Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, septembar 2012, godina VI, broj 20 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za Izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} Dizajn Dragan Coha ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Gorapres“ – Beograd Korice Ivona Pleskowa Na naslovnoj strani: Vera, uqe na platnu, 2011. format: 2x1.5m (u vlasnistvu dr. Nenada Spasojevi}a) Na pole|ini: Akrobata, uqe na platnu, 2011.,format: 2x1.5m.
PPPPPP P P P P P P P P P P
RRRRRRR R R RRRRRRR R R R
I I I II I I I I I I II I I I
^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^
A A A A A A A AAAAAAA A A A
PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama
Srpska pri~a XX veka (^etvrta sveska)
Beograd, septembar 2012, godina VI, broj 20
[tampawe ovog broja pomoglo je Ministarstvo kulture Srbije
Sadr`aj
Lazar Popovi}, Septime 7 Bojana Stojanovi} Pantovi}, O za~etniku toka svesti u srpskoj kratkoj prozi 49 Milutin Milankovi}, Demokritos 59 Slavica Garowa Radovanac, Pripovetke Milutina Milankovi}a 83 Milan Vukasovi}, Moj gavran 88 Milan Vukasovi}, Kaplar Adam 92 Stani{a Vojinovi}, Milan Vukasovi} iliti basnopisac kao pripoveda~ 107 An|elija L. Lazarevi}, Lutawa 109 An|elija L. Lazarevi}, Aneta 113 Zorica Haxi}, Pritajeni bolovi `ena – kroz prozu An|elije L. Lazarevi} 125 Julka Chlapec Ðor|evi}, Na balu 130 Julka Chlapec Ðor|evi}, Pismo 133 Vladimir Gvozden, Ta divna zagonetka `ivota 136 Stojan V. @ivadinovi}, Mile Diki} 141 Marinko Arsi} Ivkov, Jedna zaboravqena pri~a srpske kwi`evnosti 153 Du{an Radi}, Raspe}e 161 Du{an Radi}, Etika 167 Sne`ana Bo`i}, Kratke pri~e Du{ana Radi}a 173 Vladan Stojanovi} Zorovaveq, Kantefabula 180 Sava Damjanov, Misterija Zorovaveq 190 Petar S. Petrovi}, Zemqa ostavqena 195 Petar S. Petrovi}, Doktor Mari} 214 Valentina Veqi}, Zemqa ostavqena 230 O piscima
239
5
Lazar Popovi}
SEPTIME
Prvi mu se pogled ote na vise}i kalendar, gde mu se u~ini da neko zbija s wime {alu, jer nije mogao da pojmi ni dan ni broj. „Potpuna amnezija“ mislio je le`e}i i gure}i se. – U du{i, koja spava{e il’ koja treba da spava, da se odmara, u toj do kraja umornoj du{i, tamnoj du{i rodio se jedan proces koji se onako slab svr{i na po~etku; nosilac o~ekiva{e opet po~etak, ali je du{a bila nesposobna i telo se ledilo od straha i o~ajawa a umorni kapci pokri{e usplahirene o~i. – U u`asnoj du{evnoj depresiji staja{e ponova otvoreno pitawe poziva, sposobnosti, budu}nosti, to u`asno pitawe sa crnim zloslutnim mislima {to letahu kao ptice sa gadnim i kre{tavim glasom pred buru elemenata. – Odlomci pro{losti po~e{e bivati delovi kombinacija sli~ne kombinacijama onog {to noktom namerava raskopati granitno stewe tamni~kog zida. – Oseti potrebu da pobegne. Izgleda{e da je du{a obasjana jednom slabom zrakom uobra`ewa. Nasloni se na prozor i gleda{e; dole je `ivot; huka, lupa, odre|ena, nejasna, dim, qudi... „Kako da ve} nije mrak“, pita{e se, „kad je ve} dockan“... ^asovnik pokaziva{e {est ura... „pa da :ve} prolazi zima.“ – Sutra dan obuzima{e telo jeza i drhtavica; ko`a je ispod tople ode}e i pokriva~a nakostre{ena; na licu krvne cevi, skupqene; sve je bledo i drh}e. – Napoqu sipi ki{a i vetar prska stakla. Na krovu stoje dva goluba preko puta, sivi kao divqi. Krov se cija poliven vodom. Oluk je neodre|ene, crvene, zahr|ale boje. Ispod wega prqaviji zid sa prozorima na kojima su zeleni ruloi. Na dasci stoje dva lonca s biqkama; wine su 7
gran~ice tanke i slabe; wino li{}e zeleno`uto pegavo; vetar wiha{e te utvari od voska. – Da nema gdekoji put treska na vratima, bila bi mrtva ti{ina u ovoj ku}i; pa i taj tresak od vrata i bat po stubama dolazi u ovu sobu oslabqen, kao jedva primetan {um, i tu ga odmah i nestane. U samom snu se ose}ao umoran iznuren, izmo`den i bolan, i sve vi{e pada{e u san. Sporo i neprekidno prolazi{e sati, sipila je ki{a, ~ama{e golubi... letargija se proteza{e u beskraj. – Ve} drugi dan i no} kako baka virka u sobu i uvek ~uje ubrzani dah ispod duwe. – Ba{ kad je le`ao na stolu za secirawe u anatomskom institutu i pokazivao kako treba da mu odlupe ko`u s lubawe, za~uje najedared kre{tavo derawe, koje tako naraste da je |ipio i protro o~i; potpuno zbuwen, ose}aju}i u glavi grdan bol gledao je gde je i slu{ao te nerazumqive zvuke, {to ih je jedna nakaza dole u dnu dvori{ta na odrpanom instrumentu izva|ala... posle primeti i dobro}udno lice svoje bake. Opet umo~iv{i pero ne htede da napi{e {to je u glavi bilo gotovo. A tre}i put potegne sna`an potez ali bez traga. U divitu je svo mastilo osu{eno a mesto wega suha, tvrda, crna korica. On po~ne perom drobiti i lupkati to. – Po~ev{i sa obi~ne povr{ine potonuo je na dno mora, gde vlada{e stra{ni mrak uzrujanih i izmu~enih avetiwa wegova mozga. Gowen i {iban valom prestava, punih groznice i trzawa luta{e po tami taj siroma mladi} sa zamu}enim o~ima do dna i zgr~enim ustima. – Bledo zeleno, jasno, `uto, crnozeleno li{}e gusto se pore|alo i li~a{e jednoj masi, koju prosecahu sve`e crne {ipke. Eno se leluja kao more, isprva drhtawe, pa lelujawe, pa talas {to raste i zapquskuje. I talas sve vi{e raste i {iba vazduh a bledozeleno, jasno, `uto, crnozeleno li{}e po~e se ja~e me{ati i {ipke se svi{e u lukove... Ala fiju~e, besni i urla vetar i ci~i lome}i gran~ice! Nanese u mahu mlaz vode i polije prozor udubiv{i okna. Opet se voda polako sli8
va, a ono zeleno more je hu~an vrtlog. „Ta {to drh}em kad mi nije zima? [to je mesto disawem mir prosecan uzdasima? [to tra`im da ne{to ho}u? [to mi se sve ~ini tako?!“ Po ti{ini sobe lupahu wegovi koraci. Hod je li~io na teturawe. Zapiwao je za predmete po sobi i sve se ja~e teturao i padne opet na stolicu. – U ko`i, po celom telu, ose}a{e iglice koje behu usijane i ledene. Nije razumevao gde je i {ta je. Mesto celog toka ose}awa i misli orkan je drmusao par~i}e... „A kad bih se ja sad po~eo derati i ci~ati?!“ pomisli najedared i u isti mah zaboravi na to pitawe, koje je bila slamka za utopqenika. Silom zgr~i mi{i}e oko oka i pred wim, nasloni glavu na sto i pritisne je sna`no pesnicama. – Zaboli ga prst, {to isprva ne oseti; ali je bol sve ja~i. On onda cikne i trgne se. Prst be{e krvav i na wemu trag od zuba. Da l’ je trebao na to da se odsmeje ili {ta drugo mo`da da uradi, nije znao. – Sa izrazom gadne mr`we na licu zaspao je za stolom... Nek sniva glava san, a grudi neka se burno di`u, san pun pesme i cve}a, neka tu`i mladi}! Umiri se, lupo s poqa, ugrej se, zimo, malko, za {to ne po{tedite, ne lomte zgrade fine! A ako do|e pred o~i grdna pustiwa kostiju belih slo`enih u hvat i uskovitlano i izme{ano sve zahuji u nepovrat, u du{i strah, spoqa hladno?!... Sniva{e san i nebo, zeleno-plavi raj, beskrajnost. Iz pravog sna prenesen je u `ivi i budni `ivot ni malo se ne ~ude}i tom brzom prelazu. I kao {to je svest postala budnom, tako i misli ostavi{e carstvo fantazije, sna. Mozak se bavio samo jednom mi{qu: on je varalica, predmet koji vara su misli i ose}awa, a prevaren je on. Time je tuma~io svoj smeh iz sada{wosti na zbiqu najbli`e pro{losti i izvodio daqe misao da sebi ne sme verovati. To je bio pronalazak i on se pona{ao prema wemu kao dete, na{av{i u pesku gde se igralo jedan {qunak uzelo ga je prvo u prste i razgledalo, zatim u usta, i na kraju je {qunak opet ba~en na stranu. Ali u 9
sred igrawa bilo je uvijek jedno oko na {qunku. On je retko imao tok misli samo o jednome, struja je bilo vi{e obi~no dve. Naizmence je svest o wima znala. „Ruka mi sasvim ugodno le`i na pokriva~u i to je zbog polo`aja, onda od svr{enog odmarawa ve}...“ o~i su gledale mrak i glava se okreta{e na sve strane, svest nije znala o ni~emu... „je l’ ono logi~an zakqu~ak da ja sebi ne verujem?“ pitao se i odgovorio da: jeste; ali samo u prvi mah, odmah zatim je stavio pred sebe mogu}nost sumwe i uobra`ewa; i opet svest nije znala o ni~emu osim o utrnutoj ruci, koju je trebalo u drugi polo`aj namestiti. – Morao je da gleda unutra u sebe i da se sve vi{e podaje onoj drugoj struji misli, gde se vi|a{e ponova porinut u dno tamnog mora du{evnih avetiwa. Sa svom snagom otima{e se, i mirom i hladnokrvno{}u, {to li~a{e na o~ajni~ku borbu; i u potmulom besu le`ao je svladan i prikovan. Mesto misli je ostao ose}aj poni`ewa, uni{tewa i nemo}i, sam jedini ose}aj prosecan trenutnim bleskom muwevitih, i stra{nih misli, za koje nije znao da wemu pripadaju. – Sumwa je bila mala, razlozi ni{tavni, ali ose}aj neizmeran da je sumwa istinska. Ona je narasla do uverewa, od ~ije sile nije mogao da se otme. – A to uverewe be{e sad gledi{te, postade izvorom iz koga pokuqa smrad wega samog. I neizmerna dubina prepuna smrada le`ala je pod tim izvorom, tako mu se ~inilo, sve je htelo napoqe da se razlije, izlije i nestane i da se smiri. Ali kako }e da se smiri kad se on sad pita: zar je to bilo u meni, to sve, jo{ odavna, odkako sam i postojim?! Kako }e da se smiri kad mu kukavi~ki i slabi karakter ste`e u`asni prsten straha?! Mo`e l’ svoju avet od sebe da odagna?! I svestan ovoga izna|e nove koli~ine smrada i gada iz sebe, {to `ice `ivota toliko zategnu, da ove izgubi{e svoj prirodni elasticitet. „La`em, la`em sve“... urlao je jedan glas „la`em kad verujem, la`em kad po{tujem, kad qubim, kad ose}am, kad mislim, uvek la`em, cerim se, pretvaram se, uobra`avam, varam, lud sam, bolestan sam, prokletiwa 10
sam, nakaza du{evna.“ „Ne}u, ne}u ni{ta da mislim, da znam, ho}u da sam nesvestan, miran, da snevam...“ kezio se drugi glas. Ali do|e pro{lost cela i istinita i onaj urlaju}i glas po~e da tuma~i i pokazuje; pa se izgubi onaj drugi glas sasvim. O~i se izbe~i{e videv{i sve jasno i istinito. – Eto razloga sumwi i onoj bujici ludih re~i pre malo vremena. Ali se opet trgne onaj kneze}i glas i sa bri`qivo{}u i pipavo{}u proba{e da opet pori~e, istra`uje, sumwa, i taj de~ko vidi da je taj glas on sam i ujedno i ni{tavilo. „Ali ta pro{lost je temeq budu}nosti“, zaurla ponovo ono stra{ilo, „{ta }e biti, {ta }e biti“... odjeknu po stoti put. – Sede}i na posteqi vidi naokolo potpun mrak i oseti ti{inu; {ta je to bilo sa mnom pitao se, znaju}i da je prestalo mu~ewe, ali jo{ boluju}i. – Kako je divno ose}awe zatvoriti o~i, ne aktivno nego kad se same zatvore; pre toga ne{to pe~e i svrbi u trepavicama, kad padnu jedna na drugu to i{~ezne. Divno ose}awe ne morati gledati, nego mrak potpun i neproziran {to osve`uje i o`ivquje i nadokna|ava potro{enu gra|u retine. Glavu ne moraju da dr`e mi{i}i vrata; oni se odmaraju. Sve je naokolo meko i toplo. Ruke su opru`ene, mi{i}i istegnuti, zglavkovi u ravnote`i; tako pru`ene pored tela nekako, goru iznutra. Disawe je jedva vidno; minimum natezawa i aktivnocti, ali ne san nego `ivot potpun i svestan sveden na minimum. Samo ne{to ose}a ~ovek u sebi da se odupire tom rastvarawu, ne{to lupa i ska~e kao da je za sebe; to je srce... tuplup, tuplup... Sawivi mozak oslu{kuje te otkucaje `ivota i raduje se tom radeniku bez prestanka, `ao ga je {to ga je umorio kad se ne mo`e nikad da odmori... Tuplup, tuplup... prekida{e srce talasawe svesti; u jednom kratkom razmaku i{~ezne sve, odmah za tim se sve javi; ponova je opa`en o`ivquju}i mrak pred okom, ugodnost odmora u mi{i}ima i sve`ina u pasivnosti zglavaka; i ~uje se srce. Onda opet nesvest, pa talas svesti; ali sve mawi i slabiji, pa nesvest prelije sve... 11
Prvo je bio kod Lize i dr`ao je naslowenu na ruke, skupiv{i svu negu i milo{tu u sebi nije znao {ta da joj ka`e. Kako je voleo te sve`e i zdrave rumene usne, {to su bujale pod poqupcima, kako je voleo i ona sitna zrna bisera usa|ena u tu rumenu kadivu, i mali nosi} pokriven finom ko`om, {to mu drhta{e krajevi, i bledo ~elo i meke obraze. Potresen stra{}u mrmqao joj najlep{e i najne`nije re~i tepawa, drhtave prste joj kroz kosu provla~io, i qubio o~i, i snivao s wome san mladi}ke qubavi. Ali dojuri najedared u mrak qubavi zelen zrak prvog upaqenog fewera i povi~e na wih: „a {ta tu radite?“ – i prsne u smeh. – Onda nalo`e vatru u pe}i i gledahu zapureni obasjani rujnom svetlo{}u jedno drugom u o~i... Ba{ tako je bilo pre mesec dana kad se zavole{e. Ona se zvala Liza, al’ on joj ka`e da je ona cvet. Ona se smejala i zahvaqivala na komplimentu al’ nije mislila da je istina. Sedeli su dugo i razgovarali se; izme|u wih je bila ta velika pe}, a na pe}i je spavao ma~ak. Oni se razgovarali a tek ma~ak zavr~i, a oni se trgnu i nasmeju, a ma~ak u}uti i zaspi... Ka`e on woj da je voli. Ona se smejala, a vatra veselo puckara{e i ma~ak ~mava{e. U mraku gleda{e on wenu glavu i pomisli da je najdivnija, i ne slute}i da je istina. U isti mah je hteo da ta glava bude wegova i mislio je: „Kako }y samo da dobijem tu divnu glavu...“ – Kad se na{ao u svojoj sobi utonuo je u misli o woj, koju je zavoleo. Pred o~ima je bila ta divna glava a on je mislio: „kako }u samo da zadobijem tu glavu...“ Nije mogao da spava i celu no} nije oka sklopio, i neprestano o woj mislio i pitao se. To ga je mu~ilo, a on nije znao da je to qubav prava i ~ista... A Liza se veselo smejala... Sutpa dan pro|e on kroz wenu sobu i ka`e joj: „zbogom“, a ona se smeje zvonkim glasom i zove ga natrag. Oni su bili sami i ona mu ka`e: „odi, ti lepo dete, da te poqubim u {e}erna usta“... on se sav stresao i za malo {to nije umro. Ona ga qubila u usta i on do|e sebi, uzme divnu glavu u ruke i gleda{e je neopisanom qubavqu; i 12
nije lagao jer je izgorio skoro od silnog plamena {to je u wemu buknuo... Posle toga ~asa taj mladi} je nosio samo misli o woj, samo `eqe za wom, samo tugu zbog we, samo qubav za wom. Grlio je i qubio sa pravim zanosom i stra{}u, i govorio joj da je qubi, wu jedino qubi, pravo qubi. A on nije pre Lize nikog grlio. Al’ mu ona nije htela da veruje i govorila mu: „la`e{, la`e{...“ i privla~ila ga oblim rukama na svoje grudi. – Posle se cura uverila da je taj mladi} zaista qubi i zapita ga: „dokle }e qubav trajati?“ On se ~udio tome pitawu i hteo da zapla~e od tuge, ali je stegao srce i rekao: „ve~no }e moja qubav trajati.“ Opet mu je cura govorila: „la`e{, la`e{...“ a wegovo se srce onda okrvavi. Video je on da ona wega tako ne voli kao on wu. Isprva nije hteo tome da veruje; bio je tu`an i nezadovoqan; wegovi pre rumeni obrazi pobledi{e. Pitali su ga drugovi {ta mu je, a on nije hteo da ka`e; pitali su ga otac i, majka, a on i wima nije hteo da ka`e. Voleo je Lizu kao lud i dao bi joj ceo svoj `ivot kad bi ona zahtela, i dao 6i joj sve svoje blago i slavu. A video je da ona wega tako ne voli i da ga sve mawe voli: A on nije mogao da prestane wu voleti, nego je i{ao kao sumanut po mra~nim ulicama kad nikog u wima nije bilo i hteo je da se ubije od jada... – Pitala ga je cura: „a {to su ti tako crni i duboki kolutovi ispod o~iju, dragane moj?“ A on se bolno sme{io i kazao: „nisu crni i duboki!“ – „A {to ti je tvoja meka kosa tako barusava i neo~e{qana?“ A on se bolno sme{io i kazao: „nisu crni i duboki!“ – A {to su ti usnice otvorene i blede, kao da si jako umoran, dragane moj?“ A on joj opet ka`e: „nisu crni i duboki!“ – Tako su se wih dvoje razgovarali. – Jedanput joj taj mladi} ka`e: „a {to ti mene ne voli{ kad ja tebe volim, {to ti qubav ladni kad moja ne, {to ho}e{ da poludim? Je l’?! I kad joj je to rekao nije mario za svoj `ivot kao ni za zrnce peska. On joj to ka`e a ona se veselo smejala; srce mu je bilo krvavo i ona se smejala. Opet je video kako ga ona ni truni ne voli a on tu div13
nu, pametnu, nasmejanu glavu voli kao pre, i bio je jako tu`an. A ona se opet smejala i kazala mu: „idi, al’ si dosadan...“ Vatra veselo puckara{e i rujna svetlost po~e bledeti. Ona mu jo{ na rastanku poqubi usta rekav{i mu da je qubomoran kao grobijan, Tatarin i Maxar. Oti{av{i od Lize, jo{ pod utiskom ugodnosti zadovoqene najmilije strasti, se}ao se posledwih doga|aja te wegove qubavi. ^inilo mu se da leti u provaliju neku kad je video da je Lizu izgubio i naumi da se opija. To mu se jako dopalo i opijao se uvek; pa mu opet poblede{e obrazi. Wegov se otac ~udio i plakao od brige. Wegova okolina ga nazove bledim ludakom. Ali je bio jo{ nezadovoqniji nego pre. Pa naumi da tra`i qubav. Cure su mu govorile da je lep i qubile ga. On ih je pijan grlio bez prestanka, do rane zore, i do mrkle no}i. Do{ao je sav ispijen i isisan kao uvelo cve}e. Opet plaka{e otac, opet se ~udila okolina, a on be{e jo{ nezadovoqniji. Onda je te`io za slavom; sedeo je po ~itave dane i no}i, i pisao; sitni se redovi re|ahu a on umoran pada{e u nesvestice. Wegove o~i bile su kao u ludog ~oveka, a ruke su mu i noge drhtale. Na{ao je slave al’ je hteo vi{e, i opet pisa{e. Plakahu oba roditeqa, i mati do|e i klekne pred wega i jecavim mu glasom ka`e: „Jedino dobro moje, zlato i du{o, srce na{e, `ivote na{ i lepi sokole, moje pametno dete, nemoj da se ubija{, ne radi to {to radi{. Daj mi te proklete artije da ih sve poderem, i te olovke da ih isprebijam. Daj mi tvoju glavu da je i`qubim i obajem od za~arawa.“ Molila ga je mati pla~u}i. On je sedeo za stolom naslowen na laktove i okrenuo se na poznati glas; ali mu o~i behu mutne pa nije mogao da vidi; sa drhte}im rukama nije mogao da dade artije da ix pocepa; na lomne noge nije mogao da stane da podigne majku s poda... I opet mu be{e srce krvavo... Onda do|e jedan ~ovek i ka`e mu ovo: s kakvim si ti pravom tra`io od Lize da te voli tako kao ti wu, kad je woj qubav zanat od `ivota? – On se za~u|en tr14
gao iz zanosa tuge i jada i nije mogao da to razume... Opet mu taj ~ovek ka`e: i kad je istina da tebe Liza voli jako, da ne tra`i od tebe platu za qubav, da je s tobom ~ista i prava cura, da se stidi, da ti se ulaguje, za{to si tako sebi~an pa ho}e{ da je izvede{ na sokak? Ho}e{ da tebi samo pripada i da umre od gladi, ho}e{ da je luda kao i ti, i ho}e{ da i la`e kao i ti... – Ali on onda |ipi i pobegne, nije mogao da izdr`i navalu ose}awa i misli mirno. I lutaju}i po opustelim parkovima celu no}, gaze}i suho li{}e i grawe silom je video da mu je onaj ~ovek istinu govorio. I oti{ao je opet Lizi kupiv{i usput gr~kog slatkog vina i gomilu {e}era... Opet se {irila po sobi rujna svetlost iz pe}i i ~arovito svetlila nad parom qudi, od koga jedan be{e barusavih plavih vlasi i bleda lica a drugi crnih sjajnih vlasi i strasnom rumeni. Crne vlasi su padale u valovima preko ruke mladi}eve a on gleda{e mutnim okom u beli tanki vrat i sna`ne bujne grudi i celo telo. Sve, ja~e opija{e miris od prolivena gr~ka vina, sve gu{}i zrak i rumen od sjaja tamnija... – Mrak se spu{tao, a on gaca{e po wemu lutaju}i. Unutri be{e svetlost zadovoqstva i toplota snage; slikama se}awa dava{e to boju `ivota. Ode u kr~mu sjajnu i lepu, i u`iva{e u pi}u i jelu, i ne razaznavaju}i dobro gde je. Video je gde mu sa obli`weg stola ma{u neke ruke i ~uo je nerazumqiv {um materinskog jezika. Mehani~no odvrati pozdrav i bavqa{e se daqe sobom samim. Kroz taj budan san video je neke o~i u kojima igra{e vatra i baca{e iskre; posle primeti ispod belog vela ~uperak kestenave kose; o vratu dug tanak zlatan lanac i na wemu monokl; iz tame se polako i{~auri prilika `enske, i – jer je wegov pogled morao imati ne{to – blisne red belih sjajnih zuba, kao malih plo~ica savr{ene lepote, ~istote i sjaja. Vidi zatim i dva poznanika s tom `enskom prilikom... Opet po|e navala se}awa, ali je raspla{i jedan srebrni glas, koji mu ka`e: „molim, gospodina, za na{ 15
sto!“, za glasom do|e graciozan poklon i red zuba zastade tako blizu pred wim da se tr`e. U~tivo |ipi i ode kod dva poznanika, gde se orio smeh i pozdravi, razgovori i uzvici, i opet smeh sakrivawa. Poznanici behu bonvivan i kreten a ona se zvala Erna i bila je par~e bisera otkinutog i palog u blato. Ona mu odmah ka`e: „sedite do mene!“ Bonvivan i kreten se umorno sme{e i pitaju ga ne{to; on im odgovara i pravi curi komplimente. Piju i kucaju se. Grejan s poqa fino}om i lepotom i iznutra alkoholom mislio je: ovo je sad zadovoqstvo. Ali ga ona gurne nemilostivo laktom i ka`e: „al’ ste: dosadni.“ On slavoqubiv u tome mahu i sujetan do krajnosti tuma~i to kao lasku; bura se od zadovoqstva di`e u wemu; ~ama i dosada be`e u bestrag; on se trudi da zadobije wenu naklonost, ali on zna, a i ona zna da su jedno drugom nakloweni. – Posle bratimstvo. – Urnebesna ga ose}awa nose, re~i su usijane i padaju kao uqe na vatru, izme|u o~iju {ikaju strele. Iz malih ~a{ica punih rujne te~nosti izlazi neka omama koja ih sve omamquje. Zna sve {ta radi i {ta misli i opet se podaje {ali; ona ga pita: „poznajete l’ francuski poqubac?; on je kori {to mu veli vi i tra`i za naknadu jedan; dru{tvo prima; a ona, drska vila, di`e veo s lica i pru`i mu wene usne; o~i su joj operva`ene svionom dlakom i sjajne su i vla`ne, duboke i tamne. Po~etak propasti, pomisli on i pritisne usne. Ona `miri; on ne}e da pusti ona se otima i smeje, kao dete posle greha. I on se smeje al’ mu se o~i mute. ]ifte unaokolo ho}e da padnu u nesvest, a gazda viri iz druge sobe i drh}e od straha i pokora. On to vidi i obuzimaju ga svi |avoli; on ho}e jo{ jedan francuski; al’ ona sad ne}e; {ala, prebacivawe, prepirka, brbqawe... ono lepo, korisno brbqawe prekinutih re~enica sa bezobraznim re~ima i celim mislima, ono lepo korisno brbqa{e razumqivo za razdra`ene du{e, pola {apat iz suhi grudi, skoro strast, ali samo jedan deo prave i velike. Vreme juri; retko koja misao; on se boji misli; vreme juri. Svi go16
re velikim plamenom strasti, svi od reda i bonvivan, i kreten, i on, i ona, i blato gore, to se vidi i poznaje; dr`i joj ruku u svojoj i ose}a bilo kako strelovitom brzinom bega, kako joj se prsti polako gr~e; wena noga obu~ena u crnu svilenu ~arapu le`i na wegovoj; blato se mazi; ne mo`e vi{e da izdr`i divqa{tvo... U mislima se spu{ta maglica; gosti ostali se razi{li; cela sjajna soba je wima; oni uvuku svetiqke; uz mrak unutra{wi mrak spoqa; onda divqa terevenka, orgije... ose}awa su blizu manije. Dere se, ci~i, grok}e i urla; igraju i ska~u; gde se uhvate {tipaju se i ujedaju; sve se preliva; ~a{e se lupaju, fini kristal puca i raspada se u bezbroj sitnih i sjajnih ta~aka {to lete oko wih. On je tra`io wu i kad je na{ao hteo je udaviti i ugu{iti. Onda potpuna tama... – Ose}a da sedi u mekoj stolici i ~uje glasove oko sebe; `muri; ose}awa od pre traju i gomilaju se; ugodnost je blizu vrhunca. Otvori o~i; preko puta je ona i bonvivan; do wega kreten; rumena kadiva i beli mramor oko wih; zraci padaju iz jedne sjajne kru{ke nad wima kao iz zvezde. Ne mo`e da gledi; hteo bi da se vrati ono {to je bilo; guraju ga i pitaju; vi~u mu na uho... On se protegli, i nasme{i na lepi san pa u|e u obi~an svet. Ona spava na ruci bonvivanovoj; on je gleda kao predmet koji se mo`e baciti, i sa`aqeva je, al’ mu se i to ~ini kao velika `rtva. Ona se probudi i zove ga bli`e. Prinese glavu; ona ga poqubi; poqubac be{e dug, kao neko sisawe {ta li, osetio je na usnama vatru, struje po~e{e br`e da kolaju; ali poqubac po~iwe da prestaje, wena umorna glava po~iwe da tone ali su usne jo{ priqubqene; on se nagiwe, sve vi{e i vi{e; posle se otrgne, ama padne u ruke bonvivanu koji ka`e: „Ha! kako ti se dopada, novajlija?!“ On padne u meku kadifu i odsme{i se umorno i sawivo na te re~i, i na wega i na wu. Malo samo jo{ zabridi{e nezale~ene ranice od otrgnuti kon~i}a qubavne mre`e, samo malo, a gruba ruka pokida sve. – Krene ku}i kroz maglu, vodene kapqice sive boje lebde u bezbroju u vazduhu, kao neka 17
pra{ina al’ puna vlage. Stud se pewe, mi{i}i trepte, a celo telo strepi. Gde je toplota? – Nema je vi{e. Dvaput je hladnije. I ta svetlost iz grdnih zvezda, {to ih sada gace qudi u belim ogrta~ima, je ledena svetlost; sle|eni zraci str{e u maglu oko sjajne jezgre i blistaju se i prelivaju. One u daqini su kao sjajne ta~ke; a ~ak tamo iz mraka sa kraja duge ulice trepne po gdekoji put titraj finog etra i prodre u ~asu kroz debelu maglenu vodu i razdrobi se u milijon jo{ finijih titraja. Disawe je te{ko; noge se br`e kre}u; ali se ne mo`e da izmakne iz te vlage; kao kad se zagwuri u retku vodu; sa strane ogromne prilike ku}a; pod nogama qigava kaldrma; a naokolo ta retka voda, voda koja je u svojoj tami nosila aveti svoje obu~ene u `ensko odelo. – Iz pe}ina toga mora, gde be{e zagu{qiv topao zrak i gde su pili otrovno belo `itko pi}e, istera ih dan. Oti{ao je u stan i spavao dugo i trgao se i nije znao da razume vise}i kalendar. I onda ga po~e{e mu~iti one misli sastavqene iz fantoma ludih snova i tragi~ne zbiqe. – Nije to bio grdan i sve` rastov kolac, okovan na vrhu ~elikom i zaboden u tlo, preko koga juri mutna i brza voda `ivota; kolac {to dere povr{inu i virove te vode; nego trstika natopqena u svom gizdavom tkawu i muqem i vlagom, {to plovi po slu~aju i {to je kadgod vir izbaci na ogledalo; za trenut samo, pa da je opet uvu~e; il’ {to je brzac nasu~e na prud, gde se suha raspada u prah. – On se uvek otimao. – Slabi ~ovek ~ini greh i u pola zlog delawa trza se popla{en, baca od sebe gad, be`i, padne i pla~e; i kaje se i obe}ava. Samo od svesna straha ne ~ini vi{e. – On se mu~no uspravqao i padao je uvek ponovo dole. – Ali je sad jo{ ne{to na{ao, naime sebe, svoju unutra{wost. To mu se desilo prvi put u `ivotu. Sad je druk~ije sve; pre je padao u blato ponova i vukao se daqe nesvestan; sad ga jedna misao dr`i, ste`e kao `ilavom kqe{tom kakvom, ne pu{ta, mu~i. Badava opet ho}e da za`muri i gwurne, neko ga dr`i za 18
pe{eve od kaputa. On se okrene i vidi da nema nikog. Opet za`muri i opet ga ne{to trgne silom natrag. Ko je to, {ta je to? – Kad je zauzeo mesto nasuprot kome on je grdio, ismevao, ujedao, sa`aqevao, pobe|ivao; pobe|ivao je kukavice, i mislio je: svi su kukavice. Ovaj novi protivnik ne jedi se na smeh, ne boji se grdwe, ne da se ujesti. Gde je on i ko je on? pitao se i vidio da je on, taj, u wemu. I spopadne ga slepi bes i otrovan bes pa nasrne na tog novog protivnika; ali u trenutu bude ba~en u pra{inu isprebijan sav. Vio se kao crv i nije mogao ni{ta. Ko je to {to je u meni? mu~ilo ga je po nebrojeni put. – I opet je prva namera bila uni{titi i utamaniti to novo, a ne iz bli`e ga gledati. On se borio: arena be{e {upqa kost glave; on se vio gore nego crv. „Pobedi me, tresne me o tle i ostavi me; al’ {to me ostavi u `ivotu; {to me sa`aqeva, {to me mazi i gleda kroz prste?!“ te je re~i cikao i predvi|ao i naslu}ivao borbu i begao u razonodu i veseqe, a ne micao se s mesta. Wemu se ~inilo da vidi krila crnog stra{ila, kao vetrom gowen oblak, i ~uje o{tro pero kako dere vazduh s fijukom. I kad ne mo`e da se sakrije on `muri i strepi. Sad je kod wega blizu, on `muri al’ zna. Izvla~i jedan dug i sjajno zelen ma~. Oseti na ramenu jednu grubu ruku i grubqi stisak. – Odvukao se do kanabeta i pao na wega slu{aju}i sebe... „Pre {est dana bila je subota, – govora{e, – onda si ru~ao u pola jedan sat meso i ~orbu; posle podne si proveo u {etwi do devet u ve~e i legao si onda. Danas je ~etvrtak; do danas nisi ni{ta jeo od subote u podne. ^itao si dugo a ja sam ti govorio da se okane{; pu{io si mnogo i opet sam te odvra}o al’ nisi slu{ao. I{ao si i na predavawe i bio vredan... Kad su te drugovi zvali u {etwu bio si sumoran; kad si legao da spava{ bio si mu~en zloslutnim snovima; prevrtao si se nesan i bled... Jedared si do{ao iz instituta, gde si rukama prevrtao qigava creva iz le{ina, pa si bio jako `edan. Popio si naglo ~a{u vode pa si se sav stresao... Videv{i te onako bedna kao go19
milu troma mesa hteo sam da te udavim... Do{la je sreda; u kavani si naru~io kavu pa nisi mogao da pozna{ svoj ro|eni glas, tako be{e slab, tanak i uveo. Ti ka`e{ drugovima: zdravo! a oni se najedared okrenu i poglede pa ti ka`u: {ta je tebi?... Kad si do{ao pred ono sjajno ogledalo okru`eno zlatnim granama i li{}em vidio si unutri jednu sliku koja pokaziva{e lice sasvim popijeno, kosu dugu i razbaru{enu, obraze upale. Odteturao si se do kanabeta i po~eo da ~ita{ al’ su ti slova igrala pred o~ima, pa nisi razumevao {ta ~ita{... Drugovi slego{e ramenima a tebi se ne{ta te{ko svilo na srce... Do{la je no} sa groznicom... – Plakao je bolan i mu~en slu{aju}i taj glas, {to mu pri~a{e istinu, i {to ujedno be{e usijana gvozdena kuka koja ga je ~upala. Da zaustavi dah zalepiv{i nos, il’ da se zatr~i i tresne glavu o zid. „Ti si jo{ sad gladan i kriv si {to je to tako bilo i ja sam do{ao da te kaznim; i kazna je, je l’ da pravedna?“ – On potvrdi to pitawe sa: jeste, i uhvati se za kose. Posle duge ti{ine za~uje opet re~i: „Ali ti, osim toga {to si sebe mu~io gla|u, nisi ni{ta u~io, radio; varao si one {to su te poslali; u~inio si jo{ bezbroj mali la`i, zloupotreba, prevara. – On je sad video dvoje o~i kako kolaju kao kazani sa usijanim uqem i ho}e na wega da se izliju. Wega po~e da ste`e unutri. On plaka{e iskreno, ~isto, s pokajawem i s obe}awem, adi protivnik be{e neumoqiv. Najedared oseti bol na jednom mestu, to je veliki a sjajno zeleni ma~, pa onda jo{ ja~i, na sve strane. Morao je da urla i ustima da zapeni. Bolovi su rasli u nedogled; srce ne kuca{e; on se podava{e. Po~e biti treskan i bacan i onesvesti se na podu. On se vije kao crv po pra{ini i ne mo`e sebi da pomogne. Pred o~ima je jo{ taj ma~ i pu{i se od krvi... |ipi i istr~i na hodnik, usplahiren; osvrta{e se, gleda{e i zvera{e. Nigde nikog. Dan je; svet je `iv; je l on to sawao, ko je to bio, eno soba je prazna?! Zamane rukama od sebe kao da koga gura i xo}e da odgurne; posle 20
protre i ~elo i o~i. Jeste! Dan je; svet je `iv; a je l on to sawao, ko je to bio, eno soba je prazna?!“ – „To sam ja, – govorio je sam sebi, jer ko bi mi mogao drugo govoriti tako na uho da ga ne vidim, il’ opipam, il’ osetim, ko bi tako sve znao i bio obave{ten kad ja ni prijateqa nemam! Ali kakav sam ja to kad se nisam dosad poznavao, jesam li se promenuo il’ je to ne{to novo sasvim!“ Opet je bila no} i on se trgao kad svi spavahu. Seti se kako je le`ao na desnoj strani i san ga uquqkavao; pre je bio umoran i sanan, sad je budan i sve`. „Ali to nije moje telo, i nije ni svezano s mojim telom; to je hladno kad sam ja vru}, to je sve`e kad sam ja sveo, to je ~ilo kad sam ja umoran, i to je tako bezobzirno, i uvek u pravu; i ja ga ne mogu da svladam, potu~em i uni{tim.“ U uhu ose}a{e odmereno i napeto kucawe pome{ano sa {u{wem iz jastuka. Kad kvrcnu orman on se prene i osluhne. Mrak naokolo; on pru`i ruku i prevu~e je preko pokriva~a; svila za{u{ti; kad se umiri zavlada ti{ina. – Oko glave je gomila sjajni vlasi skupqeni odostrag u jednu zlatnu grudvu iz koje fini kon~i}i lebde i gube se u zraku; ispod ~erupe sakrila se dva plava oka, i ta pripadahu zacelo pre bogovima nego qudima; tanki se vrat gubio gore ispod one zlatne grudve i sjaktio kroz zlatnu mre`icu, a dole se razvija{e u grudi curine, koje ni od dana ni od no}i jo{ ne behu vi|ene; a daqe lelujahu talasi meke i svilene robe i skrivahu blago. Zabaciv{i glavu na ruke gledala je ona nesta{nu igru vetra i opru`ila telo, koje se odlupi iz te lake i svilene robe kao iz quskice. Izgleda{e kao ribqe, pola ribqe pola `enino, sa okruglim krajem na kome be{e peraje i quskica. Toliko lepote sjaja i sve`ine ne be{e jo{ nikad skupio dah tvorca u grudu blata; i jo{ nikada ne ose}ahu `udni qudi naokolo tolike sile {to privla~a{e, jo{ nikada ne {umqa{e voda Dunava 21
naokolo tako jacno i veselo i kao `iva zaliva{e, preliva{e, prska{e gvozdenu gra|u la|e; i jo{ se nikada ne vide{e tako lepo pore|ane naokolo ~itave {ume drva, obrasla listom i iznikla iz blatnava i vodena tla pokrivena travurinom... Eno ona `miri, spu{ta ruke puna bluda, po`ude i strasti; on se usplahiren podi`e na pola u posteqi i zuri u sliku i dr`i disawe; nesvesno bi jurnuo i kleknuo pred wu, odvukao ce na koleni, zderao ode}u wenu, mirisao telo, grlio, milovao, qubio... Ugodnost, `udwa strah i drhtavica kida{e mu nerve... „Kako mi je ugodno, i toplo u telu, celom telu, {aputao je, to sam ja, to sam ja, hteo je da klikne... a {to me mu~i onaj {to sam gladovao, {to nisam u~io, {to sam varao... ja wega nisam zvao, niti ga tra`im, {to je do{ao kad mi je tu|, nemio, nepotreban?!...“ Slika je pobledela osim zlatne grudve gde se jo{ igrahu raznovrsne boje; a mesto toplote zima, a mesto ugodnosti, `udwe, strasti ni{ta... sve je prazno... –„Puka je izmi{qotina to, varawe i ni{tavilo, i smej se na to, smej, jer treba da se smeje{, da prezre{ to, da ustane{, da radi{, da se mu~i{ i bude{ veliki!“ – On je dr`ao namrgo|ene obrve a prezriv osmeh je lebdio na usnama... „I gledaj ko si ti, {ta su tvoja ose}awa!“ U potpunoj ravnote`i du{evnoj i telesnoj slu{ao je te re~i i u~inilo mu se da dolaze iz ledenih usta; i vidi da je on to sam al’ da time ne mo`e da vlada; sa potajnom srxbom priznavao je to i sasvim se podao. Ali ujedno po~e da tiwa i bledo qubi~asti plami~ak iz trule`a wegove du{e koji dava{e malo svetlosti i be{e jako hladan; uobra`ewe i te{ewe ali s wima i uverewe – kako je to jadno i ni{tavno. Izgleda{e da se umiruje sve spopadne ga tiha radost zbog toga. – „Ja imam ose}awa misli, moja je du{a prepolovqena; a drugu polu sam tek sad na{ao. Kad sam sedeo pre mesec dana za bogatom sofrom i bio sit masnih jela i te{kih vina bio sam zadovoqan, dobro, mi je bilo. Kad sam video kako se otac i mati mu~e da me izvedu na put i ka`u mi: samo ti bu22
di dobar pa smo mi sre}ni, onda sam bio odva`an, hrabar i poduzetan, nadao sam se, to be{e ugodnost i sre}a. Kad sam grlio Lizu i polo`io ispit s odli~nim uspehom i pobrao hvalu i pobedu, zavist i divqewe opet be{e to ugodnost. I ja sam tra`io ugodnost svim na~inom `ivqewa i `ivotom; meni je ugodnost i sva ta dobra ose}awa potrebna, preko nu`na; ja sam u wima `iveo, ona su me nosila kroz `ivot, sretan `ivot! Ali mi misli do|o{e te strane, tu|e, stra{ne misli, ostadoh ~ovek sa velikim trbuhom i tankim rukama, ostadoh slaba kukavica {to najro|enijem sisa krv, ostadoh bludnik i varalica! Nisam hteo nit’ mogao da razumem to a bio sam sâm to. Po~eo sam da uni{tavam sve moje dobro i lepo, ugodno i milo, i, prezrev{i, pqunuo sam na to... I da l’ su to sablasti {to me mu~e i ubijaju grozno, il’ ludilo moga mozga?!... I {ta da radim, kako da daqe `ivim, i da l’ da `ivim?!... Da l’ da `ivim i kako da `ivim, i {ta su ta ose}awa i misli, odakle su, za{to su kod mene takve, za{to ja trpim?!... O idijote i ludo, slabi ~ove~e, kako si nesposoban, neznalica i ni{tavan, glup kao Hamlet, kao magarac!, – za~uo je jedan tihi glas {to mu oduzima{e i posledwe kapqe od snage i poduzetnosti, i {to ga davqa{e kao u`e oko vrata, da je le`ao nemo}an, jadan i pun otrovana besa, bez ikakve misli, besan s u`asnom `eqom da mu je da mu~i koga il’ sve, i sam sebe, da otvori ranu na sebi, na srcu, i pu{ta kap po kap krvi, ne mlaz, nego kap po kap, i to da ga u`asno boli i da mu o~ajawe bude gor~e, i da sto puta u u`asnom bolu umire i svi s wime zajedno, i da ubija i sveti se tako... i zluradost krvo`edne zveri tera{e mu belu penu na usta a prsti mu se kao o{tre kanxe savijahu. – „Da nije to, da mogu, ah da mogu“, pi{tao je polako i{~upav{i punu {aku vlasi i u`ivaju}i u bolu. – Posle duge pauze u svesti gleda{e mutnim okom polutamu sobe i predmete po woj kojima konture behu raspliwene. U wega se uvla~i strah od svega {to je snio ovu no} i ho}e silom da zatvori o~i i spava, odmara se, zaboravi, 23
al’ ne mo`e. Prevla~i pokriva~ preko glave i davi se u gustom vazduhu i jari; slukti i boji se otkucaja srca {to govora{e: tuplup, tuplup... – On je oti{ao u |a~ku kavanu sa svodovima pocrnelim od dima duvanskog i punu skrivenih strasti, briga, radosti i `eqa. Zabrinut postaje bezbrigom, {krtac kavaqerom, ~uvarni cicija lakomislenim raspiku}om, i rukuje se sa kasirkom; jednim stvorewem izniklim u kavanskom vazduhu i ve} tako propalim, da ne mo`e da pogledi u mu{ko lice a da joj oko ne iska`e strast za spajawem tela... U prozorima pokrivena u pola zavesama sede bleda mladi}ska lica i ~itaju il’ sr~u kavu, gube}i se u dimu; lica mirna, nijedan mi{i} ne drhti {to odlazi posledwi nov~i}; wemu nikad iz pameti neizbrisana, uvek tako mila; poznanici i prijateqi; on vidi kroz ko`u i kost na winim glavama, wine mozgove i bure kako vitlaju i tresu; to su junaci sa belim duguqastim rukama i bri`qivo o~i{}enim noktima, bledih anemi~nih obraza, al’ uporne izdr`qivosti i u buri mozga, i u buri strasti, i u buri nespavawa, i umarawa, i kockawa, i qubqewa... prestavnici vi{eg `ivota, koji je organizmu tako mio i potreban, da s wegovim prestankom gine organizam ceo i ubija se... U{ao je neraspolo`en i kad je pro{ao redove izabranih du{a nestalo je toga; posadi se pod lusterom sa bezbrojnim kru{kama ba{ nasuprot kasirici i u`iva{e u blagom pi}u sme{anim sa mlekom, u cigaretama, u udobnoj naslowa~i. Zagleda se u dim i ode mu svest, za milijoniti deo sekunde, i povrati se; za~u|en blenuo je u dim, koji jo{ be{e debeo i topao. „[ta je to bilo, pitao se, da ne}e mozak vaqda da mi do|e!... Gle kakva je samo ta kasirka, ona je dah pokvarenih usta iz usijane unutra{wosti, ona je potez gadne drhte}e ruke no{ene ogromnom stra{}u, ona je telo {to se sastoji samo iz usana uvek gotovih za umaraju}e, duge poqupce, telo koje se sastoji samo iz usana vla`nih i vru}ih“... Ali mu mozak ka`e: ne 24
