Časopis Priča broj 18

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, mart 2012, godina VI, broj 18 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za Izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} Dizajn Dragan Coha ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Gorapres“ – Beograd Korice Milka Vujovi} Na naslovnoj strani: Trenutak, 53x42 cm, uqe na platnu, 2011.

Na pole|ini: Moja prijateqica, 35 x 25 cm, uqe na platnu, 2011.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Srpska pri~a XX veka (Druga sveska)

Beograd, mart 2012, godina VI, broj 18

[tampawe ovog broja pomoglo je Ministarstvo kulture Srbije

Sadr`aj

Ivo Andri} Popodne Ivo Andri} Pri~a iz Japana Ivo Andri} Knez sa tu`nim o~ima Ivo Andri} Djeca Ivo Andri} @ena od slonove kosti Ivo Andri} Pobednik Mihajlo Panti} Uz rane pri~e Ive Andri}a Mileta Jak{i} Ah, Matilda!

Milica Tomovi} Pripoveda~ Mileta Jak{i} Petar Ko~i} Jablan Petar Ko~i} Kroz me}avu Aleksandra Grubor Tu se skrivao Petar Ko~i} Ne|o Jo{i} Toke i ilike Veqko Petrovi} Moloh Mladen Veskovi} Zemqa kao nezasiti paganski bog Sibe Mili~i} Zidawe hrama Nenad Ivanovi} Uz Zidawe hrama S. Mili~i}a Leposava Miju{kovi} Utisci `ivota Slavica Garowa Radovanac Leposava Miju{kovi} – za~etnica srpske moderne Bo`idar Kova~evi} Uznesewe Bo`idar Kova~evi} Najve}i sevap Stani{a Vojinovi} Dva vida pripovedawa

7 11 13 17 20 25 28 33 62 67 72 85 87 91 139 143 189 192

O piscima

239

204 217 229 235

5

Ivo Andri}

RANE PRI^E

POPODNE

Ne}e biti mawe dosadno ako napi{em da je dosadno i velika smisla ne vidim u ovom, ali oko mene je tako pusto i prazno da je nu`no da na~inim bezutje{nu konstataciju, samo konstataciju: da sam bio i `ivio i da mi je bilo neizmjerno dosadno.

Otkako znam za se meni je bilo dosadno. Po danu mi je bilo dosadno, jer mi nisu dali u postequ, a po no}i, jer nisam mogao spavati. Kad me nije bolila glava, bolio me je zub, a kad me nije ni jedno ni drugo bolilo, bio sam pitan iz matematike.

Grad u kome sam se rodio i u kome i danas `ivim prijestolnica je dosade. Tu se poznaju svi qudi u glavu; zna se koliko ko ima plombiranih zuba i ~ija `ena boji kosu, zna se koliko je kome godina i kako kome ide posao i ko je dus-taban. – Jo{ od dadiqinih pri~a, iz djetiwstva nisam ~uo ni{ta {to bi mi bilo posve novo. Hladno mi je od samo}e. Izgleda da se je i mojoj dosadi dosadilo u mom dru{tvu i da me napustila i ona, pa sam sâm – da mi se nebo smiluje. Te`ak sam od svoje dvadeset i ~etiri puste godine, siv sam, pra{an, kao u qetno popodne, kad pada umor i pra{ina na obu}u i i}i se ne mili, da bi se najra|e izulo i leglo kraj druma i prekrstilo ruke u o~ekivawu – ni~ega i gledalo u nebo. Veliko. Prazno. Stakleno. Beznadno.

Gospode Bo`e, iznad svih oblaka, po{aqi mi o{tar miris otrovnih bilina i sumpora i vulkana, rezak glas no}nih zvijeri i potresa i grmqavina, nepodnosiv sjaj 7

muwa i sun~eva koluta i morske plo~e, ocat i `u~ i ma koju medicinu, ali me ne zasipaj pepelom mojih popodneva, nego daj smisao i qepotu danima mojim, jer ginem pod tvojim ravnodu{nim nebom i isko~ih iz svoje izve{tale ko`e od neuni{tive i posve}ene gluposti svojih sugra|ana.

Koturovi}u, miropomazani~e dosade, najpametniji ~ovje~e u na{em gradu. Vi la`ete kao poluslu`bene novine i dosadan ste kao antiakloholisti~ka bro{ura.

Govorite mnogo i pametno. Teglite mog kera za u{i i ma{ete mi prstima kwige. Govorite superiorno. Za{to ste tako siv? I za{to Vam je glas pun bora?

Ah, Koturovi}u, dosadan ste: kao popodne, kao mensa, kao ~ajanka, kao gramofon, kao profesor ste! – Pa to {to Vi sada govorite dolazi mi kao nekud poznato, fonografe, moj; ah da, to sam ja Vama pri~ao neki dan!

Koliko sam Vas puta samo izjurio i vi se uvijek brzo povratite! Va{a blizina izaziva u meni zle instinkte: uvrede ~asti, tjelesne ozlede, zlobne o{tete tu|eg vlasni{tva, nasiqa, drugog, tre}eg i po{qedweg slu~aja.

Kidajte! gledajte kako se igraju kom{inska djeca, ma`ite se sapunicom pa se brijte ili igrajte se svojim savremenicima nogometa, ali – kidajte!

Zijeva mi svaka pora od dosade.

Moji dani su kao karikature kod kojih je veliki trup na kratkim nogama. Moje popodne je dugo, bez kraja. Ujediweno s ve~erom ono ~ini komi~ni trup moga dana. Ono se ledi i smrkava i izgleda kao da nikad ne}e pro}i.

Zaludu je pogledati na ~asovnik, zaludu je {etati sobom ili ~itati; dan le`i! – zove se utorak ili srijeda – i zadaje bol u lubawi i ostavqa umor na licu. Nevjerovatno je koliko se prepati svako popodne kad se ni{ta ne dogodi.

Jedan sat. U kavani. Umor od mnogog `vakawa daje licima tu`an izgled. Atmosfera je zagu{qiva i nezdrava. Po~iwe varewe, ubrzano kavom i cigarama.

Usta koja dr`e cigaru izgledaju ru`no i odvratno; qu8

di bi trebali da se sakriju kad pu{e. Iza ru~ka se o `ivotu ne misli ni dobro ni zlo i najradije se sjedi na somotu. Sokovi i vrijewe. Gra|ani dah}u i {tuca im se.

Dva. Popodne slazi nad grad. Ku}e dobivaju pospana lica. Zastori se spu{taju. Nezadovoqnici se klate po trotoaru. O~ajnici sjede, s rukama u xepovima, na bulevarskim klupama.

Neumoqivo, sijedo popodne se doti~e sva~ijeg tjemena.

Tri sata. Kod ku}e. Neko udara u klavir i ~ini pakost cijelom susjedstvu. Kao zuboboqa, kao mrski poznanici stoji dan i u mozgu je popodne kao pro~itana kwiga. Sa`alno me gledaju prozori moga susjeda s protivne strane, prazni prozori s bijelim zavjesama i melanholi~nim maminim fuksijama. Znam svoj `ivot kao ru`nu pri~u. ^etiri. Ku}e su se snu`dile nad svojim sjenama, vjetra nema i ki{a ne}e da ih umije. Izludelim staklima sijevaju prozori. Idem niz ulicu i stradam od banalnosti natpisa. Jau~e tramvaj. Za staklom kavanskih prozora ~ile neurastenici, glava naslowena na nemo}noj ruci, `eqne o~i piju {iroku ulicu, gledaju}i s mlakom stra{}u djevoj~ice ispod ~etrnaest godina i wine fino modelovane noge koje {titi zakon. Djeca idu iz {kole. Djevoj~ice se dr`e za ruke; dje~aci se smiju. Dje~iji glasovi dolaze kao so~no vo}e.

Pet. Doba kad je bolesnicima gore. Sat je stao. Umorilo ga popodne, siva pra{ina je zasula wegove marqive kota~e. Sve su stvari umorne. Sto izgleda kao da }e sad pokleknuti na sve ~etiri noge pod nevidqivim teretom. Tintarnica sahne. Artije `ute. Kwige, ~vrsto sklopqene, smje{kaju se umorno zlatnim naslovima.

Ne zna se koja su doba. Smrklo se je. Boli me ~udni ~as izme|u dana i no}i. Misao o du{i danima `ivqewa: neizbje`iva predstava pognute, uboge `ene koja sjedi kraj male lampe i {ije kroz suze. Ja sam pustiwa u pustiwi. Vrijeme je zagonetka. Dan je vje~nost.

9

Sve je mra~nije. Stvari mijewaju lica. Mu~ewe uzima novu formu; dosada se obla~i u crno. Nema mi spasa.

Tamu pocijepa zvono, kao da zapjeva{e an|eli. Ah, zvono, kao smijeh i dobra vijest, uskrsno zvono nade u blizinu bi}a i toplinu `ive rije~i, svjedoxba o egzistenciji.

Ko si, dobri? Listono{a? Tetka iz provincije? ^inovnik vodovoda? Ne. – Oh, Vi ste to Koturovi}u, moj dragi, jedini prijatequ! Odmah, odmah }u upaliti svjetlo!

(1914)

10

Ivo Andri}

PRI^A IZ JAPANA

Za vlade carice Au-Ung bio je me|u osu|enom Tristo pedesetoricom urotnika prognan i pjesnik Mori Ipo. Tri godine je pro`ivio na najmawem od Sedam Otoka, u ku}ici od rogoza. A kad je carica oboqela i wena mo} stala sve vi{e da opada, wemu je uspjelo, kao i ve}ini od Tristo pedesetorice, da se povrati u glavni grad Jedo. Stanovao je nakraj grada u jednom krilu neke sve}eni~ke zgrade.

Gra|ani, siti krvavog gospodstva lude i okrutne carice, zavoqeli su pjesnika, a ve} oni od Tristo pedesetorice bijahu mu nerazdru`ivi drugovi. Od ruke do ruke su i{li wegovi kratki stihovi o juna{tvu i smrti, a wegov dobri smije{ak bio je u wihovim raspravama kao rije~ koja odlu~uje.

Tada se dogodi da od otrova sveop}e mr`we umrije carica preko svakog o~ekivawa naglo. Weni se nevaqali dvorani razbjego{e, a ona je le`ala naduvena i grdna u pustom dvoru i nije bilo nikog ko bi je sahranio.

Brzo se sakupi{e Tristo pedesetorica urotnika i preuze{e vlast. Podijeli{e izme|u se ~inove i ~asti i stado{e da vladaju jedinstvenim carstvom na Sedam Otoka.

Kad je u dvoru nekadawe carice bilo prvo sve~ano vije}e, prebroja{e se Tristo pedesetorica i vidje{e da jednoga nema, a kad se pro~ita spisak svih zavjerenika, vidje se da nema pjesnika Mori Ipo. Ne htjedo{e da vije}aju bez wegova glasa nego odmah posla{e roba sa dvokolicom po wega. U neko doba se vrati rob sa praznim kolima; re~eno mu je da je Mori Ipo otputovao i 11

da je za vije}e Tristo pedesetorice ostavio pismenu poruku. Najstariji u vije}u primi savijenu hartiju i predade je na~elniku dr`avnih u~ewaka a ovaj je stade naglas da ~ita: „Mori Ipo pozdravqa, na rastanku, drugove svoje, zavjerenike!

Blagodarim vam, drugovi moji, na zajedni~koj patwi i vjeri i pobjedi i molim vas da mi oprostite {to ne mogu da s vama dijelim i vlast kao {to sam dijelio borbu. Ali pjesnici su – protivno od drugih qudi – vjerni samo u nevoqi, a napu{taju one kojima je dobro. Mi, pjesnici, smo za borbu ro|eni; strasni smo lovci, ali od plijena ne jedemo. Tanka je i nevidqiva pregrada {to me dijeli od vas, ali zar nije o{trica ma~a tanka pa ipak je smrtonosna; bez {tete po svoju du{u ne bih mogao preko we do vas, jer mi podnosimo sve osim vlasti.

Zato vas ostavqam, drugovi zavjerenici, i idem da potra`im ima li gdjegod koja misao koja nije ostvarena i koja te`wa {to nije izvojevana. A vi vladajte razborito i sre}no, ali do|e li ikad na na{e carstvo od Sedam Otoka kakva bijeda i isku{ewe i bude potrebna borba i utjeha u borbi, potra`ite me molim vas.“ Tu je predsjednik vije}a, koji je bio malo nagluh, ~itawe prekinuo i stara~kom nestrpqivo{}u, s negodovawem u glasu rekao: – Kakva bijeda mo`e zadesiti carevinu za pravednog i slobodoumnog vladawa Tristo pedesetorice!?

Svi vije}nici kimnu{e glavama; stariji se osmjehnu{e prezrivo i sa`alno: Kakva bijeda?! ^itawe se ne nastavi nego zapo~e vije}awe o zakonu za uvoz i carinu.

Samo na~elnik dr`avnih u~ewaka pro~ita do kraja pjesnikovu poruku, ali u sebi, i onda je smota i pohrani u arhivu nekadawe carice.

(1919)

12

Ivo Andri}

KNEZ SA TU@NIM O^IMA

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pri~am) koji je imao tu`ne o~i i malu kne`evinu.

Wegova zemqa bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj {etwi, uvijek pre{ao granice svoje zemqe i u{ao u susjedsku. Tolika je eto bila wegova kne`evina, mawa nego jedna dobra {etwa. A o~i je imao zaista tu`ne. Lepe, tamne, osen~ane dugim trepavkama, a beloo~nica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekti~avih devojaka iz provincije. @ene su govorile da te o~i „govore“, a mu{karci su }utali. („Tebi sve govori!“ rekao je rastreseno i mrzovoqasto jedan nov~ar svojoj `eni.)

Ali knez nije mnogo mario za `ene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemqi i dawu i no}u mislio kako da je usre}i. Kako je kne`evina bila odve} malena za kakva ve}a preduze}a i planove, on je gradio mosti}e od trske i male mlinove, koji ne mogu mqeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okre}u bezbrojni vitlovi razbijaju}i vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadr`ao neobi~nu formu ~una ili mnogokutnika, koju mu je on odredio.

Nasred kne`evine bilo je jedno stablo, ina~e kru{ka divqaka, to je bilo najve}e stablo u zemqi i s wega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdr`avali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj kne`evini pod imenom „Najsla|e Vo}e“. ^esto su ~ak iz najdaqih zemaqa dolazili putnici da se poklone knezu tu`nih o~iju; on bi ih primao, gledao, trep}u}i i u zabuni {ta da im re~e, a oni su odla13

zili o~arani dubinom wegova pogleda i dubokim zna~ewem wegove {utwe.

I dogodi se jednom da je kne`ev pogled pao na jednu `enu kao sjena u kojoj se ona razboqe.

To je bila plava i mlada `ena jednog slikara, koji je `ivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio ~ovjek onizak i sna`an, a veseo i pun neke nutarwe vatre u `ivotu i radu. Nenavikla na la` i pretvarawe, ona po|e sva blijeda do slikara i re~e mu s onim bolnim mirom koji razoru`ava i kojim govore `ene kad istinski qube: – Vidila sam kneza. Ne mogu ti duqe biti `ena. Ja moram da idem wemu, da mu slu`im svojim tijelom, i svojom du{om, koliko to jedna `ena mo`e. Do{la sam da ti to ka`em. ^ini s mene {to ho}e{.

Stajala je pred wim opu{tenih ruku, sva obasjana nesre}om, kojoj se ne mo`e uma}i. A niski slikar, ~ovjek velike du{e, okrenu lice od we i ~eka{e tako sve dok nije oti{la.

Od kad su zapisane prve pri~e ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih qubavnika koji su se qep{e rastali pred zlom, koje mo`e svakog da zadesi.

Ona po|e knezu. Kad je stala pred wega, premiru}i od wegova pogleda, nije vidjela ni{ta do wegovih o~iju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu slu`i.

Pro|e dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se `ena ne mo`e zadovoqiti pogledom. U na{im kwigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih `ena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani do|o{e, nakon mnogo ~ekawa, slikarevoj `eni i kne`evoj qubovci. Najednom se sva `ena promijeni. Zaigra{e joj mi{i}i, ra{iri{e se o~i i nabreko{e usne. Ona priti{te rukom qubi~ast atlas na grudima. A pogled joj stra{an, stra{an za ~itav pedaq iznad kne`eve glave. Govorila je knezu vi{e vrelim dahom nego nejasnim rije~ima. On je gledao u wu svojim pogledom od ro|ewa, a ona zastade pred dubokom {ut14

wom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne mo`e, i tada po prvi put vidje wegovu malu lubawu, uska ple}a i nikakve noge. @ena pade pred saznawem nove i posledwe nesre}e, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj se tijelo savi u pla~. Knez ode, {utqiv i vas u pogledu.

Dani idu, a bol ne}e da pro|e. To je stra{nije od prebijene `ivotiwe i posje~ena stabla. Snovi i pomama svih mi{i}a, a krv staje ~as u glavi, ~as u srcu. Jedna ruka je kod slikara, a druga kod kneza, pa je razapiwu da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se di`e sa svog loga `ena, prevarena i o~ajna, pomisli jo{ jednom na slikara, koji radi kraj prozora u o{trom i finom mirisu bojâ i na wegove ruke jake i svje`e oprane poslije rada, pomisli na svoju sre}u od nekad i na nesre}u od sada pa do vijeka – i izi|e na trg gdje je u sjeni „Najsla|e Vo}ke“ sjedio knez, okru`en svojim podanicima i udivqenim posjetnicima izdaleka. Oni su, uvijek u sjeni wegova pogleda, slavili kneza, ure|ewe wegove dr`ave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se za~udi{e da u to doba i na neprili~nu mjestu pristupa `ena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u wu o~ima koje o~aravaju i zaustavqaju, ali ona, `ena nesre}na i mu~ena najve}im bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred wim, nego raskinu `eqnom rukom ~ar wegova pogleda kao pau~inu, i prije nego je tko mogao sprije~iti – stra{no je re}i! – pqunu mu glasno i `estoko u o~i.

– Pfu! Zatim se kao olak{ana okrenu. Jedan ~as zaprepa{tene {utwe, a onda je razneso{e na ma~eve.

Ali knez je oslijepio.

Posledwe {to je vidio bile su wene usne vla`ne i crvene.

Bez o~iju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mr`wa i odvratnost, {to je {irio oko sebe. Ona je bila jednaka wegovoj nekadawoj mo}i. U ci15

jeloj zemqi nije se moglo na}i ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao {tapom po svijetu, gladan i bos.

I za~udo: ni kwige, u kojima je najpre zapisan ovaj doga|aj, ne nalaze samilosne rije~i za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladi}ima, zavr{uju rije~ima: „... jer je pquva~ka ovake `ene dovoqna da otruje cijelu vojsku najve}eg cara, a kamoli ne jednog ~ovjeka“.

(1920)

16

Ivo Andri}

DJECA

Aprila mjeseca godine 1917. kad je dr`ava dijelila svakoj ku}i kilo kukuruzna bra{na na tjedan i kad su qudi pojeli svaku travku od kukuruza i sr` od zovike i javorovu koru, dok im nisu noge pooticale i dok nisu redom po~eli umirati, toga aprila mjeseca izmiqela su na ulice bezbrojna djeca.

Ne znam kako je bilo te godine s pticama i qiqanima, ali tu djecu je Bog o~ito zaboravio. Djece je bilo po cijelom gradu, po mostovima, oko du}ana, po jarcima ukraj puta, oko kasarna.

Uz gradsku djecu pridolazila su nova sa sela iz okolice. Svakim danom ih je bivalo vi{e. Mnoga se nisu vi{e ni vra}ala na selo, gdje je pored gladi bio i tifus, nego su ostajala u gradu i klatila se dawu i no}u.

Na putevima koji vode u grad stajale su cio dan patrole i vra}ale ih u sela, ali oni su zaobilazili stranputicom, gazili potoke i slazili preko uzoranih, vla`nih wiva i stizali u grad onako pocijepani, s korom crvene ilova~e na bosim nogama i gladom u lakomim o~ima. @andarmi su ih tukli i gonili ali ih hapsili nisu, jer ih ne bi mogli hraniti.

Na izmr{alom tijelu i tankim nogama izgledale su wihove glave stra{ivo velike i o~i su im postajale stara~ki tupe a lica mala, sme`urana i li{ajiva kao pipuni koji zimi venu na rafovima.

Gradi} je vrvio od djece. Ona su gazila po potoku koji je prolazio ispred vojni~ke klaonice i lovila komadi}e crijeva i droba, {to su ih bacali u vodu; ona su po17

brala ko{tice od suhih {qiva, tukla ih na kaldrmi i jela gorku jezgru iz wih, ona su na |ubri{tu iza oficirskih kuhiwa hvatala izba~ene prazne kutije od konzerva, ispirala ih vru}om vodom i to pila; ona su, da zavaraju glad, `vakala sr~iku od zove tako dugo dok im krv nije potekla iza zuba; ona su ku{ala list od jagor~evine i hqeb od paprati; ona su se no}u zavla~ila u tek obra|ene vrtove i prstima iskopavala ju~e posijan krumpir iz mekih lijeha; ona su prosila, krala, otimala, ali sve to nije bilo dosta da se nahrani i ostane na `ivotu.

Izgledalo je kao da u gradu gladuju samo djeca. Mu{karci su i onako rijetki, `ene su radile i }utale, ali djeca se nisu dala ni~im zavarati ni utje{iti nego su luwala po gradu cio dan, a mnoga su i spavala ispod dasaka od ku}a poru{enih u preklawskim borbama. U uskoj ulici pred aprovizacijom le`i po cio dan, kao snopqe, toliko djece da u prolazu morate gledati da im ne stanete na noge; uzalud ih policija goni, ona se uvijek ponovno vra}aju i lije`u uz magazin i vrebaju.

Umirali su i stariji, ali ponajvi{e djeca. Svaki dan bi poneko izostalo od skitawa; le`alo bi pred Velikim hanom ili na plo~ama kraj mosta, nateklih podo~waka, i zurilo u kaldrmu preda se, bez glasa i pokreta. Onda bi1) noge; uzalud ih policija goni, ona se uvijek ponovno vratili2) u kojoj mahali.

Otpaci jednog velikog evropskog restorana mogli su spasiti tu djecu, ali hrana je bila te godine nejednako razdijeqena po svijetu i pomo}i nije bilo; umiralo se, prvo djeca pa stariji.

Onima, koji su pre`ivjeli, i{~ezao je – sve se zaboravqa i sve prolazi! – odurni okus paprati i memqiva bra{na davno iz usta, ali tu djecu je te{ko zaboraviti ko ih je samo jednom vidio kako ~u~e u drowcima od doma}eg sukna i vojni~kog odijela i kako `va~u prijesnu 18

djetelinu a u uglovima s obje strane usta im se cijedi zelena pquva~ka! I stra{na je pomisao da }e mo`da jednom ta djeca biti sablasni svjedoci na nekom stra{nom sudu, gdje }e se boqe gledati i pravednije suditi nego u aprilu godine 1917.

(1920)

1) U prvom izdawu Nemira o~igledno je izostao deo teksta koji se nije mogao rekonstruisati.

2) Isto.

19

Ivo Andri}

@ENA OD SLONOVE KOSTI Ovo mi je pri~ao moj prijateq: Kupio sam je u Kineza koji je bio bezobrazno ponizan i kliktao kao ptica. Se}am se dobro, mrak je padao.

Ra~unao sam upravo da je danas nastao sedmi mesec otkako `ivim u tom zagu{qivom gradu, sam i nezadovoqan, i hitao sam ku}i da {to pre odem sa ulice, na kojoj se, u jesewoj magli, stalno vra}a misao: da }e od svih ovih qudi jednom biti kosturi. A bezbrojan svet talasa i {umi, i usporuje mi hod.

Tako sam i{ao svako ve~e, nezadovoqan kao mladi qudi koji rano ku}i idu. Ali to ve~e kao da sam bio veseliji, kao da sam mawe osamqen. U desnom xepu nosio sam `enu od slonove kosti.

Kad sam do{ao ku}i, vatra se bila ugasila; soba zaudara ugqenom. Uzalud sam zvonio i dozivao poslugu.

Jedno ve~e, kad sve vre|a i ni{ta nije na svom mestu.

Pomoranxe su bez soka. Devojka je zaboravila da nalije vode. Tada se setih `ene u xepu. Izvadih je i postavih pod lampu na sto. Senke se lepo rasporedi{e. Ble{tala su joj ramena i jagodice. Izgledalo je kao da se sme{i. Ona je bila rezana ve{to, kao svi oni bogovi, zmajevi i majmuni {to ih prodaju Kinezi. Kao da me pro|e ~amotiwa i r|avo raspolo`ewe. ^itaju}i, u posteqi, ja sam s ~asa na ~as pogledao na wu kako stoji, malena a svetla i skladna stvar, u krugu svetlosti ispod lampe. ^itao sam dugo, dok mi kwiga ne ote`a i redovi se ne izlomi{e i pome{a{e. U~inilo mi se da sam ~uo kako je kwiga pala, pomislio sam da bi trebalo ugasiti svetlost, ali sam bio odve} umoran i sve mi se to u~ini te{ko i daleko. Uostalom, tada se desi ne{to {to je sasvim svratilo moju pa`wu.

20

Iz sive neke svetlosti rasla je mala `ena od slonove kosti i primicala se, sve ve}a i bli`a, dok kona~no ne sede na krevet kraj mene, sme{kaju}i se i bez pozdrava, kao da je do malopre tu bila pa samo na ~as oti{la i sad se opet vra}a.

Nisam se ni za~udio koliko bi trebalo. Samo se ispravih malko na jastucima. A `ena je, jednako se sme{kaju}i, govorila.

– Znala sam da mora tako da bude. Sve je su|eno. A i {ta bi bilo od vas bez mene?

Ja stadoh da se zbuwujem.

– Bo`e moj – govorila je `ena – koliko smo bili rastavqeni, i nikad re~i, a srce puno; ali za dugog ~ekawa ja sam uvek verovala i znala da }emo se sastati i da ste stvoreni vi za mene a ja za vas.

– Ali...

– Ne, ne govorite ni{ta; bili ste tvrda srca. Kako ste mogli tako dugo oklevati!

– Ali...

– Ali sad je sve dobro. Od sada je sve na{e zajedni~ko; `ivot i rad i smrt; sad, pa doveka!

– Ali! Ali `ena je padala sve vi{e u vatru.

– Da, odsad }emo zajedno `iveti, stvarati, patiti.

U zabuni i neprilici, koja je po~ela da prelazi u o~aj, ja gotovo viknuh ono na {to sam najmawe mislio.

– Ali, vi ste od kosti!

– [ta-a-a-a sam ja-a-a-a?!

I `ena se za{iqi i nakostre{i, da je sva li~ila na besnu scenu i skandal.

– Od ~ega sam ja-a-a-a?!

– Od slonove... ovaj, od...

Ona vrisnu kao rawena. Ja se jo{ vi{e podigoh, tako da sam napola sedeo. Posle prvog vriska jo{ je samo jecala.

– Ah, ah, kako vas je svet iskvario, kako ste otupeli!

Ah, vi ne mo`ete da shvatite qubav i dobrotu, vi ne mo`ete usre}iti nikog.

21

Ja sam klimao glavom u znak da je uistinu tako, ne bi li me ta nenadna napast ostavila, ali ona nije ni gledala u mene, nego je uzbu|eno nastavqala.

– Ali upravo zato vas ne mogu ostaviti; ja se moram `rtvovati i ostati kraj vas, jer vi ste tako r|avi, vi ste bolesni, ali ja }u vas negovati kao mati, kao sestra, ve~no...

Sad sam lepo video da tu nema spasa ni pomo}i. I obuze me takav u`as kakav sam dotad poznavao samo u retkim stra{nim snovima. Jer, ja sam znao kako smo nemo}ni prema qudskoj gluposti i sebi~nosti kad one uzmu na se dirqiv i uzvi{en oblik. Ipak se ispravih i odlu~ih da gonim tu bedu od sebe svim silama. Ali ona je govorila tako brzo i tako mnogo da nisam vi{e ni{ta razbirao; samo kad god bih ~uo kako se ponavqa re~ „ve~nost“ i „ostati ve~no“, preda mnom bi se otvorio siv ponor i ja bih svaki put pretrnuo od u`asa i ponovo zanemeo. ^ak sam pomi{qao da je gonim napoqe, ali su mi ruke i noge bile kao uzete. Jedva nekako do|oh do re~i.

Govorio sam kao ~ovek koji se bori za svoj `ivot. Rekao sam joj, sve isprekidano, da je od kosti, lutka, da sam je kupio za svoj po{teno zara|en novac, a ona mi sad zasela za vrat, narugao sam joj se da je sme{na, belosvetska, Kineskiwa. Kona~no sam vikao {to me grlo nosilo.

– Pa u moju ste ku}u banuli iz bela sveta i raspakovali svoja ose}awa! Na meni ste na{li dobra dela da ~inite! Sa mnom da delite tu va{u glupavu ve~nost i da mi poma`ete u poslu koji i ovako sam jedva svr{avam?!

Odmah se gubite! Napoqe!

Ne se}am se vi{e {ta sam joj sve kazao u tom strahu i sa posledwom misli ne bih li je kako uvredio i ne bi li tako oti{la. Ali ona je samo wihala sa`aqivo glavom, i nije se micala.

Nastojao sam da otpu`em s posteqe, ali najednom primetih kako `ena kraj mene po~e da se {iri. Sve sam 22

se vi{e primicao zidu, a kad me priti{te, ja po~eh da be`im. Ali `ena se sve vi{e {irila, dok ne izgubi svaki oblik i kao siv mlak dim ne ispuni sobu.

Be`ao sam po ku}i, ali dim je kona~no ispunio i ku}u i sve ulice, i kad sam se, izbezumqen od straha i zadihan od tr~awa, pribio uz neki stari zid na kraju grada, video sam kako se strahovitom brzinom, kao more i lava, {iri dim prema meni. Pritisnut i nemo}an, ja podigoh glavu put neba, ali nebo je bilo zastrto. Nada mnom kao i oko mene bili su samo gusti oblaci te{kog, zagu{qivog dima. Ve~nost.

Vide}i da nit mogu da se borim ni da be`im, zavikah iz glasa, posledwim o~ajnim snagama. I, gle, kao nekim ~udom, magla oko mene po~e da se razre|uje i ustupa, i ja kao kroz redak dim ugledah krug zelenkaste svetlosti. I probudih se.

Protrah o~i, jo{ u strahu i nedoumici. Srce mi je bilo pod samim grlom. Vazduh mi se ~inio te`ak i zagu{qiv. Bio sam vas u znoju. Digoh se. Ispod lampe, koju sam bio zaboravio da ugasim, stajala je mala `ena od slonove kosti. Na woj su lepo le`ale senke, i osvetqene plohe se sme{ile.

Jeza me podilazila i ruke su mi jo{ drhtale kad je uzeh. Otvorih prozor. ^inilo mi se da se ne}u re{iti more dok ne ~ujem kako }e zvu~no prsnuti u par~ad na granitnoj kaldrmi.

Bila je kasna gradska no}, bez zvezda i oblika, sa~iwena od same vla`ne tame i ti{ine koja zastra{uje.

Zamahnuh i bacih `enu svom snagom na ulicu, i zastadoh, oslu{kuju}i kako }e da padne i prsne. ^ekao sam, ali sam ~uo samo kako mi muklo bije srce, ~uo sam i svoj kratak, ~est i odmeren dah, ali nisam ~uo da pada na kamen i da se lomi `ena od slonove kosti. Trnci me pro|o{e ponovo. ^ekam, ali `ena ne pada. Kosa mi je na glavi kao led, i boli. Pogledah na mirnu lampu, pa na mra~nu ulicu. Kud je odletela? Da li to aveti nevidqivu igru vode? – To samo na~as pomislih, jer mi se odmah 23

povrati jasna, stara svest: da aveti nema, i da je sve {to nam se de{ava jedna jedina i velika stvarnost. Sav protrnuo, zatvorih prozor, sedoh pored lampe i sagnuh glavu pod mi{qu: da }u je, izvesno, jo{ negde sresti.

Veruj mi, i sad strepim od |avoqeg posla te no}i.

(1922)

24

Ivo Andri}

POBEDNIK

Odjednom se u wemu javi i buknu svest i sve pretvori u nepodnosiv bol i teret koji je pretio da smrvi.

Negde u dnu usplamtele svesti, on je znao da treba da ti crveni mlazovi prestanu i to krckawe tkiva i rskavica i ta ploha prese~ena vrata koja se neprestano otvara i produ`uje, a tek posle toga da dolazi glavni napor: on treba da uzme tu u`asnu glavu koja je vi{e stra{na nego te{ka, i treba da se digne i kora~a i poka`e s wom.

Ali kako da to u~ini kad ga je ve} u mislima umorilo i kad mu se svaki ~as mra~i svest i pada na o~i zaves od krvi, znoja i vrela daha. Ipak se sve obavilo – ko zna da li za dugo vremena ili kratak ~as? – on se digao i koraknuo, u ogwu i omaglici, ose}aju}i ne~ove~ansku kosu me|u prstima i te`inu odse~ene Golijatove glave uz levo koleno.

Nikad zemqa nije bila tako tvrda.

Najednom po~e da razabire jevrejski pokli~, prodiran i izbezumqen i te`ak tresak filistejskog oru`ja koje be`i. Iako mu se glava zanosila, on je ipak razumevao u sebi da su to pobednici koji kli~u i pobe|eni koji be`e. Ali {ta da ~ini i kuda da se dene on, sam, polunag, na humku izme|u vojska, s neopozivim delom koje ga je zavitlalo i iznelo ovde i preti da oslepi, izbezumi i satre, jer mu se tek po{to je u~iweno, objavilo u svoj veli~ini i strahoti. Dunu vetar s planine.

I opet ga ispuni svest o delu koje stoji neopozivo za wim i toliko je ve}e od wega da se ne mo`e podneti. Neka se mra~na i gorka studen prosu u wemu, ispuni ga svega i trgnu mu na nos i na o~i. ^ini mu se da se vidno smawu25

je i slabi. Vid se gubi i misao mra~i. Zato se oko wega sve tako dimi i kovitla i zato ga tako lako di`u i nose.

A u vojsci se pomalo smiruju prvi neartikulovani urlici, izdaju se naredbe, sre|uju se; sad ga nose s planom.

Sabiru se peva~i. Pojedini kli~u a sva vojska odgovara: – Da `ivi David, sin Jesejev!

– @ivi-o-o-o-o-o – Da `ivi budu}i vo|!

– @ivi-o-o-o-o-o Me{a se pesma sa pokli~ima.

A on se ni{e kao vo}ka na grani i nit mo`e da se ispravi od bola i slabosti nit mo`e da padne od ruku i {titova koji su pod wim.

Sawao je dosta puta stra{no i ru`no, pa bi se ustra{en budio a ono ni{ta nije istina nego je praznik, a napoqu jutro i `agor ~eqadi i ptica. Ali ovo je bu|ewe a ne san.

Ma{tao je mnogo puta no}u, gledaju}i maglu nad jezerom, o slavi, o pobedi i trijumfu, ali ovo je bol i ogaw iz kog se ne izlazi. Jer pred slavom o kojoj ma{tamo ne stoji delo pa je slatka i zanosi nas, ali ovde je ~in u kome se on utro{io ceo, i sav trijumf i slava {to tutwe oko wega isto je kao da su nad wegovim grobom. Jedni su koji dela ~ine a drugi koji u`ivaju plodove i likuju. U delu se sagori, oslepi, ogluhne i izgubi za sve. Ko bi rekao da je ovako mra~no u du{ama heroja!

Na jednom velikom zboru je vidio dobitnika na trkama. Izme|u ~etrdeset najboqih trka~a izabranih iz svih plemena on je bio prvi i pobedio ih za celu qudsku du`inu. Se}a se da je, u op{tem udivqewu i zanosu, vidio pobedni~kog trka~a puna pra{ine koja se od znoja pretvorila u blato, krvavih nogu, nabreklih damara, bespomo}no ra{irenih ruku i otvorenih usta, sa licem samrtno `utim, punim brazda i sa o~ima koje su u nesvesti tu`no kru`ile. Izgledalo je kao da je pokli~ hiqada samo samilostan dar najnesre}nijem me|u wima.

U isti ~as se se}a ovaca, jedne po jedne, i oca Jesava 26

i wegovih sme`uranih ruku i daha wegova tela na koji se od malena navikao i koji mu se uvek ~inio dra`i od svega, i svoje drvene ka{ike zabodene u pletar kolibe, visoko, ispod samog sqemena. U taj mah ga spusti{e da ga ogrnu trijumfatorskim pla{tem koji je bio donesen.

Ali pre nego su ga mogli zadr`ati on jeknu i sru{i se na lice te`inom mrtva tela.

Nikad zemqa nije bila tako blizu ni tako tvrda.

Ali ga vojnici, nenavikli da se obziru ni da misle, digo{e ponovno, po{kropi{e, ogrnu{e pla{tem i oven~a{e i opet ispe{e na {titove, sabijaju}i se ~vr{}e jedan uz drugog.

Ukaza{e se gradska vrata. Bujica sveta tutwi, kli~e, ma{e i peva. On oseti kadioni~ki miris koji mu je oduvek bio odvratan i ~u sve{tenike kako bleje i meke}u i kako im se glasovi lome i me{aju sa bubwevima i trubama i vide gradske ku}e kako se talasaju, propiwu i ma{u. I za`ele ponovno da se sakrije i i{~ezne, ali ne ima|a{e snage da se makne.

U nesvestici i grozni~avom bolu koji ga je sve vi{e ispuwavao i postajao jednomeran, pri~iwalo mu se na ~asove da je to neko predve~e kad znan svet izlazi na odmor, a on uteruje stado u {or svoga sela, uz meket i blejawe koza i ovaca i zvowavu preodnika.

Povijao se ali su ga bezbrojne ruke neumoqivo podr`avale, stra{no mu se videla beloo~nica, a od wegovih lepih zenica samo mali crni polumeseci. Takav, pod vencem i u pla{tu, no{en je kao zastava. – Jaki! Jaki! – Desnice Gospodwa! – Najja~i neka caruje!

Starice su plakale, sve{tenici pevali, ratnici mahali kopqima a devojkama `eqnim udaje sjale su o~i neprirodno. Robovi su dobili dvostruku meru a `ivotiwe se odmarale. I u celom gradu nije bilo nikog ko nije bio sre}an i zanesen.

(1922) 27

Mihajlo Panti}

UZ RANE PRI^E IVE ANDRI]A

Da, kojim slu~ajem, nezavisno od celokupnog opusa Ive Andri}a, prvi put ~itamo wegove rane pri~e, da li bismo u wima otkrili objavu budu}eg pisca Proklete avlije, Travni~ke hronike, ostalih romana i niza genijalnih pripovedaka? Prema jednoj staroj hipotezi, koja se u interpretativnoj praksi neprestano proverava, da bi od slu~aja do slu~aja bila potvr|ena ili opovrgnuta, u ranim ostvarewima nekog autora, mogu}e je, in nuce, prepoznati pone{to, ako ne sve, od onoga {to je on kasnije napisao. Pri tom se posebna pa`wa obra}a na genezu poeti~kih konstanti, karakteristi~nih za delo svakog ostvarenog pisca, a tako|e i na opsesivne teme koje, u ve}oj ili mawoj meri, odre|uju prirodu i opseg datog individualnog stvarala~kog interesovawa.

U slu~aju Ive Andri}a odgovor na postavqeno pitawe nije ni jednostavan ni nedvosmislen. Zna se da je Ivo Andri} za `ivota, u vi{e navrata, odbijao pre{tampavawe svojih ranih radova, kako kwiga Ex Ponto i Nemiri, tako i mladala~kih pri~a i pesama, `ele}i da na taj na~in napravi rez izme|u svojih po~etaka i ostvarewa koja su, zasnovana na drugim jezi~kim, poeti~kim i tradicijskim osnovama usledila kasnije. Ne samo takva li~na, voqna odluka, a najmawe nekakav pretpostavqeni stvarala~ki hir, nego, pre svega, slo`en sticaj okolnosti, Prvi svetski rat, iskustvo su`wa i prognanika, formirawe nove dr`ave, daqe {kolovawe, intelektualno sazrevawe i usavr{avawe, pa saglasno tome i novi uvidi i nova stvarala~ka interesovawa, prihvatawe ideologije jugoslovenstva, diplomatska karijera, stalna promena mesta `ivqewa i slu28

`bovawa te, posebno, opredeqewe za nastavak spisateqske aktivnosti u kontekstu srpske kwi`evnosti, u~inili su da se izme|u ranih i kasnijih Andri}evih dela uspostavi velika, o~igledna razlika, a da eventualne sli~nosti budu svedene na minimum, gotovo do potpune nevidqivosti.

Sve se promenilo, po~ev od dominantne poeti~ke osnove (subjektivizovani ekspresionizam, ~as melanholi~an, a ~as buntovan i rezigniran, ustupio je mesto modernizovanom realizmu), preko pristupa kwi`evnom rodu i formi (pesnika i lirskog pripoveda~a smenio je objektivni pripoveda~-histor), potom jezika i narativne sintakse, do pripovednog postupka, kqu~nih tema i hronotopa (impresionisti~ki intonirani zapisi, puni nervoze i nemira, ustupili su mesto druk~ije strukturisanom narativu, zasnovanom na mitskoj iluminaciji istorije Bosne ili realisti~koj obradi tema iz svakida{weg `ivota malih qudi pi{~evog vremena).

I upravo zato {to su razlike izme|u ranog i docnijeg Andri}evog pripovedawa tako izrazite, a sli~nosti jedva primetne, treba obratiti pa`wu na ono {to je mawe vidqivo, ne samo sledom hermeneuti~kog diktuma da je za smisao kwi`evnog dela va`nije ono {to nije u prvom planu, {to se, jednom re~ju, na prvi pogled ne opa`a, nego i zbog specifi~nosti Andri}evog stvarala~kog preobra`aja, koji je koliko tipi~an za pisca modernih vremena u kojima vlada imperativ stalne, dinami~ne promene, toliko i jedinstven i neponovqiv, pa stoga i od prvorazredne va`nosti za temeqnu, formativnu poziciju koju najve}i srpski pripoveda~ ima u kwi`evnoistorijskom i poeti~kom sistemu, a tako|e i kanonu nacionalne kwi`evnosti.

U nekoliko odabranih, po sudu ovog ~itaoca najuspelijih, a za datu stvarala~ku fazu i najreprezentativnijih Andri}evih pri~a, mogu}e je u wima, u vidu najtananije nijanse, pojedinog fragmenta, skicirane forme ili narativnog tona ipak nasluti pone{to od onoga 29

{to }e na na~in potpune umetni~ke artikulacije do}i do izra`aja u potowim, antologijskim Andri}evim delima. Apostrofirana analiti~ka mikroskopija mo`e nam pone{to re}i o tome kako se, s vremenom, obrazovao najuticajniji, za dana{wu srpsku kwi`evnost obavezuju}i, paradigmati~an narativni model, svet i glas.

Uo~ava se to na nekoliko nivoa. Najranija pri~a u uvom izboru, pod naslovom „Popodne“, objavqena 1914. godine, u vreme izlaska panorame Hrvatska mlada lirika u kojoj je Andri} zastupqen sa nekoliko pesama, i smrti Antuna Gustava Mato{a, najzna~ajnijeg hrvatskog pisca perioda moderne, sva ina~e u znaku poetike toga razdoboqa (kratka forma, nezadovoqstvo svetom, poetizam jezika, nervoza i nesmirenost bezimenog subjekta koji pripoveda), otkriva, u jednoj polure~enici, Andri}evu konstantnu opsednutost mutnim nagonima i strastima koji se otimaju socijalnim tabuima i racionalnoj kontroli. Pripoveda~ ka`e: „(...) `eqne o~i piju {iroku ulicu, gledaju}i s mlakom stra{}u djevoj~ice ispod ~etrnaest godina i wine fino modelovane noge koje {titi zakon.“ U tim re~ima jezgri se ona zaokupqenost fatalnom `enskom lepotom koja tek po~iwe da buja, a koja }e postati kqu~na za neke antologijske Andri}eve pripovetke (na primer: „Nemirna godina“, „Mara milosnica“, „Qubav u kasabi“).

U „Pri~i iz Japana“ i „Knezu sa tu`nim o~ima“ Andri} se oprobao u formi alegori~no-paraboli~ne pri~e, kakvih nema previ{e u wegovom kasnijem opusu (tipi~na je „Aska i vuk“), ali }e taj postupak posrednog kazivawa jednog o drugom i pojedina~nog kao univerzalnog postati mo`da i kqu~ni oblikotvorni model celokupnog wegovog opusa. Legendarni ton, opis zbivawa koja su se stvarno ili navodno odigrala u davnim vremenima i u dalekim prostorima, u presudnoj meri obele`i}e mnoge stranice Andri}evog stvarala~kog opusa.

Pri~a „Djeca“, nastala kao objektivan, dokumentarni zapis o jednom tragi~ki tu`nom prizoru iz ratnih 30

vremena, a objavqena 1920. godine, u trenutku kada se ve} oglasio i onaj „novi“ Andri} („Put Alije \erzeleza“), najbli`a je stabilizovanom pripovednom idiomu velikog pisca, i mogli bismo je sasvim lako zamisliti kao fragment neke wegove du`e pripovetke ili romana. Sve je ve} tu: upe~atqiva slika, objektivni ton, ukletost sudbine nevinih, svedo~ewe o turobnoj, mu~noj i{~a{enosti ratnog vremena u kojem ~oveku ne preostaje ni{ta nego da ga podnosi i trpi, kao kaznu bez krivice koja je zadata samim naopakim ustrojstvom sveta.

Ako pri~a „Djeca“ signalizuje pojavu istori~no i dokumentarno orijentisanog pripoveda~a, pri~a „@ena od slonove kosti“ okrenuta je ka smeru poetske i oniri~ke fantastike kojoj se Ivo Andri} sporadi~no vra}ao („Jelena, `ena koje nema“ najupe~atqivije je pi{~evo ostvarewe tog tipa). Re~ je o interesovawu za fenomene koji se ne daju i ne mogu do kraja objasniti, ali se o wima, ba{ zbog toga, mo`e (i mora) pripovedati. Ti fenomeni sugeri{u ograni~enost svesnog dela ~ovekovog bi}a koje `ivi u stalnom a neuspe{nom opirawu radu nagona i iracionalnih sila. I, najzad, pri~a „Pobednik“, vi|ena kao varijacija na biblijsku temu borbe Davida i Golijata, pri ~emu je fokus na kontrastu op{te euforije i unutra{weg ose}awa pobednika Davida, koji uprkos ste~enoj slavi ne mo`e da se odupre utisku mu~nine i uzaludnosti svakog ~ina, korespondira, na tom zna~ewskom nivou, sa mnogim Andri}evim pri~ama ~iji su junaci, po voqi sudbine a ne u~iwenog dela, uvek na gubitku.

U zakqu~ku recimo i to da Andri}eve rane pri~e nemaju ni umetni~ku vrednost niti pokazuju imaginativnu snagu budu}eg pisca pripovedaka kakve su „Most na @epi“, „Trup“, „Mustafa Maxar“ i druge, ili romana poput Na Drini }urpije, i da ih pre svega treba videti kao nedovr{ene skice, stilske ve`be, ponekad i pretenciozne poku{aje, a ponajve}ma kao dokumente 31

pripreme za veliku umetnost pri~e i pripovedawa koja }e uslediti u kasnijim vremenima, kada pisac za sebe, u mislima i pod nogama, napipa ~vrsto tlo tradicije, i potom uspostavi novi, sinteti~ki narativni model koji je i dan-danas mera stvari u srpskoj kwi`evnosti, onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu.

Podjednako.

32

Mileta Jak{i}

AH, MATILDA!

(Iz jednog starog dnevnika) 13. mart 190...

Nema ni puna tri meseca kako sam se kao ~inovnik nastanio u ovoj lepoj, ~udnoj varo{i, koju sam do sada video svega jedanput, davno, jo{ u svom detiwstvu – a ve} sam u posledwe vreme po~eo bivati nezadovoqan.

S po~etka sam se dobro ose}ao: bio sam toliko zadovoqan, da mi se ta nagla, neo~ekivana promena du{evnog raspolo`ewa u~inila odmah sumwivom.

Moje dobro raspolo`ewe dolazilo je otud {to sam oti{ao iz mesta u kom sam do tada bio u slu`bi, {to sam najzad uspeo da prekinem sve veze sa tamo{wim prijateqima i poznanicima (s wom naro~ito), kojih sam iz mnogih razloga bio sit, presit.

Nikom se, razume se, ne javqam, niti me se odande ko se}a. I mada me od wih rastavqaju samo ~etiri sata putovawa `eleznicom, meni se u po~etku ~inilo da me deli neizmeran prostor, okean: ~inilo mi se da sam odande tako daleko i da sam ovde tako dobro sakriven, kao krivac koji je od kazne pobegao me|u antipode: toliko je silna bila u meni `eqa da se odande uklonim i tvrda odluka da se nikad ne vratim.

No, moja sumwa nije bila bez osnove: nemir, koji me ponekad obuzima{e onda kada sam s rado{}u osetio da sam stekao mira i zadovoqstva, kao da je bio opravdan.

Mere opreznosti nisu pomogle ni{ta. Moj je mir poreme}en... nije mi dobro, nestrpeqiv sam, nezadovoqan, istina, ne u ve}em stepenu, ali se bojim da je klica moga nezadovoqstva tu kao klica neizle~ive bolesti.

33

Neraspolo`en sam... i ja od jutros neprestano istra`ujem uzroke tom svom neraspolo`ewu. Glava me ne boli – zdrav sam. Poznanstva nisam stekao, niti ga tra`im, izbegavam ga naro~ito: ~uvam ga se kao jemstva, bojim ga se kao duga... A stari su poznanici daleko... no mo`e biti da je strah ba{ od starih poznanika uzrok ovom mom neobja{wivom du{evnom nespokojstvu. U posledwe vreme sve mi se jednako ~ini da se ti moji stari poznanici kriju tu negde u varo{i, vrebaju me, smi{qaju na~in kako da me uhvate – i ja slutim, ose}am wihovo prisustvo; ~ini mi se da se nekako ujedanput smawilo rastojawe izme|u mene i wih i da }e me oni jednoga dana iznenaditi, kao {to lovci nabasaju na zver koja se u grmu skrila.

Povod toj mojoj bojazni dao mi je jedan neprijatan slu~aj, koji mi se desio pre neko ve~e u restauraciji gde se hranim. Te ve~eri, ne znam za{to, bili su u toj skromnoj, teskobnoj kr~mi zauzeti svi stolovi. Morao sam, hteo ne hteo, sesti za tu| sto, te sam tako, sasvim preko voqe, upao me|u nepoznate qude. Preletev{i brzim, kradimi~nim pogledom celo dru{tvo, koje, izgleda, be{e vrlo me{ovito, opazim jednog starca, koji mi do|e poznat. U~ini mi se kao da sam ja toga omalenog, de`mekastog star~i}a, koji je neprestano brbqao, nekad negde video. Poznajem ga, kanda, i po debelom zlatnom prstenu sa krupnim smaragdom, na kratkom zatupastom ka`iprstu; poznajem ga, ~ini mi se, i po kaputu sa {irokom ogrlicom od ze~jega krzna; do|e mi kao da ga znam i po predmetu wegova razgovora: stari se kico{ naime hvalio svojim uspesima kod `ena, pri~ao svoje qubavne avanture. Svi su znali da on to la`e i smejali mu se, ali su ga neprestano dra`ili da i daqe pripoveda – i on je nastavqao, izmi{qavao neverovatne stvari, i, zavaliv{i glavu, kao u nekom zanosu, {iroko otvarao svoja velika, bezuba usta, `mirkao vla`nim, svetlim o~ima, grcaju}i od pohotqiva zadovoqstva i propra}aju}i svoju anegdotu odvratnim gestima.

34

Dru{tvo ga ujedanput prekide, a starac se nekako `alostivo nasmeja, u}uta i zagleda se u mene, ne slu{aju}i razgovor koji postepeno pre|e na najraznovrsnije predmete. I dok se tu govorilo, koliko se se}am, o bravama, raznim sistemama lokota, o lopovu Papakosti, o kalendaru, o Kalkuti, o Sakuntali, koja je pre neko ve~e bila prikazivana u varo{kom pozori{tu, o lotosu i wegovom kao „trbuh u papagaja“ mekom listu na kom je Sakuntala noktom pisala qubavno pismo svom kraqevskom draganu; dok su u drugoj sobi pevali neki pijani Nemci: „he, du alte Kunigunde!“ – meni biva{e sve nelagodnije. }utao sam i mu~io se, stisnuv{i se na svom uskom mestu, ne znaju}i kuda glavu da sklonim od pogleda sumwivog starca, koji ne skida{e s mene o~iju. Gde sam ja wega samo video?... No, ma koliko da sam duboko pretresao svoje uspomene – nisam ga se mogao setiti.

Ili sam ja uobrazio da sam negde s wim bio ili je on mo`e biti samo nalik na kakvog mog ve} davno zaboravqenog poznanika – i obratno, mo`da i on samo misli da mene poznaje. Kako je da je, tek meni po~e bivati muka, stadoh se nestrpeqivo vrpoqiti na svom mestu. Obli me znoj. Trudio sam se da ne gledam u wega, ali sam, i ne gledaju}i ga, ose}ao wegov uporan pogled. Starac se ujedanput di`e malo sa svog mesta i na`e preko stola: „Vi ste, ako se ne varam...“ Ja htedoh jauknuti, promucam, silno zbuwen, nekakvo tu|e ime i pobegnem iz kr~me.

To je, eto, ta neprijatnost, zbog koje sam mo`da neraspolo`en.

Ili moje neraspolo`ewe dolazi otud {to je danas nedeqa. Ta me nedeqa razdra`uje kao i svaki neradni, prazni~ni dan sa zvowewem zvona, `agorom, tiskom u prepunim tramvajima, plac-muzikom, sve~anim `enskim toaletama, vazduhom zasi}enim parfemom – ta budoarska atmosfera!

Naro~ito mi te{ko pada nedeqa posle podne. Posla nemam, dru{tva nemam, ose}am se kao izgubqen, usa35

mqeniji nego ikad. Sav je svet nagao u parkove izvan grada, svak se po`urio da u`iva te kratke, prolazne trenutke apsolutnoga odmora. Trgovine su zatvorene, ulice prazne, kao da se ceo svet ujedanput kao nekim ~udom preneo iz varo{i na mesto ve~noga praznovawa, gde ga ni{ta ne mo`e podsetiti da }e odmah sutra, kroz koji sat, osvanuti dan sa svojim sitnim, smrtno prozai~nim brigama i trudom oko hleba nasu{nog.

Oti{ao sam i ja onamo. Toplo je, ose}a se prole}e.

Sunce je oja~alo, sija i greje. Po bedemima staroga grada zazelenila je trava, di`e se topao dah probu|enih sokova; me|u surim stablima drve}a osmehuje se xbun zove i jorgovana bledim zelenilom, kao da je nevidqiva ruka slikareva tek oku{ala svoju ki~icu, povukav{i nekoliko blagih zelenih poteza. Qudi, `ene, de~ica, obu~eni u lak{e odelo, razmileli se po stazama, posedali po klupama. Mlade devojke, zajapurenih obraza, zabavqaju se s mladi}ima. [eta~i, gologlavi, idu polako, lenim, razne`enim korakom, zastajkuju, obziru se, razgledaju napupele kestenove i platane: sve se nada, o~ekuje ne{to neiskazano prijatno, sve je obuzeto uzbudqivom rado{}u, opijeno prole}nim vazduhom, kao novim vinom.

I na mene prelazi to uzbu|ewe, to bolno-prijatno nespokojstvo `ivaca, i ja ~eznem za ne~im i bojim se, strepim od ne~ega... Mo`da je prole}e, {to je ve} tu, uzrok mom ~udnom raspolo`ewu? I to je moj stari poznanik, s kojim }u se i ovde sresti – ali se od wega ne mogu sakriti, kao {to se ne mogu sa~uvati od sunca, meseca, zvezda, tih stra{nih misti~nih sila, koje vladaju nad nama, svuda nas prate i upravqaju na{om sudbinom.

16. mart Ne dopada mi se ni stan. Nikako da se naviknem na wega, da se osetim kao kod svoje ku}e. Ku}a je ina~e vrlo mirna, tiha, ali mi je ta wena ti{ina neugodna, sum36

wiva nekako. Wih tri du{e: mu`, `ena i k}i stanuju u susednoj sobi, od koje me rastavqaju samo vrata sa staklenim oknima, zastrvena zavesom.

On je star, paraliti~an i ide na {takama. Wegova `ena, sredove~na debela gospa, prijatna je, pa`qiva, uga|a mi {to vi{e mo`e. K}i im je starija devojka, mr{ava, ru`na, sa plavim koturovima ispod o~iju, ali po wenom zvonkom, simpati~nom glasu, koji ~ujem iz wihove sobe i koji mi se uvla~i u du{u, rekao bih da je lepotica. Nikad jo{ nisam razgovarao s wome.

No}u je u toj ku}i ti{ina kao u grobu. Kada se oko devet ~asova uve~e vra}am u svoj stan, ja od nekog doba sa strahom ulazim u sobu. ^im stupim na vrata, meni se ~ini da }u nekog na}i tu, da }e me iznenaditi kakva neprijatna, u`asna stvar. Strah moj dolazi mo`da i otud {to se u ku}i o~ekuje da }e starca i po drugi put udariti kapqa, da }e iznenada umreti. Uvek pretrnem ako posle devet ~asova, kada oni obi~no ve} spavaju, kod wih slu~ajno gori sve}a. Da nije umro starac? Zaustavim disawe i slu{am... nije... ali ne}e dugo ni potrajati...

Drugi put opet strahujem da }u, kad se jednom uve~e vratim ku}i, videti mrtva starca na mom stolu ili ~ak u mom krevetu... Starac, me|utim, `ivi, i mada, kako mi reko{e, ve} polako i ozdravqa, mene ipak stalno mu~i to neprijatno ose}awe o~ekivawa wegove smrti.

Sve je ~isto, oprano, ubrisano u mojoj sobi, miri{e u woj kao u {umi i, kad se vratim uve~e iz zvawa, zate~em svaku stvar na svom mestu... Ali ~im ukre{em `igicu pa se u pro~equ, u velikom ogledalu, uka`e moja jako osen~ena, nejasna slika – ja se prepadnem... Je li to moja ili slika drugog koga, koji se tu negde sakrio?

Upalim sve}u i pogledam svuda po sobi. Nema nikoga.

Ina~e, sve je na svom mestu, ni{ta nije pome{teno ni poreme}eno... Nad ogledalom velika lepeza kao ra{iren paunov rep; na jednom zidu bareqefi od bronze, portreti, krupnije i sitnije fotografije... Razme{tena bela posteqa. Mrtva ti{ina... Ali za{to je meni ta 37

ti{ina sumwiva? Nije kao druga ti{ina... ti{ina ova huji, {i{ti, pi{ti... i meni se u~ini da je to otud {to su sve te slike, sva ta meni nepoznata lica, dotle dok ja nisam do{ao, {aputala, razgovarala se, no ~im sam ja u{ao, sve je kao na dat znak u}utalo, zanemelo, samo je ostala ti{ina i u woj ono tajanstveno {u{tawe, kao odjek wihova kradimi~nog {aputawa... Posle uzmem sve}u, prinesem je tim fotografijama, pa`qivo ih razgledam, ali ne opa`am nikakve promene na crtama tih likova: svi su nepomi~ni, uko~eni. Starac i baba, okrenuti licem jedno prema drugom, }ute, ne gledaju}i jedno u drugo. Na licu onoga mladi}a – mo`da je umro, kad mu je portret tako pove{tao – onaj isti gord, pretenciozan izraz. Devoj~ica se isto onako sme{i – ali je zacelo umrla, jer kraj we stoji ven~i} plave kose, vezan izbledelom ru`i~astom tra~icom. Sva ta lica, koja su sve do ovoga ~asa mo`da mewala svoje crte, govorila, osmehivala se, plakala – u onom trenutku kad ja stupim u sobu uko~e se, zaneme, i nastaje ti{ina, takva ti{ina, da se jasno ~uje izbijawe satova iz kom{iluka.

20. mart Dakle, eto {ta je!... Prona{ao sam! Pismo... pismo od we, koje sam zatekao sino} na no}nom stolu – pismo, koje sam stalno s velikim nespokojstvom o~ekivao kao ukor i kaznu – to je pismo bilo glavni uzrok mom r|avom du{evnom raspolo`ewu otkako sam ovde. Ose}ao sam to ali sam sebe zavaravao, ne smeju}i da priznam.

Pismo od we!... Ali za{to? Na{to? I dokle? – pitam ja. „Ne}e{ vi{e!“ rekoh tako glasno, da se neko promigoqi u krevetu u susednoj sobi, a zatim se na staklenim vratima odonud malko poma~e zavesa. Zar nije dosta bilo?... Dosta je! – rekoh u sebi odlu~no, ose}aju}i nekakav silan priliv energije. – Ne}u ga ~itati... ni otvarati ga ne}u – nego }u evo ovako... Pismo bacim u pe}, potpalim ga i spalim... Odahnuo sam i bi mi lak{e po38

sle toga. Osetih se slobodan, osetih se zdrav, kao da sam jednim odlu~nim pokretom ruke amputirao bolesni deo svoje du{e... [ta bi ona rekla na to? Ne ti~e me se vi{e! Nemilosrdan je mo`da i stra{an moj postupak – ali {ta }u! Das Leben macht uns alle brutal – rekao je nekakav poeta.

