Časopis Priča broj 13

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, decembar 2010, godina IV, broj 13 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Sven“ – Ni{

Na naslovnoj strani Miodrag An|elkovi} Akvarel, 50 X 70cm, 2010.

Na pole|ini Tamara Pajkovi} Autoportret, fotopolimer, 10 X 19 cm, 2009.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Beograd, decembar 2010, godina IV, broj 13

[tampawe ovog broja pomoglo Ministarstvo kulture Srbije

Sadr`aj

Slobodan Ti{ma Mese~ina Vojislav V. Jovanovi} Odvra}awe od slatkog plena Aleksandar Bjelogrli} Lero i Nela Zoran Pe{i} Moja prva qubav Dejan Simonovi} Izlet Sr|an Papi} Da li mogu?

Tamara Lujak Mihailo Milo{ Foli} Drama u pet dana Marko Car Gde su oti{la deca?

Adnan Repe{a Rekonstrukcija doga|aja

7 13 23 43 48 72 75 77 94 97

Xon Bart Ru{ewe Andra{ ^erna-Sabo Kiklotrb & kaqica maka Jan Balaban Dete u vatri Iqa Surgu~ov Parohijani dra`esne Marijete

101 125 133 140

Mihalo Ra`natovi} Otvorena vrata

148

5

Slobodan Ti{ma

MESE^INA

„Pjero, no, no!“

Povla~io se ovaj ~as, kretao je nekud, vra}ao se i opet po~iwao. Bio sam budan, ~ak mo`da previ{e budan. No} je bila niska i tamna, ali s krajeva ipak svetla. Jutarwa zvezda na haubi me je vodila i u meni se ne{to prelilo. Imao sam vi{ak supstancije, imao sam ose}aj da se prelivam u beskraj. Ili me je sam beskraj usisavao? Kao da se ovaplotila neka od stotine i hiqade no}nih vo`wi autostradom: samo taj pravac koji me je na mahove grabio, povla~io i povla~io. A zapravo, le`ao sam u olupini, u vre}i, prepakovan u bezbroj paketi}a koji su bili sukcesivno isporu~ivani s onu stranu horizonta. Upla{io sam se beskraja, talasa ledenog Okeana. Pomislio sam: Ako se prelijem i pome{am sa ledenom vodurinom bez ostatka, gotov sam, nema me vi{e. Nisam imao nikakve sigurnosti, nikakvog oslonca. Pridigao sam se i onako u vre}i seo na ivicu plo~e, tj. na vrata na{eg doma, vrata koja sam toliko puta otvorio i zatvorio. Bio mi je potreban neko, blizina nekog qudskog bi}a. Ali bila je no} i na vidiku nigde nije bilo `ivog stvora. ^inilo mi se da sam mogao da iza|em napoqe i potr~im prema horizontu, da poku{am rukom da dohvatim sam rub sveta. Me|utim, pogled se samo spustio i zaustavio na kaseti, na ne~emu {to mi je bilo na dohvat ruke. Znao sam da dole na dnu le`i nekakav predmet, stvar~ica koja me je „{minkala“ ve} du`e vreme. Ipak, nikako nisam mogao da shvatim {ta bih mogao zapravo da o~ekujem od te 7

kwi`ice. Da li je u pitawu voza~ka dozvola, saobra}ajna ili samo servisna kwi`ica? Podigao sam poklopac kasete, ali ponovo sam ga spustio. Kolebao sam se. Nastavio sam da otvaram i zatvaram kasetu i to je potrajalo: klik-klak, klik-klak. Onda sam ostavio kasetu otvorenu, zjapila je pomr~inom. Rupa. Kada sam se nadneo, video sam na dnu ne{to ru`i~asto, kao neku mrqu. Imao sam utisak da me to ne{to posmatra. Ja sam bio predmet ne~ijeg interesovawa, ne~ije znati`eqe. Pomislio sam: Eto, do ~ega dovodi usamqenost.

Mo`da je izme|u korica te kwi`ice samo slika, neki lik koji `eli da me vidi, koji se probija sa dna prema meni? Tajanstvena `ena koja me zove? Vlasnica ili voza~ica mercedesa koja mo`da vi{e nije ni `iva, kao {to ni mercedes vi{e nije `iv. Ali u ovoj situaciji, {ta je `ivo a {ta mrtvo, be{e te{ko odredivo. Olupina bez to~kova na pustom parkingu i ja, neko koga sa svih strana napada surovi Okean. Zapravo, taj predmet je bio jedino za ~ega sam se mogao uhvatiti ovog trenutka, bilo {ta. Ali, opet, moj niskobuxetni rezon je uvek postavqao pitawe cene. Dakle, bio sam oprezan. Iako, znao sam da }e se na kraju ispostaviti ra~un. ^emu oklevawe, uzmi to u ruke, govorio sam stalno sebi. A najverovatnije me je ~ekalo samo razo~arewe? Cena nije bila velika. Pad sa male visine. No, s vremenom razo~aranost mo`e da poraste. Da li samo}a mo`e da se uve}a? Ili je ovo ve} dovoqno? Ta kwi`ica je bila nekakav lik. Mo`da ni{ta qudsko, samo jedno geometrijsko telo. Ali predstavqala je ne{to, ne{to {to je ipak ostavqalo kakvu-takvu nadu, ne{to {to je makar pro{lo kroz qudske ruke. Propalo je kroz ne~ije {ake i ne`ne i grube, {ake koje su milovale ovaj volan ali i ubile, mo`da. Pomislio sam: Samoubistvo je ipak najve}e milosr|e, najve}a ne`nost?! Di}i ruku na sebe.

Ali ruka je uvek ruka nekog drugog, moja ruka je, u stvari, tu|a ruka. Ja i nemam ruke, nemam uop{te udova, ja sam kao neko kosmi~ko jaje na talasima ledenog 8

Okeana. Oko Boga. Bog neki nepojmqivi gleda kroz mene, kroz moje slepe o~i. Uskratiti mu zadovoqstvo, zatvoriti oko, ili gledati, tj. slaviti ga? Ali ovog ~asa nije to bio moj problem. Samo}a me je inspirisala, bio sam tako daleko od qudi. Moje grudi su ~eznule za ne~im nemogu}im a ipak konkretnim i kao odgovor sada se ukazivao taj misti~ni predmet na dnu kasete. Bio je potreban samo moj pristanak, moje veliko „Da“, tu`ne li sre}e! Ipak, ona me je pogledala, hrabrila me je, ako i nije krila ni{ta izme|u svojih korica. Ova olupina je u svojoj kaseti mo`da ~uvala neke zapisane re~i, ne~iju poruku za mene. Neverovatno! Ali tako mala verovatno}a budila je najve}u nadu. Pomislio sam: Najbitnija je poruka, znak presudan od kog zadrhti mi srce, obe}awe jedno. Moja o~ekivawa su zapravo vi{e i{la u tom pravcu, vi{e sam to `eleo nego neku sli~icu, na primer, ili neki predmet koji mo`e da se stavi izme|u korica, par~ence tkanine ili pramen kose. Mo`da samo rub neke krpice, kon~i}, da, kon~i} bi bio zaista ne{to. Nit! Ali ime bi bilo najve}i {ok, ime i prezime: Gertrude Ander{on! Ipak, izgleda da nisam ba{ bio `eqan tako jakih uzbu|ewa, drasti~nog razotkrivawa, a to je bilo i sasvim nerealno o~ekivati, mo`da samo neko nepoznato ime sa kojim ne bih znao {ta }u. Bio sam se napola izvukao iz vre}e.

Da li sam ose}ao hladno}u? Kao da me je tresla groznica, prijalo mi je to uzbu|ewe. Nisam mogao da se odlu~im, ipak ruka je bila br`a od pameti. Jednostavno, zaronila je u kasetu. Pod prstima sam osetio ne`ni dodir plastike. Ne{to `ivo. Ali odmah sam se trgao, ispustio sam predmet i on je opet le`ao na dnu kasete mo`da zauvek izgubqen. Pad je uvek tragi~an, ispustiti neki predmet, ima u tome ne{to nepovratno. Mogu poku{ati ponovo ali to vi{e nije ono. Pomislio sam: Kako sam mogao biti tako neodlu~an, tako nespretan.

Umesto da to zgrabim, jedva da sam ga dodirnuo. Ali ruka }e ipak poku{ati ponovo da dohvati to {to je 9

ispustila, mislio ja ovo ili ono, wu se to malo ticalo.

Dakle, ruka, ta opasna alatka je ponovo zaronila, ali sada je ~vrsto dr`ala predmet. Izvukla ga je iz pomr~ine kasete na slabu jutarwu svetlost i on je sada svetlucao pred mojim razbu|enim o~ima. U pitawu je bio neki notes svetloru`i~astih korica. Kada sam se nakawivao da razre{im misteriju, mislio sam da }e mi najte`e biti da taj predmet uzmem u ruke, a sada sam shvatio da }e jo{ mnogo te`e biti otvoriti ga, zaviriti u wegovu unutra{wost. Opet sam sedeo neodlu~an u isku{ewu da note{~i} vratim tamo odakle sam ga uzeo.

Na koricama nije bilo ni slova, samo ta o~aravaju}a ru`i~asta boja koja me je mo`da podse}ala na ne{to {to je bilo potisnuto u mojoj podsvesti i {to je te`ilo da izroni ba{ ovog trena, da se rodi. Ipak, pla{io sam se da unutra ne}u na}i ni{ta, iako mi je to izgledalo neverovatno. Pomislio sam: Preseci! Prekini sa neizvesno{}u. Ruke su mi se tresle, premetao sam notes iz jedne {ake u drugu. Onda sam iznenada poku{ao da ga otvorim, ali nije se dao. Zbuwen sam ga okrenuo i ugledao sa zadwe strane kop~u kojom su korice bile spojene. Klik! Taj ~arobni zvuk otkop~avawa kao da me je kucnuo u ~elo i korice su se raskrilile. Listovi su se rascvetali kao harmonika. Bilo je ne~eg tako `ivog u tom prizoru, ne{to `ivo je bilo sputano i ja sam ga sada oslobodio, po~elo je da di{e. Odmah mi je bilo jasno da unutra nema ni{ta, ni jedne jedine re~i. Osetio sam razo~arewe ali vrlo brzo sam uspeo da ga preokrenem u novu nadu, u novu fasciniranost. Uvek sam imao smisla za apstrakciju, to je ta mamina `ica u meni. Pomislio sam: Pa, ~ak i ako nije ni{ta zapisano i to je ne{to i to je nekakva uteha. Poruka bez re~i kao tajna je ~ak najve}a uteha, te{io sam se, uvek mora postojati ne{to iza svega.

Uostalom, taj predmet ima svoju istoriju, nije se tu slu~ajno na{ao. Odjednom sam osetio pospanost. Prigrlio sam note{~i} na grudi, uvukao se u vre}u i istog 10

trena zaspao. Ili sam se mo`da probudio: U olupini sam. Dr`im ru`i~asti notes u rukama. Otvaram korice i vidim da na prvoj stranici pi{e: Message to you!

Obra}a se direktno meni, neverovatno! Tekst je na engleskom. Iako ne znam taj jezik, sve razumem. Okre}em prvu stranicu i ~itam daqe: Kao {to vidi{, ipak sam pre`ivela, ipak sam se spasla. Ja sam mala crna devojka i neka te to ne zbuni. Iako se ti se}a{ neke crvenokose, ipak si se utrkivao i sa mnom samo koji minut kasnije, dakle bio si u~esnik u oba slu~aja.

Istina je da se u stvarnosti sve doga|a istovremeno. sve se brzo ponavqa sa malim otstupawima, boje su najnepostojanije, klize preko predmeta, za ~as se promene i to nas zavara. Svi su mislili da sam se utopila, ali ja sam isplivala na obli`we ostrvce i tek sutradan uve~e sam se javila policiji. Nije mi se uop{te `urilo. Bila sam kao ponovo ro|ena. Le`ala sam u senci borova, o~arana, ushi}ena onim {to se upravo dogodilo. A to je bilo ne{to izvanredno. ^itav moj pre|a{wi `ivot je bio sitnica spram ovoga. Htela sam da se survam u more iz o~ajawa, ali onda sam do`ivela taj susret sa tobom na Magistrali i to me je potpuno preokrenulo, ali ne i da bih promenila odluku. Naprotiv, utrkivawe sa tobom u trenutku me je u~inilo jo{ odlu~nijom. ^im si me na prvoj nizbrdici pretekao, pouzdano sam znala da si ti sve{tenik Ne`nosti, osetila sam tvoju `enskost, tvoju pravu prirodu. Krenula sam radosno u smrt, ali slu~aj je hteo da `ivim. Sve ovo se dogodilo koliko ju~e iako ti misli{ da su pro{le godine. Verovatno }e{ se pitati kako sam te prona{la, kako sam saznala ko si ti. Jednostavno, zapamtila sam broj registarske tablice tvoga automobila. To mi je bilo dovoqno da saznam tvoje ime i adresu. Kada je olupina mercedesa izvu~ena iz mora, iznajmila sam {lep-slu`bu koja ga je odnela do tvoga grada i istovarila na parkingu ispred tvoje ku}e. U tome mi je pomogao jedan tvoj sused koga ti zna{ samo iz vi|ewa. Pret11

postavqala sam da }e{ primetiti olupinu mercedsa i da }e{ se setiti svega, da }e{ zaviriti unutra i prona}i u notesu ovu poruku. Pa, ako i ne prepozna{ mercedes i ne prona|e{ poruku, nikom ni{ta, ne}e biti velika {teta. Glavno se odigralo na Magistrali: ona predivna vo`wa, to je Sve. Pitam se samo koliko je taj doga|aj obele`io tvoj `ivot? Iako ne znam skoro ni{ta o tebi i ne `elim da se vidimo, na kraju }u ti re}i samo jo{ ovo: Ti si moje srce koje kuca negde daleko od mene! Sledio je potpis: Aleksandra Bernardi. Pro~itav{i ovo istog trena svr{io sam u ga}e. Prenuo sam se, zapravo, nisam znao da li jo{ sawam. Zavirivao sam ponovo u note{~i} ali tamo nije bilo ni jedne re~i, samo prazne stranice. Razdanilo se. Le`ao sam u vre}i sasvim zbuwen. Uskoro sam opet zaspao, ali ovaj put nisam sawao ni{ta.

Naslu{ao sam se pri~a o paralelnim svetovima prilikom onih no}nih diskusija mojih gostiju, ili o nepostojawu vremenskog i prostornog kontinuuma, ali meni to nije puno zna~ilo, kao ni ova pri~a male crne devojke koja je na neki na~in re{avala zagonetku, to da li sam jo{ uvek bio `iv ili mrtav, ili i `iv i mrtav, ili da li sam u~estvovao u vi{e doga|aja istovremeno ili sukcesivno, {to je prostom razumu nepojmqivo.

Meni je sada bilo mnogo bitnije da se meni neko li~no obra}ao, u pitawu je bila sasvin posebna `enska osoba, da sam odigrao tako va`nu ulogu u wenom `ivotu i u krajwoj liniji, bez trunke gri`e savesti, u wenoj smrti. Licem u lice! Taj susret tako presudan bio je ne{to mnogo uzbudqivije od wegovih metafizi~kih implikacija, ili boqe re}i – komplikacija.

Slobodan TiĹĄ m a (1946). Kwiga pri~a Urvidek.

12

VOJISLAV V. JOVANOVI]

ODVRA]AWE OD SLATKOG PLENA

Srpski re~eno, ona razlika, uo~qiva, koju prime}uje svako ko gleda u neko `ivo bi}e, izme|u po`eqnog i odvra}aju}eg, uvek }e posmatra~a odvu}i na stranu po`eqnog, zato {to }udqivost qubavi, koja je potrebna da bi se od ne~ega krenulo, gasi `equ za onom drugom vrstom qubavi, koja se ogleda u jakom stisku, u zagrqaju pripremqenih tela, u slatkom plenu, a ako je, uz to, uporan, onaj koji odbija da prihvati ono {to je, za wega, neprihvatqivo, odbijaju}e, odvra}ati ga od te namere nije nikakva usluga. Naprotiv, on }e se predomisliti, i presta}e da sebe ka`wava tako {to }e se, u budu}nosti, li{avati ne~ega sasvim prijatnog, neke slasti koja godi uspaqenim ~ulima, sve prebacuju}i sebi da je, do tada, priznavao neku krivicu, ni sam ne zna kakvu i koju, niti zna spram koga. To su, ukratko, bile misli jedne zaqubqene devojke, devoj~ice, koja je `ivela u blizini Medijane, na putu Ni{ – Ni{ka Bawa, i koja je, o~igledno, bila dobro potkovana, ili u~tivo re~eno, obrazovana. Stari svetski gradovi, kad prebrojite hiqade godina, postoje na razne na~ine, kroz uobi~ajeni izraz naslage vremena, wihovi stanovnici, bez obzira na ono {to je pro{lo, i na ono {to tek sledi, premda je svejedno, i bez zna~aja, kako to prebrojavate, unapred ili unazad, takvi gradovi, poznato je, svojim `iteqima obezbe|uju beskrajnu bedu, poeziji sklone pojedince, iskopine, istorijske, svakako, budu}nost koja ba{tini varvarske zidove i zidine, poneki anti~ki, sa~uvani, grob nepoznatog useqenika, iseqenika, dobronamerne savete u zapisima o priznavawu hri{}anstva za zvani~nu religiju, male vodopade, mutne brza13

ke brzopresu{uju}ih re~ica, poneku do{qa~ku budaletinu iz istog roda ve}ine gra|anstva, samo {to je taj do{ao sa druge obale neke druge reke, parkove, uzane ulice, stra}are, univerzitet, Kulu od lobawa, dva-tri fudbalska stadiona, sokake sa {eftelijama, hranu, pi}e, i bez daqeg nabrajawa, mnogo, mnogo prelepih devoj~ica. Ova devoj~ica, junakiwa, heroina, nimfa, ne ba{ mnogo odmakla od strastvene odanosti svojoj krpenoj prijateqici, suo~ila se sa svojim `ivotnim pitawem, Odstupiti, pitala se ona, od pohlepe koja me isku{ava, kad krenem predve~e, tamo, ka centru grada, ili ne odstupiti, jer znam da }u, ako ne odstupim, zauvek izgubiti svoju slobodu, mada i ona druga strana ima svoje prednosti, jer }u ste}i najve}u mogu}u prednost u odnosu na druge, pa i na moje vr{wakiwe, a to niko ne mo`e dovesti ni u najmawu sumwu, niti }u ja za to nekome dati priliku, da mi sutra nabije na nos da sam se prerano odrekla svih prirodnih, i onih drugih, iskonstruisanih prilika, i zauvek opteretila svoju savest predomi{qawem? Ko mo`e vi{e od nas samih oklevetati na{ karakter, moral, savest? Savremena nauka ne daje nove podatke o du{i, niti su za sve nas prihvatqive nove teorije o telesnom, o telesnosti, kako ve} to jebeno zovu. Osnovna znawa, uprkos svemu, pokrivaju osnovna neznawa. I {ta nas nagoni da sebi postavqamo takva pitawa, ako ne potreba za otvoreno{}u, spremno{}u, na{eg `ivota da ga nakrcamo naophodnom lepotom, neizbe`nom ru`no}om, a potreba da svirepo, nemilosrdno, nepopustqivo, neprestano, kontroli{emo tako i na taj na~in oboga}en svoj `ivot, neminovno nas vodi u haos odlagawa, sve zadihano, astmati~no, rop}u}i, iscediv{i jedno, Za{to? Nije znala kuda smera weno telo, a du{a se priklonila telu, mlado pseto uvek tr~i za nekim ko je spreman da ga vodi. Uzalud laje, zavija, `e| i glad ohrabruju mogu}i dobitak posle tr~awa, ohrabruju nesporazum mladog tela i jo{ mla|e du{e.

Nije joj to pomoglo da se re{i patwe koja ju je skolila, 14

a sve zbog jednog mladi}a. Suprotni pol, za svakog od nas, u jednom trenutku, predstavqa haos. @ivot nije haoti~an, on je samo podmukli, prevarni, parazit, koji postoji zahvaquju}i na{em poverewu u Aristotela, Hrista, i na{eg bla`enopo~iv{eg patrijarha. Ali, ova junakiwa nije bila iz tog dela grada, weno telo ostavilo je sve svoje odlike, skromne, po{tene, lepe, na takozvanoj lokaciji varvarskog tipa, bez mozaika, bez rimskih kupatila, ili dorskih stubova. I siroma{tvo je haos, zato je ono najbli`e telu, stara se o telu, a du{u prepu{ta Bogu, hlebu, vo}u, i ponekad mesu neke od zaklanih `ivotiwa. Ono {to je ona preduzimala, re~eno jezikom posmatra~a koji nije imao razloga da bude na ne~ijoj strani, a {to je bilo svakodnevni fizi~ki podvig, najpre, svakako napor, a kasnije podvig, bilo je po voqi wenom telu, jer bila je u uzrastu kada je mnoga od takvih devoj~ica podlo`na uticajima koje na wu vr{i weno telo, a koji nisu bile ve`be za vitki stas, lepo dr`awe, dobru kondiciju, ili takvo ne{to, ve} one presudne potrebe, neizbe`ne, jad, ~emer, nesre}a, patwa, zbog pomawkawa tela suprotnog pola. Bio je podvig hodati, ka odre|enom ciqu, iako pored tebe prolazi na stotine lepih i zgodnih mu{karaca svih uzrasta, i to spremnih, a to oni nisu krili, mada i sami zbuweni zbog hodaju}eg haosa koji im dolazi u susret, prolazi mimo wih ne obaraju}i pogled. I}i sa kraja na kraj jednog ipak velikog grada, da bi videla tog {mokqana, zar nije to samo fizi~ka ve`ba, ne{to {to quqa kukove, pokre}e savr{ene du`ine mi{i}e nogu, prolep{ava jo{ vi{e ionako prelep trbuh, zate`e guzove, sisice koje poskakuju, prate svaki korak, a telo hita, telo koje je, bez ikakve sumwe, donelo odluku {ta se mora u~initi, pod hitno. Nije bilo povratka. Ne zato {to su neki varvari, koji su upali u tvoj svet, po~eli da podi`u zid, visok, debeo, od tebi nepoznatog materijala tela i du{e, nego zato {to to mo`e da obesmisli svaku tvoju pomisao na povratak, zato {to te 15

oni upozoravaju da je nemogu}e biti toliko lep, toliko otvoren, toliko po`eqan, a sve druge osobe, svih uzrasta, tvog pola, da budu van zakona, neupotrebqive, sa isteklim rokom trajawa, u danu koji blista, i koji ti daje prihvatqiv za svakoga nadmeni izraz lica, osudu za druge, prizor koji ona, pravednica, smatra krajem beskorisnog `ivota svih gre{nica, dok ona, posle obra~una sa svojom odlukom, pobedonosno gazi preko bednih ostataka ne samo svoje odluke, i prezrenih tela i du{a `ena kraj kojih je pro{la, ve} i svih prate}ih titraja uznemirene du{e, i budnog, obesnog, tela. A mu{karci?

Ko ih jebe! Tako to biva kad neko ne{to odlu~i, u lepom danu, u jo{ lep{em uzrastu. Svakodnevno, ona je odlazila u centar grada, i ulazila u ulicu gde je stanovao taj {mokqan. Izazivala je ne malu mr`wu i otpor wegove porodice. Ona je znala, porodica je samo poimawe sopstvene vrednosti u borbi za {to boqe mesto, otrcana, smrdqiva kategorizacija skrivenih sudbina pojedinca, i nasilno, otvoreno grubo i nametqivo, obja{wavawe zajedni~kih, probranih, dobro planiranih, la`nih, vrednosti, sve u stilu, Tako nam Bog pomogao! Tako je bilo i sa wom, ose}ala je da mora da pqune svetu u lice, da bi osetila ne{to spram sebe, i za sebe.

Porodica gaji netrpeqivost, blago re~eno, prema woj.

Ne samo prema meni, ve} i prema drugim devojkama, zna ona, zna. Porodica je, naime, smatrala da je rano da se wihov mezimac vezuje za bilo koga, osim za wih, pa makar u pitawu bila i prelepa devoj~ica. Smatrali su da on mnoge nade pola`e u ideju ostvarivawa velike qubavi, a oni su smatrali suprotno, {to }e re}i da oni nisu verovali ni u nadu, ni u qubav. Ako nekada, na polurazru{enim zidinama nekog starog zdawa, uhvati{ sebe da `eli{ da dokraj~i{ posao koji su zapo~eli varvari i vreme, razmisli ko je u prednosti: varvari i vreme, ili ti? Vreme uvek stoji sa strane, i ne petqa se u poslove koji su prostorno ograni~eni. Jer ovaj grad je sahranio mnogo varvara, i mnoge varvare, a 16

onaj mali broj, koji se pretopio u najboqe wegove `iteqe, vi{e ne ru{i, mada istine radi mora se re}i da vi{e i ne zida, toliko je to sve zastranilo. Ali, to je vreme, i wegove }udi. I sada je vreme stajalo sa strane, i gledalo {ta varvari rade. Varvari nemaju razloga da stoje po strani, i da mudruju o vremenu. Niti da ~ekaju da vide {ta }e ono uraditi. Varvare ne zanima ni odnos vreme – prostor. Varvari to prepu{taju teoreti~arima kvantne fizike, ponekom izlapelom filozofu, i pesnicima koji svoju {izofreniju tove rimama. Ni o~ekivana, prora~unima potvr|ena, procentualnost posledica uzajamnosti delovawa, kako na sam uzrok, tako i na one posledice koje se odnose na takozvani svet, ne daje odgovor u koji se mo`e{ pouzdati. Pitawe je, {ta }u ja uraditi? Ovo su bile misli nesre}nog juno{e iz ulice u centru, kad je shvatio da wegova porodica ne `eli da on ima lepu devojku. Oni `ele, znao je on, da ja imam vezu sa nekom grdobom, nekom mnogo ru`nom devojkom, pored koje }e moja mladost polagati najte`i qubavni ispit, prvo razo~arawe. Ali, pitao se on, za{to bih ja morao da do`ivim razo~arawe u qubavi sa nekom ru`nom devojkom? [ta fali ru`nim devojkama, i ru`nim `enama? Qubav ne poznaje takozvane estetske kategorije. Pa, eto, moja ro|ena majka je toliko ru`na da ru`nija ne mo`e biti, jasno mi je za{to je moj otac sre}an. Nespojivo je, i to potpuno nespojivo, da ne{to lepo i ne{to ru`no, kad do|u u dodir, i kad po~ne da te~e ono kratkotrajno vreme za odre|ivawe vrednosti te veze, daju krajwi proizvod koji, ako se nekome }efne, mo`e biti izgovor za neslagawe dva tela. I niko ko je bar malo mudriji od svojih predaka, ne}e u to uplitati du{u. De~ak je zakqu~io, On, moj otac, nije se razo~arao. On svoju telesnost, o kojoj sve najlep{e misli, potkrepqenu svakodnevnim poklonima du{e prepune qubavi, poklawa mojoj majci, i ona mu, na isti na~in, samo sa druge strane, uzvra}a.

Da li oni, onda, sumwaju u mene, zato {to misle da ja 17

nisam sposoban za qubav, i spreman za qubav? Neposrednost, koja postoji izme|u dve vrste qubavi, kad je sasvim shvatqivo, i prihvatqivo, voleti ru`nu `enu, zato {to ti je majka, i u isto vreme sebe li{iti bilo kakve misli o telesnom, jer ta telesnost pripada tvom ocu, ta neposrednost, dakle, koja upravqa svim onim predomi{qawima jutarwim i ve~erwim, kada se ~ezne za nekim, i koja ima toliku mo} nad nama, da osim {to upravqa na{im mislima, sebi dozvoqava da zlostavqa na{a ose}awa, da ih razdvaja po razli~itosti i svrsishodnosti, da nam oboru`ava ili pospe{uje moral, uvek je isturena i mo`e se dogoditi da pospe{i ushi}enost koju ose}amo kad zadovoqimo svoje ma{tarije, na ra~un na{e stvarnosti. Neposrednost stavrnosti je prijem~iva bolest, ona lako osvaja sve {to je neiskusno, sve ono {to bi da se spoji sa nadawem, da se napoji i nahrani o~ekivanim, i da tako ostane, zauvek. Jednoga dana, za vreme ru~ka pitao je svoju majku, Da li `ivo bi}e, koje rastr`u potreba za qubavqu i sila morawa da `ivi bez qubavi, mo`e da se opredeli za ono {to mu nala`e telo? Od toga se kre}e, to je polazi{te, odgovori mu wegova majka. Wegov otac re~e, Telo nije }udqivo, ne treba wemu ~initi usluge, ni ustupke. Niti je krivica telesna, dodade majka, iako je posledica sasvim izvesne prijatnosti, telesne, takore}i. O ~emu oni govore, pitao se de~ko, o qubavi, ili o telesnom?

O du{i, vezuju}i je za qubav, i o telu bez kojeg nema qubavi? Pa, dobro, prepu{tao se de~ko mislima, {ta je onda lepota, {ta je lepo? Ako zna{ odgovor na ovo pitawe, onda mora{ znati i odgovor na pitawe, [ta je, onda, ru`no, {ta je rugoba? Da li samo telesno nudi odgovor, ili postoji ne{to {to nam name}e ograni~ewa ne pitaju}i nas za mi{qewe, jer je svet takav da svoja merila nikada ne}e podrediti potrebama pojedinca, svet }e pre pre}utati neki smisleni zakqu~ak o telu, nego {to }e samoironijom poniziti sebe slave}i snagu qubavi, ~iste qubavi. Takva je du{a, zakqu~i on.

18

Takve su potrebe savremenog dru{tva, takva je psihologija primitivaca dana{wice. A te potrebe nisu ni{ta drugo, nego puste nade, pusta nadawa. Neko sklon filozofirawu, ako kojim slu~ajem napusti svoja stanovi{ta gde vladaju na~ela ideala, zadovoqstva, lepote, neprolaznosti, mo`e zaglaviti u nekoj vukojebini nesnala`ewa me|u tu|im idealima i idejama, i ma koliko spretno izbegavao da odredi {ta je za wega telesno, dakle lepo, a {ta duhovno, dakle ru`no, mogao bi sebi prerezati vene posle uzaludnog truda koji bi ulo`io u razumevawe, i prihvatawe, tu|eg pona{awa, koje je hraniteq wegovog mi{qewa, i spremnosti tog tu|ina da to ne krije. Ali, ovde su bili u pitawu wegovi roditeqi. De~ko je, tada, zakqu~io, Ili je moj otac potpuno svesno odabrao ovu ru`nu `enu da mu rodi sina, i da ona bude moja mater, ili je u pitawu neki dogovor, posao. Mo`da je, razmi{qao je on, qubav sa ru`nom `enom ja~a, iskrenija, strast je ~udna rabota. Moj otac je lep, mislio je on daqe, {to bi se reklo, varvarski lep. A moja majka, mislio je on daqe, ona je ru`na, i to varvarski ru`na. Pitao se, Kakvi su bili moji preci, i sa mu{ke i sa `enske strane, da li su, do{av{i do zida, koji ih je me|usobno razdvajao, jednostavno sru{ili to glupo zdawe sastavqeno od mnogih zabluda o telu i du{i, ili su rekli. Hajde, sada, da zajebemo sva razmi{qawa, da se ne zamajavamo onim {to nam svojom svetlucavom privla~no{}u mra~i um, da prestanemo da dangubimo, i da stvar re{imo brzo, ne na pre~ac i ne preko kolena, ve} brzo, odlu~no, onako kako to rade iskusni qudi. Opet se ume{alo iskustvo! Za{to, pitao se on, meni, onda, brane da doprem do tog iskustva, da se otisnem na pu~inu tog okeana, bez obzira {to je moj ~amac maju{an, bez obzira {to imam samo jedno veslo, moju zagrejanost, telesnu, za suprotni pol? Zar to nije dovoqno? Zar nisu mnoga velika otkri}a, koja su proslavila i telo i du{u, potekla od jo{ mawih, bezazlenijih, bezveznijih, junaka i junakiwa, nego {to su moje 19

telo, i moja du{a? Mladi} je mozgao, mu~io je sebe sumwama, Ono {to odvra}a posmatra~a od daqeg uni{tavawa, od ru{ewa zida, da li je i to telesno? Uz ostale telesne slasti i duhovne potrebe. Varvarski ~in nije telesnost, oklevawe jeste. Zato ne dozvoli sebi premi{qawe, pred nekim zidom telesnosti, budi ili varvarin, ili se skloni u stranu i prepusti vremenu da zapo~ne, i zavr{i, sve pquju}i telo i du{u, zapo~eto. Tako postupaju `iva bi}a. Ja sam `ivo bi}e, zakqu~i on, ja nisam izopa~en, niti spreman da se odreknem svoje prirode, a moja normalnost, nije preterano re}i, nema granica. Ja, dakle, moram pore}i, moram pqunuti, pone{to, na mnogo toga, od svih zanosa du{e i tela, kad do|e do samog ~ina ru{ewa zida. Ili, opet srpski jednostavno re~eno, Jebe{ zid! Nije se zajebavao, zaista je bilo tako.To je mislio, i takve su bile misli tog mladi}a, pre nego {to je doneo odluku.

Sutradan, sa~ekao je devojku ispred svoje ku}e. Ona je, dr`e}i se ustaqene navike, krenula ka wegovoj ku}i, u nadi da }e ga videti. Lepo vreme, jedan lep dan, uvek se uklapaju u o~ekivawa onih koji su i sami lepi. Tako je bilo i sa devoj~icom. Bila je prelepa, zbog svog an|eoskog lica, zbog svega {to je imala u sebi i na sebi, zbog iskrenosti koja je izbijala iz we, zbog ~istote misli, i svoje qubavi, zbog svog predivnog, po`eqnog tela. Mladi} iza|e napoqe, nasloni se na zid svoje ku}e. Ru{ewe je moglo da po~ne. Tu je bilo vreme, tu je bio zid, tu su bili varvari. Ona se pojavila, i lagano, gotovo lebde}i, i{la je ka wemu. Ne bi bilo preterano re}i da je svoja bela krila sklopila, strpala ih u mali ranac, i sve to nosila na le|ima. Ali, ona nije bila iz te pri~e, maskirawe nije bilo potrebno, ni woj, ni wenim lepim beskrilnim le|ima. On se pomerio, i stao nasred ulice. I devojka je stala. Stala je pred wega, ne govore}i ni{ta. Zid je bacao ogromnu senku, i on je upita, Da li si ti nevina? Ona ga pogleda, mali stid joj se ukaza u o~ima, stid od izgovorenog, a ne stid 20

od u~iwenog, ili neu~iwenog, stid istine. Tu po~iwe ru{ewe zida, u istini odluke, i u~iwenog, i neu~iwenog. Ali, stid se brzo povu~e, Da, re~e ona, ja sam nevina. Pa, re~e momak, i ja sam nevin. Ona ga pogleda, i zagrli ga, ~vrsto. I varvari su odustali od ru{ewa zida, nisu imali snage da se uhvate u ko{tac sa vremenom. Senke su izdu`ene, a nije vreme izlaska sunca, a ni wegovog zalaska. ]udqiva ili ne, tela, `iva bi}a, ne mogu da `ive bez qubavi. Ona se opredequju, suo~avaju se sa mnogim ustupcima, ili ih odbacuju. Nema u tome telesne krivice, a posledice su vi{e nego prijatne. Da li su vrlina i lepota haos? Odakle po~eti, kad se krene u procewivawe ~asnog okon~awa najzad ostvarenog sna, kad se probudi{? Devojka i mladi} bili su zagrqeni, i daqe. Devojka je videla da ih wegova izbezumqena, ru`na majka, posmatra kroz prozor, zavese na prozoru bile su {iroko razmaknute.

Videla je da ru`na `ena mlatara rukama, da doziva nekog, zatvoren prozor uvek upija zvuk ne~ijeg vikawa.

Uskoro je pored ru`ne `ene stajao prelep mu{karac.

Mladi} je drhtao u devoj~inom zagrqaju, na ulici, u po bela dana, pod izdu`enim senkama nepoznatog oblika i porekla, i onda re~e, [ta }e biti sa mojom nevino{}u, sa mojim re~ima, sa onim {to lepo i ru`no tra`e od mene? Devoj~ica pogleda ka zidu, ka varvarskoj zavesi one mrske ru`ne `ene, i shvati da i ona sama, u svojoj lepoti, mora da uradi neki varvarski posao. Bio je to wen svet, svet koji je `elela, i probu|ena otmenost, vrlina wenih varvarskih predaka, iza|e iz senke zida, na svetlost kaldrmisane ulice. Negde, iza tih zavesa, u toj ku}i, pored lepih i ru`nih qudi, ~ak i tamo, daleko, daleko, kod wenih roditeqa, i kod wegovih roditeqa, ovde, postojalo je mesto koje ne}e biti pogodno da neko, bilo ko, stoje}i tu, na tom mestu, obja{wava i opisuje okolnosti koje su dovele do odustajawa od ru{ewa zida. To mesto, zapqusnuto ushi}ewem koje }e se iz du{e preliti u telo, to ne{to, dakle, i 21

du{evno i telesno, pokaza}e svoju svirepost, ima}e razumevawe samo za sada{wost, a pro{lost i budu}nost, mu{ki i `enski lepi, `enski i mu{ki ru`ni, iznedri}e pod senkom mesto sa~iweno od tela i du{a, ustuknu}e pred ne`nim izgledom nadolaze}e qubavi, ne`nim a nesalomivim, kako to ina~e biva. Lepota je u uzajamnoj iskrenosti re~enog i u~iwenog. To je bila wena nevinost, weno telo, wena du{a. Devoj~ica uop{te nije oklevala, i re~e mladi}u. „Hajde, idemo unutra, idemo da re{imo pitawe zajedni~ke nevinosti.“ Vojislav V. Jovanovi} (1940, Ni{ka Bawa).

Kwige pri~a: Samoubistvo, Dvoglava korwa~a, Grobqa, Metak u le|a, Mrtva priroda, Istinite pri~e o ~oveku zvanom Veliki Mao.

22

Aleksandar Bjelogrli}

LERO I NELA

„Odavno nas je ve} mnogo, mo`da i previ{e“ – pomisli Lero osmotriv{i vremenski izve{taj na jednom od monitora. Napoqu su opet besnele oluje: ~estice gvozdenog oksida pome{ane s peskom i kamewem kovitlale su se do samog vrha atmosfere. Oluje su uvek usporavale prevoz. Od stambenih kvartova na Tarsejskoj visoravni do centra za protetiku na obali Argirskog mora trebalo je ne{to vi{e od sat vremena. Ali sada }e biti potrebna dva, mo`da tri sata. Uragan katkad zaspe instalacije pra{inom, a transportna kompanija ne `eli da rizikuje: vanredne pauze neophodne su dok se teren ra{~i{}ava.

On osmotri Nelu. Wegova `ena imala je samo glavu povezanu sa sistemom za cerebralni krvotok i ki~meni stub urowen u rezervoar s krvnom plazmom. O~i su joj bile sklopqene, a sistem za oksidaciju i protok krvi radio je najni`im intenzitetom. Znao je da `enino strawe nije san. Pravi san postojao je nekad davno, pre nego {to su im amputirali tela. Ono {to imaju sada samo su kratkotrajna prebivawa u rem fazi, polu~asovne po~ivke za koje se, po savetu lekara, svojevoqno opredequju uvek u odre|eno doba dana. Ali Nela nije spavala. Bila je u dubokoj meditaciji. Ponirala je kroz dvadeset selestijalnih prekretnica da bi se susrela sa ocem, majkom i sinom koji je poginuo u davno pro{lom eonu. Umro je na mestu saobra}ajnog udesa i nisu uspeli da mu prepariraju ki~meno-mo`dano stablo. Ali postojala je uteha, jer se sada, zahvaquju}i otkri}u trojice tantri~kih duhovnika, svako mogao uveriti da du{e upokojenih predaka i potomaka nisu zauvek izgubqene.

