Časopis Priča broj 15-16

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, jun-septembar 2011, godina V, broj 15-16 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za Izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi}

Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Gorapres“ – Beograd Na naslovnoj strani Autor mARTa Ki{ Butterer: Bele ~apqe vole {irinu neba, tehnika akvarel, 2011.

Na pole|ini Katarina Bunu{evac: Lutke iz serije radova Od Lutke do Li~nosti, 12x25cm, 2002.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Srpska pri~a XX veka (Prva sveska)

Beograd, jun-septembar 2011, godina V, broj 15-16

Sadr`aj

Simo Matavuq Beogradska deca

7 Dragana Vuki}evi} Beogradska deca – Simo Matavuq 16 Borisav Stankovi} Stanoja 33 Vasa Pavkovi} Borin Stanoja 39 Isidora Sekuli} Umor 45 Isidora Sekuli} Krug 57 Sne`ana Bo`i} Izlazak iz kruga 66 Petar Ko~i} Jelike i omorike 77 Nata{a Radenkovi} Petar Ko~i} izme|u simbolizma i impresionizma 82 Danica Markovi} Krst 89 Danica Markovi} Doziv ne~astivog 97 Kristina Stevanovi} Kratka proza Danice Markovi} – pri~a kao uto~i{te i kao klopka 109 Milica Jankovi} Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke 121 Milena \or|ijevi} Izlazak iz ti{ine 134 Dragi{a Vasi} Packo 141 Dragi{a Vasi} ^ast 145 Valentina Veqi} Rane pripovetke Dragi{e Vasi}a 152 Veqko M. Mili}evi} Mrtvi `ivot 159 Vesna Triji} Crni glasnik 186 Stanislav Vinaver Pri~e koje su izgubile ravnote`u 190 Dragana Beleslijin O neposlu{nom molekulu 224 O piscima

239

5

Simo Matavuq

BEOGRADSKA DECA

„...Jedva mogu da sedim od umora, a ho}u da pi{em; radije bih legla, ali se bojim da }e me ostaviti inspiracija. Ja upravo i ne znam {ta je to in-spi-ra-ci-ja, nego slutim da je to ona. [ta ho}u da pi{em? Odre|eno ne znam {ta, a ustvari sva{ta – nagomilalo se toga.

Kome ho}u da pi{em? Tebi! Ali kad bih pogre{ila natpis, ili bi se ove hartije izgubile, moglo bi podneti da bude upu}eno ma kome, kome prvom padne {aka, samo da je pismen, otprilike kao i mi, ja, ti, tetka, braca itd., na{ krug! A on? – zapita}e{. Svejedno bi mi bilo da ba{ pro~ita i on sve {to }e ve~eras od moje ruke pasti na ovu hartiju, sve {to }e iskreno, nezadr`ano, nestezano, recimo slobodno i ta~no, izi}i iz moje glave. Pazi dobro, ne ka`em da bi mi bilo milo ili da bi mi bilo krivo da on pro~ita ove zapiske {to }e sad pote}i kao bujica. Rekoh: svejedno mi je. Jer jedino i silno ose}awe koje me ovoga ~asa pro`ima to je: je m’en fiche! – i prema sebi i prema ostalima.

Ti, draga Lelo, nisi glupa, upravo ume{ duboko misliti, ali dosetqiva nisi. Imam na milijune dokaza o tvojoj bezgrani~noj naivnosti... Ti se nikad dosetila ne bi da sam ovoga ~asa quasi! pijana.

Da, Lelice, neporo~nice, ja se jedva dr`im od sustalosti, uzrujanosti i pi}a. Pila sam mnogo {ampawca – koliko je dosta da stignem na domak pijanstva. Jo{ malo pa bih pre{la granice, a onda, pravo da ti ka`em, gnu{ala bih se sama sebe i ne bi izi{lo ovo {to }e izi}i. Ovako u`ivam, jer, kao {to zna{, uop{te – veliko je u`ivawe i}i putem poroka, pa se zaustaviti i trgnuti u wegovoj blizini... Ti to ne zna{? Kao da te 7

~ujem gde ka`e{: „Ne razumem ja to“. – A da {ta je drugo, molim te koketovawe, flertovawe, kovitlawe u zagrqaju kavaqera pri igranci, ~itawe razdra`qi vih lektira, posmatrawe razdra`qivih slika i tako daqe – {ta je no doprimicawe takozvanom poroku! Ja sam dakle danas, sem ostaloga, oku{ala i nov sport u tome, pila sam „sos velika mera“.

Oh, da zna{ kako mi ne`na toplina ispuwa grudi, kako se ose}am laka, kako je ve} sad nestalo dremqivosti. Silni utisci dana{weg dana prosto dre~e, ho}e da izlaze i na hartiju se utvrde, a povrh svega, ponavqam, pro`eta sam neograni~enom iskreno{}u, dakle u jedinstvenom Stimmung-u. Zar ne bi bila {teta propustiti ovaku zgodu? Ta koliko ste me puta ti, Mica, tetka i sve ostale i svi ostali nagovarali da se jednom re{im da napi{em ne{to, ali kad budem u {timungu.

Evo me u wemu kako nikad nisam bila, kako se nikad nadala nisam.

Najlep{e je to {to ni pomi{qala nisam na ovo pisawe kad sam se malo~as vra}ala ku}i. Uop{te, ulaze}i u ku}u, nikakvih misli ni ose}awa imala nisam, do jednu jedinu neodoqivu `equ da se {to pre svu~em i legnem. I moj blagoverni, koji eno u trpezariji ~ita novine i ~eka ve~eru, zacelo bi se ubezeknuo od ~uda da mu ne{to sune pa da svrati ovamo u moju spava}u sobu i da me zate~e s perom u ruci? Jer sam mu rekla da jesti ne mogu, da sam mrtva sana. Zbiqa, {ta bi pomislio da me ovako zate~e? Vaqda {to i svaki mu` koga je `ena uverila „da je mrtva sana“, a ovamo pi{e. Gospode bo`e, da li bi me|u nama bilo malo dramati~ke scene, da li bi mi istrgao ove dosad nevine listi}e? Sumwam. I gotovo `alim {to do toga ne bi do{lo. I gotovo `elim da shvati... A kad bi zbiqa to bilo, kad bi pro~itao ove vrste, {ta bi nastalo? Ni{ta. Lani u ovo doba godine bilo bi ne{to drugo, preklani bilo bi mnogo, ali sad, nakon tri godine braka bez dece, nakon uzajamne sitosti, ne bi bilo ni{ta.

8

Dakle, jedva ve} da pre|em na pravi po~etak!... Gle! ^ujem wegove korake koji se ovamo pribli`uju. Ho}e li zbiqa ovamo svratiti?... Koraci se odmi~u. Siromah. Nervozan je. Mo`e biti da je u ve~era{wim novinama nai{ao na neku neprijatnu vest, na primer – naga|awe o diplomatskom razme{taju u kome je on ponovo presko~en. Ali ako nije to, nije mu ni do mene, ni do ve~ere, ni do ~ega, zbog jednog prostog i pozitivnog uzroka. Nema novaca. Sumwam da ima i jednu banku u {pagu. O tome sam uverena bila ~im sam ku}i do{la, ~im smo se videli, ina~e bi on bio razgovoran, i duhovit, i prili~no ne`an. Oprostio bi se sa mnom rekav{i: „Mila moja, ja }u malo izi}i“, pa bi se vratio u zoru, veseo ili kiseo, prema {ansi koja bi ga pratila u kockawu. Kocka je wegov `ivi bog, wegov razlog opstanka, wegova jedina radost, wegovo sve. Ah, {to nemam novaca, mnogo, mnogo novaca, pa da ga iznenadim, da mu ga bacim preda w, da mu viknem: idi u`ivaj. Ne znam {ta mi je? Taj prohtev do|e mi ve~eras prvi put; a ina~e wega mrzim uvek kad doznam da je odnekud do{ao do para, a u`ivam kad vidim kako se mu~i i petqa zbog prolongirawa menica. A ve~eras, da mogu, ~ak bih i isplatila wegove menice, {to nije mala `eqa, a {to bi bilo u`asno velika stvar. I sad se pitam otkuda mi taj prohtev? Da nije nagli navratak nekada{wih ose}awa prema wemu? Ne. Nije. ^ini mi se da bih tim ludim postupkom unekoliko osvetila mu se, unizila ga...

Dakle, da svr{im ovaj odeqak; on }e sada ne{to mrmoqiti, dosta piti, pro~itati jo{ {togod iz novina, zatim }e u svoju lo`nicu, gde }e na krevetu, mo`e biti do zore, ~itati kriminalne pri~e. To mu je jo{ jedino u`ivawe posle kocke. A mi imamo dve lo`nice, ba{ kao kakvi velika{i, samo {to nemamo dosta soba za sve potrebe.

Budi bog s nama, {ta ja ovo tebi pri~am, draga Lelice, koja sve zna{ kao i ja, samo {to sve ne veruje{?!

Ba{ je glupo ispalo, a sad }u se, evo, skoncentrisati i 9

pri~ati moje dana{we do`ivqaje; dakle – ono {to ne zna{.

Nego pre toga, napomenu}u jo{ ne{to {to }e ti tako|e biti obi~no i banalno. Sino} kad smo posle ve~ere ja i on kona~no re{ili da ja sama idem na svadbu Emilijinu, bila sam ne samo potpuno indiskretna nego ba{ i protivno tome, onako otprilike kao kad po du`nosti moram da idem na kakav parastos ili pratwu, ili da u~inim ili da vratim pohodu. \avo bi ga znao!

Posledwih meseca jo{ sam nekako najradije i{la na pratwe, ali i to mi se odbilo od srca. Ta ima li {to dosadnije i bednije od na{ih `urova, prstenova, svadbi i ostalih skupova kako god ih zvali? To jest dosadnije i banalnije meni, a sve ostale imaju potpuno pravo da u`ivaju gde u`ivawe nalaze. Ja im ne zavidim, nego ih prosto prezirem... Dakle, predstoji mi da izdr`im jednu beogradsku svadbu, a hvala bogu, izdr`ala sam ih dosta. Ve} su mi pred o~ima tipovi upara|eni, oki}eni ruzmarinom, u licu prepodobni; ve} znam unapred da }u se gotovo sa svima morati zdravi ti, qubiti, upoznavati, govoriti o mladi i mlado`ewi, o drugim bra~nim kombinacijama; znam kako }e mi biti dosadna beskrajna ceremonija u crkvi, kako }e mi prijati oni popovski gavranski glasovi, ono wihovo izmotavawe, {to oni zovu, ~ini mi se, „~inodjejstvije“, ono skakutawe po crkvi mladoga sitnoga |akona, koji je u zlatotkanoj ode}i kao detli}, i tako daqe. Jedino vo`wa na otvorenim kolima, ako bude blago vreme, {to mi mo`e prijati.

Ali otkud blago vreme u oktobru?

A da! posle vo`we setih se i braca-Mite i pitah se da li }e i on biti na svadbi Emilijinoj? Kao ro|ak, trebalo bi. A po{to nije o`ewen, te ne mo`e poslati `enu, prisustvova}e li~no. Mogu}no je da }e se pridru`iti meni u kola, da mi ~ini dru{tvo, a da ne tro{i za druga, {to su dve koristi dvoma... Zbiqa, {ta je s tim mladim ~ovekom od toliko vremena, kao da je u more utonuo. ^ula sam da je pre deset dana prokockao veliku 10

sumu, ali obi~no posle takih katastrofa on bi tra`io utehe u familiji, to jest u ostatku familije, to jest kod nas, svra}aju}i na kafu ili ve~eru. Da nije {to drugo? Da se nije zaqubio? Oh, oh, to bi bilo famozno.

Mita i qubav! Znam da nije nikada mario za brata, kao ni on za wega, ali mi se ~inilo da ne{to mari za mene.

Jednom ~ak... – ali to spada sasvim na drugi list. Tek na{ Mitica odbio se sasvim od nas.

Eto, draga Lelice, ja odoh na drugi po~etak po~etka, a nikako na stvar. Evo podvikujem sama sebi tri puta: na stvar! na stvar! na stvar! I prelazim na opis svojih do`ivqaja i utisaka dana{wega dana.

Kakav dan! Zaista kakvih je malo izme|u wih 5000 {to sa~iwavaju moj `ivot! (Izra~unala sam da ih je proteklo toliko otkad sam se kao {iparica prvi put zaqubila, a vreme pre toga smatram kao razliveni bleduwavi predgovor kakvom na{em nau~nom delu.) Dana{wi delak `ivota po svojoj intenzivnosti vredi mi za nekoliko dobrih pre|a{wih.

O~ekivala sam groznu dosadu, kao {to ti rekoh, i po{la sam toj dosadi u susret sa mirnom odlu~no{}u, koja najvi{e podgriza `ivce. Me|utim, o bo`e milostivi, desilo se jedno ~udo, pravo ~udo, od polaska iz ku}e do povratka u ku}u u`ivala sam kroza svih pet ~ula, u`ivala sam bezmalo svakom `ilicom koja je na to namewena ili nam se ~ini da je na to odre|ena. To mi iznena|ewe priredi sudbina ili, ako ho}e{, moji suvi{e napregnuti `ivci. To je stara stvar, staro iskustvo sva~ije, da se ~ovek najboqe provede kad ima razloga da to najmawe o~ekuje. Ali bi}e da i sudbina ima svoju re~ i u tome. Ti zna{ koliko sam ja naklowena tome verovawu, a ve~eras ba{ nekako plivam u misti~nim strujama. Po svoj prilici, u nizu dana koji su nam odbrojani sudbina odabere i odredi one u kojima }emo se mi ose}ati sre}ni. Svejedno je kakav }e biti uzrok te na{e sre}e, da li }e on po va`nosti svojoj biti u skladu sa posledicama, da li }e, po merilu qudskom, mo}i i 11

izgledati kao roditeq sre}e. Sve je to ni{ta. Glavno je da smo mi zadovoqni.

Rekoh ti da qudi imaju dane odre|ene, a sad se setih brojanica na{eg starog verou~iteqa – onoga starca, zna{, sede brade i svetiteqskog lica, koji je neko vreme zamewivao na{eg mladog elegantnog popu? Se}a{ li se kako nam je starac s dosadom obja{wavao dosadne i nerazumqive stvari, a dok je vr{io taj svoj glavni posao, on je u isto vreme radio i ne{to sporedno, prebirao je svoje duga~ke brojanice. Ja ga nisam slu{ala, ali sam pa`qivo posmatrala {ta rade wegovi suhi prsti, dakle, meni je wegov glavni posao bivao sporednim i obratno; uzgred budi re~eno, tako sam shvatila i sve svoje takozvane du`nosti. Lagano, ravnomerno spu{tao je stari popa zrno po zrno, i ona ~iwahu: cak, cak, cak. U duga~kom nizu crnih zrna be{e i nekoliko belih, od sedefa, ne{to krupnijih. Sve mi se ~ini, bilo ih je svega {est – na svakih deset crnih drvenih po jedno belo sedefno. I kad bi star~eva dva prsta napipala sedefno, nesvesno bi se zadr`ala i s nekom milo{tom pipkolila.

Jesam li ja na stvari? Nisam. Sve jednako na predgovoru. A sad je ve} krajwe vreme.

Dakle, mila Lelice, slu{aj – upravo ~itaj.

Osvanuo je jesewi dan vedar i hladan, ali bez vetra Pred ku}om ~ekahu ve} kola. Na prvi pogled vidim da su kowi dobri, kola ~ista, ko~ija{ trezan, obrijan i prili~no odeven. To me smesta odobrovoqi. Kowi pojuri{e, a studen vazduh po~e mi mlaziti po obrazima, {to mi je bilo ugodno, {to me jo{ ve}ma odobrovoqi.

Umotah se boqe u bundu i namestih boqe ogrta~ preko kolena. Kad besmo na prvom rogqu, videh gde nam ide u susret ~ovek u cilinderu, sa uzdignutom jakom od kaputa, malko pognut, ne ba{ ~vrst u hodu. Ni posumwala nisam da bi to mogao biti braca, ali be{e on glavom i nogama. On stade i mahnu glavom, a ja gurnuh ko~ija{a i naredih da zadr`i. Do|e mi da se slatko nasmejem, i 12

nasmejah se. On u|e s nategom i sede pored mene. Ja pogledah wegovo ispijeno lice, utonule o~i sa modrim kolutima pod wima, i mesto tolikih drugih pitawa koje bi imala da mu obratim, mesto onog najprostijeg, najprirodnijeg o zdravqu, zapitah: Kad si legao?

Nisam ni legao – odgovori on sa bla`enim osmehom, pa zadr`a pogled na mome licu i u~ini mi se da se malo ~udi. Ja nastavih pitawa: A kako si pro{ao?

Odli~no – veli on... – Dobio sam osamdeset banki. A zna{ li ti, sna{ice, da mi nikad tako lepa nisi izgledala. Tako mi boga. [ta radi onaj na{ Mrcailo?

Radio bi {to i ti da ima para. Pa kako }e{ ti mo}i izdr`ati neispavan?

Lako kad sam dobio. Pristajem da ne spavam do kraja `ivota samo neka me ovako prati {ansa.

A, tako? Dakle, ti si srebroqubiv! A nije ono {to svi tvrdite u nekim sve~anim trenucima da je pravome kockaru do kocke, a dobitak ili gubitak da su stvari sporedne.

Nije. Koji su to svi?

Pa ... svi... vi... svi, beogradska deca.

I ti si beogradsko dete.

I ja sam. Ne odri~em. Ali da ti doka`em da ja shvatam taj naziv u potpunom wegovom zna~ewu, doda}u; mnogo je dece ro|eno u Beogradu, ali je malo beogradske dece kako to treba razumeti!

Dobro si polo`ila ispit. No treba da zna{ da su mu{karci stra{ni kockari, a prema ostalom apsolutno nemarni. @enske su povr{ne, prevrtqive, koketne, potro{qive i tako daqe. Mogu biti i lepe, prosto zalu|ivati svojom lepotom i gracijom. Ti si danas divno beogradsko dete.

Hvala na komplimentu, braca. Primam to kao istinu.

Budi pametan, ostani na tom predgovoru. Ili neka bar bude razmaka izme|u toga predgovora i po~etka dela.

13

Zbiqa je to pametno. Govorimo, dakle, privremeno o ~emu drugom.

Ne govorimo ni o ~emu, nego se malko asupiraj da se ne{to osna`i{.

Eto tako zapo~esmo, draga Lelice. Braca nije ni dosad bivao druk~iji sa mnom nasamo. Ali ovoga puta umeo je, ono {to se ka`e, „podvla~iti re~i“ izrazom glasa, a osobito o~iju, {to je davalo neku novu dra` wegovoj drskosti.

Sve su radwe bile zatvorene. Po ulicama hitao je silan svet u sve~anom ruhu. Pred mladinom ku}om zatekosmo vaqda pedeset kola. Ku}u ti poznaje{ dobro.

Trem, hodnici, sve sobe behu prepune sveta, prosto zagu{eno. Jedva se progurah do Emilije, koja mi se u~ini bo`anstveno lepa u belini sa belom koprenom.

Izqubismo se srda~no, pa se cmoknuh i sa starim, i sa starom, i bog te pita s kim jo{. I mlado`ewa, Herr Doktor, sa svojim soldatskim licem i dr`awem i praznim germanskim o~ima, u~ini mi se gibak, `iv, pun temperamenta. Prosto, ja sam bila kao obajana, sve mi se ~inilo neobi~no lepo, milo. Po~eh se stra{iti same sebe.

Tiskaju}i se ponovo kroz gomilu da prokr~im sebi puta, da do|em do ~ista vazduha, na samom vrhu stepenica padoh na grudi bracine i na{a se usta sastado{e.

Nalazim da je najboqe da ti taj prosti doga|aj tako prosto ukratko ispovedim.

Sad bih ti mogla vazdan dokazivati i zakletvama potvr|ivati kako je to bilo nenameravano, neo~ekivano, fatalno, nesvesno i – kako god ho}e{. Ali glavnije od svega toga da kad sam gotovo u nesvesti tr~ala niz stepenice, da nisam ose}ala ni trunke kajawa ili stida, kao {to ti doista o~ekuje{ da }u re}i. Ne, draga moja Lelice, jedva sam ~ekala da se ponovo zgoda dade da do|em do poqupca, i to, ako je mogu}e, u istoj onakoj opasnosti da mo`emo biti uhva}eni na delu. Jer zamisliti ne mogu na{ prvi poqubac u osamqenosti, u pot14

punoj slobodi, kao {to bi mogao biti u na{oj ku}i. Ne, ne, to bi mi bilo odvratno, to bi bilo prosto nemogu}no bez Emilijine svadbe. Naravno, re~ je o prvom poqupcu.

Crveni, pla~i, drhti od sablazni i od ogor~enosti, mila moja Lelice, ali primaj istinu, istinsku istinu, golu, nagu, kakva je najsilnija. Ti si ro|ena u Beogradu i od roditeqa Beogra|ana, ali nisi „beogradsko dete“ u onom zna~ewu kakvo mu se ~esto daje, ali koje mnogi ne razumeju. [ta da ti daqe pri~am?

Odvezosmo se ka crkvi. Na{a kola behu tre}a iza mlade. Nas dvoje re~i ne progovorismo, – gledasmo na stranu, ali se pod pokriva~em dr`asmo za ruke i lomqasmo prste.

Bo`e, divan li je Beograd! ^iste li su ulice, lepe i skladne zgrade, svet pitom i ukusno odeven! Puno li je pesni~kih uspomena koje na svaki korak vaskrsavaju!

A na{a katedrala, remek-delo umetnosti i spoqa i iznutra! Na{i sve{tenici, na{ mladi |akon, kako dolikuju veli~anstvu mesta i obreda! A nad mladim parom lebdi bra~ni an|eo dr`e}i pune ruke cve}a!

Wih dvoje od postawa su jedno drugom su|eni pa se na|o{e i stopi{e u jedno savr{eno idealno bi}e. Jo{ da mi je razumeti one svete re~i i pesme {to se razle`u pod zapaqenim polijelejem! Jo{ da mi je prikupiti ~iste `eqe mladi}a i devojaka u venac sakupqenih oko mladenaca – da mi je sve to ujedno sastaviti pa predati an|elu bra~nom!

U velikoj gostionici jelo je bilo izvrsno, draga moja Lelice. Op{te raspolo`ewe bilo je da ne mo`e boqe. Kao {to ti u po~etku rekoh, ja sam pila {ampawskoga, mnogo.

Posle jela nastala je igranka. Ja sam igrala sa mnogim, a naj~e{}e sa bracom. I svakog puta na|osmo na~ina da se pribli`imo jedno drugom na onaj na~in kao {to je bilo na vrhu stepenica.

Daqe ne mogu, mila moja Lelice, savlada me san.

15

Dragana Vuki}evi}

BEOGRADSKA DECA – SIMO MATAVUQ

Za Jovana Skerli}a „moderni realista“, za Milana Ka{anina „prvi pravi urbani pisac“, za Andri}a „majstor pripoveda~“ pred kojim, svakim novim ~itawem on pola`e ispit, Simo Matavuq ve} za `ivota stekao je status pisca klasika1. Najmawe saglasnosti bilo je u proceni estetske vrednosti wegovih beogradskih pripovedaka. Skerli}eve zamerke se mogu svesti na dve: a) Matavuq jednostrano i tendenciozno prikazuje Beograd, b) budu}i da nije ro|en u wemu, ne uspeva da uhvati wegovu neodre|enu, neustaqenu fizionomiju ni mladi}a ni odraslog ~oveka2.

U polemi~no intoniranoj studiji, Milan Savi} ne samo {to brani Matavuqa od optu`bi da je tendenciozno pesimisti~an u oslikavawu beogradskih tipova („{to u wima nema ne mo`e pisac ni ista}i, ve} ako ho}e da izmi{qa i razno prikazuje“) ve} ga pridru`uje piscima koji u svojim delima prikazuju „porok u svim menama“ („Tako i Matavuq, tako i svi ostali pisci, jer im u tromom `ivotnom testu treba kvasac greha ili bar zablude a svakako zapleta.“)3 Ono {to Skerli} osporava (Matavuq kao „moralni istorik grada“), Savi} isti~e daju}i i sam portret tipi~nog Beogra|anina „nemiran, prevrtqiv, ne klone se vica ali nije vedre }udi“4. Milan Ka{anin u studiji Uskok, koja asocira na istoimeni Matavuqev roman ali i na wegovu „skita~ku }ud“, pronicqivo zapa`a da nasuprot primorskim pri~ama „u kojima je zainteresovan memorijom i simpatijama, a ne egzistencijom, on (Matavuq, prim. aut.) beogradske pri~e pi{e po neposrednom opa`awu i sa kriti~kom sumwom“ i zakqu~uje: „Beograd je u wegovim spisima mra~an ne zbog 16

toga {to je Beograd zbiqa takav, nego {to je mra~an onaj koji nam o wemu pri~a“.5 Beogradskim pri~ama visoku umetni~ku vrednost priznaju i na{i savremenici Vidosav Stevanovi} ili Mirko Kova~ staju}i u red ~italaca koji poput Ka{anina tvrde da beogradske pri~e „skladno{}u proporcija ne zaostaju za primorskim a misaono{}u ih prevazilaze“.

Matavuqeve zbirke ukazuju na nizak stepen selektivnosti samog pisca (u neposrednom susedstu su se na{le pri~e visoke umetni~ke vrednosti i one u kojima Matavuq „grubo slika po modelu“ (Ka{anin). Za `ivota pisca u zbirkama neobjavqena pri~a Beogradska deca izdvaja se u svim prikazima kao antologijska. I dok su jedni u woj videli „po~etne akorde beogradskog romana“ (Ka{anin), drugi su je stavqali u red pri~a sa mopasanovskim si`eom. (Po mi{qewu Gvozdena Erora beogradske pri~e nisu „u pripovednoj oraganizaciji ukazivale na nove puteve iako je izgledalo da ta proza tematski {iri uske okvire tada{we na{e pripovetke i da delom anticipira elementima iracionalnog i tragi~nog novija kwi`evna strujawa“.6) Osvrt na razli~ita tuma~ewa beogradskih pri~a, napose pripovetke Beogradska deca, u~inio nam se dovoqno inspirativnim da preispituju}i tu|a mi{qewa preispitamo i svoja.

U naslovima, ~e{}e podnaslovima realisti~kih pripovedaka, romana, zbirki, ~ak i pesama, ne samo kao tematska odrednica ve} i kao signal karakterizacije junaka, u~estalo se javqaju sintagme tipa – iz seoskog, gradskog, palana~kog `ivota, ili geografski odre|enije – iz `ivota Crne Gore, Beograda, Primorja, Srema, Banata, Srbije… Zamene tipa iz `ivota Crne Gore – iz `ivota Crnogoraca ukazuju na metonimi~nost iskaza i bitnu odliku realisti~ke motivacije junaka (on se obja{wava ne samo karakterom, nasle|em, ve} i sredinom iz koje poti~e). Imenica deca stilski je obojena – budu}i da se radi o odraslim qudima, ona u sebi nosi izvesnu enigmati~nost, konotaciju pejorativa ili hipokoristika.

17

Odgovor na pitawe ko su beogradska deca daje se eksplicitno u dijalogu (junakiwa M. i Braca): „I ti si beogradsko dete. – I ja sam. Ne odri~em. Ali da ti doka`em da ja shvatam taj naziv u potpunom wegovom zna~ewu, doda}u mnogo je dece ro|eno u Beogradu, ali je malo beogradske dece kako to treba razumeti. – Dobro si polo`ila ispit. No treba da zna{ da su mu{karci stra{ni kockari, a prema ostalom apsolutno nemarni. @enske su povr{ne, prevrtqive, koketne, potro{qive i tako daqe. Mogu biti lepe, prosto zalu|ivati svojom lepotom i gracijom. Ti si danas divno beogradsko dete.“7

Iskazi variraju pojedina~no u op{te i op{te u pojedina~no, sintagma beogradsko dete (singular) priziva naslovnu beogradska deca (plural) i time demaskira autorski glas. Iako dobro maskiran, on se ipak ~uje. Sa wim se susre}emo u onom trenutku kad postavimo pitawe ko stavqa junakiwin iskaz pod znake navodnika. To je autorski glas koji nije dramatizovan, ali koji uspostavqa izvesnu distancu prema iskazu junakiwe. Junakiwino pismo vi{e nije ispovest ve} ilustracija i dokaz, fragment celine, pojedina~no kojim se dokazuje tipsko, a to tipsko ironizuje. Name}e se pitawe u ~emu otkrivamo pejorativnu obojenost iskaza beogradska deca kada ga junakiwa druga~ije kontekstualizije (weno priznawe nije obojeno kajawem, nema efekat emocije ve} konstatacije). Poput Igwatovi}a, Matavuq je majstor privida, dobrog maskirawa razli~itih govornih `anrova u iskazu jednog subjekta. Razmotrimo polifoni~nost wegovog prvog lica, vi{ezvu~je glasova pripisanih gospo|i M., koja po povratku sa svadbe pi{e pismo prijateqici Leli detaqno je obave{tavaju}i o na~inu na koji je prevarila mu`a sa svojim deverom.

Junakiwa pi{e o samom pisawu (maska autorskog ja), o ose}awima (lirsko ja), o doga|ajima (epsko, narativno ja), uspostavqa komunikaciju sa prijateqicom (dramsko, dijalo{ko ja). Prvo se ogla{ava lirsko ja. Ono zahteva potpunu predanost, identifikaciju sa junakiwom sada i ovde, sa stawem umora i pripitosti i emocijama uzru18

janosti i uzbu|enosti iz kojih se rasprskava wena pri~a.

Liku o kome ni{ta ne znamo prepu{teni smo bez ograde, preciznije, sa vrlo dobro maskiranom ogradom. Me|utim, Matavuq izlagawe ne osmi{qava kao ispovest junakiwe. Stavqaju}i je u poziciju nekog ko se obra}a drugome, on pismo udaqava od dnevnika ili unutra{weg monologa. Umesto zatvorenog komunikacijskog lanca u kome su po{iqalac i primalac poruke stopqeni u jednoj li~nosti, pisawe i ~itawe introvertni, on stavove, utiske, namere junakiwe upu}uje drugom. Wegova junakiwa pisawem ne spoznaje sebe (svoje emocije). Gospo|a M. sebe zna (sama se identifikuje kao beogradsko dete).

Izbor dramskog ja odli~an je primer estetske motivacije wenog egzibicionizma. Junakiwino u`ivawe u grehu (to povi{eno uzbu|ewe lirskog subjekta koji te`i da se izrazi, oslobodi tenzije) poja~ano je `eqom da sablazni, ostavi jak utisak na drugoga i priznawem sopstvene amoralnosti izvojuje superiornost (dramsko ja). Ja usmereno prema sebi i ja usmereno prema drugom ujediweni su u jedno. U pojedinim iskazima (npr. „jedino i silno ose}awe koje me ovog ~asa pro`ima to je: je men fiche! i prema sebi i prema drugima“8) te{ko ih je razgrani~iti. Lirsko i dramsko ja omogu}avaju autoru da pozicionira junakiwu u trenutak sad i ovde i da sam ~in pisawa (bar potencijalno) ulaskom wenog mu`a dovede pod znak pitawa. Koraci koji se primi~u i odmi~u, nisu samo konotatori mimeze (nisu tu da bi se ~uli i proizveli efekat realnog). Oni prete da pri~u dovedu na samu granicu opstanka (dramska tenzija je proporcionalna ja~ini zvuka). Wihovim nestankom pri~a se vra}a u sigurnu luku. Od uspe{nog dramskog rekvizita preobra`avaju se u motivacijski signal – idealan primer estetske motivacije potencijalnih asocijativnih pri~a u ~ijem je sredi{tu junakiwin mu`. U trenutku kada po~ne da pi{e o onome {to joj se dogodilo na svadbi, junakiwin glas se podvaja. Pripovedawe u prvom licu nije ni{ta drugo do maskirano pripovedawe 19

u tre}em licu, ono pripovedawe koje ~uva epsku distancu prema doga|aju i liku. Kod Matavuqa vremenska distanca izme|u onog koji pi{e i onog kome se doga|a minimalna je – junakiwa se upravo vratila sa svadbe. Matavuq se ne bavi rekonstrukcijama onoga {to je bilo, kod wega ono {to je bilo konstrui{e ono {to je sada i obratno, onim {to je sada tuma~i se (osmi{qava) ono {to je bilo.

Na dijahronijskom planu pre{ao se ogroman put od ja koje zamewuje on do ja koje sebe izra`ava. Inkluzivni potencijal Matavuqeve Ich forme je ogroman. Ovo ja nagove{tava dramati~nost ja u romanima toka svesti.

Doga|awe je sve`e, zavr{ava se u trenutku kada junakiwa poku{ava da ga verbalizuje, {tavi{e, samo doga|awe rukovodi smislom. Amplituda je smawena, vreme i prostor nekad i vreme i prostor sada su pribli`eni, epska distanca umawena, trenutku sada i ovde pridat ve}i metamorfozi~ni potencijal. Junakiwa je stavqena u poziciju da upore|uje, kontrastira, mewa ono {to se zbilo onim {to se zbiva, da doga|aj suprotstavi pisawu.

Brze promene objekta naracije – ono {to se desilo na svadbi (utisci), ono {to se sada de{ava (stawe), ono {to bi moglo da se desi junakiwi i wenom mu`u (`eqa) – uverqivo su sprovedene upravo uspe{nim varirawem epskog, dramskog i lirskog ja9. Granica izme|u razli~itih ja potcrtana je i glagolskim vremenima – prezent (kao i deiksi „ovog ~asa“, „ve} sada“) ukazuju na subjekat koji pi{e, perfekat na subjekat kome se de{ava, potencijal na subjekat koji `eli i o~ekuje.

Matavuq je formom pisma uspe{no u prvo lice sintetisao i dijalo{ko ti oslikavaju}i kroz subjekat koji pi{e i subjekat koji ~ita. Pi{u}i o epistolarnoj formi @an Ruse prime}uje da „glas kome se obra}a, a koji ne ~ujemo“ za ~itaoca je poput kriptograma10. Nekoliko adresata apostrofira se u pismu gospo|e M. Ono je adresovano na prijateqicu Lelu. Potencijalni ~italac mo`e biti i mu`. On je u blizini junakiwe dok pi{e („eno u trpezariji ~ita novine“), ona mo`e ~uti wegove 20

korake i zamisliti ga kako ~ita „ove vrste“. Na tragu smo dobro poznate fabule – prevareni mu` pronalazi pismo i otkriva prevaru. Me|utim, klasi~ni si`e je redukovan na signal, naracija svedena na mogu}nost: „da li bi me|u nama bilo malo dramati~ke scene, da li bi mi istrgao ove dosad nevine listi}e… a kad bi zbiqa pro~itao ove vrste {ta bi nastalo? Ni{ta.“11 Pri~a se gradi u potencijalu kao artikulacija junakiwine `eqe („gotovo `alim {to do toga ne bi do{lo“), ali adresat/suprug vra}a je u ti{inu. Za{to do drame ne dolazi, za{to ona ostaje na nivou znaka, minus prisustva jednog si`ea? Neuobi~ajena indiferentnost mu`a prema `eninoj prevari u nastavku pisma se motivi{e: „Lani u ovo doba godine bilo bi ne{to drugo, preklani bilo bi mnogo, ali sada nakon tri godine braka bez dece, nakon uzajamne sitosti, ne bi bilo ni{ta.“12 U jednoj re~enici Matavuq varira ontolo{ki status pri~e – od pri~e doga|aja preko pri~e zamisli do smrti pri~e. Junakiwa ne uspeva da izazove mu`a, komunikacija sa wim nije uspostavqena. Prevara je izgubila snagu dramskog zapleta, ali dramski intenzitet nije nestao. Umesto potencijalne drama s prevarenim mu`em kao protagonistom, junakiwa osmi{qava novu pri~u i postaje protagonistkiwa drame o osvetoqubivoj `eni. Ona pri`eqkuje novac („Ah, {to nemam novce, mnogo novca, mnogo…“) da bi wime platila ose}awe sopstvene superiornosti, da bi bila prime}ena jer je prevara jo{ uvek ~ini nebitnom13. Osveta ne uspeva da pre|e granicu `eqe a junakiwa od superiorne heroine postaje tragikomi~an lik.

Wen glas osvetnice se iznova vra}a u ti{inu a pri~a o osveti dobija status ma{tarije. Finali su u ~ehovqevskom dramskom stilu: „Dakle, da svr{im ovaj odeqak, on }e sada ne{to mrmoqiti, dosta piti, pro~itati jo{ {togod iz novina, zatim }e u svoju lo`nicu, gde }e na krevetu, mo`e biti do zore, ~itati kriminalne pri~e.

To mu je jo{ jedino u`ivawe posle kocke…“14 Kao kod ^ehova, radwa poseduje dramski intenzitet, junakiwa 21

dramsku uverqivost, a onda se uvodi „`ivot“ koji sve vra}a u ni{ta i svojom indiferencijom ~ini i junaka i wegov ~in tragikomi~nim15. Me|utim, Matavuq ne}e ostati na „mekosti tonova, nejasnosti konture, suvi{nim potankostima, kapricioznoj nesvr{enosti, {to sve tone u nekakvu maglu bezrazli~ja“16. ^ehovqevskom finalu on kontrastira Mopasanov17.

Po{to je dijalog sa mu`em ostao potencijalan, gospo|a M. se preusmerava na drugog adresata, onog od koga o~ekuje da }e je ~uti. Izbor korespondenta je indikativan. To nije neko ko joj je najbli`i, na primer Braca ili mu`, i sami beogradska deca, ve} neko ko je u wihovoj okolini, ali druga~iji. Leli se pridaje status junaka koji se identifikuje samim ~inom ~itawa. Ona je u funkciji korespondenta ~ije se reakcije o~ekuju, nekog ko „crveni“, „pla~e“, „drhti od sablazni“, nekoga ~ija }e neporo~nost biti stimulator junakiwine pri~e. Pravi adresat je zapravo apostrofiran u uvodu pisma: „Kome ho}u da pi{em? Tebi. Ali kad bih pogre{ila natpis, ili bi se ove hartije izgubile, moglo bi podneti da bude upu}eno ma kome, kome prvom padne {aka, samo da je pismen, otprilike kao i mi, ja, ti, tetka, braca itd, na{ krug.“18 U otvorenom dijalogu sa beogradskim dru{tvom, junakiwa, posle prevare, po drugi put u`iva u poziciji skandal majstora. Motiv prevare i motiv bezo~ne junakiwe koja o prevari bez ikakvih moralnih skrupula pi{e dovedeni su u prirodno jedinstvo.

Doga|aj koji se zbio (ne koji se zbiva) omogu}ava tradicionalnu strukturu zapleta. Klasi~nim zapletom lak{e se uspotavqaju motivacijske veze jer se doga|aj zavr{io, dobio kona~nu konturu, junakiwa ga sa distance (kao sveznaju}i pripoveda~) posmatra. Pri~a koja sledi obiluje floberovskim detaqima. Intertekstualne veze sa Madam Bovari su tematske: vo`wa ko~ijama, prevara mu`a, poseta crkve (katedrale). Ne samo {to su sme{tene u isti ambijent, obe junakiwe su i u prenosnom smislu sli~no pozicionirane – u procepu izme|u dosade 22

i greha. Tu prestaje daqa sli~nost. Matavuq je za razliku od Flobera tendenciozan pisac jo{ uvek pod jakim uticajem prosvetiteqskog utilitarizma. On ne uzvikuje „Gospo|a M. to sam ja“. Wegova junakiwa ne poseduje nimalo romanti~nosti, nije pozvana na greh, ve} poziva na greh. U poroku, u izazovu, u skandalu je wen spiritus movens i te{ko ju je zamisliti sa bo~icom arsenika u rukama.

Ve} smo ukazali na neuobi~ajeni po~etak pisma. Umesto konvencionalne oznake adresata (Draga Lelice), pismo se stavqa pod znake navoda a zatim se trima ta~kama sugeri{e izostavqawe jednog dela teksta. Predato je u vlastitost nekoga ko ga rediguje, cenzuri{e, naslovqava. Pored ovih direktnih grafi~kih naznaka ekstradijegeti~kog pripoveda~a19, wegova prisutnost se otkriva i u junakiwinom glasu. Ve} u uvodnom pasusu ona raspravqa o inspiraciji i postavqa pitawa: „Ja upravo i ne znam {ta je to inspi-ra-ci-ja nego slutim da je to ona. [ta ho}u da pi{em? Odre|eno ne znam {ta, a u stvari sva{ta – nagomilalo se toga. Kome ho}u da pi{em?“20 Glas i intencija pisca potpuno su skriveni. „Iskreno, nezadr`ivo, nestezano, recimo slobodno i ta~no“ pripovedawe motivisano je pripitim stawem junakiwe (in vino veritas) i uzbu|ewem u kome se nalazi po povratku sa svadbe svoje poznanice na kojoj je prevarila mu`a.

(Motiv pijanstva, ponavqa se. Junakiwa mu daje simboli~no zna~ewe prepu{tawa i ni~im ograni~enog u`ivawa u `ivotu. Odgovor na pitawe {ta ho}u da pi{em Matavuq vra}a liku: „Silni utisci dana{weg dana prosto dre~e, ho}e da izlaze i na hartiju se utvrde, a povrh svega, ponavqam, pro`eta sam neograni~enom iskreno{}u, dakle u jedinstvenom {timungu“.21 Pisawe postaje unutra{wi imperativ da se iskustveno, do`ivqeno („nagomilalo se toga“) verbalizuje, da se odredi „ne znam {ta“ i opi{e „sva{ta“.22 Wime se uspostavqa komunikacija – sveti i izaziva, ali i se}a, osmi{qava, ozna~ava i vrednuje pro{lo.

23

Vi{e je primera transformacije lika u autora.

Junakiwa je ta koja samo pisawe pretvara u objekt pisawa, raspravqa o digresijama, poku{ava da pri~u „vrati na stvar“, da iznova organizuje svoju ispovest. Ona poseduje svest o napisanom – iz pozicije onog koji je do`iveo, stavqena je u poziciju onog koji o tome pi{e. Indikativna je u~estalost iskaza kojima ome|uje (uokvirava) umetnute pri~e: 1. Subfabula o mu`u osvetniku po~iwe iskazom: „Najlep{e je to {to ni pomi{qala nisam na ovo pisawe…“ 2. Subfabula o `eni osvetnici po~iwe iskazom: „Dakle jedva ve} da pre|em na pravi po~etak.“ 3. Subfabula o dosadnoj svadbi i susretu sa deverom po~iwe iskazom: „Budi bog-s-nama, {ta ja ovo tebi pri~am, draga Lelice, koja sve zna{ kao i ja, samo {to sve ne veruje{! Ba{ je glupo ispalo, a sad }u se, evo, skoncentrisati i pri~ati moje dana{we do`ivqaje, dakle – ono {to ne zna{.“23 4. Esej o sudbini i sre}i po~iwe iskazom: „Eto, draga Lelice, ja odoh na drugi po~etak po~etka a nikako na stvar. Eto podvikujem sama sebi tri puta: na stvar, na stvar, na stvar!“ 5. Glavna fabula po~iwe iskazom: „Jesam li ja na stvari? Nisam sve jednako na predgovoru. A sad je ve} krajwe vreme“.

Osim ovih grani~nih fabularnih iskaza, uvodnih i zavr{nih okvira koji se usecaju u junakiwin govor, indikativna su jo{ dva pomiwawa pisanog teksta, skretawa pa`we sa doga|aja na samo pisawe. Oba su simboli~nog zna~ewa i oba se slu`e starim pore|ewem kwige i `ivota. Jedan je u funkciji stilske figure (junakiwa vreme pre prvog zaqubqivawa, smatra „kao razliveni bleduwavi predgovor kakvom na{em nau~nom delu“), drugi ima dalekose`nije posledice i celokupni iskaz junakiwe dovodi do same granice opstanka. Diskurs o beogradskoj deci (ko su ona, ko im pripada) osmi{qen kao dijalog junaka nije dovoqno motivisan situacijom u 24

kojoj su se junaci na{li. Delovao bi neuverqivo da nije psiholo{ki motivisan junakiwinom potrebom da generalizuje stvari, da sebe vidi kao tip (beogradsko dete), ne izuzetak. U kojoj meri i sama junakiwa ose}a izvesnu izve{ta~enost, neprili~nost govora koji usporava ono {to se `eli, vidi se u na~inu na koji ga ona prekida. Bracinu re~enicu „Ti si danas divno beogradsko dete“ ona tuma~i kao uvod u pri~u koja sledi i koju jo{ uvek ne `eli da ispri~a. „Budi pametan, ostani na tom predgovoru.

Ili neka bar bude razmaka izme|u toga predgovora i po~etka dela (kurziv autorov).“24 Nije li nastavak prve re~enice zapravo otvoren poziv na greh i ne pravi li junakiwa wime most izme|u pri~e koju je zamislila (isplanirala) i wenog ostvarewa. Ne organizuje li i sama svoje pismo kroz ~itav niz odlagawa, subfabula koje prethode fabuli. Nije li weno „slobodno, nestezano“ pisawe zapravo odlagawe, pre}utkivawe ne~ega. Koliko potencijalnih drama ona ispisuje odla`u}i glavnu pri~u. Koju pri~u ona ostavqa neispri~anu, pre}utkuju}i ono {to se zbilo na ra~un onoga {to zami{qa da }e biti?

Ve} smo pomiwali klasi~ne dramske si`ee: tradicionalni motiv osvetoqubivog mu`a i pisma kao dramskog rekvizita i psiholo{ki zaplet u potencijalnoj (`eqenoj i neodigranoj) drami sa osvetoqubivom junakiwom i novcem kao dramskim rekvizitom. Kao potencijalni gradi se i tre}i si`e – odlazak na svadbu i susret sa Bracom. (U ovom prostoru fabulirawa nei`ivqenog, zami{qenog `ivota mo`e se otkriti jo{ jedna sli~nost sa Floberovom junakiwom ili, s wom tako|e pore|enom, Rankovi}evom seoskom u~iteqicom.) Izuzev jedne digresije (zami{qen susret s Bracom u kolima), subfabulama se potcrtava, intenzivira, kontrastira glavna pri~a.

(Sve tri digresije kompoziciono su razdvojene, uokvirene i motivisane komentarom maskiranog auktorijalnog pripoveda~a. Prva i druga ostaju u prostoru `eqe, tre}a (odlazak na svadbu) se ostavaruje, ali suprotno od o~ekivanog). Wihova estetska motivacija nije samo u 25

odlagawu detaqnog opisa doga|aja (prevare), produ`avawu dramske napetosti, ve} u wegovoj anticipaciji (prevara se kao u dobro komponovanim skandaloznim hronikama najavquje) i gradira. Stoga se motiv prevare ne}e pojaviti deus ex machina, ve} najavqen (psiholo{ki motivisan) upravo junakiwinim reminisencijama na stawe pre svadbe. Fabula je pripremqena subfabulama – susret sa Bracom je u funkciju mise en abyma.

U razvijenoj digresiji u kojoj se tematizuju o~ekivawa gospo|e M. od svadbe, junakiwa simulira neizvesnost, vra}a se u stawe pre prevare, razmi{qa kako }e izgledati svadba, da li }e se susresti sa deverom. Promena perspektive je nagla i ima jak u~inak na kontekst budu}ih zbivawa. Narator je ostao isti, ali se promenio fokalizator, gospo|u M. koja zna {ta je bilo, prekida gospo|a M. koja ne zna {ta }e biti. Dve razli~ite vremenske perspektive su stavqene u neposrednu blizinu.

Aorist se zamewuje prezentom, epska distanca nestaje, sti~e se utisak da ja koje se maskiralo u on prelazi sada u unutra{wi monolog. Unutar sopstvenog distanciranog iskaza, se}awa („A, da, posle vo`we setih se i bracaMite i pitah se da li }e i on biti na svadbi Emilijinoj“), junakiwa ~uje i citira svoje misli nekada: „Zbiqa, {ta je s tim mladim ~ovekom …“25 Junakiwa greh prvo ~ini u ma{ti. Greh se ne imenuje, ali se anticipira, sme{ta se u prostor wene `eqe, a `eqe u prostor pretpostavki: „Mogu}no je da }e se pridru`iti meni u kola, da mi ~ini dru{tvo, a da ne tro{i za druga, {to su dve koristi dvoma…“26 Zanimqivo je kako Matavuq uspe{no otkriva u govoru junaka ono {to on ne `eli da izgovori. Iako hipoteti~ko putovawe ko~ijom sa deverom junakiwa obja{wava {tedwom i dru`ewem, motivacija je druga~ija – osloboditi se dosade, „mirne odlu~nosti koja najvi{e podgriza `ivce“ i zadovoqiti svoju strast. [ta odaje junakiwinu `equ u govoru koji tu `equ poku{ava da sankcioni{e – upravo prelazak sa spoqa{weg glasa, onog koji pripoveda o 26

doga|aju i skriva, na unutra{wi glas, koji otkriva. Radi jasnosti nave{}emo deo teksta koji je i grafi~ki trima ta~kama odvojen od govora lika u koji je use~en: „… Zbiqa, {ta je s tim mladim ~ovekom od toliko vremena, kao da je u more utonuo. ^ula sam da je pre deset dana prokockao veliku sumu, ali obi~no posle takih katastrofa on bi tra`io utehe u familiji, to jest u ostatku familije, to jest kod nas, svra}aju}i na kafu i ve~eru. Da nije {to drugo? Da se nije zaqubio?

Oh, oh, to bi bilo famozno. Mita i qubav! Znam da nikada nije mario za brata, kao ni on za wega, ali mi se ~inilo da ne{to mari za mene. Jednom ~ak… ali to spada sasvim na drugi list.“ Pri~awe o pro{lom doga|aju, uprkos kratkotrajnom osamostaqivawu dramskog ja, pod strogom je kontolom junakiwe. Pri~a koja je pod cenzurom od krucijalnog je zna~aja za razumevawe teksta. Upotreba elipse, tamo gde o~ekujemo detaqno „slobodno, nestezano“ izlagawe junakiwe koja poput sveznaju}eg zna {ta je bilo, stvara neku vrstu zna~ewskog potresa i preusmerava na{u recepciju. Od ja kojem verujemo pre{lo se na ja u koje po~iwemo da sumwamo.

Ve} u prvoj re~enici otkriva se junakiwina zainteresovanost za devera. Indikativan je na~in na koji ga ona oslovqava „mladi ~ovek“. U pasusu koji prethodi navedenom, ona saop{tava ono {to adresat zna – wen dever je ne`ewa i na svadbi }e biti sam. Nije li seme greha ve} posejano. Ne li~i li selekcija junakiwinih misli na plan koji se bri`qivo od sebe krije. Umesto na svoju `equ, greh koji je isplaniran, junakiwa }e sve prebaciti na slu~aj, na ~udo, poku{avaju}i da se pred sobom opravda. („O~ekivala sam groznu dosadu… Me|utim, o bo`e milostivi, desilo se jedno ~udo, pravo ~udo, od polaska iz ku}e do povratka u ku}u u`ivala sam bezmalo svakom `ilicom koja je na to namewena ili nam se ~ini da je na to odre|ena“.)27 Verziranom ~itaocu dat je znak izme|u redova da junakiwina razmi{qawa, koja se 27

razvijaju u pravi mali esej – o ~udu, sudbinski odre|enim danima sre}e, epikurejskoj predanosti u`icima – stavi u ironi~ni kontekst. On prestaje da veruje junakiwinom glasu koji je sam sebe odao kao glas koji skriva upravo onda kada se poziva na svoj najve}i egzibicionizam – slobodno, nestezano pripovedawe.

Vratimo se ponovo na signale u tekstu koji odaju planirani greh. Unutra{wi glas u prvoj re~enici, ve} u drugoj smewuje spoqa{wi glas – umesto otvorenog erotskog poziva, junakiwa ono {to `eli prikriva onim {to ~uje. Matavuq je zakamuflirao jednu pri~u („Jednom ~ak…“) u junakiwin iskaz i ~itaoca stavio u ulogu detektiva koji treba da otkrije wen zaplet i rasplet, identifikuje junake. Narator te pri~e je glas koji probija ono {to je izgovoreno i konstrui{e pri~u od skrajnutih detaqa: on otkriva ranije susrete junakiwe sa deverom, wenu ulogu te{iteqice, wen strah i neizvesnost da li je `udwa obostrana („ali mi se ~inilo da ne{to mari za mene“), otkriva ono {to se de{avalo junakiwi da bismo razumeli ono {to ona planira.

Be`awem od onoga {to je bilo, namernim pre}utkivawem jedne pri~e, preusmeravawem sa emocija, `eqa, doga|aja, na uop{tena promi{qawa o hedonizmu, fatumu, determinizmu, junakiwa stavqa na sebe masku la`qivice, ~itav svoj iskaz dovodi pod sumwu. Ironijski procep izme|u lika i govora je napravqen zahvaquju}i ume{nosti pisca da samim govorom demaskira. Do gospo|e M. se sti`e samo slu{awem wenog glasa, bez pomo}i sveznaju}e pripovedne instance koja bi sa strane, komentarom rasvetqavala i kao na tacni „servirala junaka“.

Reminiscencijom na verou~iteqa, pozivawem Lele da se seti wegovih brojanica („na svakih deset crnih drvenih po jedno belo sedefno. I kad bi star~eva dva prsta napipala sedefno, nesvesno bi se zadr`ala i sa nekom milo{tom pikolila“), junakiwa ne samo da generalizuje hedonisti~ku filozofiju (izbor sve{tenog lica indikativan je) i time pravda ono {to joj se desilo (eksplicitna 28

motivacija uop{tavaju}eg tipa: svi qudi, makar bili i sve{tena lica, u `ivotu tra`e u`itke pa tako i ja), ve} be`awem u {to daqu pro{lost be`i od same sebe, od opasne granice samopriznawa i samospoznaje. Wu }e zaogrnuti pla{tom ~uda, slu~aja, fatuma, osloboditi se krivice, stvoriti prostor da prizna greh, ne i kajawe. („Sad bih ti mogla vazdan dokazivati i zakletvama potvr|ivati kako je to bilo nenameravano, neo~ekivano, fatalno, nesvesno i – kako god ho}e{. Ali glavnije od svega toga da kad sam gotovo u nesvesti tr~ala niz stepenice, da nisam ose}ala ni trunke kajawa ili stida, kao {to ti doista o~ekuje{ da }u ti re}i.”)28 Ostvareni susret sa Bracom u potpunosti mewa predznak svadbe. Pri~e zami{qena/ostvarena svadba grade se po principu dosledno razvijenog kontrasta. Nave{}emo neke: 1. svadba i pogrebni ritual, s jedne strane, asocijacije na bo`ansko ven~awe, s druge strane („Sino} kad smo posle ve~ere ja i on kona~no re{ili da ja sama odem na svadbu Emilijinu, bila sam ne samo potpuno indiferentna nego ba{ i protivno tome, onako otprilike kao kad po du`nosti moram da idem na kakav parastos ili pratwu, ili da u~inim ili vratim pohodu. \avo bi ga znao! / „ A nad mladim parom lebdi bra~ni an|eo dr`e}i pune ruke cve}a… Jo{ da mi je prikupiti ~iste `eqe mladi}a i devojaka u venac sakupqenih oko mladenaca – da mi je sve to ujedno sastaviti pa predati an|elu bra~nom.“ 2. svadba kao banalna gra|anska konvencija / svadba kao jedinstven, neponovqiv trenutak („Ta ima li {to dosadnije i bednije od na{ih `urova, prstenova, svadbi i ostalih skupova kako god ih zvali. To jest dosadnije i banalnije meni, a sve ostale imaju potpuno pravo da u`ivaju gde u`ivawe nalaze.“ / „Kakav dan! Zaista kakvih je malo izme|u wih 5000 {to sa~iwavaju moj `ivot…

Dana{wi delak `ivota po svojoj intenzivnosti vredi mi za nekoliko dobrih pre|a{wih.“ 29

3. izve{ta~enost, neprirodnost crkvenog rituala / autenti~ni, intenzivni do`ivqaj ritualnog ~ina („…znam kako }e mi biti dosadna beskrajna ceremonija u crkvi, kako }e mi prijati oni popovski gavranski glasovi, ono wihovo izmotavawe, {to oni zovu ~ini mi se ~inodejstvije, ono skakutawe po crkvi mladog, sitnog |akona, koji je u zlatotkanoj ode}i kao detli}, i tako daqe…“ / „A na{a katedrala, remek delo umetnosti i spoqa i iznutra! Na{i sve{tenici, na{ mladi |akon, kako dolikuju veli~anstvu mesta i obreda! … Jo{ da mi je razumeti one svete re~i i pesme {to se razle`u pod zapaqenim polilejem!“) 4. svet banalan / svet jedinstven u svojoj lepoti („Ba{ su mi pred o~ima tipovi upara|eni, oki}eni ruzmarinom, u licu prepodobni, ve} znam unapred da }u se gotovo sa svima morati zdraviti, qubiti, upoznavati, govoriti o mladi i mlado`ewi, o drugim bra~nim kombinacijama. / „Jedva se progurah do Emilije, koja mi se u~ini bo`anstveno lepa u belini sa belom koprenom. Izqubismo se srda~no… Bo`e, divan li je Beograd!… svet pitom i ukusno odeven!“) Iako je fokalizator isti, iako je i objekat fokalizacije (crkva, zvanice, |akon, dever) isti, ono {to je opa`eno razli~ito je. Ono {to junakiwa vidi u potpunosti je obojeno onim {to ose}a. Zapa`a se samo ono {to }e poput negativa ista}i, poja~ati unutra{wi do`ivqaj.

Jaki kontrasti javni poqupci / skriveni poqupci, zatvoren prostor ko~ija / otvoren prostor, prisustvo sveta / izolovanost junaka, odaju uzbu|enost, prenadra`enost junakiwe. Junakiwa i sama svesna preobra`aja uzvikuje: „Prosto, ja sam bila kao obajana, sve mi se ~inilo neobi~no lepo, milo. Po~eh se stra{iti sama sebe.“29 Od ovog trenutka svako kr{ewe dru{tvenih normi dobro je motivisano – greh pretvoren u u`itak koji junakiwa ne mo`e / ne `eli kontrolisati.

Samu prequbu junakiwa ne opisuje detaqno, pre je konstatuje („Nalazim da je najboqe da ti taj prosti 30

doga|aj tako prosto ispovedim“). Me|utim, utisak je da je junakiwin iskaz u celini „inficiran“ wenim erotskim uzbu|ewem i da ga ona (nesvesno) prenosi na papir. Opisom mar{rute izra`avaju se emocije, psiholo{ka deskripcija maskira hronotopom puta. Putovawe ko~ijom postaje putawa junakiwinog greha, greha koji se umno`ava, ponavqa, ubrzava. Na kraju on se stapa sa onim {to nije sankcionisano, {to je svadbeni ~in. Ilustrativna je semanti~ka bliskost glagola kojim se opisuje poqubac junakiwe i Brace i poqubac mladenaca u crkvi („na{a se usta sastado{e“ / „wih dvoje od postawa jedno drugom su su|eni pa se na|o{e i stopi{e u jedno savr{eno idealno bi}e“). Greh se apostrofira kao ~udo, kao epifanijski trenutak koji daje smisao, izdvaja junakiwu iz banalnog. Crkvenim ambijentom, prisustvom sve{tenih lica, on se ne dovodi pod sumwu – junakiwa ne do`ivqava misti~ni preobra`aj, samospoznaju krivice.

Naprotiv greh se usred crkve „oven~ava“, stapa sa bezgre{nim i junakiwa ose}a gotovo misti~ni zanos, jedinstvo sa „an|elom bra~ne sre}e“.

Matavuq ne zavr{ava pri~u na kulminacionoj ta~ki ve} uvodi topos kraja – umor i san privode pisawe kraju.

Pomiwawe svadbenog ru~ka, umora, sna, prelazak sa uzvi{enog/misti~nog na banalno, abruptni kraj u funkciji je kontrasta. Junakiwu ne mu~i kajawe, gri`a savesti, ve} je savladava umor. U svet svakodnevice ona se vra}a ~ulima, upravo na isti na~in na koji je iz wega i iza{la (ose}awe umora vezano je i za po~etak pisawa).

Simboli~ki pritisak kraja je dvostruk – s jedne strane „gorak ukus banalnog“, s druge strane simboli~na tama sna u koju junakiwa zapada i iz koje je pisac vi{e ne budi.

1 Jovan Skerli}, Istorija nove srpske kwi`evnosti, Beograd, 1964, str. 386, M. Ka{anin, Uskok, Sudbine i qudi, Beograd, 1968, str.

172, Ivo Andri}, O majstoru pripoveda~u, Eseji 2, Sabrana dela Ive Andri}a 13, 1976.

2 Da bismo iz sada{we perspektive boqe razumeli Skerli}eva zapa`awa, moramo evocirati dinami~an prostor/sliku sela/kasabe/grada i podsetiti se da je za Matavuqeve savremenike ~ar novine imao kowski tramvaj (1892), struja (1894), bioskop (1900). O Matavuqevom Beogradu

31

koji prestaje biti orijentalni grad i u kome se jo{ uvek mogu ~uti i ma|arski i arnautski i cincarski op{irnije je pisao Golub Dobra{inovi} u neobjavqenoj doktorskoj disertaciji @ivot i rad Sime Matavuqa u Beogradu.

3 Milan Savi}, Sima Matavuq, Iz srpske kwi`evnosti, Novi Sad, 1910,str. 115.

4 Milan Savi}, LMS, 261,1910, str. 18 5 M. Ka{anin, str. 197.

6 G. Eror, Matavuqevi pripoveda~ki preobra`aji, Razme|a realizma, Novi Sad, 1981.

7 Simo Matavuq, Sabrana dela 6, Beograd, 1954, str. 698.

8 Isto, str. 691.

9 Ja koje se obra}a sebi, ja koje se obra}a drugom, ja koje je usmereno na doga|aj / primeri su zapravo razli~itih funkcija ekspresivne, konotativne, referencijalne… Kod Matavuqa se javqa maskirano i auktorijalno ja koje upu}uje na metafunkciju iskaza.

10 @an Ruse, Narcis romanopisac, ogled o prvom licu u romanu, Novi Sad, 1995.

11 S. Matavuq, 693.

12 Isto.

13 Wime bi razotkrila moralnu niskost onog koga prevara ostavqa indiferentnim, a kockarska strast ~ini gramzivim. Me|utim, upotreba negacije u prezentu oduzima dramsku snagu motivu osveta. Ono {to se pi{e je ono {to se `eli i {to se ne doga|a. (Potpuno druga~iju konotaciju imala bi upotreba futura II (Kad budem imala novac…) jer bi se wime otkrivao plan, umawivala hipoteti~nost i pove}avala realisti~nost (ostvarqivost) doga|aja.

14 S. Matavuq, str.694.

15 Pore|ewe sa ^ehovim nije slu~ajno. Matavuq je ~itao ovog pisca i pisao o wemu mada je pogre{no procenio wegov zna~aj.

16 Simo Matavuq, Pripovetke, O kwi`evnosti, Novi Sad, Beograd, 1962, str. 446.

17 U studiji o ^ehovu on eksplicitno daje prednost Mopasanu: „Mopasan u svojoj pri~i iznosi pravu celinu, ne pojedine portrete, nego potpun neki deo `ivota, niti wegov celokupan rad napomiwe zbrkanu masu.“ Isto, str. 449.

18 S. Matavuq, str. 691.

19 U Lazarevi}evoj [vabici on }e biti dramatizovan a pismima dat status na|enog rukopisa.

20 S. Matavuq, str. 691.

21 Isto, str. 692.

22 Autor je izabrao poziciju nekog ko kroz junakiwu istovremeno izve{tava (o onome {to je bilo), motivi{e (ono {to jeste) i proni~e u ono {to je op{te, tipsko.

23Logika pri~e u pojedinim segmentima dominira nad logikom komunikacije, pripoveda se ono {to je adresatu kao informacija suvi{no ali za pri~u nije. Na ove nelogi~nosti i sam pripoveda~, gospo|a M. skre}e pa`wu prave}i time motivacijiski alibi za izre~eno.

24-29 Isto.

32

Borisav Stankovi} STANOJA Cela ga je ~ar{ija i dowa mahala znala. Kad do|e pazarni dan, uzajmi ma od koga dva, tri dinara, pa trguje sitnurijom preprodaju}i je. Uzajmqeno vrati, a „}ar“ popije.

Pri~aju, a i on koliko se puta hvali, kako je bio nekad imu}an: dr`ao bakalnicu, imao du}an, ku}icu i jednu sakatu sestru. Ali nekako od kad se moj stric o`enio strinom, on se propio, i malo po malo du}an napustio, ku}u dao sestri, i po~eo da slu`i, dok naposletku nije do{ao kod strica, ne tra`e}i nikakve plate do samo hleba, starog odela i preno}i{ta u {tali.

