика који верују да млада за свадбу треба да обуче нешто плаво (r=.169, Sig=.001) и ученика који су присуствовали свадби и улози накоњчета (r=.262, Sig=.000). Истраживањем се потврдило да код чачанских матураната не постоји системско знање о традиционалној култури, које је пренето из прве руке: из породице, кроз ОШ и СШ или кроз обавезне изборне предмете, чији је један од исхода да ученици стекну већа знања о традицији, култури и вери свог народа. Детерминисаност познавања појединих свадбених обичаја и веровања образовањем родитеља, указује да је породица најбитнија у преношењу, неговању и одржавању традиционалне културе. Подаци о томе од кога су ученици добили највише информација о темама које су биле предмет истраживања, добијени су на основу анализе питања, које је нудило могућност заокруживања више одговора: часови ВН; часови ГВ; наставни предмети; књиге/филм/интернет; породица; друг/другарица; једноставно знам; ништа од наведеног. Као што се и претпостављало, матуранти су навели да су највише информација о традиционалној култури добили од породице 43,29%, мада је 23,2% матураната информације добило читањем књига, гледањем филмова или путем интернета. Претпостављало се да су матуранти знања о традиционалној култури стекли похађајући изборне предмете, што се анализом одговора није показало, па се тако из одговора види да је 15,1% матураната ове информације добило на часовима ВН, а 6,3% матураната на часовима ГВ. Подаци оповргавају део главне хипотезе по којој су обавезни изборни предмети допринели већем степену познавања, поштовања и разумевања народних обичаја и веровања. 89
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Број од 28,5% чачанских матураната наводи да једноставно зна о обичајима. „Обичаји су нам дошли из прошлости. Сваки појединац je рођен у њима, као што je рођен у атмосфери, и он не размишља о њима, нити их критикује, исто као што ни новорођенче не анализира атмосферу пре но што je удахне. Свако je подложан утицају обичаја и они га обликују пре него што постане способан да размишља о њима” (Петровић, 2000: 20). Очекивано је било да ће информације о народној култури највише преносити породица, што је и потврђено одговорима матураната на питања ко им је највише причао или их подучавао традиционалној култури. У 61,1% одговори упућују на бабу или деду, а у 7,6% на родитеље. Врло висок проценат 58,7 одговора указује да су у питању друг или другарица. Да матуранти једноставно знају о народним обичајима, потврђује и 30% одговора из којих се види да су ученици сами научили шта је потребно. Да их не интересују теме из традиционалне културе изјаснило се 27% матураната, што указује на незаинтересованост младих особа да науче, негују и одржавају традиционалну културу, која представља део идентитета државе.
90
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
IV ЗАКЉУЧАК У средишту истраживања била је намера да се сагледавањем постојећих знања и мишљења матураната о традиционалној култури утврди колико су обавезни изборни предмети ВН и ГВ допринели већем степену познавања, поштовања, веровања и одржавања традиционалних обичаја (свадбени обичаји, обичаји рађања и подизања детета, посмртни обичаји и обичаји за Бадњи дан и Божић), као и да се утврди евентуална детерминисаност местом одрастања, полом и степеном образовања родитеља. У првом делу (у теоријском приступу) анализиране су теоријске основе на којима се темељи емпиријско истраживање. Српска култура обилује обичајима, веровањима (која се уско преплићу са сујеверјем и предсказањима), многобројним ритуалима, који су сложене симболичке и практичне активности религије. Обичаји долазе из традиције, као и веровања и сујеверја. Сваки појединац рођен је у њима и прихвата их попут језика. Обичаје и веровања учимо и прихватамо несвесно. Поред народних веровања и усмених казивања, они су значајан део културног наслеђа. Целокупни живот и рад човека регулише се обичајима. Они представљају искуством и навикама стечене одредбе, неписане законе по којима се управља и влада (Влаховић, 1972). Како наводи Николић (1996), неки обичаји су садржајно сужени и редуцирани, док су други добили на друштвеном значају, а само поједини од њих одржавају се готово непромењено. Прво се гасе обичаји за којима је нестала потреба, што зависи од локалних услова, етничке и социокултурне средине. Најдуже опстају обичаји који одговарају основној људској потреби и који се „лако могу функционално протумачити на нови начин” (Исто: 84). Обичаји, а самим тим и веровања, наслеђивани су од старијих као врста обавезе, као неопходни пратиоци људи, правила понашања, па у крајевима где су заједнице спорије напредовале, обичаји су се дуже одржали, а у крајевима где је културни и друштвени напредак био бржи, стари (дежурни) обичај је могао да нестане или да се задрже само одређени његови елементи или реквизити који би, за оне које их користе, представљали наставак традиције у модерном времену (Барјактаревић, 2004). Обичаји се, постепеном или модификацијом једног сегмента обичајне праксе или целог обичаја, прилагођавају условима живота, а према Бенедикт (1976), коначни облик традиционалне установе зависи од начина на који се извршило спајање са другим обележјима, која су настала из различитих области искустава. Чини се да је током деведесетих година прошлог века урбана култура потпуно потиснула народну, али да се традиционална култура неопажено дизала из пепела и да је остала у трци. Несумњиво је „...да се многи стари добри обичаји мењају и ишчезавају, али је темпо ишчезавања знатно спорији него што
91
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
