Časopis Priča broj 1 by dejan.simonovic

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, novembar 2007. godina I broj 1 Izdava~: Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava” Beograd, ulica Gandijeva 167-177 Osniva~ Slobodan Stojadinovi} Za Izdava~a Neboj{a ]osi}

Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Rukopise slati na adresu sirrecyu@yahoo.com Rukopisi se ne vra}aju Tira`: 300

[tampa „Sven” – Ni{ Na naslovnoj strani Slobodan Stojadinovi}: Novi Atlas, uqe na platnu, 35x45cm, 2000

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A

A A A A A AAAAAAAA A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, novembar 2007. godina I broj 1

STORÃ&#x2122;

Sadràj Vojislav V. Jovanovi}, Boì}no jutro 7 Mirjana Pavlovi}, Sve je dobro {to se ikad svr{i 8 Mihajlo Panti}, Sam, o~ajan, qut i na dijeti 17 Nemawa Mitrovi}, Trag lete}eg drve}a 41 Dragoslav Haxi Tan~i}, Gospo|a Pavlovi} pred usvajawem metodske jedinice 46 Sneàna Mini}, Gastarbajterske pri~e 54 Radosav Stojanovi}, Pitawa za tvorca 57 Radivoj [ajtinac, Bolni~arka iz Lyrik kabineta 64 Slobodan Stoji}evi}, Utor~ewe 67 \or|e Jakov, Dok nas smrt ponovo ne sastavi 71 Mikailo Bodiroga, Halkioni (Amilio) 81 Aleksandar Qubi{a, Paklena pomoranxa 85 Zaboravqeni zapisi nezaboravnih arapskih pri~a 91 Robert Grejvz, Sawarewe na Temzi 110 Jukio Mi{ima, More i ve~erwa rumen 113 Zigfrid Lenc, nali~je jedne svadbe 124 Viktor Jerofejev, Rak qubavi 127 Miklo{ Molnar, Randevu E. M. Siorana i Mihaqa Vere{martija u pariskom Luksembur{kom parku 130 Gustav Murin, Najboqe grudi zapada 142 Zoran Kova~evski, Imer 144 Slobodan Stojadinovi}, Novo doba 151

Vojislav V. Jovanovi}

Boì}no jutro @iveo sam, do nedavno, u Sionu, u ku}i na uglu, gde su se ukr{tale ~etiri ulice, i svaka je bila usmerena ka jednoj od strana sveta. Veliki je svet, i bila je to velika ku}a, a weni zidovi obrasli br{qanom. Pla{io sam se tih zidova, jer su bili nemilosrdniji od Gajevih Institucija. îtawe takvog {tiva zahteva napor, a i samo je naporno. Zidovi su visili u vazduhu, sa~iweni od vazduha, te{kog, napregnutog, ali punog odvratne masno}e. Mo`da ih je hranio br{qan, i celu ku}u, temeq, meni nepoznate spratove, skriveni, smradni, podrum, a masno}a je bila glavni sastojak jela na trpezi svakodnevice. Mo`da se to meni tako samo ~inilo, jer sam bio zavidqiv, bilo bi zaista odvratno priznati da zavidi{ zidu i br{qanu na masno}i. Zidovi su bili bez oslonca, visoko iznad temeqa sa~iwenog od komentara, jer bili su, ipak, deo neke institucije, bez uputstva, u stranoj dràvi. Tada sam shvatio da sam razumevawe dobrovoqnog odlaska u azil za mentalno slabe osobe, koji je obeleìo tog ~oveka, ~ijem sam se kwièvnom delu divio, stekao kroz sam postupak dobrovoqnog odlaska u azil ~oveka koji svetu poru~uje, srpski re~eno, Jebi se! Jer svet je onda bio takav kakav je i sada, kra}i za duìnu tela, nepovezan sa glavom, bez udova, umotan u prqavi krevetski pokriva~, u dve re~i: bez budu}nosti. Svaka od ulica odlazila je, ujutru, na svoju stranu, iznova i iznova. Buqooko sunce sa istoka grozni~avo tr~i ka zapadu, zgroèno, iskustvo mu daje za pravo. Sever i jug se nadme}u u sticawu priznawa, ko je od wih mesto porekla crva? Ali, to mene nije zbuwivalo, niti me je guralo u oklevawe. 7

Ulazio sam, i izlazio, iz te ku}e, tridesetipet godina, nose}i na le|ima zidove rodne ku}e ovog ~oveka, na koje sam se, jednog prole}nog jutra, bio naslonio, a to je bilo u gradu nekih dvestotinak kilometara ka severozapadu, daleko od ku}e zidova strogih, pomalo drskih i dr~nih Gajevih Institucija. Taj dobrovoqac, ~ovek u svakom pogledu genijalan, bio je pisac. On je kod drugih izazivao zlu voqu, koju su oni dobro pokrivali i krili. Mrzeli su ga, i zavideli mu, èleli su da sam presudi sebi. Nije mu bilo svejedno. Saznawe da ste stasitiji od ostalih, a da stojite zadwi u redu ispuwava du{u ga|ewem. I èludac, kosti, prekriva koù, krv ga rasprostire po telu, vi{e ne moète kriti uzrok svakodnevnih povra}awa: svet. On je doìvqavao svoju usamqenost po zakonima koje je propisivala neka od institucija, po{tuju}i op{te akte i pravila. A svet, po osnovnom pravilu svog idiotluka, najvi{e mrzi pisce, qude koji barataju mislima i re~ima. A to nisu one re~i i misli koje vazduhom hrane svakodnevicu zidova institucije. Svet takve qude naj~e{}e i najè{}e ka`wava. Ovaj pisac nije krio svoje ga|ewe, povra}ao je javno, uporno, i stalno po takozvanim kwièvnim autoritetima. Imao je lep rukopis, i hteli su da ga nateraju da bude slu`benik banke. A lep rukopis je bio samo slika lepote du{e, ovoga ~oveka. Nikoga se ne ti~e genijalnost nekog slikara. On moè svoju poruku izraziti na stotine na~ina. Slepci od qudi staja}e pred wegovim platnom, op~iweni bojama, tehnikom i ostalim slikarskim trikovima, ali jasnu poruku ne}e ni videti ni prihvatiti. Isto je i sa muzikom. Slu{a}e, aplaudirati, i oti}i na ve~eru koja }e se sastojati od pe~enih prepelica u sosu od ne znam ~ega. Na ostale umetnosti svet ionako ne obra}a pa`wu. Ali, sa piscima stvari stoje druk~ije. Ovaj pisac je, da bi svetu pqunuo u usta, umro na dan kada taj isti svet slavi ro|ewe Spasiteqa. Prekrio ga je sneg, beo i ~edan. Nijedan ~ovek bilo kojeg zanimawa ne bi se usudio da uradi 8

takvo ne{to. Pisac je onaj koji }e svakom ~oveku, ~itaocu ili nekom ko slu{a prepri~avawe pro~itanog teksta, jasno staviti do znawa koliki je stepen idiotluka koji je sastavni deo li~nosti svakog ~itaoca ili slu{aoca prepri~avawa. Pa makar slu{alac, ~italac, prepri~avalac, bila èna. Ube|en sam da je dobrovoqac sa sobom, van tela, u du{i kako se to kaè, poneo samo zidove svoje rodne ku}e, jer oni imaju snagu koju nam velikodu{no poklawaju. Daju nam uputstva kako podneti glupost sveta, i komentari{u na{e ludilo. Kada padaju, ku}e padaju tako {to najpre padnu zidovi. Nije to nikakva tajna, niti je mu~no to priznati. Nije potrebno gordost podsticati, davati joj podr{ku, niti se moliti Bogu. Ono {to je najbolnije od svega, to je {to su qudi te ustanove, u ~iju namenu ne treba sumwati, nazvali institut, institucija. Izbegavajte da u Boì}no jutro svoja le|a poklonite nekoj zgradi, ko zna ko je vlasnik te zgrade. Jer tu je raskrsnica, br{qan, i tu|ina. On je oti{ao dobrovoqno, i to mu nisu nikada oprostili. Jer bili su uvereni da }e ga oni strpati u instituciju. A tu|ina je opasna, ona je jedna velika institucija. Da bi se suprotstavio instituciji sveta Odisej se pentrao na katarku, u ~asovima besnog izliva zlovoqe lutawa, i urlao, psuju}i. Ja, li~no, svake godine, na prvi dan Boì}a, otvorim prozor, pogledam svet, i viknem, Jebi se!

Kla}ewe ^iwenica je da je pesnik Helderlin sam napisao, misle}i na svoju bolest koja ga je mu~ila, da pati od „du{evnog kla}ewa” i da je „mrtav za svako qudsko ose}awe, `iv mrtvac”. Kada je ovo zapisao imao je dvadeset i ~etiri godine. Lepo doba, odnosno uzrast, gotovo da 9

se nazire budu}nost, dok se telo i duh uzajamno satiru. Bio je ìvi mrtvac koji se klati, a tako je bilo sve do onog trenutka kada je prestao da se klati, i kada je postao â&#x20AC;&#x153;mrtvi mrtvacâ&#x20AC;?. On se nije pla{io da dotakne stvarnost, ispruìo je ruku i gurnuo prst u gnojnu ranu. Zatim je onom drugom rukom u ranu natrpao nekoliko {aka soli. Bio je to redosled najnu`nijih potreba, one idu jedna za drugom. U tu ranu je, zatim, muva sedefaste glave polagala svoj nakot, crve, re~i voqenih pesnika. Stalno je bio u sebi, u onim predivnim predelima, u onim predivnim ~asovima kada se uzdiè duh, ni{ta se ne moè porediti sa obiqem neli{avawa. Uspeo je da sa~uva celinu, po delovima, uz nevi|enu patwu sjediwavawa du{e i tela, klate}i se, mrtav. Do tada, napisao je mnoge veli~anstvene stihove. Istorija je puna primera onih pesnika koji se nikada nisu klatili, nikada nisu bili ìvi mrtvaci, ali su zato oduvek bili mrtvi, i to ba{ mrtvi, mrtvoro|ena kopilad li{ena svakog qudskog ose}awa.

Pretpostavka Pretpostavqam da postoje qudi koji nikada u ìvotu nisu zarili no` u neko ìvo bi}e. Nisu zaklali koko{ku, sviwu, tele, jare, jagwe, prase, kozu, ovna, bika, kravu. Nisu no` zarili ni u majku, oca, brata, sestru, ro|aka, suseda, u nepoznatog ~oveka sa kojim su se spore~kali, u èninog qubavnika, ili u muèvqevu {valerku, u onoga koji im je uvalio sidu, ili im je uvalio la`ne evre, ni u koga. Nemojte ~ekati odgovaraju}u priliku. Pretpostavite da ste jedan iz kategorije onih koji poteù no`. Vide}ete, pretpostavka i nije za bacawe. Potrebno je samo da, u tom trenutku, neko ìvo bi}e iz navedenih kategorija, bude pored Vas. 10

Qudi, orlovi i zmije U stara vremena, ona helenska, herojska, trojanskoj vojsci se ukazalo zlo znamewe: pred veliku bitku proleteo je orao koji je nosio zmiju. Ali, zmija ujede orla i on je ispusti, a ona padne pred wih. Uop{te nije va`no ko je {ta rekao, ko je na {ta pozivao, ni da li su krenuli u boj ili ne, niti {ta je posle bilo. Va`no je da je zmija ostala `iva, a da je orao odleteo daqe. Dobri Bog je tako udesio stvari, da `ivotiwe nemaju nikakvog udela u tuma~ewima qudi za{to one grabe jedna drugu. Rat koji su me|usobno vodili Heleni i Trojanci nije bio nikakavo zlo znamewe ni za orla ni za zmiju u me|usobnom obra~unu onih koji lete i onih koji puze. A ~ak ni Bog nije video ~oveka koji leti.

Nemo} jednog primera Dvojica stoje u hladu kolonade stare bazilike, pretvorene u izlo`beni prostor moderne umetnosti. Oni ìvo raspravqaju, vidi se da izme|u wih dvojice bukti neki spor. Nema nikakvog spora oko namene celog zdawa, spor je nastao oko izloènih predmeta. Da li je svim predmetima mesto u jednom muzeju savremene umetnosti? Navedite mi, kaè prvi gospodin, jedan izloèni eksponat koji ovde ne pripada? Ja, kaè drugi gospodin, ne osporavam spisak izloènih predmeta, ja osporavam pojedina imena, protivim se da neki od prisutnih autora imaju prava da izlaù. Dobro, kaè prvi gospodin, navedite mi bar jedno ime od onih koja ospo11

ravate. Dobar ukus i dobro vaspitawe, kaè drugi gospodin, u~e nas da pre}utimo pone{to od svega, a kada govorimo o svemu da ne pre}utimo ni{ta. Ne razumem {ta ho}ete da kaète, kaè prvi gospodin. Ho}u da kaèm, kaè drugi gospodin, da Vi gre{ite, jer insistirate na jednom primeru, a u zdravorazumskom rasu|ivawu poznata je nemo} jednog primera.

Seqak i jedan od titana Neki seqak iz okoline Ni{a kleo se u svoje unu~i}e da je, jedne blage majske ve~eri, video jednog od titana kako vode}i na ularu svog kowa silazi niz blagu padinu obli`weg brega. Breg, breì}, zovemo ga Vinik, kako je kazao seqak, i sav je pod vinogradima, a ja sam ube|en da je titan, po{to je dobrano izmorio jahawem svog kowa, sjahao, pro{ao bezbri`no izme|u ~okota groznih vinograda, i izbio na put, koji je bio ve} obasjan izgrejalom mese~inom i koji je bio carski {irok, traè}i mo`da neki kladenac da napoji i sebe i kowa. Seqak je, kaè, nameravao da ga pozove da svrati na wegov bunar, ali onog trenutka kada su ugledali jedan drugoga, titan se bacio u sedlo i kow je odjurio {irokim drumom obasjanim mese~inom. U tmurnim, jesewim, danima, koji se zavr{avaju jo{ tmurnijim sumracima, seqak i daqe stoji pored druma, zatvoren za svet, zanemeo ali bez zlovoqe, i dok wegov pogled probija tamu, dok se trudi da nadma{i svoju opsesiju titanom, on svojim srcem hrani svoju zlehudu sudbinu ~ekawa, ube|en da }e se jaha~ i kow ponovo pojaviti, da }e se napiti vode sa wegovog bunara. On lagano otkida komad po komad svog srca, razgleda te krvave svedoke svoje upornosti, i baca ih u ambis otvorenih nebesa u sebi. 12

Prelaèwe preko ulice Ako ste mudri, ulicu }ete pre}i na obeleènom mestu. A to je pe{a~ki prelaz, ili najbliì ugao, ili na neki od najbezbednijih na~ina, svejedno. Ako pogre{ite, i to u~inite na neodgovaraju}em mestu i na neodgovaraju}i na~in, i nastradate, i to je svejedno, jer }ete biti mrtvi. Mada, iskreno govore}i, moète nastradati i na obeleènom pe{a~kom prelazu, {to je opet svejedno, u odnosu na Vas. Jer mnogi, ne mogu da tvrdim svi, re}i }e, u oba slu~aja, Ko ga jebe, tako mu i treba, {to nije ostao kod ku}e?

Potkivawe kowa ili pisawe soneta? Da li ste ikada potkivali kowa? Da li ste ikada stali ispod kowske guzice, pogrbili se, dohvatili kowsku nogu, uzeli potkovicu, i sna`nim udarcima ~eki}a uterivali klinove za potkivawe u kowsko kopito, sve do onog trenutka kada taj isti klin treba saviti, i ukucati preko kopita, da ne biste ozledili kowu stopalo? Okruèni ste obaveznim mirisom kowske guzice, napadaju Vas razne muve, postoji velika mogu}nost da prebijete prste, da Vas kow ritne, da proma{ite i povredite kowa, ponekad bivate popi{ani i posrani ako kow ne moè da se uzdrì. Ako potkivate jednu od predwih nogu, kow ne moè da sere i pi{a po Vama, zato po Vama cure kowske bale, a one, uveri}ete se i sami, nisu ba{ miris iz hiqaduijedne no}i neke od poznatih arapskih pri~a. Zato, batalite potkivawe kowa. Pi{ite sonete, to je lak{e, za to Vam nije 13

potrebno bogzna koliko zanatske ve{tine. A to {to }ete balaviti, pi{ati i srati sami po sebi, nije ni{ta. Sa~uva}ete prste.

U~iteq i slovo R Neki u~iteq je pri govorewu kotrqao slovo R, tako svi nazivaju jednu odre|enu govornu manu svojstvenu mnogim qudima. [ta mislite, koliko dece je, slu{aju}i svog u~iteqa, sebi utuvilo u glavu da tako treba govoriti? Ako je to bio nepodno{qivo veliki broj, da li je u~iteq bio du`an da im skrene pa`wu na svoju falinku? Ako je broj bio podno{qiv, da li je trebalo }utke pre}i preko toga? I {ta je veliki, a {ta mali broj? Deset od trideset, ili jedan od trideset? I koliko je dece uop{te bilo u tom razredu? A o {koli da i ne govorimo.

[ta obu}areva deca misle o samoubistvu? Poznato je da najgore cipele imaju deca obu}ara. To nije zbog roditeqske nebrige, ili zbog velike nema{tine. Nijedan obu}ar nije u toj meri neodgovoran roditeq, da bi wegova deca bila bez obu}e. Niti je ijedan obu}ar toliko siroma{an, da bi dozvolio, da uprkos wegovom zanatskom ume}u, wegova deca ostanu bez obu}e. U pitawu je re~enica iza koje se krije nemo} mudrih da smisle ne{to drugo. Zamislite izreku: Poznato je da deca ma{inovo|e nemaju lokomotovu. Ili: Poznato je da deca atomskih fizi~ara nemaju atomsku bombu. Poznato je, recimo, da deca operskih 14

peva~a nemaju operu. Ili, Poznato je da deca masovnih ubica nemaju grobqa u vlasni{tvu. Svaki zanat, od najprostijeg do najplemenitijeg, ima oca ~ija deca nemaju ne{to od onoga ~ime barata wihov otac. Obu}ar o kome je re~, odlu~io je, jednoga dana, da se obesi. Mo`da je shvatio da mu je ipak svega dosta. Preko glave mu je tu|e poderane obu}e, bezbrojnih vrsta ekser~i}a, raznih ~eki}a, {ila, konca za u{ivawe, lepka, blokeja, kalupa. Mo`da je video stonogu, i pomislio, A {ta da je ovo moje dete? Mo`da je pred wim bio sloèniji problem od stonoge. Mo`da je pomislio, Odnos stvarnosti i mog drugog ja je u ozbiqnoj krizi, ne uspevam da prevazi|em napetost koja se u meni stvara zbog konflikta ovih dvaju subjekta, i ja doìvqavam klasi~ni {izofreni slom li~nosti. Mo`da, jer poznato je da obu}ari dok pogrbqeni ukucavaju ekser~i}e u penxeta doìvqavaju nevi|en uzlet svog intelekta. A to svakoga, pa i obu}ara, vodi ka re{ewu tog unutra{weg konflikta. Bilo kako bilo, ovaj se obu}ar obesio. Na{la su ga wegova deca, wih sedmoro. Nekako su ga smakla sa konopca, skinula konopac sa wegovog vrata, i svih sedmoro oti{la kod uàra. Uàreva deca, i wih je bilo sedmoro, igrala su se u dvori{tu, na{av{i zabavu u jednostavnom {utirawu jedne stare cipele. Najstarije obu}arevo dete, svejedno je da li je to bio sin ili je to bila k}i, pruì ka wima uè, i re~e, A vi nemate konopac za preskakawe!

Kasapin i satara, kasapinova èna i student Kasapinova èna je bila lepu{kasta, a kasipin je bio preke naravi. [to se studenta iz susedstva ti~e, on je bio siroma{an, i neotporan na ène. Svima wima, jedno im je bilo zajedni~ko, nisu imali sre}e. Kasapin je odlu~io da ode u susedno selo na sto~nu pijacu i kupi sviwe i goveda. Wegova èna nije nikuda oti{la. Ona je pozvala studenta na kafu. Student je poziv prihvatio, vi{e nego sre}an. îwenica je da su oni zaista pili kafu, prvih pet minuta. Ali, gospo|i to nije bilo dovoqno. Verovatno ni wemu. Popili su kafu, i dohvatili jedno drugo. Tu su se sjedinile wihove pojedina~ne nesre}e. Tri nesre}e, sjediwene. Kasapin je kupovinu obavio brè, i povoqnije, nego {to je planirao, i vratio se u grad. Danas, re~e sam sebi, ne}u da radim, ne}u da otvaram kasapnicu. Ali, ono {to u{tedi{ na }upriji, preplati{ na mostu. Kasapin se, dakle, vratio ku}i, i zatekao ènu i studenta onako ...na gomili. To nije trenutak koji ~oveka vodi ka razmi{qawu. A kasapin ionako nije bio ~ovek sklon razmi{qawu. Dohvatio je sataru i dvoje qubavnim ~inom zanetih pretvorio u ne{to {to je i ina~e obi~avao da radi sa zaklanim sviwama i govedima. A onda je seo, i krvavim rukama otvorio fla{u sa rakijom. Otpio je nekoliko gutqaja, i kazao sam sebi, Pa, dobro, bre, jebem mu mater, zar ja moram svakoga dana da radim?

Iz kwige Pri~a za Roberta Valzera

Mirjana Pavlovi}

SVE JE DOBRO [TO SE IKAD SVR[I Nije ~udno, samo se takvim ~ini: Nikad nije pomislio da su ène zamorne, iako je ìveo sa jednom koja bi svakom drugom smrtno dosadila ve} na po~etku prve bra~ne no}i; pri~ala je tada, pri~ala, i pri~ala, kao da joj je to jedina du`nost u bra~noj posteqi. Ali to je bio on, a ne bilo ko. Ono {to je slobodnom voqom izabrao, unapred mu je bilo podno{qivo. Svidela mu se i wu }e oèniti, toliko mu je bilo jasno; ako ostalo bude neka zamr{ena pri~a, ona ne}e biti za wega napisana, te je ne}e ~itati. Iz nekog razloga, i on se woj svideo, zagledala u wegovo obi~no, neupamtqivo lice, mada je itekako mogla da bira. Nije bila tek lepa, zapala joj je tako rasna i èstoka lepota da je wegov budu}i kum bezmalo onemeo i jedva promucao: „Gde je samo na|e? Mrak joj bije iz o~iju!” I mladoèwa je to isto video, da joj mrak bije iz o~iju. Video je i da ga je taj mrak progutao, ali je umeo da se kre}e u najgu{}oj pomr~ini. Oènio se bez kolebawa, mada je to bila devojka sa ozbiqnom „falinkom”, prili~no retkom u lepotica iz ~ijih zenica sevaju crne muwe. Tu wenu manu je lako otkrio tokom kratkog predbra~nog odmeravawa, po{to to nije bila ode}om prikrivena grba, ili majstorski izra|eno stakleno oko, nego wena nezaja`qiva potreba da razmi{qa i, {to je jo{ nezgodnije, da wega tera na razmi{qawe. Neumorno je ne{to analizirala, uop{tavala, dovodila u sumwu, postavqala nejasna i suvi{na pitawa. Uprkos tome, nikada se nije pokajao {to je ba{ wu odabrao. Wega ni{ta nije moglo saplesti, skrenuti s puta, oboriti s nogu, navesti da se samosa17

àqeva i odri~e sopstvenih gluposti. Imao je svoj ìvot i van tog proma{enog braka, ne tajni ìvot sa drugom ènom, nego svoj ìvot sa wom, sigurno najupornijom i najdosadnijom od svih pla~qivih nadrifilozofkiwa. On, dodu{e, nije mislio da je dosadna, jer uop{te nije razmi{qao o tome kakva je, znao je {ta je: wegova èna. Kakva god ona bila, ìvot sa wom mogao je biti samo reka koja se ne izliva iz korita. [to je vi{e pri~ala, mawe je bilo potrebe da je pa`qivo slu{a. Kraj je uvek bio isto {to i po~etak, izme|u wih je koje{ta ubacivala, tek da tu ~iwenicu prikrije. Teme su prividno bile neizbrojive, kao talasi uzburkanog mora, a kada bi stali svi la`ni vetrovi, iz vaskrsle mirne vode dizao bi se samo jedan xinovski talas, koji bi nekog drugog ~oveka verovatno udavio; ostala bi jedna jedina tema, ona kojom je bura i po~ela, qubav: „[ta je, u stvari, qubav? Postoji li tako ne{to?” Pa onda, daleko konkretnije: „Da li ti mene uop{te voli{?” A zatim i ono najgore: „[ta ti misli{ o tome?” Ni{ta nije mislio, osim da je glupo o tome umovati i voditi bra~ne dijaloge. Koliko god puta to ponovio, wu takav odgovor ne bi zadovoqio: „Razgovaraj sa mnom!” To je, naravno zna~ilo da }e ubrzo udariti glavom u zid koji je on podigao: „Pa prekinula si nam razgovor da bi to kazala.” Okrenuo bi sve na neuvredqivu {alu i dobro}udnu sprdwu, nije {tedeo smisao za humor iako ga je malo imao, a ponekada bi ot}utao paqbu i umiqato uzvratio pitawem: „A {ta }emo mi, du{ice moja, danas jesti?” Uzalud je zapodevala „prave razgovore”, uzdisala je, plakala, a jedanput je i stolicu na wega bacila, iz ~iste nemo}i, kako je sama rekla; nije na{la drugi na~in da sazna {ta je u wegovoj glavi, osim da je razbije. Da mu ba{ onako, fizi~ki, u|e pod lobawu i pretraì mozak? {alio se on, kasnije. Da, iskreno je priznala. Ali u rastrojstvu je lo{e ciqala, tom prilikom nisko, i pogodila ga daleko od glave, u koleno. Posle toga ga je ga|ala iskqu~ivo re~ima, sa ìlavom nadom 18

da }e re{iti enigmu koja uop{te nije postojala. Nikad nije posustala, a on se od wenog nasrtawa nije umorio; naprotiv, kao da se zabavqao o{tre}i svoju sumwivu duhovitost. Voleo je da se smeje, a ne da istraùje i dokazuje blagotvorno dejstvo smeha na qudsko zdravqe. Voleo je i da zagrli svoju suprugu, onda kada se zagrcne od besa kojemu on ni~im nije doprineo i po~ne da preska~e glasove, a naro~ito kada joj se ispredawe neke fine misaone niti samo od sebe prekine. Sme{no mu je bilo {to se okomila na wegovu glavu, unutra nisu bile pohrawene nikakve tajne, ili sloène ideje, koje treba iskopati i razmrsiti; sve {to je radwa imala da ponudi, nalazilo se u izlogu. Ona je, pak, ostala ube|ena da svaka zakqu~ana vrata ne{to kriju i ~uvaju. Ne mogav{i da prona|e kqu~, izmislila je drugog muà, kako bi imala {ta da mu prebacuje. Posvetila mu je ~itav svoj marqivi mozak, opasni mehanizam koji bi rado bio u pogonu dvadeset pet sati na dan i najizli{niji poklon koji je on ikada dobio. Poturala mu je pod nos wegovu iskrivqenu sliku, mahala je svojim crteòm na kome je on predstavqen kao centar sveta, da bi mogla da ga optuì: „Smatra{ da si ti centar sveta. [ta sam onda ja?” Da, {ta je onda ona? Povr{no posmatrano, neka vrsta kowske mu{ice za koju on ima vaqan rep, da se odbrani. Prosto ga je navodila da smi{qa dosko~ice, makar i ovako jadne: „I ti si centar sveta, zato {to je svet ova na{a lepa kuhiwa. Bez razloga se jedi{, lepotice moja.” Kada vi{e nije bila lepa, po~eo je tako da je zove, „lepotica”, umesto „du{ica”. I tako je bilo {ezdeset godina: Dok su razgovarali, ona je pitala kada }e razgovarati, a on je tvrdio da upravo razgovaraju. Ve} na po~etku dugove~nog braka pojedina~no su stekli ono najva`nije, neophodnog mu~iteqa. A zajedni~ki su stekli sve {to brak po pravilu donese, ako je u stawu toliko da naprti, i novi name{taj, i duplu rodbinu, i decu, decinu decu, decine dece decu, porodi~ne prijateqe i neprijateqe... Ali 19

sve je to nekuda odlazilo, u ne~iji {poret, u Kanadu, pod zemqu, kao da je samo navratilo u wihov dom. Jedino ih nije izneverio konopac koji su natezali, ni jednom se nije prekinuo. Dok mnogi parovi vremenom za}ute, vaqda da u dobrom braku ne{to ne pokvare, kod wih nigde kraja razgovoru – o tome {ta je pravi razgovor. Jeste, bilo je re~i i o rastanku, krajem prve decenije braka, onda kada je na wega digla kuhiwsku stolicu. Iako ga nije potrefila ni blizu nedu`ne glave, mimo obi~aja se uozbiqio: „Uradi{ li to opet, vi{e me ne}e{ videti!” Nije joj se od wega odvajalo. Re{ila je da se vi{e ne ma{a stolice, pa su se ispunili svi uslovi da proìve zajedno preostalih pedeset godina. Ali u dubokoj starosti, ona je usnila uàsan san, jedan od onih posle kojih je dan mra~an koliko i minula no}. Sa~ekala je da pro|e dvadeset i ~etiri sata, da do|e sebi, a onda mu je ispri~ala: „Sawala sam da mi je smrt do{la na vrata. Pozvonila je i ja sam otvorila. Nikoga nema. Zakora~im na prag. Gledam desno, gledam levo, a tu, levo, ona stoji, visoka i mr{ava. U stvari, ugledala sam neki crni ~ar{av na duga~koj motki, gore je kao za{iqena kapuqa~a, a dole se kao sukwa {iri. Samo wega sam videla, taj ~ar{av, ali sam u snu odmah razumela da je to ona, smrt. Povukla se u stranu, da ja kroz {pijunku ne vidim ko je zvonio, jer zna da onda ne bih otvorila. Stoji tamo i ni{ta ne govori. I ja }utim, jasno mi je {ta ho}e. Opomiwe me da mi vreme isti~e, odkucava mi posledwi minut... Ja smesta moram da promenim svoj ìvot!” [ta je on sve hteo da kaè! I {ta sve nije stigao. Stra{no brzo je govorila, te je nije pitao ni odkuda smrt na „wenim vratima” ako su vrata zajedni~ka, ni kako ~ar{av moè da }uti i govori, ni za{to bi ona ve} mewala svoj ìvot, pa tek je osamdeset pet godina napunila... Kada je zatvorila usta osu{ena od ponovo preìvqenog straha, dosetio se samo jednog pitawa: „Od kada to, lepotice, smrt koristi zvonce?” Samo, to 20

vi{e nije zna~ilo da }e ona lupiti glavom u zid. „Koristi ga od no}i kada sam ja to sawala” drsko je odgovorila, po{to joj je prvi put bilo svejedno {to on ni{ta ne razume. Vi{e nije imala potrebu da mu i{ta pri~a, pa ni svoj san, ali ~im je spomenula smrt, ponovo ju je {~epala no}na strava, i nije mogla da stane dok je ne izbaci iz sebe. Ispao je to preduga~ak uvod u ono zbog ~ega mu se zapravo obratila: „Ho}u da se razvedem od tebe.” Isprsila se, razmakla ruke i stisla pesnice, za svaki slu~aj, ukoliko bude morala da se bori, ta~nije, da ga spqeska kao komarca, wegova An|ela, prete}a kao bokser te{ke kategorije. U~inilo mu se da je naglo porasla i omi{i}avila, a da se on jo{ malo smawio i omlitavio. Mislio je, ne bez divqewa: An|ela Plav{i}, daleko od plavog an|ela, kakvo {a{avo ime i prezime, i sada je crna kao katran! U starosti su se wene o~i nalik bademima od ebanovine skupile u zamagqene kliker~i}e, a iz wih je ipak pokuqao mladala~ki mrak. Nije mu se sa wom rastajalo. Ali izgledalo je da bi ga mogla zadaviti bez obzira na to {to je u poznim godinama ostao bez ionako kratkog vrata. Nije tada bilo pametno ~ak ni moliti je da ostane – i to bi se lo{e po wega zvr{ilo, a kamoli poku{aj da je ugura u ostavu i zakqu~a – dok je vrlo pametno bilo prisetiti se da ìvot ide daqe sve dok moè da hoda. Stoga se samo nasmejao, tome nije mogao da odoli. Ne moè se re}i da se i ovoga puta spretno do~ekao na noge, po{to wega nije bilo mogu}e baciti sa visine; trebalo bi ga predhodno i{~upati iz korena, a to nije mogla nikakva ruka, ponajmawe ènska. Kada neka ve}a nevoqa naleti, najboqe se videlo koliko li~i na gumeno drvo uraslo u beton: Oluja ga wi{e i povija, ali ne lomi i otkida, {to zna~i da mu ni{ta ne moè. Mu~ki An|elin udarac primio je boqe nego bokserska vre}a; to je bio on, Marko Stojkovi}, a ne bilo koji mu` odba~en iz ~ista mira i hira. Smejao se, dakle, i pristao na sporazuman 21

razvod: „Dobro, i}i }emo slo`no pred sudiju, da i wega malo nasmejemo.” Ali sudiji-predsedniku ve}a, nekom ~oveku do grla sitom svega i sva~ega, nije bilo do smeha. Toga dana nije mogao da podnese ni okru`ni sud, ni sudiju-porotnika, desno od sebe, ni tre}eg ~lana ve}a, levo od sebe, ni samoga sebe. Ose}ao je da bi svakog trenutka mogao pu}i ako se hitno ne izduva. Ali eno, stigao je neko da pro~a~ka zapu{eni auspuh! Samo {to su u{li wih dvoje, prijateqski zagrqeni, oboje sa {tapovima u slobodnim rukama, ~ep je izleteo: „Ma dajte, ovo je neozbiqno, nemojte nam tra}iti vreme, kakav razvod, ionako }e vas smrt uskoro rastaviti!” Sva{ta je jo{ rekao pobesneli sudija: da je sud institucija dràvne vlasti a ne korzo za besposlene, da sudijama dve godine nisu pove}avane plate, da ih on ne}e razvoditi... Bi}e u braku dok bog to bude hteo! tako je zavr{io. Oni su i daqe }utali, pognutih glava, iako je trebalo nekome da ga prijave. Strpqivo su ~ekali da se ohladi i po~ne da ih razvodi. Trebalo je {to pre krenuti u odvojene ìvote, ako su ve} tako odlu~ili. A {ta bi ti ìvoti bili bez potpisa predsednika ve}a na sudskoj presudi? Nepunova`ni. An|ela je i u novom ìvotu samovala, ali je samovala sama, mnogo zdravije nego u dru{tvu dugotrajnog muà koji ju je stalno podse}ao na to da samuje. Imala je dobar apetit, mirno je spavala i nije sawala da smrt zvoni na wenim vratima. Sada joj je bar bilo jasno za{to mora da razgovara sama sa sobom: U ku}i nikoga drugog nije bilo. Zbog svega toga je i doìvela, recimo, punih devedeset devet godina. Ni Marko nije u druga~ijem ìvotu bio druga~iji, ostao je netaknut, jednostavan i savr{en kao lopta, ~ije su vrline i mane na{arane spoqa, a unutra je {upqa, da ne bi bila prete{ka za igru i neupotrebqiva. Kada su u sudu zavr{ili posao, odveo je biv{u ènu u poslasti~arnicu, da obeleè nedo~ekanu godi{wicu 22

braka, do {ezdesete je bilo ostalo samo ~etiri dana, pa je ùrno oti{ao svojim putem – da potraì novu suprugu. înilo se: Samo {to je iza{ao iz suda, u{ao je op{tinu, kod mati~ara. Do{ao je sa nevestom koja kao da je, odgovaraju}a i spremna, ~ekala na prvom uglu. Bakica je bila neodoqiva, qupki, miri{qavi kola~i}, podsetila ga je na puslicu, vazdu{astu grudvicu belanceta i {e}era, izrazito beloputa, jo{ i napuderisana, sa nevinim plavim o~ima i uredno sloènim loknicama. Angelina. Minijatura vedrog lica. Nikad udavana, to mu se tako|e dopalo, premda mu nije bilo bitno. Angelina, izdr`qiva ~ekalica, ve} sli~na belim obla~i}ima u kojima je {est decenija lebdela saware}i o udaji. Mora biti da je ovo pravi an|eo, mislio je, ne moè ime dva puta da laè. I zaista, koliko se to stvorewe razlikovalo od wegove prve ène: }utqiva Angelina, prepametna. îm se pojavio na sudbonosnom }o{ku, znala je da je voli, i {ta je tu imalo da se pri~a. Jedva je ~ekala da svoje prezime spoji sa wegovim. @elela je taj dodatak svome prezimenu vi{e nego i samoga muà. Recimo, Belopavlovi}, od dvanaest slova. [to duè, to boqe: Zami{qala je sebe kako se dugo, dugo potpisuje, dok svako ne uo~i kakav joj je status. A ènik se prezivao isto kao ona, Stojkovi}! Razgovetno joj je to rekao, ali je ona mo`da bila nagluva, ili nije htela da ~uje ru`nu vest, ili joj to ni{ta nije zna~ilo. U svakom slu~aju, wena èqa bila je prejaka. Na ven~awu se pona{ala nerazumnije i od mati~ara koga je izvela iz takta. Ne sa~ekv{i ni po~etak ceremonije, izjavila je da }e ona svome prezimenu dodati muèvqevo. Mati~ar je upitno podigao guste obrve. „Da, dodati, dodati!” potvrdila je. Nadaqe je, kao da je do{lo do kvara u wenoj ina~e bistroj glavici, posle svake wegove re~enice ponavqala „dodati”, svesna samo toga da joj je ispuwewe decenijske èqe na domak ruke. „Angelina Stojkovi}-Stojkovi}? Pa jel’ vama to stvarno ne 23

zvu~i blesavo?” nije izdrào mati~ar, iako prezimena jo{ nisu do{la na red. Ni samo ven~awe nikako nije dolazilo na red, jer je on odjednom planuo. Odmahnuo je rukama i viknuo da oni nikada ne}e dobiti izvod iz mati~ne kwige ven~anih sa wegovim potpisom. Na to se Angelina rasplakala, i brisala je zacrvewene plave o~i svilenim rup~i}em sa monogramom A. S. Mladoèwa nije bio preterano iznena|en, mada nije ni sawao da }e wegova druga èna ve} na ven~awu po~eti sa plakawem. Jo{ mawe je o~ekivao da }e mati~ar toliko li~iti na onog podivqalog sudiju sitog svega i sva~ega, i bezobrazno se, usred op{tine, istresti na wih, umesto, na primer, na svoju porodicu, kada stigne s posla. Iako mu je sve kazivalo da }e ih, ispra`wen i preporo|en, na kraju ipak ven~ati, trudio se da od vatre ne napravi poàr, te je }utke gledao u pod kada je mati~ar bio na vrhuncu katarze: „Jedva vu~ete noge, vi, Stojkovi}i, a do{li ste ovamo samo da mene zafrkavate!” Mudro ga je pustio da izriga sve uvrede i smiri èludac. Nakon toga je vaqalo i mladu urazumiti: „Eto tebi mene, {ta }e ti i moje prezime?” pitao je o~ajnu Angelinu, da bi ~uo ne{to jecavo, odnekuda mu jako poznato: „Ti to ne razume{.” Ni to mu nije pokvarilo raspoloèwe. Ni{ta on ne razume, i sve razume, samim tim {to je sve re{ivo: „Ne pla~i, puslice. Ako je tebi nezgodno, evo, ja }u prilepiti tvoje prezime uz svoje. Bi}u Marko Stojkovi}-Stojkovi}.” Slatko se smejao, ona je plakala, plakala... Natplaka}e, ubedqivo }e natplakati An|elu, ve} tada je bilo izvesno, a on nikad ne}e zaàliti {to se ba{ wome oènio. I tako }e stalno biti, bi}e tako dok su ìvi, iako se nisu zakleli „dok nas smrt ne rastavi”, bi}e osim ako Angelina ne poludi od bezrazlo`nog plakawa. Eh, ako ga i ona ostavi da bi zapo~ela novi ìvot, mora}e da se preseli u neku drugu op{tinu, da sa tre}om nevestom ne nai|e na onog istog mati~ara. 24

