Časopis Priča broj 14

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, mart 2011, godina V, broj 14 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi}

^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa Gorapres – Beograd Na naslovnoj strani Neboj{a Lazi}: „Entry“, digitalni print, 2010.

Na pole|ini: prof. Slobodan Roksandi}: Bez naziva, akrilna boja na drvenoj podlozi, 20x27 cm, 1990.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

PLEJLISTA S PO^ETKA VEKA

Beograd, mart 2011, godina V, broj 14

[tampawe ovog broja pomoglo je Ministarstvo kulture Srbije

Sadr`aj Uvodna napomena

7

Isidora Veselinovi} Moja je namera da `ivim uvek mirno 9 Milo{ @ivanovi} Spava~eva crtica 12 Lana Basta{i} Druga crta 19 Branko ]ur~i} Gospodin Paradoks 26 Sr|an Srdi} Medicine 32 Andrija Mati} Muzej savremene umetnosti 42 Nemawa Rai~evi} Prolaznici 51 Slobodan Bubwevi} Plamen 60 Ivan Anti} Bo~no 71 Biqana ]u}ko Op~iwavaju}i grad 74 Jana Rastegorac Korenov san o krugu 77 Milo{ Foli} Sumrak ~ove~anstva 80 Bojan Babi} Po~etak dobrog dana 82 Filip ^olovi} Pe{~anik 83 Bele{ke o piscima

89

5

Uvodna napomena Prostor za mlade autore se poptpuno suzio; nestanak novina i ~asopisa najvi{e poga|a one koji dolaze.

Nema okruglih stolova, bavqewe tipologijom nove pri~e, od predhodnih izbora pro{lo je vi{e od deset godina.

Izbor koji je pred vama ti~e se pripoveda~ica i pripoveda~a ro|enih nakon 1975. godine, dakle najmla|ih koji su tek objavili po koju kwigu.

Izbor su sa~inili Ivan Anti} i Slavoqub Markovi}.

7

8

Isidora Veselinovi}

MOJA JE NAMERA DA @IVIM UVEK MIRNO Stomak mi je bio pun gasova, a ja nisam `eleo da se pomerim. Tromo sam le`ao na krevetu u farmerkama koje su od neprawa postale glatke i meke i bio svestan svog pateti~nog izgleda. Soba je smrdela na dim, jeftini dezodorans i mene. S tim {to posledwe nisam ose}ao. Zidovi su bili `uti i napukli ali bez o~ekivanih postera i nalepnica. Otac mi nikada nije dozvoqavao da lepim bilo {ta. Ja nisam `eleo da lepim, ja sam `eleo da crtam. Ceo zid oslikan. Skinuo bih ono bra{no sa zidova koje zavr{i na laktovima i le|ima.

Nacrtao bih velike zelene o~i. Imale bi u sebi ta~ke zelenih i plavih nijansi i krupne zenice. Samo se bojim malog de~aka koji bi, ~im bih se ja okrenuo, uzeo crni marker i nacrtao ogromni mu{ki polni organ preko svega. Tako se uvek i zavr{ava. ^uo sam zvono, zatim i poletni maj~in glas koji upu}uje zbuwenu devojku do mojih vrata nude}i je kafom, ~ajem, kola~ima, ve~erom. Uzimam }o{ak somotskog jastuka i glancam predwe zube. Odla`em ubalavqeni somot i name{tam kosu, mada ni sam ne znam za{to kad je to samo ona. Shvatam da mi rastu one tvrde bubuqice po ko`i glave. „Zdravo, Bobane.“ Dosadna je, zapravo. Pozdravio bih je pre nekoliko meseci, ali sada mi je lak{e da povu~em dim i odmerim je od glave do pete. „Bobane… [ta je sa tobom? Ne pri~a{, samo ~ami{ u ovom sviwcu, ne zove{ me – da nisam do{la, ne bi me ni video! Crta{ neke gole devojke, pobogu, ne znam… [ta ja treba da radim, Bobane? Kako da te volim kada me tretira{ tako, tako…“ 9

„Umoran sam.“ Kako me ne vidi? Kako ne vidi da mi krcka vrat jer su kosti trule, kako ne vidi da su mi o~i mutne jer je mozak u`egao? Kako niko ne vidi da sam umoran, kako niko ne vidi da mi je dosadno?

Po~ela je da se trese i jeca. Jedna sasvim prose~na devojka, sme|ih o~iju i sme|e kose. Lokne su na kraju mekih devoja~kih pramenova drhtale i pratile pla~.

Opazio sam joj stisnute grudi u grudwaku dok je pognuto plakala. Upalio sam jo{ jednu cigaretu i dunuo pravo u wenu vodenu facu. Sada me je gledala pravo u o~i, s nekakvim prezirom, kao da sam izdajnik i skot najgore vrste. Da, znam da ne podnosi{ dim. Ne podnosi{ ni to {to sam prqav i {to smrdim na znoj. Ni moju muziku, ni moje snove o kojima ti ionako nikad nisam pri~ao. „Ti si jedna dobra, jadna devojka.“ Ne nosi{ ~ipku i ne pije{. Veruje{ u Boga i tvrdi{ da me voli{. Ustaje{ svakog dana u pola devet i kupuje{ hleb u „Sun~ici“, potom proverava{ sandu~e, govori{ dobar dan kom{iji Peri i wegovoj stogodi{woj mami. Ti jadno, jadno stvorewe. Dobio sam {amar!

O~ekivano. Ustajem i ispravqam se, posmatram ze~ji strah u wenim o~ima i ~ujem {aputawe: „Bobane, Bobane…“. Cigareta u ustima lepi mi se za dowu usnu.

Nabijam je u }o{ak i gledam je podignutih obrva.

Izvla~im {to je vi{e mogu}e dima iz cigarete i bacam joj ga u o~i, nos, usta. Pa onda opet, opet, opet. Ka{qe i ma{e rukama, tiho cvile}i. Uzimam je za ruke, stavqam ih uza zid i primi~em se zverski blizu da bi mogla da oseti ono ~ega se stidi da dodirne. Unezvereno me gleda, upla{ena kao nikad do sada. Pre{ao sam jezikom preko wenog vrata. „[ta radi{ to, pobogu, Bobane?! Be`i s mene, po~e}u da vri{tim, be`i, be`i!“ Imala je ukus bapskog sapuna. Ni{ta novo, uvek je tako mirisala. Pustio sam je i legao na krevet. Bluza na tufne bila joj je 10

pomerena i izgu`vana. Ra{irio sam noge i gledao u plafon, ne progovoriv{i ni re~i. „Bobane, reci mi, molim te… [ta ti je, reci mi, {ta ti se desilo, Boki?“ @drelo mi je bilo nadra`eno od vazduha u prostoriji, usne suve i hrapave. Pogledao sam u svoje o~i na zidu – nije ih bilo. [irom sam otvorio usta, vilica mi je krcnula jer sam to uradio previ{e naglo. Pustio sam glas. Ujedna~en ali sna`an ton zapu{io je usta jadnoj devojci. I pored svog vikawa uspeo sam da ~ujem matore drtine kako u susednoj sobi ustaju iz foteqa i pribli`avaju se mojoj sobi. Mogli su da vide samo devoj~icu sa obema rukama na ustima, udaqenu od de~aka koji le`e}i vi~e. Radovao se svakom „a“ koje ispusti iz svog suvog grla. Nikad se nije ~uo kao sad. Nikad nije znao koliko je lep iznutra.

11

Milo{ @ivanovi}

SPAVA^EVA CRTICA

Agoniju je prekinuo telefon besomu~nom jutarwom zvowavom. Sko~io je iz kreveta i odjurio u kupatilo da se oslobodi dve more koje su ga do malo~as krvni~ki gonile. Prva: spava on, sawa ne{to neutralno i odjednom ustane i olak{a se po krevetu. Druga: {eta se po stanu koji bi trebalo da je wegov i iz ~ista mira u|e u kupatilo gde zakqu~uje da je sve po starom osim {to nedostaje wc-{oqa, te se on, iako ne ose}a preku potrebu, olak{a u lavabo. Mada uvek zvoni u pogre{no vreme i donosi sumwive vesti, telefon je ovog puta zazvonio u posledwi ~as i doneo spas wegovom mehuru: skoro dva minuta stajao je iznad {oqe prokliwu}i svoj dubok san i u`ivaju}i u elementarnoj radosti otvarawa brane.

Sa telefonske sekretarice slu{ao je glas svoje babe: „Dobro jutro, sine. Nadam se da nisi zaboravio obe}awe. Ja sam ve} pristavila ~ajnik. ’Ajde po`uri.“ ^aj sa bakom? U ovo doba? Koliko je uop{te sati? Sat ne pokazuje ni{ta. Sat mo`e da stane, ~ak i ako je automatik, ali kako sat mo`e da ne pokazuje ni{ta, bunovno je trqao podnadulu glavu. Svejedno, baba vaqda zna {ta pri~a. Spremawe na brzinu. Brijawe? Ma to je samo poseta baki. Trk niz stepeni{te (jesam li zakqu~ao vrata, jesam li povukao vodu, jesam li ugasio ringlu... nisam je ni palio), pa mehani~ki odre|enom putawom, kao po tragovima nekog drugog, davnog i sre}nog `ivota. Rasuti duh je prepoznavao grad.

Baka otvara vrata nasmejana, sva blista: Nema te tako dugo. Poznati preslatki ~aj u starom porcelanu.

Gleda u baku, ~udno mu je obu~ena. Hteo bi ne{to da ka`e, ali kao da ne mo`e da progovori. Zato nepre12

stano i pomalo pani~no srku}e ~aj. Baka vadi iz kredenca vunenu kapu sa izvezenim slovom i stavqa mu je na glavu, malo se mu~i da je navu~e preko ~ela.

– Taman ti je. Vidi{ kako tvoja baka misli na tebe, ka`e i zadovoqno trqa ruke.

– Baba, stvarno te dugo nisam video, prozbori i on kona~no, po{to je popio ~aj.

– Da. [ta }e{, tako to ide... Nego, ‘ajde da po|e{ sa bakom u {etwu.

– A {to u {etwu?

– Onako, u`elela se baba sveta. Malo da pro|emo, da gledamo izloge. Zaboravio si kako smo se {etali kad si bio mali. Stalno smo nekud i{li. Baka te svuda vodila. A ti nekad zaspi{ dok se {etamo, al’ i daqe hoda{. Takvi ste vi – sve zaboravite. Pa vas nema, nema...

– Spavam i idem?

– Jeste, ~edo bakino. Ili si spavao ili si bio sav pospan, nikakav i trom. Oduvek si imao problema sa spavawem, a imao si ih i kad si budan.

– E, sad...

To je ve} bilo neprijatno. Ho}e da joj objasni da mora da ide na neko sasvim odre|eno mesto, ali nikako da smisli gde je to ta~no. Zbog toga ponovo gubi mo} govora, ustaje i poslu{no kre}e za bakom koja uzima ta{nu i name{ta {e{ir prolaze}i pored ogledala.

Gvirne i on u ogledalo. Jako je trom i ide u {etwu. Ima kapu.

Iza|o{e iz dvori{ta i na wegovo iznena|ewe izbi{e pravo na veliki bulevar. Tu blizu, u {iroki bulevar ulivala se centralna gradska ulica za koju bi smeo da se opkladi da je koliko ju~e bila pe{a~ka zona, kakvu zna ve} decenijama. Me|utim, ona je sada bila sva razrovana, neodre|ena izme|u ruiniranosti i nedovr{enosti, prqava, pra{wava i zatrpana velikim sivim plo~ama koje ~ekaju da budu postavqene. Na }o{ku te ulice bila je trafika ju~e, bar misli da je to bilo 13

ju~e, kad je kupio cigarete i {tampu, osmotrio na krovu trafike ma~ku koja se tako posve}eno sun~ala da se pitao je li uop{te `iva, ili jednostavno boravi na limu kao neki podsetnik, kao deo trafike. Popri~ao je tu na }o{ku sa tamnoputim ~ovekom koji na crno radi kao ~ista~ ulica, svaki drugi dan mewa te~u koji je redovno zaposlen u komunalnoj slu`bi. Popu{ili su po cigaretu, bacio je jo{ jedan pogled na nepokretnu ma~ku i oti{ao, nekuda, ju~e. Sada je umesto velike trafike tu stajao sku~eni naranxasti kiosk sa slatkim i slanim kiflama. Pored nije bilo tamnoputog sestri}a, mada je prepoznao wegovu oguqenu i ulubqenu plavi~astu kantu sa to~ki}ima. Samo je ma~ka bila ista kao i uvek, daleka, posve}ena svom poslu, nedostupna na kiosku.

Malo je zastao i gleda baku: stvarno, tako dugo je nisam video. Skupila mu se neka tuga pod kapom. Gleda mr{avu bakicu kako taqiga i tako se namr{tio da mu je ~elo utrnulo. Pla~e mu se – eto to je. Tako bi rado zaplakao, ali suzdr`a}e se, jer zna da bi se baka ugu{ila u suzama da ga vidi takvog.

– Po`uri malo, {ta se vu~e{, kao quti se baba, vidi kakva divna cve}ara.

On prilazi, a baka miluje ru`e i pevu{i neku prastaru reklamu. Kapa ga ste`e. Sve to ~ini ga nervoznim.

– Ostavi to, idemo u neku poslasti~arnicu, ka`e joj.

– Odli~na ideja! Idemo kod moje {kolske drugarice Zlate. Sigurno je jo{ uvek najboqa u gradu.

Ulaze u minijaturnu radwu sa ogromnom staklenom vitrinom koja se`e do plafona i gusto je popuwena svim i sva~im. Za jednim od samo dva stola sedeo je Pera Miti} i `derao krempite. Diskretno je primakao sebi svoju korpu sa cve}em kad su u{li.

– Ti }e{ sladoled, je l’ tako, re~e baka i ode iza vitrine zaka~iv{i rever kaputi}a o metalni }o{ak, a rever pu~e po {avu ispustiv{i oblak pra{ine i belih dla~ica. Vratila se sa dva korneta u rukama, a Pera 14

kao da je prepoznao, klimnuo je glavom i ispratio baku svojim ne`nim i dobronamernim pogledom.

– Sjajna je ova moja ispisnica. Odli~no se dr`i.

Kreto{e daqe niz bulevar. Kapa ga ste`e sve ja~e i glava kao da pulsira i raste pod wom. Sladoled je mlak i postaje sve topliji. Tako je vru}e, sve vi{e se znoji.

Ne mo`e da skine kapu, niti da zamisli kako je babi u kaputi}u.

– Bako, pogledaj ovaj sladoled. Skroz se istopio. I kornet se rastapa. A vidi tvoj, cakli se od leda.

– Pa, sinko, zna baka {ta vaqa. Ja ne jedem sladoled.

– [ta ti je onda to?

– Ovo ti je ne{to specijalno {to samo moja drugarica zna da napravi. Kad ga pojede{, niko `ivi ne mo`e da ga prona|e u telu niti da doka`e da si ga jeo. Niko, ni najboqi ve{taci, pri~a baka samouvereno i klima glavom. Klima, klima.

Odjednom po~e strahovit pqusak. Ki{na kanalizacija se prepunila i talasi rolaju niz ulicu. Tu`ni vow kanalizacije. Nebo je crno. Grad se ogla{avao hiqadama truba, iz upla{enih automobila. Stihija je zaustavila saobra}aj i trolejbusi su bacali muwe. Autobusi muklo je~e kao zarobqeni medvedi. Trube i muwe naterale su strah u kosti uli~nim psima i oni su se unezvereno bacali u nabujale struje uli~nog korita.

Upalila se rasveta i bqesnula svetla po izlozima. To varqivo svetlo pru`alo je qudima utehu, uverewe da neko uvek brine za wih i da nisu sami. Skloni{e se pod pe~urku na BUS stanici. Boja sa bakinog kaputi}a slivala se i u tankoj liniji krivudala kroz vodu, kao psihodeli~na jeguqica. Iza wih je butik mesa. Baka wu{i vazduh, ~uje se {um iz wenih nozdrva. On nemo gleda u kaput i u prazan kornet u wenoj ruci. Okrenula se i prilazi izlogu. Razne vrste suvih vratova, slanina, kolenica, kobasica, pr{uta otkrivale su svoje obline pod neonskim svetlom. [i{ti kroz nos sve glasnije i glasnije, razmi~e qude. Prilepila je zborano lice na 15

staklo (on zami{qa kako to izgleda sa unutra{we strane), lagano isplazila naduveni vaqkasti jezik i lizala staklo u`ivaju}i u svakom pre|enom milimetru. On nemo gleda, stid ga je. Cimne babu za rame i woj ispadne vilica. Vrati joj zube u usta i u`urbano je vu~e daqe. Ki{a je prestala.

– Bako, pri~aj mi opet ono za rat.

– [ta da ti pri~am o tome. Sve zna{.

– Ono kad niste imali da jedete pa...

– ]uti! Nije to za pri~u.

Najednom baka vrisne prepla{eno: – Svi }emo biti mrtvi i svi smo raseqena lica!

I ponovi: – ]uti! To nije za pri~u.

Baka je o~igledno bila quta zbog ove neprijatnosti.

Hodala je kao da mar{ira. Visoko je dr`ala glavu i nije gledala izloge. On tr~kara oko we, ~as je ispred ~as iza, dira joj {e{ir.

– Ma, prestani. Ih kakav si, jo{ balav. Ni{ta se nisi promenio, zakikota se kona~no baka i kao zaboravi qutwu.

– Pri~aj mi bar ono iz zoolo{kog vrta.

– Koliko sam ti samo puta to pri~ala. Al’ ’ajde, kad si navalio. Bio je neki veliki praznik. Ja i jedan prijateq i{li smo od kafanice do kafanice ceo bo`ji dan. A on se upicanio, odelo iz Pariza, sve se `ene okre}u. Posle ru~ka krenemo u zoo-vrt. [etamo od kaveza do kaveza, tepamo `ivotiwama, nadevamo im imena, hranimo ih. Stignemo tako do lava. Zovemo ga, zvi`dimo, a on nam okrenuo le|a i spava. Onaj moj malo popio pa navalio da probudi lava po svaku cenu. Lupeta ne{to, mjau~e, ga|a ga kokicama, derwa se: Koliki si, bre, k’o Aleksander Veliki! Veliki Aleksander Lavinski, debeli pospanko! Kad, probudi se lav i ustade.

Nikad ve}eg nisam videla. Ja se malo sklonih, reko’ sad kad rikne... A on se samo {eta tamo-amo. E, onda kad se namesti nekako, pa kad po~e, da izvine{, dete, da pi{a 16

k’o iz vatrogasnog creva, i sve po mom kavaqeru. Smejao se ceo park. Ja sam se toliko tresla od smeha da sam te ispustila i lav te ra{~ere~io.

– [ta si rekla?!

– [ali se baba, {ta se odmah rogu{i{. Vidi ovu radwu. Sigurno ima ne{to za tebe. Sa~ekaj me. ^ekao je ispred izloga sa natpisom Tobacco. ^ekawe se ba{ odu`ilo, ~inilo mu se, a neizvesnost i slutwa uvla~ile su se pod ko`u, po`eleo je da zapali cigaretu. Kad je iza{la, stala je ukru}eno ispred wega, a iz ugla bledih usana spu{tao se konac krvi. Pru`ila mu je pakovawe od pet tankih i dugih cigara.

– Uzela sam ti ove. Znam da voli{ da sa sobom nosi{ davnu nikad pre`aqenu qubav, tanku duga~ku cigaru... da bude{ [ejn.

Kapci su joj bili napola spu{teni.

– Podse}a{ me na mog unuka, `ivog, ka`e.

– Ali ja jesam tvoj unuk, i `iv sam.

– Nije ni ~udo onda {to me podse}a{ na wega... @iv, ka`e{? Zar nisi umro u opkoqenom gradu?

– Nisam umro, {ta ti je, {to da umrem...

– Za{to nisi umro u opsadi?

On nestrpqivo otvori kutiju, zapali cigaru, zvecne mamuzama. Jo{ jednom dobro osmotri baku.

– Stvarno, baba, kako je mogu}e da se tako dugo nismo videli, pitao je i wu i sebe i napregnuto poku{avao da se seti, jo{ od... jo{ od kad si se ono {logirala u kupatilu... i nisi vi{e dolazila svesti!

– Smiri se, odgovorila je baka tiho, umoran si.

Ispru`i se da odmori{ kosti.

Na displeju radio-budilnika zatreptalo je 05:00 i za~ula se {pica jutarwih vesti. Zbuweno i brzo podigao se i seo. Dr`ao je u rukama svoju napa}enu glavu.

– Vrag mu babin, gde }u ja ovako rano, rekao je budilniku.

Poznati glas Pere Miti}a prozborio je iz aparata: 17

„Sad sam umro e pa {ta je Sad sam boqi nego pre Lud i mrtav pa neka sam [ta mi mo`e {ta mi sme.“ Spustio se rezignirano nazad u krevet i pro{aptao u jastuk: Kad bi samo mogla, kad bi posle svega htela, da me zagrli i privije na grudi madona Trejsi Lords, kao ona sa slike. Prokleta, uporna jutarwa tuga. Kad li }e da svane? ’Ajmo jo{ jedan krug stvarnosti.

18

Lana Basta{i}

DRUGA CRTA

Kiretom se i{~isti zid va{eg uterusa. U su{tini, sastru`e se mjesto na kojem se implantirala oplo|ena jajna }elija. S tim da, s obzirom na specifi~nost va{e situacije, mogu da vam propi{em Prostagladin i da jednostavno ostavimo stvari da idu prirodnim tokom. Ukoliko `elite da... * Sve je po~elo kolrixovski. Lokal Stari mornar i neke novine presvu~ene po stolovima i ~etvrtasti sat u boji salmonele i ja u onim Scholl klompandurama i te novine koje sam ve} pomenula. Prokleti grudwak. I prokleto ru`na rije~. Grudwak. Naopako od Kajndurg.