28. mart Ima ve} nekoliko dana kako mi je sasvim dobro, nemam halucinacije, ne uznemiruju me nikakve fantazmagorije ni slutwe. Idem uredno u zvawe, zadovoqan sam u svojoj maloj, intimnoj sobi, koja je odeqena od ostalih zvani~ni~kih prostorija. Retko se vi|am s kim od kolega-~inovnika, osim kad imam s wima slu`bena posla. Oni me i ne gledaju ba{ najboqe. Za{to?... Ja to i volim uostalom. No mo`e biti zato {to po ceo dan ni s kim ne progovorim re~, kod mene katkad popu{ta revnost u poslu, pa me spopadne ~ama. Sedim tako po ~itav sat, tupo gledam pred sobom, zevam, obuzima me jeza i dreme`, misli mi se rasejavaju, mnome ovla|uje dosada i opet nekakvo nespokojstvo. Ustajem, prohodam se po sobi, stanem na prozor i gledam prolaznike ili gledam na nizove prozora trokatnice preko puta.

Na jednom od prozora u parteru vi|am svako jutro nekakvog kico{a kudrave kose; on po ~itavo pola sata stoji pred ogledalom, koje skida sa zida i prisloni na okno pa gladi, zavr}e svoje br~i}e, cedi bubuqice na licu, grade}i pri tom bolne grimase; pogladi obrve, udaqi se malko pa se tako izdaqe posmatra, opet se pribli`i i obr}e prema ogledalu ~as jedan, ~as drugi obraz, mewa izraz lica, namr{ti se, nasme{i, uozbiqi se. Pri tom wegovu ulep{avawu, doterivawu, prisutna je katkad nekakva visoka crnomawasta, ru`na `enska; ona ga uvek na kraju poqubi u ~elo, {to bez sumwe zna~i da je sve u svom redu. Zatim ih nestaje s prozora. Ko su i {ta su – ne znam, ne ti~e me se.

39

Prime}ujem, ina~e, da se u toj ku}i ~esto mewaju uku}ani. Stara lica i{~ezavaju, javqaju se nova, a posle kra}eg ili du`eg vremena nestaje ovih i dolaze druga. Na jednom od prozora na drugom spratu, pojavquje se odskora nekakva `enska, devojka vaqda s bledim, mr{avim licem, okru`enim gustom plavom kosom. Ona je ~esto na prozoru, pomaqa se do pojasa, nasloni se, gleda ovamo, onamo. Katkad joj pogled padne dole na mene, a kad nam se pogledi sukobe, ona se, ne znam za{to, nasmeje, pa se naglo uklawa s prozora. Ko je i {ta je – ne znam, slabo me se ti~e.

Dugo mi je vreme... dosada, ~ama. Ne radi mi se. Akta stoje na gomili netaknuta.

Ali sve to pro|e, kad iskuca posledwi slu`beni ~as. Onda se u`urbam, ~isto letim iz zvawa, kao da se bojim da me ko ne zadr`i, i, kad izi|em na slobodan vazduh, ja odahnem i di{em naglo, punim grudima, kao da sam utekao iz prostora odakle su potajno iscrpli vazduh. Pa onda lutam...

Izi|em iz varo{i, pentram se, vrqam po obrowenim, zapu{tenim bedemima gradskim, pokraj {an~eva zaraslih trskom i {evarom. Vetar melanholi~no duva tuda, navejava romanti~na ose}awa, prelazi preko trske i ona {u{ti tihim, otegnutim {umom. Iz varo{i dopire potmula huka, klopot kola, kotrqawe elektri~nog tramvaja, {to mumla i je~i kao rawena zver i zlobno pi{ti, si~e kao zmija.

Kad padne mrak, vra}am se u varo{, lutam po ulicama prepunim sveta: {etaju se gra|ani, vojnici, dame u ~arobnim toaletama. Nad visokim ku}ama {to se skoro sastale u vrhu, trepti kao kadifa crno nebo zasejano sitnim zvezdama kao bledim sjajnim varnicama. Ve~erwi vazduh {to veje ozgo i sliva se s krovova u uske ulice, izme{a se s mirisom parfema pa godi, prijatno uzbu|uje nerve. Tih, uzdr`an razgovor {eta~a, mek, vazdu{an hod dama, izmena senki i bele elektri~ne svetlosti, {to pliva po wihovim nepoznatim licima tako da 40

tek naslu}ujem misti~nu lepotu wihovu, iznena|uje me, o~arava... I tako idem, zastajkujem, posmatram, razgledam. Volim gledati nepoznata lica i biti nepoznat.

Ili odem u tamne aleje, za|em duboko u usamqene delove parkova, zastajem, predomi{qam se i polazim nasumce daqe bez svrhe. Pre|em most nad zaspalom rekom u kojoj drhte razdrobqene slike elektri~nih plamenova, kao polomqeni stubovi ~arobne re~ne palate. Kraj obala crni se masiv ogromnih vrba i odbija se od tamnog neba, a prema bledom, uga{enom zapadu kao crn xin uspravio se dimwak neke fabrike, sa duga~kom perjanicom dima, nepomi~nog u tihom vazduhu. I onda se vra}am mrtav umoran u gluvu ulicu predgra|a, u svoj tihi stan, legnem i ne mogu dugo da zaspim.

12. april Vreme je stalno lepo. Ne mogu ni{ta da radim. Nemiran sam ne{to. Tako mi je uvek s prole}a. ^esto se ukradem iz kancelarije ve} oko deset sati pre podne, popnem se na gradske bedeme pa posmatram okolinu: kako se daleko u krugu, ~ak tamo gde se kao fantom naziru plave konture nekih planina, zelene senokosi, belasaju se ritovi koje oble}u vivci, crni |erdani divqih pataka, a ~avke tu blizu, veselo kli~u}i, grade gnezda u bedemima. Posle legnem na travu, sun~am se kao gu{ter i tek kada sa svih crkava zagraju zvona i vojni~ka truba zasvira, ogla{uju}i podne, vra}am se u grad. [ef podozreva ne{to. U po~etku me je hvalio i sada ni{ta – }uti i posmatra me kao u nedoumici. On je, bez sumwe, opazio kod mene nekakvu promenu nagore, ali, kao dobar liberalan ~ovek, jo{ ne}e da mi zameri, ne}e jo{ iz izvesnih pedago{kih razloga, vaqda, da me opomene. Podozrivo me glede i pisari, kada radi posla u arhivi pro|em kroz wihove sobe.

Ose}am bolove u krstima. Nije trebalo le`ati na travi. Rano je jo{.

41

14. april Izostao sam ve} mnogo puta iz kancelarije. Izostanke sam obi~no mogao da opravdam, ali ima dosta i neopravdanih, a najvi{e ih ima za koje niko ne zna. I danas bih bio odsutan, ali danas pada ki{a, te nemam kuda. Sedim, no ni{ta ne mogu da radim. Kao da sam se odvikao od posla, nemam voqe. A mo`da }e voqa do}i, dok samo prebolim prole}nu krizu.

Gledam kroz zamagqena okna, po kojima klize ki{ne kapi. Kroz mokar prozor preko puta na spratu, kao kroz mre`u nazirem glavu one devojke – mislim da je devojka.

Nezgodno je to {to sam ja ni`e od we, te moram da iste`em vrat kad ho}u da je vidim boqe. I ona pogleda katkad ovamo. Navikao sam na wu, pa mi je zamuka kad je ne vidim. De{avalo se da je katkad nema tamo, i onda sam uznemiren, zlovoqan. Boqe bi bilo mawe gledati onamo...

Doista, {ta ona radi onde? Nagiwe se nad nekakvim ru~nim, `enskim radom, vezom ili {vom. Je li sama, ili ima jo{ koga? Ima li roditeqa? Bra}e? Sestara? [ta su joj roditeqi, ako ih ima? Bez sumwe da je sirota... kako joj je ime?

Ta i takova, ponekad jo{ i ~udnija pitawa name}u mi se, gledaju}i je tamo, pa se onda upu{tam u naga|awa, svakojake kowekture... Ponekad se razne`im... dolazim do tog sentimentalnog poeti~nog zakqu~ka da ima stare roditeqe, da su oni vrlo krasni i vrlo siroma{ni qudi, da je ona jedinica, da u wenoj skromnoj devoja~koj sobi veje ti{inom i neiskazanim mirisom nevinosti.

Onda me obuzme `eqa da se neopa`eno prikradem u tu wenu sobu, da tiho, kao vazduh, prislonim uho na wene lanene kose i, uzdr`avaju}i disawe, da oslu{kujem hod wenih dobrih, detiwih misli, ne~ujan kao tkawe zlatne pau~ine, dok ona gleda u svoj rad i dok se weni tanani prsti, beli kao {ip~ice od slonove kosti, kre}u po |er|evu... i tako, otprilike daqe, u tom smislu... Ali, 42

{ta ja to fantaziram ? [ta se zanosim? Mo`da sve to nije ni blizu tako. Za{to ne mogu nigde da je vidim izbliza na ulici, u parku? Uostalom, treba se okaniti svega toga, i, {to je glavno, mawe gledati tamo... Gle! podigla je glavu, pogledala ovamo... seknu me ne{to u srcu. Trgoh se kao da mi je na glavu pao plod s kakve vo}ke; pogledala me, nasme{ila se, ustala i uklonila se s prozora. Za{to se ona uvek smeje kad me pogleda?

Zato {to iste`em vrat? To mora da je sme{no. Gde je?

Ne vra}a se... ka`em: ne gledati tamo.

Dugo mi je vreme, ki{a neprestano pada, poku{a}u da {to radim.

17. april Sino} se izvedrilo. Ukazao se mlad mesec. Lutao sam po ulicama, ali mi {etwa nije godila... ~udnovato je da se ta devojka nikad ne pokazuje me|u svetom, nikada je ne vidim na ulici.

Posle ve~ere {etao sam se opet, ali mada volim da sam sâm, ipak me oko osam sati obuze `eqa da na|em dru{tva, jednoga ~oveka makar. Ali koga?... Zavirivao sam u one opskurne kafane drugoga i tre}ega reda, gde dolazi me{ovita publika: sitna bur`oazija, radnici, seqaci. Pade mi na um na{ kancelista. S wim bih, ~ini mi se, mogao provesti, utu}i jedno pola sata pre nego {to odem u svoj stan da legnem. On mi je nekako simpati~an, uvek mi se qubazno javqa, uslu`an je.

Na|em ga doista, obradovao sam mu se kao kakvom starom, davno nevi|enom poznaniku. On se iznenadio kada sedoh za wegov sto, podigao se malo s mesta, nagnuv{i se i konfuzno primaju}i moju ruku koju sam mu nekako radosno pru`io. I ja sam se dodu{e zbunio. S tim ~ovekom ako sam do sada koju re~ progovorio, naravno slu`beno samo, i zato kad sam seo, nismo znali kako da po~nemo razgovor. Trudio sam se iako mi je to te{ko polazilo za rukom, da budem prema wemu neusi43

qen, ne bih li ga malo ohrabrio. No on se snebivao, vrpoqio se na svojoj stolici, tro ruke i govorio „m-da!“ On o~evidno nikako nije mogao da pojmi tu neo~ekivanu promenu u mom pona{awu prema wemu, koju uostalom ni ja samom sebi nisam mogao da objasnim.

Be{e to starac duge, bele brade, bled, mr{av kao skelet, koji se quqao od slabosti i gladi, kada dune ja~i vetar, jer je pokraj svoje malene plate voleo i da se karta. O svojoj pro{losti, pre birokratske karijere svoje, }utao je uporno, ali je, ~ini se, i on morao imati kadgod boqih, sre}nijih dana. Iz toga vremena, izgleda, ostalo mu je nekakvo otmeno kretawe, dr`awe propalog patricije, nekakva izve{ta~ena va`nost, kojom je te`io da izazove po{tovawe svoga kruga u kom se kretao, me|u svojim partnerima, koji su ga ironi~no nazivali sekretarem – „Herr Sekretar!“ On tu ironiju nije opa`ao i kao da se hranio i odr`avao u `ivotu tom iluzijom. Sve {to sam o wemu znao, bilo je to da je udovac, a o drugim wegovim porodi~nim prilikama nisam ni{ta ~uo, jer on sam o sebi nije govorio nikad a niko ga nikad nije ni pitao.

Naru~im vina. Starac je slabo pokazivao voqu za pi}e, jer, po svoj prilici, nije ni ve~erao, ali, ipak srknuv{i malo, razgrejao se i po~eo pri~ati o stvarima koje me nisu ni najmawe zanimale... Zapitam ga da li poznaje koga u velikoj trokatnici preko puta nas. Re~e mi da je i sam odskora tu, da se uku}ani ~esto mewaju i da ih slabo poznaje. Navalih daqe s pitawima. Naposletku mu, okoli{e}i, boja`qivo spomenuh devojku koju vi|am tamo. Starac zatrepta o~ima, na~ini usredsre|eno lice, zamisli se i posle nekoliko trenutaka, odri~u}i glavom, odgovori da je ne poznaje.

Za}utasmo... Meni ujedanput bi dosadno i neugodno wegovo dru{tvo... Dok smo }utali, osetih da me zagleda nekako sa strane, podozrivo, kao da ho}e dobro da me osmotri; gledao me je radoznalo kao na ~oveka o kom se ~e{}e govorilo i govori u intimnom, poverqivom dru44

{tvu, tamo u kancelariji, me|u wima. To wegovo posmatrawe zbuwivalo me, jer ga kanda nisam opazio pre nego {to sam zapitao za onu devojku, pa sam otud zakqu~ivao da to wegovo ~udnovato gledawe stoji u vezi sa mojim interesovawem za onu devojku: on se, naime, vaqda dose}a da sam poslove zbog we zanemario... a da sam posao zabatalio, poznato je svima.

I meni ovaj ~ovek do|e kao neki tajni agent, detektiv, od kog me uhvati strah. Pokajah se {to sam tako daleko zabasao sa svojim pitawima. „Danas nije mogao da se na|e jedan akt“, prekide on }utawe, izgovoriv{i sve to tako nekako boja`qivo, kao da on sam ne bi rekao da mu nije drugi neko nalo`io da mi to ka`e. I on se, kako mi se ~inilo, zbunio {to je to kazao tako neposredno, nekako s neba pa u rebra ne na{av{i zgodna prelaza na tako delikatnu stvar. „Kakav akt?“ upitah ga, a re~ mi zape u grlu. Znao sam da se i taj akt izgubio ili zabacio mojom krivicom, jer sam ve} odavno opazio da mi nestaju slu`beni spisi. „Nekakva akta“ odgovori sekretar, gledaju}i u stranu „{ef se jako quti.“ Hm! ~udno!... mislio sam gledaju}i rasejano u zabrinuto lice „sekretarovo“. Kuda se devaju ta akta doista?

O tom sam ~e{}e razmi{qao u posledwe vreme, zaviruju}i u arhivu i posmatraju}i mu~aqive dewkove ispisanog papira: na najvi{im policama stoje najstarija akta po kojima je popao prah sa zadahom smrti, na kojima je mastilo izbledelo, a slova izgledaju kao sasu{eni, `uti, presovani crvi. Oni koji su ih pisali davno su zemqa i pepeo, a sami spisi, lepo slo`eni i povezani u snopi}e kao na ve~ni pokoj, le`e u svojim fahovima, svaki u svom sarkofagu, kao u rimskim katakombama.

Wih niko ne dira a ni oni nikog – to su najboqa akta.

Ali ima mla|ih i sasvim mladih, bujnih, sve`ih akata.

Oni mi zadaju mnogo glavoboqe. Tu su razni izve{taji, molbe, `albe, tu`be, pa izja{wewa na tu`be, pa protivizja{wewa, pa zapisnici burnih seoskih skup{tina – 45

i tako daqe – ko }e ih sve izre|ati. S wima imam ~esto posla, pa se od nekog vremena vi{e puta de{ava da koji od wih – ne znam ni sam kako – nekud i{~ezne, umakne mi ispod ruke.

Tra`e}i kakav nestali akt i misle}i vi{e o aktima uop{te nego o onom koji tra`im, ja se katkad upu{tam, izme|u ostaloga, u ovakve digresije: kako bi izgledalo kad bi sve te re~i, mesto {to su ispisane na papiru, bile kao `ive re~i uhva}ene u na{u arhivu kao u kakav xinovski fonografski aparat, pa ja, na primer, samo {kqocnem bravom na vratima, a fonograf po~ne da funkcioni{e: kakva bi to silna muzika bila, grandiozna simfonija, u kojoj bi, bez sumwe, dominirao glas (da je slu~ajno bio uhva}en u fonograf) onoga skup{tinara, koji je prema jednoj tu`bi u skup{tinskoj sednici vikao „sa urlikom ne~ove~nim“... Protiv takvoga urlikawa u skup{tinama, trebalo je preduzeti stroge mere, ali se akt o tome negde zabacio – i ja ga sad tra`im.

Akta! Akta! mislio sam polaze}i ku}i, a slike one devojke sinu mu pred o~ima, potiskuju}i moje brige o slu`benim spisima. Obuze me jeza i zevawe... [ta je meni to? Da nisam zaqubqen? Opet zar?

21. april Gledam po celi dan na prozor. Danas opazih tamo nekakvu kosmatu glavurdu, obraslu u crnu bradu... Ko je to? Glava ta pogleda ovamo pa je nestade, a pojavi se ona, pogleda na mene pa se brzo okrete, kao da se srdi.

Za{to? Uostalom, {to mawe gledati tamo, a jo{ boqe nikako i ne gledati... Taman to pomislim, a ve} posle nekoliko trenutaka neodoqivo gledam opet onamo... [ta je to?

46

24. april „Tako se ne amtira!“ rekao mi je jutros {ef sav zadihan i po wegovu uzbu|ewu video sam da mi je kazao ono {to ga je davno mu~ilo. „Gde je taj i taj akt?... Tako se, gospodine moj, ne mo`e... Vi zabacujete spise!... Akt je sveta stvar! Tako se ne zvani~i!... Vi dovodite u pitawe egzistenciju sviju nas!“ I onda se ovaj dobri ~ovek okrete, pa qutito kora~aju}i ode na svoje mesto.

Doista, ni{ta nije tako dirqivo nego kad se dobar ~ovek quti. Bi mi ga `ao. Protokolista, me|utim, namignu na kancelistu, dijurniste se kradom pogleda{e, neko se naka{qa. Ja sam }utao. Sav sam pretrnuo u po~etku, ali ne zbog prekora da se mojom krivicom gube akta, jer to mo`e da se desi, ve} iz straha da mi se ne rekne da akta nestaju stoga {to mi je nekakva `enska zavrnula mozak. No, to mi se nije kazalo prosto zato {to to vaqda niko i ne zna, osim mo`da „sekretara“, koji je tek samo ne{to naslutio iz na{eg razgovora – ali vi{e ne}e ni{ta doznati. To treba tajiti. Glavno je da {ef ne zna – i ja sam posle wegova ukora zadovoqan i radostan u du{i, a namr{ten bajagi od gneva {to se spisi gube, oti{ao u svoju sobu i u arhivu da ih tra`im.

Premetao sam, tra`io, rasejano prevrtao fascikle i, po svom obi~aju odskora, sve se dubqe upu{tao u studiju o aktima uop{te.

Akt je sveta stvar! ka`e {ef. A ja velim da je akt `iva stvar. To je rezultat mojih studija o wima...

Ta akta, doista, kao da nisu akta, ve} nekakva `iva stvorewa. I ma kako da su razli~ita po sadr`ini, po starosti i po tom kakva su ih lica pisala – ona sva imaju jednu zajedni~ku crtu: da se {ale, da se sakrivaju!

Odavno sam ja to ve} opazio. Najozbiqniji, ina~e, akt ujedanput podetiwi, pa pravi {alu s tobom: sakriva se!

Tra`i{ ga i tra`i{ – nema ga! Po|e{ u poteru za wim, hvata{ ga, lovi{ ga, sav se oznoji{ od muke – nema ga!...

Zavukao se negde, smeje se odande, ho}e srce da mu pukne 47

kako se uzdr`ava da ne prsne u glasan smeh – raduje se kao dete kad se igra `mure. Sutradan, ili posle jednog sata, do|e{ opet da ga tra`i{ i, mada si izgubio ve} i posledwu nadu da }e{ ga na}i – smotri{ ga na stolu, tu, pod nosom: le`i sasvim ozbiqan, nem, kao da ni{ta nije ni bilo. Otkuda on tu? ~udno!

A mo`da ta akta no}u izlaze, provla~e se kroz razbijeno okno na prozoru od na{e arhive i idu, tumaraju, sastaju se s drugim aktima iz tu|ih nadle{tava, pose}uju jedno drugo i ne vra}aju se ~esto po nekoliko dana.

Ima ih i takvih, koji se nikad i ne vrate. Uop{te, izgleda da oni ne umeju pametno, umereno da se koriste slobodom koju im dajem kad im dre{im okove i osloba|am iz fascikla. Zloupotrebqavaju moju dobrotu. Wih treba odmah posle upotrebe natrag u fascikle, u ropstvo. Nije za robove sloboda... E, ali nestaju i fascikli! Jedanput sam u{ao u arhivu, uve~e, kad nikog nije bilo u zvawu, pa sam se stra{no prepao. Ma~ka jedna koja se kroz razbijeno okno uvukla u arhivu, popla{ila se kad sam ja u{ao, pa je brzo isko~ila kroz okno napoqe. Samo je pitawe da li je to bila ma~ka!

Koliko god da je neprijatno to „gubqewe“ slu`benih spisa, mene sve vi{e zanima taj misti~ni `ivot akata, o kojima se obi~no misli da su mrtvi papiri.

29. april Zaverio sam se da ni na {ta drugo ne mislim do to da budem dobar, ta~an, primeran ~inovnik. Vaqa ~uvati hlebac.

Tu moju ~vrstu nameru poremetio je jedan san, koji sam snivao no}as.

Sawam, kao, na{ao sam se no}u sam u parku na klupi, na kojoj obi~no sedim. Mese~ina je, vidno kao na danu.

Park je bio pust, aleje mrtve, nigde `ive du{e. Kao crn krov, nadnesen nada mnom, sklopile se, ~vrsto splele listane grane starih platana i hrastova; xbuwe je sto48

jalo kao o~arano – nigde ni najmawega pokreta, sve je nepomi~no kao u najdubqem snu. Ja sa strahom slu{am tu grobnu ti{inu osvr}em se, ne}u li gde ugledati `iva ~oveka – nigde nikog. Ujedanput, kao razlivawe vode koja je provalila nasip, kao oluj koji dolazi s kraja {ume, za~u se u najudaqenijem delu parka {um. I taj {um postaja{e sve ~ujniji, ja~i, nad mojom glavom po~e da se razmi~e grawe i {iroko li{}e stade da se kre}e, sve br`e i br`e, stade da lepe}e kao milijarde tajanstvenih, crnih krila, samo od sebe, jer se niotkuda ne ose}a{e ni dah vetra: izgleda{e kao da svako drvo, ceo park sniva da leti.

Usplahiren, zbuwen, osvrtao sam se na sve strane i opazim gde pod jednom grupom mladih borova, bela kao na danu, Venerina statua po~e da se kre}e. Wen beli veo stade da vihori kao na vetru, wena lepa, anti~ka glava, oblivena gustim talasom plave kao zlato sjajne kose, poma~e se, i weno lice, isto kao lice u one plave `enske na prozoru, nasmejano, obrte se prema meni i ona me gleda{e podi`u}i svoju golu, mramornu ruku i ma{u}i na mene nekakvim belim predmetom. [ta je to? Maramica?... Srce mi naglo bije od radosti, od nekog bolnog ushi}ewa, dah mi se prekra}uje, pru`am ruke, ho}u k woj, ali ne mogu da se pomaknem s mesta. A ona se ve}ma nagiwe k meni, jednu nogu spu{ta s postamenta, i promewena u licu, prepla{ena, kao da sluti neku nesre}u, sa o~ajnom `eqom da mi pomogne, ma{e sve ve}ma onim predmetom u ruci, kao da bi htela da mi ga preda – ali ni ona ne mo`e da se pomakne... Ja tarem o~i, gledam u onaj beo predmet – akta! ~itav dewak akata, po svoj prilici izgubqenih akata.. .

Trgao sam se iza sna, mokar od znoja, sa jakom glavoboqom, nesvestan jo{ gde sam i {ta je sa mnom, sa jasnim, u mom pam}ewu duboko urezanim vizijama svoga sna, kojih nikako ne mogu da se otresem. Jo{ nisam na~isto je li to bio san. Pa iako je san ({ta bi moglo drugo biti!), to on mora ipak da zna~i mnogo. Ali {ta mo49

`e da zna~i? Ona – i akta!... Kakve veze mogu imati ta glupa akta s wom... s tom... s tim stvorewem, koje – strah me je priznati samom sebi – volim – – Zar opet! Avaj! U pomo}! U pomo}!

4. maj Premi{qam neprestano o tom snu. Svaki dan ponavqam u uspomeni svaku podrobnost i mada sam ina~e zbog nesvr{enih poslova, zbog izgubqenih spisa svagda i{ao u zvawe kao jagwe na zaklawe, ja od ono doba uvek `urim, da {to pre stignem onamo i po ~itave sate stojim kod prozora. Sa neopisanom ~e`wom, sa nadom i zebwom u uzdrhtalom srcu, propiwem se na prste da je vidim na prozoru – ali we nema... Za{to?

5. maj Ne vidim je ni danas tamo... [ta je to? Gde je ona?

Kako mi je te{ko {to je ne vidim!

6. maj Ni danas je nema... nema je ve} nedequ dana tamo, vi{e od nedeqe dana, ta~no: ~itavih trinaest dana nema je da se pojavi, kao da je otputovala kuda, odselila se, umrla. Po ~itavo prepodne ~ekam je, a posle podne idem, tumaram, tra`im je... no gde da je na|em? Koga da pitam? Nikog ne treba da pitam... odmah }e posumwati. }utati – trpeti... nadati se! Mo`da }e se vratiti!

15. maj ^esto je sawam, skoro svaku no}. No, ima ve} ~etiri no}i kako je nisam sawao, pa ni no}as ne. Nema je na prozoru, odselila se vaqda. Dakle, rastanak je trebalo da zna~i onaj san... I ja se ve} sada pomalo navikavam na 50

to da je ne vidim tamo. I po staroj navici, gledam katkad onamo. Ju~e sam pogledao i video neko obrijano lice: nov uku}anin, glumac kakav... pa sad vi{e ne gledim.

Po~eo sam je pomalo zaboravqati. U du{i mi je tiho i tu`no. Radim svoj posao.

Ali {ta mi bi ujedanput? Posle podne, oko ~etiri sata, do|e mi silna `eqa da je vidim, da je vidim ili...

Ukradem se iz kancelarije, odem u park s nadom da }u je zacelo sresti. [etao sam se, pro{ao po svima stazama brzo, pa onda opet lagano, sedaju}i, preme{taju}i se s klupe na klupu, ali we nigde. Tada mi se desi ne{to {to mi daje povoda misliti da sam si{ao s uma.

Spavao sam pa sam se ujedanput trgao iza sna. Jesam li doista spavao? Mora da sam spavao. Sede}i na klupi, pod velikim kestenom, na svojoj klupi, osetim prijatan umor, malaksalost u celom telu, naro~ito u glavi...

Ujedanput mi se u~ini da mi se mozak topi, rastvara, isparava na suncu koje u taj mah prodira{e kroz kestenove grane i moja glava lagano klonu kao prazna mahuna i ja zaspah tvrdo, kao da sam umro tu, u parku, na klupi. Ali mo`e li se u snu tako jasno videti i osetiti ono {to sam ja video i osetio za to vreme, koje me je, kao {to ja mislim, pro{lo u spavawu. Se}am se svega {to mi je rekla, se}am se i jo{ ~ujem wen ubrzani, strasni {apat, se}am se i jo{ i sad ose}am stisak wene ruke, ose}am bol u ruci iz koje mi se izmakla wena ruka – boli me i ti{ti i ja gr~evito pru`am tu svoju ruku u vazduh, hvataju}i wen fantom. Znoj me obliva, sav dr{}em. Groznica? Vru}ica?

Otkuda i kako – ne znam; znam samo toliko da se za jedan trenutak na{la kod mene... onemeo sam, usne su mi drhtale, nisam mogao ni re~i progovoriti; wene su ruke drhtale, bila je sva bleda, jedva ~ujnim {apatom rekla mi je ne{to... priqubila glavu uz moje grudi – i onda se naglo odvojila od mene, nestalo je, odletela i kao da je vihor odneo.

51

Nisam imao vremena da se razaberem, sve se to desilo u jednom trenutku, ali tako jasno, tako `ivo, da i sad jo{ ne mogu da se priberem od te iznenadne sre}e, od milinâ koje navali{e na mene kao jak, kratak pqusak.

Sko~io sam s klupe kao elasti~an. Po~eo se hvatati sumrak. Svet je prolazio po stazama, osvrtao se i gledao me kao neko ~udo. Zverao sam ne}u li wu videti gde me|u svetom... Eno je! Je l’ ono ona? Bo`e! S kim to ide? Sa jednom postarijom damom! S materom? Dakle, to nije bio san? Do|e mi da viknem; neodoqivo, nezadr`ano htedo{e u jednom mahnitom kriku da jurnu kao bujica moja ose}awa – ali sam se uzdr`ao. Ne! pro}i }u samo kraj we... pozna}u po woj da li je to doista bilo... Sa stisnutim pesnicama, sa napred opru`enim rukama zaustavqao sam svoje korake, zadr`avao disawe, stisnuo usne i pro{ao pored we quqnuv{i se u stranu, kao u epilepti~nom nastupu... Pa {ta je sad to?... Ona je pro{la ravnodu{no kraj mene, nije me ni pogledala... Pa to i nije ona! rekoh glasno i zastadoh osvrnuv{i se za wom. Nije ona! Mo`da je samo {to nalik na wu! Ja od svake `enske s plavom kosom mislim da je ona. Dodu{e ja wu nisam nikad ni video iz neposredne blizine... Pa gde je ona? [ta je to? Zar je to bio san?... Obi|oh ceo park, ali je ne na|oh nigde. Pa kako se onda moglo desiti ovo? Je l’ mogu}e da sam ja to sawao? Jesam li ja pri svesti? Zar ja vi{e ne razlikujem san od jave?

Mozak mi se vrti, mislim, mislim i nikako ne mogu da objasnim sebi ovaj misteriozni, ~udni slu~aj.

Da pitam koga? Ali kome mogu poveriti takvu stvar? To se ne kazuje lako ni najprisnijem prijatequ.

Pa ipak bi trebalo kome da saop{tim to, makar i ne kao svoj li~ni do`ivqaj, nego onako... uop{te... kao primer halucinacije... ili tako {to.

Da zapitam sekretara? Ali {ta taj glupi starac zna? Ipak po|oh da ga potra`im, odoh do restauracije, gde sam ga na{ao prvi put. Od ono doba nisam razgovarao s wim – tamo ga nije bilo. Zavirivao sam u kafane, 52

u pivare, u suterene i jedva ga na|em u jednoj maloj kafanici za karta{kim stolom. Pri|em mu lagano s le|a, pozdravim ga zadihan, usplahiren. On me pogleda preko nao~ari i, zagledav se pa`qivo u mene, upita me {to tako r|avo izgledam. Wegovo me je pitawe zbunilo i ujedanput mi do|e te{ko, stidno da ga tako {to pitam i jo{ pred wegovim partnerima. [ta je meni? mislio sam, idu}i ku}i. Da to nije bila halucinacija? Da nije slabost `ivaca? Da ja nisam bolestan? [ta }e to biti sa mnom? {aputao sam, stoje}i pred kapijom ku}e u kojoj sam stanovao. Ima ve} dva sata kako lutam, umoran sam, trebalo je le}i ali se nisam mogao odlu~iti da u|em u svoj stan – on mi je postao odvratan u posledwe vreme. Da odem u kafanu? Omrznuo sam i wu.

Vreme je prolazilo, nastaja{e no} tiha, topla, ali je ova, ina~e dremqiva, ulica bila jo{ budna. U kom{iluku, tu i tamo, ispred ku}e sedeli su qudi, `ene; ~uo se razgovor i glasno zevawe, dok se, najzad, i taj svet nekako neosetno razi|e. Kapije se zakqu~avale, te nasta ti{ina kakva mo`e da bude u ovako zabitim krajevima predgra|a. Na jednoj crkvi, daleko negde, izbijao je sat, wemu se, kao na tajanstven signal, odazivali satovi sa bli`ih i daqih crkava. U ku}i preko puta iskuca sitno, u`urbano deset sati. U praznoj ulici odjeknu{e koraci jednoga prolaznika pa se izgubi{e iza ugla. Jedna ma~ka pretr~a preko puta.

Osetih se usamqen, ostavqen; na srce mi se navalio teret, u grlu me pekla gor~ina. Znao sam da sa ustreptalim nervima, uznemirenim srcem ne}u mo}i zaspati.

Ali {ta da radim? Po|oh nasumce, bez celi.

Uputim se ulicom gde je napred, na jednom uglu, usamqeno sijala elektri~na svetiqka, nepomi~nim plamenom, kao da se negde zagledala. Zavijem za ugao, po|em uz kanal, kojim je ispresecano predgra|e. Voda u kanalu be{e mirna, crna, duboka. Preko, na drugoj strani, sasvim uz obalu, kao iz vode izrasla, stajala je nekakva 53

stara zgrada. Ogromna senka ove napu{tene, poru{ene gra|evine sa koje je spao lep, te se videle gole cigqe kao kosti s kojih se squ{tilo meso, pokrivala je skoro svu {irinu kanala. Pri slabom osvetqewu videlo se kako pri dnu zgrade voda podrhtava: vodeni pacovi izlazili su iz rupa ove razvaline, plivali po vodi i uznemiravali je. Iz velikih, crnih proloma, kao iz o~nih {upqina gigantske lubawe, gde su nekad bili prozori, izletali su slepi mi{evi.

I{ao sam napred. Nisam sretao nikog. Ponegde samo, pod kapijama, stajali su qubavni parovi, ~vrsto priqubqeni, kao srasli jedno uz drugo, nepomi~ni, nemi kao u dubokom snu. Elektri~ne sijalice bivale su sve re|e, wihovi plamenovi jedva su tiwali, kao da ho}e da zaspu – a posle ih nestade.

Nasta pomr~ina, koju su osvetqavale samo zvezde.

Zabasao sam u sasvim nepoznat kraj. Pojavi{e se niske ku}ice, pokrivene trskom, sa zabatima od dasaka – `alosne, {}u}urene, kao zaspalo jato ptica.

Nisam ovuda nikad i{ao... Zastanem. Kud sam ja to zalutao?... Gluva ti{ina. S neba se otkide jedna zvezda i pade za horizont, ostaviv{i za sobom sjajnu polukru`nu liniju od bledoga fosfora.

Htedoh se vratiti natrag, kad, oslu{kuju}i ti{inu i svoje srce koje je lupalo, ujedanput dopre{e do mene zvuci muzike, nejasni, udaqeni. Od vremena na vreme zabrujali bi duboki tonovi kontrabasa. Svirka je ta bila kao u zemqu sahrawena, dolazila je iz nekakve podzemne kr~me, kao iz groba. @eqa me povu~e onamo, potreba dru{tva, ma kakva dru{tva. Svirka se ~ula sve jasnije i katkad se, iznenada, kao oslobo|ena otimala napoqe, u no}, kada bi neko, ulaze}i u kr~mu, otvarao vrata: violine su cikale, akordi haoti~ni, zamr{eni, izra`avali su nekakav mutan, nerazumqiv, o~ajni~ki bol. Maxarska pesma. Ona mi za trenutak izazva viziju pustare i ~arde u kojoj zaqubqeni be}ari razbijaju svoje dertove.

54

U|em unutra, ali se odmah pokajah. Kr~ma je bila puna qute odvratne vowe od duvanskog dima, r|ave rakije i vina, kojim be{e upolivana tezga na kojoj se to~ilo pi}e. Pri slabom osvetqewu jedva se raspoznavale fizionomije nepoznata sveta. To su mogli biti ponajvi{e radenici, ko~ija{i, pa onda sumwiva lica, kesaro{i mo`da, koji su tu, skloweni od policije, tro{ili svoju zaradu.

Hteo sam se vratiti, no kada se okretoh, ugledam za jednim stolom – sekretara! On me nije odmah video, a kada me spazi i pozna, wegovo se bledo, mrtva~ko lice izdu`i, on se izbe~i a iz usta mu izi|e jedno za~u|eno, izgladnelo, iznemoglo: „O-o-o!?“ Zaprepastio sam se kada sam ga video. Otkud on ovde? Zar on i ovamo dolazi? Starac je uz to bio i pijan, ali, izgleda, vi{e malaksao nego pijan.

Sedeo je sam. Pre toga je, bez sumwe, imao dru{tva s kojim se kartao, ali su ga partneri, po{to su ga prvo opili pa opqa~kali, ostavili i oti{li za drugi sto.

Po|em k wemu. On se s naporom di`e sa svog mesta da mi izi|e na susret, po|e k meni ali se zabatrga i zadr`a o mene uhvativ{i me ispod mi{ice svojom ko{tanom rukom, od koje me pro|e jeza. Posle se sru{i na stolicu, sa`e glavu i, ma{u}i wome, smejao se bezglasno, zaceweno, tako ~udno nekako, kao da pla~e. „A vi... a ja... eto!“ Zamuca on i lupi obema {akama sa raskre~enim prstima po stolu koji be{e upolivan vinom.

Neko se od publike za drugim stolom zasmeja grubim, gadnim smehom koji proprati strahoviti ka{aq.

Naru~im vina i po~nem ga `edno, `udno piti. Vino me zagreja i ohrabri da potaknem razgovor o misterioznom slu~aju {to mi se desio u parku. Po~eh izdaleka.

Ali se pokaza da je starac nesposoban za razgovor. Starac i ne slu{a{e {ta ja govorim. Izgleda kao da se naprezao, kupio snagu da ne{to ka`e. „A vi treba da se `enite!“ izvali on ujedanput tako neo~ekivano, kao da me o{inu muwom, i lupi {akom o sto. Otkud to sad?...

55

„[ta velite? Za{to da se `enim? Otkud vi to meni?...“ Zaokupih ga pitawima. „N-da!“ nastavi on, lupiv{i pesnicom o sto – „vreme je... ja bih svatova... da igram!...“ pa se zasmeja onako, kao da pla~e. [ta on to trabuwa? mislio sam iznena|en i, ne znam za{to, obradovan. Zna on ne{to... Otkud mu pade na pamet misao da treba da se `enim?... Lagano samo, kaza}e on sve... on }e i niko drugi razmrsiti konce u koje sam se upleo.

I onda me obuze takva ne`nost prema wemu da ga htedoh zagrliti, izqubiti, obe}ati mu nov~anu potporu od svoje strane i hiqadu drugih nemogu}nih stvari, ali mesto toga ja, ujedanput, na svoje sopstveno iznena|ewe, viknuh nekako neprirodnim, sme{nim glasom, od kog me obuze stid, na muzikante da do|u bli`e. Oni zasvira{e, a starac po~e lupati dlan o dlan i namesti usta da zvi`di. No, da li zato {to nije umeo zvi`dati, ili {to od slabosti i klonulosti nije mogao da skupi usne koliko je potrebno – tek iz wegovih usta ne izi|e nikakav zvuk. Kad je video da zvi`dawe ne ide, a on zavali glavu i po~e ne{to da peva slabim glasom, ali odmah prestade, o~ajno zatrese glavom, skupi lice kao da se jako okiselio i sa takvom rezignacijom odmahnu rukom, kao da je hteo da je otrese s ramena i baci me|u svira~e: „Pro-{lo!“ re~e i spusti glavu pa, kao da se zamislio ili zadremao, osta tako nekoliko trenutaka. „Ni brige vas, gospodine N.!...“ rekoh mu te{e}i ga. „Nego, {ta vi to rekoste, da treba da se `enim? A gde mi je devojka? Recite!“ Starac naglo podi`e glavu, pogleda me uzvereno, kao da me je prvi put video. „[ta velite?“ „Kazali ste mi da se `enim. Znate li vi kakvu devojku? A?“ „Ko? Ja kazao?“ odgovori on rasejano sklapaju}i svoje mutne o~i, „ni{ta ja ne ka`em... ni{ta ne znam... ne ti~e se mene ni{ta... n-da!“ i polo`i glavu na ruku naslowenu na sto, pa ujedanput zaspa. Ja se sav nako56

stre{im od qutine. Po~nem ga drmati za rame, vu}i za kosu. Onaj kod drugog stola, gde se kartalo, zasmeja se opet ru`nim, grubim smehom. To me jo{ ve}ma razdra`i. Do|e mi da starca i{}u{am: zaspao, a nisam ni{ta doznao!

Kakva je to glupost od mene! mislio sam vra}aju}i se ku}i, qut na samoga sebe. Ni{ta starac ne zna, niti mo`e znati. [ta ja ho}u upravo od toga ~oveka? Trebalo ga je jo{ samo }u{iti, pa da mi se onaj tamo baga` u kr~mi jo{ vi{e smeje...

No}ni me vazduh osve`i, u meni po~e da govori razlog. Ama, ~ove~e! Ta sve to: i tvoja neurednost u slu`bi, i gubqewe spisa i istraga zbog toga, koja je, kako ~ujem, u izgledu – sve to dolazi od tvoje besmislene strasti, to se odmah pozna... ne treba u tom pogledu „sekretar“ ne{to naro~ito da zna, ve} je on spomenuo `enidbu onako... uop{te... kao ne{to konvencionalno, {to se obi~no govori mladim qudima... Da!... I meni izi|e pred o~i slika star~eva, kako spava kraj stola, te se pokajah {to sam ga ostavio sama u onoj kr~mi.

Ali – za{to sam ja upravo po{ao ku}i? Du`nost bi mi bila doista da starca nekako sklonim, savest mi to nala`e. Ali ne! [ta me se najposle ti~e! Ne, ne! Najboqe je oti}i ku}i i le}i.

Po|em napred, no posle nekoliko koraka zastanem...

Ama {ta }u kod ku}e? Ta meni se ne spava... a {to je glavno, meni se sve jednako ~ini da }u wu negde videti.

Kako i gde? Gde da je vidim sad, no}u, posle pono}i?

Nisi je nikad mogao da vidi{ ni na danu i tamo gde se svet najvi{e nalazi, na korzu, u parku – a kamoli ovde... no}u!... O tom ne treba ni misliti. Pa ipak moram se vratiti, starca radi, da vidim {ta je s wim, ne mogu ga ostaviti tako. Poku{a}u da ga smestim u kr~marevu sobu, na divan, ako ne na krevet. To iziskuje kolegijalnost, humanitet najzad tra`i od tebe to... Humanitet?

La`e{! La`e{ ti samom sebi i obmawuje{ sama sebe!

Priznaj! Ti si uvrtio sebi u glavu da }e{ wu videti i 57

zato bi da se vra}a{, da luta{, da tumara{ Bog zna kuda i dokle. Tebi je potreban kakav romanti~an susret, neobi~an, nemogu}... negde – neodre|eno gde... A i {to se starca ti~e – i tu la`e{! Nije tebi do wega i wegove sudbine, ve} bi ti obja{wewe o onoj `enskoj, koje od wega i ina~e ne bi dobio, a kamoli sad, kad je pijan kao ~ep... Idi ku}i!

Ali ma kako da me je savest ukoravala i ma kako da su jaki bili razlozi razuma protiv moje namere da se vratim natrag, ja ipak, neodoqivo, s nekakvim neodre|enim mutnim nadama da }e se ovaj zamr{eni splet od iluzija, snova i realnosti nekako razmrsiti, jer se ovako ne mo`e izdr`ati – po|oh odlu~no natrag. Ali kad sam se okrenuo, spazim da sam zabasao u nekakvu drugu ulicu i da se vra}am sasvim nepoznatim putem... Po~e lutawe. Tumaram ~etvrt, pola, ~itav sat. Naposletku natrapam pa ulicu, koja me je prvi put odvela do kr~me.

Ubrzam korake. Ne znam ta~no koliko je vremena pro{lo dok nisam na{ao put, ali mi se u~ini kao da je uop{te ve} dockan, da je kr~ma zatvorena, te skoro potr~im spoti~u}i se po neravnom, razrivenom starom trotoaru. Stigoh sav zadihan. U kr~mi je jo{ bilo dru{tva i, kanda, vi{e nego pre.

Zastadoh da odahnem. Ne u|oh odmah. Obuze me nekakav strah, stid, {ta li, te prvo pa`qivo oslu{nuh na vratima. Iznutra se ~uo smeh, kratak, na mahove, grub smeh, pa onda nekakav visok, pla~evni `enski glas, a zatim stewawe... kao je~awe rawenika. [ta je to? Boja`qivo od{krinem vrata, zavirim unutra i videh ovaj prizor: sekretar je le`ao na zemqi i stewao blebe}u}i ne{to, iz ~ega sam mogao razabrati samo jednu re~, jedno `ensko ime: Matilda. To se ime odnosilo na nekakvu `ensku koja je, okrenuta meni le|ima te joj nisam mogao videti lica, trzala iz sve snage, vukla sekretara za ruku, poku{avaju}i da ga podigne sa zemqe. Starac se otimao, branio, bacakao, ne hote}i nikako da ustane. „Tata... ali slatki tata, ustani!“ molila ga je ona kroz 58

pla~... Dakle, k}i! Matilda... Hm!... Nije ru`no ime, pomislih u sebi s ironi~nim osmehom u du{i. „Manite ga nek spava – vidi se: dopada mu se krevet“, re~e jedan iz gomilice koja se nasla|ivala ovom scenom i koja pr{te u smeh na ovu primedbu. K}i ga opet povu~e svom snagom za ruku i podi`e ga malo od zemqe. „Ta ho}e{ ustati!“ cika{e ona kroz stisnute zube, ali starac ipak prete`e, zveknu glavom o patos i osta nepomi~an kao mrtav.

Matilda se zaplaka prigu{enim, tu`nim pla~em pokriv{i o~i rukama. „Umro! Pa bez sve}e?!“ primeti onaj isti iz gomile, koji je o~igledno va`io u dru{tvu kao {aqiv~ina, te su se svi morali smejati, ma {ta on rekao. Na posledwu wegovu primedbu koja je nekako pro{la neopa`ena, ne nasmeja se dodu{e niko, ali kada je po~eo da poje: „so svjatimi upokoj“... nasta sveop{ti, gromoglasni smeh. „Ta ovo se vi{e ne mo`e podneti!“ plakala je Matilda. Meni se ujedanput stu`i. Htedoh jurnuti napred, da sam uzmem starca u naru~je, kada se na sceni pojavi nova figura. „Vaso, ta dokle }e{ gledati da tatu tako poni`avaju?“ ~ovek koga ona oslovi ovim imenom be{e nekakav xin, sa gustom, crnom bradom i velikim o`iqkom preko ~ela, bez sumwe, wen mu`. On je dotle stojao u strani kod kelneraja i od vremena na vreme prinosio ustima fi}ok s rakijom i katkad s prezrewem pogledao ~as na Matildu, ~as na starca, ~as na gomilu, kojoj je, o~evidno, hteo dati vremena da u`iva u ovoj sceni, pa da onda, na kraju, poka`e da bez wegove pomo}i ne mo`e ni{ta da bude. Na Matildin poziv on se najzad poma~e, koraknu napred, sa`e se i rastavi star~eve noge, zatim se nazatke namesti me|u wima kao me|u rukunicama od taqiga i ~u~ne. Me|u gledaocima nasta ogromno interesovawe, kretawe. ^ak se i ja osmelih, pa se pomakoh napred da vidim {ta }e da bude. Zagledah boja`qivo u `ensku s imenom Matilda. Pri|oh jo{ bli`e. Dru{tvo me tek tada opazi. Svi obrati{e poglede na mene zagrajav{i: „A-a-a! Evo mu kolege!“ „Gospodine, {ta u~iniste od wega?“ re~e mi 59

ona s prekorom. Ja je pogledah zabezeknuto. Je l’ mogu}e! Ta to je ona!... Bo`e! Ta ona je wegova k}i! i udata... i... Matilda uz to!... Ta je l’ ona to?... Ona... ona nesumwivo! Ona! Pa wegova, sekretareva k}i! Do{la da ga vodi ku}i. Moja se slutwa ispunila – oh, kakav glup sastanak! I prva wena re~ pa prekor! Neko me je o~igledno oklevetao dok nisam bio tu, da sam ja starca opio. „Kako ste ga mogli ostaviti!“ nastavi ona i u o~ima joj blesnu mr`wa. Ali ja nisam slu{ao {ta je ona govorila daqe, niti sam vi{e razumevao smisao wenih re~i – ja sam je samo gledao a ono {to sam ta~no opazio be{e na moje veliko zaprepa{tewe to da nije lepa, da nije mlada, da je upravo daleko od one koju sam ja video gledaju}i ovu izdaleka, kroz prizmu svoje glupe strasti.

Pa ipak, prena{aju}i na wu crte slike koju bejah sam o woj stvorio – to mr{avo, uzano, vo{tano lice sa `utim, sitnim pegama, pa fina, tanana linija nosa kao se~enice od no`a, pa onda taj tragi~ni patni~ki izraz lica – sve to be{e, trebalo je da bude lepo. Ali ona, ona... wegova k}i! I ja to nisam mogao da doznam zbog svoje neve{tine, gluposti svoje! I uz to udata za onog klipana, kog sam katkad vi|ao na wenu prozoru, i ne slute}i i upravo odbijaju}i od sebe svom snagom pretpostavku da bi joj to mogao biti mu`, samo da mi ne remeti moju iluziju o woj.

On ujedanput viknu krupnim medve|im glasom da starca di`u. Na to se svi prisutni kao na komandu sago{e, trgo{e nemilosrdno starca sa poda i baci{e ga na le|a zetu, prebaci{e mu omlitavele star~eve ruke preko ramena, koje onaj nezgrapno povu~e, prekrsti ih nekako kao da ih veza na svojim grudima, a zatim se podi`e bez po muke i ponese starca kao perce na svojim le|ima iz kr~me. Uzvici divqewa isprati{e ga na vrata. „Kako je to stra{no!“ re~e mi Matilda pri polasku, iskriviv{i usta na pla~, pri ~emu joj zablista{e dva, oh! zlatna zuba... Pa to ona zar?... Meni se ste`e srce. Stajao sam nem, zbuwen, nepomi~an, sa pome{anim 60

ose}awem sa`aqewa i gor~inom razo~arawa gledaju}i za wom dok je izlazila iz kr~me. Svi po|o{e da ih isprate. Ostadosmo ja i dremqivi kr~mar, koji ne be{e radoznao na ovakve scene, jer ih je ~e{}e vi|ao. „Dobar ~ovek, ali slab na pi}u.“ I jo{ je kr~mar ne{to govorio, ali ga ja nisam slu{ao. U meni je plakala nekakva gorka, besna `alost. Klup~e se razre{ilo, svr{eno je sve! rekoh u sebi i osetih potrebu, silnu `equ da pijem, da saspem u grlo vatru kakvu, otrov, apsint – pa ujedanput dreknuh o~ajnim, meni samom nepoznatim glasom, sru{iv{i se na jednu klupu: „[naps!“ A zatim mi se ote jedan bolan krik: „Ah, Matilda!“ U kr~mi nasta tajac, za trenutak. Svi se obazre{e i pogleda{e me za~u|eno, ali kada {aqiv~ina, kom nikakva situacija na svetu nije bila toliko tragi~na da ne bi u isti mah mogla da bude i komi~na, ponovi sa ironi~nim patosom: „Ah, Matilda!“ – prsnu{e svi grohotom u smeh, koji mi i sad jo{ zvoni u u{ima, kao smeh sudbine.

Bez datuma Danas sam bio u zvawu. Svi zinu{e od ~uda kada me vide{e, svi izmeni{e zna~ajne poglede i zavrte{e glavama ne rekav{i ni{ta. Neko se naka{qa.

Jedan se pisar di`e i ode u drugu sobu, odakle posle nekoliko trenutaka izi|e {ef, koji mi pristupi nekakvim sve~anim hodom i u op{toj ti{ini, ~vrstim glasom, glasom neumitne sudbine, pro~ita mi akt u kom je stajalo da se zbog nesposobnosti, krajwe neurednosti, i naro~ito zbog gubqewa va`nih spisa, otpu{tam iz slu`be.

Ja sam }utao i tupo blenuo u veliku, sjajnu }elu svog {efa, koji se ~vrstim, va`nim korakom vra}ao u svoju sobu, zatvoriv{i vrata za sobom.

U sve~anoj ti{ini, koja se nikako ne prekida{e, ja u~inih jedan op{ti nem poklon svima redom, obrnuv{i se, odnekud, na jednoj nozi, i posle nekoliko trenutaka na|oh se na ulici.

61

Milica Tomovi}

PRIPOVEDA^ MILETA JAK[I]

Prou~avan i pam}en u istoriji kwi`evnosti kao pesnik, pripoveda~ Mileta Jak{i} (1869-1935) bio je zaboravqen, sve dok nije, zahvaquju}i Svetlani Velmar Jankovi}, izronio iz kwi`evne pro{losti. Ona je 1985. sabrala gotovo sve wegove pripovetke u jednu kwigu biblioteke Ba{tina pod naslovom Ne~ista ku}a.

Jak{i} se u srpskoj kwi`evnosti pojavquje kao pripoveda~ uporedo sa pesmama koje objavquje u najzna~ajnijim ~asopisima i listovima toga vremena. Pripovetke, ~esto, potpisuje pseudonimom Lenski. Za `ivota je objavio 32 pripovetke. Pripovetka Ah, Matilda! prvi put je objavqena pod naslovom Iz dnevnika jednog ~inovnika 1903. godine u Kolu, da bi kasnije bila objavqena u jo{ dve Jak{i}eve zbirke pripovedaka – Crno ma~e (Napredak, Pan~evo 1921) i Mirna vremena (SKZ, Beograd 1935).

Jak{i}eva proza pripada epohi realizma, ali u woj nalazimo i lirske elemente romanti~arskog porekla, a i nagove{taje moderne pripovetke sa elementima naturalizma i nadrealizma. Mileta Jak{i} gradi specifi~an pripovedni svet u kome se javqa, veoma rano za srpsku prozu, paralelan svet sa elementima onostanog.

To je jedinstveni, homogeni pripovedni svet u kome preovladavaju ose}awe usamqenosti, strah (od smrti, od usamqenosti, od izop{tewa iz patrijahalne sredine), pani~ni strah, halucinacije, snovi, fantastika sa etnolo{kom, folklornom osnovom. Jak{i}a modernim ~ini okretawe unutarwem svetu likova. Junaci wegovih pri~a u negativnom su odnosu prema stvarnosti, usamqeni su, nestalni, otu|eni. Wegov pripovedni 62

svet pomeren je na tamniju stranu. Od opisa, pa do izricawa du{evnog stawa likova, fizi~ko je potisnuto, mawe je bitno. U prvom planu je ono iskonsko u ~oveku.

Jak{i} na taj na~in, ~esto, dosti`e nivo vol{ebnosti koja krasi modernu pripovetku 20. veka.

Ve}ina Jak{i}evih pripovedaka jednim svojim delom nagiwe nemimeti~koj prozi, {to je postignuto ukqu~ivawem sna i fantastike. Pripovetka koja se strukturom bitno razlikuje od ostalih jeste Ah, Matilda! Pisana je u prvom licu, u vidu dnevni~kih zapisa sastavqenih od bele{ki raspore|enih na petnaest datuma i zavr{nom epiolo{kom bele{kom bez datuma.

Bele`ewe po~iwe u martu, a zavr{ava se u maju. Ova pri~a objediwuje motiv tragawa za idealnim `enskim likom i neposredno bele`ewe dnevnika ~oveka koji je u du{evnoj krizi (pobegao iz sredine u kojoj je `iveo).

Tragawe za nepoznatom `enom (Jelenom koje nema), beskona~ne {etwe po gradu i okolini, stavqeno je u sasvim realan kontekst, a pometwu jedino izazivaju o`iveli snovi neuroti~ne li~nosti.

Radovan Vu~kovi} ovu pri~u naziva „tipskom simbolisti~ko-neoromanti~arskom pri~om o gubqewu ideala i spoznaji druge, ru`ne strane lepote“ (Radovan Vu~kovi}, Moderna srpska proza, Prosveta, Beograd 1990, 133. str).

Kroz formu unutra{weg dnevnika, u ovoj pri~i je najboqe ocrtana psihologija samog pripoveda~a koga Ivanka Jovanovi} poistove}uje sa Jak{i}em za vreme wegovog boravka u Temi{varu (Ivanka Jovanovi}, Mileta Jak{i}, Novi Sad, 1969). Na samom po~etku pripoveda~a obuzima stawe nezadovoqstva, veliki bezrazlo`ni bol koji podse}a na romanti~arski weltschmerz.

Kada kre}e na otkrivawe uzroka toga stawa, pripoveda~ iz romanti~arskih voda zalazi u moderne pripoveda~ke tokove. Wemu po~iwu da se javqaju stawa privi|awa i halucinacija (privi|aju mu se stari varo{ani od kojih je pobegao; o`ivqavaju mu biv{i stanari iz 63

wegove iznajmqene sobe; sebe u ogledalu sagledava kao stranca), ~ime se efektno otvaraju vrata onostranog.

Iako nam se, posle spaqivawa nepro~itanog pisma wegove biv{e qubavi, na trenutak u~ini da su pripoveda~eve halucinacije prestale („Nemam vi{e halucinacija, ne uznemiruju me nikakve fantazmogorije ni slutwe“), on ipak pada u novo stawe razde{enosti, u kome svoj prazan `ivot domi{qa i ispuwava fantazijom o nepoznatoj devojci sagledanoj iz daqine na prozoru zgrade preko puta nadle{tva u kome radi. Na kraju pribegava snu. Mehanizam sna primereniji je sve slo`enijem unutra{wem stawu. Ispuwewe `eqe – susret sa voqenom, a nepoznatom `enom, delimi~no je doveden u pitawe postojawem subjektove krivice. Ipak, Jak{i} je izvanredno uobli~io wegov san u kome Venerina statua dobija atribute nepoznate `ene. Ona ga upozorava ma{u}i maramicom koja se pretvara najpre u hartiju, pa u akta. Na ~inovnikovoj javi akta su wegova mora, a u snu ona postaju racionalna nit koja povezuje javu sa snom. S obzirom da se statua kre}e, ali samo na postoqu, a pripoveda~ postaje nepokretan, mo`emo zakqu~iti da }e `eqa biti samo delimi~no ispuwena: pripoveda~ }e na}i onu koju je tra`io, ali }e bliskost me|u wima biti onemogu}ena. San je, u ovom slu~aju, kao odraz psihi~ke depresije posrednik izme|u ~oveka i predmeta.

Takav je slu~aj i sa fotografijama mrtvih u iznajmqenoj sobi na kojima mrtvi me|u sobom govore.

Gubqewe ose}aja granice izme|u realnog i irealnog povod je i za fenomen o`ivqavawa stvari. Izgubiv{i jedan akt, pripoveda~ se uverava kako su akta „nekakva `iva stvorewa“ koja o`ivqavaju na misti~an na~in.

Pri~a o aktima kao `ivim bi}ima podse}a na roman Antuna Kova~i}a U registraturi s tom razlikom {to je kod Jak{i}a mistika o`ivqenih akata prikazana nu{i}evskim humorom i okon~ana upitano{}u na moderan na~in (kada je tra`e}i akta pripoveda~ u arhivi prona{ao crnu ma~ku koja je upla{ena isko~ila kroz 64

prozor, on se zagonetno pita: „Samo je pitawe da li je to bila ma~ka“.) Ovo je poovski motiv crne ma~ke.

Jak{i} u svojim pripovetkama koristi kolektivni lik – gomilu, a tek se povremeno vra}a oprobanim realisti~kim re{ewima. U kolektivnom liku pojedinci se izdvajaju na na~in kako se to ~ini u crtici, skici likovno re~eno, ostaju}i ~esto na nivou literarne karikature. Jak{i} ih izdvaja iz gomile samo jednom wihovom crtom, koja mu poma`e da bi boqe „oslikao“ atmosferu gomile. U pripoveci Ah, Matilda! anonimni hu{ka~ humora i smeha u podrumu kafane predstavqa izdvojenog pojedinca koji nema imena, wegov lik ostaje nepotpun i pripada najve}im delom grupnom portretu.

Specifi~an Jak{i}ev otklon o~it je i kada je re~ o recidivima romantizma, koje nalazimo u prozi srpskih realista. Tragawe za likom nepoznate `ene zbiva se sa nagla{enim otre`wewem. U ovoj pripoveci nepoznata `ena u koju je junak pri~e zaqubqen, ukazuje mu se sa ru`nim licem. Prvi put kada mu se obrati ona koristi ton grdwe i ru`ewa glavnog junaka. Wen otac je tokom cele pri~e tre{ten pijan propali ~inovnik, a ona je ~ak udata i to za ru`nog mu`a. Pripoveda~u pri~e bivaju uni{tene sve iluzije.

U Jak{i}evim pripovetkama nagla{eni su i simboli velike otu|enosti. Junake i u ku}ama prati ti{ina kao u grobu, pritisnuti su neprijatnim ose}awem o~ekivawa smrti, sobe su im nalik na kosturnicu. U pripoveci Ah, Matilda! na akta je popao prah sa zadahom smrti, a slova izgledaju kao presovani crvi. Glavni junak se spu{ta u nekakvu kr~mu kao u Had (Svirka je bila kao u zemqu sahrawena, dolazila je iz nekakve podzemne kr~me, kao iz groba). Usamqenost poja~anu otu|ewem prati strah od stra{nih misti~nih sila koje vladaju nad nama. Junake po pravilu, zanima misti~ni `ivot, oni su svesni bolesnog dela svoje du{e, nemira i uznemirenosti, a uvek se, na kraju, poka`e da sve to poti~e od straha od smrti i onostranog sveta.

65

Ukratko, sve Jak{i}eve pri~e nastaju naru{avawem realne stvarnosti u pripovedni svet koji je izvitoperen, na granici onostranog i neuhvatqivog, nema snage da se u potpunosti oglasi, ve} ostaje prituqen i pritisnut te{kom ti{inom i otu|enim enterijerom u kojem se pripoveda~ ose}a teskobno. Ovo se projektuje i na sve glavne junake Jak{i}evih pripovedaka.