нам се чини. Осим тога, људи често крију или негирају сопствена интимна уверења и веровања” (Требјешанин, 2009: 228). Данашњи обичаји, који не поседују снагу строгих обавеза и поштовања, некада су, према Петровићу (1999), представљали озбиљне ритуално-религијске радње, али су временом изгубили прави смисао, па се данас упражњавају по добро познатом принципу тако се ваља. Хамилтон (2003) објашњава да многа веровања постоје зато што су део једне културе и стечена су у процесу социјализације. Битно је анализирати у каквим околностима она настају и када су и због чега људи склони да користе магију. Традиционална култура је тип културе коју пресудно усмерава традиција, па је због тога изразито хомогена и непроменљива. За традиционалну културу карактеристични су поштовање ауторитета, митске прошлости, снажна религијска свест, строго придржавање обичаја и ритуала, конзервативност и снажно јавно мњење. То су моћни регулатори социјалног и моралног понашања људи. Рођење, крштење, венчање и смрт представљају четири основне фазе у антрополошком циклусу и за њих се везују многобројни обичаји магијског и митолошког карактера, названи и ритуали прелаза. Под традиционалном културом у раду се подразумева познавање и поштовање одређених обичаја који су вековима присутни у српским кућама: свадбени обичаји, обичаји рађања и подизања детета, посмртни обичаји и обичаји за Бадњи дан и Божић, као и веровања и предсказања у вези са наведеним обичајима. У овој категорији истраживано је и колико матуранти познају основе вере као и друге религије, колико посећују цркве, посте и придржавају се светих хришћанских тајни (крштење и брак). На самом почетку истраживачког рада постављано је питање, да ли је увођење ГВ и враћање ВН у ОШ и СШ успело да допринесе бољем познавању и поштовању традиционалне културе код ученика, или се она и даље највише преноси у породици. Постоји ли разлика у очуваности и неговању народних обичаја и веровања између ученика/ца који/е су пореклом из руралне и из градске средине, као и између мушких и женских припадника/ца исте културе? Емпиријско истраживање реализовано је у оквиру шест задатака. Први задатак односио се на испитивање везе избора између ВН и ГВ и степена образовања родитеља и места завршене ОШ, што представља и место одрастања матураната. На основу реализованих истраживања Грађанских иницијатива 2009, пошло се од претпоставке да избор између ВН и ГВ зависи од степена образовања и места живљења родитеља. Избор између ВН и ГВ јесте детерминисан степеном образовања родитеља, и постоји битна статистичка разлика (Sig=.014), али и у односу на избор предмета и највишу завршену школу оца, па деца чији очеви имају изнад средњег нивоа образовању, бирају ГВ. Веза између изборног предмета и 92
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
највише завршене школе мајке није утврђена. Није утврђена значајна статистичка разлика у бирању изборног предмета у односу на место завршене ОШ. Други задатак односио се на испитивање разлика у знањима о религији и наукама о обичајима, и у мишљењу о предсказањима и гатањима између ученика који бирају ВН или ГВ. Због наставног плана и програма, као и циља обавезног изборног предмета ВН, пошло се од претпоставке да ученици који бирају ВН имају већи ниво знања о религији и наукама о обичајима, као и негативно мишљење о предсказањима и гатањима. Разлика у нивоу знања статистички је доказана у два одговора (познавање божјих заповести ученици ВН и адвентистичка црква у Чачку ученици ГВ). У осталим одговорима, који потврђују знање о религији и наукама које проучавају обичаје, нема значајне статистичке разлике, али у већем проценту ученици ГВ показују боље познавање митова, науке о обичајима, религија и појма чума. У анализи веровања и предсказања није било значајне статистичке разлике да бисмо потврдили да ученици ВН имају негативно мишљење. Процентуална разлика уочена је у одговору да верују да бог постоји (ВН). Ученици ГВ наводе више врста гатања, а ученици ВН више верују у урокљиве очи, као што верују и у магијско дејство мртвачке воде и у гатање у плећку од божичњачета, али и да особе које гатају чине грех. Колико се обичаји посматрају као веровања, по принципу ваља се или не ваља се или такав је обичај, подаци указују да су матуранти увек заокруживали такав понуђен одговор, уколико је постојао, и да је висок проценат таквх одговора. Објашњење оваквих резултата може бити разноврсно и хипотетичко, али свакако се отворио терен за нова истраживања и евалуацију обавезних изборних предмета, које су испитаници похађали седам година током школовања. На основу резултата истраживања и уочавања веза између одговора матураната и наставних предмета у ОШ и СШ, предлаже се да се у анализама књижевних дела и историјских догађаја обрати пажња на обреде и рутуале, који су карактеристични за нашу културу, на појмове басма и раскршће, који се помињу у литератури („Смрт Ивана и Јелине”, „Опет Љутица Богдан и сестра му”, „Женидба Плетикоса Павла”, „Женидба Милића Барјактара”, приповетка „Очев трс” итд). (Петровић, 1995) Израчунавањем Pirsonovе корелације утврђена је повезаност између питања која се односе на веровања и предсказања, што значи да матуранти који верују у ритуал гледања у плећку верују и у магијске ритуале на раскрсници, у дејство мртвачке воде, у предсказања, али су упознати и са појмом чуме, басме и имају сазнање о постојању адвентистичке цркве у Чачку. Изненађује да је у корелацији са питањима која проверавају степен познавања обичаја, питање које се односи на врсте гатања. 93
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
На основу приказаних резултата и израчунатих статистичких вредности можемо констатовати да између ученика који бирају ВН и ученика који бирају ГВ не постоји разлика у поседовању знања о религији и наукама о обичајима, као ни у негативном мишљењу о предсказањима и гатањима. Трећи задатак био је да се испита да ли постоји битна разлика у нивоу познавања религијских и традиционалних обичаја који се односе на рађање деце и посмртне обичаје, у односу на похађање наставе из обавезних изборних предмета. Имлицитна претпоставка била је да ће ученици који бирају ВН, а због циљева предмета, имати већи ниво знања из ових области. На основу резултата о познавању религијских и традиционалних обичаја рађања и смрти може се закључити да не постоје битне статистичке разлике у нивоима знања између матураната који бирају ГВ или ВН. Одређени резултати у истраживању указали су на боље познавање обичаја ученика који бирају ГВ, али је статистичка разлика једино препозната у познавању значења појма даћа. Ученици који бирају ГВ показују процентуално статистички занемарљиво боље познавање појмова шишано кумство, Побусани понедељак, а ученици ВН појам име на водици и симболику рушења (ношења црнине). Очекивало се да матуранти довољно познају значење појмова који су били саставни део истраживања (име на водици, положајник, Побусани понедељак, велике бабине...), али одговорима није