Časopis Priča broj 11-12

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, septembar 2010, godina IV, broj 11-12 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} Lektor Radosav Rac Majdevac ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Sven“ – Ni{ Na naslovnoj strani Dragan Coha Atlantida, litografija, 70x50cm, 2010.

Na pole|ini: Qubica Mrkaq, Feniks, akvarel, 26x18cm, 1998.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Beograd, septembar 2010, godina IV, broj 11-12

[tampawe ovog broja pomoglo je Ministarstvo kulture Srbije

Sadr`aj Anri Mi{o Podema-ama Elizabet Tejlor Rumen od stida Kornel Filipovi~ Ne volim te!

Stig Dagerman Usmrtiti jedno dete Alis Manro De~ija igra Oguz Ataj Zaboravqeni Sara Kir{ Iz mojih faksirawa Gerold [pet Kuster i wegov klijent @. M. G. Le Klezio Ku}a van sveta Dag Sulsta Ne}emo kafeniku dati krila Majkl Vajlding Na{ zajedni~ki prijateq...

Hosefina Armengou Nagli prelazi u trajawu Elfride Jelinek Do`ivqaj sa kristofom Viktor Jerofejev Neprijateq Fransoa de Kornijer Srce doma Janis Papadopulos Na prekookeanskom brodu Jan Balaban Edita Bernar Verber Civilizacija koja je nestala Laslo Darva{i Ime ubice Peter [tam Najlep{a devojka Aleksandar Ili~evski Vrabac Zahar Prilepin Beli kvadrat

7 9 18 24 28 65 72 76 93 101 104 108 113 117 130 132 139 145 155 162 164 175

Bele{ke o piscima

183

5

Anri Mi{o

PODEMA-AMA

I, koliko ko{taju? Te usne?

Ali moje pitawe }e ostati bez odgovora, napravio sam gre{ku budu}i da nisam bio u Niuii, nego u Kriuii, gde je poqubac besplatan, namerno besplatan, bez obzira koliko dugo trajao.

Iako sam ja, uostalom, video samo one kratke, jednostavne, i, i te kako, uzajamne.

Strancima taj obi~aj uvek godi.

Osobe koje su u `alosti oslobo|ene su obaveze da budu na raspolagawu za poqupce. „Bacite pogled na ~oveka koga su ubile sopstvene re~i.“ To je jedan do wihovih najzna~ajnijih izuma. Tako|e, ne treba govoriti, sem hotimice, u prostoriji namewenoj la`ima. Tu videh jednog od mojih starih vodi~a na lo{em glasu, na moje najve}e iznena|ewe, uveden je i ispitivan. Po`eleo sam da interveni{em: „Nesre}ni~e, u}uti ve} jednom.“ Ali on je, oholo, govorio i govorio, i wegove su re~i, vra}aju}i mu se, svojski svedo~ile protiv wega, tako da je pao nauznak. Bio je mrtav.

Prema tome, wemu vi{e nije trebala presuda.

Bio sam u Langaloreu. Tek sam stigao. Bilo je to po prvi put. Be{e tu puno `ena, lepih, onog tipa ~ija je privla~nost magnetska. Smesta sam ih zavoleo. Zavoleo sam ih sve, ~itavu masu wih, i grad je uzmicao, kao grad koji niste ni poznavali. Qudi koji samo izbacuju seme znali bi {ta se radi u takvim slu~ajevima, ali to nije bilo u skladu sa mojom strasnom `udwom za spajawem, za spajawem bez granica.

7

Sav preplavqen tim uzaludnim ushi}ewem koje me je mu~ilo, okrenuo sam se, mo`da zato {to me je ta ideja podsetila na svo zlo Raspe}a, ka zidu (jer sam bio u svojoj sobi u kojoj sam sâm sebe mu~io posmatraju}i lepe Langarolanke koje su prolazile: neusiqene, okretne, bezbri`ne). Prislonio sam se, dakle, razodeven, ruku ra{irenih u obliku krsta, uz taj hladni zid. A {ta se, potom, dogodilo: `eleo sam, toliko `eleo, da i on to oseti. Moje se ushi}ewe zasnivalo na sre}i, jednoj ponosnoj i, na harmoni~an na~in, beskrajnoj sre}i. Nezasito sam, kako bih se nasla|ivao, opipavao tu veliku hladnu povr{inu koja je delovala kao da nema kraja.

Oslobodio sam se neverovatne napetosti. Oslobodio sam se jedne nepodno{qive qubavi {to ni sa kim podeqena nije. Na koncu‌ voleo sam taj zid. Potpuno!

Obreo sam se unutar trenutka u kome sam mogao darivati nekome bilo {ta, pod uslovom da je to ne{to ogromno.

A taj dar, zid ga je prihvatio boqe nego {to bi ijedna `ena to ikada mogla. U wemu je postojalo ne{to {to niko nije mogao zavarati.

A, sem toga, bio je i zale|en. Neophodan je bio izuzetan zanos da se ne bi rodila odbojnost. Ali, ukoliko bi zanosa bilo, on bi se samo uve}avao.

Od tog vremena pa naovamo, dodirivao sam druge zidove ne pronalaze}i tu istu ~istu radost. Taj zid iz Langalorea, da li je to zaista bio zid kao svaki drugi?

Sa francuskog prevela Aleksandra Grubor

8

Elizabet Tejlor

RUMEN OD STIDA

Bile su istih godina – gospo|a Alen i ta `ena koja je dolazila svakoga dana da obavqa ku}ne poslove. „Sada nikada ne}u imati dece“, po~ela je gospo|a Alen da govori sebi. Ne{to se nije ostvarilo; bitni deo wenog `ivota. Uvek je zami{qala svoju decu u nekakvim prolaznim scenama i nagove{tajima; tako su joj se javqali, kao iskidani delovi filma. Jasno je mogla da ih vidi, wihove brade nakrivqene u jednu stranu dok im vezuje portikle u vreme obeda; wihova naga tela koja be`e i vra}aju se pod prskalicu na wihovom travwaku; oslu{kivala je wihove glasove koji su dopirali iz ba{te i izjutra iz wihovih kreveta. ^ak je malo i plakala sawaju}i o danu kada }e najstariji de~ak oti}i u privatnu {kolu pansionskog tipa; zami{qala je kako voz odlazi sa stanice; podigla je ruku, a u grlu joj se steglo i usne su drhtale dok se osmehivala. Godine koje su prolazile polako su joj pokrale stvarnost ovih prizora – vesele zvuke; ozbiqan mir za kojim je ~eznula; ~ak ponos bola.

Slu{ala je – dok su zajedno radile u kuhiwi – o nevoqama koje je gospo|a Lejsi imala sa svojom porodicom, gun|awe zbog wenog odraslog sina koji nedeqom ne}e da ustane pre vremena za ru~ak, a onda jo{ o~ekuje da mu majka o~isti cipele; o }erki od osamnaest godina koja je frizerka i prepuna otmenih manira koje je pokupila iz `enskih ~asopisa; odrasloj devojci koja se duri i drsko odgovara.

Moja deca ne bi bila takva, mislila je gospo|a Alen, dok je mrmqala svoje odgovore. „[to vi{e nekima ~inite, samo im treba jo{ vi{e ~initi“, rekla je 9

gospo|a Lejsi. Ali prema ogovarawu u selu, koje je gospo|a Alen ~ula, ona je premalo u~inila. Ta deca iz ve~eri u ve~e, godinama i godinama morala su da tr~e po pakete pr`ene ribe s ~ipsom dok je wihova majka sedela u pabu „Kow i xokej“ i ispijala crno pivo.

Letwih ve~eri, dok su jo{ bili mla|i, oni bi se motali ispred paba: kada bi im dosadilo oni bi svoja ~ela pritisnuli na prozore i gledali unutra u mra~ni mali bar, slu{ali razdragan smeh, a smeh wihove majke bio je najglasniji. Ugledav{i wihova lica, ona bi najednom pre{la sa silovite razdraganosti na krajwu qutwu i, mada su se |umbir i kesice sa ~ipsom dodavali kroz prozor, wen bes bi izlazio sa wima i pretio deci dok su jela i pila. „I nije je mnogo briga s kime tamo odlazi“, rekao je ba{tovan gospo|e Alen. „Ona mnogo radi i zaslu`uje malo zadovoqstva – ima ona svojih `eqa“, rekla je gospo|a Alen, koja ih, avaj, nije imala.

Ona nikada nije kro~ila u pab „Kow i xokej“, mada je bio bli`i wihovoj ku}i od paba „Igra dame“ na drugom kraju sela gde su ona i wen mu`, nedeqom pre podne, ponekad odlazili na ~a{icu {erija. „Kow i xokej“ privla~ili su druga~iju garnituru mu{terija – na primer, qude koji bi sedeli i pili za stolovima postavqenim svud oko zidova. U pabu „Igra dame“ niko nikada nije sedeo, ve} su qudi stajali i pijuckali i ~avrqali kao na prijemima, a i ru~kovi i ve~ere su servirani, zbog ~ega je sve to izgledalo uqudnije; deca se nisu muvala napoqu, jer ona su bila kod svojih ku}a sa dadiqama.

Ponekad uve~e, a to je bilo toliko puta, kada bi se wen mu` zadr`ao do kasno u Londonu, gospo|a Alen je `elela da ode, da je mogla, dole do „Igra dame“ i popije ~a{u {erija i malo popri~a s nekim; ali bila je i suvi{e stidqiva da bi otvorila vrata i u{la sama: zami{qala je glave kako se okre}u, pozdrav dobrodo10

{lice pun iznena|ewa wenih prijateqa koji bi svi bili u bezbednim bra~nim parovima; a onda, po{to bi iza{la, pratili bi je pogledi koji bi se susretali s neizre~enim porukama i naga|awima u vazduhu.

Gospo|a Lejsi bi je napu{tala u podne, a onda je tu bio i posao po ba{ti, a i psa je trebalo voditi u {etwu. Posle {est sati po~iwala je zabrinuta da kora~a po ku}i, bacaju}i poglede na satove idu}i iz sobe u sobu, oslu{kuju}i da ~uje kola svoga mu`a – zvuk koji je tako dobro poznavala, jer je na wega ~ekala veliki deo svog bra~nog `ivota. ^ula bi, najzad, kako gume skre}u na meki {qunak, kako se vrata s treskom zatvaraju, a zatim wegove u`urbane korake ka ku}nom tremu. Znala je da je to bilo pravo rasipni{tvo tako tra}iti svoje godine – a, gledaju}i unazad nije bila u stawu da me|u wima pravi ikakvu razliku – a nije mogla da se seti ni {ta bi drugo mogla da radi. Hamfri je sve vi{e i vi{e zara|ivao i sada ga ni{ta u tome nije moglo zaustaviti. Wene poznanice, uvek u velikim {kripcima pitale su se kako da smognu {kolarine za slede}e polugo|e.

Znale su da joj se okrenu i svirepo ka`u: „Oh, lako je tebi, Rut. Pojma nema{ ~ega si po{te|ena.“ A gospo|a Lejsi bila bi sre}na kada bi Morin mogla da napusti {kolu i „po~ela da zara|uje“. „Moram da u~im geometriju“, ka`e ona kada je vreme da se opere posu|e posle u`ine. „Da}u ja tebi tvoju geometriju, dete moje“, rekla sam. „Kada sam bila tvojih godina, zara|ivala sam.“ Gospo|a Alen bila je op~iwena `ivotom koji se odvijao u toj ku}i, a i ta deca su joj se ~inila pravom, mada ih nikada nije videla. Jedino je gospodin Lejsi ostajao zamagqen i nezamisliv. Niko ga nije poznavao.

Radio je u gradu u dolini, udaqenom {est miqa i dr`ao se po strani; za wega se znalo da nikada nije promolio glavu u pab „Kow i xokej“. „Imam ja svoje dru{tvo“, rekla bi gospo|a Lejsi veselo. „Uostalom, on je skoro 11

dvadeset godina stariji od mene. Vodi}u ra~una da ni jedna od mojih devojaka ne napravi moju gre{ku.“ „Radije bih te videla mrtvu preda mnom,“ rekla sam Veri. „Ronova mlada dama imala je sre}e, zato {to je sa Ronom“, dodala je. Gospo|a Alen je ovo smatrala ~udnim, jer Ron je uvek bio ocrwen; bila je navedena da veruje, glupav, nezahvalan, pohlepan i spor da zavu~e ruku u xep ako je ne{to trebalo da se plati. A onda bilo je tu i ono sa ~i{}ewem wegovih cipela, jer ni jedna mlada `ena ne bi uradila ono {to je wegova majka ~inila za wega – ili bar rekla da je ~inila. Gospo|a Lejsi bi uzdahnula i rekla: „Bo`e blagi. Da su mi wihove godine i da znam ono {to sada znam.“ Bila je zavidna `ena: zavidela je gospo|i Alen na lepoj ku}i i ode}i, a zavidela je i svojim }erkama na wihovoj mladosti. „Da imam va{u figuru“, znala je da ka`e gospo|i Alen. Wena je nestala; a {ta bi se drugo i moglo o~ekivati, pitala je, kad je izrodila troje dece? Gospo|a Alen je mislila, tako|e, i na sve crno pivo koje je popila u pabu „Kow i xokej“ i na se}awa na pro{le ru~kove i ve~ere koji su ~esto spomiwani u razgovorima. [tagod da je bio razlog, weno telo, blago stisnuto u korset, treslo se dok se te{ko kretala po kuhiwi. Preko leta, golih ruku i nogu, izgledala je krupnija no ikad. Iako joj je ko`a bila vrlo bela, utisak koji je ostavqala bio je odmah {aren – po~ev od wene naranxaste kose i svetlih usana i cvetnih {ara kakve je uvek nosila. Nokti na no`nim prstima namazani crvenim lakom, virili su izme|u kai{eva wenih luksuznih sandala; tirkizno plave perle obmotane oko wenog vrata.

Hamfri Alen je nikada nije video; uvek je odlazio na stanicu pre nego {to bi ona stigla, i to je bilo dobro {to je tako, mislila je wegova `ena. Kada je ona govorila o gospo|i Lejsi, pitala se da li on mo`e da je zamisli kao jednu urednu, prijatnu `enu, u ~istom belom radnom kombinezonu. Nije ga ona namerno dovo12

dila u zabludu, ali je iskoristila wegovu nezainteresovanost. S wenim odnosom prema gospo|i Lejsi i s intimno{}u wihovih razgovora u kuhiwi on se ne bi slo`io, a smu~ilo bi mu se kada bi video ta wena otvrdla stopala s oguqenim lakom na noktima i `u}kastim petama.

Jednog ponedeqka izjutra, gospo|a Lejsi do{la je kasnije nego obi~no. Nikada nije bila mnogo ta~na i imala je puno izgovora zbog probu{ene gume na biciklu, ili se Morin nije ose}ala ba{ najboqe. Gospo|a Alen, ~ekaju}i da se pojavi, izdvojila je stvari za prawe. Kada je ponovo pogledala na sat shvatila je da je bilo prekasno da bi je i daqe uop{te o~ekivala. Jer u posledwe vreme gospo|a Lejsi je izgledala bolesna i deprimirana; o~ni kapci, koji su bili hroni~no prili~no upaqeni, bili su napadno crveniji nego ikad, za sudoperom ili daskom za peglawe, ona bi zapala u neuobi~ajeno }utawe, bila je odsutna i stalno je uzdahivala. Uvek je volela da pri~a o „promeni“ a sada je to ~inila vi{e no ikad, mada s nadom o~ajnika. „Izvinite, ali bila sam tako bolesna“, rekla je gospo|i Alen kada je stigla narednog jutra. Jo{ uvek se ~udno ose}am. Takva goru{ica. Ne dopadaju mi se ti simptomi, ka`em vam. Samo sawam o marinirnim orasima, ba{ kao kad sam nosila Morin. Ni najmawe mi se ne dopadaju ti simptomi. Ose}am da }u se baciti u reku ako mi se to opet dogodi.“ Gospo|a Alen je osetila zaprepa{}enost i odbojnost. „Svakako ne u va{im godinama“, rekla je qutito. „Ne mo`ete biti vi{e zaprepa{}eni od mene“, rekla je gospo|a Lejsi podriguju}i glasno. „Oh, pardon, bojim se da ne mogu da se suzdr`im.“ Po{to nije bila u stawu da se suzdr`i, nastavila je da podriguje i {tuca dok je otvarala slavine i sipala pra{ak za prawe u vanglu. Upravo zbog toga gospo|a Alen je odlu~ila da izvede psa u {etwu. Ose}aju}i se svesno sitni~avom i nadmenom i{la je preko poqa, 13

poku{avaju}i da se otrese razmi{qawa o gospo|i Lejsi i wenim problemima; ali nije bila u stawu. „Jadna `ena“, mislila je ona po ko zna koji put s ogor~ewem.

Krenula je natrag kada je primetila kako se smra~ilo a nebom jurili oblaci o{trih ivica. Pre nego {to je uspela da stigne do ku}e, ki{a je po~ela. Kosa joj je bila skroz-naskroz mokra, slepqena uz glavu u ~vrste lokne; wena ode}a od vune mirisala je na vla`nu `ivotiwu. „Oh, skroz-naskroz sam mokra“, doviknula je, dok je naglo otvarala kuhiwska vrata.

Odmah je znala da je gospo|a Lejsi oti{la, da je ona sigurno obukla kaput i oti{la skoro odmah po{to je gospo|a Alen iza{la u {etwu, jer ni{ta nije bilo ura|eno; prawe su|a jedva da je bilo zapo~eto, a pod je bio nepo~i{}en. Na naslaganim tawirima bila je postavqena ceduqa: i kad je do{la nije se ose}ala dobro, imala je vrtoglavicu, ostavila je svoja izviwewa i pozdrave i oti{la.

Qutito ali metodi~no, gospo|a Alen krenula je da nadoknadi propalo jutro. Ve} popodne smrknut izraz bio joj je na licu. „Kako se usu|uje?“ uhvatila je sebe kako izgovara {apatom, ne dopu{taju}i sebi da se upita {ta se ta `ena to usudila.

Imala je ona neke svoje skromne na~ine na koje je sebe umela da razmazi tokom ~asova usamqenosti, utehe koje su joj postajale sve va`nije kako je starila, do te mere da je do{lo vreme kada bi ne popiti ~aj u pola pet predstavqalo uvod u pravu katastrofu. Ovog popodneva, kakvo je ve} bilo dezorganizovano, odstupila je od svoje uobi~ajene navike i umesto da odnese poslu`avnik do niskog stola pored kamina, ona je sipala ~aj u kuhiwi i tamo ga popila, naslawaju}i se umorno na kuhiwski orman. Onda je oti{la na sprat da se sredi.

Poku{avala je da ~etkom dotera svoju ukovrxanu kosu kada je za~ula zvono na vratima.

Kada je otvorila vrata, jasno je videla zgranuti pogled koji se umesto uzbu|ewa pojavio na licu tog ~ove14

ka. Ne{to na woj ga je iznenadilo, nije bilo ono {to je o~ekivao. „Gospo|a Alen?“ upitao je nesigurno, a zapawenost je ostala i po{to mu je ona odgovorila. „Pa, ja dolazim u vezi `ene“, rekao je. „Gospo|e Lejsi koja ovde radi.“ „Ba{ sam se zabrinula zbog we“, rekla je gospo|a Alen.

Znala je da mora da se suo~i s neprijatno{}u da ~uje o stawu gospo|e Lejsi pa je pozvala tog ~oveka da u|e u radnu sobu wenog mu`a, gde je smatrala da }e se ose}ati mawe neprijatno nego u salonu presvu~enom brokatom.

Osvrtao se oko sebe ogor~eno i neprestano gledao dole na pod koji je wegova `ena izglancala. S tom mi{qu na pameti, najednom je rekao: „Sve je to odnelo svoj danak.“ Seo je na ko`ni kau~ i stavio pored sebe svoj ka~ket i {tipaqke za pantalone za vo`wu biciklom. „Do{ao sam ku}i na ~aj i zatekao je u krevetu, uplakanu“, rekao je. To je bilo ta~no. Gospo|a Lejsi je podlegla o~ajawu i oti{la je da prilegne. Po{to se ose}ala boqe oko ~etiri sata, si{la je u prizemqe da na|e ne{to za jelo, ali komad krofne nije bio dobar izbor i samo je izazvao jo{ vi{e goru{ice i potoka gorkih suza. „Ako ona nastavi ovde jo{ neko vreme, sve }e morati da bude sasvim druga~ije“, rekao je gospodin Lejsi prete}im glasom. Bio je nervozan kada je rekao ono {to mora a jedino je mogao da izgovori te re~i podstaknut gnevom. „Vi mo`da i znate i ne znate da ona o~ekuje.“ „Znam“, rekla je gospo|a Alen skru{eno. „Upravo mi je jutros rekla da misli da...“ „Nema tu {ta da se „misli“. To je jasno kao dan.“ Pa ipak u wegovim o~ima mogla je da vidi nevericu i zbuwenost i on se namr{tio i ponovo pogledao u izglancan parket.

Dvadeset godina stariji od svoje `ene – ili je tako bar rekla wegova `ena – on je stvarno, gospo|i Alen, 15

izgledao prili~no mladolik, iskrivqen, mali krivonogi ~ovek koji je mo`da nekada bio xokej. Izraz wegovih plavih o~iju bio je kao u deteta: bio je tvrdoglav i pateti~an.

Debeli spaniel gospo|e Alen u{ao je u sobu i pravo pri{ao mestu na kome je sedeo stranac i po~eo da wu{ka wegove somotske pantalone. „To je previ{e za wu“, rekao je gospodin Lejsi. „To je previ{e o~ekivati.“ Na svoj u`as gospo|a Alen je videla kako se te plave o~i pune suzama. Nadaju}i se da }e prikriti svoja ose}awa, on se sagao i po~eo da miluje psa, tobo`e ga udaraju}i stisnutom pesnicom.

Bio je krajwe, smeten i izgubqen, kao ~ovek na moru.

Wegov bra~ni `ivot bio je previ{e za wega, s toliko stvari u wemu da on to nije mogao da shvati. „Sada znam, u~ini}u {to mogu“, rekla mu je gospo|a Alen. „Poku{a}u da prona|em nekoga drugog ko }e da obavqa one grubqe poslove.“ „Pravi problem su kasni ve~erwi sati“, rekao je on. „Ona do|e ku}i umorna kao pas. Iz ve~eri u ve~e. To nije dovoqno dobro.“ „Neka ostanu kod ku}e i bar ponekad neka ~uvaju svoju decu“, rekao sam joj. „Pare nam nisu potrebne.“ „Ja ne razumem“, po~ela je gospo|a Alen. I sama se sada nalazila izgubqena na moru, ali je ose}ala da se nalazi opasno blizu jedne divqe, nepoznate obale i pla{ila se da napravi bilo kakav pokret ka woj. „Ja lepo zara|ujem. Za wu da radi bilo je samo da zaradi ne{to ekstra. Voli novu ode}u. Preko dana nikada nisam imao zamerki. A onda su po~eli svi ti prijemi. Lepo ne razumem kako qudi mogu tako da piju iz ve~eri u ve~e i pla}aju nekome da im ~uva decu. Vi mo`da smatrate da se to mene ne ti~e, ali ja sam taj koji mora da sedi sam kod ku}e sve do kasno i da sam sebi spremam ve~eru i da nemam skoro niakave koristi od `ene. Ponekih ve~eri sav uskiptim. Jednom sam skoro izleteo kada sam ~uo kada su 16

se kola zaustavila dole na putu. Hteo sam da ka`em va{em mu`u {ta mislim i o wemu i o vama. „Mom mu`u?“ promrmqala je gospo|a Alen. „[ta ja to imam, hteo sam da ga pitam? Je li ona moja `ena ili va{a bebi siterka? Dovesti je ku}i u ovo doba no}i. I ne vredi re}i mogla je da odbije. Ona to nikada ne bi u~inila.“ Tihost gospo|e Alen najzad ga je porazila i odagnala gnev koji je on poku{ao da stvori u sebi. I sam wen izgled, isto tako, ispuwavao ga je sumwama, weno ozbiqno, neizvesno dr`awe, a i {ok koji su wene godine bile za wega. Zami{qao je neku mnogo mla|u osobu i – zbog tih prijema – lakoumnu. Umesto toga, prepoznao je ne{to od sebe u woj, ~e`wivo razo~arawe. Uzeo je svoju kapu i {tipaqke za bicikl i sedeo gledaju}i u wih, prevr}u}i ih po rukama. „Morao sam da do|em“, rekao je. „Da“, rekla je gospo|a Alen. „Zna~i ne}ete je vi{e zvati?“ prekliwao je. „Nije to dobro za wu. Ne u ovom trenutku.“ „Ne, ne}u“, gospo|a Alen je obe}ala i ustala kada i on i oti{la do vrata. On se sagao i jo{ jednom pomilovao spanijela. „Izvini}ete me {to sam do{ao, nadam se.“ „Naravno.“ „Woj vi{e ne vredi govoriti. [togod se od we tra`i, ona ne ume da odbije. Takva je ona.“ Gospo|a Alen je zatvorila ulazna vrata za wim i ostala stoje}i u predsobqu, oslu{kuju}i kako on vozi svoj bicikl po {qunku. A onda je osetila kako po~iwe da rumeni od stida. Bila je sre}na {to je sama, jer mogla je da oseti svoje lice, svoju gu{u, ~ak kako joj se `are vrhovi ruku. Pri{la je ogledalu i s pa`wom po~ela da posmatra taj ~udan fenomen.

Prevod s engleskog: \or|e Krivokapi} 17

Kornel Filipovi~

NE VOLIM TE!

Bio je kraj juna i kroz nekoliko dana trebalo je da primimo svedo~anstva. Ve} smo znali ko ima kakve ocene, ko }e polo`iti a ko }e ponavqati razred. Vi{e nije bilo nikakve nastave. U {kolu smo dolazili sa savijenom sveskom u xepu, samo da bismo saznali u koliko sati sutra treba da do|emo u {kolu. Posle drugog ~asa smo izlazili i vukli se po gradu. Bilo je veoma vrelo, suvo i sparno. Jeli smo sladoled i pili po kioscima limunadu. Ni posle ru~ka nije imalo {ta da se radi. Bilo je to uop{te nekakvo glupo vreme: nismo imali ni{ta da u~imo, a jo{ uvek nije po~eo raspust.

Jo{ uvek nismo imali potpunu slobodu, a po~iwali smo pomalo da se dosa|ujemo, kao da se raspust zavr{ava.

U posledwe vreme opet sam se po~eo dru`iti s Vladislavom. Bio je pola godine mla|i od mene, mada smo i{li u isti razred. Imao je sestru Anu, stariju od mene godinu dana. Stanovali su blizu mene, u jednospratnoj ku}i. Kapija wihove ku}e bila je uvek zakqu~ana, zbog toga je trebalo prolaziti kroz radionicu wihovog oca.

Sa obe strane vrata koja su vodila u radionicu visili su dugi {ildovi wegove firme; s jedne strane bio je naslikan gospodin sa crnim brkovima i bakenbardima, s razdeqkom u kosi, obu~en u svetlo, letwe odelo; s druge strane nalazio se stariji gospodin u kockastom raglan-kaputu, sa zelenim {e{irom i bambusovim {tapom u ruci. Vladek je bio evangelist; wegov otac je bio ~lan crkvenog odbora, pevao je u horu i svirao fisharmonijum. Fisharmonijum su svirali i Vladek i Ana. Ne znam zbog ~ega sam se dru`io s Vladekom. Bio je veoma 18

miran de~ak, govorio je tiho i polako, vrlo dobro se vladao, cele godine je patio od kijavice i u`asno se bojao oca. Oboje, i on i wegova sestra, su imali velike, odnosno ne samo velike ve} i duga~ke noseve, uska i bleda usta, dowu usnu skrivenu ispod gorwe. Dakle, veoma su li~ili jedno na drugo, jedino su se razlikovali po boji o~iju i kose: Ana je bila plavu{a i imala plave o~i, dok je Vladek imao crnu kosu i kestewaste o~i. Obojica smo, Vladek i ja, sakupqali po{tanske marke i kwige, trgovali na sitno razli~itim predmetima. Imao sam potpunu vlast nad Vladekom: bio sam fizi~ki ja~i i pametniji, a i boqe sam u~io. Pri~ao sam mu razne stvari, on ih je slu{ao ne ogla{avaju}i se, ve} me je samo gledao. Wegova sestra nije bila lepa, i uglavnom srdita. Imala je debele pletenice, duge ruke i bila mal~ice pogrbqena. Pro{le godine, kada se vratila s raspusta, primetio sam da su joj za to vreme porasle male, okrugle grudi. Kasnije, kada smo se u wihovoj ba{ti igrali }orave bake, dodirnuo sam joj grudi. O~i su mi bile vezane maramom; bilo je tiho, jedino sam ~uo {u{kawe i kikotawe. I{ao sam polako ra{irenih ruku, zastajkivao i oslu{kivao. Bio sam usmeren ka uglu ba{te, gde sam uvek nekog mogao saterati, kao ribu u mre`u. Za~uo sam ne~ije ubrzano disawe, zatim prigu{eno {u{tawe i pucawe u smeh. Osetio sam da sam prona{ao nekoga, da sam ga saterao u }orsokak izme|u zida i vewaka. Ra{irio sam ruke, razgrnuo visoke stabqike floksa i {akama dodirnuo dve okrugle i tvrde lopte, obavijene svilom. Dobio sam po prstima, neko je prsnuo u smeh, a ja sam viknuo: – Ana! – i skinuo sam maramu s o~iju. Ana je sedela na travi ~u~e}ki, pokriv{i o~i rukama, smejala se, a lice joj je bilo crveno kao cvekla.

Pritisnuo sam kvaku na vratima koja su vodila u radionicu i za~uo tri zvonceta, od kojih je svako imalo ni`i ton, kasnije, kada sam zatvarao vrata, ti isti zvuci odjeknuli su samo u terci i obrnutim redom. Tu je 19

bilo hladno i pusto, kao i obi~no. Stao sam kraj tezge i rekao glasno: Dobar dan! ^uo sam kako je Vladislavqev otac rekao dva puta: Dobar dan, dobar dan! – zatim se otvorila zavesa i Vladislavqev otac je iza{ao i poklonio mi se. Bio je veoma nizak, a dok se klawao bio je jo{ ni`i. Moj otac je jednom rekao: {to je ~ovek ni`i, to mu se treba ni`e klawati. Moja majka je na to rekla da otac ne zbuwuje dete socijalisti~kim {tosovima. Na drugoj strani, Vladekov otac je bio tako mali i istovremeno tako u~tiv. Ako bih hteo da se izjedna~im s wim, morao bih da puzim ~etvorono{ke. Ve} sam isprobao razli~ite na~ine, savijao sam noge u kolenima, me|utim boleli su me no`ni listovi, uvla~io sam stomak, ali i to je bilo neugodno, tako da me je Vladekov otac jednom pitao da li sam bolestan? Sada je Vladekov otac stajao iza tezge i sme{kao se. Pitao sam ga: – Da li je Vladek tu?

– Vladek je oti{ao u perionicu, brzo }e se vratiti.

Idi gore i pri~ekaj ga – rekao je Vladekov otac, smejuqe}i se i klimaju}i glavom.

Gurnuo je zavesu koju su dr`ali metalni kru`i}i i otvorio mi vrata. U{ao sam postrance, klawaju}i se, a zatim sam potr~ao brzo uz stepenice. Stepenice su bile obojene u `uto, po sredini se nalazila crvena staza. Na prozoru je cvetalo nekakvo belo cve}e, sa tamnozelenim, kao od pleha krutim li{}em. Brujao je fishamornijum. Zakucao sam i u{ao u sobu. Ana je sedela za fisharmonijumom. Maramicom je obrisala ruku i pozdravila se sa mnom.

– [ta radi{? – pitao sam je.

– Sviram – odgovorila je i po~ela ponovo da se klati, pritiskaju}i mehove. Ruke je dr`ala tako re}i nepomi~no na dirkama, pomeraju}i lewo prste. Zvuci su se razvla~ili, a fisharmonijum je brektao i brujao.

Ana je bila u qubi~astoj bluzi, a na wenim pogrbqen20

im le|ima le`ale su dve debele, presijavaju}e pletenice.

– [ta svira{?

– Baha – rekla je ne prekidaju}i svirawe, uperiv{i u mene svoje vla`ne, crvene o~i.

– Ala je dosadno, razvu~eno kao creva – rekao sam.

U~io sam malo da sviram na klaviru, ali me niko nije primoravao da uredno ve`bam. Prezirao sam svirawe iz nota. Pru`io sam ruku i dok je ona neprestano razvla~ila jedan isti akord – odsvirao sam pijano, ali brzo Bofl. Bilo je to dosta zabavno, druga~ije nego na klaviru, gde je trebalo udarati; ovde je bilo dovoqno lako dodirivati dirke i vazduh je ve} be`ao iz velikog, naduvenog mehura i izduvavao zvuk. Ana ni{ta nije rekla, samo me je pogledala. Ostavio sam fisharmonijum na miru i po~eo da hodam tamo-amo po uzanoj sobi, gde je sve bilo veoma ~isto, bez mrvice pra{ine i bez jedne mrqice. Na zidu, iznad fisharmonijuma visile su fotografije roditeqa sa konfirmacije, iznad Aninog kreveta Isus u vrtu, a iznad Vladekovog kreveta krst.

Iznad stola nalazilo se duga~ko platno s izvezenim natpisom: «Otvorite o~i, pazite i molite se, jer ne znate kada }e kucnuti ~as...» Na prozoru su stajale saksije s raznobojnim pelargonijama; wihovo bledo li{}e bilo je okrenuto prema svetlu. Pogledao sam u ba{tu: visoka i mr{ava Anina majka stajala je s korpicom i brala ribizle. Nisam podnosio ribizle; bile su kisele i od wih su mi trnuli zubi. Za trenutak vrati}e se Anina majka i ponudi}e me ribizlama, a ja ne}u mo}i da ih odbijem.

– Kada }e se vratiti Vladek? – pitao sam.

– Brzo }e se vratiti – odgovorila je Ana, okrenula je stranicu i nastavila da svira.

Bilo je u`asno dosadno. U sobi je bilo malo mesta.

Stolice su bile tvrde i neugodne. Anin krevet je bio name{ten visoko i pokriven ~ipkastim prekriva~em.

Jednom, kada roditeqa nije bilo kod ku}e, ja i Vladek 21

smo se potukli i ja sam ga bacio na Anin krevet. Od toga se napravila velika rupa, sve se pome{alo i izgu`valo. Vladek je prekinuo rvawe i rekao da smesta treba namestiti krevet, kao {to je bio, jer }e se Ana veoma naqutiti, a mo`da }e ga i tu`iti mami.

– [ta radite tokom raspusta?

– Opet }emo kod tetke.

– Tokom celog raspusta?

– Da. – Tamo je sigurno dosadnije nego ovde.

– Zbog ~ega? Ima gusaka, krava, kowa...

– Kada putujete?

– Prekosutra, ~im primimo svedo~anstva.

– Postalo mi je `ao {to putuju. Stao sam pored Ane i pogledao je. Na ~elu je imala gra{ke znoja, iako je u sobi bilo hladno.

– Se}a{ li se kada si bila mawa, ja sam hteo da se s tobom igram kowa i vukao sam te za kike?

Tada sam u ruke uzeo wene debele pletenice i povukao blago najpre levu, a posle desnu pletenicu: – \iha! \iha!

– Prestani! – siknula je Ana, ali bez zlobe, samo zavrtev{i glavom. Vi{e nisam bio glupo dete, nisam uop{te `eleo da je boli, te sam to radio ne`no.

Oprezno sam vratio kike na wena le|a i krenuo. Nisam nimalo `eleo da joj pri~iwavam neprijatnosti, a nisam hteo ni sebe da zamajavam. Ana je bila ru`na i nesimpati~na. Stao sam kraj police za kwige i izvukao album s Vladisavqevim markama. Razgledao sam ih.

Nije imao ni{ta novo. Sve sam znao. Uostalom bile su nikakve, uglavnom one koje sam mu ja dao. Postojala je samo jedna marka koju nije trebalo da mu dam; za`alio sam za tim, ali nisam mogao da mu je oduzmem. Ana je svirala klate}i se, kao da vozi bicikl uzbrdo. Pri{ao sam prozoru da vidim da li se Vladislav vra}a. Nisam ga video. Na klupi u ba{ti ve} je stajala ~inija s brdom crvenih ribizli. Anina majka ih je i daqe brala u kor22

picu. Na silu sam zami{qao da berem i stavqam u usta ~itave pregr{ti ribizli i odmah sam osetio kako mi se lice gr~i. Iznenada ~uh kako mi je Ana glasno i jasno rekla: – Zbog ~ega ti zapravo dolazi{?

Okrenuo sam se i pogledao u Anu. Sada je sedela uspravno, nije gledala u note ve} gore, u plafon i svirala daqe, samo ne{to ti{e nego ranije.

– [ta zbog ~ega? – nasmejao sam se.

Ana je prestala da svira. Bila je nekako ~udna, druga~ija nego obi~no. Imala je namr{teno ~elo i bled nos. Podigla je gorwu usnu i pokazala deli} zuba.

Osetio sam se nelagodno. Okrenuo sam se prema prozoru i ~uo kako Ana ka`e: – Ne volim te, razume{ li?! Uop{te te ne volim!

Nisam znao {ta da odgovorim i da uradim sa sobom.

Jedino sam mogao da se naqutim. Stavio sam ruke u xepove i polako iza{ao iz sobe, str~ao sam brzo niz stepenice i bez pozdrava izleteo iz radionice. Iznad vrata zazvonila su zvonca i ja sam se na{ao na ulici. Tu je vladao `agor, sijalo je oslepquju}e sunce, u vazduhu se dizala pra{ina. Tr~ao sam ulicom, zatim sam preko crkvenog trga skrenuo ka parku.

Usporio sam tek kada sam se na{ao me|u drve}em, iznad vodeni~nog jaza na koji je `buwe bacalo senku.

Voda u jazu je tekla izme|u dubokih obala, korewa i koqa obraslog mahovinom. Oslonio sam se o ogradu i gledao u vodu osvetqenu prugama svetlosti. Bio sam poti{ten, posti|en, kao da me je neko pretukao; ne fizi~ki nego kao da sam izgubio neku igru, {ah, na kartama ili jo{ ne{to va`nije. Krenuo sam daqe, ponovo sam zastao i zamislio se: – Do|avola, pa ja wu ne volim.

Pre bi ona mene trebalo da voli. – A ne{to kasnije: – Mora da me jako ne voli, kada je morala da mi to ka`e.

Jer ja, iako je ne volim – nikada joj to ne bih rekao!

S poqskog prevela Biserka Raj~i} 23

Stig Dagerman

USMRTITI JEDNO DETE

Lep je dan i sunce stoji ukoso nad ravnicom. Uskoro }e zazvoniti zvona, jer danas je nedeqa. Izme|u dva poqa s ra`i dvoje mladih je prona{lo stazu kojom nikada ranije nisu i{li, a u tri sela ravnice blistaju prozori. Mu{karci se briju ispred ogledala postavqenih na kuhiwske stolove, `ene pevu{e}i seku hleb za uz kafu, a deca sede na podu i zakopavaju pojas. To je sre}no jutro jednog zlog dana, jer toga dana }e u tre}em selu jedan sre}an ~ovek usmrtiti jedno dete. Dete jo{ uvek sedi na podu i zakop~ava svoj pojas, mu{karac koji se brije ka`e da }e danas svi i}i ~amcem niz reku, a `ena pevu{i i stavqa sve`e ise~en hleb na jedan plav poslu`avnik.

Nikakva se senka ne nadnosi nad kuhiwu, a mu{karac koji }e usmrtiti dete jo{ uvek stoji kraj crvene benzinske stanice u prvome selu. To je jedan sre}an mu{karac koji gleda kroz fotoaparat i u objektivu vidi jedan mali plavi automobil i kraj automobila jednu mladu devojku kako se smeje. Dok se devojka smeje, a mu{karac slika taj lepi prizor, prodavac benzina zavr}e zatvara~ na rezervoaru i ka`e im da }e to biti lep dan. Devojka seda u automobil, a mu{karac koji }e usmrtiti jedno dete vadi nov~anik iz xepa i ka`e da }e se odvesti do obale mora i na obali iznajmiti ~amac i izveslati daleko, daleko. Devojka na predwem sedi{tu ~uje kroz spu{tena stakla {ta on govori, ona za`muri i `mure}i vidi more i mu{karca kraj sebe u ~amcu. To nije nikakav zao ~ovek, on je vedar i sre}an i pre nego {to se uvu~e u automobil, stoji neko vreme ispred hladwaka koji blista na suncu i u`iva u sjaju i mirisu 24

benzina i cremze. Nikakva senka ne pada na automobil i blistavi branik nema nikakve ulubotine i nije crven od krvi.

Ali dok mu{karac u automobilu u prvome selu zatvara vrata levo od sebe i povla~i ru~icu startera, `ena u kuhiwi u tre}em selu otvara svoju policu i ne nalazi {e}er. Dete koje je zakop~alo pojas i zavezalo cipele, kle~i na sofi i gleda reku kako vijuga izme|u jova i crnog ~amca izvu~enog na travu. Mu{karac koji }e izgubiti svoje dete zavr{io je brijawe i upravo sklapa ogledalo. Na stolu stoje {oqe za kafu, hleb, pavlaka i muve. Nedostaje samo {e}er i majka ka`e svome detetu da otr~i do La{onovih i pozajmi nekoliko kockica. I dok dete otvara vrata, mu{karac vi~e da po`uri jer ~amac ~eka na obali i treba da odveslaju toliko daleko koliko nikada nisu. Dok dete kasnije tr~i kroz ba{tu, sve vreme misli na reku i na ribe koje grizu i niko mu ne {apu}e da ima samo jo{ osam minuta `ivota i da }e ~amac ostati da stoji onde gde je toga celog dana i mnogo drugih dana.

Nije daleko do La{onovih, pravo s druge strane puta, i dok dete kasnije tr~i preko puta, mali plavi auto ulazi u drugo selo. To je malo selo sa malim crvenim zgradama i tek probu|enim qudima koji sede u svojim kuhiwama s podignutim {oqama kafe i gledaju automobil kako jure}i prolazi s druge strane `ivice ostavqaju}i oblak pra{ine za sobom. Automobil ide brzo i mu{karac u wemu nazire jablane i sve`e katranisane telegrafske stubove kako prole}u kao sive senke. Kroz otvoreno staklo udara leto, punom brzinom izlaze iz sela, dr`e se fino i bezbedno sredine i voze se po mekom, {irokom putu, a u ravnici je jo{ boqe. Mu{karac je sre}an i jak i desnim laktom ose}a telo svoje `ene. To nije nikakav zao ~ovek. On `uri na obalu mora. On ni mrava ne bi zgazio, a ipak }e uskoro usmrtiti jedno dete. Dok jure prema tre}em selu, devojka opet sklapa kapke i igra se s pomisli da ih ne otvo25

ri pre nego {to mo`e da vidi more i u taktu s mekim quqkawem automobila sawa o tome kako }e biti blistavo.

Jer tako je `ivot nemilosrdno konstruisan da je na minut pre nego {to }e jedan sre}an mu{karac usmrtiti jedno dete, on jo{ uvek sre}an, i na minut pre nego {to }e jedna `ena vrisnuti od u`asa, ona mo`e zatvoriti o~i i sawati o moru, i posledweg minuta u `ivotu jednog deteta roditeqi toga deteta mogu sedeti u kuhiwi i ~ekati na {e}er i govoriti o belim zubima svoga deteta i o jednom izletu s ~amcem na vesla i samo dete mo`e zatvoriti kapiju i krenuti preko puta s nekoliko kockica {e}era umotanih u beli papir u desnoj ruci i celog tog posledweg minuta ni{ta ne videti sem duge blistave reke s velikim ribama i {irokog ~amca s nemim veslima.

Zatim je sve prekasno. zatim jedan plavi automobil stoji isko{en preko puta i jedna `ena vri{te}i sklawa {aku s ustiju i {aka krvari. Zatim jedan mu{karac otvara vrata automobila i poku{ava da stane na noge mada u sebi ose}a bezdan u`asa. Zatim nekoliko kockica {e}era besmisleno le`i rasutih u krvi i {qunku i jedno dete le`i nepomi~no na stomaku s licem ~vrsto pritisnutim na kolovoz. Zatim dvoje prebledelih qudi, koji jo{ uvek nisu popili svoju kafu, istr~ava kroz kapiju i vidi na putu ne{to {to nikada ne}e zaboraviti. Jer nije istina da vreme le~i sve rane. Vreme ne le~i rane jednog mrtvog deteta i veoma lo{e le~i bol jedne majke koja je zaboravila da kupi {e}er i poslala svoje dete preko puta da ga pozajmi i podjednako lo{e le~i strah jednog nekada sre}nog mu{karca koji je usmrtio jedno dete.

Jer onaj koji je usmrtio jedno dete ne vozi se do obale mora. Onaj koji je usmrtio jedno dete lagano vozi nazad ku}i }ute}i i kraj sebe ima jednu zanemelu `enu s uvijenom {akom i ni u jednom selu kroz koje prolaze ne vide nijednog sre}nog ~oveka. Sve senke su veoma 26

mra~ne i kad se rastaju jo{ uvek }ute i mu{karac koji je usmrtio dete zna da je to }utawe wegov neprijateq i da }e mu trebati godine `ivota da ga pobedi vi~u}i da to nije bila wegova gre{ka. Ali on zna da je to la` i u snovima svojih no}i `ele}e umesto toga da povrati jedan jedini minut svoga `ivota kako bi taj jedan jedini minut u~inio druga~ijim.

Ali `ivot je tako nemilosrdan prema onome ko je usmrtio jedno dete da je sve zatim prekasno.

Sa {vedskog preveo Qubi{a Raji}

27

Alis Manro

DE^IJA IGRA

Mislim da se, kasnije, pri~alo o tome u na{oj ku}i.

Tu`no, stra{no. (Majka) Trebalo je da ih neko nadgleda. Gde su bile vaspita~ice? (Otac) Mogu}e je da bi majka, da smo ikada pro{li pored `ute ku}e, rekla: „Se}a{ li se? Se}a{ li se kako si se we bojala? Sirotica.“ Majka je imala obi~aj da uporno spomiwe – da s qubavqu pamti – ~udne stvari iz mog dalekog detiwstva.

Kada si dete, svake godine postaje{ druga~ija li~nost. Obi~no se to desi s jeseni, kada se vrati{ u {kolu, krene{ u vi{i razred, ostavi{ za sobom zbrku i letargiju letweg raspusta. Tada najbolnije registruje{ promenu. Potom nisi vi{e siguran ni u mesec, ni u godinu, ali promena nastavqa da se odvija. Pro{lost se s lako}om odvaja od tebe i dugo vremena ti to izgleda kao da se de{ava automatski, na jedini ispravan na~in.

Stare scene ne nestaju, one prosto postaju nebitne.

Onda se desi preokret, ono {to je bilo zauvek zavr{eno iznenada iznova proklija, vu~e pa`wu, ~ak i zahteva da ne{to uradi{, iako je jasno da se ba{ ni{ta vi{e ne mo`e u~initi oko toga.

Marlin i ^arlin. Qudi su mislili da smo bliznakiwe. U to doba je vladala moda da se blizancima daju imena koja se rimuju. Boni i Koni. Ronald i Donald.

Stoga smo i nas dve – ^arlin i ja – nosile podudarne {e{iri}e. Kuli {e{ire, kako smo ih nazivali, {iroke plitke kupe od pletene trske, s trakom ili elasti~nom vrpcom koja se vezivala pod bradom. Postali su poznati kasnije, na televizijskim snimcima iz vije28

tnamskog rata. Mu{karci na biciklima, koje su vozili ulicama Sajgona, nosili su takve {e{ire, ili `ene po poqskim putevima koje su be`ale iz bombardovanih sela.

U to doba – u vreme kada smo ^arlin i ja bile na kampovawu – bilo je mogu}e re}i kuli1, a da to ne zvu~i uvredqivo. Ili crn~e, ili ciganiti. Mislim da sam tek u pubertetu po~ela tu re~ da povezujem radwom koju glagol ozna~ava.