Mihajlo Panti}

Sam, o~ajan, qut i na dijeti Jutro, iznenada. Zaboravio sam da na ostrvu ranije svi}e. Nisam najboqe spavao, pro{le no}i preobilno sam ve~erao, i nije mi `ao zbog toga. Uostalom, osnovni ciq mog puta, boqe re}i, mog kratkotrajnog izbivawa iz novobeogradske pustiwe, bio je da dobro ve~eram. Ustao sam, umio se, spakovao ono malo stvari, ostavio kqu~ u vratima i si{ao u prazno predvorje; posluga se jo{ bavila u svojim odajama, drugih gostiju osim mene nije bilo. – Sutra zatvaramo – rekao mi je za sino}nom trpezom doma}in, moj stari poznanik, dok smo se opra{tali uz tre}u bocu vina – ne znam ni za{to dr`imo otvoreno u drugoj polovini septembra. Nema vajde, ali ajde. I vidi{, ipak je dobro {to nismo zatvorili, a jo{ je boqe {to si nam ti nai{ao – raspri~ao se, zagrejan i razgaqen – vaqa zakqu~ati za nekim poznatim, a ne za nepomenikom. Imao je trideset pet do ~etrdeset kilograma i petnaest godina vi{e nego kada smo se posledwi put videli na onom opra{taju}em predratnom letovawu (rat je ve} uveliko, kao kancer, razjedao zemqu), a ni u mom slu~aju nije se mogla uo~iti nikakva bitna razlika, svejedno da li govorim o godinama ili o kilogramima, ni jednog ni drugog nije nam nedostajalo. Mislim da je upravo taj vi{ak u~inio da se odmah prepoznamo i obradujemo, m-da, naro~ito je uzbudqiva radost pri susretima od kojih ni{ta ne o~ekujemo, jer od wih ne preti nikakva bol. 25

I mali trg poplo~an kamenom na koji sam kro~io jo{ nerazbu|en bio je tako|e pust. Uop{te, na tom trgu samo}a je imala ne{to posebno, kao da je zgusnuta, pamtim to jo{ od onih predratnih vremena, ne samo zbog toga {to je re~ o ostrvu, gde, naravna stvar, svaka ìvotna ~iwenica i svako qudsko ose}awe ima nagla{enu posebnost, nego i zato {to svako od nas ima neko svoje mesto za usamqivawe, za suo~avawe sa sobom. Kad god mislim na samo}u, i kad god mi je potrebna, nepogre{ivo pomislim upravo na taj trg i to ostrvo, i poèlim da sam tamo. A èqa, kao {to znate, ponekad sama od sebe re{i da se ostvari, tada je dovoqno slediti je. Prikupiti neophodne sitnice, strpati ih u zave`qaj, zabaciti ga na le|a i napraviti prvi korakâ&#x20AC;Ś â&#x20AC;ŚDo luke je trebalo napraviti trista petnaest koraka, brojao sam. Tamo je brod ve} brektao u doku, spreman da krene. Bez buke, bez gungule, bez ogla{ene va`nosti uùrbanih mornara, bez nervoze odlazaka i melanholije opra{tawa, bez znatièqnika i bez razboqenih od dosade. Tako je u septembru, na samom kraju leta. Pogledao sam na sat: sedam i osamnaest. Polazak je u dvadeset do osam. Imao sam vremena da jo{ malo ostanem na obali, da upijem svu tu jutarwu svetlost i doku~im ne{to va`no o sopstvenom ìvotu. Samo nisam znao {ta bi to, posle svega, moglo biti. Ose}ao sam glad, presko~io sam doru~ak, a kada to u~inim ceo dan sam qut i neraspoloèn. Nekoliko ukrcanih putnika posmatralo me je sa gorwe palube, me|u wima sam prepoznao i onog ~udaka koji stalno traì nekog Petrovi}a. A ja sam uporno stajao i gledao u vodu, spreman da tu ostanem zauvek, kao da se za trenutak-dva i ne}u pridruìti ostalima, nevoqno, ali neizbe`no. Od kada znam za sebe volim da gledam u more, i ~im se prisilim da se se}am, odnekud iz mene izroni jedna od mojih najdubqih, najranijih slika: licem sam okrenut pu~ini, sam, u sumrak, na strmoj, kamenitoj litici, unutarwi glas zove me da sko~im. 26

U septembru, kada uminu ège, okrene na buru i padnu prve ki{e, more se jo{ vi{e izbistri. Stajao sam na doku u dvadeset dva do osam, gledao krupne, gotovo pitome ribe kako se presijavaju na prvom suncu i mislio o tome da treba umreti debeo, spokojan, nem i po mogu}nosti sre}an, kao riba, u svakom slu~aju â&#x20AC;&#x201C; bez bola. U taj par prenuo me zvuk koji ozna~ava posledwi poziv pred polazak. Popeo sam se na brod, mladi} koji prima putnike prihvatio je moju torbu i zatvorio prolaz metalnom pregradom, posada je podigla ulazni most, potom ve{to poskidala uàd sa bitvi, zabrundali su motori prevr}u}i uskqu~anu vodu, krupne ribe su nestale, i ve} smo kretali natrag ka kopnu; na~as mi se u~inilo da sve to sawam i da }u se uskoro probuditi. Izbrojao sam do deset, polako, mi~u}i usnama, u snu nikada ne brojim, ne, ne, bio sam pospan, ali budan, ostrvo je polako ostajalo za mojim le|ima, ostrvo sa najboqom kr~mom na svetu, u kojoj se sluè masline, kozji sir, crni hleb, pr{ut, slane srdele i doma}e vino. A posle toga {ta vam je po voqi... Dolazila je gluva, ki{na jesen, i ja sam, posle letwe letargije, otputovao po tu pri~u, bila mi je potrebna. Hotimi~no nehoti~no, obi~no tako biva. Vi{e od duge godine, koliko sam, o~ajan, drào dijetu, imao sam ose}aj da su sve pri~e u meni ispri~ane, ose}aj potpune ispra`wenosti, ne ba{ prijatan, naprotiv, iritiraju}e tup: ne{to nalik bunaru iz kog su izvukli svu vodu. I odlu~io sam da negde pobegnem, makar na kratko, da zaboravim na krastu koja se predstavqa kao grad, da se izrazgovaram sa sobom, ako ve} ne umem s drugim, to ponekad pomaè. Osim toga, odlu~io sam da prekinem dijetu, uveren da je vi{emese~no zobawe zrnevqa, i ustezawe od hleba, masnog mesa i vina srozalo moje mi{qewe na nivo pernate ìvine, koja, kaù, ne pamti duè od tri minuta. Zami{qao sam sva{ta, tako, poroznog i nesigurnog pam}ewa, o~ajan zbog dobrovoqno trpqene gladi, lewog mozga i praznog èluca, ma{tao o sre}i 27

koja je mogla imati oblik kakvog savr{enog obroka od pet jela i, uop{te, i{~ekivao da se ne{to dogodi. Ni{ta se nije doga|alo, {ta je kod |avola imalo da se doga|a. Sve se ve} dogodilo. Pa opet, i{~ekivao sam, kao pustiwak u postu, da se odsutni smisao u meni nekako zgusne, da ìvot najzad stane u pri~u, ne bi bilo dobro da je druk~ije. Te{ko onom ~iji su dani neispri~ana pri~a. Bio sam taj. Beslovesna, nervozna pernata ìvina, prazne utrobe i prazne glave, sa nizom nagona: da, po mogu}nosti, {to mawe misli, uìva u uskra}enom mi{qewu i stalno ne{to jede. U stvari, pernata ìvina ne zvu~i mi dovoqno precizno. U osnovi nije pogre{no, ali je nekako neodre|eno, moè se odnositi na svakog ko kre{ti u Boìjem dvori{tu. Sada znam, li~io sam sebi na izgladnelog petla, onog od sorte za tov, ne za borbu, ali koji se ipak zale}e u sopstveni lik u ogledalu. Putovao sam vozom, potom brodom. Ne volim voz, iz dva razloga. Prvi: prepun je pri~a koje me ne zanimaju, sve sam ih ve} ~uo; dok putuju, qudi se razveù i trabuwaju, bez reda i bez obzira, uglavnom govore o tome {ta ih boli, a to je nedopustivo, naprosto nedopustivo, pri~om se moè i sme sve, osim da se u wu sabija bol i da se isti nanosi drugome. A obi~no je upravo tako, qudi uglavnom govore o onome {to ih ti{ti, niko ne govori kako je dobro ru~ao, i {ta bi voleo da ve~era. I ~im vam neko govori o tome {ta ga sve boli, hotimi~no nehoti~no vas poziva da na sebe preuzmete deo tog bola, da sau~estvujete u wemu. Drugi: u vozu se neumereno i prosta~ki jede. Nemam ni{ta protiv oblapornosti ni protiv obilnog jela, ko obilno jede mawe misli na zlo, i put do blaènstva je nekako brì i prirodniji, ali ne podnosim nedostatak manira, nema ni~eg odvratnijeg nego kad neko veoma gladan prisilno posmatra nekog ko `dere, mqacka i liè masne prste. 28

Htedoh re}i ovo: svako èli da sa vama, koriste}i priliku, na primer u vozu, podeli sopstvenu bol, svako nastoji da u vama probudi kukavno saàqewe, ali da sa vama podeli sendvi~, pile}i batak, moèbiti i neki drugi deo pohovane ìvine ili da vam, ne daj boè, odlije iz svoje boce, e, to ve} znatno teè, to gotovo nikako. Milioni pri~a imaju svoje po~etke, zaplete i krajeve u no}nim vozovima koji mahnito jure uzdu` i popreko kontinenata i svim tim pri~ama je zajedni~ko {to sve one odreda jesu mali trezori bola, a to, iskreno, nipo{to ne privla~i moju pa`wu. Svakom je wegov bol najva`niji. Moj slu~aj je razli~it po tome {to zapravo ne znam {ta me boli, osim {to bih uop{teno mogao re}i da me boli sve, da me boli sam ìvot, i taj je bol, to znam, to savr{eno dobro znam, povezan sa gla|u, stra{nom, drevnom gla|u koju ne mogu zatrpati svi jagawci i sve ribe {to su od postawa ìveli na ovom svetu. Bol i glad su bra}a ili sestre, dva hermafrodita, stalno se zamewuju i predstavqaju kao onaj drugi. Otkad sam ovde, a tome ima prili~no, ne znam ta~no koliko, zabrojao sam se, mogu da prebrojim sve osim sopstvenih godina, ose}am sebe kao zbir malih, stalno tiwaju}ih bolova, pra}enih postojanom gla|u, za jelom ili qubavqu (jo{ }u o tome), pa, dakle, izlazi kako ve{tina ìvqewa nije ni{ta drugo nego usagla{avawe tih stalno pulsiraju}ih bolova, ovakvih ili onakvih, ali bolova. Ni{ta drugo, velim. Bol du{e je neprekidan, i bol tela tako|e, svakog trena u meni postoji neka bol, neka ozleda, i glad, stra{na, neutaìva glad. Znam da ih nekako treba podvr}i voqi, treba ih uskladiti. Ako sam ne{to vi{e od pernate ìvine, a nisam odmakao daleko od we, onda sam uskla|iva~ sopstvenih bolova i opsluìteq sopstvene gladi. A brod, brod je sasvim druga pri~a. Prvo, tu je more. Ono sve poravnava. I drugo: na brodu qudi uglavnom }ute, misle o smrti, jer more je, tvrdi jedan, u stvari pre29

imenovana smrt; kada odemo da se vi{e nikada ne vratimo i{~eznu}emo u takvoj nekoj plaveti. Brod kojim sam doplovio do ostrva bio je star i dotrajao, sa malo putnika (prebrojao sam: dvanaest); odmah po polasku i ti malobrojni razmileli su se po palubama, pa sam ostao sam i pust, sa svojim prore|enim mislima. U jedan mah pri{ao mi je neki nepoznat, prili~no pohaban tip, znatno mla|i od mene (a ja, rekoh, nisam vi{e ni vitak, ni mlad), jedva da je prebacio tridesetu, u crnom odelu, sa aktovkom ispod mi{ke, za{kiqio na jedno oko i, gledaju}i onim drugim negde preko mog ramena, rekao: â&#x20AC;&#x201C; Traìm Petrovi}a. Potreban mi je. Znate li gde je? I ne sa~ekav{i da bilo {ta kaèm ili makar upitam: kog Petrovi}a (Novi Beograd, kao i svaki drugi grad u ovoj, hm, zemqi, vrvi od Petrovi}a), okrenuo se i oti{ao do drugog putnika. I wega je pitao isto, ako je to bilo pitawe. Sve tako redom. Kada je obi{ao sve putnike na palubi, listom zate~ene tim nazovi pitawem na koje nije iskao nikakvog odgovora, seo je na klupu do ograde, poizdaqe od drugih, poloìo aktovku na kolena i tako, nepomi~an, putovao... Boè, dose}ao sam se, gledaju}i ga, ima nas raznih, gde li je ovaj crni sin krenuo, i zna li {ta ho}e; bejah spreman da sednem do wega da ga ispovedim, da mi sve kaè o tom Petrovi}u koga traì, i kakvi su to ra~uni koje s wim treba da izmiri, kad moju pa`wu privu~e neko drugi. Na petnaest koraka od mene, tako sam odoka izra~unao, {to se kasnije ispostavilo kao ta~na procena, sedela je ne vi{e mlada, ali i daqe vrlo lepa èna, kose povezane svetlom maramom i o~iju zaklowenih tamnim nao~arima. Zaboravite na to {to ste ovog ~asa pomislili. Nije mi bila potrebna nikakva takva pri~a, sve takve moje pri~e, a wih nije bilo bog-zna-koliko, zavr{ene su onako kao {to su se jedino mogle zavr{iti, bolom i gla|u, i sada leè na hrpi svih mojih poraza. Lepa je to gomila, a{a{a. Nemam nameru da bilo {ta krijem: u 30

jednom trenutku ostao sam bez qubavi, postao gladna i èdna pustiwa, hodaju}a praznina. Ako bih sada poku{ao da prona|em neki razlog, neki glup i neubedqiv razlog, jer svi su takvi, mislim na sve razloge ovoga sveta, ne samo na svoje, rekao bih da sam zbog du{evne praznine po~eo da jedem neumereno, s vremenom razvijaju}i opravdawe u koje sam po~eo neopozivo da verujem, kako jedan dobar ru~ak moè nadoknaditi svaki unutarwi mawak. Glad je glad, a od koje vrste, ove ili one, mawe je va`no. Hteo sam samo da razgovaram s nekim, eto, na primer, ba{ s wom, ne{to me privuklo, nije potrebna ~ak ni istawena misao da bi se razumelo {ta je privla~nost ène, kako nas upravo ona, kao i èqa za dobrim ru~kom, odre|uje i usmerava (i o tome }u koju). Meni nije uvek do razgovora, naprotiv. Pravi razgovor je za mene retkost, i to je mo`da moja te{ko}a, jer ja qude sa kojima prividno razgovaram zapravo jedva ~ujem, oni vi{e kvocaju ili kokoda~u nego {to razgovetno govore. A i to {to govore po pravilu je dosadno, dosada bije iz qudi kao ku`ni vetar koji se povremeno podiè sa onog sveta. Pola sata potom, dok smo se lagano hvatali otvorenog mora, saznao sam weno ime: Jelena Petrovi}. Putovala je dva ostrva daqe od mog, kod ro|aka pokojnog muà, pozvali su je da tamo sa wima provede neko vreme, i ona je prihvatila. â&#x20AC;&#x201C; I ~im sam prihvatila â&#x20AC;&#x201C; rekla je svom slu~ajnom ispovedniku, meni, jer smo, u nedostatku vremena za upoznavawe, razgovarali kao oduvek bliski, tako se ponekad ulu~i u vozu, a sasvim retko na brodu, i ta je retkost govorila o izabranosti, o susretu kao boànskom provi|ewu â&#x20AC;&#x201C; odmah sam se pokajala. Ali, bilo mi je glupo da odbijem te stare qude, moj mu` im je zna~io sve, nisu imali dece. Dok sam je slu{ao, posmatrao sam je netremice, nameran da pomno upamtim svaku wenu crtu, svaki wen pokret, }ute}i radost ve} i zbog same ~iwenice da takvo 31

bi}e postoji, kao ~udo koje mi se upravo objavilo i ispunilo moju pri~u, vi{e od toga nije mi trebalo. U woj nije bilo nimalo od one, ina~e prirodne, ènske potrebe da se dopadne. Bila je ono {to jeste, nije se zaletala u ogledalo, i upravo ju je to ~inilo jo{ lep{om, ta neposrednost i neoptere}enost sa kojom je nosila svoju lepotu, bez te`we da je stalno isti~e, kako kod lepih èna naj~e{}e biva, i {to optere}uje: nije {to su lepe, nego {to o~ekuju da im to svakog trena neko kaè ili potvrdi, na ovaj ili na onaj na~in. Ne znam o ~emu bih sve da govorim povodom Jelene Petrovi}, o ispovedawu, o ispa{tawu, o ostrvu, o bolu, o gladi ili o qubavi, bunar je na putovawu po~iwao da se puni. Hajde najpre o qubavi, o wenoj iracionalnosti. Nikada pre nisam video Jelenu, koja se isto bila zaputila negde, tek onako, da ubegne od sebe, i verovatno je nikada vi{e ne}u videti, mada bih to èleo, pa ~ak i ako je ponovo vidim, ko zna da li bi moj doìvqaj bio tako pun, tako intenzivan kao tada, na brodu; kunem se da, dok sam je slu{ao kako govori, kako se ispoveda, nijednog trenutka nisam pomislio na jelo, {to je za mene istinska retkost. No, sve to nije va`no. Jedino je va`no da sam za ta tri-~etiri sata zajedni~kog putovawa voleo Jelenu Petrovi} onako kao {to ni pre ni kasnije nikoga nisam voleo, mada sam gajio iluziju da znam {ta je qubav. To je ta iracionalnost, to da ne postoji na~in da objasnim za{to sam je toliko voleo, i tu se ni za perce ne razlikujem od druge pernate ìvine: niko nikada ne}e uspeti da objasni zbog ~ega voli nekog. Rekoh, nema ni~eg besmislenijeg od iznalaèwa svih razloga ovoga sveta, naro~ito ne razloga qubavi. Svet postoji onako kako se wemu ho}e, i sve {to se u wemu zbiva, ako se bilo {ta su{tinski zbiva, dolazi po crnoj inerciji koju ne moè zaustaviti ~ak ni savr{en ru~ak. Moè je samo ublaìti, onoliko koliko traje popodnevi san, pre nego {to se prenemo i pomislimo kako bi dobro bilo za ve~eru prezalogajiti ne{to ukusno. 32

Umesto za{to mogu samo da kaèm kako. Bila je to ona vrsta qubavi koja iskupquje svet, i daje mu nekakav smisao, svet je mo`da postojao upravo zbog takve, neizgovorene, kratke, jednom i nikad vi{e dogo|ene, ~iste, verbalne prisnosti, u kojoj je moja glad, moja filozofska i prakti~na sklonost prema oblapornom, obilnom jedewu do{la na svoje. Bio sam krenuo na taj put s namerom da posle duge dijete, vi{e nervozan nego mr{av, qut od gladi i o~ajan, nalik martiru koji pi{e enciklopediju gastronomije, ve~eram kao slobodan ~ovek u kr~mi na ostrvu. Svih minulih godina sawao sam tamo{we {pecije, kozji sir i vino, ali mi se smisao ukazao sa druge strane: zapravo sam otputovao da bih sreo Jelenu Petrovi}. Putovawe je ve} nekakva pri~a, ako ni{ta drugo, zbog neskrivenog o~ekivawa da }emo na putu sresti qubav. Jer, ukoliko se ne pokrenemo, ako joj ne pohrlimo, ona ne}e do}i. êkawe da se ne{to dogodi najbesmislenija je radwa ~ovekova. Ako ho}emo da nam se ne{to dogodi, moramo se poma}i s mesta, moramo sru{iti kulu samotni{tva u kojoj obitavamo, a ~inimo tako vaqda zato {to volimo da patimo. Neko nas je pogre{no nau~io da je tek u patwi ~ovek dostojan ìvota koji mu je dat. Ne. Verujete mi, sve suprotno od toga. Dobra ve~era ubija svaku patwu. Jelenin izgled, na~in govora, osmeh koji je ne{to prikrivao, ~ak i jedva primetne bore na licu, ~inile su gotov roman. Bilo je dovoqno samo gledati je u tom neobi~nom okruèwu, laki jesewi vetar ublaàvao je ja~inu podnevnog sunca, u daqini su se ve} nazirali obrisi ostrva na koje sam se zaputio samo da bih dobro ve~erao i tako proslavio zavr{etak jo{ jedne ne naro~ito uspe{ne dijete, i ve} me je hvatao strah od pomisli da je ubrzo vi{e ne}u videti, da }e i{~eznuti, zajedno sa svojom pri~om, isto onako kao {to se i pojavila, presekla moje trome misli, preusmerila ih, okupirala i â&#x20AC;&#x201C; nestala. Privla~nost je, hajde jo{ malo o woj, 33

nepredvidqiva i ne bi je uvek trebalo dovoditi u vezu sa lepotom, zato {to se ponekad javi i tamo gde lepote nema. Ponekad nas, vrag }e ga znati za{to, privuku i sasvim ru`ne i sasvim r|ave stvari, ali je na tom putovawu, na koje sam se zaputio da bih naleteo na pri~u, ta veza bila nedvosmislena i sasvim jasna. Jelenina izuzetnost me obuzela kao... kao... ne mogu da se setim dovoqno dobrog pore|ewa, bila je tako jedinstvena, neuporediva. Slu{aju}i je, u jednom trenutku smetnuo sam s uma da vreme proti~e, ti trenuci postali su ve~nost, {to je znak prisustva vi{e sile... â&#x20AC;&#x201C; Traìm Petrovi}a. Potreban mi je. Znate li gde je? Nismo se ni obazreli na maj~inog sina koji se uporno zanimao za tog svog Petrovi}a, ako je takav uop{te postojao, a ni on, pravo govore}i, nije mario za nas, pitao je da bi pitao, i {ta tu ima, svako gleda svoja posla, i svak se za svojom mukom zapu}uje. Onima koji imaju neku pri~u ~ini se da je najteè, jer znaju {ta ih mori; wihova bol je konkretizovana i dobila je svoj oblik, ali ne, po sto puta ne, mnogo je teè onima koji jo{ nisu uobli~ili svoju pri~u, koji znaju da im je ne{to, ali ne znaju {ta, jo{ nisu uspostavili dijagnozu sebe, i zbog toga ose}aju bes i qutwu, jer im Bog nije dao da budu nemu{ti, a sre}ni, kao ribe. Da, to sam hteo da kaèm: pri~a je prili~no dobar na~in da ~ovek kristalizuje onu duboku, nesaznatu neizgovorenost koja tek u re~ima dobija lik, i da prona|e neki svoj razlog za nezadovoqstvo, da dopre do sredi{ta bola, mada su svi razlozi naposletku nedostatni, jer bol postoji kao stalno àre}e mesto na{eg bi}a, nezavisno od toga da li je uhva}en ili nije uhva}en u pri~u; postojimo tako {to postojimo kroz bol. Bol je vi{e od pri~e. Kada, jednom, prestanemo da ga ose}amo to }e biti znak da smo se obreli na onom svetu, razlili se u plaveti, umrli... â&#x20AC;&#x201C; Kada je umro, po~ela sam da okrivqujem sebe za wegovu smrt â&#x20AC;&#x201C; govorila mi je Jelena Petrovi}, mada je ni34

{ta nisam pitao, bilo mi je dovoqno to {to je gledam. Ali, ona je govorila, uzimaju}i me za svog slu~ajnog ispovednika, nije se previ{e obazirala na to da me nikada pre nije videla. Poèleo sam da joj pri|em, i uradio sam to, molim, bez bilo kakvih namera. Na~inio sam, broje}i, petnaest koraka, seo do we i rekao: – Dobar dan. – Dobar dan – uzvratila je ona – nadam se da vam ne}e biti suvi{e neprijatno da ~ujete jednu pri~u. – Ni najmawe, upravo sam po wu krenuo. Objasnila mi je gde i za{to putuje, i nastavila: – Kada je oti{ao, ostala sam bez daha, tlo mi je izmicalo pod nogama, nisam od pometenosti mogla ni da di{em ni da napravim korak, a da ne izgubim ravnoteù. Posle sedmicu-dve prvi bol je uminuo, po~ela sam da razaznajem predmete i povezujem misli, kao da iznova dolazim na ovaj svet, u~im da hodam i sklapam prve, jednostavne re~enice. Tada sam osetila krivicu, vrlo sna`nu. Ponekad, mi poèlimo smrt onih koje volimo, i to je verovatno najrugobnija misao koja ~oveku moè pasti na pamet. Mislimo o tome {ta }e se desiti kada oni odu... Prebacivala sam sebi da nikada na pravi na~in nisam uzvratila na wegovu qubav, jer u svoju nikada i nisam bila sigurna, ali, opet, od svih koji su me èleli izabrala sam wega, ne znam ni danas za{to, i proìvela sam s wim godine i godine, rodila dete, dobila sve {to neko razumno stvorewe moè od ìvota da dobije, nisam previ{e patila, a da se za sve to vreme nijednom, ba{ nijednom, {to izgleda nemogu}e, nisam zapitala da li ga volim onako kao {to on voli mene ili, ako ga volim nekako druk~ije, u ~emu je ta razlika. Od prvog trena bio mi je simpati~an i privla~an, vrlo privla~an, ~ak poèqan, bio je duhovit, omiqen, uspe{an, bio je zapravo jedini stalno dobro raspoloèn ~ovek koga sam imala priliku da poznajem, ali sve to jo{ nije bila qubav, odatle do qubavi je daleko. Pa ipak, eto, ìvela sam s wim, prilago|avala mu se mawe 35

nego on meni, dok sve to, postepeno, s godinama, uprkos wegovoj vedrini, nije preraslo u beskona~no r|avu svakodnevicu, bez najmawe uzbu|ewa i dok nisam shvatila da }e i moj ìvot prote}i, a dobrim delom ve} i jeste, kao milioni drugih, ravno i bez velike strasti. Bila mi je data qubav, razumela sam to tek kada je oti{ao, ali na wu nisam uzvra}ala zato {to nisam umela, {to je moja krivica. Jednom sam, u tom o~aju, samo jednom, ali i to jednom bilo je dovoqno da posle svega osetim griù savesti, poèlela da ga vi{e nema, glupo uverena da }e wegova smrt biti nekakvo re{ewe. Da }e me izbaviti. A sada, kada je nestao, ne znam {ta }u od sebe. Zato sam i prihvatila taj poziv wegovih ro|aka, ako ni{ta drugo, priu{ti}u sebi jo{ jedno kasno letovawe, nekada sam volela da idem na more kad tamo sve opusti. Neka se samo ne{to de{ava. Izgovorila je to u jednom dahu, kao da se dugo spremala da pred nekim izru~i sve te re~i, kakve se ne govore svakom, i ne svaki dan, nego kad navrnu, neo~ekivano, pred nekim namernikom. Slu~ajno (da li?), to bejah ja. Sada je trebalo ne{to da kaèm, ali ni{ta mi nije dolazilo na pamet, a i {ta bi se zaista moglo re}i, ono {to je najva`nije uvek ostaje nere~eno, jer je neizgovorqivo. Dotakli smo se, nenadano, i na kratko; u tom magi~nom kruèwu sudbina ~uo sam sve {to je Jelena Petrovi} poèlela nekom da kaè, woj je barem malo odlaknulo, a meni se objavila pri~a, {to o sopstvenom o~ajawu, {to o drugome, i svako od nas mogao je da produì svojim putem, svako je imao svoje ostrvo. Mom smo se pribliàvali, iz daqine je li~ilo na piramidu, volim kad oko sretne taj oblik. Nije me odavno bilo na tom mestu, u me|uvremenu sam ostario, ugojio se, i svet oko mene se izmenio, tu me se verovatno vi{e niko nije se}ao, i to po pravdi, nisam ni~im zasluìo da ostanem u ne~ijem pam}ewu. Pa opet, nije mi bilo svejedno. Ponekad ma{tam o tome kako }u se â&#x20AC;&#x201C; kada mi, kao i Jeleni Petrovi}, dozlogrdi 36

svakodnevica, ukqu~uju}i i sve razdraùju}e, neuspe{ne dijete – odseliti s Novog Beograda, kupiti neku staru ku}u na tom ostrvu i proìveti starost gledaju}i s verande na more. îta}u Dantea, piti ~a{u vina pre podne, dve uz ru~ak i tri za ve~erom. Treba umreti debeo, blaèn, obezboqen i lewive du{e, makar to stari pesnik smatrao grehom. Ustao sam, brod se polako primicao obali, u luci je ~ekalo svega nekoliko qudi (brojao sam, naravno: tri), mada je pristanak la|e na ostrvo uvek doga|aj, nikada se ne zna kada }e se iskrcati Odisej. Ni ovoga puta nije ga bilo, ali, sutra, ko zna. Pozdravili smo se s malo re~i. – Bilo mi je drago – rekoh, nemaju}i {ta drugo. – I meni – odgovorila je – ne zamerite {togod. – Boè sa~uvaj. Spustili su most. Uzeo sam putnu torbu, moj zave`qaj sa sitnicama, nose}i u wemu osmeh Jelene Petrovi}. Za mnom se niko nije zaputio, bio sam jedini namernik tog dana. Istina, onaj {to traì Petrovi}a bio se tako|e pridigao sa svog mesta, a onda je, kolebaju}i se trenutak-dva, ponovo seo, drè}i aktovku pod mi{kom. Odlu~io je da produì daqe. Petrovi}, verovatno, slutio je, nije na ovom ostrvu. Si{av{i, osvrnuo sam se. Jelena mi je mahnula. Otpozdravio sam, i ostao na obali sve dok brod nije isplovio. U rano poslepodne ostrvom je vladao mir, ~uli su se samo zrikavci. Dremqivost je pritiskala usku ulicu kojom sam pro{ao idu}i od luke do malog trga uokvirenog crkvom, po{tom i kr~mom. Pred jednim ku}nim pragom spavao je pas, nije se ni pomerio kada sam minuo kraj wega. Odnekud su, kroz raskriqene prozore sobe na spratu, dopirali siktavi, prigu{eni glasovi bra~ne sva|e: neko nekom nije umeo ili nije èleo da uzvrati bliskost. Ni{ta se tu nije promenilo, svaki kamen i svaka ku}a bili su na svom mestu, osim mene. Pomisliv{i na to, poèleo sam da se istom vratim, sve mi je 37

odjednom bilo tako glupo, potegnuti na tu daqinu da bih ve~erao, kao da to nisam mogao negde drugde, i bliè. I to samo na jedan dan! Da sam se barem zaputio na neko odocnelo letovawe, pravo letovawe, koje traje i traje, i na kojem ~ovek ogluvi za svet iz kog je do{ao, i zagubi se u sopstvenim mislima. Da, da, letovawe na kom ne zaboravimo koji je datum, i koji je dan, ne moè se smatrati pravim, nau~io sam to davno, pre rata. Pre rata je sve bilo boqe i druk~ije, i ja sam. A sada, kivan na sopstveni ìvot, u nedostatku bitne pri~e, u stalnom ose}awu uskra}enosti koja se ne moè ni~im ublaìti, osim nakratko i to jedino dobrim jelom, sebe primoravam na besmisleno bekstvo, znaju}i da pravo bekstvo nije mogu}e. Ali, rekoh ve}, svi su razlozi suvi{ni. Okrenuo sam se, spreman da odem odatle, a onda sam, vrlo pametno, zakqu~io da brod polazi tek sutra ujutru, i da negde ipak moram preno}iti... Seo sam pod nadstre{icu pred kr~mom. êtiri stola, {esnaest stolica, nigde ìve du{e. Dugo se niko nije pojavqivao, tlapio sam u senci i zami{qao kako }e na ostrvu na koje se Jelena uputila izbiti rat istog ~asa kada se ona pojavi u luci; ako postoji ijedan smislen rat, onda je, vaqda, to onaj koji se vodi zbog lepote. U samo}i, gladnom ~oveku sva{ta se pri~iwava, i svakakve mu misli padaju na pamet. I taman kad sam naumio da ustanem i u|em u kr~mu, na vratima se pojavi plavokosa devoj~ica, od dvanaest-trinaest godina, vi{e dete nego èna, osmotri me boja`qivoradoznalo, i povrati se unutra. Posmatrala me je, ipak, dovoqno dugo da bih mogao osetiti zadovoqstvo zbog wenog izgleda. Sigurno je nekom tamo ne{to rekla, jer ubrzo zatim iz kr~me iza|e krupan, podgojen ~ovek, i koraknu prema meni, pa odmah zastade, kao da se u trenu dose}a. Da, bio je to moj stari poznanik, potomak ostrvskih ribara i vinara koji je pre vi{e od trideset godina ostavio grad, vratio se na dedovinu, otvorio kr~mu, zaimao, i provodio ìvot onako kako mu se ho}e, a ne kako bi 38

drugi hteli. Nisam siguran ko je koga prvi prepoznao... svejedno, obradovao se kao da sam mu doneo dobru vest. I ja tako|e, onoliko koliko sam mogao: gradskom isposniku o hlebu i vodi kome se u glavi vrti od gladi, kome se sva{ta privi|a i koji sawa jagwe}u ple}ku, nije do neke radosti. Pa, ipak, eto, radost. Ostaje mi da u mislima jo{ jednom pojedem tu ve~eru zbog koje sam krenuo na iznenadni put, tamo gde me godinama nije bilo. Po~eli smo s vinom... I zavr{ili, s vinom. (...) Posle broda uhvatio sam prvi voz. U kupeu je sa mnom sedeo onaj tip u crnom odelu, sve jednako je pod mi{kom drào aktovku. Bila su tu jo{ dvojica, delovali su kao zatvorenici koji su dobili slobodan vikend, u istim, jeftinim konfekcijskim sakoima i pantalonama, i sa istim braon cipelama gumenih |onova, a sasvim u uglu smestio se neki odbojni, hladni starac, metuzalem sa kataraktom, zlobnomrzovoqnog lica, sve vreme je }utao. Posledwa nam se prikqu~ila sredove~na, arogantna gra|anka, sa dva kofera i tri zave`qaja; otvorila je vrata, uo~ila prazno mesto i, ne pitaju}i da li je slobodno, ustremila se ka wemu, sve guraju}i pred sobom onaj silni prtqag. Pomogao sam joj da ga podigne u mreè ponad na{ih sedi{ta, ne bih li tako napravio malo prostora, ali je ona, ne zahvaliv{i se, iskoristila taj trenutak da zauzme i dobar deo moje teritorije; jedva sam nekako, potom, svoju telesinu uglavio do wene, i tako smo, zbijeni, u nehoti~nom zagrqaju, di{u}i jednom drugom na uvo, i obilno se znoje}i, otklajcali ceo bogovetni no}ni put. I ~im je voz trgnuo iz stanice, tip u crnom odelu je ustao, nagnuo se prema meni, svom starom znancu, i rekao: â&#x20AC;&#x201C; Traìm Petrovi}a. Potreban mi je. Znate li gde je? 39

Zatim je u~inio isto sa svakim putnikom, presko~iv{i starca, ko zna za{to, i ponovo seo na svoje mesto, sa aktovkom pod mi{kom. Dva tipa u istim braon cipelama sa gumenim potplatama nisu ga ni pogledala, starac se jo{ vi{e skutrio u uglu, a gra|anka je, naprotiv, nervozno otpuhuju}i kroz nos, i laktaju}i se, stalno iskazivala svoje neskrivene teritorijalne pretenzije. Neko vreme gledao sam kroz prozor i brojao elektri~ne stubove, a kada je pala no} pre{ao sam na brojawe sijalica. Onda su ona dva tipa izvadila jestivo i bocu i po~ela da `va}u i piju, prosta~ki neumereno, ne nude}i nikoga. Izme|u zalogaja jedan od wih pripovedao je o tome kako ga je napustila èna, qubav nije pomiwao. Nisam ga slu{ao, iskqu~io sam se, mislio sam na sjajnu ve~eru od pro{le no}i, i o tome kako treba skon~ati nem i bez bola. Posle svih ispri~anih pri~a. Do{av ku}i stao sam pred ogledalo, poku{avaju}i da se setim svih ru~kova i ve~era koje sam pojeo u ìvotu. Nisam video nikog. Znao sam da me ~eka nekoliko neodlo`nih poslova. Napravio sam plan. Prvo: platiti struju. To obavezno, da me ne iskqu~e, ne bih imao na ~emu da kuvam, odlu~io sam da se vratim kuvawu, dobro je kad ~ovek ima ~emu da se vrati. Drugo: spremiti ve~eru, obilnu, uz obavezno vino, uprkos iskustvu da se s punim stomak lo{ije spava i sva{ta sawa. Tre}e: napisati pismo prijatequ, na ostrvu, zahvaliti mu na dru{tvu, na maslinama, siru, srdelama i vinu. êtvrto: razvezati zave`qaj, prona}i osmeh u wemu, misliti na Jelenu Petrovi}. I peto, da, peto, takav je broj, ja sve brojim: pozvati Petrovi}a.

Nemawa Mitrovi}

TRAG LETE]EG DRVE]A Rukom koja je drhtala u jari wenog plemenitog pogleda, Arijadna je pru`ila Tezeju klup~e, da bi na{ao izlaz iz lavirinta u koji je mladi junak br`e-boqe utr~ao, {utiraju}i klup~e ispred sebe. Klup~e se kotrqalo i veselo skakutalo, nit pri~e se nemo odmotavala. Tezej je obi{ao nekoliko }o{kova, prate}i ga, dok se nije sasvim razmotalo. Podigao je nit sa poda lavirinta i opet je namotao u klup~e. Odva`no je nastavio da {utira klup~e, pa ga ponovo namotao. Postajao je sve ve{tiji. Dok je ko zna koji put brzo i nepogre{ivo namotavao nit na klup~e, shvatio je da je zalutao. Bilo je prili~no bolno i pomalo zabavno iskusiti saznawe da je mogu}e pogre{no upotrebiti jednu tako jednostavnu spravu kakva je obi~no klup~e. Lutao je lavirintom i stigao do mra~ne pe}ine. U{ao je i iza{ao iz we istog ~asa, istim korakom. Zbuwen, okrenuo se i video da je izlaz iz pe}ine bio isti kao ulaz. Mo`da nije ni u{ao u pe}inu? Osvrnuo se levodesno, ali od lavirinta nije bilo ni traga. Nalazio se u pustiwi pokrivenoj morem do ~lanaka. Lete}e drve}e se krilo za oblacima. Mahalo je granama kao krilima, li{}e mu je bilo perje. Cvrkutalo je pticama koje su mu u ra~vama svile gnezda. Tezej nije znao da li je to bila ista ona vrsta lutaju}eg drve}a koju je ve} jednom sreo, onda kad je zaspao na cvetnoj livadi, a probudio se na ledenoj ledini.