23

U posledwe vreme, najradije se vra}ala ocu. Otac je bio wena potpora, pouzdan za{titnik do posledweg daha. ^esto je pomi{qala kako je postojala samo jedna stvar koju nije mogao da joj pru`i: nije mogao da je za{titi od smrti. A da je mogao to da u~ini `rtvuju}i sebe, u~inio bi to sa ozarewem. Umro je iznenada, u {etwi tokom izleta na Fru{koj Gori, nekada davno, dok su jo{ postojali kontinenti i gradovi na Plavoj planeti. Tokom kratkotrajnog zemaqskog otelotvorewa, on je bio pravnik i predsednik crkvene op{tine, i sada je, bez mnogo odu{evqewa, mogao saznati da je neka vrsta eliksira besmrtnosti ipak wegovu }erku uspela da spase od smrti. Ipak, sa druge strane, sada je i on pouzdano znao da smrt nije ne{to od ~ega treba strepeti.

Pro{av{i dvadeseto selestijalno mitarstvo, Nela oseti poznate trnce bla`enstva i miris koji se nije mogao uporediti ni sa ~im u materijalnom svetu. To su bili pouzdani znaci da }e se uskoro uspostaviti onaj most koji joj je omogu}avao da ~uje o~ev glas. I zaista, kao iz daqine, sve glasnije se pomaqao uzdr`an, bri`an bariton ~oveka koji joj je podario `ivot. „Danas je veliki dan, tata. Danas je red na nas“ – re~e ona poneseno. „To je velika stvar. Provesti tolike milenijume, bez mogu}nosti da stupi{ nogom na tle... Da se rukuje{ i nekog zagrli{.“ „Nije bilo stra{no, tata. Navikli smo se. Milioni qudi su u istoj situaciji. Milioni ~ekaju na red.“ „Istina je da se boravak u telu ne mo`e ponoviti nikada na isti na~in“ – re~e on posle kra}eg oklevawa.

U wegovom glasu prime}ivala se ~e`wiva nijansa. „Ali sad kad pouzdano znamo da je stvoreno bi}e neuni{tivo, ve~no, bez obzira na sferu i modalitet, svaki ~ovek ima izbor.“ „Kad se pojavila mogu}nost preparirawa“ – re~e Nela – „ve}ina jednostavno nije bila spremna da je odbaci. Sada, sada su savim druga~ije prilike, otkako 24

je otkriven subliminalni kontakt. Mnogi uvi|aju da je ovo protivprirodno odugovla~ewe, podjednako zastra{uju}e kao {to je nekad bio ograni~en qudski vek.“ „Ne brinem zbog tebe, mala. Uvek si umela da donese{ pravu odluku. Bitno je da se ne ogre{i{ o qude koje voli{. Da ih ne ozledi{.“ „Mama... Kako je mama?“ „Zna{ da mi nedostaju re~i da odgovorim na to pitawe. Sa ove strane, ne postoji skala patwe i zadovoqstva o kakvoj smo mogli da govorimo na Zemqi. Ali dovoqno je da ti ka`em da smo svi u obli~ju i raspolo`ewu zbog kojeg nema{ razloga da brine{.“ Nela oseti da gubi energiju, da }e joj koncentracija uskoro oslabiti. „Tata, se}a{ li se na{ih igara, rolera i badmingtona. Bicikla... Trebalo je puno `ivaca da me nau~i{ da vozim. Kom{iluk je bio prepun dece.

Kako smo lepo `iveli u starom kraju...“ „Kada si mlad, ~ini ti se da svet nastaje sa tobom, a kada ostari{, ~ini ti se da sa tobom umire i svet. To je bio uobi~ajen ose}aj u vreme kada sam ja `iveo. Sada je to malo druga~ije“ – re~e on, ne bez blagog prizvuka zajedqivosti u posledwoj re~enici. „Tata, da li }emo opet biti sre}ni, svi na okupu?“ „Ne brini zbog toga. Znaj da }emo biti. U to nema sumwe. Ali nikad vi{e ne}e biti isto kao na Zemqi.

Bi}e druga~ije.“ „Qubim te.“ „I ja tebe qubim, mala“ – re~e glas koji se udaqavao.

*** Neline o~i po~e{e da `mirkaju. Signalni ure|aj na konzoli wenog pokretnog modula pokaza da se dotok kiseonika pove}ava. Mali rezervoar krvne plazme se zatalasa.

25

„Je li vreme da krenemo?“ – za~u se wen sintetizovan glas. „Napoqu je oluja“ – re~e Lero kroz isti simulator glasa koji je wegove nervne impulse pretvarao u zvuk. „Kompanija je odlo`ila polazak za pola sata. Ipak, ka`u da nevreme ne}e potrajati.“ „Kafa“ – re~e ona. „I posle toliko vremena, posle bu|ewa mi se privi|a aroma kafe.“ Moduli su bili opremqeni dozatorima za medikamente, sedative i kofein. Da bi se spre~ile zloupotrebe, svaka primena morala je dobiti odobrewe iz centralnog kompjutera Svetske zdravstvene organizacije. Ipak, ubrizgavawe u cerebralni krvotok bilo je ne{to sasvim drugo od arome pravog napitka.

Posmatraju}i je, Lero se po ko zna koji put priseti onoga {to se zbivalo u jednom drugom eonu i u jednom drugom svetu. Najpre je on po~eo da poboqeva. Godinama se nosio s hipertrofi~nom kardiomiopatijom i na kraju su mu rekli da je transplantacija srca jedino re{ewe. Ali operacija je bila rizi~na: imao je skoro devedeset godina, u nozi je imao zaglavqen tromb i postojala je mogu}nost da se ne probudi sa hirur{kog stola. Ostalo je stoga posledwe re{ewe, za koje je tehnologija bila usavr{ena koju deceniju ranije: amputacija trupa i ekstremiteta, uz trajno o~uvawe lobawe i ki~menog stuba. To je bilo vrlo, vrlo davno, pre emigracije, pre nego {to su zemqana mora isparila i crveni xin usisao rodnu planetu.

U po~etku, dok nisu usavr{ili sisteme za dekodirawe nervnih impulsa, bilo je te{ko. Kretawe u modulu, zavisnost od bolni~ara, stalna briga o sastavu i dotoku krvi, redovne procedure za obnovu mo`danih }elija. Ali Nela je bila uz wega i pru`ala mu utehu.

Do vremena kad je ona do{la na red, petnaest godina kasnije, ve}ina najva`nijih problema bila je re{ena, ukqu~uju}i tu pronalazak efikasnog leka protiv skleroze, simulaciju govora i usavr{enu tehnologiju pre26

tvarawa nervnih impulsa u elektronske komande za jednostavne radwe kao {to su pokretawe modula, otvarawe vrata i ukqu~ivawe ure|aja. I tako, Nela se jednog dana okliznula i pala u kupatilu wihovog apartmana u Kompleksu za veterane. Tako su ih zvali, i naziv je ostao do danas. Slomila je kuk, le`ala je dugo i srce joj je naglo popustilo. Bli`ila se stotoj i rekli su joj da je do{lo vreme i za wu, da nema izbora. Pridru`ila se mu`u i postala jedan od miliona, milijardi veterana koji su narednih milenijuma prihvatili cerebralnu egzistenciju kao posledwe, trajno ishodi{te.

Zar smo mogli da postupimo druga~ije? – pomisli Lero posmatraju}i so~ne listove tropskog fikusa u uglu apartmana. Tolike godine protekle su pre nego {to su kolonisti uspeli da stvore uslove za biqke u novom svetu. „Ali mi, mi nismo biqke“ – sinu mu kad je pogledao lepu Nelinu glavu sa sklopqenim o~ima. Weno lice tek je u nagove{tajima podse}alo na lice devojke sa kojom je nekada davno stao pred oltar. Ali to je bilo sasvim dovoqno. „Neki drevni mudrac rekao je da su biqke stvorewa u nepovratnom stawu sna“, pomisli on. Mi smo barem budni, i znamo da je svet oko nas stvaran. Pa ipak, povoda za ogor~enost bilo je jo{ u starom svetu. Za{to bi ti povodi sada izostali? Vesti su stizale do wih: u drugim kolonijama milioni veterana samovoqno su iskqu~ivali dotok vitalnih fluida. Ja~ao je pokret samoubica, {to su psiholozi i predvideli nakon {to su trojica tantri~kih ve{taka – Santrananda, Maraprabu i Hata~arja – nezavisno jedan od drugog razvili tehniku subliminalnog kontakta: dubokim meditativnim ponirawem, uz primenu matemati~kih kodova zasnovanih na strukturi DNK, prolazilo se kroz dvadeset uzastopnih grani~nih poqa izme|u materijalne egzistencije i onostrane realnosti. Tehnika je podse}ala na pravoslavno hri{}ansko u~ewe o prolasku du{e kroz dvadeset mitarstava ili carinarnica posle smrti, i omogu}iv{i ne{to poput telefonskog 27

kontakta sa najbli`im srodnicima u genetskom lancu.

Iz jo{ neutvr|enih razloga, postojala je cenzura: na srodnike izvan prvog kolena tehnika se nije mogla primeniti, a preminule osobe sa kojima je uspostavqen kontakt bile su li{ene sposobnosti da na racionalan na~in predo~e svoje aktuelno obli~je i okolnosti u kojima se nalaze. Pa ipak, tehnika je bila egzaktna, jer se istim procedurama moglo uvek do}i do iste osobe, a o~uvano je bilo jedinstvo memorije: svest o srodnicima i potomcima, emocionalni odnos. Po tuma~ewu teologa, bio je to sukob modaliteta: `ivi su stvari do`ivqavali u linearnom vremenu, a upokojeni behu u potencijalnom stawu: eoni koji su imali prote}i od wihovog sudweg ~asa do apokalipse i sveop{teg vaskrsewa bili su za wih samo treptaj oka. Sa tantri~kog stanovi{ta, bio je to treptaj izme|u dve inkarnacije ili odsjaj bi}a poni{tenog u nirvani. „Protekle su milijarde godina“, pomisli Lero, „a na Hrista se jo{ ~ekalo.“ Ipak, subliminalni kontakt bio je dokaz zagrobne egzistencije i za najokorelije skeptike. Za mnoge od wih, milenijumsko obitavawe u cerebralnom statusu odavno je ve} postalo pravi pakao. Samovoqni prekid napajawa za wih je bio poletawe ka jatu koje }e ve} u slede}em trenutku o`iveti u Novom Jerusalimu. Za one tvrdokornije, ni{ta nije bilo prete`nije od materijalne egzistencije. I Vlada je zato poo{trila bezbednosne mehanizme na sistemima za napajawe. Ona stoji na stanovi{tu da je svaka jedinka dragoceni ~uvar memorije. Naposletku, jedinstveni egzemplar. „Verovatno je to jedino ispravno i moralno“ – pomisli Lero. Ali u sistemu vlasti, barem u solarnoj federaciji, veterani imaju re~ samo u Senatu.

Najva`nije odluke donosi sada{wi nara{taj biolo{ki reproduktivnih qudi. U psiholo{kom i fizi~kom smislu, oni su prili~no evoluirali od qudi iz vremena prvobitnih veterana. Oni sasvim druga~ije gledaju na stvari.

28

*** Do{li su do stanice transportnog tunela i fiksirali module u slobodnim kupeima kompozicije koja se kretala po magnetnom jastuku. Deset minuta trebalo im je do sredi{weg ekvatorijalnog saobra}ajnog ~vori{ta, uzavrelog steci{ta putnika pod ogromnom kristalnom kupolom u podno`ju Tarsejskog gorja. Tu zauze{e mesta u vozilu koje je pokretala antigravitaciona propulzija. Ogromni ubrizgiva~i te~nog kiseonika bili su pore|ani du` cele trase koja je vodila do Argirskog mora. Vlada federacije na taj na~in omogu}ila je hla|ewe planete zarobqene zvezdom koja se nezaustavqivo {irila, a postarala se i da razmera gasova odgovara uslovima potrebnim za qude. Ali masa planete bila je mala i postojale su krize: solarni vetrovi ~esto bi oduvali ogromne koli~ine vazduha iz retke atmosfere. Qudi su tada morali da se povuku u za{ti}ene zone. „Ima{ li tremu?“ – upita Lero dok su se kraj okna smewivali pejza`i. Reqef se mewao, ali svuda je preovla|ivao krajolik od crvene zemqe, pro{arane retkim rastiwem koje se adaptiralo na nove uslove. „Tremu? Mo`da malo“ – odgovori Nela. „Mnogo mawe nego onda kad su nas li{ili tela.“ Ona odasla nervni impuls, nalog da joj robotizovani mehanizam promeni polo`aj glave. Kroz sa}e providnih kristalnih okana videla je da nebo na ju`noj strani zastiru ogromni kovitlaci pra{ine i kamewa. Na severu je, nisko na nebu, visio Deimos, kameni krwutak, bleda kopija Meseca koji im je bio urezan u se}awe. Fobos, drugi sin boga rata, bio je sada nevidqiv, na mra~noj strani planete. „U stvari, jedva ~ekam“ – dodade po{to je promislila. „O tome smo sawali od prvog dana, zar ne?“ 29

„Ne mogu da zamislim taj ose}aj“ – re~e on. „Pro{lo je toliko vremena.“ „Pomisli na to da vi{e ne}emo morati da `ivimo u koloniji. Odseli}emo se u apartman na obali i ja }u mo}i da gajim cve}e, da spremam ru~ak. Da te dodirnem... Ujutru }emo {etati po pla`i.“ Lero se nakratko prepusti sawarewu o ovoj mogu}nosti. Ali jedna senka ubrzo mu se nadvi nad svest.

Nije mogao da razume Tvorca. Nekada davno, `ivot pod senkom smrti bio je izvor patwe, ali uslovna besmrtnost koja im je sada omogu}ena ponekad mu se ~inila kao jo{ ve}i pakao. „Uvek taj ose}aj krivice“ – re~e.

Nela je neko vreme }utala. „Zbog Rimogarda?“ – oglasi se wen simulator glasa. „Toliko puta smo pri~ali o wemu... Dobro zna{ da se ni{ta nije moglo u~initi. Umro je na licu mesta i ki~ma mu se polomila od udara automobila. Ali pomisli na to da mu je sada dobro, da mo`emo da ~ujemo wegov glas...“ „I sada jasno vidim wegov lik. Trebalo je jo{ da po`ivi, da iskusi svet. Glas mi nekako nije dovoqan.

Iako on ka`e da mu je dobro, da ne treba da brinemo...“ „^udno, upravo o tome mi je danas govorio otac.

Rekao je da vi{e nikad ne}e biti isto kao na Zemqi.“ Nekoliko trenutaka je }utala. Um joj potom obuze jedna misao. „Mo`da }e usavr{iti tehniku, mo`da }emo mo}i da vidimo i lik.“ Lero je kroz okno posmatrao kako se na istoku, du` cele linije horizonta, bude qubi~aste vatre svitawa.

Bila je to `ivotvorna zvezda koja je spr`ila wihovo rodno mesto i ugrejala novu planetu toliko da su iz podzemnih pukotina na povr{inu pokuqali okeani vode. Pre ili kasnije – pomisli on – i ovde }e postati pretoplo. Kuda }e nas onda premestiti? „Bi}e to samo lik i glas“ – re~e on. „Ako stvari ostanu ovakve, ne verujem da }emo se zaista ponovo sresti. Ne pre apokalipse.“ 30

*** Centar za protetiku bio je niz betonskih gra|evina pod kristalnom kupolom, na obodu kru`nog crvenog mora promera hiqadu i petsto kilometara. Veterani koji su pro{li intervenciju privikavali su se na nove uslove u jedinicama intenzivne nege u zapadnom krilu.

Oporavak je trajao nedequ dana i Lero i Nela videli su kako se qudi sa otpusnim listama srda~no pozdravqaju sa rodbinom na velikom trgu, zelenoj oazi koja je vodila ka izlazu. Odlazili su u rekonvalescentske apartmane na obali, odakle su posle odre|enog vremena, ukoliko ne bi do{lo do komplikacija, odlazili u svoje nove `ivote.

U isto~nom krilu raspore|ivali su se novoprido{li veterani, kre}u}i se u svojim modulima sa to~kovima od cirkonoksida. Lero i Nela se smesti{e u odeqak koji im je bio nazna~en u pozivu. Posle desetak minuta po wih do|e in`ewer u naranxastom kombinezonu Svetske zdravstvene organizacije. To nije bio reproduktivni ~ovek, ve} nekada{wi veteran koji je i sam pro{ao kroz intervenciju. Za operaciju je bio zadu`en tim in`ewera i anesteziologa. „Po}i }ete sa mnom do sale za implante. Jasno vam je o kakvoj proceduri je re~?“ Nela odgovori potvrdno. „Rekli su nam da je rizik zanemarqiv?“ – dodade. „Ne brinite. Rizici su bili izra`eni dok je tehnologija bila u po~etnoj fazi. To jest, u vreme kad sam ja pro{ao kroz proceduru. U me|uvremenu, na qudima poput mene primewene su sve naknadne dorade. Kao {to vidite, `iv sam i zdrav. Sada su re{eni najva`niji problemi, poput neo~ekivanog inflamatornog odgovora i imunolo{ke reakcije.“ 31

Kretali su se duga~kim hodnikom, uporedo sa desetinama drugih veterana koji su sledili svoje vodi~e. „U me|uvremenu“ – nastavqao je in`ewer – „po~eli smo da primewujemo sasvim nove, revolucionarne plasti~ne materijale zasnovane na pedotu, od kojeg se prave sajbernervi. Vlakna na~iwena od pedota upletu se u nervni sistem, a ovi sajbernervi potom se pove`u sa senzorima ugra|enim u trup i udove. To omogu}ava dvosmernu komunikaciju izme|u mozga i sinteti~kih tkiva.“ Lero je vi{e puta razgovarao sa veteranima koji su pro{li intervenciju. Bilo je to ne{to poput ponovnog ro|ewa. Pokreti su u po~etku nezgrapni, ali ve`be ve} posle nekoliko dana dovode do prilago|avawa. Neki od onih koji su dobili novo telo hvalili su se da im je qubavni `ivot boqi nego ikada. Drugi su, sa mawe odu{evqewa, tvrdili da su elektronsko stimulisawe amigdale i katatoni~ki spazam sinteti~kih mi{i}a daleki odjeci nekada{wih vrhunaca. Tre}i su govorili da se ose}aji mogu unaprediti usavr{avawem qubavne tehnike. „^ini mi se da sawam, kao u stara dobra vremena“ – re~e on in`eweru. „Ho}e li ba{ sve biti isto?“ In`ewer ga pogleda postrance, kao da mu je pro~itao misli. „Mo}i }ete ponovo da osetite dodir ruke drage osobe.“ Intervencije u isto~nom krilu odvijale su se bez prekida, u nekoliko stotina operacionih sala. Pred ulazima u sale koje su im bile namewene, Lero i Nela imali su vremena da se oproste. „Dobrodo{li u novi `ivot“ – obrati se Neli glavni rukovodilac tima za intervencije kad je wen modul na to~kovima u{etao u prostoriju u kojoj ju je ~ekalo desetak qudi u naranxastim uniformama. „Podseti}u vas“ – nastavi on – „da ste potpisali pristanak za ugradwu ko{tano-mi{i}ne proteze. Mo`ete biti spokojni, jer su nekada{wi rizici intervencije 32

sada potpuno odstraweni. Polako }emo vas uvesti u anesteziju i silikonskim nanovlaknima pripojiti protezu od elasti~nih polimera va{em centralnom nervnom sistemu.“ Stotinak metara daqe, u jednoj od susednih sala, Lero je imao jo{ malo vremena za subliminalni kontakt.

Sklopio je o~i i zapo~eo ponirawe kroz dvadeset selestijalnih raskrsnica. Algebarska formula zasnovana na hromozomima wegovog li~nog DNK profila dovela ga je do prvog prelaza. Vazdu{ni dusi zasu{e ga svedo~anstvima o praznim, besmislenim i nepromi{qenim re~ima koje je izgovarao kroz milenijume, ali an|eli vodi~i prvog mitarstva omogu}i{e mu ponirawe do narednog nivoa. Nakon {to je pro{ao posledwe, dvadeseto raskr{}e, mitarstvo za nemilosr|e i tvrdo}u srca, on oseti dobro poznati, bla`eni miris. U daqini za~u Rimogardov glas. Glas je postajao sve razgovetniji. „Rekao bih da je veliki dan pred vama“ – re~e sin koji je pre mnogo eona promenio svetom. „Do{ao je red na nas“ – re~e Lero. „Rekli su nam da je dobro da se prijavimo, i mi smo to u~inili.“ „Stalno sam u mislima sa tobom i majkom. Ali naporedo u mom umu kola hiqade drugih misli. U stawu sam da budem na hiqadu mesta u isto vreme. Ne mogu to da objasnim. To je jedna od onih stvari za koje nedostaju re~i.“ „Sine, ne{to sli~no pitao sam te i ranije... Je li brak va`an posle vaskrsewa? Re~eno je da }emo posle vaskrsewa biti kao nebeski an|eli. Ali re~eno je i to da }e se duh tada ujediniti sa telom. Sa potpuno novim telom...“ „Va`no je da ne posustane{, da veruje{ u stvoreni svet“ – re~e sin. „Hteo bih uvek da budem sa tvojom majkom. I sa tobom. Da li je to sme{no? Ili naivno?“ „Razdaqine su samo stawa uma, da li to mo`e{ da shvati{?“ 33

Lero se seti razgovora sa svojim tastom, na Zemqi, pre mnogo milenijuma. „Nelin otac je govorio da stariti na nebu zna~i postajati mla|i. A mi smo tako stari qudi...“ „Najva`nije od svega jeste to da imate izbor. Ne mogu ti re}i da je ovde boqe nego tamo. Niti da je gore.

Za to nedostaju re~i. Ali znaj da ~ilost i dobrota jesu tvoja prava slika u svim svetovima.“ Lero oseti da se Rimogard udaqava. I on dopusti da wegov um ispliva na povr{inu. Tu ga do~eka ~ovek u naranxastom kombinezonu. „Sada }emo vas polako uvesti u anesteziju“ – re~e on.

*** Otkako je pro{la proceduru preparacije ki~menomo`danog stabla, Nelu je pratio ose}aj da mo`e pokretati nepostoje}e udove. Znala je da je to uobi~ajeno iskustvo veterana. Ali sada se desilo ne{to neobi~no.

Kad je otvorila o~i u jedinici intenzivne nege u zapadnom krilu Centra za protetiku, wen mozak je, u polubunilu, refleksno odaslao nalog da se ruke pokrenu.

Na weno zaprepa{}ewe, ruke od elasti~nog polimera zaista se pokrenu{e. Bio je to nenaviknut, trapav pokret nalik na spazam mi{i}a. Ona ih osmotri i ustanovi da su to savr{eno izvajane `enske ruke, kafene boje koja je nepogre{ivo opona{ala boju qudske ko`e savremenog nara{taja. Ve} u slede}em poku{aju mogla je boqe da kontroli{e pokret. Prstima se dohvati za butinu i ustanovi da noga odgovara na senzaciju dodira, da je mi{i} mekan i da se pod wim mo`e napipati tvrda kost.

Do we do{eta medicinska sestra, reproduktivna `ena u tridesetim godinama, brineta bakarne ko`e, pripadnica novog pokolewa nastalog prirodnim mutacijama i genetskim manipulisawem. „Nemojte se previ34

{e pomerati“ – re~e ona. „Bar dok vam ne iskqu~im dovod kiseonika. Kada to uradim, udahnite duboko nekoliko puta, jer je to na~in da se plu}na krila pravilno rasporede.

Nela poku{a da se oglasi, ali ustanovi da vi{e ne poseduje simulator glasa. Uzaludno je micala usnama.

Sestra ukloni aparat koji joj je bio pri~vr{}en za grudi i ona istog trenutka oseti silovit poriv da udahne. Dok je {irom otvorenih usta gutala vazduh, oseti kako joj, uz glasno {i{tawe, u grudima razrastaju dva sun|erasta tkiva. Grudni ko{ se vidqivo {irio i obuze je blaga opijenost, zamu}ewe svesti od navale kiseonika. U~ini joj se da je halapqiva u nastojawu da grudi ispuni `ivotvornom sme{om gasova do posledwe alveole. Disala je gr~evito, ispu{taju}i vazduh uz glasne krikove, dok su joj se o~i punile suzama. Da, bila je sposobna da krikne. I posle nebrojenih milenijuma koji su protekli od wenog `ivota na Zemqi, mogla je da oseti sve`inu udaha, hladovito strujawe vazduha kroz nosnice. „Mislim da je dovoqno, plu}a su proradila“ – re~e bolni~arka. „A vidim da su se aktivirale i glasne `ice. Izve{}emo mali test. Poku{ajte da izgovorite niz samoglasnika, od a do u.“ Nela se usredsredi na izgovarawe, ali glas je u prvo vreme nije slu{ao. Bilo je to nerazgovetno krkqawe.

Zvuk koji se ~uo bio je druga~iji od onog koji je `elela da izgovori. Ve} posle nekoliko minuta oseti da se uspostavqa red, da nervni impulsi stvaraju jasnu vezu sa govornim aparatom. Nije bilo potrebe da uve`bava samoglasnike. „Ovo je... ~udo o kojem nisam mogla ni sawati“ – re~e bolni~arki. Glas joj je bio topao, kristalno zvonak, sasvim druga~iji od onog koji je nekada imala na Zemqi. „Drago mi je {to vam dobro ide“ – osmehnu se `ena. „Nadam se da }e tako biti i sa mnom, kada jednom do|em na red. A sada }emo isprobati pokrete. Ne}e sve odmah 35

i}i glatko. Objasni}u vam ukratko proces: kora velikog mozga zadaje algoritam izvo|ewa voqnog pokreta.

Ako se sinteti~ki mi{i}i ne pokrenu onako kako je isplanirano, mali mozak ispravqa program pokreta i {aqe informaciju velikom mozgu koji sada tako ispravqen program {aqe opet mi{i}ima. Treba}e vam neko vreme. Ali ne treba da brinete. Uz malo ve`be, svi uspostave koordinaciju u roku od nekoliko dana.“ Uz pomo} bolni~arke Nela se uspravi i sede na postequ da bi obukla belu ode}u rekonvalescenta. Bila je ponosna na svoje gipke bokove, duge noge i oble grudi ~ije su bradavice bile vrlo osetqive na dodir.

Jo{ jedna stvar bila je novost: pokrenuv{i glavu, oseti da joj paperjasti pramenovi pokrivaju u{i. Bile su to wene vlastite vlasi, konzervirane sa korenom neposredno pre nego {to su joj na Zemqi amputirali telo.

U prepariranom stawu vlasi nisu mogle da rastu, ali uzorci su bili sa~uvani u banci mati~nih }elija, zajedno sa wenom rodnom posteqicom i organima. Jetra i bubrezi vi{e nisu bili potrebni – bili su donirani reproduktivnim qudima, ali sada je do{lo vreme za presadwu kose. „A hrana?“ – upita ona. „Rekli su mi da je supa prvi obrok.“ „Ru~ak }ete dobiti posle nekoliko sati, kad se osposobite da od{etate do trpezarije. Te~ni obrok }e aktivirati va{ probavni trakt.“ Koordinacija pokreta bila je ne{to te`i zadatak od pokretawa govornog aparata. Kolicima su je odvezli do poligona za ve`be u jednoj od zelenih oaza zapadnog krila. Uz pomo} sestre stala je na noge i na~inila nekoliko nesigurnih koraka. Tada je prvi put osetila da ventrikularna pumpa koja je pokretala wen krvotok ubrzava ritam pod naporom. U grudima oseti bubwawe i instiktivno opipa zglavak ruke. Mogla je jasno da oseti puls. Dva sata kasnije, bila je potpuno osposobqena da samostalno od{eta do bolni~kog restorana.

36

„Jagode“ – re~e ona bolni~arki. „Htela bih da probam jagode sa {lagom. O tome sam neprekidno sawala tokom cerebralnog stawa. A posle ru~ka, prijala bi i kafa.“ Sestra ju je dr`ala pod ruku. „Porazgovara}emo i o meniju“ – re~e ona prigodno se osmehnuv{i. „Mo}i }ete da se osvetite jagodama. Zapravo, nema ograni~ewa u jelovniku. Jedete sve {to po`elite, kao nekada. Sistem za varewe usavr{en je tako da na optimalan na~in hrani va{u krv. Ipak, postoji zabrana – dodaci ishrani koji sadr`e fosfor i ve{ta~ki zasla|iva~i na bazi kalijuma mogu da onesposobe va{u ko{tano-mi{i}nu protezu.“ „Ne brinite“ – re~e Nela svojim zvonkim glasom, zapawena zbog toga {to, posle toliko milenijuma, razgovor o hrani u woj zaista budi apetit,. „Na Zemqi sam bila makrobioti~ar. Verovatno sam zato i dogurala do devedeset osme.“

*** Kada su se, posle nedequ dana, na trgu ispred Centra za protetiku, prvi put sreli u novom obli~ju, mehanizam lu~ewa hormona delovao je nepogre{ivo i Nela je ponovo osetila kako uzbu|ewe uti~e na ritam ventrikularne pumpe. Zagrqaj je bio topao, a poqubac dug, nalik na one koje su izmewivali u mladosti. Lero je bio mnogo vi{i nego u pre|a{wem `ivotu, a wegov glas bio je britak i sna`an, ni nalik na iznemoglo mrmqawe koje je Neli ostalo u se}awu iz posledwih decenija wegovog `ivota pre cerebralne egzistencije.

Najpre su putovali trasama transportne kompanije, hodali po mestima koja su im ranije bila nedostupna, divili se gradovima na Amazonskoj visoravni i u`ivali u zastra{uju}oj lepoti vidika sa bazaltnih padina Olimpus Monsa, dvadeset i {est kilometara viso37

kog gorostasa me|u ugaslim vulkanima. U koloniji veterana na Tarsejskoj gori obodrili su prijateqe koji su ~ekali svoj dan za intervenciju. Nela je potom `elela da po|u na istok, ka ekvatoru, i vide Marinerove doline, najve}i kawon solarnog sistema, u ~ijim su dubinama, sedam kilometara pod kamenim rubovima, penu{ale bujice vode koje je Sunce izmamilo iz podzemnog ledenog okeana. A kad je medenom mesecu do{ao kraj, preselili su se u apartman u jednom od botani~kih vrtova na obali Argirskog mora.

Dani su prolazili u bla`enoj dokolici. Nela je lutala dugim perivojima od aromati~nog biqa i privikavala se na davno zaboravqene mirise zemaqske prirode. Skakutali su dr`e}i se za ruke, u`ivaju}i u golemim odrazima koje im je omogu}avala gravitacija mnogo slabija od one na rodnoj planeti. A kad bi iza{li iz kristalne kupole, na pe{~ane dine koje su za vedrih dana zasipali blagi talasi toplog mora, }utke su posmatrali putawu Deimosa i Fobosa kroz razigrane trakaste oblake, i panoramu dalekih planinskih venaca na kojima je no}u treperila svetlost qudskih naseqa. U praskozorje, kad bi se razbistrili vla`ni mlazovi izmaglice, na rubu horizonta palile bi se qubi~aste vatre, a zatim bi se na nebo pewao zastra{uju}i crveni xin ~iji bi disk u podne zapremao tre}inu neba.

Nela je neumorno spravqala gurmanluke koje su pamtili iz pre|a{weg `ivota, a Lero se starao o nabavkama i zasadima povr}a u ba{tenskoj leji pored apartmana. Negde na sredini `arkog leta, koje je ovde trajalo {est meseci, doseti{e se da oku{aju testeninu od heqdinog bra{na, sa keqom i krompirom za~iwenim timijanom, obrok koji im je bio toliko omiqen kad su, u drugoj polovini zemaqskog `ivota, postali dosledni vegetarijanci. Lero je za tu priliku nabavio bocu merlota iz vinarije u dolini Aurora Sinus. Do kasno u no} se}ali su se anegdota iz turobne cerebralne egzis38

tencije, do`ivqaja sa rodne planete, straha koji ih je obuzeo kada je postalo jasno da je emigracija neizbe`na. U toplom kutku botani~ke ba{te kovali su planove za budu}nost, i Nela je predlo`ila da svakih nekoliko godina mewaju prebivali{te, da upoznaju najrazli~itije krajolike i zanimqive qude, da svake godine prirede veliku zabavu u ~ast wihovog novog ro|ewa.

Negde pred pono}, pod svodom od genetski modifikovanih tropskih palmi, ona ga zagrli, opijena zamamnim mirisima belih i ru`i~astih orhideja {to su se u bokorima spu{tale ka kamenitoj obali ve{ta~kog jezera. U wemu se probudi `udwa, pome{ana sa se}awem na davna{we zemaqske plamenove, na vremena kada se ~inilo da svet nastaje sa wima. Legli su i dugo uzdisali u qubavnom gr~u, sve dok ih istovremeni vrhunac nije zasuo bujicom nervnih impulsa {to su u mo`danom jedru uzrokovali sladostrasno treperewe. A potom, potom je sledio pravi san, blagotvorno potonu}e u obamrlost, toliko druga~ije od kratkih prebivawa u rem fazi kojim su ranije okrepqivali svoje ki~menomo`dano stablo.

*** Sredinom jeseni pe{~ane oluje uzvitlale su se nad crvenim talasima. Penu{awe slane vode ponovo je li~ilo na Argiru, mitsko more srebra, po kojem je neki stari italijanski astronom nazvao hiqadu i petsto kilometara {iroku udolinu koju je video kroz teleskop. Lero je na obali bio sam kad je stigla vest da u atmosferi nedostaje kiseonika, da ubrizgiva~i ne mogu da utisnu koli~inu potrebnu za pravilnu razmeru od dvadeset procenata. Po{ao je u za{ti}enu zonu botani~ke ba{te pod kupolom i tamo zatekao Nelu koja se ve} odavno zasitila ku}evnih poslova i kulinarskih 39

praznovawa. Kroz kristalna okna, nad zelenim granama tropskih palmi, uskoro se moglo videti kako ~estice gvozdenog oksida, doterane sa drugog kraja planete, zasipaju naseqa u priobaqu. Uragani u podnebesju pomra~ili su ogromni sun~ev disk i zaglu{uju}a tutwava gromova odjekivala je kroz tminu.

Sev{i na odmori{te kraj obale ve{ta~kog jezera, Lero se zagleda u zapu{tenu ba{tensku leju. Na verandi apartmana, Nela je dremala u foteqi. On promisli o onome {to ih ~eka. Hiqade pionira ve} je osnivalo stani{ta na udaqenijim planetama, a najhrabriji su po{li prema objektu Glis u sazve`|u Vage. Pre ili kasnije, ovde vi{e ne}e biti `ivota. Nuklearne fuzije crvenog xina u~ini}e da voda ispari, a ogromna buktiwa zvezde na umoru spr`i}e i samu planetu, ba{ kao {to je nekad davno sa`egla i Zemqu. Nema sumwe, tehnologija }e uznapredovati i oni }e oti}i negde drugde i uvek iznova poku{ava}e da se vrate bla`enoj nevinosti `ivota smrtne du{e.

Usredsre|en pogled ka lepoj Nelinoj glavi uveri ga da ona ne spava. Bilo je to ne{to drugo. Pro`e ga jeza, pome{ana sa gri`om savesti. U tom trenutku, ona se polako povrati iz subliminalnog kontakta. Lero po|e i zaustavi se pred vratima apartmana. „Napoqu je ponestalo vazduha“ – re~e. „^udno. ^ak i ovde ose}am da se gu{im.“ „Doktor je rekao da je to samo subjektivni ose}aj. Da }e se to de{avati povremeno.“ „Doktor je ~ovek od krvi i mesa. Videla bih ga da je pro{ao sve ono {to i mi.“ Lero pro|e mimo we i svali se na sofu u dnevnoj sobi. Vremenski izve{taji na monitorima pokazivali su da }e nevreme potrajati. Svakih nekoliko minuta objavqivano je da se qudi i `ivotiwe moraju povu}i u za{ti}ene zone. „A da po|emo negde drugde?“ – oglasi se on kad se Nela dovukla u apartman za wim. „Mislim, na neko 40

sasvim novo mesto. Nemamo {ta da izgubimo.“ „Zaista, nemamo {ta“ – re~e ona potuqeno. Posmatrala je travnatu ~istinu kraj jezera. Um joj se u magnovewu zamuti i u~ini joj se da po woj ple{u heruvimi u providnim pla{tevima pastelnih boja. Pomisli kako }e je to razvedriti, ali u slede}em trenutku prizor se raspr{i i ona pomisli kao je to samo odjek malopre|a{weg subliminalnog razgovora. „A malo toga mo`emo i dobiti“ – dodade.

Lero je posmatrao weno vitko, savr{eno izvajano telo. To u wemu ponovo pobudi zatureni ose}aj gri`e savesti. „Rimogard?“ – re~e. „Sa wim si razgovarala?“ „Nisam smogla hrabrosti. Ne posle toliko vremena.

Kako smo mogli da zaboravimo na wega?“ Lice joj pomra~i senka patwe. „Razgovarala sam sa ocem.“ „Rimogard je rekao da moramo da verujemo u stvoreni svet.“ „A moj otac se prisetio re~i svetog Pavla. Rekao mi je da se vodi rat protiv duhova zlobe pod nebesima. Da je borba ve~na.“ „Ali rekao ti je i da je stvoreno bi}e neuni{tivo.“ „Upravo o tome ti i govorim. Protiv koga se mi borimo?“ Lero se zavali u naslowa~ sa ose}ajem da mu se grudi cepaju. Se}ao se zapovesti – ra|ajte se i mno`ite se.

Sudbina mu je dodelila dvostruko ro|ewe. Pomisli kako je tokom dugih milenijuma imao preimu}stvo da se rodi na zemqi i nebu. Ali zapovest o mno`ewu vi{e se nije mogla slediti.

Dugo su }utali, oslu{kuju}i praskawe gromova i potmulu tutwavu uragana, odjek gigantskih okr{aja u atmosferi istawenoj solarnim vetrovima.

Nelino lice odjednom se razvedri i ona ga pogleda s umilnom pa`wom bi}a koje je s wim delilo dobro i zlo. „@ena o kojoj sam ti pri~ala. Ponovo sam je srela u transportnom centru.“ „@ena kojoj preti hap{ewe?“ 41

Nela zatrese glavom. „Oni su uvereni da slu`e spasewu sveta. Oni to nazivaju transgresijom.“ Glas joj je bio vedar i topao, jer druga~iji nije mogao biti. Ali lice joj je odavalo nepatvorenu ozarenost.

Lero oseti da se bli`i ne{to sudbonosno, ne{to {to se mo`e okusiti samo jednom u `ivotu. I od tog ose}aja wegova ventrikularna pumpa po~e da ubrzava ritam. „Wihovo poslawe u ovom trenutku jeste `rtvovawe za druge“ – re~e Nela. „Ali svakome od wih unapred je odre|en dan.“ „Ali vlada federacije zabranila je da...“ On ne dovr{i misao, shvativ{i da milijarde godina koje stoje pred wima nisu ni{ta drugo do slika pakla bez izazova i zadovoqewa. „Ho}emo li?“ – re~e Nela, izru~iv{i na dlan {aku tableta iz bo~ice na kojoj je pisalo „acesulfam kalijum“. „Rimogard je rekao da su razdaqine samo stawa uma.“ Lero prihvati {aku belih perli. „Sve je li~ilo na san“ – re~e, gledaju}i je pogledom koji je u isto vreme odra`avao tronutost i zebwu. „Svet je mesto za one koji se ra|aju i mno`e“ – re~e ona s osmehom, prinev{i {aku ustima. Gledala ga je ushi}eno i nepokolebqivo. „Mi, mi }emo biti sre}ni.

Seti se, stariti na nebu, zna~i postajati mla|i“ – re~e kad se uverila da je zasla|iva~ zavr{io u wegovom grlu.