Dakle, nosile smo ta imena i {e{iri}e, i na prvoj prozivci je na{a vaspita~ica – Mejvis, ona vesela, koju smo voleli, mada nam se najvi{e svi|ala lepu{kasta Polin – uperila prst u nas i rekla: „Vidi. Bliznakiwe“, i odmah nastavila da proziva ostale, ne dopustiv{i nam da to opovrgnemo.

Jo{ pre toga, mora da smo se srele, primetile kako nosimo iste {e{iri}e i odmah osetile simpatiju. Da je bilo druga~ije, jedna od nas bi skinula novi, novcati {e{ir i tutnula ga ispod kreveta, izjaviv{i kako ju je majka naterala da ga nosi, iako ga mrzi, i tako daqe.

Mo`da mi je ^arlin bila simpati~na, ali nisam znala kako da se sprijateqim s wom. Devoj~ice od devet ili deset godina – sve smo bile otprilike u tom rasponu godina, mada je bilo i nekoliko malo starijih od nas – ne sklapaju prijateqstva tako lako kao kada imaju {est ili sedam godina. Po{la sam zajedno sa nekoliko devoj~ica iz mog grada – ni sa jednom od wih nisam bila posebno bliska – prema jednom paviqonu u kojem je bilo praznih kreveta i spustila stvari na jedan, preko koga be{e sme|e }ebe. Potom sam za~ula glas iza sebe: „Izvini, da li bih mogla da budem pored moje sestre bliznakiwe?“ Bila je to ^arlin, razgovarala je sa nekom devoj~icom koju nisam poznavala. U spavaonici paviqona be{e, mo`da, dvadesetak devoj~ica. Ova devoj~ica joj je odgovorila: „Kako da ne“, i pomerila se na slede}i krevet. ^arlin je govorila posebnim tonom glasa. Maznim, {aqivim i samopodrugqivim, koji je zvu~ao zavodqivo 29

i veselo, poput pesme zvona. Ve} na prvi pogled be{e o~igledno da ima vi{e samopouzdawa od mene. Ona ne samo da je bila dovoqno smela da veruje da }e joj druga devoj~ica iza}i u susret, da joj ne}e nabusito odgovoriti: „Ja sam prva do{la“ (ili, ako nije bila od fino vaspitanih devoj~ica, poput onih kojima je kampovawe pla}ala dobrotvorna zadruga ili crkva, a ne roditeqi: „Mo`e{ da me poqubi{ u dupe, ja odavde ne mrdam“). Ne. Ona je imala smelosti da poveruje da }e svako ne samo pristati, nego i po`eleti da u~ini ono {to ga ona zamoli. Igrala je na sre}u i sa mnom, jer sam ja mogla da ka`em: „Ne `elim da izigravam tvoju bliznakiwu“, okrenem joj le|a i po~nem da raspakujem stvari. Ali, naravno, to nisam u~inila. Bila sam polaskana, {to je ona i o~ekivala, pa sam stajala i posmatrala je kako na krevet istovaruje sadr`aj kofera, toliko sve~ano da su joj neke stvari pale na pod.

Jedino ~ega sam se setila da joj ka`em be{e: „Ti si ve} pocrnela.“ „Uvek lako pocrnim“, odgovorila je.

Be{e to prvo po ~emu smo se razlikovale. Potrudile smo se da to nau~imo. Ona bi na suncu pocrnela, dok bih ja dobijala pegice. Obe smo bile sme|okose, ali je ona bila tamnija. Kosa joj je bila talasasta, a moja gusta i ~upava. Bila sam centimetar i po vi{a, ona je imala sna`nije podlaktice i ~lanke. O~i su joj bile zelenije, a moje plavetnije. Satima smo mogle da se posmatramo i sistematski nabrajamo i najsitnije mlade`e i pegice na le|ima, ili merimo du`inu prstiju stopala (moj drugi prst je bio du`i od palca, dok je wen bio kra}i). Nikada nam ne bi dosadilo da iznova pri~amo o svim bolestima i nesre}ama koje su nas do tada zadesile, kao i o svim zahvatima vr{enim na na{im telima. Obe smo operisale krajnike – {to je u to vreme bila uobi~ajena predostro`nost – i obe smo prele`ale male bogiwe i veliki ka{aq, ali ne i zau{ke. Meni je bio izva|en o~wak iz gorwe vilice jer je rastao preko drugih zuba, a ona je 30

imala nepravilni polumesec na palcu, koji je bio prigwe~en prozorskim krilom.

Po{to smo utvrdile neobi~nosti na{ih tela i wihovu istoriju, pre{le smo na pri~e – na drame ili poludrame – o na{im porodicama i razlike me|u wima.

Ona be{e najmla|e dete i jedina devoj~ica u porodici, dok sam ja bila jedino dete. Imala sam tetku koja je umrla od de~ije paralize u gimnanziji, dok je ona – ^arlin – imala starijeg brata koji je slu`io u mornarici.

Be{e to ratno vreme i za logorskom vatrom bismo obi~no pevale Uvek }e postojati Engleska, Srce hrasta i Vladaj Britanijo, a tek ponekad Zauvek list javora.2 Vesti o bombardovawima, bitkama i potapawu brodova – koliko god daleko se to odigravalo – behu stalne kulise u na{im `ivotima. Jednom je u blizini izbio {trajk – be{e to zastra{uju}e, ali sve~ano i uzbudqivo iskustvo, kao kada pogine de~ak iz grada ili ulice, pa ku}a u kojoj je `iveo, iako na woj nije bio istaknut venac ili crni barjak, stekne posebnu va`nost mesta na kojem se ispunila sudbina. Iako u woj ne be{e ni~eg posebnog, osim mo`da automobila parkiranog ispred we, na trotoaru, koji je pokazivao da je u posetu o`alo{}enoj porodici do{ao neki ro|ak ili sve{tenik.

Jedna od vaspita~ica je izgubila verenika u ratu i nosila je wegov sat – verovale smo da je bio wegov – zaka~en za bluzu. Volele bismo da smo mogle prema woj pokazati u~tivu brigu i sau~e{}e, ali je imala piskav glas i stalno je ne{to prigovarala. ^ak joj je i ime bilo neprijatno. Arva.

Jo{ jedna kulisa u na{im `ivotima, koja je na kampovawu trebalo da dobije istaknutije mesto, be{e religija. Po{to je zvani~ni organizator bila Ujediwena crkva Kanade, nisu nam toliko dosa|ivali, {to ne bi bio slu~aj da su kamp organizovali baptisti ili biblijski hri{}ani, niti je bilo toliko formalnosti kao kod rimokatolika ili, ~ak, anglikanaca. Ve}ina na{ih roditeqa je pripadala Ujediwenoj crkvi (iako 31

neke devoj~ice, kojima je bio pla}en boravak, mo`da nisu pripadale nijednoj crkvi) i po{to smo navikle na prijateqski, sekularni stil te crkve, nismo ni bile svesne koliko nam je bilo lak{e, samo sa ve~erwim molitvama, molitvama posle obroka i polu~asovnim razgovorom posle doru~ka, koji su nazivali ]askawem.

Ali ~ak se ni za vreme ]askawa nisu mnogo spomiwali Bog i Hristos – vi{e se govorilo o iskrenosti, ~ovekoqubqu i ~istim mislima u na{em svakodnevnom `ivotu, uz zakliwawe da nikada ne pijemo ili ne pu{imo kada odrastemo. Niko se nije bunio protiv ovoga, niti je be`ao sa tih razgovora, jer smo na wih bile navikle. Osim toga, bilo je prijatno sedeti na pla`i, na toplom suncu, dok je voda jo{ uvek isuvi{e hladna da bi se u wu usko~ilo.

Odrasle `ene rade isto {to smo radile ^arlin i ja.

Dobro, mo`da jedna drugoj ne broje mlade`e na le|ima i ne upore|uju du`inu prstiju na stopalima. Ali kada se sretnu i kada me|usobno gaje posebnu vrstu naklonosti, tako|e ose}aju i potrebu da zapo~nu razgovor sa va`nim informacijama, velikim doga|ajima, bili oni javni ili tajni, a potom }e da ispune svak prazan prostor od pro{log susreta. Ako ose}aju takvu toplotu i odu{evqewe, nemogu}e je da budu dosadne jedna drugoj. Smeja}e se samoj trivijalnosti i {a{avosti onoga {to govore, ili razotkrivawu nekog u`asnog primera sebi~nosti ili prevare, uskogrudosti ili, prosto, lo{eg karaktera.

Naravno, za to mora da postoji veliko poverewe, ali ono mo`e da se uspostavi odmah, u trenutku.

Zapa`ala sam takve razgovore. Verovatno vuku poreklo iz dugih sati, tokom sedewa oko vatre i me{awa ka{e od griza, ili bilo ~ega drugog ~ime su se hranile, dok su mu{karci bili u {umi, u lovu, i izbegavali razgovor, da ne bi upla{ili divqe `ivotiwe. (Ja sam antropolog po struci, iako mi posao slabo ide). Zapa`ala sam to, ali nikada nisam u~estvovala u tim `enskim razmenama. Nikada istinski. Ponekad sam se 32

pretvarala da to ~inim, jer je izgleda da se to tra`i, ali `ena s kojom je trebalo da se sprijateqim nazrela bi da se pretvaram, pa bi postajala zbuwena i oprezna.

S mu{karcima, po pravilu, nisam bila tako oprezna. Oni ne o~ekuju takve transakcije i retko kad su stvarno zainteresovani.

Ta prisnost o kojoj govorim – prisnost sa `enama – nije eroti~na, niti preeroti~na. Do`ivqavala sam je i pre puberteta. I tada je bilo poveravawa, verovatno i la`i, koje su mo`da bile deo igre. Koja je vodila prolaznom uzbu|ewu, sa nadra`ivawem genitalija ili bez toga. Posle ~ega bi sledilo ose}awe zlovoqe, poricawa, ga|ewa. ^arlin mi je pri~ala o bratu, sa ose}awem iskrene odbojnosti. On je sada bio u mornarici. Jednom je u{la u wegovu sobu, dozivaju}i ma~ku, i zatekla ga preko wegove devojke. Nikada nisu saznali da ih je ona videla.

Rekla je da su se pqeskali dok je on i{ao gore-dole.

Misli{ da su se pqeskali dok su le`ali na krevetu, pitala sam.

Ne, odgovorila je. Wegova stvar je uz pqesak i{la napred-nazad. Bila je ogromna. Odvratna.

A golo dupe mu je bilo puno bubuqica. Da povra}a{.

Ja sam joj ispri~ala o Verni.

Dok nisam napunila sedam godina, roditeqi su mi `iveli u – kako su to zvali – duploj ku}i. U to doba se verovatno nije koristio izraz „dvojna ku}a“, a ni ta ku}a nije bila podeqena na dva jednaka dela. Vernina baba je iznajmila sobe na zadwoj strani, a mi na predwoj. Ku}a je bila visoka, prazna i ru`na, ofarbana u `uto. Grad u kojem smo `iveli be{e isuvi{e mali da bi imao stambene zone koje bi na ne{to li~ile, ali ako su postojale ikakve podele, na{a ku}a je bila na granici izme|u pristojnog i prili~no oronulog. Govorim kako je to izgledalo neposredno pre Drugog svetskog rata, posle Velike depresije. (Mislim da je, u to doba, i ta re~ nama bila nepoznata).

33

Moj otac je, kao u~iteq, imao stalan, ali slabo pla}en posao. Iza nas je vijugala ulica i gubila se me|u ku}ama onih koji ni toliko nisu imali. Vernina baba je morala biti ne{to imu}nija, ~im je s prezirom govorila o qudima koji primaju pomo}. Verujem da joj se moja majka suprotstavqala, bez uspeha, da to „nije bila wihova krivica“. Dve `ene nisu bile naro~ito bliske, ali su srda~no razgovarale dok su iznosile ve{ da se su{i.

Wena baka je bila gospo|a Houm. Ponekad bi joj neki mu{karac dolazio u posetu. Majka je wega spomiwala kao prijateqa gospo|e Houm.

Ne sme{ da razgovara{ sa prijateqem gospo|e Houm.

Meni nije bilo dopu{teno ~ak ni da se igram ispred ku}e kada bi on navratio, tako da nisam ni imala prilike da razgovaram s wim. Ne se}am se ni kako je izgledao, iako se se}am wegovog tamnoplavog automobila, forda V-8. Veoma su me interesovali automobili, verovatno zato {to mi nismo imali kola.

Onda se pojavila Verna.

Gospo|a Houm je govorila da je ona wena unuka i nije bilo razloga da se u to posumwa, ali nije bilo ni traga ni glasa o generaciji koja je trebalo da bude izme|u wih dve. Ne znam ni da li ju je gospo|a Houm jednoga dana dovela ku}i, ili ju je isporu~io prijateq u fordu V-8. Pojavila se onog leta pre nego {to sam krenula u {kolu. Ne se}am da mi je rekla svoje ime – nije bila komunikativna poput ostale dece, a ja ne verujem da sam `elela da je to pitam. Od samog po~etka, prema woj sam ose}ala odbojnost kakvu do tada ni prema kome nisam osetila. Govorila sam da je mrzim, a majka bi mi odgovorila kako je to mogu}e, zar mi je ona ikada i{ta lo{e u~inila?

Sirotica.

Kada deca ka`u da ne{to „mrze“, to mo`e da zna~i {to{ta. Mo`da su upla{ena. Ali ne u smislu da im preti opasnost da ih neko napadne – kao {to se, recimo, de{avalo kada bi mi, dok bih hodala trotoarom, stariji 34

de~aci na biciklu presekli put uz urlik. ^ovek se tada ne pla{i da }e ga neko fizi~ki povrediti – niti sam se toga pla{ila kada se radilo o Verni – koliko neke mra~ne magije ili namere. Taj ose}aj malo dete mo`e da ima kada hoda ispred nekih ku}a ili stabala, kada se na|e u memqivom podrumu ili prostranim gardroberima.

Bila je dosta vi{a od mene i starija – nisam znala ta~no – dve, ili tri godine? A bila je tako mr{ava, imala je tako uska ramena i sitnu glavu da me je podse}ala na zmiju. Crna kosica joj be{e polegla po glavi i ~elu. Lice joj be{e bledo, podse}alo me je na izbledelo platno na{eg {atora, a obrazi bi joj se naduvali poput krila {atora na vetru. Uvek je `mirkala o~ima.

Verujem da u wenom izgledu nije bilo ni~eg izrazito neprijatnog, i da je drugi qudi nisu videli kao ja. Moja majka je, recimo, za wu govorila da je lepa, ili skoro lepa (kao, nije to tako stra{no, ona }e jo{ postati lepotica). Ni{ta nije moglo da se prigovori ni wenom pona{awu, tako je majka mislila. Nije zrela za svoj uzrast. [to je bio zaobilazan i nespretan na~in da se ka`e kako Verna jo{ nije nau~ila da ~ita i pi{e, da igra lasti{a i lopta se, da joj je glas bio promukao i nemodulisan, da je re~i razdvajala na ~udnim mestima, kao da su to bili komadi jezika koji bi joj zastali u grlu dok je govorila.

Kada bi se ume{ala u moje usamqeni~ke igre, radila bi to kao starija, a ne mla|a devoj~ica. Ali to be{e starija devoj~ica bez imalo spretnosti ili prava, bez i~ega, sem uporne odlu~nosti i nesposobnosti da razume kako je nepo`eqna.

Deca su, naravno, grozno konvencionalna, odbija ih sve {to je ekscentri~no, razglobqeno, ~ime se ne mo`e upravqati. A po{to sam bila jedino dete, bila sam prili~no razma`ena (ali ~esto i gr|ena). Bila sam nesigurno, rano sazrelo dete, pla{qivo i prepuno li~nih rituala i nesklonosti. Mrzela sam ~ak i plasti~nu ukosnicu koja je Verni stalno ispadala iz kose, i pepermint 35

bombone sa crvenim ili zelenim prugama, koje mi je stalno nudila. Ne samo {to mi ih je nudila – hvatala bi me i na silu bi ih gurala u moja usta, sve vreme se isprekidano kreveqe}i. ^ak i danas ne volim ukus peperminta. I ime Verna – ni to ne volim. Ono u meni ne priziva slike prole}a i zelene trave, venaca od cve}a ili devojaka u tankim haqinama. Vi{e mi zvu~i kao duga~ki trag zelenkaste sline sa mirisom peperminta.

Nisam verovala ni da majka toliko voli Vernu. Ali zbog izvesne dvoli~nosti wenog karaktera, kako sam ja to videla, zbog odluke koju je donela, kojom kao da mi je prkosila, pretvarala se da je sa`aqeva. Rekla mi je da budem fina prema woj. Najpre je rekla da Verna ne}e ostati dugo sa nama i da }e se na kraju raspusta vratiti u svoje mesto, gde god ono bilo. Potom, kada je postalo jasno da Verna nema kuda da ode, trebalo je da me ute{i to {to }emo se uskoro odseliti. Trebalo bi jo{ samo malo da budem fina prema woj. (Pro{lo je, zapravo, jo{ godinu dana pre nego {to smo se odselili). Na kraju je i majka izgubila strpqewe, rekav{i da sam je veoma razo~arala i da nikada nije pomislila da sam toliko pokvarena. „Kako mo`e{ kriviti osobu zbog toga {to se takva rodila? Je li to wena krivica?“ Za mene to nije imalo smisla. Da sam bila vi~nija u polemisawu, odgovorila bih joj da ne krivim Vernu, nego da samo ne `elim da mi prilazi. Ali ja sam je ipak krivila. Nisam dovodila u pitawe da je to, na neki na~in, bila wena krivica. I u tome sam se, {ta god moja majka tvrdila, donekle slagala sa neizre~enom presudom vremena i mesta u kojem sam `ivela. ^ak su se i odrasli sme{kali na izvestan na~in kada bi spomiwali qude koji su bili jednostavni ili koji su zakasnili kada je bog delio pamet, na licu im se videlo samozadovoqstvo i nadmo} koja se nije dovodila u pitawe. Verujem da je i moja majka, duboko u sebi, morala biti takva.

36

Po{la sam u {kolu. I Verna je po{la u {kolu. Smestili su je u poseban razred, u posebnoj zgradi, na jednom kraju {kolskog placa. Bila je to, u stvari, stara zgrada {kole, ali tada niko nije vodio ra~una o lokalnoj istoriji, tako da je sru{ena nekoliko godina kasnije. Na placu je postojao ogra|eni deo, u kojem su u~enici iz te zgrade provodili {kolski odmor. Ujutru su dolazili pola sata posle nas, a popodne odlazili ku}i pola sata ranije. Tokom odmora niko nije smeo da ih maltretira. Oni su se obi~no verali po ogradi i posmatrali {ta se de{ava na igrali{tu, pa je bilo situacija kada bi |aci pojurili na wih, urlaju}i i vitlaju}i gran~icama da ih upla{e. Nikada nisam prilazila ogradi, jedva da sam ikada videla Vernu. Bilo mi je dosta {to kod ku}e imam posla s wom.

Ona bi, najpre, stajala na uglu, kod `ute ku}e, i posmatrala me, a ja sam se pravila da ne znam da je tamo.

Potom bi u{la u dvori{te i zauzela polo`aj na predwim stepenicama dela ku}e u kojem sam `ivela. Kada bih `elela da odem u kupatilo ili da u|em zato {to mi je bilo hladno, morala sam da pro|em pored we, toliko blizu da je dodirnem i da rizikujem da ona mene dodirne.

Mogla je da stoji na jednom mestu du`e od bilo koga i da netremice zuri u jednu ta~ku. Obi~no u mene.

Na drvetu javora je bila moja quqa{ka, tako da sam gledala u ku}u ili na ulicu. Odnosno, gledala sam u wu, ili sam se quqala uz saznawe da mi ona gleda u le|a i da svaki ~as mo`e da mi pri|e i pogura me. Posle nekog vremena, ona bi to i u~inila. Uvek bi me ukrivo zawihala, ali ni to nije bilo ono najgore. Nego to {to bi zabila prste u moja le|a. Kroz kaput ili drugu ode}u, ose}ala sam wene hladne prste kao da me wu{ka ~opor pasa. U dvori{tu sam volela jo{ i da pravim ku}icu od li{}a. Uzela bih grabqe i skupila hrpu li{}a, popadalog sa javora na kojem je visila quqa{ka, i na tlu napravila plan ku}e. Sa dnevnom sobom, kuhiwom, spava}om sobom u kojoj je mala gomilica pre37

dstavqala udobni krevet, i tome sli~no. Nisam ja izmislila tu zabavu – devoj~ice bi na {kolskom igrali{tu pravile mnogo prostranije ku}e, u kojima bi svaki kutak bio ure|en, sve dok domar ne bi pograbio li{}e i spalio ga.

Verna je najpre posmatrala {ta radim, ~kiqila bi, uz izraz lica koji je za mene predstavqao vrhunsku (kako je ona sebe u i~emu mogla da smatra vrhunskom?) zagonetku. Posle nekog vremena bi mi se primakla i podigla sve`aw listova, koji bi unaokolo popadali, zbog wene nesigurnosti ili nespretnosti. A taj sve`aw nije bio iz grabqama skupqene hrpe, nego pravo iz zidova moje ku}e. Uzimala bi ih, nosila nekoliko metara, pa bi ih razvejala – gaze}i ih pri tom – preko mojih ure|enih soba.

Vikala sam na wu da prestane, ali se ona sagnula da pokupi razbacani tovar, ali opet nije mogla da ga ~vrsto dr`i, tako da bi ga razbacala oko sebe i kada bi se sve li{}e na{lo na zemqi, i{utirala bi ga na sve strane. I daqe sam vikala na wu da prestane, ali to nije imalo efekta, ili je mo`da ona to razumela kao ohrabrivawe. Onda sam spustila glavu, zaletela se na wu i zabila joj se u stomak. Nisam nosila kapu, tako da mi je kosa do{la u dodir sa wenim vunenim kaputom ili jaknom koju je nosila, a meni se ~inilo kao da sam dotakla ~ekiwe na ko`i nabreklog, otvrdlog stomaka.

Potr~ala sam potom stepeni{tem i na sav glas je tu`akala, a kada je majka ~ula moju pri~u, jo{ vi{e me je razbesnela, rekav{i: „Ona samo ho}e da se igra. Ona ne zna kako se to igra.“ Slede}e jeseni smo bili u novoj kolibi i nisam vi{e morala da prolazim pored `ute ku}e, koja me je toliko podse}ala na Vernu, kao da je i sama poprimila wenu podmuklost i prete}e `mirkawe. @uta boja fasade za mene je predstavqala boju uvrede, a ulazna vrata, koja nisu bila u sredini, doprinosila su ose}aju deformisanosti.

38

Koliba be{e svega tri bloka od te ku}e, blizu {kole. Ali moje predstave o veli~ini grada i wegovoj slo`enosti behu i daqe takve da mi se ~inilo kao da sam pobegla od Verne. Shvatila sam da to nije bilo ba{ tako kada smo je drugarica i ja srele jednoga dana na glavnoj ulici. Mora da nas je majka, moja ili wena, poslala po ne{to. Nisam je pogledala, ali verujem da sam, dok smo prolazile, za~ula poznato kreveqewe u znak pozdrava ili prepoznavawa.

Drugarica je tada izgovorila ne{to za mene zastra{uju}e.

Rekla je: „Mislila sam da ste sestre.“ „[ta?“ „Znala sam da `ivite u istoj ku}i, pa sam pomislila da ste u srodstvu. Da ste ro|ake. Zar niste? Ro|ake, a?“ „Nismo.“ Stara zgrada, u kojoj se dr`ala nastava za specijalna odeqewa, progla{ena je neupotrebqivom, a |aci su odatle preba~eni u Biblijsku kapelu, koju je op{tina iznajmqivala radnim danima. Biblijska kapela je bila na suprotnoj strani ulice u kojoj smo majka, otac i ja `iveli, iza slede}eg ugla. Verna je mogla da bira izme|u nekoliko puteva kojima se stizalo do {kole, ali ona bi uvek odabrala onaj koji je prolazio pored na{e ku}e. A ku}a nam je bila svega nekoliko metara od trotoara, tako da bi Vernina senka padala na stepeni{te dok bi prolazila ulicom. Da je `elela, mogla je da {utira kamen~i}e na na{ travwak, mogla je da nam viri u hodnik i dnevnu sobu, osim ako ne bismo spustili roletne.

Raspored ~asova „specijalaca“ be{e promewen tako da se poklapao sa na{im {kolskim ~asovima – makar ujutru, po{to bi oni odlazili ranije ku}i. Po{to su ih smestili u Biblijsku kapelu, verovatno nisu smatrali da ih treba odvajati od nas na putu do {kole. Sada je to zna~ilo da postoji verovatno}a da sretnem Vernu na trotoaru. Uvek bih gledala u pravac iz kojega bi ona mogla da se pojavi i kada bih je ugledala, u{uwala bih 39

se u ku}u pod izgovorom da sam ne{to zaboravila, ili da me je na`uqala cipela i da moram da stavim flaster preko rane, ili da mi se olabavila traka u kosi. Vodila sam ra~una da ne spomenem Vernu, kako ne bih ponovo slu{ala od majke: „U ~emu je problem, ~ega se pla{i{, je l’ se boji{ da }e da te pojede?“ U ~emu je bio problem? Da li sam se pla{ila da }e me uprqati, zaraziti? Verna je bila pristojno ~ista i zdrava. Malo je bilo verovatno da }e me napasti, nasrnuti na mene pesnicama ili mi po~upati kosu. Ali samo odrasli mogu biti toliko glupi da veruju kako ona nije imala nikakvu mo}. I to mo} koja je bila usmerena ba{ prema meni. Ona je uvek gledala u mene. Tako sam, barem, verovala. Kao da je izme|u nas postojao neki sporazum, koji se nije mogao opisati, niti poni{titi.

Ne{to poput qubavi, {to se ~vrsto pripije uz ~oveka, iako sam ja to ose}ala kao apsolutnu mr`wu. ^ini mi se da sam je mrzela kao {to qudi mrze zmije i gusenice, mi{eve i pu`eve gola}e. Bez ikakvog vaqanog razloga. Nikavu {tetu nije mogla da mi nanese, ali je ~inila da mi se utroba prevrne kada je vidim i ogadi ~itav `ivot.

Pri~ala sam ^arlin o woj kada smo se nas dve ve} duboko sprijateqile, kada su se na{i razgovori prekidali jedino dok bismo plivale ili spavale. Verna nije bila ba{ tako upe~atqiv lik, toliko `ivopisno odbojan prizor, poput bubuqi~avog dupeta ^arlininog brata koje ska~e gore-dole, a ja se se}am da sam govorila kako je ona neopisivo odvratna. Ali bih je onda ipak opisala, i wu i svoja ose}awa prema woj, i mora da sam to prili~no uspe{no uradila, jer je jednoga dana, pri kraju na{eg dvonedeqnog boravka, ^arlin utr~ala u trpezariju oko podneva, s licem ozarenim od straha i neobi~nog odu{evqewa. „Tu je. Tu je. Ona devoj~ica. Ona odvratna devoj~ica.

Verna. Ona je tu.“ 40

Ru~ak be{e zavr{en. Spremale smo sto za sobom, slagale tawire i {oqe na prozor kuhiwe, odakle je trebalo da ih preuzmu i operu devoj~ice koje su tog dana bile de`urne. Potom smo stale u red i po{le u kantinu, koja se otvarala svaki dan u jedan sat. ^arlin je upravo dotr~ala iz spavaonice, u koju je oti{la po novac. Po{to je imala bogatog oca, koji je bio pogrebnik, bila je prili~no nehajna i novac je dr`ala ispod jastuka. A ja sam ga nosila uvek sa sobom, osim kada bih plivala. Sve devoj~ice, koje su mogle sebi to da priu{te, odlazile su posle ru~ka u kantinu, kako bismo isprale ukus odvratnih deserata koje smo mrzele, ali smo ih uvek probale da se uverimo da li su jo{ uvek onako bqutavi. Puding od tapioke, gwecave pe~ene jabuke, slinave {nenokle. Kada sam videla izraz na ^arlininom licu, najpre sam pomislila da su joj ukrali pare. Ali onda sam shvatila da joj takva neda}a ne bi preobrazila lice i u~inila ga {okiranim i ushi}enim u isto vreme.

Verna? Otkud Verna ovde? Mora da je neka gre{ka.

Mora da je to bilo u petak. Ostala su nam jo{ dva dana u kampu, dva dana do odlaska. Ispostavilo se da su stvarno doveli kontingent „specijalaca“ – i ovde su ih tako zvali – kako bi sa nama u`ivali u posledwem vikendu. Nije ih bilo mnogo – mo`da dvadesetak – i nisu svi bili iz mog grada, nego i iz susednih mesta. U stvari, dok je ^arlin poku{avala da mi saop{ti vest, za~ulo se zvi`dawe, a na klupu je sko~ila vaspita~ica Arva da nam odr`i govor.

Rekla je da zna da }emo dati sve od sebe kako bi ovi posetioci – na{i novi kamperi – osetili dobrodo{licu, da su oni sa sobom doneli svoje {atore i imaju posebne vaspita~ice. Ali da }e zajedno sa nama i}i u trpezariju, na plivawe i na igrali{te, te da }e poha|ati pola sata jutarweg ]askawa. Uverena je, rekla je uz poznati upozoravaju}i ton prekora u glasu, da }emo iskoristiti ovu priliku da sklopimo nova prijateqstva.

41

Potrajalo je nekoliko sati dok se nisu razapeli {atori i u wih uselile prido{lice sa svojim stvarima. Neke od wih to nije interesovalo, oni su lutali unaokolo i vaspita~ice su morale da vi~u na wih da se vrate. Po{to smo imale slobodno vreme, ili vreme popodnevnog odmora, le`ale smo na krevetima, sa ~okoladicama, lu{ama i mle~nim karamelicama, kupqenim u kantini, i u`ivale u wima. ^arlin je bez prestanka govorila: „Zamisli. Zamisli. Ona je tu. Ne mogu da verujem. [ta misli{, da li te je pratila?“ „Verovatno“, rekla sam. „Je l’ misli{ da te ja uvek mogu onako sakrivati?“ Dok smo stajale u redu ispred kantine, pognula sam glavu, a ^arlin se namestila izme|u mene i „specijalaca“, koje su gonili poput ~opora `ivotiwa. Bacila sam jedan pogled i s le|a prepoznala Vernu. Wenu oklembe{enu, zmijoliku glavu. „Trebalo bi da smislimo da te nekako zamaskiramo.“ Po onome {to sam joj ispri~ala, ~inilo se da je ^arlin stekla utisak kako me Verna aktivno maltretira. I ja sam verovala da je to istina, izuzev {to je to maltretirawe bilo suptilnije i skrivenije nego {to sam bila u stawu da to do~aram. Pustila sam ^arlin da misli {ta joj je voqa jer mi je tako bilo uzbudqivije.

Verna me nije odmah ugledala zbog raznih smicalica koje smo ^arlin i ja stalno smi{qale, a mo`da i zato {to je, poput ve}ine „specijalaca“, bila o{amu}ena i poku{avala da shvati {ta oni rade na ovom mestu. Ubrzo su ih odveli na ~as plivawa, na udaqenom kraju pla`e.

Uveli su ih na ve~eru, dok smo mi pevale: [to smo du`e zajedno, zajedno, zajedno, [to smo du`e zajedno, Sre}nije bivamo.

Onda su wihovu grupu namerno rasturili i pome{ali je sa na{om. Sve su nosile ceduqice sa imenom.

42

Preko puta mene, sedela je Meri Elen, tako nekako, nije bila iz mog grada. Ali tek {to mi je laknulo, ugledah Vernu za susednim stolom, bila je vi{a od ostalih, ali je – hvala bogu – gledala u istom smeru kao i ja, tako da nije mogla da me vidi tokom ve~ere.

Bila je najvi{a devoj~ica za stolom, ali ne ba{ toliko visoka, wena pojava nije bila toliko upadqiva, kao {to se meni ~inilo. Razlog, verovatno, be{e taj {to sam ja za posledwih godinu dana naglo porasla, dok je ona mo`da prestala da raste.

Posle jela, kada smo ustale i po~ele da sakupqamo tawire, dr`ala sam sagnutu glavu, nikada nisam gledala prema woj, ali sam znala trenutak u kojem me je ugledala, kada me je prepoznala, kada joj je na licu zaigrao mlitavi osmejak, a kroz grlo prolomilo prozuklo cerekawe. „Videla te je“, re~e ^arlin. „Ne gledaj u wu. Ne gledaj. Ja }u da stanem izme|u tebe i we. Pomeri se. Nemoj stajati.“ „Je li ide prema nama?“ „Ne. Stoji na mestu. Samo gleda u tebe.“ „Je l’ se smeje?“ „Vaqda, {ta ja znam.“ „Ne mogu da je pogledam. Povra}a}u.“ Koliko me je ona progonila preostalih dan i po? ^arlin i ja smo stalno koristile tu re~, iako nam se Verna zapravo nikad nije ni primakla. Progonila. Ta re~ je zvu~ala kao da je iz sveta odraslih, iz sveta advokata. Uvek smo pazile, kao da nas neko uhodi, ili kao da mene neko prati. Pratile smo kuda se Verna kre}e, ^arlin me je stalno obave{tavala o wenom pona{awu ili izrazu lica. Nekoliko puta sam rizikovala da je pogledam, kada bi mi ^arlin rekla: „Okej. Sada te ne}e primetiti.“ Verna mi se tada u~inila pomalo pokuwenom, ili poti{tenom, zbuwenom, jer se odjednom na{la ovde nasukana i poput ve}ine „specijalaca“ nije mogla da 43

shvati gde je i {ta radi. Neke od wih – Verna nije bila od te dece – izazvale su uzrujanost me|u vaspita~icama kada su odlutale u {umu borova, kedrova i topola, koja je rasla na strmoj obali, ili du` pe{~ane pla`e, koja je vodila do autoputa. Potom su zakazali sastanak, pa smo zamoqene da pazimo na na{e nove drugarice, koje ne poznaju tako dobro ovo mesto kao mi. U tom trenutku me je ^arlin munula u rebra. Naravno, ona nije bila svesna nikakvih promena na Verni, moje nesigurnosti, ~ak ni to kako mi se ona sada doimala mawom – ^arlin me je sada neprestano izve{tavala o wenom prepredenom i zlobnom, prete}em izrazu lica. Mo`da je bila u pravu – mo`da je Verna po mojoj drugarici, mome telohranitequ, tome strancu, mogla da nasluti kako se sve promenilo i postalo neizvesno, zbog ~ega se mr{tila, mada je to nisam prime}ivala. „Nisi mi ni{ta pri~ala o wenim prstima“, re~e ^arlin. „[ta to?“ „Ovo su najdu`i prsti koje sam ikada videla. Mogla bi da ti ih obavije oko vrata i zadavi te. Mogla bi.

Zamisli kako bi bilo odvratno, da si no}u s wom u {atoru?“ Rekla sam da bi to stvarno tako bilo. Odvratno. „Ostali iz {atora su suvi{e retardirani da bi bilo {ta primetili.“ Tog posledweg vikenda je u kampu do{lo do izvesne promene, nastupio je neki druga~iji ose}aj. Nije to bilo ni{ta drasti~no. Obroci su najavqivani gongom iz trpezarije u uobi~ajeno vreme, servirana hrana nije bila ni boqa, ni lo{ija. Imale smo vreme po~inka, vreme za igru i vreme za plivawe. Kantina je radila kao i uvek, i uvek smo zajedno i{le na ]askawe. Ali se ose}alo kako raste nemir, a pa`wa opada. Moglo se to videti ~ak i na vaspita~icama, kojima na vrhu jezika nisu bile vi{e re~i grdwe ili ohrabrewa, koje bi u takvim situacijama obi~no zbuweno gledale i poku44

{avale da se sete {ta bi trebalo da ka`u. I ~inilo se da je sve to po~elo kada su doputovali „specijalci“.

Wihovo prisustvo je promenilo kamp. Pre wih je to bio pravi kamp, sa ustanovqenim pravilima, uskra}ivawima i nagradama, neizbe`nim kao u {koli, ili u bilo kojem delu detiwstva, a potom je taj sistem po~eo da se kruni, razotkriv{i da je sve bilo privremeno. Da je sve bila gluma.

Da li je to bilo stoga {to smo mogle, kada bismo pogledale u „specijalce“, pomisliti da ako oni mogu biti kamperi, onda ne postoji tako ne{to kao {to je pravi kamper? Jednim delom, da. Ali delom i stoga {to se ose}alo da svemu ovome dolazi kraj, da }e se svakodnevne rutine ukinuti, a mi }emo se vratiti roditeqima, da nastavimo sa starim `ivotom, dok }e vaspita~ice postati obi~ni qudi, ne}e biti ~ak ni u~iteqice. Vodile smo `ivot na pozornici, koja je uskoro trebalo da se razmontira, a zajedno s wom i prijateqstva, neprijateqstva i suparni{tva koja su cvetala posledwe dve nedeqe. Ko bi verovao da je to trajalo samo dve nedeqe?

Niko nije znao kako da govori o tome, ali su se me|u nama ra{irili tromost, dosada i zlovoqa, ~ak je i vreme bilo odraz tih ose}awa. Verovatno nije istina da je svaki dan u prethodne dve nedeqe bio vreo i sun~an, ali ve}ina nas bi sigurno oti{la sa takvim utiskom. A sada, u nedeqno jutro, nastupila je promena.

Dok smo napoqu imali sat molitve (koji se nedeqom odr`avao umesto ]askawa), oblaci su se smrkli. Nije bilo promene temperature – toplota je, {tavi{e, porasla – ali se u vazduhu ose}alo ne{to {to su qudi nazivali mirisom oluje. A bilo je tako mirno. Vaspita~ice bi povremeno zabrinuto pogledale u nebo, a to je radio ~ak i sve{tenik koji je nedeqom dolazio iz obli`weg grada.

Palo je nekoliko kapi, ali ni{ta vi{e od toga. Bogoslu`ewe se zavr{ilo i nije bilo oluje. Oblaci su se 45

pomalo razredili, nisu obe}avali sun~ano vreme, ali je to bilo dovoqno da se ne otka`e na{e posledwe kupawe. Posle toga nas nije ~ekao ru~ak – kuhiwa se zatvarala posle doru~ka. @aluzine na prozorima kantine se ne}e otvoriti. Na{i roditeqi }e po~eti da pristi`u oko podneva, da nas odvedu ku}i, a za „specijalce“ }e do}i autobus. Ve}inu stvari smo ve} spakovale, ~ar{avi behu skinuti, a gruba sme|a }ebad, koja su se uvek ose}ala na vlagu, uredno presavijena i polo`ena preko kreveta. ^ak i kada je spavaonica bila puna nas, koje smo ~avrqale i presvla~ile se u kupa}e kostime, wena unutra{wost je izgledala provizorno i sablasno.

Isto je bilo i na pla`i. Kao da je na woj bilo mawe peska, a vi{e kamen~i}a nego obi~no. A pesak je izgledao sivo. Voda se ~inila hladnom, iako je zapravo bila prili~no topla. Uprkos tome, na{e odu{evqewe kao da je splasnulo, retko ko je plivao, dok je ve}ina nas besciqno tumarala po vodi. Vaspita~ice koje su nas pratile na pla`u – Polin i jedna sredove~na `ena, zadu`ena za „specijalce“ – udarale su dlanom o dlan i vikale na nas. „Po`urite, {ta ~ekate? Posledwa prilika ovoga leta.“ Me|u nama je bilo dobrih pliva~ica koje bi odmah otplovile do splava. Sve koje su iole znale da plivaju, poput ^arlin i mene, trebalo je da doplivaju do splava najmawe jedanput, okrenu se i doplivaju nazad do obale, kako bi pokazale da umeju da plivaju makar nekoliko metara u dobokoj vodi. Polin bi najpre prva otplivala i ostala da lebdi u dubokoj vodi kako bi pazila da neko ne upadne u nevoqe i uverila se da smo svi preplivali koliko nam je bilo propisano. Me|utim, danas je mawe pliva~a, nego ina~e, plivalo putawom koja nam je bila odre|ena, tako da je ~ak i sama vaspita~ica, posle po~etnog ohrabrivawa i negodovawa, pozvala sve da u|u u vodu, pa je sada poskakivala oko splava, smejala se i 46

{alila sa iskusnim pliva~ima. Ve}ina nas se jo{ uvek br~kala u pli}aku, potom bismo zaplivali nekoliko metara, stali na dno i prskali jedno drugo, prevrtali se na le|a i plutali poput mrtvaca, kao da je plivawe ne{to sa ~ime niko vi{e ne `eli da se zamara. Vaspita~ica zadu`ena za „specijalce“ stajala je na mestu gde joj je voda jedva dosezala do struka – ve}ina „specijalaca“ ne bi odlazila daqe od mesta gde im je voda dosezala do kolena – tako da joj se gorwi deo jednodelnog kupa}eg kostima, sa cvetnim dezenom, nije ~ak ni nakvasio. Nagiwala se i prskala po sebi, smejala se i govorila: zar nije ovo super.

Voda u kojoj smo bile ^arlin i ja verovatno nam je bila do grudi, a mo`da i dubqa. Bile smo od onih koje su se u vodi glupirale, glumile mrtvaca, bacale se na le|a i na stomak, i niko nam nije govorio da prestanemo. Nastojale smo da utvrdimo koliko dugo mo`emo dr`ati otvorene o~i pod vodom, {uwale smo se i skakale jedna drugoj na le|a. Svuda unaokolo su bile druge devoj~ice, vikale su i vri{tale od smeha, radile su isto {to i mi.

Za to vreme, roditeqi pojedinih kamperki su poranili i ube|ivali vaspita~ice kako nemaju vremena za bacawe, tako da su neka deca pozivana da iza|u iz vode. To je samo poja~alo buku i unelo pometwu. „Vidi. Vidi“, rekla je ^arlin. Ta~nije, zavapila, po{to sam je pre toga gurnula pod vodu i ona je izronila i bquvala bale i pquva~ku na sve strane.

Okrenula sam se i ugledala Vernu kako ide prema nama, u svetloplavoj gumenoj kapici za kupawe, kako duga~kim rukama pquska po vodi i smeje se, kao da su se iznenada obnovila prava koja je imala nada mnom.

Nisam odr`avala prijateqstvo sa ^arlin. Ne se}am se, ~ak, ni kako smo se pozdravile na rastanku. Ni da li smo se uop{te pozdravile. ^ini mi se da su i weni i moji roditeqi stigli u isto vreme, da su nas odvukli u automobile, svako u svoj, posle ~ega smo se – {ta smo 47

drugo mogle? – prepustile starim `ivotima. Automobil wenih roditeqa sigurno nije bio toliko izudaran, bu~an i nepouzdan kao na{e vozilo, ali ~ak i da nije bilo tako, nikada ne bismo ni pomislile da me|usobno upoznamo roditeqe. Svi su `urili da se vrate ku}i, pa i nas dve, da ostavimo za sobom galamu zbog izgubqenih stvari, onih kojima su do{li ro|aci i kojima nisu i onih koji su morali da se ukrcaju na autobus.

Nekoliko godina kasnije, slu~ajno sam videla wenu sliku sa ven~awa. U to doba su slike sa ven~awa jo{ uvek objavqivane u novinama, i to ne samo u lokalnim, nego i u gradskim. Videla sam je u jednim novinama iz Toronta, koje sam listala dok sam ~ekala poznanika u kafeu u ulici Blur.

Ven~ali su se u Gvelfu. Mlado`ewa be{e iz Toronta, diplomac sa Ozgud Hola. Be{e prili~no visok, ili je mo`da ^arlin ostala niska. Bila mu je jedva do ramena, ra~unaju}i i izdignutu frizuru poput {lema, po tada{woj modi. Zbog kose joj je lice izgledalo zgu`vano, bezna~ajno, ali mi se ~ini da je linija oko o~iju bila debelo iscrtana, u stilu Kleopatre, dok su joj usne bile blede. Ovo zvu~i groteskno, ali be{e to izgled vredan divqewa, u ono vreme. Na weno bi}e iz detiwstva podse}ala me je mala, sme{na izbo~ina na bradi.

Ona – nevesta, pisalo je – diplomirala je na Kolexu Svete Hilde u Torontu.

Mora da je `ivela u Torontu i poha|ala Svetu Hildu, dok sam ja, u istom gradu, i{la na Univerzitetski kolex. Mo`da smo u isto vreme i{le istim ulicama i gazile istim stazama po fakultetskom kampusu. A nikada se nismo srele. Ne mislim da bi se ona pravila da me ne vidi da me je ugledala. Ja bih iskoristila priliku da joj se obratim. Naravno, po{to sam otkrila da je i{la u Kolex Svete Hilde, sada sam smatrala sebe ozbiqnijim studentom. Moji prijateqi i ja smo taj kolex zvali fakultetom za dame.

Sada sam bila na poslediplomskoj nastavi iz 48

antropologije. Re{ila sam da se nikada ne udajem, ali se nisam odrekla qubavnika. Nosila sam dugu ravnu kosu – moji prijateqi i ja smo bili prete~e hipika.

Uspomene na detiwstvo behu daleke i izbledele, mawe va`ne nego {to mi danas izgledaju.

Mogla sam da joj napi{em pismo na adresu wenih roditeqa u Gvelfu, koja se nalazila u novinama. Ali nisam to u~inila. Mislila sam da bi bio vrhunac licemerstva da ~estitam bilo kojoj `eni na udaji. *** Ali ona je pisala meni, petnaestak godina kasnije.

Pisala mi je na adresu moga izdava~a. „Stara moja drugarice“, pisala je, „kako sam bila uzbu|ena i sre}na kada sam ugledala tvoje ime u ~asopisu Maklins. I kako sam zadivqena {to si napisala kwigu. Nisam je jo{ nabavila jer smo bili na odmoru, ali nameravam da to u~inim – i da je pro~itam – ~im budem mogla. Ba{ sam listala ~asopise, koji su se nagomilali za vreme na{eg odsustva, kada sam ugledala tvoju upe~atqivu sliku i interesantan prikaz. I tada sam pomislila da bi trebalo da ti pi{em i ~estitam ti.

Mo`da si se udala, ali pi{e{ pod svojim devoja~kim prezimenom? Mo`da ima{ porodicu? Molim te, pi{i mi, reci mi sve o sebi. Na `alost, ja nemam dece, ali se bavim volonterskim radom, imam ba{tu, idem na jedrewe sa Kitom (mojim suprugom). Uvek imam {ta da radim. Sada sam u Savetu biblioteke i ima da im uvr}em ruku sve dok ne naru~e tvoju kwigu.

Jo{ jednom ti ~estitam. Moram re}i da sa se iznenadila, ali ne ba{ sasvim – oduvek sam predose}ala da }e{ uraditi ne{to posebno.“ Ni tada nisam stupila s wom u kontakt. ^inilo mi se da nije bilo smisla. Najpre nisam obra}ala pa`wu na re~ „posebno“, ali sam se blago trgla kada sam kasnije pomislila na wu. No, govorila sam sebi – u to jo{ uvek verujem – da ona pod tim ni{ta nije podra49

zumevala.

Kwiga, koju je ona spomiwala, nastala je iz teze za magistarski rad, od koje sam odustala. Bila sam uporna i napisala slede}u tezu, ali sam se vra}ala prethodnoj, u vidu hobija, kada sam imala vremena. Posle toga sam marqivo sara|ivala u pisawu jo{ nekoliko kwiga, {to se od mene i o~ekivalo, ali mi je ta kwiga, koju sam samostalno napisala, donela izvestan nalet pa`we iz spoqa{weg sveta (i – da li je potrebno re}i – negodovawe pojedinaca sa kolexa). Odavno je rasprodata.

Zvala sa Idioti i idoli – naslov koji danas ne bi pro{ao, od koga je moj izdava~ ~ak i onda strepeo, iako se slagao da }e da privu~e pa`wu.

