Istorija venecije

Šta znam?

Istorija Venecije KRISTIJAN BEK Član Venetskog instituta i Akademije dei Lincei Profesor Pariskog univerziteta Sorbona Preveo s francuskog Nikola Bertolino ΠΛΑΤΩ ◊ XX VEK

Дигитализовао љ. Г. 2008. О. Ш.

Naslov originala Christian Bec, Histoire de Venise © Presses Universitaires de France, 1993 1. izdanje, 1993 (Que sais-je? br. 522)

SADRŽAJ ●

Uvod

●

I poglavlje — Koreni II poglavlje — Moć u usponu III poglavlje — Zlatno doba (XIII—XV vek) IV poglavlje — Sjaj i propadanje (XVI—XVIII vek) V poglavlje — Od pada Republike do naših dana Epilog — Predodžbe i mitovi o Veneciji

● ● ● ● ● ● ●

Mape i dokumenti Bibliografija

UVOD

1

U svetu nema grada koji se može s pravom hvaliti da ima tako izvanredan životopis kao Venecija. Nastavši verovatno još u rimskim vremenima, ona ponovo stiče oblik i vraća se u život tokom varvarskih najezdi u VI i VII veku naše ere. Kao vizantijski dukat 1, ona je preživela pad Ravenskog egzarhata i odolevala pritisku Franaka sve dok nije stekla svoju autonomiju u području oko Rialta.

To je mesto kamo su sredinom IX veka donete mošti sv. Marka, koji postaje zaštitnik zajednice, kasnije nazvane Civitas Veneciarum, sa duždem (dux) na čelu.

Veoma brzo posle toga, Venecija doživljava snažan privredni razvoj zahvaljujući svojoj pomorskoj trgovini. Počevši od hiljadite godine, pa tokom sledećih vekova, njeni mornari, trgovci i brodovlasnici stvaraju u Sredozemlju jedno prostrano carstvo. Četvrti krstaški rat, skrenuvši od svog cilja, donosi Republici nadmoćan položaj na Levantu, kako na, kopnu tako i na moru — položaj koji ona od tada nastoji da odbrani od svojih suparnika.

Unutar svojih granica ona postepeno uvodi originalne institucije, kombinujući — na idealan način, u očima vlastitog i stranog javnog mnjenja — vlast jednog pojedinca (dužda) sa vlašću jedne elite (Senata) i svih ostalih (Velikog veća). „Svih ostalih“: reč je, u stvari, samo o veoma uskom krugu koji čine članovi trgovačke aristokratije starijeg porekla, a koji je od 1297. zatvoren za nove pridošlice. Takav kakav je tada ustanovljen, venecijanski Ustav ostao je na snazi tokom pet stotina godina. ne pretrpevši znatnije izmene, što je još jedan razlog za divljenje.

Ali pritisnuta Turcima na Istoku, Serenissima2 se malo-pomalo morala okretati ka kontinentu i stvarati sebi carstvo u Italiji; od Friulija na severu, sve do na nekoliko milja od Milana na zapadu, a na jugu sve do krajeva u blizini Ferare.

Početkom XVI veka suparnici Republike zaustavili su njenu ekspanziju na kontinentu.

Otkrićem Amerike. pomorska trgovina se polako počela premeštati sa Sredozemnog mora na Atlantik. Venecija je malo-pomalo slabila ekonomski, fosilizovala se politički, a na Levantu gubila svoje teritorije. Ali zato se nije gasio njen izvanredni sjaj u svim oblastima kulturnog života: u arhitekturi, slikarstvu, književnosti.

Godine 1797, usled svoje slabosti i nesposobnosti ljudi koji su njom upravljali, Republika čiji je simbol lav pala je bez borbe u ruke Bonaparte, koji ju je ubrzo potom ustupio Austrijskom carstvu. Postavši ponovo plen Francuza pod Napoleonom I, da bi zatim opet dospela pod austrijsku vlast, Venecija je bila potčinjena strancima sve do 1866 (izuzev za vreme kratkotrajne II republike 1848. godine).

Prisajedinivši se 1866. godine Italiji, Venecija je počela prolaziti kroz period strašne obamrlosti, tako da je poslala provincijalna, pa se čini nesposobnom da vrati svoj nekadašnji sjaj.

Danas je suočena sa takvim opasnostima kakve su potonuće, ekološko zagađenje i veliki demografski pad. U čemu je njena budućnost: da li samo u mučnom održavanju mesta na kojemu se nalazi i njenih remek-dela, ili pak u obaveznom prilagođavanju zahtevima modernog doba?

To su pitanja i problemi o kojima će biti reči u daljem tekstu, gde ćemo pokušati da pružimo jedan sintetičan pregled, ali i da jednoj izuzetnoj ljudskoj zajednici i izvanrednoj civilizaciji odamo počast punu divljenja i ljubavi.

1

Vojni okrug. (Prim. prev.)

Serenissimo je superlativ od prideva sereno (vedar, svetao); to je u isti mah i titula koju su nosili visoki dostojanstvenici kakav je mletački dužd (a koja bi se mogla prevesti kao „svetli“, „prejasni“); la Serenissima Repubblica, ili, kraće, Serenissima, bio je uobičajeni naziv Venecijanske (Mletačke) republike. (Prim. prev.)

2

2

I poglavlje KORENI Blato, pesak i voda Grad u najpotpunijem smislu reči, Venecija je remek-delo, nametnuto od strane ljudi prirodi koja je, u početku, bila pre neprijateljska nego blagonaklona prema njegovom nastajanju.

Lagune u severozapadnom uglu Jadranskog mora predstavljaju neizmerno prostranstvo slane ili bočatne vode, peska i blata. Idući od severa ka jugu, najpre nailazimo na oblast u kojoj je laguna sužena, od Soče do Pjave; potom, od Jezola do Kjođe, na nešto šire područje koje sa otvorenim morem spajaju prolazi (porti), probijeni u duguljastim priobalnim trakama kopna (litus/lidi); zatim na izbočinu koju čini pokretna delta reke Po; te najzad, na oblast zatvorenih laguna između Komakja i Ravene.

U središnjoj laguni — a to je ona gde se nalazi Venecija — voda je mirna, ne mnogo duboka. ali izložena rastu i povlačenju veoma snažnih plima. Tu se iz močvarnog prostranstva od početka izdvaja više ostrva (Murano, Burano, Torčelo i druga), kao i jedno otočje (Rialto) od šezdesetak malih ostrva koja jedva izviruju iz vode, a grupisana su oko meandra nekadašnje reke (budućeg Velikog kanala).

Otežan pristup ovom mestu, gde se kroz kanale može kretati samo u barci, u znatnoj meri osigurava njegovu bezbednost. Njegov položaj postrance od kopna — koje je tokom vekova bilo na udaru osvajača, a potom potresano mnogobrojnim političkim preokretima — pogodovao je njegovim stanovnicima u sticanju nezavisnosti. Njih je pak nedovoljnost sredstava za život gonila na more, iz kojega su dobijali so i ribu i na kojemu su se bavili trgovinom. Teškoće opstanka u takvoj sredini razvijale su kod njih preduzimljivost, duh zajedništva i rodoljublje.

Počeci U rimsko doba, Akvileja, na severu, osnovana 181. godine pre Hr., bila je administrativno središte te oblasti, rečna luka i raskrsnica puteva. Grado, u neposrednoj blizini, bio je baza mornarice i pomorska luka. Na jugu je Kjođa kontrolisala trgovinu usmerenu ka Padovi.

Godine 402. posle Hr., Alarihovi Goti napali su Akvileju i opustošili čitavo njeno područje. Time su izazvali bekstvo stanovništva i njegovo privremeno izbeglištvo u laguni.

Prema legendi koju su kasnije negovali Venecijanci, kako bi pokazali drevnost svog grada i davnašnje poreklo njegove slobode, Venecija je navodno osnovana 25. marta 421. na ostrvcima područja nazvanog rivus altus (Rialto).

Godine 425. Atila i njegovi Huni ponovo su spalili Akvileju i opustošili Konkordiju. Kao i u prethodnom slučaju, taj upad je zacelo primorao stanovnike oblasti da potraže spas dalje od kopna, na otočićima lagune. Tako okupljeno, ovo stanovništvo je po svoj prilici oko 466. godine uvelo rudimentaran sistem vladavine izborom tribuna.

Sišavši u Italiju 486. godine, voda Ostrogota Teodorih ubio je 493. godine Odoakra, te se potom smestio u Raveni, gde se proglasio kraljem, čime je prouzrokovao novo preseljavanje stanovništva ka moru. On je poverio lokalnu upravu svojim činovnicima.

Teodorihov ministar Kasiodor poslao je 537. godine, posle smrti svog kralja, pismo tribunima koji su bili na čelu stanovništva lagune, tražeći da mu pomognu da u vreme gladi koja je zavladala prevozi iz Istre neophodne živežne namirnice. Tim tribunima — bez sumnje vojnim 3

vođama koji su takođe vršili sudske i upravne funkcije — Kasiodor je visokoparnim jezikom izrekao svoje divljenje za njihov način života. On je na taj način posvedočio da su postojale, već u VI veku, u laguni i na rekama, izvesne pomorske delatnosti (trgovina, pomoću brodova, sa krajevima duž obale i s one strane Jadrana, te ribolovi dobijanje soli iz mora), kao i neka vrsta mitske duhovne čistote: „Ti hvale vredni žitelji venetskog kraja, nekad bogatog ljudima plemenita roda, dospevaju na jugu do Ravene i Poa; na istoku uživaju u blagodetima jonskog primorja: tamo plima svojim kolebanjima u redovnim razmacima preplavljuje ravno tle; rastući, ona prekriva sav predeo, a opadajući, oslobađa ga. Ovde je vaš dom načinjen poput gnezda ptica močvarica, jer ono što je sada kopno, ponekad se pokazuje kao ostrvo, tako da tamo gde se iznenada ponovo ugleda, nepromenjen, raniji izgled predela, zaista pomišljamo da smo na Kikladima. Zbog te velike sličnosti, naseobine koje su proizvod prirode, ali koje su utemeljene nastojanjem ljudi, pokazuju se kao razbacane po toj vodenoj površini, rasprostirući se na prilično velikom prostranstvu: u stvari, zemljište se učvršćuje spletovima savitljive trske i ne zazire se od toga da se lako krhka odbrana suprotstavi navali mora... Stanovništvo stoga raspolaže samo jednim sredstvom za život, a to je riba koje ima u izobilju: siromasi tu žive na ravnoj nozi sa bogatima; svi se krepe jednom jedinom hranom, svi nalaze utočište u jednoj jedinoj vrsti nastambe; dom u kojemu živi njihov sused ne izaziva kod njih surevnjivost. te živeći tako umerenim životom izbegavaju dobro poznati porok kojemu je izložen svet. Sve svoje snage oni ulažu u iskorišćavanje solana...“ U godinama 568—570. Langobardi se nastanjuju u dolini Poa; zasnivaju kraljevstvo u oblasti oko Pavije, te izazivaju odlazak, ovaj put masovan i trajan, ne samo siromašnog sveta, već i zemljoposednika, civilnih, vojnih i verskih dostojanstvenika. Patrijarh iz Akvileje (biskupskog sedišta koje je, prema legendi, osnovao sv. Marko) premestio se u Grado. Trevižani su osnovali naselja na ostrvima Rialta i Torčela, Padovani u Malamoku, Friuljani u Gradu i Kaorlu. Kjođa i Jezolo takođe su primili izbeglice. Godine 639. podignuta je bazilika u Torčelu (ponovo izgrađena 864, a potom i 1008). Iste godine, pošto su Langobardi opseli Oderco, vizantijski duks osnovao je novi grad Čitanovu, ili Herakleju, po imenu cara Heraklija (Iraklija).

Svim ovim naseljima upravljala je vizantijska administracija na čijem je čelu bio ravenski egzarh, koji je vladao do 751, kada je Ravena pala, što je bio i kraj lombardijskog egzarhata.

Pošto je vizantijski car godine 726. svojim ediktom zabranio poštovanje svetih slika, pobunili su se crkveni ljudi na Zapadu, a stanovnici lagune stali su na njihovu stranu. „Venecijanska“ vojska izabrala je nevizantijskog duksa (dužda) koji se zvao Orso (Ursus). Sukob je okončan tako što se ovaj potčinio egzarhu, a njegove su funkcije potvrđene od strane cara. Ali desetak godina kasnije ubijen je, a vladavina nad oblašću privremeno je vraćena vojnim zapovednicima koji su svi bili lokalnog porekla, ali su upravljali u okviru vizantijske administracije. Orsov sin, Diodato (Deusdedit), drugi venecijanski „dužd“, premestio je godine 742. sedište vlade iz Čitanove u Malamoko.

Tako je vrhovna titula već tada težila — a težiće i dugo potom — da postane svojina neke dinastije, ili neke od moćnih porodica, pošto je trenutno vladajući dužd nastojao da njegov sin bude naimenovan najpre za njegovog pridruženog vladaoca, a zatim i za njegovog naslednika.

Tako je dužd Mauricio (Maurizio, Mauricijus), koji je izabran 764. a oko 775. podigao katedralu sv. Petra u Kastelu, pridružio sebi u vladanju, 778. godine, svog sina Đovanija (Giovanni, Johanes) koji ga je po njegovoj smrti i nasledio. Ali porodici Obelerio (Obilerius) uspelo je da duždevi Đovani i Mauricio II budu 803. godine svrgnuti... Suparništvo i surevnjivost klanova sprečili su uvođenje nasledne monarhije u Veneciji.

4

Međutim, pošto je franačko carstvo progutalo langobardsku kraljevinu, Karlo Veliki je nameravao da svojoj državi pripoji i venetsku oblast. Stoga je poslao svog sina Pipina da zauzme lagunu. Pipin se dočepao Kjođe, Grada, Čitanove i Jezola, ali njegovo je napredovanje zaustavio otpor stanovništva okupljenog kod Rialta, pa se on na kraju morao povući. Sledeće godine, na osnovu ugovora zaključenog između istočnog i zapadnog carstva, ovo poslednje je odustalo od polaganja prava na venetsku oblast, koja je ostala pod vizantijskim suverenitetom. Mada su duždevi i dalje bili pravno potčinjeni Vizantiji, koja im je dodeljivala počasne titule (među njima i titulu hipatos. „konzul“), Venecija je težila faktičkoj nezavisnosti, a uz to se i odvajala od ostalih krajeva Italije, izbegavajući na taj način socijalno-političke potrese kroz koje će oni prolaziti.

Ka nezavisnosti Organizator otpora žitelja venetske oblasti protiv Franaka, Anjelo Partečako [Agnello Parteciaco, ili Partečipacio (Partecipazio), Agnellus Particiacus], došao je na čelo dukata 811. godine. On se sa Malamoka premestio na ostrva Rialta — koja su bila bezbednija — i od svog doma napravio dvorac u kojemu je bilo sedište vlade. Tako je to mesto postalo novi politički, trgovinski i verski centar lagune. Otočići su ojačani i na njima su izgrađene kuće koje su najčešće bile od drveta, sa slamnim krovom, ali su već imale dvoja vrata, od kojih su jedna bila okrenuta ka kopnu.

Godine 829. dužd Đustinijano Partečako (Giustiniano Parteciaco, Justinianus Particiacus), Anjelov sin, potpisao je testament koji nam pruža dragocene podatke o porodičnim dobrima. „Tu se pokazuju dve vrste dobara i prihoda: neki su karolinškog tipa, kao što su kuće, zemljišni posedi, te 'pridvorje', koje predstavlja središte gazdinstva (curtis, kako su ga nazivali na Zapadu), sa izvesnom količinom pokretnih dobara: robovima, govedima, raznim oruđem, među kojim i onim od železa; ali nalazimo i začine, ukrase i — naročito — 'solde', uložene u znatnim iznosima u trgovinu na moru, pa ukoliko navedene libre predstavljaju obračunsku monetu koja odgovara srebrnom novcu sa Zapada, čini se da 'dejstvujući' soldi predstavljaju stvarnu monetu, koja ne može biti ništa drugo do zlatni solidus, osnova vizantijske monete. Ovaj dokument predstavlja. dakle, svedočanstvo o tome kako je rano u Veneciji počela trgovinska delatnost, po svoj prilici sa vizantijskim svetom.“ [Braunštajn-Delor (Braunstein-Delort).]

Legenda tvrdi da su u godini koja je prethodila ovom testamentu, 828, dva venecijanska trgovca donela iz Aleksandrije telo svetog Marka, sakriveno ispod svinjskih polutki; da su zahvaljujući svetim moštima izbegli strahovitu oluju, te da su ih u Veneciji radosno dočekali patrijarh iz Grada, biskup iz Olivola i dužd koji je odmah naredio dase pored njegovog dvorca podigne kapela, gde će posmrtni ostaci svetitelja biti čuvani. Od tada će ovaj jevanđelist biti moćni pokrovitelj Venecije kojemu će se svi obraćati u molitvama i prilikom bitaka, dok će lav, njegov znak, ukrašavati zastave, brodove i spomenike.

Krajem prve trećine IX veka Venecija je već bila stekla svoje glavne karakteristike. Na njenom čelu je dužd, sa veoma širokim ovlašćenjima, a pomažu mu dva tribuna, proizašla, kao i on, iz krupne zemljoposedničke aristokratije koja ulaže sredstva u trgovinu. Pod takvom vladavinom, Venecija nameće svoj uticaj u laguni i u obližnjem kopnenom pojasu, učvršćujući svoj položaj na razmeđi vizantijskog, franačkog i slavenskog sveta. Preko nje, najzad, ide i trgovina između Carigrada i Zapada.

5

Ugroženi od strane slavenskih gusara, koji iz dalmatinskih gradova kreću u pljačkaške pohode po Jadranskom moru, kao i od onih saracenskih, koji stižu sa Sicilije i iz Barija, Venecijanci uspostavljaju — ne bez teškoća, i zahvaljujući svojoj floti — sopstvenu nezavisnost između dvaju carstava. Tako su 840. godine sakupili šezdesetak brodova, sa posadom od dvesta ljudi na svakome od njih, ali su ipak pretrpeli poraz od muslimana pristiglih iz Tarenta. Međutim, već dve godine kasnije stvorili su novu, isto tako veliku eskadru.

Ugovorom sa Lotarom3 iz 840, utanačene su pojedinosti iz mirovnog ugovora zaključenog između Vizantije i Franaka, tako što je ustanovljena autonomija venecijanske teritorije koja je, pored ostrvlja Rialta, obuhvatala Olivolo, Murano, Malamoko, Kjodu, Torčelo, Burano, Čitanovu, Kaorle, Grado, usque ad aquas salsas4. U ugovoru su nabrojani gradovi na kopnu koji održavaju veze sa venecijanskim ostrvima i opisana je trgovinska i zemljoposednička delatnost u kojoj Venecija ima pravo da učestvuje. A pre svega, dužd se u tom spisu više ne naziva „poniznim duksom venecijanske provincije“, već „slavnim duksom Venecijanaca“.

Drugi znak postepenog osvajanja nezavisnosti predstavlja uvođenje venecijanskog novca.

Na prvim srebrnjacima koji na sebi nose ime Venecije u početku su se na aversu nalazila imena careva Zapada. Ali oko 875. na njihovom se reversu pojavljuju reči Christe salva Venecias, a na drugoj strani natpis kojim se Gospod poziva da čuva „rimskog“ cara, to jest onoga na Istoku.

Međutim, venecijanski novac predstavlja i znak privrednog poleta. Venecijanci izvoze na Istok neke proizvode sa Zapada (među njima i drvo), a na Zapad uvoze so, ribu, začine i svilene tkanine.

Privredni polet praćen je demografskim i političkim razvojem. Godine 900, pored dužda Petra Tribuna (Pietro Tribuno, Petrus Tribunus) imenovane su i sudije (judices), pripadnici moćnih porodica, sa ovlašćenjima koja su ograničavala moć šefa države.

U suočenju sa pretnjom Madžara, koji su se dočepali Čitanove, Altina i oblasti Treviza i Padove, ali su ih Venecijanci porazili 899, taj isti Petar Tribun naredio je da se izgradi bedem koji se prostirao od dvorca, pa duž istočne obale Olivola sve do crkve Santa Maria Zobenigo. Time se, tako reći, materijazovalo ono što će postati grad Venecija: Civitas Rivoalti, a potom Civitas Veneciarum.

U X veku izgled Venecije mora da je bio otprilike sledeći. U oblasti nazvanoj Rialto — a to ime tada nije označavalo i četvrti sa one strane Velikog kanala, već samo one kojima odgovaraju današnji sestiere5 San Marko i jedan deo sestierea Kastelo — unutar međa obeleženih kanalima Đudeka i Murano, sa krivuljom Velikog kanala u sredini, padaju u oči poneka crkva i kapela, duždeva palata u obliku tvrđave, te gomila kuća stisnutih jedna uz drugu, često i sa vrtom pored sebe. Mada je većina njih još uvek bila od drveta, u njih su ponekad ugrađeni i arhitektonski elementi poreklom najpre iz Čitanove i Malamoka, a potom i iz Torčela i drugih mesta. Naime, mada je Torčelo u IX veku bio sedište biskupa i, prema rečima jednog istočnog cara, „veliko trgovište“, u X veku počelo je njegovo postepeno opadanje u korist novog centra.

3

Reč je o franačkom caru Lotaru I, sinu Ludviga I Pobožnog. Ludvig je 839 god. poverio upravljanje zapadnim delom svoje carevine svom najmlađem sinu i miljeniku Karlu (poznatom pod nadimkom Ćelavi), dok je istočni deo, dakle i Italiju, dao na upravljanje Lotaru. (Prim. prev.)

4 „Sve do slanih voda.“ (Prim. prev.)

5 Sestiere, „šesti deo“; svaki od šest delova na koje su nekad bili podeljeni pojedini gradovi u Italiji. Venecija je i danas zadržala takvu podelu. Tri sestierea prostiru se s jedne strane Velikog kanala: San Marko, Kastelo i Kanaređo; a tri sa druge: Santa Kroče, San Polo i Dorsoduro. (Prim. prev.)

6

Još uvek pravno potčinjeni Vizantiji, duždevi su se i dalje pokazivali nesposobnima da nametnu svoje naslednike za više od dve ili tri generacije posle sebe. Među velikim porodicama iz kojih su poticali tribuni, kao što su porodice Partečako, Orseolo i druge, glavnu reč je često imala porodica Kandijano (Candiano). Energični, agresivni, arogantni, uporni, oni su se nalazili na vlasti od 932. godine. Jedan od njih, Petar Kandijano IV, izabran 959, oženio se sestrom markiza od Toskane Valdredom (Waldrada), koja mu je u miraz donela velike zemljišne posede u Friuliju i u oblastima Treviza i Ferare. Dospevši do vrha vlasti, ponašajući se kao pravi feudalac, izazvao je 976. godine pobunu naroda koji ga je ubio i zapalio palatu duždeva i mnoge susedne zgrade, među kojima i crkvu sv. Marka.

Nasledio ga je Petar I Orseolo koji nije dugo vladao, pošto je 978. dao ostavku i povukao se u samostan. Imao je ipak dovoljno vremena da počne ponovnu izgradnju duždevske palate i crkve sv. Marka. Za ovu poslednju naručio je iz Carigrada oltarsku ploču koja će — nakon što mnogo puta bude uvećavana i prerađivana — postati Pala d'oro6.

Slabost poslednjih duždeva iz tog stoleća nije bila ništa manja, tako da su se oni pokazali nesposobnima da uvedu vladavinu reda. Sve će se, međutim, promeniti kada 991. godine bude izabran Petar II Orseolo, čija vladavina na blistav način označava ulazak u XI vek i s kojim započinje uspon mletačke moći.

II poglavlje MOĆ U USPONU Doba poleta Članovi porodice Kandijano, nalazeći se na čelu dukata tokom više decenija, doživeli su neuspeh, pa je Veneciju krajem X veka zahvatila kriza kako u unutrašnjem životu, tako i u spoljnim odnosima.

Pripadajući stranci koja se suprotstavljala Kandijanima, sin dužda Petra I (onoga što se 978. povukao), Petar II Orseolo, izabran 991, uhvatio se s tim teškoćama ukoštac i doneo gradu nov polet. Ličnost od prvorazrednog značaja u političkom, diplomatskom i vojnom pogledu, tako da joj vrednost priznaju i savremeni hroničari (među njima i jedan od njegovih bliskih saradnika, đakon Đovani), on je započeo ostvarivanje jednog veoma dalekosežnog programa. Ponovo je uspostavio jedinstvo unutar zajednice, postigao da ona bude priznata od strane istočnog i zapadnog carstva, te učvrstio moć Venecije na Jadranskom moru.

Godine 997. izglasan je zakon kojim se osuđuje buntovnički duh. Taj zakon, posle žestokih borbi među strankama u prethodnom stoleću, izražavao je sveopštu želju za javnim mirom. S druge strane, suprotstavljajući se namerama patrijarha iz Akvileje da potčini patrijaršiju u Gradu, kao i pretenzijama biskupa iz Treviza, Beluna i Čenede da svoju jurisdikciju nametnu teritorijama na rubovima lagune, Orseolo je branio autoritet i nezavisnost svog sveštenstva, koristeći kao oružje, na primer, i uskraćivanje soli, kako bi biskupa iz Beluna primorao da popusti.

Sa zapadnim carstvom on je 992. godine potpisao sporazum kojim je raniji ugovor „među susedima“ pretvoren u ugovor „među narodima“. Ta bilateralna nagodba predstavljala je neku 6

„Zlatna ploča“. (Prim. prev.)

7

vrstu implicitnog priznanja samostalnosti dukata. Godine 996. Orseolo je za Venecijance obezbedio pravo da na obalama reka Pjave i Sile otvaraju poslovnice i skladišta, što je predstavljalo jamstvo da se mogu slobodno kretati i da na teritorijama carstva budu oslobođeni plaćanja taksa. Najzad, godine 1001, prilikom tajnog susreta sa Otonom III u Veneciji, iako je i dalje odbijao da priključi Veneciju njegovom taboru, uspeo je da grad bude oslobođen obaveze da plaća danak carstvu.

Sa Carigradom dužd je uspostavio tesne veze i uzajamno poverenje, zasnivajući to na podršci koju je istočnom carstvu pružio na moru. Već 992. godine jedna carska hrisovulja („zlatna bula“) svedoči o toj činjenici. Na osnovu nje, venecijanski su trgovci za svoju robu plaćali umanjene takse, a omogućeno im je i da se njihovim poslovima neposredno bavi finansijska služba prestonice. Zauzvrat, Venecija se obavezala da u svakoj prilici prevozi carske vojnike sa Bosfora do vizantijskih teritorija u južnoj Italiji. Bila je to teška obaveza, ali na osnovu nje se podrazumevalo da u Jadranu carsku mornaricu treba da zamenjuje venecijanska, što je ujedno bilo i prećutno priznanje moći i autoriteta Venecije u ovoj regiji.

Godine hiljadite dužd je krenuo u pohod protiv Slavena iz oblasti oko reke Neretve.

Odneo je blistavu pobedu u pomorskoj bici kod Zadra, te osvojio Korčulu i Lastovo, značajna gnezda gusara. Primorao je Neretljane da se odreknu danka koji im je Venecija dotad morala da plaća i uspostavio svoju vlast u znatnom području duž dalmatinske obale. Ovaj uspeh simbolično je potvrđen titulom dux Dalmatinorum koja mu je tada dodeljena. Ona će biti spominjana svake godine, na dan Uzašašća, prilikom verskog obreda koji se vršio na moru i čime je bila najavljivana i buduća ceremonija „venčanja sa morem“.

Mada je uz to potpisao i neke trgovačke ugovore sa Arapima iz Sredozemlja, Orseolo je ipak 1002. godine pokrenuo pobedonosni pohod protiv Saracena koji su bili napali i opseli Bari.

Duždeva politika zasnovana na ravnoteži dvaju carstava bila je toliko uspešna, da je on jednog svog sina oženio nećakom vizantijskog cara, a drugog snahom vladara nemačkog Svetog rimskog carstva. Umro je 1009, a nasledio ga je njegov sin Oton (kumče istoimenog cara). Sin nije bio ravan ocu, pa je 1026. oteran i morao je pobeći u Carigrad, Taj završni neuspeh porodice Orseolo ničim ne umanjuje ranije uspehe njenih članova: „Oni su naznačili put kojim valja ići: jednostavno održavati dobre susedske odnose sa carem Zapada, uviđati značaj tradicionalnog i toliko korisnog sporazumevanja sa vizantijskim Istokom, čime biva omogućen razvoj pomorske trgovine.“ [Tirije (Thiriet).]

U sledećim decenijama, uostalom, i dalje se išlo već prokrčenim putevima. U unutrašnjim odnosima, praksa da dužd imenuje svog saupravljača i budućeg naslednika bila je blizu svog kraja za vreme vladavine Domenika Flabijanika (Domenico Flabianico, 1032—1042). Ta promena, kao što tvrdi jedan venecijanski hroničar iz znatno kasnijeg razdoblja, pre je značila da je uveden nov običaj nego da je proglašen nekakav zakon. No u svakom slučaju, praktično je stavljena tačka na sve dalje pokušaje duždeva da uspostave naslednu vlast, a s tim u vezi stavljena je tačka i na duždevsko štićeništvo u Veneciji.

Domeniko Kontarini (Domenico Contarini), koji je izabran za dužda 1042. godine, smatrao je da crkva sv. Marka kakvu je počeo graditi Petar II Orseolo nije po meri grada, pa je naručio nove projekte, zasnovane na planovima crkve Svetih Apostola u Carigradu. Obratio se umetnicima iz Ravene radi izrade mozaika, a da bi zdanje bilo što lepše, tražio je od trgovaca koji su se vraćali sa Istoka da donose mramor i skulpture.

U okviru gregorijanske reforme i raskola sa Istokom, između patrijarha iz Akvileje i onoga u Gradu nastavila se borba za uticaj. Godine 1053. papa Lav IX i rimski sinod priznali su 8

koegzistenciju dveju patrijaršija i prava onoga u Gradu. Dužd je želeo takav ishod, ali je odbio da i jednom i drugom patrijarhu prizna veću vlast nad biskupijama u laguni i nad venecijanskim crkvama.

Godine 1062. Kontarini je preduzeo nov pobedonosni pomorski pohod protiv Dalmacije i zauzeo Zadar.

Njegov naslednik Domeniko Selvo zaključio je sa zapadnim carstvom ugovor kojim su pružane pogodnosti venecijanskoj trgovini u severnoj Italiji. Kad su Normani Roberta Gviskarda (Guiscard) zauzeli Bari i Amalfi (1071), a potom i Salerno (1076), i time ugrozili veze Venecije i Istoka, dužd je, na poziv cara Aleksija I Komnina, započeo protiv njih niz veoma tegobnih vojnih pohoda, praćenih uspesima, ali i porazima; zbog poslednjeg takvog neuspeha, doživljenog pred Krfom 1084, Selvo je bio svrgnut.

Tokom tih borbi, car Istoka je novom hrisovuljom 1082. godine dao značajne povlastice Venecijancima. Dužd je tim dokumentom stekao doživotnu rentu (roga) i titulu protosevasta, takođe doživotnu. Venecijanskim trgovcima data su skladišta sa delom obale u Carigradu, jedna pekara i sidrišta, kao i dozvola da slobodno trguju sa čitavim nizom luka i utvrđenih mesta.

Potvrđujući valjanost politike koju je Venecija vodila na Jadranu, ovaj dokument priznaje tako reći potpunu njenu samostalnost u odnosu na istočno carstvo. „Povlašćenim položajem koji im je dao 1082. godine car im je (Venecijancima) široko otvorio vrata Istoka. Tog dana Venecija je postala svetska trgovačka velesila.“ [Dil (Diehl).] A Vitalijano Falijer (Vitaliano Falier) dobio je 1094. godine titulu dux Croatiae.

Te iste godine svečano je osvećena bazilika sv. Marka. Nakon što su bile nestale u toku požara 976. godine, mošti sveca čudesno su pronađene u južnom delu transepta novoga zdanja i sahranjene u crkvi. To čudo je uvećalo ugled spomenika koji je tada bio najraskošniji u čitavom zapadnom svetu: crkva sv. Marka na blistav način svedoči o pobožnosti, bogatstvu i nacionalnom ponosu Venecijanaca.

Dok je početkom XI veka Venecija još uvek bila samo živahna ribarska i zanatlijska palanka, krajem tog veka njena veličina i njen položaj već su neuporedivo značajniji. Njom upravlja dužd uz pomoć svog dvora, visokih dostojanstvenika i sposobne administracije.

Okupljajući se na javnim skupštinama, populus ga bira aklamacijom i obavlja zakonodavne i sudske poslove. Dominantni element društva čine case vecchie, stare porodice [Kontarini, Orseolo, Falijer, Badoer, Mikjel (Michiel), Đustinijan (Giustinian)], koje poseduju velika imanja i stalno sve više ulažu u trgovinu, a uz njih i nove porodice, case nuove. Trgovačka društva koja one obrazuju zovu se rogadie i colleganze. Ona prva poveravaju robu nekom trgovcu, i njegov je posao da tu robu proda; u drugima se kapital i rad udružuju, pa se dobici dele napola, a gubici u odnosu dve trećine/jedna trećina.

Ispod sloja koji čine ti primati7 nalazi se jedan drukčiji, sloj malih ljudi koji nije strukturisan u vidu korporacija, a koji — prema rečima jednog hroničara iz tog doba — „niti ore, niti seje, niti bere“, već živi od mora.

Međutim, prvi krstaški rat i zauzeće Jerusalima od strane vojske sa Zapada uskoro će svim Venecijancima otvoriti nove perspektive.

Uprkos teškoćama, nagli uspon

7

Oni kojima pripada prvenstvo. (Prim. prev.)

9

Ulazak Venecije u XII vek nije bio baš srećan. U godinama 1105. i 1106. ona je stradala u dva požara. Prvi je uništio otprilike šest parohija; drugi je slistio stotine stambenih kuća i mnoge crkve. Stanovnici Malamoka, pošto ih je oterala voda koja je bila u usponu, sklonili su se u Kjođu, u koju su premestili i svoju biskupiju. Godine 1116. u jakom zemljotresu rušile su se kule i kuće.