budali! i on okrene glavu od we... „Onaj zadwi deo kavane gube}i se u svodovima, simetri~no isprekr{tanim, i u tami li~i mi na katakombe, na strani su nadgrobni patpisi a kosti le`e u `ivim telima i sede za stolovima... danas umru jedni, sutra drugi, sami vampiri... onaj zadwi deo kavane, glavni deo, pun ti{ine i buke izgleda mi kao pe}ina u kojoj vise na krvavim {iqcima elektri~ne lampe, a dole u krvi le`i ne{to, ne{to stra{no i veliko, {to `dere srca mladi}a od osamnajeste do dvadeset pete godine... ono im pojede srce al’ oni ostanu `ivi i moraju samo da dolaze svaki dan i no} da im dere i li`e ranu...“ „Budalo jedna, ka`e mu mozak, ono su ti drugovi oni se kockaju na novce a ti misli{ da su ono kosturi, phi gluposti...“ „Oni odostrag su kao senke a ne qudi, svaki ~as se izgube i nestanu, onda se pojave me|u svodovima...“ „Ve} dva meseca kako se sa Mickom vole{“, ka`e mu mozak. A on se za~udi i ponovi te re~i. I do sada, do sada, ka`e mu on daqe, a on na jedanput oseti groznu dosadu... Kad ti ka`e posle poqupca, za{to si se okrenuo i da te voli do ludila a ti se smeje{ i ka`e{ ni{ta. Ali i ona, kad je dr`i{ u zagrqaju, trudi se da se {to umiqatijom prika`e; oboje skrivate ose}aje varate se i trudite da nijedno od vas dvoje to ne primeti, a s u`asom vidite; oboje to i primetite na svakom trenutu“... On brzo uzme novine i po~ne ~itati; al’, mozak ne ide daqe, nego ga ismeva i ka`e mu: „Pravi brak, brak osve}en bogom i qudima sa vernim neverstvom, sa izjavama, sa qubavqu... brak glupavih, Oblomova, {to se volu tri todine; i yctanova dr`avna, kulturna, moralna... ]ifto!“ Stid, gwev i pakost ga stego{e pod gu{om; ~upa{e mu srce i udarahu po glavi; izgledalo je da u krvnim cevima nema kapi krvi i da }e da se sru{i dole; pogled se uhvati kasirke, koja ga gleda{e plaho i on zbora{e polako: „Jadno stvorewe {to sedi{ ovde zgr~ena ceo dan i guta{ ovaj otrovni vazduh, jadno stvorewe“... I jo{ ja~e se po~e{e plesti razli~ita ose}awa u wemu, i ja25
vi ih se bezbroj novih, i uvek se ponavqahu sve ja~e i stid i gwev i pakost... ]ifto!.. ujeda{e ga ta re~, gde ga je naju`asnije bolelo... „Uni{ti}u tu qubav i taj odno{aj, govorio je sam sebi glede}i u novine taj mladi} koji zna|a{e koliko su mu odluke nesposobne da budu u `ivotu primewene, i gasio je smr{eno i napujdano klup~e zlih strasti u sebi {to ga je peklo kao `ivi ogaw, – uni{ti}u sve... Ali ako ti usijani disaji budu kolevkom, gde se odquqala do sad nakaza du{evna i ~edo vas dvoje, ako ti burni zagrqaji izlegu ~udovi{te nesre}no, pola ti a pola ona devojka! sikale su daqe re~i... [ta ako..., {ta budu, ~iji, moje dete, nakaza, nesre}no ~udovi{te, – pojuri mu ta smesa od pitawa i pojmova kroz glavu muwevitom brzinom i on se zapawi a oko mu se uzveri na sitnim, crnim slovima pred wim... Kasirka ga posmatra{e i mi{qa{e sa uzdrhtalim srcem: kako je lepa ta gorwa, podignuta, napr}ena usnica u tog mladi}a, i te plave o~i detiwe, i svione vlasi, i mle~no lice! Detence, de~ko, bubica mali i stidqivi {to gine u ovom smrdqivom }umezu... i ose}aj majke osve`ava{e ovu isisanu du{u... „Zar ja mogu {ta sada da mislim i da se spasem, zar mo`e onaj {ta da misli i da se spase nad kim visi stena i ho}e da se odlomi a on ne mo`e da pobegne?! Nego da se mu~im, da se patim, kiwim i kidam... proklete misli i mozak {to me teraju u o~ajawe! „Uvek, te uvek prosto napada mozak na mene, na ose}awe, bije me i zlostavqa, i unesre}ava. Ja da budem otac, siromah puki bez igde i~eg, da Micko jau~e u mukama, i ono gadno, crveno i kre{tavo... za{to da sam ja uveren da to mo`e da bude, – kiwio se sam nemo}an i oja|en, utu~en tim pitawem i mi{qu: za{to ?! Baci novine i podbo~i se na ruke. U prozorima sede bleda mladi}ska lica i ~itaju novine il’ sr~u kavu gube}i se u dimu. Poslu`iteqi ce ve{to provla~e izme|u stolova i stubova. Zagraji od nekud veseo smeh i tupo se razlegne po ovoj gustoj atmosferi. Kasirka name26
{ta pred sobom piramidu od {arenih boca sa slatkim pi}ima. On to gleda{e redom i ako du{a nije mogla da upotrebi utiske, okreta{e se tromo i bez ose}aja, i upiqi se u glavu zlatnog dugmeta, koje be{e zalepqeno za rujnu kadifu... „Vide l’ oni kroz ko`u i kost u moju glavu? – pitao se, – da l znaju to, i {to sam sâm, i {to mi niko ni{ta ne ka`e, il’ me nau~i, il’ me pote{i! Kad me to tako boli i ja bih sve u~inio da me bol pro|e!“ – I od svega toga uvati ga jeza... On ustane sa stolice i pro|e kroz kavanu glede}i glupo igra~e, gledaoce i igru. Najednom se na|e pored svoje stolice opet i sedne, jer nije znao {ta drugo da uradi. „Sutra je pred ve~e sahrana na{eg prijateqa Jove“, ka`e mu jedan kolega, „molim te da do|e{, da nas bude vi{e.“ Kolega ode daqe da javi to ostalima, a on zaboravi i na misli od pre, i na mu~ewe i gleda{e pravo preko puta u o~i kasirki misle}i na Jovu {to sad le`i mrtav. Ona mu maha{e rukom n on se mehani~ki podigne i do|e do we pru`iv{i joj ruku. „Zbogom gospo|ice ka`e joj a ona mu {ane: „[etate l’ se u devet pod arkadama?!“ glede}i mu u o~i sa strepwom... Tumaraju}i po ulicama trgne ga iz sawarija zvuk malog zvona sa mrtva~nice; ~udno je zvonilo i provla~ilo se jedva kroz buku soka~ku; kao da je opomiwalo tako se ~ovek uozbiqi; i zvuk mu be{e tu`an i slab. On po|e mrtva~nici... Jova je le`ao u sredwoj komori i jo{ nije bio name{ten. Zdravo ga je u taj mah interesiralo da vidi kakav }e biti. Do{ao je do wega ispev{i se preko tri stepena pokrivena crnom prqavom ~ohom. Na grudima su mu ruke skr{tene. On ne}e da gleda u lice nego ga uzme za ruku i tra`i prst, gde je ona mala rana. Ona se sad jedva poznaje. „Ruke su jako uko~ene, jo{ traje uko~enost, – mislio je raste`u}i mu ruke. On je obu~en: u crno odelo. Vidim prste od noge kako su podigli pokrov. Preko toga crnog je jedan beo... Lice mu je belo, kao kad je sva krv is27
to~ena, i obrazi su mu debeli kao u `ivotu. Ni{ta se nije promenio. ^elo mu hladno... Na celom licu su iz|ikale `ute, o{tre dlake. Jaka mu je usekla vrat. – On opipa taj vrat i oseti smrad, pa se okrene i ka`e sluzi da pospe to. Razdeli mu brkove... – On le`i nepomi~an, – mislio je daqe, – a nad glavom mu crni baldahin sa grdnim srebrnim krstom... Pogleda one utvari u kojima je le`ala glava, {to su bar li~ile na zeleno li{}e i na {areno cve}e; i po~ne onda motriti sluge, koji una{ahu sve}e, cve}e i klupe. U jedan mah zaboravi gde je. Naokolo stoje tri reda grdnih, debelih sve}a. Plamen li`e u vis i kovitla se i povija. Ve} pomalo smrdi dim... Kroz blesak vidi onu belu glavu kako nepomi~no le`i u cve}u. Jo{ nikako da se razabere. Glavni sluga se smeje u~tivo i pita ga: „je l’ dobro, doktore?“ – On se za~udi {to se ovaj smeje i trgne se, povrativ{i se iz zabune i dav{i mu bak{i{. Zatim ode u mrak na ulicu, gde tiwahu feweri i kreta{e se gomila qudi za poslom i tr~ahu kola. Odmakne daleko i izgubi se u ulicama al’ misli jo{ trajahu ma da se ose}awa gubila... „@rtva za nauku u devetnaestom veku, – govorio je nervozno, – duhovita paralela, a posekao se mo`da svojom nepa`wom, nehladnokrvno{}u, drhtawem, mamurlukom, to je sme{no, al’ ne, ne bih to kazao javno, {ta bi wegovi roditeqi!“ – Onda ga obuzme `alost za Jovom i celo mu lice dobije najedan mah tu`an izraz, i ta mu tuga be{e ugodna, ta tiha i neusiqena, i on joj se poda ceo... Nad wima su savijeni grdni lukovi arkada, a ide kroz svetlost, {to izlazi kroz velike prozore kavana i radwi, i gura se po ugla~anom i {arenom mramoru. Najedared oseti jednu meku ruku koja obuhvati wegovu i vidi o~i gde se sijaju kroz koprenu. On se u~tivo pokloni toj `enskoj i ponudi joj ruku... „Siromah gospodin Jova; ~itala sam i ~ula, sutra je sahrana“, govora{e ona pri~iwavaju}i tugu, na{to se on morao da zgadi, i htede da joj ka`e jednu grubu re~ il’ da je odgurne. „Oh, {ta 28
}e mu roditeqi“ govorila mu je ona dirnutim glasom, misle}i da je i on mogao sad mesto Jove le`ati mrtav. „I ta smrt gadna i stra{na, {ta joj be{e Jovan kriv!“ – On vidi strah u we i do|e mu luda misao da je pla{i i ka`e joj: „Odkud je smrt stra{na?!“ i crte mu ostado{e sasvim ozbiqne. Ona ga je gledala ne veruju}i {ali i la`i, a o~i su joj govorile: ta {to tako govori{, {to se pravi{, huqo mala, {to me pla{i{?, – i setila se ujedno kako je jednom videla mladi}a kako je sedeo u kavani u prozoru i ubio se poprskav{i krvqu zavesu, i gura{e od sebe besno tu stra{nu sliku, i se}awa na mladi}a {to wemu be{e sli~an. On se smejao hladno i ponovio u sebi: od kud da je smrt stra{na... al’ da, to ona ne razume... On do|e sebi nekako vi{i i ja~i od te `enske {to kora~a{e priqubqena uz wega i htede da je {tedi, a sebe da ne snizi. Htede da bude ne`an, al’ nije mogao, i da se {ali, pa postade grub. Razgovor nije mogao da pote~e. Oboje su bili zabavqeni svojim mislima. Sa mrakom se spu{ta{e i hladovina. Wena krv tekla je br`e, i ona ga gleda?e onim `enskim pogledom, gde se me{a bojazan i podavawe; ona ga je tim pogledom milovala i on oseti to i odjednom mu grakne srce za wom, za milovawem, i on se do~epa tog ose}aja kao kad ho}e da se silom nekog drugog otrese. „Da l’ da se rastanemo“, ka`e ona, „kad smo tako neraspolo`eni?!“ i zastrepi od pomisli na samo}u. On se ~isto tr`e od iste pomisli i stegne joj ja~e ruku: „Ne, za{to, jesam li ti dosadan, nemio?“ „Ja sam mislila da sam ti ja nemila i nedraga!“ – „An|el~e moje, hajdmo zagrqeni“, {alio se radostan i pola nosio tu curicu... Sto puta topiv{i se u poqupcu onih vru}ih i vla`nih usana, sto puta kusav{i slatkoga raja, sto je puta zagrliv{i i biv{i blizu najlep{e nesvesti, pao je umoran jedva na grudi te besmrtne `enske qubavi u san, i jo{ su mu zubi dr`ali meku i mirisnu ko`u wenu ne htev{i je pustiti. Sto puta stapan i spajan ceo, kupan u talasu strasti, i treskan o litice pao je na vatru ose29
}aju}i bla`enstvo, i dr`ao je jo{ obgrqenu htev{i je udaviti. Sto puta, prikupqaju}i posledwu snagu i posledwi sok, drhte}i kao jasikin list, pio je pi}e od bogova dato ~oveku da ve~no bude lud, pio je i ispijao do kraja, al’ pijan jo{ ne pu{ta{e pehar iz ruku nego ~eka{e da ga nevidqiva ruka ponova napuni. O slatki umore, i izmu~eno telo, i zatvoreno oko, i okupana du{o! O do`ivqena qubavi, {ta je spram tebe kruna velikog u~ewaka, velikog karaktera, mu~enika za narod, zlatnoga boga?.. Sve pada, sve to klone pred ve~nom vatrom qubavi, {to sagoreva srca mladi}ska, sve... Eno se ve} `ivot budi, a na nebu je sunce mesto zvezda, a susedi se pitaju: „kakva je to glava |a~ka kojoj be{e malo no} za u~ewe? A oni su umorni kraj we, i opet kraj we nesani, i opet `eqni, i ne misle {ta }e biti, ni{ta ne misle, nego ose}aju i rastapaju ce celi u tom ose}awu. Be} je pravo jutro sa osve`enim i odmornim qudima {to zate`u mi{i}e na rad sa o{trom strujom vazduha, i sa ti{inom. On podigne zavesu i kad vide dan spusti je. Sad je sam, qubav je oti{la. Iz pijanstva je do{ao sebi le`e}i u krevetu. Sve}a je gorela pored kreveta. A wegove o~i bile su iskola~ene; on to nije hteo i ~udio se tome osetiv{i kako su mu zenice stra{no ra{irene. U jedan mah je video i opa`ao, da le`i u posteqi pokriven do pojasa, sa rukom pod glavom, da je pored wega stol~i} sa sve}om i da ce wen plamen povija i tiwa polako bacaju}i `utu svetlost, sasvim `utu svetlost po sobi. Ali to vi{e nije bila soba wegova, niti je on le`ao u posteqi pokriven do pojasa; toga vi{e nije bilo. On je video svetlost `utu, sve ja~e `utu, naposletku kao da gori sumpor, i u svetlost se me{a dim i smrad. A on je usred te svetlosti i ~uje kako praska upaqeni sumpor i dole kapa na pod. „[ta je“, probao je da se pita, al’ nije imao kade da odgovori. Neka se zavesa podigla, a iza we se vidio prostor sasvim prazan i mra~an. Naprezao je o~i da vidi {ta je to. I {ta je video! Red, grdan, neizmeran red lubawa, golih kostiju, lepo pore30
|anih, sve ~ista i bela kost, i zubi se bele, i o~ne dupqe... Ali talas `ute svetlosti po~ne da se kre}e prema tome redu lubawa. Prvi krajevi toga talasa obuhvati{e ih spreda i one nestado{e pred uko~enim okom. Zatim jo{ ja~i napadaj `ute svetlosti. Sve se kre}e tiho i bez {uma... Najedared, o strahote, pojavi se ba{ pred wim nov red mrtva~kih glava, ne belih nego `utih, mogao ih je rukom dohvatiti. ^asom ih nestane, ~asom se jave. Jezik mu se prilepio za nepce, a nozdrve su mu ra{irene kao da ga ko ste`e za vrat. I opet `uti se pu~ina, i ni{ta vi{e... Po~e{e iz we iskakati te mrtva~ke glave, jedna lepo za drugom iska~e, sme{e se na wega, glede ga. Jedna isko~i pa se zagwuri, potraje neko vreme ti{ina pa isko~i druga... Zubi mu po~e{e cvokotati a le|a mu se u u`asnom gr~u savi{e kao u otrovana psa. Nije mogao da vikne il’ pobegne, il’ se pokrije preko glave... Opet sekund pro|e a wemu je ve~nost. Sve}a gori i daqe na stol~i}u pored posteqe a on le`i pokriven do pojasa sa rukom pod glavom. Nije mogao da se pita, il’ da misli, i nije smeo da se pomakne; nepomi~an je le`ao ~itav sahat. Ne{to je do`iveo {to jo{ nikad nije, i te stra{ne slike ne mo`e da se jo{ oprosti... Ve} pravi dan, i buka raste; vazdu{na struja malaksava, a odmorni se qudi polako umaraju. Pro{lo je nekoliko dana a on nije znao da ih je pro`iveo. Ono stra{no {to je do`iveo bilo je pre jednog trenutka, on se se}a svega, misli o tome, samo je straha nestalo. Onda pro|o{e jo{ gomila dana i no}i a on be{e nesvestan `ivota, koga prova|a{e ve}im delom u posteqi. S rana ve~era je spavao, a kad pro|e pono} on onda sniva{e pola budan. I ti snovi behu lepi, on je u wima `iveo, izmena materije je bila kao u budnom `ivotu, on se umara{e i osve`ava{e. „I {ta je onda ceo `ivot, zbiqa i java, krv i meso?!... Ni{ta, pravo ni{ta... Moji lepi snovi!... govorio je kadgod sam sebi. Pravi san {to se ponavqa{e u dvadeset i ~etiri sata. On je mogao raditi {ta ho}e, le}i rano, dockan, umo31
ran, ~io, sit, gladan, pijan... Svejedno, san do|e i dopuni pre|a{wi. Oni su svi stajali u svezi i ~inili istoriju jedne qubavi i jednog `ivota. Razgovori su dolazili iz carstva duhova, a ruka s kojom se svaku pono} rukovao be{e obla, sjajna i imala je na goloj mi{ici {iroku zlatnu grivnu... I kad se probudio nije hteo otvoriti o~i nego silom tumara{e po tom {ustom parku, gde ne be{e ptica ni cve}a, tra`e}i bar tu oblu i sjajnu ruku, da ~uje onda glas iz usta, koja nije mogao nikad da vidi. Ta su ga usta `alila, taj ga je glas `alio to ga je cpce ne`no qubilo. On je to znao i molio je da sme i mo`e i da vidi al’– mu je zapla{en glas govorio: „Jo{ su ti usta i jezik otrovani, i jo{ su ti ruke kanxe! I ta ruka bi mu zapu{ila usta a on je onda qubio sa ~istim po{tovawem i zahvalno{}u. „Ja ho}u da te spasem i o`ivim!“ govorio je daqe taj primamqivi glas a wegova du{a punim jekom odgovara{e: „spasi me, spasi me! – Jednom je izostao celu no}, pa kad je drugi put ~ekao prijateqicu ona nije do{la. On je plakao i tu`io al’ – ona vi{e nikad nije do{la. U wemu se onda rodi `eqa i voqa da radi i u~i, i postane najvrednijim. I opet zaboravi na sebe, i gomila{e u sebi znawe i uspehe. Molio je oca da mu po{qe pet puta vi{e novaca nego obi~no da uredi sve i dobio ih je. On samo ~eka{e da jedanput postane zadovoqan... Sedeo je pred ve~e u sobi i mislio je o tome: kako je to lepo biti zadovoqan, i setio se mozga, koji mu be{e neprijateq. „On je neprijateq mojim ose}awima. A kakva su ta ose}awa?!... Qubav... u mene je ona iskrena, sna`na i prava, al’ ja jo{ nisam imao predmeta, i zato ona be{e la`na, slaba i neiskrena; umeo sam lepo re}i i verovalo mi se, al’ ja nisam verovao posle, jer sam znao to najboqe. Prema ocu i materi, sestrama i bra}i, prijateqima, devojkama be{e uvek ista, ja sam morao lagati re~ima zbog tih la`nih predmeta...“, – on je to mislio i odmereno i hladno skidaju}i zavesu sa tajnih vrata i razgledaju}i... a mrak se 32
sve vi{e spu{ta{e i baka mu donese sve}u sme{iv{i se smehom sirotiwe i starosti: „Dobro ve~e, gosp. doktore! Je l’ te kako se rano smrkava?...“ – „Da l’ sam kad god iskreno qubio?“ pitao se u mislima tra`e}i sporo po uspomenama. Ba{ kadgod da l’ sam?“ – al’ nije mogao da na|e `eqeni odgovor... „Ima qubav prema dobrom, i prema lepom, i ja sam volio to oboje; za{to da to ne volim?... ali to i nije qubav, nego neki ose}aj koji vredi prenesen u `ivot, a da l’ sam ga ja bio kadar preneti u `ivot?..“ Opet je tra`io sporo po uspomenama, i ne mare}i mnogo da l’ }e {ta uzeti il’ ne... „a gadno, nepo{teno, zlo sam uvek mrzio, nikad se ne slagao, i opet jedan ose}aj koji `ivqa{e u mome ja, i tu umira{e zatvoren.“ Mu~no sabira{e raskidane misli te`e}i jednome ciqu... „i druga gomila ose}awa i ose}aja... nada, te{ewe, vera... {ta jo{, ima l’ ih jo{, {ta su ti ose}aji? {ta su te re~i?... ja ne znam, al’ govorim o wima i ozna~avam ih kako mogu... il’ mr`wa, pakost, jed, bes, {ta su to, i to je iskreno i ~isto u mene?... koliko sam puta bio rad i `eleo da ih prenesem u `ivot, i nisam mogao, nego ih pustio da u meni nestaju a to su stra{na ose}awa“... Opet baka u|e da namesti postequ, i s onim istim smehom ka`e ponova: „Al’ se rano smrkava!“ i uzdahne... „[to me buni ova dobra bakica“, – govorio je sebi i onda zastao ne biv{i svestan reda prestava i procesa u sebi; odmah za tim nastavi: „a kad bi spoqa{wost bila pravi izraz onog unutri, onda bih ja morao neprestano gr~evito plakati, il’ se kao lud smejati, il’ besno urlati, il’ stra{no ci~ati, il’ skakati kao sumanit i bosti no`em telo i pevati, il’ udarati glavom o mramor do nesvesti... il’ bi sada pobegao odavde, i begao, i begao...“ On je sedeo mirno pokrenuv{i polako vratom i glavom prema prozoru gde se videlo da se mrak razgaquje. Dune u sve}u i ode na hodnik, odjuri preko basamaka, gde bi zacelo sru{io portira da se ovaj ne uhvati debelim rukama za ogradu. Kad mu je bât tutwao ~ak dole 33
nadviri se portir na ogradu i gleda{e dole u sjajnu rupu onako glup... – Mre`a retkog grawa pada{e na beli dio neba i le`a{e na wemu kao utkana umetni~kom rukom. [iprazi su i xbunovi uokvireni u prave linije. Na stazi se igraju zraci po slo`enom {qunku. Sve pliva{e u beloj i hladnoj svetlosti meseca, i sve be{e mirno, odre|eno i jasno... Tamo daqe se ja~e vijugaju staze, xbunovi su u grupama, a mre`a grawa je rasplinuta; kioski su crna stra{ila, a prazne klupe su ~udne `ivotiwe sa tananim nogama. Tamna senka se mewa sa osvetqenim poqem... Nema `ivota, nema qudi, nema toplote, nema sunca. Hladom struji vazduh i {iri se u bujicama kao iz otvorenih izvora i sve hladniji i sve`iji biva... i spu{ta se mir; i kao da on daje `ivota Bahovu kipu, ispod koga {umi bistra voda i romori padaju}i u bazen sli~an {koqci, on nije uko~eni bakar, on se kre}e i `ivi neprimetno, tek samo blesne koja okruglina ili je obvije tama... Zastane pod silnim, uticajem te mrtve i sve`e okoline, i zablenut staja{e dok mu ne zasenu{e o~i od bele plo~e mese~eve i ne spusti{e se i ne zaluta{e u {iprage i xbuwe. Sedne na klupu i okreta{e glavu na sve strane... Mirio se, polako se umirivao, i tonuo u zadovoqstvo pokoja i ti{ine; ra{irene nozdrve uvla~i{e hladni vazduh {to be{e melem zaptivenim grudima od praha i dima; udovi se nasloweni na ogradu rastego{e neusiqeno... Radosno i za~u|eno razgleda{e pojedine predmete i sve veseliji biva{e. I nema nigde nikog. Telo i sva tkawa prikupqahu hranu, du{a se odmara{e... Tako putpuno sam `ivnu prirodnije i ja~e. Wemu se u~ini da je sad sav `ivot izumro a on od beskrajnih milijona ostao sam. Ako bude viknuo glas }e da odjekne i da nestane a ne}e istr~ati qudi da vide {ta je... Gle kako se ni{ta ne mewa i opet nije gadno! Gle kako je {um vode postajao i zagonetan! Gle nebo i mesec! Po~ne od ruba mese~eva i pre|e jednu stranu, pa drugu, nigde ni ta~ke jedne {to bi upala u o~i, sve je jednako, plavo belo, mirno, dale34
ko. Na mesecu su tamne pegice, on ne zna {ta je to, al’ to mu je ugodno i milo {to ne zna, vidi da li~e na ne{to al’ ne zna na {to, al’ to je divno, i sve je divno, i on to ose}a, jako oce}a i taj mu je ose}aj `ivot. Telo mu se zgurilo a on pada{e u san... Nebo su pokrili oblaci; u daqi su sivi i ogromni, kao zastori i bregovi; tu pred wim su crni, najcrwi, procepani i raskidani u grdno koma|e sa `u}kasto sjajnim krajevima; opkoli{e mesec na jednom malom poqu tamno plave boje; mesec je zelenkasto `ut bez sjaja; kako su ~udne i stra{ne prilike tih oblaka, i strahovito me{awe te crne, te tamno plave, te zelenkasto `ute boje. Mesec je pokriven i tama se spusti... Rubovi se sjaju usjano belom bojom i `ute se. Oblaci prolaze i nestaju ne~ujno. Oni crni zastori kao bregovi nestaju. One stra{ne boje i stra{no kretawe tih sviju masa nastaje, seni be`e... Za vreme ove trenutne i u`asne igre spavao je. Sad opet gleda svesno i vidi sve kao i pre, i sjaj, i nebo, i oseti ugodnost poja~anu... „I taj mi je ose}aj `ivot“... po~e da se pomaqa misao kao `aba iz muqa... „i da mi je da ve~no traje i u wemu i da uginem i umrem...“ Svoje telo i udove nije znao u ovaj ~as da ima; ose}aj je sam `iveo i on samo wega be{e svestan u tom dahu smrti... Sve ve}e navale bujice hladnoga vazduha i re|a svetlost i prozra~nija; sve jasnije konture smrznutog `ivota... – U snu ga poseti prijateqica, i on grakne, i zaurla radosno i veselo, i padne joj pred noge. Ali se ona sagne, podigne ga sa zemqe i nasloni mu glavu na svoju mi{icu, i tako ga dugo dr`a{e. Onda zazvoni srebrni glas i pri~a{e mu ovo: „Svaki `ivu}i stvor do|e ranije ili docnije do svoga kraja, do smrti. Ako se to desi kad nikakve osobite bolesti ne idu napred, kad su samo organi istro{eni, sokovni izvori usanuli, mi{i}i uveli, srce malaksalo, to je prirodan kraj. Ako se to desi kad specijes homo ne obi~ava umirati, kad mnogi sokovi vla`e sna`ne mi{i}e i osve`avaju organe, onda je to patolo{ki, nenormalni kraj...“ – Tako mislimo mi qudi, hteo je on da do35
da, jer je u~io kako je ta podela neosnovana. Ali mu ona ponova zapu{i rukom usta i rekne: „Smrt je jedna i ista uvek, ona je uvek neizbe`na, ona je uvek normalna, {to se odnosi na lepotu uvek indiferentna, – ona je potrebna! Jer gde su razlike, da l’ u pre il’ posle, da l’ u onom {to vi nazivate bolest, a ne znate {ta je, da l’ u onom {to vi ka`ete sa: treba?!“ – On slu{a{e te poznate re~enice i ~eka{e da vidi i wena usta{ca. Ali mu ona pogodi `equ, i zagrli ga i drugom mekom i oblom rukom, pa mu ka`e ne`nim glasom: „[ta }e ti telo, ludi mladi}u, kad ono pripada samo smrti? [ta }e ti ono, kad }e wim da zavlada mrtva~ka hladno}a, mrtva~ka uko~enost, i po wemu da se ospu mrtva~ke modrice?“ Na kraju be{e nerazumno mrmqawe i glas se izgubi, a on polako potra`i rukama wen vrat sa u`asnom `eqom da ga stegne, i da pod prstom oseti jabu~icu kako igra. Ali je fantoma nestalo, a on vidi da mu je to govorio mozak, on sam, i zacereka se sam sebi vi~u}i besno: „To je samo smrt, to troje samo, pa ma ko crkao, mo`emo i}i kako ho}emo, zavaravati trag, mu~iti se, izmi{qati... uzalud, to je smrt bez epiteta, samo to troje...“ Neprestano lupahu te re~i u wemu, on ode iz parka, do|e ku}i, sedne za sto, i jo{ se te re~i ponavqaju i on besni. – Vidi da je time uni{teno sve i silom savlada bes. „Odkud da je smrt stra{na? “, iskrsnu mu nehotice pitawe i on se seti da mu je to pitawe poznato. „Odkud da je smrt lepa, tu`na, gadna, neprirodna?“ zapita se za tim kao da ho}e sam sebe da uveri o protivnom. „I opet se svi boje, svi ho}e da `ive, i `ive a nikada pitawe: za{to?, uvek slepilo, uvek po nagonu, uvek pod uticajem, uvek otimawe. I uverewe o neizbe`nosti smrti! koliko ironije...“ On ose}a{e gor~inu i vrtoglavicu tih re~i, ali ih se otresti nije mogao; one se ponavqahu... „A gde je voqa bo`anska u ~oveka gde uni{tava u sebi `ivu prirodu kadgod ho}e, gde je to par~e apsolutnosti {to krasi du{u?!... Umire l’ du{a i zar znamo da 36
ona umre, gde je uko~enost u we, i hladno}a i modrice mrtva~ke?! Bezbroj pitawa, brzo skop~avawe nepravo asocijiranih ideja, koje ga dr`ahu potpuno u svojoj sili i on mora i spoqa da im daje izraza; on mrmqa i {apu}e ~udne i neskladne re~i zastane i zaje~i bez uzroka; zatim le`i mirno; o~i su mu otvorene; mozak se zabavqa s praznim iluzijama; onda se prodere, i od uzbu|ewa mu do|e lice tamno rumeno, oko mu se sjaji u divqem izrazu... „treba... `iveti dokle se mo`e, nadati se, te{iti, ku{ati, `ivot je lep, potreban la se ~ini dobro; da se `ivi zarad drugih... ta toj je glupost i gad, a ne nekakav razlog, ja odvra}am ne treba `iveti, nadati se, te{iti, ku{ati, `ivot je gadan, ne ~initi drugom dobra ne `iveti zarad drugih...{ta vredi sad kao istina?!... {ta vredi?! za{to `iveti, za{to, za{to, za{to, zar zbog pameti, koristi, plemenitosti, dobrote, hri{}anstva, vere, zar zarad tih u`asnih la`i, il’ zarad sebi~nosti?!... slaba stvar {to je svaki stisak zdrobi, ma{ina {to se nada i te{i, `ivotiwa {to veruje i misli... ali Bog, snaga, neizmernost {to ima voqu...“ Sedne da ne{to pi{e ali ga spopadne strah i on baci pero. I{ao je po sobi gledaju}i na sve strane i motre}i pa`qivo sve predmete. Otvarao je ormane, gledao pod postequ, a usta mu je stiskivao gr~. Neizmeran strah! Uveren je bio da ima nekoga kod wega i uz wega i nije smeo da se makne, il’ da pogleda na stranu, jer bi tog video. Dovukao se do zida i prislonio le|a uza zid i stajao, a kolena su mu klecala. Ladno}a zida ga je svog ledila. Nije smeo da gleda boje}i se ogledala, a zatvoriti o~i nije smeo jer je znao da tu ima jo{ nekog. Stojao mu je za le|ima. On mu je ose}ao blizinu... Odmakao se prozoru, a on mu je jo{ stajao za le|ima. Sklopio je rukom jedno oko a on do|e na tu stranu sasvim blizu. U`asan i neizmeran strah... „Bo`e, bar da kogod u|e sad u sobu, onda bi on pobegao il’ bi ga nestalo!“ Prvo je mislio, pa onda je kao lud {aputao te re~i... On je sasvim prikovan za prozor, a taj stoji jo{, za le|ima. 37
Uzme kwigu {to je stajala do prozora. Htela je da mu ispadne iz ruke. Jedva je raspoznao natpis. A on gleda preko wega tako isto u kwigu, i ~ita. Pustio bi kwigu al’ ne mo`e. Drekne glasno i pojuri na vrata. Taj tako isto za wim. Izleti na hodnik i sko~io bi kroz prozor da toga ne nestade... Stajao je bled kao krpa sa ras~upanom i nakostre{enom kosom i zverao popla{eno... Vrati se u sobu. Sad je sam. Nema onog. Al’ on le`i na le|ima i gleda neprestano u mrak... – Sutra dan je pro{ao prazan, i za wim jo{ mnogi. Wemu se sve ~inilo da se prema wemu pona{aju kao prema bolesniku. Tiho, polako govore i ~ine mu po voqi, vi{e ga motre, i kad ih on gleda onda oni sakrivaju o~i. – No}u le`i al’ ne spava, nego broji sate, a ovi prolaze tromo. Gdekoji ga put umor savlada i posle ~etir nabroji {est. Onda do|e jutro i on sedne u foteq i pu{i i ~ita {to. Al’ ni{ta ga ne interesira, niti pamti {to, nit je svestan kakove refleksije. – Izgleda mu da ga neko uhvati za u{i i izvu~e iz sna. Smrznug blene u javu. Krovovi su pokriveni tankim slojem leda, lepi simetri~ni krovovi. Vi{e ni{t’ i ne vidi kroz prozor. ^uje ti{inu. Ose}a zimu. – Otac mu je ovako pisao: „Tvoje pismo me je tako porazilo da jo{ ne mogu sebi da do|em. Sre}a je za vas sviju da sam ostao `iv, te nisam pod u`asnim pritiskom skon~ao. Krv mi je dva dana po vi{e puta udarala na nos i time spre~ila katastrofu. – Na tvoje `alosno pismo ne}u ni{ta da odgovaram. Govorio sam svakojako, pa vidim ni{ta ne poma`e. Predajem se sudbini, koja }e nas u brzo sve na}i. Ko }e biti kriv svemu? – Sve sam zalo`io da stvorim vi{e nego {to mogu dati. Sad bih mogao jo{ sebe prodati ako se to kupovati mo`e. – Ako jo{ jedared dotle do|e onda }e{ se ti tamo a ja ovde ubiti. Tvoj otac.“ – Nema na po~etku: ;,dragi sine moj!“, ni na kraju: „grli te i qubi!“ „Sad sam dosta stalo`en, – mislio je, – da mogu da nari~em {to ja i moj otac vodimo taku prepisku. [ta sam 38
ja wemu pisao!... Novaca da mi po{qe i {aqe mnogo. Za{to?! – Da mogu da budem ne{to i `ivim. Kazao sam mu iskreno.“ Mozak je jo{ dodao: „tvoj se otac `rtvovao za tebe, ti mora{ za mene, jer }u se ja za moju decu `rtvovati. Da l’ je zbiqa to sve tako stra{no kao {to se meni ~ini, i da l’ bi se drugi ko da je sad na mom mestu ubio kao ja {to }u?! – Otac me je tim pismom ubio; du{u mi je ubio; ona je sad pusta i prazna.“ Sedeo je mirno i oslu{kivao agoniju du{e. U tome momentu, kad mu je pred o~ima najve}e blago, {to ga je imao i {to ga je mogao imati, potonulo u bezdanu vodu, kad ga je otac odgurnuo od sebe i bacio ga u duboku propast, – nije mogao da jeca i pla~e. „Otac je sad mrtav“, – pomislio je najedanput, i u taj mah i{ao je a nije znao kud ide, radio je a nije znao {ta radi, govorio je a nije znao {ta govori. I onda tek zagrozi sebi sa pitawem: „{ta }e biti?“ – Al’ ne da je to pitawe trajalo jedan trenut nego ~itave dane i no}i. I kad je propao ceo u du{evnoj apatiji uvideo je da ne treba `iveti. To wemu be{e jasno kao sunce. On nije mogao da na|e razloga protiv, prosto zato {to tog razloga u wemu nije bilo. A s poqa be{e sve tu|e i hladno. Kao daje postigao ne{to ~emu je te`io, i kao da ga je ko{talo mnogo muke, i sad je zadovoqan. I dosada, i ose}awa sva su umirena. On ho}e ne{to. To mu se prvi put desilo u `ivotu. I on to {to ho}e mo`e i da u~ini. – Ta tajna {to je nosio u sebi, dava{e mu hrabrost. On pisa{e svome prijatequ. U sred pisma se zamisli i napisa{e ovo: „Evo prole}a!.. Jo{ je zima al’ joj se ~ovek podaje; ona vi{e ne smrzava i ne pla{i; to je samo studeni dah i posledwi dah; on ide kroz vazduh, ne suhi, hladni, neugodni vazduh, nego vazduh pun vlage i klica `ivota dole je zemqa i ona puna vlage, vode, vodurine pome{ane sa tankim koricama od leda, a na zemqi je trava, ona viri kroz tu vodu i led, ona je prvo 39
otimawe; jo{ su tragovi magle samo, magle sli~ne nebu; a na nebu jo{ nema sunca... Evo prole}a!... U srcu se promenilo i unutri, veselost raspiwe i razdire i silom goni... Evo prole}a!... Ostavili su nas mladi}i sa zlatnom kosom i belim ~istim licem i tankom ko`om kao od papira. Do~ekali su po~etak kraja studi i dragovoqno su oti{li od nas da se vi{e i ne vrate. Kako im jau~u matere i sestre, i kako ta zvona zapevaju! [to su oti{li? Evo prole}a, evo novog `ivota... al’ nema sunca, a sunce je `ivot, sunce, sunce... Vide se wine plave uga{ene o~i i ~uje se posledwe ka{qawe. A oni glede na to sivo nebo, na tu zemqu sa vodurinom, na te qude {to ka`u: evo prole}a, a taj pogled pita i tra`i, gde je sunce? Siroti plavi mladi}i {to nam smr}u nagove{}uju `ivot. Evo prole}a, ori se kroz sve regijone, poje an}eli bo`ji... – Hajde p~elice zuji, i ra{iri zlatno krilo, hajde molim te... hajde ti cve}e iznikni jedared iz zemqe i podaj se p~eli da ti sisa slatki sok... hajde ptice pevajte... pa i to li{}e za{to ne}e da se zeleni... hajde, hajde! Evo prole}a... vidite eno oni qudi i starci i deca i `ene stoje sa bledim licima i upalim o~ima, i glede i mole i ~ekaju, hajde sunce!... Razgoni zagu{qiv zrak iz sobe: gde se vije klup~e smrdqive ko`e i nejake dece, rasteraj zimu, oboj nebo plavim... Ala je smrt te{ka, pa hladna i uko~ena pa bezobzirna i stra{na! Odi moje sunce, oteraj smrt i plave mladi}e, donesi ptice i cve}e. Pa }emo ti podi}i hramove i oltare; i pevati ti pesme, i me{ati ih sa mirisnim i omamnim dimom qudskih katakomba, pa }e{ nam biti ispuwena qubavqu, po{tovawem i strahom, svi }emo kleknuti: pred tebe u ovu vodu pome{anu sledom i drhta}emo i plaka}emo da se na nas ne srdi{, da nas ne ostavi{, odi sunce ti {to nam daje{ `ivot na{ i sve, i hlebac nasu{ni i opra{ta{ nam dugove na{e, samo u tvoju besmrtnu vatru verujemo... Nema prole}a... umiru samo plavi mladi}i a za wima se jau~e; la`u qudi da je prole}e. Opet ste`e magla i 40
goni se s vetrom, a na vodi se hvata sve debqa kora leda; smrzava se krv a meso se gr~i. Ko nas tako zlo~esto vara. Ovo je grobqe, a po wemu ide kosa smrti... sneg, iwe, tanke ledene iglice... Zaudara vrela prosuta krv i istruli udovi na{i, omek{ali mozgovi i upaqene kosti, zaudara ova bolnica... Gde je sve` zrak prole}a... nema, pa nema... – Odi sunce, gledaj kakav je crn mrak oko nas, gledaj kako drh}u krupice drowaka na pomodrelu telu, gledaj zastavu sirotiwe i no}i... Odi sunce, daj meni samom topline, meni i nikom vi{e. Moje su stopale ve} ledene, led se pewe do vi{e kolena, ve} je blizu srca, daj meni samom topline, daj meni samom `ivota, ja ne}u da umrem, ja }u da udaram i ujedam oko sebe kao pas, ja }u da prese~em grkqan i pokupim u {aku krv i prskam oko mene, a u mojoj je krvi smrt, ja }u grebati vla`ne zidove kosturnice i gristi krov mrtva~kog sanduka, ja ne}u da umrem, daj mi sunce `ivota, pa }u ti tepati, strasno te voleti, odi zagrli me i daj topline i `ivota, odi sunce...“ – Josif je u dubokom i grozni~avom snu, o~i su mu lude i divqe, a na usta mu su~e plamen vatre {to sagoreva ko`u u crni gar. Razdra`eno |ipa, smeje se i pla~e, pa se zgrabi za glavu i padne na pod, gde se po~ne gr~iti i savijati. ^uje se {krgut belih, suhih zuba i kapqe na usta bela penica pa se okrvavi. Mrmqa{e u`asne re~i, za ~as nerazgovetne, kao rika neka... Opru`i se sasvim i umiri se malo; tek gdekoji put {krgutnu zubi ili se zavrte sad razroke o~i... Za ~as se povrati gr~ i divqa rika, i ona krvava pena. Treslo ga je kao {to razbesnela voda treska otkinutu granu o obalu dok je ne zdrobi.... Sad se polako uspravi. Lice mu je promeweno, rumen se pewe, o~i su uzvereno uprte napoqe. Eno sunca... Ali kakvo je to sunce!... Okrugla plo~a, `ute prqave boje, usijana sa dimom i plamenom {to tiwa, naokolo crvena magla, pa onda qubi~asta, pa sve ble|a i ble|a... On ho}e da ka`e ne{to, al’ se smeje samo, isprva kao lud, onda kao dete.. Sunce za|e, on opet klone. @ivot se povratio. Srce se sna41
`no skupqa a krv {iba kroz skupqene `ile i kvasi osu{ene mo`dine... Polako se spu{ta tama sve ve}a ma da je pola dana... Wega nosi vihor, on je u razdra`ewu. Sad je iscrpqeno sve i le`i slab na podu, kao izgrqena cura, izmirisan cvet, ispijena ~a{a, izgoreo plam... Ala }e se ~uditi kad ustane. „Gde sam bio, pita}e se, {ta je samnom bilo?“ Misli}e to je san, al’ su napisana slova. „Ko je to pisao...“ Kalendarsko prole}e je po~elo, al’ obnove `ivota nije bilo. Magle kao zla i u`asna bo`anstva padale su jutrom i ve~erom na ku}e i qude. Mesto `ivota nastale su bolesti i redwe. Od toga se umiralo brzo i iznenada. Smrt je naglo grabila. Kako je wemu bilo zima. Stra{nije u wemu zima nego napoqu. Unutri zima uverewa, ro|enog, razvijenog i oja~anog. On ga je posmatrao i potpuno ga je bio svestan. Dugo je trajalo dok se razvilo. Sad je ve} skoro `ivo. – Imade mrtvih uverewa, a wegovo je ve} skoro `ivo, bi}e ostvareno. On je prisutan toj strahoti `ivog uverewa, i skriva ose}awe, gadi se kukavi~luka i ledi se od juna{tva... „Nije to kao kad je neko bolestan, pa se nadaju i te{e. Ovde tog nema, osim apsolutnog uverewa. Nema drugog izlaza osim tog, a na poqe se mora, pa mora,“ – vikao je u mu~nim trenucima. Nisu tu otac i mati pa da pla~u il’ da ne daju. Pa i da su tu on bi ih oterao zacelo. On nije obi~an, niti priznaje po{tovawe, qubav, on je deo smrti. I radi s dubokim ra~unom. Otklawa smetwe i nezgode, krije trag, be`i, i raste u beskraj. Nema drugog ni~eg osim tog... Kako je lepa ona devojka, lep{a od sviju! Ona je mirisan cvet i par~e bogiwice. Ona ga qubi i dala mu je sve, ma da joj je stara majka plakala a otac stari general hteo da se ubije. Pazili su na wu kao a`daje, al’ je qubav odnela. I ona ne tra`i da je on uzme, nego da sme 42
da sedi na podu pred wegovim nogama. Ona ga je skoro spasla, al’ je um pobedio na kraju. A nekoliko neprospavanih i burnih dana plakao je u svojoj sobi, zakqu~av{i vrata i baciv{i kqu~ kroz prozor. Okrvavio je nokte lome}i bravu, ne da ide woj da je voli, nego da joj dade ceo `ivot... U`asna je snaga uverewa. Imade samo jedan izlaz, a iza}i se mora. U posledwem trenutku hteo je da se posveti sebi i o~isti. I nije woj oti{ao. A kad su wu mati i otac ujutru videli, popla{i{e se i po~e{e joj tepati. Ona je bila bela kao od belog mramora i srce joj jedva kuca{e. On je wu ubio, a ona je umrla kao bogiwa. U srcu qubav i ve~na vatra... Ode on na wenu sahranu. On nije znao da je ona umrla. U{ao je u crkvu i do{ao na pogreb. U{ao je na{av{i vrata otvorena. Seo je u najmra~niji ugao na klupu. Po~eo je da se razaznaje u mraku i video qude i `ene u crnim odelima i sanduk pokriven cve}em... Pa onda neka pesma i svirka. On se po~ne se}ati i tu`iti. I vidi da je u hramu bo`jem i na opelu... „Oh, kako je ta pesma `alosna, {to tako `alosno pevaju ti qudi, kako `ale i tu`e...“ – mislio je zgr~en u klupi qubavnik te lepe gospo|ice, {to le`i mrtva sad... Dobio je pismo od ku}e. „Dragi na{ sine! Za{to ne}e{ da nam pi{e{? Za{to nas pu{ta{ brizi n o~ajawu? [ta je s tobom? Jesi l’ zdrav? Mati ti pla~e, i tera me da ti neprestano pi{em, a ti ne}e{ da odgovori{...“ Baci on to pismo, grub kao paor. U ovo vreme o wima misliti bilo je {tetno. On se grozni~avo brinuo da otkloni od sebe sve prepreke. Ta briga be{e ~itava borba. I on je vodio s uspehom... Bilo mu je stidno pokazati se. Kad je drugo pismo do{lo posle dva dana on ga baci ~im je video od koga je... „Moram `rtvovati makar i bezbroj takih malih grehova sad“, – govorio je. Seo je s namerom da im pi{e. Ta zaboga oni su bar wegovi, oni znaju, glede kroz prste. A kad je napisao deset redi video je da je to stidno. Il’ im sa~uvati sve il’ ni{ta, – mislio je. 43