Aleksandar Bjelogrli} (Zrewanin 1967), prozni pisac, esejista, prevodilac. Objavio je, izme|u ostalog, zbirke pripovedaka Dra`ewe hipotalamusa (1994), Kraken; novele qubavi i tajinstva (1996), Anonimus (2005) i Temeqna opcija (2007). Na srpski je prevodio prozu Montegjua Roudza Xejmsa (Kwiga o duhovima), Tima Parksa (roman Usijawe), Roberta Xejmsa Volera (roman Hiqadu seoskih puteva), Doris Lesing (Londonske skice).

42

Zoran Pe{i}

MOJA PRVA QUBAV

U Leu sam se zaqubio odavno. Poznavao sam je od malih nogu (wenih malih nogu). Moje su noge u to vreme bile velike. Po prirodi stvari, trebalo je da nosim cipele broj 46, ali na moj zahtev, mama mi je kupovala obu}u broj 42, jer nisam `eleo da odudaram od proseka.

Kada bih se obuvao, podvrtao sam prste pod tabane i nakon du`eg perioda sam se uve`bao da hodam a da se ne prime}uje da sam nogat, odnosno stopalast. Za razliku od mene, Lea je imala normalnu veli~inu stopala, ali su joj noge bile krive kao da je celoga `ivota sedela na vodoravno polo`enom buretu, ili da je direktan potomak Huna. Kasnije se ispostavilo da je od malena imala zakupqen termin na Hipodromu, gde je svakodnevno jahala kowa, pa je oblik wenih nogu vremenom poprimio pomenuto zakrivqewe.

Lea je bila izuzetno lepa, na mamu. Tata joj je bio toliko ru`an da zbog toga nikada nije izlazio iz ku}e.

U retkim slu~ajevima kada bi bio prinu|en da izmigoqi iz rupe, kako bi kupio novine i cigarete, bacao je dimne bombe ispred sebe, tako da ga niko nikada nije ni video. Ali dokoni i zlobni qudi su po tome zakqu~ili da nije lep, pa je takvo ube|ewe i ostalo. \avo ti je na{ narod.

Lea je imala 26 godina, dok sam ja prvo imao 13, a zatim 15. ^etrnaestu sam, izgleda, negde zaturio jer sam u tom velelepnom periodu bio zaboravio ne samo {ta je to Futur drugi, nego i da mi je tog dana bio ro|endan, te sam ~itava dva leta imao 13 godina.

Bio sam klinac za wu i zato su svi, dok smo se {etali gradom dr`e}i se za ruke, mislili da mi je ona 43

mama. Tako smo izbegli mnoge grube {ale i zadirkivawa na na{ ra~un.

Zaqubio sam se u wu ni na jedan pogled, {to }e re}i – unapred, nezavisno od iskustva. [to bi rekao na{ narod – a priori, mada ta re~ rogobatno zvu~i u qubavnom kontekstu. Najboqe je re}i: zaqubio sam se, brate, i pre nego {to sam je video. U svakom slu~aju, bilo je boqe tako jer, da sam u prvom susretu ugledao wene krive noge, mo`da do zaqubqivawa ne bi ni do{lo.

Uostalom, ni sam se nisam mogao pohvaliti svojim ogromnim stopalima, zato se pred wom u kasnijim susretima nikada nisam izuvao. Znao sam da u odnosu na wu nije bilo po{teno {to to skrivam, ali {ta sam drugo mogao da uradim: bojao sam se da }e prestati da me voli ako to sazna. Ludo sam je voleo i nisam mogao podneti pomisao da }e me ostaviti.

Lea Teoni, setio sam se i wenog prezimena, imala je nedefinisanu boju o~iju. Ujutru su joj o~i bile plave poput vedrog neba, popodne su bile zelene, a uve~e kestewaste. To me je zbuwivalo jer nisam bio siguran da je to ista osoba, ali kad god bih spustio pogled dole i kad bih ugledao krive noge, znao sam da je to Lea. Radovao sam se kao dete (a to sam ustvari i bio), {to je to ba{ ona, a ne neka druga.

Pri~ala je uvek mnogo, trpala je po dve re~i u jednu da bi postigla sve da mi ka`e. Neki put se de{avalo da tri re~i izgovori odjednom. U su{tini, nikada nisam ni razumeo o ~emu je govorila, mada sam je pa`qivo slu{ao. Pomiwala je nekog Zenona, Parmenida i Ksenofana. Po{to sam mislio da su to neki qudi sa sela, nisam je previ{e ni zapitkivao. Zapravo, nisam ni mogao da do|em do re~i, a kad malo boqe razmislim, nisam ni imao {ta da ka`em i da sam dobio priliku. U`ivao sam u wenom zvonkom glasu i to mi je bilo dovoqno. [ta me se ticalo da li je Ahil br`i od korwa~e ili nije. Bio sam sre}an {to slu{am weno umilno gugutawe. Sre}an {to ona postoji, i {to ja postojim. Da, bio sam sre}an.

44

Stanovala je u iznajmqenom potkrovqu jedne oronule zgrade sa koje je svakodnevno otpadao malter. Jednom se pove}e par~e tog maltera stropo{talo niza zid, i za ovolicno proma{ilo moju glavu. Palo je treskom ta~no ispred mojih nogu. Da sam u tom trenutku imao odgovaraju}i broj cipela, smrskalo bi mi prste.

Po{to smo jednog dana re{ili da se vi{e ne razdvajamo, preselio sam se i ja u tu zgradu da bismo `iveli zajedno. Weni roditeqi nisu ni jednog trenutka provalili prirodu na{e veze. Lea im je prodala pri~u da sam ja dete iz kom{iluka koje je uzela na ~uvawe dok mi se roditeqi ne vrate iz inostranstva. To je pro{lo opu{teno jer joj je majka toliko bila okupirana poslom da nije imala vremena da se bavi pronicawem u obmane. A wen otac me nikada nije ni video, pa nije imao razloga da sumwa. Sa ku}nim ogrta~em na sebi i tihotapkicama na nogama, ve~ito je bio zaklowen iza dnevnih novina i tavorio u oblaku duvanskog dima koji je proizvodio Marlboro 100's. Tako nikada nisam uspeo da odgonetnem da li je zaista bio ru`an kao akrep, kako se pri~alo, ili je to bio samo malogra|anski aber.

Lei je }eretawe do te mere u{lo u krv, da ni u snu nije prestajala da diskutuje o svojim prijateqima sa sela. ^udom se nisam mogao na~uditi za{to se u provinciji qudima daju tako neobi~na imena kao {to su Volter, Ruso i Didro, kad imamo na{a, sasvim obi~na.

Na primer Zoran, Dragan i Pera. Pomislio sam da su im to verovatno nadimci, pa nisam hteo da je prekidam zbog takvih banalnosti kako ne bih ispao sme{an.

Da, bio sam sre}an bez obzira na sve.

A onda se jednoga dana nije pojavila da me sa~eka ispred {kole. Pomislio sam da je bolesna, ili da je oti{la kod babe i dede na selo. Ili je da je imala vanredni termin na Hipodromu. Me|utim, prevario sam se.

Na{la je nekog drugog.

Tada sam prvi put u `ivotu osetio {ta je bol. Plakao sam godinu dana i ~inilo mi se da nikada ne}e pre45

stati da me boli {to Lea Teoni vi{e nije sa mnom.

Nisam se skrivao dok sam plakao, nego sam otvoreno hodao ulicom ridaju}i. Qudi su se okretali za mnom, ~udili se i pomalo ~ak zavideli {to tako nesputano iskazujem svoja ose}awa. Verovali su, vaqda, da ispoqavam svoj o~aj povodom stawa u dr`avi, pa su zdu{no saose}ali sa mnom. Pojedini su prilazili i pitali me {ta mi je, ali to mi je jo{ vi{e osve`avalo ranu i izazivalo jo{ gori pla~. Na kraju su digli ruke od mene i nastavili da gledaju svoja posla {to me je jo{ vi{e poga|alo i ~inilo da moj pla~ postane prodorniji. ^ak sam i u {koli, odgovaraju}i iz raznih predmeta, plakao kao ki{a, pa su mi profesori iz sa`aqewa poklawali dvojke, samo da me se re{e i da me vi{e ne gledaju. Jecao sam i na pismenim zadacima iz srpskog. Moji zadaci su se lako raspoznavali po tome {to mi je ve`banka uvek bila mokra, a suze pome{ane sa mastilom su pravile mrqe od kojih se nije moglo videti {ta sam napisao. I za te mrqe sam dobijao prelazne ocene, pa sam na kraju iz osmog razreda iza{ao dovoqan, iako ni{ta nisam u~io.

Jednoga dana sam osetio da sam pro{ao kroz trenutak kada je trebalo da prestanem sa cmizdrewem, ali sam nastavio da ronim suze ~isto po navici, da bi jednog prole}nog predve~erja i to sasvim utihnulo.

Ostali su samo duboki uzdasi koji me i dan danas prate, a Leu nikada nisam prestao da volim.

Sve do onoga dana kada sam krenuo u drugi razred gimnazije, i kada je, negde sredinom prvog polugodi{ta, na{a stara profesorka oti{la u penziju, i kada nam je razredna saop{tila da od danas imamo novu profesorku iz srpskog jezika, i kada se na vratima u~ionice, sa dnevnikom u rukama, pojavila li~no ona – Lea Teoni.

Bogme, ni tada nisam ba{ prestao sasvim da je volim, samo sam je se na neki ~udan na~in pribojavao, 46

deli}em bi}a i prezirao; a pokatkad sam nastupao sa primesama sarkazma u glasnim `icama dok sam odgovarao lekcije iz gramatike.

No, to je ve} bilo neko druga~ije ose}awe, kompleksnije i zamr{enije, i pripada nekoj drugoj pri~i.

Ovo je moj prvi sastav koji sam napisao kao wen |ak.

Zoran Pe{i} je ro|en 1963. godine u Dolcu.

Objavio je: Neuravnote`ene pri~e Mapa letweg snega.

47

Dejan Simonovi}

IZLET

Dakle, Sima. Dakle, Sowa. Dakle, Princ. [ta Sima? [ta Sowa? [ta Princ?

I Lena i Lazar, Vawa i Vlajko, Tamara i Todor. [ta s wima?

Eto, dru{tvance.

Skup. U subotwi suton. Za drvenim stolom, u dvori{tu, pod lipom. U ~elu, Sima. Desno mu Sowa. Do Sowe Vawa, do Vawe Lena, do Lene Lazar. Sleva – Todor, Tamara, Vlajko. Su~elice Simi – niko, mesto je zjapilo prazno. Da neko sedne nasuprot Simi, to se jo{ nije desilo. Istina, praznina je izazivala. Vlajko bi, tu i tamo, bacio pogled ka upra`wenom mestu. ^ak su ga i noge ponele u par navrata, da ga same vrate natrag.

Princ je ~as nestajao ispod stola, ~as izrawao. Vrzmao se oko nogu, cimao za sukwe i nogavice, gurao glavu u sva~ije krilo, qutito re`ao ako ga ne pomazi{, ako mu ne uputi{ par laskavih re~i. Samo su Tamara i Vlajko propu{tali da obave ovu du`nost. Princu se ukazivala du`na pa`wa. Bio je va`an ~lan dru{tvanceta. Sigurno va`niji od Vlajka a bi}e i od jo{ ponekih. [ta god da Princ po~ini, do~ekivano je blagonaklono, s odobravawem. Leni je jednom progrizao lanenu sukwu, to je do`ivela kao posebnu ~ast. Sukwu je spremila u ku}ni muzej a doga|aj je spomiwala na svakom sastanku.

Princ je bio pozama{no, ~upavo pseto, ~etvrtaste glave i sitnih, tupih o~iju. Sima je imao isturenu Adamovu jabu~icu i uzan nos. Sowina kosa je gorela ri|im plamenom.

48

Skup je sazvao Sima. Mogao je da ga sazove i neko drugi. Recimo, Vlajko, nije bilo zabraweno. Ta~nije, mogao bi to da poku{a. Ishod je ve} sasvim druga stvar.

Neko bi se i odazvao. Lena, na primer. Nije propu{tala nijedno vi|ewe. Ni xumle, ni pojedina~no. Dru{tvance ispred i iznad svega, govorila je. Vawa ga ne bi potkopala, zbog Lene,. Do{la bi, pretpostavqa, i Tamara. Zato {to...

Lazaru i Todoru bi se, me|utim, zalomio neki fudbalski, ko{arka{ki ili teniski prenos koji se ne propu{ta.

Sima se, naravno, ne bi pojavio. Zbog obaveza. Sima se silno ponosio svojim obavezama. Isticao ih je u svakoj prilici, kao odlikovawa. Samo jedna tako va`na osoba mo`e imati toliko va`nih obaveza. Gurao ih je qudima pod nos, da ih omiri{u. Imale su plesniv, u`egao miris. Bez Sime ne bi bilo ni Sowe. Bez wih dvoje ne bi bilo ni Princa. To i ne bi bila neka {teta, ta dosadna, nametqiva xukela je ionako bila suvi{na.

Zaslu`ila je da je cakne cipelom me|u rebra, pa da zaski~i. Samo, ko zna {ta bi se iz toga izrodilo. Nasrnuli bi na Vlajka, svi skupa. Najqu}e Vawa. Izop{tili bi ga iz dru{tvanceta, jednom zasvagda. Da li bi to bila neka {teta? Hm...

Pustimo Princa. Nije stvar u Princu. Stvar je u skupu. Da ga je Vlajko sazvao, to ne bi bilo to. Ispalo bi i kuso i kqasto. Muvaco i mr{avo. Ishod bi bio `alostan. Zato se u to nije ni upu{tao. Te{ko je podnosio `alosne ishode.

Ovako su bili u punom sastavu. Kod Sime nije bilo izostajawa. Ni primisliti, a kamoli pomisliti ili ~ak domisliti. Naprotiv. Simi se jurilo. Simi se hrlilo. Simi se letelo.

Uzmimo Vawu. Bila je na `eravici od Sowinog poziva. Progutala bi i ponedeqak, i utorak, i sredu, i ~etvrtak, i petak, samo da se {to pre dokopa subotweg sastanka. Vlajko bi, opet, da uko~i vreme ne bi li izbe49

gao neizbe`no. Sudarali su se, `ive}i u razli~itim brzinama, spoticali jedno o drugo. Sevnule bi varnice zbog svake sitnice. Dohvatili su se tako zbog ra~una za struju, zaboravio je da ga plati. Mrzeo je da pla}a ra~une, mrzeo je redove u po{tama i bankama, zlovoqne slu`benice, mrzvoqne slu`benike, pra{wave pri~e koje bi ~eka~i zapodeli. Zaborav je bio oblik samoodbrane.

Vawa mu je uporno uvaqivala ra~une. Da ga najedi.

Vawi se subotwe prepodne dovuklo. Vlajku doletelo. U subotno jutro, napetost je postala tako gusta da su svaki pookret i svaka re~ parali vazduh.

U ~etvrtak nave~e, posle sva|e zbog nepla}enog ra~una, Vlajko je ~vrsto re{io da ovog puta ne ode Simi na noge. Pa kud puklo da puklo. U naredne dve no}i, odluka se razlabavila. U subotu se ve} pravdao sebi da }e se na skupu pojaviti iskqu~ivo podsmeha radi.

Nad stolom je lebdelo i{~ekivawe, pro`eto mirisom lipe. Sima, znalo se, nije zvao bez razloga, tek tako, koliko da se okupe, koliko da razmene koju re~, koliko da se vide. Ne, Simini pozivi su imali ciq – neki zajedni~ki poduhvat. Zajedni~ke poduhvate je pokretao Sima. Istina, mogao je to da poku{a i neko drugi, recimo, Vlajko, nije bilo zabraweno, ali...

Ishod, eh, ishod...

Sima je dr`ao banku, u dru{tvancetu se znalo ko kosi a ko vodu nosi, ko vodi glavnu re~ a ko tek tu i tamo ubaci po koju. Koliko da uzme u~e{}a. Znalo se ko predvodi a ko sledi.

Sima je mleo i mleo, mogao je satima da vaqa re~i i re~enice, a da ne zamori jezik, ne ugane vilicu. Nije `urio da obznani ciq skupa, poslastica se ne iznosi ni na po~etku, ni na sredini obeda. Poslu`i}e ih drugim |akonijama dok na glavnu ne do|e red.

I slu`io ih je, izobilno. Dogodov{tinama iz sopstvenog `ivota. Tu|i ionako nisu bili ni od kakvog zna~aja. Bilo je sva~ega da se dru{tvancetu baci u 50

kqun. [ta se sve Simi nije izdoga|alo od posledweg susreta. Kakve je sve podvige izveo. Izborio je, recimo, boqe mesto u firmi, sko~ila mu je numera, porasli su mu i plata i ovla{}ewa. Uspeo je da mu auto poprave upola cene. Izboksovao je tako povoqan kredit, da bi se od uslova svakom dileji zavrtelo u glavi, bio je to skoro poklon. I to bez ~ekawa i ostalih gwava`a.

Sima je sve svoje poslove zavr{avao bez ~ekawa i gwava`a, kao {to i dolikuje nadmo}nim prirodama. I...

Iiiiii...?

Aaaa...?

Zinuli su Vawa i Todor, Lena i Lazar. Tamara je stisnula, Voja nabrao usne.

Sowa se zagontetno nasme{ila. Princ je veselo lanuo.

Kupio je ~amac.

Re~ ~amac je proizvela kome{awe, Sima ga je umirio zapovedni~kim pokretom ruke. Uskoro }e imati prilike da se wime provozaju, nagovestio je.

Sowa je va`no klimnula glavom. Princ je mahnuo repom. Lipa je ja~e zamirisala.

Mesec nije uradio ni{ta.

Bilo je jo{ sitnijih i krupnijih dogodov{tina kojima je Sima izda{no ~astio prisutne. Nisu sve bile ba{ najsve`ije. Zapravo, ve}inu je ponavqao godinama a da to nikada nije dosadilo ni wemu, ni dru{tvancetu.

Dogodov{tine su ukazivale na Siminu dovitqivost, dosetqivost, ve{tinu, na wegova preimu}stva i povlastice.

Ne, Sima sigurno nije bio dileja. Znao je kako da stvari sredi u svoju korist i da se ne obazire na tu|u {tetu.

A Vlajko? [ta je sa Vlajkom?

Wemu je svaka Simina re~ rawavala mozak. Vlajku kao da se nikada ni{ta nije doga|alo, ili bar ni{ta vredno pomena. Kada bi ga neko priupitao {ta mu se zbilo u, recimo, posledwih mesec dana, ne bi uspeo ni51

~ega da se seti. Niko ga nije ni pitao, nikoga nije zanimalo {ta se wemu i sa wime doga|a.

Prete`no je bio na {teti, retko na koristi.

Za Simu je `ivot bio poslu`avnik sa koga grabi oberu~ke, za Vlajka vo}ka koja izmakne kada za wom posegne{. Posezao je sve re|e, da sebe po{tedi razo~arawa.

Simi je pripadala ~itava vekna, Vlajku su ostajali okrajci, mrvice.

Sowa se uko~ila od ponosa, Vawa je gutala Simine re~i {irom otvorenih ustiju, Lena se ~e`wivo osmehivala. Lazar i Todor su netremice zurili, kao da se upravo puca penal na nekoj presudno va`noj utakmici.

Tamara se, me|utim, sve dubqe uvla~ila u nedvidqiv ali skoro opipqiv oklop. Da li bi mogli biti saveznici? Bilo je osnova za savezni{tvo, ali je bilo i neke zbuwene suzdr`anosti me|u wima. „Sima je otkrio bajno mesto.“ Bajno je bila Sowina omiqena re~. Podrazumevala je sve {to se odnosilo na wu i Simu. Za druge je imala druga~ije, hrapavije, oporije izraze. „Ostrvo“, obznanio je Sima sve~ano i svi su istog trenutka razumeli da se stiglo do poduhvata zbog koga je skup sazvan.

Bilo je to ostrvo sa lepom, {qunkovitom pla`om.

Bez splavova i izletni~kih ku}a. Bez gu`ve, za ostrvo nije znala svaka dileja, samo odabrani. Moraju da ga posete. I da na wemu provedu ~itav dan, zaslu`uje.

Koliko slede}e subote, ako ih vreme poslu`i. Sva je prilika da ho}e, prognoze su povoqne. Bi}e to do`ivqaj. „Bajan do`ivqaj“, dosladila je Sowa.

Vawa je jeknula, Lena ciknula. „Jedan je Sima!“ tresnuo je Todor {akom o sto. „Jedan, nema {ta!“ potvrdio je Lazar.

Tamara je jo{ ja~e stisla ubledele usne, da joj ne izleti neka nezgodna re~. Doga|alo joj se to. Sukobila 52

bi se tu i tamo sa Simom ili Sowom. Zapravo, sa oboje.

Nije se moglo biti u sukobu ili makar sporu sa Simom a da se ne zaka~i{ i sa Sowom, niti sa Sowom a da Sima ostane po strani. Branili su se i napadali zajedno. Bili su dobro uskla|ena, uhodana, ubojita borbena ma{ina.

Todoru je bilo neprijatno zbog Tamarinih ispada, ispadi tako je to zvao, izviwavaju}i se. Pokuwio bi se, skupio, kao da je on ne{to skrivio.

Ni Vlajko nije pokazao ni trunke odu{evqewa, uprkos Vawinim opomiwu}im pogledima.

Na Todorov poziv, nazdravili su tri puta. Za Simu, za ~amac, za ostrvo. I Vlajkova ruka se podigla sama od sebe, i on se kuckao, ukr{tao poglede, otpijao, sve kako prili~i. I Tamara je u~inila to isto. Da uskrate zdravicu, tako daleko se nijedno ni drugo nisu odva`ili.

Onda je Lena predlo`ila da na ostrvu provedu dva dana, i subotu i nedequ, i da zano}e pod vedrim nebom.

Simi se predlog dopao, wegovo otkri}e je zavredelo da mu se posveti vi{e vremena. A {ta se dopadalo Simi, dopadalo se i Sowi, Vawi, Lazaru, Todoru, Leni. Tamara se nije usprotivila. Nije se usprotivio ni Voja.

Ionako ne bi imali nikakve {anse. Samleli bi ih. ^ak i da nastupe zajedno, {to nikada nisu u~inili.

Tako je izlet utana~en.

Po povratku, Vawa je stala da drami. Ni{ta neobi~no, uvek bi dramila po povratku sa sli~nih skupova.

Priredio joj je jo{ jednu blama`u, prebacivala mu je.

To joj namerno radi. U`iva da joj pravi neprilike.

Kakvo mu je to zadovoqstvo da ide qudima uz nos? Da kvari raspolo`ewe? Kako mo`e da bude toliki nam}or? [ta umi{qa sebi? Da je ne{to posebno? Da je pametniji od svih ostalih?

A Sima, zar je Sima ne{to posebno, odvra}ao je Vlajko. [ta li tek taj umi{qa sebi? [ta je trebalo, da mu se klawa? Ovako, naklonio se kratko grudima.

53

Ili ovako, previo se do pasa. Ili ovako, sagao se do zemqe. Da nije mo`da trebalo da se pred wim prostre ni~ice? Da mu poli`e cipele? To od Vlajka ne}e do`iveti. Dosta je Simi i {to mu o}uti svo ono blebetawe, umesto da ga ubri{e. I to mu je premnogo.

Zavidqiv je, qubomoran, pakostan, eto, to je sa wim, nije se zaustavqala Vawa. Ne mo`e da podnese da je neko ispred wega.

Ovakav ili onakav, tek nije ni muqator, ni muvator.

Vidi ti mudrosera.

Tako je to i{lo. Mogli su da teraju dugo, vrte}i se u krug, Vawi nikada ne bi dojadilo, u`ivala je da drami.

To ju je ~inilo `ivqom. Vlajko bi prekidao prepirku, ali mu jo{ nikada nije uspelo da se zadr`i makar na samoj ivici sva|e, Vawa bi ga redovno povukla, uvukla, gurnula. Imala je dara za takve stvari. I umela da izna|e izraz koji }e ga povrediti. Mudroser, gadne li re~i.

Sve do ~etvrtka nave~er, Vlajko je sa samim sobom igrao igru odlu~ivawa. Redovno ju je zapo~iwao, bilo je to ja~e od wega, redovno gubio i redovno zaboravqao svoje poraze.

Ne, ovog puta se ne}e povinovati. Ne, ovoga puta se ne}e povinovati, ponavqao je kao da }e ga ponavqawe u~initi ~vr{}im, postojanijim. U ~etvrtak uve~e, porazila ga je vremenska prognoza. Ni obla~ka, ni kapi ki{e na vidiku. U petak se ponadao da bi Sima ili Sowa mogli da se razbole, iako to dvoje kao da nikada nije poboqevalo. Da nije i zdravqe spadalo u povlastice kojih je Sima uspevao da se do~epa. Mo`da bi i Princa moglo ne{to da zadesi? U subotu je poku{ao da prespava polazak, ali se Vawa pobrinula da se na vreme na|e na nogama. Imala je svojih na~ina.

Sima se pojavio u belim platnenim pantalonama i ko{uqi kratkih rukava sa plavim popre~nim prugama.

Na glavu je natukao kapetanski ka~ket sa zlatnim sidrom. Kora~ao je odse~nim, zapovedni~kim korakom, prav kao motka.

54

Ovaj se ba{ primio, ba{ se u`iveo, pomislio je Vlajko, ali ni{ta nije rekao. Nije imao kome. Govorio bi gluvim u{ima. Jedino bi Tamara bila spremna da ~uje. Ali Tamare i Todora jo{ uvek nije bilo. Mo`da izostanu? Mo`da se Tamara ovog puta ozbiqno uzjogunila? Tako da Todor nije uspeo ni da je privoli, ni da je nagovori, ni da je slomi. To bi ve} bilo ne{to.

Makar po~etak rasula. ^ak i da Todor iskrsne, a ho}e, te{ko da bi odsustvom po~inio tako te`ak prestup, skoro je nemogu}e to i po`eli, a Tamara ostane pri svome, to bi jo{ uvek ne{to poremetilo, ne{to naru{ilo. Neko bi izmakao, neko isko~io, neko zaparao.

I... Sva{ta bi iz toga moglo da proiza|e. I Vlajko bi mogao da se udaqi. Izazovno, laganim korakom. Pro{irio bi poderotinu. Da li bi Sima uspeo da je zakrpi? Ili bi se sve raspalo? „[ta li ih je zadr`alo?“ pitala se Lena u ime svih. „Mora da je prevoz.“ „Bah, prevoz“, frknuo je prezrivo Sima. Nije trpeo ka{wewa, nije priznavao opravdawa.

Princ je zare`ao. „Kakav prevoz. Zna se {ta je. Onu lujku su uhvatile wene lutke.“ Sowa nije marila Tamaru. Nije je marila ni Vawa.

Izbegavale su da je pomiwu po imenu. Naj~e{}e su je nazivale, ona, lujka, folirantkiwa ili ona lujka i ona folirantkiwa. Vawi je Tamara bila te{ka kao crna zemqa, Sowu je podse}ala na kaktus. Sa`aqevale su sirotog Todora {to se spetlqao sa takvim stvorewem. Bio je drugar~ina, zaslu`io je boqe. Zbog wega i wu trpe.

Lena je bila bla`a. Nije da je branila Tamaru, tako daleko nije i{la, mogla bi da navu~e Sowin gnev, ali je poku{ala da sagleda i wene pozitivne strane. Lena je, uop{te, u svemu tra`ila pozitivnu stranu. Bila je ponosna na tu vrlinu, na tu ve{tinu, kao {to je Sima bio ponosan na svoju snala`qivost. Svuda je sa sobom 55

vucarala kwigu „Mo} pozitivnog mi{qewa“ ili ne{to sli~no.

Kapetan Sima je ve} bio spreman da naredi pokret, vilice su mu se stegle, kao da je zagrizao odluku, kada se, skandirawem navija~a, oglasio Lazarov telefon.

Bio je to Todor, molio ih je da sa~ekaju jo{ samo malo, jo{ samo mal~ice, sti`u, samo {to nisu.

Sima se smilovao, udovoqio molbi. „Zbog Todora“, napomenula je Sowa. „Da ga ne ostavimo na cedilu. Toliko se, siromah, radovao izletu.“ Sima nije ni nagove{tavao, ni obrazlagao svoje postupke, odluke, naredbe. To je radila Sowa. Revnosno i rado. Bila je wegov ovla{}eni tuma~.

Todor se izviwavao, zamuckivao, snebivao. Tamarino lice je bilo ispijeno, bledo, sa kiselkastim naborima u uglu usana. Pokreti su joj bili bezvoqni, mlitavi.

Uputili su se du` keja. Pokraj wih bi tu i tamo promakao poneki pecaro{. Vazduh je jo{ uvek bio sivkast.

Krenuli su pre sunca, da uhvate dan. Nisu se smeli tek tako rasipati dragoceni ~asovi, vaqalo ih je iskoristiti do kraja.

Vawa je prva zapqeskala kada je Sima, uz ponosno – to je to, pokazao na plavi ~amac. Zapqeskali su i Lena, Lazar, Todor. Princ je izveo neki pokret {apom, kao nekakav naklon. ^ak je i Vlajko sa odobravawem klimnuo glavom, pre nego {to je shvatio {ta ~ini. Smesta je sebe prekoreo zbog tog pokreta.

Uprkos `ivog odobravawa, efekat je ipak bio donekle pokvaren prethodnim ~ekawem. Uzalud su Lazar i Todor uglas ponavqali – ovako ne{to, burazeru, ovako ne{to; pra}eni Leninim – predivno: i Vawinim – veli~anstveno. Pa`wa je ve} bila pomerena, raspolo`ewe pomu}eno, zbog ~ega je Sowa probadala Tamaru srditim pogledima. ^amac je imao pravu pravcatu kapetansku kabinu, sa kormilarskim to~kom. Kabinu su zaposeli Sima i 56

Princ, ni za kog drugog nije bilo mesta, ~ak ni za Sowu. Sowa se smestila na klupu desno, do Sowe Vawa, do Vawe Lena, do Lene Lazar. Sleva, odmah do kapetanske kabine, mesto je zauzeo Todor. Do Todora se spustio Vlajko, do Vlajka Tamara.

Motor se zagrcnuo, zagrgotao, zabrektao. Sekli su reku uz mnogo praskavog smeha u kome je, me|utim, bilo ne~eg {upqeg, neubedqivog. Trudili su se da budu vedro, veselo dru{tvance. Previ{e su se trudili.

Na ostrvo nisu pristigli prvi. Ve} je bilo ukotvqeno par ~amaca. Koliko li }e ih tek pristi}i u toku dana? Simino otkri}e i nije tako ekskluzivno kakvim ga je predstavqao, `ivnuo je Voja. Ekskluzivno je bila Simina omiqena re~. Izgovarao ju je nagla{avaju}i kao eks-klu-zivno. Ono {to je bilo za svakog, nije bilo za Simu. Zato {to Sima nije bio svako. Sima je bio Neko. @ivnula je i Tamara, osetio je to. Nabor u uglu usana joj je iz kiselkastog pre{ao u podrugqiv.

Sima se, me|utim, nije zbuwivao. Pona{ao se kao da na ostrvu nema ni ~amaca, ni qudi. Imao je sposobnost da, ne obaziru}i se, pre|e preko onoga {to mu ne odgovara, kao da toga i nema. Ili to nije bila sposobnost ve} sasvim suprotno – nedostatak, slepilo. Bilo {ta bilo, Vlajko je na tom ne~emu ~as zavideo Simi, ~as ga je zbog toga prezirao. Videti i priznavati samo ono {to ti je po voqi, je li to svojstvo nadmo}nih ili ni{tavnih priroda? Za Sowu i Vawu nije bilo nedoumice. Nije je bilo ni za Lazara, Todora, Lenu. Sima, dakako, niqe sumwao u svoju nadmo}. Mesto mu je bilo u nedoglednim visinama, daleko iznad si}u{nog sveta kojim je okru`en. Samo je kod Tamare i Vlajka bilo spora. Kod wih bi ionako uvek ne{to zapelo.

Sima se zaustavio na rubu {umarka, ispod prvih stabala. Do Sime se uko~io Princ. Odluka je pala, tu }e se ulogoriti.

57

„Idealno mesto za bazu“, objavila je Sowa Siminu voqu. „Skokne{ u vodu, skokne{ na sunce, zbri{e{ u hlad.“ Niko nije prigovorio. Simi se nije prigovaralo.

Wegova je bla neprikosnovena.

Sowa je rasprostrla ~upave prostirke vladalarskog para. Za wu, zagasito zelenu, sa qubi~astim cvetovima.

Za Simu, kraqevsko plavu, sa srebrnim sidrima.

Tada su se i ostali dali na raspremawe. Raspakivali su se ranci, otvarale torbe.

Lazar se nije zadr`avao na pripremama, to }e ionako za oboje zavr{iti Lena. Zbacio je sa sebe {orc i majicu i, bu~no, prskaju}i, utr~ao u vodu.

Princ se sjurio za wim, mirisalo je to na samovoqu, na neposlu{nost. Nije li wegova obaveza da vrati odbeglicu? Ipak, nije uleteo u vodu. Zaustavila ga je sumwa. Bacio je upitan pogled ka Simi i Sowi. Sowa je klimnula glavom, sve je, dakle, bilo u redu. Dotr~ao je do we, dah}u}i. Boqe da pretera u revnosti nego da podbaci.

To nije bio zvani~an ulazak, ali nije bila ni neposlu{nost, ni samovoqa. Lazar nije smerao da ospori Simino vo|stvo daleko bilo. Jednostavno nije mogao da odoli zovu vode. „Eh, veliko derle, to ti je on“, dobacila je Lena svakom i nikom, ozarena zbog tog derleta koje joj je zapalo.

Niko se nije poveo za Lazarom. Niko ga nije sledio.

Niko ne bi sledio ni Vlajka. Zna se ko je bio predvodnik. I sprovodnik.

Zvani~ni ulazak je mogao da predvodi jedino Sima.

Ni{ta drugo se nije ra~unalo. Da su se u reci na{li svi, ~ak i Sowa, a Sima sam samcit ostao na obali, to se i daqe ne bi uzimalo u obzir. Bez Sime nisu bili dru{tvance, ve} ne{to neodre|eno, ne{to skarabuxeno, skrpqeno nadvoje, natroje.

Pretpostavka je bila neverovatna, okolnosti nezamislive. Bila bi to maltene pobuna. Pobuwena Vawa?

58

Pobuwena Lena? Pobuweni Lazar? Pobuweni Todor?

Ni govora o tome. Niti bi Sowa ikada po~inila takvu izdaju.

Vawa je izdavala Vlajka u svakoj prilici i na svakom koraku, ali je to bilo ne{to drugo. Vlajko nije bio vladar. Prema tome, nije mu dugovala odanost.

Zamerao joj je zbog tih izdaja. Ako su par, onda su saveznici. Ako nisu saveznici, nisu ni par, tako je govorio.

Odvra}ala mu je da je dave`, gwavator, mudroser. Mudroser, gadne li re~i. Mora}e jednom da ra{~iste to sa izdajom i savezni{tvom. I ne samo to. Nakupilo se sva~ega {to treba ra{~istiti. Gomila se iz dana u dan a nikako da smogne{ snage da u to ozbiqno zagrize{, nego odla`e{ i odla`e{. Vreme je za veliko spremawe.

Zvani~ni ulazak nije usledio odmah. Simine i Sowine pripreme su bile temeqne. Nije tu bilo Lazarove nestrpqive brzopletosti, ozbiqna je stvar u pitawu. Sima je pa`qivo slo`io svoje bele pantalone i plavoprugu mornarsku ko{uqu sa kratkim rukavima.

Povrh svega je stavio svoj kapetanski ka~ket. Sowa je laganim pokretima svla~ila bluzu boje {qive i belu sukwu. Podse}ala je Vlajka na reklame za dezodoranse i raznorazne kozmeti~ke preparate.

Sima i Sowa su se temeqno namazali. Namazali su se i Vawa, Lazar, Todor, Lena. Namazala se i Tamara.

Sa~ekali su da ko`a upije za{titnu kremu. Tako je trebalo.

Sima je iz ranca izvukao {arenu odbojka{ku loptu i podigao je visoko u vazduh. To je bio znak.

Princ je ostavqen na obali, da ~uva stvari.

Lopta je ve} poletela od ruke do ruke kada je Lena primetila da Tamara nije me|u wima. Osetiv{i se prozvanim, Todor je sagao glavu i promrmqao ne{to nerazgovetno. Lena se `urno uputila ka obali.

Voja se osetio krivim {to i sam nije izostao. Bilo je to kukavi~ki, pa i izdajni~ki s wegove strane.

59

Vratile su se zajedno, Lena je Tamaru dr`ala za ruku, kao da je sprovodi. Blistala je, pobedonosno. „Ti{ti je glava. U igri }e joj najboqe pro}i.“ Na obalu su iza{li zajedno. Posle zvani~nog otvarawa, daqe kupawe je bilo slobodno. Moglo se u vodu i pojedina~no ili u mawima grupicama.

Izletnici su pristizali.

Vlajko se nakawivao da krene u oblizak ostrva, da prona|e ku}ice i splavove, mora ih negde biti, ali nikako da to i u~ini. Kao da se oko dru{tvancetaa stvorilo gravitaciono poqe koje mu nije dozvoqavalo da se udaqi. Kada bi mu se bar Tamara pridru`ila, zajedno bi mo`da i savladali silu koja vezuje, ali te{ko da bi htela. Zapala je u odsutnu nepomi~nost, bio je to wen na~in da se brani.

Kako je dan odmicao, i prostora i `ivosti je bilo sve mawe. Iza podneva ih je zahvatila obramrlost. „Pravo vreme da se prezalogaji“, obznanio je Sima.

Lena je povadila sendvi~e i vo}e iz naranxastog priru~nog fri`idera. Todor je iz plavog pridodao pivo i sokove. Tako je bivalo na zajedni~kim izletima.

Lena bi se pobrinula za klopu, Todor za pi}e.

Posedali su u krug oko prostirke – trpeze.

Tamara je poku{ala da se izgovori, nije gladna, ne mo`e ni da zine, ali nije vredelo. Morala je da se prihvati. Skupni obed je bio obavezan. Bio je obredna potvrda zajedni{tva.

Posle i}a i pi}a, pala je dremka.

Senke su se dobrano izdu`ile. Okolni izletnici su stali da se razilaze. Sa ovim odlascima se i u dru{tvance uvukao neodre|eni nemir.

Sowa je prva potegla pitawe povratka. „Pa... za danas je bilo dosta. Mogli bismo i mi da kupimo prwe. Dovoqno smo se nau`ivali. Ako zaglavimo, dosa|iva}emo se. Kome je do spavawa na otvorenom?

Nismo vi{e klinci pa da se palimo na te fazone. Izme|u zemqe i kreveta, biram krevet. I tu{ pre spavawa.“ 60

Ni Simi se nije ostajalo jo{ ~itavu no} i ~itav dan.

Prikazao je svoje ~udo. I to je bilo dovoqno. „Pa... da bismo mogli da krenemo, mogli bismo. Ako preteramo, ne}e nam goditi.“ A, i obaveze zovu.“ Simina voqa je bila prevrtqiva a silovita, neumoqiva. Nije dr`ao do doslednosti. Mewao je odluke, ali je svaka bila obavezna i jedino ispravna.

Nije bilo opirawa. Naprotiv, dru{tvance je `ivnulo, sa olak{awem, kao da ih je Sima oslobodio obaveze koju su nepromi{qeno prihvatili. Lazar i Todor su se prisetili utakmice koju je grehota propustiti. Vawu su iscrpli sunce i voda, i ona bi, kao i Sowa, pravo pod tu{ pa u krevet. Ovde mo`da ima i zmija, ne bi mogla da trene sa tom pomi{qu. I {ta ako ih uhvati iznenadni pqusak, letwa nevremena su nepredvidiva, o~as stignu.