U oblasti Jadrana, ambiciozni mađarski kralj Koloman, koji je nametnuo svoju vlast u Hrvatskoj, osporio je duždu pravo na titulu dux Dalmacije. On je malo-pomalo širio svoju vlast sve do obale, pa je 1105. ušao u Zadar. a 1108. u Trogir.

Godine 1111. Aleksije Komnin dao je Pizancima znatne povlastice i jednu gradsku četvrt u Carigradu, narušavajući tako isključivost prava venecijanskih trgovaca u istočnom carstvu.

Godine 1118. car je išao čak dotle da je Venecijancima odbio da potvrdi prednosti koje su im bile priznate 1082. Tako su se ovi poslednji prvi put našli suočeni sa činjenicom da im Pizanci, koje su doveli krstaški ratovi, konkurišu u istočnom Sredozemlju.

Poznato je da su u prvom krstaškom ratu, povedenom na traženje Urbana II, u borbu protiv nevernika stupili uglavnom stanovnici Francuskog kraljevstva i Normani sa juga Italije.

Kao susedi Provansalaca, u njemu su učestvovali i Đenovljani, čija je podrška krstaškoj vojsci bila presudna, naročito prilikom zauzeća Antiohije 1097.

Zainteresovani u prvom redu za uticaj krstaških ratova na trgovinu, Venecijanci su u početku oklevali da se i sami uključe, pa su to učinili tek kad su shvatili kakve su prednosti stekli u Svetoj zemlji njihovi pizanski suparnici. Stoga je njihova flota, kojom je komandovao dužd Vitale Mikjel, tek 1009. krenula ka Zadru, a potom dospela do Rodosa, gde se sudarila sa brodovljem iz Pize. „Polazna tačka iz Egejskog mora ka prekomorskim krajevima“, kako je tada nazivana oblast u kojoj su krstaši osnivali svoje države [Lejn (Lane)], to ostrvo je tada bilo pod vlašću Carigrada. Suočivši se prvi put, Venecijanci i Pizanci zapodeli su bitku; oni prvi su odneli pobedu i domogli se znatnog broja zarobljenika koje su uskoro pustili u zamenu za (neodržano) obećanje Pizanaca da će odustati od svake trgovine u istočnom Sredozemlju. Pobednici su se potom zaputili duž obala Kilikije i u Miri se dočepali moštiju (?) sv. Nikole, koje su prilikom povratka doneli u domovinu i sahranili u crkvi na Lidu. Dospevši do obala Jerusalimskog kraljevstva, stavili su se u njegovu službu i pomogli mu u osvajanju Haife i Jafe (1100).

Godine 1122. Venecijanci su krenuli u nov pohod. U prolasku su zauzeli Krf i opljačkali Lezbos, Samos i Rodos. 1123. godine kod Askalona potukli su egipatsku flotu, te na taj način za izvesno vreme prekratili pomorsku moć Saracena u istočnom Sredozemlju. Godine 1124. učestvovali su u osvajanju Tira, koji se predao posle dugotrajne opsade. Kao nagradu za pružene usluge, dobili su jednu gradsku četvrt u Akri i trećinu grada Tira. Ubrzo su u gradovima Jerusalimskog kraljevstva počeli osnivati i kolonije koje su imale crkvu (često posvećenu sv.

Marku), mlin, pekaru, javna kupatila i tvrđavu, a pored povlašćenosti u oblasti sudske nadležnosti, bile su oslobođene plaćanja taksa, poreza i carinskih dažbina.

Posle Kolomanove smrti 1114. godine Venecija se suprotstavila Madžarima, nastojeći da povrati izgubljeni položaj u dalmatinskim gradovima. 1115—1116. ponovo je osvojila Zadar i Šibenik; zadržala je lokalne institucije, ali ih je stavila pod nadzor svojih činovnika s titulom conte8. Godine 1125. morala je da nastavi borbu, ovaj put protiv Madžara Stefana II, pa je, 8

Izvedeno od latinskog comites (množina od comes, pratilac), što je u doba Konstantina Velikog (a i kasnije, u vreme Vizantije) predstavljalo visoku činovničku titulu iz koje će nastati i plemićke titule comte (fr.) i conte (it.). (Prim. prev.)

10

vrativši vlast nad Splitom i Trogirom, pretvorila severni deo Jadrana u „venecijanski zaliv“, prema rečima jednog kartografa iz tog doba. Duždu je data i titula totius Istriae dominator.

Pošto je istočnom carstvu bila neophodna njena vojna i ekonomska podrška, Veneciji su, uprkos ozbiljnim problemima u održanju koegzistencije njenih trgovaca i Grka, hrisovuljom iz 1126. godine ponovo uspostavljena njena ranija prava. 1148. godine novim carskim ediktom proširena je površina venecijanske kolonije pored obale Zlatnog roga. Veneciji su za njenu trgovinu postali dostupni Rodos, Kipar i ostrva u Egejskom moru.

Na zapadnoj obali Jadranskog mora gradić Fano zatražio je 1141. godine da bude stavljen pod zaštitu Venecije. Ona je njegove stanovnike priznala za svoje saveznike i podanike, dobivši, zauzvrat, za svoje ljude prava meštana tog gradića. Tada je dužd uzeo i titulu dominator in Marchia.

U južnom delu Jadrana Venecijanci su se sukobili sa Normanima i ambicijama njihovog vladara Rožera (Roger) II. Pružajući protiv njega podršku Manojlu Komninu, godine 1148. ponovo su zauzeli Krf, kojega su se njihovi protivnici u međuvremenu bili dočepali.

Najzad, grad iz lagune došao je na kopnu u sukob sa susednim gradom Padovom, budući da je ova htela da skrene vode Brente, uz opasnost da poremeti ravnotežu na obali. Venecija je lako pobedila u tom lokalnom sporu, zbog kojega je prvi put upotrebila najamnike u jednom sukobu na kopnu.

Zahvaljujući svojoj sposobnosti da brzo reaguju, kao i svojoj dinamičnosti, Venecijanci su tokom prve polovine XII veka dali snažan podstrek svojoj trgovini, ali i unutrašnjem životu svog grada.

Na ekonomskom planu, oni su postali ti koji su Italiju i Nemačku snabdevali svilenim tkaninama, začinima, pamukom, šećerom, mirisima i dragim kamenjem sa Istoka; na Istok su pak izvozili drvo, gvožđe i bakar; uspostavili su, u sopstvenu korist, monopol na sol. „Venecija, to skladište Istoka na vratima germanske centralne Evrope, ostvarila je prosperitet koji je isto toliko bio povoljan za nju samu koliko i neophodan drugima.“ (Tirje.)

Početkom XII veka pojavljuju se nova udruženja venecijanskih trgovaca, bolje prilagođena razvojnim tokovima u području nad kojim su zagospodarili, od Sirije do Romanije 9, od Grčke do Egipta. Reč je o „kompanijama“ u kojima su se udruživali dvojica ili veći broj pojedinaca, s tim što je svaki od njih unosio svoj deo kapitala, svi su radili, svi bili međusobno solidarni, a dobitke i gubitke delili su u srazmeri sa novcem koji su uneli.

Simbol rasta pomorske moći o kojemu je već bilo reči bila je izgradnja državnog Arsenala, 1104. godine, za vladavine dužda Ordelafa Falijera, na Zemelama (Blizancima), dvama močvarnim otocima u istočnom delu arhipelaga. Tu će postepeno nastajati ogromni kompleks brodogradilišta, livnica, skladišta, radionica, a tu će biti razrađen i jedan racionalno zamišljen vid ratnih i trgovačkih brodova.

Na političkom planu, dužd je još uvek zadržavao veliku vlast i ponašao se kao pravi vladar. Kad je bio odsutan, često je njegov sin bio taj koji je upravljao i zapovedao flotom. Članovima njegove porodice često je pripadala zapovednička uloga u inostranstvu. Dužd je, najzad, često ostvarivao bračne veze svojih sinova i kćeri sa potomcima kraljeva i vladara.

9

„Romanijom“ ili Romanskim carstvom (Impero di Romania) u srednjem veku je nazivana teritorija Vizantijskog carstva. Posle njegove propasti, Venecijanci su to ime davali onim vizantijskim teritorijama koje su pripale Mletačkoj republici. Tako je i venecijanski bail u Carigradu bio predstavnik „republike Romanije“ (v. u III poglavlju, str. 33). (Prim. prev.)

11

Tokom godina, međutim, vlast je težila da postane svojina „jednog apstraktnog entiteta, države.“ [Corci (Zorzi).] S jedne strane, patrijarh, biskupi i opati više nisu učestvovali u državnim poslovima: tako je nastalo jedno od osnovnih obeležja venecijanske politike, odvojenost crkve i države. S druge strane, godine 1143. pojavilo se Veće Mudrih (Consiglio dei Savi ili Consilium Sapientium), čiji su se članovi birali iz aristokratije koju su činili principes ili nobiliores: to telo, kojemu je predsedavao dužd, možda je birao populus, koji je na nj prenosio deo svoje vlasti, a zadovoljavao se time da odobrava njegove odluke. Uporedo s tim pojavilo se još jedno, manje veće, sastavljeno od ljudi bliskih duždu. Tako je došlo do postepenog ograničenja vlasti dužda i skupštine (arengo). Godine 1147. venecijanski izaslanici u Carigradu govorili su u ime dužda i „celokupne Zajednice“.

Posle požara o kojima je već bilo reči, a koji su bili tako velikih razmera delimično i zbog činjenice da su kuće pojedinaca još uvek bile građene od drveta, pri ponovnoj izgradnji grada često su upotrebljavani cigla i istarski kamen. Središte grada, na koje su se sve više usmeravala ulaganja u nekretnine, ostala je četvrt sv. Marka. Početkom veka izgrađene su crkve sv. Agneze i sv. Jovana Odrubljene Glave (San Giovanni Decollato ili San Zan Degolà); u ovoj drugoj zadržani su stubovi sa vizantijskim kapitelima, kao i freske istog porekla. Ali Venecija je još uvek imala neobičan izgled: „Ako zamislimo šezdeset crkava i veliki broj kuća, a u isti mah i prisustvo močvara, ali isto tako i vrtova i vinograda u samom srcu grada, dobijamo veoma sugestivnu sliku tog čudnovatog mikrokosmosa, gde se trgovalo, gde su se potpisivali ugovori i gradili brodovi, ali gde su se takođe gajili vinova loza i povrće, i gde se išlo u ribolov, pa čak i u lov.“ (Corci.)

Spoljni problemi i uspostavljanje unutrašnjeg reda Druga polovina XII veka, između izbora dužda Vitalea Mikjela II i četvrtog krstaškog rata, u znaku je ozbiljnih teškoća na međunarodnom planu, nastalih intervencijom cara Fridriha Barbarose (Friedrich Barbarossa) u Italiji, neprijateljskim stavom istočnih careva i pobunama u Dalmaciji. Željan da rimskom carstvu vrati izgubljenu veličinu i sjaj, Fridrih Barbarosa se posvetio jačanju svog uticaja u Nemačkoj, a potom i u Italiji, suprotstavljajući se papskoj vlasti.

Venecijanska republika — brinući brigu, kao što već znamo, o svojim pomorskim poduhvatima, usmerenim više ka pučini nego ka kopnu — najpre je nastojala da ostane neutralna u sukobu između crkvenih vlasti i Carstva, kao i u borbi u kojoj su se na poluostrvu našli suprotstavljeni Gvelfi i Gibelini (dve „stranke“ koje, uostalom, u samoj Veneciji nisu postojale). Godine 1155. njene trgovinske povlastice u državama Carstva bile su potvrđene. Međutim, 1159. ona je stala na stranu pape Aleksandra III protiv antipape Viktora IV [Oktavijana de Montičela (Ottaviano de Monticello)], kojega je podržao Fridrih. I prihvatila je kardinale i prelate koji su ostali verni Aleksandru.

Godine 1162. carska je vojska osvojila Milano, a Ferara, Padova i Verona napale su Veneciju, nastojeći da je odseku od kontinenta. Koristeći se takvim okolnostima, patrijarh iz Akvileje preduzeo je pohod na Grado. No pohod se završio neslavno, jer je venecijanska flota zaplovila u pomoć napadnutima i zarobila patrijarha, kao i znatan broj njegovih ljudi.

Godine 1167. Republika je finansijski podržala antiimperijalni Lombardski savez, uzevši u tu svrhu pozajmicu od dvanaestorice svojih najbogatijih građana, među kojima su bila i dva buduća dužda, Sebastijano Cani (Sebastiano Zani) i Orio Mastropjero (Mastropiero).

12

Nakon što je vojska severnoitalijanskih gradova porazila carske trupe kod Lenjana 1176. godine, Venecija je postala pravi dobitnik u pregovorima do kojih je došlo između suprotstavljenih strana. Do pomirenja pape i cara, i potčinjavanja ovog poslednjeg, došlo je u crkvi sv. Marka 1177. godine: „Mir koji je uz niz veličanstvenih ceremonija zaključen u Veneciji označio je mesto koje će tom gradu ubuduće pripadati u Italiji i svetu.“ [Renuar (Renouard).]

Zato što je podržala papu i kardinale iz njegove stranke, zato što je pružila pomoć Lombardskom savezu, ali i zato što je sarađivala u jednom carskom poduhvatu usmerenom protiv Ankone 1172. godine, Republika je dobila niz prednosti od bitnog značaja: patrijarh iz Grada (koji je u stvari stolovao u Veneciji) dobio je od pape vlast, koju više niko nije osporavao, nad verskim zajednicama u području lagune, u Istri i Dalmaciji; venecijanski su trgovci stekli pravo da slobodno putuju i prevoze robu, oslobođeni plaćanja svake putne takse, u čitavoj kraljevini Italiji; najzad, car je priznao samostalnost Republike. „Potčinjena samo Bogu“ (prema anonimnoj hronici pod naslovom De Veneta pace), „Venecija, izdvojena, okružena vodom, prestonica države koja se pruža na obe strane Jadrana, morala je u očima pape i cara izgledati kao idealno mesto za jednu diplomatsku konferenciju; u tome je nesumnjivo izvesnu ulogu morala igrati i privlačnost mesta koje je već tada ostavljalo najupečatljiviji utisak kao finansijski i trgovinski centar.“ (Corci.)

Na drugom jednom terenu, na Istoku, napetost je stalno rasla između Venecije i Carigrada. Car, koji je Đenovljanima dao povlastice i jednu četvrt u Carigradu (1157), oslonio se na Ankonu, suparnicu Venecije na Jadranu, i pokušao da vrati vlast u Dalmaciji, tako što je stvorio svoj dukat u Splitu. Godine 1171. car Manojlo dao je naređenje da se sa teritorije carstva proteraju svi Venecijanci i da se konfiskuju njihova dobra i brodovi. Na taj način želeo je da raščisti račune — i ne bez valjanih razloga — sa kolonijom koja je od strane javnog mnjenja optuživana da je „toliko bezočna u svom bogatstvu i blagostanju, da počinje prezirati i samu carsku vlast“. Reagujući na tu primenu sile, dužd Vitale Mikjel organizovao je pomorsku operaciju u cilju odmazde, i sam ju je predvodio, ali ona je propala zbog jedne epidemije. Kad se vratio, njegovi sugrađani su mu se oštro suprotstavili, pa je dužd pokušao da pobegne, ali je maja 1171. ubijen.

Suočen sa velikim teškoćama u Italiji i Maloj Aziji, Manojlo je 1179. oslobodio svoje zatočenike i naredio da im se vrate imovina i posedi. Godine 1182, pod Andronikom Komninom, Manojlovim naslednikom i rođakom, počinjen je opšti pokolj Latina prisutnih u Carigradu.

Glavne žrtve bile su, međutim, Pizanci i Đenovljani, kojih je u vizantijskom carstvu bilo više nego Venecijanaca. Sledeće godine došlo je do izvesnog zbližavanja Venecije i Andronika.

Godine 1187, ugovor zaključen između Republike i cara Isaka Anđela, koji je oborio Andronika i došao na njegovo mesto, predviđao je da carstvu, u slučaju da bude napadnuto, budu stavljene na raspolaganje galije koje će naoružati i kojima će komandovati Venecijanci. Time se priznavalo koliko je značajnu ulogu imala mornarica nove Venecije.

Najzad, 1198. godine, Aleksije III, koji je svog brata Isaka svrgnuo s prestola i poslao u zatočeništvo, potpisao je hrisovulju koja je venecijanskim trgovcima pružala pravne garancije i određivala one oblasti u carstvu u kojima će oni imati pravo pristupa. Mada se i dalje izjavljivalo da su Venecijanci carevi podanici i da mu duguju vernost, dužd više nije nosio titulu protosevasta, kako bi istakao sopstvenu samostalnost i nezavisnost Republike.

Kakve su posledice imali nesređeni odnosi između Venecije i Vizantije vidi se iz biografije venecijanskog trgovca Romana Mairana, čija odiseja uz to ukazuje i na ustrajnost u nastojanjima Mlečana i na njihov preduzimljivi duh. Poreklom iz plemićke porodice koja se 13

nedavno nastanila na Velikom kanalu, Mairano je 1153—1154. putovao u Carigrad. Sa brodom punim drveta, vratio se sledeće godine u taj grad i nastanio se u njemu, te počeo organizovati trgovačku razmenu sa Smirnom, a potom i sa Akrom10 i Aleksandrijom. Obogativši se, 1164. godine vratio se u zavičaj. Godine 1166. ponovo se nastanio u Carigradu, da bi tu nastavio, ali ovaj put vlastitim brodovima, ranije trgovačke poslove. Međutim, 1168. vratio se u domovinu, u vreme kad je neprijateljstvo prema Mlečanima raslo i kad je dužd zatražio od svojih zemljaka da napuste carstvo. Ponovo došavši u tada još uvek raskošni Carigrad, u kojemu je način života bio prefinjen, ali čija je privreda bila u teškoćama a vlada korumpirana i neefikasna, Mairano je postao žrtva pobune i pljačke venecijanske četvrti, ali je ipak uspeo da pobegne.

Vratio se, dakle, još jednom u Veneciju, izgubivši skoro svu svoju imovinu, nesposoban da isplati svoje dugove. Godine 1174. ponovo je krenuo na more, ali ovaj put ka Aleksandriji, nakon što se morao udružiti sa svojim bratom, od kojega je dobio dve trećine uloženog kapitala.

Godine 1177. dao je da mu se sagradi nov brod, s kojim je plovio do Akre i Aleksandrije; ostvareni dobici omogućili su mu da najzad isplati svoje poverioce. Tri godine kasnije vratio se u Carigrad, ali se 1181. nastanio u Egiptu, gde je živeo sve do smrti 1191. godine, kao sopstvenik mnogih nepokretnih dobara i udruživši se, u svojstvu deoničara ili ortaka, sa svojim sinovima.

Ostaje da se još nešto kaže o opasnostima kojima se Venecija izlagala na moru i na istočnim obalama Jadrana. Podržavani od strane Madžara, dalmatinski su gradovi u više navrata pokušavali da se oslobode mletačkog jarma. Godine 1170. flota Republike skršila je pobunu Zadrana. Godine 1180. dve ekspedicije nisu uspele da zauzmu grad koji se ponovo digao na ustanak. Godine 1196. Zadar i Dubrovnik ponovo su se pobunili i zatražili pomoć od Pize, Ankone i od Normana.

Velike institucionalne reforme koje su u Veneciji sprovedene tokom druge polovine XII veka po svoj prilici su u vezi i sa teškoćama s kojima se Republika suočavala na međunarodnom planu.

Tako je posle ubistva dužda Vitalea Mikjela, 1171. godine, narodna skupština izabrala komisiju od jedanaest članova, zaduženu da predloži ko će biti dužd. Nešto kasnije grad je podeljen na šest sestierea: Kastelo, Kanaredo, Dorsoduro, Luprio, San Marko i San Polo. Veliko veće, sastavljeno od četrdeset članova, postalo je tada novo biračko telo za izbor dužda.

Duždevska vlast, dakle, „nije se više sticala plebiscitom i nije više mogla da bude ni instrument neke stranke: četrdeset izbornika mogli su da biraju na miru, a svoj izbor podvrgavali su mišljenju naroda.“ (Tirje.) Godine 1178, prilikom izbora Orija Mastropjera, obrazovano je i šestočlano Malo veće, povezano sa sestiereima.

Jedna za drugom, pojavljivale su se nove upravne službe, izabrane na određeno vreme: finansijske (rizničari i prokuratori sv. Marka), pravne (kod njih je optužbu i prava države zastupao advokat koji je predstavljao Opštinu), administrativne.

Godine 1192, posle abdikacije dužda Malipjera (Malipiero), novoizabrani dužd Enriko Dandolo bio je prvi koji je izrekao promissio domini ducis (duždevsko obećanje). Zakleo se Jevanđeljem da će izvršavati dužnosti koje su mu propisane, a te su: da će bez prevara i samovolje sprovoditi zakone; da će savesno, pošto čuje šta kažu zakon i sudije, izricati presude; da neće primati poklone ni prihvatati povlastice; da neće uspostavljati lične odnose sa papom i vladarima; da će obezbediti primenu odluka obaju veća.

10

Akra (Acre) je nekadašnje ime izraelskog lučkog grada koji se nalazi severno od Haife, a koji se danas zove Ako (Akko). U antičkim vremenima grad je bio poznat kao Ptolemais. (Prim. prev.)

14

Dok su do tada nastojali da sami vladaju, duždevi su na taj način postali prvi činovnici države. Izgubili su svoje kraljevske atribute, koji su svedeni na puke simbole: oni predstavljaju Republiku i njoj polažu zakletvu na vernost. Njihova je vlast ograničena i strogo kontrolisana od strane građana-činovnika, a ovi su pak i sami dužni da prihvate obaveze koje su im odredili oni što su ih izabrali.

Godina 1177 — kao što smo videli — predstavlja značajan datum u usponu Venecije, koja je tada ugostila dvojicu gospodara Zapada. U to vreme Trg sv. Marka i Piazzetta dobili su nov izgled (kuće sa nadsvođenim hodnikom sa strane, stubovi blizu obale, koje je iz svog nesrećnog poduhvata na Istoku doneo Vitale Mikjel), dok je u vreme vladavine dužda Domenika Morozinija (Domenico Morosini, 1147—1156) završen zvonik crkve sv. Marka. Kod Rialta, gde je papa Aleksandar III posvetio tri crkve, smestile su se mnogobrojne radnje i ured za kontrolu mera, a na Velikom kanalu pojavio se prvi most, postavljen na čamce, što je omogućavalo da se njegovim otvaranjem propuste brodovi velike tonaže.

III poglavlje ZLATNO DOBA (XIII—XV VEK) Četvrti krstaški rat Nakon što je pod muslimanskim pritiskom položaj Jerusalimskog kraljevstva postao znatno pogoršan, te nakon što je 1187. godine, pored Akre i Laodikeje, pao i sam Jerusalim, Venecija je bez naročitog žara odgovorila na papin poziv da se krene u treći krstaški rat (1189— 1190) čiji su rezultati bili više nego skromni. Zadovoljila se, naime, lime što je prevezla vojsku do Tira, dok su se njene suparnice, Piza i Đenova, istakle u odbrani Tira i ponovnom osvajanju Akre.

Ali zato je stav Republike bio sasvim drukčiji u vreme četvrtog krstaškog rata. Papa Inoćentije III uputio je 15 avgusta 1198. encikliku svim hrišćanima sveta, kako bi ih obavezao da krenu u ponovno osvajanje svetih mesta. Odgovarajući na njegov poziv, franački vitezovi krenuli su sledeće godine u krstaški pohod, pa se jedan deo njih, pre nego što će se ukrcati, okupio na venecijanskom Lidu. Naime, saglasno ugovoru zaključenom februara 1201, Venecijanci su bili dužni da obezbede brodove kojima će do Svete zemlje biti preneto 4.500 konja i vitezova, 9.000 konjušara i 20.000 pešadinaca.

Dužd koji je 1192. nasledio Mastropjera, Enriko Dandolo, izvrstan poznavalac vizantijskog Istoka, star, skoro slep [„mada je imao lepe oči, njima nije video ništa, jer je izgubio vid nakon što je bio ranjen u glavu“, piše jedan od svedoka tog pohoda, francuski hroničar Žofroa de Vilarduen (Geoffroy de Villehardouin)], no zato veoma promišljen i energičan, odigrao je ulogu koja će biti od bitnog značaja po tok ovog novog krstaškog rata. U želji da natera krstaše — čije su kese uglavnom bile prazne — da mu plate za prevoz, odlučio je da stavi hipoteku na njihova buduća osvajanja, pa i da sam učestvuje u poduhvatu, kako bi branio interese svojih sugrađana.

Prvi cilj na putu bio je Zadar, ali pošto su njegovi stanovnici odbili da puste krstašku vojsku u grad, ona ga je novembra 1202. zauzela i opljačkala. Na mestu gde je vojska zimovala našao se Aleksije, sin Isaka Anđela kojega je svrgnuo Aleksije III, i zatražio, uz podršku Filipa Švapskog (sina Barbarose koji je poginuo u Svetoj zemlji), da mu krstaši pomognu kako bi svom 15

ocu i svojoj porodici vratio presto istočnog carstva. Obećao je da će im zauzvrat dati oružje i novac za nastavak njihovog pohoda, te da će i lično učestvovati u poduhvatu; uz to se obavezao i da će doprineti ponovnom — i uvek snevanom — ujedinjenju istočne i zapadne crkve.

Pošto su se sve vođe saglasile, krstaši su u proleće 1203. krenuli ka Carigradu, pred kojim su se pojavili krajem juna. „Znajte da je mnogima od tih što su tada ugledali Carigrad“ — piše Vilarduen — „to bilo prvi put da ga vide; oni nisu mogli poverovati da tako bogat grad postoji igde na svetu; kad su videli te visoke bedeme i te kićene kule kojima je grad bio zaštićen... pa te raskošne dvorce i ogromne crkve,... znajte da nije bilo čoveka toliko smeonog da mu srce ne zadrhti, i bilo je to čudo jer nikad tako velik poduhvat nije bio preduzet.“ Nakon niza žestokih sukoba vizantijske su snage bile savladane, pa je 17. jula grad zauzet.

Isak Anđeo i njegov sin vraćeni su na presto, ali, budući lišeni prave vlasti, nisu bili kadri da održe obećanja koja su dali svojim saveznicima, pa su izvrdavali, a ubrzo su i uklonjeni. Aleksije Duka Murzufl, koji je u sebi ovaploćivao grčki otpor Latinima, ubio je Isaka i proglasio se carem pod imenom Aleksije IV. Franci i Mlečani tada su se saglasili da zajednički osvoje Carigrad i carstvo. Kao što svedoči vizantijski hroničar Nikita Honijat, grad je 12. aprila 1204. i sledećih dana divljački pljačkan: „Ne znam kako da unesem red u svoju priču, kako da je započnem, nastavim i završim.

Na zvuk trube, podigavši visoko svoje gole mačeve, oni (krstaši) počeše da pljačkaju kuće i crkve... Pomahnitali u svom divljanju, silovali su sve žene na koje bi naišli, nevine devojke, kaluđerice posvećene Bogu... Sve je u gradu bilo samo očaj, plač, krik, jecaj.“ U plen na koji su polagali pravo, Mlečani su uračunali i četiri bronzana konja sa carigradskog hipodroma, čije se kopije danas ističu na pročelju crkve sv. Marka.

Pošto su pobedili, Venecijanci i Franci podelili su carstvo. Balduin Flandrijski izabran je 9. maja za cara; budući da je dužd mudro odbio tu titulu, izbor je izvršila komisija od dvanaest članova, među kojima su šestorica predstavljali Veneciju. Balduin je šest dana kasnije krunisan u crkvi sv. Sofije. Dodeljena mu je četvrtina carstva, a ostatak su međusobno podelili krstaši (među kojima je bio i vođa pohoda, Bonifacije Monferatski) i Republika.

Tako su Venecijanci postali gospodari znatnog dela Carigrada, obala Jonskog mora, ostrvâ koja su obrazovala Dominium Adriae, Peloponeza, Kiklada, Galipolja i Rodosta. Uz to je Enriko Dandolo otkupio Krit od markiza od Monferata, kojemu je to ostrvo pripalo kao deo plena. Venecija, nekadašnji deo vizantijskog sveta, ne samo da je postala potpuno nezavisna, već je i zagospodarila jednim delom carstva.“ (Renuar.) Pošlo je već bio Dux Veneciarum, Croatiae et Dalmatiae, dužd je sada postao i Dominator quartiae et dimidiae partis imperii Romaniae (gospodar četvrtine i po romanskog carstva): sa više razloga, dakle, mogao se nazivati carem nego i sam novoizabrani car, budući da je sam posedovao tri osmine carstva.

Venecija će se u stvari mudro zadovoljiti time što će zauzeti ključne tačke: Drač u Epiru, Koron i Modon na jugu Moreje11, Krit, Negropont12. Preostale oblasti koje su joj pripale ona je dala svojim patricijima kao feudalna dobra, s tim što su ovi bili dužni da obezbede vlast nad tim posedima i da ih sačuvaju. Tako je Marko Sanudo tokom sledećih deset godina osvojio Kiklade i osnovao Arhipelaško vojvodstvo, dok su drugi njegovi zemljaci zauzeli ostala najvažnija ostrva u Egejskom moru. Najzad, Venecija je — kao što ćemo videti — uspostavila i koloniju na Kritu.

11 12

Peloponeza. (Prim. prev.)

Ostrvo Eubeja. (Prim. prev.)

16

Dandolo — koji je umro na položaju dužda 1205. godine — obezbedio je svojom umešnošću Veneciji za čitava dva veka „jedino pravo kolonijalno carstvo koje je postojalo u srednjem veku“ (Tirje); to carstvo, pošto se njime dobro upravljalo i pošto je pažljivo iskorišćavano, obezbedilo je gradu u laguni pristup proizvodima iz Azije i pružilo sigurnost njegovoj trgovini: rečju, donelo mu je prevlast u istočnom Sredozemlju.

Carstvo Za Mlečane — kao što ćemo videti — nije bilo nimalo lako održavati vlast nad tim ogromnim i udaljenim teritorijama (plovidba morem od Venecije do Kandije 13 trajala je četiri, a od Venecije do Carigrada šest nedelja) i braniti njihovu celovitost. Ali u tome im je od velike koristi bila administracija, koju su oni na njima uvodili postepeno, a koja se pridržavala dvaju kriterijuma od bitnog značaja: regionalizma i centralizma.

Telo koje je predstavljalo vlast Republike na prostorima Romanije uglavnom je bilo regimen, odnosno izvršni, kolegijalni i stalni organ, na čijem se čelu nalazio bail ili rektor.

Izabrani na dve godine, najviši činovnici — a svi su oni bili Mlečani — bili su predstavnici venecijanskog Velikog veća ili Senata. Data im je commissio14 kojom su im bili određeni ovlašćenja i plata, i koje su se morali pridržavati, a pri povratku u majku domovinu polagali su račun o svom upravljanju. Niže činovništvo takođe su najčešće činili Mlečani, ali u njemu je ponekad bilo i meštana. Najzad, iz prestonice su stizali i visoki izaslanici, nazvani sindaci ad partes Levantis, sa zadatkom da nadziru lokalne vlasti i saslušaju eventualne žalbe stanovništva kojim su te vlasti upravljale.

U Carigradu, bail, koji je pripadao nekoj od najmoćnijih venecijanskih porodica i kome su pomagala dva savetnika i skupština sastavljena od dvanaestorice venecijanskih plemića nastanjenih u tom gradu, predstavljao je „republiku Romaniju“. Pod njegovom se upravom nalazila gradska četvrt koja je pripala Veneciji, ali njegova se nadležnost protezala i na mletačke ustanove u istočnom Sredozemlju i na Crnom moru.

Na prostrano ostrvo Krit — na kojemu se okončavala jedna od etapa na putu od Venecije preko Romanije do Egipta, i koje je bilo veoma bogato prirodnim resursima (žitom, uljem, vinima), a imalo je i znatan broj stanovnika (oko 150.000) — Mlečani su u talasima (1211, 1222, 1233, 1252) naselili oko 10.000 kolona koji su poticali iz svih šest sestierea metropole, pa su po tom istom sistemu bili raspoređeni po otočkoj teritoriji. Dobivši feudalne posede, naseljenici su se obavezali da zemlju brane od unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja. Na čelu su im se nalazili jedan duks i dva savetnika koje je biralo Veliko veće, a imali su uz sebe i skupštinu sastavljenu od preko trista patricija, kao i činovnike zadužene za finansije, sudstvo i vojsku.

Protiv takvih pozicija Venecije u Romaniji ustremili su se opasni protivnici, ponekad udruženi u saveze: Grci, koji su loše podnosili prisustvo Latina na svom tlu; Đenovljani; a kasnije i Turci.

Mihailo VIII Paleolog, nalazeći se u izgnanstvu u Nikeji, potpisao je marta 1261. ugovor sa Đenovljanima, obećavajući im, u zamenu za njihovu pomorsku i finansijsku podršku, trgovinske i poreske povlastice koje su dotad bile priznate Mlečanima. Jula iste godine, predvodeći svoju vojsku i iskoristivši odsutnost venecijanske flote, uspešno je izveo iznenadni 13 14

Drugo ime Krita, ali i tadašnje ime glavnog grada tog ostrva (današnji Iraklion). (Prim. prev.)

Punomoć. (Prim. prev.)

17

napad na Carigrad. Mihailo VIII ušao je 15. avgusta u grad gde je mesec dana kasnije i krunisan.

To je bio kraj romanskog latinskog carstva. Gradska četvrt u kojoj su živeli Mlečani porušena je, a oni su izgubili svoj povlašćeni položaj u zemlji. Njihovo su mesto zauzeli Đenovljani koji su dobili isključivo pravo da se bave trgovinom na Crnom moru.

Da bi vratila izgubljeno, Venecija je tokom sledećih decenija pribegavala čas pregovorima, a čas sili.