Kad se napije, skupi svu strininu decu, a i mene, pa nas vodi po {e}erxijnicama, kupuje nam {ta ho}emo, onda nas po{qe da odemo strini i pohvalimo joj se, a on po|e pozadi nas, gleda, sme{ka se i peva svoju omiqenu pesmu: Mehanxi more, mehanxi, Donesi vino, rakiju, Da pijem, da se opijem, Dertovi da si razbijem!

———————————————– Poj, poj – a sutra? – do~ekala bi ga strina srdito.

On zastane, nasloni se na zid, pa je gleda nekim ~udnim pogledom.

– A {to? ti li si mi dala?... Moje pare! —I, kao u inat woj, seda na zemqu, prekrsti noge, baca kapu, vadi iz pojasa staklo rakije, pije iz wega i produ`ava pesmu.

A kad je trezan, radi kao crv. [to god mu se naredi, on samo radi i }uti. Ponekad, kad mu mi, deca, suvi{e dosadimo diraju}i ga i vitlaju}i se oko wega, bacio bi posao, razjurio bi nas i onda oti{ao. Ali ma ko da ga naquti, ~im bi strina pristupila wemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga: 33

– Stanojo, {to si qut? Nemoj. ‘Ajde u~ini – to i to!

– odmah bi uzimao rad i radio kao besan.

Moj stric be{e prek ~ovek. Wegova re~ bila je u ku}i zakon. Koliko puta on tu~e strinu i goni je od ku}e.

A naro~ito kad se napije, onda, {to ka`u, u svet da se be`i. Se}am se jednom: Do{ao on ku}i pijan, uhvatio strinu, zavalio je ispod sebe i tu~e du{manski. Mi se od straha sakrili po ambarovima. Stanoja u tom iza ku}e, u dvori{tu, cepa{e drva na drvqaniku. Dok strina }uta{e, ni{ta; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko svoje ruke, otpo~e da je vu~e i drmusa ko lud po ku}i, strina tiho, ugu{eno, pisnu; Stanoja kad ~u strinin pisak, oslu{nu, da se uveri da li je zaista to wen, pa brzo ostavi rad, baci sekiru i uputi se k woj u ku}u.

– Ne, Stanojo! – viknusmo mu mi iz na{eg skloni{ta.

– ‘Ajd vi! – ose~e on na nas, a glas mu drhta{e.

I u|e u sobu, stade izme|u strine i strica. Ovoga uhvati za ruku, te se strina oslobodi i ute~e. On tada pusti ruke stricu, stade preda w, i otpo~e ga moliti: – Nemoj, gazda, grehota je, nemoj – branio je strinu. – @enska strana!... A stric stao, zgranuo se i sav se trese od jeda.

– Ti li bre, pseto?! – viknu on gu{e}i se i dohvati {tap te lupi Stanoju po glavi. [iknu krv. Stanoja se povede i, sav obliven krvqu izi|e, do|e do bunara, ispra glavu, metu duvan na ranu, te krv zasta. I, metuv{i ruke pod pojas, klate}i se, ode pognute glave...

I vaqda zato strina ga je pazila. Svako ve~e, uz jelo, davala mu je po jednu veliku ~a{u vina. A uvek stara odela i zimi powave, da ima ~ime da se uvija no}u.

Jednom se strina razbole. Stric be{e na putu, te nema{e niko da se brine o deci i ku}i. Tada Stanoja uze sve na sebe. ^istio je ku}u, name{tao decu, obla~io ih i radio sve poslove po ku}i kao neka `ena. I kad bi u ve~e sve spremio, decu namirio, uspavao, onda bi seo na prag od sobe u kojoj le`a{e strina i celu bi no} pro34

bdio, ~ekaju}i da joj {togod ne zatreba. Ako slu~ajno ~uje {to od `ena da joj treba kakve ponude, odmah bi otr~ao i donosio. Jednom uzeo pa napunio pojas i nedra pomoranxama, limunovima i drugim vo}em. Ide, smeje se; mi tr~imo oko wega tra`e}i mu, on nas odbija: – Hajd, hajd! nije za vas!

Zatim u|e strini u sobu i, ne govore}i joj ni{ta, sve sru~i pred wu.

Strina se zabezeknula, pa ga srdito gleda: – Lud li si? [ta }e mi to, a? ... On }uti i ~e{e se po glavi.

– Kazuj, {ta }e mi to? Gde na|e pare? Ne}u ti ovo, ne}u! – I po~e da baca i gura od sebe.

On se sagao, pa ono {to ona baci skupqa i ponovo joj pru`a.

– Jedi, jedi! – nudi je.

Strina quta {to on i onako nema, pa jo{ sada kupuje, tro{i; srdita i ne gleda ga.

– Ne}u. Ne gleda{ sebe! Dokle }e{...?

– Ako, ako... Dok `ivim, dotle... Su|eno je!... A glas mu jo{ vi{e drhti. [ta }e? Da ga ne bi sasvim odbila, strina uzme i ne{to okusi. On tada od silne radosti istr~i u kujnu, ska~e, grli nas, decu, qubi i di`e ~ak do tavanice.

I za wena bolovawa ni kapi pi}a ne okusi. Ali, ~im se ona pridi`e, ode i napi se kao zemqa.

I stric je pio. Be{e, istina, bogata ku}a, izobilna sva~im, ali nema{e sloge i qubavi. Sirota strina!

Onako visoka, crnomawasta, suva; s crnim krupnim o~ima, duga~kim, tankim obrvama, malim i upijenim ustima – be{e i radenica ko krtica. Od rane zore do mrkla mraka ona je bila uvek u poslu. Koliko bi puta u pola no}i do{la kod nas, be`e}i od pijana strica, prespavala bi tu, dok se on istrezni, i uvek pre svanu}a vra}ala bi se natrag, ku}i. Po~e i pobolevati onako „s nogu“, ali joj niko ne obra}a{e pa`we. Ali jednog dana pade u postequ, i ne di`e se vi{e!

35

Be{e jesewe ve~e. Zahladnelo. U kujni plamti velika vatra. Mi smo se, deca, na~etili oko we, zapretali bose noge u pepeo i pe~emo kukuruze na `aru. U sporednoj sobi le`a{e strina. Sigurno je bila mnogo bolesna, jer moja mati i druge `ene ~as po ~as izla`ahu i ula`ahu {ap}u}i. Stanoja, kao uvek, seo do vrata wene sobe, skupio se i }uti. Odjednom se vrata otvori{e i izi|e stric.

– Idi! zove te – re~e Stanoji, a on sede na stoli~icu do vatre zavaliv glavu u ruke.

Stanoja u|e, a vrata za wim osta{e otvorena.

– Stanojo! – ~u se otuda iznemogao strinin slab glas.

– Skupqaj pamet, Stanojo, mene ne}e biti vi{e. Skupqaj pamet, jer ti nema{ nigde nikoga. Sam si. Nemoj da pije{. Zbogom i – oprosti mi!

Pogledah strica, a wemu se o~i ovla`ile, trepavice od nado{lih suza podnadule i brk mu igra.

Sav zacewen, gu{e}i se, izi|e Stanoja, i opet sede, savi se, u kut do vrata. Zagwurio kosmato lice u ru~erde, pa jeca. Suze mu idu niz ruku.

Stric ga pogleda mrko.

– [to pla~e{? ]ut’! – ose~e se na wega, a nama mahnu rukom da idemo spavati.

– Ga-a-zda!... – ~uh Stanojin tup glas. Drugog dana posle toga zakopali smo strinu. *

Dani prola`ahu. Stanoja sve vi{e opada{e. A i stri~eva se ku}a rasku}i. Stanoja napusti stri~evu ku}u i i|a{e od ku}e do ku}e po mahali. Radio je, cepao drva, klao, kopao grobove, i sve {to god bi mu se naredilo.

Leto, zima, wemu je bilo sve jedno. U iscepanim ~ak{irama, nekim pojasima i krpama od ko{uqe provo|a{e dane. Wegova struqa kosa, snisko nabrano ~elo, nos mali, usta debela, ispup~ene jagodice, razvijene vilice s gustom i ~ekiwastom bradom, sve to be{e podivqalo, 36

mutno i tu`no. S tupim i u~malim izrazom lica, razdrqenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tu`nim, ~iwa{e on na ~oveka utisak sna`an i nekako odvratno tu`an. Kad samo pred kim stane, obori pogled i i{te {to, a glas mu tup, mlak i monoton, ~oveku dolazi da be`i od wega, samo da ga ne gleda takvog. No}ivao je kod nas. Dali smo mu jedan sobi~ak. Koliko mu je puta moja mati davala spava}e odelo, ali on to odmah odnese, proda i popije. Posle nekoliko godina umre mi mati. Da bismo woj grob iskopali, morali smo strinin raskopavati. Stanoja je ve} bio tu i rado pristao da mojoj materi kopa grob. Uze motiku i stade preda me: – Mile, da idem?

– Idi, Stanojo, ali lepo da skupi{ kosti.

– Ho}u, ho}u!

– A zna{ li ~iji }e{ grob da raskopa{.

– Ne. – Strinin.

– Ne}u! – re~e upla{eno, preblede i sede na zemqu.

– [to?

– Ne}u, ne}u – i odmahiva{e rukama od sebe sav dr{}u}i.

– Kako? Zar ho}e{ drugi da kopa grob?

– On se di`e.

Ja mu iznesoh malo rakije.

– Ne, ne, oku mi daj, oku! – i po~e da uzmi~e.

– Posle, Stanojo. Sada je ovo dosta. Opi}e{ se, pa ne}e{ znati.

– Ne, ne!... Oku, Mile, oku!... Oh! Iznesoh mu punu okanicu. Uze staklo, pogleda ga naspram sunca, prodrmusa rakiju, brk mu se nasme{i, pa na`e i ispi do pola.

– Ah! – i strese se. Zatim uze motiku i ode.

Posle podne dado{e mi torbicu od ~ista platna, te da odem na grobqe, skupim u torbicu prah strinin, koji }e se posle opet prepojati i metnuti s materinim sandukom u grob.

37

Odoh tamo. Jo{ izdaleka spazih vi{e strinina groba gomilu izba~ene, crne zemqe, a po woj koma|e od trulih dasaka, krpe i par~ad od zemqosana odela i ubu|ale obu}e. Na ivici groba staja{e ispijeno staklo rakije, a do wega motika i Stanojin iscepan mintan. Nagoh se grobu, ali se brzo ustra{eno trgoh natrag.

Na podu groba behu pore|ani ostaci strinini: glava, ruke, rebra... A vi{e wih, naslowen na budak, sav umrqan zemqom, natu{tena ~ela, razbaru{ene, zemqom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, staja{e Stanoja i gleda{e u strinine pore|ane kosti.

Trgoh se i pogledah nebu. Ono ~isto i plavo. U daqini preko ograde zelene se ba{te i vinogradi. U ~istom i suvom vazduhu klik}e {eva i lastavica. Ohrabrih se i opet pogledah u grob, a Stanoja crnom, umrqanom rukom pre|e preko o~iju. Odjednom pade ni~ice kostima.

– Kato ... zar ovo ja tebi, ja? ...

– Stanojo! – dreknuh upla{eno.

– A? – |ipi on i pogleda me stra{no; ali kad vide ko sam brzo se pribra, uze budak i otpo~e da kopa, {anuv: – Ti si, Mile!

Ja mu pru`ih torbicu.

– Tu da skupi{ – rekoh, a i meni glas drhta{e.

– Ako, sad!... – po~e on pokorno. Pa uze torbicu, sa`e se polako, prekrsti se, i kao najve}u svetiwu otpo~e skupqati wen prah. Ruke mu drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrqano mu i zemqom posuto lice.

– [to pla~e{, more?

On podi`e glavu. Pogleda me pogledom u kome be{e sve: zakopana qubav, pro}erdan `ivot i ve~ita tuga za ne~im. *

Posle nekoliko godina umro je. Pri~aju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a ~uvari ga na{li mrtva na putu ka grobqu.

(1898) 38

Vasa PAVKOVI]

BORIN STANOJA

Ne znam kako vi – ali meni uvek o~i zasuze kad ~itam Borinog Stanoju. Neiskazivo, neobja{wivo je sve to – za{to – ali vaqda umetnost pripovedawa zato i postoji. Zbog slutwe tajne i jeze zbog wene neumitnosti.

Stanoja po~iwe re~enicom koja priziva jedan od standardnih po~etaka narodnih pri~a, navodnom potvrdom istinitosti pri~e: „Cela ga je ~ar{ija i dowa mahala znala.“ Sledi odre|ivawe Stanojinog dru{tvenog polo`aja, u dve precizne re~enice: „Kad do|e pazarni dan, uzme on od ma koga dva-tri dinara pa trguje sitnurijom preprodavaju}i je. Uzajmqeno vrati a „}ar“ popije.“ Sve je tu stalo, jedan `ivot radi `ivota, ni{ta daqe od tog trajawa na ivici: sitnurija i „}ar“.

Drugi fragment ove Borine pri~e, krije tajnu i jo{ vi{e obja{wewe tajne.

Prvo, prethodno stawe Stanojino: „Pri~aju, a i on koliko se puta hvali, kako je bio imu}an: dr`ao bakalnicu, imao du}an, ku}icu i jednu sakatu sestru.“ „Pri~aju“ a i Stanoja se „hvali“ – Bora je, dakle, dvostruko utvrdio verodostojnost prethodnog stawa.

Otud Stanoja „trguje“ i, drugo: „sakatu sestru“. Onu o kojoj je trebalo da se brine, verovatno, posle smrti roditeqa, koji u ovoj pri~i ostaju u potpunoj senci. Jer ju je napustio (zbog tajne).

Ono {to sledi le`i u sr`i tajne ove pri~e i Stanojinog pona{awa, nije posebno istaknuto, ali }e ga pa`qiviji ~italac zapaziti: 39

„Ali kad se moj stric o`enio strinom, on se propio, du}an napustio, ku}u dao sestri i do{ao kod strica da ga slu`i ne tra`e}i nikakve plate do samo hleba, starog odela i preno}i{ta u {tali.“ Ta drasti~na promena Stanojinog polo`aja i pona{awa desila se „kad se moj stric o`enio strinom“ i tad je, o~ito da bi po svaku cenu bio blizu strine, „do{ao kod strica da ga slu`i“. Videli smo pod kakvim uslovima i okolnostima...

Sledi opis nekoliko scena, gde vidimo Stanojinu dobrotu: odnos prema deci – „pa nas vodi po {e}erxijinicima, kupuje nam {ta ho}emo“, Stanojin dert – pesmu „Mehanxi more, mehanxi...“ To, za Stanoju, olak{avaju}e rasipawe...

Po tre}i put u pri~i Bora demonstrira veliko majstorstvo. Suo~ava pijanog Stanoju i strinu - „srdito“ weno „a sutra?“. I opis wegovog pona{awa i odgovor. „On zastane, nasloni se na zid, pa je gleda nekim ~udnim pogledom. – A {to? Ti li si mi dala? ... Moje pare!“ Taj „~udni pogled“ je signal tajne, u srcu ove pri~e, a taj odgovor ozna~ava (ukletu) odvojenost wih dvoje.

Wegov novac nije i wen, oni nisu zajednica, on je slobodan da ~ini {ta ho}e. Ne mora da je slu{a, ako ve} mo`e da bude blizu we, ali ne i sa wom.

Utvr|uju}i Stanojinu marqivost, Bora ubacuje epizodu s decom, da bi istakao mo} koju je strina imala nad Stanojom. Zapazili ste, u ~itawu, da je strina obe ruke metnula „na prqavo mu rame“ i da mu se obra}ala „blagim glasom“. Va`an je taj dodir (inicijacije) wenih ruku, va`niji i od tog blagog glasa.

Sledi epizoda sa stricem. Da ne prepri~avam, samo: „Moj stric be{e prek ~ovek...“ Opis torture je impresivan, posebno re~i „ali kad je stric uhvati za kose, i obviv ih oko svoje ruke, otpo~e da je vu~e...“ – ponovo }emo se na}i u poqu Stanojine (i strinine) tajne.

Va`no je zapaziti da je Stanoja odbacio sekiru i uputio se ka ku}i. I va`no je videti da Bora isti~e „k 40

woj“. Stanoji je bitna ona, a ne stric nasilnik i zato odbacuje sekiru i zato reaguje, samo da prekine strininu patwu, ali ne i da kazni strica. Borino pripovedawe sukoba, kratko, efektno, precizno, potvrda je wegove pripoveda~ke energije i talenta.

Zapazili ste stri~evo: „Ti li bre pseto?!“, a posle zadobijenog udarca „Stanoje se povede“ i ode „metuv{i ruke pod pojas, klate}i se“, „pognute glave“... Znaci pona{awa posle pretrpqenog udarca i znaci odnosa izme|u strica, strine i Stanoje, me{aju se, nerazmrsivo.

Stanoja je dragovoqno primio strininu patwu na sebe, ne bune}i se.

U nastavku pri~e Bora Stankovi} slika drugu stranu i weno pona{awe „I strina ga je pazila“... ali odmah zatim znatno vi{e prostora pisac posve}uje Stanojinom pona{awu u vreme odsutnosti strica i strinine bolesti. „Stanoja uze sve na sebe“ – mi ne znamo kako se stric pona{a u takvom polo`aju (strininog odsustva iz doma}instva), ali vidimo da se Stanoja u tom izuzetnom momentu vlada kao da je on doma}in ku}e. Ipak: po svemu: znatno boqi doma}in: „^istio je ku}u, name{tao decu, obla~io ih i radio sve poslove po ku}i“.

Stanoja kao da je u tim momentima bio i stric i strina istovremeno.

Tajna tiwa i ja vidim wen suzni problesak u momentu kada Stanoja slu`e}i bolesnu strinu ju`nim vo}em na weno: „Ne}u. Ne gleda{ sebe! Dokle }e{...?“ odgovara: „Ako, ako, ... dok `ivim, dotle ... Su|eno je! ... A glas mu jo{ vi{e drhti.“ Bora majstorski poredi bez prvog ~lana pore|ewa, naknadno nam govore}i da Stanojin glas „jo{ vi{e drhti“ – zna~i prethodno je ve} drhtao, stalno je drhtao, brinu}i o strininom zdravqu.

Va`no je zapaziti i: „I za wena bolovawa ni kapi pi}a ne okusi. Ali ~im se ona pridi`e, ode i napi se kao zemqa“.

41

Da li od radosti {to je ozdravila ili od `alosti {to joj vi{e u ovom stawu ne}e biti potreban, ni woj ni doma}instvu ustvari – neva`no je – bitno je samo da to opijawe ozna~ava povratak u kolote~inu Stanojinog `ivota u tajni. I u dobrovoqnom propadawu, po strani.

Slikaju}i ukratko te`ak i trpak `ivot strinin, stri~evu pustopa{nost i divqa~nost, Bora omogu}ava efektni ulazak u deo pri~e posve}en kona~noj strininoj bolesti i smrti.

Sa raritetnim majstorstvom najve}ih pripoveda~a, dostojnim ^ehova i Mopasana, Singera i Andri}a, recimo, Bora opisuje neke od okolnosti strininog bolovawa: „Be{e jesewe ve~e. Zahladnilo. U kujni plamti velika vatra. Mi smo se, deca, na~etili oko we, zapre}ali bose noge u pep’o i pe~emo kukuruze na `aru“... Za to vreme: „ Moja mati i druge `ene ~as po ~as izla`ahu i ula`ahu {ap}u}i“... „U sporednoj sobi le`a{e strina“...

U momentu pred smrt, dok tajna jo{ uvek traje i vlada okolinom doma}instva, strina zove Stanoju do svoje samrtne posteqe. Stric mu prenosi taj poziv. „Idi! Zove te...“ Da bi pripovedawe bilo objektivno, Bora precizira oklonosti: „Stanoja u|e, a vrata osta{e otvorena.“ Ali istovremeno u tom potezu otvorenosti mo`emo ~itati i dve-tri druge stvari. Stanoja ne sme da zatvori vrata, jer ko je on u toj ku}i, u toj tragi~noj tajni, a tako|e, u svojoj `alosti, on se i ne se}a da pritvori, ako ve} ne zatvori vrata. Zato i deca, i svi mi, i stric ~ujemo strinine posledwe, amanetne re~i: „Stanojo ... Skupqaj pamet Stanojo, mene ne}e imati vi{e. Skupqaj pamet jer ti nema{ nigde nikoga. Sam si. Nemoj da pije{. Zbogom i – oprosti mi!“ Sve te re~i odjekuju u nama, i posebno, poentno za bliski kraj ovog dela pri~e o tajni „Zbogom i – oprosti mi!“ 42

Nije to samo kurtoazno re~eno „oprosti mi“, to je znatno va`nije i ve~itom tajnom zape~a}eno, najmawe trostruko opra{tawe. Od `ivota, od Stanoje i od tajne.

Dok Stanoja jeca – „Suze mu idu niz ruku“, gazda, stric, ~ije su se o~i ovla`ile, a trepavice podnadule, „oseca se na Stanoju sa: „[to pla~e{? ]ut’!“, a Stanojin odgovor je odgovor prihvatawa koliko sutra{weg stawa to: otegnuto, kroz jecaj „Ga-a-zda!...“ Drugi deo ove pri~e o bo`jaku Stanoji, prolazi u znaku skoro op{te propasti. Posle strinine smrti, stri~eva se ku}a rasku}i, Stanoja sasvim posrnu i zapusti se „...~oveku dolazi da be`i od wega samo da ga ne gleda takvog“. Posle smrti naratorove majke, majke de~aka svedoka, Stanoji zapada u posao da strini grob raskopa, kako bi u wega polo`ili i telo de~akove majke. Stanoja, koji se i ranije bavio grobarskim poslom, prihvata da kopa grob a posle kra}e o{tre rasprave s pripoveda~em, i da sakupi strinine kosti u jednu kesu, kako bi, po obi~ajima, bile opojane i polo`ene u maj~in sanduk. „Na podu groba pore|ani behu ostaci strinini: glava, ruke, rebra ... A vi{e wih, naslowen na budak, sav umrqan zemqom, natu{tena ~ela, razbaru{ene, zemqom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stoja{e Stanoja i gleda{e u strinine pore|ane kosti.“ Ta stravi~na Stanojina umrqanost zemqom, bi}e i pored wegove nehatnosti obja{wena i momentom kad on ponovo ni~ice padne preko wenih kostiju uz re~i: „Kato ... Zar ovo ja tebi, ja“...

Taj pad, u tu tajnu, taj dodir golog tela, kostiju i zemqe – to je surovost ove antologijske pri~e o ni{tavnosti `ivota i ni{tavnosti smrti.

Na pitawe: „[to pla~e{, more’“, Stanoja se podi`e, ustvari: „On podi`e glavu. Pogleda me pogledom u kome be{e sve: zakopana qubav, pro}erdan `ivot i ve~ita tuga za ne~im.“ 43

Bora Stankovi} je rekao dovoqno o toj tajni, koja je trajala tokom skoro celog `ivota i tu, u smrti i posle we, obrela se u tri sintagme. „zakopana qubav“, „pro}erdan `ivot“ i „ve~ita tuga za ne~im“.

Da bi se utvrdilo to ne{to, u dve posledwe re~enice ove pri~e Bora }e zabele`iti da je pre svoje smrti, docnije, Stanoja pobegao iz bolnice i da su ga ~uvari „na{li mrtva na putu ka grobqu“.

Zna~i ponovo je i{ao tamo, prema prahu svoje tajne qubavi...

Ova pri~a objavqena je 1899. u kwizi Iz starog jevan|eqa. I ostale ~etiri pri~e u toj kwizi nisu mawe vredne i potresne na jedan precizan umetni~ki na~in.

Ne znam, rekoh, kako vi, ali meni o~i uvek zasuze dok ~itam Stanoju i okolne pri~e.

44

Isidora Sekuli}

UMOR

Obojica su predavali fiziku, jedan op{tu a drugi eksperimentalnu. Jedno je bio Gospodin, a drugo ^ovek; tako su ih |aci prozvali.

Gospodin je bio vitak i elegantan Ma|ar. Mewao je tri puta nedeqno odelo, nosio pravi engleski cutawy1 i uvek besprekorno ispeglane ~ak{ire, imao samo jedno dete, i to sina, i ~esto se vozio na privatnim baronskim kolima tada{wega ministra prosvete.

Eksperimente je Gospodin redovno upropa{}ivao, ali je sa savr{eno aristrokratskim nemarom posmatrao tehni~ke }udi raznih manometara i regulatora koji bi u odsudnom trenutku pewawa i skakawa stajali kao paralizom o{inuti. Mesto toga je bogovskom hitrinom re{avao najnemogu}nije zadatke zemaqske i nebeske matematike i fizike, i demonskom pako{}u glosirao sve nau~ne tekstove i filosofske spekulacije.

Imao je ruke kao da ih je Boti~eli naslikao, a upotrebqavao ih da jednom ludom brzinom {ara po tabli beskrajno si}u{ne redove ne~itkih formula, koje su za nas bile simboli i svetiwe nerazre{ive mudrosti.

Gospodin je bio jo{ i nervozan, mnogo nervozan. Pisao je na osobitoj tabli od papirma{ea kredom koja je imala man{etu. Za vreme predavawa stalno je trzao ventilator, i prevrtao i preme{tao sav pokretni name{taj. A kad ga je mu~ila glavoboqa, stra{na neurasteni~na glavoboqa, tada bi po ceo dan {krgutao zubima, prezirao nas, `enske, i govorio zajedqivosti mu{kima. U slu{aonici je tada bilo neobi~no tiho, i |aci bi se do{aptavali da Gospodin opet ima svoj subjektivni dan.

45

^ovek je bio nesrazmerno visok, suv i ru`an Slovak.

Toaleta, bez izretka, kao da se ju~e obukao za danas. Na wegovoj i suvi{e duguqastoj glavi kosa je prelazila obi~ne granice: o{tra, plava, sedinom progru{ana, kao kakva plesniva perika, pokrivala mu je, na dva prsta iznad obrva, sve ~elo. Po ko{tuwavom licu razlila se neka modrina, a u sredini je str~ao nagao, nasrtqiv nos. Ina~e, u svima buxacima o~iju i usta, {}u}urila se neka smerna i snu`dena dobrota. O~i, kao u onih dobro poznatih slova~kih drotara {to u jesen silaze iz Gorwe Ugarske i Karpata da pokrpe {erpewe i lonce velikoj ugarskoj ravnici: poluzatvorene, setno nasmejane, plave kao mokro lanovo cve}e. Ali u tim simpati~nim o~ima nikada zra~ka `ivota; i sama tuga, jedini ja~i izraz wegovih o~iju, prikrivala se i be`ala je iz jednog o~nog ugla u drugi. Kao i kosa, i brada mu je bila ru`na: o{tra, `u}kasta i retka, izgledala je na wegovom zbr~kanom licu kao suha mahovina na starom kamenu.

Visoka wegova figura be{e nekako mlitava i srozana, a ogromni koraci tako sawivi kao da }e ono mehani~no izmewivawe leve i desne noge jedva dotrajati do vrata na koja treba da u|e, ili do stolice na koju treba da sedne. Ne{to beskrajno umorno i malaksalo pokazivalo se na tom grdnom ~oveku kad bi usred onog svoga mrtvog hoda odjedared zastao kao da daqe ne mo`e, i kad bi posle kratkog odmora, sa izrazom neke izmu~ene savesti i pokornosti, opet nastavio da kora~a.

Mr{avost i klecavost ~oveka naravno da se eksploatisala, i bezbo`nim studentskim primedbama nije bilo kraja. Te da se ceo ~ovek sastoji samo iz jedne }elije, te da mu se struktura pomerila od osovine, te da izgleda kao |on u vla`no i ki{no vreme, i tako daqe. ^ovek je pisao ~itko i razgovetno, a govorio odmereno i stvarno. Nije bio silan i redak predava~, nije bio ni duhovit kozer, ali je imao neki ozbiqan i topao glas, i govorio je tako kao da ba{ mora da ka`e {to mu 46

je na du{i, i kao da kroz srce provla~i sve one }o{kaste principe i hipoteze.

Jedinstven je bio u eksperimentima. Studenti su mu se, dodu{e, smejali {to je svu tehniku svodio na pitawe o zapu{a~u, {to je ve~ito pronalazio i usavr{avao instrumente za rezawe, bu{ewe i u~vr{}ivawe zapu{a~a, ali je ^ovek na kraju krajeva ipak zadivqavao svojom laboratorijskom magikom. Svaki efekt je dobijao na sekund i na dlaku kako i kad je hteo, i nikada ga ni{ta nije omahnulo i nikada ni{ta nije zaba{urio.

Izgledao je kao kakav ma|ioni~ar kad bi onim svojim iz }ivota pozajmqenim rukama po~eo da reduje me|u to~kovima, kai{ima, baterijama i eksplozivima.

Me|u Gospodinom i ^ovekom bila je jo{ jedna krupna razlika. Od wih dvojice, vr{waka po godinama i po `enidbi, Gospodin je postao redovni profesor kad mu se rodilo prvo dete, a ^ovek kad mu se rodilo deveto dete. Najstariji ^ovekov sin i najstarija k}i, isti otac. Jano, istegqen, poguren i mr{av, da su mu se zubi kroz obraze provideli. Marta, ri|a, si}u{na i mala, bela i providna kao list hartije, i snu`dena kao bolestan leptir koji ni{ta drugo nema da u~ini do da umre.

Wih dvoje stajali su pred mojim o~ima kao Witra i sveti Martin, simboli slova~ke bede i poni`enosti.

Poznavali smo i ostalu ^ovekovu decu. Na najmla|ima se jo{ i opa`ala neka sve`ina i rumenilo, ali je i wima o~igledno ne{to nedostajalo. Kao ono vo}e {to ga vetar otrese, pa se sa zemqe pokupi: na svakom ostane neka mana, mada je ina~e sve`e i mlado. A {to su bivala starija ta deca, tim gore. Izblede, izmr{ave, a na licu im se poka`u neke `ute nezdrave pege, kao one samrtne mrqe na li{}u koje vene.

Gledaju}i tako tog umornog oca i tu mrtvu decu, preda mnom se dizala zagonetka `ivota, i ja sam po~ela strepeti za sve one mudre izreke na koje se mladost zakliwe, i za sve one aforizme kojima se mladost zanosi.

Tako, dakle! Kad u jedan takav aforizam dune `ivot, 47

kad nesre}a stane na tvojoj deci da nate`e aforizam, kad sudba i karijera ~oveka s devetoro dece treba da se ukalupi na aforizam, onda je to druga stvar i tu`na stvar.

Tako mi se ~inilo da izme|u ^oveka i mene ima neka labava, nedokazana, naravno i nepriznata, ali pozitivna simpatija, jedna od onih ~udnih sentimentalnih simpatija kojima su razlozi neobja{wivi, kojima su sredstva tiho razumevawe i sa`aqevawe, i koje se javqaju kod qudi mnogo samih u samo}i i mnogo tu|ih u tu|ini.

Do{li su zatim krvavi izbori u slova~kim `upanijama, i do{la su besna i divqa~ka ka`wavawa i progawawa slova~kih seqaka. Uleteh jednoga dana u mali kabinet da na miru pro~itam slova~ke novine, i, na svoje veliko iznena|ewe, na|oh ^oveka, gde crven i stegnutih vilica do~itava isti ~lanak u istome listu.

Pogledali smo se bez re~i, i, ako su igda dva tu|a ~oveka jedno isto mislila, nas dvoje smo zacelo jednu istu mr`wu osetili, jednu istu osvetu po`eleli.

Jadna ona pocepana slova~ka deca {to za tawir supe krpe sudove svojim du{manima, i bedni oni Totovi {to ~ak po Kini prodaju svoje kotarice, i po ~ika{kim klancima tro{e svoju snagu.

Me|utim su ma|arski `andarmi brzo na~inili reda, i ^ovek i ja nismo vi{e ~itali novine u malom kabinetu.

Jednog mra~nog i kaqavog zimskog jutra, Gospodin je opet imao jaku glavoboqu i jedan od najsubjektivnijih svojih dana. Nemirno je `mirkao o~ima, a lice mu je bilo i{qokano krupnim crvenim pegama. Izgledao je smeten kao da ne zna ni otkuda, ni za{to je do{ao.

Drvenu je tablu brisao krpom, a tablu od papira sun|erom, ali se u formulama i dokazima naravno, nijedared nije zabunio. Nekako smo preturili to popodne, i ve} i zaboravili na efekte poreme}enih struja, kad pred ve~e pu~e glas da Gospodin ne}e vi{e da predaje u krilu zgrade, i da }e se zbog toga veliki i glomazni 48

laboratorijum profesora Eksperimentalne seliti u mali laboratorijum profesora Op{te.

S nekom zebwom sam o~ekivala sutradan ulazak ^oveka u salu.

Do{ao je miran i sabran, bez trunka zle voqe, samo jo{ umorniji no obi~no. Videlo se da je pre toga morao biti zle voqe i tu zlu voqu savladao. Svakidawim svojim tonom je objavio promenu, i dodao da }e sve instrumente preseliti sam, uz asistenciju nekoliko svojih |aka koje }e zamoliti da mu se naizmence na pomo}i na|u. Mene je pozvao u nedequ, u dva ~asa posle podne.

Kao da sam slutila neki doga|aj tom prilikom, sva uzrujana uletim u laboratorijum ~itavo pola ~asa pre odre|enog vremena. ^oveka sam zatekla. U platnenom ogrta~u, zasukan i prqav, mora da je ve} poodavno spremao. Do~ekao me je zvani~no, odredio {ta }u raditi, i ponovo se zagwurio u posao.

On ni{ta ne govori, ja, naravno, }utim. Klopara drvo, zve~i staklo, ormani se polagano prazne, i zvu~no odjekuju na{i koraci po {irokim praznim hodnicima i u apsolutnoj nedeqnoj ti{ini {kole.

U sobi se ve} prili~no smrklo, a i spoqa se, po prozorima, stale ve{ati zavese od vla`na i kaqava mraka.

Okrenem se da zapitam ^oveka ho}emo li odvrnuti elektriku ili }emo prekinuti rad, i re~ mi zastade u grlu. ^ovek sedi, sedi kao da je na mestu ubijen. Noge ukru}ene, ruke opu{tene, a ~elo uprto u patos kao da ga zemqa privla~i. Jezovita slika. Na gasnoj furuni dva reda dugih sitnih plamen~i}a plaze svoje modre jezike, a pod wima ble{ti bakarna plo~a kao da }e se sad rastopiti, i usijanom svojom crvenom lavom zasuti umornog ^oveka. Kr{ i lom od to~kova, nogara, retorti i cevi. U drvene i metalne igra~ke sputani, stoje svi veliki zakoni univerzuma, a me|u wima, nemo}an i mrtav, magistar i duh. – Vi ste umorni, gospodin-profesore?

49

Grobna ti{ina i nekretawe. [i{te gasni plamen~i}i, sle`e se pra{ina, ja jedva di{em, a ^ovek kao da ne `ivi.

Odjedared, nagao nervozan trzaj drmnu desnim ramenom i desnom nogom ^ovekovom, a zatim, kao iz kakve jame, polako se stade dizati tamni glas sustalosti i tuge. – Umoran, da, ja sam umoran. Prozreli ste pojavu i veoma ste se dobro izrazili. Umoran sam, umoran. I to ne samo sada i danas, nego jo{ od ju~e, od prekju~e, od lane, odavno, veoma odavno sam ja ve} umoran, mrtav umoran, umoran sav, umoran sasvim.

Skrstio je ruke, govorio iznemoglo, bez ritma i naglaska, i izgledao kao Amfortas kad mr{avim svojim rukama pritiskuje ranu na srcu. – Ja bih voleo da znam da li ste vi tu re~ sasvim svesno upotrebili, i da li ste pri tom mislili na ono {to i ja mislim. Da li niste imali na umu ne toliko umor, koliko bolest i dosadu. Jer to nije svejedno, gospo|ice, apsolutno se ne da jedno drugim zameniti. U dosadi ima trenutnog otpora, trenutne srditosti, a umor je pasivniji i mrtviji i od same rezignacije. U dosadi izumire samo entuzijazam radosti, a u umoru izumire i entuziazam osvete. Eto vidite, na primer, da se ja sasvim bez osvete selim. I kad biste jo{ znali koliko sam se ve} puta bez osvete selio. – O, umor je veoma zanimqiv, ali ga qudi obi~no drugim imenom krste, i nikada ga dovoqno ne posmatraju i ne ispituju. Umara se svaki ~ovek, neki pre, neki posle, bli`e ili daqe od smrti, obi~no posle kakvog te{kog doga|aja, pa bilo da smo mi doga|aj pobedili ili doga|aj nas savladao. – Jeste li videli, recimo kako skrofulozna devojka, koja je godinama krila i zalagivala svoj pro{iveni vrat, jednog dana prestane da se pla{i istine i wenih posledica. Ili ste, mo`da, opazili kako `ena kakvog bednog ~inovnika najedared prestane da kombinuje 50

kojekakve {arene krpice, po name{taju i na sebi, kojima je skrivala golotiwu i varala svet, i po~ne da se pokazuje ne samo onako kako joj sredstva diktiraju, nego i gore od toga. To su, vidite, simptomi umora u `ivotu.

Ne dosade, ne rezigncije, nego umora.

– Jo{ bi te sirotice imale voqe da la`u sebe, i jo{ bi na{le smisla da la`u druge, ali umor se uvu~e u kosti i u krv, i pokleknu i popadaju `eqe, sujete i napori.

– Kad ~ovek pobije u du{i sve {to se daje pobiti, a sve {to se ne da ubiti to `ivo sahrani, to je rezignacija. A kad ~ovek izmiruje, opra{ta i pobe|uje, to je umor. Rezignirano srce upija suze da ne kapqu, umorno srce ih nema. Ono se zatvori i zape~ati, i sve {to je u wemu, sigurno je sa~uvano, ali ni{ta vi{e u sebe ne prima.

Nekoliko trenutaka je trajalo }utawe. Iako sam bila uzrujana ovakvim razgovorom ^ovekovim, o{tro sam ga i pa`qivo posmatrala. Neka suva vatra je pr`ila u wegovim blagim o~ima, ina~e je bio potpuno miran. Mo`da hladan, mo`da slomqen.

– Sedite, gospo|ice, sedite. Kad sam ve} po~eo govoriti, ne}u prekidati. ^u}ete malo krvavu pripovetku, jer ja }u iz srca govoriti, a sve {to se odande i{~upa krvavo je.

– I na predavawu se ve} opa`a da sam umoran, je l’ te? Ne, ne, nemojte ni poku{avati da me razuverite. Ma koliko da se savla|ujem, opa`a se i ose}a se moj umor.

– Videli ste one izmu~ene i izudarane rabaxijske kowe, koji sa otromboqenim glavama stoje kao da su davno mrtvi. Rekli biste, ako im ko~ija{ trgne uzde, svi }e odreda u nesvest popadati. A kad ih o{ine, oni nagnu kasati, i vi se ~udite kakva je to sila {to je te mrtve rage pokrenula. Tako je ne{to i sa mnom na predavawu. Ali to je strahovito i neprirodno mu~ewe, i ne mo`e dugo trajati. Kad se uve~e spustim u postequ, ~ini mi se da je svaki zglob i svaki mi{i} zasebni organizam sa zasebnim nervnim sistemom, i kad ne bi 51

sobe bile na~i~kane decom, ~uo bi se stra{an i mnogostruki jauk umorenih mojih udova. I kad me uve~e ne bi ~ekala posteqa nego grob, ja bih mirne du{e i u wega legao, samo da odmorim sustalo telo i zaduvanu du{u.

– O, ~ovek se, `ive}i, veoma zamori. Vidite me ovako visoka i `ilava, a sav sam klecav i razdrman, i sav mi je `ivot na komade iscepan. Bar da su me pretesterisali, pa da se sru{im. Nego mi je umor razjedao `ile i koren, i ja sam, stoje}i upravo, polagano izumirao, i navikao se da od najsitnijih napora malaksavam. Borio sam se, i jo{ se borim, ali je, kao na kakvom bolesnom drvetu, zelenila svaki dan sve mawe.

– Vi biste me, verovatno, ve} ranije rado zapitali od ~ega sam se tako mnogo umorio. Od ~ega? Od onoga {to je neizbe`no bilo, i od onoga {to nije moralo da bude. Od svega sam se sav umorio.

– Slu~ajno ili svesno, na{li ste i rekli pravu re~, i ja sad, kao bolesnik kad mu se napipa bolno mesto, jau~em i je~im.

–Nije zanimqivo slu{ati istorije pro{lih dana, jer kad ~ovek iskreno po~ne da govori, bolno je i stidno je kao da se ceo svet razgolitio. A sem toga, nije ni mnogo toplo prevrtati po starom pepelu.

– Obi~no se u ovakvim prilikama govori i o sudbini, je l’ te? Ja sam, vidite, ube|en da su sudbine dosta prakti~ne u merama ja~ine i dekoracije, i stoga se nikada ne tu`im da mi je sudbina tragi~na. Biva, naravno, da se usud, poentiraju}i ve~iti ep `ivota, zbuni u razmerama strasti i kazni. I stoga se ponekad tu`im da mi je sudbina neumoqiva i nepomirqiva, mo`da ~ak malo i zla. Kao kakav stari majmun, jednako pravi grimase, zbuwuje me i ~ini me sme{nim.

– Osim te sudbine, igrala je u mom `ivotu ulogu i Bo`ja voqa. Ona ~udna Bo`ja voqa ~iju logiku ~ovek nikada ne mo`e da shvati, i po kojoj logici je, na primer, kao {to ste vaqda i sami ~itali, sveti Petar 52

krao zlatne pehare, palio ku}e, i bacao tu|u decu u vodu, a sve za neko neslu}eno dobro ~ove~je budu}nosti.

– Eto, ta Bo`ja voqa je, opet, vaqda iz nekih dalekih i meni nejasnih razloga, htela da se ja svojom sada{wom `enom o`enim. Voleo sam sasvim drugu devojku, }erku jednog slova~kog sve{tenika, i ma{tao sam da u tu|ini poku{am karijeru i odande, slobodno i nezavisno, pomognem svome bednom narodu. Mesto toga, evo, radim u {koli naroda koji je mome narodu {kole pozatvarao, otvaram o~i onima koji su mome narodu o~i zaklopili, a o`enio sam se hromom i bole{qivom }erkom ma|arskog komesara.

– To je bila jedna od najja~ih katastrofa moga `ivota.

– Pored svega toga, u prvim danima svoga braka, ose}ao sam neku snagu i neko nadawe. Bio sam kao tica kojoj po kavezu nave{aju sve`u zelenu travu. Bila je tu mladost, a mladost je ra|awe sunca, a u prvim sun~anim zracima je i zakrpqena ribarska mre`a od suvoga zlata. Te{io sam se da je mo`da ~ak dobro to {to je do{lo. Ali kad sam bio u sredini dobra, video sam da to dobro nije ni najmawe boqe od zla, i postao sam pakostan i zavidqiv, i mislio sam zle misli i radio sam zla dela. Vremenom sam pobedio i pakost i zlo}u i zlobu, ali sam se od pobeda i velikodu{nosti mnogo umorio.

– Iz tog ravnodu{nog braka nicala su deca kao {to ni~e trava iz zemqe: svi jednaki, bledi, nerazvijeni, s nekim stara~kim mislima na detiwskom licu. Rodilo mi se devetoro dece, a nijedno kanda nije u dobri ~as ro|eno. Prva moja deca bila su kao rano vo}e, a posledwa kao pozno vo}e, a ni rano ni pozno vo}e nije kao {to treba.

– Sirotovali smo i gladovali smo, i bili smo `eqni radosti i lepote. Mo`da mi ne}ete verovati, ali sam ponekad, kao dete, za`eleo da ve`em oko vrata svilenu kravatu od {est kruna, a moja bedna de~ica 53

izgledaju mi kao jato gladnih i prozeblih vrana. Sirotiwa je, gospo|ice, te{ka kao vodeni~ni kamen, a odricawe je ~udno ose}awe ~iji bol s ni{tavno{}u predmeta raste, jer je stra{no ne mo}i imati ba{ sve ono {to svako mo`e da ima. – Obmawivao sam se da je dostojanstvo siroma{nog ~oveka veliko, i da je ba{ wemu du`nost da pomogne onima koji su jo{ siroma{niji od wega. Poku{avao sam da budem idealist. Opet sam, kao u svojoj mladosti, kle~ao i dr`ao bdenija pred mudrim izrekama i lepim aforizmima. Umarao sam svoju du{u, zaludu sam je umarao. Jer je posle i mene zahvatila ona sveta pakost socijalnih reformatora, koja u~i da treba mrziti sirotiwu i gaditi je se, i da nam je prva du`nost ne biti siroma{nima, i da treba veliku brigu voditi o onom sviwskom procesu koji prazni creva, i tra`i da ~ovek `va}e, pa da mo`e da misli i da bude dobar. I po~eo sam da mrzim sirotiwu, ogor~eno sam je mrzeo.

Umarao sam opet svoju du{u, zaludu sam je umarao, zaludu...

S nekim bolnim i dubokim bezna|em izgovarao je ^ovek tu stra{nu re~ izgubqenosti i proma{enosti, i u`asno je bilo gledati kako potpuno uga{enog ~oveka jo{ razdiru muke i patwe, se}awa i brige.

Ti{ina je pevala neku dosadnu starinsku pesmu, a vetar bi, od strofe do strofe, ciknuo i vrisnuo, i samrtnim strahom ubijao du{u sirotiwe koja ima punu sobu sitne malokrvne dece. – Sada mi je pedeset i ~etiri godine, a tek pre pet godina sam postao redovni profesor, po{to sam se te{ko napatio za vreme svoje docenture koja je dodijala i Bogu i qudima. – Bunio sam se i protiv okolnosti, i protiv qudi, i protiv sebe sama. S po~etka sam bio {to je mogu}e objektivniji i stvarniji u pitawu svoga stalnog neuspeha.

Znao sam da imam talent, ali sam znao i to da mi je talent uzak, srazmernih dimenzija, stegnutog obima. Iz 54

svoje nesre}e i poni`enosti, posmatrao sam qude od uspeha i karijere i savesno i ta~no sam ispitivao sposobnosti svoje i svojih drugova. Trudio sam se i ja da svoj dar, ma u kom pravcu, isteglim ili izopa~im, ali moj zdravi, i kao geometrijska figura odre|eni talenat vra}ao se uvek u prirodne svoje granice. Kolege su to opazile i po~ele me sa`aqevati.

– U ~asovima besa i borbe poku{avao sam da mistifikujem neke sposobnosti koje su mi kod mojih sre}nijih kolega izgledale mistifikovane. Ali, posle svake spekulacije koja je obe}avala uspeh, kolege bi se po`urile da stru~no ocene moj dar, i svaki bi u svojoj oblasti matemati~ki ta~no odre|ivao granice mojih skromnih kvaliteta, i ja bih se, umoran i tup i bez larme, pokoravao daqoj svojoj sudbini.

– A sve te odredbe i ocene i presude nisu uvek bile ta~ne. Mnogo puta me je trebalo di}i na ve{ala kad su mi oprostili `ivot, ali su me mnogo puta obesili kad sam zaslu`io i zaradio da `ivim. Naravno, sve ono {to ~ovek uradi, i kako se sudi o tom {to je uradio, obi~no je u skladu samo sa okolnostima, a vrlo retko je u skladu s ~ovekom samim.

– Uop{te, veoma je zanimqiva studija kako se ocewuje ~ovek me|u okolnostima. Mene su, na primer, u gimnaziji, o{tro kaznili zbog jedne stvari koju sam uradio, a nisam na wu mislio; dvadeset godina kasnije, kaznili su me za tu istu stvar kad je vi{e nisam ~inio, ali sam mislio o woj. A posle jo{ deset godina, kad sam i mi{qu i ~inom bio daleko od tog postupka, onda su ga priznavali i odobravali.

– Mo`da sam najzad i sam kriv {to mi je `ivot tako zaduvan. Ima u meni neke medve|e ograni~enosti i trpeqivosti, ali bez onog prijatnog medve|eg humora.

U meni je, iskreno da vam priznam, sramna i `alosna trpeqivost ugarskog Slovaka. Dok nas dr`e na lancu, mi ne opa`amo kako se na{i ukrotiteqi pla{e da nam kakogod brwica ne prsne. A kad nas gurnu u kavez, tada 55

besomu~no ska~emo i ujedamo gvozdene {ipke ograde, dok se ne sru{imo od umora od koga se vi{e ne odmara.

– Ugarski Slovaci, moja bra}a, ah! Kako mi je te{ko {to ih tako qubim, i kako me davi tuga {to mrzim i sebe i wih. Razumete li me? Gde nam je `e| za slobodom, gde su besni instinkti za `ivotom, gde je okean krvave jarosti i `u~i, gde je razjapqena ~equst osvetnika, i truba i barjak junaka...

Postepeno se sti{avalo ubrzano disawe ^ovekovo, i tamnila je i trnula suha vatra u wegovim o~ima.

Odmahnuo je rukom nekoliko puta, a zatim, opet, nastavio da govori, sasvim lagano, razvu~eno, i tako tiho da sam kroz pi{tawe gasnih plamenova jedva razabirala re~i.

– Svako jutro slu{am tanke glasi}e moje dece, koja `ele i mole. Pretvaram se tada da vi{e ose}am no {to ose}am, i da i ono ose}am {to ne ose}am, i ima mnogo trenutaka kad gestom i re~ima varam svoju ro|enu decu, i ima trenutaka kad se se}am da sam nekad vi{e voleo tu decu. Ne mogu druk~ije. Jer i sva dobrota srca, i mekost i ne`nost qudi koji imaju decu, pa i sama de~ja qubav, sve se to mo`e umoriti, i sve se to umara.

Ne{to dogori u ~oveku, i on je prazan.

– Sve u mojoj ku}i nosi pe~at umora. Nikada se ne jadamo, nikada ne pla~emo, ali se kod nas uvek tiho govori i lagano se zatvaraju vrata. I kad je ponekad `ivqe i veselije, ta je veselost tako neodre|ena kao ono duboko ugasito zelenilo ~etinara po kojem se nikad ne zna godi{we doba.

– I moja deca su umorna. Tako im je u malom na{em stanu kao pili}ima, kad ih zatvore u sanduk, i bace im pregr{t zrnevqa, i ostave ~etiri prsta vazduha, pa jedno od drugoga ne mogu da se najedu, i jedno od drugoga ne mogu da se nadi{u.

– Moja je ku}a dom bez qubavi, ostrvo isu{enih `ivota. Umorilo nam se nadawe, umorilo nam se plakawe. Niti se molimo Bogu, niti hulimo Boga. Uve~e, 56

kad svi pole`emo, i ~uje se samo mrmqawe moga maloga sina koji te{ko u~i {kolske zadatke, tako mi je kao da smo odse~eni od celoga sveta i zatvoreni u toraw kakve starodrevne, mra~ne i hladne kule, gde ubogi stra`ari {ap}u tajanstvene gatke da ih dreme` ne savlada... ^ovek izvadi sat, i gleda{e ga neko vreme, }ute}i, s blagim, tu`nim osmehom. – Ne znam koliko je sati. Ali kanda treba da idem.

Silno je duvao vetar, i velike je prozore zasipao o{tar i suv sneg kad se ~ovek digao i kad se za wim lagano zatvori{e vrata malog kabineta.

1 Mu{ki sako kori{}en za slu`bene potrebe.

KRUG

Gospodin profesor uzima {estar, s nekim naro~itim u`ivawem ga raskre~i, zavrne klin {to ~vr{}e mo`e da nijedna ta~ka ne mrdne i ne utekne, zabode {iqak u tablu, i {kripi, {kripi, {kripi, a za {estarom ostaje ispup~eni? naduveni, dosadni trag linije koja jedva ~eka sama u sebe da utr~i, i sama u svoj po~etak da se sjuri.

A meni neprijatno, ose}am kako se malo moje ~elo mr{ti. Izgubi}u onu sitnu belu ta~kicu koja je bila prva i po~ela ne{to novo, i po~etak i svr{etak bi}e jedno, bi}e sve ravno i isto i jednako, prazno i spoqa i iznutra.

Lak{e bi mi bilo kad bi klin razvalio rupu u drvetu table i sklizio malo nani`e, i kad bi kreda odjedared obi{la malu po~etnu ta~kicu i po~ela oko we da pi{e veselu spiralu.

57

Gospodin profesor bi se tada qutio, brisao i ude{avao, ali bi na liniji ipak ostajale neke zadebqalosti i istawenosti, koje su prkosno {tr~ale na glupo upara|enoj najpokornijoj pravilnosti, i pokazivale jasne znake otimawa, oslobo|ewa i begstva.

Kasnije, isti taj profesor pri~ao nam je o duhu i slobodi i progresu ~oveka koji kopa i prevr}e duboko u zemqi, i leti i vlada visoko nad zemqom.

Zaboravio je samo da ka`e da taj divni ~ovek, i u dubini i u visini, udara glavom i razbija se o periferiju onog sredi{ta kome je rob, i koji ga vu~e i u granicama svojim dr`i. Toliko i toliko nad zemqom, i toliko i toliko pod zemqom, i ni koraka daqe. Na samoj ivici, ~ovek mora da skrsti ruke i da umre, i nikada, nikada ne mo`e onamo kud ga du{a i `eqa i o~i vuku.

Le`ala sam jedared te{ko bolesna, u vatri i zanosu groznice. Privi|alo mi se da nema ni tavanice ni krova, i da iz velike visine, brzo, i okre}u}i se oko svoje osovine, pada neka grdna svetla metalna lopta.

Odjedared se zaustavila, zaglavila, zastala, lebde}i u vazduhu. Zatim, u pravcu jednog meridiana, na~inila se uska pukotina, a mene ne{to podiglo, i, kao da sam perce, utisnulo me kroz usku pukotinu u loptu, i lopta se opet zatvorila.

Kako se zatvorila, da li se stopila, sklopila ili skop~ala, ne znam, kao {to, pored sve pa`we i straha, nisam ni to mogla da vidim i da zapamtim na kome su se mestu sjedinile ivice otvora.

Isto kao i onaj krug na {kolskoj tabli. Ni po~etka ni svr{etka, ni ulaska ni izlaska. Sami od sebe se privla~e, me{aju, sjediwuju i sla`u apsolutno isti molekuli, apsolutno istog smisla, na apsolutno istim mestima, pod gvozdenom voqom centruma koji ih dr`i.

A unutra, u lopti, bilo je u`asno. Okrugla {upqina bez ijednog ukr{taja, bez ijednog ugla, bez ijedne isturene ta~ke na kojoj bi misao stala ili se pogled zadr`ao.

58

Na sredini, neutvr|ena i neobe{ena, gori neka jaka svetlost, i svaki komadi} unutra{we povr{ine loptine osvetqen je potpuno, jednako, ble{tavo, otu`no, bez niansa sjaja, bez sen~ice, bez crtice polusena ili mraka.

A po zidovima gmi`u, klize, padaju, i opet se puzaju i pentraju gomile uzverenih, izmu~enih, o~ajnih qudskih prilika, u dugim bolesni~kim ko{uqama kaoija.

O~i im umorne, zakrvavqene, neispavane, udovi mr{avi i suvi, i neprirodno skqe{teni kao da jednako ~etvorono{ke puze. Prsti na rukama i nogama bogaqasto zgr~eni, i drhte od umora i nervne iznemoglosti i besa, jer na glatkom metalu nigde ne mogu da se ukopaju i telo da odr`e.

Nigde ne mogu da zagrebu, da raskinu, da i{~upaju, da razriju, da probiju, da prokopaju ili proderu zid lopte, i da se barem jedan od wih oslobodi stra{nog robovawa u okrugloj {upqini.

Stale su o~i i pene se usta tim jadnicima u okrugloj tamnici, koja je, zbog luda~ki dosadnih jednolikih udaqewa i pravaca, tesna kao orahova quska i prazna kao mehur vode.

A svaki od wih ima se}awe i svest da izvan lopte postoji prostor, beskrajan i bezmeran, pun dugih vijugavih puteva, pun uglova, gde se sukobqavaju pravci i te`we, tonovi i osvetqewa, pun savijutaka, gde se lome vetrovi i uvek ima zime, {u{wa i treska.

Svaki ima bolno ose}awe da je izvan lopte beskraj i sloboda. Ali ne beskraj krivih linija koje same u sebe poniru, i samo zato nemaju kraja {to progutaju i pro`deru svoj po~etak, nego onaj nesagledqivi, neslutqivi beskraj s nedoku~ivim odmetnicima-pravcima i odbeglicama-ta~kama, s jednom jezovitom slutwom o daqno dalekim stanicama, iza kojih se nastavqa beskraj, beskraj, beskraj, i u wemu puno skrivenih tajni, tajni u tajnama, doga|aja u doga|ajima, bi}a u bi}ima i klica u klicama.

59

A u metalnoj kugli je bio u`as i o~ajawe. Dahtawe, znoj i luda~ki napor izgubqenih qudi. Svugde krov, svugde patos, svugde oblina koja pla{i, svugde glatko i ravno, nema kuti}a, nema ta~ke na koju ne zija ona `i`a iz sredine, i ne mo`e{ se sakriti, ne mo`e{ pobe}i, ne mo`e{ se strmoglaviti, jer je svud carstvo istoga i jednakog udaqewa.

I svugde izba~eno ble{te svetla mesta metala, i niko ne mo`e daqe da ode od drugoga, i koga god pogleda{ isto je {to i ti, i u toj je pomisli u`as, o~aj i ludilo. I onaj sleva, i onaj zdesna, i onaj koji ti pod nogama gmi`e i zubima {kripi, i onaj koji se sav unaka`en od straha i mokar od znoja popeo nad tvoju glavu, svi bez razlike, svi su apsolutno isto, na istom mestu, na jednakom razmaku od centruma koji dr`i, vu~e, vlada...

Ozdravila sam, i taj bezumni san je pro{ao. Ostala je samo misao o tome, kako je i za{to je ideja kruga izvu~ena iz sivoga haosa, i ostalo je bolno uverewe da nigde u prirodi, i nigde u `ivotu ~oveka nema mnogo vi{e slobode nego u onom stra{nom privi|ewu grozni~avog bolesnika.

Mrzim obo`avawe sredi{ta, i strah me je od robovawa wemu.

I zato `elim da do|e neki stra{an prevrat, i u tom prevratu da se satre instinkt i ideja kruga, i kao posledica toga da se rastvore i raspadnu oblici i mogu}nosti kruga. Da mi je da se iskoreni to blesasto vra}awe u sebe, i da ne bude kruga ni dokle oko dopire, ni dokle samo se}awe i fantazija dopiru.

Da mi je da u jednom istom trenutku do~epam, i rukama i zubima zaustavim sve {to u krugu `ivi i {to se u krugu vrti, i dotle da zadr`im kru`ewe i optr~avawe, dok se ne izgubi sva glupa tradicija vrtoglavice oko sredi{ta, i sva glupa memorija o istom i jednakom udaqewu.

60

I tada, uz radosni vrisak, da pustim da se slobodno raspr{te, i kao tu|inci jedno mimo drugo razlete oslobo|ene ta~ke biv{ih i pokojnih sfera.

Da mi je da dignem sve vetrove i bure, i da ih nau~im kako }e razjuriti i razduvati one dosadno upara|ene harmoni~ne ta~ke, kojima je, kao klincima, prikovano sve {to bi ina~e po beskraju vijugalo, {to bi uvek nedosti`no bilo, {to bi uvek zbogom govorilo.

Tuga mi je zbog te jedne ili zbog nekoliko ta~aka koje ve~nost i beskrajnost skra}uju, koje, u doma{aju ravnih na{ih mozgova, sapiwu i sputavaju odno{aje fluida i atoma. Ono {to po nedosti`nosti i po tajanstvenosti izgleda da je najbli`e bo`anstvu, i {to bi, kao i bo`anstvo, trebalo uvek sebe da daje, i uvek da je celo, to je stegnuto u krugove i lopte koje jedna jedita izgubqena i pomerena ta~ka dovodi do ni{tavnosti i rasula.

Do|e mi `eqa da se opet razbolim, ili da poludim, i da bar u groznici ili u ludilu pro`ivim i prosawam fantaziju da su iz krvi i sr`i svetova i atmosfera nestali mrtvi ~vorovi centruma i `i`a. ^vorovi, koji se ne dadu ni ubiti, ni zapaliti, ni progoniti, i zbog kojih nema slobode u prirodi, pa je zato nema ni u dru{tvu ni u pojedincu.

Nema slobode, jer su ta sredi{ta i harmoni~ne ta~ke nevaqala mesta vaselene. Te ta~ke la`u i varaju da je kretawe ono {to je u stvari idiotsko stajawe, i da je razvi}e ono {to je samo tromo i tupo vra}awe i ponavqawe.

A svugde je poslu{no vra}awe i ropsko ponavqawe, svugde odre|uje i pobe|uje centrum.

Bacite kamen u more, i stanite trenut, dva. Kamen }e kroz guste uqane slojeve crne vode naglo tonuti. Taj kamen, koji je samo minut pre toga milovala va{a ruka i grejala va{a krv, si{ao je onamo kuda vi ne mo`ete si}i, i na{ao je mesta u svetu koji va{a ~ula ne opa`aju i va{e srce ne mo`e voleti.

61

I mesto kakvog simbola, punog slutwe i ~e`we, na povr{ini morskoj javilo se nekoliko koncentri~nih krugova, i nestalo ih je odmah po{to je kroz wihovo sredi{te pro{ao suncem ugrejani {qunak koji sunce vi{e grejati ne}e.

Udarite rukom o staklo, prsnu}e zraci oko jedne ta~ke. Probite metkom glavu, mozak }e {iknuti u krugu oko rane. Zabodite no` u `ilu, mlazevi krvi }e u jednakim razmacima poneti `ivot u smrt. Pogledajte, kroz mikroskop, }elije organa, vide}ete da se sav `ivot u kruzima i u loptama sla`e i razla`e.

Svugde je krug, a svugde odre|uje i pobe|uje centrum.

Zapregnite svu voqu, i sve dobre i zle sile u centrifugu, uzaludna }e biti svaka revolucija, i na kraju krajeva }e opet do}i vlast stalne ta~ke i jednakog udaqewa.

Krug je odvratni simbol ropstva i komike. Biti krug i biti u krugu, zna~i biti banalan i sme{an, biti uvek kod ku}e i biti uvek pri sebi.

I koliko je god genialan i esteti~an bio duh zakona kada je hteo da svetovi i stvorewa i ideje budu krivine i konkavi, toliko je isto degenerisan i vulgarisan bio taj duh, kad je stezao slobodne i }utqive krivuqe u zavr{enosti koje se u sebe vra}aju.

Jo{ nema zakona o slobodi, jo{ nema `ivota i slu`be bez ropstva.

Poni`eno mi se ~ini nebo, s tim filistarski odmerenim putawama, sa u~tivim i bur`oaskim sklawawem s puta, i sa strahom i izbegavawem vatre, boja, sudara i katastrofa.

Jupiter, Saturn i zvezdani sistemi! Lopte, lopte, lopte!... Uniforma i respekt od ekliptike!

Okrugli trabanti, okrugli prsteni, tr~awe po okruglom putu, igrawe u okruglom kolu, i sve {to vide i {to sretaju, sve je krug, krug, krug, i svugde ~u~e one crne ta~ke od kojih se ne mo`e udaqiti ni ute}i.

62

Sve {to je materija krug je, i sve {to nije materija krug je. Bog je krug, magla je krug, `ivot je krug, organizam je krug, dru{tvo je krug.

Pa i um, i ma{ta ~ove~ja, uvek neuvereni, uvek nezadovoqni, uvek ustremqeni napred na stazi novih istina i sloboda, i wih savlada jednoga dana sawivo isku{ewe sredi{ta, da jo{ jedared okrenu lice putevima koje su ostavili i pro{li. Jednoga sedog, ostarelog i predgrobnog dana, u~ini im se o~ajno i te{ko da sa~ekaju smrt daleko od ciqa, na kakvom usamqenom, hladnom, snegom zavejanom mestu, gde oko pobodenih barjaka nauke i lepote urli~u hijene i vuci, i prolaze vetri i oblaci.

I um i ma{ta okre}u svoje o~i od budu}nosti, i tra`e svoje stare stope, i kad do|e vreme da ~oveku ote`a glava, pogrbe se le|a, i stanu u zemqu propadati noge, nekada{wi revolucionari u wemu odavno ve} trunu u okruglim kavezima stara~ke ironije i rezignacije.

Ima jo{ jedan krug, jo{ jedan krug koji mi dawu du{u ste`e, a no}u me iz sna budi. Krug koji }e zarobiti ~e`wu moje ~e`we, slobodu moje slobode!

Ti si to, ti slobodni putni~e iz slobodnih neznanih zemaqa i dalekih pro{lih i budu}ih vremena, ti koji stole}a krije{ u o~ima i gradove nosi{ u srcu!

I u tebi truli i gwije jedno zdravo mesto, i sprema se gnezdo crnoj ta~ki {to }e zarobiti lepi haos i beskona~nost tvoga bi}a.