потврђиван степен њиховог познавања, већ само степен веровања или упражњавања тих обичаја. Ова тема може да буде предмет неког новог или сличног и проширеног истраживања, као што може да буде и истраживачки пројекат у свакој СШ. Задатком није дефинисан однос између степена познавања и веровања матураната у обичаје рађања и посмртне обичаје са образовањем родитеља, а статистичком анализом утврђене су битне разлике: ученици чији родитељи имају средњи и изнад средњег нивоа образовања знају како су добили крсно име и да ли су славили велике бабине, док познавање појмова даћа, Побусани понедељак и обичај ношења црнине боље познају матуранти чији отац има средњи или испод средњег нивоа образовања. Матуранти из друге категорије више су учествовали и у организацији сахране. Разлози због чега је то тако могу да буду предмет новог истраживања. Неочекиван је закључак до кога се дошло израчунавањем Pirsonovе корелације, да је веровање у загробни живот у корелацији са добијањем имена на водици. Четврти задатак био је да се испита да ли су веровања, познавања и прихватања религијско-магијских ритуала највећа у случају свадбених обичаја. Питања у упитнику дефинисана су тако да се на основу одговора испитаника може утврдити познавање свадбених обичаја, веровања и предсказања која су и данас присутна у свадбеним ритуалима и да се може одредити степен прихватања и одржавања тих обичаја. 94
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Очекивања су била да ће матуранти, без обзира на изабрани предмет, показати да највише познају свадбене обичаје, као и свадбене магијске ритуале, који се упражњавају и у данашње време. Статистички битна разлика није утврђена када је у питању познавање симболике свадбених обичаја у односу на похађање изборног предмета. Статистичка разлика једино је присутна када је у питању присуствовање традиционалној свадби и познавање појма мираз (ГВ), па се чини да матуранти примењују ритуале и појмове не знајући право значење. „Човек наше културе често педантно изводи ритуал, а да не познаје „мисаоно расветљавајући‟ хоризонт тога поступка” (Петровић, 2000 : 17). Познавање свадбених ритуала (бацање сита на кров, магијско дејство рузмарина, мираз, накоњче) највише је детерминисано степеном образовања родитеља, што није дефинисано задатком, али се анализом дошло до значајних статистичких разлика. Особе мушког пола из градске средине имају највећи степен познавања свадбених обичаја и код њих је прихватање и веровање у свадбене ритауале најизраженије, што је и статистички потврђено. Анализа одговора матураната показује да у симболику плодности кроз свадбене ритуале (рузмарин, накоњче) више верују особе мушког пола из градске средине, што је потпуно супротно поставаљеном петом задатку истраживања. Због чега су веровања у свадбене обичаје израженија код особа мушког пола из градског подручја и због чега су детерминисана нивоом образовања родитеља, може да буде истраживачки пројекат који би се обавио на територији града Чачка или било ког другог града у Републици Србији. Након анализе закључује се да матуранти у довољној мери не познају функције и симболику одређених свадбених ритуала и да имају различита тумачења за познате појмове (мираз, стари сват), тако да се једним делом потврђује и главна хипотеза, да су млади, заправо, само обични примаоци и конзументи традиционалних обичаја, без познавање њихове суштине. Даје се препорука да се тумачење народних обичаја и њихова суштинска симболика обрађују током школовања из предмета чијим планом и програмом су предвиђене теме везане за традиционалну културу: српски језик и књижевност (тумачење текстова, песама, прича..), историја (национална историја...), социологија (култура, религија, глобализација, свакодневни живот, демографија...), устав и права грађана (законско поступање када су у питању обрађени обичаји), природа и друштво, физичко васпитање (традиционалне игре, такмичења), музичка и ликовна култура (песме, игре, народни фолклор), изборни предмети. Не може се потврдити задатак истраживања да је највећи степен познавања везан за свадбене обичаје, јер је то статистички утврђено једино код ученика који бирају ГВ („Шта је мираз?”), али су испитаници, за разлику од питања која се односе на друге обичаје, одговорили на свако питање. Процентуално је било најмање питања за која нису препознали одговор или су 95
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
одговорили са не знам. Познавање обичаја није веће у односу на остале обичаје, али се препознаје највећи степен веровања у поједине ритуале, као и прихватање свадбених ритуалних радњи. Пети задатак био је да се испита да ли су народна веровања израженија код особа женског пола које су из руралне средине а независно од похађања изборних предмета. На основу тумачења појединих аутора (Флере, Шапоњић Ашанин) била је претпоставка да ће највеће познавање обичаја и веровања показати особе женског пола из сеоске средине. С озбиром да су питања сврстана у три категорије (знање, веровање и упражњавање), које су обухватиле религију и науке о обичајима, обичаје рођења детета и посмртне обичаје, божићни циклус обичаја и свадбене обичаје, тако су били анализирани и одговори у односу на пол и место завршене ОШ. На основу анализе одговора закључује се да особе женског пола из градске средине поседују већи ниво знања из области које су биле обрађене упитником, са утврђеном битном статистичком разликом (адвентистичка црква у Чачку, појам чума, познавање религија, обичај рушења), док је код особа мушког пола пореклом са села, битна статистичка разлика у познавању наука о обичајима. Девојке из градске средине боље познају одлике Бадњег дана и Божића, значење басми, старог свата, мираза, митове, али није утврђена битна статистичка разлика. Поред народних обичаја, народна веровања и усмена казивања значајан су део културног наслеђа српског народа. Магијске радње спроводе жене, јер су конзервативније од мушкараца и као такве негују прастаре верске и обредне ритуале доследно и упорно (Ашанин Шапоњић, 2001). Чачанске матуранткиње имају висока веровања у поједине ритуале и обичаје. Више од младића верују у постојање бога, више познају и верују у гатања, у гледање у плећку, у магијско дејство мртвачке воде, у урокљиве очи, верују у плаву боју коју облачи невеста у