Ustao je, protrqao o~i i video jame koje je u izrovanoj zemqi ostavilo korewe drve}a. Pomislio je da je neki promrzli i gladni div ubrao {umu. Odlu~io je, uprkos strahu, da po|e tragom diva ko oblak sedog od slane, kroz poleglu travu i izlomqeno `buwe. S jednog uzvi{ewa je video kako je {uma sli~na stadu zelenog runa, odlazila u daqinu. Pohitao je za drve}em koje nije naro~ito brzo kora~alo na stotinama tankih, krivih i dlakavih nogu. To je li~ilo na kretawe pauka, stonoge ili oktopoda. Stra{no sme{no, i stra{no i sme{no se gegalo drve}e zaquqano i nakostre{eno udarima vetra. Tezeju se u~inilo da je vetar izazivao bolove u korewu drve}a, jer su kro{we tu`no uzdisale i hujale. Trag odbegle {ume doveo ga je do jezera oko kojeg se drve}e okupilo kao da je tu oduvek raslo. Hodao je bos ulicama {ume, ispletenim od trava, kao {to se pletu korpe, ali ne od suvih nego od nebranih, mekih i so~nih trava. To mu je izgledalo ludo, ali mu se u~inilo da trave nisu bile pletene ve} da su same tako rasle, {to ga je navelo na jo{ lu|u pomisao da su bile razumne. Peo se krivudavim stepeni{tem, sa grane na granu i u{ao u krunu, u dvoranu koju su grane isplele kao korpu. U ku}i-gnezdu sreo je Tezej ènu-pticu. Wena rasko{na haqina od blistavog perja, a jo{ vi{e wene o{tre kanxe i kqun probudili su u junaku najiskrenije strahopo{tovawe. Uzeo je wenu kanxu u ruku i naklonio se da je poqubi, ali ga je ona poqubila me|u o~i tako slatko da je na mestu izgubio svest. Kad je do{ao sebi, od {ume travnatih ulica, od grada razgranatih i procvetalih gnezda i od ène-ptice nije vi{e bilo ni traga. Jedno drvo je pognulo krunu prema Tezeju i u lice mu se unela divovska glava bez kose, koè, mesa i kostiju, glava od nakostre{enog grawa golih ìvaca. 42

Video je zmije, muwe i kapi lave koji su puzali niz grane drveta, uvijali se oko wih kao plameni virovi i nestajali u tami. Div od ìve pau~ine, div-pauk koga je Tezej u mraku za trenutak pobrkao sa drvetom, bio je do ramena ukopan u zemqu, kao da pliva u woj. Ramena diva li~ila su na korewe, obnaèna zemqom onoliko koliko bi bila obnaèna kragnom ko{uqe, vrat mu je li~io na stablo, a glava na krunu drveta. Sav bu{an i uzdrhtao hiqadama pipaka, div je li~io na àlostan ostatak qudskog tela, na skicu od pregr{ti zamr{ene kose koja je nadìvela koù i kosti, a zapravo je bila wegovo ìvo srce, plameni grm nerava. Cve}e se na granama palilo, u svakom se pupoqku budilo jedno àrko Sun~evo oko, svetlost je ko konac tankim zracima curila iz pupoqaka, da bi ubrzo ra{irila lepeze, kad je i cve}e razapelo lepeze latica. Ukr{tali su se mlazevi svetlosti i ma~evi senki. Cve}e je zacvrkutalo. Ptice su svile gnezda u senkama semenki. Ptice su se ispilile iz semenki kao gliste, propele se prema Suncu, osu{ile se, ispucale i postale zmije koje se izleàvaju na strmim sun~evim zracima. Iz pukotina u koì sun~anih zmija raslo je li{}e, u stvari pera, pa cela krila koja su o~aranom Tezeju li~ila na listove kao {to su listovi li~ili na pera. Zmijama su rasla krila, noge, kanxe i kqunovi. Kanxe su se zarivale u grane na kojima su stajale lete}e zmije i grane su ih bolno otresale. Tako su sazrele ptice padale sa grana. Neke su uspevale da uzlete pre nego {to bi se zabole kqunom u tlo i zauvek tu zasadile. Osim ptica koje su prolazile kroz oblik gliste i zmije pre nego {to bi im zamirisala i za{u{tala krila, na granama ~ovekolikog drveta rasle su i uplakane {i{arke. Te no}i su iz kapqica rose, oka~enih o grane, rasle uplakane {i{arke, vrsta {umske ribe koju ne treba 43

me{ati sa ribama dobo{arkama, zmijama {arkama ili zmijama zve~arkama. [i{arke su uvek izgledale uplakane zbog za{titne sluzi odbojnog mirisa koju su lu~ile kao retku, masnu smolu. Sluz je verovatno usporavala isparavawe i su{ewe {i{arki. Srebrnim su ih zvali jer su bile pokrivene mese~inastim ribqim krqu{tima. Ribe su rasle sklup~ane, podvijenih peraja i repa, zgr~ene u {i{arke. Zubima su se dràle za grane, du` kojih su se kretale pomo}u zuba i repa, dok ne bi stigle iznad gnezda. Tezej je video kako se jedna riba otka~ila s grane i u padu razbila jaje koje je odmah pojela. Sa~ekale je da ptica sleti u gnezdo pa je brzo ugrizla za nogu. Upla{ena ptica je uzletela, upiwu}i se da otrese ribu koja je ~vrsto dràla u zubima. Riba je na èqenoj visini pustila pti~ju nogu iz zuba, ra{irila rep i peraja i strelovito odjedrila do svoje grane na koju nije sletala kanxama nego zubima. U pono} je kao sun~an san zasjalo podne, jer Sunce nije iza{lo iz zemqe, nego se pojavilo iza Meseca koji ga je pola no}i krio {titom. U poqu oko usamqenog drveta ~ije je cve}e ra|alo ìvotiwe, ìveli su qudi krunisani cvetovima suncokreta. Plamno slamni {e{iri zlatnih oboda i crnih klobuka li~ili su na pomra~ewe Sunca. Cvetovi nisu bili ubrani pa stavqeni na glave nego su rasli iz wih. Crne, najeène }ele su oven~ale uzburkane pa skamewene latice, sle|eno plameno pramewe. U kru`nom sa}u crnog semena, sli~nom oku divovskog insekta-kiklopa sa trepavicama od medenozlatnih latica, pod crnim quskama beleli su se sklup~ani zameci, blede klice. Klice su postajale larve, larve su postajale leptiri, leptiri su postajali ptice, ptice su uletale u snove kroz crnu zenicu sucokreta, kroz crnu rupu u srcu pomra~enog Sunca, najeènu kao oko insekta-kiklopa. 44

U mraku su gubile perje, kanxe i kqunove i postajale deca u gnezdu od slamnoplamenih latica, na temenima svojih roditeqa, qudi-suncokreta. Deca su do ve~eri porasla i si{la roditeqima sa glave niz ko{~ato tanke ali so~ne udove koji se nikad nisu makli, niz stepeni{te listova, s dlana na dlan, do zemqe. ^im su stala na `ednu zemqu, deci su iz nogu izrasle duge brade i ona su odjednom odrasla i ostarila. Sve~ano su se uko~ili u jarbole i katarke, krunisane osmatra~nicom koja kao zenica sa trepavicama od plamenih latica zaqubqeno i verno prati sun~ev skok. Tezej je stigao do {ume, na kraj sun~ane zemqe qudisuncokreta, koji su prolazili kroz oblik klice, ptice, ~oveka i cveta, mahnuo je suncokretima i Suncu, i zaronio u zelenu tamu {ume. Da nije hodao po morskom dnu, uveravali su ga krici ptica, bu~na zuka buba i stalni prasak lanaca kapqica otresenih s listova na listove. Iza reke koja je tekla uzbrdo, stubovi su smenili stabla, a kapiteli krune drve}a. Na kapitelima su }utali nepomi~ni orlovi od kamena, krvi i mesa. Tvrdi i glatki kao kosti, kameni stubovi su zamenili stabla, a ravni zidovi padine i litice. U mraku podzemqa, kao i u mraku snova, Tezeju je bilo lako da se izgubi i pobrka s prvim na koga nabasa, misli su se u plodnoj tami pretvarale u snove, a snovi u stvarnost. U snovima je ne jednom video sebe sa strane, kao da je neko drugi. Sigurno se negde izvan sna krio onaj pravi, prvi Tezej koji je gledao onog drugog dok se kroz podzemno svetlo sna udaqavao i postajao neko drugi. Izgubio je nit! Usred pri~e! Kao pono}no podne, kraj se krije usred pri~e. Wegovi silni rogovi ne mogu da sru{e lavirint ne~itkih, nedoglednih slova snova, koja sve dubqe u zemqu i nebo urezuju reke, lednici i oblaci.

Dragoslav Haxi Tan~i}

GOSPO\A PAVLOVI] PRED USVAJAWEM METODSKE JEDINICE Gospo|a Pavlovi} ima, izme|u ostalog, i jedan o~ni kapak i jednu roletnu. Taj o~ni kapak ima svoje oko, a ta roletna svoj prozor. O~ni kapak i roletna se ne podiù, {to se od wih o~ekuje, od o~nog kapka po wemu samom, od roletne po zapovesti ruke. Ono {to se ne podiè moè da stoji u mestu, ali moè i da se spu{ta. O~ni kapak i roletna gospo|e Pavlovi} se spu{taju. I to ~ine istovremeno. Ali i nevidqivo. To je dosluh, zavera, komplot jedan, kaè gospo|a Pavlovi}. Ne bih se i pored najboqe voqe mogao saglasiti sa vama, kaè doktor Jovanovi}. Sinhronizam, kako bismo nazvali tu istovremenost, postoji, ne bi se moglo pore}i, ali to nije dovoqno za zakqu~ak koji izvodite. Uostalom, ja i ne bih mogao govoriti o spu{tawu roletne, ali }u vam re}i {ta je ptoza, to spu{tawe o~nog kapka. Prepokrivawe je oka, znate, ali ne u wegovom treptawu. Ve} u nedoumici, nekoj, trajnoj. Klonu}e je to, ali i suzdrànost u wemu. U stvari, otkazana je poslu{nost kapka, wegovom sopstvenom oku, da se podigne. Zasad toliko, bez obja{wewa, kao da nam govori kapak. O budu}em ni re~i. Jer ni rast trave se ne opisuje. A upornost joj se, kako znamo, ipak ne pori~e. To je, mawe-vi{e, pali o~ni kapak. Mawe-vi{e, posle koga nikada nije tako malo. A oko? Ono je kao tek probu|eno, ponovo bi zaspalo, ali mu se ne da. U toj kolebqivosti {ta mu ostaje? Da proviruje, naravno. Kako? Boja`qivo ili prkosno? Snebivqivo ili bez zazora? Odbijaju}i da vidi sve ili gledaju}i i u ono ~ega nema? Nikada se ne proviruje, uveravam vas gospo|o Pavlovi}, na isti 46

na~in. Ne treba nagliti sa zakqu~kom da se lukavstvo kloni ponavqawa, i u wemu moè biti zamka. Ali ni dovijawe nije uvek od pomo}i. Gledate koliko vam je dato. Toliko i vidite. Dato kao i prozoru, da gleda svojim okom. Ovom va{em prozoru, uzmimo wega za primer, ili ... Gospo|a Pavlovi} je podigla ruku, ruka je po~ela da se spu{ta, pod sobom nije imala sto, zaustavila se u vazduhu. Prestanite sa opisom, i kapka i oka, doktore Jovanovi}u, meni nije potreban pisac, ja traìm lekarsku pomo}, i to od vas, moga prijateqa, ako se ne varam da on to jeste. U protivnom ... Ne, ne, ne varate se, gospo|o Pavlovi}, kaè doktor Jovanovi}, uop{te se ne varate, ostajem va{, ali... Neki to zovu pristupom. Sklon postupnosti, koja je vi{e od opreza, biram put predvorja. Nikakvo pro~i{}ewe, gospo|o Pavlovi}, gola metodika, uslov razobli~ewa svake tajnovitosti, samo. Treba znati {ta treba znati. Tek onda moèmo biti sigurni da se na{om nesmotreno{}u kamen mudrosti ne}e otkotrqati u jarak. A bez wega se, jam~im vam, ne moèmo domo}i ni isceqewa. Morate se obratiti roletnaru, gospo|o Pavlovi}, samo vam on moè re}i {ta roletna ima sa va{im o~nim kapkom. Zahvalite se posrednicima u tom op{tewu, mene osloba|aju profesionalni razlozi neodazivawa izazovu praktikanata zanata. Re~ koju dugujem va{em poverewu treba li da obe}avam? A vi sami znate da ona ima svoj ~as.

NISMO KIBICOVALI Pravite li razliku izme|u patnika tu|e patwe? Dajete li prednost patniku tu|e patwe koji je skrivio tu|u patwu? Ne morate odgovoriti. Ali bih voleo da znam smatrate li fikcijom, nepostoje}im dakle, onoga 47

koji za sebe tvrdi da su ga skrhale tu|e nesre}ne qubavi. Ili je mo`da takav, nepostoje}i, onaj patnik tu|e patwe koji nikada nikoga nije voleo? Ne, stvarno ne morate odgovoriti. Sve }u vam sam re}i. Ona, koja se zavetovala na saputni{tvo sa mnom, na ve~nu vernost, Marija moja, obave{tava me o svom patniku. Onom koji pati zbog wene nesre}ne qubavi. Obave{tava me o wemu u postscriptumu. Neko weno naknadno prise}awe? Ili samo oprez, da ne bih rekao kako ni{ta nisam znao? A ja znam da to ne bih rekao i da ni{ta nisam znao. Pa i ta wena kolebqivost! Napisati ili dopisati? Nije joj bilo lako da odlu~i. O wenoj nedoumici svedo~i razlika u datumima. Datum iz pisma stariji je za jedan mese~ev krug od datuma sa prijemnog po{tanskog pe~ata na koverti. Ali ni moja zabrinutost od dana mog susreta sa po{tarom ne traje kra}e. Niti joj vreme mogu predvideti. Strahujem da }e Marija biti egzekutor svog patnika. Zapravo wena qubav kojoj on nije uzvratio. Niste shvatili? To, da ga ona voli, da joj on ne uzvra}a qubav, i da ga ubija patwa wene neuzvra}ene joj qubavi? Ali tako zavr{avaju patnici tu|e patwe. Ne bih èleo da se to i sa wim desi. Svoju velikodu{nost smatram pitawem ~asti. A Marijin patnik je wu zasluìo sopstvenom velikodu{no{}u. Neka je ona i samo u wegovom polagawu re~i utehe na u{ne {koqke moje Marije. Obavezan sam prema wemu i godinama sopstvenog saputni{tva sa Marijom, jo{ uvek neizbrisanog ovim wenim novim po~etkom, koji nije i moj. A i stoga da bih bez samoprekora primio posledwu vest o wemu, ispostavi li se da on nije mogao da izbegne fatalnost svoje patwe. Jer Marijina qubav kojoj nije uzvratio... Dvosekli je ma~. Pri svemu, priznajem, vedri mi ~elo postcriptum. Ta uzgrednost, Marijina. Moè da vre|a ali i da ospokoji. Kao nemar koji se pra{ta, mo`da. Osim ako kovertirani potez ne sluì za otre`wewe adresata. A i da je tako, ne gubi se uvek kraqica. Mislite i vi da nisam pred matom u ovoj par48

tiji? Mo`da samo {eh? Niste kibicovali? Onda nisam zalud tro{io re~i.

ISPOVEST I Za prijateqstvo su potrebna dvojica, dvoje, wih dve. U prijateqstvu su uloge podeqene. Svako od prijateqa sluì odre|enoj upotrebi od strane drugog prijateqa. Upotreba moè biti trajna i privremena, a nije retka ni jednokratna. Najdraè sam sluìo ovoj posledwoj. Hvala Bogu! Bio sam mera vrednosti prijateqa, umalo da zgre{im zamewuju}i prijateqa bezli~nom drugom stranom. Bio sam, dakle, etalon. Etalon â&#x20AC;&#x201C; precizno napravqen uzorak, mera koja sluì za proveravawe istih takvih mera koje su u upotrebi, kaù re~nici. Ni metar ni kilogram ~iji se osnovni uzorci ~uvaju (pod straòm?) u Parizu, ali ipak mera. Neka mera za dosezawe. Obavqala se sopstvena provera na meni. Ponekad sam i sam rastao, kada mi se dodavalo ne{to prijateqevog kvasca. Onda bi prijateq sa~ekao da se isti{tim. Nije ni on hteo da se prera~una. Kad bi prijateq obavio svoje ba`darewe mnome, mogao je da me napusti. Razumem to, nadrastao me je. Znate one koji su prerasli svoju sredinu? Oni moraju daqe, napred. Klonio sam se opasnosti da mi bude zapre}eno otre`wewem: Hej, ko~ni~aru! SĂ˘m sam im otvarao skretnicu, podizao barja ~i}. Niko pru`nom radniku nije oduzeo hleb. Vozovi moraju da prolaze. A svi su prijateqski, ma{e im se. Elem, nisam se pridruìvao osu|ivawu biv{eg prijateqa, koji me je, eto, nadrastao ili prerastao. Osudama, iznenadnim du{ebri`jem o meni, preporu~ivali su mi se oni koji su vrebali upra`weno mesto. Ti koji su ~ekali svoj red pred mojom ba`darnicom. Ha, ha. Radwa je radila. Dozvola izdata na mestu vi{em od nas. No, 49

tvrdio sam i ja pazar. Za po~etak se uzdr`anost najboqe pokazivala. Uvek sam se pitao na koje vreme me ho}e kandidat za prijateqa. Ta procena je odlu~ivala. Na`alost, izgubio sam svoju trku sa vremenom. Na pre~ac, kao {to i ovu ispovest zavr{avam. Kalirao sam, vi{e nisam ni za izdavawe prijateqima na poslugu.

ISPOVEST II Ne razumem kako je mogu}e kuvati se u sopstvenoj muci. Uvaliti se u sos. Zapravo usositi se. Kakva receptura! Razlog ovom mom nerazumevawu mo`e biti u nedoumicama koje i ne moraju biti izvan kulinarstva. Uzimaju}i u obzir neizbe`nu izlaznu stavku ove ve{tine. A povodom pitawa koje nerado izostavqam uprkos mom priklawawu koje ne}u tajiti. Da li je boqe biti izlizan od upotrebe ili biti ispu{en? Nestajati u neprimetnim menama ili u obnavqanim prolaznostima, u oba slu~aja neizbe`no u tu|oj upotrebi? Gubiti se u nastajawu sjaja (ugla~anosti), ako niste postali drowak, ili i{~ezavati u dimu (kolutovi kada nije sfumato)? Preferiram ispu{enost. Iz razloga kompleksnije naravi. Ispu{enost ina~e ima radno i trpno stawe. U radnom je pu{a~ u trpnom ispu{eni. Za ispu{enog prednost u odnosu na izlizanost od upotrebe je u svr{enom ~inu, vreme nije sudija u~inka. Za pu{a~a izvo|ewe ima zavodqivost rituala (po`eqno je da mu prethodi obilan obrok). Za ispu{enog izvo|ewe je tiha osveta trova~a. Op{te svojstvo ispu{enosti je wena obnovqivost, uprkos tome {to je ona po sebi svr{eni ~in. Jednom ispu{en nije posledwi put ispu{en. Ali budu}i ispu{eni nema paklo kao svoje zborno mesto, {to ga razlikuje od cigare, tompusa, cigarilosa. 50

On kao i leptir ima larvu svog novog leta (jo{ uvek neprou~enu). Na ispu{enom se mewaju pu{a~i, ali se ni vernost jednog pu{a~a ne iskqu~uje. Kona~no, ispu{enost se nepobitno potvr|uje â&#x20AC;&#x201C; opu{kom. U ovoj kona~nosti se, me|utim, suo~avamo sa prakti~nim te{ko}ama. Kako sakupqati sebe, ispu{enog, u opu{cima? Ako drìmo do sebe, naravno. Kada ste posledwi put videli nekoga da poseè za opu{kom? Taj problem li~no prevladavam metodom sintetizovawa. Objediwavawem odre|enog broja opu{aka wihovim opredme}ivawem u pepeqari. Po dekadnom sistemu. Zasad. Na deset mene opu{aka jedna piksla. Priznajem da su samo nekoliko prvih bile kristalne. Ali to je ve} stvar ukr{tenih razloga. Me|u kojima je i uzmicawe pred namerom, na sre}u samo moje kompromitacije u jednom hotelu nezasluènog broja zvezdica mojim prokazivawem za pikavca. Ti, pikav~e, jedan, ovejani, be{e mi re~eno. Ni nedopu{eni, ni nesagoreli, ni zgaèni, ve} ovejani. Zanemeo sam pred opasno{}u da je sistem provaqen. Na sre}u nije bio, ali me otada oprez navodi samo na plastiku. [to mo`da i nije slu~ajno. Poznato je da je plastika jedina neuni{tiva tvar, neka u woj i budu ovekove~ana moja nestajawa.

OPRO[TAJ Sumwu sam hteo da potvrdim. Ti zna{ da su sveske mojih dnevni~kih zabeleàka uredno sloène. Kao da }e sutra u {tampu, a ne}e. Znao sam da je to u plavoj svesci. Imam onu nesre}nu naviku da prelistavam ovlaènim kaìprstom. Ovoga puta bio sam preduhitren. Vetri} je stao da mi lista stranice. Jesewi vetri} kome se prozor raskrilio. Otvorio mi je traènu stranicu. 51

U prvom redu samo: „Ona preda mnom gasi svoj pogled.’’ U drugom: „Da je wen pogled moj àlio bih zbog wega.’’ Po sredini stranice krupnijim slovima: „Obja{wewe: obespokojava me wena slutwa sopstvenog sumra~ja.’’ Ostali tekst, na drugoj polovini stranice precrtan je linijom po sredini reda. Po pravilu sa~iwavawa zapisnika; ne vaì, ali mora da se zna {ta je poni{teno. Samo dva reda: „Ne pristajem da budem uqez. Odbijam da provirujem kroz prozor wene du{e.’’ Sada znam da nije vredelo precrtavati. Nije zavisilo od mene. Moje slovo o meni za wu je bilo mrtvo, svako takvo slovo, potcrtano (kojeg nije bilo) i precrtano (u dva reda {kolske sveske). Ne àlim. Pu{tam da preko wih piri vetri}. Neka ih prekriva i uvelim li{}em. Jedan list, video sam, oklevao je pred prozorskim staklom. Obespokojavaju me moja ìva slova o woj. Ma ne, kao èravica me peku. Za{to sam ih takva zapisivao? Ne mi~u mi se sa pogleda od ju~e. Prelazim preko redova iz ju~era{wih novina o gubitku vida jedne devojke wenom lekarskom gre{kom, a ~itam onda{we sopstvene paklene re~i. Sri~em ih ne bih li im zamenom slogova pogubio smisao. Vra}aju mi se cele. Kako i ne bi kada je me|u wima i obja{wewe, iz wega iska~e prst upozorewa moje slutwe o wenom sumra~ju. Ja se ipak pitam da li se onda gasio wen pogled preda mnom da bi mi pokazala da ka`wava sebe onim ~ime }e toliko godina kasnije unesre}iti drugog. Tako je nesre}a i morala da do|e, zakqu~ujem, ne bi li opravdala weno onda{we samoka`wavawe. Ako je pak tako, ni ja nisam bez svoje krivice u ovome {to se sada desilo. Samoka`wavawe se ne izvodi pred svakim. Izabralo je mene. I moju zapisanu re~ o wemu. Ostavilo mi je, toga postajem svestan, da jedini svedo~im o neminovnosti sada dospe52

log. Obznawivawa vinovnice, za koju sam znao koja }e biti, i `rtve, za koju nisam znao koja }e biti. Du`nik sam obema, potvr|uje mi se ono {to sam tako|e znao. Od koje sada da zatraì oprost vinovnik nad vinovnikom? Nezasluèno je da ga u celom dobije od obeju. Ra{~iwavam molbu na dve ~asti, svaku za jedno pola od oprosta, i ponizno stavqam rastavke molbe pred jednu i drugu. Traìm tvoju podr{ku, prijatequ, u ovoj podeli.

Sne`ana Mini}

Gastarbajterske pri~e Ustvari ne znam za{to zapisujem sve ove stvari i da li je to nekome potrebno. Ali te pri~e su svuda oko mene. Dok telefoniram, dok razgovaram, sve se pretvara u pri~u, u izvesnu pri~u, mogu}nost pri~awa. Potrebu da se ne{to ispri~a nekome. Jedan telefonski razgovor. – Halo, ja sam Kadira! Jel' vi skidate magiju preko telefona? Pri~ajte mi, kaìte mi, plati}u Vam. Jel' pla}awe ide preko telefona, jel' se to odbija... Imam dvoje dece... – To je neka gre{ka. [ta da Vam kaèm. Ja ne skidam magiju, pogotovo ne preko telefona. – Izvinite onda. Do vi|ewa. – Do vi|ewa. Drugi razgovor. – Halo, jel' vi prevodite? – Da, {ta treba? – Znate, izgubio sam voza~ku. Ja sam te{ko pokretan, behindert1), invalid. Dok sam se preseqavao iz stana u Dorotheenstrasse u ovaj novi u Opitzstrasse, nestala mi je voza~ka. Ne znam kako }u da do|em do svoje voza~ke. – Pa moète da traìte duplikat. U ~emu je tu problem? – Ali kako }u ja to, pa ja sam iz Prijedora, pravoslavni, ... po~iwe da pla~e, ~uje se neko {u{tawe u slu{alici. – Imate li nekog tamo, brata, sestru, nekog ro|aka? – Imam sestru i brata. – Napravite im punomo}, po{aqite im ovla{}ewe i neka Vam oni izvade duplikat voza~ke. 1) hendikepiran, nepokretan

– Znate {ta, zva}u Vas ja da Vam sve ispri~am detaqno. Iz nekod razloga razgovor se iznenada zavr{io. Tre}i razgovor. – Dobio sam Va{ telefon, jer sam video da Vi pi{ete za novine. @elim da pi{ete o mome sinu. On je poznati akrobata i òngler i trenutno je angaòvan u Hamburgu. Mi smo iz Novog Pazara. Svi smo akrobati. Ja sam imao svoj cirkus, „Korona", pre ovih ratova, i mi smo gostovali svuda po celoj Jugoslaviji. Odakle ste Vi? Bio sam i u Ni{u, mi smo imali i ìvotiwe, zmije, majmune... Imam tri sina, i svi su talentovani i dobri akrobati. Ovaj stariji je najboqi, ali on ne èli da ve`ba, ne}e da ve`ba, a bez ve`be u ovom poslu nema uspeha. Samir radi, uporan je, i ja }u mu re}i da Vam se javi, pa Vi napravite s wim razgovor. On je izvanredan, toliko mogu da kaèm... Kasniji razgovor sa Samirom: Rodio sam se u cirkusu. Odrastao sam isto u cirkusu, jer su mi majka i otac bili akrobati. Bili smo stalno na putu. Posle nas je otac ostavio kod tetke, da idemo u {kolu. Se}am se kao mali de~ak, moja omiqena igra~ka je bio jedan piton. Imali smo dva velika pitona, i brat i ja smo se stalno privijali uz wih, vukli ih za repove, batrgali se sa wima. Posla}u Vam meilom fotografije koje sam skenirao gde moè{ da vidi{ nas sa pitonima, mislim da smo imali tada oko ~etiri godine. Mi smo u~estvovali u nekim ta~kama na ve~erwim predstavama i ja sam oduvek samo èleo da radim u cirkusu. Od oca sam nau~io da òngliram. Svaki dan ve`bam po nekoliko sati. Uvek se pre predstave pripremam, ni{ta posebno, koncentri{em se. Moèmo se videti posle predstave, ako ho}ete da do|ete da me vidite. Ja sam najboqi, a èqa mi je da nastupim u Monte Karlu i u Las Vegasu. êtvrti razgovor. – Ich suche eine Übersetzerin. Sind Sie eine Übersetzerin? Aber eine, die mich verstehen kann.2) Zovem se 2) Trazim prevodioca. Jeste li Vi prevodilac? Ali prevodilac koji moè da me razume.

Sabiha. Sabiha Gec. @elela bih da prevedem svoj dnevnik. Deca su na{la te sveske, ~itali su i rekli su mi, mama, pa to je tako lepo, za{to to ne prevede{ na nema~ki. Ali to ne moè svako, to mora da uradi neko ko je èna i koja to moè da oseti, da razume. To je sve pisano rukom. Ima tu i stvari iz rata, ja sam bila ovde, vra}ala se dole, onda sam tamo bila udata, pa sam se ovde zaqubila, razvela se tamo, ovde se ponovo udala. Pisala sam o svemu. [ta kaète, da Vam ne{to po{aqem faksom. Posla}u Vam ne{to, da vidite o ~emu se radi. Poslala mi je nekoliko rukopisnih stranica teksta. Ostalo je da se vidimo i onda dogovormo, ali iz neobjaswivih razloga desilo se da se do sada nismo srele. Peti. â&#x20AC;&#x201C; @ivim u Pinebergu. Vodim zdrav ìvot, tr~im ujutru, radim, dajem krv. Sad se razvodim od ène. Ho}u da prodam jedan bubreg. Znam da ima qudi kojima to treba, koji dobro pla}aju. Ho}u da prodam jedan bubreg. Da li moète Vi meni da na|ete nekoga da mu ga prodam? Kaù ima to na internetu. Ne bih vi{e uzeo od petnaest 'iqada. Toliko je to. Mogu da ìvim i sa jednim bubregom, jedan mi je dovoqan. A pare su mi potrebne. Plati}u Vam, ne brinite, ja }u Vama po{teno platiti, samo mi na|ite nekog kupca. Znam ja da ima wih mnogo koji bi hteli i koji mogu to da plate. Jer moja cena nije visoka, moja cena je xabe... A bubreg je ipak bubreg, i moj je zdrav. Ja, jednom nedeqno obavezno odem da dam krv. Dobijem malo para, pojedem ne{to tamo, a i to je dobro za zdravqe. I oni su mi rekli da sam zdrav, Pa ne znam kako da na|em osobu za bubreg. Ako Vi mo`da znate nekoga, ako moète da mi pomognete... To nije posledwi razgovor. Telefon opet zvoni. Ko je to sad? Odlu~im da ne podignem slu{alicu. Neka ta pri~a ostane neispri~ana. Verovatno gre{im, verovatno neko èli da mi ne{to va`no kaè... 56

Radosav Stojanovi}

PITAWA ZA TVORCA Ivana je odjednom po~ela da postavqa pitawa koja su zalazila u domen samog tvorca ovoga sveta, i ja se na wih nisam usu|ivao da odgovaram. Tu sam bio bespomo}an. Moji odgovori, ni u kom slu~aju, ne bi je zadovoqili, to sam znao, i zato sam }utao. Procenio sam, da je boqe tako. Najvi{e {to sam mogao da u~inim jeste da se saglasim s wom. Bio je to Ivanin najvi{i stadijum kritike ìvota na ovome svetu. Za{to ~ovek nije savr{en? Za{to mora da jede, da bi opstao? Za{to za sobom ostavqa ru`ne i prqave tragove? Za{to je, u principu, ne~ist? Za{to je la`qive prirode? Za{to je licemeran?! A ako je on takav, onda mora da ga je stvorio neko ko i nije ba{ savr{en, zakqu~ivala bi ona, navode}i primere za sva svoja kriti~ka prosu|ivawa. U Boga svakako nije verovala, jer, da ga ima, ravnopravno bi razdelio i sre}u i patwu, tugu i radost, bol i àlost, ne bi neke qude preopteretio i ostavio ih na cedilu, a drugima, koji to ne zasluùju, pomagao, ponavqala je ona ogor~eno. Nasuprot tome, po~ela je pomno da ~ita Bibliju, vaqda tragaju}i za naprslinama i nedoslednostima u Hristovom u~ewu i samoj veri. No, to je se malo doimalo. Wen pogled na stvari i poredak u svetu sasvim se razlikovao od pogleda bogomoqaca, {to se videlo i po ispisima koje je ostavqala na marginama tankolisne kwige, a u koje sam ja, kri{om, s vremena na vreme, zavirivao. Nikako se nije mirila s ~iwenicom da svakoga jutra mora da se budi, ustaje, ide u toalet, sprema se, {minka, 57

obla~i i odlazi na posao. Koliko vremena ~ovek, u svom ìvotu, provede samo obla~e}i se – ra~unala je – a koliko, hrane}i se. @deru}i. To je bila wena uobi~ajena re~ za uzimawe hrane. Tako je i za sve druge nepotrebne radwe izvodila svoju poraàvaju}u ra~unicu. ôvek se neprestano iscrpquje ne~im efemernim, banalnim i nedostojnim svoga bi}a. Stalno se vrti u istom kolopletu. Nikako da se odlepi od zemqe i pra{ine u koju je uvaqan. Vaqda je stvoren za ne{to vi{e od onoga {to ~ini i u ~emu tra}i dragoceno vreme koje mu je ostavqeno na ovom svetu? Stvoren je za uzvi{eno, a batrga se po zemqi i kalu! Tu sam se, sa wom, potpuno slagao. Sve je to nepotrebno i suvi{no! Zar ~ovek mora da ubija i jede ìvotiwe? Za{to tu svoju potrebu ne re{i tabletom dnevno? Kakvo je tek to licemerje: gajiti ìvotiwe i biqke, a potom ih, kao divqak, pro`derati?! Da je ona u pravu, potvr|ivala su i neka nau~na istraìvawa koja su ustanovila, da prose~an ~ovek u ìvotu koristi tek tri odsto mogu}nosti svoga mozga. Kad je to pro~itala u nekom ~asopisu, uskliknula je: – Vidi{ da sam ja u pravu! – pa je tome dodala, kako ne razume te nau~nike koji se zadovoqavaju samo istraìvawem. Ni{ta daqe ne predlaù ni nauci, ni vladama svojih bogatih zemaqa, ni obi~nim gra|anima! Qudska misija na ovoj planeti ne svodi se, vaqda, na `drawe i spavawe, i na to ko }e koliko èna da povali! Bila je kivna.! Kad mi se u~inilo, da je prevr{ila svaku meru, rekao sam joj: – Ti mora{ doktoru! Jer, i da ti se ukaè prilika, ne}e{ mo}i da ispravi{ ovaj svet! On je takav kakav je: nesavr{en, nepravedan, ohol, licemeran, zao, star i s nekim oko{talim tradicijama – i sve promene koje se na wemu mogu u~initi samo su povr{ne, kozmeti~ke prirode, a ti ho}e{ da mu promeni{ samu su{tinu! 58

Du{u! Zar ne vidi{ da je svet bez du{e! Ali, i u wemu, takvom, ~ovek treba da je u stawu da na|e svoj smisao, da otkine za sebe neku mrvicu sre}e i uìva u woj! @ivot je ionako prekratak. Nije se zadovoqavala ni sa kakvim mrvicama. To je prepu{tala meni. Neka se ja time zadovoqavam, i nek tavorim kao biqka, ili stvor koji koristi samo tri odsto mogu}nosti svoga mozga, govorila je. A ona }e da se bori. Psihijatar kod koga je, koliko se se}am, bila samo dvaput, ubrzo je umro. Pitao sam je, da li je bar on znao odgovore na wena pitawa, ali ona je uporno }utala. Oti{la je na wegovu sahranu, i potom se jo{ vi{e osamila i povukla u sebe. U povremenim razgovorima sa mnom, samo bi postavqala te{ka opsesivna pitawa koja se nisu mnogo razlikovala od ranijih, jedino {to su postala iskqu~ivija, sumornija, i, ~inilo mi se, opasnija po weno du{evno zdravqe. Ose}ao sam, da je, tim svojim pitawima, udarala na same temeqe na kojima je po~ivala civilizacija. â&#x20AC;&#x201C; Jeste, pitawa su ti na mestu, ali wih sebi treba, pre svega, da postavqa Stvoriteq svega ìvog i neìvog, vidqivog i nevidqivog, a ne ti! Kad bude imao vremena da se ponovo pozabavi ovim svetom, moè{ mu samo pomo}i! Dotad se strpi. Prona|i neki svoj na~in da opstane{, i prihvati{ svet takav kakav jeste. Tih dana bio je do{ao sve{tenik iz na{eg kvarta da osve{ta vodu za Uskrs. Istina, nismo mu se nadali, niti smo ga bili pozvali. Kako se na nas namerio, te{ko je re}i. Pozvonio je na vrata, otvorio sam i ne gvire}i na okance da vidim ko je to. Bio je, u mantiji, s ta{nom u ruci, nazvao Boga, ja sam mu poqubio ruku i pokazao mu dnevnu sobu. Ivana je, ve} samom wegovom pojavom, bez poziva, u na{em domu, bila zgranuta. Kao da se pojavio rogowa ili neko ko na ovom svetu ne postoji. Kad se prisabrala, rekla je zabrinuto: 59

– Gospodine, pa vi se niste izuli! – Sa mnom ide Bo`ji blagoslov, ni{ta vi ne brinite! – odgovorio je on blago. Ceo obred osve{tawa ku}e protekao je u napetoj atmosferi. Sve{tenik je ubrzo oti{ao, a ona je, potom, do ve~eri usisavala pod i brisala pra{inu, jo{ uvek ne veruju}i da je odstranila prah s ulice koji je on uneo na svojim cipelama. – Dao si mu posledwih deset maraka koje imamo, a jesi li video kakva kola on vozi?! – On }e pomo}i da se ovaj svet popravi! Tim kolima lak{e }e sti}i do Boga, a mi mo`emo taqigati i „stojadinom” – rekao sam joj. Posle nekoliko dana, kazala mi je: – Zar nisi primetio da su grlice na terasi po~ele da prave gnezdo?! Ho}u da ukloni{ to grawe s oluka! Samo mi prave |ubre! Grlice su, odista, u ulegnu}u, koju je ~inio oluk za odvod ki{nice, iznad terase, ve} dve-tri nedeqe bile svojski prionule na posao: slagale gran~ice, slam~ice i mahovinu, trude}i se da sviju gnezdo. Odabrale su skrovito mesto na sun~anoj strani na{eg stana. – Neka ih! To je wihova ku}a! Uz nas su na{le sigurnost! – poku{avao sam nekako da je odvratim od nauma, svestan da im ne treba ru{iti zapo~etu gra|evinu. Pa, sam tvorac ih je poslao k nama. – Samo mi prave |ubre. Ne mogu da stignem da po~istim. A tek wihova kaka? Pa kad se izlegu mladunci! Leti to smrdi ko javni ve-ce! – Seti se svoga doma. Ja ih ne bih dirao! – kazao sam. – Treba da nam je zbog wih drago! Dobili smo nebeske drugare. Uzalud sam, narednih dana, na sve na~ine poku{avao da je ubedim da ostavi na miru to grli~je gnezda{ce na na{oj terasi. Morao sam da ga uklonim. Bila je zadovoqna. Pobedila je. 60

Tada sam joj, u qutini, rekao: – Zamisli da, jednoga dana, tako i mi ostanemo bez doma! – Mi smo drugo! – Po ~emu, drugo?! – Zato {to smo mi qudi! – Ni po ~emu, nismo drugo. I nad nama se moè na}i neko vi{i i ja~i. Vidi{, kakava su do{la vremena. Zar ne ìvimo svakoga dana u strepwi? Progna}e nas s Kosova! – I sa gnezdom }e{ ìveti u istoj strepwi! – rekla je. – Ptice }e nas, zbog ovoga, prokleti! – bio sam oja|en. – Veruje{ u sudbinu, u vraxbine, predodre|enost... – siktala je. Te{io sam se. Ipak je ostalo lastavi~je gnezdo, puno cvrkuta, u uglu sa spoqne strane prozora moje radne sobe. Ne moè me naterati da i wega oburvam. Istina, ni laste kao ni druge ptice, nisu ~istunice, pa prozor moram sam ~istiti od wihovog izmeta. Ali, ve} slede}eg leta, u vreme kad su grlice svijale nova gnezda, nad na{im krovom po~eli su da lete avioni sa tovarima bombi i stakla na na{em stanu pucala su od ~estih eksplozija u blizini. Poru{ena je kasarna, po{ta, neke ku}e, ku}erci... Goreli su automobili, fabri~ka postrojewa, benzinske pumpe... Ginuli su qudi. Toga leta, ostali smo i mi bez svoga gnezda. Obreli smo se u stanu Ivaninih daqih ro|aka na periferiji Beograda. Prihvatili su nas, dok se sna|emo. Verovali smo, da }e se dràva na neki na~in postarati o svim prognanim s Kosova i Metohije, pa i o nama. Ali dràvu to nije ba{ glodalo. Bili smo u neverici. U neizvesnosti. Izdani. Sami. Bez doma, kao i one grlice na na{oj terasi pre jednog leta. 61

Ivana je i daqe bila zaokupqena pitawima vezanim za stvarawe sveta, za koje je sada, sa mnogo gor~ine, imala vi{e kriti~kih opaski i razloga, navode}i kudikamo brojnije i bolnije primere wegovog nesavr{enstva, nepravednosti, zla, nego {to je to ~inila dok smo bili u Pri{tini. Ranijim pitawima pridodavala je sijaset novih: êmu zlokobna mr`wa me|u qudima, kad }e sve to, koliko sutra, biti samo prah i pepeo? Za{to ratovi, kad je ìvot samo sen i san? Za{to ovo, za{to ono, kad niko to sa sobom ne}e poneti na posledwe putovawe? Gde su srebro i zlato, gde imetak onih {to to tecijahu, a sad, ostavqeni, sami leè na odru, bez svoga imetka? Ovoga puta, mogao sam jo{ mawe da joj se suprotstavqam, da joj protivure~im. Ali, tim ~udnije, woj se nije dopadalo ni moje sagla{avawe sa svim otkrivenim i izre~enim mawkavostima u delu tvorca koje je ona navodila. Od mene je uvek zahtevala vi{e, {to ja nisam mogao da joj pruìm. Da sam se utrkivao s wom u ku|ewu tvor~evih dela i izno{ewu na{ih zamisli o pravednosti sveta, kud bi nas to odvelo? Ionako smo bili izgubili sve {to smo dole imali. Ostali smo bez doma i posla. Postali podstanari. Raseqena lica. Izbeglice. U na{ stan u Pri{tini bio se uselilio neki Aqu{, iz Drenice, i nikako se nismo mogli nagoditi s wim da ga napusti, ili da ga, bar, kupi, {to bi nam olak{alo preìvqavawe. [tavi{e, nije èleo s nama ni da razgovara. Nazivao nas je ubicama, neprijateqima, teroristima. Preko nekada{wih poznanika i prijateqa [iptara koji su ìveli u Pri{tini, poku{avao sam da s wim uspostavim vezu. Ni to mi nije polazilo za rukom. Moram priznati, u takvim prilikama, i sam sam povremeno gubio veru u Gospodina. Gor~ina je po~ela da ovladava i mojim bi}em. No, bio sam svestan, s verom ili bez vere, stvar se ni u ~emu nije popravqala. Jednoga dana, u jesen, po ru~ku, po{to je skuvala kafu, Ivana mi je, nakon mu~ne ti{ine, kazala: 62

– Ti vi{e sa mnom i ne razgovara{. Od tebe sam o~ekivala bar pomo}. Koliko vidim, izostalo je i najobi~nije razumevawe. Podnela sam zahtev za sporazumni razvod zbog neslagawa naravi... Nerazumevawa... Shvata{ ve}... To je jedino {to imam da ti kaèm. Veruj mi, dobro sam promislila... Iako nisam ni{ta shvatao, rekao sam: – U redu. Kako ti kaè{. Ali verujem da time ne re{ava{ svoj glavni problem. – Od ne~ega se mora po~eti! – odgovorila je pomalo cini~no. Sutradan sam u putnu torbu popakovao ono malo svojih stvari i oti{ao. Tako smo se rastali. Kao stranci. Kroz desetak meseci javili su mi da Ivana vi{e nije ìva. Sama je sebi presudila. Na{li su joj pisamce u ta{ni koje je bilo bez adresata, zapravo papiri} na kojem je stajala samo jedna re~enica: „S tobom sam izgubila sve!“ Nisu znali kome je pisamce bilo nameweno. Mogli su samo da pretpostavqaju. Ja sam verovao da ga je napisala meni, ali ponos joj nije dao da ga naslovi ili da mi ga po{aqe. A mo`da je bilo upu}eno i samom Gospodu. Danas, i ja imam sijaset pitawa koja bih rado postavio tvorcu ovoga sveta, budem li bio u prilici da ga sretnem, ali ih se, koliko to mogu, klonim. Ostavqam mu da prvo odgovori na ona Ivanina, a ja – ako stignem na red. Ja bih ga pitao samo jedno: za{to je stvorio i qude koji su u stawu da posumwaju u iskrenost wegovog dela?