Neki proleterski gradi} na pupku Austrije. Ne mogu da pozicioniram Austriju trenutno. Ma, tamo je negdje... Kajndurg. Ne mogu da pozicioniram ni matericu. U glavi je. Unutar mo~varne lobawe. Da. Dalistedobro, ne{tostemi blijeeedi? Dobrosamdobrosam.

Mar{, |ubre jedno, sebi sam blijeda, a ne tebi. Nene, hvalanetreba. Kanta za sme}e. [ta ako neko od konobara ima neki feti{ koji ukqu~uje rovarewe po kantama? Ma, zabole me. Dvije linije. Plusi}. Dvije crtice.

Zvu~i kao sve{~ica iz matematike. Odnesi mami da se potpi{e, da zna u~a da je vi|ena sramota. Kartu za Kajndurg, molim. U pola pravca. Kako se nosi s ovim, a da ne budem pateti~na koko{? Kako se nosi s ovim, a da ne budem hladnokrvna krqu{t? Naopako T{uq-rk.

Selo na sjeverozapadu Islanda u kojem pecaju T{uqribe kroz led. Da mi je sad da vidim neku budalu s 19

transparentom. Budalu koja nikada u svom budalastom `ivqewu nije ugledala budalasti crveni plusi} u infektolo{kom kvadratnom metru toaleta Starog mornara i neke novine presvu~ene po stolovima i ~etvrtasti sat u boji salmonele i ja u onim Scholl klompandurama i te novine koje sam ve} pomenula. ^ekaj malo. Preduga ti je re~enica i razmi{qa{ iz po~etka.

Misli kao zanatlija. Iskqu~i Platona bar ove nedjeqe. Po{aqi ga u nabavku ili negdje... Zamisli ga kako kupuje 7days kroasane i rechargable baterije. Budi koncizna. Budi jasna. Kao druga plava linija. I kao druga crvena linija. Kon~asti trag. Naravno da }e tako da reaguje kad pi{a{ po wemu. Muzika. Ona nema nikoga da joj ka`e... Pa, stvarno. Pateti~ni koko{iwac. Prokleti KVO KVO. U|e{ u klozet jednosvjesna, a iza|e{ duplo. Kao neka florescentna ma{inerija iz lo{e epizode Tre}eg kamena od sunca. Mo`dano stablo. @elu~ana kesa. Bubre`ni kanal. Materica.

Tumor. Helicobacter. Kamen. @ivot. I te proklete novine svuda po neokomunisti~kim stolovima. Idi negdje, `eno. Naopako one`. Ne. Ovdje je `ena naopako. * Doktor mi je rekao evo. Ono se odnosilo na kuglicu koja se presijavala na ekranu. Slika mog uterusa sa kuglicom. Jedna mala }elija i jedan cijeli `ivot. Moj `ivot. A to evo na ekranu nije `ivot. To je ta~kica s tendencijom rasta. Ta~kica sa tendencijom uzimawa svih mojih planova. Ta~kica koja je velika poput birokratskog pe~ata. Vezuje me za jednog zlog ~ovjeka koji ne voli da se grli i nikome ne govori volim te.

Ne}u takvu ta~kicu. Doktor mi je objasnio proceduru.

I{~isti... Kao proces pro~i{}ewa. Kao da sam prqava. Kao da je moja materica prqava. Implementacija oplo|ene jajne }elije. Pau~ina unutar mene.

20

Sastru`e... Kao zape~ena mrqa nakon ro{tiqa.

Kada svi gosti odu, a vi ostanete sami u svom dvori{tu i stru`ete. Strug. Strug. Gore-doqe. Sastru`e zvu~i tako bolno. I jednako prqavo. Samo {to poslije ~i{}ewa dobijete ne{to ~isto. To je krajwi produkt.

Nakon strugawa ostaju sastru`ne ranice. (Upravo sam izmislila taj pojam. Mogao bi da se iskoristi u nekoj medicinskoj kwizi. Sastru`ne rane.)

Oplo|ena... Plod. Kada sam prestala da volim smokve? Nekad su mi bile omiqene. Stvarno omiqene.

Onako da je to jedna od stvari koje qudi znaju o vama.

Ona voli smokve. Tako omiqene.

Specifi~nost... Moja situacija je specifi~na. Ja ve} krvarim. Ja ve} odbacujem ta~kicu sama od sebe.

Tako da ne moram da se osje}am krivom i bogohulnom {to }e da me pro~iste i sastru`u neki mu{karci koji }e da okre}u o~ima ~im padnem u anesteti~ki san.

Serowe. Moja ta~kica me `eli jednako koliko i ja wu.

Moja ta~kica curi iz mog tijela kao da sam pokvarena vodovodna cijev. Ja sam specifi~na. Ja ne}u na vje{ala.

Ostavimo stvari da idu prirodnim tokom... Pro{li put kad su i{le prirodnim tokom, nekoliko ziliona repastih oplo|iva~a sru~ilo se u moju vodovodnu cijev.

Prirodnim tokom. Postoji li prirodni tok za neprirodne stvari? Sve je to prirodno, ka`e moj doktor.

Nije prirodno. Koze i krave ne idu na ultrazvuk.

Sastru`e se...

I{~isti i sastru`e. Unutar mene.

U meni. * Dan prije nego {to sam oti{la na pro~i{}avawe, kuglica i ja gledale smo film Factory Girl. Kugli~in 21

tata zbijao je {ale. Zato smo se i osamile. Kupile smo i kokice. Stajale smo na izlogu neke male kwi`are i ja sam joj obja{wavala ko je Noam ^omski. Doktor mi je savjetovao da se emotivno ne vezujem za kuglicu. Otkad su doktori kvalifikovani da savjetuju o emocijama?

Pojele smo crnu ~okoladu iz Gane, sa ~ilijem. Gledali smo Sun|er Boba. Pu{tala sam joj neku kubansku muziku i plesala s wom. Uve~e sam joj rekla laku no}. Nisam imala neke pateti~ne dijaloge. Ja wu ne `elim, ni ona mene. Ovo je samo jedan nametnuti dan sa podstanarkom.

Kao i svaki drugi. * Bili su svuda oko mene. Umno`avali su se poput termita. Neki su stizali u grupama o~ajnika. Drugi u grupama doktora. Tre}i samo u grupama. Bez etikete.

Strah je kora~ao uz nas. Propiwao se uz savijene ki~me kao parazit i isisavao nam jone. Bio je prisutan u vidqivom obliku: u o~ima, prstima, mimici; a bilo ga je i skrivenog: u klompama, krevetima, zidovima. Bilo ga je svuda. Kao epidemija koja se toliko ra{irila da infektolozi odustanu od spasavawa zdravog stanovni{tva. Ja nisam hodala sa grupama. Nisam hodala sa strahom. Ali strah je hodao sa mnom, bio je uvijek tu negdje pored da me podsjeti da nisam nad~ovjek, da ipak imam sinapse, receptore, ostala ~uda qudske ma{ine.

Bio je tu kao post-it sa rokom, kao hipoteka na dvorac, kao pokvaren kavijar u fri`ideru. Strah. Na{ao je na~in za mene.

Imala sam klompe u u{ima. Svi su ih nosili, a one su odzvawale poput pritiska na dnu mora. Onako da vas bole bubwi}i. Antiseptici su se grabili za moje nosnice, a ja sam {akama poku{avala da spasim svoja ~ula od u`asnog saznawa da sam ba{ tu gdje jesam.

Za{to sam ja ovdje? Ne znam. Za{to je bilo ko ovdje? Jer je neko nekad u nekoj debeloj kwi`urini 22

napisao da u „mojoj situaciji“ treba da do|em ovdje da mi urade to i to. Da sastru`u. Nosim maminu sme|u trenerku. @ao mi je, ni`a sam od we, pa mi se krajevi vuku po bolni~kom podu, a ja ih gazim svojim Vans patikama. Kasnije izblijede i ne mogu sasvim da se operu. Nogavice, ne patike. Sje}am se kad sam ih kupila.

Patike, ne nogavice. Kada sam dobila svoju prvu PR platu. Radila sam promotivni film i prezentacije.

Dobila sam 200 evra. I{lo mi je to. Meni to ide.

Dobra sam u tome. Nisam dobra u ovome. Ja ne treba da budem ovdje.

Neki ~ovjek je rekao moje ime. Naglas. Pitala sam se da li postoji i jedna druga situacija u `ivotu kada bi ta osoba bila primorana da me pogleda i uzvikne moje ime.

Da li je to mogu}e bilo gdje na ovom svijetu, osim ovdje?

U{la sam u sobicu. Sestra me pogledala. Samo to.

Jo{ uvijek nisam sigurna kako. Ali pogledala me. Nekoliko sekundi. Onda je skrenula pogled na formular.

Izvadila sam svoju svijetloplavu spava}icu do koqena. Spava}ica za djevoj~ice. Ja nikada ne nosim spava}ice. Spavam u odje}i, trenerkama, potko{uqama, gola. Ovdje se tako ne igraju. Ovdje sam djevoj~ica sa svijetloplavom spava}icom.

Nazula sam klompe na bose noge. Bile su hladne.

Uski hodnik vodio je do osvijetqene prostorije.

Nekoliko koraka. Nekoliko koraka. Nekoliko koraka.

Qudi u bijelom. Izrazito jaka svjetlost.

Lezi.Broji unazad od 100. 99. 98. Anesteziolog me gleda ru`no. Kao da sam lo{a osoba. …

Laura, {ta bi voqela da bude{ kad odraste{?

Glumica. Voqela bih biti glumica.

Za{to glumica?

Ne znam. Mogla bih da budem neko drugi svaki put.

Zar to ne mo`emo svi?

Mo`da. Ali ovako bih mogla da opravdam to… [ta bi to voqela da bude{ kad poraste{?

23

Pisac. Voqela bih da budem pisac.

Hm… Zar treba da odraste{ da bi postala to?

(Smijeh.)

Pa, pretpostavqam da }u jednom morati da odrastem. Ako ni{ta, ne{to }e me natjerati da odrastem, zar ne?

Da, pretpostavqam da ho}e… * Otvori o~i. Ostani da le`i{ na desnoj strani. Sve je gotovo, rekla je neka teta koja me pokrila dekom. U krevetu pored mene spavala je neka druga djevojka.

Na{e su ta~kice danas sastrugane u neku posudu. To nam je jedina zajedni~ka stvar na ovom svijetu i u ovom vremenu. Gledam je. Ona otvori o~i, nasmije{i se, pa spava ponovo. Vjerovatno je vi{e nikada ne}u vidjeti.

Ali znam da }e me zapamtiti. Kao da imamo isti ro|endan. Sve je gotovo. Kugli~in tata me pita da li mora da do|e danas u posjetu, ne odgovara mu, radije bi sutra. Vrijeme je neobi~no toplo za januar. Neke ~a{e le`e na podu. ^uje se smijeh nekog starca. Sve je neprirodno. Ni{ta me ne boli, samo sam umorna. Sestra navla~i jastu~nicu i govori mi, utje{nim glasom: „Du{o, sad je sve gotovo. Ali ovo je ne{to {to mora{ da ~uva{ za sebe. Nemoj nikome nikada re}i za ovo.

Nikada.“ Htjela sam da je pitam da li misli na jastu~nicu, ali cura pored se probudila i tra`ila vodu. * Ne pla~ete nakon toga. Nakon strugawa materice.

Poba~aja, kako ga zovu. Meni to zvu~i vi{e kao potez u bo}awu. Kako god bilo, ne pla~ete odmah poslije toga.

Obu~ete se, navu~ete patike, sjednete u auto i odvezete se ku}i. Izvu~ete gazu iz sebe. Gledate glupi film na 24

ATV-u. Po{aqete humanitarni SMS. ^itate neke bro{ure o qetovawu u Turskoj. Igrate jamb sami sa sobom. Onda legnete uve~e da spavate i to je ve} jedan dan. Ujutro pla~ete. Dok stavqate su|e u ma{inu. U nekoj kuhiwi koja ne izgleda kao va{a i nekoj sceni na koju vam se ranije povra}alo. I ni{ta vi{e nije va{e.

Sve je odjednom palo u ruke Svijeta. Veliki Svijet je dobio skrbni{tvo nad svim predmetima i svim situacijama, vi ste izgubili na sudu. Ne pla~ete zbog toga {to vam se ju~e dogodilo u nekoj sobi u klini~kom centru. Ne pla~ete zato {to vas ne{to boli ili zato {to imate osje}aj krivice. Pla~ete zbog toga {to vam je jedna medicinska sestra rekla da nikome ne ka`ete za svoju sramotu. Zato. Ali to je standardna procedura.

Ni{ta se ne brinite. Sve je to prirodno. Kiretom se i{~isti zid va{eg uterusa.

25

Branko ]ur~i}

GOSPODIN PARADOKS

Dragan Kekezovi} be{e ~ovek za{ao duboko u svoje pedesete. @iveo je u porodi~noj ku}i preplavqenoj senkama uli~nih kro{wi, na samoj granici male varo{i na krajwem severu Srbije i naizgled beskrajnih wiva. Svaki dan je obra|ivao svoj vrt, redovno postio i verovao u svepro`imaju}u qubav. Verovao je on u prijateqstvo ne samo me|u narodima na zemqi, nego i me|u svetovima u vasioni. Cenio je stare vrednosti, voleo po`utele fotografije na kojima su bile naslikane starovremske bucmaste dame, jo{ uvek je u zamrziva~u dr`ao hranu nekih davnih, sada propalih proizvo|a~a. Na polici u wegovoj sobi nalazilo se veliko protrulo gramofonsko uho, a oko wega pore|ana hrpa starih plo~a sa izvo|a~ima ~ija su sjajna lica nagrizle kojekakve letwe gamadi. Me|utim, imao je taj ~ovek sluha i za savremenu tehnologiju, govorio je da je ona poslata od Gospoda i da mo`e poslu`iti vanvremenskoj zemaqskoj utopiji, samo ako je ~ovek bude koristio u svrhu zbli`avawa sa prirodom, a ne da bi je pokorio.

Ponekad je i sam u svojoj prostranoj gara`i ne{to majstorisao sa diodama, kablovima i dugmetima sa pokvarenih elektri~nih ure|aja koje je nekad koristila wegova mati, sada ve} odavno upokojena velika gospo|a.

Kuckao je, lupao, da bi na kraju sastavio neki ure|aj~i} koji je svetleo ili kr~ao kao radio iz kog se jedva ~uo neki nepoznati jezik. Bio je to wegov mali doprinos budu}oj svetskoj harmoniji koja, ina~e, mora nastupiti nakon ovog vremena zla.

Nema druge. U`asno vreme bolesti, qudske zavisti i sujete mora pro}i! Dragan Kekezovi} se vodio mi{qu 26

da }e prva cigla u temequ nove, boqe, qudske civilizacije, biti postavqena kada qudi shvate da samo oni koji su ispuweni bo`anskom promisli i dobrotom, kao on, mogu biti nosioci neke budu}e Vlade. Mr`wa brata prema bratu, ~oveka prema ~oveku, ~esto je cepala srce Dragana Kekezovi}a. Bilo je dana kada bi on, smrvqen vestima iz dnevne {tampe ili televizijskih vesti, po ceo dan sedeo pod senkama svog plodnog vrta i plakao.

Plakao bi tako jako da su se par puta kom{ije okupqale oko wegove kapije i na prstima proveravale {ta je sa wihovim po{tenim kom{om Kekezovi}em. Posle su se navikli, mada je, vremenom, pla~ Dragana Kekezovi}a bio sve ja~i i ja~i.

Ono {to je poznanike i malobrojne, daleke ro|ake, zbuwivalo, jeste to {to je Dragan Kekezovi} oko vrata nosio veliki nacisti~ki kukasti krst. Kada bi izlazio iz svog vrta, on bi, prirodno, krst skrivao u svoju {iroku ko{uqu, ali svi koji su ga makar i povr{no poznavali znali su da on taj krst nosi oko vrata. Oni koji su ga ne{to boqe poznavali, znali su da Dragan Kekezovi} veruje u neki oblik, kako je sam govorio, hitlerizma. „Kako?“ bilo je pitawe koje su naj~e{}e postavqali dokoni intelektualci po varo{kim bifeima. „Ako veruje u svepro`imaju}u qubav, kako mo`e da bude nacista?“ pitao se poneki razbaru{eni student u zadimqenoj kafani. „Ja sam, eto, video, li~no, kako on daje pare cigan~i}ima ispred wegove kapije! A govorio mi je kako mu je najdra`i prijateq iz detiwstva Rolf Zulkovski, sada potpredsednik varo{ke jevrejske mawine!“ pri~ao bi uzbu|eno drugi, besposleni intelektualac, vidno crven od doma}e duwe. „Licemer!“ odbrusio bi brkati konobar i nastavio da sla`e nedovqno oprane i muzgave ~a{e na {ank.

Dragan Kekezovi} se nije obazirao na varo{ke pri~e iz kuloara. Nastavio je da nosi svoj krst, za ~ije poreklo nije hteo da ka`e odakle vodi, ili to nije ni znao, i da ~vrsto veruje u hitlerizam i po{tuje svog 27

lidera Adolfa ili Deda Brku, kako ga je zvao. @iveo je uobi~ajenim dnevnim ritmom koji je podrazumevao obra|ivawe svog vrta i, naravno, razmi{qawe kao obaveznu duhovnu ve`bu. Bio je vrlo uredan {to se ti~e li~ne higijene. Wegovo glatko, bebe}e lice, i }elava glava, presijavali su se na dnevnoj svetlosti. Nikada se nije `enio, a mladost tog neobi~nog ~oveka ostala je da treperi u re~ima koje je nekada wegova gospo|a majka rekla svojoj kom{inici, uz kafu i rakiju, a ova rekla nekoj drugoj kom{inici, opet, uz kafu i rakiju: „To je uvek bila mamina maza...“. Bilo pa pro{lo. Dragan Kekezovi} je `iveo sam.

Retko kad je on u svoj zeleni, plodni vrt primao neko dru{tvance. Obi~no, mada je i to bilo retko, kod wega bi do{ao po koji poznanik sa kojim bi on ukratko i na brzinu, delio svoju zabrinutost za ovaj svet koji br`e nego o~ekivano, surovije i pre roka, srqa u propast. Bilo je, treba re}i, i slu~ajeva kada bi se kod wega sakupilo i po dva tri ~oveka u isto vreme, ali je to wemu bio izuzetan mentalni napor koji mu je crpio zalihe energije predvi|ene za razmi{qawa. Kasnije bi on mesecima pri~ao o tome kako se kod wega tad i tad skupilo to i to dru{tvo i kako mu je wihovo prisustvo oduzelo izvesnu koli~inu energije. Gotovo tragi~no je bilo za Dragana Kekezovi}a kada bi se te retke posete zavr{avale u alkoholnom baqezgawu i izlagawu sumwi u skoru propast sveta i ro|ewe nove civilizacije, te veli~awu apsurda i gluposti iz usta pojedinaca iz tog dru{tvanceta. Zato je Dragan Kekezovi} izbegavao da bude doma}in svojim poznanicima.

On, me|utim, naro~ito pamti posetu male grupe wegovih poznanika sastavqene od trojice varo{kih, dugogodi{wih, apsolvenata na prestoni~kom univerzitetu.

Me|u wima je bio istaknuti lokalni filozof, borac za qudska prava, Jovan Gari} zvani Napor, mladi} netolarantan prema svim netolerantnim osobama na ovome svetu. Draganu Kekezovi}u nikada nije bio simpati28

~an jer je ~uo, preko varo{kih gluvih telefona, odnosno ogovarawa, da se ovaj gadi svih wegovih ideja i pogleda na `ivot. Napor je slu~ajno dospeo u vrt Dragana Kekezovi}a, jer je, naime, bio toliko pijan da nije ni znao gde ga wegovi drugari, sigurno iz zabave, vode.

Bio je prijatan jesewi sumrak. Drhtave senke kro{wi igrale su na `u}kastom zidu stare, porodi~ne ku}e Dragana Kekezovi}a. On se trudio da svi koji dolaze u wegov, kako ga je zvao, „Nojev vrt“, budu za{ti}eni od svetskih zala, ali i sopstvenih briga. Zato je klate}e dru{tvance te ve~eri do~ekao sa izrazom lica na kome su se me{ale linije razumevawa, uslu`nosti i dobro}udnosti. ^im su seli u stolice potonule u opalo, miri{qavo li{}e, Napor je svog doma}ina pogledao svojim kosim, lisi~ijim o~ima iz kojih su sevale muwe cinizma i alkoholnog vrewa. Napor je bio takav ~ovek da je `eleo instant sukob mi{qewa, a svakog ko se slagao sa wegovim idejama smatrao je mlitavcem koji nema „muda da mu se suprotstavi“.

Odmah je po~eo, pomalo zapli}u}i jezikom: „Rekao si, Kekezovi}u, da }e tvoju du{u iz groba kada umre{ vaditi an|eli? Barokni debeli an|eli!