Ni Lena se nije borila za svoju no} pod zvezdama. Kao da je nikada nije ni pomenula. I ona bi da krene, da koliko ve~eras proveri po{tu, o~ekuje neke va`ne mejlove. Bi}e dana za dru`ewe i provode. Smisli}e ve} Sima ne{to, uvek smisli, da ih okupi, razonodi, obraduje.

Tamara je uzdahnula.

Princ je podigao {apu.

Sowa je istresla, presavila ~upave prostirke vladarskog para. Lena se prihvatila naranxastog, Todor plavog fri`idera. Vlajko je petqao oko svog ranca, zatim ga ostavio. Zaustavio ga je otpor koji je rastao u wemu. „[ta je sad?!“ dobacila mu je jetko Vawa.

Bili su spremni za polazak, ve} su se svrstali u povorku, sa Simom na ~elu. „Ni{ta.“ „Onda?“ „Onda, ni{ta.“ „Onda, ako je ni{ta...“ Vawa je krenula rukom ka Vlajkovom rancu, kao da bi da mu ga nabaci na le|a.

61

„Ja ostajem.“ Ni sam nije znao {ta }e da izgovori. Kao da su re~i same odlu~ile. Kao da se odluka prelomila na vrhu jezika.

Nije bilo ~vrstine u tom ostajem. Ispalo je nesigurno, skoro nerazgovetno. Kao da se ne~ega stidi ili zbog ne~eg pravda. „Ti ... {ta?!“ Vawa ga je pogledala zblanuto, retko bi iz prve razumela neo~ekivano. „Ja ostajem“, stajalo ga je silnog napora da to ponovi, da se odupre sili koja ga je vukla da se pridru`i svima. Osetio se klonulo, iscrpqeno. Oslonio se o drvo, da povrati bar deo snage. „Kako to misli{ – ostajem?!“ sunula je Sowa, svadqivo.

Princ je prete}i zare`ao. „Tako lepo, dogovor je dogovor“, odvratio je, ve} ~vr{}e.

Podigla se bura.

Sima ga je optu`io zbog tvrdoglavosti, Sowa zbog sujete kojom kvari svaki provod. Kidisalu su zajedno.

Da, zaista su bili su dobro uigrana, uskla|ena bojna ma{ina. Ho}e da ih li{i u`ivawa u me~u godine, prebacili su mu Lazar i Todor. Naspelo mu je da je mu~i, prekorela ga je Vawa. Lena je poku{ala pomiriteqskim tonom: „U prirodi nam je bilo predivno, ali i civilizacija zove.“ Tamara je stisla ubledele usne.

Nije odgovarao na optu`be. Nije imao razloga da se brani. Oni su prekr{ili dogovor, ne Vlajko. Jasno je na kome je krivica. Samo je ponavqao – ja ostajem; i – dogovor je dogovor.

Za~udo, napadi su ga oja~ali, umesto da ga oslabe.

Podsticali su ga na otpor, ne na predaju. Ne}e popustiti. Ne sme da popusti. Ina~e je gotov.

Kao da je, uz ne~ujan prasak, pukla neka opna.

62

Sima je prezrivo odmahnuo rukom: „Ko je lud, ne budi mu drug“, i krenuo ka ~amcu, pra}en ~itavom svitom.

Princ je kivno zalajao. Merkao je Vlajka sitnim, tupim o~ima, birao gde da ga }api, ~im dobije znak da kazni izgrednika. Znak je izostao. Princ se nevoqno povukao, uz jarosno re`awe. Poruka je bila jasna: Ovog puta si se provukao, ali slede}eg ne}e{. Kad-tad }e{ mi pasti zuba, a onda }e{ da plati{ za sve.

Tamara se vukla na za~equ, pognute glave.

Lena se izdvojila iz povorke, da poku{a jo{ jednom.

Posredovala je pri nesporazumima, nesuglasicama, za|evicama, sukobima, sva|ama. Uzela je na sebe da poravna, zagladi, odr`i sklad, uspostavi naru{enu slogu. Svoju posredni~ku ulogu je obavqala krajwe ozbiqno. Bila je uporna, pa i nasrtqiva.

Do{li su zajedno, treba zajedno i da odu, poku{avala je da ga obrlati. Dru{tvance su, treba da se dr`e skupa, ne da se rasipaju. Kako misli da sam zano}i?

Zar ga nije strah? Ko zna ~ega tu ima i ko tu po no}i zalazi? Kako }e da se vrati?

Vrati}e se ve} nekako. Ima na~ina i na~ina. Zamoli}e nekog da ga preveze. Zalaze ovde i drugi. Nije Sima jedini na svetu koji zna za ovo ostrvo. Iako se pona{a kao da jeste. Prepliva}e, ako treba. Ako ni{ta drugo, zva}e re~nu patrolu.

Nije uspela da podrije Vlajkovu voqu. U pogledu joj je bqesnuo bes. Te{ko je podnosila posredni~ke poraze.

Vawa je u{la u ~amac odmah iza Sime i Sowe. Pre wih i nije mogla. Tek posle Sime se smelo stupiti u wegov ~amac, nikako pre wega. Tek posle Sowe se moglo kro~iti iza Sime, nikako pre we. Po`urila je Vawa, po`urila. Ako je, neka `uri.

Vawa se uvek i u svemu slagala sa ve}inom. I zamerala mu {to pre~esto {tr~i, dovode}i je u nepriliku.

Vlajko je, naprotiv, sebi zamerao da se previ{e uklapa.

63

Tamara je zastala na obodu reke, upitno, u nedoumici. Bilo je mo`da dovoqno da joj neko ne{to dobaci, da poku{aju da je po`ure, da joj prebace zbog oklevawa, da uhvati Todorov uznemireni – ne}e{ vaqda – pogled, pa da srdito dune kroz nos i zabaci glavu odse~nim, prkosnim trzajem. Vlajko je voleo taj trzaj, a vi|ao ga je sve re|e i re|e.

Trzaja nije bilo.

Otisli su se. Ako, i ne trebaju mu. Boqe je bez wih.

Lagodnije, prostranije, slobodnije. Nema naloga, nema prekora, nema nadzora. Nema pritiska, te`ine, teskobe. Odre{ene su mu i ruke i noge. Mo`e da radi {ta mu se ho}e, da ide kud mu se prohte, mo`e da se ludira do mile voqe, ako mu je do toga. Niko ga ne sputava, nikome ne mora da pola`e ra~une.

U`iva}e u samo}i. Samo}a je sloboda.

Kao da se prenuo iz sna i, u neverici, protrqao o~i.

Otkud se tu zadesio, sa tim svetom? Kako mu se to dogodilo? Gde je i kada zabasao?

Najboqe }e bit da ih vi{e nikada niti vidi, niti ~uje. Da raskrsti sa wima. Da ih i{~upa iz svog `ivota.

I Simu i Sowu, i Lenu, Lazara, Todora. I Vawu, svakako. Pogotovo Vawu. Izuzeo bi jednu jedinu osobu.

Zato {to...

Izbaci}e ih iz svog `ivota. I{~upati.

Vreme je za veliko spremawe. Nakupilo se previ{e toga. Ne dopu{ta mu da di{e.

Osetio se bodro, nadmo}no, kao ~ovek koji je prelomio.

Pomi{qao je Vlajko povremeno na veliki rez. Da, kao no`em prese~e `ivot nadvoje. Ali je ta pomisao bila slaba{na, udaqena, nestvarna. Previ{e `itka za nameru. Sada, me|utim... Sada...

Bio je ponosan na sebe. Istrajao je iako su svi odustali. Jedini je ispo{tovao dogovor, a dogovor je dogovor. Vrzmalo mu se po glavi paperjasto pramewe 64

izreke o re~ima i rogovima. Prijatno ga je golicalo, to paperje.

Svetlost se svela. Izgubili su se i posledwi izletnici. Ako su se izgubili. Sada je ostrvo samo wegovo.

Ili nije, ukoliko na drugoj strani ima ku}a i splavova, te{ko je poverovati da ih nema i da je ba{ ovo mesto po{te|eno vikedan{ke najezde. [teta {to ga za dana nije obi{ao da ustanovi kako zaista stoje stvari. Da Simu raskrinka do kraja. Sada je kasno. Gde da tumara po tami? [ta ako negde zaglavi, ho}e li umeti da na|e put natrag? Boqe je da sa~eka jutro. Nema pri sebi ni baterijske lampe, zaboravio je da je ponese. Zapravo, nije ni zaboravio, nije ni pomislio na tako ne{to. Da je Vawa tu, ne bi propustila priliku da mu natrqa nos zbog nemara, neozbiqnosti, nesposobnosti.

Sima, me|utim, sigurno nije zaboravio lampu. Sima nikada ni{ta ne zaboravqa. Uvek misli na sve. Uvek sve predvidi. Nikada ni{ta ne propu{ta. Ni loptu ne}e smetnuti s uma a kamoli ne{to krupnije. Zato {to Simina glava, rekla bi Vawa, nije {upqa. Za razliku od Vlajkove.

Vlajko je mrzeo da vu~e stvari sa sobom, da se tovari, nije nije magare. Odbijao je da predvi|a. Dra`a mu je bila zagonetna neprozirnost onog {to }e uslediti. [ta ako nema lampu? Ne mora nikud da luwa pre zore, nije mu nu`no. Ni{ta mu vi{e nije nu`no, to je najlep{e u svemu. Skrasi}e se tu gde jeste. Posmatra}e reku, nebo, ra{trkane svetlosti na obali, obrise ~amaca, brektave mase {lepere koji lagano promi~u.

Pusti}e misli da nesputano teku. Mo`da dospeju do onog druga~ijeg `ivota koji }e zapo~eti posle raskida sa prethodnim. Koji je, zapravo, ve} zapo~eo, wegov ostanak je raskid. Ili nije? Ili tu ne{to nedostaje? [ta? Recimo, zakqu~no razja{wewe sa Vawom. Veliko finale. Bez toga bi sve ostalo nedovr{eno. Ili bi se tek onda sasvim zapleo? Razja{ewewe bi se neminovno pretvorilo u razra~unavaje, u me|usobno optu`ivawe, 65

tako to ide. Trudili bi se da jedno drugom uvale ose}awe krivice, na to bi iza{lo. [ta }e mu to?

Ipak, mora}e i da se ~uju i da se vide. Lako je re}i – vi{e nikad, ali je daleko te`e izvesti. Ima tu niz prakti~nih stvari koje, hteli ne hteli, moraju zajedno da razre{e.

Ho}e li se sve nastaviti kada se ~uju, kada se vide?

Ho}e li nadvladati u`asavaju}a sila inercije? Ili }e imati dovoqno voqe, pribranosti, snage da se odupre?

Trebalo je da se davno razi|u, ali nisu. [ta ako su vezani neraskidivim niitima? [ta ako su jedni drugom postali neophodni? Ako ni zbog ~eg drugog, a ono da se glo`e. [ta ako su se navukli na uzajamno mrcvarewe, pa bez wega vi{e ne mogu?

Nije samo do Vawe. Nije samo do dru{tvanceta. Ima tu povi{e toga {to treba pospremiti. Gomilalo se godinama. Zar da i daqe popuwava novinske stupce muvqim ispquvcima? Kakav bi mu to druga~iji `ivot bio? Ali, {ta drugo da radi? Kakav novi posao da zapo~ne? Gde da ga na|e? U novinama se bar uhodao, zauzeo neko mesto, nije posebno, nije zna~ajno, nije istaknuto, ali se ipak uglavio. Ho}e li mu se otvoriti, ho}e li mu se ukazati ne{to drugo, ili je sve ve} zauzeto, kao sedi{ta u gradskom prevozu?

U rukama dr`i slabe karte, daska do daske, ne sme da se zale}e i zaigra na krupno. A nije umeo, niti se usu|ivao da blefira. [ta god da dobije, dobro je pro{ao, mogao je gore.

Zbiqa ga je obavijala, vezivala mno{tvom lepqivih niti, te{ko ih je raskinuti.

Srce mu je klonulo.

Obrisi i zvuci su poprimili ne{to prete}e. U Vlajka se uvukla strepwa. ^ak je i zadrhtao, uprkos toploj letwoj no}i.

Obreo se u nepoznatom, bez za{titni~ke navike koja pripitomqava svakodnevno okru`ewe, ~ine}i ga bar prividno bezopasnim.

66

Strahovi se se razmileli, razmahali, pomamili.

Kakvo je to krckawe? Da mu se neko ne prikrada, sa ubila~kim namerama? Neki ~ovek, neka zver? Da li ga to iz `buwa vrebaju dva u`arena `uta oka? Ho}e li pristati uz ostrvo ~amac koji se pribli`ava? Koga li nosi?

Pijanu, ufiksanu, razularenu bandu, `eqnu i`ivqavawa? Svirepu sektu ~ijem }e obredu poslu`iti kao dobrodo{la `rtva? Krimose u bekstvu koji }e ukloniti nezgodnog svedoka? Kakvog usamqenog o~ajnika, koji u slepom besu satire sve {to mu se na|e na putu? Poskakuje li to u dubini ostrva svetlost baterijske lampe? Kome otvara put? Kakav je to {u{tavi zvuk? Da nije zmija?

U`asnuo bi ga i wen dodir, a kamoli ujed.

Umesto slobode, samo}a je postala strah.

Nije trebalo da ostaje. Preglupo je da ovako skon~a.

Da bar ima ~ime da se brani. Nije naoru`an. Nema ~ak ni no`. Prezirao je oru`je. I qude koji u oru`ju nalaze uto~i{te. Sada ga je po`eleo, da ubije zebwu.

Sima je, naravno, imao revolver. I vukao ga je sa sobom, da za{titi svoju dragocenu li~nost.

Vlajko je poku{ao da sebi o~ita bukvicu. Koji ga je |avo spopao? ^emu tolika bojazan? Nije ni u kakvoj divqini. Nema tu ni vukova, ni medveda, ni drugih zveri. Niti zmije, i ako ih ima, ba{ wega tra`e. Kakve bande, kakvi krimosi, kakvi narkosi, kakve sekte? Sve se to vrzma po gradu, ne po ostrvima. O~ajnici se motaju ulicama, ne vozaju ~amcima.

Nije i{lo. Strah je bio ja~i od svakog razloga. Na ostrvu je bio uqez. Tu nije imao {ta da tra`i. Zato }e biti odstrawen. Na ovaj ili onaj na~in.

U isku{ewu je da posegne za mobilnim. Da nekog nazove, bilo kog. Koliko da ~uje poznati glas. Makar i Vawin, izdajni~ki. Da, makar i wen. Ili da se prepusti radio talasima, da ga ponesu.

Odoleva. Povezanost je privid. Samo}a istina. Uvek si beznade`no, neizle~ivo sam. Ho}e da se dr`i istine, makoliko opora, makoliko zastra{uju}a bila. La`i su 67

ga iznurile, istina }e mu uliti novu snagu. Ukoliko odavde iznese ~itavu ko`u, ukoliko do~eka spasonosni osvit.

Pribio se uz hrapavu koru drveta. Nastojao je da bude {to ti{i, {to neprimetniji, da ne privla~i pa`wu. Ne bi da bude ne~iji plen.

Ho}e li ikada sti}i jutro? ^itave no}i }e ostati budan. Na stra`i.

Eh, budan. O~i su se sklopile, svest zamrla, neosetno.

Prenuli su ga glasovi. Izletni~ka grupa je birala gde da se smesti. Vazduh je izgubio jutarwu bistrinu.

Vlajko se protegao, sav utrnuo, sa zuje}om prazninom u glavi, {upqinom u grudima. Ose}awa i misli su se lagano vra}ali, pristizali su iz neke neizmerne daqine.

Prva se probila qutwa. Op{ta, sveobuhvatna, nevezana za ovo ili ono. Qutwa je prizvala Vawu, Vawa je prizvala izdaju. Mora}e da joj sve saspe u lice. Bez toga rastanak ne}e biti pravi.

Pri{uwao se stid. Zbog bezrazlo`nog strahovawa.

Poku{ao je da ga otrese, kao {to se stresaju gran~ice.

Izletnici su se okupqali. Kako je krenulo, bi}e vi{e sveta nego ju~e. Ili mu se samo tako ~inilo. Zato {to je sam. Kada si u grupi, slabije zapa`a{ ono {to je izvan we. Kao da ti i pogled i pa`wu ne{to dr`i na uzdi.

U svakom slu~aju, ostrvo je provaqeno. Provaqeno, re}i }e Simi. Da ga povredi, da ga ponizi, da ga spusti na zemqu. Sima je prezirao provaqena mesta. I jo{ vi{e qude koji odlaze na takva mesta. [ta je za Simu, nije za svakog. [ta je za svakog, nije za Simu. Sima je ube|en da nije svako. Sima umi{qa da je Neko. A zapravo je niko. I to }e mu re}i, da je niko.

Ostrvo }e svakako obi}i. Zanima ga ~ega sve tu ima.

Dosadilo mu je da sedi na jednom mestu. Uko~i}e se, ako se ne makne. Ura{}e u tlo. I glad je stala da svrdla 68

stomak. Vode jo{ ima, ali od hrane ama ba{ ni~eg.

Oslonio se na Lenu i wen naranxasti fri`ider. To mu nije bilo pametno. Naro~ito ne kada ima{ posla sa tako nestalnim, nepouzdanim svetom, kome dogovor ne zna~i ni{ta. Vaqda }e se negde na}i neka prodavnica.

Zakora~iv{i, otkriva da ga noge slabo slu{aju. Ni u glavi mu nije ba{ sve bistro. Klecav je, lelujav. Ipak nekako gura. Samo da ne odustane. Uskoro mu korak postaje ~vr{}i, glava bistrija. Glad se povla~i, kao da je kretawe suzbija.

Zaputio se stazom ka unutra{wosti ostrva, da ga prepre~i. Nai{ao je na ra~vawe. Da udari levo? Da zagrabi desno? Nikako, nastavi}e pravo, tako }e najpre sti}i na suprotnu stranu. Staza se, me|utim, su`avala.

Sve gu{}e {ibqe mu je zatvaralo put. Zadobio je i par ogrebotina, poku{avaju}i da se probije. To ga je qutilo. Ovako ne ide. Sav }e se izgrebati a ne}e daleko sti}i. Boqe da se vrati. Da skrene na ra~vawu? Ko zna kuda vode ti pobo~ni puteqci. Verovatno nikuda.

Najpametnije }e biti da udari kru`no, obalom. ^ega god da ima na ostrvu, te`i}e reci. Zaputio se ulevo, bez nekog posebno razloga. Mogao je i desno, ali nije.

Sima, me|utim, ne bi krenuo nasumice. Znao bi za{to bira jedan ili drugi pravac. I ne bi se zaglavio u {ibqu. Dobro bi se obavestio, dobro promislio, dobro procenio pre nego {to i{ta preduzme. Nema {ta, Sima je bio smotren, promi{qen, obave{ten. Dok Vlajko...

Vlajko je srqao.

Ova pomisao ga je kosnula. Ipak, bodrio je sebe.

Hajdmo, hop, pru`imo korak, kada smo ve} krenuli. Jo{ samo malo pa }emo nai}i na splav, na ku}icu, na prodavnicu. Ima ih. Mora ih biti. Kao {to ima izletnika. Kao {to...

To jo{ samo malo se odu`ilo, a ni~eg na vidiku izuzev stabala i `buwa, vode i trave. Sada je ve} skoro svakim korakom ose}ao kako iz wega hlapi voqa. [ta mu je naspelo? [ta uop{te ho}e? Zar je uop{te va`no 69

ima li na ostrvu ku}a i splavova ili ih nema? Zar je uop{te va`no je li Sima u pravu ili nije? [ta bi, da ga svrgne s trona? Za{to? Na tronu nekog mora biti.

Taj neko je potreban i Sowi, i Vawi, i Todoru, i Leni, i Lazaru. Ako Sima ho}e da bude poglavar, neka mu bude. Vlajko nije zainteresovan da zauzme wegovo mesto. Morao bi da vu~e ~itavo dru{tvance a nije mu do toga. Ima pre~eg posla.

Vra}a se nogu pred nogu, smla}en.

Odluke se tope, namere nestaju, `rvaw `ivota ga meqe. Upao je u nekakav mehanizam i ne zna kako da se iskobeqa. Taj mehanizam ga je uhvatio, povukao i vi{e ne pu{ta. Nosi ga, na pokretnoj traci, od jutra do ve~eri, od dana do dana, od nedeqe do nedeqe.

Zabrujao je mobilni.

Do}i }e za jedno sat vremena, da ga pokupi, poru~io je Sima. Dosta se naizmotavao. Istina, nije zaslu`io da na wega gubi vreme, ali je Vawa molila.

Nije stigao da odgovori. Sima nikada nije ~ekao odgovor. Nije postavqao pitawa, izdavao je zapovesti.

Dakle, Vawa ga je jo{ jednom izdala. Ponovo mu je smestila. Molila je za Vlajka, i to nikog drugog do Simu. Za{to? Da ga ponizi, ni zbog ~eg drugog. Ako, neka je.

Neka ga i Sima, neka do|e ako mu se dolazi. Neka navu~e bele pantalone i mornarsku ko{uqu. Neka natakne kapetanski ka~ket sa zlatnim sidrom. Neka povede i Sowu i Princa. Neka dovu~e i Lazara i Lelu, i Vawu i Todora.

Vlajku je sasvim svejedno. Ionako ne}e biti ni reza, ni velikog spremawa. Ne, nisu odlo`eni, ne vredi da se te{i zavaravawem. Ne mo`e ih biti.

Obrisao je ~elo nadlanicom.

Na obali se pojavila Lena, posrednica. Za svaki slu~aj, ako zatreba ube|ivawe. Nije bilo neophodno.

Krenuo je sa wom ka ~amcu pokorno, bez opirawa.

70

Princ ga je, osuje}enog odmetnika, do~ekao prezrivim lave`om. Sima nije rekao ni re~. Nije ga ~ak ni pogledao. Poslovno je pokrenuo ~amac.

Lena je pokroviteqski spustila ruku na Vlajkovo rame. „Tako i treba. Ipak smo mi dru{tvance. Treba da se dr`imo skupa. Svakog mo`e da zadesi `uta minuta ali, pre ili kasnije, prevlada mo} pozitivnog mi{qewa.“ Hm, `uta minuta, pomislio je Vlajko. Da}u ja wima `utu minutu. I dru{tvance, i pozitivno mi{qewe.

Caknu}u kat-tad Princa cipelom me|u rebra, da zaski~i. Bar toliko mogu da u~inim.

Osokolila ga je pomisao na Prin~evo ski~awe. I to je neki u~inak. I to je neka pobeda.

Dejan Simonovi} ro|en je 1960. u Vrawu. Objavio je slede}e kwige: Kroja~ iz Ulma (roman), Pegaz, 1987; Neodoqiva dra` poziva (sotija), „Filip Višwi}“, 1992; Zaklon (roman), elektronsko izdawe autora 2010.

Ure|ivao je prozu u ~asopisu Kwi`evna re~.

71

Sr|an Papi}

DA LI MOGU?

Qudi ka`i da sam ja najmalerozniji slu~aj u ovom malom gradu.

Ja mislim da oni gre{e.

MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. Ja sam svirao u rokenrol bendu koji je na kraju propao. Ona je oti{la na studije koje su na kraju propale.

Bili smo jedno za drugo.

MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. Qudi se ven~avaju sa osamnaest u ovom malom gradu.

Na svadbi im zvanice iza le|a govore: „Uzeli se iz qubavi“ dok prevla~e rukom preko stomaka opona{aju}i trudnicu.

Qudi se ven~avaju sa osamnaest u ovom malom gradu.

Ili se ne ven~avaju uop{te.

MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. Mi smo bili ne{to posebno.

Trajali smo. Tek tako.

Ja sam mislio da smo mi bili ne{to posebno.

MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. 72

Meni se raspao bend i ja sam rekao: „Kopa}u kukuruze. Ako treba“ Wu su roditeqi vratili sa studija i ona je rekla: „Treba da se razi|emo“ Ja sada ru{im ku}e. Moji drugari i ja besplatno sru{imo staru ku}u i potom prodajemo upotrebqive cigle, grede i crep, dok gazdi ostaje prazan plac.

Ona radi u Direkciji za izgradwu grada.

MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU.

Ja ne znam da spavam sa drugim `enama. Kada me u kasnu no} odvela konobarica Qubena ose}ao sam se kao da su mi uzeli moju staru fotequ i podvali ne{to vrlo neudobno.

Ceo grad zna da ona spava sa direktorom.

MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. U ~itavoj Srbiji postoji samo dvadeset i {est semafora sa kojih se qudski glas obra}a slepim osobama. Ostali su uglavnom nemi. Po neki pi{ti ili pani~no otkucava, poput hronometra zarobqenog u duboku kartonsku kutiju.

U mom malom gradu se sa svih dvadeset {est semafora qudski glas obra}a slepim osobama.

MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. @ivim u ku}i na uglu. Tri metra i sedamdeset santimetara od puta. Dva metra i ~etrdeset santimetara od semafora.

73

I naje`im se na svaka tri minuta i dvadeset sekundi kada ~ujem wen glas koji ponavqa: MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. MO@ETE PRE]I ULICU. Qudi ka`u da sam ja najmalerozniji slu~aj u ovom malom gradu.

Ja mislim da oni gre{e.

Mislim da sam najmalerozniji slu~aj na planeti.

Ako izuzmete tragi~ne doga|aje koji dovode do slepila, recimo.

Ali navikao sam se. [ta }u.

Jedino mi bude stra{no kad negde u gradu iznenada ~ujem wen glas sa nekog drugog semafora a ne onog mog.

E, tad ume da bude nepodno{qivo. Zaista nepodno{qivo.

Sr|an Papi} roĂ°en je 1977. u Zrewaninu.

Kwiga pri~a: Cela glava za jednu ĹĄapku.

74

Tamara Lujak

MIHAILO

„Mihailoo! Mihailoo! ^uje{ li me?!” viknu devojka u plavom. „Ko zna gde je odlutao”, pro{aputa promrzlo. Stajala je na ivici {ume, tek korak od korita reke i zazivala napuklim glasom. Nikakvog odgovora nije bilo. ^uo se samo postojan huk vode, ni{ta vi{e. Ni poj ptica, ni udaqeni topot kopita, ni {um u granama drve}a.

Uska plava haqina pripijala se uz vitko, zategnuto telo. Natopqena rosom, onemogu}avala je nesmetan hod. Kao da nije marila za to, Revenica koraknu ka strmoj obali reke. Obazrivi koraci nisu naru{avali nabore haqine, tako je sitan bio devoj~in korak. Nebeskoplavi skuti hvatali su slabu okolnu svetlost i stotinama je puta uve}avali, pa se ~inilo da se bleda, mr{ava prilika sjaji poput meseca. Pre nego {to je stala na samu ivicu, tamo gde su stene ponirale duboko u korito reke, mesec uvre|en pojavom lepotice navu~e oblake preko sebe i udaqi se sa jutarweg neba. „Mihailo”, gotovo {apatom zazva Revenica. „Spremna sam”, zagrca mole}ivo. Ni {uma. Ni pokreta. Suze se skupi{e u uglovima o~iju i devojka zaplaka. Pa opet, spusti se hrabro do mutne vode, zadi`e skute i taman kad je htela da zagazi u hladnu vodu za~u tanan {um.

Nije odmah mogla da ga prepozna. Bio je pre kao poziv, kao odaziv, nego pravi {um raspuklih talasa.

Mihailo je dolazio, srce br`e zakuca Revenici. ^uo ju je. „Bogu hvala na nebesima”, prozbori usnama bledim kao led.

Osmatrala je reku u napetom i{~ekivawu. Voda se mre{kala pod teretom barke i boja`qivi talasi dota75

ko{e devoj~ina stopala. Revenica se strese. Nije trebalo da zagazi u vodu. Tako se nije smelo pred Mihaila.

Tanka se magla podi`e iznad vode i uskovitla {to privu~e devoj~inu pa`wu. Zastade joj dah kad ugleda iscepana jedra i visoku krmu broda. „Dolazi, hvala nebesima”, osmehnu se sa olak{awem.

Slede}eg trena la|ar se ve} primicao obali, ali Revenica se ne iznenadi wegovoj brzini. Mu~ilo ju je samo kako }e pre}i na barku iz ovog nezgodnog polo`aja. Zausti da zatra`i pomo}, ali Mihailo je ve} pru`ao ko{~atu ruku prema devojci. Lepotica se osmehnu i prihvati stisak.

Dodir be{e hladniji od svih voda koje joj behu poverene na ~uvawe. Revenica se strese, ali stupi hrabro na memqive daske i sede na tro{nu klupu. Izvu~e iz nedara zlatnik i pru`i ga Mihailu. Ovaj je pogleda slepim o~ima i osmehnu se. „Hvala moja gospo”, prozbori glasom dubokim kao korito reke kojom su brodili, „ali vile prevozim besplatno”, i zavesla svom snagom ka suprotnoj obali.

Tamara Lujak (1976, Beograd) pi{e kratke pri~e, aforizme, kwi`evne prikaze. Bavi se prevo|ewem. Objavila zbirku pri~a Vilina planina (2006).

76

Milo{ Foli}

DRAMA U PET DANA

PrologSneg je i daqe padao kada sam re{io da okrenem drugi list i po~nem sve ispo~etka. Prole}e mi je oduvek izgledalo kao idealno doba za nove po~etke. Sve {to je bilo mrtvo vi{e nije, sve se ra|a nanovo. Neobazrivi posmatra~ bi se mogao zakleti da se ni{ta u stvari nije ni promenilo. Samo je nekako ~istije...

Pisawe mi nije samo hobi ve} i na~in `ivota. Pi{em o onome {to mi se de{ava, de{ava mi se ono {to pi{em. S tim {to svemu dodajem jednu fantasti~nu notu – uvek sam junak koji ispravqa sve nepravde na svetu.

De{ava se da ponekad budem i vladar nekog udaqenog carstva, obi~no na nekom skrivenom ostrvu, gde sam obo`avan poput bo`anstva, a takve su mi i mo}i. Eh, {ta bih dao da samo jedna strana mojih kwiga bude stvarna, istinita. Ne bih vi{e sawao i zapisivao snove, ve} bih bio stvarni akter neke velike `ivotne pri~e, rata, pobede, qubavi, smrti...

Razigrane iluzije nisu mi davale mira. Zaista sam `eleo da ne{to promenim u svom `ivotu i da najzad budem shva}en ozbiqno od strane drugih, ali i od strane sebe. Nije prijatno kada ti svi govore da se okane{ tih sawarija i da se vrati{ u realnost. Da napusti{ sigurnost svog stvorenog sveta i pre|e{ u ne{to novo, jo{ nedo`ivqeno. Najgore je kada i sam krene{ da veruje{ u to i prihvati{ da si izgubqen slu~aj. Zar zaista i posle pet godina mogu da poverujem da }e se nekome svideti moji „romani“ i da }e se udostojiti da ih izda, da se i ja predstavim svetu kao neko dostojan wegove pa`we.

77

Mislim... I daqe mislim, ali ne ose}am da stvarno postojim. Barem ne onako kako bih `eleo. Stojim izme|u realnosti i sna, na margini, negde gde sam siguran... siguran od samoga sebe. Realnost je ono {to je istina, vu~ji egoizam... „Bori se za sebe!“ govore svi. Kako to da nau~im, kako da se ne pla{im? „@ivi kao da ti je svaki dan posledwi“, govore drugi. Gde ja tu sebe da na|em? Za{to mi neko ne pomogne? „Mora{ sam!“ opet ovi prvi. Zbuwen sam!

Mislio sam da iz tog dreme`a ne mo`e ni{ta da me probudi i jedino sam se nadao nekom ~udu. ^udu sa dva lica, kako se ispostavilo. Naime, dobio sam ponudu nekog ~asopisa da napi{em kra}u pri~u za desetak dana na temu iz Starog zaveta, a uporedo sa tim sam primio poziv od majke koja me obave{tava da }e mi otac najverovatnije umreti za mawe od dve nedeqe. Na{ao sam se u ~udu! Za{to je ba{ meni ponu|en dati si`e i kako je rak tako brzo napredovao do ta~ke bez povratka!?

Kosmos je pun praznih re~i koje povremeno zatrepere u etru. Tako sam se i ja ose}ao, kao re~ izme|u dve praznine. Kontradiktorno ili ne, morao sam da iskoristim pru`enu priliku, a u isto vreme da budem sa ocem koji se sprema da napusti ovozemaqski `ivot.

Tim sukobom po~iwe moja prva `ivotna drama koja }e me zauvek promeniti.

EpizodijDan prvi Krenuo sam put rodnog kraja potpuno opremqen za pisawe. Poku{ao sam psihi~ki da se spremim za susret sa ocem, ali nisam znao {ta da o~ekujem. Posledwi put kada sam ga video bio je pun `ivota i spreman na sve da bi pobedio bolest. U svojoj naivnosti verovao sam da je samouverenost dovoqna te sam ga zbog li~nih neda}a u 78

potpunosti zapostavio. Grizla me je savest zbog toga i `eleo sam da mu to na neki na~in nadoknadim. Nisam bio siguran kako da se postavim, ali sam se nadao da }e situacija ve} sama iznedriti neko re{ewe. Re{ewe povoqno za obojicu. Do tog trenutka to nije bila opcija. Netolerantan prema autoritetima bilo koje vrste, kakav jesam, nisam mogao da dozvolim da iko upravqa mojim `ivotom, pa ni moj otac. Pome{ana ose}awa nisu mi davala mira, te sam od tolike izmorenosti zaspao u autobusu.

I{ao sam u susret svome tvorcu, svome sudiji.

Sawao sam da sam Adam kome Bog dozvoqava da se vrati u Rajski vrt, svome po~etku, svojoj sudbini. Retko kada sawam i{ta {to ima veze sa realnim `ivotom, pa me je ovaj san prili~no zbunio. „O tome zna~i treba da pi{em!“ pomislio sam i nasmejao se surovoj ironiji `ivota. Smeh mi se ~inio kao jedini lek protiv realnosti. Tada sam ve} u potpunosti zanemario svoje fantazije. ^inile su mi se nekako de~a~ke, neistinite, la`ne, mo`da ~ak i pokvarene.

Kako se bli`io kraj mog putovawa, ose}ao sam da se bli`i i kraj mog dotada{weg `ivota. Ipak, s verom u boqe, neodlu~no sam nastavio daqe. Zgrada u kojoj sam proveo ve}i deo `ivota nije se razlikovala od mog se}awa na wu. Jedan prozor, koji gleda na ulicu, malo je napukao i trebalo ga je zameniti pre zime. Oluci su se spustili skoro do tla od te`ine snega. Zbog mokrog snega imao sam ose}aj da je hladnije nego {to ina~e jeste. Sve ostalo je vaqda ostalo isto. To je sve {to sam primetio dok sam stajao ispred i hipnotisano posmatrao obode oronule zgrade. Majka me je primetila gledaju}i kroz napukli prozor i stra{qivo me pozvala unutra. Jo{ uvek sam nepomi~no stajao ispred zgrade i gledao u jednu ta~ku. Ne znam {ta sam tada ose}ao. Neznawe mi je dobro do{lo u tom trenutku. Kip je popustio i na kraju sam ipak u{ao unutra, ali iz nekog razloga sam bio ravnodu{an. Trebalo je da me grize 79

savest, ali nije. Nije mi ba{ bilo jasno za{to... mada, svejedno...

U{ao sam unutra i hodnik koji je vodio do sobe nikad mi se nije ~inio kra}im!? Bitno je da sam stigao na vreme, bio sam tu da dam svoj skromni doprinos ne~emu {to nisam razumeo. Ugledao sam oca skru{enog u krevetu i koliko sam mogao da procenim, nije imao vi{e od 30 kilograma. Li~io je na monaha pri kraju posta. Seo sam pored wega, dr`ao ga za ruku i pomislio kako nikada nisam primetio veli~inu wegove {ake.

Izgledala mi je preveliko za wegovo telo. Proporcija mi mo`da nije najja~a strana, ali ne{to tu nije kako treba. Setio sam se... Zglob je bio previ{e mali da bi pravilno dr`ao tu {irinu {ake. Barem je tako izgledalo iz moje perspektive. ^udne li {ake!

Pitao sam majku: „Kako si?“ Zbuweno me je pogledala i potvrdno klimnula glavom. Pogledala je oca sa nekom tugom u o~ima i tada sam shvatio da je to pitawe u stvari trebalo prvo wemu da uputim. Ose}ao sam se... zbuweno... Gledao sam u pod i ~ekao da pro|e. Ali {ta?

Nisam znao. Nadao sam se vremenu, vreme vaqda jo{ uvek prolazi.

Stigao sam kasno popodne i po{to sam bio umoran, hteo sam makar da napi{em teze za pri~u pre nego {to legnem da spavam. „Kwiga postawa“. Hm, nastanak sveta dok moj u isto vreme donekle nestaje. Da nisam ja u pitawu, mo`da bi mi se svidela ironija. Volim ironiju. Nisam napisao ni{ta i iznerviran legao da spavam.

Iz sobe je izba~eno sve {to je bilo suvi{no da ne bi skupqalo pra{inu. Ostala su dva kreveta – u jednom je le`ao moj otac, u drugom ja. Sklopio sam o~i i poku{ao da ~ujem ti{inu. Smirio sam se i probao da zaspim.

Otaca di{e, ali usporeno i zato se jedva ~uje. Ostatak no}i sam proveo oslu{kuju}i da li se ~uje jo{ ne~ije disawe sem mog, te nisam uop{te spavao. Prvi znaci svetlosti mi govore da dolazi novi dan.

80

Dan drugi Novi dan, nova iskustva. Tako bi barem trebalo da bude. Umorno sam gledao {ta se de{ava oko mene. Majka je poku{avala da odagna pogubne misli rade}i nepotrebne poslove po ku}i, dok je otac poku{avao da se udobno smesti u krevetu shvataju}i i sam da je to nemogu}e. Ne znaju}i kako da doprinesem poboq{awu sutuacije, poku{ao sam barem ne{to da napi{em. Te{ko sam se koncentrisao, ali bio sam uporan. Tu moju rastr`anost je prekinuo otac pozvav{i me: „Sine“.

Gledao sam wegove krupne o~i, ignori{u}i ostatak wegove figure. Pozvao me je da pri|em. @eleo je da mi saop{ti ne{to te sam prislonio glavu wegovim ustima. Ne`no mi je {apnuo da ne brinem i da }e me ~uvati odozgo. Ostao sam pribran, koliko je to bilo mogu}e, i nisam pokazivao bes koji sam osetio u tom trenutku.

Odozgo! [ta zna~i to „odozgo“? Nisam verovao u Boga, a kamoli u neku praznu verziju Raja. Bio sam qut i diskretno se odmakao i nastavio sa radom. „...Bog je stvorio sve(t)...“ „...Bog }e uni{titi sve(t)...“ To je sve {to mi pada na pamet. Mora}u da nastavim drugi put. Sada imam va`nije misli na pameti. Recimo, kako da olak{am ocu da se pomiri sa time {to ga ~eka. @elim da ga nateram da shvati da nije sve tako crnobelo kao {to on misli. @elim da razume koliko }e mi nedostajati.

Umor me sti`e i poku{avam da zaspim. Sama ideja o ga{ewu jednog `ivota koji mi toliko zna~i ne da mi mira i ne uspevam da se uspavam. Pritom mi majka neprestano skre}e pa`wu svojim nelogi~nim kretawem po ku}i. Za sada se uspe{no borim ignori{u}i je.

Ignorisawe porodice mi je oduvek i{lo od ruke. Zbog ~ega bih sada mewao ve} ste~ene navike! Bio bih kontradiktoran.

81

Posmatram oca i poku{avam da utvrdim da li se kojim slu~ajem wegovo stawe ikako mewa. Nisam u potpunosti siguran, ali mislim da nastavqa po starom.