Radivoj [ajtinac

BOLNIÂRKA IZ LYRIK KABINETA Od onoga dana kada je svoju radnu sobu i biblioteku Okean Virilis premestio iz prizemqa u veliko i svetlo potkrovqe, uspiwawe i silaèwe dugim zavojitim stepeni{tem sa~iwenim od odleàne, provetrene, suve orahovine sada ve} dobrano napojene bezbojnim lakom, nije trebalo nikakve zluradosti ni pakosnog zloslu}ivawa pa da se desi upravo ono {to se desilo posledweg ponedeqka u septembru kada se Okean Virilis, gospodar ovog zdawa i wegov jedini stanar, samozvani â&#x20AC;&#x17E;ukrotiteq pri~a i pripoveda~aâ&#x20AC;&#x2122;â&#x20AC;&#x2122;, spotakao silaze}i niz ve} opasno ugla~ane stepenice i pao na mermerni pod predsobqa, skoro pred sam ulazni prag. Obreo se, tako na tlu, jo{ prepun mi{i}nih drhtaja, gr~eva i reflekasa, re~ju, kao neka pihtijasta masa, blagootapaju}a santa. Kao velika lokva a ne kao neka gomila. (Po{to samo u ovoj prilici i re~enici koja sledi moè biti jasno i podno{qivo, odmah treba re}i da se ovaj pad, mo`da ~ak i nesre}ni slu~aj, desio iz slede}eg razloga: jedan od brojnih oblika ìvota u organizmu Okeana Virilisa, muwevitim i iznenadnim poistove}ewem ili refleksnom analogijom izme|u jezika i stopala, klizawa i hodawa, pripijawa i oslawawa, u jednom trenutku je, dok je gospodar jezikom pritiskaju}i desni dowih zuba u usnoj dupqi, traè}i zaostali, jo{ nepojedeni trun-ostatak pregriènog zrna slanog le{nika, jednostavno, naglom asocijacijom spojio gutawe hrane i silaèwe niz stepenice.) Okean Virilis je svoje li~ne probleme, obaveze i potrebe, izbegavao da re{ava sistemom antropomorfi64

zacije kao i bilo kakav oblik analogije s qudskom rasom, ali brojni, od mahinalnih do iznu|enih, kompromisi iz sfere bukvalnog opstanka, od svesti, podsvesti, od gestova i navika potpuno su li~ili na qudski znak i oblik, govor i pokret, {to bi se reklo, na qudsku pri~u. E, tu je taj pojam, kao ona jezikom iz zuba izbavqena mrva le{nika, pomeo korak tog gospodara koji se, tako, silaze}i sopstvenim stepeni{tem pod svojim krovom, u sopstvenoj ku}i, sapleo, pao i obreo na podu. Dugo je leào nepokretan, tako ispred samih ulaznih vrata mawe od jednog metra udaqen od samog ulaznog praga, ne ose}aju}i ne samo povrede i bolove ve} ~ak ni najmawu nelagodnost. To bi sve mo`da i potrajalo da jo{ jedan oblik ìvota iz wegove utrobe, sli~an pripijenim, u blagom povijawu gustog razgranatog grmqa sne`no belih malih kro{wi koje onako nabujali u belini pravo preko ~ula, ~ula vida i kroz wegove malo otvorene o~i, u svest gospodara Okeana Virilisa nije doveo neku uspravnu priliku tako|e belu, sastavqenu, u stvari, od bledog lica i bele ode}e. â&#x20AC;&#x201C; Ti, ako si NE[TO ili NEKO, odlazi odavde. Prezirem pri~e, prezirem sve {to je poezija po{tedela i zaobi{la. U ovom poloàju stvorovima je nelagodno ~ak i te{ko da progovore ali meni ne. Evo, leìm, nadimam se, {tr~im, izgleda da }u potopiti sopstvenu ku}u, kogod bude dolazio, mo}i }e samo do vrata, ako otvori udavi}e se. Uglavnom, ti bela nemani, sve je rastvor i naracija da nema tog koncentrata i poezije sve bi se raspalo kroz rupe, pukotine, pravce, navodna zna~ewa i verzije. Odozgo kao da je kapao glas: Vi sebe zami{qate, vi mislite da ste neka slana vodurina ali ja sam do{la da vas obi|em i jedno vreme provedem s vama. 65

Iz obilne bele ti{ine upravo, kao da kapqe, pomaqa se blago nagnuta ènska prilika, ogrnuta u jarkobelo platno. Ovako nadneseno, pre~isto, belo do oslepqewa uvek deluju oni {to prizivaju ili slute na duù ili kra}u negu ali ovde su se, tek toliko da bi se izbeglo privi|ewe jasno izdvojile jedre, debele usne, tanki otvor izme|u wih kroz koji su izlazili dah i one tihe re~i blago zasute mentolom ili eukaliptusom. Sa strane, malo ulevo ili malo udesno od dekoltea koji je li~io na jazbinu u sne`nom smetu bila je prika~ena tirkizna plo~ica i na woj ime, naziv ili oznaka tek, o~evidno neki znak raspoznavawa cele ove odozgo obru{ene blede u licu i bele ode}e pojave ili prikazawa. Na plo~ici je pisalo PRIÂ. Okean Virilis sko~io je kao oparen â&#x20AC;&#x201C; â&#x20AC;&#x201C; Ne, ne, ne, ne. Ovo je moja ku}a, moj dom, moje skloni{te. Nemate prava da banete, da sve podvedete pod doga|aj ~ak ni zbog dobrosusedskih odnosa, kad vam se u~ini da vam se sused povredio i da je u opasnosti. Ostavite se vi tih antropocentir~nih poriva, jer se i sam evo trudim da li~ite na telo, lik i du{ino pakovawe. Ne godi mi va{a blizina. Idite odavde i zasewujte bledilom, ne~im {to se zove poruka nekog drugog ili ne{to drugo. Vi ste ve} pro{li, desili ste se kao kad sam va{ slu~ajan ili nameran povod. Vi ste ve~ni vrt epifanije pretvorili u suve za~ine i uobi~ajili ga kao dodatak dugotrajnim jelima. Ona naivnost, skoro nepatvorenost vezana za naj~istije i otkrivala{tvom po~astvovane istraìteqe teksta nesojna je i prokazana, skrajnuta va{om ortodoksijom u vezi ~iwenica, re~enica i svrhovitosti svih vrsta. Gruba amputacija na tkivu semiologije. A poezija je pre svega to, totalna suprotnost va{oj ùdwi za hronolo{kim pokri}em bezna~ajne deskrip66

cije, nadutog aforizma ili budu}eg citata. Sve zavr{eci do zavr{etaka, umesto erosa, napetosti i nepredvidivosti sièom, diskursom kandiran ishod. To {to govorite u istom trenutku je pro{lost a ja, tek da znate, uìvam zato {to sam jo{ u padu, u spoticawu, ~ujem i prija mi {to oko mene pucketa, krcka moja sopstvena ravnoteà kao nevidqivo jato insekata, opnokrilaca kojima je letewe prisilni nagon dok se ne prizeme doìvotno sve crpe}i snagu iz pra-belega, pa mogu toliko toga pa ~ak i da lete a da to ne mora bez li~ne voqe. Jer, sve ono {to je plod onoga do ~ega dovede i ono kad se vi desite i preostane pri~awe kao pretvarawe doga|aja u doìvqaje i stil, manir, leksiku, obrte i likove. Kao udvostru~enom snagom Okean Virilis se pridiè i krene da se pewe onim zavojitim stepeni{tem i stiè do onog mesta gde se, malopre spotakao i uo~i to maleno, milimetarsko uzdignu}e debqine mesingane plo~ice i tu je bilo plitkim gravirawem ispisano PRIÂ i zatim u~ini dug korak presko~i 3 stepenika i na|e se pred samim vratima svoje radne sobe. Na vratima sli~na plo~ica i na woj tirkiznim slovima ispisan naslov â&#x20AC;&#x201C; LYRIK-KABINET.

Slobodan Stoji}evi}

UTORÊWE I {ta sad? Pa pivo. Dobro, hladno je. I onda je bila vru}ina kakva moè da bude samo utorkom. Bio je utorak, avgust, podne. Moj drug, vatrogasni pukovnik pojavio se odnekud u civilnom odelu. Otkud ti, nisam te video pola godine? Pa utorak je, kaè. Treba da putujemo negde. Pored èlezni~ke stanice parkirani taksikamioneti, crveni i plavi. Po{to do Rume, na primer? A {ta prevozite? Nas. Pa imate taksi za qude, mi smo za stvari. Mi smo stvari. Oni gledaju mog druga, u wegovu veliku o{i{anu glavu i oìqak pored desne usne, gledaju wega, gledaju mene, pa se u ti{ini razi|o{e. Jedan opsova. To mi se svidelo. Uvek se na|e neko da opsuje. Iz gu`ve isko~i ~ovek i zagrli me. Jesi li to ti, pita i udari me po le|ima. Ne poznaje{ me? Ide, kaè, sa robije. Deset godina. Ubistvo. U ba{ti stani~ne kafane sedamo za sto za kojim nema suncobrana. Nisam ga ubio, kaè i ubaci u usta pelinkovac, kao ì{ku. Gasi ga pivom. Nisam ga ubio, ponavqa i tiho peva neku cigansku pesmu koju nisam ~uo na radiju. [u{ti kao da ima pesak u grlu. Moj drug pukovnik gricka semenke. To je sasvim svejedno, kaè. To, ko ga je ubiuo. â&#x20AC;&#x17E;Gelo dade ando Belovari, te pogodil grasten patave; }ao ri|o, pe}alo zeleno, bi}in dade, toj {uakar grastoren! Joj borije, naj la{i }e jaka, kaz go dikes, tu manges te les!â&#x20AC;? Iz {inobusa, kroz prozor, gledam poqa bostana. Ma{inovo|a zaustavi ma{inu i kaè, idi, uzberi lubenicu. Doneo sam dve, jede i kondukter. U In|iji {inobus stoji deset minuta. Posle dvadeset nagovaram ma{inivo|u da krenemo. Jo{ jednu turu, kaè nepokolebqivo. U Rumi je nebo nekako nisko, 68

ponekad ~ovek mora da pogne glavu da bi pro{ao i ku}e su ogra|ene zidovima tako da se i ne vide. Udaram zvekirom o visoku i sna`nu kapiju. Otvorila je neka baba sa psom koji je mahao repom i smejao nam se u lice. Baba je misila da smo klavir{timeri iz Be~a, koje odavno ~eka, pa nas je povela do glasovira koji je, kao ogromna, debela ma~ka dremao u polumraku pisa}e sobe. Niko ovde ne dolazi, kaè na nema~kom i iznosi biskvite petite beurre i {naps. Sad mogu da umrem mirno, kaè. To je sasvim svejedno, rekao je moj drug vatrogasni pukovnik, grickaju}i keks. Na obli`we jezero smo do{li pred sumrak. Voda je bila crna, a na obali su, ra{trkani, sedeli neki qudi, kao da pecaju, samo {to nisu imali udila. Nebo je ovde bilo jo{ niè. Oko jezera, polako, kruìlo je vozilo, sa svetlom na krovu koje se palilo i gasilo. Hitna pomo} ili policija. Pitao sam jednog od onih koji su sedeli, {ta radi tu. Mi ~ekamo da se neko udavi, rekao mi je. I stvarno, jedna devojka nije izdràla, sko~ila je u vodu. Le{ su pa`qivo preneli u ono vozilo i odvezli. Moj drug vatrogasni pukovnik vi{e nije grickao semenke, pa ni biskvit. E, onda smo se vratili u grad i seli u neku kafanu, mislim da se zvala Trn. Tu smo jeli kolenicu sa renom i pili pivo, kad nai|e neki ~ovek sa xakom cementa i svali ga pored {anka. Kaè stigao cement. O~as, kafana se isprazni, otr~a{e u stovari{te. Sedeli smo do farjonta a onda oti{li u park da se odmorimo. Ja na jednoj, on na drugoj klupi; pro{la pono}. Taman sam zaspao, kad me neko probudi. Policajac. Mlad neki de~ko, fin. Pita nas da li smo Bosanci. Nismo Bosanci, odgovara mu moj drug vatrogasni pukovnik, a da li tvoji kod ku}e znaju gde si ti sad? Znaju re~e policajac nesigurno. Ne li~i ti, prijatequ, korio ga je pukovnik, da se smuca{ no}u po parkovima. Nismo mogli vi{e da zaspimo, pa krenusmo u hotel. Na trotoaru, neki ~ovek spava. Probudim ga jedva. Nazep}e{, kaèm, a on opsova i okrete se na drugu stanu. [ta 69

se to tebe ti~e, promrmqa. U hotelu smo imali slobodnu samo trokrevetnu sobu, a nas smo dvojica. Onda se moj drugi seti da ovde ima ro|enog brata. Moèmo wega da zovemo, bi}e nas onda trojica, kaè. Na|emo broj u telefonskom imeniku. Nismo popili ni pola litre, kad on stiè. [to da spavate u hotelu, kad moète kod mene, sutra moè{ i majku da vidi{. A gde je sada? U bolnici. Opet sko~ila sa terase. Ujutro, sunce je obasjalo celu varo{. Ipak, moj drug ho}e advokatu. Ho}u da tuìm. Koga da tuì{, bre? Celu Rumu }u da tuìm. Celu. I op{tinu i jezero i onu babu }u da tuìm i weno ku~e i onu devojku {to je sko~ila u vodu i majku }u da tuìm i policajca i cement i brata! Sve! Na sudu }emo se vidimo, kaè. Samo da sastvimo tu`bicu. Advokat u beloj ko{uqi, obrijan, okupan, odvede nas u neku sobicu i postavi za bidermajer sto~i}. Izvolite, kaè. Moj drug mu potanko ispri~a koga sve namerava da tuì. Dok je slu{ao, advokat je postajao nervozan, iako se osmehivao. Ne moè to tako, rekao je. Sud ne}e prihvatiti takvu tu`bu. I Sud }u da tuìm, odgovorio je moj drug odlu~no. Advokat je pogledao u mene kao spasioca. Ja sam se bez re~i ma{io za xep i izvadio pare. Ovo je kapara, rekao sam.

\or|e Jakov

DOK NAS SMRT PONOVO NE SASTAVI Posmatran sa prozora aerodromske zgrade, avion na pisti li~io je na penkalo kome je neki nesta{ni |ak, dosa|uju}i se na {kolskom ~asu, napravio krila od komada papira, i tankim, nevidqivim trakama selotejpa pri~vrstio ih za wegov trup. Sa ovog mesta, gde sam ~ekala da moj sin pro|e paso{ku kontrolu i {irokim koridorom uputi se ka izlazu za putnike kako bih mu mahnula posledwi put pre nego {to nas smrt jednog dana ponovo sastavi, nisam mogla da vidim ili ~ujem kada je pilot pokrenuo motore, ali kada se ~eli~na letilica uz blago podrhtavawe odvojila od gejta i, prvo sporo, pa onda sve brè po~ela da kotrqa pistom, krilata ma{ina je u mojim o~ima ponovo po~ela da poprima one predstave koje je uvek imala u mojoj svesti, da bi se, u trenutku u kojem se odvojila od zemqe i odlu~no ustremila ka nebu, wena forma ispunila svojim neizbe`nim zna~ewem a ona sĂ˘ma kona~no postala ono {to je oduvek i bila: avion koji se, s naporom savla|uju}i silu gravitacije, bez hroptawa pewao uvis, ostavqaju}i za sobom ~a|avi trag izduvnih gasova i â&#x20AC;&#x201C; premda je sada izgledalo da ovaj visi o tankoj, nevidqivoj niti kakvog nebeskog maketara skrivenog visoko u oblacima â&#x20AC;&#x201C; znala sam da avion zauvek odnosi mog sina i da ga ja u svom zemaqskom ìvotu vi{e nikada ne}u videti. Jer mome ìvotu tada vi{e nije bilo su|eno da potraje jo{ dugo; drugim re~ima, bio je to moj posledwi izlazak u svet: kratak put do Sur~inskog aerodroma, kako bih svom sinu u jednom jedinom zagrqaju pred odlazak rekla zbogom, spustila tri poqupca na wegovo 71

lice i naposletku pogledom ispratila wegovu figuru, to telo koje sam, mada naravno ne u tom obliku, pre trideset pet godina donela na svet. Ovaj oblik ve~nosti u kome moj duh sada prebiva ne dozvoqava mi da govorim o kraju, kona~nosti ili nepovratnosti. Ali, budu}i da je onog toplog, sun~anog avgustovskog dana, kada smo se rastali u zagu{qivom holu aerodromske zgrade pretrpane qudima, na{ ovozemaqski ìvot sa na{im smrtnim telima i jo{ uvek neizvesnom besmrtno{}u na{ih du{a bilo jedino {to smo tada posedovali, kao i s obzirom na to da je moj sin, bogu hvala, i daqe me|u ìvima, ne preostaje mi drugo nego da za jo{ izvesno vreme nastavim da govorim u tim formama za koje su kraj, gubitak i kona~nost me|e stvarnosti i istovremeno mera qudske zdrave pameti. Elem, posmatrala sam avion uz koji je, poput xinovske pijavice, bila prislowena gumena harmonika kroz ~iji su trbuh qudi polako kora~ali, zaputiv{i se u letelicu skriveni od pogleda rodbine i prijateqa koji su do{li da ih isprate, i mislila kako je moj sin uvek voleo avgust. Jo{ kao de~ak, za vreme {kolskih raspusta, strpqivo bi ~ekao da se s mora vratimo u vreli grad ~ijim bi se ulicama onda {etao sâm, sklowen od o~iju prijateqa, daleko od mogu}ih poznanstava. Moj mu` nije pokazivao preterano razumevawe za ovu osamqenost na{eg sina, ali dokle god je on dobro u~io i, kako se to nekad govorilo, primerno se vladao, on – moj mu` – nije imao ni{ta protiv. Naravno, voleo je na{eg sina, kao {to sam ga volela i ja sâma, mada se maj~in ska qubav ne dâ uporediti ni sa jednom drugom. Dok sam, ugrabiv{i priliku i osamiv{i se na kratko jo{ u aerodromskoj zgradi, posmatrala kako avion i{~ezava na horizontu, pretvaraju}i se u okom jedva vidqivu ta~ku na nebu a potom ve} postaju}i samo slika u mom pam}ewu, o~i su mi se ispunile suzama, a brada po~ela da podrhtava. Naviknuta da skrivam suze pred o~ima drugih qudi, ukqu~uju}i tu mog muà a i na{u decu, i ovog 72

puta sam se suzdràla da ne briznem u glasan pla~, iako sam znala da moga sina o~ekuje novi ìvot. Ili mo`da ba{ zbog toga. Bilo kako bilo, potisla sam po ko zna koji put u svom ìvotu poriv da glasno zapla~em i kada sam se napokon uverila da se niz moj desni obraz skotrqala samo jedna jedina suza a da je levi ostao sasvim suv, mogla sam da odahnem i kona~no se prepustim sopstvenim mislima. O nekim stvarima ne moè se misliti, a kamoli razgovarati. Zato nisam ni èlela da se moj sin raspituje o mojim posledwim danima, a naro~ito mrska bila mi je pomisao na to kako moj mu` koji me je negovao i na ~ijim je rukama po~inulo moje telo daje o svemu ovome detaqna obave{tewa na{em sinu. On je sad bio daleko, nije mogao da se vrati pa ~ak ni da mi do|e u kratku posetu, i bilo je bespredmetno uznemiravati ga slikama o propadawu tela. Ponekad smo razgovarali telefonom i se}am se da sam se za vreme na{eg posledweg razgovora svojski upiwala da re~i izgovaram jasno u telefonsku slu{alicu. Tog avgustovskog dana na aerodromu ja sam bila ona s kojom je moj sin progovorio najmawe re~i. Ni{ta zato. Bilo je ovo sĂ˘mo po sebi razumqivo. Moj sin je dugo grlio svoju ènu, opra{taju}i se s wom dok su wih dvoje ~as {aputali jedno drugom u uvo, ~as glasno razgovarali, razmewuju}i posledwe molbe i uputstva. A onda, tu su bili i wegovi prijateqi. Veselo su mu se obra}ali, bodre}i ga i povremeno s wim zbijaju}i {ale. Wegov otac je, kao i uvek u svim zna~ajnim, prelomnim trenucima za na{u porodicu, koji su u wegovim o~ima imali sve {anse za sre}an rasplet, poskakivao unaokolo, glasno i nepovezano govore}i, ushi}en nekom vrstom ponosa i potresan putnom groznicom, bez obzira {to nije on bio taj koji je trebalo da putuje. A put je vodio u nepoznato. I, premda smo svi verovali da je odlazak na{eg sina jedina ispravna odluka koju je on u proteklih nekoliko godina mogao da donese, kao i da 73

}e tamo gde se bio zaputio zapo~eti – kako se to ve} nespretno kaè – novi ìvot, ja sam ose}ala samo bol pred onim {to ga tamo o~ekuje, a {to tada niko sa sigurno{}u nije mogao da predvidi. Bio je to maj~inski bol uslovqen mukom saznawa, jer to je bilo ono {to je odista ~ekalo mog sina u toj stranoj zemqi u koju se bio zaputio: vrednost iskustva za koje se od kad je veka i sveta uvek nemilice pla}alo i ~iju cenu nikakva pamet i nijedan savet nisu mogli da umawe. Naravno da je svako od nas imao nekakve predstave – uglavnom krajwe neprecizne i maglovite – o onome s ~ime }e moj sin u skoroj pa i daqoj budu}nosti morati da se uhvati uko{tac, i ja sam samo mogla da se nadam da na dnu wegove du{e kao i u srcu wemu najbliè osobe – koja je trebalo da mu se tamo uskoro pridruì – ne leì gorki talog proteklog ìvota, gusti muq iskustva, koji }e se, ustalasan nemilosrdnim udarima skore budu}nosti, pokrenuti i naposletku zamutiti tok wihovog ìvota u dvoje. Moje nade bile su, kao uostalom i mnogo puta do tada, uzaludne. Sa svojim sinom sam posledweg puta razgovarala kako to dolikuje vremenu i prilikama u kojima smo se tog leta zatekli otprilike mesec dana pre wegovog odlaska, jednog julskog popodneva na klupi ispred zgrade pulmolo{kog odeqewa, gde sam bila primqena na kratko ispitivawe koje je samo potvrdilo ono {to smo ionako svi unapred znali: da sam bila obolela nasmrt. Za mene je u tom trenutku postojalo samo jedno pitawe: ho}u li imati jo{ toliko snage da svog sina ispratim na put na koji se spremao, ho}e li u meni tada ostati jo{ toliko snage da mu uputim razumno zbogom i srcem nena~etim saznawem o raspadawu tela po posledwi put u to zbogom ulijem svu svoju nadu i veru u zdrav razum i sre}u, koje sam èlela da ga prate na wegovom putu. Dan je, kao uvek u to doba godine, bio vreo i ja nisam mogla da podnesem pomisao da svog sina do~ekam u bolni~koj sobi, tako da sam iza{la napoqe i smestila se 74

na praznu klupu, o~ekuju}i da se on svakog trenutka pojavi. Nije lako misliti o predstoje}oj smrti, naro~ito ne kada ova vi{e ne leì u mutnim prostorima jo{ neizvesne budu}nosti, ve} je – poput neuru~enog pisma koje nas o~ekuje na {alteru obli`we po{te, a koje moramo da podignemo u roku nazna~enom na ceduqi koju je po{tar, ne zatekav{i nas kod ku}e, spustio u na{e po{tansko sandu~e – bila najavqena stru~nom prognozom lekara. Tu najavu smrti, koja je bila isto tako neopoziva kao i najava predstoje}eg svetskog prvenstva u ko{arci, doìvqavala sam – za sve vreme od kako smo, otprilike u isto vreme kad i vest o mojoj skora{woj smrti, primili vest da }e moj sin zauvek oti}i – kao smetwu mojim posledwim danima koje }u provesti sa svojim sinom, pomaù}i mu i u~estvuju}i u wegovim pripremama za taj put u neizvesnost nepoznatog. Drugim re~ima, nisam mogla da podnesem pomisao da sada, nakon svih onih godina nema{tine i straha, kada je moj sin kona~no stavio ta~ku na to nemilo poglavqe, padnem u krevet i prepustim se nemu{tom umirawu dok se on spremao za odlazak. Molila sam boga – u isto se vreme spremaju}i da sklopim dogovor sa |avolom – da mi dâ samo toliko snage kako bih svog sina ispratila, a potom se, s ozbiqno{}u kakva mu i dolikuje, posvetila sopstvenom umirawu. Nisam, naravno, znala ho}e li moje molbe biti usli{ene i zato sam se sada toliko radovala ovom susretu sa svojim sinom na bolni~koj klupi tog julskog poslepodneva. Kada sam ugledala wegovu vitku, izduènu figuru kako se s dna sporednog puta uokvirenog niskim, sparu{enim rastiwem, hitro, svojim dugim koracima, pribliàva klupi na kojoj sam sedela, srce mi je zaigralo od radosti i za tren mi se ponovo u~inilo da }e ìvot nastaviti da neometano te~e daqe, pruàju}i se unapred, daleko, na jo{ uvek neodre|eno vreme, u budu}nost kojoj je moja trenutna sre}a zbog toga {to vidim svog sina kako mi se pribliàva ponovo podarila 75

atribut neizvesnog. U trenutku u kojem sam uspela da razaznam crte wegovog lica, figura mog odraslog sina iznenada se pretvori u de~a~i}a krhog i mr{avog tela sa kratkim pantalonama koje su mu landarale oko tanu{nih nogu i majicom uprqanom pra{inom na kojoj su se ~ista mesta smewivala sa tamnim mrqama znoja i blata. Na nogama je imao sandale i tr~ao je ka ulaznim vratima na{e ku}e sa onim izrazom lica koji sam tako dobro poznavala, a sa kojim mi je uvek saop{tavao va`ne odluke koje je bio doneo ili presudna otkri}a do kojih bi iznenada do{ao, dok mu se piskutavi glasi} lomio od uzbu|ewa, da bi onda, dok se on borio da do|e do vazduha, postajao jo{ vi{i i tanu{niji. Sada je moj sin kora~ao ka meni ùrno i, kao i uvek, pomalo nemirno, ne skrivaju}i pritom svoju odlu~nost. Kada se dovoqno pribliìo klupi, veselo je rekao zdravo, sagnuo se i poqubio me u ~elo. Potom je seo, pa smo po~eli da pri~amo onako kako smo to uvek ~inili, kao da se izme|u re~i koje smo razmewivali nije svakog trenutka uglavqivala pomisao na moju skora{wu smrt. Postoji u ìvotu svakog ~oveka trenutak u kome on sebi ne sme da dozvoli da razmi{qa o predstoje}em, skora{wem svr{etku, i za mog sina ovaj je bio jedan od wih. A i za mene: podstaknuta i osokoqena sinovqevim poletom u vezi sa wegovim skora{wim odlaskom, negde iz nepoznatih dubina svog bi}a izvukla sam verovatno posledwe ostatke ìvotne snage i ni{ta mawe sre}e, {to me je â&#x20AC;&#x201C; kako mi je on tada, skrivaju}i pomalo ~u|ewe, i rekao â&#x20AC;&#x201C; u~inilo mla|om i radosnijom, jer ja sam èlela da me moj sin takvu zauvek upamti. Tog julskog poslepodneva on nije pri~ao o bolesti i uzdrào se od davawa saveta, {to bi, ina~e, ~inio uvek kada je u razgovoru u~estvovao i wegov otac. Sada smo pri~ali o preseqewu, wegovim prijateqima, novim poznanstvima, i pro{losti. Posmatraju}i wegovu vi`qastu figuru na koju su talasi proteklih godina ve} bile nanele senke starewa, prepustila sam se 76

toplini sunca na zalasku, kao i sinovqevom glasu koji se u mojim mislima polako pretvarao u naizgled davno zaboravqene slike iz wegove mladosti: snebivaju}i se, moj sin stoji do kolena u prohladnoj vodi na plaì u Ba{kom Poqu dok ja ve} ùstro zamahujem rukama, seku}i vodenu povr{inu i sokole}i ga da se baci u vodu i zapliva ka meni; sedim u klupi na kraju {kolske godine zajedno sa drugim roditeqima u zagu{qivoj u~ionici dok moj sin, nakon {to je u~iteqica prozvala wegovo ime, ustaje da bi iz wenih ruku primio |a~ku kwiìcu; stojim u na{oj dnevnoj sobi u polumraku jesewe ve~eri, peglam i slaèm ko{uqe i rubqe, oslu{kuju}i ti{inu u kojoj moj sin u svojoj sobi sedi pognut nad radnim stolom; ma{em dugo za vozom koji se lagano udaqava iz stanice, odvoze}i mog sina na odsluèwe vojnog roka, a onda maramicom dugo bri{em suze koje mi se bez glasa slivaju niz lice i kojima sam tada dopustila da nesmetano teku, ne skrivaju}i ih pred prijateqima mog sina koji su do{li da ga isprate; ~ekamo u redu pred bioskopom „Odeon“ da kupimo karte za premijeru Ajkule, film posle kojeg moj sin izjavquje da vi{e nikada ne}e oti}i na more; sedimo jedno do drugog na uzanoj sofi u wegovoj sobi i ja mu ~itam Ajvanhoa, tuma~e}i mu pritom nepoznate re~i, premda je on do tada ve} bio nau~io da ~ita sâm... Slike su se re|ale u ritmu wegovog govora i kratkih pauza koje je pravio kad bi se zamislio nad onim {to je upravo bio rekao ili {to se tek spremao da kaè, i ~inilo se da im nema kraja. Nije ga ni bilo, niti }e ga ikada biti. Nekoliko dana pre nego {to }u oti}i u bolnicu moja snaja me je povela u grad, kod frizera. – Mama – rekla je – ne moè{ nikuda s tom kosom. Bila je u pravu: kosa mi je porasla i visila u tankim pramenovima sve do ramena. I tako smo oti{le kod frizera. Ona se radovala kao da }e to – moja uredno o{i{ana i malo podignuta kosa koja se sada, posle frizerkinog zahvata, blago talasala na lepo oblikovanim krajevima – 77

izle~iti moju bolest ili mi, u najmawu ruku, produìti ìvot. Uìvala sam, ipak, u bodrom duhu svoje snaje, bezbri`no se prepustiv{i wenim savetima i gotovo de~joj brizi oko mene i mog tela kome vi{e nije preostalo mnogo dana u svetu ìvih. Uostalom, uskoro je i ona trebalo da po|e za svojim muèm i sa sobom povede moga unuka. Nakon {to su oti{li, prona{la sam me|u stvarima koje nije mogla da ponese – ili ih je u op{toj gunguli oko spremawa za put i pakovawa bila zaboravila – koncept wenog pisma, poslatog mom sinu kratko vreme po{to je on bio otputovao. Nikada, naravno, ne bih pro~itala tu|e pismo, ali papir, koji je bio presavijen po sredini, otvorio se sâm od sebe i ja sam ugle dala nekoliko re~i koje su govorile o qubavi i radosnom i{~ekivawu wihovog ponovnog susreta. Ah, gde su te dve du{e sada? Nekad davno tiho bih zaplakala svakog puta kad bih se setila kako nam je na{ sin jedne septembarske ve~eri, dok smo se moj mu` i ja spremali da po|emo na spavawe, rekao da }e se uskoro oèniti. Bilo je to kao da se wegovo detiwstvo, pa i ceo dotada{wi ìvot, taj neprekinuti kontinuitet u du{i svake majke, zavr{ava, a moj sin zauvek odlazi od mene, otvoriv{i naglo vrata zrelog doba i kro~iv{i kroz wih onim svojim odlu~nim korakom o kome sam ve} pone{to rekla, uputiv{i se tako u novi svet, tako blizu a ipak tako daleko od mog sopstvenog. Qudi prave ozbiqnu gre{ku kada o qubavi razmi{qaju kao o ne~emu stabilnom, prijatnom i ve~nom. Misterija qubavi leì u wenom gubitku, u mogu}nosti da se ona izgubi – kao i u strahu da vi{e nikada ne}e biti na|ena. Radosti qubavi su retke i dragocene. Ta jednostavna ~iwenica izo{trava kako samu qubav, tako i strah od wenog gubitka. Ne na}i vi{e nikada qubav daje ton neodlo`nosti svakom trenutku prave qubavi, i qudi, mu{karci i ène podjednako, bivaju pre~esto osu|eni da ìve u neopipqivoj izmaglici wenih obe}awa i sopstvenih nada. Ne kriju}i vi{e suze ni od koga, sada bih samo 78

nesputano plakala pri pogledu na te dve du{e, razdvojene jedna od druge i oka~ene o konce neke tu|e voqe, konce koje sada nemilice pokre}u nespretni prsti nepoznatih qudi; plakala bih kao onda, nekada, dok sam stajala na èlezni~koj stanici i mahala za vozom koji je odnosio mog sina, plakala bih sigurno jo{ neute{nije samo kad bi moj duh koji se sada nervozno vrpoqi u ovoj neudobnoj beskona~nosti vremena ponovo mogao da na|e moje telo i pokrene wegove suze. Zavidela sam, zato, svom muù na wegovim suzama dok sam ga svakog dana posmatrala kako dolazi na grobqe, neki put sa cve}em, ponekad sa kantom i lopaticom, a naj~e{}e golih ruku, gde bi prvo sedao i dugo gledao u nadgrobni kamen, mrmqaju}i neke samo wemu razumqive re~i, da bi potom ustajao, svakog puta pomilovav{i mermer od kojeg je bila isklesana nadgrobna plo~a, i onda polako po~iwao da posluje oko sĂ˘mog groba, ~upkaju}i korov, podsecaju}i travu, mewaju}i vodu za cve}e i ~iste}i, kako kad, dlanovima ili metlicom, zemqu koju je vetar nanosio na nadgrobni kamen. Zavidela sam mu, ali su me wegove suze u isto vreme bolele. A kako i ne bi? Iako sam verovala da }e poìveti i nadala se kako }e bar jednom oti}i u posetu na{em sinu i wegovoj porodici, radovala sam se svom ponovnom susretu s wim i prièqkivala ga ovde, u ovoj ni{i vremena i prostora, koritu beskona~nosti, gde se dobro i lo{e potiru, a slivom na{ih uspomena te~e samo jedna jedna velika reka se}awa, oslobo|enih, kako se to ve} kaè, pomena na dobro i zlo. Ni{ta vi{e nisam prebacivala svom muù. Ni{ta me vi{e ne boli i ni zbog ~ega vi{e ne ose}am àqewe. Ispuwava me samo radost pri pogledu na wega, koji je sada ovde sa mnom, ali zagrcnula sam se od nemog uàsa onda kada mu je, za kuhiwskim stolom u k}erkinom stanu, ruka kojom je drào {oqicu crne kafe klonula, {oqica skliznula iz ruke i pala na zemqu razbiv{i se u parampar~ad, da bi se trenutak kasnije i ~itavo wegovo telo nekako 79

~udno iskrivilo, i kona~no, s muklim treskom, beìvotno stropo{talo na linoleumske plo~ice kojima je bio obloèn pod u kuhiwi. Ne}u vi{e o smrti, premda pri~a o woj nikada dosta. Stajala sam, tako, tog avgustovskog dana, sĂ˘ma kraj pro zora aerodromske zgrade i posmatrala avion koji je, kao {to ve} rekoh, li~io na penkalo za koje su tankim, nevidqivim trakama selotejpa bila pri~rv{}ena papirnata krila. Proteklo je ve} dosta vremena od kako sam pogledom ispratila svog sina koji je, obaviv{i paso{ku kontrolu, pro{ao {irokim koridorom, da bi zauvek nestao negde na wegovom kraju, na kojem se u daqini nejasno nazirao izlaz za putnike. Mahnula sam mu posledwi put pre nego {to nas smrt jednoga dana ponovo bude sastavila, i on je zastao, podigao ruku i ra{irio dlan. Nisam znala o ~emu je moj sin u tom trenutku mogao da misli, kao {to nisam mogla da znam ni {ta }e mu doneti sutra{wi dan, pa je jedino {to mi je jo{ preostalo da u~inim bilo da se nadam da }e ga pratiti sre}a i zdrav razum, a {to se tog avgustovskog dana ve} bilo slilo u ~vrstu veru koju sam â&#x20AC;&#x201C; zajedno s pozdravom i dobrim èqama za put â&#x20AC;&#x201C; svojim poqupcima utisnula duboko u wegovo lice, ba{ onako kako sam ga nekada, kada je moj sin bio de~ak, poqupcima otpo{iqala u san iz kojeg bi se on narednog jutra budio ~io i sve`, ~ista srca i bistra uma, osnaèn dugim no}nim snom, ma koliko ona sĂ˘ma bila tamna i neprozirna za besano oko moje strepwe.