циљу рађања мушке деце, али већи проценат матуранткиња одговара да се врачањима и гатањима чини грех. Особе мушког пола више верују у предсказање будућности, као и у моћ крсног имена, што је и статистички утврђено. У српској патријархалној култури придаје се значај важности мушког детета, па и ритуалима и обичајима који се изводе са циљем плодности, тако да у окретање накоњчета више верују особе мушког пола из градске средине, што је и статистички битно. На основу статистичке анализе и битне разлике, можемо закључити да особе мушког пола из градске средине више верују у магијско дејство рузмарина. Из података добијених истраживањем уочљив је већи проценат особа женског пола које посте више постова у односу на мушкарце, а и девојке из градског подручја иду у цркву и чешће се причешћују него ученици из руралног подручја и особе мушког пола. Истраживањем је добијен податак који је неочекиван: у улози положајника више пута су били младићи, али из градског 96
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
подручја, па је израчуната и значајна статистичка разлика. Особе женског пола су у већем проценту учествовале у организацији сахране, на шта указује и статистичка разлика у односу на мушкарце, а постоји и битна разлика у односу на ниво образовања оца. Особе мушког пола чешће су биле у улози накоњчета, што је статистички битан податак, као што је битно и да је та улога зависила од образовања мајке. Након обраде података и статистичком утврђеношћу, закључује се да особе мушког пола пореклом из градске средине више верују и упражњавају поједине обичаје (предсказања будућности, заштитна моћ крсног имена, окретање накоњчета, магијска моћ рузмарина, улога положајника и накоњчета), док је код особа женског пола утврђена битна статистичка разлика само у ритуалу призивања духова. Особе женског пола из града имају више знања о религијско-магијским обичајима, али је степен веровања и упражњавања статистички већи код особа мушког пола из градске средине. Анализом података о познавању традиционалне културе и веровању у обичаје, дошло се до закључака који нису очекивани и који нису дефинисани у задатку: народна веровања израженија су код особа мушког пола из градске средине. Као у осталим задацима, тако и у случају свадбених обичаја, није претпостављено да ће веровања и знања матураната бити детерминисана нивоом образовања родитеља: бацање сита на кров, магијско дејство рузмарина, мираз, накоњче, али анализом се дошло до значајних статистичких разлика. Резултати упућују на нова истраживања која ће утврдити шта утиче да особе женског пола из градског подручја имају већи степен познавања религијских и магијских обичаја у односу на особе мушког пола и због чега су код особа мушког пола из градске средине израженија веровања у поједине обичаје. Шести задатак био је да се испита да ли ВН и ГВ имају најбитнију улогу у сазнањима матураната о традиционалној култури. Имплицитна претпоставка била је да изборни предмети немају најбитнију улогу у сазнањима матураната о традиционалној култури, али да могу да допринесу већем нивоу знања о религијским и магијским обичајима, што анализом није утврђено. Очекивано је било да ће информације о народној култури највише преносити породица, што је и потврђено, нарочито одговором да су их обичајима највише учили баба или деда. Детерминисаност познавања појединих свадбених обичаја и веровања образовањем родитеља, указује да је породица најбитнија у преношењу, неговању и одржавању традиционалне културе. Изборни предмети нису утицали на повећање нивоа знања о традиционалној култури, јер се 15,1% матураната изјашњава да су информације добили на часовима ВН, а 6,3% на часовима ГВ.
97
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
На основу анализе резултата може се закључити да је главна хипотеза делимично потврђена, јер обавезни изборни предмети ВН и ГВ нису допринели већем степену познавања, поштовања и разумевања народних обичаја, а ни већем степену веровања чачанских матураната. Доказано је да чачански матуранти учествују као пасивни примаоци традиционалне културе, тј. прихватају је по принципу одреднице варује се, јер нешто ваља или не ваља радити, а без разумевања и познавања њиховог симболичког значења. Неопходно је урадити евалуацију обавезних изборних предмета, које су испитаници похађали седам година током школовања, као што је неопходно извршити и кореалацију појединих наставних предмета у ОШ и СШ и обрађивање оваквих тема кроз наставне и ваннаставне активности у ОШ и СШ. Евалуацију изборних предмета потребно је да ураде експерти: етнолози, антрополози, васпитачи, учитељи, наставници и стручни сарадници у ОШ и СШ. Корелацију наставних предмета у ОШ и СШ могу да ураде наставници са колегама на стручним активима и већима.
98
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Прилог 1: Свадбeни обичај - Свадба у селу Врнчани 1974. и 1965. (Зетови и брат изводе младу; Свадбено весеље) 99
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Прилог 2: Свадбени обичај – Обичај стављања вунице у младино крило; продавања барјака и бацање сита - Свадба у Чачку 2002.
100
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Прилог 3: Модификација свадбених обичаја – Беџ са исписаним именима младенаца и датумом свадбе заменио је кићење сватова рузмарином – Чачак, 19. 5. 2012.
101
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Прилог 4: Крштење – Купање детета и шишано кумство, Чачак, 2007.г.
102
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Прилог 5: Сахрана - Сахране у селу Врнчани 1972. и 1976.
103
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
.
Прилог 6: Надгробни споменици - Надгробни споменик у облику куће у селу Врнчани и натпис на споменику 104
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Прилог 7: Бадњи дан – Бадњиданска вечера и слама – Бадњи дан, Врнчани, Чачак 2011.
105
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Прилог 8: Савремена Божићна вожња – Вожња улицама Чачка 2011. На моторима, фијакерима и аутомобилима; Извор: Сајт: http://www.kurir-info.rs/srbija/fijakeri-i-bajkeri-zabozic-u-cacku-68501.php, посећен 27.8.2011. 106
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
БИБЛИОГРАФИЈА Алексов Бојан, „Веронаука у Србији”, Реч, 99-130.
vol. 71, no. 17, септембар 2003, стр.