U woj sam poku{avala da istra`im stav qudi u razli~itim kulturama – qudi se ne usu|uju da upotrebe re~ „primitivno“ u opisu tih kultura – prema qudima koji su mentalno ili fizi~ki druga~iji. Naravno, odba~ene su i re~i kao {to su „deficitarni“, „hendikepirani“ i „retardirani“, verovatno sa dobrim razlogom, ne samo zato {to mogu da ukazuju na superiorni stav i povremenu okrutnost, nego i stoga {to one nisu u potpunosti opisne. U tim re~ima se odbacuje ono {to je u velikoj meri izuzetno, ~ak i zadivquju}e – u svakom slu~aju, neobi~no mo}no – kod tih osoba. Bilo je interesantno otkri}e da su ti qudi izmamqivali po{tovawe, isto kao i nasrtaje i progone, te da su tim osobama, ne ba{ bez razloga, pripisivana razli~ita svojstva, da su smatrani svetim, magi~nim, opasnim ili vrednim qudima. Potrudila sam se da istra`ivawe sprovedem i u istorijskoj i u savremenoj ravni, izu~avala sam poeziju i prozu, kao i verske obi~aje. U profesionalnim krugovima sam, naravno, kritikovana jer sam bila previ{e literarna, jer sam sve informacije vadila iz kwiga, ali u to doba nisam mogla da putujem po svetu, jer nisam dobila stipendiju.

Naravno, uvi|ala sam vezu, vezu za koju sam pomislila da bi i ^arlin mogla da je uvidi. ^udno je kako 50

mi je to izgledalo daleko i neva`no, tek kao polazna ta~ka. Kao i sve ostalo iz detiwstva, tako mi je to onda izgledalo. Zbog puta koji sam od tada prevalila, svega {to sam postigla u odraslom dobu. Zbog sigurnosti. „Devoja~ko prezime“, napisala je ^arlin. Odavno nisam ~ula taj izraz. On me smesta podse}a na „staru devojku“, zvu~i mi toliko ~edno i tu`no. A u mom slu~aju, izuzetno neadekvatno. Jo{ tada, kada sam ugledala wenu sliku u novinama, nisam bila devica – mada pretpostavqam da ni ona to nije bila. Niti sam imala gomilu qubavnika – ve}inu ne bih ~ak ni nazvala tim imenom. Poput ve}ine `ena iz moga doba koje nisu bile u monogamnom braku, znala sam dokle mogu i}i. Do broja {esnaest. Sigurna sam da danas mnoge mlade `ene stignu do te sume jo{ pre nego {to napune dvadesetu. (Naravno, kada sam dobila weno pismo, jo{ nisam bila stigla do tog broja. Ne mogu i, uistinu, ne `elim da se setim koliko sam ih do tada imala). Trojica su mi bili va`ni u `ivotu, i sva trojica se nalaze hronolo{ki u prvoj polovini tog niza. Kada ka`em „va`an“, pod time mislim da sam sa tom trojicom – ne, sa dvojicom, tre}i mi je daleko vi{e zna~io nego {to sam ja zna~ila wemu – do`ivela trenutak kada sam po`elela da se sasvim otvorim i predam im ne samo svoje telo, nego da ~itav svoj `ivot istresem u isti, bezbedni ko{ sa wihovim.

Bila sam na ivici da to uradim, ali sam se uzdr`ala.

Tako da nisam ba{ sasvim bila uverena da bi to bilo bezbedno.

Nedavno sam primila jo{ jedno pismo. Prosledili su mi ga sa kolexa na kojem sam predavala pre penzionisawa. Na{la sam ga kada sam se vratila sa puta po Patagoniji. (Postala sam prekaqeni putnik). Bilo je poslato pre mesec dana.

Bilo je otkucano pisa}om ma{inom, zbog ~ega se autor ve} na po~etku izvinio. „Moj rukopis je u`asan“, napisao je, predstaviv{i se kao suprug „va{e stare drugarice iz detiwstva, ^arlin“.

51

Rekao je da mu je veoma, veoma `ao {to mi {aqe lo{e vesti. ^arlin le`i u Bolnici princeze Margaret u Torontu. Dobila je rak plu}a, koji se pro{irio na jetru.

Bila je, na `alost, vi{edecenijski pu{a~. Nije joj ostalo mnogo vremena. Nije me veoma ~esto spomiwala, ali bi to svaki put bilo uz odu{evqewe mojim izuzetnim postignu}ima. Znao je koliko me je ona cenila i sada, na kraju `ivota, veoma joj je stalo da me vidi. Zamolila ga je da on nekako do|e do mene. Uspomene iz detiwstva zasigurno najvi{e zna~e, pisao je on. Ose}awa do`ivqena u detiwstvu. Ni{ta ja~e od toga.

Pomislila sam, do sada je sigurno umrla.

Ali ako je tako, razmi{qala sam, ako je tako, bez imalo rizika bih mogla da odem u bolnicu i raspitam se o woj. Tada bi mi savest – kako god to nazivali – bila ~ista. Mogla bih da mu odgovorim da sam, na `alost, bila odsutna, ali da sam oti{la u bolnicu ~im sam bila u mogu}nosti.

Ne. Boqe da mu ne odgovoram. Mogao bi da se pojavi u mome `ivotu, da mi se zahvali. Bilo mi je neprijatno zbog re~i „drugarica“. Kao i zbog „izuzetnih postignu}a“, ali na druga~iji na~in.

Bolnica princeze Margaret nalazi se nekoliko blokova od moga stana. Bio je sun~ani prole}ni dan kada sam tamo do{etala. Mogla sam da telefoniram, ali ne znam za{to nisam to uradila. Mo`da sam `elela da mislim kako sam dala sve od sebe.

Na prijemnom {alteru sam saznala da je ^arlin jo{ uvek `iva. Kada su me pitali da li bih htela da je vidim, nisam mogla da ka`em ne.

Pewala sam se liftom i razmi{qala kako bih mogla da se okrenem i odem, pre nego {to stignem do sestrinske sobe odeqewa na kojem je le`ala ^arlin. Da bih prosto mogla da presednem u slede}i lift i si|em dole. @ena na prijemnom {alteru u prizemqu ne bi ni primetila moj odlazak. Nije primetila ni kuda sam krenula, ~im joj je pa`wa pre{la na slede}u stranku. A 52

~ak i da je to primetila, da li bi to igralo ikakvu ulogu?

Trebalo bi da me bude sramota, vaqda. Ne zbog nedostatka ose}awa, nego zbog pomawkawa ~vrstine.

Zastala sam pred sestrinskom sobom i pitala za broj sobe.

Be{e to jednokrevetna soba, prili~no mala, bez aparata koji svetle, cve}a ili balona. Najpre nisam mogla da vidim ^arlin. Nad krevetom se nagiwala sestra, ~inilo se da je na wemu bre`uqak od posteqine, ali se nigde nije video pacijent. Uve}ana jetra, pomislila sam i po`elela da pobegnem koliko me noge nose.

Sestra se uspravila, okrenula i nasmejala. Be{e to de`mekasta, sme|a `ena koja je govorila tihim, omamquju}im glasom, koji je ukazivao da je mo`da do{la sa Kariba. „Vi ste Marlin“, rekla je.

Kao da ju je uzbu|ivala ta re~. „Ona je toliko `elela da do|ete. Pri|ite.“ Poslu{ala sam je i pogledala u naduto telo i upalo, uni{teno lice, u pile}i vrat za koji je bolni~ka keceqa bila pre{iroka. Na lobawi joj je rastao ~uperak kose – jo{ uvek sme|e boje. Nigde znaka da je preda mnom ^arlin.

I ranije sam vi|ala lica qudi na samrti. Lica majke i oca, ~ak i lice ~oveka koga sam se bojala da zavolim. Nisam bila iznena|ena. „Ona sada spava“, re~e sestra. „Tako se nadala da }ete do}i.“ „Nije izgubila svest?“ „Nije. Ali sada spava.“ Da, sada sam videla, preda mnom je ipak bila ^arlin.

Po ~emu? Mo`da po gr~u, po prepredenom izvijawu ugla usana.

Sestra je govorila tihim, sre}nim glasom. „Ne znam da li bi vas ona prepoznala“, rekla je. „Ali se nadala da }ete do}i. Ima ovde ne{to za vas.“ 53

„Ho}e li se probuditi?“ Slegawe ramenima. „Moramo ~esto da joj dajemo iwekcije protiv bolova.“ Otvarala je fioku ispod kreveta. „Evo. Izvolite. Rekla mi je da vam ovo predam ako za wu bude prekasno. Nije `elela da vam to uru~i wen mu`. Sada, po{to ste ovde, bi}e joj drago.“ Zape~a}ena koverta sa mojim imenom, napisana {tampanim, drhtavim slovima. „Nije od mu`a“, rekla se, o~i su joj zablistale i {iroko se nasmejala. Da li je nawu{ila ne{to nedozvoqeno, `ensku tajnu, staru qubav? „Navratite sutra“, rekla je. „Ko zna? Re}i }u joj, ako bude bilo mogu}e.“ Ceduqu sam pro~itala ~im sam stigla u ulazni hol. ^arlin je uspela da je napi{e skoro normalnim rukopisom, za razliku od razvu~enih slova na koverti.

Naravno, mogla je najpre da napi{e pismo, stavi ga u kovertu i zape~ati, misle}i kako }e li~no da mi ga uru~i. Tek kasnije je uvidela potrebu da na koverti napi{e moje ime.

Marlin. Pi{em ti u slu~aju da toliko zanemo}am da ne mogu vi{e da govorim. Molim te, u~ini kako ti ka`em. Molim te, otidi u Gvelf, u|i u katedralu i potra`i oca Hofstrejdera. Katedrala nosi ime Na{e Gospe od ve~nog spasa. Toliko je velika da je svi znaju.

Otac Hofstrejder. On }e znati {ta treba da preduzme. O ovome ne mogu da govorim sa K. i ne `elim da on to ikada sazna. Otac H. sve zna, ja sam ga zamolila i on je rekao kako je mogu}e da mi pomogne. Marlin, molim te, u~ini to, blagosiqam te. Ni{ta ti ne zameram.

K. Mora da je to wen suprug. On ni{ta ne zna. Naravno da ne zna.

Otac Hofstrejder.

Ni{ta mi ne zamera.

Mogla sam ovo da zgu`vam i bacim ~im iza|em na ulicu. [to sam i u~inila, bacila sam kovertu i pusti54

la je da na vetru odlepr{a do slivnika na Aveniji Juniverziti. Tada sam shvatila da nisam vratila ceduqu u kovertu; jo{ uvek mi je bila u xepu.

Nikada vi{e ne}u oti}i u bolnicu. I nikada ne}u oti}i u Gvelf.

Kit be{e ime wenog supruga. Sada sam se setila.

I{li su na jedrewe. Kristofer. Kit. Kristofer. K. Kada sam se vratila u moju zgradu, u liftu sam pritisnula dugme za gara`u u suterenu, umesto za moj sprat. Re{ila sam da se ne presvla~im, pa sam sela u automobil, iza{la na ulicu i krenula da se ukqu~im na autoput Gardiner.

Autoput Gardiner, autoput 427, pa autoput 401. Qudi su se vra}ali s posla, lo{ trenutak da se ode iz grada. Mrzim ovakvu vo`wu, isuvi{e retko to radim da bih imala samopouzdawa. Imala sam mawe od pola rezervoara goriva, a morala sam i da svratim u toalet.

U blizini Miltona, pomislih, mogla bih da se zaustavim i sipam goriva, da odem u toalet i jo{ jednom razmislim. U tom trenutku ni{ta drugo nisam mogla, nego da idem u pravcu severa, a potom zapada.

Nisam se zaustavila. Pro{la sam iskqu~ewe za Misisagu, pa iskqu~ewe za Milton. Ugledala sam znak iznad autoputa koji mi je govorio koliko kilometara ima do Gvelfa, {to sam u sebi prevela u miqe, kao i uvek {to ~inim, da bih izra~unala otprilike koliko bih mogla da vozim. Sebi sam se opravdavala da nisam stala na pumpi zato {to je sunce sve ni`e i {to se sve lo{ije vidi, po{to smo iza{li iz izmaglice koje se nadvija nad gradom ~ak i po najfinijem danu.

Kada sam skrenula za Gvelf, stala sam na prvom odmori{tu i oti{la u `enski toalet, a noge su mi bile uko~ene i drhtave. Po{to sam napunila rezervoar i platila, pitala sam kako bih mogla da stignem do katedrale. Obja{wewe mi nije bilo do kraja jasno, ali sam upamtila da je na visokom bregu i da }u je lako na}i, u samom centru grada.

55

Naravno, to nije bila istina, iako se ona videla iz svakog dela grada. Sa ~etiri ispolirana torwa izdizao se niz tankih {iqaka. Be{e to predivno zdawe, na mestu monumentalne gra|evine, kakvu sam o~ekivala.

Dodu{e, ona jeste bila prostrana i dominirala je nad relativno malim gradom (kasnije mi je neko rekao da ta crkva, u stvari, nije katedrala).

Da li se ^arlin u woj ven~ala?

Nije. Naravno da nije. Wu su slali u letwi kamp Ujediwene crkve, a u wemu nije bilo devoj~ica iz katoli~kih porodica, iako je bilo razli~itih protestanata. Osim toga, K. nije trebalo da dozna za ovo.

Mo`da je ona u tajnosti primila katoli~anstvo. Posle toga.

Prona{la sam parking iza crkva. Zaustavila sam se i pitala se {ta bi trebalo da uradim. Nosila sam {iroke pantalone i sako. Imala sam toliko zastarela shvatawa o tome {ta bi trebalo nositi u katoli~koj crkvi – {tavi{e, katedrali – da nisam bila sigurna da li sam se prikladno obukla. Prise}ala sam se poseta crkvama po Evropi. Da li su ruke trebale da budu pokrivene? Da li je na glavi trebalo da nosim maramu, da obu~em sukwu?

Kakva li je blistava, sve~ana ti{ina vladala na ovom bregu. Bio je april, drve}e se jo{ nije razlistalo, ali je sunce jo{ uvek bilo visoko na nebu. U crkvenom dvori{tu be{e niski nanos posivelog snega.

Sako koji sam nosila be{e isuvi{e tanak za ve~e, ili je ovde mo`da bilo hladnije, a vetar sna`niji nego u Torontu.

Zdawe je mo`da u ovo doba dana bilo zakqu~ano, zakqu~ano i prazno.

Velika predwa vrata su mi se zaista ~inila zakqu~anim. Nisam se ni potrudila da se popnem stepenicama i otvorim ih, jer sam odlu~ila da pratim par starih `ena – starih poput mene – koje su do{le duga~kom stazom sa ulice, zaobi{le ulazno stepeni{te i krenule ka jednom od bo~nih ulaza u zdawe.

56

Unutra je bilo vi{e qudi, mo`da dvadesetak ili tridesetak, ali nisam imala ose}aj da su do{li na bogoslu`ewe. Bili su razbacani po klupicama, neki su kle~ali, a neki }askali. @ene ispred mene su zamo~ile ruke u mermernu {kropionicu, ni ne pogledav{i {ta ~ine, i pozdravile ~oveka, neznatno uti{av{i glas, koji je postavqao ko{are po stolu. „Danas je dosta toplije“, rekla je jedna od wih, a ~ovek je odgovorio da mu otpada nos od vetra.

Prepoznala sam ispovedaonice. Izgledale su poput odvojenih kolibica ili ku}ica za lutke u gotskom stilu, sa rezbarijama od tamnog drveta i tamnosme|im zavesama. Ina~e je ~itava unutra{wost crkve bila blistava i sjajna. Visoki, lu~no izvijeni svod be{e nebesko plave boje, a na mestu gde su se lukovi spajali sa zidovima nalazile su se svete slike na pozla}enim medaqonima. Prozori sa vitra`ima, koje su u ovo doba dana direktno poga|ali zraci sunca, pretvarali su se u stubove rubina. Diskretno sam pro{la kroz jednu od bo~nih la|a, trude}i se da pogledam u oltar, ali je zapadni zid oko svetili{ta bio toliko ble{tav da nisam mogla da gledam. Dodu{e, iznad prozora sam ugledala naslikane an|ele. Jato an|ela, sve`ih i eteri~nih, ~istih poput svetlosti.

Be{e ovo jedno od najneumoqivih mesta, ali ovde kao da mu se niko nije do kraja predao. Gospo|e su i daqe tiho }askale, ali nisu {aputale. A drugi qudi su, po{to bi se poslovi~no prekrstili, kle~ali ili bi obavqali svoje uobi~ajene poslove.

Kao {to sam i ja mislila, da }e moj posao biti uobi~ajen. Gledala sam oko sebe, tra`ila sam sve{tenika, ali nijednog nije bilo na vidiku. I sve{tenici, poput drugih qudi, moraju imati radno vreme. Po ~ijem zavr{etku sedaju u automobil i odlaze, u dnevnu sobu ili kancelariju ili odaje, ukqu~uju televizor i skidaju okovratnike. Sipaju sebi pi}e i pitaju se ho}e li biti za ve~eru ne{to pristojno da se pojede. Kada idu u 57

crkvu, oni to ~ine zvani~no. U odori, spremni za ceremoniju. Misu?

Ili da saslu{aju ispovest. Ali u tom slu~aju, ne zna se da li su u ispovedaonici. Da li su upravo u{li unutra, ili su kroz tajna vrata napustili odaju od drvenih letvica?

Mora}u nekoga da pitam. ^inilo mi se da je ~ovek sa ko{arama ovde bio iz razloga koji nisu bili sasvim privatni, mada be{e o~igledno da nije razvodnik. Nikome ovde nije trebao razvodnik. Qudi su sami birali gde `ele da sede – ili kle~e – a ponekad bi odlu~ili da ustanu i odu na drugo mesto, mo`da im je smetao sjaj draguqa koji se poja~avao na suncu. Kada sam mu se obratila, {aptala sam, po staroj navici iz crkve, a on je morao da me zamoli da ponovim pitawe. Nesigurno je klimnuo glavom, s izrazom zbuwenosti ili stida, prema jednoj od ispovedaonica. Morala sam da budem veoma konkretna i ubedqiva. „Ne, ne. Ja samo ho}u da razgovaram sa sve{tenikom.

Zamolili su me da porazgovaram sa sve{tenikom. Zove se otac Hofstrejder.“ ^ovek sa ko{arama se izgubio u udaqenim redovima klupa i malo kasnije se vratio sa mla|im sve{tenikom, energi~nih pokreta u obi~nom crnom kostimu.

Pokazao mi je put do sobe koju nisam primetila – nije to bila prava soba, nije imala vrata, u wu se ulazilo kroz nadsvo|eni hodnik – sa zadwe strane crkve. „Hajde da popri~amo ovde“, rekao je i izvukao jednu stolicu za mene. „O~e Hofstrejder…“ „Ah, moram da vam ka`em, ja nisam otac Hofstrejder. Otac Hofstrejder nije tu. On je na godi{wem odmoru.“ Na trenutak nisam znala kako da nastavim. „U~ini}u sve {to mogu da vam pomognem.“ „Jedna `ena“, rekoh, „jedna `ena je na samrti, u bolnici Princeze Margaret, u Torontu…“ 58

„Da, da. Poznata nam je bolnica Princeze Margaret.“ „Zamolila me je – ponela sam wenu poruku – ona `eli da vidi oca Hofstrejdera.“ „Da li je ona na{a parohijanka?“ „Ne znam. Ne znam ni da li je katolikiwa. Ali je odavde. Iz Gvelfa. Ona je moja prijateqica, koju dugo vremena nisam videla.“ „Kada ste razgovarali s wom?“ Morala sam da mu objasnim da nismo razgovarale, da je spavala, ali da mi je ostavila poruku. „Ali vi ne znate da li je ona katolikiwa?“ Na uglu usana je imao ranicu. Mora da ga je bolelo dok je govorio. „Mislim da jeste, ali wen mu` nije, i ne zna da je ona katolikiwa. Nije `elela da on to zna.“ Izgovorila sam to u nadi da }u da razjasnim stvari, iako nisam bila sigurna da li je to istina. ^inilo mi se da }e ovaj sve{tenik ubrzo da izgubi svako interesovawe. „Otac Hofstrejder je sigurno sve ovo znao“, rekoh. „Niste s wom razgovarali?“ Rekla sam da je bila pod lekovima, ali ne sve vreme, i da sam uverena kako su sigurno postojali periodi kada je bistrog uma mogla da mi ostavi poruku. To sam posebno naglasila, jer sam mislila da je to neophodno. „Ako `eli da se ispovedi, znate, postoje sve{tenici koji opslu`uju bolnicu.“ Nisam znala {ta jo{ da ka`em. Izvadila sam ceduqu, ra{irila je i pru`ila mu je. Videla sam da rukopis nije onako dobar kao {to sam mislila. Bio je ~itak jedino u pore|ewu sa rukopisom na koverti.

Lice mu je bilo napregnuto. „Ko je K?“ „Wen suprug.“ Bojala sam se da ne upita za wegovo ime, kako bi stupio s wim u kontakt, ali je umesto toga pitao kako se ona zove. Kako se zove ova `ena, rekao je.

59

„^arlin Salivan“. Pravo je ~udo da sam se setila prezimena. Na trenutak sam opet osetila samopouzdawe, jer mi je to ime zvu~alo katoli~ki. Naravno, to je zna~ilo da je mu` katolik. Ali je sve{tenik mo`da zakqu~io kako je mu` iza{ao iz vere, {to bi objasnilo wenu tajanstvenost, a wenu molbu u~inilo neodlo`nijom. „Za{to joj je potreban otac Hofstrejder?“ „Mislim da se radi o ne~em posebnom.“ „Svaka ispovest je posebna.“ Po~eo je da se di`e sa stolice, ali sam ja i daqe sedela. Ponovo je seo. „Otac Hofstrejder je na godi{wem odmoru, ali je u gradu. Mogao bih da mu telefoniram i zamolim ga da do|e. Ako vi insistirate.“ „Da. Molila bih vas.“ „Ne volim da ga uznemiravam. U posledwe vreme se ne ose}a dobro.“ Rekla sam da ako se ne ose}a dovoqno dobro da se odveze do Toronta, mogla bih ja da ga povezem. „Postara}emo se da ga transportujemo, ako bude potrebno.“ Osvrnuo se oko sebe i po{to nije ugledao {ta je tra`io, izvadio je olovku iz xepa i odlu~io da pi{e po zadwoj strani poruke. „Ponovite mi jo{ jednom weno ime. ^arlot, je li?“ „^arlin.“ Nisam li bila u isko{ewu tokom ovih pregovora? I to ne jednom? Pomislili biste da sam mogla da se prelomim u sebi, da sam mogla biti toliko mudra, dok sam nazirala beskrajnu, mada pomalo prepredenu mogu}nost opro{taja. Ali ne. Nije to za mene. [to je u~iweno, u~iweno je. Bez obzira na jato an|ela, suze krvi.

Sedela sam u automobilu, nisam ni pomislila da ukqu~im motor, iako sam se sada smrzavala. Nisam znala {ta sada da radim. Odnosno, znala sam {ta bih mogla. Da na|em kako se sti`e do autoputa i ukqu~im 60

se u ve~nu blistavu reku automobila koja je tekla do Toronta. Ili na|em preno}i{te, ako ne budem imala snage da vozim. U ve}ini takvih mesta bi vam dali novu ~etkicu za zube, ili biste mogli da je nabavite na automatu. Znala sam {ta je nu`no i mogu}e, ali na trenutak nisam imala snage da to u~inim.

Trebalo je da motorni ~amci na jezeru budu udaqeni od obale. A posebno od mesta gde smo kampovale, kako nas talasi koje stvaraju ne bi ugrozili dok plivamo.

Tog posledweg, nedeqnog jutra, nekoliko wih je zapo~elo trku i kru`ili su u blizini – naravno, ne toliko blizu kao splav, ali sasvim dovoqno da stvaraju talase. Splav je nemirno poskakivao, a Polin je prekorno i u o~aju zavikala. ^amci su dizali preveliku buku da bi oni koji ih voze mogli da je ~uju, i napravili su veliki talas koji se kotrqao prema obali, zbog kojega smo mi u pli}aku iskakali napoqe ili bivali prevrnuti.

I ^arlin i ja smo izgubile ~vrsto tlo pod nogama.

Le|ima smo bile okrenute prema splavu, jer smo posmatrala Vernu kako ide ka nama. Stajale smo u vodi do pazuha, izgleda da smo se podigle i prevrnule u istom trenutku kada je Polin povikala. Mo`da smo ciknule kao i ostale devoj~ice, najpre od straha, a potom u ushi}ewu {to smo povratile ravnote`u, {to je talas iza nas. Slede}i nalet nije bio tako sna`an, pa smo mogle da mu se odupremo.

U trenutku kada smo se prevrnule, Verna se zabila izme|u nas dve. Kada smo isplivale, dok nam je s lica lila voda, a ruke mlatarale, ona je jo{ uvek le`ala ispru`ena ispod povr{ine. Svuda oko nas su se ~uli graja i vri{tawe, koji su se poja~avali sa nailaskom mawih talasa, i oni koji su nekako propustili prvi nalet sada su se pretvarali da ih je oborio drugi. Vernina glava se nije pomaqala na povr{ini, iako nije bila nepokretna, nego se lewo i lako micala, poput meduze. ^arlin i ja smo polo`ile ruke na wu, na gumenu kapicu.

61

Moglo je to da izgleda kao nesre}ni slu~aj. Kao da smo, u poku{aju da povratimo ravnote`u, dohvatile obli`wi gumeni predmet, ne shvataju}i {ta dr`imo ili {ta ~inimo. Razmi{qala sam o tome sa svih strana. Mislim da bi nam bilo opro{teno. Deca. U strahu.

Da, da. Jedva da su znala {ta rade.

Da li je to ikako moglo da bude istina? Da li je to bila istina, u smislu da ni{ta nismo planirale, na po~etku. Nismo se pogledale i odlu~ile {ta }emo, potom, svesno da u~inimo. Svesno, jer su nam se o~i ipak srele dok je Vernina glava poku{avala da se izdigne nad povr{inom vode. Glava joj je bila re{ila da ispliva, poput knedlice u supi. Ostatak tela je pravio mlitave pokrete u vodi, ali je glava znala {ta treba da radi.

Mogle smo da popustimo stisak na gumenu glavicu, na gumenu kapicu, da nije bilo wene reqefaste povr{ine, koja ju je ~inila mawe klizavom. Savr{eno se se}am boje, neukusne svetloplave, ali ne mogu da odredim kakav je bio dezen – riba, sirena ili cvet - ~ije su mi se ivice urezivale u dlanove. ^arlin i ja smo gledale jedna drugu u o~i, umesto u ono {to nam rade ruke. O~i joj behu ra{irene, na wima se videlo likovawe – pretpostavqam da su i moje bile takve. Mislim da nismo ose}ale zlobu, trijumf na{e zlobe. Vi{e nam se ~inilo da radimo upravo ono {to se – verovali ili ne – tra`i od nas, kao da je to apsolutni vrhunac, kulminacija u na{im `ivotima, u ostvarewu sebe.

Oti{le smo predaleko da bismo se vratile, moglo bi se re}i. Nismo imale izbora. Ali kunem se da taj izbor pred nas nikada, nikada nije ni postavqan.

Sve to verovatno nije trajalo du`e od dva minuta.

Ili tri? Ili, mo`da, minut i po?

Verovatno }e biti previ{e da ka`em kako su se tmurni oblaci upravo u tom ~asu razi{li, ali je u jednom trenutku – mo`da ba{ dok su prolazili motorni 62

~amci, ili kada je Polin zavri{tala, ili prilikom prvog naleta talasa, ili kada je gumeni predmet pod na{im rukama prestao da pokazuje svoju voqu – granulo sunce i na obali se pojavilo jo{ vi{e roditeqa. Dovikivali su nam da prestanemo da se glupiramo i iza|emo iz vode. Be{e kraj plivawu. Barem za one koji su `iveli daleko od jezera ili javnih bazena. Privatne bazene smo vi|ale jedino u filmskim magazinima.

Kao {to rekoh, se}awe me izdaje od trenutka kada je do{ao rastanak sa ^arlin, kada sam u{la u automobil mojih roditeqa. Jer sve posle toga nije bilo bitno. U tom uzrastu, pojedine stvari se zauvek zavr{avaju. O~ekuje{ od wih da se zavr{e.

Uverena sam da nismo rekle ni{ta banalno, uvredqivo ili nepotrebno, kao {to je Nemoj nikom re}i.

Mogu da zamislim kako smo se prenule od nelagodnosti, ali se ona nije toliko brzo {irila, po{to je bilo i drugih drama koje su se odigravale. Jedno dete je izgubilo sandalu, drugo, iz grupe najmla|ih, vri{talo je kako joj je pesak u{ao u o~i. Jedno je, u to sam sigurno, povra}alo, bilo zbog uzbu|ewa izazvanog talasima, ili zato {to joj je do{la porodica, ili jer je prebrzo progutalo pro{vercovane slatki{e.

Ubrzo, ali ne odmah, ra{irila se strepwa da jedno dete nedostaje. „Ko?“ „Jedno od ‘specijalaca’.“ „Do|avola! Moglo se to i o~ekivati.“ @ena zadu`ena za „specijalce“ se rastr~ala unaokolo, jo{ uvek je nosila kupa}i kostim sa cvetnim dezenom, dok joj je ko`a puna~kih nogu i ruku, kremaste boje, mlitavo podrhtavala. Glas joj je bio razdra`en, na ivici da zapla~e.

Neka neko pogleda u {umarku, tr~ite stazom, vi~ite joj ime. „Kako se zove?“ „Verna.“ 63

„Stanite!“ „[ta?“ „Je l’to ne{to viri iz vode?“ Ali verujem da smo tada ve} bile oti{le.

Prevod Predrag [apowa

1 Uvredqiv naziv za fizi~ke radnike iz Indije ili sa Dalekog istoka. Prim. prev.

2 U originalu: There’ll Always Be England, Hearts of Oak, Rule Britannia, The Maple Leaf Forever. Prim. prev.

64

Oguz Ataj

ZABORAVQENI

„Dragi, na tavanu sam!“ povikala je kroz otvor. „Stare kwige danas mnogo vrede. Ho}u da ih potra`im.“ Da li je ~uo moje posledwe re~i? „Tamo je mnogo mra~no. Stani, da}u ti lampu.“ Dobro. Jedan miran dan. Neko mi je govorio da celog `ivota tra`im neko stalno interesovawe. Kad bi bilo neko ogledalo, i malo svetla, da poka`e kako se osmehujem. „Slomi}e{ ne{to u mraku.“ Kroz otvor mi je pru`io baterijsku lampu. Svetlo sa kraja ruke u kojoj je bila lampa, osvetlelo je jedan slu~ajan i neva`an ugao.

Pomilovala je tu ruku. Ruka je nestala. O ~emu li razmi{qa? Osmehnula se. Jel’ opet razmi{qa?

Godinama se nije popela u taj pra{wavi mrak prepun paukova. Neke bube su se razbe`ale ~im su ugledale svetlo. Upla{ila se, ali snage joj je dalo to {to je mislila da }e ipak biti korisno. Mo`da sam mogla uspeti u tome a da nikome nisam ni{ta rekla. Od mene ne o~ekuje ni{ta za uzvrat. Zar mu ovako poma`em? Ne znam, ponekad se zbunim; naro~ito kada mi tutwi u glavi. Da mi je da razmi{qam kao on. Pratio me je trude}i se da to ne primetim. Povla~i se. Onda, da ipak ne `urim.

Dr`ala je lampu tik ispred sebe; tu su slike wene majke i oca. Izme|u slika su bile stara kutija za cipele i nekoliko slomqenih lampi. Za{to se nikako nisu voleli? Tako sam se pla{ila da bi mogli umreti. Pogledala je u kutiju; pa to su one koje sam nosila sa toaletom na prvom balu. O Bo`e, svako ve~e bih sa nekim izlazila da bih plesala. Kako sam to mogla? O haqinu je obrisala pra{inu sa ruku. Pogledala je qubi~aste cipele: bile su naborane i propale. Obula 65

je levu; broj mi se uop{te nije promenio. Postidela se, ali je ipak nije izula. Napravila je dva-tri koraka {epaju}i. Zatim se pribli`ila slikama, kleknula i primakla ih jednu drugoj. Podlakticom je malo obrisala pra{inu. Nisu mogli da razumeju ni mene ni wih same. Koliko sam samo plakala. Mogu li dole da im na|em neko mesto? U hodniku, u ostavi... lupetam.

Nisam ih zaboravila, nisam ih zaboravila. Na o~evom licu je bila neka ponosna namrgo|enost. Nikako ih ne mogu oka~iti na isti zid. Ispred o~iju joj je brzo promakla situacija u ku}i. Nisu hteli da budu jedno uz drugo; ~ak ni do groba. Uzela je jednu sliku, odlo`ila fewer, ali nije nije znala koju je sliku uzela. Stavila ju je na povi{e mesto. Malo se zbunila i udarila kolenom u neku dasku. Posrnula je i pala na pod. Bio je to lagan pad. Nije se usudila da ustane, pa je oti{la do fewera puze}i. Jo{ jedna kutija. Ispraznila ju je: stare fotografije! Udaqavala se od svog ciqa. Ne treba da mislim da }e me gwaviti. ^ak i da mu ka`em u lice ne bih mogla da iza|em na kraj sa tim. Hitro je pore|ala slike po podu i lampom prelazila preko pra{wavih obrisa. Kao da sam se bila popela u neku drugu ku}u i sve ih ostavila nekome koga vi{e nikada ne}u videti. Pome{ala je slike: Bo`e, koliko mnogo slika sam napravila! Ve}ina ih nije dobro ispala.

Nasme{ila se: kako su se tada nosile duge sukwe.

Ru`no duga~ke. I sme{no su stajale. Ko zna sa kog je ovo filma? Bila sam napravila kao da }u oti}i pa sam odjednom okrenula glavu. U koga sam to pogledala? Jo{ jedna slika sa istom haqinom. Pored mene je neko.

Slika je veoma pra{wava. ^ovek sebe prepozna iako je pra{wava. Liznula je prst; pra{ina se prvo pretvorila u blato, a zatim... Pod prstom je ugledala nasme{eno lice svog prvog mu`a. Bo`e, i ja sam nekada bila udata... Posle sam se opet udala. [ta da se radi, ni{ta ne mo`e preko no}i. A {ta mo`e? Koliko sam se rastu`ila zbog ose}awa koja nisam mogla da opi{em i 66

nazovem pravim imenom. Sagnula se i sa poda uzela pregr{t slika: Kako uop{te nisam pravila problem niza{ta pre nego {to je na~iwena ova slika, a posle sam po~ela. I {ta je posle bilo? Posle... pa ovde si... u ovoj ku}i. Dakle, posle se ni{ta nije desilo u vezi sa wim.

Ni lo{e ni dobro: dakle ba{ ni{ta. Ali to nisam osetila; prelaz je bio tako neosetan... Ne, pome{ala je tvoje misli, tvoje re~i sa jednostavnim smislom...

Kakve to veze ima sa ovim? Ali ja... Dok sam be`ala od wega, kako to da sam se odjednom okrenula i bila uslikana? Jesam li uvek tako stajala na slikama? Sela je na povi{e mesto, zagwurila lice u dlanove i po~ela da razmi{qa? Ko zna kakvo mu je bilo lice? U svakom slu~aju, ja sam bila kriva; ali ne onda kad je to slikano... Mo`da sam tada bila u pravu, sigurno sam bila u pravu. Jo{ mnogo ranije... mnogo ranije...

Malopre je htela da se domogne kwiga i htela je da se okon~a ovo beskrajno putovawe u pro{lost. Poku{ala je da izuje staru plesnu cipelu. A zatim nikako nije mogla da prona|e svoje mekane papu~e sa zatvorenom petom. Posr}u}i je krenula prema baterijskoj lampi. U uglu ispred je trebalo da bude sanduk sa kwigama. Ali tamo su bili mra~ni obrisi koji ne li~e na sanduk za kwige. Uperila je lampu u tu ~udnu gomilu. Sa strahom je ustuknula: tamo je bio neko, neko ko sedi. Uzela je lampu i svom snagom je htela da pobegne kroz otvor, ali nije mogla da se pomeri. Uprkos strahu, primakla mu se sa lampom. [ta god je u `ivotu uradila, uradila je uprkos strahu. Ili se taj strah ve} odavno izgubio. Uperila mu je lampu u lice: Moj Bo`e! Wen biv{i je le`ao na podu. Pra{wav i prekriven pau~inom kao i sve ostalo na tavanu. Poput neke stare skulpture koja je paukovim nitima pri~vr{}ena za slike i sanduk za kwige.

Desna ruka mu je bila oslowena na ivicu stola, a prsti ispod skupqeni u prazno kao da dr`e olovku. Kolena su joj klecala, zubi cvokotali, a tlo pod nogama se izgubilo; okliznuv{i se prevrnula je {tafelaj koji joj je uda67

rio u nogu. Ruka mu je i daqe visila u prazno: pau~inom je bila vezana za tavan. [ta je hteo da uradi tom rukom?

Je li poku{ao da napi{e ne{to? [teta, nikada ne}u saznati. Leva ruka mu je bila na zemqi i dr`ala je pi{toq. A da se nije ubio? Nema {anse! Da je tako ne{to u~inio, ja bih to znala; sve mi je govorio. Tako smo lepo pri~ali. Nikada me ne bi ostavio samu.

A posle se setila: jednog dana, posle `estoke sva|e, wen se dragi popeo na tavan. Onoga dana kada su oboje rekli da ne mogu vi{e. Poku{ala je da se seti okolnosti: mo`da nije bila neka velika sva|a. Mo`da su bili malo quti. Nasmejala se: koliko se samo qutio na tu re~ „malo“. Bila ga je ostavila na tavanu i istr~ala na ulicu: ose}ala je da }e umreti. Dobro, ali za{to? Nije znala; samo se se}ala snage emocije. Posle je na ulici videla „wega“, i uprkos svoj nesre}i, bespomo}nosti i `eqi da se umre nekako je primetila neku razli~itost i interesovawe u „wegovim“ o~ima. Naravno, tog se dana vratila ku}i sama. I posle toga, koliko sam se samo puta vra}ala ku}i sama. Da sada pri~a sa mnom, koliko bi jo{ puta rekao „jel’ mo`e?“ Kleknula je na kolena koja su klecala i uperila mu je lampu u lice: o~i su mu bile otvorene i `ive. Nije mogla da ih gleda, pa je pogled okrenula u mrak. Posle je opet pogledala; u wega, i opet je iskoristila svoju snagu koja je nije napu{tala u pitawima `ivota i smrti. Uop{te nije propao; mo`da ne bi bilo ovako da nisam zakasnila? Ratu`ila se. Ali uop{te se nije promenio; ~ak su mu i o~i otvorene kao kad sam ga posledwi put videla. Samo, u `ivosti ovih o~iju je bilo ne{to drugo: neki bezose}ajni izraz, iako su sve znale. Pla{ilo me je to wihovo: „ne gledaj u mene, ve} sam mrtav!“ Nisam verovala. Rekao bi tako ne{to, iako je mrtav. Mo`da me ponovo prati. Promenio je mesto. Rastu`ila sam ga rekav{i: „Ja te ne interesujem!“ Ne, ne posmatra me. A mo`da razmi{qa? Odjednom bi po~iwao da pri~a.

Pitala bih ga: „Kada sve to smi{qa{?“ Nikako nisam 68

videla kada razmi{qa. Ne, stvarno nije umro; jer da je umro ja ne bih mogla da `ivim. Znao je to. Nisam znala da mi je ovoliko blizu, ali sam rekla da ako ti negde postoji{ onda i ja mogu da `ivim. Bilo kako bilo, rekoh, dosta mi je da znam da postoji{. Rekla sam to mnogo pre sva|e, ali znao je da ni{ta ne}e mo}i da promeni na{e neslagawe. Posle, iako neko vreme nisam htela ga da vidim, iako sam znala da je tamo i iako nikako nisam mogla da se popnem na tavan, znao je da ne}u mo}i da `ivim bez wega. Za{to posle nisam mogla da ga tra`im? Nisam imala prilike; iako sam stalno mislila na wega, stalno bi se ne{to ispre~ilo. Sigurno nije silazio po{to je odozdo ~uo nove glasove i novu buku. Ali je znao: me|u nama ni{ta novo nije imalo va`nost, sve smo ve} ispri~ali. Trebalo je da ~ekam da si|e. Prvo sam pomislila da ne silazi ne bi li me rastu`io. A posle... eto nikako nije moglo... Nisam mogla da se popnem: gosti, `ivotne neda}e, hrana, su|e, ~i{}ewe ku}e, briga o „wemu“ (bio je poput deteta, nije znao da se brine o sebi), smrt moje majke i oca, gu`va oko svega i gomilawe stvari koje treba da uradim. Na kraju sam zaboravila da je tamo, na tavanu.

(Naravno, nisam ga zaboravila.) [ta ja znam, bilo je nesretnih qudi; bavila sam se wima. Ionako, nisam ni pomi{qala da }e toliko ostati na tavanu. Mo`da onda kada nisam bila kod ku}e... Da, stvarno sam tako razmi{qala. A kako bih druga~ije mogla? Za moj `ivot je bilo potrebno da on postoji svaki tren. Da sam druga~ije ose}ala, sad bih ve} bila mrtva. Osim toga, koliko puta mi je do{lo da se popnem na tavan. Da sam ~ula da se ubio, sigurno bih se popela. Nisam mogla da nas gledam uznemirene.

A da li sam mo`da ~ula? Jednom se odozgo ~ula neka buka; pomislila sam da je vetar zalupio vrata. Ali kako to? ^ula sam taj zvuk danima nakon {to se popeo na tavan. A ja sam danima bila sklup~ana u jednom uglu.

Nikuda nisam i{la. Zna~i pucao je. Mo`da u srce...

69

Sagnula se drhte}i: pogleda}u mu srce. Leva strana odela mu je bila istrulila; raspala se od laganog dodira ruke. Iznutra je iza{la gomila buba{vaba i razmilela se okolo. Nisam se interesovala da brinem o wemu, uop{te mu nisam pregledala odelo; mo`da su buba{vabe po~ele da ga jedu kroz neku rupu koju nisam zakrpila. Posle su pro{irile rupu. Rukom je pretresla unutra{wost odela. Dobro, nisu mogle tamo dospeti iz doweg ve{a. Wegova ko`a je bila na mestu. Ne mo`e se re}i da mu je telo ba{ toplo, ali srce mu je svakako na mestu. Bojim se da je povredio levu stranu grudi: eno tamo, znam. Jer druga~ije ne bih mogla da `ivim. (Nije trebalo da ka`em „jer“ na po~etku re~enice;sad bi se naqutio. Da, `ivela sam misle}i {ta }e svaki tren da ka`e, i sada sam mo`da pomislila {ta }e re}i.) Samo, toliko je istrulio. Dobro. Kako bih ga sada mogla ubediti da sam sve ovo vreme `ivela zajedno sa wim, da sam mislila na wega `ive}i kao da sam ga zaboravila? Ne bi razumeo, bio bi zauzet prizorom, ne bi razumeo. Po{to sam srela nekog drugog, pomislio bi da je ta nova veza u~inila da bude zaboravqen. Svega se dobro se}am; ~ak i odela koje je nosio onog dana kada se popeo na tavan. Pre{la je lampom preko mrtvaca: Iza pau~ine je bio magloviti prizor. Samo je bilo malo mra~no tamo gde sam ruku prinela wegovom srcu. Slika kao san.

Nikada se nismo zajedno slikali. Nismo to mogli, kao ni mnogo drugih stvari; nikako nije i{lo. Stalno neka trka i briga oko nekih stvari... Za{to smo jurili, ~emu `urba? Do dana kada se popeo na tavan, radili smo sve jedno za drugim; uop{te nismo stajali niti smo se ponavqali. A posle, u danima kada sam ostala u svom uglu; nisam ni jela ni razmi{qala. Stalno sam pu{ila. Na kraju sam ku}u dovela u nepodno{qivo stawe. Sve je prekrila neka anarhija kao posle rata. Iako sam volela da sve dr`im pod konac, ipak sam se koprcala u neizdr`ivoj prqav{tini i neredu. Mo`da sam tako kaznila sebe. Htela sam da padnem u ubistveno bezna|e, 70

zato {to sam isrt~ala na ulicu i oti{la „wemu“. Ko zna? A mo`da govorim sve ovo zato {to `eli{ da o sebi mislim lo{e. Ali, nikada nisam pomislila da }e{ umreti, da }e{ se ubiti. Ma{tala sam da `ivi{ negde daleko ili da barem vodi{ neki `ivot daleko od pogleda. Za oko joj je zapala jedna buba{vaba koja se trudila da pobegne od svetla, pri{la joj je. Lampom je pratila bubu: ru`no stvorewe, trudilo se da se iskobeqa zapetqano u pau~inu. Upla{ila se da }e noge bube pocepati odelo. Pro{le su godine, ne bi moglo da izdr`i ni najslabiji dodir, ko zna? Eto, uspela se uz telo i malo se zateturala na obrazu: Brada mu je malo du`a nego ina~e; eto nije voleo da se brije svaki dan. Buba koja se popela gore, nestala je u pravcu temena. Da li da lampom osvetlim to mesto? Ne. Upla{ila se; ali u polumraku je ugledala rupu od metka. U trenu kada je drhte}i ustuknula, iz iste rupe je iza{la buba{vaba: Izme|u nogu je nosila ne{to malo i grubo. S u`asom je usmerila lampu u rupu; zraci su se videli na zidu iza glave. Jao! Bube su mu pojele mozak, najmek{i deo. Mo`da je buba nosila wegov posledwi deo. Nije mogla da se suzdr`i: „Dragi, jesu li te mnogo ostavili samog?“, re~e. Odozdo, iz neko drugog otvora ~ula je glas svog dragog: „Ne{to si rekla, draga?“ U panici, gurnula je ruku u kutiju sa kwigama, „Ni{ta“, uzvrati brzo. „Pri~am sama sa sobom.“ Sa turskog preveo: Sa{a Brada{evi}

71

Sara Kir{

IZ MOJIH FAKSIRAWA

Danono}na magla se di`e, odmah zatim izlazi sunce na svoju vrlo krivu putawu. Dobila sam faks iz oblasti poetologije, zbog ~ega ga ne pre}utkujem. Bavim se sa \oakinom, {to nije wegovo pravo ime, ve} nekoliko nedeqa pakosnim faksirawem o svim predmetima. \oakino je prisustvovao kongresu Akademije za jezik i kwi`evnost sa Udru`ewem poslodavaca metalske struke, i bilo je pou~no za obe strane. Ranije su kongresi odr`avani sa udru`ewem posloprimalaca, ali svi smo samo qudi. Vladala je izvesna uko~enost. \oakino je poslovo|i K. tog Udru`ewa onda privatno objasnio, da {to se ti~e pisaca ta uko~enost po~iva verovatno na tome {to se oni ose}aju materijalno podre|enima. Na to je K. kazao da se sa strane poslodavaca ta uko~enost zasniva na tome {to se oni ose}aju prema piscima duhovno podre|eni. To je \oakino smatrao simpati~nim. U diskusiji je poslovni rukovodilac K. zastupao mi{qewe pod uticajem katoli~kog u~ewa o dru{tvu, kako bi poslodavci morali postepeno da uvide da oni nose ukupnu dru{tvenu odgovornost. Da li i pisci nemaju ukupnu dru{tvenu odgovornost. \oakino mu je protivure~io. Mi nismo odgovorni za radna mesta i za nezaposlene, mi smo individualisti sa pretenzijom na autonomiju umetnosti. Sveukupna dru{tvena odgovornost itd. lako prelazi u ne{to tako kao dr`avna umetnost. To je K. shvatio. Bilo je zanimqivo, pi{e \oakino, kakve predstave o na{em poslu ima K. Tako je on sasvim ozbiqno tvrdio da pisci i izdava~i moraju da se bave istra`ivawem tr`i{ta kako bi otkrili, koji se „proizvodi“ tra`e. Prema tim rezultatima bi onda 72

pisci pisali kwige, t.j. proizvodili „proizvode“, koje bi „potro{a~i“ zatim i prihvatili. Pa, bravo! Smejala sam se do suza. A Mozes, koji je sa svojom {oqom kafe bio u prolazu, re~e da je nedostatak na tr`i{tu {unda ve} popuwen. Meni je jo{ pao napamet stari DDR-slogan, „Moja ruka za moj proizvod“, sa kojim dolazimo onda verovatno do fundamentalizma i Salmana Ru`dija.