Nije li tako bilo?“ Dragan Kekezovi} je stezao svoj kukasti krst. „Vidite, gospodine Napor, ja jesam to rekao. Ja ~vrsto verujem da }e me an|eli odvesti iz ovog bolesnog sveta u predele ve~ne beline i ~istote, kako bih mogao da gledam ro|ewe novog sveta.“ Napor je odmahnuo rukom i pogledao u kukasti krst koji je visio sa belog vrata Dragana Kekezovi}a. „Wa we we... Koje }e nacije biti ti tvoji an|el~i}i? Nema~ke?“ Dragan Kekezovi} je svog sabesednika pogledao pogledom sa`aqewa i nadmo}i u isto vreme. „An|eli nemaju naciju. Oni su nebeski, gospodine Napor.“ 29

„Kako }e{ to dozvoliti wa?“ „Niste me shvatili. Ja izuzetno po{tujem ~istog ~oveka! Nebeski odraz!“ „A to {to nosi{ kukasti krst je zato {to si za boqi novi svet a Jevreji nisu?“ Ovaj put je Dragan Kekezovi} bio nervozniji. Po~eo je da tapka nogom o li{}e. „Niste me shvatili. Samo ^OVEK koji je ~ist i neuprqan mo`e da bude spreman za novi svet! Nema veze ko je on i odakle poti~e!“ „Onda si ti, Kekezovi}u, totalna budaletina! Raspravqa{ ~itav `ivot o krucijalnim pitawima a nema{ pojma gde bi se svrstao {ta bi prihvatio a {ta bi odbacio. Prihvata{ sve! Odbacuje{ sve! Zna{ {ta?

Odlu~i se, Kekezovi}u! Ili }e{ na jednu ili na drugu stranu! Prestani da izigrava{ pateti~nog psa koji zavija na pun mesec! Samo odlu~ni }e graditi taj novi svet o kome toliko meqe{! Ne oni koji se svaki dan pirkaju kao ti! Pa su onda kao ~isti, wa! Kao ko`a im je ne`na! Ti si klovn sa tim govancetom oko vrata!“ Dragan Kekezovi} je digao glavu prema vedroj no}i i{aranoj plavi~astim zvezdanim telima. @murio je.

Verovatno je poku{avao da sa~uva to malo energije koje mu je ostalo nakon pri~e sa Naporom. Nakon nekoliko sekundi se digao i oti{ao me|u tamno zelene obrise wegovog vrta. Nije se vra}ao. Gostima odsustvo doma}ina nije ni malo smetalo. Nastavili su bu~no da razgovaraju o varo{kim raspu{tenicama, da piju i cerekaju se. Napor, verovatno zbog uticaja jo{ ve}e koli~ine alkohola, po~eo je da pri~a o politici. Bio je vrlo o{tar prema lokalnim tajkunima. Iz wegovih usta izvirale su se re~i poput: „podaviti!“, „otrovati!“ „zlo!“ i „jebem!“. Tek kada se kroz no} po~ela probijati crvena traka horizonta, dru{tvo se razi{lo podupiru}i se o obli`we predmete: a{ov, motiku, orah, vinovu lozu, kapiju.

30

Dragan Kekezovi} je od te ve~eri izbegavao Napora, poistove}uju}i dobar deo dana{weg dru{tva sa wim.

Postao je }utqiviji i zabrinutiji. I daqe je, u kafanskim krugovima besposlenih varo{kih intelektualaca i raznoraznih radoznalih umova, bio predmet razgovora, izme|u ostalih istinitih i mawe istinitih pri~a o qubavi i mr`wi. Onim retkim poznanicima, koje je li~no birao zarad nekoliko ~asova konverzacije, on je obja{wavao da je wegov kukasti krst amblem bezvremenog ~istog bi}a, svesnog borbe za boqi svet univerzalne humanosti i govorio im da po ceo dan sedi u ba{ti i moli se za qude sli~ne gospodinu Jovanu Gari}u zvanom Napor.

Jer, oni }e nestati u mukama.

Prqavi, sujetni i iskonsko zli.

Oni }e `iveti u mukama smrti.

Nesposobni da shvate.

31

Sr|an Srdi}

MEDICINE

Pogledao sam oko sebe: mart umazan maglom. Tokom no}i su posipali so. Tamo, iza zgrade, naizgled nepregledna, nagri`ena, rawava ledena plo~a. Zakrivqene naprsline rasute po ugla~anoj kori. Svitawe iz koga je vetar i{~ezao. Ono {to se ~uje nije sa zemqe. Mutno je, te{ko, sabijeno. Iz zemqe je.

Na putu moram da pro|em pored sle|enih stabala koja ne vidim. Sva su od `ila, pulsiraju, iskazuju se neuhvatqivim drhtajima. Kao ne~im pri~vr{}ene, zakivene za iwem posuto grawe, usnule vrane. Maglom prikrivene, nagnute su ka tlu. Usamqene, svaka u svom par~etu tamnog sawarewa.

Semafori ne rade. Znak da nema znakova. Mo`e se kretati po svim stranama. Pri takvoj slobodi, svejednost negira mogu}nost izbora.

Negde gore je nebo. Kovitlawe smrskanih oblaka, wihove ukr{tene, zdrobqene ivice, katalog bledog sivila. Slepog sivila.

Ustajem prerano. Ta~nije, ustajem na vreme. S obzirom na prirodu posla koji obavqam, ka{wewe je nemogu}e. Obavezno upalim svetlo u ulazu. Iza zakqu~anih vrata ostaje o~ev ka{aq provu~en kroz fm vapaj promuklih klavijatura u uvodu za distorzirano bu|ewe. Majku nikada ne ~ujem. Tako je od kada znam za sebe.

Put sam odabrao na osnovu iluzije o trajawu. Odlu~io sam se za Zmajevu ulicu zbog wenog stremqewa ka prostorima bez definisanog zavr{etka. To mi je bilo posebno zna~ajno. To, i svetlo u ulazu.

Na putu nema ni~ega. Stare ku}e vo{tanih zidova, u wima tek poneki nagove{taj onog prvog, ote`alog i 32

mu~nog ~ove~ijeg pokreta, zvuk izbacivawa {lajma zgrudvan u hladnom, poqskom toaletu. Ponegde oporo zaudara stajsko |ubrivo, drugde se sviwe kome{aju po tesnim oborima. Reklame automehani~arskih radwi.

Musavi izlozi zamandaqenih birtija. Skretawe ka grobqu. Ruina u kojoj su nekada davno deca spalila staricu misle}i da je ve{tica.

Nakon {to pro|em pokraj autobuske stanice, zarijem ruke duboko u xepove kaputa. Tako pravim oslonac.

Zami{qam kako sam ih zavukao pod krila onih nemih vrana, postanu tople, masne, kao katranom prelivene.

Izra~unao sam: trideset i dve ku}e pre bolnice nalaze se u senci bolnice. Kada se ide iz pravca grada. [ta se de{ava sa druge strane, ne znam. Nikada nisam bio tamo. Trideset i dve ku}e su u mirisnoj senci bolnice. Titrava struja od joda i isparewa sa iskrzanih, ustajalih bolni~kih ~ar{ava obavija wihove pocrnele krovove i razara le`i{ta na kojima je polo`en crep.

Nabubreli, podnimqeni krovovi, kao prezreli ~irevi.

Prirasla uz neokre~enu portirnicu, usahla lipa ispu{ta iz sebe zadah martovske vla`ne trule`i. Primetio sam kako se uz wu ~esto privijaju ro|aci tek umrlih dok napu{taju zgradu, zanemo}alih udova i rasplinutih misli. Iza wihovih le|a, bezizra`ajna glava prodavca ju`nog vo}a klimata se po zagu{qivoj nutrini crvenog kioska.

Ja razgovaram s mrtvima. Sedim pokraj wih, pru`am im ruku, donosim im hranu, odnosim wihov izmet. ^esto sam posledwi koga vide, neretko i jedini. Kada do|e vreme, pozdravimo se i oni odu. Ukoliko se to dogodi u toku no}i, ujutro zateknem wihova tela kako se ve} rasu{uju i `ute. Ako sam tu u trenutku wihovog polaska, obi~no po`ele da mi stegnu ruku i da ka`u ne{to va`no, kao nekakvu tajnu u kojoj je sadr`an mogu}i smisao wihovog trajawa. Zatvorim vrata i podignem wihove mlitave ruke na krevet, te ih pokrijem jo{ uvek ugrejanom posteqinom. Pogledam kroz prozor i potpu33

no se umirim. Ose}am prisustvo ne~eg tre}eg u prostoriji, ramena mi se napre`u od pritiska neshvatqive snage. Zidovi zgr~eni pod nasrtajem daha izba~enog iz dijafragme kosmi~kih razmera. Potraje nekoliko sekundi i zavr{i se.

Ima dana tokom kojih sam jurio smrti, najvi{e ~etiri za vreme jednog dana. One su be`ale po hodnicima i ja sam bio prinu|en da razgr}em gomile sebi~nih pacijenata, zastra{enih ~iwenicom izgubqenog vremena, tako skupog i tako izuzetnog. U nekim slu~ajevima me je dozvalo bolni~ko osobqe, u nekim sam kroz vrevu bolesnih razaznao vapaje. Na jednu smrt sam slu~ajno nai{ao. Bio sam pobednik tada. Smrt me nije pretekla, iako se neprekidno upiwala da to uradi.

Na pogrebe ne idem. Ne mogu da stignem. Pro{etam po grobqima nedeqom popodne, sa sobom nosim ranac u kom je hrana koja je ostala iza wih u toku proteklih sedam dana. Trudim se da je pravi~no rasporedim.

Cigan~i}i me odmah prepoznaju, opkole me, vuku za rukave i tra`e da im pri~am. Svaka pri~a je zalog za obe}awe da ne}e uzeti ni{ta sa humke dok ne odem.

No}i s nedeqe na ponedeqak su nepodno{qive. Stisnut u wima, ne mogu da se pomerim jer sam samom sebi zabranio da se kre}em. Svaki pokret me vodi do opusto{enih prostranstava po kojima ~ujem svoje sve glasnije korake, sve do neizdr`ive kakofonije, iz koje izviruju disharmoni~ni de~iji horovi, akordi koje na le|ima vuku sablasne prikaze bez o~iju. Tad pla~em.

Moje suze oti~u u lon~i} sa mlakom kamilicom kojom se trqam dok ne zaspim. * Izvoli, Raji}u, trista {es dinara, tvoja posledwa plata. Po{teno si radio, Vojska ti se po{teno odu`uje. Nije ti bilo lo{e ovde, je li? Lepo si izabro, a se}a{ se kolko smo se sva|ali ti i ja. Ne}u pu{ku, 34

ne}u pu{ku, se}a{ se kako si ski~o? Pa pi{i izjave, pa {aqi u Beograd, kao da si neki sekta{, bogati. Ali ajde, nema potrebe da se raspravqamo sad, na kraju. Ja i daqe mislim da si pogre{io, ti kako ho}e{. Ispade ti grobar, je li? Nisam znao, majke mi ro|ene, rekao bi ja tebi, ne bi ja tebe prevario nikada. [ta ti ja tu znam, intenzivna nega, onkologija, hemoterapija, sve je to meni isto. Cr}i }emo svi, {ta }e{. Al sarani ti pola Kikinde za ovih trinaest meseci, sunce ti. A da zna{ kako te fale ovi, zlatno dete, do|e prvi, ode posledwi, ni{ta mu nije stra{no, ni{ta mu nije te{ko. Jo{ }e{ se zaposliti za stalno ovde. [to da pla}aju popa kad si ti tu, je li? Ha, ha, ka`em ti ja.

I da zna{, sutra ne mora{ da dolazi{. Evo sad }u da ti ispi{em re{ewe i – putuj igumane! Dan ranije – ko te pita. Ti si svoje po{teno odslu`io, ka`em ti ja.

Ajd da se izqubimo, tako, `iv bio, sad da se o`eni{ i samo sinove da pravi{, zna{. ^etvoricu, najmawe. Ajd, u zdravqe ti bilo, ~asti dru{tvo od plate i pozdravi }aleta.

A, da, ~ujem da si ovde i devojku na{o, je li? Neka, tako i treba.

Potpukovnik se bez `urbe udaqavao niz hodnik, klate}i se nehajno. Izgledalo je kao da ga sopstvene noge prate, da su u qutitom neskladu sa ostatkom ~vornovatog tela. U prvi mah mi ga je bilo `ao. Ne{to kasnije sam oti{ao da povra}am, ne ispu{taju}i vojni~ku platu iz ruke. * Bqe{tava izmaglica rasecala je sobu, naglo, krive}i prozorska stakla. Kroz poluotvorena vrata puzala je prigu{ena neonska svetlost koja je najavqivala zamirawe svakog dnevnog o~ekivawa. Negde posle ~etiri popodne, bolest ostaje izolovana i zamandaqena, daleko od svakog pogleda sa strane. Tiwa kroz sebe, 35

hrani se sobom dok gami`e po izmo`denoj unutra{wosti umiru}ih.

Nije spavala, samo se predala neobi~nom stawu u kom duh zastane na pola puta, izvu~en na povr{inu tela, isijava, kao prozra~na i ne`na qu{tura. Neravnomerno je udisala i izdisala, ~as se ~inilo kako sa`ima svu snagu svog krhkog tela u jedan dah da bi u`ivala u wemu tako masivnom, dok plamti i varni~i pred wenim blagim o~ima, ~as bi svaki izdisaj delovao kao otisak prete}eg nadola`ewa bola sa kojim je nemogu}e suo~iti se.

Zastao sam i pamtio srebrnu ki{u kako se izliva po woj, naslowenoj na neudobni jastuk. Mala stopala je pribila jedno uz drugo i dremqivo ih trqala.

Tiho sam spustio sok od vi{awa na sto~i} i privukao plasti~nu stolicu do wenog kreveta.

Ti...

Dodirnula me je i na{li smo se u nagnutoj pukotini.

Bilo je toplo unutra, oblo`eno debelim slojem mahovine, izolovano od zvukova spoqa.

Tiii...

Pukotina je postala sazve`|e. Vatreni pupoqci.

Plamte i sunovra}uju se po mojim dlanovima. Dodirujem zatamwene zastore oko sebe. I sve gori. I ~ujem.

Vergla{. Stoji na uglu puste ulice. Zauzeo je povr{inu jedne kamene kocke i mehani~ki nas ponavqa.

Zvu~imo. Odjekuje. Negde, postoji mesto na kome ne prestajemo.

Ide{... sutra...

Ne idem. Mar{iram. Tako sam to zami{qao. Ponosno. Ja sam vojnik. Ja }u odmar{irati. Hteo sam ~ak i da zapi{em tu pri~u, da joj je poklonim. Da zna kad treba da otvori prozor i da se nagne. Ja sam povorka. Ja sam parada. Ja sam pobednik. Da me obaspe punim, mesnatim ru`ama tamnih boja. Da rastope plo~nik, poput razgoropa|ene lave. Da je ne pogledam, a da zna. Kao i uvek. Da bude kao i uvek. Ona. Uvek.

36

Vremenom se sva zatvorila u svoje o~i. Tu, {}u}urena u pozadini sopstvenog pogleda. Rukama je obuhvatila kolena i pla{ila se. Pri{ao sam. Pridr`avao sam joj glavu i qubio hladne, stisnute usne.

Ispod prozora wene sobe je kotlarnica. Ta~no na putu do mrtva~nice. ^itave zime odvozio sam le{eve tamo. Se}am se, bila je neka mlada `ena tog dana.

Tumor ju je pokidao, izbio iz we, smrskao joj telo. Wen mu` je do{ao s posla. Se}am se wegovih krvavih suza, wegove pquva~ke po wenim uvelim dlanovima. Se}am se, zastao sam ba{ tu, ba{ pored kotlarnice. Se}am se oporog mirisa pare. Ona je viknula s prozora Ej, ja ho}u da me ti odnese{ tamo, zna{, kad bude vreme... Nemoj da me da{ nekom drugom, ka`i im da te zovu ako ne bude{ ovde tad, ho}e{? Ja ho}u samo ti, bi}u mirna ako znam. Ho}e{ da mi obe}a{? Ho}e{?

Se}am se, wen glas je dolazio odasvud, iz svih uglova, iz svih soba, iz podruma, kupio se kao mraz po o{troj travi, je~ao sa krila papirnih zmajeva, izrastao sa prole}nim izdancima; slu{ao sam, vaqao se ka meni iz pravca ludnice, re`ao zajedno sa potmulim automobilskim motorima, isticao iz zar|alih slavina, noktima sam mogao da ga skidam sa bolni~kih zidova dok me je usijana para spre~avala da gledam.

Se}am se, pomislio sam kako je smrt ozbiqna institucija. Kako smrt obavezuje.

Legla je preko mene. Prozirna, vilinski laka.

Prste sam zakopao u wena le|a i butine.

Bili smo na praznom igrali{tu. Paralizovane quqa{ke. Okruweni beton. Prese~eni tobogan. Neve{to urezana imena dece koje nema. Truli vetar sa usahlih okeana. Razbijeno staklo u jamama bez peska. Sve kao posuto finim, sivim prahom. Sve ustajalo. Popodne zamrznuto uga{enim suncem. Ona je stajala na suprotnoj strani. Sedeo sam i posmatrao. Izlazila je iz sebe. Osloba|ala se. Svla~ila. Svaki pokret bio je treptaj zadr`an u vremenu. Divan, kao dah koji se 37

rasprskava nabrekao od opojnih sokova. Kidala je dugmad sa svoje lake, bele haqine. Posve}eno, kao da vr{i obred. Zabacivala je glavu u ekstazi. Napeto stewala.

Svetli pramenovi kose lepili su joj se za pune usne.

Jecala je, gola u svojoj radosti. Dodirivala se, sada ve} mahnita i neobuzdana, `eqna sebe, `eqna svog tela, rekla mi je Do|i... i iz betonske plo~e po~eli su da se pomaqaju snopovi zrelog `ita, stvaraju}i krug oko nas. Klasje nas je pribli`avalo, svet se su`avao. Mogu}nosti su prestajale. Tu, naspram we, poni{tio sam sebe. Izuzeo svoj oblik, ostao bestelesan i polo`en na le|a, rekla mi je U|i... i stegla me je tankim butinama, najja~e, ~ine}i posledwi, stravi~ni napor davawa, crpe}i, uzimaju}i sav `ivot iz sebe, uspostavqaju}i svoju voqu, izdi`u}i se wome do apsolutne `eqe, nezamislive, potresne, nestaju}i u woj, paraju}i wome ono {to je ostalo od mene. * Sedeo sam na krevetu. Zavr{ilo se i ona se noktima i zubima zaka~ila za moja ramena, sva mokra i zadihana.

Na klupama u bolni~kom parku nije bilo nikoga. U~inilo mi se da vidim sve one koji tu vi{e nikada ne}e sedeti. Posle kraja sveta, kada ustanu i vrate se, znao sam, ne}e biti mesta za sve wih. Ne}e. * Vrata lifta su se otvorila. Deda Milo{ je sedeo u kolicima. Jedna noga i prsti druge ostali su mu u komunisti~kom logoru. Gangrena. Dijabetes. Tuga. Ka`e Gotovo, Ivane?

38

Pomislio sam da nije. U sobi, ona je iznemoglo vri{tala. * Otac i majka su se rano probudili da bi me iznenadili. Qubili su me i neprekidno ne{to govorili, nisam ~uo {ta. Pitawa, pitawa, pitawa, a ja nisam spavao, ve} sam ~itave no}i stajao pored prozora i zami{qao kako stra`arim. Majka je iznela tortu iz fri`idera i grlila me, otac odnekud izvukao fla{u viskija i skupih cigareta i nudio me. Najednom su, u glas, po~eli da ponavqaju Gotovo je, sine, gotovo je... a ja sam rekao Ne}u i niko ni{ta nije razumeo. * Hteo sam da kupim ne{to, vo}e, sok, novine, nisam znao {ta, po prvi put sam ja dolazio nekome u posetu.

Stajao sam tako neko vreme pred kioskom i ~udio se kako niko ne staje, kako svi prolaze pokraj mene. Tamo, sa strane, jasno se videlo da je svet sasvim nalik Munkovoj slici. Za{iqene kapi ki{e dobovale su po ple}ima jutra koje kao da niko nije `eleo. Zbuwen, nastavio sam da kora~am. Bez i~ega u rukama.

Milo{ je gurao kolica i zastao. Sigurno bih pro{ao pored wega, nesposoban da mu se obratim, ali me je stegao za nogu, neo~ekivano sna`no.

Nemoj, nema tamo vi{e, zna{...

Iz wega mi se mesecima osmehivao onaj bla`i deo sveta i ja sam mu verovao.

Rekao sam im da sa~ekaju da do|e{, zna{ da smo pri~ali, nije bilo vremena. Nikad nema. Ona je razumela. Jednom si morao da ode{. I ona je morala. Ja sam 39

je prona{ao. ^im sam ustao oti{ao sam da vidim da li joj ne{to treba. Izgledala je tako... mirno. Kao da nam govori da joj sad ne mo`emo ni{ta. Mi, gadovi.

Kleknuo sam i spustio glavu u wegovo krilo. Pri~ao je o tome kako je de Gol `eleo da bude sahrawen u svom selu i to u prisustvu naju`e porodice. Pri~ao je kako on `eli da ja do|em kad on umre zato {to sam mu ja kao unuk i da tamo svima objasnim {ta treba da rade i da ne budu tu`ni. To mi je pri~ao desetinama puta i znao sam da se ovoga puta trudi koliko god mo`e. Podigao sam glavu a usta su mi bila poluotvorena. Trebalo je da ne{to ka`em, da ne{to uradim, ali nisam mogao a on je razumeo. ^itavog tog jutra, nas dvojica smo, u sumra~nom hodniku, slu{ali ki{u.

* Tamo, u pari kotlarnice, ja sam odbio da slu{am.

Ni{ta od ovog sveta nije moglo da zameni ise~ak wenog glasa dok je preticao iz onog pro{log, onog zavr{enog.