Od istočnog cara, čija je vlast bila na staklenim nogama i kojemu nije bilo nimalo više stalo do Đenovljana nego do njihovih mletačkih prethodnika, Republika je 1265, 1285. i 1302. dobijala hrisovulje kojima su joj postepeno vraćane njene povlastice: ponovo su se smestili u Carigradu, oslobođeni su plaćanja carina, dobili pravo da slobodno trguju, kao i pristup Crnom moru.

Jula 1281. Venecija je sa kraljem Karlom I Anžujskim sklopila savez čiji je cilj bio ponovno latinsko osvajanje carstva, ali ovaj poduhvat je propao usled pobune koja je na Siciliji 1282. izbila protiv Francuza (Sicilijansko večernje).

Protiv Đenove Venecija je vodila četiri uzastopna rata na moru: 1261—1270; 1294— 1299; 1351—1355; 1377—1381. Ovi sukobi prekidani su primirjima ili periodima mira koji su za dve suparničke sile u isti mah značili i obostrano priznanje zona uticaja svake od njih. Jedno od glavnih obeležja ovih bitaka predstavlja i poneki krvavi poraz mletačke mornarice onaj kod Lajaca15 (1294); ili onaj kod Korčule, na pučini pred dalmatinskom obalom (1298). Avgusta 1379. đenovska se flota dočepala čak i Kjođe; ali juna sledeće godine, napregavši sve svoje snage, Venecijanci su svoje protivnike primorali na predaju. Godine 1381. u Torinu je potpisan ugovor o miru.

U borbi sa svojom suparnicom Đenovom — koja je predstavljala strahovitu pomorsku silu, ali u kojoj su vladale podeljenost i svojeglavost — Venecija je na kraju uvek odnosila pobedu zahvaljujući koheziji i rodoljublju svog stanovništva. Godine 1386. ona je potpuno ovladala Krfom; svojim posedima (Dominio da mar) priključila je Lepant (1393), Atinu (od 1394. do 1408), Skadar (1395).

Suočena sa rastućim pritiskom Turaka, Serenissima je učestvovala u otporu hrišćanskog sveta, ali je nastojala da očuva svoje pozicije, makar i po cenu pregovaranja sa nevernicima, pa čak i pristajanja na to da im plaća namete i poreze. Mada je mletačka flota savladala Osmanlije 1416. na pučini pred Galipoljem, Turci su 1430. zauzeli Solun, a 1444. odneli su blistavu pobedu kod Varne na Crnom moru. Carigrad je pao pod njihovu vlast 1452; godine 1458. osvojili su Korint, a 1470. Eubeju.

Iako je 1479. potpisala ugovor o miru sa Visokom portom16, Veneciji je kraj XV veka ipak doneo lep dobitak: pod njenu vlast pao je Kipar, ostrvo bogato solanama, pamukom, šećerom i vinima, raskršće na putu sa Zapada ka Maloj Aziji i Egiptu, nastanjeno mnogoljudnom mletačkom kolonijom. Katarina Kornaro (Catarina Cornaro), rođena u patricijskoj porodici iz grada u laguni, udovica kralja Jakova Luzinjanskog (Jacques de Lusignan), juna 1489. Odrekla se vlasti u korist Serenissime. Februara sledeće godine egipatski sultan priznao je Veneciji pravo na taj novi posed.

Razlog tome što su Venecijanci s tolikom upornošću i srčanošću uvećavali i branili svoje istočno carstvo bio je u velikom značaju koji je ono imalo za njih. Ono im je, naime, otvaralo ili 15

Lučki grad u severoistočnom uglu Sredozemnog mora, na obali Kilikije. (Prim. prev.)

Visoka porta (ili samo Porta) — diplomatski naziv za tursku (osmanlijsku) vladu, nastao od reči koje znače visoka vrata i koje su označavale kancelariju velikog vezira. (Prim. prev.)

16

18

olakšavalo pristup velikim trgovinskim centrima, služilo im kao baza na putu ka Krimu, Maloj Aziji ili Egiptu; a uz to im je pružalo i obilje prehrambenih proizvoda — pre svega žito, vino i ulje.

Venecijanski putnici: Marko Polo i drugi Blistav znak mletačke ekspanzije predstavlja više ili manje „romansirana“ odiseja Marka Pola, koji je a posteriori postao jedan od najslavnijih sinova Venecije.

Pogledajmo najpre činjenice. Godine 1253. mletački trgovci Mateo i Nikolo Polo (Matteo i Niccolo Polo) otputovali su u Carigrad. Zatim su dospeli na Krim, te stigli čak do ušća Kerme u Volgu. Vratili su se preko Buhare, gde su se sreli sa mongolskim velikim kanom Kublajem koji im je poverio zadatak da prenesu njegovu poruku papi. U Veneciju će se vratiti 1269.

Dve godine kasnije, noseći ovaj put poruku Grgura X, na čiji su izbor čekali, krenuli su na novo putovanje, a na njemu ih je pratio i njihov nećak Marko, tada petnaestogodišnjak. Krenuvši iz Lajaca preko Anatolije i Jermenije, dospeli su do Persijskog zaliva. Potom su stigli do Pamira, prešli pustinju Gobi, te preko Su-čoua ušli u Kinu. Godine 1275. došli su u Šan-tu, gde se nalazio Kublaj. Otpratili su kana do njegove prestonice Kambalika (Pekinga). Marko je tada zacelo prepustio trgovačke poslove svojim rođacima, a sam je obilazio zemlju kao izaslanik kana, izvršavajući mnoge administrativne poslove koje mu je ovaj poveravao.

U pratnji jedne mongolske princeze koja je krenula u Persiju, došljaci iz Evrope krenuli su 1291 preko istočne i južne Azije natrag u zavičaj, pa su 1295. stigli u Veneciju. Marko će tu umreti 8. januara 1324, ostavljajući svojoj deci nasledstvo u kojemu se nalazilo i mnoštvo dragocenih predmeta, po svoj prilici donetih sa njegovog boravka van domovine, dugog otprilike četvrt veka.

Ali slava Marka Pola proistekla je iz činjenice drukčije vrste. Našavši se 1298. u zatvoru u Đenovi — pošto je bio zarobljen prilikom jedne pomorske bitke sa Đenovljanima (zacelo onoj kod Korčule) — u zatočeništvu je sreo Pizanca Rustikela (Rustichello), adaptatora romanâ srodnih onima iz arturovskog ciklusa. Njih dvojica, Marko i Rustikelo, napisali su na jeziku na kojemu se govorilo u severnim delovima Francuske (langue d'oïl), tada najrasprostranjenijem na Zapadu, knjigu pod naslovom Ćaskanja o svetu (ili Knjigu o čudesima, ili Milion).

U toj knjizi, nakon opširnog prologa, čitamo priču o oba putovanja članova porodice Polo: ona nije data kao nekakav tačan putopis, već u obliku niza slika nečega potpuno „novog“, nečega što je viđeno, ili o čemu se čulo ili čitalo, ali što se zbiva u nekom svetu koji je srednjovekovna mašta nastanila čudovištima i čudesima. Nalazimo u njoj obilje zapisa o dalekoistočnim krajevima i gradovima: o klimi, biljnom i životinjskom svetu, o proizvodima, o mineralima (pa i o nafti), o običajima i delatnostima stanovništva. Evo nekoliko reči iz opisa Pekinga: „I budite zaista sigurni da na svetu, po mom mišljenju, nema grada u koji dolazi takvo mnoštvo trgovaca, i kamo dospevaju tolike količine tako dragocenih stvari od najveće vrednosti... Da spomenem, pre svega, skupocenu robu poreklom iz Indije: drago kamenje, bisere, svilu i začine; potom sve one lepe i skupe stvari iz pokrajina Kataj ili Mangi, kao i iz drugih krajeva u njihovom susedstvu...

Pravo je čudo kolike količine svakojake robe pristižu u taj grad. Nemojte misliti da vam ne govorim istinu ako kažem da u taj grad svakodnevno uđe više od hiljadu teretnih kola natovarenih samo svilom, jer se tu izrađuje mnogo tkanina od svile i zlata...“ Ćaskanje, knjiga koja je od prve do poslednje strane u znaku oduševljenja jednog istraživača koji otkriva nov, u isti mah basnoslovan i stvaran svet, takođe je i knjiga pomorca koji 19

punu pažnju poklanja brodovima, lučkoj vrevi i brodogradnji, kao i knjiga trgovca opsednutog ciframa, obuzetog „manijom da sve prebrojava“ [Hirs (Heers)]. Ali ta knjiga je i „književno“ delo, namenjena ne toliko Venecijancima koliko čitaocima sa dvorova, željnim da upoznaju ili otkriju neki legendarni svet.

Marko Polo, „jedan od prvih i najvećih istraživača što ih je dao srednjovekovni Zapad“ (Braunštajn-Delor) pružio je potomstvu jedno od onih štiva iz kakvih će proizaći ekspedicija Đenovljanina Kristofora Kolumba (Cristoforo Colombo). „Živeći u XIII veku, on je otkrio Kinu; mrtav, u XV veku, otkrio je Ameriku.“ [Pauer (Power).]

Ali Polo nije bio jedini. U Veneciji su mnogi sledili njegov primer. Nikolo i Antonio Ceno (Zeno) oko 1290. dospeli u su vode Nove zemlje, Grenlanda i Islanda. Između 1424. i 1449. Nikolo Konti (Niccolò Conti) je proputovao južnu Aziju, ostrva u Indijskom okeanu, Sumatru, Javu i južnu Kinu. U godinama 1445—1449. Alvize Kadamosto (Alvise Cadamosto), kojega je poslao portugalski infant, istražio je obale Afrike sve do ušća Gambije. O svojim putovanjima podneo je izveštaj koji iznenađuje preciznošću. Godine 1473, Ambrođo Kontarini (Ambrogio Contarini), koji je sa jednim svojim zemljakom posetio Etiopiju i Persiju, pružio nam je opise tih zemalja.

Godine 1553, memorijalist Ramuzio (Ramusio), sekretar Senata a potom i Veća desetorice, sakupio je priče o putovanjima u jednoj knjizi u kojoj se, između ostaloga, slave najveći pomorski podvizi Republike, a koja će doživeti sveopšti i munjevit uspeh.

Pomorci i trgovci Za smele poduhvate o kojima je upravo bilo reči pretpostavka je da imaju podršku jedne moderne i efikasne privredne infrastrukture, kakvu su Venecijanci i njihova država postepeno stvorili.

U govoru što ga je izrekao 1423. ležeći na samrti, dužd Tomazo Močenigo (Tommaso Mocenigo) napravio je blistavi bilans mletačke privrede svog doba: „Naš grad ulaže u trgovinu, za svoje poslove u čitavom svetu, 10 miliona dukata u navama 17, galerama18 i drugim lađama, tako da čist prihod koji to donosi Veneciji iznosi 2 miliona, a između onoga što ulažemo i ukupnog prihoda dobitak je 4 miliona. Kao što znate, na moru imamo 3000 lađa od 10 do 200 amfora, sa ukupno 17.000 mornara; poznato vam je da imamo 3000 nava i na njima 8.000 mornara. Takođe znate da svake godine imamo na moru 45 galera, kako uzanih tako i onih krupnih19, a na njima 11.000 mornara; uz to imamo i 3000 stolara brodograditelja, te 3.000 kalafata20; znate za naših 16.000 tkalaca što izrađuju tkanine od svile i parheta; videli ste kuće 17

Nava — veliki, čvrst jedrenjak kakav je građen u doba krstaških ratova. Ovde se verovatno misli na nave tonda, „okruglasti“ brod koji je plovio isključivo na jedra. (Prim. prev.)

18 Galera (ili galea, a jedan nešto drukčiji tip istog broda zove se galeazza) nije ono — ili samo ono — što se uobičajeno podrazumeva pod galijom, dakle „robijaška lađa“, lađa koju veslima pokreću robijaši. To je brod koji koristi jedra, a kad nema vetra, onda ide na vesla, tako da omogućuje veću sigurnost u prevozu robe, mada mu je zbog velike posade nosivost manja. Upotreba vesala omogućuje mu i veću sposobnost manevrisanja u bitkama.

Veslači su, barem u početku, bili slobodni ljudi koji su se u slučaju potrebe i borili. No kasnije su Mlečani počeli za ovaj posao koristiti i robove. (Prim. prev.)

19 Galera grossa, brod veće nosivosti od uobičajenih (uzanih) galera, uveden u upotrebu u prvoj četvrtini XTV veka.

(Prim. prev.)

20 Kalafat — majstor za izgradnju i popravak brodova. (Prim prev.)

20

procenjene na 7 miliona i 50.000 dukata; najamnina za te kuće donosi 500.000 dukata; imamo 1.000 plemića čiji godišnji prihod iznosi od 700 do 4.000 dukata...“ Kakva poezija cifara, koja je i izraz likovanja Venecije zbog sopstvenog bogatstva! Nešto kasnije u tom svom govoru — koji predstavlja i njegovu oporuku — Močenigo pominje određene oblasti trgovine u kojima se sve vrti oko Venecije. Činjenica je da Zapad daje Veneciji drvo, metale, vunu i vunene tkanine, kao i svilene tkanine izvezene zlatom, te platno od kudelje i lana; uz to, taj isti Zapad uvozi preko Venecije začine, mirise, robove, svilu, pamuk, stipsu i materije za bojenje. Slavenski svet pribavlja za mletačku trgovinu drvo, med, vosak, krzno, kudelju. Vizantija prodaje Veneciji vina i svilene tkanine. Islamski svet, preko kojega se transportuju kineska svila i začini iz Indije, prodaje Veneciji šećer, lan, pamuk, mirise i začine.

Za vlastitu potrošnju, Republika uvozi žito, začine, drvo, bitumen, građevinski materijal, kudelju. Od vlastitih proizvoda, ona izvozi so, šećer sa Kandije i Kipra, kao i žito, vina i vunu iz svog carstva, a isto tako i ono što se izrađuje u njoj samoj: nakit, staklo, kristal, krzna — dakle, proizvode koji od nje čine jedan od najznačajnijih centara mode.

Najveći deo navedene robe iz tih uvozno-izvoznih poslova donosi se na kejove i obale Velikog kanala, u zone koje sve više služe samo za tu svrhu, i tu se prodaje i razmenjuje. Razlog tome je obaveza koju je država nametnula vlasnicima brodova da prilikom svojih putovanja pristanu u luci, kako bi tu platili ulaznu i izlaznu taksu.

Između XIII i XV veka godišnji obim trgovinske razmene u stalnom je porastu. Početkom tog perioda, na galerama se prenosilo između 3 000 i 5.000 tona tereta godišnje; u XIV veku,između 7.500 i 10.000 tona; u XV veku, između 10.000 i 12.000 tona. Dok su galere prenosile lake i dragocene terete, dotle su nenaoružani brodovi, jedrenjaci okruglog oblika i s tonažom koja je za ono doba bila znatna, prevozili slobodnim morskim putevima tešku, glomaznu i ne mnogo skupu robu.

Naime, galere, tipično venecijanski brodovi, znatnih dimenzija, brzi, laki za upravljanje, sa dva ili tri jarbola, sa posadom od dvesta veslača i dvadeset strelaca, kretale su u konvojima (mude) na istok ka Carigradu, Romaniji, Crnom moru, Tani21 i Trapezundu22, te prema Kipru i Maloj Jermeniji23; a na zapad ka Majorki, Barseloni, Valensiji, Sevilji, Lisabonu, Sautemptonu, Brižu i Londonu.

Iz svega ovoga se vidi da je mletačka privreda, prema Brodelovom (Braudel) izrazu, bila „dirigovana“. Jer država je bila ta koja je određivala kalendar po kojemu su polazile mude, kao i vrstu tovara; ona je imenovala kapetane. U Arsenalu — gde je radilo više od hiljadu visoko kvalifikovanih stručnjaka — izgrađivala je vlastite galere na kojima je isticana zastava sv. Marka i koje su svedočile o mletačkom prisustvu na morima. Činovnici Serenissime pazili su i na to da brodovi pojedinaca odgovaraju propisima, određivali su gornju granicu njihovog tovara, izdavali naloge o broju članova posade, pa čak i o brodskoj opremi, užadi i sidrima.

Pitanja vezana za plovidbu. bez obzira na to da li je ova bila „zvanična“ ili privatna, nisu bila jedina u koja se država uplitala. Zahvaljujući gustoj mreži činovnika, na čijem se čelu nalazio Proveditor di Comun, Republika je nadzirala i mnogobrojne ustanove: Fondaco de' Tedeschi 21

Grad u južnoj Rusiji, pored obala Azovskog mora, na jednom od puteva za Indiju. (Prim. prev.)

Današnji Trabzon, na severnoj obali Male Azije. (Prim. prev.)

23 Malom Jermenijom nazivala se kraljevina koju su u Kilikiji u doba krstaških ratova osnovali iseljenici iz Jermenije.

(Prim. prev.)

22

21

(nemačku poslovnicu, kod Rialta), u koju su zbog svojih poslova morali dolaziti nemački trgovci; Dom Lombarđana, kuda je stizala roba iz Italije.

Venecija je držala monopol na so, a delimično je nadzirala i trgovinu osnovnim prehrambenim proizvodima kao što su žito i ulje. Lokalnim bankama zabranjivala je da daju zajmove strancima, kako bi joj novac u slučaju potrebe bio na raspolaganju.

Republika je u Ceki kovala svoj novac; srebrni groš, koji se pojavio krajem XII veka, a nije se menjao od 1284. do XVI veka; dukat, u kojemu ima 3,56 grama finog zlata, a na čijem se reversu vidi sveti Marko kako predaje zastavu duždu koji pred njim kleči. Taj dukat je vrlo brzo postao osnovna zlatna podloga u čitavom Sredozemlju. Senat, ispunjen ponosom baš kao i Močenigo, obznanio je 1459. godine: „Naš je zlatnik toliko cenjen, da u čitavom svetu uživa veći ugled nego bilo koji drugi zlatni novac bilo kog drugog naroda!“ Taj dukat — ili cekin, tako nazvan jer je kovan u Ceki — razmenjivan je za druge novce u mnogobrojnim privatnim bankarskim ustanovama grupisanim na Rialtu. Kod menjača, na tekućim računima trgovaca, nalazio se novac koji se na osnovu pisanog naloga mogao povući.

Mušterije su na taj način jednim običnim spisom mogle namiriti svoje kolege iz iste banke ili iz neke susedne. Tako je pored metalne nastajala i moneta u obliku pisanih dokumenata. Držanje računa ubrzo je poboljšano otkrićem jednog postupka od kapitalnog značaja: reč je o izumu knjigovodstva „na venecijanski način“, delimično dvostrukog, kod kojega je svaki račun sadržavao — jedne sučelice drugima — dugove i kredite, te na taj način već na prvi pogled pokazivao stanje na računu. Krajem XII veka počinje i upotreba menice, koja olakšava prenos kapitala, davanje kredita, kupovinu i prodaju. „Pretpostavimo da jedan Mlečanin i jedan Londonac sklapaju posao u Brižu, te da Englez kupuje kiparske tkanine izvezene zlatom, u vrednosti od 100 funti u flamanskim 'grošima', koje se obavezuje da će isplatiti u Veneciji.

Dovoljno je da ode do nekog bankara koji se nalazi u Brižu a ima zastupnika u Veneciji, te da mu isplati, u funtama sterlinzima, iznos koji odgovara onome od sto funti u grošima: bankar (trasant24) daje svom venecijanskom zastupniku (trasatu25) nalog da prodavcu tkanine (korisniku) isplati taj iznos u dukatima. Vreme koje je potrebno da pismo stigne iz Briža u Veneciju, kao i rok za isplatu (utvrđen od strane menjača na dva meseca), odlažu namirenje računa, što znači da otvaraju izvestan kredit; postupak razmene, zahvaljujući transferu, donosi i određenu dobit.“ (Braunštajn-Delor.) Ta dobit ide do 5%.

Venecijanski trgovac — najčešće i sam sin trgovca — živi sebi svojstvenim životom i u odgovarajućoj sredini. Pripreman već od detinjstva za svoj posao, on najpre biva poslan na neki brod, i pri tom na nj ukrcava nešto robe sa kojom se uči trgovanju. Zatim mu nalaze mesto u inostranstvu, kod nekog rođaka ili zastupnika. Potom i sam počinje da zastupa preduzeće. Kad dođe u odgovarajuće godine, i kad za to nastupi trenutak, on se — pošto se obogatio — vraća u Veneciju, gde zasniva i dom. Nastavlja poslove, uzima učešće u javnom životu, ulaže deo svojih prihoda u kupovinu zemlje i nekretnina, kao i u državne rente.

Za razliku od svoje firentinske sabraće, kod koje ponekad dolazi do izražaja i interesovanje za književnost, venecijanski mercator uglavnom poseduje samo stručno obrazovanje, zasnovano na iskustvu i solidnom poznavanju knjigovodstva i geografije, a služi se i jezicima koje govore njegove inostrane mušterije.

24 25

Izdavalac menice. (Prim. prev.)

Lice koje na osnovu izdate menice isplaćuje novac. (Prim. prev.)

22

No venecijanski se privrednici obično ne vezuju samo za jedno trgovačko društvo, već za više njih, ili za preduzeća različitih vrsta. Oni mogu biti čas trgovci kapitalom, a čas trgovci robom. Deleći tako svoje poslove, umanjuju rizike plovidbe i trgovanja. U Veneciji „veliki poslovi i velika bogatstva nastaju iz nagomilavanja malih preduzeća i malih dobitaka.“ (Renuar.)

Stoga Mlečanima uopšte nije potrebno da se osiguravaju. kao što čine poslovni ljudi iz Firence.

Osvajanja na kopnu U svojoj već citiranoj oporuci, Tomazo Močenigo upozorio je svoje sugrađane da ne nastavljaju već započete venecijanske poduhvate na kopnu: „Čuvajte se kao od žive vatre da ne otimate dobra drugih i da ne započinjete nepravedni rat, jer će vas inače Bog uništiti.“ I dodao je: „Pazite da ostanete tamo gde jeste, pa ćete biti nadmoćni nad svima.“ More i/ili kopno? Činjenica je da se Republika postepeno okretala kopnu, iako se poneko tome opirao. Mnogobrojni su razlozi za to preuravnoteženje, da ne kažemo i za preokret u njenoj spoljnoj politici. Obližnja područja na kopnu bila su bogata i nastanjena; na njima su bili razvijeni poljoprivreda i zanatstvo; ona su Veneciji pružala mogućnost za uvoz i izvoz; najzad, ko je njima vladao, nadzirao je ceste koje vode ka Alpama i ka dolini Poa, a kojima je prolazila roba na putu iz lagune ili ka njoj. Uz to, Serenissima je iz svog kopnenog zaleđa često bivala ugrožena ambicijama vladara sa kontinenta, pa je — suočena sa njihovim pritiscima — bila primorana da sebi „da vazduha“. Rečju, ukoliko je „htela da ostane velika sila, morala je da se umeša u stvari na kontinentu i da tu potvrdi svoju moć.“ (Tirje.)

U XIV veku, mletačko napredovanje na kopnu bilo je najpre diplomatsko, i ispoljavalo se u ugovorima zaključenim sa susednim gradovima kao što su Trevizo, Padova ili Ferara. Ali u severnom delu poluostrva, preteći Veneciji blokadom, pojavile su se vlastelinske porodice: Skaliđerovi (Scaliger) u Veroni, Karare (Carrara) u Padovi, Viskontijevi (Visconti) u Milanu.

Godine 1337, uz podršku Padove, Ferare, Mantove i Firence, Venecija je napala Veronu.

Dve godine kasnije Skaliđerovi su se odrekli svojih prohteva prema Padovi i ustupili Trevizo Mlečanima. Frančesko Novelo (Francesco Novello) iz Karare, čija je ambicija bila da proširi svoje teritorije, ušao je 1404. u Veronu i proglašen je njenim gospodarem. Grad je, međutim, sledeće godine priznao vlast Serenissime; u novembru se, nakon ogorčenog otpora, predala i Padova. Pošto je 1406. pao u ruke svojih protivnika, Frančesko je osuđen na smrt i udavljen.

Nešto kasnije, vlastelin Ravene, Obico (Obizzo) da Polenta, zatražio je mletačku zaštitu za sebe i svoje potomke.

U godinama 1419—1420. Republika je ratovala protiv mađarskog kralja Sigismunda, iskoristivši to što su njega sa druge strane ugrozili Turci. Vratila je pod svoju vlast Beluno, Feltre, Udine i Akvileju, osvojila Kadore i dočepala se Trogira i Splita.

Milanski vojvoda Filipo Marija Viskonti (Filippo Maria Visconti) preduzeo je obimne vojne operacije u severnoj Italiji. Godine 1420. osvojio je Brešu i Parmu, a 1423. Forli. Suočene s tom opasnošću, Firenca i Venecija [kojom je tada upravljao dužd Frančesko Foskari (Francesco Foscari)]) zaključile su savez za odbranu republikanskih „sloboda“. Godine 1426. Republika je zavladala Brešom, a dve godine kasnije — ugovorom o miru potpisanim u Ferari — dobila je i Bergamo. „Granica između Mletačke republike i vojvodstva Viskontijevih od tada se nalazi u srcu Lombardije, na nekoliko desetina kilometara od Milana: u gradovima i utvrđenjima venecijanskog područja, kao što je to ranije bio slučaj u pokrajini Treviza i nešto ranije u Friuliju, 23

nastaniće se venecijanski velikaši... čija je dužnost da predstavljaju i nameću suverenitet Serenissime. „ [Koci (Cozzi).]

Godine 1431, rat do kojega je ponovo došlo između Milana i Venecije nije doneo znatnije rezultate. Godine 1436. izbio je novi sukob, a na čelu antiviskontijevskog saveza proslavio se Frančesko Sforca (Francesco Sforza). Godine 1444. Venecija, Firenca i Bolonja sklopile su savez protiv milanskog vojvode. Nakon smrti ovog poslednjeg (1446) Lodi se predao Serenissimi.

Ubrzan padom Carigrada, mir zaključen u Lodiju (9. aprila 1454) predao je Kremu Veneciji i potvrdio mletačku vlast nad Brešom i Bergamom.

Najzad, 1481. godine, novi protivnik na kojega su krenuli Mlečani bio je Erkole d'Este (Ercole d'Este). Motiv za ovaj njihov poduhvat bio je u činjenici da je Ferara bila značajna rečna luka, a uz to je gospodarila i znatnim prostorom sa obe strane Poa. Napulj, Milano, Firenca, Mantova i Bolonja stali su na vojvodinu stranu, dok je samo papa Sikst IV podržao Veneciju.

Međutim, 1482. godine, Sikst IV je napustio mletački tabor i kaznio svoju bivšu saveznicu interdiktom26 koji je ova proglasila nelegitimnim. Mirom koji je 1484. potpisan u Banjolu Serenissima je dobila Rovigo i Polezine. Borbeni žar koji su Venecijanci ispoljili tokom tog mučnog rata obznanio je njihov identitet, „identitet koji je posedovao izvesnu duhovnu snagu, sposobnu da ujedini... mnogobrojne Venecijance, ne samo velikaše i građane, već i obične ljude iz naroda.“ (Koci.)

Sredinom XV veka, jedan venecijanski patricij, Bernardo Đustinijani (Giustiniani), imao je dosta razloga da s ponosom obznani kako su tri najmoćnija čoveka na svetu car, papa i dužd.

Kao kolonijalna sila koja je postala vlasnica znatnih teritorija na kopnu, Republika je umela vešto da upravlja onim što se zvalo Dominio di Terra Ferma. Sa najznačajnijim gradovima napravila je kompromise. Tako je poštovala izvesne prerogative padovanske opštine, koja je i dalje birala svoj Savet, a ovaj je pak imenovao visoke činovnike. U Veroni je zadržala Senat, koji je i dalje mogao proglašavati zakone, a takođe i birati visoke činovnike. U Vičenci, Breši, Bergamu, sačuvani su neki lokalni statuti, kao i neke pravne institucije. Gradovi pod mletačkom vlašću bili su uz to dužni da ubiru porez, a ponekad i da imenuju činovnike u nižim centrima koji su im bili potčinjeni.

Zauzvrat, Serenissima je zadržala pravo da odobrava ustavne akte gradova pod njenom vlašću; zabranila je da se oni menjaju bez njenog odobrenja, a u nekim slučajevima uvodila je i propise nadahnute mletačkim zakonodavstvom.

Veliko veće je pre svega biralo vrhovnog providura oblasti na kopnu, kao i rektore. Svi su oni morali biti poreklom iz patricijskih porodica, a bili su potčinjeni Velikom veću. U velike gradove obično su bivali izaslani namesnik (podestà), sa kompetencijama iz oblasti građanskog prava i sudstva, i vojni zapovednik, zadužen za poreze i vojsku. Kao saradnike imali su kamerlenge, činovnike zadužene za finansije (camerlingo) i kastelane (a i oni su svi morali biti iz patricijskih porodica), te pravnike koje su sa sobom dovodili iz Venecije. Dužnosti svih ovih činovnika bile su izvanredno precizno određene u punomoćima koje su im predavane na dan polaska: upozoravani su da treba da deluju u skladu sa božjom voljom i pravdom, sa lokalnim statutima i običajima, za dobro zajednice kojom upravljaju i u slavu vladajuće Republike.

Zaduženi za javni red, za uspešnost u finansijama, za izvršavanje javnih radova, za naoružanje, odbranu i snabdevanje, stavljeni pod kontrolu putujućih inspektora (to je bila nova 26

Interdikt — kazna koju je katolička crkvena vlast izricala svetovnim vlastima (nekoj državi, nekom gradu i sl.), zabranom vršenja verskih obreda u oblastima pod njihovom jurisdikcijom. (Prim. prev.)

24

vrsta činovnika, uvedena 1410), rektori su bili neka vrsta posrednika između stanovništva kojim su upravljali i Republike — a ona je, međutim, u krajnjoj instanci bila ta koja je suvereno odlučivala.

Namesnici i vojni zapovednici živeli su u novoizgrađenim palatama: time je — baš kao i znamenjem istaknutim na starijim javnim spomenicima ili postavljenim na trgovima — svakome bio stavljan na znanje autoritet Republike.

Način vladanja i skupštinski život Kao što smo već videli kad je bilo reči o privrednom životu i o upravljanju prekomorskim područjima ili oblastima na kopnu, Mletačka republika bila je snažna država — a u iskušenju smo da kažemo, i država kojom se previše upravljalo. Ta činjenica dolazi do izražaja prvenstveno u institucijama Serenissime, koje, praktično utvrđene već krajem XIII veka, ostaju tako reći nepromenjene skoro pola tisućleća, izazivajući time divljenje Italijana (među njima i Firentinaca) i stranaca.

Kao što piše u jednoj francuskoj anonimnoj raspravi, pod naslovom O gradskoj upravi i sinjoriji u Veneciji, ova poslednja — sinjorija — „može biti shvaćena na tri načina: prvi je da se njom označavaju sve javne službe u Veneciji i čitava država Mlečana; u drugom slučaju, pod njom bi se podrazumevao čitav Kolegijum...; u trećem bi pak pod mletačkom sinjorijom trebalo podrazumevati samo duksa (dužda) i njegove savetnike, uključujući tu i poglavara Veća četrdesetorice.“ Ovom se prikazu nema šta prigovoriti. „Dužnost dužda Venecije, nazivanog i principom27, najviša je od svih koju naša Republika poverava svojim izuzetno zaslužnim plemićima“, pisao je 1493 Marino Sanudo, jedan od onih koji su na najpronicljiviji način opisivali život u Veneciji svog doba.

Počev od 1286. godine, vrhovnog državnog poglavara više ne imenuje narod, već on biva izabran složenim postupkom od jedanaest glasanja, pri čemu se u izbor koji vrši Veliko veće upliće i uticaj slučaja (ili proviđenja), kako bi se onemogućile sve partijske ili porodične spletke i uklonili opasni ili nesposobni ljudi. Znake njegove vlasti predstavljaju neobična kapa u obliku roga, mač, purpurni plašt obrubljen hermelinovim krznom, te crvene cipele, po ugledu na one koje su nosili vizantijski carevi. Duždeve titule su „Njegova preuzvišenost, milošću Božjom dužd Venecije, duks Dalmacije i Hrvatske, gospodar nad četvrtinom i po romanskog carstva“, s tim što je ova poslednja naznaka nestala 1354. Kasnije će dužd biti nazivan „Presvetlim Principom“ (il Principe Serenissimo). „Ni o jednom poslu“, kaže Firentinac Donato Đanoti (Giannotti), „nije se moglo raspravljati bez njegovog prisustva, ali ni on nije mogao sam donositi odluke.“ To je tačna primedba. Jer dužd je prisustvovao svim sednicama veća, na kojima je mogao izneti svoje mišljenje i staviti ga na glasanje, ali ne i nametnuti ga. Imenovan doživotno, pripadajući uvek nekoj moćnoj porodici, često raspolažući i znatnim iskustvom, on je vršio snažan uticaj na veća, koja su po samoj svojoj prirodi bila kratkotrajna.

Ali njegova je vlast bila strogo ograničena mnogobrojnim i tačno određenim propisima.

Odmah po svom izboru, dužd je morao izreći već spomenuto obećanje kojim se pred sveštenstvom i skupštinama svečano obavezivao da će delovati u skladu sa zakonima i interesima 27

Il Principe (it.); le Prince (fr.). I u našem narodu mletački je dužd nazivan principom, dok je princ titula koju nose, u monarhijama, članovi vladarskih porodica, a predstavlja i jednu od najviših aristokratskih titula. (Prim. prev.)

25

države. Za vreme trajanja svog mandata nije mogao sâm izlaziti u javnost, nije se smeo sâm sretati sa vladarima ili stranim poslanicima, nije smeo sâm otvarati zvanična pisma. Primus inter pares (prvi među jednakima), ili pak rex in purpura in urbe captivus (u purpur odeveni kralj zatočen u svom gradu), mletački dužd je, izuzev u slučajevima nekih snažnih ličnosti, bio poglavar čija se uloga postepeno svodila na ceremonijalnu.