Literatura: Radovan Vu~kovi}, Moderna srpska proza, Prosveta, Beograd 1990.

Du{an Ivani}, Srpski realizam, Matica srpska, Novi Sad 1996.

Mileta Jak{i}, Ne~ista ku}a, priredila Svetlana Velmar Jankovi}, Prosveta, Beograd 1985.

Ivanka Jovanovi}, Mileta Jak{i}, Matica srpska, Novi Sad 1996.

66

Petar Ko~i}

JABLAN

Odavno se uhvatio sumrak.

Na strwi{tu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haqinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim o~ima i nekoliko prami~aka `u}kaste kose, rasute po ~elu. Pred wim na nekoliko koraka pase Jablan.

Svake ve~eri, otkad su nastale vru}ine, do neko doba no}i napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao o~i u glavi. Dva puta ga na nedequ soli. I u`inu s wime polovi.

Voli on Jablana – jer je Jablan najja~i bak u cijeloj okolici. Lujo se ponosi. Ostale govedare i wihove bakove pono{qivo prezire. Usred grobqa smio bi on no}iti kad je Jablan s wime.

– Samo {jutra! – Tr`e se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haqinicu, a o~i mu sijevnu{e od uzbu|ewa.

Ustade, pri|e baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu: – Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo {jutra! Ro|eni moj, mili moj, dragi Moj Jabo – samo {jutra!

U Lujinom promuklom glasi}u drhtalo je meko, we`no prekliwawe. Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu.

– Zar mene, Jabo? – pita ga prijekorno. – Sad }u ja plakati.

On se malo odma~e u stranu, pa kao |oja zaplaka. Jablan di`e glavu.

– Nije, nije, Jabo! [alim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma’ za sva{ta qutiti! De, da se pojubimo!

67

Poqubi{e se. Lujo ogrnu haqinicu, pa se opet spusti na vla`nu travu, da sawa o sjutra{wem danu.

Sjutra }e se wegov Jablan bosti s carskim bakom. U wemu ve} odavno bukti, plamti `eqa: da se Jablan i s Rudowom pobode. Prekliwao je kneza, da mu ispuni `equ. I ostariji su ludi molili kneza.

– Ma, qudi moji, nije to tako lako – carski je vo! Nego, ja }u baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest – ne branim ni ja; ne odredi li – nije ni{ta ni bilo! Je li tako, bra}o?

– Tako je, kne`e. Samo ’ajde po redu, pa se ne boj!

Molba je ba~ena, odgovor je knezu do{ao: dozvoqava se. Sjutra je Preobra`ewe, a ujedno i carski dan. Sjutra }e se kod kne`eve ku}e ogledati Jablan i Rudowa.

O tome Lujo budan sawa. ^as vidi, kako je Jablan pao, kako uboden izdi{e; ~as, opet, kako je nadbo Rudowu, pa ponosito stoji na mejdanu. ^uje, kako Jablan gromovito ri~e, a brda odjekuju. On doliga: Volo-lige, dolo-lige!

Ja~e moje milo ba~e od te va{e jadne krave! ]a, kravuqo, nagrduqo!

Nagrdim ti govedara i u ku}i ku}anicu i na struzi strugaricu ––––––– – Jabo, je li tebi studeno? – ~u se Lujo ispod haqinice.

Jablan pase, {uti, ni{ta ne odgovara. On ustade, pomilova ga, izvu~e iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa le`e kraj weg’. Poslije dugog polusanqivog, drhtavog trzawa prevari ga san. Kad Jablan pojede `ito, le`e i on kod svog dobrog druga.

Duboka strahovita ti{ina. Vla`na svje`ina {iri se kroz no}. Mlak vjetar poduhiva preko ku}â, {to se u polukru`nom, neprekidnom nizu prote`u ispod plani68

ne. Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju, prema mjese~ini, od zelenih {qivika kroz koje str{e.

Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov. Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planin~e kada ga mati podoji i uquqa.

Sunce se lagano pomaqalo iza planinskih vrhunaca, koji jo{ umorno po~ivahu u prozra~nom jutarwem sumraku. Jedan trenutak – pa se sve obli u bjeli~astoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magli~asto, timorno plavetnilo. Sve se di`e, budi, sve se pu{i kao vru}a krv, odi{e snagom, svje`inom.

– Svanulo ve}! – protegnu se Lujo, protra o~i i pogleda oko sebe. – Jabo, bate, {to me nijesi probudio?

Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao.

Drago bija{e Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli.

– E, kad si se tako, bate, naruc’o, eto ti pa malo ’nako zasladi! – veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi.

Jablan pojede. Krenu{e kne`evoj ku}i.

Vrane prolije}u iz okolnih {umaraka i padaju na kukuruze, koji su se istom po~eli zrnati. ^uva ri hajkaju! Stra{ila na ogradama oko kukuruza lepr{aju se.

Sermija se izgoni na pa{u. Vika, dovikivawe na sve strane.

Lujo ide zami{qeno za Jablanom. Udubio se u misli – ne ~uje on te galame, tog `ivota koji se oko wega {iri. On misli o Jablanu i mejdanu.

Vrcnu se, kao da se ne{to dosjeti. Raste`e pedaq, pa po~e mjeriti {tap: „‘O}e Jabo nadbosti – ne}e; ’o}e – ne}e; ’o}e – ne}e; ’o}e!“ – viknu Lujo, a o~i mu zasvijetli{e od prevelike radosti.

Od dragosti stade qubiti i grliti baka.

– Je l’ de, Jabo, da }e{ ti wega nadbosti? Neka je on 69

carski! Svejedno je to mom milom, dragom, ro|enom Jabi. Je li tako? De, kazi svome Juji! – po~e mu se bezazleno ulagivati.

U razgovoru s Jablanom sti`e Lujo kne`evoj ku}i, gdje se bija{e dosta svijeta iskupilo. Svetac je, ne radi se, pa do{li qudi da malo probesjede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu.

Luji se ste`e srce kad ugleda Rudowu. U~ini mu se stra{an, golem; i debqi i ve}i od Jablana.

– Jabo, bate, ako danas plati{ glavom, ne za`ali na me! – uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa po~e opet, kriju}i od qudi, mjeriti {tap. Izi|e da }e Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice.

– Jesi li se upla{io, mali?

– Ti se, sinko, ni{ta ne boj. Tvoj je bak stari mejdanxija – sokoli ga jedan ~i~ica.

– Ne bojim se ja, vala, ni{ta! – veli Lujo pouzdano.

– Bogme }e{ ti, mali{ane, i jauknuti kad Rudowa isu~e Jablanu crijeva – zastra{ava ga poqar. – A i jest mi mlogo dodijô.

– E, to }emo, poqare, istom vi|eti! – smije mu se prkosno, zajedqivo Lujo.

– Manite se, qudi, prazna razgovora! Na stranu djeca i `ene! – viknu knez o{tro, gotovo zvani~no. – Povedite bakove na ovu ravan ni`e plota!

Izvedo{e ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se po~e{e wu{kati, kao da se upoznaju.

– Trke, Jablan!

– Trke, Rudowa!

Bakovi stado{e bukati, kopati predwim nogama, zanositi se, rebriti, dok silno ne grunu{e rogovi o rogove. Stoji prasak, lom! Zemqa se kruni, ugiba pod wima.

Lujo drh}e, strepi. Svaki mu se `ivac razigrao. Izbe~io krupne, grahoraste o~i, ne trep}e. Svaki pokret prati; svaki udar odjekne u razigranom srcu. Stisnuo se, pognuo se – pomagao bi Jablanu da mo`e. Zasjeni{e 70

mu se o~i. Samo nazire kako se ne{to pred wim vrti, vijuga, ugiba.

Rudowa nasrnu svom silom.

– Podu’vati ga, Jabo! – viknu Lujo, kao izvan sebe.

Jablan, stari, lukavi mejdanxija, posrnu kao |oja na desno koleno predwe noge, pa poduhvati Rudowu ispod vrata. – Ne dajte, qudi, nagrdi vola! – uzviknu prepla{eno knez.

Ispod vrata Rudowina {iknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosito na mejdanu i ri~e, a planinski vrhunci silno – silno odjekuju.

71

Petar Ko~i}

KROZ ME]AVU

Ve} se po~e i smra~ivati, a oni ne mogo{e krave prodati. Niko ih ~estito i ne pogleda, a kamoli da ih upita za cijenu. Niko ni da se na{ali!

Starcu se to ne{to grdno ra`ali i quto ga zaboli, i, da je imao suza, grko bi i bolno proplakao. Ali, onako ispa}en i satrven dugim jadom i ~emerom, samo suvo uzdahnu i krenu s trga, vode}i pogru`eno na privuzi steonu kravicu, ~ija se plava, svijetla dlaka, mrkasti ro{~i}i i oblo, puno vime izme| bjeli~astih i mesnatih krakova jedva raspoznavahu u suvoj i o{troj zimskoj ve~eri. Za kravom se di`e i po|e dijete – nije mu moglo biti vi{e od dvanaest godina – dr`e}i ~vrsto u promrzlim rukama leskovu mot~icu.

Starac je stupao pognuto, vuku}i te{ko nogu za nogom. Sijed je sav, ko{tat i krupan kao odvaqen komad onih gr|enih i neprekidno mra~nih i turobnih planina, {to se muklo uzdi`u povrh wegova sela. Po razgoli}enim, ruwavim i {irokim prsima nahvatalo mu se stvrdnuto iwe. Uzdigao nakostrije{ene, debele brkove, ispod kojih mutno, kao iz neke daqine, vire umorene i gotovo umrtvqene o~i, pa quma i grabi uz put.

Suva zima stegla. Odasvud bije, pr`i i kao ujeda, grize o{tra i nemila studen. Ru{tri se okorjeli snijeg, i `alobitno cvile}i ugiba se pod nogama.

– Ba{ niko ni{ta, Vujo! – tr`e se starac i obrnu se djetetu.

Mali je {utio i umorno, iznemoglo kora~ao za kravom. Od suve studeni na wemu se bija{e sve nakostrije{ilo i uko~ilo. Sitne, meke dla~ice na licu mu se naje`ile, a ruke pocrvewele, pa pocrwele od te{ke zime.

72

Kad bi{e nasred ~ar{ije, snijeg po~e propadati.

Quto i kao na silu odvaqiva{e se lepirica za lepiricom, isprva te{ko, kao da se mu~i i nate`e, pa onda lak{e, u~estanije i gu{}e. – Ba{ niko ni da se na{ali s cijenom, a evo nas i no} u ~ar{iji sti`e! – tr`e se opet starac iz misli, a u rije~ima mu, o~ima i licu drhta{e ne{to bolno i o~ajno.

Sve se vi{e smra~ava i kao da se ne{to iz daleka potajno i podmuklo sprema i prigu{eno huji.

Snije`ne lepirice ukr{taju se u letu, lome se jedna o drugu i {u{te u tananom i mekom {umu povrh wihovih glava, a wih troje, starac naprijed, krava za wim, za kravom Vujo, promi~u ~ar{ijom lagano i ujedna~eno, stopu za stopom.

Starca su obrvale misli, te{ke i crne misli, pa potresaju iz temeqa du{om wegovom.

Nekad je on bio najnaredniji i najzgodniji doma}in na cijeloj Krajini. Po dalekim selima, kasabama i gradovima, po mehanama i hanovima, na carskim drumovima od Bosne do Carigrada, govorilo se i pri~alo o zgodi i napravi Reqe Kne`evi}a sa Zmijawa.

Velika je snaga i zadruga u wega bila. Po ~etrdeset, pedeset ku}ne ~eqadi radilo je na wivama wegovim, sa kojih su se u vreloj sun~anoj svjetlosti kroz planinsko, nebesko plavetnilo lomili i kr{ili drhtavi i zadihani glasovi, a puna i zabrekla snaga pr{tila i pucala ispod zagrijanih ko{uqa i srebrnih gerdana. I pjesma rada i rasplam}ele mladosti, pjesma uskipjele, neobuzdane planinske snage uz o{tri fijuk kosâ i srpova razlijegala se silno, protegnuto, u vrelom drhtawu bijelih oblih grla, ispod pomodrelih gorskih visova.

Ranom zorom otiskiva{e se nebrojeno blago od Reqinih torova. Za~as bi krdo ovaca prekrilo i zabijelilo poqem ispod planika. Goveda bi u dugim redovima zamicala u planinu na pa{u, da se u podne vrnu vodi na plandi{te. Jablan, koji je svojim razgla{enim juna{tvom zatvorio cijelo Zmijawe, ponosito bi se odvo73

jio od goveda, izmakao bi naprijed, pa bi gromovito rikao, bukao, kopao nogama i zadrto raznosio zemqu rogovima.

I Reqa je kao rastao, {irio se. Prsa mu se napiwahu da puknu, a srce mu obuzima{e i oblijeva{e neka slatka, ~udesna vrelina.

Sve mu je napredovalo, raslo, bujalo, mno`ilo se i {irilo unedogled. I wega bi ~esto puta, kad bi pogledao na svoj mâl i ima}e, obuzimala nekakva potajna, nejasna jeza i slutwa... „Ovo se ve} odavno presipa... prelijeva!“ – pro{aptao bi, drh}u}i i ugu{uju}i onu stra{nu kobnu misao koja bi mu tada sinula kroz glavu.

I ra|alo je, i raslo je, i napredovalo je: `ene se bliznile, ovce se bliznile, koze se bliznile, a ul~ek sjemena bacao po deset roda. Torovi prekrili pola poqa, a staje se okupile oko jednog zaravwaka kao mala kasaba.

Glas se Reqin {irio. „[ta toliko teslai{e{! [to si se toliko digô, nijesu na tebi toke i ilike Reqe Kne`evi}a!“ – govorilo se kad bi se kogod stao ~ime ponositi. Na zborovima kod crkava i manastira, na kumalima i svadbama prikazivao bi kum kumu, prijateq prijatequ ~ast i po{tewe: „’Vala ti, kume, ’vala ti prijatequ! Ti mene po~estovô ovom ~a{om, a tebe Gospodini Bog svakim rodom i beri}etom. @ito ti rodilo, kolo ti vozilo, i bakovi bukali kô u Reqe Kne`evi}a!“ I pa{e su mu padale na konak. Crne gr~ke vladike visokih tenxerastih kamilavki, beskrajno dugih i {irokih rukava i oblaporna srca na `utu jaspru, svra}ale su wemu i blagosiqale dom wegov i torove wegove.

I on im je davao mnogo, premnogo, ne broje}i, ne uste`u}i se, punom {akom. Samome veziru za kurban-bajram slati su ovnovi iz Reqinih torova. I nekakvu je buruntiju od cara zadobio. Za{to i kro{to on nije znao, niti je htio koga pitati. „Ovo meni ni{ta ne treba, a u redu nije da se carska jazija pote`e i povla~i po ku}i!“ – rekao je, i slo`io buruntiju na vatru. Wegova su mu74

{ka ~eqad bila sva do zuba naoru`ana. Paso{e za oru`je nije mu padalo na um da tra`i, niti je kome padalo na um da ga pita za to. ^esto je kupqeno od naroda oru`je, ali se Reqi nikad zaptije ne svrati{e ni na kavu. Ne{to im je bilo kao zazor.

Svagdje je bio priznat i prizvat. Ali ovamo da bude knez ili da sjedi u kakvom carskom mexlisu, nije htio ni po koje blago, niti je dao kome svom, iako se znalo, da su wegovi stari sudili na Zmijawu, i da je on potomak od Zmijawa Rajka {to se u pjesmama pjeva. – Kad ne mogu knezovati kô {to su mi stari knezovali, ne}u da budem ni turski alaba{! – govorio je Reqa ponosito.

Silno je mrzio ~ar{ilije i rijetko je silazio u ~ar{iju. Tri puta u godini: kad bi smirivao miriju, kad bi tovario pi}e za krsnog imena i kad bi sa zimnice u proqe}e pratio ovce na jagwilo u dowe krajeve.

Ve} bi se na nekoliko dana znalo kad }e gradom minuti krdo Reqe Kne`evi}a sa Zmijawa, i ~ar{ilije bi se iskupile na }o{kovima, i Turci bi posjedali na divananama, da }ef{e i seire kr{no i bijelo blago. Kad bi zvono sa golemog ovna predvodnika rastegnutim zvukom odavalo da su prve ovce iza grada, po{qedwe bi ulazile u ~ar{iju, prelivaju}i se u punoj svjetlosti proqetnog, drhtavog sunca, a za wima bi ponosito jahao na brwa{u Reqa, obu~en u modri koporan i crvene, skerletne ~ak{ire, sa crvenim {alom oko glave i krupnim, srebrnim tokama i ilikama na prsima, pod punim pusatom. I Turci bi se i ~ar{ilije divili I ~udili zgodi i bogatstvu Reqinom, a u wegovoj du{i diza{e se slast i toplina, svijetla i meka kao neznana pjesma bez rije~i {to se di`e od zagrijane zemqe, i miri{u}i ve`e se sa nasmijanim nebom proqetnim.

Prepuni{e se torovi, presu{e se ambarska oka, prenapuni se ku}a zdrave, jedre i kr{ne ~eqadi, a kesa, puna bijele i `ute jaspre, silno zate`e za Reqinim pripa{ajem.

75

I jednog kobnog dana – dobro se on sje}a – nenadno se digo{e vru}i planinski vjetrovi, pogna{e i zavitla{e mlaku pra{inu u kovitlac, rasipqu}i je po torovima, stajama i wivama wegovim. Tih dana obno} je u torovima ble~alo blago, torske su qese bolno, kao da cvile, {kripjele, ~obani su snivali nemile i ~udesne snove, a psi su oko torova nekako tu`no, pretu`no urlikali i zavijali kao gladni kurjaci usred zime na planini.

I po|e {apat od usta do usta: – Reqin brwa{ osvanô mrtav u bari.

– Tri junice, {to su se onomadne o{turile, na|o{e jutros govedari mrtve u toru.

Orlovi mrlina{i, oni grdni planinski orlovi oguqenih, golih vratova i dugih, zao{trqenih kqunova, po~e{e se vijati nebom iznad staja Reqinih i padati kraj torova. Crne vrane i gavrani u dugim, {irokim jatima kobno su i zlobno graktali povrh mâla i ima}a wegova, padaju}i na tovne mrline sa nemilim kre{tawem, a on je bolan, prebolan hodao tamo i amo, kao bez glave, satrven i ubijen nenadnim jadom i ~emerom. ^ama, zebwa i grozni~ava, duboka jeza drhta{e na obrazima wegovim i na obrazima ~eqadi wegove. Svako je ~eqade strepilo i osje}alo da se ne{to nevidovno uvla~i i podmuklo {iri po torovima i stajama, obaraju}i nemilosno sve `ivo pred sobom.

– I Jablana jutros me|u silnim mrlinama na|o{e mrtva u toru! – prosu se opet {apat, bolan i drhtav {apat od usta do usta, a iz poqa od torova razlijegalo se `alobitno jadikovawe malog \oke za svojim Jabom. I sva se ~eqad zaplaka{e, zajauka{e. I Reli se grdno ra`ali, ali se ste`e, namra~i, pa samo suvo uzdahnu i, zanose}i se kao malo u stranu, viknu: – Ne pla~ite, ne jadikujte, djeco moja! Pla~em i jaukom ne o`ali se pogibija snage moje i lepote moje. Pjesnu, pjesnu, djeco! Jovane, Milane, Vido, Jagodo, djeco moja! Ne pla~ite, ne jadikujte, ve} se zagrlite i zapjevajte onu pjesnu od tuge goleme... onu veliku pjesnu od 76

koje procmili i drvo i kamen, a kamo li srce u ~ovjeku!

Tu pjesnu, tu veliku pjesnu zapjevajte zagrqeni i o`alite pogibiju snage moje i qepote moje!

Mali je \oko vas dugi dan prejadikovao nabrajaju}i Jablanove mejdane, i pred ve~e je zaspao na mrtvom tijelu bikovom, od koga ga nijesu mogli nikako rastaviti.

Zaspao je, da se nikad ne probudi. Malo srce, puno velike, djetiwske qubavi, prepuklo je od pregoleme `alosti za svojim Jabom.

I prva se nosila krenu{e iz Reqine ku}e.

Iza toga ~eqad se po~e pobolijevati i padati kao snopqe. Nose se nosila, ni`u se grobovi i promukla `enska grla, bugare siwe i crne tu`balice. Mu{karci, gologlavi i raspojasi, bez crvenih pripa{aja, bez modrih ~ovanih koporana, i bez krupnih toka i ilika, ubijeni nenadnom i podmuklom nesre}om, tvrdokorno {ute, bez suza i jauka, ali su `alostivni, slomqeni, satrveni...

I ni`u se grobovi, mali i veliki, `enski i mu{ki.

Strahota pogledati! Nagrnuli ogoleli prosjaci i blentovi iz dalekih sela; puno ih grobqe. Osjetili, nawu{ili i oni, kao i one planinske pro`drqive orlu{ine na mrlinama, pa se otimaju o pi}e i masna jestiva {to se iznose na grobqe. Obu~eni u nove miri{qave rubine, {to ostaju iza mrtvaca, prosipaju pi}e po grobovima, pro`diru oblaporno grdne masne zalogaje, re`e}i jedan na drugoga kao psi. Blentavi [ele obukao na se ~itavu novu odje}u pokojnog Markana, brata Reqina, pa ska~e pomamno preko grobova i bu~no mumla da u{i zagluhnu: – Aj! Ij! Uj! Kako mi stoji glava?... Zar nijesam kr{an i prikladan, ne budi primijeweno, kô i svaki gerz!... Aj! Ij! Uj!... Ujujuj!...

Ludi Krstan, obu~en u staja}e ruvo Luke, sinovca Reqina, sjeo na kamen vi{e jednog groba, podnimio se na obje ruke, pa sam za se krupno, duboko govori, kao da mu glas dolazi iz mra~nih dubina: 77

– Dok jednom ne smrkne, ne more drugom svanuti. Dodu{e ono ne bi trebalo da tako bude, ali qudi tako ’o}e, pa nek im tako i bude. Ja nijesam ~ojek, ja sam blentavi Krstan, a blentavom Krstanu to je, ako }e{, blentavi Krstane, i drago. Zar nije tako?

– Jest, brate Krstane, tako je – mijewa glas i odgovara sam sebi...

– Kad bude po nekoj pameti, brate Krstane, mra~ne su ovo i krvave be{jede, ali se meni ne more ni smrknuti ni svanuti me|u qud’ma, jer ja nijesam ~ojek ve} blentavi Krstan. Zar nije tako, brate Krstane?

– Tako je, brate, tako...

I blentavi je Krstan i daqe ne{to mumlao. pretresao, a oko weg’ se dizao i lomio grozan i jeziv jauk i lelek. Najedanput se tr`e, iskola~i o~i, zinu i gr~evito zdera sa sebe svu odje}u i go pobje`e s grobqa, a za wim se nadado{e ostali blentovi sa silnom, zaglu{nom vriskom I piskom. Samo ostade zloglava Kalasura koja od malenih nogu tr~i po selima od ku}e do ku}e i uvijek svijetu govori da ne{to tra`i. Ve} nekoliko dana, od jutra do mraka, ona neprestano jadikuje i nari~e na grobqu, ne jedu}i i ne piju}i ni{ta. Nude je jelom i pi}em, daju joj haqine {to ostaju iza mrtvaca, ona sve to odbija, ne}e da primi, nego samo jadikuje i neprekidno jadikuje. Rodbinu I ukopnike obuzima sve ve}a i studenija slutwa, i oni je gone s grobqa, ali se ona uporno otima, ne}e da ide: – Ne dirajte me, ja sam `alobitna, ja sam meka i bole}iva srca. Ovo su djeca moja, sestre moje i bra}a moja. ’O}u da i’ o`alim. Niko i’ ne}e onako od srca o`aliti nô ja...

Silom je odagnaju s grobqa, ali se ona opet privu~e i obno}, kad se sve smiri i uti{a, hodaju}i od groba do groba, jadikuje i nari~e, duboko potresaju}i du{om zaprepa{}ene ~eqadi.

Reqa, uspravan, potamweo u obrazima kao kakav okorjeli gre{nik, prazna i uko~ena pogleda, hoda tamo i amo, suvo, iznemoglo {ap}e i mrmqa: 78

– ^udne li sre}e i crna li udesa moga!... Bo`e, Bo`e, {to si tako nemilostan! [to rasto~i dr`avinu moju, {to obori i razru{i kraqevinu moju? Zar nijesam pisô na namastire i crkve; zar nijesam davô kqastu i sakatu; zar nijesam slavio ime tvoje i prislu`ivô svije}e slavi tvojoj?...

Onda bi se na jednom trgao, zanio, podbo~io bi rukama slabine, okrenuo bi se prema torovima, oko kojih se razlijega{e jeziva piska orlova i studeno graktawe vrana i gavranova, pa bi kao upola jauknuo: – O vi crni vrani i orlovi, najedite se, nau`ivajte se, i napijte se krvi moje i snage moje! Osna`ite svoja krila, pa se visoko pod nebesa dignite i krilite zemqom i svijetom. Oglasite svojim crnim gukom i jaukom na sve strane svijeta nesre}u moju golemu i pogibiju kraqevine moje i lepote moje!...

I sve pomrije, le`e u grob, osim wega i nekoliko mla|ih `ena, koje se ubrzo razuda{e; i sve propade, i{~eznu, svega nestade osim hude i vrletne zemqe, koju nema|o{e niko vi{e obra|ivati i ziratiti, i osim praznih i zagu{qivih staja, iz kojih zaudara{e zadah smrti i pusto{i. Torske qese ne{to svijet raznese, ne{to se opet osu{i{e i sagwe{e. Drugo sve uze nevidovni udes i razgrabi{e ptice nebeske i raznije{e prosjaci i sumanuti blentovi. I on ostade sam s okorjelim mrazom i ledom na du{i, i tvrd kao kamen, crn kao ogorjeo paw u planini, spusti se iznad ogwi{ta, na kome se vatra gasa{e...

Najvi{e je ~amio u ku}i i oko ku}e, i vrlo je rijetko izlazio me|u svijet, koji gleda{e u w kao u neko ~udo i stra{ilo. Wega bu duboko u du{i zaboqelo ono boja`qivo, nejasno i tajanstveno sa{aptavawe kad bi gdjegod banuo me|u qude koji ga ne poznaju – samo kad ne{to {ap}u. Svetkovina i zborova kod crkava i manastira klonio se kao `ive vatre, jer se tu mnogo pri~alo i besjedilo o wegovoj strahovitoj pogibiji i udesu.

Kad bi pomislio na te zborove i svetkovine, du{a bi 79

mu potajno propi{tala, jer se na wima ne blije{te vi{e toke i ilike sa vitkih i vrsnih Kne`evi}a, ne pra{te pe}anke wihove, ne bjelasaju se u lepr{awu {iroke bo{~e, niti zvek}u meko i ujedna~eno dugi gerdani sa jedrih i nao~itih snaha i djevojaka, koje zadihano raznose po zboru, od sopre do sopre, ~asti kumovima i prijateqima. Umukle su i one drhtave, prikazne rije~i koje su odjekivale s kraja na kraj zbora i slatkom vrelinom slijevale se u du{u wegovu: „’Vala ti na tvojoj ~esti i ~estvovawu, kraqevino slavna!“ Na zborovima i svetkovinama {iroko se i sna`no prolijevala snaga wegova i lepota. Svega toga nema vi{e, sve je umrlo, uvelo, i{~ezlo, da se nikad ne povrati. Samo su se one krupne prikazne rije~i duboko upile u du{u wegovu i `ivjele s wim i on s wima. Prelako ga je bilo uvrijediti. Trebalo je samo ne{to re}i o wegovoj potrebi i siroma{tini.

– Siroma’, vukarni Reqa!

– Ne dirajte me, bra}o. Crn je udes moj, velik je jad moj i pregolema nesre}a moja... Nijesam ja vukarni Reqa! Ja sam kraq brez kraqevine... car brez carevine! – uzviknuo bi o~ajno, zadrhtao bi i samo bi tada gr~evito zajecao da ga je `alost bilo pogledati.

Svakom svom ~eqadetu, malom i velikom, podigao je Reqa, odmah, prvih dana, biqeg, pa je grobqe tvrdo ogradio, sve sam, bez i~ije pomo}i.

Dr`ao se ~isto i u redu. Sam je sebi i prao i krpio rubine. Gdjekad bi, nedjeqom i praznikom, obukao i staja}e ruvo, ali mu ono staja{e nekako tu`no, neprikladno, i on se stidio od sama sebe.

– Reqa, Reqa, ne prili~i ti ovo ruvo vi{e! – govorio je sam sebi i brzo ga je svla~io.

Ne{to svoga blaga {to je bilo u svijetu, na maslu i na izvoru prignao je ku}i, da zametne i rasplodi, ali mu se nije dalo. Kad ne{to jednom po|e, ne zaustavi se!

I malog je Vuju, sinovca i jedinu mu{ku glavu, kad mu je mati umrla, povratio na starevinu.

80

Kad se sve staro izmaklo, kad je sasvim osiroma{io i opotrebio, krenuo bi u dowe krajeve, dole gdje ga niko ne poznaje, pa bi radio na nadnicu. Tako bi, preko leta, zaradio ne{to za zimu, da se prehrani i prislu`i svije}e na grobovima svoje ~eqadi. To ga je mnogo stajalo, ali on je svakih Zadu{nica, i zimskih i jesenskih, palio svije}e i dr`ao da}e i prekade.

– Ama, vi|e li ti, Vujo, kako je leden i nemilostan dana{wi svijet: niko ni da se na{ali s cijenom, a {jutra su Zadu{nice! – prenu se opet Reqa kao iza sna, kad bijahu podaleko izmakli iz ~ar{ije i prihvatili se brda. – [jutra }e biti grobovi i biqezi na{e ~eqadi mra~ni, neosvijetqeni. Nemam ~ime spomenuti mrtve svoje, niti imam ~ime darovati kqasta i sakata za pokoj du{a wi’ovi’... [ta do~eka Reqa Kne`evi}u! – s grkim prijekorom duboko uzdahnu.

Vujo ga nije ~uo i razabrao, ve} se sav tresao i cvokotao zubima od o{tre studeni koja ga obuzima{e sa sviju strana i sna`no prodira{e do sr`i u kostima.

Povrh wihovih glava {u{tao je i meko lepr{ao snijeg koji je piskavo {kripio pod nogama, a oko wih je kao bolno ~amila jezivo bijela zimska no}, bez glasa i daha.

Kad, u Dobrwskom Poqu, skrenu{e s glavnog druma prema selu, mjesec bija{e na zahodu, a skroma~na svjetlost zvijezda jedva se raspoznava{e na ne preglednoj, beskrajnoj bjelini.

Snijeg po~e gu{}e lepr{ati kad u|o{e u planinu, koju im je vaqalo prije}i i spustiti se u poqe.

Krava stade ne{to zazirati i zastajkivati.

– Ide{ li, rode? – okrenu se starac i ja~e povu~e privuzu.

– Idem, idem – te{ko mali rastavi vilice.

– Je li ti studeno?

– Da – jedva ~ujno i s naprezawem odgovori Vujo. Reqa skide {al, strese snijeg s wega, i omotaga ~vrsto malom Vuji oko glave i u{iju.

81

– Utopli se malo, po Bogu brate, jer sve mi se ~ini da se sprema velika me}ava... Tu mot~icu baci, ~o~e, iz ruke, pa ruke metni u wedra... Evo ti ove moje ’aqine, pa se dobro umotaj – re~e starac, skide haqinu, i ostade skoro upola go.

– A ti, stri~e?

– Meni, dijete, ne treba ni{ta. Ja se ne bojim ni{ta, ni me}ave, ni vjetra, ni studeni... Silne su mene me}ave bile i gonile, pa mi ne mogo{e ni{ta...

Visoke omorike pod te{kim iwem stado{e se lagano wihati i povijati, {kripe}i i zbacuju}i sa sebe pune pregr{ti snijega.

Requ ne{to `ignu kroz srce. On samo mahnu glavom i po|e, {ap}u}i, pun slutwe: – Ovo se sprema me}ava. Znam ja Zmijawe, znam ja }ud na{ije’ planina i ove na{e zle’ude, vrletne zemqe: sve to potajno i podmuklo re`i!

Najednom se nenadano zadrma{e u vrhovima jele i omorike ja~e, silnije, a jaka se i bu~na me}ava di`e, kao da se cijela planina iz temeqa potrese.

Wima se smr~e pred o~ima. Snijeg ih je sve ja~e zasipao, me}ava im je disawe zaustavqala, a oni su grabili naprijed, posr}u}i i zanose}i se.

– Ide{ li, rode?

Idem, idem – jedva je odgovaralo dijete, drh}u}i vi{e od straha nego od studeni.

– ’Ajde, rode, ’ajde... O stra{ne no}i i me}ave – |e }e mi ovo ubogo siro~e moje glavu izgubiti! – {aptao je starac i probijao se svom snagom kroz me}avu.

Umoreni i malaksali od silnog naprezawa i o{trog {ibawa ra`qu}enih vjetrova, oni bi zastali da odahnu, da se odmore, oslu{kuju}i, sa neizmjernim strahom i zebwom, kako bijesni no}ni vihori urlaju i potresaju, rekao bi, i nebom i zemqom, lome}i i kr{e}i sve pred sobom.

Katkad me}ava utoli, vjetrovi se smire, sti{aju.

Ni{ta se ne ~uje, ni{ta se ne osje}a do wihovo kratko, 82

iznemoglo disawe, i ono lagano, drhtavo izumirawe vjetrovo {to treperi i klizi po snije`noj bjelini oko wih.

– Moremo li, Vujo? – viknuo bi starac poslije odmarawa, ste`u}i ~vr{}e privuzu u rukama.

– Moremo, moremo! – odgovarao je Vujo, a u glasu mu je sad drhtao onaj ludi, vreli planinski prkos, koji se sve silnije budi i plamti, i u malom djetetu, {to je naprezawe ve}e.

– Naprijed, Vujo! – uzviknu Reqa, prikupqaju}i svu snagu, kao da }e se s nekim u ko{tac hvatati.

Za ~asak se opet nenadno di`e me}ava. Jele su se quqale iz korjena, {kripe}i bolno, i vjetrovi su sa wihovih vrhova u pomamnom bijesu i zvizgu trgali i raznosili ogranke i iwe na sve strane.

Prije|o{e planinu i si|o{e u poqe. Putevi su bili zameteni, nigdje prtine, ni znaka, ni daha od `ivota, a bura neprekidno bjesni i urla.

Udari{e na pometeni~ke biqege kojih je mnogo, premnogo na Zmijawu, i Reqa osjeti da su zabasali pa viknu iz sve snage: – Pomagajte, pomete nas me}ava! Zabasali smo... Zabasali smo!...

Wegov iznemogli glas do~eka{e i zgrabi{e vihori i, kao osvetni~ki, pomamno ga rastrgo{e i raznije{e po uzbje{weloj, ludoj no}i zmijawskoj. Kad se malo, za ~asak jedan samo, sti{a bura, on opet viknu: – Pomagajte, zabasali smo... zabasali smo! Pomete nas me}ava...

Ispred Nakomi~i}a ku}a, ~ije je od vajkada bilo da slasavaju zalutale putnike i namjernike {to u zimu prelaze preko Zmijawa, liznu {irok i visok plamen zapaqene slame i ~u se sna`an, protegnut uzvik: – Na desno, bra}o, na desno!

Reqa napre`e svu snagu i jurnu preko smetova prema plamenu koji se visoko u nebo diza{e, povijaju}i se pod udarcima vjetrova sad na jednu, sad na drugu stranu.

83

I Vujo grabi, i on se o~ajno otima, ali se sve vi{e umara, malaksava, snaga ga ostavqa, izdaje, a onaj mali rasplam}eli prkos dogorjeva u wemu, gasi se.

– Ide{ li, rode?

– Idem, idem – nemo}no odgovara dijete posr}u}i, padaju}i i ustaju}i, dok na jednom zviznu sna`an vihor i debeo ga smet udari u prsa. Vujo jauknu i iznemoglo pade.

– Ide{ li, rode? – vikao je Reqa poizdaleka.

– Idem, idem – ~inilo se starcu da ~uje djetiwi glas.

– ’Ajde, rode, ’ajde! – mrmqao je potmulo Reqa, podme}u}i prkosno svoja gola, razdrqena prsa nemilosrdnom i neodoqivom {ibawu planinskih qutih vihora.

U wemu se bija{e rasplam}ela divska snaga, svi mu se `ivci napregli. Posr}e, pada, ustaje, zanosi se i jezivo osje}a kako se bori s ne~im stra{nim, nevidqivim, {to ga davi, gu{i, zaustavqa mu paru i disawe.

– Ide{ li, rode? – viknu opet i nesvjesno se obrnu, ali ne bija{e ni krave ni Vuje.

On dr`a{e samo komad privuze u ruci. Kapu mu strgli vjetrovi i odnijeli, a opanci mu negdje spali i ostali u snijegu. Bio je bos i skoro go. Pribra svu snagu i, posr}u}i preko smetova, potr~a natrag.

– Vujo! – o~ajno, silno jauknu i pade kraj malog, s koga bijahu vjetrovi snijeg raznijeli.

Negdje u daqini, sa planinskih ovr{aka, razlijegalo se po uznemirenoj zimskoj no}i studeno vijawe gladnih vukova, mije{aju}i se sa urlikom i lomwavom pobje{welih vjetrova koji potresaju zemqom, nose}i kao nevidqivi divovi na svojim sna`nim ple}ima grdne smetove, i razbacuju}i ih ra`qu}eno na sve strane...

Zvi`de vjetrovi, zvi`de i urli~u, a polumrtva se usta qube i izdi{u u slatkoj smrti...

84

Aleksandra Grubor

TU SE SKRIVAO PETAR KO^I] Moj je deda po ocu uvek govorio istinu. Mo`da je slagao samo da je ro|en 1901. La` je bila u funkciji: tvrdio je, ~itavog `ivota, da je moja baka starija od wega, da je, maltene, na silu o`ewen. Verovatnije je da su ga wegovi skrivali od mobilizacije, kada je po~eo Prvi svetski rat. I spalili dokumeta. Mimo toga, u sve drugo {to mi je ispri~ao, jo{ kao detetu, mogla sam da se zakunem.

Ali je jednu pri~u ostavio za sam kraj. A `iveo je devedeset tri godine. Bila je to pri~a o mom pradedi i Petru Ko~i}u. O „Ko~i}evcima“. ^esto sam, kao dete, boravila u na{oj staroj porodi~noj ku}i u Lakta{ima. ^esto sam se, kao i sva deca, pela drvenim stepenicama na tavan. Nisam ni slutila da se tu skrivao Petar Ko~i}. Nisam ni znala ko je Petar Ko~i}. Da je bio prijateq moga pradede Save Grubora, tada kmeta u Lakta{ima. Gledala sam, ~esto, Savinu fotografiju na austrougarskom paso{u. Plave o~i, brkovi, {ubara. Visok, izuzetno lep ~ovek. Razli~it od Ko~i}a. Pa ipak negde isti. Jedino ja, od svih Grubora, nemam te wegove svetle o~i. Bacila sam se na porodicu moje majke. Ali ~uvam u sebi ne{to izuzetno buntovno, ne{to kraji{ko, ne{to nemirno, ne{to ko~i}evsko. Ili mi se ~ini?

Moj pradeda i Ko~i} su bili nerazdvojni. Be`ali su, bili hvatani, robijali su‌ Ko~i} nije do~ekao ostvarewe svoga sna o padu carevine, a moj pradeda jeste. Ko~i} je bio vidra, otelotvorena snaga qudi iz toga kraja. Kao i moj deda, uostalom. ^itava je brojna porodica znala da se u ku}i skriva Ko~i}, ali mu je moj deda, tada dete, nosio hranu na tavan. Bio je o~ev i Ko~i}ev miqenik. Nosio je, tako|e, 85

hranu Ko~i}evoj `eni u Bawaluku, kada hrane nije bilo. Pe{a~io je u odlasku i povratku. Tu je naviku zadr`ao do kraja `ivota. Pe{a~io bi i pri~ao. A pri~e su mu bile ~udesne.

Nije mi, me|utim, rekao kako je Ko~i} zavr{io. I zbog ~ega, najverovatnije. Nisam znala ni da je, pred kraj wenog `ivota, jo{ jednom posetio Ko~i}evu `enu.

Najavio joj se, nije bio siguran da ga je zapamtila. Ali je ona, odmah sa vrata, rekla: „U|i Stevo, dobro mi do{ao!“ Moj je deda imao nekakvu svoju etiku koje se ~vrsto dr`ao. @eleo je da je pita da li treba da razotkriva detaqe iz Ko~i}evog `ivota koje mo`da samo on zna.

Ili da }uti, iako dr`ava, najednom, poziva sve koji ne{to znaju da i progovore. Ko~i}eva je `ena rekla: Ne! Tako ova pri~a sada izrawa iz kraji{ke magle, spu{ta se sa Potkozarja, zadr`ava u vo}wacima, te~e Savom do Beograda, i sti`e do mene, unuke ~oveka koji je hranio Petra Ko~i}a. Pre nego {to je odrastao, postao brodski kapetan, pre`iveo Jasenovac, iako nikada nije progovorio o wemu. Posebno ne pred detetom, wegovom unukom. ]utao je o Jasenovcu, }utao je i o Ko~i}u. Tom neverovatnom ~oveku iz Krajine, tom poznavaocu du{e srpskog jezika, {to je umeo da zbori sa `ivotiwama i kao `ivotiwa, a `ivotiwe su ga, kao svetog Frawu, razumele. I ptice, i „bakovi“, i jazavci… Pisao je o qudskoj prirodi, o fatumu u bosanskim kasabama, ne znaju}i da zla kob vreba i na wega, da on to provodi `ivot izazivaju}i sudbinu za qubav nekih vi{ih istina.

Ko zna o ~emu je razmi{qao na tavanu ku}e Grubora u Lakta{ima? Ko zna {ta je napisao? Da li su ga hranili razqevu{om, kao mene? Svi {to vele da mu je opus mali, neznalice su bez srca. I spadaju u one koji su ubijali Ko~i}a, za `ivota, i posle smrti.

Moj je deda, pak, ~uvao uspomenu na wega. Kao crni biser na dlanu. I ja je, evo, izme|u ovih redova, i daqe ~uvam. Tako {to je predajem drugima, kao crticu sa margine neke od Ko~i}evih pri~a. Mo`da ba{ one o Jablanu i Rudowi. Ili `ivotu i propasti Reqe Kne`evi}a sa Zmijawa. Na primer.

86

Ne|o Jo{i}

TOKE I ILIKE

Toke i ilike, rije~i i slike Ima u Ko~i}evim zapisima Istinite mejdancije pove}i broj minijatura o li~nostima iz pre|a{wih vremena Zmijawa, spadalima i zanesewacima, bri`nim i ku}evnim knezovima, o li~nostima epske snage i {irine. Ima ih, a ~ini se da malo ko nadrasta svoje vrijeme kao jedan od pripovjeda~evih predaka — pop Simo Ko~i}. U pomenutim zapisima, posve kratko, o wemu stoji ova biqe{ka: Kad ga je [popa Simu Ko~i}a] xelat, neki Moralija iz Graba, posjekao, visoko su {iknuli mlazevi krvi iz vratnije’ `ila i poprskali \umi{i}a ~ardak, a trup mu je stajao usprav sve dok ga nije jedan Tur~in gurnuo nogom.

Pop Simo Ko~i} u svoje vrijeme postao je simbol postojanosti, moralni obrazac svakom Zmijawcu {to dr`i do sebe, do svoje snage i epske kura`i. Popu Simi Ko~i}u doli~na je jedino pjesma, epski deseterac koji bi ga smjestio pod jedno okriqe s ve} opjevanim likovima iz vremena stradalni~ke srpske istorije i epskog predawa na{eg, starijeg i novijeg. Simin obezglavqeni trup gurnuo je Moralija nogom, prepoznav{i u wemu simboliku duboke ukorijewenosti u svoje etni~ko tle.

Da bi u pripovijeci Kroz me}avu {to sugestivnije do~arao Requ Kne`evi}a, potomka „od Zmijawa Rajka“, Ko~i} nije posezao za ustaqenim sredstvima portretisawa, podrobnim i {irokim i zamornim opisima (kao 87

{to je to bio uobi~ajen realisti~ki postupak na prelomu devetnaestog i dvadesetog vijeka), ve} je sveo opis na par nu`nih crta: Sijed je sav, ko{tat i krupan kao odvaqen komad onih gr|enih i neprekidno mra~nih i turobnih planina, {to se muklo izdi`u povrh wegova sela. te „uvukao“ Requ me|u `iteqe stradalnog Zmijawa, u autenti~nu atmosferu u kojoj se poodavno iskristalisalo mi{qewe o wemu: [ta toliko teslai{e{! [to si se toliko digo, nijesu na tebi toke i ilike Reqe Kne`evi}a!

Requ Kne`evi}a sru{ila je nesre}a, sudwe vrijeme — zla kob obru{ila se na wegovu qepotu, na wegove jedre i zdrave snahe i sinove i wegov nebrojeni mal. I jednom i drugom Ko~i}evom junaku bila je sledstvena pjesma: popu Simi Ko~i}u saglasno najvi{im moralnim principima, Reqi Kne`evi}u jer je jedino ona doli~na da u zamahu do~ara veliko postradawe — i Reqa vapi za wom: Pjesnu, pjesnu, djeco! Jovane, Milane, Vido, Jagodo, djeco moja! ... tu veliku pjesnu zapjevajte i o`alite pogibiju snage moje i qepote moje!

Ne bih da se u ovom kratkom osvrtu bavim Ko~i}evim prpovjeda~kim postupcima, da zadirem u poetiku wegovog pripovjeda~kog djela. Naglasio bih jedino to (a {to su i drugi, boqi i pozvaniji od mene, od Skerli}a naovamo uo~ili i rekli) — u Ko~i}evim pripovjetkama postoji sna`na veza me|u prirodom, de{avawima i promjenama u woj i me|u wegovim likovima. Reklo bi se da vremena i sudbine u wegovom proznom djelu ~ine 88

jedinstven sklop, te da su priroda i vrijeme misti~ni okvir u kojem se odigrava sudbina pojedinih wegovih junaka. Priroda je pokazala svoju }ud i pred posledwi i sudwi udar na pre`ivjeli ostatak mo}nog Kne`evi}eva bratstva: Ovo se sprema me}ava. Znam ja Zmijawe, znam ja }ud na{ije’planina i ove na{e zle’ude, vrletne zemqe: sve to potajno i podmuklo re`i!

Ko~i}evo Zmijawe i moju Vrhovinu dijeli rijeka Vrbas. Nevrijeme u Vrhovini mahom udara iz pravca zapada, tj. sa Zmijawa i Mawa~e planine. S vrha ^emernice i wenih padina, posebno qeti kad je lijep i sun~an dan, pred o~ima pukne Mawa~a planina i Ko~i}evo Zmijawe. Iz daqine reklo bi se da je to jedna pitomina kakve nema pod Bogom, ali kad swegovi, vjetrovi i gradobitine otuda „zagude“, i stogodi{weg starca u Vrhovini svaki put nanovo uvjere koliko je ono grdno i divqa~no. Ko~i} to (kao svjedok bez sumwe!), do~arava ovako: Najednom se nenadano zadrma{e u vrhovima jele i omorike ja~e, silnije, a jeka se i bu~na me}ava di`e, kao da se cijela planina iz temeqa potrese.

U takvim prilikama, pred nevrijeme (kad ~obanin i drvosje~a i ratar, pogleda u Zmijawe kao u ~udo), od starihih qudi, kao dje~ak, ~uo sam za Petra Ko~i}a i ovo: „Ne bi tol’ki tribuw bijo da nije sa Zmijawa!“ A da priroda i zemaqske sile, znane i neznane, pro`imaju svekoliki `ivot br|ana s lijeve i desne strane Vrbasa, u Zmijawu i Vrhovini, svjedo~i i jedno predawe o zlom duhu i ovnu predvodniku (predawe koje se katkad javqa i kao sredi{wi elemenat ili vezivno tkivo usmenog pripovijedawa): 89

Ima tamo ne|e, da li bli`e Krupe, bunar u {umi dubok, predubok. U bunaru, vele, da prebiva duk ... A ovan ne~i propane tuj, ovan. Propo i osvano oglo|an na Vrbasu ... Gola – ka`u – kost sa oblukom i zvonom o glavi.

(Predawe iz Vrhovine) Bezdana pod Mawa~om vele da ima. U woj — ko biva — prebiva duk. A izme|u Gospojina ne~i ovan propane tuj, zvonar ovan, predvodnik. Propo pred mrak a sjutradan osvano oglo|an na Vrbasu ...

Go — ka`u — kostur sa oblukom i zvonom o glavi.

(Predawe sa Zmijawa)

90

Veqko Petrovi}

MOLOH

Kada je Milo{ Oka, doktor tehnike i prvi in`iwer velike svetske preduzima~ke firme „Penc i Brezlmajer“ u Berlinu, ujutru u 9 ~asova ulazio na glavnu kapiju palate Brezlmajer, u svoju kancelariju na drugom spratu, ispitiva~ki se zagledao u lice vratarevo.

Ogromni, livreisani Pomeranac s uko~enim brkovima skide samo u~tivo ka~ketu, i nazva dobro jutro. Oka, ne{to umiren, sede u lift. Glava mu je bu~ala, kao da je cele no}i gutao jaku crnu kavu.

U predsobqu se zamisli za trenut. Iz velike pisarni~ke odaje dopiralo je kucawe pisa}ih ma{ina sa {kriputom wihovih vaqaka i sa zvoncawem. Jedna gospo|ica, sa crnom satenskom keceqom i isto takvim narukvicama do lakata, pre|e preko predsobqa u blagajnu, nose}i u ruci ispisan tabak. Oka se uzdr`a da ne zapita {ta to nosi, i, onako u gorwem kaputu i sa {e{irom u ruci, okrete le|a svojoj kancelariji i po|e pravo vratima koja vode kroz dve in`iwerske odaje direktoru Brezlmajeru. Prilaze}i vratima ~uo je sve ja~i `agor.

Srce mu se zgr~i, no on ipak energi~no uhvati za kvaku i otovri. ^im se pojavi sedam pari iznena|enih o~iju upre{e se u wega, i galama se prese~e kao ma~em.

Oka ih pogleda sve redom, dva in`iwera, tri podin`iwera i dva crta~a tehni~ara. Osim potowe dvojnce svi su bili stariji od wega, ali se, ipak, posle jedne sekunde mu~nog prekida, olako pokloni{e i pozdravi{e ga. Oka prkosno trgnu glavom, otpozdravi i zapita: – Je li tu gospodin direktor? Trojica odgovori{e u glas: – Jeste.

91

Oka pomisli: ovi su o meni govorili. Mora da se ne{to dogodilo. Ne{to r|avo. Telo mu se osulo hladnim znojem, i dok je, tobo`e ravnodu{no, korak po korak, prolazio sredinom izme|u wih koji su mu se pokorno i s podmuklom radoznalo{}u sklonili s puta, noge su mu bile te{ke kao da |ulad vu~e za sobom. On je u isti mah osetio da su oni o~ekivali, da }e se on prethodno ne{to pobli`e raspitivati, no on, ne osvr}u}i se, odlu~no otvori vrata direktorove sobe.

– Dobro jutro, gospodine direktore? Ima li {to novo ? – usiqenim osmehom pozdravi Oka starog Brezlmajera koji ga do~eka s nekako znena|enim, prestravqenim licem i ne odgovoriv{i ni{ta te{ko se di`e iza ogromnog pisa}eg stola, i pru`i mu telegram.

Oka ledenom i ustreptalom rukom primi hartiju, s tipi~no ispisanim papirnim trakama: Sonderhigel 7½ s.

Sada ta~no 6 s. pustismo vodu Izar nabujao te~e akveduktom ugib 1½ m.

Kesler.

Oka se uneo u telegram. Posledwa slova mu zaigra{e pred o~ima. On ih pro~ita jo{ jednom. Krv mu polete u lice. @ile mu nabreko{e na slepim o~ima. Uhvati se za pisa}i sto da se ne poquqa.

Najzad direktor promuklo pro{aputa, kao od uzdr`avawa da ne drekne, dok mu je duga brada drhtala: – [ta ka`ete na to? Jedan i po metar! Propadosmo!?

Oka jo{ nije digao o~iju s papira. Dok mu se odjednom ne pojavi na licu osmeh kao duga.

– [ta, {ta ka`ete?

– To je zabuna. [tamparska gre{ka. To je 1 ½ milimetar. Fali jo{ jedno m.

Brezlmajer uzrujano istr`e telegram iz Okine ruke.

– Kako? Ja to ne verujem.

No Oka, sad ve} mirno posmatraju}i prepla{eno lice staroga Nemca, tiho i razlo`no kao svom mla|em odgovori: 92

– Molim vas, vidite, da je ugib zaista 1½ metar, akvedukt bi morao odmah pucati, a dosad bi se sru{io.

Jeste li vi primili posle ovog jo{ koji telegram?

Stari direktor, kao rasplakano dete koje tra`i utehe od starijeg i ja~eg, s polunepoverewem i{~ekiva{e svaku re~ Okinu.

– Nisam.

– To je dobro. Onda telegrafi{ite odmah hitio Kesleru, da ponovo javi rezultat, i to slovima. I Oka, izrekav{i to, svu~e kaput, obesi ga sa {e{irom o klin i sede na ko`no kanabe, posmatraju}i u`urbane pokrete svoga {efa. Uistinu je i on sam bio jo{ uvek uznemiren, ali je veliki strah toga starog ~oveka i wegovog {efa izazvao u wemu ovako pona{awe.

Dok je sluga otr~ao na po{tu, Brezlmajer je hodao gore dole po sobi, i glade}i svoju dugu bradu, izmi{qao sve najgore eventualnosti, u koje ni sam nije verovao, samo da bi naveo Oku da ga razuverava. O~ekivawe i tuma~ewe je umorilo i samog Oku, i on se di`e da ode u svoju kancelariju, da tobo`e svr{i jedan posao. [ef ga je zadr`ao gotovo brutalno.

– Manite do vraga svaki posao zasad. ^ekajte dok do|e odgovor.

Brezlmajer je bio nervozan i nestrpqiv. Svaki ~as je pogledao na sat, oslu{kivao, motrio kroz prozor, zvao slugu i psovao ga zbog bezna~ajnih sitnica.

– Ne, ne, rekao sam ja da je to suvi{e smelo.

– Varate se, vide}ete! – odgovarao je Oka s pouzdawem, mada je i on sam jo{ neprestano strepio u du{i i pu{io cigaretu za cigaretom.

– Mladi ste vi jo{ suvi{e, gospodine doktore, te previ{e verujete u teoriju. Se}ate li se kako sam ja odmah izjavio svoju sumwu, ~im ste mi kazali va{, ina~e tako duhovit plan? No, priznajte, da ste i sami pobledeli kad smo saznali da je na{ ofert primqen.

– Molim, molim, gospodine direktore, to je bilo uzbu|ewe zbog velikog na{eg, i svog li~nog uspeha.

93

– Dobro, dobro, ali ja vam i opet ka`em, vi se mnogo pouzdavate u teoriju i u „Okine armirane betone“. Ono se istina sve sla`e na papiru, ali vi ra~unate s materijom idealno, tu je trebalo u~initi samo jedan propust, pa da se ova stra{na vest obistini.

I Brezlmajer se uhvati za glavu. Oka, da bi i sebe ohrabrio, po~e polakim i logi~nim razlozima da tuma~i svoj plan, obziru}i se stalno na sve eventualnosti i nepredvi|enosti u terenu, u radu, u materiji, „u najgorem slu~aju“; i zakqu~ak je, kao refren iza svake ta~ke, glasio: da je katastrofa nemogu}a.

Usred razlagawa, koje nije zanimalo ni jednog, – Brezlmajer ga je na pola slu{ao, a Oku je stalo du{evnog naprezawa, – uleti jedan ~inovnik s neotvorenim telegramom.

Brezlmajer ga nervozno raskide, a Oka je jo{ imao toliko vremena da opomene ~inovnika da se udaqi iz odaje, pa uzdr`av{i se da se ne nagne nad Brezlmajera, ne skide o~iju s wega.

Direktor se zagleda u zgu`vani papir, pa ga odjednom di`e u vis kao zastavu i viknu: – Hurra! Bravo, gospodine kolega! Oka pocrvene, i jedva je mogao da se odbrani od {efove ruke koja mu je stiskala desnicu i da dohvati telegram. „Sve je u redu ugib kao u po~etku podrug milimetra.

Kesler“.

Oka se nasmeja triumfalnim i ne{to ustru~ivim osmehom.

– A jesam li vam ja rekao, gospodine direktore?

– Bravo, bravo, dragi kolega, ~estitam Vam! – govorio je ganuto direktor, sa suznim o~ima i zagrliv{i prijateqski svoga mladog, prvog ~inovnika.

Oka uze kaput i {e{ir u ruke, no {ef po|e za wim.

– Vaqda ne}ete i danas raditi? Idite, odmorite se, znam da niste dobro spavali, kao ni ja. A ja idem da se izvezem u Grunevald.

No Oka se mirno brawa{e.

94

– Ne. Idem da svr{im onaj plafon za Tehniku. Danas }e biti gotov.

Kad je pro{ao kroz obe odaje, ~inovnici su }utali, nagnuti nad svojim tablama, pogledali ga ispod oka i tiho se javqali. Samo je najstariji ustao i sme{e}i se sve~ano pri{ao.

– Mo`e li vam se ~estitati, gospodine doktore?

– Ako ba{ `elite, mo`e.

– ^estitam vam, ~estitam vam!

– Hvala.

U svojoj sobi malo je zastao, izvadio ogledalce, obrisao svoje podbule o~i, nasme{io se i prionuo na rad.

Pred ku}om je ~uo sirenu {efovog automobila, ali nije prekidao posao. No posle jednog sata rada, po{to je dovr{io jedan deo, oseti da mu ruka drhti i da mu brojevi ne idu po voqi. Zato prekide posao i ode ku}i da legne. No nikako nije mogao da zaspi. Prevrtao se, ustajao, {etao se po sobi, i osetio kraj sveg velikog zadovoqstva veliku ~amu. Htelo mu se da govori, da kom prijatequ saop{ti svoju veliku radost i uspeh, ali kada se zamislio, koga to da poseti, koga da pozove, nije na{ao nikog. Imao je poznanika, ali to su bili samo zvani~ni, poslovni poznanici, druga nije imao ni jednog, prijateqa jo{ mawe.

I odjednom, nagonski pritisnu zvono.

S rukama unatrag i s nasmejanim licem do~eka svoga slugu Franca. No kad se pojavi wegovo hladno, nepomi~no, izbrijano lice s tankim, dugim nosom, uvu~enim usnama i s kotletima, on se malo zbuni.

– Da, ovaj, Franc, ispeglajte mi smoking i izvadite mi ko{uqu za wega.

Franc kao da nije primetio neobi~no pona{awe svoga gospodina, ili nije hteo da tome da izraza.

– Jawohl, Nerr Doktor!

Ali Oku je kopkalo u du{i. [etao se u papu~ama, sme{kao se i ru`io papu~u, kad bi mu sklizla s noge.

– E, danas imam dobar dan, Franc. Uspeo sam s jednom kolosalnom stvari.

95

Franc, u ~u~e}em stavu, prebiraju}i tvrde ko{uqe, uqudno okrete glavu: – Da nisu gospodin doktor dobili povi{icu, ili... da... nisu... isprosili bogatu gospo|icu?

– Nije to, ne{to slavnije... Eh, ne razumete vi to! Jeste l’ na{li? Dobro. Hajde, i{tite broj {ezdeset-sedam petsto~etrdesetipet.

I oti{av{i do telefona na pisa}em stolu u prvoj sobi, di`e slu{alicu: – Dobar dan, gospo|o. A, jeste li sami?... Odli~no.

Molim te, mo`emo li se danas sastati... Ne, ne, ne! Svakako, molim te, do|i, danas imam najlep{i dan u `ivotu, puno mi je srce... U sedam... Pa dobro. U pola devet.

Ali sigurno. Obuci onu „tvoju haqinu“, zna{... Ha, ha, ha... Hvala, qubim ti o~i!

Kad se Oka vratio u spava~nicu, rubqe je ve} bilo stavqeno na postequ, a Franc je peglao benzinskom peglom crno odelo u svojoj sobi. Milo{ ode za wim.

– Franc, done}ete od Klajnvehtera, kao pre, {unke, laksa, ajvara, sardelenbutera, naravno zemi~aka, badema, jabuka, bombona, ali ne kao pre: samo od ~okolade i bez likera; zatim dve boce burgundskog i dve Muma. Ja }u sad oti}i, a kad se vratim da ste postavili sto za dvoje, spremili samovar, led i napravili sendvi~e. To sve unesite u sobu. Da, ako nema ruma i benediktinca, donesite.

Do osam sati se {etao. Prijao mu je rani proletwi vazduh. Ose}ao se opet sve` i jak, kao da nije imao tolikih napora u posledwe vreme. Putem se sretao svaki ~as sa svojim poznanicima, koji su mu se javqali, a on im je odgovarao preko obi~aja qubazno, skoro snishodqivo. ^udio se ipak kako to da jo{ niko ne zna za wegov uspeh. Zna}e se, zna}e se. Te{io se time. A i u~inilo mu se da mu je krug poznanstva ipak malen. No setio se, kako je u po~etku svog rada, pre ~etiri i po godine, i{ao bulevarima potpuno nepoznat i neznatan. Se}ao se kako je onda blenuo u lepe `ene ~eznu}i za wihovim poznanstvom, ali u isto vreme i boje}i ga se, jer je tada 96

jo{ jedva hvatao kraj s krajem i stanovao u mese~noj sobi. Danas je slobodniji i zato ih smelo gleda, stru~wa~ki ocewuju}i svaku pojedinu, po odelu i po dr`awu, ko je, {ta je i kakva je.