A u tebi je, jo{ doskora, `ivela jedna slobodna i divna repatica puna naglosti i }udi, i jurila po beskraju bez osovina, `i`a i sredi{ta. U tebi je bio jedan silni talas, ve~iti talas od sudara onog {to je bilo i onoga {to }e biti. Ti si bio jedno nemirno proro~ko ose}awe vremena, i jedna nestalna energija, sastavqena iz voqe i bola, iz velikog smeja i velikog pla~a.

Sav nepripitomqen, i sav neharmoni~an, nisi priznavao svest koja s jednoga mesta i jednakom svetlo{}u svetli, i nisi priznavao zapt koji s jednoga mesta i jednim zakonom vlada.

63

Svest i zapt su robovawe, iz svesti i zapta su do{le one crne ta~ke u skercu Devete i u Vald{tajn sonati, crne ta~ke u Mojsiju i Hristu.

Ti me za~u|eno gleda{; i ne zna{ {ta ho}u da ka`em.

Ti, Davide, ti veliki pagane s one strane hri{}anstva i kulture, ti, juna~e i bor~e nedosti`nih meta, ti mahniti ~ove~e s mahnitim ~e`wama, zar ti ne vidi{ da nije vi{e vedra i svetla beskona~na bela misao {to ti je me|u o~ima `ivela! Pro{lo je vreme kad su u toj misli drhtale sve nianse i pustog i smirenog `ivota, kad je u woj buktala vatra bez dima, i kad se iz we {irila zaraza od kojs su skapavala sredi{ta i `i`e.

Pre toga, pre toga sam bele`ila svaki dan drugu simfoniju tvojih crta i oblika i drugu simfoniju tvojih `eqa i ciqeva, i jednako te gledala kako `ivi{ u ve~itoj ~e`wi stvarawa, i u ve~itom bla`enstvu promene, i u ve~itom triumfu slobode i ispuwavawa. ^asom si bio istok a ~asom zapad, ~asom si bio udarawe srca a ~asom motiv smrti. Pa onda si bio vetar koji je sve tice i oblake terao na jug, a zatim si bio bura koja je sva drveta povijala na sever.

I nikad se nisi osvrtao za onim {to je pro{lo, i nisi dizao ono {to si oborio, i nisi obla~io haqine koje si skinuo, da ne bi opet postao {to si bio.

A sad ti je te{ko da bude{ izgubqen i zalutao, i da ode{ pa da se vi{e ne vrati{. Te{ko ti je da bude{ ni~iji i sam, da `ivom energijom obara{ hipnotisanu i zablenutu energiju ~u~awa u sredini, da bude{ nesvesno huktawe unapred i divqe be`awe od vra}awa i ponavqawa.

Jedno tu`no ve~e mi je u pameti. Sedeli smo pored otvorenih prozora, i gledali u vedar prostor i daqinu.

U nama su `iveli samo nervi i slutwe, i pritiskivala nas je neka op{ta slutwa i bekrvnost, i ~udno nam je bilo kako se ru`e jo{ crvene.

64

Mrtve su bile na policama moje kwige, i svesno i u bolovima je venulo cve}e, koje ina~e ne sluti smrt i bez straha i otpora umire.

Poku{avali smo da razgovaramo, ali je ono glavno uvek zapadalo me|u re~i, i mi smo najzad za}utali.

Slu{ali smo kako kowske Kopite zve~e po kaldrmi u okrugloj melodiji, i gledali kako golubovi kru`e oko golubiwaka i dimwaka, i kako psi tr~e u krugu za svojom senkom na mese~ini.

Ti si prvi prekinuo ti{inu, ali si govorio na neki nov i neobi~an na~in. Neke opreznosti je bilo u tvojim re~ima, neke poslu{nosti u tvojim gestovima, nekog sti{avawa u tvojoj `e|i, nekog opadawa u tvojoj mr`wi. Ne{to te je zgazilo i steglo, i davilo u tebi prkos tvoje krvi.

Te ve~eri, ja sam mnogo razumela i mnogo izgubila.

Tebe je jednoga dana iznenadio laskavi {um, i ti si razabrao da je to mno`ina qudi koja ide za tobom, i peva pesmu tvojih misli. I tada si prvi put zastao, i prvi put si zapovedio svome }utawu da govori, i prvi put si po`eleo da se vrati{ i bude{ tamo gde si bio.

I od toga doba sve ~e{}e zastaje{ na jednom istom mestu, jer ti se dopada da svetli{, i od toga doba se ste`e krug oko tebe, jer si po`eleo da te qudi vole.

Zatvorio si u krug bunu svog `ivota i belu misao me|u o~ima, i veruje{ u krug sre}e u krugu.

Ne voli{ vi{e razobimqenost i skok u pomr~inu, vra}a{ se, jer ho}e{ da si me|u qudima, i nad dubinom svoga }utawa di`e{ most od re~i.

Zar ne vidi{ da si razdrqio svoju svetiwu, i pustio da se oko we skupi krug budala i zlo~inaca...

Suv i nezanimqiv i mali je sada zadatak za koji `ivot ho}e{ da dade{, i neodre|eno je ono {to na ple}ima nosi{, i tvoja borba je kao bitka leptira koji opijen pada u krug svrjih mrtvih drugova, u ~ijem sredi{tu je otrov banalne georgine.

65

Sne`ana Bo`i}

IZLAZAK IZ KRUGA (Isidora Sekuli}, Saputnici, Beograd: Plavi jaha~, 2001)

Najpre `ivotna a potom kwi`evnoistorijska pri~a o Isidori Sekuli} i Jovanu Skerli}u dobro je poznata. Preo{tar u kritici prve i u prili~noj meri nemilosrdan u osvrtu na wenu drugu kwigu, Skerli} je zauvek obele`io Isidorin `ivot i rad. Ono {to je napisao o Saputnicima (1913) i Pismima iz Norve{ke (1914), posebno o Pismima, utisnulo se, bolno, u svest i u srce Isidore Sekuli}, pa je ona, ~ini se celog `ivota (a `ivela je dugo posle Skerli}eva1), ose}ala senku svog kriti~ara za vratom... Kao da je oko tog spora sa Skerli}em ona svoj (stvarala~ki) `ivot nekako i osmislila.

Koliko je tada, u vreme objavqivawa pomenutih kwiga, negativan sud neprikosnovenog kwi`evnog autoriteta Skerli}evog mogao da smeta wihovoj recepciji, toliko danas mo`e da deluje podsticajno, da motivi{e na ~itawe. Uvek budna ~itala~ka radoznalost da se sazna ono li~no i otkrije skriveno u odnosu dve poznate, ugledne osobe (jo{ budnija ukoliko je taj odnos mu{ko – `enski), da se doku~i istina o razlozima i pozicijama sa kojih su se (ili nisu) na odre|eni na~in ogla{avali, ~ini Isidorinu i Skerli}evu pri~u stalno aktuelnom, zanimqivom. Taj roman o spisateqici i kriti~aru koji se natkrilio nad wihovim delom svojim vi{edecenijskim paralelnim `ivotom neprestano poja~ava interesovawe za kwi`evna ostvarewa koja su bila predmet spora – Skerli}evih negativnih kritika i Isidorine osobene reakcije. I ne 66

samo to, kompleksnost wihovog odnosa i brojna pitawa koja taj odnos pokre}e inspirisao je neke savremene autorke da Isidoru i Skerli}a u~ine junacima svojih drama, romana i/ili pripovedaka: Vidu Ogwenovi}, Lauru Barnu, Qiqanu \ur|i}.2 Vrednost takvih umetni~kih interpretacija kwi`evnokriti~arske povezanosti i, istovremeno, udaqenosti kakva je postojala izme|u Isidore i Skerli}a, krije se, izme|u ostalog, i u tome {to wihovu pri~u otr`u od zaborava i pribli`avaju je savremenom ~itaocu.

Ravnote`u u odnosu o kome je re~, spisateqici tako bitnu, donelo je vreme i sve ono {to je u srpskoj kwi`evnosti i kulturi uradila. Ali kona~nom uravnote`ewu na li~nom planu najvi{e je doprinela Isidora sama, predgovorom drugom izdawu Pisama iz Norve{ke 1951. godine, kad Skerli}a ve} bezmalo ~etrdeset godina nije bilo me|u `ivima i kad je ona uveliko bila zauzela svoju poziciju u srpskoj kwi`evnosti i kulturi. Godine povre|enosti i dostojanstvenog }utawa okon~ane su izno{ewem wene, Isidorine strane pri~e.3 No, sve je to bilo posle, a pri~a, kako je pomenuto, po~iwe 1913. godine, neposredno nakon objavqivawa prve Isidorine kwige, prozne zbirke Saputnici, kada se pojavio i kriti~ki prikaz iz pera Jovana Skerli}a.

Op{ti utisak koji ostaje nakon ~itawa tog Skerli}evog teksta jeste da se wemu dopalo kako ali ne i {ta Isidora pi{e. A ona je u Saputnicima pisala o samo}i, ~e`wi, nostalgiji, o tuzi, umoru, glavoboqi, fiziolo{kim i duhovnim ograni~ewima i naporima, o lutawima, qubavnim mu~ewima, susretima i rastancima, o mestima koja je pose}ivala na svojim putovawima...

Wene minuciozne emotivno-intelektualne (samo)analize pisane bri`qivim stilom nisu zadovoqile kriti~ara najvi{e zbog „iskqu~ivog subjektivizma“ i „intelektualizovanosti“, dakle, zbog ne~ega {to je imanentno prirodi izraza i forme koju je Isidora izabrala za tekstove svoje prve kwige. Wenu doslednu 67

usredsre|enost na individualno, koje se pokazalo kao u velikoj meri osobeno i atipi~no, Skerli}, izme|u ostalog, vidi kao „maniju za analisawem“, kao zloupotrebu sopstvene velike „sposobnosti samoposmatrawa“ u kojoj se „ne zna za meru“, kona~no, kao „literatorski egoizam“.

Iako je Skerli} Isidori i wenom proznom prvencu puno toga zamerio, u wegovoj kritici ipak se mo`e prepoznati jedan generalno pohvalan stav: on ka`e da se Isidora javqa „kao potpuno izgra|en pisac koji pi{e sasvim kwi`evnim stilom“ i da, nesumwivo, ona „zna da pi{e“.4 Pitawe je, me|utim, da li je to bilo dovoqno da po~etniku u kwi`evnosti bude oslonac budu}eg stvarawa i koliko je op{ti pozitivan sud mogao da kompenzuje brojne negativne komentare. Eksplicitan odgovor, iz prve ruke, pronalazimo u pomenutom predgovoru iz 1951. godine: „Je li posle prve kwige bilo ohrabrewa, pravog ohrabrewa u javnosti, ili u du{i pisca? Nije bilo. [...] Kad je Jovan Skerli} na prvu moju kwi`icu napisao normalnu bele{ku: dosta negativnog, ne{to pozitivnog, no, rekla bih, podvukao ne{to sasvim li~no: ime moje, koje je tako nenacionalno i tako kosmopolitsko, bilo je to, doista, ne mnogo elegantno, suvi{e li~no i subjektivno za mene, i suvi{e li~no i subjektivno od Skerli}a. Se}am se, pocrvenela sam bila do kose, i ose}ala: kako je to odvratno, kad ~ovek ve} imenom svojim provocira negodovawe.“5 Kqu~ni razlog Skerli}eve strogosti i odbijawa Isidorine proze otkriva se, ipak, u slede}im wegovim konstatacijama: „Kome je 1913. godine, – u jednoj od najsudbonosnijih godina cele na{e istorije, u trenutku kada se, otkako nas ima na svetu, najvi{e prolilo srpske krvi, u ovom strahovitom vrtlogu doga|aja, – kome sada mo`e biti do neurasteni~kih kriza, obrtawa i prevrtawa jednog malog ja, i artisti~kog raspore|ivawa pau~ine fraza? [...] Ne, egoti~na kwiga Isidore Sekuli} do{la je u najnezgodniji ~as koji je za wu 68

mogao biti, toliko da ~ak izgleda profano o woj danas pisati.“6 Bilo je, naravno, i tada kriti~ara/pisaca (Todor Manojlovi}, Jovan Du~i}, Antun Gustav Mato{...) koji su, neoptere}eni utilitaristi~kim shvatawem kwi`evnosti, druga~ije od Skerli}a pisali o Saputnicima, koji su u toj prozi prepoznali prave i nove vrednosti, slute}i, svojom umetni~kom intuicijom, ono {to je kasnija kwi`evna kritika – zahvaquju}i ostvarenoj vremenskoj distanci – lako mogla da utvrdi: rana proza Isidore Sekuli}, uz pojedina ostvarewa drugih pisaca koji su se tada pojavqivali (Dis, Uskokovi}, Vinaver...), predstavqa nagove{taj bitnih promena koje }e se desiti u srpskoj kwi`evnosti po~etkom 20. veka i novih puteva koje }e ona za sebe otkri(va)ti.7 Za moto jednog poglavqa svog putopisa iz Norve{ke Isidora je uzela stihove Volta Vitmena: „Samo oni sami razumeju sebe same / I sli~ne sebi samima / kao {to samo du{e razumeju du{e.“8 Ovo lako navodi na zakqu~ak: du{e Jovana Skerli}a i Isidore Sekuli} bile su razli~ite. I to je (bilo) dobro. *

Nakon {to zadovoqi svoju ne samo intelektualnu nego i obi~nu qudsku radoznalost i shvati razloge razmimoila`ewa spisateqice i wenog kriti~ara, savremeni ~italac je pred izazovom da se, otvorenog uma i srca, prepusti Isidorinom tekstu: da u tom „plesu re~i“ poku{a da prona|e sopstveni ritam, da u wenim „du{evnim pejza`ima“ otkrije pejza` sopstvene du{e i u`iva u izbru{enoj „poetskoj konverzaciji“ o neprolaznim qudskim patwama, o ve~itim egzistencijalnim saputnicima ~ovekovim – samo}i, prolaznosti, qubavi i smrti.9 Ukupnu atmosferu zbirke nagove{tava uvodni zapis „Bure“, jedno u velikoj meri autobiografsko se}awe na detiwstvo, koje svojom sadr`inom anticipira sve kasnije Isidorine `ivotne i stvarala~ke preokupacije, wena 69

emocionalno-intelektualna i kreativna geneza. Otkrivaju}i introvertnu prirodu devoj~ice, koja nagoni na osamqivawe, u kojoj ma{ta buja i kreira svetove prihvatqivije i uzbudqivije od realnog, ovaj zapis otkriva i korene te`we da se iz ograni~enog, zatvorenog prostora duh vine u (ne)slu}ene predele slobode, da se ode „daleko, daleko!“. To „zagra|ivawe“ od sveta koje se u ranim danima iskazuje bukvalnim, fizi~kim izdvajawem (samovawem devoj~ice u rasu{enoj kaci tj. buretu) kao da implicira kasnije emotivno zagra|ivawe devojke / `ene, wenu su{tinsku otu|enost od qudi, o kakvom govori zapis „Rastanak“. Ne toliko nesre}na koliko usamqena i neobi~na devoj~ica posta}e isto tako usamqena ali osobena i zanimqiva `ena.

Prva, povr{na asocijacija na ~uvenog „filozofa iz bureta“ Diogena, iako bez konkretne veze sa Isidorinim tekstom, upu}uje, ipak, na bitne osobine glavnog (i jedinog) lika ove proze: na ma{tovitost, kreativnost, vrlo rano iskazanu meditativnost i kontemplativan odnos prema qudima, prirodi i `ivotu uop{te. Pored toga, devoj~ica koja je u buretu „snevala ledenu i belu fantaziju severa“ i ose}ala „da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora le`ati klica i stihija prave ve~nosti“ otkriva da se jo{ u ~udesnom detiwem svetu ma{te nalazilo izvori{te Isidorine trajne fascinacije Severom.

Poku{aji objektivizacije pripovedawa kroz smewivawe prvog tre}im licem (govorewe o sebi kao o „maloj devoj~ici“) posti`u upravo suprotan efekat i daju nagla{eno emotivan ton kazivawu, na momente ton samosa`aqewa. Kao i svako se}awe i ovo je oblikovano naknadnim `ivotnim iskustvom, {to u zapisu nije te{ko prepoznati.

A to naknadno iskustvo, koje transponuju ostali zapisi iz zbirke, nekako je oporo, bez prave `ivotne radosti, opet vi{e ma{ta, fluid i snevawe, vi{e ~e`wa i `udwa nego `ivqewe samo. Ti zapisi svedo70

~anstva su jednog bogatog `ivota u duhu, supremacije intelekta nad ~ulima i tamo gde ~ula treba da odnesu prevagu, stalne rastrzanosti emocija i misli sve{}u o nemogu}nosti ostvarivawa apsolutne qubavi i sre}e kojima se prirodno stremi, svedo~anstva spoznaje prolaznosti svega na ovom svetu, telesnih ograni~ewa zbog kojih se ne mo`e dosegnuti razumom zami{qeno i telom `eqeno, straha od kona~nog gubitka drage osobe, od wenog zaborava („^e`wa“, „Mu~ewe“, „Rastanak“, „Tuga“). Qubavni zapisi Isidore Sekuli} oblikuju lik superiornog mu{karca kome je „nelepa“ `ena nagonski podre|ena ali kome se ona ne mo`e i zaista podrediti. Zato ostaje sama i nesre}na. Wen mu{karac nosilac je gotovo svih vrlina koje ~ovek uop{te mo`e posedovati, a istovremeno i brojnih slabosti, to je jedno te{ko shvatqivo bi}e puno unutra{wih kontrasta, plod fantazije i uobraziqe usamqene devojke koja jeste naslutila ali ne i do`ivela pravu qubav.

Wihova qubavna pri~a nije stvarna, ona je samo zami{qena, razumom pro`ivqena i zavr{ena – zato je mu~ewe i ~e`wa.

S koje god ta~ke misao da krene, kakav god impuls iz okru`ewa da je podstakne, ona dolazi do istog ultimativnog zakqu~ka: „O, u bo`jem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono {to je. Sve se zaboravqa, jer se `ivci kukavi~ki umaraju, i ~im se stegnu usnice, udavi se groznica na wima.“ (27) Slede}i asocijativnu logiku, misao o prolaznosti, ote`ana usamqeni~kom pozicijom, brzo i lako postaje misao o smrti. I tako je od po~etka do kraja zbirke. Usamqenost i smrt dva su kqu~na motiva Saputnika, briqantno objediwena u zapisu „Samo}a“: „Samo}a je kao i umirawe. Trnu delovi du{e i su`ava se `ivot ~ove~ji. Smrt je apsolutna samo}a, jer ~ovek tek onda umire kad prekine sve veze tela, srca i uma...“ (34) Suton, doba pobede mraka nad suncem, intenzivira ose}awe usamqenosti, name}e 71

razmi{qawe o posledwim, samrtni~kim trenucima, a nema nikoga i ni~ega {to bi odagnalo neprijatnu samo}u: „Tamo daleko vidim samo liniju plave, hladne svetlosti, i to me se}a na svetlucawe gwile materije koja se raspada, i na be{umno kretawe qigavih belih crva koji su posledwi i najprostiji zakqu~ak stra{ne logike zemaqskog `ivota.“ (35) Ni susreti s prirodom (gle~eri, more, {ume; bik i tigar) i iskrena fascinacija wihovom snagom i lepotom ne mogu a da ne probude misao o neznatnosti, ponekad i nedostojnosti ~oveka („Ironija“) i wegovom kratkom boravku na ovom svetu. Tako sve {to je okru`uje biva prevu~eno jednom koprenom tuge koja kao da isijava iz wenog pogleda, iz wene neprestane zagledanosti u sebe.10 Pojedini zapisi problematizuju motiv rodoqubqa, ali na osoben na~in – iskazivawem beskrajne tuge mu{karca zbog nemogu}nosti povratka u ostavqenu domovinu („jer Tamo odjekuju ti{inom imena dece koja su oti{la, i na praznim wihovim mestima vr{i se sve~ana i tu`na ceremonija, i nevidqive ruke kapqu vosak crnih sve}a u krv, i to zna~i da povratka vi{e nema“, „Nostalgija“, 38) i preispitivawem, u satiri~nom tonu, cene qubavi prema otaxbini (~ije je srce „veliko, sebi~no i toplo“ i koja se qubi i „kad nam se krv u gu{i zgru{ava, i kad utrobu svoju u rukama nosimo“, „Pitawe“, 134).

Kao {to zapis „Gle~er“ tematski i stilski anticipira prozu Pisama iz Norve{ke, tako se u pri~i „Umor“ prepoznaju pojedina obele`ja znatno kasnije objavqene Kronike palana~kog grobqa. To ovu pri~u ~ini razli~itom od ostalih tekstova u zbirci Saputnici.

U woj se, pored naratora koji je, kao i u ostalim zapisima, blizak li~nosti autora, pojavquju i drugi likovi: dva profesora fizike i u~enici. U ve}em delu pri~e funkcija naratora prepu{tena je ^oveku, jednom od dvojice profesora, koji svoju tu`nu `ivotnu ispovest 72

kazuje pre|a{wem naratoru (sada narateru), a veza izme|u wih jasno je odre|ena i motivisana sli~nim senzibilitetom i me|usobnim razumevawem. ^ovek je bio Slovak, tu|inac i usamqenik, umoran od `ivota: „I kad me uve~e ne bi ~ekala posteqa nego grob, ja bih mirne du{e i u wega legao, samo da odmorim sustalo telo i zaduvanu du{u.“ (48) Ova umetni~ki uverqiva i stoga potresna li~na i porodi~na ispovest najboqe svedo~i o talentu i sposobnosti Isidore Sekuli} za suptilnu psiholo{ku analizu karaktera, posebno onih u kojima prepoznaje crte sopstvenog i kakve }e i kasnije ~esto birati za likove svoje proze.

I kona~no, dva zapisa kojima se kritika od po~etka najvi{e bavila: „Glavoboqa“ i „Krug“. U wima se, pored svih osobina o kojima je ve} bilo re~i, prepoznaju analiti~nost i preciznost nau~ni~kog, egzaktnog tipa.

Tako, opisuju}i svoju glavoboqu, Isidora do detaqa razla`e taj fiziolo{ki fenomen, istovremeno problematizuju}i i sopstveni odnos prema wegovoj pojavi („Nije glavoboqa glupost, nego je glupost to {to u nenormalnim i patolo{kim pojavama tra`im smisao.

Da, da, ali mora biti i negativna smisla.“, 67). ^italac prati svojevrsni direktan prenos do`ivqaja i ose}awa u toku te{ke glavoboqe, kao da je ba{ u vreme wenog trajawa zapisivano ono {to se ose}a, vidi i misli, jer se ~ini nemogu}im tako detaqno razlo`iti stawe glavoboqe post festum.11 U jednom trenutku Isidora razvija misao o svojoj posledwoj glavoboqi, ali joj od toga biva jo{ te`e i tada zapisuje re~enice koje predstavqaju ne samo jezgrovit psiholo{ki autoportret, ve} i obja{wewe prirode i razloga nastanka svih zapisa u ovoj zbirci: „I skoro uvek je tako da mi biva te{ko od onoga {to mislim. Celog `ivota me kiwi neko bespredmetno samomu~ewe, i jo{ ne{to gore od toga, {to sam uvek htela da zbacim i stresem sa sebe. I da mi je to po{lo za rukom ja bih bila vedrija i veselija, i ne bih vaqda morala ni glavoboqu trpeti. Ali ja to ne{to 73

nisam stresla sa sebe [...]. Ne{to je propu{teno u `ivotu, i ~udna neka veza ima izme|u te nesre}e i moje glavoboqe...“ (68, 69, podvukla S. B.) „Krug“ tako|e nastaje na iskustvu bolesti koja dubinu uobi~ajenih misli predimenzionira i omogu}ava da se stvari vide iz druga~ije perspektive. Govore}i o halucinantnoj viziji qudi zarobqenih unutar neke ogromne svetle metalne lopte / kruga me|u kojima se i sama na{la i koji „nigde ne mogu da zagrebu, da raskinu, da i{~upaju, da razriju, da probiju, da prokopaju ili proderu zid lopte, i da se barem jedan od wih oslobodi stra{nog robovawa u okrugloj {upqini“, pri ~emu „svaki ima bolno ose}awe da je izvan lopte beskraj i sloboda“ (99), Isidora }e u ovom zapisu izneti niz ideja koje su bile ispred vremena u kome su se pojavile toliko da su, zapravo, sasvim savremene nekim dana{wim teorijama i shvatawima sveta, dru{tva i odnosa me|u qudima.12 U wemu je pobuna protiv „obo`avawa sredi{ta“ i sputanosti ~oveka unutar kruga koji je „odvratni simbol ropstva i komike“ i u kome uvek „pobe|uje centrum“. Iritantno sveprisustvo kruga budi `equ za nekim stra{nim prevratom u kome bi nestala, rastvorila se i raspala ideja, oblik, ~ak i sama mogu}nost kruga, jer je to jedini na~in da se dosegne sloboda, koje sada nema, ni u dru{tvu ni u pojedincu. *

Od pojave Saputnika pro{ao je gotovo ~itav jedan vek, a ~udesno Isidorino „cve}e izniklo iz mastionice“13 ne samo da nije usahlo, ve} se stalno bogatilo novim bojama. I sre}om, uvek je bilo ponekih o~iju koje su to umele da vide. Kona~no, gde god da iznikne i kakav god da je, cvet je – cvet.

1 Jovan Skerli} ro|en je 1877. godine, umro 1914. (u 37. godini `ivota); Isidora Sekuli} `ivela je od 1877. do 1958. godine.

2 Vida Ogwenovi} autorka je drame Kako je daleko od ~oveka do ~oveka, a odnosom Isidore i Skerli}a bavi se i u svojoj kwizi

74

Putovawe u putopis (Zrewanin: Gradska narodna biblioteka, 2 2004). Isidora je glavna junakiwa romana Laure Barne Moja posledwa glavoboqa (Beograd: Zavod za uxbenike, 2008) i novele Qiqane \ur|i} „Isidora, jedna mogu}na pri~a“ u zbirci Svi na kraju ka`u mama (Zrewanin: Agora, 2009).

3 Videti Isidorin predgovor drugom izdawu Pisama iz Norve{ke (I. Sekuli}, „Vrsta uvodne re~i, o zakonu ravnote`e, o kontrastima u qudima, o nacionalizmu, o sudbini jedne kwige“ u: Pisma iz Norve{ke i drugi putopisi, priredili Zoran Glu{~evi}, Marica Josim~evi}, Sabrana dela Isidore Sekuli}, kwiga 4, Novi Sad: Stylos, 2004, 9-27). Tu Isidora, izme|u ostalog, pi{e: „Sve zapo~eto mora se, ranije ili kasnije, do~eti. Sve se pla}a, pla}amo mi, i pla}a se nama. U grob stigne ~oveku do~etak [zavr{etak, zasluga, kazna; kosmi~ka ravnote`a, prim. S. B.] ... Zakon ravnote`e, me|utim, nije kontrola od danas do sutra u na{oj kasabi i na{oj mali, ne zna za hri{}anska opra{tawa i nehri{}anske protekcije. Zakon ravnote`e je z a k o n, neumoqiva sila reda. Ni nagrade ni kazne, nego: sve zapo~eto se mora do~eti. ^ovek mora voleti vrhovni red; taj red `ivi u wemu kao savest. Red u svetu tra`i, za sve, moment kad }e ono {to se de{avalo stati, smiriti se, dozreti, le}i u ravnote`u i mir, i biti zaboravqeno. Tacit ka`e da ~ovek te{ko zaboravqa, }uti i ne zaboravqa. ^ovek, da, sakrije se iza }utawa i pamti; to je ~ove~no; ali zakon ravnote`e sprema zaborav, mir.’’ (12) 4 Videti: Jovan Skerli}, „Dve `enske kwige“ (1913), u: Drugi o Isidori, priredili Zoran Glu{~evi}, Marica Josim~evi}, Sabrana dela Isidore Sekuli}, kwiga 15, Novi Sad: Stylos, 2004, 175.

5 I. Sekuli}, „Vrsta uvodne re~i, o zakonu ravnote`e, o kontrastima u qudima, o nacionalizmu, o sudbini jedne kwige“, 17, 18.

6 J. Skerli}, nav. delo, 182, 183.

7 O ovome videti: Marko Nedi}, „Moderni srpski pisci prvih decenija 20. veka u vi|ewu Isidore Sekuli} (Milutin Uskokovi} i Veqko Petrovi})“, u: Drugi o Isidori, Novi Sad, 2004, 371-391. U tom tekstu Nedi} na jednom mestu ka`e: „I Isidora Sekuli} je, kao i mnogi drugi srpski pisci prve polovine 20. veka, u kojoj su se de{avale neke od najradikalnijih promena kroz koje je prolazila novija srpska kwi`evnost, sasvim spontano, a ponekad i programski ostvarivala svoju viziju kwi`evnosti u neposrednoj korespondenciji sa evolutivnim potrebama i unutra{wim razvojnim zahtevima srpske kwi`evne umetnosti prvih decenija 20. veka.“ (373) Videti i tekst Bojane Stojanovi}-Pantovi} „Saputnici Isidore Sekuli} i ekspresionisti~ki duhovni prostor“, u: (Isto, 275-288), u kome autorka, izme|u ostalog, konstatuje kako „Saputnici mogu predstavqati ugaoni kamen moderne srpske proze, i to one koja }e se oblikovati neposredno posle Prvog svetskog rata, posebno u tekstovima Milo{a Crwanskog, Stanislava Vinavera, Stanislava Krakova, Rastka Petrovi}a, Dragi{e Vasi}a i drugih autora ~ija se proza ozna~ava ekspresionisti~kom.“ (277) 8 „Only themselves understand themselves / and the like of themselves / As

75

soul only understend souls.“ (Walt Whitman: Perfections), preuzeto iz: Pisma iz Norve{ke i drugi putopisi, Novi Sad, 2004, 88.

9 Naravno, za potpun ~itala~ki do`ivqaj nije neophodno kwi`evnoistorijsko predznawe i/ili upoznavawe sa kriti~kom recepcijom Isidorinog proznog prvenca. (Sintagme koje su u re~enici obele`ene navodnicima preuzete su iz Mato{evog, Manojlovi}evog i Du~i}evog prikaza Isidorine kwige. Videti: Antun Gustav Mato{, „Ples rije~i“, u: Eseji, priredio Branko Pei}, Beograd: Nolit, 1965, 221-232; Todor Manojlovi}, „Isidora Sekuli}: Saputnici“ i Jovan Du~i}, „Isidora Sekuli}“ u: Drugi o Isidori, Novi Sad, 2004, 192-208) 10 Ovo je ta~no izrazio Todor Manojlovi}: „Isidora Sekuli}eva daje nam u svojoj kwizi zbirku sopstvenih du{evnih portreta – ili bi bilo ta~nije re}i: du{evnih pejza`a. Jer pored sve svesnosti i neposrednosti, ima u wima ne~eg neobele`qivo ~ednoga, neke panteisti~ki blage raspoqenosti i veze s prirodom, u kojoj pesnikiwa ogleda samu sebe, koja joj je simbol wenih ose}awa i raspolo`ewa; ne~eg {to vi{e podse}a na ne`ne linije i tonove delikatnih zamagqenih pejza`a nego na jasnu i plasti~nu stvarnost qudskih likova.

Dakle, du{evni pejza`i, po nijansi razli~ni i odvojeni, ali u osnovnom tonu svi sli~ni i srodni. Nema u wima naglih kontrasta, naprasnih promena boja i svetlosti, nego ih sve spaja jedna op{ta i ista atmosfera, kao neki biserasto siv veo kroz koji se boje prelivaju i postaju ble|e i nematerijalne, kao kroz suzu. Kroz sivi veo beskrajne tuge i ~e`we gleda i slika Isidora Sekuli}eva svoju du{u i spoqa{wi svet, `ivot u kojem za wene o~i neprimetno i{~ezavaju granice i nastaje jedna kobna i tragi~na harmonija. Ista ograni~enost, nedosti`nost, ista svirepa fatalnost vlada svugde, spoqa kao iznutra, ono isto veliko, ve~ito Uzalud o koje se raskrvquju na{e glave i na{a srca – i koje nas na kraju nemilostivo i glupa~ki ubija, sa svim na{im mislima i ~e`wama, kao najbedniju stoku.“ (T. Manojlovi}, nav. delo, 193, podvukla S. B.) 11 Zato }e Mato{ zakqu~iti da „ta glavoboqa nije tako stra{na, kad pacijentica mo`e biqe`iti (sedamnaest stranica!) sve wene faze“. U tome on vidi „stilsku originalnost [koja] je prisiqena, forsirana.“ (A. G. Mato{, nav. delo, 226) Najvi{e u vezi sa ovim zapisom Skerli} }e re}i: „Sve to psihologisawe je zanimqivo kada ide u malim i svarqivim dozama, ali najzad po~iwe zamarati to dugo pri~awe samo o sebi i ni o ~emu drugom. Niko na svetu nije toliko zanimqiv da na dvesta strana pri~a samo o sebi i da sedamnaest strana sitnoga teksta posveti jednoj svojoj glavoboqi.“ (J. Skerli}, nav. delo, 178) 12 Stoga ne ~udi {to je Skerli}u „odve} transcendentalni Krug“ izgledao „s onu stranu razuma“ (J. Skerli}, nav. delo, 184), dok Bojana Stojanovi}-Pantovi} tvrdi da je „crtica ‘Krug’ jedna od najboqih u srpskoj kwi`evnosti 20. veka.“ (B. Stojanovi}-Pantovi}, nav. delo, 282) 13 Skerli} je i tako opisao ovu prozu.

76

Petar Ko~i}

JELIKE I OMORIKE

Sa ~istog, blistavog neba prosipa se `iva, treperava, vesela svjetlost.

Miri{e drijemovac, to rano, drjemovno, planinsko cve}e. Po vla`nim proplancima zeleni se zadovoqni, ko~operasti kukurijek, a sa suvih prisojnih kamewaka izme| spr`ene, trule bujadi po~iwu se plaviti miri{qave qubi~ice.

Ptice sla|ano i skladno cvrku}u, i drh}u}i u we`nom, razdraganom uzbu|ewu, prelije}u s grane na granu.

Kroz ~a|ave komjenove tihano {umi dim, i veselo, lagano se povija kroz tanki, bqeduwavo svijetli proqetni vazduh, gube}i se u tu`noj, ledenoj modrini jelove {ume, {to se ponosito nadnijela nad selom.

Uko~eno, skameweno, veli~anstveno di`u se jelike i omorike kroz vedru, nasmijanu svjetlost. Ne{to su tu`ne, zami{qene. Sve se raduje uskrslom, uzdrhtalom `ivotu, a one? Wima je sve jednako; i proqe}e, i qeto, i jesen, i zima. One su uvijek hladne, sumorne, tu`ne, jer, – srce pi{ti, niko ga ne ~uje; suze teku, niko ih ne vidi.

Kad ih god pogledam, do|e mi te{ko. Za{to je priroda prema wima, prema mojim milim i dragim jelikama i omorikama tako nemilostiva srca bila?

Jelike moje i omorike, i ja se vi{e ni~emu ne nadam; i moj je `ivot kao i va{ pun we`ne, duboke ~e`we; ali – srce pi{ti, niko ga ne ~uje, suze teku, niko ih ne vidi.

Va{e o{tre, {iqaste bodqe, to su sledewene suze, – dobro ja to znam! – a wihova zelena boja, to je ~e`wa za vje~ito zelenim proqe}em, koje nam ne}e nikada do}i!...

Srca pi{te, niko ih ne ~uje; suze teku, niko ih ne vidi.

77

JAJCE Kad sam god prolazio kroz ovaj prijestoni grad na{ih zaboravqenih, nesre}nih vladara, uvijek su me obuzimali ledeni trnci i ~udnovata drhtava jeza. Nenadno i nesvijesno sav bih zadrhtao od nepojmqiva straha, sumornosti i tuge, koja vje~ito lebdi i obavija ovu kamenu i nijemu prijestonicu minule bosanske snage i mo}i.

Visoka, ~etvrtasta i o~a|ela kula svetog Luke, {to se o{tro di`e izme|u niskih ku}ica, pribijenih uza strmu stranu; ogromni i u travi obrasli gradski bedemi sa osutim, provaqenim zidinama; mra~ne, vla`ne, studene katakombe i pocrwele kule, gdje su nekad mu~eni i izdisali neposlu{ni podanici i smjeli zavjerenici, sa isu{enim i ispijenim ~ovje~ijim kostima i debelim, gvozdenim sinxirima, – sve to nosi na sebi pe~at, te`ak, prete`ak pe~at ~amotiwe, sumornosti i skamewene tuge, koja miri{e na ne{to davno, predavno minulo, propalo i survano.

Jajce je vje~ito, bilo proqe}e, bilo qeto, bila jesen ili zima, tu`no, turobno i mra~no. Nigdje vedra i nasmijana lica, nigdje `iva i vatrena hoda i koraka. Ovaj svijet {to promi~e kroz ove tijesne, krivudave i prqave ulice, tih je, miran, stalo`en, bez `ivota i uzbudqivosti. Sve se kre}e lijeno, tromo, iznemoglo, tu`no.

Pokraj mene prolaze, promi~u umorno i slomqeno mlade i plave [okice u crnim, atlaskim dimijama, i crno svijetlim {amijama, punih, bjeli~astih obraza, krupnih, plavih i neobi~no tu`nih o~iju sa pritiwenim sjajem.

Sve su lijepe, ali vajme! to je ona ledena, tu`na qepota bez vatre i zanosa. Sve na wima opomiwe na neprebolnu tugu i vje~ito, sumorno kajawe. U istinu, ~ini mi se da ovu staru i iznemoglu prijestonicu na{ih vladalaca ti{ti nekakva te{ka, nemila turobnost i sgra{no prokletstvo minulih, sa’rawenih pokoqewa.

I ja uvijek pobjegnem iz ovog sumornog grada, {to potajno i nevidqivo tuguje i cvili za ne~im, na Plivin vodopad, da tamo slu{am urnebesno huktawe i {umqewe divqe, neobuzdane Plive, kako urli~e i jau~e, padaju}i 78

niz izlokane, provaqene i rastrgate gudure. Stra{no je to huktawe i {umqewe! Sad je tu`no i `alobitno, da ~ovjeka srce od tuge zaboli, sad opet silno, bijesno i sna`no kao snaga i sila bosanskih nesre}nih kraqeva i banova.

Sjeo sam na {upqikavu, ovla`enu sedru, pa slu{am ujedna~eno, bijesno {umqewe i gledam pjenu{avo i kao mlijeko bijelo skakawe podivqale Plive. Sunce je na smiraju. Samo jo{ na tavnim ovr{cima jelove {ume treperi blijedomodra svjetlost od uzdrhtalih zraka sa zapadnog neba. Od otvoreno plave boje tihano se prelijeva planinsko nebo u izblije|eli, ve~erwi sjaj. Sunce se lagano spu{ta iza mra~astih brda oko Jajca, a na drugoj strani sve se vi{e i vi{e uzdi`e okrugli, crveni mjesec, probijaju}i se kroz tanku bqeduwavu, nebesku modrinu.

U trenutku se obli{e debeli mlazevi strahovitog vodopada kao krv crvenom svjetlo{}u. Ja sav zadrhtah i stresoh se. U strahobnom {umqewu razlijegao se kao jauk lelek i {krgut zuba, a oko mene je sve zaudaralo na studenu vlagu i na gwilo, spareno qudsko meso!

PJESMA MLADOSTI Da li je ovo, dru`e, {to }u ti sad re}i, bila java ili san, ne znam. Ali znam da se skoro dogodilo, i da se dogodilo pod poznu, duboku jesen na jednom planinskom drumu.

Ki{a je po~ela negdje oko pono}i padati. Zagrijan osvje`avnom toplinom ~istog, miri{qavog kreveta, slu{ao sam u drhtavoj razdraganosti kako kapqice {u{te i romore po krovu, dok se ubrzo ne stado{e slijevati u te{kim, debelim mlazevima kroz zar|ale oluke, pqu{te}i ujedna~eno po zemqi na nekoliko mjesta. Kroz to tajanstveno, jedna~ito slijevawe i meko {umqewe ~inilo mi se da bruje negdje daleko, predaleko drhtavi zvuci, {ire}i se i izumiru}i u mra~noj, ki{ovitoj no}i, kojom potresahu kadikad nemirni, planinski vjetrovi.

Uquqkan tim ~udnovatim no}nim {umqewem, brzo sam zaspao.

79

Sjutradan, kad sam se probudio, bilo je natmureno, obla~no i ki{no vrijeme. Planine su bile nijeme, izumrle, umotane u magli.

Izi{ao sam pred han na drum. Jedna kola protr~a{e drumom, pa se za tili ~as izgubi{e u magli. Kroz maglu je dopirao do mene samo jo{ zveket zvoncadi s kowa, isprekidan kolskim zvrjawem.

Pokraj mene prolaze qudi, namr{teni, mra~ni u licu i kao ne{to preduboko zam{pqeni i zabrinuti. Sve je na wima ledeno, uko~eno, bez `ivota. Korak te`ak, teturav, smeten i kao nepouzdan; o~i bez sjaja i `ivota; ruke malaksalo spustili niza se, pa tako nijemo i hladno promi~u pokraj mene u han.

Magla na sve strane, stoji, ne kre}e se, ne podrhtava.

Sve se bija{e oko druma pritajilo i kao utonulo u strahobno, duboko }utawe, dok iz daqine ne odjeknu pjesma: Rascvjet’o se |ul u ba{ti, Miloduv se razmiris’o – Do|i, dragi, o~i moje, Da ti grizem b’jelo grlo, Da ti pijem crne o~i, Da presvisnem u qubqewu, Uqubqewu i grqewu!

Pjesma ova pjevana je bolno, u nekakvom zanosnom, neobuzdanom odu{evqewu sa vrelim i prigu{enim prekidima, a glas je bio mek, `enski, ali promukao, iznemogao i kao polupijan.

O, kako mi ova pjesma do|e draga i poznata! O, kako me sna`no i bolno ganu i potrese! Kad sam ja morao ~uti prvi put ovu pjesmu? Dobro se sje}am da su se te wezine vatrene i vrele rije~i nekada sa bu~nim {umom slile u moju du{u i tu se duboko, preduboko upile! Ali kad? Da li one vedre planinske no}i kad sam, kao zanijet, lutao kroz svijetlu i mlaku mjese~inu, drh}u}i, strepe}i i `ude}i za ne~im, ~emu imena jo{ ne znadoh?

Uko~en i zanesen do dna du{e ovom pjesmom, nijemo sam zurio u suru maglu, dok pokraj mene ne zvrknu{e kola 80

bijela kao snijeg, sa bijelim, upregnutim kowima.

Dru`e, da li je ovo bio san ili java, ne znam! – Sa kola sletje visoko `ensko ~eqade, vrelo i zadihano u bjelini, krupnih grahorastih o~iju, koje su bile vla`ne i pomu}ene. Na woj bija{e sve novo, bijelo, ~isto i miri{qavo. Na punim wedrima, koja su ve} po~ela sahnuti, stajala je pribodena velika jesenska ru`a sa potrganim uvelim li{}em. Pri|e mi, te se nijemo, bez rije~i rukovasmo. Ovda ona `alobitno, prigu{eno pro{apta: – Ja sam mladosg tvoja, nekad burna i sna`na kao planinski vihor, nekad vedra i nasmijana kao `iva planinska svjetlost, a meka i slatka kao osvje`avna planinska mjese~ina. Jest, ja sam mladost tvoja...

Do{la sam da se na ovom strahovitom gorskom drumu oprostim s tobom, jer smo se ovdje i prvi put sastali.

Mi se oboje zaplakasmo, i, gu{e}i se u suzama, izvrtali smo ~a{u iza ~a{e, {to nam ih je nalijevalo jedno vi`qasto i crnpurasto djevoj~e sa vje~itim osmjehom na tankim, rumenim usnama.

Mladost je moja polagano izdisala na mom krilu, a sa wenih punih i rascvjetalih grudi {irio se opojan miris prosuta, uvela cvije}a i prolivenog, pogrebnog vina.

Napoqu je vjetar jaukao, pogone}i pred sobom ogromne pramenove pocijepane magle i zvi`de}i po uko~enim krovovima, koji su jezovito i bolno {kripqeli, a wihova potmula, nemila {kripa potresala je s bolom moje srce i zaprepa{}enu du{u.

Mladost je moja, vajme, izdahnula! Ali se meni jo{ ~inilo da iz mrtvih grudi dopiru prigu{eni i u jecawu weni vreli zvuci: Da presvisnem u qubqewu, U qubqewu i grqewu!

I te su se rije~i i daqe razlijegale sve slabije i iznemoglije; i vihor je i daqe tu`no urlikao, sve bje{we i silnije, cijepaju}i u milione pramenova suru, jesensku magu, a ja sam nijemo stajao, bez suza u o~ima, dr`e}i miri{qavu vo{tanu svije}u nad mrtvim tijelom mladosti svoje.

81

Nata{a Radenkovi}

PETAR KO^I] IZME|U SIMBOLIZMA I IMPRESIONIZMA (Petar Ko~i}, Sabrana djela: 2, Besjeda, Bawa Luka, 2002)

Srpski realizam obuhvata vremenski period od pola veka. Zbog svoje obimnosti i du`ine nemogu}e je o~ekivati jedinstvenost poetskih karakteristika. Umetni~ki pravci mewaju tok svog kretawa, me|usobno se me{aju, stvaraju nove stilove, formacije i pravce. Po~ev{i od bidermajerskog realizma, preko folklornog i varijante humoristi~no-satiri~nog realizma, krajem devetnaestog i prvih godina dvadesetog veka u srpskoj kwi`evnosti javqa se dezintegracioni realizam1 ili, kako ga ve}ina kwi`evnih kriti~ara i teoreti~ara naziva, moderni realizam. Dezintegracija, tj. razjediwavawe2, realizma zapo~iwe uno{ewem elemenata novih kwi`evno-umetni~kih pravaca. Pisci modernog realizma stavaraju pod uticajem parnasizma, naturalizma, impresionizma, a vidqivi su i prvi znaci simbolizma. ,,Realizam (...) je jedna hibridna pojava, u kojoj kwi`evnost, usvajaju}i neke glavne postavke kriti~kog realizma, znatno modifikuje te postavke spajawem i ujediwavawem postrealisti~kih stilskih crta sa crtama moderne kwi`evnosti dvadesetog veka3“.

Proza epohe simbolizma ozna~ena je kao moderni realizam, a weni nosioci nazvani lirski realisti.4 Jedan od predstavnika te moderne proze5 je/ste pisac poreklom iz Bosne, Petar Ko~i}. Wegove pripovetke spadaju u reprezentativna dela srpskog simbolizma po~etkom dvadesetog veka.6 Zastupqen u mnogim antologijama i istorijama kwi`evnosti poput istorija Jovana 82

Skerli}a, Jovana Dereti}, Predraga Palavestre, predstavnik je onog sloja pisaca kojima je zapala uloga obnove tzv. zavi~ajne umetnosti nastale pod uticajem nema~kog kwi`evnog pokreta heimatkust. Vra}awe nacionalnim korenima, veli~awe doma}eg jezika, borbenost i ironi~nost bosanskog kwi`evnika {kolovanog u inostranstvu, neke su od osnovnih karakteristika Ko~i}evog stvarala{tva na koje ukazuju kwi`evnici poput Isidore Sekuli}, Jovana Du~i}a, Branka Lazarevi}a. Wegova lirska proza, o kojoj }e u ovom radu biti re~i, nalazi veoma malo prostora u srpskoj kwi`evnoj kritici.

Dominantni pesimizam ne proizilazi samo iz nezadovoqstva istorijskom i politi~kom situacijom u kojoj su se na{li Ko~i}evi savremenici. On ga koristi kao rekvizit simbolisti~kog pravca, dok pejza`i nastaju pod uticajem poetike impresionizma. Wegovu lirsku prozu sa~iwava kontrast realija, slika objektivnog sveta i idealija, slika simboli~nog sveta. Racionalisti~ka i emocionalisti~ka estetika raspore|ena je u ~etiri koncentri~na kruga7: programske pesme u prozi (Molitva), nadahnuta alegorijska slika (Pjesma mladosti), apologija bola (@alobitna pjesma), poetske proze u kojima je izra`en socijalni bunt (Te`ak i Kmet). Lajtmotivi epohe u kojoj stvaraju pisci s po~etka dvadesetog veka, kao {to su bol, se}awa, neostvarena qubav, analiti~ki i sinteti~ki pejza`i, delovi inkorporiranih narodnih lirskih pesama, refreni – nalaze mesta i u pripovetkama ovog lirskog realiste.

Ko~i}eva lirska proza8 nije samo subjektivno ose}awe protkano kroz ~esto isprekidane fabularne niti. To je ujedno i proza obilata simbolisti~kim i impresionisti~kim motivima i simbolima. Zasniva se na nerazvijenoj fabuli, pri~i o susretu sa nekim ili ne~im, pi{~evom li~nom stavu i pogledu ispuwenim ispove{}u trenutnih raspolo`ewa.9 U ko~i}evskoj prozi veoma je bitno kome se pripoveda~ obra}a. Da li se u mono83

lo{kom vidu obra}a sebi (Pjesma mladosti), drugu, bratu, prirodi, neimenovanom srodniku ili bogu.

Uticaj simbolizma pre svega pronalazimo u simbolima prirode, boja, qudi. ^esto su prisutni kao lirski nagove{taji, aluzije ili sugestije. Simboli prirode se mogu podeliti na simboliku prirodnih pojava, biqa, pejza`a. Lajtmotiv tajanstvenosti i nedoku~ivosti sudbine Ko~i} uvodi pojavom magle. Magla je neodre|eni prostor u kome se qudi, qudske `eqe i snovi gube i nestaju. Rastakawe `eqa i nada mlade devojke Maru{ke pisac prikazuje u pripovetci Kroz maglu. U wenoj du{i je hladna, siva magla. Sinestezijom vizuelnog i zvukovnog efekta posti`e se teskoba i ose}aj stra{ne izgubqenosti i neizvesnosti. ,,Iznad nas se stade magla komje{ati i sve silnije {umeti. [umi magla. Vjetar sve o{triji, studeniji, provla~i se ispod magle i obuzima nas sve ve}om, o{trijom studeni10�.

Magla je ~esto odraz pi{~eve du{e. ,,Oko mene magla, svukud magla, ledena, vla`na magla!

Mrak u du{i, mrak u srcu, mrak i nedogledana jad i nevoqa na sve strane11“. (U magli) Pesimizam prisutan u lirskoj prozi Kroz maglu svoj binarnooponetni par dobija pripovetkom Kroz svetlost dominacijom optimizma. Predrag Palavestra isti~e da je smewivawe optimizma pesimisti~nim vizijama jedan od uticaja simbolisti~kog stila. Simbolisti~ke motive beznade`nosti, vlage kontrastira optimisti~nost svetlosti. Ali ni ta svetlost nije topla sun~eva ve} hladna i izbledela mese~eva. I ona budi u piscu uspomene, tugu zbog minulih vremena i ve~nu ~e`wu. ^esto svoju du{u poistove}uje sa mese~evom svetlo{}u. Samo ponekad, svetlost dobija toplinu lepih uspomena i biva povezana sa erotikom i stra{}u. ,,On sav zadrhta, zanese se u nekakvu ~udnovatu zemqu punu svjetlosti, mirisa i zelenila, u zemqi sve primamqivo {umi, drh}e, strepi. U tom zanosu zavu~e joj 84

glavu u vrela, miri{qava wedra, zagrize sna`no zube, kao bijesno pa{~e, u oblo tijelo, pa od silne, opojne razdraganosti zajeca12“.(Kroz svjetlost) U pejza`no lirski intoniranoj pripoveci Jelke i omorike pronalazimo meditativnu pesni~ku sliku jelki i omorika, u funkciji svojevrsne ode patwi. Patwa se ogleda u predstavi {iqastih bodqi jelki i omorika nalik sledewenim suzama. Pisac se pita: ,,Za{to je priroda prema wima (...) tako nemilostiva bila?13“ Simbolisti~ki uticaj vidimo i u slikama planina i planinskih vrhova, vodopada. Monumentalisti~ke ideje ogledaju se u Ko~i}evom augmentativnom stilu. Planine-divovi simboli{u dobro, ali i ponos i pretwu.

Planinske vrhove vidi kao namrgo|ene divove (Kroz maglu), a vodopad koji ~ini reka Pliva u Jajcu predstavqa jedinu pozitivnu i `ivu stvar odavno umrlog grada (Jajce).

Analizom simbola prisutnih u Ko~i}evoj lirskoj prozi neminovno nam pa`wu privla~i simbolika boja, jedan od osnovnih medijuma simbolisti~kog pokreta.

Osim sive boje magle pripovetkama dominira `uta boja sunca na izlasku i meseca. Izlazak i zalazak sunca u pesnikovoj du{i izaziva ose}aj tuge. ,,I kad sunce zalazi, i kad se iznad modrih planinskih ovr{aka polagano uzdi`u}i ra|a, uvjek ga to na ne{to podsjeti, i wega ovlada tuga i nasrtqiva, plamena ~e`wa za ne~im nejasnim i rastegqivim kao dah“.14 (Kroz svetlost) Malo je druga~ija situacija sa zelenom. Ona je boja prirode, `ivota i veselosti u kojoj pisac u`iva.

Nasuprot `utoj boji tuge stoji zelena boja radosti i sre}e.Simboliku boja dopuwuju i bela i crvena. Bela boja u vidu simbola ~istote, nevinosti i pi{~eve mladosti (Pjesma mladosti15), a crvena slobode (Jajce).

Qudske figure Ko~i}, tako|e, koristi kao simbole.

Od gromadnih figura bosanskih seqaka prisutnih u 85

celokupnoj wegovoj prozi do figura devojaka koje u lirskoj prozi prerastaju u ~iste simbole. Devojka u belom simboli{e mladost (Pjesma mladosti), ledenu i tu`nu lepotu (Jajce), a ona oblih nedara slobodu (Slobodi). Wihove o~i, vla`ne i pomu}ene, simboli su nesre}ne du{e (Pjesma mladosti).

Osnovno ose}awe koje pro`ima lisrku prozu Petra Ko~i}a jeste tuga i ve~ita vlaga. Zato i ki{a preuzima ulogu zlobnih i pakosnih suza (@alobitna pjesma). Svet o kome Ko~i} govori je svet direktno zavisan od wegovih emocionalnih stawa. Asocijacijom ideja izra`enih kroz simbole daju se jedinstvena pi{~eva ose}awa.16 Osim simbola prisutni su i kontrasti. Kontrastira se `ivot i smrt, mladost i starost. U pripoveci Jajce putem istorijske evokacije daju se slike grada u ranijem periodu i grada koji se prote`e pred pripoveda~evim o~ima. Pro{lost, iako je vreme koje vi{e ne postoji, do`ivqena je kao period `ivota, dok je aktuelna slika grada do`ivqena be`ivotno. U Pjesmi mladosti mladost u vidu devojke17 umire na rukama pripoveda~a i osloba|a prostor starosti koja dolazi. I te smrti i nestajawa propra}ene su tugom i ~e`wom.

Simbolisti~ko-neonaturalisti~ki koncept protkan je impresionisti~kim vizijama. Predstavqawe pojavnog sveta nije dato wegovim doslovnim preslikavawem, ve} prikazivawem ~ulnih utisaka koje on izaziva.18 Ko~i}eve impresionisti~ke slike, nastale pod uticajem norve{kih pisaca i wihovih pejza`a, su slike prirode premazane dubokom tugom (Kroz svjetlost). ,,Ko~i} slika kao moderni impresionisti~ki slikar en plein air, pod vedrim nebom, u trepererewu i igrama svetlosti, sa prelivawima i senkama“.19 Prisutna je endopija20 pripoveda~a u prirodi21. Spoqa{wi opisi upotpuweni su unutra{wim zbivawem.

Magla i ki{a ukazuju na stawe wegovog `ivota (U magli).

Ta simbolisti~ko-impresionisti~ka stilizacija dopuwena je upotrebom onomatopeja, sinestezija, perso86

nifikacija ~ime se nagla{ava mogu}nost jezika u do~aravawu utisaka spoqnog sveta. ,,Okolna brda, kao malo namrgo|ena, utonula u gustu ustreptalu timorinu, pa kao da ne{to krupno, radosno {ap}u22“. (Kroz svjetlost) Ovakav preobra`aj grube stvarnosti u poeziju govori u prilog te`wi poetskih realista ka ,,(...) postupcima opona{awa prirode i uzdizawa iznad we tako da umjetni~ka slika djeluje ja~e i ~istije nego realni predmet u postoje}em svijetu“.23 Petra Ko~i}, poligraf ili poliistorik, je ~ovek vi{e realnosti.24 Za razliku od wegovih prethodnika, stvaralaca ,,klasi~nog“ realizma, on se orijenti{e na ekspresivnu sliku koja daje efekat. Te`e}i ka estetskom preobrazio je elemente grube stavrnosti u poeziju.

Stvaraju}i na razme|u epoha te{ko ga je svrstati u neku od wih. Sa jedne strane on je realista ali sa druge simbolista i impresionista. Da ne bi naru{io klasi~nu formu realisti~kog pripovedawa pribegava misticizmu prirode, simbolisti~kom prikazivawu i impresionisti~kom oslikavawu svojih ose}awa. Poku{ava da muziku prirode25 i wene boje unese u svoje redove kako bi do~arao ~itaocima svet onako kako ga vidi.

1 Ovakvu podelu pronalazimo u periodizaciji srpskog realizma Dragi{e @ivkovi}a 2 Ivan Klajn, Milan [ipka, Veliki re~nika stranih re~i i izraza, Prometej, Novi Sad, 2006, str. 323.

3 Dragi{a @ivkovi}, Evropski okviri srpske kwi`evnosti: 5, Prosveta, Beograd, 1994, str. 180.

4 Radomir Vu~kovi}, Moderna srpska proza, Prosveta, Beograd, 1990, str. 8.

5 Najnovije kwi`evnosti, kako je naziva Jovan Skerli}.

6 Radomir Vu~kovi}, Moderna srpska proza, Prosveta, Beograd, 1990, str. 358.

7 Ovakvu podelu pronalazimo u radu Autenti~na odbrana ~istote i qepote govornog i kwi`evnog jezika Radomira V. Ivanovi}a, objavqenog u zborniku Petar Ko~i} danas, Akademija nauka i umjetnosti republike Srpske, Bawa Luka, 2009.

87

8 Mala prozna forma karakteristi~na za epohu impresionizma.

9 Radomir Vu~kovi}, Moderna srpska proza, Prosveta, Beograd, 1990, str. 336.

10 Petar Ko~i}, Sabrana djela: 2, Besjeda, Bawa Luka, 2002, str. 38.

11 Isto, str. 46.

12 Isto, str. 44.

13 Isto, str. 30.

14 Isto, str. 40.

15 Veliki uticaj na nastanak ove intimne Ko~i}eve lirske proze imao je ruski pisac Turgewev.

16 Edmund Vilson, Akselov zamak ili o simbolizmu, Kultura, Beogra, 1964, str. 19.

17 Pripoveda~ pri~a svome drugu o snu u kome se pojavquje mlada devojka u belom. Putem motiva snova pisac unosi lirizaciju i subjektivizaciju u tekst.

18 Re~nik kwi`evnih termina, Logos Art, Beograd, 2007, str. 286.

19 Jovan Skerli}, Pisci i kwige: 1, Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 2000, str. 139.

20 Radomir V. Ivanovi}, Autenti~na odbrana ~istote i qepote govornog i kwi`evnog jezika, u: Petar Ko~i} danas, Akademija nauka i umjetnosti republike Srpske, Bawa Luka, 2009. str.148.

21 U zna~ewu ,,biti u stvarima“ ili ,,zgusnuti opis“ jedna je od karakteristika moderne poetske proze.

22 Petar Ko~i}, Sabrana djela: 2, Bawa Luka, Besjeda 2002, str. 40.

23 Du{an Ivani}, Srpski realizam, Matica srpska, Novi Sad, 1996, str. 48.

24 @ak Duga, Kulturni `ivot u Evropi na prelazu iz 19. u 20. vek, Klio, Beograd, 2007, 145.

25 Me|u prvima je uneo {timung.

88

Danica Markovi}

KRST

Jedne mra~ne novembarske no}i, neprijateq zauze na{u varo{ {to be{e na granici.

No} je bila vla`na, hladna, maglovita. Iz vazduha je sipila neka vlaga i ledila se po licu. Sve be{e u magli...

Neprijateqska vojska, razdra`ena, projurila je kroz varo{, sa isukanim sabqama, na znojavim i kaqavim kowima {to su besno frktali na krvave nozdrve, i sekla je ulicom qude, `ene, decu, – sve, sve...

Du}ani i ku}e pozatvara{e se. Ku}e se pretvori{e u grobnice, varo{ u grobqe.

Kad vla`nom, kaqavom ulicom projuri{e kowanici, na{i i neprijateqski vojnici, raweni i mrtvi, ostado{e ra{trkani, ovde-onde, sa razmrskanom glavom, prebijenom rukom, razdrqeni; jedni na le|ima, ra{irenih ruku; drugi licem, zarowenim u blato.

Najedanput, iz daqine, za~u se dobo{, tupo, potmulo, pa onda sve bli`e, bli`e, i iz guste magle pojavi se neprijateqska pe{adija, s naperenim pu{kama, tromo gaze}i te{kim ~izmama po kaldrmi.

Vojnici, crni, zbijeni, kao aveti, izlaze iz magle u gustim redovima, i, pucaju}i u ku}e i prozore, idu daqe, gaze}i ulicom rawenike {to izdi{u pod wihovim te{kim ~izmama.

Po ku}ama skriveni starci, `ene, deca, slu{aju}i pucaw spoqa, pogledaju se, upla{eni, bledi, nemi.

Samo na jednoj velikoj ku}i, kad nai|e bataqon, od{krinu se prozor polako, bez {uma, koliko pu{~ana cev, i planu pu{ka.

Jedan neprijateqski vojnik s desnog krila, mali, pun, preblede, zaquqa se i, ra{iriv{i ruke uvis, tresnu o 89

kaldrmu. Krv mu pokuqa na usta i na~ini veliku lokvu oko wega.

Wegov drug s leve strane, sav isprskan, obrisa rukavom od surog {iwela krv s lica.

Bataqon stade.

Svi se vojnici osvrto{e i pogleda{e na onu stranu odakle se ~u pucaw, pa, kad se s prozora razi|e dim, oni svi, bez komande, podigo{e pu{ke i, ni{ane}i u prozor, opali{e...

Bataqon pro|e. Dobo{ se ~uje sve ti{e. Samo pokatkad, izdaleka, s vremena na vreme za~uje se jedan pucaw, pa onda, kao odjek, drugi, jo{ daqe, a za tim zagu{eni glasovi, jauk...

Za trenutak se sve uti{a, i ulica, kad bataqon pro|e, ostade pusta.

Rawenici razbacani, izga`eni; jedni, na ulici, usred blata; drugi, pored ku}a, na pragu, presavijeni, zgr~eni, previjaju se od bola, je~e, uzdi{u...

Jedna ku}a {to je neprijateqi zapali{e baca veliku rumenu svetlost na ulicu. Grede, krov, zidovi ru{e se sa u`asnim praskom.

Iznenada, prozori na okolnim ku}ama po~e{e da se otvaraju polako; na wima se pojavi{e glave blede, ~upave, gledaju}i unezvereno na pustu ulicu, pa kad ugleda{e rawenike ispod samih prozora, glave se opet povuko{e.

Zatim se za~u {kripa kapija {to se polako otvaraju.

Iz wih izlaze starci i `ene, unezvereni, upla{eni, zastanu jedan trenutak, oslu{nu, pa polako, na prstima, pored zidova, dovuku se do rawenika, pogureni, savijeni, i, pogledaju}i oko sebe, pa`qivo ih podi`u i unose u ku}u.

Kapije se opet zakqu~a{e, prozori pozatvara{e.

Na ulici ostado{e samo mrtvi i, u mraku, ispod velike crne kapije, jedan rawenik. Wega nisu videli.

On je le`ao na le|ima, gologlav, razbaru{en, krvav.

O~i mu sklopqene.

Najedanput razvu~e lice, bledo, mr{avo i otvori o~i. – Majko... pro{apta.

90

Ali taj pokret usana kao da mu povredi ranu. Umu~e.

Lice mu se skupi, zbr~ka, postade stra{no. Zatvori o~i i, viju}i se pod te{kim bolom kao zmija, za{kripa zubima tupo, kao da ih lomi.

Obneznani se.

Dugo je le`ao nepomi~an, bled, kao mrtav. Kad otvori o~i, be{e mu lak{e. Samo ose}a da mu je jedna noga te{ka, veoma te{ka.

Ose}a da su mu o~i otvorene a ni{ta ne vidi. Bo`e moj, kako je crna no}... A gde li je on sad?