SNEG DOLAZI NA KRILIMA OLUJE

Slovni znaci, koji za mene ~esto poprimaju svoj trodimenzionalni oblik, oni najvi{e stoje u snegu. Ili moj rukopis, koji se tka u tepihe i u~voruje, oni le`e ispod zavejanog drve}a. Sa dvadeset {est slova poku{ati da se ka`e ono neizrecivo. Ja verovatno ispisujem sebe sa papira u krajolike – to je trag {eve koja je odletela neposredno pred sne`nu oluju, jedinstveni beli ples mu{ice, kao {to ga je izmislio Aleksandar Blok. Prilazim ~udnim grupama drve}a, okliznem se o neki zarez, razja{wavam belu mrqu na geografskoj karti. U dvoje hodaju}i daqe svako za sebe u najlep{em slu~aju sa mojim sau~esnicima, ~ujem kako sneg {kripi, kako wegove ru~no napravqene ~izme cvile, mi znamo da nikada ne}emo sti}i. Ne gledam unazad, ne `elim da se pretvorim u stub snega. Nekoliko ma~aka nam dolazi u susret, knez Mi{kin me|u wima, ostrva ispred nas su pesme, grupe ostrva, kinesko slovo, ku}a protiv neda}a vremena, Zujawe se prolama kroz prozra~ni vazduh, vi{e ne}u poludeti.

Slova, re~i su drve}e i sada krajolici. U tvorevinama, koje stvaraju pesnici, stanuje wihova vlastita telesnost. Kucawe moga srca, nestrpqivost, bez daha 73

sam ja. I sve se nalazi u mojim tragovima. Ili u pogledu nad-prijateqa kao sa druge planete. ^ovek ulazi dakle u jedan tu|i tekst i ne zna vi{e da li }e uspeti da iza|e. I nije re~eno da se du`e vremena zadr`ite u romanu nego u jednoj kratkoj pesmi. Mo`e se dogoditi da ovu posledwu nikada vi{e ne `elite da napustite.

Imam svoja draga mesta u mese~inastom snegu. Kojima se upu}ujem prevashodno. Nekoliko svojih vlastitih, ali mnogo vi{e zadr`avam se u onima svojih idola. Ili sam bolesna. Imam najzad taj ~uveni grip i lepu visoku temperaturu. I moj sau~esnik, koji je tako|e jedan `ivi od tih idola ka`e mi na telefonu: Ali sada lezi! I ponesi sa sobom Jednaestog belog kowa, i ja to ba{ sada ~itam. To je predlog za ~itawe, dvostruka radost i sne`na me}ava bez pore|ewa.

Sedim na prozoru ovog 3. januara i gledam u belo kao u neki veliki svitak papira. Magla se kovitla iznad snega, nebo belo kao sneg i malo i veliko drve}e isplivava. Stubovi dalekovoda, krovovi malobrojnih seoskih ku}a zatrpani snegom te{ko se mogu razaznati.

Jedna crvena ta~ka izrawa na po~etku lista, `ig, i zraci su upijeni tako rano ujutru. Vidim malo jato grlica na meni susednim jablanima, ispred `iva ograda od ru`e bez li{}a i jedva naziru}e konture vodeni~nog kamena ispod snega. Moj tekst koji iz sata u sat sve boqe mogu da vidim, te~e na slede}i na~in, i kad sam ga do kraja izslovirala, u ~etvrtom jablanu sedi Venera, a polumesec poku{ava da se pribli`i sa istoka. Dan je pro{ao. Tekst, koji sam umela da napi{em, on do sada glasi: Stiks I negde }e Na obali oni Reza~i pesama 74

^ekati sa svojim Zvani~nim licima.

Dok to zapisujem, to u stvari nisam ja, ve} su to tako|e i drugi, koji su `iveli pre mene, ~as sam dete {to pla~e, ~as otac koji uliva strah, ili starica ovde iz okoline, kojoj je jesetra slu~ajno upala u mre`u. Drve}e cveta u snegu, silazim dole, ovaj sam i onaj, tako|e i kraqevska vidra, koja povremeno sevne u tamnim horizontalnim pahuqama jedne veritable sne`ne oluje.

Prevela Sne`ana Mini}

75

Gerold [pet

KUSTER I WEGOV KLIJENT

Kad se gazda Kuster iz sela E{enbaha – zaleglog podno same Riken-ceste izme|u Togenburga i Lint-zaravni – naprasno, leta hiqadu devetsto {ezdeset i osmog, dne 13. avgusta nave~e s du{om rastavio, on ve} beja{e kod mnogo sveta tokom bezmalo dve i po decenije kao travar i rukopipatelni gatar ili isceliteq molitvama nemali ugled stekao; oprezniji uzmigoqi{e da ga ba{ i nisu bogzna kako dobro poznavali i nevoqko se upu{tahu u ma kakvo potawe procewivawe re~enog vidara, ili to ne mogahu, smatraju}i oduvek Jozefa Kustera, dodu{e bezopasnom, ali, tako im zdravqa, i tajanstvenom klatnicom i predskaziva~em {to ki{nih {to su{nih prilika; tek nekolicina reko{e bez duga ne}kawa kako on i nije bio ni{ta drugo do prevejan podvalaxija, doktor buxaklija, puki lakrdija{ i ve{tac, a uzimao je `ivima, jes bome i kapom i {akama obema, vazda.

Kustera su kao osmo od jedanaestoro sipqive sitnoseqa~ke de~urlije izrodili u najubogijoj nema{tini i nazvali ga iz miqa Joca, a doba detiwstva i mladosti be{e mu sva~im sem rado{}u ispuweno, no {ezdeset i kusur godina kasnije stradao je kao veoma imu}an i napadno trbu{at gospodin Jozef Kuster. Duboko u ~etverodnevnom pijan~evawu zateklo ga ono sredno ve~e, a ni petoga dana ne smo`e kletnik snage da se omami pijanstva otme.

Teretwak autoprevoznika, bra}e Hladnih, preduzima~a za prevoz marve i {qunka, zaka~i ga u prolazu i roqnu o cestu, a zadwi to~kovi dupla{i, zablokirav{i, rasukali ga ko pitu po asfaltu taman kad je name76

rio da pre|e cestu i upravi prema Orlu, najbli`oj kr~mi, kako bi dao da mu po obi~aju jo{ za prepodneva do posledwe kapqice iscev~enu litrewa~u napune komova~om. Od svoje ~etrdesete godine, otkako se mo}i dopanuo, isceqivao je ili vra~ao, a otad se i propio be{e – ne bi li, mo`da, mo}i gatarske zadr`ao, ili da ih izdr`ati uzmogne a da mu ne do|u glave. Kao doma}in seqak mogao je sprva sam da pe~e svoju svakodnevnu mu~enicu, me|utim, naskoro potom on ti dibidus naopako i duboko u lokawe zastrani, {to je wegova gospoja naxak-toroka~a za tili ~as iza le|a mu kroz po sela uzdu` i popreko raskvocala, te mu ne samo dozvolu za pe~ewe rakije uskratilo, ve} i proizvodwu vo}nog mo{ta i uop{te bilo kakvih alkoholnih sokova slu`beno zabranilo.

Zbog pristigle, pe~atom i dvama potpisima oki}ene {krabotine iz op{tinske Ku}e nije dakako, pri~a se, niti jednoga ciglivetnog dana morao suvogrli grkqan naprazno grgoqiti. U me|uvremenu zara|ivao je nimalo lo{e na svojim majstorijama, a sem toga Kusterova pasmina, napose Kusterovica, be{e skoro ximrijski {tedqiva. Ubrzo bejahu napoli~arski ugovor poni{tili i dotadawi najamluk u vlasni{tvo preuzeli, zatim, godinu za godinom, nadokupqivali sve vi{e novih pasi{ta i livada, uz wih poneku wivicu pride, pa jo{ marve, vi{e {ume, vi{e ma{ina i alatqika sa opremom i jo{ kojekakvih sva{tarija preko potrebitih jednom sve naprednijem poqoprivrednom imawu. Kuster dade da mu se ku}a, staje, ambari, spremi{ta za kola {to preprave {to nanovo sagrade, najposle zaposli tri momka, dvojicu Italijana i jednog [panca, a dnevno dvaput, za prepodnevqa i nave~e, ulazio bi s iskapqenom bocom u Orao, pla}ao u gotovu i otud s punom bocom izlazio.

Wegova `ena i }erka mu nasledi{e golemo i nezadu`eno gazdinstvo, najve}e u tom kraju. A svima onima, koji su, ve} godinama, uslugama wegovim imali za zdra77

vqe ili {tavi{e za `ivot da zahvale, Kuster ostavi `arko pitawe, kako li }e sad, bogtipomogo, ovako nenadno bez wega ostav, nadaqe da se snalaze i ho}e li se, primerice, ~irevi na `elucu ili rak gu{tera~e, ko dosle, oma|ijani primirivati, ili }e, raskomo}eno kao neko}, zlo i naopako isponova udariti u orgijawe blagoutrobijem – a o mnogim bezazlenijim nevoqama wegove klijentele da i ne govorimo; Kuster be{e za svih tih godina privukao nevi|ene gomile svetine, ponajve}ma seqane sprva, svet iz okoline Linta, potom nagrnu izokolni `ivaq sa obala Ciri{kog jezera i obronaka istoimenog Gorja, naskoro, domileli i sami varo{ani. Ra{~ulo se o wemu nadaleko, potowih godina dola`ahu sve ~e{}e i bogata{i, slabuwava gospo{tina u poznim godinama uglavnom, a kona~no domantija ~ak i nekolicina te{ko obolelih benediktinaca iz isposni~kog zapta; wih bi, svakom prilikom, tek po sumra~aju uzvozili strmenom Riken-cestom navi{e do proslavqenog O~ena`xije-isceliteqa. – Sve se to zna.

Toliko znaju svi. Ovo daje, uzmimo zdravo za gotovo, sasvim uop{ten prolog jednoj dogodov{tini koja se, navodno, bezmalo u dan, ta~no tri meseca pre Kusterove smrti zbila, i koju, razume se, jedni najsu{tijom istinom smatraju, dok je drugi kao puku besmislicu odbacuju.

Kalendar i vremenske prilike bele`e sredinu maja, kad Kuster prima pismo od nekog mladog ~oveka, koji je eremitsku manastirsku {kolu pohodio, potom oficirsku povequ stekao, a pre izvesnog vremena se ~ak i doktorskog zvawa domogao: „Otvoreno priznajem“, stoji u pismu, „da sam sav savcit uspehu i karijeri ustremqen.

Ko to, moli}u, nije u dana{we vreme!“ I mla|o mu ovde u~tivo predla`e, on – Kuster – koji kano {to je znano mnogo vi{e mo`e negoli da se samo suva nagruva kruva, neka ga saslu{a i po mogu}stvu nasavetuje; wemu }e, kazuje pismo daqe, ~ast da bude da doti~nog, o kome se jo{ za svojih sredwo{kolskih dana 78

sit naslu{ao, idu}e subote, osamnaestog maja, u pola dva po podne, zarad prvog razgovora poseti. S najuva`enijim po{tovawem i srda~nim pozdravima, Va{ dr Alfons M. [trajf, advokat.

Kuster tura pismo u xep, i evo osvanu maj osamnaesti, a bogme i mladi pravnik sti`e, i da to kakvim slu~ajem nije ve} iz samog pisma pro~itao, klatno~atac Jozef Kuster video bi istog trena {ta je sa ovim ~ovekom, sada, dok ga pred ku}om o~ekuje i mirno, sa klupe osun~ane, sve vreme otkako se auto u mrqama svetlosti poprskanoj senci orahova stabla zaustavio, odmerava, a [trajf, okretno iza{av, vetrewasto osmehnuta lica tamnonao~arskog cvikera{a ka wemu zaputio: evo ga, kukav~e siwi, jedan od one laktaro{ke sorte koja se probija i kroz iglene protiskuje u{i, preko le{eva gazi, kakono se ka`e, zub gujinski i quta udvorica qigava, a `ilav da ga ni~im razbucati ne mo`e{, razmi{qa Kuster, ima on to u }utilu svome, sve vidi, ko prepe~enica jasno, dok nepomi~no glomazan tuna {~u~uweno ~u~i, sa onim licem svojim sr~i~uture, ~ekiwavim i podnadulim, u ko{uqi iskrpqenoj, u razdrqenom prsluku iskrpqenom, u ga}ama iskrpqenim.

Kuster polagano ustaje.

Elem, {ta ima ovaj preliminarni razgovor da ko{ta, ho}e [trajf otprve da zna, i ne zaboravqa da napomene da on to pitawe postavqa iako je wemu, kao juristi, razume se savr{eno poznato, je l’ te, da ga to zapravo ne bi ni smeo pitati – „Jer, Vama je zakonom zabraweno da za svoje usluge postavqate bilo kakve zahteve. A, Vi to zacelo znate. Nema potrebe da Vam to kazujem, zar ne?“ „Ne“, veli Kuster. „Dakle, koliko?“ pita [trajf. „Stotinu“, veli Kuster. „Ohoho! Vi znate {ta vredite!“ „Ja“, veli Kuster i pru`a dopola ruku, }utke ~eka, onda uzima stotku, bri`no je presavija i me}e u xepi} 79

od prsluka, ka`e: „Dobro, hajte sa mnom“, i ulazi ispred advokata u ku}u, vodi ga kroz jedan poduga~ak i hladovit, pe{~anikom poplo~an koridor, pa uz dvoje {kriputavih basamaka i ponovo kroz uzan, trenicom popatosan i zamra~en hodnik, a onda, skoro sasvim u mraku, preko nekakvog stepenastog praga, zatim iza jednog pa drugog }o{ka i najposle, udri uz nekakvo ~udo bez ograde, niti je stepeni{tu nalik nit merdevinama prili~i; prostrana je i sku~ena istovremeno ova ku}a. [trajf se jo{ pri ulasku sav skupio i glavu u ramena uvukao, utawio da disucka, ko pile, jer kod Kustera, brate, po seqa~ki pahne, a usput ga, pomalo razdra`enog, iza razvaqene i unekoliko odmakle prilike batrgavog trapa|oza iznebu{ke spopade onaj magnoveni ose}aj nelagode {to ga je jo{te iz doba oficirima wegovog roda slu`beno propisanih de`urnih odlazaka u obila`ewe podzemnih utvr|ewa poznavao i potajno lavirint ose}ajem nazivao; elem, zbiqa mu nema druge ve} da se, usred oniske mansarde s maju{nim prozorima, u biqurnoj lokvi iskosa proce|ene svetlosti, i daqe poprili~nom zebwom obuzet, usukan i udrve~en na ponu|eni mu trono`ac ukraj iskrzanog brodarskog stola posadi i da, kradomice pogledom upro{ta~enim zverlaju}i, probi{te malko naokolo, me|utim, nikako okom da i{~a~ka ama bilo kakvu kesicu lekovita biqa ili koje staklence s mazovima barem, niti, kako je zapravo o~ekivao, ina~e i{ta od sme{nih i stravnih ~arolija vol{ebni~kih od kojih ~oveka ledene pro`imqu srsi, dok gazda Kuster svoju silno zabrektalu telesinu na{iroko strovaquje na jednu izan|alu sofu, i netom, kako mu se u~ini, nehote i niotkud doma|ijanoj boci s rakijom ~upa ~ep, `ustro poduga~ak gutqaj otpija i, niz grlo ga prosukav, otfrkuje a polupunu bocu ponovo nekud {mugne, pre nego prozbori: „Deder, sokole, o{ini!“ a zatim, sve vreme, kao da ga se pri~a nimalo ne ti~e, nesmaweno brek}e, dok se [trajf – a ovo, moli}u lepo, neka mu ne 80

bude shva}eno kao zahtev, ve} kao neobavezan upit – iz petnih upiwe `ila da izlo`i sve {to je spremio i smislio. Naime, ovo: On je, kao {to je u pismu wegovom napomenuto, jo{ za vreme {kolawa u isposni~kom manastiru tu i tamo o Kusteru slu{ao te nije voqan da sad naduga~ko okoli{i, ve} `eli da se otvoreno izjasni.

Kao oficir, s tom ta~kom da po~ne, ~astoqubivo te`i barem do pukovnika da domakne. A u civilnoj karijeri, ~im pre tim boqe, do op{tinskog odbornika, i to u Cirihu, ali, o istom tro{ku bi mom~ina, ako upali, i u narodne poslanike da se prodene, kombinacija ovih dveju slu`ba veoma je povoqna, ko se, primerice, u Cirihu mesta op{tinskog odbornika do~epa, a istovremeno u Bernu u parlamentsku fotequ |ipne, mo`e, ako je iole ra~unicama vi~an, mnogo {to{ta da postigne i, vremenom, za prve povoqne prilike, za~as saveznim poslanikom u Skup{tini da postane. A tako re}i u me|uvremenu, dakle ve} uskoro, mladi advokat~ina je rad da se tu i tamo u {to vi{e nadzornih i upravnih odbora ufoteqi, preduze}a ima sila bo`ija, banaka i osiguravaju}ih dru{tava koliko ti du{a i{te, mno{tvo zavoda i ustanova i tako daqe, a svima je stalo da neprestano privla~e nove i sposobne kadrove. A [trajf jeste ba{ takav, mlad i kadar kadar.

Ima on svoj program, vreme te~e po planu, `ivot isplaniran u tan~ine. Ta~no zna za{to je postao pravnik, mada bi drage voqe, Bog mu je svedok, mnogovrsno drugoja~im sklonostima popustio bio i predao im se i, tek primerice radi, s tisu} radosti pre u ba{tovane oti{ao, postao cve}ar, vremenom mo`da proslavqen odgajiva~ ru`a. Ne bi ba{ nerado bio izu~io za lekara, makar i marvenog, da le~i doma}u stoku, uop{te za doktora, mo`da ~ak pra{umskog. Ali sve to, vaistinu, jeste ipak samo luk i voda u vremenu dana{wem. ^ovek ho}e da mu bude boqe nego roditeqima, boqe nego rmbawem zgudaqenom ocu. [trajf bi da dospe {to je mogu}e daqe, jednom se `ivi, a on `eli da ga docnije 81

pamte i spomiwu. Zna on, dabome, savr{eno dobro da su, za takve planove, mawe-vi{e nepovratno minula ona velika vremena; imamo li na umu imena kao {to su Rokfeler, Saton, Hir{horn i tako daqe. Svejedno. On zna {ta ho}e. A gospodin Kuster zacelo razume {ta time ima u vidu.

Mogu}e. Kuster, me|utim, nije ba{ sasvim na~isto {ta je wemu u svemu tome ~initi; uspeva da se izduva i da ovda-onda pokoji gutqaj trgne, sad `utu maramicu vadi i wome bri{e lice. „Va{ zadatak bi bio... kako da ka`em...“ – [trajf poku{ava prstima da dopucketa prave re~i – „Recimo, ovako, Vi treba da stvorite povoqnu atmosferu. Wihova se pa`wa mora na mene usmeriti! Moraju me zavoleti! Ba{ tako, ponajboqe, nek me zavole! Jer, nisam ja jedini, zar ne, razumete ve}...“ Ja, taman je pone{ta prokquvio, veli Kuster i pita: „Jeste li Vi praznoverni?“ „Praznoveran! Otkud sad, praznoveran?“ Posmatraju se neko vreme. [trajf mal~ice pocrveni. „Tek tako“, do~eka Kuster i upiqi u wega, merkaju}i ga pomno i dugo sve dok [trajf ne skloni pogled i wime, u stranu svrnuv, kroz prozor nekud napoqe odvrqa, potom, nakratko, po patosu pro{ara i tek odatle ga ponovo na lice Kusterovo vrati. „Zauzmite se za jedan, recimo, sveop{ti upliv.“ – Sad, iznenada na{av{i onu pravu i pogodnu re~, sad mo`e ovu neobi~nu ti{inu, mo`e smetenost svoju glasno da izbri{e – „Vi to i te kako mo`ete, je l’ da? Trebalo bi da mo`ete, jer posedujete onu specijalnu sposobnost, onu obdarenost...“ „Mo}“, veli Kuster. Ja{ta, wu vala ima. I ponovo sasipa gutqaj `e`enice, a [trajf napokon skida nao~ari za sunce, opet je u stawu da se smejucka, vidno mu laknulo, u sebi zakqu~uje, brzo }e se slo`iti – „Vi jednostavno investirajte svoju mo} u moju karijeru, gospon Kusteru. Moj uspeh je i Va{ uspeh, zar ne, i ako stvar 82

krene, recite, koliko sam Vam du`an, va`i?“ – Uz ove re~i mla|o slo`i na lice najumiqatiju grimasu. Kuster be{e opet nakrenuo bocu s rakijom. – „Nije li to po{ten predlog, gospon Kusteru?!“ Rakija{ stavqa ~ep na grli} boce, blago ga uvr}e palcem i ka`iprstom; uzima, veli, desetinu svakogodi{weg prihoda. „[ta!“ vrisnu [trajf. „Deset procenata!“ Smejuqak ponovo i{~eznu kao vodom splakan, prsti prestado{e da se poigravaju sun~anim nao~arima.

Ja, i da mu se doti~na desetina vazda o Mratindanu izbroji na sunce, u gotovu. „Mratindan! Za{to ne na Svetu Valpurgu?“ ci~i [trajf i prime}uje istog ~asa da je to bila gre{ka, jer Kuster umah uze da ga onim su`enim o~ima ledenoo{tro stri`e; utoliko ti i on br`e boqe u{e}eri: „Okay, gospon-Kusteru, ne branim, kako Vam voqa, deset odsto, isplata vazda u novembru.“ „Na dlan izbrojano. Jedanaestog“, veli Kuster i oduprev{i se rukama ustaje sa kanabeta, nadovezuju}i, da on, bog i du{a, ma ni ovolipacno siguran nije da li se u ovu nagodbu istinski pouzdati mo`e.

Da{ta! Razume se, brate mili! – [trajf ska~e sa skamije – ~vrst je ovo i pouzdan dogovor me|u mu{karcima. Xentlemenski sporazum!

Kuster ga pu{ta da se istrtqa, klima glavom, odlazi do vrata, otvara ih: „Frido!“ vi~e nani`e niz basamake i hodnike u ku}u, ~eka, ali uzalud, na odziv i ponovo zatvara vrata; `ena mu, bi}e, jo{ s ostalom ~eqadi napoqu oko krompira petqa, gun|a brektavo i promaqa {iju kroz prozor, zagleda nekud u dvori{te, ponovo doziva: „O, Frido! Ehej!“ a spoqa o~as potom ne~iji glas, on se jo{ vi{e prote`e: „Doro! Ama, zar jo{ niste smirili?“ me|utim, ne ~eka odgovor nego k}eri svojoj dovikuje da dove~e imaju gosta za trpezom, neka Mario zavrne {iju dodatnoj porciji iz koko{arnika. A [trajf sad mo`e domila da vrluda od 83

jednog do drugog izgovora, a potkraj ~ak i da se usred izuzetno va`nog, apsolutno neodgodivo utana~enog sastanka zatekne – a, jok more, seqak i klatnowihac Jozef Kuster tvrdokorno odmahuje i uporno navaquje – gospodin Doktor ima obavezno da ostane na porodi~noj ve~eri; u ovih nekoliko sati dotle ima ionako jo{ vazdan kojekakvih pojedinosti da se pretrese, sem toga, lasno mu je zamisliti da gosn-Doktora mo`ebiti zanima kako to u wegovoj praksi hoda, da re~em, {ta se tamo zbiva, uzmimo primerice pri ru~nom le~ewu opipavawem. Ili, jo{ boqe, prilikom bajawa klatnom. Ja, to je pospe{nije za po~etak, tu, biva, ima {ta i da se vidi – i, ve} je potegao nekakav maju{an visak, ne{to poput zrcalno-sevkastog niklewaka na metalnom vlaknu i, primakav stolicu, seda pravo pred [trajfa, onaj svoj visuqak dr`i tik ispod visine kolena me| raskre~enim nogama i ponovo u sipqivo brektawe zapav, ka`e: „Evo, gosn-Doktore“, a o~ima kre{e po onoj svetlucavoj, o strunu obe{enoj stvar~ici: „Gledajte pravo ovamo!“ i zatvara o~i, znoj mu ovla{ nos i ~elo oro{ava, prime}uje [trajf pre no se i sam zapiqio u klatno, u ono nepomi~no, lebde}e, me| Kusterovim kolenima oklembe{eno ~udeso; nema blagog pojma {ta bi to trebalo da se isklati odande – i, gle, ono po~iwe polagano da se kre}e, stvarno se mrda ono ~udo, budi se, o~iju mu, sasvim jasno vidi...

Gospodin dr. jur. Alfons M. [trajf bude, suprot ina~e uobi~ajenoj navadi, jo{ iste godine i bez daqweg naimenovan za kapetana iste one jedinice u kojoj je dotada bio samo jedan od mnogih poru~ni~i}a i retko kad upadan. Istovremeno otpo~iwe, posvema uop{teno, i onaj zbiqa ~udesno nezaustavni uspon mladog juriste [trajfa. Takozvane sre}ne okolnosti stado{e da se sti~u u takvim koli~inama da veselnik sve ~e{}e nema|a{e kud sem da se, ko kanom, snelago|ava {to poznanici i prijateqi neprestano, uvek sa kakvog novog razloga, povoda nala`ahu da mu za skora{we uspehe ~estitaju.

84

Najpre je, ne upitav{i Kustera za savet, ve} blagodare}i svom vrsnom mirisalu, pristupio u pravi ~as pravoj partiji. Zatim uze, kakono se ka`e, tu i tamo, da vodi razgovore i, da vidi{, ne potraja dugo, kadli on po~e da postavqa uslove. Svima se u~inilo daleko od pameti da to smatraju [trajfovom bezobra{tinom, naprotiv, svakome proradi{e klikeri da ~ova wegovog nadasve nadarenog kova povla{}eno opho|ewe zavre|uje, a dakako i unapre|ewa kakva mu dolikuju.

Prvi veliki skok, naime ba{ iz one iste nezadovoqavaju}e sku~enosti asistentske ~amotiwe, pravce u kancelariju s predsobqem, izvede mladi i dinami~ni kadrovac-novajlija u jednom zaletu, ~ak se, u istom nasrtaju, prodenuo do drugog mesta odozgo na listi svoje partije, sve ko od {ale i samo po sebi razumqivo, kao {to mu se domalo potom i na izborima u Parlament posre}ilo; time je, za po~etak, bio probijen led. Nakon toga [trajfovo je ime sve ~e{}e dospevalo u godi{we izve{taje poznatih preduze}a, a iz novina su, jo{ ~e{}e i{~a~kavane novosti o briqantnom mladom advokatu. O wemu se pri~alo da je pravi egzorbitantni svemo`a brzog starta, tepali mu da je vrsno obdareno mezim~e wihove legislative, neka vrsta ~uda od mom~ine dakle; i preko toga se ni punih pet godina ne be{e sleglo kadli, ogromnom ve}inom glasova, ponovo izabran bude i, jo{ ni u tridesetu ne za{av, ili istom je napuniv{i, ve} ga prvi put pomenu{e kao potencijalnog kandidata za poslanika Skup{tine u budu}nosti, {to vi{e niko nije uzimao za polovi~no iznena|ewe, ve} za uistinu o~ekivani i sledstveni razvitak jedne neuobi~ajeno rezantne karijere.

Ba{ negde tih dana, bap, navalio kod prekomerno uspe{nog mladog gospodina, narodnog poslanika dr.

Alfonsa M. [trajfa, nekakav gospodin Kuster da ga najave, elem, re~enog gospodina Kustera ne mogla ni prva ni druga sekretarica da se otrese; do{ao ~ovek i zaseo da ~eka, nema sile nebeske da ga makne, ukopistio se i ~eka li ~eka, dok ga ne upustilo.

85

Taj se ne da lako odbiti, odmah se na wemu videlo, zagrakta{e one docnije kad im [trajf prekorne pridike o~itavati uze i jednom zanavek zabrani da onom drzmanu igda vi{e ama ni do predsobqa ~ekaonice prismrdeti ne dadnu.

Tokom slede}ih meseci, s po~etka godine, izbi na videlo da su gospodina [trajfa usled sre}nih okolnosti izabrali u nekoliko iznad svih o~ekivawa unosnih nadzornih odbora; tako da je bez daqweg – a, dosad su po tom pitawu, ruku na kucavicu, i najzatucanijoj gea~ini ve} morale pro`mirkati ganglije – odavna bio u stawu da izmiri svoj tada ve} {est debelih godina zaostali dug i da u novembru e{enba{kom klatni~aru izbroji uglavqenu desetinu. Ali [trajf nikako da plati.

Niti mu se ikad pla}alo. I wegovi izgovori su se godinama otezali u istom kukulelekavom tonu; te raznorazne slu`be, te obaveze, te wegov polo`aj i tu{te uza w vezanih ujdurmi {tono mu bezobzirice i neprestance `deru s mukom skuckavanu crkavicu, `ao mu je, preboleti ne mo`e, ali on }e to ve} zasigurno jednom, samo za sada zarad kojekakvih neprili~nih okolnosti jo{ ne, jer mora, slu{a Kuster, ku}u reprezentativnu da sagradi, i da, bezuslovno, te ovo te ono isponabavqa, a povrh svega predstoji mu, veli, i skora `enidba; zagledao se u prili~no imu}nu k}er jednog uticajnog ~oveka.

Nije poznato da li je ovo nadasve prisno otvarawe gole du{e smrgo|enom O~ena`xiji-iscelitequ bilo toliko novo, kako je ovaj zadivqeno navodio, niti da li je wegova takozvana, i dan-dawi osporavana, mo} igrala ikakvu ulogu u zbivawima vezanim za [trajfovu karijeru.

Elem, bilo kako bilo, Parlament-sre}kovi} se o`enio, a seqak Kuster je, vavek bez ijedne kr{ene kinte iz poseta odlazio, ostaju}i, me|utim, tvrdokorno uporan zbog ~ega je [trajf, godinama, po~etkom novembra imao jak i na komovicu miri{qav razlog za nove nevoqe: sekretaricama nikako nije polazilo za rukom da ga sa~uvaju od brektavog i odebqalog, na gove|u balegu 86

uzbazdelog rakija{a neobrijanih obraza. Ipak nekako, {to zna~i uz nemalo ume{nosti, kako je sam sebi svaki put priznavao, on bi se redovno o Mratindan iskrslog i vazda o desetini i kamati, te kamatama na kamate ra`xeveqanog Kustera isto tako redovito ratosiqavao. A ba{ mu be{e bilo krenulo, iz godine u godinu sve boqe. @ena wegova, ne samo gomile para nego i suva zlata vredna, nara|ala mu sre}ne de~ice i, da vidi{, sa ~etrdeset godina [trajfa unapredi{e u dotad najmla|eg pukovnika Armije, daqe, izabra{e ga za potpredsednika wegove stranke, tako ~ak i najnaduvenijim politi~kim suparnicima postade ko beo dan jasno da }e ovaj ~ovek u ponavqano novim i neophodnim naimenovawima najvi{ih dr`avnih zvawa odsad nesumwivo u predwoj liniji takmi~arsku voditi trku. Uz pomo} {tampe, radija i televizije postao je odavna poznat {irom i diqem zemqe, ~esto intervjuisan i neretko citiran, bio, kako se govorkalo, propisno izgra|en, a, najpresudnije be{e: [trajf je u me|uvremenu i kod bira~a va`io za kandidata zrelog da se vine u alpske visine.

Nikakvo ~udo {to postojani Jozef Kuster, nao~i ovako sveop{te povoqnog stawa stvari, nije vi{e jalovim nadama zavaravan, ve} je redovno bivao hladno tu{iran i najposle nogetnut – vanka! [trajf je `eleo da jednom za svagda prese~e ove neugodne besmislice: „Kapak!“ odbrusi on. „Ja sam ovo {to sam danas, jer sam ovakav kakav jesam, ako ste sposobni da to utuvite!

Niko mene nije ni ma|ijom a ni basmama dovde uzdigao, Vi pogotovu ne! Kakvo baqezgawe! ^ista idiotija!“ I on ti Kusteru, koji ga je mirno slu{ao, dade na znawe da }e se, ne budu li prestala ova svakogodi{wa uznemiravawa, gadno provesti, gadno, bogami, i ohoho! Je li on uop{te ~uo za naru{avawe neprikosnovenosti doma!

Ima li on pojma kakva ga kazna ~eka zbog poku{aja ucewivawa! Zna li gde spadaju i on i te wegove nadrilekarske pr~varije od vraxbina i bajalica! „Me| uro|eni87

ke, gospon-Kusteru! Da{ta, kao vra~u, Vama je mesto me| uro|enicima.“ Kuster ni bele da propepeli. Wemu, o~igledno, jo{ nikada, ili, barem za posledwih decenija, nije tako propisno o~itana bukvica, niti ga je iko, sabiv{i mu rogove do prkna, tako svojski izribao; prime}uje [trajf sa zadovoqstvom. Taaako! – a on sad ima posla! a vrata su, eno, onamo! i adieu, gosn-Kuster! neka se ~im pre kupi tamo odakle je i do{ao! – Time, ~inilo se, stvar be{e otaqana.

Domalo potom [trajf na nevoqu navu~e laku prehladu od koje se ne mogade oporaviti, naprotiv, kroz nekoliko dana potka~i ga opaka groznica i on se, siwi kukavac, ozbiqno razbole – lekari se samo i{~u|avaju. Kopneo je, znojio se neprestano, izgledao sve `alosnije, slabio i, ve} nakon dve nedeqe, iwekcijama i tabletama uprkos, nije vi{e uspevao da se barem satdva ili samo pô pi{qive ure pridigne, tek koliko da pregleda najva`nije hartije. Morao je da smi{qa izviwewa i izgovore, pravdao se pote{ko}ama vezanim za odr`avawe ve} zakazanih termina, hitnim putovawima, porodi~nim poslovima, najposle, obaveznim i, ni pored najboqe voqe neodgodivim, bespogovornim odlaskom na bawsko le~ewe i oporavak. Smeteni i bespomo}ni lekari, me|utim, nikako da se sna|u, te, najposle, reko{e „Otvoriti!“ samo tako, vele, mogli su se nadati da }e ~udnoj bole{tini i wenom uzroku u}i u trag. Ali [trajf ne haje da se prepu{ta nepouzdanoj, nedoumicama do na kraj pameti i zaumqa dovedenoj medicini da mu otvara stomak, a mo`da jo{ i grudni ko{, da bi tek tada mo`ebitno saznao kako je na`alost neizle~ivo bolestan i da mu na`alost leka vi{e nema, ali da je uvek, pa tako i u wegovom slu~aju, medicinsko ili uop{te kakvo drugo ~udo mogu}e. Le`ao je jedva mrduckaju}i, malo jeo, kad{to pokoju romorio, le`ao tako dva duga meseca i za to vreme oronuo u drhturava starca; ono malo posve}enih, listom prenera`eno.

88

Onda, jednog popodneva, o~ito stravi~nom panikom protre{en i kao da nenadno nadahnu}e sledi, naredi da ga strmenom Riken-cestom u E{enbah uzvezu, gde mu `ena pomo`e da se iz kola iskobeqa i da u Kusterovu ku}u u|e, a u ku}i Kusterova `ena Frida ili k}er im Dora zaputi pred wima u polutamu kroz hodnike i uz stepeni{ta do potkrovnice i, ~im ga sama ostavi{e – samo [trajf i Kuster i miris seqa~kog doma i nekoliko razigranih sobnih muva – tad ti se Podnaduli kroz smradne bazdove komova~e {to iz wega bijahu nimalo ganuto raspitivati stade o ve} petnaest debelih godin~ina gomilanom desetku, a ovaj drugi, Izmo`denik i Zlopatnik upita, ma gde mu je vo imja Visokog Gospodina obraz, gde du{a, te ima `ivca da mirno posmatra kako wegov klijent lipsaje. „Klijent, nuto, nuto“, mrmqa Kuster i po~iwe mirno, veoma tiho da nabraja koliko je puta u najuzdr`qivijoj smernosti, i dakako najavqivan, dolazio po deo koji mu pripada i kako je svaki put bivao odbijen a potowi, {tavi{e, kao najcrwi lupe` grdwama na pasja preskakala izlepqen bio; se}ao se pojedinosti i, maltene od re~i do re~i, svih wegovih vrdaqki, svakog izgovora oki}enog vazda jednom te istom ofucanom pojankom, ~ak je i likove, boju kose i o~iju svih onih tokom godina tri-~etiri puta mewanih sekretarica pamtio. A onda potanko rasprede o vrtoglavo vrletnim lestvama gospon [trajfova uspeha. Uznese i revnost wegovu da ~ini pravo svim po w probita~nim personama. Pohvali [trajfovu smotrenost, istrajnost wegovu i promu}urnost, prefiweni Doktorov nos za probitak i gubitak, za korist i profit. Veli~ao je wegov besprimerni talenat da karijeru u vojsci, politici i privredi tako prirodno, tako nenadma{no tankopredo i sitnopetqasto jedno s drugim isprepli}e i prespaja – bez muke je, ~inilo se, seqak Kuster re~i nalazio pa mu teku iz usta same od sebe, ili kao dugo uve`bavan monolog. [trajf se na~isto zblanuo. On je, 89

~uje, savr{eno razumeo, kako }e na najboqi mogu}i na~in i svoje ven~awe, odnosno, ta~nije, onaj silni novac svoje `ene, na pravo metnuti mesto da mu zveke}e; a kakva li tek ludo vesela i umilna muzika nastaje kad takve slobodwa~ine i za op{te blagosrawe (sic!) toliko zabrinuti po{tewakovi}i wegove fajte {to iza {to ispred kojekakvih vrata i vratanaca slo`e kajde u gajde i povedu pesmu.

Kuster se sav zaduvao. Znoj mu se sliva niz lice i curi preko zboranog vrata pod otkop~ani okovratnik od ko{uqe. Obliznuv usne, i u istom dahu – glas mu odjednom dremovan i trom – do neba za`ali zbog neobi~no potuqene bolesti, koja, onako napre~ac, e, bome, ni on tu vi{e ne ume pomo}i, dibidus pakosno smrsi doslen toliko pospe{no i bez po~inka kvasale [trajfove, a `ali bo`e i Kusterove, uzgred budi re~eno, jo{te otvorene i neizmirene ra~une, tja, to, verovatno, ili prili~no izvesno, dolazi otud {to taj tuna tako jezivo do ko`e i koske zbonxani ne~emurnik, gospon Doktor [trajf, svih ovih dugih godina ni jedan jediti put svoju re~ odr`ao nije, niti je i{ta, izuzev svoje proklete nezahvalnosti pokazao.

Tako zbora{e Kuster. Zatim privu~e jednu klupicu bli`e [trajfu, i nezgrapno se strovaliv na wu, kolena ra{~epqenih, `estoko zafrkta put wega; ovaj be{e odavna shvatio. Pred wim ispi~utura{ko lice basmo~aca i avemarija{a, spu`vasto i umorno; ugleda zbr~kane podo~wake, stara~ki ucrvenele kapke i bore, ro{avi nos i nozdrve krcate siwastih ~ekiwa i miteserima na~i~kane i nekoliko nabreklih beli~astih lojnih gnojanica ra{trkanih po osedelom strni{tu nakostre{ene brade, vide i starost na ovom oznojenom licu, i pohabanost, i osamu. Disao je stisnuto. Vow u sobi i Kusterova qutkasta isparewa i rakijski smrad u wegovom dahu, i uop{te, sve ovo mu se smu~ilo. Ali on ostade da sedi. Ne po`uri da se pridigne, niti da zove svoju `enu, ve} prisili sebe da ostane, jer, znao je 90

ra{ta ostaje, te se pribra, usredsredi, jauknu: „Pobogu! Kusteru!“ i prostewa, tiho: „Pomagaj, ako Boga zna{!“ Kuster ga samo pogleda, otfrknu i o}uta. „Ama, plati}u, ~ove~e! Pla}am, koliko god zinete!

Koliko, gospodine Kuster, recite mi samo, koliko!“ „Nikoliko. Ni{ta vi{e“, veli Kuster.

Uto [trajf, koji mwa{e da ve} odavna shvatio be{e, tek izistinski shva}ati stade i smawi se ovlipacni i poguri se i sko~awi na drvenoj stoli~ici. „Razboleo me i sad me pu{ta da krepam! Kuku meni kukavcu, umori me ovaj prokleti nadrivra~ i buxaklija! Jo{ }e me i pod crnu zemqu sagnati! ^ekni malo, ve{~e, natemwa~e! Proklet bio!“ i „I ja }u tebe!“ osu iz weg kletva i psovka. „Krm~ino pogana! Ja }u tebi {kembaru jedan urokqivi pokazati kako se dere svilena buba! Tako mi `ive na ramenu glave!“ Kuster trgnu bocu s rakijom. [trajf je i daqe siktao i {tektao zapenu{ano jed na weg bquju}i, dok mu ne ponestade daha. Wega }e on sudu predati! Ohoho! Ne zbog iscelivawa i razbolevawa Zdravomarijama – cerio se jetko – a, jok more, ne zbog takvih bapskih trica i ku~ina, nije ovo sredwi vek, ve} zbog one stotkice, aha, tu je zvr~ka, dragi moj, i neka zna da }e mu se ona o glavu obiti, dabome! Ona stotka, koju mu je na samom po~etku tutnuo, onog davnog subotweg popodneva, osamnaestog maja, zna on i datum sasvim ta~no! Zbog one stotke i svih ostalih, {to ih je iskao i uzimao od svoje klijentele. Ima da ga {~epa da }e mu se zasopqeno brektawe u grkqanu prepre~iti! Zna on puta i na~ina! Potra`i}e i na}i svedoke! Za svaku stotkicu, ohoho! „More, ako mora, za svaku banku svedoka!“ drao se [trajf na sav glas. „Ovako }u te, Kusteru, dokusuriti!

Ovako, pr~varu jebeni, vidi{! Jednom }u te rukom, pijanduro smrdqiva! [arlatane! Krvopil~e mu~ki, dobi}e{ ti svoje, ja ti ka`em, ubico-podmuklico!

Trova~u kukavni kr`qomudi!“ – wegova je derwava jew91

avala – „Jo{ ti ne zna{ sa kim si se doka~io...“ Seqak Kuster ka`e samo toliko: Dabome, zna on to i te kako dobro, zna. I zaustavqa visku-nalik-niklsjaktavo-klatno pri samom dnu metalnog vlakna i, podignuv ga, nekud ga tutne, pa s dva prsta vadi ispresavijanu stotiwarku iz xepi}a na prsluku i zadeva je gospodinu [trajfu pod zaka~ku na kravati, ponovo se uzvaquje na svoju stolicu i onom ogromnom `utom maramicom lice oznojeno bri{e, zatim, gutqaj grlumiqenice gucnuv, nastavqa, tek po{to je, ve{to, taman na po puta poluglasan podrig prigu{io, da pomno gura ~ep i uvr}e ga u grli} boce, i dodaje da poziv na ve~eru, naravski, i daqe va`i, Mario je malo~as o~erupao ekstra kokicu i stvarno bi bila {teta da taze o{ureno i o~i{}eno pti~e propadne.

Podrhtavaju}i od {trecavih sevova [trajf se na|e isto onako mlad, zdrav i ~io kakav be{e bio kad je pre nekih sat i po, ili dva sata, do{ao.

A onda je udova sasvim staklastih ustao i sav smu{en i posramqen, bez ijedne, svog se latio puta drhturavo nabadaju}i kroz tminu seqa~ke ku}e ka onim svojim pustim, jo{ napola u senci ispod stabla orahova parkiranim kolima; dok su gore, u potkrovqu, istiha, kapavo, natenane vrani natapaju}i {kriqac, sahnuli tragovi znoja sa wegovih ruku, a tik uz iznojenu mlaku na mutnom crnilu stola blistale wegove nao~ari za sunce.

Kao {to je napomenuto, Kuster je nepuna tri meseca posle onog osamnaestog maja hiqadu devetsto {ezdeset i osme poginuo pod to~kovima teretwaka: Jozef Kuster, najslavniji vra~-lekar i najozlogla{eniji ve{tac-ma|ijant u celom kraju, klati-klatno, O~ena`xija-isceliteq i nadrilekar, rukopipatelni gatar, ki{otvorac i napiguzica, seqak.

Preveo s nema~kog: Drago Te{evi}

92

@.M.G. Le Klezio

KU]AVANSVETA1

Svaka sli~nost sa stvarnim doga|ajima je iskqu~ena.

Ana sedi u okviru velikog prozora sa gotskim lukom. To je mesto koje najvi{e voli na svetu. Voli ga jer se sa tog mesta more i nebo najboqe vide, ni{ta osim mora i neba, kao da su zemqa i qudi prestali da postoje. Odabrala ga je jer je sasvim usamqeno, visoko i skriveno da je tu niko ne bi mogao prona}i. Kao gnezdo kakve morske ptice, zaka~eno za stenu, koje naizgled leti iznad sveta. Ana je prezadovoqna {to je prona{la to mesto. Bilo je to davno, pre dve godine, a mo`da i vi{e, kada se wena majka, posle o~eve smrti, vratila iz Afrike. Pjer je ostao dole, jer je u to vreme patio od vrtoglavice, a ona je po~ela da se pewe po zidu hvataju}i se za pukotine i izbo~ine u kamenu, dospev{i tako do trema. Ose}ala je pomalo vrtoglavicu kod uspona, ali je weno srce istovremeno tako jako tuklo da je proizvodilo zanos koji je udesetostru~avao wenu snagu i vuklo je ka vrhu.

Po{to bi se popela na vrh zida i pod prstima napipala ivicu prozora, osetila bi se tako dobro! Provla~ila bi se tada kroz taj otvor, skupqenih nogu naslawala le|a na kameni stub, i gledala nebo i more kakve ih nikada do tada nije videla: ~ist, pomalo zakrivqen horizont i mra~no prostranstvo u kome su talasi delovali stati~no, uokvireni linijom pene. Tu je bila wena soba, wena ku}a u koju niko nije mogao do}i. Kada je tu dolazila, Pjer bi i{ao do podno`ja stene, naspram mora i sme{tao bi se me|u hridi i bodqikavo rastiwe 93

gde bi vrebao. Ponekad bi ~ula wegov o{tri zvi`duk ili poziv no{en vetrom: „Ooo-eee!...“ Odgovarala je na isti na~in, prinose}i ruke ustima da poja~a zvuk: „Oee-ee!...“ Ali nisu se videli. Kada je bila tu u svojoj ku}i, Ana ne bi videla ni{ta osim neba i mora.

Sunce se pomaqalo pred wom, wegovi zraci su osvetqavali dno lo`nice, a na moru se odslikavao veliki put koji je podse}ao na vatreni vodopad. I to je tako|e bilo dobro. Tada vi{e nije mislila ni na {ta, sve je moglo da se izbri{e. Ne, ona nije zaboravqala, ali qudi i stvari drugog sveta vi{e nisu imali isti zna~aj.

Bilo je to kao kad bi postala galeb i letela iznad bu~nih gradskih ulica, povrh velikih sivih ku}a, vla`nih ba{ti, {kola i bolnica.

Ana je mislila ponekad na majku koja je bila bolesna, u velikoj bolnici u gorwem gradu. Ali kada je bila ovde, u svojoj ku}i, na vrhu napu{tenog zida naspram mora, mogla je da misli na wu, a da je to ne boli.

Gledala je plavetnilo neba, iskri~avo more, ose}ala toplinu sunca koja joj je osvajala telo, da bi potom sve to odnela svojoj majci u spavaonicu. Dr`ala je ~vrsto za ruku, a svetlost i boja mora ulazile bi u maj~ino telo. „Jesi li dobra u {koli?“ Majka bi joj uvek postavqala to pitawe. Ana bi potvrdno klimnula glavom, ste`u}i veoma ~vrsto izmr{avelu i grozni~avu ruku, vrebaju}i sa zebwom weno lice dok se na wemu ne bi pojavio bledi osmeh koji je dobro poznavala. Niko joj nije rekao da je Ana ve} tri meseca izostajala s ~asova da bi gledala more i nebo. Lice devoj~ice imalo je sada zagasitu boju hleba, a o~i su joj sijale ~udnim sjajem.