Kada se vratio u stan, soba je bila osvetqena, pisa}i sto primaknut do prozora, a na sredini se belio postavqen sto s ukusnom kitom cve}a u vazi. Sve je bilo u redu, i dve boce u avanu s ledom. Samovar je ~ekao da se potpali, a ru~nici sa {arenim sendvi~ima i sa skarlatnim laksom i {unkom, oko kojih su se blistale, kao razbijene prizme od stakla, izrezane crvene i bele piktije, hladili su se u prozorima.

Oka iza|e do Franca i pohvali ga {to je sve u redu, a osobito zato {to se setio cve}a, primi od wega obra~un i ostatak novca i naredi mu da sedi u svojoj sobi i da se ne pokazuje dokle ga on ne pozove.

U osam i tri ~etvrti kratko se javi zvono, i Oka, ukru}en u smokingu, istr~a i otvori vrata, na koja upade zadihana visoka `ena u crnoj ode}i i zamurena gustim, crnim velom. Oboje ne{to promrmqa{e i hitno u|o{e u osvetqenu sobu.

Dok joj je Oka pomagao da svu~e gorwe odelo, qube}i joj ruke i ~elo, ona je isprekidano, u smehu govorila: – Neko me je uzastopce pratio od ugla, gde sam kola zaustavila, pa sve do one druge kapije na koju sam u{la; ~ini mi se da je po{ao i u ku}u za mnom. Ah, sve jedno!

Je li da me nije mogao poznati? Boga mi, te{ko mi je bilo do}i danas. Morala sam otkazati dve posete. Ali za tebe i tu `rtvu. No, a {to mi stojimo?

Oka ju je celo vreme dr`ao za ruke, pa ne pu{taju}i je, udaqavao se od we, gledaju}i je celu. – Ho}u da ti se nadivim. Danas si divna. Hvala ti.

I htede da je zagrli, no ona, rumena i zadovoqna, blago ga odbi i povede da sednu.

Gospo|a Penc, `ena Milo{evog prvog {efa, dvorskog savetnika, koji je u preduze}u u~estvovao svojim velikim kapitalom i ugledom, bila je visoka, plava 97

Germanka, ravnih, sna`nih ramena, dugih nogu, visoka ~ela i prava nosa, polukru`nih, tankih usana i energi~no use~ene brade. Wene su plave o~i bile vazda otvorene i stalne. Ne~eg od herojskih vagnerskih `ena je bilo u wenoj li~nosti. Bila je dvadeset godina mla|a od svog mu`a, koji je, i ako krupan i jak ~ovek, imao neki strah od we, kao i wen otac, pruski general. Oku je zavolela tek ove posledwe godine, kada joj se pribli`io, jer dotle i ako je dolazio u ku}u, nije hteo da joj obrati pa`wu. U posledwe vreme je ~esto ~ula i ~itala o wemu neobi~ne hvale. Hofrat Penc je naro~ito hvalio tog, „upravo genialnog mladi}a, koji je neobi~na energija i savesnost“, ali na wena pitawa, kakav je to ~ovek ina~e, i odakle je, znao joj je mu` upravo toliko koliko i Milo{ev putni list. I ta ~udna mistika wegove li~nosti dra`ila je gospo|u Penc. Da nije bila ponosna, ona bi mu prva pri{la, ali ovako ju je zanimao, no s uverewem da }e na tome i ostati. Ali ba{ u to kriti~no vreme po~eo je Milo{ obra}ati vi{e va`nosti i interesa woj. Ona se divila toj wegovoj pronicqivosti, jer je bila uverena, da je on wu pre svesno izbegavao, i da joj sada svesno poklawa toplinu svojih mudrih o~iju. Kao pametna i nesentimentalna `ena ona je odmah razumela sva~ije ra~une, taktike i namere, i smejala se unapred svakom, a taj ju je smeh dosad stalno sa~uvao od avantura; ali u Okinu pona{awu je bilo ne~eg beskrajno diskretnog i u isti mah nepopustqivo odlu~nog i jasnog. Ovaj pametni, stvarni ~ovek od ra~una i ambicije, ali i od ma{te i invencije, izazivao ju je na dvoboj. On je uveren u pobedu, jer taj ide samo na sigurno; a to je drsko, no raspaquje. I ona mu se pribli`ila.

Upoznala je u wemu izvrsnog poznavaoca muzike, dobrog svira~a, i jako se ~udila, kako da to niko ne zna.

Bio je i dobar kozer, koji je s izvesnom lako}om humora govorio o qudima, o kwigama i o slikama, {to je sve boqe poznavao no oni u wihovu dru{tvu koji pretenciozno raspravqaju. Ali o sebi nije nikad hteo da govori.

98

Ni o svojim planovima, a kamo li o svojoj du{i. Bilo je nesumwivo ne~eg brutalnog i ju`wa~kog u wemu, ali to se tek naziralo. Ona je slutila, da pod tim pancirom koji je taj ju`wak stegao oko grudi kada je do{ao amo, na tu|i sever, mora da tiwa vatra temperamenta i spava topla mese~ina sentimentanosti. Woj se dopadao taj ~udni Srbin, s crnom i sjajnom kosom kao gar, sa zelenim o~ima, opaqenim dugim licem, orlovskim nosom i jakim zdravim zubima u izbo~enoj dowoj vilici. Ali je wu jo{ vi{e privla~ilo ono nedoku~ivo {to je u wemu.

I {to je boqe upoznala Milo{a Oku, wena je strast sve vi{e rasla da u|e u wegovu du{u, da sazna sve o wemu, da vidi wegovo nali~je, wegovu, kao mese~evu od zemqe okrenutu, mra~nu stranu. Jer ona je bila uverena da se ne vara kad naslu}uje da on ima svoju tajnu. Ta neizvesnost i to nazirawe ju je bacilo u wegov naru~aj.

I, eto, ve} pola godine kako ona wega voli, kako je wegova, ali je jo{ uvek tamo gde je i bila. Slu{a wegovo srce, i ose}a da je ritam toga srca druk~iji no ritam wegovih re~i i dela, pa ipak jo{ ga ne poznaje.

Danas je bila izvanredno lepa. Wegov glas na telefonu je drhtao druk~e no ikad do sada, wegova `udwa, wegov prohtev je bio nov. I sada ovaj wegov do~ek, wegov ra{ireni pogled kojim je kupa, i u kom ima ne~eg pijanog i zaboravnog, izazva{e da joj se lice i ramena `arila. Ona ga je posmatrala iznena|ena, s o~ekivawem, i sawiva kao spremna na ma`wu, igru, i, mo`da, na uzbudqive strahote.

– Nemoj sesti. Pro|i tako po sobi, da te gledam i slu{am!

– [ta je to tebi, ha-ha!

– Volim sad da vidim tvoje kretawe u mojoj sobi – da ~ujem tvoj hod i {um tvoga odela. @ena se ne{to udaqi, protegnu se malo, kao da se ogreje u wegovim zenicama, pa mu pru`i ruke i pristupi, jer je on sedeo, obuhvativ{i mu glavu, me|u svoje dlanove.

– Ti, {ta je to s tobom?

99

– Zadovoqan sam.

– Sa mnom ili sa sobom.

– Sa sobom {to mi je danas uspela jedna velika stvar, i {to imam tako lepu `enu s kojom }u podeliti radost.

– Ti voli{ vi{e sebe no mene. Ti uistinu voli{ samo sebe. Ti, egoisto!...

– Ima ne{to u tome, da ja volim sebe, i zato volim tebe, {to si ti jedan deo, najlep{i deo, srce moje li~nosti. Ti si simvol mog pobednog, velikog `ivota!

– Zna~i: ti me voli{ dok si sre}an, a nisi sre}an dok me voli{.

– Ha, ha, igra{ se re~ima.

– Ne, ne, dragi. To zna~i, ~im bi te sna{ao velik bol, neuspeh ili tuga, ti bi me prestao voleti.

– Tebe jadan ~ovek i ne sme voleti. Ti si dobro rekla, da ja posrnem, odrekao bih te se u srcu. Da padnem u bedu, ja bih te gurnuo od sebe i omrznuo.

– Za{to? Kako to?

– Ah, manimo to! Sve su to re~i. Ja sam sre}an i qubim te, sre}o moja. @ena je postala bri`na. Nije razumela wegove re~i, i ustru~avala se da mu pri|e bli`e.

– Hajde, pri~aj, {ta si to danas do`iveo.

– Posle. Prvo }emo ve~erati.

Gospo|a Penc se jedva raspolo`ila iza druge ~a{e {ampawa, koji su oni me{ali crnim vinom. Milo{ je celo vreme }eretao o dnevnim doga|ajima, o repertoarima i o koncertima, a zatim pre{ao na tepawe. Ona je osobito volela tu wegovu ne`nost, koja joj je li~ila milovawu kadifne tigrove {ape, u kojoj i pri najne`nijoj milo{ti bdeju u polusnu opasni nokti.

Kada su pogasili sijalice, te je samo jedna u drugoj sobi kraj vrata bacala komad svetlosti preko poda, `ena se nasloni na goli lakat, i, glade}i drugom rukom Milo{evu grguravu kosu, zamoli ga: – No, pri~aj, ala si grozan. Zato si me i zvao, a sad se da{ moliti. Trebalo je da sam }utala pa bi ti sam odmah kod vrata po~eo.

100

Milo{ Oka skrsti ruke pod glavom i za`miriv{i put plafona, po~e govoriti razdragano i glasno, smatraju}i lepu `enu kraj sebe samo kao slu{a~a, samo kao sredstvo koje mu omogu}uje da glasno iska`e wemu samom tako prijatne misli.

– Dakle postigao sam. Izbio sam u prvi red. Konstruisao sam jedan akvedukt, kakav jo{ dosad ni jedan arhitekt ni sawati nije smeo. I sve je originalno, sve je moje: i plan i material.

Za mesec dana sve }e svetske novine pisati o wemu i o wegovom graditequ, i done}e wihove slike. Za pola godine sve }e stru~ne revije tretirati veliku novinu „Okina betona i duhovitu misao d-ra Milo{a Oke“.

Iskopa}e iz arhiva i biblioteka sve moje nezapa`ene rasprave, i moja disertacija do`ive}e novo izdawe, a moja kwiga, koju }u sada dati u {tampu „O modernom monumentalnom stilu u arhitekturi i o ekvivalentnom materialu“, bi}e svetski doga|aj, otvori}e epohu u arhitekturi, i done}e mi ~lanstvo u akademijama. Slavu i bogatstvo.

Ah, nije bilo lako izdr`ati. Niko me nije razumeo: ni {efovi ni kolege, ni radnici ni publika. Ali ja sam sve metnuo na kocku, legao sam pod svodove svoje tvorevine, srce mi je samom strepilo, reskirao sam, znaju}i, ako se sru{i, sahrani}e me pod sobom. Ali sam pobedio kukavicu, sitni~ara i Hamleta u sebi, tako sam pobedio i veliki svet, i sad s najvi{e svoje sazidane kule u Sonderhigelu ma{em sun~anom zastavom, i svi me vide i svi mi tap{u.

Da ti samo zna{, {ta sam ja stvorio! Uhvatio sam prirodu za rogove, stihiju sam jednu podjarmio, te mi se sad pokorava i radi {to joj ja zapovedim. ^itavu jednu reku sam i{ibao iz wenog stohiqadugodi{weg korita, odvukao sam je na pola sata daqe, uterao u moj akvedukt i napujdao na turbine, te sad ponizno vrti to~kove ~oveku, stvara svetlost, pili ~elik, re`e drvo, greje kamine, gura lokomotive i prti qude, robu i novac i ideje.

101

Kad je preklane velika kolonija Blajhgramovih fabrika u Sonderhigelu u Bavarskoj raspisala konkurs, kako bi se mogla upotrebiti snaga reke Izar, koja na pet kilometara od kolonije proti~e u visini od ~etrdeset metara nad dolinom kolonije, ja sam izradio plan i podneo Brezlmajeru. Radio sam tri meseca dawu-no}u, sem ostalih poslova. I kad sam mu podneo, on se ubezeknuo. Mislio je da }u stvoriti tamo u wegovu toku slap i preneti snagu. To bi iznelo nekih 40 do 50.000 kowskih snaga. Ali ja sam na~inio akvedukt, da se ~itava reka odmah kod Sonderhigla sprovede u wega do fabrike, tu da pada sa 29 metara opet u ve{ta~ki rukav, koji je odvodi ponovo u staro korito. Predra~un je bio na milione, ali je pad davao 500.000 kowskih snaga.

Brezlmajer se vi{e upla{io od nacrta no od ogromnih tro{kova.

– To je nemogu}e. Zar na tim ~a~kalicama vi da prenosite jednu besnu reku?

I zaista se ~ovek mora naje`iti kad vidi moj nacrt.

Kilometar i po, u impozantnoj paraboli, di`e se, {est metara duboko, te{ko va{ta~ko korito na dvesta i jedanaest pari stubova. Svaki je tawi od mene u pasu, najni`i ~etiri, dok su, postepene visine, na kraju visoki 32 metra.

– To je apsurd, to je histerija! – uzvikivao je stari. – Ja ne bih smeo pro}i ispod nijednog svoda ni kad je korito prazno!

Ja sam se smejao, ali sam izveo da podnesemo ofert.

On je pristao, jer je bio uveren da ga ne}e primiti. A primi{e ga. Na nagovor mladog Blajhgrama.

Brezlmajer je bio pora`en. A ja sam sam, moram priznati, pretrnuo. Brezlmajer me je pitao triput: primate li potpunu odgovornost?

– Primam!

I po~esmo raditi. Poslove je vodio Kesler, koji je verovao u mene, i ako se wegova pamet protivila mome projektu. Ose}ao je da je u pitawu jedan veliki prin102

cip, ispit zrelosti moga betona, i hteo je da u~estvuje u wegovom triumfu. Ali imao sam i s wim te{kih trenutaka. Svaki ~as mi je telegrafisao s o~ajnim prekliwawem da ne{to ne}e biti dobro. Kad je skelet bio gotov, i kad su se stubovi slili, radnici i pu~ina iz okolni sela digo{e budake. Pobuni{e se i ne htedo{e daqe raditi na samom koritu i svodovima. – „Sru{i}e se, sru{i}e se!“ Jedva sam uspeo ohrabriti Keslera, a on je jedva naterao radnike da nastave. I onda sam dobio opet o~ajan poziv od Keslera: – „Do|ite odmah, puca!“ Bio sam na ivici samoubistva. Ali sam slutio da su krivi izvodioci, a ne ja. Pod nekim izgovorom otputujem onamo. I{ao sam sâm. Nisam smeo nikom poveriti ko sam. Preobu~en, dignute ogrlice, pribli`avao sam se, a grudi su mi se dizale kad sam ugledao hiqadu radnika koji vrve i rade na kolosalnoj mojoj zamisli, koja se pru`ila kao monstruozna stonoga, s krestom, golemih, preistorijskih zaurusa.

Kesler mi pohita, bled i uznemiren, i {anu: – Po|ite za mnom, da niko ne primeti!

Ja mu {apu}u}i rekoh: – ^ekajte. Je li da puca dole, kod temeqa?

– Da. – To je zato {to kad lijete svod, ne podupirete s protivne strane stubove. Tako se te`ina gotovog svoda prislawa i gura onamo gde jo{ svod nije gotov, gde nema protivne jednake snage pritiska.

Wegove o~i sinu{e.

Tamo, tre}i par stubova, dole, ja sam zatrpao. Pazite, motre nas! Vidite li?

– Vidim. – Odgovorim kroz zube, k’o bojagi pu{e}i ravnodu{no cigaretu i razgledaju}i okolo.

Zaista dole, kao {to sam rekao. Odahnuh.

– Tako je. Dakle, u~inite kao {to sam rekao.

Kesler mi odu{evqeno sti{te ruku. ...Danas je pu{tena, kao {to bi trebalo da znate, reka u moj akvedukt. Oti{ao je Hofrat Penc, a i Kesler 103

je tamo bio. Brezlmajer nije smeo, a ja nisam hteo. Bilo bi teatralnije da sam se u slu~aju neuspeha bacio pod svodove koji se ru{e, ali bih se ja ve} i ovde ubio. A zdravice ne}u da delim s gospodinom Pencom. No}as sam probdeo najcrwu no}. Mislio sam da sam na granici ludila zbog Keslerova prvog telegrama. Po wemu bi se sve katastrofalno svr{ilo. I mene je udarilo kao grom, ali sam odmah zapazio nelogi~nost, i da je po sredi {tamparska gre{ka. Tako je i bilo.

Ja sam pobedio. I idu}e nedeqe idem da vidim svoje delo.

Vilma proguta: – I ja }u s tobom i}i! – jer i ako se u woj rodila velika ~e`wa da prisustvuje susretu majstora i wegova dela, setila se, da bi je on zaboravio u senci jednog od dvesta svojih vitkih stubova.

– [ta je tebe dovelo s tolikom ambicijom ovamo?

Zar se ne bi lak{e probio tamo gde te poznaju i vole?

Ko tebe ovde voli? Samo ja. A i mene je strah da te volim.

– Ambicija me je doterala ovamo, a qubav me je odgonila. U mome kraju qubav ne trpi ambiciju i rasta~e je.

U sukobu jedne i druge, mora se birati, ina~e se propada. Ja sam izabrao ambiciju i slavu, ledenu svetlost besmrtnosti, mesto toplog sumra~ja porodi~ne i narodne qubavi. Kod vas ovde, vaqada se mo`e biti i `enin i o~ev i, bratov i sestrin, i gradov i srezov i okrugov i dr`avin i narodov, i celog ~ove~anstva u isti mah. Kod nas to ne mo`e. Ili – ili. Na{a sredina je sebi~na i qubomorna. Ona ho}e ~oveka da poseduje svega. Ti na mojoj ravnici ne mo`e{ izrasti iznad niskih krovova da preko wih gleda{, jer ti se zemqa uglibi pod nogama, i ti upada{ do pojasa. Ona ti daje u {ake svoj mikrometar, kojim se samo na{i klipovi mogu meriti, ona ti pru`a suzno drvo sa dve `ice, na kom se samo woj razumqive melodije, bez modulacija, mogu izvoditi, ona ti usisava re~nik kojim se samo u na{em mra~nom ~ardaku opipqive stvari mogu zvati. Wena je qubav 104

stra{na, i kada te ona zanese i pretopi u sebe, ti vi{e ni{ta drugo ne mo`e{ voleti, samo ono {to je weno, i ni{ta drugo ne mo`e{ stvoriti, samo ono {to ona voli, {to ona razume, {to ona potrebuje, i niko vi{e na svetu. Moja zemqa ne trpi genialnost, jer genije je sva~iji, i jer je ona pravedna mati, – tu je wena ~arobna mo}, – ona voli svu svoju decu podjednako, i ne}e ni~iji glas da krikne vi{e ostalih. Moja zemqa `ivi svojim `ivotom i ne haje za celi ostali svet, ona ima svoju istoriju i svoje smerove, kojima ona sve pokorava, izravnava i lomi. Na tajni `rtvenik, prinosi ona dnevno srca i mozgove svoje najboqe dece. Za{to? Da bi sa~uvala primitivno devi~anstvo svoje vatrene qubavi za sve svoje male i ni{te, koji su, svi zajedno samo, gorostasni i duboki.

Ti to ne razume{? Izgleda ti kao bajka. I jeste pri~a o mojoj zemqi bajka, jer wen je sada{wi `ivot jo{ trajawe, preistorijske bajke. Haos, u kome se samo nazire kontura jedne veli~ine. I u toj nedoku~ivosti je ba{ wen neodoqivi ~ar. Sumorna i divna, krvolo~na i neodoqiva kao Moloh, pro`dire ona svoje najboqe zbog nekog nedoku~ivog nagona. Zbog nekog ~udnog i svojstvenog ~ovekoqubqa, koje je dubqe jo{ i od Dostojevskovog, jer ona vaqda jede svoju najdarovitiju decu, da bi bila jednom, kroz vekove, toliko sita i silna, da bi mogla vratiti bogato svoj dug, i roditi iznurenom i zalutalom ~ove~anstvu nove genije i apostole.

Vidi{, ja – koji sam je omrznuo, jer ona se mo`e samo ili strasno i po`rtvovano qubiti ili mrzeti, i prokleo kada sam osetio wen zagrqaj koji davi, – i danas drh}em kada na wu mislim i mada sam je gurnuo nogom, ose}am da i amo pu{ta svoje krakove za mnom. Ja ~im sklopim o~i, vidim wene mirne, upaqene o~i, koje me probadaju i nemo, zapovedni~ki zovu: – Ako je tako, onda }e{ se ti vratiti. Ali i ja idem s tobom.

– Ne}u! Ne}u!!

105

– Vidim po tvojoj stra{noj mr`wi da je silno voli{, i zato je i mrzi{ {to joj nisi dao {to joj pripada, svoj `ivot i svoju ambiciju, i zato se ose}a{ obvezan woj, i zato je mrzi{ tako.

– Nije istina! La`, la`!

– Milo{u, ti se silno mu~i{, ti si nesre}an kraj svih ovih tvojih uspeha. Ko si ti? za{to sili{ sebe, za{to si se opkolio ledom, kad ti srce zebe? Za{to gura{ od sebe qubav, za{to se ko~i{ u samo}i, kad tvoja du{a pati? Milo{u, ti silom `ivi{ iz glave, a ti nisi za to. Ti i mene voli{ glavom, i sebe i svoju strasnu ambiciju, a gu{i{ glas svoje du{e koja ho}e da pozdravqa qude? Meni je u`as kraj tebe disati, a ~ini mi se da te tek sada po~iwem da volim!

– Ne, ne, to samo ne! Ne}u da me voli{ du{om. Be`i onda od mene! Voli me krvqu svojom, jer ono ja ne mogu izdr`ati, jer ti ne smem vratiti takvu qubav!

Moja je snaga u samo}i. Biti sam, i tu|, i stran svima. Ja nikom ne}u da zagledam u du{u, ne}u da mi niko u|e u moju. Ho}u da mi ona ostane nema, da le`i duboko ukopana, kao fakir s jezikom zavrnutim u gu{u, koji le`i dva metra pod zemqom; i srce mu bije svaka pola sata po jednom, a kad prestane, niko ne}e saznati za tu smrt, ni on sam. Ja nikom ne gledam u o~i, i kada se ko zagleda u moje, ja se okrenem. Jer ja sam slo`en iz koma|a bez ~vrste veze, kao piramida od naslaganih stena.

U|e li ko u mene, odroni}e svoju stenu, i piramida se ru{i, cela. Zato ne}u ni sam da ulazim ni u kog, jer onda su i moje dveri {irom otvorene.

Ja se bojim qubavi, jer mene qubav obvezuje, sputava, ispreple}e i slabi. Kad volim, onda prenosim svoje smerove i svoju sudbinu na predmet, a ja ho}u sam sebi da odgovaram samo, za sve, i za svoj `ivot i za svoja dela.

Milo{ se ve} u po~etku govora povukao, a sada je ustao i seo na fotequ. @ena se pribila uza zid, i, skupqenih obrva, netremice gledala u promeweno Milo{evo lice u kome su o~i utonule.

106

– Ti si i{~upao `ivac qubavi u napadu svoje ta{tine, i sad to zjapi crna {upqina u tvojoj du{i. To je ogor~ewe {to bi hteo voleti, a ne mo`e{. I savest te bridi {to si sam sebe ukqastio. Ali ja te volim.

Milo{ naglo ustade, na`e se do `ene sasvim lice u lice, i sti{te joj gr~evito mi{ice: Nemoj me voleti! Ti me ne sme{ voleti!

Vilmu potrese pla~: – Ho}u, ba{ stoga i ho}u da te volim. Tebe treba voleti, i ti sam to `eli{, samo ne zna{. I obviv{i mu ruke oko vrata, ne`no ga zamoli: – Pri~aj mi {to o tvojima koji su te voleli.

– Od kako sam ja oti{ao od ku}e, oni su neprestano mislili na mene, o meni sawali, i meni namewivali prve pupoqke novih kalema, i ako me nisu spomiwali.

Ja to znam. A kada sam bio me|u wima, govorili su samo o meni, i{~ekivali me i izlazili preda me, i na najkra}e udaqivawe ispra}ali me. Kad se ja smejem, i oni se svi smeju, kad sam ja neraspolo`en i oni se svi prestra{e i smra~e. Voleli su me nekom elementarnom qubavqu, mene; ovakog kako izgledam, a zato, jer su me rodili i jer su se sa mnom u istoj posteqi rodili, i jer imamo iste pokrete, iste o~i i isti glas i hod. Svako pojedino bi od wih bilo u stawu u svako doba da umre za mene, ali nikada ni jedno nije moglo da gleda u meni ~oveka, zasebnog, odeqenog i nezavisnog od svih qudi od porodice, jedan mo`da wima sli~an, s wima razvijen, ali poseban svet i `ivot. Oni su mene voleli samo kao svoj deo, kao ~lana svoje zajednice, a ne kao ~oveka sa svojim darovima. Ja sam mogao biti izbrazgan krastama, i wima bih bio najlep{i, ja sam mogao biti sitan, zloban i r|av, a wima bih bio najboqi. Samo moram biti s wima, biti wihov. Moja pamet i moje sposobnosti su im imponovale, oni su se di~ili wima, ali ih nisu voleli.

Za moje ideje oni ne bi `rtvovali ni jednu opeku iz na{ih starih zidova, a na moje ideale su bili qubomorni, i mrzeli ih. Oni su u porodi~nom programu odredili 107

meni svoje mesto, i nisu trpeli da se odstupa od toga.

Kada sam se po svr{etku doktorata vratio ku}i na odmor, i da se priberem za svoj veliki rad, oni su me do~ekali i preplavili qubavqu. Udesili su mi i sobu, opkolili me mekotom bri`qivosti i doma}e ugodnosti, s uverewem, da }u tu do smrti odra|ivati svoj maleni posao, ispra}ati wih do grobqa, i utopiti se u mirnoj sre}i, koju }e oni krunisati time {to }e i mene oplakati i ispratiti do porodi~ne grobnice. I kad sam se ja ve} pobojao da }u se rastaliti u toj dobroti, i izjavio da tu nema za mene poqa za rad, da ja tu uop{te ne mogu raditi, oni su se unezverili. I posle `estokih re~i i prebacivawa, ja sam zalupio vrata i do{ao ovamo u neizvesnost, u borbu za uspehe. Kada mi je prvi posao uspeo, ja sam im se onda – posle godinu i prvi put javio, i poslao im novaca. Oni su mi ih vratili. I od to doba je prekinuta veza me|u nama.

– Tebi glas drhti od uzbu|ewa kad o wima govori{.

Tebe to boli.

– Jeste. Mene to boli. Jer tiwa u meni `udwa da neko s qubavqu prati let moga talenta. Ravnodu{nost me velike gomile zbija i konzervi{e kao ledena studen, zavist i mr`wa rivala me kristali{e, ali nemi strah qubavi koja se divi, blagosiqa i veruje i u moje snove, dala bi vatre mome duhu. Qubav koja se ne javqa iz moje senke. Weno odsustvo najvi{e ose}am u ~asovima neuspeha i uspeha. Tada trnem u samo}i, i ~ini mi se da }e me ravnodu{nost stiwiti a mr`wa zdrobiti. ...Ali {ta ja to sve govorim tebi! To su prenategnuti `ivci.

Milo{ je ustao i hodao po sobi kriju}i o~i od Vilme.

– Ti se kaje{ {to si bio iskren prema meni. Ti me ne voli{ ni onako, kao pre jednog sata.

Milo{, prignute glave, stade pred `enu.

– Posle ovog razgovora, ne mogu te vi{e voleti.

Oprosti. I, molim te, idi. Idi {to pre od mene. Idi!...

108

@ena se di`e, preblede i pade preko posteqe, jecaju}i: – Gde je moj ponos? [ta si u~inio od mene? Milo{ nije ni primetio, kad joj se pla~ uti{ao i kad se dignula, i pri{la wemu. On je rasejano gledao kroz prozor, a usnama nerazumqivo micao.

– Milo{u, Milo{u, ti bunca{, ti si bolestan. Ne mo`e biti da istinu govori{.

Milo{ se polako okrete, i pogleda je goru}im o~ima.

– Molim te, idi. @ena se ustremi, kao da ju je digao postepeno bes, da zarije nokte u wegovo lice.

– Zveri!

No on je {~epa za ruke, savi ih da je pala na kolena, i gurnu je na pod. I dreknu drh}u}i od jarosti i ga|ewa, kao kad se bori sa zmijom koja ho}e da upije svoje kolutove u mi{ice.

– Idi! Lepa se `ena slomijena di`e, i dok se on ponovo okrenuo prozoru, ona se, gu{e}i ridawe, obla~ila.

– Nikad vi{e?

– Nikad – odgovori mirno Oka, i ne okrenuv{i se, a ona izbe`e kao iz tamnice.

Oka je jo{ dugo blenuo kroz prozor, a da se nije ni pokrenuo. Ose}ao je gri`u savesti i, posmatraju}i kako se napoqu spu{ta magla, koja kao da sve likove po ulici pogrbqava i guta, rastao je u wemu bol {to je uvredio i opet jedno milo stvorewe koje ga voli, ba{ zato {to ga voli. Po~e da wime ovladava onakav sumor, koji poti~e iz pomisli na osamqenu smrt, i iz straha da }e, mo`da jednom, u takav mutan i studen dan, uzalud tra`iti jednu du{u da ga primi, ogreje i saslu{a. Ve} je bio blizu toga kada se prstom pi{u zaboravqena imena i stari citati i bezumni usklici po oknu, posuknulom od na{eg sopstvenog daha. No tr`e se i okrete mrmqaju}i: 109

– Eh, glupa sentimentalnost. Treba biti jak.

A to je u~inio, kao da je istrgao trn iz dlana.

Oti{ao je u jedan {antan da se razonodi. Sred prestave nai|e san, i on se vrati i le`e.

Sutradan je ustao vedar. Kajao se jo{ samo u op{te, zbog onakvog razgovora s Pencovicom, a ~estitao je sebi {to je bio energi~an. U kancelariji ga do~eka{e ve} silne ~estitke. Na ulici su ga dve biv{e kolege zaustavile da mu stisnu ruku. Topili su se od u~tivosti, ali se ipak skrivalo u o~ima wihovim i u wihovu tonu izvesno ~u|ewe, a to se osobito svi|alo Milo{u. – „Niste me dosad prime}ivali, a?“– mislio je u sebi sa zadovoqstvom.

Kod ku}e na|e poziv za sutra{wi soare kod ~uvenog {efa odeqewa u ministarstvu `eleznica, dvorskog savetnika barona Halma. I to je uspeh. Mora da su danas ~uli od Brezlmajera, kad ga u posledwi ~as pozva{e.

Lepo. Odmah se obu~e i u~ini posetu.

Pred sam odlazak, sluga mu preda pismo. Odmah je poznao. Vilmin rukopis. Zasta jedan trenut, pa ga ostavi. „Ne}u da kvarim raspolo`ewe. Sutra!“ Kada su mu lakeji skinuli gorwi kaput, i dok jedan ode da ga prijavi baronu, Oka se zagleda u ogledalo.

Zgladi svoju po sredini razdeqenu kosu, i osmehnu se. U jakom osvetqewu crni frak i bela tvrda ko{uqa dobro su isticali wegovu o{tru, tavnu fizionomiju.

Baron je sam iza{ao po wega, i odveo ga baronici kroz dva salona, koji su ble{tali od svile i od `enskih dekoltea, a zatim odmah u mu{ki ugao, gde su ga ve} o~ekivala gospoda. Me|u wima se veselo lelujala proseda Brezlmajerova brada.

– To je moj dragi doktor Oka! viknuo je stari poduzima~ zadovoqno i intimno, gledaju}i s o~inskom dobrodu{no{}u u wega. Svi su ve} bili upu}eni, i ~estitaju}i mu na uspehu, radoznalo se raspitivali o wemu: kako je, odakle je, gde je u~io, {ta je sve radio i ~ije se metode pridr`ava? Oka se ose}ao polupijan. Govorio je i kretao se olako i sigurno, ali se i sam ~udio svojoj du110

hovitosti i slu{ao svoj sopstveni glas s udivqewem.

Govorio je o modernoj arhitekturi i o wenoj velikoj krizi, nalaze}i wene uzroke u tome, {to ona, te`e}i za svojstvenom monumentalno{}u, jo{ nikako ne raspola`e adekvatnim, novim materialom. Wegovo je mi{qewe, da se mora stvoriti nov material. Jer na{a se kultura razvija u znaku intelektualizma, u preina~ewu i podvrgavawu prirode, vi{e no ikad, na{im ciqevima.

Sve se industrializuje, dakle moramo stvoriti ume{no{}u ~ove~jom i novi kamen, prilagodqiviji no ovaj dosada{wi, sirovi, naprosto tesani iz majdana. On sada na tome radi.

Razvila se debata. Ve}ina je poricala mogu}nost wegove te`we, ali su svi posmatrali tog mladog varvarina, koji se i svojom mrkom bojom i vatrom svojih o~iju i nagla{avawa razlikovao od svih prisutnih, kao oli~ewe jedne nove elementarne snage.

Po{to je u sredwem salonu po~eo koncertni deo, to gospoda prekinu{e svoj stru~ni razgovor i stupi{e unutra. Dame su posedale u okrug a oni ostado{e stoje}i da slu{aju pevawe mlade baronese, koja je slabim i prijatnim altom pevala jednu Regerovu pesmu. Pevala je precizno i rutinisano, ali bez temperamenta, no zato su joj svi tap{ali. Ona se pokloni i nasme{i. Oka primeti da ga je pa`qivo pogledala, i odmah, kao nasilu, skrenula o~i, i pomisli: – tu se ne bi trebalo mnogo truditi. Po{to je pratilac, neki ~upavi konzervatorist, odsvirao na klaviru dve Grigove pesme, i ne hote}i vaqda slu{ati {ablonski aplauz i laskawe, udario odmah u vals, dame se digo{e s kavaqerima u salon za igrawe. Oka se izvini, da ne igra, i ostade sa starijom gospodom i daqe. Posle nekoliko „rundova“, pozove ga doma}in u ime baronice da pristupi wima, jer dame `ele da govore s junakom dana. Ali tek {to je Oka pristupio, pro|e po dru{tvu {um, da su Pencovi stigli. Baron Penc se vratio no}a{wim brzim vozom, i do{ao je sa `enom.

111

Vilma je bila malo bleda, i kad je videla Oku izme|u majke i k}eri, ona trepnu okom. Milo{ se pokloni i zahvalno primi ~estitku Pencovu, koji ga je spasao momentalne zabune: – Ah, gospodine doktore, divno je bilo! [teta {to niste prisustvovali svome triumfu.

I tada naduga~ko ispri~a celu ceremoniju otvarawa, a dame su ra{irenih o~iju slu{ale i pogledale na Oku, koji se umorno sme{io.

Mlada baronesa zna~ajno pogleda svojim plavim o~ima u Milo{a, i uzdahnu: – Blago vama! Uspeh mora da je najuzvi{enije ose}awe.

Ponekad ga je samo te{ko podneti sam.

– Zaista?

Milo{ pomisli: – devojka k’o devojka. Kao da je k}i kog na{eg pope.

– Samo mu je ba{ u tom i sva ~ar: snositi ga sam a pomalo se smejati i wemu.

– Vi mora da imate jaku voqu.

– Mo`da, ne znam, u koliko je to akcija a u koliko opirawe?

– Vi kao da se ne umete radovati? Bo`e moj, kako bih se ja radovala!

– Ko misli na budu}e poslove, taj ne sme ni misliti na one koji su mu ve} za le|ima.

U tom iznenada pristupi Vilma.

– Pardon, dopustite, gospodine doktore, da vam ~estitam, od srca!

Oka pogleda u weno bledo lice, i primeti neki bolan i porugqiv gr~ oko wenih usana.

– Hvala! – i poqubi je u ruku.

Igra se otpo~e ponova, a Milo{ posle kratkog }utawa nastavi: – Baron Halm je vanredno qubazan gospodin. I bio je potpuno ve} upu}en u moj rad. @ena po}uta malo, pa s visine porugqivo se osmehnu: 112

– O, naravno, vi prodirete. Ja vam i na tom ~estitam.

Samo napred! – Pa, tobo`e prebiraju}i cvetove u pasu, pro{apta iz profila: – ne opijaj sebe, Milo{u, ima Boga!

On u~ini kao da je pre~uo, i nastavi svoje ravnodu{ne primedbe o prisutnima koji su svi lepi i qubazni.

U sred zakuske izazva lakej doma}ina napoqe, a ovaj se vrati i blago di`e Milo{a ispod ruke, na jednu re~.

– Imate telegram, dragi doktore, nisam hteo da vas bunim, ali bogzna, mo`da je {to pre{no.

Milo{ se zamisli: – Odakle?

– Ne znam. ^ini mi se iz inostranstva. Milo{ pretrnu i iza|e.

Telegram je bio iz Ravangrada: „Milanu i ocu veoma r|avo do|i odmah Melanija“.

Milo{ preblede i uzdrhta. Baron ga obgrli: – Da nije porodi~na nesre}a? @an, odmah ~a{icu kowaka!

– Da. Hvala. Molim vas, izazovite gospodu Brezlmajera i barona Penca.

Obadvojica ga opkoli{e usplahireni.

– Molim vas, gospodo, oprostite, u mojoj porodici se desila nesre}a. Ne znam jo{, ali bi}e smrtni slu~aj.

Izvini}ete me, i dopusti}ete mi da odmah otputujem.

Najdaqe za nedequ dana ja }u se vratiti i nadoknaditi propust.

– Ali, molim vas, i dve nedeqe, izvolite samo! Ah, kakva nesre}a!

U tom se iza wih stvori Vilma, sva prepla{ena, ne haju}i {to joj je rukav od ~ipaka zapeo za mu`evo dugme na fraku i {to se poderao: – [ta se dogodilo?

– Ni{ta, ni{ta, draga, vrati se, da se dru{tvo ne uzruja! odgovarao je Penc, guraju}i je blago unutra, i nemaju}i vremena da se ~udi `eninom pona{awu.

No Vilma pristupi Milo{u sasvim blizu.

– Znam. Vama se ne{to dogodilo?

113

– Da. Smrtan slu~aj. Moram odmah po}i.

– [ta? Vi ho}ete da putujete ku}i? – pa se okrete mu`u i Brezlmajeru: – Ne pu{tajte ga, zaboga! Qudi se zglednu{e.

– Kako to govorite?

– Ne pu{tajte ga, zaboga! Jer ako ode, ne}e se vi{e nikad vratiti natrag.

– Ali, molim te, nemoj biti detiwasta. Molim te, idi unutra. Zbogom, gospodine doktore ! Dakle, za deset dana vam se nadamo. Ako je zaista takva nesre}a, budite jaki, pred vama je `ivot, i primite moje sau~e{}e.

Milo{ je stojao bled i kao ukopan. Pa se odjednom tr`e, di`e glavu, rukova se sa gospodom i po|e, – Ne pu{tajte ga, ne pu{tajte ga! – {aputala je `ena skoro kroz pla~ i bes, a Milo{ joj se samo pokloni i istr~a.

Predose}ao je sudbonosnost svoga putovawa, strahovao je od wega, ali je morao da po|e. I kao da se bojao sebe, nije hteo ni{ta unapred da razmi{qa, nego je jurio ku}i, spremio se, izvadio kartu, a odlagao da se razabere i odlu~i tek na `eleznici. Na `urbu ga je terao nagon, da spase one koji ga sada u svojoj nesre}i zovu u pomo}.

Sve je obavio u redu, i to mehani~no, i kada se najzad smesti i nasloni u meko sedi{te, i voz polako, iska{qavdju}i se izmili ispod ogromne stani~ke strehe, on zatvori o~i, i oseti `marce umora po svim udovima.

– Dakle, ku}i. No tek {to je zapo~eo misao, neko ga prekide.

– Pardon, je li slobodno, kuda putuje gospodin?

Milo{ otvori o~i. Jedan debeqkasti Jevrejin, sa te{kim zlatnim lancem preko zategnuta, kadifena prsluka, naglavqivao je na svoje ugla~ano teme svilenu kapicu, i uzdi{u}i, kao da je bolestan, s u`ivawem se gnezdio, kako bi se {to boqe pru}io i uvalio u pobo~no sedi{te. I u~tivo se sme{io.

– Nije slobodno! – prekide Milo{ kratko, i opet zaklopi o~i.

114

– Molim, molim, samo tako pitam... – Dakle, sad }emo ku}i. Znao sam da se jednom moram vratiti, ali sam mislio da }e to biti druk~e. Na vrhuncu slave, mo}i i bogatstva, pa da im onda oprostim sve i da ih darujem. Ja ni{ta da ne primim, a sve da im dam. Ali o mojima sam uvek ma{tao jedno, a sve se izvrgavalo protivno... Jadni moji! Oni sad kukaju, i mo`da sumwaju da }u ja do}i. Siromah brat moj, bedni moj stari! Ipak vaqda ne}e biti najgore. Mo`da su samo jako bolesni, i kad ja do|em, wih }e velika radost, {to ih volim, osna`iti.

Samo da mi je da ih na|em u `ivotu! Ali ako je najgore?

Treba biti jak. Vide}u u kakvom su stawu ostavili decu.

Uredi}u, kako se god da, wihove prilike, primi}u dugove na sebe, `ensku }u decu osigurati, a snaji }u morati dati apana`u. Vi{e se od mene ne mo`e zahtevati. Naravno, da bih to mogao u~initi, moram se odmah vratiti, prionuti jo{ sr~anije na posao, i bogato se o`eniti. To je najzad du`nost, ne ro|a~ka ve} ~ove~anska. Prvi je zadatak sa~uvati hladnokrvnost i u najte`im ~asovima, ne dati se tuzi i op{toj zabuni, koja obi~no vlada u ku}i gde hraniteqi umiru. Zato ne vredi sada unapred stvarati sudove i planove. Dok se izvidi sve.

Tako je Milo{ govorio sebi, ali to hladno razmi{qawe nije moglo da ugu{i u wemu veliku `alost. On je hladne misli izgovarao u sebi, ali je u wegovoj du{i po~elo da se tu{ti. On je ose}ao da tu nije samo pitawe materialnog osigurawa, ve} da je tu po sredi `alost, `alost, crna `alost za wegovim dragima, koje on mo`da vi{e ne}e nikada ni videti. I dok su se vagoni udarali jedan o drugi, kao zverke vezane za repove koje ho}e da se otrgnu i razbe`e, cvile}i i mumlaju}i potmulu i monotonu pesmu neumitnog toka, bolova i prolaznosti, u no}i, on se po~eo se}ati pojedinosti koje je do`ivqavao s bratom i ocem, zami{qao je wihova lica iz mladosti, i slu{ao, u vaqawu to~kova, wihove glasove i smehove. I polako je rasla u wemu ~e`wa da ih {to pre ugleda, da ih ute{i, da im pomogne, zaboravqa115

ju}i na sve sukobe i ru`ne porodi~ne me|usobice. Iz tiha, jedva primetno, po~e mu se ste{wavati grlo, i neka ne`nost, bolna i prijatna kao davno neose}ani, prijatni bol, po~ela je da vla`i wegove trepavice. Milo{ prevu~e ruku preko o~iju, uzdahnu i iza|e u hodnik. Tu nasloni glavu na hladno okno, i po~e tiho, tiho jecati.

Za{to je plakao? Da li za bratom i ocem, da li zbog ne~eg drugog, propu{tenog i nepovratnog ili zbog povra}ene qubavi? On nije znao. I kada se stresao od zime, on opazi da su mu `ivci popustili. [etao je gore-dole po hodniku, i nestrpqivo trzao se pri svakoj stanici.

Napoqu je bio mrak, i samo su iskre prhale po vazduhu, uzvitlavale se i gasile kao svitci. Tu i tamo zasvetli koja stra`ara, pred kojom kao kip stoji ~ovek sa znakom u ruci kao s okruglom pqosnatom lopatom. Mo`da i tome ~oveku, u toj malenoj, zaptivenoj sobici, izdi{e dete? Mnogo se pati, mnogo.

Milo{ se zagleda u okno, obrisa ga zavesom, i posmatra{e svoje lice u tom ogledalu. Isto se tako ogledao kad se ono vra}ao sa odmora ku}i kao student. Kako je smrknutije i tvr|e sada wegovo lice! Mnogo je pre`iveo od toga doba. I to sve, i borba za opstanak, i qubavi, i uspesi, sve bez saradwe, bez u~e{}a wegovih ro|enih koji sad umiru. [ta to zna~i onda biti brat, biti sin, kad je ono {to ~ini tvoj `ivot, potpuno odeqeno od wegovih radosti i tegoba?

Milo{ je ve} cvokotao od zime, i zato, klonuo i te{ke glave, vrati se, le`e i zaspa.

Tako je u mutnom raspolo`ewu putovao i taj celi dan, posmatraju}i putnike koji se mewaju i stanice, izlaze}i, ulaze}i, nare|uju}i bez ikakva svesna opa`awa.

Kada se voz pribli`avao Ravangradu, on se spremao mirno i razborito, ali je u du{i bio uznemiren. Pogledao je kroz prozor, da li se vide torwevi, i sa zadovoqstvom je gledao mlade useve koji su se lelujali na ve~erwem vetru. Kakva je ono nova crkva? A, eno, na{a!

116

Srce mu zakuca. Tu su mo`da koga od wegovih opojali danas. ^itav red novih ku}a. Eno grobqa. Da li je koji me|u ovima wegov grob? Svi }e oni tu le`ati. A on, bogzna gde }e. Ho}e li ko iza}i pred wega? ^im je voz stao, on se izgura prvi, obazre se i viknu energi~no nosa~a, pa ugleda kroz sumrak r|avih petroleumskih lampi `enu u crnini. Ona js zverala tamo-amo, pa kad je primetila da joj on prilazi, poleti, ciknu i zagrli ga gr~evito. I Milo{ zajeca dr`e}i je tako u zagrqaju jedan trenut.

– Milo{u, Milo{u, na{ Milan je umro! Sad smo ga sahranili. Nisi mogao sti}i, ali ja sam znala da }e{ ti do}i. Tata nije verovao, i nisu me hteli pustiti, ali ja sam znala, i htela sam ja da te do~ekam! – vikala je i {aputala kroz pla~ mlada `ena. Milo{ se ubrzo pribra, naredi stvari da se iznesu iz kola, pa polako izvede snahu, koja se nemo}no nasloni na wega.

– Hajde Melanija, hajde polako! O, Bo`e, od kuda ta nesre}a tako iznenada.

– Za sedam dana, tu`na ti sam ja, za sedam dana! Onakav ~ovek. Tifus, ni{ta mu doktori nisu mogli pomo}i. Te{ko meni!

– A tata?

– Kad je Milan izdis’o, on mu je dr`ao glavu, pa se odjednom sru{i. Sad le`i, uzeta mu je cela desna strana. Jedva se mo`e razumeti {ta govori. Siroma, izgleda da nije ni sasvim pri sebi. Doktori ka`u, ako ga ne udari ponovo, mo`e ostati. Ali te{ko. Deco moja, siro~adi moja, te{ko meni!

– Ne boj se, Melanka, ne boj se dok je mene, ne}e Milanova deca osetiti da im nema oca. Umiri se samo, sve }emo mi ve} dovesti u red. Nesre}a je nepromenqiva.

Mora{ se izmiriti. Sad samo mora{ paziti na sebe.

Ako ne sebe, a ono dece radi – a za materialne stvari ne brini. Sve }emo mi ve} to udesiti.

I dok je Milo{ vodio klonulu `enu ispod ruke, koja se svom te`inom naslonila o wegovu mi{icu, dok ju 117

je sme{tao u kola, paze}i da joj se sukwe ne ublate i pokrivaju}i je }ebetom, vra}ao se wegov mir, ose}ao je neku sigurnost i neko tu`no ali toplo zadovoqstvo, kao da je dobio novo svedo~anstvo o svojoj vrednosti i snazi.

Pred kapijom ih do~eka{e troje dece u crnini. Protegqasta i bleduwava devoj~ica od devet i dva de~ka, jedan od osam a drugi od {est godina. Oni su se pribili jedno uz drugo, i ~ude}i se, uko~eno stojali su na mestu.

Mati briznu: – Evo vam va{eg ~ika-Milo{a, deco!

Deca mu pristupi{e, i tra`e}i mu ruku da je poqube, briznu{e i ona u pla~. Milo{ ih je milovao, zagledao i qubio.

Ku}a je jo{ odisala te{kim vazduhom qudskog isparewa, ubranih i nagorenih cvetova, vo{tanica, tamjana i masne boje. U predsobqu su, u jednom uglu, le`ala jo{ nosila sa uvaqanom crnom ~ohom, a u praznoj velikoj sobi su polako dogorevale dve debele, `ute sve}e u velikim ~iracima. Tu ih do~eka stara tetka, sestra o~eva, stroga lica i suvih bodrih o~iju onih `ena koje su se ve} svikle na neda}e, bole{tine i smrti u svojoj ku}i, ~uvale ja~inu duha i prakti~nu podozrivost u op{toj pometwi. – Dobro, sinko, {to si do{ao. Jeste li zakqu~ali vrata? Da se ne uvu~e kojeko. Hodi polako. Siromah, ne{to bunca, ne mogu da razumem {ta ho}e.

Milo{ oprezno pri|e bolesniku i strese se. Nije ga mogao poznati. Seda glava mu je bila zavaqena, a grudi, ispup~ene, ubrzano su se dizale i spu{tale. Desni mu se obraz otomboqio, desno oko zatvoreno, a desna ruka preko prsiju je neprestano drhtala. Leva normalna strana obraza ~inila se smawena kao u deteta, samo mu se levo oko iskola~ilo, i o~ajno strogo, i{~ekivaju}i ne{to, pro`dralo je ono malo svetlosti {to se cedilo ispod lampinog okriqa. U grlu i u plu}ima mu je krkqalo i pi{talo.

118

– Tata, evo Milo{ je do{ao! – vikala je snaha, podnimiv{i ruku pod wegovu glavu, glasno, u u{i bolesnnku.

– Udavi}u se, vazduha, otvorite prozor! jedva razumqivo je je~ao stari.

– Tata, poznaje{ li me? – zapita Milo{ kroz pla~, i sti{te na usne wegovu drhtavu ruku.

U o~evu oku sinu svest. Htede da krene ruku, ali uzalud, htede se prignuti, ali ne mo`e, no se zagleda nemo i strogo u sina.

– [ta ho}e{, tato?

Svi se napregnuto zagleda{e u wegova usta, ~ija se desna pola po~e micati.

– Tu, tu, sad, ostati? [ta ka`e? – o~ajno se okrete Milo{ snasi.

– Pita, da li }e{ ostati ovde kod nas?

– Milo{ se namr{ti, ali oseti kako bi nemilosrdno bilo da se sad obja{wava, prepire, i vide}i upaqeno oko o~evo, koje je qubomorno i netremice i{~ekivalo wegov pristanak, kao otpust muka i `ivota, on klimnu glavom.

– Ho}u, o~e, ho}u.

Preko bolesnikovog desnog obraza minu osmeh, a oko mu se navodni.

– Hodi, hodi, da te poqubim.

Milo{ se prisloni, da ga otac s velikim naporom dirne olabavelim, modrim usnama u obraz.

– Digitalis, digitalis dajte! – je~ao je daqe u mukama, i opet se zanese.

Tako, umoran i bez misli, sedeo je dugo kraj svoga oca i gledao u wegovo umirawe, dokle ga snaha i tetka ne digo{e i odvuko{e da ve~era. Deca se okupi{e oko wega, odgovaraju}i pametno na pitawa, u koji razred idu i da li slu{aju mater. Mati di`e sa kanabeta i najmla|u sekicu, ~ije se zlatne kosice ukovr~i{e i prilepi{e za zajapurene obra{~i}e.

Vidi{, sekice, to je tvoj ~ika Milo{!

119

Sekica, polagano trep}u}i, di`e glavu sa materina ramena, i osmehnu se na Milo{a. A on se isto tako nasme{i i pru`i ruke.

– Hodi ~iki.

Sekica se stidqivo predade u Milo{ev zagrqaj i prisloni mu svoju toplu, mirisnu, ~upavu glavicu.

– Kako si ti zlatna! Slatko moje malo. Jesi l’ ti ~ikino zlato, a?

Mala klimnu stidqivo, i zagrli Milo{a, a kad ju je mati htela uzeti sebi natrag, ona se pripi jo{ ~vr{}e uz wega. Milo{a na to obuze velika radost, i obasu je poqupcima.

– Ostavi je kod mene. Nije mi te{ka i ne}e me uprqati. – I, setiv{i se da se za decu veli da ona nagonski osete dobrog ~oveka, ponosno ju je dizao u vis, i nihao i zasmejavao.

– Voli ~ika i vas, samo je ona mala, ona jo{ ni{ta ne zna – re~e ostaloj deci, koja su mirno sedela, miluju}i ih o~ima.

Otac je pred zoru umro. Celo gra|anstvo je dolazilo da Milo{u izjavi sau~e{}e, i retko je ko propustio a da mu ujedno ne ~estita na wegovim uspesima, za koje su oni ne{to na~uli, i kojima se i svi oni, wegovi zemqaci, ponose. A neki su mu naro~ito toplo stezali ruku {to je tako dobar brat i sin. On je posle svr{ene porodi~ne tragedije postao stalo`en i bri`no je ure|ivao sahranu i pazio na red u ku}i.

Iza pogreba prionu na posao, uze snahu pred sebe i po~e ra~unati. Trgovci i jemci bratovqevih menica javi{e se sami, i on najzad sklopi ra~un. Iz bratova osigurawa je platio sve lete}e dugove i jedan deo meni~nih. Preostali deo on primi na sebe i obveza se da snahinoj mese~noj penziji od stopedeset kruna, doda jo{ barem stotinu. Iz toga }e mo}i `iveti dok deca ne porastu. A onda }e se on ve} pobrinuti. Dotle }e i on boqe stojati.

Snaha se zahvaqivala, ali nije mogla da skrije `alost.

120

– Nau~ila sam da se oslawam na nekog. Dosad sam imala dve mu{ke glave kraj sebe. Kako }u sad, jadnica, sama?

Milo{a teknu u srce taj wezin pasivni i neteroristi~ki protest.

– Mora{ se nau~iti. Istina, te{ko }e ti biti, ali ja }u odsad ~e{}e dolaziti.

– Kad misli{ i}i? – zapita Melanija kukavno.

– Iska}u jo{ mesec dana odsustva. Umoran sam, da se malo prikupim. @eni sinu{e o~i. Najstarija, Milica, iznenada dohvati wegovu ruku i poqubi je.

– Nemoj, ~iko, i}i. I mama i ja }emo da te slu`imo.

Mi te tako volimo.

Milo{ je poqubi u kosu.

– Ti, mala.

– Nisam ja tako mala, ~iko. Znam ja i da ti dugme pri{ijem. Samo }u se bojati bez tebe. Kad ve} na{eg tate nema.

Milo{u posuknu{e o~i te se okrete.

– Ne}e vas ~ika ostaviti za uvek. Ne bojte se.

Prva tri dana nije izlazio iz ku}e. Odmarao se. Hodao je iz sobe u sobu, razgledao zidove, stari i poznati name{taj, uzimao u ruke i prevrtao i posledwu ~a{u iz onog servisa, kojim su se jo{ oni nekad slu`ili. Ostali su jo{ svi stari vezovi, koji i{~ili{e, i stare slike „Hercegova~ko robqe“ i Defregerova „Posledwa odbrana“. I sve mu je to sad bilo lepo, i, sa osmehom u du{i, se}ao se kako su mu nekada te slike, u doba najbe{we secesije, bile u`asno primitivne i neukusne. Izvla~io je bratovqeve i o~eve kwige, i satima sricao o~eve, naivne, protestne glose po marginama „Quo vadis“-a, gde je stari pravoslavac dokazivao da Petar nije ni bio u Rimu. Prevrtao je porodi~ni album slika i nalazio lepote u staroj, sme{noj no{wi wegovih tetaka i u {iqastoj frizuri wegove snahe dok je jo{ bila devojka. Osobito je dugo posmatrao sliku pokojne matere i oca. Mati u 121

{irokoj, te{koj, crnoj svilenoj haqini s turnirom, s visokim korzetom i uzanim rukavima, i s velikim ovalnim medaqonom na prsima, a otac u {irokim, jasno sivim, neugla~anim pantalonama, koje se dole jo{ vi{e {ire kao izvrnuti levak, do {iqka dugih cipela. Kosa duga i kolmovana, a u ruci novi polucilindar s malenim obodom. Lep par qudi. Iz posledweg lista izvadi svoju sliku kao maturanta, i stavi je do roditeqa. Za ~udo, kako je nalik na oca. Samo je nos kukast kao materin, ali o~i i jake usne su kao o~eve. Da pusti onu bradicu ispod dowe usne, bio bi jo{ sli~niji.

– Milorade, hodi unutra. De~ko u|e.

– Stani malo da te vidim.

I Milo{ pogleda ~as u o~evu, ~as u svoju sliku, a ~as u brati}a. I osmehnu se.

– Zna{ li da ima{ na{e, Okinske o~i. Kao deda, i kao ja.

– Mama ka`e da sam isti tata.

– Da, da, pravi Oka. Hajde idi!

– Bo`e moj, bo`e, i to je taj potez ve~nosti. Ewigkeitszug!

Milo{ za`muri i pri~ini mu se {to mu ni matematika, ni istorija nije mogla do~arati, da je osetio dah besmrtnosti, ve~itog trajawa, i wegov zakon, ~iji je simvol porodica. [etao se po dvori{tu i po ba{ti. Snaha mu je pokazivala ru`e koje je Milan kalemio. One sad pupe. On ne}e videti plod svoga truda, ali Milica }e ih mirisati i kititi wima svoj sto~i}. O~evo ~oko}e cveta.

On ga je jo{ rezao, ali sad ve} Milo{ mora da kida izli{ne izdanke i lastare. Milanovi golubovi gu~u i tap{u krilima na krovu. Oni segedinski, `uti, bi}e jo{ od wegovih, radi kojih se on pre petnaest godina zavla~io na tavan da se uspavquje wihovim vivkawem.

– Voli li Milorad golubove?

– Dabome. To je od vas nasledio. Ho}u da ga odu~im od tog besposli~ewa.

122

– Pusti ga.

Svaki dan je izlazio na grobqe sa snahom. Susedi su ih s po{tom pozdravqali i osvrtali se za wima. On je prolazio me|u grobovima sam, i sa `alo{}u gledao je onaj veliki deo koji se ispunio dok je on bio na strani.

– Sve su to dobri na{i qudi.

I u~ini mu se da nije lepo postupao s wima {to nije mislio na wih nikad, dok su se oni borili sa `ivotom i sa smr}u.

Zatim je izlazio u grad. Jedan prijateq, jo{ iz {kole, pratio ga je i s ponosom tuma~io, koliko se novih ku}a sazidalo za posledwe vreme. ^ija je ono lepa ku}a tamo? To je Simendi}eva. Ne znam da li }e{ ga se se}ati? I{ao je s nama do ~etvrtog. Pa je onda svr{io palirski ispit. Vrlo vredan ~ovek, sposoban kao kakav in`ewer.

– A Srbin, je li?

– Da. – Hvala bogu! A kako Srbi uop{te?

– Tja, mnogi propadaju. Starije porodice. Ali di`u se mali qudi.

– Neka, neka! Hvala bogu!

U ~itaonici ga svi pozdravi{e vanredno toplo.

Stari pop Avram se tu`io {to eto i on ide u tu|inu.

– Te{ko je nama Srbima ovde izdr`avati konkurenciju kad sve {to vredi ode, ili u Srbiju ili na stranu.

Razumem ja, naravno, da ovde nema terena za ja~e qude, ali ipak ovaj narod je zaslu`io toliko `rtava ba{ od svojih najboqih sinova, da svoje li~ne ambicije i `eqe za bogatstvom podvrgnu op{tem dobru. Naposletku, i kod nas se mo`e raditi kad se ho}e, i kad se ima srca za na{e potrebe. I kod nas se mo`e ste}i. Vidite ba{ smo sada upravo u o~ajnoj neprilici. Treba nam dobar Srbin in`ewer, na{e dete, jer za stranca ne}e veliki `upan ni inoverska ve}ina ni da ~uju, pa da ga odmah izaberemo za glavnog gradskog in`ewera. Mesto veoma ugledno, plata 8000 kruka godi{we, a vredan ~ovek mo123

`e zaslu`iti privatnom praksom jo{ upravo toliko. A kolika bi to bila dobit za na{ narod u ovoj varo{i i okolini, to ne treba govoriti. [to vi ne biste, mladi ~ove~e? Nosili bismo vas mi, kao malo vode na dlanu.

Oka se osmehnu, ali se oseti polaskan.

Ja imam vanredno dobro mesto, i onda, ja sam radio dosada samo velike, konstrukcione poslove.

Molim, i ovde vas ~ekaju ve}i poslovi. Sad }e se u op{tini pretresati pitawe elektri~nog osvetqewa, tramvaja, asfaltovawa, vodovoda, novih `elezni~kih veza s okolinom, komasacije. Tu nam je preko potreban spreman Srbin, koji ne}e dati da se krade i da se srpska sela mimoilaze, srpski kvartovi prenebregnu. Znate li vi, kolika je narodna {teta {to nismo imali stru~waka, koji bi ulo`io svoj energi~ni protest protiv novog dunavskog mosta koji nam je upropastio `itnu pijacu? Nisu to sitnice za prezirawe gospodine moj.