U wegovu mozgu, jo{ nepomra~enom, stvori se, iznenada, slika wegove majke, sede, zbr~kane starice, kako ga grli na rastanku... zatim odlazak na granicu... dug, umoran mar{,... boj, pucwava, odstupawe... Opet je u svom mestu, gde mu je ku}a i majka... mo`da }e je videti... ali neprijateq, razjaren, stra{an, juri, pucaju}i iz pu{aka i topova na varo{... Oni je brane juna~ki, ludo, ali uzalud... ginu, padaju raweni, mrtvi, izdi{u...

Gde li je wegova ku}a?

On podi`e glavu s mukom i pogleda niz ulicu, ali brzo sklopi o~i, jer ga zasenu crvena svetlost od zapaqene ku}e.

Poku{a da se podigne, ali ne mo`e. On se samo okrenu na levu stranu, podupiru}i se laktovima, ali telo svojom te`inom prite`e i on pade na grudi.

Postoja nekoliko trenutaka pa se onda podi`e na ruke i po~e da puzi, ali malo, samo malo i snaga ga izdade.

Ku}a dogoreva. I, bez krova, sa crnim zidovima, po~a|alim i za`arenim gredama, izgleda u no}i tajanstvena.

Rawenik se osvesti, pridi`e na ruke i pogleda. Gde li je sad? Se}a se da se posledwi put borio u samoj ulici, gde je wegova ku}a, onda kad je po{ao da se vidi sa majkom.

Se}a se da je bio sa tri druga i da su, iznenada, ba{ kad su bili blizu, istr~ali odnekud neprijateqski vojnici.

Zatim je video kako su digli pu{ke i, ni{ane}i u wih, opalili... U isti mah je osetio bol, trenutan, o{tar...

Video je kako wegova dva druga posrnu{e i onda mu se pred o~ima smr~e, zamagli i... daqe ne zna...

91

Pogleda oko sebe. Nema nikog. Gde su wegovi drugovi?

Gde mu je ku}a? Ne vidi.

Ulica je svetla samo pred zapaqenom ku}om a daqe se ni{ta ne vidi, tamo je mra~no.

Bol je uminuo. Ose}a da mu je lak{e. Po~e opet da puzi na kolenima. Ruke mu upadaju u blato i krv {to je oko wega. [ta mari! Samo da do|e do zapaqene ku}e, pa }e ga ko, mo`da, na}i i odneti do ku}e. Ala }e se obradovati wegova majka kad ga vidi! Ali, ne, ne, ne}e. Zar kad ga ugleda ovako bledog, rawenog! Ali {ta mari! Rana nije te{ka. Majka }e ga izle~iti. Ne ose}a vi{e bol, ali je jako umoran.

Samo napred! Ah, kad bi samo do{ao do one svetlosti!... Otkud ta svetlost? Gle, to gori ku}a. Treba zvati u pomo}, vikati, a on ne mo`e ni da govori, ste`e ga ne{to u grlu.

On se napre`e i, polako, kao pu`, odmi~e daqe.

Ah, bo`e moj, kako je te{ko vu}i se po kaldrmi! Kamewe tako bode kolena. Ruke, vla`ne, malaksale, jedva dr`e.

Umoran, zadihan, jo{ ble|i, dovu~e se do svetlosti i klonu.

Ti{ina. No} osvaja sve dubqe. Magla se podigla, a oblaci, nemi, suri, nadneli se nad varo{.

Rawenik se osvesti i pogleda.

Gle! Ove osvetqene ku}e. Poznade ih, bo`e moj, da li je mogu}e! To je wegova ulica.

On napre`e o~i i pogleda niz ulicu i, najedanput, wegovo lice, bledo, izmu~eno, zasija od radosti...

Eno, eno tamo, do duga~kog zida gde svetlost zapaqene ku}e jedva dopire, ugleda nisku, staru, kapiju. On je poznade. Unutra je wegova ku}ica. Mo`da ga majka ve} ~eka sama, zgr~ena pored pe}i. Pribra posledwu snagu i, puze}i, po|e sredinom ulice, kroz svetlost.

Najedanput stade, jer ~u iza sebe {um i zagu{ene glasove.

On se osvrte, ~ekaju}i.

92

Te`ak bat i zveket oru`ja ~u se sve bli`e.

I, iza wega, iz mraka, kao senke, ispado{e tri neprijateqska vojnika, dr`e}i pu{ke preko sredine.

Rawenik uzdrhta.

Vojnici, upla{eni, stado{e kad, usred svetlosti, na kaldrmi, opazi{e ~oveka, vojnika, pognutog, ~etvorono{ke, gde unezvereno gleda u wih.

Izgledao je stra{an.

Rawenik, kad ih poznade, brzo okrete glavu i, misle}i da ga nisu opazili, po~e da puzi, ali vojnici, pribrav{i se, potr~a{e k wemu.

Opkoli{e ga.

– Tako mi boga, Petrove, nasmeja se jedan od wih, omalen, pun, okrugao, – nisam se usred okr{aja ovoliko upla{io kao sad od ovoga. Gle, re~e, sagiwu}i se i pokazuju}i kundakom trag od krvi, ovaj se vu~e kao pu`. Umalo nam ne izma~e.

Rawenik ih pogleda mutnim, zamagqenim o~ima.

Petrov, krupna qudina, {irokih ple}a, ri|ih brkova, crven u licu, gurnu ga nogom.

Rawenik pade na slabinu, pa onda na le|a, bez glasa, di{u}i samo te{ko.

Jedan od wih {to be{e ve} odmakao, gr~e}i se od zime, doviknu im nabusito: – Ta ubite ga jedanput, pa da idemo. Mrtav sam umoran.

Petrov podi`e pu{ku i upre raweniku cev u grudi, ali, u tom trenutku, kad htede da okine, on zastade. Na razdrqenim rawenikovim grudima opazi mali, zlatan krst. Petrov kle~e, izdi`e mu glavu i skide krst.

Onda se podi`e. Wegovo lice nasmejano, svetlih o~iju, izgleda{e gadno, `ivotiwsko.

Namignu na onog druga i, dr`e}i pu{ku me| kolenima, obesi krst sebi o vrat.

Rawenik otvori o~i i pogleda u Petrova a na trepavicama mu zasija{e suze.

– Sutra }emo ga podeliti – a, dru`e? re~e onaj drugi.

93

Petrov ne odgovori, nego nasloni cev raweniku na grudi i opali.

Rawenik se strese i izdahnu...

Utrnu i posledwi plamen na zapaqenoj ku}i.

Sve priti{te mrak...

Tri neprijateqska vojnika po|o{e daqe pored jednog duga~kog zida. – Do |avola! re~e Petrov i stade, ova prokleta ulica kao da vodi u pakao. Ja ne}u daqe, umoran sam. – Onda da se razi|emo i potra`imo gde preno}i{ta, re~e Ivanov, pa sutra da se na|emo i popijemo taj krst.

Petrov se namr{ti. – Dobro, re~e.

Kad Ivanov sa drugom ode, Petrov pogleda oko sebe.

Nigde nikog. Ku}e stoje neme, mra~ne. Nigde se ne vidi svetlost. Gde da se skloni?...

On po|e pored zida pa, kad nai|e na staru nisku kapiju, stade. Mo`da }e se u ovom dvori{tu mo}i gde da skloni.

On gurnu kapiju i u|e.

Iznenada, u dnu dvori{ta, u mraku, ugleda slabu svetlost.

Petrov po|e tamo polako, na prstima, dr`e}i naperenu pu{ku.

To je bio mali, osvetqen prozor na niskoj ku}i.

Vojnik zastade i pogleda unaokolo.

No}. Ti{ina...

On pri|e prozoru tiho, bez {uma, nagnu se i pogleda unutra.

Na podu, kraj pe}i, zgr~ena, presami}ena, sedi starica pognute glave, obgrliv{i suvim, `ilavim rukama svoja kolena. Iznad zbr~kanog ~ela, ispod marame, viri joj zamr{eno pramewe kose.

U trenutku kad Petrov pogleda unutra, starica, ne opaziv{i ga, be{e uprla o~i u pe}, i, ne trep}u}i, klatila se, mi~u}i neprestano ustima.

94

Vojnik se odma~e od prozora, pri|e vratima, odgurnu ih i u|e.

Hladan, sve` vazduh jurnu u sobu. Plamen na sve}i zapiri, povijaju}i se na protivnu stranu.

Starica, okrenuta le|ima, na lupu vrata, osvrte se, pa, videv{i pred sobom vojnika, onako iznena|ena, zbuwena, misle}i da je to wen sin, naglo sko~i, polete Petrovu, zagrli ga i, kroz suze, zagu{enim glasom povika: – Sine, sine moj...

Vojnik je odgurnu.

Ne razumeju}i wen govor, pomisli da je pijana i do|e mu sme{no.

On se nasmeja krupnim, promuklim glasom.

Petrov, odvikao da za ovo {est meseci ratovawa ~uje blage i ne`ne re~i, a naviknut da slu{a samo zapovesti i grdwu grubih podoficira, da trpi zimu, umor, glad, `e|, Petrov be{e surov.

Starica ga pogleda u lice pa, poznav{i da to nije wen sin, ona, razo~arana, klonula, uzdahnu.

Postoja jedan trenutak zami{qena, ne mi~u}i se. Zatim se okrenu Petrovu: – Oprosti, dete moje, ja sam stara, skoro i ne vidim. A ti si vojnik kao i moj sin, pa sam se pre varila. Ja ga neprestano o~ekujem. Ka`u da su se ve} svi na{i vratili... Nego, ti si umoran, ~ekaj...

Ona dovu~e do pe}i veliku stolicu. – Sedi, dete moje, sedi. Ugrej se, odmori se. Petrov sede, uzdahnuv{i duboko, i, savladan, umoran, sklopi o~i.

Starica i ne znaju}i da je to neprijateqski vojnik, sede pored wega na patos, opet obgrli kolena pa, klate}i se, po~e ne{to polako za sebe da govori...

Iznenada, Petrov, trgnut iz sna, sko~i i, tr`e sabqu, ali kad otvori o~i i vide gde je, on sawivo protrqa o~i pa, povode}i se, pri|e stolu i uze sve}u.

Starica se seti da ho}e da legne. Ona ustade i pri|e Petrovu.

95

Najedanput preblede i ispru`i napred suve, `ilave ruke, dohvati krst {to je visio na wegovim grudima, zagleda, pa kad ga poznade, po~e da ga qubi silno, strasno, ne progovoriv{i ni jednu re~.

Petrov joj otr`e krst, pa zbuwen, ne razumevaju}i {ta ho}e, upla{en da nije poludela, odgurnu je.

Starica se zadr`a na stolici, di{u}i sporo, te{ko, kao da ho}e da izdane. Ne{to je ste`e u grlu, pa ne mogade da progovori.

Najedared, kao da joj pada teret s grudi, ona zajeca, zaplaka glasno, silno, pa, okrenuv{i Petrovu svoje `uto, uplakano, zbr~kano lice, gu{e}i se od suza, progovori: – Moj... sin! Ka`i gde mi je sin! Ona sklopi ruke.

Petrov, ne razumeju}i {ta ga pita, sle`e ramenima pa onda, vi{e za sebe, re~e: – Htela bi da joj poklonim. A Ivanov? Ne mogu, ne mogu!

Starica ga slu{a netremice kao da ga razume. – Istina, i mi smo ga lako dobili, re~e Petrov pa, da bi joj to pokazao, on podi`e pu{ku, nani{ani u patos i, umesto pucwa, lupi nogom; zatim kle~e i pokaza, rukama kroz vazduh, kako je ubijenom skinuo krst s vrata i sebi ga obesio.

On se podi`e i pogleda staricu ali upla{en ustuknu.

Ona, prate}i svaki wegov pokret, ne znade u po~etku {ta joj pokazuje; ali kad ~u tu| govor, koga ona ne razumede, kad vide kako on naperi pu{ku, pa, pokazuju}i, opali, a zatim kako skide i sebi obesi krst, woj, najedanput, senu stra{na misao od koje joj svest pomr~a.

Ona sko~i. Lice joj pomodre, iskrivi se, postade stra{no; o~i odsko~i{e iz {upqina. Ona ra{iri ruke i, promuklo, kao da je ne{to ste`e u grlu, vrisnu i sru{i se na pod.

Petrov ispusti pu{ku, pa, bled, upla{en, po~e da zvera oko sebe.

Najedanput, trenutno, jedna misao, kao kur{um, zari mu se u mozak...

96

On se seti ne~ega i zadrhta... Zatim, brzo, uzdrhtalim rukama, otkide krst i baci ga na sto, dohvati pu{ku, pa, ne gledaju}i u staricu, otvori vrata i, ostaviv{i ih {irom otvorena, pobe`e u hladnu, vla`nu no}... („Pokret“, 15. IV 1902)

DOZIV NE^ASTIVOG Rat me je bacio u palanku i ostadoh tamo sedam godina. ^ine mi se tih sedam godina kao zato~ewe. Pa ipak, nikad ne osetih `ivot tako intenzivno kao u palanci za vreme okupacije. Nikad nemadoh prilike da upoznam qude kao onde onda. U mirno doba nikad se nisu prilike ni okolnosti stekle tako da se pribli`im qudima kao za vreme rata i da do|em u dodir s toliko mnogo i s toliko razli~itih li~nosti. Tada mi se i qudi i `ene prikazali u pravoj boji i punoj svetlosti. Rat je bio najvi{a {kola moja a nesumwivo i op{ta. Poznala sam mnogo istinite plemenitosti, ali sam isto tako zapazila da je mnogim plemenitim podvizima pobuda korist. I koliko podlosti, koliko gnusne nezahvalnosti! Kakva tekovina iskustva! Za vreme okupacije sve je bio do`ivqaj i otkri}e.

No posle...

Kad pro|e prva bura od odu{evqewa, kad odahnusmo od iga, po~e ubistveno dejstvo palanke. U Beogradu `ivi svet kako ho}e, ali u palanci to nije mogu}e, naro~ito posle rata, kad je ~ovek morao silom okolnosti i mnogostrukih potreba i neregularnosti `ivota da dolazi u dodir s mnogim qudima. Nikakav odnos ne odgovara uobi~ajenom izrazu „kuluk“, koliko dru{tvene obaveze u palanci. Tamo nikad niste svoji. Pohode po~nu u sedam ujutru a svr{avaju se u devet uve~e. Kakva dobromislena suseda na|e se u poslu da vam upadne u ku}u dok ste u posteqi jo{, da osmatra kako u to doba izgleda i po sobama i u kujni. Ta ista ili druga, ne pita vas za raspolo`ewe i name97

re – ona ima u vidu samo svoje raspolo`ewe i namere – pojavquje se zarana posle podne, vrte}i u rukama duga~ku ~arapu da sve iskre biju iz igala. Avaj! Zbogom kwigo, zbogom zapo~eta pesmo: br`e boqe kupim hartije i sklawam dok se ona pewe uz stepenice. I onda nastane dugo prepri~avawe svih palana~kih pakosti, smicalica i ogovarawa, aktuelnih i pro{lih, ovda{wih i iz svih mogu}ih palanaka, kroz koje je paragraf za preme{taj po potrebi slu`be proveo gospo|u s ~arapom.

Mogla bi se napisati debela kwiga o gospo|i Dragi, kapetanici iz K. koja je o`ivqavala razgovore moje susede. Kakvi manevri, kakva rafiniranost, kakva stratagema u svim u~inima te gospo|e! Mnoga `ena visoke kulture imala bi ~im da se pou~i od te male palana~ke gospo|e. I moja suseda pri~ala mi je mnoge wene epizode kao skandalizuju}i se i `igo{u}i weno pona{awe, a u istini – osetila sam to svojim nepogre{ivim ~ulom – kroz weno pri~awe probijalo je odu{evqewe i davalo pe~at kulta za ovu tako okretnu i ume{nu gospo|u, koja je poznavala qude i wihovu slabost.

Drugi put mogli ste od kakve druge susede da ~ujete ovo: kako je jedan ~ovek, koji je sebi namenio veliku istorijsku ulogu, operisao sa okolinom i kakvim se sredstvima slu`io da sprovede svoje namere. On je sebi stavio u zadatak – u vezi sa svojom istorijskom ulogom – da za vreme okupacije motri na pona{awe istaknutijih gospo|a.

I, jedanput, iz {ume, kraj druma opazi jednu od wih s austrijskim podoficirom na kolima. Austrijanac je bio obgrlio gospo|u i ~vrsto je dr`ao uza se. Na{ ~ovek iz {ume ve} je slu{ao mnoge r|ave glasove o vladawu ove gospo|e i sad se i sam uverio da tu ima mnogo istine. Wenoga mu`a dobro je poznavao i lepo s wim `iveo i ovo {to je video ostavilo je veoma mu~an utisak na wega. Kad se posle sastajao s gra|anima, pri~ao im je {ta je video, bunio se i pretio, da }e, ~im joj mu` do|e, da mu ispri~a sve {ta je ~uo i {ta je video. No kad mu` do|e, on mu ode i ispri~a kako se gospo|a za vreme okupacije namu~ila, 98

kako je bila progowena, kako mu je bilo veoma `ao {to nije mogao da joj pomogne. Jednom prilikom, veli, mogao joj se na}i a ona to nije ni videla, ni znala: video je iz {ume sa Austrijancem na kolima, i boje}i se za wenu bezbednost, pratio je s drugovima celim putem, dokle god ga je {uma {titila od pogleda, da bi joj se na{ao, ako bi Austrijanac bio nasrtqiv prema woj. Sama gospo|a o kojoj je re~, prepri~avala je ovo, znaju}i i {ta je ~inila i {ta se sve o woj pri~alo i kako joj je s mnogo strana pre}eno, kao i od strane ovog ~oveka. Za wu je bila velika satisfakcija ovakav postupak ~oveka od kojeg je ona drhtala. Weno prepri~avawe bilo je bezo~nost, likovawe, natirawe rena celoj okolini, ali i osobita ilustracija onoga karaktera i odnosa u palanci. Wen mu` je ~ovek neobi~no samoqubiv i ambiciozan, ~ovek, koji voli svoju porodicu i pola`e na ugled doma, neobi~no osetqiv i osvetoqubiv, a nosilac istorijske misije u svom delu nije bio bez pege. Nebi, dakle, bilo probita~no dirnuti u `ivac onako ~astoqubivog i osetqivog ~oveka (koji je uz to bio ~ovek od zakona), koji je odmah po dolasku zauzeo odlu~an i odbrambeni stav u pogledu na svoju `enu, o ~ijem je vladawu, vele, ~uo jo{ u inostranstvu. I tu`ilac postaje zastupnik i prikazuje gospo|u kao `rtvu, koji je u jednoj prilici mogao i hteo biti od koristi, po cenu krupnih posledica.

Pokazalo se docnije da mu je ovaj podvig vaqao, jer ga je gospo|in mu` odbranio po jednoj optu`bi, koja je bila u vezi s wegovom istorijskom ulogom, a me|utim sadr`ava delo koje podle`e najobi~nijem krivi~nom zakoniku.

Tako se potvrdilo da narodna mudrost „ruka ruku mije a obraz obadve“ sadr`i bezo~ni sofizam.

Jedan slu~aj, koji je mene dodirnuo vrlo lepo, ilustruje palana~ku sliku, a meni je, {to sam se dr`ala daleko od spletaka i ogovarawa, kona~no ogadio palanku.

Jedna popalan~ena Beogra|anka, ~iji je mu` bio nemaran a ona to kroz niz godina i s mnogo takta i trpeqivosti podnosila, sprovode}i jednom svoje ratno lukavstvo, 99

poslu`ila se mojim imenom. Bilo da je imala neku sumwu ili uverewe, ili da joj ko {to do{anuo, htela je najnovijoj naklonosti svoga mu`a da stavi do znawa da je obave{tena o wihovom odnosu. Ali gospo|a Beogra|anka je `ena koja ne voli sukobe, a pored toga `eli iznad svega dobre u`ine, izlete i gozbe. Gospo|a suparnica, me|utim, ima prekrasan vinograd pa razume se i divnu berbu i izvrsno vino. I ova prva na|e na~in da „vuci budu siti i ovce na broju“: ka`e gospo|i koja je u pitawu, s revoltom kao ne veruju}i u tu mogu}nost da sam ja pri~ala, kako je wen mu` polaze}i za Beograd, svrnuo u vinograd re~ene gospo|e, i da je tu... da ozna~i delikt, prva gospo|a upotrebi jedan izraz, koji, nadam se, nikad ne}e dobiti pristup u literaturu.

Osumwi~ena gospo|a bila je krajwe iznena|ena i izjavi odlu~no da u to ne mo`e da veruje. Ali je ona prva i daqe uporno tvrdila, jer glas je ~inilo verodostojnim {to je poticao od mene, koja sam bila daleko od toga da vodim ra~una o pojedinim odnosima, a jo{ daqe od toga da proturam glasove o wima.

Iako se „takti~na“ gospo|a ogre{ila o istinu, iako je na taj na~in mene oklevetala, to nije imalo zna~aja, jer najzad, skorih dana, trebalo je da ja otputujem kona~no za Beograd, a gospo|a iz vinograda ostajala je da provedu zajedno jo{ dugi niz godina i do~ekaju jo{ mnoge berbe.

Me|utim kroz tu|a usta kazala joj je {to joj je na srcu le`alo.

I pored ovih, ovakvih okolnosti, jedna od najve}ih neda}a palanke je velika oskudica posluge. I ne znate da li je te`e sa slu`avkom ili s nadni~arkom. U opho|ewu sa wima, treba vam mnogo mudrosti i uvi|avnosti, ili spontanosti, koja poti~e iz bliskosti prirode. Tamo vam nadni~arka ho}e da ste neprestano pored we, da popijete kafu sa wom, da joj pri~ate svoje do`ivqaje ili bar da se interesujete za wen `ivot, namere i sve krupne i sitne neda}e. A jo{ vam je naklowenija, ako joj u poslu poma`ete.

100

Mo`e biti da ovo sve ima neke duboke ~ove~anske opravdanosti, ali ja nisam imala vremena da tako postupam. Zato mi je zadugo ostalo nerazja{weno, {to su i pored najboqeg opho|ewa, odli~ne hrane, i dobrih nadnica, ve}inom unapred izuzetih, one radije odlazile me{tankama, trgova~kim ili zanatlijskim `enama.

I tako sam ja u ve~noj te`wi i ve~noj nemogu}nosti da radim, pro`ivqavala mu~ne, kwi`evno oskudne godine.

Bio je pravi praznik i uspeh za mene, kad sam mogla da pro~itam kakvu vaqanu kwigu bez prekida i neuznemiravawa.

II Bilo je prole}e u jeku i pozivalo je u poqe i lepote okoline. Ali je mene druga ~ar vezivala za sobu: bila sam dobila „Vaskrs bogova“ i sva utonula u {tivo.

I pored toga {to je prevod bio hrvatski, pa sam ~esto re~i morala po smislu re~enice da naga|am, ipak sam ose}ala veliko zadovoqstvo koje mo`e da pru`i sinteza velikog talenta, visokog intelekta i obilne erudicije kao {to je delo Mere{kovskog. Cela kwiga duboko me je impresionirala: sve koncepcije, sva izlagawa, poznavawe naravi, intrige, sujevere... ali ovo posledwe ostavilo je osoben utisak, i bacilo me u duboko razmi{qawe. No jedno neobja{wivo ose}awe probudilo je kod mene poglavqe u kome se opisuje smrt pape Aleksandra VI. Evo redova Mere{kovskog. „Vi{e legenada kru`ilo je u gradu povodom smrti Aleksandra VI. Mleta~ki poslanik Marino Sanuto, u jednom izve{taju svojoj vladi veli da je papa umiru}i, ugledao jednog majmuna da mu se ruga, i kad je jedan kardinal predlo`io da ga uhvate, papa je prestra{en uzviknuo: „Lassola, lassola, she il diavolo!“ (Ostavite ga, ostavite ga, to je ne~astivi!).

Drugi su pri~ali da je u vi{e mahova kazao: „Dolazim, dolazim, no pri~ekaj jo{ malo!“ i obja{wavali su ovako ove re~i: U vreme kad je konklav, koji je trebalo da iza101

bere naslednika Ino}entiju VIII, bio sakupqen, Rodrigo Bor|a budu}i Aleksandar VI, koji mu je pripadao, zakqu~io je ugovor s |avolom i prodao mu svoju du{u za dvanaest godina prvosve{teni~ke vlasti.

Uveravali su, isto tako, da se ta~no u trenutku papine smrti pojavilo sedam ne~astivih kraj wegovog uzglavqa i ~im je izdahnuo telo mu je pre{lo u raspadawe, da je krv po~ela da vri i usta penu{ila bez prestanka. Prema obi~aju, trebalo je pre nego {to se pogrebe rimski prvosve{tenik, slu`iti slu`be za pokoj wegove du{e deset dana uzastopce. Ali u`as, koji je ulivao le{ pontifa, bio je takav da se niko ne na|e da slu`i. Nije bilo oko tela ni sve}e, ni fewera, ni tamjana, ni ~teca, ni ~uvara, ni qudi da se mole. Tra`ili su dugo grobare. Najzad na|o{e deset lupe`a, od onih qudi koji su spremni na sve za ~a{u vina. Mrtva~ki sanduk bio je suvi{e mali. Digo{e tada sa papine glave tijaru s tri krune; umesto pokrova, pokri{e ga izbu{enom powavom i kako tako ugura{e telo udarcima nogu u sanduk veoma kratak i veoma tesan.

No spokojstvo se ne vaspostavi ~ak ni kad papa bi ukopan: sujeverni u`as rastao je uvek me|u narodom. Mnogi behu iskreno ube|eni da Aleksandar VI nije umro prirodnom smr}u, no da }e vaskrsnuti, popeti se ponovo na presto i da }e onda nastati vlada antihrista.“ Pitala sam se za{to se u se}awu vi{e navra}am na legende o smrti papinoj, nego n. pr. „ve{ti~ji let“, koji sam za sebe ~ini jedno malo remek delo od velikog pesni~kog zamaha!...

Jednog dana neobi~no sam ose}ala potrebu i bila raspolo`ena da pi{em, a nije mi bilo mogu}e apsorbovanoj sitnim, svakodnevnim poslovima, i uvek sputavanoj brigama i palana~kim `ivotom. U meni se podi`e vihor nezadovoqstva i op{ta pobuna na|e, kao eksplozija, izraza u re~ima: O, prodala bi du{u ne~astivome – kao papa Aleksandar VI, za dvanaest godina prvosve{teni~ke vlasti – samo da mogu da pi{em!

102

Iz kakvih se dubina u meni probi ovaj glas?! Bizarna i neostvarqiva `eqa, ali iskrena i silna, ne prazne re~i, ba~ene u vetar, kao {to ~isto biva u mu~nim situacijama.

Tada razumedoh utisak {to ga je ostavila legenda na nama. Nedostupna tim krupnim sujeverama na|oh tajnu nit svoje podsvesti sa sujevernom fantazijom renesanse.

Moja te`wa, koja je uvek tra`ila svoje ostvarewe, izmrcvarena ve}, pala je u klopku opsewena legendom, i pod tim uplivom obra}ala se mra~nom atavizmu, koji iz udaqenih stole}a tiwa u meni, da joj obasja put ostvarewu ma i paklenom vatrom.

Razmi{qala sam posle o tome i ispitivala sebe, bih li to u~inila, kad bi bilo mogu}e, tj. kad bi ne~astivi postojao. I pravdala sam svoj postupak jednom vi{om potrebom. Papa je prodao du{u za vlast a ja bih za stvarawe. Ponuda je nesumwivo bila toliko razli~ita, koliko smo u svakom pogledu razli~ite li~nosti papa i ja, i razli~it duh vremena onaj i sada{wi.

Opet sam provodila dane apsorbovana sitnicama i bespomo}no slu{ala }askawe svojih kom{inica.

Jednog mu~nog dana – kad mi nije bilo mogu}e da radim, nai|e kom{inica koja uvek pri~a o „gospa Dragi kapetanici“ i s wom wene dve sestre, devojke. Ne znam kojim povodom po~e{e razgovor o „~inima“. Ja sam se na to smejala, ali su me uveravale i navodile mi mnoge primere. Sredwa sestra mi re~e: – Da znate, gospo|o, samo, neka baba Caka {to je ve{ta, pa ode u gluvo doba no}i pod }upriju i namami ga na marja{!

– Koga?

Pa ne~astivoga.

Koje{ta.

Ali verujte: ona je htela da nam to poka`e ali nismo smele.

Ja se zamislih i moje trajno nezadovoqstvo opet ustade i oseti potrebu da se izrazi.

103

– Ne znam, rekoh, i nikako ne mogu da verujem, ali kad bi moglo biti... I onda im ispri~ah legende vezane za smrt pape Aleksandra VI. Zavr{avaju}i dodadoh: – I ja se sad ovde ose}am tako da bih prodala du{u ne~astivome, samo da bih mogla nesmetano da radim.

One se po~e{e kikotati; u~inilo im se to veoma sme{no. A ja dodadoh vi{e za sebe: „No kako bih ja s wim do{la u dodir kad ne verujem ni da postoji?!“ Mo`e biti da je pro{lo tri, mo`e biti nedeqa dana od tog razgovora. Bio je po~etak leta. Ne opomiwem se da je preko dana bilo ikakvih uzroka da mi `ivci budu uznemireni. U dosta visokoj ku}i s doksatom bile su ogromne sobe. Na sobi u kojoj sam ja spavala bilo je tri prozora: dva okrenuta istoku, jedan jugu. Isto~ni prozor do vrata stajao je {irom otvoren. No} je bila mlaka, bez meseca, puna zvezda. Volim no}i bez meseca; onda je pregledna sva lepota neba. Na mese~ini je lepa zemqa; u no}i bez meseca lepo je nebo. Svi su u ku}i bili pospali. Sedela sam neko izvesno vreme na prozoru, gledaju}i zvezde i di{u}i sve`inu no}i, koja je navirala s okolnih bregova. Bila sam spokojna; nikakva transcendentalna ideja nije remetila moj mir toga ~asa. I punih grudi ozona a o~iju zvezda odoh da spavam. Ti{ina i lepota no}i su me ispuwavale. San po~e da me hvata. Kako je bilo toplo ruke su mi po~ivale na pokriva~u. Iz polusklopqenih trepavica nazirala sam svetlucawe zvezda, kroz otvoren prozor.

San me obujmi i trepavice se potpuno sklopi{e. Ali u tome trenutku jedna ogromna, tu~na, stra{na ruka spusti se na moju ruku. Ni ruka Vulkana ili wegovih kiklopa ne bi bila onako te{ka. Ja se naglo trgoh, ali ne otvorih o~i istog trenutka – osetih lako kolebawe. Je li boqe da pogledam? Ne, sigurno ne mo`e biti ni{ta. Ali je senzacija bila toliko stvarna, toliko silna, toliko trajna, da je neverovatno bilo da to mo`e biti ~ulna obmana.

(I danas imam jasno i sve`e se}awe na tu senzaciju).

Ipak ne mo`e biti drugo do kakav izraz `iv~ane nadra`enosti. Te misli projuri{e mojom sve{}u brzinom sve104

tlosti. I ja mehani~ki podvukoh obe ruke pod pokriva~e, pa otvorih o~i. Razume se nikog nije bilo. Napregoh pogled i upreh ga u sve kutove sobe – nigde nikog. Oslu{nuh: ~ulo se ravnomerno disawe dece. ^udno! Me|utim senzacija je bila tako o{tra i tako impresivna da me nije napu{tala. Htedoh da upalim svetlost. Ne. Htedoh da zovem. Ni to ne. Nisam stra{qivica i znam da su `ivci to koji su po~eli da slu`e novim metodima; no ja }u ih ukrotiti. „^udnovato, mislila sam, ovako dobiti utisak dodira, i to kakav! Jo{ mi je razumqivo da ~ovek ima privi|ewe, ali ovo, ~udno, ~udno! I tek kao iz neke velike tmine, podi`e se i zasja jedna misao: ako to bude ne~astivi kome sam, bez malo, nudila du{u? Bi mi i sme{no, a i kao da me pro|e laka jeza. Budala{tina! I pome{a se u meni skepsa i slutwa. Ako bi moglo biti „ono“, onda }e se ponoviti. U svakom slu~aju mo`e se ponoviti. Bi mi neugodno. Htedoh da ustanem. Ipak ne. Da o~eknem ho}e li se ponoviti. Gledala sam {iroko otvorenih o~iju ~as u sobu, ~as kroz prozor u zvezde dr`e}i ruke pod pokriva~em.

Hajde da mislim ne{to prijatnije. I ja po~eh tra`iti svoja najprijatnija se}awa davna i skora. I{lo je mu~no.

To treba da do|e spontano, a nesumwivo i pod drugim okolnostima pa da obuzme duh. Me|utim sve`ina no}i i umor po~e{e da mi sklapaju o~i i ja nesvesno izvukoh ruku ispod pokriva~a. Samo {to u~inih trgoh se. Tako se mo`e ponoviti. Ja podvukoh ruku i po~eh dremati. Ali ~im san nai|e, ja se trgoh. Bojala sam se da zaspim. O ~udne ludosti! Okretoh se zidu. No tada, ne znam za{to, po~eh zami{qati kako ne~astivi mo`e izgledati. Da li odgovara uobi~ajenoj slici: rep, kopite, dva ro{~i}a?

Ko mo`e znati? I ako postoji on ima razne oblike. Ili mu ih daje qudska ma{ta?! Htedoh da odagnam wegovu sliku. Nemogu}e! U tom sasvim jasno osetih s le|a neko tiskawe, kao da neko le`i u posteqi pokraj mene i name{ta se da ugodnije legne. Bez predomi{qawa otvorih o~i i okretoh se na levu stranu. Ni~eg. Razume se nema 105

ni~eg, ali to postaje mu~no. Da ustanem i da upalim sve}u. Ne nipo{to! Ho}u i ovom prilikom da ogledam svoju voqu. Sumwe nema to je neurastenija. I ovo je jedan oblik more. No sumwa iskrsnu: a za{to da nije „on“? Ko mo`e da doka`e da on ne postoji? Kako su si}u{na na{a znawa i na{a iskustva! Pado{e mi na um re~i Hamletove: „Ima ne~eg na nebu i na zemqi, Horacio, O ~emu va{a mudrost i ne sawa. “ Potom se setih da sam davno ~itala negde, kako je neko – zaboravila sam ko – zapisao, da ga je jedne cele no}i na la|i ne~astivi ja{io, i spasao se tek kad je po~eo da ~ita: „Da voskresnet bog na{...“ Kako bi bilo da i ja ~itam? „Da voskresnet bog na{... Da voskresnet bog na{...?“ Pa posle? Ne znam. Hajde da spavam. Legnem na le|a i bacam, kao obi~no, ruku preko pokriva~a, ali je brzo povla~im. Sumwa i strepwa ipak su se probudile. Spavajmo. O~i se sklapaju. Ali opreznost {apu}e: ne, ja se trzam. Okre}em se opet zidu, ali se u svesti odmah javqa slika ne~astvog. O nevoqe! opet: „Da voskresnet bog na{...“, nebrojeno puta. Uspevam. Hajde da se spavam. Hvata me san. Ali se tiskawe s le|a ponavqa, samo slabije.

Okre}em se bez bojazni i gledam: ni~eg! ^itam ipak: „Da voskresnet...“ Bilo {to mu drago uspe}u da pobedim.

Sme{no, {ta drugo mo`e biti do neurastenija. Samo razmi{qam kako to da se nikad nije pojavila u ovom obliku.

Setih se kako je jedna neurasteni~na devoj~ica, svake no}i, naro~ito leti, kad su vru}ine, imala privi|ewe jedne `ene bez glave. Opomiwem se da joj se jedanput wena utvara javila, rano s ve~eri na Kalemegdanu, u povelikom dru{tvu. No to je bilo skroz bolesno dete, a ja sam umela uvek da budem gospodar svojih `ivaca.

Dala sam se u duga razmi{qawa i za to vreme, nekoliko puta mehani~kim pokretom, isturala sam ruke ispod 106

pokriva~a, i odmah drugim instinktivnim vra}ala ih pod pokriva~. Da poku{am jo{ jednom da spavam, i prevrtoh se na desnu stranu. No ni pomena od sna. ^im se na|oh prema zidu, odmah po~eh zami{qati izgled ne~astivog, no sad kao s nekim izazivawem. Ose}ala sam neko pouzdawe. Da vidimo ho}e li se ponoviti potiskivawe. O~ekivala sam. I najzad osetih, vrlo slabo, jedva primetno tiskawe. Odmah se okrenuh na levu stranu. Gotovo posumwah da je ose}awe bilo stvarno kao ona dva, ranija puta.

Mogu}e da sam, o~ekuju}i, uobrazila. Ali vi{e nije bilo pomena od sna. ^eka}u, pomislih, zoru i petlove; tada se, prema glasu sujevere, povla~e zli dusi. Koje li je doba? U ti{ini ~ulo se jasno kucawe ~asovnika. Ne htedoh da gledam. Ne mo`e biti zora daleko. Ose}ala sam da je borba svr{ena i da napada vi{e biti ne}e, samo je trebalo da glas petlova objavi moju pobedu. San mi se bio razbio i ja sam o~ekivala osvit, znaju}i da }u onda spokojno zaspati.

Razmi{qala sam: kad bi zaista ona te{ka ruka bila ne~ija, za{to se taj neko meni obra}ao dodirom a ne svojom pojavom mojem pogledu?! Za{to mi ne uputi koju re~, vi|en ili nevi|en?! Da li bi onako izgledala ~ulna obmana a ovako stvarnost? No za{to se upu{tam u ispitivawe ove pojave, kad znam da se ti~e `ivaca?! Ali eto moji su `ivci i sad mirni posle toga do`ivqaja, kao i pre wega.

Kad bih mogla da se zabavim nekom prijatnom misli, dalekoj ovim sumwama i kolebawu. Gledala sam zvezde koje po~e{e bledeti i pade mi na um jedan nezaboravqeni egzaltirani de~ak, koji me je nekad, odavno, uputio u astronomiju. Opomenuh se wegovih dugih pisama. U jednom od wih ima ova re~enica: „Ja sam Vas doveo na prag predsobqa beskona~nosti...“ Eto tra`ene misli.

Zvezde poblede{e sasvim. Na horizontu se ukaza beli~ast, uzan rub. Praskozorje. Zapeva{e petli. „Da voskresnet bog na{...“ Za~u se prvi, pritajeni cvrkut ptica. Zemqa se budila, moje o~i su se sklapale. Sve`ina zore 107

strujala je kroz prozor. Podvukoh ruke pod pokriva~ – ovoga puta od hladno}e. Nasmejah se onako sawiva, kako sam na{la za potrebno da to utvrdim, dok se iz qudske podsvesti podizala misao sumwe i slutwe, formulisane besmrtnim stihovima. „Ima mnogo ~ega na nebu i zemqi, Horacio, ...“ koje upola prekide blagodatni san. („Misao“, 1927, kw. 24, sv. 177184)

108

Kristina Stevanovi}

KRATKA PROZA DANICE MARKOVI] – PRI^A KAO UTO^I[TE I KAO KLOPKA

Sudbina „Moje poznanstvo s Danicom Markovi} datira iz 1902. godine. S wom me je upoznao moj drug Milutin ^eki}. Jednog dana mi je rekao da postoji ovde u Beogradu jedna mlada u~iteqica koja pi{e dobre pesme... Primetio sam odmah da su to, i pored mestimi~ne naivnosti, sasvim druk~iji stihovi od onih koji su na{e `ene dotle pisale. Imali su svoj ritam, svoju boju, svoj ton, zvu~ale su ubedqivo, kao ispovesti, i bili, kako je izgledalo, uvek inspirisani jednim konkretnim trenutkom intimnog `ivota“ (Pandurovi} 1964: 295).

Tako je, zahvaquju}i Simi Pandurovi}u, koji }e joj pomo}i i prilikom objavqivawa prve pesni~ke zbirke, anonimna, mlada u~iteqica sa Palilule zakora~ila u srpsku kwi`evnost i vrlo brzo se afirmisala kao pesnikiwa. Tome je, pored Dani~inog autenti~nog talenta, doprinela pozitivna kriti~ka ocena Jovana Skerli}a u Srpskom kwi`evnom glasniku 1905. godine, kao mesto u Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovi}a (1911). Deo kwi`evnog Kanona postaje i trenutku kada joj Jovan Skerli} dodequje mesto me|u savremenim pesnicima u svojoj Istoriji nove srpske kwi`evnosti uz napomenu da je Danica Markovi} „dosada najboqa pesnikiwa u srpskoj kwi`evnosti“ (Skerli} 1967: 454). Me|utim, Dani~in prozni prvenac je ostao potpuno neprime}en.

Svoju prvu pri~u „Krst“ Danica Markovi} objavila je 1902. godine u ~asopisu Pokret koji je ure|ivao Sima Pandurovi}. Pri~u je kwi`evnica potpisala inicija109

lom imena i prezimenom. Nakon objavqivawa ove pri~e Danica Markovi} prestaje da se bavi proznim radom i u potpunosti se posve}uje pisawu poezije. Tek nakon dvadeset godina, ta~nije 1927. godine, nastavqa da pi{e kratku prozu i da je objavquje u periodici. Najve}i broj pri~a objavqen je u Politici (22) ; zatim u ~asopisima Misao i @ena i svet po dve pri~e, i sve to u periodu od 1927. do 1932. godine. Za{to je Danica Markovi} napravila tako dugu pauzu u proznom stvarawu, mo`emo samo da pretpostavqamo. Da li zbog izostale recepcije, ili iz nekih potpuno drugih, samo woj znanih razloga?

Najve}i broj pri~a i novela Danica je napisala 1927. godine, nakon razvoda i mu`evqeve smrti, kao samohrana majka ~ije je troje, od {estoro ro|ene dece, pre`ivelo.

Sama, siroma{na, sa „hroni~nim katarom u plu}ima“, pisawem je obezbe|ivala hleb svojoj deci. Ta „senzitivna, impulzivna srpska orhideja“ kako je opisivao Mato{, pisala je prozu da bi pre`ivela. O tome najjasnije svedo~i wena prepiska (Haxi} 2007: 240-242). Stoga, ne treba da ~udi stilska i umetni~ka neujedna~enost wene proze, koja je itekako prime}ena od strane prou~avalaca wenog nevelikog pripoveda~kog opusa (Nedi} 2007: 18; Pekovi} 2007: 37; Bo`ovi} 2007: 39). Kao izvrstan poznavalac `ivota i rada Danice Markovi}, Zorica Haxi} s pravom zakqu~uje: „Utisak je da je Danica Markovi} ve}u grupu pripovedaka pisala sa namenom, potrebom da prona|e put do ~italaca dnevnih listova u kojima je objavqivala, dok je drugu grupu pripovedaka ispisivala tragaju}i za svojim pripoveda~kim mogu}nostima“ (Haxi} 2007: 242).

Pripoveda~ki glas Danice Markovi} prerano je utihnuo. Kwi`evnica je, 1932. godine preminula ostavqaju}i za sobom nezbrinutu decu. I svoje pri~e, na vetrometini vremena, ukusa i `eqa, da same tra`e put do ~italaca.

Kona~no, 2003. godine, zahvaquju}i radu Marije Orbovi}, objavqena je zbirka kratke proze Danice Markovi} Kupa~ica i zmija. Dakle, vi{e od sedamdeset godina bi110

lo je potrebno da se publikuje zbirka, da se pri~e Danice Markovi} sku}e, zbrinu i predstave ~itala~koj javnosti. U tom smislu, Danica Markovi} deli sudbinu sa jo{ jednim, nepravedno zanemarenim znalcem pripovedawa, Stanislavom Krakovim.

O tome koji su tekstovi i na koji na~in, trebali da sa~iwavaju prvu zbirku kratke proze Danice Markovi}, mo`emo samo da slutimo.

Komentari Do pojavqivawa kwige Istorija jedne samo}e Zorice Haxi}, vrlo je mali broj kwi`evnih posve}enika poznavao rad Danice Markovi}, osobito prozni. To je vaqda i razumqivo, s obzirom na vreme objavqivawa zbirke.

Ipak, ne treba zaboraviti da je moglo biti i druga~ije. Naime, pedesetih godina pro{log veka, Bo`idar Kova~evi} je predlo`io da se proza Danice Markovi} objavi u Srpskoj kwi`evnoj zadruzi. Me|utim, Eli Finci je odgovorio negativnom ocenom Dani~ine proze: „Sve je u ovim pripovetkama {turo, bezbojno, povr{no, siroma{no po `ivotnom iskustvu i umetni~kim te`wama“ (Stip~evi} 1982: 196).

Zahvaquju}i ovoj odluci, kratka proza Danice Markovi} te 1953. godine, nije dobila {ansu da postane deo kwi`evnog Kanona. Da li je u pitawu bio nedostatak kwi`evnog sluha ili ne{to drugo, i da li je danas mogu}na takva samovoqa? Da li Dani~ina proza treba da bude deo neke Druge i druga~ije istorije kwi`evnosti napisane na srpskom jeziku?1 Ovaj rad nastao je u nameri da, makar neznatno, doprinese upravo ovoj ideji.

Od teorije ka drugoj istoriji Preispitivawe kwi`evnog kanona iz ginokriti~ke perspektive mnogo je jednostavnije preduzimati u tzv. velikim kwi`evnostima, nego u malim, kakva je na{a. Posebno kada je u pitawu modernisti~ko-avangardni period u srpskoj kwi`evnosti ~iji status jo{ uvek okru`uje i odre|uje niz nere{enih problema terminolo{ke prirode (Stojanovi} Pantovi} 2011: 29-33). Istovremeno, i 111

kwi`evni korpus koji bi pripadao ovom periodu nije u potpunosti i adekvatno prezentovan kwi`evno-kriti~koj javnosti, uprkos nemerqivom doprinosu nekih istra`iva~a.2 Mi dakle, ne mo`emo vr{iti reviziju kwi`evnog Kanona u onom smislu u kom se to, jo{ od sedamdesetih godina pro{loga veka, ~ini u ameri~koj, engleskoj ili francuskoj kwi`evnosti. Ove ~iwenice svakako treba imati u vidu kada se razmi{qa o uspostavqawu srpske `enske istorije kwi`evnosti. U tom smislu razumqivo je {to su najbrojnije studije koje preispituju glavni tok kwi`evne istorije iz perspektive drugog, marginalnog ili u}utkanog. Nu`no je dakle, preispitivati srpski kwi`evni Kanon iz perspektive koja bi predstavqala sintezu ginezisa (`enskog u jeziku) i ginokritike koja podrazumeva iskqu~ivo istra`ivawe `enske kwi`evne tradicije (Doj~inovi}-Ne{i} 2007: 165166). „Krst“ (1902) U studiji „Pri~e na razme|i: izme|u realizma i modernizma“ koja se nalazi u Zborniku radova Trenuci Danice Markovi}, Gojko Te{i} isti~e pri~u „Krst“ kao mogu}i uzor za ekspresionisti~ku naraciju, koju }e kasnije koristiti Crwanski, Krakov i Vasi} (Te{i} 2007: 55,57). Marko Nedi}, iako ne{to opreznije, ukazuje na modernu proznu ekspresivnost „koja je karakteristi~na za vreme osloba|awa srpske proze od realisti~ke narativne tradicije“ (Nedi} 2007: 18). Na tragu ovih pretpostavki, razmatrawe proznog modela „Krsta“ pokazuje da ova pri~a u mnogim aspektima odgovara modelu ekspresionisti~ke proze.

Pri~a „Krst“ ima fragmentarnu narativnu strukturu, ali nije defabularizovana. Ona, naime ima veoma osobenu kompoziciju. Kohezivni princip u tekstu pri~e je predmet; u fokusu se uvek nalaze likovi u ~ijem je posedu zlatni krsti}.3 Uo~avamo da je osnovni tematski kompleks antinomija telesno/duhovno, koji uspostavqa i 112

kompoziciju teksta. S jedne strane imamo telesno propadawe, razarawe i ratni haos; dok se na drugoj strani nalaze opredme}ena qubav i vera u spasewe qudskosti.

Istovremeno, telesno je i pojedina~no, kona~no, a duhovno je simbol univerzalnog i ve~nog. Ova dihotomija polo`ena je u temeq modernisti~kog ali i ekspresionisti~kog teksta i wegovog junaka/junakiwe. „Modernisti~ko „ja“ podvojeno je iznutra, nagrizeno protivure~nim, antinomi~nim ose}awima , kao {to su strah, samo}a ili smrt, odnosno qubav, ~e`wa, nada, voqa“ (Stojanovi}-Pantovi} 2003: 68).

Junak pri~e „Krst“ je umorni, bezimeni ratnik koji se nada da }e povratkom svome domu postati opet ~ovek.

Wegov neprijateq Petrov duboko je pro`et protivure~nim ose}awima. U jednom momentu on je nemilosrdni ratnik kome ni{ta nije sveto; on poprima osobine `ivotiwe. Ipak, maj~ina patwa budi u wemu ose}aj ~ove~nosti od koga on poku{ava da pobegne. Poimaju}i uzaludnost ratnih strahota, junaci pri~e su destabilizovani, na pragu spoznaje sopstvene dezintegracije.

Slika stvarnosti u kojoj se ratnici pojavquju je distorzi~na, i u tom pogledu primetan je otklon od realisti~kog modela pripovedawa koji podrazumeva koherentnu sliku stvarnosti. Pripovedni model odlikuje jedna vrsta hronolo{ki uslovqene dinami~ne fragmentarnosti. Slike, situacije, zaokru`ene kao odvojene kompozicijske jedinice, tvore niz koji je najpre uslovqen kretawem vojske, a zatim de{avawima vezanim za sudbinu krsti}a. Iz razli~itih perspektiva pratimo tematske jedinice koje obrazuju dinami~nu sliku ratnog haosa. „Bataqon stade.

Svi se vojnici osvrto{e i pogleda{e na onu stranu odakle se ~u pucaw, pa, kad se s prozora razi|e dim, oni svi, bez komande, podigo{e pu{ke i, ni{ane}i u prozor, opali{e...

Bataqon pro|e. Dobo{ se ~uje sve ti{e. Samo pokatkad, izdaleka, s vremena na vreme za~uje se jedan pucaw,

113

pa onda kao odjek, drugi, jo{ daqe, a zatim zagu{eni glasovi, jauk...

Za trenutak se sve uti{a, i ulica, kad bataqon pro|e, ostade pusta.

Rawenici razbacani, izga`eni; jedni, na ulici, usred blata; drugi, pored ku}a, na pragu, presavijeni, zgr~eni, previjaju se od bola, je~e, uzdi{u...“ (Markovi} 2003: 217).

Topos ratnog stradawa tematizovan je na na~in koji sre}emo i u ekspresionisti~koj ratnoj prozi Milo{a Crwanskog. Rat koji dehumanizuje ~oveka nije apstrahovan, ve} je realnost ~ija se ekspresija poja~ava estetikom ru`nog (Vu~kovi} 2000: 37). Slike razularene vojske pod ~ijim ~izmama izdi{u rawenici, slike umiru}ih, raskomadanih telesa u jesewem blatu, vojnici-aveti koji izlaze iz magle pribli`avaju tekst grotesknom diskursu u kome qudsko gubi svoja utemequju}a svojstva.

Mo`da se na planu stila pri~a „Krst“ najvi{e pribli`ava korpusu ekspresionisti~ke proze, iako autorka te`i da zadr`i tradicionalno-mimeti~ki model odnosa subjekta i realiteta. Na retori~kom i sintaksi~kom nivou teksta primetna je dominacija kinematografskog ili simultanog stila koji }e, ne{to kasnije koristiti Milo{ Crwanski i Stanislav Krakov, u svojoj kratkoj prozi. Re~enica je izlomqena, sa nagomilanim znakovima interpunkcije; u woj dominiraju glagoli koji obrazuju dinami~nu, dramati~nu sliku. „Samo napred. Ah, kad bi samo do{ao do one svetlosti!... Otkud ta svetlost? Gle, to gori ku}a. Treba zvati u pomo}, vikati, a on ne mo`e ni da govori, ste`e ga ne{to u grlu“ (Markovi} 2003: 220).

Istovremeno, pripoveda~-komentator se povla~i, ~italac se sam suo~ava sa prikazanim scenama koje se ni`u, {to upu}uje na sli~nost s filmskom tehnikom. U pri~i „Krst“, posebno u prvom delu, preovladava personalna pripoveda~ka situacija. Pripoveda~ ne pripoveda ve} prikazuje, scenski predo~ava stvarnost ili je, kao u 114

ogledalu, odra`ava u svesti nekog junaka romana ([tancl 1987: 95). Prikazani su trenuci, vrlo kratki vremenski intervali koji sa`imaju pro`ivqeno vreme u svesti junaka: „Bol je uminuo. Ose}a da mu je lak{e. Po~e opet da puzi na kolenima. Ruke mu upadaju u blato i krv {to je oko wega. [ta mari! Samo da do|e do zapaqene ku}e, pa }e ga ko, mo`da na}i i odneti do ku}e. Ala }e se obradovati wegova majka kada ga vidi! Ali, ne, ne, ne}e. Zar kad ga ugleda ovako bledog, rawenog! Ali {ta mari! Rana nije te{ka. Majka }e ga izle~iti. Ne ose}a vi{e bol, ali je jako umoran“ (Markovi} 2003: 220).

Prozni model analizovane pri~e ukazuje na izrazito modernu narativnu svest Danice Markovi}. Prisustvo ekspresionisti~kih toposa, personalno pripovedawe i narativni „kino“ stil, kao i nagove{taj (samo) spoznaje egzistencijalne krize junaka u tekstu, upu}uju na anticipaciju ekspresionisti~ke poetike koja }e u srpskoj kwi`evnosti za`iveti sa pojavom Saputnika i Pri~a koje su izgubile ravnote`u 1913. godine. „Doziv ne~astivog“ (1927) Za razliku od pri~e „Krst“ koja je pro{la gotovo neopa`eno od strane kwi`evno-kriti~ke javnosti, pri~a „Doziv ne~astivog“ je na{la svoje mesto u antologijama, najvi{e zahvaquju}i elementima fantastike koji preovladavaju u drugom delu teksta (Haxi} 2007: 207,208). Ova pri~a nastala je 1927. godine kada i pri~e iz ciklusa Iz tetkine riznice. Iako na prvi pogled tematski bliske, zasnovane na demonolo{kim predawima, wihove semanti~ke vrednosti se veoma razlikuju. U „Dozivu ne~astivog“ prisustvo |avola je povod, a ponekad i opravdawe poriva da se progovori o najintimnijem – o `eqi za duhovnom slobodom. Autorka u ovoj pri~i, zapravo, preispituje specifi~no `ensko iskustvo, nedostatak vremena za kwi`evno stvarawe jer je u pitawu posleratna situacija u kojoj se od `ene o~ekuje da ra|a (obnavqa ratom ugro`enu populaciju) i da vodi ra~una o doma}instvu i 115

porodici. Svakako ova tema nije spadala u korpus onih koje bi obezbe|ivale mesto u kwi`evnom kanonu. Stoga, mogli bismo „Doziv ne~astivog“ uvrstiti u palimsesti~ne tekstove, „~ija povr{ina skriva ili zatamwuje dubqe, mawe pristupa~ne (i mawe socijalno prihvatqive) nivoe zna~ewa“ (Doj~inovi}-Ne{i} 2006: 157).

Naratorkina borba s „ne~astivim“ mo`e se tuma~iti kao borba sa sopstvenom stvarala~kom `eqom koja se usled patrijarhalnih kulturolo{kih kodeksa stalno potiskuje. U borbi sa demonom stvarala~ke prinude, autorka sebi dodequje, na momente, ulogu „ludakiwe“. Ovim re{ewem se Danica Markovi} upisuje u grupu spisateqica kod kojih `eqa za stvarawem postaje demonska opsesija a stvarawe neminovnost (Doj~inovi}-Ne{i} 2007: 138).

Svet palanke koji autorka prikazuje u prvom delu pri~e zapravo je idealan kwi`evni okvir za stvarawe lika „ludakiwe“. Patrijarhalni simboli~ki poredak predstavqen je `enama koje su produ`eci maskulinih tendencija; one su snabdevene ubojitim iglama za pletewe, proteti~kim znamewem svoje imaskulinizacije. One su ogledalne slike Drugog kako ga vide nosioci reda i mo}i, lakomislene, animalne, bez trunke intelekta. Pobuna protiv patrijarhata, palana~kog „kuluka“, mogu}na je samo u tekstu i zato se autorka bori za svoje vreme, za vreme pisawa ili, jednom re~ju, za `ensko vreme.

U tekstu pri~e zaista postoje dve vremenske dimenzije ili dva do`ivqaja vremena. Prvi deo pri~e reprezentuje objektivno, linearno vreme ili vreme istorije, dok drugi deo predstavqa `ensko vreme koje zapravo nadilazi temporalnost kao kategoriju (Kristeva 1995: 205). „Doziv ne~astivog“ mo`emo tuma~iti i kao ispovest o poku{aju naratorke/junakiwe da feminizuje vreme.

U prvom delu, koji je i grafi~ki odvojen, pri~a iako retrospektivna, te~e linearno i predstavqa du`i vremenski period. To je vreme istorije u kome vladaju zakoni kauzalnog; vreme u kome se planira i zakqu~uje. U 116

ovom delu pri~e preovladavaju anegdote i predikati.

Pripoveda~ica ni`e anegdote koje su ispri~ane precizno, filisterski, sa suvi{e beskorisnih detaqa. Re~enica je duga~ka, smirena i naratorka kao da koristi manir sveznaju}eg pripoveda~a koji podupire jezikom iz epskog, narodnog registra. Sudovi koje izri~e su uklopqeni u vladaju}i logocentri~ni krug sistema vrednosti.

Tek poneki ironi~ni pripoveda~ki komentar upu}uje na pripoveda~icin odnos prema palana~kom okru`ewu i kvazimoralnim stavovima ~iju tiraniju mora da podnosi.

To je, dakle, objektivno, istorijsko vreme u kome naratorka bezuspe{no poku{ava da se utemeqi kao stvarala~ko bi}e, duboko svesna sopstvene kona~nosti i neumitnog protoka vremena.

Drugi deo pri~e je naratorkino bekstvo od bezli~ne svakodnevice i ponirawe u svoj intimni, potencijalno alhemijski svet. Ovo svojevrsno bekstvo i pobunu naratorka/junakiwa izra`ava postupkom samoanalize, kinematografskim stilom. Re~enica je u drugom delu pri~e izlomqena, s visokim emotivno-psiholo{kim nabojem, {to ukazuje na konflikt koji se de{ava u naratorkinoj svesti. Osu|ena na palanku, ku}u, praznu bra~nu postequ, pa ~ak i sopstveno `ensko telo koje je, po svojoj prirodi tro{no i prolazno, junakiwa naslu}uje svoju egzistencijalnu decentriranost.

Bezuspe{ni su poku{aji da pripoveda~ica racionalizuje svoju `equ (prodaja du{e da bi se kupilo vreme za stvarawe). Jedini izlaz je u druga~ijem do`ivqaju vremena, u vremenu koje se konstitui{e iz unutra{wosti bi}a.

Hronometrijske vrednosti u ovako konstruisanom vremenu nisu kalendari ili ~asovnici. Vreme se u tekstu meri lektirom i blokiranim kreativnim elanom: „Jednog dana neobi~no sam ose}ala potrebu i bila raspolo`ena da pi{em, a nije mi bilo mogu}e apsorbovanoj sitnim, svakodnevnim poslovima, i uvek sputavanoj brigama i palana~kim `ivotom“ (Markovi} 2003: 164);

117

„Opet sam provodila dane apsorbovana sitnicama i bespomo}no slu{ala }askawe svojih kom{inica“ (Markovi} 2003: 165), „Jednog mu~nog dana – kad mi nije bilo mogu}e da radim, nai|e kom{inica koja uvek pri~a „o gospa Dragi kapetanici“ i s wom wene dve sestre, devojke (Markovi} 2003: 165).

^ini se da potencirawem vremena nepisawa naratorka `eli da ukine linearni i monumentalni do`ivqaj vremena. U tekstu pri~e nazire se raskol izme|u intimnog do`ivqaja vremena naratorke/junakiwe i hronolo{kog vremena, ta~nije odnos pripoveda~ice prema monumentalnom vremenu Autoriteta – dr`ave, politike, mu{karaca kao nosilaca mo}i (Be~anovi}-Nikoli}1998: 121). Stoga, nije neva`no {to je u pitawu `ena koja pripoveda; u pitawu je tematizovawe odnosa `enskog pripovednog glasa prema hronometrijski ozna~enom vremenu koje mo`e, ako uslovi dozvole, postati vreme fikcije.

Izgubqeno vreme se ne mo`e nadoknaditi i to u autorki ra|a melanholiju i `equ da se uspostavi nova (ne)struktura vremena koje }e biti mitska, ve~na i nepodlo`na banalnom, kalendarskom ra~unawu. Otud ne ~udi {to Dani~ina naratorka/junakiwa izgovara ba{ deo Uskr{we liturgije koji tematizuje uskrsnu}e, tu iskonsku potrebu ~oveka za ve~nim i pravednim `ivotom. S jedne strane, to mo`e simbolizovati i „`ivu smrt“ u palanci, ali i veru u o`ivqavawe (Tropin 2007: 49). Znaju}i ipak da je molitva dijalo{ka forma, upu}ena nekom, zakqu~ujemo da naratorka tra`i sagovornika, sau~esnika u procesu sticawa legitimiteta nad pripovednim glasom koji }e joj omogu}iti ulazak u fiktivni svet kwi`evnog dela. Kako wena `eqa za stvarawem ja~a, tako je je i instanca kojoj se obra}a sveobuhvatnija. S druge strane, jasno je da naratorka bira samotni{tvo, jednu vrstu dobrovoqnog duhovnog izgnanstva (Stojanovi} Pantovi} 2006: 68). Weno jedino dru{tvo je Princ tame koji se pojavquje u trenucima o~aja kada shvata da 118

vreme `ivqewa ne}e postati vreme pisawa. Ispostavqa se da je da je u slu~aju na{e naratorke, kao i mnogih `ena pre i posle we u drugim tekstovima, stvarala~ki proces uslovqen otimawem vremena ili feminizacijom vremena.

Mirno}a koja nastupa na kraju pri~e ukazuje na pakt koji je pripoveda~ica uspostavila sa samom sobom, sa sopstvenim do`ivqajem vremena. Re~enica koja ozna~ava kraj ili po~etak poro|ajnih i stvarala~kih muka predstavqa svest naratorke/junakiwe o svome statusu: „U jednom od wih ima i ova re~enica: „Ja sam Vas doveo na prag predsobqa beskona~nosti“ (Markovi} 2003: 171).

Status pripoveda~ice u trenutku spoznaje vi{estruko je liminalan. Ona je na pragu (limen, lat. prag) i u prostornom i u vremenskom smislu. Vreme pripovedawa neke budu}e pri~e je zora, vreme izme|u no}i i dana. U egzistencijalnom smislu ona je je u predsobqu, praznom me|uprostoru iz koga mo`e iza}i samo kao stvarala~ko bi}e koje je u stawu da vreme pripovedawa preoblikuje u ispripovedano vreme, vreme pri~e. Spoznaja sopstvenog liminalnog egzistencijalnog statusa nagove{tena na kraju teksta dovodi junakiwu do razre{ewa stvarala~ke krize. Kraj pri~e je otvoren ili pak, zatvoren u svetu kwi`evnosti. Jedno je sasvim izvesno: ~italac ostaje u liminalnom podru~ju, na putu izme|u pro~itane pri~e i pri~e ~ijem je stvarawu prisustvovao.

1 Videti tekst Biqane Doj~inovi}-Ne{i} „Pojam roda i istorija kwi`evnosti“ u: Teorijsko-istorijski pregled komparatisti~ke terminologije kod Srba, Ogledna sveska br. 2, Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, Beograd, 2007. U ovoj studiji, izme|u ostalog, autorka ukazuje postojawe dve izuzetno zna~ajne kwige koje poku{avaju da osvetle potisnutu istoriju `enske kwi`evnosti. U pitawu je kwiga Silije Hoksvort Voices in the Shadows (Glasovi u senci) koja predstavqa istorijski niz kwi`evnica od sredweg veka do devedesetih godina XX stole}a koje su pisale na srpskohrvatskom jeziku. Druga kwiga na koju upu}uje Biqana Doj~inovi}-Ne{i} je zapravo niz studija u kojima se poqska teoreti~arka Magdalena Koh bavi srpskim moder-

119

nistkiwama Jelenom Dimitrijevi}, Milicom Jankovi} i osobito Isidorom Sekuli} ~ija je proro~ka re~enica ujedno i naziv ove kwige ... kiedy dojrzejemy jako kultura...TWORCZO[] PISAREK SRBSKICH NA POCJATKU XX WIEKU... (...kada sazremo kao kultura...Stvarala{tvo srpskih spisateqica na po~etku XX veka...)

2 Ovde, u prvom redu, imamo na umu rad Gojka Te{i}a.

3 Sli~nu strukturu ima i pri~a Rastka Petrovi}a „Putnik bez senke i drugi zapleti“ u kojoj se tekst organizuje oko ~udesne senke srca sa krilima.

120

Milica Jankovi}

OTRGNUTI LISTOVI IZ DNEVNIKA JEDNE DEVOJKE.