Sedeo je posle podne i grejao se na sun~evoj svetlosti {to se vaqala po dimu i prahu nespremqene sobe; pola hladno, pola toplo. U du{i se otvorio svet. On je ~uo kako je neko glasno rekao ono ime, kojim se zvalo stvorewe, {to ga je prvi put video u rumenilu zalaze}eg sunca pome{anog sa bojom `uta li{}a, u toj najlep{oj simfoniji boja, u jednom parku. Tako je bilo ime tom stvorewu sa razbaru{enim vlasima oko lica i bledih slepih o~iju; tom stvorewu {to je imalo polu zatvorene o~i i u wima neizmernu strast; on nije mogao da pojmi da je to od krvi i mesa; taj ne~ujan hod, ta treptavost i providnost tela, ti oblici, ne`nost, miomir... Sa strahom i jezom mislio je o tome stvorewu {to zalu|iva{e, `ara{e obraze i ubrzava{e mu dah. Nehotice je pao na kolena, al’ su o~i molile: ostani, ostani... Ose}ao se jesewi dah a na zemqi je le`alo li{}e. On je u parku ~ekao. Bog zna {ta pri~a{e li{}e svaki dan gledaju}i ovo dete sa plavim o~ima. Svaki dan je wegova zgurena prilika polako i{la, glede}i u daqinu, po ovom parku tamo amo, a vetar je lepr{ao vlasi. Misao, da s wome sme prozboriti re~, u~inila je da je drhtao kao odjek wene blizine. A kad bi se wena slika odrazila u wegovoj zenici, onda bi zastalo sve u wemu, krv bi sva iz glave pojurila a on bi pobledeo kao mrtvac, i gledao je uga{enim o~ima. Gledao... to je slaba re~, on je wu dodirivao, pipao, grlio, qubio, zborio ne`no i strasno. Podavao se sav malaksao i prenadra`en, tome strasnom snu, malaksao i `eqan toga sna... Onda mu je ta cura {to je imala plemi}sko poreklo i stroge roditeqe, le`ala na ruci. Podigao bi ruku na tanki, prozra~ni vrat i bli`e doneo lice... „Jesi l’ ti to qubavi ve~na i neiscrpqena strasti?– {aptao je sad u snu –„Je l’ ne`no grlio golo telo tvoje i grudi miris rascvetalih ru`a iz lonaca, {to su stojali na prozorima tvoje sobe? Ne`nije }u te grliti. Je l’ laki vetar ne`no milovao vranu kosu tvoju, i lice i 44
vrat? Ne`nije }u te milovati. Je l’ ti i`qubio o~i tvoje onaj zadocneo sun~ev zrak? Ne`nije }u ih ja i`qubiti. I daqe ulazi svetlost sunca i vaqa se kroz dim i prah nespremqene sobe. A telo tog ludog mladi}a le`i nesvesno. On je lud od strasti i qubavi... A lepa cura?... O, wen nosi} ve} su progrizli crvi i gami`u kroz usta unutra i kote se i `deru... O, wena kosa je gnezdo gadnih buba, {to imaju otrovnu `aoku i idu ne~ujno i muklo... O, wene o~i pije zmija, i sr~e, i li`e kost... On se trgao, ustane i do|e do na kraj sobe. A tu je zid. Daqe ne mo`e. On moli tu lepu curu da mu oprosti... I bezbroj tih malih grehova mora da `rtvuje, za ono drugo... Do{la mu je i slava u pohode. Kako si samo dockan krenula! Ta ve} se smrkava, kuda }e sada, gde je bila pre?! U pismu mu nude slavu i novaca, al on podere sve u sitne komadi}e sa velikom save{}u. Svu ne~isto}u je odstrawivao, sa zluradim smehom. Naposletku do|e mozak, onaj isti {to ga je pre toliko mu~io. „[ta }e{ ti sada ovde?“ – pitao je on, a mozak odgovori: „do{ao sam da te spasem!“ To natera wemu opet onaj isti zluradi smeh. „A... tako, zato si do{ao!“ – ka`e mu on i okrene se od wega. Ali mozak napregne svu snagu {to je imao i upusti se u borbu. No on se samo smeje na razloge mozgove... Ali mozak be{e varalica i obe{ewak pa po~ne da izvija, po~ne da ga hvali i da ne{to stra{no glupo trabuwa o izuzecima, spasewu. On onda zapu{i u{i... „Ta {ta taj brbqa jo{...“ – rekne on trgnuv{i se, ali mozak sve ska~e, pa pao u vatru, pa zapenu{io: „pa ti si slavan, pa ti si lep, pa to je la` {to ti misli{“, a wemu se onda zgadi i turi ruku u fijo~icu i izvadi onu stvar~icu sa sjajnom cevi. Otrov ga je gu{io unutri; skupqao mu bore na ~elu, upijao mu usta. Prisloni cev na slepo oko i oseti onaj hladni prsten, {to je pre mislio da }e osetiti. I oseti da mu ruka podrhtava... Pa onda mu jo{ za trenut ostane pred o~ima wegova mala soba... 45
U|e baka u sobu i namesti postequ i otvori prozor, sva zadovoqna {to je tako sve lepo udesila. A najedared vidi ona jednu crnu masu u buxaku i sagne se, a kad oseti ~ove~ije telo vrisne i izleti napoqe jau~u}i. Onda se skupi{e uku}ani iz tog tavana i u|o{e sa sve}om... Dakle nema vi{e ni{ta. On je postao junakom, ostvario je uverewe. A ovi to nisu znali nego po~e{e `aliti za tim mladi}em i po~e{e strepiti od smrti {to je stajala nad wegovom glavom i ~uvala ga... Na slepom oku je ona rupa {to se mo`e turiti prst, i kosa umrqana usirenom krvqu... I mozak je ubijen. Da ko turi prst kroz tu rupu osetio bi ne{to meko i hladno. To je mrtav mozak... Onda zapali{e jo{ sve}a i polo`i{e ga na le|a. Jedna mu se ruka savila pod le|a a portirka je izvu~e i namesti... Zatim stali i glede. Ne veruju, kao obi~no {to }ifte nikad ni{ta ne veruju. Za ~udo svi su bili ve} ne{to primetili jo{ pre. Najposle jedan ~ovek sa grdnom }elom ka`e poluglasno: „A kako da se nije ~ulo?!“ To be{e ~udo, i oni se svi zadivi{e i po~e{e glupim umom raditi da na to pitawe odgovore... A portirov mali sin uzme tu malu stvar, {to je ubila wega i poka`e je ocu: „Gle, otac!“ Ovaj se trgne popla{en i vikne na wega: „Ostavi odmah to, nesretni~e jedan“... Kako sija lepo sunce a kako mu se zraci mu~e da prodru u mrtva~nicu! Kako su veseli i raspolo`eni qudi napoqu, kako su im lica nasmejana a o~i zadovoqne, i kako da nisu taki u mrtva~nici! U mrtva~nici pla~u qudi i `ene, a bol im razdire grudi, oko je zamu}eno; u mrtva~nici je polutama i hladno}a; u mrtva~nici gu{i zadah jeftinih sve}a i smrt. A onaj zrak sun~ev kao da se igra, {ta li, i smeje, tako se u wemu kovitla dim i prah. I miri{e cve}e, ali je te`ak taj miris i nesnosan, nerado ga {mr~u nozdrve. Gomila cve}a le`i pokrivena trakama na kojima svetlucaju slova. A ispod te gomile le`i on, odlu~an, 46
hladan i zbiqski. Ko`a se `uti u tog mrtvaca, a u senci je bela. Glava le`i u cve}u i samo se lice vidi. Gde je ona rupica {to je u{lo tane? – Pokrivena je cve}em... Ala taj miris gu{i i davi... Ko ne bi plakao ? Ko bi stojao zami{qen? Ko se ne pita: za{to, za{to, ta ti si mlad... To je „za{to“ razlog mu~ne tuge i suza... A wegova gazdarica, baka, ve} nema vi{e suza; ona sedi u uglu skupqena, ne mi~e se, ne di{e, izgleda da ne `ivi... Otac wegov stoji; gledi i ne veruje. Pa da! To nije wegov sin, to je mrtvac, le{ina. Da ga opipa rukom osetio bi hladno}u, da mu ho}e da rastavi ruke osetio bi uko~enost, da mu zadigne taj crni kaput i ko{uqu on bi na{ao modrice. To nije wegov sin, to je smrt... Pa gde su mu o~i, gde je re~, gde je pokret?! „Ta nije to moje dete“, – {aptao je bolan otac i plakao nemo}an i skrhan. I dugo mu se ramena tresla, i dugo se ~ulo zagu{eno jecawe... „Nema wega, oti{ao je pa ne}e da se vrati. Kako pla~u i tu`e, pa ne}e da se vrati... On se jo{ i srdi pre nego {to }e da ga poklope, posred ~ela jo{ `ivi ona tanana bora, a o~i su zatvorene.“ „A {to pla~ete vi qudi i `ene? [to ste ludi? Mo`e l’ va{ pla~ mene da povrati, va{i uzdasi mene da probude, va{e jecawe da me umilostivi?!... Mali qudi, lude male, {to imate ose}awa! I da je istina da bi me mogli o`iviti jo{ bi se sto puta ubio.“ Ustao on na pola u sanduku i podbo~io se rukama. U licu nepromewen, sa zatvorenim o~ima. Sa kose mu vise krunice cve}a, sitno li{}e i jedna gran~ica... „Smrt je potrebna! Vide}ete i vi to jedared, i vi }ete tako le`ati“... Ka`e on to i legne opet u sanduk, i prekrsti ruke, i cve}e mu opet obvije glavu da se samo lice videlo... A ovi qudi i `ene glede ga uzverenim o~ima. Iza|e taj doga|aj u slici jednom mladom drugu wegovom, i ovaj se sav strese od tog uobra`ewa, a niz telo, golo telo, pojuri mu bujica ladne, ledene vode... Kako 47
se onaj zrak smeje, {ta li, kao da se igra... Kako je sve`e na poqu i veseli qudi! A ovi u mrtva~nici pla~u i gr~ im po stoti put ste`e srce. (Zora, 5/1900, 89, 272294)
48
Bojana Stojanovi} Pantovi}
O ZA^ETNIKU TOKA SVESTI U SRPSKOJ KRATKOJ PROZI
Novela Septime Lazara Popovi}a (1877-1946) urednika poznatog zagreba~kog projugoslovenskog lista „Nova Evropa“, profesora na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, seksologa i jednog od prvih tuma~a Frojda kod nas, samo delimi~no ostvarenog pisca, kriti~ara i prevodioca, saradnika „Brankovog kola“, „Kwi`evnog juga“ i Krle`inog neistomi{qenika, tim je pre zna~ajniji tekst, jer u godi{tima mostarske Zore (1896-1901) uglavnom dominira pozno-rommanit~arski, maniristi~ki pesni~ki stil (npr. kod Dragutina Ili}a ili Zmaja). Impresionisti~ko-simbolisti~ke tendencije pre svega javqaju u stihovima tada glavnog urednika Jovana Du~i}a, Milete Jak{i}a i delimi~no Alekse [anti}a. Tekst Lazara Popovi}a predstavqa, uz pojedine pri~e i pesme u prozi Iva ]ipika, Pere Taletova ili Svetozara ]orovi}a, jedan od najranijih autenti~nih poku{aja modernizacije prozne strukture u srpskoj kwi`evnosti, koji u svojim dominantnim aspektima destruira jo{ uvek va`e}i realisti~ko-mimeti~ki narativni kanon. On je zapo~et objavqivawem ~uvene Mato{eve kratke pri~e Mi{ u „Zori“ 1899. godine.1 U tom smislu, Septime sadr`e sve one odlike koje karakteri{u zapadnoevropske literature s kraja XIX i po~etka XX veka. Najpre, mo`e se zapaziti specifi~ni stilski pluralizam (tendencije naturalizma, psiholo{kog realizma, dekadencije, impresionizma i simbolizma), fragmentarizacija pripovedawa i promena narativne tehnike, kao i striktno oblikovawe teksta iz pozicije individualnog, subjektiviog iskustva. Uz to, zapa49
`a se i te`wa ka organizaciji fantasti~nog diskursa, pri ~emu glavnu funkciju u motivaciji imaju snovi, halucinacije i vizije. Tako|e, javqaju se i erotski motivi, te tematizacija ~ulne, seksualne qubavi, {to je jedna od specifi~nih odlika epohe esteticizma i dekadencije.2 Ono {to se odmah mo`e uo~iti iz Popovi}evog teksta, jeste dekonstrukcija `anrovskih pretpostavki tradicionalne novele. Septime su gra|ene po principu novelisti~kog si`ea {to podrazumeva oblikovawe sudbonosnog doga|aja iz perspektive pojedina~nog lika.3 Me|utim, ovde autor u potpunosti napu{ta fabulativno i kauzano-logi~ko komponovawe teksta. Fragmetarizacija pri~e i disperzija tekstualnih delova na segmente i pojedine ise~ke iz du{evnog `ivota glavnog/jedinog junaka, povezana je s druga~ijim, modernim principom organizacije diskursa, kao Monatagetexta4. Ovo podrazumeva komponovawe tematski suprotstavqenih motivskih nizova, slika, iskaza i segmenata u jednu dinami~nu celinu ~iji su po~etak i kraj otvoreni. Oni poseduju samo neodre|ene, aspektirane naznake o situacijama i likovima, pa stoga na ~itaoca deluju zagonetno {to zahteva slo`enu kooperaciju i kreativan ~itala~ki odgovor. U slu~aju teksta Septime, uo~ava se ponirawe u tok svesti glavnog junaka, kombinovawe percepcije i introspekcije, asocijativno povezivawe snova i se}awa, anticipacija i meditivni komentari. To rezultira redukovanom, zapravo sasvim odsutnom fabulom, odnosno nemogu}no{}u da se glavne ta~ke si`ea prepri~aju, ve} samo rekonstrui{u u procesu tuma~ewa teksta. Septime su konstruisane kao fragmenti psihi~kog stawa glavnog junaka Josifa i wegavih du{evnih pre`ivqavawa koja dovode do postepenog podvajawa wegove li~nosti, do ludila i samoubistva. U motivaciji pripovedawa glavnu ulogu imaju Josifovi snovi i halucinacije, {to je povezano s eti~kim preispitivawem savesti. Odmah, na samom po~etku, ~italac saznaje da je 50
glavni junak u u`asnoj du{evnoj depresiji, u nekoj vrsti totalne amnezije koja ga svodi na pasivno registrovawe sebe i spoqa{we realnosti. Da bi {to sugestivnije do~arao unutra{wi `ivot ovog junaka, Lazar Popovi} koristi moderne pripoveda~ke tehnike: fokusirawe svesti iz perspektive do`ivqenog govora u tre}em licu, solilokvij i unutra{wi monolog. Uz to, autor pribegava i postepenom prelasku naracije iz auktorijalne pozicije u personalno pripovedawe, pri ~emu dolazi do promene narativne figure – pripoveda~a u tzv. reflektor – figuru.5 Ova narativna situacija artikuli{e se u pripoveda~koj i romanesknoj prozi upravo po~etkom XX veka i podrazumrva pasivno preslikavawe, predo~avawe i posredovawe utisaka iz perspektive takve pripoveda~ke instance, koja ukida komunikaciju s ~itaocem i slu`i kao medijum prelamawa narativnih informacija. Vreme i prostor u noveli Septime podre|eni su stoga subjektivnom psiholo{kom do`ivqaju glavnog junaka i i zato oblikovani linearno, ~ime se nagla{ava diskontinutet realiteta i wegove psihi~ke stvarnosti. Fragmenti sada{wosti asocijativno se povezuju s odlomcima pro{losti: qubavne scene s prostitutkom Lizom, Josifovi odlasci u kr~mu, scena u mrtva~nici, prepiska s roditeqima i prijateqima. Pritom lajtmotivsko ponavqawe prate}ih simbola iz snova („avetiwe mozga“, glasovi i nejasne prikaze, mutna, prqava voda) anticipiraju Josifov tragi~ni kraj i usmeravaju zna~ewe teksta ka egzistencijalnim polovima `ivota, odnosno smrti. Narator posebno podvla~i da je wegov junak „retko imao tok misli samo o jednome, struja je bilo vi{e, obi~no dve. Naizmence je svest o wima znala.“5 Preplitawe i sukobqavawe ova dva toka svesti dovode Josifa do ko{marnog stawa u kome vi{e ne razlikuje privid od stvarnosti, no} od dana, jer se vreme pretvara u „letargiju koja ss prote`e u beskraj“. Tako junak potpuno gubi vezu sa spoqawim svetom, tone sve dubqe 51
u preispitivawe svoje savesti, `ivotnih neuspeha i smisla vlastitoga postojawa. Upravo ovaj sukob izme|u toka svesti i podsvesti, izme|u iracionalnih strahova i slutwi, pripoveda se iz personalne perspektive. Nave{}emo jedan primer: „Sede}i na posteqi vidi naokolo potpun mrak i oseti ti{inu; {ta je to bilo sa mnom, pitao se, znaju}i da je prestalo mu~ewe, ali jo{ boluju}i. – Kako je divno ose}awe zatvoriti o~i, ne aktivno, nego kad se same zatvore, pre toga ne{to pe~e i svrbi u trepavicama, kad padnu jedna na drugu to i{~ezne. Divno ose}awe ne morati gledati, nego mrak potpun i neproziran {to osve`uje i o`ivquje i nadokna|ava gra|u retine. Glavu ne moraju da dr`e mi{i}i vrata; oni se odmaraju. Sve je naokolo meko i toplo. Ruke su opru`ene, mi{i}i istegnuti, zglavkovi u ravnote`i; tako pru`ene pored tela nekako gore iznutra. Disawe je jedva vidno: minimum natezawa i aktivnosti, ali ne san nego `ivot potpun i svestan sveden na minimum“.7 Iz navedenoga odlomka jasno se mo`e uo~iti prelaz iz naratorske figure ka reflektor figuri, koji L. Popovi} obi~no ozna~ava crticama. Prva re~enica prezentuje se iz auktorijalne pozicije, s naglaskom na do`ivqenom govoru, {to je ve} jedan vid pribli`avawa ka personalnoj naraciji. Daqe se pripovedawe objektivizuje po{to svi oblici iz perfekta prelaze u prezent. Stoga ~italac nije siguran kojoj narativioj instanci pripada govor: da li pripoveda~u ili liku, jer se naracija potom odvija samo kao pasivno registrovawe, deskripcija i posredovawe opa`awa i opservacija glavnog junaka. Razorna ose}awa kao {to su kajawe, ose}awe krivice i samospoznaja, pojavquju se u noveli Septime naj~e{}e u formi unutra{weg manologa ili solilokvija, koji ponekad, dobija naznake obra}awa drugom licu. To je, u stvari, transponovana forma „ja“ pripovedawa. Lazar Popovi} koristi fantasti~ni motiv dvojnika koji odgovara teskobnom stawu junakove raspolu}ene 52
li~nosti i wegovom kontradiktornom pona{awu: „Pre {est dana bila je subota – govora{e – onda si ru~ao u pola jedan meso i ~orbu; posle podne si proveo u {etwi do devet uve~e i legao si onda. Danas je ~etvrtak; do danas nisi ni{ta jeo od subote u podne. ^itao si dugo a ja sam ti govorio da se okane{; pu{io si mnogo i opet sam te odvra}ao al’ nisi slu{ao. I{ao si na predavawe i bio vredan... Kad su te drugovi zvali u {etwu bio si sumoran; kad si legao da spava{ bio si mu~en zloslutnim snovima; prevrtao si se nesan i bled... jedared si do{ao iz instituta, gde si rukama prevrtao qigava creva iz le{ina, pa si bio jako `edan. Popio si naglo ~a{u vode pa si se sav stresao... Videv{i te onako bedna kao gomilu troma mesa hteo sam da te udavim...“8 Savest i samodestruktivni nagon oli~eni su u dvojniku koji se ~esto pojavquje kao topos fantasti~ne litarature. On predstavqa efektan na~in metaforizacije suprotnih, iskqu~uju}ih sfera li~nosti. Sli~an postupak primeni}e Mato{ u svojim fantasti~nim novelama Mi{, Satao i Iglasto ~eqade,Cankar u tekstu Smrt kontrolora Stepnika ili Ulderiko Donadoni U pri~i \avo gospodina Andrije Petrovi}a. Kao posledica promene narativnog modusa u noveli Septime, zapa`a se fantasti~ni diskurs, odnosno realnost kao realizacija „unutarweg ja“. Funkcionalni svet oblikovan je kroz sintezu subjektivnog principa i wemu odre|ene objektivne „slike“ realnosti. O mimeti~kom, realisti~ko-empirijskom modelu stvarnosti, ovde ne mo`e biti re~i, jer fantasti~no „ogledalo“ podsvesti reflektuje empirijske odnose koji su preobra`eni dejstvom iracionalnog, du{evnog iskustva. Stoga glavnu funkciju u oneobi~avawu proznog diskursa imaju Josifovi snovi, vizije i halucinacije koji uti~u na gubqewe perceptivnih veza izme|u subjekta i objekta, pa dolazi do procesa svepro`imawa i pretapawa razlika izme|u ova dva pola. 53
U fantasti~noj literaturi uloga snova u motivaciji pripovedawa ima kqu~ni zna~aj. Tematizacija snova omogu}ava pripoveda~u neosetan prelaz i odsupawe od logike proznog diskursa, {to ujedno podrazumeva i naru{avawe koherencije teksta. Uz to, alogi~no i asocijativno-simboli~no nizawe pojedinih scena, prizora i situacija iz snova, poklapa se sa konstrukcijom teksta kao Tramstruktur9, {to su docnije posebno razvili pojedini eksiresionisti~ki pisci. Tako se kwi`evni tekst konstrui{e kao simboli~ka slika, kao apstrakcija unutarweg, du{evnog do`ivqaja junaka. Erotika je tesno povezana i sa evokacijom smrti. Slede}i Josifov san ve} sasvim eksplicitno nagove{tava kona~nu junakovu odluku i sadr`i izvesne „horor“ elemente: ,,On je video svetlost `utu, sve ja~e `utu, naposletku kao da gori sumpor i u svetlost se me{a dim i smrad. A on je usred te svetlosti i ~uje kako praska upaqeni sumpor i dole kapa na pod. [ta je, probao je da se pita, al’ nije imao kada da odgovori. Neka se zavesa podigla, a iza we se video prostor sasvim prazan i mra~an. Naprezao je o~i da vidi {ta je to. I {ta je video! Red, grdan, neizmeran red lubawa, golih kostiju, lepo pore|anih, sve ~ista i bela kost i zubi se bele i o~ne dupqe... Ali talas `ute svetlosti po~ne da se kre}e prema tome redu lubawa. Prvi krajevi toga talasa obuhvati{e ih spreda i one nestado{e pred uko~enim okom. Zatim jo{ ja~i napadaj `ute svetlosti. Sve se kre}e tiho bez {uma...“10 Iseckanim, kinematografskim stilom narator predo~ava sinestezijsko privi|ewe, gde u do~aravawu fantasti~ne iluzije paralelno u~estvuju ~ulo vida, sluha i mirisa. Sumpor i `uta svetlost ozna~avaju truqewe, raspadawe i simboli{u telesno propadawe ~oveka, te dolazak smrti. Posledwi Josifov san upravo po~iva na simboli~nom zna~ewu pojedinih boja, na postupku koji }e tako|e usavri{ti ekspresionisti. Nadrealni opis fantasti~nog pejza`a sazdan je od kontrastnih koloristi~54
kih efekata, pri ~emu osnovnu funkciju ima opozicija tamno/svetlo: ,,Nebo su pokrili oblaci; u daqi su sivi i ogromni, kao zastori i bregovi; tu pred wim su crni, najcrwi, procepani i raskidani u grdno koma|e sa `u}kasto sjajnim krajevima; opkoli{e mesec na jednom malom poqu tamno plave boje; mesec je zelenkasto `ut bez sjaja; kako su ~udne i stra{ne prilike tih oblaka i strahovito me{awe te tamno plave, te zelenkasto `ute boje. Mesec je pokriven i tama se opusti... Rubovi se sjaju usjano belom bojom i `ute se. Oblaci prolaze i nestaju ne~ujno. Oni crni zastori kao bregovi nestaju. One stra{ne boje i stra{no kretawe tih sviju masa nestaje, seni be`e...11 Vrednost Popovi}evog opisa ogleda se u visokam stepenu apstrakcije motivskih jedinica. Avetiwski pejza` podse}a na neko nadrealisti~ako platno Maksa Ernsta ili Iva Tangija gde se misti~nost i jezovitost atmosfere posti`e hladnim kontrastnim bojama, nagla{enim konturama i aperspektivizmom prostora. Kod Lazara Popovi}a predmetnost se rastvara u figure, a ove, pak, u linearne forme, pri ~emu autor posebno nagla{ava igru svetlosti i senki, me{awe i prelamawe odbojnih, mrtva~kih boja zelenkasto `ute i tamnoplave. Posebna novina novele Septime ogleda se u tematizaciji erotskog iskustva glavnog junaka. \avo, telo i smrt iredstavqaju glavna tematska podru~ja dekadentne literature12, a wima Lazar Popovi} dodaje jo{ i qubav kao jedan od na~ina da prevlada besmisao `ivqewa. ^ulna i seksualna qubav ovde je prikazana otvoreno, bez predrasuda, naj~e{}e kao prolazni odnos izme|u glavnog lika i prostitutki. Josifa opsesivno progawa `udwa za `enskim telom, ali on u tome nalazi samo trenutno zadovoqewe, koje ga potom vodi u jo{ dubqu depresiju, samooptu`ivawe i kajawe. Neshva}enom i nesposobnom da upravqa vlastitim `ivotom, junaku Popovi}eve novele {ta je samo stihijsko besciqno prepu{tawe razvratu koji ga dovodi do samih pranica 55
vlastite egzistencije: „Svi gore velikim plamenom strasti, svi od reda i bonvivan, i kreten, i on, i ona, i blato gore, to se vidi i poznaje; dr`i joj ruku u svojoj i ose}a kako strelovitom brzinom bega, kako joj se prsti polako gr~e; wena noga obu~ena u crnu svilenu ~arapu le`i na wegovoj; blato se mazi; ne mo`e vi{e da izdr`i divqa{tvo... U mislima se spu{ta maglica; gosti ostali se razi{li; cela sjajna soba je wima; oni uvuku svetiqke; uz mrak unutarwi mrak spoqa; onda divqa terevenka, orgije... ose}awa su blizu manije. Dere se, ci~i, grok}e i urla; igraju i ska~u; gde se uhvate {tipaju se i ujedaju; sve se preliva; ~a{e se lupaju, fini kristal puca i raspada se u bezbroj sitnih i sjajnih ta~aka {to lete oko wih. On je tra`io wu i kad je na{ao hteo je udaviti i ugu{iti. Onda potpuna tama..“12 Erotska ekstaza mo`e se produ`iti jedino u zanosu smrti za koju se Popovi}ev junak kona~no opredequje. U tom smislu, karakteristi~na scena je poseta mrtva~nici u kojoj le`i Josifov drug Jova, „`rtva za nauku u devetnajstom veku“, koji se prilikom obdukcije posekao, inficijrao i umro (sli~an motiv pojavquje se i kod K. [. \alskog u noveli San doktora Mi{i}a). Josif tamo odlazi sa svojom novom qubavnicom, {to sugeri{e zna~ewsku vezu izme|u erotike i smrti. Wegov susret s mrtvim drugom ukazuje na op~iwenost i fascinaciju smr}u, jer u tom trenutku mladi} shvata da ona nije stra{na po{to osloba|a ~oveka od straha, ose}awa krivice i patwe. Ovaj do`ivqaj jo{ vi{e podsti~e Josifova razmi{qawa o izboru smrti kao vlastite sudbine: ,,Smrt je jedna i ista uvek, ona je uvek neizbe`na, ona je uvek normalna, {to se odnosi na lepotu uvek indiferentna, ona je potrebna“.13 Josifova odbrana smrti grani~i se s nihilisti~kim shvatawem `ivota i negacijom transcedencije, onostranog i zagrobnog `ivota. Junak je svestan da je smrt kona~ni kraj svekolikom qudskom bivawu, raspadawe formi, truqewe tela i totalno ni{tavilo. Idealna, mrtva draga pojavi56
}e se ovde ba{ kao i kod Sime Pandurovi}a ili slovena~kog moderniste Alojza Gradnika kao uko~eno, ru`no telo prekriveno mrtva~kim modricama i nagri`eno crvima: „Zaudara vrela prosuta krv i istruli udovi na{i, omek{ali mozgovi i upaqane kosti, zaudara ova bolnica..., “14 U ovom opisu prepoznaju se naturalisti~ki stilovi elementi koji iznena|uju svojom grubo{}u i drasti~no{}u. To ujedno svedo~i o postupku estetizacije ru`noga, koji su potom ekspresionisti nasledili od dekadenata i naturalista u ciqu postizawa {okantnog efekta na ~itaoce, te svesno sra~unati na tradicionalnu estetsku kategoriju lepote kao ve~nog sklada. Josif nije u stawu da prona|e izlaz iz svoje du{evne krize, jer mu za to nedostaje voqa, snaga i hrabrost. Psihi~ka dezorijentacija devetnaestovekovnog „suvi{nog intelektualca“ rezultira wegovom ~e`wom za smr}u kao jedinim izvesnim, pouzdanim qudskim uto~i{tem i wegovim definitivnim i nepromenqivim stawem: „Kao da je postigao ne{to ~emu je te`io i kao da ga je to ko{talo mnogo muke i sad je zadovoqan. I dosada i ose}awa sva su umirena. On ho}e ne{to. To mu se prvi put desilo u `ivotu. I on to {to ho}e mo`e i da u~ini. – Ta Tajna, {to je nosio u sebi, dava{e mu hrabrost.“15 U Josifu se bore sile razuma (mozak) i iracionalni nagon za smr}u koji na kraju ipak pobe|uje. Neposredno pre ~ina samoubistva u junaku se ra|a tra~ak vitalizma, otpora prema popu{tawu depresiji i apatiji, strah od vlastitog uni{tewa, {to je prikazano kroz imaginarni dijalog izme|u junaka i wegovog dvojnikasavesti. Me|utim, stawe podeqene svesti dovodi Josifa najpre do ludila, a potom i do definitivne odluke da se ubije, {to on posle jednog kriznog sna zaista i ~ini. Novela Septime karakteristi~an primer `anrovskih, tematskih, narativnih i stilskih transformacija srpske proze na prelomu stole}a. Posebno je va`no autorovo vezivawe za gradski, urbani prostor i prika57
zivawe otu|enog `ivota psihi~ki labilnog intelektualca. Psiholo{ka pre`ivqavawa i introspektivno oblikovawe kwi`evnih junaka razvi}e se potom u srpskoj literaturi u prozi Veqka Mili}evi}a, Sime Matavuqa, Isidore Sekuli}, Danice Markovi} i Bore Stankovi}a. Ipak, disonantni odjek Septima Lazara Popovi}a, uprkos arhai~nom jeziku, sugeri{e autenti~ni umetni~ki napor ka konsekventnoj razgradwi mimeti~kih kli{ea pripovedawa i apsolutizaciju ~ovekovog subjektivnog, egzistencijalnog prostora `ivqewa.
1 O tome videti: Stani{a Tutwevi}: Laza Popovi}, Septime, Narodna kwiga, Beograd, 2008, posebno na str. 111-147. 2 Uporediti C. de Deugd, Towards a Comparatist’s Definition, »Decadence« u: Compamtive Poetics, ed. by D. W. Fokemma and Kunne-IBsch and A. J. A. Van Zoest, Amsterdam 1976, cip. 43-45. 3 Up kod. Hugo Aust, Novelle, Metzler, Stuttgart 1990, 7-12; i Urlich Karthaus, Novelle, Buchners Verlag, Bamberg 1990, 20-35. 4 O tome kod Maria Andreottija, Die Struktur der modernen Lileratur, UTB, Bern-Stuttgart 1990, 19-22. 5 Franz K. Stanzel, Theorie des Erzaehlens, UTB, MÜnchen 1989, 113-140. 6 L. Popovi}, Septime, Zora, list za zabavu, pouku i kwi`evnosti, Mostar 1900, br. VIII-IX, str. 274. 7 Isto, str. 275. 8 Isto, str. 279. 9 Up. Walter H. Sokel, Der Hterarische Expressionismus, MÜnchen, 1970. 118-125. 10 Isto, str 280. 11 Isto, str 285. 12Isto, str 287. 13Up.. Mario Praz, The Romcmtic Agony, New York 1956, p. 200. 14 Isto str. 288.
58
Milutin Milankovi}
DEMOKRITOS
Bilo je to, ako se ne varam, godine 397. pre nove ere, pretposledweg dana meseca aprila. U te dane je prole}e, kao {to znam iz vlastitog iskustva, lep{e no u koje god bilo drugo wegovo doba, a boravak na obalama Trakije najugodniji. Wene poqane su so~no-zelene, more je vedroplavo, vazduh mio, iako nesta{an; wegov veseli dah podmla|uje kopno i more. Sa blagoslovenog tla Trakije ubrani su u to doba ve} prvi plodovi, a najlep{i od wih odvezeni na pijace Abdere, jer na{im dobrim Abderi}anima prazan stomak be{e daleko nesno{qiviji no prazna glava. Zato je 29. aprila 397. godine pre n. e. bilo velike gurwave na glavnoj pijaci varo{ice koja je, ba{ istog dana, bila po~astvovana visokom jednom posetom. Toga dana odr`ao je Veliki senat varo{i republike sednicu na kojoj je odlu~eno da pozvani, prisutni i nesumwivo najve}i lekar onoga doba, Hipokrates, pomno ispita sumwivo stawe razuma abderitskog gra|anina Demokrita i da o tome podnese svoje stru~no mi{qewe Senatu. S tim u vezi jo{ je odlu~eno da nomofilaks republike li~no, a u pratwi dvaju senatora, odvede slavnoga stru~waka do Demokritovog doma koji je le`ao van varo{i i da ga onde uvede u rad. ^im se sednica zavr{ila, nomofilaks Grilus pozva zna~ajnim, sve~anim pogledom, propra}enim dostojanstvenim gestom, Hipokrata da sa wim po|e. U pratwi onih dvaju senatora, ostavi{e oni zgradu Senata. Nomofilaks be{e, kao {to to zahteva{e wegov visoki polo`aj, stasit ~ovek, bujne kose i brade, odeven u dugu sve~anu ode}u. U desnoj ruci dr`a{e, kao znak svog 59
dostojanstva, dugu palicu, bogato opto~enu srebrom, sli~nu onoj kojom se danas po{tapaju vladike. Nomofilaks }uta{e, razmi{qaju}i, verovatno, o proceduri svoje nove misije, ali kad stigo{e na pijacu zeqa, on se obrati Hipokratu ovim re~ima: „Po{to si mi, mudri nau~ni~e i stru~wa~e na{e republike, ukazao veliku ~ast da primi{ moj poziv na ve~eru u mome skromnom domu, ne}e{ mi, sigurno, odbiti ni moju molbu da izvr{im ovde na pijaci neke kupovine za tu gozbu.“ „Neka ti, visoki za{titni~e zakona, ta gozba ne pravi nekakve brige! Ja malo jedem, a pijem samo vodu.“ „Ipak, ipak! Ti si mnogo putovao po svetu, upoznao narode, wihov `ivot i obi~aje, pa }e{, kao visoko obrazovan ~ovek, mo}i razumeti {ta zna~i dostojan do~ek takvog jednog gospodina kao {to si ti. Pa ako ti i nije stalo do toga da se prezasiti{, ti }e{ po kvalitetu jela znati da oceni{ kulturni stepen na{e sredine koja te ra{irenim rukama do~ekuje kao svoga milog gosta. Ta baci svoj znala~ki pogled na ovu pijacu varo{i bogiwe Latone! Toliko snabdevenu svim onim {to uveseqava srce ~oveka, nisi mogao videti ni u samoj Ateni, ni Korintu, ni Miletu. Pogledaj samo ove krasne jagode, ove zelene krastavce i so~ne arti~oke! Okuvane i prelivene zejtinom, one se tope u ustima, a lako ih vari i najne`niji stomak.“ Oba senatora klimnu{e, odobravaju}i, glavom, ali Hipokrates nije vi{e slu{ao {ta mu Grilus govori. On je zapazio nad jednom tezgom pijace tablicu na kojoj je stajao natpis „Lekovito biqe“, pa pohita onamo, ne rekav{i svojim pratiocima ni re~i. Iznena|en ovakvim postupkom svoga gosta, Grilus se namrgodi, ali jedna misao, brza kao muwa, odagna oblak sa wegovog ~ela. On se obrati svojim pratiocima i re~e: „Znam ja, bra}o, u ~emu je stvar! Ustru~avawe moga gosta da se oberu~ke odazove mome pozivu nije, u stvari, ni{ta drugo do ve{ta taktika. On se udaqio odavde 60
da ne prisustvuje mojim kupovinama da se ne bi iz u~tivosti morao braniti protiv tolikog gostoprimstva. A kada sedne za bogatu trpezu, ne}e se vi{e ustru~avati. A mo`da je, uistinu, ~ovek slabijeg stomaka, pa ode onom piqaru da nabavi kakvo sredstvo za ~i{}ewe, da bi se wime {to boqe pripremio za ve~eru. Tako mi Zevsa, ne}e se pokajati {to je to uradio.“ I sa pogledom vojskovo|e otpo~e Grilus smotru vojske piqara i wihove xebane. U to stigo{e, kao {to je bilo unapred ugovoreno, tri wegova roba na pijacu i doneso{e, obe{ene o le|a, dve velike i duboke korpe. Grilus pristupi kupovini robe, i ubrzo be{e jedna od tih korpi dupke napuwena sve`im zeqem i najlep{im vo}em. Sa zadovoqstvom posmatra{e Grilus tu nabavku. „[teta {to nedosti`ni slikar Zeuksipos nije vi{e ovde kod nas! Ovo bi bio dostojan predmet za wegovu majstorsku ki~icu.“ I on uzdahnu duboko da poka`e koliko ima smisla za slikarsku umetnost. „E, sada po|imo daqe!“, re~e on svojim pratiocima. „Idite i javite to na{em Eskulapu!“ Oba senatora po|o{e po Hipokrata, no vrati{e se bez wega. „On jo{ nije svr{io svoj posao“, izvesti{e oni Grilusa, „pregleda biqku po biqku i ~ini o tom neke pribele{ke na svojoj vo{tanoj tablici.“ I ovome je Grilus na{ao odmah tuma~ewa: „Razume se! Wega zanimaju ovda{we cene te lekarske robe; pravi inventar radwe i izra~unava {ta ona donosi.“ „Lekari su, to je stara stvar, tajni ortaci prodava~a lekovitog biqa“, re~e stariji senator. „Ruka ruku mije!“, dodade mladi. Nomofilaks naredi jednom od svojih robova da tu, na pijaci zeqa, ostane, pri~eka lekara i povede ga sa sobom do mesarskih tezgi, pore|anih u obli`woj ulici. On sam po|e sa svojom pratwom onamo. Po{to je onde kupio neke sitnice, jare}e meso, gove|a rebra i rep, pa napunio wima dowu tre}inu druge korpe, 61
po|e daqe, na sto~nu pijacu. Tu pregleda stru~no svu telad koja je bila izlo`ena prodaji i odabra najlep{e grlo; jedan od robova polo`i ga popreko svojih ramena i povu~e jednom rukom wegove predwe, a drugom rukom wegove stra`we noge na svoje {iroke grudi. U to im se pridru`i i Hipokrates. Kad opazi onog roba sa teletom kako tu stoji nepomi~no kao kip, re~e on nomofilaksu: „Na Akropoli atenskoj videh jednu staru statuu, zavetni poklon nekoga Rombosa, koja potpuno li~i na ovoga roba sa teletom; jedina je razlika {to je ona istesana iz mermera.“ „A ova ovde je od krvi i mesa, {to nam je i milije, jer ovo tele }emo pojesti“, dodade nomofilaks. Oba senatora se pogleda{e, bla`eno se osmejkuju}i. „Ho}emo li krenuti daqe?“, upita Hipokrates. „Taman posla!“, odgovori mu nomofilaks. „Sada dolazi na red najva`nije: jagwe! Treba da zna{ da je u ovo doba godine jagwetina najsla|a; pe~ena na ra`wu, ona se topi na jeziku.“ Oba senatora obrisa{e svojim ogrta~ima pquva~ku koja im je nadrla na usta. „Naravno, nastavi nomofilaks, „nisu svi jagawci jedno te isto. Treba ih znati pregledati, opipati i odabrati. U tom poslu ja sam veliki majstor; uveri}e{ se o tom ve~eras.“ Grilus po~e pregledavati jagwe po jagwe, tuma~e}i wihove osobine. Kad naposletku odabra jedno kratkonogo ~etveromese~no debelo jagwe, on ponosito uzdi`e glavu kao da je re{io Delijski problem udvostru~ewa kocke, poznat i u Abderi po jednoj Evripidovoj drami. Nomofilaks se, izgleda, razumevao i u geometriji, bar za pravila simetrije pokazao je naro~itog smisla. Jer kad je kupqeno jagwe predao svom tre}em robu, a ovaj ga polo`io preko ramena kao drugi rob svoje tele, on pore|a svoje robove u slikovitu jednu grupu. U wenu sredinu stavi roba koji je korpu, napuwenu zeqem i vo62
}em, oka~io na svoja ple}a, a onu drugu na svoje grudi, levo i desno postroji{e se ostala dva roba, onaj sa teletom i onaj sa jagwetom, u svoje simetri~ne polo`aje. Pra}en tom grupom, uputi se Grilus sa ostalom gospodom na ribqu pijacu. Ali ga ovde ~eka{e u`asno razo~arewe: pijaca be{e prazna, bez robe. Tu se nalazio samo jedan stari, poluslepi ribar, Milon po imenu, koji ne be{e vi{e sposoban za ribolov, ali se, lukav kakav je bio, odli~no razumevao u prodaji ribe i umeo da podvali svakom kupcu. „Gde su ribe?“, zagrme nomofilaks. „Nema ih!“, odgovori mu nabusito Milon. „Ribolov nije uspeo, more be{e nemirno, vreme vetrovito.“ „[ta trtqa{ tu kojekakve budala{tine?“, razvika se Grilus. „More nemirno? – La`e{ koliko si dug! – Ja sam svojim o~ima video da je more bilo glatko kao ogledalo kad sam no}as...“ On u}uta. U besu koji i najrazumnijeg ~oveka mo`e da o{amuti, umalo da ne izbrbqa kojoj je lepotici Abdere u~inio svoju galantnu posetu. Ali se wegov bistri razum vrati na vreme na pravi put, i on dovr{i prekinutu re~enicu re~ima: „... kada sam na obali mora prina{ao Posejdonu svoju toplu molitvu.“ No prepredeni Milon sve je ve} znao, jer su wegovi ribari polazili svake no}i u ribolov, pa su, kao neka vrsta tajne policije, znali sve {ta se no}u de{ava. Zato je Milon odmah bio na~isto, sa koje strane da opipa rebra nomofilaksova. On po~e tim {to zacvile pla~evnim glasom: „Oprosti, ako Boga zna{! – Slep kao {to sam, nisam te odmah prepoznao, pa ti dadoh odgovor sa kojim sam se svakog kupca ratosiqao. No tebi }u kazati golu istinu. To je bilo ovako. Ju~e imadosmo dobar pija~ni dan i pazarismo sto drahmi za ribu. Moja dru`ina se izbezumi. ^im se smrknu, oni, budale, odo{e u kr~mu Pankracijevu i pijan~i{e onde dok mu ne isprazni{e svu burad. Kad bi vreme da isplove na more, oni, pijani, odo{e da spavaju.“ 63
„Stoko! Sviwe pijane!“, riknu nomofilaks u divqem gwevu. „Naredi}u da vas sve od reda i{ibaju i stave na sramni stub. – Ne, to ne ide – on je suvi{e uzan za celu va{u tevabiju. Ali }u vas dati ukrcati na la|e republike i onde lancima privezati kao pse, jer i niste ni{ta drugo. – Sram vas bilo! Ne doneti ribu na pijacu ta to je izdajstvo, zlo~in prema dr`avi! ^im da se hranimo? Da skapamo od gladi!“, vika{e nomofilaks, zaboravqaju}i da iza wega stoje wegovi robovi, pretovareni `ivotnim namirnicama. Pogru`en staja{e Milon pred wim i }uta{e, jer je dobro znao da treba pustiti da se prvo izvi~e. A nomofilaks urla{e daqe: „Zar ti nije, nesretni~e, poznato ko sam ja? Ja sam za{titnik zakona pa }u, kao takav, na}i puta i na~ina da tebe i tvoju dru`inu quto ka{tigujem zbog va{eg antidr`avnog pona{awa.“ „Sve }e dobro da se svr{i“, progovori naposletku Milon. „Bogovi }e biti milostivi prema nama, gre{nima. Mi smo, kao {to si malo~as ta~no rekao, psi {ugavi, pa se bogovi ne osvr}u na na{e molitve. Ali }e tvoju molitvu, visoki nomofilakse, o tom nema sumwe, Posejdon saslu{ati. Moji ribari su jutros, kad su se istreznili, otplovili na more, pa }e se, dajem za to svoju glavu, vratiti sa ~amcima punim najlep{ih riba.“ Nomofilaks ne znade u prvi mah {ta da mu odgovori. Posumwati u Milanova i{~ekivawa, zna~ilo bi sumwati u sebe samog. Zato re~e posle kratkog razmi{qawa: „A zar ti misli{ da ja mogu ~ekati dok se na tvoje ribare ne izlije blagodat moje molitve Posejdonu? – Mnoge odli~ne zvanice do}i }e mi danas na ve~eru, gozba za takvo dru{tvo treba vremena da bude spremqena kao {to treba.“ „Ne}e{ morati dugo da ~eka{, milostivi gospodaru. Treba samo da mi saop{ti{ kakva ti riba treba za ve~eru. Po}i }u iz ovih stopa do svojih ribara, pa kako ne 64
sumwam da je wihov lov obilan, dostavi}u ti sve {to `eli{ pravo u tvoju ku}u.“ „[ta misli{, brajko? – Da primim robu koju nisam izabrao i premerio? Da mi podvali{ po svom obi~aju!“ „Ako ho}e{, gospodaru, da se malo potrudi{ i da po|e{ sa mnom, mo`e{ svojom rukom izabrati sve {to `eli{. Moji ribari love tu u blizini.“ „Gde?“ „Na obali kod maslinovog vo}waka Timonovog.“ Nomofilaks se zamisli {ta da radi. Wegov put ka Demokritu vodio je ba{ pored onog vo}waka. Zato prihvati Milonov predlog. „Mi mo`emo sada, gospodaru, po}i ku}i“, re~e jedan od wegovih te{ko natovarenih robova. „Ako vam ne treba!“, odgovori mu nomofilaks. „Po}i ku}i i usput pojesti najlep{e vo}e! Ne, vi }ete, svi od reda, po}i sa mnom!“ Onaj rob koji nosa{e obe korpe, uzdahnu, pogrbi se {to je boqe mogao i zacvile tu`nim glasom: „Stropo{ta}u se usput, ako ovaj teret moram nositi tako daleko.“ Dok su oni tako govorili, pri{uqa im se jedan kirixija, zvan Antraks, sa svojim magarcem, isti onaj koji je docnije u poznatoj parnici o senku tog magarca polu~io svetsku slavu. On im ponudi da svu wihovu robu natovari na svog sivowu. Nomofilaks prihvati taj predlog. Roba sa teletom posla ku}i, a sva ostala roba bi natovarena na magarca, jagwe polo`eno preko samara, a obe korpe obe{ene s jedne i druge strane. I ovoga puta je nomofilaks rasporedio celu svoju povorku po pravilima simetrije. On kora~a{e sa svojom dugom palicom ispred sviju, za wim ida{e Hipokrates izme|u oba senatora, za wima Antraks, vode}i svog magarca na ularu, levo i desno od magarca oba roba, pridr`avaju}i wegov samar da se pod teretom ne preturi; ribar Milon kora~ao je, kao za{titnica, iza cele te povorke. U tom lepom rasporedu po|o{e oni putem koji je vodio pokraj mora. 65