Ta, vi{e slu~ajno, ba~ena ideja po~e kru`iti po gradu, i ve} me{tanski list donese bele{ku o na{em odli~nom zemqaku koga }e jedna deputacija gra|ana zamoliti da se primi kandidature za glavnog varo{kog in`ewera, jer varo{ boqeg izbora nema, i kako se nadaju da }e se on odazvati jednoglasnoj `eqi svoje postojbine.

Snaha ga je posmatrala s o~ekivawem, nije htela da ga pita, ali je Milo{ ~itao radost i nestrpqivo pitawe u wenim o~ima.

Na nedeqnom parastosu, u maloj, po~a|aloj grobqanskoj crkvici, Milo{ dobi kijavicu. Stoje}i na hladnom i vla`nom kamenu, gologlav, wega pro|o{e `marci i drhtavica. U ruci je dr`ao vo{tanicu, i pazio da ne pokapa wome snahino odelo, i rasejano je promatrao sve{tenike u crnim ode`dama pred niskim i zar|alim ikonostasom. Oni su pojali tako isto rasejano, svaki za sebe, neuredno me{aju}i i prihvataju}i svojim nazalnim tenorima i basovima pogrebne stihire, i u isto doba otresali otopqeni vosak na popucale plo~e, gde se odmah i ledio. Milo{ ih je slu{ao i gledao, i pri~ini 124

mu se, da se popovi ni{u desno-levo, dok odjednom po~e{e se me{ati u dru{tvo suvih svetaca na ikonama, i vitlati se uokolo. Milo{ se namr{ti i ste`e prstima ~elo izme|u o~iju i ve|a. – Oho, to je nesvestica! – I upla{eno primeti da mu kolena drh}u kao od treme, a bedra mu se oznoji{e. On se okrete da bi se ohrabrio, i tada se sukobi sa jednim pogledom. Zastade. Jedna malena devojka, rumena lica u vo{tdni~koj svetlosti, gledala ga je jedan minut bez trepeta, pa onda mirno spusti o~i. Milo{ oseti te`inu svog zaustavqenog daha u prsima, i s naporom se odvoji od tog pogleda. Neka bolna zabuna i prijatno uzbu|ewe ovlada wime. – [ta je to?

Ko je ta devojka? [ta je htela? – I seti se odmah sli~nog raspolo`ewa kada je nekad kao |ak tako u crkvi razaznavao me|u gomilom beli kraji~ak jednog profila.

Od kuda to staro ose}awe? Da to nije u vezi s wegovom groznicom? Glava ga je bolela, ali on je, ne obr}u}i se, ose}ao onaj pogled, koji le`i na wegovoj usijanoj glavi kao meka ruka.

Pri izlazu se opet pogleda{e. U wenim svetlim o~ima, koje su se zelenile iz wenog belog detiwskog lica kao dve cvetne leje u wihovoj ~istoj ba{tici, bilo je ne~eg upornog i pitomi~kog, gotovo o~ajnog. Oko wenih detiwski napu}enih usana nije ni zaigrao osmeh. [ta je to? To nije {ipari~in pogled, to nije koketerija sa nepoznatim i prvi put vi|enim, to je pogled koji govori kao da nastavqa ve} zapo~ete re~i. [ta zna~i ta odlu~na ozbiqnost, taj jogunasti zahtev i strah, poziv i prekliwawe: da je razume, ali da je ne usli{i?

Celog puta je ose}ao taj pogled na sebi, osvrtao se kao da je tu kraj wega, i }utao. Zapitao je snahu, ko je ta devojka bila, i ona mu je rekla nepoznato ime jedne obi~ne, siroma{ne devojke.

Nije hteo da se potu`i na bolest. [to da ih pla{i, i ovako }e pro}i. Ali glava ga je podmuklo bridela. I on se uzalud trudio da to skrije, jer snaha i deca oseti{e da se s wim ne{to zbiva, i svi se prestravqeno zgle125

dahu pitaju}i ga, tobo`e tek onako, da li je umoran. Da li `eli vru}eg ~aja ili ukuvana vina, jer je mogao na grobqu prozepsti. Wega je ganulo to nagonsko shvatawe i saose}awe, i branio se da mu nije ni{ta.

Cele no}i je mislio na onu devojku. Sawao je wu i Vilmu, kao da je ona Vilmina sobarica i sestra, i kako ih Vilma zati~e gde zajedno ~itaju Fausta, te malu ho}e da istera iz ku}e, a on ne da.

Ujutro mu je bilo isto onako zlo, ali se on usili i di`e. Oti{ao je u ulicu gde ona stanuje sa majkom i sa jednom ludom sestrom. Morao je da se usiqava i pretvara, kao da poslom prolazi, me|utim je motrio prozore, i kad je prolazio pored ku}e za koju je mislio da je wena, srce mu se uznemirilo. I radovao se i smejao se sebi, {to ~ini kao da mu je osamnaest godina. Nije ju video, i to ga je razo~aralo i ra`alostilo. Stao je na ugao, ne znaju}i kuda }e i strahuju}i da }e prolaznici saznati {ta je naumio i, smeja}e mu se. – Eh, {ta ko mo`e misliti! – i vrati se se opet natrag.

Ona je stajala kraj niskog prozora, u beloj, zefirskoj bluzi i s mu{kim okovratnikom. Ravno pod{i{ane {i{ke su je ~inile jo{ detiwastijom, a na bronzanoj, izvu~enoj mekoj kosi, kao crni leptir na rascvetanom {eboju, le`ala je velika svilena ma{na. Pogledali su se isto onako ozbiqno i ustrajno, kao dvoje proka`enih u tu|ini, kada se gr~evito priqube u velikoj nesre}noj svojoj qubavi.

Milo{u zarude{e obrazi, i on oseti fizi~ki bol, kada je morao svoje o~i da otkine od wenog pogleda.

Po podne mu je ve} bilo gore. Ostao je kod ku}e i gledao kroz prozor. Dopadalo mu se sve. I to, {to kada projure kola wegovom mirnom ulicom ve} iz daleka zazveckaju ~a{e na kredencu. A naro~ito je voleo da slu{a seqake koji vi~u}i govore o svojim obi~nim pazarima i o `enidbi sinova, kao da su gluhi. Nau~ili se vikati na {irokoj, vetrovitoj ravnici, gde se kraj plugova dovikuju s ~ahire na ~ahiru.

126

Odjednom primeti wu. I{la je polako, po svoj prilici zbog snebivawa, jer je morala `uriti od ku}e i boriti se na uglu, da li da svrne u wegovu ulicu? I{la je pognute glave, i ako je morala wega videti. Imala je paleto do kolena, u ~ije je {pagove de~a~ki turila ruke.

Ispod paleto-a plavu sukwicu vi{e ~lanaka, sa {irokim plisirawem, koja je nesta{no odskakivala od wenih nogu pri hodu. Mu{ki okovratnik, na koji je kao nabureno, pritisla svoju malu, okruglu bradu. Ali najlep{e i najsla|e je bilo kod we ne{to, {to je Milo{ dotle zamerao kao veliku neukusnost kod svake druge.

Nosila je visoke cipele sa mnogo dugmadi, ali te cipele su bile {ire od wenih nogu – u crnim ~arapama. Zaista se Milo{ divio sebi, od kuda ba{ to, {to se wene nogice kao mi~u i lelujaju u obu}i, od kuda je ba{ to davalo toliko mile i detiwaste dra`i woj. Prolazila je polako i kao da je gegucala, kao dete koje se igra matorca.

On je voli, voli, voli. Ma kako da je besmisleno i glupo, on je voli. Stariji je od we barem za ~etrnaest godina, on i ne zna da li je pametna, ne`na i dobra, nije lepa ni izblizu kao wegove dotadawe veze; maju{na je, neznatna je, ali je on voli. Isto onako kao kad je bio de~ak. Voli je kad je vidi samo, i uzdrhti kad ga pogleda, a sva mu je `eqa da s wom presedi }ute}i pola sata; pa ipak `eli to strasnije no poqupce svih rasko{nih, svetskih `ena. To ne mo`e biti bolest, jer on je pri sebi i svestan svega {to se s wim i u wemu doga|a. Jedino je mogu}e da ga je preplavila du{a ovog malog grada, da je vetar mladih useva zduvao s wegove du{e naslagane slojeve velikogradskih dimova i parketskih prahova, i da je u wemu opet proklijala ~uvarku}a i neven. Mo`e biti; do vraga! ali se on s tim ose}a sre}niji no na belim rukama Vilminim, opijen mirisom wenog parfema.

Ali {ta }e biti na kraju? Ima li to smisla? Ne zna on ni{ta. Za sada }e se predati neka ga ovaj `uborivi poto~i} nosi kao de~ju la|u od novina, pa ako bude besmi127

slica, besmislena i opasna, on }e se trgnuti. ^eka}e jo{ s upoznavawem. A posle? Bog zna.

I ako ga je glava zanosila i po~elo ga probadati u slabinama, on se ipak spremao da po podne pro|e wenom ulicom a nameravao je ujedno i da joj po{aqe cve}a.

Primila ne primila bezimeno, bi}e joj drago. Ali pre no {to se izvukao; do|e mu hotelski sluga s pismom.

Umalo se ne sru{i, jer pismo je bilo od Vilme: – „Do|ite odmah. Soba br.8. Vilma.“ U prvi mah se upla{i, i namisli da ne ode, ali onda prevlada u wemu srxba i `eqa da vidi u ~emu je stvar, i da energi~no onemogu}i svaku `ensku kaprisu.

Kad je otvorio vrata od sobe br. 8, Vilma u~ini plahi korak unapred, kao da ho}e da poleti na Milo{a, ali se odmah zastide i zaprepasti, vide}i wegovo bledo i skameweno lice.

– Od kud vi ovde?

– Do{la sam da vidim va{e rodno mesto.

– Za to ste mogli izabrati lep{e vreme, a ne kad sam ja u `alosti. Umrli su mi i otac i brat.

– U`asno! – pro{apta Vilma pa prevu~e uko~ene prste du` obraza. – Milo{, primite moje sau~e{}e. Ali, za boga, pazite bar vi na sebe. Vi vrlo r|avo izgledate.

– Mala indispozicija.

– Ne, vas ova nesre}a stra{no potresa. Treba {to pre da napustite ovaj grad. Mrtve ni onako ne digoste vi{e iz groba.

– Ne mogu jo{, moram se odmoriti.

– Naprotiv. [to se vi{e bavite ovde, bi}ete sve umorniji i istro{eniji. Znam ja vas. Vi }ete naposletku toliko oslabiti i telom i duhom, da }e te i ostati ovde. Za to sam i do{la po vas!

– Ali kako ste vi mogli do}i? Jeste li sami do{li?

– Jesam i – i Vilma se osmehnu.

– Sami? A Gospodin Baron?

– Gospodin Baron je ostao da se priu~i opet na garsonski `ivot.

128

– Zar? – Da. – I Vilma odlu~no i blistavim, herojskim o~ima pogleda u skupqene Milo{eve o~i. – Jeste, ostavila sam ga. Ne mogu vi{e s wim da `ivim. Priznala sam mu sve. Galantno se poneo.

Milo{ preblede i uhvati se za stolicu.

– Milo{, vi ste prebledeli. Zar me tako ne volite?

Ja sam u~inila za tebe sve. Po~e}emo nov `ivot, dostojan tebe, da ne bude{ vi{e samo tu| ~inovnik.

– Kasno je, gospo|o. Ja se ne}u vi{e vratiti u Berlin.

Vilma pognu glavu i zajeca.

– Dobro. Iskapi}u ~a{u do dna. I ako me ne volite, otrpite bar moju `rtvu, i primite me ovde. Bi}u vam `ena, metresa, {ta ho}ete ~inite sa mnom.

– Ne mogu od vas primiti ni{ta. Ja vas ne volim. Ja volim drugu.

Vilma ciknu i po|e na Milo{a, ustremqena, na prstima i sa uko~enim opru`enim rukama.

– Dakle, lagao si me? Milo{ ispru`i ruke.

– Nisam. Ovde sam je zavoleo.

– Tu, tu, u ovom drowavom gnezdu? Ha, ha, ha! – pa se zaceni u kikotu, koji pre|e u gr~evit pla~.

– Odlazite, odlazite!

Milo{, prividno savr{eno miran, polako se pokloni, i izi|e, korak po korak kao mese~ar.

– Zbogom, gospo|o! ^im je stigao ku}i, on pade s vrata u nesvest.

Kad je do{ao sebi, u~ini mu se da je u vru}em kupatilu. Oblivao ga je znoj, a usta su mu gorela. Polako otvori o~i, i srete uplakana lica, koja se usiqavahu da se sme{e. Kraj wega je stajao i dr`ao ga za ruku stari doktor.

– Bi}e nazeb i nervni potres. Lezite samo mirno.

– Vode!

– Evo ti limunade.

– Izgore}u. Je li to tifus, gospodine doktore?

129

– Kakav tifus! Obi~na groznica. Lezite samo mirno. Dobi}ete hladne obloge.

Kasno u ve~e je vatra popustila, i on se ve} veselo razgovarao. No govor ga umori, i on zaklopi o~i, zamoliv{i ostale da samo pri~aju, to ga uspavquje.

Tetka i snaha su govorile {apu}u}i.

– Koga je to spomiwao ?

– Ne{to nema~ki. Sva|ao se s nekom `enom, i sve spomiwao neku Miru: „Meine Mira... Mira...“ – Bo`e moj, Bo`e! Da, jesi l’ ~ula za onu Miru blagajnikovu?

– Spava{ li ti, Milo{u?

–––––––––––––––––––––––––– [ta? ...Ona se, zna{, kao volela, |a~ka qubav, s onim Jecinim sinom, u~iteqem. Ta zna{ Jecu {najderku, moju uku}anku. Jeca je bila od po~etka protivna. Hvatala im je pisma. Posledwi mesec dana izgledalo je, ka`e, kao da su se razi{li. No sad opet Jeca uhvatila ponovo jedno pismo. I zna{ {ta pi{e, nesre}nica? Ka`e, opomiwe ga na wegovo obe}awe, da je ne}e ostaviti u sramoti.

Sad, ka`e, ona je onako ostala, pa ona poru~uje, ako je odmah ne uzme, ona }e ubiti i wega i sebe. Zamisli, molim te, ko bi to mislio za tu devojku!

Milo{ iznenada di`e glavu.

– Koja je to Mira?

– A ti ne spava{? Vidi ga, vidi samo, kako prislu{kuje.

– To je, zna{, ona {to si ti na parastosu pitao kako se zove.

Milo{ zaklopi o~i i pade na jastuk.

– Je li ti opet zlo, Milo{u?

– Ne, ne, idite napoqe, molim vas. @ene iza|o{e, a Milo{ sede u posteqi, mada ga je glava prtezada dole, jeknu potmulo, i i{~upa pramenove kose zgr~enim prstima. Pa se nemo}no zavali u du{eke, a suze mu poteko{e, i nije ih ni mogao ni hteo za130

ustaviti. Tresao se, vio se od jada. Ose}ao se prevaren, uvre|en, razo~aran i bedan kao nikad. Sa stra{nim kletvama je spomiwao Mirino ime, „mrzim je, mrzim, mrzim!“ „Sramota! Stid da te je, bludnice!“ On se nije se}ao da je ikad bio toliko nesre}an, ba{ zato {to mu je nesre}a bila tako irealna, bespomo}na i besmislena. Tu sad nema spasa, nema pomo}i. Stiskao je pesnice, kao da je u strasnoj srxbi gu{io wen vrat, izmi{qao je i o~ajno tra`io povode kako da se sveti, kako da je prezre, i po nekoliko puta je poku{avao da sko~i i da sedne, i da joj napi{e pismo. Da joj rekne da on zna sve, da ju je voleo i da je sada prezire, prezire, prezire! Pa se i opet nemo}no prevrtao, tra`e}i svojim razjapqenim i ispucalim ustima vezduha.

Najzad se sve smutilo u jedan crveni po`ar, u kom su buktale misli bez veze kao jezici `arkih plamenova, a gu{ila usijana para crne tuge i pr`ila jara ustreptalih, sa`e`enih strasti.

Pokidao je ko{uqu sa sebe, derao je pokriva~ i sko~io kre{te}i: – bludnica, bludnica! Dajte mi je natrag! @ene su ga jedva mogle savladati i polo`iti u postequ.

I danima su ga morale ~uvati, jer je neprestano ~upao i kidao i bacao oko sebe. Jastu~e od gume, sa istucanim ledom, pripitomilo bi ga samo na pola sata, i ve} posle toga po~eo bi opet buncati i duvati vatru iz sebe.

Na mahove je samo dolazio k svesti. I tek {to bi se prevrnuo na jednu stranu, po~eo bi je~ati, jer ga je du{ek pekao kao pakleni kamen. U bunilu je tra`io rukama zidove, i pripijao na wih svoje sparu{tene dlanove i obraze, tra`io i hvatao ~a{e, te i wih pritiskao na ~elo i grlio ih.

– Vode, vode? @udno je stezao malu ~a{icu s levkom, i sisao vodu.

I onaj okrugli, hladni mlaz, koji je sisao, ose}ao ga je 131

potpuno u wegovoj okruglini i du`ini, preko jezika, do u`e`enog grla, kao ne{to svileno, glatko, milo i drago. Ni{ta i nikog nije raspoznavao, svi pojmoni i sve misli i ose}awa bila su samo: ubita~na, mrska, vru}a i blagorodna, dobra, studena. Sva wegova ~ula su samo to primala i razlikovala; on je i pitao i ~uo i video i mirisao samo `ar i hladovinu. Hteo je da be`i, jer je posteqa du{manin wegov koji ga sagoreva, i izbuqenih o~iju blenuo je nekud napoqe gde se sme{e na wega, zovu}i ga u svoje ro|a~ko, ute{no, umirivo, belo, belo krilo, smetovi, sante i mrazevi. I {iroko, plavo, hladno more! Ah, le}i, go-golcat, na studenu pu~inu koja ga opkoqava svega meko kao kadifa i upija se u wegove pore, i plivati, plivati u studeni, i udisati hladnu vodu, piti hladnu vodu, jesti hladnu vodu, misliti hladne, okeanske misli, qubiti hladnu vodu, tepati joj, moliti joj se, zakliwati joj se, ven~ati se za ve~ita vremena, s hladovinom, s hladovinom... Bog je ledeni mir, an|eli su ledeni zvuci iwa i pahuqica, Hristos je ledena bela milost, Marijini krinovi su ledeno cve}e, Mira je bila gruda leda koja je provrila na purpurnoj {aci usijanog poroka. Vilma je sun~ev kolut, `ene su pohotqivi mehuri kqu~ale vode. Berlin je beskrajna nastre{pica modro usijanih,. platinskih stupova kroz koje struje iskre koje praskaju, qudi jure nakostre{enih, razbuktalih kosa koje udaraju, a srca im sijaju kroz bele ko{uqe kao komo|e u`arenog briketa... Milanu je hladno, ocu je hladno, grobqe je poqana pokrivena snegom, wegova je ku}a od snega, deca su bela, prsti su im suxuci od leda na strehama. Ravangrad je beo, hladan, ti{ina je hlad, mir je vejavica, tiha, tiha vejavica. On ~uje kako se sne`ne zvezdice darkaju jedna o drugu, sme{i se i pru`a ruke da padaju po wima i da se sla`u, sla`u u kupu...

Tre}e nedeqe je popustila vru}ica, on je otvarao o~i i svaki put se sretao sa istim blagim, zabrinutim licima koja ga te{e svojim osmesima. I dawu i no}u se132

dela su kraj wega, i kao da su ~ula i mig wegovih trepavica, ~im bi on otvorio o~i, ve} bi snaha, zgr~ena i zaspala na foteqi, pogledala i ma{ila se onoga {to bi on onoga ~asa po`eleo. Od kuda to nemo ~itawe misli?

Kakva je ta velika i smerna qubav? Zar mo`e biti bestrasna qubav tako mo}na, tako profiwena? Nije to koristoqubqe, jer da je on u bolnici, gde se obilato pla}a i gde se ve{to neguje, opet ne bi niko umeo da oseti: kad treba izgladiti naborani prostira~ ispod wegovog, ule`anog bedra, kad treba ruku polo`iti na ~elo, kad treba pitati, kad za}utati, kao {to wegovi ovde svi to naslute i u~ine. I od kuda tim slabim `enama toliko snage? Koje su prave `ene, ili one koje nas qube}i ucvequju, ili ove koje nas, izmo`dene poqupcima onih, tihom predano{}u iscequju?

Rekonvalescencija je najbla`enije raspolo`ewe.

Jedna op{te hladna i mlitava otupelost tela ~ini da je prijatno i le`ati i slu{ati i govoriti. Milo{ je imao tako trenutaka, kada se ose}ao tako zadovoqan, da je zvi`dao i pevucao ne misle}i apsolutno ni{ta. Sva naivnost `eqâ, nezasi}enosti i fantazije, vratila mu se.

U|e li snaha, on je do~eka radosno.

– Sedi, sedi, ostavi pos’o, sedi tu, tu, da ti pri~am, kako sam ti ja slavan ~ovek, ha ha, ha...

Tako po~ne s gladnom nestrpqivo{}u, glasno, pa sve ti{e, dok se iza tre}e re~enice ne umori, pre|e u {aputawe, pa zadihan za}uti. No ne jedi ga {to nije mogao ispri~ati naumqenu pri~u. On ju je ve} pre`alio i zaboravio. Naprotiv, zavali glavu i zadovoqno, umorno se sme{i i {ap}e: – Ne mogu!

R|ave misli nije mislio, kao {to plu}a ne}e da udi{u zle gasove. Padne li mu na um Mira, on se namr{ti, i misao odgoni, kao doma}in sovuqagu sa svoga krova.

No {to mu je zdravqe boqe napredovalo, on je sve ~e{}e morao da prekida tok misli. Jo{ je mogao da zapoveda i snovima, ali sklizavim asocijacijama ve} te`e.

133

Uskoro su i Vilma i Mira le`ale mrtve u wegovoj du{i. On ih je ose}ao, ali je bolno mesto ogradio, kao {to p~ele zmiju, koja im se uvu~e u ko{nicu, zaliju voskom. Ona je unutra kao mumija, ali ne ku`i. Obujmio je Mirin lik crnim izmirewem u nepromenqivost. Bio je na~isto s tim da joj ne}e ni pisati. ^emu? I najzad, kojim pravom? Dosta }e biti ako je nikad vi{e i ne pogleda. I to }e biti dosta.

Prole}e je bilo u jeku. On je to primetio po senci one loze, koju zorom sunce baci na tavanicu vi{e wegove posteqe. On svakim danom vidi kako joj je li{}e {ire. Izbrojao je i koliko ima listova, i listovi koliko uglova. Izbrojao je i sve bele ven~i}e, figure na plavoj osnovi bojadisanog plafona Ima ih s jedne strane ~etrnaest, s drug ~etrnaest i po, a sa u`i strana deset i devet i po. Svaki ven~i} ima po pet cvetova, a svaki cvet po osam belih crta. On je sve to brojao, sabirao i delio i nalazio je da ima jedan magi~ni broj, koja se provla~i kroza sve kombinacije. I na{ao je da su ti cvetovi samo za povr{no oko jednaki. Ko boqe zagleda, uo~i wihove nndividualne osobine. U glavnom, svaki je ven~i}, kad se kroz trepavice gleda, sli~an ma~jem licu. Ali ih ima namr{tenih i ima ih dobro}udno iske`enih.

Po drhtaju senki znao je vetrove, a po polo`aju wihovom znao je vreme. ^ulo mirisa mu se tako razvilo, da je ose}ao iz opranih rubaca stare mirise, i kad snaha u|e, {ta se kuva, a do|e li ko, odakle dolazi: da li iz mu{kog ili `enskog dru{tva? Zavoleo je ti{inu, i saznao je wene govore, senzacije i panike. [um, kad se odelo i perje u du{ecima sle`e, daske krckaju, mi{evi tr~e po }ebetu, muha hoda po polituri. A jutra su sve~ana. Tada se otvara prozor, ulazi vazduh i sunce i mirisna pra{ina sa grozdova. Kad se jednom jedna p~ela zabunila i uletela u sobu, wemu su suze navrele na o~i od sre}e. Wen zuzuk je bio za wega orkestar; pitawe wenog izlaska, najva`niji problem dana. On joj je 134

tepao i raspektovao je, jer je ona bila sva `uta od cvetnog pra{ka u koji se umeqala, a na wenim butinama teretno su se slepili slojevi `utog voska.

Sada su ve} dolazili prijateqi da ga pohode. On je slu{ao wihove govore i po~eo se zanimati wihovim tegobama, i sa`ivqavati se s wihovim radostima i `alostima. To su sve dobri qudi, i zaista, pitawe wihova opstanka je pitawe iznad svih. Wemu je laskalo {to se ceo grad interesovao za wegovo zdravqe, {to je ~ak i na~elnik, za vreme wegove kriti~ne bolesti, naredio da se ulica ispuni i oblo`i debelim tavanom slame, kako bolesnika ne bi kola uznemiravala. I kad su mu rekli, da su odlo`ili izbor in`iwera dok on ne preboli, i ne rekne svoju re~, wemu je ta pa`wa bila vanredno mila. On je obe}ao da }e se primiti tog mesta, i tada nije ose}ao da ~ini ikakvu `rtvu i niti ga je vre|alo {to su svi bili zadovoqni, i smatrali da je u stvari i on sam postigao veliku sre}u. Snaha ga je s decom obasipala zahvalama i suzama, {to se on za wih `rtvuje, a on je iz ~istog uverewa dokazivao da to nije `rtva, da je to du`nost i sre}a.

Sada su u wemu od svih tih odluka, koje odre|uju novi pravac wegova `ivota, mnogo va`nije bile etape: mleka, grisa u mleku, pirinxa u mleku i ~orbe, a prvi ajmokac od piletine o~ekivao je on s celom ku}om kao povratak pobedonosne vojske. Na dan ustajawa iz posteqe ~inile su se pripreme kao za prven~evu postupaonicu. Slali su mu cve}a, slatki{a, a deca su dobila ~okolade. Dr`ali su ga ispod pazuha, i on je, kolebaju}i i quqaju}i se, uspeo da dostigne kanabe. Zatim je iza{ao na sunce i, obavijenih nogu u }ebe, sedeo u pletenoj dubokoj stolici na suncu. Pru`ao je {aku prema zracima, i sme{io se kako se ona providi i kao da se nazire rumena krv koja u prstima struji. Posle nekoliko dana ve} se {etao u podnevnom prisoju ispred ku}e.

Iz daleka primeti Miru. Malo se uznemiri, ali, umotriv{i da ga je ona videla ispod svog {irokog 135

slamnog oboda i da je prebledela, u wegovoj du{i, mesto da plane srxba, zatalasa se `alost. Ona, sada, sigurno, nema sna i nema mira. Ona ve} nedeqama kora~a me|u qudima kao me|u trnovima i boja`qivo, uzdr`ana disawa podzreva. Ko zna od wih za wenu sramotu? O, kako mora da strepi wena oja|ena du{a sada, kako mora ona da ~eka, da li }e primetiti na wemu: – zna li i on za to?

Mo`da }e to biti za wu sudbonosna presuda. Jadnica!

Evo je ve} blizu.

I Milo{, s te{kim naprezawem di`e glavu, i ulo`i svu snagu da do~ara u svoje o~i nekada{wi izraz.

Ona je prolazila, polako, pognute glave, gledaju}i ispod oka prema wemu, bleda i upijenih obraza i istawenih usana. Pa, prvo boja`qivo iznena|ena, a zatim postepeno, ohrabrenih, {irenih o~iju, upravi pogled, u kom je mucalo naga|awe: – Mo`da on ne zna?

Milo{ se bledo osmehnu, i skide lepo {e{ir.

Mira pocrvene, a u o~ima joj granu sre}a sa suzama, i po`uri daqe. – Sirotica, dosta je woj wenog jada. [to je ne bih za jedan ~asak barem oveselio!

Kada se sasvim oporavio, i{ao je polako u {etwu, na poqa, na oranice. U`ivao je u lepoti ravnice, u koju se stupa stalo`eno, znaju}i kuda se ide i na {ta se gazi.

Sve je otvoreno, jasno, po{teno. Nema prividnosti ni obmawivawa. Poseje{, i vidi{ gde ni~e. Dokle god vidi{, sve mo`e{ rukom dohvatiti, qudskom snagom i zamahom. I najmawi travin cvet je lep, kad ga prinese{ i ugleda{ savr{enu i skromnu lepotu sklada u wegovu sastavu.

Razgovarao je sa seqacima, i bio je zadovoqan kad se sa wima sporazumeo, ravnopravno kao s qudima. Zaustavqao je neke s kojima je i{ao u osnovnu {kolu. Govorio im ti, i stiskao im ruke, zdrave}i wihove porodice, i iskreno se raduju}i wihovu napretku.

Kad su ga izabrali on je bio sre}an i zadovoqno je slu{ao komplimente svojih sugra|ana, a ponosan je bio 136

{to im toliko poverewa uliva, i o~ekuju preporod gradskog gra|evinarstva od wega.

Najzad, ni{ta se nije pobunio protiv prijateqa, koji su ga opomenuli, da bi bilo malo nezgodno, da on `ivi u ku}i sa snahom, a oboje su jo{ mladi. Mo`e svet sva{ta govoriti, a posle ona bi bila i najboqa za wega, a i deci bi on bio boqi otac od tu|ina. Naravno, treba dispenzacija od vladike, ali to je ve} briga najuglednijih me{tana, koji }e specijalno zato oti}i u Novi Sad. Tako je i bilo. I Milo{ Oka je radio vredno. S najve}om je ambicijom stvorio novi plan grada, i ponosan je bio na svoju konstrukciju klupa u parku. Tek kad je u me{tanskim novinama iza{la bele{ka o wegovom desetogodi{wem jubileju, od kako je glavni in`iwer u gradu, gde se spomiwao kao ponos onda{weg Srpstva, kao genijalan ini`iwer, koji je ostavio sjajnu i unosnu karijeru na strani samo da privredi svome rodnom mestu, Oka je ose}ao golemu satisfakciju.

Najstarijeg sina je pou~avao sam, i radova, se {to je u wemu na{ao isti talent. Duge no}i je sedeo s wim upu}ivaju}i ga u tajne vi{e matematike; a kad je maturirao on ga je spremao za tehniku, s napomenom, da }e ga po svr{enom fakultetu poslati kuda na stranu, da se usavr{i, a onda }e mu ustupiti svoje mesto.

No pred polazak Milorad odlu~i da otvoreno govori sa ocem. Morao ga je potra`iti u kuhiwi, gde je s nao~arima i sa svojim doma}im alatima, popev{i se na lestve popravqao ku}evnu elektriku. On je konstruisao neki druk~iji mikroakumulator, koji daje eletriku ne samo za zvoncad no i za celokupno osvetqewe i grejawe. On je bio na taj svoj izum, koji ga je stao dosta novaca, izranredno gord. Tu mu Milorad saop{ti, kako on ho}e da bude po{ten, ne}e da ga vara, pa posle da on `ali na wega, te zato, evo, unapred izjavquje, da on `eli da se oda nauci, elektrotehnici, i da po svr{enim naukama on ne}e u onakvu praksu, kako bi to otac `eleo, 137

jer ne}e da se vrati ovamo, u ovu glupu varo{, nego }e oti}i u Ameriku, Nikoli Tesli.

– Hajde okolo, balav~e jedan, svr{i ti samo, pa }emo videti! – s dobro}udnom qutwom manu ~eki}em Oka po jednom klinu, i po Miloradovoj ambiciji.

– Nemoj ti tako, o~e. Ja ose}am u sebi dara potrebne energije, da to sprovedem {to `elim.

– I drugi su tako `eleli, pa se opet lepo ovde smirili.

– Phja, – prezrivo }e mali – pa da ti iskreno ka`em, i ti da si imao potrebne energije, ne bi se sahranio u ovom ravangradskom blatu. Ja bih se odmah sad ubio, da znam da }u se morati amo vratiti. Nema ovde poleta, nema razumevawa za velike stvari, to je samo cepidla~ewe i sitni~arewe. Ja to ne}u. Ja mrzim ovu dosadu, ovaj uski, prite{weni `ivot. To je nedostojno tavorewe, bez ideja i poleta.

Oka se samo nasme{i: – Idi, boqe }e biti, pa pritisni zvonce u salonu, da vidim je li dobro i odvrni sijalice.

Milorad sa `aqewem i omalova`avawem premeri oca, i ode.

– Trrr!

– Zvoni! – kliknu Oka radosno. – A gori li?

– Gori! – odgovori ozdo Milorad.

– Gori!!!

1913.

138

Mladen Veskovi}

ZEMQA KAO NEZASITI PAGANSKI BOG

Veqko Petrovi} (1884-1967) je nesumwivo pisac ~ije je mesto u istoriji srpske kwi`evnosti neupitno.

Istina je, tako|e, da se wegov status mewao od nezaobilaznog autora u raznovrsnim antologijama i izborima pripovedaka u vreme izme|u dva svetska rata i nakon Drugog svetskog rata, do relativnog zaborava u na{e vreme. Naprosto, u prethodnim decenijama u kojima se srpska kwi`evnost preobra`avala i uslo`wavala, Veqko Petrovi} postao je deo istorije kwi`evnosti, a mnogo mawe pisac aktuelnih tema i intrigantne poetike. Tako se iz wegovog velikog i raznovrsnog opusa (objavqivao je kontinuirano u dugom vremenskom luku od 1902. do 1964. godine), u kojem se nalazi oko sto pripovedaka, izdvojilo nekoliko onih koje su najboqi reprezenti tematskih interesovawa i poeti~kih opredeqewa ovog autora. To su, po kvalitetu i broju ponavqawa u antologijama, pre svega pripovetke «Sala{ar», «Zemqa», «Prepelica u ruci» i «Buwa». One pokazuju da je Petrovi} realisti~ki pripoveda~, tematski vezan za zemqu, Vojvodinu i sudbine qudi iz najrazli~itijih dru{tvenih slojeva koje na woj `ive u raznim okolnostima. Petrovi} polazi od usmene naracije (tehnike skaza), koja sa sobom nosi {iroko opisivawe okolnosti i potom lagano fokusirawe na kqu~ne elemente i glavne likove pripovetke. Pri~u kazuje sveznaju}i pripoveda~ u tre}em licu, a likovi su po pravilu tipizirani, kako i nala`u konvencije realizma. Motivacija je logi~na, uzro~no-posledi~na i u woj bitno mesto imaju psiholo{ki i socijalni elementi. Radwa nas nu`no vodi uzlaznom putawom do ta~ke klimaksa, nakon 139

koje dolazi do razre{ewa i zakqu~ka koji simboli~ki rezimira ono {to pripovedano.

Ni pripovetka «Moloh» (napisana 1913. godine) nije izuzetak u odnosu na dati opis Petrovi}evih pripoveda~kih standarda, ali ga finom igrom simbolike naslova i wegove veze sa sadr`ajem bitno dopuwava, ~ine}i ovo delo posebno upe~atqivom, naro~ito kada se uzme u obzir vreme koje je pro{lo od wenog nastanka.

Dakle, i ova Petrovi}eva pripovetka je fokusirana na sudbinu izuzetnog pojedinca, Milo{a Oke «doktora tehnike i prvog in`ewera velike svetske preduzima~ke firme Penc i Brezlmajer u Berlinu». Ponikao u vojvo|anskoj varo{i Ravangardu, on u Nema~koj uspeva da stvori sjajnu karijeru i zadobije status vanredno nadarenog i smelog in`ewera, ~ije inovacije ostavqaju bez daha i wegove kolege i obi~ne qude. Me|utim, usredsre|en na uspeh tokom godina studirawa i rada («moja snaga je i samo}i», ka`e on), junak zaboravqa na zavi~aj i potiskuje ga duboko u sebe. U trenutku najve}eg trijumfa – uspe{ne izgradwe velikog akvadukta – Milo{ dobija vest da su mu otac i brat na samrti. Zbog toga, nakon dugog niza godina on odlazi u svoje rodno mesto, gde zati~e mrtvog brata o oca na izdisaju. Okru`en tugom zbog dve smrti, bratovqevom decom i ostalim uku}anima i sugra|anima, stvarima koje su mu ~inile detiwstvo, Milo{ po~iwe da zaboravqa na mirise berlinskih parketa i iznova po~iwe da u`iva u mirisima zavi~ajne prirode. Kada nestane samo}a, kao da i Milo{eva snaga i{~ezava. I to je mesto kulminacije u pripoveci na kojem se klatno preme{ta na suprotnu stranu tasa, radwa kre}e drugim tokom, iz Berlina prelazi u Ravangrad – rodna zemqa po~iwe da se obmotava oko Milo{evih nogu i on odbija qubav `ene svog prvog {efa u Nema~koj, a po~iwe da se zanima za `ene iz svoje varo{i. Gra|ani ga mole da prihvati du`nost glavnog gradskog in`ewera, {to on nakon nekog vremena i ~ini i tako postaje «ponos onda{wega Srpstva, 140

kao genijalni in`ewer, koji je ostavio sjajnu i unosnu karijeru na strani samo da privredi svome rodnom mestu». Laskavost takvog komplimenta, zajedno sa qubqvqu prema rodnoj zemqi ~ini Milo{u `ivotni obrt sasvim sno{qivim, ~ak `eqenim re{ewem.

Nakon {to je na taj na~in razre{io zaplet, Petrovi} na samom kraju pri~e, u posledwoj sceni, jo{ jednom u komprimiranom obliku rezimira sve prethodno ispripovedano, ali celini dodaje i jednu novu saznajnu dimenziju. Naime, Milo{ Oka sa najstarijim (prvoro|enim!) sinom Miloradom, koga je sam podu~avao prirodnim naukama, popravqa elektroinstalacije u ku}i.

To je i trenutak u kojem se Milorad sprema za odlazaka na studije negde u inostranstvu. Dok poma`e ocu, sin mu saop{tava da po zavr{etku studija «ne}e da se vrati ovamo, u ovu glupu varo{, nego }e oti}i u Ameriku, Nikoli Tesli». Na to mu otac odgovara: «– I drugi su tako `eleli, pa su se opet lepo ovde smirili.» I time davna{wi krug, kojim je i sam otac pro{ao biva otvoren i zatvoren. Otvoren za sina, a zatvoren za oca. Simbolika kraja je neupitna i nedvosmisleno upu}uje na zna~ewe naslova pripovetke. Naslov zapravo zasvo|uje pripovetku i «dopisuje» joj jo{ jedno zna~ewe, koje bez wega mo`da ne bi bilo tako vidqivo, a to je da je `rtvovawe za zajednicu, prino{ewe sebe na `rtvenik domovine ipak – `rtvovawe, odricawe i li{avawe, koje nekada ni velike re~i i la`na ili istinska zahvalnost kolektiva ipak ne mogu da kompnezuju. Iako je Petrovi} ~e{}e koristio metonimijske naslove za svoje pripovetke, ovoga puta se rukovo|en talentom i intuicijom odlu~io za odli~an simboli~ki naslov, a da pri tom samo ime Moloha koje nigde u tekstu ne biva apostrofirano, {to izuzetno doprinosi uspe{nosti utiska koji ~itava pri~a ostavqa na ~itaoca. Autor je pripoveci dao vrlo simboli~ki sna`no ime – «Moloh», jer je re~ o starom semi}anskom bogu rata i sunca, ali i bogu su{e, bolesti i zla, kojem su u religij141

skim obredima, u ciqu otklawawa zla, razarawa i smrti prino{ene i qudske `rtve, naj~e{}e prvoro|ena deca. Bio je po{tovan u mnogim anti~kim kulturama {irom sredozemqa, zami{qan kao xin sa glavom bika i velikim rukama, koji sedi na prestolu, tako da je vremenom postao simbol zlih rituala i stra{ne i slepe sile koja zahteva mnoge i nevine `rtve. Simboli~ka veza ime|u glavne Petrovi}eve pripoveda~ke teme – zemqe i zahteva za weno o~uvawe, to jest `rtvovawa za zemqu i zajednicu, i mita o anti~kom bogu sasvim je jasna i nedvosmislena, samo {to ovoga puta ona nije u sudbini glavnog junaka dobila tragi~nu dimenziju. Ali re~i Milo{evog prvoro|enog sina upu}ene ocu ipak bacaju sna`no svetlo na onu demonsku stranu anti~kog Moloha: «pa da ti iskreno ka`em, i ti da si imao potrebne energije, ne bi se sahranio u ovom ravangradskom blatu. Ja bih se odmah sada ubio, da znam da }u se morati amo vratiti. Nema ovde poleta, nema razumevawa za velike stvari, to je samo cepidla~ewe i sitni~arewe. Ja to ne}u. Ja mrzim ovu dosadu, ovaj uski, prite{weni `ivot.»

Otvoren kraj pri~e daje nam mogu}nost da domi{qamo da li je Moloh zemqe kasnije uspeo da dobije jo{ jednu `rtvu, ili je nevino prvoro|eno dete, Milorad, ipak uspelo da se i{~upa iz kanxi diva s glavom bika.

Ali ceo jedan vek koji je pro{ao od vremena kada je Veqko Petrovi} napisao ovu pri~u – i to vek koji je uspeo da u sebe smesti dva velika svetska rata, nekoliko krvavih balkanskih plemenskih ~arki i nekoliko dr`ava na istoj zemqi – mnogostruko je pokazao zan~ewsku univerzalnost ove pripovetke, koja nam ne daje nam previ{e razloga da poverujemo da je nezasiti paganski bog najzad zadovoqio svoje apetite na ovom par~etu zemqe na kojem `ivimo. Niti da }e se to uskoro desiti.

142

Sibe Mili~i}

ZIDAWE HRAMA

Kad su, jednog dana (ba{ pred podne), stari klesar Petar i wegova mlada k}i Margarita, ulazili u selo (sa mazgom natovarenom s jedne strane klesarskim alatom, a s druge, ma{inom za {ivewe), niko od seqaka nije ni sawao koliko zla dolazi k wima sa ovo dvoje qudi.

Ku}a je za wih ve} bila spremna: mala, kamena (kao sve ku}e na ovim ostrvima), na jedan sprat, prazna jo{ od lane, kad se cela jedna porodica odselila u Ameriku.

Selo je nameravalo da zapo~ne gradwu nove crkve: stara je bila premalena. Tra`ili su dugo klesara koji bi iskopao kamewe iz kamenoloma (kojih tu ima u izobiqu), dok nisu uspeli da nagovore ovog starog, iskusnog klesara. On se odazvao posle mnogo razmi{qawa, najvi{e stoga: {to je u gradu na kopnu radio pod tu|om upravom, pa mu se to nije vi{e svidelo, a drugo, {to je tamo wegova }erka {ivewem malo zara|ivala, pa se nadao, da }e joj na selu posao i}i boqe. ]erka nije bila nimalo odu{evqena o~evom odlukom, ali {ta je mogla? Morala ga je slu{ati. U du{i, je, ipak, odmah stvarala plan kako }e mu svakog dana ubrizgavati po kapqicu otrova, da mu ogadi ovaj `ivot „u pusto{i“ (kako je ona govorila) i tako ga prisiliti da se ponova vrati u grad, gde je ona imala na~ina svakakve razonode, {to joj u selu (kako je ona mislila) ne}e biti mogu}e.

Seqaci su ih do~ekali sa najve}om pa`wom. Odvedo{e ih do ku}e i predado{e im je. Devojke u|o{e u predsobqe, pa, kad u|e go{}a, skupi{e se sve oko we i pove143

do{e je po sobama, ~ude}i se neprestano, kako je ona lepa, bela i rumena, kao prava lutka!

Starac je ostao u dvori{tu dok su mu seqaci sve skinuli i uneli u ku}u. Onda se i on, poguren od pedesetogodi{weg rada, polako popeo po stepenicama i seo za sto u predsobqu, na kojemu ga je ~ekao ve} obed, koji mu je spremio jedan budu}i kom{ija.

To mu se nije nikada dogodilo u gradu, za to se tamo ne zna! ]erka je ostala zaprepa{}ena, ~udno dirnuta, i ako joj ba{ nije bilo odve} prijatno jesti ne{to {to je spremila nekakva, Bog zna kakva seqakiwa, ne~ista i zamazana. Ali, ipak, umorna od puta i izgladnela, po~ela je, gotovo sa strahom, da jede, dok nije osetila da je jelo vrlo ukusno, tako da joj je, na svr{etku, izgledalo malo. Otac je ve} bio nau~en na sve, on je jeo sa najve}im apetitom, posle ~ega se napojio dobrim vinom, koje je, tako|e, bilo doneseno na dar od seqaka.

Dok su oni jeli, kom{ije stajahu oko wih, mirno, kao vojnici na stra`i. Devojke su pazile na klesarevu }erku, kao na neku doletelu, novu, nepoznatu pticu, svu {arenu i ~arobnu, zavide}i joj, {to su wezini obrazi beli, a na jagodicama crveni, kao najlep{a jabuka, a wihovi crni, svi izgoreli od sunca. Posmatrahu joj i odelo, dodiruju}i joj ~ipke na ramenima i ~udne nabore na rukavima, gotovo ne veruju}i da to mo`e biti pravo: tako im je sve izgledalo lepo, kao da je naslikano!

Govorilo se malo; seqaci se jo{ nisu bili oslobodili. Devojke su samo zadovoqno posmatrale go{}u, pa se, kadikad, nasmejale, pogledav{i jedna drugu, da bi tako izrazile svoje veliko zadovoqstvo i celo svoje o~arawe.

Pre nego {to se svr{io obed, do{ao je i `upnik, Don Antun, da ih vidi. ^uo je od zvonara da je do{ao klesar sa }erkom, pa se po`urio da ih poseti. Bio je mlad sasvim, predat svom du{om svome te{kom zvawu, misle}i samo: kako }e ulep{ati selo novom crkvom, koja }e ga uresiti kao kruna.

144

Kad je sve{tenik u{ao, starac se prvi digao a za wim i wegova }erka. Devojke se u`urba{e da prona|u jo{ jednu stolicu, pa je namesti{e do starca.

I `upnik (~im je seo) zapo~eo je razgovor o putu, o varo{i, ali obi~no, svakidawe, dok, odjednom, ne pre|e na crkvu. Tada se zanese, i pri~a{e dugo: kako }e ona biti lepa, ukras sela, i takva, da bi i u najlep{oj varo{i mogla da se sagradi. Govorio je o nekom kamenolomu, za koji se pri~a, da su iz wega jo{ drevni Jelini kopali kamewe i nosili preko mora, da tamo grade svoje divne, ve~ite hramove.

Klesar je na to odgovorio da on poznaje sve vrste kamena na svim ovim ostrvima; da on ve} pedeset godina kle{e kamewe po ovim krajevima, pa, da je siguran, da }e ovde prona}i ~ist, beo kamen, kojim }e mo}i da se sagradi crkva onakva kakvu selo `eli.

(Dok se ovako vodio razgovor, klesareva }erka je }utala i ~esto poglĂŠdala na sve{tenika. On je slu{ao pozorno wezinog oca, ili zanosno odgovarao. Ona, qubopitno ga posmatraju}i, utvrdila je, da sve{tenik vrlo lepo govori, da je vrlo lep, vrlo prijatan, i da mu smeh ima ne{to vrlo primamqivo. U gradu su bili sve neki stari, debeli, ugojeni, masni popovi; ovaj joj se u~inio otmen i nekako neobi~no fin, kao neki veliki gospodin.

I dok su oni neprestano razgovarali, ona je neprekidno pazila na sve{tenika; nekoliko puta se, kad bi je on pogledao, i nasme{ila; ali on to nije zapa`ao).

Odjednom, sve{tenik pogleda na xepni sat: bilo je ve} oko tri sata posle podne. U razgovoru vreme je pro{lo brzo, trebalo se dizati.

Don Antun se di`e prvi, i pozove klesara da idu na mesto gde se imala podi}i crkva. U isto vreme, pozvao je wega i }erku mu na ve~eru.

Svi se digo{e. I Margarita se digla i oti{la do vrata da isprati goste. Dok su gosti prolazili, ona je stajala na vratima i pozdravqala ih sa „zbogom“; sve145

{teniku se duboko poklonila. Prate}i ga pogledom, setila se (ni sama nije znala za{to!) svoga qubavnika u varo{i. Uporedila ga, podsvesno, sa `upnikom, i (~udnovato!) odjednom, pomisli da nije imalo smisla {to ga je zamolila da je pose}uje barem jedanput nedeqno.

Klesar i wegovi pratioci, sa `upnikom na ~elu, iza{av{i iz ku}e, nisu prekidali razgovor. Polako, zastajkuju}i, i{li su ka mestu na kome se imala podi}i crkva.

Putem, skupqalo se sve vi{e sveta, najvi{e dece, tako, da je, naposletku, povorka li~ila na neku veliku pratwu.

Kad su stigli do mesta gde se imala sazidati crkva, `upnik se raspri~ao jo{ vi{e nego u ku}i, prate}i svoje re~i sa sve vi{e pokreta. Pri~ao je klesaru sve {to je nameravao da u~ini, obe}avaju}i mu neprestano, da }e mu, ~im stignu ku}i, pokazati i in`iwerski nacrt budu}e crkve.

(Seqaci su stajali oko wih i slu{ali, ve} po stoti put! pri~u mladog `upnika: za{to je ba{ izabrano ovo mesto, koje je u sredini sela, na maloj uzvi{ici; kakva mora biti crkva s poqa, kakva iznutra, i drugo.)

Svi, u razgovoru o svemu tome, uputi{e se, najposle, prema `upnikovoj ku}i, u koju u|o{e samo stariji seqaci sa `upnikom i klesarom; ostali osta{e neko vreme pred vratima (deca se pope{e i na zid, odakle se videlo u ku}u, ali ih odatle otera{e), pa se, polako, razgovaraju}i svi o crkvi, razi|o{e.

U ku}i, pred nacrtom, Don Antun se zapenu{io. U `aru i plamenu, govorio je o crkvenom pro~equ, o oltarima, o plo~niku unutra, o kandilima, o prozorima, o slikama, o zvonari, o zvonovima: koji }e brujati, ne, kao do sada, razbijeno i bez sklada, ve} }e biti ude{eni naro~ito, po notama, i tako, da }e se glas sva tri zvona stapati u jedan divan sklad i padati, kao muzika, na sve du{e pune molitve i vere.

146

Oti{ao je zatim u pokrajnu sobu i doneo kwige o novcu, i sav sakupqeni novac. Izbrojao ga pred svima (bilo je tu mnogo hiqada), pa, onda, u zanosu, klica{e: kako }e se, iz tog mrtvog, ni{tavnog papira i niskog metala, dignuti ka nebesima divna bogomoqa, bela, kao rajska golubica {to se spustila s neba na ovo par~e kr{evite zemqe. Dok je govorio, wegovo je lice bilo dobilo ne{to proro~kog, uznesenog, zra~nog. Svaka wegova re~ bila je jedan zvuk zvona, jedan usklik du{e svetle i obasjane.

Utonuv{i u o{tri dim jeftinog seqa~kog duhana, koji je peckao o~i i grickao grlo, neko predlo`i da se iza|e napoqe.

Iza|o{e.

Na otvorenom, za~udi{e se, kad opazi{e da je gotovo ve~e. Tako je vreme brzo pro{lo!

Sutradan je bila nedeqa. @upnik je morao u crkvu da naredi sve za sutra i da vidi ima li ko {to `eli da se ispovedi.

Stoga on ostavi seqake i klesare i ode do crkve; ot{krinu vrata i pogleda unutra: crkva je bila prazna, pusta, nijedna „zalutala ov~ica“ nije tra`ila spasa! @upnik dozva crkvewaka, naredi mu sve {to treba i vrati se k dru{tvu.

U to se spusti sumrak. Odasvud `agor i dozivi, zvonca, klepetu{e na ovnovima i mazgama. Ve~e je o`ivelo.

Najposle, i „Zdrava Marija“ odjeknu sa stare zvonare, starim glasom jednog usamqenog zvona invalida, da najavi ti{inu koja }e se spustiti, za tren, nad ovo tiho ostrvsko selo, sre}no i ponosno, uzneseno jednom velikom, svetlom nadom.

Klesar i `upnik odo{e natrag u `upnikovu ku}u, gde ih je ~ekala Margarita sa ve~erom; ostali odo{e svojim ku}ama.

147

@upniku je bilo vrlo prijatno klesarovo dru{tvo, klesarovoj }erci isto tako `upnikovo, samo je stari klesar bio nekako neraspolo`en. On se setio da je tog dana subota, pa, da je u varo{i, on bi mogao da se pro|e i razonodi. Svako ve~e, osobito subotom, on je izlazio u jednu kafanicu (ra|e, kr~mu), gde ga je ~ekalo dru{tvo sa vinom i kartama. Ovde, u selu (video je odmah ~im je stigao), nema nijedne kr~me. To ga je ozlovoqilo. – Ko }e mo}i izdr`ati! @upnik }e za kratko vreme oti}i u svoju sobu i zatvoriti se da ~ita psalme, a mi }emo morati ku}i, u pustu sobicu, mrtvu, bez i~ega! – Tako se i dogodilo. @upnik ih zamoli da ga izvine, ali da danas celog dana nije pro~itao ni jednog retka iz svog brevijara, pa da mora jo{ ve~eras da sve do~ita.

Klesar i }erka mu, digo{e se odmah i odo{e ku}i. Putem ih srete mesec: divan, velik, ~udan. Nikad ga takvog nisu videli u varo{i! Obasjao im je put jasno, ~isto, lep{e od svih gradskih lampi. Di`u}i se, polako, pratio ih je sve do ku}e, tiho i meko, kao najboqi doma}in.

Jedno je ve~e bilo izgubqeno u `ivotu starog klesara. Ove no}i ne}e kroz wegove ruke pro}i ni jedna karta, kroz wegova usta ni jedna psovka, ni jedna ~a{a vina. Jedna no} `ivota bila je za wega izgubqena!

Dok su ovo dvoje ve} bili i zaspali, Don Antun je jo{ bdio u svojoj sobi i ~itao psalme pa pri kraju ~itawa, kleknuv{i na klupicu pred raspe}em ispovedao sve svoje grehe: Wemu, Raspetom Bogu. Mesec je pao kroz prozor i uvukao se duboko u `upnikovu sobu, napuniv{i je svojom svetlo{}u.

Posle ispovesti, Don Antun se di`e i, kao vu~en nekom tajnom silom, ode ka prozoru. Prozor je bio {irom otvoren; sve`ina no}i ulazila je kroza w u `upnikovu du{u. Sa prozora on se zagledao u, mesecom osvetqenu, daqinu, u razbacano selo.

Don Antun gleda, neprestano, dok mu oko ne stade na prostor na kome }e biti podignuta crkva. Mese~ina ga celog obasjala, prelila se preko svega kao srma.

148

@upnik gleda i kao da se zanosi, kao da vidi gde iz onog mese~evog srebra raste velika, ~udna zgrada, (gotovo do nebesa!) kao da ~uje glas nebeskih zvona (ne od zemaqskog metala!), a neka divna, uzvi{ena radost puni mu grudi. Ne mo`e vi{e da izdr`i, ve} pada na kolena, sklapa sav sre}an ruke i {ap}e neku molitvu.

Mesec ga je obasjao celog, pao je po wegovoj prignutoj glavi, po le|ima. On ga je osetio, kao neku najne`niju ruku, kao blagoslov.

Tako je ostao neko vreme; onda, sav blistaju}i u du{i, di`e se i ode u svoju sobu za spavawe da se odmori do jutarweg zvona koje }e ga dignuti iz kreveta.

Don Antun je bio seqa~ki sin, ali iz imu}nije porodice. Jo{ u maj~inoj utrobi on je bio odre|en za sve{tenika: majka se zavetovala zbog neke nesre}e u porodici.

Otac je bio najsre}niji ~ovek kad se dete rodilo; uzev{i ga onako goli{ava u ruke, nasmejao se i kliknuo: – Evo mog sve{tenika!

Sa tim zavetom majke bigotkiwe i `eqe strogog oca, Don Antun je odrastao, kao ~etvrti sin u porodici, ma`en od svakoga, provode}i sve slobodno vreme uz starog `upnika, sve do vremena kad je morao ostaviti selo i oti}i u gimnaziju.

A kad je to vreme do{lo, Don Antuna odvedo{e u „seminar“ jedne varo{i na kopnu i tu zatvori{e (sa jo{ tridesetoricom „odre|enih“), i obuko{e ga, ve} prve godine, u crno sve{teni~ko odelo. Ono mu je tako dobro pristajalo da, kad se na svr{etku {kolske godine vratio u svoje selo, svi su u selu na{li, da li~i na svetog Alojzija, ~ija je slika sa krinom bila na glavnom crkvenom oltaru.

Vaspitan tako strogo verski, wegova je du{a dobila neki ~udan strah od svega {to nije dolazilo u saglasnost sa verom i ~istotom. Sve nagonsko, sve telesno, sve {to je donosilo zadovoqstva, on je izbegavao, tako 149

da se wegova du{a, polako, rascvetala u jedan divni, beli, mrtvi cvet, kao oni srebrni cvetovi na oltarima.

Kad je posle svr{ene gimnazije i teologije rekao „mladu misu“, t.j. prvu misu, wegovo je selo bilo toga dana jednim delom raja. Celo je selo bilo na pri~esti, celo je selo bilo ~isto od greha. Na svima ulicama bile su zasa|ene ise~ene grane bora, podignuti slavoluci, izve{ene bezbrojne zastave. Celog dana, napukla, stara zvona, jecahu sa zvonare, ali wemu i wegovim seqacima izgleda{e, kao da se to lije sa neba pesma serafima. I prangije su pra{tale, kao gromovi. I iz varo{i su do{la tri sve{tenika, da misa bude „u troje“, a, sa neba, si{lo je, na ovo blagosloveno, rajsko selo sunce, naj~istije, najzlatnije sunce najsjajnijeg neba dalmatinskih kr{evitih ostrva, koje se obrazuje u plavetnim dubinama ~istog, kamenitog dna Jadranskog Mora.

U porodici Don Antunovoj radost je toga dana bila dovedena do vrhunca. Bigotkiwa majka samo je plakala i neprestano ponavqala, da sad mo`e odmah da umre; strogi otac dobio je na licu neki ~udan izraz, kao da se ceo wegov duh pretvorio i skamenio u wegovim crtama na licu.

Samo dva dana posle prve mise ostao je Don Antun u svome selu. Odredio ga biskup za kapelana u jedno bli`we selo, a, posle godinu dana, (kad je stari `upnik umro) na molbu celog sela, bio je potvr|en tu za `upnika.

I retko je ko bio voqen, kao sve{tenik, u selima na ostrvu, kao ba{ Don Antun u svome. Od prvog dana selo se celo predalo wemu u ruke, kao pokorno stado ov~ica. Wegove mlade godine nisu ni najmawe smetale wegovom uplivu: on je znao da sa ~istotom svog srca sve pridobije, naro~ito stare usedelice i bigotkiwe, koje ga, odmah na po~etku, okru`i{e, kao onaj trnov venac okolo glave Hristove. One su oko wega i{le ceo dan poma`u}i mu u svemu, upu}uju}i ga u sve tajne sela, u sve gre150

he sela, tako da je on mogao, svake nedeqe, da odr`i uspelu pridiku protiv ovih koji nisu slu{ali re~i crkve i evangelija, ve} i{li putem |avola. One su mu bile i doma}ice, spremale su mu sve {to je trebao, ube|ene da on to zaslu`uje zbog ~istote svoje plemenite du{e, i govorile su (sa potpunim uverewem) da su one sigurne, da }e se on posle smrti posvetiti.

Tako je Don Antun, neporo~nim svojim `ivotom, vladao srcima i du{ama celoga sela i vodio svoje blage ov~ice ka spasu ve~nom, predat sav svom dubokom verskom ose}awu.

Jutarwi zvon ga je probudio. Zora je ve} bila pro{la i zraci mladog sunca zakuca{e mu na prozor. Dok se digao i obukao, sunce je obasjalo celo selo, koje je ve} bilo u punom odjekivawu jutarweg `ivota.

Izgledalo je da je upravo nedeqa! Sve je bilo svetlije nego obi~nog dana; {ta vi{e, i more kao da je dobilo neku pokretnu boju velike, plave zastave, koja neprekidno lepr{a: treperilo je celo sve do horizonta! Drveta quqahu svoje nemirno li{}e, vrapci pevahu sa svih krovova, a sunce se lilo neprestano na ovo belo, kameno selo, i zapquskivalo ga svojim bqe{tavim zracima, nemirnim i treptavim, kao od nekog skupocenog, finog, rastopqenog metala.

U selu se ve} rano sve spremalo za crkvu. Tako je od kako je Don Antun u selo do{ao. Stari `upnik nije mogao nikako da navikne selo da do|e rano u crkvu; Don Antun je u tome odmah uspeo.

Na doksatima qudi se briju iskriviv{i duge vratove, izgorele od sunca. Nagnute glave preko niskih stolica, lica im se nabirahu u neke ~udne grimase zbog istupqenih o{trica seoskih brija~a. @ene tr~e}i, tamo-amo, sa utijama, spremahu svoje nedeqne haqine i marame.

I klesareva }erka se spremala. Da bi zaprepastila selo, uzela je najlep{e odelo: sve nabrano, na~i~kano, 151

lakovane cipelice, i dugi zlatni lanac koji je na kraju podr`avao neku jeftinu lepezu. Namazala se i narumenila ja~e da bi izazvala i jo{ vi{e divqewe.

A kad je dozvonilo, celo je selo ve} bilo u crkvi, ili okolo we; kod ku}e ostado{e samo mlade majke i bolesnici.

Po~e misa, sve~ana, pevana. Desetorica seqaka pevahu latinski: gromko, pogre{no i pouzdano. Odgovarahu im, kao obi~no, svi ostali, ~ak i `enske, jo{ grom~e, pouzdanije i jo{ pogre{nije.