Odnosno, onako kako sam ga i zatekao. I daqe sam veoma qut na wega {to Bogu pridaje ve}i zna~aj nego nama – wegovoj porodici. Kakav je to ~ovek koji se miri sa postoje}im stawem i ne bori se sa takozvanom sudbinom. Sudbina, Bog, `ivot! Nespojivi entiteti koje ~ovek uporno spaja. U svakom slu~aju, odlu~an sam da razbijem te iluzije i poka`em ocu pravu istinu wegovog postupka. Mora da se bori, mora da `ivi! ^itam Kwigu postawa i upore|ujem sa ostalim epovima nastalim pre prve kwige Biblije i tada po prvi put uo~avam sli~nosti izme|u mitova svih naroda, nacija, rasa. Moje odu{evqewe ne mo`e da se zaustavi na tihom likovawu, ve} moram to da obelodanim prisutnima. Iz sveg glasa po~iwem sa besedom o tome kako judaizam i hri{}anstvo nisu originalne tvorevine, kako su pokrali sve od ve} stvorenih religija i mitova. Po~eo sam da se smejem kao ludak.

Majka me je gledala upla{eno, otac tu`no. Ose}ao sam se nelagodno. Ali sam dokazao svoje! Svi su ignorisali moj ispad {to je verovatno i bilo najboqe. Svakako je boqe nego poku{avati razumeti razloge za tako ne{to.

Pla{io sam se da ih nema.

Kako je prolazio dan, sve je slabija bila moja veza s realno{}u. Mislim da sam video nekoliko vilewaka i par patuqaka kako su veselo protr~ali pored mene, zadirkuju}i jedan drugoga, poput dece. Nasmejao sam se i nastavio da ignori{em pojave oko sebe. Pogledao sam oca i u~inilo mi se kao da ho}e ne{to da mi ka`e.

Bajkovita bi}a su nestala. Rekao mi je da Bog ima plan za svakoga od nas i da smo mi qudi du`ni da se prepustimo wegovoj voqi. Ose}ao sam se kao Isak koji ipak biva `rtvovan. @rtvovan Stvaraocu. U ovoj pri~i ja sam Ru{ilac.

82

Dobijam inspiraciju za pisawe i pi{em opelo Bogu.

I ja stvaram – kroz ru{ewe. Pi{em brzo i rukopis mi je ne~itak, ~ak i za moje pojmove. Nisam stao sve do ve~ere, kada me majka prekida, i sa nekom nostalgijom u glasu upita, {ta bih voleo da jedem. Odavno me niko to nije pitao. Prijalo mi je. Shvatio sam da sam zaboravio na oca i ~iwenicu da on ne mo`e ni{ta da jede. Pozlilo mi je i povratio sam. Ose}ao sam se boqe.

Radovao sam se no}i i nadao sam se da }u se malo odmoriti. U sobi – isti raspored. ^ula su mi o{trija nego ikada. Otac di{e! To je bitno, samo je to bitno...

Di{e... Sko~io sam iz kreveta, uzeo oca pod pazuh, odleteo zajedno sa wim na planetu Hipokratiju i izle~io ga. Bio sam zadovoqan sobom. Najzad sam uradio ne{to korisno za svoju porodicu i sebe. Ipak nisam beskoristan. Bio sam sre}an... ustao sam i proverio da li zaista di{e. Disao je i samo to je bitno.

Disao je... A ja opet nisam spavao. Sun~ev zrak mi je padao na lice. Do{ao je novi dan. Sneg i daqe pada.

Dan tre}i Ose}aj da sam beskorisnostan me opet nadvladava.

Kao da ni{ta konstruktivno nisam uradio u prethodna dva dana. Imam ose}aj da iza mene ostaje samo pra{ina.

Svi mi imamo tamnu stranu koju ne `elimo da poka`emo ostatku sveta. Sve {to pokazujemo su dugine boje kojima skrivamo svoje pravo Ja. A da li je duga dovoqno jaka iluzija, pokaza}e vreme...

Kretawe mi postaje sve sporije usled nedostatka sna. Otac se ionako ne kre}e pa ne bih mogao da procenim..., ali ~ini mi se da se i majka dosta sporije kre}e.

Umorna je od svega. Potreban joj je odmor. Razumem je.

Nije joj lako da gleda svog supruga, `ivotnog saputnika, potencijalnog za{titnika, kako bespovratno pada u ambis. Ostaje sama i svesna je toga. Bi}u ja tu, povre83

meno, ali nije to isto. Neke navike ostaju navike, neke prevazilaze svoju svrhu i postaju ne{to vi{e, suptilnije – ose}aj.

Trudim se da odr`im koncentraciju i napi{em do kraja zapo~etu pri~u. Vi{e nisam tako entuzijasti~an i pi{em daleko sporije. Na ni{anu mi stoji ustreptelo hri{}anstvo koje poku{avam sarkazmom da obesmislim. ^ini mi se da sam uspe{an. Misli mi se me{aju.

Nemam ose}aj da li je logi~no to {to pi{em. Prestaje da mi bude bitno. Iznena|en sam. Ravnodu{an sam. Tu`an sam.

Posmatram oca i poku{avam da razumem izraz spokojstva na wegovom propalom licu. I on je ravnodu{an. Mo`da glumi zbog majke i mene, ali nije on tako dobar glumac. Besan sam na wega i trudim se da ne razmi{qam o tome. Me|utim, on me ponovo poziva k sebi da mi ne{to saop{ti. Tra`io sam izraz dvoumqewa u wegovim o~ima. Nisam ga na{ao. Pri{ao sam mu. „Ti si sada glava porodice, sine, i mora{ da brine{ o svojoj majci i sebi. Ne brini za mene, za mene su se vi{e sile ve} pobrinule. Poku{aj da `ivi{ normalno i bez kajawa. Kajawe }e te uni{titi. Radi kako misli{ da treba, s tim {to gledaj da pritom ne naudi{ nekom drugom. Tako }e{ posti}i svoj maksimum. Ja sam se trudio da pru`im sve tebi i tvojoj majci. Mo`da nisam bio najuspe{niji u tome, ali veruj mi, dao sam sve od sebe.

Barem sam verovao da je tako. Veruj u sebe i veruj u qude, jer mi smo naslednici carstva bo`ijeg. Slava Wemu i slava svemu svetom. Amin!“ Wegov govor je vi{e bio upu}en Bogu nego meni. Ja tu sebe nisam prona{ao. Posle toga mogu samo da se zapitam, da li svi qudi na samrti vi{e obra}aju pa`wu na zagrobni ili na ovozemaqski `ivot?! Vi{e nisam bio qut. @alio sam ga. ^ovek koji je celog `ivota bio zagovornik slobodnog, u hri{}anskom smislu, amoralnog na~ina `ivota, poku{ava da se dokopa bla`ene ve~nosti. Zar je to cena koju svi pla}amo na kraju? Zar 84

se odri~emo ~itavog svog `ivota? Nisam imao odgovor!

Ne znam kakav }u ja biti. Oprostio sam mu. Nadao sam se da je u pitawu samo trenutna slabost duha.

Majka je i daqe radom izbegavala direktan sukob sa stvarno{}u, tako da sam morao da se pomirim sa time da sam usamqen u svojoj borbi. Nisam znao protiv koga ili ~ega se borim, ali sam znao da }u se boriti do kraja – do smrti. Poku{ao sam da relativizujem postoje}e stawe i time joj olak{am pristup problemu. Svi moji napori su zavr{ili katastrofalno. Be`ala je u sujeverje i pseudoreligiju. Nije imala snage ni za „istinsku veru“. Pucala je pod pritiskom.

Ja sam sa druge strane bio previ{e umoran da bih logi~no razmi{qao. Ovo je tre}i dan kako ne spavam.

Tlo pod nogama je klizilo preda mnom i sunovrat mi je izgledao neizbe`no. Nisam imao gde da pobegnem.

Izgubio sam svoje snove. Svi moji an|eli su surovo pogubqeni. Ostao sam sam i izgubqen. Tu sam osetio bliskost sa ocem. Obojica smo i{li ka bezumqu. Ka paklu.

Morao sam da iza|em na sve` vazduh. Nisam iza{ao iz ku}e od kako sam stigao. Nisam imao niti vreme, niti motiv. Sada sam ve} bio prinu|en da ne bih poludeo. Znao sam da je moj postupak sebi~an, ali i ja sam samo ~ovek. Ne mogu tako lako da se izborim sa `ivotom. Oklop mi je previ{e slab.

Oti{ao sam do {ume u kojoj sam proveo ve}i deo detiwstva. Tu sam se oduvek ose}ao sigurno i za{ti}eno gustim grawem koje je nemirno plesalo iznad moje glave. Tu razboritije razmi{qam. Pitam se, {ta i kuda daqe. Ni{ta mi nije delovalo kao dobar odgovor.

Bilo mi je hladno. Zvezde su bile sjajnije nego ikada.

Pahuqe su bile ve}e nego {to ih se se}am. Vratio sam se svom toplom domu. Otac je povra}ao ne{to nalik delovima organa. Majka mu je dr`ala glavu. Ja sam poku{ao da zavr{im pri~u.

Nisam mogao da se koncentri{em. Buka koju je stvarao moj otac te{kim disawem bila mi je nepodno85

{qiva. Spustio sam glavu me|u papire i poku{ao da ignori{em sve oko sebe. Posle nekoliko minuta neuspe{ne koncentracije, digao sam glavu. Pogledao sam u oca i umesto wega video sam zmiju sa ogromnom glavom kako se kre}e ka meni i jezivim {apatom mi govori: „ti si slede}i!“. Do{la je do mene i nestala. Nisam se uznemirio. Otac je i daqe te{ko disao. Odustao sam od pisawa za taj dan. Pogledao sam kroz prozor i video zvezdu padalicu. Zamislio sam `equ. Po`eleo sam da se no}as naspavam.

U sobi smo opet ostali samo otac i ja. Poku{ao sam da se uspavam starim trikom koji sam koristio dok sam bio dete. Zami{qao sam da sam vladar neke udaqene zemqe, neka vrsta bo`anstva i da mi ~itav svet ne mo`e nauditi. Nije pomoglo. O~i su mi bile {irom otvorene. U jednom momentu nisam ~uo oca kako di{e. Upla{io sam se i brzo sko~io do wegovog kreveta ne bi li proverio da li di{e. Disao je! Sporije nego ina~e.

Pogledao me je upitno, ali je shvatio o ~emu se radi.

Opet je zaklopio o~i.

Dan ~etvrti Ve} sam ustao kada su se moji roditeqi probudili.

Zalo`io sam vatru i spremio sebi da jedem. Nisam bio gladan. Jeo sam na silu. Bilo mi je muka. Jedva sam stajao na nogama, ali nisam dozvolio roditeqima da to primete. Poku{ao sam da budem jak. Nije mi i{lo najboqe. Pomolio sam se po prvi put u `ivotu: „@elim da budem jak!“. Ne znam da li je uspelo.

Po prvi put od kako sam do{ao video sam znake poboq{awa kod mog oca. Vi{e je jeo, nije povratio ni{ta, lice mu vi{e nije bilo tako tmurno i po prvi put se za ovih par dana nasme{io. Bio sam presre}an!

Zar je mogu}e da }e ipak sve biti u redu? Zar je mogu}e da tu nije kraj? Odzvawalo je bo`je ime u mojim u{ima.

Bio sam opijen nadom i verom. Bio sam ~ovek. Moja maj86

ka je tako|e videla isto {to i ja i po~ela da pla~e.

Spustila se na kolena pored oca i plakala. I meni su po{le suze. Svi smo plakali. To je vaqda porodica.

Ujediwena u svemu.

Ceo taj prizor bio bi divan da ogromna vatra nije po~ela da guta sve. Izgoreo je otac, pa majka i na kraju sam i ja po~eo da ose}am kako mi ko`a spada sa kostiju.

Ose}ao sam neverovatan bol, ali nisam mogao da pustim ni glas. Gledao sam porodicu kako se pretvara u prah i nisam mogao ni{ta da u~inim. I daqe sam poku{avao da vi~em, ali nisam uspeo. Po~eo sam da se tresem i mahnito ma{em rukama ne bi li nekako zaustavio neumoqivi plamen. Izgledao je tako `ivo.

Majka me je tresla i upitala da li mi je dobro. Zbuweno sam je pogledao i potvrdno klimnuo glavom. Nisam znao {ta se de{ava. Oboje su me gledali kao da sam lud.

Pravio sam se da to ne vidim i nagovestio im da moram da zavr{im pri~u. Ne znam da li su mi poverovali.

Nije ba{ i{lo kako sam planirao, ali sam se bli`io kraju pri~e. Sre}a me jo{ uvek nije u potpunosti napustila. Ostalo je samo da na|em poentu. Mora biti neke poente u svemu. Adam i Eva tako|e su izvukli poentu – sve {to ~ovek radi mora biti podvrgnuto op{tim principima. Jedina stvar koja mi trenutno preokupira um je blato. Zar smo stvarno tako ni{tavni spram onog Drugog, koji nije Mi? Stavio sam ta~ku na pri~u i nisam je nijednom pro~itao ne bi li utvrdio da li je sve kako treba. Bolele su me o~i. Nisam vi{e imao snage da ~itam. Dovoqno me je bolela glava dok sam ~itao Bibliju. Slova su previ{e sitna. Neko je ba{ {tedeo na prostoru. Ali nisam mogao sada time da se zamaram. Spavalo mi se.

Ose}aj spokojstva mi je ulivao nadu. I otac je bio spokojan. To me je radovalo. Nisam vi{e razmi{qao o tome. Razmi{qao sam o zimi i kako }e i ova zima morati da pro|e. Do}i }e prole}e. Sve }e opet biti u redu.

Sve }e biti isto.

87

Razmi{qao sam opet da pro{etam. Nisam imao voqe. Odustao sam pre nego {to sam i po`eleo da krenem. Spavalo mi se. Jedino sam to `eleo – da spavam. Sve se okre}e, kre}e i vra}a u prvobitni polo`aj. Dok ne pronikne u svoju su{tinu. Onda postaje svoj razlog, svoja ~iwenica. Crvena boja mi je jedino bila na pameti. Za{to? Ne znam. Znam samo da je sve oko mene polako postajalo crveno. Krvavo crveno...

Gledao sam u oca i video ~udovi{te koje uz podao osmeh jede jetru moje majke. O~i su mi postajale sve te`e, a usne zape~a}ene. Jedino {to sam mogao da uradim je da odgurnem majku od kreveta u kome je le`ao otac. Poku{avao sam da je spasim. Ona prizor nije gledala mojim o~ima. Weno vi|ewe nije bilo identi~no ko moje. Oboje su me gledali ~udno. Razo~arano sam napustio sobu.

Ostatak dana sam proveo sede}i sâm i razmi{qao o tome {to mi se de{ava. Usamqen sam u svojim poku{ajima da spasim majku od zle zveri. Znao sam da ocu nema spasa, jer kad crv jednom u|e u um, nema izlaza.

Nalik je ~oveku, ali se vidi zver iznutra. Jedino {to mi je preostalo da ~ekam svoju priliku i uni{tim zver pre nego {to bude kasno.

Sedeo sam u uglu sobe i budno posmatrao {ta se de{ava. Otac i majka su se smejali. Izgleda da su ~itali moje misli. Gledali su u mene i smejali se podrugqivo. Strpqivo sam ~ekao svoju {ansu. Ne}u im dozvoliti da nas uni{te. Spasi}u nas!

Pritajio sam se i ~ekao no}. Dan nikada nije bio du`i. Nestrpqewe me je ubijalo, ali sam se pribrao i strpqivo ~ekao svoju {ansu. Mesec se polako dizao iznad nas i bacao svetlost kroz pukotinu prozora.

Ustao sam i pri{ao prozoru. Mesec mi se sme{io i odobravaju}e namignuo. Znao je {ta moram da u~inim. ^ekao sam da svi zaspu i polako oti{ao do kuhiwe.

Dograbio sam prvi no` koji mi se na{ao pri ruci i uputio se ka sobi u kojoj je bio otac. Gledao sam u 88

o{tricu no`a dok sam kora~ao – izgledala je tako ~isto. Ali ne jo{ zadugo. Zver mora biti uni{tena po svaku cenu! Pri{ao sam vratima sobe i posmatrao oca kako spava. To nije bio on – zver mi se smejala. Majka je najedared iza{la iz svoje sobe i krenuv{i ka toaletu za~u|uju}im tonom me upitala {ta radim. Nisam znao {ta da joj odgovorim, te sam rekao da proveravam kako je otac. Odmahnula je glavom i nastavila daqe. Razo~arano sam se vratio do kuhiwe i vratio no`.

Nanovo sam legao i slu{ao oca kako di{e. Disao je nekao uzbu|eno, kao da i{~ekuje ne{to. Pla{io sam se za wegovu du{u. [ta }e sada biti sa wim kada ga se do~epala prokleta zver? Mora}u da ga oslobodim greha sutra preko no}i. Sutra me niko ne}e spre~iti. Sutra je moj dan. Sutra je bo`iji dan.

Razmi{qao sam ~itave no}i kako }u to da uradim.

Nisam ni primetio kada je svanulo. Prodoran sun~ev zrak mi je padao na lice i ~inio me nervoznim. Nisam bio spreman da ustanem. Smirio sam se i oslu{kivao o~evo disawe. Disao je mirnije nego sino}. Vide}emo kako }e disati ve~eras!

Dan peti Ustao sam da spremim doru~ak i nalo`im vatru. Jo{ uvek je bilo snega i bilo je hladno. ^ak i u ku}i.

Napukli prozor je doprinosio tome. Jeo sam i vratio se u sobu da obi|em oca. Nisam mu se pribli`avao iz straha da me ne povredi. Upitao sam ga sa udaqenosti kako mu je. Nije mi odgovarao. Upitao sam ga opet. I daqe ni{ta. Slute}i da je u pitawu kakav trik kojim se zver slu`i ne bi li me onesposobila za daqe delovawe, i daqe nisam prilazio. Bio sam sve glasniji u nastojawu da istrajem i izvu~em odgovor ne pribli`avaju}i se. Majka me je ~ula i do{la do sobe ne bi li videla o ~emu je re~. Pitala me je za{to vi~em. Rekao sam da me otac ne ~uje. Ona je brzo otr~ala do kreveta, po~ela da 89

pomera oca i glasno jadikuje. Sada sam ja bio zbuwen.

Pitao sam je zbog ~ega ona sada vi~e. Rekla mi je: „Otac ti je mrtav!“.

Nisam znao kako da reagujem, pa nisam ni{ta ni u~inio. Majka je plakala. Spremala se da zove rodbinu i obavesti ih o kobnom ishodu. Treba organizovati sahranu. „Postoje qudi koji to rade“ – re~e majka. Oni }e vaqda regulisati sve. Sedeo sam pokraj oca i ~ekao kada }e da otvori o~i i napadne me. Nije se pomerao.

Satima sam ~ekao i ni{ta. Izgleda da je zver mrtva!

Ostao je samo moj otac.

Sahrana je pro{la onako kako se i o~ekuje. Bilo je suza, velikih govora, puno svetine `eqne sve`e krvi.

I dosta snega. Ja sam se trudio da budem pribran, ali na kraju sam zavr{io uko~en. Zabolela me je ki~ma od tolikog stajawa. Svi prijateqi moga oca su bili tu.

Izjavqivali su nam sau~e{}e. Jedino {to sam `eleo u tom trenutku je da legnem i zaspim. Da se probudim i sa osmehom potvrdim da je sve bio samo ru`an san. San iz koga nikako da se probudim.

I rodbina je bila tu sa re~ima punim obe}awa kako }e nam pomo}i u svemu. Da li jedino ja vidim wihova prava lica – zmije koje samo ~ekaju povoqnu priliku da me progutaju. Svuda su oko mene. Pakao je prazan – svi su ovde. Svi su oko mene. Svi su protiv mene. Da ne bih izazivao nepotrebnu pa`wu, igrao sam wihovu igru i blagonaklono slu{ao {ta mi govore. Iako nisam ~uo gotovo ni re~. Do{li su da odaju po~ast jednom od svojih, jednom od zveri. Mora se i to po{tovati.

Svi polako odlaze svojim putem i majka i ja smo ostali sami. Ku}om obigrava neka neobi~na praznina.

Kao da fali wen integralni deo. ]utali smo i gledali u pod. Meni i daqe nije bilo jasno {ta se sve ta~no de{avalo, ali majka izgleda kao da je znala. Ako nije, onda je to dobro krila. Ja sam krio svoju zbuwenost. ]utawe je polako postajalo neprijatno tako da sam odlu~io da ga prekinem. Upitao sam majku {ta planira 90

daqe da radi. Mrko me je pogledala i nastavila da gleda u pod. Ose}ao sam se glupo. Izgleda da sam ne{to pogre{no rekao. I ja sam gledao u pod.

Mese~ina je padala preko snega i davala mu veli~anstven sjaj. Ostatak ve~eri proveo sam pokraj prozora posmatraju}i taj savr{en prizor. Nadao sam se da }e me to donekle izmoriti i da }u mo}i da spavam.

Legao sam u isti krevet u kome sam spavao ovih dana, a majka je ve} le`ala u onom gde je bolovao otac. Oboje nismo spavali. ^uo sam weno tiho jecawe. Ja sam se pravio da spavam. Tako mi je bilo lak{e.

Kako je no} odmicala tako je jecawe prerastalo u grohotan smeh. Pogledao sam ka woj i video da je i ona postala zver. Nisam znao {ta da radim od o~aja. Nisam se pomerao i izgledalo je kao da sam u dubokom snu.

Zver me jo{ uvek nije napala. Razmi{qao sam {ta da ~initm. Na koj na~in da uni{tim zver? Pomislio sam da se sve zavr{ilo sa smr}u moga oca. Prevario sam se.

Ali nisam gubio nadu. Setio sam se {ta da radim – uni{ti}u krevet! Krevet je taj koji preobra`ava qude u zveri. Bi}e da je neki otvor ka paklu, bez stra`ara, bez splavara, bez vodi~a. Mra~no i hladno mesto.

Uskoro }e postati daleko svetlije. Sko~io sam iz kreveta, podigao majku koja je vri{tala i udarala me – zver se brani, uzeo krevet i izneo ga napoqu. Vratio sam se po kantu benzina, polio i zapalio ga. Veli~anstvena svetlost je obasjala sve. Vatra je nemirno skakutala po povr{ini kreveta i polako ga uru{avala samog u sebe.

Demoni su iz kreveta izlazili deru}i se. Smejao sam se i vikao: „Umrite! Umrite sve zveri! Najzad }u se osloboditi vas! Ha, ha, ha!“. Majka me je u`asnuto gledala sa prozora i uvukla se unutra kao pu` u svoju ku}icu.

Ignorisao sam je. Ovo je bio moj trijumf. Kasnije }e mi biti zahvalna.

91

EksodDo{ao je i trenutak kada sam morao da odem i ostavim majku samu. Tu`no me je gledala i po~ela da pla~e.

Znao sam da }u joj nedostajati. Uostalom, mislim da je ipak bila svesna koliko sam se `rtvovao da bih nas spasio. Nije mala stvar boriti se sam protiv |avoqe vojske. Potrebno je u neku ruku biti heroj, junak. Nije to lako. Mislim da je donekle i ponosna na mene. Vi{e nisam razo~arewe. Postao sam ~ovek!

Vratio sam se tamo gde sam stao sa svojim `ivotom i morao daqe. Rok za predaju pri~e mi polako isti~e i za koji dan }e morati da bude gotova finalna verzija.

Vi{e mi to nije toliko bitno. Ve} sam se dokazao, daqe je sve nepotrebno. Jedino {to mi i daqe predstavqa problem je nesanica. Ne znam kako da se oslobodim we.

Predao sam pri~u i uredni{tvu se jako dopala. Ja se vi{e nisam ni se}ao kako ta~no izgleda, niti o ~emu se radi. ^ujem se s majkom povremeno. Ona je sama, a pita kako sam ja! Nisam `eleo daqe da je frustriram nepotrebnim pitawima i odgovarao da sam dobro.

Nisam znao da li mi je verovala.

Po{to sam zavr{io sa svim obavezama, nadao sam se da }u se najzad naspavati i odmoriti. Na neki na~in mi je i laknulo. Ni{ta mi vi{e nije visilo nad glavom.

Spremao sam se da pogledam kroz prozor i legenm.

Ovde mese~ina nije tako jako sijala. Nije vi{e bilo ni snega. Do{lo je prole}e. Do{ao je novi po~etak. Do{ao je novi `ivot.

Legao sam i razmi{qao {ta }u daqe. Preda mnom je ~itavo more mogu}nosti. Na neki na~in sam bio zadovoqan. Mo`da ~ak i sre}an. Taman kad me je san polako hvatao, aveti svake vrste su po~ele da izviru ispod mog kreveta. Formirale su krug oko mene i pevale: „Mislio si da }e{ pobe}i bedni~e! Ha, ha! Nema ti spasa...“ Izgleda da mi nema spasa... Propao sam!

92

Horski deoHor ve{tica: Mi smo to {to jesmo i ispunile smo svoju sudbinu.

Svako mora da se povinuje zakonima vi{wim, koje odre|uje neko ko je iznad svih, pa i nas.

Sve {to se de{ava nije na{a krivica, mi smo samo sredstvo u rukama drugih i ni{ta sem toga.

Zato prestanite da jadikujete nad svojim sudbama kletim, jer i od najgoreg ima gori koji pati i }uti.

Gde je jedan, tu ubrzo sti`e i drugi – istina je.

MiloĹĄ Foli} rodio se u Zaje~aru, zavrĹĄio gimnaz iju u Boqevcu. Trenutno je apsolvent svetske kwi`evnosti i radi kao operativni urednik Kwi`evnog lista. Do sada objavqivao pri~e u Kwi`evnom listu i Kwi`evnim novinama.

93

Marko Car

GDE SU OTI[LA DECA?

U na{em malom gradu i pored mnogobrojnih, lepo ure|enih igrali{ta sa quqa{kama i obaveznim peskom, dece skoro da i nema napoqu. To znam jer svake subote moja }erka i ja tra`imo decu. Ona ih voli i ima potrebu da se igra sa wima. Dodu{e, ona je mala, ima samo dve godine, ali je dru{tvena, {to u ovom gradu, odva`nih i sposobnih i nije neki plus u `ivotu…

Tako, svake subote, iza|emo ujutru, ne bi li na{li decu. „Deca jo{ spavaju“, la`em je ja, kada me gleda upitno ponavqaju}i: „Deca, deca“, poku{avaju}i da mi stavi do znawa {ta `eli.

Lutamo, tako ulicama. U blizini je jedno izuzetno veliko igrali{te koje se naslawa na {kolsko dvori{te. Guramo veliku gvozdenu kapiju. Ona tri~i, sva presre}na, jer se vrata otvaraju, ali ne zati~mo nikoga osim `ene koja ~isti i odr`ava to mesto. U sali, koja bi trebalo da slu`i roditeqima da se okrepe i popiju ~aj ili kafu dok im se deca igraju, zati~emo nekoliko staraca koji glasno diskutuju. Idemo od jedne do druge sprave: quqa{ke, klackalice, tobogani… ~ak imaju i razapeto ~eli~no u`e niz koje je mogu}e spustiti se dr`e}i se za veliku kuku. Nema sumwe, graditeqi ovog mesta zamislili su ga veoma ma{tovito. Ali onih koji bi ga koristili, wih nema. Gde su nestala deca?

Gledamo se moja }erka i ja u o~i, a ja krijem da znam odgovor.

Jer deca su tu, u ovim ku}ama, sakrivena i zarobqena iza duplih stakala. Ponekad ih vidimo kako priqu94

bqenih noseva uz okna gledaju napoqe, u slobodu, u oblake koji teku, u nebo. Ima ih i u automobilima, kojima ih dragi roditeqi odvla~e u kupovinu, u iscrpquju}e obilaske robnih ku}a, na odeqewa za dowim rubqem na kojima }e sedeti u kolicima, vezani, upi{ani, gladni i nervozni dok wihove majke razgledaju najnovije modele erotskih ga}ica‌ Roditeq ne gubi vreme da {eta svoje dete, kada mo`e da gleda televiziju, igra se na kompjuteru ili na neki drugi na~in de pro{iruje svoje horizonte. Jer, ovo je grad slobodnih, a sloboda se qubomorno ~uva i brani, naro~ito sloboda od onih koji su vam blizu, u ku}i, od dece koja bi mogla da nasrnu na va{u slobodu, naro~ito od one izme|u dve i pet godina, koja zahtevaju pomo} i ne mogu sama na ulicu. Moderan, mladi roditeq zato te`i da mu deca {to sporije odrastaju, do trenutka u kome su sposobna da na ulicu iza|u sama‌ Kasnije, kada i sama odrastu, ta deca oseti}e da im ne{to nedostaje i po`ele}e da se i sama igraju sa decom, da sa wima ostvare telesni kontakt, i u tom bolu zbog izgubqenog detiwstva, onog najranijeg, oni }e postati izvitopereni, sve }e im se pome{ati u glavi, mnogi }e postati pedofili, za koje se u {ali ka`e da su jedini qudi u na{em gradu koji stvarno vole decu.

Ophrven mra~nim mislima, ne prime}ujem da smo nai{li na majku sa de~akom. I on je godi{ta moje }erke. Naravno, on sedi vezan u kolicima, majka je doterana i samouverena. Ona bira buket cve}a kojim }e ukrasiti svoj dom i mo`da obradovati mu`a, nekog visokoobrazovanog, mladog deliju, debelog, }elavog i kratkovidog. I oni `ive u sre}nom braku.

Evo, gledaju se wen sin i moja }erka kao dva psa kad se sretnu, evo ve} pru`aju jedno drugom ruku, a onda majka de~aka prime}uje da wen sin radi ne{to zastra{uju}e, ne{to toliko spontano da u woj izaziva mu~ninu i ga|ewe kakvo samo jedno urbano, odgojeno bi}e mo`e osetiti spram telesnog dodira.

95

I onda jednim trzajem kolica odvaja svog sina od moje }erke koja prenera`eno gleda kako de~ak biva odvezen, kako pla~e i poku{ava uzaludno da se otrgne iz tih high-tech kolica u kojima se odvija wegov svet.

Onda odlazimo daqe. Mnogi qudi {etaju pse, oju`ilo je, sve smrdi na pse}a govna koja se tope na suncu. „Deca, deca, deca“, ponavqa i daqe moja }erka.

Marko Car ro|en u Beogradu 1969.

Objavio roman Petrov arhipelag.

96

Adnan Repe{a

REKONSTRUKCIJA DOGA\AJA

Promi~u cestom vitka debla, lijeno se prote`u u zrak. Zagledan u umorne pejza`e {to snatre pored puta, uglavnom {utim. Vozim. Do mene je Riad. Nervoznim pokretima gu`va cigaretu me|u promrzlim prstima. U zamagqenom retrovizorskom staklu gledam kako na stra`wem sjedi{tu kuwaju Bajro i Ne}ko pogleda prikovanog za krajolik zasut mokrim snije`nim krpama.

Na izletu smo. Livade se umivaju u posqedwim bqeskovima sunca na izdisaju. Preko wih galopiraju razigrana kowska tjelesa.

Zaustavqam auto pred lova~kom ku}om.

Provla~imo se kroz hodnik gaze}i hladne betonske podove. Iz tamnih dubina za lice nas ujeda mraz.

Na pqesnivim kau~ima ispru`ene vre}e za spavawe, ranci natovareni zimskom odje}om, po stolu razbacane pive, cigarete, vekne hqeba i mrtve gomile mesa... prikupqamo drva i prije nego mrak kona~no legne na selo, ve} smo na rubu pijanstva. ... zirka u pekaru, ma{icama xara vatru, okre}e tepsiju. Bajro i Riad u{timavaju gitare (da to ipak, li~i na ne{to), licem im pu`e odva`nost...

No} do~ekujemo uquqkani uz taktove \ubre do kraja...

Ve} na tre}oj pjesmi posustaju. Gladni... Ne}ko negoduje: 97

„Nije pe~eno!“ Oni se bahate. Odbijaju svirati dok im se zeleni pivski vratovi ne zamijene za sme|e, dok im Ne}ko iz pekare ne izvadi nedope~eni komad mesa... dok...

Klate se u debelom „ofsajdu“.

Koji tren kasnije, sviraju Fikretu, Bajro se mu~i, zaboravqa akorde... gitara cvili pod wegovim prstima.

Ne ide ga. Riad se snebiva, „sjeti“ se promrzlih prstiju: „Ne ide, kruti, ne mogu bez trzalice“.

Na Bajrinom licu se zrcali bijes. Ne}e ovo na dobro. Riad je gitaru prislonio uza zid. Pripalio cigaretu i sad odsutno gleda oko sebe. Bajro, uz moju nesebi~nu vokalnu pomo} izvla~i pjesmu do kraja. Dok o~ima ni{ani Riada, preko usana se vaqa pitawe: „[ta sad glumi{ matere ti?“ „Ni{ta... ne mogu svirati, neda mi se... prsti“ „Ti sad frajer, je li?“ „Nisam, ti si, a ni Fikretu nisi u stawu... Pjan si. Pusti...“ Sve opipqivija napetost puzi po sobi.

Bajro sve sporije prebire prebire po `icama. [uti.

Nespretnim pokretima ruku sa stola podi`e nepe~eni batak... vitla ga prema Riadu. Prije nego se skqoka na kau~ on ne vidi wegove razgora~ene o~i, ni nevjericu {to bije iz wih, ni ruku koja za sobom uz tresak zatvara vrata... ni...

On ne vidi ni{ta.

Stojim sa strane s tupim osmijehom zgu`vanim na licu. Zurim kroz prozor.

Napoqu se zbija snijeg, gust mrak le`i povrh sela... samo zalutali lepeti pti~jih krila u smrznutim kro{wama skrnave ti{inu.

98

Gazimo kroz prtinu, vi~emo... Ne}ko kora~a iza mene, prati me {iroko otvorenim baterijskim okom. Uzalud. Od Riada ni glasa. Vra}amo se u ku}u.

Unutra uspavano Bajrino tijelo uquqkano zaboravom, tek, ponekad zakrkoqi, pogladi rukom gusti busen brade i okrene se na drugu stranu.

Uvla~imo se u vre}e, u glavi se roje misli; no} je... divqa~... {ta ako... Neizvjesnost izjeda. Pitawa smjewuju slutwe... Ne}ko uzdi{e pored mene. Iznad na{ih glava, kao te{ke klade, stropo{tavaju se upitnici...

Zoru do~ekujemo budni. Bajro sjedi na kau~u. Glavu je zarobio u otvorene dlanove. Pogledom prati odbjegle pramenove dima i kao da ho}e re}i: „On }e meni ne znam Fikretu“.

Ja i Ne}ko skupqamo vre}e, pakujemo rance, raspremamo sto... U sje}awa, svako za sebe, sabijamo rasute ostatke no}i. Nevoqki za bilo {to, sjedamo u auto.

Klip{emo niz strme zavoje.

S telefonskog displeja na glas ~itam poruku.

Riad... @iv... promrzao. Stigao ku}i.

Zagledani u ogor~ene povijene kro{we po{kropqene srebrnim kristalima mraza... razigrane kowe u galopu, mi postavqamo sebi pitawa dok paramo ti{inu isprekidanim uzdasima.

Rekonstrui{emo doga|aj.

Umjesto post scriptuma: Bajro je danas u [vedskoj. U~i jezik i nada se papirima. Ne svira. Navrati ponekad qeti, ali vi{e ne ide na seoske izlete. Ka`e: „Ko }e to“.

99

Riad je odselio u Sarajevo. O`ewen je i ima sina.

Registrovao je d.o.o. i bavi se uvozom tekile iz Mexica. Vi{e se i ne sje}a gdje je zametnuo gitaru i kad ga upita{: „Svira{ li“, on ti ka`e: „Kakvo bolan, svirawe“.

Ne}ko svaku no} sjedi za istim stolom u kafani „Izgubqene du{e“. Navratim ponekad da popijem pi}e s wim i kad ga upitam: „[ta ima?“ uvijek ka`e: „Ma bez veze matere mi, recesija“.

A ja?

Ja sam se nakon godina povla~ewa, uspokojio sa svojom Sanom. Imamo jednu predivnu k}erku i ambiciju da ne ostanemo na tome. Radim kao vulkanizer i ne pjevam.

Izuzev pod tu{em. U slobodno vrijeme pi{em. Kad me neko pita: „Ho}e li ta kwiga vi{e?“ mudro od{utim pa ka`em: „Polako jarane, |e si kidiso“.

Adnan Repe{a ro|en jeu Mostaru, gde i sada `ivi. Objavio je kwigu pri~a S obje strane srca, Libero, Beograd.

100

Xon Bart

RU[EWE

U velikim zatvorenim zajednicama kakvo je na{e novoizgra|eno naseqe Heron Bej, zastarelost rano nastupa. Graditeqi su znali svoj posao: ogromno, ravno prostranstvo nekada{wih borovih {uma i poqa prehrambenog kukuruza agrikulturnih kompanija du` nao~ite reke Matahanok, deset minuta od Stratforda, dra`esnog gradi}a iz kolonijalnog doba, i dva sata od Baltimora/Va{ingtona u jednom pravcu, Vilmingtona/Filadelfije u drugom i primorskih odmarali{ta na Atlantiku u tre}em, pretvoreno u razigranim ameri~kim osamdesetim godinama dvadesetog veka u dopadqivo isplanirane novoizgra|ene celine sa~iwene od krajeva sa stambenim zgradama, vilama, ~etvorostankama i zasebnim zgradama, sve zajedno lepo ure|eno i opremqeno. Prvi takav veliki projekat na isto~noobalnom kraju mosta preko ^esapi{kog zaliva u Merilandu ispostavio se toliko uspe{nim da je dvadeset godina kasnije bio ne samo gotovo „izgra|en“ (s izuzetkom jo{ uvek sporne zamisli da se naprave stambene zgrade sredwe visine u delu koji je trebalo da ostane {umski i ritski rezervat), ve} su se na wegovim „starijim“ podnaseqima, poput Spartina Pointa, ve} prime}ivale godine. U istorijskom okrugu Stratforda, „stara ku}a“ mo`e da vodi poreklo i sa po~etka osamnaestog veka; u Heron Beju ona poti~e iz drugog predsedni~kog mandata Ronalda Regana. Kako su ameri~ki bogata{i postajali sve bogatiji, a prvobitni vlasnici iz imu}nog Spartina Pointa (uglavnom penzioneri iz jednog od gorenavedenih gradova; za mnoge od wih Heron Bej je bio vikend i letwe naseqe, drugo ili ~ak 101

tre}e prebivali{te) starili i umirali ili se selili u neke ustanove sa svakodnevnom negom, novi vlasnici wihovih dvadesetogodi{wih „kolonijalnih“ minizdawa sve vi{e su zapo~iwali svoje sopstveni{tvo renovirawem iz korena: nova kuhiwa i kupatila, bazen i ve}a veranda/terasa, automobilski prilaz od umetne kaldrme i potpuno preure|eno zelenilo – sve, naravno, predmet dozvole Odbora za reviziju dizajna HB-a. ^ije je uzvi{eno tro~lano telo, ogranak Udru`ewa gra|ana naseqa Heron Bej, nevoqno odobrilo jo{ osamdesetih godina dvadesetog veka prvobitni dizajn gra|evine na adresi Spartina 211, razu|ene ran~erske ku}e od cigala i talpe na vrhunskom placu od dva jutra na samom vrhu Spartina Pointa, koji sa tri strane okru`uje uzani, ali plovni re~ica Spartina. Odluka je donesena odnosom glasova dva prema jedan: nijedan od tri ~lana odbora nije bio presre}an da dozvoli da ran~erska ku}a, ma koliko prostrana, odredi arhitektonsku notu dela koji je trebalo da bude najotmeniji kraj HB-a; dvospratne i trospratne ku}e u planta`erskom stilu bile su ono {to je odbor imao na umu. Ali dok se jedan od odbora{a postojano protivio, drugi je procenio da je va`nije da se prva ku}a sagradi (weni vlasnici bili su spremni da otpo~nu izgradwu ~im dobiju odobrewe za svoj plan) kako bi se pomogla prodaja preostalih placeva i podstakla izgradwa domova prilago|enijih zamislima graditeqa. Tre}a ~lanica imala je razumevawa za oba mi{qewa; naposletku je dala glas za odobrewe uz obrazlo`ewe da su preliminarni nacrti dve susedne ku}e upravo ono {to se tra`i u Spartina Pointu – neoxorxijanska zdawa od kre~ene cigle s dvospratnim stubovima s lica i svim drugim – te da }e sve to zajedno ustanoviti stil pomenutog kraja na odgovaraju}i na~in. Ran~erska ku}a je dobila dozvolu, ali ne i rusti~na ograda od okoraka, koja je trebalo da obele`i opseg parcele, uz uslov da se umesto we posadi nekoliko Lejlandovih ~empresa, kako bi se rezidencija delimi~no zaklonila od pogledâ s ulice.