Бауцел Александар и сар., Процена ефеката Грађанског васпитања, Грађанске иницијативе, Београд, 2009, стр. 6-80. Бауцел Александар и сар., „Грађанско васпитање у основним и средњим школа у Србији – евалуативна студија”, Годишњак ФПН-а, Београд, 2009, стр. 711-723. Барјактаревић Мирко, „Обичаји и њихов значај у прошлости Срба”, Гласник Етнографског музеја у Београду, 2004, no. 68 (68), стр. 177-194. Баришић Ивановић Милина, „Традиционална религиозност и ревитализација православља деведесетих година 20. века”, Округли сто, Актуелни пројекти ЕИ САНУ (2006-2010), Национални скуп са међународним учешћем, Књига апстракта, Београд 2010, 12. октобар, стр. 12. Баћевић Јана, „Веронаука и(ли) евронаука: критика елемената реформе образовања 2000-2003. (Шта антропологија о образовању може да каже о антропологији у образовању?)”, Гласник Етнографског института САНУ, Београд, 2004, LIII, стр. 171-183. Библија, превод Ђура Даничић и Вук Караџић, Београд, Британско и инострано библијско друштво,1987. Благојевић Мирко, „Ревитализација религије и религиозност у Србији – стварност или мит?”, Теме, вол. 29, бр. 1-2, 2005, стр.41-54. Благојевић Мирко, „Савремене религијске промене у Србији и процес интеграције у Европу”, Филозофија и друштво, 1/2006, 2006, стр. 95-111. Бенедикт Рут, Обрасци културе, Просвета, Београд, 1976. Чајкановић Веселин, Мит и религија у Срба, Српска књижевна задруга, Београд, 1973. Чајкановић Веселин, Студије из српске религије и фолклора 1910-1924, Српска књижевна задруга / Београдски издавачко-графички завод / Просвета / Партенон, Београд, 1973. Ердељановић Јован, О почецима вере и о другим етнолошким проблемима, Задужбина Милана Кујунџића, Београд, 1938. Frejzer Džems Džordž, Zlatna grana: Proučavanje magije i religije, BIGZ, Beograd, 1977. Fabijeti Ugo, Maligeti Roberto, Matera Vinčenco, Uvod u antropologiju, Klio, Beograd, 2002. Фаулс Џон, Аристос, Лед Студио, Београд, 2005. Filipović Milenko, Trački konjanik, 1986, preuzeto 18. avgusta 2011. sa sajta
107
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
http://www.fileboar.com/download/198104/2554443/Milenko_Filipovic_Tracki_ konjanik.pdf Flere Sergej, „Rod i religioznost”, Sociologija, Vol. XLIV (2002), N 3, 2003, str. 255269. Ђорђевић Драгољуб, Тодоровић Драган, Млади, религија, веронаука: Изазови интеркултурализма, АГЕНА и Ниш: КЦЦ, Београд, 2000. Гардашевић Благота, „Организационо устројство и законодавство православне цркве између два светска рата” у: Српска православна црква 1920–1970, споменица о 50-годишњици васпостављања Српске патријаршије, издање Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 1971. Gerc Kliford, Tumačenje kulture (1), Biblioteka XX vek, Beograd, 1998. Helmut Hiller, Sve o praznovjerju, Digitalizacija knjige: Equilibrium® 2007. Hamilton Malkom, Социологија религије, Превео са енглеског Ђорђе Трајковић, Клио, Београд, 2003, стр. 74-82. Игнатије, епископ браничевски, План и програм православног катихизиса за основну и средње школе, са сајта http://veronauka.sabornost.org/files/Uputstvo_za_katihete.pdf, посећен 12. 2. 2012, стр.154. Јовашевић Драгољуб, Обичаји у чачанском крају // Зборник радова Народног музеја, ур. Милован Вуловић, Чачак, II, 1971, стр. 175-208. Јојић Павловски Јасна, Влашка магија 1, Прометеј, Нови Сад, 2009. Јовановић Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Светови, Нови Сад, 2000. Јоксимовић Снежана, Јањетевић Драган, Вредносне адолесцената // Зборник Института за педагошка Београд, вол. 40, бр. 2. децембар 2008, стр. 288-305.
оријентације истраживања,
Ковачевић Иван, Урбани ритуали – три огледа из урбаног фолклора, Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културне политике, вол. 57, бр.58, 1982, стр. 254-271. Комадинић Грoздана, Књига о љубави: из народне културе Чачанског краја, Огранак Вукове задужбине у Чачку, Чачак, 2004. Комадинић Гроздана, Предсказања: из народне културе чачанског краја, Огранак Вукове задужбине у Чачку, Чачак, 2006, стр. 10-84. Комадинић Гроздана, Ризница народног казивања 2, Огранак Вукове задужбине у Чачку, Чачак, 2007, стр. 10-111. Комадинић Гроздана, Варовнице: из народне културе Чачанског краја, Огранак Вукове задужбине у Чачку/Центар за културу, спорт, туризам Општине Лучани, Чачак, 2010, стр. 10-65.
108
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Кубурић Зорица, „Ставови студената према религији, атеизму и сектама”, Социологија, Vol. XXXIX, No 3, 1997. стр. 453-479. Кубурић Зорица, Вукомановић Мирко, „Religious education: the case of Serbia?”, Социологија, Vol. XLVII (2005), N° 3, 2006, стр. 229- 255. Кузмановић Бора, Петровић Небојша, „Преференције личних и друштвених циљева средњошколаца Србије”, Социологија, Вол.51, бр. 3., 2009, стр. 277-261. Ковачевић Иван, „Ван Генеп по други пут међу Србима: Прилог историји српске етнологије/антропологије у последњој четвртини двадесетог века”, Етно антрополошки проблеми н.с, вол. 1. св. 1 (2006), стр. 81-94. Малиновски Бронислав, Магија, наука и религија, Просвета, Београд, 1971, стр.33-122. Марјановић Весна, „Обичаји везани за рођење детета код становништва у насељима општине Пирот”, Гласник Етнографског музеја у Београду, y. 2010, no. 2 (2), стр. 115-132. Михаиловић Срећко (ед), Млади загубљени проучавање алтернативе, Београд, 2004.
у
транзицији,
Центар
за
Милић Анђелка, Загонетка омладине, ЦИД-ИДИС, Београд-Загреб, 1987. Николић Десанка, Горње Драгачево: Етнолошко проучавање културних промена, Етнографски институт САНУ, „Драгачево” у Гучи, Београд, 1996, стр.84-112. Недељковић Миле, Календар српских народних обичаја и веровања за просту 1995., Агенција „Ваљевац”, Ваљево, 1995. стр.101. и 187. Новаковић Драган, „Устав и законско регулисање Верске наставе у Краљевини СХС – Југославији”, Педагогија, вол.1/06, LXI, стр. 52-70. Петровић Сретен, Митологија, култура и цивилизација, Чигоја штампа, Београд, 1995, стр. 27-500. Петровић Сретен, Систем српске митологије 1. књига, Просвета, Ниш, 1999, стр. 29-65. Петровић Сретен, Српска митологија-митолошке мапе 2. књига, Ниш, 2000, стр.17-38. Петровић Сретен, Српска митологија-антропологија српских ритуала 3. књига, Просвета, Ниш, 2000. Познановић Раде, Ужице у обновљеној Србији: Обичаји, 2004, http://www.graduzice.org/userfiles/files/obicaji.pdf, сајт посећен 13. јануара 2012. Петковић М, Гиговић Д. [s.a.], (Веронаука и Грађанско промашај, 2010, on-line извор http://www.novinar.de/2010/07/31/veronauka-i-gradanskopromasaj.html, сајт посећен 22. 11. 2011.