Posle smrti Agostina Barbariga (1501) koji je nasledio svog brata Marka (a ta činjenica je uznemirila javno mnjenje) i koji je — ne bez razloga — bio optuživan zbog različitih zloupotreba, uveden je postupak u okviru kojega su duždu posmrtno sudili ad hoc imenovani islednici. Oni su stavljali pod sekvestar njegovu imovinu, kao obezbeđenje od eventualnih šteta koje je on možda naneo zajednici. Godine 1521. članovima duždevskih porodica onemogućeno je da stiču visoka crkvena zvanja i da vrše funkcije zastupnika Komune. Godine 1646. biće im čak zabranjeno da budu poslanici.

Pored Malog veća (Minor Consiglio), koje su činili dužd i njegovih šest savetnika, nalazila se Serenissima Signoria, u čiji su sastav ulazili i poglavari Veća četrdesetorice (Quarantia). Krajem XV veka pridodata su im šestorica savetnika za vođenje opšte politike koje je imenovalo Veliko veće, a od kojih je svaki predstavljao jedan gradski sestiere; zatim petorica savetnika „po nalogu“, zaduženih za oblast pomorskih propisa, te petorica savetnika za kopnena područja. Svi oni zajedno sačinjavali su Kolegijum (Collegio) u čijem je sastavu bilo dvadeset šest osoba, a čije su kompetencije, počev od XVI veka, obuhvatale pitanja iz oblasti spoljne politike.

Veliko veće (Maggior Consiglio), „ključni deo celokupnog venecijanskog sistema“ (Tirje), biralo je iz svog sastava savetnike dužda, članove Senata, članove Veća desetorice i znatan broj činovnika. Njemu je pripadala poslednja reč u izglasavanju zakona predloženih od strane užih veća. Pre 1297, ono je imalo između 400 i 500 članova; početkom XIV veka, oko 1.100; krajem istog veka više od 1.200; a 1493, prema Marinu Sanudu, oko 2.000. Svi ipak nisu prisustvovali zasedanjima, budući da je bilo mnogo onih koji su bili zauzeti vlastitim poslovima izvan Venecije. Godine 1493, opet prema Sanudu, sednicama Veća prisustvovala je svega polovina njegovih članova.

Međutim, paradoksalno je to što je povećanje broja članova Velikog veća bilo posledica njegovog zatvaranja (serrata), proglašenog 1297. i pretvorenog u trajno 1299. Od tada su u toj skupštini mogle učestvovati samo osobe koje su u njoj zasedale tokom četiri prethodne godine, kao i drugi uglednici imenovani ad hoc od strane izbornika. Na taj način, u Veliko veće ulazili su samo članovi porodica čije je poreklo bilo davnašnje; novi bogataši su u tome sprečeni i onemogućena je — osim u izuzetnim slučajevima — bilo kakva promocija novih klasa. Godine 1314. napravljen je spisak sa imenima onih koji su imali pravo da budu izabrani. Od godine 1319, svako ko je imao pravo da bude izabran postajao je član Velikog veća čim bi navršio dvadeset pet godina života. Od godine 1323. svaki kandidat za člana ove skupštine morao je dokazati da su njegov otac i njegov deda takođe bili njeni članovi. „Činjenica da se njegovim članom postajalo rođenjem — bez obzira na to da li je bila reč o bogatašu ili siromahu, stručnoj ili nestručnoj osobi, učenjaku ili neznalici — onemogućavala je Velikom veću da u upravljanju i dalje igra neke stvarne uloge, koje su prešle na druga upravna tela.“ (Koci.)

Među tim telima, Veće četrdesetorice (la Quarantia), čiji su članovi birani na jednu godinu i mogli ponovo biti izabrani, služilo je uglavnom kao sud za slučajeve izvan Venecije, ali njegova su tri predsednika (capi) bili po pravu članovi Sinjorije.

26

Značajnija uloga pripadala je Senatu, u početku sastavljenom od „zamoljenih“ (pregadi) stručnjaka, koje je dužd pozivao da ga posavetuju u nekim delikatnijim stvarima. Sredinom XV veka Senat je u svom sastavu imao 120 članova koje je na godinu dana biralo Veliko veće i koji su mogli ponovo biti izabrani. Njegovim su kompetencijama bili obuhvaćeni mnogi poslovi. On je birao poslanike, određivao im zadatke i saslušavao njihove izveštaje. Brinuo se o ratnoj mornarici, regrutovao vojnike i kondotjere i podvrgavao ih nadzoru providurâ. U oblasti privrede, počev od 1506, imenovao je petoricu savetnika za trgovinu, te uređivao propisima snabdevanje, slanje brodova u konvojima (mude), uvoz, kao i trgovanje žitom, uljem, solju i vinom.

Nastalo — kao što ćemo videti — iz suprotstavljanja nastojanjima patricija da stave državu pod svoje, Veće desetorice postalo je godine 1335. stalno. Izabrano od strane Velikog veća, ono je bilo neka vrsta vrhovnog suda zaduženog da bdi nad bezbednošću i moralom: u njemu se ispoljavala „urođena tendencija Republike ka nepoverenju“ (Koci). Desetorica su svoje istrage vodila u tajnosti, oslanjajući se na efikasnu mrežu doušnika i dostavljača, a ovi su ostavljali svoja obaveštenja na nekome od za tu svrhu određenih mesta, kakvo su predstavljale i čuvene lavlje čeljusti iz duždeve palate. Godine 1539. uvedena je funkcija stalnih državnih islednika. Prema rečima Domenika Morozinija, krajem XV veka Desetorica su s punim pravom mogla sebi u zaslugu pripisati spokojnost života u gradu i očuvanje njegove slobode. Nešto kasnije, Marino Sanudo je ocenio da to Veće „upravlja skoro u svemu, čini sve što mu je po volji i ima veoma velik autoritet“.

Iz tih reči izlazi na videlo sam duh mletačkih institucija. „Monopol na trgovinu pretvorio se u monopol na vlast.“ [Krako (Cracco).] Tu činjenicu jasno su uočavali i stranci: Ab omnibus ad pocos28, rekao je krajem XVI veka francuski pravnik Žan Boden (Jean Bodin), dok je španski poslanik u Veneciji izjavio 1677. godine da je „sloboda u Veneciji, iz vlasništva naroda, prešla u vlasništvo plemenitaša, te da su iz njenog uživanja isključeni svi ostali građani“.

Događaji u unutrašnjoj politici „Uspostavljajući svoju vlast, aristokratija se obezbeđuje od onoga čega se najviše plaši, a to je uvođenje lične vlasti putem dosluha između dužda i naroda, što ona — u odnosu na slobodu kakvu ona tvrdi da će zavesti — naziva tiranijom, i za šta omrznute primere pružaju lični i vlasteoski režimi u gradovima severne Italije.“ (Renuar.)

Tokom XIV veka bilo je izvesnih poduhvata usmerenih protiv svemoći aristokratije. Tako su se 1310. godine udružili Bajamonte Tjepolo (Tiepolo), popularna i ambiciozna ličnost iz jedne od moćnih porodica, njegov tast Marko Kverini (Marco Querini), bogati zemljoposednik, i Badoero Badoer, poreklom takođe patricij. Oni su u noći između 14. i 15. juna pokušali da izvrše udar protiv veoma nepopularnog dužda Gradeniga, ali nisu uspeli. Kverini je ubijen, Badoer pogubljen. Tjepolo je pobegao u Zadar, gde je i dalje neumorno kovao zavere. Osnivanje Veća desetorice bilo je posledica ovog događaja.

Godine 1355, dužd Marino Falijer, pripadnik jedne od starih porodica, čovek sa velikim iskustvom (poslanik, dugogodišnji član Veća desetorice, bivši zapovednik flote na Crnom moru i podestat u kopnenoj oblasti), skovao je zaveru kako bi uz pomoć naroda oduzeo vlast patricijima.

Veće desetorice, na vreme obavešteno, smesta je reagovalo i naredilo da se zaverenici uhapse.

Kao što je propisima bilo predviđeno, u rad Veća, radi suđenja Falijeru, uključena je i komisija 28

Od svih do malog broja njih. (Prim. prev.)

27

od dvadeset članova (zonta). Dužd je priznao grešku i branio se kao krivac; 17. aprila je osuđen, a sledećeg dana odrubljena mu je glava. Godine 1365. naređeno je da njegovo ime bude izbrisano sa friza na kojemu su, na zidovima dvorane Velikog veća, prikazani duždevi, te da bude zamenjeno napomenom na latinskom jeziku: „Ovde je bilo mesto Marina Falijera, kome je zbog njegovih zločina odrubljena glava.“ Najzad — da navedemo samo još jedan primer — godine 1457. svemoć Veća desetorice došla je u svoj svojoj veličini do izražaja prilikom abdikacije koju je ono nametnulo starom i proslavljenom duždu Frančesku Foskariju, junaku ratova protiv Milana, koji je ocenjen nesposobnim da i dalje vrši svoju dužnost, nakon što je njegov sin proglašen krivim za vođenje tajne prepiske sa sultanom i sa Frančeskom Sforcom.

Javna vlast i činovništvo Ukazujući na duh kojim su bile prožete mletačke institucije, Braunštajn i Delor pišu ne bez razloga: „Organizam mletačke države bio je krug čiji se centar neosetno pomerao, ali čiji se obim nije menjao.“ A taj krug činila je isključivo aristokratija. Međutim, kao što piše Tirje, ona je bila ta koja je „stvorila bogatstvo, pa je želela da obezbedi i njegovu trajnost... Možemo je smatrati i oligarhijom, ali umnom oligarhijom“.

Mletački je patricijat, dakle, bio sveprisutan i svemoćan u upravljanju Republikom.

Visoki činovnici, najčešće izabrani od strane Velikog veća, imali su vlast koja je bila ograničena tačno utvrđenim propisima; njihova je dužnost takođe imala ograničeno trajanje i obavljala se kolegijalno.

Među prvorazredne javne dužnosti ubrajale su se one koje su vršili prokuratori sv. Marka i zastupnici Komune (Avogadori di Comun). Onim prvima, koji su birani doživotno, prema protokolu pripadalo je mesto odmah iza dužda. U XV veku bilo ih je devetorica, a u njihov su delokrug ulazili prihodi bazilike i commissarie; šestorica među njima bili su dužni da se brinu o sestiereima. Što se pak tiče zastupnika Komune, u njihovoj je nadležnosti bilo najviše sudstvo, učestvovali su u radu Većâ kao javni tužioci, i najzad, njima je bila poverena na čuvanje Zlatna knjiga plemstva. Jedan od njih bio je od strane svojih kolega delegiran u Veće desetorice.

U nadležnosti nižeg činovništva, stalno sve brojnijeg usled razvoja mletačkog carstva, nalazili su se pravni i finansijski poslovi. Šest dvorskih sudova, svaki sastavljen od tri člana, bavili su se građanskim parnicama. Zastupnici trgovaca, s titulom konzula, regulisali su probleme komercijalnog pomorstva. Pripadnici službe zvane Ternaria ubirali su takse za uvezeno žito i ulje. Providuri za so određivali su cenu tog proizvoda, koji je za venecijansku privredu bio od bitnog značaja, i organizovali njegovu prodaju. Ubiranje neposrednih poreza predstavljalo je dužnost kamerlenga Komune.

Poslanici, kojima je usled sve mnogobrojnijih spoljno-političkih obaveza Serenissime pripadala i sve značajnija uloga, birani su među najsposobnijim patricijima. Dobivši tačno određen zadatak, ili pak, počev od XVI veka, nalazeći se na „stalnoj“ dužnosti (u Rimu, Parizu, Londonu, Antverpenu, Beču i Carigradu), oni su slali Senatu redovne dopise (dispacci), a na kraju boravka podnosili i konačni izveštaj koji je, kao „plod duge tradicije i velikog iskustva“ (Koci), pružao vladajućim krugovima veoma tačnu predstavu o stranim državama, njihovim vođama i problemima.

28

Ti dokumenti, kao i drugi zvanični tekstovi, čuvani su u arhivama državne kancelarije. Za njih je bio odgovoran veliki kancelar (Cancellier Grande) kojega je biralo Veliko veće i koji nije pripadao patricijatu. On je upravljao mnogoljudnom birokratijom. Ta elita činovnika — često humanistički obrazovanih — koja je, prema jednoj izjavi Desetorice, predstavljala „srce države“ i koja je za vršenje svojih dužnosti osposobljena u školi sv. Marka — pripremala je odluke patricijâ, usklađivala ih, starala se o njihovom sprovođenju, vodila državno knjigovodstvo, prikupljala poreze i takse i određivala plate komunalnih službenika. Godine 1443. Veliko veće je izglasalo zakon u čijoj se preambuli izjavljivalo: „Svima je dobro poznato koliko je za ugled naše zajednice i za naše interese značajno da učinimo sve kako bi odgovarajuće i sposobno osoblje radilo u našoj Kancelariji, kroz koju prolaze svi poslovi — kako javni tako i tajni — koji se tiču naše države.“ Mletačko društvo U gradu Veneciji živelo je krajem XVI veka više od 100.000 stanovnika; posle kuge iz 1348 (koja je strahovito opustošila čitav Zapad) taj broj je pao ispod 50.000; godine 1382, posle rata za Kjođu, Venecija je imala 60.000 stanovnika. Godine 1422. imala ih je već 85.000, a 1563 čak 170.000 — što je više nego dvostruko u odnosu na današnje stanovništvo grada! To se stanovništvo delilo na grupe koje su se međusobno jasno razlikovale: patricije, građane, sveštenstvo, običan puk, strance.

Prvi, koji su jedini imali pristup u Veliko veće, imali su u svojoj isključivoj svojini i politička prava. Godine 1493, prema Sanudu, bilo ih je 2.420 starijih od dvadeset pet godina; godine 1513, bilo ih je 2.570, što je najveći broj koji je patricijat ikad dostigao u svojoj istoriji.

Godine 1482, prema jednom hroničaru, njih 732 zauzimalo je visoke položaje; a početkom XVI veka, prema Sanudu, takvih je bilo 800.

Većinom trgovci, oni su svoj kapital ulagali i u zemlju, drvo, rudnike. Andrea Barbarigo, sin jednog propalog trgovca, započeo je 1420. karijeru sa mršavom imovinom od 200 dukata.

Zahvaljujući poslovima koje je, u skladu sa konjunkturom, sklapao sa Romanijom, Egiptom, Engleskom ili Španijom, godine 1450. on je imao 15.000 dukata; a kad je 1500. umro, njegov sin je nasledio 27.000 dukata. Nikolo Tron, obrazovan na Rodosu, gde je ostao petnaest godina, u trenutku kad je 1471. godine izabran za dužda posedovao je kapital od 60.000 dukata i nepokretna dobra procenjena na 20.000 dukata.

U načelu, trebalo je da patricijat bude skup ljudi jednakih po pravu i autoritetu. Ali bilo je podosta siromašnih patricija koji su postajali i sve mnogobrojniji. Do toga je dolazilo bilo zbog toga što su pogrešili u vođenju poslova, bilo zato što su postali žrtve brodoloma ili gusarskih napada, ili pak stoga što se nisu umeli odbraniti od konkurencije, kako domaće tako i strane.

Godine 1499 patricij Andrea Kontarini istupio je pred Sinjorijom da bi izjavio kako njegovi prihodi iznose samo 16 dukata, a mora da izdržava devetoro dece, pa mu je kuća upravo prodata zbog dugova koje nije bio u stanju da isplati.

Posle patricija, na drugom mestu su bili građani, podeljeni na dve grupe. Oni koji su to bili „po pravu“ (de jure) bili su sinovi građana, rođeni u Veneciji; oni su učestvovali u istim delatnostima — trgovačkim, bankarskim. Proizvodnim — kao i patriciji; nisu se bavili manuelnim radom, a rezervisana su im najviša mesta u državnim uredima. Oni su, dakle, činili neku vrstu „činovničkog plemstva“ (Tirje). Građani de intus ili de extra bili su oni koji su — budući da nisu rođeni u Veneciji — dobili od providurâ Komune pravo građanstva kao povlasticu 29

ili putem diplome. Bili su oženjeni Venecijankama, ili su pak dugo boravili u Veneciji, plaćali u njoj poreze, te i dalje živeli u njoj. Dolazili su odasvud, iz ostalih delova poluostrva, kao i iz zemalja s one strane mora ili planina. Među njima je bilo uglednih pravnika i lekara, stranih prinčeva i trgovaca, ili pak zaslužnih stanovnika mletačkih kopnenih i prekomorskih oblasti.

Sveštenstvo — deo stanovništva koji je uživao poštovanje, ali koji je držan na uzdi i po strani od javnih poslova — plaćalo je porez i bilo potčinjeno istim sudovima kao i laici, pa je čak moralo i da služi vojsku. Patrijarha i kanonike sv. Marka birao je dužd, dok je biskupe imenovao Senat. Venecijansko se sveštenstvo, dakle, nalazilo u posebnom položaju, kakvom nigde drugde nije bilo sličnog.

U svom Izveštaju o vladavini Mletačkom republikom (1580), Antonio Miledone (Milledonne) piše da je običan puk „treći stalež venecijanskog stanovništva“. Njegovi su pripadnici poreklom Mlečani, a dele se na različite slojeve: male trgovce, zanatlije, radnike (među kojima su i oni iz Arsenala), službenike u administraciji. Osim toga, razvrstani su i na mnogobrojne cehove koji su strogo nadzirani i ne vrše bilo kakvu političku ulogu. Još niže nalaze se sluge, radnici za grube poslove i prostitutke (koje i same pripadaju raznim nivoima, a kako tvrdi Sanudo, ima ih 11.000). „Osim pripadnika plemstva i izvesnog broja građana, sve ostalo su stranci, uz još ponešto malobrojnih Venecijanaca“, izjavio je 1509. hroničar Đirolamo Priuli. Činjenica je da je među stanovnicima Venecije bilo veoma mnogo onih koji su poreklom bili iz mletačkih kopnenih i prekomorskih oblasti. Ali na kanalima, duž obala ili na ulicama i trgovima, mogli su se sresti i drugi, koji su ponekad živeli u posebnim četvrtima: Milanezi (koji su često bili kovači), Dalmatinci (mornari), Albanci (vojnici), Nemci (obućari, trgovci, tkači, lekari, štampari), Flamanci (trgovci, tipografi), Grci čiji je broj posle pada Carigrada stalno rastao, Turci i Arapi.

Nailazilo se i na robove: Tatare, Mongole ili Afrikance. Jevreji, najzad, bili su u početku primljeni samo privremeno, a zatim i definitivno, u getu (reč ghetto, opšte prihvaćena na Zapadu, proističe iz činjenice da se na tom mestu nalazila livnica gvožda, ili geto).

Za razliku od republike kakva je bila Firenca, Venecija nije doživljavala društvene potrese. Razlog tome je u znatnoj jednodušnosti s kojom su prihvatane njene institucije, u za to doba visokom životnom standardu koji je obezbeđivala država, u redovnom snabdevanju, u efikasnom sudstvu pred kojim su svi bili ravnopravni, te u činjenici da su u javnim ceremonijama mogli svi da učestvuju.

Kultura U poređenju sa firentinskom kulturom, venecijanska u XIV veku izgleda kao da je u znatnom zakašnjenju. To u priličnoj meri proističe iz izolovanosti Republike u odnosu na Zapad, iz njenog „vizantinizma“, toliko vidnog u oblasti umetnosti. No stvari će se zato promeniti u sledećem veku, kad Mlečani, okrenuvši se svojim kopnenim područjima, osete potrebu da se pred njim nečim istaknu, naročito u oblasti književnosti.

Ipak, već u XIII veku, sa Martinom da Kanalom (da Canal) i njegovim Estoires de Venise, napisanim između 1267. i 1275, do izražaja dolazi istoriografija, kao jedna od izrazitih konstanti venecijanske književne produkcije. Kao činovnik Komune koji je samim tim imao i pristup zvaničnim dokumentima, Martin da Kanal je pisao, na francuskom, sa odobrenjem i pod nadzorom svojih pretpostavljenih, hroniku u kojoj se slavi grad, i u kojoj se likovi duždeva, admirala i patricija izdvajaju na pozadini koju čini istočno Sredozemlje.

30

Venecijanska je istoriografija sve do kraja XIV veka uglavnom služila za unutrašnju upotrebu i nastajala je u obliku anala i hronika lišenih bilo kakvih spisateljskih ambicija. Stvari su se promenile početkom XV veka, kada je Republici postalo potrebno da svoju ekspanziju na kontinentu učini legitimnom, pa je nastojala da o sebi samoj pruži pozitivnu predstavu, kao o slobodnom gradu u kojemu vlada pravičnost i koji brani hrišćanstvo od nevernika. Zaposlen u državnoj kancelariji, Lorenco de Monačis (Lorenzo de Monacis) je između 1421. i 1428. napisao delo pod rečitim naslovom, De gestis moribus et nobilitate civitatis Venetiarum. Pedeset godina kasnije, patricij Bernardo Đustinijan (Giustinian) je u svom delu De origine urbis Venetiarum insistirao na vekovnoj postojanosti mletačkog identiteta i pozivao vladajuće slojeve da se ujedine.

Godine 1487, knjiga Rerum Venetiarum ab urbe condita libri XIII od Markantonija Sabelika (Marcantonio Sabellico) nalazila se u isto tako izričitoj funkciji nacionalne propagande — kakvu, uostalom, nalazimo i drugde, u pričama i izveštajima se putovanja, o čemu je već bilo reči povodom Miliona Marka Pola. Tako i Josafa Barbaro, u svom Izveštaju o putovanju do Tane i u Persiju (1487), stavlja na znanje da bi „veoma veliki deo nastanjivih zemalja bio nepoznat, da njih, po cenu velikih muka, nisu otkrili mletački trgovci i mornari.“ Došavši u Veneciju 1362. godine, Petrarka (Petrarca) je u njoj ostao pet godina. Njegov boravak u gradu nesumnjivo je doprineo razvoju ranog humanizma, za šta veće zasluge pripadaju privatnim patricijskim krugovima nego zvaničnim institucijama — a to je još jedna osobenost kulturnog života u oblasti lagune.

Istaknute ličnosti tokom prve polovine XV veka bili su Leonardo Đustinijan (1388— 1466) i Frančesko Barbaro (1390—1454) koji su po svoj prilici slušali predavanja nekih humanista što su boravili u Veneciji. Đustinijan, koji je bio član Veća desetorice i prokurator sv.

Marka, autor je Epistola napisanih na latinskom i prevodilac sa grčkog, a pisao je i pesme na narodskom jeziku, za koje je veoma uspešno komponovao i muziku. Frančesko Barbaro, takođe patricij, političar i diplomata, autor je dela De uxoria (1416), u kojemu je isticao moralnu uzvišenost, kao i društvenu i demografsku korisnost braka, često preziranog od strane tadašnjih intelektualaca.

Frančeskov rođak Ermolao Barbaro Mlađi (1453—1493) predstavnik je novog humanističkog smera koji više nije „građanski“, već književni. Obrazovan u Veroni i Rimu, prijatelj Policijana (Poliziano), izdavač i komentator Aristotela i Plinija, on je obnovio filologiju pribegavajući upoređivanju tekstova, rekonstrukciji izvorâ, istraživanju svedočanstava.

Humanista Besarion (Bessarion), rođen u Trapezundu, pripadnik grupe grčkih iseljenika u Italiji, imenovan za kardinala 1443. godine, zaveštao je Republici svoju bogatu zbirku grčkih rukopisa, buduće jezgro Biblioteke sv. Marka (Marciana) za koju su temelji postavljeni 1473.

U godinama 1475—1476. Ermolao Barbaro je predavao u Padovi. Venecija, kad joj se taj grad 1405. predao, obavezala se da će podržavati delatnost čuvenog lokalnog univerziteta koju mletački Senat, od sredine XV veka, sve više nadzire i podstiče. On tamo šalje mlade patricije da izučavaju pravo.

Ti mladi ljudi dobijali su prvo obrazovanje u Veneciji, u školi u Rialtu. U toj školi, koja je najpre bila privatna, da bi 1441. postala javna ustanova, nastavnici — sve sami obrazovani i iskusni patriciji — predavali su filosofiju, i to onu koja je bila prilagođena venecijanskom mentalitetu: „učiteljicu života“, voditeljku ka ovozemaljskoj sreći, namenjenu formiranju budućih državnika.

Umetnički život od srednjeg veka do XV stoleća 31

Bazilika sv. Marka, obnovljena 1063, predstavlja lep primer vizantijske arhitekture u Veneciji. U crkvi sv. Marka, izgrađenoj prema planu u obliku grčkog krsta sa pet kupola i nošenoj na velikim stubovima koji su povezani lukovima, prednost je ipak data osovini glavne lađe, pri čemu je poštovana raskošnost prostorne koncepcije. Sama izgradnja okončana je 1096, ali zdanje tada još nije bilo spolja obloženo mramorom; dekoracija koju čine zidni mozaici ostvarivana je u različitim razdobljima; gotički zabati na fasadi potiču iz XV veka; ukrašavanje će biti nastavljeno sve do početka XIX veka. U svakom slučaju, to što je izabran vizantijski uzor predstavljalo je znak posebnih odnosa Venecije i Carigrada, a time se isticao i vlastiti identitet Mletaka u odnosu na nemačke i rimske vlasti.

Zauzeće Carigrada 1204. godine nije ostalo bez posledica po venecijansku umetnost, koja je morala pokušati da nađe izlaz iz dvosmislenosti svoje dvostruke pripadnosti Istoku i Zapadu.

Velika količina vizantijskih umetničkih dela pristiglih sa plenom pobednika dala je podsticaj stvaranju lokalnih radionica; Venecija je, međutim, počela da okreće pogled i ka kontinentu.

Tako su se kao ukras na fasadi crkve sv. Marka našla čuvena četiri bronzana konja, dok je, međutim, njen središnji portal dekorisan romanskim skulpturama u stilu severnjaka Antelamija.

Ekonomski razvoj, kao i želja patricija da učine vidljivim svoj uspeh, pogodovali su izgradnji raskošnih kuća (ca', to jest case) ili palata. Zbog njihovog položaja, bilo je neophodno da im se obezbedi i pristup sa kanala, a uz to je valjalo omogućiti da se u njima i stanuje i obavlja trgovinska delatnost: prizemlje je bilo rezervisano za trgovačke potrebe, a stanovalo se na spratu.

U XIV veku, uporedo sa sve naglašenijim približavanjem Venecije Zapadu, dolazilo je i do širenja gotičkog stila u gradu. Došavši u kontakt sa vizantijskom umetnošću, ovdašnja je gotika ostvarila hiperboličko bujanje motiva, krivulja i linija, zbog čega je nazvana cvetnom gotikom.

Gotička umetnost u svojoj venecijanskoj varijanti pokazuje svoje glavne osobine na duždevoj palati, u kojoj stanuje šef države, ali koja je takođe sedište glavnih upravnih i sudskih tela. Građena počev od 1340. uzduž obale, ta nova palata bila je tada još uvek skromnih dimenzija u odnosu na današnje zdanje. Ali znatno je uvećana tokom radova o kojima je 1422. doneo odluku Tomazo Močenigo, a koji su privedeni kraju za vladavine dužda Frančeska Foskarija. Delo majstorâ iz Lombardije, Toskane i same Venecije, među kojima se posebno ističu Đovani Bon (oko 1360—1442) i njegov sin Bartolomeo (koji je umro 1464), taj impozantni arhitektonski kompleks u skladu je sa tipično mletačkim smislom i sklonošću za trajne vrednosti.

Građena 1424. i 1434, Ca' d'Oro predstavlja lep primer privatne palate iz XV veka, za koju su uzeti već spomenuti arhitekti. Od romaničke umetnosti na njoj su preuzeti stubići na prozorima, pun polukružni luk na portalu i ugaoni pilastri; gotici pripadaju isklesani elementi na prvom i drugom spratu; orijentalnoj umetnosti, lukovi njenih prozora, dekorativna krenelura, polihromna mramorna i zlatna obloga (ova poslednja, od koje je zdanje dobilo ime, danas je nestala). Sredinom istog veka, palate dobijaju klasičnije forme, kakve se mogu videti na palati Foskari, izgrađenoj 1452.

Renesansni arhitektonski model prošao je u Veneciji kroz naknadnu razradu, polazeći od Albertija, a potom i od Bramantea. Protagonista ove promene bio je Mauro Kodusi (Codussi, oko 1440—1504), poreklom iz Bergama. U toku tridesetogodišnje aktivnosti na obalama lagune, on je iz osnova obnovio venecijanski arhitektonski izraz (crkve San Mikele, San Zakarija, San Đovani Krizostomo), naročito izgradnjom palate Vendramin Kalerđi na Velikom kanalu, kojom je ostvarena savršena ravnoteža između zdanja i urbanog prostora.

32

Prva venecijanska istraživanja u slikarstvu vezana su za umetnost mozaika, čemu je očigledan razlog u činjenici da je Venecija po svom položaju naslednica kulture Istoka. Od vremena dužda Domenika Selva (1070—1084), do XIII veka, crkva sv. Marka predstavljala je uvek aktivnu radionicu umetnika mozaika; međutim, na prelazu iz XIII u XIV vek, u njoj se javljaju i lokalni umetnici koji se malo-pomalo oslobađaju vizantijskog kanona.

Paolo Venecijano (Veneziano, aktivan između 1310. i 1358) bio je prvi venecijanski slikar koji je potpisivao svoja dela. Mada u njima još uvek preovladava orijentalno nadahnuće, ta dela, naročito Krunisanje Bogorodice ili Madona (1352, u Luvru), po nečemu podsećaju i na slikarstvo iz mletačkih kopnenih oblasti.

Najneposredniji nastavljač Paola bio je Lorenco Venecijano (Lorenzo Veneziano, aktivan od 1356. do 1379), koji se još potpunije od svog učitelja oslobodio orijentalnog kanona. S njim je u slikarstvu došla do izražaja gotika. Na prelasku iz XIV u XV vek, Jakobelo del Fjore (Jacobello del Fiore, 1370—1439) pokazao se osetljivim za ljupkost uzora iz Sijene. Stoga su Đentile da Fabrijano (Gentile da Fabriano) i Pizanelo (Pisanello), kad su početkom XV veka pozvani u Veneciju da u duždevoj palati dekorišu dvoranu Velikog veća, naišli na pogodan teren za svoj rad. Pod nadzorom prvoga od njih formirao se, između ostalih, Jakopo Belini (Jacopo Bellini).

Glavnu ulogu u venecijanskom slikarstvu Kvatročenta imale su dve porodice: Vivarini i Belini. Antonio Vivarini (1420—oko 1484) i dalje je ostajao veoma vezan za cvetnu gotiku, ali u njegovim slikama nalazimo definisan jedan konkretan prostor i bojažljivu primenu perspektive.

Njegov sin Alvize (oko 1445—1505) odvojio se od tradicije da bi krenuo stopama novih učitelja, a to su bili Belinijevi.

Jakopo Belini (oko 1400—1470) bio je glava slikarske porodice koja je dominirala čitavom drugom polovinom venecijanskog Kvatročenta. Upravljao je najznačajnijom radionicom u gradu, u kojoj su se obrazovali njegovi sinovi Đentile i Đovani. Njegovi boravci u Firenci, Ferari i Padovi, kao i njegovi susreti u samoj Veneciji, omogućili su mu da stupi u kontakt sa svim izražajnim tokovima svog vremena.

Kad je on umro, Đentile (oko 1429—1507) i Đovani (oko 1430—1516) zajedno su preuzeli upravljanje porodičnom radionicom. Prvi se prihvatio odgovornosti za znatnije porudžbine iz velikih bratovština (Scuole Grandi). Kao zvanični slikar Republike, Đentile je bio izuzetan portretist (o čemu svedoče portreti dužda Frančeska Foskarija i sultana Mehmeda II); pokazao se i kao majstor narativnog slikarstva u Čudima istinskog Krsta i u Pričama o sv.

Marku, delima koja još jednom ukazuju na dvostruko (istočnjačko i zapadnjačko) lice Venecije, slaveći njen urbani prostor, ali i njenu istoriju i njene institucije.

Teme kojima se bavio Đovani Belini uglavnom su malobrojne (Bogorodice i Raspeća), ali njegove slike iznenađuju preciznošću poteza i difuznim izgledom svetlosti. Postepeno je Đovani nalazio nadahnuće u jednom određenom prizoru iz prirode; ne više u gradu iz lagune, već u varošima i poljima na kopnu (Preobraženje, Sv. Franja u ekstazi).

Bogata i složena ličnost, Karpačo (Carpaccio, oko 1460—1525. ili 1526) stvarno je započeo karijeru ciklusom Legenda o sv. Ursuli koji mu je naručen iz porodice Loredan.

Bretanja, domovina svetice, i Engleska, domovina njenog verenika, transponovani su u jednu izmaštanu, upola gotičku, upola renesansnu Veneciju. Počev od 1496, Karpačo sarađuje sa Đovanijem Belinijem u realizaciji ciklusa Čuda sv. Krsta: on tu u mnoštvu detalja slavi prosperitet svog grada i njegov kosmopolitizam. Ali zasebno valja da bude spomenuta tajanstvena slika Dve kurtizane (oko 1510), o kojoj se ne bi moglo reći da li predstavlja dve prostitutke ili dve dame iz aristokratije. Sa Karpačom je stavljena tačka na jedan blistavi trenutak 33

venecijanskog slikarstva. Mada Đorđone (Giorgione) svojoj biografiji pripada XV veku, po svojoj umetnosti on je pre deo Činkvečenta: o tome će biti reči nešto kasnije.

Slika Đentilea Belinija Procesija na Trgu sv. Marka pruža veoma podroban uvid u bezbrojne svetkovine i zabave od kakvih je bio sačinjen kolektivni život Venecijanaca. Tu vidimo kako ispred bazilike, pred očima dostojanstvenika i gomile, defiluju bratovštine, predstavnici parohija i verskih redova, hiljade ljudi različitih doba starosti, odevenih svako prema svom statusu.

Sličan prizor bez sumnje se mogao videti i prilikom drugih verskih ceremonija, naročito onih u čast sveca zaštitnika Republike, o godišnjicama njegovog mučeništva, njegovog prenosa iz Aleksandrije u Veneciju, ili osvećenja njegove bazilike.