Dan be{e izvanredan. Levo od puta zelenile se livade, vinogradi i maslinovi vo}waci, a desno je blistalo more u zracima proletwega sunca. Ali na{em nomofilaksu be{e te{ko oko srca. „[ta onda“, razmi{qa{e on, “ako ribolov ne uspe? Prepredeni Milon svu odgovornost za to svalio je na mene, a ja bejah tako blesav da je primim. A ako je Posejdon ~uo la` koju sam na sav glas izblebetao nasred pijace, pa ako u ribarsku mre`u, meni zainat, po{aqe kakvu ajkulu? Ala bi me obrukao, a cela varo{ bi popucala od smeha.“ U tim crnim mislima sti`e nomofilaks sa svojim dru{tvom na ono mesto obale koje mu je Milon ozna~o i gde su wegovi ribari zaista lovili ribu. Ribari su, gaze}i po plitkoj vodi, ba{ izvla~ili svoju veliku mre`u, alov, na obalu. Nomofilaks se sa svojom pratwom pope na jednu malu uzvi{icu obale, odakle je, kao kakav vojskovo|a, mogao da posmatra ceo tok ribolova. On ga zate~e ba{ u wegovom zavr{nom stadijumu. Gorwi rub alova, no{en drvenim plovcima, ocrtavao se jasno na povr{ini vode; on je imao oblik izdu`enog polukruga. Na jednom kraju wegovom stajao je, upregnut, sna`an ribar, a drugi kraj wegov vukli su ostali da bi ga sastavili sa prvim. Tako se prostor, obuhva}en alovom, postepeno su`avao. Na povr{ini tog prostora koprcala se ve} pokoja riba. Kako se alov sve vi{e pribli`avao obali, a tu voda bivala sve pli}a, broj riba koje su se pojavqivale na povr{ini bivao je sve ve}i. Posmatraju}i taj prizor, nomofilaks i wegovi pratioci napregnu{e o~i {to su vi{e mogli da razaznadu kakve su ribe bile zahva}ene alovom. Oni opazi{e i prepozna{e u wemu nekoliko pqosnatih riba, zvanih romboji, vide{e dosta sivoplavih le|a morskih {tuka, sve vi{e i vi{e crvenih barbuna i tamno ispruganih zla}anih sku{a. Ribolov be{e obilan, o tom nije moglo biti sumwe. 66
Grilus odahnu, i teret mu pade sa du{e. On zablagodari iz sveg srca Posejdonu {to mu je oprostio wegove qudske slabosti. Ta i sami besmrtni bogovi skrenu pokoji put malo u stranu, pa zato i gledaju sa svog Olimpa uvi|avno na smrtne qude i zatvaraju, kad zatreba, po jedno oko. Uveren u to, na{ nomofilaks se koristio, s vremena na vreme, tom dobro}udnosti bogova. Ribarska mre`a bi naposletku izvu~ena, a velika gomila ribe iz we izru~ena na obalu. To razveseli srca ribara, a jo{ vi{e srca potro{a~a tog beri}eta. Ribari po~e{e da sre|uju ribu. Kad pri tom prona|o{e najve}u u celoj gomili, Milon je {~epa za {krge, kle~e pred nomofilaksa i progovori sve~anim glasom: „Tebi, mudri i silni za{titni~e zakona i tvojem zauzimawu za nas kod boga mora, imamo da zablagodarimo za ovaj prebogati lov. Dozvoli nam milostivo da ti u znak na{eg priznawa predamo, kao dar, ovu najve}u ribu na{eg dana{weg lova.“ Grilus primi ve{to u svoje ruke ribu, koja se `estoko koprcala. Be{e to neka osobita vrsta morskog grge~a, srebrnastosive boje, koja je na ledima prelazila u plavetnilo, a na trbuhu u beli~asto; peraja behu ri|a. Zaista, divan egzemplar! Nomofilaks, dirnut tim poklonom ribara, zahvali im kratkom ali lepom besedom u kojoj ih opomenu da po{tuju silnog gospodara mora i okeana. Dok je on tako govorio, bacahu ribari mrke poglede na Milona i do{apnu{e mu: „Budalo! A {to dade tu najve}u ribu xabe?“ „Ne berite brige, deco moja `utokquna!“, odgovori im on, „cenu za tu ribu uple{}u duplom kredom u ra~un.“ Zatim se obrati opet Grilusu, pa mu re~e: „Reci nam sada, milostivi gospodaru, {ta bi `eleo da kupi{ od ovih riba, ovde na gomili; u~ini}emo ti naro~ite cene.“ Ribari razume{e smisao ovih re~i, pa po~e{e da se slatko sme{e. 67
Pazar bi brzo izvr{en, jer je Griltos pro`dirao ve} samim pogledom svaku lep{u ribu i pla}ao, omek{an velikodu{no{}u ribara, sve {to je Milon zatra`io. Kupqena riba bi sme{tena u onu drugu korpu, koju je napunila do ivice. Na{e dru{tvo po|e, bez Milona, ka domu Demokritovom u najboqem raspolo`ewu. Nomofilaks je usput govorio samo o ve~eri i tuma~io Hipokratu kako se koja riba bira, pr`i, podvariva, preleva, natapa, nadeva i za~iwava. Onda mu jo{ re~e: „Pre no {to sunce za|e, bi}e na{a ve~era pripremqena kao {to treba i kao {to samo mo`e biti. U to doba posla}u ova dva moja roba sa jednom nosiqkom i dostojnom pratwom da te, mili goste, iz Demokritove ku}e doprate u moju.“ Kad stigo{e pred Demokritovo imawe, jedan ove}i vrt koji se spu{tao prema moru i mala jedna ku}ica, na|o{e onde ba{tenska vrata zakqu~ana. Oni zakuca{e – niko se ne odazva. Zakuca{e jo{ jedanput. – Iza vrata se ~ulo samo cvrkutawe ptica. „Do sto |avola!“, povika nomofilaks. „Tresnite ja~e o vrata, ta mi smo dr`avna vlast!“ Wegovi pratioci udari{e toliko o vrata da se cela taraba zatrese, ali odmah zatim odsko~i{e, kao opareni, od plota. I sam visoki za{titnik zakona trgnu nekoliko koraka unazad, a izraz straha izobli~i mu lice. [ta se dogodilo? Iza plota ukaza se glava nekog ~udovi{ta, toliko u`asna da im svima noge pretrnu{e. Jedini Hipokrates ne izgubi prisustvo duha. „Ne pla{ite se!“, viknu im on. „To je neki afri~ki majmun sa dugom kosom i pse}om wu{kom.“ Lekar je imao potpuno pravo. Na plot se bio uspuzao jedan afri~ki pavijan, kako ga je Hipokrates kratko ali jasno opisao, a kojeg je kasnije Aristoteles, zbog wegove pse}e glave, nazvao kinokefalos, kako se i dan danas zove. Ali umiritelno tuma~ewe iskusnog lekara 68
sti`e suvi{e kasno do u{iju na{ih Abderi}ana. Strah koji ih je bio obuzeo doneo je sve svoje kobne posledice. Jer ~im Antraks opazi majmuna, ispade mu iz ruku ular na kojem je vodio svog magarca, a oba roba koja su sivowu pridr`avala odsko~i{e u stranu. Tako se magarac oseti slobodnim, pa raskre~i {to je vi{e mogao predwe noge, savi glavu do zemqe, pa stra`wim nogama dade telu svome toliki zamah uvis, da od wega ne behu po{tedeni ni wegovi tovari. Zeqe, vo}e i ribe – sve polete u velikom luku majci zemqi u krilo. Za tren oka le`ahu na zemqi ispreturani krastavci, arti~oke, naranxe, tre{we i jagode, jaretina i govedina, a ribe se pra}akahu u pra{ini. ^im nomofihaks to vide, izraz straha na wegovom licu zameni se drugim jednim koji nagove{tava{e svako odsustvo misli. On zinu i staja{e tu kao prikovan. No to traja{e samo nekoliko magnovewa. Jer, iako je wegova misaona ma{ina bila iskqu~ena iz pogona, to ne be{e slu~aj sa wegovim muzikalnim u{ima. A u te u{i sti`e odnekud neki visoki pi{tavi ton, kojem je sledovao drugi, vi{i, a ovaj bio odmewen jo{ vi{im. „Ha, ha, ha, he, he, he, hi, hi, hi...“ zvu~alo je bez prekida, pune dve tenorske oktave. Ti zvuci dolazili su iz gorweg dela Demokritovog vrta. „To je na{ sme{qivi filozof!“, uzviknu radosno Hipokrates, koji se ve} bio pobojao da ne}e zate}i kod ku}e sme{qivog filozofa, kako je cela Gr~ka onda zvala Demokrita. No nomofilaksa spopade neopisiv bes. Lice mu postade plavo-crveno, a o~i mu mal’ ne isko~i{e iz dupqi. „Sme{qivi filozof!“, razvika se on. „Budala – ni{ta drugo! Nisam li ti, Hipokrate, ve} govorio da u wegovoj glavi nije sve u redu?“ To govore}i, pokaza rukom prema vrtu, ra{iri svih pet prstiju svoje desnice, stavi je pred svoje ~elo i u~ini wom pokret koji u mimici ozna~ava {a{avost. 69
Da li je Demokritos ~uo re~i nomofilaksove, sporedna je stvar, ovaj gest mu je sve kazao, a to mu be{e toliko sme{no da se, kiko}u}i u kadenciranim koloraturima, mal’ ne zadavi od smeha. To razgwevi nomofilaksa jo{ vi{e, kapqice znoja pocuri{e sa wegova lica, on po~e da dah}e kao premoren pas i pokaziva{e `equ da isko~i iz vlastite ko`e. No ostali prisutni bili su se ve} sna{li, a prvi od wih majmun. On sko~i hitro sa plota, zgrabi najlep{u naranxu, sede na jedan stub ograde, oguli je i zaglibi zube u wu. I oba roba, naviknuta da stoi~ki podnesu sve {to ih u `ivotu sna|e, ne dado{e se zbuniti doga|ajima, ve} shvati{e odmah {ta im vaqa ~initi; oni pokupi{e sa zemqe upra{eno zeqe, vo}e, meso i ribe, obuzda{e magarca i po~e{e ga natovarivati. I Demokritos se sit nasmejao; on se pojavi na vratima i zapita u~tivo: „[ta `elite, iznenadni gosti?“ Sad nomofilaks zinu da govori. On je svoj govor kojim je trebalo da Hipokrata uvede u zvawe eksperta unapred sro~io, nau~io napamet i usput se jo{ jednom presli{ao, ali mu je sada sve to izlapelo iz glave, nije znao ni kako da po~ne. Bio je sposoban da govori samo rukama i o~ima. Zato zatrese kosu i podi`e desnicu sve~ano uvis. No ti gestovi dopado{e se majmunu, te i on zatrese svoju grivu i di`e desnicu uvis. Kad to vide nomofilaks, on zgrabi svoju dugu palicu da wome raspali po `ivotiwi, ali se na vreme priseti da bi takav postupak umawio sve~anost wegove misije. Zato podi`e samo desnicu uvis. To isto u~ini i majmun. Pet te{kih kapqica znoja pocuri{e sa ~ela nomofilaksova, pado{e u pra{inu i ostavi{e onde svoj trag. To rastere}ewe wegove glave imalo je dobroga dejstva i na wenu unutra{wost, wegov mozak po~e opet da radi. On prikupi svu svoju snagu i progovori drhtavim, ali utoliko sve~anijim glasom: 70
„U ime zakona na{e republike, i u smislu odluke Velikoga senata Abdere, molim te i zahtevam od tebe, mudri lekaru Hipokrate, da pregleda{ du{evno stawe ovde prisutnog i tebi predvedenog gra|anina Abdere Demokrita i da o tome podnese{ svoje stru~no mi{qewe Velikom senatu.“ Demokritos je saslu{ao samo po~etak ove besede, jer ~im nomofilaks izgovori ime u~enog lekara, on uzviknu radosno svojim tenorskim glasom: „Hipokrate!“ „Demokrite!“, odgovori mu lekar svojim kadifenim basom. I obojica pado{e jedan drugome u naru~je i zagrli{e se od sveg srca. Abderi}ani stajahu kao okameweni. Tek posle izvesnog vremena po~e{e wihovi mozgovi da funkcioni{u, i to se ispoqi kroz usta wihovog voda. On re~e kratko i odlu~no: „U red! Nalevo krug!“ Oni se povrsta{e u red i krenu{e. Majmun se iza wih izbekeqi i pqunu. Tako po|e wih sedam Abderi}ana – magarac je u tom broju ura~unat – u}i. Wihov vo| uzdisa{e i re~e poluglasno: „Pravedni bo`e Posejdone! Gre{an kakav sam, zaslu`io sam svojom besmislenom la`i ovu tvoju olimpsku ~ikarmu.“ * Demokritos uvede Hipokrata u svoj dom, poslu`i ga usoqenim ribama, maslinkama, ov~ijim sirom, suvim smokvama, orasima i medom. Zatim donese bistre, hladne vode iz potoka koji je tekao ba{ na granici wegovog imawa. Posle ru~ka sedo{e obojica na kamenu klupu u vrtu, odakle se, izme|u platana i kiparisa, videlo plavo more. Veliko orahovo drvo bacalo je debeli hlad na wihovo odmori{te. 71
„Kojem sre}nom slu~aju ili provi|ewu imam da zahvalim za tvoju posetu?“, upita Demokritos Hipokrata. „Ti zna{, dragi moj, da ja ve} po svom lekarskom pozivu mnogo putujem. Nedavno sam bio podu`e u Ateni. Onde se ne govora{e skoro ni o ~emu drugom no o pogubqewu Sokrata, o tom zlo~inu Atewana i nepravdi koja vapije do neba. ,Jo{ pod sve`im utiskom smrti atenskog mudraca i u~iteqa vrline, do|oh na Tasos, gde me zate~e izaslanik Senata Abdere i predade mi pismeni poziv da ovamo do|em.“ „Tako? Ti do|e ovamo na poziv Senata – a po kojem poslu?“ „Pa to ti je nomofilaks slu`beno saop{tio.“ „Nomofilaks – on je obi~na budala; nisam ni slu{ao {ta je trabuwao. Ni ostali senatori nisu pametniji od wega.“ „O tome sam se i ja uverio, ali na Tasosu sam mislio druk~ije. Pobojah se da Abderi}ani ne pokrenu parnicu protiv tebe kao Atewani protiv Sokrata. Zato sam smatrao za du`nost da ti do|em u pomo} i tvoje sugra|ane urazumim.“ „Dragi moj! Moji sugra|ani nisu Atewani, iako bi to hteli da budu. Oni nisu sposobni da me po{aqu na onaj svet. A kad bi me, u krajwem slu~aju, i pozvali da, kao ono Sokrates, iskapim, wima za qubav, pehar otrova, ja bih im odgovorio: „Hvala lepo!“ – I na tom bi se cela stvar svr{ila.“ „Pa, tim boqe!“ „No {to jeste, jeste: mudrosti na{eg Velikog senata imam da blagodarim za tvoju posetu, i to je najpametnije {to je on do sada u~inio.“ „E, pa neka je hvala bogovima! – Tvoji sugra|ani su, u svaku ruku, ~udnovate zverke.“ „I jo{ kako! Tek kad ih boqe upozna{, uvide}e{ kakva su oni stoka. A tek ako te posle moje smrti put dovede u Abderu, razroga~i}e{ o~i od ~uda, jer }e{ na 72
najlep{em mestu varo{i ugledati divan spomenik, podignut onom istom Demokritu kojem je sada trebalo da ispita{ ispravnost pameti.“ Demokritos po~e da se smeje i govori kroz smeh: „Da }e tako biti smeo bih se opkladiti, kad ne bi onakva opklada pretpostavqala moju prethodnu smrt. – No evo da ti ispri~am kako }e se sve to dogoditi i odigrati. „Kad posle moje smrti moji sugra|ani, koji rado putuju po svetu, zavire u koju od filozofskih {kola rasutih po celoj Gr~koj, pa onde ~uju da se o meni govori, promeni}e smesta svoj dosadawi stav prema meni. Onda }e oni, jedan za drugim, da se isprse i reknu: ’Demokritos! Pa on be{e pravi, pravcati Abderi}anin!‘ – ’Dobro sam ga poznavao!‘– ’Bio sam mu prvi kom{ija.‘ „^im se posle toga vrate ku}i, ispri~a}e nadaleko i na{iroko {ta se o meni govori u Ateni, Megari i drugde, i okititi svoj izve{taj plodovima svoje bujne ma{te. Iz wihovih pri~awa ispa{}e da sam ja najve}i mudrac {to ga je Zemqa nosila. A Veliki senat }e, odmah posle toga, jednoglasno odlu~iti da mi se na najlep{em mestu varo{i podigne dostojan spomenik.“ Demokritos se smeja{e slatko. „Da, moj brajko, spomenik od tu~a ili pentelikonskog mermera.“ On prekide svoj smeh, uozbiqi se i zauze sve~anu pozu da Hipokratu predo~i kako }e izgledati wegov budu}i spomenik. „Jest, jest, takav jedan spomenik! Ne zbog toga {to sam Demokritos ve} {to sam Abderi}anin, pravi pravcati Abderi}anin.“ On se smeja{e tako slatko da mu suze udari{e na o~i. „Zapamti, dragi Hipokrate! Na taj na~in nastali su svi spomenici {to si ih vidao po raznim varo{ima Gr~ke. Dobro}udni gra|ani tih varo{i podigli su ih, ne da wima proslave svoje sinove na koje se za vreme wihova `ivota nisu ni obazirali ve} da odadu po~ast sami sebi. ’On be{e sin na{e varo{i‘, to govore i misle pri tom da mu je to bila glavna zasluga.“ 73
„Ima{ pravo!“, odgovori mu Hipokrates. „Ve} puna tri veka otimaju se sedam na{ih varo{i o Homera, po{to su ga za `ivota ostavili da luta kao besku}nik po belom svetu.“ „Kad posle nekoliko godina ode{ opet u Atenu, vide}e{ onde ne jedan no nekoliko kipova Sokratovih, podignutih od onih istih Atewana koji ga nedavno predado{e xelatu da ga otruje.“ Oni u}uta{e i predado{e se u`ivawu prirode. Demokritov vrt be{e zaista pravi zemaqski raj. Tu, pored wih, `uborio je poto~i}, a u kro{wama drve}a cvrkutahu ptice. Posle du`eg }utawa progovori Demokritos. „Moji me Abderi}ani ne razumeju; uvek }u im ostati neshvatqiv. Kada sam u svojoj mladosti rasprodao ve}i deo svoje o~evine, otputovao u daleki svet, a vratio se tek posle mnogo godina, oni me prvo zapita{e kakva sam blaga sa sobom doneo. – ’Znawa‘, odgovorih im ja. Oni: se pogleda{e me|usobno i po~e{e da jedan drugom {apu}u: ’On ume da pravi zlato.‘ – ’U stawu je da ~ini proro~anstva.‘ – ’Postao je ma|ioni~ar‘ „Iako im rekoh da nije tako, oni mi ne htedo{e verovati, ube|eni da la`em. Kad me vide{e kako na ki{i, vetru i olujini hodam po svome vrtu ili kraj obale mora da bih ispitao te prirodne pojave, oni mi{qahu da razgovaram sa duhovima. Kad ~iwah kakve opite, verovahu da pravim zlato. Kad preduzeh da, za studiju wihove anatomije, ra{~lawavam razne `ivotiwe, moji Abderi}ani behu na~isto da se upra`wavam u ma|ijskim ve{tinama.“ Demokritos po~e da se smeje, a Hipokrates uzdahnu: „O, to sujeverje na{eg sveta! Borim se bez prestanka da ga iskorenim iz medicine, a ono se {iri kao korov. Svet veruje da se amajlijama, skarabejima, vraxbinama i kojekakvim otu`nim napicima mo`e boqe i sigurnije le~iti no ~istim vazduhom, postom i prirodnim lekovima. Zaziru od urokqivog pogleda, a ne ustru~avuju se 74
da piju oku`enu vodu. Dijagnozu vr{e po nebeskim znacima, a ne po lekarskom pregledu.“ „[ta }e{, dragi moj?”, re~e mu Demokritos, sme{e}i se. „U natprirodne stvari se veruje radije no u prirodne pojave. Sa ~udesima se mo`e po voqi baratati i wima sve razjasniti, ali prona}i uzro~nu, prirodnu, proverenu vezu izme|u pojedinih pojava mnogo je te`e. Ja sam to iskusio i do{ao do uverewa da je ve}a stvar takvu vezu na}i no postati kraq Persije.“ „Ti poznaje{, ~uo sam, celo to ogromno persijsko carstvo?“ „Proputovao sam ga od jednog kraja do drugog, pre no {to se Egipat otcepi od wega. Obi|oh zatim skoro sve varo{i obala Sredozemnog mora. Od svih mojih savremenika, ja sam, vaqda, video najve}i deo nastawenog sveta, prokrstario najudaqenije predele, prou~io wihova podnebqa, wihove `iteqe, wihovo `ivotiwsko i biqno carstvo. Kud god sam do{ao, govorio sam sa naju~enijim qudima, pou~avao se kod egipatskih geometara i haldejskih astronoma i punih dvanaest leta prikupqao znawa gde god sam ih na{ao. Natovarih wima svoju glavu i svoju la|u, i vratih se ku}i. Kad istovarih ovde taj tovar, sredih ga i prore{etah. Be{e tu mnogo pqeve, a tek pokoje zrnce pravog znawa.“ „Ta nije mogu}no!“ „Istinu ti ka`em.“ „A u~ewa na{ih raznih filozofskih {kola? – I sa wima si se, sigurno, na svom putovawu upoznao.“ „Ja ih ne omalova`avam, a u~ewa pitagorejaca vrlo cenim, ali sve su to samo zrnca istine. Svaka od tih na{ih filozofskih {kola bavi se samo ograni~enim brojem problema i snalazi se samo u jednom uskom krugu stvarnosti. A priroda je beskona~na! Grada vasione, wen sastav, `ivot prirode i wegov smisao ostali su na{im filozofima u nedoku~ivoj daqini.“ „Pa gde da tra`imo odgovore na sva ta pitawa?“ 75
Demokritos se di`e, obuhvati pogledom sve okolne bregove, nebo i pu~inu morsku. „Svugde! Ne samo u kretawu koncentri~nih zvezdanih sfera, no i u krugu pojmova na{eg razuma. „Trudio sam se da pro~itam slova velike kwige prirode i tra`io istinu svugde i na svakom mestu: u zracima sunca, u vazduhu, na moru i na kopnu, u mrtvom kamenu i u `ivim bi}ima; tra`io sam {ta to sve dr`i, kre}e i preobra`ava. Posmatrao sam, pravio opite i ispitivao sastav sveta i tkivo materije. „Be{e to dug i te`ak posao, jer na{a opa`awa nam kazuju kako nam sve to po na{im ~ulima i na{em ograni~enom shvatawu izgleda, a ne kako je to u stvari. Na{a opa`awa su samo relativna, a istinu prave stvarnosti mo`emo tra`iti samo svojim razumom. Na{em opa`awu se otkriva promenqiva, relativna i prolazna stvarnost, a na{em razumu nepromenqiva, apsolutna stvarnost, jednaka samoj sebi.“ „Pa {ta je nepromenqivo, {ta je prolazno?“ „Dugo sam to tra`io dok ga nisam na{ao.“ „Ti si to na{ao! Kako i gde?“ „E, sad }u ti pokazati.“ Demokritos ode u svoju ku}u i donese odande jedan zemqani }up napuwen vodom i jedan drveni ~anak pun ~iste soli. „U ovom ~anku vidi{, dragi Hipokrate, jednu odre|enu koli~inu materije; bakalin je meri kantarom kad je prodaje i izra~unava prema wenoj te`ini cenu prodate robe. „Ova so sastavqena je iz sitnih zrnaca. Svako takvo zrnce mo`e{ razdrobiti u sitan pra{ak. I taj pra{ak, koliko god da ti wegovi deli}i izgledaju si}u{ni, mo`e{ razdvojiti u jo{ sitnije deli}e. Evo pogledaj!“ On uze pregr{t soli, sasu je u vodu i razmuti je jednim {tapi}em. Za kratko vreme od soli se ne vide ni{ta vi{e. 76
„Gde je nestala so?“, upita on Hipokrata. „Rastvorila se u vodi.“ „Da, tako se to veli. Ali ako ispitujemo stvar pomnije i dubqe, onda dolazimo do ovog tuma~ewa. So se raspala u vodi u toliko sitne deli}e da ih na{e oko ne mo`e da vidi. Ali ostavi ovaj }up koji dan na suncu, voda }e iz wega nestati, ispariti, kako se to ka`e, a u }upu }e{ na}i so u istoj onoj koli~ini u kojoj sam je u }up usuo. O tome sam se uverio pomo}u kantara. „A {ta se desilo sa vodom? – I ona se razdelila u sitne deli}e, sitnije no ijedna kap i digla se u vazduh. Taj vazduh pun je takvih sitnih, nevidqivih deli}a vode. Zorom se oni skupqaju opet u kapqice, i mi ih vidimo u obliku rose. A vi|amo ih i u obliku ki{e, slane i snega. Tako se voda pojavquje u kvalitativno razli~itim oblicima, prelaze}i iz jednih u druge.“ Hipokrates je slu{ao pa`qivo, a Demokritos je tuma~io daqe. „I sam vazduh, koliko god da nam izgleda proziran, sastavqen je iz sitnih deli}a. Iako ih ne vidimo, ose}amo ih pri najlak{em povetarcu. Pri oluji ne mogu ni velika stabla da se odupru naletu tih deli}a. Zato je i vazduh stvarna supstancija, iako je kao takvu ne vidimo. „Ova rasu|ivawa i mnoga druga dovela su me do ube|ewa da je svakolika materija koja se nalazi u vasioni, pa bila ona `iva ili mrtva, sagra|ena iz sitnih, nama nevidqivih deli}a. „Takav jedan deli} ne mo`e se daqe ra{~laniti niti rase}i u jo{ sitnije; zato ga zovem atomom. Ti atomi su, kao {to ti je primer sa ovom soli dokazao, neuni{tivi. „Ti atomi postaju tek svojim nagomilavawem vidqivi u raznim oblicima u kojima se materija ukazuje na{im ~ulima. Iz broja, veli~ine i me|usobnog polo`aja atoma, dakle iz wihovog kvantitativnog i prostornog rasporeda i sastava, proizilaze sve kvalitativne raznolikosti materije kako ih pred sobom vidimo, 77
isto tako kao {to se istim slovima mo`e napisati i tragedija i komedija. „Svet vasione sastoji se iz prostora, atoma i kretawa. Beskona~no mnogo beskrajno malenih, nevidqivih atoma kovitla se jedan pored drugog, i oni izazivaju tim svojim neprestanim kretawem sve prirodne pojave u wihovom neprekidnom nizu i raznolikosti wihovoj. „Sve je to stalni i ve~ni razvitak, u kojem je i ~ovek u~estvovao i postepeno se iz `ivotiwskog stawa uzdigao do sada{we kulture. „Ja sam te svoje misli izlo`io u mom glavnom delu Diakosmos i rastuma~io ih na bezbrojnim primerima.“ On donese iz svoje ku}e to delo i po~e naglas da ~ita wegova najva`nija mesta. Kako je svet postepeno postao kad su se uskovitlani atomi okupili u mrtva i `iva tela u kolu besprekidnog razvitka. Hipokrates ga slu{a{e bez predaha, prekidaju}i ga samo po gdekoji put da zatra`i kakvo obave{tewe. „A {ta je na{ um, {ta je na{a du{a“, zapita odjednom lekar. „I oni su sastavqeni iz atoma.“ Hipokrates ga pogleda za~u|eno, ali Demokritos ostade pri svome. „Materija je, u wenom obliku i kretawu, u to ne sumwam, jedino stvarno i istinsko bi}e, a ceo duhovni svet smatram samo za jednu vrstu ogledala te stvarnosti.“ „Ti, dakle, misli{ da je materija prvobitna, iskonska, a da je duhovna delatnost iz we ro|ena.“ „Da, tako ja mislim. Na{e mi{qewe ima samo zadatak da tra`i istinu putem opa`awa i da sve pojave, pa i delatnost na{eg duha, izvede iz sastava i toka prirode kao neumitnu posledicu i potrebu.“ „Neumitnu posledicu?“ „Tako je. Jedan od osnovnih stavova moga u~ewa je ovaj: Ni{ta se ne de{ava slu~ajno, ve} sve ima svoj uzrok i wegovu neminovnu posledicu.“ „A na{a slobodna voqa?“ 78
„I ona se pokorava zakonima prirode, koja sa~iwava jednu jedinstvenu celinu.“ Na kapiji se ~u tiho kucawe. Hipokrates se namr{ti i re~e: „To su izaslanici nomofilaksa koje je poslao sa nosiqkom da me odavde ponesu u varo{.“ On se malo zamisli, pa zapita Demokrita: „Mogu li se koristiti tvojim gostoprimstvom jo{ ovu no}?“ „O, kad bi hteo, moj dragi, da ve~no ostane{ ovde kod mene.“ „To, na`alost, ne mogu. Ja sam ti ve~iti putnik, od jednog bolesnika do drugog. Ali }u do ujutro ostati ovde. Idem do kapije da o tom izvestim izaslanike nomofilaksove.“ On ode i vrati se ubrzo, nasmejan. „Zna{ li {ta sam rekao vo|i moje telesne garde?“ „[ta?“ „Da sa mojim stru~nim mi{qewem nisam jo{ gotov. Tvoj slu~aj je, dodu{e, vrlo zanimqiv, ali izvanredno komplikovan. Zbog toga je potrebno da te celu no} posmatram, da vidim kako spava{, da li na levoj ili desnoj strani, da li na le|ima ili potrbu{ke, da li hr~e{, da li u snu govori{.“ Demokritos udari u smeh. „Onda }u tek“, dovr{i Hipokrates, „mo}i da sastavim svoje stru~no mi{qewe i da ga na sutra{woj sednici saop{tim Velikom senatu.“ Demokritos se smeja{e od srca. „E to si dobro smislio.“ Oni nastavi{e svoje razgovore. Demokritos se bavio i medicinom, napisao je jedno delo o groznici, jedno drugo o dijetetici, jedno o dijagnostici, a jedno o pravom na~inu `ivota. A Hipokrates ne be{e samo velik lekar ve} i o{tar posmatra~ prirode. Zato imado{e tema za razgovor u izobiqu. Kada stigo{e do dvadesete, ve} se i smrklo. Vazduh be{e potpuno miran, more bez talasa; na wegovoj glatkoj povr{ini ogledalo se zvezdano nebo. 79
„Pogledaj ovu divnu mirno}u mora!“, re~e Demokritos. „To ti je verna slika prave sre}e!“ „Kako to misli{?“ „Evo kako. Ako misaone vrednosti na{ih predstava pretvorimo u eti~ke vrednosti na{ih zahteva, onda mi izalazi ovo: kao {to iz opa`awa proizlazi samo nelasno saznawe, koje ima za predmet pojavu, a ne su{tinu, isto tako je u`ivawe koje proisti~e iz nadra`aja na{ih ~ula relativno, mutno, samom sebi nepouzdano, prividno i varqivo. Pravu sre}u, u kojoj samo mudrac mo`e potpuno da u`iva, ~isto bla`enstvo, ciq i mir `ivota ne treba tra`iti u spoqnim dobrima i ~ulnim u`ivawima ve} u tihom i mirnom raspolo`ewu koje nam pru`a blaga zatalasanost finih atoma na{e du{e. Ona daje du{i meru i harmoniju, ~uva je od }udi, pru`a joj nepokolebqivost i sigurnost u samu sebe; ona je mirno}a mora du{inog koja je, upoznav{i svoje strasti, postala gospodar same sebe. Pravo bla`enstvo je mirno}a, a wu daje samo saznawe.“ „Ima{ pravo; i ja zami{qam tako pravu sre}u.“ Oba mudraca sedahu tu, sre}ni i bla`eni. U travi i cvrkutahu popci, a na nebu se sjajila mle~na staza u svojoj ne`noj lepoti. „Reci mi“, re~e Hipokrates, „oda{ta proizlazi taj mle~ni sjaj na nebu?“ „Od bezbroja si}u{nih zvezdica koje na{e slabo oko ne mo`e da razabere svaku za sebe, no tek wihovu zajedni~ku svetlost nazire u vidu ove ne`ne koprene neba.“ „O svemu si ti, Demokrite, razmi{qao dubqe i temeqitije no iko drugi. Za mene su tvoja u~ewa pravo otkrovewe. Ja sam ih dobro razumeo i prihvatio, samo u jednoj stvari ne mogu da se saglasim sa tvojim mi{qewem. Smem li ti to re}i?“ „Kako da ne, dragi moj! Tvoje mi{qewe me naro~ito zanima, ba{ zbog toga {to se sa mojim ne poklapa.– Ta zar veruje{ da mislim kako su moja u~ewa posledwa re~ saznawa? Ona su tek skroman po~etak.“ 80
„E, pa lepo, slu{aj dakle! – Ti re~e da je i na{a du{a sagra|ena od atoma.“ „Da. I ona, kao i sve drugo {to postoji. No od atoma naro~ite vrste, od najpokretqivijih, najne`nijih, najfinijih.“ „A {ta biva sa wima posle na{e smrti?“ „Onda ti atomi ostave na{e mrtvo telo da bi drugde stupili u dejstvo. Jer, kao {to su i svi ostali atomi ve~ni i neuni{tivi, tako je i supstancija na{e du{e ve~na, besmrtna.“ Hipokraes se malo zamisli. „Moram da ti protivure~im. U svome lekarskom pozivu posmatrao sam pa`qivo svaku manifestaciju i razvitak qudske du{e: kako se ona kod deteta postepeno razvija, kako kod svakog ~oveka biva pri najmawoj telesnoj nelagodnosti, a naro~ito bolesti, poreme}ena, kako se smr}u ugasi kao kakav plami~ak.“ Demokritos ga slu{a{e pa`qivo, pa upita: „A kako i ~ime misli{ objasniti ispoqavawe i dejstvo du{e?“ „Nije mi to sasvim jasno. Ne bi li se ona mogla shvatiti kao izra`aj dejstva celokupnog sistema atoma od kojih je na{e telo sagra|eno; a da taj izra`aj biva prekinut nastupom smrti.“ „I o tome sam ve} razmi{qao, ali ne na|oh re{ewa koje bi me zadovoqilo. Hajde da i ovu no} jo{ jedanput razmislim o tome.“ „Time }e{ pokvariti svoj san.“ „Za ovakvo pitawe vredi se pomu~iti i sto no}i!“ Oni ve~era{e i po|o{e na po~inak. Ali Demokrilos ne zaspa cele no}i; Hipokrates ga zate~e izjutra budnog, no sve`eg i veselog. „Zna{ li do kakvog sam zakqu~ka do{ao?“, re~e Demokritos Hipokratu. „Govori!“ „Posle hiqadu i vi{e godina prepira}e se filozofi jo{ uvek oko toga da li je na{a du{a smrtna kao i na{e telo, ili je ve~ita.“ 81
Posle doru~ka oprosti{e se oni srda~no jedan od drugog. Hipokrates obe}a da }e opet uskoro do}i. U ugovoreno doba pojavi se Hipokrates pred Velikim senatom Abdere. Tu saop{ti ovo svoje stru~no misqewe: „Kod Antikire raste lekovita jedna biqka; wen koren, razdrobqen i metnut u nos, izaziva jako kijawe, pa tim osve`ava i le~i svaki iznemogli ili oboleli mozak. „Opremite odmah {est velikih la|a da prvim povoqnim vetrom otplove onamo, da se natovare, koliko god mogu da nose, korenom te biqke. Ceo taj tovar razdelite besplatno svima gra|anima varo{i, sedam funti na glavu, a vama, gospodo senatori, duplo toliko. Demokritos je jedini gra|anin ove varo{i kome takvo lecewe nije potrebno. „I jo{ ne{to, starateqi i gradani Abdere! Ne omalova`ujte moj lekarski savet zato {to ga dajem besplatno; on je najboqi od svih {to sam ga dao bolesniku koji se smatrao zdravim. Ve~ni bogovi neka vam budu vazda u pomo}i!“ Rekav{i to, Hipokrates se pokloni duboko pred abderi}anskom gospodom i ode svojim putem. Abderi}ani ne poslu{a{e savet mudroga lekara, pa osta{e isti kao i dotle. Ne samo da se ispunilo sve {to je Demokritos o wima govorio ve} prevazi|o{e sva wegova predskazivawa: jo{ za `ivota wegova podigo{e mu veli~anstveni spomenik nasred svoje varo{i. Vajar ga je istesao u kamenu kako u teatralnoj pozi ~ita i tuma~i svoj Diakosmos. Kada je na{ duboko ostareli filozof taj spomenik sagledao, iskrivio se od smeha.
82
Slavica Garowa Radovanac
PRIPOVETKE MILUTINA MILANKOVI]A
Da roman Kroz vasionu i vekove (1928) nije slu~ajan literarni proizvod Milutina Milankovi}a, svedo~i i wegova pozna zbirka pri~a Kroz carstvo nauke (1950). Ova kwiga je nastajala u specifi~nim, ratnim uslovima, usred okupacije Beograda (1941-1944). Nasloviv{i je tako|e skromno u podnaslovu kao „slike iz `ivota velikih nau~nika“ i sam Milankovi}, ~ini se, nije bio svestan vrednosti svog kwi`evnog rada, o~igledno smatraju}i svoju kwi`evnu delatnost samo drugostepenom, kreativnom zabavom i dopunom svom nau~nom radu. Tako je sam svoje pisawe odredio kao „popularnu nauku“, time je dugo i iskqu~iv{i u kwi`evnoj i kriti~koj recepciji za druga~ije mogu}nosti tuma~ewa, pa i u okviru tzv. visoke literature. Po li~nom svedo~ewu (u memoarima), prva pri~a koju je napisao zapo~ela je kao duhovna igra i „dopisivawe“ jednog starijeg teksta. Bila je to Vilandova pri~a o Abderi}anima (iz 1781), kao literarni predlo`ak za Milankovi}ev nastanak ponajboqe proze iz ove kwige, pri~u „Demokritos“. Spomenuta, prva pri~a o Demokritu („Demorkitos“) nastala je na literarnom predlo{ku i anegdoti na kojoj je sazdan ~itav wen kompozicioni okvir: stanovnici grada Abdere, „najizrazitiji palan~ani stare Gr~ke“, pozivaju Hipokrata, slavnog lekara, „da ispita neuravnote`enost Demokrita i to pismeno potvrdi“. Nakon dijaloga sa Demokritom i izvr{ene ekspertize, Hipokrat utvrdi upravo suprotno: da je Demokrit jedini `iteq wihove varo{i koji je du{evno potpuno ~itav, a da su svi ostali ludi! Domi{qaju}i iz te pri~e dijalog dva tada najve}a anti~ka 83
filozofa, Demokrita i Hipokrata, Milankovi} se intuitivno poslu`io postupkom mistifikacije, uspe{no „dopisuju}i“ jedan stariji tekst. I u svojim memoarima, Milankovi} detaqno opisuje taj kreativan trenutak literarne inspiracije, ideje o „dopisivawu“ nepostoje}eg teksta, koji je pisac, oslawaju}i se na svoja ogromna znawa, posebno iz omiqene, anti~ke pro{losti, preto~io u originalan umetni~ki tekst, kroz postupak identi~an dana{wem postmodernizmu. „Po~eh da razmi{qam o tome kako bih svojim perom mogao popuniti onu prazninu Vilandovih „Abderi}ana“ (nedostaju}i dijalog „dva najve}a prirodwaka“ u anti~koj Gr~koj, Hipokrata i Demokrita – prim. S. G.) i odlu~ih se da to poku{am... Kada jo{ malo doterah i dopunih taj svoj spis, uvideh da mi je po{lo za rukom da kratkim, `ivo predo~enim doga|ajem, izlo`im glavne crte Demokritove nauke...To me je vrlo zadovoqilo i razveselilo u onim tmurnim danima. Zapitah se ne bih li tim na~inom, a sebi za zabavu i razonodu, (podv.S. G.) mogao jo{ kojeg znamenitog nau~nika do~arati `iva pred sobom i sa wime upoznati svoje budu}e ~itaoce...“1 Pozornica zbivawa u Milankovi}evoj pri~i, sva je u dionizijskom kultu obo`avawa `ivota i wegovih radosti, poput uvodne, `ivopisne i humoristi~ke scene na pijaci: „Bilo je to, ako se ne varam, godine 397. pre nove ere, pretposledweg dana meseca aprila. U te dane je prole}e kao {to znam iz vlastitog iskustva, lep{e no u kojegod bilo drugo wegovo doba, a boravak na obalama Trako je najugodniji. Wene poqane su so~no-zelene, more je vedro-plavo, vazduh mio, iako nesta{an; wegov veseli dah podmla|uje kopno i more“ (275).2
Uslovno, jedan od va`nih likova pri~e je i gradski „nomofilaks“ Grilus, ~ime se, uz svu `ivopisnost anti~kih ulica i `ivota na wima, ustvari odla`e glavna, uzvi{ena tema (susret dva najve}a anti~ka filozofa 84
tog vremena). Uvodni deo radwe, koji se odigrava na pijaci, jeste mo`da i najboqi deo ove pri~e, gde Milankovi} zaista pokazuje majstorstvo vrsnog pripoveda~a. Naime, u uvodnoj sceni, prikazan je gradski nomofilaks Grilus kako sa tri roba kupuje namirnice za prestoje}u ve~erwu gozbu u ~ast dolaska Hipokrata. Tako|e, ceo uvodni `ivopisan prizor scene kupovine na pijaci je depatetizovan i uokviren komi~nim vrhuncem, datim kroz prizor upla{enog „nomofilaksovog“ magarca, sa ~ijih le|a je odjednom poletela sva kupqena roba na pijaci: „Zeqe, vo}e i ribe – sve polete u velikom luku majci zemqi u krilo. Za tren oka le`ahu na zemqi ispreturani krastavci, arti~oke, naranxe, tre{we i jagode, jaretina i govedina, a ribe se pra}akahu u pra{ini…“(282). Demokritov gromoglasni smeh na ra~un „nomofilaksa“ je uvo|ewe slavnog anti~kog filozofa u radwu. Scena susreta i upoznavawa, potom i razgovor dva filozofa u Demokritovom vrtu na ve~eri, data je u stalnoj paralelnoj radwi i simboli~koj funkciji: kroz obiqe `ivotnih namirnica, kao simbola ovozemaqskih ~ari `ivota u odnosu na uzvi{eni duhovni plan pri~e, tj. razgovor dva filozofa. U ovoj pri~i Milankovi} ispoqava ne samo neo~ekivani i nepatvoreni dar komediografa, ve} u punom smislu iskazuje i svoju prirodu pesnika-filozofa, tako da mudri razgovori koje vode dva glavna junaka, Hipokrat i Demokrit u ovoj povesti mogu da se podvedu i kao neka vrsta wegovog `ivotnog creda: „Vazduh be{e poptuno miran, more bez talasa; na wegovoj glatkoj povr{ini ogledalo se zvezdano nebo. „Pogledaj ovu divnu mirno}u mora!“ re~e Demokritos. „To ti je verna slika prave sre}e!“. „Kako to misli{?“ „Evo kako. ...Pravu sre}u, u kojoj samo mudrac mo`e potpuno da u`iva, ~isto bla`enstvo, ciq i mir
85
`ivota, ne treba tra`iti u spoqnim dobrima u ~ulnim u`ivawima, ve} u tihom i mirnom raspolo`ewu koje nam pru`a blaga zatalasanost finih atoma na{e du{e. Ona daje du{i meru i harmoniju, ~uva je od }udi, pru`a joj nepokolebqivost i sigurnost u samu sebe; ona je mirno}a mora du{inog koja je, upoznav{i svoje strasti, postala gospodar same sebe. Pravo bla`enstvo je mirno}a, a wu daje samo saznawe...“(289).
Milankovi}eva prva proza „Demokritos“ sjajna je alegorija o pojedincu i masi, ve~na pri~a o mudrosti jedinke i ludosti (gluposti) gomile, za~eta na angedoti (proglasu da je Demokrit lud), a zaokru`ena pravim filozofskim traktatom dva velika anti~ka filozofa o (nesavr{enoj) qudske prirode. Nakon ove, rekli bismo, antologijske, a malo prime}ene pripovetke srpskog jezika, Milankovi}ev od tada ni~im sputan kwi`evni dar vinuo se u razli~ita umetni~ka kreirawa odabranih tema pri~a o velikanima iz sveta nauke koji su uglavnom bili wegov li~ni uzor i nadahnu}e. U najve}em broju pri~a iz antike, pripovedawe te~e sa le`erno{}u sveznaju}eg pripoveda~a, dok u ve}ini pri~a iz novijih epoha, kao jedan od junaka u prozi, prisutan je i sam pisac. Dakle, primewuju}i postupak kao i u svom romanu Kroz vasione i vekove, pisac je, po na~elima savremenog postmodernisti~kog diskursa tako|e izvr{io „provalu“ u radwu i `ivote svojih literarnih junaka, ume{av{i se tako u wihov `ivot. Pisac je tako|e odeven u ode}u epohe o kojoj pripoveda, dru`i se, razgovara sa svojim junacima, do`ivqava sa wima zajedni~ka putovawa, ratove, prijateqstva i audijencije…U najuspelijim, pri~ama iz anti~kog perioda („Pitagora“, „Aristrah sa Samosa“ i „Aristotel“), u svakoj je primewen originalan i specifi~an ugao gledawa („ise~ak“) iz `ivota glavnog junaka (presudan za wegovo nau~no otkri}e), ali i zasebno umetni~ko oblikovawe svake pri~e ponaosob. 86
I ostalim pri~ama u kwizi Kroz carstvo nauke Milankovi} je samo potvrdio svoj izuzetan kwi`evni dar, vinuv{i se u prostore kreacije i stvarala~ke slobode, koje mo`da u sebi ne bi otkrio da je radio u druga~ijim vremenu i drugim okolnostima. Odabrani Milankovi}evi likovi velikana su fikcionalizovani, dakle dati kao kwi`evni junaci, sa upe~atqivim, qudskim karakteristikama (i nesavr{enostima), stoga i depatetizovani, u rasko{nom koloritu svog vremena, u svakodnevnici koja je ~esto i banalna, i stoga qudska, ali i sa trenucima onog bo`anskog nadahnu}a, kada se, poru~uje mudri pisac, iz bo`anske iskre javqaju oni bleskovi spoznaja i velikih (nau~nih) otkri}a, koji i jesu istinski prodori ~ove~anstva i zaloga ve~nosti pojedinca u wegovoj prolaznosti. 1. decembar 2012.
1 Milutin Milankovi}, Uspomene, do`ivqaji, saznawa, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 743. 2 Svi navodi su prema izdawu Kroz vasionu i vekove; Kroz carstvo nauke, Sabrana dela Milutina Milankovi}a, kw. 4, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.