Mikailo Bodiroga

HALKIONI (AMILIO) Jutros je sneg padao na Amazon. Amilio zna koliko je stra{no otkriti da nema ni dana, ni meseci, ni godina, i da je novembarsko jutro u suncu sad isto {to i reska te~nost u zelenim bocama, isto {to i muzika u ogledalima; {ta god da uradi ovo zrnce ispravno je. Vaseqena je u stvari smeh. I ja ne bih da budem lud kao vetar, ali, ponekad postojim upravo na takav, neuhvatqiv na~in. Poznajem stvari i sa one, druge strane, ~ak {tavi{e, i iznutra. I zvezde, i julski smeh. E da, bio je ~etvrti septembar kada smo videli haos: Lebdeo je na metar iznad zemqe pravo ispred nas, mali haos. Bio je to pravi pravcati haos: Avgustled, ùte breze, medved sabojan ... Wegovo ro|ewe pretvorilo je sve nas u tigrove i jednu drevnu skazaqku nad pticom, o~i su nam se zbile u {i{arku. A Amilio, ~uvar magacina crvenih lavora, sipao je na nas junsku supu s krova, sipao ju je u no} dugu za tri vatre drva. I u zoru, na grudi je na{e s no}i navejala bela pena. Amilio tad re{i da uplete {aku snega, u iglice ~etinarske, i da odmah sipa, kao belu {oqu soli, oko na{ih glava, u ruè zavetne. Da im krv za minut na nas sva iskapqe. Pa da na nas, s jutrom, u toj ludoj plimi krvi ruà, na obali, oko Amilija u potoku rone svi balkoni, sve kroz ribqa jata, da mu no}na duga bude znak nad kolajnama, na u{ima riba ko usnama. Ali ovog trena vrtlog zvezda odvla~i nas sve u centar neba, i to napred, ispred svih, mene ba{ i Amilija, kao lude ptice iznad mora. Okre}e se Amilio pa mi kaè: Ovde }e jednog dana biti sunce. Da imam novca imao bih i crni mantil, a i ~izme. Zvao bih se Oleander a ne Amilio, i davio bih devoj~ice kad je srebrn mesec. Bio bih 81

car i osmeh, dok me ne istrebe! A ja mu kaèm (a usne mi {umski med i oleander): To, da }e ovde jednog dana biti sunce, to je stvar mode. I belim prstima obrazlaèm mu celu zaveru detiwstva i moje veliko, zlatno pleme. Topi se Amilio od svile za prole}e: Od wega, osta}e nam no} da u woj ru{imo mostove i ve{amo sestre, srce detiwstva pada u wegovo ve~e, i navodi, sasvim bele metale posa|ene na rub snega, u pti~je vagine. Datume to srce ne taloì jer su ugovori tek, te{ki lawski sneg. A nakot, nakot ven~ava zbog Amilija svoju princezu. Za oblak, prepun duge, nemogu}i acedion plavi, bedan. I eto, tako po~iwe haos, kao {to se i svemir, kap po kap spu{ta u san, zrikavci razdraèno opevaju ~ar Amilijovog otkri}a, a visoko iznad, u naborima neba jedan orao se ve} skamenio kao crv, dok su crvene {qive duboko dole tupo pulsirale u mreì, suncem natopqenih grana. Filosofsko bujawe meseca, lakog naelektrisawa i magneta navrlo je oko Amilija, a {irom sveta qudi su ubijali ìvotiwe, gasili male magnete. Tako biva kad sever, mlad i plimom na~et, zapo~ne azurna, vrtoglava vaspostavqawa propisnog oblika tog ~udnog, neo~ekivanog dana a na{ Amilio odse~nim, kriptastim pokretima krila magnetnog leptira navrlog iz neba guta ko{tice, zapravo prave, bronzane tikvice! Amilio! u ~ijim pesmama je vagina ogledalce? I ko ima oka dva bistra kompasa? Vidi: bolnica se zlati na bregu pred nama, kao kruna. Dvori{ta napu{tenih {kola gradom cvr~e pod bezumim cvetovima, zgu{wava se sentimentalnost devica u kamewe po zasvo|enim oazama; qu{te se mace â&#x20AC;&#x201C; debeli slojevi detiwstva â&#x20AC;&#x201C; i smisao iz ma{te poput ludila o~arava ovaj dan u blistavu propast vekova ... A onda sledi samo dosadna muka umirawa, od gladi i bole{tina. Amilio, stra{no èlimo da uni{timo svet ali ne moèmo, jer se svet ve} dogodio, i samim tim je neuni{tiv. Amilio! Nezaprosive vazdu{ne udoline u ~etvrtoseptembarskoj prelepoj no}i tvrde pazar u vezi sa svim pitawima o nanosima onog 82

pravog, kvintesencuju}eg postojawa zaparloènog u na{im umovima pod bokorima nabujalih grozomornih topola ~ija je zelena, nezamisliva teìna u stvari sva od srì jednog jedinog, ~istog apstrakta svakomernih polnih bitisawa tamnoputih i vilovnih deva u neizmernom broju nataloènih, davno, davno ogromnih eola. Proroci u wima jo{ ja{u ma~eve pod xinovskim oleandrima i deru se na sav glas: Beskrajno detiwstvo zri oko groba! Beskrajno detiwstvo zri ... Prizivaju, budale, kameni val, – snegove lajave. – Za{to me ubija{? pita senica. – Zbog tebe. Jer da te nema, ne bih tad mogao da te ubijem, peva klas. Samoubistva kao cvetovi rastu s krovova. Ka wima kli~u jabuke oslobo|ene tamnice ploda i okova biqke, jablanovi se pred wima di~e kao sukwe kad oluja si|e, gluv za kraste-rime, jedan zastor, Amilio, o~ajan i {tedar, lebdi oko wih nad ponorom ozarene tame, i nesviklom srcu detiwem skriva celo vrelo è|i, dok je zlato u naboju sunca, ili zvezda koje ~eznu iznad svoje ve~ne, nero|ene, sa nepcima srasle tame. Volovi i rode nose nose na{e ime, jer je dole mesec smotan u oblake, perje qiqana prekriva nam glave. Ni u li{}u, ni u senci nema ni~eg. Ni datuma, niti suncokreta, ni i~ega {to bi deca }udi skroz zaumne mogla svrstati u snove, snove bez meseca. Ni hiqade sunaca koja kao svelo li{}e padaju na na{e glave ... na nas mrtve i ogrezle, borovnice. A preostalo kopno pod nebom, oko na{ih ~ela, osvoji}e narod Luni, ja{u}i na stadima lepih magaraca: Sedite gospodine! Evo za vas devedeset devet lica! Rimqani i Mongoli lebde u telu qudske mase, u organizmu mno{tva; sva carstva su u senkama podanika, onih koji teku kroz vekove – nama ni{ta ne ostaje, samo dojka smrti kapqe, jer, vreme je ... Zovem se Run Slen. Moje su godine spaqene nad vodama blagih izvora. Kod mosta koji vence `dere, u osvitu od ~elika, mlada kao li{}e igra bela devoj~ica, igra no} ve}, ko dan ~edna. Goni~i no}nih bicikala na obali diù u vis jedra. Kli~u u svim nedeqama naokolo sve}e, novembar83

ska, februarska, avgustovska, julska, sve}a, i uz sve wih, od majskog srebra jedna. Kad je sunce obasjalo sve mostove, sko~ili su sa obale Saraceni i rastrgli i pojeli devoj~icu koja igra, sve do srca, kao da je bela vekna. Kao lisica u zamci {apu, minijaturno bi}e iz trbuha rastrgnute devoj~ice pregrizlo je vrpcu svu od srebra, pup~anik bedan, i brzo i{~ezlo, u vodi, ko senkom neba. â&#x20AC;&#x201C; Amilio! Ko mo`e biti siguran da taj fetus ne ve}i od tvog oka ne}e `iveti u reci jo{ mnogo godina, pod brzom vodom, pre no {to spozna svoju qubav prema onoj koja ga je ponela na svet a koja je od jutros samo prah na dnu vaseqene? â&#x20AC;&#x201C; Niko, niko brate. Ajd sad: zbogom svete i amin. Zbogom svete i amin. Amilio prede bele zvezde a sunce para male klade. I reka te~e i te~e ...

Aleksandar Qubi{a

PAKLENA POMORANXA Posle potopa ptice pakla po~e{e pevati. Prva ptica peva{e: â&#x20AC;&#x17E;Pade, pade padalica po~e pesma pokajnica planet posta prskalica pade padalicaâ&#x20AC;&#x153; Potom planetu po~e{e pro`dirati poàri. Planuv{i planine polego{e, presahnu{e potoci. Posvuda petrolejski, plinski plamenovi. Prokqu~av{i poput plamene pe}i planeta postade prava paklena pomoranxa. Posred podna posta pono}, posvuda preovlada pomr~ina. Pradavne polise protreso{e potresi. Pade pregolema po{tarska prestonica prepuna pozla}enih palata â&#x20AC;&#x201C; Prapolis, postojbina poroka, pogani, pribeì{te prevaranata. Po~e period prokletstva, posvuda pomori. Prepla{ene psihe posla{e posledwe pokajni~ke poglede prema plavoj pu~ini, pa planuv{i poput papira, presta{e pulsirati. Pomrle populacije posta{e psiho-pesak. Posvuda posut prah, prst pra{ine prekri paostatke prirode. Pustiwa. Posle pristojne povesne pauze po pe}inama, poput pe~uraka, poput plesni, proklija pomr~ini potpuno prilago|eno po{tarsko pleme. Protomajstor, po{tarski poglavar, pobedonosnim pokli~em probudi pospalo pleme, pa ponosno podiè prst. Prin~evsko pokolewe! Po~ujte pradavnu po{tarsku pri~u, pamtite, pa prenesite potomstvu. Preìvesmo pakao, pomo}u pradedovske pameti. Prapo{tari pravo85

vremeno pokupova{e pola planete, pokupova{e prostrane pe}ine, pripremi{e potrep{tine... pokupova{e, poga|ate? Pa pomo}u para. Po{tari po prirodi po{tuju pare. Po predawu planetarne pare pripadaju posedniku planete – prirodan princip, primeti}u. Poslu{ajmo pretke, po{tarima predstoji prili~an posao; proceni}emo pametno pa ponovo pokoriti planetu pomo}u... pogodite. Pomo}u para – prozbori po{tarski portparol. Prirodno. Posta}e planeta ponovo po{tarski protektorat – Protomajstor podiè pozama{an pisani predmet – Palamud! – povika Protomajstor – pradedovsko pismo. Po prvom protokolu Palamuda preìvelim po{tarima predstoji presveti poslovni pohod. Pozivam prave po{tare: pripremite prtqag po{tari, potraìte putokaze privremeno prekrivene pomrlim pu~kim psihama, pa po|ite psiho-pustiwom, prona|ite pradavne puteve para. Psiho-pesak predstavqa prasirovinu. Prowu{kajte ponaokolo, pare poseduju prepoznatqiv parfem, postanite pustiwski psi. Po Palamudu, pamtite, putevi para prolaze pored piramide. Po{to prona|ete piramidu – pazite. Podno piramide polumrtav, poluìv po~iva presveti Princ po{tarski, privremeno pali poglavar. Po{to prona|ete prin~evu piramidu, prokopajte prolaz podno praga – prona|ite prin~ev podrum. Posred podruma postoji poùteli pijedestal, pored – pozla}eni pentagral. Podignite pentagral, pijucnite pet puta, pa poqubite palog Princa. Preterujete preuzvi{eni, pa po{tari po petom protokolu preziru poqupce – primeti portparol. Potpuno pravilno. Po petnaestom protokolu, pak, Palamud propisuje, podvla~im pro-pi-su-je „Poqubiti palog Princa predstavqa posebnu po{tarsku po~ast“ – Protomajstor ponovo podiè Palamud. Pardon. Potpuno pogre{no protuma~iste Pre~asni, pa Palamud petnaestim protokolom, propisuje, pederasiju. 86

Prestanite pobogu. Palamud, pored protokola, preobiluje prikrivenim porukama. Primerice, Palamud prikriva pradavni po{tarski posedovni plan, pretenziju prema planeti. Po Palamudu planetu pre po~etka pakla posedova{e prete`no prapo{tari. Planine, pustiwe, prerije, pra{ume, pampe... â&#x20AC;&#x201C; prostranstva, pa potom putevi, polisi, pe}ine, piramide, pare... pripada{e premudrom prapo{tanskom pokolewu. Povi{enim procentom pameti prapo{tari podjarmi{e primitivna priglupa plemena. Poslu{ajte, predano primewujte Palamud, po|ite putevima, prona|ite piramidu. Ponavqam: pri podu piramide, preko prvog praga, primeti}ete, postoji potpis, pa prin~ev pentagralni pe~at. Po{to prona|ete pe~at podignite pogled, povrh piramide primeti}ete poput predznaka â&#x20AC;&#x201C; prin~ev pogled prezrivo posmatra puste pe{~ane predele pomrlih, predhodno proce|enih, psiha. Prona|ite pentagral, popijte, poqubite Princa, pa poslu{ajte prin~ev poslovni predlog. Poslu{ajte, po{tari! Po|o{e po{tari, poput pasa prowu{ka{e pustiwom. Po{tuju}i putokaze prona|o{e puteve. Pi~e}i putevima prona|o{e piramidu prekrivenu peskom, prokr~i{e prolaz, podno praga piramide prona|o{e pozla}eni pentagral, popi{e, pa poqubi{e Princa. Preobra`en po{tarskom pquva~kom Princ progleda. Po{tari, pti}i pradedini! Pazite: pusta pe{~ana prostranstva poseduju potencijal, pesak predstavqa personifikaciju prepariranih pu~kih psiha. Posedovawe pu~kih psiha, pak, predstavqa pola puta prema parama. Poslu{ajte pti}ii: predano prikupqajte psiho-pesak, pa punite piramidu. Prehrawena psihopeskom piramida prostim protivprirodnim procesom proizve{}e pare. Puno para. Prepuno. Previ{e para. Potm poslu{ajte, pare pozajmqujte pregladnelom puku, pa posle prikupqajte procente. Prosto. 87

Poslu{a{e po{tari, po~e{e prvo prostu, pa posle prostopro{iri{e proizvodwu. Progutav{i presu{ene pu~ke psihe piramida posra pare. Piramidalna privreda prosto procveta. Preterana prerada psiha promeni pustiwski predeo. Prezaduèna pustiwska populacija preuze proste poslove. Po{tari po{teno pla}a{e – promilom prikupqenih procenata. Pro|e pet prole}a, pa ponesta peska. Paralelno ponesta prihoda, pa Princ postroji po{tare. Po{tari, pti}i pradedini, poletite! Po{to praksom potvrdiste princip – put pod pete – po{tarskim putevima premreìte planetu, podiìte piramide, pozajmqujte pa potraùjte – plodite prihode. Postepeno posebnu pa`wu posvetite prevoznim pomagalima. Potom, pamtite, pa`wu posvetite petroleju, pa plinu, pokupujte, prigrabite petrolejska, plinska poqa, pokupujte perspektivna prostranstva. Po Palamudu, petrolej poseduje pozama{an pogonski potencijal. Pored puteva podiìte petrolejske pumpe. Planetarni petrolej prirodno pripada... pogodite? Pa... posedniku planete. Pojam „posednik“ postaje pregrub. Petrolej pripada pronalaza~u patenta. Patenta? Pojasnite. Pronalaza~ patenta posta}e pravni posednik. Prime}ujete pravnu prevaru? Proglasite potrebu pravnog posedovawa planete. Prvi pootvarajte patentna preduze}a, pa patentirajte petrolej, potom plin. Pored petrolejskih poqa pokupujte pogodne placeve, pa podignite polise. Prostom puku ponudite ponovo prost posao. Prosto poput pasuqa. Prikupqawem procenata pozajmqenih plata podmiri}ete pu~ke plate. Prime}ujete princip perpetumobilnosti para? Prinu|en puk – prihvati}e ponudu. Po polisima potom podignite pompezne palate, pravougaonicima prikrivene piramide. Pravougaone piramide prozovite po{tama. 88

Pritom pazite, pompeznost po{tanskih palata privla~i}e pa`wu prolaznika, pompeznost po pravilu pleni psihe pregladnelih, posustalih... poluslepih pristalica. Potom patentirajte propagandne programe, prigrabite pravo pri~awa, pootvarajte pres preduze}a – pi{ite, palamudite. Ponavqajte. Ponavqajte prazne pri~e, prost puk ponavqa}e poput papagaja. Preteranim ponavqawem praznih pri~a ponajboqe podjarmqujete priprosta plemena. Prost puk posle pedesetak ponavqawa potpuno proguta poturenu pri~u. Predvodnicima puka: politi~arima, policajcima, parlamentarcima, privrednicima, poznatim piscima, pronalaza~ima, predsedniku, premijeru – prvo pripretite, potom poku{ajte platiti papirima, pseudo-parama. Papirima? – prenera`eno ponovi portparol – Pa provali}e. Pazite: pe~atiranim, potpisanim, profesionalno pre{tampanim papirima. Provali}e prekosutra. Prin~e preterujete, podcewujete pu~ku pamet. Potcewujem? Pa probajte. Preko para precrtajte portret, primerice, poznatog pu~kog pesnika. Pe~at + potpis + pentagram + piramida + presija propagandom. Potom potpuno preterajte, povrh piramide posprdno postavite prefiwen prin~evski pogled – proguta}e pseudo-papir provereno. Poverova}e. Propagandnim ponavqawem podignite popularnost predhodno podmi}enog pu~kog politi~ara – ponavqawe predstavqa prvi postulat propagande. Ponavqawe potpuno pleni poslom prezazuzete, premorene, posustale pu~ke psihe. Ponavqam posledwi put: puku prvo ponudite poslove, pa pozajmice, pla}ajte papirom – piramidalnim proizvodom parekselans. Pu~kim predstavnicima prvo pripretite, potom pametwakovi}e podmitite parama, pardon, papirima. Prosto. Pritom pamtite, planetarni progres predstavqa primarni po{tarski plan, progres predvo|en... pogodite? Princom. 89

Pti}i pradedini pametni. Proteìraju}i progres – pomaète planu. Pomaù}i planu – pomaète Po{ti. Pomaù}i Po{ti – pomaète Princu. Pomaù}i Princu – postajete principijelni. Po{teni pu~ki predstavnici predstavqaju problem – primeti po{tarski portparol. Poslu{aj pradedu prijatequ: po{teni polako ponestaju. Posledwim po{tenim posla}emo pozivnice. Pozivnice? Prekosutra, po pono}i podno piramide po{tenima priredi}u pir. Posmatraj pa`qivo portparolu, pa posle pridikuj.

ZABORAVQENI ZAPISI NEZABORAVNIH ARAPSKIH PRIÂ –1Ima jedna poslovica koja kaè: ko zna zna, a ko ne zna, on misli to je stru~ak so~iva. Ta je poslovica ovako nastala. Posejao neki ~ovek so~ivo, pa kad je sazrelo, krene sa ènom na wivu da ga po~upaju. Mu`, kad se sustade, ode da pije vode. Do vode nije bilo daleko i on, kad se napi i vrati, ugleda kako mu neki nepoznat ~ovek jebe ènu. On je imao sabqu pa, vide}i to, isu~e sabqu i poleti na neznanca. Onaj, pak, kad vide muà i da je isukao sabqu na w, sko~i sa ène, a dograbi jedan struk so~iva i nagne beàti. Vide ga neki ~ovek {to je prolazio tuda, pa ga upita: „Prijatequ, kuda tako juri{?” Ovaj mu u trku odgovori: „Burazeru, uzeh jedan struk so~iva s wive ovome {to juri za mnom, a on poteè sabqu i stade me goniti da me ubije zbog so~iva; i sad ja beìm, a on tr~i za mnom – to ti je moj slu~aj, burazeru.” Kad ovaj ~u te re~i, sa~eka seqaka ~ija je ono bila wiva, pa ga napade: „Sram te bilo, juri{ za ~ovekom da ga ubije{ zbog jednog struka so~iva!” A seqak }e wemu: „Ko zna zna, a ko ne zna, on misli to je [sve samo za] stru~ak so~iva!” Onda se vrati èni i ubi je jer se jebala s onim tu|incem. Eto, to zna~i ta poslovica. –2Ima ona poslovica Sve sam bio stavio na papir, osim ono da se moè okliznuti. A evo {ta to zna~i. Kaù, bio neki ~ovek pa imao ènu kojom je bio oèwen i opasno je pazio jer se pla{io za wu, da je neko ne pojebe. No, ona je ba{ imala {valera. 91

I tako je wen ~ovek sve nabavqao i donosio ku}i sam. I{lo to tako neko vreme, dok mu èna jednoga dana ne re~e: „Ja ho}u sutra da idem u hamam.” „I}i }u i ja s tobom”, veli on. „Dobro, onda hajde i ti”. Onda ona po{aqe pisamce {valeru i kaè mu: „Sutra }emo ja i moj ~ovek i}i u hamam i pro}i }emo pored va{ih vrata, a ti uzmi pa polij vodom zemqu pred vratima tako da se na~ini glib. Kad nas dvoje nai|emo pokraj vrata, ja }u se iskliznuti i pasti pa }u iskaqati haqine. Tada }u zamoliti muà da me pusti da svratim u tvoju ku}u da sperem blato. On }e me pustiti, pa }u ti ja do}i.” Iza toga wen {valer polije zemqu pred vratima da se razglibi, pa kad nai|e onaj sa ènom, ènska se okliznu i zakaqa haqine, te zamoli ~oveka da je pusti da se svrati i spere blato. Tako ona u|e kod svoga {valera i on je pojeba. Posle toga se vrati ~oveku, te odo{e svojoj ku}i. Kad do|o{e, ona ga zapita: „[to ti mene nikud ne pu{ta{ samu?” „Ne}u da te pu{tam”, veli on. „Ti to mene ~uva{?” upita ona. „ûvam te”, veli. „Ako ja ne}u da budem po{tena, ti me ne moè{ sadràti!” na to }e èna. „Mogu”, veli on. „E, budalo jedna”, opet }e ona „ja sam i{la {valeru i on me je jebao, a ti si straàrio pred vratima! Nego da te ja nau~im: kome nije do trgovine, moè{ ga pustiti, taj ne}e ni iznositi robu na pijacu!” Onda onaj ~ovek re~e: „Eto, sve sam bio stavio na papir, osim to da se moè okliznuti!” –3Ima jedna poslovica koja se govori u {ali, kad se na|u dvojica pa jedan kaè drugome Razlupa}u ti sanduk, a onaj wemu odgovori A ja }u tebi razbiti }up za ìto. Pri~a se da je bio neki ~ovek i imao ènu, pa radio povazdan u suku a slao ku}i meso i sve namirnice po 92

{egrtu. Jednoga dana razboli se {egrt, te on sam uzme meso i ostale zerzevate i ponese ku}i. Kad do|e do ku}e, pogleda kroz rupicu na vratima i ugleda nekog ~oveka kod svoje ène. Vide}i to, on zalupa na vrata, a èna upita „Ko to kuca na vrata”, on odgovori „Ja sam” i kaè joj se koji je. Ona se vrati {valeru pa zakuka: „Jao nama, gde sad da te sakrijem!” „Gde god kaè{”, drhti onaj. „Do|i ovamo, sakri}u te u sanduk!” na to }e ona, pa ga smesti u sanduk i ode da otvori vrata muù. No, on je video kad je sakrila {valera u sanduk, pa se stane premi{qati kako da joj dosko~i. Najpre povi~e: „Dva sata ja stojim na vratima, a ti sedi{ u ku}i – {to ne otvara{ vrata?” „Pa nisam te ~ula”, veli ona. A on }e na to: „@eno, ja }u tebe da oteram i ti si od sad razvedena.” „Za{to sad to, ~ove~e, {to da me otera{?” „@enu koja ne slu{a ~oveka treba oterati”, odvrati on. „Dobro, kako ti ho}e{”, veli ona. Onda joj jo{ kaè: „Sve {to ima u ku}i, tvoje je, ja }u sebi uzeti samo onaj sanduk.” „To ne moè”, povika èna „u wemu su moje stvari, wega ti ne dam!” „Ne, ve} ga ja uzimam, ja sam ga i kupio za svoje pare”, opet }e on. @ena udari u lelek, okupi{e se kom{ije pa zagalami{e na wu, govore}i: „Kad ti je dao celu ku}u i sve {to je u ku}i, {ta ti zna~i taj sanduk, pusti mu ga!” Tako se taj ~ovek razvede od ène, a uze sanduk. Jo{ na|e konopac i uveza sanduk, uprti ga na le|a i krete od mesta do mesta, dok ne stiè u neki grad. Nose}i sanduk, do|e do jedne visoke ku}e, na kojoj vrata behu otkqu~ana. On u|e i unese sanduk, pa sede na sred dvori{ta. Do|e èna i upita ga: „[ta to radi{, {to sedi{ tu?”, a on }e: „Ja sam gost.” „Mi ne primamo goste”, veli èna. „Ja sam”, veli on „vrlo plemenita roda, i do{ao sam u goste.” Kad èna vide da ovaj ne}e oti}i svojim putem, u|e u ku}u gde joj je bio {valer pa mu re~e: „Hodi da te sakrijem u onu }upinu za ìto.” I sakrije ga tamo. Utom stiè doma}in, mu` od te ène, pa upita onoga sa sandukom: „ôve~e, {ta ti radi{ ovde, {to sedi{ tu?” „Ja sam gost”, 93

veli. „Ali ja ne primam nikog u goste” re~e doma}in. Na to mu ovaj sa sandukom rekne: „Ja odavde ne idem.” Gazda mu podvikne: „Ako smesta ne ustane{ da ide{, tako mi Boga, razlupa}u ti taj sanduk!” A ovaj }e wemu: „A ja }u tebi onda razbiti tvoj }up za ìto!” Kad doma}in razumede {ta mu govori ovaj sa sandukom, najpre za}uta, pa re~e: „Hajde, govori, ispri~aj mi svoju pri~u!” Onda }e ovaj: „[valer od moje ène je u ovom sanduku, a eno {valera tvoje ène u onom velikom }upu.” „Pa {ta sad da radimo?”upita doma}in. „Ja mislim da ja ubijem {valera od tvoje ène, a ti ubij {valera od moje.” I tako ih pobi{e, pa se wih dvojica udruì{e, obuko{e na sebe dervi{ke haqine i po|o{e od grada do grada da prose. A sve to zbog qubomore i arapske gordosti. I tako je to u{lo u poslovicu. –6Imao neki ~ovek seqak ènu, a ta èna imala {valera, pa kako joj ~ovek kojeg dana ode na orawe, woj do|e {valer te je pojebe. Jednoga dana mu` od te ène zaboravi da ponese crtalo od pluga pa se vrati ku}i po crtalo, ali zatekne ènu s nekim ~ovekom na kamari. Kad vide kako joj onaj radi radwu, on se sakrije iza ograde. Malo zatim pogleda opet i vide da je onaj zavr{io posao. Uto wegova èna ustade i zakla jednog petla, pa jo{ uze susama i urmi te zgotovi onome i halvu, ali prvoklasnu. Tu on izi|e iza ograde i pokaè se. „[ta je bilo, ~ove~e, odakle ti!” upita ga èna. A on }e na to: „Bogme, èno, presrete me vojske koliko zrna susama {to si ga zgotovila i da mi ne bi u ruci ma~a, bi me isekli na komade kao ti onoga pevca!” Iza toga sko~i na ènu i ubi je, pa ubi i wenog {valera i ute~e, a vi da ste mi zdravo! –8I{ao neki ~ovek i vodio vola natovarenog vre}ama je~ma s obe strane da ne kriva ni tamo ni amo, u rukama 94

nosio koko{, a na glavi lonac. Ugleda ga s druge strane reke neka èna, a taman bila napunila me{inu vodom i izi{la na obalu, pa povi~e iz svega glasa: „Joj, majko, onaj ~ovek eno me}e koko{ pod lonac, stovara tovar sa vola i vezuje vola za tovar, i evo ga, prelazi reku i ide na me!” Onaj pogleda na tu stranu i smotri je, pa poklopi koko{ loncem, zbaci tovar s vola i pripne vola za tovar, a on se skine go i krene preko reke prema woj. @ena i daqe jojka: „Joj, mamo, evo ga dolazi!” a legla nauznak preko me{ine i natakla sebi oko ramena kanuru vune kao da su joj ruke vezane. A sve vi~e joj majko, pa joj majko. On do|e, pojeba je i vrati se do svojih stvari, a niti zna on wu, ni ona wega. I odo{e svako na svoju stranu. –9I{la dva ~oveka putem pa ugledaju neku ènsku kako sama skupqa drva. Jedan od one dvojice re~e drugu: „Hajd’ da ja mogu da pojebem ovu ènsku”, a drugi mu odgovori „Ne moè{.” „Mogu”, opet }e onaj. „Da se kladimo da ne moè{” na to }e drugi. „Ako je pojebem”, veli prvi „da mi da{ sestru, a ako je ne pojebem ja }u tebi dati svoju sestru.” I wih dvojica uglave opkladu. Onda onaj {to je rekao da moè da pojebe onu po|e i kad do|e k woj zarè na wu kao {to rè kow, a bio se skinuo go i nadrkao kur~inu. Ona povika na w: „Bolest te stigla! Razboleo se dabogda! Proklet da je brk onome ko te napravi!” On opet zarè, a ona }e opet: „Bolest te stigla! Razboleo se dabogda!” On jo{ jednom zarè, ona opet vikne „Razboleo se dabogda!”, on opet na wu, ona opet „Razboleo se dabogda!”, dokli on jo{ jednom zarza, na {ta i ona zarè ba{ kao kobila. Onda je on obali na zemqu i pojebe, pa se vrati drugu i uzme opkladu.

– 10 Nekom ~oveku pobegao magarac pa on krene na sve strane da ga traì. Jednoga dana do|e u neko mesto i zakona~i kod stare{ine tog mesta. Ve~era{e i posede{e na selu do tri sata, pa najzad po|o{e da spavaju. Gost ostade u mudifu [glavnoj i gostinskoj prostoriji] i ho}a{e zaspati, ali sve misli na svoje magare. U jedan mah wegov doma}in upali lampu i stade se milovati sa ènom, a ovaj {to je traìo magarca sve ~uje. Utom onaj po~e da jebe ènu, a ovaj {to je traìo magare gleda i slu{a. Onda doma}in, jebu}i ènu, povika: „Joj, sad vidim i Stambol, i London, i Misir!” A ovaj {to je izgubio magare na to sko~i: „Prijatequ, za qubav bo`ju, vidi{ li gdegod onoga {to je meni ukrao magare!?” A onaj mu odgovori: „êkaj, Bog te blagoslovio, da pogledam jo{ malo boqe, moè biti da }u videti i to!” – 11 Neki ~ovek imao ènu, a ona imala {valera pa mu jednom rekne: „Mogu da sredim da mi ti radi{ radwu a da te moj ~ovek gleda o~ima.” Ovaj joj kaè „Ne moè{”, a ona }e: „Danas mi do|i u vo}wak pa }u ti dokazati.” „Dobro„ veli. Onda ona kaè muù: „Hajde sa mnom u vo}e da nakupim drva.” „Hajde” veli. Do|u u vo}wak i ona kaè muù: “ôve~e, ho}u da se popnem na palmu da nalomim suvaraka, a ti dole skupqaj.” „Popni se” veli. Ona se popne i kaè mu: “ôve~e, ja odavde vidim kao da tebe neki ~ovek jebe!” “Ma je l ozbiqno?” zinu on. „Ozbiqno” veli ona “ako mi ne veruje{ popni se ti na palmu, pa }e{ videti kako mene neko jebe.” „Dobro” veli on, pa se pope. Ona onda zovne {valera i on do|e pa je stade jebati. Mu` odozgo povi~e: “@eno, ja vidim kako te neki jebe!” „Ali, ~ove~e, ovde nema nikoga” veli ona. „Ama ja ga vidim svojim o~ima!” „Eto, to ti je isto kao {to sam ja videla, tako sad i ti 96

vidi{.” pou~i ga ona. „Uistinu je tako, sestro od strica1)” na to }e mu`. Kad wen prijateq zavr{i jeba~inu, ode odakle je do{ao, a ona povika: „Ama, ~ove~e, kakva je ovo propast!?” A on }e na to: „Jeste, i meni je to divno ~udo!” – 16 Imao neki ~ovek kesu para a morao da krene na put, pa se mislio gde da sakrije pare. Najzad re{i da ih ostavi kadiji u amanet. Uzme pare i ode kadiji pa mu kaè: „Kadijo, ostavio bih ti ne{to para na ~uvawe; ja idem na put, pa ako poginem, neka ostanu tebi, a ako se vratim, ti da meni vrati{ pare.” Kadija mu re~e: „Dobro, sinko”, te on predade kadiji pare i ode kuda je naumio. Ostade na putu dve godine, a kad se vrati do|e kadiji i re~e mu „Daj mi sad ono {to sam ti ostavio na ~uvawe.” „Ko mi je ostavio?” upita kadija. „Ja sam ti ostavio”, veli. „Odlazi, laòve, ko si ti da meni daje{ ne{to na ~uvawe, niti si mi ti ni kogod drugi i{ta ostavio na ~uvawe!” povika kadija. I koliko god da je on traìo, kadija mu ne htede dati pare. On onda ode ku}i i ispri~a kom{ijama: „Onaj mi kadija pojeo pare i sad mi ih ne da natrag; {ta da radim s wim?” Jedna mu èna na to re~e: „Idi i podnesi tu`bu valiji, a pozovi se na nas, ènskiwe – reci: Imam tri ène koje }e posvedo~iti da sam mu ostavio amanet.” On ode i podnese tu`bu valiji, a valija po{aqe po kadiju i po ovoga {to mu je dao pare, pa kad do|o{e, re~e kadiji: „Kadijo, nije li ovaj ~ovek ostavio kod tebe ne{to u amanet pa mu ti sad ne da{? Evo, podneo je tu`bu protiv tebe. [ta kaè{?” Kadija odvrati: „Valijo, niko mi ni{ta nije ostavio na ~uvawe, ali ako on tvrdi da mi jeste dao, neka izvede svedoke.” Valija povika na ovoga {to je dao pare: „Ako si dao pare kadiji, dovedi svedoke!” Na to ovaj {to je dao pare kaè: „Imam svedoke, tri 1) U Arapa je obi~aj da, kad je god mogu}e, brak zasnivaju brat i sestra od strica, pa se supru`nici ~esto tako i me|usobno oslovqavaju. - Prim. prev.

pametne ène.” „Idi dovedi ih”, zapovedi valija. On ode i dovede ène, a ovi povi~u na prvu: „@enska glavo, {ta ti svedo~i{ protiv kadije?” Ona odgovori: „êstiti valijo, svojim sam o~ima videla kad je ovaj ~ovek predao kadiji kesu od belog platna punu para, vezanu pri vrhu vrpcom od crvene svile i ostavio mu to u amanet.” A kadija }e valiji: „Valijo, kad je ve} svedo~ila, evo ho}u ja da je ne{to upitam, pa ako se naquti, neka joj se svedo~ewe ne prihvati, a ako se ne naquti prihvati}emo ga.” I upita ènu: „@eno, ja ho}u da te ne{to upitam: reci mi jesi li starija ti, ili je starija tvoja pi~ka?” „Kadijo”, re~e èna „ja sam starija.” „Kako to?” upita kadija. „Woj jo{ nisu nikli zubi, a meni su nikli.” Na te re~i se oni nasmeja{e i reko{e: „Idi, prihvata ti se svedo~ewe za ~etiri svedoka!” Onda pozva{e wenu drugaricu i reko{e joj: „[ta ti, èno, ima{ da kaè{?” Ona posvedo~i kao i prva, a oni joj reko{e da }e je pitati ne{to i upita{e je: „Jesi li starija ti, ili ti je pi~ka starija?” „Ne, kadijo”, na to }e ona „moja je starija, jer, mada smo istih godina, ja imam zube, a ona je obezubila.” Oni se svi stado{e smejati i reko{e joj „Idi, ènska glavo, svedo~ewe ti se prihvata za ~etiri svedoka!” Pozva{e i tre}u, koja posvedo~i kao i obe joj drugarice, a oni onda i woj reko{e: „Ho}emo ne{to da te upitamo – jesi li starija ti ili je tvoja pi~ka starija?” Ona odgovori: „Pi~ka mi je starija, jer, mada smo istih godina, ona ima bradu, a ja nemam.” Tu se oni svi opet nasmeja{e i reko{e da joj se svedo~ewe prihvata za ~etiri svedoka. Najzad valija re~e kadiji: „Kadijo, mora{ vratiti amanet.” Onda kadija dade istu onu kesu i svak ode svojim putem, a vi mi ostajte zdravo. – 38 Pri~a se da je u vreme Haruna el Ra{ida na wegovom dvoru bio neki ~ovek po imenu Abu Nuvas. Jednoga 2)

2) Princ pesnika i jedan od naju~enijih qudi Harunovog doba, slavan naro~ito sa svojih stihova posve}enih vinu i mladi}ima.

dana halifa be{e ne{to na tri }o{ka i ovaj mu re~e: „Halifo, vidim da ti nisu sve na broju.” A halifa }e na to: „Danas je ~etvrti dan kako mi èna, moja gospo|a Zubejda, ima one ènske rabote pa je bona i ne da mi. Zato sam ti na tri }o{ka”. „A {to ti to, gospodaru”, veli mu ovaj „ne me}e{ ravnomerno?” „Kako”, veli „ravnomerno?” „Uhvati”, kaè „pa jebi koji put i zguza”. Ode Harun el Ra{id gospo|i pa joj re~e: „Ho}u da te jebem”. A ona }e wemu: „Zna{ da imam [ènske stvari]”. Na to on: „Abu Nuvas mi re~e da me}em ravnomerno.” Kad ona upita „Kako da me}e{ ravnomerno?” on odvrati: „Pa tako, da te jebem zguza, u dupe”. Ona se na to razgoropadi: „Tako mi Boga, ako Abu Nuvas ostane u gradu Bagdadu, ja }u se, da zna{, razvesti od tebe! Mora{ mu samo uzeti glavu!” Harun el Ra{id je opasno milovao gospo|u Zubejdu, pa posla glas Abu Nuvasu: „Sutra zorom beì u neki drugi grad, jer se gospo|a opasno naqutila na tebe. Mora{ oti}i i ti i tvoja ~eqad iz Bagdada.” Ovaj mu odgovori da }e oti}i sutradan, ali izjutra ustade, povede jedno marvin~e, to jest magare, a ponese terazije s tegovima. Dovede magare pravo do pod dvorac gospo|e Zubejde, pa postavi terazije na magare. Onda uze jedan teg i metnu na jedan tas, pa uze drugi i metnu ga opet na isti tas. Ono sve odmah spade s magareta. I osta tako do pred podne – on me}e tegove na isti tas, a terazije mu se preturaju. Gledala ga gospo|a Zubejda sa prozora, pa se stade smejati i re~e mu: „Abu Nuvasu, me}i to ravnomerno!” „Kako”, veli, „da me}em ravnomerno?” „Pa metni po jedan teg sa svake strane terazija”. „Ma {ta mi kaè{”, na to }e on, „a kad sam ja rekao Harunu da me}e ravnomerno s jedne i s druge strane, onda sam bio nevernik!”