Građanske su svetkovine takođe bile mnogobrojne: venčanje dužda sa morem; vojne parade, kao što je ona kojom je na Trgu sv. Marka 1458. komandovao kondotjere Bartolomeo Koleoni (Colleoni); svečani dočeci stranih vladara, kao što je onaj koji je 1452. priređen Fridrihu III, a „koji je predstavljao tako veličanstven trijumf da ga nijedno pero ne može opisati“ — piše hroničar Dolfin — „i koji je prevazišao trijumfe Rimljana“; najzad, takmičenja na kopnu i moru, kao što su regate za koje je pravila određivao Senat.

Još su popularnije priredbe bile lov na bika kroz „kale“ (calli); prikazivanje „herkulovske snage“, to jest podizanje ljudskih piramida na trgovima ili brodovima; „ratovanje pesnicama“ u kojemu su, na nekom od mostova, protivničke grupe kidisale jedna na drugu. A da i ne govorimo o karnevalu, koji je trajao od dana sv. Stevana pa sve do uoči korizme 29, i u kojemu su se, u ispoljavanju radosti ali i nasilja, bogataši mešali sa siromasima, a opskrbljivao ga je i pripremao aktivni ceh proizvođača maski.

Najzad, iz svih tih svetkovina tipičnih za venecijansku kulturu nije odsustvovala ni privatna inicijativa. Tako su družine nazvane „della Calza“ — koje su činili mladi patriciji, prepoznatljivi po devizi što su je nosili na pantalonama (calze) i na posuvratku kukuljice — organizovale neke od zabava iz kojih će, u XVI veku, proizaći i prikazivanje komedija.

IV poglavlje SJAJ I PROPADANJE (XVI—XVIII vek) Promene na kopnu (XVI vek) Godine 1492—1494. znače prekretnicu od presudnog značaja u istoriji sveta, Italije i Venecije. Na posledice otkrića Novog sveta (1492) po planetarnu privredu nije se dugo čekalo; a silaskom Karla VIII u Italiju započeo je dug niz sukoba koji je Italiju, od aktivnog subjekta kakav je dotad bila, pretvorio u pasivni objekt evropske politike, u pozornicu ratnih operacija na kojoj su se suočavale moćne nacionalne države, u prvom redu Francuska i Španija. Ova poslednja je na kraju odnela pobedu i nametnula svoje tutorstvo svim italijanskim regionalnim državama.

Jedino je Venecija ostala nepromenjena, sačuvavši pri tom i potpunu nezavisnost. „Istorija možda nikad nije predočila pažnji ljudi tako uzbudljiv primer kao što je onaj što ga pruža Venecija na prelasku iz XV u XVI vek. Pokazujući izvanrednu volju za otporom, jedna moćna država, mada tipična predstavnica već prevaziđene prošlosti, napinje sve svoje snage u 29

Četrdesetodnevni post pre Uskrsa. (Prim. prev.)

34

očajničkom nastojanju da ide protiv vremena. Ona dobija tu opkladu koja se u početku mogla činiti izgubljenom, da bi tako produžila svoju anahroničnu egzistenciju sve do kraja XVIII veka.“ (R. Romano.)

Silazak Karla VIII u Italiju i njegov pobedonosni pohod do Napulja — maltene jedna vojna parada — nisu direktno pogodili Republiku. Kominu (Commynes), kad im je oktobra 1494. opipao puls, Mlečani su se pre učinili spremni da „pomognu“ njegovom gospodaru „nego da ga ometaju“. U stvari, oni su se trudili da ostanu neutralni, iz bojazni da ne izgube svoje pozicije u Sredozemlju u slučaju neuspeha krstaškog rata što ga je francuski kralj nameravao preduzeti, ali i strahujući da u slučaju kraljevog uspeha na kontinentu ovaj ne postane previše moćan sused: „Opasno je stupiti u savez sa jednim tako moćnim kraljem“ — pisao je Domeniko Malipjero — „koji bi zahvaljujući našoj podršci postao i naš sused“.

Prema tome, bilo je logično da Republika 1495. uzme učešća u koaliciji stvorenoj protiv Francuske. Saveznička vojska, čiji su znatan deo činili Mlečani, odnela je pobedu u bici kod Fornove, ali nije sprečila varvare da se vrate u Francusku. Iskoristivši nastalu situaciju, Mlečani su zauzeli Brindizi, Trani i Otranto. Stupili su u savez sa pobunjenom Pizom, kako bi joj pomogli da se odbrani od Firence — sve opasnije suparnice u Sredozemlju. Borbe su se, bez znatnijih rezultata, nastavile do 1498. godine.

Sa naslednikom Karla VIII, Lujem XII, željnim da se i on upusti u pustolovinu u Italiji, Republika je potpisala ugovor 1499. u gradu Bloa. Francuski kralj je u slučaju pobede sebi namenio milansko vojvodstvo, na koje je polagao pravo, dok su Mlečanima obećane Kremona i teritorije istočno od reke Ade, sve do njenog ušća u Po. Septembra, oni su osvojili Kremonu i vaskolikom svetu objavili pobedu koja je još više učvrstila njihov „ugled“. Tom je prilikom u potpunosti došlo do izražaja ono što je Makijaveli (Machiavelli) nazvao njihovom „pomamom za prevlašću“. Jer ubrzo potom zgrabili su i Faencu, Rimini i Fano u Romanji, iskoristivši pad Čezara Borđe (Cesare Borgia). do kojega je došlo usled smrti njegovog oca, pape Aleksandra VI. No Mlečani su došli u sukob i sa Maksimilijanom Austrijskim, zato što su mu uskratili pravo da pređe preko njihove teritorije kako bi se u Rimu krunisao za cara. Tada su se dočepali Gorice i Trsta, koje su i zadržali na osnovu primirja potpisanog juna 1508. Njihovo kopneno carstvo nikad nije bilo toliko prostrano!

Naslednik Aleksandra VI na prestolu sv. Petra, Julije II, „strašni papa“, zahtevao je od Venecije da mu vrati Romanju, zemlju koja je pripadala Crkvi, a s druge strane, tražio je da se umanje prava države nad mletačkim sveštenstvom (plaćanje desetka, imenovanje biskupâ). Cilj Kambreske lige, koja je uspostavljena 10. decembra 1508. između Francuske, Carstva, Španije, Firence i Ferare (i kojoj je Julije II pristupio marta 1509), bio je komadanje mletačkog poseda na kopnu. Na vest o tome, dužd Leonardo Loredan izjavio je pred Velikim većem da bi u slučaju poraza „bila izgubljena jedna lepa država, ne bi više bilo Velikog veća i ne bismo više bili slobodan grad“. Uputio je poziv svima da budu nepokolebljivi u jedinstvu. Julije II je 27. aprila 1509. izrekao protiv Republike interdikt kojim je objavljivanje tog proglasa sprečeno na čitavoj njenoj teritoriji.

Međutim, 14. maja 1509. mletačka je vojska do nogu potučena kod Anjadela, zbog razmirica do kojih je došlo između dvaju kondotjera pod čijom se komandom nalazila. Na vest o porazu, piše Sanudo, „svi su bili kao umrtvljeni i u dubokoj žalosti“; „svi su plakali, na trgu nije bilo žive duše, predstojnici Velikog veća bili su tako reći izgubljeni. a još više od njih naš dužd, koji je bio zanemeo, duboko ucveljen i skoro beživotan“. „Ja, očajna Venecija, / u suzama, puna 35

boli“, kazivaće jedna francuska pesma opisujući nevolje Serenissime u koju su, uza sve to, nagrnule i hiljade izbeglica.

Ubrzo su Verona, Vičenca i Padova bile potčinjene carskim komesarima; napuljski je kralj opet zauzeo luke Apulije; vojvoda od Ferare ponovo se dočepao Roviga, Monseličea i Polezinea; gradovi u Romanji vraćeni su pod vlast papskog legata. Odoleli su jedino Trevizo i Friuli. Saveznici su dospeli skoro do same lagune. I Venecija se konačno 24. februara 1510. pokorila zahtevima Julija II. 5. oktobra 1511. ona je, sa Španijom i Engleskom, ušla u Svetu ligu protiv Francuske, stvorenu po volji pape. Francuzi su 11. aprila 1512. bili pobednici kod Ravene, ali su ipak izgubili milansku oblast.

Republika je postepeno vraćala svoje teritorije zahvaljujući podršci koju joj je pružao Fransoa I, ojačan posle pobede kod Marinjana (septembra 1515), tako da je ponovo zauzeo Milano, a i zahvaljujući odanosti koju su seljaci sa kopna osećali prema sv. Marku. To ipak nije išlo bez teškoća i velikih troškova, o čemu rečiti primer pružaju nevolje kroz koje je prolazila Breša: od 1509. do 1512. ona je bila francuska; petnaest dana u toku 1512. ponovo je pripadala Veneciji; potom je od 9. februara do 28. oktobra iste godine još jednom bila francuska; do maja 1513. bila je španska; u junu je ponovo bila mletačka; tog istog meseca vratila se pod špansku vlast, da bi maja 1516. opet postala venecijanska.

Godine 1517. celokupno područje mletačkih poseda na kopnu vratilo se pod vlast Venecije, ali je na ambicije koje je Serenissima ispoljavala krajem XV i u prvim godinama XVI veka ipak bila stavljena tačka.

Venecija je sve do 1529. ostala verna savezu sa Francuskom. Prema istoričaru Paruti, njeni su građani bili obuzeti teskobom zbog katastrofalnog poraza koji je Fransoa I doživeo 25. februara 1525. kod Pavije: „Ta tako velika i značajna pobeda Španaca bila je za Venecijance uzrok dubokog nespokojstva i velikih briga..., budući da je francuska moć zakazala, pa su oni skoro sami morali braniti od carske sile slobodu Italije, dok su ostale italijanske države bile slabe i držane u strahu.“ Maja 1526. Venecija je pristupila savezu sklopljenom u Konjaku protiv Karla V. Poznato je da je da je ovaj poslednji slavio pobedu i da je njegova vojska 1527. poharala Rim, izazvavši time ogorčenje hrišćanskog sveta. Republika je decembra 1529 u Bolonji potpisala kompromis sa carem. Odustavši od utvrđenja u Romanji i Apuliji koje je bila zauzela 1528, dala je Karlu V odrešene ruke u Italiji, plaćajući time očuvanje svoje potpune nezavisnosti.

Posle 1535, kad je car zagospodario Milanom nakon smrti poslednjeg Sforce, Venecija se pokušavala suprotstaviti španskoj hegemoniji. Tako da je Bernardino Okino (Ochino), u propovedi izrečenoj 1539. u crkvi dei Frari, mogao s pravom izjaviti: „Gledam svuda oko sebe: nigde više u Italiji nema tvrđave ili grada koji nisu uzdrmani; samo ovaj grad još uvek stoji uspravno.“ Tokom druge polovine XVI veka, nakon što je Filip II nasledio svog oca 1557. godine na prestolu Španije, Napulja, Milana, Franš-Kontea i Nizozemske, Venecija se držala po strani od rata u kojemu su se ponovo sukobile Španija i Francuska. Sukob je okončan 1559. ugovorom potpisanim u Kato-Kambreziju, kojim je Italija prepuštena Špancima, ali Italija sa izuzetkom Venecije i mletačkih poseda na kopnu, koji su na kraju jedini ostali slobodni od svake potčinjenosti.

Gubici u Sredozemlju 36

Misleći na duždevo venčanje s morem, Di Bele (Du Bellay) piše: „More se venčava sa tim rogonjama, / S njima se venčava, s Turčinom ljubaka“. Već 1538, u svojoj zbirci Jadikovanja, francuski pesnik sa ironijom posmatra kako se Venecija suočava sa pritiskom nevernika i njihovim pobedama u istočnom Sredozemlju.

Avgusta 1499. i juna 1500. flota Serenissime, potučena od Turaka, nije bila u stanju da ih spreči da zauzmu Lepant. Godine 1502. Đirolamo Priuli priznao je u svom Dnevniku: „Grad Venecija nalazi se u veoma teškom položaju, jer s razlogom strahuje da će izgubiti svoje prekomorske posede, koji državi donose i slavu i korist.“ Mir s Turskom potpisan je 1503, a Venecija je njime izgubila Modon i Koron.

Turska se ekspanzija nastavila pod sultanima Selimom (1512—1520) i Sulejmanom Veličanstvenim (1520—1566): u Siriji i Egiptu (1516), na Rodosu (1522) i u priobalskom području Magreba. Venecija je na moru ponovo napadnuta 1537. Dok je utvrđeni grad Krf hrabro odolevao, Nauplija i Monemvazija na istočnoj obali Peloponeza bile su izgubljene.

Posle duge borbe, avgusta 1571. pao je i Kipar. Nikozija i Famagusta su opljačkane; mletački zvaničnici i providur Markantonio Bragadin okrutno su mučeni i pogubljeni.

To je izazvalo sveopšte uzbuđenje u hrišćanskom svetu, pa je maja 1571. u Rimu potpisan ugovor između Venecije, Španije i papske države. Saveznici su se okupili tog leta u Mesini, pod komandom Don Huana Austrijskog, dok su se na čelu mletačke flote nalazili Agostino Barbarigo i Sebastijano Venijer (Sebastiano Venier). Oni su 7. oktobra kod Lepanta presreli tursku armadu i odneli blistavu pobedu. Nevernici su izgubili 200 brodova i 20.000 ljudi. Mlečani su od tada u svom gradu slavili taj svoj trijumf velikim svečanostima i podizanjem spomenika različite vrste: godišnjom procesijom koja je sa duždem i sinjorijom išla do crkve sv. Justine; uvećanjem i ulepšanjem kapije Arsenala; izgradnjom votivne kapele sv. Jovanu i sv. Pavlu; slikama u Sali za glasanje i u sali Kolegijuma u duždevoj palati.

Mada je Paruta uzviknuo u svojoj posmrtnoj besedi, izgovorenoj u crkvi sv. Marka u znak sećanja na poginule kod Lepanta: „Oni su nam svojom borbom pokazali da Turci nisu nepobedivi, kao što smo u početku mislili“, pobeda hrišćana više je imala moralni nego strategijski značaj. Marta 1573. Venecija je sa sultanom potpisala ugovor o miru kojim je konačno digla ruke od Kipra.

Kraj XVI veka obeležen je. na obalama lagune još jednom tragedijom. U godinama 1575 —1577. strašna epidemija kuge odnela je više od 50.000 žrtava, među kojima i Ticijana (Tiziano). Ispunjavajući izrečeni zavet, dužd je 1577. postavio kamen temeljac crkve Spasitelja, koja će — izgrađena prema nacrtima Paladija (Palladio) — biti osvećena 1592.

XVI vek ili obamrlost privrede Oko 1490. Marino Sanudo nam predočava očaravajuću sliku blagostanja koje vlada na obalama lagune: „Svi kupuju i žive poput vlastele... Mada u ovom gradu ništa ne raste, ipak ima svega u izobilju..., jer ovamo stiže svakojaka roba iz svih gradova i svih delova sveta, a naročito hrana... To je tako jer su svi ovde bogati.“ Nešto kasnije, međutim, bankrotirao je znatan broj venecijanskih bankara: 1495. Balbi (200.000 dukata), 1497. Alvize Niketa (Alvise Nicheta) (10.000 dukata), 1498. Alvize Grimani (16.000 dukata), 1499. Andrea Garconi (Garzoni) (150.000 dukata) i Tomazo Lipomano (Tommaso Lippomano) (120.000 dukata). Da li su ti slomovi — mada u to isto vreme nailazimo 37

na slične i u drugim delovima poluostrva — prvi znaci mletačke ekonomske krize? Ako jesu, šta su njeni uzroci i kakvi su joj modaliteti?

Domeniko Malipjero je u svojim Analima zabeležio vest o Kolumbovom otkriću Amerike: „Armada katoličkog kralja otkrila je novu zemlju i osvojila je u njegovo ime... Našla je rudnike raznih metala; zemlja je veoma plodna; reke su izvor bogatstva, jer se u njima peca čak i zlato. U toj zemlji rastu začini... Nađeni su drvo, aloj, cimet. „Nešto kasnije, Vasko da Gama, dospevši do obala Malabara, doneo je začine morskim putem direktno u Lisabon, ne morajući da plati taksu niti da prođe preko Egipta ili Venecije. Kad se avgusta 1499. u Veneciji saznalo za to putovanje, ta vest je izazvala veliku uznemirenost. Godine 1502. imenovana je komisija „kako bismo izbegli da nam kralj Portugala i dalje oduzima naše zlato i srebro, sve dok ne uništi našu trgovinu i naše blagostanje“; a u Senatu izneta je ideja da se probije kanal koji bi spojio Sredozemno more sa Crvenim. Godine 1506. osnovan je „Savet umnih“ za trgovinu (Savi alla Mercanzia), zadužen da neposredno prati probleme spoljne trgovine.

Doduše, Kolumbovo putovanje nije bilo bez značaja za Lisabon i njegov ekonomski napredak, utoliko pre što se Portugal nalazi mnogo bliže Londonu i gradovima Hanze nego Venecija. Ali posledice Kolumbovog otkrića nisu po Veneciju bile tako ozbiljne kako se u njoj verovalo, i kako su dugo mislili istoričari. S jedne strane, budući neposredno prisutni na samom izvoru začinâ, portugalski su ih trgovci iznosili na tržište u velikim količinama i tako im obarali cene; nisu uspevali da prodaju sve, pa su se pokazali nesposobnim da upravljaju tržištem na kojemu su Mlečani raspolagali solidnijim iskustvom. S druge strane, novi konkurenti Serenissime nisu imali pristup drugim proizvodima (svili, pamuku, tepisima, koralima) koji su se i dalje mogli naći samo u levantinskom delu Sredozemlja. Posle 1520. roba iz tih oblasti počela je dakle ponovo pristizati u većim količinama, koje su oko 1560. čak i udvostručene.

No zato je 1532. krenuo poslednji konvoj mletačkih galera ka Eg-Mortu i Londonu, a poslednji je bio i onaj ka Aleksandriji iz 1569. Rečju, distributivna uloga Venecije, uspostavljena krajem XV veka, tokom sledećeg veka sve više gubi na značaju.

Situacija je drukčija kad je reč o kontinentalnoj trgovini, što je bilo vidno već 1508. kad je svečano otvoren novi Fondaco dei Tedeschi, ponovo izgrađen na mestu starog koji je nešto ranije izgoreo u požaru. Godine 1509, trgovci sa kontinenta „dolazili su u Veneciju da kupuju, jer se drugde nije moglo ništa naći... Ako su tražili začine, ili hteli da se snabdeju drugom neophodnom robom, nisu imali druge nego da dođu ovamo.“ Kao što je poznato, Venecija se nije bavila samo međunarodnom privrednom razmenom, već je i pretvarala sirovine u konačne proizvode: u predmete od zlata, stakla, u ogledala, čipke, obrađenu kožu, tkanine izvezene zlatom ili srebrom. Merceria, gradska ulica sa trgovinama, kojoj su se divili svi strani putnici, izgledala je kao bogat izlog prepun proizvoda te vrste.

Sve više napuštajući prekomorsku trgovinu, mletački se kapital okretao ka vunarskoj industriji. U god. 1523. u Veneciji je proizvedeno 4.413 truba sukna; u 1532, 6.336; u 1550, 11.558; u 1602, 28.729.

Najzad, na obalama lagune razvila se jedna nova, sasvim moderna vrsta industrije, štamparstvo, o kojemu će, zbog njegovog kulturnog značaja, još biti reči. U XVI veku u gradu je bilo pedesetak izdavačko-štamparskih kuća. Svaka od njih objavila je dvadesetak izdanja, a bilo ih je desetak koje su na tržište iznele više od četrdeset publikacija: dakle triput više nego Firenca, Milano i Rim zajedno.

Već je bilo reči o bankarskim stečajevima do kojih je došlo krajem XV veka. Ali stanje nije bilo bolje ni u finansijama Republike. Kao što piše Martino Merlini, „do novca se ne može 38

doći, jer sve je povučeno u kovnicu; ista stvar je i sa zlatom; nikad ovaj grad nije bio tako siromašan kao danas“. Razlog tome je taj što je rat protiv država udruženih u Kambreskoj ligi koštao mletačku riznicu više od milion dukata. Uz to, dok je vojna mornarica imala 1504. godine 125 plovila, četrdeset godina kasnije imala ih je 155.

Tako velik rast državnih troškova naveo je vladu da reorganizuje poreski sistem, ali oslanjajući se još uvek na neposredne poreze više nego na plaćanje taksi za robu. Godine 1524. uvedena je služba bankovnih providura (Proveditori ai banchi), zaduženih za nadzor nad bankarskim ustanovama. Tokom druge polovine XVI veka „ostvarena je ideja o budžetu“ (Tirje).

U 1571. godini Republika je još uvek imala znatne prihode: 700.000 dukata u samoj prestonici, 800.000 u kopnenim oblastima, 500.000 u kolonijama. Ali ustanovljeno je da ove poslednje jedva da daju onoliko koliko koštaju, dok je kontinentalno područje postalo za Veneciju najvažniji izvor sredstava.

Naime, u XVI veku vidljivo je da se Venecija (kao, uostalom, i drugi krajevi poluostrva) sve više okreće kopnu. Sa 2,670.000 stanovnika u 1586, mletačko kopneno područje bilo je dobro nastanjeno: Verona je imala 52.000 stanovnika, Breša 43.000, Padova 34.000. Kao tržište za mletačke proizvode, to područje imalo je koristi od sve većeg ulaganja kapitala iz prestonice.

Kopno je pružalo sigurnost, rentabilnost i prestiž. Krajem tog veka dolazi do prvih prodaja opštinskih dobara i do osnivanja društava čiji je cilj poboljšanje plodnosti i racionalnije iskorišćavanje zemljišta. Na obalama Brente, ali i u blizini Vičence ili Verone i u oblasti Treviza, patriciji grade sebi vile i zamkove. Početkom XVII veka, procenat zemljišta koje su posedovali Venecijanci na teritoriji Padove bio je 38%; na teritoriji Roviga 27%; a u oblasti Treviza 18%. „Mentalitet vladajuće klase — a to je dotad bila klasa trgovaca — neosetno se pretvarao u mentalitet velikih zemljoposednika koji računaju i razmišljaju na sasvim drukčiji način.“ [M. Emar (Aymard).] U tim poslednjim godinama veka, zajedno sa iznemoglošću privrede, pojavio se i „zamor duhova, nesposobnih da prihvate nova stanja i da se u njih uklope.“ (Romano.)

Polet u književnosti u XVI veku U prethodnom smo poglavlju videli da je istoriografiji u Veneciji XVI veka pripadala posebna uloga, koja se sastojala u tome da se opravda ono što je preduzimala Republika i da se obznani njena legitimnost. Posle rata protiv Kambreske lige to usmerenje bilo je još naglašenije.

Jer pored dnevnika i ličnih memoara (a medu njima i onih od Sanuda, kojemu je Senat, uostalom, omogućio pristup javnim arhivima), ugled je uživala i zvanična istoriografija, u kojoj je Venecija stvarala mit o sebi samoj. Andrea Navađero (Navagero, 1483—1529), aristokrata, školovan u Padovi, poslanik u Madridu i Francuskoj, bio je zadužen da na latinskom, „izvornim, rečitim i kićenim stilom“, napiše Istoriju Venecije, budući da „dobar glas koji uživa država“ — prema izričito iskazanom mišljenju Senata — „predstavlja jedan od glavnih temelja na kojima ona počiva“. Godine 1530. Navadera je nasledio ugledni pisac Pjetro Bembo kojega je Veće desetorice imenovalo istoričarem Republike, kako se „ne bi ogrešilo o slavu i čast naše države“.

Njegovo je delo značajno iz tri razloga: zbog toga što je pribegavao različitim izvorima, zato što je poklonio pažnju velikim geografskim otkrićima i zbog činjenice da je Bembo, za široku čitalačku publiku, preveo svoju knjigu na narodski jezik.

U godinama 1449—1450. Lauro Kvirini (Quirini) napisao je raspravu De republica; posle 1531, Gasparo Kontarini (Contarini) objavio je De magistratibus et respublica Venetorum. Na primeru ovih dvaju političkih traktata vidi se volja vladajuće klase da i teorijski opravda 39

republikanske institucije i vlastitu upravljačku praksu. Stoga je patricij Kontarini pružio idealno viđenje svoje domovine kao države koja ume da skladno i trajno objedini tri osnovna oblika vladavine kakvi su monarhija, aristokratija i demokratija: viđenje države koja je, dakle, umela da političku utopiju pretvori u stvarnost!

Gore spomenuti Pjetro Bembo (1470—1547), takođe patricij, školovan kod velikih humanista, objavio je 1505. delo pod naslovom Asolani, dijalog na narodskom jeziku, pisan u prozi i stihovima, posvećen tada modernoj temi ljubavi, nadahnutoj neoplatonizmom. Njegove Rime (1530), kao i najveći deo lirske poezije tog doba, pisane su u duhu Petrarkinog pesništva.

Slavu, ne samo u Veneciji već i u čitavoj Italiji, donele su mu Prose della volgar lingua (1525).

On tu izlaže teoriju o jednom „nacionalnom“ književnom jeziku koji bi u formalnom pogledu bio na visokom nivou i zasnivao se na uzorima kao što su Dante, Petrarka i Bokačo (Boccaccio), ali bi zato bio otvoren i za izvesne moderne uticaje. Bembo je održavao tesne kontakte sa intelektualcima svog vremena, ali i sa venecijanskim izdavačima. Godine 1469. Senat je prvi put pružio izvesnu povlasticu jednom tipografu (koji je došao iz Nemačke) jer je — kaže on u svom obrazloženju — „jedno takvo otkriće (štampanje), koje je u prošlosti bilo potpuno nepoznato, primereno našem vremenu, pa ga treba negovati i dalje razvijati“. U XVI veku Venecija je postala jedan od najvećih evropskih izdavačkih centara.

Među onima koji su zaslužni za taj uspeh najčuveniji je Aldo Manucio (Manuzio, 1450— 1515). Dobivši solidno humanističko obrazovanje, on se 1488. nastanio u Veneciji, izučio novi zanat i ubrzo osnovao svoju vlastitu štampariju i izdavačko preduzeće. Držao je veoma mnogo do formalnog i jezičkog kvaliteta svojih knjiga, bio otvoren za kulturne vrednosti, osnovao Akademiju gde se raspravljalo o delima koja valja štampati, te je objavljivao grčke i latinske klasike, velike italijanske pisce, ali i savremene autore. Između 1507. i 1509. među svojim prijateljima i saradnicima imao je i Erazma, koji je kod njega objavio prevode Evripida i svoja vlastita Adagia30.

Od 1536. do 1606. izdavačka kuća Đolito (Giolito) unela je u svoj katalog oko 290 autora i proizvela 1.019 izdanja! Prvi veliki moderni industrijalci u oblasti izdavanja knjiga, Đolitovi su izumeli kolekcije i reklamu, te posvetili velik i značajan deo svoje produkcije pozorišnoj književnosti i raspravama (žanru tipičnom za XVI vek).

Mletačko izdavaštvo podržavalo je razvoj lirske poezije, često objavljivane u zbirkama dela različitih autora, kako bi se odgovorilo eklektičkom ukusu čitalaca. Među venecijanskim pesnicima ističe se ličnost Gaspare Stampe (1523—1554), koja je, nakon što je dobila odlično intelektualno i muzičko obrazovanje, 1531. prešla iz Padove u Veneciju gde je, po svemu sudeći, živela životom „časne kurtizane“ koja svoje mušterije nalazi među velikašima. Njene Rime predstavljaju jedno od najtananijih svedočanstava o senzibilitetu žena iz tog vremena: vremena u kojemu žene što se bave pisanjem nisu bile retka pojava [među njima je i Veronika Franko (Veronica Franco), još jedna venecijanska kurtizana-pesnikinja, koju je sreo i kojoj se divio Montenj (Montaigne)].

Novela, koja u italijanskom Činkvečentu doživljava znatan uspeh, takođe je povezana za izdavačkom politikom štampara. Sva u znaku nezaobilaznog uticaja Bokača, ona u Veneciji biva otvorena za jedan širok geografski horizont i za neobične pustolovine. Intelektualcima rodom iz Venecije, ili koji žive u Veneciji, Parabosko (Parabosco, 1529—1557) poverava brigu da tokom

30

Tačnije, reč je o zbirci od oko 3000 poslovica iz delâ klasičnih pisaca. (Prim. prev.)

40

tri dana koje provedu u laguni ispričaju njegove novele. Isti svet pomoraca, humanista (a uz to i karnevala) pruža okvir za Straparoline Piacevole Notti (oko 1550).

Privučen u Veneciju slobodom izražavanja koju je ona obezbeđivala, kao i njenim izdavačkim tržištem, Toskanac Aretino stigao je u taj grad 1527. i u njemu ostao do svoje smrti (1556). S razlogom nazvan „bičem vladarâ“, ovaj se poligraf vešto služio dijatribom, insinuacijom, pohvalom i prekorom, rečju ucenjivanjem, kako bi pridobio naklonost moćnika iz čitave Evrope. Shvativši da štamparstvo, sa mogućnostima što ih je pružilo, predstavlja moderno sredstvo komunikacije, ostvario je mnoštvo dela svih vrsta i stvorio jednu novu književnost koja se bavila aktuelnim temama, ne zanemarujući pri tom ni druge žanrove koji čine okosnicu njegovog ostvarenja: pozorište, hagiografiju, ili pornografiju, kakvu nalazimo u delu naslovljenom Ragionamenti, dijalogu koji vode prostitutke.

Komedija — ponovo pronađena u Italiji — doživljavala je na obalama lagune lep uspeh, nakon što su je u Veneciju početkom XV veka uvele Compagnie della Calza (spomenute u prethodnom poglavlju). Pored „narodskih“ sastava sačinjenih po određenom obrascu, tu su se u početku prikazivali i komadi uvezeni sa poluostrva (među kojima i Makijavelijeva Mandragora).

Najveći lokalni komediograf, štićenik patricija Alvizea Kornara (Alvise Cornaro), bio je Padovanac Anđelo Beolko (Angelo Beolco), nazvan Rucante (Ruzante, 1496—1542). Pozorišni čovek u punom smislu reči, pisac, reditelj i glumac, bio je izvanredno plodan. U dobu u kojemu — kako kaže jedan od njegovih protagonista — „vidimo samo ratove, ruševine, epidemije i glad“, on pruža originalan prikaz sveta na selu, bliskog prirodnim vrednostima. Uz to pribegava izražajnoj jezičkoj mešavini, sačinjenoj kako od književnog jezika tako i od dijalekata (bergamskog, padovanskog, venecijanskog).

Nastala oko 1536, Venexiana (ili Komedija o venecijanskim damama), delo anonimnog autora, verovatno nekog pozorišnog čoveka, ima kao okvir Veneciju (njene kuće, njene calli, njene kanale, poslove kojima se bave njeni mali ljudi) i stavlja na scenu jednu „istorijsku“ epizodu: borbu koju vode dve senzualne žene kako bi pridobile naklonost jednog mladića.

Pozorišno ostvarenje venecijanskog Činkvečenta okončava Andrea Kalmo (Calmo, 1510 —1571), koji je takođe bio i pisac i glumac, a napisao je šest komedija u prozi gde nalazimo već spomenutu jezičku mešavinu. Komediograf koji označava jedan prelazni trenutak, Kalmo se okreće ka farsi i najavljuje ono što će se uskoro nazivati commedia dell'arte.

Procvat umetnosti u XVI veku Arhitektura i urbanizam u Veneciji doživeli su u XVI veku dva blistava trenutka: prvi je između 1527. i 1560; drugi između 1560. i 1580. Naimenovan 1529. godine za upravnika javnih radova, Jakopo Sansovino bio je protagonist prvog perioda; njegov naslednik, Andrea Paladio, najviše se isticao u drugome.

Andrea Griti, koji je 1523. izabran za dužda, hteo je da od Venecije napravi novi Rim. Nosilac ovog usmerenja bio je politički i verski kompleks ustanova sv. Marka. Jedini veliki italijanski grad koji nije imao prošlost vezanu za stari Rim, Venecija je stvarala novi klasicizam.

Nakon što je 1527. poharan Rim, ona je prihvatila umetnike kao što su Sansovino i Sanmikeli (Sanmicheli). Poreklom Firentinac, ali školovan u Rimu, Sansovino (1486—1570) je više od četrdeset godina vladao venecijanskom arhitekturom. Dovršio je Procuratie vecchie, obnovio baziliku i zvonik (campanile), izgradio Kovnicu (Zecca), Logettu i biblioteku sv. Marka 41

(Libreria Marciana), te pretvorio Piazzettu u jedinstven prostor, oivičen sa obeju strana porticima.

Od onoga što je izgradio Mikele Sanmikeli (1484—1559), koji je 1535. naimenovan inženjerom za lagunu i fortifikacije, naročito valja spomenuti veličanstvenu palatu Grimani na Velikom kanalu, kao i palatu strogog i jednostavnog izgleda podignutu za porodicu Korner iz San Pola.

Paladio (1508—1580), postavši 1570. arhitekta Republike, radio je za klijentelu koju su činili bogati patriciji, te smišljao za nju čudesne vile u prirodi, kakve su one na obalama Brente, sa fasadama po ugledu na klasične hramove. U Veneciji njegova su ostvarenja crkva San Giorgio Maggiore i crkva Spasitelja, kod kojih on uspeva da uskladi strukturu antičkog hrama sa trobrodnom strukturom hrišćanske crkve. Postigavši u svom delu najpotpuniji izraz evropskog neoklasicizma do XVIII veka, Paladio je jedini arhitekta koji je umeo da prilagodi antiku formama savremenog življenja.

Antonio da Ponte (1512—1597) i Vinčenco Skamoci (Vincenzo Scamozzi, 1552—1616) skromniji su nastavljači Sansovinovog i Paladiovog dela. Prvi je bio arhitekta mosta Rialto; drugi je dovršio Libreriju i izgradio Procuratie nuove, na južnoj strani Trga sv. Marka.

XVI je vek doneo trijumf venecijanskog slikarstva, uglavnom sa delima Đorđonea, Lota (Lotto), Ticijana i Veronezea (Veronese). Đorđone (1477/1478—1510) je prvi „humanistički“ venecijanski slikar. Radio je za pojedince, kojima je dao Oluju, Tri filosofa, Usnulu Veneru, sa neoplatoničarskim i hermetičnim temama. Njegovom pojavom umetničko delo postaje tekst ispunjen smislom koji je dostupan samo uskom krugu upućenih.