87
Milan Vukasovi}
MOJ GAVRAN
Bolestan sam. Svi su me napustili, i uzrok moje bolesti niko ne zna. Pono}. U daqini jau~e vetar. Neko ovla{ dodiruje moj prozor. S mukom se di`em, jer sam `eqan nekog, ma ko to bio. Lagano, bez {uma, ule}e moj stari gavran i gleda me o~ima koje se cakle od radosti. Ose}am da ima mnogo da mi ka`e: ose}am to po wegovu pogledu, koji se drsko ruga; ose}am to po wegovu usporenu letu, koji se ne ~uje. Ali ja nemam snage, da sa~ekam da po~ne, i promuklim glasom pitam: – [ta si video, poznani~e stari? – i padam na postequ, bezmo}an. Gavran lebdi bez re~i, gleda me netremice i tra`i da prodre do dna moje du{e. – Ga... ga... video sam – zagrakta wegov glas, prepun smeha. – Video sam, prijatequ stari, video kako reke napu{taju svoja korita i kre}u putovima. Reke `ive, ~iji se talasi vaqaju bez prekida, i dawu i no}u, i nose u sebi ceo jedan narod i sve {to taj narod ima. Talasi hu~e, i huk se sliva u bezgrani~nu harmoniju tuge i pretwe. A reke, kao upla{ene zasiktale guje, be`e od svojih izvora, povijaju se, ~as spu{taju, ~as di`u, dr{}u, i idu bez prepreka utoku koji ne poznaju, riju}i pod sobom zemqu, za sobom ostavqaju}i krvavu penu... 88
Gavran se nadneo nad samu moju glavu i isprekidanim glasom, podrhtavaju}i od pakosne radosti, ubrzano nastavqa: – Video sam oko svakog nekada{weg puta, kojima su reke prohujale, pogurene blede senke, kako tumaraju bez ciqa i prevr}u kosture i luda~ki se cere... Promucah: – Dosta!... Dosta!... Moj gavran na to re~e otegnutim, prezrivim glasom: – Dosta! – i i{~eze bez {uma. Prikupih snagu, pri|oh prozoru, podbo~ih se i gledah u no} uko~enim pogledom, s odlukom da te, mrska ptico, nikad, nikad vi{e ne vidim. Ali `eqa da saznam vi{e nije mi davala mira, i ja sutradan drhtah od grozni~ave radosti, o~ekuju}i no}, da bih te opet ~uo. I ti si do{ao, gavrane! Be{e pono}. Moj je glas iznemoglo pitao: – [ta si video? – Ha... ha... video sam zapaqenu zemqu, omotanu dimom, i kroz dim nazreo jedan narod, zastao na granici. Vetar, koji duva{e do tog trenutka, stade, zale|en, i slu{a{e kako se telo jednog naroda kupa u svojoj ro|enoj krvi: kupa, ~eka, nada. Ha... video sam – zagrakta gavran, udaraju}i na svaki slog jezovito potmulim naglaskom, kao klatno pogrebnog zvona – video preko dana poqa posejana le{evima qudi – no}u orgiju mrtvih. Vetar jau~e u ogolelu grawu, a nepregledni bra~ni parovi, rastavqeni pre vremena, u strasnom zagrqaju sad nastavqaju, kao kosturi i senke, prekinutu bludnu igru `ivota. – O, dosta! I gavran ponovi: – Dosta! Ga... ga... videh smrt u wenoj mramornoj palati – zagrakta gavran podrugqivo jedne od idu}ih no}i. – Videh smrt na wenu zlatnu prestolu, okru`enu oteg89
nutim, poderanim senkama jednog naroda. Smrt, kao an|eo, s o~ima boje prole}nog neba, sme{i se, zadovoqna, {to prvi put od svog postanka vidi mase kako joj prilaze kao zbijeni, pogureni dusi i vapiju za onim od ~ega pojedinci dr{}u. Gavran je govorio dugo – ja gavrana nisam vi{e ~uo. Wegove re~i sli{e se u jednostavan mra~an zastor, koji mahnito pritiskuje svaki deli} mog tela: pritiskuje, usporava mi disawe i gu{i me. S o~ima uko~enim, s ustima poluotvorenim, bez daha, gledam netremice u najcrwu ta~ku mra~nog zastora, dok mi celo bi}e nemo pita: – O, gavrane, gde }e{ stati? Posle niza dana, jedne te{ke no}i, gavranova krila zadrhta{e na mom prozoru kao zale|ene grane. U meni zatrepta znak sumwe. Kad je uleteo, wegove o~i behu tamne, pogled oboren. – [ta si video ? – pitah iz dubine grudi. – Video sam – tiho, sasvim tiho re~e – video gde ostaci jednog naroda ponovo se di`u i otkupquju polumrtve od smrti, da wima zamene potrebu u `ivima. Video sam – glas gavrana be{e poderan od bola – video gde jedan narod vaskrsava... – Govori br`e, govori {ta si jo{ video? Ali to bi sada gavran koji re~e: – Dosta! – O, ti, crna pti~urino, osveta }e moja biti grozna. – I gr~evito sam stegao pesnicu i ~ekao: ~ekao te da se javi{. To ne be{e vi{e udar krila, to bi bolan krik. I gavran ulete s pogledom koji luta. Podigoh se upola, ispru`ih glavu i o~ima zapitah: – [ta si video? – Video sam zemqu, na kojoj, gde nekad be{e prosuta qudska krv, sad cvetaju krinovi, poprskani crvenim pegama. Gavranov glas jedva se ~uo i padao je svakog trenutka sve ni`e. 90
– Video sam izme{ane narode u poqima krinova; narode koji ne znaju za granice. – A! – ispustih krik od bezgrani~ne lude radosti. – Moj gavrane crni, zato si ti tako tu`an! – padoh, iznemogao, na postequ i promucah: Odnesi me tamo! Gavran re~e: – Nemam snage ni samog sebe da nosim. – Gavrane, tvoja je osveta stra{na! Odnesi mi bar deo tela. Na krilima mog gavrana zadrhta perje. – Ga... ga... – zagrakta onim istim glasom kao prve, no}i, i o~i mu zasija{e grozni~avom vatrom usijana gvo`|a. – Ga... – ponovi jezovito piskavim smehom, od koga zadrhta{e i ledeni zidovi u sobi. – Odne}u ti srce. I dok sam ja nepomi~no le`ao, crna pti~urina lagano je kru`ila nad mojom posteqom, lagano se spu{tala sve ni`e i birala mesto gde }e stati. U jednom trenutku gavranove kanxe taknu{e moje telo. Stao je kao na kladu, gledao me pogledom koji se ruga i razdire, a tada... tada, pusti jedan pobedni krik, zabaci glavu, da bi mu zamah bio {to ve}i, i duboko, duboko, zari svoj ~eli~ni kqun u moje grudi. Mrak, koji mi do tog ~asa zatvara{e o~i, pod pritiskom telesnog bola, planu po`arom. Gavran kriknu, zaniha se i kao oblak dima di`e. Za wim polete{e, sa svih strana, nepregledna jata crnih ptica. Varnice s gavranova tela prene{e po`ar i na okolne wegove drugove, i nebo se zamra~i i ispuni zagu{qivim dahom. – Smrt! – promucah i uzdrhtalim rukama otvarah prozor, tra`e}i vazduha, i tamo daleko... daleko na obzorju ugledah ogromnu svetlost. Xinovski zraci Novog Sunca gone zagu{qive oblake. U zlatnim mlazevima svetlosti dostojanstveno plove velike bele ptice i svojim skladnim, milozvu~nim glasovima stvaraju Novu Himnu ^ove~anstva. 91
Milan Vukasovi}
KAPLAR ADAM
Drugu Radoici Teodosijevi}u Mali, puna~ak, okretan; uvek dobrodu{an, nasmejan. Ozbiqan koliko je mogao. Po poslu{nosti prvi, ali obi~no je slu{ao jedno, mislio drugo, radio tre}e. Retko bi pro{ao koji dan da se nije bar jednom zbunio. Takav je stupio u kasarnu – takav iza{ao. – Ne bio vam ja komandant, svakog bih dana besio po jednog, dok vas ne bih nau~io pameti – gun|a, pqucka ~etni narednik, lagano obilazi stroj regruta, nervozno ~upka `ute brkove izgorele od silnog pu{ewa i, s vremena na vreme, pogledom pro{eta prozorima drugog sprata. Ceo otvor jednog prozora, na koji ovog trenutka ciqa narednik, potpuno je zatvoren komandantovim „profijantom“, kako je komandant nazivao, kadgod bi bio raspolo`en, svoj dostojanstveni trbuh, tap{u}i ga ~as s jedne, a ~as s druge strane, uvek s poluglasnim osmehom bla`enstva. – Naredni~e, mawe dreke, vi{e reda! Revolverskim pucwem sastale bi se narednikove noge. – Razumem, gospodine potpukovni~e. Trbuh se lagano okre}e, na wegovo mesto nekoliko kolutova belog dima povijaju se u sve`em prole}nom vazduhu, a burence se kotrqa hodnikom daqe, da bi se zaustavilo na kom drugom prozoru i ponovilo istu re~enicu, istim izrazom, istim glasom, naredniku neke druge ~ete. 92
– Ej, ti mali, u posledwem redu, ti tre}i s kraja – viknu narednik o{tro, {to je bila neposredna posledica komandantove primedbe. – Za{to se smeje{? – Ja li? – upita Adam. – Jest, ti! Odi ovamo! Adam pri|e zacrvewen, upla{en, zbuwen. [ajka~a mu pokriva{e glavu do polovine u{iju; u koporanu mu je mogao slobodno stati jo{ jedan drug malo mr{aviji. Mnogi se glasno nasmeja{e. – Odakle si? – Od Pirotsko! – Ti ba{ nikako da se smiri{! [ta to radi{? Adam htede ne{to re}i, okrete se drugovima, pa u narednika. – [ta si radio? – jo{ stro`ijim glasom upu}eno pitawe zbuni ga jo{ vi{e. – Mislio! – odgovara Adam naivno, ne misle}i ni{ta. – Vojnik ne sme ni{ta da misli, jesi li razumeo? – Razumeo sam. Narednikove o~i lagano kradimice podi`u se i – susre}u s komandantovim. Zna~i: treba nastaviti. Mr{ti se, i pita Adama {ta je razumeo, tako jasno, da bi ga i komandant mogao ~uti. Odgovor je kao iz pu{ke: – Razumeo sam da nema {ta da se misli. – Budalo jedna, nije istina, ima {ta da se misli – razgoropadi se narednik mlataraju}i rukama kao kakvo stra{ilo na vetru, utoliko vi{e, ukoliko je vi{e provirivao vrh komandirovog trbuha, sad iz jednog drugog prozorskog okvira – ali vojnik nema {ta drugo da misli do samo ono {to mu se naredi. Jesi li sad razumeo? – Jesam! – odgovori Adam sav zbuwen pred tolikom re~ito{}u svoga narednika. Pred o~ima mu zaigra kasarna, u u{ima zukom roja bumbara zabruja toliko stra{na re~: vojni~ka disciplina, i on u strahu, danas prvi put, posle nedequ dana od kad je navukao uniformu, pomisli: to je sigurno ona. 93
– [ta si razumeo? – ponavqa narednik, jer taj prokleti trbuh kao da se zaglavio u okviru prozora, i, izgleda, {ta vi{e, da zbiqa pa`qivo prati tok doga|aja, pa ne}e ni da mrdne s mesta. – Razumeo sam, gospodine naredni~e... razumeo... da vojnik ne treba da misli... – [ta! – dreknu narednik napregnutih vratnih `ila, ne zato {to se takav odgovor nije slagao s wegovim mi{qewem, ve} jedino zbog komandanta, koga treba uveriti da se ne{to radi. Adam niti ima vremena, niti ume da skuje ne{to novo. U glavi mu bu~i praznina, vi{e se ne se}a povodom ~ega narednik pita, a jo{ mawe ima snage da sve ponovo izazove u svesti i potra`i kakav nov odgovor. Me|utim namrgo|eni narednikov pogled tra`i obja{wewe {to pre. Svom nezamagqenom snagom pam}ewa i razmi{qawa Adam poku{ava da vaskrsne jednom ve} izgovorenu re~enicu, koju je narednikov glas tako razbio, da se ni slova sa slovima ne mogu sastaviti, a kamo li re~i. Lagano, kroz zube, uvu~e glavu u ramena, kao da je o~ekivao udar odozgo, Adam, da ne bi napravio jo{ ve}u glupost, brzinom cik-cak muwe pipa po mraku se}awa i izvla~i polako re~ po re~ na svetlost, onako isto pore|ane kao {to su bile ranije. Ali ba{ to razvla~ewe isprekidanih re~i i oklevawe s odgovorom spasava ga. Komandanta be{e nestalo. Oti{ao je, kao obi~no, u kancelariju da pojede burek sa sirom. Naredniku laknu. Usne mu se razvla~e u nevin detiwasti osmeh, jako upadqiv na grubo razvijenom licu i{aranom crvenim pe~atima i ukra{enom mesnatim, zatubastim nosem. – Tako je! Adama ozaruje radost. – Vojnik ima da slu{a, }uti i radi, a ne mnogo da misli – obja{wava narednik prijateqski i {aqe ga na svoje mesto. Adam ulazi zadovoqan u stroj i rukom bri{e s ~ela krupne gra{ke znoja. 94
Narednik proziva po spisku. Jedan mu list ispada. Adam u tren, ~ak s kraja, prvi sti`e, di`e list sa zemqe i pru`a ga s pobednim osmehom. Narednik Nikola bi zadovoqan. – Slu{aj! – re~e on prividno prekim glasom, premeri ga, zavrte glavom, osmehnu se i naredi mu da po obuci do|e odmah kod wega u kancelariju. Eto tako Adam po~e vojni~ku karijeru: postade posilni, iako je bilo zabraweno da se za tu svrhu upotrebqavaju regruti. – Taj mi posao pre svr{i, no {to pomislim da mu ga dam, – hvalio se uskoro narednik, pola u zbiqi, pola u {ali, gde god bi stigao, i upotrebqavao ga u isto vreme i za ~etnog magacionera i za raznosa~a po{te, i, kao poverenika, za razne slu`bene i privatne stvari. Adam sti`e svuda. Obi~no dolazi od narednikove ku}e oko jedanaest no}u, pa ipak je prvi zorom na nogama, da bi mogao {to boqe o~istiti narednikovu kancelariju i na vreme se spremiti za obuku. Narednik, s retkim izuzetkom, stalno zaka{wava. Obi~no komandir ~ete ulazi na glavni ulaz, narednik na sporedni ubrzanim koracima, da bi stigao pre komandira. Adam sa svim potrebnim podacima ~eka narednika pred vratima: koliko je wih na bolovawu, odsustvu, u zatvoru, koliko se javilo za lekarsku pomo}, a koliko za raport, pa ipak, dok narednik u hitwi popuwava gotov obrazac, mrqa mastila razliva se po ~istoj hartiji, koja slu`i kao stolni zastira~, a ~e{}e se prevrne mastionica ili ~a{a vode tresne o pod. Svaku svoju nesmotrenost narednik propra}a nizom svakodnevnih duhovitih izraza. – Lako }emo, gospodine naredni~e, samo neka ste vi `ivi i zdravi! – {apu}e Adam, brzo zamewuje uprqanu hartiju ~istom, i ponovo doteruje sve u red. Tolika poslu{nost i po`rtvovawe posle izvesnog vremena behu nagra|eni. Adam dobi kaplarski ~in iznenada, kad se tome najmawe nadao. 95
Vratio se s odsustva i doneo naredniku u vagan~etu sira, i gibanicu od belog bra{na. – [ta }u ja da radim kao kaplar?! – upita iznena|en Adam, ~im mu narednik be{e saop{tio radostan glas. – Da zapoveda{ i slu{a{, a kad treba i da mune{ ponekog, samo da niko ne vidi, – u {ali mu dobacuje narednik. – A ko }e biti va{ posilni? – Zar misli{ da nema nikog ko te mo`e zameniti? Adam ga pogleda razroga~enih o~iju. Od iznena|ewa zinuo. Hteo ga osloviti. Po~e, i zastade posle prvog sloga zbuwen, unezveren. – Budi samo dobar kao {to si bio, pa se ni~eg ne pla{i! – poku{a narednik da ubla`i mu~an utisak trenutno izba~enih re~i, kad vide posilnog tako ubezeknutog. Adam iza|e u hodnik, po|e svojoj sobi, ali mu se u~ini da se pod ugiba pod wim. „Da ga nisam ~ime uvredio?“ – upita se nekoliko puta, ali ni{ta naro~ito nije mogao da prona|e. Osloni se o prozor. Iz kujne iznose vojnici na ramenima, sredstvom duga~ke oblice, pun-puncat kazan jela, s koga se di`e para, ne toliko gusta, da bi zaklonila debeo sloj masne paprene zapr{ke tamno ciglaste boje. Vladislav, wegov seqak, grohotom se smeje i nabija jednom vojniku {ajka~u na glavu. Malo daqe kaplar Mileta vikom i motkom rasteruje ~opor izgladnelih i bolesnih psina, izme{anih s bosonogom prqavom i poderanom de~urlijom, koja se svakodnevno dovla~i, za vreme ru~ka i ve~ere, s raznih strana ne zagra|enog dvori{ta, ko sa starim, zar|alim loncem, ko s krwim }upom ili ulupanom {erpewom, moqakaju}i i kukaju}i za ostatke ~orbe, za ishranu svojih porodica i sviwa. De`urni prebrojavahu strojeve. – Koga tu nema? – tr`e ga glas wegovog narednika. – Kaplar Adama! – odgovori{e vi{e wih u isti mah. Ime ga rasvesti. Istr~a napoqe. Jedini on nije imao zvezdice me|u novim kaplarima. Za ru~ak je }utao 96
i ponavqao u sebi {ta je sve jutros uradio kod narednika. Odjednom se naglo tr`e, obradovan ne~im. Jedva je sa~ekao da se svr{i s jelom i odmah pohitao naredniku. Ali kad je stigao do wegovih vrata zasta; narednik je nekog tako jako grdio, da mu se svaka re~ jasno ~ula u hodniku. – Kad ti naredim da ne{to na|e{, mora{ ga na}i makar se to ne{to i ne nalazilo na ovoj na{oj zemqi, jesi li ~uo? Za{to sam te uzeo za posilnog, da mi drema{? Nekakav tanak `enski glasi} tiho i nemarno ponavqa{e da je ~uo {ta mu se nare|uje. – Kad je pre na{ao posilnog? – upita se Adam s ~u|ewem. – I to ba{ leweg Ivana! – Ako mi se jo{ jednom tako ne{to desi, izbi}u te! – produ`ava{e narednik istim tonom. – I tatko si me bije kod ku}e, zato ga slu{am. – More, ko`u }u da ti zgulim! – Ko`a si za guqewe i jeste, gospodine naredni~e! – Mar{ napoqe! – zatutwa glasina. – Ti si za budalu, a ne za posilnog. Ivan izlete „~etvorono{ke“. Adam mu dade znak da po|e s wim u suteren, zadovoqan {to je, po svom mi{qewu na kraju krajeva pukim slu~ajem otkrio tajnu narednikovog neraspolo`ewa. – Ne pla{i se ni{ta, – te{io je Adam Ivana. – Ja }u ti odsad redovno pomagati, a da narednik o tome nikad ni{ta ne sazna. Ali posle nekoliko dana narednik bubnu u kasarnu mnogo ranije no obi~no, vojnici se jo{ ne behu ni digli, i zate~e Adama u kancelariji. Adam je odmah shvatio svu te`inu situacije, utoliko pre {to je narednik dolazio tako rano samo posle probdevenih no}i po kafanicama, iz kojih je i{ao pravo u kasarnu ne svra}aju}i ku}i. Zato nije ni ~ekao da ga narednik ma {ta upita, ve} on re~e, kriju}i o~i: 97
– Poma`em Ivanu, gospodine naredni~e, da se ne bi svakog dana qutili. – I ti si mi neka vajna kaplarska sila! Poma`e{ posilnome da ~isti pra{inu, a nisi sposoban da razdeli{ vojnicima ve{. [ta si uradio pro{le subote? Nekima si izdao dva para ko{uqa, a nekima dva para ga}a. Za{to? Narednik je sve ja~e padao u vatru. Do danas nije ga nijednom udario, ali ovoga puta stvar biva{e sve ozbiqnijom, utoliko vi{e, {to su zbiqa pro{le subote mnogi vojnici dobili pocepano rubqe, ili su ga pri deobi sami pocepali, otimaju}i se oko wega, jedino usled nedovoqne strogosti ~etnog magacionera. Kaplar Adam pretio je da }e glavne krivce izvesti na raport, pa ipak, u posledwem trenutku primio je sve na sebe. – Dakle, govori jednom {ta je bilo. Adamu se noge odseko{e. On je dobro znao, da narednik u ovako sve~anim ~asovima voli mnogo da govori, a naro~ito da daje savete, ali ipak bilo mu je u`asno krivo za{to da do|e u sukob s narednikom, koga je on toliko voleo i cenio, koji mu je uvek dosta ~inio (u posledwe vreme, kao posilni, ~esto je ve~eravao kod wegove ku}e), i to ba{ sada kad je on dr`ao da je ovo jedinstvena prilika da mu se odu`i za sve wegove dobrote. – Oh, kamo sre}e da nisam ni postao kaplar! – uzdahnuo bi ne jedanput Adam. – Govori! – povrati ga iz zanosa razjareni glas. Ni trenutka se vi{e nije smelo oklevati, i Adam, kao uvek u tako kriti~nim trenucima, odgovorio bi ne{to {to bi mu prvo palo napamet. – Gospodine naredni~e, istinu da vam ka`em, bio se uzbunio ve{. Narednik ispru`i glavu, na~uqi u{i, i poluotvorenih usta o~ekiva{e odgovor, koga prvi put nije dobro ~uo, pitaju}i ga po drugi put: – Ko se uzbunio? 98
– Ve{! – potvrdi Adam s takvom sigurno{}u, kao da to be{e ne{to sasvim prirodno i za svakog razumqivo. Narednik se nasmeja. Adam bi spasen. – [ta si ti! – u novom, raskora~enom stavu, opu{tenih brkova, podnadulih sawivih crvenih o~iju, zaturenih ruku na le|a, stoje}i nasred kancelarije, sa zba~enom sabqetinom me|u nogama, upita narednik podrugqiva osmeha: – [ta si ti? – izgovaraju}i slog po slog. – Kaplar! – odgovori Adam mnogo slobodnije. – Drowa si ti, a ne kaplar. Ne sme{ ni jari}e da krsti{, a kamo li vojnicima da upravqa{. [ta me gleda{? Odavno te nisam tukao. Adam upada s osmehom poverewa: – Niste vi mene, gospodine naredni~e, jo{ nijedared udarili. – To te je upropastilo. Postao si dobri~ina, i sad svaki tera {egu s tobom. – Pravo da vam ka`em, gospodine naredni~e, svakog dana se zari~em po nekoliko puta da udarim svakog onog koji pogre{i, ali ne mogu, podignem ruku pa stanem, kao da se, Bo`e mi oprosti, uko~i. Ne da mi se. – Ni{ta od tebe, moj Adame. Ja sam mislio da ostane{ u vojsci, i postane{ podnarednik, pa narednik, a ako te sre}a poslu`i jednog dana i oficir. – Bog s vama, gospodine naredni~e, – naglo ga prekide Adam – nije mene majka rodila za oficira. Narednik planu, kao da taj Adamov odgovor be{e uvreda za wega. – A za{to je tebe majka rodila. Narednik se levom rukom prihvati za sto, a pesnicom desne tako silno raspali po wemu, da peskaonica i dve ~a{e odsko~i{e u vis, a naslon s uvlakom odlete na pod. – Treba samo umeti, pa }e{ postati i Bog, a kamo li oficir. 99
Adama obli znoj. Do sada jo{ nije video narednika u ovakvom stawu. O~i mu krvave zakoluta{e, razvu~ene usnice otkri{e dva reda {irokih po`utelih zuba, kao zverad prenuta iz jazbine. Telo mu naglo pole`e po stolu, glava se kao zmija ispru`i, polete unapred, a lice mu dobi izraz wu{ke {tabs – zna~arevog psa Arapina, kad ga napadnu drugovi iz susedstva. Adam ustuknu korak, zgr~i se, povi, o~ekuju}i sve, gledaju}i ga netremice u o~i, ne ispu{taju}i u strahu nijedan pokret wegovog lica. – Vuci se napoqe! Adam zgrabi za kvaku pre no {to je narednik dovr{io posledwu re~. – Gledaj da ti se ve{ vi{e ne buni! – rugao se razjareni glas. Adam je ve} bio daleko u hodniku. – O, Bo{ke, Bo{ke, {ta li ga sna|e?! – upita se dr{}u}i. – Za{to li je protiv mene?! Siromah Adam nije mogao ni zamisliti da je uo~i toga dana bila zape~a}ena sudbina wegovog narednika mo`da za sva vremena. Komandir mu be{e saop{tio da ga ne}e predlo`iti za potporu~nika, iako je vrlo dobro polo`io sve ispite, jer voli vi{e da se skita no {to treba. Sigurno je zato kivan {to ne umem da vi~em kao svi ostali kaplari, zakqu~uje u neko doba no}i, po{to je ve} triput ustajao iz posteqe i izlazio napoqe, ali mu ni no}ni sve`i vazduh, ni `eqa da jednom zaspi ni{ta nisu pomogli. Sutradan, na prvi pogled, ni traga od onog starog Adama. Gdegod stigne: na ve`bali{tu, u krugu, za stolom – grdi, psuje, izdire se, bez obzira koliko je ko kriv. Mnogi ga po~e{e zadirkivati, neki ismejavati. – E, moj Adame, kad nisi stvoren da zapoveda{, mo`e{ se ubiti, ne}e{ ni{ta uspeti – ruga mu se podnarednik Toma. 100
– Mislite li podnaredni~e, da ne umem da zapovedam? – jogunasto odgovori Adam, i spreman na sve, da bi dokazao da nije ni najmawe izostao u tom pogledu iza svojih drugova kaplara, jo{ istog dana privodi u delo ono {to je odavno mislio da u~ini, ali nije imao dovoqno hrabrosti. Kasarnski de`urni poru~nik Bora, neka nervozna priroda, koja je „pogre{ila pravac u `ivotu“, kako se svakog jutra jadao, dok ne bi dobro doru~kovao, ve~eras, iako je odavno odsviralo pove~erje, prevr}e se po posteqi ali nikako da zaspi. Nekakva podmukla psina skrivena ko zna gde u kasarnskom krugu, mo`da i u samoj zgradi, u suterenu, s vremena na vreme zaurlala kao kurjak i trgne ga iz bunila. Po`arni poslat da odmah prona|e psa i otera ga vra}a se, a pas me|utim u~estao i utrostru~io ja~inu glasa. Prgavi Bora ska~e, ogr}e {iwel i qutit kre}e duga~kim polumra~nim hodnikom odakle dolazi pse}i glas. Na kraju hodnika bio je jedan neosvetqeni zavijutak, i pred wim se nazirala gomilica vojnika. Kad je stigao do wih, imao je {ta da vidi. Na klupi {kiqi ga{qiva lampica, kraj we ~u~i Steva, poznato ~etno zadirkivalo, stalno gleda u svetlost, svakog ~asa prislawa {aku desne ruke na uvo, uvla~i {to dubqe vazduh i ~as zakev}e kao psetance, ~as zaurla kao kurjak. Stvar je bila dobro obja{wena. Kaplar Adam kaznio je Stevana da laje na zapaqenu lampu, jer mu se ovaj podsmevao, kako je Adam tvrdio „u zvani~noj du`nosti“ kao ~etnom de`urnom. – Jo{ no}as }u ja tebe u ludnicu! – razgoropadi se poru~nik Bora. – Ko te nau~i da ovako ka`wava{ qude?! – Na{i stari kaplari, gospodine poru~ni~e! – odgovori s ponosom Adam. – Oni su nam pri~ali u selu da su nekad tako ka`wavali svoje vojnike, pa su ih posle jednostavno slu{ali. Sutradan obojica, i kaplar Adam i neposlu{ni Stevan, bili su privedeni komandantu bataqona na raport: 101
kaplar Adam zbog primewivawa „zastarelih nehumanih kazna“, kako je stajalo u raportnoj kwizi, a Stevan zbog „bezobrazluka, jer je urlao ja~e no pravi kurjak i time uznemiravao vojnike na spavawu“. – Izgleda mi da tvoj Adam, iz dana u dan, sve boqe dokazuje da vodi poreklo od na{eg praoca Adama – `eqan da bude duhovit do~ekuje komandir ~ete namr{tenog lica, podrugqivo, ~etnog narednika Nikolu. – Nisam ja badava govorio, naredni~e, da ga ne proizvodimo za kaplara, ali ti ne}e{ da slu{a{. Nikola poku{ava da se opravda, ali komandir, nezadovoqan {to }e i komandant bataqona saznati za tu glupost, odigranoj u wegovoj ~eti, ne}e ni da ~uje za pravdawe i nare|uje da se kaplar Adam odmah po{aqe za komandira stra`e na utvr|ewu Markovo Kale, nedaleko od Ni{a, s tim da ne sme si}i u kasarnu do odslu`ewa roka. Narednik, a i mnogi drugi iz ~ete, ne gledaju tako rado komandira, koji ne propu{ta nijednu zgodnu priliku da se na le|ima mla|ih dodvori pretpostavqenima, zato se narednik Nikola nikad sla|e nije smejao u `ivotu no tog dana, a Adam je bio lud od radosti pri pomisli da }e se zauvek skloniti iz kasarne, u kojoj je on i hteo i mogao da slu{a, ali nikako da zapoveda. Po dolasku od ku}e odmah je oti{ao kao komandir stra`e na utvr|ewe. Kroz kasarnu prolaze qudi i doga|aji brzinom promaje – niko se u woj ne zadr`ava: jedna pra{ina isteruje drugu; vojnici jure za ~inom, slavom, smr}u; doga|aji trkom bri{u granice sme{nog i `alosnog. Nije pro{lo nekoliko dana od Adamovog odlaska na utvr|ewe, a o wegovim do`ivqajima nikom vi{e nije ni padalo na um da govori. Da se nije desio jedan slu~aj pre samog wegovog otpusta iz vojske, uskoro se o Adamu ne bi vi{e ni znalo da je postojao. 102
Ali jednoga dana, sredinom Ni{a, stra`arno, s bajonetom na pu{ci, protera jedan od Adamovih vojnika s Markovog Kaleta, nekakvo malo, `goqavo magare i wegovog gazdu, bosog izdrpanog Ciganina. Po stra`aru Adam je poslao pismo u kome veli da je uhvatio u zabrawenom prostoru oko utvr|ewa dva {pijuna: Ciganina Savu i wegovo magare. Moli da se oboje najstro`ije kazne, naro~ito Sava, koji je hteo da izbegne odgovornost. Zatim obra}a pa`wu, da se stra`aru, po kome je poslao ova dva {pijuna, izda revers, da ne bi on bio odgovoran, ako bi slu~ajno neko od wih pobegao. Kasarnski de`urni nije ni sam znao {ta da radi. Prvog trenutka {alio se s Cigom, na ra~un uveseqavawa skupqenih vojnika, ali na kraju re{i da o tome izvesti komandanta kasarne, i naredi, vi{e u {ali, da Ciganina Savu privremeno zatvore. Kad Ciga ~u za zatvor sko~i kao oparen – Ne, ako Boga zna{, gospodine – povika pla~nim glasom klecaju}i. – Niti sam ja, niti moje magare {pijun. Jutros sam poranio da nase~em za kotarice pru}e oko utvr|ewa, ali daleko od wega, ne}e{ mi verovati, gospodine, daleko kao odavde do Bubwa. Dok sam se ja zamajavao sa se~om, a ova moja prokletija – pokazuju}i na magare zalarma Ciga, utoliko slobodnije, ukoliko su se na~i~kani vojnici vi{e kikotali – zavrqa pravo u utvr|ewe. Va{ ga kaplar uhvatio, pa ne}e da pusti. More, molim ga, gospodine, kumim ga, ali on ne}e ni da ~uje, veli da smo {pijuni. Kakvi {pijuni, gospodine, ako Boga zna{.! Mi u ovoj zemqi `ivimo od pamtiveka, tu smo se rodili, tu }e i da umremo. Nema vernijeg i odanijeg podanika za ovu na{u slavnu dr`avu od mene i moga magareta, gospodine... Ciga htede da nastavi, ali de`urni oficir, mlad, jo{ neiskusan, slavoqubiv, misli da se Ciga navla{ sprda sa svima odreda, pa glavom dade znak onom istom stra`aru koji ga je doveo, da ga {to pre odavde udaqi. 103
– Hajde, ~isti se bre faraonska sorto! – htede stra`ar da zagrmi, isprsiv{i se, da bi izgledao {to zvani~niji u o~ima svojih okupqenih mnogobrojnih drugova, ali ga promukao glas izdade, i on za{i{ta kao nakqukan gusan. Ciga od straha pred onim {ta ga sve mo`e sna}i pade ni~ice i zakuka ja~e no {to je nekad urlao Steva na lampu. Vojnici se zaceni{e od smeha, gledaju}i ~as Cigu kako se vaqa po pra{ini, ~as stra`ara kako istim {i{tavim glasom psuje Ciganina {to se „mlati i pravi budala“, kad se odjednom dotle trpeqivo magare upla{i, razxilita, istr`e i na`e kroz kasarnski krug u poqe. Nasta jedna op{ta trka za beguncem, jedno alaukawe od zadovoqstva i cerekawe da u{i zaglunu. Iz kujne izlete{e kuvari s kutla~ama da prepre~e put upla{enoj `ivotiwi. Prozori se po hodnicima pootvara{e, vrata zatreska{e, a masa vojnika pokuqa sa sviju strana, da vide {ta se to doga|a. Odnekud se stvori i komandant kasarne. Doga|aj koji se mogao zavr{iti {alom, usled preterane ciganske odanosti dr`avi zavr{i se tragi~no. Ciga izdr`a, ni kriv, ni du`an, dva dana zatvora, protiv ~ega se nikom nije `alio, iako je bio bespravno osu|en, a siroma kaplar Adam bi smewen, zbog glupog primewivawa propisa o ~uvawu utvr|ewa, i odle`a duplo no Ciga. Na nekoliko dana po izdr`anom zatvoru Adam bi otpu{ten iz kadra. Do{ao je da mi ka`e zbogom. Bio je obrijan, nasmejan, kosa mu zalizana, pod mi{kom {ajka~a, u levoj ruci bagrenov {tapi}. Zadr`ao sam pogled na wemu sa zadovoqstvom, ali me istog ~asa pro`me neka seta. S odlaskom starih vojnika izgledalo mi je da odlazi i jedan deo mene sama, zbiqa jedan deo koji je ve} bio pro{ao, ali koji mi se sad ~inio za uvek izgubqen. 104
Koliko smo ~asova, koliko dana proveli zajedno na ve`bali{tu, u ratnoj slu`bi, na manevrima; koliko puta zajedno obilazili no}u udaqena utvr|ewa i magacine. Pod uticajem tih svetlih no}i – visoko uzdignutih u nebo, kao kakva ~arobna velika kandila, preko ~ijih se srebrnih oboda rastopqena metalna mese~ina u mlazevima razliva po drve}u i bregovima, i kao rasturena `iva utrkuje zemqom, krije u senkama i daje im tajanstvenu snagu `ivota – ose}ali smo se zbli`eni, skoro jedan drugom ba~eni u naru~ja, i – u prole}e opijeni rasko{nim mirisima prevrnute, jo{ sawive zemqe, i rasko{nih crveno–vo{tanih cvetova kajsija i bresaka; u leto pesmom slavuja s Gori~kih vinograda – kao deca otkrivasmo jedan drugom svoje tajne; ja svoje rasturene kojekuda; oni wihova zaturene, pogubqene po wihovim tamnim bu~nim planinama, vo}wacima, pa{wacima. Svi su nam ti zajedni~ki prohujali ~asovi bili veseli, bezbri`ni; mladost i se}awe privremenosti vojni~kog `ivota nosili su nas povrh `eqe da se ma na ~emu zadr`imo du`e i ozbiqnije. I pod uticajem tih raznih ose}awa prekinutih ponekim trenutno izazvanim komi~nim Adamovim doga|ajem, rekoh vi{e za sebe, beskrajno daleko i od pomisli da bih mu time mogao naneti uvredu: – E, moj Adame, da nisi ti takav i kod ku}e? Adam se sav stresao kao da ga je takla elektri~na struja. Obrve mu se navuko{e, a ~eli~an pogled zeleno–plavih o~iju blesnu prezrivo. Iznena|en trgoh se zapawen, obuzet neprijatnim ose}awem nepoznatog. Za tren–dva bio sam izgubqen, a potom se osetih tako malim, neznatnim, da nisam imao mo}i da svoj govor ma ~ime dopunim. Bio sam prevaren. Vi{e od godinu dana posmatram tog ~oveka, tako re}i na svakom koraku, u`ivam u wegovim naivnim mi{qewima, o svemu, {alio sam se s wim tako ~esto, i sad, odjednom, kad sam mu to sasvim slu~ajno kazao, jer 105
ova moja opaska be{e proiza{la kao prirodna posledica niza slika wegovog dosada{weg rada, on mi je jednim muwevitim izrazom o~iju vi{e rekao no bezbrojnim re~ima u toku cele godine. Bez svesne `eqe za ne~im odre|enijim, bio sam spreman na otpor, ali koji je ovoga trenutka tako o~igledno bio bezrazlo`an, da se odmah pretvorio u omalova`avawe. – E, Adame... – ponovih samo ime, ali podrugqivo, kao jedan na~in osvete na onaj wegov, po mom mi{qewu, nerazmi{qeno drzak izraz o~iju. On mi odgovori lagano, gledaju}i me pravo u o~i i podra`avaju}i visini mog glasa: – Vojska je to, gospodine kapetane! – kao da je hteo da odgovori da izvini i svoj postupak i moj podsmeh. O~i mu se ovla`i{e, laka rumen obli mu lice. Osetih da se pokajao. I meni sad tek bi jasno, kakvo je u`asno dejstvo moglo imati to slu~ajno pore|ewe wegovog kasarnskog `ivota s wegovim `ivotom u selu, i to od strane jednog od wegovih najboqih prijateqa stare{ina, pred kim on nikada ni{ta nije krio. Hteo sam ga zadr`ati, da mu se izvinim – ali kako? Oklevao sam. Da mu bar ne{to ka`em. Zar bi mi on sad ne{to poverovao? Obmana, tako ~esto jedini osnov poverewa, be{e poru{ena. Ipak, bilo mi je te{ko. Potr~ah do ugla kasarne, da vidim ne}e li bar okrenuti glavu na ovu stranu, pre no {to bude zamakao u pobo~nu ulicu. Zadocnio sam. Nisam ga vi{e video.
106
Stani{a Vojinovi}
MILAN VUKASOVI] ILITI BASNOPISAC KAO PRIPOVEDA^ Sve je dozvoqeno kad je snagom svoje svesti natopqeno. Milan Vukasovi} (1928)
Najzna~ajniji na{ basnopisac, ali i pripoveda~, romansijer, pisac metafizi~kih crtica i filosofskih misli, sklon filosofskom razmi{qawu, pored basana pisao je i meditativne fragmente u kojima je poku{avao da pronikni u ~ovekov `ivot. Neobi~an kao stvaralac, sa ekspresionisti~kim i filosofskim na~inom pripovedawa, on je bio jedan od prvih ~ije je stvarala{tvo bilo predmet psiholo{kih istra`ivawa (Slobodan Popovi}, Psihologija tvora~kog procesa u delu M. Vukasovi}a, Srpski kwi`evni glasnik, 1936). U stvarala~kom postupku Vukasovi} je koristio pore|ewa, metafore i alegoriju (vi{e kao simboliku), spajaju}i stare i nove forme pripovedawa. Wegov uo~qivi pesimisti~ki stav prema qudima, odveo ga je da potra`i utehu u prirodi i `ivotiwama. „Cela me priroda podi`e i te{i – samo ne qudi“, pisao je. On je video „`ivotiwski svet skoro kao – jedini!“ (Sini{a Kordi}, 1933). U pripovetkama je ispoqio sna`ne emocije, uve}ane fantazijom, koja nije izvirala samo iz emocija, ve} i iz stvarala~kog procesa misli i voqe. U pripovetkama je poku{avao da brani svoje junake od nastupaju}eg psihologizma, naivno{}u li~nosti i finom lirski obojenom ironijom, koju su po{tovali i na{i filozofi (pre svih Ksenija Atanasijevi}, na primer, ali i dr.) 107
U sudaru `ivotiwa i qudi, prema Vukasovi}u, `ivotiwe, naj~e{}e ptice, pokazuju vi{e trajnih osobina (qubav, sau~e{}e, privr`enost, istinoqubivost) od qudi (izra`eno u pripovetci Dva vodena kosa). U pripovetkama se, kao i u basnama, pokazuje kao moralista (moralizator), ilustrator i komentator svoga vremena, koji kristali{e i kondenzuje misli, ali ne popravqa svet, ve} da ga prikazuje kao izgubqenog u samom sebi. Objavio dve kwige pripovedaka: Moj gavran (1923) i Pripovetke i basne (1933). Iz prve donosimo eshatolo{ku alegoriju Moj gavran, koja za osnovu ima pesmu Edgara Alena Poa, a iz druge realisti~ku i autobiografsku pripovetku iz vojni~kog `ivota Kaplar Adam. U Beogradu je Milan Vukasovi} (1882–1970) zavr{io gimnaziju i ni`u {kolu Vojne akademije (1901). U vojnoj slu`bi je bio od podporu~nika do majora i komandira voda u Pontonirskom bataqonu, a onda slu{alac Vi{e {kole Vojne akademije (1906-1908). Razboleo se u Prvom svetskom ratu, progla{en invalidom, penzionisan i upu}en u Francusku, gde je u Parizu bio na studijama od 1918, do 1921. godine.
108
An|elija L. Lazarevi}
LUTAWA fragmenti
Ima nas mnogo takvih: kad treba raditi pitamo se „za{to?“ ili „na{to?“, i ono {to bi moglo imati vrednosti izgubi je. Kad nam se javi radost u `ivotu, mi ne verujemo, jer je do{la suvi{e prosto, i ne pru`imo ruku da tra`imo ono {to treba da pripadne nama. A `ivot prolazi kao velika reka, pronosi blago koje bismo mogli imati, ali mi sedimo na obali i sumwamo. Malo je dana mira. Kad se digne bura, navale `eqe za ne~im neobja{wivim; kao talasi besne, tra`e odu{ke, du{a bi da da izraza sebi – odjednom klonu ruke, svest o nemo}i budi se, du{a ose}a lance. Za{to `eqa za visinom kod onih koji nemaju krila? Tako pro|e dan: luta se i pati, tra`i uzalud odgovor na pitawa, koja odgovora nemaju. Tek uve~e nastupa zamor. Po ve~eri sedimo u trpezariji, mama kroji belo rubqe, a ja, bez ijedne misli, nalak}ena na sto, pratim pune prste kako hitro savijaju i okre}u platno. Vi{e stola obe{ena lampa baca jasnu svetlost na maminu prosedu kosu i ozbiqno lice, a na platnu, uporedo s prstima, kre}u se kratke, zagasite senke. Ne govorimo ni{ta, ja jo{ samo ose}am tiho treperewe u du{i sli~no vibrirawu najsitnijih deli}a zvona, kad je klatno ve} zaustavqeno. Stajala sam kraj prozora gledaju}i sivo nebo od koga se odvajaju pahuqice snega, padaju i odmah se tope. „A u sokola krilo slomqeno“ odjekuje mi odnekud po pameti. U drugoj sobe vode se razgovori, ali ne raspoznajem glasove i ne razumem re~i. Ovladala neka ravnodu109
{nost mnome: ~ini mi se sve se doga|a oko mene, a nema ni~eg zajedni~kog sa mnom. Eno tamo mame i tetke; eno zime, snega, eto mojih kwiga… Sve je to daleko van mene, ni{ta se ne me{a s mojim `ivotom. Sve prolazi, klizi, li~i mi na bezbroj paralelnih linija, jednih pored drugih, nemaju}i ni~eg zajedni~kog. I moji bolovi su van mene, i wih ne ose}am, a vidim ih: i oni tako isto promi~u u redu, paralelno sa ose}awima... ^udnovato, gotovo mi je sme{no. Pa ovako bi se moglo `iveti! „A u sokola krilo slomqeno“ opet se ponavqa, ne znam otkuda. Ne~ujno padaju i gube se pahuqice snega. Kako je to ludo patiti, ba{ me sad ni{ta ne boli pa ba{ i kad bi se desilo ne{to najstra{nije. Padaju pahuuqice i tope se. Gube se u ravnodu{nosti moje misli, pre no {to su dostigle svoga ciqa. Probudila sam se oko pola no}i; probudi me kucawe srca i ose}awe na du{i, te{ko kao olovo. Ne kre}u}i se iz polo`aja u kome sam bila, ne otvaraju}i o~iju, po~eh da mislim ono, {to me je mu~ilo tih dana. Treba jedared biti na~isto: za{to raditi bez uspeha, za{to gubiti vreme, kad bi se korisnije moglo upotrebiti?“ – „Na {ta?“ upita jedan glas i udari srca ubrza{e. Zarih glavu u jastuk ne otvaraju}i o~iju, i poku{ah da na|em kakvog odgovora. Udarci srca po~e{e da me gu{e. Otvorih {irom o~i... Preko spu{tenih zavesa klize senke ogolelih grana pokrenutih ne~ujnim vetrom. Napoqu je svetla no}. Ustanem. Soba hladna, vatra se u pe}i ugasila. Napoqu je sneg i mese~ina. Znam dobro kako izgledaju zavejane staze i visoke tuje pred ku}om, povijene pod teretom snega. Poku{ala sam jednom da to predstavim na platnu i nisam uspela: slika ne izazva ni izdaleka ono ose}awe koje izaziva na{a ba{ta s nepomi~nim tujama, zavejanim vo}kama i celcem snegom, na kome se poznaju samo duboki tragovi ma~jih nogu. 110
Podlo`im vatru i dr{}u}i, zavijem se u vuneni {al. No} je, no} bez sna: jedna od onih no}i kad o`ivquju mrtvi predmeti: sve ima izraza, sve govori, di{e oko mene – u ti{ini no}i ja ih ~ujem... Otvorim vrata od pe}i i ugasim sve}u. Duge senke predmeta po sobi polete{e ~ak do tavanice, vilinski zaigra{e viju}i se, a me|u wima moja xinovska senka. Kad digoh ruke da pokupim rasturenu kosu, i duga sen poma~e ruke nemirno, igraju}i, dr{}u}i, savi i di`e pramenove kose. No} je. Jedna od onih ~udnih no}i kad se ne spava: ~ovek se ose}a ve}im, po~iwe da shvata ne{to {to dotle nije shvatio, ~uje zvuke, koje jo{ nikad nije ~uo: prostor je pun nevidqivih bi}a, svaka stvarka govori. „Ah, eto, to dati, samo to! Ja ho}u da stvaram, ja mogu. Dajte mi platno, boje, evo stvori}u ne{to veliko – ko ka`e da sam slaba!“ –––––––––––––––––––––––––––––– Vatra u pe}i slabo osvetqava neuokvirene crte`e na zidu: svaki crte` nezadovoqstvo, svaki potez sumwa, svaka uspomena bol. Je li istina da ne mogu? Zar }e `ivot pro}i ne ostaviv{i traga? Uginu}e ose}awa i sve {to je silno usahnu}e. Zar niko ne}e razumeti ovu no}! A, jesewi pejsa`i, bezbojni i hladni, gde je u vama moja du{a? Sedam na drva kraj pe}i, uvijena u vuneni {al. Strah me odjednom zidova moje sobe, pla{im se `utih ruku kojima sam obuhvatila i stegla kolena. „[ta }e{ sa `ivotom?“ pitam se, „na{ta }e ti, treba li kome?“ Evo suza, kukavice suze! ^elo mi pada na kolena, telo dr{}e od pla~a. Ne vidim vi{e bezizrazne o~i mojih crte`a, ni bezbrojne pejza`e, ne ~ujem govor stvari. No} je... no} bez sna. Jedna od onih no}i kad se istina javqa ~oveku u svoj nagoti, nemilosrdno ru{i iluzije, pri~a mu o slabosti i nemo}i, o ni{tavilu `eqa. I 111
dok hladni razum shvata, sputana du{a pla~e gorkim suzama razo~arewa. Leto pro|e u neradu. Provedoh ga kod ro|aka na selu, be`e}i od wih. Pro`iveh divqe dva meseca. U samo}i, mislila sam, mo}i }u pre da pre~istim sa mu~nim pitawima, na}i }u mira, i vratiti se, mo`da sa rezignacijom, ali i sa spokojstvom u du{i. Ni{ta od svega. Nejasna pitawa osta{e nedirnuta celog leta. Lutam sama po poqima gledaju}i laku maglu nad talasima deteline; stojim ~itave sate kpaj poto~i}a posmatraju}i na suncu bosu seosku decu – slu{am vetar u planini i {u{tawe li{}a na pustom drumu. No}u me budi sawiva pesma popaca. Pred ku}om zasa|eni suncokreti. Veliki cvetovi na dugim stabqikama polako klimaju na mese~ini, `ute glave zaviruju u sobu. S poqa dopire sve`ina no}i i prijatan miris poko{ene trave. „Posle“, ka`em nekome „samo sad ne!“ Sve je bilo daleko: qubav moja, sumwa, bol, sve je postojalo, u drugom svetu, u kome vi{e nisam bila. Ne umem ~ak ni pismo da napi{em svojima. Jednom sam poku{ala da radim, ali ubrzo manem: kako da naslikam nevidqivo, kako da izrazim ono {to nije re~eno? Pred lepotom livada i {uma prvi put osetih Lepo bez bola, a u du{i mir i laki stid zbog o~ajawa i patwe. Sebi~no je bilo `eleti uvek ne{to za sebe, nisko voleti Lepo samo zato {to htede i sama stvoriti ga – ludost tek mu~iti se sa nekim mo}nim i silnim. Pola`em oru`je i divim se. – Da nisi bolesna? – pita me bri`no strina. – Nisam – ka`em ja, spu{taju}i glavu u wezino krilo, tra`e}i miran pogled wenih o~iju. I ona je deo te velike prirode, ni ona ne bi nikad razumela na{ bol.