– 39 Jednoga dana Harun el Ra{id re~e Abu Nuvasu: „Ho}u da uradi{ ne{to, ali takvo, da izviwewe za to bude gore od same te stvari; ako to ne u~ini{, uze}u ti glavu.” „Dobro”, veli ovaj. Iza toga Harun po|e svome dvoru, a Abu Nuvas za wim. Kad u|e u ku}u, Abu Nuvas pruì ruku, }api Haruna za dupe i nabi mu prst otpozadi. Harun povika: „Abu Nuvasu, {ta to radi{!?” „Gospodaru”, odvrati ovaj, „ja mislio da je gospoja Zubejda.” „[ta ti zna~i to ‘Ja mislio da je gospoja Zubejda’?” zinu halifa. Na to }e Abu Nuvas: „Ti si, gospodaru, naredio da uradim ne{to za {ta je izviwewe gore od same te stvari; evo, ovo je takva stvar, za koju je izviwewe gore od we same.” Harun se na to nasmeja i bogato ga obdari. – 43 Jednoga dana Behlul re~e svome stricu Harunu el Ra{idu: „Ho}u da ti jebem }erku”. Halifa sko~i i naredi da ga izbatinaju. Izbatina{e ga i izbaci{e iz dvora, ali halifa potom, opet, kako god ko do|e da mu prosi }erku, otera ga. Jednoga dana posla po Behlula pa mu re~e: „Hajde, {ta ~eka{, èni se sestrom od strica!” Behlul se oèni, ali prvo ve~e sko~i na wu, veza joj ruke naopako i ostavi je tako od ve~eri do zore. Izjutra devojci do|e mati i upita je kako je, a ova odgovori: „Kako }u biti, kad sam od sino} do jutros vezana!” Ova ode Behlulu pa mu re~e: „Za{to si, sinko, vezao ruke naopako svojoj sestri od strica? Pogolicaj je, {tipni je malo!” Ona ode, a Behlul uhvati {tipati ènu od ve~eri pa sve do zore. Izjutra do|e opet nevestina mati i ova joj re~e: „Od sino} do jutros samo me je {tipao.” Ta{ta onda kaè Behlulu: „Zar sam ti ja rekla da je ba{ {tipa{!?” „Nego {ta si rekla da radim?” upita on. 100

Na to }e ona: „Pa mislila sam da je – onako – nagaravi{!” Ovaj onda dohvati `enu i svu je nagaravi ~a|u. Kad ta{ta opet do|e, re~e mu: „Pa nisam ti ja rekla da je na~a|avi{!” „A {ta si rekla?” upita on. „Uhvati je pa je okini!” veli. Na to on uhvati `enu, pa je stade udarati od ve~eri do jutra. Ta{ta mu opet do|e i ukori ga: „Zar sam ti ja rekla da je tu~e{?” „E ne znam”, veli on. Na to mati ode halifi pa mu re~e: „Onaj Behlul ti umori k}er; nego idi i reci mu neka joj uzme po{tewe.” Halifa ode i re~e Behlulu: „Ti ne zna{ {ta treba da radi{, a?” „Ne znam” veli. Na to }e halifa: „Povali to pa jebi!” „Kako sad to, a kad sam ti ja govorio da ho}u da ti jebem }erku, ispalo je da sam du{manin!” Halifa se nasmeja, a Behlul uhvati sestru od strica i pojeba je, jer taj Behlul nije bio glup. – 45 – Jednoga dana halifa Harun el Ra{id dovede sebi neku \ur|ijanku. Behlul je stalno bio kod halife u dvoru i tu jeo i pio. Jedne prilike ugleda on \ur|ijanku pa pomisli: „Kako da uzmem halifi ovu \ur|ijanku, moram najpre smisliti neko lukavstvo.” Onda ode na mesto kuda je \ur|ijanka ~esto prolazila, a tu bio kao neki prozor u zidu okrenut zapadu, pa je uvek strujao sve` vazduh. On namesti dupe u prozor i prdne, pa onda jo{ jednom, i tako sve dok ne nai|e \ur|ijanka. Kad ona nai|e i vide Behlula s guzicom u prozoru kako prdi, upita ga: – Behlule, {ta to radi{? – Udi{em mirise leta – odgovori joj on. Na to }e ona: – Ho}u i ja da udi{em mirise leta. – Do|i onda kod mene. Ona do|e, ra{iri guzove prema prozoru i prde, kao {to je videla da radi Behlul, ali ni{ta ne primeti. – Pa Behlule, ja ne vidim da me zapahwuju mirisi leta – re~e. 101

Na to }e Behlul: – E, pa ti ima{ dve rupe, zato ne moè{ da oseti{ miris leta, za to mora da se ima samo jedna rupa. – Pa {ta sad da radim – upita robiwa. – Ja }u ti za~epiti jednu rupu, a druga }e ostati otvorena, pa }e{ tako i ti mo}i da oseti{ – veli joj on. – Hajde, onda, za~epi je! Behlul onda nabije \ur|ijanki kurac u pi~ku i stane je jebati. Na to ona povi~e: – Ajoj, evo, dolaze mi mirisi leta, joj slatki li su! A Behlul }e woj: – Nego {ta, nema ni~eg sla|eg od mirisa leta! Kad on zavr{i jebawe ona ode halifi, ali je ovaj upita gde se toliko zadràla. Ona odgovori: – Halifo, dok sam i{la ovamo ugledam Behlula kako prdi na prozoru i sve wu{i miris leta. Onda i ja tu prdnem, da i ja omiri{em te mirise, ali ni{ta. Upitam Behlula kako to, a on mi re~e da ja imam dve rupe i da zato ne mogu ni{ta da osetim. Ja ga zapitam {ta onda da radim i on mi re~e da }e mi on za~epiti jednu rupu, pa }u mo}i da primam mirise na onu drugu. Moè, kaèm, i stvarno, on mi za~epi jednu rupu, te ja tako kroz drugu osetih kako pahne leto. Ali da vidi{ {to lepo miri{e, slatko, mnogo slatko! Na to }e halifa: – E, jadna ne bila, tebe mi je Behlul prevario i pojebao te!

Rade}i pod Koldevejevim vo|stvom na otkopavawu Vavilona od marta 1899. do aprila 1900, nema~ki asirolog Bruno Majsner (Bruno Meißner, 1868-1947) imao je na raspolagawu jednostavni komfor velikog {atora od kostreti s nastre{nicom na ulazu. [ator je bio razapet u palmiwaku kraj napu{tenog re~nog korita, okrenut prema istoku i prekrcan name{tajem: na asurama, 102

pod kojima su se legle crne {korpije, stajalo je {est drvenih {kriwa sa kwigama, jo{ dve s ode}om, jedan vojni~ki krevet prekriven beduinskim }ilimom, onizak sto i jedan tronoàc. O ugaonom kocu visio je }up poroznih zidova u kojem voda za pi}e dugo ostaje sveà, a o sredi{wem direku, iznad stola, moderna svetiqka na petrolej pod pritiskom. Bila je to, istovremeno, spava}a soba i radni kabinet. Tu je Majsner strpqivo sortirao glinene tablice i prevodio s akadskog jezika prevode sumerskih dokumenata. Pre svih je dokazao postojawe institucije {kole u Mesopotamiji pet hiqada godina ranije, ispisao je stotine strana o starovavilonskoj matematici, astronomiji i privatnom pravu i objavio brojne filolo{ke i antropolo{ke hipoteze (od kojih su neke, kao ona o poreklu sumerskog jezika, ili druga, o `rtvovawu devojaka, kasnije osporene ili oborene). Do Bagdada je bilo dva do tri dana jahawa na kamili ili dan i no} plovidbe turskim vojnim parobrodom koji je dolazio jednom sedmi~no. Osnovano je pretpostaviti da se zabavni ìvot ~lanova ekspedicije ograni~avao na kartawe, {ah i ribolov u zelenoj vodi Eufrata, uz povremene odlaske do obli`we Hile, koja je tada bila vi{e selo nego grad. Dani su brzo promicali na za~aranom lokalitetu izme|u I{tarine kapije (koja je kasnije cela preneta u Berlin) i Mardukovog hrama za koji je Koldevej verovao da predstavqa ~udesne vrtove kraqice Samu-ramat, poznatije pod greciziranim imenom Semiramis. Oko tek otkopane Ulice procesija, zastrte tri hiqade godina starim asfaltom, i po okolnim breùqcima vrvelo je od seqaka iz okoline. Ovima je bilo sto puta unosnije da za nadnicu ~eprkaju oko zidina zasutih peskom kradu}i alat i po koji kalup odliven u mesingu sa cilindri~nih pe~ata nego da gaje je~am, tikve i so~ivo na svojim wivicama oko reke â&#x20AC;&#x201C; wihovi praunuci dan-dawi koriste te kalupe za {tancovawe â&#x20AC;&#x17E;originalaâ&#x20AC;? {to se toboè tajno 103

nude turistima po ceni od trideset dolara da bi se prodali za dolar ili dva. No}i su proticale sporije. @ena nije bilo, ako se ne ra~unaju matore seqanke pod crnim pla{tevima, koje su prodavale mleko i kozji sir za~iwen per{unom, upleten kao devoja~ke kike. Kad bi radnici uve~e posedali oko vatre pred svojom ~ergom da, po obi~aju, dugo pri~aju pred spavawe, Majsner im se pridruìvao, slu{ao i beleìo. Potom bi jo{ do duboko u no} tuma~io i prepisivao drevne tekstove utisnute u glinu klinastim znacima. Oboruàn poznavawem drevnih semitskih jezika, retkim pam}ewem i apsolutnim sluhom, on je za samo nekoliko meseci ovladao i dijalektom bagdadskih hri{}ana, i ju`noira~kim dijalektom arapskog. Prvi je u~io od diplomatskog dragomana Jusufa Nelsona, a drugi od seoskog delovo|e Ra{ida e~-^âlija. Pre toga, bio je u~enik Deli~a (Friedrich Delitzsch) i Neldekea (Theodor Nöldeke). Bio je i ro|eni dokumentarista koji iznad svega po{tuje kulturnu realnost, kakva god bila. Kao obrazovan Nemac morao je znati da je jedan Gete povremeno sastavqao besramne pesmice; kao orijentalista od formata divio se nadahnutom Bartonovom prevodu Pri~a iz hiqadu i jedne no}i, koji je kipeo od vru}ih re~i i izraza {to bez pardona imenuju sve telesne organe i verno opisuju polni ~in a prezirao viktorijansku hipokriziju Lejnovog znala~kog ali beskrvnog prevoda, gde su ne samo pojedine re~i, nego i ~itave pri~e bile zamewene prevodio~evim napomenama da su izostavqene jer su „odvratne”. S gorqivo{}u mladog ~oveka mesecima li{enog svakog dodira sa ènama, slu{ao je „nepristojne” domoroda~ke po{alice pra}ene bu~nim smehom i, smeju}i se i sam punim plu}ima, shvatao da pred wim leì retka i dragocena gra|a. Pri~e iz hiqadu i jedne no}i zapisane su na kwièvnom arapskom jeziku, radi ~ega su prethodno podvrgnute prili~no traqavoj prevodila~koj adaptaciji. Ira~ke pri~e koje je slu{ao Majsner bile su pra104

ve, nepatvorene. I sam wihov jezik vrcao je neodoqivim humorom. Majsner po~iwe da bele`i te opscene pri~ice – golicave poslastice s trpeze autenti~ne usmene orijentalne tradicije. Vi{e nego savest nau~nika, instinkt za avanturu pozivao ga je da odvoji deo vremena za zapisivawe onoga {to pre wega nije ~uo ni zapisao nijedan stranac. Filigransko arapsko pismo kojim danas, na vi{e sasvim razli~itih jezika, pi{e preko pola milijarde qudi na planeti, kojim su zapisane veli~anstvene poeme arapskih vitezova iz paganskog doba, potom i Kuran, a tokom narednih vekova bujawa arapsko-islamske kulture od Sredwe Azije do atlantskih obala jo{ i hiqade originalnih i prevedenih dela klasi~ne nauke, sasvim je nepodesno za bele`ewe tekstova na arapskim govornim dijalektima. Tri decenije pre nego {to }e Deutsche Morgenländishe Gesellschaft poveriti sli~an zadatak ekipi vrhunskih svetskih eksperata, Majsner je sam smislio latini~nu transkripciju, prepunu dijakriti~kih znakova, da bi oku i uhu orijentalista koji ne poznaju arapski jezik ju`nog Iraka predstavio izgovor svih wegovih vokala i alofona i precizno zapisao tekstove. Po povratku u Evropu priredio je zapisanu gra|u, pedantno preveo sve na nema~ki (skrupulozno koriste}i latinizme za izvesne arapske glagole i imenice), opremio zbirku gramati~kim komentarima i glosarom dijalektizama i objavio je u Lajpcigu 1903. godine, u slavnoj ediciji Assyrologischen Bibliothek, pod naslovom Neuarabische Geschichten aus dem Iraq – gesammelt, übersetzt, herausgegeben und mit einem erweiterten Glossar versehen. Nemam podataka o tome ko je sve preveo ovu zbirku i na koje jezike. Tragam za tim podacima i verovatno }u ih na}i. Wen originalni naslov javqa se danas samo u bibliografijama folkloristi~kih kwiga i programima arabisti~kih studija na boqim svetskim univerzitetima. Na Internetu je nema, a i pomen imena velikog 105

asirologa ograni~en je tu na tri ili ~etiri pojave, uz naslove wegovih najva`nijih dela.3) Niko van stru~nih krugova nikad nije ~uo ni za ime Bruna Majsnera, velikog semitiste, arabiste, istori~ara, arheologa i botani~ara (zanimqivo – botanika je bila wegova mo`da najve}a i prava qubav), ~oveka koji je neizmerno obogatio riznicu znawa ~ove~anstva i mnoge mesece svoga ìvota posvetio prevodila~kom i nau~nom prire|ivawu ovih pri~ica u nadi da }e qudi – neki qudi – uìvati u izvornoj usmenoj tradiciji o kojoj se gotovo ni{ta ne zna. Iz jezika pri~a u Majsnerovoj zbirci i stila pripovedawa odmah se uo~ava da su pri~e savr{eno autenti~ne. Glavni kaziva~ bio mu je isti onaj Ra{id e~-âli, a vi{e pri~a do{lo je iz drugih i tre}ih usta. Sam Majsner ni{ta nije dodavao niti oduzimao, jedino je, po zapisivawu, overio zapise ~itaju}i ih âliju u epskom tonu, radi mestimi~nih ispravki. Zato one teku prirodno, s ispu{tawem onoga {to se podrazumeva – u svemu onako kako nadaren a neobrazovan pripoveda~ iz naroda i pripoveda. Nije mogu}e prenaglasiti zna~aj ove uzorne pripovedne zbirke. U celom svetu sa~uvano je malo tako kvalitetne arapske gra|e. Sami Arapi najmawe su uradili na tom poqu. Izgleda ~udno da narod koji je sa~uvao i darovao svetu Pri~e iz hiqadu i jedne no}i, koje dobrim delom poti~u iz Indije i Persije, ne ~uva svoju izvornu pripovednu ba{tinu. No, zabluda o „~istom” jeziku (za koji je Kuran jednom zauvek postavio vrhovni standard) i „r|avim” narodnim govorima nigde u svetu nije dubqa nego u Arapa. Gledaju}i jednim okom na Evropu koja je sli~no stawe prevazi{la bolnim rezom odmah posle Reformacije, a nemo}ni da sami sli~no 3) I ovo malo podataka dobio sam qubazno{}u meni nepoznatog australijskog asiriologa Garija Tompsona (Gary D. Thompson) i svoga starog znanca Ulriha Marcolfa (Ulrich Marzolph), arabiste iz sredwoisto~ne sekcije u getingenskoj ustanovi Encyclopädie des Märchens, koja sakupqa i izu~ava bajke iz celog sveta.

106

postupe, Arapi svoje narodne pri~e ve}ma objavquju u prevodu na „~isti” jezik. To je kao kad bi [panci i Italijani svoje narodne pri~e prevodili na latinski – gore nego da je Vuk na{e prevodio na slavenoserbski. Na jednoj strani, folkloristi amateri sami se upiwu da zapisane pri~e „poboq{aju” umetawem kwi{ke leksike i sintakse u tkivo izvornog zapisa, a na drugoj pritisak zvani~ne panarabisti~ko-islamske ideologije primorava ~ak i ugledne nau~nike da sakupqene pri~e pre objavqivawa prevedu na kruti kwi`evni jezik. Osim nekoliko izuzetaka i jo{ toliko skora{wih radova Arapa u dijaspori, sve zbirke autenti~nih arapskih narodnih pri~a sakupili su i objavili stranci. Verzije pojedinih pri~a iz ove zbirke zapisali su, jo{ pre Majsnera, i drugi evropski orijentalisti, ali sve su uvek bile „pristojne”. U Majsnerovoj zbirci vi{e od tre}ine od ukupno pedeset pet pri~a plete se oko seksualnih avantura, na jeziku li{enom svakog zazora. Ugledni Daud Salum, u svojoj malenoj ali znamenitoj zbirci Bagdadske pri~e donosi, pod naslovom @ena koja ne jede, verziju pri~e koju je Majsner zapisao pod brojem VI4). No, kod Saluma je polni moral bezbedan, nema ni traga ogre{ewu o dru{tvene regule a kamoli so~nih re~i, koje u Majsnerovoj verziji dolaze tako spontano da zvu~e gotovo ~edno. Jasno je da su obe verzije bile u opticaju, ali je ona koju je zapisao Majsner jama~no bila popularnija, bar u potaji, me|u mla|ima i unutar mu{ke populacije5). Na to upu}uje i ~iwenica da 4) Cela zbirka prevedena je i u nas (Koraci, 1-2/2002, str.65-88.) 5) O tome razdragano svedo~i tira` od dvadeset hiqada primeraka kwige Mrsne pri~e, koju je za BIGZ 1986. priredio Du{an Ivani} na preko trista strana gustog teksta, izborom iz ogromnog fundusa {to ga je po srpskim i hrvatskim krajevima sakupio folklorista na{eg porekla dr Fridrih S. Kraus (1859-1938) i objavio u Lajpcigu nedugo po pojavi Majsnerove kwige. No, da bi se ta~nije sagledalo koliko ta vrsta narodnih umotvorina razgaquje du{e, treba znati i da je Prosveta u biblioteci Erotikon objavila jo{ {iri izbor iz Krausovog dela – samo dve godine pre BIGZ-ovog xepnog izdawa.

107

se neke od ovih pri~a nalaze u Hiqadu i jednoj no}i. Wihovo pute{estvije po Mediteranu i daqe, po celoj Evropi, bar {est vekova pre prvog, Galanovog prevoda No}i, bilo je plodno: dve najdrskije Boka~o je obradio u Dekameronu, a neke je Don Huan Manuel uneo u svoju kwigu primera pripisanih visprenom Knezu Lukanoru (Juan Manuel, El libro de los Enxiemplos del Conde Lucanor), kwizi koju ôser nije ispu{tao iz ruku i koja je [ekspiru dala siè za Ukro}enu goropad. Sva je prilika da Istok nije imao mnogo razloga da iz Evrope uvozi sli~ne proizvode veselog srca. Til Ojlen{pigel i ostala belosvetska spadala duguju mnogo vi{e isto~wa~koj tradiciji, nego Xuha, ]osa (tur. Köse, pers. Küse) i Nasradin zapadnoj. U svakom slu~aju, ovakve pri~ice, vuku}i poreklo iz vremena kudikamo starijih od vremena u kojem se zbiva wihova radwa, zadràle su ìvu aktuelnost {irom sveta, a kada se publikuju, ~itaju se pre svega kao humoristi~ko {tivo. U dru{tvima koja nazivamo visokocivilizovanim ne sedi se oko ogwi{ta ili mangala, profesionalne pripoveda~e ve} i kod beduina zamewuje televizija, ali omiqenost nadahnute verbalizacije, a pogotovo „masnog” vica i lascivnih tema nigde ne opada. Svojim u osnovi paganskim duhom, slave}i nagonsko u ~oveku, takve pri~ice, nepravedno nazvane opscenim, uvek i svuda afirmi{u voqu za ìvot, ismejavaju zablude svih ideologija i prkose svemu {to se name}e ozgo, svim zabranama, i svakom moralizirawu. Vaqa re}i da neke od ovih {aqivo-erotskih storija ne bi uvek izmamile osmeh savremenom ~oveku Zapada. Bez izvesnih obja{wewa, neke bi bile i nerazumqive. Posledwa ~etvrtina pri~a u Majsnerovoj kompilaciji nije ni humorna ni nemoralna, ve} govori o ~udima koja su po~inili {ijitski sveci, nalik ~udima koja u nekim na{im narodnim pri~ama ~ini Sveti Sava. Zavr{ni deo zbirke je {arolik – uz li~na imena, vrste urmi, opise sadwe i kalemqewa, beleì i tipi~ne psovke, i 108

pojedine rituale, poput onih koji se vezuju za prvu bra~nu no}, u kojima, dakle, ne funkcioni{e bludno, nego upravo „regularno” seksualno pona{awe. U ve}ini dru{tava monoteisti~ke provenijencije inventar tabuiziranih tema obuhvata i ove potowe sièe. U veri da }e izbor iz „bezobraznog” dela zbirke donekle predstaviti taj ànr autohtone usmene proze u Arapa, ovde je prevedeno trinaest takvih pri~a. (Verovawe u fatalnost – ili, radije, baksuzluk – tog broja ro|eno je upravo u Vavilonu, gde se negovalo dvanaesti~no ra~unawe.) Prevod je za ovu priliku minimalno stilizovan da bi se izbegle zagrade u tekstu i fusnote, a birane su pri~e za ~iju recepciju nije nu`no detaqnije poznavati specifi~no ira~ki kulturnoistorijski bekgraund. No, iako nije prire|en za strogu nau~nu upotrebu, taj izbor (kao i ovaj uvod s donekle hipoteti~kim opisom okolnosti pod kojima je Majsnerova zbirka nastala) ima za ciq da skrene pa`wu i na socijalnoantropolo{ke i prvoklasne filolo{ke dimenzije gra|e od koje je ona sa~iwena. Samim tim, on treba i da opomene na ~iwenicu da na{a nau~na arabistika za osam decenija nije ukqu~ila u svoj program ni{ta od arapske narodne kwièvnosti, uskra}uju}i i stru~noj i {iroj publici priliku za kriti~ki susret s usmenom tradicijom {to je ostavila dubokog traga u na{oj kulturi, susret bez kojeg se, napokon, ne moè vaqano upoznati veliki svetski jezik koji, u svoj wegovoj razu|enosti, jo{ uvek zovemo jednim imenom – arapski jezik. Preveo s arapskog i kometar napisao Srpko Le{tari}

109

Robert Grejvz

Sawarewe na Temzi (Napisano dok sam `iveo na preure|enoj bar`i usidrenoj u Hamersmitu)

Iz sna su me iznenada trgli jaki, promukli glasovi. Pogledao sam kroz prozor koji je bio odmah kraj kreveta. Plima je skoro bila na vrhuncu a vetar je potpuno posustao; tegqa~ je uredno otka~iwao niz barì na susednom doku. Po{iqka staklene robe u sanducima. Prijateqska jutarwa razmena pozdrava kapetana tegqa~a i dokera sadràla je uobi~ajenu me{avinu podsmeha i psovki. Nakon te galame usledilo je pola sata ti{ine tokom koje sam u polusnu posmatrao par ptica gwuraca koji su poskakivali na vodi, udaqeni samo nekoliko jardi od prozora. Voda je u zoru imala karakteristi~ni ruì~asto sivi odsjaj, staza za tegqewe na susednoj obali je bila pusta, na reci nije bilo saobra}aja. Odli~no name{tena pozornica za pet galebova koje je donela plima i koji su sada ve} izvesno vreme plivali pod mojim prozorom. O~ekivali su hleb; trebali su da znaju da je suvi{e rano. Mogao sam da razlikujem labudove plebejce, iskrzanih kqunova, vlasni{tvo kompanije Vintners & Dajerz, od kraqevskih labudova besprekornih kqunova koji su bili verni Kruni. Razliku sam, me|utim, mogao ustanoviti samo po kqunovima ali ne i po dràwu. Malo kasnije su mrzovoqno oti{li. Naredni doga|aj je bio prolazak paketa umotanog u sme|i papir koji je plovio pra}en jatom od nekih dvadesetak galebova. Kri~ali su, kruìli, ronili i zale110

tali sa na wega; lepetali su krilima, ko{kali se i veoma se uzbudili. Iako je paket lagano plovio, nisam mogao razaznati {ta je bilo u wemu. Bio sam zadovoqan kad je otplovio jer sam jo{ bio pospan. Kakvu samo gomilu stvari reka nosi! Naro~ito kad voda nado|e, kao onda kad je pre dva dana pala obilna ki{a u gorwem toku Temze. Korpe, glavice kupusa, stolice, vo}e, kape, povr}e, fla{e, konzerve, ~itave hrpe slame, mrtve ìvotiwe. Sada nije bilo toliko mrtvih ìvotiwa kao u leto. Naro~ito je mnogo mawe bilo pasa. To je zato {to u zimu ne ulaze toliko u vodu da bi doneli {tapove koje im vlasnici bacaju, pa nema izgleda da ih struja odnese ili da ih ubila~kim zahvatom udave labudovi koji qubomorno ~uvaju svoju reku. Upravo je promaklo dvanaest limunova. Sada jo{ nekoliko. Izgledaju sveì. Nezgoda sa kolicima? ôvek nau~i da razlikuje stvari koje su se slu~ajno na{le u reci od onih koje su namerno ba~ene. Onaj tamo {e{ir, na primer, je, sude}i po wegovom izgledu, pao slu~ajno po{to ga je oduvao vetar kod Vestminstera ili Kjua; a onaj {to je otplovio pre nekoliko minuta je zasigurno namerno bio ba~en – otpad iz Brentforda ili Roderhajda? Koli~ina drveta koje pliva rekom je zapawuju}a. ûdim se da ga niko ne sakupqa zbog zarade. Mo`da neko i sakupqa. Tu ne ra~unam staricu koja se {eta uskom obalom za vreme oseke i ubacuje po nekoliko komada u blatwavu vre}u; mislim na nekog ko to radi na veliko, su{i ga ispred velikih ogwi{ta i prodaje ga u hrpama kao ogrevno drvo. Mo`da }e dotok drveta da se smawi i pre no {to o~ekujem. Jedna gomila otpada sustiè drugu. Neke od predmeta najzad i prepoznam kad ih ponovo vidim (na primer deo kutije za jabuke marke „Devojka koja zarawa”). Wih plima nosi gore – dole ~itavu nedequ sve dok mi se ne izgube iz vidokruga. 111

Qudski le{evi su retki. Ako neko uhvati le{ i izvu~e ga, ispla}uju mu sedam {ilinga i {est penija. Ne bih da to radim zbog para. Osim toga, mislim da se mora dati iskaz prilikom istrage. Ne, ostavio bih le{ nekom drugom da ga na|e i zaradi novac. Policija prolazi rekom u motornom ~amcu. Gledaju me sumwi~avo ne bi li me uhvatili kako bacam koru jabuke kroz prozor. Takav prekr{aj se ka`wava. êka}u dok ne odu. Evo dolazi tegqa~ Meri Blejk. Dobro sam upoznao sve tegqa~e. Mogu da razlikujem Meri Blejk od Ve{tice ili Elze na pola miqe. Ali svakog jutra doplovi ne{to do tada nevi|eno. Osobito uzbudqivo bilo je jednog ranog pro{logodi{weg jutra. Ukazao se {e{ir iz opere, pa podmornica i najzad nekakav pe~at. Danas se zadovoqavam gwurcima i limunovima. O~ekujem da se u vreme oseke pojavi starica sa vre}om ili starac koji ~eprka pod kamewem i ono {to na|e stavqa u tegle u kojima je bio xem. Ti wegovi postupci bi vas svakako zbunili, ali ja sam dovoqno dugo proveo za ovim prozorom da bih saznao {ta on to traì. Kao da je upravo stigao iz antologijske pesme â&#x20AC;&#x153;Sakupqa~ pijavicaâ&#x20AC;?, Viqema Vordsvorta. Sve pijavica sĂ˘ma u ovim vodama. Potra`wa, kako ~ujem, ne opada. Da li ih traè staromodni doktori ili oni koji su upu}eni u savremenu medicinu, nije mi poznato. Niti za to marim ovog trenutka. Predao sam se uìvawu na reci, koja je sada mirna kao jezero pre naleta plime. De~ija lopta mirno pluta pod prozorom. Dolazim u isku{ewe da ustanem i izvu~em je. Ali izgleda mi da ne moè da odska~e. Osta}u jo{ malo u krevetu. Sa engleskog preveo Tomislav M. Pavlovi}

112

Jukio Mi{ima:

MORE I VEÊRWA RUMEN To je bilo u pozno leto, devete godine Buneija. Iz razloga koji }e se pokazati docnije, dodajem da je deveta godina Buneija ustvari 1272. godina po zapadnom kalendaru. Stari crkvewak i jedan de~ak pewu se uz brdo [ô|ogatake, koje se uzdiè na samom zale|u hrama Ken}o|i u Kamakuri.1) Crkvewak voli da se pred zalazak ispne na [o|ogatake, pa i leti zavr{ava ~i{}ewe hrama za dnevnog sunca ako dan obe}ava lepu rumen. A de~aka on ~esto vodi na vrh [o|ogatakea, jer ose}a saàqewe prema wemu. Deca {to dolaze da se igraju oko hrama ne primaju tog de~aka u dru{tvo, zato {to je gluvonem. Crkvewakovo ime je Anri. Nije toliko visok, ali ima izrazito bistre modre o~i. Krupan nos, o~i duboko usa|ene, likom se ve} na prvi pogled razlikuje od ostalih qudi. Otuda ga nesta{na seoska deca iza le|a obi~no zovu „tengu”,2) a ne Anri. Govor mu nije nimalo neobi~an. Nema ni primetan strani naglasak. Ima ve} dvadeset i nekoliko godina otkako je Anrija ovde doveo daikaku zen|i Rankei Dô r ju, 3) koji je osnovao ovaj hram. 1)Kamakura je centar malog primorskog okruga na breùqkastom podru~ju nedaleko od Jokohame, nekad prestonica Japana. 2)Tengu – jedan od mnogobrojnih demona za koje se veruje da obitavaju po planinama i {umama; obi~no se opisuje kao priprosti ~ovek poduèg nosa, s velikom lepezom pomo}u koje leti. 3) Zen|i je visoka sve{tena titula. Rankei Dôrju istorijska je li~nost (u izvornom, kineskom izgovoru Lansi Dolung). Posmrtno mu je dodeqeno zvawe daikaku, {to kazuje da je postigao vrhunsko duhovno stawe satori – krajwi ciq meditacije u zen budizmu.

113

Pod kosim letwim zracima }uvici zaklawaju sunce, pa se oko [ô d oa 4) ve} pruàju senke. Glavna kapija5) uzdiè se ba{ kao da odvaja senku od svetlosti. Vreme je da po celom prostoru pod hramom, obraslom mnogim drve}em, senke naglo po~nu da se izduùju. Ali zapadna padina [o|ogatakea, kojom se pewu Anri i de~ak, kupa se u jo{ nesmalaksaloj svetlosti i brdo vri od dozivawa zrikavaca. Pored strme staze, u dubokoj travi, ve} se rascvetalo nekoliko sveè crvenih krunica man|u{age,6 nagove{tavaju}i jesen. Stigav{i na vrh, wih dvojica ne obrisa{e znoj, ve} pusti{e da ga su{i lagani planinski vetar, koji je prijatno osveàvao koù. Kao na dlanu vidi se mno{tvo krovova Ken}o|ija: sairai in, dôkei in, mjôko in, hô|u in, tengen in, rjuho in.7 I odavde se prime}uje mlad kineski hrast kako pored glavne kapije sakupqa poznoletwu svetlost. Wegovu je mladicu doneo Daikaku zen|i iz svoje otaxbine, zemqe Sung.8 Na padini [o|ogatakea, strmo ispod wih, vidi se krov Okuno ina,9 a jo{ niè uzdiè se zvonara. Ispod zen|ijeve pe}ine za meditaciju tre{wev gaj, koji se u 4) [ôdo je ime zgrade hrama Ken}o|i koja sluì za molitvu. 5) Na prilaznom putu niè budisti~kog hrama nalazi se sanmon, po obliku xinovska kapija, ali po funkciji vi{e kao kakav slavoluk, jer nije deo nikakvog zida, niti ograde; tako isto ni prostor na kojem su razme{tene zgrade hrama (jap. keidai) nije dvori{te, jer se izme|u svetili{ta i okolne prirode ne postavqa nikakva granica. 6)Ovaj jarkocrveni divqi cvet, sli~an qiqanu (lat. Lycoris radiata), raste na senovitim mestima i cveta u doba jesewe ravnodnevice, o zadu{nicama; otuda mu i drugo ime higanbana (< higan = zadu{nice), a wegovo prisustvo, koje dira u slojeve mitske svesti, razja{wava se u daqem toku pri~e. 7) Nazivi pomo}nih zgrada u sklopu hrama 8) Kina, prema imenu dinastije koja je vladala od 960. do 1279. godine 9) Ime zgrade u kojoj se ~uva prah ktitora ovog budisti~kog hrama. Velelepni Ken}o|i podigao je Hô|o Tokijori, najmo}niji velika{ u Japanu sredinom 13. veka.

114

vreme cvetawa pretvara u more behara, pruà hlad od svojih rasko{nih listova. U podno`ju, jezerce Daikaku odaje svoj poloàj tupim odbleskom kroz kro{we drve}a. Ti prizori nisu ono {to Anri posmatra. To je more, koje izgleda kao jedna linija, trepere}i iza ustalasalih breùqaka i prodola Kamakure. U toku leta odavde se vidi kako sunce zalazi kod rta Inamuragasaki. Na mestu gde se spaja nebo s tamnim plavetnilom horizonta, miruje kolebqiva niska gomilastih oblaka. Ona se ne kre}e, ali oblaci veoma tiho, kao kad se razavijaju i otvaraju lev~i}i ladoleà,10) malo pomalo mewaju oblike. Iznad toga je malo izbledelo ali lepo plavo nebo, pa je jo{ rano da oblaci zarude, ve} se u blagim potezima unutarwe svetlosti sen~e ne`nim rumenilom {qive. Prizor je upravo takav kao da se leto i jesen bore na nebu. Jer, visoko iznad horizonta, dolaze}i s boka, slojeviti oblaci11) po~iwu da se {ire. Ti oblaci se uredno razastiru nad brojnim udoqicama Kamakure u ne`ne, sitne pege. â&#x20AC;&#x201C; O, kao da su stado ovaca! â&#x20AC;&#x201C; re~e Anri hrapavim, ostarelim glasom. Ali gluvonemi de~ak, sede}i na obli`wem kamenu, samo upravi pogled ka crkvewaku. To je isto kao da crkvewak razgovara sam sa sobom. De~ak uop{te ne ~uje i wegovo srce ni{ta ne shvata. Samo mu je pogled tako jasan kao da se u wemu, direktno s bistrih plavih o~iju, moè ogledati i sve ono {to bi Anri hteo da kaè, a ne samo ono {to govori. 10) Jugao, vrsta ne`nog ladoleà (lat. Lagenaria siceraria var. Hispidae), ~iji se cvetovi otvaraju po zalasku sunca. 11) Mre{kavi, slojeviti oblaci (stratusi) javqaju se tek u jesen, za razliku od gomilastih (kumulusa), koji su karakteristi~ni za letwe nebo.

115

Zato Anri govori kao da pri~a de~aku. Taj jezik nije japanski, kojim on ina~e vlada i kojim obi~no govori. To je francuski, pome{an s dijalektom sredi{we planinske oblasti, gde mu je rodno mesto. Da ovo ~uju nesta{na deca, videla bi da taj jezik s vi{e vokala, te~niji i grgoqiviji, ne prili~i tenguu. Jo{ jednom, s uzdahom, Anri ovako re~e: – Ah, kao da je stado ovaca! [ta li je bilo s onim dragim jagawcima Sevena? Oni su dobili decu, unuke, praunuke, i vremenom pomrli. Seo je na jednu stenu, zauzev{i mesto gde letwa trava ne zaklawa daleki lik mora. Zrikavci se promuklo ~uju na celoj povr{ini brda. Anri okrete svoje bistre plave o~i prema de~aku i progovori: – Ma {ta da kaèm, ti ne bi razumeo. Ali ti }e{ verovati u ono {to govorim, za razliku od onih qudi iz sela. Ba{ }u da pri~am. Pri~a je sigurno i tebi neuverqiva, ali me slu{aj. Sem tebe nema nikoga ko bi prihvatio moju pri~u kao stvarnu. Anri je pri~ao te{ko i isprekidano. Kada bi pri~a zastala, ~inio je ~udne, neobi~ne pokrete. Izgledalo je kao da on tim pokretima podsti~e i doziva pri~u. – ...Davno, kad sam bio tvojih godina – ne, jo{ mla|i – bio sam sevenski pastir. Seven je lepo francusko sredwogorje, kraj ju`no od planine Pila, u posedu grofa Tuluza. Ne}e{ razumeti kad ja ovako govorim. Qudi ove zemqe ne znaju ~ak ni ime moje otaxbine. To se zbilo u 1212. godini, ba{ u vreme kada je sveto mesto iznova oteto, mada ga je peta po redu krsta{ka vojska jednom ve} bila povratila. Francuzi su utonuli u tugu i ène su iznova obukle crninu. Jedne ve~eri u suton, doterav{i stado ovaca s ispa{e, po{ao sam uzbrdo. Nebo se bilo razbistrilo na neki ~udnovat na~in. Pas koji je i{ao uza me potmulo je zareào, podvukao rep, i ~inilo se da }e se sakriti iza mene. 116

Ugledao sam Hrista odevenog u belu, sjajnu rizu, kako silazi i dolazi prema meni. Imao je osmeh dubokog milosr|a i nosio istu onakvu bradu kao {to se ~esto vi|a na slikama. Ja padoh ni~ice. Siguran sam da je Gospod ispruènom rukom dodirnuo moju kosu i rekao: – Ti si onaj koji }e povratiti Jerusalim, Anri. Vi, deco, preote}ete Jerusalim od turskih nevernika. Sakupi}e{ dosta drugova i oti}i u Marsej. Voda Sredozemnog mora rasklopi}e se i voditi vas u sveto mesto. Nema sumwe da sam dotle slu{ao. Zatim sam neko vreme leào u nesvesti. Probudio me je pas liù}i mi lice i ja ga, osve{}en, spazih kako se zabrinuto nadnosi nada mnom u bledoj ve~eri. Celo telo bilo mi je obliveno znojem. I kada sam se vratio, nikome nisam pri~ao o tome. Mislio sam niko mi ne}e verovati. êtiri-pet dana kasnije, osvanuo je ki{ovit dan. Ja sam bio sâm u kolibi. U ve~eri bledoj kao i onomad, neko pokuca na vrata. Kada sam iza{ao da pogledam, tamo je stajao neki starac namernik. Prosio je hleba. Netremice se zagledah u prido{licu. Bio je prava nosa, zarastao u belu bradu i veli~anstvenog izraza lica, na kojem su se naro~ito isticale sjajne, duboko usa|ene i zastra{uju}e bistre o~i. Po{to je padala ki{a, rekao sam „Izvolite u ku}u”, ali odgovora nije bilo. Gledam, haqina nije nimalo mokra, mada je do{ao po ki{i. Zahvatio me je neki tajanstveni strah da nisam mogao prozboriti. Starac je zahvalio za hleb i po{ao. ûo sam jo{ samo kako mi je, po{av{i, ~istim glasom rekao na uvo: ’Zar si zaboravio onda{we proro~anstvo? Za{to okleva{!? Ti si ~ovek poslan od Boga!’ Pojurio bih za wim, ali okolo se be{e sasvim smra~ilo, ki{a se spustila u gustim mlazevima i star~eva prilika nije se vi{e videla. Jagawci su se sabijali jed117

no uz drugo i u ki{i se ~ulo samo wihovo uznemireno blejawe. Te ve~eri nisam mogao da zaspim. Najzad, sutradan, kada sam izi{ao na pa{wak, nisam vi{e mogao da izdrìm i ispri~ao sam svom najboqem drugu, pastiru i vr{waku, {ta mi se desilo. îm je ~uo pri~u, pobo`ni de~ak drhte}i kleknu na cvetove deteline i stade mi se moliti. Nije pro{lo ni deset dana, a oko mene se okupi{e pastiri iz okoline. Mada nikako nisam bio neki razmetqiv de~ak, svi su od svoje voqe postali moji u~enici. Ubrzo potom pro~u se da se nedaleko od moga sela pojavio osmogodi{wi prorok. Kaù da taj mali prorok pou~ava i ~ini ~uda. âk je pukao glas da su se otvorile o~i jednoj slepoj devojci, kada ih je dodirnuo rukom. Po|oh tamo s u~enicima. Prorok se igrao me|u ostalom decom, zvonko se smeju}i. Do{av{i preda w, kleknuo sam. Ispri~ao sam sve redom o proro~anstvu. Dete je imalo ten kao mleko i kroz zlatne uvojke pale na ~elo providele su se plave vene. Kada sam kleknuo, osmeh mu i{~eznu s lica i dva-tri puta mu zadrhta{e uglovi usana. Ali ono ne gleda u mene. Bludi ka horizontu niz ustalasale pa{wake. Stoga i sam okrenuh pogled na tu stranu. Tamo je stajalo prili~no visoko, staro stablo masline. Svetlost se cedila kroz grawe, a gran~ice i li{}e izgledali su kao osvetqeni iznutra. Dunuo je vetar. Dete sve~ano dodirnu moje rame i pokaza u tom pravcu. Toga trena ja sam mogao jasno da vidim mnogobrojne an|ele kako se kome{aju u vrhu kro{we, ma{u}i sjajnim, zlatastim krilima. â&#x20AC;&#x201C; Idi na istok. Idi samo na istok. Zato treba da ode{ u Marsej, kao {to je prorokovano â&#x20AC;&#x201C; tako re~e dete sve~anim glasom, sasvim razli~itim od malopre|a{weg. 118