JA I OKOLINA. @ivim u Beogradu, u~im {esti razred gimnazije, i stanujem u jednoj bednoj, velikoj ku}i, koja svome gazdi kupuje polagano druge ku}e na lep{im mestima. Moj gazda i gazdarica imaju sobu i kujnu na drugom spratu te prqave ku}e. Ja stanujem, kod wih iz ra~una: jevtini su.

Ali mi smo i prijateqi, jer smo svi troje dobri qudi.

Do nas s jedne strane sedi neki kroja~, koji je naj}utqiviji i najqubazniji ~ovek, kad je trezan, a najodvratniji i najdosadniji od svih qudi na svetu, kad je pijan, a wegova `ena, koja sik}e kad je on trezan, a }uti, kao mi{, kad je pijan, a ponekad ~ak i pla~e tada. Mi smo s wima u dobrim odnosima, to jest qubazno se pozdravqamo i ponekad razdragamo, a u praznike i na slavu oni dolaze i moje gazde odlaze k wima. S druge strane od nas stanuje »ova nesre}a«, to jest, jedna devojka, o kojoj ja znam samo ovo: »Ova nesre}a po~ela da dovodi i ovamo svoje »geliptere...« i: »Ova nesre}a }e da izleti od prvog maja, jer smo re{ili da je tu`imo gazdi.« Ja nikad nisam videla tu »nesre}u«, nikad, a nije me se ni{ta ni ticala. Ja gledam svoj posao: u~im se lepo i mislim kako }u {to pre da pobegnem iz ove zagu{qive atmosfere.

Da zaboravim okolinu, ja mnogo ~itam i sawam. Mojoj gazdarici ne smeta vi{e svetlost da spava, »nau~ila se ve}«, otkad sam ja odlu~ila da sama kupujem gas i napalim lampu. I tako ja sedim duboko u no} i ~itam, ~itam... Mnogo sam pro~itala i mnogo ose}ala, i mislim 121

da sam pametna obrazovana. To tek mogu sama sebi priznati. Drugi qudi su glupi i wih zato mora{ lagati, da te ne ismeju za uobra`enost. Ali nije istina da sam ja uobra`ena: ja znam da imam jo{ mnogo da u~im i ja u~im... Kad se umorim, ja otvorim polako prozor (moja gazdarca je tvrda na snu) i gledam u – hodnik. Ja bih tako rado gledala u nebo, ali mi ne dobijamo neposredno ni vazduh, ni svetlost, ve} sve preko hodnika sa staklenim prozorima, koji su, hvala Bogu, porazbijani, te se ja ipak malo osve`im. Duga~ak hodnik s pomenutim prozorima to je zajedni~ko blago celog stanovni{tva prve polovine drugog sprata. Soba, iz sobe u hodnik, iz hodnika u kujnu, takav je raspored. Pa ipak lep je taj na{ hodnik, i ako je ponekad prqav, i ako ponekad grozno udara. Ipak ~esto sam sawala na prozoru, dive}i se lepoti i plemenitosti prirode, koja se uvek stara da ubla`i rugobu ~ovekovog `ivota. Starala sam se uvek da ne gledam ni dole, ni prema nama. Dole je bila prqava, ne~uveno prqava, kafanska avlija, u kojoj su se odmarali volovi i kowi i po kojoj se batrgala ~esto pijana sirotiwa i neki vojnici, koji su bili trezni, te im nisam mogla oprostiti wihove razgovore i izraze lica ... Prema nama bila je kafana: ve~ita larma, ve~ita prqav{tina, zadah alkohola i neumiveni kelneri, koji su po alviji prosipali {kafove. ‘Ali mlada moja du{a i bujna moja ma{ta dizale se nebu, visini, lepoti, idealu... A lepo je to na{e beogradsko nebo, lepo je to na{e sunce, koje sam uvek gledala u svemu wegovom sjaju kad zalazi. Lepi su bili moji mladena~ki ideali, lepi i jo{ lep{i i primamqiviji, {to je stvarnost, {to je `ivot bio oporniji. O, kako sam volela to svoje blago, koje drugi nisu ni prime}ivali! Moj kom{ija, stari kroja~, {io je pred vratima u tom istom zajedni~kom hodniku neke starudije, i, ako je ve} nekoliko dana bio trezan, mra~no je pogledao na mene osmehivao se, kao da moli za opro{taj. Mene ga je bivalo `ao i opra{tala sam mu sve odvratnosti 122

i strah od wegovog pijanstva, i zapodevala sam razgovor. Da je ko mogao videti kako bi se wegove suzne, zakrvavqene o~i za svetlile i kako bi od radosti zaigrale wegove nao~ari na velikom, stra{no velikom nosu, na kome su sijale sve nianse crvene i qubi~aste boje.

Jadni ~ovek! On mi je po nekad pri~ao i zanimqive stvari, a ja sam se toliko puta re{avala da ga molim da vi{e ne pije, da mu ka`em kako ga se bojim, kako je to odvratno, i tako daqe, ali nisam smela, ne po{to sam se bojala da ga ne uvredim, ne, meni se ~ak ~inilo da bi me on qubazno saslu{ao, ve} {to mi se ~inilo da bi on onako star i bedan stra{no zaplakaoj pravdao se, obe}ao da ne}e piti i – opio se jo{ toga dana od stida i muke... Zato sam se razgovarala s wim o drugim stvarima...

Uz razgovor je pristajala i wegova `ena i slatko-kiselim licem govorila mi qubaznosti. Ona nije umela da dâ licu qubezan izraz i zato je izgledala la`na, mada nije bila la`na. Svi su u na{em hodniku mene voleli, pa i ona, svi, izuzimaju}i »ovu nesre}u«, koja ne znam za{to je imala stan kod nas, jer mislim da nije nikad sedela u wemu. Sretala sam ~e{}e na stepenicama jedno ~upavo, bledo dete od deset godina, sa bujnom kovr~avom crnom kosom i velikim ~e`wivim, kao no} tamnim o~ima. To dete je obi~no nosilo metlu i |ubrovnik i ponekad ~istilo stepenice. Bilo je odrpano i prqavo. To je bila sestra »ove nesre}e«.

IZLET. Bio je neki praznik i bilo je prole}e. Stanovnici na{e ku}e ho}e da prave izlet u Ko{utqak. Gazdarica zove i mene. Da idem. Ta ja tako volim prirodu, a, eto, imam dru{tva. Kafexijin mla|i brat i mu` jedne `ene, koja je stanovala ispod nas, – to su bili »kavaqeri«. »Damâ« je bilo vi{e: ta `ena ispod nas, kafexinka i kafexijinog brata `ena, jedna bakalka, wene dve devoj123

~ice, moja gazdarica i ja. Oti{li smo, dabogme, `eleznicom. Ja sam za svaki slu~aj ponela jo{ tri gro{a.

Pro{etali smo malo i odmah seli pred kafanu, – da piju pivo. To su mogli i kod svoje ku}e, ali qudi vole da izi|u ponekad iz svoje jazbine, mada ne mare da promene svoje u`ivawe. Pivo! Do|e kelner, i jedan od na{ih »kavaqera« po~e da nas broji? Ja ne pijem pivo i ka`em da za mene ne treba. On nare|uje da se donese i sme{i se. Ve} me je najedio, ali pra{tam mu: prost je ~ovek. A pivo }u pokloniti svojoj gazdarici. Donese se pivo i oni se kucaju. – Gospo|ice! – opomiwe me kafexijin brat. – »Hvala, ja ne pijem, kazala sam ve}« – branim se u~tivo. – »Ali molim vas, pijte: ja ~astim, ja }u platiti. Ja pocrvenim i ka`em da i ja, kad po|em gde u {etwu, ponesem novaca i da ne}u piti, ne {to ne bih mogla platiti, ve} {to ne volim pivo, {to uop{te ne pijem alkohol. On mi ka`e da treba da se nau~im, jer »nema smisla«. – »Mo`da ne piti alkohol i nije tako besmisleno, ali vidim da zaista nema smisla izlaziti s dru{tvom, ~ije se qubazne ponude i ~ast ne mogu primiti« – odgovorim mu ja gotovo sa pla~nom re~ito{}u.

On me nije razumeo i stao je vrlo qubezno da mi obja{wava kako sad ne treba da se jedim zbog toga, ali da poku{am da se nau~im na pivo, jer je ovo zdravo i goji ~oveka. Rezultat je svega toga bio {to sam morala popiti ~a{u vode s malinom, koja je mirisala na rakiju.

Ja bih tako rado pila top~iderske izvorske vode, ali trebalo je ~oveku u~initi moralno zadovoqstvo da potro{i za mene deset para. Ah, kako mi je bilo dosadno!

Oni su pili i `ivo razgovarali. @ene su uporedo pile s qudima. Moj gazda nije pio ali se gazdarica starala da ga zameni. Samo je gospo|a bakalka, koja mi se posle mene ~inila u svemu najboqa u dru{tvu, otkazala je ve} kod tre}e ~a{e qubav »kavaqerima«. »Ali, za{to, gospo|o? Ali molim vas! Za moju qubav?« – navaqivao je raspolo`eni kafexijin brat, koji je ve} jednog protivnika, mene, pobedio. »Ne mogu, 124

izgovarala sv ona – ne mogu da podnesem. Kad bi jo{ koju ~a{u popila; imali bi svi posle posla sa mnom«. – »Zar i nas dvojica?« – pita on i smeje se i sve se `ene smeju. Bakalka pocrveni i ka`e zbuweno: »A {to vi sve izvr}ete naopako? Istina je da svaka re~ ima rep«. Ja razgora~im o~i i gledam i ne vidim ni~ega sme{nog.

Vaqda nisam glupa? Razmislim i – pojmim i odjednom pocrvenim do suza i stanem maramicom brisati o~i. – »[to ste pocrveneli, gospo|ice?« – qubazno me pita jedan od »kavaqera«. Ja se zbunim i ka`em da ne znam da sam pocrvenela. Oni se svi smeju. Ala su mi izgledali u`asni prostaci, a sama sam sebi izgledala tako glupa!

Gospo|e bakalke deca igrala su oko nas. Ja ustanem i potr~im k wima i kroz dva minuta mi smo se veselo jurili po parku. Igru nam prekide prvo ona `ena ispod nas. Pevala je: »Ti{ina nema vlada svud, u mome srcu stud«. Pevala je ru`no. Da li je melodija toga valcera lepa ja ne znam, ali meni je odvratna, a kad ju je ona pevala, jo{ mi je bila odvratnija. Ta `ena je od mene odmah dobila najgoru ocenu, i ja se nisam prevarila. Ona mi pri|e i {apnu kako se jedna od gospo|a ve} »}ornula«, i, pokazuju}i bakalkinu decu, re~e: »@aba jedna, vidite kako se napela? Kratke ~arape i bele haqine i cipele, kao da je grofica. Zar je to za wu? A siromah ~ovek dirin~i, da bi ona mogla da besni«. Ja joj po~nom obja{wavati da to nije nikakav veliki luksuz i da mi se gospo|a svi|a. Ona se napu}i. To je posle kazala i jednoj `eni, a ova saop{tila bakalki, a ova opet do{la k meni i `alila mi se, a ja sam je ute{ila. I tako daqe.

Toga ve~era su mi sla|e bile moje kwige, i moje ma{te, i moja samo}a, i gazdari~ino rkawe, nego ikad. Sutra dan sam se razbolela, jer sam ozebla. Imala sam na izletu tanku bluzu; proletwi `aket tada kod mene nije spadao u neophodne potrebe, a zimski se ne nosi u maju, naro~ito kad je star... O, kad }e da do|u boqi dani!...

125

BISER U BLATU. Jesen. Opet sam u istom stanu. Ima on i svojih dobrih strana: ja u`ivam samo}u i mir, i ako je oko mene `ivot i mete`. Niko mi ne smeta da radim i da mislim, niko mi ne otima moje najve}e blago, jer i ne zna da ga imam. Za{ta `ive ovi qudi oko mene? Ja ne znam, ali znam za{to ja `ivim. Ja radim i ~ekam. Idem u sedmi razred gimnazije i ose}am da sam ve}a – po svojoj lawskoj haqini i po onome {to ~itam. Ruska literatura – to mi je sad ideal. Dostojevski, Tolstoj, Gorki, ^ehov, Gogoq i ^erni{evski! Ala je divno `iveti! Ja, ja mogu da pla~em suzama Dostojevskog; ja mogu da se nadam Tolstojevom Vaskrsewu qudi, ja mogu da toplo i iskreno verujem lepim ma{tama ^erni{evskog! Ne, ne, ko ne poznaje ta ose}awa, taj je siromah kao posledwi prosjak, pa makar se bogatim uobra`avao. Bo`anstvena je stvar literatura! Ona je kao neka plemenita zaraza, i ja sam tako sre}na {to mogu da ose}am i da razumem veliku qubav i veliki bol velikih du{a! Polako mi se otvaraju o~i, i ja po~iwem da volim ove qude oko sebe i da ih `alim...

Nedeqa je. Re{ili smo da idemo svi od ku}e. Ja }u kod jedne drugarice provesti celo po podne, a gazdarica, gazda i susedi idu u Top~ider. U jesen i u prole}e, dva puta u godini, oni se provetravaju. To tek nije mnogo. Ali ja sam se vratila rano, jer moja drugarica nije bila kod ku}e, a kod druge, gde sam svratila, nije mi se svidelo dru{tvo. Dakle, vratila sam se i gurnula okno na kujni i izvadila kqu~. Ose}ala sam umor i samo}u i prijatnost od oboga. Ne}u ni{ta da radim. Ne znam koliko sam presedela, misle}i. Zatim izi|em u hodnik.

Tiho, neosetno, padao je suton. Nesvesno sam gledala kako neka `ena ~isti ribu kod ~esme i kako voda pr{ti, kako se pu{i |ubre iza {tale, kako dva vola le`e}i pored svojih kola, pre`ivaju. Bila je zapara i ose}a126

lo se da se u prirodi ne{to kuva, a pakleni smrad iz avlije trovao me je. Neko te{ko, mu~no ose}awe pritiskalo mi je du{u, – tako mi uvek biva pred ki{u. Gledala sam, tupo oko sebe, ne znaju}i da li {to mislim, dok odjednom... [ta to bi? Svega nestade i kao da dahnu vetar, a na stabqici zadrhta beli krin i prosu miris, tako zatreperi neki ~ist, nebeski mio glas, pa odmah zatim zazvoni, zazvu~a, zatrube i di`e se u nebo. Da nikad nisam videla nebo ja bih mogla da ga zamislim po lepoti, po visini, po {irini, po okruglini i qupkosti toga glasa. Pesma je govorila o prole}u, o vedrini, o osmehu cve}a. Ali {ta je to, otkud to? Da nisam ja to umrla, pa pevaju an|eli? Ne, ovo peva jedan glas, jedan an|eo... Pa ipak to je raj, ni{ta drugo. Padao je suton, a ja sam gledala kroz prozor drugog sprata u prqavu avliju.... I otkud sad ovo? Mogu}no je da sam pala s prozora, umrla i evo me sad u raju – to je, ni{ta drugo. I odjednom presta pesma i ja se na|oh le|ima okretuta prozoru. Sada je sve jasno: to je pevala o n a koju su zvali nesre}a. Dakle, ona je bila tu i pevala jer je mislila da nikog nema kod ku}e. O, jadna devojko, ti i ne sawa{ kakvo ti blago ima{!... I kako te ja volim... ^ekala sam kao okovana ho}e li jo{ {to zapevati, ali nije. Otud se ~uo neki tahi razgovor i smeh: O, ona treba, ve~no da peva, samo da, peva, ni{ta da ne govori: pa }e biti sveta!... Mene niko nije u~io muzici i ja ne razumem ni{ta kad se svira neki lep komad na klaviru ili violini. @ao mi je i boli me, ali ne razumem. Ali pesmu! Wu razumem i volim toliko da bih mogla zaboraviti svoje kwige i svoje drage pisce... Ne, pogre{ila sam: ne bi ih zaboravila; ja bih samo sve to na{la u pesmi. Da li }e jo{ pevati? Ne}e. Ja ipak ~ekam. Odjednom se otvori{e vrata i izi|e ona pod ruku s jednim gospodinom.

Taj gospodin je bio lep, mlad, s kovrxavom sme|om bradicom i toplim o~ima. On me spazi i jako pocrvene.

Ona je bila stasita i dosta prijatna lica, mlada, mo127

`da starija od mene svega dve, tri godine. Ona me nije ni pogledala. [ta je se ti~em ja? Ona se naslonila na wegovu ruku i gledala u wega. Si{li su brzo, oprezno, kao da se boje da koga ne razbude. I jeste, oni su se bojali da ne razbude ponos po{tenih qudn. Ali za{to je on pocrveneo? Da li se zastideo od mene? Dakle, i on smatra svoj postupak za nepo{ten. Pa {to je onda takav? Ili je, mo`da, prijatno i ni malo stidno biti nepo{ten, a samo je neprijatno i stidno kad te ko po{ten uhvati u nepo{tewu? Ne znam. Mo`da se on samo upla{io od mene i moga izraza? Ja sam sigurno bila vrlo bleda, jer, evo, sad ose}am kako mi se krv vra}a u obraze. ^udno! On pocrveneo, a ona tako lepo peva. Ta i ja bih je zbog tog pevawa mogla voleti. Za{to je pocrveneo?

Prozor se na wihovoj sobi otvori, a zatim i vrata i ono ~upavo dete se pojavi na vratima, `va}u}i ve{to.

Dok je dim od duvana kuqao na prozor i vrata, dete otr~a za metlu, zatim baci nepoverqiv pogled i po~e da ~isti sobu. Kad je svr{ila, zakqu~ala je i sletela veselo dole. Meni postade tesno i zagu{qivo. Dohvatim {e{ir, pa izi|em, ne znaju}i kuda }u. Ali sam se upla{ila mraka, koji je sve ve}i bivao i qudi, koji su po mraku tumarali, i vratim se s prvog ugla. O, {to ne do|e gazdarica! Spopao me neki stra{an strah... Kod kapije stoji ona devoj~aca pored bakalinovog {egrta i jede alvu sa `ute hartije. Dohvati malo svojim olizanim prsti}ima i pru`i {egrtu, i pri tome pri~a: – »Dao mi, zna{, gospodin Bora dinar. On je dobar. Wega volim, a gospodin Miku ne volim; on mi daje samo dvajes para, a gospodin Stevu mrzim; on mi ne da nikad ni{ta.

I Dara voli gospodin Boru. Da zna{ {ta ga para on woj daje. On je zdravo bogat. I kiriju nam on pla}a, a Dari kupuje haqine«. – »A za{to?« – pita radoznalo mali {egra. – »Eh, ne zna{, vaqda, pa voli je... Jao, jedva ~ekam da porastem, pa pa meni tako mnogo para da daju, da imam uvek za bonbone i lepe haqine« – tako re~e to jad128

no dete i pogleda ~e`wivo i tu`no u nebo. Dotr~ala sam gore i plakala, plakala. Jadnice mala, ti `eqno ~eka{ da doraste{ do poni`ewa! Da, da tebe }e obasuti novcem bogata gospoda, jer }e{ biti lepotica... O, Bo`e!...

Toga ve~era pala je bujna, topla, gotovo letwa ki{a.

Dockan u ve~e vratili su se moji doma}ini i majstor Joca i majstorica dobro raspolo`eni i pokisli – mnogo u bukvalnom, a malo u prenosnom zna~ewu te re~i.

Pre nego {to sam dopustila da zaspi moja gazdarica, ja sam je pitala za Daru, na{u susetku {to lepo peva ili »ovu nesre}u«, kako je ona zove. Gazdarica mi je pri~ala da je ona pre bila siroto devoj~e jedne bedne kroja~ice i da joj je pre ~etiri godine mati umrla, a ona se ve} posle godinu dana pronevaqalila. – »Vucara se no}u s koje kim, a u zoru do|e ovde, pa ~mava. Kad zna da nema nikog kod ku}e, onda dovla~i i svoje {valere. Be{tija jedna! @alili smo se gazdi, pa ne}e da je otera; ka`e da ona nikom ne smeta i ne pravi nered, a pla}a mu ~etiri dinara vi{e kirije, nego mi. Pa kud }e{ sad, mora da se trpi«. – Ali ona, gazdarice, divno peva! – uzviknula sam ja, kao da je to mo`e odbraniti od moje ~asne gospo|e. »Pa ona je peva~ica«, – ka`e gazdarica – samo to joj je sporedan posao. Od pevawa nema ni hleba dovoqno, a ona se, bogme, lepo i nosi i hrani. Sad joj dobro ide.

Neki ludak Bora se span|ao s wom, pa joj daje nemilice. On je iz dobre ku}e, ali eto... Wegova mati umire od straha da ne sluduje, pa da se jo{ i o`eni wome. Ima i takvih budala. The, takve su danas sre}nije!... – zavr{i moja gazdarica i uzdahnu. Meni se u~ini da ona wu mrzi vi{e zato, {to je »sre}nija«, nego {to je »takva«.

Sirota moja gazdarica i sirota Dara!...

Toga ve~era, pre no {to sam legla, pomislila sam nekoliko puta? Za{to je gospodin Bora pocrveneo?

129

PODVIG. Moj gazda slavi Sv. Nikolu. On je vrlo dobra srca i raspolo`ewa. Nije pijanica; samo tri put godi{we se opija; na Bo`i}, Uskrs i na slavu, (preko no}, jer se preko dana ~uva). Meni je dan wihove slave neprijatan, jer mi otme slobodu, ali, da ih ne o`alostim, ja se staram da poka`em da se »lepo provodim« i razgovaram s gostima. Dan, kao na sva~ijoj slavi: gosti se re|aju, slu`e, razgovaraju, ogovaraju i odlaze. Gledala sam redom zanatlije i wihove `ene, kolege mojih doma}ina. Razni tipovi s raznim izrazima: lepi, ru`ni, ni lepi, ni ru`ni; veseli, tu`ni, ubiveni i zadovoqni, siti, – jednom re~ju razni. No}u je tek prava slava. Jede se, pije, peva, pri~a bez ustru~avava. Mene je zainteresovao jedan mladi}, obu}arski kalfa, ~ijem bi inteligentnom i lepom licu mogao zavideti svaki pravnik i filozof.

Ali on je tako i govorio, kao da je na ~etvrtoj godini Univerziteta. [ta je govorio? Ne{to nalik na ono, {to govore Gorki i ^erni{evski, a {to je mene jo{ vi{e plenilo, jer je govorio jedan obi~an kalfa, a ne Gorki ili wemu sli~ni. Upravo, ja sam u wemu gledala jednog neproslavqenog Gorkog i divila mu se, i radovala se {to on to govori samo zbog mene, jer nas drugi nisu slu{ali. Mi smo brzo postali prijateqi i razgovarali vatreno, staraju}i se {to smo mogli vi{e da poka`emo {ta znamo i da ste~emo jedno o drugom {to lep{e mi{qewe. On je govorio, a ja sam gledala u wegove crne o~i, u kojima su gorele dve vatre – odu{evqewe za ne~im divnim, dalekim, i tuberkulozna grozni~avost.

Zaboravila sam da ka`em: on je imao oko vrata belu svilenu maramu, koja je sakrivala {krofuloznu `qezdu. Siromah mladi}. Oko dva sata no}i on je oti{ao, oboga}en jednim prijateqem vi{e. Nastala je pijanka, a ja sam sawala o podvigu, koji je wegovo prisustvo stvorilo. Kako su gosti bili u kujni, a nije bilo izgleda da }e se skoro razi}i, ja se izvinim i odem da spavam.

130

Le`ala sam i gledala u tamu i ponavqala re~i: volim, volim, volim... sasvim nesvesno. Odjednom uhvatim sebe na zlu delu i podrugqivo se upitah: »Koga voli{«? I objasnile smo se ja: koja voli i ja koja se ruga – i obe smo dobile zadovoqewe. Ja nisam zaqubqena u toga mladi}a, ve} zato {to nije pravnik ili filosof, ve} zato {to ja u op{te nemam nameru da se ikad zaqubim.

Ali ja ga volim i ba{ ose}am da bih ga mogla poqubiti lepo, iskreno, toplo, a da i ne pocrvenim i ne zbunim se. Pa ipak ne bih ga poqub{ga nikad, jer ovo, {to ja ose}am, niko ne bi razu meo... Volim, volim, volim... ceo svet – tako je ne{to {umelo kroz moju glavu i uz pijanu dreku iz kujne, ja sam polagano padala u san...

Sutra dan sam doru~kovala u sobi, jer je gazda, ina~e vrlo vredan, jo{ spavao u kujni, dok se sasvim istrezni.

Kad sam do{la iz {kole, kod na{e ku}e je sve bilo u svome starom redu, izuzimaju}i dva, tri gosta patarice.

Ali kod majstor Joce je bio lom i urnebes. On je sa slave oti{ao u kafanu opio se do demonskog ludila. Tukao je majstoricu, razbijao tawire, treskao vratima a psovao i grdio tako, da se ~ovek morao zgrawavati od u`asa, odvratnosti i ~uda. Upravo ta wegov urlik i psovka bili su neka vrsta demonske genijalnosti, koju alkohol pozajmi ~oveku, te se mora{ krstiti; otkud ~ovek, koji je izgubio sposobnost ~oveka – da misli i ide, mo`e da se doseti tako {to da govori. O, kako sam drhtala, kako sam se grozila!... A sino}ni podvig, a »volim, volim qude«, gde je to? Ne, ne volim ih, ali ih `alim, `alim... I plakala sam opet.... Ja }u svoje o~i isplakati, a ni{ta pomo}i ne}u. Moj gazda se naqutio i pretio da }e izgrditi tu pijanicu {to mu je pravio nered na dan patarica. Ja sam rano pobegla u {kolu.

A podvig? Propao je, ali ne zbog moje malodu{nosti. Ja sam poku{ala. Udesila sam da jednog dana ostanem sama kod ku}e i i{la sam kod peva~ice.... U wen stan... da joj govorim... Pitala sam prvo wenu malu sestru ho}e li da me primi wena velika sestra. Ona se za131

prepastila i kazala: – »Ali, vi znate kod nas niko ne dolazi«... Ja joj qubazno rekoh da me se to ne ti~e i da ja mislim da je wena sestra dobra i da mi je dosadno samoj, pa ho}u malo da se porazgovaram. Primila me je.

Videlo se da je mislila da ja ne znam o woj ni{ta i bila je malo zbuwena. Sirota devojka, ona se starala da me odr`i u zabludi i bojala se moga razo~arewa. Ali ja sam posle kratkog uvoda, pre{la na stvar i po~ela da govorim vatreno, kao onaj bledi mladi}. Zvala sam je da se vrati, da se osvesti, govorila sam joj o poni`ewu i budu}nosti, govorila sam joj o wenom talentu i o mogu}nosti da je prime u Narodno Pozori{te, i tako daqe. I znate {ta mi je odgovorila? Sasvim hladno, kao {to me je saslu{ala, po~ela je govoriti da je i ona sama pre tri godine o svemu tome mislila i da je na{la da joj je ipak boqe da ovako `ivi i da se ne kaje. »Pre sam bila gladna i qudi su me `alili i navodili na zlo; sad sam sita i odevena. Budu}nost me boqa ne bi ~ekala. Umre}u u bolnici, ina~e bih umrla dod plotom.

Ako mi bude mogu}no, ja }u da osiguram sebi budu}nost; imam ve} malo u{tede. Mene ni{ta ne jedi {to me preziru, ja ih izbegavam zato, {to ho}u da sam mirna, da izbegnem uvrede. Ja ne ~inim zla, ja na svoj na~in zara|ujem, i ne stidim se. Tako mi je najlak{e«. Svoj talenat nije cenila ni u {ta. Probala je, veli, ranije da stupi u neko putuju}e pozori{te, ali nije imala odela. »Ja sam vrlo bedno izgledala; tek otkad ovako `ivim, ja sam se popunila, a, znate, i haqine mnogo ~ine«.

Dakle propao podvig. Ja sam u o~ajawu. Govorim joj o wenom glasu o svojoj `alosti i qubavi prema woj i uzvikujem gotovo pla~u}i: – »Ta, zar ne ose}ate da gubite dostojanstvo ~oveka, da se prodajete?« ^ini mi se da sam je malo uvredila. Ona mi re~e: »Prodajem sebe, jer tako ho}u. To je moja li~na stvar. Svaki `ivi kako ho}e. Ja ovako ho}u i sre}na sam. Prodajem se, jer mi je lak{e, nego da kradem. Ako ~inim zlo, sebi ~inim. Ko me se gnu{a, neka me izbegava. I ja mrzim te po{tene 132

qude, koji preziru, mene, a gledaju kako umire druga bedna po{tena devojka, kao {to sam bila ja! Vi, gospo|ice, vidim, vi ho}ete da me ÂťspaseteÂŤ, ali to nema smisla, jer ja sam se sama spasla od onoga, {to ja smatram za bedu. Mi se ne sla`emo, zato boqe da vi odete, a mene ostavite na miru. Vi ste dobri, ali ne razumeteÂŤ. Pobegla sam od we, da ne pla~em tamo. Propalo, propalo, propalo sve... Sirota devojka; ona je sre}na! Sirota ja; ja sam nesre}na!

Otada se mi opet ne vi|amo, ali kad ponekad ja ostanem sasvim sama u celom hodniku, ona otpeva po jednu pesmu... zbog mene, ne zbog gospodina Bore, koga vi{e nikad nisam videla.

DA LI?...

Opet jedno prole}e. Ono dopire i do nas. Vazduh je sve`, nebo je ~isto, svetlost je topla. I mi to ose}amo i ako ne dobijamo neposredno ta blaga prole}a.. Meni je ne{to te{ko, te{ko na du{i. @eqna sam brata, svoga dragog brata.... ^eznem za wim... Kad }e mi do}i? O, kako vreme mili!...

Zalazi sunce! Eno izgubilo se ve}. A nebo? [ta je to? Neki vilinski gradovi lebde po wemu, neke kule od dragog kameqa, od rubina, smaragda, safira i opala.

Kako je lepo, ali kako je visoko i daleko! Provukla sam glavu kroz prozor i gledam u daqinu, u nebo, u zemqu gde se belasa Sava i zelene obale ispod onih vilinskih gradova. Moja du{a bi htela tamo, da poleti u visinu i daqinu, ali... pade mi pogled dole.

Jedan pijan ~ovek le`i bez svesti na zemqi, prqavi kelneri ga polivaju, vodom! |ubre se pu{i; dva vojnika pokazuju rukom na mene, ne{to razgovaraju i gadno se smeju... A oko mene? O, jade i bedo! A gore, pogle nebo!

O, nebo, o, sunce, o, lepoto, o, ma{to moja, o, divna prirodo, o ideali, da li }ete mi pozajmiti snage da izdr`im, da podnesem, da pobedim `ivot – radi `ivota?...

133

Milena \or|ijevi}

IZLAZAK IZ TI[INE („Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke“ Milice Jankovi})

Zbirkom pripovedaka Ispovesti, Milica Jankovi} se 1913. godine upisala na mapu srpske kwi`evnosti koju su s po~etka 20. veka pisale `ene. Spisateqi~in ulazak u kwi`evnost uz pomo} intimisti~kih `anrova (pismo, autobiografija, dnevnik) obele`ilo je ~itavo weno potowe stvarala{tvo, i rezultat toga bilo je „weno upisivawe u krug popularne/trivijalne literature u stilu ‘devoja~kih pri~a’“1.

Po~etkom 20. veka u srpskoj i drugim evropskim kwi`evnostima do{lo je do ve}eg interesovawa za intimisti~ku prozu (putopisi, uspomene, memoari, dnevnici), za „tekstualizacijom sopstvenog iskustva“ i „pisawe sobom“2. U Ispovestima ovo iskustvo izrawa iz ti{ine i poprima osobine iskrenog, premda prigu{enog `enskog glasa u srpskoj kwi`evnosti.

Pri~e sakupqene u Ispovestima svakako su sputane `anrom, i ne mo`e se re}i da su svojim ritmom povezane sa `enskim telom i seksualno{}u niti da je u tom smislu ~itava zbirka subverzivna u odnosu na falocentri~nu srpsku kwi`evnu tradiciju.3 Me|utim, u trenutku kada se pojavila ispovedna proza Milice Jankovi}, ona je bila stidqivi, sentimentalni, ali ipak glas autenti~nog `enskog iskustva koji je, kako su se slo`ile sve francuske feministi~ke teorije, bio pod sistematskom represijom. U postmodernisti~kom feminizmu veliki uticaj imao je Derida koji je u delu O gramatologiji kritikovao centralisti~ki polo`aj mu{kog subjekta, sistem hijerarhijskih opozicija koje 134

su nepravedne prema `eni, kao i falogocentrizam (Deridin neologizam).

Lis Irigarej i Elen Siksu nagla{avaju da su `ene, po{to su potisnute na plan seksualnih objekata mu{karaca, bile spre~ene u izra`avawu seksualnosti po sebi i za sebe. „Izra`avawe polnosti po sebi i za sebe bi tako ozna~ilo uspostavqawe nove ta~ke gledi{ta ili mesta razlike.“4 Za francuske teoreti~arke razlika zna~i da je `ena Drugo u odnosu na mu{karca, a zapravo u svim teorijama roda `ena je ~lanica u}utkane, onemele, represirane grupe {to se odrazilo na kwi`evnost.

Tili Olsen u delu Silences (]utwe) smatra da pravo istra`ivawe `enske kwi`evnosti po~iva u sferi }utwe. Ona isti~e da je }utwa prokletstvo prevashodno `ena i da iako su u dvadesetom veku imale pristup ranije nedostupnim oblicima rada, vi{e obrazovawe, osloba|awe od prinude ra|awa, tehnolo{ke olak{ice u doma}instvu, one su opet ~inile mawinu u kwi`evnosti. @ene pisci su smatrane krivim „ako vode ra~una o aspektima svog iskustva, interesovawa, bi}a, koji su izvan tradicionalno definisane `enske sfere“5.

Milica Jankovi} je, pored Jelene Dimitrijevi} i Isidore Sekuli}, pokazala prvi put u srpskoj kwi`evnosti da postoji rodni problem i da je on konstruisan pomo}u jezika. Wene pripovesti u Ispovestima su poku{aj da se progovori na tu pre}utkivanu temu, i to iz perspektive `ene naratora, koja je u patrijarhalnoj kulturi uvek osu|ena na status Drugog.

Bez `eqe da se delo Milice Jankovi} prevrednuje na mapi srpske proze koju su s po~etka dvadestog veka pisale `ene, treba pomenuti da je autenti~ni `enski glas u nevelikoj recepciji Ispovesti ostao poprili~no zanemaren, i da feministi~ki teorijski diskurs u pristupu ovom problemu poma`e druga~ijem ~itawu tradicije.

135

Jovan Skerli} je jedan od prvih pozitivno ocenio Ispovesti, i uvrstio ih u svoju Istoriju nove srpske kwi`evnosti, ali je kritikovao ispovedni ton ovog dela, i potkrepio gorenavedeno zapa`awe Tili Olsen: „I Milica Jankovi} i Isidora Sekuli} imaju zajedni~ku manu: preteran i iskqu~iv subjektivizam, govore samo o sebi i kao da nisu u stawu da iza|u iz sebe, raspliwuju se u suvi{na razvijawa... I od jedne i od druge, koje su, svaka u prirodi svoga talenta, dale interesantne poku{aje, o~ekivati je dela vidikom {ira, sadr`ajnija i potpunija.“6 Iako je Skerli} ocenio kwigu kao „dobru devoja~ku ispovest“, mana koju joj je uputio zapravo se ticala kwi`evne nemo}i, odnosno wene ograni~ene mo}i. S obzirom na to da je Milica Jankovi} ostala verna intimisti~kom `anru ~itavog svog veka, rezultat toga bilo je weno upisivawe „u krug popularne/trivijalne literature u stilu ‘devoja~kih pri~a’ “.

S druge strane, prva srpska filozofkiwa Ksenija Atanasijevi} u tekstu „Rasmatrawa povodom smrti Milice Jankovi}“, autorku naziva „najdoslednijim i najsimpati~nijim predstavnikom iskrenosti u literaturi“7 i podvig je utoliko ve}i {to joj je to po{lo za rukom u sredini „~esto nepodno{qivo nepravednoj i slepoj“. Kada je modernizam po~eo sve vi{e da nagla{ava elemente li~ne ispovesti u kwi`evnosti, javili su se poku{aji sve smelijeg i otvorenijeg odre|ivawa posebne ta~ke gledi{ta, posebne (`enske) ili ne-mu{ke stvarnosti.

Bilo bi zanimqivo stoga videti da li i kako to Drugo diskursa podriva naraciju gospodara u Ispovestima, pri ~emu kao ilustracija mo`e poslu`iti pripovetka „Otrgnuti listovi iz dnevika jedne devojke“, koja mo`da predstavqa najve}i iskorak u tom smislu, jer najdubqe zalazi u problem `enskosti, telesnosti, donekle i seksualnosti. Ovde je `ena istovremeno i objekat (mlada kom{inica koja prodaje svoje telo) i subje136

kat prezentacije (naratorka), a u dominantnom naratorkinom glasu, lirskom i duboko ispovednom, prelamaju se dve eti~ke perspektive – jedna je urowena u kolektivno, patrijarhalno, a druga u duboko intimno, individualno.

Narator ove pripovetke je sredwo{kolka koja `ivi u iznajmqenoj sobi sirotiwske ku}e me|u kafexijama, bakalkama, kalfama i jednom osobom koja je s po~etka pripovetke metonimijski uvedena u pri~u kao „nesre}a“, po svedo~ewima kom{iluka i wene gazdarice jer prodaje svoje telo.

Diferencia specifica `enskosti je po mi{qewu gotovo svih feministi~kih psihoanaliti~arki sme{tena u telo pa se pisawe i telesnost, tekstualnost i seksualnost dovode u neposrednu vezu. Po Juliji Kristevoj, to je jezik koji poti~e iz drugog sveta, iz asimboli~ne telesnosti. U pripoveci devoj~in glas je i doslovno glas iz drugog sveta – sa dru{tvene margine, i devojka je Drugi u odnosu na okru`ewe u kome boravi. Ona je stoga samo telo i nema pravo glasa, i u pripovetku se uvodi posredstvom glasova iz wenog okru`ewa: Vucara se no}u s koje kim, a u zoru do|e ovde, pa ~mava. Kad zna da nema nikog kod ku}e, onda dovla~i i svoje {valere. Be{tija jedna! („Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke“, 30)

Pripovedni glas je usisao u sebe ~itav svet o kom pripoveda i pretio da postane, kako Skerli} isti~e, odve} sku~en, sve dok nije ~uo an|eoski glas devojke, koja prodaje svoje telo da bi izdr`avala mla|u sestru i sebe po{to su ostale bez roditeqa. U tom trenutku ona izlazi iz svoje subjektivnosti i upoznaje drugog, drugi glas, drugo telo. „Pi{i sebi: tvoje telo mora biti slu{ano. @ena treba da pi{e iskustvom tela“, pi{e Elen Siksu.8 Mlada devojka pripoveda~ jo{ uvek nema autoritet ni svoje ja. Pripovedno lice jo{ nema jasno eti~ko od137

re|ewe spram doga|aja koje opisuje i wen susret sa devojkom kao susret sa `ensko{}u, telom, oslobo|enom seksualno{}u, pretvara se u poku{aj spasavawa u ime dru{tvene konvencije: Dakle propao podvig! Ja sam u o~ajawu. Govorim joj o wenom glasu, o svojoj `alosti i qubavi prema woj i uzvikujem gotovo pla~u}i: – „Ta zar ne ose}ate da gubite dostojanstvo ~oveka, da se prodajete?“ ^ini mi se da sam je malo uvredila. („Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke“, 35)

Iako distanciran od narativnosti koja pripada patrijarhalnom simboli~kom poretku (devojka je usamqena, jedino pravo dru{tvo daju joj kwige, „da zaboravim okolinu, ja mnogo ~itam i sawam“, „drugi qudi su glupi te ih mora{ lagati da te ne ismeju za uobra`enost“, na izletu sa gazdaricom i susedima joj je beskrajno dosadno), naratorka nije dovoqno distancirana u odnosu na falocentri~nu kulturu iz koje je potekla.

L. Irigaraj smatra da je u okviru utvr|ene strukture patrijarhalne misli nemogu}a ideja `enskog identiteta, ona je tu uvek samo kao ne-mu{karac. O tome vrlo dobro svedo~i trenutak kada naratorka zati~e devojku u no}i sa jednim mladi}em (mu{terijom): On me spazi i jako pocrvene. Ona je bila stasita i dosta prijatna lica, mlada, mo`da starija od mene svega dve, tri godine. Ona me nije ni pogledala. (Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke, 28)

Tu u no}i, kada su izlazili iz stana, kada devojka nije pocrvenela a mladi} jeste, mesto je razlike: izme|u javnog i privatnog morala, slobode i konvencije, oslobo|ene i sputane seksualnosti, mu{kog i `enskog. Ali kako se u no}i pojavila, tako je i nestala – i iz devoj~inog sveta, i iz pripovetke.

Problem alteriteta, jedan od centralnih problema feministi~ke kritike, mo`e da objasni ovu razliku i 138

napetost izme|u devojke koja prodaje svoje telo i svih drugih u pripoveci, budu}i da se jedino devojka suprotstavqa prihva}enom dominantnom pona{awu: Prodajem sebe, jer tako ho}u. To je moja li~na stvar.

Svaki `ivi kako ho}e. Ja ovako ho}u i sre}na sam.

Prodajem se, jer mi je to lak{e, nego da kradem. Ako ~inim zlo, sebi ~inim. Ko me se gnu{a, neka me izbegava. I ja mrzim te po{tene qude, koji preziru mene, a gledaju kako umire druga bedna po{tena devojka, kao {to sam bila ja. (Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke, 35)

Devoj~in glas, koji na koncu pripovetke izrawa iz ti{ine, postaje subverzivan, skre}e od dominantnog mu{kog glasa kao oli~ewa mo}i duboko ukorewenog u tradiciji. Obrt i priznawe Drugog nastaje onda kada devojka-naratorka shvata: „sirota devojka; ona je sre}na! Sirota ja; ja sam nesre}na!“ Ovim obrtom i neposrednim priznawem naratorke da je `ivot prostitutke sre}niji nego wen, vr{i se kritika patrijarhalnog miqea, seksizma, dru{tvene hipokrizije. Ali identifikacija sa telom devojke prelepog glasa jo{ uvek ne postoji, i sudbina sredwo{kolke ostaje nepoznata, jer su listovi iz dnevnika otrgnuti.

Po mi{qewu Elen Siksu, stvarala{tvo `ene nije bio samo jezi~ki, nego i jezi~ko-telesni ~in, a dubqa svest tela kao neizostavnog dela `enskog identiteta i produbqena svest o seksualnosti doprinose ve}im stvarala~kim mogu}nostima.9 Stupawe u tekst, uslovqeno je poznavawem sopstvene telesnosti i izvla~ewe na povr{inu onoga {to je specifi~no `ensko, a {to je do sada bilo prigu{ivano. Stoga je „Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke“ jedna pripovest o nemogu}oj `enskosti koja zapravo nikada ne}e biti ispri~ana i od koje ostaje samo trag prelepog glasa: 139

Od tada se mi opet ne vi|amo, ali kad ponekad ja ostanem sasvim sama u celom hodniku, ona otpeva jednu pesmu... zbog mene, ne zbog gospodina Bore, koga vi{e nikad nisam videla. (Otrgnuti listovi iz dnevnika jedne devojke, 36) 1 Koh, Magdalena, „Da li postoji genolo{ki pakt?“ u: , 701.

2 V. isto, str. 696.

3 Najranije francuske teoreti~arke feminizma smatraju da je `ensko pisawe povezano sa ritmovma `enskog tela i seksualnim zadovoqstvom.

4 Doj~inovi}-Ne{i}, Biqana, Ginokritika, Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, Beograd, 1993, 28.

5 Tillie Olsen, Silences, Delacorte Press, Seymor Lawrence, New York, 1978, 142-151.

6 Skerli}, Jovan, Istorija nove srpske kwi`evnosti, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva Beograd, 1997, 407.

7 Atanasijevi}, Ksenija, „Rasmatrawa povodom smrti Milice Jankovi} u: Ogledi, Ksenija Atanasijevi} Etika feminizma, Helsin{ki odbor za qudska prava, Beograd, 2008, 180.

8 Siksu, Elen, „Smeh meduze“, Profemine, br. 43/45, 2006, str.

67-81, prevod: Sawa Milutinovi}-Bojani}.

9 Isto.

140

Dragi{a Vasi}

PACKO

Na ~asu istorije, kome sam ovih dana u gimnaziji prisustvovao, profesor Bo{kovi}, rezervni oficir, ne mogav{i odoleti navaqivawima, rekao je najzad svojim malim gimnazistima: – E pa lepo. Bili ste vredni i poslu{ni pa ste nau~ili lekcije. Zaslu`ili ste, prema tome, da ispunim obe}awe koje sam vam dao na pro{lom ~asu. Evo ispuwavam ga. Ispri~a}u vam jednu od svojih najlep{ih uspomena iz pro{lih ratova. Ti~e se, deco moja, hrabrosti i milosr|a jednog, rastom, vrlo malog srpskog vojnika, koji je potpuno zaslu`io da bude slavqen kao veliki ~ovek. Ali, pre negoli {to ~ujete ovu istinitu pri~icu o malom, hrabrom i plemenitom vojniku, `elim da unapred upamtite {ta je o hrabrosti kazao ~uveni Francuz La Ro{fuko, koji je i sam u~estvovao u ratu i bio rawen: „Savr{ena hrabrost, rekao je on, pokazuje se kad ~ovek bez svedoka ~ini ono {to bi bio sposoban da ~ini pred celim svetom.“ U u~ionici, potom, zavlada najve}a ti{ina kad profesor otpo~e: – Bilo je na Vlasini pri kraju srpskobugarskog rata. Va{i su vam, bez sumwe, pri~ali da su tamo vo|ene velike i krvave borbe sa Bugarima. I suvi{e nervozni sedeli smo u rovovima za stoje}e strelce, opkoqeni maglom koja nas je davila ipritiskivala, i molili se Bogu za jednu borbu bez magle i no}i, {to je jedno isto. Kao o~ajnici pogledali smo u sunce, koje se povremeno pojavqivalo i uzalud poku{avalo da rasturi i odagna ovaj dosadni dnevni mrak {to napada~u tako ide na ruku. Pro{log dana borba je svr{ena sa jedinstvenim na{im uspehom i neprijateq je odbijen sa 141

velikim gubicima. Na{i gubici pak nisu mogli biti utvr|eni, jer se nije imalo vremena za prebrojavawe. [etao sam saobra}ajnicom i gledao zami{qeno u gustu maglu kad me glas jednoga ordonansa pozva: – Tra`i Vas komandir, gospodine poru~ni~e.

Na{ao sam komandira u rovu kod prihvatnice pod malim {atorom maskiranim, od neprijateqskog oka grawem i travom. Bio je bled i neraspolo`en. – Gde Vam je redov Obrad Dostani}?

Zbuweno slegoh ramenima i odgovorih da ga od ju~e nisam video. Komandir strogim glasom naredi: – Sa patrolom prokrstarite celo boji{te i prona|ite ga neizostavno. Vod kome on pripada nije danas na predstra`i i prema tome, ako je `iv, on treba da je ovde. Povedite sobom podnarednika Sredoja koji je posledwi bio s wim i {to vam bude potrebno doznajte od wega. Na izvr{ewe.

Ja pozdravih i po|oh da izvr{im ovo mu~no nare|ewe.

Najmawi vojnik u na{oj ~eti redov Obrad Dostani} bio je qubimac komandirov, moj i cele ~ete. Zvali smo ga Packo, a voleli smo ga zato {to je, iako vrlo mali, bio izdr`qiv i odli~an vojnik. Sa iskrivqenim {tiklama na cokulama i sa torbom na le|ima ispod {iwela, izdr`ao je mali Packo sve te{ke napore nezaboravqenih albanskih mar{eva i ubrojao se me|u one, u isto vreme, i sre}ne i nesre}ne {to su videli Jadransko more pa mu posle puni tuge kazali zbogom. Nikad ovaj mali vojnik nije izostao na mar{u niti se kome po`alio. I dok su veliki i sna`ni vojnici zastajkivali i odmarali se, pa opet pristizavali, dotle je siromah Packo postojano kora~ao napred i klizao se sede}i niz zale|ene nizbrdice albanskih visova.

Koliko nas je puta samo, usred najve}ih muka, nasmejao gledaju}i ga kako se kao klup~e kotrqa i usiqava s mukom da odr`i ravnote`u po nesre}nom terenu koji smo savla|ivali. Na tom te{kom putu preko Alban142

skih Alpa, u najve}oj oskudici, delio je on posledwe okorelo par~e svoga, hleba sa svojim drugom Vitomirom, koji je u stroju bio do wega i kome je on poturao svoj obojak pod iscepanu cokulu.

A tek kad je nastao bugarski rat, mi smo otkrili divne osobine ovog malog i hrabrog vojnika, koji je uvek bio skroman i koji nikad nije radio za nagradu i za pohvalu. Najvi{e smo ga svi zavoleli posle svr{ene borbe na Drenku. Tada je neprijateq posle tri neuspela protivnapada bio odstupio i ostavio na polo`aju svoje topove i mitraqeze. Oko dva poqska topa le`alo je ~etrnaest bugarskih vojnika-artiqeraca, koje su, kao poslugu topovsku, ga|ali za to naro~ito izabrani, najboqi strelci jedne na{e hrabre ~ete. Me|u palim vojnicima, le|ima naslowen na to~ak topa i krvqu i zemqom po licu umrqan, vi{e je sedeo nego le`ao jedan rawen, krupani ri| bugarski vojnik, koji je te{ko disao i kome spasa nije bilo. Vojnici su videlii ~uli kad mu je Packo, razgledaju}i osvojene topove, bio pri{ao, i, kao {to je to redovno posle ~inio prilaze}i neprijateqskim rawenicima, upitao ga tiho i tu`no: „Ima{ li dece?“ – A kad je te{ki rawenik, ne mogav{i govoriti, savio palac svoje garave desne {ake, koja je gr~evito grebla zemqu, i pokazao svoja ~etiri prsta, Packo je, rastu`en i duboko tronut sudbinom ovog oca ~etvoro dece, jer ih je i sam imao, natukao {ajka~u na o~i da bi sakrio svoje suze i udaqio se. Vratio se ~im, osim stra`ara odre|enog kod uzetih topova, nije vi{e nikog bilo i na svoja uska ple}a natovario rawenika kome su se noge vukle po izoranoj od granata zemqi i odneo ga na previjali{te gde ga je predao bolni~arima i gde je ovaj jadnik odmah potom umro ...Eto od toga dana naro~ito Packo je postao na{ qubimac.

Kora~ao sam preko mokre i uga`ene trave po krvavom boji{tu sa jedinom `eqom da ne na|em maloga Packa me|u mrtvim jo{ nezakopanim borcima {to su le`ali ovde-onde, naj~e{}e pogo|eni u glavu i sa pobode143

nim i spqo{tenim nosevima o zemqu. Sa patrolom koju sam poveo gacao sam po krvavom glibu, odbacuju}i nogama sure i kaqave {iwele {to su ih vojnici skidali sa sebe i bacali usred `estoke borbe da bi se lak{e kretali, i spoti~u}i se o pu{ke i bajonete {to su u neredu le`ali po zemqi. Ali ~itava dva ~asa tra`ewa pro{la su nam bez uspeha. Podnarednik Sredoje, koji je posledwi u ju~era{woj borbi video Packa, usled magle kojom smo bili opkoqeni, nije se mogao setiti pravca i mesta gde se ju~e od wega rastao. I sve {to je mogao re}i to je: da ga je pri svr{etku okr{aja ugledao kraj jednog rawenog neprijateqskog podoficira, koga je, kao obi~no, pitao: Ima li dece? Obuzet mra~nom slutwom nameravao sam da se vratim i izvestim komandira da Packa nema. Predvi|ao sam tugu komandirovu i bilo mi je stoga jo{ te`e. Pognute glave i utu~en molio sam Boga da Packa ma i rawenog pri povratku na|em u ~eti, kad mi jedan vojnikiz patrole skrenu pa`wu na obli`wi }uvik, koji ne besmo izvideli, i pokazuju}i rukom re~e: – Onde su ju~e izvr{ili juri{ na jedno na{e odeqewe.

Prikriveno, jer sunce najedanput be{e uspelo da ra{~isti maglu pred }uvikom, kretosmo se jedan za drugim napred. Na jednom uzvi{enom mestu gde se polo`aj nagiwe prema neprijateqskoj strani, a pored jedne razvaqene vrzine po kojoj su visila par~ad iscepanog vojni~kog odela, ugledasmo i gologlavi posmatrasmo ovo: Jedan sve`, ju~erawi grob. Krupnim i pravilnim busewem oivi~ena i zelenom travom posuta ve~na ku}a poginulog, pri juri{u u ju~erawoj borbi, podnarednika bugarskog. Pet koraka ulevo le`e razbacane ~aure po malome rovi}u odakle se Packo branio od neprijateqskih vojnika, koji ga behu sa predstra`arskih mesta primetili i spre~avali u wegovom poslu oko groba ubijenog podnarednika. Sa jednom kao {qokica malom i krvavom rupicom na koporanu, a prema mestu gde je ku144

calo divno wegovo srce, le`ao je, ra{irenih ruku i sa o~ima poluotvorenim, mrtav mali junak Packo. Pored wega pu{ka i a{ov~i}, a desnom {akom ~vrsto stegnut prost drveni krst {to je neve{to sadeqao da pobode vi{e glave poginulom podnaredniku, koji je imao dece.

Na krstu samouka Packa stoji plajvazom napisano: † podnarednik Kasanoviz ]ustendila... Gusta i odvratna magla ponova pritisnu. Potmulo, u daqini, grmele su haubice.

^AST U velikoj i ugodnoj sobi Esad-pa{inog konaka u Tirani, pored kamina gde je buktala velika vatra, oficiri su `ivo pretresali vojni~ka pitawa. Kartama, kojima su prekra}ivali dosadno vreme dugoga primirja, i korama pomoranxi {to su ih pobacali nepu{a~i, bio je pokriven sav patos u sobi. Kroz gust duvanski dim, u sumraku {to je vladao, jedva se raspoznavahu qudi. Govorilo se o doga|ajima iz prvog balkanskog rata, pa se pre{lo na pitawe o vojni~kim stare{inama. Jedan krupan oficir najvi{e se ~uo: – Jeste li videli da se gdegod istako{e oni, {to su u miru u`ivali najboqi glas, {to su pedantno vr{ili slu`bu u garnizonu i {to su jedino znali za „razumem“? Naprotiv. Oni {to su bili samostalniji i komotniji, oni {to su bili samovoqnijii slobodniji, vr{ili su svoje du`nosti boqe, predanije, jednom re~i bili su hrabriji. Za mene ne va`i rang i dobra ocena.

Srce i ~astoqubqe samo, odlike su dobrog vojnika i stare{ine.

– Srce! – upade jedan mlad rezervni oficir, poznat kao iskren ~ovek i{aqiv~ina. – [to se mene ti~e, ja nalazim da je samo ~astoqubqe to {to nas pokre}e da vr{imo svoje du`nosti u borbama. Ne, hrabrosti nema danas kad nam `ivot pru`a toliko privla~nih zado145

voqstava i u`ivawa. Ali ~astoqubqe, gospodo, ono nam nedozvoqava da ostanemo iza na{ih vojnika, da zaklonimo svoje glave vi{e nego oni, da odstupimo. Pre bih se sam ubio nego {to bih dopustio da sve to uradim pored vojnika, koji u nama gledaju svoju za{titu, svoje majke, i ~iji su pogledi uvek upravqeni na nas. Nema hrabrosti, jer svakome se `ivi. Sa u`asom sam ~esto u borbi pomi{qao na mogu}nost da poginem. U momentu se}ao sam se hiqade lepih stvari koje nam `ivot pru`a, i kosa mi se kostre{ila pri pomisli da mi `ivotu trenutno mo`e do}i kraj. I tada, verujte mi, okrenuo bih se, begao bih, da mi ~astoqubqe i pomisao na veliku du`nost odlu~no ne vele: ostani tu, budi na svome mestu, ina~e si kukavica.

Sav zajapuren mladi} je govorio i daqe, ali se vi{e ni{ta nije moglo razabrati. @agor je postajao sve ve}i, jer su svi oficiri govorili vrlo glasno.

Na sasvim niskom, po vojni~ki name{tenom, krevetu u }o{ku sobe sedeo je jedan mlad artiqerijski oficir, koji u razgovoru nije u~estvovao, ve} je preturao listove jedne francuske kwige iz biblioteke Esad-pa{ine, koja se ranije nalazila ba{ u ovoj sobi. Oficir, videlo se, nije obra}ao pa`wu na ono {to ~ita. Naprotiv, on je najpa`qivije pratio razgovor svojih drugova. Nije ~ak te{ko bilo pogoditi i da je razgovor, vo|en izme|u oficira, mu~io mladi}a i bio mu jako neprijatan.

Me|utim, razgovor se uti{ao. Malo posle oficiri se podeli{e u grupe, posilni doneso{e lampe i za tri okrugla stola ve} otpo~e „radwa“. Onu malo~a{wu buru re~i zameni unutra{wa bura planova, kombinacija, strepwe i rizika u igri. I monotona diskusija zlatnog i srebrnog novca, koji u ratu beskrajno malo zna~i, otpo~e.

Mladi artiqerijski oficir kao da dahnu du{om kad se razgovor svr{i. I kao u wemu tako isto i u igri ne uze u~e{}a. Po{to je ostavio kwigu, ustade, prote`e se, nagnu se po navici i bez interesovawa nad karte jed146

noga od igra~a, a zatim se naglo okrete, podi`e svoju kapu ispod jednog od oficira „kibicera“ i brzo iza|e u neosvetqen hodnik... ...Sedma baterija, u kojoj je mladi poru~nik Milorad Gavrilovi} bio vodnik, nalazila se od du`eg vremena u sastavu na{ega puka. Ranije, jednom prilikom, kad jena{ bataqon vr{io samostalan zadatak u Qumi, poru~nik Gavrilovi} bio mu je pridodan i zasebno je komandovao jednim vodom svoje baterije. Taj odred tada nije na zadovoqstvo izvr{io svoj zadatak. Pe{a~ki oficiri krivili su za neuspeh poru~nika Gavrilovi}a, koji nije bio na svome mestu i koga nikad nismo ~uli da se, zbog toga, brani. On je }utao i time priznavao svoju krivicu. ]utao je ~ak i ovoga ve~era kad je wegovo ime u nekoliko mahova spomenuto...

Hteo sam po{to-poto da govorim sa ovim mladim ~ovekom, koji je nesumwivo patio, zato sam odmah iza{ao za wim. Na{ao sam ga naslowenog na jedan veliki kamen u avliji konaka. On je bio raspolo`en za razgovor u koji smo brzo u{li. On se pravdao: – Vi znate da je rat sa Turskom bio skoro svr{en kad smo se krenuli u razoru`awe qumskog sreza. Mi se nismo ni nadali borbi, jer su nam sela odmah po~ela predavati oru`je. Ali smo jedne no}i mu~ki bili napadnuti. Celog prvog dana dr`ali smo se odli~no. Borba se, me|utim, `estoko nastavila i drugi i tre}i dan, i za sve to vreme nismo ni jeli ni spavali. Tre}eg dana bili smo opkoqeni od ~etiri puta ja~eg neprijateqa. Tada je nare|eno odstupawe, jer nam poja~awe nije moglo na vreme sti}i. Moral je po~eo opadati kod nas, i ja sam o~ajavao. Priznajem, tada sam razmi{qao: „Rat je ve} svr{en, i zar sad da ostavim `ivot ovde, kad bi trebalo da otpo~nem nov u uve}anoj, sre}noj otaxbini? Mi ve} odstupamo. Potrebno je da se spasem {to pre, brzo...“ Ve} tri dana padala je ki{a kao iz kabla, grmelo je ipucalo bez prestanka, potoci i reke behu nabujali neiskazano. Ko ne poznaje Qumu, taj ne zna {ta je gadan 147

teren. Oh... One reke i vode, ~iji zadah, ~ini mi se, jo{ ose}am, one planine sure i natmurene od kojih me jo{ strah obuzima! Jeste li videli Gali~? Ta u`asna planina izgledala mi je kao kolosalan zid, koji me razdvaja od raja i novog `ivota. Tamo, s one strane, trebalo je pre}i, i ja bih bio spasen. I ja sam jurio besno, gazio duboke potoke i reke i – odstupao. Kao nikad dotle, `ivot u miru ~inio mi se sladak, bo`anstven, idealan.

Se}ao sam se svih lepota takog `ivota, do|e mi na um Bo`i} i Nova godina, Uskrs i moja slava Sveti \or|e, dobri i iskreni prijateqi i topla soba na zimskoj no}i. Pomisao na sve ovo gonila me je napred i ja sam zaboravqao na muke svojih vojnika, koji sa oru|em na le|ima i natovareni te{kom opremom, vode}i jadne i iznemogle kowe, gacahu po blatu, ne znaju}i ni sami kuda idu, jer sam ja izmicao napred. Ponekad samo zastao bih da ih o~eknem, ali bih se opet brzo odlu~io da, ne ~ekaju}i wih, nastavim put. I tako idu}i pregazio sam strahovito brzu reku [iju, koja me htede odneti, pa sam, zatim, stigao pe{ake. Jest. Ja priznajem da nisam tada radio kako treba da radi vaqan stare{ina. Ali ne rekoh li vam: nikad mi se nije tako dopadalo `iveti...

Poku{ao sam da ga ute{im i rekao sam mu: – Vi ste mlad oficir. Na{a generacija jo{ nije svr{ila svoju nacionalnu ulogu. Ima}ete prilike...

On odmahnu rukom duboko uzdi{u}i i ne dade mi da zavr{im.

Lagano kora~aju}i, vratismo se u sobu.

Vi{e nije moglo biti sumwe. Pozitivno, mi smo se nalazili pred drugim balkanskim ratom. Ni zna~ajni, donekle prete}i i vanredno sa~iwen telegram ruskoga cara, upu}en vladarima balkanskim da rat spre~i, nije imao o~ekivanog dejstva. Kao kolosalna stena koja se kotrqa niz strmo brdo i ~ije je zaustavqawe apsurdno, tako su jurili doga|aji u susret ovom drugom ratu. Koncentracija je vr{ena ve} uveliko. A, na vrelim danima i ispod vrelih {atora, oficiri i vojnici sa razlogom 148

su predvi|ali strahote ovog novog rata, neo~ekivanog i u`asnijeg, sigurno, nego {to je prvi bio. Tako re}i svakog trenutka o~ekivao se sudar, sudar strahovit i nezapam}en. No` se nalazio pod grlom i samo se ~ekalo da {ikne topla i nevina krv.

Na{a divizija nalazila se na Ov~em poqu, kao armijska rezerva. To vreme ovo je poqe bilo vojni~ki logor u kome je sve vrilo, nestrpqivo i nervozno. Razne mawe jedinice prolazile su i dolazile, izlazile iz sastava ve}ih jedinica i ulazile u wihov sastav.

Jednog junskog jutra sedeo sam na dobo{u, pred {atrom, pio kafu i pu{io svoju cigaretu, kad ~uh poznat glas: – U vodnu kolonu pozadi mitraqeza, marrrr{.

Mali brdski kow~i}i, kaskaju}i, ula`ahu u kolonu pozadi pe{a~kog mitraqeskog odeqewa. Oru|a su zveckala.

To je bila sedma baterija.

– Zdravo!

To be{e mladi poru~nik Gavrilovi} na svom zelenku, koji se propiwao. Nikad dotle nisam video ponositijeg kowanika. I ja ga primetih, tada, kako neodlu~no zadr`ava svoga kowa, kao da bi hteo da se zaustavi i da mi govori mnogo, op{irno, odu{evqeno; a zatim kako mu popu{ta uzde i ode daqe, jer uvi|a da nema vremena i da je nemogu}e da mi ka`e sve {to bi u tom trenutku hteo. Pa gledaju}i ga kako mamuza svoga kowa, koji prelazi u galop i sna`no frk}e nozdrvama iz kojih izlaze dva mlaza guste jutarwe pare, ~uh samo jednu wegovu re~: – Zbogom! Ja mu doviknuh: – Sre}an vam put!

A zatim baterija odmar{ira, ostavqaju}i pozadi mali obla~ak pra{ine.

Ov~e poqe mirisalo je mirom ovog bo`anstveno lepog jutra i ja nikad, kao tada,ne zavoleh `ivot...

Ovo se desilo zorom sedamnaestog juna na polo`ajima kod Krivolaka. U trenutku kao da se nebo prolomi149

lo. Izvla~e}i se naglo ispod pokriva~a poru~nik Gavrilovi} ugleda glavu svoga posilnog, koji `urno otkop~ava{e {atorsko krilo i koji re~e: – Napadnuti smo. Po`urite, gospodine poru~ni~e.