Sva crkva disala je poverewem u svaku re~ vere. Don Antun, sa uzdignutim rukama ka nebu, dizao je, u ~istoti svog zanosa, i sve ostale du{e. Svi u crkvi posmatrahu, sa divqewem i predano, svaki wegov pokret. Blagoslov Boga silazio je preko wega na sva srca i neka sre}na ti{ina vladala je svima.

Tek oko podne svr{ila je misa, ali, pre svr{etka, `upnik je zamolio narod da sa~eka pred crkvom, jer da ima ne{to va`no da im ka`e, pa ode u „sakristiju“ da skine rizu.

Sem `enskiwa, koje otido{e ku}i da spremaju obed, sve je ostalo pred crkvom. Deca se popela na zid grobqa, koje je upravo pred crkvom, a neka i na xinovske grane starog duda, koji ima preko sedamdeset godina.

Seqaci poseda{e po kamenim stepenicama i klupama o~ekuju}i sve{tenika.

Kad je Don Antun stigao i stao na prag crkve svi se digo{e skidaju}i kape. On im odzdravi i zapo~e odmah, ~im se sti{a{e: – Draga moja bra}o! Danas je najsre}niji dan moga `ivota. Danas je na{a zajedni~ka `eqa ve} blizu ostvarewa: evo (i pokaza na klesara) majstor, koji je do{ao iz daleke varo{i da nam iskopa kamen, i iskle{e, i sagradi crkvu, koja }e naresiti na{e pobo`no selo.

– Bra}o, moja je radost neizreciva, moja se du{a kupa u svetlosti najve}eg zadovoqstva: na{a crkva }e se 152

brzo zabeleti u sredini na{eg sre}nog sela, divna, kao najlep{a nevesta! Dobra kao najboqa majka, ona }e vas sve primati u svoje krilo, da vam svima dade mira du{i i spremi svima puteve Gospodwe; da vam svima dade nadu za ve}u, ve~niju zajednicu na nebesima. – – Bra}o!

(Glas mu je podrhtavao od uzbu|ewa. Izgledao je kao neki divni, drevni svetiteq u borbi protiv paganstva.

Lice mu je bilo obasjano nekim ~udnim sjajem, koji je dolazio iz du{e pune neizmerne radosti.)

– Bra}o, mi imamo dosta sredstava; vaqda }emo uspeti da sagradimo crkvu sa ovim {to imamo, ali, ako ne uspemo, obe}avate li mi svi da }ete dati sve {to mo`ete, i vi{e no {to mo`ete, da podignete ovaj dom spasa va{ih du{a, ovaj… – Nisu mu dali za zavr{i. Krikovi, pqeskawa, pla~, prekido{e wegov govor. Obe}awa u novcu, u radu, padahu sa svih strana. Neki su bili gotovi da prodadu celo svoje imawe, i ku}u, i `enu, i decu, samo da se zabeli crkva me|u prostim, starim, crnim ku}ama wihovog sela. Nekoliko bigotkiwa koje osta{e kao `upnikova garda u crkvi, pritr~a{e mu, da mu poqube skut mantije, ali on to odbi trepere}i sav od skromnosti.

Posle ovog triumfa, oprosti se `upnik sa seqacima, sav razdragan, pa pozvav{i klesara, krenu, pra}en celom masom, prema svom stanu, na ~ijem prozoru staja{e, sva nasmejana, klesarova }erka Margarita.

Tek kad je `upnik u{ao u stan, narod se polako razi{ao. Krenuo se niz krive, strme ulice, razgovaraju}i, a u du{i nose}i divno obe}awe, jedan neizreciv zanos.

Oni koji su prolazili ulicom koja je i{la uz mesto gde se morala podi}i crkva, zadr`avahu se trenutno, pokazuju}i gde }e biti pro~eqe, gde zvonara, gde „sakristija“.

Malo posle, sve ulice opuste{e, samo se sunce lilo, jo{ uvek, preko svega, kao poplava: preko stena i poqana; preko {uma i dalekog, nepreglednog mora, koje se izgubilo u beskona~nosti.

153

^itavih mesec dana pro{lo je od ove „velike“ nedeqe i rad oko nove crkve napredovao je neobi~no. Prona|en je bio i kamenolom sa divnim kamenom, belim, prozra~nim, kao mramor. Klesar i Don Antun (koji je od prvog dana neprestano pratio klesara) dugo su se mu~ili otkopavaju}i sa seqacima stare, zapu{tene kamenolome, dok nisu pali na ovaj, po izgledu najstariji, potpuno zatrpani, gotovo poravnani sa okolinom. Kopali su i izbacivali zemqu (~itavih dva dana!), dok se pred wima nije zabelio prvi sloj kamena. Onda klesar si|e u iskopanu jamu, udari ~eki}em po dugoj ravnoj stepenici otkrivenog kamenoloma, i, kad se odbi par~e kamena i zabeli, bela, divna kamena kri{ka, kao sjajni jesewi polumesec, kriknu on iznena|eno: „Mramor!“ Posle se ispravi: „Kao mramor!“, ali neko ko je tu prolazio, zastao i ~uo razgovor, i video svu iznenadnu radost klesarevu i Don Antunovu, vrativ{i se u selo, objavi, da je klesar prona{ao mramor, i dodade, da je Don Antun rekao: da }e nova crkva biti sva od mramora, kao jedna crkva u Rimu.

(Uzalud je `upnik, posle, hiqadu puta, govorio seqacima, da se trenutno klesar bio prevario: niko nije hteo da u sebi ubije taj ~ar sna: o mramornoj crkvi, „kao jedna crkva u Rimu“.)

Jedan deo sela radio je ve} u kamenolomu. Po ceo dan ~ulo se bu{ewe i pra{tawe mina. Klesar, sa jo{ trojicom radnika (koje je on pre nekoliko dana doveo sa kopna) klesao je sa najve}im zadovoqstvom beo kamen (koji je pod wegovim dletom dobijao oblik koji mu je on hteo dati) lako, bez napora, kao da je od sira. Svr{eno, isklesano kamewe, odnosilo se odmah na mazgama u selo i re|alo, jedno na drugo, u jednom }o{ku prostora gde se imala zidati crkva.

Drugi deo sela kopao je temeqe crkve. Ve} je bilo sve izmereno i odre|eno; in`ewer sa poglavarstva bio 154

je ve} dva puta, da vidi, da li se radi na osnovu odobrenog nacrta. Velika hrpa iskopane, crvene zemqe, dizala se na prostoru budu}e crkve, ali i wu, polako, razna{ahu seqaci na mazgama, zatrpavaju}i neku jamu ispod sela, u koju su, nekoliko puta, upadale ovce, i tu, uzalud tra`ene, ginule.

Ostali seqaci (daleko u poqu) kopali su pesak i donosili ga, trpaju}i ga na hrpu blizu crkvenog prostora; a najja~i i najizdr`qiviji iz celog sela, sve izabrani, sagradi{e u sredini najve}e {ume veliku kre~anu i, potukav{i {umu, spr`enu i osu{enu od sunca, trpahu je u pakleno `drelo kre~ane, spremaju}i najpotrebnije sredstvo ~vrstine budu}eg bo`jeg hrama, koji }e kroz stole}a pokazivati potomcima, kolika je bila vera i kakvo po`rtvovawe wihovih pobo`nih otaca, dedova i pradedova.

I drvena gra|a za crkvu doturala se polako: wu je kupovao neko u varo{i na kopnu i na ribarskoj la|ici dovozio u najbli`e pristani{te, odakle, velike grede, prenosi{e sna`ni mladi}i na ramenima do sela, a ostalu mawu gradwu, prti{e na mazge.

I kad bi Don Antun, svako ve~e, vra}aju}i se iz kamenoloma sa klesarom, pose}ivao mesto gde se imala zidati crkva i video, kako posao oko we napreduje, osmeh najve}eg zadovoqstva zasjao bi na wegovom mladom licu, pa, sav radostan odlazio bi ku}i, ube|en, da je sam Bog s neba pru`io svoju svetu desnicu nad ovim pobo`nim radom, i, da tako daje, u vidnom znaku napretka oko zgrade, dokaz svoga bo`anskog zadovoqstva.

Posle, u{av{i u ku}u, on je padao pred raspe}em u svojoj maloj tihoj sobi i molio neprestano, blagodare}i Bogu na wegovoj dobroti, {to se udostojio da baci svoj samilosni pogled na wega i wegovo selo, koje se predaje celokupno u wegove svete, svemogu}e ruke.

Tako je zidawe crkve bilo osigurano. Svi su bili ube|eni da }e ve} druge godine biti pod wezinim kro155

vom, a onda, za najkra}e vreme, da }e mo}i da se zaori u woj pesma blagodarewa, koja }e odjekivati radosno po wezinim velikim prostorima.

Ali, dok je ovako sre}no napredovao rad oko crkve i selo se duboko i pobo`no radovalo, odjednom pade jedna tamna senka na wegovo osun~ano raspolo`ewe. Neko, ko je bio poslom u varo{i na kopnu (vaqda `ena) i tamo ostao nekoliko dana, u razgovoru, slu~ajno, doznade od nekog gra|anina (ili gra|anke) da je klesarova }erka devojka vrlo sumwivog vladawa.

I kad se ovaj vratio i selo to doznalo, ono se prepalo. Me|u devojkama i `enama u selu nije bilo ni jedne kojoj bi se moglo i najmawe prigovoriti {to se ticalo wenog vladawa: sve su `enskiwe bile ~lanice „Udru`ewa naknadne svete pri~esti“, te su se morale po partijama, pri~e{}ivati svakog dana, da bi tako nadoknadile sva zanemarivawa u pri~esti svih hri{}ana, {irom celog sveta. Svake nedeqe, posle podne, iza ve~erwa, ove su se skupqale u crkvi, i onda, najpre devojke, sve u belo, pa onda ostale, posledwe udovice (sve sa crvenim e{arpama na kojima je, kao medaqon, bio naslikan „ostensorium“) pod zastavom (sa velikom slikom „ostensoriuma“ iz kojeg je izlazilo bezbroj zrakova) obilazile su selo, mole}i glasno „Sv. Ruzarij“. Nijedna devojka u selu, nijedna `ena udata, nijedna udovica (ako samo nije bila silom zapre~ena), nije nikada propustila nijedan od ovih pobo`nih sastanaka, pa se ~isto srce Don Antunovo radovalo neizmerno, vide}i kako je bo`ja re~, preko wega, pala, kao dobro seme na dobru zemqu, i urodila divnim, svetim plodom.

Stoga se selo i prepalo.

Kad je ova prva vest o neispravnosti klesarove }erke stigla u selo, prvo {to su u~inile sve majke, bilo je to, da su zabranile odmah svojim }erkama da se dru`e sa wom. Ona je bila lepa, otmena, gra|anka! Devojke su je zavolele, one su se woj divile i sve ~inile da bi joj bi156

le potpuno sli~ne, jer je ona za wih bila savr{enstvo!

Kad nisu bile kod ku}e, sigurno su bile kod we.

Stoga su se majke prve i pobojale da ova neispravna `enska ne dejstvuje r|avo, svojim mekim, lepim na~inom na wihove dobre naivne devojke. Ali osim majki uzbunile se i sve druge `ene. I sastade se odmah celo „Udru`ewe naknadne svete pri~esti“ da zauzme stav prema svemu ovome {to se ~ulo i u~inilo.

Ipak nije bilo lako prona}i {ta da se uradi. Slu~aj je bio vrlo slo`en. Don Antunu nisu mogle ni{ta jo{ da ka`u, jer je trebalo ipak proveriti tu stra{nu vest.

Osim toga, bojale se, ako mu ka`u (poznaju}i dobro wegovu }ud), da on ne}e ni jednog trenutka mo}i da dozvoli, da u wegovom stadu ostane (pa bilo to i za jedan jedini tren) jedna {ugava ovca. On bi je odmah oterao, a onda? Onda bi i stari klesar oti{ao; a kad bi on oti{ao {ta bi bilo sa crkvom?

Ipak se moralo ne{to u~initi, pa odlu~i{e, da }e sa la|om, koja donosi drvenu gra|u za crkvu, uputiti nekoga u varo{ na kopnu, da ta~no ispita, koliko je istine u pri~i o klesarevoj }erci i wezinom nemoralnom vladawu.

Tako i u~ini{e.

A kad je posle nekoliko dana stigao glasnik iz varo{i, gde je do sitnica ispitao slu~aj klesarove }erke i doneo jo{ stra{nije vesti o woj (kako ona ima pravog pravcatog qubavnika i kako je ve} jednom i rodila) strah je tako obuzeo celo selo, da su se gotovo sve ku}e zatvorile kao pred kugom, a `enskiwe, u op{te, nisu vi{e htele ni da prolaze oko klesarove ku}e, ve} su je, na daleko, obilazile.

Takve stvari nisu se nikad desile u ovom pobo`nom selu. U wemu su sve devojke pod vencem i{le na ven~awe, ~iste, kao an|eli, na koje su li~ile prilikom ven~awa, sa onom koprenom na glavi. Ako se neki put i sumwalo, ipak, niko nije mogao to sigurno ustvrditi, 157

jer da se to zasigurno znalo, Don Antun ne bi bio nikad polo`io svoje ruke za blagoslov na glave tih stra{nih, nemogu}ih gre{nica.

Klesarova je }erka, na po~etku, bila iznena|ena ovim pona{awem prema woj, ali je odmah razumela {ta je svemu uzrok, slegnula ramenima i primirila se. Sad je po ceo dan ostajala sama, dovr{avaju}i posao koji je jo{ imala da dovr{i, gotovo zadovoqna, {to se ovako oslobodila tih dosadnih seoskih devojaka, brqivih, kao i wihove ovce, strepe}i samo: ho}e li wihov postupak na tome ostati, ili }e ume{ati jo{ nekog.

Ali wezin strah be{e izli{an: niko u selu nije protiv we ni{ta preduzimao, i to najvi{e zbog Don Antuna. Znaju}i sav wegov zanos i sve wegovo predawe za crkvu, svi su }utali o svemu {to su znali, `ele}i u{tedeti bol i razo~arewe svome miqeniku.

U tom raspolo`ewu prolazili su dani u selu. O klesarevoj }erci govorilo se sve gore i gore, ali ona nije o svemu tome ni vodila ra~una. Neko je pri~ao, da je jednog dana video ba{ wenog qubavnika gde, pod selom, ~eka prvi mrak da se uvu~e u wenu ku}u, jer, da on dolazi k woj iz varo{i na kopnu svake nedeqe jedanput; i druge stvari.

Selo je }utalo i sada, i trpelo sve zbog svog `upnika.

Ali, jednog dana, dogodi se ne{to, {to je celo selo dovelo da, gotovo, poludi od straha.

Kao ve} prvi dan dolaska, klesar se ose}ao osamqenim: kr~me nije bilo, dru{tva nije imao; druk~ije je on `iveo u varo{i!

Nekoliko puta, pod izlikom da mora u varo{ da opravi iskvareni alat, odlazio je on u bli`wu varo{icu, odakle se vra}ao uvek kasno, i tako pijan da se jedva mogao doteturati do ku}e. Tu je onda nastajala vika, 158

psovawe na }erku, koja mu (jer je ve} spavala) nije odmah otvarala vrata.

Ali takve „izlete“ starac nije mogao da izvodi ~esto. Bilo je to za wega naporno, jer je varo{ica bila dva-tri sata daleko. On stoga poku{a da nagovori jednog bakalina u selu da nabavi igra}e karte, vina, pa da postavi u jednom }o{ku duvana jedan sto, gde }e on, ve~erom, da se malo zabavqa sa svojim radnicima, koje je doveo iz varo{i da mu u poslu pomognu.

Na po~etku bila su samo ova ~etvorica igra~a, ali, posle, po~e{e da dalaze i seqaci: najpre neki raspu{teniji mla|i (kojih je bilo i u uzor-`upi Don Antunovoj) zatim i neki stariji, te je, iza nekoliko dana, bakalin morao namestiti jo{ nekoliko stolova, sav veseo {to mu posao tako lepo i brzo napreduje.

Ali preko svojih poverenica `upnik je za to brzo doznao. Stoga, qut, srdit, pozva odmah k sebi bakalina i naredi mu, da ne dozvoli vi{e kocku i pijan~ewe u svom du}anu. I bakalin mu poslu{no obe}a, ali, isto ve~e, kad mu{terije na|o{e zatvorena vrata, svi, a osobito radnici, navali{e na du}an bakalinov, i bili bi sve porazbijali da im nije bilo otvoreno.

Doznav{i za to sutradan `upnik se razbesneo. Ceo je dan mislio {ta da zapo~ne. Oterati radnike zajedno sa klesarom – mogla bi do}i u pitawe crkva; dozvoliti kocku, pijan~ewe – zna~ilo bi dozvoliti greh i najgore. [ta da se u~ini? Probao je ve} da u crkvi, u propovedi, napadne, po imenu sve one koji su se kockali i pijan~ili, ali od toga nije video nikakve hasne: pilo se, kockalo se sve vi{e. Naposletku, vide}i da je u pitawu dobar glas celog sela, `upnik odlu~i, da }e, ipak sve u~initi, da stane na put velikom zlu koje mu preti. Pa, kako mu je izgledalo, da je najboqe, da preseli k sebi klesara i }erku mu, to u~ini, nadaju}i se, da, odstraniv{i kolovo|u, ostali ne}e imati smelosti da nastave.

I tako, jednog dana, pre|e klesar sa }erkom pod krov `upnika Don Antuna.

159

Da je grom udario i u staru crkvu i poru{io je do temeqa; ili, da je zemqotres sravnio sa zemqom celo selo, ne bi toliko tajne kukwave i trepeta palo na srce ~itavog sela, osobito `ena, koliko je palo onog dana kad se pronela vest: da se klesareva }erka sa ocem preselila u ku}u Don Antuna! – O, to ne sme da bude! – vikale su `ene, tr~e}i jedna ka drugoj, da bi jedna drugoj iskazale sav svoj strah i svu svoju strepwu zbog ovog stra{nog doga|aja.

I ponovo se sakupi{e sve u ku}i „predsednice“ da se dogovore i da odrede, {ta treba da zapo~nu. Raspravqalo se dugo; do zakqu~ka se nije lako moglo do}i. Dok su jedne govorile, dotle su druge plakale, ~upale kose.

Naposletku, kad su se ispitali svi predlozi i sva re{ewa, isplakale sve one koje su se morale isplakati, odlu~ilo se: da }e se, za prvo vreme, poslati pomo}nica doma}ici Don Antunovoj, jer (predsednica je to dobro zapazila) kako doma}ica ima mnogo posla oko spremawa ku}e i u kuhiwi, ona ne bi mogla neprekidno, budno, paziti na korake opasne klesarove }erke, koja bi mogla, lako (u svojoj pokvarenosti!) upraviti svoje gre{ne namere i na samog ~istog i neporo~nog Don Antuna.

I, posle dugog dogovarawa, izabrana je bila za pomo}nicu jedna mlada udovica (prava pravcata svetica po svom vladawu) i wezin je zadatak bio, da ne dozvoli ni jednog slobodnog koraka klesarevoj }erci, da pazi neprestano na wu i na wezino kretawe.

(Ova udovica, uzgred budi re~eno, imala je sve osobine koje su bile potrebne za uspe{no re{ewe ovog zadatka, jer je, pre ven~awa, nekoliko godina, bila u jednom manastiru Benediktinki. Kako, zbog zdravqa, nije mogla da izdr`i zatvor manastira, morala se vratiti ku}i, gde se, posle cigle jedne godine na selu, udala, ali joj mu`, nakon kratkog zajedni~kog `ivota, umre. Od tada se ona predala, potpuno, u svete ruke dobrog i neporo~nog Don Antuna i bila mu je odana svom du{om, po160

magala mu u svim verskim stvarima, u svim crkvenim potrebama, znaju}i, vi{e nego ostale, sve crkvene poslove; upu}ena dubqe u tajne vere, i ujedno, sa~uvav{i sve {to je bila nau~ila u manastiru: podmuklost, neprekidno, bolno uzdisawe, i prikrivenu, veoma ve{to, sveop{tu pa`wu i zavidqivost.)

Osim udovice izabrana je jo{ bila i „deputacija“, koja je oti{la ka Don Antunu. Razlog za pomo}nicu: da stara doma}ica treba sada da se brine i za klesara i za }erku mu, a, da ona zbog starosti to ne}e mo}i, ubedi Don Antuna, te on prista (ne misle}i ni{ta zla) da udovica u|e u wegovu ku}u.

I tog istog dana, uve~e, udovica je ve} bila u `upnikovoj ku}i.

Pro{lo je od tada ponovo nekoliko dana, ali mirnih, spokojnih. Selo je bilo ube|eno, da je ovako postavqena ~vrsta brana izme|u pokvarenosti i ~istote, koju ne}e biti mogu}e, tako lako, presko~iti. @ene su mirno nastavqale svoj doma}i posao, ne brinu}i se vi{e o Don Antunu, znaju}i da ispred oka „pomo}nice“ ne}e ostati ni{ta sakriveno.

I u istinu, nije se mogao u~initi boqi izbor za ~uvawe Don Antuna od klesareve }erke, no {to je bio u~iwen. Udovica je odmah odredila mesta za „osmatrawe“: kad Don Antun bude u sobi, kad u hodniku, kad u ba{ti, itd., i niko se ne bi bio mogao dovinuti, da se ona tu nalazi, ne zbog nekog posla oko ku}e, ve} zbog ~uvawa, da se gre{na Margarita ne pribli`i ~istom i neporo~nom Don Antunu.

To je sve bilo za „osmatrawe“ po danu. Za no} je izabrala sobu tik do one klesarove }erke. U wu je preselila i doma}icu; i onda su ove dve dobre `ene, kao ~uvari, naizmence bdile (sa napola otvorenim sobnim vratima) da ih klesarova }erka ne iznenadi.

161

Sva ta tajna skrivawa i sve te prikrivene pa`we nisu mogle ostati nezapa`ene od klesareve lukave }erke.

Ona je, odmah prvog dana, osetila na sebe ~etiri pa`qiva oka, koja su se svuda za wom, i neprekidno, kretala. Napo~etku, nije ni ona sama pomislila, da je to zbog strepwe za Don Antunovu ~istotu; tuma~ila je to vi{e zavi{}u, da ne bi ona po~ela da se upli}e u stvari ku}e, i tako, malo po malo, istisnula, kao nepotrebne, ove dve „pa`qive“ `ene. Ali, kad je, odjednom, razumela, da je to iz straha zbog `upnikove neporo~nosti, nasmejala se glasno, i onda u sebi odlu~ila (ne misle}i i ne veruju}i ni u kakav uspeh kod Don Antuna) da }e, zainat ovim `enama, od sada biti {to qubaznija sa wim.

I, od tada, ona je po~ela da se sve vi{e pribli`ava `upniku. Gde god bi ga samo videla, prilazila bi mu, da ga zapita o ma ~emu, samo da sa wim razgovara. Ulazila je u wegovu sobu dok je on tamo radio (do tada to nije nikad ~inila) izviwuju}i mu se, da nije znala da je on tu, ali, da mora ne{to da namesti u wegovoj sobi. Zapo~iwala je sa wim razgovor, smejala se nekako ~udno na najmawi wegov smeh; {alila se diraju}i ga nekako dvosmisleno, jer je znala, da pred vratima ~uva stra`u jedna od onih `ena, i, da, razroga~enim o~ima od straha, prati pozorno svaki wezin pokret i pamti svaku wezinu re~.

Don Antun nije ni{ta znao o svemu ovome {to se oko wega de{avalo. On je ve}i deo dana bio, ili sa klesarom, ili u svojoj sobi, misle}i samo o crkvi, prave}i ra~une i raduju}i se, {to je, preseqewem klesara pod svoj krov, zgazio glavu onom stra{nom zlu koje je paklenom silom ulazilo u wegovo, do tada, mirno selo.

Klesareva }erka (kao, u op{te, sve `ene) bila je za wega par~e kamena; ona je uzalud stajala kod wega (~esto puta vrlo blizu, rade}i to namerno zbog onih `ena) ali on, ni jednog trenutka, nije ni~im pokazivao da ose}a 162

wezinu blizinu: u wemu je svaki qubavni nagon (barem je tako izgledalo) bio uveo, i{~upan wegovom jakom voqom, kao zla trava koju seqaci ~upaju iz svojih vinograda i bacaju, da se su{i, na sunce.

Doma}ica i wezina pomo}nica, i ako su znale za ovu snagu Don Antunovu, nisu mogle u wu slepo i za uvek verovati, jer `ene znaju boqe od mu{karaca, da je |avo najve}i neprijateq ~oveka i, da on nema mira, ve} napastuje svakoga, tako, da mu je i sam Hristos jedva odolevao. Stoga, paze}i sa strahom na klesarevu }erku, one su svakog dana, i svakog trenutka, strepele, da |avo ne bude ja~i!

Strepe}i tako i paze}i na sve (osobito od kako je Margarita postala qubaznija sa `upnikom) one bi svakog dana silazile u selo i pri~ale sakupqenim `enama sve {to se de{avalo u ku}i Don Antunovoj, uveli~avaju}i (ve} prema `enskoj prirodi) sve {to su videle; tuma~e}i prema svome strahu sve na svoj na~in, tako, da je selo do{lo polako do ube|ewa, da je nevinost wihovog dobrog Don Antuna u opasnosti.

I selo se zatalasalo. Ono je osetilo, iskreno i duboko (osobito `enskiwe): bude li Don Antun pobe|en, da }e se izgubiti ne{to najlep{e, ne{to najsvetije {to se imalo.

I sakupi{e se ponovo one `ene kod predsednice udru`ewa, tiho, potajno, da se dogovore, da odlu~e {ta bi bilo najboqe da se uradi (i to odmah!) i na koji na~in da se spase Don Antunova ~istota.

Mnogo se i na dugo razgovaralo, ali se te{ko dolazilo do zakqu~ka. Neke su bile za to, da se napre~ac re{i ovo pitawe upadom u ku}u Don Antunovu i terawem klesara i wegove }erke, pa ma {ta se desilo sa crkvom; ali druge nisu mogle tako svirepo postupiti prema svome qubimcu ve} su bile mi{qewa, da se on uputi u sve {to se zna i govori po selu, veruju}i, da }e on, svo163

jom save{}u i predano{}u za veru i neporo~nost, re{iti ovo pitawe na zadovoqstvo i Boga i naroda.

I bi odlu~eno, da se po{aqe ka Don Antunu ponovo jedna „deputacija“, koja }e mu ispri~ati sve {to se doznalo o klesarevoj }erci, o wezinom pona{awu u varo{i, o wezinoj |avolskoj igri oko wega samoga, predo~iv{i mu, da ta pokvarena gra|anka ne preza ni od sablazni!

Kad je deputacija do{la k `upniku, on ju je sa dobro}udnim osmejkom primio i saslu{ao. Onda se uozbiqio, i izjaviv{i, da sve zna o klesarevoj }erci ({to je „deputaciju“ veoma iznenadilo), podsetio ih na Hristove re~i onoj Velikoj Gre{nici (docnije svetici) donose}i im jasno pred o~i sve stra{ne puteve |avola u gradovima, na kojima mo`e da zaluta i naj~istija i najja~a du{a; naposletku zamolio ih je da imaju pouzdawa u Boga, koji }e i klesarevu }erku dovesti na put spasa i istine. [to se pak wega li~no ti~e, izjavio im sve~ano, da je preseqewem Margarite u svoj stan imao na umu samo spas wene du{e, i da to nimalo ne mo`e smetati wegovom dobrom glasu, jer se dobar sve{tenik, kao i dobar vojnik, mo`e da upozna samo u borbi sa neprijateqem, a da }e se on protiv svoga neprijateqa, |avola, boriti sve do konca, silom svoje vere i svoga duha.

– Ipak – rekao je na zavr{etku, da bi umirio zatreperela srca celog sela ({to je wega do dubine du{e dirnulo) – preseli}u klesarovu }erku u drugi deo ku}e, gotovo u drugu zgradu, da |avo ne bi mogao ni najmawu sumwu uvla~iti u va{a dobra srca, puna vere i qubavi.

– „Deputacija“ je ovim bila zadovoqna, pa, sva sre}na, odelila se od `upnika, potpuno ube|ena da je ovako spasena jedna svetiteqska du{a.

I selo se povratilo u svoj pre|a{wi mir, oboga}eno jo{ jednim novim iskustvom. Pri~a Hristova o dobrom pastiru, koji ostavqa celo stado da prona|e onu 164

zalutalu ovcu, i{la je od usta do usta, primewena na Don Antuna. Sad su svi bili, jo{ vi{e, ube|eni, da, dok je Don Antun wihov `upnik, nijedna du{a iz wegovog sela ne}e oti}i izgubqena, da }e on svaku oteti |avolu i vratiti je u krilo Boga, odakle je i bila upu}ena u ovu „dolinu suza“.

Ali, dok je selo ovako ponovo dobilo svoj pre|a{wi mir i spokojstvo, dogodilo se ~udo sa Don Antunom. Od onog istog dana kad ga je posetila ona „deputacija“, kao da se otvori{e wegove o~i, kao da se rascveta{e sve pore na wegovom telu i po~e{e da upijaju, od naokolo, sve tajne nekog do sada neose}anog zadovoqstva i `udwe. Nekim opakim ~udom, neki neshvatqivi, tajni plamen si|e na wegovo ~isto, bezgre{no telo, i on po~e, odjednom, da se pla{i sam sebe, da be`i iz sobe u sobu, da se sakriva kad ~uje neke tihe korake kroz svoju ku}u.

Wegove o~i, mimo kojih je do sada prolazila svaka `ena nezapa`ena, gotovo nevi|ena, odjednom po~e{e da zapa`aju sve oblike `enskog savitqivog tela. Ono izaziva~ko treperewe i poigravawe nepodvezanih mladih grudi, po~e da budi u wemu neko, jo{ neproku{ano, ose}awe, neko golicawe u krvi, neku stra{nu `udwu, neki bludni zanos. ^vrsta `enska bedra dodirivahu ga ~ak u osami, u wegovoj sobi; `enske ruke grlile ga ~ak iz daqine; on vi{e nije imao mira, on je be`ao, on je ~esto padao pred krst i molio, molio, ali uzalud!

Dolazilo mu da se {iba, kao oni drevni pustiwaci, da razdere ovo gadno, slabo telo {ta ga vu~e u propast. \avo je otvorio vrata Don Antunove ku}e i po~eo da se {eta svim sobama, pune}i ih toplinom `enske puti i `u|ewa.

Ne mogu}i odolevati sebi, Don Antun je onda be`ao napoqe, ka klesaru i radnicima, i tu, na suncu, na vazduhu, tra`io umirewa. Mirisali su divni predeli oko wega, pevali su veseli radnici, a on bi i odatle pobe165

gao. Odlazio bi natrag u selo, na mesto gde su kopali temeqe za crkvu, i tu tra`io umirewa. Seqakiwe, zdrave, krepke, znojave, prolazile su ispred wega, nose}i terete na glavi, a on, koji nikada do sada nije ni{ta zapa`ao, vide}i pred sobom r|avo pokrivene grudi i bedra ovih prostih `ena, treperio bi sav kao u groznici, i opet bi morao pobe}i i lutati daleko od svakog, preko poqa i bre`uqaka, vape}i neprekidno pomo}, ma od koga, koji bi ga mogao spasti od wegovog odjednom probu|enog tela.

A kad bi se posle tog stra{nog lutawa vra}ao ku}i, izmu~en, ~udan, na zaprepa{}ewe svih, zatvarao bi se u svoju sobu ne pu{taju}i nikoga unutra.

Prva je klesareva }erka razumela ovo wegovo pona{awe, osetila ga onom ~udnom mo}i, izopa~ene, bludne `ene, i to ju je iznenadilo. Ona nije nikada ni pomislila, ni za`elela ne{to tako od Don Antuna; ona ga je bila shvatila nekako dobrog, nekako zanesenog, nekako bez strasti.

Ali sada, kad je osetila i razumela da je on kao i drugi ~ovek; kad se setila {ta ove dve `ene u ku}i sa wom rade; {ta selo sve ~ini i {ta joj je sve u~inilo ba{ zbog Don Antuna (a bez ikakve wene krivice) probudi se u woj, odjednom, jedna stra{na, velika `eqa osvete, ru{ewa, ismejavawa svega zbog ~ega su ovi qudi tako strepeli. Osim toga, vide}i kako wezina prisutnost trese Don Antunovim nervima, kako neki tajni plamen pro`ima wega celog kad ona mimo wega pro|e, do{lo joj je nekako prijatno, ~udno pobedila~ki, dignuti „svetoalozijski cvetak“ ~oveku koji se zavetovao da ne}e poznati `ene, ni svih wenih ~ari, celog svog `ivota. I ta pomisao, da dvadesetosmogodi{wi mladi} koji ni prstom nikada nije dirnuo, u nameri zadovoqstva, `ensko telo, stoji pun strepwe od `udwe za wezinim qubavnim tajnama, uzbu|iva{e wezinu gre{nu uobraziqu, i ona je ve}, puna gordosti, jasno videla 166

divnu sliku pada ovog posve}enog krina pred velikim tajanstvom wezine jalove utrobe.

No{ena ovom mi{qu i `udwom, stvara{e ona u ma{ti sve ~udnije i zavodnije slike razvrata. Ona je ve} jasno sebi predstavqala kako }e sve to biti. Tra`ila je samo mesto dostojno takve `rtve, i ~isto podsvesnom namerom ru{ewa svega {to je on imao, svega {to je ~inilo wegovu celokupnu li~nost, odlu~i da ga napadne ba{ u crkvi, tu gde je on odrastao, gde se stvorio, gde se uzdigao do svoga velikog sna; tu gde on, u simbolima, razgovara, svakog dana, vidno, sa svojim stra{nim Bogom. ^ekala je dugo. Ali jednog dana, u o~i nekog velikog praznika, dade joj se prilika za izvr{ewe wezine zamisli. Bilo je mnogo sveta na ispovedi, toliko, da, kad se posledwa `ena ispovedala, padao je ve} mrak. U mraku, ona je u{la u crkvu, kri{om, kao lopov, i sakrila se iza jednog stuba. Ti{ina crkvena mogla se gotovo opipati: silazila je te{ka, nesnosna, na wezino srce, kao neka gri`a savesti; ali ona nije odustajala od svoje opake namere. Nad glavnim oltarom, obe{eno o strop crkve, {kiqilo je i tiho se quqalo jedno srebrno kandilo. Mirisalo je sve na tamjan i na vlagu. Stari sat, iznemogao i sustao, udarao je neprekidno svojim te{kim repom, kao neki zmaj ~udovi{ni.

Kad se ova `ena digla i oti{la od ispovedaonice, Margarita je pritr~ala.

Glava mladog `upnika poviri: hteo je da zapita ima li jo{ nekog {to `eli da se oslobodi greha; ali kad opazi `ensku priliku (koju u polumraku ne prepozna) gde `uri, na vrsima prstiju, ka ispovedaonici, povu~e se ponovo unutra, da primi na sebe jo{ jedno breme greha, koje }e, pobo`no, wegova posve}ena ruka otpustiti.

Klesareva }erka, sva uzbu|ena, pri|e i kleknu na klupicu pred ispovedaonicu, i, sada, samo jedna tanka 167

re{etka delila je od `upnika! Ose}ala je toplinu wegovog lica, koje se pribli`ilo re{etci da jasnije ~uje {apat grehova. Ali ona nije zapo~iwala ispovest dok nije ~ula da su vrata crkve za{krinula, pa onda zalupala ({to je zna~ilo da je i ona posledwa `ena ostavila crkvu). Onda je zapo~ela, polako, da ispoveda samo neke bezna~ajne gre{ke, male, sitne, jedva vidqive; ali posle, dovev{i lice ba{ do re{etke, zapo~e da govori svoje velike grehe, odjednom tako bestidno, tako `arko, tako sa puno zanosa, tako sa puno sitnica, da im je `upnik, u ispovedaonici, osetio svu wihovu lepotu i svu toplinu. Poznav{i wen glas, on je hteo da je prekine, da je zaustavi, ali nije uspeo. Ona je nastavqala, nabrajaju}i sve u~iweno, upli}u}i bezbrojno izmi{qenog, u nameri da ga {to vi{e nadra`i. I, kad je osetila, da on, gotovo, ne vlada vi{e sam sobom, da je kao u bunilu, zapo~e da mu govori svoje namere; da mu izjavquje svu veliku `udwu koju ose}a za wegovim zagrqajem. Opisivala je tako ta~no, tako ve{to, na~in kako bi htela da je on uzme, da on vi{e nije nalazio u sebi snage da izdr`i wezino pri~awe, ve} sko~i i jurnu iz ispovedaonice. Ali ona krenu za wim, dohvati ga, kao Putifarova `ena, za rukav haqine, ali on ne uspe, kao pravedni Josif, da se oslobodi. Wene ruke, `eqne greha, ovi{e se ~vrsto oko wegovog vrata; on nije vi{e na{ao snage da se protivi: i tu, u ti{ini stare mrtve crkve, koju je naru{avalo samo udarawe starog, zar|alog sata, pred okom Boga {to se sakrio u „tabernakulu“ na glavnom oltaru, Don Antun je pao `rtvom |avola, pobednog, ve~nog zavodnika.

Pro{lo je od tada nekoliko dana. Niko u selu nije ni pojma imao o celom ovom doga|aju; {ta vi{e, one dve „~uvarice“ Don Antunove bile se gotovo primirile, uspokojile; izgledalo im da je Don Antun, wihovom pomo}i, van svake opasnosti. Ali sve to nije moglo ostati za dugo tako prikriveno. Moralo se doznati. Don Antu168

novo pona{awe, ve} na po~etku, odmah posle wegovog pada, bilo je nekako ~udnovato, ali „~uvarice“ nisu mogle ni zamisliti, da je moglo ne{to izbe}i wihovoj budnoj pa`wi, a ni sawati, da bi neko mogao u~initi ono {to je klesareva }erka u~inila, i na onakav na~in, i na onakvom mestu, pa su tuma~ile sve to nekakvim neraspolo`ewem, u koje one nisu htele dubqe ulaziti.

Don Antun se sam izdao. On je, svakim danom, padao, sve vi{e i vi{e, pod vlast klesareve }erke i wenog zavodnog tela. U svojoj sobi, na osami, on bi uvek ose}ao sav svoj greh i svu gri`u savesti, i sa u`asom bi zatvarao o~i pred stra{nim ru{evinama svog velikog sveta u sebi. Bacaju}i se pred krst, on bi ~esto vapio u pomo} Boga, kao utopqenik u stra{nom moru ploti, ali uzalud, jer ~im bi wegovo telo osetilo mirno kora~awe klesareve }erke kroz wegovu ku}u, wen zvu~ni glas, on bi odmah zaboravqao i sebe unutarweg i sebe spoqweg.

Izleteo bi na vrata, da je vidi, da je oseti pogledom, i, u tim trenutcima, on je bio gotov, da pred samim doma}icama izrazi celu svoju silnu strast, i svu svoju `udwu za wom. Jedva se uzdr`avao da joj ne pritr~i, da je ne zagrli i da joj ne ka`e najsla|e re~i najmilijeg tepawa.

To ga je i izdalo. Uzalud ga je Margarita molila da se uzdr`ava, da pazi, te nalazila najskrivenija mesta za wihove sastanke (ne prezaju}i ni od obesve}ewa) ipak se, terana sumwom, jednog dana ova „sveta“ udovica na svoje o~i uverila da se zlo dogodilo i da je Don Antunov krin skr{en. Sva u`asnuta zbog toga, pobe`e iz `upnikova doma; wezina uloga nije vi{e imala smisla: ona je bila pobe|ena.

Vest o Don Antunovom padu primilo je selo kao najve}u nesre}u. Potreso{e se sva srca. Ni filoksera, koja je pre nekoliko godina uni{tila sve vinograde, nije bila tako, svom te`inom, pritisla sve du{e, kao ovaj doga|aj. Selo je predose}alo da je to predznak jo{ nekog ve}eg zla {to }e se sru{iti na sve wih. U ve~i169

toj borbi sa Prirodom, svi prosti qudi nalazili su neko zra~no, svetlo uto~i{te u ~istom i neporo~nom `ivotu Don Antunovom, a, evo, odjednom, on je sru{en, oboren.

Posle odlaska „pomo}nice“, ode iz `upnikove ku}e i stara doma}ica: ni ona nije mogla da snosi i gleda na svoje sopstvene o~i kako ova odvratna, pokvarena `ena, vu~e, sve javnije, po blatu cvet ~istote Don Antunove.

Ali ova nije mogla da ode }utke, bez re~i, kao ona prva `ena: ona je htela da ka`e `upniku sve u o~i, kao da se jo{ nadala, da nije sve propalo, da }e se on mo}i opravdati i dokazati joj da se nije ni{ta zlo dogodilo.

I pre odlaska ostaviv{i zave`qaj svojih stvari pred vratima, u{la je u wegovu sobu i rekla mu sve, sve, ne taje}i ni ono {to se nije ni dogodilo, a o ~emu selo govori (da je klesareva }erka u drugom stawu), kore}i ga i prebacuju}i mu sve, kao wegova ro|ena majka.

(On je, oborene glave, }utao neprestano, kao dete koje je ne{to vrlo te{ko majci zgre{ilo.) Na po~etku, doma}ica je bila besna, navaqivala je na wega bez samilosti, prebacivala mu najgore stvari, ali posle, vide}i ga sve vi{e slomqenog, poni`enog, odjednom briznu u pla~, pa, brzo se okrenuv{i, pobe`e iz sobe, uze dewak sa stvarima i spusti se u selo. Tako, puna bolne samilosti za wega, i, posle ovog sastanka, udvojene mr`we za klesarevu }erku, ~vrsto odlu~i da mu mora pomo}i, da ga mora osloboditi i dignuti pored stra{ne dubine u koju je bio pao. ^im je ova ostavila stvari u svojoj ku}i, oti{la je selom da se sastane sa svima glavnim `enama, pa po~e svoje stra{no pri~awe o klesarevoj }erci i wezinoj pokvarenosti. Pri~ala je tako `ivo kako je Margarita napastovala Don Antuna, kao da je ova samo to o~ekivala, ili barem o tome sawarila i to uzaludno `elela; pri~ala je kako je klesareva }erka ulazila no}u u `up170

nikovu sobu (i ako ju je on nekoliko puta oterao; {to nije bilo istina!) i tako, ponovqenim napadajima, ru{ila wegovu veliku snagu suprotivqewa, dok ga nije, naposletku, savladala i ovako neznabo`a~ki sru{ila.

Sve ovo nije bilo ni{ta novo za selo: to je pre we pri~ala i wezina „pomo}nica“, ali je ova prona{la u sebi toliko `ara i za svaku tvrdwu toliko zakletava, da je sve {to je pri~ala ulazilo celokupno u ve} zatalasane du{e seqaka. Najposle, ona je o~itovala svoju stra{nu sumwu da, vaqda, klesareva }erka nije niko drugi do „pravi pravcati pakleni |avo, koji je uzeo ~ove~ji oblik samo zato da lak{e savlada snagu bo`ju u Don Antunu“.

Ovo posledwe potreslo je celo selo i preko granice mogu}nosti. Bilo je dirnuto u wegovo sujeverje! Sada se moglo o~ekivati od wega sve, i najstra{nije! To se polako skupqalo nad svim du{ama, jer se u narodu zakopalo uverewe da se |avo, crni, stra{ni pakleni |avo, ume{ao u namere i pobo`nost sela; da on, u svojoj ve~itoj mr`wi na Boga, ne mo`e da podnosi da se, u slavu bo`ju, podi`e ovaj novi, sveti hram, pa svim |avolskim silama nastoji da osujeti to na {to se selo odlu~ilo, a kao oru|e za svoje paklene namere upotrebqava ba{ klesarevu }erku i samog starca klesara.

Dok se ovo ovako doga|alo, rad oko crkve nije prestajao; {ta vi{e, sve je vi{e i vi{e napredovao. Klesar je bio neobi~no zadovoqan vrstom novih kamenih slojeva koji su, {to se dubqe ulazilo, bili sve beqi i lep{i. Na mestu gde se imala zidati crkva, le`ala je ve} velika gomila prostog kamewa za zidove iznutra i velika naslaga lepo pore|anog isklesanog kamena za pro~eqe i zvonaru. U jamama, naro~ito za to iskopanim, pu{ile se velike koli~ine ve} poga{enog kre~a, i kao piramide, gde i gde, na poqani, dizale se hrpe iskopanog peska.

Tako je sve u najboqem redu napredovalo. Tek veza izme|u seqaka i klesara postajala je sve labavijom. Se171

qaci su se odbijali sve vi{e od wega, ~isto su be`ali; na sva pitawa koja im je on upu}ivao, oni su se samo krstili. To wega nije ni najmawe zabriwavalo, niti se zbog toga bunio. Radio je uvek, jednakim mirom, svoj posao, i smejao se u dru{tvu svojih radnika gluposti ovih prostih qudi, koji su toliko zatucani da ni jednog koraka nisu mogli u~initi bez blagoslova svoga `upnika. [ta vi{e, wihovo pona{awe jo{ ga je razdra`ivalo i teralo da im se {to krvavije naruga, da ih javno ismeje, jer se on, kao gra|anin i nekakav „socijalista“ ({to je ovde zna~ilo: neznabo`ac), ose}ao slobodnim od svih popovskih „marifetluka“.

Ali, i ako je posao oko nove crkve napredovao (sa svim tim {to je Don Antun zalutao, i, povukav{i se potpuno, vodio vrlo malo ra~una o svemu) mnogo je stvari oti{lo na gore. Klesar se ponovo do~epao svoje slobode i ponovo nagovorio bakalina da otvori birtiju.

Tako se vratilo odjednom sve zlo u selo; niko vi{e nije vodio nadzor nad gre{nicima: one „svete“ `ene odbile se, potpuno, od Don Antuna, i ako su potajno plakale i ~ekale, s nekim ~udnim uverewem, ~udo wegovog „vaskrsewa iz mrtvih“.

Tako je |avo opasao svojim repom svo pobo`no selo, i tako je izgledalo, da je on potpuno odneo pobedu nad Bogom.

Jednog dana, pred ve~e (ki{a je ceo dan padala, pa se nije moglo napoqu raditi) klesar je sedeo sa svojim radnicima u bakalnici, kockao se i pio. Kako je ve} celo posle podne pio, bio je malo vi{e „nagnuo“.

Seqaka je bilo u velikom broju u radwi.

Kako se do{lo do razgovora o popovima a veri, niko ne bi znao; ali klesaru, nekako, odjednom, do|e da dira u pobo`na ose}awa seqaka oko wega, pa po~e da se izrugava i popovima i crkvi, i veri, i svemu, govore}i: da su svi popovi pla}eni da la`u i vuku za nos naivni narod.

Na po~etku, slu{aju}i ga onako pijana, niko od se172

qaka nije odgovarao; ali posle, kad se je on, vide}i da niko ne vodi ra~una o onome {to govori, razbesneo, ode tako daleko da svetu hostiju nazva pala~inkom, a svetu misu komedijom!

Tada nasta stra{no }utawe u bakalnici. Kao da se otvorio sam pakao; kao da je najcrwi |avo iza{ao pred ove qude u celom svome u`asu i po~eo da im se ruga. Polako, gotovo puze}i uza zid (kao u nekom banditskom filmu) izmile{e napoqe, najpre neki osetqiviji (me|u kojima i sam bakalin); ostali, zaprepa{}eni, osta{e na mestu, da, kad je on ponovo nastavio, i oni grunu, odjednom, na vrata, be`e}i glavom bez obzira.

Tek kad su bili svi na ulici, oseti{e se spaseni.

Jedni, bledi kao krpa, krstili se ne mogav{i prozboriti ni re~i; drugi, stoje}i kao ukopani, uobra`avahu da su bili u samome paklu. Ali, kad se iznutra, iz bakalnice, odjednom, razle`e pijani, podrugqivi smeh klesarov, svi, kao na odgovor, dohvati{e kamenice, a bes, kao plamen, suknu im kroz srca. – Kamenujmo ga! Kamenujmo ga! – klicahu jurnuv{i ponovo na vrata bakalnice.

Klesar se prepa. Smeh mu se prekinu odjednom, kao da ga je neko no`em presekao. Wegovi radnici, vide}i da }e ga lin~ovati, sko~i{e da ga brane. Ali mu ne bi bili mogli pomo}i, da nije, osetiv{i opasnost, sko~io kroz prozor i, sa protivne strane, pobegao prema `upnikovom domu. Razjarena masa, vide}i ga gde be`i kroz prozor, jurnula je natrag i, optr~av{i ku}u, nagnula za beguncem.

Klesar je tr~ao {to je br`e mogao, ali neki mla|i bili su br`i od wega. Da je `upnikova ku}a bila samo jo{ za sto metara udaqena, sigurno bi ga bili uhvatili i ubili. Ovako je imao ba{ toliko vremena da usko~i u trem ku}e, zatvori vrata na kra~un i tako se spase.

U to je i cela masa prispela pred kapiju i naletela na zatvorena krila kapije, vi~u}i da im se preda klesar. Krila su bila ~vrsta i odole{e prvoj navali mase.

173

^uv{i veliku viku, klesareva }erka pritr~a iz kuhiwe i sretne se na stepenicama sa ocem. On je drhtao sav, zamoreno disao, pa uletev{i u predsobqe, bacio se na prvu stolicu, dr`e}i se jedva na nogama.

– [ta je to? – zapita ga ona, prepla{ena.

– Bili… bi… me… ubili… da… – odgovara{e on isprekidano.

Spoqa se ~ula vika, pretwe, povici na klesara. Masa je rasla neprestano.

Klesareva }erka je htela da pogleda napoqe sa prozora, misle}i da se ta vika odnosi samo na wezinog oca.

Ali ~im se pokazala na prozoru, prolomi odozdo: – Eno je! Eno bludnice! Ubijte je! – i bezbroj kamenica polete ka prozoru.

Iznena|ena besom naroda, pretrnuv{i sva, ona se gotovo sru{ila na pod pred prozorom. Onda, skupiv{i svu snagu, pobe`e u svoju sobu da se u wu zatvori. Tu se (gotovo se zabarikadirav{i) zbila u jednom }o{ku, sva trepte}i kao prut, dr`e}i da }e ovo biti posledwi dan wenog `ivota, da }e masa prodreti u ku}u i da }e je onda ubiti.

U to je i Don Antun dotr~ao. Bio je na drugoj strani ku}e, u svojoj sobi, pa nije odmah znao {ta da ~ini, slute}i zbog ~ega mo`e biti sve ovo. Ali, kad je ~uo Margaritin krik, boje}i se da je ne ubijaju, dotr~a. Hteo je da otvori vrata wezine sobe, ali nije uspeo: ova ih je zakqu~ala i na wih naslonila jedan veliki sto i dvetri stolice.

Na wegov zahtev da mu otvori, ona je iznutra vikala: – Ubi}e me! – i nije mu otvarala. Kad je video da ona ne}e nikako da mu otvori, a da masa pred ku}om sve vi{e besni, odlu~i se on na jedno. Si|e polako niz stepenice i krenu ka kapiji ku}e.

No} je ve} gotovo bila potpuna; prve zvezde zatrepta{e izme|u crnih, ki{nih oblaka koji su putovali brzo preko neba.

174

Kad je masa za~ula da je za{kripao kra~un na vratima, spremila se za napad. Svi dohvati{e kamenice i za}uta{e. Ali, kad se vrata rastvori{e i, u polumraku, pojavi se na wima, mesto klesara, Don Antun (sav slomqen, u dugoj, crnoj, sve{teni~koj mantiji, opustiv{i ruke, oboriv{i glavu) svi stado{e kao ukopani.

– Kamenujte mene! Evo me! – viknu on.

Masa ustuknu. Kamenice popado{e same iz sva~ijih ruku i, polako, svi krenu{e natra{ke.

Don Antun podi`e glavu.

– Bra}o, {ta ~inite? Bra}o! – Svi su osetili da je suvi{e to {to su u~inili, pa, ne mogu}i izdr`ati wegov prekor, okrenu{e se i odjednom nagnu{e, gotovo da tr~e svojim ku}ama.

Ostav{i sam na vratima, Don Antun se zagledao u no}. Vla`an vazduh udarao mu u lice. Nebo se razvedrilo gotovo sasvim. Crni oblaci jo{ su, terani, brzo leteli, kao neke velike senke, preko zvezdanih prostora.

Zatvoriv{i ponovo vrata, krenu on stepenicama pa prvi sprat, mirno, ali sa jednim dubokim bolom u du{i.

Pewu}i se ~u, kako se gore `ure iz sobe u sobu; kako se otvara stari orman i opet zatvara; kako lupa poklopac sanduka u kome su bile stvari klesareve }erke; a kad se, uznemiren zbog toga, uputio prema Margaritinoj sobi i opazio wu gde skupqa sve svoje stvari i strpava ih u korpu, zastade zaprepa{}en.

– [ta je? [ta radi{? – kriknu, i pri|e joj sav prepla{en, razumev{i da se ona sprema za beg. – Kuda }e{?

– – Ne mogu vi{e ostati ovde da me ovi tvoji divqaci ubiju! – Don Antun se gotovo sru{io. Nije se usudio ni pomisliti da bi on mogao ikada biti bez we. Ona je u{la u svaku venu wegovog tela, u svaku kap wegove krvi.

Otrgnuti je od wega, zna~ilo bi i{~upati je iz wegovog tela, zna~ilo bi ubiti wega samoga.

175

Po{av{i prema woj ra{irenih ruku, kao prema nekome najmilijem, kao prema svom sopstvenom `ivotu, trepereo je sav od straha, kao u groznici.

– Ne u~ini to, molim te! – I stignuv{i do we, baci se pred wu na kolena. Obgrli joj noge i moqa{e je, da ga ne ostavi, da ga ne napusti. Sva strast koja se razbuktala u wemu za ovo vreme koje su bili zajedno, pretvorila se u jedan u`asan, ogroman strah celokupnog tela, koje gubi odjednom mogu}nost svoga jedinstvenog zadovoqewa. On vi{e ne zna ni {ta govori, ni {ta radi; on moli, zakliwe, pla~e, da ga ne napusti, da ostane. Nikada, ni u najfanati~nijim trenutcima verskog ose}awa, nije on mogao da tako zaboravi sam sebe. Ona bi mogla sada da zatra`i od wega sve {to ho}e, on se ne bi mogao usprotiviti on je gotov da se odre~e svega, da pogazi i najsvetije {to mu je ostalo, samo da ona ne ode.

– Margarita! – Ona nije htela ni da ~uje. Ku{ala je samo da se iskopa iz wegovog zagrqaja.

– Pusti me, ostavi me! – – Ne, ne! Margarita! – Gurnuv{i ga malo ja~e, ona se oslobodi, a on izgubiv{i iz zagrqaja wezina puna bedra, koja ga opijahu, pade na ruke, na zemqu, i tako ostade.

Ona ga gleda{e. I, odjednom, woj se smili taj izmu~eni ~ovek, ali ipak ne odstupi od svoje namere.

Tako posmatraju}i ga, bolno, samilosno, neko vreme, ponovo mu pri|e, i pre{av{i rukom preko wegove kose, zovnu ga po imenu.

On se dignu. Tra~ak nade sinu mu iz lica, iz o~iju.

Gotovo se nasme{io.

Ona mu gleda{e pravo u o~i, sa onim sitnim, zavodila~kim wenim osmehom.

– Be`imo! Zajedno! – {apnu mu i pogleda ga stra{no, do{av{i mu blizu svojim gre{nim, bludnim licem.

176

On ustuknu. Tome se nije nadao. On nije nikada ni pomislio da bi mu ona mogla tako ne{to predlo`iti.

Izbaciv{i ruke pred sebe, kao da se brani od ne~eg stra{nog, neshvatqivog, ali tako bliskog i opasnog, da ose}a da mu ne}e mo}i odoleti, u~ini dva-tri koraka unatrag, i onda stade, sa licem izobli~enim, kao da pred sobom gleda sebe samog mrtvog, sablasnog!

Vi{e nije bilo ni{ta {to bi mogao u~initi. To je posledwe ru{ewe; to je kao pe~at na ceo wegov `ivot, na sve wegovo. Daqe se vi{e nije moglo, ona ga je dovela do posledwe stepenice; daqe je ponor.

– Pobe}i! – ponovio je on poluglasno, kao neki poludeo ~ovek {to se ne~eg davnog setio. – Pobe}i! – – Dakle, ne}e{? Znala sam ja to! – vrisnu ona i okrenu se od wega pa potr~a ka vratima sobe.

– O~e! – viknu, ali wezin glas odjeknu samo od praznih soba ku}e. Niko nije odgovarao.

– O~e! – viknu ona ja~e, iza{av{i u hodnik. Niko nije odgovarao.

Krenu ka stepenicama i zva{e, ali nije bilo odgovora.

Polete ka kapiji ku}e: ona je bila otvorena. Pogleda napoqe: no} je bila tamna, zvezdana.

Odjednom se za~u ne~ije tr~awe. Margarita je htela da zatvori vrata, ali u to dotr~a onaj i grunu vratnice jako, da je Margaritu gotovo sru{io.

– [ta radi{? – dreknu klesar.

– Gde si bio? – zapita ga ona poznav{i ga. U to, po stepenicama, silazio je brzo Don Antun, tra`e}i Margaritu. ^uo je wen glas u tremu ku}e i potr~a da vidi gde je.

Zamoren od tr~awa, klesar je pri~ao, kako se povratio u kr~mu da uzme svoju kapu i kaput, koji je be`e}i ostavio na ~iviluku. Nije imao smelosti da ide glavnim putem, ve} je oti{ao prekim, skrivenim stazama do prozora, kroz koji je isko~io kad je pobegao. Do{av{i 177

do kr~me, povirio je kroz prozor i video je unutra wegova tri druga sva krvava, a oko wih grupu seqaka, koja im jo{ preti, da }e ih ubiti ako odmah ne ostave selo. ^uo je jo{ kako se jedan seqak zakleo, da }e sutra ispred celog sela (samo ako klesar iza|e u poqe da radi) zaklati ga kao jagwe. – O~e, hajd’mo odavde! Oni }e nas ubiti! – kriknu Margarita, zagrliv{i ga i gledaju}i ga u izmoreno i zaprepa{}eno lice.

Sada je bilo svima jasno, da im vi{e nije bilo mogu}e ostati u selu. Oni su to dobro ose}ali. Trebalo je jo{ ove no}i ostaviti selo, da se ne do`ivi jo{ gorih stvari. I klesareva }erka ode u svoju sobu da zavr{i posao spremawa.

I Don Antun je uvideo, da nema vi{e mogu}nosti da oni ostanu u selu: da vi{e nije bio gospodar wegov, ono se otelo iz wegove ruke. Opasnost je bila sve ve}a za ovo dvoje qudi, i nije vi{e imalo smisla zadr`avati ih.

On se prvi, polako, uspe po stepenicama, i, kao pijan, otetura do svoje sobe. U sobi je, pred raspe}em, gorelo kandilo, i tako, malo, osvetqavalo mrak koji je be{e celu obuzeo. ^im je Don Antun otvorio vrata svoje sobe i ugledao, prema sebi na zidu, poluosvetqeni krst, pred kojim se on svakog dana molio, pojuri k wemu i baci se preda w na kolena.

Odjednom ga ne{to tamo privuklo. ^udno, neshvatqivo ose}awe obuzelo ga. Izgledao mu da }e mu On pomo}i, da }e On pogledati svojim samilosnim o~ima na w, kao na onu gre{nu `enu Novog Zaveta, i osloboditi ga od ove tamne, neobuzdane i nesavladqive sile, koja ga gura sve dubqe, sve ni`e.

Molio je dugo, ali ni sam nije znao ni {ta, ni za{to.

Jer, dok je, na po~etku, tra`io u svojoj molitvi ili boqe, u svojim isprekidanim vapajima, da ga On oslobodi 178

od ove stra{ne `ene, koja ga vezuje grehom za sebe, polako, neopazice, po~e{e wegovi krikovi da tra`e od Raspetog da ne dopusti da ona ode: neka je On zadr`i, zaustavi, jer da on ne mo`e vi{e `iveti bez we.

I wegovi krikovi behu sve jasniji, sve o~ajniji. Naposletku, sru{i se na pod, i zva{e naizmence Boga i Margaritu, zajedno kao dva bo`anstva, jedina i svemogu}a, koji mu ovoga trenutka jedini mogu pomo}i.

Dok je on tako molio, otvori{e se s bukom vrata, a sa wima se pojavi klesareva }erka.

On je ostao miran, ne mi~u}i se s mesta, gledaju}i u wu kao bez svesti.

– Zbogom! Ja idem! – doviknu mu ona, i okrenuv{i se brzo, jurnu ka izlazu.

Tek tada on se osvestio. Sko~i na noge, pa potr~a za wom.

– Margarita! – Ona zastade.

On, dotr~av{i do we, povu~e je ponovo u sobu i, grle}i je, stade je moliti, zakliwati, da ga ne ostavqa, da ne odlazi.

(On je znao, da je sve besmisleno, ali je ipak govorio.)

– Ubi}e mi oca, i mene! Ja ne mogu vi{e ostati! – odgovori mu ona hladno i ube|eno.

On potvrdi glavom.

– Hajd’mo! – ponovi ona.

On krenu mirno za wom, kao ponizno pseto.

Ona se iznenadi, ali krenu napred.

Kad su bili na vratima, odjednom se zaustavi: – A pare?

– Kakve pare? – – Za crkvu! – – ?! – – Za crkvu, da! Za crkvu! – odgovori ona kreveqe}i se.

179

Pred wezinim stra{nim zahtevom on vi{e nije imao nikakve snage protivqewa. Izvadio je iz xepa kqu~eve i dao joj ih; ona je oti{la do kase, pa, uzev{i sav novac, turila ga izme|u ko{uqe i bluze na prsima.

– Zar sve? – zapita on slomqeno, izgubqeno, sru{eno.