Samo je Pjer znao gde se skrivala. Ali on to nikom ne bi rekao, ni po cenu batina. Zakleo se u to podi94

gav{i desnu ruku, dr`e}i Anu levom. Svakog dana, posle {kole, tr~ao bi du` obale, do stena koje su se tu okomito spu{tale ka moru. Neko vreme bi se skrivao u {ikarama ~ekaju}i nepomi~no, za slu~aj da ga mo`da neko promatra. Potom bi zazvi`dao duvaju}i izme|u palca i ka`iprsta, a wegov o{tri zvi`duk bi odjekivao podno starog poru{enog amfiteatra. I{~ekivao bi dok mu je srce lupalo. Posle izvesnog vremena, ~uo bi se Anin zvi`duk uti{an vetrom koji je duvao na vrhovima hridi. Pjer je Anu nau~io kako da zvi`di sa dva prsta u ustima.

Sve je to odavno krenulo. A mo`e li se uop{te danas okon~ati? Ana sedi u okviru visokog prozora. Uprkos jakom zimskom suncu, drhti dok joj zubi nervozno cvoko}u. Ona zna da je sama. Niko drugi nije s wom, a to je kao da ~eka smrt. Nekada je verovala da nije te{ko ~ekati smrt. Trebalo je samo da bude ravnodu{na, tvrda kao kamen i strah nije mogao da se useli u wu. Danas, me|utim, usamqena u svom skrovi{tu, ona drhti celim telom. Kad bi barem Pjer bio tu, mo`da bi imala vi{e hrabrosti. Poku{ava da zvi`di, ali tako sna`no podrhtava da joj to ne polazi za rukom. Tada uzvikuje wihov signal: „Oe-eee!“ Wen poziv se gubi u vetru.

Oslu{kuje svim svojim bi}em ne bi li ~ula dolazak ru{ilaca. Ona ne zna ko su oni, ali zna da }e do}i, sada, da poru{e zidove Ku}evansveta.

Ana se upiwe svim snagama da ~uje. Slu{a ~udni zvuk vetra u metalnoj konstrukciji, u velikoj praznoj prostoriji, pod kamenim svodovima. Se}a se kada je prvi put u{la u napu{teno pozori{te. Kretala se du` betonskog hodnika. Tamni vazduh je gu{io, posle jake svetlosti neba i mora. Malo podaqe, u{la je u napu{tenu ku}u, popela se uz mermerne stepenice, zaustavila se u poplo~anom predvorju koje osvetqava pe}inska svetlost, pogledala razru{ene ukrase, stubove u obliku 95

torza koji su podr`avali razru{eni staklenik, kamenu {koqku s presu{enom fontanom i uzdrhtala je, kao da je bila prva koja je naru{ila tajnu te pusto{i. Imala je prvi put taj ~udni ose}aj, kao da je neko skriven posmatra. U po~etku je to upla{ilo, ali to nije bio neprijateqski pogled, naprotiv, bio je to veoma blag pogled, dalek kao u nekakvom snu, pogled koji je dolazio sa svih strana istovremeno, koji je okru`ivao i koji se s wom me{ao. Tada se vratila nazad, pra}ena zavijawem vetra koji je duvao kroz metalne armature na plafonu napu{tenog pozori{ta. Lagana i {kripava muzika davala joj je utisak da leti napoqe u bqe{tavilo neba.

Dolaze. Do}i }e. Ku}avansveta je ve} opasana ogradom i bodqikavom `icom. Postavili su natpise na kojima se mogu ~itati stra{ne re~i, poput upozorewa: Zabraweno gradili{te Opasno po `ivot Minirano Dovukli su `ute ma{ine, kran ~iji ogromni krak prkosi vetru, kompresore, buldo`ere, a tako|e i ma{inu koja na svom vrhu nosi veliku crnu metalnu kuglu.

Pjer ka`e da je to za ru{ewe zidova, video je takvu jednu u gradu, balansira te`inom i udara u ku}e koje se ru{e kao da su od pra{ine.

Ma{ine su tu ve} nekoliko dana, dok Ana i{~ekuje u svojoj ku}i, na samom vrhu zidina. Zna ona da }e, ukoliko ode, radnici pokrenuti svoje naprave i demolirati sve zidove.

Ona ~uje nad sobom wihove glasove. Oni ulaze na imawe Ku}evansveta velikim drumom, prelaze jednu za drugom ba{te koje nastawuju divqe kupine i ma~ke lutalice. Ana ~uje bat wihovih ~izama po cementu, u hodnicima napu{tenog pozori{ta. Ona misli na ma~ke koje be`e, na gu{tere koji zastaju pulsiraju}i grlom u kamenim pukotinama. Weno srce po~iwe da lupa br`e i ja~e i ona pomi{qa da i sama pobegne, da se sakrije u podno`je, me|u odron stena. Ali, ne usu|uje se da se 96

pomeri iz straha da je radnici ne primete. Skriva se koliko god mo`e udno prozora, skupqa pod sobom noge, a ruke dr`i u xepovima jakne.

Vreme sporo prolazi kada sobom nosi ru{ewe. @mirkaju}i, Ana vidi kako se nebo koje voli prekriva pticama, muvama, paukovim mre`ama. Daleko more li~i na tvrdu, glatku, svetlucavu gvozdenu povr{inu.

Vetar sna`no duva, hladan vetar koji ledi telo devoj~ice i zamagquje joj o~i suzama. Ona ~eka i drhti. @elela bi da se ne{to desi, da velike `ute ma{ine zapo~nu rad, najzad oslobode svoju ~equst, ruke, kqun i ostave na starim zidovima svoje ru{ila~ke tragove.

Ni{ta se, me|utim, ne doga|a. Samo mali {um motora, veoma slab i zvuk bu{ilica negde na terasama. Dok je sunce na svom mestu u podne zimi, Ana ponovo doziva svog prijateqa. Zvi`di kroz prste i vi~e: „Oe-eee!...“ Ali, niko ne odgovara. Mo`da su saznali da treba da joj se pridru`i i zatvorili ga u razredu, unutar visokih {kolskih zidova. Mo`da ga ispituju, tra`e od wega da ka`e sve {to zna. On se, me|utim, zakleo Ani, podigav{i desnu ruku i dr`e}i je levom i ona zna da ne}e progovoriti.

Ti{ina se vratila na gradili{te. Podne je i radnici koji rade na ru{evini upravo ru~aju. Ili su, mo`da, zauvek oti{li? Ana je do te mere umorna od ~ekawa, od zime i gladi da se pomalo zgrbila i naslawa glavu na desno rame. Sunce svetluca hiqadama zvezdica na morskoj povr{ini, otvara vatreni put po kome se klizi i odlazi.

Ona mo`da sawa. Na kraju iskri~avog puta je wena majka koja je ~eka, uspravna, u svetlo-plavoj letwoj haqini, dok svetlost obasjava wenu crnu kosu i obna`ena ramena. Preobra`ena je, lagana, kao nekada kada se vra}ala sa pla`e i kada su joj kapqice morske vode lagano klizile blistave po ko`i i rukama. Lepa je i sre}na kao da nikada ne}e umreti. Upravo da bi je videla Ana dolazi ovamo u svoje skrovi{te na vrhu zid97

ina. A potom je tu i taj pogled oko we, to je pogled starca kojeg ne poznaje, a koji `ivi tu me|u ru{evinama. On ju je vodio prvi put do prozora sa gotskim lukom odakle se vidi morsko prostranstvo. On je negde drugde, miran i dalek, tako|e pomalo tu`an i uvek joj pokazuje more. Ana voli da oseti wegov pogled, tu, na sebi, a naro~ito oko sebe, na starim zamalterisanim zidovima, razru{enim terasama, vise}im ba{tama u kojima caruju glog i trwe.

Za{to ho}e sve da poru{e? Kada je Ana rekla Pjeru da }e ostati gore, u svojoj ku}i, po cenu `ivota, on na to nije odgovorio. Tada ga je naterala da se zakune da nikada nikome ne}e otkriti weno skrovi{te, ~ak ni pod batinama, pa ni u slu~aju da mu tabane pale sve}om.

Ovo mesto joj pripada i ne pripada nikom drugom.

Ona odavno poznaje svaki kamen, svaki grm maj~ine du{ice, svaki trwik. U po~etku se pla{ila Ku}evansveta, zato {to je to bilo divqe i pusto mesto i {to je staro napu{teno pozori{te li~ilo na dvorac koji pohode duhovi. Pjer tu nije zalazio. Vi{e je voleo da ostane u podno`ju sakriven u kamewaru, da stra`ari.

On je bio taj koji je Ani saop{tio novost u trenutku kada su ekipe za ru{ewe tu do{le prvi put. Ispri~ao joj je to u prvi mah, veoma brzo, a zatim je ponovio po{to devoj~ica nije shvatala, da bi ona potom osetila veliku hladno}u i vrtoglavicu, kao da }e da se onesvesti. Posle toga je otr~ala do Ku}evansveta i videla je ograde, bodqikavu `icu, panoe s natpisima i velike `ute ma{ine zaustavqene kraj glavnog druma, tamo gore, sli~ne monstruoznim insektima.

Iznenada, ~ula je prasak. To su u`asni udarci koji odjekuju u kamenom zidu, i od kojih joj pra{ina pada po kosi. Na kraju pokretne ru~ke ~eli~na kugla nezgrapno plovi kroz vazduh i obru{ava se na zidove starog pozori{ta. Ana je to o~ekivala, pa ipak, ne mo`e da se uzdr`i da ne vri{ti od straha. Svim snagama ste`e ivice prozora, priqubquje se uza zid. Ali udarci sti98

`u, dugi, s pauzama, tako sna`ni da se telo devoj~ice gr~i i pati. Stra{an je zvuk prvih zidova koji se obru{avaju. O{tar miris pra{ine lebdi u vazduhu, sivi oblak prekriva nebo i more i prigu{uje sunce. Ana bi vikala da radnici stanu, ali ne mo`e od straha, a vibracije je guraju u ambis. Tutaw zidova koji se obru{avaju sada je veoma blizu. Na kraju ogromne ru~ke crna kugla oscilira, pada, podi`e se i opet se sunovra}uje. Sve }e uni{titi, mo`da, celu zemqu, stene, planine, a potom prekriti more i nebo ru{evinama i pra{inom. Ana le`i na ivici prozora, pla~e i ~eka udarac koji }e je smrskati, koji }e razoriti ku}u koju je volela.

Udarci se pribli`avaju, lupa se tako blizu da ona u svojim plu}ima ose}a miris praha i sumpora i vidi vatrene iskre kako pqu{te. Unutar we same te{ka masa slepo i uporno lupa, ru{i zidove, razbija podove, iskrivquje metalnu konstrukciju uz {kripu, napreduje polako ka kamenom zidu, koji stoji naspram mora i neba.

Zatim, neobja{wivo, sve prestaje. Ti{ina se vra}a, gusta, te{ka od zebwe. Pra{ina se sle`e, kao posle erupcije. ^uju se povici, dozivawa. Ru{ioci su se spustili podno zidina, gledaju u prozor. Ana shvata da ju je Pjer izdao. Progovorio je, pokazao je qudima put do wenog skrovi{ta. Sada je oni zovu, ~ekaju je, ali se ona ne pomera.

Pred wom je jedan ~ovek. Popeo se merdevinama i gleda je, naslowen na ivicu prozora. „[ta tu radi{?“ On polako govori, pru`a ruku prema woj. „Hajde, do|i, ne mo`e{ ovde ostati.“ Ana trese glavom. Weno grlo se previ{e steglo da bi mogla da govori. Stravi~na buka razarawa ostala je u wenom telu i ~inilo se kao da nikada vi{e ne}e mo}i da progovori. ^ovek se sagao, uzeo devoj~icu u ruke. Veoma je jak, wegovo plavo radni~ko odelo prekriveno je pra{inom i kamen~i}ima, dok mu `uta kaciga blista na suncu.

99

Ana sada ose}a prevelik zamor, o~i joj se zatvaraju same od sebe, kao da }e zaspati. Kad stignu podno merdevina, ~ovek je spu{ta na zemqu. Radnici su tu, stoje nepokretni, bez re~i, a wihove `ute kacige jako sijaju. Pjer stoji pored wih, a kad ga je ugledala, videla je ~udan osmeh na wegovom licu, poput grimase i do{lo joj je da se smeje, uprkos bola. Slegla je ramenima i pomislila: trebalo bi prona}i ne{to drugo.

Bez obzira na sunce i suvo}u pra{ine Ana se trese od zime. ^ovek sa `utom kacigom `eli da je ogrne radni~kom bluzom, a ona se izmi~e i odbija. Me|u qudima koje tu razaznaje tu je i neko u sme|em, prevelikom odelu, i Ana prepoznaje {kolskog nadzornika.

Zajedno idu ka vrhu litice, tamo gde plavi policijski kamionet ~eka parkiran na velikom drumu.

Ana zna da ne}e progovoriti, da ne}e ni{ta re}i, nikad. Pewu}i se stazom prema policijskom vozilu, ona se za kratko okre}e i jo{ jednom baca pogled na kameni zid i more koje svetluca. Ku}evansveta vi{e nema, na wenom mestu su samo ru{evine boje stare pra{ine. Pogled starca se ve} udaqava, nalik na dim uga{ene vatre. Ali odsjaj sunca na moru blista na licu i u tamnim o~ima devoj~ice svetlom qutwe koja se ne da ugasiti.

Sa francuskog prevela Qiqana Pro{i} Krakovi}

1„Orlamonde“ : J.M.G. Le Clezio, La ronde et autres faits divers, nouvelles, Gallimard, Paris 1982.

100

Dag Sulsta

NE]EMO KAFENIKU DATI KRILA

Ranije smo bili sawalice i zato slepi. ^itali smo novine, istoriju sveta, kriminalisti~ke romane i nismo prime}ivali razliku. Pre nego {to bi istrqali san iz o~iju, prilazili smo stolu za doru~ak ne rekav{i: Sto~i}u, postavi se! Razmi{qali bismo o no}nim morama i bili zadovoqni time. Ali godine su prolazile i kona~no smo se promenili.

Jednoga dana smo ustali iz kreveta, dr`ali ~arape u ruci. Pustili smo vodu u kadu i osetili u nozdrvama {u{tawe vode i osetili kako nam vuna ulazi u pore na prstima. @iveli smo u velikoj zgradi, a kada bi svi ustali u isto vreme, izgledalo nam je da slavine na kadama ~ine orkestar.

Postali smo vedriji. Stvari se vi{e nisu lepile za nas kao magla. One bi nam po`elele dobrodo{licu kada bismo seli za sto da doru~kujemo.

Onda smo otkrili da je me|u wima sud za kuvawe kafe. Iznenada bismo videli kafenik na stolu. Velika, blistava `ivotiwa me|u {oqama, tawiri}ima, konzervama sa sardinama, xemom. Stajao je na mu{emi od navo{tawenog platna. ^udno: Niko nije ni{ta govorio. Da je tada tu me|u nama bilo neko dete, a to tada nije bilo nemogu}e, mo`da bi uzviknulo: Vidi, eno ga kafenik!

Bilo je to ~udno jutro. Mogli smo po~eti da se igramo. Me|u svim tim drugim stvarima kafenik je li~io na toraw. Smejali smo se jedni drugima, od salveta pravili papirne avione i bacali ih da lete iznad kafenika i padaju dole na pod, pravo u more. Brqali smo prstima po dnu {oqe za kafu i proricali jedni 101

drugima budu}nost. Mada nismo verovali u ono {to smo govorili, bilo je lepo brqati prstima po socu od kafe.

Zatim smo ~estito pogledali kafenik i ispri~ali jedni drugima {ta mislimo na {ta li~i. Zakasnili smo na posao i otkrili da to nije takva katastrofa kakvom smo je nazivali, mada to nikada nismo verovali.

Ako se pomnije pogleda jedan kafenik, onda grli} mo`e biti kqun, a dr{ka trtica sa {u{tavim perjem.

Ako kafenik opremimo krilima, postaje ptica koja mo`e uzleteti pod tavanicu da se vrti oko kugle lustera ili, ako je prozor otvoren, da kroz wega izleti u plavetnilo dana.

Hteli smo da kafeniku damo krila. Na poslu smo crtali skice krila, a s ve~eri smo raspravqali i poredili ih.

Dok jednog jutra nismo shvatili da zauvek moramo prestati da sawamo. Tada nas je ispunila ne`nost prema svetu i rekli smo: Ne}emo kafeniku dati krila.

Ne}emo da promenimo na{e stvari u ptice i cve}e. @elimo da kafenik bude kafenik i da ga gledamo kako stoji na stolu postavqenom za doru~ak, blistav od aluminijuma i pun vrele kafe. Dobro }emo stegnuti dr{ku, podi}i ga ukoso preko stola, lagano ga prinositi svim {oqama i jednu po jednu ih puniti crnom kafom koju pijemo.

NOVELA

On prosipa ostatak kafe, ispira {oqu, odla`e je.

Pogleda prekida~e, zakqu~ava vrata, navija satove, svla~i se, pere se, pere zube, obla~i pixamu, le`e, gasi svetlo.

Jo{ jedan dan je pro{ao.

Slede}eg dana ni{ta se ne doga|a.

102

Dan iza toga peru ga.

Iznose ga. Wegovo ime se upisuje u delovodnik.

Otvaraju prozore.

Vetre posteqinu.

Naru~uje se kamion.

Kamion sti`e i iznosi se name{taj.

Kofe se pune kqu~alom vodom, miri{e na sapun za grubo prawe. Pod, zidovi, tavanica temeqito se ribaju.

Prazne hladwak i ostavu za hranu. Hrana se baca u kofe koje se iznose u dvori{te. Pere se {oqa za kafu.

Skida se luster s tavanice. Odvr}e se sijalica, uti~nice se demontiraju i odnose. Temeqito se ~isti oko vodova koji {tr~e iz tavanice.

Odvrta~em se skidaju zavrtwi koji dr`e plo~icu s imenom na vratima.

Uklawa se plo~ica s imenom.

Ponovo se zatvara prozor. Ukqu~uje se struja.

Dolazi jedan kamion.

Unosi se name{taj.

Kontakt se montira na vodove koji vire iz tavanice.

Uvr}e se sijalica. Iznad sijalice {titnik.

U hladwak i ostavu stavqa se hrana.

Odvrta~em se na vrata postavqa plo~ica s imenom.

Jedan mu{karac kuva kafu. Pije kafu, zatim ispira {oqu. ^ita kwigu. Odla`e kwigu, zeva. Pogleda prekida~e, zakqu~ava vrata, navija satove, svla~i se, obla~i pixamu, le`e, gasi svetlo.

Jo{ jedan dan je pro{ao.

Ujutru se budi odmoran.

Sa norve{kog preveo Qubi{a Raji}

103

Majkl Vajlding

NA[ ZAJEDNI^KI PRIJATEQ ZATVORSKI PESNIK

Sem se javio telefonom. „Sara je u zatvoru“, rekao je. „Jo{ se takmi~i s tobom“, re~e Grejem.

Sem ne{to progun|a. „Kako to da ti nisi u zatvoru?“ re~e Grejem. „To je to“, re~e Sem. „Oni su hapsili mene a ona je poludela i {utnula jednog policajca pa su me oni pustili i zgrabili wu. Me{awe u rad policije i odupirawe hap{ewu.“ „Zna~i, uhapsili su je zato {to se odupirala hap{ewu?“ „Uvek to rade“, re~e Sem, „to im je uvek prva stvar zbog koje te hapse.“ „Moglo bi to da bude ozbiqno“ re~e Grejem „I gore od toga“, re~e Sem. „Wena majka je oti{la i uplatila kauciju i sada me je ona napustila. Majka je ne pu{ta iz ku}e. Ne daju mi da s wom razgovaram.

Telefoniram a oni samo ka`u ne. U stvari, ~ak i ne ka`u to, ve} samo prekinu vezu. Iznenadio sam se kada si se javio.“ Napoqu se jutro wihalo i plesalo preko cele luke.. „Ona je naprosto po`ivotiwila“, re~e Sem. „Naime, ja sam bio u poseti kod jedne devojke. @elela je da razgovaramo o poeziji. Zna{ kakve su one kada to po`ele.. Ali ova je htela da razgovaramo u wenoj gajbi.

I ja sam pokupio neke kwige i plo~e i pre{ao preko ulice. Ona `ivi preko puta, na drugoj strani ulice.

Tada se Sara vratila i po`ivotiwila. Po~ela je da {utira vrata. A devojka je postala ~udna i nije htela da 104

je pusti unutra. Poku{avao sam da objasnim da su vrata zakqu~ana i da ne mogu da iza|em.“ „Ma samo se ti provuci“, rekla je Sara. „ Kako da se provu~em? Nema dimwaka.“ „Iza|i kroz prozor“, vikala je Sara. „Ovo je na tre}em spratu, Saro.“ „Onda sko~i“, re~e Sara. „Ne mogu da sko~im sa tre}eg sprata.“ „Onda telefoniraj vatrogascima i neka do|u da te izvuku.“ „Za{to vatrogasci?“ „Onda }e{ mo}i da si|e{ niz merdevine. Oni su navikli da hvataju ma~ore.“ „Mrzim merdevine.“ „Onda sko~i“, re~e ona. „Ne mogu da sko~im sa tre}eg sprata.“ „Oni }e imati }ebe“, re~e ona. „Ko to?“ „Vatrogasci.“ „Kako mogu da zovem vatrogasce kada nema vatre?“ „Sad }u ja da je zapalim“, re~e ona. „Tada su kom{ije pozvale policiju“, re~e Sem. „Onda su oni upali. A ona devojka se zakqu~ala u kupatilu. Oni su do{li na vrata, bum, tras, i iznenada me dvojica ogromnih policajaca izvla~e napoqe. ’Nema potrebe da me vu~ete’, rekao sam, ’do{ao bih ja ranije ali vrata su bila zakqu~ana.’ Tada su me zveknuli.

Nikada ne treba da se obra}a{ pandurima. Treba da ih pusti{ da napi{u ono {to treba da napi{u i lepo to potpi{e{. Panduri mrze kada im se obra}a{. I tako sam ja le`ao na tlu a Sara je poludela i {utnula jednog od wih i tada su je uhapsili. Ostavili su mene da le`im i odvukli wu. Nisam mogao da krenem za wom jer sam pio. Uzeli bi mi dozvolu.“ „Mislio sam da su ti ve} uzeli dozvolu.“ „Da, to je ta~no, jesu. Ukebali su me kad sam vozio bez dozvole. Bilo kako bilo, nismo imali para tako da 105

nisam mogao da platim za wu kauciju. I tako je wena majka to uradila i sada su je tamo zatvorili. Boqe bi joj bilo u zatvoru. Ja sam bio u zatvoru i bio sam kod wene majke i ka`em ti {ta bih pre odabrao. Pre bih odabrao zatvor. A evo {ta sam mislio: mislio sam da me, ako nisi zauzet ili ne{to, odveze{ tamo. A onda, ukoliko tamo stvari postanu ru`ne, mo`emo jednostavno da odemo. [ta ka`e{?“ *** Sunce je sijalo jednako preko celog grada. Odbijalo se podjednako od svih stvari u luci, ali u ku}i Sarine majke bilo je filtrirano. Ose}ala se engleska hladno}a. Provincijski cic. A po zidovima svuda Sarini portreti, fotografije, uqa, nadrealisti~ke ekstravagancije. „[ta si uradio mojoj }erki?“ pita Sarina mama. „Zdravo, mama“, ka`e Sem, „{ta ima?“ „[ta si uradio mom jadnom detetu?“ „[ta sam uradio?“ ka`e Sem. „Nisam ni{ta uradio.“ Pojavquje se Sara. Graciozno se smeje ispred vrata. „Saro“, ka`e Sem. „Poslao si je u zatvor, moje jadno jagwence.“ „Nisam je poslao u zatvor“, ka`e Sem, „policija ju je poslala u zatvor.“ „Pustio si ih da me odvuku“, ka`e Sara. „A {ta o~ekuje{ da uradim“, ka`e Sem, „da se borim sa policijom?“ „Ja sam se borila za tebe“, ka`e Sara. „Znam“, ka`e Sem, „zato su te i strpali u zatvor.“ „Za{to ti nisi mogao da se bori{ sa wima?“ „Oni ne vole qude koji se bore sa wima. Samo bi i mene stavili u zatvor i kakva bi to pomo} bila?“ „Nisi ~ak ni kauciju platio za mene.“ „Nemamo para.“ 106

„Mogao si da nabavi{ pare“, ka`e Sara. „Ja bih nabavla pare da si ti bio u zatvoru.“ „Kako bi nabavila pare?“ pita Sem. „Ukrala bih ih.“ „Onda bi te stavili u zatvor.“ „Prodavala bih sebe.“ „Aha“, urla wena majka, „je l’ vidi{ {ta si uradio mojoj }erki, naterao si je da postane uli~arka.“ „Nisam ja naterao va{u }erku da postane uli~arka“, ka`e Sem, „ni{ta ja nisam woj uradio.“ „A sada je u zatvoru.“ „Nije“, ka`e Sem, „evo je, tu je.“ „Ali ne zahvaquju}i tebi“, rekla je Sara. „Da je to tebi prepu{teno, ja bih i daqe bila tamo.“ „Ja sam morala da platim kauciju“, re~e wena majka. „Ja sam morala da vozim u ranim jutarwim satima i da ~ekam pred zatvorskom kapijom. O, jadna moja du{ice, {ta ti je on uradio?“ „Nisam ni{ta uradio“, re~e Sem. „Zbog tebe je u zatvoru“, re~e wena majka. „Pobogu, ona je bila tamo samo jednu no}“, re~e Sem. „Ja sam tamo bio deset godina.“ „Ti si na to navikao“, re~e wena majka, „Tako si odrastao. Ali jadna jadna jadna devoj~ice moja, kako su mogli to tebi da urade?“ Sem je zapenu{ao. „Ti si na to navikao“, ponavqao je, „ti si na to navikao.“ „Tamo i pripada{“, re~e wena majka. „Napoqe, napoqe, napoqe iz moje ku}e pre nego {to pozovem policiju.“ „Pa-pa, Grejeme“, nasme{i se Sara prijatno.

Wena majka uze telefon i po~e da pritiska brojeve. „Napoqe, napoqe“, re~e ona, pokazuju}i vrata, „pre nego {to pozovem policiju i oni te vrate tamo gde ti je mesto.“ I napoqe oni iza|o{e.

S engleskog preveo David Albahari 107

HOSEFINA ARMENGOU

NAGLI PRELAZI U TRAJAWU

Po~iwala je jo{ jedna decenija. Hipici sa svih strana sveta miroqubivo su zaposeli Ibisu. Ve} natovareni travom, neki su stizali be`e}i iz Vijetnama; drugi, zbog samog u`itka u protezawu, jo{ sneni, premijerno izvode}i dodir. Postepeno su to miroqubivo ostrvo crnih marama i grube obu}e naseqavali muzikom, ogrlicama na golim grudima, decom na suncu i cve}em na kosi, spavaju}i na zemqi, bez kqu~eva, bez planova, bez priznanica. Ja potrpah svoje stvari u veliku {kriwu i poslah je daleko, u jednu tu`nu i hladnu zemqu, sa svojim imenom krupnim slovima zalepqenim preko we. Po}i i u~initi kraj toj neugodnoj {kripi u`eglih glasova u mojim u{ima, a i onom zamoru {to vazda treba i}i na vrhovima prstiju kroz ti{inu odraslih, sada ve} ostarelih, za koje se i ne se}a{ da si ih ikada video mlade. Oprostih se od svojih, od svojeg, od detiwstva kojem nikad kraja. Ne stigoh u pravo vreme.

Ve} po`iveh hiqadu ~e{kih `ivota na hiqadu stranica znatno pre nego {to spustih kofer u jednom sumornom pra{kom hotelu. Poznata su mi bila imena mostova, tramvaja kojima se Kafka vozio, {kole koju je poha|ao Peter Ginc pre nego {to je u svojoj {esnaestoj godini skon~ao u Au{vicu, pri~e Vladislava Vankure, koji je po Kunderinom mi{qewu najboqi ~e{ki prozaista; poznati su mi bili veli~anstveni romani poput Strogo kontrolisanih vozova, ^uda u Boemiji, Dobrog vojnika [vejka, Slave ludacima, Isposvesti pod ve{alima i toliko toga jo{, od autora koji }e umreti pre nego {to svoja dela vide objavqena. Sletoh u magi~ni Prag drhte}i kao prilikom dugo i{~ekivanog quba108

vnog sastanka. Bio je prelep; tako lep, da su wegovi `iteqi, na prvi pogled, a u skromnom izdawu svoje ode}e, delovali kao uqezi me|u velelepnim zdawima {to su wihovi preci dizali vek za vekom. Slaba vajda od prijateqskog opipavawa, uzalud im govorah da napamet znam imena ulica i pre nego {to je wima pro{lo, smoreno a nadmeno, na hiqade sovjetskih vojnika.

Stizala sam iz sveta koji im je okrenuo le|a, i to bi bilo to. Trebalo je jo{ godinama da ~ekam kako bi im moja davna{wa op~iwenost wihovim gradom zvu~ala i vi{e nego puka u~tivost.

Pripremali smo Godinu euharistije i vra}ala sam se iz {kole miri{u}i na tamjan, preterano ozbiqna za svojih jedanaest godina, nakon ~itavih ~asova molitvi i kle~awa. Na klupi sam bez odlagawa ostavqala torbu, rukavice, {e{iri}, celokupnu uniformu a i Servantesov jezik, koji bejah nau~ila, i na preskoke sam se spu{tala stepeni{tem sve do posledweg stepenika, koji je izlazio na moj trg, sa u`inom u jednoj ruci i kredom u drugoj. Druga deca su nam se pridru`ivala i zajedno smo se igrali na jeziku svojih roditeqa. Bili ne bili iz iste {kole, svi smo bili iz iste ~etvrti. Ni ki{a nije mogla da nas zadr`i kod ku}e; sklawali bismo se tada ispod nekog stepeni{ta pa bismo onda jedni drugima pri~ali pri~e, skoro uvek zastra{uju}e. Majke su svako malo izvirivale na balkon pa bi nas glasno dozivale, na tom trgi}u, tako malenom, tako zatvorenom, da su im se glasovi odjekom vra}ali. To nas je dodatno zasmejavalo. U {koli, pak, glavna ~asna sestra je tako|e virila kroz prozor, i to svakog odmora: „Gospo|ice, mo`ete vi da vi~ete, ali ne i da se derete“. Povratak igri vi{e nije bio isti, a zvono }e uskoro opet da zazvoni...

Moj grad, potpuno ispretumban, u`urbano se doterivao. Bli`io se dan. Grad je izabran za te neke Oli109

mpijske igre, nakon {to je Pariz ispao iz trke. Svi su u taj moj grad gledali kao da ga tek onda otkrivaju. Kao da pre toga nije ni postojao. Na{i graditeqi jedva da su uspevali svima da udovoqe, sa jednog aerodroma na drugi, pozivani da uz olovku i papir izlo`e svoje planove, re{ewa, projekte na prijemima, koktelima, ve~erama.

Pre toga bilo mi je ve} desetak godina u Lionu, gradu svile, svetlosti, giwola. Gradu dveju reka i sivog neba. Kasnije }u prestati da snu`deno hodam wegovim ulicama. Isprsi}u se. Podi}i }u glavu. Jedva primetna grimasa prezira bi}e nadaqe moj pozdrav tim nedostupnim, tim zaista udaqenim qudima. Moj grad je pobedio, moj grad je pobednik, on je ina~e moj. Pa }e mi pri}i nasmejan, napravi}e mi i kod sebe prostora, nazva}e me prijateqicom. Presta}u da budem ona mala slatka [pawolka. Cette petite Espagnole. Ali jednostavna sportska odluka ne}e tek tako izmeniti prezriv pogled ako je iz kolektivnog podsvesnog. Tako, jedno popodne, kada sam u{la u robnu ku}u da se posavetujem u vezi sa balzamima koji bi dali ve}i sjaj mojoj crvenkastoj kosi, kao i u vezi sa kremovima za moju osetqivu ko`u poprskanu bezbrojem pega, jedna gotovo qubazna gospo|a, zagolicana naglaskom koji me je odavao, upitala me je za moje poreklo. „[pawolka“, pohitah da odgovrim, mo`da s neprimerenim ponosom. „Ah“, re~e ona iznena|eno i, ne kriju}i svoje razo~arewe, dodade, uverena vaqda da mi udequje kakav kompliment: „ne izgledate tako, niko ne bi to rekao“. Umalo da mi ka`e „ne prime}uje se, nema potrebe da to priznate, ne budite blesavi“.

Mo`da je od mene o~ekivala ne{to kao „merci, Madame“, ali, naravno, nisam joj to rekla, nego sam istr~ala na ulicu kao da su mi ponos lupnuli toqagom. „Ciutadans de Catalunya, ja soc aquí“, urlao je uva`eni sa balkona nad svetinom. „Gra|ani Katalonije, evo me opet ovde“. Vratio se zauvek; ja samo na nekoliko dana, 110

pa sam sebi prokr~ila put kako sam znala i umela, sa jednim detetom za ruku i drugim u stomaku. „Jel’ opet idemo do fontante, mama? Uvek isto, dosadna je“, `alio se Mark. Mene je gonila neodlo`nost da iznova udahnem taj gotovo ~vrst miris, pomalo zaboravqen, me{avinu bresaka, diwa, bakalara i maslina koji je dopirao iz Borna, iz te u{ukane barselonske ~etvrti, iz te ~etvrti u{u{kane me|u znamenitostima i slavnim gra|evinama; u meni je kipela nada da }u, bude li sre}e, ~uti sirenu nekog broda u luci, i oca kako nepogre{ivo predskazuje: „sutra }e ki{a“.

Mo`da, ako po`urimo, stignemo do kapije Santa Marije del Mar u trenutku nekog kr{tewa, pa bih onda rekla Marku: „Vidi{ li ovu decu {to vi~u, {to skaku}u i smeju se? E, ja sam bila jedno od wih i tr~ala za nov~i}ima koji su se kotrqali po podu“. Pa jo{ kad bi me neko dozvao! [ta ja znam ko, mo`da onaj zgodni mladi} za kojim su starije devojke ludovale. Pravio se va`an, ali ako bismo ga mi, sasvim male devoj~ice zamolile, on bi nas uhvatio za ruke pa bi se vrteo dok nas ne bi zavrteo kao da letimo kroz vazduh, bilo je ~udesno. Posle mi se sve okretalo i bilo mi je muka, ali sutradan bih ponovo po`elela da poletim i godinama kasnije hiqadama puta sam po`elela da me neki zgodni mu{karac tera da poletim, makar se pravio va`an a meni potom bilo zlo. Ili ono dete koje vi{e nije si{lo da se igra s nama jer je naglo izraslo; ja sam mu pisala qubavna pisma koja on ne}e nikad pro~itati, a on, kao da ih je ipak primao, vukao me za kosu i govorio „zdravo, bumbar~e“, a meni se ~inilo da ka`e „zdravo, leptirice“: oh da, taj, neka on stavi svoje ruke na moja ramena, i neka zadivqeno ka`e: „Kako si se promenila, ri|okosa, odli~no izgleda{, je li to tvoje dete?“.

Moja {kriwa se vratila. Zavr{ena je putawa. Ne}e vi{e putovati. Jedva da je i{ta ostalo od tih sitni111

~ica koje su je ispuwavale ~etrdeset godina unazad; samo moje ime, krupno ispisano, i daqe je zalepqeno na poklopcu. Mark je porastao, ali povremeno me pita za trg sa fontanom. Bezvoqno mu odgovaram da ga vi{e nema. Ona ~etvrt zanatlija i majstora sada je fensi; veliki brendovi obu}e, ode}e i probranih bombona su je zaposeli. [ik barovi ispunili su trg stolovima i stolicama, fontana je smetala pa su je izmestili; deca vi{e ne silaze na igru. Nisam mu rekla da sam posetila svoju ku}u; bila je na prodaji. @ena je govorila o tih dvadeset godina koje je tamo pro`ivela; jedna tinejxerka je gun|aju}i izlazila iz moje sobe, otvarala je ostavu moje majke, pritvarala je moja vrata, spu{tala je moje roletne.

Po izlasku otuda znala sam da vi{e nikad ne}u svratiti. Samo u se}awu opstajavaju moja ku}a, moj si}u{ni trg, wegova fontana i brodska sirena. Mo`da i u Markovom se}awu, iz doba kada sam bila od wega nedosti`no starija. Ali moje nostalgije ne}e nikad mo}i da budu i wegove. Iako je Ortega govorio o nostalgijama u vezi s ne~im {to nisi nikad do`iveo, nostalgije, kao ni qubav, ne mogu da se podele.

Badalona kraj Barselone, marta 2010.

Autor prevoda i Bele{ke: Silvija Monros-Stojakovi}

112

Elfride Jelinek

DO@IVQAJ SA KRISTOFOM

Hladan oktobarski dan. Ovde sledi opis hladnog oktobarskog dana {to zauzima poprili~no mesta. U bioskopskom bifeu popila sam jedan gutqaj zbog hladno}e i iznenada videh wega. ^esto su neki u takvim trenucima upla{eni. Ja se prestravim: plava kosa koja me smesta podseti na p{enicu, sunce i vetar. Tog ~asa mislim na p{enicu, sunce i vetar. O~i neverovatnog plavetnila poput neba. Nazivamo ga plavim a mnogo je vi{e, mnogo vi{e od toga. Usta koja ujedno i mame, ali nekom svojom lako uzdr`qivom crtom oko uglova usta ka`u: Pa`wa! Opasnost od po`ara! Moj lova~ki instinkt se probudio, o~i su bile duboke. Morala sam da mislim na mnogo dubokih stvari, pre svih na pe}ine kod La{oa. Mislim pri tom na Francusku i wene prirodne lepote. Buqim u wega. On ose}a moje poglede na svojoj ko`i i skre}e pogled. Izgleda da je pro{la ~itava ve~nost, a zapravo sam tek kratko vreme koje mi se ~ini ve~no{}u.

On sa gr~em gleda nekud van. Opis dana, koji kroz prozor mo`emo videti kako prolazi, va`i jo{. Ispod pomodnog xinsa koji mladi} nosi mogu se vi{e naslutiti nego videti duge noge. I pulover vi{e otkriva nego {to skriva. Ne mo`e{ ga videti, ali ga mo`e{ naslutiti. I {to{ta drugo je uzbudqivo na wemu, pre svega prelaz od deteta ka mu{karcu. Probam sa nekim neprimetnim zvi`dukom. Uspeva mi, i ja zvi`dim. Mo`e biti da sam time izazvala nekakav unutarwi zemqotres, a mo`e biti da time nisam izazvala ba{ ni{ta, vidi se samo po tome {to se wegovi mi{i}i dowe vilice gr~e, ~ini se da sam pokrenula ne{to. On 113

crveni i tako pokazuje, mada nesvesno, da me|u nama postoji neka unutra{wa napetost. Mo`da ga sada najzad spopada uzbu|ewe koje je mene ve} uhvatilo. Svaki lovac poznaje taj ose}aj prema divqa~i: uzbu|ewe. Kao na filmu hodam mese~arski, vuku me nevidqive niti ka wemu i ka`em: „Hajde sa mnom“. Hajde sa mnom – ni{ta vi{e. Ali ~itav svet je u tome! Sve je kao da smo se oduvek znali, a ne tek od malo pre.

On je ipak tek prodavac, iako izgleda ne{to boqe.

Govori o gramofonskim plo~ama. Ja naprotiv kroz gradski saobra}aj vozim sportska kola brzo i sigurno.

Dozvoqeno mi je ono {to se mo`e naslutiti, ne i videti: ispod glatke povr{ine neukra}ena vatra. On jo{ uvek }aska o plo~ama kao neki gramofon. Ma kako bilo, ta usta bi da ~ujem kako osim o plo~ama govore o ne~em drugom. O ne~em lepom. Kako izgovaraju re~i qubavi („volim te“).

Na stepeni{tu ga qubim kratko i sna`no. Gotovo brutalno. Iako ja ose}am da je to ne`no, on – Kristof – ose}a to vi{e nego sna`no i brutalno. Do{av{i u moj apartman, palim svetlo. On ho}e u kuhiwu i da nam spremi ne{to dobro. Odu{evqava ga toliko egzoti~nih mirisa i za~ina. Ka`e kako ume dobro da kuva.

Pokazuje rukama koliko dobro ume da kuva: ovoliko! @uri do fri`idera a bedra mu se pod tankim {tofom ocrtavaju. To je kao elektri~ni udar. Uzbu|ewe iz drugog odeqka koje jo{ uvek u meni, poja~ava se, sada je nepodno{qivo jako. Kristof postavqa drevno pitawe: „Jesi li udata?“ Ja odgovaram: „Ne“. Ne{to kao radost ocrtava se ne wegovom licu koje je pre toga bilo ozbiqno. Nema sumwe, drago mu je. Idemo u sobu pored, tamo gde treba da se desi taj do`ivqaj. Do`ivqavamo intezivnije od drugih, wegovo prenemagawe nije iz koketirewa ve} dubqe iz neke unutra{we boja`qivosti, tako bar ka`e ne{to u meni. Najednom su re~i: qubav, brak, deca, majka, otac i sli~no, stare i otrcane. Te prastare re~i deluju na mene kao da ih jo{ 114

nikada nisam ~ula. „[ta je to – qubav?“ Postavqam ja, na primer, drugo drevno pitawe. Bio je lep dan. Za neki drugi dan ovde gotovo da nema vi{e mesta. A ipak, bi}e za nas jo{ jedan, premda u posuvra}enom obliku.

Drugi i posledwi dan, ~etiri sata ujutru.

Kristof govori. Slu{am napeto wegov hrapav, dubok, gotovo uspavquju}i glas. Kao da mi se obra}a moja pokojna majka, samo dubqi i hrapaviji glas, kao da sam kod ku}e. Najzad kod ku}e! Govori o stanu koji ho}e da oblepi tapetima – mo`e on to sam da uradi – u svetlim, veselim bojama, o de~joj sobi koja mora ovamo, o kuhiwi koju }e on da opskrbquje, o novcu koji bi `eleo da u{tedi, o wenoj majci koja }e se preseliti kod nas, o tepihu koji }e za{tititi od moqaca, o ode}i koju ume sam da sa{ije a za koju }e materijal dobiti od svoje firme, o marmeladi koju bi mogao da ukuva, itd. itd. A i ja ne bi trebalo da radim do kasno u no}.

Nezdravo je. Treba ~e{}e da idem u prirodu sa mu`em i decom. I da li da kupi sebi cipele, one moderne sa visokim petama. Daqe, da li se meni svi|a wegova frizura, ovako sa resama ili bez resa i da li da nama`e hleb. Re~eno u~iweno. Samo {to je pomislio na hleb, ve} ga je sredio. Uz to gomila tehni~kih baqezgarija o hlebu i posledicama. Do`ivqaj jo{ u meni titra. Ja izgovaram stare a ipak stalno nove re~i, naime da kona~no za~epi gubicu ina~e }u mu zalepiti na lice onu namazanu stranu hleba a to mu ne}e prijati ako uradim, pa daqe: „Budi dobar pa zave`i!“ Grube re~i.

On upla{eno pojede svoj komad hleba. Gu{i se u suzama.

Guta. Najzad radwa prelazi u uobi~ajenu pri~u. Iako ni jedno od nas ne ~ini ni{ta, tu je ipak ne{to unutra{we koje vrlo brzo mo`e postati spoqa{we.

Naime, tragi~no je {to Kristof mora i}i da prodaje jer se ve} razdanilo. Tragika je {to se za ~oveka i `enu uop{te razdawuje.

Kristof }e o svom lepom do`ivqaju pri~ati u prodavnici. Pri~a}e da }e od toga postati mo`da ne{to 115

~vr{}e, pri~a}e i o lepom brzom autu. Meni odmah pri~a o bezbednosti, da ne treba da vozim tako brzo i da pre toga ne pijem ni{ta sa prijateqicama. Govori o porodi~noj ku}i svoje majke, te da ja tamo mogu da kosim travwak, da bismo tamo morali da se dovezemo sa decom, zbog dobrog vazduha i slabog saobra}aja, zbog toga {to tamo nema buke. Odmah ga pokre}em u borbu za opstanak, smesta ga {aqem na posao. On je ve} tamo. A dan odmi~e i u devet sati zvoni telefon. Pita da li sam pojela hleb i da li treba ne{to da kupi, i da li sam dobra i mislim na wega, a ja ka`em: „Ne, odjebi!“ i jo{ tako neke grube, lo{e stvari.

Kasnije na svakih pola sata Kristof cmizdri, ho}e da mi plete pulover i o~isti stan i ispe~e kola~e i da me predstavi majci i uve~e da sa mnom gleda televiziju (neki krimi}) i sve tako. Ali s moje strane ~uju se samo sudbonosne re~i: „Svr{eno je!“ i tako ti je to. Dan se bli`io kraju, i Kristof se bli`io kraju.

Sa nema~kog: Dragan J. Risti}

116

Viktor Jerofejev

NEPRIJATEQ

Poeta sa (za jednog Jevrejina) ~udnim prezimenom Pi{talina, planirao je teroristi~ki napad. Poznavao sam ja i Francuza sa prezimenom Hru{t – nije me, zna~i, lako zapawiti. Teroristi~ki napad je jama~no zami{qen kao umetni~ki. Ako umetnik zauzme mesto svog dela, ako je on umesto, onda mora{ biti uz wega.

Kada me je Pi{talina upitao: „Dolazi{ sa mnom?“ odgovorio sam „Ne“. „Dolazi{ sa mnom!“ – rekao je onda Pi{talina, i ja sam rekao „Da“. Ja sam mo`da slabe voqe, ali nisam slabog karaktera.

Pi{talina je odabrao mene, pisca iz skandalrubrike, po{to je postao wuzmejker, napisav{i za ono vreme sna`an distih: Guza mo`e biti prava, Prevelika i {trokava.

Pi{talina, me|utim, nije uspeo da sasvim popepeqavi, ra{utali su tu vatricu, vi{e se nimalo ne dimi.

Ta moda je pro{la, posebno onih {trokavih guza, jer, koliko uop{te neki bunt mo`e da traje? Pa i pornografija jednom dodija. Ipak, dragi su mi ti stihovi, mora{ ih ili voleti ili im zavideti.

Prosto je do{lo drugo vreme, vreme akcije.

Izvolite papu~e – re~e Ivan Grigorjevi~. – Dobar dan.

On je osmotrio nas, a mi wega.

Pi{talina se ofarbao u plavo i postao nalik na debelog Zaporo{ca. I ja sam imao razlog za maskirawe. Nalepio sam odvratne br~i}e i natakao crne rejbanke. Ivan Grigorjevi~ me je nedavno nazvao sitnom gwidom u slu`bi razvrata.

117

Pi{talina je dr`ao u rukama lampu i stativ. A ja sam dr`ao prepotopsku amatersku videokameru, koja je izdaleka delovala kao profesionalna.

Stisnuo sam ruku svom davna{wem neprijatequ. Za mene je predstavqao legendu. Jo{ kao |ak sam bio alergi~an na wegove kwige. I moja pokojna mama, nastavnica crtawa, koja nikada nije cepala kwige, ~itala je i kidala stranicu za stranicom, kidala i bacala, u suzama opozicione nemo}i. Pri pa`qivijem razgledawu ispostavilo se da je lik neprijateqa analno uporan, crvenih umuqanih o~iju, u pantoflama, koje godinama predano ~uvaju smradove, mlitavo lebdiv u ledenom etru, dok za sobom ostavqa struju pare, kliktavac, panter popi{uqa, krute, odqusnute ko`e.

Videlo se da ga no}ima probija ledeni znoj. Le`ao je na metafizi~koj cediqki poput davno odba~enih makarona.

– A ja sam ba{ pomislio, Ivane Grigorjevi~u, treba li da se izujemo – re~e Pi{talina sladuwavim glasom televizijskog spikera.