On pojuri iz {atora, opasuju}i revolver, i otr~a topovima. Izlaze}i ispod toplog pokriva~a on se strese i zadrhta na sve`em i o{trom jutarwem vazduhu. Prostor gde se nalazila baterija ve} je bio pakleno obasut neprijateqskim artiqerijskim zrnima. Sve je unapred spremno bilo. Na istoku rudela je zora, kad se borba nalazila u jeku.

Gru... Gruuu...

Tri neprijateqske poqske baterije prosipale su u`asnu vatru. Oko sedme baterije bilo je sve granatama razoreno. Kao crv, prime}eno je, gami`e neprijateqska pe{adija sve bli`e...

Gru.. Gruuu...

Poru~nik Gavrilovi} uspe{no je ga|ao guste neprijateqske strojeve, koji su svojim uzvicima skretali pa`wu na sebe, da bi maskirali prikriveno nastupawe jednog tankog streqa~kog stroja, koji se pribli`avao polo`aju.

Gru... Gruuu...

Noge i glave, ruke i utrobe odletahu u vazduh i zaustavqahu se na granama visokih drveta; mozgovi se prosipahu i me{ahu sa pra{inom i zemqom, ali je baterija odolevala mnogobrojnijem neprijatequ. Samo {to je, svakoga ~asa, topovske posluge bilo sve mawe. U`asan tresak {rapnela, koji su se rasprskavali nad glavama vojnika u~inio je da qudi po~e{e gubiti svest. Vojnici su nosili zrna za puwewe i dr`ali ih besvesno u rukama, ne znaju}i {ta }e s wima. Gavrilovi} je uzimao zrna od tako zbuwenih qudi i sam punio. Leteo je na sve strane. U jednom trenutku on, sa u`asom, primeti da su mu oru|a o{te}ena i da je dejstvo wihovo onemogu}eno.

Tada ~u nare|ewe: – Ponesite zatvara~e i povla~ite se!

150

On izvu~e zatvara~e, predade ih prvom vojniku do sebe, pa zastade i usred borbe zamisli se. Na sto koraka od wega pojavi se onaj napred istaknuti, tanki streqa~ki stroj neprijateqske pe{adije. On pomisli: „Nare|eno mi je da se povu~em... Sve do kraja, bio sam na svome mestu i vr{io sam svoju du`nost. Ali... Ama zar opet da odstupam?“ Grlo mu je bilo suvo, drhtao je. Zatim naglo i odlu~no zgrabi prvi karabin ispod mrtvog vojnika, opkora~i mali brdski top i stade pomamno da puca. Zraci sunca koje se ra|alo zaneso{e mu o~i. Potom ugleda celo veliko i crveno sunce, koje se rodi iza brega. Kad uze nov ram da napuni, on oseti kao da ga u{ice sekire udari u levu stranu ~ela; zatim se zaquqa i padaju}i oseti jo{ ~etiri udara u telo. On zatvori o~i. A kad ih ponova, i posledwi put, otvori, on ugleda zverska lica neprijateqskih vojnika, koji sa bajonetima uskakahu u {anac. On skinu pogled s wih i zaustavi ga bolno na o{te}enoj topovskoj cevi, koja se sijala.

151

Valentina Veqi}

RANE PRIPOVETKE DRAGI[E VASI]A Po~etkom dvadesetog veka Dragi{a Vasi} je napisao niz antologijskih pripovedaka obogativ{i tako pripoveda~ku riznicu srpske kwi`evnosti. Kao mlad advokat sa velikim {ansama da uspe, Vasi} je ratne godine proveo kao borac na bojnom poqu. Spisateqski rad po~eo je pi{u}i kratke novinske pri~e koje su nastale iz opisa vi|enog, pro`ivqenog ili doga|aja za koje je posredno saznao. U „Politici“ je u periodu od marta do juna 1914. godine objavio osam kratkih pri~a koje su uglavnom nastale na osnovu doga|aja iz Srpsko-turskog, Srpsko-bugarskog i Balkanskih ratova. To su pri~e: Packo, ^ast, San kaplara Beli}a, Zastupnik, Prvi dani, Pad Ferizovi}a, Major Tasa i Pukovska zastava. U ovom radu }e biti razmatrane upravo ove pri~e koje je Gojko Te{i} u Sabranim pripovetkama Dragi{e Vasi}a uvrstio u zbirku Baku} Ulija i druge pri~e.

Svih osam pripovetka, osim jedne, Zastupnik, imaju ratnu tematiku. Od onih sa temom rata ~uvena je pripovetka Packo koja govori o srpskom vojniku koji rizikuje `ivot i odlazi da sahrani neprijateqskog bugarskog vojnika na prostoru izme|u dva rova. Dok postavqa krst na sve`u humku svog protivnika, Packo pada pogo|en od neprijateqskog vojnika. Pripovetka ^ast govori o zadivquju}em juna{tvu srpskog vojnika. U centru zbivawa nalazi se poru~nik Gavrilovi} kao oli~ewe herojstva. Na mestu bitke kod Krivoloka nije `eleo jo{ jednom da se povu~e kao u jednoj prethodnoj situaciji, ve} je krenuo napred i poginuo od udarca sekirom: On pomisli: „Nare|eno mi je da se povu~em... Sve do kraja, bio sam na svome mestu i vr{io sam svoju du`nost. Ali... Ama zar opet da odstupam?“ Grlo mu je

152

bilo suvo, drhtao je. Zatim naglo i odlu~no zgrabi prvi karabin ispod mrtvog vojnika, opkora~i mali brdski top i stade pomamno da puca. Zraci sunca koje se ra|alo zaneso{e mu o~i. Potom ugleda celo veliko i crveno sunce, koje se rodi iz brega.1

I ostale pri~e slikaju poneki segment, neku karakteristi~nu situaciju iz rata koja je na pisca ostavila sna`an utisak.

Dragi{a Vasi} je, po mi{qewu mnogih kriti~ara, boqi kao pripoveda~ nego romansijer. To je stvaralac koji je u svojim delima povezao nekoliko poeti~kih linija, doma}u realisti~ku {kolu, koja je bila pod ruskim uticajem, sa modernisti~kim i romanti~arskim izrazom.

On nastavqa tradiciju realisti~ke poetike sa izrazitom sposobno{}u zapa`awa realnoga, daje konkretne slike i ima izra`en ose}aj za detaq. Vasi} je inspiraciju i teme nalazio u onom {to je pro`ivqeno te nije bio sklon izmi{qawu. Iz onog burnog i tragi~nog {to je pre`iveo rodio se u wemu pripoveda~. O ratu }e kasnije govoriti kao o najve}em doga|aju. „On je u ratu u~estvovao i u ratu rawavan. U rat je u{ao kao zaneseni idealista, a iz rata iza{ao razo~aran. Rat je ubio u wemu fanatika, ali ga ipak nije oslobodio od liberalnih gra|anskih ube|ewa. Vasi} je iz rata izi{ao maglovit, nervno smu{en, sa du{evnim krizama koje su pratile pad ideala wegove generacije, sa te{kim iskustvima koja su razdrmala wegov san o velikoj idili~noj, pravedni~koj Srbiji“.2 I u svom publicisti~kom kao i u kwi`evnom anga`manu on se javqao kao ratnik, kao vojnik pobedni~ke armije koji nakon ratnih u`asa ne nalazi utehu ni smisao u bilo ~emu. Rat u wegovom kwi`evnom radu zauzima va`no mesto, rat sa strahotama, ali i lepim trenucima kada se pobe|uje na boji{tu i kada se u ~oveku probudi sna`no ose}awe pripadnosti jednom narodu i qubav prema otaxbini. Vasi} oblikuje svoje pripovetke tako {to u wihov sadr`inski plan unosi znatan broj istorijskih ~iwenica kao {to su doga|aji vezani za 153

bitke iz tri pomenuta rata. Rat je opisan i kao poqe juna{tva i ~asti, ali i teren na kome se ispoqava ta{tina i zavist. Ima tu mnogo naturalisti~kih opisa u kojima se plasti~no oslikava sav u`as rata; slika bojnog poqa sa pokidanim rukama, nogama i glavama koje lete u vazduh, sa prosutim mozgovima koji se me{aju sa pra{inom na zemqi kao {to je to u pri~i ^ast. Da bi lak{e podneo ratnu strahotu, ~ovek mora da se pomiri sa smr}u. Rat mobili{e razli~ite qude jednog naroda, u wemu se ispoqava patriotizam, vojnici ose}aju privr`enost prema ostalim ratnicima na bojnom poqu i znaju da sada treba sve nesuglasice ostaviti po strani. Odlomak iz Pukovske zastave upravo to ilustruje: Gle kako je jedno veliko i opasno preduze}e sjedinilo najrazli~itije qude! Mi se prijateqski privijamo jedan uz drugog sve vi{e, ose}amo topli dah na{eg najbli`eg druga. U na{im ustima, o~ima i obrazima i zagrqeni ose}amo da je ovo trenutak kad jedan drugom treba da pra{tamo. Mi dobro znamo {ta nas ~eka i drhtimo, zubi nam cvoku}u. I kao umiru}i kad uzima pri~e{}e za smrt, zanesen iskqu~ivo jednom mi{qu, tako i mi zaboravqamo sve – osim Boga.3

U pripoveci Pad Ferizovi}a, me|utim, provejava izvesno razo~arawe zbog pona{awa vojnih stare{ina koji svoju sujetu stavqaju na prvo mesto {to naratora, koji je u~esnik bitke za Ferizovi} i svedok ovakvog pona{awa stare{ina, nagoni na tugu i upitanost: Ja se odvojih ne{to u stranu. Suze mi same udari{e.

Zar je to rat, zar je to poqe ~asti, mislio sam u sebi?

Ali nisam mogao dugo da mislim. Skoro u istom trenutku pade zapovest da se referent artiqerije i referent in`ewerije vrate u Ferizovi}, da organizuju vlasti. 4

Iako Dragi{a Vasi} daje pregr{t realnih pojedinosti, sve to ipak prolazi kroz jednu subjektivnu prizmu kojom se on pribli`ava romanti~arskoj poetici.

Vasi} nije objektivni posmatra~, ve} je itekako pri154

sutno biografsko u wegovim pripovetkama. Milan Bogdanovi} upravo ovaj wegov postupak u opisanu stvarnost isti~e kao najkarakteristi~niju osobinu Vasi}a kao pripoveda~a.5 U ve}ini pripovedaka pri~u kazuju naratori kao posrednici izme|u pisca i doga|aja o kojima se govori.

U ovih osam pripovedaka dominira pripovedawe u prvom licu ~ime se posti`e slikovitost, iskrenost, ose}ajnost i uverqivost kazivawa. Pripovedawe uglavnom kod wega podrazumeva slu{aoce koji imaju pasivnu ulogu, a u pripoveci Pukovska zastava koja ima epistolarnu formu je to ~italac koji ~ita o doga|ajima sa fronta iz pisma svog ro|aka . U Packu je pripoveda~ profesor Bo{kovi} koji na ~asu istorije svojim gimnazijalcima pri~a o herojskom podvigu ~uvenog Obrada Dostani}a koga su svi zvali Packo. Pripoveda~ u ovoj pri~i je i akter zbivawa koji na topao i prisan na~in pripoveda o udesu svog prijateqa. Simpatija, a katkad i antipatija prema odre|enim likovima stalni je pratilac Vasi}evog pripovedawa. U pri~i Zastupnik narator je advokat koji svojim prijateqima pri~a na tragikomi~an na~in o katastrofalnom zavr{etku svoje prve parnice u `ivotu. Milo Lompar isti~e u kwizi Moderna vremena u prozi Dragi{e Vasi}a da Packo stoji na granici pri~e sa tezom zato {to na svom po~etku pomiwe kao tezu ono {to je o hrabrosti rekao Francuz La Ro{fuko, koji je i sam bio u~esnik rata: „Savr{ena hrabrost, rekao je on, pokazuje se kad ~ovek bez svedoka ~ini ono {to bi bio sposoban da u~ini pred celim svetom.“6 Milo Lompar je u potpunosti u pravu kada daqe zakqu~uje da je sudbina Packa zapravo ilustracija teze s po~etka pripovetke. Iako je imao dara za realisti~no slikawe, Vasi} se nikada nije rasplinuo i davao op{irne opise kakvi su karakteristi~ni za realiste. Vasi} daje samo ono najva`nije, najbitnije elemente karakteristi~ne za ono {to `eli opisati.

155

Pripovedni prostor u ovim pri~ama uglavnom su bojna poqa sa rovovima, topovima, oru`jem i kao ~esti pratilac te sumorne slike javqa se ki{a, uporna dosadna ki{a koja jo{ vi{e ote`ava kretawe.

Vasi}evi junaci su qudi kojima je ~ast ideja vodiqa, koji do we mnogo dr`e, za wu se bore, za wu i ginu.

Ro|eni u zlu vremenu, `ive}i u periodu ratnih strahota, oni odlaze u borbu jer to smatraju svojom du`no{}u i iskazivawem patriotizma. Ali, neki od wih ni u ratu ne gube ~ove~nost, tako }e Packo, po mnogima, najupe~atqiviji i najpozitivniji Vasi}ev junak, biti rastu`en i skrhan zbog sudbine neprijateqskog bugarskog vojnika koga rawenog odvozi u bolnicu.

Paradoks je {to se humanost iskazuje u vreme ratnog u`asa kada ubijawe predstavqa svakodnevicu. Pisac ovog junaka opisuje sa visokom dozom subjektivnosti i simpatija: Zvali smo ga Packo, a voleli smo ga zato {to je, iako vrlo mali, bio izdr`qiv u odli~an vojnik. Sa iskrivqenim ptiklama na cokulama i sa torbom na le|ima ispod {iwela, izdr`ao je mali Packo sve te{ke napore nezaboravqenih albanskih mar{eva i ubrojao se me|u one, u isto vreme sre}ne i nesre}ne {to su videli Jadransko more pa mu posle puni tuge kazali zbogom.7

Vasi} koristi razli~ite postupke u oblikovawu kwi`evnih junaka, vrlo ~esto pisac koristi unutra{wi monolog kao na~in prodirawa u najfinije titraje wihovih du{a. Tim psiholo{kim pristupom on ima sli~nosti sa Borom Stankovi}em, pa i sa Dostojevskim sa kojim su ga povezivali mnogi kriti~ari. U tom razotkrivawu du{e svojih junaka autor stavqa akcenat na wihov do`ivqaj rata i ratnog vihora u kome su se na{li. Drugi postupak vajawa likova je indirektna karakterizacija ostvarena prikazivawem wihovih postupaka, ali ni ona nije li{ena pi{~eve intervencije i direktne karakterizacije {to se potvr|uje u znatnom 156

broju pripovedaka ovog autora. Vasi} profili{e svoje junake i kroz odnos ostalih likova prema glavnom junaku. Uvek je drugom planu wihov fizi~ki izgled, sem u retkim slu~ajevima, pa`wa je uglavnom usmerena na ono unutarwe, ono {to ~ini wihov duhovni `ivot. Na neke junake rat je ostavio neizbrisiv trag, jedan od takvih je i major Tasa iz istoimene pripovetke koji se nakon svih ratova nepovratno promenio. Major Tasa je je toliko opsednut ratom da ne ume da funkcioni{e u mirnodopskom periodu. Vasi} ga opisuje sa dozom humora ismevaju}i wegovo stalno pomiwawe ratnih osvajawa, ~ak i kada rat nije tema. On je obuzet ratnom slavom i napredovawem u vojnoj karijeri da na rat vi{e ne gleda kao na stradawe, ve} kao na put ka dobijawu ~ina majora. To ilustruje slede}i kratak odlomak iz pripovetke koja i nosi naziv po glavnom junaku, majoru Tasi: A posle svoga ~etvrtog ispita nada kapetan Tasina bila je jo{ jedino u ratu. I zaista, on ga je o~ekivao stalno, on ga je naslu}ivao prvi iako je na delovodnom protokolu Okru`ne komande, on ga je `eleo vi{e nego mnogi i mnogi; i 17 septembra 1912. god. obradovao mu se tako mnogo da je sav razdragan, dojuriv{i iz kancelarije ku}i da donese radosnu vest, jo{ s praga rekao `eni: – Mo`e{ smatrati da si ve} majorica!8

Neprijateq je dat vi{e kao kolektiv, grupa negativaca koja zaslu`uje svaku osudu, dok su predstavnici srpskog naroda naslikani uglavnom u lepom svetlu.

Ali, i tu ima izuzetaka pa se mo`e re}i da Vasi} nije u potpunosti primenio crno-belu tehniku. On kao pisac poseduje saose}awe i za stradawe bugarskih vojnika {to potvr|uje lik podnarednika Kasanova iz ]ustendila iz pripovetke Packo Wegova smrt je je jednako tragi~na kao i smrt bilo kog srpskog vojnika, to je stra{na smrt roditeqa koji je iza sebe ostavio ~etvoro dece.

157

U svojim potowim delima patriotsku zanesenost Vasi} je zamenio sumwom u rodoqubqe, razo~arawem i nihilizmom. To se ose}a u romanu Crvene magle i u zbirci pripovedaka Utuqena kandila, delima u kojima se tako|e govori o ratu, mada je u Crvenim maglama prisutan vi{e odjek rata, nego sam rat. U kasnijim zbirkama pripovedaka Padu sa gra|evine i Vitlu i drugim pri~ama ratne teme zameni}e teme qubavi, smrti i socijalna tematika. Vreme kao najboqi sudija pokazalo je i pokaza}e kolika je zaista literarna vrednost Vasi}a kao pisca, jer on iz raznoraznih razloga, mahom nekwi`evnih, nije dobio zaslu`eno mesto u istoriji srpske kwi`evnosti. Sabrane pripovetke ovog pisca koje je priredio Gojko Te{i} kao i iscrpna studija Mila Lompara Moderna vremena u prozi Dragiv{e Vasi}a jesu doprinos u ispravqawu izvesne nepravde prema ovom sjajnom piscu.

1 Gojko Te{i}, Sabrane pripovetke/Dragi{a Vasi}, Prosveta, Beograd, 1990. str.308.

2 Velibor Gligori}, Kritike, Prosveta, Beograd, 1945, str.

92.

3 Gojko Te{i}, nav.delo, str. 340.

4 Isto, str. 330.

5 Milan Bogdanovi}, Stari i novi, Prosveta, Beograd, 1961, str. 297.

6 Milo Lompar, Moderna vremena u prozi Dragi{e Vasi}a, Filip Vi{wi}, Beograd, 1996, str. 171.

7 Gojko Te{i}, nav. delo, str. 300.

8 Isto, str. 334.

158

Veqko M. Mili}evi}

MRTVI @IVOT I Trenutno se uti{a vrap~iji `agor malobrojne dece koja su pre vremena stigla u {kolu, kad se na vratima pokaza gospodin u~iteq. Deca ga pozdravi{e naglim ustajawem, pri ~emu je bilo obarawa bukvara i pokoje pisanke, dok se sa praskom razbi jedna tablica.

On im dade, nemarno, rukom znak da sednu.

Deca, dignuv{i sru{ene stvari uz polu{apat, zbi{e se ponovo na svoja stara mesta u nekoliko klupa – ostale stajahu prazne – oko velike gvozdene pe}i, u kojoj je buktalo nekoliko paweva, dok gospodin u~iteq lewim, ili boqe, umornim i odmerenim koracima i|a{e prema svome stolu.

Kroz zamrznute prozore razdeqene na sitna okanca da ih bura ne polomi, nazirala se gusta me}ava i ~uli zvi`duci i huk bure.

Od vremena na vreme otvarahu se vrata i na wima se pomaqala bosa deca, sa zabridelim licima i sa crvenim ozeblim nogama, s crvenim kapicama pod pazuhom i torbicama u ruci. Dok jedna ula`ahu, kroz otvorena vrata se videla druga u hodniku kako su posedala na pod i izuvaju mokre opanke, natika~e i ~arape, i sla`u pored zida, a crne haqinice ve{aju na klinove. Mlazovi vode teku iz obu}e i vijugaju se po hrapavom kamenu i plo~ama hodnika, prave}i uz put male barice.

I doskora, posle kratke molitve, deca se sasvim zaboravi{e i ne obra}ahu vi{e nikakvu pa`wu na gospodina u~iteqa; ~uo se samo `amor wihovih glasova i wihovo nesta{no kikotawe; i tek kad bi oti{li previ{e daleko, zadirkuju}i se me|u sobom, i rasplakali kojega mali159

{ana, tada je s u~iteqeva stola dolazio jedan glas, blag i ozbiqan, koji bi ih opomiwao.

Gotovo sva deca bila su iz mesta, po{to |aci iz okolnih sela ne dola`ahu zimi {koli, zbog studeni i nameta.

Okupqeni ovde oko gvozdene pe}i, koja ih greja{e roditeqskom toplinom, oni su voleli te zimske dane kad se nije predavalo ni ispitivalo, po{to ih je bilo malo; kad je bilo u {koli tako prijatno i toplo, daleko prijatnije nego kod ku}e, oko ogwi{ta, gde bura probija kroz brvna i pronosi kroz ~itavu ku}u decembarsku studen.

Ovde su oni pri~ali doga|aje svoga malog `ivota, veseli i zadovoqni, sawaju}i o Bo`i}u i praznicima {to dolaze; o lep{im danima kad }e udariti jugovina i kad }e se mo}i klizati, grudati, praviti qude od snega; kad }e odjekivati celo selo od wihove nesta{ne cike; kad }e grude snega proletati prolaznicima mimo u{iju; ili kad }e iz koje ku}e izi}i neka qutita `ena i poterati ih kakvim prutom ili granom, jer su joj ju~e udarili dete. Nisu bile zaboravqene ni nove laste koje }e do}i; one iste laste koje su izgledale tako tu`ne {to ih ostavqaju, wih i svoja gnezda, koja je bura ve} odavno raznela; koje su se pre polaska skupile i obletile, u nekoliko mahova, stari crkveni toraw, kao da ~ine neki zavet, i nekako te{ko otrgle od zvonika, vinule se u daqinu i i{~ezle iza brda.

Praskaju pawevi u pe}i i vri ovaj de~ji `ivot kao ko{nica, ali ovo bezbri`no i razgaqivo raspolo`ewe ne samo {to ne utica{e nego ni ne privla~a{e pa`wu wihovog gospodina, Damjana Damjanovi}a, u~iteqa na jednorazrednoj pu~koj {koli. Wegove ro|ene misli bile su ga kao sne`na me}ava i on se smrzava{e pod wihovim te{kim i studenim nametom.

I zato podnimqenu glavu u ruke stresa od vremena na vreme; prelazi rukom preko ~ela kao da s wega skida led i mraz; provla~i prstima kroz kose, pa se onda ponovo naslawa na laktove, dok se opet zale}e na wega bura misli.

160

Tu, ispod slike Hristova raspe}a, koje kao da opomiwe da je `ivot stradawe; za ovim istim stolom, ispucanim i sto~enim od crvi, proveo je on deset godina svoga veka; deset godina svoga u~iteqevawa radio je on u ovoj sobi sa prostom bojom premazanim i odavno rasklimatanim klupama; u koje su urezivala, no`i}ima, deca svoja imena ~im bi nau~ila azbuku, kao {to su {arala po starim, prqavim zidovima, pove{anim slikama iz zoologije, botanike i tako daqe. Ali koliko se stvari izmenilo od onoga dana kad je prvi put seo za ovaj sto, do danas!

I tih deset godina, kako su pro{le brzo, perfidno i ne~ujno, da ne ostave ni{ta za sobom, do ose}awe gor~ine i praznine.

Kad je prvi put sedao za ovaj sto, koliko be{e odu{evqewa u wegovoj du{i, kao da su u woj izbila i prokqu~ala sva vrela; koliko snage i poleta; ose}a{e se kao neki apostol, i ~inilo mu se da mu misli imaju krila. I sve to odu{evqewe survalo se u nepovrat; snaga i polet su malaksali; vrela presu{ila, a krila se salomila; vera, velika, sveta i lepa vera koju on ima|a{e u sebe, sagorela je u sumwi. Samo {to se kosa koju on nemarno ~e{qa{e, proredila; oko slepoo~nica probila sedina, a ispod tankih br~i}a urezalo iskustvo dve bore, koje se gubqahu u retkoj, maloj bradi. I samo {to su crvi jo{ vi{e isto~ili wegov sto. Isto tako, mo`da jo{ gore, isto~ili su neki stra{niji, pro`drqiviji crvi wegovu du{u.

Uzalud on tra`a{e po svojoj pameti razlog kako i u {ta je on istro{io samog sebe, uzalud poku{ava{e da u|e u najskrivenije kutove svoje du{e, i da tamo na|e odgovor, a, mo`da, i opravdawe. On je bio od onih koji su `eleli da ostave jednu brazdu za sobom, da jednoga dana mogu da se ponosno okrenu i da vide sa zadovoqstvom rezultate svoga rada.

I wegovo se se~ivo istupilo, a po poqima u koja je on mislio da baci plodonosno seme, nicao je korov kao i pre wega; i sada, kad se on trudi i tra`i da li se ne vidi, makar gde, kakav vidqiv znak wegova nastojawa, on ose}a ka161

ko s mukom prolazi kroz tu neprokr~enu {ikaru i kako mu se o{tro i crno trwe useca u dlanove i u du{u. Ispuwen saznawem kako nestaje snage u wemu, kako u wemu malaksava i telo i voqa, on ose}a{e da ne mo`e i ne sme vi{e nadati se da }e ikad `iveti jednim `ivotom koji ra|a nove klice i nove `ivote. I on nazva svoj `ivot, u jednom ~asu ogor~ewa i bolne ironije, mrtvim `ivotom.

Pa, kao gowen ne~im, di`e se i stade da se lagano {eta po sobi izme|u razdvojenih klupa.

II Mladost mu je bila maglovita i turobna kao kakav jesenski dan.

Setio se male varo{ice u kojoj se rodio; kaldrmisane glavne ulice kojom je prolazio za {kolu i malih sirotiwskih uli~ica na kraju varo{i, sa {irokim daskama ogra|enim, prqavim avlijama, po kojima se {etala `ivad. U takvoj jednoj krivoj uli~ici, s izgledom na malu i zmijuqastu reku sa zelenim i oblim obalama, bila je mala, niska i tesna ku}a gde se on rodio, kao i wegova ostala bra}a i sestre.

I on u pameti stade da re|a sve pojedinosti i sitnice po ku}i i po dvori{tu, po~imqu}i od idiotskih, prilepqenih slika po zidu, pa do stare ma~ke, koja se vukla po ku}i i po avliji.

Kako se on bojao wezinog maukawa koje para{e mrak i vre|a{e u{i, unose}i grozu u detiwu du{u!

Pred o~i mu izi|e slika wegove matere: malog, mr{avog i vi`qastog ~eqadeta, zaogrnute i obavijene oko tela tamnocrvenom velikom maramom, koja se vezivala na le|ima, i uvek s crnim rupcem na glavi. Ona je neprestano bila u poslu, i wezin mu` i sva deca – a bilo ih je dosta, i suvi{e – legali su, a ona je jo{ ostajala da radi, makar i za sutra{wi dan. A ujutro, opet, ona bi ustajala pre sviju, nemaju}i nikad dovoqno vremena da se qudski odmori, i sva bi se ve} satrla poslom, pre nego {to bi svi poustajali.

162

Dok wegov otac be{e su{ta protivnost materi. On je bio podvornik kod nekog ureda i ve} u godinama kad ga je Damjan po~eo pamtiti crvena lica i podbulih o~iju, krupne glave i sna`na brka. Voleo je dru{tvo i vino; za ku}u se nije mnogo starao; i svu brigu kako da se porodica izdr`ava, ostavqao je `eni; mr{tio se, qutio i pretio kad bi ona po~ela jadikovati kako on mnogo tro{i.

Mati je radila sve poslove {to je mogla i znala: nasa|ivala je `ivad, prodavala jaja, gla~ala rubqe gospodi po varo{ici. Ona je po~ela da se `rtvuje za ku}u od prvog dana svoje udaje i wezini napori su bili sve ve}i sa decom koja su pridolazila. Toliki posao i ra|awa satrla su wezinu snagu i ona je izgledala mnogo starija nego {to je u stvari bila.

Sa svojom bra}om – bilo ih je jo{ ~etvoro `ivih osim wega; jedna sestra koju je zapamtio umrla je, dok je on bio jo{ mali, od su{ice – nije se mnogo dru`io. Svi su bili stariji i ja~i od wega, i nisu `alili da poka`u nad wim tu svoju nadmo}. On je bio slabiji, ne`niji i osetqiviji, plakao je za sva{ta, i bolelo ga je i bilo mu je krivo {to se bra}a tu|e od wega.

Jedina mati ga je najvi{e volela; on je bio wezin mezimac, posledwe dete koje je ona rodila u danima neprestane brige, muke i nevoqe. Ose}ala je da joj je on nekako najbli`i, upravo samo wezin, kao da nije dete svoga bezose}ajnog oca i brat ostale dece wezine koja su odlazila ranim jutrom od ku}e, dolazila na ru~ak, i onda opet odlazila da se vrate kasno uve~e. Mali Damjan se samo vrzao oko we, naslawao svoju glavu na wezino krilo, i ona ga milovala kad nije imala posla ili kad je mogla da ugrabi koji slobodan trenutak.

Otac ga je gotovo prezirao zbog wegovog tobo`weg meku{tva; govorio da se, na `alost, ugledao na maj~inu porodicu, na jednog Damjanovog ujaka koji je otumarao negde u svetu, u Ameriku, i tamo i{~ezao bez traga i glasa.

Proricao mu je istu, a mo`da jo{ goru, sudbinu, {to bi redovno mater rasplakalo. Onda je osipao prekore na 163

`enu {to mazi decu, da se tako ne postupa s decom i da se tako deca r|avo vaspitavaju. I tada bi uvek, ma za kakovu sitnicu, otpasivao kaji{ i istukao Damjana; na~inio se qut i oti{ao u kr~mu, dok bi Damjan gorko plakao u kojem kutu, a mati oko wega, te{ila ga, mazila i milovala.

Wegova bra}a ve} su bila poodrasla, dok je Damjan jo{ i{ao u osnovnu {kolu. Trojicu od wih smestio je otac u pisare da postanu seoski ~inovnici. ^etvrti je, posle odslu`enog roka u vojsci, tamo i ostao, doterao do stra`me{tra i bio ponos o~ev. Damjanov otac ne propu{ta{e nikad da ga ne spomene u svakom razgovoru; u ku}i je bila velika wegova slika s ufitiqenim brkovima, kosom po~e{qanom i razdeqenom kod berberina, i nekakvom spomen-medaqom na prsima.

I, kad je Damjan svr{io osnovnu {kolu, nastade u ku}i pitawe {ta da se radi s Damjanom. Za kakav zanat izgledao je preslab i otac, kao da mu ~ini neku milost, snishodqivo i sle`u}i ramenima re~e da }e poku{ati da i wega smesti negde za pisara, iako mu Damjan ne uleva{e veliko poverewe da }e napredovati u toj karijeri.

U tome ~asu, ono malo stvorewe koje se nikada ne protivqa{e voqi svoga mu`a, Damjanova majka, na mu`evqevo veliko zaprepa{}ewe, usudi se da se usprotivi, – istina, blago, ali bilo je neke odlu~nosti u wenim re~ima, kao da ono {to ona `eli da se u~ini Damjanu, ima da bude naplata za wezino tolikogodi{we argatovawe. Ona nije htela da i ovo wezino dete bude kao wegov otac, kao wegova bra}a, da di{e isti vazduh, da govori isti kancelarijski jezik kao i oni.

Pa po{to je trebalo da izi|e s predlogom na sredu, ona ispravi onu ve~no pognutu glavu i re~e, kratko i odlu~no, da ona `eli da Damjan nastavi svoje {kolovawe.

Dotle je Damjan sedeo kraj prozora, s o~ima uprtim u zemqu, zebu}i i strahuju}i kako }e se sve ovo svr{iti. I on je `eleo da ide daqe u {kolu. To mu dade hrabrosti kad vide kako mati hrabro zastupa wegovu stvar i kako ne obara o~i pred ocem.

164

Otac se, prosto, zgranuo i, posle, stao da vi~e i da se quti. To je bila kao neka zavera protiv wega, kao da on nije gospodar svoje ku}e! I onda je govorio o tro{ku, kao da on nije rasipao svoj novac po svima birtijama, ostavqaju}i izdr`avawe ku}e `eni i deci. Pa onda, dokazivao je, pitaju}i „[ta, eto, fali wemu i Damjanovoj bra}i?” I pozvao je preda se Damjana, koji se pla{qivo odazvao wegovom pozivu; otac ga dohvati za jednu ruku, obrnu ga zdesna nalevo i sleva nadesno, zagleda mu u lice i u o~i, kao da ga nikada dotle nije video, i onda ga gurnu prezrivo na stranu. Na kraju krajeva, ko mo`e wemu da doka`e da je ovaj deran i za {kolu? Ako je on dosada dobro u~io, {ta mo`e biti posle? Eto, onaj Jovo wihovog prvog kom{ije, kojega je pandur Ilija neki dan oterao u zatvor zbog kra|e nekih jabuka, i{ao je tri godine u prvi razred gimnazije, pa uvek drugi ili tre}i red! I kad su ga posle dali na zanat, bilo je kasno: utuvili detetu u glavu neko gospodstvo, i majstor morao da ga najuri; ka`u, ~ak, da je ve} po~eo da dira i u majstorovu k}er! Stari to govora{e kao da je bio uveren da }e se ne{to isto tako desiti i Damjanu: i neuspeh u {koli, i terawe od majstora sa zanata, i dirawe majstorove k}eri, i kra|a jabuka i „re{t“.

Ej, onoga tamo na zidu, s ufitiqenim brkovima, i sa rukama, u belim rukavicama, naslowenima o sabqu, trebao je on da dâ u {kolu, u „kadetn{ul“; danas bi ve} bio kapetan, pa da svima svane sunce; i ko zna, taj bi onda sigurno mogao da poku{a – tu on opet, ne veruju}i, sle`e ramenima – da dade ovoga derana na {kole. I on uzdisa{e, ne mogu}i da se ute{i {to je toliko zgre{io prema onom detetu, tatinom sinu.

Ali kako mati ne popu{ta{e, uveravaju}i mu`a kako on ne}e ni osetiti Damjanovo {kolovawe, obe}av{i mu da }e dvaput vi{e raditi nego dotle, – na veliko Damjanovo ~udo, otac popusti i privole.

Onda, odobrovoqen, prizvao je ponovo Damjana, poqubio ga slu`beno i dostojanstveno u ~elo, savetovao ga da 165

bude dobar, i govorio kako on puno za wega `rtvuje i ne `ali da `rtvuje jo{ vi{e. Damjan, u tome ~asu, mi{qa{e na wegov kaji{.

Pa po{to je od `ene zaiskao forintu, i ova mu dala dve bez ijedne re~i, stari ode u birtiju da pije.

A mati privukla Damjana k sebi, qubila ga dugo i kradom brisala suze.

I tako se Damjan upisa u gra|ansku {kolu, a posle ove u preparandiju.

III Zlatno, bla`eno i naivno doba snova i mladosti, kad `ivot izgleda tako prav, lak i ravan! Kad se `ivot otkrivao pred wima zamamqiv i nasmejan! Kad su mislili da se mo`e `iveti u idejama i od ideja! Kad je svaki dan ra|ao nove planove! Pa sawarewa u sumraku, koja i nehotice predskazuju da }e celi wihov `ivot biti lutawe kroz sumrak!

Oni ne snevahu da postoji ne{to {to se naziva iskustvom, i {to se mu~no sti~e i skupo pla}a: iskustva su bore du{e. Koliko la`i i perfidnosti be{e skriveno u tome naoko vedrom `ivotu, i sa koliko zlobe }e on sa svojim svirepim kle{tima da otkida iluzije i komad po komad wihova srca! [ta bi on danas dao da mo`e jo{ jednom da pro`ivi ta sve~ana raspolo`ewa, puna apostolske vere i neodr`anih zaveta!

Kako su im ~arobno zvonile re~i: si}i u narod! Da, si}i u narod, spustiti se do seqaka, pru`iti mu ruku prijateqstva i pomo}i mu, prosvetiti mu razum, uliti mu samopouzdawa i svesnosti samoga sebe, di}i ga ekonomski.

I oni su goreli od nestrpqewa kad }e do}i ti svetli dani rada, kad }e oni biti duhovne vo|e toga malog sveta, za ~ije dobro oni misle da utro{e ono {to je najboqe u wima.

166

Zar mo`e biti ve}eg zadovoqstva nego gledati kako polako ispred wih prolaze generacije koje su oni modelirali svojom rukom i koje ih blagosiqaju?

I kad su prvi put jednih ferija, pre nego {to }e svr{iti {kole, si{li u narod kuda su bili krenuli puni odu{evqewa, oni su se jedva usudili priznati pri povratku da su razo~arani.

Pa i to prvo wihovo razo~arawe jo{ je uvek bilo blisko iluziji kad se uporedi s onim {to ih je docnije ~ekalo u `ivotu. Ono je bilo samo kao neka daleka slutwa i oni su se te{ili i koreli u isti mah, govore}i kako su svoj posao i zadatak uzimali suvi{e lako, – i uveravali se i zakliwali da }e u svoj rad da ulo`e jo{ dvaput vi{e energije i plemenitog zanosa nego {to su mislili da u~ine.

Zlatno, bla`eno i naivno doba snova i mladosti, kad `ivot izgleda tako prav, lak i ravan!

Bolelo ih je ono veliko i nesakriveno nepoverewe sa kojim ih je seqak sreo u prvom wihovom dodiru. Ono je izviralo iz dubine wihovih ugasnutih o~iju, kao da ne dolazi iz dubine du{e jednog ~oveka, ve} ~itavih generacija. A bilo je podsmeha i grubih {ala na wihov ra~un. „[ta ho}e ova deca od nas?“ ~itali su oni na wihovim licima, ili: „Mladi ste vi, deco; to }e vas pro}i; i vi }ete postati kao drugi!“ – u najboqem slu~aju. Nailazili su i na nemar, i na ravnodu{nost, a katkad i na jednu skrivenu mr`wu.

Tek docnije, kad su si{li u `ivot, oni su shvatili razloge stvari, i tada im je sve postalo jasno. Seqak im je nali~io na jednu izmorenu `ivotiwu koju su saletali psi sa svih strana i koju gone bez odmora, od jutra do mraka, od mraka do jutra, svi spremni da joj u~ine zlo. I po{to je lak{e goniti nego biti progawan, veliko mno{tvo izme|u wih pridru`ilo se goniocima.

Tako je ve}ina wih zapo~ela svoj novi `ivot.

A oni ostali pri{li su im u toku vremena i nisu dali da ih wihovi uvi|avniji i prakti~niji drugovi dugo ~ekaju.

167

I oni se podrugqivo sme{kahu kad mi{qahu na ono zlatno, bla`eno i naivno doba snova mladosti, kad `ivot izgleda tako prav, lak i ravan.

IV Damjan Damjanovi} i ne primeti kad se otvori{e vrata kroz koja se promoli mlada, ~upava `enska glava i viknu kao s nekim prekorom: – Zar ti ne misli{ danas u`inati? Podne je davno pro{lo.

On se tr`e, podi`e glavu i pogleda usplahireno oko sebe, sav bunovan, kao ~ovek kad ga kogod iznenada trgne iza sna.

To je bila Mara, wegova svast, koja ga je opomiwala da je vreme jelu.

– Sad }u ja, – re~e on nemarno, ali jo{ ostade sede}i, tek {to re~e deci da u`inaju. Veselo se deca razlete{e po svoje torbake i stado{e da iz wih vade suvi je~meni hleb.

A wemu se ne i|a{e nikako na ru~ak. Wegova nesre}a mo`e samo da se podvostru~i, gledaju}i tu|u, – gledaju}i kako se, ve} jedanaesti mesec, wegova `ena Bojana bori i otima od smrti, i kako iz dana u dan primetno nestaje. Ta wezina bolest pravila ga je jo{ uzrujanijim i nervoznijim i bacala je jo{ vi{e senke i jo{ vi{e mraka u wegovu du{u.

Zato je on ~esto puta, dolaze}i do vrata wezine sobe, zastajao neodlu~an, nemaju}i hrabrosti da uhvati za kvaku. I onda bi stezao srce i naglo otvarao vrata sa odvratno{}u ~oveka koji se svesno i namerno survava u provaliju.

U ~asovima kad bi se pribirao i dolazio k sebi od misli koje su ga morile, on prebaciva{e sebi i prekoreva{e se zbog izvesne ravnodu{nosti koju pokaziva{e prema patwi svoga druga. Daleko od toga da bi on bio sasvim nemaran prema ovom slabom stvorewu ~ije grudi kida{e 168

ka{aq dan i no}, – ne, – ali on ose}a{e da joj je posvetio dovoqno pa`we, a neizmerno mawe nego {to je ona zaslu`ila. Kao da je postojala neka surevwivost izme|u wegove nesre}e, one prave, – izme|u wegovog ro|enog stradawa, – i nesre}e i stradawa wegove `ene, koje je ostalo za wega vazda vi{e ili mawe tu|e. I on se od vremena na vreme stideo zbog toga svoga egoizma u stradawu; iako ve} nije mogao da slije oba bola u jedan, on razumeva{e koliko je ru`no od wega da smatra bolest svoje `ene kao jedno izli{no zlo i jednu novu i nepotrebnu pakost `ivota prema wemu.

Pa iako ne ose}a{e nikakvu glad, on se di`e, vi{e reda radi, da ne rastu`i i ne ozlovoqi `enu, a naro~ito svast, koja se, uza sav posao kod svoje ku}e i svoju decu, toliko `rtvova{e oko negovawa svoje sestre. On se prisili da uzme {to mirnije lice i da izravna bore na ~elu, da uzmogne, koliko-toliko, izbe}i wihovim pitawima i ispitivala~kim pogledima.

I ovoga puta on oseti u sebi malo ustezawe kad se pribli`i sobi odakle se ~uo ka{aq, ali se brzo savlada; tek {to mu srce ja~e zakuca.

U lice ga udari miris lekarija i ustajali vazduh slabo ili nikako vetrene sobe, sve to poja~ano vru}inom suvi{e zagrejane pe}i.

Iz jednog kreveta provirivala bleda i izmu~ena glava bolesnice i jedna tanka ruka.

Na stolu, prekrivenom {arenim stolwakom, pu{io se mr{av ru~ak. Mara je sedela i jela, ne mogu}i do~ekati Damjana.

– Fala bogu, jedva jedanput – re~e Mara prekorno, nameravaju}i da nastavi.

– Maro! – ~u se slabi i istawen glas bolesnice, u kojemu je bilo toliko molbe da ostavi zapo~eta prebacivawa, da ova odmah u}uti.

Damjan Damjanovi} ne re~e i ne odgovori ni{ta, sede i po~e jesti silom. Nekoliko zalogaja i wegov ru~ak je bio gotov.

169

Mara htede da ponovo ne{to ka`e, ali je presrete Bojanin pogled, koji joj opet prese~e re~. Ona malo qutito ustade i ode bolesnici, poma`u}i joj da uzme neki lek.

Damjan Damjanovi} je nesvesno pra}a{e o~ima koje se vrati{e preko sirotiwskog name{taja, rasparenih stolica, r|avih slika, izbledelih fotografija, – ali na {to su se o~i najvi{e spoticale, to su bile stotine lekarskih bo~ica, s crvenim etiketama, po stolu, na prozoru, kraj kreveta, na ormaru, po svima }o{kovima sobe, – svedoci duge bolesti i mu~ewa. Jo{ da je bilo lako do}i do wih zimi, kad putevi postaju neprohodni!

On izma~e stolicu od stola i htede da sedne prema prozoru, pa se pokaja. Zar opet da joj ne ka`e nijednu re~?

Zar da opet la`e i da se pravi kako ne vidi tolike poglede koji mole i prekliwu za jednu dobru, prijateqsku i qubaznu re~? Zar da joj sasvim odrekne tu jedinu utehu i veseqe uo~i smrti? On zna vrlo dobro koliko se ona raduje kao malo dete kad joj on ka`e kakvu najsitniju prijaznost. Tada wezino oko zasija ponovo ~udnim sjajem i u woj se vidi nada na `ivot.

I kad Mara ode da iznese ostatke ru~ka u kujnu, on pri|e Bojaninom krevetu i upita je dobrim i blagim glasom: – Kako ti je? Je li ti danas boqe?

Ona se okrete prema wemu, sva obradovana, gotovo sre}na da se wezina strepwa nije ispunila da }e wezin Damjan, i ovoga dana, oti}i kao {to je i do{ao, bez ijedne re~i. Kako joj je? Woj se ~inilo da joj se povra}a snaga i `ivot, ~im joj se povra}ala Damjanova qubav. Koliko puta bi wezino prigu{eno jecawe, no}u, budilo Maru, umornu od posla i `eqnu sna. Ova bi ustajala, name{tala joj jastuke, davala joj lekarije i pitala je poluglasno: – Boli li te, Bojo?

Ona bi, okre}u}i glavu u stranu, odgovarala: – Boli, oh, boli!

Ali to nije bio fizi~ki bol koji ju je mu~io: drugo ne{to, svirepije od telesnog bola, wu je peklo. Wezine su170

ze nisu tekle zbog grudi, izlomqenih od ka{qa, ni zbog iznurenih udova od dugog le`awa. Dok bi se ~ulo sna`no i pravilno Marino disawe, dotle se ona trudila, di`u}i lagano i sa mukom glavu, ne bi li mogla razabrati da li i on, tamo u drugoj sobi, spava. Ali ne, on obi~no nije spavao; do we bi dopiralo kako se on dugo prevr}e u krevetu, pre nego {to se sve umiri. Dugo bi mislila i trudila se da pogodi za{to on ne spava? On je postao, u posledwe vreme, toliko povu~en i tako ~udan da ga vi{e nije mogla nikako razumeti. Zaboravqao bi da joj ka`e i dobro jutro i laku no}. Pa instinktivno ose}aju}i u momentima da }e umreti, woj je bivalo jo{ te`e i padalo joj jo{ mu~nije {to je Damjan tako malo mario za wu. I onda se ~ak pomalo privikla na takvo wegovo dr`awe ili, boqe re}i, trudila se da se privikne, pu{taju}i se bolesti, ne mare}i ni da `ivi ni da umre.

Ili bi se te{ila da je to tek samo neko trenutno, dnevno raspolo`ewe wegovo, ne{to {to }e ga pro}i, – i da }e on sutradan postati wezin stari Damjan, iz wihovih ranijih, sre}nih dana. Pa iako bi je nada obmawivala, ona se uquqkiva{e sutradan jo{ upornije u istu nadu. I zato je ovoga dana, kradom i sa strahom, pogledala, zebu}i da }e i ovaj dan pro}i kao i ostali, i neka zima bi joj pro`imala celo telo. Ona je ve} bila spremna da pregori novo razo~arawe; i, kad se Damjan digao sa stolice, woj se u~inilo da je po{ao ka vratima. I zato se dvostruko obradovala kad vide da se prevarila; wezino lice rasu se krvqu kad ga ugleda gde sede na kraj wezina kreveta; ~iwa{e joj se tada da se vra}a jedan eho i jedan refren sre}e izdaleka.

Kao {to joj izgleda{e da joj se vra}a zdravqe i mladost s wezinim Damjanom, tako joj se vrati i glas; ne vi{e onaj glas istan~an ka{qem i izlomqen bolovawem, ve} neki druti glas, siguran, zvonak, da se i ona sama iznenadi kad ga za~u, kao da govori neko drugi, a ne ona. I sa glasom, ona na|e i jedno obiqe re~i, kao da se trudi da nadoknadi vi{enedeqno }utawe, kao da se boji da se te 171

}utqive nedeqe ponovo ne povrate, i ona hita da se i za wih izgovori.

Uverava{e ga da joj je dobro; i zaista, u tome ~asu nije lagala da mu ugodi; wezina du{a bila je toliko zadovoqna i sre}na da nije mogla da vodi ra~una o telu i wegovim bolovima. I onda onako, kako ve} `ene umeju da uprave pitawe a da ne izgleda pitawe, zapita ga kako je wemu; da li je i wemu dobro; da mu nije slu~ajno zlo, jer ga stalno vidi zami{qenog i sumornog. On se branio i izviwavao tolikim brigama. Kako da bude raspolo`en kad je ona, eto, bolesna!

Ona ne skida{e s wega svoje od bolova kao smawene o~i, u kojima se palio polako jedan sjaj. I uprv{i jo{ ja~e te o`ivele o~i u wegove, sa glasom koji malo zadrhta, ona zapita: – To je, dakle, zbog mene?

– Zbog tebe, Bojo, – odgovori on brzo, podignuv{i malo glas i ose}aju}i da la`e.

Bi mu neprijatno zbog toga u prvi mah i krivo na samoga sebe, ali kad oseti kako wezina ruka gr~evito stegnu wegovu; kako se wezini od bolesti omek{ali prsti upli}u u wegove; kad mu ta ruka saop{ti sve uzbu|ewe koje je u woj izazvao wegov odgovor; kad shvati koliko joj je time u~inio dobra, – i on se razne`i i u~ini mu se kao i da wegovo srce ja~e i br`e zakuca.

Mara se zadovoqno za~udi kad ih, na svome povratku, na|e u dobrom i intimnom razgovoru, kao {to ih nije odavno videla. Wezini obrazi zasja{e se, kao da je wu zahvatio jedan mali odsjaj Bojanine sre}e: i ona se nasloni na ogradu od kreveta i pusti se s wima u razgovor i u {alu. I za~as se ova mala sobica ispuni ne~im veselim i prijatnim, kao da je wom pro{ao dah novog `ivota, koji svojim krilom otiskuje smrt, bolove, sumornost i dosadu.

I Damjan Damjanovi} trudio se da se poka`e {to qubazniji prema svojoj `eni, `ele}i da popravi {to je propustio; i gotovo se radovao, ose}aju}i kako sve te vedre i dobre re~i koje joj govori, sada dolaze iskreno i nepo172

sredno iz srca. Na wezinom licu mogao je ~itati zahvalnost; ona mu je ve} davno oprostila proplakane suze i nemirne no}i, ~ak i ne misle}i vi{e o tome.

Pa kad su kazali sve {to su imali da ka`u i kad su za}utali, oni su jo{ i opet bili zadovoqni {to ose}aju jedno drugo pored sebe. Kad Damjan Damjanovi} pogleda na sat, on se za~udi {to je vreme tako brzo pro{lo. On htede da po|e, ali ga ona ponovo privu~e i zadr`a.

– Ostani jo{ malo – re~e ona mole}i. I gleda{e ga neprekidno; wene o~i ~udno upijahu wegov lik, kao da `ele da ga {to du`e zadr`e u zenicama.

Kad se on, posle nekog vremena, ponovo di`e, sagnu se i poqubi je u ~elo, pre nego {to je mogao izvu}i svoju ruku iz wezine, on oseti na woj poqupce i suze.

– [ta to radi{, Bojo? – re~e on prekorno. I on gotovo otr`e svoju ruku i vi{e pobe`e nego izi|e iz sobe sa ose}awem krivca.

V Bio je uzrujan. [eta{e nemirno po {kolskoj sobi i uzalud poku{ava{e da se smiri: misao se nije dala zauzdati, – besna, divqa, neobuzdana vukla ga je, likuju}i, za sobom kao avet, i on je morao slu{ati weno pobedni~ko klicawe. I on joj se, na kraju krajeva, pokori, primoran i pobe|en, i po|e za wom vratolomnim stazama kuda je i ona lutala, spreman na nove bolove i da se vrati slomqen i izubijan.

On se dugo u mislima zadr`a uz bolesni~ino uzglavqe. Ona, Boja, ula`a{e ponovo u wegov `ivot, kao da je ve} jednom iz wega bila nestala. I kad ona zauze svoje staro mesto u wegovom srcu, wega po~e mu~iti sumwa da i on mo`da nosi jedan deo krivice {to Bojana propada; {to nije ranije obratio pa`wu na wezinu bolest; {to je nije boqe pazio i boqe negovao. On se otima{e koliko je mogao, od tih prebacivawa, napre`u}i se – kad ve} ne mo`e druga~ije – da bar fatalisti~ki posmatra stvari.

173

I on se jo{ jednom vra}a{e u ono doba kad je on prvi put, u predve~erje jednog ranog jesenskog dana, stigao u ovo selo, rasuto po obronku jednog brda{ca, s ku}icama koje promaqahu iz gajeva svoja nakrivqena slemena. Koliko je snage, mladosti, voqe za `ivotom, `eqe za borbom, nada i ambicija vrelo u wemu, dok odskakiva{e na r|avom i slamom nabijenom sedi{tu duga~kih seqa~kih kola, koja su skrenula s glavnog druma na vodom izrovani i izjedeni seoski put! I dok se kowi korakom pewahu uza stranu, on pa`qivo ispitiva{e i o najmawoj sitnici svoga dremovnog ko~ija{a, koji ga, verovatno, ne uzima{e mnogo ozbiqno zbog wegove golobradosti. I kako mu srce zaigra kad mu ko~ija{ bi~em ukaza na vrhu brda{ca {areni seoski zvonik, ~ije je crvenilo mestimice isprala ki{a. Tu je bila i {kola, koju nije mogao da vidi od drve}a.

Qubazno se javqa{e seqacima, koji se sklawahu u stranu da kola pro|u i koji se okretahu i dugo gledahu za wim, poga|aju}i ko to mo`e da bude. I on se obzira{e na livade, u ~ijem se zelenilu belili kosci i ~uli wihovi glasni i grubi podvici; na strni{ta, na~i~kana snopovima slame, po kojima se {trkqahu goveda, za kojima jurahu deca, umiruju}i ih svojim zvonkim glasovima. Za le|ima mu se|a{e sunce, sagorevaju}i u svom plamenu vrhove surih planina. Odnekud se ~ule monotone diple nekog ~obana.

Na brda{cu je bilo okupqeno nekoliko ku}a oko crkve: popov stan, {kola, `andarmska i finansijska kasarna, birtija i ku}a jednog trgovca, sa jo{ nekoliko, malo izdvojenih seqa~kih ku}a. Jo{ se i danas se}a: kad su kola stala pred birtiju, birta{, sa zasukanim krvavim rukavima, dr`a{e jagwe. Preko puta primio je pozdrav od jednog `andarma koji je ~istio pu{ku.

I za~as razneso{e deca po selu: do{ao je novi u~iteq.

Nije stekao simpatije „inteligencije“. Oni su instinktivno ose}ali koliko je taj mladi} razli~an od wih, i, zbog toga, ako ga nisu mrzili, nisu ga ni voleli.

174

Kasnije, kad su videli kako se on trudi da se pribli`i seqacima; da ~esto zastupa seqa~ku stvar protiv gospode, – odnosi se jo{ vi{e zategnu{e. Po~eli su ga i tu`akati. Damjan Damjanovi} imao je zbog toga mno{tvo neprijatnosti. Ali on se nije dao.

U tome svemu, iznenada, jednoga dana primeti da se kroz wegove misli provla~i jedna `enska glava, sa plavom kosom i vedrim i veselim o~ima.

To je bila Bojana.

I kroz wegove mladi}ke snove, ispuwene dosad nejasnim ma{tawima, pro|e ne{to novo, nepoznato i dotle neose}ano; sama pomisao na to obleva{e mu telo nekom milom toplotom i tako prijatno steza{e srce. Ali, to srce, on je hteo da ga savlada, da ga umiri, da ga u}utka, ali na{ao je da to nije vi{e ono wegovo staro i poslu{no srce, ve} neko novo, koje je on tek sada otkrio u sebi, na svoje veliko za~u|ewe, srce koje se podsmeva{e wegovim savetima, podrugiva{e se wegovim razmi{qawima, izlaga{e smehu wegovu najja~u i najzdraviju logiku i najnepobitnije „zakqu~ke“, – mlado, razdragano i obesno srce mladi}a od dvadeset godina.

A znao je ipak dobro da ni on sam ne juri{a toliko ozbiqno na srce da ga savlada, i koliko zadovoqstva nalazi u tome {to se ose}a pobe|enim i zarobqenim od one nevidqive i tajanstvene sile ~ija tiranija toliko godi.

Uleva{e se u wegov `ivot jedna nova reka i donosa{e mu nove snage i nove hrabrosti. Zali se sun~anom svetlo{}u zora wegovog `ivota, jer wemu se ~inilo da tek od tada wegov `ivot po~iwe.

Bio je tada nemiran, nestrpqiv, jedva ~ekaju}i da svr{i {kolske poslove, da raspusti decu, da `urno po|e, umiruju}i silom korak koji je naglio, tamo gde je znao da }e je na}i. A nije mu ostalo skriveno ni nepoznato da neko sedi isto tako nestrpqivo na prozoru ili pred ku}om sa vezom u ruci i da se wene o~i otimaju svaki ~as od rada i `eqno pogledaju na stranu odakle }e on nai}i.

175

U po~etku prikrivao je on te svoje dolaske razli~itim izgovorima, ne trude}i se da im dade izgled ubedqivosti, znaju}i da je rado ~ekan i lepo vi|en. [ta sve nisu oni pro~itali zajedno, od romana Milovana Vidakovi}a do sentimentalnih novela Milorada [ap~anina. I u ~itawu oni bi se tako neosetno primaknuli i pribli`ili jedno drugom da su se wihova ramena doticala; on ose}a{e vrelinu i meko}u wezine oble mi{ice i kad bi se ona ja~e sagnula, dodirivali bi pramenovi wezine kose wegovo lice, – i tada su re~i samo zujale, nejasne i nerazumqive, kao neka tiha muzika koja prolazi izme|u redaka i koja prati ono {to se u wima zbiva{e; kwiga i pisac postajahu sau~esnikom, dragim i milim sau~esnikom.

I jednog dana on oseti kako je wezina misao daleko od svega toga {to on ~ita; da wezine o~i ne po~ivaju na kwizi nego na wemu; da ona ne slu{a re~i nego wegov glas, dok di{e nervozno, kratko, ubrzano, i dok joj se telo tako stresa od vremena na vreme. I wega pro`e neko slatko ose}awe; palila ga je blizina wezinog lica; on naglo odgurnu kwigu i okrenu glavu prema woj. – Ka`ite mi {ta sam pro~itao? – zapita, osmehnuv{i se.

Ne znam, – odgovori ona polagano i tiho, kao da govori u nekom polusnu, ne odmi~u}i svoju glavu od wegove, tako da ga wezina kosa golica{e po obrazu, i ostavqaju}i jednako svoj pogled u wegovom, jedan pogled koji on dosada nije video ili nije mogao da primeti, u kojemu je bilo u isti mah i qubavi, i prijateqstva, i dobrote, i ~e`we, i molbe.

Tek samo {to zna da se u jednom trenutku wegova ruka na|e oko wenog pasa, da ispod svojih usana oseti ne`nu oblinu i svilu trepavica jednog pa drutog oka, zatim vrelinu wenih usana i dveju ruku koje se gr~evito obavijahu oko wegovog vrata, kao da je u wih, izdajni~ki, pre{la sva wezina snaga, ostavqaju}i telo slabo i bez voqe, nemo}no i nesposobno da se brani, prepu{teno jednom velikom i silnom ose}awu, ne vi{e svoje, nego wegovo, za176

boravqaju}i i ne ose}aju}i vi{e sebe, kao da je i ona samo jedan nesvesni deo wega.

On tako intenzivno oseti i pro`ivi ovaj prizor da se sav strese i vide kako je to bilo davno, kako je to bilo daleko, i kako to sve ne mo`e vi{e da se ponovi. I sada je razumeo za{to mu jo{ gore na rukama Bojanini poqupci i suze: koliko je u wima bilo sre}nih se}awa i dragih izazivawa pro{losti. Sve to slega{e se svom svojom te`inom na wegovo srce, sa sumrakom koji uleva{e u wega svoje mrke slutwe.

Pa onda se seti da je zaboravio raspustiti decu, koja se bejahu umirila, umorena neprestanim razgovorom i {alom celog dana.

– Mo`ete i}i ku}i – re~e.

A kad se deca digo{e i za~u|eno pogleda{e, ostaju}i na svojim mestima, kao da je gospodin na ne{to zaboravio, on se jedva seti.

– Molite!

I kroz sumrak, koji se napoqu odbija{e od beline snega, odjeknu{e glasovi: – Ot~e na{ i`e jesi ...

Damjan Damjanovi} moqa{e zajedno s wima.

VI Ne, Bojanino zdravqe ba{ nikako ne po|e naboqe, ve} stalno nagore, sve vi{e ka{qa, dugog, suvog i tihog, i sve vi{e izbacivawa krvi. Bilo je ~udo da ono wezino slabo telo, izmoreno tolikim bolovawem, izdr`ava tako dugu, stra{nu i nejednaku borbu i da toliko prkosi smrti.

Ali to nisu bili lekovi koji je podr`avahu u `ivotu, ve} posledwi plamen qubavi, koji se rasplamtio svom svojom snagom na pragu smrti.

Bojana je to dobro ose}ala i, kad joj pru`ahu lekove, ona protestova{e i okreta{e glavu. Ali zato kad bi do{ao on, Damjan, woj bi odmah bivalo lak{e i ka{aq bi popustio.

177

Koliko puta, no}u, Mara bu|a{e, upla{ena i sva zaplakana, Damjana, misle}i da nastupa posledwi trenutak. I ~im bi on uzeo Bojaninu bolesni~ku ruku u svoju, ona bi po~iwala da di{e lak{e, povra}ala bi se i budile joj se o~i koje ona nikako ne skida{e s wega.

Posledwa wezina velika `eqa ispunila se. Instinktivno je slutila smrt, poga|aju}i, sa onim finim opa`awem bolesnika {ta misle oni koji su oko we, i ~itaju}i dobro wihova lica, ma koliko se oni naprezali da sakriju svoja predvi|awa. Ne polaga{e velike nade u `ivot, ali se trudila da ga produ`i. Wezin Damjan joj se ponovo vratio, i ona nije vi{e ni{ta `elela nego da provede jo{ koji ~as ma`ena od wega i da umre uverena i svesna da ju je voleo do posledweg ~asa.

Bilo je trenutaka kad ona prekorava{e samu sebe zbog toga svog egoizma. Ona razmi{qa{e da bi on mo`da mawe patio kad bi je mawe voleo i da bi lak{e podneo wezin gubitak. Te{ila se, govore}i u sebi da tako mora da bude, da im je dobro i zlo zajedni~ko, i, na kraju krajeva, on ostaje da `ivi, a to {to ona tra`i, pre nego {to je spuste u raku, tako je malo. A za wu je to bilo mnogo, sve.

Damjan Damjanovi} video je da je to wezina posledwa radost u `ivotu i posve}ivao joj se od svega srca. Nije znao ni sam kako se ponovo toliko vezao za to stvorewe; kako ne ose}a nikakav ni du{evni ni fizi~ki napor da uz wu provede dan i no}; tek samo {to ose}a{e sve vi{e svaki dan kako }e mo}i te{ko pre`aliti wezin gubitak.

Kad bi ona zatvorila o~i, dr`e}i svojom malom i slabom rukom wegovu ko{~atu ruku, on posmatra{e wezino bledo, izbolovano lice sa kojega je, ~inilo se, bilo si{lo sve zemaqsko, sa izrazom tuge, svetiteqske rezignacije.

I kad mi{qa{e da ona spava, on poku{ava{e izvu}i svoju ruku iz wezine, ali tada bi se ponovo otvarale wezine o~i, jedino {to je jo{ `ivelo na woj, i }ute}i govorahu: „Ostani!� dok wezini prsti ja~e stezahu wegove.

Da li zato {to je bolest bila malo popustila, ili zato {to se bila pritajila, tek Bojana se ose}a{e posled178

wih dana boqe. Jedino je govor umara{e. I jedne nedeqe ona gleda{e kako se Damjan sprema da, kao obi~no, po|e u crkvu – i to je spadalo u wegove u~iteqske du`nosti – kad po drugi put odjeknu{e isprelamana zvona.

– Kako ~udno zvone! – re~e ona zami{qeno.

– Kako? – okrenu se Damjan, slegnuv{i ramenima. – Kao obi~no – dodade.

– Ne, – kaza Bojana – zvone kao na pogreb. I zagleda se duboko u o~i Damjana Damjanovi}a da ovaj ne umede sakriti ni zabunu ni suzu.

– Koje{ta – samo promrmqa, ne usu|uju}i se da je suvi{e hrabri.

Ona ne re~e vi{e ni{ta, samo {to ostade zami{qena.

Zaista i Damjan Damjanovi} sada nala`a{e ~udan zvuk u zvonima.

– Ispsova}u ja te zvonare – re~e on u sebi. – Zar se tako zvoni!

Pa pri|e Bojani i poqubi je, spreman da odmah po|e.

Ona ga zadr`a.

– Jo{! – pro{aptala je glasom punim molbe, suza i slutwe.

Damjana Damjanovi}a to toliko dirnu da jedva zadr`ava{e suze da mu ne navru na o~i.