102

Ta strategija je uspela. Za nekoliko godina nekoliko „puteva“ i „}orsokaka“ Spartina Pointa bilo je ome|eno mawe-vi{e veli~anstvenim, mawe-vi{e xorxijanskim ku}ama: nije bilo kejpkodovskog, holandskog kolonijalnog ili poludrvenog tudorskog stila (svi odreda popularni u le`ernijem Rokfi{ Ri~u), svakako se nije moglo na}i ni{ta savremeno, niti vi{e ijedna ran~erska ku}a. Nekoliko obrva se podiglo na {tr~e}i izgled gra|evine na adresi Spartina 211, ali su ku}evlasnici, Ed i Majra Ganston, bili gostoprimqivi biv{i stanovnici Filadelfije s ose}awem pripadnosti nasequ, qudi koje niko nije mogao da ne voli: prire|ivali su zabave za kom{iluk i progresivne ve~ere,1 nadahnuta prikupqawa priloga za „Junajtid vej“2 u okrugu Ejvon i druge doga|aje vredne po{tovawa. Tu`an je bio dan za Spartina Point kad je Majru onesposobio mo`dani udar; jo{ jedan takav usledio je nekoliko meseci kasnije kad se znak „Na prodaju“ pojavio ispred onih Lejlandovih ~empresa.

Po{to smo sve to gore ustanovili, mo`emo zapo~eti ovu pri~u o ru{ewu, koja nije o dobrim susedima Ganstonovima, i za koju je slede}e poglavqe istorije wihove ku}e u Spartina Pointu, u zloslutnoj senci naslova ove pripovesti, tek puka prilika. Prebacujemo se sad na drugu stranu Heron Beja, na adresu Put dvojca 414, u Blu Kreb Bajtu, na drugi sprat ~etvorostanke, u dom Xozefa i Xudit Barns – prvo da objasnimo neprimorcima da je „dvojac“ ovda{wi naziv ~amxija za fazu parewa ~esapi{ke plave krabe, odnosno vrste Callinectes sapidus. Mu`jak te vrste zaska~e i ~vrsto ste`e `enku za koju oseti da }e uskoro da mewa qusku, tako da kad ona najzad zbaci qu{turu i postane na nekoliko sati „meka kraba“, on mo`e da je {titi od grabqivaca i da istera ono {to ho}e s wom, u svrhu produ`ewa vrste: dvostruki ulov za sre}ne rakare, i podesno ime za ulicu u nasequ gorwih i dowih duplek103

sa, ~iji se vlasnici (i neki od nas ostalih) ne zamaraju s obja{wavawem wegovog porekla strancima.3 Pro{lo je nekoliko meseci od onog razmaka me|u pasusima gore: petak je, pozno popodne sve`eg i ki{ovitog aprila jedne od prvih godina dvadeset prvog veka.

Rumena i puna~ka Xudi Barns upravo je stigla ku}i s posla – ona predaje engleski u Fentonu, maloj, privatnoj, me{ovitoj sredwoj {koli u blizini Stratforda, u kojoj je, tako|e, i pomo}nik trenera `enskog fudbalskog tima. Budu}i da je interna utakmica zakazana za to popodne odlo`ena zbog ki{e, do{la je ku}i ranije nego obi~no i po~iwe da kuva ve~eru za svoju porodicu: mu`a, menaxera aktive u stratfordskoj kancelariji dru{tva s ograni~enom odgovorno{}u „Lukas i Xons“; wihovu stariju }erku E{li, studenta druge godine na kolexu u Stratfordu koja `ivi u studentskom domu, ali ~esto vikendom dolazi ku}i; i E{linu dve godine mla|u sestru Tifani, u~enicu u Fentonu koja se priprema za kolex (i ne pla}a {kolarinu) i upravo poma`e majci da pripremi ve~eru.

Osso buco4 }e se jesti. Dok Xudi trese tele}e noge u kesi punoj bra{na pome{anog sa soqu i biberom, a Tifani na kockice se~e {argarepu, celer, crni luk i ~ena belog {to }e se propr`iti pre kuvawa, Xo Barns zatvara kancelariju za ovu radnu nedequ uz pomo} Xanin Veston, svoje sekretarice, i uzaludno poku{ava da prestane da zami{qa tu vitku, izrazito seksi mladu `enu barem polugolu u razli~itim pozama kako u svoje raznorazne dupqe prima wegov na vr{ku ve} ovla`eni penis. Ma prestani vi{e! prekoreva on sebe, bezuspe{no. Imaj na umu da ne samo da po{tuje{ svoj brak i voli{ svoju porodicu, ve} i govori{ amin uz Jevan|eqe po Marku koje odre|uje da Ne Zaska~e{ Onu Koja Ti Poma`e. „Mark“ je bio Mark Metjuz, wegov {ef i mentor, prvo u Baltimoru, a potom, otkako su „Lukas i Xons“ pre pet godina otvorili kancelariju na Isto~noj obali, i u Stratfordu. Upravo su tada Barnsovi kupi104

li stan na Putu dvojca 414: pomalo sku~en dom za ~etvoro~lanu porodicu s dve tinejxerke, ali razborita investicija, ~ija }e vrednosti neizbe`no rasti kako se populacija Ejvona i okolnih okruga bude {irila.

Devojke su delile sobu jo{ od ranog detiwstva i u`ivale su u tome i tokom puberteta; vreme{ni par u 412, prvoj stambenoj jedinici te ~etvorostanke, povukao se u penziju i bio povu~en, toliko tih da se gotovo moglo zaboraviti da je wihov stan naseqen. Za ~etiri godine sve do nedavnog i nevoqnog prelaska u Bejvju Manor, nijednom se nisu `alili na ponekad bu~na okupqawa E{linih i Tifaninih {kolskih drugara.

Mo`da se ^italac {treca na te{ki prizvuk Novog zaveta u imenima „Mark, Metjuz, Lukas i Xons“?5 „Ne {trecaj se“, u`iva Mark li~no da naredi novim ili potencijalnim klijentima na prvom razgovoru. „Za{to misli{ da su me Xim Lukas i Harvi Xons [osniva~i firme] uop{te unajmili ako ne da {irim Bla`enu Re~ o upravqawu imovinom?“ [to je uistinu i ~inio, trguju}i wihovom aktivom na dobrobit firme, ali i dobrobit vlasnika i u~e}i svog {ti}enika da ~ini isto. To prethodno jevan|eqsko na~elo, pak, formulisao je nakon {to ga je sam prekr{io: kad mu je bilo oko pedeset pet godina, ba{ u vreme kad se preselio iz Baltimora u Stratford, ostavio je dvadesetpetogodi{wi brak iza sebe da bi se ven~ao s prelepom mladom `enom koja mu je bila administrativna pomo}nica tri i qubavnica dve godine. „Ne zaska~i onu koja ti poma`e“, u`ivao je potom da udeli savet svojim gostima na ve~erama, me|u kojima su bili Xo i Xudi, u prisustvu nove neveste. „Da samo vidite moje alimentacione ra~une!“ „A jo{ mora i da na|e novu sekretaricu“, volela je da doda zgodna, mlada gospo|a Metjuz. „Po{to mu je kancelarijska {ema prerasla u `enu-statusni simbol“ – i neslu`benu zamenicu ra~un-menaxera, upravqaju}i rutinskim transakcijama aktive iz svoje kancelarije u wihovoj ku}i u Stratfordu, „gde ga na`alost nemam na oku“.

105

Ali „Fuj, mama!“ vi~e Tifani Barns u kuhiwi na adresi Put dvojca 414, gde kutla~om vadi suvi{nu mast iz pota`a osso buco. „^ak i bez tog sala, ovo ti je tako masno!“ „Ali i ukusno“, uporna je majka. „A i to samo jedemo dva puta godi{we.“ „Jedemo samo dva puta godi{we“, ispravqa je tek pristigla druga }erka. Budu}i da joj je engleski usmerewe, E{li voli da lovi gramati~ke oma{ke i lo{u primenu jezika me|u ~lanovima porodice, naro~ito kad je re~ o wenoj majci, profesorici engleskog. Strpqiva Xudi prevr}e o~ima. „Tata ka`e da otvorim kaberne da di{e pre ve~ere“, dodaje potom devojka. „Sti`e za minut. Ne{to radi u gara`i.“ „Probajte, molim vas, ovu sr`“, nudi Xudi obema devojkama, pokazuju}i izuzetno veliki presek potkoleni~ne kosti u {erpi, ~ije je jezgro od sme|e sr`i {iroko puna dva i po centimetra u pre~niku. „Pa da vidim ko }e da mi ka`e da to nije najukusnije jelo koje ste probale.“ „Fuuuj!“ unisono horski odgovaraju }erke. Potom Tifani (koja u Fentonu poha|a izborni kurs pod nazivom „Biblija kao kwi`evnost“ na {ta se wena svetovna majka mr{ti i tvrdi da je to podmukao na~in da se religija ugura u nastavni plan premda ima veliko po{tovawe za koleginicu koja dr`i taj predmet) dodaje: „Ne razmi{qaj o sr`i?“ Xudi se ponosno kiko}e; E{li se jedi na igru re~ima, razbaru{uje sestrinu kosu i odlazi do police s vinima kako bi na{la kaberne soviwon, pevaju}i svoju osvetni~ku igru re~i koju je videla na blatobranskoj nalepnici ne{to ranije te nedeqe: „@ivot je ka-ber-ne, stari dru`e...“ Pijuckaju}i isti pola sata kasnije uz kupovnu pa~ju pa{tetu u dnevnoj sobi, gde ve{ta~ka cepanica ubedqivo pucketa u zastakqenom kaminu, Xo Barns pita svoju `enu: „^ik pogodi ko je upravo kupio onu ku}u na samom kraju slepe ulice Spartina? Mark i Mindi Metjuz!“ 106

„Mindi“, izruguje se E{li, i to ne prvi put. „Kakvo gadno ime!“ Iako joj je tek devetnaesta, ovih dana joj se dopu{ta da popije pola ~a{e vina s roditeqima uz predjelo pre ru~ka, a drugu polovinu uz ve~eru, budu}i da roditeqi veoma dobro znaju da pije s prijateqima s kolexa i veruju da je mawa verovatno}a da se kao preveliki broj wih o`derava pivom i `estokim pi}ima ukoliko se, kao u ve}ini evropskih doma}instava, umereno ispijawe vina uz ve~eru uspostavi kao porodi~ni obi~aj. Pomogav{i da se skuva osso buco, Tifani se povukla u sestrinsku sobu za svoj prenosivi ra~unar dok se jelo ne postavi. „Onu ran~ersku ku}u?“ pita Xudi. „Za{to bi Metjuzovi mewali svoj lepi dom u Stratfordu za obi~nu ran~ersku ku}u?“ Wen mu` mu}ka svoje vino, da ga boqe prozra~i. „Zato {to, pod jedan, Mark kupuje jahtu i `eli neko mesto na obali zbog we. A pod dva, kad se oni usele tamo, to vi{e ne}e biti obi~na ran~erska ku}a, veruj mi. Daleko od toga!“ X`udi uzdi{e. „Jo{ jedno renovirawe u Heron Beju.

A mi ne mo`emo ~ak ni da zamenimo onaj stari laminat u svojoj kuhiwi! Ali preure|ena ran~erska ku}a je i daqe ran~erska ku}a.“ Nezainteresovana E{li, s olovkom u ruci, vra}a se svojoj novoj pasiji, sudoku zadacima u Baltimor sanu od tog dana. Ona ima istu onu ravnu, crnu kosu do ramena i isto ono vitko, zategnuto telo koje je wena majka imala kad su se Xo i Xudi prvi put sreli kao studenti osnovnih studija na Univerzitetu Meriland pre dvadeset ~etiri godine, a koje Xenin Veston (~ije se zanosne figure Xo uznemireno seti u posledwe vreme kad god, kao sad, prime}uje to u vezi sa svojom najstarijom }erkom) jo{ nije nadma{ila. I on i Xudi su, s druge strane, nabacili kilograme – wegova kosa se tawi i preti da opadne, a wena pokazuje prve sede vlasi, i pre nego {to su napunili pedesetu...

107

„Zaboravi na preure|ivawe i renovirawe“, ka`e on. „To nije u Markovom stilu.“ Di`e ~a{u kao da }e nazdraviti: „Naseqe Heron Bej }e uskoro videti svoje prvo ru{ewe!“ ... a wene bujne, nekad tako lepe, ~vrste grudi danas su sve sem to, dok su „jastu~i}i“ najqubazniji naziv za one wegove naslage na bokovima koje su mu, poput stomaka, po~ele da se prelivaju preko kai{a na pantalonama. Mu{karci, naravno, imaju tu svima poznatu nepravednu prednost da im profesionalni uspeh mo`e unaprediti odnose sa suprotnim polom: nevrli Mark, npr., te{ko da je visok/crn/zgodan, ali to {to ima podvaqak, de`mekasto telo i uglancanu }elu nije mu smetalo da ubode kod qupke, plave Mindi – a koji je pobogu |avo Xou Barnsu da mu se po glavi motaju takve ideje u ovaj Sre}ni ~as u krilu porodice?

Ukoriv{i se tako, uzima na sebe da po~isti ostatke zakuske i poziva Tifani da postavi sto dok Xudi napravi salatu, a E{li ubaci ~etiri veknice u toster.

Kao {to im je obi~aj vikendom, kad su svi uku}ani prisutni, kuckaju se (tri vina, jedna dijetalna kokakola) i izgovaraju svoju posprdnu molitvu – „Blagoslovi ovu klopu i nas koji je jedemo“ – pre nego {to se bace na osso buco. Sve vas volim, u vra`ju mater! podse}a sebe Xo s knedlom u grlu. „Pa {ta Metjuzovi nameravaju da sagrade umesto svoje ru{evine?“ pita Xudi. „Onu neku veliku gra|evinu u kolonijalnom stilu, je li?“ „Ma ne.“ Osmehuje se wen mu`, vrti glavom. „^ekaj da vidi{. Zna{ ono novo zdawe u Lobloliju, preko u Rokfi{ Ri~u?“ Misle}i na grandioznu ku}u od gipsanog maltera pokrivenu krovnim crepom u mediteranskom stilu nedavno sagra|enu u obli`wem susedstvu uprkos coktawu tamo{wih mnogobrojnih ku}evlasnika. „Fu-uuu-jj“, komentari{e Tifani.

108

„Dakle, Mark mi je jutros pokazao arhitektonske nacrte toga {to on i Midni imaju na umu – naro~ito Mindi, ali i Mark je stvarno zagrejan – pa Lobloli }e pored toga izgledati jednako skromno kao i na{ kom{iluk.“ „Fu-uuu-jj!“ sla`e se E{li sa svojom sestrom: taj prigovor nije upu}en wihovom dupleksu, u koji se uvek rado vra}a iz svog studentskog doma iako je wihova zajedni~ka soba danas postala prete`no Tifanin prostor, ve} pretencioznosti, ekstravaganciji i neuvi|avnoj osornosti, po wenom liberalnom mi{qewu, ~ak i MakZdawa u Lobloliju, koje je barem sagra|eno na slobodnoj parceli.

Otprilike mesec dana kasnije, u prepodnevnoj biciklisti~koj vo`wi po lepom vremenu ugodno vijugavim biciklisti~kim i trka~kim stazama u Heron Beju, Xudi i devojke i dve Tifanine drugarice iz razreda u Fentonu pedaliraju do ulice Spartina da vide o ~emu je re~ (Xo je u Baltimoru sa {efom i sekretaricom na nekoj vrsti tromese~nog sastanka u mati~noj kancelariji „Lukasa i Xonsa“). Nema dvojbe, razu|ena ran~erska ku}a Ganstonovih i wen zid od drve}a u potpunosti su po~i{}eni i zameweni tablom na kojoj je gra|evinska dozvola i prostranom, plitkom rupom, iskopanim temeqima palate u izgradwi Metjuzovih. „Savr{eno dobra ku}a“, gnevna E{li obave{tava prijateqice svoje sestre. „Ni{ta starija od na{e i dva puta ve}a, i bum! Tek tako su je sru{ili, odvukli na deponiju i stavili Bakingemsku palatu umesto we!“ „Meni vi{e li~i na Alhambru“, mi{qewe je mla|e sestre (kurs istorije umetnosti koji Tif poha|a obuhvata i ne{to arhitekture). „Ili Nedo|iju Majkla Xeksona?“ predla`e jedna od drugarica. „Tata nam je pokazao najnovije kompjuterske planove za ovu ku}u pro{le nedeqe?“ obja{wava E{ uz rastu}u 109

infleksiju, tako omiqenu me|u wenim vr{wacima. „Fu-uu-jj! A wemu je ba{ fina!“ „Razli~iti qudi vole razli~ite stvari“, podse}a ih sve majka. „De gustibus non est disputandum?“ „Kapirate {ta pri~am?“ pita Tifani prijateqice, koje izgleda shvataju, premda {ta one vide Xudi radije ne bi da se pita. „Bilo kako bilo“, dodaje E{li, „{ta god odgovara tatinom {efu dobro je i tati.“ „E{li! Molim te!“ Tifanino prenagla{eno mr{tewe ukazuje na to da je ona ovaj put na maminoj strani, barem kad su tu prisutne osobe van kruga porodice. Na Xudino olak{awe, E{li prelazi na drugu temu, te zavr{avaju vo`wu biciklima.

Za ranom nedeqnom ve~erom, me|utim – za koju se Xo, kao {to je i obe}ao, vratio iz Baltimora na vreme, pre nego {to E{li po|e u svoj dom – ta devojka ponovo po~iwe da zastupa svoju tezu. Jedno je, tvrdi ona, sagraditi pretencioznu, novu ku}erinu poput onog rugla u Rokfi{ Ri~u, ako je to ono {to ~ovek `eli? Ali sru{iti savr{eno dobru, pod navodnicima, stariju ku}u da bi se to izvelo, po wenom mi{qewu, jeste ~ista skarednost – kao oni qudi {to naru~e pun obrok u restoranu, a onda uzmu samo po zalogaj od svakog jela, a ostatak ostave da se baci. Odvratno! „Slaba je to analogija“, nije mogla da ne istakne wena majka profesorka. „Hajde da smislimo boqu.“ „Kao oni qudi {to kupuju nov automobil svake dve godine?“ predla`e Tifani. „Kad im je, navodnici, stari auto u savr{eno dobrom stawu pre{ao mo`da petnaestak hiqada kilometara?“ „Ne vaqa, jer stari automobil se bar mo`e zameniti, preprodati ili iskoristiti“, mi{qewe je wene sestre. „Ovo je kao da svaki put kad kupe nov, bace onaj stari {to je savr{eno dobar.“ „Ta~no“, sla`e se Xudi.

110

Odva`na E{li ide daqe: „Ili kao kad sveti Mark Metjuz {utne majku svoje dece zbog plave glupa~e duplo mla|e od wega koja mu je statusni simbol.“ Uznemirena, Tifani prele}e pogledom od sestre preko majke do tate. Ali tu se Xo, koji je do sad Xudi izgledao kao da jo{ uvek razmi{qa o poslu u gradu, pridru`uje razgovoru kao supru`nik kojeg voli dvadeset ~etiri godine. „Ne bih se slo`io, znate? Ne s va{im analogijama, ve} s va{im rasu|ivawem, u redu?

Jer, za ime boga, E{: qudi iz ran~erske ku}e nisu sudski izba~eni ili isterani; dali su ku}u na prodaju i gotovo dobili cenu koju su tra`ili. Meni se ~ini da cela stvar ne zaslu`uje ni{ta vi{e do da se jednom podigne obrva – vi{e zbog izgleda nove ku}e, ako ti se slu~ajno ne dopada, nego zbog same zamisli o zameni.“ „Mislim da se sla`em s tim“, odlu~uje wegova `ena. „I Mindi Metjuz, uzgred, nije glupa~a“, obave{tava Xo svoje }erke. „Bistra je kao dan.“ „I dobra u krevetu, smem se kladiti“, sakupi hrabrost Tifani da doda. Otac joj se mr{ti u znak negodovawa. Xudi izjavquje: „To se nas ne ti~e, devojke.“ „Ali meni, tata, jo{ uvek nije jasna ta ekstravagancija!“ uporna je E{li, premda mawe ratoborna. „Ove nedeqe smo na predavawu iz politi~kih nauka nau~ili slede}e: kad bi se sveukupno stanovni{tvo Zemqe svelo na selo od ravno stotinu qudi – s istim procentima kao sad? – samo trideset nas bili bi belci, samo dvadeset bi nas `ivelo u sme{taju koji nije ispod standarda, samo osam bi imalo ne{to u{te|evine u banci, kao i ode}u na sebi i hranu u ostavi, samo jedan od stotinu bi imao sve to, plus univerzitetsko obrazovawe! I ti ka`e{ da ovo ru{ewe nije sramotno?“ „Upravo ti to i govorim“, pomirqivo se sla`e otac. „@ivimo u prosperitetnoj zemqi slobodnog preduzetni{tva, hvala bogu. Mark Metjuz – kojem se slu~ajno veoma divim – zaradio je svoje pare pame}u i mukotrpnim radom, pa on i Midni imaju pravo da ga po111

tro{e kako god im se prohte, majku mu. A wihovi arhitekti, zidari i ure|iva~i prostora su iz ovda{wih firmi {to zna~i da }e ta~no tu ulo`iti nekoliko miliona dolara u privredu okruga Ejvon zajedno s ogromantnim porezima na imovinu koji ih na kraju ~ekaju.“ Okre}e dlanove nagore. „Svi su na dobitku; nikom ni{ta ne fali. U ~emu je onda problem, levi~arko?“ To posledwe je porodi~no za~ikavawe od pre nekoliko godina. E{li Barns je, u stvari, ro|ena levoruka, kao i Xudina majka, ali nadimak poti~e od wenog sve nagla{enijeg liberalizma jo{ iz zavr{nih godina u Fentonu. To je sklonost koja se u posledwe vreme o~ituje i kod wene mla|e sestre premda su {kola, nastavno osobqe i porodice u~enika, s izuzetkom wihove majke Xudi i nekoliko wenih prijateqica, prete`no republikanci desnog centra.

Wen problem je u tome, pretpostavqa E{li uz uzdah, {to ona jednostavno ne voli debele ribe. „Mindi Metjuz debela?“ Tifani glumi prigovor. „Ona je potpuno anoreksi~na! A kad smo ve} kod toga“, dodaje svom ocu, „najmawe jedna osoba je bila povre|ena kad je sveti Mark zamenio adute: [eron Metjuz.“ Mindina prethodnica.

Xudi gleda svog mu`a uz osmeh s podignutom obrvom, kao da `eli da ga pita: kako }e{ na to odgovoriti?

Ali Xo jedva da sle`e ramenima i govori: „Uz alimentaciju koju }e dobijati do kraja `ivota, ta `ena mo`e da roni suze sve do banke. Nego, hajde sad da u`ivamo u ve~eri, va`i?“ Wegova `ena vidi da }erke upu}uju jedna drugoj pogled koji zna~i „odustajemo“. Ona ~ini isto, trenutno, te se ~lanovi porodice vra}aju u`ivawu u me|usobnom dru{tvu, ili barem poku{aju da izvuku najvi{e {to mogu iz wega.

Kasnije te ve~eri, E{li se vra}a u kampus nasle|enom „hondom sivik“, Tifani se u svojoj sobi zanima 112

doma}im zadatkom i ra~unarom, Xudi preliminarno poku{ava da re{i nedeqnu ukr{tenicu u Wujork tajmsu pre nego {to se baci na pripremawe ~asova za ponedeqak, Xo pregleda poslovne strane istih novina razmi{qaju}i istovremeno o onome {to mu je Mark Metjuz rekao tog jutra na povratku iz Baltimora u Markovom novom „leksusu“ (Mark i wegova sekretarica napred, Xo i Xanin Veston pozadi) i {to jo{ nije uspeo da podeli sa Xudi – a mali jork{irski terijer novih kom{ija ispod wih otpo~iwe ponovo sa svojim paklenim kevtawem od kojeg lude otkako su se Krejtonovi uselili u 412 pre mesec dana. Oni su sasvim prijatan mla|i par, on pomo}nik menaxera u predstavni{tvu XM-a u Stratfordu, ona honorarni dijeteti~ar u Zdravstvenom centru u Ejvonu i zauzeta majka wihovog ~etvorogodi{weg sina. Ali klinac je bu~an, a pas jo{ bu~niji – daleko bu~niji od prethodnih vlasnika tog stana! – i premda su Krejtonovi dobro}udno reagovali na takti~ne `albe Barnsovih, obe}av{i da }e videti kako, ako ikako, mogu da re{e problem („Znate kako je s decom i ku}nim qubimcima!“ situacija se ne popravqa.

Xo besno spu{ta novine na krilo. „Moramo da se odselimo iz ovog jebenog mesta, du{o.“ „Ja sam spremna.“ Jer ma koliko bio bremenit petogodi{wim porodi~nim uspomenama – pubertet devojaka, novi poslovi roditeqa – dupleks u ~etverostanki nikad nije bio zapravo dovoqno velik. Nije bilo mesta za kancelariju; nije bilo TV/porodi~ne sobe odvojene od dnevnog boravka; u trpezariju je moglo sesti jedva {estoro. Nije bilo gostinske sobe ~ak iako je E{li bila u domu; nije bilo pravog zasebnog dvori{ta iza ku}e za ba{tu, ro{tiq i sli~no. Ali stan jeste, kako su bili predvideli, zna~ajno dobio na ceni i mada bi bilo kakav sme{taj u~inio isto, prema Xoovom mi{qewu oni su „pozicionirani“, kako se izrazio, da krenu daqe. Xudi bi se odlu~ila za jednu od boqih vila 113

u Ojster Kouvu, horizontalni, a ne vertikalni dupleks: tri sobe, od kojih bi jedna mogla biti wena radna soba, a druga kombinacija gostinske i sobe za odmor, kad i Tifani ode na kolex; zasebna soba za porodi~na dru`ewa na koju se naslawaju radionica i ve{ernica; sopstveno dvori{te iza ku}e za pripremawe hrane napoqu, opu{tawe na terasi i onoliko velika ili mala ba{ta koliko im je stalo da se zamajavaju wome. Ali Xo u posledwe vreme ima na umu ne{to ambicioznije: da kupi i renovira jednu od onih starijih ku}a u Rokfi{ Ri~u. Trpezarija dovoqno velika za posete prijateqa i kolega sa stilom, kao i E{ i Tif i wihovih prijateqa; pravo dvori{te i odvojena veranda; mo`da bazen i nekakav motorni ~amac koji bi dr`ali na svom privatnom doku. I kona~no bi trebalo da ispqunu novac za ~lanstvo u klubu Heron Bej i da se ukqu~e u takmi~ewe bez kojeg ~ovek nikako ne pripada dru{tvenoj sceni (kako mu je Mark rekao, izme|u ostalog, u automobilu tog jutra).

Xudi se zapawila. „Je l’ se {ali{? Dvanaest hiqada za u~lawewe i, koliko ono, dvesta dolara mese~no?

Plus ku}a koju treba renovirati i budu}e dve {kolarine na kolexu, ta~ka, ta~ka, ta~ka, upitnik?“ Ho}e to ona tu i tamo da ka`e. „Prepusti to meni, du{o“, predla`e wen mu`, tonom koji odnedavno ~uje od wega. „Nau~io sam i ja pone{to o nekretninama od majstora Marka.“ Izme|u ostalog, dodaje on ne~ujno, a wu ne~ujno brine – ne bez razloga, premda je sve {to izgovara naglas: „Tenis, mo`da, ali ne ra~unaj na mene za golf. Nije to u stilu ove u~iteqke.“ Qubazno, da je ne uzbudi, „Qudi mewaju stilove, zna{“, govori on – a potom deli s wom deo onoga {to mu ceo dan obuzima pa`wu, jo{ otkako mu je Mark to saop{tio na putu ku}i. Xim Lukas, jedan od osniva~a firme, namerava da ode u penziju na kraju fiskalne godine. Mark Metjuz }e ga zameniti na mestu starijeg 114

partnera i drugog direktora u mati~noj kancelariji firme (on i Mindi kupuju stan u Iner Harboru u gradu da bi dopunili svoje imawe za vikende i odmor u Spartina Pointu). „A naslednik svetog Marka na mestu {efa kancelarije u Stratfordu bi}e ... poga|aj ko?

Opa, izvini, profesorka: pogodi ko.“ „O, du{o!“ Baca u stranu ukr{tenicu i pla~e i qubi ga u znak ~estitawa; zove Tifani da do|e da ~uje tatinu va`nu vest; pita ga za{to to pobogu nije saop{tio dok je i E{li bila tu da ~uje; ali kroz smeh se sla`e s wim da bi ih ta devojka prezrivo svrstala u créme de la créme svog hipoteti~kog sela od sto qudi – i suzdr`ava se da mu objasni da je oblik „poga|aj“ zapravo ispravan jer se radi o imperativu nesvr{enog glagola „poga|ati“, a ne „pogoditi“. Nema {ampawca u ku}i da proslave wegovo unapre|ewe; kupi}e ga i nazdraviti u wegovo ime kad E{li slede}i put do|e. A u wihovoj novoj ku}i mo`da bi mogao da ima i vinski podrum za kojim je oduvek `udeo! U me|uvremenu... „^estitam, tata!“ uzvikuje Tifani i uska~e mu u krilo da ga poqubi. A kad se mama i tata ne mnogo kasnije povuko{e u spava}u sobu na po~inak, Xudi dobro bri{e svoje me|uno`je krpom za kupawe nakon pi{kewa, da ga osve`i ukoliko se Xo spusti dole u toku slavqeni~kog seksa. Jo{ od po~etka wene rane menopauze, mu~e je povremene kandidijaze uz prate}i vaginalni sekret, a ponekad i sasvim bolan sno{aj – koji nije ba{ da praktikuju tako ~esto i toliko atletski anga`ovano kao u pro{losti.

Ali ove no}i to ~ine, sans soixante-neuf i sli~nih stvari, ali `ustro a tergo i, na weno blago iznena|ewe, u mraku. Obi~no ostavqaju prigu{eno svetlo na Xoovom no}nom sto~i}u tokom vo|ewa qubavi, da bi mu pomogli da na|e, otvori i nanese wihov li~ni lubrikant, te da u`ivaju u prizoru poznatog nagog tela onog drugog. Ve~eras, me|utim, tren nakon {to je ugasio svetlo i priqubio se uz wu da joj ka`e laku no} (tako|e 115

na weno iznena|ewe) izgleda da se Xo predomislio.

Spu{ta svoju desnu ruku na delimi~nu erekciju i izdi`e se na lakat da zadigne wenu kratku spava}icu, poqubi joj pupak i bradavice, i po~ne da joj dodiruje stidnicu – sve vreme se prekorevaju}i zbog toga {to zami{qa jedno mla|e, vitkije telo kako reaguje na wegovo milovawe. Kad je Mark tog popodneva u automobilu saop{tio veliku vest o svom i Xoovom unapre|ewu, Xanin Veston je skiknula od uzbu|ewa, bacila se oko vrata svom {efu (te wene fine grudi pritisnule su mu desnu nadlakticu) i glasno i vla`no ga poqubila u obraz. Alis Bening, Markova sekretarica od unapre|ewa Mindi u suprugu, objavila je potom svima da je ve} pitala Xanin da li je zainteresovana da pre|e u Baltimor kako bi postala atraktivna recepcionerka na prijemnom u dru{tvu s ograni~enom odgovorno{}u „Lukas i Xons“, te da je devojka odgovorila: „Dok me Xo Barns `eli, wegova sam.“ „Tu`ibabo!“ tobo`e je ukorila Xanin stariju `enu i stisnula {efovu desnu {aku obema rukama, te mu qupko spustila glavu na rame. Nedvosmisleno namiguju}i paru u retrovizoru, Mark je zavitlavao: „Xo, ne zaboravi Pravilo broj jedan“, a kad je Xanin pitala {ta bi to moglo biti, Alis se okrenula s predweg sedi{ta i glasno pro{aptala: „Daqe ruke od pomo}nice – dobro `ivotno pravilo, velim ja.“ Dakle, „I{, devojko!“ Xo je propisno uputio svojoj mladoj pomo}nici uz vlastito nedvosmisleno namigivawe – i na wegovo zaprepa{}ewe, u duhu wihove zabave, skliznula je uz smeh na svoju stranu sedi{ta, prekrila jednom rukom one grudi, a drugom obuhvatila me|uno`je kao da ga ~uva od ne~eg. Xo Barns beznade`no uvi|a da su to oni delovi tela koje sad zami{qa, i ono weno zategnuto dupence, golo i izdignuto da ga on obema rukama zgrabi dok zabija i zabija i zabija i aahhh! ... pada preko svoje predusretqive supru`nice u skru{enom ushi}ewu.

116

E sad: ova pri~a o ru{ewu mogla bi se nastaviti odavde u bilo kom od nekoliko o~iglednih pravaca, npr.: (1) Xo Barns se „doziva pameti“, u~vrstiv{i svoju qubav prema Xudi i porodici tim sramotnim isku{ewem kratkog daha. Iako wegov odnos s Xanin Veston u kancelariji zadr`i deo {aqivog flertovawa, prequba ne usle|uje. Godinu dana kasnije ta mlada `ena ponovo dobija ponudu za mesto recepcionerke u kancelariji u Baltimoru i ovaj put je prihvata. U Stratfordu je zamewuje udata `ena, malo starija od Xoa: srda~na i stru~na, ali ne predmet pohotnih fantazija.

S druge strane, (2) donekle na sopstveno zaprepa{}ewe, Xo uistinu podle`e isku{ewu da „zasko~i onu koja mu poma`e“, bilo u kancelariji {to je nekad pripadala Marku Metjuzu, ali je sad wegova, bilo u kakvom motelu daleko od grada zbog anonimnosti. Zamislive posledice se`u od (a) Gotovo Nikakvih (prequba ostaje neotkrivena; obe strane, posti|ene, odlu~uju da je ne ponavqaju; Xanin sre}e i udaje se za mladog profesora s kolexa u Stratfordu, koji naposletku prelazi na boqe pla}eno akademsko radno mesto u Indijani), preko (b) Pozama{nih (Xo priznaje Xudi i tra`i razvod uz velikodu{nu pogodbu. Ona slomqena srca pristaje na ono {to progla{ava „ru{ewem braka“. Xo i Xanin se potom ven~avaju i ~ine modifikovan „Mark i Mindi“ potez, renoviraju}i neku veliku ku}u u Rokfi{ Ri~u. Do tada ve} obe na kolexu, devojke su zaprepa{}ene, posti|ene i qute, ali s vremenom se mawe-vi{e mire s raspadom porodice. Xudi se ponovo udaje – za imovinskog advokata iz wenog rodnog mesta u ju`nom Merilandu – i sve strane zapo~iwu novo poglavqe svojih `ivota, niti nepovre|ene niti, sve u svemu, nesre}ne, do (c) Katastrofalnih (Xudi otkriva prequbu, potpuno odlepi, tra`i razvod i zabrawuje Xou prilaz ku}i. ]erke se okre}u protiv wega za ceo `ivot. Provincijski skandal prinu|ava Xanin da napusti posao, a Xoa da se prebaci, na svoju sramotu, u 117

kancelariju „Lukasa i Xonsa“ na krajwem zapadu Merilanda. „[ta sam ti govorio?“ grdi ga trijumfalno Mark. Xi ostaje na svom poslu u Fentonu i u dupleksu u Blu Kreb Bajtu, gde pas iz stana ispod wih pomahnitalo kev}e na posledwoj strani pri~e i nakon we).

Ja sam li~no sklon (ovde Xorx Wuit, ^itao~e, koji izmi{qa celu ovu pri~u: Pripoveda~ Emerit [ali ne potkaziva~] na Odseku za engleski i kreativno pisawe kolexa u Stratfordu i, poput „Xoa i Xudi Barns“, stanovnik Blu Kreb Bajta sa svojom gospo|om) da se priklonim (3) Nijednom od Navedenih. Budu}i da je ovo, najzad, pri~a o ru{ewu, odlu~ujem da poru{im ovo govno ba{ ovde negde, ba{ kao {to bi qudi poput „Marka i Mindi Metjuz“ mogli da odlu~e da sru{e ne samo „staru“ ran~ersku ku}u Ganstonovih u ulici Spartina, ve} i tek zapo~etu hacienda grande kojom upravo zamewuju onu prvu skupocenim procesom izgradwe. Mindi je, recimo, okasnelo ube|ivala dugogodi{wa prijateqica i tako|e diplomac sa Stratforda Fej Robertson (sad deo nastavnog osobqa u {koli Fenton, koleginica Xudi Barns i Tifanina profesorica istorije umetnosti) da }e palacio u misionarskom stilu u Spartina Pointu biti trn u oku i jednako neprimeren kao i onaj neonapolitanski palazzo Toma i Patri{e Hardison iz Rokfi{ Ri~a, te da bi zarad „estetske ekologije“ Heron Beja, Metjuzovi zaista trebalo da razmisle o zdawu u stilu Vilijamsburga. „Nikad nije kasno da se ponovo razmisli“, zami{qam kako odva`na Mindi saop{tava svojoj zapawenoj prijateqici s onim osmehom koji kao da govori „Samo gledaj {ta radim“, te potom o promeni odluke obave{tava „svetog Marka“, koji se pita da li bi mu bilo boqe da ponovo razmisli o tome u {ta se uvalio s ovom `enom. Mo`da je vreme za promenu aduta usred partije i na tom planu? Ali potom odlu~uje da bi boqi pokazateq bogata{ke samouverenosti bilo da samo slegne ramenima, prigu{eno se osmehne i ka`e: 118

„[ta god moja dama izvoleva...“ Vidi{ kako se s nama pripoveda~ima – ili barem s nekim od nas, mo`da naro~ito s onom vrstom {to pripada Matorim prdowama, ~ijih je Srda~no va{ ve} du`e vreme ~lan. Na{ problem je u tome, vidi{, {to izmi{qamo qude poput Barnsovih, dajemo sve od sebe da ih u~inimo razumno uverqivim, pa ~ak i simpati~nim, da pratimo pravila Pri~e tako {to }emo ih stavqati u situacije s visokim ulogom – a onda po~eti da ose}amo ve}u odgovornost prema wima nego prema tebi, ~itaocu. „Nikad nije kasno da se ponovo razmisli“, zavr{imo na kraju govore}i sebi kao Mindi Metjuz, i umesto da okon~amo wihovu pri~u o ru{ewu, ma kakav ishod bio (izvinite za ovo, qudi), povla~imo wen pripovedni ~ep pre nego {to se neko povredi.

Evo kako: Prevod Igor Cvijanovi} 1 Progressive dinner (engl.) – ve~erwa zabava tokom koje se svako jelo u sklopu ve~ere jede kod drugog doma}ina, ili u drugoj prostoriji jedne ku}e. (Prim. prev.)

2 United Way (engl.) – udru`ewe nezavisnih, lokalnih organizacija koje prikupqawem priloga poku{avaju da pomognu re{avawe problema u svojim zajednicama. (Prim. prev.)

3 Blue crab (engl.) – plava kraba. (Prim. prev.)

4 Osso buco (ital.) – tele}a potkolenica skuvana u belom vinu s paradajzom koja se obi~no slu`i uz pirina~. Doslovno, ko{tana sr`. (Prim. prev.)