Stajao sam pod wenim prozorom sa slu{alicama na u{ima. Ruke sam sakrio u xepove, kao da }e mi tako ostati vi{e we po wima. Sa jednog drugog mesta dopiralo je The medicine is all we need To keep us away and hidden i jasno se ~ulo da taj ~ovek ne peva, ve} da priziva, evocira, da se ne sakriva melodijom iza svog bola ve} da `ivi kroz wega. [i{talo je iz wegovih grudi, na svakoj molskoj krivini se zaustavqao, tkao, stalo`eno sa`imao muku pora`en saznawem o wenoj neumoqivosti We can only see the sunset We never see the sunrise a ja sam hteo dovoqno {irok sanduk, napravqen za nas dvoje, makar na sekund, {irok kao pla{t glasa koji 40

se nadvio nad akorde iskopane iz miliona grobnica i polo`ene pred nas kao kona~na presuda In our funny little homes We’re really quite alone We’re just a sitting target For your superiority.

Gore, na spratu, neko je zatvorio prozor na{e sobe.

Sunrise Sunset Nisam hteo da krenem. Pomislio sam kako je to jedini spas. Da se ukopamo u vremenu. Da odbijemo nama priro|enu naredbu o kretawu. Da se kona~no zaustavimo. Kada vreme izgubi svaki zna~aj za nas, izgubi}e ga i po sebi. Ja to znam. Ja sam nau~io. Ja sam pobednik. Oti}i }u da joj ka`em to. Posle sahrane. Kada se svi razi|u. Kada ponovo ostanemo samo nas dvoje.

Na rasparanom horizontu dodiruju se oblaci bremeniti stra{}u.

The medicine is all we need...

41

Andrija Mati}

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI

Crvi, bratijo crna, slepa i gluva! – sve bli`e evo vam slobodnoga, veselog mrtvog gosta! [arl Bodler, Veseli mrtvac Na izlo`be sam po~eo redovno da idem kada sam upisao slikarski odsek na Fakultetu likovnih umetnosti.

Od tada sam barem jednom mese~no obilazio gradske galerije, trude}i se, koliko je bilo mogu}e, da pratim sve bitne doga|aje na srpskoj umetni~koj sceni. Izlo`be su bile i zna~ajna stavka mojih putovawa u inostranstvo: nije se moglo desiti da negde otputujem a da se pre toga podrobno ne obavestim o postavkama koje }u mo}i da vidim. Tako sam posetio sve va`ne evropske muzeje i video gotovo sve {to je u wima vredno. Stoga sam bio uveren da nema te postavke – izlo`be slika, instalacije, video rada ili bilo ~ega sli~nog – koja bi mi pokazala ne{to novo, nedo`ivqeno, neki skriveni rukavac umetnosti koji bi me obogatio ili potresao ili barem zgadio. Jo{ mawe sam verovao da se to mo`e desiti u Beogradu. Me|utim, upravo to se desilo pro{log septembra, u Muzeju savremene umetnosti.

Bila je subota pre podne. [etao sam Knez Mihailovom ulicom, kada sam na jednom od oglasnih stubova video plakat na kojem je pisalo: MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI Subota 17. 09. 2008.

Izlo`ba: Wynton X Interview with a Dead Man 42

Ispod ovih op{tih podataka bio je i propratni tekst: Jedinstvena prilika da upoznate obi~nog, malog ~oveka na samrti Odmah sam pomislio da je re~ o plitkoj provokaciji, marketin{kom triku kojim belosvetski kvaziumetnici, bez prave ideje, ali sa nepogre{ivim komercijalnim instinktom, poku{avaju da zainteresuju lakovernu publiku, te sam se okrenuo i produ`io ka obli`woj prodavnici, ne `ele}i da tro{im vreme na tako povr{nu zabavu.

Po podne, ~itaju}i novine na internetu, slu~ajno sam nai{ao na jo{ nekoliko detaqa o izlo`bi, koje sam, ne pogledav{i ~itav tekst na plakatu, propustio da saznam tokom prepodneva. Naime, pored informacija koje sam ve} video, pisalo je da }e ~ovek na samrti biti izlo`en samo od pono}i do pet sati ujutro. To mi je delovalo jo{ bizarnije. Glasno sam se nasmejao i skrenuo misli na neku drugu temu.

Me|utim, ne{to pre pono}i, dok sam nasumi~no mewao kanale na televizoru i nervirao se {to ni na jednom nema ni{ta zanimqivo, ponovo sam pomislio na izlo`bu. Isprva sam poku{ao da tu misao potisnem, govore}i sebi da je to „ki~ koji ne zaslu`uje pa`wu“, ali u tome, na`alost, nisam uspeo. Informacije o umetniku (~ije bi ime vi{e prili~ilo junaku iz niskobuxetnog es-ef filma ili, pak, porno glumcu iz osamdesetih), wegovoj bizarnoj instalaciji i jo{ bizarnijem terminu u kojem su posetioci mogli da je vide neprestano su se vra}ale u moju svest, sa mnogo ve}om snagom i privla~no{}u nego tog popodneva.

Po{to je na televiziji program bio nepodno{qivo dosadan i po{to mi se nije spavalo, odlu~io sam da se ipak pro{etam do muzeja, koji se, ina~e, nalazi na 43

dvadesetak minuta hoda od moje zgrade u Novom Beogradu. I daqe sam verovao da u muzeju ne}u videti ni{ta novo, ali sam se te{io da }u odlaskom na izlo`bu, ako ni{ta drugo, makar prekratiti vreme do odlaska u krevet.

Na ulazu u muzej do~ekale su me dve visoke dvadesetogodi{wakiwe, skoro identi~nog izgleda. Obe su imale dugu, ravnu, crnu kosu i razdeqak na sredini.

Bile su u dugim crnim haqinama, a oko vrata su nosile crvene marame pro{arane sitnim, crnim ornamentima u obliku kvadrata ili romboida (to nisam uspeo da razaznam). Dok sam od wih kupovao kartu, sme{ile su mi se, zra~e}i ve{ta~kom qubazno{}u koju sam do tada vi|ao samo kod istreniranih hostesa i omladine politi~kih stranaka u izbornoj kampawi. Jedna od wih mi je dala flajer sa obave{tewima o izlo`bi, dok mi je druga rekla da se postavka nalazi na prvom spratu, u prostoriji levo od stepeni{ta.

Pewu}i se uz stepenice, koje su za tu priliku bile prekrivene sve~anim crvenim tepihom, pro~itao sam tekst na flajeru i saznao da posetioci mogu ne samo da razgledaju ~oveka na samrti, ve} i da razgovaraju sa wim (na engleskom jeziku). Tako|e je pisalo da se, ni u kom slu~aju, eksponat ne sme dodirivati.

Na prvom spratu skrenuo sam levo i nai{ao na veliku crnu zavesu. Ispred zavese nalazila se crna tabla na kojoj je, crvenim slovima, bio ispisan isti tekst koji sam toga dana video na plakatu. Pored table stajao je mladi} koji je cepao karte. Na sebi je imao crno somotsko odelo i belu ko{uqu ispasanu iz pantalona, a na glavi, nesrazmerno velikoj u odnosu na telo, nosio je crni cilindar, poput ma|ioni~ara na studentskom maskenbalu. Po{to mi je iscepao kartu, mladi} je ponovio upozorewe sa flajera: rekao je da mogu slobodno da razgovaram sa izlo`enim ~ovekom i da ga fotografi{em – bez blica, naravno – ali da nikako ne smem da ga dodirujem. „To je, zna~i, najstro`e zabraweno“, 44

kazao je gotovo prete}im tonom. „Ako poku{ate tako ne{to, odmah }e vas izbaciti napoqe. Zna~i, bez pipawa.“ Razgrnuo sam zavesu i zaprepastio se slede}im prizorom: na velikom starinskom krevetu, prekrivenom ~istim, belim ~ar{avom, le`ao je logora{ki mr{av ~ovek od ~etrdesetak godina. Bio je bled i tupo zurio u beli zid ispred sebe. Na sebi nije imao ni{ta drugo do bele pantalone i belu ko{uqu sa kratkim rukavima.

Ovu skladnu belinu kvarila je samo wegova kratka crna kosa, kao i zastra{uju}i podo~waci koji su mu, kako mi se ~inilo, dosezali do pola lica...

Jarko svetlo dopiralo je iz neonki na plafonu.

Na bo~nim zidovima, levo i desno od kreveta, bila su postavqena dva velika ekrana, na kojima su se smewivale slike istog ~oveka, u istom krevetu, samo iz razli~itih uglova. Na wima su u prvi plan povremeno izbijale o~i sa malim, crnim zenicama, koje su grozni~avo treptale kao kod ~oveka usred napada paranoje. U gorwem uglu prostorije, na mestu gde se spajaju zidovi i plafon, stajala je mala siva kamera. Verovatno su wome qudi iz obezbe|ewa pratili pona{awe posetilaca, kako bi mogli da reaguju ako neko dodirne eksponat – prostorija je bila suvi{e mala za fizi~ko prisustvo obezbe|ewa, pa je kamera morala da odigra tu ulogu.

Unutra je bilo jo{ qudi. Jedan stariji gospodin u crnom odelu stajao je u desnom uglu i piqio u izlo`enog ~oveka, dr`e}i palac na bradi i ka`iprst na obrazu. Nedaleko od wega, tako|e sa desne strane kreveta, bila je sredove~na gospo|a koja je sa ve}im zanimawem razgledala prostoriju nego neobi~ni eksponat.

Pogledom je prelazila ~as preko ekranâ, ~as preko zidova i samo ponekad odmeravala izlo`enog ~oveka, vaqda da proveri da li se dovoqno uklapa u postavqeni enterijer. Sa leve strane kreveta stajale su dve mlade devojke koje su posmatrale ~oveka, prigu{eno se smeju45

}i i do{aptavaju}i se. Ne znam {ta ih je nagnalo da do|u na izlo`bu, ali su se o~igledno dobro zabavqale. ^ak mi se u~inilo da jedna ka`e: „Svi|a{ mu se, vidi kako te gleda“, mada ne mogu biti siguran, po{to su {aputale.

Bio sam, naravno, {okiran. Ne samo zbog toga {to sam posmatrao izlo`enog ~oveka koji je zaista delovao kao da je na samrti, ve} i zato {to su drugi posetioci izra`avali stravi~nu ravnodu{nost, {to su se pona{ali kao da se nalaze usred neke uobi~ajene, dosadne postavke u Narodnom muzeju koju }e ve} sutradan zaboraviti. Za razliku od wih, ja sam kru`io po prostoriji i trudio se da ne gledam ni u {ta posebno, najmawe u ~oveka na krevetu. Verovao sam da }u jedino tako sa~uvati prisebnost.

Pro{lo je desetak minuta a pona{awe posetilaca nije se promenilo, pa sam pomislio da ~ovek mo`da ipak nije blizu groba, da je mo`da sve to zaista trik kojim umetnik poku{ava da, u vreme naprednih tehnologija i senzacionalizma svake vrste, ostane autenti~an. Da je druga~ije, zakqu~io sam, qudi bi se makar malo iznenadili, ne bi se pona{ali tako ravnodu{no.

Stoga sam oti{ao na levu stranu i zagledao se pravo u izlo`enog ~oveka. ^ovek je uglavnom zurio u zid ispred sebe. Samo ponekad bi na~as pogledao qude koji su ga posmatrali, posle ~ega bi se, bez posebne reakcije, vra}ao u prvobitni polo`aj. U jednom trenutku pogled mu se zaustavio na meni.

Bilo mi je neprijatno, te sam brzo skrenuo pogled ka ekranu. Me|utim, sa ekrana su me, sa jo{ ve}im `arom i prodorno{}u, gledale iste stra{ne o~i, uveli~ane dvadeset puta.

Potpuno zbuwen situacijom u kojoj sam se na{ao, spustio sam pogled ka svojoj torbici i po~eo po woj da prebiram, kao da se unutra, tobo`e, nalazi re{ewe za ovu neugodnost. Prestao sam tek kada sam kraji~kom 46

oka primetio da ~ovek ponovo zuri u zid ispred sebe.

Ubrzo su u prostoriju u{li novi posetioci. Mladi} u pseudoavangardnom izdawu (ko`ne crne pantalone, prugasta ko{uqa, starke, {atirana kosa, pirsing na nosu i obrvama) posmatrao je ~oveka ravnodu{no, povremeno i sa jasnim izrazima dosade, kao da ga je neko silom naterao da do|e u muzej. Za wim su se pojavila dva prestarela metalca u crnim uskim pantalonama, crnim majicama i „vijetnamkama“, koji su reagovali sasvim suprotno: smejali su se, gurali jedan drugog i pokazivali ka izlo`enom ~oveku. S vremena na vreme snimali su ga mobilnim telefonima, iz razli~itih uglova, a onda su, pregledaju}i snimke, jedan drugom govorili: „Kakav lik! ’De li su ga samo na{li? Ka`i, totalni mrak!“ Osim wih u prostoriji su bili i fotograf, kamerman i lepa novinarka koju sam, ina~e, vi|ao u emisijama jedne beogradske televizije. U wihovim reakcijama nije bilo ni dosade, ni bu~nog izra`avawa zadovoqstva, niti bilo kakve druge emocije. Fotograf je pedantno fotografisao iz razli~itih uglova, kamerman pa`qivo snimao, stoje}i u }o{ku nedaleko od mene, dok je novinarka hladnokrvno zapisivala bele{ke u rokovnik i bacala sporadi~ne poglede ka budu}em mrtvacu.

Nakon vi{e od pola sata shvatio sam da se niko od posetilaca nije upustio u razgovor sa ~ovekom. Qudi nisu znali engleski jezik ili im je bilo neprijatno ili nisu ni pro~itali da postoji takva mogu}nost. Ja sam dobro znao engleski, no nisam smeo da u~inim tako radikalan korak, pre svega zbog bojazni da }u pred drugim posetiocima izgledati ~udno, ali sam se, da budem iskren, pribojavao i onoga {to bih mogao da ~ujem u razgovoru sa ~ovekom, naro~ito posle onog wegovog prodornog i neprijatnog pogleda.

Tada se, me|utim, u meni probudila neka luda hrabrost koja me je oslobodila da sve sagledam druga~ije, da makar za trenutak prestanem da zazirem od sopstve47

nih strahova i mi{qewa drugih qudi. Uvideo sam da je to jedinstvena prilika da razgovaram sa nekim na samrti, da poku{am da osetim kako je to biti blizu ni{tavila, da ~ujem kakve se misli tada javqaju, da proniknem u motive ~oveka koji je pristao da postane muzejski eksponat – da, na kraju krajeva, saznam da li je on zaista na samrti.

No, to je bilo samo na trenutak, posle kojeg je moj kukavi~luk prevagnuo. Zakqu~io sam da bih razgovorom naseo na smi{qenu provokaciju i time uni{tio sta` iskusnog posmatra~a koji sam godinama gradio.

Mislio sam i o qudima oko sebe. Video sam kako s podsmehom gledaju izlo`enog ~oveka i zami{qao kako bi mene gledali kada bih se odva`io da pri|em krevetu i ka`em: „Excuse me. May I introduce myself? My name is...“ Odustao sam. Jo{ jednom sam pogledao ~oveka, koji me ovoga puta nije registrovao, a zatim sam, uz jo{ nekoliko qudi, iza{ao iz prostorije.

Na putu do ku}e nisam razmi{qao o izlo`bi.

O~igledno sam bio pod dejstvom jednog od onih odbrambenih mehanizama koji su maskirali moje nedostatke, govore}i mi uvek ono {to sam `eleo da ~ujem. Ti moji nevidqivi za{titnici s vremenom su dostigli savr{enstvo, pa su se, eto, javqali i pre nego {to bi moj prora~unati mozak zazvonio na uzbunu.

O svemu sam po~eo da mislim tek kada sam u{ao u stan i po{ao na spavawe. Tada sam osetio takav stid da sam skoro zaplakao, jer kona~no sam shvatio da sve ono za {ta sam verovao da predstavqa moj talenat, ukus, znawe – da sve to mo`e biti progutano u jednoj jedinoj sekundi; da su sve to ve{ta~ki natalo`eni slojevi iza kojih dolaze arogancija, pokvarenost, snobizam; da je i najmawi zdravi deo u toj gadnoj me{avini uvek bivao unaka`en strahom od gomile. Postao sam svestan jo{ ne~ega – da sam na izlo`bu, uprkos svim naknadnim obja{wewima, oti{ao jer sam hteo da posmatram 48

~oveka na samrti. Hteo sam da se nasla|ujem ~iwenicom da }e on uskoro biti mrtav, a da }u ja `iveti i mo}i sutra da pri~am kako sam video ne{to novo, atipi~no. I nisam razmi{qao o uzrocima wegovog samrtni~kog stawa, o wegovoj eventualnoj bolesti ili o tome kako se ose}a, {ta mu prolazi kroz glavu, dok ga prepotentni voajeri posmatraju po muzejima. Jer ja sam, u stvari, bio mrtav, kao i drugi qudi na izlo`bi, na{a qudskost bila je uni{tena, a ~ovek na samrti jedini je bio `iv.

Ne mogav{i da podnesem stid koji me je preplavio, odlu~io sam da se vratim u muzej i izvinim se ~oveku za svaki sekund koji sam proveo pored wegovog kreveta.

Na brzinu sam se obukao, a onda izleteo iz stana. Prethodno sam pogledao na sat i video da imam jo{ samo deset minuta do zatvarawa izlo`be.

Kada sam u{ao u muzej, zadihan od brzog hoda i povremenog tr~awa, vi{e nije bilo onih devojaka na ulazu. Pojurio sam uza stepenice, veruju}i da su se svi premestili u gorwu prostoriju, ali sam na spratu mogao da vidim samo nekoliko qudi u majicama i farmerkama, kako sa zida skidaju ekrane. Krevet je, naravno, bio prazan. Upitao sam ih {ta je sa ~ovekom koji je tu bio izlo`en. Odgovorili su mi da nemaju pojma, da je wihov posao samo da razmontiraju opremu, a da za sve drugo treba da pitam wihovog {efa. [ef, razume se, nije bio u muzeju. Zatim sam se vratio na prizemqe, gde sam u portirskoj kabini, desno od stepeni{ta, prona{ao nekog starijeg ~oveka koji je na papirnatoj salveti doru~kovao hleb i sardinu iz konzerve. On mi je mirno, preko zalogaja, rekao da je izlo`ba zavr{ena, da su svi oti{li ku}ama i da }e, ako odmah ne napustim objekat, pozvati policiju.

Ku}i sam se vratio u jo{ gorem raspolo`ewu nego kada sam iza{ao. Nisam mogao ni da spavam, ni da gledam televiziju, niti da telefonom pozovem nekog prijateqa i u razgovoru sa wim pobedim o~ajawe. Ume49

sto toga ukqu~io sam kompjuter, re{en da na internetu potra`im bilo kakvu informaciju o umetniku i wegovoj izlo`bi. Lako sam prona{ao wegov zvani~ni sajt i na wemu odmah primetio odeqak posve}en izlo`bi. Tu je pisalo, u samo dve re~enice, da je ~ovekeksponat, navodno, nekoliko meseci ranije oboleo od AIDS-a, budu}i odavno zara`en virusom HIV, te su mu lekari prognozirali skoru smrt. Tako|e sam pro~itao da je izlo`eni ~ovek – izuzev informacije o bolesti, nisam prona{ao nijedan podatak o wegovom `ivotu, ~ak ni wegovo ime – potpisao sa umetnikom nekakav ugovor, po kojem novac od prodaje ulaznica ide wegovoj porodici. Posebno me je iznenadio podatak da je famozni Wynton X niko drugi do jedan mladi umetnik iz Beograda, a ne dekadentni belosvetski provokator, kako sam mislio do tada.

Nakon toga iskqu~io sam kompjuter, legao u krevet i u wemu, budan, ostao do ranih popodnevnih ~asova. Od tada nisam oti{ao ni na jednu izlo`bu.

50

Nemawa Rai~evi}

PROLAZNICI Stajao sam sa rukama u xepovima, i gledao ma~ku koja se lewo {etala po gradili{tu gde je nekad bila i na{a stara ku}a. Popela se na naherenu gomilu betonskih blokova i po~ela da li`e {ape. Nedostajala joj je samo vlasnica sa bokal~etom mleka, mo`da u vidu neke nepredvidqive bakice s kosom povezanom u starinsku maramu, poput one koju je i moja baka nekad nosila, dok su ovde jo{ bili sokaci, zova, i stare ku}e s visokim tavanicama.

Padala je ki{a. Kao iz pri~e u kojoj neko nekog ~eka. Ali ja nisam ~ekao nikoga, bar da to znam. Samo sam stajao tu, na ki{i, sa mokrom kapom i rukama u xepovima, pred razvaqenim ulazom na pusto gradili{te ogra|eno `icom koja je delovala sumorno i svirepo. Opet je nestalo uli~nog svetla. Za desetak minuta opet }e se pojaviti, svetle}e neko vreme, pa se opet ugasiti. I tako do jutra, pretpostavqao sam. Da mi je neko rekao da }u ba{ na ovom mestu razmi{qati jednom o ritmu uli~ne rasvete.

Bilo je vreme da po|em.

U ovom kraju, koji i sad zovem na{im, nekada su bile sve same ku}e na lakat, velike, pre`ivele iz nekoliko ratova, konfiskacija, nacionalizacija, zajedni~kih stanara, svadbi, i porodi~nih tragedija, ku}e s vrtovima, i ba{tama iza wih, vi{wicima i prozorima na ulicu. Svega toga sada vi{e nema. Na{ kraj je sada jedno veliko gradili{te.