– Sve! Sve! – dreknu ona qutito, kao da nekoga koqe, pa onda, uhvativ{i Don Antuna za ruku, potr~a sa wim niz stepenice na kapiju.

Na vratima je ~ekao otac.

– A kuda }e on? – zapita otac zaprepa{}eno.

– Sa nama! – odgovori Margarita.

No} je bila divna, sve`a, zvezdana. Polako, obazrivo, sva trn begunca pro|o{e ispred crkve, pa, jednom uskom stazom, iza|o{e neopa`eno van sela. Margarita je `urila prva, za wom wezin otac, a Don Antun nekako van sebe, kao mese~ar, vukao se za wima, teturaju}i, kao da ga je neko zlonamerno opio.

Dan najstra{niji (gotovo gori no {to }e biti dan stra{nog suda za ovo pobo`no selo) osvanu pun sunca i sve`ine. Selo se polako razbudilo, samo; otvori{e se ve} svi prozori: crkvewak je danas malo zadocnio sa Zdrava Marijom; zvono nije gotovo nikoga razbudilo.

Posle jutarwe Zdrave Marije, crkvewak je oti{ao u „sakristiju“ da spremi sve za misu (Don Antun je vrlo rano ustajao i govorio misu rano, da i oni koji idu na rad u poqe, mogu prisustvovati) siguran da je ve} tamo Don Antun. Ali wega nije bilo! Izvadio je sve {to treba za wega; odneo neke stvari na sredwi oltar, (danas je misa morala biti na sredwem oltaru, zbog jednog od svetiteqa koji je naslikan na wemu) i opet se vratio u sakristiju, ali Don Antuna jo{ nije tamo bilo. U~inilo mu se, odjednom, da ~uje korake. Prislu{kuje: niko. Potr~i uz stepenice do vrata koja vode, kao preko nekog zatvorenog mosta, iz sakristije u `upnikovu ku}u, prisloni uho na vrata i slu{a: ni{ta. Ti{ina. Po180

ku{a da otvori vrata. Ne mo`e: zakqu~ano. Potr~i niz stepenice, pa kroz crkvu do glavnog ulaza u ku}u Don Antunovu. Pogleda na prozor. Bio je otvoren. – Don Antune! – Niko nije odgovarao. Viknu jo{ jednom, ja~e. Nema odgovora. Uhvati za veliko kvaku za zelenim vratima, pritisnu, gurnu, ali vrata stoje ~vrsta, ne popu{taju.

Sav usplahiren, ponovo se odbi od vrata, krenu nekoliko koraka unazad i viknu ponovo `upnika. Niko ne odgovori. Sko~i na jedan zid, pa onda na krov {tale pred `upnikovom ku}om, viknu, gleda{e unutra kroz prozor: soba prazna, ku}a pusta, nikoga. Sinu mu kroz glavu da ih je sve, vaqada, no}as neko ubio. Ali mu opet izgleda{e nemogu}e, da bi neko mogao dignuti ruku na Don Antuna. Nije znao, trenutno, {ta da radi; onda sko~i, potr~i u crkvu. Trebalo je javiti selu, ~itavom selu. Kako? Zvoniti na uzbunu!

I odjednom zatalasa{e se tri ~udna, neskladna zvona (dva ve}a i jedno mawe) na malenoj zvonari na krovu crkve. Quqahu se, naizmeni~no, vi{e pla{qivo nego buntovni~ki, ove razbite bronzane izvrnute {oqe, i dozivahu narod koji se spremao, ili se ve} kretao na rad u poqe.

Selo je trenutno zamrlo. Seqaci se okretahu u krug oko sebe, dizahu se na uzvi{ice, misle}i da je sigurno po`ar. Ali, kad nisu niotkud videli da se dim di`e, ni ~uli zapoma`u}i vrisak, pojuri{e odasvud ka crkvi.

Kroz sve uli~ice, sa svih strana, tr~alo se ka crkvi, na kojoj su se klatila jo{ uvek stara zvona.

Ceo prostor pred crkvom bio je ve} pun naroda kad su zvona prestala, a sav prepla{en si{ao je crkvewak, objavquju}i da je nestalo Don Antuna, klesara i wegove }erke.

U masi je nastao neopisan `agor; ~uo se i pla~. Trebalo je vikati da se sti{aju. Tada jedan najgrlatiji seqak viknu jo{ jednom Don Antuna. Uzalud. Onda se kre181

nulo ka vratima; hteo ih i silom otvoriti, ali se neko usprotivi. Taj u|e u {upu i iznese lestve. Pope{e se dvojica do otvorenog prozora i usko~i{e u ku}u. Masa zadr`a i dah. Neki su jo{ hteli da se popnu, ali im ne dopusti{e. Narod i ne {ap}e. ^ekaju sa trepetom i strahom.

Ona dvojica idu od sobe do sobe, tra`e, ali nigde nikog. I kad su sve obi{li, zavirili u svaki kutak ku}e, zaprepa{}eni, slomqeni, pojavi{e se na prozoru, a jedan od wih javi dole sakupqenom narodu, da u ku}i nema nikoga ({to onaj drugi jednim gestom potvrdi).

Tada, odjednom, nasta kukwava kakvu selo, jo{ od pro{log zemqotresa, nije zapamtilo. Uzalud su se mu{karci mu~ili da smire `ene, one se nisu mogle nikako umiriti: plakale su, ~upale kose i zavijale, kao rawene zverke.

Kad su mu{karci uvideli, da im je sav posao oko umirivawa `ena uzaludan, odo{e na mali poplo~ani prostor pred crkvom (tu su uvek dr`ali sa Don Antunom sastanke) da ve}aju {ta da se radi.

Trebalo je ne{to u~initi: trebalo je potra`iti Don Antuna; trebalo ga je prona}i, jer selo bi ina~e umrlo od bola, celo bi celcato svisnulo.

Dugo se ve}alo, a to najvi{e zbog pretwi klesaru i wegovoj }erci, koje je, svaki ~as, poneki, u svom velikom besu, ispoqavao. I sve te pretwe dobivale su pred hramom bo`jim zna~aj velike, sve~ane zakletve, samo ako se prona|e klesar i wegova pokvarena, odvratna k}i Margarita.

Naposletku, iza dugog pretresa raznih predloga, odlu~ilo se da se izaberu dvojica, koji }e oti}i da tra`e Don Antuna. Najpre }e ga potra`iti na ostrvu, a onda }e oti}i i na kopno (pa i na kraj sveta!) samo se mora prona}i wihov dobri, pobo`ni `upnik, jer je celo selo jasno ose}alo, da im bez Don Antuna nema `ivota. I ako se – tako je bilo zakqu~eno – posle petnaest dana 182

vrate ova prva dvojica bez uspeha, onda }e oti}i druga dvojica, i ne}e se prestajati dok se Don Antun ne prona|e!

Kako se nije htelo gubiti ni trenutak u vremenu, odmah se „izabrani“ (glavar sela i pisar u „Zadruzi“) krenu{e ku}ama da se spreme za put; a kako su imali vrlo malo stvari da spreme, brzo su iza{li na ulicu, nose}i u malim zave`qajima sve potrebno.

I krenu{e se ka varo{ici, gde }e se propitati: da li se Don Antun, sa klesarom i wegovom }erkom, ukrcao za varo{ na kopnu.

Kad su ova dva prva „izvidnika“ nestala iza posledweg zavijutka puta, odakle su se jo{ mogli videti, seqaci po~e{e da se razilaze svaki svojoj ku}i, polako, tu`no i smireno. Neke su `ene jo{ plakale; svima su bile o~i crvene od suza. „Izvidnici“, ~im su bili stigli u varo{icu, doznali su da se Don Antun istoga jutra ukrcao na parobrod (u dru{tvu klesara i wegove }erke) i da je oti{ao za varo{ na kopnu. To su oni odmah javili u selo, i ujedno obavestili, da }e i oni prvim parobrodom za wima.

Od tada ~itavih petnaest dana nije bilo o wima glasa. Skitali su se po raznim varo{ima, a Don Antunu nigde ni traga. Niko im nije mogao dati ni najmawi podatak o wemu, tako da su se morali bez uspeha vratiti u selo.

To je seqake jo{ vi{e uznemirilo. Mislilo se i pri~alo sva{ta. Neko je izrazio sumwu da ga je klesar ubio i negde zakopao, pa sa }erkom pobegao. Kod `ena, naprotiv, preovla|ivalo je, sve vi{e i vi{e, u`asno, stra{no uverewe: da se, vaqda, sa Don Antunom dogodilo ono isto {to i sa onom nesre}nom devojkom (pre vi{e od sto godina), o kojoj se pri~a, da ju je sam |avo odneo u pe}inu vi{e sela, i da je tu za uvek nestala.

Seqaci ipak nisu prestajali sa tra`ewem. Posla{e drugu dvojicu u druge gradove na kopnu.

183

Tako se obilazilo dugo. Gotovo se obi{li svi morski gradovi na dalmatinskom kopnu. Cela je pokrajina brujala o pobeglom `upniku i wegovim „tra`iteqima“. Gra|ani, na koje se obra}ahu ovi dobri seqaci tra`e}i vesti o svom Don Antunu, po~e{e da ih ismejavaju, upu}uju}i ih, onako lakoverne i naivne, na najrazli~itije ustanove u gradu gde bi oni, tobo`e, mogli dobiti obave{tewa. (Jednom ih tako, u nekoj varo{i, odvedo{e do jedne javne ku}e, gde je vrisak i smeh zaglu{io tako u{i jednih seqaka, kad su zapitali one dobre devojke, da li se tu nalazi wihov obo`avani `upnik Don Antun, da su im u{i, jo{ u selu, od tog podrugqivog smeha dugo zujale.)

I ve} se u selu, zasigurno, mislilo da je Don Antun zauvek izgubqen i da ga vi{e ne}e nikada selo videti.

Utu~enost bila je op{ta i neopisiva, ali, uza sve to, nije se gubila nada. Nekoliko puta odlazili su novi „izaslanici“ u nove gradove i varo{i, da tra`e dobrog, nezaboravimog `upnika, i vra}ali se uvek pokuweni i bez uspeha. Naposletku, kad se ve} gotovo sve obi{lo, i uzalud, predlagalo se, ako se jo{ za nekoliko dana ne prona|e Don Antun u pokrajini, da se mora poslati neko ~ak u Ameriku, da vidi nije li tamo pobegao me|u iseqenike iz wihovog sela.

I selo bi bilo sve to izvelo, da se, odjednom, ne dogodi pravo ~udo.

Bilo je jednog kasnog ve~era. No} je bila ve}, sasvim pokrila selo: polovina je sela ve} bila zaspala, a druga polovina polako se spremala na po~inak. Odjednom, odmereno, muklo, po~ne da udara veliko crkveno zvono, kao kad zove na pratwu. Iznena|ewe u selu bilo je neopisivo: vrata, prozori, po~e{e da se otvaraju; mlazevi svetlosti padahu u tamu no}i, kao neki svetli potoci.

Seqaci (stoje}i na vratima, ili posmatraju}i sa prozora) gledahu prepla{eno, iznena|eno, u no}, i slu{ahu, }utke, muklo udarawe zvona sa crkve, koja je neprestano ostajala tamna.

184

Najposle, neki smeliji seqaci, oslobodiv{i se prvog utiska iznena|ewa, po~e{e da se dovikuju. Onda, uzev{i neko no`, neko lova~ku pu{ku, celo se selo krenu ka crkvi, ne mogu}i nikako protuma~iti ovu ~udnu zvowavu u ovako gluho doba no}i.

Do{av{i do zatvorenih crkvenih vrata, proba{e seqaci da ih silom otvore (crkvewak jo{ nije bio pristao), ali nisu uspeli. U to je prestalo udarawe zvona.

Najbli`i pogleda kroz kqu~aonicu i vide jednu tamnu priliku kako ide kroz polumrak crkve, pa kako pade pred glavni oltar i legnu ni~ice po zemqi.

– Kqu~! – viknu onaj {to je gledao.

– Kqu~! Kqu~! kriknu{e ostali. Crkvewak je u to ve} bio dotr~ao i ku{ao da se probije kroz masu, ali nije uspeo. Stoga preda kqu~ najbli`emu, a ovaj ga dade drugome, ovaj daqe, dok, preko glava, ne sti`e do onih na vratima. ^im su vrata bila otkqu~ana, cela masa gurnu u crkvu i ispuni je celu.

Prvi koji u|o{e u crkvu, pretr~a{e je brzo pa do{av{i do glavnog oltara, pred kojim je le`ao nepoznati, dohvati{e ga i podigo{e. Odjednom kriknu{e zaprepa{}eno: – Don Antun! – – Don Antun! – ponovi{e, jo{ zaprepa{}enije, najbli`i, i glas ode, kao jeka, od prvih do posledwih. I onda nasta gurawe, jer su svi hteli da do|u {to bli`e, da bi mogli videti i gotovo opipati svoga `upnika.

Trebalo je vikati, gurati jako unatrag, dok se ponova svi ne smiri{e.

Tada, polako, kao pobu|eni fakir iz katalepti~kog sna, ispravi se Don Antun. Tiho, do{av{i do zida oltara, okrenu se, mirno, opu{tenih ruku i oborene glave.

– Bra}o! do{ao sam da mi sudite! – kriknuo je on.

Ko zna s kakvim ose}awem dirnuta, sva se masa, pola185

ko, spu{tala na kolena. Sam, slomqen, iznemogao, staja{e Don Antun okrenut prema narodu, oborene glave kao da ~eka kaznu.

– Bra}o, do{ao sam da mi sudite! – ponovi on ja~e.

Niko nije odgovarao. Cela je masa oborila glave kao i on.

Odjednom se za~u, iz doweg kraja crkve, neko jecawe (sigurno `ene) koje, polako, osvoji celu crkvu. I ~udno je odzvawao od crkvenih svodova ovaj pla~ i neko {aputawe, kao nekih tajnih molitava.

Don Antun je stajao nepomi~an, ~ekaju}i da ga kamenuju, kao onog iz Svetog Pisma: izme|u crkve i oltara.

Prolazilo je vreme, a niko se nije javqao. Don Antunu je bio nesnosan ovaj muk: on je hteo ispa{tawe, kaznu.

I jo{ jednom, gotovo u o~aju, kriknu svom silinom: – Bra}o, do{ao sam da mi sudite! – Niko nije odgovarao; ~ulo se sve ja~e jecawe.

Don Antuna kao da je to jecawe jo{ vi{e ra`qutilo, razbudilo ga iz ovog wegovog poniznog ~ekawa.

– Qudi! sru{io sam vam sve! – kriknu. – Narugao sam se va{oj pobo`nosti i poverewu. Uni{tio sam u vama veru u dobrotu. Sru{io sam vam najlep{i san o ~oveku koji je bio veza izme|u vas i Boga. Ja nisam vi{e ja; ne postojim vi{e. Kaznite me! Sudite mi! – Niko se nije javqao, samo je pla~ postao op{ti: cela ga je crkva bila puna.

Don Antun je bio slomqen. Posledwa energija koju je prikupio popustila je, noge kao da mu se podrezale; pade na kolena.

– Bra}o: sudite mi, sudite! Na{ zanos za crkvu utopio sam u najgorem blatu. Sve {to smo toliko godina kupili za novi divni na{ hram, ukrao sam vam, odneo i potro{io u bludu. Pokrao sam va{e krvave zalogaje s kojima ste hteli da di`ete dom, divan dom Bogu, u kojemu ste hteli na}i mir svojoj du{i, a podigao sam hram |avolu. Bra}o, ~ujte, smilujte se, sudite mi!

186

– Dosta, Don Antune, dosta! – kriknu iz dubine crkve neka `ena i pade, kao u nesvesti, na kamene plo~e.

Sva crkva se zatalasa od uzbu|ewa, i ~u se samo jedan krik: – dosta! dosta! – Ali Don Antun nije prestajao.

– Zavela me je ovde, pred Bogom, u samoj crkvi. U`asna, stra{na `ena, kojoj boqe da nisam nikada ni imena ~uo. Od tog dana weno telo nikad nije prestajalo da me vu~e u blato; ja sam i{ao za wom, sve ni`e, sve ni`e.

Ose}am kao da sam bio u samom paklu; nema dela na mom telu koje je ~isto. Sru{ila je, sru{ila je potpuno va{eg Don Antuna! Smilujte se, smilujte! – – Dosta! Dosta! – prolomi se sva crkva, kao u sve~ane dane, kad se peva „Tebe Boga hvalim“, a krikovi histeri~nog pla~a razlego{e se, kao da se pokopava neko kome je celo selo bilo vi{e od oca i majke.

– Odvela me sobom u varo{ na kopno i zatvorila me u neku stra}aru, sa wom zajedno i sa wezinim qubavnikom. Ali kad su videli da se brzo utro{ile pare koje sam za wu, vama ukrao, otera{e me. On me je izudarao i zapretio mi da }e me ubiti ako se vratim ka wima. Gladan, oronuo, bedan, vukao sam se tada drumovima, boje}i se da me neko ne pozna. Kuda? – pitao sam sam sebe. – K vama? Nisam imao srca. – U svet? – Nisam znao {ta da radim! Jedno ve~e, sav izmu~en, izgladneo, padnem pred jednu la|u sa na{eg ostrva i zamolim gospodara broda, da me preveze do ostrva. Bojao sam se vas. Bojao sam se, ali sam ipak znao, da ste vi jedini koji me mo`ete osuditi i oprostiti mi. Krenuh se, polako, uz brdo, ka selu. Sakrio sam se u {umarku ispod sela, dok se nije smra~ilo. ^uo sam mnoge iz sela koji se vra}ahu ku}i.

Wihov glas, za koji sam odmah znao ~iji je, dirao je duboko moje srce. Nadao sam se da }ete mi oprostiti.

Oprostite! Oprostite! – Nije mogao daqe: sru{i se na plo~nik kao mrtav.

Cela crkva odjeknula je krikom dobrote i straha.

187

Opet se svi digo{e i pojuri{e ka glavnom oltaru, iz straha da nije svisnuo od bola, i opet se moralo gurati unatrag da ga ne pogaze.

Don Antun je pao kao mrtav. Najbli`i mu pri|o{e, uhvati{e ga svojim sna`nim rukama i podigo{e.

Nose}i ga kroz crkvu, neprestano dovikivahu narodu da dade mesta, ali svak htede da vidi svog pokajnika. @ene se dodirivahu skutova wegove iscepane mantije i qubqahu ih, kao da o~ekuju ~udo, kao haqine svetiteqa.

No} je napoqu bila meka, topla. Ova ~udna litija iza|e i zaokrenu ka vratima `upnikovog stana.

Don Antun, na jakim rukama seqaka, ose}ao je neku naj~udniju radost, neko bla`enstvo opro{taja, koje nikada nije mogao ni zamisliti. Izgledalo mu je, kao da je on to umro i kao da ga neki ~udnovati, jaki an|eli nose ka nebesima. Dr`e}i neprestano zatvorene o~i, on je hteo da ne poru{i taj san, da mu se celokupan preda.

Seqaci donesav{i ga u sobu, polo`i{e ga na krevet.

Biv{a gazdarica odmah se kod wega na{la i donela mu sve {to je zatrebao. Ku}a je ostala do kasno u no} puna; niko nije hteo da ode dok ne vidi kako je Don Antunu.

Tek kad je on, posle nekog vremena, mirno usnuo, po~e ku}a da se polako prazni; ostado{e samo neki najbli`i prijateqi i stara doma}ica.

I selo je do`ivelo najlep{u, najdivniju svoju no}, kao oni sveti pastiri iz Biblije.

188

Nenad Ivanovi}

UZ ZIDAWE HRAMA S. MILI^I]A

Slo`eni narativni postupci psiholo{kog nijansirawa likova, analizirawa wihovog unutarweg stawa, kao i opisivawa slikovitih karaktera i wima svojstvenih duhovnih osobina, spadaju me|u najizrazitija obele`ja srpske pri~e prve polovine 20. veka. Uobli~eni u karakteristi~ne pripoveda~ke tehnike, ovi postupci se naro~ito intenziviraju i profiwuju u periodu posle Prvog svetskog rata – kada, zahvaquju}i recepciji Frojdovih eseja o kwi`evnim, mitolo{kim, istorijskim, dru{tvenim i drugim pitawima – na plodno tle kwi`evnosti po~iwu da prodiru prvi psihoanaliti~ki motivi.

Psihoanaliti~ki pogledi, koji u svojoj analizi objediwuju elemente kwi`evnog tuma~ewa, filozofije i semioze, u periodu izme|u dva svetska rata izvr{ili su glavni uticaj upravo na pri~u kao karakteristi~no otvoren kwi`evni `anr. U tom kontekstu, mo`e se izdvojiti niz pripoveda~a koji obra|uju narativne elemente inherentne frojdisti~koj slici sveta. Tako se, u pri~ama I. Andri}a, B. Kova~evi}a, V. @. Masuke, S. Mili~i}a i drugih, u ovom razdobqu po prvi put javqaju jasno ocrtani motivi (ne)ostvarene realizacije porodi~nih scenarija, detetovog odnosa prema roditeqima (posebno prema majci ili `eni kao zameni za majku), fantazija realizovanih kroz san ili budno snevawe, mitolo{kih parabola sagledanih kroz kontekst neuroza, i dr.

Pri~a Zidawe hrama S. Mili~i}a, koja je objavqena u zbirci Borovi i masline, 1926. godine, predstavqa jedno takvo delo. Radwe sme{tene u zatvorenu, gotovo 189

izolovanu sredinu (zaba~eno dalmatinsko ostrvo), ona svoj fokus usmerava na likove i wihove me|usobne odnose. Seoski sve{tenik don Antun svim srcem je posve}en zadatku koji je postavqen pred wega: podizawu nove crkve. Wegova mladost i `ivotno neiskustvo kompenzuju se obo`avawem koje mu upu}uju wegovi parohijani, sujeverni i priprosti qudi. Ovaj, hermeti~ki zatvoren odnos roditeqsko-sinovske supstitucije naru{ava se kada na ostrvo do|e klesar koji je unajmqen da rukovodi gradwom hrama, zajedno sa k}erkom Margaritom, `enom slobodnog pona{awa.

U po~etku, radovi na crkvi dobro napreduju, ali tokom vremena sve vi{e dolaze do izra`aja tenzije izme|u Margarite i `ena iz sela. Ovaj sukob na}i }e svoju kulminaciju u don Antunu, kao psiholo{ki najlabilnijem liku u pri~i. Vo|ena `eqom za osvetom palana~koj sredini u kojoj se zatekla, Margarita zavodi sve{tenika. Ubrzo zatim, ona sa ocem be`i iz sela, vode}i sa sobom i don Antuna, koga je prethodno nagnala da ukrade sav novac prikupqen za gradwu crkve. Margarita ubrzo posle toga odbacuje don Antuna koji se, na kraju dugog lutawa, pokajni~ki vra}a nazad u svoje selo, da bi u tom pokajawu nanovo uspostavio naru{enu ravnote`u li~nosti.

Slo`enu psiholo{ku strukturu pri~e Zidawe hrama pisac izgra|uje kroz vi{e slojeva. Osnovnu ravan ~ini odnos izme|u glavnih likova, don Antuna i Margarite, koji jedno drugom predstavqaju skoro potpunu antitezu. U ovoj antitezi (koja vodi poreklo od istog korena, nedostatka roditeqske qubavi), ogledaju se razli~ito ospoqeni, a u osnovi srodni karakteri: don Antunov, nezreo i emocionalno zavisan; i Margaritin, cini~an i sklon razvratu. Kqu~ne ta~ke odnosa izme|u don Antuna i Margarite katalizuju se u okvirima palana~ke sredine, na osnovu ~ije slike pisac gradi sekundarnu ravan pri~e. S. Mili~i} se tu pokazuje kao odli~an poznavalac psihologije palanke, posebno wenih 190

najmra~nijih nagona. U okviru op{teg ambijenta izolovanosti, ksenofobije i verskog fanatizma, koji su svojstveni zatvorenim sredinama, odigra}e se glavnina interakcije izme|u don Antuna i Margarite.

Kona~no, odnos izme|u individualne motivacije i nagona mase ~ini tre}u narativnu ravan, u okviru koje dolazi do glavnih preloma u pri~i. Takav zakqu~ak dobija svoju potvrdu u wenom zavr{etku, koji je obele`en don Antunovim pokajni~kim povratkom u selo. Sa obe strane, taj povratak se do`ivqava kao katarza, pro~i{}ewe, i kao teofanija, do`ivqaj bo`anskog: selo bezrezervno prihvata don Antuna, koji se, u pokajawu, odri~e po~iwenih grehova. Nije slu~ajno {to pisac ovu scenu poredi sa scenom povratka u izgubqeni raj: odbacuju}i onaj deo sebe koji zna pravu prirodu wegovih nagona, don Antun simboli~no biva o~i{}en od saznawa dobra i zla, te je, prema tome, ponovo spreman da preuzme ulogu koja mu je predodre|ena unutar kolektiva.

Ovaj kratak osvrt na pri~u Zidawe hrama treba, pre svega, da uputi na postojawe kwi`evnih toposa vezanih za psihologiju li~nosti sagledanu kroz kontekste neuroza. Svojom prirodom i na~inom realizacije, pomenuti toposi upu}uju na va`an pravac razmi{qawa srpskih pripoveda~a u prvoj polovini 20. veka, i istovremeno anticipiraju niz tema koje }e se, u srpskoj pri~i, javiti u periodu posle Drugog svetskog rata.

191

Leposava Miju{kovi}

UTISCI @IVOTA

Razi{li smo se. A zar je moralo tako da se svr{i?

Zar tako uvek biva, da nam oni ba{ koje najvi{e volimo otruju du{u? I sad, kad je sve pro{lo, kad mirno mogu da gledam na sve to, {to mi se ipak kroz du{u provla~i tiha neodre|ena seta i toliko bi mi dobro bilo da pla~em?

U svojoj maloj sobi sedim ja sad, a mislima sam daleko van we. I ja vidim jednako blago, milo lice kako mi se sme{i kao nekad. Vidim {arene nanizane slike kako prole}u jedna za drugom pred mojim o~ima i du{a mi drhti od nepojamnog uzbu|ewa. Pa kako su neke lepe!

Kako nose `ig najve}e, najnesebi~nije qubavi!... Ali sve je pro{lo... I ja ve} sad jedva mogu da shvatim tu toliku ne`nost. *** Bolesna sam i ti si jednako uz mene. U grozni~avom zanosu ipak vidim tvoj bolni izraz, tvoju `equ da mi pomogne{. Ose}am ti dah kad se nagne{ nada mnom. Zabrinut {apat: je l’ ti mnogo te{ko? I ja nesvesno odgovaram: nije. Ti me grli{ ne`no, prislawa{ svoj obraz uz moje lice, i ja opet ~ujem tiho, ne`no: milo moje devoj~e... moje bolesno... moje razma`eno dete!... Pa sam sre}na onda. Pa mi je dobro, dobro neiskazano, i lak{e...

Evo sad opet vidim ona mila lica. Sva smo kod tebe.

I eno te ne`ne, blage me| nama, kako nehote}i daje{ ton celom raspolo`ewu. Ne, tu nije bilo ni~ega tako obi~nog, tako svakida{weg... I ja vas eto i sad gledam sa onim va{im izrazom `arka odu{evqewa za sve lepo 192

i uzvi{eno sa onim ushi}ewem sna`ne, naivne mladosti. O, draga lica, neka bi mi vi uvek samo kao takva ostala u se}awu. Samo kao takva!...

Zbogom!... Ja bih toliko htela s vama ovako ostati dugo, dugo, ali slike prele}u i daqe jedna za drugom i bezvoqno otr`u moju du{u od vas... Zbogom!... *** Suton je. U sobi se vide jo{ samo crte lica i stvari.

Kroz otvorene prozore zasipa nas, s maha na mah, miris tople letwe ve~eri. Ja sam uznemirena. Nervozno prelazim s mesta na mesto, ustajem, sedam. To nije moja obi~na uznemirenost! Miris... polusumrak... sawivi {umor tih prozra~nih, svetlih ve~eri... sve me to uzbu|uje do... do – ne znam!... I ja ose}am kako se ta sitna, raznolika ose}awa slivaju polako u jedno veliko silno ose}awe, koje preti da me poplavi svu. Ose}am kako se prsa {ire, {ire naglo i postaju tesna. I ja ne mogu da izdr`im vi{e!... Sko~im, uzimam flautu {to le`i tu na stolu, prilazim prozoru i tonovi pojuri{e naglo jedan za drugim, kroz suton, u divnoj harmoniji.... ~as ne`ni i blagi, ~as burni i strasni! Ja ne znam {ta sviram, nisam svesna ni~ega oko sebe, samo ose}am da ta flauta, ti tonovi, treba da uznesu moju `udnu ustreptalu du{u visoko gore... gore put onih sjajnih zvezda!...

Ose}awe se {iri sve vi{e i vi{e a besna trka tonova sve je br`a... I jo{ jedan nagli priliv, i jo{ jedan disharmoni~an pisak i – flauta umu~e... To nije bio vi{e ton, to je bio krik do manitosti uzbu|ene du{e!... Da je tada mogla moja flauta da progovori!...

Bacila sam je nezadovoqna daleko od sebe, drhte}i od uzbu|ewa. Tra`ila sam nesvesno svoj {e{ir po sobi, na{la sam ga i iza{la }utke. Silaze}i niz stepenice neko me ste`e za ruku, – i to si ti bila. Zagledala sam ti se u lice dobro i videh da si me razumela boqe od svih {to su tu bili.

193

– Kuda }e{ sad? pita{ me polako, mirno.

– U no}, u beskraj! odgovorila sam ti zaneto.

– Ali ti treba da ostane{ ovde! Ti mora{ ostati sad! produ`avala si daqe navaquju}i.

– Ne... samo sad ne... molim te... pusti me... brzala sam ja bez veze, pa dojmih naglo tvoju ruku svojim usnama qube}i je uzbu|eno. – Zbogom... zbogom... vrati }u se odmah... odmah }u se vratiti... Idem... samo... i – osetih ne`an pritisak vrelih uzdrhtalih usana na svojem ~elu.

I otrgoh se!... Kako sam te volela! Kako! Bo`e moj!... *** I ja gledam sebe kako lutam sre}na po ulicama pitaju}i uzgred i ono {iroko nebo, i sjajne zvezde, i velikoga boga, kako sam malo~as toliko `udno htela: – {ta je ovo?... Qubav?... Prijateqstvo?... Sre}a?... Ovo {iroko, silno ose}awe {to me toliko uzdi`e u meni samoj?

Sve }uti. Samo onaj tajanstveni {um no}u, u kome sam uvek najja~e ose}ala prisustvo boga, kao da odgovara: – Jest, to veliko ose}awe, to je qubav, prijateqstvo, to je sre}a i budi sre}na!

I veliki bo`e!... cela beskrajna vaseqena bila je u srcu mome! *** Stanite, stanite, mile slike! Kuda letite tako?

Moja du{a bolna, prebolna, a srce izrawavqeno od udaraca `ivota! Podignite me, osve`ite me vi, jer umirem u ovom smrdqivom kalu svakida{wosti!... No uzalud bi bolna du{a htela da zadr`i mile slike. One i{~ezavaju lagano jedna za drugom, i ja vidim kako mi se bli`i ona stra{na slika, onaj grozni trenutak koji me je srozao sa tolike visine u najgrubqu stvarnost.

Evo je, tu je! I ja padam ni~ice o tle, jau~u}i za svojom izgubqsnom verom, za svojim propalim idealima...

194

Za{to mi je trebalo to saznawe? Za{to sam ga toliko mnogo htela? Da je ona, moj uzvi{eni prijateq, najobi~nija `enska sa svima strastima, i la`na, la`na sva!

– Ne, to nije istina! govorim sebi, htela bih silom da ne verujem u ono u {to sam se ve} uverila. Pa izlazim napoqe, jurim kroz staze ogolelog parka, gaze}i najdubqi sneg i ponavqam bez veze, u bunilu, re~enice malo~as ~itanih pesama: – Draga moja, jutros sam ustaju}i iz kreveta progun|ao zlovoqno: brak du{a pripada samo an|elima. Udaj se!... Ja ne}u toliku `rtvu!... Udaj se!... Ja sam lud... lud... lud. – Evo kle~e}i te molim: udaj se! ^uvao bih te kao mati jedin~e. Zar ne voli{ vi{e svoga prijateqa? – Jesi li i ti, du{o moja, brala ivawsko cve}e?... Zagrili bismo se, ali nam ne prili~i. Razume tebe tvoj N. – Je li mogu}e, pitam se daqe, da joj ovo pi{e ~ovek u kome me je navikla da gledam wenoga drugog brata, wenog prijateqa samo, i ni{ta drugo, ni{ta?! – Je li mogu}e da je i ova veza najobi~nija qubavni~ka veza?! Ova veza u kojoj sam ja gledala naj~istije prijateqstvo samo?!... On wen dragan!... On... ~ovek koga sam, upore|ivaju}i s wom, smatrala kao jednog, u isti mah, dobrog i pokvarenog de~aka, koji moju prijateqicu ne mo`e druga~ije da voli i po{tuje ve} kao i ja, jer ona ume uvek da odr`i preteg dobroga u wemu. Dok sve to tako nije bilo!...

Ali za{to se ona ba{ trudila stalno da odr`i u meni tu la`nu veru? Za{to je bila nu`na ta nepotrebna la`!... Ona nije smela tako da radi; jest, nije smela nikako!... Ako je tu bilo ne~eg stidnog, – za{to je ~inila?... A ina~e, – na{to ta najnepo{tenija obmana?...

Razo~arana i gwevna vra}am se opet woj i nikad, nikad ne mogu zaboraviti onaj wen izraz kad smo se srele i kad je videla da znam sve... Onaj izraz grdnog zaprepa{}ewa i stida! Bo`e! Kad sam potpuno shvatila taj izraz, za{to sam toliko za`elela da umrem?! Za{to mi je toliko bilo te{ko?...

195

Duboko, duboko u srcu pekla me je silno ta grozna obmana, a du{a se polako, prividno, mirila sa tim najve}im razo~arawem – *** I svr{ila se borba du{e! I eno mene opet kod tebe.

Zima je. Posle podne je. I mi smo same u toploj, ugodnoj sobi. Ja sedim kraj pe}i i sa otvorenim o~ima sawam o svemu {to je pro{lo, o ro|enoj samoobmani, a ti, nedaleko od mene, za stolom, ~ita{ rasejano ne{to...

Kolika grdna provala najedanput izme|u nas. Ose}am kako smo daleko jedna od druge, kako se raskinula ona ne`na veza, kako joj nikad vi{e ne mogu pri}i sa onim sre}nim ushi}ewem kao nekad. Pa ipak!... ]utimo tako i ja bih htela ne{to re}i.

– Niko!... Ona se okrenula i pogleda me pitaju}i. – Ja te volim mnogo jo{!...

Trenutni izraz neugodnosti i smak ramenima odgovor mi je. Ali ja ne gledam na to, prilazim joj veselo i htela bih je zagliti.

Opet onaj izraz neugodnosti na wenom licu, ali i `eqa da joj pri|em... Ja se stresem i vra}am se natrag.

– Ti si lukava, veli mi ona nezadovoqno.

Ja se sme{kam i mislim: kako se razumemo lepo!...

Opet }utawe... Ve} se mra~i. Neko kuca na vratima, ona se trza radosno: unutra ulazi on... Rasejanost i dosada najedanput i{~eze i sve weno bi}e zatrepta od plahe radosti... One mokre sjajne o~i, ono bezvoqno razvla~ewe usana u bla`eni osmeh, ono potajno, strasno podrhtavawe celoga bi}a, sve, sve je klicalo u susret tome ~oveku: kako te `elim!... Oh, kako te `elim!...

Pa za{to se i ja ne radujem?... Volela sam je toliko mnogo i trebala sam se radovati kad je ona sre}na. Trebalo? I ako sam ih gledala sre}ne i zaqubqene tu jedno pored drugog, i ako sam se trudila da gledam samo 196

to {to je preda mnom, s pameti mi, ipak, nije silazilo pitawe: da li odista ovaj povr{ni, nalickani i lepore~ni ~ovek mo`e usre}ti wu? Wu, toliko slavoqubivu i strasnu `enu?! Ne, nikako ne! I ja jasno ose}am wenu duhovnu nadmo}nost nad wim i wegovu jadnu pot~iwenost woj. Jasno ose}am neprirodnost tih odno{aja, tu maskiranu strast u obliku prijateqstva, kako je sputala svaku zdravu misao i ose}awe. Jasno ose}am tu grdnu la` kako pro`ima i wihova bi}a sve i kako ih zavarava primamqivim slikama da ne vide stvarnost. I ne mogu vi{e da izdr`im! La` me gu{i i ja be`im napoqe. *** I eno me kako posr}u}i silazim niz stepenice, a u najdubqem kutu du{e javqa se `eqa. – Kad bi iza{la za mom!... Kad bi me zaustavila i pitala kuda }u, i sad, kao negde!... {ta bih joj odgovorila?... Ah znam, znam!... Stala sam, i, blenu}i u vrata, i{~ekivala je da iza|e, – no ona nije iza{la. Tajanstvena i nepokretna stajala su ta vrata ispre~ena preda mnom, a tamo iza wih bila je ona sre}na i zadovoqna {to je sama s ~ovekom koga toliko voli. Tamo iza tih vrata pirovala je la` i strast!... Tamo iza tih vrata...

Jauknula sam potmulo i sletela niz stepenice u studenu sne`nu no}... Pa lutaju}i i sad nesvesna kroz ulice pitala sam opet i ono {iroko nebo, i sjajne zvezde, i velikoga boga: – {ta je ovo sad?... ovo ose}awe, {to me pora`ava do ludila, {to mi ne da da jasno mislim i ose}am, {to me nagoni da vas pitam: gde je istina? Gde je iskrenost? Kako mi je to prijateqstvo? Gde je sve to, kad ga ni onde nema gde sam dr`ala da mu je mesto? Sve }uti opet.... Ali ni onog tajanstvenog {uma no}i nema da mi makar nasluti nadu. – Stud i u`as mrzli su mi du{u, i oko uzbu|enog srca polako neprobojna ledena kora i ja sam se povla~ila u 197

se. Nejasne, izukr{tane misli bleskale su bez reda U svesti, samo jedna, svirepa, najjasnija, svetlela je gospodare}i nad svim. Silna misao... rastanak i smrt... *** I mi smo se morale rastati! I rastale smo se!... I, eno, opet se pri rastanku grlimo i qubimo kao do tada, samo {to ja jasno ose}am kako to ~inim preko jedne provale u kojoj su zatrpani svi pajlep{i uresi moje du{e, moja jaka vera u najve}u dobrotu i ~istotu ~oveka.

I ja polazim odatle nose}i grdno razo~arewe, beskrajnu prazninu u du{i, pitaju}i se jednako: kamo }u? {ta }u? Kako }u?... I kao odgovor na to, ~ujem iz praznine gromki odjek mojih najtajnijih misli: Budi dovoqna sama sebi! Potoni u taj op{ti `ivot, u taj sitan, svakida{wi posao, gde ih je hiqadama zadovoqnih i ako ne misle daqe od sebe! Na{to }e ti da misli{, da iska~e{ van, kad je unutra ude{eno sve lepo za pametna i okretna ~oveka?! I ~emu sve to vodi, to neprekidno lutawe, ta neopredeqena `udwa za ne~im vi{im i boqim?! Najzad, ima li u tome smisla? Qubav?!... Prijateqstvo?!... Kolika je tu obmana, da zna{ samo! Budi na~isto s tim da ~ovek van sebe ne mo`e voleti nikoga. – Eto ti veruje{ da si volela wu, ali to nije! to nije, znaj!... Ti si volela u woj samo sliku svoje ma{te, daleko od sebe; a tako isto i ona tebe. Qude vezuje jedno za drugo ili interes ili sujeta, kod tebe je bilo ovo drugo! Qubav!... Prijateqstvo! – Besmislica!.. Verovati i naslawati se na te vazdu{aste naslone u `ivotu mogu samo glupaci ili naivni qudi – {to je jedno isto. Budi sama, sebi veruj najvi{e i po|i onom naj{irom, utrvenom stazom `ivota, kojom tolika ve}ina besvesno i mirno kora~a do smrti.

I ja sam poslu{ala taj glas.

198

*** Eno me kako se opet vra}am onamo gde sam prvi put iz {kolske klupe u{la u stvarni `ivot, odakle sam, bolesna rastrzana sumwama i izukr{tanim pitawima o sebi i okolini do{la tebi, veruju}i da }e{ mi ti pokazati najiskreniji put kuda }u – – Eno kako mi opet, kao i pre, klize dani jednoliko i tu`no. Kako se ja trudim da u grozni~avom radu zaboravim tu jednolikost.

Kako me ni malo ne vesele uspesi toga svakida{weg posla, kako sam stalno nezadovoqna i kako najzad moram u~initi ne{to {to }e raskinuti sve te veze koje su toliko sputale moj zdravi i sna`ni `ivot – – – I taj je ~as do{ao!.... Stra{na misao ostvarila se neobi~no brzo; upola je ve} bila ostvarena!... Rastanak je bio, sad je na redu smrt – – – I evo je najte`a no}, no} uo~i katastrofe!... Ostavqena od svih koje sam toliko volela, sama, potpuno sama, u sredini koju ne mogu da shvatim a ni ona mene, uvre|ena, razdrte du{e, nemo}na da vi{e savla|ujem protest nabujalog `ivota u sebi protiv te o~ite tiranije nad wim, – do~ekala sam je – – – Iz ugla u ugao svoje sniske, neugledne sobice kora~am naglo, a glas uvre|ene du{e kli~e divqe, mo}no, zaglu{uju}i sve ostale misli i ose}awa: S kakvim pravom tra`i od mene ovaj `ivot, ovo dru{tvo, da ja `ivim za wega samo? [ta mi daje u naknadu za to? S kakvim pravom ho}e ono da ja ugu{im ovu `ivotnu snagu {to vri i te`i da se razvije do naj{irih granica?... S kakvim pravom ho}e ono da ja satrem svoje ja, da svoje najmilije te`we ostavim da sagore u meni samoj?... Dok bi to sve htelo `ivota!... Htelo da `ivi punim, sna`nim `ivotom, svojim `ivotom, dostojnim ~oveka. Najposle ima li smisla u tome. Ja ga ne vidim!

Ima li smisla u ovome svakida{wem jednolikom poslu, kad stalno ose}a{ pritisak ne~ega, nevidqivog {to te 199

poni`ava do skota. Kome koristi ovaj moj rad? Ili treba gaziti ili trpeti da te gaze?... Ali kad ja ne}u ni jedno , ni drugo... Pado{e mi na pamet re~i na{eg starog upraviteqa: „Staza `ivota je tako jasno obele`ena, ko ho}e van, – propada“.

I ja vidim {ta mi treba raditi da ne propadnem, – da se udam! Da volim svoga mu`a, da ra|am decu, da zasnujem porodicu, da budem pikorni rob celog tog sveta – te porodice, da... Oh! Oh!... Stani, devojko, stani malo – viknula sam sama sebi glasno. Sve je to lepo i krasno, ali se najpre treba izmiriti s tim. Jer na{to bi da i ti ra|a{ sebi~wake kad ih je i onako mnogo i suvi{e u ovom dru{tvu?! [ta ima tvoja mati otuda, {ta tebe ima, tebe, bolesno, bedno i ve~ito nezadovoqno stvorewe?!... Ra|ajte se i mno`ite se i napunite ovu zemqu, sre}ni!... [to da se vi brinete za decu?! Ta, ona }e ve} umeti kad u|e u svet, on }e ih sam nau~iti da svako ose}awe iskoriste do dna, i svoje – i svoga bli`wega!...

Ra|ajte decu samo. a otac nebeski vodi ra~una o wima!

Otac nebeski!...

Jo{ uzbu|enijim, jo{ nervoznijim koracima krstila sam ja i daqe od ugla do ugla svoju malu sobicu, udaraju}i se ~as po, o pe}, o stolicu, o krevet, o sto. Svuda su le`ale razbacane kwige, note, pisma, violina, gudalo, ~ime sam i sad poku{avala, kao ~esto, da ugu{im taj glas du{e, – ali koji je najzad izbio svom silinom, `estoko, beznadan i prete}i... Pri{la sam mahinalno stolu, da ga uredim. Preturala sam otvorena pisma, {to sam nh ve} toliko puta ~itala, pade mi u o~i jedno sa ispodvla~enim redovima. ~itala sam ga opet glasno, bilo je tvoje: – „Kako bih ti ja sve dala, i `ivot, ako bi to potrebno bilo – Kako je malo ono {to ti ja mogu dati. Mogu stati uz tebe, mogu te voleti, mogu ti najve}i prijateq biti, ali {ta je to prema onome {to tvojoj po{tenoj du{i treba?!“ --------------------------------------------------------------200

Uzdrhtala sam. Jao, sebi~ni qudi! Pa {ta meni treba?! Jest, {ta meni vi{e treba od toga?!... Zar to nije mnogo, mnogo vi{e no {to ~ovek ~oveku mo`e i dati u ovakvoj }ifbakalskoj sredini?! Ja ~ak toliko nisam ni tra`ila, nisam smela da tra`im! Htela sam samo da volim sve i da mene makar malo vole. – Ali ni toliko nisam mogla dobiti od qudi koji su mi tako izda{no hartiji nudili svoj `iiot. Kako mi je slatko bilo obmawivati se! Kako mi je mila bila nekad ova o~ita la`.

Ova najgadnija la`!... Ove varqine fraze, lepe re~i i samo re~i!... Ona prenemagawa trenutnog raspolo`wa samo!... – „I `ivot bih ti dala“ – @ivot!.. Svoj drago }iftiiski `ivot Ha-ha-ha-ha... O la`i!.. O slatka la`i!... O gadna la`i!... `ivot! – ^ekaj! I u peobuzdanom gwevu cepala sam i pisma, i kwige i bacala ih u za`arenu pe} sme{kaju}i se pri tom luda~ki sre}no {to gore. ^inilo mi se da }u tu sad izgoreti la` u pismima, la` u kwigama – I kad se posledwi list spuhorio na gomili puhora ustala sam neobi~no zadovoqna. Zadah izgoretine ose}ao se jako, a plavi~asti, gusti dim kojim je bila prepuna mala, niska soba, gu{io me... – Dim... dim... dim... Pa i to je la`! kriknuh zaprepa{}ena. I razumeh, kako sam izgorela hartije ali la` ne, jer je eto tu u tome dimu, u vazduhu , svuda.. gu{i me!... Osetih kako mi ste`e prsa, kako me o~ajni~ki davi, kako mi ~upa o~i, kida lice... Sve se oko mene okre}e u kovitlac i u~ini mi se da u tom okretawu ~ujem pobedni~ko klicawe divqe orgije la`i!...

Jauknula sam i priletela prozoru. Otvorih ga. Sve`ina mokre, mra~ne no}i zapqusnu me... Naslonila sam vrelo ~elo na ladne {ipke prozora – bilo mi je ugodno i mrmqala sam jedva ~ujno, nesvesno i isprekidano – Bo`e, bo`e!... [ta je ovo sa mnom? Ja ludim, o strahote, ja ludim – te{ko meni! – Kamo mi vere, moga odu{evqewa, moje mladosgi, moga razuma?! Kamo mi sveta i jo{ – jo{?... Bo`e moj, vero moja – gde ste? Daj mi razuma, Bo`e, i istine!... Jest, istine svetlosti ho}u! Tvo201

je bo`anske svetlosgi! – i o~ajni~kim pogledom kroz mra~nu no}, `elela sam da je nazrem kroz mra~nu no}`elela sam da je nazrem ma otkud, – ali uzalud. Tu`na, mukla ti{ina i debeli mrak bili su veli~anstveno mirni i neprozra~ni. Samo je ki{a sipila tu`no, monotono, a niz otvrdlo zale|eno srce klizala je polako suza za suzom u duboku beskrajnu prazninu – –– Bo`e! Mrak napoqu, mrak u du{i, mrak svuda!

Zatvorila sam prozor i teturaju}i se i{la preko sobe. Ugasih sve}u i pru}ih se po krevetu. U glavi vri kao u kotlu. ^inilo mi se da se qu{kam u malenoj ~unici na nepreglednoj, {irokoj pu~ini. Qu{kawe... {irina... beskraj... Osetih lako talasawe vazduha kao da js sen pro{la, otvorih o~i. Pun mlaz svetlosti skliznuo kroz otvor na pe}i, pa igraju}i se po podu i tavanu osvetlio celu sobu. I ja vidoh na sredini sobe visoku, ne`nu priliku, uvijena crnim vazdu{astim velom koji js padao u divnim naborimi {iroko oko we; bila je svetiteqski lepa. Bledo, uvelo lice i ruke izvajale su se tim ja~e od crnine ~ine}i utisak neobi~ne blagosti.

Gledala me je. Nikad, ni u ~ijem pogledu do tada nisam opazila toliko ne`nosti, toliko blagog sau~e{}a prema meni, toliko obe}awe mira – kao u tom pogledu. I ja razumeh da je to bila smrt! – Bila sam ushi}ena.

– Ti si do{la – zar? pitam je radosno.

– Do{la sam, zvala si me, – ~ulo se tiho, treperavo kao da to nije govorila ona, ve} svetlost {to je drhtala oko we.

– Kako si dobra! Ti me voli{?

– I ti ne}e{ da me la`e{ kao qudi, – je li?

– Ja sam istina!

Zar si ti ona istina i svetlost, za koju sam ja toliko molila Boga?! – kliknula sam uzbu|eno.

– Da! – I tebe mi jo Bog poslao?

– Da! 202

Jao, mila, bo`aneka `eno! Kako mi je dobro! Kako te volim! Hodi, hodi meni! Pa ra{irih ruke da zagrlim najve}e dobor, jednu istinu, da zagrlim smrt...

I ona mi je prilazila lebde}i kroz vazduh a ja sam sme{kaju}i se bla`eno zatvorila o~i i pustila da preda mnom proleti i pro{lost, i sada{wost, i budu}nost, i cela ve~nost.

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

203

Slavica Garowa Radovanac

LEPOSAVA MIJU[KOVI] – ZA^ETNICA SRPSKE MODERNE (O pri~i „Utisci iz `ivota“)

Nenapisana istorija `enskog pisma u novijoj srpskoj kwi`evnosti neprestano se dopuwava i oboga}uje novim i nepoznatim kwi`evnim ~iwenicama, vezanim ~esto i za opuse kwi`evnica ~iji je `ivotni vek odavno zavr{en. Time se potvr|uje pravilo da je deo na{e kwi`evne tradicije, zbog razli~itih dru{tvenih okolnosti, bio neopravdano i prili~no dugo zanemaren, pa je sasvim mogu}e o~ekivati u tom smislu jo{ neka nova kwi`evna iznena|ewa i otkri}a. I ovaj osvrt polazi od svojevrsnog „kwi`evnog slu~aja“ Leposave Miju{kovi}, rano preminule i gotovo zaboravqene srpske kwi`evnice sa po~etka 20. veka. Wene ~etiri proze, objavqene u Srpskom kwi`evnom glasniku 19051907, visoko je vrednovao i Jovan Skerli}. Objediwene u posthumno objavqenoj zbirci Pri~e o du{i (1996), ~etiri proze L. Miju{kovi} inovativno{}u tematike i likova (pobuwena `ena, homoseksualnost, suicid, ludilo, likovi intelektualaca), kao i kwi`evnog postupka (automatsko pisawe, fragment, podsvest) svrstavaju ovu spisateqicu me|u prve za~etnike srpske moderne. Upravo iz tih razloga, ovaj uvod bi}e posve}en malo poznatom i izu~avanom delu Leposave Miju{kovi}, kwi`evnici od malobrojnih kriti~ara progla{enom „prerano sazrelim i zgaslim talentom epohe srpske moderne“1.

Oskudni podaci iz biografije Leposave Miju{kovi} i weno obimom malo, ali vi{estruko provokativno delo, otvaraju svojevrstan „kwi`evni slu~aj“ ove 204

spisateqice, koji daleko prevazilaze na{e skromne kwi`evne prilike i vreme u kojem je `ivela i stvarala. Obnovqena kwi`evna pa`wa za ovu zaboravqenu srpsku kwi`evnicu javila se izdavawem wenih sabranih proznih radova pod naslovom Pri~e o du{i 1996. godine (prire|iva~i Dobrica Mili}evi} i @ivorad \or|evi})2 i gotovo punih 90 godina od smrti spisateqice. U ovoj uzorito ure|enoj kwizi, te`i{te kwige sa~iwavaju wene ~etiri obimne, za `ivota jedine objavqene proze, kao i tri pesme. Sve to je L. Miju{kovi} objavila u Srpskom kwi`evnom glasniku (SKG), u periodu 1905-1910, dakle u wegovoj „zlatnoj eri“ pod uredni{tvom Jovana Skerli}a. Treba napomenuti da je mlada kwi`evnica svu svoju prozu potpisivala inicijalima. Dakle, u rasponu od svega pet godina, a u jeku najve}eg uticaja SKG u srpskoj kwi`evnosti, desila se celokupna kwi`evna sudbina Leposave Miju{kovi}.

Iako je, kako je s pravom prime}eno, pet godina malo za bavqewe kwi`evno{}u3 i ostavqawe nekog vidnijeg traga u kwi`evnoj istoriji, ime L.. Miju{kovi} na{lo je svoje mesto u kwizi Jovana Skerli}a Pisci i kwige4, a o ovoj spisateqici sa po~etka 20. veka do sada je studioznije pisao samo Dragi{a Vito{evi}5. Tako na primer, Skerli}, koji je za prozu mlade kwi`evnice pokazao neo~ekivanu naklonost (razbijaju}i tako predrasudu da nije imao sluha za pisce i pesnike modernisti~kih strujawa), ispisuje o woj i slede}e redove: „Mlada devojka Leposava Miju{kovi} javila se sa tri odli~ne, sumorne, nemirne, gotovo neuropatske pripovetke, koje mo`da ozna~avaju kwi`evni pravac, ali su veoma individualne, veoma impresivne psiholo{ko simboli~ne vizije i ispovesti, pisane vrlo jednostavnim, ali pri tome i vrlo umetni~kim i originalnim jezikom. Ona i pesnikiwa Danica Markovi} predstavqaju tip moderne `ene u kwi`evnosti.“6 (sva podvl. moja). Skerli} je po Miju{kovi}kinoj smrti napisao i jedan topli nekrolog7. U svojoj doktorskoj disertaciji o Srpskom 205

kwi`evnom glasniku (poglavqe „Zaboravqena Leposava Miju{kovi}“), Vito{evi} nagla{ava potrebu revidirawa wene kwi`evne pojave u istoriji srpske kwi`evnosti („neshvatqivo je da je Leposava Miju{kovi}, i pored Skerli}evih krupnih i opravdanih pohvala, sve dosad ostala potpuno neprime}ena…“)8. Wegova preporuka, da je „krajwi ~as da se ono malo (ali dobro) {to je napisala… objavi u jednoj lepoj kwi`ici…“, realizovana je upavo navedenim izdawem Pri~e o du{i, 1996. godine. Prema navodima prire|iva~a ove „lepe kwi`ice“, nakon prerane smrti L. Miju{kovi}, preostala rukopisna zaostav{tina kwi`evnice nije bila prikupqena, tako da nije ni sa~uvana, a wen `ivot ostao je u prili~noj meri i danas pod velom tajne.

Tajna `ivota i smrti Leposave Miju{kovi} Slo`ena i tragi~na li~nost L. Miju{kovi} danas se mo`e analizirati, uz oskudne biografske podatke, jedino iz samog wenog dela, odnosno kroz ~etiri objavqene proze, nastale po svemu sude}i, na sna`noj autobiografskoj podlozi. Leposava Miju{kovi} „od Isidore Sekuli} pet, a od Danice Markovi} tri godine mla|a“, ro|ena je 1882. u Vukmanovcu kod Jagodine (Leva~) u brojnoj porodici seoskog zanatlije-potkiva~a9.

Po prelasku u Jagodinu, svu svoju brojnu decu otac je i{kolovao („veliko{kolci“), pa je tako i Leposava zavr{ila Vi{u `ensku {kolu u Beogradu, kao najboqi |ak (nagradu je primila od kraqice Natalije „li~no“).

Godine 1901. odlazi na studije u Cirih i u tom gradu, po svemu sude}i, de{avaju se kqu~ne godine wenog `ivotnog i kwi`evnog sazrevawa. Studira zajedno sa Qubicom Raki}, tako|e }erkom jednog uglednog Jagodinca, a ova li~nost }e obele`iti wen potowi kratak i buran `ivot, kao i kwi`evno delo. Godine 1904. Leposava Miju{kovi} se vra}a iz Ciriha sa diplomom profesora i zapo{qava se, zajedno sa Qubicom Raki}, u jednom 206

selu kod Jagodine. Istovremeno, zapo~iwe i wen kwi`evni rad, pa tako u SKG godine 1905. izlazi wena prva proza „Utisci iz `ivota“, koja je i Skerli}a iznenadila („iskrenost, smela i retka iskrenost“). U kratkom `ivotu koji joj je preostao, slede wene proze „Blizu smrti“ i „Bolna qubav“, objavqene 1906. godine, a za ovu godinu, dramati~nu u spisateqi~inom `ivotu, treba zabele`iti i poku{aj samoubistva. Po nekim informacijama, ponovo je sa Qubicom Raki} u Cirihu.

Posledwa, i po svemu, najboqa pripovetka objavqena je 1907.godine pod naslovom „Pri~a o du{i sa ve~itom ~e`wom“. Dve pesme su joj u SKG objavqene posthumno (1910). Umrla je 26. marta 1910. godine, u 28. godini, a sahrawena „ve} sutradan“ (nagla{eno je u svedo~ewima, da je „sre|eno“ da je umrla „od tuberkuloze“). Po neproverenoj informaciji, kod Qubice Raki} su ostali svi weni rukopisi, a trag ovoj `eni gubi se kroz dve vesti – o wenoj udaji i jo{ jednom povratku u Cirih. Za grob Leposave Miju{kovi} danas se ne zna. ^ini se, me|utim, da istina o wenom `ivotu, ili wegovim prelomnim momentima, koji su uslovili i wenu neobi~no modernu prozu u odnosu na vreme kada je stvarala, stoji u samom wenom literarnom delu. Uo~avaju}i u wenoj prozi motive koji se konstantno ponavqaju i koji postoje u o~iglednoj dubqoj uzro~no-posledi~noj vezi, u prilici smo da pretpostavimo i jednu `ivotnu (i literarnu) sudbinu koja se mo`e ~itati i druga~ije, gotovo sa elementima spisateqi~inog `ivota kao velikog romana. Tako, na primer, ve} prvom re~enicom u prozi „Utisci iz `ivota“, spisateqica se tematski fokusira na krajwe intimnu dramu – razlaz s nekim, ko je pri tome jo{ po~inio i „izdaju“, ve}u i stra{niju od obi~nog qubavnog rastanka („Razli{li smo se. A zar je moralo tako da se svr{i? Zar tako uvek biva, da nam oni ba{ koje najvi{e volimo otruju du{u?“). U ekspresivnom iskazu egzistencijalno ugro`ene jedinke (motivi „silaska s uma“, ~e`wa za smr}u), 207

postepeno se razaznaje da je razlog intimnog bola osoba `enskog pola, odnosno, da je „izdaju“ prouzrokovala neka `ena. Ako bismo obratili pa`wu na detaqe iz Miju{kovi}kine biografije, na wenu neobi~nu vezanost za Qubicu Raki} iz Jagodine, sa kojom je studirala u Cirihu, a potom zajedno radila kao u~iteqica 1905. godine (ova pri~a je objavqena ve} slede}e, 1906!), sa velikom sigurno{}u bi se moglo tvrditi da je u pitawu ova li~nost. Slo`enost emotivnih odnosa dve `ene, ne samo da se pojavquje kao glavni motiv navedene proze, ve} se tematsko-motivski na wu nadovezuje i podvla~i i u slede}oj pri~i „Blizu smrti“ (objavqenoj tako|e u SKG, 1906). Wen ekspresivan naboj, dat tehnikom automatskog bele`ewa toka svesti, `ene koja se pribira nakon poku{aja samoubistva, u atmosferi bolni~ke sobe i bu|ewa iz anestezije, a nakon operativnog zahvata, isuvi{e je pro`ivqen da ne bi bio podudaran sa biografski detaqem o poku{aju samoubistva „zbog nekog“, {to je u porodi~nom predawu preina~eno u maglovitu predstavu i naivnu pri~u o pu{ci i dvoboju dve suparnice zbog zajedni~kog qubavnika.

Proza „Blizu smrti“ je nadrealisti~ki dnevnik samoubice poku{aju – ~iji emotivni vrhunac predstavqa upravo dolazak u bolnicu vinovnice tog ~ina, „krivca“ i wenog su~eqavawe sa bolesnicom, prejakih „neuropatskih“ ose}awa. Drugim re~ima, dva kqu~na momenta kratke (i tragi~ne) biografije L. Miju{kovi}, kao podloge za nastanak wene prve dve proze, u uzro~no-posledi~nom sledu: Svakako da je ovaj ~in (poku{aj samoubistva obele`io celokupan `ivot kwi`evnice, kao skandal po sebi, {to je kao ne{to neprihvatqivo kako za palanku, tako i za porodicu, na sve na~ine moralo biti zata{kavano. Otud se mo`e objasniti i izvestan nemar oko Leposavine zaostav{tine – we je sigurno bilo – jer, kao da je namerno prepu{teno da propadne i nestane sve {to je imalo veze sa wom (naro~ito rukopisi). Dakle, prve dve pri~e L. Miju{kovi} su i umet208

ni~ki transponovani, najdubqi utisci vlastitog, intimnog `ivota spisateqice.