5 Aluzija na Marko, Matej, Luka i Jovan. (Prim. prev.)

Xon Bart je jedan od najve}ih pisaca XX veka. Agora iz Zrewanina objavquje wegova izabrana dela.

119

Gilbert K. ^esterton

EZOPOVE BASNE

Ezop oli~ava jedan paradoks koji nije redak u qudskoj istoriji: {to mawe zaslu`uje slavu, tim je ta slava zaslu`enija. Trezvenost i zdrav razum basni, spojeni sa problescima izuzetnog o{troumqa, ne pripadaju wemu ve} celom ~ove~anstvu. U drevnoj kwi`evnosti sve {to jeste autenti~no je – univerzalno, a sve {to je univerzalno jeste – anonimno. U ovom slu~aju uvek postoji neki sastavqa~ koji preuzima na sebe trud da tekstove sakupi i koji potom sti~e slavu kao wihov autor. Wegova slava je, u celini gledano, sasvim zaslu`ena. Mora da je u tom sakupqa~u bilo ne~eg velikog i humanog, ne~eg od qudske budu}nosti i pro{losti, mada je on svoju veli~inu koristio samo da bi poharao pro{lost i obmanuo budu}nost.

Legenda o kraqu Arturu mo`da zaista poti~e iz doba najborbenijeg hri{}anstva i zalaska mo}i Rima; mogu}e je, isto tako, da je nastala u najpaganskijim tradicijama skrivenim u brdima Velsa. Ipak }e se sa kraqem Arturom uvek asocirati ime ’Melori’, ~ak i ako nai|emo na starije i verodostojnije izvore od ~uvenih vel{kih pri~a ili ako sami napi{emo sve`ije i svakako gore verzije od ’Kraqevih idila’...

Mogu}e je da su bajke za decu do{le iz Azije sa indoevropskom rasom; a mo`da ih je izmislila neka otmena francuska dama ili gospodin kao {to je Pero; a mo`da su upravo ono na {ta pretenduju – sasvim obi~ne bajke.

Ipak, za nas }e najboqe me|u tim bajkama zauvek ostati ’Grimove bajke’, jer je to wihov najboqi odabir.

Ako je Ezop uop{te postojao, on je o~evidno bio rob iz Frigije ili neko ko nije zaslu`io frigijsku slobo120

darsku kapu. @iveo je, ako je uop{te `iveo, oko {estog veka pre na{e ere, za vreme onog ~uvenog Kreza, ~iji `ivot izaziva u nama ose}awe ushi}ewa i neverice, kao i sve kod Herodota. Postoji legenda o wegovoj lo{oj naravi i jeziku sklonom skarednostima, postoje pri~e koje (kao {to je rekao ~uveni kardinal) obja{wavaju, mada ne odobravaju, wegovo bacawe sa visoke litice u Delfima. Oni koji ~itaju wegove basne treba da procene da li je zaista ba~en sa grebena zbog toga {to je bio ru`an i uo~an ili je pre bio krajwe moralan i korektan. Nema sumwe da je legenda o wemu sa pravom svrstana u onu vrstu koju smo u na{im komparacijama skloni da zanemarimo: ipak se, naime, radi o robu.

Ezop mo`e biti fikcija kao i ~i~a Rimes; ali, kao i ~i~a Rimes i on predstavqa i ~iwenicu. ^udno je da su obojica velikih robova ispri~ali svoje najboqe pri~e o `ivotiwama i pticama‌ [ta god da zaista pripada Ezopu, ono {to u na{oj tradiciji nazivamo basnama, ne dugujemo wemu. To se doga|alo mnogo pre nego {to je neki sarkasti~ni slobodwak iz Frigije ba~en, ili nije, sa litice; sve ostalo je usledilo potom. Zaista smo u prednosti da shvatimo razliku, jer to o~igledno Ezopa ~ini delotvornijim od drugih basnopisaca. Grimove bajke, u svom sjaju, sakupila su dva nema~ka studenta, o kojima znamo mnogo vi{e nego o frigijskom robu. Istina je, dakle, da Ezopove basne nisu Ezopove basne, ba{ kao {to ni Grimove bajke nisu nikada bile Grimove bajke. No, me|utim, basna i bajka su dve potpuno razli~ite tvorevine. Postoje mnogi elementi razli~itosti, a najjednostavniji je zaista razgovetan. Ne mo`e biti dobre basne sa qudima u woj. Ne mo`e biti dobre bajke bez wih.

Ezop (ili koje god ime da je imao) shvata da u basni svi u~esnici moraju biti bezli~ni. Treba da budu kao algebarske apstrakcije ili {ahovske figure. Lav uvek mora da je ja~i od vuka, kao {to je dva puta dva ~etiri.

121

Lisica u basni mora uvek da se kre}e krivudavo, ba{ kao lovac u {ahu. Ovca se u basni kre}e napred, kao {to mar{ira {ahovski pe{ak. U basni nije dozvoqeno vrludawe pe{aka; nije dopu{teno ono {to je Balzak nazivao „pobuna ovce“. Bajka se, s druge strane, uvek vrti oko neke li~nosti. Da nema junaka koji bi se borio sa zmajevima, ne bismo ni znali kakvi su zmajevi. Da nema avanturiste ispred neotkrivenog ostrva – ono bi i ostalo neotkriveno. Ukoliko tre}i mlinarev sin ne na|e za~aranu ba{tu gde sedam zale|enih princeza stoje u belim haqinama – one }e vavek ostati za~arane u belini i ledu. Kad ne bi bilo princa da prona|e uspavanu lepoticu, ona bi i daqe bila usnula.

Basne se oslawaju na sasvim suprotnu ideju; da sve postoji samo po sebi, i pod svim okolnostima ostaje ono {to jeste. Vuk }e uvek biti sebi~an, lisica uvek lukava. Obo`avawe `ivotiwa je mo`da zna~ilo ne{to sli~no, {to su znali u Egiptu, Indiji i mnogim drugim velikim narodima. Mislim da qudi ne vole bube, ma~ke ili krokodile li~nom naklono{}u; oni ih smatraju izrazom apstraktne i anonimne energije u prirodi koja je ogromna, a za ateiste mora da je i zastra{uju}a. Prema tome u svakoj basni, bilo da je Ezopova ili ne, snaga `ivotiwe deluje kao primordijalna sila, kao neukrotiva reka ili kao bujawe {uma. Ograni~ewe i mana svih takvih pojava jeste da ne mogu da budu ni{ta drugo do ono {to jesu; wihova je tragedija {to ne mogu da izgube svoju du{u.

Basne, tako, imaju svoje opravdawe; niko se ne mo`e podu~iti ni najprostijim istinama, a da se qudi ne preobrate u {ahovske figure. Ne mo`emo govoriti o najjednostavnijim stvarima, a da ne koristimo `ivotiwe koje, naravno, ne govore. Pretpostavimo, za trenutak, da pretvorite vuka u sebi~nog barona ili lisicu u lukavog diplomatu, odmah biste se setili da ~ak i baron mo`e biti human, i nikako ne}ete zaboraviti da su i diplomate qudska bi}a. Uvek }ete tragati za neo122

~ekivano dobrim humorom koji treba da ide zajedno sa brutalno{}u bilo kojeg svirepog ~oveka; traga}ete za svim onim delikatnim stvarima, ukqu~uju}i i vrlinu, kojom treba da raspola`e svaki dobar diplomata.

Uspravite kakvo god stvorewe na dve noge umesto na ~etiri, o~erupajte ga, i ne}ete mo}i a da u wemu ne vidite qudsko bi}e, herojsko kao u bajkama ili neherojsko kao u savremenim romanima.

Kori{}ewem `ivotiwa u strogom ili proizvoqnom obliku, kako se predstavqaju u heraldici ili u drevnoj hijeroglifici, qudi su zaista uspeli da prenesu velike istine koje nazivamo truizmima. Ako heraldi~ki lav treba da bude crven i goropadan, on je beskompromisno crven i goropadan, ako sveti ibis stoji na jednoj nozi, tako }e stajati zauvek. Na ovom jeziku, kao nekom velikom `ivotiwskom azbukom, napisane su prve pouzdane filozofske ~iwenice o ~oveku. Kao {to dete u~i da je pod slovom a ‘magarac’ (engl. ass), pod b ‘bik’ (engl. bull), pod c ‘krava’ (engl. cow), tako se i ~ovek privikao da prostija i sna`nija stvorewa povezuje sa prostijim i sna`nijim istinama: da potok ne mo`e da ukaqa svoj izvor i da je svaki onaj ko to ka`e tiranin i la`ov; da je mi{ isuvi{e slab da se bori sa lavom, ali isuvi{e sna`an kad je lav u konopcima; da lisica koja dobija najvi{e iz ravnog tawira mo`e dobiti najmawe iz duboke zdele; da vrani kojoj je Bog zabranio da peva, Bog ipak daje da do|e do sira; da kada koza vre|a sa vrha planine, to ne ~ini koza ve} planina; sve ovo su duboke istine urezane u stene kuda god je ~ovek hodio. Nije va`no koliko su stare ili nove, one su azbuka qudskog roda, koja kao i mnogi primitivni piktogrami ra|e koristi bilo koji `ivi simbol negoli ~oveka. Sve te prastare i univerzalne pri~e su o `ivotiwama, i sva najnovija otkri}a u preistorijskim pe}inama su o `ivotiwama. ^ovek je, u svojim jednostavnim pri~ama, uvek ose}ao da je sam isuvi{e misteriozan da bi nacrtao sebe. Ali 123

legenda koju je urezao ovim grubim simbolima je svugde bila ista, pa bilo da basne po~iwu Ezopom ili Adamom, bilo da su nema~ke i sredwevekovne kao Lisac Renar, ili francuske i renesansne kao Lafontenove, ishod je svugde u su{tini isti; ponos se javqa uvek pre pada i postoji ne{to {to nazivamo biti jako pametan ali do pola. Ne}ete na}i nijednu drugu legendu osim ove upisanu na stenama ~ove~jom rukom. Postoje basne svih vremena i svih tipova, ali uvek postoji samo jedno naravou~enije basne, zato {to sve na svetu ima samo jedno naravou~enije…

Iz: Introduction to a limited edition of Aesop’s Fables published by William Heinemann, London and Doubleday Page & Co., New York, 1912.

S engleskog preveo Milan Ramadanski Gilbert Kit ^esterton jedan od najkontroverznijih i najplodnijih engleskih pisaca. Pisao romane, pri~e, eseje, poeziju, kwi`evnu kritiku, memoarsku prozu. Ro|en je u Londonu 29. maja 1874. godine. Pre{ao je u katoli~anstvo u svojoj 48. godini. Kao radikalni demokrata napadao je i socijalizam i kapitalizam. Zalagao se za odbranu hri{}anske ortodoksije i tradicionalnog morala. Wegov glavni oponent bio je Xorx Bernard [o, koji je izrekao i mi{qewe „da bi svet bio gori bez ^estertona“. Bez obzira na sve otpore, ^esterton je bio i ostao omiqen, pogotovo kao pisac detektivskih pri~a sa sve{tenikom-detektivom paterom Braunom, junakom pedeset pri~a objavqenih u pet kwiga. Umro je 14. juna 1936. godine. Dela: Klub neobi~nih trgovaca, Napoleon Noting Hila, ^arls Dikens, ^ovek koji je bio ^etvrtak, Ortodoksija, [ta nije u redu sa svetom?, Nevinost oca Brauna, Mudrost oca Brauna, Trinaest detektiva, Balada o belom kowu, Kratka istorija Engleske, ^ovek koji je previ{e znao, Ve~iti ~ovek, Pesnici i ludaci, ^etiri besprekorna prestupnika, Paradoksi gospodina Ponda, Autobiografija i mnoga druga dela (za `ivota je ^esterton objavio ukupno osamdeset kwiga).

124

Andra{ ^erna-Sabo

KIKLOTRB & KAQICA MAKA

Ovo je novela. Nije pesma, nije doma}a kobasica, ni pamu~ne ~arape. A naro~ito nije `ivot. Ni s malim, ni s velikim slovom. Ni sladak, ni be}arski. Ni kurvinski. Nije nikakav, eto.

A uz to ova novela nikako ne}e da bude novela. Nije u stawu da se pomiri sa svojom sudbinom. Ne ose}a se dobro u svojoj ko`i. Priznajem, za to sam i ja kriv.

Ne bi da bude novela, radije bi da bude francuski film. Jadnica, to joj je `eqa. Volela bi dobre glumce.

Lamber ili mali Depardje, jo{ ne zna sigurno. A `ena neka bude Bino{ ili Marso. Neka bude velika qubav, za tim `udi srce moje novele. Neka bude dugih poqubaca, s mnogo pquva~ke. Porno ne, samo ~ulne scene u posteqi, ali ispod jorgana. Mu{karac neka ima `uti „sitroen“, a `ena potkrovqe pored Sene. Neka bude automoblilska jurwava, ve~era uz sve}e, malo pucwave, tri ozbiqna {amara. Tr~karawe po livadi punoj bulki, vaqu{kawe, neka se ~uje tiha pratwa francuskog poproka, ali nonstop. Treba joj i hepiend, i jo{ jedan prijateq, koji je mudar i zato neprekidno govri mudrosti. Kako bi film razumeo i onaj ko ne razume.

To bi volela moja novela.

A {ta ja mogu da joj pru`im?

Pa mu{karca mogu, ali to nije Lamber. ^ak i ne li~i na wega. Zove se Kiklotrb. Stomak mu kao kod romasnijera Kalmana Miksata. Na sredini pupak: kiklopovo oko. Davno je ve} video svoga klatarenka, a i onda u ogledalu. Trideset i tri mu je godine, gusta brada, prodavac u atikvarijatu.

125

[ta mogu jo{ da dam?

I `enu, ali ni ona nije Marso. Zove se Kraqica Maka, odnosno Lija. Potomak stare plemi}ke porodice Melanko. Konobarica u univerzitetskom bistrou. Kosa farbana u crveno, noga trideset sedam. Oko o~iju kolobari od cigareta i koka kole s crnim vinom. Malo spava. No}u radi, dawu se sprema za prijemni. Bradavice grudi miri{u na breskvu.

Da li je ovde mogu}a jedna qubav?

Pitaju. Ve} su stali na stranu novele. Sa`aqevaju je. Jadnica, ne mo`e da postane ono {to bi `elela. Moja nevoqa vas ne uzbu|uje ni malo. @elite doga|aje, emocije, situacije, i ostale kwi`evne smicalice. I naravno, qubav. Mislite da }e od toga novela postati dobra. Da }e biti malo ute{ena. Ose}a}e se pomalo kao francuski film. ^itaoci, pa srca imate!

Ina~e ga nemate. Kada ne ~itate, vi ste: kupci, stanovnici, potro{a~i, radnici, odvozite kola u servis, moleri. Tada ste bez srca. O~i su vam kao pi{~eve. Ali ako ~itate! E, onda sve udahnete u grudi.

Da li je ovde mogu}a qubav ?

Pitate sve nestrpqivije. Ne treba biti gluvi moralista, vi~e jedan od wih. Ubaci jedan lavju, stari, pa neka se sve razle`e!

Vi ste sasvim u pravu. Ne ~itate zato da bi vas neki nitkov ukaqao. Za to postoji va{a supruga, surpug, deca, pas. Vi ho}ete doga|aj. Da se kona~no ne{to dogodi. Bar u noveli ako se ve} vama ne doga|a. Qubav, na primer. Na to ste veoma na{timovani!

Da li bi ovde mogla do}i jedna qubav?

Molim vas, nemojte da se derete. Radim! Obavqam svoj posao! Da li vi mo`ete da radite dok se neko dere?

Pa ne mo`ete! Ina~e ako me ne ostavite na miru, napravi}u takvu klanicu da }ete se skvr~iti!

O, kao vama je i to dobro?

Propalice, nitkovi, qubav i smrt, wima je svejedno!

126

Potpuno svedeno, samo neka se ve} ne{to dogodi.

Znate {ta! Neka bude qubav. I smrt.

Samo ima jedna nevoqa. Kraqica Maka je iz Pe~uja, a Kilkotrb iz Segedina.

Razre{ite to, va{a stvar, vi~u. E pa, dobro!

Pa neka bude tako da Kiklotrb sedi na svojoj guzici, a Kraqica Maka dolazi u Segedin. U~i, pola`e prijemni za latinski-istorija, u Pe~uju ne prolazi, ali je primaju u Segedinu. Prolazi jedan semestar: zamislite segedinsku jesen boje r|e, zatim malo snega, dosadne seminare o Liviju, naravno, opu{ak trave u klubu, na dasku klozetske {oqe u domu treba postaviti toaletni papir, Kraqica Maka se katkada sklawa od zime u Mekdonalds, jednom u Ulici Karas ugleda pisca Darva{ija kako se u balon-manilu {eta ispred izloga.

Da li su svi zamislili?

Okej, idemo daqe!

Skratimo stvar, po~iwe da mi biva dosadno.

Kiklotrb sedi na sredini antikvarijata, u ogromnoj, staroj ko`noj foteqi. Kupaca nema, jede sendvi~ s kobasicom. Kraqica Maka ulazi u prodavnicu, pita ima li Cicerona. Kiklotrb po~iwe da re|a, ima Herodota, Katula i Ovidija, ali Cicerona nema. @ao mi je, ka`e Kiklotrb. I meni, odgovara Kraqica Maka.

Odista joj je `ao, jer joj treba za ispit. Gledaju se. Pa zdravo, ka`e Kiklotrb. Pa zdravo, ka`e Kraqica Maka. Ali nijedno ni da mrdne, na~isto, kao na kraju ~ekawa Godoa. Samo stoje i gledaju se. Mladi}evim telom prostruji zabridela zmija, devojci kr~i stomak.

Mladi} na koncu pokazuje sendvi~ ba~en u ko`nu fotequ. Ho}e{, pita. Da, klimne glavom devojka. Dobro zagrize, mladi} je nespretno hvata za levu dojku u ko`nom kaputu. Sendvi~ pada na parket, po~iwu da se vaqaju na starim brojevima Interpres mgazina. Oznaka „otvoreno“ stidqivo se okre}e na vratima. „Zatvoreno“. Pisac Darva{i sti`e, tra`i roman Zvezde Jegre, svoj primerak je nekome pozajmio, nije mu vra}en. U ovo doba je 127

obi~no otvoreno, gun|a kada vidi tablicu, okre}e se i odlazi ku}i.

Ode}a razbacana po podu, dva naga tela isprepletena, ispod wih vla`ni primerci Interpres magazina, kolut kobasice se otkotrqao ispod police s poezijom, prodavnicu ispuwava miris breskve i sperme, ~uje se tiho stanica radija „[lager“, koji broj cipela nosi{, pita mladi}, pa trideset sedam, pevu{i zaqubqena devojka.

Promi~e tako pola sata, potom Kraqica Maka po~iwe da se obla~i, treba da po|e, mora da na|e Cicerona, i to jo{ danas. Za ve~e dogovaraju sastanak na Trgu Dugoni}, kod vodoskoka. Kada devojka ode, Kiklotrb pojede ostatak sendvi~a s kobasicom, potom zakqu~a prodavnicu, pre|e u obli`wi bistro i popije dve vilijamovke. U redu, dve kru{ke, naru~uje {anker i polupijan ulazi iza {anka. Mladi} smireno, sre}no ~eka ve~e u oblacima dima.

Ubrzo i pristi`e. Kiklotrb stup~i pod pahuqicama snega pored vodoskoka. Devojka ne sti`e. Dva sata ~eka, devojke nema. Potpuno prozebe. Ne razume, kako je to mogu}e da vodoskok radi i zimi. A istina je, prska zelenkasta voda.

Devojke nigde. Ma i nije ba{. Upravo je seciraju na klinici. Skalpel s vriskom se~e wen stomak sa zlatnim maqama, pomo}nik ose}a jak miris breskve. Kraqicu Maka je popodne udario tramvaj zvani nostalgija.

Devojka je posle kure savila cigaretu, obuzela ju je sre}a, za trenutak nije obratila pa`wu, nai{ao tramvaj nostalgija i eto ti.

Kiklotrb ose}a da je poni`en. Prevaren. Sram mu mori du{u. Ne}e daqe da `ivi, baca se u vodoskok. Voda zaudara na hlor. Na jednom drvetu u parku drhti osamqena lasta. Iz o~iju joj kapqu suze. Volela bi da pomogne, ali ne mo`e. Sama ne mogu, ne mogu ni{ta da u~inim, cvili, staro je pravilo da jedna lasta ne ~ini prole}e, `ao mi je. Sneg jo{ be{we veje, prekrio je krov robne ku}e „Sunce“.

128

E pa, {ta velite?

Qubav i smrt! [ta?

Da sam sve isuvi{e jednostavno razre{io?

Da je u `ivotu sve mnogo komplikovanije?

Pa zar nisam rekao da ovo nije `ivot! Samo novela koja se, uz to, lo{e ose}a u svojoj ko`i. Bogme kao pas.

Ima i daqe, da pri~am?

Antikvarijat je zatvoren, nije na|en novi prodavac, kolut kobasice se uplesnavi ispod police, s branika nostalgi~nog tramvaja ne mo`e da se opere krv, zbog toga on tr~kara s crvenim nosom kao neki pijanac, Kraqicu Maka sahrawuju u Pe~uju, nikada ne}e polo`iti Cicerona, a Kolumbo se okre}e s vrata, ima jo{ jedno posledwe pitawe.

A pravi zavr{etak pri~e je da }ete i vi lipsati, kao i ja. Isto ovako besmisleno kao Kiklotrb i Kraqica Maka. Ne zbog slobode, kao Petefi, ne zbog qubavi, kao Romeo. Tek tako. Umre}emo i gotovo. Niko se time ne}e mnogo baviti. Nai}i }e tramvaj ili zapaqewe plu}a. Sve to nije nerazumqivije od `ivota. Nije ni malo surovije. @ivot i smrt su istovetne prqave, podle ni{tarije.

Lako je mene zavitlavati: ho}emo qubav.

I boqu sudbinu za jadnu novelu!

Nek bude malko francuski film, nesre}nica, neka ima jedan dobar dan!

E pa, mogu samo re}i da ovo dvoje, Kiklotrb i Kraqica Maka jesu `iveli, ali ne suvi{e dobro. Ako bi ih neko naknadno upitao, da li bi `eleli ponovo zapo~eti, sigurno bi rekli: Bo`e sa~uvaj, samo to ne! @ivot ih nije voleo. Ne voli ni nas. @ivot nije bio zainteresovan za wih. Ni za nas. Ni brige `ivot za wih. Ni za nas. Ne}e ni{ta da po~ene s nama. Pa {ta bismo onda mi po~eli s wim? Bar da se malo bori za nas! Ali ne. Za posao je potrebno dvoje: `ivot i smrt, {ta se nas ti~e wihov biznis.

129

Istina, Kiklotrbu i Kraqici Maka dato je i malo dobra, na primer kada su se vaqu{kali na Interpres magazinima. Vaqalo je, nema {ta. Ali sve je to potrajalo nekoliko minuta. Ponekada im se ~inilo da ih `ivot voli. Iako je samo sunce sijalo. Sladoled je bio hladan. Ribqa ~orba quta. Ali `ivot s tim nema nikakve veze. Ba{ ga briga za ribqu ~orbu i za sunce!

Drugom prilikom bi poverovali da oni vole `ivot.

Nije bilo za{to. Wih `ivot nije poznavao, ni oni `ivot.

Ko je taj Kiklotrb?

Upitala je jednom smrt.

Ne poznajem ga.

Rekao je `ivot.

I pri tome su ostali.

Kraqica Maka je stupila na kolovoz. Pre toga nije pogledala naokolo. A koliko puta joj je majka govorila! Mislila je kako je lep `ivot, koliko ona voli `ivot.

Zaqubila sam se, mislila je.

U jednog lepog i debelog tipa. Pre jednog sata sam se polno zadovoqila. Ako sve bude u redu, opet }u kroz nekoliko sati. Uskoro }u postati profesor latinskog jezika u gimnaziji u Sente{u. Nedaleko odavde. Kiklotrb }e imati plastenike, greja}e ih termalnom vodom.

Ima}emo novaca i polovni “opel“. Vikendom }emo i}i u bioskop. Nedeqom }u korepetirati. Zatim }emo jesti |uve~. Na {trandu }emo kupiti lepiwice. Ima}emo dece, a na Tisi motorni ~amac.

Pred o~ima Kraqice Maka lebdela je Tisa, na woj motorni ~amac.

Ali je nai{ao tramvaj nostalgija. Vozila ga je smrt.

Ovu malu u cipelama trideset sedam dobro }u nagaziti, trqala je ruke smrt.

A onda tras! I bum! I {qis!

Smrt se kikotala u voza~koj kabini: posledwa stanica, nema daqe, brundala je u mikrofon.

130

A {ta je bila posledwa misao Kraqice Maka?

Kako je lep `ivot!

Pa zar nije u`asno?

A `ivot nije ni poznavao devojku, a i smrt ju je taj dan videla prvi put. @ivote, ju~e sam ti oduzela jednu crveno farbanu pi~kicu. Rekla je smrt s dosadom.

Ma nemnoj?

Da. Kako joj je bilo ime?

Neka Lija, mislim.

A ko je ona?

Pa zar nije svejedno, umrla je – ka`e smrt u polusnu. [ta veli{ – zevnu `ivot.

I ve} spavaju.

Pa zar da ja sada ovde zapo~nem pravqewe francuskog filma? ^emu? Ali stvarno, ~emu?

Samo zato {to moja novela ho}e da `ivi?

Neka se moja novela zadovoqi s ne{to mirisa breskve i sperme. To je najvi{e {to mogu za wu da u~inim.

Neka ne `eli vi{e od toga.

Kiklotrb tone u vodu vodoskoka. Otvara o~i, grize ga hlor, ali on ho}e da vidi. ^eka kada }e do}i smrt.

Davi se.

Smrt se budi.

Kurvinski `ivote, ka`e `ivotu, ~ak i sada nemaju mira gejovi, ovi spermatozoidi.

A on ~eka, mo`da }e mu `ivot pomo}i. Mo`da ipak ne treba da umre, jer }e do}i po wega `ivot. ^eka da se `ivot bori za wega. A i vidi da mu se ne{to zeleno pribli`ava ispod vode. @ivot, uzvikuje Kiklotrb, iz wegovih usta kloko}u mehuri.

A zeleno samo dolazi li dolazi, sve zelenije. [ta bi i moglo drugo biti nego `ivot, misli on. @ivot je zelen kao livada, kro{we, drezga i fudbaleri “Fra131

dija“.

Volim te, `ivote, bu}buri~e Kiklotrb i tiho se davi u vodi vodoskoka.

Wegovo truplo uskoro lebdi na vodi. Prekrivaju ga pahuqice. Nikada nije saznao da ono {to je plovilo prema wemu nije bilo `ivot. Nego `aba.

Uzalud, ne mo`e se postati francuski film. Treba se za to roditi.

^erna–Sabo, Andra{ (Cserna-Szabó Andrá s , 1974), pripoveda~, novelista i romnasijer. Nisam mogao da ga na|em ni u jednom kwi`evnom leksikonu, ili zbog dvostrukog prezimena, ili {to je isuvi{e mlad pisac pa nije jo{ stigao da u|e u leksikone. Ali sam wegove novele zapazio u kwi`evnim listovima i ~asopisima. Najpre onu pod naslovom „Koklotrb & Kraqica Maka“ koju sam odmah i preveo. ^im je objavqena wegova zbirka Pola sedam (2001), odmah sam je pribavio, ali na moju veliku `alost nisam u woj na{ao nijednu istinski vrednu novelu, sem ove. Potom sam opet u ~asopisu pro~itao novelu „Identifikacija jedne `ene“, ali potom u zbirci Pola ~etiri opet nisam na{ao, sem te, nijednu novelu koja bi izazvala moju pa`wu. Novelista koji me vu~e za nos! Slede}u zbirku, Strah i drhtawe u nasequ Na|hojag (2003) vi{e nisam hteo ni da pro~itam. Dva ushi}ewa i dva razo~arewa: kako neko mo`e istovremeno da pi{e izvanredne novele i sasvim prose~na publicisti~ka dela?!

Preveo s ma|arskog Sava Babi}

132

Jan Balaban

DETE U VATRI

Iza velikog prozorskog rama bez zavesa, nebo je i daqe potpuno crno, a ve} je jutro. Sada je taj tren, kada se ~as no}i poni{tava do nule, a dan po~iwe od jedinice. Katarina tako ne{to ume da zamisli. Svojim unutarwim vidom opa`a mnogo brojeva koji kao da su napisani kredom na tabli. Ali krede nema, nema table, cifre vise u vazduhu tu, gde vazduha nema. „Gde su ti brojevi?“ pitala je kada je bila mnogo mla|a, dok su joj roditeqi po pra{ini gran~icom crtali linije. „Vidi: jedan i jedan je dva i jedan je tri i jedan je ~etiri i jedan je pet“, tata je povukao jednu vodoravnu liniju preko kosih linija. Ona je videla samo plot od {tapi}a. Nikako nije shvatala {ta bi zapravo trebalo da shvati, samo je klimala glavom kako bi svi zajedno mogli da na to stave ta~ku i idu daqe, putem izme|u jelki, prema ru{evinama, tog vru}eg letweg dana kojeg se ipak se}a uglavnom kao to onda kada nije umela da broji.

Jo{ uvek je taj wen pogled nerazumevawa, sa~uvan negde iza u glavi, pogled kojim je videla linije ili kamen~i}e gurane pred svoje o~i samo kao linije ili kamen~i}e.

Sli~no se se}a i nerazumqivih oblika slova na papirima i u redovima, iz vremena kada jo{ nisu bila slova, ve} tajna. Sa svojih deset godina to se}awe na nebrojeve i neslova ~uva kao blago, kao svoje pravo nasledstvo.

Verovatno nije bilo slu~ajno {to je wena bolest do{la ba{ u to vreme, kada su iza linija i kamen~i}a po~eli da proviruju cifre. Vi{e nije pitala odakle su do{le. Videla ih je, iako potpuno druga~ije od okolne sredine, ali isto tako prirodno u wihovom ravnom sve133

tu, negde iza o~iju. Shvatila je da vodoravna linija koju je tata povukao preko prvih pet, mo`e da bude povu~ena preko svih linija koje neko napi{e. Ne{to kao nevidqivi lewir koji, za razliku od vidqivih {kolskih lewira, mo`e da bude stavqen na bilo {ta – na pet brda na horizontu, na pet zubaca ~e{qa i na pet lastavica; i to ne samo kada sede na jednoj `ici, kao u uxbeniku, ve} i kada polete, svaka svojim smerom, lewir poleti sa wima, promeni se u konac, sve je na sebe navu~e i ka`e: pet lastavica.

Ka}a je gledala u svet koji se odjednom promenio, i brojala, brojala. A onda nije vi{e ni morala da broji.

Shvatila je da su lewiri i konci u tom nevidqivom svetu koji se nekako tesno naslawa na na{ vidqiv svet, stalno pripremqeni, i da je svaki korak koji napravi, ve} ura~unat, da svaka iglica u kro{wi ove lepe jelke ima svoj broj, i, dok pada dole, ve} je oduzeta od `ivih i dodata mrtvima koje le`e na zemqi u {umi.

Odjednom je sve bilo tako jasno da radije nikome ni{ta nije govorila. Mislila je da samo ona to zna. Da ostali samo glupavo pomeraju kuglice na ra~unaqci, kako je ve} u {koli u~e. Samo ona zna da za tim nema potrebe zato {to je sve ve} izra~unato, i da ona po tim redovima brojeva, malih i velikih, mo`e da se vozi kao na biciklu.

Hm, na biciklu ve} nije mogla da se vozi. Odjednom je bila toliko slaba da nije mogla da ga podigne. Ostala je pod wim da le`i kao pod balvanom, nije ni poku{ala da ga pomeri. Na svu sre}u, bile su tu druge ruke koje su podigle wega i samu Katku, tatine ruke i mamine, a onda ruke medicinskih sestara i lekara. Odjednom je `ivela u bolnici, gde su joj pod mi{ku stavqali toplomer, u kojem je prepoznavala tu drugu liniju koja stoji uspravno prema tatinoj vodoravnoj i svaki wen deli} mo`e biti dodat jednom deli}u na levoj strani.

Kada se te dve ta~ke produ`e, uvek paralelno jedna s drugom, nastaju kocke i pravougaonici raznih veli~i134

na, takve ravni, koje se mewaju ta~no na osnovu toga da li voza~i na svojim uzajamno vertikalnim putawama mewaju du`inu wihovih strana. Qudi oko wenog kreveta u`asnuto su gledali na krivuqe koje su i{le po dijagonalama tih razularenih pravougaonika i nagovarali voza~e u wenoj krvi da prestanu s divqom vo`wom i da nastave smirenim korakom, kao pre. Kao tih beskona~no dalekih dana kada su postojale samo linije i kamen~i}i, i nikakav nevidqivi svet.

Tako je Ka}a izra~unala jutro, i pre nego {to je jutro do{lo. Tako je dospela do te nulte ta~ke koja je samo deli} u gomili brojeva, ali zato {to nema nikakvu vrednost, od sebe mo`e da odvaja prave brojeve. Nula joj je oduvek bila sumwiva. U~iteqica je govorila da nulom ne mo`e da se deli, ali mo`e da se mno`i. Taj mali krug koji ne predstavqa ni{ta mo`e da proguta najve}i broj samo tako. Unutar tog malog kruga je vaqda pritisnuta cela gomila brojeva. Sada je vidi kao klupko najtaweg konca na svetu. Tako tankog da debqinu ne mo`e da izmeri ni najmawi lewir u nevidqivom svetu.

Taj konac je i u nevidqivom svetu nevidqiv. Kada bi neko uspeo da prepolovi nulu, na{ao bi drugi nevidqivi svet, pa u wemu jo{ jedan, pa jo{ jedan.

Ka}a se nasmejala misle}i na tu dubinu na ~ijem kraju se upravo na{la. Mal~ice, samo onako, zaplakala je zbog slede}e tajne koja joj se sme{tala na grobqe tajni, iza, u glavi.

Pomalo je ~udno, ali i razumqivo {to je no} u bolnici stra{no dugo samo produ`eno ve~e – prvo ne tako dobra ve~era, pa do|e doktorka, pomazi je po glavi i po`eli laku no}, iako zna da Ka}a vi{e ne mo`e da spava.

Potom do|e sestra da pita da li je sve u redu, iako zna da vi{e nikada u redu ne}e biti. Potom sestre i tehni~ari dugo razgovaraju u ordinaciji, kao nekada roditeqi iza zatvorenih vrata sobe. Negde se ~uje televizijski program, povremeno neko ode u toalet, a razgovori utihnu. Dobra debela sestra Da{a sedne u fotequ, izm135

e|u soba intenzivne nege kako bi mogla da ~uje, ako se ne{to desi i plete beli xemper, ho}e da ga zavr{i za unuku do Bo`i}a. Doktorka koja ima smenu odlazi na par sati u lekarsku sobu da prilegne. Niko vi{e ne pri~a, ali je sve to i daqe samo nastavak ve~eri. I bol koja kuca u Ka}inom telu je takva ve~erwa, ~ak qubazna; samo zelene iglice tiho padaju u beli sneg.

Ka}a ta~no zna kako ve~erwa no} kapqe i smawuje se kao providna kesica infuzije, sve dok u woj ne ostane ni{ta, a novu jo{ nisu stavili. Sada, na taj si}u{ni ~asak, sve izgleda kao u bajci o Trnovoj Ru`ici. Nema ni~ega.

I ve} je jutro. Sve je druga~ije, neprijatno. Nebo iza prozora je jo{ uvek crno, tu su ve} nove sestre, ~ista~ice. Doktorka izgleda potpuno tu|e u civilu, dok pri~a s koleginicom koja se u tu belu ode}u jo{ nije sasvim smestila. No{a, pa doru~ak koji Ka}a ionako ne}e jesti, lekovi, iwekcije, dobro jutro, Ka}ice, i nova infuzija koja visi na stalku nalivena kao slede}i dugi dan.

Za{to ba{ mi, za{to ba{ na{e dete? Ka}in otac zaustavio se na odmori{tu stepeni{ta. Topao kaput, xemper, {al, takva vru}ina u pregrejanoj bolnici. Ose}ao je da na takvo pitawe nema pravo, ako na svetu zaista mora da bude dece koja umiru od neizle~ivih bolesti ... Ipak, i daqe mora to pitawe da postavqa, iako, a to je mnogo gore, ose}a kako ga – zapravo wega, wegovu `enu i ostalu decu – ovo pitawe udaquje od tog malog ~oveka na bolni~kom krevetu. Kada se tako pitamo, a mi se tako pitamo, onda nismo s wom, ho}emo da bude druga~ija od ove kakva je sada. Nabijamo na o~i ki~astu, insistiram na tome da je ki~asta, sliku zdravog deteta kao u reklami za vo}ni sok ili za kakao.

Zlatno tele zdravqa na koje svaki normalan ~ovek ima pravo, a Ka}i je oduzet zbog neke gre{ke, ili je mo`da ona sama ta gre{ka!?

136

Preznojen, zadihan, pregrejan, stajao je na belom stepeni{tu odlu~an da se ne pomakne, dokle god to pitawe ne izbaci ne samo iz glave, ve} i iz sveta.

Toga je jutra na de~ijem odeqewu bilo `ivo. Sve koje mogu da puste, pu{taju za Bo`i} ku}ama. Koliko je samo automobila ispred bolnice. Koliko je samo zabrinutih roditeqa s de~ijim bundicama, toplim jaknama, kapama i rukavicama u rukama. Koliko je tih de~ijih telefona, aparata i ~asopisa na brzinu pakovanih u torbe, pa iz sobe na hodnik. Ispred ordinacije roditeqi u redu, pa jo{ lekovi, recepti, otpusne liste, pa u naru~je i trk ku}ama za jelkama.

Cele {ume ih ve} stoje, srebrne, zlatne, qubi~aste.

Pokloni vi{e ne mogu da pro|u kroz vrata, razbesneli tinejxeri motornim testerama i palicama {ire prozore kako bi jo{ jednom dobili vi{e od `ivota.

Ka}in otac je stajao kod belih cevi centralnog grejawa i spa{avao se se}awem na crtanu pri~u u nekada{wem de~ijem ~asopisu. Fino vaspitani de~aci su napravili svoj de~a~ki Bo`i}. Ukrasili su jelku u {umi izvan grada i stavili su ispod we de~a~ke poklone.

Ali, pokloni su nestali. Ukrao ih je lutalica, siro~e Tonda Perce, koji je spavao u nedalekoj kre~ani. Zami{qao je jadnog Tondu u iscepanoj ode}i kako be`i s raznobojnim kutijama u naru~ju, u tamu ispod stvarnih neukra{enih jelki. [ta ima od toga {to se sve dobro zavr{ilo, {to je poklone vratio a fino vaspitani de~aci su mu prona{li novi dom. Samo ta slika koja u serijalu nije bila nacrtana, samo taj tu|i ~ovek s tu|im poklonima u tamnom promrzlom svetu kre~ana i domova za napu{tenu decu je stvaran. Samo to smo mi, i na{e vi{e od `ivota.

Morao je da se nasmeje svom tom patosu. Bio je to dobar osmeh. U ogledalu staklenih vrata video je svoje o~i i usne, sli~ne Ka}inim o~ima i usnama, takve kakvim bi ih video da je bio prisutan jednom od onih neko137

liko trenutaka, kada je morala da jo{ jednu tajnu stavi na malo grobqe u dubini svoje male glave.

Provukao se kroz grupice sre}nijih roditeqa i dece, te krenuo prema sobama u kojima se dvadeset tre}eg decembra ni{ta ne mewa. Ve} se hvatao za kvaku kada ga je zadr`ao lekar, primarijus de~ijeg odeqewa. „Ka}i se dosta pogor{alo stawe. Nerado to govorim, ali temperatura je povi{ena, dete je febrilno i nije ba{ u svesnom stawu.“ „Da li mo`emo kod we? I `ena }e do}i.“ „Naravno, koliko god budete hteli.“ U{ao je u sobu i progutao pripremqenu re~enicu: crni kow na H3. Uvek je poku{avao da sa svojim genijalnim detetom igra imaginarni {ah. Svoje poteze je uvek morao unapred da pripremi i da ih nau~i napamet.