109
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Правилник о наставном плану и програму предмета верска настава за средње школе, „Сл. гласник РС –Просветни гласник” бр. 6/03, стр. 1-12. Правилник о наставном плану и програму за Гиманзију, „Сл. гласник СРС Просветни гласник”, бр. 5/90 и „Сл. гласник РС - Просветни гласник”, 5/2010 и 7/2011, стр. 7-8. Правилник о допуни Правилника о наставном плану и програму предмета верска настава за средње школе, „Сл. гласник РС - Просветни гласник”, бр. 23/04, 9/05, стр. 2-5. Правилник о наставном плану и програму за други циклус основног васпитања и образовања и наставном програму за пети разред основног образовања и васпитања, „Сл. гласник РС - Просветни гласник”, бр. 6/2007 и 2/, стр. 194-195. Правилник о наставном плану и програму за седми разред основног образовања, „Сл, гласник – Просветни гласник”, бр 3 од 22. 2. 2006, стр. 208-209. Радић Радмила, Народна веровања, религије и спиритизам у српском друштву 19. и у првој половина 20. века, (Банић Грубишић Ана) Приказ књиге, Етноантрополошки проблеми y 2010, no. 3 (5), pp. 263 – 265, преузето 26. 12. 2011. са сајта http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/EAP13.Ana_o_R.Radic.pdf Радуловић Лидија, „Феминизација ходочашћа у контексту ревитализације религије у Србији”, Антропологија, вол. 10, св.3(2010), стр. 38-48. Рашевић Мирјана, „Да ли је евидентиран број абортуса у Србији реалан?”, Становништво, 2/2008, стр. 7-21. [s.a.], „Резултати истраживања обреда литија – допунски осврт”, Зборник радова Етнографског института САНУ 23, Београд, 2007, стр. 189-213. [s.a.], „Расте малолетничка делинквеницја (26. 05. 2005). Београд, Б92, http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=248458 Шапоњић Ашанин Снежана, Крштење деце у чачанском крају // Зборник радова Народног музеја, Ур. Милован Вуловић. Чачак, XXI, 1991, стр.155-163. Шапоњић Ашанин Снежана, Шишано кумство у чачанском крају // Зборник радова Народног музеја, Ур. Милован Вуловић. Чачак, XXV, 1995, стр. 47-61. Шапоњић Ашанин Снежана, Култ ватре у светлу народне традиције // Зборник радова Народног музеја, Ур. Милован Вуловић. Чачак, XXXII, 2002, стр. 147-187. Шапоњић Ашанин Снежана, Божићни циклус празника // Зборник радова Народног музеја, Ур. Делфина Рајић. Чачак, XXXVI, 2006, стр. 307-351.
110
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Шапоњић Ашанин Снежана, Музеји у служби образовних установа (на примеру предмета Народна традиција), Етнолошко-антрополошке свеске 13, (н.с.) 2 (2009), стр.85-96. Шејнман Марковић Михаил, Веровање у ђавола кроз историју религије, превео са руског Трифун Голубовић, Фото футура, Београд, 1999, стр.7-47. Шушњић Ђура, Религија I, Чигоја штампа,Београд, 1998, стр. 50-410. Шушњић Ђура, Жетва значења, Чигоја штампа, Београд, 2005, стр. 442. Шијаковић Миодраг, „Митологија и демонологија”, Култура часопис за теорију и социологију културе и културну политику, 62/62, 1983, стр. 209-216. Шимоњи Чернак Ружена, „Грађанско васпитање у основној школи”, Норма, вол. X, бр. 1-2/2004, стр. 123-134. Тројановић Сима, Главни српски жртвени обичаји, старинска српска јела и пића, Просвета, Београд, 1983. Тимотијевић Милош, Век сумње: релогиозност у чачанском крају 1886-2008, Легенде/Народни музеј Чачак, Чачак, 2009. Тимотијевић Слободанка, Сватовски обичаји и сватовске песме чачанског краја // Зборник радова Народног музеја, Ур. Делфина Рајић. Чачак, VII, 1976, стр. 213-236. Тимотијевић Слободанка, Бабине-народни обичај народа чачанског краја // Зборник радова Народног музеја, Ур. Милован Вуловић. Чачак, VII, 1977, стр. 127-136. Тодоровић Ивица, „Традиција поново: Стратегијски концепт савремених проучавања традиционалне духовне културе Срба – сажети осврт” // Гласник Етнографског института САНУ , вол. LVIII (1), 2010, стр. 201215. Тодоровић Ивица, Резултати савремених истраживања народне религије Срба– општи пресек //Гласник Етнографског института САНУ, вол. LVI (1), Београд, 2008, стр. 53-70. Тодоровић Ивица, „Прилог проучавању универзалних образаца у културним феноменима на примеру српске грађе”, Етнографски институт САНУ, вол. LVII (1), 2009, стр. 147-174. Tребјешанин Жарко, Представа о детету у српској кулутри, Антологија српске књижевности, Београд, 2009, стр. 15-228. Убипарип Саша, Сановник, Аруна, Београд, 2006, стр.12. Уредба
о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи, „Сл. Гласник РС”, бр. 46 од 27. јула 2001, стр. 1-3.
Влаховић Пeтар, Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1972, стр. 25-33.