– Od pre izvesnog vremena – priznade Ivan Grigorjevi~ – ~itam tu|e misli. ^ak i na rastojawu.

– Bo`e! – uzviknu temperamentni Pi{talina. – Zar ste odmah znali da smo do{li da vas ubijemo i opqa~kamo?

– E pa sad, ne znam da li ba{ da opqa~kate – pojasni Ivan Grigorjevi~ – ali ne verujem qudima s televizije.

U{li smo u glavnu sobu neprijateqa. Neprijateq je `iveo u ru`i~astim tapetama. Na sto~i}u je stajao tenk.

– Moje `ivotno delo – jednostavno i dobro}udno re~e Ivan Grigorjevi~, pokazuju}i autorske primerke izlo`ene u na{u ~ast. Podigav{i nogu, malo daqe od 118

tenka vrtela se balerina. Jedna od kwiga – najpoznatija – le`ala je u vidu minijaturne fotokopije.

– Izdavane su u samizdatu – {eretski primeti Pi{talina.

– To su pravili ~itaoci. [ta je ostalo kad su roman povukli iz biblioteka?

– Pa vi ste disident! – glumatao je servilnost Pi{talina.

– Mogu}e – doma}in obori o~i. – Ali sa drugim predznakom.

Bista Ivana Grigorjevi~a, mladala~kog lika, crne metalne boje, nalazila se na prozorskoj dasci. Po~esmo da razme{tamo opremu.

– Sad }emo vas malo na{minkati – re~e Pi{talina i ma{i se kutije za {minku.

– Nema potrebe za restauracijom – pobuni se, ali ne bez izvesne koketerije, Ivan Grigorjevi~.

– Ma nemojte re}i – klimnu svojom ofarbanom glavom Pi{talina i stade da {minka starinu. Izvadi karmin i napravi mu velike crvene usne. Ivan Grigorjevi~ je iz tih stopa mogao da se izlo`i pogledima istih takvih gadova, kao {to je bio i sam, le`e}i na katafalku.

– ^emu karmin? – uzbudi se Ivan Grigorjevi~. – Pa ja sam mu{ko.

– U protivnom }emo imati rupu umesto usta – strogo objasni Pi{talina.

– A iz koje ste vi zapravo stanice? – odjednom podozrivo upita na{minkani neprijateq. – Na kraju }ete sve ise}i!

– Ne}emo ise}i! – osmehnuh se na wega i sedoh u fotequ, dok je on sedeo na stolici i nervirao se, staviv{i na sto svoje ru`ne {ake.

– Motor! – doviknu Pi{talina sam sebi.

Po{to je kamera bila bez kaseta i baterije, Pi{talina nije imao {ta da radi. Samo je gledao kroz slepi otvor, isturiv{i zadwicu.

119

– Ivane Grigorjevi~u! – rekoh ja pateti~nim glasom.

– Vi...

– Dobar dan, po{tovani gledaoci! – prekide me Ivan Grigorjevi~.

– Da-da – rekoh ja. – Samo, koliko je on dobar, mislim ovaj dan?

Ivan Grigorjevi~ se namr{ti. @ivimo u te{kim vremenima, to je ta~no.

Evo mog prvog pitawa: recite nam ne{to o va{em detiwstvu.

Ja sam veteran – po~e Ivan Grigorjevi~. – Od prvog dana rata uni{tavao sam fa{iste. Kod Var{ave sam kontuzovan. Posle rata pod rukovodstvom mar{ala Rokosovskog uvodio sam red u Poqsku. Bilo je svakojake gamadi.

I nehotice klimnuh glavom.

– Nije bilo lako izvojevati pobedu. – On naglo ustade i iza|e iz sobe.

– [ta mu je? – upita Pi{talina.

U odgovor se za~u glasan zvuk iz klozeta.

– Prazni se – `ivnu Pi{talina. – I to veoma sna`no. Vreme je!

– Stani – rekoh. – Postaje zanimqivo.

– Samo ti pazi – qutito }e Pi{talina. Nekih petnaest minuta nakon svog iznenadnog odlaska, Ivan Grigorjevi~ u|e uz izviwavawe.

– Priteralo me – objasni on.

– Ivane Grigorjevi~u! – rekoh ja osmehuju}i se na televizijski na~in. – Ko je glavni neprijateq Rusije?

– Vrlo pronicqivo pitawe – slo`i se Ivan Grigorjevi~. – Nego, skoro da zaboravim. Dobio sam jedan stra{an dokumenat.

Ivan Grigorjevi~ izvu~e iz pisa}eg stola rukom pisane listove, stavi nao~ari. Posta nalik penzioneru koji poku{ava da se sna|e u ra~unima za struju.

– „Posejav{i haos u Rusiji – uzbu|eno pro~ita on – neprimetno }emo zameniti wihove vrednosti la`nima, 120

i navesti ih da u wih veruju...“ Planovi ru{ewa na{e dr`ave izlo`eni su u posleratnoj doktrini Alena Dalesa. Evo {ta preporu~uje {ef CIA: „Grandiozna po svojim razmerama tragedija propasti najnepokornijeg naroda na Zemqi odvija}e se u fazama“.

– Propasti najnepokornijeg naroda? – ponovih.

– Direktiva je u potpunosti izvr{ena – surovo potvrdi pisac. – Kako? Evo slu{ajte: „Iz kwi`evnosti i umetnosti }emo, na primer, iskoreniti socijalnu su{tinu, oduze}emo voqu piscima da se bave prikazivawem procesa koji se de{avaju u dubini narodnih masa“.

– To im je uspelo – lako se saglasi Pi{talina.

– Sve je po~elo jo{ za vreme Nikite – objasni nam Ivan Grigorjevi~. – Ni u Bre`wevqevoj eri CIA nije sedela skr{tenih ruku. Svaki drugi ~lan Politbiroa bio je mason.

– Ko je konkretni krivac za propast velike dr`ave?

– uzviknuh ja.

– Suslov! – za~u se slab glas.

Okrenusmo se i pretrnusmo. Iza nas je, raspu{tene kose, stajala mr{ava odurna starica prostog ruskog lica, sa krvavim tamponima u nosu. Pi{talina sa wemu svojstvenom elegancijom poqubi ruku gazdarice.

– Gluva je – re~e Ivan Grigorjevi~. – Osim toga, svake ve~eri joj curi krv iz nosa. To nije opasno.

– Ivane! – oglasi se Natalija Mihejevna. – Gde smo mi to? Izgubila sam te!

– Sve je u redu, Nata{a! – mi~u}i crvenim usnama, obrecnu se na wu Ivan Grigorjevi~.

– Suslov nas je primorao da `ivimo prema prekookeanskim nalozima – meko se ukqu~i u razgovor Natalija Mihejevna. – Podr`avao je ni{tarije, nagra|ivao ih medaqama i ordewem za hrabrost. Zet Hru{~ova, Axubej, dobio je Lewinovu nagradu; novinar Jurij @ukov – progla{en je za heroja socijalisti~kog rada. A zbog ~ega, za koja to remek-dela?

121

Zagrizav{i usnu, Ivan Grigorjevi~ je upro u Nataliju Mihejevnu bespomo}an i zbuwen pogled, pun iskrenog negodovawa. Onda prozbori tiho, ~ak kao spokojno, ali mi smo videli koja je cena tog spokojstva: – Dokument me je podsetio na „protokole sionskih mudraca“. Sve se desilo kako je bilo planirano. Sada }e – on se obrati kameri – taj dokument ~uti ceo narod.

– Nisi li mi ti, ro|eni, govorio da naroda nema, ve} postoji samo gomila, masa? – upita Natalija Mihejevna.

– Nadam se da }e se dana{wa prevarena gomila sutra pretvoriti u narod. Ali }e ruskom narodu biti veoma te{ko da digne zemqu na noge. Posledwih godina se unutar wega pojavilo mnogo neprijateqa Rusije. Pre svega omladina. Ti okrutni degenerici siluju i ubijaju svoje drugarice zarad farmerica, zarad videa. A sada nam, ro|ena – prodera se Ivan Grigorjevi~ – donesi vru}eg ~aja! Da bude jak!

Natalija Mihejevna krete u kuhiwu, Pi{talina za wom.

Je li iskqu~io kameru?

Klimnuh glavom. Ivan Grigorjevi~ lukavo zirnu na mene.

Ti misli{ da sam ja matora budala?

Sko~i do vrata kabineta.Okrenu kqu~.

Gledaj ovamo!

On izvu~e istu onu fijoku pisa}eg stola, iz koje je vadio dokumenat CIA, i pru`i mi fotografiju uz jedva primetan drhtaj ruke... Labud polura{irenih krila stajao je iza devojke, ne`no dodiruju}i wena obna`ena ramena. Devoj~ina glava sa raspu{tenim uvojcima bila je lako zaba~ena unazad u sladostrasnoj obamrlosti.

Elegantni vrat labuda mirovao je na svetlom, zanosno podnadulom venerinom bregu.

Novinarka – za~kiqi Ivan Grigorjevi~. – Istomi{qenica.

Ugrej me, mili.

122

Ivan Grigorjevi~ prenese elektri~nu grejalicu u spava}u sobu, kuda je odlepr{ala Aqona. I za~u se gukawe zaqubqenih u tesnoj posteqi: – Vawa, voli{ li {to si sa mnom, nije ti `ao?

– Zorice moja, otkud sad to pitawe? Do|e mi da viknem. „Qudi! Sre}an sam!“.

– A ovamo govorite da za vas seks ne postoji – rekoh, dirnut wegovom iskreno{}u, vra}aju}i mu fotografiju gole novinarke.

– Ne priznajem qubavnice, to nije za mene – uozbiqi se Ivan Grigorjevi~. – Ja mogu imati samo svoju voqenu.

– Zar to nije jedno te isto? – sa tobo`wim ~u|ewem upitah ja.

– Ni izdaleka. Qubavnica je ne{to prolazno, poput nazeba. Voqena je predmet neugasivog `ara.

– Kad vi tako ka`ete, na raspolagawu – krotko re~e Aqona, zavla~e}i se pod jorgan. Za wom se navu~e zavesa.

Po}utav{i malo, Ivan Grigorjevi~ po~e naglas da razmi{qa: Za{to vas nisam sreo makar pre desetak godina?

Kao pametna devojka ona je, naravno, shvatala {ta ga mu~i, i nastojala je da razveje wegove sumwe.

– Vi sve star pa star! – lakomisleno re~e Aqona. – Zaboravite na godine – u divnom ste vi dobu. Setite se Mazepe i Marije. Ili sedamdesetogodi{weg Getea i wegove {esnaestogodi{we U...

– Sve su to anomalije iz Ginisove kwige – tu`no odbrusi Ivan Grigorjevi~.

I Aqona re{i da na~ini prvi korak: – Zar ja nisam dovoqno dobra? – pogleda ga ona strasno.

Lice joj je gorelo. Duhovna bliskost nu`no ra|a i onu plotsku. I obrnuto. Neko pla{qivo zagreba na vrata kabineta.

123

Ivane! – za~u se glasi} Natalije Mihejevne. – [ta je ovo Ivane? Da se nisi zakqu~ao?

– Ipak je ne}u napustiti! – kategori~ki kaza Ivan Grigorjevi~, baciv{i pogled na bravu. – Starka }e propasti bez mene.

– Dolazim! – viknu on i, poletno otvoriv{i vrata, neo~ekivano za sve nas, zapeva: Ti si za mene jedina, za drugu ne}u da znam...

Ivan Grigorjevi~ pri|e prozoru, zaobilaze}i upaqenu lampu, pogleda na ulicu i odjednom oseti da to vi{e nije Moskva ve} jednostavno – jedan grad. Li{en du{e i savesti.

Ima li jo{ pitawa? – upita sa izvesnom razdra`eno{}u.

Hajde da preciziramo na{a neslagawa – za~u Ivan Grigorjevi~ sopstveni glas. Odnedavno mu se u snovima javqalo ne{to neobi~no. Kao da ~uje samog sebe kako ~ita traktat povodom neke aktuelne teme. Neke teze su ga zapawivale svojom sve`inom.

Mi, odnosno na{e novine, zovemo to oktobarskim prevratom – bocnu ga neko sa strane bez imalo zle namere.

Da. Bila je to Aqona. U trapezastom mantilu zlatne boje, zgodnih nogu, u crnoj krznenoj {apki-u{anki, stajala je kod praga, sva u pahuqicama, i, savla|uju}i zbuwenost, rekla pevaju}im glasom: – Sakupila sam veoma zanimqiv materijal: imena i prezimena putnika koji su doputovali s Lewinom u oklopnom vagonu. Ukupno stotinu osamdeset devetoro wih. Od wih samo devetorica Rusa.

– Bez svake sumwe ste vi, Aqona, u pravu. Na ~elu na{e revolucije stajali su uglavnom Jevreji – pomirqivo se saglasi Ivan Grigorjevi~. – Komunisti su obe}ali narodu zemaqski raj, i za wima je krenula sirotiwa. I ja sam u detiwstvu nosio opanke od like.

– Ro|eni, jedini moj naglav~e! – s iskrenim ose}awem izgovori novinarka.

124

Spontano se prisetila Igora, svog mornara iz Kron{tata, i uporedila ih. Nikave sli~nosti. Ono be{e grozni~avi zov ploti, nezdrava radoznalost, na granici erotizma. Ali nije bilo po`ara du{e, bezumqa emocija {to naviru iznenada, poput uragana. Prema Igoru nije ose}ala takvu ne`nost kao prema Ivanu Grigorjevi~u. Nepatvoreni, samorodni talenat!

A samorodni talenat {partao je po stanu u naletu najprijatnijih ose}awa. Preplavila su ga ose}awa, potpuno i bespogovorno.

– Zavoleo sam te kosmi~kom qubavqu.

– Kako je to otmeno! – uzbudi se Aqona.

Do kraja ve~ere obe fla{e behu prazne.

Nenaviknutu na alkohol, Aqonu je prili~no uhvatilo.

Ne skidaju}i zaqubqeni pogled sa voqenog, ona mu u naletu iskrenosti otvori du{u: – Vawa, parazite, prvi put u `ivotu volim. Dodirni {to pre svojim kquni}em moju bradavicu.

Ona zvu~no raskop~a tesnu kop~icu brushaltera, i pogleda ga o~ima ~oveka kome je tu|a svaka la`. Ivan Grigorjevi~ virnu iskosa na ~vrste devoja~ke grudi i re~e lagano i muklo: – Nekada behu ^ajkovski i Musorgski, pa [olohov.

A sada... [nitke i Neizvestni, Van Gog i Brodski.

Seja~i banalnosti i prqav{tine.

Aqona ustade i nervozno pqunu na pod: – Ni{ta ne mari. Magla }e se podi}i, pojavi}e se novi mar{al @ukov, i sunce }e kao i pre sijati nad na{om domovinom. Kasno je, mili, opila sam se.

Odne}e me u stanicu za detoksikaciju i `uta {tampa }e imati o ~emu da pi{e.

– Nikuda ti ne}e{ i}i. Ne pu{tam te – re~e on odlu~no, pribiv{i se uz weno telo.

I tu se Ivan Grigorjevi~ seti tamne mrqe, veli~ine brezovog lista, na wenom bedru. Tu fleku je primetio jo{ u kadi, ali je delikatno pre}utao. Sada re{i da ispoqi znati`equ: 125

– Opekotina? ^upkaju}i mu brkove, Aqonka okrete na {alu: Ne, beleg od ro|ewa. Poseban znak.

Ona se privi uz wega i, napipav{i mu na ramenu mlade` veli~ine le{nika, lukavo re~e: Pa i ti, se}am se jo{ iz detiwstva, ima{ proizvodnu gre{ku.

Jedan hirurg predlo`io mi je da ga odstranim – kao ~ovek ratnog pokolewa do suza se zastideo – ali sam ja odbio. Za{to ga se}i? Meni ne smeta.

Tako su oni le`ali u posteqi i razgovarali o ve~noj qubavi, o besmrtnosti du{e i opet o qubavi i vernosti.

– Materijalno blagostawe je – re~e Ivan Grigorjevi~ – sporedna stvar. Udvoje }emo divno `iveti, u inat milionerima. Nama je najva`nija na{a qubav.

Ona }e nam pomo}i da izdr`imo nemilosrdnu borbu.

On joj uputi zahvalan pogled, pa`qivo, kao krhku {oqicu, uze joj tananu ruku i prinese je usnama. Ona ga ne`no {tipnu za obraz: Ne padaj duhom: ti i ja smo patriote.

A represije? – nije izdr`ao Pi{talina, kotrqaju}i r od uzbu|ewa.

Popis Staqinove li~ne imovine – mirno sle`e ramenima Ivan Grigorjevi~ – sastavqen posle wegove smrti, neumoqivo svedo~i: tri odela, troje pantalona, par hozentregera, sedam pari ~arapa, ~etir para ga}a i ~etiri lule.

Ivane Grogorjevi~u – rekoh. – Vidim kod vas u kabinetu me|u portretima velikih qudi sa epoletama i portret skromne plavokose devojke, koja veoma li~i na vas i va{u suprugu. Sude}i po frizuri, to je portret od pre dvadesetak godina.

Nata{a! – viknu Ivan Grigorjevi~. – Pitaju nas za na{u k}er.

Natalija Mihejevna bolno skupi usta. Sedela je u oliwalom halatu, pod kojim se videlo dugo no{eno rubqe, obilno zaliveno krvqu.

126

Poginula je na motociklu – re~e Natalija Mihejevna, i ramena starice zatreso{e se od ne~ujnog pla~a.

– To nije cela istina! – viknu na staricu Ivan Grigorjevi~ i zatopta nogama.

Pi{talina, bledih usana, virnu iza kamere.

– To je na{a ubijena k}i – re~e Ivan Grigorjevi~. – Vozila se motociklom sa svojim verenikom. Pregazili su ih. I umesto da na{oj k}eri uka`u prvu pomo}, zlo~inci su se i`ivqavali nad wenim rawenim telom, silovali su umiru}u plot i krv i oti{li, zlobno gurnuv{i u wenu ru`i~astu, ne`nu vaginu praznu fla{u od, izvinite, Coca-Cole. Umrla je u bolnici. To su se oni meni svetili!

– Ko oni? – upitah.

Draguqi rose ble{tali su obasjani suncem. I pored svih nevoqa i napasti, priroda je `ivela u skladu sa zakonitostima, i niko nije mogao da poremeti wen ustaqeni ritam.

To je bilo va{e jedino dete? – precizira Pi{talina.

Natalija Mihejevna zaplaka kao da se sve ju~e dogodilo.

Jebote, kakav u`as! – ote mi se.

Ivan Grigorjevi~ se napravi da nije ~uo skarednu re~. Prole}e je preduzelo bu|ewe prirode, izlo`iv{i wenu ~udesnu lepotu. U Ostankinskom parku }urlikali su slavuji. Na sedamdeset kilometara od glavnog grada jo{ su mirovali.

Aqonka se u}utala, pritajila, oslu{kuju}i ti{inu.

Ivan Grigorjevi~ je isto napregnuto i{~ekivao. I evo, prepodobni Sergije se od kamenog pretvori u `ivog.

Udari strogo palicom o zemqu: I , veterane, da li je Rusiji te{ko?

Vidi Ivan Grigorjevi~ da pred wim vi{e nije Sergije Radowe{ki ve} Fidel Kastro. I re~e mu Fidel: „Izdali ste i sovjetsku vlast i revolucionarnu Kubu.

Socijalizam ste izdali“. Ho}e Ivan Grigorjevi~ ne127

{to da ka`e, da objasni, da su nas izdali, prodali, Aqonku ubili, a nema re~i, glasa nema. I Fidel nastavqa sa svojstvenom mu stra{}u: „Rusija je postala kolonija SAD, ali se Kuba ne predaje! U pomo} }e nam do}i an|eli nebeski, i mi }emo pobediti! Ve} dole}u, ~ujem wihove signale! Pogledajte, evo ih, na{ih spasiteqa. Vidite wihove lete}e tawire?!“ – Da – potvrdih, iskreno se upiqiv{i u prole}no, moskovsko nebo. – Vidim!

– I onda sam sve shvatio – polu{apatom re~e u kameru Ivan Grigorjev. – Sve sam kona~no shvatio.

On na~ini pauzu. Pi{talina i ja upla{eno smo gledali u wega.

– Qudi! – obrati se Ivan Grigorjevi~ televizijskim gledaocima, bri{u}i karmin s usana. – Pre mnogo milenija sa druge galaksije dospelo je na Zemqu seme razumnih dvono`aca, uobra`enih egoista. Obrev{i se me|u prostodu{nim uro|enicima, svuda su se pona{ali kao virusi.

– Ovi podstreka~i zla – grmeo je glas Ivana Grigorjevi~a, i ja nehotice osetih respekt – lako ulaze u lokalnu sredinu, ali se ne rastvaraju u woj, ne mewaju svoju ru{iteqsku narav. Preko tajne sekte oni ve} upravqaju planetom, istina jo{ uvek tajno. Na wihovom putu ka svetskoj vlasti na{la se na{a velika dr`ava. Sada we vi{e nema, uklonili su prepreku sa svoga crnog puta. Na{a planeta tone u okean la`i.

– Ustajte, Moskaqi – za{aputa Aqonka, – i staro i mlado, zaboravite na sva|e i uvrede, svom snagom udarite po ~udovi{tu! Kne`evi Aleksandre i Dmitrij!

Staqine i Isuse Hriste! Vaskrsnite u liku unuka i praunuka! Nemojte `aliti `ivot za Rusiju svetu... Oooj! – dugo i intimno zastewa ona. – Oooj!

Usne joj se dopola otvori{e. Ve~e je postajalo sve gu{}e. K}i i otac zapado{e u prijatan, lak dreme`.

Ovo je otvoreni poziv na uni{tavawe Jevreja – re~e Pi{talina, pu{e}i na stepeni{tu.

128

Poginula im je k}er – namr{tih se. @rtva saobra}ajne nesre}e – odvali Pi{talina.

Uzmi kameru pa da idemo.

Pi{talina lagano zaklima glavom. Uokolo je sve bilo opogaweno od huligana.

Ja kao Jevrejin...

Dobro-dobro – rekoh. – Kad bude{ odlazio, pquni ga. I u moje ime. Ja se vi{e tamo ne vra}am.

Pi{talini se uop{te nije dopalo kad sam skinuo ve{ta~ke brkove i on re~e: Ako ne zgazim ovu guju, pa{}e mnogo krvi.

Idemo – zamolih ga. – Stara~ko ludilo i to je sve.

To ludilo je zarazno. – On pripali novu cigaretu.

Matori je zaqubqen – rekoh. – Ostavi ga na miru.

Pi{talina samo odmahnu rukom.

– Slu{aj, cionisto – nasmejah se – nije ti jasno? Tamo je starica.

– Nisam znao da si takva kukavica – re~e Pi{talina.

– Ma daj! – ja ga uhvatih za rukav. Odjednom dobih neki piskav, `enski glas, i bilo me je stid da nastavim.

Nikada pre nisam govorio ci~avo.

Po|oh niz stepenice. ^ulo se kako su lupila vrata Aqonkinog stana.

Prevela s ruskog Dragiwa Ramadanski

129

Fransoa de Kornijer

SRCE DOMA

U ku}ama koje volim, kuhiwa je ne{to posebno. Ima lepih ku}a sa divnim prostorijama, sobama, trpezarijama, salonima, radnim sobama, slikama na zidovima, ba{tama, parkovima, ali sa bezimenim kuhiwama, sa pomo}nim kuhiwama, sa kuhiwama bez i~eg u sebi.

U ku}ama koje volim, kuhiwa zauzima sredi{we mesto, ona je pomalo srce doma. Neka se nalazi i u dnu hodnika, iza nekih vrata, neka je maju{na ili ogromna, nije stvar u tome. Kuhiwu ostemo vrlo brzo, ve} prvi put kada u wu stupimo. Vrlo brzo vidimo da li je kuhiwa „nastawena“. Ako jeste, u woj se dobro ose}amo.

Ne znam ta~no na ~emu po~iva princip kuhiwe. Ne kuvam, to mi je velika mana. To {to `elim da budem u kuhiwi izvan je svih prakti~nih razloga. Ili, boqe re~eno, moje poimawe kuhiwe nema nikakve veze sa onim {to – mo`da razborito – nude besplatne novine i prospekti kojih je svakodnevno prepuno moje po{tansko sandu~e: „Izmenite va{u kuhiwu!“ itd.

U ku}ama koje volim, kuhiwa je prostorija u kojoj se naposletku, pre ili kasnije, svi na|emo, i gde svako radi ono {to ume: qu{ti krompire, razbija ~a{u, priprema jelo gledaju}i u staru kwigu recepata koja se raspada – kuva po nekoliko sati – ili pere posu|e.

Kada u woj nikog nema, kuhiwa je mesto koje me najvi{e privla~i. Prostorija je to u kojoj sebe zati~em kako se obr}em, vrzmam, otvaram plakar, fijoku, sedim za stolom, naslawam se na sudoperu i, uz ko zna ve} koju kafu, ne radim ba{ ni{ta. Tu su i zvuci (kuhiwski zvuci: fri`ider koji se ponovo ukqu~uje, kap iz 130

slavine) da u~ine da pomislim kako i kuhiwa ima, ali ne pre~esto, potrebu da bude sama.

Jer, treba biti u slozi da bi se kuhiwa vaqano shvatila. Mleko na vatri raste, iskipe}e; ali jedna ruka – ne uvek! – zaustavqa vreme na vreme, u deli}u sekunde. Miris prepe~enog hleba, prozor koji otvaramo, dim koji teramo {irokim pokretima kao da `elimo da stvorimo vetar, prigovarawe zbog toga. Obroci uz koje se mnogo pri~a, kola~i uz koje se oli`e prst, popodneva uz pala~inke, koja odi{u na ki{u, slatko od naranxi, kapi na prozorskim oknima. Ili lepi letwi dani uz veliku ~a{u sve`e vode, zatvorene `aluzine, na{e bose noge na plo~icama, a onda tvoja vrela ko`a, u nekom plavi~astom senovitom kutku.

Kona~no, u kuhiwama koje volim, kuhiwa je ta iz koje se odlazi, i u wu uvek vra}a. Dok svi jo{ spavaju, kuhiwa je tu – obi~na velika {oqa podgrejane kafe, kri{ka hleba namazana maslacem – za onog koji odlazi i koji, u no}i, misli na sate tu provedene, na vreme u kuhiwi, na strujomer koji odbrojava na zidu, pokraj vrata.

Uve~e vrlo kasno, u jednoj kuhiwi ostalo je da gori svetlo. Dva prijateqa razgovaraju pokraj korpe pune tek ulovqenih pastrmki. Hodali su mnogo. Umorni su.

Na stolu vidimo listove paprati, paketi} duvana, ~a{e. Ono {to govore pripada tajnama kuhiwe. A no}ni leptir nastavqa da kru`i, godinama kasnije, iznad wihovih senki koje se povijaju nad `ivotom.

Prevela sa francuskog Mira Popovi}

131

Janis Papadopulos

NA PREKOOKEANSKOM BRODU

„Sorry, miss, mi dadnete sola, moli}u?“ @ena se prenerazi, samo {to joj nije ispala viqu{ka iz ruke.

Qudeskara, koji je sedeo za stolom tik pored we, ostavio je na wu poseban utisak i to jo{ od prvog trenutka kada ga je spazila. Stra{no visok i mr{av, izdu`en kao kakva telegrafska bandera, a ko`a mu crna, zift crna.

Crnac se osmehnu, otkriv{i izrazito bele zube. „]udno {to govoram gr~ki, a? Imadnem prijateqi mnogih iz Gerckije. Sorry, toliko vremena, a ne predstavio se.“ Podi`e se sa stolice le`erno udvostru~uju}i tako svoje beskrajno telo. „Ximi Smit – but zvi me vi~u Blek. I ne mizli mene to zmeta, tako me moji prvi prozvikali, jer ja od oni najcrwi.“ Smeh se provali celom salom. „A ovo, to moj je`n prijateq Gerk, Xoni Papas. Ga vi~u Red, jer u lice sav ~erven...“ Nova provala smeha, ~ak mnogo ja~a.

Drugi mu{karac se odmah podi`e sa svog mesta.

Be{e okrugao poput lopte i nije bio ni do struka crncu. Nakloni se, uze ruku `ene u svoju i prisloni usne. „Po{tovawe, gospo|o...“, samo to izusti. @ena se ve} povratila. „Eleni Haxijani. Drago mi je. A ovo je moj pratilac, Dimitris Papageorgiju....“ 132

Iza|o{e svo ~etvoro na palubu i poseda{e na okolne lige{tule. Be{e sasvim prijatno prole}no ve~e, nebo pro{arano treperavim zvezdama. „Kao da gleda{ odozgo kakvo ogromno carstvo“, kaza Papas. „Doista, odakle ste vi?“ „Iz Volosa, ako vam je poznato“, re~e Dimitris.

Papas posko~i sa svog mesta. „Da li mi je poznato?! Ma dokle to idemo?! Vidi slu~ajnost, a Blek?“ „Zlu~ajnost ne kaziva ni{ta...“, kola~i o~i crnac. „A {ta }ete vi u Volosu?“ upita Dimitris. „Na{ gazda, jedan biznismen Grk ameri~kog porekla, gospodin Paris, kupio je neku bankrotiranu firmu, izvesnog Skidapulosa...“ „Kad li je to bankrotirao...?“, izusti Dimitris. „Kada smo mi krenuli iz Volosa, pre gotovo tri godine, wegova fabrika ve} nije radila. Wome su upravqali – kao i celim preostalim imawem Skidapulosovim – kojekakvi daleki ro|aci koji su se povla~ili po sudovima. A i ekonomski uslovi su bili te{ki, trebalo je to da o~ekujem.“ „A vi kude zte toliki godini?“ zapita Blek. „I{li smo na veliki put“, odgovori Eleni. „Obi{li smo Evropu vozom – iz Liverpula smo pre{li preko, u Wujork. A onda Boston, Va{ington, Filadelfija, sve do Wu Orleansa.“ „Really? Ja tamo rodi se... Honky-Tonk Pita Lala, u Storyville, ste ga viteli?“ Eleni sle`e ramenima. „Ne znam, mislim da ne.“ „Tamo zvirao prvi puti muzika za pari petnejst godini...“ Iz velike sale broda dopirala je ugodna muzika za ples. Tango, fokstrot, povremeno i neki valcer... „Da li ste i vi svirali ovakvu muziku?“ zapita Eleni.

Crnac na~ini prezrivo grimasu.

133

„Ovo ne muzika, to je budala{tina. Ja zvira bluz.“ „Bluz? [ta je sad pa to?! Mi smo slu{ali xez i dopao nam se. Sa sobom nosimo i gomilu plo~a.“ „Bluz – xez bratija! I jer zte Gerk, ja ka`em ne{to – pre bluz rembetiko!“ Eleni i Dimitris se pogleda{e i prasnu{e u smeh. „Vi ste pravo iznena|ewe, gospodine Blek. Poznat vam je i na{ rembetiko?“ „Ma od moj drug, ovaj, iz Zmirna.“ Be{e toliko divno ve~e da niko od wih nije oti{ao na spavawe. U nekom trenutku Dimitris se podi`e. „Uko~ih se, da se malo pro{etamo.“ „Da vam se pridru`im“, zapita Papas. „A {to da ne?“ Napustili su palubu prve klase i nastavi{e da u ti{ini pomr~ine hodaju, pu{e}i cigarete. Muzika i zvukovi iz sale za ples ostado{e za wima. Ni{ta se nije ~ulo sem udaqenog pquskawa talasa dok je brod lagano klizio izme|u wih.

Iznenada Papas uhvati Papageorgiosa za ruku i zastade, primorav{i ga tako da ga ovaj sledi. Istovremeno mu i dade znak da }uti.

Duboki uzdah koji je ~uo Papas ponovio se, sada jo{ ja~i. „Neko pla~e iza u`adi“, pro{aputa. „Mislim `ena.“ Uzdasima koji su se ~uli sve jasnije pridru`io se sada jo{ jedan zvuk, prigu{eno je~awe nalik na jecaj.

Papageorgiju oslobodi mi{icu i pribli`i se pa`qivo. Odatle je raspoznao jednu mra~nu siluetu izme|u dva kao sneg bela bedra {to su u mraku sijala.

Ustuknu, povla~e}i za sobom Papasa, te se udaqi{e. „Ma jeste li sigurni da joj nije potrebna pomo}, da joj ne{to ne treba?“ Papageorgiju se nasmeja. „Pomo} sigurno ne. Koliko sam mogao da vidim, onaj koji je le`ao preko we sasvim ju je pokrio.“ 134

Tada je shvatio i ovaj drugi. Udari se po ~elu dlanom i kaza: „What a jerk ... Bo`e me, koji krelac!... Takva sam bio budala uvek, ~itav `ivot. Se}am se nekada, u Smirni – koje li je samo zafrkavawe izvodio moj prijateq Pavlos... Vazdan mu je pamet bila samo kod ro{tiqa.

Ne da on nije ostavio ni...“ Iznenada zastade – i odmah produ`i drugim tonom. „Pavlos ... Ma da! Pavlos ... doznao sam da je bio u Volosu. Kako se toga ranije nisam setio?! A da ga slu~ajno vi ipak ne poznajete?“ Dimitris se osmehnu. „Ako je suditi prema onom {to ste mi rekli, sigurno ga poznajem, i to odli~no. Govorimo o Pavlosu Kondosu, zar ne?“ „Da, o Kondosu, glavom i bradom. [ta se de{ava sa tim ~ovekom?“ „Kada sam oti{ao iz Volosa pre tri godine sve je bilo u redu sa wime. Naravno, o`enio se 1930, ako se dobro se}am.“ „Pavlos je na{ao `enu?! Ma ne verujem... Naposletku, niko ne propada. Se}am se, u Smirni tih posledwih godina bio je zaqubqen u jednu ... kurtizanu, Aretu. Naravno, ne pretpostavqam...“ Dimitris se ponovo nasmeja. „Ne, ne, Areta je sa Pavlosovim prijateqem, Odisejem.“ „Odisejem Aragupogla? ^ekajte, samo tren, ovo je {ok za mene.“ Papas se nasloni na ogradu, zapali cigaretu, povu~e dubok dim i potom kaza: „A da mi lepo krenemo sve iz po~etka, da ja sve pove`em?“ „Treba da zte prili~no bogat“, re~e joj Blek posle jednog podu`eg }utawa.

Eleni se osmehnu. „A za{to to ka`ete?“ „Pa ... umesto pos`o toliko put...“ 135

„Ja li~no ne moram da radim da bih `ivela. Imala sam sre}u – ili nesre}u, ne znam ni sama – da nasledim od svog oca poprili~no novca. Dimitris je radio kao novinar. No, toliko se toga izde{avalo... Osetila sam potrebu da odem na neko vreme. Molila sam ga, kumila – napokon ga i ubedila. Mislim da je nama, oboma, na kraju krajeva, sve to prijalo. A ~ime se bavite, gospodine Blek?“ Gromoglasan smeh crnca nadvlada za tren muziku. „Sorry, but ... Mi izgleda sme{no `gospodine Blek` ... Anyway, od neki pos`o drugi ni{ta. Muzika, waiter, malo kuvati – jedan golem masa, najboqe ne re~e drugo.

Now sluga gospodinu Parisa. Batler me ka`e – sme{no...“ „Gospodin Paris ... je li i on sa vama, na brodu?“ „No, ostao Amerika, posli. ]e sti`e kaznije.“ „A u Volosu gde }ete odsesti?“ „Pa ... Skijadopulovu home. Bili zajedno, company.

No, mi recite, vi {to zna, je li dobro?“ Eleni nije po`urila s odgovorom. Na kraju re~e gledaju}i tamo negde, u daqinu, u mra~ni beskraj mora. „Da, gospodine Blek, veoma dobro.“ Vi{e nisu razgovarali – a nekako je i muzika u isti mah utihnula. Posledwi putnici su se u`urbano kretali ka svojim kabinama. Neko vreme se jedino ~uo prigu{en rad ma{ina i, sasvim dole, pquskawe talasa. „Neko bi rekao da zvezde ve~eras sijaju ja~e nego ikada...“, pro{aputa Eleni kao da je govorila samoj sebi. „Toliko lepota i ti{ina – ne trpi. Zmeta zvira mala muzika?“ „Ba{ mi se svi|a muzika, gospodine Blek. Nekada sam i ja svirala klavir. A na ~emu }ete vi svirati?“ upita Eleni u ~udu.

Crnac ne odgovori. Iz xepa izvu~e usnu harmoniku, ponosno je pomazi, obuhvati je svojim ko{~atim, dugim prstima, prinese je usnama i stade da izvodi melodiju, istovremeno nogom daju}i ritam.

136

Za{to joj je taj prizor doneo toliku tugu? Kao da se budi me|u svojim dugim, neodre|enim uspomenama koje su joj samo bol zadavale.

Ne{to zatim Blek odvoji usnu harmoniku od usana i zapeva mumlaju}i: I ain´t got so manu matches but I got so far to go….

Glas mu se gubio usred ti{ine. „Je li to bio bluz, gospodine Blek“, upita ga Eleni ~im je prestao.

Crnac klimnu glavom potvrdno. „Sada razumem za{to ste mi rekli da je brat sa rembetikom.“ Oslonio je sklopqene ruke na ogradu i gledao ispred sebe. Nebo je i daqe bilo vedro, a bezbrojne zvezde iskrile su u nepomu}enoj smirenosti no}i.

Dimitris ju je primetio onako kako je stajala, malo nagnutu napred, sa bedrima povijenim izazovno unazad, i telom koje se ocrtavalo u polumraku. „Ne}e{ le}i?“ upita je. „Razmi{qam o na{im prijateqima, u Volosu. Kako se bli`e dani da se na|emo sa wima, to mi vi{e nedostaju. A ve~eras su nas ovi ~udni likovi na wih podsetili...“ „Dosta vi{e – ni nedequ dana nije ostalo. Ho}e{ li do|i da legne{ ili }u te ja na silu smestiti?“ Istovremeno joj se pribli`i i priqubi uz wu. Ruke mu se obavi{e oko wenog tela, a dlanovi potra`i{e wene grudi i u wima se izgubi{e. „Dimitrise, {ta to ~ini{? Prekini...“ Umesto odgovora, ste`e je jo{ vi{e uza se, a wegove usne mazile su joj vrat. „Pusti me, budalice, nije to za nas. Odrasli smo, zar to nisi znao?“ 137

Oseti kako joj se bradavice uspravqaju ispod ne`nog materijala koji ju je pokrivao. „One se ne sla`u“, re~e joj sme{e}i se i spu{taju}i u isti mah ruku nani`e, ka stomaku. „Dimitrise...“, promrmqa, a glas joj je ve} izgubio pre|a{wu odlu~nost.

Nastavio je da je grli, mazi, uvla~i u sebe, da tra`i weno nago telo ispod spava}ice – vodili su qubav tako, ba{ tu, pod zvezdama. „[ta ti je, mo`e{ li mi re}i? Otkako smo se ukrcali na ovaj brod misli su ti tamo negde...“ Dimitris se nasmeja. „Je li, a ti ih ne sledi{? No, u jednom ima{ pravo.

Ovaj brod nekako deluje na nas – i to na oboje, mislim.

Mo`da je to more, udaqeni horizont, beskrajnost, ili vibracije i podrhtavawa samog broda, quqawe wegovo po talasima – ko }e ga znati? Uglavnom isti mu je zakqu~ak.“ Spusti ruku ni`e i pomazi dla~ice wenog jo{ vla`nog Venerinog brega.

Eleni ga odgurnu. „Ho}e{ li prestati vi{e? Si poludeo?“ Dimitris se ponovo nasmeja i zapali cigaretu.

Kratko su ostali oboje }ute}i. Onda re~e Eleni: „Vi{e od svih mislim na Qubav. Nadam se da se sasvim oporavila.“ Dimitris ugasi cigaretu. „Do|i, qubavi, da spavamo – ostalo je jo{ samo nekoliko dana...“ (Iz zbirke Spokoj, 2003) Preveo Predrag Mutavxi}

138

Jan Balaban

EDITA

Kada je zazvonio telefon, Vladimir nije spavao.

Samo je u mraku le`ao i gledao u plafon, kako se to ina~e de{ava qudima koji vi{e ni{ta ne ose}aju.

Uspeo je samo jo{ da napravi deci ve~eru, da ih okupa, stavi u krevet i pro~ita bajku iz tamnih {uma. ^itao bi i daqe, ali obe su ve} zaspale, tako da mu nije preostalo ni{ta drugo nego da prestane, ode u spava}u sobu i tamo le`i kao oboreno stablo.

Umornih o~iju, gledao je u tamni plafon i nije mogao da se prepozna. Da, takvog, sam sebe nije mogao da prepozna. Hladnog ~ela i znojavih nogu. Bio je pun besa na celu tu qubav, jednu i drugu bi najradije poslao do |avola. Najradije bi `iveo sam sa svojom, svojom, do |avola, svojom decom, negde daleko, recimo na Folklandskim ostrvima. Onda se okrenuo, zagwurio glavu u jastuk, i plitko disao kao ono najkukavi~kije stvorewe koje se privu~e do svakog drvceta koje mu neko, mo`da samo iz {ale, baci. Obr}e se kao tele na ra`wu, u krevetu koji pod wim {kripi onako kako ve} godinama nije od qubavnog zanosa.

Vo|ewe qubavi. Kao da ga je udarila pesnicom u stomak. Tako se i desilo. Nema ni nedequ dana. Prvo su se nekoliko sati sva|ali, onda je wegova `ena Edita krenula u napad. Nije mogao da se brani, kao da je bio vezan. Samo bez nasiqa, govorio je sebi, samo bez nasiqa koje posle mo`e da se iskoristi na sudu. Kada se do|e do suda, do tog pristrasnog suda za razvode, gde ti triput razvedena sutkiwa oduzme pravo na dom, na decu, na sve. Na sve ne; neka qudska prava ti ostanu, u slu~aju da nisi izvr{io nasiqe.

139

Ne sme{ da je uhvati{ za ruke, kada te wima udara u lice zato {to tvoj stisak na wima mo`e da ostavi tragove; ne sme{ da postavi{ ruku, kada krene da ti udari {amar zato {to bi mogla da povredi ru~ni zglob.

Ne sme{ da je odgurne{ od sebe, kada se u tebe unosi, di{e ti u lice i pita: „Kako to s wom radi{? Ovako?

Ili, ovako?“ I doti~e te se skoro zaqubqeno, sigurno ne iz milosr|a. Ne sme{ da je odgurne{, ne sme{ da joj vrati{ zato {to bi mogla da padne, udari se u glavu, mogla bi da umre, ako joj {amar vrati{ i vikne{: „A kako ti to radi{ s onim svojim?“ Kada se do|e do suda, do onog pristrasnijeg, moralnog, mo`e{ samo da se skupi{ u }o{e, da se sklawa{, s glavom me|u ramenima, dok poku{ava da ti otkop~a ko{uqu, dok te britkim prstima hvata za ko`u `ele}i da joj to uradi{, ne sme{ da je napastvuje{, ne sme{ sebe da napastvuje{, samo duboko di{e{ i stidi{ se za celi svoj `ivot, stidi{ se za wu, za to {to izvodi. Za to {to izvodimo.

Onda je ostala zabezeknuta i gledala ga, kao da ne veruje svojim o~ima. Nije mogla da shvati da on u celoj toj situaciji, odjednom, u`urbano obuva cipele i obla~i jaknu, tra`i rukom aktovku i pritom, netremice, gleda na crvene fleke na wenom licu i vratu, i shvata da su od nervirawa, da nisu nastale od wegovog dodira. „Kukavice, govno ...“ ~astila ga je, dok je i{ao prema vratima kao neki dvodimenzionalni stvor od papira, uz zid. „Ho}e{ da ide{, idi onda!“ siktala je i udarila ga svojom malom pesnicom u stomak. Tako ga je zategao da nije ni osetio. „I ne vra}aj se!“ Vrata stana su se zalupila, motao se po stepeni{tu sav uzavreo i zadihan kao posle najgore tu~e u svom `ivotu.

I opet se vratio. Mora da se vra}a, dok se sve ne re{i. Moraju sve to zajedno da progutaju, zajedno moraju da udi{u te{ki vazduh stana u kojem se dva otu|ena ~oveka motaju oko kreveta svoje dece i polako vra}aju sve {to su za tih deset godina jedno drugom dali. Kome 140

to vra}aju? Ni{tavilu od kojeg su to nekada marqivo osvajali? To je upravo ta iluzija, taj na{ ponos, pa zar se od ni{tavila uop{te ne{to mo`e osvojiti? Qubavi to vra}amo. Qubavi, koja }e nadaqe bez nas postojati.

Zvowava telefona ga je podigla iz kreveta tako naglo, da mu se na trenutak, dok je jo{ bio sposoban da ne{to i pomisli, pri~inilo da je vaqda sko~io skoro pre samog zvona, koje se upravo sada u tihom stanu, brutalno i nemilosrdno ponavqalo, kao da se ne zna da je dovoqno da se pozvoni samo jednom. Kao da mogu da spavam.

Podigao je slu{alicu. Ti{ina. Pa, zvuk kao da neko {mrca, pa Editin glas: „Do|i ovamo, molim te.“ „Ja? Za{to?“ „Ni{ta ne pitaj i do|i ovamo!“ „Gde? [ta se de{ava?“ „Ne znam.“ „Pa, ne znam ni gde si. Rekla si da }e{ tek ujutru da do|e{.“ „Odmah do|i ovamo“, insistirala je Edita. „Ovamo, gde?“ „Kod mene u kancelariju.“ „Sad? Zna{ koliko je sati?“ „Ne znam!“ kriknula je. „Ne{to nije u redu?“ „Da, ne{to.“ „Ti si u redu?“ „Ne, nisam u redu!“ „Dobro, ostani tu gde si; a on ... on je tamo s tobom?“ „Ni{ta me ne pitaj i do|i.“ „Dobro, i nemoj da pravi{ gluposti, molim te, ni{ta nemoj da radi{, dolazim.“ Vladimir se obla~io doslovno s pome{anim ose}awima. Ode s nekim tipom, kao velika {efica prozbori izme|u vrata: „Pobrini se za porodicu“, a sad mu jeca u telefon. Tra`io je kqu~eve, jaknu, voza~ku. Da li da idem u ovoj majici za spavawe? Ma, svejedno, povukao je 141

rajsfer{lus do brade, bacio pogled na decu i iza{ao iz stana. @ena je sada negde sama. To nam je nedostajalo. Ako joj je taj tip ne{to uradio, ako je ona, Edita, ma, ona je na sve spremna.

Gospode, {ta to radim, govorio je sam sebi, dok je palio kola. [ta sam ja, neki idiot, knez Mi{kin?

Me|utim, ve} se spu{tao ulicama do Editine kancelarije. Pla{io se da ne uradi ne{to sebi. Poznavao ju je, ludu strastvenu `ensku, koja prvo napravi, pa razmisli. Na wega se obru{avao talas brige. Se}ao se kako se jednom u wu zagledao, kako je wena crvena sukwa lepr{ala na stepeni{tu fakulteta. Kako je bio sav van sebe, ~im bi na wu pomislio. Na tajni stan koji su iznajmili od te `ene guliko`e, od te stare kuplirdame koja se pretvarala da dobro zna o ~emu se radi, i pove}avala kiriju iz meseca u mesec. Edita, zajedno smo do oltara i{li. Bar nam taj oltar nije trebao! Ali ne, mi ne, i pred Bogom i pred qudima. Najradije pred celim svemirom kao sazve`|e na nebu – Tezej i Arijadna.

Dok je dolazio do zgrade u kojoj se nalazila kancelarija Editine firme, na automobilu koji je tu stajao parkiran, upalili su se farovi, i kada se Vladimir zaustavio, automobil je krenuo i nastavio ulicom, negde u tamu. Vladimir je iza{ao iz auta i gledao za wim.