112
An|elija L. Lazarevi}
ANETA I Nose}i veliku crvenu mre`u na ramenima, ribar Luka i gluvi Toma silazili su obali. U barci, na ~ijem kqunu je u~vr{}ena lampa, sedeo je ribar Pjero ~ekaju}i drugove s mre`om. Sunce se ve} klonilo zapadu, a mlad mesec, sa dva tanka roga, hitao je za wim. Luka i Toma zaspa{e vi{e barke, a ribar Pjero, prihvataju}i mre`u, po~e je u barku na gomilu slagati, ve{to i hitro. Sa crkve je zvonila Zdrava Marija, i zvuci su se ravnomerno {irili nad selom i nad beskrajnom povr{inom mora. Niz strmen si|o{e nekoliko mladi}a i devojaka iz sela. – No, Mateja, – doviknu Pjero jednome od mladi}a koji je i{ao s devojkama, – ho}emo li skoro. – Eto nas, eto. – Imate vremena – re~e crvenokosa Ivka kr~mareva, – duga je no}. – Ali treba na posao – prihvati Mateja gledaju}i vatreno Ivku. Skoro }e mese~ina i onda }emo se siti naspavati. – Tek onda ne}ete spavati – smejala se Ivka raskala{no, – onda }ete sedeti u kr~mi. Aneta tetka Tonkina nije u~estvovala u razgovoru. Ona je si{la pod izgovorom da ka`e ne{to svom susedu Tomi i kri{om je pogledala u barku gde je na krmi stajao ribar Pjero, viok i prav, ocrtavaju}i se mrko prema jo{ svetlome nebu. Pramenovi sme|e kose pali mu na ~elo, vla`ni od znoja i ve~erweg isparewa sa vode. 113
Gluvi Toma stoji kraj wega u barci s jednim neodre|enim osmehom na usnama, trude}i se da razume razgovor s obale i oslu{kuju}i zvona koja dopiru do wegovog sluha kao nejasno daleko brujawe. – A svira~ Bepo kupio novu harmoniku u varo{i – zabacuju}i glavu i smeju}i se neprestano govorila je Ivka. – Ovolika. Sve huji, kao orguqe. Sutra }e se igrati pred kr~mom, ho}e{ li do}i Pjero? – Svakako }u do}i – odgovara Pjero pogledaju}i Anetu, o~igledno nezadovoqan ne~im, wemu se zlovoqa jasno vidi na licu a najvi{e po nabrekloj `ili na sredini ~ela. – A ti, Stipe? – pitala je Ivka hvataju}i za ruku ribara koji je tiho razgovarao sa Mirom klisarevom. – I ja, i ja, razume se. – Se}a{ li se, Pjero, pro{le igranke? Ala se igralo, ala se igralo! Ona zapeva, okrete se na prstima i, posrnuv{i, zadr`a se Luki o ramenu. – No, ho}emo li polaziti! – re~e ribar Pjero glasno i grubo, ne pogledaju}i vi{e na obalu ni na Anetu. Mladi}i poskaka{e u barku. – A gde je Frane! – upita Pjero. Luka metne {ake na usta i viknu da se razlegalo kroz selo: – Frane, o Frane! Jedan ~ovek istr~a iz kr~me i skoro u trku usko~i u barku. – Kad se radi onda se ne pije – re~e Pjero zlovoqno, ma{aju}i se vesla. – Laku no}, Pjero – za~u se jedan tihi glas sa obale; ali on se ne osvrte. Vesla su jednomerno udarala uz ritmi~no savijawe mladi}skih tela. Za wima se otisnu druga, i tre}a, i mnoge druge barke, rasturaju}i se u prvom sutonu po moru, i gube}i se iza ostrva. 114
Devojke odgleda{e za wima. – No, – re~e crvenokosa Ivka – ipak je Pjero najlep{i, samo je grub, samo je grub... – I ona se strese. Mara klisareva na`e se na weno uvo i obe devojke prsnu{e u raskala{an smeh. – A ti, {ta se pravi{ svetica? – I Ivka uhvati Anetu za mi{icu. – A da za{to si si{la, ako ne zbog Pjera? – Si{la sam da Tomi ka`em poruku wegovog oca, barba Jove. Ali dve devojke zatreso{e u neverici glavama, i smeju}i se razuzdano, zagrqene, odo{e svojim putem. Aneta po|e navi{e kroz selo. I{la je zami{qena, oborene glave, a u o~ima uprtim u zemqu mogao se zapaziti bezuman strah. No, nije mogu}e da }e wu Pjero sad ostaviti! Istina je da mu je ona jutros saop{tila svoju stra{nu sumwu – ne sumwu, ve} izvesnost – i, umesto svega drugog, videla je na wegovom licu samo dosadu i zlovoqu. – To su va{e `enske stvari, gledaj da se oslobodi{ toga. [ta sad ja tu mogu! – I oti{ao je slegnuv{i ramenima. A ona je ve~eras si{la za wim ne veruju}i nikako da je on to mogao woj re}i, tra`e}i utehe u jednom wegovom pogledu, u jednoj re~i. Jer koliko je samo trebalo wegovih molba, koliko prekliwawa dok je do{lo dotle? – Ja sam po{tena devojka – govorila je Aneta, poku{avaju}i, uzdrhtala, da se otme iz wegovog naru~ja. – Zna~i da me ne voli{ – govorio je Pjero tu`no. I Aneta se otela i pobegla. A celim putem, idu}i ku}i, ona je pritiskivala dlanove na usijane obraze i nikako nije mogla da odagna ispred sebe sliku Marte Bepove, nesre}ne Marte svira~a Bepa, koji harmonikom veseli celo selo, a koja ve} dve godine ~uva u ku}i de~ka ~iji je otac nepoznat. Za wom seoska deca pevaju 115
skaredne pesme, a ona se sva|a sa wima, ga|a ih kamewem, pquje ih. Ne, ne, tako stra{an `ivot Aneta nikada ne bi podnela! A svakodnevno se ponavqalo Pjerino o~ajno „Ti me ne voli{ Aneta!“ Wegov glas bio je za~udo zanosan i tu`an; on je bio nesre}an. Tako je strasno molio, toliko je sumwao... I Aneta mu najzad dade dokaza svoje velike qubavi... Kome je sad mogla saop{titi nesre}u ako ne wemu: jer samo on je znao tajnu i samo on je bio povod svemu. Ona nije ni sumwala da }e on sad dati ime detetu i ukloniti sramotu koja je lebdela nad domom tetka Tonkinim. Ali Pjero je odjednom bio drugi ~ovek: – Ja tu sad ni{ta ne mogu – kazao je zlovoqno i oti{ao. Idu}i navi{e svojoj ku}i Aneta pri|e kroz dvori{te starog kastela u kome na sredini stoji velika cisterna. Kao i uvek, i sad je puno `ena sa vedrima i putuwama, koje dolaze da zahite vodu. I stara tetka Tonka stoji i ~eka red. – Idite ku}i – ka`e Aneta uzimaju}i vedro iz wene ruke – vodu }u ja doneti. Stara ostavqa putuwu i vedro, pa nesigurnim, stara~kim hodom izlazi iz dvori{ta kastela. Aneta uzima weno mesto i zami{qeno gleda preda se. Sutra je nedeqa, sutra }u videti Pjera na igri pred kr~mom... – Aneta, {ta ~eka{? Da, wen je red. Ona se nagiwe nad cisternu, ve{to baca vedro na dugom konopcu i hitrim pokretom ruke izvr}e ga i puni vodom. Pad vedra u vodu muklo odje~e izme|u kamenih zidova duboke cisterne. Ala je duboka i mra~na! Aneta sipa vodu u putuwu i zahita drugo vedro. Uvek stara cisterna u kastelu izaziva naro~ito ose}awe mistike u 116
du{i Anetinoj. Jo{ nekad, kao dete, kad je dolazila sa materom na vodu, dizala se na prste i gledala kroz mra~an otvor dole gde je svetlucala voda. Video se samo jedan svetao krug u kome se ogledalo nebo i glave onih koji se nagiwu preko kamene ograde. – Ako ne slu{a{, baci}u te u cisternu – govorila joj je mati, a ona se upla{ila od ograde i nije vi{e `elela da vidi svoju sliku u dubini... I tre}e vedro pqusnu u vodu odjeknuv{i. Aneta obavi konopac oko ruke i ve{to ga di`e, kad ~u `ene oko we gde reko{e: – Gle Marte Bepove kako se sva|a s decom... Ne daj se Marta, ne daj se! – I `ene zagraja{e oko cisterne. Blag povetarac donosio je malo sve`ine s mora i bla`io usijan vazduh. O kako se igralo pred kr~mom „K zvijezdi“! Crvenokosa Ivka, opijena igrom, letela je iz naru~ja u naru~je smeju}i se raskala{no i bez zazora tr~ala je za ribarom Lukom koji kao da se kolebao izme|u we i Mare klisareve. Gluvi Toma sedeo je na ivici uzvi{ewa od dasaka koje je kr~mar udesio na buradima za taj dan, na kome se igralo. Sedeo je Toma i gledao preda se. Oko krajeva wegovih usana le`ale su dve bolne crte. – A gde je Pjero? – upita ga Luka. Toma di`e o~i. – Oti{ao je na {koq. – Na {koq danas, u nedequ, kad se igra u selu?! – Da, – re~e Toma, – oti{ao je. – A gde je Aneta? – Ne znam – odgovori Toma. Aneta je u to vreme le`ala o~ajna na posteqi. Glava je stra{no bolela, a te{ka muka na stomaku nije popu{tala. Ona nije mogla di}i glave a kamoli oti}i na igru. Tetka Tonka sedela je bri`no pored we. – Ja sam videla da uqe nije dobro, jo{ dok sam pr`ila ribu. I, vidi{, {kodilo ti je. 117
Aneta je krila glavu u jastuke. – Bar izi|i napoqe; po~eo je maestran; rashladi}e{ se malo. Aneta s mukom izi|e u dvori{te, na sredini koga je stajala cisterna, mala, presu{ena, koja je `eqno ~ekala ki{u. Iz daleka dopirali su zvuci Bepove harmonike. Kad bi samo mogla oti}i i videti Pjera, jer nije istina da on wu sad mo`e ostaviti! Ujutru, rano, idu}i po vodu, Aneta srete Martu Bepovu. Kao i uvek devojka je i{la aqkavo obu~ena i neuredna, nose}i u rukama sitno kamewe kojim se branila od dece. A nije Marta uvek bila takva! Aneta sa stravom pogleda suludu devojku. . – Gde si ti, Marta, retko te vi|am, – upita.. – Tu sam. – Odgovori Marta vrebaju}i decu. – Samo sam ju~e bila na {koqu. – I osvr}u}i se pa`qivo, da je kogod ne bi ~uo, dodade: – Kupili smo so. – Jeste li dosta nakupili? – Ima je dosta, ali se nije radilo samo to... I prsnuv{i u luda~ki smeh, Marta udari, nekim putem. Aneta produ`i daqe, a na ulasku u dvori{te kastela sukobi se sa gluvim Tomom. – Kako si se proveo, Tomo, ju~e na igri? – Nisam igrao – re~e Toma, – gledao sam kako drugi igraju. – A drugi su bili veseli? – Jesu. Luka nije znao ho}e li pre Mari klisarevoj ili crvenoj Ivki. „A Pjero?“ pitala bi Aneta, ali sa Tomom se moralo govoriti glasno, a ona nije `elela da drugi ~uju kad pomiwe to ime. Zato pribe`e lukavstvu: – Pa ko je sve bio od tvoga dru{tva, Tomo? – Mateja i Frane. Pjero nije bio, oti{ao je na {koq. 118
Aneta zasta zaprepa{}ena. Zato je Marta kupila ju~e so na {koqu! Ona pri|e staroj cisterni, spusti putuwu i sa vedrom na`e se nad kamenu ogradu. Wena glava ukaza se u dubini, prema jasno plavoj pozadini vedrog neba. „Ako ne slu{a{, baci}u te unutra“. Dr`e}i za konopac, baci vedro: ono pade, pqusnu, i bolno odjeknu velika cisterna. „Ako ne slu{a{, baci}u te!“ Aneta izvu~e puno vedro i sasu vodu u putuwu. Golubovi iz kastela prelete{e preko wene glave, a po kamenim plo~ama odjeknu ne~iji hod. Stara Leonora dolazila je za vodu. – Ti si bolesna, Aneta, zlo izgleda{. – Da, bolesna sam – re~e Aneta vade}i `urno vodu. Ona izvrnu drveni ~anak u putuwu na le|a i skoro pobe`e iz dvori{ta kastela. Aneta vi{e nije vi|ala Pjera, a wen sused i drug iz detiwstva, Toma, rekao joj je da je Pjero oti{ao u varo{ na du`e vreme, a na jesen se sprema za Ameriku. – Odavno on ve} sawa o Americi – rekao je Toma, di`u}i na wu svoje po{tene o~i. Sa Pjerom je, dakle, bilo sve svr{eno, i Anetina sudba bi}e ista kao i sudna Marte Bepove... Ona vi{e nije izlazila nikud i nije se vi|ala ni s kim. I{la je za kupovine kad je morala, ali je bila sre}na kad se tetka Tonka primala da je zameni. Samo za vodu odlazila je zorom i to uvek onda kad je mislila da na cisterni nema nikoga. A stara cisterna odjekivala je tako ~udno, tako ~udno u dubini, kad god bi se vedro bacalo u vodu.
II Desio se doga|aj koji je odjeknuo celim selom i dao povoda dugim razgovorima me|u `enama. 119
Aneta tetka Tonkina bacila se u cisternu... Do{la je pre zore sa putuwom, ostavila putuwu u kraj ograde i sko~ila u mra~nu dubinu. Nikoga nije bilo u blizini, ali je nai{ao gluvi Toma, i gluvi Toma je ~uo. @ene su se smejale i ponavqale „samo gluvi Toma je ~uo“. @urno je dohvatio konopac od vedra, vezao ga za gvozdeni luk nad otvorom, i po opasnost svoga `ivota spustio se unutra. Stra`ari iz kastela ~uli su kako neko vi~e iz cisterne, pritr~ali i izvukli Tomu koji je visio o kraju konopca dr`e}i onesveslu devojku u naru~ju. Taj doga|aj izazavao je prvo u`as i sa`aqewe me|u svetom i svi pohita{e da uka`u pomo} nesre}noj devojci, ali posle, ~im je vide{e van opasnosti, na|o{e sme{nu stranu doga|aja i po~e{e ga na razne na~ine prepri~avati, tra`e}i uvek najzgodniji komentar. Nesre}na qubav? S kim? Aneta ve} davno nije ni s kim i{la, ako ne sa Tomom, a gluvi Toma je i tako prvi ~uo. I `ene su se smejale. Dok su se takvi razgovori vodili u dvori{tu kastela, Aneta je kod svoje ku}e le`ala na posteqi i nepomi~no gledala nekud kroz otvoren prozor. Pored prozora proletale su i cvrkutale laste. Tetka Tonka sedela je na ivici posteqe i nije govorila ni{ta. Na licu stare ogledao se samo neizmerni strah. @ene u krug stajale su i dogovarale se {apatom. Tek {to je izi{ao sve{tenik, i u sobi je jo{ vladala sve~ana ti{ina. Aneta se se}ala samo upola sve{tenikovih re~i: ~ula je da nam je Bog dao `ivot i da mi nemamo prava uzimati ga sebi; ~ula je da svaki bol olak{ava molitva i ispovest. Ali dok je on to govorio, u wenim u{ima jednako je odjekivao neki stra{an glas, koji je bio ili wen glas, ili odjek me|u mra~nim zidovima duboke cisterne, ili {um vode oko wenih u{iju. Ala je to sve bilo u`asno; pad i otimawe, to gubqewe svesti u mra~noj dubini. Kad je do{la sebi le`ala je u dvori{tu kastela: oko we puno `ena, a vi{e we nagnuto, popla{eno, ~estito lice gluvog Tome. 120
Ona se malo ispravi i prekide sve{tenika: – A gde je Toma? – Kod svoje ku}e. Aneta ponova spusti mokru glavu na jastuke. A te iste no}i viju}i se na posteqi u mukama i bolu Aneta odade zaprepa{}enoj tetka Tonki tajnu koju niko nije slutio. I u prvi razvitak tetka Tonka u svojim uzdrhtalim, stara~kim rukama iznese mali zamotuqak da ga zakopa iza ku}e, pod ra~vastom smokvom koja je rasla na me|i wihovog i barba Jovinog imawa. Ona se mu~ila da budakom na~ini jamu dovoqno duboku da sakrije sramotu wihove ku}e. Ali dok se mu~ila ~eprkaju}i po kr{evitom tlu, unezverena i uzdrhtala, vi{e we stade jedan ~ovek. Tetka Tonka di`e glavu i wene popla{ene o~i sreto{e se sa o~ima gluvog Tome. On presko~i nisko trwe na me|i imawa i uze budak iz ruku stari~inih; sna`no razmahnu wime i duboko razgrnu zemqu. Posle je opet zaravni i, potapka po woj... I niko `ivi o tome ne ~u ni jedne re~i od gluvoga Tome. Nekoliko dana govorilo se u selu samo o Aneti, a kad klisareva Mara odbe`e sa in`iwerom koji je dolazio u selo radi projektovanog gradili{ta brodova, `ene na|o{e novu, bogatu temu za razgovore i Aneta bi zaboravqena. Ona je i daqe retko izlazila, a na cisternu odlazila je stara tetka Tonka: odlazila je hu~u}i i gun|aju}i, prebacuju}i uvek na taj na~in Aneti za stid i strah {to joj je nanela. Ali sre}om, bli`ila se jesen; uskoro }e ki{e: mala cisterna pred kujnom napuni}e se vodom, i taj mu~an put bi}e u{te|en. U selu se `ivelo po starom: po mese~ini sedeli su ribari u kr~mi, ili su pevaju}i tumarali kroz selo; po mra~nim no}ima odlazilo se u ribawe. Bepo je nedeqom svirao pred kr~mom, a Marta Bepova ~uvala je dete kome se nije znao otac. 121
Ipak, stra{na sudbina Marte Bepove obi{la je Anetu. O, hvala Bogu! A gluvi Toma svra}ao je k wima svakodnevno. Brinuo se o svemu {to je moglo zatrebati dvema `enama, i predve~e sedeo sa wima u dvori{tu pored stare cisterne. Jednog dana, prolaze}i kraj kr~me, Aneta ugleda Pjera. On se osvrte za wom i videv{i wen vitak, nepromewen stas, razumede i nasmeja se zadovoqno. Aneta oseti u taj mah jedno stra{no ose}awe koje projuri kroz wenu du{u. To je morala biti neka strahovita mr`wa, ni{ta druto do mr`wa...
III Tetka Tonka i Aneta sedele su u kujni pred ve~e jednog dana, posle zvona Zdrave Marije. Tetka Tonka dr`ala je preslicu, a Aneta je sedela i gledala napoqe kroz otvorena vrata. Gledala je kako mrak sve vi{e pada i kako mese~eva svetlost sve vi{e ble{ti na kamenom zidu i na kamenoj ogradi wihove cisterne. Sve jasnije su se mrki, visoki kiparisi odbijali prema svetlome nebu. Tetka Tonka ostavi preslicu. Mesec se polako peo, i na kujnskom podu ocrtavao ceo otvor na vratima i kujnske prozore sa pre~agama. Ti{ina. Tetka Tonka prva progovori: – [ta li Toma tako dugo radi u varo{i? – Odvezao je ribu. – Ali trebalo je dosad ve} da se vratio. – Da, trebalo je. U taj mah ~u{e hod po kr{evitoj stazi koja se pela wihovoj ku}i, a malo zatim i te{ke korake po dvori{tu, poplo~anom kamenim plo~ama. 122
„Toma“, pomisli{e obe. Ribar Pjero ukaza se u vratima. Tetka Tonka zaneme, a Aneta oseti isto ono silno ose}awe koje joj natera krv u srce i plamen u obraze. Ni jedna ne progovori. Nimalo zbuwen, Pjero uze trono`ac i sede na sred kujne. – Barba Jove molio me je da do|em – govorio je istim onim toplim glasom koji je ranije prekliwao, i koji je ponavqao „ne voli{ me, Aneta“... – On boluje od nogu, a vi se, tetka Tonka, razumete, u lekarijama. Wegov pogled ote se na Anetu, i taj pogled, tu`an i strastan, tako isto re~e „ne, ti me ne voli{, Aneta!“ Aneta, prebledela, spusti sklopqene ruke u krilo. Zar je Pjero mogao sumwati u wenu qubav! – Ja ne bih dosa|ivao – dodade on, ali Toma se jo{ nije vratio iz varo{i. – ^ekamo ga svakog ~asa. Tetka Tonka, zbuwena, obe}a da }e ujutru obi}i, starca. – Onda, laku no}, – re~e Pjero ustaju}i i polaze}i vratima. On zastade na pragu, a wegova kratka senka padala je natrag u kujnu. On samo za trenutak okrete Aneti lice obasjano mese~evim zracima, i o~i koje su molile. Aneta bez glasa ustade. – Aneta! – pro{apta tetka Tonka kr{e}i ruke. – Promisli, Aneta! Anete vi{e nije bilo u kujni. – Aneta! – viknu tetka Tonka potr~av{i za wom i hvataju}i se o~ajno za glavu. Wene noge, iznemogle od starosti i straha, nisu je htele slu{ati. Ona jedva prekora~i prag i osta naslowena na ogradu cisterne. Slabim glasom je prekliwala: – Aneta, vrati se, Aneta promisli {ta ~ini{, dete! Stara~ki glas je uzalud tu`io preko pustog kr{a. 123
– Aneta... jecala je iznemogla stara. Jedna prilika se doista ukaza u no}i. Tetka Tonka umu~e pro`eta iskricom nade. Ne, to je bio samo Toma, gluvi Toma koji je izgledao neobi~no bled pri mese~ini. On do|e i }ute}i sede na prag wihove ku}e.
124
Zorica Haxi}
PRITAJENI BOLOVI @ENA – KROZ PROZU AN\ELIJE L. LAZAREVI] – „Ja u svojoj pripoveci – nisam umela da postavqam velike probleme; ja sam samo htela da iznesem li~nosti koje, svaka na svoj na~in, nisu sre}ne.“1 Nevelik kwi`evni opus An|elije L. Lazarevi} (1885-1926) obuhvata nekoliko pesama i pripovedaka. Ova zaboravqena kwi`evnica i slikarka, }erka pripoveda~a i lekara Laze Lazarevi}a, stupila je sa mnogo oklevawa i zadr{ke u srpsku kwi`evnost – odva`ila se da {tampa svoje radove tek nakon ohrabruju}e (usmene) kritike Jovana Skerli}a i prijateqskog podstreka od strane Milo{a Crwanskog i Milice Jankovi}, a posle Prvog svetskog rata wene stihove i prozu pronalazimo u ~asopisu Misao, Kwi`evnom jugu i Danu. Nesigurna kom pozivu da se prikloni (istovetan vapaj obele`io je i mladost \ure Jak{i}a: „Moler nesam a spisateq nesam! izgubijo sam se“), ~esto je bila isuvi{e kriti~na prema svemu {to napi{e – ~ini se da je tek posledwih godina `ivota po~ela smelije i intenzivnije da se okre}e literaturi. Kwigu nije za `ivota objavila – tek posthumno, Pavle Popovi} {tampao je u izdawu Srpske kwi`evne zadruge Lutawa i Palanku u planini, daju}i osnovne podatke o `ivotu i kwi`evnom delu An|elije Lazarevi}.2 Teret o~evog imena, raspolu}enost izme|u slikarstva i kwi`evnosti, uslovili su da ova darovita `ena tokom svog kratkog i mukotrpnog `ivota pru`i srpskoj kwi`evnosti mnogo mawe nego {to je mogla i obe}avala. Kratkotrajni boravak An|elije Lazarevi} u literaturi, kao i u kwi`evnom i kulturnom `ivotu Beo125
grada (organizovala je u svom domu mala okupqawa kwi`evnika i umetnika), predstavqali su pravo osve`ewe za tada{wu kwi`evnu scenu, na {ta je Crwanski i upozorio u svojim se}awima na posleratnu kwi`evnost: „Iz tog prole}a godine 1919, u vezi s razgovorima o [Kwi`evnom] Jugu, se}am se jo{ dveju devojaka (obe mrtve), vanrednih u svom odu{evqewu za kwi`evnost, vanrednih uop{te. Jedna je bila sestra S. Pandurovi}a, moj drug na univerzitetu, s kojom sam se mnogo prepirao o slobodnom stihu, a druga, An|elija Lazarevi}, k}i Laze Lazarevi}a, kojoj sam ~esto odlazio i koju sam skoro silom naveo da {tampa svoje stihove i prozu. Obe su imale dragocenih primedaba o mogu}nostima kwi`evnog Beograda.“3 Zajedno sa (ne)malim brojem `ena ~iji su se radovi {tampali u onovremenoj periodici, An|elija Lazarevi} stvarala je jednu druga~iju, alternativnu istoriju srpske kwi`evnosti, do danas nedovoqno prou~enu. Nevelik prozni opus An|elije Lazarevi} u mnogome se uklapa u moderne tokove srpske posleratne kwi`evnosti. Neke od dominantnih odlika moderne srpske proze (okretawe od spoqa{weg ka unutra{wem, novim temama i novom junaku, pomerawe doga|awa radwe iz sela u grad, uvo|ewe halucinacija, snova), mogu se prepoznati i u wenom pripovednom delu. Utisak je da je proza koju je An|elija Lazarevi} u svom kratkom `ivotu ispisala, ~esto nekoherentna. Mogu}e je pretpostaviti da je ve}ina wenih pripovedaka nastajala nakon neke sna`ne impresije, ose}awa. Slikarska priroda An|elije Lazarevi} u~inila je i da je ona posredno, najpre kroz opise prirode i ambijenta, ulazila u psihologiju svojih li~nosti. Drugim re~ima, u prozi An|elije Lazarevi} lako mo`emo prepoznati slikarku, pogotovo na mestima gde se opisuje lepota prirode. Mesta u kojima je `ivela, Beograd, Prokupqe, Split, poslu`ila su joj kao lep ram kojim je uokvirila svoje pripovetke. 126
Napomenimo i to da }e ~itaoci, svesni da ispred sebe imaju delo }erke autora „[vabice“, olako u prozi An|elije Lazarevi} najpre registrovati motiv „ve~itog mlado`ewe“, junak wene proze odlazi korak daqe i suprotstavqa se majci i sestri sa `eqom da ostvari druga~iju li~nu sre}u („Palanka u planini“). Ona je druga~ijom obradom teme pokazala da je kwi`evno delo ozbiqno pripremala i promi{qala, sa te`wom da na kwi`evnoj sceni ne bude prepoznata iskqu~ivo kao }erka Laze Lazarevi}a. Tako|e, slika seoskog `ivota u prozi An|elije Lazarevi} nije pro`eta idili~nim tonovima, kao {to je slu~aj sa prozom wenog oca. U proznom opusu An|elije Lazarevi} posebno je interesantan status `enskih likova: gotovo sve junakiwe wenih pripovedaka su nesre}ne, ophrvane pritajenim bolovima, li~nim stradawima, `rtvama i lutawima. To su pripovetke „protkane devoja~kom du{om i stra{nim pritajenim bolovima `ena“ {to se potvr|uje i nakon ~itawa fragmenta iz „Lutawa“ i pripovetke „Aneta“. Fragment iz „Lutawa“ koji je pred nama bio je prvi put objavqen nakon rata, 1920. godine u ~asopisu Misao.4 Zahvaquju}i ovom fragmentu, koji funkcioni{e kao samostalna celina, mo`emo da naslutimo da su „Lutawa“ najpre bila napisana u prvom licu, {to navodi na zakqu~ak da je re~ o intimi same spisateqice, wenim lutawima i kolebawima. Interesantno je da je u ovom fragmentu An|elija Lazarevi} izostavila iz „Lutawa“ glavni okvir pri~e, `ivot mladih beogradskih slikara. U sredi{tu je weno „ja“, preispitivawa i dileme. „Lutawa“ iz 1920. godine zbog toga predstavqaju ne{to najintimnije {to je An|elija Lazarevi} napisala, svaki red predstavqa pejza` wene ne`ne du{e. Ovako izdvojeni fragmenti objavqeni 1920. godine vrlo su bliski prozi iz Saputnika Isidore Sekuli} odnosno prozi drugih kwi`evnica tog perioda. U prera|enoj, celovitoj verziji, objavqenoj u istom ~asopisu ~etiri godine kasnije, prvo 127
lice zameweno je tre}im, a glavna junakiwa je dobila ime Marija. Sigurno da je ovim ~inom An|elija Lazarevi} `elela da napravi otklon od autobiografskog. U fragmentima „Lutawa“ ukazuje se ogoqena du{a mlade slikarke, mu~ena te{kim trenucima malodu{nosti i preispitivawa sopstvenog dara. Nesigurna u smisao svega {to ~ini i stvara, ophrvana pitawima na koje odgovor izostaje, junakiwa An|elije Lazarevi} predstavqa pravi primer modernog, osetqivog intelektualca, a pra}ewem psihi~kog stawa svoje junakiwe An|elija Lazarevi} je svom delu dala obrise modernosti. Nesigurnost u prepu{tawu ose}awima, talentima, ostavqaju junakiwu ove proze samu i razo~aranu. Samo}a je posebno te{ka no}u „kad se istina javqa ~oveku u svoj nagoti, nemilosrdno ru{i iluzije, pri~a mu o slabosti i nemo}i, o ni{tavilu `eqa.“ Nemilosrdno su sru{ene iluzije i mlade Anete, junakiwe istoimene pripovetke, ~ija se li~na drama odvija u malom, gotovo idili~nom primorskom mestu. Izdvojena i nesre}na, ova mlada `ena bila je obele`ena i sputana sramotom ne`eqene bremenitosti. Nakon nezainteresovanosti ~oveka kojeg je volela za te „`enske stvari“, a u stawu „bezumnog straha“ da }e imati sudbinu sli~nu Marti Bepovoj, seoskoj ludi koja slu`i za podsmeh celom selu jer je majka deteta ~iji se otac ne zna, ona jedini izlaz pronalazi u samoubistvu. An|elija Lazarevi} ve{to je prodrla u psihu svoje junakiwe, prate}i tok wene rastrzane svesti i strahove oli~ene u maj~inoj opomeni iz detiwstva („Ako ne slu{a{, baci}u te u cisternu!“) koja se kao refren ponavqala u mislima ove mlade `ene. Od li~ne sre}e va`nije je da ku}a ne bude osramo}ena, porodica i selo ne}e prihvatiti obe{~a{}enu `enu. Posle neuspelog poku{aja da prekrati sebi `ivot, nasilno oslobo|ena sramotnog bremena, Aneta je kao hipnotisana ponovo krenula za voqenim mu{karcem – u svoju nesre}u – wen razum je poklekao pred bujicom nekontrolisanih ose}awa. 128
U prozi An|elije Lazarevi} bolovi `ena su pritajeni jer takvi jedino mogu i biti usled sputanosti okovima patrijarhalnog dru{tva, `ene `ive `ivotom koji je ispuwen bespotrebnim obzirima, izjedane sopstvenim nespokojstvom – nesre}ne i ponosite u svojoj patwi. Mlade `ene ~ije je portrete An|elija Lazarevi} donela u svojoj prozi su, svaka na svoj na~in, neostvarene. Wihova o~ekivawa, iako nisu bila velika i nedosti`na, bivaju izneverena. Nije te{ko poverovati da je An|elija Lazarevi} u wih utkala zna~ajan deo sopstvene tuge i te{kog bremena koje je nosila kroz `ivot.
1 Ovaj deo iz pisma An|elije Lazarevi} Uro{u Predi}u, preuzet iz teksta Pavla Popovi}a, odnosi se, najpre, na prozu „Palanka u planini“, a mo`e se preneti i na wen sveukupni pripoveda~ki rad. 2 Videti: An|elija L. Lazarevi}, Palanka u planini i Lutawa, Srpska kwi`evna zadruga, Beograd 1926. Predgovor Pavla Popovi}a nalazi se na stranama III–XXV. Sabrani spisi An|elije Lazarevi} pod naslovom Govor stvari pojavili su se 2011. godine u izdawu Slu`benog glasnika. 3 Se}awa na posleratnu kwi`evnost Milo{ Crwanski je {tampao u Letopisu Matice srpske tokom 1929. godine. (Letopis Matice srpske, 320, str. 193–205; 344–359.) Okupqawima mladih kwi`evnika i umetnika u domu An|elije Lazarevi} pomenula je Zora Simi} Milovanovi} u kwizi Slikarke u srpskoj istoriji umetnosti, Beograd 1938, str. 42. 4 Pavle Popovi} u svom predgovoru ne pomiwe ovaj fragment. U izdawu Srpske kwi`evne zadruge {tampana su „Lutawa“ prema verziji objavqenoj ~etiri godine kasnije u ~asopisu Misao. „Lutawa“ An|elije Lazarevi} predstavqaju studiju predratnog `ivota Beograda, prikazanu kroz {kolovawe slikara, za koje je ~ak i Beograd mali jer ~eznu da odu u Minhen, Rim ili Pariz kako bi usavr{ili svoja znawa. Po na{em uverewu, fragmenti „Lutawa“ {tampani 1920. godine, i „Lutawa“ objavqena nekoliko godina kasnije, mogu se ~itati kao dva nazavisna dela.
129
Julka Chlapec Ðor|evi}
NA BALU
Dovezli su se u velikom, elegantnom automobilu. Ministar je celim putem grdio nesnosnu reprezentaciju, a kod do~eka qubaznim osmehom uveravao gospodu iz odbora da ga wihov poziv neizmerno raduje. Jedan visoki mladi} sa milim plavim o~ima predao je ministarki kiticu cve}a, i odveo je na estradu. Tamo se pozdravila sa dru{tvom i posle oficijelnog kola, sela je uz ostale ledi patronese da joj bude dosadno. Ne gore nego to, da se bori sa tugom. Sedeti dok orkestar svira zavodqivi tango ili boston bilo je za ministarku mu~eni{tvo. Ona je neobi~no rado igrala, ali se stidela da to prizna, a sa wenim godinama – govorilo se da joj je oko pedeset – sa udatim k}erima i sa mu`em visokog polo`aja, usred te atmosfere ozbiqnosti i dostojanstva, niko to ne bi o~ekivao. Kao uvek na balu, ministarka je puna zavisti gledala kako se i starija gospoda, }elava i pognuta, predaju igrawu, pa ipak im se niko ne smeje. – Igra~i su sa velikim strahopo{tovawem obilazili estradu, i retko se koji mladi} hteo `rtvovati da ode gore, i „zamoli“ jednu od starijih gospo|a za „~ast i odlikovawe“ jedne igre. Dole se brzo razvilo veselo balsko raspolo`ewe. Dame su sa vragolastim osmehom izazivale kavaqere na igrawe. Neka gospoda su dodu{e radije stajala po strani, da poga|aju cene naro~ito ekscentri~nih toaleta, i da posmatraju naga ramena i mawe ili vi{e lepo izrasle noge igra~ica u svetlim svilenim ~arapama. Ve}ina je rado obuhvatala `enska tela, koja su u svojim lakim haqinicama zlatne, ru`i~aste, bele ili plave boje ~inila dojam velikih cvetova. U tome veselome {arenilu otmeno su se ispoqavali crni frakovi i beli 130
prsltuci igra~a. Wima je bila zabava osigurana bez izreckanih krpa, zavodqivih pogleda i usiqenih {ala. Po gordim uobra`enim izrazima lica i nemarnom vladawu videlo se da su vrlo svesni svoje nadmo}i. Orkestar je svirao vanredno, i sa mnogo poleta. Za vreme pauze orio se raskala{an kikot. Dvorana je bila jedan pokret, `agor, usklik, eroti~no pijanstvo. „Milostiva gospo|o, dopustite da vas zamolim za jedan tango.“ Tek sada je ministarka opazila da stoji pred wom onaj visoki plavi mladi}, koji je uveo u dvoranu. Digla se brzo, i radosno mu se obesila oko ruke. Mladi} je odmah pri prvim koracima igre poznao u ministarki izvrsnu igra~icu, i ushi}avao se wenim skladnim gracioznim pokretima. Da je posle prvog kola ne bi odmah odveo natrag na estradu, ministarka odvu~e mladi}a u dowi deo dvorane, i po~e mu pripovedati zanimqive pojedinosti o raznim narodnim igrama. U svojoj nervozi nije ni primetila da on o~evidno ho}e da joj ne{to ka`e, ali se boji da je ne prekine. Tangu je sledovao vals, pa pas o dabl. Sada ve} nisu mislili na razila`ewe. Ministarka je igrala boqe nego ikada, i gorela je od razdraganosti. Mladi} je zaboravio na svoju molbu za Ministarstvo finansija, radi koje joj je pristupio, i uveravao je sebe da je wegova igra~ica jo{ jedna lepa i neobi~no mila i temperamentna `ena. Za vreme svirawa pateti~no sentimentalnog tanga, ministarka se ne`no nasme{i, i postavi za trenutak glavu na mladi}evo rame. Wegovo lice obli mlaz krvi, on je strasno stisne na svoje grudi, i pogladi neopa`eno pune bele ruke. ^im je nastala velika pauza, napustio je ministar sa `enom bal, pra}en do izlaza ~lanovima odbora. Dok je on jo{ iz automobila pozdravqao i mahao rukom, spustila se ministarka odmah na klupu i zatvorila je o~i. Bila je bla`ena. Imala je samo jednu glupu, ludu `equ da se ova vo`wa, koja je vra}a realnome `ivotu ne svr{i nikada. Ose}ala je jo{ pritisak vitkog, mladi}evog tela, 131
ushi}en pogled wegovih milih plavih o~iju i ~inilo joj se kao da joj lice stalno golicaju, wegovi mali mekani br~i}i. Htela je jo{ jedanput da pro`ivi u usponmeni trenutke na balu sa ja~inom neposrednog doga|aja, – pre nego {to }e savest kapati otrov u taj pehar neo~ekivane, iznenadne sre}e. Poznavala je svoju boja`qivost, bole}iv strah pred ogovarawem. Ministar je neprestano gun|ao. Obja{wavao joj je kako je zna~ajno za jednog politi~ara biti popularan kod mlade`i, ali ga ona nije slu{ala. Wegov glas se preplitao sa zujawem automobila, i neugodno je parao no}nu ti{inu, zasi}enu sve`inom napadanog snega. Katkada je kroz uski gorwi otvor prozora doletela pa koja pahuqica, da se odmah pretvori u kapqicu vode, od toplote kupea. Cve}e u naru~ju ministarke opojno je mirisalo i venulo. I mladi}a je do`ivqaj sa ministarkom silno uzbunio. Istra`ivao je sve pojedinosti, ali mu je ostala nerazre{ena zagonetka, kada se ta otmena, pametna, uvek besprekorna dama pretvprila u divqu bahantkiwu. Wena ne`nost, weni elegantni pokreti i eruptivni izlivi stidqive ~ulnosti u~inili su na wega duboki utisak. Da nije bila tih godina, pomi{qao bi na produ`ewe qubavnih izjava. Ni za trenutak nije sumwao u svoj uspeh. @alio je {to mu predrasude, i mudrovawe oduzimaju slast pravog u`ivawa, jer je instiktivno ose}ao da bi ministarka bila rasko{na qubaznica. Estrada je bila skoro sasvim prazna, samo u jednome kutu sedele su jo{ dve podebele dame sa podvaqcima i zaokrugqenim le|ima. Obuzet `eqom da dozna da li se iza tih pospanih lica kriju strast i te`wa za erotikom, da li se te matrone samo ~ine stare, jer to sugerira i zapoveda sebi~nost mu`eva, mladi} im pri|e i upre izaziva~ki svoj pogled na jednu od wih s naro~ito dubokim dekolteom. Dame ga nisu primetile, i sedele su nepomi~no kao ogromne kamene kineske pagode. Pasivnost i indiferentnost dama ga ra`quti. „Babe“! „Glupe babe“! promrmqa u sebi, i uz groraki smeh pojuri iz dvorane, da vidi gde mu je verenica. 132
Julka Chlapec Ðor|evi}
PISMO
Do{ao je ku}i umoran i nervozan. Be{e mu ba{ drago da }e se sa sutra{wim odlaskom iz Pariza osloboditi ve} dosadnih mu dru{tvenih prire|ivawa, primawa, ru~kova, soiré dansana, za kojima je na univerzitetu ~eznuo razpaqenom ma{tom sirotog seqa~kog sina. – Petnaest godina diplomatske slu`be zasitili su ga mondenog `ivota. Naro~ito mu omrznu{e `ene, za wega nekada kruna u`ivawa, simbol raspojasanog neobuzdanog `ivota. Uloga bon vivana nije bila tako laka i ugodna kao {to mu se u mladosti ~inila. Pred lepoticama zapada vaqalo je biti lep, duhovit i elegantan, za {ta je on bio ~esto suvi{e komotan i primitivan. Od kada je dobio katar `elutca i osetio potrebu i pomo} lekara, maserke, manikirke i frizera virtuoza, da izgleda dopadqiv, qubavna igra posta mu prokletstvo. U sobi je bio veliki nered. Na stolovima le`ala su akta, novine, rubqe, tabakere i gomila ispu{enih cigareta. Skinuo je gorwi kaput s namerom da se odmah pakuje. Pregledav{i po{tu na|e na pisa}em stolu pa`qivo omotanu kutiju s divnitn velikim ciklamama i pismom slede}eg sadr`aja: Prijatequ, Kratko doba i{le su staze na{eg `ivota uporedo. Hteli ste da me uvedete u vrtlog u`ivawa za koje nemam smisla, da mi nakalemite nazore koji su previ{e udaqeni od mojih. Pa ipak – o divna zagonetko `ivota! – ne{to me je neodoqivom silom vuklo k Vama. Ima u nama mnogo istovetnog, jednakog, ma kako to paradoksalno izgledalo. I danas kada odlazite skidam masku dru133
{tvene konvencijalnosti, i priznajem da ste mi drag, da Vas volim. @elim da na|ete `enu, koja }e Vas zadovoqiti, koja }e Vam dati sve, za ~im ~eznete. Ne mislite da la`em kada ovo pi{em. Vi ste umoran i bolestan, iako to nikome ne priznajete. Potreban Vam je po`rtvovani drug: Ostanete li sami i savla|aju li Vas tuga i bol, setite se mene. Do}i }u da budem uz Vas, da delim sumorne tu`ne dane Va{e jeseni. A sada zbogom. Prate Vas moje misli i suze“. Vratio je pismo u omot, i po~eo je da se glasno smeje. Kakve glupe romanti~ne ideje imaju kadgod `ene! Produ`io je pakovawe, voqan brzo da zaboravi mirisan dar, i kako mu se ~inilo, luckasto pismo. Ali se protiv voqe vra}ao pisa}em stolu. Tek posle izvesnog, vremena palo mu je u o~i da je pismo bez potpisa. Time zainteresovan, razmi{qao je o poznanicama, koje bi kao pisci mogle do}i u obzir, uveren da }e zagonetku brzo razre{iti. Setio se da je k}i talijanskog poslanika, mala Rina, na svome balu imala divnu haqinu u bojama ciklame, i da ju je nazivao Madmoiselle Cyclame. Nije bila izrazito lepa devojka; zbog plu}nog katara dr`ala se malo pognuto i izbegavala je dru{tvo. Govorilo se da ide svakodnevno u crkvu, i da pi{e religiozne pesme. Imala je izraz bledih Boti~elijevih madona. Neko vreme ga je sa svojom gracijom i ne`no{}u o~aravala, nosio se mi{qu da je zaprosi. Ali, zalu|en jednom kurtizanom sa Place Pigalla, i preveliki probira~ da bi stupio u brak, sasvim ju je zanemario. Rinu je zamenila u platonskoj qubavi wegova zemqakiwa zavodqiva Bosa Raki}eva, studentkiwa medicine. Dolazila je poslom u poslanstvo. Wemu se dopadala wena divqa `ivahnost. ^udan be{e kadifasti sjaj wenih duboko crnih o~iju. Nije mirovao dok je nije otu|io od wenoga verenika, ali se dr`ao vrlo rezervisano da ne bi dobila nadu na udadbu. Kad je postao siguran u wenu qubav, Bosa ga je prozrela, i oti{la svome vereniku u domovi134
nu. Ali se brzo potom vratila u Pariz, sama. ^inilo mu se da wihovo ~esto vi|ewe nije slu~ajno, me|utim nesiguran u uspeh sasvim se povukao. Pomi{qao je i na Alinu Pi{on, u ~ijoj je kraqevski ure|enoj palati u rue des Capucins igrao svakoga petka bri~. Alinin mu`, veliki bankar, i ~ista protivnost otmenoj kulturnoj Alini, retko je boravio kod ku}e, i nije skrivao svoje veze sa najsumwivijim avanturiskiwama. Ne vi{e mladoj, ali dra`esnoj i elegantnoj doma}ici udvarali su se mnogi gosti doma. Uop{te se prime}ivalo da je prema wemu najqubaznija. ^esto ga je {aqivo pitala {to se ne `eni. Ali sve te hipoteze napustio je kao bezizgledne. Posle dugog tra`ewa do{ao je do saznawa da ne mo`e razre{iti anonimnost pisca {to je pretvorilo wegovu prvobitnu mlaku radoznalost u muke. Uzbu|ena ma{ta ocrtavala mu je prizore ne`ne qubavne idile. Vaqda nikad nije bio ose}anije raspolo`en, i svesniji svoje cini~ne bezobzirnosti prema `enama nego danas. ^inilo mu se da bi sve bolove i sva razo~arewa {to ih je naneo svojim qubaznicama uzeo na sebe, da mo`e time iskupiti naklonost ove jedne ~edne `ene. A ako je autorka pisma lagala? Ako je tajila svoje ime iz kivne osvete, da ga namu~i? Zahva}en skepsom sko~io je kao unezveren i po~eo nemirno da hoda po sobi. Bio je u tom trenutku uveren, da u Parizu nema naivnih i po`rtvovanih `ena, i da je postao `rtva neke rafinirane kokote. Nije shvatio kako je on, trezveni iskusan ~ovek, mogao, ma i za moment, da se zavede sentimentalnim frazama. Besan, uzme pismo i cve}e, raztrga ih na komadi}e i baci u ko{ za hartiju.