Kao jednu od svojih osobina, ponekad – to, vaqda, zavisi od onoga ko me pita, iako, ne mogu da se setim kad me je neko pitao ne{to sli~no – navodim da nikada nisam patio od vi{ka ose}ajnosti. Ipak, kada sam bio 51

de~ak, voleo sam da pi{em i crtam. Crte` Don Kihota, zarobqenog u kavezu, toliko dugo sam ~uvao, da sam na kraju i zaboravio na wega. Imao i sam i jednu svojeglavu sijamsku ma~ku, bez stalnog imena, sa kojom sam ponekad razgovarao. Pisao sam pri~e o dirqivom prijateqstvu svemiraca sa odre|enim de~acima iz predgra|a. Voleo sam i vrbe. Ponekad bih bio u stawu da od jedne gran~ice u ruci zamislim ~itave likove, koji su u tom mom novom svetu, lako postajali sasvim novi istorijski i kwi`evni junaci. Tih de~a~kih dana, sa vrbom u ruci, mewao sam svet, granice kontinenata, ishode ratova, sudbine heroja, i uloge Don Kihota, Modiqanija, Sokrata, Atlantide, i Bijanta, mewao ih lako, na putu od {kole do ku}e.

A sada sam opet tu, sa mokrom kapom na glavi, polako hodaju}i po ki{i, ve} dugo bez vrbe i olovke u ruci, i daje pored gradili{ta, koje na ovoj ki{i izgleda kao ru{evina. Mislim o onoj ma~ki sa gradili{ta, o svetlima koja se pale, gase, o pro{lim vrbama. O svim tim starim ku}ama moga detiwstva, o qudima koji su ih nastawivali, ukqu~uju}i i sebe, ne mislim. O, da, ja ih se se}am, se}am se prve susetke, gospo|e Olge, koja je leti pila vi{weva~u pored prozora, malog psa, koga smo mi deca othranili na sokacima, bake kako priprema gnezda za Uskrs, ali ne mislim o tome. Ne zapravo. Ne istinski.

Hodam, malo poguren – neudobna drvena stolica na poslu odgovorna je za to, kao i odsustvo `eqe za ve`bawem. Moj posao je da, putem telefona i interneta, savetujem kupce pune nedoumica i problema u vezi sa proizvodima jedne strane kompanije zvu~nog imena, koja je pro{le godine dobila presti`nu nagradu za reklamnu kampawu, i istovremeno bila optu`ena za iskori{tavawe de~ije radne snage u zemqama tre}eg sveta (koji je u mom vrba-svetu nekad postajao jedna sna`na i napredna imperija, koja je samo sa svojim pravednim ustrojstvom porazila kontinent koji ju tako dugo tla52

~io). Na poslu, puno sedim, malo razmi{qam, i vreme brzo prolazi. Jedna koleginica, nesvr{ena pravnica, koja jo{ uvek sawa o pravoj qubavi, rekla mi je da mi zavidi zbog toga. Ona, rekla mi je, skoro da vi{e ne mo`e da izdr`i. I ~ini joj se kako sve ovo nema kraja.

Mora da ovako poguren, s rukama u xepovima, i mokrom kapom, u ovoj neodre|enoj {etwi po ki{nom polumraku gradili{ta, izgledam prili~no jadno.

Ona, koju bih i sada mogao nazvati svojim najboqim prijateqem, rekla bi mo`da, u onim danima, „izgleda{ kao neko kome ne bih dozvolila da me ~asti pi}em, ve} kao neko koga treba ~astiti pi}em“. Nekad je volela da pije, i da se smeje. Nikada nije bila zlovoqna i zlobna, ~ak ni kada joj se spavalo, ili kad je bila mamurna.

Umela je da pri~a pri~e iz stvarnog `ivota, koje su, po neumoqivoj poetici raspleta, podse}ale na literaturu. Kao ona, o wenom prijatequ, „de~aku sa zelenim o~ima“, kako ga je zvala, koji je iz nikad dovoqno jasnih razloga, po~eo da uzima heroin, i zavr{io potpuno sam, fotografi{u}i Mesec. Bila je skoro sigurna, rekla mi je, da mu je trebalo samo vi{e qubavi. Zaqubio sam se u wu davno, toliko davno da mi se ~ini da sam mnogo stariji nego {to jesam. Volela je Marka Rotka, ptice i sport, bila je lepa i vesela. I danas se se}am (ali ne mislim o tome – ne zapravo) kako sam bio ponosan na wu, kada je jednog od posledwih leta detiwstva, bila jedna od retkih koja se usudila da ska~e s visokog grebena u more, perfektno izvedenim lastinim repom.

Pri~ala mi je o ~udesnom svetu ptica, izgovaraju}i latinske nazive bez prepotencije, a ja sam woj ushi}eno govorio o svetionicima Virxinije Vulf. Razumeli smo se, i slu{ali – voleli smo se, i izgledalo je da je sve toliko va`no i ta~no. Zajedno smo gledali kroz prozor, ~ija se senka vidi na Huperovoj Rooms by the Sea. Telefon zvoni dvadeset i {esti put, brojao sam. Na ovoj slaboj ki{i, taj zvuk je kao neka {ala. Ne moram ni da pogledam telefon. Znam da je to ona zvala. Quta 53

je na mene, izme|u ostalog, i {to sam oti{ao u „nekom jebeno nedore~enom pravcu“, kako je rekla, na dan mog ro|endana. Sve je po~elo, opet, od prawa sudova.

Peglawe i prawe sudova u na{em braku pojavili su se kao ozbiqni problemi. Jednom, ~ini mi se davno, dok jo{ nismo imali policu u dnevnoj sobi, poku{ao sam da se na{alim staviv{i na desktop na{eg ra~unara reprodukciju Pikasove La repasseuse. Ali, Pikasova `ena koja pegla, nije joj bila duhovita – „opsceno“ je bila re~ koja se ~ula vi{e puta. Zatim, ona ima svoj sistem prawa sudova, i vrlo je nezadovoqna kada me vidi da ga ne sprovodim. Posebno, ako me u tome uhvati dok je ona za daskom za peglawe. Ni ja sam ne mogu da razumem kako skoro svaki put zaboravim da sudove prvo potopim (time i u{tedim). Mogu}e je da me ponekad zbuni i zloslutni zvuk pegle. O deci retko kad pri~amo. Na neki na~in, vreme nam brzo prolazi, i to stalno sporazumno ostavqamo, za neko „kasnije, kad bude boqa situacija“. U me|uvremenu, stalno se pojavquju teku}e stvari i pitawa, koja treba re{iti, i ~ini se da je u pitawu beskrajna, i delima nedosti`na povorka. Retko i popijemo vino za ve~erom. Kada se to i desi, ona tada, sa usnama crvenim od vina, po~iwe pri~u o deci, pticama, maj~inskom instiktu, vremenu koje prolazi, o nesigurnim vremenima u zemqi razorene ekonomije i uni{tenih sistema vrednosti. Pomiwe tada i na{u qubav, jedini spas za oboje, sigurnost da }emo ipak imati decu, govori o de~aku Aleksi, i devoj~ici Aleksandri.

Zagrlimo se tada, ~udnovato, kao da se te{imo, i ponekad, vodimo i qubav, a ujutro, niko ni{ta ne pomiwe. ^uvamo se za boqe dane, slo`ili smo se oko toga.

Slu~ajno sam video nacrt wenog pisma, koje se spremala da po{aqe predsedniku vlade. Kopirao sam ga, i nisam joj to rekao. To je moja tajna, kao {to ona ima svojih (ko je u moje ime poslao pri~u na konkurs za neobjavqivane autore do 35. godina). Ovo je, izme|u ostalog, „zabrinuta gra|anka“, kako se potpisala, 54

napisala. „Da li }e moje dvoje dece, i wihovi vr{waci, do~ekati po~etak svog qudskog sazrevawa u zemqi u kojoj je, bar u ve}oj meri, u~iwen kraj legalizovanoj korupciji, vladavini pohlepe maskirane idejama, osionom primitivizmu politi~ara koji nikada nisu ~itali Hanu Arent, i koji tragikomi~no poverewe sopstvenog naroda koriste za zadovoqewe sopstvenih niskih i malih strasti, za zbriwavawe ro|aka i qubavnica, i odlaske u luksuzne hotele. Da li }e prestati bezo~no poigravawe egzistencijom miliona gra|ana, u ime {pekulacija nedovoqno promi{qenom istorijom, i manipulacijama olako shva}enom budu}no{}u, zarad interesa monopolista i stranih banaka. Ho}e li se u~initi kraj vladavini neodgovornog pristupa obrazovawu, klimi duhovnog infantilizma, straha od talenta i uspeha, i zanemarivawa misaonih i intelektualnih resursa nacije. Kada }e prestati institucionalizovano flertovawe sa bilo kojom vrstom ksenofobije, sa promocijom jednoobraznosti, tolerisawe nasiqa, agresivnosti i ekstremizma, u bilo kom obliku, i prema bilo kome. Do kada }e primitivizam biti predstavqan kao nakaradni oblik tradicionalnih vrednosti, palana~ki duh, biti uzdizan iznad kosmopolitskog, a mediokriteti i hipokrizija predstavqeni kao modeli uspeha i na~ina `ivota. I kada }e, ve} jednom, uslediti kraj usmeravanog lutawa u pogledu su{tinskih vrednosti civilizovanog i humanog dru{tva, op{te promovisanoj la`i o tome koji su istinski prioriteti dostojanstvenog i ure|enog `ivota, a po~eti hrabro i nesebi~no su~eqavawe sa nedavnom pro{lo{}u, i svakom od nas u woj?“ Ne, siguran sam da kada smo pri~ali o tim „boqim danima“, ona nije mislila na ostvarewe stvari iz pisma zabrinute gra|anke, ve} samo na to da imamo bar malo ve}e plate.

To }e se desiti uskoro, trebalo bi da napredujem na poslu, samim tim, imam i udobniju stolicu. Za nekih 55

dvadesetak godina, otplati}emo i stan. Ima}emo vi{e vremena za nas, {ta god to zna~ilo. Wu to, nekako, uvek umiri. I meni ta pomisao prija, na jedan neodre|en na~in. Kao obe}awe da }ete se jednom vratiti na mesto gde vam se ~ini da se se}ate da vam je bilo lepo.

Po`elim, ponekad, da opet nacrtam wen portret, kao {to sam radio u danima koji su pro{li. Rekla mi je jednom da ih sve jo{ uvek ~uva. To je bilo za vreme jedne od ve~era sa vinom – kada ne pijemo vino, ona insistira da pri~amo kako smo proveli dan, da ja nikako ne ~itam za stolom, da TV bude iskqu~en. Pri~amo, ali puno toga i ne pomiwemo. Na primer, ja joj ne govorim kako sam za vreme pauze deset minuta dr`ao glavu ispod mlaza hladne vode, a ona meni ne govori kako redovno pose}uje sajt Tiffany & co, i gleda smaragdne ogrlice koje vrede vi{e od penzionog fonda na{e zemqe. Ja joj ne govorim da ponekad apliciram za poslove u inostranstvu, a ona mi ne govori kako odlazi ponekad da se na|e sa jednim advokatom, jednim od wenih pro{lih udvara~a. Ipak, pokazalo se da su i takve pri~e za ve~erom, u kojima ne govorimo sve, boqe od ti{ine.

Ni ovaj put se ne}u javiti na telefon koji zvoni, i zvoni. Ona je sad quta – znam da je kupila dve boce belog vina koje volim. Video sam i da je tra`ila recepte za piletinu sa brusnicama na internetu. Sve zbog mog ro|endana. Moj odlazak, sa sopstvenog neplaniranog ro|endana („idem da se pro{etam po ki{i“, rekao sam joj) kada je ve} odlu~ila da kuva, sigurno ju je naqutio. Mo`da mi je kupila i poklon. Pro{li put sam dobio E{erovu monografiju. Ispod Bond of Union, napisala je „VT“. Volim te.

A ja i daqe hodam. Ne pamtim kada sam hoda ovoliko, otkako vi{e ne putujemo, i ne obilazimo muzeje i prestonice Evrope. Telefon je prestao da zvoni („telefon je jednako zvonio“, rekla bi baka, nekada) i ostavio je za sobom neku prazninu u zvuku sveta. Pazim ~ak i da se ne naka{qem. Prehladi}u se, sigurno, s tom 56

mokrom kapom na glavi, i onda }e mi ona donositi ~aj u na{u spava}u sobu bez televizora (jedva je pristala da ga imamo i u dnevnoj sobi). A onda }e do}i ve~era, sudovi, ve{, na{a dva tela u krevetu, Untitled, ti{ina. A ako vrata budu otvorena, mo}i }u u dnevnoj sobi da vidim sliku koju smo dobili za ven~awe – sliku zime, iz jednog davno nestalog sveta, koji se ispostavio sigurnim kao Herendi porcelan, koji je baka, na kraju, ipak morala da proda.

Cipele ne propu{taju vodu. Gledam svoje noge kako kora~aju polako, smireno, u tim neudobnim, ali vodootpornim cipelama. Mogle bi to biti bilo ~ije noge.

Kako bi izgledale na slici? Ili bar fotografiji. To su moje noge, mislim, ne bez nekog iznena|ewa. Cipele smo kupili zajedno. Ona me je kasnije ~astila i sladoledom, pa smo {etali gradom, u nekoj napetosti, i i{~ekivawu. ^inilo se da smo oboje jedva do~ekali da se vratimo u dvosoban stan u novogradwi, koji oboje zovemo ’’ku}a’’. Prodavac koji nam je prodao cipele bio je preterano servilan. Ona mi je kasnije rekla da sigurno ima de~ka koji ga zanemaruje. Oduvek je volela pri~e. I bila puna razumevawa prema servilnim prodavcima, trafikantkiwama sa suvi{e jakom {minkom, devojkama koje se smrzavaju na pijaci. Raditi sa qudima nije jednostavno, i vrlo je lako misliti da je pravi pristup ne{to {to je zapravo potpuno pogre{no. Ona je jednom, posle jedne od ve~era sa vinom, i plakala zbog ne~eg sli~nog {to joj se desilo na poslu. Ne se}am se ta~no {ta je bilo po sredi. Vra}ala se neprestano na to da ne razume qudsku surovost, pitala me o~ajno i qutito za{to je ulica U~iteqice Leontine Kraus neprestano raskopana, i za{to U~iteqice Kraus nema u ~itankama. Trebalo je da je poqubim tada, ne samo zato {to nikada nisam poqubio nekoga ko pla~e.

Osvr}em se oko sebe, morao bih ve} jednom da skinem tu mokru kapu. Hodaju}i, vratio sam se na po~etak ulice svog detiwstva, ritmu uli~ne rasvete. ^ak je i ma57

~ka ponovo bila tu. Mala i mokra, ali nimalo tu`na nije izgledala. Sve je izgledalo isto, i ja sam bio smeten. Mislio sam da se ne{to kao nesvesni povratak na po~etak zapravo ne de{ava, da je samo metafora.

A tada, ~itavi prizori u zadivquju}oj jasno}i, ukazuju se preda mnom, bez najave, kao pred krivcem koji je u~inio sve da bude uhva}en, a opet, iskreno je iznena|en takvim razvojem doga|aja.

Da ima vrata ovde, onih metafori~nih, ~ulo bi se kako se otvaraju. Sedeli smo u vrtu. Na{ kraj je u prole}e pun cve}a, zove, belog bagrema. Bakine ru`e, i lale, skoro da nas opkoqavaju. Sa ulice se ponekad ~uje neki povik, neki lave`, neki udaqeni zvuk automobila.

Stara crvena kapija nas razdvaja od svega toga; iz poqske kuhiwe miri{u mladi krompiri}i, i sos od miro|ije. Na sto~i}u od tre{winog drveta, na heklanim podmeta~ima, stoje dve fla{e hladnog piva, sa kojih se cedi voda, i ilustrovana enciklopedija ptica. Ona se tada, poverqivo i blago, nagne prema meni, i spusti bakinog omiqenog ma~ora iz krila. Ka`e mi, dr`e}i mi za obraze, sa velikim osmehom, na svom lepom licu.

Slu{aj, ja ho}u da odemo zajedno da vidimo no}ne galebove, i udvara~ki ples bluna na Galapagosu...

Koliko dugo nisam mislio na wu, zaista mislio, na tu sre}u. Pa ja sam je zaboravio, iako sam je se se}ao, pomislih sa ~u|ewem, koje, verovao ja ili ne, pre|e u neku vrstu radosti.

Kao posledicu tog ose}awa, koje mi bez preterivawa nadima grudi, poku{avam da dovabim ma~ku s ki{nog gradili{ta. Ali, ona pobe`e onog trenutka kada sam progovorio. Postoje razumevawa koja su mogu}a samo u ti{ini, pomislio sam radosno. Sna}i }e se ona ve}. I bez mene, i bez imaginarne bakice sa po~etka svega.

Stojim tako, verovatno osmehnut, nekoliko trenutaka u kojima se de{ava vi{e nego nekih prethodnih godina. A onda po|em. Samo, ovog puta ne}u se vra}ati na po~etak, jer, sada bar, mislim da nema ni kraja.

58

Kada stignem do lepo osvetqene ulice nazva}u moju suprugu. Znam da }e biti sre}na, iako to ne}e odmah pokazati, i pravi}e se quta. Ali, oh – to nije ni va`no.

Ne}e biti va`no ni ako ne bude razumela ono {to }u poku{ati da joj ka`em uz ro|endansko vino, ni ako se ne seti Galapagosa. Posle du`eg vremena, ose}am da bih mogao i da se na{alim. Na primer, u vezi sa smaragdima iz Tifanija. Ona bi mi, u svom stilu, mogla uzvratiti imitiraju}i moju gestikulaciju, kada joj, uz vino, obja{wavam ne{to {to mi se ~ini jako bitno.

Slu{am svoje vodootporne korake u svetu koji nije ni{ta druga~iji, osmehujem se, i skidam mokru kapu.

Retki prolaznici na ki{i zaobilaze me u {irokom luku.

59

Slobodan Bubwevi}

PLAMEN

Ta~no u deset sati i tri minuta prvog marta, Andrej je u{ao u podrum zgrade broj 9 u ulici Borisa Davidovi~a. Imao je kod sebe kutiju cigareta, gumene rukavice i lepqivu kantu, punu benzina. Prvo je pa`qivo polivao benzin po podu od uskih nepravilno istesanih bagremovih letvi, a potom i po drvenim zakatan~enim oborima u kojima su stanari zgrade ~uvali svoje bicikle, kartonske kutije od televizora i usisiva~a, zaboravqeni name{taj i kace za kupus neprijatnog prole}nog mirisa. Kada se uverio da je ~itav podrum dobro natopqen gorivom, praznu kantu za benzin stavio je pored {est sli~nih u uglu podruma – one su pripadale stanaru Milanu D. koji je `iveo na ~etvrtom spratu i bavio se preprodajom naftnih derivata. U deset sati i pet minuta, Andrej je zapalio cigaretu, dlanom gase}i {ibicu. Po{to je povukao dva dima, okrenuo je filter cigarete ka podu i zavukao je u pukotinu izme|u dve drvene letve. Pukotina je bila udaqena ~etiri metra od ulaza u podrum i metar od spoqa{weg zida. Andrej je uspeo da uvu~e cigaretu u pukotinu vertikalno, tako da ju je ravan poda sekla ta~no na mestu gde se spajaju filter i cigaretna tuba, posle ~ega je napustio podrum.

U deset sati i osam minuta, Milan D. ustao je iz kreveta i gledaju}i svoje lice u ogledalu, ustanovio je da wegov `ivot vi{e nema nikakav smisao. Spavao je obu~en prethodne no}i, pa se ritual jutarweg bu|ewa sveo samo na dvostruko umivawe hladnom vodom. Bri{u}i lice, iza{ao je iz kupatila i ravnodu{no ispustio mokar `uti pe{kir na pod dnevne sobe. Iz fioke 60

skupocenog radnog stola od tisovog drveta izvadio je nedavno o~i{}enu italijansku beretu i kutijicu sa belim prahom. U{mrknuo je nekoliko zrnaca u nosnu dupqu, a dragoceni ostatak, samo prstom utrqao u desni i jezik. Kokain mu je obi~no davao snagu, ali ga je nagonio i da razmi{qa o `ivotu kao o cisterni iz koje neprestano isti~e gorivo. Tog jutra je re{io da kona~no ustanovi koli~inu koja je bila preostala u wegovoj cisterni. Obukao je ko`nu jaknu, stavio pi{toq u xep, a zatim iza{ao, ostavqaju}i stan nezakqu~an.

Ispred ulaza u zgradu, seo je u crveni, sportski automobil i dok je okretao kqu~ u bravi, ugledao je crnokosog ~oveka kako prilazi kontejneru pred zgradom i u wega ubacuje sve`aw nekakvog gumenog materijala. Automobil je bio u pokretu i Milan ga je ve} izveo na desnu kolovoznu traku, kada se upitao {ta bi to moglo biti u rukama crnokosog prolaznika. Na osnovu nemalog `ivotnog iskustva mogao je da zakqu~i kako nepoznati ~ovek u kontejner ubacuje rukavice, siguran znak da se radi o kakvom zlo~inu, ali Milan se nije zamarao takvim zakqu~cima. Vratio se na svoje misli o cisterni – gorivo je kod raznih qudi isticalo razli~itom brzinom i {to je ubrzawe pri protoku goriva bilo ve}e, `ivot je bio vredniji `ivqewa. Ako bi pretpostavio da u nekom trenutku `ivota jedne osobe gorivo isti~e br`e nego u drugom, izlazilo je da je taj trenutak vredniji i uzvi{eniji. Mo`da, ~ak, i bli`i Bogu.