Otkqu~ao je vrata od ulaza u zgradu. Jo{ uvek je imao me|u svojim kqu~evima i kqu~ od Editine kancelarije, koja je, ne tako davno, bila i wegova kancelarija. Sad su mu ba{ dobro do{li. Zaustavio se ispred vrata i nije mu bilo do smeha. Pomisao na to da mu je danas ve} jasno za{to je kao prva stvar za kancelariju morao da bude kupqen kanabe, brisao je iz glave.

Svetlo u hodniku se automatski ugasilo. Vladimir ga nije ponovo palio. Poku{ao je da gurne kqu~ u bravu.

Ne{to je tamo bilo. Editin kqu~ vaqda. Pokucao je.

142

Unutra se ne{to pomerilo. Krenula je ka vratima.

Weni koraci ~udno su odzvawali. Pokucao je jo{ jednom. „Ti si, Karle?“ iznutra se ~uo pla~ni glas. „To sam ja“, odgovorio je Vladimir.

Weno razo~arawe moglo se osetiti i ispred vrata. „Zvala si me, i ja sam do{ao.“ „A on ... on je ve} oti{ao?“ „Vaqda, neko se malopre odvezao.“ Vladimir je zamislio kako se Edita naslawa le|ima na vrata, i ne zna {ta da radi. Odjednom je i on bio tako bespomo}an, tako gre{no bespomo}an. „Edita.“ „Da.“ „Otvori.“ Nije se ni pomerila. „Otvori, idemo ku}i.“ „Kad ja ne znam {ta da radim. Ne znam. On je oti{ao, tu me ostavio i ja ne znam. Ja sad ne mogu s tobom, Vladimire...“ „Ma, mo`e{, mo`e{ vaqda da ide{ ku}i.“ „Kad me je on tu ostavio, i ja sad ne mogu da idem ku}i. Ne mogu da idem ku}i. Ostavite me na miru! Svi me ostavite na miru!“ po~ela je da vi~e i Vladimir je ~uo kako se ti tupi koraci ponovo udaqavaju.

Ovo }e dugo da traje, rekao je sam sebi. Seo je na stepenice i zapalio cigaretu kao isterani suprug.

Pri}i vratima i podi}i pesnicu, te dobro udariti, za to vi{e nisam. Ostao je da sedi na prividno sigurnom mestu.

Udarac nije bio potreban. Vrata su se ubrzo otvorila i Edita je kroz wih iza{la u suton, kao senka. U kaputu i s torbicom u ruci. „Zdravo“, pozdravio ju je skoro {apu}u}i. „Vladimire, ti tu mene ~eka{?“ napravila je jedan prividan korak i pala mu u naru~je.

143

Ostala je da mu visi u zagrqaju kao oka~eni kaput na ~iviluku. „Potpuno sam izgubqena, razume{, potpuno izgubqena“, {aputala mu je, dok su se spu{tali niz stepenice. „Oboje smo“, govorio joj je poluglasom, poma`u}i joj da u|e u auto, „ali jo{ uvek ne moramo zbog toga da poludimo.“ Zagwurila je lice u maramicu i }utala. Krenuli su u no}. „Ja uop{te ne znam {ta da radim, {ta da napravim, {ta }e sa mnom biti. Ne}u, ne}u... „mumlala je, dok nije zaspala sklup~ana na sedi{tu.

Vladimir je vozio ulicama i nije i{ao ka ku}i.

Vremena su imali dosta. Krenuo je na kru`ni autoput, obilaze}i grad mnogokilometarskim lukom. Namerno je i{ao preko delova periferije i udaqenih sela, gde u vikendicama ni na jednom prozoru nije bilo upaqeno svetlo. Hteo je da zapamti ovaj trenutak, da tako vozi celu no} zato {to ujutru, ujutru }e sve biti druga~ije.

Prevela Sandra Vlaini}

144

Bernar Verber

CIVILIZACIJA KOJA JE NESTALA (MOGU]A BUDU]NOST)

Kao strastveni arheolog koji istra`uje enigme iz oblasti istorije sveta, uvek sam verovao u istinitost legende o „Velikoj Nestaloj Civilizaciji“.

Mora da je pre mnogo vremena postojao jedan misteriozni narod koji je bio sposoban da izgradi izuzetno naprednu civilizaciju.

Taj narod je verovatno pro{ao kroz jedan brzi evolutivni tok, u izvesnim oblastima oti{ao mnogo daqe nego mi, dostigao na neki na~in svoj vrhunac, a onda se sunovratio i nestao tako iznenada kao {to se i pojavio. @eleo sam da razotkrijem kako je bilo mogu}e da se ~itava jedna civilizacija, dostigav{i najvi{i stepen razvoja, sru{i u jednom mahu ne ostaviv{i za sobom ni najmawi trag. [to se ti~e dinosaurusa, najzad smo shvatili da je wihov nestanak prouzrokovan padom jednog meteorita, {to je izazvalo stvarawe neprozirnog oblaka, zbog koga je temperatura naglo opala i nastala jako duga zima na koju hladnokrvni organizam reptila nije mogao da se proilagodi.

Ali zato, ta bi}a su bila druga~ija, i tajna oko wihovog postojawa, kao i wihovog nestanka, predstavqala je takav izazov koji jedan mladi arheolog kao {to sam ja obo`ava da prihvati.

Posvetio sam, dakle, vi{e godina prikupqawu podataka o toj velikoj tajanstvenoj Civilizaciji.

Svoja istra`ivawa sam zapo~eo u mojoj zemqi, ali sam vrlo brzo, od jednog do drugog dokaza, bio podstaknut na putovawa sve do dana kada sam najzad otkrio ne{to {to mi je izgledalo kao sigurni trag.

145

Od tada, odlu~io sam da sprovedem nau~nu ekspediciju {irokog zamaha.

Sve moje kolege su me o~igledno ismejavale, smatrali su da su u pitawu fantazije, `eqa za li~nom slavom, naivnost po~etnika.

Me|utim, posle nekoliko godina priprema, uspeo sam da okupim dvanaest arheologa visokog nivoa, svaki specijalizovan u odre|enoj oblasti, zatim pedesetak nosa~a zadu`enih za no{ewe zaliha namirnica i materijala neophodnog za kopawe zemqe i analize tla.

Krenuli smo u pravcu visokih planina na istoku.

Dugo smo hodali, i pro{li kroz brojna te{ka iskustva. Zahvatila nas je epidemija neke vrlo zarazne groznice, odnev{i petoro na{ih. Zatim smo imali neo~ekivani susret s jednim planinskim plemenom. Od samog po~etka su bili negostoqubivi, zatim vrlo agresivni, a na kraju smo se borili da bismo se odbranili. Tu smo izgubili nekoliko vrlo eminentnih ~lanova na{e ekstravagantne ekspedicije.

Nastavili smo ipak na{e pewawe. [to se mene ti~e, odlu~io sam da ni pod kojim izgovorom ne odustanem. Majka me je nau~ila da budem istrajan i samo sam zbog we `eleo da idem do kraja te ludosti, ma koliko da me to ko{ta.

Hladno}a, iscrpqenost, sneg su povremeno usporavali na{ uspon ka vrtoglavim uzvi{ewima. Moral ekipe je sve vi{e i vi{e padao.

A onda je do{ao taj prokleti dan kada je jedan od nau~nika, namrgo|eni i mirni tip koji nije prestajao da gun|a sâm za sebe, okrenuo ostale protiv mene.

Tvrdio je da je ova avantura osu|ena na propast i da }e nas odvesti u }orsokak, ili jo{ gore, u smrt. Navodio je pri~u o nevoqama i stra}enim `ivotima u ime zanosa jednog preterano ambicioznog nau~nika. Uveren sam da je pri~ao o meni. Tvrdio je da ne postoji nikakva Velika izgubqena Civilizacija, da je to pri~a za malu decu. Me|utim, nismo delili to mi{qewe, mada se 146

na{a nomadska zajednica ubrzo podelila na dve grupe.

I te dve grupe su se suo~ile. Moj klevetnik je bio `estok. I tom prilikom je silovitost, posledwi argument ludaka, pripomogla da se rasprave zavr{e.

Vre|ali smo se, pretili jedni drugima, `estoko smo se tukli; usledio je udarac, odbranio sam se. Moje pristalice su jedva pobedile, a ostali su se nama pot~inili ili pobegli.

Ostatak na{e male trupe je nastavio opasno uspiwawe.

Prilikom prelaska jedne strme klisure i susreta s jednom ~oporom divqih zveri izgubili smo jo{ nekoliko ~lanova na{e hrabre ekspedicije. Ipak smo nastavili da se pewemo s naporom du` na{e litice, sve strmoglavije.

Sve do doga|aja na smrznutom mostu koji se sru~io pod na{im nogama, kao i do susreta s jednom ogromnom dlakavom `ivotiwom. Ubili smo je, mada uz stra{nu cenu dodatnih gubitaka.

I nastavqa se na{ iscrpquju}i mar{, ka sne`nim vrhovima izgubqenim u sivkastoj magli.

Bilo je jo{ neprijatnih pobuna, bilo je nepoznatih bolesti, i jo{ neprijateqskih susreta, i bilo je jo{ ponora kasno prime}enih.

Posle nedequ dana forsiranog hoda na{a grupa istra`iva~a se znatno smawila. Naime, od {ezdeset ~etiri ~lana na po~etku, na vrh planine stigli smo samo nas dvojica pre`ivelih: jedan nosa~ i ja.

On je puno ka{qao. Ipak, nismo odustajali. Toliko `rtvovawa ni za {ta, dovelo bi nas sigurno do besa.

Po{to su na{e rezerve hrane i vode ve} odavno bile iscrpqene, pili smo istopqeni sneg i jeli li{aj koji smo strugali sa granitnih stena. Mada smo izgubili dosta snage, odlu~ili smo da idemo do kraja.

Hodali smo jo{ nekoliko dana dok moj kompawon nije na kraju skliznuo u jednu pukotinu. I razbiv{i se na dnu, otkrio je izlaz koji je vodio ka jednoj ogromnoj {upqini.

147

Si|oh pa`qivo u tu neo~ekivanu pe}inu. On nije vi{e ka{qao. Brzo zakopah wegov le{ i nastavih sâm svoje istra`ivawe. Pe}ina je bila visine jedne petospratnice. Na zidovima su se prostirale duge vi{ebojne freske.

Zainteresovan, pade mi na pamet da stavim specijalna so~iva koje je jedan od mojih kolega nau~nika napravio za ovu ekspediciju. Po{to sam podesio fokusnu ta~ku, uspeo sam da jednim globalnim pogledom sagledam te ogromne slike. Kao da su bile po mojoj veli~ini. Tada sam, dakle, po~eo da razotkrivam prve tragove WIHOVOG nekada{weg prisustva na ovim prostorima.

Nesumwivo, pripadnici te nestale civilizacije su predstavili sebe na freskama na zidovima.

I ispovra}ao sam se od u`asa. Te neverovatne slike monstruoznih bi}a kao da su iza{le iz nekog ko{marnog sveta. Strah me obuze i umalo {to se ne vratih nazad, svojoj ku}i. Da zaboravim. Ali ostadoh op~iwen ne~im, nekom vrstom veli~anstvenosti koja prevazilazi wihov odvratni izgled. Ta grozna stvorewa nisu li~ila ni na {ta nama poznato. ^ak ni na ne{to {to bismo mogli da zamislimo. Najpre wihov stas. Po mojoj proceni, bili su bar deset puta ve}i od nas. Za sve one koji su pri~ali o xinovima ta re~ je od sada postala sme{na. To su bili Titani.

I PRED SOBOM SAM IMAO DOKAZ DA SU ONI ZAISTA POSTOJALI. Daleko smo od pri~a za decu, ma koliko se to ne svi|alo mojim pokojnim kolegama (spokoj du{ama wihovim) i skepticima svih vrsta.

Nemogu}e da je iko do{ao ovde da stvori takve fantasmagori~ne slike.

Posmatrao sam ih ispituju}i svaki detaq, zahvaquju}i mojim specijalnim so~ivima. Sve na wima je bilo o~aravaju}e. Wihove boje, wihovi oblici, wihov stav. Jedino im je glava imala donekle sli~nosti sa na148

{om. Jedva su se mogla uo~iti dva oka, usta, respiratorni otvori.

Ostali deo tela pobu|ivao je u`as i stravu. Kao da je Priroda bila pijana kada ih je stvarala i `ivo uvredila ostale vrste. Jedan gnusni izazov upu}en lepoti i harmoniji.

Po{to sam prona{ao ~ime da se hranim (pe~urke i jestivo korewe na tom mestu raslo je u izobiqu), odlu~ih da nastavim moje istra`ivawe. Jedan tunel, koliko {irok toliko dubok, vodio je ka nekoj vrsti predimenzionisanih stepenica, koje su zasigurno isklesali Titani u samoj steni.

Posle nekoliko dana sila`ewa, na|oh se najzad u nekom crnom gradu, isklesanom ispod planine i sa~iwenom od ogromnih trogloditskih ku}a pore|anih na vi{e spratova.

Moje uzbu|ewe je tog trenutka dostiglo vrhunac.

Drhtao sam celim telom. Svestan da sam uspeo posle tolikih pretrpqenih nevoqa. Primorao sam sebe da di{em duboko. Verujem da nisam jo{ sagledao sveukupni zna~aj mog otkri}a.

Prona{ao sam skriveni grad iz starih legendi.

WIHOV GRAD. Prostirao se ispred mojih o~iju punih odu{evqewa.

Do krajnosti podstaknut, nastavih svoje kretawe.

Upravo na zavijutku jedne od wiihovih „avenija“ spotakoh se na ne{to {to je li~ilo na neki spomenik.

To je u stvari bio jedan skelet.

Svetle i povijene {ipke su se uzdizale ka vrhu supqine kao u mnogih modernih skulptura.

Postavqen vertikalno, stub od zaobqenih kostiju, probu{enih, podse}ao je na ki~mu i wene pr{qenove.

Zaobqena vilica je posedovala jedan zglob pod uglom koji je omogu}avao da se vilica {irom otvori. Na osnovu mojih prvih posmatrawa zakqu~ih da je taj primerak bio sposoban da fenomenalno sna`no ugrize.

149

Zabele`ih mere, pokupih dragocene uzorke, i napravih bele{ke i skice, na vrhuncu zanosa nau~nika koji je stigao do kraja svog tragawa.

Ostao sam dakle {est meseci pod zemqom, sâm u toj pe}ini da bih istra`ivao wihov grad. Veli~anstveno grobqe puno du{evnog blaga. Me|utim, nisam `eleo da ostavim moje otkri}e, a da ne saznam ko su oni bili, kako su `iveli i u ~emu su se prevarili, po{to su nestali.

Upotrebiv{i tehnologiju posledwe generacije, uspeo sam da de{ifrujem znakove wihovog pisanog jezika. Na kraju sam uspeo da razumem re~i. Pa da napravim re~enice. Povezuju}i kraj s krajem, ~inile su paragrafe. I{~itavao sam ih stotinak puta pre nego {to bih prona{ao wihov logi~ni smisao.

Dakle, pre mnogo vremena ti Titani su vladali na povr{ini na{e planete.

Razvili su do krajnosti nauku i duhovni `ivot.

Posedovali su znawa o poqoprivredi, uzgajawu stoke, izgradwi gradova i puteva. Doterali su ba{ kako treba umetni~ke forme koje su bile vrlo suptilne. Mogli su da komuniciraju na daqinu. Mogli su da lete u nebo.

Mogli su ~ak i da putuju do zvezda. Mogli su da zarone u okeane.

Trude}i se da ih razumem, na kraju sam po~eo da ih smatram lepima.

Me|utim, kako se wihov broj neprestano umno`avao, dostigli su period dekadencije u kome su provodili vreme me|usobno ratuju}i. Uprkos visokom nivou razvoja, izgleda da nisu poznavali ono osnovno pravilo o „samoregulisawu potomstva u zavisnosti od rezervi energije u `ivotnoj sredini“.

Dakle, propali su u onome u ~emu su hiqade primitivnih vrsta uspele: ovladati svojim demografskim rastom. A time krhkom ravnote`om sa Prirodom koja ih je hranila i obezbe|ivala im sme{taj.

Wihova inteligencija usmerena ka ratovima dovela je do razaraju}ih pusto{ewa. Ve} tokom prvih godina 150

sukoba, spalili su {ume i uni{tili obradivu zemqu i stoku, kao da su bili obuzeti nekom samoubila~kom mahnito{}u. Svesno su zatrovali vazduh i vodu, veruju}i da }e tako ste}i prednost nad stra{nim neprijateqima koji su bili‌ wihova vlastita bra}a. Zaslepila ih je wihova bolesna nadmenost. Wihov sukob je poprimio tolike razmere da nisu mogli vi{e da pre`ive na povr{ini zemqe.

Zato su krenuli da grade podzemne gradove. Po{to su dole vazduh i voda bili filtrirani, smatrali su da su za{ti}eni.

Ipak, nisu uspeli da zadovoqe ni svoju glad za agresivno{}u ni svoj destruktivni nagon. Dakle, ratovi su se nastavili pod zemqom. I sve vi{e i vi{e su zarawali u zemqu, toliko da su se wihova deca ra|ala ne videv{i nikada svetlost dana.

Prilagodili su se potpuno, razvili su gajewe pe~uraka i korewa, te iste biqne vrste koje su mi slu`ile kao svakodnevna hrana tokom dugih meseci mog istra`ivawa. @ivot pod zemqom je doveo do promena wihove anatomije. Dok su se ranije kretali uspravno kao dvono{ci, povili su se da bi se kretali kroz tunele niskih plafona. Postali su ~etvorono{ci, puze}i kroz hodnike wihovih kolosalnih podzemnih gradova, stvorenih da bi ih {titili od napada wihove sabra}e.

Napravili su neku vrstu podmornica, „podzemnica“, opremqene s predwe strane jednim sistemom rilice, sposobne da u kratkom vremenu izdubi galerije.

Tako su nastavqali ratove, {aqu}i jedni drugima torpeda koja su dubila stenu poput samopotisnog zavrtwa sa zup~astom navojnicom.

Freske su prikazivale veli~anstvene bitke izme|u pravih armada podzemnica koje su lansirale jedne ka drugima torpeda-kopa~ice.

Da bi se za{titili od tih ubita~nih ma{ina, silazili su sve dubqe i dubqe kroz zemqinu koru, grade}i podzemne prolaze, ure|uju}i trogloditske gradove.

151

Nisu vi{e podnosili svetlost, ni hladno}u, niti su podnosili sve` vazduh. Postali su beli, razvili su sposobnost da vide u mraku, kao neke krtice.

Wihov na~in organizacije dru{tva se tako|e promenio. Pregrupisali su se u kaste, prema svojim morfolo{kim osobenostima. Oni koji su bili niskog rasta brinuli su se o wihovim potomcima. Oni krupniji vodili su ratove.

Svaki grad je izabirao po jednu osobu, gojaznu `enku, posednika wihove sposobnosti za reprodukciju. Ona je ta koja je razmi{qala pre nego {to }e roditi decu.

Ra|ala je samo onoliko individua koliko je bilo neophodno da se uskladi ravnote`a u wihovom dru{tvu, u odnosu na veli~inu skrovi{ta, vojnika odre|enih da obezbe|uju dobru odbranu, i rezervi hrane. To je bilo napokon dobro re{ewe, ali je stiglo isuvi{e kasno.

Wihova srxba je ostala nepromewena. Po{to su se bratoubila~ki ratovi nastavqali kroz podzemne slojeve, Titani ~etvorono{ci se na kraju uni{tavaju {aqu}i jedni drugima otrovne gasove, smrtonosne u tim gradovima zatvorenim u podzemqu bez mogu}nosti provetravawa.

Tako su nestali sve do posledweg, podsticani sopstvenom mr`wom prema samima sebi.

Grad u kome sam se nalazio nastao je kao rezultat jednog nadawa; stvoriti grad-skloni{te ne vi{e ka dubini ve} ka visini, pod najuzvi{enijom planinom lanca na istoku. U najve}oj tajnosti.

Ta ideja je dopustila da neko vreme stanovnici budu za{ti}eni, ali izdajstvom jedne osobe, rat ih je sve zahvatio i uni{tio kao i one ostale.

Ostao sam prenera`en, zgra`en. Jedan narod inteligentan i prefiwen mo`e, dakle, da svu svoju genijalnost usmeri ka sopstvenom planetarnom istrebqewu.

Ali ve} sam podosta toga otkrio da razumem razlog.

Mora da su se mrzeli do krajnosti.

Me|utim, najve}e iznena|ewe tek sledi.

152

Jednog dana dok sam tumarao po tom xinovskom grobqu, da bih shvatio tajnu totalnog nestanka, ne samo jedne civilizacije ve} ~itave jedne vrste, otkrih ne{to {to bi trebalo da bude jedan od wihovih muzeja.

Mesto na kome su izlo`ili predmete pa ~ak i kwige iz wihovog zlatnov veka, iz vremena kada su jo{ uvek `iveli na povr{ini zemqe.

I ono {to sam tu otkrio, naje`ilo me je. Taj tekst se eksplicitno odnosio na neku drugu vrsu… Na nas.

Pri~ali su o nama. ^ak su nas i predstavili u okviru {ema i crte`a. Interesovali su se za nas! Stoga, koliko god to izgledalo ~udno, nekada su na{e dve vrste koegzistirale!

Wihovi i moji preci su se poznavali!

Ziveli su zajedno.

Ili bar jedni pored drugih.

Gledali su jedni druge. Me|usobno su se posmatrali.

A iz legendi i komentara mogao sam da zakqu~im da smo, za wih, mi bili… mala nebitna bi}a.

Nisu nas voleli.

Nazivali su nas nekim imenom koje je moglo da zvu~i ne{to kao: „mravi“.

Da bi se „pobrinuli za nas“, ve} su tada izmislili otrovne gasove u ciqu da nas uni{te. Te gasove su nazivali „insekticidima“ (sredstvom za uni{tavawe insekata-n.pr.).

Zbog ~ega su `eleli da nas uni{te? Iz onog malo {to uspeh da prevedem, na kraju shvatih. Pla{ili su se da im mi, „mravi“, ne krademo wihovu hranu!

Smatrali su da zemqa daje svoje vo}e i povr}e jedino za wih, Titane, vladare planete. I mislili su da im sve, ~ak i sirovine, pripadaju bez ostatka.

Nisu nas smatrali ~ak ni rivalima ili protivnicima, ve} samo… parazitima. @eleli su da nas istrebe sa Zemqe, ali, ironijom sudbine, ti isti gasovi, „insekticidi“, poslu`ili su wihovom sopstvenom uni{tewu.

153

Koje prezirawe.

Tako zavr{avaju arogantne civilizacije koje preziru svoje susede zbog wihove veli~ine ili fizi~kog izgleda.

To je bila ta tajna o Velikoj Civilizaciji nestalih Titana.

Sada se moram odlu~iti koju odluku da donesem posle takvog otkri}a.

Treba li da razotkrijem wihovo postojawe na svetu?

Ili da }utim?

Smatraju}i da moja nau~ni~ka sabra}a ne}e nikada poverovati toj pri~i, i pla{e}i se da me ne smatraju ludim, s obzirom na va`nost posledica jednog takvog otkri}a, odlu~io sam da }utim.

Ipak, ne `ele}i da sve te muke, sav taj posao, sve te `rtve ostanu beskorisne, preuzeo sam odgovornost da ovu bele{ku kao i crte`e, prevode i planove sakupqene tokom dugih meseci istra`ivawa, ostavim u nasle|e mom potomku, tebi.

Dakle ti, koji me sada ~ita{, znaj da je nekada neka druga fina civilizacija postojala na Zemqi. Jedna civilizacija divova, koja se pojavila i brzo nestala.

Prema mom prora~unu, ako je na{a civilizacija stara 100 miliona godina, Titani su se pojavili pre 3 miliona godina, i wihova civilizacija je trajala 3 miliona godina pre nego {to je nestala pre pet stotina hiqada godina.

Bila je to jedna gorostasna vrsta ali krhka, vrsta kratkotrajnog opstanka, egoisti~na vrsta, nesvesna u koji je ulog sama bila ukqu~ena.

Jo{ jedan detaq: pomo}u mojih antena, de{ifrovao sam u wihovim rukopisima da su oni sami sebe nazivali ~udnim imenom koje po zvu~nosti odgovara re}i: „qudska bi}a“.

Prevela Mira Simi} 154

Laslo Darva{i

IME UBICE

Ubistvo ^ej-ve u gradu Lajong bio je jedan od naj~udnijih kriminalnih slu~ajeva. Mada je naizgled li~io na veoma jednostavno ubistvo, postojala je `rtva, postojao je ubica, samo {to se ba{ nije moglo znati koja je bliznakiwa bila jedno, a koja drugo. Blizankiwe ^ejve qudi su nazivali gospo|icama Sneg i Kap, jer su im ~ak i trepavice bile istovetne. Ipak, trebalo je biti slep pa da ih ~ovek ne razlikuje. Mu{ki sudeonik ove povesti zvao se Liuluj, bavio se finansijskim poslovima, trgovao keramikom i barutom, dugu, sjajnu kosu je pleo u per~in, i svi su znali da je on najboqi qubavnik u okolini. Liuluj je ~ak i posle desetak u`ivawa bio u stawu da suspregne svoje seme. Za vreme qubavnog ~ina je recitovao, a na kraju bi uspavao draganu koja je nastavqala da sawa ~in. Pre nego {to bi udovica grozni~ava od `udwe ili netaknuta devojka bile omamqene u posteqi, on je obi~no govorio o tome kako nas istina uvek motri, zato nema la`i. Re~i su mu bile meke i trovale su. Kada bi stavio dlan ispod procvale ru`e, latice su mu padale u ruku. Liuluj je primao nagrade za qubavne usluge isto kao i za svoje pesme ili barut. Govorilo se da je svojim pogledom u stawu da zagreje vodu u baricama.

Sestre ^ej-ve su svojom sli~no{}u i razli~ito{}u dovodile do velike zabune tako da ni lekari ni mudraci nisu mogli dati ta~no obja{wewe za takav do`ivqaj. Ako bi neko susreo gospo|icu Sneg, bio bi zadivqen wenom lepotom, ali bi mu odmah pala na um nesre}na gospo|ica Kap. Ako bi se gospo|ica Kap quqala u susret ispod procvalih lipa, ~oveka bi obuzelo nepri155

jatno ose}awe pa bi radije okrenuo glavu na drugu stranu. Gospo|ica Sneg je bila vitka, dra`esnih pokreta, glas joj je odjekivao poput zvona. Gospo|ica Kap je hodala nezgrapno kao lewa slu{kiwa koja ve}i deo `ivota tegli kante s pomijama. Gospo|ica Sneg se predavala bilo kome, imala je mnogo sulo`nika, xambasa na proputovawu, a spavali su s wom i `eteoci pirin~a, ali joj qubav nije nanela {tete. Gospo|ica Sneg je ostajala sve`a i vesela, jer se nije mogla osvojiti.

Gospo|ica Kap je bila netaknuta, nije je niko hteo, ~ak su je izbegavali i grubi momci iz predgra|a, koji su katkada napastvovali ~ak i koze. Nekoliko godina pre ovoga slu~aja raspomamqeni qudi ratnika iz susedstva su nasrnuli na grad. Pla}enici su napravili pravi pokoq na pijaci, dobacivali su se odse~enim glavama, `ene su silovali, odvodili decu kao robqe. I mada se i gospo|ica Kap nalazila na trgu, nisu je udostojili ~ak ni time da joj pocepaju haqinu. Ona je stajala uko~ena usred pokoqa, i plakala. Pored we je u pra{ini plakalo raweno dete, krv je iz wega liptala. Gospo|ica Kap se nije ni sagnula, nije mu pomogla. Gospo|ica Kap je oplakivala sebe.

Po inspektoru Vengu, istina je poput sobe pune qudi, i krivac je uvek onaj koji posledwi napusti prostoriju. Bila je to odva`na misao, a uz to ni povest Liuluja nije po~ela na taj na~in {to se odlazi. Ba{ naprotiv. Pristi`e se. On je pu{io lulu zadubqen u misli kada je razmaknuta svilena zavesa wegove sobe. U popodnevnoj svetlosti stajala je gospo|ica Sneg, bila je po`eqnija nego ikada. Sobom se razlio blagi miris ru`e. Weno lice je zra~ilo ~udnom odlu~no{}u. Liuluj je blenuo kao da vidi demona, potom je, ta bio je u~tiv ~ovek, dao znak devojci da sedne i da objasni razlog koji ju je doveo u ovaj neo~ekivani ~as. Devojka je primila ponu|eno osve`avaju}e pi}e i rekla da je posle dugog premi{qawa do{la do odluke da ga potra`i i da mu iznese ponudu ~ije bi odbijawe bila prava 156

ludost. Liuluj je iznena|eno odlo`io svoju lulu, i nasmejao se. Samopouzdawe mu se odjednom vratilo. Po~e{ao je maqave grudi. Ma u kakve poslovne veze se mogu oni upu{tati?! Gospo|ica Sneg je onda izjavila da bi su{tina posla bila da Liuluj telesno zadovoqi wenu sestru. Wega je ova ponuda toliko iznenadila da su mu usta ostala razjapqena. Potom je progutao pquva~ku i iskola~io o~i. Zijao je u rumenkastu ko`u gospo|ice Sneg, i na um mu je pala wena sestra, gospo|ica Kap. Obuzeo ga je u`as. @eli, nastavqala je odlu~na devojka, da Liuluj spava s wenom sestrom, i da joj poka`e divno ose}awe telesne sre}e. Neka je uputi, ako mu se vi{e dopada, neka wena sestra upozna svoje telo, jer je do sada `ivela kao da je izop{tena. ^u|ewe Liuluja nije potrajalo dugo. On se ve} raspitivao {ta mu devojka nudi ako nau~i, ili uputi wenu sestru, ako joj se tako vi{e svi|a. Nudi sebe, klimnula je ona glavom, i oborila pogled, {to nije bio wen obi~aj. Liuluj je odmahivao glavom i smejao se. Pa gospo|icu Sneg svako mo`e da ima, i on je mo`e dobiti, ~ak odmah! Devojka se nije zbunila. Klimnula je glavom, da, tako je. Liuluj bi je i sada mogao dobiti, spokojno mo`e da oda, i woj bi bilo milo da se privije uz wega, da mu uzvrati vrelim poqupcima, da uzme u ruku wegovu privla~nu mu{kost i da je uvede u svoje krilo, za to ne bi ni bilo prepreka, ali to bi ipak bila samo jednokratna prilika, a prema wenoj ponudi ona bi zauvek bila wegova, samo wegova, klimnula je glavom, i ponovo se zarumenela.

Liuluj je bio uman momak, nije uzalud trgovao i pticama peva~icama. Ma za{to bi joj vredelo da `rtvuje svoj `ivot? Wene o~i su hladno zasvetlucale poput sle|enog cveta tre{we.

Voli svoju sestru, rekla je.

A za{to bi to vredelo woj samoj, pitao je Liuluj gotovo veselo. Situacija ga je veoma zabavqala. Ali ga je odgovor tako iznednadio kao da ga je neko tresnuo u lice.

157

Zato {to vi, g. Liuluj, volite mene, odgovorila je ona, a put do mene vodi preko tela moje ssetre.

Devojka je ustala i lako odlepr{ala. On je dugo premi{qao. I `eqa je otrov. Hitrim odlukama je okon~ao nekoliko mawih poslova koji su se odavno teglili, a neo~ekivana dobit nije mu donela radosti. Nije imao `eqe ni da ode nalo`nicama, ni da se sva|a s poslugom.

Neprekidno je mislo na gospo|icu Sneg. A onda ga je no}u probudio wegov sopstveni krik. Sawao je da vi{e nikada ne}e mo}i da razlikuje bliznakiwe.

Sutradan rano ujutru u wegovu ku}u je stupila gospo|ica Kap. Nije sela, stoje}i je govorila. Lice joj u`utelo, usne blede, govorila je tiho i brzo, kao neko ko ho}e ne{to drugo da ka`e. Upozorava g. Liuluja, govorila je brzo, da }e umreti wena sestra ako wih dvoje budu spavali. Ona se, naime, ne protivi tome da vodi qubav s g. Liulujem, zapravo i `eli, ali svakako mora da ga upozori na opasnost koja se bli`i.

On se smejao poput glumca.

Na kakvu opasnost mislite, gospo|ice Kap?!

Tada je u pogledu devojke sevnula surova svetlost.

Zaqubi}ete se u mene, gospodine, rekla je ona, pa se okrenula i zaista odjurila.

Liuluj uop{te nije veraovao gospo|ici Kap. Ili pre nije hteo da joj veruje. Svakim svojim nervom je mislio na to kako je gopso|ica Kap samo jedno jadno stvorewe, bezna~ajnija i od kamena na ulici, ona sada ose}a da je do{lo weno vreme. Ali onda za{to mu je neprekidno na umu?!

Ta~no u dogovoreni dan prispele su sestre, i ~im je Liuluj pogledao gospo|icu Kap, naje`io se i obuzelo ga je neko ustezawe. Kao da mu je na grudni ko{ seo debeli majmun. Jo{ nikada nije ose}ao ovakvu odvratnost, mada je ve} spavao s udovicama groznog daha, s neopranim slu{kiwama, ~ak i s grudobolnim kurvama koje se motaju oko vojnih logora. Gospo|ica Sneg se nasme{ila, i lako slegla ramenima. Liuluj je dakle legao s 158

gospo|icom Kap, a muku mu je ubla`avalo samo to {to je za vreme qubavnog ~ina i gospo|ica Sneg bila u prostoriji, ruke je stavila na butine, uko~eno sedela u uglu, i posmatrala ih, a lice joj je gorelo od crvenila.

Ponekada bi joj uzdrhtale usne. On je najpre odabrao pozu koju majstori qubavi nazivaju „Agresivni majmun“. Devojci je podigao noge do grudi i plahovitim pokretima se zarivao u weno krilo. Jadno dahtawe gopo|ice Kap lagano se pretvaralo u jauke. Ona je ve} prekliwala za svoj `ivot, na kraju se obeznanila.

Po{to joj je nekoliko kapi ~aja od mente povratilo svest, Liuluj je odabrao pozu „Lete}i leptir“.

Gospo|ica Kap, kao da nudi svoje grlo, zabacila je glavu, i {aptala jauke gu{e}i se. Ponovo se obeznanila. Istraga je precizno utvrdila da je Liuluj potom na kratko vreme napustio prostoriju, kako bi se olak{ao zbog iskrslog nadr`aja za mokrewe, a kada je to obavio i vratio se u sobu, lice mu se istinski izobli~ilo.

Gospo|ica Kap je le`ala na posteqi s prerezanim grkqanom, pored we je plakala wena sestra. Ili obratno? Gospo|ica Kap je presekla grkqan gospo|ici Sneg? Ta obe su bile gole, sem {to su oko ~lanaka imale vezane svilene {alove. ^ak im je i nakit bio istovetan. Uop{te nije sigurno da smrt zna svoj posao.

U svakom slu~aju smrt je lake ruke poni{tila onu razliku koju su devojke zadobile svojim `ivotom. Liuluj je bio nesposoban da odlu~i koja od wih jau~e iznad one druge, koja pla~e i ~upa kose.

Jaoj meni nesre}nici, draga, mila sestro moja, jaoj meni, {ta u~inih, jaoj meni, {ta po~inih!

Inspektor Veng je ubrzo prispeo na ~elu svoje ekipe. Dugo je posmatrao truplo, zatim mu se primakao, gotovo owu{io unaokolo. Ispravio se odmahuju}i gla159

vom. Zatim je pri{ao devojci koja je bila {}u}urena u uglu, i spustio svoju te{ku ruku na weno rame.

Sneg, ti si to, pitao je po{to ju je temeqno odmerio.

Ne znam, gospodine, rekla je devojka razroga~enih o~iju.

Kap, ti si to, pitao je sumorno inspektor Veng.

Ne znam, ne znam, gospodine, mucala je ona, i ponovo po~ela da grca, pa je izjavila da ona zna samo da je ubila svoju sestru.

Devojka je uhap{ena, inspektor Veng ju je vi{e puta temeqano saslu{avao. Postavqao joj je lukava pitawa, ali je ona izdr`ala sva isku{ewa. Suo~avao ju je s mu{karcima koji su spavali s gospo|icom Sneg, ali i oni su samo odmahivali glavom. Ni oni nisu umeli jednozna~no da odlu~e da li je pred wima gospo|ica Sneg ili gospo|ica Kap. Inspektor je dugo ispitivao Liuluja. Bio je zakop~an, ruke su mu podrhtavale, i preznojavao se. Inspektor Veng ni{ta nije postigao. Imao je ubicu ~ije ime pak nije znao. Imao je `rtvu ~ije ime tako|e nije znao.

Pristigao je i dan su|ewa. Devojka je izvedena pred publiku. Bila je malko zapu{tena, ali vi{e nije li~ila na gospo|icu Kap, a ni na gospo|icu Sneg, preciznije re~eno li~ila je na obe toliko koliko se i razlikovala od wih.

Umovawe Visokog sudije potom je izazvalo ozbiqno iznena|ewe. Sudija je izjavio, na`alost, nije uspeo da odlu~i ko je ubica i ko je `rtva, a time ne `eli da kritikuje rad izvrsnog inspektora Venga koji je uradio sve {to se wega ti~e. U svakom slu~aju, ako je gospo|ica Sneg prekratila `ivot gospo|ice Kap, trebalo bi kazniti gospo|icu Sneg. Me|utim, ako je gospo|ica Kap presekla grlo gospo|ice Sneg, trebalo bi kazniti gospo|icu Kap. Po~inilac, naime, odista postoji.

Devojka je kod ove re~enice podigla glavu i rasejano se nasme{ila.

160

Po~inilac, me|utim, nema imena, nastavio je Sudija.

Devojka je pogledom sada pretra`ivala po qudima sve dok nije na{la ono {ta je tra`ila.

Sud zna~i nije u situaciji da razre{i ovu dilemu, izjavio je Sudija. Tako bi se moglo dogoditi da ime nevinog pri{iju na du{u krivca. Da li se mo`e prihvatiti ovaj rizik? Da li se mo`e prihvatiti da se ukaqa uspomena na devojku koja je postala `rtva? Ne, nikako. Sud dakle osloba|a ovu `enu, ali joj strogo zabrawuje da posle svega nosi ime.

Zabrawuje daqe, Visoki sudija je pogledaom kru`io po qudima, da je bilo ko oslovqava imenom. Nema imena, zabraweno je ubudu}e da se oslovi, zabraweno je da se pita, zabraweno je da se pozove, zabraweno je da se izbegava na putu, zabraweno je osvrtawe za wom, zabraweno je i da se saslu{a {ta ka`e, zabraweno je da joj se pomogne, zabraweno je da joj se da hrana, zabraweno je udariti je, zabraweno je zlostavqati, zabraweno je oduzeti joj `ivot, zabraweno je le~iti je.

Kada je Visoki sudija zavr{io izricawe presude, na prisutne se spustila te{ka ti{ina. Qudi su bili obuzeti svojim mislima. Kroz masu se iznenada po~eo da probija neki ~ovek. Liuluj je u posledwe vreme bio upadqivo u lo{em stawu. I sada je podrhtavao celim telom, lice mu je bilo izbrazdano, `uto. Liuluj je neodlu~no pogledao devojku, pa je gotovo pao na kolena pred Visokim sudijom, i upitao: Voleti se sme, gospodine?

Preveo s ma|arskog Sava Babi}

161

Peter [tam

NAJLEP[A DEVOJKA

Po{to je pet dana bilo sun~ano, nad ostrvom su se navukli oblaci. U toku no}i je padala ki{a, a ujutru je bilo deset stepeni hladnije. I{ao sam preko spruda, prostranom pe{~anom ravnicom na jugozapadu, koja tamo nije vi{e bila kopno, ali jo{ ne i more. Nisam mogao da uo~im gde je vodena povr{ina po~iwala, ali kao da sam video zakrivqewe zemqe. Pokatkad bih nai{ao na tragove nekog drugog hoda~a. Tu i tamo behu samo gomile morske trave, ili je iz tla {tr~ao crni drveni kolac izjeden morskom vodom. Na jednom mestu je neko stopalima napisao ne{to u mokrom pesku. Obi{ao sam napisanu re~, i pro~itao „ALIEN“. U daqini sam ~uo trajekt koji }e za pola sata pristati. ^inilo mi se da sam svim svojim telom ~uo vibrirawe. Onda je po~ela da pada ki{a, sitna i neprimetna, kao vodena pra{ina koja se poput oblaka spu{tala oko mene.

Okrenuo sam se i po{ao natrag.

Bio sam jedini gost u konaku. Vib Jan je sedeo sa Anika, svojom devojkom, u zajedni~koj odaji konaka, i pio ~aj. Prostorija je bila puna modela brodova. Vib Janov otac je bio kapetan. Anika je pitala da li bih hteo {oqu ~aja. Ispri~ao sam im o re~i ispisanoj na pesku. „Alien“, rekao sam, „ba{ tako sam se ose}ao na sprudu. Strano, kao da me je zemqa odbacila.“ Vib Jan se nasmejao, a Anika je rekla: „Alien je holandsko `ensko ime. Alien Post je najlep{a devojka na ostrvu.“ „Ti si najlep{a devojka na ostrvu“, rekao je Vib Jan Aniki i poqubio je. „Po ovakvom vremenu je boqe da se ostane kod ku}e. Napoqu lako izgubi{ razum.“ 162

Oti{ao je u kuhiwu da donese {oqu za mene. Kada se vratio, upalio je svetlost i rekao: „Stavi}u elektri~nu pe} u tvoju sobu.“ „Kada bih znala ko li je to napisao“, rekla je Anike. „Misli{ li da Alien kona~no ima de~ka?“ Sa nema~kog preveo @arko Radakovi}

163

Aleksandar Ili~evski

VRABAC

Na sims je sleteo vrabac, posko~io, obazro se oko sebe, zao{ijao glavi~orak i – kqucnuo staklo. Zatim je podleteo i – uskakutao. Kuqu{a je pritvorila prozor~e, dohvatila ubrus, pojurila i omlatila ga o klupu.

Da otkine glavi~orak, kao koko{i, nije uspela.

Tada ga je {~epala obema, povukla, kao cveti} s peteqke.

Tamna slabost linu joj na u{i, preplavi o~i.

Prepuzav{i, od bolova, na kolenima, legla je na bok i smirila se skoro u nesvestici – da se odmori.

Bezglavi vrabac je jo{ jednom trznuo krilom, pa prestao, ispustio jo{ dve rujne kapqe iz slam~ice grla i – tako|e utihnuo, zavaliv{i se na bok.

Sa pe}i je, nepokretno, gledao Ivan. Do samog sutona, ne mi~u}i se, gledao je majku koja le`i, kqun, oko, poluskrivene sivom opnom. Kao zaustavqena perla oko je blistalo u wenom okrvavqenom dlanu.

Povremeno, Ivan se upijao u to vrap~je oko – u wegov sivi, izlo`en vetru, sjaj koji se quqao na goloj pokretnoj grani; od quqawa mu je postajalo lo{e, on je urawao unatrag – opet bi video sobu, visoko zalivenu svetlom, mati koja mirno le`i, zrak koji puzi po wenom obrazu, zaprqano okno, ogradu, crnu ulicu i iza we stepu.

Na zalasku mati se probudila, sela na pod. Gledala je u crni dlan, u pti~ju glavu i nije se pomerala.

Hladna grimizna stepa – kao krilo, koje se za jarugom upilo u nebo, primala je u sebe dugi vetar.

Utihnuv{i, vetar je odlazio iza horizonta ustopice za okrvavqenim suncem, kao mantija za carem-ubicom.

164

U blistavom strnu dugo je, po padini, strujala sedina prvog – bodqivog, ositnog – snega. On se rasipao kao pra{ina na stvari – neprimetno, iz stra{ne gorwospratnice nepokretnih, bodqikavih, nailaze}ih kao talasi, oblaka. Ti oblaci zalaska bili su, istovremeno, nalik i na zarudele pe{~ane bre`uqke – i na `aru pe~ene, ra{irene du` grebena, zadimqene ribne mekote. Nanose je Kuqu{a videla na putu za Astragan, gde ju je mu` vodio u ribolov – pe{~ani talasi su se dimili od vetra, na ~e{qevima brda. I pro{le no}i woj se, neo~ekivano, prisnila riba, iako je, odavno ve}, prestala da sawa hranu.

Me|utim, prva dva meseca gladi hrana ju je, u snu, mu~ila gore od xelata. Ili }e sestre na Pashu doneti pe~ene piroge i puwene kola~e sa iznutricama. Ili }e sama nape}i {e}ernih u{tipaka i posaditi za sto svu decu – polakomi}e se, zalivaju}i, sve to, vrelim drenovim sokom...

A zatim – kao da je sve odse~eno. Snovi su postali prazni kao po~i{}eno poqe.

Evo, sad joj se i prisnilo. Kowanik je stajao na uzvi{ici kao crna silueta u sun~anoj protuberanci.

Kow se quqao, vrteo glavom, stupao ~as ovamo, ~as onamo – i kopqe zraka ispod wegove gubice ~as je ulazilo kao rujno crnilo u nozdrve, ~as se izvla~ilo, sa olak{awem, otuda.

Strn ju je probadao po ~itavom telu. Padaju}i, povla~ila je za sobom Ivana, pridavquju}i ga uz zemqu, umalo sebi nije i{~upala oko – surovo kratka stabqika joj je okrvavila podo~wake. @eqa da se ukopa u zemqu, da se, u celini, preda wenom hladu, bila je neodoqiva: ona se slivala sa tugom za mu`em. Mu` je bio wena krv, ona ga je ose}ala, tamo, daleko, u zemqi, kao {to loza oseti vodu – hladnog, crnog, ali dragorodnog, ogromnog, jakog kao sama smrt.

165

Sahraniti ga nije znala, pala je, na ulici, u nesvest.

Ve} od oktobra su i{li po ku}ama – i uzeli ga. Samo jedan dan je prele`ao, nije ga se nagledala. Deca su puzila po wemu, igrala se – budila oca, vukla ga za nos.

Pri{li su, svezali za ruke, s doksata. Ona nije dopu{tala, ali kako s wima da se izbori? Priqubqivala se uz mu`a. Komunci su je terali: i tako im je te{ko.

Proneli su ga kroz dvori{te, na vratnice, slo`ili u red – uz druge mrtvace. Ona se zagledala u mrtve, nikoga nije prepoznala. Te{ko je, do{av{i sebi, pogledala unaokolo. Taqige su bile iste one – sa urezanim, ukra{enim talpama na kojima je kod wega dolazio Kopilov, po otkup `ive`nih namirnica.

– Na – {apnula je ona tada. – Evo vam `ito. Evo vam va{eg otkupa. [ta je, zar niste to i tra`ili?

Ona je sela u prqav{tinu, taqige su se otka~ile, ali vozar je rekao „tpru“, okrenuo se i pogledao je: – ^uj, `eno, da ne}e{ uz mu`a da legne{? [ta ti to treba.

Kowanik je, ispod dlana, posmatrao stepu, pi{toqem lupkao po golenici. Napokon ih je video. Pojahao je korakom, te{kim. Evo ve} sasvim blizu, ose}a se u grudima korak preko zemqe – ali kow se ne zaustavqa, ide pravo na wih, primi~e bedro, lopatice, glavu – i glava se svaquje na debele grude ~ernozema.