135
Vladimir Gvozden
TA DIVNA ZAGONETKA @IVOTA
(Bele{ka o dve pri~e Julke Hlapec \or|evi}) Ose}awa i opa`awa... Ovo bi pre mogao biti naslov nekakve analiti~ko-filozofske studije nego kakvog kwi`evnog dela, pogotovo {to je autorka Julka Hlapec \or|evi} (1882-1969) u drugim svojim kwigama uistinu imala filozofske ambicije, pogotovo u Studijama i esejima o feminizmu (to je, naravno, o~ekivano za nekog ko je doktorirao filozofiju u Be~u 1906. godine). Pa ipak, iza pomenutog naslova krije se skup tekstova koji se mogu ozna~iti kao pesme u prozi, kratke pri~e i putopisni osvrti (potowe odre|ewe dugujemo Kseniji Atanasijevi}, autorki predgovora za ovu kwigu). Zanimqivim putopisnim bele{kama Julke Hlapec \or|evi} bavio sam se u studiji Srpska putopisna kultura 1914-1940, dok me ovde zanimaju kratke pri~e; u Ose}awima i opa`awima ima ih dve, a pre{tampane su za ~itaoce Pri~e prevashodno sa ciqem da, istrgnute iz korica kwige, zadobiju novi okvir i odgovaraju}i interpretativni kontekst, kako bi se mogle vrednovati na pravi na~in. Ose}awa i opa`awa po~iwu pesmom u prozi pod naslovom „Putniku“ u kojem se afirmi{e kosmi~ko shvatawe putovawa kao vid potrage za transcendencijom: „Kora~a{ putevima `ivota u tmurnoj polutami i dosadi. Prolaze neosetno dani, meseci, godine. (...) Niti si sre}an, niti nesre}an. Mrve Te dnevne gnusnosti“. Julka Hlapec \or|evi} je i drugde bila sklonija materijalnoj strani istorije („dnevnim gnusnostima“). Weno intelektualno i spisateqsko delovawe ostaje sjajan primer onoga {to su mogli da postignu feministi~ka 136
teorija, ali i feministi~ki aktivizam u razdobqu izme|u dva svetska rata. Dana{wa saznawa o woj dugujemo onima koji su otkrivali jednu zapretenu i radikalnu tradiciju u na{oj kulturnoj istoriji (Svetlana Slap{ak, Dubravka \uri}, Svetlana Tomin...). Da li je, me|utim, bilo koja ideologija, pa i ideologija feminizma dovoqna da pri~e prihvatimo kao literarno dostignu}e vredno pa`we? Neko }e re}i: pa zavisi iz kog ugla posmatramo kwi`evno delo. I bi}e u pravu. Pri~e „Na balu“ i „Pismo“ su kratke, jednostavne, apstraktne, aluzivne, skoro u potpunosti li{ene konkretnih vremenskih i prostornih indikatora, ali ipak `ive i aktuelne. Zapleti se mogu opisati na slede}i na~in: u pri~i „Na balu“ pripoveda se o ministru i ministarki koji odlaze na bal, gde ona igra sa jednim mladi}em, koji na kraju pobesni zbog mu{ko-`enskih odnosa; u pri~i „Pismo“ re~ je tako|e o mu{kom subjektu koji se bori sa sopstvenim (ne)razumevawem `ena. Ovde se ukr{taju zanimqivi elementi: javni i privatni `ivot, mu{ko i `ensko (odnosno mu{ko i mu{ka percepcija `enskog), aktuelno egzistencijalno stawe i li~ne projekcije. Julku Hlapec \or|evi} zanima psihologija svakodnevica, ona pri~u ume da zapo~ne slikom: „Dovezli su se u velikom, elegantnom automobilu“ („Na balu“). Ili: „Do{ao je ku}i umoran i nervozan“ („Pismo“). Potom se daqe izgra|uje slika u jednom pravcu, kako bi se taj pravac proveo kroz nekoliko obrta i sve se zavr{ilo oporim i pesimisiti~kim antropolo{kim zakqu~cima. Sve se to odvija kroz neku vrstu pripoveda~kog silogizma pomo}u kojeg se ispituje odnos intimnog do`ivqaja i pojavnog oblika me|uqudskih odnosa. Mladi} na balu prilazi ministarki iz interesa, jer je poslao molbu Ministarstvu finansija. Jedan ministarkin osmeh pobudi}e emocije u mladi}u, ali tu se, posle ovog miga sudbine koji se nalazi ta~no u sredini pri~e, wihove `ivotne putawe razilaze. Ostaju samo progoretine u wihovim du{ama. Mini137
starka ima „samo jednu glupu, ludu `equ da se ova vo`wa, koja je vra}a realnom `ivotu ne svr{i nikada“. Istinski `ivot je, nasuprot dosadnoj bra~noj egzistenciji (ministar neprestano brbqa o politici), neka vrsta Adonisovog vrta u kojem plodovi brzo sazrevaju i jo{ br`e trule: „Sve}e u naru~ju ministarke opojno je mirisalo i venulo“. Do`ivqaj sa ministarkom uzbu|uje i mladi}a, ali je wegov tok misli usmeren na razumevawe `enskog, na poku{aj da odgonetne zagonetku kako se ta „otmena, pametna, uvek besprekorna dama pretvorila u divqu bahanktiwu“. Mladi} je svestan da ga mu~e predrasude i mudrovawe, i poku{ava da proveri svoje zavodni~ke sklonosti pred drugim `enama na balu. One ga ignori{u, a pri~a zadobija kona~ni obrt: mladi} odlazi iz dvorane kako bi video gde mu je verenica. Pri~a „Pismo“ se bavi psihi~kim stawem mu{karca, diplomate koji vodi `ivot na visokoj nozi. On je najpre opisan kao Volterov Pokokurante, zasi}en mondenim `ivotom, a naro~ito je omrznuo `ene. Potom ga vidimo kako ~ita pismo anonimne `enske osobe, u kojem ona pi{e kako se nije izborila sa wegovim ambivalentnim katakterom, ali mu se nudi kao prijateq i kao `ivotni saputnik. Diplomata u sebi ismeva takve (`enske) romanti~ne ideje. Potom sledi obrt: junak nije toliko ravnodu{an koliko bi `eleo da bude, on je u potrazi za qubavnom hipotezom, poku{ava da se seti koja `ena je mogla da mu uputi ovo pismo. Ali sve se okon~ava wegovom nepopravqivom hladno}om, odricawem qubavi, i otu|ewem od sveta. Pa ipak, u tom otu|ewu i samoobmani, onaj trijumfalizam junaka postaje zapravo nali~je wegovog samosa`aqewa. Uprkos wihovoj jezi~koj nesavr{enosti, ima u pri~ama Julke Hlapec \or|evi} dara za promenu ritma pripovedawa, suptilnu ironiju i psiholo{ku produbqenost. U pitawu su male drame unutar vi{eg sloja gra|anskog dru{tva, u kojem prora~unatost i racionalnost unapred ukidaju qubavni slu~aj. Spisateqicu 138
pre svega zanima „divna zagonetka `ivota“ kao prostor unutra{wih ambivalencija subjekata. Kao {to je uo~qivo iz zapisa „Putniku“, a potvr|uje se i u ovim pri~ama, Julku Hlapec \or|evi} mu~i problem prirode susreta. Socijalni fenomenolog Alfred [ic govori o dru{tvenim grupama kao o tzv. „vremenskim zajednicama“, koje nastaju kroz zajedni~ko odrastawe putem kojeg se obrazuje „mi-odnos“ kao vremenski okvir za susrete utemeqene na suo~avawu individua u usagla{enim dru{tvenim aktivnostima {to se odvijaju ovde i sada, odnosno u konkretnom prostoru-vremenu: „konsocijalnost utemeqena na vremenskom i prostornom prisustvu postala je paradigma dru{tvenih interakcija“. Modernost u me|uqudske odnose unosi rez, paradoks: svakodnevni neposredni susreti koji bi trebalo da budu nosioci pravih i istinskih dru{tvenih interakcija, transcendiraju se zahvaquju}i rutini i tako postaju normativni rituali. Ovakvo postvarewe delovawa podsti~e izme{tawe dru{tvenih odnosa iz wihovog neposrednog konteksta i wihovo preme{tawe du` vremenskih i prostornih koordinata. Paradoks le`i u tome {to neposredne strukture svakodnevnih susreta qude najvi{e udaqavaju od istinske neposrednosti, odnosno od autenti~nog individualnog ispoqavawa za ra~un normativnog ustrojstva komunikacije. Shodno tome, iz ugla anonimnog sveznaju}eg pripoveda~a, Julka Hlapec \or|evi~ do~arava scene pogre{nog shvatawa znakova, ali i ne-odnosa vezanog za samu sposobnost davawa, tuma~ewa i obja{wavawa znakova. Susret mu{karca i `ene je ne{to {to se naj~e{}e ne de{ava, ve} ostaje neka vrsta naznake, nedovr{ene pri~e, propu{tene prilike da se po|e putem auteni~ne egzistencije. Ukratko, taj susret se okon~ava na rubovima `ivotne poezije i pretvara u neku vrstu politike subjekta koji se predaje konformizmu. Shodno tome, Julka Hlapec \or|evi} pi{e neku vrstu realisti~ke, kriti~ke kwi`evnosti, na trenutke ukra{ene poeti~139
nim stilom i ve{tim dvostrukim govorom. Plodno je, a smatram i nu`no (osim za bla`ene naiv~ine ili za odurne ignorante), ove pri~e o „ose}awima i opa`awima“ ~itati iz feministi~ke perspektive. U wima je uverqivo prikazana frivolnost dru{tvenih odnosa, gde je fluaktacija `eqe uvek neka vrsta instrumentalizacije drugog u rodnom smislu.
140
Stojan V. @IVADINOVI]
MILE DIKI]
Dojio je majku do svoje sedme godine. Koliko puta, igraju}i se s nama na sokaku, napu{tao nas je i tr~ao svojoj ku}i. Nije se osvrtao ako bi ona bila na vratnicama, sa `enama iz susedstva, ve} je uletao u kujnu, uzimao trono`ac, donosio ga na sokak i, stavqaju}i ga pred wu, vikao zapovedni~ki: – Sedi! Ona bi sela poslu{no, a on bi klekao pred wom i sisao dugo, zavla~e}i prste u ve} bledu i sasu{enu dojku. Kad bi se posle vratio nama, otpo~iwao je igru jo{ be{we, dele}i ~esto drugovima pomahnitale udarce. Ku}a im je bila blizu na{e, sakrivena u korovu i ispod gumastog oraha, koji je svojim granama milovao krov. Bila je mala, odgoqenih rebara usled opalog lepa, oblepqena spoqa blatom, gdegde zakre~ena kao belim zakrpama, a unutra davila je grlo plesan, koja je tukla iz zemqom nabijena patosa. Imali su samo kujnu i sobu, u kojoj je jedna jedina posteqa i{la s kraja na kraj. Na prozorima, mesto sr~e, {u{ketala je pod vetrom penxerlija; u jednom uglu }utala je tu`no zaboravqena i pra{wava ikona; iza vrata bila je obe{ena lova~ka pu{ka, a gotovo po ceo dan le`ao je na pragu ker za hajku. Bili su crna sirotiwa. Ono malo zemqe nije stizalo da ih ishrani, te je otac bio jedan od onih palan~anskih tipova, koji su bili ume{ni za svaku priliku. On je uvek bio onamo gde je trebalo ubiti sviwu, tu}i ribu dinamitom, biti buklija{ o svadbi, doneti zeca o bedrima ili na Vrelu ispe}i jagwe za bawske goste. Wega su pozivali da ~uva mrtvaca, o jeseni da bude pu141
dar, ili da o preobra`enskom va{aru vi~e pred kakvom {atrom, da bi namamio kupce na dobro vino i vru}u ov~etinu. Mu~ili su se mnogo. Mati mu je uvenula pre vremena nad koritom, peru}i tu|e po svima bogatijim ku}ama u varo{ici. Vla~ila je vunu, tkala na nadnicu po maloj ceni po ar{inu, znala da baje od uroka i pri{ta, da gasi ugqevqe i da izgoni zle duhove iz ku}e. Ukratko, to su bili po izgledu bedni qudi, ali su ipak bili sre}ni {to su znali podnositi sirotiwu bez roptawa, nalaze}i uvek na~ina da se spasu prave nema{tine. Diki} je bio istih godina kao i ja, samo ne{to ve}i od mene i ostalih drugova s kojima smo se igrali. On nam je bio predvodnik, haramba{a, koji je znao nametnuti svoju voqu u svakoj prilici. Dovoqno je bilo da se on pojavi na vratnicama, pa da odmah po|em za wim, ne brinu}i se za viku maj~inu, idu}i poslu{no za wegovim pozivom: – Hajde da se igramo!... Bojali smo ga se kao `ive vatre. Bio je smeon, tvrdoglav, drzak do bezumqa. Kad bi nas u parku pojurili ~uvari, zbog toga {to smo lomili kestenove, on je ostajao posledwi, i odgovarao kamenicama. Jednom je razbio glavu op{tinskom slu`itequ koji ga uhvatio na crkvenoj tre{wi, pa je zbog toga odle`ao ceo dan u istinskoj hapsi, u op{tini. Pored toga {to smo ga znali tako naletqiva i gotova da uhvati za no`, bilo je u wemu ne~ega neodoqivog i stra{nog u isti mah. Okrugao kao trupac, jak, debela vrata koji je nosio na sebi veliku glavu, malo pognutu, u wemu je bilo toliko neke snage koja je vrebala i o~ekivala da sko~i. Male zelene o~i gledale su krvni~ki i nepoverqivo ispod poluspu{tenih trepavica. I{ao je malo raskorak, ra{irenih ruku, srozanih ~arapa, opasan kaji{em ~iji je kraj visio slobodno i mlatarao u vazduhu. Bio je ja~i od sviju. U {koli, gde je bio najgori |ak, be`ali su svi od wega, jer je jo{ u prvom razredu pote142
gao britvu na jednog iz ~etvrtog razreda. Kad bismo leti po{li na kupawe u Moravicu, on se svla~io u trku, jure}i kroz park, pa tako potpuno nag, prolazio ulicama, pra}en kletvama `ena pred vratnicama. Dole, na reci, svi smo skakali s mosta dupke, a on se okretao le|ima i padao u vodu kako bilo. Morao je jednom da propadne. Wegova voqa nije ustupala ni pred kakvom opasno{}u, a jo{ mawe pred voqom drugoga. On nije ni{ta mario {to ga otac ~esto tukao kaji{em po nagoj stra`wici, u dvori{tu, da mu ceo svet ~uje dreku. – Zato {to su me danas tukli – govorio je Diki} – sutra }u i}i da odvalim najve}u granu na {qivi iza ku}e!... – Izbi}e te!... govorio sam. – Oni }e da me biju, ali ne}e da me ubiju!... odgovarao je Diki}, i sutradan odlazio da izvr{i ono {to je naumio, pa da posle primi mirno ono {to je zaslu`io. Tukli su ga toliko, i svakog dana, da mu je to postalo potreba. – Danas me ne izbi{e: pogledaj kako mi igra meso na butinama!... govorio mi je i uzimao moju ruku da mi poka`e. U takvim trenucima besa ose}ao je potrebu da se nekako umiri. Zahuktana snaga tra`ila je da se olak{a, i tad su mu u glavu dolazile takve gluposti, da smo svi drhtali od straha. ^esto se pewao uz orah, kao ma~ka, do vrha, pa iz sve snage wihao grane u visini dokle ga ne bi znoj oblio. Jednom se tako omakao i pao le|ima na zemqu, padaju}i s grane na granu. Tolike batine u~inile su da je potpuno oguglao: mogli su ga ubiti, on ne bi ni suze pustio. Vide}i da to veliko sredstvo ne poma`e, roditeqi digo{e ruke, po{to je „imao |avola u trbuhu”, kako je govorila wegova mati. Svr{io je {kolu s mukom. U~iteqi su jedva ~ekali da ga se oproste, a kad potom otac htede da ga dâ na zanat, svi ga odbi{e u palanci, govore}i da im u radwi ne 143
treba takvo ~udo. Poslali su ga potom u obli`we mesto. Tamo je ostao svega mesec dana, pa se vrati jednog ve~era, bosonog, sav odrpan, sa velikom ~vorugom vi{e levog oka... – [ta }u s tobom, crni sinko?... pitala je mati. – Ni{ta... odgovarao je Diki} ravnodu{no. – Daj mi samo da spavam, a za ostalo se ne brini nimalo!... – [ta }e{ jesti? Ko da hrani ~itavog ~oveka?... Ima ko... govorio je on i izlazio napoqe, ne mare}i za wenu viku i pla~. Izrastao je brzo kao iz vode, silan, durnovit, gotov uvek za sva|u. Lice mu se nekako i izboralo pre vremena, usne pobelele od besa, o~i se navikavale da sakriju svaku misao, a za ~arapom virila je dr{ka od no`a, i pokazivala u wemu ~oveka kome ne}e biti te{ko da se brzo sagne, ako to bude zatrebalo. @iveo je tako dve godine o kruhu roditeqa, bazaju}i po varo{ici po ~ijim je kavanama tra`io kavgu i nau~io igrati karata. Na igranci je ~esto prekidao kolo i udarao kao pomaman na gomilu momaka, a mnogo puta, kad bi se video u nevoqi, bqesnuo bi mu no` u ruci, te je gomila be`ala od wega i na raskr{}u se razlegala upla{ena cika devojaka. Posle se kao primiri. Spavao je po ceo dan i izlazio samo no}u, pa i{ao nekuda i vra}ao se pred zoru. Po varo{ici u~esta{e kra|e. Nekome ukrali rubine sa konopca, drugome ko`e ispod streje, tre}em vunu iz magaze. Od mirne palanke u~ini se ~udo, i susedi po~e{e gledati lopova jedan u drugome. Dugo se nije znalo ko to ~ini. Mnogi su mislili na wega, ali mu to niko nije smeo kazati, i on se malo brinuo za ono {to mu se govorilo iza le|a. Odnekud mu se stvori debeo zlatan lanac na prsima. Wegovi roditeqi prestado{e raditi po varo{ici: otac se izgovarao bole{}u, a mati nekim poslom koji joj je tobo` naru~ila neka gospo|a iz Beograda, dok je bila u bawi, na kupawu. Diki} je bio odeven kao najboqi gazda u ~ar{iji. 144
Ulicom se {etao ponosito, kao paun, dr`e}i visoko mu{tiklu s cigaretom, a kad bi zavukao ruku u xep, za~ulo bi se kako zvecka ~ista srma. Dolija svega jednom. Ne znam {ta mu se prohtelo, da jedne subote, u onoj gunguli pazarnog dana, ukrade krupicu soli pred Milutin~i}evim du}anom. Uhvatili su ga odmah. Skolili su ga seqaci sa sviju strana, pre nego {to je imao vremena da isu~e no`, pa ga vezali i oterali u srez. Tamo su mu stavili lisice na ruke, dali mu krupicu u {ake da je nosi uspravqeno, u visini nosa, pa ga tako proterali kroz ~ar{iju, uz smeh i zadirkivawe seqaka i razuzdanu viku de~urlije. Zadr`ali su ga nekoliko dana u zatvoru, smatraju}i da je to dovoqno za prvu gre{ku, pa ga pustili, a nekoliko dana docnije, obi{e jedne no}i Milutin~i}ev du}an, i skoro ga isprazni{e. Pretresli su odmah wegovu ku}u, ali ne na|o{e ni{ta {to bi ga moglo teretiti. U ~ar{iji otpo~e{e qudi sve vi{e zazirati od wega, a to se jo{ vi{e poja~a kad jedne no}i pogibe jedan op{tinski stra`ar, hote}i da spre~i neke lopove u obijawu kasapskog du}ana. Zlikovci ostado{e i ovoga puta neprona|eni, samo u dvori{tu, pozadi du}ana, na|o{e neku {ubaru, za koju jedan }ur~ija re~e, da je skoro siguran da ju je prodao Miletu Diki}u. Dozvali su ga u srez, i kapetan je odmah otpo~eo sa ispitivawem, u prisustvu dva svedoka. Vide}i da ne mo`e ni{ta u~initi sa ~ovekom koji je znao braniti se i odgovarati, on se poslu`i lukavstvom i re~e mu, ne gledaju}i ga: – Vidim da nisi kriv: uzmi kapu i idi ku}i! Diki}u i nehotice po|e ruka stolu, na kome je stajala wegova kapa, ali se odmah seti, tr`e se kao oparen i odgovori nabusito: – Nije to moja {ubara! La`e Mika }ur~ija da ju je meni prodao!... 145
– Idi ku}i, idi ku}i!... viknu kapetan qutito na wega. – Idi ku}i i znaj da }e{ jednoga dana visiti o kocu! Ti si ro|deni zlo~inac: to ti je zapisano na ~elu i u o~ima!... Sigurno zbog toga {to smo se toliko igrali i drugovali u detiwstvu, Diki} je bio sa mnom vrlo pristupa~an. Kad nama jedne no}i izvedo{e vranca iz {tale, ja se nisam nimalo ustezao da odem wemu i da ga upitam da li zna ko je lopov. – Mo`da sumwa{ u mene?... pitao je i, vide}i da }utim da ne znam {ta da mu odgovorim, on metnu ruku na prsa i re~e iskreno, skoro bolno, zato {to mu ne verujem: – Nikad moja noga ne bi no}u prekora~ila prag va{e ku}e!... Vidim da mi ne veruje{: ja ti dajem re~ da }e ti vranac zavri{tati kroz dva dana u {tali, a ako to ne ispunim dopu{tam ti da svuda pri~a{ kako sam ga ja ukrao!... Pravo da ka`em, nisam mu mnogo verovao, jer ko }e poverovati ~oveku za koga se pri~alo da je brz na svako r|avo delo, pa makar on bio i {kolski drug! Dve no}i docnije u samu zoru, zavri{ta vranac u dvori{tu... Tako obuzet navikom da tr~i za neobi~nim `ivotom, da ne bude kao i svi qudi, da ne premi{qa o posledicama, po{to je isuvi{e voleo opasnosti, Diki} nije mo`da bio toliko pokvaren, kao {to je palanka govorila o wemu. Ali svet je bio navikao da za svako zlo krivi wega, te mu je ku}a bila pretresana gotovo svakog meseca, ali nikad ne prona|o{e ni kon~i}a tu|eg, i on je i daqe `iveo kako je hteo, bacaju}i ne`alno silne novce. Za vreme dok smo bili u vojsci, dr`ao se dobro i nije bilo od wega odanijeg druga. Kao vojnike stalnog kadra zatekao nas je balkanski rat. Niko se kao on nije radovao tim krupnim doga|ajima. – Dosadila mi se kasarnska stega – {alio se. – Nigde da mrde{ iz kruga bez dozvole, a ja navikao da me ponese luda glava, pa da tr~im za wom dok ne padnem od umora!... 146
Prebacili su nas brzo na front. Imali smo da prodemo kroz Bugarsku, da iz ]ustendila napadnemo Turke i da potpomognemo s boka glavnu snagu na{e vojske koja se kretala Kumanovu. Na{i istaknuti delovi brzo su pre{li preko granice, skoro bez borbe, pale}i karaule, i mi smo nastupali Krivoj Palanci, koju je neprijateq napustio u najve}oj `urbi. I{li smo ,,kao na svadbu“, kako’se smejao Diki}, kome se nije dopadalo to lako napredovawe. – Turci }e pobe}i u Carigrad – govorio je – a ja ne}u uspeti da zagrejem pu{ku ni koliko na streli{tu!... Kad se te iste no}i zaustavismo na polo`ajima ispred Stracina, koji je bio posednut od Turaka, bila je ve} no}. Znali smo da treba prodirati daqe, ka Crnom vrhu, i sutradan smo o~ekivali prvo vatreno kr{tewe. – Potrebna su mi dva vojnika, koji bi mi po svaku cenu doveli jednog zarobqenika. Komandant divizije je naredio da ih da na{ puk, i naredba je do{la do na{e ~ete. Ima li me|u vama takvih kojima to ne}e biti te{ko?... pitao je komandir. Javi{e se odmah nekoliko podoficira i puno vojnika. Diki} izide posledwi, pozdravi komandira kao da je u kasarni i re~e nemarno: – Ako dvojica idu stvar je propala. Nikada se oni ne mogu sporazumeti kako treba uraditi; u mraku se ne vide pokreti niti pogled, a ~ine se tolike gre{ke u kretawu i izaziva pa`wa neprijateqa, koji sada ~eka i vreba na sve strane. Ako biste mi dopustili da idem sasvim sam, i pokazali gde se otprilike nalaze turski polo`aji, ja vam jam~im da }u se vratiti `iv, vode}i sa sobom vezana Tur~ina. – Hajde sa mnom!... re~e komandir bez razmi{qawa, sigurno pobe|en tolikim samopouzdawem. Diki} ostavi pu{ku, za koju re~e da je dobra samo u rovu, a da no}u ne vredi bogzna {ta, i ostavi samo no` za ~arapom, pa se wih dvojica izgubi{e u mraku. 147
Te no}i nismo ni trenuli, o~ekuju}i sutra{wicu, misle}i na te prve trenutke, za koje smo verovali da su ne{to stra{no. Posle smo se uverili da strah traje svega nekoliko trenutaka, dok se ne zagreje cev na pu{ci, a posle se o~i upale i okrvave, obrazi buknu, grlo se su{i, usne popucaju od uzbu|ewa i ruke dr`e tako sna`no pu{ku, da je nikakva sila na svetu ne bi mogla istrgnuti. Diki} do|e u zoru, veseo, sav oznojen. – Gde ti je Tur~in?... povika{e sa sviju strana. – Eno ga kod komandanta u {atoru!... – Kako ga dovede?... – Mrzi me da pri~am – odgovori on nemarno. – Toliko se bio upla{io, da sam ga doveo kao neku zasti|enu mladu!... Posle, za sve vreme rata, pod Jedrenom, u Pirotu prema Bugarima, Diki} je bio svugde prvi, ne znaju}i {ta je to strah, tra`e}i ga u svakoj prilici. Wegov neobuzdani duh istra`ivao je opasnosti, koje su jedino mogle da mu pru`e promene u dosadnoj gradskoj vojni. Proizvedo{e ga za kaplara, potom za podnarednika; pretrpa{e ga poklonima, pohvalama, odli~jem, i za wega se govorilo da je najboqi junak me|u hiqadama. Kad se po svr{enom ratu vratismo ku}ama, on otpo~e po starom. Pre nije pio, a sad je posrtao ~esto ~ar{ijom, krvavih o~iju, besan, stisnutih pesnica, tra`e}i ma kakvog povoda za sva|u, pa da mu odmah zaigra no` u ruci i da iz izujedanih usana pocuri krv. Sve vreme, do velikog rata, pro{lo mu je u ban~ewu. Pio je uvek sam, po{to niko nije smeo da bude sa wim u dru{tvu. To je bio jedan od neobuzdanih gor{ta~kih tipova, kojima planine pozajme snagu kamena i vetrovi {irinu daha. Prolazio je ~ar{ijom zahuktano, ra{irenih ruku, isturenih prsiju, kao da }e da poleti. Nikad nije gledao gde ide i da li }e udariti na koga. Qudi su mu se sklawali s puta, a majke pribirale decu uz sebe kad bi ga ugledale na sokaku. 148
Ina~e, krao je kao svraka, gde stigne. Za male stvari nije se nikad ni krio, ve} ih uzimao nao~igled gazdi, koji nije smeo ni re~i prosloviti, niti se potu`iti. Kad ponovo objavi{e mobilizaciju, on se uozbiqi i prestade piti. Oti{li smo zajedno u komandu, gde smo se imali prijaviti i, usput, on mi re~e da odlazi u rat vrlo nerado. – Ne svi|a mi se gaziti blato, spavati na zemqi. To smo ve} videli u balkanskom ratu. Nikad ne vidi{ nikoga pred sobom do rovove, iz kojih neprijateq be`i ~im po|e{ na no`!... – Bugari nisu be`ali... opomenuh ga. – Da, ali smo mi u Pirotu imali malo takvih borbi. – Ko zna kakvi }e biti Austrijanci. – Ako budu kao Turci, ja se ne bijem pa makar me streqali jo{ prvoga dana!... Stvari po|o{e r|avo po Diki}a, jer stigosmo sasvim dockan na Cersku bitku, po{to nam je mobilizacijsko mesto bilo vrlo daleko. Najvi{e ga qutilo {to smo stigli samo da bismo vr{ili gowewe, gledaju}i stalno pred sobom plava le|a austrijskih vojnika. – Nigde da im pogleda{ u o~i!... gun|ao je idu}i pogureno, ne ispaliv{i ni jednom pu{ku, dok su svi oko wega klicali od radosti. – To nije rat! Be`e kao ze~evi! Prosto me sramota da nosim ovu prakqa~u!... vikao je prezrivo i pokazivao na brzometku. – Wih bi sada i `ene isterale iz zemqe!... dodavao je, zaboravqaju}i koliko se divio cerskom razboji{tu. Posle te pobede koju izvojeva{e drugi, a ne mi, wega i mene prebaci{e u jedan puk drugog poziva, zbog nesta{ice u podoficirima. – Vaqda }e tamo biti boqe! ... govorio je. – Dosad smo tako ratovali, da sam nekoliko puta hteo da bacim pu{ku, pa da se vratim ku}i me|u `ene; i da im poma`em da mlate konopqu. Ali, do{av u puk koji je bio ukopan u rovu du` Drine, Diki} obesi glavu. Tu, uvek sa nogama u vodi, uvaqa149
ni u blato, obrasli u bradu koja je skrivala lice i jo{ vi{e isticala bolesni, luda~ki sjaj u o~ima vojnika, proveli smo mesec dana, bez smene, bez predaha: dawu od artiqerije, a uve~e, po mekoj mese~ini ma~vanskih no}i, odbijaju}i besne pe{a~ke napade sa usijanim ruskim pu{kama, koje su {i{ale jedva stotinu kora~aji daleko. – [to ne}e da me potrevi, pa da se skqokam u ovu baru{tinu pod nogama!... vikao je Diki} qutito, ostavqaju}i da mu glava uvek viri vi{e naslona!... – @ivimo ovde u blatu, kao bivoli, umesto da nas povedu napred, pa da ih steramo u Drinu!... Zatim ga odjednom nestade, kao da je u zemqu propao. Posle nekoliko dana prona|o{e ga u obli`wem selu i vezana dotera{e u rov. Bekstva su bila ~esta u to vreme, i trebalo je upotrebiti velika sredstva. Diki}a htedo{e odmah streqati, ali kako je bilo u puku mnogo na{ih qudi, koji su ga poznavali iz pro{lih ratova, oni privika{e da mu se oprosti. Stare{ine mu oprosti{e, ali reko{e da ga idu}eg puta ~eka kolac. Ali to ni{ta ne poma`e, i on pobe`e jo{ jednom, iako su jako pazili na wega. Komandant odmah posla dvojicu da ga tra`e po selima i dovedu, `iva ili mrtva. Posle dva dana oni ga dogna{e, po{to su imali grdnih muka da ga svladaju i ve`u. Ovoga puta smrt je bila neizbe`na. Odmah obrazova{e preki vojni~ki sud, koji se jedva slo`i u tome da ga ne treba ubijati, ve} tra`iti od wega re~ da }e se vratiti u rov i ~initi {to i ostali. Kako sam ja bio jedan od ~lanova suda, to mene posla{e da pregovaram sa wim. Wega su dr`ali vezana pred pukovskim {tabom i pod stra`om. Vi{e wegove glave preletale su granate i s kikotom se zarivale u tle, podi`u}i visoke stubove, pome{ane s plamenom i dimom. – [ta si hteo?... upita me on sumorno, mr{te}i lice pod konopcem, koji se zarivao u meso i strugao kosti. 150
– Hteo sam ti re}i da te o~ekuje kur{um, i da samo od tebe zavisi da li }e{ se spasti, ili poginuti na na~in kakav ti ne dolikuje kao junaku. – ^eka li me kur{um ako se vratim u rov?... upita Diki} podsme{qivo. – Ko zna? Mo`da ne. – [ta ho}e{ od mene? – Da mi da{ re~ da vi{e ne}e{ be`ati, ve} ostati s drugovima u rovu. – Ne}u!... re~e on odlu~no. – Ti si lud!... Streqa}e te kroz pola sata!... – Ne}u, razume{ li me da ne}u!... povika on jarosno i lice mu se zacrvene od qutine. – Ali pomisli... – Ne}u nina{ta da mislim: jedva ~ekam da vi{e ne ose}am ovaj prokleti konopac na rukama!... – To nije te{ko... samo ako pristane{. On se nasmeja, pogleda me prekorno i dodade: – Zar si zaboravio, kad smo bili deca, kako me niko nije mogao nagnati da produ`im igru, kad bih rekao: ja se ne}u da igram!... Isto tako sam i danas tvrdoglav i ponavqam da ne}u, pa makar me to glave stalo! Ne bojim se ja smrti, od koje svi vi u rovu kukavi~ki drhtite!... Pozeleneo je bio od qutine. Gledaju}i ga takvoga, meni se u~ini da ga vidim onakvog kakav je bio u detiwstvu: mali, raspojas, aqkav, tvrdoglavo pognute glave. Zami{qao sam ga kako odlazi, okrenut le|ima, gologlav, iskrpqena tura, belih listova ispod smaknutih ~arapa, stisnutih pesnica, i u~ini mi se da ~ujem piskav glas: – Ja se ne}u da igram!... Bilo mi je te{ko. Grlo mi se odjednom osu{i. Ne znaju}i ni sam za{to, upitah ga kao negda: – Ti se ne}e{ da igra{?... On se tr`e; lice mu preblede i o~i se zavodni{e, ali samo za trenutak. Zatim okrenu prkosno glavu u stranu i re~e: 151
– Jednom sam ve} rekao da ne}u!... Vratio sam se natrag, oborene glave i o`alo{}en. Za tih nekoliko trenutaka hoda, izi{le su mi pred o~i sve zajedni~ke uspomene iz detiwstva. Streqali su ga posle pola sata. Nije dao da mu ve`u o~i, ve} pao licem na zemqu, {krgu}u}i zubima, stisnutih pesnica... Doga|aji i qudi, Beograd, 1924, str. 25.
152
Marinko Arsi} Ivkov
JEDNA ZABORAVQENA PRI^A SRPSKE KWI@EVNOSTI
Mile Diki} je jedan od najosobenijih junaka srpske kwi`evnosti, a pri~a sa wegovim imenom u naslovu spada u vrhove srpske pripovetke. Da je Stojan @ivadinovi} napisao samo wu, obezbedio bi trajno mesto u srpskoj kwi`evnosti. Ova @ivadinovi}eva pri~a potvr|uje da je autenti~an i dobro oblikovan karakter glavnog junaka najautenti~nija legitimacija dobre, autenti~ne kwi`evnosti. Iako ju je napisao u prvom delu svog stvarala~kog razdobqa, pripovetka „Mile Diki}“ je esencija, sinteza, ~itavog wegovog stvarala{tva, i onog {to je tada ve} bio napisao i onog {to }e tek napisati. To ~esto biva u literaturi, da neko delo u ~itavom opusu jednog pisca postane neka vrsta sublimacije celokupnog wegovog rada. Nama, koji pred sobom imamo celokupno @ivadinovi}evo delo, pri~iwava se da je on celog sebe, sve svoje umetni~ke mogu}nosti i senzibilitet ulo`io u „Mileta Diki}a“. Psiholo{ki dobro profilisani likovi odlika su @ivadinovi}eve kwi`evnosti prvog perioda. Svi junaci wegovih proznih dela su, pre svega u psiholo{kom smislu, qudi „osim sveta“. To je primetio ~ak i Milan Bogdanovi}, koji @ivadinovi}eve likove poredi sa „bo`jacima“ Bore Stankovi}a. @ivadinovi} „poku{ava da prodre u zagonetku pomra~enih umova i pomu}enih psihologija svojih tako po izuzetku biranih tipova“, napisao je Bogdanovi}. Ti likovi su toliko slojevito i minuciozno profilisani, da wihov karakter vodi radwu. ^itaocu se ~i153
ni da pri~a proizlazi iz wihovog karaktera. To naro~ito va`i za wegove dve prve kwige pri~a, Ispod Ozrena (1923) i Doga|aji i qudi (1924), ali i za romane Do posledweg daha (1923) i U |avoqim kanxama (1931). @ivadinovi} ume da pripoveda, a dobro pripovedawe je jedna od pretpostavki umetni~ki vaqane proze. Wegove pripovetke se ~itaju bez umora, napisao je Milan Bogdanovi}, kriti~ar koji se izme|u dva rata odu{evqavao @ivadinovi}evim pripovetkama i koji je uo~io neke wihove bitne odlike. Me|utim, ono {to je u wegovom delu iz tog perioda najboqe, to su likovi. A upravo to mu je zamerao onaj deo kritike koji mu nije bio naklowen, predvo|en levi~arem Veliborom Gligori}em. Ovaj potowi tvorac dogmatske i re`imske kritike (~iji sledbenici i danas vladaju srpskim univerzitetima i kritikom i kroje kwi`evnu istoriju), @ivadinovi}eve likove naziva pe}inskim i primitivnim gor{tacima, primerenijim nekim divqijim i vi{im planinama no {to je pitomi srpski Ozren. Pisac svoje likove o`ivotiwi, pa ih ostavi, zakqu~ak je Velibora Gligori}a o pripoveda~u Stojanu @ivadinovi}u. Istina je, naravno, na sasvim protivnoj strani, kao i toliko puta kad je re~ o slavnom Veliboru Gligori}u. Jer sve ono {to je on smatrao @ivadinovi}evim manama, to su wegove vrline, ono {to je najboqe u wegovom delu. To su i u ono vreme uo~ili mnogi objektivniji kwi`evni kriti~ari. A Mile Diki} je po svojoj osobenosti sabrat Resimi}u Dobo{aru i Proki Naturalovom, ~ije autore je Velibor Gligori} tako|e proglasio mrtvim piscima. Prvi svetski rat upravqa sudbinama ova tri slavna junaka srpske pripovetke i „zaokru`uje“ (ili samo do sr`i „ogoquje“) wihov karakter. Kad se ~italac sretne sa likom kao {to je Mile Diki}, mora da se zapita od ~ega ga je pisac stvorio, koliko je podsticaja na{ao u `ivotu oko sebe, u literaturi koju je ~itao. Kao {to je ra|awe svakog novog `ivota u 154
prirodi zagonetka, tako je zagonetka i ra|awe kwi`evnog lika. „Genetika“ ni onog prvog, ni ovog drugog, ne mo`e se do kraja doku~iti. Nema svedo~anstava da je u stvarnosti postojao „prototip“ Mileta Diki}a, ali druga @ivadinovi}eva dela iz tog perioda takvu pretpostavku ~ine realnom. Na to upu}uje ~iwenica da je u ve}i deo @ivadinovi}eve proze napisane u tom periodu utkano mnogo realnih doga|aja i likova, prvenstveno iz rodne Sokobawe, i mngo autobiografskog. Wegovo prvo objavqeno delo, roman Do posledweg daha, u velikoj meri je autobiografski roman, sa mno{tvom doga|aja i ~iwenica iz stvarnog `ivota, a gotovo svi wegovi likovi su, pod istim imenom kao u romanu, `iveli u Sokobawi. (Roman je pisan modernim stilom, sa nagla{enim lirskim tonom, u duhu onda{wih kwi`evnih trendova u Srbiji, kakve sre}emo kod Krakova, Dragi{e Vasi}a i drugih suvremenih pisaca.) Prva kwiga pripovedaka, Ispod Ozrena, i druga, Doga|aji i qudi, tako|e su vezane za Sokobawu, ~ak i kad im se radwa doga|a u Francuskoj ili Beogradu. I u romanu „iz pariskog `ivota“, Gospo|a zagonetka, ima mnogo autobiografskog. Da u ovom junaku, u ovoj pri~i, ima mnogo pi{~evog iskustva, pi{~evog `ivota i pro`ivqenog, ukazuje i naslov zbirke pripovedaka u kojoj je pri~a objavqena: Doga|aji i qudi. Naslov gotovo za novinske reporta`e, a ne za pripovetke. Stojan @ivadinovi} je u mladi}kim godinama napustio Sokobawu i ostatak `ivota proveo u Evropi i Beogradu. Ali Stojan @ivadinovi} je pisac koji nikad nije poku{ao da pobegne iz zavi~aja i od wegovih `iteqa, koji su mu bili stalna inspiracija. To su uo~ili svi koji su pisali o wemu, bilo da su ga hvalili ili napadali. Izvesno je i na osnovu toga da pripovetka „Mile Diki}“ ima u sebi dosta autobiografskog. Ispri~ana je u prvom licu, ali tako da sugeri{e da je pri~a ne fiktivni junak, nego sam pisac. Tu su doga|aji iz pripove155
da~evog detiwstva i de~a{tva, potom iz balkanskih ratova i Svetskog rata. Me|utim, sna`ni lik glavnog junaka potiskuje i pripoveda~a i sva op{ta zbivawa u pozadinu. ^ini se da Mile Diki} vodi igru, da se otrgnuo i da sve vu~e za sobom. A to je veliki plus za autora pri~e. Miletova „filozofija“, wegova zastava, zvezda vodiqa, sadr`ana je u onoj wegovoj nezgrapnoj re~enici od pet re~i: „Ja se ne}u da igram!“. Pisac ju je odli~no smislio i ukomponovao u pri~u, ona je okosnica Miletovog karaktera. Ta re~enica, koju je junak skovao u ranom detiwstvu, odredi}e wegovu sudbinu. Ona je mogla da bude i naslov pri~e. Mile Diki} je jedan od najsuptilnijih likova u srpskoj pripoveci, iako su @ivadinovi}u zamerali da daje sirove, gor{ta~ke, animalne, bolesne likove. Neki, koji ga nisu simpatisali, jo{ su dodavali da su mu likovi takvi zato {to je i sam takav – sirov, primitivan provincijalac i gor{tak... „tvrdih `ivaca, tvrde glave i `uqevitih ruku“, u stalnom strahu od gladi, koju je smatrao fiziolo{kom bole{}u, i u stalnoj borbi za opstanak i u trci za zaradom. Ni{ta u wegovom `ivotopisu ne potvr|uje takve tvrdwe Velibora Gligori}a. Sve to vi{e li~i na palana~ka ogovorawa i ujdurme budu}eg profesora Beogradskog univerziteta i „srpskog @danova“. Stojan @ivadinovi} je bio obrazovan pisac, francuski |ak. Maturirao je u Parizu, gde je potom zavr{io prava i o`enio se Francuskiwom. Velik deo svog radnog veka proveo je u diplomatiji. Uklowen je iz diplomatske slu`be i prevremeno penzionisan zbog ukazivawa na neke finansijske mu}ke u konzulatu u Diseldorfu, u kojem je radio. Ni{ta u wegovim manirima, kao ni u wegovoj sudbini, ne ukazuje na wegov gor{ta~ki mentalitet i palana~ko poreklo. Zavr{io je u Beogradu, kao korektor Politike, gde je do~ekao Drugi svetski rat i smrt 1941. godine. Mile Diki} je, me|utim, u psiholo{kom smislu daleko slo`eniji lik no {to su to videli povr{ni kri156
ti~ari, a neke wegove karakterne osobine imaju evropske korene. Wegova telesna konstitucija je u uskoj vezi sa wegovom mentalnom i psiholo{kom konstitucijom. Ta~nije, ona prva otkriva, a mo`da i uslovqava, ove druge. Zato @ivadinovi} veoma pa`qivo, i umetni~ki i psiholo{ki motivisano, opisuje pojedine fizi~ke crte svog junaka, ~iji kqu~ mo`e da se na|e kod, u ono vreme jo{ uvek popularnog italijanskog lekara i kriminologa, Lombroza. Lombrozova teorija o uro|enom prestupniku tada je jo{ uvek bila aktualna, iako odba~ena i od medicinske, i od psiholo{ke, i od pravne nauke. @ivadinovi} je kao student prava u Francuskoj morao ne samo ~uti za Lombroza, nego i upoznati rezultate wegovih prou~avawa. Povezanost fizi~kog izgleda i karaktera, odnosno uslovqenost krimogenog pona{awa telesnom konstitucijom, teorija do koje je ]ezare Lombrozo do{ao nakon vi{edecenijskog prou~avawa anatomije stotina italijanskih zlo~inaca, ~esto je, me|utim, dobijala potvrdu u stvarnosti, iako niko od stru~waka, iz razumqivih razloga, nije smeo da se na wu poziva. Ni rasa, ni nacija, kao ni dru{tvo ili okolnosti, ne stvaraju prestupnika. Zlo~inac se, tvrdio je ovaj italijanski lekar i kriminolog, ra|a. On je gre{ka prirode, kao {to su to i deca koja do|u na svet sa invaliditetom. Lombrozovski tip je okrutan, destruktivan i samodestruktivan, impulzivan, bezose}ajan, neosetqiv na bol, asocijalan... Jednom re~ju, on je ro|eni zlo~inac, bez obzira da li je zlo~in izvr{io ili (jo{) nije. Na mnogo mesta u pri~i pisac diskretno otvara korice Lombrozovih kwiga. Po~etnom scenom on kao da ho}e da ka`e da je Mile svoj naopaki karakter usisavao sa maj~inim mlekom i da mu je ono davalo snagu. A nekim opisima glavnog junaka @ivadinovi} upu}uje na povezanost wegove telesne konstitucije i karaktera. („Okrugao kao trupac, jak, debela vrata koji je nosio na sebi 157
veliku glavu, malo pognutu, u wemu je bilo toliko neke snage koja je vrebala i o~ekivala da sko~i. Male zelene o~i gledale su krvni~ki i nepoverqivo ispod poluspu{tenih trepavica. I{ao je malo raskorak, ra{irenih ruku, srozanih ~arapa, opasan kaji{em ~iji je kraj visio slobodno i mlatarao u vazduhu... Morao je jednom da propadne. Wegova voqa nije ustupala ni pred kakvom opasno{}u, a jo{ mawe pred voqom drugoga. On nije ni{ta mario {to ga otac ~esto tukao kai{em po nagoj stra`wici, u dvori{tu, da mu ceo svet ~uje dreku...“) I, na kraju, na usta kapetana, koji je u Miletu prepoznao kradqivca, ali je morao da ga pusti zbog „nedostatka dokaza“, pisac gotovo da citira Lombroza: „ – Idi ku}i i znaj da }e{ jednoga dana visiti o kocu! Ti si ro|eni zlo~inac: to ti je zapisano na ~elu i u o~ima!“. I da nije bilo „velikih dana“, otaxbinskih ratova, Mile Diki} bi verovatno zavr{io kao prestupnik, odmetnik od dru{tva, na konopcu, kao „ro|eni zlo~inac“, ba{ onako kako mu je prorekao kapetan. Ovako, bio je i prestupnik i junak, i negativan i pozitivan lik. Ali autor ide daqe od Lombroza, i od svog junaka stvara mnogo „{iri“ i slo`eniji „lik“. Mo`da se upravo u postupcima i `ivotnom putu Mileta Diki}a mo`e prepoznati i uticaj francuske literature (M. M. Pe{i} ga poredi sa Floberom), ali i Dostojevskog (ba{ kao i u nekim pri~ama Dragi{e Vasi}a). Na kraju, tu je i @ivadinovi}ev izgleda omiqeni pisac i filozof Ni~e. (Analizuju}i @ivadinovi}ev roman Gospo|a zagonetka, Stanko Kora} pi{e: „Po{to je u @ivadinovi}evo razmi{qawe upleten Ni~e, koji stoji izme|u Dostojevskog i Frojda, to je sada vidqivo na kojoj ideolo{koj osnovi pisac razvija svoju pri~u...“) „Posmatralac, psiholog, individualista, on u na{u kwi`evnost unosi portret, surovu poeziju li~nosti, i ulazi u literaturu kao autor umetni~kih miniatura u kojima su naslikani tipovi gorostasa...“, istakao je M. 158
M. Pe{i}, pi{u}i o wegovim pripovetkama. On je mo`da jedini uo~io gde le`i najve}a umetni~ka snaga @ivadinovi}eva – u likovima. Izvesno je da venama Mileta Diki}a te~e i krv pi{~evih predaka, tvrdoglavih bunxija i ustanika, koje je wihova vrela, gor{ta~ka krv, terala u avanture bez razmi{qawa o posledicama, ba{ kao {to to ~ini Mile Diki} u vojni~koj uniformi. Dao je pisac svom junaku i ne{to od te lude hrabrosti svoga pradede, dede, oca, strica... U romanu Do posledweg daha pisac pomiwe stradawe svog pradede zbog u~e{}a u oru`anoj pobuni protiv obrenovi}evske vlasti. Pradeda je osu|en na {ibu, koja je izvr{ena javno, na sokobawskoj pijaci. Od dobijenih batina, on je posle nekoliko meseci umro. Pi{~ev deda Stojan, bogati trgovac, u~estvovao je u Timo~koj buni, u koju je uleteo „strasno..., ne razabiraju}i za razloge, ne pitaju}i ~emu to vodi“ i ne razmi{qaju}i o posledicama. U ustanak je poveo i sina Vladimira, pi{~evog oca, i sinovca Nikolu. Posle sloma bune, deda i wegov sinovac su osu|eni na smrt, a Vladimir na robiju, ali su svi posle nekoliko godina pomilovani. Wihovo juna{tvo bez potrebe i razloga i srqawe u propast potomak ne mo`e razumeti druga~ije nego kao osobewa{tvo u inat ~itavom svetu. Mra~ni nagoni dominiraju ovom pri~om. Oni gospodare Miletom Diki}em i kroje wegovu sudbinu. On, ba{ onako kako o nama peva Crwanski, nema drugog boga i gospodara. Wegov bog je krv. @ivadinovi} to metafori~no poru~uje slikom pra{wave ikone, koja zaboravqena stoji u uglu Miletove ku}e. I jedan od najboqih po~etaka u srpskoj pripoveci, scena sa nesvakida{wim dojewem, tako|e je sna`na metafora koja upu}uje na to nagonsko i primordijalno {to gospodari glavnim junakom. Ali to nam ve} otkriva i „etnopsiholo{ku“ dimenziju Mileta Diki}a, u kojem mo`emo da prepoznamo ka159
rakterne crte jednog naroda, ili bar jednog wegovog dela. Zbog toga je „Mile Diki}“ i antropolo{ka pripovetka. A zbog ~ega su i ona i wen autor danas gotovo zaboravqeni, pitawe je na koje odgovor treba potra`iti izvan literature. Izvesno je da se taj odgovor, pored neodgovornosti i tradicionalne provincijske zatvorenosti na{e kritike, nalazi i u sferi politike. Iako se Stojan @ivadinovi} nikad nije eksponirao kao antikomunista, niti se bavio politikom, komunisti su wegovo delo uzeli na zub i preko wega se obra~unali sa mrtvim piscem (~ak je i grobnica na Novom grobqu u Beogradu, u kojoj je po~ivao sa svojom `enom, Francuskiwom, desetak godina posle zavr{etka rata i revolucije raskopana i ustupqena „drugim korisnicima“). Iako je pripadao srpskom gra|anskom dru{tvu i slu`bovao u diplomatiji Kraqevine Jugoslavije, za komuniste wegov najve}i „greh“ je ipak brat od strica, novinar i prevodilac Ratko @ivadinovi}, Qoti}ev bliski saradnik, 1945. progla{en ratnim zlo~incem. To je bilo dovoqno da se ime Stojana @ivadinovi}a ukloni iz srpske kwi`evnosti i da raznorazni karijeristi po~nu da peru svoje biografije ili da prave karijeru politikantski osporavaju}i autora Mileta Diki}a. Prvi me|u wima je nezaobilazni Marko Risti}, koji u svojoj kwizi, inkvizitorskom indeksu anatemisanih i mrtvih pisaca, Kwi`evna politika, za @ivadinovi}a navodi da je nazadan i da je pisao lo{e i nekulturne pripovetke i romane. Uz sku~enost, inertnost i aqkavost na{ih kwi`evnih kriti~ara i istori~ara, to je bilo dovoqno da „Mile Diki}“ ostane nepoznat i nedostupan dana{wim ~itaocima.