I tako se glas {irio. U raznim krajevima Francuske, jedna za drugom, de{avale su se sli~ne stvari. Deca izginulih krsta{a jednoga dana napusti{e domove odnose}i o~inske ma~eve. U nekom mestu opet, dete {to se do tada igralo kraj vodoskoka iznenadno je pobacalo igra~ke i, uzev{i od slu{kiwe komadi} hleba, oti{lo. Kada ga je majka stigla i stala grditi, nije se obaziralo, rekav{i samo â&#x20AC;&#x2122;Idem u Marsej.â&#x20AC;&#x2122; Deca iz jednog sela iskrado{e se iz kreveta jo{ pre svitawa, iskupi{e se na trgu i, pevaju}i crkvene himne, otputova{e neznano kuda. Kada su se odrasli probudili, iz sela be{e nestalo svako dete koje se moglo nazvati detetom, osim dece koja su tako mala da ne mogu ni hodati. Onda kada sam se s mno{tvom drugova najzad stao spremati za polazak put Marseja, do|o{e moji roditeqi da bi me odvratili i, pla~u}i, ukori{e me zbog nepromi{qenosti. Ali moji mnogobrojni u~enici otera{e ove neverne roditeqe. Bilo je najmawe stotinu dece koja su putovala sa mnom. Iz raznih krajeva Francuske, Nema~ke, hiqadama dece u~estvovalo je u ovom krsta{kom pohodu. Put nije bio lak. Nije pro{lo ni pola dana, a najmawi i najslabiji su pali. Sahrawivali smo tela i plakali, podi`u}i male drvene krsta~e. ^uli smo da je jedna druga grupa od stotiwak dece zabasala u kraj gde je vladala kuga i bila poko{ena do posledweg. U mojoj grupi jedna je devoj~ica od prevelike iscrpenosti ~ak malo poremetila pame}u, bacila se s litice i poginula. [to je ~udno, svoj deci koja su umirala, bez izuzetka, na samrti se prikazivalo sveto mesto. To verovatno nije dana{we, opusto{eno sveto mesto, ve} vizija plodne poqane pod qiqanima i medom. Ovo smo doznali iz pripovedawa umiru}ih, a i kada nisu pri~ali o~i su im bile op~iwene kao pred nekom velikom svetlo{}u. Najzad smo stigli u Marsej. 119

Tu smo zatekli nekoliko desetina de~aka i devoj~ica. Mislili su da }e se vode mora rasklopiti kada mi stignemo. Sad nas je bilo ve} tre}ina od ukupnog broja. Oti{ao sam u pristani{te okruèn decom zaàrenih obraza. Nad lukom se uzdizalo mno{tvo katarki i mornari su nas radoznalo gledali. Stadoh se moliti na gatu. More se, ustreqeno sun~evim strelama, zaslepquju}e presijavalo. Ja sam se dugo molio. More je izgledalo masivno kao i obi~no i talasi su se potpuno bezbri`no qeskali i sakupqali uz obalu. Ali mi nismo odustajali. Svakako Gospod ~eka da se na|emo svi na okupu. Malo pomalo deca su pristizala. Sva su bila iscrpena, a bilo ih je i te{ko bolesnih. Vi{e dana ~ekali smo uzalud. More se nije otvorilo. Tada nam je pri{ao neki ~ovek koji je izgledao jako poboàn i ponudio prilog. Povrh toga, skru{eno je rekao da èli da ga po~astvujemo time {to }e nas svojom la|om odvesti do Jerusalima. Polovina se pokolebala, a polovina, ukqu~uju}i mene, odlu~no se popela na brod. Brod nije po{ao ka svetom gradu, ve} je okrenuo pramac prema jugu i stigao u egipatsku Aleksandriju. Tamo, na pijaci robova, mi smo svi do posledweg bili prodati.â&#x20AC;&#x153; Anri je za}utao za nekoliko trenutaka. O~evidno je da se opet setio onda{weg svog ogor~ewa. Nebom se ve} bilo po~elo {iriti veli~anstveno rumenilo poznog leta. Slojeviti oblaci postajahu veoma rumeni, a bilo ih je koji su izgledali kao crveni i ùti, poloèni trakasti barjaci. Iznad samoga mora nebo dobiva lik uzbuktale pe}i. âk i zelenilo okolnog rastiwa blista i postaje izrazito jasno pod nebeskim plamenovima. Anrijeve re~i upu}uju se pravo k ve~erwoj rumeni, kao da su woj samoj izgovorene. U wegovim o~ima promi~u stvari i lica qudi rodnog kraja u plamenu zapa120

qenoga mora. Vidi se i wegov lik dok je bio de~ak. Tu su i likovi drugova pastira. Za vrelih letwih dana, kada bi se obnaìli svukav{i s jednog ramena grubu ode}u, na belim prsima videle su se ruì~aste de~a~ke sise. U potowoj svetlosti zalaska, nad morem masovno izrawaju likovi pobijenih i pomrlih mladih krsta{kih ratnika. Iako ih ne nose, od rumene ve~erwe svetlosti koja se rasipa po zla}anoj i sme|oj kosi, ~ini se da na glavama imaju plamene kacige. Preìveli de~aci, pak, rasturi{e se na sve strane. U toku dugog robovawa Anri nijednom nije nai{ao na poznato lice. Ni Jerusalim nije nikada obi{ao, ma koliko da je ~eznuo za tim. Anri je postao rob persijskog trgovca. Preprodan, na{ao se u Indiji. Tamo je ~uo vesti o najezdi na zapad pod Batuom, Temuxinovim unukom.12) Plakao je misle}i na neda}e u kojima se nalazi domovina. U to vreme Daikaku zen|i je bio u Indiji, gde je studirao budizam. Jednom prilikom, zen|i je svojim uticajem postigao da Anri bude oslobo|en. Da bi to uzvratio, Anri je po~eo da se nosi mi{qu da celog ìvota sluì zen|iju. Dopratio ga je u otaxbinu i kada je, docnije, ~uo da }e u~iteq pre}i u Japan, zamolio je za dopu{tewe i do{ao u Japan s wim. Sada je u Anrijevoj du{i spokoj. Davno je napustio prazne nade za povratak u svoju zemqu i re{io je da sahrani kosti u japanskom tlu. Pomno slu{a u~iteqeve re~i i stoga ne sawa uzaludno o onom svetu, niti ùdi za nepoznatim zemqama. Ali ipak, kada se nebo oboji ve~erwom rumeni i kad se more zasija kao jarkocrvena linija, noge mu same zakora~e i prosto moraju da se kre}u ka vrhu [o|ogatakea. Gleda ve~erwu rumen. Gleda bqeskawe mora. Anri tada ne moè da se ne prise}a nedoku~ivih pojava koje 12) Princ Batu, unuk slavnog kana Xingisa (Temuxina), vodio je mongolsku vojsku tokom najezde na Zapad 1235-1241.

121

su na po~etku ìvota – siguran je u to – obuzimale wegovo telo. Ona znamewa, ona ùdwa za tajanstvima, strana sila koja je wih gonila ka Marseju – to ~udo same stvari ne moè a da, napokon, jo{ jednom ne potvrdi. I tako, ono o ~emu na kraju misli – to je o moru koje se nije otvorilo, nego se qeskalo u smirenim talasima dok se molio na marsejskom gatu, okruèn mnogobrojnom decom. Anri ne moè da se seti kada je izgubio svoju veru. Samo, ono ~ega se i sada ìvopisno se}a, jeste nedoku~iva pojava mora koje blista u predve~erju, ne otvaraju}i se, ma koliko da se on molio – ta ~iwenica, {to je neobja{wivija od vizije ~uda... Bez ikakvog ~u|ewa du{a de~aka prihvatila je prikazawe Hristovo, a u jednome se ~asu obrela pred licem mora u ve~erwoj rumeni, koje nikako da se otvori – tog ~uda... Anri gleda daleku liniju mora kod rta Inamuragasaki. Izgubiv{i svoju veru, Anri sada vi{e ne o~ekuje da }e se to more rasklopiti. Ali misterija u koju ni dan-danas ne moè da pronikne, misterija onda{weg neo~ekivanog sloma, vreba kroz crveno treperewe mora koje se nije otvorilo. Ako bi se u Anrijevom ìvotu more uop{te i razdvojilo onda je to, verovatno, moglo biti samo onoga trenutka. ûdno ... more je ostalo da gori ve~erwom rumeni ~ak i u takvom trenutku, {ire}i se }utke. Stari crkvewak ve} vi{e ne govori, samo stoji. Ve~erwa rumen prosula se na razbaru{enu sedu kosu i u bistre, plave o~i unela po jednu crvenu ta~ku. Sunce seda negde kod rta Inamuragasaki obojenog bojama poznog leta. Morem kao da je potekla krv. Anri se se}a davnih vremena. Se}a se qudi i lika zavi~aja. Me|utim, on vi{e i ne èli da se vrati. Te stvari – Seven, ovce i domovina – i{~ezle su u ve~erwoj rumeni mora. U trenutku kada se ono more nije razdvojilo, te su se stvari sve do jedne izgubile. 122

Ali Anri ne odvaja o~i od slike u kojoj se boja ve~erwe rumeni iz minuta u minut mewa i, sagaraju}i polagano, postaje pepeo. Obrisi ~vorova i krvotok listova na drve}u postaju jasniji, kao da prkose senkama {to ve} navaquju na rastiwe [o|ogatakea. Od mno{tva krovova neki su ve} tonuli u sumrak. Senke se prikradaju oko Anrijevih nogu i nad glavom se boja neba neosetno izgubila prelaze}i u sivkasto-tamnoplavu. Mada je ostalo jo{ treperewa na uskom pojasu mora, to je samo ogledawe zlatne i crvene svetlosti {to izbija u trakama stisnutim na sumra~nom nebu. Tog ~asa za~u se duboki odjek zvona koji kao da je dopirao ispod samih Anrijevih nogu, s mesta gde on stoji, opu{ten. To je zabrujao prvi udarac iz zvonare na padini brega.13) Zvuk zvona podi`e rastegnute talase i, silno podrhtavaju}i, kre}e se prosto kao da potiskuje i na svestrane razmi~e tamu {to se pewe iz podno`ja. Vi{e nego {to ogla{ava doba dana, to te{ko wihawe zvuka u magnovewu rastapa vreme i prenosi ga u dubinu iskoni. Anri slu{a ne otvaraju}i o~i. Kada je progledao, telo mu je ve} bilo utonulo u sumrak, a daleka, sivkastobela linija mora jedva se nazirala. Ve~erwa rumen potpuno je i{~ezla. Kada se Anri okrenuo da bi pozvao de~aka da se vrate u hram, video je da ovaj spava, nasloniv{i glavu na kolena, koja je obgrlio obema rukama. S japanskog preveli: Hirojasu Honda i Srpko Le{tari} 13) Usled specifi~ne konstrukcije budisti~kog zvona wegov se zvuk, u skladu s razlikom u na~inu ispoqavawa duhovnosti, veoma razlikuje od zvowave u hri{}anskoj tradiciji: neuporedivo je dubqi i otegnutiji, jer nastaje sporim udarcima drvene grede o veoma veliko, te{ko i u dnu su`eno zvono.

123

ZIGFRID LENC

NALI^JE JEDNE SVADBE U Bolerupu je, moj kom{ija, bio neki seqak po imenu Sven. E pa taj Sven Federsen, dugoruki ~ova, vodwikavih o~iju, sporih pokreta i vrata kao u uhrawenog }urana, bio je od kako ga znaju vrlo pohlepan: on je bio naslednik jednog uglednog imawa, imao je {umu, bio vlasnik mnogih livada i poqa. înilo se da mu ba{ ni{ta ne fali â&#x20AC;&#x201C; sem ène. Poneka bi se i na{la u wegovom obazrivom zagrqaju, ali Sven je izbegavao takve slu~ajeve, nije dozvoqavao da ga namame u zasedu i tako re}i je odbijao sve nedvosmislene ponude. Moè se zato i zamisliti na{e ~u|ewe kada se on jednoga dana u svojoj pedeset i sedmoj godini verio. Izbor je pao na izvesnu Elke Brumel, ne`nu ali upornu osobu. Bila je omiqena osoba zbog svog dara da u razgovoru ni{ta ne osporava, da sve {to je bitno potvr|uje klimawem glave. Samo {to se saznalo za veridbu, a ve} su po~ela raspitivawa kad }e svadba. Sven je davao do znawa da }e svadba, po wegovom mi{qewu, biti na jesen, posle ètve. Kako u wegove re~i niko nije sumwao, to je svako u verenici ve} video gospo|u Elke Federsen. Ali, do{la je jesen i pro{la, a od svadbe ni pomena. Pitali su Svena, za{to nije bilo svadbe, pa tako, odgovarao je on, prosto, zbog smrti mog ujaka, i ovaj razlog je uvaàvan. Slede}e godine nije mu umro nikakav ujak, a onaj ko je verovao da }e ovog puta svadbe biti, grdno se prevario: jesen je do{la, pa i pro{la, a stawe se nije mewalo. Moglo se zapaziti kako se wih dvoje sre}u na ulici, na poqu ili kraj neke humke, moglo se uo~iti kako bi 124

pri susretu za trenutak po}utali i ni{ta se po tome nije moglo zakqu~iti. Ni{ta nije odavalo da su oni tako re}i vereni, nikakav znak okom ili rukom, ma ni jedne jedine re~i. Nemojte sada misliti da je ovo samo zbog pri~e; doista su jeseni i jeseni prolazile i prolazile, a veridba se produàvala. Sven Federsen se pona{ao prosto kao da je zaboravio na veridbu sa Elke Brumel jer sedam osam puta jesen do|e a ni{ta od svadbe. Qudi u Bolerupu ve} su bili mi{qewa da je Sven hteo do kraja ìvota da ostane verenik, tu i tamo zaboravqalo se ~ak i to da je uop{te bio veren. Prema wemu su se pona{ali kao prema neèwi, a isto se desilo i sa blagom i strpqivom Elke Brumel koja je pomagala u odràvawu imawa svoga brata. Iznenada, nakon devet jeseni bez doga|aja, desilo se ne{to {to vi{e niko nije o~ekivao: Sven Federsen je objavio dan svoje svadbe i ne samo to, odmah je dve stotine i ~etrnaest osoba, od toga devedeset osam Federsenovih, pozvao u gostionicu da sa wim proslave svadbu. Ceo Bolerup je, da kaèmo, bio preneraèn. Rastere}eni napetosti, qudi su odahnuli i poùrili da uplate traènu sumu jer, mada pozvani, svako od wih je morao, kao {to je u Bolerupu obi~aj, da sam plati svoj svadbeni ru~ak. Seoska svadba pala je u subotu i, posle ven~awa, po~elo se u gostionici okupqati dru{tvo. Posedali su za duga~ke stolove i u ~ast vreme{nih mladenaca jeli: kisele haringe, pe~ene jeguqe, pe~eni tabiwa{, pe~enu piletinu, pirjani kotlet, prènu slaninu, ze~etinu, imali su zakusku od kobasice i {unke, hladnu sviwsku ple}ku, uz sve to hleb, krompir i povr}e, pa onda sir i sladoled. Ako bi tu i tamo neko za vreme jela i progovorio, nastajala bi ~udna i mu~na iznena|uju}a ti{ina koju je svako ose}ao, koja je svakoga saletala i pri~ao mi zet kako je znao da je ta ti{ina nastala jedino zbog toga {to je svako mozgao, za{to li je veridba trajala 125

devet godina. A mudrijali su i zato {to je ovaj postariji bra~ni par sve u svemu ostavqao utisak zadovoqnih i spokojnih mladenaca, pa`qivo su dodavali jedno drugome krompir ili, zadubqeni u misli, klimali glavom i naravno da se za to vreme svako pitao, za{to ovu sliku nije gledao i u woj uìvao jo{ pre devet godina. Pritisak ti{ine tako se pove}avao da nekoliko Federsena potraì{e re{ewe u orkestru iz Flansburga „Plavi mladi}i” koji po~e svoju svirku. Prvi su plesali Sven i Elke, a onda i ostali. I sada bih mogao da vam opisujem kakva je bila muzika a kakav ples, mogao bih spomenuti {ta se sve desilo sa preostalim jelom, ali to i tome sli~no interesuje samo doti~ne. @eleo bih samo da vam saop{tim ono {to je za vas zanimqivije, a to je da kaèm kako Sven ni jednom nije odbio poziv da nazdravi rakijom, po devedeseti put se ve} kucnuo i tako besplatno uìvao u devedesetak ~a{ica rakije. Ovo je imalo za posledicu da je postao druèqubiv, isprva rukama koje bi mu ~esto klonule, pred zoru i ustima i odjednom, tako mi bar moj zet kaè, neko je, mislim da je to bio Hugo Federsen, skupio hrabrost i, èle}i da ra{~isti stvar, pri{ao mladoèwi. Jednostavno, stao je ispred wega i upitao: „Zbog ~ega je, Svene Federsene, tvoja veridba trajala devet godina?” Na to je kaù Sven zatreptao o~ima i zatim rekao: „Kad je ujak umro, ostavio mi je pun podrum vina od ribizla. Ni{ta mi nije milije nego da uìvam u tom pi}u. Probav{i prvu fla{u, rekoh sebi: Da se èni{ moè{ tek kad isprazni{ ovaj podrum jer takva kapqica, pa mnogo je boqe da je ~ovek sam popije.”

(Sa nema~kog: Dragan J. Risti})

126

Viktor Jerofejev

Rak qubavi Qubav se nikad ne zavr{ava ni~im dobrim. Voqeno bi}e je ~ovekov najopasniji neprijateq. U voqenom bi}u pronalaze se nepostoje}e vrline a zata{kavaju o~evidne mane. Ako od i~ega u `ivotu treba da se ~uvamo, onda je to – od qubavi. Qubav je su{to bezumqe. Qubav je podmetawe re~i, postavqawe klopki, predaja svih pozicija. Voqeno bi}e je kadro da ti nanese fatalan udarac, koji mo`e da te otera pravo u grob. Obrati pa`wu kako ti govori „volim te“. Ja te volim – veoma je prepredena formula. Stvar je u tome, ~ime je napuwena. I to – napuwena do samog vrha. Nemoj dozvoliti da te ube|uje da i tebe na izvestan na~in voli, da si joj blizak, drag ~ovek. Ako te ho}e, a ne voli, to mo`da jeste pokvareno, ali i izazovno. Ako te voli, a ne}e – to je rak qubavi. Tome nema leka.

Prva qubav Da su Monteki i Kapuleti sklopili me|uroditeqsku zaveru, da su }u{kama terali svoju decu u bra~nu postequ, da su im dr`ali sve}u kraj uzglavqa, de~ica bi se svejedno otrovala; samo, ovoga puta iz uzajamne mr`we ili iz poriva neposlu{nosti prema roditeqima. Prva qubav, preuveli~ana „kulturnom“ uobraziqom, i nije drugo do najobi~nija qubav koja se rasplamsava u uslovima zabrane, i gasne ~im postane dozvoqena. 127

Spisateqske ène Spisateqske ène â&#x20AC;&#x201C; to je buqon od koka koje su dospele u tu| tawir. Nema ni jedne spisateqske ène, koja ne bi ma{tala da i sama postane pisac. Nema sujetnijih stvorewa od spisateqskih èna. One su isisale iz muèva svu sujetu ovoga sveta. Nema cini~nijih bi}a od spisateqskih èna. One znaju kako miri{u ~arape genija. Nema nesre}nijih bi}a od spisateqskih èna. Wih uvek vole kao druge po redu. [to boqi pisac to nesre}nija èna. @ene velikih pisaca brzo polude. Ne mogu vi{e da ìve bez genija, a tek sa genijem ne mogu. Pisac uvek isti~e da mu je èna ni{tavna, neprimetno ili upadqivo to nagove{tava â&#x20AC;&#x201C; u zavisnosti od delikatnosti, koja mu uop{te nije svojstvena. Memoari spisateqskih èna ne mogu se ~itati bez odvratnosti.

Izdajstvo Svi smo mi, svako na svoj na~in, izdajnici. Tokom `ivota izneveravamo svoja uverewa, ukuse, privr`enosti. To je izgleda normalno. Ako sam u mladosti voleo pala~inke sa sirom, a sada ne mogu da ih smislim, ja sam zna~i â&#x20AC;&#x201C; izdao te pala~inke. Te{ko da }e me zbog toga iko streqati, ali ~ak i u tom tri~avom izdajstvu postoji opasnost: a da ne uvredim bakicu koja me nudi pala~inkama? 128

Naravno, izdajstvo se ne odnosi samo na pala~inke. Izdajstvo je jedna od najizraàjnijih re~i ruskog jezika, ona miri{e na krv, umorstvo ili bar tu~wavu. Izdajstvo domovine je, strogo uzev, metafora. Smatra se da je sa bra~nim izdajstvom sve mnogo jasnije. Statistika tvrdi da u Rusiji 55% mu{karaca vara svoje ène. Za{to? Za{to mu{karac pri tom misli da telo wegove ène pripada wemu i nikom drugom? U stvari, svi izneveravamo ju~era{we stavove. Samo, neko vi{e, a neko â&#x20AC;&#x201C; mawe. Obi~no se misli da izdajstvo po~iwe slabqewem qubavi. I prema domovini, i prema èni. Dobro. Moè li se prevariti èna koju bezumno voli{? ûjem gromoglasno: â&#x20AC;&#x17E;Ne moè!â&#x20AC;&#x153; Ali to je ba{ ono najsla|e. Izbor i prevod: Dragiwa Ramadanski Iz: Bog X, Pri~e o qubavi, Moskva, 2002

129

MIKLO[ MOLNAR

RANDEVU E. M. SIORANA I MIHAQA VERE[MARTIJA U PARISKOM LUKSEMBUR[KOM PARKU Isto~no-evropska novela

Sedim na klupi pored jezera u Monsuri parku, iza le|a mi u blizini prolazi pruga brze èleznice RER. Nedaleko od mene, na drugoj klupi, seda mlada devojka i ~ita; bledo, ~isto de~je lice, kratka, crna kosa. I sada izgleda tu`na i zatvorena kao i prethodnih dana kada sam prolazipo pored we preko parka ka svojoj sobi u vijetnamskom paviqonu Univerzitetskog grada. „Komotna, crna, ne pripijena majica pre skriva nego {to isti~e obline gorweg dela tela; indigoplave farmerke pak obe}avaju vitke noge, duge, lepe butine” – zakqu~uje zagledaju}i poùdno odvratni {ovinista (to sam ja); ipak se naslu}uje da nema prevelike grudi, a zagleda~a upravo to baca u groznicu. Sedi na istoj klupi kao i prethodnog dana, isto tako osamqena, i isto tako ogra|ena: s leve strane, strogo pored sebe, stavila je na klupu mrku ko`nu torbu, s desne strane cigarete i upaqa~. Mini–utvr|ewe je danas oboga}eno novom municijom: pored cigareta i upaqa~a na straì je osveàvaju}e pi}e u tetrapaku; bleda crnka ispija male gutqajeve. Troma letwa vru}ina, vazduh je malko vlaàn, ispuwen gotovo te~nim ~ulnim mirisima. Bezbri`nost i na nebu i na zemqi; po jezeru – kao da su krvni potomci Napoleona – plivaju carski lewe i samozadovoqne divqe patke. S druge strane, na igrali{tu pored restorana jurcaju deca: iz usta im razmetqivo izle}u fran130

cuske re~i negda po{tovane kao pravi biseri. Ipak zavidim deci, kao i wihovim vaspita~icama koje tru}aju bezvezne banalnosti, u koreografiji gestikulacije odraslih – zbog pro{losti wihove francu{tine iz koje je kona~no iskqu~en Balkanac moje vrste (me|utim, osveti}u se: ba{ zato }u nau~iti perfektno, impeccablement wihov jezik). Iz parka Mi{jeg brda navire iscizelirana mediteranska euforija (kaù da Bog ìvi u Francuskoj, ovde ima bar nekoliko vikendica – mada, prema upu}enima, retko boravi u wima, dosta mu je otu`ne galske nadmenosti, ponajvi{e, „puklo kud puklo”, pomalo se provoza pariskim metroom), izuzimaju}i devojku na susednoj klupi koja se krije u zatvorenosti svoje tuge. Moram sesti pored we i – jednom se ìvi, jednom se mre! – osloviti je; za to, razume se, uz pomo} bri`qivog rada, moram da odbacim sa sebe kaput boja`qivosti (Made in Hungary; Konfekcija „Crveni oktobar”). Boja`qiv sam jer me je majka tako vaspitala; boja`qiv sam jer sam odrastao u boq{evi~kim mra~nim, memqivim podrumima za gajewe gqiva; boja`qiv sam jer se (pod prinudom svoga karaktera koji je ami{an na grudi) stalno smucam oko ènskih dojki, a da ih i ne doti~em, ako ba{ ne svaku, a ono bar svaku stotu – i boja`qiv sam jer uàsno govorim fancuski, ve}inom se usu|ujem da stupim u razgovor samo s Arapima i Turcima, i kada god se moè, govorim engleski (u izuzetnim prilikama). – Dopu{tate li mi da...? – pitam, zastaju}i pored klupe koju ona na svaki na~in èli da zadrì kao privatno osvojenu carsku teritoriju; ako bih weno pravo na to doveo u sumwu, svakako bih imao pred sobom te{ke diplomatske komplikacije. Nasuprot tome – i upravo zbog toga – ja preme}em u glavi kavaqerski (ili pre husarski) plan da napravim prodor u odbrambenom sistemu koji ~ine cigarete, upaqa~ i sok, pa ili }u je isterati iz tvr|ave, ili }u se nekako i sam uba{trati u wu. Dok stojim nagnut iznad we, kroz izrez majice 131

savri{eno vidim wene pokorne male kru{kolike dojke. Jadnice, tako izgledaju nesre}no; neizostavno moram u~initi ne{to u wihovom interesu! U razdeqku izme|u dojki visi sa zlatnog lan~i}a kap nebeskoplavog dragog kamena. Okre}em glavu pre nego {to bi me pogled suvi{e uzbudio i na~inio {tetu mojoj misionarskoj svesti poslawa u malenoj katedrali od dojki. Morska izmaglica se tek lagano raspr{uje s crnih o~iju koje su se prenule iz drugog toma Jadnika. Kada bih ja jednom dospeo dotle u svom znawu francuskog jezika pa da u originalu ~itam ~i~a Igoa! Naàlost, ja sam zastao kod Sent–Egziperija, a i od wega sam na francuskom pro~itao samo Malog princa; i po malo Bodlera i Gombrovi~a. O da – i svaki redak Sioranov. Za qubav Siorana sam u~io da ~itam na francuskom. Zbog istrajnog zajedni~kog ìvota s wegovim tekstovima – probu|en na sau~esni~ko ispa{tawe prema sudbini wegovog naroda – preobrazio sam se u po~asnog Rumuna. Na ledene lucidne vrhunce o~aja, gde su za~eta wegova dela, nijedan ma|arski pisac se nikada nije smeo da popne, mo`da samo Mihaq Vere{marti, ali i on je uzmakao – u muk i ludilo. Ako mi se jednom potpuno isprazni moja hodo~asni~ka torba, i posle toga }e zauvek ostati sa mnom nekoliko sioranizama, na primer ovaj: Prvi akt sabotaè bio je stvarawe sveta. Odavde bih mogao izvu}i utehu za ceo ìvot, ~ak i nadu u spasewe. Sioran je mudrac samoubila~kog ostanka u ìvotu: moj ispovednik ujutru i uve~e. Pitome, tople, crne o~i devojke blago zazrike – ili su mo`da samo zasewene iznenadnom promenom fokusa. Zbog toga izgleda pomalo nespretna – tek toliko da odmah poèlim da je uzmem u èstoku za{titu. Nasme{im joj se, ona mi odvrati sme{kom; strujni krug je zatvoren, zapo~iwe zbivawe. Dopu{tate li mi da... sednem pored we. Zbuwenim pokretima preure|uje arsenal koji {titi wenu li~nost: s leve strane – skokom kowa iznad prekr{tenih 132

nogu – na desnu stranu. Dakle, sedam pored we. Na paperjastim dla~icama iznad usne zaiskri rosica znoja. I kroz pantalone ose}am da je sok ostavio na klupi vla`nu mrqu. Ona je Ileana Kalinesku, a ja sam I{tok Bolond, enchanté, enchantée („milo mi je” u mu{kom i ènskom rodu). Ona je pristigla u Pariz iz Rumunije, a ja... Od sre}e {to je Rumunka, o~i mi se napuni{e suzama. Samo kaèm „Ô!”, trude}i se da usne napu}im tako da se vidi ~ak i polukru`ni akcenat. Smatram da je boqe ako ne odam odakle sam se dokoturao, budu}i da kona~no nisam raspoloèn da potrzam, niti da o wen blagi luk vrata ve{am transilvansku problematiku, ustajale uzlove zajedni~ke istorije, a ne}u ni da izvu~em poeti~nu dako–rumunsku teoriju koja je dostojna surevwivosti: „Pih! Mi, Ma|ari smo sam |avoqi isprdak, izvori{te na{eg kontinuiteta je sveti {upak Belzebuba”. Zato samo kaèm: – Vaqda se moè razabrati da ni ja nisam pqunuti Francuz... – (Zapravo: pur, ~ist Francuz...) Hvala bogu, zadovoqna je, ne pita za moju nacionalnost. Mnogo boqe govori francuski nego ja; to jest Ileana govori francuski, svojim de~je zvonkim, poletnim, ~ulno blagim glasom, a ja samo mucam oui i ouais („da” i „aha”), i mrmqam, xaccord („u redu”). Mais cèst terrible („pa to je uàsno”), jer po~ev od trenutka kada sam seo pored we, krv mi je po~ela da kqu~a, od glave do pete sam brujawe i pulsirawe. Sedam pored Ileane i ìvot mi se preobrazi: zapo~iwe neobuzdana igra vijawa, rastavqawa i preplitawa, i traje tokom vi{e meseci. U pripremama jo{ ima nekog spekulativnog gr~a, a onda nas zahvata zamah na{e igre i spontano se prepu{tamo razuzdanom toku svojih oslobo|enih sila. îm sednem pored we, odmah navre u meni ono {to treba da saop{tim. Ileana ne zna engleski, ali ni nema~ki, ja ne znam rumunski (kartu svoje ma|arske su{tine podmuklo skrivam na dno {pila; kasnije se ispostavqa da Ileana ne zna ma|arski), pa sam tako 133

prinu|en da slapove svojih misli i ose}awa saìmam u francuske proste re~enice. Divim se jeè}i se koliko se otvara u divnim francuskim re~enicama, kako brzo uklawa sa sebe zmijin svlak zatvorenosti (dok pali jednu cigaretu o drugu). Odjednom – bez dogovora – oboje smo sko~ili s klupe. Tek tada se videlo koliko je Ileana lepa, koliko vitka; imala je bar stotinu sedamdeset {est santimetara. Odmah se zaqubqujem u wenu de~a~ku protegqastost. Po~esmo da {etamo; sve brè, sve uzbu|enije {partamo po stazama parka. Kasnije dugo stojimo na pe{a~kom mostu iznad {ina RERa. Dok ispod nas kloparaju kompozicije, deremo se iz sveg glasa s detiwom zadivqeno{}u, ni ne razumevaju}i re~i jedno drugoga. Ubrzano se popravqa i moja sposobnost izraàvawa, uz proste re~enice se kao puzavica lepe nabujali dodaci. Pada ve~e. Oko petnaest do deset ~uje se, istina, neki zvuk trube, kojim se obeleàva vreme zatvarawa parka, ali ba{ nas briga. U deset smo zakqu~ani, moramo da se veremo preko ograde, prema bulevaru @urdan. Ja se prvi pewem, Ileana ska~e u moj zagrqaj. Tada je poqubim prvi put; wena usta imaju grozno divqi ukus. Ne pu{im, i ne volim ba{ da do|em u kontak sa ènama koje pu{e, ali se od Ileaninih poqubaca opijam za tren oka; wenu pquva~ka s ukusom duvana divno je okusiti i progutati. (Posle dve sedmice iznena|uje me time {to joj pu{ewe vi{e nije potrebno; i ostavqa cigarete preko no}i.) Rastajemo se ispred stanice RERa: – À demain! („Do vi|ewa, sutra!”) Sutradan sam skuvan, na meko kao {kembi}i. Telo mi se àri od qubavi – i od vlage okeanskog porekla. U toku dana se tu{iram i po tri–~etiri puta ispod tu{em frankofonskog studentskog doma, koji je sklon da pusti vodu na moje klonulo pra{wavo telo samo onda – talijanski uvoz, izvrsno delo talijanske industrije tu{eva – ako nepredindo pritiskam dugme s natpisom 134

PRESTO. Kako ovu re~ poznajem u prvom redu kao muzi~ki stru~ni izraz, nije ~udo {to me je nadahnula: provaquje iz mene kupatilska muzikalnost i u ritmu pritiskawa dugmeta bu~no ispuwavam veoma akusti~no kupatilo ma|arskim narodnim pesmama, smrtno stra{e}i dalekoisto~ne studente u susednim kabinama. Sastajemo se kasno popodne; idemo u vensansku {umu. Na Ileani je majica slezove boje, pripijena i s uskim bretelama. Gotovo je nepodno{qivo divna, zra~e joj grudi, vrat, ramena, le|a, ruke, sve, poput krunskog nakita koji je dostupan oku samo u retkim prazni~nim prilikama. Iz nas oboje naviru re~i kao da su od sino} protekle godine. Svaka wena re~ me miluje. Sedamo na sve slobodne klupe koje nam se na|u na putu, za trenutak–dva nemo zurimo jedno u drugo, potom odjednom sko~imo i {alabazamo drè}i se za ruke, ili kao prethodno ve~e, grozni~avo jurcamo. Le|ima se naslonim na ogromno deblo, privu~em sebi Ileanu, i prionem na wene usne. Gotovo trepetom samo, kao ptica krilom, kroz pantalone mi dotakne alatku. Rajfer{lus moga {lica toliko je predusretqiv (pa naravno: odre|ene pantalone sam upravo zato i obukao) da se sam otvara. (Na qubavne sastanke dolaziti sa {licem koji se lako otvara: dobro je shva}en sopstveni interes, ali i stvar takti~nosti i elegancije, kao {to nijedna pa`qiva èna ne}e uzeti za tu priliku – ako ga uop{te nosi – takav brushalter koji ima |avolski katanac za ~ije bi razarawe bio potreban francuski kqu~ ili pajser.) Ileanina ruka je sklizla ispod mojih ga}ica i ne`no istraùju}i opipala moj alat. S takvom pobo`no{}u ga uzima me|u prste kao da se moli. Padamo na travu i – prepuni za~u|enosti koja nam steè grlo, podrhvavawa zbog onoga drugoga – skidamo jedno drugo, te{ko dah}u}i, odnosno vri{te}i od dodira prstiju drugoga. Eto, dao mi je veliki Gospod Bog da okusim Ito~nu Kraqicu; da mogu ne{to da u~inim za 135

ove mile male dojke; da mogu da drugujem s milostivim otvorima ovog rumenog tela. Dao mi je Bog da utonem u vrele dubine Ileane; da zajednmo s wom poletim me|u galaksije milosti. U Ileaninom zagrqaju osloba|am se svoga ja, postajem sultan bivstva, preporo|eno, dvopolno boànsko dete, jednosu{tastvo s Bogom. (Samo da mi stra`wicu ne ùqi kurvinska {i{arka.) Zahvalnost i blagoslov neka pripada naciji ~ije ène s bezgrani~nom i strasnom privrèno{}u umeju da vole mu{karce! U Ileaninom zagrqaju razre{avaju se u meni aporije isto~no-evropske istorije. Traìm i dobijam opro{taj – unazad i za budu}a vremena sve do kraja sveta – za sve uvrede, neznawa, zla, nedela, nepravde i uzurpacije koje su po~inile na{e sorte koje su sudbinski postavqene jedne pored druge, jedne u drugu, odre|ene za me|usobno le~ewe; odobravam sve ono {to je bilo i {to }e biti me|u nama. Ako je ostalo u meni jo{ nacionalisti~ke strasne eksplozivne sme{e, sada }e prsnuti poput {kartiranog balona ili kutona. Mogla bi mi pasti na pamet silesija nesre}nih Ma|arica koje su svetske prvakiwe u bezobzirnom ubijawu mu{karaca – muèva – {to izvode s podrobno{}u bolesnog anatoma. Ako mi slu~ajno padnu na pamet, i wima }u oprostiti – ne jako, tek toliko; ali mi slu~ajno ne padaju na pamet. Ako bi se moglo oprostiti {to sam ro|en kao Ma|ar, u svom orgasti~nom milosr|u ~ak }u i to oprostiti. Do sada sam bio varvarin: civilizuje me qubav Ileane. Potomka suludih Skita, razbojni~kih gospodara tvr|ava, dembelana xentrija, tvrdoglavih kuruca, vetropira labanaca, prepredenih pape`nika i zagriènih kalvinista ova Rumunka pretvara u sre}nog nomada ìteqa kosmosa koji bi celokupno svoje genetsko nasle|e dao ne za ~iniju le}e: i xaba bi dao bilo kome – ali ne}e ga ni posledwi xukac. Uvek sam ùdeo za milosrdnim rangom po~asnog lutalice Jevrejina – vrhunac moje èqe se, eto, ostvario. 136