111
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Вукомановић Мирко, Свето и световно на крају миленијума, Културна антролопогија, 100/2000, преузето 13. августа 2011. са сајта http://www.zaprokul.org.rs/Media/Document/CasopisKultura/495.pdf, (2000). Вукомановић Мирко, Религија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. Вишекруна Данка, Врачања, гатања и бајања, примери из Војводине // Гласник Етнографског музеја Зборник Института за педагошка истаживања, Година 38, Број 2, 2006, стр. 415-429. Зечевић Слободан, Митска бића српских предања, Етнографски музеј, Београд, 1981. Зечевић Слободан, Култ мртвих код Срба, Службени гласник, Београд, 2007. Живковић Томислав, Обичај даровања о сахранама у околини Смедеревске Паланке и неким другим крајевима Доње Шумадије, Етнолошке свеске 1-2/1978, 168-175, 1978, преузето 16. августа 2011. са сајта http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/ESI_(1978)_14_Tomislav_Zivkovic.pdf Живковић Гордана, „Борба за нови српски идентитет”, Српска политичка мисао, СПМ број 3/2011, вол. XVIII, бр. 33., стр. 47-60.
112
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
ИНДЕКС ИМЕНА И ПОЈМОВА F В
Fabijeti, 2, 118 Filipović, 118 Flere, 50, 118 Frejzer, 1, 2, 118
Ваља се јер је такав обичај, 32 Вампир, 23, 24, 55 Велике бабине, 4, 75, 82, 100 Венац, 6, 81, 89 Венчање, 4, 6, 7, 22, 49, 90, 97 Веровања, 4, 2, 21, 36, 63, 68, 92, 96 Вероисповести, 5, 6, 8, 61 Верске заједнице, 5, 8, 12, 61, 70 Вештица, 21, 23, 55 Виле, 4, 23, 24 Владика, 22 ВН, 2, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 32, 33, 34, 35, 39, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 56, 58, 59, 60, 61, 62, 63, 64, 66, 67, 68, 69, 71, 72, 73, 75, 76, 77, 79, 80, 81, 82, 83, 85, 86, 87, 90, 91, 94, 96, 98, 99, 100, 101, 104, 105 Врачања, 4, 11, 25, 26, 28, 29, 64, 65 Вредности, 3, 3, 4, 7, 8, 33, 39, 46, 61, 68, 89, 100 Врнчани, 10 Вукодлак, 24
G Gerc Kliford, 102,118 H Hamilton Malkom, 118 Helmut Hiller, 118 M Maligeti Roberto, 101,118 P Petrović, 8, 9, 120 S
Г
Scwartz, 9
Гардашевић, 10, 11, 118 гатања, 16, 59, 105 ГВ, 10, 42 Гимназија, 40 Грађанско васпитање, 42, 101
А антропологија, 101, 103 Адвентистичка црква, 61, 99, 103 Алтернативни предмет, 7,105 Антропологија, 60, 118, 121 Алексов, 14
Д Дробњаковић, 4,16 Даћа, 4, 15, 76, 77, 100 Дете, 8, 10, 11, 12, 13, 23, 25, 62, 69, 72, 73, 84, 85 Домен магије, 9 Домен науке, 9 Душа, 3, 14, 15, 16, 18, 22, 24, 80
Б Бадњак, 17, 18, 19, 20, 52 Бадњи дан, 5, 2, 17, 18, 19, 33, 35, 36, 50, 51, 52, 96, 98, 116 Бајања, 4, 10, 25, 26, 27, 28, 62, 123 Барјак, 5 Басмe, 26, 28, 66 Бацања жита, 7 Бидермајер, 7 Бог, 12, 27, 48, 50, 99 Божић, 17, 18, 19, 20, 35, 36, 51, 52, 62, 63 Божје заповести, 46, 47, 67 Брак, 4, 8, 89, 90, 98 Будизaм, 8 Бандић, 14 Барјактаревић, 4, 5, 22, 97, 117 Баћевић, 10, 12, 13, 60, 117 Бауцел, 7, 12, 13, 44, 46, 59, 117 Бернард Шо, 8 Благојевић, 117
Ђ Ђаво, 12, 21, 23, 25, 122 Ђорђевић, 101 Е Ердељановић, 3, 14, 117 етнологијa, 4 Ж Живковић, 105,123 Жене 9, 11, 15, 25, 27, 50, 52, 103
113
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА З
Николић, 4, 5, 22, 24, 25, 97, 120 Новаковић, 10, 11, 120 Наука хришћанска, 5 Не ваља се, 10, 16, 22 Невеста, 5, 8, 87 Неписана правила понашања, 3, 22 Ношење црнине, 15
Задушнице, 70 Зечевић, 3, 14, 15, 16, 17, 24, 76, 78, 79, 81, 123 зле очи, 16 И изборни предмет, 46, 47, 48, 50, 52, 55, 67, 68, 72 Иванова, 5, 10, 84, 88 Ивановић Баришић, 50, 52, 71 Игнатије, 118 Игњатовић Џамоња, 44
О Обавезни изборни предмет, 2 Обичај, 4, 5, 6, 7, 2, 3, 9, 2, 3, 4, 7, 8, 17, 21, 32, 33, 34, 35, 36, 39, 50, 52, 53, 55, 60, 67, 68, 69, 74, 75, 76, 78, 80, 81, 82, 83, 84, 86, 87, 89, 91, 92, 93, 94, 96, 97, 98, 100, 101, 102, 103, 104, 105, 111, 120 Обичаји за Бадњи дан и Божић, 2, 33, 96, 98 Обичаји рађања, 2, 33, 39, 96, 98 Облици друштвене свести, 3 Обреди, 3, 2, 6, 11, 13, 70, 81 Окретања накоњчета, 4, 8, 84, 85, 87 Основна школа, 4, 122
Ј Јовановић, 22, 118 Јовашевић, 21, 118 Јојић Павловски, 2, 15, 118 Јоксимовић, 9, 119 Јабука, 6, 89 Јанчићи, 10 Језик, 3, 8, 89, 91, 102 Јудаизам, 8
П
К