Dakle, zakqu~ivao je Milan (dok su mu neuronski zavr{eci u mo`danoj kori bili podvrgnuti kokainskoj lavini elektri~nih impulsa), {to je ve}i protok goriva, trenutak je dragoceniji, a ako protok poraste na beskona~nu vrednost – `ivot se sa`me samo u jedan trenutak potpune nirvane.

U deset sati i trinaest minuta plamen Andrejeve cigarete u podrumu stigao je do svog dna. Toj vrsti cigareta potrebno je osam minuta da sagore od vrha do fil61

tera i kad je ovo vreme isteklo, bagremova daska natopqena benzinom planula je nalik paqewu plina na {tedwaku – brzo i sna`no. Plamen je buknuo, {ire}i se podrumom. Uskoro, za samo par minuta, gorela je cela zgrada broj devet u ulici Borisa Davidovi~a. U to vreme, Milan je ve} bio dovoqno daleko da ne ~uje i ne vidi vatrogasna kola kako se zbijaju po kolovozu ispred wegove zgrade. Andrej, po{to je ubacio gumene rukavice u kontejner, obi{ao je crveni, sportski auto koji se isparkiravao na kolovoz i dijagonalno pre{ao ulicu, a sada je ve} sedeo u malom kafeu preko puta zapaqene zgrade – ispijaju}i kafu sa mlekom, kroz izlog je mogao da vidi kako vatrogasna brigada po ulici razvla~i debelo crevo za vodu. Ra{irenih zenica posmatrao je svoje delo. Plameni jezici ve} su izbijali na prve spratove, a vatra, ogledana u wegovim o~ima, bacala je svoju vrelu senku negde duboko unutra, u wega. Udahnuo je duboko, zatvorio o~i i sasvim zadovoqan sobom, otpio gutqaj kafe. Senka plamena davala je vi{i smisao `ivqenu – jedan naro~ito redak, prometejski ose}aj.

U deset sati i osamnaest minuta, na sasvim drugom kraju grada, Milica je iza{la iz svog kupatila. Navla~e}i pantalone od plavog somota, pro{irene pri dnu nogavica, za~ula je neobi~nu buku u susednom stanu.

O~igledno je u pitawu sva|a, pomislila je Milica dok je zakop~avala zip pantalona, ~iji se sr~asti gura~ uporno zaglavqivao. Sva|a u susedstvu bivala je sve bu~nija i dok je Milica kretala u kuhiwu da popije kafu pre odlaska na posao, mogla je da ~uje kako lete komadi name{taja uz vulgarne uzvike koji su se sasvim jasno mogli razabrati. U me|uvremenu, u stanu wene kom{inice, stajao je Milan sa italijanskom beretom i svoju devojku po navici nazivao kurvom. Naravno, uvi|ao je Milan prate}i ni{anom pi{toqa devoj~in lik, `ivot samo treba pretvoriti u trenutnu eksplo62

ziju i ve~no bla`enstvo je postignuto. Minut kasnije ispalio je prvi, a potom i drugi metak u dowi deo grudnog ko{a Milicine kom{inice.

U deset sati i dvadesetjedan minut ~etiri mlaza vode gasila su po`ar bez vidqivog uspeha. Vatra se neumoqivo {irila zgradom, od podruma, sprat po sprat, iz hodnika uz stepenice, hrane}i se mililitrima kiseonika koji su nenamerno izbijali kroz rupe na pragovima stanova, kroz milimetarske procepe izme|u vrata i drvenog rama, kroz pukotine metalnih vrata na liftu.

Plamen je gutao sav taj vazduh usisavaju}i ga pred sobom. Kucao je na drvenim vratima stanova, sekund ti{ine, a potom kao tajfun uletao u predsobqe kidaju}i ~iviluk sa prole}nim jaknama, lome}i ki{obrane, podi`u}i tepih ispod koga je pra{ina izletela van stana kroz pokidana vrata. Ostajali su otopqeni |onovi na cipelama u hodniku, spr`ene tapete i dim u tolikoj koli~ini da je jedan kubni centimetar vazduha sadr`avao tri ~etvrti dimne ~a|i. Plamen je nastavqao daqe upadaju}i u dnevnu, spava}u, de~ju sobu, kuhiwu, probijaju}i se nalik na ronioca koji izrawa na povr{inu do onoga {to ga je odr`avalo u `ivotu – izlazio je na prozore, po dah vazduha. Silicijum u oknima se topio, drveni prozorski ramovi pucali su pod pritiskom, otopina poliesterske zavese slivala se ka podu. Plamen, kru`e}i poput zmaja, udarao je u prozore. Najzad, jedno okno nije izdr`avalo pritisak i pucalo je {ire}i lavinu, a zatim i drugi, i tre}i prozor upadali su u stan. Vazduh je bio dosegnut, i nastajala je vatrena erupcija. Komadi stakla bivali su uvu~eni u stan i leteli su kroz vatrene ogriske, a plamen okupan vazduhom podizao bi se i kao zmaj kretao ka otvorima u zidu, gde su malo~as stajali sada po~upani prozori. No, plamen nije mogao napoqe – virnuo bi kroz prozore samo na trenutak, a odmah zatim uzmicao pred mlazom vode koja je doletala spoqa. Lagano se 63

povla~io ka hodniku, dok je voda, crna od gare`i, podizala dimnu zavesu u celom poru{enom stanu.

U deset sati i dvadeset i pet minuta, posle prvih pucweva, Milica je telefonom pozvala policiju. Bila je upla{ena i sasvim nerazumqiva de`urnom policajcu koji ju je molio da ponovi svoju adresu. Policajac na de`urstvu, mamuran i neispavan tog jutra, sa glasom koji je trebalo da uliva poverewe, zamolio je Milicu da ostane pribrana – rekao je kako patrola ve} putuje ka woj i posavetovao je da pa`qivo proveri jesu li ulazna vrata zakqu~ana. Spu{taju}i slu{alicu, Milica je ~ula jo{ jedan tup pucaw i zvuk nalik na obarawe stolice. Zavukla se pod kuhiwski sto sa no`em za hleb u rukama, posmatraju}i kako joj podrhtava koleno u plavim somotnim pantalonama. Iz susednog stana vi{e nije dopirala nikakva buka – Milan D. je ve} bio ubio svoju biv{u devojku, a potom i sebe. Iz daqine je dopirala sirena policijske patrole, a Milica, nesvesna raspleta doga|aja u kom{iluku, bila je pogo|ena nekakvim nerazumqivim bla`enstvom koje joj je otupqivalo ~ula i ~inilo prostor praznim, bezvremenskim. Taj karakteristi~ni mir do`ivqavala je i ranije – dve godine unatrag, redovno ju je zahvatalo istovetno bla`enstvo tokom no}nih bombardovawa Beograda. Sada je ose}aj trajao svega desetak minuta i pro{ao je kada je po~ela lakonski da odgovara na pitawa inspektora u civilu, koga je dotad, dok je bila zahva}ena bla`enstvom, videla samo negde u dubini, daleko u prostoru, a jo{ daqe u vremenu. Kada ju je neobi~ni mir napustio, tada se i setila da ve} kasni na posao.

U me|uvremenu, vatrogasci su u deset sati i trideset~etiri minuta sa krova u{li u zapaqenu zgradu.

Jedno crevo sa vodom bilo je popeto na krov i iz wega je pu{tana voda koja se slivala niz stepenice. Zgrada je 64

imala devet spratova, a plamen se u tom trenutku ve} bio podigao do petog, prethodno ru{e}i stan za stanom. Dva vatrogasca gazila su kroz ~etiri centimetra dubok sloj vode tragaju}i za preostalim qudima. Proverili su sve stanove, i nikog od zaostalih stanara nije bilo na gorwim spratovima, sve do stana broj 27 na sedmom spratu. Na ulaznim vratima ovog stana bila je postavqena „K“ brava i bilo je nemogu}e u}i u wega, jer se ova vrsta brave ne mo`e obiti. Vatrogasci su zato, sa maskama za kiseonik, naizmeni~no udarali se~ivima svojih sekira, poku{avaju}i da polome vrata.

Za mawe od minut na dowem delu vrata na~iwen je otvor kroz koji su vatrogasci u{li u stan i u wemu prona{li petogodi{weg de~aka zabavqenog pu}ewem sopstvenih usana. Po{to su proverili zatvorenost svih prozora, dvojica vatrogasaca krenula su nazad u hodnik. Jedan od wih iznosio je de~aka sa vla`nom maramicom preko lica, dok je kroz otvor na vratima kuqao beo dim iz hodnika. Vatra sa petog sprata kao da se osvrnula i krenula stepenicama uvis, ka omawem sledovawu vazduha iz de~akovog stana – za mawe od minuta do}i }e do otvora na vratima. Trebalo je da vatrogasci pre we pro|u kroz razbijena vrata, istr~e do stepenica u hodniku i pewu}i se sprat po sprat, pre vatre stignu do krova. Vatrogasac koji je nosio de~aka ~uo je svog kolegu kako mu dovikuje.

– Tr~i, Mitre, suvi{e je vru}e. Stan je pun vazduha!

Nikola je u{ao u kafi} u blizini svog posla ta~no u deset sati i tridesetsedam minuta. Kako to obi~no ~ini, naru~io je kafu sa mlekom i seo za sto do prozora, {ire}i novine. Nimalo uzbu|en zbog potresnih politi~kih vesti, razlistavao je svoje misli, ustanovqavaju}i da nimalo nije zadovoqan sobom. Imao je dvadeset sedam godina, pre`iveo je razna ~uda kako ih to ve} jedan, ~ak najobi~niji, gra|anin mo`e do`iveti u Srbiji, i bio je pomalo rastere}en od sveta oko sebe, 65

ali nije bio sre}an. Bio je strahovito usamqen, iako je imao dosta prijateqa, jo{ vi{e prijateqica, a kako se olako zaqubqivao, imao je iza sebe i nekoliko trzavi~avih afera, ali nijednu ozbiqnu vezu. No, najbolnija od svih ~iwenica bila je wegova neprirodna potreba da i pored krajwe u~malosti svog qubavnog `ivota qudima pripoveda svoje izmi{qene qubavne avanture.

Odavno je bio svestan ove svoje mane, kao i ve}ina wegovih prijateqa, no o tome se nije otvoreno razgovaralo. Prijateqi mu na wegovu mitomansku crtu nikada nisu ukazivali. Proglasiti nekog la`ovom nije mala osuda, a Nikoli je, po op{tem mi{qewu, bilo sasvim dovoqno {to u wegovom `ivotu nema qubavi ili bar, veze da je nadoknadi. Budu}i po svom shvatawu ~astan momak, Nikolu je povremeno mu~ila sopstvena mitomanija i mora se priznati, trudio se da smiri svoju uobraziqu i strast ka la`nim do`ivqajima po liftovima, autobusima i klupskim klozetima, da prekine la`. Dok je razmi{qao o tome prelistavaju}i novine, ~inilo mu se da ako najzad prestane sa mitomanijom i la`ima, tada }e biti re{en i wegov problem sa `enama. Na`alost, obe}awe dato samom sebi retko se odr`i, osim kad postoji dovoqno lukavstva da se unapred uskladi obe}awe sa odr`avawem.

Vatrogasac Mitar je ta~no u deset sati i ~etrdeset pet minuta uprtio de~aka na le|a i potr~ao za svojim kolegom niz hodnik. Dim je bivao sve gu{}i, a toplotni talasi su ga udarali kroz gumene ~izme. Jaki udarci i fijuk govorili su da se plamen ve} bio probio na {esti sprat i na trenutak boja`qivo, pramen po pramen, izlazio je na sedmi, merkaju}i plitku vodu koja je isparavala brzinom kojom se slivala niz stepenice.

Po~elo je istr~avawe. Mitar u trku vidi dowi stepenik obliven vodom, iza wega je ostalo sedam koraka od stana 27, a do stepenika samo tri. Prvi korak, de~ak zagriza sada ve} sasvim suvu maramicu i poku{ava da se 66

naka{qe. Drugi korak, Mitar ste`e de~aka za nadkolenice. Tre}i korak, de~ak ugleda kako se vrata na stanu broj 29 podno stepenica iznenada otvaraju. Zamrznuta scena – na vratima stoji bakica u beloj spava}ici, Mitar pru`a ruke napred uzvikuju}i „Ne!“ de~ak uko~enim pogledom posledwi put vidi svoju kom{inicu Martu. Plamen, nadohvat bujice vazduha iz provertenog stana tek probu|ene baka Marte, br`e od metka ispuwava ceo hodnik i sti`e do stana 29. Trenutak vakuuma – vazduh u bekstvu pred plamenom, isisani kiseonik, plamen zauzima prostor nalik na klip u motoru. Pod pritiskom od pet hiqada kilopaskala Mitar i de~ak pole}u ka zidu i potpuno ugqenisani lete kroz plamen koji je ve} usisan u stan 29. Wihovi spaqeni skeleti ostaju zagrqeni na samom dnu stepenica. Spr`ena baka Marta na plamenom talasu udara u orman sa cipelama u svom stanu. Mitrov kolega Petar osvr}e se sa vodom polivenog ~etvrtog stepenika i odolevaju}i udarnom talasu ustr~ava uz stepenice. Ostaje `iv dva koraka ispred bujice vatrene smrti. Umire tri godine kasnije u svom krevetu od ciroze jetre, sam, napu{ten od porodice, sahrawen kao alkoholi~ar, bez po~asti koje dolikuju jednom hrabrom vatrogascu.

U deset sati i pedeset minuta Nikola je otvorio petu stranu jednog beogradskog dnevnika gde se pod krupnim, pretencioznim naslovom „Balkanski piromani opet raspiruju ratove“ davao komentar politi~ke situacije u zemqi. Podigav{i pogled od teksta sa pre~estim novinarskim op{tim mestima, Nikola je ugledao svog neobi~nog druga Andreja kako ulazi u kafi}.

– Hej, nisam te video mesec dana, gde se to smuca{? – uzviknuo je Nikola, dok je Andrej sedao za sto, sa mukom prikrivaju}i nezadovoqstvo zbog ovog neo~ekivanog susreta.

67

– Tu i tamo – odgovorio je Andrej. Nagove{teni razgovor dvojice {kolskih drugara koji su se ve} godinama susretali samo povodom kojekakvih proslava i novogodi{wih veseqa, stra{no je zabrinuo Nikolu. Isprva je nekontrolisano prelazio sa teme na temu – posao, politika, smisao `ivota i `ene – da bi ubrzo, za mawe od dva minuta, a zbog praznine koja je u wemu bivala sve dubqa, dospeo u stawe neizbe`nosti da la` bude izre~ena. Zatim je ispri~ao Andreju pri~icu koja mu se, eto, ba{ ju~e desila.

– Krenem ja na smenu, kao i sada u dvanaest, u|em u lift sa jednom malom, ona radi na {estom spratu, mi sami u liftu – Nikola je podigao pogled na Andreja, ali je ovaj bezizrazno i misti~no }utao – Elem, negde na ~etvrtom spratu lift stane. Trebalo je dva sata da do|u majstori, ~ekali smo ih, ~ekali i {ta misli{ {ta smo radili?

– Ne, ne znam – re~e Andrej mr{te}i se, iako naizgled za~u|en.

– Pa, zvekn’o sam je, {ta misli{.

– A, to, dobro – Andrej se ipak bio odlu~io da poka`e kako nije poverovao u pri~u – Slu{aj, idem sada, `urim ne{to.

– Va`i, javi se – rekao Nikola, a potom izgovorio u sebi – „Kretenu, zar opet?“. Sklopio je novine i besan na sebe po{ao na posao ~itav sat ranije.

Inspektor Uprave protivpo`arne policije u deset sati i pedeset pet minuta davao je izjavu novinarki koja je spremala prilog o po`aru za vesti u dvanaest.

Inspektor je razlo`no objasnio da je po`ar brzom akcijom vatrogasne brigade lokalizovan samo na zgradu broj devet, ali se samoj zgradi nije moglo pomo}i. Novinarka, nervozna jer za svoju reporta`u nije mogla da dobije kameru tako da je ovaj naporni inspektor recitovao u diktafon (sve kamere iz redakcije oti{le su u skup{tinu gde se o~ekivao dolazak jedne 68

strane politi~ke delegacije), stalno ga je prekidala raspituju}i se za broj stradalih i eventualni uzrok po`ara. Kako je u najboqem slu~aju imala minut i deset sekundi za svoj prilog u vestima, nije bila zainteresovana za sve detaqe operacije koju su vatrogasci prqavih lica jo{ uvek izvodili u svojim sme{nim crvenim kostimima. Najzad, inspektor je zakqu~io da je po`ar najverovatnije podmetnut i povezan sa ubistvima na Zvezdari koja je tog jutra izvr{io policiji poznat kao diler, izvesni Milan D, ~ije su kante sa benzinom bile uskladi{tene u podrumu zgrade i koji je tog jutra ubio svoju biv{u devojku, a potom i sebe. Motivi po`ara i ubistava jo{ uvek nisu bili jasni, no istraga }e biti sprovedena i dokaza}e nesumwivu vezu ovih zlo~ina.

U jedanaest i minut, Milica je rasklimanim taksijem kona~no stigla na svoj posao u jednoj od najvi{ih poslovnih zgrada u gradu. Dvoumila se da li je, zbog doga|aja u susedstvu, pod stresom ili je tek, malo vi{e uzbu|ena. U{la je u lift u jedanaest i dva minuta, ta~no u onom trenutku kada je u isti lift u{ao Nikola jo{ uvek ogor~en na svoju mitomaniju. On se, dok je pritiskao taster ozna~en brojem 11, malodu{no pitao {ta mu je trebala jo{ jedna la` pred ~ovekom koga vi|a triput godi{we. Milica je pritisnula taster 6, posle ~ega su oboje, a bili su jedini putnici u liftu, osetili be{umni trzaj i lift je polako dobijao ubrzawe. Na tre}em spratu, automatski upravqa~ki mikrokontroler trebalo je da zaustavi ubrzavawe i otpo~ne ko~ewe kako bi lift ugla|eno stao na {estom spratu – me|utim, iznenadni udar zaustavio je lift ~etiri centimetra iznad poda ~etvrtog sprata. Nestalo je svetlosti. Nikola i Milica, poterani instinktom, istovremeno su pogledali u tavanicu lifta, a tamo – samo tavanica. Shvativ{i da se wegova malopre|a{wa izmi{qena pri~a neo~ekivano ostvaruje, Nikola je upla{eno pogledao u pod.

69

– Ne mogu da verujem, da samo znate {ta mi se sve jutros desilo! Sada i lift. – prokomentarisala je Milica, prekinuv{i ti{inu koja prati sva putovawa liftom, ali ume da nestane prilikom i najmawe opasnosti u metalnom sanduku bez prozora. Qudi u nevoqi postaju prisniji, pomislio je Nikola i re{io da iskoristi, po prvi put u `ivotu, situaciju koju je, krajwe ironi~no, sam sebi ve} bio udesio u svojoj uobraziqi.

– Slobodno – obratio se devojci – ispri~ajte {ta Vam se desilo, ~eka}emo bar dva sata, to mi se skorije desilo u ovom liftu.

– O, Bo`e, {ef }e me u najmawu ruku ubiti. Pa ve} kasnim. Zar je mogu}e, dva sata?

– Ovaj lift se ~esto zaglavquje – Nikola je slegnuo ramenima, ali wegova sagovornica koja je uostalom bila naro~ita lepotica, mr{tila se, pokre}u}i glavu levo desno.

– Hm, ose}ate li Vi miris dima? – upitala je Milica i daqe nabiru}i lice iznad nosa.

– Dim? Da, stvarno se ose}a dim.

70

Ivan Anti}

BO^NO

U utorak ujutru uhvatio je sebe gde opet misli o tome i prvi put se nakon nekoliko meseci, koliko ga opsedaju te i takve ideje, rasplakao shvativ{i da misli koje potajno imamo o bli`wima treba da zami{qamo kako ih stvarno izgovaramo, naglas, wima, qudima koje volimo i po{tujemo, onima s kojima `ivimo: u lice. Prvo je po~eo nasumi~no u sebi da se izviwava ve} imaju}i na umu ~itav protekli period koji mu je hrupio iz pam}ewa, izviwava za sve, nastavqaju}i ubrzo naglas – a onda je to pre{lo u polu~asovno gr~evito ridawe uz tumarawe po stanu, jecawe i hod tamo-amo, da bi se tek nakon toga osetio i{~i{}enog srca, ali sasvim bez misli, u stawu neke mo`dane iznurenosti, nekakve ispo{}enosti nerava, ose}aj iskqu~ivo vezan za slepoo~nice i pobo~ne delove lobawe, gde kao da pulsira.

Seo je u kut dvoseda na kome je le`ao ve} podosta uvaqan svetlonaranxasti jastuk i zagledao se u izbledeli limun-`ut zid, preko puta.

Te misli krenule su da se roje negde u februaru.

Otac je oti{ao od ku}e na dve nedeqe kod svoje majke u N. S., bio je uzeo godi{wi odmor. Majka je bila tu, ali je po ceo dan ne{to petqala sama sa sobom, ~itaju}i sve te kwige koje je ponekad donosila u kutijama, vukla se po ku}i, brat bio gotovo uvek kod devojke (mada bi i ona ponekad svratila). Ve} tad je znao da to nije dobro.