U po~etku Ileana i ja jedno drugom poklawamo svoj sopstveni individualni Pariz, a potom ostvarujemo za sebe zajedni~ki Pariz nas dvoje. Sa stolice u Luksembur{kom parku ustaje ve} stariji mu{karac, bujne i razbaru{ene kose, i kre}e prema Odeonu. Po glavi mu se motaju ma|arske re~i: â&#x20AC;&#x17E;Moja je èqa: neka propadne ovaj svet, i svi zemni narodi sve do posledweg.â&#x20AC;? Ileana zna da je ovaj mu{karac sin rumunskog pravoslavnog sve{tenika, ali ve} decenijama ìvi u Parizu, i pi{e na francuskom; a ja znam da citirane re~i poti~u iz pesme zapisane u jednu spomenkwigu iz 19. veka. Ileana i ja ne govorimo, samo sedimo u Luksembur{kom parku, drìmo se za ruke i gledamo za ~ovekom koji se udaqava, ~ija le|a zra~e nad~ove~anskom dobrotom i razumevawem. Ne dopire nam do svesti da u nama imaju randevu Sioran i Mihaq Vere{marti, mada je mo`da svako jurcawe, rastavqawe i preplitawe samo zbog toga: na{oj neobuzdanoj igri je, mo`da, to poslawe. Ileana je prispela u Pariz ranije od mene, boqe ga poznaje â&#x20AC;&#x201C; bar nadzemni deo grada, jer sam ja vi~niji podzemnom Parizu, neprevazi|en sam u tome, kao jedna sveznaju}a krtica. Posle boravka od nekolika meseca upozno sam utrobu grada uzdu` i popreko; preturawe po wegovim crevima pri~iwavalo mi je erotsko zadovoqstvo. Nema te metro stanice u Parizu gde se ja nisam iskrcao, izmileo na sunce da razgledam, potom brzo pod zemqu kako bih oti{ao nekoliko stanica daqe, da ispitam sve mogu}nosti presedawa (imperativ nomada ìteqa kosmosa: PRESEDAJ!), na majmunski na~in uìvam u pokretnim stepenicama, da se pome{am u vrevu apokalipti~kog sme}a Pariza, i da se prepustim toku, zastanem da slu{am {kripu muzi~ara koji najavquju po~etak smaka sveta, da bacim ne{to sitni{a prosjacima-bogata{ima. Moj omiqeni prosjak radi na metro stanici kod Orleanskih vrata, izuzev vikendom i praznicima; u polu-~u~e}em, polu-kle~e}em poloà137

ju obavqa svoju slu`bu, uvek na istom mestu. Prosio je s aristokratskom bezbri`no{}u i elegancijom prosve}enih, iz struka; takore}i drào je audijenciju. Nije zahvaqivao, ali nije zra~io ni ose}awem superiornosti. Bqeskom o~iju je ozna~avao da me prepoznaje i da me smatra ~ovekom. Ose}ao sam prema wemu bratsku simpatiju. Malo pomalo – sou par sou – me|u nama se razvila neka vrsta prijateqstva – na boànskim vrhuncima bezrekosti. Bqesak o~iju je potom pratio kratko klimawe glavom, moje priloge pak i daqe je trpao u xep kaputa uz izraz lica sfinge. On je bio moj u~iteq; ako egzistenciju isto~no–Evropejca podnosim s dostojanstvom i nonchalanc, ako iz sve snage ne vri{tim i dawu i no}u dok ne presvisnem: wemu treba da zahvalim. S po{tovawem poru~ujem na drugi svet baronu Hausmanu da smo qubavqu ispunili svih dvanaest radijalnih pravaca koji se zrakasto razilaze od Trijumfalne kapije, i celim Parizom smo se terali uzdu` i popreko. Voleli smo se ispod mostova, u kapijama, na stepeni{tima, po liftovima, u paviqonima parkova, na izletni~kim la|ama; u ènskom veceu grobqa Pjer La{ez (i za to vreme smo s pijetetom mislili i na vas, dragi barone, jer po~ivate na ovome grobqu, u blizini kwièvnice Kolat, kompozitora Rosinija i pesnika Misea, na koje bismo tako|e mislili s pijetetom da preterani nesta{luci dotle nisu ispraznili na{e mozgove); u Luvru u jednoj garderobi za osobqe, u jednoj sali za projekcije na nekom od spratova Ajfelove kule, gde smo nas dvoje samo bili publika zainteresovana za film o wenoj istoriji; u jednoj od podzemnih kapela hrama Sakr Ker; u Gradu mrtvih, me|u milionima lobawa i kostiju; u separeima kafana i restorana; u posledwem redu jedne od sala na Kole` d Fransu, na predavawu jevan|eliste dekonstrukcije; na posledwoj no}noj liniji metroa 4, odsek izme|u bulevara Sen Mi{el i Orleanskih vrata, i, naravno, u posteqi i na podu i na kuhiwskim plo~icama i na travi i na klupama po par138

kovima i u kadi i pod tu{em (PRESTO!); u Loari i u Atlanskom okeanu. Vrteli smo se u rajskom uìvawu ve} ako smo samo posmatrali svoje rascvale organe qubavi, u bezvremenoj obeznawenosti koja je trajala pet, deset, dvadeset minuta. Ovaj ekstati~ni i neobuzdani qubavni duet potrajao je pola godine. Ne vi{e samo zato {to je Ileana morala da se vrati onamo iza Karpata; ona odlazi, ja ostajem, priglupo se nadaju}i da }u mo}i da savijem gnezdo izme|u svetski velikih grudi Majke Gradova – tako smo oboje prognani iz raja. Na posledwem sastanku rumene}i se priznam da sam Ma|ar – odnosno da sam ro|en kao Ma|ar... a ispostavi}e se ve} ko }u i {ta biti kada budem umirao. – Znam da si Ma|ar – kaè Ileana. – Comment? („Otkud?”) – pitam. Kiko}e se: – Tvoj akcenat... Smrad nogu... I koliko upadqivo izbegava{ da se povede re~ o Ma|arskoj... Opa! Moja razmaèna iluzija da sam svoju nacionalnu karmu gotovo ve} uspeo da prevazi|em, i da mi je iz du{e i{~ilela nasle|ena grba, dobija malu naprslinu. Smejem se zajedno s Ileanom. Omiri{em i izqubim wene male tabane koji miri{u na qubav, potom uzimam u usta i lièm–grickam ponaosob svaki wen no`ni prsti}. „Voleo bih te i da su ti tabani rutavi” – pada mi na um. Uàsno se stidim ove pretpostavke i svih wenih konotacija. ]utim, mu~e}i se svojom bespomo}no{}u i ropstvom: sve je uzalud, u mene je kodirana ru`na gospodska oholost i jo{ mno{tvo mutnih op{tih mesta. Ali za ovaj naizgled neprevazilazivi etnocentrizam istovremeno ipak mogu da se uhvatim kao pijanac za bodqikavu ìcu. Oslonac mi je potreban kako ne bih propao zbog odvajawa od Ileane, u uàsnoj segmentovanosti sveta, u laganom i nezaustavivom pretvarawu moga ìvota u sr~u. Na opro{taju ona deli sa mnom svoju tajnu da joj je baba po ocu rumunska Ciganka, zove se Kawa, i ìvi na 139

Velikom Alfeldu u Ma|arskoj, negde u „Ki{–Kumaniji”. Ô, mon Dieu! (O, Boè moj!) Delekovida travarka koja me je prepovila svojim melemima i vratila u ìvot! Budi pozdravqena, maj~ice Sabrina, milosti puna, Gospod s tobom, blagoslovena me|u ènama... Ileana je zna~i unuka Sabrine Kawe. Je te remercie, Seigneur, de tes actes de clémence amusants. (Hvala ti, Gospode, za tvoja vesela dobro~instva!) Prqavi, ravnodu{ni pakao Pariza – rajski vrt na{e qubavi – izriga me iz sebe. Moja krpeq–domovina prikqu~uje i mene ponovo uza se, onoliko ve} koliko me poseduje. Dangubim u zapadnom Sibiru, me|u varvarima qudo`derima, mada me je Ileana posvetila u nomada univerzuma. Vi{e nemam iluzija o tome da mogu da odbacim ili prevazi|em svoju karmi~ku grbu. Teglim je, {ta drugo mogu. Ni Bog mi je ne}e skinuti. Navikao sam na wu, ~ak sam je i zavoleo. I – kao {to sveti Pavle u apokrifnoj poslanici raskida s Vlasima (Vl. 3,14) kaè uz eufemizam {ibawa po sebi karakteristi~an za wega – „ako se, ne daj Boè, ma{im sebe” u svojoj gumenoj }eliji, i svojom rukom dokraj~im svoje ùdwe, ispisuju}i svojom svetski velikom vulkanskom pisaqkom nove bele{ke u gostinsku kwigu vekove~nosti, uvek mi je na pameti du{a moga tela – Ileana. Tada se uvek ose}am i od Dalija sjajniji i glupqi pristalica lutaju}ih kavaqera Velikih Masturbatora reda Don Kihota de la Man~e. Ileana, cèst moi. Je tàime, ma misère, mon miroir. Qui, je suis fou, car je suis Hongrois. (Ileana, to sam ja. Volim te, jadnice moja, ogledalo moje. Jeste, lud sam, jer sam Ma|ar.) Prolaze godine: unuka maj~ice Sabrine ìvi u Bukure{tu, ure|uje i izdaje feministi~ki list Drept, koji izlazi u malom tiraù, ali kako bi preìvela, pod pseudonimom prevodi pornografske romane. Nije se udala, i nema dece. U novije doba je s Grkom, narkodilerom, oko koga se zlokobno steè om~a Interpola, 140

Menalaj je zbog toga prinu|en da mewa stanove i da `ivi kao prepla{ena krtica koja ne sme da rije krti~wake kako je ne bi nawu{ili psi...

Preveo s ma|arskog Sava Babi}

141

Gustav Murin

NAJBOQE GRUDI ZAPADA Me|unarodni program za unapre|ewe pisawa odràn u Ajovi, pokazao nam je mnoge neo~ekivane strane, kao {to je pronalaèwe oglasa u fakultetskim novinama koji nas je pozivao u „No}ni plesni klub”, gde }e se osim uobi~ajenih striptizeta pojaviti i nova zvezda nazvana Slatka Jabuka, koja }e pokazati {ou nazvan „Najboqe grudi zapada”. Pa, kao {to smatramo da nam je zadato da makar jednom u ìvotu vidimo piramide, ili se susretnemo sa papom, tako su se i „Najboqe grudi zapada” u tom trenutku u~inile isto tako va`nim. Tako sam i oti{ao na predstavu sa svojim kolegama. Glavna sala plesnog kluba bila je ure|ena tako da niko ne moè propustiti igru striptizeti – taj raison d’ê t re tog mesta. U sredi{tu se nalazila scena sa srebrnom dr{kom oko koje su igrale striptizete. Slatka Jabuka, zvezda ve~eri, nije bila visoka, ali bila je savr{eno gra|ena. A po{to je bila zvezda, imala je na sebi najsjajniji kostim. Isto tako, wena igra bila je kratka i rutinirana, oko bine koja je bila okruèna mu{terijama. Suprotno drugim devojkama, ona je ~inila ne{to neobi~no. Umesto da dolare uzima i zadeva ih ispod svojih tangi, imala je obi~aj da nov~anicu stavi mu{teriji na nos i pokupi je tako {to bi wu i ~itavo sre}no lice posetioca obujmila svojim grudima. Efektno, elegantno i brzo. Moram priznati da nisam odoleo isku{ewu da osetim najboqe grudi zapada, pa sam na svoj pr}asti nos zaka~io jednu nov~anicu. Bilo je to iskustvo za ~itav ìvot – kao kad vas majka ~itavog obujmi, osetio sam ne{to veliko, mekano i veoma miri{qavo {to je promaklo kraj mojih o~iju. Uskoro sam postao siroma{ni142

ji za jednu nov~anicu, ali bogatiji za jedno iskustvo. Posle zabave Slatka je prodavala svoje fotografije. Nisam bio posebno zainteresovan za to, ali sam `eleo da saznam ne{to vi{e o woj. Pisac mora da ispituje. Predstavio sam se Slatkoj i ona je bila vrlo prijateqski nastrojena. Dugo je posmatrala moju vizit-kartu, i na kraju uzviknula: â&#x20AC;&#x17E;Slova~ka, pa mi smo skoro zemqaci. Moje ime je Halina i ja sam zapravo iz Ukrajine.â&#x20AC;? I to je bila istina, dragi prijateqi: najboqe grudi zapada bile su zapravo sa istoka.

(Perevod sa slova~kog Aleksandar Gatalica)

143

Zoran Kova~evski

IMER U posledwoj godini ìvota Imer be{e opsednut pitawem da li ga Amerikanci vole. Amerikanci su snimali kaubojske filmove, u wihovoj zemqi odràvale su se Olimpijske igre, tamo su se proizvodile najboqe farmerice i wihova vojska je bila najja~a na svetu. Da ima takve prijateqe, koji }e ga voleti i drugovati s wim, za Imera je bilo od sudbinske va`nosti. Amerikanci su dolazili u belim xipovima, a on, stoje}i na trotoaru, prijateqski ih pozdravqa{e. â&#x20AC;&#x201C; Kada bi nad na{im gradom zabrujali wihovi bombarderi, ne bi bilo sre}nijeg ~oveka od mene! â&#x20AC;&#x201C; govora{e Imer gradskim nosa~ima posedalim na ogradi, kojom be{e opasan gradski javor. Drvo nad wima bezvoqno wiha{e grane ubijene od letwe sparine i pra{ine izme{ane sa benziskim isparewima palim na wegove {iroke listove, imuno na sve wihove nade i sva ~udesa, koja su vekovima u letwim predve~erjima prepri~avali qudi, kada bi, umorni od dnevnih poslova, posedali pod wegov hlad. Javor je bio stariji od svega. Od svih qudi koji su {etali stazom koja ga okruìva{e sa sve ~etiri strane, od svih gra|evina, kamewa i obli~ja koji se na obali uzdizahu nad wim. On je bio straàr i hroni~ar, od Boga postavqen na ulazu u grad, pokraj koga su, na vjek i vjekov, prolazili svi putevi i putnici, koje je sudbina dovela do mesta ìvqewa. Imer sada voli Amerikance. Za wih su svakodnevno rezervisane glavne vesti na televiziji, wihovi filmovi se prikazuju po gradskim bioskopima, wihove delegacije se sa najvi{im po~astima do~ekuju u glavnom 144

gradu wegove otaxbine. Crven tepih prostrt na asfaltu, postrojena predsedni~ka garda sa pu{kama na ramenu i komitskim kapama na glavi, na jarbolima razvijorene zastave dveju dràva... Zastava velesile, koja se lelujala na toplom vetru, ispuwava{e ga milinom. – Gledajte – re~e Imer dvojici nosa~a koji su dokraj~ivali dan sede}i na ogradi pod hiqadugodi{wim javorom. – Na istom ovom mestu sedeli su na{i o~evi i dedovi, ali nisu imali tu sre}u da wihove stope budu izme{ane sa tragovima ~izama ameri~kih vojnika. Moj deda je voleo ,,tursko’’, drào me je u krilu ba{ na ovom mestu i pri~ao o sultanu Abdulu Hamidu i begu Xeladinu. Jedan od nosa~a, visok, u tamnom kombinizonu i beloj ko{uqi zakop~anoj do grla, sa nogama ispruènim do drvenih kolica ispred sebe, upro je prazan pogled na suprotnu stranu trga, u veliku robnu ku}u sa praznim staklenim izlozima i katancem na ~etvorokrilnim ulaznim vratima. – [ta }e ti Amerikanci – kaè on dokonom sagovorniku – kada oni ni{ta ne kupuju? Oni su dobri za kavez a ne za nas nosa~e. Imer se raàlosti. Imer je voleo da wegove qubavi budu op{tepriznate i jednodu{no prihva}ene od svih. Kada je bio mla|i i zaqubqivao se u belosvetske peva~ice koje su pevale na terasi ,,Orijenta’’ bivao je nesre}an kada bi neko iz wegovog dru{tva rekao da mu se ne dopada wegova izabranica. Imer bi spustio glavu na beli stolwak i ridao. Suze su mu kapale izme|u prstiju i slivale se na platno. – Zar je mogu}e– rekao bi on kada bi se isplakao – da je tvoje srce gluvo za wenu pesmu? Sada je wegovo ostarelo srce volelo Amerikance. Oni su jo{ uvek retko dolazili u wegov grad, a jo{ re|e svra}ali u restoran ,,Orijent’’ da naru~e }evape i lome ~a{e, poneseni pesmama sezonskih peva~ica. Oni su civilizovani, u onim ù}kastim uniformama, izbrijani i ~isti, i vole druga~ije zabave od onih koje 145

im nudi orijentalni restoran kraj javora. Pri~a se da oni odlaze u neke tamo barove na jezerskoj obali, u kojima se, uz druga~iju muziku, skidaju nimfe kada izlaze iz vode. On nije imao auto, niti para da ode do tih mesta na dalekoj obali, a u tim barovima, takve kao wega, odrpane i prqave ne bi ni pustili. Ranije, kada je bio mla|i, vozio je bicikl, no sada je i wega batalio. Najudaqenije mesto do koga se, po letwoj sparini, deru wegove bose noge je Radi~ev hotel i pristani{te sa praznim brodovima. â&#x20AC;&#x201C; Za Ciganina â&#x20AC;&#x201C; kaè mu Ram~e â&#x20AC;&#x201C; nema drugog svrati{ta i sastajali{ta osim ku}e, pijace i javora. U Imeru se ponovo probudi stari inat. Toga dana ni{ta nije popio sem vode sa javnih ~esama, creva su mu kr~ala od bureka sa sirom, pojedenim kod Piskaliju i glad ga je ~inila vazdu{astim, predanom snovima, spremnim da se bori i pogine u dokazivawu wihove opravdanosti. Sada se osetio povre|enim posledwim zakqu~kom svoga sagovornika, zabole ga ogor~enost i glupost drugara koji je poku{ao da wihov ìvotni prostor svede na petsto metara, rastojawe od Voske do javora. Voska je mahala u kojoj su ìveli Cigani, u malim prizemnim ku}icama od blata, sa obe strane puta za Strugu, na ~ijim su granitnim kockama, pokrivenim pedqem pra{ine, bosonoga de~urlija golih stopala, po ceo dan pravila ~inije od blata i wima ga|ala kocke, kako bi dobila zvuk eksplozije. On je bio gra|anin sveta, a ne Ohrida ili bilo kog drugog mesta na Zemqi. Za wegove misli i nadawa bili su rezervisani najve}i gradovi, najpoznatija letovali{ta, najprometniji putevi i naj~uvenije lepotice, i on je bio spreman da pogine u borbi protiv uzurpatora koji bi hteo da mu oduzme pravo na svet. To pravo su imali i wegov otac i deda, ceo ciganski narod, bez obzira da li su radili i ìveli u Voski ili Topani, potvr|eno carskim pe~atima i tapijama najja~ih vladara sveta. I ko je taj razbojnik i mo}nik koji se 146

usu|uje da mu ga oduzme? Mogu}nost da se odveè uè kojim je bio vezan wegov ~amac i da se prepusti re~noj matici, koja }e ga odvu}i u nepoznato. – Ti si niko i ni{ta! – vi~e on Ram~etu sa prezirom, a ovaj se strese od wegovog glasa i brzim pokretima podiè noge sa kolica i ispravi ih.– Gwida! Gwida! – i gde se jo{ ~ulo da jedna gwida kao {to si ti moè da meni, Imeru, uskrati qubav za daqinom? Dosad se nijedan Ciganin nije odrekao sveta, iako nije oti{ao daqe od javora i pijace, vezan za drvena kolica kao za lelejku. Razume{ li ti, govedo, da ja ne dam san o svetu ni za hiqadu takvih kolica, ~ak ni za xinovski kamion Dajmler-Benc! Da li si ti, gwido, video kamion Dajmler-Benc, koji ku}u moè da ponese , a ne vre}u bra{na, koliko ti gura{ na tvojim nosilima? Epa, ni za takav kamion, neko da mi kaè: Imere, uzmi ga ali da se odrekne{ sveta, ja ne}u da prihvatim. Ja sam Imer, a ne gwida! No} samo {to nije pala i javno osvetqewe po~e da se pali. Beli vojni xip, sa stranim tablicama, stade ispred javora i dvojica vojnika si|o{e na trg. Sa kapama na glavama i kratko pod{i{ane kose, pogleda o{trih kao kame, na trenutak pogleda{e u nosa~e koji se raspravqahu pod drvetom, i krenu{e ka restoranu. Wihve ~izme ostavqahu geometrijske tragove u pra{ini. Imer, kao oma|ijan, ustade s kamena. U trenu zaboravi na sva|u sa Ram~etom i na drvena kolica postavqena na dva to~ka od bicikla, i bosonog po~e da gazi ta~no po tragovima koje su ostavili vojnici. – Gledaj Imere – re~e glasno – tri moje noge kao jedno wihovo stopalo, i kako da oni ne budu najja~i na svetu?! Vojnici u|o{e u ba{tu ,,Orijenta’’ i naru~i{e pivo. Muzikanti jo{ nisu bili stigli, na podijumu su stajali samo kontrabas u ko`noj futroli i bubaw sa ùtim ~inelama. Pre nego da pre|e trg, Imer instinktivno pogleda levo i desno, mo`da bi neko èleo da spre~i wegov ulazak, nesvesno obrisa ruke o drowave 147

pantalone i stade na hladne, glatke plo~ice kojima be{e poplo~ana terasa. Unutra su stolovi bili prekriveni crvenim kadifnim ~ar{afima, a na svakom stolu gorela je sve}a. – Kuku majko – pomisli pomalo upla{en Imer – kao da ulazim u crkvu, u kojoj, ne daj Boè, opevaju pokojnika, a ne u kafanu. Ponekad, kada je bio gladan, nosio bi na hri{}anskim pogrebima veliki drveni krst i vi{e puta iz dvori{ta virio u unutra{wost hri{}anskih hramova. Sada za|e duboko u restoran i zastade pred vojnicima. Kr~ala su mu creva, {to su mogli da ~uju malobrojni gosti, koji su sa interesovawem zagledali u wegovu poderanu pojavu. Jedan od wih gurnu ruku u xep i izvadi veliki metalni nov~i}. – Najn – re~e Imer, prise}aju}i se detiwstva i posledweg rata. – Vi{e bih voleo va{e prijateqstvo. Oni nisu razumeli wegov jezik, ali ne{to {to izbija{e iz wegovih o~iju, toplo i puno milostivosti, spre~i ih da ga oteraju. Jedan od wih, obuzet igrom da razbije dosadu, na koju su bili osu|eni vojnici koji ne ratuju i potrebom da upoznaju svet u koji ih je nanela slu`ba, dodade mu stolicu i Imer sede, gledaju}i ga sa zahvalno{}u. Vojnikovo lice be{e obi~no, sa obi~nim nosem, plavim obrvama i kratko pod{i{anom kosom, samo u o~ima poigrava{e osmeh koji mu je nudio prijateqstvo i Imer se ~vrstvo uhvati za to. – Ram~e je obi~na gwida – re~e Imer. On kaè da su Amerikanci obi~no meso, kao i bilo koje meso, koje na vru}ini truli. Vojnici nisu razumevali ni{ta od wegove pri~e, iako je on rukom pokazivao prema otvorenim ulaznim vratima, ka javoru, pod kojim su se, u polumraku, nazirale siluete dvojice nosa~a. Konobar donese novu bocu piva i spusti je pred Imera. Pored boce stavi praznu ~a{u, koju Imer neprijateqski pogleda. On je voleo da pije iz boce, uze je u ruku, hladnu i oznojenu, tek izva|enu iz utrobe friìdera, na trenutak se, sa uko~enom radoznalo{}u, zagleda u wu, pa gurnu kaìprst u grli} i 148

navali. Dok je pio, sa zahvalno{}u je gledao dvojicu vojnika, {irom otvorenih o~iju u kojima se reflektovala svetlost odbijaju}i se od staklene ambalaè. Sa pivom, koje mu zagrgori u stomaku, nivo qubavi u wemu dostiè najvi{u ta~ku. – Svi su gwide, samo je Imer ~ovek! – viknu on udaraju}i se pesnicama u grudi. – Imer vas voli vi{e od svih. Imer }e i ìvot da da samo da zasluì va{u qubav. Vojnici nisu razumevali ni{ta od onoga {to je nosa~ govorio, ali im je bila sme{na wegova pojava i pona{awe, naro~ito im se dopalo dok se, kao petao busao u grudi, sa pogledom punim odanosti i topline. Naru~i{e mu jo{ jedno pivo, poru~i{e i za sebe, jer im se dopao na~in na koji je on pio pivo i, imitiraju}i ga, poku{avali su da ulove ukus koji se dobija takvim na~inom ispijawa. Imer uze bocu, gurnu dugi, pocrneli kaìprst u grli}, zatim podiè glavu i stavi je u usta, a ovi, gledaju}i u wega, radili su isto. Wih trojica, posedala za stolom sa crvenim stolwakom i upaqenom vo{tanom sve}om, na sredini velike terase restorana ,,Orijent’’, pruàli su interesantnu sliku: dvojica uniformisanih vojnika, glatko izbrijanih lica i kratko pod{i{ane kose, i tamnoputi nosa~, u poderanoj ode}i, bos i gologlav, sa glavama podignutim ka kadifastom nebu sa kojeg vise{e ùta lopta Meseca, sa pivskim bocama u ustima, li~ili su na bebe koje piju mleko, spremqeno u maj~inoj kuhiwi. Tada, u tim trenucima dok su sedeli u ,,Orijentu’’ i pili pivo na ,,amalski’’ na~in, po prvi put oseti{e du{u zemqe gde su do{li u nekakvu misiju. O tome }e pri~ati kada se budu vratili u svoju zemqu i sugra|anima }e poku{ati da lansiraju na~in ispijawa piva nau~en u Makedoniji. Ali, u wihovoj prekookeanskoj zemqi pivo nije imalo onaj ukus koji su osetili dok su ga pili u Ohridu. U Americi pivo uvek zadràva poznati ameri~ki ukus bez obzira na na~in ispijawa i pred razo~aranim sunarodnicama su morali da zakqu149

~e: ,,Bez Imerove qubavi pivo ne moè da ima ukus boànskog napitka’’. Trebalo im je mnogo vremena da objasne ko je Imer i da opi{u pra{wavi, prekookeanski grad sa velikim drvetom, na ~ijim se granama nahvatala pau~ina kroz koju se prelamao posledwi sun~ev zrak, i kafanu iz koje su se mogli videti nosa~i koji okon~avaju jo{ jedan traqav dan svojih lo{ih ìvota, da objasne ameri~kim sagovornicima, koji nisu makli od ku}nog praga i gradskog trga na kome se uzdiè jedna banka, jedan hotel i jedna robna ku}a, kako da osete olimpijski ukus piva ispijenog na na~in jednog ohridskog nosa~a. Pritom nisu ni bili svesni da su zajedno sa pivom, u tom ~udesnom ~asu, ispijali i Imerovu qubav prema Amerikancima, od koje je i napitak dobijao ~e`wivi i zaboravqeni ukus, koji su qudi odbacili, obuzeti mogu}nostima koje im je pruìla tehnika: da putuju a da ne osete umor od pre|enih kilometara, ni topli uzdah qudi u ~ijoj bi blizini, na tren, usputno zastali. Iz jednog bara u Alabami posla{e za Ohrid razglednicu sa panoramom wihovog grada, ispuwenu potpisima posetilaca koji su osetili aromu ohridskog piva, no kada ona stiè do restorana ,,Orijent’’, u kome vi{e nije bilo muzike uìvo, Imer vi{e ne be{e me|u ìvima. Samo {ef sale i dvojica starih konobara seti{e se si}u{ne i bosonoge prilike, u poderanij ode}i, koja je u letwim danima gazila po pra{ini oko javora, odmeravaju}i stope prolaznika. I wegove bezmerne qubavi prema svemu {to je ~ove~no i prema svim qudima koji nastawuju ogroman svet, koga je on doìvqavao kao sopstvenu otaxbinu.

Sa makedonskog preveo: Radoslav Vu~kovi}

150

Slobodan Stojadinovi}

NOVO DOBA Vi{e od dve godine, jednom nedeqno, radio sam za P. R. Dodolicu. Tek po~eo sam da radim za wega lep posao, za dobar honorar i pod uslovima u svakom smislu poèqnim. Obi~no bi u ~etvrtak ili u petak negde iza osam uve~e upadao bu~no sa svitom kod ,,Kolarca’’. Kelneri bi ga opkolili slu{aju}i pa`qivo wegove naruxbine. âs je bio direktor tamo, ~as onamo. ^lan predsedni{tva tog i tog, predsednik komisije one, ove ili one tamo. Drào je predavawa na fakultetima i spacijalnim {kolama a govore na plenunima vi{eg i nièg ranga. Nema novina i ~asopisa iz tih vremena u kojima on nije ne{to obja{wavao, razja{wavao, osu|ivao, preporu~ivao, predlagao... Bilo je dana kada i sam nije znao {ta je i ko je sve niti gde su mu glavni a gde sporedni kabineti ali bilo je dovoqno da otvori ,,Politiku’’ ili ,,Novosti’’ i da odmah sazna koju najva`niju du`nost vr{i tog dana i {ta o ~emu misli. Ako pak nije èleo da ~ita novine dovoqno je bilo da u|e u bilo koju kafanu u centru Beograda i odmah bi na licu mesta video, osetio i saznao kolika mu je mo}, koliko ve}a ili mawa danas u odnosu na ju~e. U svakom dru{tvu bio je vi{e nego poèqan ali ne samo zbog toga {to je imao dru{tvenu i finansijsku mo} nego i zato {to je bio simpati~an, duhovit i tolerantan. Dnevnu politiku ignorisao je u kafani i mogao je smeju}i se da otrpi sve uvrede na svoj ra~un i na ra~un vlasti Saveza krivih ako su duhovito re~ene. P. R. Dodolica, doktor filozofije, novinar, profesor, prevodilac, pesnik i politi~ar ènio se do pedesetih godina sedam puta. Za sedam godina ènidbi 151

dobio je sedam stanova. Koliko ima dece jo{ se nau~nici spore, govorio je pesnik Branislav Petrovi} i u wegovom prisustvu. Jedne ve~eri u Klubu kwièvnika P. R. Dodolica, posle petog ili {estog viwaka, zatraì da za wega napi{em jedan sonet dok ne stigne ve~era. Bez oklevawa prihvatih ponudu i s lako}om proleteh kroz katrene i tercine blago quqaqu}i vrata komunisti~kog raja. Pesma se Dodolici dopade i pokloni mi jednu od svojih bro{ura. Strpah je u unutra{wi xep i nastavih da pijem do samozaborava. Sutradan kada kwiìcu izvadih iz jakne shvatih da sam dobio najve}i honorar u ìvotu. Skoro svake nedeqe pisao sam po jedan sonet za Dodolicu u wegovom prisustvu i bio pla}en koliko pesnici dobijahu tada u ,,Nolitu’’ ili ,,Prosveti’’ za kwigu. Nisam pisao udvori~ke stihove. Kritikovao sam mrtva mora naizgled ìvih du{a, prorokovao pobune po svim osnovama i najavqivao nova, najcrwa i posledwa doba. Alkoholna aura obavijala je sonete a ironija ~inila je svoje da ono {to poentiram ne sli~i ìvotnim na~elima i na uzdi humora patetika je dobijala prizvuke mudrosti... Pi{u}i uz pun astal za Dodolicu bio sam ispuwen {to su mi se pesme koje sam pisao za wega dopadale vi{e nego one koje sam ranije pisao. Nisam pomi{qao da imam ikakva prava na pesme koje sam pisao za Dodolicu i smatrao sam da te pesme nisu moje nego wegove u svakom pogledu. Po nekoj mojoj ra~unici napisao sam za Dodolicu preko sto soneta. Posle raspada SFRJ P. R. Dodolica promeni nekoliko stranaka i ubrzo sasvim prestade da se bavi politikom. Iz novina su povremeno stizale vesti da sprema kwige pesama, romane, drame, memoare. 1993. godine u najve}oj inflaciji P. R. Dodolica dobi nagradu ,,Despotova viqu{ka’’ za kwigu ,,Policijski ~aj’’. 152

[ta li je to napisao? pitao sam se zure}i u novine. Nedugo iza toga oglasi se zvono. Otvorih vrata i po{tar mi predade paket. Pored kwige ,,Policijski ~aj’’ u posebnoj koverti su reàli i cvrkutali papiri}i na kojima sam osamdesetih godina pro{log veka za Dodolicu pisao pesme po kafanama. Dodolica je u svoju kwigu uvrstio 65 soneta a ~etrdeset i dva mi vratio bez ikakvog obja{wewa osim ako razjaswewe nije posveta na kwizi koja glasi: ,,Svakom svoje’’. Na promociji ,,Policijskog ~aja’’ u ku}i \ure Jak{i}a Dodolicu obli crvenilo kada me spazi u dnu sale. Mahnuh mu smejuqe}i se i u toku ve~eri sumanuto aplaudirah kada mi se koji sonet dapadao izazivaju}i negodovawe okoline. Pomi{qah da zagor~am raspoloèwe laureatu ali slu{aju}i visoke ocene poezije od kriti~ara koje cenih odustadoh. Mo`da skandala ne be{e te ve~eri i zato {to smo samo nas dvojica znali ~ije su pesme u wegovoj kwizi a moè biti i zato {to sam jo{ uvek ose}ao zahvalnost za dugogodi{wi lagodni ìvot koga ne bi bilo bez P. R. Dodolice. Posle kwièvne ve~eri Dodolica pozva na ve~eru kod ,,Tri {e{ira” i mene i napismo se neravnopravno, neskladno, nezaboravno i namerno. U jednom trenutku Dodolica lukavo sme{e}i se zapita me: – Ho}e{ li jedan sonet ponovo da napi{e{ za mene? Ponavqawe stare ponude nisam o~ekivao nikakvo ali mu odgovorih, ho}u. Pripit nekako napisah sonet ali ne imado voqe ni sam da ga pro~itam a kamoli da ga ~itam naglas. Stari ugovor o~igledno nije vaìo i ja ne ponudih taj sonet Dodolici niti se on usudi da ga traì, a da ga je zatraìo verovatno bih mu ga dao. Slede}e godine P. R. Dodolica objavi roman, kwigu pri~a, dobi na konkursu Narodnog pozori{ta nagradu za dramu i pod neobja{wivim okolnostima nastrada u saobra}ajnoj nesre}i na Ibarskoj magistrali kod Stepojevca. 153

Sahrana be{e po ki{ovitom vremenu na Novom grobqu. Kako mu na|o{e mesto pored Drain~evog groba i danas se ~udim. Govornici iz svih fela nad grobom zamuckuju. Glumci po obi~aju a~e}i se recituju sonete. Sedam biv{ih èna pod crnim velovima. êta siro~i}a od deset do trideset godina dobro postrojena rida ispred krsta. Vladike i popovi gledaju u nebo traè}i znamewe toga dana. Oficiri i policajci, kwièvnici i politi~ari gledaju ispred sebe traè}i ogledala sudbine. Vi{e od hiqadu qudi na sahrani. Da li je P. R. Dodolica zasluìo ve}u pa`wu na svojoj sahrani od one koja mu je pokazana ili mawu ko to moè znati? A u kafani ,,Kosovski boùri” ko zna koliko akademika i kandidata za akademiju proli suzu uz rakiju, pivo, vino i druge papazjanije. Pivo napravi gu`vu pred klozetom. Rakija podiè nivo raspravi o pokojniku. Vino zahteva{e pesmu i iskuka je. Na {ta je sve uticala papazjanija jo{ sedam biv{ih èna P. R. Dodolice; pi{u protesna pisma i onima gore i ovima dole a mi koji smo nigde i daqe od te adrese prikradamo se dostojanstvenoj sumwi da su pisma blagim protestom puwena stigla tamo gde nisu upu}ena i gde su im se rezervni primaoci obradovali. [ta je sve pisalo po novinama sa~uvaj Boè i boqe i gore rabe od P. R. Dodolice. Na~itasmo se ditiramba nekrologa. Naslu{asmo se vicelegija. A rodni grad dva meseca po smrti velikana ustoli~i nagradu za poeziju ,,P. R. Dodolica’’. U jesen 1994. godine po{to sam sa svih strana, iz svih uglova i unakrst is~itao sonete koje mi je vratio P. R. Dodolica i u~inio tu i tamo neophodne popravke i ispravke a nekim sonetima dao i nove nazive pore|ao sam ih po datumima nastojawa i stegao u kwigu. Posle ne{to vi{e od mesec dana urednik mlade izdava~ke ku}e ,,Trojanski kow’’ obavesti me da je kwiga od{tampana. Delio sam kwigu prijateqima, poznanicima i ro|acima da je se {to pre otarasim jer sam po~esto 154

uveren da je nisam smeo objaviti bez izvesnih obja{wewa o wenom nastajawu. Jednom prodato, mislio sam, nije pravo ponovo prodavati. Da sam kwigu posvetio P. R. Dodolici bilo bi mi lak{e ali se toga nisam setio kada je trebalo i zbog toga izbegavao sam da promovi{em kwigu po raznim palankama i po Beogradu iako su sa mnogih strana to traìli. Tre}eg decembra 1994 godine u osam ujutru budi me telefon. Budi me i probudi ali ja ne dièm ruku ka wemu iako mi je na dohvat ruke nego brojim koliko }e puta zazvoniti i odmah zaspim ponovo. Nije mi tog jutra ni do kakvih razgovora jer sam legao tek pre nekoliko sati pun vina i prepun obe}awa raznih dimenzija, ali kada telefon zazvoni i po{to ga tresnuh o pod javih se. Zove direktor Doma kulture iz Pampurovaca. Li~no magistar fizi~kog vaspitawa i biv{i bokser Radni~kog iz Ni{a Haralampije Haxi [mrkovi} zvani Spinoza. Ima{ li ti jo{ neko ime, upitah i u isti tren pretrnuh i do|oh k sebi. Imam jo{ mnogo imena i nadimaka i sva ona su predsednik ìrija na nagradu ,,P. R. Dodolicaâ&#x20AC;?. êstitaju mi nagradu. Traè pristanak da neizostavno do|em 15. decembra na ro|endan P. R. Dodolice u Pampurovac. Nagrada je znatna, poru~uju. âst je izuzetna, opomiwu. Prvi dobitnik nagrade je prvi, podse}aju. Ime i delo P. R. Dodolice, obavezuje i vezuje. Iz Beograda preko Ni{a stigao sam u Svrqig oko dva popodne. Na autobuskoj stanici stoje dve ogromne saonice u koje su upregnuti kowi. Dobro do{li u zavi~aj P. R. Dodolice, viknu omawi ~ovek u vatrogasnoj uniformi iz daqine ~im si|oh iz autobusa i stavih {e{ir crni na glavu. Iza wega devoj~ica u narodnoj no{wi nosila je na posluàvniku so i hleb a pored we i{ao je mladi} i klatio na posluàvniku desetak ~a{a punih kuvane rakije. Ne stigoh ni da se za~udim, zgrozim, naqutim ili obradujem a ve} po~e{e da me qube u lice a poneki i u ruku. Dobro do{ao, re~e ~ovek visok 155

preko dva metra i teàk skoro stopedeset kila. Ja sam direktor Doma kulture u Pampurovcu, taj i taj, onaj i ovaj, a kada se ve} gledamo u o~i dosta je za sada nabrajawa, ima vremena za to na pretek, jer vreme je da popijemo po koju pa da krenemo za Pampurovac. înimo {to moèmo i moramo, re~e a na uvo mi {apnu, boqe vas ne bi do~ekao ni gospodin Dodolica. Nisam imao kud. Popio sam jednu i jo{ jednu. Kucnuo se sa direktorom i vatrogascem. Nazdravio i vratio zdravice i ko~ija{ima i ostalima. Po snegu za mawe od dva sata stigli smo u Pampurovac. Ispred Doma kulture u Pampurovcu nazirao se spomenik a oko wega titrale su silute nekoliko stotina qudi. Pri|oh bliè spomeniku i kada svatih da je napravqen od snega primih to sasvim normalno i ne dozvoqavaju}i ose}awima, pravdi i nepravdi, istini i poeziji da zaigraju svoja kola. Bejah obradovan {to bista P. R. Dodolice predstavqa{e Dodolicu ba{ iz onih slatkih godina kada za wega pisah sonete. Pili smo i dràli zdravice u ~ast poezije P. R. Dodolice poduè i skoro u snu ~uo sam predsednika ìrija kako uz gusle peva: ,,... S. S. je slede}i najve}e domete u sonetnoj formi P. R. Dodolice ostvario pored svojih i snove nesre}no nastradalog mislioca i pesnika Dodolice. Soneti S. S. u ovom trenutku srpske poezije najboqe i najdubqe korespodiraju sa poezijom P. R. Dodolice i zato su s pravom nagra|eni.” Gde sam ovo i {ta ovaj ~ovek govori? upitah istovremeno dva bradata ~oveka koji su me pridràvala da ne padnem u sneg. înilo mi se da ih mnogo poznajem ali nisam nikako mogao da se setim ko su i upitah prili~no oholo: – A ko ste vi ? Debqi i vi{i odgovori: – Mi smo ~lanovi ìrija. Da mi nismo u ìriju ko bi tebi dao ikakvu nagradu? Dolazio sam sebi a onaj drugi ~lan ìrija dodade: – Ima{ re~ komandanta sonetne ~ete. Mewaju}i svet u kome nisam za onaj u kome jesam 156

shvatih da me ne pridràvaju da ne padnem u sneg ve} da ne pobegnem ko zna gde sa uru~ewa nagrade. Primio sam nagradu i statuetu sa likom pesnika ~ije ime nagrada nosi i zahvaquju}i se na nagradi zatraìo sam od svih prisutnih da se ubudu}e nagrada imena P. R. Dodolice dodequje i za poeziju, prozu i dramu. Predlog je prihva}en, pijanka nastavqena. Voleo bih da znam da li su prvi dobitnici nagrada za pri~u, roman i dramu imena „P. R. Dodolica” bili pisci pri~a, romana i drama koji su pisali pri~e, romane i drame za Dodolicu i naro~ito me zanima pod kojim su ih uslovima pisali, ali i avaj te tajne osta}e zauvek tajne ne na|e li neko snage od wih, ako ne svi da se kao ja ovog puta samom sebi naruga. Nedavno, posle mnogo godina, ako se posle mnogo godina moè zvati period od dvanaest godina bio sam ponovo u Pampurovcu na festivalu poezije, pri~e i romana „P. R. Dodolica” koji se odràva po trinaesti put. Ne ide se vi{e sankama od Svrqiga do Pampurovca i kada god neko pri~a o tome nekom drugom ovaj vrti glavom u pravcu koji ne zna niko. Put do Dodoli~inog festivala mnogo je lak{i a istina o wemu sve teà. Na Dodoli~inom spomeniku pi{e: P. R. Dodolica, filosof i pesnik a ispod godina ro|ewa i smrti. A na levoj bo~noj strani spomenika uklesano je: „5 i 6 oktobra 2000 godine odràno je Prvo vicevawe Srbije pred ovim spomenikom”. [ta ovo zna~i? pitam predsednika ìrija nagrade „P. R. Dodolica” koji mi je dodelio nagradu pre dvanaest godina a koji je i sada predsednik ìrija za dodelu iste nagrade. Novo doba, novo doba..., govorio je a kako sam ja samo dizao i spu{tao ramena ponavqao mi je: Novo doba, novo doba i na engleskom a ~ini mi se i na kineskom jeziku i... 157

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm. Tromese~no ISBN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860