Патријархално, 7 Печени брав, 9 Побусани понедељак, 16, 76, 79, 82, 100 Погребни обичаји 6, 4, 5, 13 Подизања детета, 6, 2, 9, 33, 36, 39, 96, 98 Покојник, 13, 14, 15, 16, 18, 19, 49, 76, 79, 81 Положајник, 17, 19, 51 Помери се с места, 26 Породица, 8, 9, 13, 17, 22, 98 Порођај, 10, 69 Посмртни обичаји, 7, 2, 39, 68, 98 Пост, 22, 49, 50 Празноверице, 4, 123 Предсказања), 2, 96 Призивање духова, 64 Прорицање, 28 Протестантска црква, 59 Петровић, 15, 2, 3, 4, 6, 15, 21, 22, 24, 25, 26, 27, 56, 65, 66, 74, 83, 89, 94, 100, 101, 119, 120 Познановић, 74, 120
Крштено име, 11 Крштење, 4, 11, 69, 70, 97, 98 Култ мртвих, 13, 16, 36, 81 Културно наслеђе 2, 55, 96 Кум, 9, 11, 12, 74 Караџић, 17, 20, 117 Ковачевић, 87, 88, 119 Комадинић, 5, 7, 8, 11, 12, 17, 19, 21, 23, 24, 25, 26, 27, 29, 30, 56, 119 Кубурић, 11, 14, 46, 48, 119 Кузмановић, 119 М М. Рашевић, 14 М. Тимотијевић, 18 Малиновски, 14, 1, 14, 62, 81, 119 Марјановић, 69, 119 Милић, 120 Митровић, 15 Михаиловић, 119 Магија, 1, 2, 10, 26, 27, 66, 86, 119 Мајка, 7, 8, 10, 12, 89 Медицинска школа, 38 Мираз, 91, 92, 101, 102 Мистицизам, 4 Мит, 53, 118 Митологија, 14, 25 Млада, 6, 7, 8, 10, 85, 86, 88, 93 Младожења, 8, 9, 88 Муштулук, 7
Р Радић, 103 Радуловић, 56, 121 Рут Бенедикт, 21 Разбијања чаша, 7 Раскрсница, 1, 65 Религија, 3, 6, 8, 1, 2, 3, 13, 23, 36, 53, 57, 58, 59, 60, 67, 81, 91, 102, 103, 118, 119, 120 Реформе, 6, 118 Ритуал, 3, 7, 8, 14, 17, 21, 64, 65, 66, 68, 81, 86, 87, 88, 89, 99, 101, 2, 5, 9, 11, 12, 16, 74, 76, 81, 83, 96, 101, 103
Н Недељковић, 16, 17, 18, 26, 79, 120
114
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА Родитељи, 2, 5, 7, 8, 33, 34, 35, 42, 43, 44, 45, 56, 65, 69, 74, 81, 82, 88, 92, 93, 96, 98, 100, 101, 104, 105 Рођење, 4, 97 Романтизам, 59 Рузмарин, 28, 89, 92, 101, 103, 104
Табуи, 10, 13 Тако се ваља, 22, 86, 97 Технологије, 3, 32 Традиција, 3, 4, 12, 69, 91, 97, 122 Традиционална култура, 3, 3, 32, 97, 6, 2, 4, 9, 1, 32, 33, 34, 39, 42, 76, 91, 93, 94, 98, 102, 104, 10 Х
С
Хари Потер, 55 Хришћанство, 12, 15, 17, 64, 70 Хамилтон, 1, 2, 23, 97
Сатанизам, 59 Свадба, 5, 8, 84, 107, 109 Свадбени обичаји, 2, 5, 8, 33, 39, 84, 89, 96, 98 Сватови, 6, 7, 89 Свекрва, 88 Свећа, 16, 19, 36, 79 Слама, 18 Смрт, 1, 3, 4, 13, 17, 23, 25, 28, 69, 81, 97 Социологија, 8, 39, 50, 59, 60 Спиритуализам, 59 СПЦ, 5, 6, 7, 8, 119 Средње образовање, 7, 44 Српска култура, 2, 96 Српски језик, 2, 50, 60 Старојко, 9 Стари завет, 65 Степено образовања родитеља., 2, 33, 96 С. Тимотијевић, 6, 7, 12 Сујеверје, 2, 96
Ц Цагање, 10 Црква, 5, 5, 6, 8, 7, 17, 27, 49, 50, 52, 59, 61, 67, 68, 98, 99, 119 Ч Чајкановић, 101 чачански матуранти, 4, 52, 70, 77, 78 Ш Шапоњић Ашанин, 2, 8, 10, 11, 13, 14, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 70, 71, 73, 75, 79, 81, 84, 103, 121 Шејнман, 12, 22, 26, 121 Шијаковић, 8, 57, 122 Шимоњи, 122 Шушњић, 1, 3, 8, 9, 14, 22, 53, 69, 81, 89, 122 Шишано кумство, 71, 72, 83, 112, 5, 12, 70, 71, 72, 83
T Тодоровић, 55, 78, 118, 122 Требјешанин, 8, 7, 10, 11, 69, 72, 84, 86, 89, 97 Тројановић, 9, 11, 18, 122
115
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Рада Каранац рођена је 1976. године у Чачку, где намерава и да остане. Дипломирала је социологију на Филозофском факултету, а мастер студије из области Теорије културе завршила на Факултету политичких наука у Београду. Саветница је за развојно планирање у Школској управи у Чачку. Објавила је као коаутор један приручник за образовно-васпитне установе, 19 стручних и научних чланака у часописима и зборницима радова са научних скупова. Аутор је и реализатор два акредитована програма стручног усавршавања и пет стручних скупова. Ментор је у програму „Школа без насиља“. Области интересовања: професионални развој наставника, превенција насиља, стратешко планирање, традиционална култура. Е-mail: rada.karanac@gmail.com
116
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
Помогли су да се књига одштампа:
Прехрамбено-угоститељска школа, Чачак; Школа за основно и средње образовање „1. новембар“, Чачак; Економска школа Чачак; СУТР „Калимеро“, Чачак; COPY XEROX, Чачак.
117
МЛАДИ И ТРАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 39-053.6 КАРАНАЦ, Рада, 1976Млади и традиционална култура / Рада Каранац. - Чачак : Регионални центар за професионални развој запослених у образовању, 2013 (Чачак : Прехрамбено-угоститељска школа). - 115 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 50. - [Белешка о ауторки]: стр. 114. Библиографија: стр. 105-110. - Регистар. ISBN 978-86-911757-7-1 a) Млади - Традиција - Етнолошка истраживања COBISS.SR-ID 199794956
118