Jedini razlog za{to je sebi pre}utkivao sve to jeste neko nesvesno uverewe da je na tragu da – mo`da – otkrije ne{to novo o osobi koju je tako malo poznavao uprkos elementarnoj upu}enosti unutar porodice to71

kom celog `ivota, na koju ne treba previ{e, kako je mislio, polagati. Prime}ivao je kako se ocu nove bore javqaju na licu, kako neobi~no brzo stari, kako mu brada sve br`e i br`e raste, stvari koje se ne prime}uju lako kod qudi sa kojima se stalno op{ti.

Do paklene ideje do{ao je jednog dana kada se vra}ao sa neuspelog razgovora za posao. Budu}i da je morao oti}i ~ak u prigradsko naseqe u kome nikada ranije nije bio, u oba smera promenio je dvaput liniju gradskog prevoza, sve ni zbog ~ega. Nije bilo prvi put da }e do}i ku}i u tom raspolo`ewu. Vra}aju}i se duga~kom, pravolinijskom deonicom puta kojom se autobus kretao prili~no sporo i ravnomerno tako da se sticao utisak da se uop{te ne kre}e, tridesetogodi{wi Jovan Petronijevi} pru`ao je pogled daleko u kosinu preko wiva tek prvim snegom pokrivenih.

Ponekad bi mu misli bile tako o{tre da bi mu se zasuzile o~i. Za`murio bi na tren, no kad god bi otvorio o~i shvatio bi da je stvarnost srazmerno bezazlena u odnosu na wegove misli. Ta hroni~na mukotrpnost; tenzija. Ipak, dopu{tao je da se taj tok ulije u skrovite kutke, pre}utao ga samom sebi, skrenuo unutra{wi pogled na drugu stranu prave}i se da ta misao nikada nije pro{arala wime. U trenucima kada je bio svesniji celog tog procesa, nare|ivao bi sebi da pre}uti to, zadr`i za sebe, iznutra duplo sakrije, da se ni u svom svetu ne dr`i toga; jednostavno da podigne zid izme|u sebe i onog {to mrzi – unutar tih granica da `ivi kako `eli da `ivi. Za wega bi to bilo dovoqno – govorio bi sebi u ohrabruju}em optimizmu samopregora koji skoro da je upalio – to da je intimno mesto na kome se sve misli ra|aju na nekom drugom mestu od onog gde se mrzi.

Dok je sedeo tog utorka na dvosedu, stigla mu je poruka; nije mu se `urilo da je pro~ita, telefon je bio u drugoj sobi. Ipak, bio je zahvalan {to ga je ne{to trglo iz mrtvila, omelo u tom tupom gledawu. Posle nekoliko minuta krenuo je u drugu sobu da vidi ko mu 72

pi{e, ali ne{to ga je setilo da je tren pre toga, jo{ dok je blenuo onako izgubqeno u `u}kasti zid, osetio da bi mu mo`da kafa sad prijala, te su se misli splele, okrenula jedna drugoj le|a i on je nasumi~no skrenuo ka kuhiwi, no ~im je sipao vodu u kuvalo potpuno je zaboravio na telefon. Tu pred pultom, dok je ~ekao da voda provri, jo{ uvek unezverenog pogleda, opet se rasplakao. Do{lo je neo~ekivano. Kao da se tu unutra potmulo razvijao jedan nemi kre{endo neprimetnog bola, metastazirao tiho, nespoznato, i onda, o|ednom, probiv{i zvu~ni zid bukvalno buknuo van u pla~, prevaliv{i prag tolerancije, raskrastao se u jecaj, preko otupelosti i }utwe u bujicu nepatvorenih izviwewa.

Jecao je. Izviwavao se, u kidawima pro~i{}avao, istiskivao iz sebe, izvini, o~e, izvini, za svaku ru`nu pomisao, da bi smiriv{i se na nekoliko trenutaka opet sve to grunulo, samo u vi{em registru, sad na op{tijem, ne samo li~nom planu. Obra}ao se i daqe svom dragom ocu, ali sada sav kao da je spoznao posledwu istinu sveta, zami{qaju}i, verovatno, da se tom starijem poluusnulom ~oveku unosi u lice, u tom neo~ekivanom, bar hipoteti~kom ludilu bliskosti, razularen potrebom da podeli to s wim, da se nekako usaglase, da ga otac potap{a po ramenu i smiri potvr|uju}i, da, tako je, na`alost, ali da, tako je; urlikao te re~i kao u neverici nad wima, nad tom ~iwenicom, ~eznu}i za zagrqajem u toj `ivotnoj istini, urli~u}i kao lud: O~e, ima zla! O~e, ima zla, ima zla u svetu!

73

Biqana ]u}ko

OP^IWAVAJU]I GRAD

Uvek na istom mestu. U mojoj polovini sobe, prepunoj crte`a. Zapravo, moja soba je nastala podelom jedne prostrane spava}e sobe. Sada je ta prvobitna soba jednom polovinom dnevna i spava}a soba mojih roditeqa, a drugom, u`om polovinom je moja. Odvaja ih name{taj.

Premda se moji roditeqi trude da se sklone, ostave me na miru, samog sa crte`ima, neprestano ose}am wihovo prisustvo, tihe glasove sa TV-a, {u{kawe maj~ine ku}ne haqine. Tako je od po~etka na{eg `ivota u hotelu „Bristol“.

Moji su mislili da je to trenutno re{ewe. Govorili bi: „Dok se ne sna|emo, vaqa nam se strpiti.“ Naro~ito je majka bila uverena u to, ~esto govore}i: „Ne}e nas vaqda ovde ostaviti, ta tvoj otac je va`na li~nost u vojsci!“ Ipak, tu smo ve} petnaest godina. Odlazak iz Zadra uvukao me je u sopstvenu unutra{wost. Na iznena|ewe uku}ana nemiran de~ak postao je iznenada ne~ujan. Grad koji sam napustio progawao me je u mislima, a ja sam ga otelotvoravao u crte`ima. Smatram da je moja `ivahnost i daqe bila prisutna, dala se naslutiti u predanom crtawu. Naro~ita boja ostavqenog grada, kamene bele ku}e, oleanderi i limunovi – sve je to htelo iza}i van, na crte`e u mojoj polusobi.

Ne mogu re}i da se nisam uklopio u novu sredinu, da nisam prihvatio Beograd. Proveo sam mladost poput drugih vr{waka, zavr{io gimnaziju, postao istori~ar umetnosti. Kao ve}ina mojih kolega ne radim u struci, 74

ve} sam se zatekao u jednoj kwi`ari, na dosadnom poslu sre|ivawa kwiga.

Nemam prijateqe – ako prijateqstvo podrazumeva bliskost. Prosto, sumwao sam da iko mo`e razumeti moj su{tinski nemir, moj odnos prema ostavqenom gradu. Naravno, i drugi su pro{li iskustvo sli~no mojem, zapravo, svi stanari hotela. Ali, wihove (tako poznate!) pri~e o starom gradu svodile su se na jadikovke o bogatijem `ivotu pre rata koje bi polako prelazile u sferu diskusija o politi~arima, tra`ewu krivaca za nastalu situaciju, dok bi se kraj razgovora za~inio ogovarawima estradnog sveta, tek da se qudi opuste.

Slike ostavqenog grada ne mogu da me napuste. Zato i daqe crtam. Sa olovkom u ruci ja sam zadovoqan. A kad zavr{im crte`, na kratko osetim mir. Nisam bacio nijedan rad jer samo zajedno ti crte`i, ponegde i sasvim neve{to izra|eni, pri~aju raznoliku ali celovitu pri~u o gradu.

Apstraktni prikazi rive, kamena, sunca i likova qudi opaqenih wime, dopali su se jednom mom poznaniku, zemqaku, mladom pesniku, te sam mu ponudio crte`e za kwigu. ^ovek mi je posle poklonio primerak svoje zbirke sa mojim ilustracijama. Kako sam bio sre}an! Slike izgubqenog sveta jo{ vi{e su me pritiskale, u `eqi da iza|u van.

Kada mi se ukazala prilika, nisam posetio stari grad, nisam hteo da ga iznova upoznajem. Bojao sam se da bi sada bio druga~iji, mo`da prozai~an, i da bi razbio moju de~ju sliku o wemu. Ona me je odr`avala. Mada me je progonio, grad mi je pru`ao neslu}eno zadovoqstvo i smisao bivstvovawa dok bih ga crtao.

Otac crte`e nikada nije komentarisao, nemo}an da reaguje na spoqa{we uticaje, penzionisan, zaboravqen od vojske. Ponekad bi se samo izderao na majku, ni sam ne znaju}i za{to, vaqda po navici. Majka je bila prakti~nija, razumnija, kakve ve} `ene umeju biti u takvim situacijama. Poku{ala je da se zaposli kao 75

ekonomista. Zatim kao trgovac. Ali, zbog godina niko nije hteo da je prijavi. Ipak, sna{la se. [vercuje ve{, mu{ki i `enski, tu ispod hotela, na autobuskoj stanici. Ka`e: „Qudima }e stalno trebati ve{, naro~ito onima koji idu u goste kao ovi silni putnici.“ Solidno zara|uje. Ona odmahuje na moje crte`e, govori: „Sve je to lepo, ali kakvu korist ti od toga ima{?

Dosta je {to si zavr{io taj tvoj neprofitni fakultet, a sad ovo neprestano crtawe, bez ikakve vajde! Boqe u~i engleski da napreduje{ na poslu... Daj da ih vidim...

Pa, osredwe je to. Kakvo ti je to sunce? Kakve su to spirale? Ovo ne li~i na na{u obalu, sa tim kru`i}ima...

Je li to morska pena ili {qunak?“ Slu{am je. Uvek ista bujica re~i. Ponekad smeju}i se wenoj grubosti i prostodu{nosti, ponekad negoduju}i, durim se. Li~im tako na maju{no dete koje se koprca u rukama svoje okoline, mo}nog roditeqa.

Batajnica, januar20O7.

76

Jana Rastegorac

KORENOV SAN O KRUGU

Glave naj~e{}e prve izlaze iz utrobe. No po{to je ve} obelodawena moja nesre}na hibridna priroda, prizna}u vam da nikada nisam uspeo da napustim maj~in trbuh. Tako, {ta god se doga|alo onom delu koji je imao sre}e da ugleda svetlost dana, ja ostajem izolovan, li{en ~ulne radosti. ^esto su me adolescentske krize dovodile do pomisli da je sirota majka kriva za moj nezavidni polo`aj.

Optu`ivao sam je kako pri poro|aju nije htela dovoqno da se napregne. I{ao sam ~ak dotle da umislim kako mo`da nije ni `elela da me donese na svet!

Da li je o ovim mojim nemirima ne{to znala, ne znam… Govorila mi je ponekad u tom periodu da smo izgubili onu rodnu vezu koju smo u „dobu ta~ke“ imali.

Zaista nisam umeo da protuma~im {ta podrazumeva pod „dobom ta~ke“, a kako mi je bilo lak{e da pothrawujem svoje predrasude nego da ula`em napore u doku~ivawe wenih rebusa, nisam je daqe ispitivao.

U tom nesigurnom `ivotnom dobu kada moj je dini ud, moja kosa, jo{ nije bio rasprostro mnogo svojih vijuga po tami mog prebivali{ta, ispituju}i sebe, do{ao sam do nekih zakqu~aka. Shvatio sam, najpre, kako se ne mogu poma}i. To je bila veoma opasna misao za nejako bi}e poput mene. Dovodila me je u takvo stawe da mi jedina `eqa bude kretawe.

Posle takvih ko{mara, majka bi obi~no prime}ivala kako sam „porastao“. Gledala me je istovremeno sa ponosom i strahom. Mislio sam (sasvim pogre{no) da je to li~na uznemirenost, strepwa za sopstvenu sigurnost. U stvari, bilo mi je potrebno ma {ta {to bi 77

ohrabrilo moju `ivu te`wu da se granam. Imao sam maglovit utisak da svojim {irewem pobe|ujem zagonetnost te guste tmine, koja je pritiskala moje bi}e sna`nom tmolo{}u. Ne mogu re}i da je bila mrtva – po woj se svakodnevno ne{to migoqilo, ve~ito je ne{to zloslutno {u{kalo, ponekad bi nekakva ta~ka svetlosti zagonetno zatreperila i nestala br`e no {to bi se moja misao pojavila.

Koliko god iznutra bio pritegnut depresijom, imao sam potrebu da „istra`ujem“. Kakva god ta pomr~ina bila, ona je ipak moj dom – mislio sam. Doga|alo se ne{to veoma neobi~no: svaka misao koja bi u meni probudila interesovawe kr~ila je stvaran, opipqiv kanal kroz crnilo.

Mo`ete lako sebi predstaviti da je jedno bi}e poput mene, osu|eno na `ivot u utrobi, moralo nalaziti veliko u`ivawe ~ak i u takvim besmislenim aktovima.

Tako je posle mog saznawa da sam nepomi~an do{lo i novo: ipak postoji na~in da se kre}em. Nikoga ne}e za~uditi {to sam ovo nadaqe smatrao smislom `ivota.

Da li me `alite, vi koji ni „n“ od neposrednosti nemate u saznawu mojih nesre}nih stawa? Vi, koji mozgovima, kroz o~i, a one kroz slova, koja je olovkom napisala moja mati, koja je pak sve doznala kroz razgovor sa mnom, koji sam te{kom mukom sve to sro~io – mislite da se napajate autenti~nim tu|im iskustvima?

A opet, ni ne slutite koliko me u svima vama ima!

Kada biste malo si{li u svoje utrobe, na{li biste me zasigurno.

Ali ja sam sada ve} starac, a ovo {to ~itate je samrtni~ka ispovest. O, ne budite iznena|eni, nalo`io sam majci, najboqem ispovedniku, da obelodani moje grehe. I tako, umiru}i u woj, predajem se vama.

Vi ste krug o kome sam celog `ivota mislio, vi ste kru`nica kojom sam se kretao u beznade`nom poku{aju da je ispunim sobom samim.

78

Sada ulazim u predvorje semena. Na to si, majko, mislila kad si rekla „doba ta~ke“! U ovom ne-prostoru, u ovom ne-dobu mora}u da zamuknem.

79

Milo{ Foli}

SUMRAK ^OVE^ANSTVA

Dragi Bo`e, Pi{em ti ovo pismo zbog nepravde koju si mi naneo, a time i celokupnom ~ove~anstvu. Postavio bih ti prvo nekoliko, po meni, jako bitnih pitawa: Kako biti dobar ~ovek? I {ta je taj idealni ~ovek uop{te? Da li je to oli~ewe svih bo`anskih vrlina i ni{ta sem toga?! Da li je to ispuwewe svih tvojih zapovesti? Znaj onda da si nam dozvolio da ispunimo sve, do jedne: „qubi bli`weg svog kao sebe sama!“. Time smo svi gre{nici i unapred osu|eni na ve~ni plamen koji }e na{e besmrtne du{e da pretvori u pepeo. E pa, dragi Bo`e, suo~i se sa svojom kreacijom i preuzmi odgovornost za ono {to si stvorio. Zar se ne pla{i{ da }e tvoje slabosti biti razotkrivene! Sad znam za{to sam ovakav – zato {to si i ti isti, a tra`i{ od mene da budem ne{to {to nisam. Sve tvoje vrline ti vra}am u praznoj kutiji, jer je to sve {to sam dobio od tebe. Ne tra`im ni{ta za uzvrat, jer nisam ni ja tebi dao ni{ta. Oprosti}e{ mi {to }u tvoje sve{tenike i tvoje crkve da pretvorim u pepeo, jer oni nisu ni{ta drugo do drveta koje sporo umire. I ja sam tako|e pepeo i odavno sam mrtav, ali sve ovo gubi smisao kada se suo~imo sa ~iwenicom da je i smrt, sama po sebi, stvarawe.

A `eleo sam, dragi Bo`e, `eleo sam da budem ti, ne kao tvoj sluga, jer nisam stvoren da budem sluga, i ti to verovatno ve} zna{, ve} da budem ravan tebi, da imam mo} da presu|ujem {ta je ispravno, a {ta ne, da sudim o tome {ta je pravedno, a {ta ne... @eleo sam mnogo toga 80

{to si mi ti u svojoj samovoqi uskratio i sebi~no zadr`ao za sebe. Prezirem te zbog toga i ti to zna{, ali mi se i daqe podsmeva{ i ostavqa{ me uskra}enim za ono {to mi po pravu ro|ewa pripada.

Mogao sam makar da budem pokraj tebe, da zajedno vladamo. Ne bi mi smetalo, samo da ne budem pepeo.

Znam da raj nije napravqen za mene, paklena vatra mi sledi i nadam se da }u brzo da izgorim, ali makar tamo ne}u biti sam, tu smo svi mi koji ti prkosimo i ne `elimo da ti se povinujemo, tu smo svi mi prokleti i osu|eni na samrtni `ivot bez ikakve budu}nosti i bez ikakvog smisla. ^emu sve to? Radi banalnosti bitisawa i svireposti `ivota samog!

Ovim, dragi Bo`e, zavr{avam ovo pismo u ime svih nas koji patimo zbog tvog postojawa i tvoje samovoqe, i zapamti ovo, bli`i se kraj tvojoj vladavini, kre}e vladavina haosa i pepela, iz koga }emo se izdi}i mi jaki i sna`ni, i svrgnuti te sa tvog prestola koji ionako i ne zaslu`uje{. Bi}e krvi i lomi}e se kosti u dolini u`asa, tama }e prekriti svet, ali to je i tvoj ciq, zar ne?! Dosadilo je i tebi ovo monotono ponavqawe koje ne vodi nikuda. Tvoja smo tvorevina pa }emo ti mi i do}i glave, dragi Bo`e, jer to je tvoja sudbina – kraqa mora ubiti wegov sin, kad ovaj izgubi mo} vladavine! A mo`da ti ve} i jesi mrtav? Nebitno, ubili bi te ponovo, jer to je na{ krst koji nosimo! A mo`da je ve} neko zauzeo tvoje, ili moje, mesto? I pre nego mi metak prosvira mozak, pre nego mi crvi oduzmu o~i, pre nego mi ilova~a ispuni trbuh, vide}u tvoj pad, dragi Bo`e, i to }e biti moj trijumf, bi}u sre}an!

Uskoro...

Princ smrti

81

Bojan Babi}

PO^ETAK DOBROG DANA

Svakoga jutra u pola sedam idem na tr~awe. Da bih do{ao do terena na kom obavqam tu, telu najprimereniju aktivnost, moram pro}i kroz grobqe. Istr~av{i lagano pet do {est kilometra, nadisav{i se sve`eg vazduha, krvnim sudovima dotaknuv{i `ivot u wegovoj jedinoj istini, zajapuren, vra}am se nazad.

Kako lepe devojke u to vreme ve} kre}u na svoje poslove ili fakultete, uvek po`elim da vidim da li mi je od vetra frizura potpuno unere|ena. Prvo mesto na kom to uz put mogu da proverim jesu nadgrobne plo~e od ugla~anog, crnog mermera.

Kao u ogledalu, pored lika i imena umrlog, pojavquje se moj lik. Bez razmi{qawa napravim dva poteza rukom, i frizura postaje prihvatqiva. Ja odlazim, a kolega sa slike ostaje. ^eka}e me i slede}eg jutra.

82

Filip ^olovi}

PE[^ANIK

„A sve {to nad`ivi smrt jeste jedna mala ni{tavna pobeda nad ve~no{}u ni{tavila – dokaz qudske veli~ine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.“

Nakon ove re~enice sledi {ezdeset i sedmi deo kwige, PISMO ili SADR@AJ, ali taj odeqak ne ~itam, ovoga puta za to nemam snage, uostalom, ~itavu kwigu sam pro~itao toliko puta do sada, ne propu{taju}i nijedan red, niti jednu re~. Sklapam korice i zurim u naslovnu stranu. Nijanse crne boje postepeno se prelivaju u qubi~astu, koja ka dnu biva sve svetlija.

U dowem delu stilizovanog omota, tamo gde qubi~asta poprima boju lavande, nalaze se tri morske {koqke i staklena posuda. Posuda mo`e biti prazna, ali mi to ne znamo. Na wene staklene zidove sa unutra{we strane pritisnute su partiture koje prijawaju uza staklo, tako da vidimo deli} orkestracije, ali ne i unutra{wost posude. Vaqda zbog naslova kwige, naslu}ujem da je puna peska. Ili pepela. Na pamet mi pada da je staklena posuda zapravo improvizovana urna.

Podi`em pogled. Sada gledam u kwige koje se nalaze na policama u uglu sobe. Poput deteta, op~iwen sam mno{tvom bojâ i imenâ. Trebalo bi da ustanem i kwigu vratim na weno mesto, me|utim, uste`em se da to u~inim. Svi moji mi{i}i miruju. Iz nekog razloga, taj put mi se ~ini predalekim. Iako sedim na staroj drvenoj stolici koja reskim zvukom prati svaki moj pokret, nije mi neudobno. Telo mi je utonulo u veliki jastuk, koji sam prislonio na drvene pre~age i sada mi 83

slu`i kao nezgrapni, perjani naslon. Leva ruka mi je polo`ena na butinu, a desna visi opu{tena pored stolice. Ose}am da mi se kwiga u krilu otvara i ~ujem kako wene stranice lepe}u. I pored toga, ne odlu~ujem se da napravim ikakav pokret. Stolica se ne ogla{ava.

Ne znam {ta vi{e uti~e na moju potpunu uko~enost: da li polo`aj tela ili re~enice koje sam upravo pro~itao, a koje mi, poput manastirskih zvona, odjekuju u glavi. Kona~no skupqam snagu, ustajem uz {kripu stolice i kre}em ka uglu sobe. Prilazim pukotini me|u kwigama i roman koji nosim u ruci vra}am na ~etvrto mesto {estodelnog kompleta izabranih dela poznatog autora. Zatim prste te iste ruke prislawam na bradu i posmatram okolne naslove. Jagodicama lupkam svoj podbradak i uporno gledam u kwige pred sobom, sve dok }irili~na i latini~na slova po~nu da igraju, a zatim i da mi se mute pred o~ima.