Lorenco Loto (oko 14801506) u svom delu izražava jedno melanholično shvatanje života i izmišlja nov mentalni i psihološki prostor. On je u Veneciji ostavio jedan Portret mladića, jedan patetični prikaz Sv. Nikole u slavi (u crkvi Carmine) i Milosrđe sv. Antuna (u crkvi San Giovanni e Paolo).

Ali slikar čije delo predstavlja najsavršeniji izraz venecijanskog slikarstva iz prve tri četvrtine XVI veka zacelo je Ticijan (oko 1490—1576). Njegova dugogodišnja delatnost u znaku je veoma složenog razvojnog puta. On je najpre prošao kroz „klasični“ period, tokom kojega je za Alfonsa d'Estea ostvario dug niz slika s mitološkim motivima, potom Oltar Pesaro (u crkvi dei Frari), Marijin pohod u hram (u Galeriji Akademije), Veneru Urbinsku, kao i mnogobrojne portrete (Karla V, Fransoa I, itd.). Zatim je od 1538. do 1551. usledila Ticijanova „maniristička“ etapa, koja je u znaku emfatičnog stila: reč je o slikama na svodu crkve Santo Spirito in Isola i o konjaničkom portretu Karla V, cara koji je slikaru dao zvanje viteza. Godine 1551. Ticijan se definitivno nastanio u Veneciji i tu ostvario dela puna dramatičnosti i izrazite spiritualnosti: Mučeništvo sv. Lovre iz crkve Jezuita, Blagovesti iz crkve San Salvador. U tim delima dolaze do izražaja patnje i strasti, u jednoj mračnoj, nestvarnoj i potresnoj atmosferi.

Paolo Veroneze (1528—1588) je za dvoranu Veća desetorice naslikao platna sa alegorijskim i mitološkim prizorima koji predstavljaju uvod u slike iz dvorane Kolegijuma i, najzad, u Trijumf Venecije iz dvorane Velikog veća: to su prikazi spektakularno režiranih događaja u kojima se stapaju mit i istorija. Veroneze je radio i za crkve, među kojima je i crkva sv. Sebastijana. Venecija je puna njegovih dela. Godine 1573. naslikao je Tajnu večeru kojom je na sebe navukao gnev Inkvizicije, pošto je među tradicionalne protagoniste uveo svet neobičnih ličnosti — kepeca, lakrdijaša, pijanica... Stoga je morao da „deklasira“ svoju sliku, dajući joj naslov Gozba u kući Levijevoj.

42

Tintoreto (Tintoretto, 1518—1594), venecijanski slikar par excellence, veliča u svom delu pobožnost i svetovnu vlast. Tajna večera iz crkve San Marcuola iznenađuje kontrastom senke i svetlosti, kao i ritmom kojim su prikazani likovi. Slika Sv. Marko oslobađa roba u potpunosti je maniristička, kao i izuzetno dramski upečatljiv lik Sv. Roka. Tokom poslednjih godina života Tintoreto je morao udovoljavati mnogobrojnim javnim porudžbinama za duždevu palatu (među njima je i ogromna slika Raj na zidu dvorane Velikog veća); za crkvu San Giorgio Maggiore naslikao je velika platna koja deluju čas vizionarski, a čas bolno. Prethodno je u celosti dekorisao unutrašnjost zgrade Scuola Grande di San Rocco.

Muzika u Veneciji u XVI veku Dužd Griti, o kojemu je već bilo govora zbog poleta koji je doneo venecijanskom urbanizmu, zaslužuje da bude spomenut i zbog toga što je od prokuratora sv. Marka zatražio da angažuju Flamanca Adrijana Vilarta (Adriaen Willaert) kao magistra kapele crkve sv. Marka.

Vilart je od 1527. do smrti (1562) na izvanredan način vršio svoj posao. Naročito je bio izvrstan u madrigalima.

U njegovoj školi obrazovali su se Andrea Gabrijeli (Gabrieli), Carlino (Zarlino) i Parabosko. Prvi (1510—1586), koji je od 1564. do smrti bio orguljaš u crkvi sv. Marka, ostvario je obimno delo kako u sakralnoj tako i u svetovnoj muzici. Njegov nećak Đovani (oko 1657— 1612), koji ga je nasledio, nesumnjivo je najistaknutiji predstavnik venecijanske muzičke škole koja je polifonijske ideale renesanse dovela do njihove najpunije zrelosti.

Carlino (1517—1590), kapelnik u crkvi sv. Marka, poznat je naročito kao teoretičar.

Njegov prethodnik Đirolamo Parabosko (o kojemu smo već rekli da je bio i pripovedač), bio je uspešan u komponovanju madrigala. Prijatelj Aretina i Ticijana, on dobro predstavlja skladnu ravnotežu ostvarenu u venecijanskoj kulturi XVI veka.

Gubljenje daha u XVII veku Vek Luja XTV, veliki vek u francuskoj istoriji, za Italiju uglavnom predstavlja vek političke potčinjenosti i privrednog opadanja. Kako u tom pogledu stoje stvari sa Venecijom? Na to pitanje, koje je još uvek predmet sporenja, odmah ćemo pokušati da damo odgovor.

Trajano Bokalini (Traiano Boccalini), poreklom iz okoline Ankone, papski činovnik izrazito neprijateljski raspoložen prema savezu papske države i Španije, sklonio se 1612. u Veneciju gde je objavljivao satiričke spise koji nigde drugde u Italiji nisu mogli biti štampani.

Obznanjivao je: „Šta je to što se može uporediti sa Venecijom, slavnom tržnicom čitavog sveta, gradom koji pruža zadovoljstvo radoznalom duhu i uživanje očima..., bezbednom utočištu za sve one koji su primorani da napuste svoju domovinu kako bi umakli gnevu vladara?“ Tako su početkom XVII veka mislili i mnogi drugi intelektualci, gosti grada u laguni. Ali to ipak ne znači da je Venecija bila nekakvo žarište jeresi. Tako je Pijemontežanin Botero, pisac političkih tekstova, konstatovao 1605. godine da „ne postoji mesto u kojemu u crkvama i na propovedima ima više sveta, u kojemu se sveštena lica toliko poštuju, u kojemu se služba božja obavlja na dostojniji način, u kojima praznici bivaju na sjajniji način slavljeni“. Međutim, iako Venecija ne dovodi u pitanje svoje pokoravanje rimskoj doktrini, njoj je ipak stalo do toga da sačuva prava jurisdikcije nad vlastitim sveštenstvom. Stoga je između nje i papske vlasti ubrzo izbio sukob u vidu „rata oko interdikta“, koji je pomno pratila čitava Evropa. Nepokolebljivi 43

branilac svoje vlasti, Pavle VI je 1605. dao na znanje svoju odluku da u Rimu stavi na proveru sposobnosti novog patrijarha kojega je imenovao Senat; te iste godine, Veće desetorice je preduzelo oštre mere protiv dvojice venecijanskih sveštenika okrivljenih za teške prestupe, i odbilo je da ih prepusti crkvenim vlastima. To je papi poslužilo kao povod da Republiku kazni interdiktom. Ona mu je 1606. uzvratila tako što je papsko pismo proglasila ništavnim i lišenim pravnog osnova, te je svojim sveštenicima naredila da nastave obavljati crkvene obrede.

Nespremni da se pokore toj naredbi, neki redovi, među kojima i jezuiti, radije su napustili te krajeve.

Inspirator te „protestacije“31 Serenissime bio je jedan servit32, Paolo Sarpi, koji je januara 1606. bio naimenovan za stručnjaka Republike u verskim pitanjima. On je, u ime mletačke strane, zastupao stav po kojemu su „vladari, shodno zakonu koji je dat od boga i koji nikakva ljudska vlast ne može izmeniti, ovlašteni da donose zakone u svetovnoj oblasti i u okvirima svoje jurisdikcije“. Sa strane Rima branjena je teorija o apsolutnoj vlasti pape koju on, kad je reč o svetovnim stvarima, samo prenosi na države, i koju, dakle, može ponovo preuzeti. Između dveju prestonica rasplamsao se „rat pismima“.

U Evropi, međutim, niko nije želeo da dođe do oružanog sukoba. Inicijativom koju je u ime Francuske preduzeo kardinal De Žoajez (De Joyeuse) došlo je do kompromisa putem pregovora. Venecija se nije formalno odrekla svojih prerogativa. Nikad više protiv neke države neće biti izrečen interdikt. Ova potvrda mletačke nezavisnosti bila je „labudova pesma Republike“ [Benconi (Benzoni)]. U svakom slučaju, Venecija je ovim postala predmet divljenja mnogobrojnih tadašnjih političkih mislilaca i intelektualaca, kao i žestokog neprijateljstva pristalica papske vlasti. Ali ljudi ne baš pravovernog duha moraće ipak malo-pomalo napuštati grad...

U ovozemaljskim stvarima, Serenissima se tokom prve polovine XVII veka suočavala sa mnogobrojnim teškoćama. Morala je štititi svoju bezbednost pred pretenzijama Habsburgovaca.

U godinama 1616—1617. sukobljavala se sa Austrijancima na granicama Friulija. Iscrpljujući rat, nazvan ratom za Gradišku33, okončan je 1617. zahvaljujući posredovanju Španije. Godine 1623. Republika je ušla u savez sa Francuskom i Savojom protiv Španije, kako bi odbranila Valtelinu, značajni trgovački put ka centralnoj Evropi. A 8. aprila 1629. Venecija je stupila u savez protiv Carstva, sa Francuskom, papom i Mantovom, u vreme sukoba oko toga ko će naslediti vlast nad ovom poslednjom. Mletačka vojska je 25. maja 1630. potučena, pošto je njen providur kukavički pobegao. No iza tog ličnog čina nazire se i već postojeća nesrazmera između snage mletačke kontinentalne vojske i vojne moći velikih evropskih sila. Počev od tada, Serenissima je u Evropi stalno zauzimala sve naglašeniji neutralni stav.

Međutim, s najozbiljnijim problemom Mlečani su se morali suočiti na moru. U XVII veku gusarenje je postalo jedan od osnovnih činilaca života u Sredozemlju: „neka vrsta rasprostranjene privredne grane“ (Tenenti). Berberski, engleski i holandski gusari, malteški vitezovi i Uskoci, bavili su se tim poslom sa žarom, pljačkajući robu i otimajući ljude kako bi ih prodali kao robove.

Sa Uskocima, Slovenima sa hrvatske obale, koji su napadali na laganim i brzim brodovima i imali potajnu podršku Habsburgovaca,Venecijanci su imali velikih teškoća.

Ugovorom o miru, koji je posle rata za Gradišku potpisan u Parizu, Austrijanci su se obavezali da stave tačku na dalje akcije gusara. Ali tom prilikom jasno se videlo kako je mletačka mornarica 31

Prigovor, javno i zvanično izražavanje negodovanja. (Prim. prev.)

Serviti — članovi rimokatoličkog „prosjačkog“ reda Servi beatae Mariae Virginis. (Prim. prev.)

33 Gradiška, grad na reci Soči (ital. Gradisca d'Isonzo). (Prim. prev.)

32

44

ostala bez nekadašnje snage. „Venecija nije sposobna da vodi rat“, napisao je 1617. jedan Sarpijev učenik.

Ova ocena nije pogrešna, ali je bez sumnje previše pesimistična. To se videlo prilikom ratova protiv Turaka. Optužujući Mlečane za saučesništvo sa malteškim vitezovima u njihovim napadima na brodove, sultan je 1645. preduzeo pohod na Krit. Zauzeta je Kaneja. Usledio je sukob koji je trajao više od dvadeset godina; vođene su krvave bitke u kojima su se isticali admirali i generali; hrišćanske zemlje prilično su se uzbudile, ali je njihova pomoć stizala previše neredovito. Providur Frančesko Morozini morao je 6. septembra 1669. stupiti u pregovore s Turcima i napustiti ostrvo. Ovaj je gubitak bio značajniji u moralnom i strategijskom pogledu nego u oblasti ekonomije.

Kad su nevernici 1683. napali Beč, Serenissima je stupila u savez sa papom, carem i poljskim kraljem. Posle nekoliko pohoda vratila je Peloponez pod svoju vlast. Mirom koji je januara 1699. zaključen u Sremskim Karlovcima priznata su njena osvajanja u Moreji, ali je zato morala napustiti Lepant i poslednje Kiklade koji su još bili u njenom posedu. Pa ipak, herojska odbrana Kandije i osvajanje Moreje nisu vratili Veneciju u velike tokove evropske istorije.

I u unutrašnjoj politici Venecija je imala izvesnih teškoća, o čemu svedoče slučajevi kao što su mnogobrojna suđenja političarima, optuživanim, s pravom ili ne, za dosluh sa inostranstvom; ili relativna nesigurnost javnog života, zbog pojave najmljenih kriminalaca u službi plemenitaša i zbog nedovoljno strogog postupanja policije u suzbijanju tog zla; ili borba koju je patricij Ranijeri Ceno (Ranieri Zeno) vodio protiv klana Kornerovih i njegovog vođe dužda Đovanija, izabranog 1625. i optuženog da nije poštovao duždevsko obećanje. Rečju, može se govoriti o krizi društva i o opadanju rodoljublja, uprkos tome što se ono budilo u trenucima zategnutosti međunarodnih odnosa.

Ekonomsko slabljenje u XVII veku U godinama 1630. i 1631. kuga je harala Venecijom i odnela više od 46.000 života. Ova nesreća doprinela je ekonomskom slabljenju Venecije ne manje od gusarenja i ogromnih ratnih troškova podnetih tokom tog stoleća.

Nikolu Kontariniju (Niccolo Contarini) još uvek je krajem XV veka izgledalo da grad prolazi kroz „procvat sjajniji nego ikada“. Godine 1597. mletački konzul u Alepu smatrao je da su poslovni ljudi iz njegove zemlje izrazito nadmoćni u odnosu na svoje konkurente. Godine 1610. Senat je odbacio predlog koji mu je podnet da stranim trgovcima dozvoli da slobodno trguju. Ali jula iste godine savetnici za trgovinu izveštavali su da su „trgovina i plovidba na Zapadu potpuno obustavljeni“, dok su „na Istoku mršavi“, te da je dotadašnja „veoma obimna trgovina grada tako reći svedena na nulu“.

Do toga je došlo zato što je konkurencija u vodama Sredozemnog mora postala surova. S jedne strane, Francuzi, Holanđani i Englezi dobili su od turskih carinskih vlasti znatne poreske povlastice. A s druge strane, u XVII veku pojavile su se i razvile velike evropske kompanije: engleska Kompanija za istočnu Indiju, holandska Kompanija za zapadnu Indiju (1617).

Mletačka industrija luksuzne robe beležila je pad zbog konkurencije stranih manufaktura, naročito onih francuskih, uprkos tome što su sve do XVIII veka proizvodi iz Venecije i dalje

45

uživali veliki ugled u Evropi. Osamdeset štamparija, od njih 125, moralo je zatvoriti vrata zbog Indeksa34 iz 1595. A već znamo koliko je razvijeno bilo mletačko štamparstvo.

Kapitalisti su se sve više okretali poslovima na kopnu, i dalje zanemarujući ulaganja u pomorstvo. Karakterističan je u tom pogledu slučaj Anđela Bragadina, koji je početkom XVII veka bio podestat u Breši, a koji je neprestano kupovao zemlju i vinograde, dok je svoje trgovačke poslove sveo na kupovinu nekoliko bala pamuka i svile. Njegova imovina sastojala se od 30.000 dukata u zemljišnim posedima; od 20.000 u nekretninama u gradu; i samo od 6.000 dukata uloženih na Istoku.

Kukuruz, „moderna“ biljka koja daje velike prinose, gajena od 1550. u Polezineu i u oblasti Verone, postala je početkom XVII veka osnovna hrana venetskih seljaka i potisnula pašnjake i šume.

Država, međutim, nije ostajala skrštenih ruku. Godine 1662. ukinula je takse za uvoz robe. Ali 1684. morala je odustati od te mere, budući da se ona pokazala nedelotvornom.

Ukratko, pod uticajem konkurencije atlantskih luka, holandskog bankarstva, francuskih i italijanskih luka u Sredozemlju, Venecija je sve više tonula u mrtvilo. Kao luka malo-pomalo je gubila svoj međunarodni značaj, koji je bivao sveden na lokalne i nacionalne dimenzije. Venecija se marginalizovala. „Granje i vrh još cvetaju“, zabeležio je 1667. jedan venecijanski trgovac, ali je dodao da „od početka veka korenje truli“.

Da zaključimo: „Republika... zadržava privlačan, ali skučen lik države-grada, nesposobne, zato što je blokiraju spore i komplikovane procedure, da se hitro suoči sa najtežim problemima i da izvede brze i efikasne reforme.“ (Benconi.)

Mletačka civilizacija u XVII veku Hvaljena, kao što smo videli, od strane Bokalinija i drugih izbeglica koje je Venecija prihvatila, Republika s početka veka još uvek je predstavljala ekumensko sastajalište intelektualaca, među kojima su bili Galilej (Galileo) i Đordano Bruno (Giordano Bruno). Ali značajan je događaj bio kad je ovog poslednjeg, kojega je jedan patricij 1591. pozvao u Veneciju, taj isti potkazao Inkviziciji. Izveden pred sud, Bruno je osuđen da bude spaljen na lomači, pa je 1600. pogubljen u Rimu. „Akademija Nepoznatih“ (Accademia degli Incogniti, 1630—1661) — XVII vek je vek u kojemu trijumfuju akademije — nametnula je svoje pokroviteljstvo lokalnom intelektualnom životu; njeni su se članovi okušavali u svim žanrovima koji su tada bili u modi: u lirskoj poeziji, noveli, pobožnoj književnosti, biografijama, itd.

Bavljenje istoriografijom, tradicionalno u Veneciji, nastavili su Andrea Morozini (1558— 1618) i Nikolo Kontarini (1553—1631). Ali njihova dela nisu objavljena: Sanctum Officium35 se suprotstavio izdavanju delâ Morozinija; a Senat je sprečio objavljivanje delâ Kontarinija, u kojima je — bez dlake na jeziku — iznošena na videlo nesloga u gradu.

Ono što je najvrednije u venecijanskoj književnoj produkciji XVII veka treba, dakle, tražiti drugde: u romanu i pozorištu. Mletački roman tog stoleća predstavlja ostvarenje dobre desetine autora, kako Venecijanaca tako i drugih, čija su dela objavljena u Veneciji. Igrajući na 34

Index librorum prohibitorum — spisak knjiga čije je čitanje katolička crkva zvanično zabranjivala svojim vernicima.

(Prim. prev.)

35 Sanctum Officium — kongregacija kardinala koju je kao neku vrstu vrhovnog suda Inkvizicije osnovao 1542. godine papa Pavle III. (Prim. prev.)

46

kartu nepredvidljivog i neobičnog, herojstva i galanterije, njihova dela, koja su se prodavala u ekonomski isplativim izdanjima, bila su široko rasprostranjena po čitavoj Italiji i Evropi.

Krajem veka Venecija je imala ne manje od 17 javnih pozorišta. Za šezdeset godina prikazano je više od 400 komada: bila su to dela iz žanra commedia dell'arte, tragedije i melodrame. S pojavom virtuoza i razvojem mašinerije sve više je dolazila do izražaja sklonost ka spektakularnosti.

Venecijanskom arhitekturom XVII veka dominirala je ličnost Longene (Longhena, 1598 —1682). Punu meru svog talenta on je pružio u bazilici Santa Maria della Salute, najznačajnijem baroknom spomeniku u Veneciji. Zdanje, uzdižući se nad prostranim stepeništem, ostavlja utisak o pravom trijumfalnom ulazu u Veliki kanal. Longena je autor i drugih značajnih ostvarenja, crkava i palata, među kojima je i palata Pesaro, biser venecijanskog raskošnog baroka.

Među predstavnicima slikarstva tog veka, koje je uglavnom skromnije vrednosti, reklo bi se da se ističe Palma Mlađi (1544—1682). Veoma plodan, on je, služeći crkvama i bratovštinama, razvio intenzivnu delatnost, a dobijao je i velike porudžbine od države, među kojima je i ona za sliku Krunisanje Venecije u dvorani Velikog veća.

U stvari, muzika predstavlja oblast u kojoj se Venecija ponovo ističe u XVII veku.

Klaudio Monteverdi (1576—1643) nastanio se u Veneciji 1613 godine. Kao kapelnik Serenissime, on se pokazao veoma plodnim kompozitorom u oblasti sakralne muzike, mada pri tom nije zanemarivao ni lirske kompozicije i madrigale. Svojom ličnošću obeležio je operu tog doba, dajući pri tom maha lirskoj melodiji i izražavanju strasti. Njegovo Krunisanje Popeje obišlo je Evropu.

Političko i ekonomsko propadanje u XVIII veku Neslavni pad Republike 1797. godine znatno je pomračio sliku kakva je vladala o Veneciji tokom XVIII veka. Činjenica je da u spoljnoj politici ovaj vek počinje žalosno za Serenissimu (koja je tada već samo na izgled vedra“36).

Rat za špansko nasleđe, do kojega je došlo zbog smrti direktnog potomka Karla II Habsburškog, a koji je počeo 1701. da bi bio okončan tek 1714, povela je Francuska Luja XIV protiv Austrije, u savezu sa Engleskom i Holandijom. Ostavši neutralna, uprkos pritiscima koje su na nju vršile zaraćene strane, Venecija nije mogla sprečiti sukobljene vojske da narušavaju njene granice na kopnu i na moru. Prilikom potpisivanja mirovnih ugovora u Utrehtu i Raštatu (kojima je integritet mletačkih zemalja ostao netaknut), izaslanik Republike definisao je u svojim izveštajtma politiku oružane neutralnosti koja će ostati pravilo tokom čitavog XVIII veka, ali se nije mogao uzdržati da s krajnjom pronicljivošću ustanovi koliko malo značaja velike sile pridaju njegovoj domovini.

Na Istoku, gde je bila suočena s neprijateljstvom Osmanlija, Veneciji nije bilo moguće da zadrži taj neutralni stav. Turci su joj 9. decembra 1714. objavili rat. Od juna do oktobra sledeće godine, što će reći za otprilike sto dana, u ruke napadača pali su Egina, Korint, Nauplion, Koron, Modon, Monemvasija, kao i Suda i Spinalunga na Kritu. Ipak, početkom 1716, otpor pružen na Krfu, pod zapovedništvom maršala Šulunberga (Schulunberg) i Andree Pizanija (Pisani), zaustavio je tursku ofanzivu. Požarevačkim mirom, potpisanim jula 1718, Mlečani su izgubili 36

Igra reči, budući da serenissima znači „najsvetlija, najvedrija“. (Prim. prev.)

47

Moreju, ali su zadržali neke od pozicija stečenih u Dalmaciji tokom sukoba. Time su granice mletačke imperije konačno utvrđene; viševekovni ciklus mletačko-turskih sukoba obustavljen je; a Venecija je živela u miru sve do dolaska Napoleona.

Jedino su ponekad preduzimani pohodi protiv berberskih pirata i gusara svih boja koji su pljačkali na morima između 1765. i 1786. Ostvareni su izvesni uspesi, ali oni su bili kratkog dometa i sve što se njima postizalo bilo je uverenje javnog mnjenja da su država i njena mornarica sačuvali svoj nekadašnji ugled.

Ta naglašena neutralnost, ma koliko skupo koštala Republiku, proisticala je iz činjenice da su ljudi na vlasti i poslanici shvatili da strane sile — medu njima i Austrija — tada već imaju prevlast u Italiji, te da neuplitanje predstavlja jedino moguće držanje. Republika je shvatila da je svedena na nivo regionalne države.

Ista takva nemoć karakteristična je za mletački XVIII vek i na unutrašnjem planu.

Doduše, pojavljivali su se razni planovi reformi — kako institucionalnih, tako i administrativnih.

Tokom šezdesetih godina tog veka, patricij Anđelo Kvirini (Angelo Quirini), usrdni čitalac filosofskih dela, okomio se na moć državnih inkvizitora, smatrajući je preterano velikom.

Uhapšen je 12. avgusta 1716. i prognan u Veronu. U jednoj raspravi u Velikom veću, u kojoj su plemići srednjeg ranga i oni siromašniji zahtevali da vlast koju imaju Quarantia i Avogadori di Comun bude ojačana, konzervativci su odneli pobedu. Ali ono što iznenađuje, to je da su se obe suprotstavljene strane oslanjale na ideju o povratku na tradiciju...

Stvari su na sličan način tekle između 1775. i 1782, kad su patriciji Đorđo Pizani (Giorgio Pisani) i Karlo Kontarini (Carlo Contarini) izražavali nezadovoljstvo zbog deficita javnih finansija i sve većeg siromaštva, te predlagali program kojim se predviđalo da se obnove ovlaštenja Velikog veća, a umanje ona što ih je imalo Veće desetorice, te da država pruži pomoć siromašnim patricijima. Godine 1779. oni su pred Velikim većem opisali teškoće kroz koje je prolazila mletačka privreda, zloupotrebe i neefikasnost administracije. Postigli su da budu naimenovani „korektori“, ali mere koje su ovi predložili u oblasti privrede i propisa bile su skromnog dometa. Optuženi za zaveru protiv institucija, Pizani i Kontarini su 31. maja 1780. prognani — prvi u Veronu, drugi u Kotor.

Sličan imobilizam bio je vidljiv i u upravljanju državom. Savetnicima i stručnjacima ni tu nije nedostajalo oštroumnosti i projekata. Ali njihove sugestije, nakon što su dugo bile razmatrane, a ponekad čak i odobrene, uglavnom nisu sprovođene u delo. Uzroci te inercije bili su opstrukcija od strane neposredno odgovornih činovnika i funkcionera, nesigurnost i sporost uveliko fosilizovane vladajuće klase. Rečju, „stara mletačka država nije se dala reformisati“ [Skarabelo (Scarabello)], jer je očuvanje starih institucija bilo nemoguće pomiriti sa reformama koje bi ih neizbežno dovele u opasnost. S druge strane, zbog nepostojanja dovoljno snažnog, homogenog, ideološki i politički pripremljenog građanstva, nije postojala ni mogućnost da dođe do političkih promena.

Situacija nije bila bolja ni u oblasti privrede. Krajem veka ukupni obim trgovinske razmene i dalje je bio prilično visok (20 miliona dukata), ali se zato obim francuske trgovinske razmene utrostručio između 1470. i 1490. Venecijanska luka, kojoj su konkurisali Livorno, Đenova, Trst i Rijeka, spala je na nivo regionalnog pristaništa koje snabdeva svoje kopneno zaleđe. Doduše, preduzete su izvesne mere: osnovane su nove službe, izgrađeni veliki brodovi, sa mnogoljudnom posadom i snažno naoružani, uvedene reforme (neuspešne) u poreskoj i carinskoj oblasti, itd. Ali — na primer — plan o osnivanju Trgovinske komore, po ugledu na onu u 48

Francuskoj, nije mogao biti sproveden jer su mu se suprotstavile postojeće kompanije i činovničke službe.

Suočena sa konkurencijom država čije je stanovništvo bilo veće, koje su imale više sirovina i čija je proizvodnja bila jeftinija, mletačka je privreda sve više slabila. Proizvodnja vune je opadala, porast proizvodnje svile i platna bio je tek relativan; staklarstvo se nalazilo u stagnaciji, proizvodnja papira, štamparstvo i izdavaštvo nazadovali su kako po kvantitetu, tako i u kvalitetu (sa izuzetkom preduzeća Remondinijevih iz Basana). Napredak je zabeležen samo u „turizmu“ — na šta ćemo se još vratiti.

Pa ipak, poljoprivreda se i dalje uspešno razvijala, što je paradoksalna činjenica kad je reč o Veneciji. Privatna ulaganja, već visoka u XVII veku, ostala su takva i u XVIII veku. Međutim, prema katastru iz 1740, 49% zemljišta u oblasti Padove, a 36% u oblasti Treviza, pripadalo je plemićima, prvenstveno venecijanskim patricijima. No i ovde su prosvećeni duhovi razmišljali o mogućim reformama: uvođenju modernih postupaka, razvoju pašnjaka, reformi poreskog sistema. Ipak, usled suprotstavljenosti različitih interesa statu quo se i dalje održavao.

Kao zaključak svega ovoga, navedimo da je 1790. godine na celokupnoj teritoriji Republike živelo 2,860.000 stanovnika, ali ih je Venecija imala samo 140.000. Ona se više nije mogla meriti sa evropskim prestonicama.

Poslednji kulturni proplamsaj Iako grad osrednje veličine, Venecija je u XVIII veku bila privlačna kao središte kulturnog turizma. Sa svojim kafanama (među kojima je i čuvena kafana Florijan), svojim pozorištima, svojim kartašnicama i sastajalištima, svojim svetkovinama (među kojima je i veoma dugotrajni i čuveni karneval), ona je postala prestonica evropskog zabavnog života.

U njoj je — izuzev u oblasti politike — vladala izvesna sloboda izražavanja. Pisaca je bilo mnogo: Veronežanin Šipione Mafei (Scipione Maffei, 1675—1755), Apostolo Ceno (Zeno, 1688 —1764), Ipolito Pindemonte (Ippolito Pindemonte, 1753—1786), Karlo Goci (Carlo Gozzi, 1730 —1808), Karlo Goldoni (1707—1793), Padovanac Melkiore Čezaroti (Melchiorre Cesarotti, 1730—1808).

Ali Venecija se pokazala nesposobnom da u svom okrilju zadrži najživlje i najnespokojnije duhove, među njima Algarotija (Algarotti), Kazanovu (Casanova, 1725—1787), koji, uostalom, nije ni pisao na italijanskom, već na francuskom (smatrajući taj jezik „rasprostranjenijim“), te samog Goldonija.

Ovaj poslednji, naime, proveo je polovinu svog života daleko od lagune, mada ipak nikad nije gubio ni trunku svog venecijanskog mentaliteta. Autor Memoara i veoma značajnog pozorišnog dela na trima jezicima (francuskom, dijalekatskom, italijanskom), on je raskinuo sa komedijom dell'arte, vraćajući se pisanom (književnom) pozorištu. U komadima koji se i danas igraju u čitavom svetu izrazio je težnje jedne građanske etike i prikazao građansku sredinu (posebno u ličnosti Pantalonea, koji više nije škrti i ishlapeli starac, već trgovac obdaren zdravim razumom i realizmom), pokazujući pri tom i istinsku simpatiju prema siromašnima, a izrazitu suzdržanost u odnosu prema dokonom i nesposobnom plemstvu.

U Veneciji, najzad, kao i drugde u Evropi u XVIII veku, vidljiv je nagli razvoj novinarstva, otvorenog za nove ideje i usmerenog, u početku, ka erudiciji i književnosti.

Giornale de' letterati d'Italia (1710—1740), čiji je osnivač Apostolo Ceno, postavio je kao cilj ostvarenje italijanske „književne Republike“. List Giornale d'Italia (1764—1776) bavio se 49

naukom i tehnologijom. Gazzetta veneta (1760) i Osservatore veneto (1761), koje je izdavao Gasparo Goci (Gozzi), zanimali su se za svakodnevni život.

Već spomenuti Ceno i Lorenco Da Ponte (1749—1838) bili su spona između književnosti i muzike. Prvi je sarađivao kao libretista sa Skarlatijem (Scarlatti), Vivaldijem i Hendlom (Haendel). Drugi je sačinio veći broj libreta za muzičare tog doba, medu kojima i za Mocarta (Mozart).

Venecija je u XVIII veku jedna od prestonica evropskog muzičkog života, sa Vivaldijem (1678—1741), Albinonijem (1671—1750), Benedetom Marčelom (Benedetto Marcello, 1686— 1739), Galupijem (Galuppi, 1706—1785) i drugima.

U likovnim umetnostima Venecija u XVIII veku nije zaostajala. Među prvim majstorima Setečenta bila je portretistkinja Rozalba Karijera (Rosalba Carriera, 1675—1757), čiji su pasteli preplavili italijanske i evropske dvorove. Đanbatista Pjaceta (Gianbattista Piazzetta, 1683—1754) ostvario je svoja najuspelija dela u sižeima iz narodnog života i u rustičnim prizorima; sarađivao je sa jednim venecijanskim izdavačem u ilustrovanju Bosijeovih (Bossuet) i Tasovih (Tasso) dela. Đanbatista Tjepolo (Gianbattista Tiepolo, 1696—1770) slavio je religiju na spektakularan i iluzionistički način; u dvorcima i vilama Venecije ostvario je impresionističke dekore, a u duždevoj palati veličao već preživeli mit o Veneciji. Njegova je sudbina bila, dakle, da slavi veličinu jedne civilizacije na zalasku, obogotvorujući grad i njegove najbogatije porodice. Đanbatistin sin Đandomeniko (Giandomenico) opredelio se posle očeve smrti za dela prepuna realističke snage i prikrivenog socijalnog značenja, u kojima je aristokratija prikazana na nemilosrdan način.

Sa Antoniom Kanalom (Canal), nazvanim Kanaleto (Canaletto, 1697—1768), postepeno se afirmisao jedan nov žanr: veduta. On je doživeo znatan uspeh kod međunarodne publike kolekcionara, naročito engleskih. Uz topografski prikaz grada kakav pruža Kanaleto dolazi, međutim, u delima Pjetra Longija (Pietro Longhi, 1702—1785) i Frančeska Gvardija (Francesco Guardi, 1712—1793), i slika društva, njegovih običaja i njegovog svakodnevnog života — rečju, njegove venezianità.

Pad U svojim izveštajima vladi, mletački su poslanici pronicljivo opisivali događaje iz Francuske revolucije, znajući čak da ih predvide već krajem 1787. Vesti koje su u početku stizale u Veneciju nisu izazivale veliko nespokojstvo.

Godine 1791. Republika je na svojoj teritoriji prihvatila grofa od Provanse, brala Luja XVI (i budućeg Luja XVIII). Kad je između Francuske i Austrije izbio rat, Serenissima je uprkos pritiscima iz Beča odbila da u njemu učestvuje na strani kontrarevolucije. Za razliku od većine država, ona nije zvanično osudila pogubljenje kralja, a vremenom je pristala i na to da na zidovima francuskog poslanstva budu postavljeni amblemi Francuske republike.