Ka}a bi uvek prepoznala, kada bi se nakon tre}eg poteza izgubio.

Danas od {aha ne}e biti ni{ta. ^inilo mu se da dete koje tu le`i prikqu~eno na razne cevi, iznutra celo gori. Kada ju je dodirnuo, ose}ao je da se ista stvar de{ava i wemu.

Nije mu bilo do pri~e, ali je govor sam do{ao. „Bajku?“ Ka}a je klimnula glavom.

Iza prozora, padala je susne`ica. Na odeqewu je ve} bila ti{ina, kao i bilo koji drugi dan. Pri~ao joj je omiqenu pri~u o qudima koje je zli car isterao iz wihovog divnog doma na obali mora. Morali su da idu preko sumorne pustare sa stadima antilopa i divqih kowa, gde su ih ugro`avala kruta nomadska plemena, pa su se zaustavili tek ispod planina na severu. Prvi put su videli sneg koji je padao iz crnih oblaka iznad stenovitih plo~a. I{li su daqe dolinom visokih smreka i jelki, ispod drve}a gledali su ih sobovi i losovi, svletlucale su o~i risova, velikih kuna i sne`nih lavova.

Nikada, do tada, nisu videli takav u`as i lepotu ...

138

Nije ni znao da li ga }erka slu{a. Weno lice bilo je ozbiqno kao da je na ne{to jako mislila, kao da je ponovo ne{to ra~unala. Koliko kowa, koliko pasa, koliko kopaqa, koliko sekira, koliko drve}a treba pose}i da bi se izgradila ku}a, koliko cepanica treba pripremiti za dugu zimu, koliko su{enog mesa ... „Nastavi“, ohrabrila ga je `ena koja je tiho u{etala u sobu i sela na drugu stranu Ka}inog kreveta. „Ali ja ne znam kako ide daqe“, priznao je iskreno. „Nekako to mora da se nastavi.“ „Tata, koliko ima brojeva?“ upitala ga je Ka}a odjednom. „Ukupno? Ne znam.“ „Hajde, koliko?“ insistirala je majka. „Mora{ da joj ka`e{!“ „Brojeva je beskona~no mnogo“, rekao je i prstom na jorganu nacrtao le`e}u osmicu. „A {ta to zna~i?“ „To zna~i da je za tim posledwim brojem u redu uvek jo{ jedan.“ „I za wim jo{ jedan“, dopunila ga je }erka. „I tako daqe“, potvrdio je otac.

Dete se nasmejalo. Ka}a je bila zadovoqna zato {to je shvatila da }e taj malecni trenutak vremena koji im jo{ zajedno ostaje biti isto tako dug kao svo vreme ovoga sveta.

Prevela Sandra Vlaini} Jan Balaban (1951-2010) Nedavno preminuli ~e{ki prozaik, publicista i prevodilac pisao je egzistencijalisti~ke pri~e. Prevedena pri~a je iz zbirke „Mo`na, `e odcházíme“ „Mogu}e je da odlazimo“ za koju je dobio nekoliko nagrada, izme|u ostalog nagradu Magnezija Litera 2005 za najboqe prozno delo.

139

Iqa Surgu~ov

PAROHIJANI DRA@ESNE MARIJETE

Kod onih bogoboja`qivih starica, koje tako vole crne {alove sa dugim ki}ankama i ~ipkane vrpce na izbledelim vlasima; kod starih devica {to jo{ tajno uzdi{u nad romanima gde je mnogo stranica posve}eno vatrenim obja{wavawima i potpuno odsustvuju pou~qive te`we; kod blago~astivih vlasnica name{tenih soba na Santa Lucia, koje s podjednakim `arom predaju i molitve i sebe, i svoje zanimawe, koje kadikad goni na put opasne preduzimqivosti – vi|ao sam statuice takvih Madona.

To su jevtine Madone, ho}u re}i – wihove statuice nisu skupe: oko dve, dve i po lire, visoke su pola ar{ina i napravqene ma{inskim putem, ode`de su im obojene kao svila i bar{un, grubo i jarko, ali za prost, nemudrija{ki pogled, {to jo{ nije izgubio sposobnost prolivawa suza u bezazlenoj i skromnoj molitvi – dopadqive.

Ja volim takvu Madonu. Tako je bo`anstveno lepa u ti{ini italijanske seoske ve~eri, na raskr{}ima sawivih ulica s kapijicama {to se ne zatvaraju. Zajedno sa Sinom, koji pru`a puna~ku ru~icu ka bradi Matere, obasjana odozdo plami~kom kandila, koji treba da je do jutra podse}a na nemo}i pospalih qudi – ona ~uva blago~astive domove. ^esto prekidah put ugledav{i takvu figuricu. U polukru`noj ni{i stoji visoka `ena, umotana kad u modri, kad u mrki pla{t. Wene plave o~i su oborene. Dugim, tankim prstima dr`i na grudima svoga prvenca.

Misli su lewo tekle: 140

– U ~emu je tvoja dra`, Madono? U ~emu je tvoja dra`, Madono, okru`ena tihim, nerazgorevaju}im plami~cima, koji do jutra ne}e umreti? Sa izlaskom sunca wih }e utuliti i zameniti molitvama, jer molitve staju ~oveka jevtinije od uqa za kandilo. U ~emu je tvoja dra`, Madono?

I neo~ekivano, na dva sata vo`we od Napuqa i sasvim nadohvat ruke od Sorenta, na ostrvu Kapri, u kafani ~iji zidovi su prekriveni lakiranim portretima nema~kih kajzera, i pro{lih, i sada{wih, i budu}ih; u kafani, na ~ijim stolovima uvek le`i u tri primerka novi, u stalak udenut „Berliner Jageblatt“ – ja ugledah tu Madonu, `ivu, s qudskom puti i krvqu – onu istu pred kojom devojke {to ma{taju o sinu bri`no pola`u prole}ne cvetove.

Ta Madona se zvala Marijeta. Be{e joj 17 godina, i wen posao se sastojao u tome da od jutra do prili~no pozne ve~eri posetiocima prinosi crnu kafu, vermut i nikakvim dodacima nerazbla`eno, pravo pijemontsko vino. Marijeta tek {to je prerasla crtu koja odvaja devoj~icu od devojke. Jo{ joj se nije izgladila, ali se izgla|ivala zaugqenost ramén? O~i wene behu ne italijanske, ve} severwa~ke, plave.

Svake ve~eri mi, Rusi: mladi slikari, pesnici, emigranti, arhitekte dola`asmo woj, na{oj Madoni, a zvali smo sebe ovako: – Parohijani dra`esne Marijete.

Kako mi be{e `ao {to sam r|avo znao italijanski jezik! Zaboga! Zar je lako bilo razgovarati sa dra`esnom Marijetom? Evo, donela mi je ono {to sam tra`io. Pitam je: – Kako zdravqe, Marijeta?

– Dobro, siwor, zahvaqujem – odgovara ona i ~eka daqa pitawa.

Ja }utim poprili~no dugo vremena, onda opet pitam: – Marijeta, je li tvoja gazdarica – ve{tica?

Marijetine o~i, velike-velike, postaju jo{ ve}e: 141

– Za takvo mi{qewe – odgovara ona – nema nikakvih osnova.

Marijeta namr{ti ~eoce, ne{to je na tren pomutilo wenu mirnu uverenost, i ona oprezno pita: – Mo`da siwor ima neka saznawa?

Govorim uzimaju}i poslovan stav: – Ja bih, naravno, mogao {to{ta re}i s tim u vezi, ali ja sam, Marijeta, ~ovek obazriv, i ne volim tek tako pri~ati o onome {to nisam do kraja proverio. U takvim slu~ajevima nu`no je verovati samo svojim o~ima – zar nije istina, Marijeta?

– Su{ta istina, siwor – odgovara Marijeta.

– Odlu~io sam da tako postupam celog svog `ivota, Marijeta, do svoga sudweg dana!

Vidim da se moje re~i Marijeti svi|aju, ona ovla{ crveni i rumenilo weno raste kao `ar na ~eliku, poput obla~ka joj prekriva obraze zaokrugquju}i se kod o~iju i sen~e}i uvojak tamnokestewaste kose, uvojak sastavqen od crnih kolutova, jednog maweg od drugoga. ]utimo. Na terasi kafane zasad nikog nema, `arko doba, svi su se izjutra okupali, pa sad sede zatvoreni u sobama s ciglastim podovima. Senke br{qana, koje prekrivaju i terasu, i Marijetu, i vrata, i moj {e{ir prose~ene su jarkim, vrelim pegama – ve}im delom izdu`enog oblika.

– Ja te volim, Marijeta!

To je {ala, i ton je {aqiv, ali meni se ~ini da Marijeta, poslu`iv{i stregu, zato tako dugo stoji kraj stola, zato tako dugo gleda preko moje glave svojim svetlim o~ima, {to ne{to ~eka, a to je, izgleda, moja uobi~ajena {ala o qubavi.

Marijeta }uti, odmahuje glavom, i ja po~iwem razmi{qati: koga ta devojka mo`e zavoleti ovde, na ostrvu?

Na praznicima, koji na trgu okupe svu omladinu, ja razgledam lica, oslu{kujem smeh i gatam: koga }e od wih zavoleti Marijeta? S ve~eri pokad{to zalazim u kr~mice, gledam one {to piju vino, {to igraju karte, pos142

matram sad jednog, sad drugog, i mislim se: da li }e wega zavoleti Marijeta?

– Da po|emo u Rusiju, Marijeta?

– In RussiaÔ – ponavqa pitawe Marijeta, i u glasu wenom jasno treperi strah. Gledam je, pa se mislim: a zbiqa, bilo bi hladno tamo kod nas woj, toj Marijeti?

– Ne, siwor, ne – tiho veli ona, i ponavqa jo{ ti{e: – Ne, siwor, ne.

– Marijeta! – opet ka`em ja – kada bi ti znala kako je prelepa Rusija! – Spremam se uskoro na put, ve} odavno sam po~eo da ~eznem za Rusijom, i `elim naglas popri~ati o tome kako je prelepa moja domovina. Dawu o tome pri~am Marijeti, a ve~erima – u dru{tvu mojih pesnika. Marijeta }uti, ali pesnici potvr|uju u horu: – Da! Rusija!

Pesnici propu{taju re~ „prelepa“, no ja znam da je oni podrazumevaju.

Marijeta se daje u misli. Pod plastom te bujne kose o~ito se ra|a misao: a mo`da je stvarno prelepa ta daleka zemqa? Kome se vi{e mo`e verovati: u~itequ ili pesnicima? Ne sme se pretpostaviti da u~iteq la`e, ali kako je mogu}e ne verovati pesnicima?

Marijeta voli pesnike. Celo ostrvo voli pesnike.

Cela zemqa voli pesnike. Cela Italija dobro zna: umrli su kraqevi, umrli su osvaja~i, umrli su bogata{i, umrli su lepotani, umrle mudre sudije, a samo dela pesnika ostaju netrule`nim.

Jedan od nas, tajno zaqubqen u Marijetu, ~esto se napija i pada pod sto. Galami, vi~e, me{a u jednu najja~e i najrasprostrawenije kletve: i italijanske, i ruske i francuske. Gnevne tada postaju gazde kafane – ~itava dinastija tupo-dobrodu{nih, debelih }ifti. Ruski pesnik, ~iji soneti jo{ nisu poznati, suvi{e remeti spokoj radwe: sa zidova motre portreti kajzera, a iza stolova – wihovi debeli, odani, verni podanici. Gledaju gazde pijanog pesnika i, verovatno, misle o svima nama: – La`u oni da je Rusija prelepa.

143

I samo Marijeta zajedno s nama, bri`qivo i ne`no, vodi pijanog k izlazu, i samo mu ona jedna na rastanku umiqato `eli prijatno ve~e.

I ta umiqatost je kao svetli zrak u magli natmurenog neba. Tako su jednom odlu~ili pesnici, sa~uvav{i, dabome, sve`ija i `ivopisnija pore|ewa za svoje sonete.

A pijani, ste`u}i joj ruku, odgovara: – Vi ste divna drugarica, Marijeta!

Ve} smo na platformi uspiwa~e. Daleko dole – zemaqsko more. Kraj obale gori usamqeno svetlo nevidqivog parobroda. Udesno – stenoviti Sorento. Na obzorju – biserni |erdani Napuqa.

Pijani, zaqubqeni pesnik pogleduje u nebo i recituje, podi`u}i ka zvezdama svoju mr{avu, ogrebanu ruku: – Ave, Marietta, gratia plena!

A druga, tupo-dobrodu{na, debela, ve} postarija, bogata devojka, gazda{ka k}er, {to je iz dosade iza{la da osmotri bekrijina ~uda{tva, sa zavi{}u pogléda na Marijetu, na svoju pot~iwenu. Pa neka smo mi i Rusi, i pijanice, i bu~ni, blesavi qudi, neka je protiv mnogih od nas vo|en postupak u op{tinskom ve}u zbog pucwave iz revolvera kod hridina, neka su nas isprva zbog toga i hteli u qutini proterati s ostrva bez prava na povratak, ali opet, i pored svega, sada, posle sednice, svima je postalo poznato da su, kada je qutwa jednih pro{la, drugi, mudri gra|ani, sve vreme grade}i silogizme u raznim figurama, ne prestaju}i da razmi{qaju, rekli, podigav{i pogled: – Dobro. Neka bude. Nek ih proteramo. Progon je ~in jednostavan i pravilan, jer ~ovek koji tek onako puca iz pi{toqa napuwenog s pet metaka sasvim pravedno treba da nosi naziv besposli~ara. To je tako.

Ali tu ima jedna dodatna okolnost, o kojoj vaqa razmisliti. Jer, ko zna? Glas se posle mo`e proneti po ~itavoj zemqi, i ne}e dobro biti ako u drugim 144

op{tinama o nama ka`u da smo qudi bez mozga u glavi.

Pucali su? To je ta~no, ali vaqa jo{ i razmisliti o tome ko je pucao? Pucali su pesnici. Od qudi {to su pre nas `iveli re~eno je: lo{ je pesnik koji u mladosti po cele no}i ne peva serenade. Svima je odmah posle zasedawa postalo poznato da su se gra|ani koji su nastojavali na progonu posle tih re~i zgledali me|u sobom, i bilo je jasno da su kroz wihove glave pro{le misli poput slede}ih: – Zar se zaista mo`e od pesnika tra`iti da, poput Nemaca, probazav{i ~itav dan po Monte-Solaru, odu na spavawe u devet ~asova? Ako pesnici budu i{li na spavawe u devet ~asova, pred kime }e se onda Gospod Bog hvaliti najboqim od svega {to je stvorio, tj. zvezdanim nebom?

I gle: iako se udvaramo Marijeti, mi, Rusi, besposli~ari, op{tinsko ve}e je o nama dobro presudilo, i niko od onih {to znaju da rukuju oru`jem nije stradao.

I slatke su ne re~i koje govorimo onoj bogatoj, probirqivoj mladici, nego woj, toj sirotoj, skromnoj Marijeti ? Madoni {to jo{ nije rodila Sina. Mi smo siroma{ni, ali zato i jesmo parohijani sirote, a ne bogate. Ona }e roditi u jaslama – i mi }emo joj se prvi pokloniti. Mi nemamo ni zlata, ni tamjana, ni smirne, ali }emo prineti svoje darove: neko skromni stih, neko sawala~ku muziku, neko cve}e, ve{to naslikano. ...Prola`a{e leto – i s vremena na vreme je poneko od nas ranim, jutarwim parobrodom odlazio s ostrva: neko u Rusiju, neko u Pariz, neko u Veneciju. I tada je, probudiv{i se u zoru, Marijeta, u novoj bluzi, s neoslabelim rumenilom na obrazima, dolazila na pristani{te, donosila cve}e, pru`ala ga putniku i srame`qivo izgovarala samo jednu re~: – Fiori.

A putnik bi, i radostan i potajno potresen, ponavqao na{u uobi~ajenu {alu: 145

– Partiamo in Russia, Marietta?

I opet bi se u wenim o~ima, u dve minijature: jutrom – mora, u podne – neba, budio strah pred ogromnom, surovom zemqom, koju ne jednom, prelaze}i prstom preko obrisa granica pokazivasmo Marijeti na lo{em, na Egiptu naprslom globusu.

– Marietta! – s lakim ~ikawem upozoravao je putnik – Russia bella.

– O, Russia bella! – ponavqali smo mi slo`no, u horu.

Na to bi Marijeta odgovarala ovakvim u~tivim re~ima: – Ja vam verujem da je Rusija prelepa. Ona je prelepa ve} zato {to ra|a tako vesele i qubazne siwore kao {to ste vi. Ali, nevoqa je u tome {to ja ovde imam majku, koja me nikuda ne}e pustiti. Shvatate? A ja sam du`na da budem poslu{na k}erka. Shvatate?

Shvatali smo. ^amac je plovio ka parobrodu, a Marijeta je pozivala putnika da prenese pozdrave Rusiji: – Salluti alle Russia!

Putnik bi, stav{i jednom nogom na kofer, pritiskao ruke na srce, qubio cve}e, sve daqe i daqe plovio od obale i ponavqao: – Obavezno, Marijeto~ka, obavezno.

I be{e nejasno: raduje li se on odlasku? Tuguje li zbog rastanka?

I evo sada, kada se iznova po hiqaditi i hiqaditi put ru{i kula – ta kula sre}e, kula spasewa, koju qudi po~e{e zidati jo{ u Vavilonu i ~ijom kupolom se htedo{e dota}i nebesa; kada je Gospod Bog iznova izme{ao jezike graditeqa; kada sa zaquqanih zidova iznova leti i gwe~i jadno ~ove~anstvo kamewe, i grmi ubita~no gvo`|e; kada iznova po~iwe potop, a nema Noja da izgradi kov~eg; kada se ~ini da iznova zarastamo u kostretinu, a kod nekih iznova na starom mestu po~iwe da ni~e rep – ja se kadikad, kako bih makar na minut zamra~io u svesti u`asne slike, se}am Marijete 146

– daleke Madone, iza tri mora, koja se sada ne daju preploviti, i {ap}em: – Ave, Marietta, gratia plena...

Sa ruskog preveo Dragan Bunarxi}

Iqa Surgu~ov (1881-1956) je ruski prozaista, dramaturg i glumac. U kwi`evnost ulazi po~etkom HH veka objavquju}i satire u rodnom Stavropoqu. Pripovest „Gubernator“ i komad „Trgova~ka ku}a“ donose mu priznawe u Rusiji, a wegovo najpoznatije delo – pozori{ni komad „Jesewe violine“ – neposredno I prvi svetski rat i me|unarodnu kwi`evnu slavu: ovaj komad je najpre preveden i postavqen na scenu u Nema~koj, a kasnije je po wemu u Holivudu snimqen i film.

Nakon Oktobarskog prevrata u Rusiji `ivi najpre u Pragu, a zatim u Parizu, gde }e ostati do smrti.

Najzna~ajnija dela iz emigrantskog perioda `ivota Iqe Surgu~ova su komad „Reke vavilonske“, zbirka pripovedaka „Emigrantske pri~e“, roman „Rotonda“ i pripovest „Detiwstvo cara Nikolaja II“ – prvo delo ovog pisca koje je prevedeno na srpski jezik i nedavno obajvqeno u saizdawu ku}e „Legenda“ iz ^a~ka i „Slovenskog dru{tva“ iz Kraqeva.

147

Mihalo Ra`natovi}

OTVORENA VRATA

Niko me ne tjera da idem tamo.

U ta crna brda gdje, umjesto `ivih, opstoji tvrdo kamewe, nepomi~no kao da se samo sklesalo i ukotvilo kako bi od sebe na~inilo nezaja`qivu, bezdanu grobnicu.

A moram, moram da odem u ta crna, grobqanska brda, iskonskom sarkofagu u pohode. Ne stoje, tamo, iskrivqene drvene krsta~e, ni zatravqene humke, ni isprevrtane mogile, nego stoji i ostaje vje~no samo zgomilano kamewe, po kome mahovine i li{ajevi ni~u, ne iz zemqe, jer je nema, nego iz krvi, koje ima u izobiqu.

Nema, tamo, drugog cvije}a ni ukrasa. Ni za bukete, ni za vijence. Tmu{aste mahovine i pjegavi li{ajevi razlistaju se po plo~ama, po grebenima, po krastavom drve}u, kao da zacjequju `ive rane, pa se motaju i prepli}u i vezu zamr{ene {are u ~udne likove, sve poput zgr~enih pesti, razjapqenih usana, prelomqenih udova.

Mlohave mahovine i sme|i li{ajevi nesmetano `ive na mra~nim postoqima, i, kao uklete tkaqe, kao nemilosne veziqe, stalno pletu i vajaju divovske figure onih kojih vi{e nema, tamo, na kamewu.

Ima, tamo, istina, i `ivih.

Ali se oni ne vide od gromada koje niko nije sazidao da budu grobnica, a grobnica su, raka i `ivih i mrtvih, tu~ni sarkofag koji su iskitile mahovine i li{ajevi.

Ne odlazim, kad ve} moram da krenem, onima koji `ive a ne vide se, iako me oni svojski pozivaju, ve} onima {to me bezglasno i{tu, onima koji ne `ive a vide se. Imaju tamo, za wih, a i za mene, jedna vrata koja neprestano ~ekaju da se u|e, prekora~i neizgla~an prag.

Uzaludno nastojim da ih odstranim, potisnem, te{ko 148

mi je i pomisliti na wih, a ona, kao uprkos svemu, nikako da se zaobi|u, uporno se raskriquju ispred mene, ~ak i u snu.

Moram, moram po}i.

Ne}e me do~ekati... Koga tamo i ima da me do~eka?

Idem, zapravo polazim, na grobqe, ulengereno, najedreno, do neba propeto, kao ceptavi, podivqali paripi.

Ne idem, ve} odista silazim u tamne, stravi~ne katakombe.

Do~ekuju me crna brda i {}u}ureni ku}erci, sitni, tihi grop~i}i, razbacani kroz rup~age, uklopqeni u kr{evqe.

Nebom tada ni obla~ka nema, da doskita, da pokrije za`areni sumor, nego paklena pripeka lijeno drijema po{qun~anim drumovima, i sta~e se niz obronke, u polegnute uvale, kao da se `ut vosak topi na i{ikqanom plamewu. Otromboqeno li{}e visi kao preklano, ni da{ka niotkud, a umorna rijeka izdahnuta le`i u priklije{tenoj mo~vari i zadi{e od ustajalosti, nemaju}i snage da se ikud pokrene.

Kora~am pra{wavom putawom pored obale i pribli`avam se selu skrivenom iza brda, – tu je, odmah iza visa, – a sve o~ekujem, okre}em se, trzam, kad }e neko, otkud bilo, da iskrsne preda me, da me zovne iz sveg glasa, da zakre{u pu{ke, da se prolome kremene strane, kako bi se prekratila muka ovog samotnog hoda i nesnosnog nijema. A niko ne vi~e, niko ne klikuje, nego samo {kripi, cvili {qunak od dodira nervoznih stopa.

Nema nijedne pognute grane uokolo koja mi nije, ne~im bar, poznata. Tim stremenima sam se, nekad, sjurivao kao divqak. Sad hodam sneveseqen: korak mi kleca, teto{im kami~ke da tako ne strcaju ispod peta, i gami`em polako, oprezno, da ne bih slu~ajno pre~uo doziv koji }e morati da me predusretne.

Sam sam na pustom drumu.

149

Bacam pogled na brda, na namrgo|eno kamewe, na usnule gore, pa mi se odnekud, za~udo, ~ini da vidim poznat, blizak lik, pa bih htio da mu pohrlim, a otud, {to du`e gledam – sve ih vi{e vidim, sve mi bli`e prilaze, svi, kao da }e da usko~e u moje pomu}ene zenice.

Kako }u u ku}e koje su grobnice? ^im pre|em brdo, susre{}e me polegli krovovi, i vrata, taj {irok otvor {to me vu~e, {iri od sveg sela. [to nema ~obana nigdje pored puta?

Nikog nema u brdima. Nikog.

Nekakav muk {to se nadojio vrelinom bubwa mi u u{ima. Nema glasova, ni{ta se ne ~uje, vrelina mi bije u tjeme, gazim o{amu}en. Sad }e gorolomni pokli~ da se razlijegne, o~ekujem ga ~itavim putem, brdine da se protresu, nebo da zagrmi. Javi}e se neko, mora da se javi, bilo ko, i neka se ve} glasne, neka me prihvati. Kako }u, ina~e, pro}i kroz {umu, kroz lomove isprepletenog gusti{a iz kojeg izbijaju mrtvi kao da su `ivi!

Izlazim na brdo, i htio bih da po~inem, da se odmorim u hladu zgurene stijene, zarasle u mahovinu, koja ju je i{arala alama i zmajevima. Ovdje su, nekad, krvni~ke ~ete predusretane, sa te stijene su bombe pqu{tale po drumu, a sad se mahovina tuda {iri, razlistava, kao bulke, kao jorgovani. Znoj mi se sliva, curi u o~i. Sijedam na stanac i otirem ~elo, a ruke mi se gr~e i prsti mi trnu. Preko proplanka se naziru snutrene ku}ice u selu, i vrata neka ra{irena, na brijegu, dok neko u daqini odmi~e klancem. – Ehej! – viknuh da bih ga dozvao, ali mi glas samotan odluta kao te`ak zvuk vrelim, uskqu~alim podnebqem, pa pomislih da to u stvari niko `iv nije ni bio, ve} da se opet pojavio neko od onih koje tra`im.

Sve je tu i bilo wihovo.

Okru`avali su me sa svih strana.

Razre|eni, po visovima, na liticama, pored ceste.

Kao da su bili u zasjedi, sad, u jedan mah, isko~i{e na vidik, poletje{e u okr{aj. Sad }e nastati treska, 150

otvori}e se boj, nebo }e potamniti, zagrmi}e strane.

Tako mora biti. Tako je bilo – dok je bilo wih. I sad ih evo. Nastupaju...

– [to te nema da mi do|e{, sine Borko, da promine{ pored ku}e, ku}o moja, pa da staru majku pita{, blago majci, kako joj je bez uzdawa, diko moja ...

Izrova{en glas dopire sa {umom obrasle padine.

Preliva se vazduhom kao da ga nosi ptica {to usporeno prolije}e iznad druma.

I taj glas mi poznat. Znam ga dobro. I tako je dobro {to ga ~ujem. Neko je morao progovoriti. Ne{to se moralo desiti. Da kamewe ne bi popucalo od }utwe. ... »Ide{?« pitam ga. »Idem«, veli on. »Kako je bilo tamo?« »Kako? Svakako. Ne mogu ti sve re}i«. »Za{to ne mo`e{? Treba da mi ka`e{«. »Treba, znam da treba, ali ne mogu sve, jer ni sam ne znam sve«. »Pa bar ono {to zna{«. »Znam samo toliko: jurnuli smo, i pucali, kivno smo pucali, tukli ih. Onda me jedno zrno pogodilo u ruku, slomilo mi kost, ovu na laktu. Zaka~ili su me malo, rekao sam drugovima. Nijesu imali kad da se okrenu.

Stegni to, dobacio mi je neki od wih. ^ime da stegnem, pitao sam se. Pu{kom? Kaji{em od pu{ke? Po`urio sam za wima. I vidio ih u plamenu. Bombe, zna{, praskale su kao one pucaqke od... zaboravio sam, zna{, kako se zove ono {ibqe sa kojega smo, kad smo bili mali, brali gran~ice a one imale nekakve pucaqke«.

151

»I ja sam to zaboravio«. »Tako, bombe kao pucaqke. Talijani su ih imali mnogo, ~udo jedno. ]u{kao sam ih kao lopte. One male, zna{, one crvenkaste wihove bombe. A ja vi{e nijesam imao bombu. Jednu sam svega imao. I wu sam bacio na bunker kad smo upadali u grad. Prozor je pao, ~uo sam.

Tada me rafal posjekao preko grudi«. »Je li ti bilo te{ko?« »Malo, kost na ruci smetala mi je kad sam tr~ao. [kripala je nekako, boqela me. Ostalo ni{ta. Da, moram ti re}i, bilo je te{ko ono prije, sve dok se nije do{lo do bitke, a onda je i{lo mnogo lak{e«. »A ostali iz sela? [ta je bilo s wima?« »Ne znam ta~no za sve. Ali, ~ini mi se, svi su sli~no pro{li, kao i ja. Nekoga u grudi, nekoga u glavu... Da ti vi{e o tome ne pri~am«. »Jesi li pomi{qao na majku?« »Pa zna{, i jesam. I to po~e{}e. Kad god mi je bilo ne{to te{ko. Jo{ sam bio dosta mlad«. »Nemoj se nasmijati kad te ovo upitam: ~uje{ li je kad te doziva?« »Ne ~ujem je, ali ja znam, siguran sam u to, da me ona doziva«.

Doziv wen razlije`e se uvalama i prodolima.

Da je zovnem, ka`em sebi. Da woj prenesem bar dio tereta {to nosim, {to me ti{ti. Ne, velim, ne}u je zvati, ne}u je prekidati. Neka ga vidi, neka se i ona razgovori s wim ...

Stoji vedar, uzigran mladi} pod pu{kom.

Smije se, malko pognut, pred wom, skupqenom, ruku uvu~enih ispod pazuha, uzdrhtalom vi{e od studeni koja joj se svila oko srca negoli od me}ave koja se vila brdima. »Pa kad }e{ se vratiti?« {apatom ga pita pribojavaju}i se da je ko ne ~uje. »Ne misli sad na povratak«, napomiwe joj kroz smijeh.

152

»Moram da mislim«, odvra}a prigu{eno. »Tek kre}em, a ti: kad }e{ se vratiti? Vrati}u se kad se ovo svr{i«, kao qutito }e on. »To mo`e dugo potrajati«, ona dodaje zabrinuto. »Mo`e«, povla|uje joj u namjeri da je odobrovoqi, »Ne misli na to. Javqa}u ti se otuda«. »Ne}u ti zatvarati vrata«, smije{i se i ona, a o~i joj se skupqaju i prevla~e vlagom. »Nemoj o tome da misli{«, tap{e je po ramenima. »Kad se ovo svr{i, rekoh ti«. »Malo sam ti hqeba dala«, uste`e se ona da ne ispusti grcaj. »Ni toplih ~arapa nema{. Obu}a ti je mnogo slaba«. »Pusti sad to«, pru`a joj on ruku. »Bi}e svega dosta kad se ovo svr{i«. Izvukla je ruke iz upalih wedara i, objema, trqala wegovu, kao da je htjela da je utopli.

Zgledali su se, }utqivi, miluju}i se pogledima i osmijesima, sve dok se on nije prenuo i potr~ao da sustigne druge.

Tako je, potrkuju}i, zastao, u ogwu, na Prozoru.

Nije se otud vratio.

Vra}a se, ovako, kad ga samohrana majka domami `alopojkom, i kad me put privede u ovaj surov kraj gdje su se gorke uspomene na~etile pored druma kao podignute vojske.

Vra}a ga uznemireno sje}awe koje mi ne dopu{ta da stignem do ku}a u selu.

– Ide{ li? – zaustavqa me promukao glas izvijen sa o{tre ~uke ispred sela.

– Idem, – odgovaram iznena|en.

– Vrijeme je ve} da do|e{, – prekorava me pribli`avaju}i se.

– Te{ko mi je da dolazim, – opravdavam se.

– Ne treba da ti bude te{ko, – prilazi mi osmijehnuta, – kod svojih dolazi{.

Nema mojih, htjedoh da izustim, gdje su moji... ali me preduhitri{e weni u~estani poqupci. Padali su mi 153

po obrazima, vratu, kosi, ~elu, o~ima. To ona wega qubi, protrnuh od bola, i jedva se otrgoh iz wena zagrqaja.

Crnu krpu prebacila preko glave, uprtila drva na le|a, a obje ruke spustila mi na ramena i ne da da se odvojim od we, – Sad }e{ sa mnom, – vu~e me k sebi. – Nije ku}a zatvorena, vidi{ li?

Vidim tu ku}u u koju sam nekad zalazio kao u svoju.

Stoji na bre`uqku, sama, od{krinutih vrata.

Jo{ ta vrata dr`e raskriqena! Kako da u|em kroz wih? Kad smo bili mali, on se sakrivao iza wih, da me prepla{i. »Auu, ja sam vuk«, vikao je hvataju}i me za vrat. »Ti nijesi vuk«, odupirao sam se, »ti si tica«, jer je bio lak i brz kao da je imao krila.

– Mo`e{ li mi oprostiti? – molim je. – Mo`e{ li me pustiti da ne idem s tobom?

– On te zove, – izgovori potuqeno, – ne ja.

Kao da me kurjak zgrabio s praga, tako sam se odjednom na{ao u nevidqivim kanxama juri{nog pogleda koji je strijeqao sa dimom osmu|ene slike, zaka~ene o garavi zid. Ni{ta nijesam mogao da vidim sem tih o~iju koje su me pot~iwavale sebi.

– On je bio vuk, – ka`em uti{ano, kao za sebe.

– Krilati. – prihvati ona. – Dokle je sve do stizao?

Zna{ li gdje je Prozor?

– Daleko je, – velim poti{ten.

– ^ula sam, – ka`e ona, – danima se putuje. A on pje{ice, planinama, kroz swegove. Da je bar dobru obu}u imao.

– Ni vunene ~arape nijesi mogla da mu da{, – romonim poluglasno.

– Obojcima je obmotao noge i privezao prsle opanke. Ni{ta nijesam imala da mu dam, – vajka se ona.

– Wemu nije mnogo trebalo pa da poleti, – primje}ujem tiho.

154

– Pu{ku je prigrlio, – govori i pouspravqa se da gledne sliku na zidu, – a dijete jo{, a go, a bos.

– Sa stijene je sko~io tu|incu na le|a i oteo mu pu{ku, – iskrsava mi pred o~i wegov skok i u u{ima odje~e kliktaj: »Predaj se, ni{ta ti ne}u!

– Sawam ga po~e{}e, no}u sunce sine kad on do|e, pa ga pitam jesu li mu noge bile promrzle, je li ga boqela rana. Ni{ta, veli mi, bolova nije bilo, – On nije trpio prepreke, bombe je {utkao nogama.

– Kad po|em u goru, – produ`i ona, – razgovorim se s wim, ~ini mi se da je pored mene.

– I ja sam danas govorio s wim, – nadovezah se nesvjesno. – ^im sam izbio na brdo – nekako mi se smutilo pred o~ima, i on se stvorio tu, preda mnom.

– Jesi li ga pitao kako mu je bilo u daqini?

– Nije bilo te{ko, rekao mi je.

– Ni{ta wemu nije bilo te{ko. Jednom rukom je pucao, ona druga je }utala. Sve je on mogao.

– Sve, – potvr|ujem, – sve je mogao.

– Kakav li bi sad tek bio? – kli~e ona zagledana u sliku na zidu.

– Sve bi druk~ije izgledalo da je on ovdje, – rekoh, i u tren sagledah: zapjevali bi po~a|aveli zi dovi, krov bi odletio u nebo, sunce bi se koturalo oko na{ih nogu.

– Ova bi ku}a bila mala za wega, – zanosi se, zadivqena.

– Oprosti mi, – izgovorih ne mogavp{ vi{e da izdr`im, – moram da idem – i krenuh gotovo posr}u}i.

– Ti idi kad ve} ho}e{, – prenu se ona treskaju}i ramenima. – A ja }u drva da lo`im, da ogwi{te odr`im neuga{eno. I da ga zovem, da se pri~am s wim. Treba da mu ka`em kako si ga tra`io u wegovoj ku}i.

– Ka`i mu, – {apu}em odlaze}i, – ka`i.

155

Niko me ne goni da dolazim ovamo.

Do|em da vidim `ive, a ~itavo vrijeme proboravim pored mrtvih, u wihovoj nadmo}noj vlasti.

Krenem li se ma kud, kro~im li krok da se udaqim brdima, do~ekuju me tragovi wihovi, svud nailazim na wih.

Kao da su jo{ tu. U stravi~nom kamewaru. Na iskri~avom liti~waku, po kome mahovine i li{ajevi tkaju i ni`u zgr~ene pesti, razjapqene usne, prelomqene grudi, ogromne lobawe... Mahovine i li{ajevi, plemenito, surovo i gorko cvije}e mog crnog kamewa.

I kad ve} odlazim, rawav i ophrvan, iz tih skrovi{ta sli~nih kov~ezima, {aqem urvinama i sjenokosima rije~i koje nijesu moje: ÂťNe zatvarajte vrata!ÂŤ

156

Tokom tri decenije od 50-80-ih godina pro{log veka, pri~e Mihaila Ra`natovi}a bile su stalni gost na{ih dnevnih novina, naravno onih koje su negovale tzv. novinsku pri~u. Pre svega, Politike. Danas, kad poku{ate da na internetu na|ete bilo kakav trag o ovom piscu, suo~avate se s masom podataka o istoimenim „junacima“ na{eg vremena. Ali ne mo`ete nai}i ni na jedan podatak o `ivotu pisca.

Mihailo Ra`natovi} je ro|en 25. oktobra 1922. godine u selu Dujevi, kod Rijeke Crnojevi}a, u Crnoj Gori. Gimnaziju i u~iteqsku {kolu zavr{io je na Cetiwu, a Filozofski fakultet studirao u Beogradu.

Paralelno se bavio novinarstvom i kwi`evno{}u.

Radio je, izme|u ostalog, i kao urednik na Radio Beogradu.

Prve tekstove je po~eo da objavquje tokom Drugog svetskog rata, kao wegov u~esnik na strani antifa{isti~kog pokreta. Pisao je pri~e i pripovetke, kritike, eseje, kwi`evne studije, reporta`e i putopise, kao i mnogi wegovi generacijski drugovi... Prva kwiga koju je objavio 1950. godine Staze, donela je autorove ~lanke iz kwi`evnosti. Slede}e godine iza{la su Zadimqena brda, pripovetke, a dve godine kasnije Trnov cvijet, pa 1954. godine Majka, istog `anra. Tokom 60-ih Ra`natovi} je objavio kwige pri~a: Kamen u wedrima (1961), Vrati me u moj dom, orle (1961, pri~e za decu), Brisani prostor (1962), a tokom 70-ih Jutro na jezeru (1975) i Gnijezdo na Timoru (1976). Posledwa kwiga pri~a za koju znam je Goweni i goni~i iz 1990.

Ovde nisam navodio Ra`natovi}eve studije, eseje, kolekcije ~lanaka itd.

Pri~a „Otvorena vrata“ posledwa je u kwizi Brisani prostor koju je objavila suboti~ka Minerva. Kao i ostale proze u tom izdawu, i ova se bavi ratom odnosno uticajem rata na `ivot obi~nih, malih qudi. Osno157

vnu realisti~ku {ifru svog pisawa, Mihailo Ra`natovi} je poku{avao da modernizuje uspelim opisima divqeg crnogorskog kr{a i uticaja vrletnog pejza`a na psihu i `ivot qudi. Nenadma{an u opisu surovih kamenih predela, kamewara i liti~waka, ovaj pisac je upori{te pripovedawa pronalazio u neobi~no bogatom re~niku, u upotrebi ekspresivne pokrajinske leksike, ali i leksike koju je sam kovao prema potrebama svojih proza.

Nikako ne smemo zaboraviti Mihaila Ra`natovi}a, pripoveda~a koji pripada krugu u kojem su izuzetni Mihailo Lali}, te pisci Du{an Kosti}, Janko \onovi}, Nikola Lopi~i} i neki drugi realisti~ki pisci, u ~ijim se kwigama, me|u desetinama korektnih pri~a, vazda krije i po neka koja nadma{a kvalitetnu dominantu proseka.

Vasa Pavkovi}

158

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm.

Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860

159