VII Kad iza|e iz ku}e i uputi se crkvi, on ne ose}a{e hladno}u pored sve tanko}e svoga haveloka sa duga~kom kragnom, ispod kojega mu se nisu videle ruke, zavu~ene duboko u xepove. [ubaru je naturio na o~i, zavukao glavu me|u uska ramena i mehani~ki kora~ao, odbacuju}i nogama sneg pred sobom. Bura se bila uti{ala; padao je krupan i gust sneg, nali~e}i na bezbrojne rojeve velikih egzoti~nih p~ela, i davao siroma{nom pejza`u miran i dostojanstven izgled.

I on se za~as na|e pred crkvom sa zvonikom koji je udebqao od snega {to se nahvatao po wemu, i, tako zde179

past, nali~io na one ~udne, groteskne de~je gra|evine.

Na pragu raskop~a havelok i strese sa wega sne`ni sloj, ubrisa bradu i brkove i gurnu te{ka i prosta hrastova vrata. ^ekali su ga. ^u se kako pop progun|a ne{to u oltaru i jedva {to je Damjan Damjanovi} stigao za staru i rasklimanu pevnicu, i pre nego {to je imao vremena da odahne, otvori{e se naglo dveri.

– Blagosloveno carstvo... – odjeknu grub i sna`an glas pop-Nikole.

Me|u malobrojnim svetom – nekoliko staraca, kojima drhti dowa vilica, i desetinu baba, koje neprestano uzdi{u – nasta gibawe; metahu na sebe, zamahuju}i rukama, jedan duga~ak i {irok krst.

– Amin! – odgovori Damjan Damjanovi} slaba~kim glasom, koji je nali~io na jedan daleki, upola izgubqeni odjek pop-Nikolinog glasa.

Damjan Damjanovi} otpeva{e po navici i nekako preko voqe, bore}i se i teraju}i od sebe jednu misao koja ga je neprestano mu~ila. I koliko god je bio navikao na pojawe, toliko je bio rastresen, da pogre{i u dva maha.

– [ta je meni danas? – korio se u sebi.

I nikako se nije mogao uveriti da je u crkvi; sve mu izgleda{e tako ~udno i kao da to prvi put gleda; i crkva sa olupqenim zidovima i ispucalim plo~ama; i pop Nikola sa svojom suvi{e kratkom ode`dom, na kojoj je pocrnilo „zlato”, i ikonostas, pun apostola i mu~enika, {areno odevenih i sa nespretnim dr`awem. I glas pop-Nikole dolazio mu je ~udan i tu|, kao da to ne peva on, ve} jedan krupan i kosmat mu~enik sa ikonostasa, koji dr`i u rukama mu~ila na kojima je izdahnuo; i, {to ga je bunilo, nije se ~inilo da taj glas silazi s usta mu~enika, ve} iz velikih razroga~enih o~iju. A kad bi sebe ~uo, glas mu dolazio iz daqine, iz najdoweg reda na ikonostasu, od jednog uko~enog mladi}a, okru`enog zverima koje su ga negda raznele.

180

– Ja sam lud ili bolestan – trzao se u sebi Damjan Damjanovi}. Ali halucinacija se vra}ala.

Kad je bio u polovini „I`e heruvimi“, u|e naglo u crkvu Damjanov sluga i pri|e pevnici, prevr}u}i me|u prstima crvenu kapu, o~igledno zbuwen i ~eka{e svr{etak da mu ne{to ka`e.

Damjan Damjanovi} ga opazi i odmah mu se prese~e glas. Poku{ava{e da nastavi, ali stegnuto grlo ne pu{ta{e nijednog zvuka. Pop izviri iz oltara. Jedan krezubi star~i}, koji je nekada poslu`ivao u nekom dalmatinskom manastiru i znao malo pojawe, prite~e mu u pomo}.

– ‘Ajte vi samo, gospodine, – {apnu mu, pogodiv{i o ~emu se radi.

I Damjan Damjanovi} izgleda{e kao u nekoj nesvestici, pra}en pogledima sviju. Po crkvi glave se prignu{e jedna drugoj i nasta {aputawe.

– Bi}e da je umrla, – re~e neka `ena u `enskoj preprati, upravo kad je Damjan Damjanovi} prolazio.

Wemu se jo{ vi{e smuti u glavi i ose}a{e kako mu popu{taju kolena. I ne umede na}i kvaku; tra`a{e je na protivnoj strani vrata.

Kad ga udari sve`ina u lice, malo mu laknu. Ali glas mu se nikako ne vra}a{e. Upre o~i u slugu i pita{e ga pogledom.

Ovaj, opet, bio je isto toliko zbuwen.

– Kazali su mi da do|u odmah – re~e on s nategom. – Nije dobro s gospojom – dodade ose}aju}i da treba jo{ ne{to da ka`e.

– Je li `iva? – zapita pola {ap}u}i i s velikim naporom Damjan Damjanovi}.

Sluga odlu~no mahnu glavom da nije i obori o~i kao da je kriv. Damjan Damjanovi} bi bio pao da se ne uhvati za jedno drvo. Sneg sa uzdrmanog drveta posu ih obojicu po licu i po odelu. Sluga ga prihvati.

– Ne dajte se, gospodine! – te{io ga Lazo. – Bo`ja voqa... Tako je vaqda bilo su|eno – govora{e sluga.

181

Damjan Damjanovi} ne izusti ni{ta. Ose}ao se slomqen i malaksao, izvla~io jedva noge iz snega i te{ko bi mogao do}i ku}i da ga sluga ne dr`a{e ~vrsto ispod mi{ice. Po neravno o{i{anoj glavi sluginoj hvatao se sneg i pravio mu belu {ubaru, jer je red da ide ~eqad gologlava kad se u ku}i nalazi mrtvac.

VIII Sve je bilo svr{eno. Kad Damjan Damjanovi} upade u sobu, nekoliko starijih `ena zajedno sa Marom bile su zauzete oko obla~ewa mrtvog tela. Mara, kad ga vide, izdvoji se i pla~u}i pade Damjanu oko vrata. I one `ene ostavi{e posao i brisahu suze, navikle da pla~u u ovakvim prilikama.

On ne pojima{e ni{ta, kao da mu se i sama misao skamenila, kao da mu je du{a umrla, a telo slu~ajno ostalo `ivo. Gu{ile su ga ruke Marine i pritiskivala te`ina wezinog tela; wezine suze su mu kvasile vrat. Mehani~ki i strpqivo ~eka{e da se ona na wemu ispla~e.

I kad ga ona ostavi, on nesvesno razdvoji `ene i pri|e krevetu. Dodirnu Bojaninu ruku i do|e mu ~udno za{to je ta ruka hladna kad je u sobi toplo. I druga ruka bila je hladna; on je dr`a{e u svojoj, kao da je `eli ugrejati.

Onda ga `ene skloni{e u stranu i posadi{e na jednu stolicu da im ne smeta. On se|a{e nepomi~no, sa pogledom tupim i bez suza, neprestano u svom haveloku, ne misle}i da ga skine. Dava{e utisak, a i sam se ose}a{e kao stranac koji je tek slu~ajno do{ao ovamo i koji treba da ode. Gleda{e pokrete i posao `ena, i sve mu izgledalo neprirodno, uko~eno, automatski. Svaki ~as bi poneka `ena u `urbi zapela o wega ili bacila na wega kakvu stvar.

Ukloni{e ga u drugu sobu i on dade da s wega svuku havelok kao sa deteta koje ne ume da se svla~i. Tu on presede celo poslepodne i ve~e, odbijaju}i jelo i ve~eru. Do182

neso{e mu sve}u, ali wezin plamen je tako ~udno titrao po stvarima da se ~inilo da se stvari kre}u. On se di`e i ugasi je, vi{e vole}i pomr~inu.

U drugoj sobi ~uli su se sve vi{e i glasnije glasovi, mu{ki i `enski, otvarawe i zatvarawe vrata. Koga to ima danas po ku}i? pitao se on. I za{to?

I onda kao da jedna misao dolazi iz pomr~ine, kao onaj dim uga{ene sve}e, koji se uvla~i u wega, ne{to mu kazalo: – Ta umrla je Bojana!

I on tu misao onda {aputa{e glasno, dele}i je na slogove, kao da ne mo`e da je razume nego najpre treba da je ~uje.

Zvahu ga u vi{e mahova da do|e u drugu sobu, da se pozdravi sa prijateqima, koji su do{li da u~ine posledwu posetu pokojnici i da wemu izjave sau~e{}e. On tvrdoglavo odbija{e. I ~etvrti put ga Mara sa svojim mu`em, gotovo silom, dovede u sobu gde staja{e odar.

Zaslepi ga svetlo i dim duvana mu klao o~i. U toplini zagrejane sobe ose}ao se zadah mokre obu}e, pome{an s mirisom vo{tanica, koje su gorele nejednakim plamenom oko odra, na kojemu le`a{e ona, u crnoj haqini, sa prekr{tenim rukama na grudima, pokrivena providnim belim platnom, i u cve}u od bojadisane hartije. Po strani dva sastavqena stola sa dvolitarcima i ~a{ama crnog vina, neizbrijana lica, carske brade, ra{~e{qani brkovi, crne marame.

I sva ta pome{ana lica, zagrajav{i glasno i mi~u}i vilicama, sunu{e na wega kao bujica, ste`u}i mu ruke i prave}i grimase tuge i sa`aqewa. Svi mu govorahu ne{to u isti mah. Jedva se otr`e i oslobodi. Skloni se u jedan kut, zagwuri glavu u {ake i niti slu{a{e koga, niti odgovara{e kome, dok re~i zujahu oko wegovih u{iju kao muve i bumbari.

Jedva jednom ~u se jednovremeno pomicawe stolica i kako se razbi jedna ~a{a o patos; on se na|e ponovo okru`en grajom i mehani~ki dava{e desno i levo ruke kao dva 183

komada drveta. I onda sve to pokuqa postepeno kroz vrata; wihovi glasovi postepeno i{~ezavahu; i nastaja{e ti{ina u kojoj pra{tahu vo{tanice. Mara sa dve-tri babe sprema{e sto.

On najuri babe koje se spremahu da preno}e kod mrtvog tela. Maru nagovori neka malo odspava; ona pristade, umorna od pla~a i posla. I na kraju, on ostade sam.

Pa kad se, iz druge sobe, za~u hrkawe Marino, on ustade lagano i pri|e na prstima odru. Izgledala je kao da spava tihim, dubokim snom. Plamen vo{tanica baca{e ~udne senke po odru, zidovima i stvarima.

– Bojo! – re~e on poluglasno – ja sam, Damjan!

Ali ona se ne odaziva{e. Za{to se ne odziva? pita{e se on u sebi. I onda mu onaj isti ve~era{wi glas do{apta: – Pa Bojana je umrla!

I on se onda prvi put tiho zaplaka.

Kad se isplakao, on oprezno zavu~e ruku ispod wenih ple}a, kao da se boji da je ne povredi, malo je izdi`e i poqubi u ~elo. I kao da ga ona mo`e da ~uje, on po~e da joj govori kao u doba kad su bili mladi i sre}ni, kad su jurili kroz poqa `ita, kukuruza i konopqe. Da li se ona toga svega se}a? I izgleda{e u titravom svetlu vo{tanica kao da wezine grudi lagano di{u, oko usana da se javqa osmejak, a jedno oko kao da malo pogledava.

Koliko je dugo dr`a{e u naru~ju, i koliko joj govora{e, ne zna. Tek kad, u neko vreme, otvori Mara vrata od druge sobe, dolaze}i da odmeni Damjana, i vide}i kako dr`i Bojanu i kako s wom razgovara, ona izgubi svest i stropo{ta se na tle.

IX Mislio je da }e mu prsnuti glava. U ustima je ose}ao miris tamjana i vo{tanih sve}a. U u{ima mu brujala zvona, Marino hrkawe, tupi udarci ~eki}a kad su zakivali sanduk, i ono potmulo ubrzano udarawe smrznutih gruda, 184

koje su odskakivale od jelovog lesa. A u zvi`duku bure on bi svaki put ~uo po jedan refren iz Vje~naja pamjat, ili iz onih mrtva~kih, trostrukih Gospodi pomiluj.

Ukrao se ku}i dok su ostali oti{li kod wegovog pa{anca na da}u. Sve mu je izgledalo preokrenuto i naopako. Vrata jo{ svuda {irom otvorena kad su iznosili les.

Pored jednih vrata odvaqen veliki komad zida, kao da se mrtvac branio i otimao i nije svojevoqno hteo da izi|e iz ku}e, nego su ga silom izneli. Sobe su zjapile kao otvoreni grobovi. Svuda nered sa zadahom mrtvog tela.

On se sru{i na jednu stolicu, dok vetar sa treskom zalupi jedna vrata. Sav se strese.

I po~e da razumeva sve {to se desilo. Odavno on ose}a{e kako pada u jednu duboku provaliju; kako se pod wegovim rukama kr{e grane za koje se hvata, kako se ru{i kamewe na kojemu wegova noga tra`i oslonac, i kako se survava, sa podmuklom grmqavinom, u dubinu. Sada je i on pao na dno, znaju}i dobro da se vi{e ne}e mo}i pridi}i, da ne}e ni poku{avati da se pridigne.

Pa {to su se rane i uboji vi{e hladili, ose}a{e sve ve}u bol. U`asavao ga je trule` i raspadawe wegove ro|ene energije. Ra|ala se u wemu mr`wa na `ivot, koji se s wime titrao kao sa slamkom, – i zlurada `eqa da mu se osveti.

Ima|a{e utisak kao da se nalazi na jednom velikom zgari{tu, na kojemu je sve izgorelo {to mu je pripadalo, zajedno sa wim samim, a ovo {to je ostalo vidqivo od wega, to je samo jo{ dim koji se pu{i iz pepela.

Te{ko mu je padala ova usamqenost i ti{ina. Za wega je sve postajalo tu|e, i svemu je on postajao tu|. Jedino ga je jo{ privla~ilo par~e zemqe pored jedne humke sa novootesanim krstom.

Zagreb, 1903. i Beograd, 1910.

185

Vesna Triji} CRNI GLASNIK (Veqko Mili}evi}, Mrtvi `ivot) „Novi, mrtvi `ivot trajem od po~etka...“ Danica Markovi}, Posle (1906) Kada je „Srpski kwi`evni glasnik“ 1903. godine objavio du`u pripovetku upe~atqivog naslova „Mrtvi `ivot“, wen autor, Veqko Mili}evi}, jedva da je imao sedamnaest godina. Snagom velikog talenta, on je naslutio duhovnu klimu doba i temama fin du siecle-a nepovratno je zarazio doma}u prozu; mladala~ki bezobzirno je otpo~eo urbanizaciju i intelektualizaciju srpske kwi`evnosti koja je na po~etku 20. veka jo{ uvek bila patrijarhalna i patriotski sentimentalna.

U ovom poslu, autorovo osnovno sredstvo je bio sam junak: dok se od tradicionalnog protagoniste o~ekivalo da herojski zastupa op{te interese, wegov Damjan Damjanovi}, „u~iteq na jednorazrednoj pu~koj {koli“, introvertna je i nekomunikativna li~nost; do`ivev{i krah politi~kih, religioznih i emocionalnih ideala iz mladosti, on je izgubio zanimawe za op{te dobro; {to zbog neprihvatawa sredine, a {to zbog dobrovoqne otu|enosti, on vi{e nije ni deo neke ve}e, nacionalne ili socijalne celine koja bi se preko wega iskazivala. Mili}evi}ev junak je obeskoreweni i neprilago|eni do{qak, sklon mirovawu, uko~enosti i samoposmatrawu; nesposoban je da voli i u su{tini je moralno neprihvatqiv, ~ak nakazan; on ima psihologiju urbanog ~oveka i prototip je svih potowih junaka sru{enih ideala.

Autor je nastojao da do kraja preoblikuje realisti~ko nasle|e i da promeni samu prirodu pripovedawa; „Mrtvi `ivot“ je o{tra implicitna kritika idealizovanog pogleda na svet iz srpske seoske pripovetke. Osim u likovima Damjanovog oca i popa Nikole, koji su u gru186

bosti i naprasitosti karaktera gotovo poistove}eni, ona je predo~ena i kroz junakov odnos prema crkvi (koja mu izgleda groteskno spoqa i iznutra), kao i u simboli~nim detaqima u naizgled neutralnim opisima prirode (na primer, Damjana na selo dovodi pospani ko~ija{ koji s glavnog druma skre}e na izlokanu xadu). Izgra|uju}i lik ohla|enog romantika istawenih `ivaca, Mili}evi} spomiwe i Vidakovi}a i [ap~anina, autore nad ~ijim se kwigama rodila Damjanova i Bojanina „qubav“, sentimentalna veza bez budu}nosti upravo usled kwi{kih tlapwi i zanosa. Ponavqaju}i temu grubog oca i meku{nog sina, Mili}evi} se ogradio i od {al-ozbiqnog Jakova Igwatovi}a: Damjanov otac, neprikosnovena glava porodice, osioni je rasipnik i pijanica, prosti tiranin koji neskriveno prezire najmla|eg sina zato {to je ne`an i osetqiv, druga~iji od ostalih. Bezrazlo`ne o~eve batine nau~ile su Damjana da mu je najpametnije da na `ivot gleda iz zape}ka: u kqu~nim epizodama (u u~ionici, kraj odra i u ku}i nakon sahrane), junak nepomi~no sedi; dok se oko wega i u wemu sve dramati~no kovitla, on nastoji da se pritaji i ostane neprime}en, nem i tup kao predmet („Svaki ~as bi po neka `ena u `urbi zapela o wega ili bacila na wega kakvu stvar“).

Izgleda da su se samo `enski likovi bez ikakvih promena provukli iz srpske seoske pripovetke u Mili}evi}evu prozu: i Damjanova majka i supruga su ose}ajne i tihe patnice, moralno i emotivno neuporedivo sna`nije od wega, ali u pri~i prisutne samo koliko se to ti~e glavnog junaka: sudbina majke ostaje nerazja{wena, a neuka Bojana umire tiho, da bi napravila mesta za Damjanove izlive besa i „mr`we na `ivot“. Zanimqivo je, me|utim, da se junakove posledwe iluzije o sopstvenoj veli~ini i neporo~nosti ru{e upravo u dodiru sa `enama: dok je majka prerano ostarila od te{kog `ivota, od rada i poro|aja, wen sin je „mladi starac“, pora`en bez borbe i umoran bez vidqivih razloga; budu}i da je bila jedina osoba koju je uspeo da zavara, Bojana ga ne obo`ava samo 187

kao gospodara, ve} kao vi{e, gotovo bo`ansko bi}e; zauzvrat, on je wenu bolest tuma~io kao dosadnu pakost `ivota prema wemu samom, wenoj li~nosti i patwama ne pridaju}i ni najmawi zna~aj.

Iako veoma blizak Damjanovoj ta~ki gledi{ta, sam pripoveda~ posredno sau~estvuje sa `enskim likovima.

On se, u jednom trenutku, ~ak, potpuno poistove}uje sa Bojaninom perspektivom, na taj na~in napraviv{i zna~ajan ironijski otklon prema svom junaku, ali, opet, ne da bi ga osudio ili da bi jo{ koga uveo u red protagonista, ve} da bi {to ja~e i nemilosrdnije osvetlio o`iqke na Damjanovoj du{i. To se, tako|e, poklapa i sa mehanizmima junakove (hri{}anske) savesti, tako da se Damjan nada da mu samo potpuna iskrenost ispovesti, bez ikakvog poku{aja ubla`avawa ili opravdavawa, mo`e doneti olak{awe, ne opro{taj grehova (jer je Bogu okrenuo le|a), ve} umawewe li~nog ose}aja krivice i odgovornosti. Ovakvo, uporno i surovo preispitivawe, tokom kojega se junak bori sa strahovitim mislima koje ga opsedaju mimo wegove voqe, ~ini da kod Mili}evi}evog junaka nailazimo na po~etke udvajawa i dezintegracije li~nosti.

Iz perspektive „zrelog“ Damjana Damjanovi}a, skamewenog kraj Bojaninog odra, wegova mladala~ka stremqewa ne deluju samo nadmeno, ve} i neuravnote`eno: nezaja`qiva glad jednog malovaro{kog slabi}a za apostolskom veli~inom od po~etka je bila moralno neprihvatqiva; ona ne svedo~i o wegovom idealizmu ({to je u literaturi rasprostraweno mi{qewe), ve} o egomanija~kim kompleksima koji su samo zaogrnuti u socijalne parole o evropejskim, gradskim „duhovnim vo|ama“ koje „modeliraju generacije“ apati~nih seqaka. Novo lice srpskog intelektualca je za autora bilo bitnije i od izazovnih socijalno-ekonomskih tema: prizori promrzle i gladne seoske dece, licemerja gradske i podmuklosti „seqa~ke“ inteligencije, prisutni su samo radi {to plasti~nijeg prikazivawa junakovih ose}awa, kao i {to ubedqivijeg do~aravawa atmosfere ~ame i bezizlaza.

188

Iako je pripoveda~ ponudio mnoga obja{wewa za Damjanovu izdvojenost iz dru{tva, ona dobrim delom ipak ostaje nejasna. Junakovu narav ~ini prili~no mutna me{avina ravnodu{nosti i krajwe, neuroti~ne osetqivosti, bolesti i osobewa{tva, pri ~emu motivi wegove nesre}e nisu ni socijalni ni emotivni, ve} iracionalni.

Damjanov individualizam je, naime, wegovo normalno, prirodno stawe koje je, i pre o~evih batina, bilo nagove{teno preosetqivo{}u detiwe du{e u koju je „mauk stare ma~ke“ unosio grozu. Dakle, junakova otu|enost i sukob sa svetom nisu uzrok, ve} posledica takvog, uro|enog stawa. Damjan poseduje samo jednu, ali ne i zanemarqivu snagu – da ostane izdvojen, u krajwem slu~aju, da istraje u svome osobewa{tvu uprkos cini~nim o~ekivawima sredine da }e pokleknuti i „postati kao drugi“.

U „Mrtvom `ivotu“ nema sukoba u tradicionalnom smislu te re~i; on je latentan i posredan, gotovo sukob bez sukoba. Autoru je li~nost protagoniste bila bitnija i od zapleta (koji i sam, donekle, vrluda, sa socijalisti~kog se prebacuju}i na romanti~arski idealizam), a do~aravawe atmosfere od samostalnosti i verodostojnosti opisa. Odrekav{i se hronologije, pripoveda~ je „izravnao“ pro{lost i sada{wost, a slutwe i halucinacije junaka u~inio ravnopravnim sa stvarno{}u; wegovo pribli`avawe junakovoj ta~ki gledi{ta i ispitivawe individualnosti vodili su ka poetizaciji proze; u`ivqavawe je postalo bitnije od motivacije i razumevawa. U ovim odlikama „Mrtvog `ivota“ mogu se naslutiti obrisi novog modela nacionalne kulture prema kome se umetnost obra}a ose}awima, a ne razumu, dok estetika ima prednost nad etikom.

Veqko Mili}evi} je tipski lik modernisti~kog nara{taja, tragi~na figura koju je od „vunderkinda“ do zaboravqenog pisca delilo svega desetak godina. Stvarala~ki dualizam koji se u wegovoj prozi najja~e o~ituje u leksici (u kojoj se turcizmi sudaraju s evropeizmima) u srpskoj kulturi nije popustio ni do dana{wih dana.

189

Stanislav Vinaver

PRI^E KOJE SU IZGUBILE RAVNOTE@U

PRI^A O ^OVEKU SA VELIKIM SRCEM Mojim roditeqima Mo`da vam cela ova pri~a, ni zami{qu, ni oblikom, ni sadr`inom, ne}e stvoriti ~ak ni iluziju ~ega novog, originalnog i lepog, pa ipak ja }u vam je ispri~ati, zato, {to je dugo nosim u svome srcu i {to nekom tek moram da je ispri~am, jer se ne ose}am dovoqno jak da i du`e ostanem sam s wome. ^ujte.

Be{e jednom neki ~ovek koji ima|a{e veliko srce.

Sugra|ane wegove jedilo je to. – Svi mi, govorahu, imamo obi~no gra|ansko srce, skrojeno po jednoj meri, i svima nama dovoqno je ono za `ivot, (`ivot je trgovina i za trgovawe nam je ono dobro i predobro), srce, isto onakvo kakvo su ga imali i o~evi na{i i o~evi na{ih otaca, sve po{teni i uva`eni gra|ani, dika zemqe, uzdanica otaxbine i naroda, ponos i ukras trgova~kog reda. I dokle se mi zadovoqavamo onim {to nam dade Bog, ovaj ~ovek vre|a obi~aje i zakon na{, jer ho}e da bude van sveta. A sve sa svetom, i ni{ta bez sveta!

Govore}i tako, pakosno bi gledali na izroda, stezali bi pesnice i pretili. I ~inili su mu mnoga zla. – Veliko je wegovo srce, govorahu, u wega mo`e sve stati.

A ~ovek sa velikim srcem ~udio bi se wima i govora{e sa odlu~nim izrazom u o~ima koje su svetlele: – O~evi va{i, i o~evi otaca va{ih malo su imali srce i usko, jer je mali i uzak bio `ivot wihov. @ivot nije trgovina...

190

Ali daqe mu nisu dopu{tali da govori, ijedan od onih, na koje se sumwalo da su mu prijateqi, obi~no bi ga prekliwao da se ukloni i da ne vre|a najsvetija ose}awa sveta, jer je strahovita osveta razgnevqenih sinova i u`asno razra~unavawe uvredenih gra|ana.

U to vreme dogodi{e se velike nesre}e u zemqi i u gradu, i udar za udarom gomilao je `rtve za `rtvama.

Tada pomisli{e na ~oveka sa velikim srcem i govorahu: – Na{a su srca dobra za obi~ne prilike i nijedan od onih koji rade sa kantarom i ar{inom ne bi se nikad postideo wih. Ali, gle, do{lo je vreme kada i to nije dovoqno, ve} je potrebna hrabrost i po`rtvovawe, i kada se ne mo`e bez smelosti i odu{evqewa. Onaj na{ sugra|anin koji se pravi toliko van sveta sad nek poka`e je li mu zaista srce takvo kao {to pri~a i kao {to se pri~a.

I ~ovek sa velikim srcem radosno le`e na posao. Radio je sa odu{evqewem i sa pregnu}em, podsticao je, iznalazio savete, hrabrio na dobra i lepa dela, a svaki put ~upao je komad srca i davao ga masi, jer je svetini trebalo mnogo srca; jer ga je ona malo imala.

I jednog dana bi zavr{en veliki rad, povra}en stari mir i poredak, i vrati se svet svako na svoje zanimawe, zanatlije uze{e ponova svoje alate, trgovci obrisa{e pra{wave rafove i sedo{e opet za svoje tezge.

I jedan od onih za koje se sumwalo da su prijateqi ~oveku sa velikim srcem, seti se wega, i iznese predlog, koji ipak bi nekako usvojen, pored jake opozicije starijih, ve}inim glasova, da se na|e ~ovek sa velikim srcem i da mu se zahvali na wegovom zauzimawu za op{tu stvar.

I posle dugog tra`ewa na|o{e ~oveka sa velikim srcem na nekom usamqenom i pustom mestu.

On je plakao, jer vi{e nije imao srca...

Hteo sam da zavr{im nekim aforizmom, na primer, u ovom duhu: „Taj ~ovek nije jedan. Ima ih mnogo. Ali je sudbina wihova jedna.“ Ne}u. Vi biste pogledali kraj, nazreli naravou~enije, i bacili pri~u ne pro~itav{i je.

191

Ja ne}u to, ho}u da je pro~itate, da vam se ure`e u mozak, da se uvu~e u va{e srce, da se upije i unese u vas, pa da vas ne ostavi nikad. Ja sam zloban. Meni je te{ko. Pa voleo bih kad bi i vama isto tako te{ko bilo, {to je ta pri~a istinita.

SMRT MOGA PRIJATEQA Lekar koji je stigao s wegovim ocem naredi da se odmah otvore prozori i da svi iza|u.

Iza|osmo bez re~i, pokorno, kao da smo bili svesni nekog zlo~ina {to smo ga u~inili, pa je sada do{la stra{na gri`a savesti koja ne zna za opro{taj i izviwewe.

I tek u hodniku osetismo se mi, `ivi, ~vr{}im vezama vezani za sebe, zaverenici u nekakvoj nepoznatoj, tajnoj zaveri protivu smrti koja se sad tek, iznenada otkrila, osetismo neku zajednicu ose}awa i neodre|enog straha, i to je stvorilo razgovor koji je prvo tekao usiqeno i kao pun slutwi od kojih zaziremo neprestano, pa onda postajao sve `ivqi, prirodniji, glasniji.

Svi smo se slo`ili da se ~ovek ne ubija u svesnom stawu, da se javi neka nenormalnost u tom trenutku, izvesna neura~unqivost koja ubrzava re{ewe i uskorava izvr{ewe namere. Jedan jedini, moj prijateq, nije se slagao s na{im nazorima. Razumeo je ubistvo kao kukavi{tvo i trenutnu slabost, ali, po wegovom mi{qewu, to ubistvo, koje nije bilo dostojno `aqewa ni saose}awa, nije sa~iwavalo pravilo, jer slobodan duh mo`e i svojoj smrti, govora{e on, da da pe~at svoje voqe i duhovne snage, a za takav duh, visok, slobodan i svoj, ne postoje trenuci nesvesnosti u delawu i kukavi~ka bezmo}.

Nama su wegove re~i izgledale kao lepe i jake fraze, vanredni paradoksi koji su sami sobom lepi i duhoviti, ali se opet nikada ne mogu i ne smeju upustiti u borbu sa iskustvom, koje po{tuje samo ~iwenice i pravila dokazana ~iwenicama.

192

Cela ta stvar – moja je pretpostavka i opravdana i ta~na – nagnala je moga prijateqa na dugo mi{qewe i razmi{qawe kada je bio sam, i posle nekoliko dana wemu, koji je bio fanatik voqe, samopouzdawa i samopo{tovawa, wemu je bilo jasno da se mora ubiti. Problem koji se pred wega stavio bio je te`ak i u`asno je mu~io wegov egoizam, razvijen do krajwih granica. U sebi je ose}ao da ima snage da sebi da potvrdnih dokaza, koji }e da re{e, kako on to `eli i misli, neizvesnost {to ga je stala da mu~i.

Upu}en jedino na sebe da re{i nerazre{ivo pitawe, ose}ao je i svu odgovornost koju on ima pred samim sobom ako ga ne re{i, ili ne bude imao snage da ga re{i. Uz bezgrani~nu veru u sebe uvla~ila se gadna sumwa koja je davila, gu{ila, pla{ila i rugala se. Wegovo samoqubqe na{lo je temu, gde je jedino wegova li~nost bila onaj koji }e da donese presudu, samoqubqu je to laskalo, ali je ono zamiralo od jeze na pomisao da stvar mo`e biti odbijena, da pitawe gde je ono zalagalo sav svoj uticaj i ja~inu ostane samo pitawe. Ponos, }udqiv i nepristupan, nije dozvoqavao nikakva oklevawa i podmukle misli kojima se izmi{qaju izlazi i varke; wega je vre|ala svaka sumwa i rastrzavalo bolom svako odga|awe. Bi}e celo, koje je bilo svesno `ivota a drhtalo pred smr}u, ose}alo je da ipak iza ovoga pitawa koje se name}e na svirep i grozan na~in, nema daqeg opstanka i `ivota, jer on zna~i nemo}, slabost i patwu, negaciju samoga sebe.

Wegovo svesno i razvijeno Ja ose}alo je da bije boj za sebe i u smrti voqe gledalo je svoje uni{tewe i propast.

Pobeda je do{la, iako posle vi{e dana, posle dugog re{avawa kome se on u isto vreme ~udio i prezirao ga i mrzeo, jer nije mogao da pojmi borbu za ciqeve onde gde je samo jedan ciq i jedan na~in da se do wega do|e – a borba je ipak bila.

I onda je do{ao najstra{niji momenat. Misli, koje su se prikupile ponova za novu borbu i s novom nadom, stvorile su jednu novu, stra{nu misao, ona je nenadno do{la kao neo~ekivana vojska neprijateqa koja sobom nosi u`as i pusto{.

193

Ako se on bude ubijao, mo`e da se desi, mo`e, iako on ne}e, ne da, ne dopu{ta da to mo`e da bude, mo`e....

Iako on ne dozvoqava sebi da takvu sumwu i za trenutak dopusti i prizna, mo`e da se desi da je to odista istina, stvarnost koja postoji. I tada, kada bi sumwa koju ne sme da ponovi bila istinita, prava, ta~na...

Daqih pretpostavki i naga|awa nije bilo. Javqao se nov problem, jo{ te`i, jo{ stra{niji, jo{ bolniji. Odre|en, jasan, prost. I tada tek on je pojmio tu misao ali joj jo{ nije smeo oblik kakav da da. Kao iznenadan mlaz crvene svetlosti osvetlila je ona za trenutak sve predmete koji su po~ivali u tami, i oni zaprepa{}eno pokaza{e svoje mra~ne, ogromne Kad bi odista i on potpadao pod to pravilo koje wegov ponos nije smeo da prizna, tada bi zalud bila cela stvar, on bi u~inio delo koga se ve} sada stidi, ubio bi se ne re{iv{i ni{ta, dok je celo svoje ja zalo`io da ga re{i, i to re{i kako on ho}e.

Ako on zaista bude nepotpuno svestan, neura~unqiv, nenormalan u tom trenutku, onda on ne}e tada znati ni da li je bio svestan ni da li ne. Tim, {to }e biti nesvesan on uop{te ne}e znati ono {to je hteo i morao da zna, ne}e znati za svesnu smrt koju je spremila wegova voqa, a ne}e ~ak znati ni za ono {to jeste, {to se zbilo, za{to je hteo da zna.

Izgledao je sebi ni{tavan, ismejan svojim sopstvenim mislima, i, mo`da prvi put posle du`eg vremena bio je nezadovoqan sobom, mrzeo je sebe i gotovo prezirao {to je mogao tako da misli ranije, da ~ini zakqu~ke i sprema planove, bez daqih misli, neve{to, nespretno, onako kako on to nije smeo da misli i ~ini.

Sad je nastajalo novo premi{qawe i novo tra`ewe, a uvredeni ponos i nezadovoqena, gladna i nesita voqa, krili su prigu{eni bes, vrebali novu zgodnu priliku koja mora do}i i ~ekah je zatajena daha.

Posle ~asova i dana u kojima je potpuno umeo da odredi granicu izme|u misli koje ima sam i pona{awa koje je 194

iziskivala pozornica dru{tva, osetio je jednog dana da je do{lo vreme kada je otpor nemogu} i nedozvoqen.

Nada da }e biti kako on `eli, nada u obiqe nad~ove~anske sre}e i trijumf zasi}ene voqe koji }e do}i toga trenutka, u~inili su nesno{qivim daqi `ivot sa malim i obi~nim zadovoqstvima i sre}om. I toj sre}i kojoj ni ime jo{ ne zna, hteo je da `rtvuje sve, pa makar i wu samu, samo dok jo{ ima izgleda da bude dosegnuta od plamenova wegovih `eqa koji su se dizali u visine daleke, zaboraviv{i odavno na podlu nizinu svakida{wice. ... Spremao se oprezno i polako. Mislio je mnogo na sve pojedinosti. Onoga dana koji je bio odre|en za veliko delo, sa gnu{awem je odbio misao koja mu se iznenada javila, gr~evito podr`avana ~e`wom za `ivot i rado{}u `ivota. Izgledalo mu je da ne dolikuje tako velikoj nameri takav predgovor: nije hteo da posledwi put, o~ajni~ki i grozni~avo, u~estvuje, kao {to su to ~inile samoubice, u hu~nom rastanku sa zemaqskim zadovoqstvima. Takav kraj ~inio mu se i vulgaran, neesteti~an i do krajnosti obi~an, a obi~nost je ostavqao drugima, koji ne znaju za stid i ga|ewe visokih du{a.

Vre|ala ga je i ova pomisao: da li mu se ta `eqa nije javila samo zato {to mu je `ao bilo da umre, wemu, koji se na smrt odlu~io u punoj svesti, na vrhu brega voqe, sa saznawem i hotewem. Bojao se da li se ta `eqa pored sve bodre stra`e tisu}uokih ~uvara: ponosa i voqe, nije negde potajno uvukla, pla{io se zato {to je sebe smatrao za nesposobna da se slu`i sredstvima kukavica, i stra{io se zato, jer je bio surevwiv i strog vladar koji je hteo i mislima samim da gospodari.

Ali ipak taj dan nije bio wegov posledwi dan. No to je bio posledwi ustupak, posle koga nema osvrtawa i oklevawa... ... Pripreme gotove, plan spremqen, odluka doneta odavno. Sada se javilo opet nesito, neposredno pred doga|aj. Trebalo je da se ubije u punoj svesti i prema tome morao je da poka`e da je svestan. Pismo koje je hteo da 195

ostavi iza sebe iscepao je, ali bez razdra`ewa, jer bi to moglo {koditi, makar i najmawe, wegovom unutra{wem miru, koga je hteo u celosti i svom prostranstvu da ima.

Nije mu trebalo da uveri druge; drugi qudi, i pre za wega imali su vrednosti samo ukoliko su mu bili potrebni, a sada mu nisu ni trebali niti ga se ticalo wihovo mi{qewe. Onaj glavni i jedini za koga je sve i koji je sve, trebalo je da bude uveren i ube|en.

Ve`bao se neko vreme u indiferentizmu, u potpunom neose}awu, gde je odsustvo i misli i ose}awa, ~ekao je strpqivo i naposletku, nekim finim, neznanim ~ulom, skrivenim duboko u lavirintu bi}a, osetio je daje ~as tu.

Tada, staraju}i se da se ne uzbudi ni toliko koliko je potrebno za hladnokrvnost, oprezno i sporo, a ipak re{eno, pristupi poslu.

Kada je, posle pola ~asa, izradio matemati~ki zadatak, bez uzbu|ewa, prirodno, na na~in koji je uve`bao, stavi usta cevi na slepoo~nu kost. No seti se – trenutak samo pre toga trenutka a tek mu je sad do{lo u svest – da je u~inio izvesnu gre{ku. I opet polako, neuzbu|eno, dostojanstveno i mirno pregleda sve, preradi, izvr{io je probu i jedan zadovoqan, pobedni~ki osmeh zalepr{ao bi se na wegovim usnama, da ga on nije ugu{io snagom voqe, stra{e}i se da ni najmawi deo du{evne harmonije, koje je bio svestan, ne potro{i uludo. Po{to je vrlo dobro pogodio mesto u koje je ga|ao, ispali jo{ ~etiri metka u patos, i malo zatim, a mo`da i u isto vreme – mi{qewa su razna, razloga ima i za i protiv – on je bio mrtav.

Cela ova stvar za~udila je mnogo sve qude koji su ga poznavali: svi su ga dr`ali za hladnokrvna i pametna ~oveka, nepristupa~na napadima malaksalosti nerava i tolikoj, iako samo trenutnoj, slabosti voqe.

Kada smo se malo povratili od ~u|ewa koje je uko~ilo ~udnom, stra{qivom jezom sve nas, osetismo se, mi `ivi, ~vr{}im vezama vezani za sebe, osetismo neku zajednicu ose}awa i neodre|enog nekog straha, i to je stvorilo razgovor, koji je prvo tekao usiqeno, pa postajao sve `ivqi, prirodniji, glasniji.

196

Svi smo se slo`ili da se ~ovek ne ubija u sasvim svesnom stawu, da se javi neka nenormalnost u tome trenutku...

Ja sam video docnije wegovo mrtvo telo. Oko wegovih usana lebdeo je nekakav ironi~no-tu`ni osmejak, kao bolno pitawe koje tra`i odgovora na nerazre{ivu neku tajnu.

NIOBE1 Bila je zanosna i stra{na u svome plamenom i bezbo`nom gnevu.

Re~i su se gomilale kao hu~e}i ogromni talasi, muklo se odbijale od trepetom i divqewem izbezumqenih srdaca, rasle, ja~ale, grmele, punile stra{nom muzikom u{i, prinu|avale na poslu{nost duhove ropske, neme pred svemo}nom voqom gospodara.

Kao jo{ pre neki ~as {to su pokorno sagibali vrat pod jarmom vi{eg nare|ewa, tako i sad nisu umeli da se odupru onde gde su susretali zapovest.

I mrmqaju}i tiho pokorne re~i molitve, udaqili su se u stranu. ... Kad je sre}a za navek ostavila oholu kraqicu, i u`as i ~emer i tuga do{li, i bol koji do neba zapomagaju}i vri{ti, prokliwu}i nebo... poku{ali su da je te{e, da re~ima tihim ubla`e o~ajawe koje urla... Nisu mogli da razumeju o~aj koji prema{a visinu obi~nog o~ajawa; nisu mogli da razumeju bol tako u`asan da nadvi{uje wihov bol kad do|e za wih koban ~as; nisu mogli da razumeju tugu stra{niju no {to je tuga koju su toliko puta u `ivotu ose}ali i gledali sa`aqivim vla`nim o~ima i bole}iva srca; nisu mogli da razumeju vaj koji je u stawu da toliko ucveli i ojadi, izbezumi i unesre}i, i te`i i ti{ti. – Ona je besno odbila wihove suze i wihove re~i.

Jer oni nisu znali ni za neobuzdanu sre}u velikih srdaca ni za pora`avaju}i u`as tuge.

197

Wihova mala srca znala su samo za malu tugu i drhtavu, malu sre}u; wihove male du{e, u kojima su ose}awa bila samo slabi i neodre|eni plami~ci, nisu mogle da shvate krvavo crven plamen i razjaren po`ar kad besni.

Stajala je, stra{na i usamqena u tuzi, ali je ose}ala da ima dovoqno oholosti i snage da stoji sama.

I nije plakala.

1 Niobe je naterala robiwe da se ne mole Latoni. Zato su deca Latonina, Apolon i Diana, pobila sav Niobin porod.

PROMETEJ Jednog dana veseli Bog, piju}i nektar i ambroziju, seti se ohologa Prometeja. Davno je to bilo kad su ga okovali za litice Kavkaza, tako davno da je ~ak i gvo`|e moralo sve r|om da popane. ... Otkako je ostao bez posla i bez ikakvog zanimawa (izuzev{i razmi{qawe, kome je, naro~ito u posledwe vreme, mnogo ~asova poklawao) bio je Zevs veoma dobre voqe.

Nije imao vi{e prepirki sa svojom plavookom k}eri zbog smrtnih. Wegov nezakoniti sin Apolo pona{ao se sada veoma korektno; `ena ga je ostavqala u miru, jer qudi, predmet prepirki, prestali su za bogove da postoje; Posejdon, }udqivi bog, nije mu vi{e prkosio otkako se preselio stalno na Olimp; jogunica Had, koji je takode zamenio svoje boravi{te u tartarskoj tami sa jasno{}u koja vlada u prestonici bogova, i svi drugi, uop{te, svi su se pona{ali lepo i kako dolikuje vi{im bi}ima. Tim {to se prestao baviti sudbinom smrtnih, otpale su Velikom Ocu one mnoge du`nosti kojima je pre bio optere}en, te je tako sve vreme provodio u posmatrawu i u nevinim gozbama sa starim dru{tvom.

Predlog da se obi|e Prometej svi su primili sa osobitim dopadawem. Zanimalo ih je {ta mo`e da misli taj sujetni Gejin sin, on, koji ve} tolike godine i vekove bo198

ravi u potpunoj samo}i, odstrawen od svakog `ivog stvora...

Hteli su znati da li se promenio posle stra{nog poni`ewa koje je do`iveo, posle svega onoga {to je morao podneti: sam, prikovan za liticu, prinu|en da nemo}no, u`asnutim o~ima gleda utrobu gde se stalno krvavi i rastrzava.

Odmah i jednoglasno bi re{eno da ga otkuju i oslobode, a Asklepije je ve} spremio sve {to je trebalo da se zarobqenik potpuno zale~i i isceli.

Jedna lepa, mlada nimfa, koja je mnogo slu{ala o Prometejevoj neustra{ivosti, bila je ispuwena divqewem naspram wega, divila se energiji, smelosti i ~vrstini (jer one su odavno napustile nebo, ustupaju}i mesto blagoj harmoniji i bezobla~nom, ve~itom zadovoqstvu). Cela joj se dru`ina veselo rugala, a nasmejani Zevs se re{io da u~ini jedno razono|ewe sebi i svojima i da priredi skore svatove kakvih odavno nije bilo na nebu.

Putovali su nebesnim kolesnicama polako da bi mogli osetiti sve lepote i dra`i vazdu{nog putovawa, koje je od divnog uticaja na nerve. Parovi su bili vrlo ~udnovati i sasvim nerazumqivi neposve}enom oku, {to se na nebu i ono malo mitologije i hronologije, koja je nekad, mawe-vi{e po{tovana bila, sasvim zaboravilo.

Stigo{e. Pogladi Zevs svoju lepu, prosedu bradu i pri|e Prometeju, koji je prili~no ravnodu{no posmatrao ceo prizor.

O~ekivawe. Prigu{en `agor i smeh. (Samo je ona nimfa bole}ivo gledala na mu~enika i nije htela da se osvr}e na zajedqiva peckawa i podsme{qive re~i koje su joj dobacivane sa svih strana).

Zevs je govorio polagano i lepo. Besedni{tvo se naro~ito, jo{ od starina, negovalo na Olimpu.

Ostavi tvoje budala{tine neostvarqive i misli neshvatqive, sme{ne i nepojmqive za bi}e razumom obdareno. Otkova}emo te, izle~iti, pa hajde s nama na Olimp, na gozbu i na zadovoqstva.

199

Prometej govora{e: Ciq imam i te`wu. Zadovoqstva mi ne trebaju sad.

Ona }e do}i i ~ekam ih, ali je druga~ija priroda wihova od onih koje mi ti nudi{.

Punim grlom morade da se nasmeje Zevs: I ti se nada{ da }e se jednog dana ispuniti san tvoj Bezumni~e bezumni! Veruj mi, ti gre{i{, i ne zna{ koliko gre{i{.

Re~e Prometej: ^ekam sa tvrdom nadom, i nepokolebqiv sam u woj.

Znam da mora do}i taj dan, i ~ekam wega Re~e Zevs: I ti jo{ ostaje{ pri tome da }e qudi ostaviti sve one zablude kojima je pun maleni `ivot wihov da }e otresti sa sebe zlobu i glupost i zavist i bezumqe i svirepi bes kog su puni! Ti veruje{ u svetle dane ~ove~anstva! Ti veruje{ u qude! Pa zar ne vidi{ krvavi pir koji prire|uju svakodnevno, ne vidi{ divqastvo u svakom pokretu, netrpeqivosti punom i mr`we, stalnih pratilaca tog plemena osu|enog da ve~ito boravi u tami koju samo stvara...

I u te qude veruje{!

Mra~no govora{e Prometej: Ti vidi{ qude maju{ne, sa malim, maju{nim strastima, sa srcima punim zabluda i zlobe, ali }e do}i vreme kad }e biti ugu{ene mr`we i satrvene zablude, nastati svetlo doba op{te sre}e, kada do|e novo krepko pokolewe, kad nebo ponova o`ivi na zemqi samo jo{ u ve}em sjaju i ja~em blesku, kad zemqom vladala bude istina, pravda i qubav. Ja ~ekam to sjajno doba, to samo ho}u da vidim i vide}u. Ja ne `alim muke i patwe, samo da do`ivim to veliko i svetlo vreme qudi-bogova. To }e biti moj i moga trijumfa dan, i zna}u tada ja da nisam uzaman `ivot svoj – `rtvovao sinovima zemqe.

Dogod je qudi, govora{e Zevs, bi}e i zabluda i zlo~ina i mr`we i zlobe. I svirepi krvo`edni wihov bes nikad ugu{en ne mo`e biti. A ti se ostavi ma{tawa i vazdu{nih kula, hodi s nama. Ne gubi vreme, koje mo`e{ u radosti da provede{, ne gubi ga u zaludnom ~ekawu onoga 200

{to ne}e i ne mo`e biti. Ostavi se qudi i ma{tawa i hodi s nama... ... Ali Prometej }uta{e, zagledan u budu}nost.

P R I ^ I C A. U doba ono `iveo je isposnik. @ivot je provodio u molitvama dugim, u kaznama, svakoga dana novim, koje je, uvek te`e, iznalazio za telo, greha mrskog ve~iti izvor.

Greha smo puni, govora{e. O qudi sinovi greha, dvostruko gre{ni ste.

Smete li u`ivati i zadovoqni biti vi, ~iji je `ivot bedan i ni{tavan?

Da li smete u`ivati vi, kad trpi toliko bra}e va{e, mo`da u istom trenutku. Zar vam nikad na misao nije do{lo to kako je stra{no smeti biti sre}an onda kad ima bli`wih koji pate?

I da li smete u`ivati vi, kad u danu svakom i satu svakom – u prirodi je to qudskoj – ~inite zla?

I da li smete u`ivati, kad u trenutku svakom znate i morate da znate da svojim `ivotom niste dostojni da do`ivite ~asove sre}e?...

A da li vi znate pravo ime te sre}e?...

Okrenite Bogu sve misli i molite ga – `ivot qudi uvreda je pravdi bo`anskoj – da vam oprosti. Bogu okrenuv{i misli, molite ga za {to mawe greha u prolaznom ovom `ivotu.

O, bra}o moja, be`ite od u`ivawa, najstra{nijeg oblika u kome se krije bogohulstvo: zaslepqeni i mali, usu|uju se qudi, daju}i ga u`ivawu, ovo telo, ve~ito gre{no, da vole, usu|uju se da hule na Boga nalaze}i idol: qubavi van Boga.

Dovoqno smo ve} gre{ni da bismo smeli jo{ pove}ati svoje grehe u`ivawem, nezaslu`ene nagrade primawem.

Svako je u`ivawe qudsko greh.

O, be`ite od greha, bra}o...

201

Jednoga dana – prole}e tek {to je osmehom svojim pozdravilo svet – sko~i isposnik sa svoje trwem oblo`ene posteqe. Po{to ispeva jutarwu molitvu Gospodu i i{iba bi~em telo da je krv ru`i~asta potekla – drhtao je razbludno od bola o{trog – zadubi se samotnik u misli duboke.

Veselo pevale su tice u horu neku prastaru, naivnu i prostu pesmu o qubavi i sre}i.

Iz daqine se ~uo glasova qudskih {um.

Negde, puna ~udne ~e`we izvijala je kukavica neku monotonu serenadu neznanoj dragoj, priziv, glasom u kome se ose}ala prigu{ena nota o~ekivawa.

Mladi junak, vetar, sve` i hladan, sna`no je s treskom duvao, a male plave qubi~ice sa pokorno{}u i qubavqu `ena, koje drhte od straha ali i od po`ude, pred snagom, stidqivo su ga milovale i qubile mirisom iz svojih sitnih cveti}a.

Nov uokolo bujao je `ivot.

Zastade u mislima isposnik i novu zapeva Gospodu pesmu, himnu zahvalnosti duboke...

Hvala neka ti je, Gospode veliki.

Hvala, Gospode, veliki, nebesni, ve~ni.

Tebi koji si prokleo greh. [to si otvorio mi o~i. [to si razum moj uputio putem pravim.

Ti koji si prokleo greh – Na greh se budi priroda, na greh bude se qudi, na stra{ni bude se greh, na `ivot.

Na `ivot. Na `ivot. Na `ivot.

Bo`e ve~ni.

Hvala ti {to si dao mi da istinu poznam. @ivim da slavim tebe. @ivim, muke iznalaze}i za telo koje mrzi{.

I qudi gre{ni dok `ive gre{no, jer ceo im je `ivot – od tebe dalek, – greh.

Dao si mi, o Bo`e mo}ni, da `ivim za Tebe.

Hvala Gospodu.

202

Zastade isposnik ushi}en, zatvori o~i u radosti veseqa velikog i zajeca od blagodarnosti i sre}e.

I ponovo, sa `arom novim biju}i telo, Boga stade, sre}an, u novim hvaliti pesmama....

Kako to bi?...

Seti se molitve carinika.

I vide da je farisej iz pri~e. I u`asnuto riknu od bola koji ga je za gu{u ko{~atim stegao rukama.

U drugoj boji iza|e mu `ivot. Pobegao je od greha daleko i na svirep se na~in svetiti stao telu, voditequ u greh.

Ali zar mu to mu~ewe nije stvorilo zadovoqstvo ve}e mo`da nego nekad greh, kada je ono u grehu ceo plivao.

Povukao se u samo}u na `ivot bez u`ivawâ a zar mu to Satana nije ku{alac ve~ni, podmetnuo misao na `ivot sa jo{ vi{e zadovoqstva, jo{ stra{niji grehom.

Svako mu~ewe i svako se}awe na pro{lo i svaka pomisao na novo, kako su ga gre{nog, punili bla`enstvom uvek...

Greh. Greh. Greh.

Greh...................

A oholost bezumna wegova?

Oholost u`asna, smelost i drskost bez ravne, sa kojom je, trebaju}i da je mrzi, mislio o pravu na sre}u. Jer sre}u je na{ao u mr`wi sre}e...

U gr~evima u`asa stezalo se telo, mozgom su jurila ~udovi{ta sa grozno izbuqenim o~ima a glasovi promukli besno su rikali cere}i se satanski: Greh. Greh. Greh. –

O NEPOSLU[NOM MOLEKULU. Besnelo je burno, podivqalo more, pomamnom se silinom kretali talasi, veliki kao stene. A bela pena krila je wihove ra{~epqene, usijane ~equsti.

I odjeci su se ~uli hu~ne bure po udaqenim liticama.

203

Dole u dubini vladao je mir. Povoqan.

Rastvor je bio gotovo zasi}en i vreme se bli`ilo kristalisawa. ..Nezadovoqstvom je odisao. Promene je hteo. Izlaza iz dosadnog stawa.

Po starom ve~itom zakonu, po uvek istom, stalnom i nepromenqivom. – Uvek. – U povoqnim prilikama, u povoqno vreme, polako, mirno se kristalisala sadr`ina zasi}enoga rastvora.

Uvek na isti na~in, po istom uvek pravilu..

A on toga nije hteo. Novosti je hteo, promene, `ivota, novog i druk~ijeg. Nepokoran ve~nim zakonima, neposlu{an nadmo}noj ve}ini, revoluciju je spremao. A znao je da i on vredi.

U masi...

Ni{ta ne zna~i mno`ina cela, nesvesna ruqa.

Povodqiva je masa. Po~etak treba u~initi buran i smeo, i}i }e posle. I pre wega bilo je zane{ewaka. Stradali su svi, izgubili se, nestalo ih u bezimenoj gomili.

Polako se uti{avala bura, slamala se oslabqena krila pobuwenih titana o ja~inu ravnog ogledala morskog, nastajao je tihi mir.

I sve je u horu pevalo zadovoqnu pesmu izmirewa. ..Nije uspeo. Izgubio se me| masom, propao u nameri, ve~nim podlegao zakonima. Jo{ se ~uje samo slabi krik bezmo}nog nezadovoqnika, ali ga ugu{uje slo`ni, silni hor glasova. Slab je, preslab wegov glas, sitnog, nejakog molekula. ^uo se neko vreme...

Pa se i on postepeno izgubi i nestade ga u {irokim slojevima mase.

PENELOPE. ^e`wivo i sa tugom...

Misle}i samo o wemu...

204

Prizivaju}i uvek po`udno wegov lik pred o~i.

Svoje bolne o~i {to se u dva jezera pretvori{e pla~na.

U ~asovima bezumnog nadawa U danima ve~noga bola U tihim, beskrajnim no}ima {to su ispuwavale dubokom setom tu`nu ve~nost osame Kada je bdiju}i nad kolevkom sina premi{qala o kratkotrajnoj sre}i – O sre}i {to je ostavi kada na ugnutim la|ama – Po gibqivoj pu~ini morskoj – U daleku, u tu|u otplovi{e zemqu – Pevaju}i ubojne pesme, dok se ~ilo sna`na pokretahu vesla – K prostranim ravnicama Ilijona kada se uputi{e smele ~ete Argiva – I najhrabriji mu`evi danajski kad ostavi{e postojbinu Ahâju. .... Smelo su se uputili ka ponosnom Fojbovom gradu gusti redovi, horile su se bojne pesme oholih ratnika {to na daleku polaze vojnu, a bolom stegnuta srca ucveqenih `ena koje nisu smele glasni odavati bol, vila su se u mu~noj neizvesnosti budu}nosti skrivene, nepoznate i tajne, {to je mra~ne spremaju Moire.

I docnije..

Okru`ena ~etom poniznih robiwa – Kada je .u miri{qavo ulazila kupatilo i gwurala ru`i~asto telo u prozra~noj vodi, a robiwe, mno{tvo poslu{nih bi}a, ~ekalo spremno, da izvr{i svaki mig kraqice – I kada je ne`nu i belu ko`u svog lica u mleku odraslih magarica prala, – naro~ito spremqenom za wu – i kada je pri preslici hitro kudequ, prela – I docnije – kada se vrati{e maleni ostaci od onih povorki {to se nekad protezahu u beskraj – I docnije – kada joj sin oja~a, dobom – sve kada se izmeni ; novo do|e vreme, novi qudi i prilike druge..

(A ona je bila jo{ lepa).

205

Nije slu{ala prekore sedoga oca da treba ponova da se uda – Obesnom oholo{}u odbijaju}i silu pomamnu prosilaca – nepobedqiva, ne obziru}i se na pretwe {to su u~estale – ... I na svoje o~ajno stawe – Uvek – Se}ala se wega, mislila je na wega. Na wega koji je po dalekim plovio pu~inama, po nepoznatim krstario morima, zavisan od besa }udqivih valova – A mo`da mrtva – Strpqivo ga je ~ekala.

I jednog dana doplovio je iz dalekih zemaqa do kr{eva strmenite Itake wen slavom uven~ani kraq.

Pobio je sve neprijateqe svoje, besne uni{tio prosioce, savladao neposlu{ne.

Vrhovni gospodar i vladar. A kad se pokazao vernoj `eni, drh}u}i od uzbu|ewa primila ga je u svoje vrelo naru~je.

Dostojanstveni hod ponosnog junaka. Trepet i strah uliva oholi ratnik. Divqewe wegova visoka kraqevska pojava.

Ali to nije bio onaj junak iz ~e`we, onaj Odisej {to ga se se}a iz prve zore evoje sve`e, rascvetale mladosti.

Ono mutno, sokolovo oko, {to se ve} po~elo da gasi, `arom je bqe{talo raspaqenog bakra. – I lice, to dostojanstveno, mu{ko, juna~ko lice na kome se ve} vide bore od umora, od silnih prepa}enih muka...

I glas gromki i zvu~an, sna`an i mo}an i on je druk~iji bio negda. ... Silni dub koga su vetrovi dugokr{ili i lomili. ... Na~et ve} burom.

I oslawaju}i se na wegovu krepku mi{icu sa tugom nekom gleda{e Telemaha koji je s divqewem posmatrao oca.

Gledala ga je dugo i mislila je na onog negda{weg, sna`nog i mladog diva, najmudrijeg u savetu, prvog u boju, 206

mislila je na Odiseja mladog i bujnog, kakvog ga je znala negda...

ODI PROFUNDUM VULGUS U sobici sawao je utopista. Mir. [etalica se klatila gotovo ne~ujno.

Zami{qeni tika-tak sata postajao je sve vi{e samo onaj jedva primetni nabor na svilenom ogrta~u ti{ine.

Ali su misli, u svojoj radionici, huktale i hujale. Na ulici besneo je bes.

Na ulici {umeo je razjareni puk.

Uzvici kidahu na par~ad belu togu u koju se uvilo bilo }utawe, dostojanstveni knez. ..Kada je si{ao, ~udio se.. Ovo nije bio xin raskida~ uza, div, i{~upanog, ogromnog svog srca tra`ilac.

Ovaj zlo~inac nije bio ni zlo~inac ceo.

Ova neizmerna mo} nije bila kao kapqe ki{e, kao pahuqe snega, kao ~estice praha koji ma kako razdeqeni, ~ine jedno. Ovo neizmerno more strahobno, bilo je samo divqi karneval nasmejanih i namr{tenih bezizraznosti..

Oni, ~iji tok virovito mati~av li~io je na crni neumoqivi plamen vodopada, na ma~ istrgnut iz zelenih korica, {to ga je arhan|el osvete izvukao, – Iz bliza su bili ra{}e podmikroskopsko. Pravilni, nepravilni, sme{ni do mrtva~kog kikota, gnusni do pora`avaju}eg grohota.

Ni u ove dane stihije te ne mogahu se slo`iti. Li{eni svoje du{e ne ima|ahu ni op{te, kolektivne. Kada ga je masa zahvatila, primio je iz wenih ruku smrt.

Hteo je da im se ka`e on, vo|a teorijski, da im vikne: prijateq, saveznik va{!

U wegovom mozgu odjedared blisnu oholost pojedinca.

Oholost Jedinke odre|ene, kr{tene li~nim osobinama, u sudaru sa bezli~nim, sa haosom, sa oblika nedostatkom.

207

U wemu zasija prezir organizovane, oblikom izra`ene Jedinke, koja se sukobila sa nedovr{enim, nedogra|enim.

Zasenute su mu o~i duhovne svetlo{}u samosvesti.

Oseti, o{inut varnicom plamenom tom, oseti ponos materije, voqom uobli~ene. On kusnu od lepote: biti misle}a trska samo, lomqen, ubijan biti...

Ali, imati zadovoqstvo svesti koja se survava u ponor, u susret nesvesnome – I zna da je svest, i celu vaseqenu deli samo na dvoje.

(Pariz).

MAZEPA1 Mazepa naredi da ga prive`u remenima ~vrstim za vranca plahovita kog pusti{e da goni po stepi beskrajnoj.

Juri parip i vri{ti.

Kteo bi hat da se oslobodi jaha~a. \ipa, poskakuje, uzle}e, rita se uspomamqen.

Besno tr~i.

U neki ~as, zamoren, ustavqa mah niti trk.

Mazepinom pogledu ukazuje se xin starac, kao ovca sed. I{ao je lagano, po{tapaju}i se o veliku, ~vornovitu ba tinu.

Ahasver. Ja sam Ahasver, ve~iti Juda, lutalica.

Moja je otaxbina svet. Ali mi je i on mali i u svojim danono}nim hodawima sawam o kraju zemqe, o uskakivawu u beskraj, u dubine nebesne sa kojih i dolutah ovamo.

Ja sawam o dalekim zvezdama, ja sam se zaputio ka neispitanom svetovqu. Sve zami{qivo malo mi je.

Poku{avam da predstavim sebi {to na{a ~ula ne mogu nazreti a {to bi postojalo.

Gwuram se u muziku pra{iroku, praduboku, koja obavija duh velovima zvu kova.

208

Ali i muzika je krajna. Talasi se zadr`avaju cri hridima nekim i vra}aju. Da mi je ne{to mirno i ravnodu{no gde bih skrio moju jasikovu trepetqivost.

Ja sam naseqenik predela predstavqenih izrazom. No nijedan mi nije dovoqno prostran da se u wemu nastanim.

Kad na|em obimnost u kojoj se mogu izgubiti, bi}e mog putovawa kraj, i{~ili}e moja nemirna du{a, put ve~itog plavetnila koje se uzvija nad pogledom i nad pomisli kao ono negda bo`ji duh nad vodama.

Moja }e du{a da se raspline u velikom: Sve. I|ahu lagano. Najednom nagazi{e na ~oveka koji vija{e svoju senku.

Arijanaka: Za moje ime ne znaju narodi, o wemu }uti istorija. Ja sam Arijanaka, misti~ar mistike, logi~ar logiko, istra`ivalac istra`ivawa, razmi{qa~ o misli same misli, o su{tini su{tine, o postojawu postojawa. ^as besno je vijam, ~as stoletno u mestu zastanem di se dohvatim we, da je do~epam, dograbim, wu, moju senku.

Svaki pojam senku baca, pojam svaki potrebuje predmeta. Ja ho}u pojam ~ist, svetlost bez senke i senku bez svetlosti. Pa }u posle senkinu senku na}i i odvojiti od wene baca~ice. Ja delim podele, rascepqujem atome i u wima tra`im svetove i tako u beskrajnost. Kad uspem da sve deli} odcepquju}i od deli}a da dosegnem u sebi, nerazdvojno, nezami{qivo prosto, osnovno, nesta}e me u velikom, praprostom, u op{tem Ni{ta.

Oznojen kow lagano je pasao travu. Odisao je te{ko.

Mazepa, vezan, prikovan, nemaju}i mo} jednog pokreta otvori svoja bolom izvijena usta. Telo mu je zamrlo odavno u nesvestici od letewa. Besom prikqe{ten, usijan grkqan i usta krvava, jedino oni {to ose}ahu ne{to. Zubima, utrnulim, svirepim, zagrize, dokopa kowsku put. Popla{eni ~etvorono`ac zahrza, |ipnu, odjuri, odlete kao da ga je `acnula siktava guja, obaviv mu se oko oholog vrata, poqubiv{i ga peku}im, otrovnim poqubcem u zatiqak. I ciknu Mazepa, pijani stepom i prostorima.