Godine 1794, kad se nad njom nadnela pretnja inostranog upada na njenu teritoriju, Venecija je objavila svoju neutralnost, ne preduzimajući pri tom ozbiljnije vojne mere. Potom je sa olakšanjem primila vest o okončanju Terora.

Ali 1796. Direktorijum se žestoko okomio na Serenissimu, zamerajući joj da i dalje pruža utočište grofu od Provanse, da toleriše antifrancuske ispade štampe i emigranata, te da austrijskoj vojsci dopušta prolaz preko njenih zemalja.

50

I Venecija je ubrzo počela da uzmiče. Grof od Provanse bio je prinuđen da napusti Veronu. U aprilu, vojska pod Bonapartinom komandom odnela je pobedu nad Austrijancima i Pijemontežanima, te zauzela Milano i Lombardiju. Krajem maja ušla je u Bergamo, potom u Trento i Veronu (u novembru).

18. aprila 1797. u Lebenu Austrijanci i Francuzi su se sporazumeli o međusobnoj podeli mletačkih zemalja. Austrijancima je pripao znatan deo kopnenih poseda Venecije, dok je ona, u nadoknadu, dobila Romanju, Feraru i Bolonju, „Demokratski“ ustanci izbili su u Bergamu, u Breši, u Salu, a venetski seljaci istovremeno su se pobunili protiv francuskog okupatora. U aprilu, na ustanak se digla Verona: taj „veroneški Uskrs“ pružio je Bonaparti izgovor za intervenciju. Njegove su trupe 26. aprila bile u Vičenci; 28-og u Padovi: u ta dva grada uvedena je nova opštinska uprava.

1. maja objavljen je rat Mletačkoj republici. Vladajuća klasa u Veneciji nastojala je na sve moguće načine da napusti vlast ne izlažući se pri tom opasnosti. Dužd Lodoviko Manin i Veliko veće podneli su 12. maja ostavke. Naimenovano je opštinsko veće, čiji su članovi uglavnom uzeti iz redova građanstva.

Ali krajem oktobra u Veneciju je stigla vest o ugovoru koji je u Kampoformiju zaključen između Francuske i Austrije. Francuzi su dobili mletačka ostrva na Levantu; Austriji su date Istra, Dalmacija, sama Venecija, kao i venetska oblast sve do reka Po i Adiđe. 18. januara 1798. prvi austrijski odredi ušli su u Veneciju. Ona će počev od tada provesti više od pola veka pod vlašću tuđina.

V poglavlje OD PADA REPUBLIKE DO NAŠIH DANA Istoričari u većini slučajeva završavaju svoja dela padom Republike. Ne bez razloga, jer Venecija od tada više nije nezavisna (izuzev u vreme kratkotrajne revolucije iz 1848), već potčinjena strancima, a potom prisajedinjena Italiji. Od 1797. do naših dana, međutim, istorija grada i dalje traje: u početku mračna, a danas još uvek neizvesna i problematična. „Istorija Venecije tako je nepopravljivo obeležena traumom iz Kampoformija, da je od tog dana do danas to istorija neprekidnog propadanja u svim oblastima“ [Alegri (Allegri)]. Taj sud je, kao što ćemo videti, nesumnjivo prestrog.

Venecija pod stranom dominacijom (1797—1866) Kao što smo već videli, francuske su trupe 15. maja 1797. ušle u Veneciju: to je bilo prvi put da taj grad, u svojoj više nego hiljadugodišnjoj istoriji, doživljava tako nešto! 18. januara 1806. došao je red na Austrijance. Francuzi su 19. januara 1806. ponovo preuzeli vlast nad gradom. A 1. aprila 1814. Venecija opet prelazi pod austrijsku vlast, da bi pod njom ostala do 1866 (izuzev za vreme „sto dana“ iz 1848). Ukratko, tokom sedamdesetak godina istorija Venecije u znaku je potčinjenosti strancima.

Dok je prvi boravak Francuza na obalama lagune (manje od šest meseci) vredan pažnje samo po pljačkama i nasiljima koja je vršio okupator, za prvi period austrijske vlasti karakteristične su dve činjenice od bitnog značaja: saradnja jednog dela venecijanskog plemstva sa Austrijom i ubrzano propadanje grada.

51

Sazvani 22. februara 1798. u dvorani Velikog veća, patriciji su izabrali dvanaest predstavnika (među njima i razvlaštenog dužda) koji su bili zaduženi da polože zakletvu vernosti i pokornosti austrijskom caru. Taj poslednji ustupak nesumnjivo su izvršili bez preteranog oklevanja, jer su prisajedinjenje carstvu smatrali manjim zlom. Glave dveju porodica koje su spadale među najbogatije, Đovaneli (Giovanelli) i Erico (Erizzo), dobiće, zahvaljujući svom novcu, titule prinčeva carstva; drugi pak, mnogobrojniji, grofovske titule; dok će većini bivših patricija biti priznato njihovo plemstvo. Ali tim plemićima carstva pripašće tek podređena mesta u državnoj upravi, budući da su sve važnije odluke donošene u Beču i da su ih izvršavali austrijski činovnici.

Vrativši se u Veneciju novembra 1798, Da Ponte opisuje sumornu atmosferu koja je pritiskala grad: „Neka čitalac zamisli moje iznenađenje i tugu kad sam, u tom širokom prostoru (na Trgu sv. Marka), gde su, u srećnim vremenima, vladali samo zadovoljstvo i radost ogromnih gomila naroda, video samo žalosne, ćutljive, usamljene i očajne ljude.“ Jedan nemački putnik pružio je 1802. godine još tužniju sliku Venecije: „Palata Republike izgleda napuštena, a Rialto čuvaju topovi. Na rubu Trga sv. Marka, onome s morske strane, Austrijanci su smestili šest topova, dok su nasuprot crkvi sv. Đorđa Francuzi već bili postavili jednu bateriju koju su vojnici Carstva zadržali i ojačali... Ali ono najžalosnije u Veneciji jesu beda i prosjačenje. Ne možete napraviti ni deset koraka, a da vam se srce ne stegne od poziva da se smilujete, dok pogled na te jadnike još uvećava vašu bol... Najpotresniji utisak doživeo sam ugledavši žene iz uglednih porodica kako kleče pred vratima crkava, umotane u crne, teške i neprozirne šalove, sa rukama spojenim na grudima, a pred njima drvene zdelice u koje su prolaznici bacali poneki novčić.“ Propadanju Venecije uzrok je u mnogim činjenicama: u propasti jednog dela plemstva (nastaloj zbog smanjenja prihoda od nekretnina, zbog stečaja državne banke, zbog vanrednih poreskih nameta); u preseljenju znatnog dela elite u kopnene oblasti države; u tome što su činovnici i funkcioneri pokojne Republike ostali bez posla; u opadanju turizma, proizvodnje u Arsenalu, industrije i trgovine. Prema rečima A. Corcija, Venecijanci su tada sa večitog karnevala prešli na isto toliko dugotrajan post.

Na osnovu ugovora zaključenog u Bratislavi, Napoleonova armija ušla je u Veneciju 1. januara 1806. Venetske oblasti priključene su Kraljevini Italiji čiji je vice-kralj bio Ežen de Boarne (Eugène de Beauharnais), sa prestonicom u Milanu. Venecija, dakle, nije više imala vlast nad svojim bivšim teritorijama, podeljenim na departmane, dok su neki gradovi i regioni povereni carskim dostojanstvenicima: Trevizo Mortijeu (Mortier), Istra Besijeru (Bessières), Feltre Klarku (Clarke), Vičenca Kolenkuru (Caulaincourt).

Za razliku od elitnih krugova u Milanu, naviknutih na stranu dominaciju, venecijansko plemstvo i građanstvo nisu sarađivali sa okupatorom.

Stigavši na obale lagune novembra 1807, Napoleon I je preduzeo niz mera u cilju oživljavanja delatnosti u gradu: započeti su radovi u luci, obnovljeni murazzi (lukobrani) u Palestrini, zaštićeno je staklarstvo, pružena finansijska pomoć Arsenalu, Ostrvo sv. Đorđa proglašeno otvorenom lukom. Ali Berlinski dekret, kojim je zavedena blokada Engleske, imao je kao posledicu slom preostale venecijanske trgovine i izazvao engleske napade na venecijanske brodove čak i u vodama Jadrana.

U jednom izveštaju koji je general Loriston (Lauriston) uputio 1811. caru data je žalosna slika situacije u kojoj se nalazio grad: posvudašnji jad i beda, propast moćnih porodica, napuštene palate, kuće dospele na doboš. A tome nije dodao pljačkanje i rasturanje hiljada umetničkih dela koja su pripadala razorenim crkvama, kongregacijama i ukinutim Scuolama: sve su to bile 52

nesreće čije se posledice nisu mogle nadoknaditi osnivanjem muzeja Akademije i dodelom knjižnih fondova Markovoj biblioteci.

Krajem 1813. Venecija se našla pod opsadom austrijske vojske. U izgladnelom gradu više od 40.000 ljudi bili su sirotinja bez igde ičega. Primirjem, potpisanim 16. aprila 1814, Austriji je vraćen opustošen grad.

3. maja 1815. predstavnici venetskih pokrajina zakleli su se u crkvi sv. Marka na vernost caru Franji I, koji je 31. oktobra svečano ušao u Veneciju. Pokrajine su se našle u okviru Lombardijsko-venetske kraljevine pod vlašću vice-kralja: njena prestonica bio je Milano, dok su u Veneciji ostala samo sedišta kasacionog suda i komande ratne mornarice.

Godine 1819. u vice-kraljevom izveštaju caru bilo je reči samo o propadanju, o napuštenim palatama, o mnoštvu prosjaka i ljudi bez posla. Grad su, naime, njegovi stanovnici i dalje napuštali, a njegova luka trpela je oštru konkurenciju Trsta. Između 1813. i 1818. Venecija je izgubila 12.000 stanovnika i pala ispod brojke od 100.000. Godine 1825. Trgovinska je komora utvrdila da je luka u stanju skoro potpune zapuštenosti. A 1827. ustanovila je da je znatno opala proizvodnja tekstila: vune, svile i pamuka.

Do izvesnog oporavka doći će tek kasnije. Venecija kao celina postala je slobodna luka tek 1830. Godine 1837. osnovano je društvo za izgradnju železničke pruge Milano-Venecija; 1841. postavljen je kamen temeljac za železnički most kojim će Venecija biti spojena sa kopnom; prvi voz je preko njega prešao januara 1846. Uz to je, tokom godina, došlo i do osnivanja niza trgovinskih društava za razvoj prekomorske razmene, kao i službe rečnog transporta između Milana i Venecije. Donet je program razvoja brodogradnje. Međutim, iako su Venecijanci pružali izvestan otpor, Milano je odneo prevagu, zahvaljujući dinamizmu svojih elitnih krugova.

Druga republika Od 1814, pa otprilike do 1840, odnosi između Venecijanaca i Austrijanaca nisu bili loši.

Dokaz tome je u činjenici da karbonarski pokret, koji je 1820—1821. zahvatio Polezine, Veronu i Vičencu, nije dotakao Veneciju.

Do antiaustrijske zavere došlo je 1840. Bila je pokrenuta u školi mornaričkih kadeta, a na čelu su joj se nalazili Atilio (Attilio) i Emilio Bandijera (Bandiera), sinovi jednog kontraadmirala.

Posle neuspelog pokušaja pobune, oni su 1844. pogubljeni u blizini Kozence.

Oko advokata Danijelea Manina (Daniele Manin) razvijala se drukčija vrsta otpora okupatoru: ovaj put ne više oružanog, već legalnog. Program koji je sebi odredio Manin bio je u zahtevu da se poštuju prava naroda Lombardije i venetskog kraja da upravlja samim sobom shodno vlastitim institucijama i tradicijama. Maninu je pružio podršku pisac Nikolo Tomazeo (Niccolo Tommaseo). Vrativši se iz izgnanstva, on je decembra 1847. u Veneciji održao govor u kojemu je zahtevao ukidanje cenzure i pozivao na ujedinjenje Italije. Zaključio je: „Neka ime Italije... počne da odjekuje u dušama kao u glasovima žive i drage nam osobe!“ Manin i Tomazeo su 19. januara 1848. uhapšeni. U Veneciji je došlo do antiaustrijskih demonstracija; u Padovi su se pobunili studenti. A kad je stigla vest da je u Parizu izbila revolucija, u Lombardijsko-venetskoj kraljevini zavedeno je vanredno stanje.

Gomila, okupljena na Trgu sv. Marka, postigla je 17. marta da zatvorenici budu oslobođeni. Manin je pozvao narod na ustanak. 22. marta pobunio se Arsenal i Austrijanci su se povukli. Tada je Manin obrazovao vladu i u njoj zauzeo položaj predsednika. Ali gradovi venetske oblasti, povodeći se za primerom Milana, izglasali su svoje priključenje Pijemontu, čiji 53

je kralj bio Karlo-AIberto (Carlo-Alberto). U strahu od austrijske intervencije, pokrajinska skupština je u julu učinila to isto. Avgusta, pijemonteški izaslanici dočekani su u Veneciji bez naročitog oduševljenja. Naime, vojska Karla-Alberta bila je potučena, Austrijanci su se vratili u Milano, a između zaraćenih strana potpisano je primirje kojim je Venecija prepuštena Austriji.

Manin je tada preuzeo vlast i stao na čelo Venecije koja je ubrzo bila od strane Austrijanaca blokirana s kopna i s mora, a od strane Italije i Evrope napuštena, iako je pozivala da joj se pritekne u pomoć. Slabo naoružani, nedovoljno obučeni, brojčano slabiji, venecijanski vojnici, uz podršku dobrovoljaca koji su došli iz drugih krajeva Italije, branili su se hrabro.

Stanovništvo je odolevalo gladi, bombardovanju, epidemiji kolere. Venecijanci su kapitulirali tek 22. avgusta. Manin i Tomazeo, kao i trideset osam drugih lidera, oterani su u izgnanstvo; a i mnogi njihovi sugrađani izabrali su odlazak. Druga i poslednja mletačka republika usamljeno se borila sve do svoje konačne smrti. 26. avgusta nadvojvoda Sigismund ponovo je u ime cara preuzeo vlast nad gradom. Uprkos zavedenom vanrednom stanju, a zatim i pokušajima otvaranja od strane okupatora, stanovništvo je ostalo uzdržano, pa je otkriveno i nekoliko zavera, a znatan broj pogubljenja izvršen je u godinama 1851—1852. Primirjem koje je 11. jula 1859. potpisano u Vilafranki između Napoleona III i Austrije Venecija nije otrgnuta iz ruku okupatora. Zato je došlo do novog talasa iseljavanja stanovništva iz lagune.

Kulturni život u prvoj polovini XIX veka Venecijanski kulturni život, ako ga uporedimo sa onim u Milanu, Torinu, Firenci ili Napulju, ostavlja utisak osrednjosti i opadanja.

Gradu koji je postao prestonica u oblasti izdavanja starinskih knjiga preostala je samo jedna provincijalna izdavačka i novinarska proizvodnja, okrenuta prošlosti. Već spomenuti Pindemonte, bez obzira na talenat koji je ispoljio kao prevodilac Odiseje i kao pesnik, pokazuje, kao i drugi venetski i venecijanski pisci iz njegove generacije, „koliko nije kadar umeti i hteti da utiče na novi političko-kulturni kontekst“ (Alegri). I sam Tomazeo (1802—1874), ma koliko se hrabrim pokazao tokom događaja iz 1848, i uprkos iskustvu stečenom u Milanu, Firenci i Pizi, nudio je venecijanskim revolucionarima samo povratak jednom mitskom i nerealističnom kosmopolitskom republikanizmu.

Rečit je i podatak kojim su se putevima kretali Ugo Foskolo (Foscolo, 1778—1827) i Ipolito Nijevo (Ippolito Nievo, 1831—1861): prvi iz Venecije ka Milanu, drugi iz Venecije ka Italiji.

Dospevši u Veneciju 1792. sa Zakinta37, ne znajući — prema vlastitom priznanju — skoro ni reč italijanskog jezika, Foskolo je posećivao venecijanske književne salone i serkle. Ubrzo je prihvatio revolucionarni ideal, napisavši odu Novim republikancima i jedan sonet u kojemu je osuđivao neutralnost Venecije. Godine 1897. prikazana je sa velikim uspehom njegova tragedija Tijest. Ali zbog političke poruke koja je u njoj otkrivena morao je pobeći u Bolonju. U Veneciju se vratio sa Francuzima, pa su ga sugrađani smatrali „jakobinskim pesnikom“, a posle ugovora zaključenog u Kampoformiju zauvek je napustio grad. U Breši je objavio spev Sepolcri (Grobovi), dok je na Univerzitetu u Paviji, u jednom govoru 1809. i u predavanjima koja je tu držao, objašnjavao kakva etičko-politička uloga mora pripasti italijanskim piscima.

37

Grčko ostrvo u Jonskom moru. (Prim. prev.)

54

Nijevo, u svojim Ispovestima jednog Italijana (posmrtno objavljenim 1867), pruža nam mračnu sliku Venecije: „Oh! Venecijo, oh! nekadašnja majko slobode i mudrosti... Kad te ponovo ugledah, tako uvijenu u grobni pokrov, kad ostah zadivljen tobom tako lepom i veličanstvenom u naručju smrti, kad osetih kako ti je srce ohladnelo i kako ti se poslednji dah gasi na usnama, tada bura patnje, očajanja i griže savesti uzvitla sve strasti moje duše... Proživeh tada mahnitu bol prognanika, očaj siročeta, muku što vlada dušom ubice roditelja!“ A u romanu, put koji prelazi njegov protagonist počinje u vreme sutona Venecije, da bi se završio u doba borbi za ujedinjenje Italije. „Rođen sam kao Venecijanac, umreću kao Italijan“: takva je — prema piščevom vlastitom priznanju — sudbina Nijeva i njegovog junaka, simbolična i za razvojni put inteligencije u Veneciji tokom XIX veka.

Kanovin (Canova) odlazak u Rim 1781. godine isto tako jasno pokazuje kako se umetnička delatnost iz Venecije premeštala ka centrima koji su bili aktivniji i bolje odgovarali novim estetičkim idealima. Jer neoklasicizam, koji se tada razvija i pretvara se u međunarodni umetnički jezik, predstavlja neku vrstu negacije onoga što je specifično u venecijanskoj umetnosti. Uz to je i strana okupacija mogla samo da doprinese gašenju autohtone umetnosti.

U stvari, oblast u kojoj su se uplitali okupatori, kako jedni tako i drugi, uglavnom je bila urbanizam. Od 1797. do 1866. grad je u znatnoj meri preuređen. Prva značajnija intervencija izvedena je na Trgu sv. Marka. Francuzi su odlučili da više istaknu Procuratie nuove, dajući im kraljevski dostojanstven izgled. Došavši iz Milana na poziv Ežena de Boarnea, Alesandro Antolini je upravljao izgradnjom napoleonovskog krila na Trgu, zbog čega je srušena crkva San Gemignano (koju je podigao Paladio), a uređeni su i Giardinetti Reali. Usled počinjenih grešaka i polemika (karakterističnih, uostalom, za umetnički život Venecije, kako u XIX tako i u XX veku), delo je tek oko 1820. dovršio Sijenjanin Lorenco Santi. Preobražaj prostora koji okružuje crkvu sv. Marka okončan je 1843, kada je Trg dobio svoj konačni izgled.

Napoleonova okupacija, pored rušenja o kojima je već bilo reči, ostavila je trag i u uređenju parka Castello (1810), čiji jedan deo danas zauzima venecijanski Bijenale.

Pod austrijskom vlašću Venecija je prošla kroz nov period urbanističke delatnosti.

Nećemo ponovo govoriti o izgradnji železničkog mosta i stanice, zbog koje je srušena crkva sv.

Lucije (delo Paladija). Ali godine 1854. otvoren je gvozdeni most koji je preko Velikog kanala spojio crkvu San Vitale sa Akademijom (na njemu se plaćala mostarina); industrijski proizvod iste vrste postavljen je pred stanicom. Ta dva mosta, loše prihvaćena u javnosti, zamenjena su novima 1934. godine.

Italijanska Venecija (1866—1945) Godine 1866, posle dva italijanska poraza na kopnu i na moru (kod Kustoce i kod Visa), 22. jula potpisano je primirje između Austrije i Pruske. Venetska oblast ustupljena je Francuskoj, a ova ju je potom ustupila Italiji. Italijanske su trupe 19. oktobra ušle u Veneciju. 21. oktobra ogromna većina Venecijanaca izjasnila se za priključenje Kraljevini Italiji. Kralju ViktoruEmanuelu II priređen je 7. novembra oduševljen doček na obalama lagune.

Nalazeći se od tada u sastavu Italije, Venecija nije odmah na privrednom planu imala koristi od odlaska Austrijanaca, dok je lokalni politički život dugo bio u znaku konzervatizma.

Za ovu poslednju činjenicu karakteristični su — između ostalih — sledeći događaji: 1874. je u Veneciji osnovana Opera dei Congressi, tradicionalistička organizacija koja se nalazila pod kontrolom katoličke hijerarhije; usled njenog uticaja, Venecija je bila neka vrsta „hrišćanske 55

prestonice“, a venetska oblast „zemlja koju je osvojilo hrišćanstvo“. Na izborima za zakonodavnu skupštinu 1876. godine, dok se Italija okretala ka levici, na svim izbornim skupštinama u venetskoj oblasti trijumfovala je desnica. Pa ipak, maja 1891, Rikardo Selvatiko (Riccardo Selvatico), nov čovek u lokalnoj politici, izabran je za gradonačelnika na čelu jednog levičarskog gradskog veća. Od 1895. do 1920, Filipo Grimani je upravljao gradom u ime jednog umerenog klerikalnog bloka. Aprila 1921. osnovan je prvi venecijanski fascio. Godine 1921. Socijalistička partija postala je najjača u Veneciji, što je veoma uznemirilo lokalnu katoličku hijerarhiju i patrijarha.

Privreda, koja se u trenutku aneksije nalazila u stanju potpune stagnacije, veoma sporo se oporavljala. Krajem XIX veka tri jedina značajna industrijska kompleksa bili su Cotonificio, osnovan 1882, mlinarsko preduzeće Stucky (nastalo inicijativom Švajcaraca) i francuska Kompanija za gas.

Godine 1907. osnovana je Italijanska hotelijerska kompanija, sa ciljem da promoviše turizam na visokom nivou. No pre svega, dok je italijanska država zapuštala nekadašnje luke (medu njima i venecijansku) u korist Taranta i Brindizija, koji su bliži Africi, jedan veliki manager, grof Volpi, udružio je 1917. godine političke vlasti i privatne interese u okviru jednog velikog projekta izgradnje luke i industrijskih postrojenja u Margeri, po strani od istorijskog centra grada, na 550 hektara zemljišta koje je plavljeno u vreme velikih plima, ali je nasuto i podignuto za više od dva metra iznad nivoa mora. Država je preuzela na sebe da izgradi luku i njene infrastrukture, kao i uređenje terena u vlasništvu koncesionarskog društva čiji je kapital bio kako lokalnog, tako i spoljnog porekla, i u čijem su se upravnom veću nalazila najveća imena italijanskih finansijskih i industrijskih krugova. Sa poslovnim ljudima velikog kalibra, medu kojima je bio i grof Čini (Cini), Volpi i njegova grupa praktično su gospodarili venecijanskom privredom: industrijom, energetskim izvorima, bankarstvom i turizmom. Volpiju, željnom da Veneciju izvuče iz njenog mrtvila, u izvršavanju tog zadatka pomagale su i njegove veze sa fašističkim režimom: poslanik već od 1924, on je 1934. postao ministar finansija i predsednik udruženja Cofindustria (gazda nad gazdama).

Mada u Porto Margeri nisu zapošljavani venecijanski radnici (ocenjeni kao previše politizovani), „skupina Volpi“ obuhvatala je 1929. oko 60 preduzeća i upošljavala 5.500 osoba, u tako različitim oblastima kao što su hemijska industrija, metalurgija železa, proizvodnja električne struje, prehrambena industrija, brodogradilišta, transport i javne službe. Godine 1935. na terenima Margere nalazila su se 52 preduzeća sa 6.442 zaposlena radnika; 1939, 63 preduzeća sa 18.872 zaposlena.

Venecija iz 1866. suočavala se uz to i sa ozbiljnim problemima iz oblasti urbanizma i asanacije zemljišta, koji se nisu ticali samo otmenih četvrti, već i onih u kojima je živeo „prost“ narod. Godine 1871. otvorene su nove saobraćajne linije, kao što je ona koja je povezala Trg sv.

Marka sa stanicom. Godine 1880. otvoreno je pristanište. A 1886. gradonačelnik Dante di Serego Aligijeri (Allighieri) počeo je izvršavati plan asanacije: njegova je namera bila da „provetri“ grad, proširujući glavne saobraćajnice i rušeći kuće za stanovanje koje su ocenjene kao nezdrave (u godinama 1884—1885. harala je epidemija kolere). Mere koje je preduzeo izazvale su proteste „paseista“, koji su u njima videli napad na „kult lepog“. Godine 1893. osnovana je „Komisija za zdravo i ekonomično stanovanje naroda“, ali su rezultati koje je ona ostvarila bili mršavi. Godine 1891. usvojen je prvi regulacioni plan. Jedna anketa o stanovanju, izvršena 1910, pokazala je, međutim, da je više od 46% stanova nezdravo; i zaista, sledeće godine opet je izbila epidemija kolere. Godine 1917. jednim zakonskim dekretom Margera je pripojena Veneciji, a potom je 56

došao red na Pelestrinu, Murano, Mestre, Burano, itd. Ovakvim uspostavljanjem „velike Venecije“ nastojalo se sprečiti da Mestre postane urbano središte koje bi marginalizovalo istorijski grad. Između 1931. i 1933. izgrađen je, paralelno sa železničkim, automobilski most, tako da od tada za kolni saobraćaj Venecija više nije predstavljala ostrvo.

Na socijalnom planu posebno zaslužuju da budu spomenuta dva štrajka gondolijera: do prvog (1881) došlo je zato što oni nisu pristajali da mrežom kanala (pa i Velikim kanalom) plove parobrodi; drugi (1904) uklopio se u širi okvir velikog radničkog protesta koji je zahvatio čitavu zemlju. No pošto je grad tada već postao takav kakav je i danas, više trgovački i zanatski nego industrijski (barem u svom centru), te pošto su veze sa klijentelom bile veoma snažne, a i zato što posla nije bilo dovoljno, društveni su konflikti bili retki.

U oblasti kulture, najzad, gradonačelnik Selvatiko izneo je 1893. godine ideju o Bijenaleu međunarodne umetnosti, u nameri da na taj način vrati Veneciju u ovo područje i izvuče je iz dotadašnje učmalosti. Godine 1930. Volpi je postao predsednik Bijenalea koji se, oslobođen veza sa Opštinom, smatrao otočićem slobode u fašističkoj Italiji, „slobodnom lukom umetnosti“. Iste godine otvoren je prvi festival savremene muzike; 1932, filmski festival; 1934, pozorišni festival.

Prisutnost Venecije postajala je malo-pomalo sve osetnija u međunarodnom kulturnom životu.

Venecija i venetska oblast u okviru Italije Jedna grupa članova pokreta otpora popela se 12. marta 1945. na pozornicu u Goldonijevom pozorištu i sa nje, pred publikom koju su činili nemački oficiri i pristalice Saloove fašističke republike, bacila letke u kojima se pozivalo na borbu.

Netipično u odnosu na tadašnju situaciju u Italiji, levičarska gradska veća (u kojima su bili komunisti, socijalisti, Stranka za akciju, republikanci) upravljala su gradom od 1946. do 1951. Godine 1955, zahvaljujući apstinenciji socijalista, preuzeo je upravu gradonačelnik iz Demohrišćanske stranke. Pet godina kasnije, pa tokom jedne decenije, na vlasti je bila koalicija centra i levice, koja se rasprostirala na nacionalnom nivou (Milano, Đenova, Firenca).

Komunistička partija prvi put je na lokalnom planu pretekla Demohrišćansku stranku 1975. godine, ali ova poslednja ipak je zadržala većinu u oblasnom veću: na taj način je između regije i njenog glavnog grada pukao jaz.

Godine 1979. organizovan je referendum kojim je trebalo odlučiti da li da se istorijski centar odvoji od Mestrea, koji je B. Vizentini (Visentini), jedan od onih što su se zalagali za reformu, okvalifikovao kao „improvizovanu, haotičnu i nakaznu urbanu aglomeraciju“. Ali svoj glas protiv, za koji su se izjasnile i Komunistička partija i Demohrišćanska stranka, dala je velika većina (70%); to je bio i glas protiv toga da Venecija postane grad-muzej.

Najzad, na poslednjim političkim izborima održanim aprila 1992. „bela venetska oblast“ nije više bila ono što je bila ranije. U njoj je, naime, Demohrišćanska stranka dobila 32% glasova (dok je njen nacionalni prosek jedva bio nešto niži), a u samoj Veneciji 19% (dok je 1987. taj procenat još uvek iznosio 26,8%). Ali Lega veneta (liga za ksenofobičnu odbranu lokalnih interesa i za suprotstavljanje Mezzogiornu38), koja je napravila proboj već 1983, dobila je 12,8% glasova.

Na ekonomskom planu, najznačajnije mere koje su preduzimane tokom druge polovine našeg stoleća bile su sledeće. Godine 1954. osnovan je „Konzorcijum“ za proširenje luke u 38

Mezzogiorno — južni deo neke zemlje; ovde, jug Italije. (Prim prev.)

57

Margeri. On je sebi postavio cilj da isuši 300 hektara poldera i da uredi još 800 hektara nekadašnjeg poljoprivrednog zemljišta: taj drugi talas industrijalizacije pokrenut je zahvaljujući inicijativi privatne hemijske industrije. Godine 1963 predloženo je da se osnuje i treća industrijska zona, da se isuši 4.000 hektara zemljišta plavljenog plimama, te da se uredi i naftno pristanište. Ali poplava iz 1966 (o kojoj će još biti reči) sprečila je tu inicijativu. Godine 1968. otvoren je nov brodski kanal, dubok 15 metara, pravi morski autoput koji je i supertankerima omogućio da pristanu uz kejove luke u Margeri.

U celini gledano, današnja venetska oblast razlikuje se od ostalih krajeva Italije po niskoj stopi nezaposlenosti (4,5% aktivnog stanovništva, prema 11% na nivou cele nacije). Ona obezbeđuje 12% nacionalnog izvoza, te se po tome nalazi na trećem mestu među italijanskim industrijskim regijama. Na taj način ona predstavlja ono što stručnjaci nazivaju „trećom Italijom“, u odnosu na industrijski trougao na severozapadu, te na južnu Italiju. Uz to, ono što je za venetsku oblast karakteristično jesu slabe socijalne tenzije (izuzev u Margeri), kao i činjenica da ona nema pravi glavni grad, budući da je svaki važniji centar u njoj tako reći specijalizovan: Venecija za turizam, Verona za poljoprivredu i poljoprivredno-prehrambenu industriju, Trevizo za tekstilnu industriju, itd.

Razlika između Venecije i venetske oblasti i dalje je u znaku dvostruke anomalije: grad, u političkom pogledu bliži levici, razlikuje se od svog zaleđa i u ekonomskom pogledu, sa čudovištem kakvo je Margera i sa uglavnom tercijamim — turističkim i birokratskim neproizvodnim sektorom. Šire gledajući, može se reći i to da su se za više od jednog stoleća postojanja u okviru Italije odnosi između Venecije i njenih kopnenih oblasti preokrenuli, utoliko što Venecija više nije dominantna, pa čak — usudićemo se da kažemo — ni sasvim vedra (serena), kao što ćemo još videti.

Današnja i sutrašnja Venecija Mada laguni, a samim tim i Veneciji, da bi mogle živeti i pročišćavati se, plima predstavlja preku potrebu, ona za grad ponekad može postati i opasna pretnja. Usled delovanja dobro poznatih činilaca (postepenog snižavanja nivoa tla, konjunkcije meseca i sunca, fenomena rezonancije plima na dnu jadranskog zaliva, obilnih kiša, sniženog atmosferskog pritiska, južnih i jugoistočnih vetrova, itd.), 4. novembra 1966. narasla voda (acqua alta) dostigla je katastrofalne razmere. Popela se do 1,94 m iznad prosečnog nivoa, pa je Venecija bila preplavljena puna dvadeset četiri sata i umalo nije bila potopljena.

Od tada, zbog sveopšteg uzbuđenja i mobilizacije međunarodne javnosti, objavljeni su, „u cilju spasenja Venecije“, mnogobrojni lokalni, nacionalni i međunarodni izveštaji, među kojima i onaj Uneskov. U Rimu je 1973. izglasan prvi specijalni zakon kojim se problem Venecije proglašava „problemom od nacionalnog interesa“ i čiji je cilj da se očuva fizička i ekološka jedinstvenost lagune. Godine 1975. novim je zakonom ustanovljen međunarodni konkurs za sveobuhvatni projekat očuvanja lagune. Iste godine modernizovano je snabdevanje grada vodom; zatvoreni su arteški bunari, koji su crpli vodu iz slojeva ispod morskog dna i tako doprinosili spuštanju tla. Godine 1984. osnovan je „Konzorcijum za novu Veneciju“, koji je od države dobio koncesije za realizaciju svih poduhvata u korist Venecije.

Ali još jedna opasnost preti spomenicima u Veneciji: zagađenje atmosfere i mora (bujanje algi i množenje sićušnih insekata, kojih ima toliko da ponekad sprečavaju kretanje vozova i ateriranje aviona).