Riba joj se, tada, no}u prisnila zato {to su, ve} tre}i dan, na zalasku, stajali, nisu prolazili, ti uzvi{eni, talasavi, kao pe{~ani bre`uqci, oblaci. Ona je gledala u wih – i ~inilo joj se da s mu`em ide po tim naranxastim humkama, prema Jenotajevki. ^as se ru{e nadole, utawaju}i korakom u pesak do pojasa, ~as dugo uzlaze po tvrdom osloncu – idu s xa~i}ima od Kalmika – za ribom – zagledaju}i – kad }e se na horizontu ukazati selo, crkva, {umska, talasima oblivena, obala Volge... U xa~i}ima su par~ad presovane uqane poga~e sa bu}kalicom – mamac za ribu. Kad su stigli, prvog dana Aqo{a je na tu poga~u, u vrtlogu, zaka~io svog prvog – 166

osmokilca – {arana, kojeg je varakao, mu~e}i se na suncu, ~itav sat. Uzica, slaze}i sa {tapa u vodu, drhturila je i cikcakom rezala vodu. Zatim ga je zaka~io na kuku, na specijalan na~in prodenuv{i konop pod {krge, da se ne ugu{i – i povremeno, skidaju}i ga sa ko~i}a, saterivao u pli}ak, kao `drebence. Na kraju – ispekao ga je, u glini. Ah, kakva je, potom, lepota zasijala unaokolo: po pesku i u vodi rujila se na suncu krupno rasuta, kao dukati, krqu{t. Le`ala je, potom, ogromna brkata glava sa zape~enim brkovima i wen ru`i~asti, sna`ni, kostur. ^ude}i se, ona je dizala skelet pred o~ima – du` ki~me, sli~ne durbinu, pru`ala je prema svetlu i riba se pred wom zapalila, zasijala i nestrpqivo zaplivala, mo}na, {iroka i skladna kao hram u Grigoropolijskoj varo{i...

I evo, u snu, xinovski zlatni {aran, kr{an kao kowi}-grbowi}, sa lepr{avim u{ima, perajama, repom – ba{ kao zlatne ribice iz de~ije kwi`ice – plovio je napred-nazad po sobi, doti~u}i je po rukama, po uvetu, po ramenu, qube}i je u obraze, u o~i: kao spori leptir lampu {to se gasi.

Slike iz te kwi`ice ona je pokazivala mla|em sinu, onda kad je hodala s wim na rukama, opra{taju}i se.

Dawu je on iznenada utihnuo, lice se ovedrilo – i, shvativ{i da umire, uzela ga je na ruke, hodala naprednazad, pevala uspavanke, pri~ala bajku, gugutala, smejala se. Serjo`a je umro iste ve~eri, ali ona je hodala s wim na rukama cele no}i, tako se i sru{ila. Razbudio ju je Ivan: si{ao je sa pe}i, ugrizao je za ruku – i ona se probudila, zbaciv{i hladnu kladicu sa grudi.

Ona i Ivan su odneli Serjo`u u poqe, ukopali ga, raskopav{i ulaz u mrmotovu rupu. Zatrpali. Posedeli malo, odmorili se. Po navici su gledali uokolo – ne}e li se gde pokazati sivi masni stubi}. Mada su znali da su mrmoti oti{li sa wihovih poqa jo{ u oktobru. A da su i videli kojeg – ne bi bilo snage da ih ulove.

167

Iz sela, odozgo, ukazao se Kopilov. Pri{ao je ranvodu{no. Ivan, ne do~ekiv{i ga, izvrnuo je xepove. I pokazao {ipak. Nema, veli, u wima ni zrna, i sam vidi{ – ni{ta vi{e na poqima nema. Mati, osvrnuv{i se, tako|e je izvrnula xepove kaputi}a, ispravila skut.

U oktobru, oni su se, no}ima, skupqali, ovde, u poqu – prstima dubili mi{je rupe, pqa~kali wihove zrnaste zalihe za zimu; de{avalo se i da nakupe u {aku. A sada, evo, vi{e ni~ega nema – sve je prazno.

Kow je zasoptao, zadigao rep i, ve} u hodu, zarzav{i, izbacio komad zadimqene balege.

Kopilov se skrio iza golog drve}a u jarugi.

Mati i sin su, dugo, zatvoriv{i o~i, udisali prefiwenu nestaju}u strujicu toplog mirisa sitosti.

Kad su ustali, u~inilo im se da su siti.

Kuqu{a je o~erupala vrapca, kanxice nije htela da odre`e, opalila ih je nad zapaqenim tre{~icama, i glavu je opalila, tako|e. Pe} je zapalila slamom – zajedno s kravama nestao je i kizjak. Narezala je lobode i jar~evca u lonac, polo`ila vrapca, polila vodom, posolila.

Ivan je najpre pratio {ta mati radi, a zatim ga je ponovo odneo onaj nejasni tamni vetar.

Supa se Ivanu pokazala veoma ukusnom. On se pridigao. Duge stabqike jar~evca smetale su da isisa mesnu varevinu. Mati nije odustajala, kru`e}i ka{ikom, sa omek{alom travom, po wegovim usnama. I gle, zagledav{i se u ka{iku gde je, sada, le`ala gola vrap~ja glava, sam ju je uzeo u usta i oprezno isisao. Onda je pojeo i polovinu trupa koju mu je odlomila majka. Po~ekav{i da sin sa`va}e, Kuqu{a po~e da jede i sama. Ve} tre}u ka{iku je, najpre, probala, zbog vreline, a sadr`aj slede}e pohlepno progutala, okusiv{i zubima rub.

Ivan se oglasi: – Daj jo{ malo.

Ona pridi`e glavu. Ivan je ru~icom pokazivao na drugu polovinu vrap~i}a: nekoliko {ibi~nih ko{~ica i 168

niti mesa ona je sakupila u ka{iku i dr`ala ih kraj usta.

– Gle, Vawka, kako si ti lukav – re~e Kuqu{a, proguta i posrka, do kraja, ostatke.

Uve~e je Ivan neobi~no dugo ostajao u vetrovitoj hladnoj tamnini. Wega je quqalo na grani, bespo{tedno drmalo, jedva je dostajalo snage u kanxama da se odr`i. Vetar je, naskroz, je`io perja, on je krio glavu ~as pod jedno krilo, ~as pod drugo, disao je u ko`u da bi se zgrejao disawem, ali wega je tako vijalo na grani, da je morao, radi ravnote`e, da zabacuje glavu. On je, iz sve snage, hteo da se osvrne, da izviri, da iskola~i o~i na majku – bez we je stra{no, ali odjednom ga jaki nanos vetra spodbi u le|a, kanxice se ra{iri{e – i ledena pusto{ ga nadkrili i razbaca.

Kuqu{a je i{la sa Ivanom u rukama i, poku{avaju}i da dopre do wega tako {to }e ga probuditi, wihala ga koliko je imala snage. Kad je osetila da se hladi – u o~ima joj se smrklo, pav{i, udarila je zatiqkom o klupu.

Te zime 1933. godine Akulinoj su umrli mu`, dvoje dece, majka i dva brata.

Wu i jo{ tri sestre – Nataliju, Arinu i Poqu – obilazila je peta, najmla|a sestra Fewa, ~iji je mu`, kao kum kolhoznog sekretara, uspeo, u tajnom preseku, da sa~uva `ensko telence. Da ne mu~e, on je teletu odrezao jezik i podrezao gubicu. Upravo po~etkom decembra, kravica je po~ela da daje mleko.

Sprole}a je sve olak{alo. Krenuo je led sa reke.

Kuqu{a je od pru}a svezala krst, navukla ga na paperjanu maramicu i jedva kre}u}i podbuhle noge, krenula van ograde, na re~icu. Nahvatala je, ocediv{i vodu „paukom“, sitne ribe za pola lonca i prigotovila ih na pe}i. Bila je to prva wena tvrda hrana.

U maju, kada se, zajedno sa snagom, vratila i svest, postigla ju je nesre}a. U rasvit, ona je iza{la iz sela i krenula kroz stepu, odlaze}i sve desnije, ustopice za izlaze}im suncem. I{la je dotle dok u suton nije pala 169

na zemqu. Probudiv{i se upla{ila se – to je bio najve}i strah u wenom `ivotu: nebo, puno krupnih zvezda, nezadr`ivo je padalo na wu i nije imalo gde da se sakrije. Slede}e no}i ~ula je vukove koji su kru`ili u blizini, ali se dosetila da zapali, unaokolo, pro{logodi{wu travu. [estog dana Kuqu{a je nai{la, u stepi, na solany: baraku i dva hangara. Iz gra|evine je isko~io pas, vykodav, i morala je da le`i s licem prema zemqi sve do ve~eri, dok se iz stepe nisu vratili qudi. Solari su je primili. Nekoliko meseci je i{la sa svima na slana~e, skupqala so, nosila urod u upravu, ~ekala astraganski voz i deo soli mewala – po te`ini jedan za jedan – za ribu.

Ujesen, Kuqu{a se upisala na rad u Arhangelsk, ali su preduzima~i pobrkali podatke i ona je stigla u Baku. Putovala je na krovu vagona preko Astragana; opet je videla vol{ske bregove, veliku vodenu zemqu, krvotok ruske zemqe, ostrva, zidove tr{~ara, kanale, baskrajne primorske obale, jato labudova na wima.

Zdesna sy dygo-dugo promicale Strelecke puste, sa ~ijih grebena je vetar oduvavao zadimqene, {iroke, kao plamen okretne, ri|aste velove.

Kuqu{u su u Bakuu uputili na izgradwu jedne od velikih gra|evina petoqetke: prve, u zemqi, fabrike za proizvodwu sinteti~kog kau~uka. Kada se upisivala u kadrovskom odeqewu, diktirala je: „Mu` umro od gladi“. Kadrovik je ubledeo, trgnuo se, nagnuo i kroz zube procedio: – Glupa~o! Jezik za zube!

Ali, nije dr`ala jezik za zubima. Voleo sam da slu{am Kuqu{u, wene {iroke, kao stepa, pri~e o detiwstvu, o seoskim poslovima, o hodo~asni{tvu wene babe udove, koja je, pe{ice, krenula u Jerusalim, odakle se nije vratila, posle godinu dana poslav{i pismo u domovinu da se udala za ravi-Pinhasa ben Eli{u i postala Jevrejka; da slu{am wena bistroumna, ponekad na prvi pogled glupa, a doga|alo se, ~ak i proro~ka 170

prosu|ivawa o `ivotu – ~ak i one wene stra{ne, podrobne pri~e o gladi. Sad, kada se setim Kuqu{e, napokon mi je apsolutno jasno za{to je Gospod sazdao ~oveka na zemqi: da bi du{a mogla da prorasta iz wega, ~ak i iz mrtvoga, kao biqe...

Posebno sam voleo da se, u wenim pri~ama, vidim kako s wom idem u solanu – po osun~anoj apsolutnoj ravnodnevici, zasutoj, sve do horizonta, mutnim plavi~astim kristalima, da ugledam, nevisoko gore, vr}ewe basnoslovnih vol{kih riba – i da ponekad sebe zami{qam kao Ivana. Kao Ivana koji je uvek tu, uz neute{nu Kuqu{u. Meni je, uop{te, bilo zanimqivo da mislim o tome kako qudi `ive potom, po{to umru. O tome, da je smrt – najraprostrawenija tajna. I, osim toga, meni se, zbog ne~ega, ~inilo da, misle}i o Ivanu, samim tim poma`em neute{noj Kuqu{i da od wega moli opro{taj. Zatim sam rastao, Kuqu{a je umrla, ja sam jo{ rastao, zaboravio na detiwstvo, na wegove vladaoce – more, reku, poqe, {umu, ogromni okrugao prostor sre}e se topio kao duga – i ja sam po~eo tiho da umirem od ravnodu{nosti i tu`nog spokoja. Isuvi{e rano i isuvi{e prodorno shvativ{i da je `ivot bez detiwstva kratak toliko da wega kao da uop{te i nema, nevoqno sam potonuo u anabioti~ko stawe, kao da je kod mene u stanu, iz slavine, odjednom potekla voda iz Lete... Sve je to trajalo vi{e od deset godina, i trajalo bi i daqe, ali, gle, iznenadno, pretpro{le godine mi se se dogodio slu~aj koji me, odjednom, izveo iz stawa letargije.

Tada sam, pred nego {to }u, kona~no, iza}i iz jedne dosadne kancelarije, dobio jednomese~ni uput, veoma zanimqive prirode. Bio sam prekomandovan na jedno likvidirano stovari{te, da bih sproveo posledwi popis. Na{ ured je zatvarao trgovinu monotirima na veliko – i zato smo se izbavqali od bavqewa wima na stovari{nim prostorima. To stvori{te se nalazilo na severu prestonice, u ulici Admirala Makarova, blizu 171

mesne pruge. Bio je to stari cigleni hangar – jedan od nekoliko desetina takvih istih koji se prostiru kraj ruina utovarno-istovarne `elezni~ke stanice. Belim ciglama u drvenem okvirima, bilo je izlo`eno gigantsko: ZABRAWENO PU[EWE. Tekao je, u punom razmahu, jun, zadatak se ispostavio lakim, nasla|ivao sam se osamqeno{}u. Prebrojiv{i i upisav{i kredom deo visoke kubature kojom je, pojedina~no piramidalno, tu i tamo, bio izgra|en hangar, sedao sam na stolicu – i sa nasladom pu{io na dnu ise~enog prstena sastavqenog od kartonskih kutija, iskosa probodenog sun~anim zracima koji su ulazili kraj krovi{ta od poderotina y starom {kriq~anom krovu. Dim, klup~aju}i se, podizao se gore, razrastao se, gubio i uzvisivao u srebrno-prozra~nim slojevima.

Laste, izbiv{i ispod polutemena slemena, ocrtavale su, u sjaju, kliktave cikcakove i pro{ivale, u raznim visinama, trougaone, jedva po ivicama mi~u}e, rupe u zadimqenim velovima. Bilo je suvo, i toplo, i tiho. Sa ~a{om jakog slatkog ~aja u ruci ~itao sam, specijalno uzetu u biblioteci, kwigu o admiralu Makarovu: o wegovom istra`iva~kom ratno-morskom geniju, o wegovoj gre{ci kod Port-Artura – pogibeqnoj za wega i – kasnije, za celu flotu na Cusimi, o karte~ima Japanaca napalmovskog tipa uz pomo} kojih su potopqene ruske oklopwa~e. Uokolo, na ~itavom prostoru stovari{ne zone, kiptao je vrve` utovara, istovara, prora~una i povremeno bi buktali skandali gubitka. Sa svoje strane, pak, ja sam se ve} nedequ dana, opijao spokojem.

Odjednom, on je bio naru{en. Banda vrabaca se navadila da se zabija pod krov mog hangara i satima, sa uraganskim xivxawem i pra}akawem, vrtoglavi~no da kru`i i da se vije nad slo`enim kartonskim utvr|ewem, kao japanski istrebiteqi nad flotom u Perl Harburu.

Od vrabaca nije bilo spasa tri dana zaredom, moralo se ne{to preduzeti. Od biciklisti~ke pupme, obrezane table, medicinskog trokuta, par~eta solidola i hrpe 172

filca napravio sam vazdy{nu pu{ku. Metke sam na~inio od papira i flastera koje sam skupio na |ubri{tu hangarskih vrata: radi ubojnosti pripremio sam puwewe, odozgo, mrvqenim zrnadima i tucanikom. Na pripreme je oti{ao ~itav dan. Uve~e su se sanduci u mom sektoru paqbe prekrili pregr{}u zakva~ki.

Slede}a dva dana sam sedeo u zasedi sa vazdu{nom pu{kom na gotovs – i nisam utukao ni jednog. U takvom stawu – pod oru`jem – i zatekao me skladi{ni ~uvar.

Objasnih u ~emu je stvar. Starac me saslu{ao saose}ajno i ispri~ao da su vrapci – bi~ svih ovda{wih skladi{ta: bibaju}i se od hangara do hangara, oni zaga|uju robu, uznemiravaju, pla{e kamionxije, iznenadno u hordi zale}u}i se, iz }o{kova, pravo u lice...

Saznao sam da su vrapci – nasle|e davnih vremena, kada je ~itava ta skladi{na zona, izgra|ena na samom po~etku tridesetih godina, jo{ slu`ila kao skladi{te strategijskih zaliha zrnaste hrane za Moskvu. Ranije je ovde bilo u`asno mnogo vrabaca, od wih bi u o~ima postajalo tamno, a sad – to su, takore}i, sitnice...

Kad je ~uvar oti{ao, odoh u stra`wi deo hangara, i nasumce zahvatih dve {ake zemqane pra{ine, Iza|oh na svetlost i po kutiji rasporedih, zajedno sa zemqom, zahva}enu prqav{tinu. Na dlanu mi ostado{e ~etiri crna zrnca.

Primakao sam ih o~ima i shvatio. Vagoni sa `itom iz Ladovske Balke, Novoaleksandrovke, Grigoropolijske stanice, iz celog Stavropoqa, sa Kubana i iz Ukrajine – vukli su se `elezni~kim prugama, putovali u e{alonima koji su ~esto i{li van granica, u razmenu za zlato i industrijsku opskrbu, a delimi~no u Moskvu – i `ito se raspore|ivalo upravo ovde, u ovom tajnom stovari{tu, pod mnogoqudnom za{titom NKVD-a.

Zavio sam zrnca u nov~anicu od sto rubaqa i smestio ih u ko{uqicu paso{a.

Posle rada, odneo sam ta zrna u Belego` i pokvasio ih u ki{ni rastvor. Jedno je proklijalo – pro{le godi173

ne u loncu, napuwenom pravim ~ernozemom, za koji sam specijalno otputovao u Mi~urinsk – izrastao je klas.

A ove godine kod mene se, u leji, nalivaju ve} dvadeset dva klasa. Za godinu dana nadam se da ugostim Ivana poga~om: nevelikom, ne ve}om od prosfore.

7. juna 2004. __________ Kizjak – isu{eno stajsko |ubrivo, u krajevima gde nema dovoqno drva, slu`i za potpalu pe}i i gorivo.

Paukom – poseban na~in hvatawa ribe mre`icom, nalik na paukovu Iz Antologije savremene ruske pri~e (od Tolstoja do Prilepina), Sa ruskog preveo Vladimir Jagli~i}

174

Zahar Prilepin

BELI KVADRAT

– Zdravo, Zaharka.

Igrali smo se `murke na pustari iza prodavnice, nas nekolicina seoskih klinaca.

Onaj, kome je zapalo da `muri, stajao je licem prema vratima, glasno je brojao do sto. Za to vreme trebalo je da se sakriju svi.

Preplanulih lica, ro{avi, {iqatih ramena, klinci su se krili u lavirintima obli`we jednospratne novogradwe koja je mirisala na ciglanu pra{inu, a po mra~nim }o{kovima na – mokra}u. Neko je kijao u bokorastom `buwu i odavao se. Drugi su se, gule}i ko`u na rebrima, provla~ili kroz rupe na ogradi koja je odvajala seosku {kolu od pustare. I jo{ su se pentrali na drve}e, a posle silazili sa grana i trkali se sa onim koji je `mureo, do vrata prodavnice, da bi dotakli kvadrat, nacrtan ciglom na wima, i viknuli: „Pu, ja!“ Zato {to, ako se ne „zapqune{“ – i sam treba da `muri{.

Bio sam najmawi, pa me niko nije naro~ito tra`io.

Ali, ja sam se skrivao marqivo, i le`ao nepokretno, i oslu{kivao zajedqivi smeh klinaca tiho im zavide}i na drskosti, brzim petama i psovkama. Wihove psovke su bile izvajane od slova, druga~ijih od onih koje sam ja izgovarao: kada su oni psovali, svaka re~ je zveckala i poskakivala, kao mala i zlobna lopta. Kada sam psovao ja – tajno, {apatom, licem u travu ili glasno, u praznoj ku}i, dok je mama na poslu – re~i su mi gadqivo visile na usnama, ostalo mi je samo da ih obri{em rukavom, a zatim dugo gledam sasu{ene na rukavu…

175

Iz trave sam pratio, o{trovid kao tekunica, onog koji je `mureo. A ~im on ode na suprotnu stranu, ja sam ispu{tao, kako mi se ~inilo, zvonak koza~ki pokli~ i kratkim no`icama sitno hitao do vrata prodavnice nose}i na wu{kici neprirodan osmeh, kao da je oblikovan od plastelina, a u srcu – ose}aj neobi~nog trijumfa. Onaj koji je `mureo za trenutak bi leno okretao glavu prema meni i nije ~ak ni zastajao, kao da ja ne jurim muwevito prema vratima nego se de{ava nekakva budala{tina, dosadna i besmislena.

Ali, ja sam i osmeh, i neizliveni trijumf po{teno donosio do belog kvadrata na vratima, udarao po wemu tako sna`no da mi je brideo dlan, i vikao: „Pu, ja!“ (Pu ja, pu, `ivote moj – ve} sam ovde, pred vratima, udaram dlanovima.)

Po{to viknem, ne bez zadovoqstva, iza le|a za~ujem smeh – dakle, neko je ocenio kako sam spretno isko~io, kako sam doleteo…

– Oh… – rekao sam glasnije nego {to je trebalo, okrenuo se samozadovoqno i ~itavim izgledom pokazao im kako sam umoran od tr~awa. I naravno, odmah sam video da odu{evqewe nisam izazvao ja, golotrbi}.

Opet ih je zadivio Sa{ka.

– Ostario sam. Stari{ neobi~no brzo ~im po~ne{ da tra`i{ opravdawe za `ivot.

– Ali kad i sam veruje{ u svoja opravdawa, onda ti je lak{e.

– Kako mogu da im ne verujem, Sa{a? [ta onda da radim?

Sa{a me ne slu{a. I ne dolazi mi nikad. Niti ja znam gde je on.

– Sa{a, a {ta ti ja mogu re}i, ~ak i ako ti do|em?

Wegovo lice napu}enih usana i jagodica pokrivenih iwem li~i na trup zale|ene `ivine; nema mimike.

– Hladno mi je, Zaharka… Hladno i zagu{qivo… – ka`e on ne slu{aju}i me.

176

Sa{ka je bio neobi~an. Svetli ~uperak, lice ne`ne lepote, uvek spremno da zablista osmi{qenim, ose}ajnim osmehom. Blago se ophodio prema nama, mali{anima, nije nam pridikovao niti govorio odvratne banalnosti, nikad nije psovao. Svima je pamtio imena i pitao: „Kako si?“ Rukovao se mu{ki. Srce nam je skakalo u susret wemu.

Dozvoqavao je sebi da se ruga lokalnim krivolicim i krivonogim huliganima – bra}i ^ebrjakovima. Gledao ih je su`avaju}i o~i i ne skidaju}i osmeh sa lica. ^ebrjakovi su bili blizanci, godinu dana stariji od Sa{ke. U detiwstvu je to velika razlika. Barem kod klinaca. ^uo sam kako se on jednom smejao – sam, me|u nama koji se nismo usu|ivali ~ak ni da razvu~emo usne – kad se ^ebrjakov popeo na drvo i u `ivahnom stropo{tavawu pocepao rukav do pazuha.

Sa{ka se smejao, a smeh mu je bio spontan i veseo.

– [ta se ti smeje{ – pitao je ^ebrjakov, jedan od bra}e, zaboravqaju}i na rukav. Zenice su mu neprestano letele levo-desno, neodlu~ne da se zadr`e na Sa{kinom osmehu. – [ta se smeje{?

– A ti mi nisi zapovedio? – pitao je Sa{a. ^itavog `ivota tra`io sam povod da tako govorim – kao Sa{ka. Ali, i kad na|em povod, nedostajala mi je snaga da to izgovorim, i uletao sam u tu~u, da se ne bih sasvim upla{io. ^itavog `ivota tra`io sam povod da govorim tako – i nisam bio u stawu da ga na|em, a on ga je na{ao – u svojoj devetoj godini.

Sa{ka je veselim o~ima opona{ao kretawe ^ebrakovqevih zenica, i ~ini mi se da to nije prime}ivao niko osim mene, zato {to su svi ostali gledali u stranu. ^ebrjakov je pqunuo.

O, to de~ije, mladala~ko, mu{ko pquvawe! Znak nervoze, znak da je strpqewe na izmaku i – ako se sad ne zapadne u histeriju, ne puste kanxe, ne razvuku usne na 177

~ijim je uglovima izbila bela pquva~ka, ne ogole mlade kqove, kasnije se ne}e dogoditi ni{ta. ^ebrjakov je pqunuo, naglo ~u~nuo i podigao ruku sa pocepanim rukavom, pa ga po~eo razgledati {apu}u}i ne{to i ubacuju}i psovke, koje su se odnosile samo na rukav.

– Zagu{qivo je, Zaharka. Meni je zagu{qivo. – Izgovorene re~i jedva naslu}ujem po ledenim, gotovo nepokretnim usnama. Glasa nema.

– Mo`da ho}e{ da pijemo – Imam u fri`id…

– Ne! – uzvikuje, kao da izbacuje {lajm. I pla{im se da }e mu se od povika lice razbiti na polovine – onako kao {to puca trup smrznute `ivine, otkrivaju}i crvenu i pobrkanu iznutricu.

Dawu su selom luwale koze, se}am se, dr`ala ih je Sa{kina baka. Ona je `ivela u na{em, a wegovi roditeqi – u susednom selu. Sa{a je no}ivao ~as tamo, ~as ovamo, vra}ao se ku}i kroz {umu, uve~e.

Ponekad sam zami{qao da idem sa wim, on mi dr`i rukicu u svojoj ~vrstoj ruci, mrak je, a ja se ne bojim.

Da, luwale su koze, i odvratno meketale, i ~e{ale rogove o ogradu. Ponekad se zatr~e i jurnu na tebe sagiwu}i svoju glupu, tvrdu tintaru – u posledwem trenutku, ~im ~uje{ topot, ti se okrene{ i ru`no zapli}u}i nogama, zabaci{ beli~astu klina~ku glavu, upla{eno ih gleda{ popreko i tr~i{, tr~i{, tr~i{ – pa ipak si dobijao sasvim bezbolan, ali veoma uvredqiv udarac i padao na zemqu. Posle toga koza je odmah gubila interesovawe za oborenog, zameketala bi i otr~ala.

Koze je zanimala de~a~ka igra. ^im te otkriju u {ipra`ju, trzale su se, vrtele glavama, `alile se jarcu: „Ovde le-e-`i neko!“ Jarac se pravio da ne ~uje. Tada su ti koze prilazile bli`e. Mrdale su nozdrvama, pokazivale zube. „E-e-e-j!“ – vikale su glupo, pravo u lice.

178

„Nema za vas ni vuka …“ – pomi{qali smo uvre|eno.

Koze su prilazile i nama, ~im za~uju galamu i so~an de~a~ki smeh. Ponekad se smeh sti{avao – kad onaj koji `muri po~iwe da nas tra`i – i koze su zagonetno luwale tra`e}i ko to galami. Na{le su Sa{ku.

Sa{ka je sedeo le|ima uz drvo, ponekad je graktawem odgovarao vrani, koja se ~udila na{im igrama, ugne`dena negde u blizini. Graktao je ve{to i rugao joj se, ~ime je, izgleda, jo{ vi{e qutio vranu. Sa{kino graktawe je zasmejavalo klince, svojim smehom su se odavali onom koji je `mureo pa ih sada tra`i.

Koza se tako|e zainteresovala za „vranu“ koja sedi ispod drveta, pa je odmah bila zajahana i uhva}ena za rogove.

Sa{ka je izleteo iz svog skrovi{ta ja{u}i kozu, odupiru}i se petama o zemqu, vi~u}i: „Pu ja, pu!“ i klik}u}i veselo.

Smrkavalo se i zahladnelo, klinci su izgubili voqu za nastavqawem igre. Ve} su se umorno krili i ve} im je postajalo dosadno i hladno u ku}ici pored ograde ili na studenim ciglama novogradwe, istiha su odlazili ku}i, kuvanom mleku, umornoj mami i pripitom ocu.

Neko od onih {to su `mureli, koji se olewio da tra`i odrasle vragolane, otkrio je mene – odmah, lako, ~im je izbrojao do sto, lakim korakom direktno je do{ao do mog skrovi{ta. „Hajde“ – pokazali su mi nehajno.

I po~eo sam da brojim.

Tumarao sam po `buwu, visoko sam dizao tanke no`ice, kopriva me `arila i na listovima su mi se rascvetavali beli plikovi, a le|ima su mileli zrnasti mravi jeze.

Dahtao sam i prime}ivao kako neko bez `urbe silazi sa drveta i, kad mu se pribli`im, mirno se udaqava – ku}i, ku}i… I nisam se usu|ivao da ga imenujem. „Eh, to ste vi, de-co…“ – {aputao sam gorko, kao da sam ostao sam na prvoj liniji fronta. „Eh, to ste vi…“ 179

Vrana je umukla, a koze su oterali ku}i.

Po{ao sam uz zasade, pored {kole koja se `utela tu`nim bokovima, malterom {to sitno otpada. U {koli je pu{io ~uvar, i vatrica je… svetlucala…

Svetlucala je kao srce koje posledwi put pumpa krv.

Opu{ak je poleteo u travu, po{to je zadrhtao svetlocrveno.

Vra}ao sam se do seoske prodavnice spoti~u}i se o kamewe na mra~nom putu, ve} sam drhtao i sitno cvokotao ostatkom mle~nih zuba. Nije se video beli kvadrat na vratima. „Pu ja!“ – rekao sam {apatom i prislonio dlan tamo gde je, ~inilo mi se, bio kvadrat.

– Vratio sam se ku}i, Sa{a.

– Zvao sam te.

– Sa{a, nisam u stawu da izdr`im ovo, podeli sa mnom.

– Ne, Zaharka.

Kod ku}e me mama prala u lavoru tople penu{ave vode.

– Igrali smo se `murke, mama.

– Nalazili su te?

– Ne. Samo jednom. ^aj i `uti buter, hladan, kao da je ise~en iz sun~anog zraka na jutarwoj vodi. Poje{}u jo{ jedan sendvi~. I jo{ }u mleka i ~aja.

– Mama, ho}u da ti pri~am o igri.

– Sad }u, sine.

I jo{ jedna ~a{a ~aja. I tri kockice {e}era.

– Kuda }e{, mama? – Sad }u da ti pri~am…

Pa, eto, oti{la je.

Onda }u da pravim ku}icu od kockica {e}era.

Sa{kini roditeqi su pomislili da je ostao kod bake.

Baka je pomislila da je oti{ao ku}i, kod roditeqa. U se180

lu tada nije bilo telefona, niko nikom nije telefonirao.

On se sakrio u fri`ider – u praznu komoru zamrziva~a ispred prodavnice. Iz prodavnice do zamrziva~a pru`ala se uga`ena `ica.

Fri`ider se nije otvarao iznutra.

Sa{u su tra`ili dva dana, wegova baka je dolazila kod mene. Nisam znao {ta da joj ka`em. ^ebrjakove su vodili u miliciju.

U ponedeqak, rano ujutro, Sa{ku je na{ao {kolski ~uvar.

Rukama i nogama mrtvi de~ak se upirao u vrata fri`idera. Na licu su mu se nasmrzavale suze. Kvadratna usta sa progri`enim ledenim jezikom bila su otvorena.

Sa ruskog prevela Radmila Me~anin

181

182

Biografije autora

Mo`e li se i{ta novo re}i o biografiji Anrija Mi{oa (1899-1984), a da on to ve} nije i sâm napisao 1959. godine u autobiografskim crticama nazvanim Nekoliko podataka o pedeset i devet godina postojawa? Te crtice su, uostalom, jo{ od 1976, dostupne na srpskom jeziku jer otvaraju prvu antologiju pod nazivom Moji posedi u prevodu i sa predgovorom Jovana Hristi}a. I zato je mo`da celishodno samo citirati {ta je to Anri Mi{o `eleo da postigne pi{u}i, 1948, o nepostoje}im zemqama, o stranim plemenima, surovim obi~ajima: „Autor je veoma ~esto `iveo negde daleko: dve godine u Garabawi, skoro isto toliko u Zemqi magije, i ne{to mawe u Podemi. Ili, pak, mnogo du`e. Nedostaju nam precizni podaci…“ Ako je, dakle, Mi{o „`iveo“ u negativnim utopijama, ili u neotkrivenom raju koji ima svoja sopstvena pravila, da li bismo, danas, mogli zakqu~iti da je, u me|uvremenu, sve to postalo stvarnost? Da smo civilizacija koja iscrpquje sâmu sebe. Vidovito? Ne, pre pisa we srca otvorenog za sve qudsko. [to nam, naravno, „nije strano“.

Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) (1912-1975) Ro|ena u Redingu, u Engleskoj. Pisala je romane i pripovetke. Prvi roman Kod gospo|e Lipinkot, objavqen je 1946, a zatim je usledio roman Venac ru`a, 1950, koji je bio i bestseler.

Besprekorna umetnica s individualisti~kim pogledima; zanimali su je neka vrsta komi~ne smirenosti i engleska uqudnost, uvek prilago|ene o{trine.

Kornel Filipovi~ (Kornel Filipowicz) (1913-1990), poqski prozni pisac i filmski scenarista zavr{io je strudije biologije na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Celog `ivota bio je levi~ar i opozicionista. Celog `ivota bavio se iskqu~ivo kwi`evnim radom. Bio je bli`i slikarima nego piscima. Wegova prva `ena bila 183

je Marija Jarema, jedna od najzna~ajnijih avangardnih slikarki XX veka. Wegova dugogodi{wa `ivotna saputnica bila je nobelovka Vislava [imborska. Bio je majstor kratkih proznih formi, pri~a i mikroromana. Mnogi su i filmovani. Nalazi se u brojnim poqskim i stranim antologijama kratke pri~e. Veoma mnogo je prevo|en.

Glavna dela: romani: Mesec nad Nidom, Plava sveska, Nemir mladog srca, Golubija ulica, Provincijska qubav, Se}awa antijunaka, Zarobqenik i devojka, Ba{ta gospodina Ni~kea; pripovetke: Stati~ni pejza`, Profili mojih prijateqa, Moj prijateq i ribe, Ma~ak u mokroj travi, Koncert f-mol, Razgovori na stepenicama, Ubiti jelena, Pejza` koji je pre`iveo smrt, ]e{iwske pri~e i dr.

Stig Dagerman {vedski pisac. Napisao je ~etri romana i kolekciju pripovedaka.

Alis Manro (1931) vode}a je feministi~ka kwi`evnica iz Kanade. Objavila je deset zbirki pripovedaka, kao i roman @ivoti devojaka i `ena (Lives of Girls and Women). Za kwige proivedata je tri puta je odlikovana nagradom Gavernor najpresti`nijim kwi`evnim priznawem u Kanadi (1968, 1978. i 1986). Godine 2009, dodeqena joj je me|unarodna Men Buker nagrada za stvarala{tvo, koja se dodequje svake druge godine. ^esto se spomiwe kao jedan od kandidata za Nobelovu nagradu za kwi`evnost.

Na{ ^ehov, po re~ima Sintije Ozik, kwi`evnice i kriti~arke, po drugima `ivi kolos savremenog pripovedawa, zajedno sa Vilijamom Trevorom, pi{e pripovetke sa pronicqivim psiholo{kim uvidima i instinktivnim ose}ajem za emocionalnu aritmetiku doma}eg `ivota. Veoma je uticala na mla|e ameri~ke pisce razli~itih poetika, od Xonatana Franzena do Lori Mur. Oguz Ataj (1934-1977) je pionir modernog romana u Turskoj. Ro|en je 12.oktobra 1934 u Inebolu, malom gradu na Crnom moru. Diplomirao je na Tehni~kom fakultetu 184

u Istanbulu. Tu je postao i vanredni profesor u ~ijem zvawu je radio sve do svoje smrti. Wegov prvi roman Tutunamayanlar (Nepovezani), se pojavio 1971. Iako nikada nije do`iveo drugo izdawe za vreme autorovog `ivota, i bio kontroverzan me|u kriti~arima, postao je bestseler u novom izdawu 1984. Opisan je kao „mo`da najboqi roman dvadestetog veka u Turskoj kwi`evnosti.“ Sara Kirš je ro|ena pod imenom Ingrid Bernštajn u Limlingerode/Ju`ni Harc. Studira biologiju u Haleu.

Završava studij kao diplomirani biolog.

Obajvila je prozu. Razno-sirovo. Hronika, Mo~varno zemqište, Sneg dolazi na krilima oluje, Pokisla ma~ka, ^avrqawe vrana.

Gerold [pet (Gerold Spät) je ro|en 1939. u Rapersvilu ([vajcarska). Zavr{io je vi{u trgova~ku {kolu. Uzgred je, kao potomak poznate dinastije orguqara, nau~io da gradi orguqe. Posle du`eg boravka u Engleskoj vratio se u rodno mesto i nastavio da radi u o~evoj radionici.

Dobio vi{e zna~ajnih nagrada za kwi`evnost. Najpoznatija dela su mu romani: Nehudo; Glasni hodnici; Balcapf, ili Kad se pojavih; Vrela nedeqa; Zdravi pakao; Barbarsvila; Sindbadova zemqa; Komedija i nekoliko zapa`enih zbirki pripovedaka. @an-Mari Gistav Le Klezio (1940, Nica), francuski pisac. Nobelovac.

Dag Sulsta ro|en je 1941. Norve{ki pisac. Napisao je vi{e od 30 kwiga.

Majkl Vajlding, istaknuti australijski pripoveda~ i romanopisac, ro|en je 1942. u Engleskoj. Objavio je dvadesetak kwiga proze, kao i ve}i broj kwi`evno-istorijskih studija. Kao urednik i izdava~ odigrao je jednu od glavnih uloga u formirawu novog talasa australijskih pisaca kratkih pri~a. Kod nas je objavqen wegov roman Zajedni~ki `ivot i izbor pri~a pod naslovom No} na orgiji.

185

Hosefina Armengou (Josefina Armengou EnrĂ­quez) ro|ena je u Barseloni, u vreme kada je katalonski jezik bio zvani~no zabrawen tokom frankizma. General Fransisko Franko, ina~e Galicijac, zabranio je i galicijski i sve jezike drugih naroda i narodnosti [panije, koju je video kao centralisti~ku dr`avu pod svojom iskqu~ivom vla{}u. Po{to se {kolovala kod ~asnih sestara, vrlo rano je osetila poriv za putovawima, i prvo je putovala na takmi~ewa iz plivawa, potom i kao vrhunski profesionalac u diplomatskoj slu`bi. @ivela je tako u Pragu, u Buenos Ajresu i u Beogradu. Oduvek se isticala i pisawem, volela je jednostavno da pi{e, a taj dar je po`elela da dodatno usavr{i nakon svojih beogradskih iskustava sa prijateqima i drugim piscima. Napisala je jedan roman i pi{e kratke pri~e br`eg ili sporijeg ritma, kako bi i na jedan i na drugi na~in iz kazivawa izvukla i ono koje u protoku vremena postaje neiskazivo.

Elfride Jelinek, dobitnica Nobelove nagrade za kwi`evnost 2004. godine, ro|ena je 20. oktobra 1946. godine. Otac joj je poreklom ~e{ki Jevrejin, majka iz imu}ne be~ke porodice. Studirala je muziku i istoriju umetnosti. Prva wena kwiga pojavila se 1967. (zbirka pesama Lizina senka). Slede romani Mihael (1972), @ene i qubavnice (1975), Deca mrtvih (1975), Ta divna, divna vremena (1980), U~iteqica klavira (1983), po kome je snimqen film Po`uda (1992). Poznate su joj i drame: Oblaci, U Alpima, Delo, Gostionica, Dom. Prevodila je Fejdoa, Marloa... Nosilac je i Bihnerove, kao i mnogih drugih nagrada i priznawa.

Viktor Jerofejev, ruski prozaist i kriti~ar, ro|en 1947. godine u Moskvi. Detiwstvo provedeno u Francuskoj, uz oca diplomatu, u miqeu onda{we elitisti~ke dru{tvene nomenklature, moglo je uticati na profilisawe wegovog potoweg umetni~kog opusa. Presudnija je, ipak, anarhoidna priroda wegovog dara, kao i kontakt sa ruskom kulturom, koju je i profesionalno usvojio, preko studija slavistike. Godine 1975. brani doktorsku dis186

ertaciju Dostojevski i francuski egzistencijalizam, objavqenu u Americi, 1991. Pokreta~ je, urednik i u~esnik ~uvenog samizdatskog almanaha Metropol (1979), koji je imao kompleksan uticaj i na rusku kwi`evnost i na `ivote u~esnika. Izlazak iz nemilosti obele`ilo je publikovawe pri~e Papiga u ~asopisu Agawok (1988). Pomenimo i zbirku eseja U lavirintu prokletih pitawa (1990). Pravu popularnost sti~e nakon umetni~ke proze Anino telo ili Kraj ruske avangarde(1989), @ivot s idiotom (1991), romana Ruska lepotica (1992). Sledi kapitalno delo Izabrano ili Xepna apokalipsa (1993), romani Stra{ni sud (1994), Pet reka `ivota (1998), Enciklopedija ruske du{e (1999), Dobri Staqin (2004).

Fransoa de Kornijer, pesnik i prozni pisac, ro|en je 1950. @ivi u Kaenu, u Normandiji, gde ve} vi{e od dvadeset godina vodi originalne „Susrete ~itawa“, scenske spektakle ~itawa odabranih novih kwi`evnih tekstova uz pratwu muzike specijalno komponovane za te prilike, shodno afinitetu kompozitora prema delu. Objavio je petnaestak kwiga, od kojih su mnoge nagra|ene visokim kwi`evnim priznawima poput Apolinerove nagrade 1992. za zbirku pesama Sve to. U pri~ama, koje odi{u wegovim poetskim shvatawem sveta, ~esto uzima ulogu posmatra~a. Izuzev nekih ponovqenih izdawa, ne objavquje od 2000. godine i tvrdi da vi{e ne pi{e. Za sada izgleda da dr`i re~.

Janis Papadopulos (Volos 1951) zavr{io je Pravni fakultet u Solunu, a u rodnom mestu zaposlen je kao javni bele`nik. Wegove jedno~inke nalaze se na repertoaru Narodnog regionalnog pozori{ta iz Volosa kao i brojnih amaterskih pozori{nih grupa. Do sada je objavio veliki broj kratkih pri~a po dnevnim novinama i ~asopisima sirom Gr~ke. [tampane su mu slede}e kwige: Idoli (1993), Nepokret (1996), Nada (1999), (2000), Pregledna istorija muzike (2000), Qubav (2001), Mir (2003), Pijet de Jong i stara Agora (2006), Gotovo crno (2008).

187

Jan Balaban (1951-2010) Nedavno preminuli ~e{ki prozaik, publicista i prevodilac pisao je egzistencijalisti~ke pri~e. Prevedena pri~a je iz zbirke „Mo`na, `e odcházíme“ „Mogu}e je da odlazimo“ za koju je dobio nekoliko nagrada, izme|u ostalog nagradu Magnezija Litera 2005 za najboqe prozno delo.

Bernar Verber (Bernard Werber) Francuski pisac, ro|en 18.09.1961. u Tuluzu.

Poznat u domenu nau~ne fantastike, naro~ito po svojoj „Trilogiji o Mravima“ i brojnim uspe{nim romanima. U wegovom delu se prepli}u mitologija, spirtualizam, filozofija, nau~na fantastika, biologija i futurologija.

Studirao je kriminologiju i `urnalistiku. Radio je desetak godina kao novinar za nauku i bio je saradnik ~asopisa Nouvel Observateur. U tom periodu se razvija wegova strast za naukom, koju uklapa sa svojim omiqenim temama: od mrava do smrti, preko postanka ~ove~anstva.

Koristi razne simbole u svojim delima: `ivotiwe kao {to su delfin, pacov ili mravi, predstavqeni kao vrlo inteligentne. Simbolika brojeva zauzima zna~ajno mesto jer obja{wavaju „fazu razvoja du{e“. Naro~ito u ciklusu o Bogovima mo`e se shvatiti do koje mere Verber daje `ivotiwama zna~aja koji se sam po sebi podrazumeva.

Dela Bernara Vebera su prevedena na 35 jezika.

Dela: Trilogija o Mravima (Mravi, Dan mrava, Mravqa revolucija), Ciklus o nebu (Ciklus o an|elima, Tanatonauti, Carstvo an|ela), Ciklus o Bogovima (nastavak ciklusa o an|elima; Mi bogovi, Dah bogova, Tajna bogova), Ciklus o Avanturistima u Nauci (Otac na{ih o~eva, Vrhunska tajna, Smeh Kiklopa) Ostale kwige: Kasandrino ogledalo, Enciklopedija relativnog i apsolutnog znawa, Kwiga o putovawu, Tajna kwiga mrava, Nasi prijateqi qudska bi}a (pozori{ni komad), 188

Pri~e: Drvo mogu}ih stvari, Naopaka pri~a Stripovi: Exit, Tom 1, Drugi krug, Evina deca, Filmovi: Sedefasta kraqica, Qudska bi}a , Na{i prijateqi Zemaqci (dugometra`ni, re`iser-Klod Lelu{, 2007.), Pozori{ni komad: Na{i prijateqi qudska bi}a, 2003.

Darva{i Laslo (Darvasi Lá s zló , 1962), pesnik i prozaik. Savremeni prozaik neobuzdanog talenta: kada on na|e oblik, profesionalno ostvaruje kwigu s odre|enim temama. Takva je, na primer, wegova prozna kwiga Ste}i `enu, vezana za na{e krajeve, ju`noslovenski miqe; ali je isto toliko uspe{na i kwiga novela Lajon{ki pas potpuno locirana u Kinu i s drevnim kineskim kwi`evnim zvukom. Me|u wegovim ovako koncipiranim kwigama ima izuzetnih ostvarewa, Peter [tam (Peter Schtamm): Tragawe za ne~im, i nenala`ewe ni~ega – to je osnovno usmerewe repertoara pisawa Petera [tama. Kretawe koje najedanput prelazi u ti{inu, }utawe, napeto i{~ekivawe, neizvesnost. Sitnice `ivota bivaju najspektakularnije uzdignute u dramu bitisawa. Peter [tam pokazuje najistan~anije ~ulo za prividno neva`ne datosti, koje uve}ava i preobra}a u „najva`nije doga|aje“.

Peter [tam, {vajcarski pisac, va`i za jednog od najupe~atqivijih prozaista nema~kog jezika u svojoj generaciji. Ro|en je 1963. Objavio je romane: Agnesa, Otprilike predeo, Ba{ kao ovog dana, Sedam godina; kwige pripovedaka: Najedanput poledica, U tu|im ba{tama, Letimo; zbirku pozori{nih komada: Poqubac Kohakua.

Aleksandar Ili~evski je ro|en 1970. godine u Sumgaiti. Zavr{io je fizi~ko- tehni~ki institut, specijalnost teorijska fizika. Od 1991. do 1998. radio je kao nau~nik u Izraelu i Kaliforniji, a od 1999. godine `ivi u Moskvi. Godine 2007. dobio je Bukerovu nagradu. Obja189

vio je nekoliko kwiga proze (Slu~aj, Ne-vid, Volga bronze i stakla, Klajnova boca), kao i kwigu ogleda Nedra stratosfere.

Pri~a Vrabac progla{ena je 2003. godine najboqom pri~om napisanom u Rusiji. U woj o~arava biblijska koncepcija „mrtvog zrna“, prona|enog u gare`i propalog stovari{ta. Pri~u o gladi u sovjetskoj Rusiji mogli bi, mo`da, da napi{u mnogi. Ali, posledwu re~enicu, o poga~i, „ne ve}oj od prosfore“ – samo pisac koji pripada jednoj velikoj tradiciji. ^erna-Sabo Andra{ je ro|en u Sente{u, 1974. godine.

Komunikolog, radi kao urednik. Prepoznat kao izvrstan postmoderni novelista, koji sredstvima parodije, stilizacije i drugih tekstualnih strategija govori o najaktuelnijim aspektima qudske egzistencije.

Zahar Prilepin je ro|en 1975. godine u selu Iqinka, u Rajzanskoj oblasti. Diplomirao je na Filolo{kom fakultetu Ni`egorodskog dr`avnog univerziteta. Mladost je proveo u gradu \er`insku. Radio je kao fizikalac, izbaciva~ u no}nim klubovima, grobar, komandant jedinice OMON-a (Odeqewa milicije za posebne namene).

U~estvovao u borbenim dejstvimau ^e~eniji. Kwi`evna dela objavquje od 2003. godine.

Prilepin je autor romana Patologije, Sawka, Greh i Leonid Leonov.

Posledwih godina bio je finalist i laureat brojnih kwi`evnih nagrada u Rusiji; za Sawku je u Kini dobio me|unarodnu kwi`evnu nagradu „Najboqi strani roman godine“ za 2007. Dela Zahara Prilepina prevedena su na 12 jezika, me|u kojima su francuski, kineski, arapski, engleski, ~e{ki, poqski itd.

190

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm.

Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860

191