209

– Mazepa: Ja sam Mazepa.

Ja sam jurwava.

Jurwave Urnebes. Gowewe. \ipawe. Letewe.

Jurim i ne mislim.

Nose me bez moje voqe, prikovana, no ni na um mi nije palo u putovawu mom da mislim o pobuni radi odmora, o odkivawu.

Jurim da jurim.

Letim da letim.

Vijam radi vijawa.

Himere, nedosti`nosti i vi nepostigqive stvari i vi nezami{qive, jer tako ste nedosegqive!

I za vama jurim ali kad vas dogonim ostavi}u i vas.

Idem vama u trag, no kada me do vas dobaci moj streloviti kow, opet }u da daqe budem no{en.

Ja vijam najbli`i, dosti`em najdaqi ciq, ali za mene nema ciqa. Ne znam za metu. Stvoren sam da budem vijawe samoga vijawa. Ja se nikada ne mogu izgubiti!

O, nisam ja sre}an!

Bih da se osvetim mojoj prirodi.

I jedina mi `eqa, moja krvava `eqi-ca, to je da se pustim u trk za samim sobom i samog sebe da gonim, da vijam, da vijam....

Iznuren kow pade kraj vode neke velike.

Oblaci su se gomilali. Sitna ki{ica pada{e.

Pa sav talog vodeni koji je atmosfera jednom dograbila, spu{tao se sada kapqi~astim lestvicama u izvor svake pquskovite muzike, u zemqu, u vodu.

Ali, kad nestade oblaka: Tanka, kao ona svila {to u orahovu stane qusku, tanka kao velovi igra~ica delfijskih, para, dizala se u nebo zami{qeno.

(Versaj).

1 Ahasver mi je ovde oli~ewe nemirnog, semitskog panteizma.

Arijanaka je arijski logi~ar, ne{to kao indijski filozofi. Mazepa predstavqa samu prirodu koja ve~no vibrira, trepti. On predstavqa ~ovekovu ve~itu ~e`wu.

210

ASTIJANAKS (Opomiwem na pojam o Zevsu i bogovima, koji nam je dat u tragi~ara gr~kih. Po wima su bogovi krvo`edna stvorewa koja u`ivaju u op{te qudskoj a naro~ito juna~koj nevoqi i zato zalu|uju smrtne da bi posmatrali zadovoqno, wihovu propast.)

(Astijanaks, sin Hektorov, bi zarobqen od Grka pri ru{ewu Troje. Grk Artabaz zadobi odoj~e o ~ijem poreklu ni{ta nije znao. On odvede novog svog {ti}enika u grad i posveti se vaspitawu wegovom. Svi su mislili da je to Artabazovog pokojnog brata sin. Tako im je starac rekao.)

Kada je mladome Artabazu bilo ~etrnaest godina umre mu stric, filozof, po kome se mladi} i nazvao.

Ro|en je bio juno{a sred zveke oru`ja, sred vriske kowa, upregnutih u ratni~ka kola sa kojih su junaci bacali zvi`de}u {iqatost strela i zve~e}a tu~na kopqa.

Rodio se kraj izdubqenih la|a ~ija su ispup~ewa ispuwena bila vapajem rawenika i sokolewem vojskovo|a; blizu mora jalova i purpurno zelena. Otuda, tako tuma~ahu svi, ova krv {to kqu~a i previre i peni se kao ono slatko vino kojim se opijao hitronogi brzac Ahil tra`e}i zaborava, besan i bujan.

Ali je zvuk xilita i {titova jek – mi{qahu – zadojio ga i onom prezirnom visokom mudro{}u koja zna da uvek ostane plemenita.

Oplakav{i miloga hraniteqa, naslednik bogat, krete se na put, do`ivqajima u susret.

Bio je hrabar jer kod wega su nijanse duha i razmi{qawa imale vrednosti sa mo kad su u slu`bi dostojne vrline ~ovekove.

Jednom, do{av{i u neku azijsku varo{ vide, u ku}i ugostiteqevoj, svirepo mu~ewe trojanskih robova.

Priseti se stri~evih uzvi{enih pri~a. Wega je dirala 211

nesre}a poti{tenih danas a negda silnih zato~nika Prijamovog svetoga grada.

Iz tu~e i krvi iza{ao je pobedilac. Sre}a ~udna ispunila mu je veseqem bi}e.

Jednom ~u gde rob, ulizica, peva{e stihove Ilijade di`u}i pobedioce, zbacuju}i do nejuna{tva i bojazni slavu pobe|enih.

Kao Nauzikaji Odisej, o kome se pevalo ve}, zapeva poznat divni tekst gde se hvale Grci ali slave i krepki ukrotiteqi hatova, Trojanci. „Lepo li je kada se hrabar sa hrabricom meri, oboje doprinose me|usobnoj slavi.“ Jednom video je velikoga starca Homera i slu{ao ga pobo`no. Odjekivahu u wemu pokli~i zvonkih truba kada je ~uo stihove kako Hektor, vo| bez qage, pre no {to srne u stra{nu se~u, rastavqa se od beloruke Andromake.

Sin, mali Astijanaks, zazire od bronzane gorostasnosti o~evog {lema..

Koliko je suza prolio, kao nekad {to bi, kad je nad morem mladi Pelejevi}, ubica Pentezileje, ratnice sjajnooklopne gledao palo telo, belo kao qiqani.

Najtajnije su strune na zlatnoj harfi u srcu, ustalasale se bile, zapevale ~e`wivim pojem dalekih sirena koje se jo{ ne vide, no ~ijih pojava dopire tek do putnika kristalni prete~a: glas..

Artabaz sa ~etom koju je prikupio u putovawima stupi u slu`bu belonskog kraqa, azijskog. U ratu protiv Pilorada odlikovao se, najhrabriji, najiskusniji.

Kraqeva }erka ohola Aspazija bila je dar junaku i vo|i.

Velikom kletvom zakleo se da }e sru{iti Pilorce, porobiti im zapaqenu varo{ pri mirisu `rtavnom stovolovke, koju }u prineti, blagodaran, gromobiji Zevsu.

Jednog dana u vo`dov {ator u|e glasnik vi{wih, dovitqivi Hermes i izre~e ove krilate re~i : „Artabaze, otac Zevs, koji te voli i {titi, poru~uje ti: Sutra je odsudna bitka, vo|o Belonski, izme|u Belone i Pilora. Ti nisi, Artabaze, sin brata mudra212

~evog, otac tvoj, detiwstva prvog se spomeni, jeste Hektor Prijamovi}. Pilorci behu najverniji saveznici tvog oca. Wihov sedi kraq be{e mu pobratim. A Belonci su ba{ saveznici Gr~ki, du{mani zakleti Troje. Me| Beloncima `ive kao prvaci, potomci i ro|aci Hektorovog ubice.

Biraj Astijanakse, Hektorov sine. Pobeda }e biti gde ti bude{. Pre no zora zarudi ima{ da se odlu~i{.�

Knegiwa belonska Aspazija, koja se probudila u lo`nici, ~u poruku bogova.

Ona di`e labudovski vrat sa mermernih ple}a, ruke je zgr~ila i veli dostojanstveno: Aspazija: Astijanakse, sine Hektora, ti si mi mu` i gospodar. Da podlost nare|uje{, bih te prva belokorog no`a se~ivom probola. Ali ti ne zna{ sredstva niskih.

Krv tvoga oca vi~e osvetu. Neka ti to, {to sam k}er tvog neprijateqa ne spre~ava vr{iti du`nost. Idem s tobom da `ivim ohola i sretna makar, udaren tvojim kopqem pao moj otac, Belon, starac bele brade.

Idem s tobom, ponosna, da `ivim makar razru{eni bili od tvoje desnice, visoki bedemi moga rodnoga mesta, o, ni{titequ gradova.

Idem s tobom uzvi{ena kao sestra Kronide i supruga prikupqa~a oblaka, Hera. Neka ti nisam prepona. Neka sam ti podstrek u vr{ewu u`asa na koje nagoni tvoj polo`aj, jezovit meni, ali laskav mome ponosu.

Astijanaks. Suprugo moja, gordeqiva gospo|o. Ma koliko put bila jaka, qubav velika, strast plamena, ne bi me one spre~ile od zamisli koja se mora izvesti. Ali ja sam se zakleo kletvom velikom, na strah vragom, da }u Pilorce istrebiti.

Aspazija. Te su re~i bile bleda para, izletela iz nesvesnih usana. Dimqivo isparewe kqu~ale krvi koja urli~e odmazdu, ja~a je.

Astijanaks. Nisam nesvesan. Ja moram da stojim iza re~i koje su bacile ove usnice. [ta bi rekao otac moj, gorostasni Hektor, da me vidi, kr{ikletvu i neveru.

213

Aspazija. Zakletva se kr{i gde ja~a mo} nare|uje. Re~ se lomi pod nare|ewem vi{eg ose}awa.

Zar Zevs, koji se titra gromom, nije ju lomio! Nije li poslao la`ni san Agamemnonu? Nije li varao toliko puta, u toliko mahova, hotev da izvr{i neumoqivu zapovest sudbine.

Koji od bogova nije zgazio re~?

A ti, ti ne ~ini{ gnusnu upotrebu poroka, nego svetu i veliku du`nost ispuwava{.

Astijanaks. ^ovekova su sredstva mawa, za to je ~ovek u stawu da bude vi{i od bogova. [to mawa sredstva, to ve}a slava.

Ja nisam vi{e ja, no Hektorov sin, velikolepnog junaka porod. Sme li, mo`e li wegov osvetiteq da bude krivokletnik!

Verolomnik nije dostojan du`nosti koju su mi vi{wi bogovi dali. Ja ~ujem, ja vidim Oca mog kako mi ne dopu{ta da okaqam nasle|e osvete, na kome nebesima blagodarim.

Aspazija. Pa kad ne mo`e{ da se odlu~i{ izme|u Skile i Haribde, izme|u dva re{ewa podjednako nemogu}a, be`imo! U ukr{taju ma~eva tvoj ne sme da sevne, podjednako si vezan i podjednako odstrawen.

Astijanaks. (Podrugqivo): Da be`im!..

[Muwe u dolini. Plaha ki{a pada. Gavranovi grak}u.

To radoznali Zevs prisustvuje razgovoruj.]

Aspazija. Sve je brzo spremno. Udostoji robove brze, kratke zapovesti i mi smo na putu za druge krajeve.

I drugde se za silu tvoje mi{ice zna. Nije li te car persijski prekliwao da mu satrap postane{, gradove ti nudio pre dan neki?

(Izvedrilo se. Divno. Plava no} bledi i rumeni.

Tanke magle di`u se sa bregova).

Astijanaks. Dvostruka da budem kukavica!

Aspazija. Glasnici Pontije nudili su ti presto, ako ih spase{ tiranina. Iza Helesponta ima zemaqa gde te o~ekuju samo ako htedne{ da vlada{.

214

(Vslika ti{ina).

Aspazaja. Pa neka me prezre{! Zar je i qubav stvar koja se tako lake pod noge baca ! Ostavi sve, kao {to ja, gorda nad gordima gordana, otresam ponos, taj gorki prah sa sandala!

Be`i u ime qubavi ! Ti si mu`. U polo`aju mogu}em za ~oveka ume{ pokazati dostojanstvo boga. Ali {ta mo`e{ ovde pokazati. To je samo jedan ~vor koji je svirepi Bog zapleo, teret nemogu}i, stvoren za zabavu, da gleda Zevs kako se ugibaju ni{tavnih qudi ple}a pod wime.

Neka se rastole`e glas moj: Zevse nemilosrdni iznalaza~u te{ko}a, ti se ruga{ qudima. Ali oni treba da prezru tvoju }ud koja tra`i neobjavqeno, smehom da ti zalede to srce koga nisu zasitili nikakav u`as, nikakav bes, plam, pokor, pomor, ni manitost smrtnih, ni jauci, ni vapaj, ni bogora|ewa, ni ludilo svih pobesnelih Ajaksa, ba~eno na glave wihove, za u`ivawe o~iju tvojih.

Smehom da ga zalede.

Da te ostave bez ijednog prizora, lakom~e, u`asni~e.

Razumej, Zevsa, Astijanakse, prezri ga, ne podaj se.

Astijanaks. Zevs je svirep. U toliko nam je mogu}e zadobiti vi{e slave. A najvi{a je u tom da prezrem zakqu~ke ako ih pla{wa i podlost dovedu.

Aspazaja. Prokliwem i tu slavu koja glo|e vrela srca junaka kao ogladneli vuk ostatke kowskih kostiju.

Prokliwem i tu slavu koja rastavqa mu`a od `ene, roditeqa od deteta, qube}e srce od srca koje ga voli.

Prokliwem tu slavu koja nas izbezumquje da slu{amo samo neke nemogu}e savete besciqnih, poludelih pravila, zakone koje su donele hijene, jednom kad wihove krvave wu{ke sta{e da govore jezikom qudi. Bacam se na tu slavu kletvama kao jastreb kqunom na utrobu Prometeja.

A ipak, bo`anstveni Astijanakse, ~ini {to treba{ da ~ini{. Razmi{qawe je ovde gnusno jer se tu ho}e da izvu~e ispod odgovornosti.

215

(Zora po~iwe da rudi. [eve uzle}u u nebo, kao neke slepimice, nasumce, bezumno ba~ene strele u vis.

Glasovi qudi koji se bude).

Astijanaks. (Uzima wenu ruku za trenut. Gleda je pun ne`nosti. Navla~i {lem. Oklop. Oru`a se kopqem.

Name{ta {tit.) Zbogom!

Nastaje bitka. Astijanaks pobe|uje Pilorce. Pali grad. U triumfu vra}a se u Belonu. Svud bije plamen stovolovki. Trube tre{te. Svojim najvernim vojnicima, najamnicima koje je skupio za svojih putovawa, po Gr~koj nare|uje tajom da zapale Belonu sa ~etiri strane. Pred gradom priredio je veliku loma~u. Ona stoji nezapaqena. Narod likuje, veseli se bez reda.

Astajanaks. (U oru`ju). ^ujte Belonci. Ja sam Astijanaks, sin Hektora. Zakleo sam se da }u razru{iti grad Pilorski. Saveznici oca mog istrebqeni su, pobratim ubijen. Izvr{io sam zakletvu vama datu.

Ali ja vr{im sve du`nosti, ne jedan deo samo.

Va{ grad gori, ru{iteqi Troje. Ja moram da umrem jer ne smem da pre`ivim izdaju koju sam u~inio stranci moga oca, a mogu da umrem jer sam do~ekao osvetu. Trubite trube. (Grad gori. Ogromni crveni plamenovi vijaju vidik kao gladni gorostasni psi, nasrnuli na nebo).

Je~ite, zvonke trube...

Priredite svetkovine i nadmetawa u ~ast moje smrti.

Zevse, bi}e{ sretan, usred dima od `rtvi...

Astijanaks (pali loma~u i uskakuje u maticu plamenova. Loma~a po~iwe `e{}e da gori).

Svi, pobo`no, zapaquju loma~u sa sviju strana.

(Pariz) NETIBOR BALKANSKA PRI^A Da ist fiir mich nichts neues zu erfahren Das kenn’ ich schon seit hundert tausend Jahren.

G. Jednog dana Netibor dozva svog sina, dozva svoja tri verna prijateqa, i re~e im: 216

Evo ve} tolike tamne godine prohuja{e, kako promenu svetom moj ded, stoletni starac Netibor. Na samrti ostavio mi je svetu liru zlatnostrunu i zave{tao mi je na{e porodice pradavninski dar – da pevam.

Nekada Skiti slu{ahu i voqahu pesmu.

U mutne popodneve kad oblaci, odbegli sa zemqe, krstare vazduhom, kao nespokojne du{e pokojnika, koje nikad ne mogu na}i mir...

U no}i beskona~ne i tajanstvene...

U sve`a, bezmisla i rumena jutra...

U duge dane, ispuwene mislima, slutwama, zebwom, o~ajawem i nadom svega {to di{e – Ja pevah.

Pevah i te qude vedrog ~ela {to hitaju u znojnu borbu, u ko{tac sa mo}nom Zemqom, da joj otmu o{trim plugovim ~elikom hleb; pevah ratare, pevah radenike u besprekidnom radu, poslenike u ve~itom poslu.

Pevah i ohole ratnike koji hitaju u boj i raduju se megdanu.

Pevah narode, pevah zakone, obi~aje, namere, gnev, vrlinu, greh, du{evnost i porok, strah, hrabrost, poklek i polet.

Pevah slobodu bo`ansku i bogovsku.

Pevah, slatkopevac, slave slatku slast.

Pevah prirodu oko nas. Ona strpqivo i bolno ~eka da je razumemo, da se slijemo s wom, jedno da budemo, celina, veliko vaseqensko kolo, pri zvucima neke vaseqenske muzike.

Pevah drve}e ~iji svaki list {umi i podrhtava i govori svojim jezikom.

Pevah stabla kroz koja bez prestanka struji ve~no mladi biqni sok. Pevah cvetove i mirisavo cve}e sa pra{nicama `utim, kada oseti hiqadustruku dodir bezbrojnih zrnaca plodonosnog praha iz prepuknutih maju{nih kesica, i zatreperi.

Pevah nevaspitano mangup~e vetar, bezbri`nog deliju, {to urla koliko ga grlo donosi svoje prosta~ke, soka~ke pesmice koje je nau~io bog zna gde.

217

Pevah zemqu sa milijardom srdaca koja odgovaraju milijardi bi}a ~ija je ona majka.

Pevah tromu sawalicu, Slovenina, mesec, pa zvezde zami{qene i nesta{ne, setne i raskala{ne, biser nebesni, veli~anstveno alem kamewe prosuto bez reda i mere rasko{nom, {tedrom rukom raspiku}e Tvorca.

Pevah Sunce!

Danas mi je ruka ote`ala, danas mi je srce prepuklo.

Zar nigde, nigde, nigde, nigde, da igde ko pesmu razume.

Zar nigde, nigde, nikuda, nikamo, niko, nijedan?

Du{a moja postade reka koja je izgubila korito i luta neznanim predelom.

Tako se uzburkala moja du{a!

Pre no {to umrem, ho}u li na}i sem vas nekog, da znam da nisam zalud ose}ao, izra`avao, iznalazio, ostvarivao.

Ima li puka igde, mno`ine koja pesmu voli.

Ho}u li na}i qude druge, da im re~em odkrovewe koje mi je u~inila Priroda, u~inilo srce, u~inio vazduh koji nas umotava, u~inilo more, u~inilo nebo, u~inili {um i zvuk, u~inile re~i, }utawe i muk, izrekao dim, magla i para, do{apnula misao jo{ nemi{qena, nagovestili snovi jo{ nesnivani.

Ja moram da pevam drugima i drugi moraju da me ~uju: Jer je sam tuma~ izme|u qudi i svega {to nisu qudi.

Jer ja sam sveza – Jer ja sam poslanik izme|u bi}a i su{tine tih bi}a.

Idite na ~etiri strane sveta. ^eka}u vas ~e`wivo kao nevesta ki}ene {to i{~ekuje svatove, na visokom doksatu, cve}em ukra{ene ku}e.

Idite i vidite ima li igde sinova ~ove~jih, kao {to mi je pri~ao ded da ih je nekada bilo, stvorova qudskih koji }e voleti, koji }e razumeti pesmu. Ja sam glasnik i moram da isporu~im qudima poruku, vesti koje su mi date da im donesem, amanet.

Posle sedam godina vrati se sin, sin prvenac i sin jedini, Zlatomir.

Ja sam ispitao, re~e mra~no, zemqe Istoka. Na istoku gde se sunce – ra|a, caruje tama.

218

Istok ne razume, istok ne tra`i pesmu. Istoku su ideal novac, nerad i meku{no ropstvo. Varvari su i tamo, kao i kod nas, Skiti su svud.

Posle sedam godina vrati se i prijateq, prijateq verni, prijateq mili ^upajhrast.

Ja sam ispitao, re~e glasom pevaju}im i umornim, razmotrio jug. Ne tra`i jug pesmu duboku, pesmu iz srca i du{inu pesmu. I jugom gospodare Skiti. Na jugu su Novac, Pritvorstvo, Licemerje i Sitni~arstvo.

Sve~ano i lagano Vukomrak re~e: Ispitao sam sever. Sever ne tra`i pesme. Sever je suvi{e ozbiqan da tra`i zbiqu u prividno neozbiqnom.

Divan je svirepi i }utqivi sever. Ali sever pesmu ne razume. I tamo su Skiti.

Vitki, `ustri Ru{iplam sa zanosom i razo~arano govora{e: Bio sam na zapadu.

Kako je lep, kako plemenit blistavi zapad.

Tamo nisu sitni~ari i sitne, gadne du{ice, kao na istoku, kao na jugu.

Koliko blistavih maju{nih {qunaka duhovitosti liju svetlucavu svetlost koja se me{a sa gorostasnim rujnim po`arem sunca, vrh {irokih i udobnih puteva i staza kojima hode prosve}eni stanovnici zapada.

Kako je lep!

Ali je zapad zagledan u sebe i ne ume da oseti van sebe.

Ne razume ni zapad pesmu, pesmu koja doleti iz daqine kao leptirak plavokrili, zaustavi se na cvetku i daqe odleti, ne bi ga primetio zapad. Ili bi ga nebo na ~iodu da ga upore|uje u dokolici sa insektima doma}e, ota~astvene flore. I na zapadu, na zapadu blagorodnu, i tamo su Skiti.

Netibor prozbori: Kome da isporu~im nasle|e spremqeno za svet. Koga da usre}im sre}om neiska`qivom, beskrajnim ose}awem o sveop{toj saglasnosti svega sa svime.

Sva su srca zatvorena. Sve su du{e zakqu~ane.

219

Ja bih mogao u}i samo tajno, kao zlo~inac, kao uhoda, kao lopov, kao obija~ brava, a nikada kraqevski ponosno, dignute glave, kroz otvorene {iroke {kripe}e kapije du{â.

Morao sam da ka`em {to mi je bilo u srcu. No zalud si, srce, zalud, tako toplo gnezdo, kad ti}i nemaju zra~ne nebeske pu~ine da nad wom uzle}u. Ugu{ene ste, letilice moje, peva~ice moje.

Starac Netibor uze zlatnostrunu liru i bez ijednog zvukovnog opro{taja baci je daleko od sebe. * * *

Sutra dan Skit jedan na{ao je skupoceni instrumenat. Raskova{e ga od struna, od japije, od gra|e stopi{e zlato, iskova{e dukate i napoleone.

Do{ao je bio do tog nalaska ba{ jedan Skit, op{teuva`eni i daroviti trgovac. I govore da su mu ove pare donele sre}u.

Dao ih je bio pod veliki interes, {to mu je naro~ito dobro ispalo te godine, koja je bila, sre}om, nerodna.

Obogatio se, radio i daqe, delao, mu~io se, a pred kraj `ivota sazidao je jednu veliku crkvu u kojoj jo{ i danas popovi u crnim mantijama pevaju, na liturgiji, za pokoj wegove plemenite du{e.

(Pariz).

ALI SE NI[TA NARO^ITO NIJE DOGODILO Kad bi se pogled zamorio gledaju}i ikone iz wih su izvirivala zamorena, prepla{ena lica s ne~im ropskim i mole}ivim u sebi, i{ao bi daqe i tra`io nov predmet na kome se mo`e zaustaviti. Qudi u duga~kim haqinama pevali su jednoliko, nerazumqivo. U susret ose}awima dobivenim gledawem dolazila su druga o zadahu tamwana i sveca. S vremena na vreme svi bi se krstili.

Tu su do{li radi utehe. Do{li su da tra`e.

220

Pop je govorio ovakvu molitvu: O~e na{ koji si na nebesima i tako daqe, po redu.

A ova molitva imala je ovde svog velikog smisla: Tu je do{la udovica sa decom.1 Ona se obra}ala nebesnom ocu. Do{ao ~ovek slomqen nesre}ama. On je bio taj koji bi mogao re}i: Neka bude voqa tvoja.

Mnogo ih je bilo koji su se molili za nasu{ni hleb.

Bili su koji su se lomili izme|u isku{ewa i bede, wima je vera trebalo da pru`i potporu, da ne podlegnu onom {to je zabraweno religijom.

A bilo je rezigniranih, koji nisu umeli ni hteli vi{e da se bore i koji su2 pobo`no govorili amin na sve, jer su u svemu nau~ili da gledaju neku vi{u voqu, sa kojom se ne mo`e nositi, protivu koje ne poma`e borba.

Sada su o~ekivali ne{to iznenadno, neo~ekivano, Sve~ano i Veliko. Zato su i do{li u crkvu. A svi u crkvi o~ekivali su da se, mo`da, nekom iznenadnom milo{}u ceo `ivot wihov promeni.

Nisu imali mnogo nade, ali su do{li i mislili da }e Velika Nada sama do}i,3 a da }e ne{to ipak se dogoditi.

Ne{to do}i. Neki obrt u `ivotu, obrt o kome oni nisu ni{ta ta~no znali. Bila je nada, skrivena na dnu srca, mala, potajna, neodre|ena. Bio je magleni plamen nade.

Neko prigu{eno o~ekivawe.

Neko nesvesno izgledawe.

Ne{to bezimeno.

Mo`da je to bio samo jedan instinkt, nedovoqno poznat i ispitan, koji se javio nezavisno od mi{qewa i kome se ne veruje a ipak se ~eka i sluti.

Nisu smeli da misle, boje}i se da mi{qewem i razmi{qawem ne ugu{e tog ~udnog pribeglicu u svome srcu, wega koji je varao toliko puta, izdavao uvek a koga su voleli ipak.

Nisu smeli sami sebi da dokazuju ni{ta.

U wihovim du{ama tiwala je jo{ uvek ona iskra, ono ve~ito „mo`da“.

221

Postepeno stalno uzbu|ewe i stalno nesvesno ose}awe o~ekivawa. Ono je bilo ~as ja~e, ~as slabije. Pokatkad veliko, ogromno, strasno, da su drhtala tela kao pod nenadnim dodirom elektri~ne struje. Pokatkad je zamiralo i suha su usta mahinalno {aputala molitvu. I, vaqda od tog ~udnog `ivota kojim su `iveli u ovom trenutku, usled o~ekivawa Neznanoga, Neo~ekivanog, Tajnog, ostalo im je malo ose}awa po broju.

Sve se slilo u neku ~udnovatu celinu iz dvojstva plime i oseke sa bezbrojem prelaza.

Misli su oti{le sve.

Pogled s vremena na vreme blesavo je tumarao vaqda tra`e}i mesto odakle }e da se pojavi doga|aj ali ne znaju}i da li }e se on i pojaviti vidqivo ili druk~e. Ne znaju}i {ta treba da opazi, o ~emu ra~una da da...

I, naposletku; Oni u duga~kim haqinama svr{ili su sa svojim jednolikim pevawem i povukli se, sve}e su se gasile, neki od qudi bili su ve} izi{li, neki su izlazili, a neki su jo{ o~ekivali.

Ali se ni{ta naro~ito nije dogodilo.

1 Kao |ak V i VI razreda gimnazije pisac ove pri~e napisao je puno gromopucatelnosti protivu sada{weg dru{tva i religije. Li~nosti spomenute ovde bile su opisane u ranijim „novelama“, ova je trebalo da bude zavr{na. Ve}ina „novela“ posle `u~nih diskusija, bila je odbijena u |a~koj dru`ini, od strogih kriti~ara, kao nemoralna i opasna za mlade`.

2 Pisac je ovde poglavito mislio na sebe. Doista, u ono doba, on je, ma kud putovao, i{ao po crkvama i padao u izvestan „o~ekuju}i misticizam“.

3 [esnaestogodi{wi misti~ar koji je ovo pisao, i nehotice je analisao uvek svoja ose}awa. Tome davnome umalome ja ovim odajem posledwu po{tu. Ako ikad budem pisao psihologiju dece, du{evni `ivot devoj~ica i de~aka, tako naivno iznesen u kwigama, a tako mutan i zanimqiv u istini; bogata arhiva ove nemirne du{e poslu`i}e mi mnogo u ispitivawima.

222

Dragana Beleslijin

O NEPOSLU[NOM MOLEKULU, Pri~ama koje su izgubile ravnote`u i onome ko im je u tome pomogao „Oslobo|ewe se posti`e potpunom nadmo}ju nad onim {to je trebalo da nas na~ini svojim oru|ima.

Oslobodi}emo se ako jo{ vi{e, jo{ gr~evitije u|emo u plan Bogova, ako budemo jo{ jezivije bitno ono, {to je od nas htela u~initi priroda. Tada }emo najzad prerasti svoju bitnost, svoju nametnutu bitnost.“ Stanislav Vinaver „Vinaver }e celog `ivota ostati enfant terrible srpske kwi`evnosti.“ Mihajlo Panti}

Avangardni, odnosno avangardno-modernisti~ki1 prozni rukopis Stanislava Vinavera podrazumeva najmawe pet avantura, prili~no jasno ome|enih: najpre, zbirku pripovedaka Pri~e koje su izgubile ravnote`u, (1913); potom, parodisti~ko-prevrednovateqski model srpske proze XIX i XX stole}a, uobli~en u antologijama parodija: posle Pantologije novije srpske pelengirike (1920), koja je usmerena ka subverziji ne samo pesni~kog, ve} ponajpre i kriti~kog pisma u srpskoj modernoj kwi`evnosti, ve} u Novoj pantologiji pelengirike (1922) i Najnovijoj pantologiji srpske i jugoslovenske pelengirike (1938), te posthumno objavqenoj Alajbegovoj slami (1969) i u raznim tekstovima po novinama i ~asopisima Vinaver je parodirao gotovo sve va`nije pripoveda~ke modele i istaknute pisce ne zaustavqaju}i se na kwi`evnim neistomi{qenicima, izvr}u}i ruglu i mane sopstvenog pisma, pa sâme avangardno-modernisti~ke literature2.

Tre}i va`an krug Vinaverove proze ~ine `anrovski otvoreni tekstovi okupqeni u kwizi Gromobran svemi223

ra (1921), a ~etvrti putopisi Ruske povorke (1924), Nema~ka u vrewu (1924), Go~ gori (1927), Godine poni`ewa i borbe – `ivot u nema~kim „oflazima“ (1945) i dr. Peti krug ~ine kratki spisi pod nazivom Misli (1913).

Kod Vinavera je neosporno postojao onaj disperzivni avangardni formalno-eksperimentatorski duh, koji ga je neprestano vodio ka nesputanoj igri `anrovima, postupcima, stilovima, smislovima3, ka bahtinovskoj dijalogizaciji, ili, kako bi to Vinaver imenovao, trijalogizaciji, ka naporednom postojawu razli~itih, katkad i opre~nih i inkompatibilnih diskursa u jednom tekstu, ali je on, isto tako, u svom tom prividnom galimatijasu gotovo redovno zagovarao do prenagla{avawa jednu ideju, posebno u polemi~kim tekstovima. Ta ideja ~esto je umetni~kom nadahnu}u oduzimala izvestan prostor da se raspline. Radovan Vu~kovi} ovu kontradikciju usmerenu kako na promovisawe jedne, ~esto polemi~kim tonom brawene misli, tako i na wenu realizaciju hibridizacijom razli~itih, umetni~ki ~esto nespojivih sredstava, opisuje na slede}i na~in: „Vinaverov hibridni tekst prema tome je podrazumevana, neizgra|ena i fleksibilno zasnovana moderna alegorija koja je konstruisana od {arolikog jezi~kog materijala, podre|enog ipak slobodno variranoj ideji“.4 Destabilizacija `anrovskih obrazaca i avangardna te`wa ka pripoveda~kom raslojavawu o~ituje se kako u parodijama pri~a Vinaverovih savremenika (I. Sekuli}, V. Petrovi}, M. Crwanski, R. Petrovi}, I. Andri} i dr.), tako i u zbirci Pri~e koje su izgubile ravnote`u.

Kao {to sam naslov ove kwige govori5, radi se o svojevrsnom prevrtawu, subverziji ustaqenog narativnog obrasca. Stoga sasvim opravdano stoji gledi{te da je navedena zbirka „ozna~ila datum u modernizaciji srpske proze“,6 kao i da „ta kwiga postavqa Vinavera na mesto rodona~elnika avangardne pri~e karakteristi~ne za po~etak tre}e decenije u srpskoj kwi`evnosti“.7 Vinaverove pri~e nastale su, kako bele`i Marko Nedi}, 224

„u jednom izuzetno prelaznom periodu novije srpske kwi`evnosti, u periodu u kojem su se ukr{tale raznolike stvarala~ke i poeti~ke tendencije i zahtevi, od realisti~kih, naturalisti~kih, simbolisti~kih, impresionisti~kih, do modernih, ekspresionisti~kih i futuristi~kih“.8 Me{awe stilova, koji su katkad, poput realisti~konaturalisti~kog, parodijski tretirani, ide kod Vinavera naporedo s me{awem `anrova, ispitivawima su{tine pri~e kroz weno travestirawe, parodirawe, podvrgavawe razli~itim vidovima citatnih postupaka. Uistinu, `anrovska ~itawa Pri~a koje su izgubile ravnote`u idu ~esto u smeru pseudolegendi, prera|enih i nadogra|enih mitolo{kih matrica, prozaida, parabola i drugih kwi`evnih vrsta. Iako je u ve}ini ovih tvorevina linearnost relativno stabilna, pri~e odlikuje bipolarna napetost, sadr`inska dinamika i povremeni metatekstualni ekskursi, koji ukazuju na prevazila`ewe ustaqenog konvencionalnog `anrovskog okvira upravo kroz wegovu parodizaciju. Tako }e, npr. u Pri~i o ~oveku sa velikim srcem a po~etni i zavr{ni autorski komentari biti intonirani kao intimna ispovest: „Mo`da vam ova cela pri~a, ni zami{qu, ni oblikom, ni sadr`inom, ne}e stvoriti ~ak ni iluziju ~ega novog, originalnog i lepog, pa ipak ja }u vam je ispri~ati zato, {to je dugo nosim u svome srcu i {to nekom tek moram da je ispri~am, jer se ne ose}am dovoqno jak da i du`e ostanem nasamo s wome. ^ujte“.9 Parodiraju}i model skromnog sredwovekovnog biografa s negativnim odnosom prema autorstvu,10 Vinaver }e pri~u Pismo gospodina Trajka ]iri}a, koja u sebi nosi elemente parodije `itijne kwi`evnosti/hagiografije, ome|iti ekstradijegetskim iskazima, u kojima }e se „pozvati“ na mawak talenta: „Moje je pero slabo, moja li~nost neznatna. I, ne samo {to ugledu Trajkovog imena ne bi moj kakav sastav doprineo makar trunku od trunke, nego bi jo{ svi rekli da ja, 225

kriju}u se iza tako cewenog ~oveka, `elim da proturim ne{to svoje, a pokojnik mi je samo izgovor, ve{to izmi{qen.

Daleko su od toga moje misli!

Moj um i srce moje bune se na samu pomisao tako ~ega!“11 U ovoj pri~i, koja obja{wava „autorovu narativnu osve{}enost i pronala`ewe razli~itih modusa pripovedawa“,12 va`no je uo~iti jo{ jedan metatekstualni elemenat – fusnotu, koja se poziva na Trajka ]iri}a Mla|eg, o~igledno onu li~nost ~ije je ime Vinaver koristio potpisuju}i se u parodijskim tekstovima u periodici.13 Sli~an postupak intertekstualne igre ili autocitata koristio je i Sterija, koji je, pi{u}i {aqive kalendare pod pseudonimom Vinko Lozi}, tako|e pomiwao svog alter-ega u drugim svojim delima (Roman bez romana, milobruka Kako je Vinko Lozi} postradao od zle `ene).14 Vinaverova `anrovska mimikrija o~ituje se u pripovetkama Niobe, Prometej, Pri~a o prekrasnom Josifu, Penelope, Mazepa, Astijanaks, Netibor koje za pretekst uzimaju ve} postoje}i mit (ili jedan wegov deo) iz gr~ke ili hebrejske mitologije, te ga dramatizacijom (Pri~a o prekrasnom Josifu) ili nagla{avawem unutra{weg monologa podi`u na nivo moderne pri~e. I sâm izvornik transformi{e se katkad do neprepoznavawa (Penelope), umetawem neuobi~ajenog zavr{etka. ^esto se junak poznat iz antike svodi na odre|eni prototip, te propagira izvesnu ideju (Prometej). Nije retko da nas pripoveda~ fusnotom ili uvodom u zagradi informi{e o mitolo{koj matrici: „(Opomiwem na pojam o Zevsu i bogovima, koji nam je dat u tragi~ara gr~kih. Po wima su bogovi krvo`edna stvorewa koja u`ivaju u op{te qudskoj, a naro~ito juna~koj nevoqi i zato zalu|uju smrtne da bi posmatrali zadovoqno, wihovu propast.)“15 Iako je re~ o junacima s natprirodnim osobinama, literarno rabqenim, naracija se ~esto odvija upravo u pr226

vom licu. Isti slu~aj prvog lica sre}emo u pripovetkama s nagla{eno lirskom atmosferom (Svet, Muzika moje mame, @eqa i dr.), preciznije, prozaidama. „Gubitak ravnote`e“ u drugim pripovetkama ogleda se u nagla{eno pateti~nom tonu, uz upotrebu aorista i imperfekta, koji isti~u vremensku distancu pripoveda~a u odnosu na ispripovedano, da bi se ukazalo da pojava o kojoj se govori nije u velikom vremenskom rasponu bila ponovqena: „Be{e jednom neki ~ovek koji ima|a{e veliko srce“.16 Ova glagolska vremena slu`e i da bi se, u prostoru zadobijenom usled ispuwewa osnovnih preduslova transgresije `anra parabole, mita ili legende, moglo slobodno pustiti ma{ti na voqu u pogledu odre|ewa zapleta i raspleta oko osnovne matrice. Takav je slu~aj sa pri~om Astijanaks: „Jednom do{av{i u neku azijsku varo{ vide, u ku}i ugostiteqskoj, svirepo mu~ewe trojanskih robova. Priseti se stri~evih uzvi{enih pri~a“.17 U ovoj pri~i, kako radwa dobija na dinamici i napetosti, tako narator ustupa mesto dramskoj podeli uloga, pri ~emu glavni junak i junakiwa diskutuju kao u kakvoj anti~koj tragediji. Pri~a Astijanaks i te~e u znaku te{kog ose}aja tragi~ke krivice i nemogu}nosti wenog prevazila`ewa, a junak se uzdi`e na stepen izuzetnosti svojom neverovatnom hrabro{}u. Astijanaks, s jedne strane, ose}a zavet predaka, a s druge obavezu i re~ datu Belonu, Aspazijinom ocu. Sukob razre{ava tako {to pobe|uje i uni{tava i Trojance i Belonce, da bi na kraju i sam, ne mogav{i da `ivi pod teretom krivice, umro. Napetost izme|u svetova smrtnika, kojem pripada Astijanaks i sveta bogova, kojem pripadaju Zevs, Hermes i drugi bogovi, koji izdaju zapovesti i manipuli{u qudima, prevazilazi se jedino smr}u junaka, koji tako razre{ava svoju tragi~nu krivicu. Vinaver je izvrsno, uz o~uvanu linearnost, ali i kombinovawe modernisti~kih elemenata pripovedawa i same tematike izuzetnog pojedinca, koji se suprotstavqa ve}ini i nad wom trijumfuje, pre 227

svega u moralnom pogledu, znala~ki travestirao anti~ku literaturu, ponajpre tragediju. I sama razu|enost ove pripovetke, ~iji je ciq da nekolikim epizodama ilustruje herojstvo glavnog junaka, ukazuje na eventualni zamajac wenog daqeg razvijawa, ekstenzivirawa i narativnog prostranstva.

Ova pripovetka indikativna je po jo{ ne~emu: u woj je zastupqen ekspresionisti~ki topos sukoba pojedinca, bi}a koje je u stalnoj potrazi za odgovorima ili koje se na neki na~in odupire svakodnevici i ustaqenom sledu doga|aja, i mase, ruqe, svetine koja nastoji da ga u takvim stremqewima spre~i. Izuzetni pojedinac mo`e biti umetnik koji se suprotstavqa malogra|anskom dru{tvu.

Ovaj konflikt je, kako isti~e Bojana Stojanovi} Pantovi}, ~esta tema tzv. gra|anske drame,18 ali se u ekspresionizmu aktualizuje „na jednom bitno druga~ijem dramatur{kom i ideolo{kom planu“.19 Ekspresionisti~ki „Novi ~ovek“, naime, nosi u sebi klicu `rtvovawa, stradawa i smrti. Srdan Bogosavqevi} bele`i: „A sve i da se wegovo ro|ewe, gotovo po pravilu, pla}a stradawem i smr}u, ideologem ‘novi ~ovek’ ne podle`e skepti~nim rezervama ukoliko je – a obi~no jeste – ~vrsto ukotvqen u mu~eni~koj mitologiji pro~i{}ewa, koja, pozivaju}i se na svetlu tradiciju od sredwovekovne drame i Baroka, preko Lesinga i [ilera, sve do Georga Kajzera, zahteva da moralni zakon (u nama ili van nas) bude afirmisan bez obzira na `rtve“.20 O izuzetnim pojedincima, odnosno „velikim duhovima“ Vinaver }e u tekstu Wego{ i zli vol{ebnici zapisati da se wihova misija ogleda u tome da nadqudskim naporima da dovedu do „sveop{teg oslobo|ewa“: „Veliki duhovi otkrivaju odnose, koji postoje u Kosmosu, i tim samim doprinose oslobo|ewu, jer je konstatovawe jednoga odnosa, ve} poku{aj prelaska u drugi“.21 Kod Vinavera je upravo u vezi s ovom poetikom individualizma i ideja izlaska iz ravnote`e, kao imperativ nove umetnosti, kao otklon od tradicionalnog. Vinaver 228

je odlu~an i te`wi da se prevazi|e bol za ravnote`om stvaraoca, da se izraz i ideja oslobode: „Dokle god se izlazak iz ravnote`e ose}a bolno, dokle god se ne mo`e pobediti u sebi te`wa ka ravnote`i, sve }e mu~nije biti stvaraocu. On nema te mo}i da reku vrati u korito...Taj bol za ravnote`om mora se pobediti i mora se i}i, kao i pre, kao i uvek, u p r a v c u s t i h i j e... Na{a je du`nost, na{a snaga i intuicija, da p r e d u h i t r i m o s t i h i j u, da oslobodimo Ba{-^elika, pre no {to nas je on za to i zamolio... M i i d e m o i s p r e d o s l o b o d i l a ~ k o g t a l a s a. Nas ne boli izgubqena ravnote`a, jer mi moramo biti stihijniji od same stihije...“22 Upravo je mitska osnova bila bazi~na podloga za nadogradwu u Astijanaksu, ali i u pri~i Prometej, u kojoj se ve} na samom po~etku, kroz jetku ironiju oli~enu u pridevima „veseli Bog“ i „oholi Prometej“, nagla{ava nepremostivi jaz ne samo u pona{awu oba mitska junaka, ve} i u pogledima na `ivot: dok je Zevsu `ivot sav satkan od u`ivawa i samovoqe, dok qude vidi kao sitne i moralno problemati~ne, dotle Prometej veruje u ni~eansku koncepciju qudi-bogova, koji }e se uzdi}i iznad proseka i svakodnevice. Dijalog, a posebno Prometejev odgovor, ukazuju na nemogu}nost prevazila`ewa sredi{weg problema.

Karakteristike mase ilustruju i tekstovi O neposlu{nom molekulu i Pri~a o ~oveku sa velikim srcem. Kontrast se posti`e korespondentno{}u dvaju srca: s jedne strane velikog, qudskog, spremnog na dobra dela, a s druge malog i sku~enog. Motiv velikog srca jedan je od sredi{wih motiva, bilo da se ostvaruje kroz komparaciju, bilo kroz antinomiju (velika/mala, mnogo/malo, srca puna zabluda i zlobe, srce koje se buni, zatvoreno srce i dr.). Takva poetika srca i}i }e naporedo s izuzetnim junacima.

Me|utim, ravnote`u nije mogu}no dosti}i, a poetika srca jo{ jednom biva pora`ena krajem pri~e u kojoj se i 229

srce, na`alost, ukazuje kao potro{na roba. Nezadovoqni molekul u do`ivqenom govoru ovako vidi masu: „Po starom ve~itom zakonu, po uvek istom, stalnom i nepromenqivom. – Uvek. – U povoqnim prilikama, u povoqno vreme, polako, mirno se kristalisala sadr`ina zasi}enoga rastvora.

Uvek na isti na~in, po istom uvek pravilu... 23“ Potom se uvodi pojedinac, sa stavovima opre~nim masi: „A on toga nije hteo. Novosti je hteo, promene, `ivota, novog i druk~ijeg. Nepokoran ve~nim zakonima, neposlu{an nadmo}noj ve}ini, revoluciju je spremao. A znao je da i on vredi.

U masi...

Ni{ta ne zna~i mno`ina cela, nesvesna ruqa. Povodqiva je masa. Po~etak treba u~initi buran i smeo, i}i }e posle.

I pre wega bilo je zane{ewaka.

Stradali su svi, izgubili se, nestalo ih u bezimenoj gomili“.24 Me|utim, polo`aj molekula unapred je odre|en; on, naime, ne}e uspeti da izvr{i svoj naum, svoju revoluciju i time promeni ustaqeni poredak. Umesto da trijumfuje zanesewa{tvo i novi `ivot, pri~a se zavr{ava u distopijskom maniru.25 Diskrepancija stvarnog sveta i sveta privida kao preduslov tenzija i negativnih pulsacija izme|u usamqenog junaka i zajednice iz koje `eli da se izop{ti ili da je, kao „novi ~ovek“, promeni, rezultira}e samoubistvom kao nemo}nim priznavawem unapred izgubqene bitke sa socijalno nadre|enim strukturama u pri~i Smrt moga prijateqa. Predodre|enost za samoubistvo uslovqena je samom prirodom junaka, izuzetnog ~oveka, nad-~oveka u ni~eanskom smislu: „...i posle nekoliko dana wemu, koji je bio fanatik voqe, samopouzdawa i samopo{tovawa, wemu je bilo jasno da se mora ubiti“.26 230

Izuzetan ~ovek nije kadar samo da donosi te{ke odluke, nego i da odredi granicu izme|u diktiranog pona{awa i svog sopstvenog razmi{qawa. Jednom re~ju, ako u literaturi realizma, ponajpre u humoristi~kim romanima Stevana Sremca i komedijama naravi Branislava Nu{i}a nosilac radwe biva zajednica koja uzima u obzir dru{tvene konvencije i brine za to „{ta }e re}i svet“, dotle u ekspresionisti~koj literaturi, jednako kao i u romanti~arskoj, na scenu stupa izuzetni pojedinac, koji zajednicu prezire i jasno i nedvosmisleno se od we ogra|uje. Tako ~ovek, koji `eli „i mislima samim da zagospodari“,27 osmesima demonstrira qudski, ekspresionisti~ki jaz, nemi krik izme|u pobede osame i snage voqe i ispraznosti `ivota samog. Dok se priprema za samoubistvo, prijatequ lebdi samozadovoqni osmeh na licu, ali kao le{, on odaje druk~iji prizor: „Ja sam video docnije wegovo mrtvo telo. Oko wegovih usana lebdeo je nekakav ironi~no tu`ni osmejak, kao bolno pitawe koje tra`i odgovora na nerazre{qivu neku tajnu“.28 Spor nadsubjekta i zajednice kulminira}e i u pri~i Niobe, travestiji legende o Niobe. Fusnotom, u kojoj se obja{wava i zgu{wava radwa pripovetke, bi}e motivisani Niobini postupci. Ona je, poput Prometeja, izazvala bogove i do`ivela strahovitu kaznu. Ipak, dok u Prometeju ~itamo argumentovanu odbranu ideje o vi{em ~oveku, izuzetnom pojedincu koji opravdava `rtvu, dotle je Niobe usamqena, uzvi{ena nasprpam bezobli~ne gomile koja je posmatra: „Stajala je, stra{na i usamqena u tuzi, ali je ose}ala da ima dovoqno oholosti i snage da stoji sama.

I nije plakala“.29 Niobe je, pored Penelope i neimenovane `enke iz pri~e In Aeternum, usamqena i izdvojena junakiwa. Ali, dok Penelope o~ekuje svoju drugu polovinu, svog mu{karca i gospodara30 Odiseja {to je i ~ini usamqenom, dotle je Niobe, uskra}ivawem mogu}nosti da bude majka, nasil231

nim oduzimawem poroda, maskulinizovana do te mere da postaje androgino bi}e, zaokru`eno u svom bolu; ona gubi atribute `enskosti i postaje bi}e koje pati, svedeno na jednu, bolnu misao koja ga potpuno odre|uje. I sama Penelope promeni}e odnos prema voqenom nakon wegovog povratka i konstatacije da se wegov fizi~ki izgled promenio, tj. da je vreme u pripoveci u~inilo ono do ~ega u epu ili mitu nije do{lo: poremetilo je sveti odnos supru`nika. Odnos mu{kog i `enskog subjekta koji stupaju u igru vlasti i pot~iwavawa bi}e tema i Pri~e o prekrasnom Josifu. Ali, ovde se `enski, vladala~ki princip suprotstavqa mu{kom, pot~iwenom. U `eqi da ga osvoji, egipatska carica idealizuje Josifa do razmera bo`anstva: „Mladi}u. Neznani stran~e koga je sudbina poslala sama. Hodi. Lepi, neznani bo`e, hodi u naru~je da ti osetim vreli dah i tvoje mlado, krepko telo kako drhti od zadovoqstva i bola“.31 Me|utim, neutoqena strast za~as se izvr}e u bes, a qubav se transformi{e u mr`wu. Uloge su ponovo podeqene, vra}a se stari, stra{}u naru{eni poredak. @ena vi{e ne moli nego nare|uje, ona je vladarka i u wenim je rukama Josifova sudbina. Zato je posledwi {apat, jezovit u svojoj istovremenoj nemo}i i mo}i, weno podse}awe na wegovu pot~iwenost, zapravo obele`en samo jednom re~ju: Robe. Za mladi}a nema milosti. Maskulinizacija je ovde uspostavqena prirodnim poretkom (Carica-rob), da bi bila naru{ena u pravcu feminizacije subjekta (`ena koja `udi za mu{karcem vra}a ponovo uspostavqa `enski identitet), ali se kroz spoznawe vlasti i sile u svojim rukama, carica ponovo vra}a prvobitnom procesu definisawa rodnih matrica. Iako nije formiran kao lik, iako je sav wegov gest u odbijawu kraqice, rob Josif bi mogao nositi elemente sna`nog subjekta, koji u sukobu s oli~ewem vlasti, sa zakonom i poretkom, predstavqa gotovo ravnopravnog, iako formalno pot~iwenog protivnika. Stoga je topos o sukobu izuzetnog poje232

dinca i kolektiva, mase (u ovom slu~aju – nosioca vladarskih prava jedne dr`ave) ovde samo nazna~en, odnosno prein~an u sukob sluga – vlast.

Degradacija ovog toposa mogla bi se uo~iti i na primeru Pri~ice, u kojoj isposnik, koji se samo}om i molitvama suprotstavqa zabludelom ~ove~anstvu, ustukne pred scenom slobodne, nesputane qubavi. Formiraju}i se kao nad~ovek, koji je ne samo spoznao, ve} i, posle duge borbe, pobedio samoga sebe, isposnik shvata da su patwa i askeza kojima sebe izla`e, zapravo samo sladostra{}e travestirano u vid samoka`wavawa: „Ali zar mu to mu~ewe nije stvorilo zadovoqstvo ve}e mo`da nego nego greh, kada je ono u grehu ceo plivao“.32 Ravnote`a unutar sopstvenog bi}a, koje je stalo naspram kolektiva, naspram mase, remeti se ~iwenicom da se mewaju predstave i o samoj masi i o samom sebi. Vi{e kao da nema stabilnih parametara vrednosti: jedna ideja, po prvi put u Vinaverovoj zbirci pripovedaka, do`ivqava eksplicitni slom, a ~ovek–ideja svoj poraz. Ako je u nizu pri~a junak bio nosilac ideje, i kroz wu trijumfovao u snazi voqe, bilo da je ~ovek (prijateq, Trajko ]iri}, Josif, Astijaniks), bilo da je bog (Prometej, Niobe), Pri~ica je poraz te iste voqe, izme|u ostalog, jer u junaku nema dovoqno altruizma. Razlozi wegovog osamqivawa su sebi~ni, usmereni na prevazila`ewe sopstva, zato on gubi unutra{wu bitku.

Kompoziciono najkompleksnija, `anrovski diskutabilna (zbog izuzetnog ritma bliska pesmi u prozi), ali i umetni~ki najizvedenija jeste pri~a Netibor, koja pretekst crpi iz staroslovenske mitologije i istorije. U woj se sredstvima lirskog paralalizma, muzikalno{}u, inverzijom, obiqem likova koji, poput dramskih junaka, repliciraju sedobradom Netiboru, predstavqa te`wa starog Skita za afirmacijom muzike i pozitivne energije. U ovoj podnslovom odre|enoj „balkanskoj pri~i“, koja se mo`e ~itati i kao parabola, Netibor rezignirano tra`i slu{aoce pesme i peva~e. On vidi sebe kao „tuma233

~a izme|u qudi i svega {to nisu qudi“. Tako pri~a dobija mogu}nost ~itawa u vi{e smerova: u ekolo{kom kqu~u (slika ~oveka koji je potpuno udaqen od prirode, naru{ava je, ~ak uni{tava, kroz uni{tavawe drvenog instrumenta), satiri~nom (Skiti predstavqaju Srbe), ~ak i parodijskom (Netibor zapravo kritikuje srpsku kwi`evnost, vazda preozbiqnu33). Ona istovremeno demonstrira i sukob starog i novog, urbanizovanog i ruralnog, plemenskog i izolovanog, pasivnog i agresivnog, ali i degradiranog toposa izuzetnog pojedinca, koji na kraju ne dobija o~ekivanu satisfakciju.

Kao jedan od mogu}nih razloga relativne receptivne skrajnutosti zbirke Pri~e koje su izgubile ravnote`u, pored toga {to, prema wegovom mi{qewu, one nisu „visok kreativni rezultat“,34 Mihajlo Panti} navodi slede}u ~iwenicu: „Da je, eventualno, napisao jo{ neko ‘~isto’ fikcijsko prozno delo, kritika bi se, tragaju}i za poeti~kim inicijacijama, sigurno vratila i toj kwizi“.35 Ako se i slo`imo s razlozima anemi~ne kwi`evnoistorijske podr{ke (s izuzetkom G. Te{i}a, R. Vu~kovi}a, B. Stojanovi} Pantovi}, M. Nedi}a, M. Panti}a, P. Petrovi}a i dr.), kao i sa stavom da kvalitativno ne}e u prozi vi{e dosti}i vrhunce Netibora i drugih pri~a, moramo, me|utim, konstatovati da je Pri~e koje su izgubile ravnote`u nisu bile slepo crevo Vinaverovog proznog opusa, te da je prava poeti~ka, radikalizovana posledica poreme}ene ravnote`e, decentriranosti, alogi~nosti i aleatornosti, delo zrelog avangardizma, u isti mah kosmogonijsko-fantasti~kog diskursa, `anrovski hibridna kwiga @enidba Vrapca Podunavca (1926), u kojoj je Vinaverov poeti~ki, dadaisti~ko-nadrealisti~ki radikalizam pomerio sve granice, koja je, prema R. Vu~kovi}u „fantastika automatizovanog i autonomnog jezika koji se kreira kao oslobo|ena humoristi~koparodijska igra u smislu povezivawa razli~itih vrednosti, domi{qawa ili pak umetni~ke razgradwe jezika u 234

sistemu slobodnih i neograni~enih rima u prozi i stihu“.36 Zbirka Pri~e koje su izgubile ravnote`u je, kako toposom izuzetnog pojedinca, novog ~oveka, suprotstavqenog zajednici, masi, ruqi, svetini, tako i wegovom degradacijom bilo usled prevelikih otklona izme|u wegove misije i „pu~ine“ koja je ne prepoznaje, bilo usled wegove sopstvene neverice i samouru{avawa, nagovestila daqe prevrednovateqske tokove proze Stanislava Vinavera, koji su se, kao {to smo videli na po~etku, ra~vali u vi{e pravaca: ka produbqivawu disperzije narativnog toka, ka parodijsko-osporavateqskom karakteru, ka destabilizaciji rodnih matrica (~esto samo naizgled stabilnih) subjekata, u pravcu sve eksplicitnijeg isticawa nepouzdanosti naratora, ali i wegove sve smelije kritike jezi~kih, kwi`evnih, napose i dru{tveno-ideolo{kih fenomena, kojima je Vinaver – taj enfant terrible srpske avangarde, svih wenih „izama“ koje je sintetisao, promovisao, ali i odbacivao s lako}om razma`enog i erudite – trajno remetio ravnote`u.

1 O problemu terminolo{kog odre|ewa modernizma i avanagarde obja{wewe videti u: Gojko Te{i}, Srpska kwi`evna avangarda (1902–1934): Kwi`evnoistorijski kontekst, Slu`beni glasnik – Institut za kwi`evnost i umetnost, Beograd, 2009, posebno poglavqe: „Srpska avangarda: teorijski i kwi`evnoistorijski kontekst“, str. 15–41; Bojana Stojanovi} Pantovi}, „Problemi periodizacije srpske kwi`evnosti u poredbenoj vizuri (2), u: Rasponi modernizma, Uporedna ~itawa srpske kwi`evnosti, Akademska kwiga, Novi Sad, 2011, str. 20–37.

2 Videti: Milica Seqa~ki Mirkovi}, Parodije Stanislava Vinavera kao kriti~ki govor, Slu`beni glasnik, Beograd, 2009. Posebno je indikativno poglavqe „Vinaverove kwi`evne simpatije i naklonosti – afirmativna parodijska kritika“, str. 115–134.

3 To se vidi i iz spiska autora koje je preveo. Samo neki od wih su: J. V. Gete, L. Kerol, L. Stern, F. Rable, F. Vijon J. Ha{ek i dr. Op{irnije videti u: Sava Babi}, „Biblioteka Prevodi Stanislava Vinavera“, u: Gojko Te{i} (ur.), Kwi`evno delo Stanislava Vinavera, zbornik radova, Institut za kwi`evnost i umetnost, Beograd, Brani~evo, Po`arevac, 1990, str. 373–377.

235

4 Radovan Vu~kovi}, „Vinaverova fantasti~na pri~a“, u: Gojko Te{i} (ur.), Kwi`evno delo Stanislava Vinavera, nav.d., str. 229; videti tako|e i: R. Vu~kovi}, Srpska avangardna proza, Otkrovewe, Beograd, 2000.

5 Naslov je, hotimi~na ili nehoti~na, replika Sterijinom Romanu bez romana. Koliko je `anrovski otklon od klasi~ne romaneskne strukture u Sterije bio uzor avangradnom romanu videti u: Predrag Petrovi}, Avagardni roman bez romana, Institut za kwi`evnost i umetnost, Beograd, 2009.

6 Bojana Stojanovi} Pantovi}, Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad, 1998, str. 93.

7 Gojko Te{i}, Srpska kwi`evna avangarda 1902 – 1934..., nav. d., str. 312.

8 Marko Nedi}, „Narativna proza Stanislava Vinavera“, u: Gojko Te{i} (ur.), Kwi`evno delo Stanislava Vinavera, nav.d., str. 257.

9 Stanislav Vinaver, Pri~e koje su izgubile ravnote`u, Izdawe B. Cvijanovi}a, Beograd, 1913, str. 1.

10 Videti: Jelka Re|ep, Stare srpske biografije, poetika `anra, Prometej, Novi Sad, 2008.

11 S. Vinaver, nav.d., str. 7-8.

12 Kristina Stevanovi}, „Vinaverov prozni model – ukidawe ravnote`e i konstrukcija teksta“, u: Osvajawe modernog, kratka proza Rastka Petrovi}a i `anrovsko raslojavawe srpske avangarde, Akademska kwiga, Novi Sad, 2011, str. 55.

13 Videti: Gojko Te{i}, „Trajko ]iri}, rodona~elnik srpske avangarde“, u: Iz kwi`evnosti, Institut za kwi`evnost i umetnost, Beoograd, 1997, str. 451–461; Isti, „Parodi~ko-kriti~ko-dijalo{koteorijski spisi Trajka ]iri}a ili Stanislava Vinavera u ‘[tampi’ i ‘Pijemontu’ 1911–1913, u: Tradicionalno i moderno u srpskoj periodici 1895–1914, Institut za kwi`evnost i umetnost, Beograd – Novi Sad, 1992, str. 202–242; Isti, Prkosi i zanosi Stanislava Vinavera, Prosveta, Beograd, 1998.

14 O Vinku Lozi}u videti u: Dragana Beleslijin, Sterijine parodije – isku{ewa (post)modernog ~itawa, Slu`beni glasnik, Beograd, 2009.

15 S. Vinaver, nav.d., 67.

16 Isto, str. 1.

17 Isto, str. 68.

18 Videti: Bojana Stojanovi} Pantovi}, „Sukob umetnika i dru{tva kao osnovica ekspresionisti~ke drame“, u: Linija dodira, De~je novine, Gorwi Milanovac, 1994, str. 231.

236

19 Isto, str. 231.

20 Srdan Bogosavqevi}, Pogovor, u: Antologija ekspresionisti~ke pripovetke, Svetovi, Novi Sad, str. 246.

21 Stanislav Vinaver, „Wego{ i zli vol{ebnici“, u: Gromobran svemira, Sveslovenska kwi`arnica, Beograd, 1921, str. 76.

22 Isto, str. 22.

23 S. Vinaver, nav. d., 51.

24 Isto, str. 51.

25 Videti: Zorica \ergovi} Joksimovi}, Utopija – alternativna istorija, Geopoetika, Beograd, 2009; posebno deo o antiutopiji/distopiji.

26 S. Vinaver, nav.d., str.15.

27 Isto, 20.

28 Isto, 22.

29 Isto, 24.

30 U pri~i In Aeternum naro~ito je potencirana figura mu{karcagospodara, vladara, kako se i imenuje dragi koji se o~ekuje.

31 Isto, 40.

32 Isto, 38.

33 Kako isti~e Predrag Petrovi}, na kraju pri~e, „preokret uzvi{enog u nisko dovodi do gubitka ravnote`e, do ekspresionisti~ke disharmonije u poretku sveta i poretku pri~e.“ Videti: Predrag Petrovi}, „Vinaverova umetnost kratke pri~e“, Beogradski kwi`evni ~asopis, 2007, 8 (jesen), str. 133; vredan pa`we je i tekst „Vi{eglasni Vinaver“ istog autora, objavqen u Zborniku Matice srpske za kwi`evnost i jezik, 2008, 56/1, str. 145–153.

34 „Premda }e se, docnije, u Gromobranu svemira (1921) i putopisima vratiti pripovednoj prozi (u {irem, nefikcionalnom zna~ewu tog pojma), Vinaver vi{e nikada ne}e biti pripoveda~ fikcije kakav je bio u Pri~ama koje su izgubile ravnote`u“.

35Mihajlo Panti} „Stanislava Vinavera Pri~e koje su izgubile ravnote`u“, u: Modernisti~ko pripovedawe. Srpska i hrvatska pripovetka i novela 1918–1930, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999, str. 96.

36 Isto, str. 97.

37 R. Vu~kovi}, Vinaverova fantasti~na pri~a, nav.d., str. 250; Isti, Srpska avangardna proza, nav.d., str. 161.

237

238

O piscima: Simo Matavuq ([ibenik, 1852. – Beograd, 1908) Beogradske pri~e, Beograd 1902.

Borisav Stankovi} (Vrawe, 1876. – Beograd, 1927) Iz starog jevan|eqa, Beograd, 1899.

Bo`ji qudi, Novi Sad, 1902.

Stari dani, Beograd, 1902.

Isidora Sekuli} (Mo{orin, 1877. – Beograd, 1958) Saputnici (1913) Kronika palana~kog grobqa (1940) Petar Ko~i} (Stri~i}i 1877. – Beograd, 1916) S planine i ispod planine (1902) Jauci sa Zmijawa (1910) Danica Markovi} (^a~ak 1879. – Beograd 1932) Kupa~ica i zmija (2003) Milica Jankovi} (Po`arevac, 1881. Ni{ka Bawa, 1939) Ispovesti (1913) @uta porodica i druge pri~e (1935) Dragi{a Vasi} (G. Milanovac, 1885 – Bawa Luka, 1945) Utopqena kandila (1922) Vitlo i druge pri~e (1924) Pripovetke (1929) Veqko M. Mili}evi} (^agli} 1886. – Beograd 1929) Pripovetke, Beograd, 1939.

Stanislav Vinaver (Šabac, 1891. – Ni{ka Bawa, 1955) Pri~e koje su izgubile ravnote`u (1913.)

239

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm.

Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860

240