Preostale dve sa~uvane proze utvr|uju mesto L. Miju{kovi} kao spisateqice od izuzetnog formata, pokazuju}i da wen kwi`evni nastup nije bio sporadi~an ni slu~ajan. Naprotiv, kvalitativno pro{iruju}i tematska poqa svojih posledwih proza i mimo autobiografskog predelo{ka (na`alost, prese~ena u najve}em zamahu). Dve preostale pri~e koje je uspela da napi{e, govore o pobuwenoj `eni, odnosno, o ve} formiranoj poetici „du{e sa ve~itom ~e`wom“, neuklopqene u date dru{tvene okolnosti, o hipersenzibilnoj `eni-umetnici, u potrazi za slobodom i apsolutnom qubavqu, mimo svih dru{tvenih konvencija. U ovim prozama bitnu ulogu (u posledwoj, i glavnu) kao likovi dobijaju i mu{karci.

Ta~ka emotivnog sloma talentovane, i u naponu stvarala{tva prekinute `ivotne niti kwi`evnice L. Miju{kovi}, bila je dakle, ne samo wena neprilago|enost, otvoreno neuklapawe „du{e sa ve~itom ~e`wom“, kako je naslovila svoju posledwu pripovetku, ve} i nezaja`qiva potreba za qubavqu u svim oblicima (pa ~ak, kako su stidqivo naveli i prire|iva~i, i „zabrawenom“), kao merom svih stvari. Za hipersenzitivnu, ali du{evno krhku Leposavu to je svakako bilo previ{e. U ovo treba ukqu~iti i traumu nepostoje}e majke (o kojoj u porodici nema ni jednog podatka!), a koja se, kao stalno prisutan motiv provla~i kroz celokupnu Miju{kovi}kinu prozu (kao tip gre{ne `ene, koja di`e ruku na sebe?), pa je mo`da, i iz tih razloga, vezanost za Qubicu Raki} bila sublimacijske prirode. Nije, dakle, bio u pitawu melodramski hir i „dvoboj“ dve suparnice oko „zgodnog oficira“, ve} duboko anti~ka, rekli bismo, sapfijanska tragedija ostavqene mla|e i krhke strane, od emotivno nezavisne i ja~e `ene (i to udajom!), u jednom slo`enom emotivnom odnosu. Obiqe strasti i erotskog naboja, sna`nih du{evnih potresa, 209

vinu}a i padova, vizija i halucinacija, najzad, prag smrti (poku{aj samoubistva), kao i vanredno sna`no do~aravawe dolaska Smrti (kojoj se junakiwa silno obraduje, kao kona~nom oslobo|ewu), su istinski umetni~ki prodori koje Leposava Miju{kovi} zave{tava u svojoj prozi.

Nesumwiv kwi`evni talenat Leposave Miju{kovi}, odlikuje sve ~etiri wene pripovetke, koje su ujedna~enog kvaliteta, sa stalnim, ritmi~kim varirawem i ponavqawem osnovnih (u su{tini pesni~kij) motiva epohe moderne. To je jedno sveop{te „disovsko“ ose}awe stopqenosti sa svemirom i nebeskim prostranstvom, kao jedinim prirodnim stani{tem du{e, dok je sve ostalo neprirodna egzistencija. Wena Du{a je jedan izrazit entitet, zaseban od Tela, koja naj~e{}e „leti“, prele}u}i astralne prostore, a u prejakoj navali krvi i strasti koji nemaju ispust, du{a prska i odu{ak nalazi u jeziku koji pulsira od te enegije sabijene u tekstu. Neobi~ne su, stoga, wene ukupne tematske preokupacije u prozi nastaloj na samom osvitu 20. veka, toliko razli~ite od onoga {to se tog trenutka pisalo u srpskoj kwi`evnosti, i toliko u dosluhu sa najsavremenijim tokovima svetske kwi`evnosti, i ne samo „`enskog pisma“. „Utisci iz `ivota“ Kao {to je navedeno, ova intimisti~ka proza, ispisana fragmentarnim postupkom, kojim se do~aravaju halucinantna stawa jedinke, wena unutra{wa psihi~ka drama u trenutku kada poku{ava pani~no da na|e upori{nu ta~ku u kompletno obesmi{qenoj egzistenciji, inicirana je traumom rastanka. Taj kobni doga|aj, „rastanak“ sa nekim, ve} se desio. Uvod je evokativan i zapo~iwe od trenutka konstatovawa te ~iwenice (kad mo`e „mirno da se gleda“), da bi se u slede}im fragmentima jedinka otisnula u li~no obra}awe („ti“), 210

kroz jednu vrstu apostrofe voqenom bi}u. I daqe je zajedni{tvo potvr|ivano zamenicama „mi“ – „nas“, da bi se napravio otklon od suvi{e li~og i prepoznatqivog pola (odnosno da je Drugi, `enskog roda). Ovi fragmentarni pasa`i protkani su podtekstom sa stawima i raspolo`ewima tipa „seta“, „plakawe“, „bolest“ (`eqa jedinke da ponovo bude bolesna da bi je „ona mazila“, kao se}awe na neki sli~an, stvarni do`ivqaj), „suton“, „muzika“ (flauta kao motiv – koji, paradoksalno, jedinka ne ume da svira), te sna`no prisustvo mirisa do stawa da se „prsne od ose}aja“. Postepeno, ovaj sloj lirskih fragmenata zamewuje naracija u kojoj dominira trenutak kada jedinka, uvre|ena od voqenog bi}a, izlazi iz ku}e u „beskraj“. U dijalogu (datom kao iskinuto se}awe na „taj“ razgovor, molbu „da ostane“), jedinka u samotnoj {etwi ne samo da postavqa pitawa o definiciji svog ose}awa („[ta je ovo?...Qubav?...Prijateqstvo? Sre}a?...“), ve} taj ose}aj povezuje i sa transcendentnim prisusvom Boga: „…Sve }uti. Samo onaj tajanstveni {um no}u, u kome sam uvek najja~e ose}ala prisustvo Boga, kao da odgovara…“ (moj kurziv). I daqe: „I veliki Bo`e!...Cela beskrajna vaseqena bila je u srcu mome!“ (19) Odnos jedinke prema stvarnosti je isti onaj koji su imali pesnici Dis i Sima Pandurovi}, savremenici L. Miju{kovi}: za jedinku u wenoj prozi, stvarnost je „smrdqivi kal svakida{wosti“ u kojem jedinka „umire“, ukoliko nema onih stawa gde je wena du{a u stawu visine, a predmet te visine – qubav – jeste ona „stra{na slika, onaj grozni trenutak koji me je srozao sa tolike „visine“ u najgrubqu stvarnost“. (19). Raskorak jedinke sa spoqa{wim svetom i qudima je toliki da ona pokazuje salnu nervnu napetost i razdra`enost, hiprsenzitivnu neprilago|enost i pobunu, koju iskazuje na slede}i na~in: „…Ovaj `ivot…stalno ose}a{ pritisak ne~eg nevidqivog, {to te poni`ava do skota.“ (24). Predmet bola je „izgubqena vera“, „propali ide211

li“ (toposi poezije iste epohe, ali ovde definisani u jedno „saznawe istine“, prave istine, koja je svu wenu qubav „srozala u obi~nost“. („Za{to mi je trebalo to saznawe? Za{to sam ga toliko mnogo htela? Da je ona, moj uzvi{eni prijateq, najobi~nija `enska sa svima strastima, i la`na, la`na sva!“ (20).

Predmet razo~arawa je, dakle, osoba `enskog pola, u koju je jedinka projektovala sav svoj egzistencijalni ideal, u kojoj je Du{a na{la ono idealno uto~i{te i koja joj je nekim konkretnim povodom, otkrila svu la` wenog zanosa, odnosno, la`nost izabranog ideala, iz koga se Du{a (kod L. Miju{kovi} zaista se ova imenica mora pisati velikim slovom), „strmoglavila u najgrubqu stvarnost“. Nakon toga sledi glavni iskaz – razlog sukoba i razlaza – kroz otkri}e pisma drugarice, koje je slu~ajno do{lo u wene ruke, sa bra~nom ponudom nekog mu{karca. Realisti~ke konotacije – da dve devojke stanuju zajedno, da su vezane zajedni~kim poslom, da je prisnost me|u wima dugogodi{wa i glavnoj junakiwi za `ivot sasvim dovoqna, naru{ena je nepovratno. Ali, kao najve}u izdaju jedinka smatra to {to je mu{karac koji se pojavio me|u wima bio „samo zajedni~ki brat“ obema, i ta la` („A ona – za{to je lagala?“), skrivawe istine, pravog odnosa sa tim ~ovekom od we, ono je najdubqe {to je jedinku povredilu. Posle te izdaje ona je „za`elela da umre“, zbog te „gadne, maskirane la`i“, u woj se sru{ilo sve i vi{e voqeno bi}e nije ono {to je bilo, naro~ito „kad je videla da znam sve“. Ipak, „primirje“ je uspostavqeno, ali samo prividno, jer u slede}oj realisti~koj sekvenci one obe sede, naizgled isto kao i pre, ali „izme|u nas je provalija“. Usput, tu je i tanano, moralno preispitivawe jedinke („Za{to se ne radujem wenoj sre}i?“) i spoznaja da wih dvoje, mu{karac i ta `ena dakle, i ne ose}aju istinsku qubav, ve} je samo glume, da oni samo ulaze u brak zarad postizawa odre|enih materijalnih ciqeva i dru{tvenog statusa, i da u takvom ustrojstvu ima naj212

mawe qubavi za koju se jedinka zala`e (on, koji nije ni dostojan da zadovoqi „wu, toliko slavoqubivu i strasnu `enu“, a ona mu ipak dopu{ta da u|e u wen `ivot), i koju smatra da je do sada jedina ona mogla tu qubav da joj pru`i. Jedinku ta op{ta qudska la` gu{i („La` me gu{i i be`im napoqe.“) i ona u samotnoj {etwi ponovo preispituje svoja uzburkana ose}awa, posredno ~eznu}i da prijateqica potr~i za wom i zamoli je da se vrati ({to se nije desilo). U {etwi se ponovo pojavquje atmosfera „tajanstvenog {uma no}i“, koji iskqu~uje svaku „nadu“. „Sve }uti“, „ledena kora“ je na du{i jedinke, i du{a je „mrzla“. Ponovo ponavqaju}i pitawa („I ~emu sve to vodi, to neprekidno lutawe, ta neopredeqena `udwa za ne~im vi{im i boqim?...Qubav? Prijateqstvo?...Kolika je tu obmana…Eto ti veruje{ da si volela wu, ali to nije! To nije, znaj!...Ti si volela u woj samo sliku svoje ma{te…(moj kruziv)“ (23). Sa saznawem da su se, nakon svega, „morale rastati“, jedinku obuzima praznina: „Kamo }u? [ta }u?, u ~emu se i{~itava najdubqe egzistencijalno bezna|e, nakon ~ega jedinka dolazi do jedinog, ali ~udovi{nog re{ewa: „Rastanak je bio, sad je na redu smrt!“ (24).

U slede}em fragmentu, u potrazi za duhovnim uto~i{tem, jedinka „se opet vra}a“ u zavi~aj („onamo gde sam prvi put iz {kolske klupe u{la u stvarni `ivot“) i u ovom se, sem autobiografskog detaqa povratka u mo`da, rodno selo i ku}u, i{~itava jo{ jedan poku{aj pronalaska naru{ene duhovne ravnote`e u jedinom mestu spokoja, u roditeqskoj ku}i. Me|utim, ni ovo uto~i{te nije vi{e ono {to je bilo, {to jedinka nagla{ava ose}awem napu{tenosti i otu|enosti u najbli`em porodi~nom okru`ewu: „Ostavqena od svih koje sam toliko volela, sama, potpuno sama, u sredini koju ne mogu da shvatim a ni oni mene, uvre|ena, razdrte du{e, nemo}na da vi{e savla|ujem protest nabujalog `ivota u sebi protiv te o~ite tiranije nad wim, – do~ekala sam je – …“. U ovom 213

trenutku jedinka se direktno okre}e licu Smrti, kao jedinom izbavqewu. Me|utim, i kao jedna od prvih „pobuwenih“ `enskih likova u na{oj literaturi (iz ~ega }e kasnije srpska kwi`evnost dobiti nekoliko zaista velikih), jedinka izgovara i ovu, gotovo programsku re~enicu za na{u tezu: „I ja vidim {ta mi treba raditi da ne propadnem – da se udam!“ (moj kurziv).

Na ovom mestu se prvi put uvodi i motiv majke, odnosno pesimisti~ko shvatawe jedinke proisteklo iz iskustva i odnosa prema okru`ewu, koje nije tek puki otklon od odgovornosti pred `ivotom, ve} i filozofski stav, da deca, kao glavni ciq braka donose samo umno`avawe nesre}e na svetu. („Jer na{to bi da i ti ra|a{ sebi~wake kad ih je i onako mnogo i suvi{e u ovom dru{tvu?! [ta ima tvoja mati otuda, {to tebe ima, tebe, bolesno, bedno i ve~no nezadovoqno stvorewe?!...Ra|ajte se i mno`ite se i napunite zemqu, sre}ni!...“) ironi~no zakqu~uje spisateqica.

Poku{aj wenog mirnog `ivota na selu ve} time je osu|en na neuspeh. Jedinka je i ovde sputana, a sve se doga|a „no} uo~i katastrofe“. Wen „sna`an i zdrav `ivot“ kome je te`ila wena du{a bio je na drugoj strani, u sferi emotivne i umetni~ke ispuwenosti, svakako ne u dru{tvenim konvencijama. Ponovo se nalazi u enterijeru male sobeci, koju je junakiwa „krstila“ koracima od ugla do ugla, udaraju}i u stvari, {to odra`ava vrhunski stepen wene du{evne krize. Da se smiri, ne poma`e joj ni muzika (violina) kojom je sad bezuspe{no poku{avala da „ugu{i taj glas du{e“. Na stolu je bilo i pismo „ispodvla~eno“ od wene voqene prijateqice, sa izrazima sudbinske qubavi: „…Mogu stati uz tebe, mogu te voleti, mogu ti najve}i prijateq biti, ali {ta je to prema onome {to tvojoj po{tenoj du{i treba?“.

To dovodi jedinku u stawe totalne razdra`enosti, koja iskaz iz pisma naziva krajwe licemernim, „}iftinskim“, jer, kako navodi, tako|e programski u svojoj samoispovesti: „Ja ~ak toliko nisam ni tra`ila, nisam 214

smela da tra`im. Htela sam samo da volim sve i da mene makar malo vole“ (moj kurziv, 26).

U stawu rastrojstva ona spaquje sve rukopise, sva pisma, uz konstataciju da je sve „gadna la`“ i, u raspomamqenosti i razdra`enosti otvara prozor, karakteri{u}i svoje stawe kao „ludilo“: „Bo`e, bo`e! [ta je ovo sa mnom? Ja ludim, o strahote, ja ludim…te{ko meni! Kamo mi moje vere, moga odu{evqewa, moje mladosti, moga razuma?!...Kamo mi sveta i jo{ – jo{? Bo`e moj, vero moja – gde ste? (26). Kao krajwi izlaz u egzistencijalnoj krizi koja je na vrhuncu, jedinka otkriva Boga kroz istinko molitveno obra}awe: „Daj mi razuma, Bo`e, i istine!...Jeste, istine i svetlosti ho}u!

Tvoje Bo`anske svetlosti!...U op{toj atmosferi mraka („Mrak napoqu, mrak u du{i, mrak svuda!“), ali i svojevrsnoj du{evnoj ekstazi, devojci se odjednom javqa uteha, vizija, u vidu `ene sa crnim velom („I ja je vidoh na sredini sobe visoku, ne`nu priliku, uvijena crnim vazdu{astim velom koji je padao u divnim naborima {iroko oko we; bila je svetiteqski lepa.“ (27). Bila je to Smrt, kao krajwa ~e`wa du{e u nastupu najja~e krize. L. Miju{kovi} zavr{ava stranice ove proze dijalogom jedinke i Smrti sa takvim izrazima ushi}ewa, u nekoj vrsti transa, da one uistinu predstavqaju neku vrstu katarze: „Kako mi je dobro! Kako te volim!“, a potom kroz pretposledwu re~enicu: „Pa ra{irih ruke da zagrlim najve}e dobro, jedinu istinu, da zagrlim smrt…“, jedinka se stapa sa ve~no{}u, u kojoj pronalazi kona~an egzistencijalni smiraj, smisao i lepotu.

Pri~a „Utisci iz `ivota“ stoga dolazi u red izuzetnih po~etaka i mogu}nosti na{eg proznog izraza na osvitu 20. veka.

13. 2. 2012.

1 @ivorad \or|evi}, „Leposava Miju{kovi}, junakiwa na{eg doba“, pogovor kwizi Pri~e o du{i (Beograd, 1996), 77-95.

215

2 Leposava Miju{kovi}, Pri~e o du{i; priredili Dobrica Mili}evi} i @ivorad \or|evi}, Radni~ka {tampa, Beograd, 1996. Svi citati su prema ovom izdawu.

3 @. \or|evi}, nav. Rad, 101.

4 Jovan Skerli}, Pisci i kwige, kw. IV, Prosveta, Beograd, 1964, 163.

5 Dragi{a Vito{evi}, Srpsko pesni{tvo 1901-1914, II, „Vuk Karaxi}“, Beograd, 1975, 214; Srpski kwi`evni glasnik 1901-1914 (doktorska disertacija), Institut za kwi`evnost i umetnost, Beograd, 1990.

6 J. Skerli}, nav.delo, 269-272.

7 J. Skerli}, isto, 272.

8 D. Vito{evi}, Srpski kwi`evni glasnik 1901-1910, Beograd, 1990, 272.

9 Dobrica Mili}evi}, „O `ivotu (i smrti) Leposave Miju{kovi}“; svi navodi iz biografije daju se prema ovom izvoru, (predgovor) Pri~e o du{i, 1996, 9-12.

216

Bo`idar Kova~evi}

UZNESEWE

Kad ~uje re~i, ~ovek obi~no misli da u wima treba otkriti smisao.

Mefistofeleo u kuhiwi ve{ti~inoj.

Ja, posledwi potomak, sawao sam tri puta jedan atavisti~ki san, jedno opersko snovi|ewe: Usnih ogromnu dvoranu sa bezbroj vrata, kroz koja su se opet videle tako isto ogromne dvorane sa bezbroj vrata, kroz koja su se opet videle ogromne dvorane...

Kroz sve dvorane re|ali su se niski stolovi, gruba nogara, poklopqena zastrtom tablom, na kojima stajahu pladwevi, ~inije, no`evi, pehari, vagani, zastruzi, goru`de.

Usnih da je sve u cve}u i zelenilu. I da je po zidovima tako|e bezbroj cve}a, zelenila i jelenskih, ovnujskih rogova, ko`a, kraqeva, svetaca, ikona, krstova.

Usnih jedan veli~anstveni haos. Evokaciju barbarskog sjaja koji se u polumraku nazire pod svetlo{}u velikih buktiwa, razgorelih du` zidova u lu~arama i u rukama buktiwara koji stojahu crni i veliki u svakim vratima.

Usnih oko stolova `urbu posluge, tiho sudarawe, razgovor, haos ti{ine.

A kroz prozore koji su se nalazili samo na onoj strani, koja be{e u dnu dvorane, kao videh sebarska igrawa i |ipawa i kao slu{ah wihove svirke, gajde, frule, trube, karake, podvikivawa, podvriskivawa, pocupkivawa. Pevahu, istovremeno ili jedno za drugim ili ispreme{ano svakojake svoje pesme. Jednu ~uh: 217

Vodi kolo mlad `eni~e mnogo su ti orni svati ne kri u gnezdo svoje ti~e svoje jato jo{ ne jati.

Zatim ~uh i drugu: More ba{ si budalaaa {to se nisi udalaaa...

Tre}u: Mi igramo i pevamo oko mlade despotice oko na{e lepotice... ^etvrtu: Pro|i diko i na{im sokakom i na{a je ku}a ukraj putaaa...

Ali daqe ne mogah da ih razlikujem, jer su se u magli sna i snenih ~ula me{ale u jedan te{ki haos, zajedno sa qudima i wihovim zemqanim, prostim, znojavim licima.

Videh zatim od ro|ewa slepe guslare, sa vrlo duga~kim brkovima. Pevahu iz glasa basom mutnim, setnim, drhtavim uz gusle. Wihovi se stihovi tako|e me{ahu kao kakav groteskni vez kroz taj `agor; provaqivahu i procviqivahu svuda na svima stranama i, kao u kakvom ~udnom verglu, svaki su se ~as ponavqali: Vino pije kraqevi}u Marko... – U po zime kad mu vreme nije... – Sedam kula gro{a i dukata... – Ili gori, il ga kuga mori... – Pola pije, pola {arcu daje... – Daruj sele, daru rode... – Narod je oko wih plakao i brisao rukavima svoja zemqasta lica.

Videh Ciganke kako vra~aju i Ciganske medvede kako igraju uz svirku bubweva i uz pesmu: 218

Igraj, igraj, medvede, da}emo ti mor dolamu, da nam poigra{.

I svuda prodira{e urnebes, haos letwe sve~ane ve~eri.

Zatim se na|oh u dvorani. U polutami sna opazih kwegiwu Paleolog, svetlu despoticu koja se jutros priven~a za Despota Lazara, videh kraj we Todora Vezira, Vlastelina Belo~ela, vi{e drugih dvorana, me|u kojima behu i tri lepe Grkiwe iz knegiwine svite i jedan crnorizac podmuklih o~iju. A u dnu, kao na kakvoj mutnoj slici, videh u mraku sna mnogobrojnu poslugu, koja se grotestno i te{ko kretala u tamnini, troma, pospana.

Mlada despotica staja{e na sred dvorane, ruku sklopqenih nad divnom, svetlom, crnom kosom, koja joj se sa glave i valovima rasipa{e niz ple}a. Ona je uzbu|eno i jetko gledala svojim krupnim, bademovim, bizantskim o~ima i qutila se {to joj nema mu`a.

– Nema ga, nema... [ta je sa tim di~nim Despotom di~nih Srba? Eda li on vi{e voli po gori lov loviti nego na pir no}ni svadbeni do}i, sitnila je sitno gr~ki. Ili je Despot mowa koji je {}u}uren, zasti|en zaspao negde u kutu dvorca?

Tada se iz masiva koji se stapao u polumraku oko knegiwe izdvojio Todor Vezir, belovlas starac, i pocupkuju}i, {eretski, kao prepla{en, pri{ao knegiwi, ali se obratio vlastelinu Belo~elu, sav pretvoren u {aptawe: – Ej, Belo~ele, {ta s Despotom bi? Na|e li ga? Vide li ga ti?

– Video sam ga, odgovorio je setno vlastelin. Despot le`i na medve|oj ko`i i smeje se. Po neki put i zarida.

A kad je mene usplahirena video, odmahnuo je rukom i rekao: „Ostavite me da sawam u miru, da plivam po plavim vodama koje se prelivaju na suncu i nikada nisu iste. Tako je nekako, ekselencijo, rekao, ali ti zna{ da se ja ne razumem u te wegove gr~ke pesni~ke manzaflarije...

219

...

Jedan je dvoranin za{aptao upla{eno: – Pst! Evo ga!

– O, svetla kruno, zalelekao je ustrqanih ruku, izuvijana vrata, uzejtiwenih o~iju Todor Vezir. Zbog tebe smo bili u brizi? Za{to ti tako plamte jabu~ice, za{to ti bledi obraze gore tako nekom stra{nom iznutricom? Sav si promewen! Kao da nisi ti ti, nego neko drugi, kao da su ti vol{ebnici nekom potajnom vol{ebnom bi}e zamenili. [ta je to s tobom danas, o, reci!

A Despot Lazar – skoro {ap}u}i, bled zatvorenih o~iju, ekstati~an, kao da ne govori nikom ili kao da se obra}a svima, tragi~an, divan – usnih da re~e: – Ah, veliko je o~ajawe, da bih bivao uvek isti, miran i jak. Ja sam pun straha da sva ta stra{na i bolna znawa ve~ito dr`im u svom bi}u i da se tako talasam, lelujam izme|u bola i smrti. Za to je, eto, svakoga trenutka na mome bi}u nova maska i novi vizir i nova du{a, koju navla~im uvek novu i druk{u, svilenu preslaku{u.

Ali, odjednom, kao setiv{i se da stoji pred svojom nevestom, Despot je promenio minu i poklonio joj se, u~tivo, galantno.

Jedva ~uh kroz san wegovo jezivo {aptawe: – Klawam ti se, jutro{wa moja verenice i berenice, a sada Gospo|o. O, kako }e{ mi biti vernica, kad si mi ve} nevernica!

I dok vlastelin Belo~el pravi gest ja-ga-ni{ta ne razumem, dok Grkiwice iz svite pu}e usta i Todor Vezir se sa{aptava sa dvorskim lekarom, Vra~em Timotejom, Despot Lazar je opet pao u buncawe, bled: – [ta zar to niste vi? Zar me se ne se}ate kad sam pro{ao kraj vas na nosiqci u vrtu nekom... negde... nekad... kao kroz san?... Zar se ne se}ate kako ste pro{li kroz neki ve~erwi letwi grad uz zvuk zvona i kanuli o~ima u mene?... O ja vas znam stole}ima, knegiwo: va{ je pogled jednom zasjao na mene u jednom mra~nom hramu, 220

{to se ve} vekovima na dnu morskom ra|a istija u alge i morske trave?... Znate li, kad sam vas u Veneciji vodio na gondolama crnim poput labuda crnih u vodi?...

Znate li, Atenaido...

Ali ga princeza prekida malo za~u|eno, a malo sa`aqivo: – [ta to govorite, Gospodaru? Ja nisam nikada ni sa preuzvi{enim }esarom, mojim ocem bila u Veneciji, a kamo li s vama!... I, znate, ja ne nosim te bezbo`ni~ko ime, kojim ste me oslovili. Meni je ime...

Podigav{i se oholo, sve~ano, kao da ho}e da pro~ita edikt, ona glasno izgovori ove re~i, koje dobi{e neki ton jave: – Ana, Jelena, Konstancija, Evdokija, Eufrosipa, Zoe, Paleologina, Kantakuzina, knegiwa od Tesalije, Akarnanije i Epira, gospodarica od Soluna i Larise...

I ne znam za Atenaidu...

Ali ona ni ne iskaza do kraja te svoje retke i ironi~ne re~i, jer dvorska budala Povr{ko imitiraju}i Despotov glas proviri iza wegovih le|a i odgovori igraju}i i podmiguju}i se, po{to je znao da ga princeza ne}e videti: – To Vi ne znate, al znam ja, ja koji svemu du{u dam, pa sam i Vama, princezo, dao, pre no {to sam za Vas i znao, na {to mu Despot pade u naru~je, sa gestom: Ah, ti si mi jedini prijateq!

Me|utim, u dvorani je sa{aptavawe sve ja~e i posle nekoliko kratkih gestova, koje je Vra~ Timotej izmewao sa Todorom Vezirom, dvorski lekar pri{ao je da izbroji slepoo~ni puls Despotu, ali mu Povr{ko budala odmah tr`e ruku, viknuv{i u jedvom komi~nom strahu: 221

– He pla{ite se vra~u dragi – on je od onih ludaka blagih – {to ne ~ine zla.

Me|utim je Despot Lazar sasvim do{ao sebi, za}utao u i{~ekivawu nekoliko trenutaka, kao da presvla~i du{u. Kad se nasmejao, u wemu je ve} plamtelo jedno gorko veseqe: – Kakva se to tuga ovuda ~ula? – povikao je vrebaju}im, prodirnim {apatom. Zbacimo tugu, tu haqinu ru`nu i tesnu, pa zaigrajmo ples kroz ove dvorane, goli do sr`i du{e i veseli do Boga! Ululu, sluge, ovamo sa pirnicima, – povikao je slugama i zapevao sa budalom Povr{kom i horom svojih patuqaka: Dosta je po ovom dvoru jecao mir, – klecao moj tihi, luda~ki hod, – ho}u da se utopim u pir ,– u ples – da besnim bes... *** Kroz velika vrata sa svih strana nagrnu{e zvanice u `agoru, smehu i ritmu: `ene, qudi, vladike, vlasteli~i}i, mladi i stari, Grci, Ugri~i}i, Dubrov~ani, Mle~i}i, Turci, protopopi, popovi, kalu|eri, vojnici, Sasi, Rumuni; me|u wima su Konstantin Filozof i Hrabar Dotamopisac koji se ne{to `ivo prepiru ve} ~itave ~asove, kako izgleda.

– A vaqda ne}ete poricati da Dunav izvire iz raja i da se na po~etku zove Fison?

– Ne pori~em – odgovori Hrabar Dotamopisac, ali ime Fison je gr~ka re~, a u raju se govori jevrejski.

Jedan star vlasteli~i}, medobrad i ri|obrk, divi se dvorani i gura svoju `enu: 222

– Gledaj, gledaj! Kako je ovde divno! Ko je ju~e umro, taj }e danas da se kaje!

I u haosu name{tewa za stolove, dono{ewa jela i jedewa, me{aju se glasovi mnogih osoba. Tri Ugri~i}a obigravaju jednako oko Despota, mu~e ga i, klawaju mu se: Sve te kne`e – za nas ve`e, – sve te kne`e – za nas ve`e...

A s wim ispreme{ano upadaju najrazli~niji glasovi od najkristalnijeg soprana od pet hiqada treptaja u sekundi, pa do basa. To razgovaraju. @ena Mleta~kog poklisara: – Na Rudniku sam jedno popodne le`ala sama, napu{tena i `alosna.

Jedan vlastelin iz Brani~eva, preko zalogaja: – Ah, gospo, da se mi svi u so pretvorimo pred va{im nogama lepim, ne bismo vam osolili ru~ka...

Mladi vlasteli~i} u sopranu: – Nek se muti ki{ni dan, – neka crkne ko je lud, ja sam ipak radostan – i provodim bes i }ud...

Tri svetogorca (vrlo brzo): – Deva Marija Bogorodica, milosti puna, za~ev Gospoda na{eg Isusa Hrista, oplo|ena je kroz uho od Duha Svetog an|elom bo`ijim Gavrilom...

Tri Rizni~ara: – Da li? – ... zna li? – ...krali? – ...fali? – 223

Vlastelin iz Brani~eva, preko zalogaja: – Ah, kada Vas vidim, vladiko, tako lepu, tako krasnu, ne pitam tada ~emu je `ivot, patwa, bol. Ne pitam za{to su carevi i kraqevi ratovali i carstva propadala, jer znam da su vekovi prohujali samo za to da bi Vi `ene postale {to lep{e, qupkije igre nama bojnicima...

Despot Lazar: – Nesre}nice, {to ste me izneverili. Ja sam o vama vekovima sawao: svi va{i gestovi, sve va{e re~i i pogledi, sve sam ja to davno znao i sada... zar sada da vidim kako je sve to glupa la`, obmana, najbesramnija varka, kojom sam ikad prevaren? Trebalo je da me puste da po vodama plavim plivam, koje se prelivaju na suncu i nikad nisu iste. Trebalo je da ostave moje o~i nabodene na torweve ugarskih dalekih crkava, kad sam le`ao danima zagledan u kulama smederevskoga grada. Ali, ti, prokleti Vezire...

Todor Vezir se nasmeja samouvereno i odgovori: – Da, ja sam Vam tada rekao da je to samo mladost, gospodaru i da }e sve pro}i. Treba samo da se o`enite; i sa torweva }e sa}i va{e o~i, namagnetisane i okaqene. ,,[ta, da se o`enim?“ Vi ste tada uzviknuli. ,,To je u`asno. ^itao sam, rekoste, u jednoj kwizi koja se otvara samo jedanput u sto godina da je `ena stvorena od lon~arske zemqe, a despoti od kaolina“. I znam da Vam je kroz mrak blesnula ruka i da ste se zakleli: ,,Nikada se ne}e kaolin pome{ati sa glinom“. A ja sam vam opet odgovorio da se treba `eniti. Ne treba verovati kwigama, Svetla Kruno, rekoh. I ja sam ~itao u jednoj kwizi da su `ene stvorile qude: prva je `ena, ka`u, obgrlila jedan hrast i on se od wenog poqupca pretvorio u ~oveka. He treba verovati kwigama, Svetla Kruno, rekoh. ,,Oh, {ta }u da radim, Todore?“ odgovorili ste mi: „Nau~ite me. Vi ste vezir u ovoj zemqi: vi morate da se brinete o mojoj sudbini. Vi ste prisustovali mome ro|ewu i primili u audienciju su|aje...“ – I nisi umeo ni{ta drugo, nego da mi predlo`i{ da 224

bacim cekin u vis, pa ako padne na lice, patrijarh }e me o`eniti, a ako padne na nali~je navu}i }u rizu. I novac je poleteo u vis. A prestra{ene sluge su ~u~ale, gledaju}i kako novac leti, plav od mese~ine; stra{ni zlatni kolut sudbine.

– Tako je. I novac je pao na lice. Vi ste bili u strahu i {apnuli ste mi: ,,Mo`e{ li udesiti da se mesto mene o`eni Povr{ko budala; ti si ve{t ~ovek“. A ja sam odmahnuo tu`no glavom: ,,Ah, Svetla Kruno, samo u tome nisam“. Vi ste onda naredili da Vam donesu Carostavnik Vladarskih Porodica i tri dana ste se s wime vaqali po le`ajima. ,,Ona mora biti od magle, {aptali ste u buncawu i vatrama. Sawali ste o woj, o woj, o nedosti`noj, nadzemaqskoj, princezi Paleologinoj, Svetloj Kruni i gospo|i na{oj od dana dana{weg. ,,Najzanosnija `ena sveta, ona ima najdivnije dojke i u lepoti nadma{ava sve `ene od Eve do danas... Weni su zubi qupke `ivotiwice koje grizu... U wenim bokovima le`i vino vekova...” tako ste sawali o woj. I ja sam najzad si{ao u Gr~ku, pod izgovorom da prodam dr`avni luk, da isprosi weno gospodstvo Despoticu na{u svetlu.

Despot je bio bled. O~i su mu sevale od qutine ludaka.

– Pa dobro, jeknuo je. [to ste me ipak prevarili svi vi, poganci. [to si me prevarila i izneverila ti, koja treba da si me najbli`a, ti, drugarice moga `ivota i moje du{e, kako danas na ven~awu re~e Sveti Patrijarh? O, najzanosnija `eno sveta, gde su ti te tvoje dra`i? Zar si od dima bile da tako u ~asu nestanu?

Ali se Povr{ko budala doseti da prekine onaj bolni razgovor, pa potaknu neke pijane vlasteln~i}e da dr`e zdravice.

– E, e, u zdravqe i za dug `ivot Svetle Krune na{e, Despota i Despotice, di`u se te{ki, pijani, nesigurni glasovi i ispijaju se dugi pehari sremskog, brani~evskog, `upskog, {arskog, novobrdskog, gustog vina, koja se prelivaju mrkim, zlatnim i qubi~astim bojama.

225

Di`u se i tri ^teca, bleda, ~udna, razbaru{ena, nequdskih o~iju, u crnim rizama: – Da ne pojmimo gde smo pali, pijmo da ne bi progledali, pijmo da ne bi sebe znali!

Ali Despotov bes raste i kroz dvoranu se {iri neki tihi u`as, koji unezverava zvanice i puni grozom wihove o~i. Samo Povr{ko budala prozire u stra{nu atmosferu. On s veselom minom ska~e na sto da dr`i zdravicu: – Svetle Krune, Despote i Despotice od Rasije i vi, pirnici...

– Prekide ga ludo, promuklo {aptawe Despotovo, koje se sve vi{e pewe ka vikawu. On je zderao veo sa lica knegiwinog: – To li je tvoja zano{qivost, bludnice! Takom li platom vra}a{ moju stoletnu qubav?

– Gospodaru, odgovori hladno i oholo princeza. Vi sawate: ja vam nisam ni{ta skrivila. Vi ste poludeli: ja vas nisam izneverila i mogu se zakleti da me nikada nije takla mu{ka ruka; ve~eras, u lo`nici, vi }ete mi biti prvi i jedini mu{karac na svetu. Da vam slu~ajno gospodaru, moj uzvi{eni otac nije jo{ isplatio miraz pa za to vi~ete da sam vas prevarila? Ili da ne mislite mo`da, da vam je mesto k}eri poturio svoje kopile gospodaru?

– Hej, Belo~ele, viknuo je Despot dvoraninu. Skidaj, cepaj ovo ruho svadbeno da joj vidim tu lepotu, nadzemaqsku... Pirnici, nasla|ujte se, urlikao je u sarkazmu: k}er Paleologova, despotica va{a, pokaza}e vam se gola, povelenijem carstva nam!

I razdera{e dvorani, na zapovest Despotovu, ruho sa Despotice i metu{e je na pladaw zlatni. Podr`a{e je sluge na pladwu visoko usred dvorane i okretahu se u krug da je svaki vidi. A Despot se smeja{e i rida{e i pqeska{e dlanovima i udara{e se tu`no u glavu i vi226

ka{e: Uvi mwe! Uvi mwe! To li je tvoja krasota, Despotice! O! Za{to me izneveri! O za{to me prevari!

Ali se odjednom nasmeja, kao {to to biva kod ludaka, i za tren zapeva sa Povr{kom budalom i horom patuqaka: – Prevara! Prevara! – Kako }emo – [ta li }emo – da nas vi{e ne vara?!

I dado{e je sebrima, koji podvriskivahu pred vratima, da se sa wom poigraju i ~obani, psari, sokolari i Cigani je obe{~asti{e.

A posle se di`e Despot: – Konstantine filosofe, Pajsije filolo`e i Joanikije geografe, ah, recite mi koliko ima zvezda ?

Tri u~ewaka otpeva{e stra{an, dug broj.

– Ja sam na svima wima onaj, koji je prevaren. Ah, kako je to te{ko biti varan na svima zvezdama. Ah, kako je to te{ko za mene di}i ruku i re}i: Iskopajte joj o~i, nevernici toj, odsecite joj ruke i dojke, nevernici toj, istrgnite joj jezik, nevernici toj... jer moram svaki svoj mig, svaki svoj pokret, svaku svoju re~ da saop{tim svima svojim dvojnicima, na svima zvezdama. Ali, ne... Ululu, sluge, iskopajte joj o~i, nevernici toj, odsecite joj dojke, nevernici toj...

I tri je xelata iseko{e i zatvori{e je u kulu da ne oseti sunca ni meseca; kqu~eve baci{e u siwe more.

Despot je sedeo bled i iznemogao u pro~equ, oki}en cve}em i ukrasima svadbenim, i u`asnute pijane o~i pirnika su se lepile po wegovom bledom licu.

Jutro je svitalo, zvona su zvonila, vetar je uletao u dvoranu i za{u{tao. Sed se Patrijarh podigao i razbaru{ene kose kleo: – To li je tvoja `enidba, bezbo`ni~e i oskrvnitequ!

U pakao }e{ oti}i; tamo gde je pla~ i {krgut zuba...

227

Ali ga Despot nije slu{ao. On je zatvorenih o~iju tiho pevao sa Povr{kom budalom, horom patuqaka i zvukom jutarwih zvona: – Od silne ~e`we – od mnogog bola – sagore}u se kad plane zora – u plavi dim – i odlete}u – s glavom u cve}u – postorima dalekim – tim – beskrajnim – ... rajnim – ... nim... nim... nim...

U pesmu se ume{ao pokli~ sebara, koji su se ne~emu ~udili napoqu. Pirnici pojuri{e prozorima da vide ~udo.

A ~udo se pribli`avalo sve vi{e dvoru i najzad si{lo na zemqu. Iz vazdu{nih, velikih kolesa, koja su li~ila na jastreba u letu, iza{ao je Hamlet, kraqevi} danski i utr~ao u dvoranu Despota.

Hajde sa mnom, povikao je. Ja dolazim da te malo od{etam u nebo.

I dohvativ Despota Lazara pod mi{ku, odvede ga, grle}i ga, u kolesa. A kad naredi an|elima, (jer to sigurno behu oni qudi, koji upravqahu vazdu{nim kolesima) da ih di`u, kolesa zadrhta{e, polete{e, opkru`i{e skamewenu, sko~awenu, i{~ekuju}u gomilu i vinu{e se.

Kad se izgubi{e iza oblaka, kalu|eri, suhi i crni, uredi{e se u ~ete, a Patrijarh, na wihovom ~elu poja{e o vaznesewu sluge gospodweg Despota ra{kago Lazara Smernago.

Tako je propalo ra{ko carstvo.

Ovo je jedan atavisti~ki san, jedno opersko snovi|ewe, koje je sawao tri puga posledwi potomak...

(1921) 228

Bo`idar Kova~evi}

NAJVE]I SEVAP Pre nego {to ode u xenet hurijama, ~ovek treba da na zemqi pozna `enu.

Arabqani.

Na mestu dana{we palate do beogradske Zerek-Xamije, nekad se pru`a{e niska i oronula ku}erina, sa ogromnim, prqavim dvori{tem, punim trave, pasa i dece. Gazda, nekakav bogata{, malo se brinuo o toj ku}i; kiriju – a wu je retko ko pla}ao – kupio je ~i~a-Isak Testa, limar, najstariji i najotmeniji stanar, koji je sa svojom babom zauzimao du}an~e s lica i sobu iza wega.

Sem limara, me|u bezbrojnim stanovnicima ku}e, sve nadni~arima, nosa~ima, udovicama – praqama i babama sa nestalnim samcima, – narodu bezbojnom, utu~enom i neugodnom zbog svoje puke sirotiwe, najvi{e se zapa`ahu dva zanimqiva i, rekao bi, suprotna bi}a: Serafim Prizrenac, |ak Svetosavske Ve~erwe {kole, i @ivka, „javna `enska“.

Ona u stvari nije ba{ to; ima ona svoj posao – radi u fabrici cigar-papira i hvali se da ima najve}u naknadu: sedam gro{a, ali uo~qivo susedstvo voli da je zove kra}e, i ta~nije. Jer, kad ta @ivka, iza{av od rada, izvu~e kosu iz {amije kalem}arke, metne {aku na svoj puna~ki kuk koji se sve trese, – a `ensko ti se poznaje po tome kako dr`i ruku na kuku, – pa se zakiko}e, namigne, bubne prolaznika pesnicom u le|a i ka`e, tobo` naivno: „Volim ti mu{ko, ma, vala, ne ve~erala“, ko ne bi pomislio na ono {to veli weno susedstvo.

Serafim \ak je sa svim druk~iji. Tuberkulozan, natmuren, crnomawastiji od popa, i u op{te nekako |akonskog izgleda: visok, povijen, obrve mu se sastavile, u zemqu gleda, devojke ga se boje. O wemu se samo ovo 229

pri~a: da je begunac iz Turske i da su mu tamo svu ku}u pobili, a wega osudili na sto jednu godinu robije, pa on pobegao. Kad ga je @ivka prvi put videla, rekla je toliko glasno da je ~uje: – Ih, koj mu je ovaj?.. – ali on je pogleda jednim od onih pogleda, hladnih kao se~ivo, {to prozru za metar pod zemqu, da ona samo spusti ruke niz kecequ. I od tog prvog vi|ewa, \ak posta za wu Gospodin Serafim, nekakvo vi{e bi}e koje i ne opa`a wu, nedostojnu `enu, i koje bi se ~ak uprqalo i sru{ilo sa svoje visine kad bi na wu pomislilo ili pogledalo.

Me|utim, Serafim \ak nije bio ba{ tako ravnodu{an prema @ivki. Jo{ dok je zdraviji bio, pa u poslu nemao vremena za dokolicu, on bi, le`e}i, katkad video u mislima veselu i puna~ku @ivku kako joj se tresu kukovi u hodu preko dvori{ta, i kako svojim pevaju}im glasom zbija {ale ili se flegmati~no psuje sa susedima. Ali ga je to brzo prelazilo, jer je obi~avao rano i}i negde na rad, pa uve~e odlaziti u {kolu i, vrativ{i se dockan, dugo u~iti, {etati se po sobi – a sedeo je „gospodski“, tj. sam u jednoj sobi kod baba-Obrenije – govoriti, provla~iti ko{tuwave ruke kroz kosu, pretiti nekome... Nego sad, otkad mu se tuberkuloza pogor{ala, pa mu izmo`deno lice dobilo crno-`uto bledilo i on iznemogao, te se u~amio kod ku}e i le`i, wemu se @ivka jednako pojavquje, a kad poku{a da misli na druge stvari, misao se najzad ipak vrati na wu.

– Vidim ja svoga Boga, – misli on jednog mirnog jeseweg popodneva, u posteqi, zaznojen onim te{kim znojem jehti~avih, – smrt je ovo. I ~udno mu je {to jasno ose}a da je on uvek imao to ose}awe umirawa i skore smrti. Jo{ u ranoj mladosti, dok su mu se vr{waci bezbri`no igrali, on bi, sjajnih o~iju i sumorna ~ela, stajao pred talasima velike ti{ine. Ni briga roditeqa, ni ne`nosti ro|aka koje je tolike rado imao, ne zata{ka{e mu nikada tih misli. Zaman se zanosio svetom: na kraju svake veze sa qudima, u toku svakoga u`ivawa, 230

na dnu svakoga bola, on oseti wen tajanstveni znak.

Uzalud je ne{tedimice }erdao mladost: ni u najve}em zanosu ne smetnu s uma misao smrti. Od Ohridskog jezera do beogradske kaldrme, on rasu svoje `udwe, patwe, pijanstva, dert, i po drumovima spava{e bez novaca, ku}i{ta, prijateqa, ali nikada ne zaspa bez te misli.

Wegov kraj iz koga vu~e ovu nemirnu krv, pun manastira, isposnica i uzvi{enih brda, gde qudi hode bliski smrti i nebesima, u `alosnim haqinama, sumorni i ozbiqni kao mudraci; taj prokleti blagosloveni kraj wegov, najsvemirskiji predeo Srpstva, po kome kao da jo{ struji spiritualnost dvanaestog veka, da li ga on ispuni tom mi{qu na smrt? Ili su mu to roditeqi i ro|aci, poklani jedne no}i od Arnauta, preneli u ki~mu wihov samrtni gr~? Ili sestrica, ~ijeg se krotkog lika ~esto se}a: bolesnog, umnog i ~udnog lica? Bila je pametna i videlica tajnih i nerazumqivih zbivawa, kao {to ve} bivaju takvi koji rano umiru. I{la je po ku}i sa urokqivim, stara~kim o~ima: u te{kim danima uku}ani je pitahu za savet.

I misao polazi daqe. Se}a se Serafim neke drugarice iz detiwstva i tek danas shvata koliko ju je voleo. @ivela je do wih, u starom, oburvanom ku}erku. Otac joj be{e stra{ni komita. Kada joj umre mati, morbidna i gor{ta~ka lepota, ona pla~u}i pre|e u winu ba{tu kroz procep na plotu i osta kod wih. Be{e mu mesto mla|e sestre. Od ilova~e su pekli klikere, u pesku pravili gra|evine. I{li su zajedno u {kolu; du{u Serafima \aka potresa i sada wen slabi glasi}, kojim je nekada pevala svoju omiqenu i tako ~udnu, drevnu pesmicu: Ej ustani, Serafim, da idemo u goru, da pravimo korabe, da vozimo du{ice, s ovog sveta na onaj ...

231

Otac joj, stra{ni komita, dolazio jednom ili dvaput godi{we, kradom, no}u; }utqiv i sumoran, s dirqivom ne`no{}u quqao bi na svome ogromnom krilu vi`qastu i krtu malenu k}er. Svirepi ratnik od koga su drhtali pukovi askera, igrao bi se s wom bezazleno kao vr{wak. On koji je ravnodu{nije sejao smrt nego drugi hleb, krvavi tkalac zavera i palilac sela, zadrhtao bi ~uv{i ka{aq svoga deteta. A devoj~ica je pobolevala na grudima; maj~inu bolest. Nekoliko prole}a docnije, u pubertetu, razbole se na smrt, i predose}aju}i je, po~e be`ati od we, te je Serafim, iznemoglu i prozirnu s tugom preno{a{e iz sobe u sobu, s posteqe na postequ, jer bi svaki ~as vikala: „Nosi me odavde, ovde }u umreti...“ @ivka, prolaze}i pored otvorenog prozora, obe{ewa~ki zapeva neku obesnu pesmu, i bol za odavno umrlom devoj~icom pretvori se u neku `udwu za `enskom milo{tom. Te{ko se podi`e na laktove i zovnu je nekim tu|im, prigu{enim glasom. Za~u|ena, `ena se okrete, i zbuwena, smerna, opazi wegov po`udni i bolesni pogled.

– Uzmi satqik i donesi mi vode, re~e joj.

Od toga dana, @ivka se nekako promeni. Ne boji ga se vi{e, dolazi mu u sobu, neguje ga, razgovara ga. On je nervozan, razdra`en, i, u prvo vreme, neki put je izgrdi, ako ga brzo ne poslu`i.

Jednom tako, donese mu supu iz obli`we kafanice.

Serafim s mukom posrka nekoliko ka{ika, pa besan {to je izgubio apetit, pogleda je qutito: – Ih, kakva si... da pukne{. @ive}e{ sto godina...

– Bo`e zdravqe, gospon-Serafim, ozdravi}e{ ti, bla`i @ivka wegovu bolesni~ku zlobu.

– Jest, ozdravi}u – misli pakosno Serafim. – Toliki zdravi, ne znaju {ta }e sa zdravqem, a ja moram pod crnu zemqu.

I ona stra{na zloba jehti~avih pope mu se uz grlo: – Na, pojedi... Odmah, kad ti ka`em, viknu strogo.

232

– Pa poje{}u, kad ti je ba{ toliko naspelo, odgovori flegmati~no ona, prosta du{a, ne razumevaju}i wegovu nameru. A i da je razumela, opet bi pojela, jer ko veruje, kao ona, u sudbinu, ne boji se zaraze.

Ali {to du`e le`i Serafim \ak i {to ga @ivka sve predanije neguje, nestaje i wegove qutwe. Kad mu nije te{ko, oni razgovaraju intimno o svemu i sva~emu.

Serafim joj pri~a o Turskoj, o soka~i}ima, borbama, devojkama i obi~ajima tamo u wegovom zavi~aju, a @ivka o svom poslu, detiwstvu, starim Beogra|anima i wihovom starinskom `ivotu...

Jedno ve~e, kad ga je oduminuo znoj i bilo mu mnogo lak{e, ona, gojna i rumena, ~u~e}i kraj wegove posteqe, sa razgoli}enim laktovima uprtim o kolena, a {akama o obraze, zapita ga, onako kako je bila prosta: – A je li, gospon-Serafim, eto ti }e{ skoro da mre{, mlad i zelen, pa je l’ ti `ao ~ega na ovom svetu?

Ako ti `ao, ka`i, bolan, pa da ti ~inimo, jer, zna{, najve}i je sevap ispuniti `equ samrtniku.

Prostreqa je Serafim qutito svojim krupnim, crnim o~ima, pa htede da plane na wu. Ali se nasmeja s pola usne, pa joj re~e, gledaju}i je kako ~u~i onako bujna, prsata, obla, prirodna kao `ivotiwa: – Ni~ega mi nije `ao. Jednom samo, kad sam prebegao u Srbiju, pa radio u Vrawi, jedne no}i, ~o~ek nekakav...

– Pa, jes’, zbuni se @ivka, `iva du{a, ’o}e `enske milo{te...

A Serafim se zadihao, usjaktio o~ima, pa je hvata svojim znojavim, ko{tuwavim i dlakavim rukama.

Predsmrtni nagon tuberkuloznih ispunio ga nekom snagom. @ivka se zbuweno nasmeja: – O, rode, to li te mu~i...

Posle te ve~eri, Serafim \ak je ubrzo umro. Sahrawen je uz u~e{}e celoga susedstva. Kad su se vra}ali s grobqa, baba-Obrenija, kod koje je |ak stanovao, po~e da ogovara @ivku, ali je u}utka dobri Jevrejin, ~i~a Isak Testa, limar: 233

– I kako mo`e{ tako da govori{? Samo Bog zna ko je kakav... Pri~ate sada, a dok je bolovao, da nije bilo @ivke, ko bi ga negovao? @ivka ovo, @ivka ono, @ivka rospija, a @ivka najve}i sevap u~ini: bolesnika je negovala, sve}u mu pridr`ala...

(1924)

234

Stani{a Vojinovi}

DVA VIDA PRIPOVEDAWA BO@IDARA KOVA^EVI]A

Izme|u dva rata objavqivao je pripovetke u svim zna~ajnijim ~asopisima toga vremena (Misao, Srpski kwi`evni glasnik, Re~ i slika, Voqa i dr.) i na kraju u dve zbirke: Najve}i sevap (1928) i Miris vekova (1932), koje su prikazali Isidora Sekuli}, Milan Bogdanovi}, Bo{ko Novakovi}, Janko Tufegxi}, Borivoje Jevti}, Miodrag Pe{i}.1 Kao pisac zapo~eo je feqtonima2 (o Dubrovniku, Wego{ima, dinastijama Obrenovi}a i Kara|or|evi}a, li~nostima iz istorije (Jugoslovenima), Savi Tekeliji, Antunu Sorko~evi}u, Stefanu Zanovi}u), a kako je ovaj `anr zahtevao preciznost u izra`avawu, negovao je realisti~ku pripovetku, kakve je pisao Laza Lazarevi}. Ovakav vid pripovedawa glavna je odlika wegove proze.

U predgovoru za zbirku Miris vekova Nikola Jovanovi} je citirao Zaratustru Ni~eovog koji smatra da ~ovek ne mo`e dati ~ove~anstvu onoliko koliko primi, jer je on jedan (kao i pripoveda~) a oni su sve. Zbog toga Kova~evi} uzimaju}i teme iz istorije, na primer, od Ksenofona „O qubavi Kraqice Panteje“, svodi po~etni materijal na ideju da pri~a o ve~noj qubavi.

Ovakav stav imao je i u pri~ama sa istorijskim temama, ali je u wima istoriju sagledavao kriti~ki, rastakao wenu epsku osnovu, tako da je tema samo impuls za reminiscencije o `ivotu. Takva je i pri~a „Uznesewe“, u kojoj je spojio pesnika u sebi i istori~ara, sa idejama koje su realizovane u ~asopisu Hipnos (mese~ne revije za intuitivnu umetnost) Rake Drainca (u wemu je Kova235

~evi} objavio pri~u „Kraqevna koja vara“).3 Za saradnike („11 saradnika – hipnista“) ovoga ~asopisa „svet je san u ekstazi... hipnizam je direktna iluzija svega, du{evnih drama i metafizi~kih dubina. Hipnizam je – San ekstaze, bez krugova i opredelewa...“4 Istoj grupi pripadaju i Kova~evi}eve pri~e „Evnuh i Markiz de Sad“,5 „Knez je poludeo“, „Qubav kraqice Panteje“. To su pri~e utapawa sebe u kosmos. One su prethodnici post modernizma, u dana{wem zna~ewu toga pojma.

U pri~i „Uznesewe“, napisanoj neposredno posle Prvog svetskog rata (1921), potisut je epski karakter istorije, i stvorena nova na temeqima nedosti`nog sna. Kao wen moto uzete su re~i Mefistofela izgovorenih u kuhiwi ve{ti~inoj „Kad ~uje re~, ~ovek obi~no misli da u wima treba otkriti smisao“. Polaze}i od ovih misli Kova~evi} je napisao pri~u u kojoj je prisutna istorija i poezija. Sve je dato u hipnisti~koj formi koja razara istorijski okvir a li~nostima daje vanvremensko zna~ewe. Kao i u narodnoj pesmi sve po~iwe snom (kao ranije u prozi Dragutina Ili}a i docnije Milorada Pavi}a), koji se sawa tri puta i koji je uvek delimi~no promewen, kao stupwi na `ivotnom putu kod egzistencijaliste Kerkegora.

Taj san je toliko stvaran da u sebi sadr`i unutra{wi pejsa`, oivi~en delovima dvorane i prirode. Na zidovima dvorane nalaze se pored „bezbroj cve}a, zelenila“ i jelenski i ovnujski rogovi, ko`e „kraqeva, svetaca, ikona, krstova“.

To je usnuli haos, pun barbarskog sjaja, sa u`urbanom poslugom, razgovorima i ti{inom sredwovekovqa. Tako po~iwe pri~e, a onda se ~uju posko~ice, prva, druga, tre}a i ~etvrta, i na kraju epski stihovi. I epske li~nosti su tu, despot Lazar i Todor Vezir. Kada ulazi despot tu su ve} prisutni vlastelin Belo~el, Vra~ Timotej i dvorska svita, princeza.

Ali prvo {to se ~uje to je mucawe drespotovo, koje prekida princeza upadawem u re~. Na sceni je dvorska 236

luda Povr{ko, koji imitira mucaju}i despotov glas. Za to vreme u veliku dvorsku salu ulaze zvanice me|u kojma su Patrjarh, `ene, vladike, vlastela, Grci, Ugri, Dubrov~ani, Mle~i}i, Turci, i svi ostali po redu: protopopovi, kalu|eri, vojnici, Sasi, Rumuni, ali i pisci Konstantin Filozof, Hrabri Dotamopisac, Pajsije Filolog, Joanikije Geograf.

Svi govore u isto vreme, naj~e{}e stihove: Vlasteli~i}, Tri Rizni~ara, vlastelin iz Brani~eva, Todor Vezir a onda i despot Lazar, pa onda ^teci, Povr{ko.

Princeza, k}er Paleologova, se opire besu koji raste u despotu i ona otkriva da {aptawe Lazarevo zna~i samo jedno. Despot je poludeo. Despot nare|uje da se sa princeze skine ruho i stavi na zlatni pladaw. Ume{ao se i Patrijarh nazivaju}i despota bezbo`nikom.

Na kraju dolazi do uznesewa despotovog. „Iz vazdu{nih, velikih kolesa, koja su li~ila na jastreba u letu, iza{ao je Hamlet, kraqevi} danski i utr~ao u dvoranu Despota“. Tako je do{lo do vaznesewa despota ra{kog Lazara Smernoga.

Ovaj na~in pripovedawa Kova~evi} je docnije napustio i opredelio se za realisti~ku prozu, koju je pisao do kraja `ivota. Ta proza je vezana za `ivot Beograda, istorijske doga|aje i li~nosti od sredweg i osamnaestoga veka „Nove Srbije“ i Simeona Zori}a, do Prvog srpskog ustanka i Svetskih ratova.

U obimnom pripoveda~kom delu Bo`idara Kova~evi}a isti~e se kratka pri~a po kojoj zbirka dobila naslov „Najve}i sevap“.

Imaju}i posmatra~kog dara ova pripovetka je izra|en u uzornoj formi sa strogom subordinacijom pri~awa i karakerisawa. Kao u celokupnom wegovom stvarala{tvu kroz wu provejava i fina ironija. Centralni motiv pri~e je misao, da je sve u ~oveku i oko wega privid same ideje i izraz nestabilnosti fakata u `ivotu. ^ovekova milost prevazilazi ponore te{kih sudbina i nerazumqivih `eqa. Opisuju}i sudbinu tuberkuloznog 237

|aka Serafima i @ivke „lake `enske“, Kova~evi} povezuju}i wihove sudbine kao dva antipoda, reqefno i iznijansirao, po ugledu na Lazu Lazarevi}a, dovode}i wihov odnos, pun nerazumqivih `eqa, do mogu}eg kraja, smrti. U drugoj vrsti pri~a, ~iji je najboqi predstavnik „Qubomora“ vi{e insistira na tipologiji li~nosti Stanoja Rapavog, pogospo|enog seqaka, koji i pored `ivota u Beogradu zadr`ava osobine porekla, zabrinutog za svoju imovinu, koji se mewa i u izgledu i u pona{awu, kada je ona ugro`ena. I pored svog realisti~kog pristupa, zbog fragmentarnosti povesti koje prikazuje deluje romanti~an i poeti~an, insistiraju}i na simbolici redukovanog izraza.

Modernije tendencije pokazao je Kova~evi} u neobi~noj propoveci „Gospo|a vampirica“ (Misli, 1923), koju je Gojko Te{i} uvrstio u Antologija srpske avangardne pripovetke (Novi Sad, 1989).

1 Pripovetke su pre{tampane u prvoj kwizi Odabranih dela B. Kova~evi}a (priredio S. Vojinovi}, Beograd, 2010).

2 Isidora Sekuli} je za wegove kratke pri~e (novele) napisala da su pod velikim uticajem feqtona („Pripovetke Bo`idara Kova~evi}a“, Srpski kwi`evni glasnik, 1928, kw.

XXIV, sv. 6, 458).

3 Iz Kwige „Sedam Smrtnih Bolova“, Hipnos, 1922, sv.1, 19-20.

4 Program hipnizma, Isto, 1922, br. 1, 3.

5 Novosti, III, 1923, br. 516 (19. januar), 3.

238

Mileta Jak{i} (1863-1935), Pri~e (1903) Crno ma~e (1921) Legende i pri~e za decu i odrasle (1931) Mirna vremena (1935) Ne~ista ku}a (1985) Leposava Miju{kovi} (1884-1910) Pri~e o du{i (1996) Veqko Petrovi} (1884-1967), Buwa i drugi iz Ravangrada (1921) Pomerene savesti (1922) Tri pripovetke (1922) Isku{ewe (1924) Pripovetke (1925) Izdanci iz opaqena grma (1932) Prepelica u ruci i druge sli~ne pri~e (1948) Dah `ivota (1964) Sibe Mili~i} (1886-1944) Borovi i masline (1926) @ena i ~ovek (1927) Ivo Andri} (1892-1975) Ex ponto, stihovi u prozi, (1918) Nemiri, stihovi u prozi (1920) Put Alije \erzeleza (1920) Most na @epi, (1925) Anikina vremena (1931) Pri~a o vezirovom slonu (1948) Bo`idar Kova~evi} (1902-1990) Najve}i sevap (1928) Miris vekova (1932) Esnafski qudi (1952) Sluga Danilo i druge pripovetke (1955) Miris vekova (2010) 239

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Beograd : GORAPRES). 21 cm.

Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860

240