58

Pružajući sažet prikaz situacije (1971. godine), Braunštajn i Delor su s razlogom pisali: „Zamislimo štete koje Venecija neprekidno trpi... : zbog bolesti kamena, napadanog od strane bakterija i razjedanog hemijskim agensima; zbog oštećenja fresaka, slika, mozaika, nameštaja; zbog sleganja temelja i opasnosti od rušenja zgrada... Došli smo do procene po kojoj Venecija svake godine gubi: Mramora 6% Fresaka 5% Nameštaja i dela primenjene umetnosti 5% Slika na platnu 3% Slika na drvetu 2% ne računajući, razume se, ubrzano propadanje samih zdanja.“Da bi se taj proces zaustavio, valja preduzeti niz delikatnih i skupih mera i sprečiti atmosfersko zagađenje.

Treći problem s kojim se suočava Venecija demografskog je karaktera. Istorijski centar se prazni; godine 1989. u njemu je živelo svega 79.487 stanovnika, a predviđa se da ih krajem veka neće biti više od 60.000. Stope mortaliteta i sterilnosti tuku u tom gradu sve rekorde. Naime, mnogo ima mladog sveta i ljudi slabijeg imovnog stanja koji odlaze na kopno, a uzroci toga su u skupoći života u gradu (naročito stanovanja), otežanom transportu i nedostatku posla. Već 1970. dve trećine „Venecijanaca“ živele su van centra, u kopnenom ili priobalnom području oko grada.

Istina je da je ova pojava zajednička svim središtima gradova, ali u Veneciji čak i stanovništvo iz tercijarnog, neproizvodnog sektora teži iseljavanju: tako su se kancelarije Opšteg osiguravajućeg društva (najveće ustanove te vrste u Italiji), pa čak i lokalnih novina, lista Gazzettino, premestile u Mestre. Čak i ako u ovom gradu niste Venecijanac (ako ste u njemu, dakle, turista), ne možete a da ne upozorite na propadanje do kojega dolazi zbog turizma, barem onog masovnog. Izračunato je da je 1977. u gradu boravilo četiri i po miliona turista, a 1988. više od šest miliona. Poslednje nedelje karnevala 1984. godine (karneval je ponovo uveden 1979) u središte grada došlo je više od 140.000 ljudi. A šta reći o hiljadama onih posetilaca koji se sliju u grad da bi u njemu ostali ne više od jednog dana, i koji u gomilama tumaraju između Mosta uzdisaja, duždeve palate i mosta Rialto? Sta su to oni videli (ili, tačnije rečeno, fotografisali) od grada, osim onoga što se može videti i na razglednicama — koje oni, uostalom, kupuju, a pored njih i slamne šešire, majice „kakve nose gondolijeri“ i „suvenire“ najrđavijeg ukusa — robu koju im nude sve nametljivije i sve mnogobrojnije prodavnice? Da bi ta ljudska bujica bila zaustavljena, da li bi je trebalo regulisati, ili čak zabraniti? Takva je mera bila i predložena, ali budući da nije baš demokratična, bez sumnje je i neostvarljiva.

Venecija je, međutim, centar kulturnih delatnosti koje su na visokom međunarodnom nivou, zahvaljujući svom Univerzitetu (koji je nedavno osnovan i konkuriše onome u Padovi), svojim akademijama (među kojima je i multidisciplinarni Istituto Veneto) i ustanovama nastalim privatnom inicijativom: Fondaciji Čini na ostrvu San Đorđo Mađore (sa njenim institutima za istraživanja u oblasti istorije, umetnosti i muzike, njenim publikacijama, njenim kongresima i kursevima za sticanje „visokog kulturnog obrazovanja“), književnoj nagradi Campiello (za koju subvencije obezbeđuju industrijalci iz venetske oblasti), te centru koji je u palati Grasi osnovao Fiat, a u kojemu se priređuju izložbe na veoma visokom nivou.

Grad se, najzad, može pohvaliti najgušćom koncentracijom muzeja u Italiji: tu su Akademija, Muzej Korer, Muzej Kverini-Stampalija, riznica crkve sv. Marka, Muzej moderne 59

umetnosti (u Ca' Pesaro), palata Fortuny, Fondacija Gugenhajm. No mada Venecija krajem XX veka zauzima središnje mesto u međunarodnom likovnom tragalaštvu i postaje stecište svih najznačajnijih istraživanja, odnosi između Bijenalea i grada malo-pomalo teže da postanu prigodni. A mnogo govori i činjenica da je u Veneciji, u oblasti savremene umetnosti, jedan od najvećih izložbenih centara Fondacija Pegi Gugenhajm (Peggy Guggenheim), koju je čuvena Amerikanka osnovala 1973. godine, a u kojoj su predstavljena mnoga remek-dela iz svih tokova u razvoju umetnosti ovog veka, od kubizma do apstraktne umetnosti, futurizma, nadrealizma, ekspresionizma.

Dužni smo još i da napomenemo da tri projekta velikih arhitekata nisu u Veneciji mogli da ugledaju svetlo dana: studentski centar na Velikom kanalu, delo F. L. Rajta (Wright) (1953), Le Korbizijeova (Le Corbusier) nova bolnica (1964), velika kongresna dvorana L. Kana (Kahn) (1969). I zaista, konfiguracija grada je takva da se za „moderna“ ostvarenja u njemu tek s velikim teškoćama može naći mesta.

Gde se, dakle, između starog i novog, u svim oblastima, nalazi budućnost Venecije?

Maja 1992. Gradsko veće je dalo saglasnost za projekat izgradnje metroa u laguni, čija bi prva linija prolazila tunelom ispod kanala kroz istorijski centar grada, a druga spajala aerodrom sa Bijenaleom i Mestreom. Smesta je ponovo povedena stara rasprava. Ponavljajući argumente koji su već početkom veka iznošeni protiv tada preduzimanih urbanističkih poduhvata, oponenti su tvrdili da to „gradu žele da oduzmu njegov venecijanski lik, da ga učine sličnim gradovima na kopnu, da ga učine metropolom kakve su i sve druge“.

Eto pitanja na koje valja dati odgovor: treba li Venecija da bude grad-muzej ili moderan grad? V. Branka (Branca) je za tu dilemu možda pružio alternativni odgovor, kad je 1986. godine predložio da se od Venecije, zahvaljujući novim sredstvima komunikacije, učini „laboratorija mišljenja“, ne samo za intelektualce nego i za šefove preduzeća... Ono što je u svakom slučaju bitno — bar nam se tako čini — jeste da se stari i slavni grad ne zadovolji samo preživljavanjem, nego da stekne volju i sposobnost da živi.

Epilog PREDODŽBE I MITOVI O VENECIJI „Ja sam lav što drži otvorenu knjigu / na kojoj piše Pax tibi Marce. / Neka onaj kome se ne dopadne ta rečenica / okrene list i pogleda sledeću stranicu, / na kojoj će moći da pročita: svuda, čak i u pustinji / zovu me nepobedivom zveri, / jer ja vladam nad svima i sve obaram.“ U ovih nekoliko redaka, koji se nalaze u jednom venecijanskom rukopisu s kraja XV ili s početka XVI veka, nametnuta je, kroz lik krilatog lava sv. Marka (i Venecije) — lik prisutan na svim javnim spomenicima i na svim tvrđavama u državi — ambivalentna predodžba o jednoj Republici koja je u isti mah i miroljubiva i željna prevlasti.

Istoričari Venecije (kao što smo već gore videli), baš kao i umetnici iz (ili u službi) Serenissime, već su od XIV veka, pa sve do pada Venecije, učestvovali u njenom slavljenju, koje je služilo kako za unutrašnje, tako i za spoljne potrebe. To je, očigledno, uloga koja je pripadala portretima — javnim ili privatnim — duždeva prikazivanih u svoj njihovoj uzvišenosti, čija jedna serija, naručena u XVI veku, i danas ukrašava dvoranu Velikog veća. To je takođe uloga koju igraju, na primer, izvesne Kanaletove slike, koje je u znatnom broju primeraka reprodukovao grafičar Brustolon, a koje prikazuju Venčanje s morem, kao i novoizabranog dužda, u trenutku njegovog predstavljanja gomili na Trgu sv. Marka, ili dok sa duždevskom kapom na glavi stoji na 60

vrhu Stepeništa džinova39. Istu takvu ulogu u stvaranju mita ima, na primer, i jedna slika nastala posle 1540, čiji je autor Bonifačo de Pitati (Bonifacio de' Pitati), a na kojoj se vidi Bog kako blagosilja idealno središte grada: Trg sv. Marka, baziliku, zvonik; ili pak platno Andree Vičentina, na kojoj je, u dvorani za glasanje u duždevoj palati, prikazana pobeda Mlečana u pomorskoj bici kod Lepanta.

Ali vajarstvo u Veneciji vrši i svoju patriotsku dužnost. Takav je slučaj sa spomenikom koji je Đuzepe Sardi (Giuseppe Sardi), u crkvi San Lazzaro dei Mendicanti, posvetio Alvizeu Močenigu: tu, u središtu, vidimo junaka rata na Kritu (1648—1651), a na obema stranama, prizore bitaka na kopnu i moru.

Još je očiglednija poruka koju prenosi jedna gravira s kraja XVI veka, čiji je autor Đakomo Franko (Giacomo Franco). Serenissima je tu prikazana u liku žene koja ima krunu na glavi i nosi žezlo, a sedi na kolima koja preko vode vuku dva morska konjica. U drugom planu razabiru se jedna galija, jedan jedrenjak i gondole, a u pozadini — Pjaceta, sa svoja dva stuba, kao i duždeva palata i bazilika. Za onoga ko nije u stanju da shvati smisao tog trijumfalnog prizora, uz graviru je data i sledeća legenda: „Ovo je Venecija, plodno gnezdo svekolikog dobra; onaj ko je posmatra može u njoj videti čitav svet okupljen na malom prostoru.“ Sve do XVI-og, pa čak i do XVII veka, stranci koji su posećivali Veneciju (pa čak i oni koji su samo slušali priče o njoj) uzimali su zdravo za gotovo taj mit, kao i ogromno bogatstvo grada i njegovu neobičnost. Počujmo šta kaže Komin: „Onog dana kad sam ušao u Veneciju (oni) dođoše preda me u Fuzine, koji je pet milja udaljen od Venecije: i tu smo napustili brod na kojemu smo rekom došli iz Padove, te smo se smestili u male, sasvim čiste čamce prekrivene tapetima i snabdevene, da bismo udobno sedeli, čupavim ćilimima... A bio sam zaista zadivljen kad sam video položaj grada i ugledao tolike zvonike i manastire i tolike kuće... Dali su mi da sedim između dvojice poslanika, a oni su me poveli glavnom ulicom koju zovu Velikim kanalom i koja je zaista široka. Kroz nju prolaze galije, a video sam, sasvim u blizini kuća, brodove od 400 tona: tako da verujem da od te ulice nema lepše na svetu.“ Isto tako govori, mada je kraći, Montenj, koji se u Veneciji divi „policiji, položaju grada, Arsenalu, Trgu sv. Marka i štampi stranih naroda“. Što se tiče Šekspira (Shakespeare), koji u stvari nije bio ni u Italiji ni u Veneciji, on na početku Mletačkog trgovca, kroz usta jednog od lica svoje drame, opisuje morski krajolik nad kojim vladaju Mlečani: „Po pučini vam misli krstare, / Gde vaše lađe s moćnim jedrima — / Kao gospoda, varoški gazdaši / Na talasima, ili kao kakva / Toržestvena parada pomorska — Gledaju preko ramena na onu / Ubogu sitnež trgovačku koja / Do pojasa se klanja ispred njih.“40 Dolaskom XVIII veka i slabljenjem Republike, venecijanski „prizori“ (vedute) pokazuju tendenciju da se malo-pomalo menjaju. Sud koji izriče De Bros (De Brosses) u svojim Prisnim pismima (1739—1740) više je iznijansiran. Obrazovan u duhu klasične estetike, on nalazi da u crkvi sv. Marka vlada „nepodnošljiv neukus, kako u unutrašnjosti zdanja, tako i u njegovom spoljašnjem izgledu“, a duždevu palatu vidi kao „prostačkog, namrgođenog gotičkog gospara, najneukusnije nakinđurenog“. Ali on još uvek nalazi izvesne draži u uposlenosti koja i dalje traje na Pjaceti, sa „ljudima koji svakog časa odlaze i dolaze“, a viševekovnom aristokratskom režimu koji upravlja gradom velikodušno daje razrešenje za sve grehove: „Venecijansko plemstvo (mislim na najistaknutije kuće), ukoliko se ne varam, najstarije je u Evropi, jer u njegovim 39

Stepenište džinova (Scala dei Giganti) nalazi se u dvorištu duždeve palate, a nazvano je tako zbog dve velike statue koje je izradio Jakopo Sansovino i koje prikazuju Marsa i Neptuna. Na vrhu tog stepeništa, između ta dva kipa, dužd je prilikom uvođenja u položaj primao obeležja svoje vlasti. (Prim. prev.)

40 Prevod Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)

61

redovima još ima porodica koje su birale prvog dužda.“ U stvari, možda je sve rečeno sledećim opisom gondole (o kojoj je pisao već i Komin) što nam ga daje visoki dostojanstvenik iz Dižona: „Plovilo dugo i uzano poput ribe, otprilike slično morskom psu; na sredini je smešteno nešto nalik kućici kakva se nalazi na kočijama... Tu, kao u vlastitoj sobi, možete čitati, zabavljati se, pisati, razgovarati, milovati voljenu osobu, jesti, piti, itd.; sve to idući u posete po gradu“: sa mita o veličanstvenoj Veneciji prešli smo na mit o gradu koji pruža sva zadovoljstva...

Monteskje (Montesquieu), u Beleškama sa putovanja, izriče o toj novoj metropoli sud pun prekora, te stvara legendu o ispraznosti i iskvarenosti života u Veneciji [kao i onu o institucijama sklonima neredu i nasilju „pri kraju svoje moći“, legendu koju će preuzeti i Stendal (Stendhal)]: „Za petnaestak dana napustiću Veneciju i priznaću vam da sam gnevan na barkarole (gondolijere) koji me — bez sumnje zavarani time što im izgledam snažan — zaustavljaju kod svakih vrata iza kojih ima kurvi, pa odmahuju glavom kad im kažem da idu dalje, kao da sam nešto pogrešio.“ Ali vratimo se gondoli, koja će u očima posetilaca Venecije zameniti veličanstvenog lava sv. Marka, kao nov, zaista jadan amblem grada. Nju, u njenoj čudnovatoj i slikovitoj osobitosti, opisuje Teofil Gotje (Théophile Gautier): „Gondola je prirodni proizvod Venecije, biće koje živi svojim posebnim, za to mesto vezanim životom, neka vrsta ribe koja može da opstane samo u vodama kanala. Laguna i gondola su nerazdvojive i jedna drugu upotpunjuju. Venecija bez sumnje nije moguća bez gondole. Grad je madrepora41 čiji je mekušac gondola.“ Ali već 1806.

Satobrijanov (Chateaubriand) opis te barke bio je dat u grobnim bojama: „Te čuvene gondole, onako sasvim crne, izgledaju kao čamci koji nose mrtvačke kovčege; prva mi se učinila kao neki pokojnik koga idu da pokopaju.“ Tako je budući autor Memoara s one strane groba bio preteča onih što su o Veneciji imali jednu mračnu viziju, viziju čiji će veliki zagovornik u Evropi biti Bajron (Byron). To što je exSerenissima postala „prevashodno grad mrtvih, sablast koja se utapa“ (Basani), treba pripisati u greh engleskom pesniku, kao i romantičarima uopšte, a potom i dekadentima [među njima i D'Anunciju (D'Annunzio)].

Doduše, Bajron je u Childe Haroldu bio u stanju da napiše sledeće redove: „Venecija liči na Kibelu koja je upravo izašla iz Okeana, sa svojom krunom od ponositih kula u prozračnoj daljini, veličanstvena po tome kako se drži kao vladarka voda i njihovih božanstava...“ Ali ubrzo je dodao: „Miraz njenih kćeri činili su posmrtni ostaci nacija, a neiscrpni Orijent slivao je u njeno krilo blistavu kišu svojih riznica. Odevena u purpur, ona je na svoje gozbe pozivala monarhe, koji su se dičili tolikom blagonaklonošću, jer im se činilo da ona uvećava njihovo dostojanstvo.“ Suprotnost između veličanstvene prošlosti Venecije i njenog sadašnjeg propadanja danas predstavlja jedan topos u novom mitu o ovom gradu. „Jadan je to grad, koji se raspada gde god ga pogledaš, a iz sata u sat sve više tone u sopstveni grob“, piše Balzak (Balzac), dok Bares (Barrès) oplakuje „fiziološku bedu“ i „iscrpljenost Venecije“...

Uz to idu — u istoj perspektivi — i litanije venecijanskih „nokturna“, od Žorž Sandove (George Sand) do Gotjea i Tena (Taine): „Nad svodovima mostova viđali smo nejasna ljudska obličja koja su nas, poput sumornih likova iz nekog sna, posmatrala kako prolazimo. Ponekad, kad bi se sve svetlosti pogasile, zloslutno smo promicali između četiri vrste tame — one uljaste, vlažne i duboke tame vode, olujne tame noćnog neba i neprozirne tame dvaju zidova, a fenjer barke bacao je na jedan od ovih poslednjih svoj crvenkasti odsjaj, koji je otkrivao pijedestale, tela stubova, portike i rešetkaste ograde što bi se pokazali, pa odmah potom iščezli. Svaki predmet 41

Vrsta koralja. (Prim. prev.)

62

kojega bi se u toj pomrčini dotakao neki zalutali zrak, ukazivao nam se u tajanstvenim, fantastičnim, zastrašujućim, nesrazmernim prividima.“ (Gotje.)

Već više od jednog veka, dakle, Venecija je žrtva jednog estetizujućeg i turističkog „voajerizma“ koji se saginje nad njom kao nad beživotnim telom. Štaviše — i još gore — ona je možda postala samo jedan niz stereotipa. Jer, ma koliko inteligentan bio, ili se takvim smatrao, intelektualac koji je posećuje nije u stanju da je pogleda zaista novim očima. U džepu mu je vodič (od otprilike 1860. to je Bedeker), kao prtljag on nosi svoje slavne prethodnike na koje ne može a da se ne pozove, a odseda (bar donedavno) u nekome od istih velikih hotela kao oni, odakle vidi iste večite prizore: dakle, u hotelu „Evropa“ (kao Šatobrijan i Gotje), ili u hotelu „Danijeli“ [kao Sandova, Mise (Musset), Lujza Kole (Louise Colet)]. Otuda i ovakve rečenice: „Moje boravište, hotel 'Evropa', nalazi se na ulazu u Veliki kanal, a preko puta njega su Morska carinarnica, Giudecca i San Giorgio Maggiore“ (Šatobrijan); „Ostrvce San Giorgio je na suprotnoj strani, sa svojom crkvom i svojim zvonikom koji kao da plovi nad vodom; desno se dižu Dogana di mare i la Salute“ (Kole).

Prust (Proust), koji u početku izgleda kao da izmiče opštim mestima, na kraju i sam pada — barem za trenutak — u topos venecijanskih tajnovitosti i čarolija: „Zaputio sam se u splet uskih uličica, u one calli što u svim pravcima, svojim žlebovima, dele komadić Venecije odsečen između jednog kanala i lagune, a koji na taj način kao da se iskristalisao u bezbrojnim, tananim i pomno određenim oblicima... Naišao sam (potom) na jednu od onih arhitektonskih celina prema kojima se, u nekom drugom gradu, ulice usmeravaju, vode vas i označavaju je. Ovde je ona izgledala namerno sakrivena u mreži uličica, poput onih istočnjačkih dvoraca kamo noću dovode neku osobu koju pre svitanja vraćaju njenoj kući, a koja ne sme ponovo da nađe čarobno prebivalište, verujući na kraju da je u nj dospela samo u snu.“ A upravo to je razlog zbog kojega ovom „lepom tekstu“ pretpostavljamo — kao zaključak — lapidarno izrečen sud Le Korbizjea: Venecija je „najčudesnije urbanističko postignuće na kugli zemaljskoj“.

MAPE I DOKUMENTI

63

Mapa 1. — Plan Venecije 1. Crkva San Pjetro (Olivolo); 2. Bazilika sv. Marka; 3. DuŞdeva palata; 4. Arsenal; 5. Most Rialto; 6. Crkva dei Frari; 7. Ca' d'Oro; 8. Fondaco dei Tedeschi.

64

Mapa 2. — MletaÄ?ko kolonijalno carstvo u srednjem veku

65

Mapa 3. — Osvojena područja na kopnu Mletački duždevi 1. Paolučo Anafesto (Paoluccio Anafesto, 699—717).

2. Marčelo Tegalijano (Marcello Tegaliano, 717—726).

3. Orso Ipato (726—737).

4. Diodato Ipato (742—755).

5. Gala Gaulo (Galla Gaulo, 755—756, svrgnut).

6. DomenikoMonegario (Domenico Monegario, 756—764).

7. Mauricio Galbajo (Maurizio Galbaio, 764—787).

8. Đovani Galbajo (Giovanni Galbaio, 787—804).

9. Obelerio Antenorio (804—809. ili 810, svrgnut).

10. Anđelo Partečipacio (Angelo Partecipazio, 810—827).

11. Đustinijano Partečipacio (Giustiniano Partecipazio, 827—829).

12. Đovani Partečipacio (Giovanni Partecipazio, 829—836. ili 837, svrgnut).

13. Pjetro Tradoniko (Pietro Tradonico, 836. ili 837 — 15. mart 864).

14. Orso Partečipacio I (Orso Patrecipazio I, 864—881).

15. Đovani Partečipacio II (Giovanni Partecipazio II, 881—887, svrgnut).

16. Pjetro Kandijano I (Pietro Candiano I, 17. april ? — sept. 887).

17. Pjetro Tribuno (Pietro Tribuno, maj? 888 — kraj maja? 912).

18. Orso Partečipacio II (Orso Partecipazio II, 912—932, abdicirao).

19. Pjetro Kandijano II (Pietro Candiano II, 932—939, abdicirao).

20. Pjetro Partečipacio (Pietro Partecipazio, 939—942).

21. Pjetro Kandijano III (Pietro Candiano III, 942—959).

22. Pjetro Kandijano IV (Pietro Candiano IV, 959—976).

23. Pjetro (sv.) Orseolo I [Pietro (S.) Orseolo I, 12. avg.? 976 — l. sept. 978, abdicirao.

24. Vitale Kandijano (Vitale Candiano, 978 — dec. 979).

66

25. Tribuno Memo (Tribuno Memmo, dec.? 979—992).

26. Pjetro Orseolo II (Pietro Orseolo II, mart 992 — sept. 1009).

27. Otone Orseolo (Ottone Orseolo, 1009—1026, svrgnut).

28. Pjetro Čentraniko (Pietro Centranico, 1026—1032, svrgnut).

29. Domeniko Flabijaniko (Domenico Flabianico, 1032—1042).

30. Domeniko Kontarini (Domenico Contarini, 1043—1070. ili 1071).

31. Domeniko Selvo (Domenico Selvo, 1070. ili 1071—1084, svrgnut).

32. Vitale Falijer (Vitale Falier, 1084 ili 1085—1096).

33. Vitale Mikjel I (Vitale Michiel I, 1096—1102).

34. Ordelafo Falijer (Ordelaffo Falier, 1102—1118).

35. Domeniko Mikjel (Domenico Michiel, 1118—1129, abdicirao).

36. Pjetro Polani (Pietro Polani, 1130—1148).

37. Domeniko Morozini (Domenico Morosini, 1148 — febr. 1156).

38. Vitale Mikjel II (febr. 1156 — 28. maj 1172).

39. Sebastijano Cijani (Sebastiano Ziani, sept. 1172 — 13. april 1178) 40. Orio Malipjero (Orio Malipiero, 17. april 1178 — 14. jun 1192).

41. Enriko Dandolo (Enrico Dandolo, 21. jun 1192 — 14. jun 1205).

42. Pjetro Cijani (Pietro Ziani, 5. avg. 1205 — 3. mart 1229).

43. Jakopo Tjepolo (Iacopo Tiepolo, 6. mart 1229 — 20. maj 1249, abdicirao).

44. Marino Morozini (Marino Morosini, 13. jun 1249 — 1. jan. 1253).

45. Ranijero Cen (Raniero Zen, 25. jan. 1253 — 7. jul 1268).

46. Lorenco Tjepolo (Lorenzo Tiepolo, 23. jul 1268 — 15. avg. 1275).

47. Đakomo Kontarini (Giacomo Contarini. 6. sept. 1275 — 6. mart 1280).

48. Đovani Dandolo (Giovanni Dandolo, 25. mart 1280 — 2. nov. 1289).

49 Pjetro Gradenigo (Pietro Gradenigo, 25. nov. 1289 — 13. avg. 1311).

50. Marino Corci (Marino Zorzi, 23. avg. 1311 — 3. jul 1312).

51. Đovani Soranco (Giovanni Soranzo, 13. jul 1312 — 31. dec. 1328).

52. Frančesko Dandolo (Francesco Dandolo, 4. jan. 1329 — 31. okt. 1339).

53. Bartolomeo Gradenigo (7. nov. 1339 — 28. dec. 1342).

54. Andrea Dandolo (4. jan. 1329 — 7. sept. 1354).

55. Marin Falijero (Marin Faliero, 11. sept. 1354 — 17. apr. 1355, svrgnut i pogubljen).

56. Đovani Gradenigo (Giovanni Gradenigo, 21. apr. 1355 — 8. avg. 1356).

57. Đovani Dolfin (Giovanni Dolfin, 13. avg. 1356 — 12. jul 1361).

58. Lorenco Čelsi (Lorenzo Celsi, 16. jul 1361 — 18. jul 1365).

59. Marko Korner (Marco Corner, 21. jul 1365 — 13. jan. 1368).

60. Andrea Kontarini (Andrea Contarini, 20. jan. 1368 — 5. jun 1382).

61. Mikele Morozini (Michele Morosini, 10. Jun — 15. okt. 1382).

62. Antonio Venijer (Antonio Venier, 21. okt. 1832 — 23. nov. 1400).

63. Mikele Steno I (Michele Steno I, 1. dec. 1400 — 26. dec. 1413).

64. Tomazo Močenigo (Tommaso Mocenigo, 7. jan 1414 — 4. apr. 1423).

65. Frančesko Foskari (Francesco Foscari, 15. apr. 1423 — 23. okt. 1457,svrgnut).

66. Paskvale Malipjero (Pasquale Malipiero, 30. okt. 1457 — 5. maj 1462).

67. Kristoforo Moro (Cristoforo Moro, 12. maj 1462 — 9. nov. 1471).

68. Nikolo Tron (Nicolo Tron, 23. nov. 1471 — 28. jul 1473).

69. Nikolo Marčelo (Nicolo Marcello, 13. avg. 1473 — 1. dec. 1474).

67

70. Pjetro Močenigo (Pietro Mocenigo, 14. dec. 1474 — 23. feb. 1476).

71. Andrea Vendramin (5. mart 1476 — 6. maj 1478).

72. Đovani Močenigo (Giovanni Mocenigo, 18. maj 1478 — 4. nov. 1485).

73. Marko Barbarigo (Marco Barbarigo, 19. nov. 1485 — 14. avg. 1486).

74. Agostino Barbarigo (30. avg. 1486 — 20. sept. 1501).

75. Leonardo Loredan (2. okt. 1501 — 22. jun 1521).

76. Antonio Grimani (6. jul 1521 — 7. maj 1523).

77. Andrea Griti (Andrea Gritti, 20. maj 1523 — 28. dec. 1538).

78. Pjetro Lando (Pietro Lando, 19. jan. 1539 — 9. nov. 1545).

79. Frančesko Donato (Francesco Donato, 24. nov. 1545 — 23. maj 1553).

80. Markantonio Trevizan (Marcantonio Trevisan, 4. jun 1553 — 31. maj l554).

81. Frančesko Venijer (Francesco Venier, 11. jun 1554 — 2. jun 1556).

82. Lorenco Priuli (Lorenzo Priuli, 14. jun 1556 — 17. avg. 1559) 83. Đirolamo Priuli (Girolamo Priuli, 1. sept. 1559 — 4. nov. 1567).

84. Pjetro Loredan (Pietro Loredan, 26. nov. 1567 — 3. maj 1570).

85. Alvize Močenigo (Alvise Mocenigo, 11. maj 1570 — 4. jun 1577).

86. Sebastijano Venijer (Sebastiano Venier. 11. jun 1577 — 3. mart 1578).

87. Nikolo da Ponte (Nicolo da Ponte, 11. mart 1578 — 30. jul 1585).

88. Paskvale Čikonja (Pasquale Cicogna, 18.avg. 1585 — 2. apr. 1595).

89. Marino Grimani (26. apr. 1595 — 25. dec. 1605).

90. Leonardo Donato (10. jan. 1606 — 16. jul 1612).

91. Markantonio Memo (Marcantonio Memmo, 24. jul 1612 — 29—okt. 1615).

92. Đovani Bembo (Giovanni Bembo, 2. dec. 1615 — 16. mart 1618).

93. Nikolo Donato (Nicolo Donato, 5. apr. — 9. maj 1618).

94. Antonio Priuli (17. maj 1618 — 12. avg. 1623).

95. Frančesko Kontarini (Francesco Contarini, 8. sept. 1623 — 6. dec. 1624).

96. Đovani I Korner (Giovanni I Corner, 4. jan. 1625 — 23. dec. 1629).

97. Nikolo Kontarini (Nicolo Contarini, 18. jan. 1630 — 2. apr. 1631).

98. Frančesko Erico (Francesco Erizzo, 10. apr. 1631 — 3. jan. 1646).

99. Frančesko Molin (Francesco Molin, 20. jan. 1646 — 27. feb. 1655).

100. Karlo Kontarini (Carlo Contarini, 27. mart 1655 — 30. apr. 1656).

101. Frančesko Korner (Francesco Corner, 17. maj —5 . jun 1656).

102. Bertučo Valijer (Bertuccio Valier, 15. jun 1656 — 29. mart 1658).

103. Đovani Pesaro (Giovanni Pesaro, 8. apr. 1658 — 30. sept. 1659).

104. Domeniko Kontarini (Domenico Contarini, 16. okt. 1659 — 26. jan. 1675).

105. Nikolo Sagredo (Nicolo Sagredo. 6. feb. 1675 — 15. jan. 1684).

106.Alvize Kontarini (Alvise Contarini, 26. avg. 1676 — 15. jan. 1684).

107. Markantonio Đustinijan (Marcantonio Giustinian, 26. jan. 1684 — 23. mart 1688).

108. Frančesko Morozini (Francesco Morosini, 3. apr. 1688 — 6. jan. 1694).

109. Silvestro Valijer (Silvestro Valier, 25. feb. 1694 — 5. jul 1700).

110. Alvize II Močenigo (Alvise II Mocenigo, 16. jul 1700 — 6. maj 1709).

111. Đovani II Korner (Giovanni II Corner, 22. maj 1709 — 12. avg. 1722).

112. AIvize III Močenigo (Alvise III Mocenigo, 24. avg. 1722 — 21. maj 1732).

113. Karlo Rucini (Carlo Ruzzini, 2. jun 1732 — 5. jan. 1735).

114. Alvize Pizani (Alvise Pisani, 17. jan. 1735 — 17. jun 1741).

68

115. Pjetro Grimani (Pietro Grimani, 17. jun 1741 — 7. mart 1752).

116. Frančesko Loredan (Francesco Loredan, 18. mart 1752 — 19. maj 1762).

117. Marko Foskarini (Marco Foscarini, 31. maj 1762 — 31. mart 1763).

118. Alvize IV Močenigo (Alvise IV Mocenigo, 19. apr. 1763 — 31. dec. 1778).

119. Paolo Renijer (Paolo Renier, 14. jan. 1779 — 13. feb. 1789).

120. Lodoviko Manin (Lodovico Manin, 9. mart 1789 — 12. maj 1797, svrgnut).

Stanovništvo Venecije (istorijski centar) I 1581—1797.

1581. 134.861 1586. 142.900 1624. 141.625 1633. 102.243 1642. 120.307 1696. 138.067 1760. 149476 1780. 141.086 1790. 137.603 1797. 137.240 II 1871—1985.

1871. 128901 1881. 129.851 1901. 146.682 1911. 154.642 1921. 156.899 1931. 163.599 1951. 174.969 1961. 137.985 1971. 108.987 1981. 92.925 1985. 86.072 Najviši nivoi vode (1916—1986) 1916. l,60m 1936. 1,47 1946. 1,36 1948. 1,32 1951. 1,51 1960. 1,45 1966. 1.94 1967. 1,38 1968. 1,44 1969. 1,38 69

1978. 1,32 1979. 1,31 1,40 1,66 1980. 1,34 1981. 1,36 1982. 1,32 1986. 1,58 Broj zaposlenih u Margeri (1928—1985) 1928. 4.880 1935. 6.442 1939. 18.872 1947. 16.500 1955. 25.300 1960. 30.117 1967. 31.140 1971. 30.117 1981. 25.708 1982. 24.772 1983. 23.522 1985. 19.779 BIBLIOGRAFIJA Budući da je bibliografija o Veneciji ogromna, dajemo ovde samo naslove onih dela koja su se nedavno pojavila i od opštijeg su značaja.

A. V., Storia della civiltà veneziana, II knj., Venecija — Firenca, 1955—1965.

A. V., Storia della cultura veneta, 6 knj., Vičenca, 1976—1985.

A. V., Storia di Venezia, 8 knj., Rim, 1992 sqq.

Braunstein (Ph.) i Delort (R.), Venise, portrait historique d'une cité, Pariz, 1971.

Cessi (R.), Storia della Repubblica di Venezia, 2 knj. Milano — Mesina, 1968.

Cozzi (G.) i Knapton (M.), Storia clella Repubblica di Venezia dalla Guerra di Chioggia alla riconquista della Terraferma, Torino, 1986.

Id. i Scarabello (G.), La Repubblica di Venezia nell'età moderna, Torino, 1992.

Franzina (E), Venezia, Bari, 1986.

Lane (F. C), Venise, une répoublique maritime, Pariz, 1985.

Renouard (Y.), Les villes d'ltalie de la fin du Xe au début du XIV siècle, Pariz, 1969.

Thiriet (F.), Histoire de Venise, Pariz, 1952.

Unesco, Sauver Venise, Pariz, 1971.

Zorzi (A.), La Repubblica del Leone, Storia du Venezia, Milano, 1979.

70