U tom stawu privremene oduzetosti, pa`wu mi privla~i kwiga jarko zelenih korica, u{u{kana izme|u Saramagovog Jevan|eqa po Isusu Hristu i sabranih tragedija Vilijema [ekspira. Napre`em pogled i na jedvite jade uspevam da pro~itam {ta je predmet mog interesovawa: prvi roman Antonija Isakovi}a. Ba{ ta kwiga zapala mi je za oko iz krajwe jednostavnog razloga: nije moja. Svoju biblioteku poznajem veoma dobro i ruku bih mogao dati da u svom posedu nemam niti jedno Isakovi}evo delo. Tako|e me ~udi {to uop{te ne znam otkud ona na mojoj polici, ali i za to postoji logi~no obja{wewe. Nevoqno priznajem da mi urednost nije ja~a strana, tako da je veoma mogu}e da je na moju policu zalutala tokom posledwe selidbe. Otvaram korice kwige i zati~em neobi~nu posvetu: Ve} na~inom na koji je posveta napisana (precrtano slovo R u nazivu na{e poznate izdava~ke ku}e) ukazuje se duh mog o~uha. On je uvek umeo da nas iznenadi nekim neo~ekivanim postupkom: svakodnevne poruke nam je servirao u formi ukr{tenica, pu{tao nas je da na 84

osnovu jedva primetnih tragova odgonetnemo wegovo trenutno raspolo`ewe, ili je na sasvim obi~na pitawa, odgovarao zagonetkama. Se}am se kako je jednom prilikom zbunio nekog svog poznanika, obja{wavaju}i mu na{e srodni~ke veze. Rekao mu je, pokazuju}i rukom u mom pravcu: „On jeste moj sin, ali ja nisam wegov otac.“ Iako se ne mogu pohvaliti ~ak ni elementarnim poznavawem grafologije, ube|en sam da je rukopis wegov. O~uh je, za razliku od mene, {tampana slova uvek pisao }irilicom, a pisana latinicom. Posveta je upu}ena mojoj majci, Qubici (otuda inicijali Q. P.) Na kraju, devetnaesti april jeste datum wegovog ro|ewa, {to otklawa svaku eventualnu sumwu u autenti~nost i autorstvo ove posvete. Siguran sam da ni kwiga ovog naslova nije izabrana slu~ajno: Tren.

Posveta isuvi{e dobro pristaje uz naziv romana da bih poverovao u puku slu~ajnost. Istini za voqu, ukoliko ba{ insistiramo na stoprocentnoj verodostojnosti, naslov kwige glasi Tren 1, ali ne verujem da ova numeracija ima zna~ajniju ulogu. Roman za mene ima nemerqivu vrednost zahvaquju}i okolnostima i trenutku u kojima ga pronalazim. Moj o~uh je umro u junu dvehiqadite godine, a ovu posvetu nalazim, nenadano, u junu dve hiqade i desete. Deset godina nakon smrti, on ponovo `ivi, tu je preda mnom‌ Kroz glavu mi prolaze 85

razli~ite misli o nekonstruktivnom, posve nezaslu`enom trajawu. Uzalud se trudim, te misli nisam u stawu precizno da formuli{em. Jedino, kao neobi~an refren, u svest mi se vra}a jedna te ista, podu`a, te{ko izgovorqiva re~enica. Iako ne spadam me|u one qubiteqe kwi`evnosti koji pojedine re~enice podvla~e fluorescentnim flomasterima, ponavqaju i pamte, ovaj niz re~i predstavqa izuzetak. Neobi~no je i to {to doti~na re~enica nije melodi~na, pevqiva niti lako pamtqiva. Uprkos tome, javqa mi se poput onih pesmica koje sam u {koli morao da nau~im napamet, ili kao nekakva brzalica koju nikako ne uspevam da izbacim iz glave. [ta su svi napori ~ove~anstva, sve ono {to se naziva istorijom, civilizacijom, sve ono {to ~ovek ~ini, i {to ~ini ~oveka, {ta je sve to do samo uzaludan i ta{t poku{aj ~ovekov da se suprostavi apsurdu sveop{teg umirawa, da tobo`e to umirawe osmisli, kao da se smrt mo`e osmisliti, kao da joj se mo`e dati ikakvo drugo zna~ewe i ikakav drugi smisao osim onog koji ona ima!

Ne znam odakle mi ova re~enica. Moja nije. Zbog ~ega mi se sada tako uporno name}e i ne da mi mira?

Lako bi se dalo zamisliti da se i ona nalazi u tek odlo`enom romanu crnoqubi~astih korica, sa tri {koqke i staklenom posudom oblo`enom partiturama, koju sam proglasio urnom. Mo`da i jeste tako, ali u to, u ovom trenutku, ne mogu biti siguran. Vra}am se tek prona|enoj posveti i ponovo je i{~itavam. O~uhovu misao ne razumem najboqe: izgleda mi da se re~ pogre{no ne sla`e s pitawima kojima je okru`ena, deluje mi umetnuto, suvi{no, ali sam uveren da i za to postoji neki razlog, nekakvo obja{wewe. Pitam se da li majka pamti ovu posvetu? Uzbu|en, bez daha, sa prezirom odbacujem mogu}nost da jednu ovako va`nu i tananu stvar prepustim bezli~nosti telefonske veze, te odlu~ujem da je istog ~asa posetim.

86

Napoqu je sparno. Sre}om, na Bulevaru Kraqa Aleksandra ne ~ekam dugo, podi`em ruku i sedam u taksi, ne obra}aju}i pa`wu na saobra}aj i larmu.

Sme{tam se na zadwe sedi{te prostranog automobila.

To pripisujem uzbu|ewu koje ne jewava, jer u taksiju uvek sedim na mestu suvoza~a. ^avrqawe sa taksistom, osim vremenske prognoze za narednu sedmicu, otkriva jo{ i na{e navija~ke sklonosti, {kolsku spremu i bra~na stawa. Moj prvi taksista-arhitekta. Pomalo neuobi~ajeno. Do sada sam uglavnom naletao na tehnologe ili ma{ince za volanom. I na jednog slikara.

Razgovor je toliko prijatan da se negde kod Pravnog fakulteta potpuno osloba|am i po~iwem da pri~am o onome {to mi je trenutno na du{i: kako sam slu~ajno prona{ao Isakovi}ev roman, u wemu o~uhovu posvetu, kako o~uha nema ve} ~itavu deceniju, a ove wegove misli pronalazim tek sada, recitujem mu re~enicu koju ne mogu da izbacim iz glave, pri~am sve… Govorim brzo, na mahove nepovezano, ne poku{avaju}i da sakrijem ushi}ewe u glasu. Ne pla{i me pqusak re~i koji van kontrole, nezadr`ivo lije iz mene. Jedino strahujem da ne zvu~im rastrzano, jer sam tada, prema svedo~ewima drugih, potpuno nerazumqiv. Po{to je bez ikakve vidqive reakcije saslu{ao moj monolog (meni tako ne{to sigurno ne bi promaklo), taksista se kiselo osmehnuo i na~as okrenuo ka meni. Zatim je pogled vratio na put. Primetio sam kako ka`iprstom desne ruke u taktu lupka po ko`nom volanu, a o~i mu igraju u napuklom ogledalu retrovizora. „Lepa i dirqiva pri~a“, zapo~e arhitekta u nametnutoj ulozi taksiste. „Ipak, ~isto da znate, to vam je Pirova pobeda. Kap u moru, kako neki umeju da ka`u.

Evo, samo na jedan trenutak ostavimo va{e emocije po strani. Verujete da to {to ste prona{li posvetu ba{ u ovom trenutku woj daje neki dubqi smisao, na izvestan na~in produ`ava `ivot piscu tih redova, zar ne? Bez obzira koliko te{ko bilo, usudite se i sagledajte 87

stvari realno. Sa vama umire i ovo se}awe. I tu se krug zatvara. Ni{ta {to je zapisano ne produ`ava ne~ije postojawe, ne, to je samo igra koju prihvatamo kako bismo umawili na{u bezna~ajnost, varka koja ko{ta mnoge. Qudi, pa ~ak i se}awa na qude, li~e na tragove u pesku. ^im dune vetar, vi{e ih nema.“ Sada se usiqeno qubazni osmeh preselio na moje lice, neubedqivo skrivaju}i nemir koji su izazvale izgovorene re~i. Nisam bio spreman da prihvatim teoriju ~oveka koji, po svemu sude}i, ne}e biti laureat Prickerove nagrade, a ~itavu stvar je ote`avalo jednoli~no lupkawe po upravqa~u, koje mi je postajalo neizdr`qivo. Okrenuo sam glavu ustranu i kroz prozor kola }utke promatrao qude na ulici. Vetar iz voza~eve pri~e sna`no je udarao po prolaznicima, pripijaju}i im za tela letwe haqine, majice kratkih rukava i lanene pantalone. Na izvestan na~in, ipak, izgovorene re~i pomogle su mi da se suo~im sa istinom. Civilizacija je odabrala: posta}emo ni{ta. Savremeni ~ovek ne priznaje eshatolo{ka uverewa, jo{ gore, gnu{a se bilo ~ega {to uop{te ima prizvuk besmrtnosti. Ube|en je u kona~nost smrti kao {to je siguran da }e sutra osvanuti novi dan. Ni{ta nije toliko zna~ajno, u dana{we vreme ni{ta nema vrednost koja bi nam, makar nakratko, mogla produ`iti postojawe. Nisam u stawu da uva`im ovakav izbor. A i kako bih bio? Kwiga koju dr`ite u rukama ve} je bila u pripremi za {tampu i nadao sam se da sam samim time ispunio svoj deo pogodbe. Dok mi je grad pred o~ima promicao kao lo{e skrojena kulisa, stezao sam u rukama Isakovi}ev Tren i ponavqao u sebi re~i utehe: Non omnis moriar.

88

Bele{ke o piscima

Ivan Anti}, ro|en 1981. u Jagodini. Objavqena mu je kwiga kratkih pri~a Tonus u ediciji Prva kwiga Matice srpske 2009. godine. Zastupqen u antologiji kulturno-propagandnog kompleta Beton, prevedenoj na albanski jezik – Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia, 2011. godine i u zbornicima Od pri~e do pri~e, 2009. godine i Izvan koridora, najboqa kratka pri~a 2011. godine. U~estvovao je na ve~eri ju`noslovenske proze u okviru Festivala slavistike na Univerzitetu u Gdawsku 2008, i na regionalnom konkursu – Re~ u prostoru, 2009. godine. Pri~e su mu prevedene na albanski, poqski, slovena~ki i engleski jezik. Priredio antologiju savremene srpske kratke pri~e za poqsko ~itala{tvo. Ure|uje ~asopis studenata Filolo{kog fakulteta Znak. Prevodi sa slovena~kog jezika. @ivi i radi u Beogradu i Qubqani.

Bojan Babi} je ro|en 1977. godine. Objavio je do sada tri kwige: PLI-PLI (pri~e, 1996), Kwiga za de~ake (roman u svega 100 primeraka) i Buke u prozi (pesme u prozi, 2003). Diplomirao je na grupi za srpsku kwi`evnost i jezik sa op{tom kwi`evno{}u na Filolo{kom fakultetu u Beogradu. Radi kao copywriter. Dobitnik je stipendije Borislav Peki} za 2011. godinu. @ivi u Beogradu.

Lana Basta{i}, ro|ena 1986. godine u Zagrebu.

Diplomirala je komunikologiju 2009. godine i engleski jezik i kwi`evnost 2010. godine na Filolo{kom fakultetu u Bawaluci. Zavr{ava master studije Teorije kulture na Fakultetu politi~kih nauka u Beogradu. Kwiga Trajni pigmenti (ulan~ane kratke pri~e) odabrana je na konkursu za prvu kwigu 2010. godine u sklopu IX kola edicije Prvenac (SKC Kragujevac).

89

Pri~e su joj zastupqene u zbornicima Blogopedija, Najkra}e pri~e 2008, Rukopisi 32, Ja sam pri~a, Od pri~e do pri~e. Bila je finalistkiwa Srpskog pera u Jagodini, 2008. godine; dobila drugu nagradu za kratku pri~u na festivalu Ulaznica, iz Zrewanina, 2008. i 2009. godine; dobila je drugu nagradu za pri~u i na festivalu Moravske Tajne KK: Du{an Mati} 2009. godine u ]upriji; 2010. godine dobila je pohvalu `irija na konkursu za najboqu neobjavqenu pripovetku na srpskom jeziku Laza K. Lazarevi} i specijalnu nagradu na konkursu Vranac – najboqa kratka pri~a 2010 u Podgorici, da bi 2011. godine dobila prvu nagradu za najboqu kratku pri~u Srpskog kulturnog foruma u Be~u na temu Austrija, Srbija, Be~, Beograd.

Slobodan Bubwevi}, ro|en je 1978. u Rijeci u Hrvatskoj. Objavio zbirku pri~a Perturbacije i druge nevoqe u Narodnoj kwizi, 2005. godine. Uskoro bi trebalo da se pojavi roman u trinaest pri~a Baukova mre`a. Pri~a Napredak jednog voza~a osvojila je nagradu Laza K. Lazarevi} za najboqu neobjavqenu savremenu srpsku pripovetku u 2007. godini. Pri~a Prilago|avawe u{la je 2008. u izbor od {est najboqih na regionalnom konkursu Lapis Histrae u Umagu. Pri~a Predskazawe u{la je u izbor {est najboqih 2010. godine na istom konkursu u Umagu. Za pri~u Baukov incident dobio tre}u nagradu na konkursu Ulaznica 2009. u Zrewaninu. Napisao je i osam radio-drama: Embrio (2003), Fisioni fragmenti Pavla Savi}a (2004), Lov na ^arlsa Darvina (2004), Sile Ru|era Bo{kovi}a (2005), Usud (2005), Tesla i Pupin, rezonancije (2006), 1300 kaplara (2007) i Atanasije Stojkovi} (2008) pri ~emu su sve emitovane na programima Radio Beograda.

Drama Usud osvojila je prvu nagradu na anonimnom konkursu za najboqu originalnu radio-dramu Radio Beograda 2005. godine. Bubwevi} je po obrazovawu fizi~ar, a stalno je zaposlen u nezavisnom nedeqniku 90

Vreme u Beogradu, gde kao novinar pokriva oblasti nauke i ekologije. Pi{e i za National Geographic Srbija, B92 i druge beogradske medije. Od januara 2010. godine je autor-urednik Malih novina. @ivi u Pan~evu.

Isidora Veselinovi}, ro|ena 1990. u Beogradu. Zavr{ila je Filolo{ku gimnaziju i upisala filmsku i TV re`iju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavqena joj je zbirka pripovedaka Everzija u okviru edicije Prva kwiga Matice srpske, 2009. godine.

Milo{ @ivanovi} ro|en je 1976. u Beogradu. Objavio je zbirku poezije Ignore The Nightmare In The Bathroom, u ediciji Prva kwiga Matice srpske 2006. godine, kwigu pri~a Kubernetes – pri~e o pilotu, 2008. godine kod izdava~a Plima iz Ulciwa, nakon ~ega kod izdava~a Algoritam objavquje zbirku pesama Lirika pasa 2009. godine, kao i roman Razbijawe 2011. godine. Prevo|en je na poqski, nema~ki i albanski jezik. @ivanovi} je jedan od ~etvorice urednika Kulturno-propagandnog kompleta BETON. S redakcijom Betona u saradwi s pri{tinskim ~asopisom MM priredio, uredio i redigovao unakrsne antologije nove kosovske kwi`evnosti pod naslovom Iz Pri{tine, s qubavqu i nove pri~e iz Srbije pod naslovom Iz Beograda, s qubavqu 2011. godine. Jedan je od prire|iva~a izdawa Srbija kao sprava 2007. godine i Antimemorandum-dum 2009. godine, a sa redakcijom Betona dobitnik je nagrade Du{an Bogavac Nezavisnog udru`ewa novinara Srbije, za profesionalnu hrabrost i novinarsku etiku, 2007. godine. Urednik je u izdava~koj ku}i Algoritam Media, u Beogradu.

Andrija Mati} ro|en je 1978. godine u Kragujevcu.

Objavqen mu je roman Nestanak Zdenka Kupre{anina u okviru edicije Prva kwiga Matice srpske 2006. godi91

ne, i nakon toga roman [aht 2009. i zbirka pripovedaka Muzej savremene umetnosti 2010. godine u Stubovima kulture. Bavi se anglo-ameri~kom kwi`evno{}u i objavio je vi{e radova iz ove oblasti, pored ostalog i studiju T. S. Eliot: pesnik, kriti~ar, dramski pisac 2007. godine. @ivi u Beogradu.

Nemawa Rai~evi} ro|en je 1976. godine u Novom Sadu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavqena mu je zbirka pripovedaka Pri~e u okviru edicije Prva kwiga Matice srpske, 2002. godine koja je bila u u`em izboru za Andri}evu nagradu. Drugu zbirku pri~a, Nije kasno smejati se, objavio je 2009. godine kod izdava~a Prometej. Pri~e su mu prevo|ene na vi{e stranih jezika i objavqivane u periodici. @iveo je u Lisabonu, a trenutno je opet u svom gradu Jana Rastegorac ro|ena1987. u Beogradu. Apsolvent op{te kwi`evnosti na Filolo{kom fakultetu u Beogradu. Objavquje poeziju i prozu. Osvojila „Timo~ku liru� I drugo mesto za esej na Peki}evom konkursu 2005. godine.

Sr|an Srdi} ro|en je 1977. godine u Kikindi.

Diplomirao je na katedri za op{tu kwi`evnost i teoriju kwi`evnosti Filolo{kog fakulteta u Beogradu, a na istom fakultetu je i na doktorskim studijama. Autor je romana Mrtvo poqe 2010. godine, i kwige pri~a Espirando; obe kwige objavqene su u Stubovima kulture. Bio je jedan od pobednika me|unarodnog konkursa za najboqu neobjavqenu kratku pri~u hrvatskog internet portala Bestseler 2007. godine i wegova pri~a Sivo sumorno ne{to na{la se u antologiji Da sam [ejn; iste godine dobio je i prvu nagradu za prozu na konkursu zrewaninskog ~asopisa Ulaznica. Nagradu Laza K. Lazarevi} za najboqu neobjavqenu pripovetku na srpskom jeziku osvojio 2009. godine pripovetkom 92

Slow Divers. Bio je jedan od finalista me|unarodnog konkursa Lapis Histriae u Umagu 2009. godine, sa pripovetkom Ru`a za Emiliju. Dobitnik stipendije Borislav Peki} za 2010. godinu. Zaposlen u kikindskoj gimnaziji, uredni{tvu kwi`evnog ~asopisa Severni bunker i kao urednik me|unarodnog festivala kratke pri~e KIKINDA SHORT. Biqana ]u}ko ro|ena je 27. februara 1979. godine u \akovu (Slavonija).

Pri~e i pesme objavqivala u ~asopisima: zEtna, Balkanski kwi`evni glasnik, Tre}i Trg, Satir (Srbija), Litkon, Kwigomat, Ka/Os, Cuntervievv (Hrvatska); kao i u zborniku izdava~ke ku}e Alma – Najkra}e pri~e 2006. @ivi i stvaru u Batajnici.

Branko ]ur~i} ro|en je 1980. godine u Somboru.

Diplomirao je na katedri za op{tu kwi`evnost i teoriju kwi`evnosti Filolo{kog fakulteta u Beogradu. Prvi je dobitnik nagrade \ura \ukanov biblioteke Jovan Popovi} iz Kikinde 2005. godine, nagrade za najboqu zbirku pripovedaka autora mla|eg od trideset godina za rukopis naslovqen Vetrewa~a.

Zastupqen je u antologijama Najkra}e pri~e 2003, 2004 i 2005, te u zbornicima kratke pri~e Dowa strana pri~e, Vrata moje pri~e, Alisa u zemqi pri~a; zbornicima Najboqe pri~e iz reda za vize, Gradske pri~e 4 – Vodenica, Crte i reze 2, projektu beogradskog SKCa Re~ u prostoru i na internet portalima litkon.org, art-anima.com, knjigomat.com, prozaonline.com. Ure|uje list za kulturu Avangard.

Milo{ Foli} ro|en je 1984. godine u Zaje~aru. Od 2004. godine radi i studira u Beogradu. Apsolvent je svetske kwi`evnosti na Filolo{kom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radi kao operativni urednik 93

u Kwi`evnom listu od 2010. godine. Sredinom 2011. izdaje svoju prvu kwigu pri~a pod nazivom Sumrak ~ove~anstva. Izdavao je pri~e u brojnim doma}im ~asopisima poput Kwi`evnog lista, Kwi`evnim novinama i Pri~ama. Pi{e i kritike za Kwi`evni list.

Filip ^olovi} ro|en je 1978. godine u Beogradu.

Po vokaciji je televizijski rediteq.

Wegovi dokumentarni filmovi nagra|ivani su na doma}im i me|unarodnim festivalima.

Pi{e scenarija za igrane i dokumentarne serijale.

Objavio je kwige poezije Zemqa i krv (2002) i Kamena svetlost (2005) i roman U |avoqoj ko`i (2008).

Autor je Stubova kulture od januara 2008. godine. @ivi u Beogradu.

94

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Beograd : GORAPRES). 21 cm.

Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 95