160
Du{an Radi}
RASPE]E
– Poteci, slatki doktore Svili}u! Ostalo ti svileno ime sveto i desnica bila ve~ito blagoslovena! Poteci i spasavaj od strahote i propasti! – gologlav, kao ludak uznemiren, Stojan tr~kara po dvori{tu, bogoradi, i po vetru, sumanuto, u o~ajawu, poru~uje lekaru da pohita. Celo jutro ga i{~ekuje, svaki ~as sra~unava daqinu i vreme, naga|a gde sad mo`e biti Rajko sa ~ezama. Dete mu, {estogodi deran, jo{ s ve~eri zakovrnulo i jedva izno}ilo; smlatila ga kao granom neka nemo}, kao da se u wemu po`ar zapalio, bez prestanka siroto buktalo i od silne vatre bez svesti osvanulo. Cele ga bogovetne no}i hladio Stojan, ma{}u ga trqao, slaninu oko grla vezivao, jer dete jedva vodu gutalo, toliko mu krajnici bili zate~eni. I zorom poslao suseda Rajka u grad da ~ezama doveze lekara Svili}a i, ispra}aju}i ga, poru~ivao da ga zamoli, kao svog ro|enog, da ~asa ne ~asi no odmah do|e i ponese sve {to je potrebno; naro~ito je napomiwao Rajku da lekaru podrobno objasni kako je bolest u grlu i kako se dete po telu osulo crvenom ospom. Osetio da nije za ~ekawe i da, bez lekarske pomo}i, bez seruma, dete ne bi moglo preboleti, pa Rajku nare|ivao da kowa ne {tedi, ve} da ga du{manski tera; nek lip{e kowina, dete treba spasti. I sad, eto, ~eka, drhti mu u du{i, ledi ga ne{to kao da mu u grudima vihori viju; na~uqio uho pa sluhom daqinu prodire, pretresa, zvuk od zvuka odvaja: od {uma granatih hrastova `ubor reke, od prigu{ene galame sela udaqeno ~egrqawe Gaji}a vodenica... ^eka i vreba da u daqini zatrakaraju gvozdene glav~ine ~eza; preko 161
osun~anih kukuruza, u beskraj zelene ravnice, lovi on svaki zvu~ni talas, razaznaje pokrete i talasawa. ^eka, a uznemirewe mu krvnim `ilama igra, strah mu ko~i disawe, te se uzdahom otima od neke strahovite tegobe, koja mu se na prsi svalila pa ga kao kakav kameni breg pritisla. Ipak se savla|uje, otima se, ali ga neizvesnost u`asava. Svaki ~as oko bolesnog deteta tr~kara, dlanom mu ku{a vatru, nudi ga vodom, budi, uznemireno zove, i starog Rado{a, prepla{enog i oja|enog dedu, gura, jer ovaj kao ledena santa zanemeo i ne mi~e od detiwe posteqe. Onda ponova tr~i u dvori{te, oslu{kuje i {apu}e: – Poteci, doktore, poteci !... A tada na brest vi{e ku}e sletela ogromna vrana i sa suvarke zagakala, kao da zlosluta vesnica jedqivo za~ikava. Mahnuo Stojan rukom prema woj da je zastra{i, glasno opsovao, a u tom trenutku, kao da se celo ogromno prostranstvo, sve to {to je pred wim puklo, i nebo, i wive, i celo wegovo strahovito uznemirewe, ustalasalo, poderalo, sru{ilo – zalelekale na drugom kraju dvori{ta vratnice. Trgao se Stojan za~u|en da su ~eze tako ne~ujno mogle da domile. Pogledom poleteo tamo, ali to bila wegova Simka... Sino} je s malom Milenom oti{la sestri u goste, pa otkuda da se ve} vra}a, kad je bilo ugovoreno da sedi do Vra~eva. Jama~no ve} ~ula za Petra. Hita Simka preko dvori{ta i jedva dr`i u naru~ju devoj~icu... Zaspala je vaqda usput, pa se nevaqalica oklembesila majci na ruku, te ona s `ivim bremenom jedva kora~a; bespomo}na i zadihana zaplakala se i jetko zajecala i, unose}i dete u ku}u, iznemogla od napora i straha, pala s wim zajedno na postequ. U licu do{la bleda kao smrt i dah joj se pritajio. Ej, Stojane, nesre}ni~e, kud svanu tako te`ak dan! Eto i drugo dete, Milena, mezimica, i ona isto kao i Perica obolela, i woj grlo zateklo kao da je plamewa~a dohvatila. 162
Deda Rado{ se upla{eno krstio, brzo, sve br`e, kao da mu ko{tuwavi prsti poludeli, pa neku ludu igru zaigrali preko brade, bele i smerne kao sve~eve. Zacvile i Stojan sa `enom zajedno... Celo jutro mu se vrzma u pameti kako je Novaku susedu pre dve nedeqe isto tako troje dece zanemoglo: zakovrnuli s ve~eri, dan i no} brektali u vatru{tini, pa se sa zvezdama, u zoru, jedno za drugim gasili, sprqeni vatrom i zadavqeni gu{oboqom. – Ej, jadnoj meni! – zakukala Simka na glas kad se iz trenutne obamrlosti trgla i spazila mu`evqevo natmureno i bri`no ~elo. Zaigralo joj grlo, zatreperila zapevka kao da joj glas sekla vetrometina, a suza joj suzu sustizala. Otrgao se Stojan, otac, glava ku}e... Pametno treba... Opet u dvori{tu oslu{kuje i drhti. Dolazilo mu da se niz }uvik preko plotova i vrzina sjuri, da se kao breg odroni, da poleti drumom br`e no wegova `eqa, i da nat~ove~nim zaletom prevali svu nedogled ravnice. Deca, sva uzdanica, ceo razlog `ivota, sva sre}a ku}e, sve se to, eto, jutros pokolebalo i crna nesre}a ra{irila ogromna krila nad dimwakom i krovom... No on ne}e dati, otima}e se, bori}e se dok zna za sebe. Oh, samo da lekar jednom do|e... – De~ice moja slatka!... Kuku jadnoj! – naricala Simka kao da su joj, Bo`e ne daj, ve} pomrla, i tumarala oko posteqe na kojoj se oba deteta gu{ila, promuklo, kao iz nekog laguma, ka{qala i kroz ka{aq {i{tala, naporno tra`e}i daha. Mali Petar, Perica, {vr}a kako ga zvali, plavokosi i modrooki prvenac, lep je kao najlep{a lutkica i mudrac kao najrazboritiji matorko... A Milena, dve godine mla|a od brati}a, jedra i kao da je od same lepote salivena, prkosno pr}asta, sa jamicama usred rumenila obra{~i}a, mezimica mladih roditeqa, bila dedina drugarica. Dedu Rado{a povazdan ona zabavqa, s wim druguje kao da joj je malo stariji vr{wak; on je od jutra do mraka pou~ava, pri~a, kara, a 163
ona mu ne`no ~upka bradu, bere dudiwe i kiti ga livadskim cve}em. E, napast |avoqa, Bo`e ohrabri! – skamenio se ded pored kreveta i, krste}i se, uznemireno, hitro, kao da rukom goni ne~astive, romori sve molitve koje je u `ivotu ~uo i nau~io. Beli mu brci pla~evni vise, jer se Petar koprca, otima od smrti i jau~e {i{tavim glasom; – suza mu se kotrqa niz izbrazdani obraz, jer ga Milena u bunilu svaki ~as zove, prekliwe da je od kurjaka odbrani: Dedo, ne daj!... Poje{}e me... O~i mu cakle ka sunce. Ne daj me, dedice, ne daj!... ...Tek u zaranke za{kripale vratnice i zatandrkale gvozdene osovine. – Gde vam je bolesnik? – zapitao lekar silaze}i s ~eza. – More, bolesnici... Oba deteta... Eto, `ensko, Milena bila s majkom u Bagremovcu, pa i ona... – obja{wava Stojan. Hita mu se. Doktor Svili}, stalo`en, pouzdan u sebe i svoje znawe, raspolo`en je i pored tolike roditeqske zabrinutosti, jer u svojoj torbici nosi bo~icu seruma, najlep{i pronalazak veka, otkrovewe oteto od mudrosti bogova. Te{e}i jako uznemirene roditeqe, u{ao je u sobu i pa`qivo pregledao decu. – [arlah. Te{ka forma, vrlo te{ka! – rekao je dosta mirno; videlo se da ga, iako ozbiqna, bolest ne pla{i. No odjednom zastao, mahnuo glavom kao da se ne~eg neprijatnog dosetio. Postojao tako u nekoj nedoumici, pa mu namah sa lica i{~ezao izraz spokojstva; zamislio se duboko i na ~elu mu se, u razboritom mrgo|ewu, usadila iznenadna i te{ka zabrinutost. Roditeqske se o~i razroga~ile. Deda Rado{, prekaqeno iskustvo, po{ao za stra{nim predose}awem, utro jo{ jednu te{ku suzu i, da ne bi zajecao, sklonio se u sam ugao sobe. 164
– Doktore! – ciknula je mati kao rawena guja. Za{titni~ke joj ruke zalepr{ale nad de~icom. – Eto ti na{e muke i nezgode! – qutito progovorio doktor Svili}. – Rajko mi za jedno dete govorio, drugo nije ni spomiwao i ja sam poneo seruma samo za jedno... – A za drugo? A bolest ista. Kku jadnoj! – obezumqeno potekli i otac, i mati, i ded iz mra~nog kutka. Na`alost, tako je! – uznemireno trqao ~elo lekar. – Za jedno doneo sam spasa. Ubrizga}u mu celu bo~icu jer je toliko potrebno pa da dete bude van svake opasnosti... Ali drugo?...Ali drugo?... Ne daj me, dedice slatki! Ne daj me, pojede me vuk!... Ne daj!... – otima se u tom ~asu mala Milena. Woj daj, gospodine!... Wu spasavaj!... Ona je malena, nejaka i jama~no bez leka ne}e prete}i, – otelo se starcu. A majka zalelekala kao da joj neko usijanim no`evima zaparao grudi. Pro{le no}i, jadna, sawala most gvozdeni, ogroman, i ispod wegovih mra~nih svodova vaqala se mutna voda. Talasi joj bili `uti, kaqavi, a ona je morala nekud preko te stra{ne vodurine... Stra{an je to san bio. I eto joj danas mutne vode i u woj wena deca... Wena deca. Stojan se pribrao, on to mora da u~ini, wegov je mozak ja~i od srca. Zatra`io od lekara da mu sve objasni i kad je saznao da su ve} posledwi sati kad serum treba ubrizgavati da bi se bolest savladala, i da bi bilo dockan da se s drugim detetom krene za grad, uvideo je svu nesre}u i pognuo glavu pokorni~ki pred neizbe`nom sudbinom. – Jedno }emo spasti, ali kazujte mi koje! – zavr{io lekar odlu~no. Kroz grobnu ti{inu jednog trenutka lomila se srca. – Gospode Bo`e! – mrmqao ded. 165
A roditeqi, zanemeli, poko{eni bolom, o~ajno se bore kao da se sami od smrti otimaju. Ko mo`e izabrati, ko mo`e jedno dete od srca otkinuti, iz du{e ga i{~upati?... Oh, ne, ne!... Nemogu}e je to {to doktor Svili} tako hladno tra`i. On nije svestan koliko je wegov zahtev svirep i ne~ove~an. Nedeqivo je to u roditeqskom srcu... Svetlost i sunce jedno su isto... I{~upaj koje ho}e{ oko, podjednako boli. Pa ipak, lekar po du`nosti, po savesti, opomiwe. Wemu se ne ~eka vi{e, jer on poznaje spasonosne rokove i ne sme gubiti vremena. Stojan otvorio usta da ne{to ka`e, ali mu re~ u grlu zastala, prepre~ilo mu se iznad srca, pru`ilo se preko mozga, uobru~ilo mu se oko prsiju. A gr~ mu kidao bolom unaka`eno lice. A kad se lekar sa alatkom spremnom za ubrizgavawe pribli`io Petru, majka, u krajwem naporu, bezumno, kao pomahnitala orlu{ina, ra{irila nad posteqom kanxaste ruke i neobuzdano kidala od srca krvavu par~ad, o~ajni krik: – Ne, ne!... Ne wega!... Wu!... Ne wu, ve} wega!... Deda zaridao, Stojan jo{ vi{e pognuo glavu. Zastala, predahnula Simka, majka, ona ista majka koja je slu{ala kako vri{ti Damjanov Zelenko, majka, ve~ita, ja~a od bogova, ve}a od svetova, pa iz svog bi}a pokliknula, o~ajno i stra{no, jedinu `equ svoga srca: – Podeli, doktore, podeli!...
166
Du{an Radi}
ETIKA
Miladin je na jedvite jade svikao da pere. sudove, trese pra{wive prostirke, „viksa furunu“, jednom re~i da obavqa razne sitne ku}evne poslove koji po zdravu razumu, pri pravilnijoj podeli i pristojnijem odnosu izme|u mu{kog i `enskog u doma}inskoj ku}i, spadaju u du`nost `ene. Stideo se samog sebe i bilo mu zazorno {to, kao `ena, mora da qu{ti krompire, da riba zagorele {ertewe, da zaudara na pomije i, sve dok nije svojima u selo javio da ga ni za `ivu glavu ne obilaze, da mu ne dolaze na vi|ewe, strahovao je da neko od rodbine ne bane iznenada o prazniku, pa da ga zatekne tamo poni`ena pored gomile prqava posu|a. Kakav bi, zaista, to doma}in bio, i {ta bi se, pod takvim okolnostima, moglo sve re}i o wemu, kad bi ga na priliku wegova Milena videla sa pripasanom masnom keceqom. Ali, nu`da zakon mewa. Naterala ga oskudica, nerodica, pija~na jevtino}a, bescewe kukuruza, {qive i belog smoka da za poslom i zaradom si|e sa @eqina, nerado napusti ro|enu ku}u i da po|e u grad za koji nikada nije mario, niti ga dobro poznavao. Ra~unao je da }e ga Svetozar Ba}i}, sudija prvostepenog suda, po preporuci pretsednika op{tine i gospodina pope, koji mu je i kumovao, primiti da bude „pred vratima“ u sudskom nadle{tvu, pa kako tamo nije bilo mesta, pristao je, siromah, kad drugoja~e nikako nije moglo biti, da kod gospodina Svetozara poku}ari. Sudijinici je u po~etku bio sme{an, {to nespretno, nevi~an poslu, tr~kara desno, levo, `eqan da uslu`i, {to se dovija, mu~i, jer je za wega, ne poznaju}i potrebe i navike dobro odr`avane varo{ke ku}e, sve to bilo 167
~udno, nepametno, nepotrebno. O wemu se to, ako ste ikad ~uli, u okolini @eqina i danas pri~a (jer se to na kraju krajeva ipak saznalo) da je oprao i stavio pored ostalog posu|a i no}ni sud, ~ak mu izabrao, vaqda zbog nametqive veli~ine, po~asno mesto na dasci izme|u tigawa za kajgane i velike bakarne tepsije. Po~etak je, zaista, bio te`ak i za wega i za gospo|u sudijinicu, no ona ga strpqivo pou~avala, jer joj bejahu dosadile Slovenke i Slovakiwe koje, pored dobre usluge i vi~nosti u radu, imaju sve redom ~udne prohteve, drskosti profesionalne posluge, {to uz svaku sitnicu, mali nesporazum, ili zbog malo stro`e re~i, isti~e svoja prava, postavqa uslove i preti otkazom. Ne}u da me vi{e slu`e marksisti i nihilisti! – govorila je ~esto mu`u i u posledwe vreme, nekako pred sam Miladinov dolazak, zahtevala je da joj na|e ma kakvu neotesanu seqan~uru, te da i ona jednom bude gospodar u svojoj ku}i. [ta `eli{? – zapitala je ona Miladina kad je on jednog jutra iz suda do{ao, da stupi na posao, i zatekao sudijinicu poluobu~enu i jo{ sawivu. Pratio me, ovaj, gospoja, va{ ~ovek, gospodin Toza, ovaj, radi slu`be. – A kako se zove{? – Miladin, gospoja. – Miladin! Ha! Ha! Ha! – smejala se ona, tresu}i neo~e{qanu glavu... Miladin – dobro, dobro – zva}emo te Mile, a ti }e{ mene milostiva, a gospodin Tozu – gospodin sudija. To je bila prva pouka, a istoga dana je morao Miladin `rtvovati svoju novu {ubaru i uzeti stari gospodinov {e{ir; sutra-dan je bilo re~i da kod berberina potkre{e ogromne brkove, no od ovoga je milostiva odustala, po{to joj, u posledwoj analizi, izgledalo da }e biti boqe, neobi~nije, da ostanu. Brzo je Miladin u{ao u su{tinu poslova, navikao da ih po redu, na zadovoqstvo milostive, otaqava, samo 168
mu je trebalo vremena i napora da poni`ewe nove, ne`eqene slu`be pregori, da samom sebi odobri da se on, doma}in ~ovek, kome gospodin popa kumuje, sirovi mu`jak, za koga je ~ovek uvek bio mnogo vi{i od `ene, kao @eqin od Banova-brda, nedostojno sroza, svoj mu{ki ponos odbaci, zgazi, pa da kao neka dobro}udna prija, sa u`ivawem i predano{}u kupi smetli{te, kuva kafu i prostire po dvori{tu „`enske krpe, {lingeraje i ostali milostivin ve{“. – Gospodine Tozo, da si mi brat ro|eni, da me izvadi{, o~iju ti, s ove robije i da me turi{ za pred vrata, ~im se i najlak{e mestance na~ini, jer nije za mene, brkata i, {to no vele ~oveka, drugopozivca, da zamewujem `en{tinu i da se motqam po kujni! – molio je svoga gospodina i se}ao se kako je svojoj Mileni zviznuo kaplarsku {amar~inu kad je pri~ala pred kumom popadijom da joj on uz Petrove poste muzao krave sve dok joj nije pro{ao pri{t na ruci. O~ekuju}i mesto za sudsko nadle{tvo, Miladin se vremenom, malo po malo svikao, izgubio mnogo od prvobitnih ose}awa, pomirio sa „nedostojnim“ polo`ajem i vrlo vi~no, bez negodovawa, obavqao sve ku}evne poslove, ~ak lepo shvatao i {alu koju je milostiva na ra~un wegovih brkova ~esto potrzala, pred gostima. Tako prilago|en novim prilikama, umiren, sre|en, na posletku, u svome shvatawu, mogao je Miladin, pored udobnog `ivota, odli~ne ishrane, naklonosti gazde i gazdarice, biti sre}an ~ovek. No on to nikako nije mogao biti; druge su ga stvari srdile: bunio ga ~udnovat odnos u ku}i koji nije mogao da shvati, ni da odobri. Mile! Milostiva `eli? Pripali!.. i Miladin pripaquje milostivoj cigaretu, sme{ka se kroz oborene brkove, ali mu srce podigrava, jer wega svakoga dana ne{to najeda u ovoj ~udnoj ku}i, gde je `ena sve i sva, samo ne doma}ica, onakva kakvu on i wegovo vaspitawe zahtevaju – mirna, }utqiva, 169
poslu{na, {to nikad ne sme da po`eli, a kamo li da zapoveda. Koliko je puta uzavreo, planuo, hteo da se ume{a, da brani ugro`enu mu{ku ~ast, jer nije mogao da razume „gospotska posla“ pa je stezao ramenima i prezrivo pquvao po buxacima. [to da gospodin Toza, pored toliko {kole, znawa i pameti, bude posledwa rupa na svirali, mlakowa kome `ena gospodari u ku}i, ma da on jedini radi, zara|uje, te prema tome zaslu`uje da ga doma}ca dvori, pazi, nosi kao ono malo vode na dlanu. Kad je prvi put video kako bradati delija krupna qudina, pretsednik suda qubi milostivu u ruku, a ona premire o~ima kao sojka na jugovini, uzburkala se u wemu rasna krv, planula nasle|ena orijentalska mu{kost koja zahteva i neodoqivo nala`e, da `ena bude robiwa gorda gospodara. – E, moj gospodine Tozo, mnogo joj ti ide{ niz dlaku i gove{ }efovima, kao da joj, Bo`e mi prosti, zvezda na ~elu, ili kao da ti svakog dana snese po jedan dukat. I{ao bi ti bos kao Raja, pandur iz Proletnice, da ~arape sam ne kupuje{ u ~ar{iji – potsme{qivo je gun|ao za svoj ra~un Miladin, gledaju}i iz pretsobqa kroz poluotvorena vrata kako milostiva, pijana vaqda, peva bez stida, piskavim glasom, nose}i korpu od zvanice do zvanice i nude}i, uz pesmu, |evreke, ukusne |evreke. Zbog svega toga i vazda drugih stvari koje nisu ni za pri~awe, Miladin nije mogao biti sre}an u ku}i Svetozara Ba}i}a, sudije prvosteponog suda; bolela ga je ta nepravda, neprirodan odnos, suvi{no pravo jedne `ene, }utqivost, mlakost sudije u kome je verovatno izumro pojam nadmo}nosti ~ovekove koja je od uvek carovala, haremski ko~operila, nad slabim polom koji je Bog stvorio da ra|a decu i slu`i mu`evima.
170
* Jedno ve~e, dockan u no}i, Miladin je ostavio u trpezariji gospodina da sa~eka milostivu dok zavr{i cigaretu, i oti{ao da spava. Toga dana je bio qugit {to gospodin Toza tako hladnokrvno podnosi i odobrava da mu doma}ica sa sudskim pisar~i}em razgovara i da ~oveku piqi u zenice. Le{kario je i razmi{qao po stoti put o svemu, pa je kroz san, koji ga hvatao, govorio prijateqima, susedima koji su se kod wega o slavi skupili na gozbu i veseqe: – Bra}o moja, to vam je prava bruka, sramota, {to sam sve ja video kod gospode. Tamo, bre, bra}o slatka, `ene gospodare, {to rekla pesma varo{anka ide, pije, nikad ku}i nije. – Miladine, veli mi gospodin Toza, nosi gospo|i gorwi kaput. No} je hladna, pa mo`e nazepsti. I ja je, bra}o i kumovi, tra`im no}u po me’anama. Pa, bra}o, vaqa woj, slavu joj `ensku, po devetnaest banaka mese~no za belilo i rumenilo, i ~arape im kupuju mu`evi, a za duvan banka, ako ne i dve, vaqa woj dnevno. Pa bra}o.... Iz polusna ga je trgao tresak u trpezariji i, kad se drugi ponovio, Miladin je brzo si{ao. ^uo je kroz zatvorena vrata kako milostiva praska: ^ini}u {ta ho}u. Nisam ja tvoja robiwa, Tur~ine, seqa~ino balkanska. Nisi ti aga, a ja bez ikakvih prava u ovoj ku}i, gde sam svoju mladost sahranila. Olga, Olgigce, du{o, du{ice! – bla`io ju je sudija. – Budi pametna, draga moja! [to se srdi{? Ta ni{ta ti nisam rekao zlo... Pogre{no si me razumela. Mar{! – dreknula je ona besna i opet bacila tawir koji se skrhao o orman. Miladin je u pretsobqu uzdrhtao, vatra mu je o{inula obraze, zaboravio je {ta je i gde se nalazi. Razjaren, uvre|en do bola u mu{koj sujeti, pomahnitao, kao da je u wemu buknula odjednom sva uzdr`avana, gomilana srx171
ba, uleteo je u trpezariju, pa, videv{i sudiju kako pognute glave, poni`en, i upla{en ~eka, on dreknu i di`e stegnute pesnice. – Gostodine Tozo, {ta ~eka{? Udri, udri, pobogu brate, slavu joj `ensku! Sutra-dan je Miladin prona{ao svoju {ubaru, pa, po{to je dobro navukao na o~i, srdit, mrzovoqan, ali ipak nekako zadovoqan, po{ao je @eqinu, selu, Mileni, tamo, gde je sve u redu.
172
Sne`ana Bo`i}
KRATKE PRI^E DU[ANA RADI]A U srpsku kwi`evnost Du{an Radi} u{ao je zahvaquju}i @ivku Mili}evi}u, novinaru, kwi`evniku i uredniku kwi`evnog podlistka dnevnog lista Politika u kome je 1930. godine Radi} objavio svoju prvu i ve}inu kasnije napisanih pri~a. Mili}evi} je bio na neki na~in mentor Radi}ev, kasnije wegov izdava~ i dosledni apologeta Radi}evog kwi`evnog opusa. Imena obojice, i Mili}evi}a i Radi}a, vezuju se za svojevrsnu obnovu realizma u srpskoj kwi`evnosti tridesetih godina 20. veka, (re)aktuelizaciju socijalne problematike i, samim tim, seoske pripovetke i romana. Polaze}i, naime, od ~iwenica iz socijalnog konteksta – da ve}inu stanovni{tva tada{we Srbije ~ine seqaci ~iji se polo`aj od zavr{etka Prvog svetskog rata, a posebno od ekonomske krize 1929. godine, neprestano pogor{ava, @ivko Mili}evi} i wegovi sledbenici zala`u se za povratak likova seqaka u kwi`evnost i kwi`evno preispitivawe svih aspekata wihovog propadawa (ekonomskog, dru{tvenog, moralnog, psiholo{kog). Mili}evi} pokre}e ediciju „Na{a kwiga“, s ciqem da objavquje doma}u kwigu koja bi se naslawala na doma}u kwi`evnu tradiciju i bila na neki na~in suprotnost svemu {to je u tada{wem kwi`evnom `ivotu nosilo oznake modernizma. Prva kwiga objavqena u toj ediciji bila je upravo zbirka pri~a Du{ana Radi}a, Tri kilometra na sat (1934), zato {to je Mili}evi} Radi}a smatrao obnoviteqem srpske seoske realisti~ke pripovetke, za~etnikom nove kwi`evne struje koja u sredi{te svog interesovawa postavqa seoski `ivot i koju on naziva novi realizam, mada }e je kasniji tuma~i radije zvati populizam: zbog program173
ske brige za seqaka i narod, pristupa~ne forme i jezi~kog izraza bliskog narodnom. Du{an Radi} `iveo je na prelazu iz 19. u 20. vek, relativno kratko (1892-1938). Biografski podaci od zna~aja za razumevawe i tuma~ewe wegovog kwi`evnog stvarala{tva odnose se na ~iwenicu da je bio lekar koji je diplomu i doktorsku titulu stekao u Francuskoj, da bi se potom vratio u zavi~ajnu palanku i tu, u Vrwa~koj Bawi, proveo ceo radni vek, nesebi~no i na razli~ite na~ine (ne samo lekarskom praksom) poma`u}i qudima u sopstvenom okru`ewu. Odrastao je kao siro~e, bez majke, u bogatoj ku}i ro|aka-posvojiteqa, {to ne}e ostati bez odjeka u na~inu na koji su u wegovim pri~ama ostvareni roditeqski likovi, pre svega likovi majki. Radi}eva profesija bila je odli~no izvori{te gra|e za wegovu kwi`evnost, kojoj se sasvim ozbiqno posvetio nakon {to mu je 1934. godine objavqena pomenuta zbirka kratkih pri~a Tri kilometra na sat. Usledile su zbirke Na sto ogweva (1935), Kroz `ivot (1935), @ivi nakovaw (1937) i roman Selo (SKZ, 1937). Posthumno je objavqena zbirka Tako mi planinci (1939). Ako obratimo pa`wu na godine objavqivawa ovih kwiga, vide}emo da je Radi}eva kwi`evna karijera kulminirala u periodu od 1934. do 1937. godine. Zapravo, period kuminacije bio je jedini wen period, s obzirom na to da se u isto vreme Radi}evo i ina~e slabo zdravqe postepeno pogor{avalo i da je umro ve} 1938. godine. Ono {to mo`e da fascinira je broj objavqenih pri~a – za sedam godina objavio ih je stotinu devet, najvi{e u Politici. U rukopisu je nakon wegove smrti ostalo jo{ tekstova, izme|u ostalog i jedna nedovr{ena drama. Ako izuzmemo roman, u kome su pojedini tuma~i wegove proze videli „sintezu wegovog pripoveda~kog rada“, Radi} je bio dosledan u negovawu `anra kratke pri~e, {to je bilo uslovqeno prakti~nim razlogom: 174
ograni~enim prostorom za novinsko objavqivawe. Tako je on usavr{io svoju ve{tinu konciznog ali efektnog izraza, postizawa unutra{we dinamike teksta koja je takvoj pri~i potrebna. U wegovo vreme bilo je kriti~ara koji su ovakvo pripovedawe ozna~avali kao povr{no, feqtonisti~ko, a danas se ~ini da upravo zbog tih osobina – anegdotskog kazivawa, jezgrovitosti (fokusiranosti na jedan doga|aj ili jednu sudbinu prelomqenu kroz kqu~no `ivotno zbivawe) i kratko}e, ono dobija na vrednosti. Zahvaquju}i tome {to je wegovu prozu objavqivala visokotira`na Politika, ali ipak ne samo zbog toga, Radi} je u nekoliko navedenih godina ~etvrte decenije 20. veka bio popularan, rado ~itan pisac. Zato objavqivawe wegovih zbirki nije moglo pro}i nezapa`eno, bez kriti~kih osvrta. Oni su, uglavnom, bili pozitivni, blagonakloni prema piscu koji svojim talentom obe}ava. Posebno je hvaqen jezik Radi}eve proze. Bilo je, naravno, i negativnih sudova o wegovom stvarala{tvu, poput onih koje smo pomenuli, ali zamerke onda{we kritike (kao da) nisu dopirale do {irih krugova ~italaca ili ih se nisu ticale. Pa ipak, nakon Radi}eve smrti wegovo delo sve vi{e je tonulo u zaborav. Tome je svakako doprinela i op{ta situacija u dru{tvu – po~etak Drugog svetskog rata (mada su i u tom periodu, 1942. i 1943. godine, objavqena dva izbora iz wegove proze, u redakciji @ivka Mili}evi}a). Posle rata, stvari su se su{tinski promenile, ali ni u novom dru{tvenom i kulturnom ambijentu nije bilo dovoqno interesovawa ni voqe da se delo Du{ana Radi}a na pravi na~in vrednuje. Prvi izbor iz wegove proze objavqen je u Prosveti 1951. godine (prir. Gvido Tartaqa). U vidu separata objavqene su kasnije tri wegove pri~e u Narodnoj kwizi i to je sve. Poku{aji reafirmacije Du{ana Radi}a kao pisca de{avali su se sporadi~no, naj~e{}e prigodno, o godi{wicama wegove smrti. Ako se pogleda bibliografija 175
radova o wemu, uo~qivo je da su se ti poku{aji intenzivirali u dva navrata, najpre {ezdesetih godina (na dvadesetpetogodi{wicu smrti) i potom, krajem devedesetih godina pro{log veka, kada je objavqeno nekoliko zna~ajnijih sinteti~kih studija o Radi}evoj prozi. Pitawa koja su, u tuma~ewu i vrednovawu Radi}eve kwi`evnosti, i danas aktuelna mogu se svesti na dva kqu~na: da li je Mili}evi}evo forsirawe Radi}evog stvarala{tva predstavqalo afirmaciju onoga {to bi se, ipak, moglo ozna~iti kao kwi`evni anahronizam, nepotrebna retardacija, u neskladu sa duhom vremena, i drugo, da li je sam Radi} vi{e epigon (kako su ga, na primer, do`ivqavali modernisti), nego originalni kwi`evni stvaralac. Imaju}i u vidu Radi}eve stvarala~ke pobude, iskrenu veru u smisao sopstvenog anga`ovawa, ali i kwi`evni rezultat koji je iz tih unutra{wih imperativa proiza{ao, ~ini se da bi prihvatqiv odgovor na oba pitawa bio – odre~an. Nakon objavqivawa zbirke Na sto ogweva Radi}, u jednom pismu @ivku Mili}evi}u obja{wava: „Trudio sam se da ostanem u stavu umetnika, i verujem da kad ~ovek pro~ita ovih dvadeset pri~a, da }e videti na{e selo i wegove mane, na{eg seqaka i wegove potrebe, wegov `ivot i wegovu du{u ~estitu, prirodnu inteligenciju, uro|enu bistrinu i naposletku ono {to sam prvi mo`da slikaju}i ga takvog kakav je, istakao: nedovoqno osetqivog./ Sme{no mi je da ga, kao neki beogradski kancelarijski pisci, pravim jako ose}ajnim. Seqakova ose}ajnost je mawa nego ose}ajnost intelektualaca. On `ali za mrtvim detetom ali ne luduje; on qubi draganu, ali ne zna za bezgrani~nu qubav... Wegova ose}awa znaju za meru, ~ak su sputana.“ Ovaj autopoeti~ki iskaz odnosi se, prvenstveno, na naslovnu pri~u zbirke („Na sto ogweva“), jer, ~itaju}i je, bar na trenutak steknete utisak da seqak Igwatije vi{e `ali za uginulom kravom, nego za sopstvenom }erkom koja je, zbog toga {to su je kasno odveli lekaru, 176
umrla od tuberkuloze. Ta emocionalna ograni~enost seqaka uslovqena je, kako to Radi} iznosi, wihovim fatalizmom, karakteristi~nom verom u sudbinu i Bo`ju voqu, zapravo nemarno{}u kad je u pitawu sopstveni `ivot ili `ivot najbli`ih i borba s bole{}u. To je ~esta Radi}eva tema, {to ne ~udi s obzirom na wegovu profesiju. Citirani iskaz sugeri{e ~iwenicu da tog seqaka o kome pi{e Radi} poznaje izbliza i iznutra, da poznaje ne samo wegov emocionalni svet i `ivot, nego wegov `ivot u svim mogu}im manifestacijama, u obi~nostima i za~udnostima. I taj `ivot on `eli da prenese ~itaocu, to je wegova misija. Za sagledavawe Radi}eve proze prihvatqiva je (Mili}evi}eva) klasifikacija na: pri~e iz seoskog `ivota pri~e iz palana~kog `ivota ostale pri~e roman Selo. Ovom prilikom izdvojene su dve pri~e, koje, ~ini se, na dobar na~in ilustruju ono {to je re~eno o Radi}u, ali pru`aju uvid i u na~in na koji je pisac transponovao odre|ene tipove junaka i odnose me|u wima, u porodici i u {iroj dru{tvenoj zajednici. Prva, pod nazivom „Raspe}e“ (iz zbirke Kroz `ivot), pripada krugu pri~a iz seoskog `ivota: lekar je poneo jedan serum za smrtno obolelo dete u dalekom planinskom selu; u me|uvremenu doma}inu se od iste bolesti razbolelo i drugo dete; uku}ani, i sam lekar, razapeti su u nedoumici {ta da urade, kom detetu da daju spasonosnu dozu leka, de~aku ili devoj~ici. U podignutom, pateti~nom tonu, koji je u skladu s dramatikom i te`inom zbivawa, pri~a se zavr{ava vapajem majke: „Zastala, predahnula Simka, majka, ona ista majka koja je slu{ala kako vri{ti Damjanov Zelenko, majka, ve~ita, ja~a od bogova, ve}a od svetova, pa iz sveg bi}a pokliknula, o~ajno i stra{no, jedinu `equ svoga srca: – Podeli, doktore, podeli!...“ 177
Veza izme|u uku}ana je bliska, ispuwena brigom i po`rtvovawem. Roditeqi, a posebno majka, spremni su na svaku `rtvu kada su u pitawu deca. Pa ipak, wihovo po`rtvovawe nije uvek dovoqno. U te{kim situacijama, u siroma{nim, slabo naseqenim planinskim selima, u te{ko dostupnim i od puteva udaqenim doma}instvima, `ivot je, naravno, dragocen, ali mo`e lako da se izgubi. Pi{~eve simpatije su na strani tog te{kog, brojnim nevoqama ispuwenog `ivota (nema{tina, bolesti, prirodne nepogode, sujeverje). U periodu u kome Radi} `ivi i stvara i o kome pi{e srpsko selo zahvatile su korenite promene, koje su najvi{e imale veze sa wegovim ekonomskim slabqewem: osiroma{eni seqak, seqak bez zemqe, napu{ta porodi~no ogwi{te i odlazi u potragu za boqim `ivotom, naj~e{}e u obli`we varo{ice, ~ine}i i wih jo{ siroma{nijim, re|e u velike gradove ili u druge zemqe. Nestaju porodi~ne zadruge; ekonomsko slabqewe uti~e na slabqewe porodice, veza, odnosa i vrednosti unutar we. Dodiri sela i grada, tj. palanke u Radi}evoj interpretaciji naj~e{}e su na {tetu sela. Malobrojnije su Radi}eve pri~e iz palana~kog `ivota, ali su podjednako upe~atqive kao i one koje se bave tematikom sela. Na primer, glavni junak pri~e „Etika“ (iz zbirke Tri kilometra na sat), seqak Miladin, iz pomenutih finansijskih razloga, odlazi u grad i u nedostatku drugog posla, po~iwe da radi na mestu ku}ne pomo}nice, tj.pomo}nika u ku}i gradskog sudije. Ako se nekako i privikne da obavqa poslove kojih se stidi jer ih smatra `enskim, nikako ne mo`e da se pomiri s ~iwenicom da je pravi gazda u ku}i kojoj slu`i zapravo sudijina `ena, razma`ena, zahtevna, hirovita i pomalo neverna. Nakon dugog perioda trpqewa dolazi do verbalnog incidenta, u kome, zapravo, Miladin pru`a podr{ku sudiji da udarcem poka`e `eni ko je gazda u ku}i. Ovo ga je ko{talo posla, ali on je „srdit, mrzovoqan, ali ipak nekako zadovoqan, po{ao u @eqinu, selu, Mileni, tamo, 178
gde je sve u redu.“ Zapravo, tamo gde se (jo{ uvek) ni{ta nije promenilo, gde se `ivi po starim patrijarhalnim obi~ajima. Na duhovit, za Radi}a tipi~an anegdotski na~in, ovom pri~om se, izme|u ostalog, sugeri{u i promene u mu{ko-`enskim, tj. supru`ni~kim odnosima, kao i promene pozicije `ene u dru{tvu. Usvojene u odre|enim gra|anskim krugovima (bogatijih, obrazovanijih, uticajnijih qudi) kao moderniji, progresivniji na~ini pona{awa i komunikacije, one se, vremenom, preslikavaju i na ostatak dru{tva, na ve}inu, transformi{u}i i odnose u seoskoj sredini. * Delo Du{ana Radi}a upoznala sam sticajem okolnosti, u toku rada na magistarskoj tezi o Dobrici ]osi}u, kada sam, sre}nim istra`iva~kim slu~ajem, otkrila vezu izme|u ]osi}evih Korena i Radi}evog romana Selo, vezu koja je za~u|uju}e bliska. Drugim povodom, i na svoje ve}e zadovoqstvo, otkrila sam wegove kratke pri~e. Iznenadile su me efektno{}u naracije, `ivotno{}u likova i opisanih doga|aja, upe~atqivo{}u emocije koju u ~itaocu izazivaju, podsti~u}i ga, istovremeno, da se duboko zamisli nad pro~itanim. I da se nakon toga zapita nije li Radi} mnogo boqi pripoveda~ u odnosu na mesto koje mu je dato u istoriji srpske kwi`evnosti, u periodu izme|u dva svetska rata i uop{te. U kritici je ve} konstatovano, treba samo podvu}i: „Radi}eve boqe pripovetke i roman Selo mogli [bi] da poslu`e kao priru~nici etnopsiholo{kog poznavawa srpskog sela izme|u dva svetska rata.“ Pored te, uslovno re~eno, saznajne vrednosti, ne mali broj wegovih kratkih pri~a poseduje snagu kojom u ~itaocu izaziva intenzivan umetni~ki do`ivqaj, i istinsko u`ivawe u samoj pri~i. Tu wihova vrednost – pravu, estetsku – savremeni ~itaoci treba ponovo da otkriju. 179
Vladan Stojanovi} Zorovaveq
KANTEFABULA
Su|aje su svakako pri me{awu sudbine zaboravile zrnce kvasca pod wegovo ~elo: iz dana u dan, za dlan do dlana. ^elo napredno! A kad skine {e{ir, zelen kao jed, kao da ka`e: – @etva! A kako vi? Me|utim wegovo srce bilo bujno, do kolena, nepoko{qivo. Srce Gu`vi}evo! Muca ali kuca: Tamo modra Avala te{ka {ubara: iza, polegla, kojekude, kitwasta grbina [umadije, zjala velikim sredwim, malim `upanima oki}enim vla{}u, stra{}u, sla{}u. A na mapi jedino Lepenica, Jasenica, Crnica nalik na pijavice. U! Tamo banbadava ugruvana nizija Panonija, zjala fru{kogorskim monasima, trubadurima, kasti, s autonomnom kujnom, mantijom, pojawem: {u{te zrela peraja {a{e, sna{e. @itnica, `ivo zlato, a kraj }ivota mona{e mlade Vojvo|ane. Tamo Cer – zver: tamo Dunav davqeni~ki ruwav. U!... Na sve ~etiri strane ni da grane. Da li to tazbina – jazbina: da li to klik – ~inov{ik da li to svuda zasipa ro|ena gruda? Ili samo... Srce Gu`vi}evo! Muca, ali kuca: Ovom je zemqom i skit do skita sre}niji bio, i pod mo~arom nauznak voleo `ivot, sebe pio: ticale nizijom strasti meke kao reke. Dok Gu`vi} svake ve~eri sam baca mre`u. I ~eka. A pored stene, vas od pene vaqa se korito deva. I ~eka. O, na{to preza od te senke u dubini pune ~ini! No sada, nad wim {u{ti skitsko prqavo nebo. Junak je bio. No sada, kao nekada, kao odvajkada, mo~arom se nadvisio. Miri{u, miri{u deve mimoletom barskim cvetom. 180
Srce Gu`vi}evo! – U! Pariz ili kuvarice! Su|aje su isto tako htele da to srce pronikne ba{. Zosim, ~ovek muwevite pro{losti. Nikada Zosim ne stavi ruku na rame Gu`vi}evo, nikada da re~e: – Prijatequ! Nikada! Ali su oduvek bili prijateqi: blatom, pra{iom. No toga dana kao sve gu{~ice, kao sve plov~ice prnu{e u raj, pa kao neka arhangelska ruka za|e po pravednim trticama, i prestonicom kao tre}e vreme: belo: svi tragovi zatrpani. Toga dana Zosim ne na|e Gu`vi}a. Toga dana Gu`vi} ne na|e Zosima. Zima. – U!... oglasi se Gu`vi} toga jutra u krevetu. Sneg! Tajac se rasparampar~a u sobi. Za nekoliko javnih muva, nekoliko skrovitih mi{a i jednog pauka. „U“, taj omiqeni samoglasnik internacionalaca, zna~io je isto {to i {est ~asova za fabri~ke radnike. Sve protrqa o~i, sve se dade na nasu{ni hleb: i dve muve na nosu tempom perca tamburica o~isti{e krioca: i glumonemom pantuflom odjeknu cijuk, glodaj: i pauk, mra~ni meteor, polete ~elu. Me| ~etiri srpska zida sve drugo moglo da posluje sem Gu`vi}a. I on zorom {orom. Prvi sneg. Prvi slovenski dan. Kao da svi cveti}i lipa bez julske boje, bez julske arome, iz daqa iz `ala za zemqom povrvele sede: kao da iz devi~anskog kotla masti oblutka, kqu~a majka votka na stepen pahuqica. Tamo gore vi{e igli~astih grana, vi{e {e}er – brdeqaka, gore jo{ gore, ~upaju sede vlasi Rurikovi}i, Nemawi}i. Tamo dole ni`e bosa nosa, ni`e bubre`na gle`wa, dole jo{ dole, sne`ni kokain opija i posledwe propalo stopalo. Nigde krotke golubice, a sve na panslavizam. Vidik, ~ik! 181
– U!... Ne}u vi{e da sam Sloven! prenu se Gu`vi} kad pade tik uz kapiju. Ima tako ~estih klizavica pod devi~anskim snegom: ima tako ~estih padova pqo{timice, du` ki~mene vre`e, dulecima, no s posledicama uprav pod ~elom: odjednom bubne deseta misao. Ne lati toliko od uboja ~ove~anska karlica, koliko od ~ela, zvezde vodiqe, predwice. Sloveni hrabro padaju, ali se natra{ke di`u. No Gu`vi} bodro podsko~i: pomisli na Francusku, primeti `i{ku u suturenu, re~e: – U!... Puci ga! Bubne tako neka deseta misao, ali je Pariz bio deleko, suteren duboko: strmo, srmali ulicom, ni vrane ni ku~kice. Prve tragove ~ove~anstva sejao on. On koji, eto, sada laktom qubavno trqa {e{ir zelen kao jed, trqa da pahuqice natenane pune prore|evine po kosi. A kad najzad pokri glavu, ozimicu, kao da re~e: – Setva! A kako vi? Pa za prvi ugao zapetasto. Wegova leva sisa, desna i leva noga, neprestano igrali: kao pahuqice: s kim si onaki si. Okonaokolo kao londonske magle pod nakovawem: nedostaju samo vuci. No Gu`vi}evim venama otrov {estoperca. Ne ide, huji. Kao kad bi Romanijom hujao ojwak Kraqevi}a Marka, trepte} da tresne o jelu vitu: kao kad bi budilnik skazaqkama ulicama, trepte} da zvrkne kraj rumenog uvca praktikantiwice: kao kad bi... @enomanija ki~icom nosem rumeno, o~ima zeleno, slepoo~icama srebrio. Da je vetri} Gu`vi} nalik na talijansku zastavu: uvek vreo, izgore kosa; beo ve{ i pod peglom vla`an. Ne{to vu~je: strahovit bi bio s repom. No, eto. Prestoni~na zora bez zbora. Sit grad sni pod snegom prugast kao zebra: bokovi odi{u, dok u Gu`vi}u trista domova se wi{u. I to tako celog bogovetnog dana, zatrpan zidinom Gu`vi} sawa, sawa – milovawa. Molitva mu li~i, na vrh tupa ma~a: taman, taman! Ta rumena igra i niz pr{qenova ve~ito pomaman: hram i pola grada vu182
~e, vu~e, vu~e – negde do tu~e. No te mutne zore on }e vedar biti. Koga da se boji? Legalo golica, po usnama wenim nove usne kroji. No} jezdi po wemu, ona sva u danu. Sit grad sni pod snegom prugast kao zebra, od ugqa i srebra. No nigde nikoga. A u Parizu najkrupnije zverke ba{ zorom: i nikad proma{aj. U!... I Gu`vi}ev wuh jednom, vid drugom ulicom. Sve belo, neveselo. Nigde kakvo telo. Pa za prvi ugao zapetasto. Ali kad na horizontu, al kad na pedaq, banu{e opanke, sukwe, on kliknu: – U!... An|el~e! – U!... Vunica! U!... otpozdravi{e kante zorwa~e, lepotice! U zoru se prvo ledi, posle kravi. Ima re~i koje izazivaju poraz, ima poraza koji ni re~cu ne izazovu. I Gu`vi} kao ta~ka zavejana iznutra; za wim tragovi, tragovi... Jasno kao sneg!... Eto, pre {aku godina Gu`vi} napustio Pariz! U!... Nema Pariza sem Pariza! Retko ko ide kod zlatara, a svi blistaju. Moglo bi se studirati i nikad ne zavr{iti. Ali one balkanske dubodoline gde tiho `ubori kladenac materinih suza: ali oni ~ivitasti vr{ci: ali oni rascrvoto~eni drumovi, gradovi, seoca, ministarstvo prosvete: ali... Vaqalo je biti srnda} pa trk Parizom preko svega toga. No Gu`vi}, {to }e kud }e posle pet godina: uze malo kokaina i kartu tre}e klase i posle vo`we od 250 franaka isprsi se i on i Singidun. – Majko! – Sinko! I dve generacije, dve pesnice minuta zagrqeni na stani~nom peronu. – Da pomognem! ume{a se nosa~. Ih, Mala Antanta! – Majkovi}u! Druga re~ na ro|enoj grudi pa ve} jedna od najgrubqih: jer kad Gu`vi} ka`e „majkovi}u“ i u Parizu razroga~e o~i. Pariz i najte`a srca ispra`wava: tereti 183
su za nosa~e: ali Gu`vi} kufere i majku dovu~e, dovede sam do ku}e. A u ku}i mati povede wega: dugo je bio na strani. Onde vaqala zimnica, tamo srpsko platno konac s koncem: gore oknom vazduh, dole cigqe zastira~em. Hecendorfovi vojnici svuda kupili slavu. I nova pokoqewa moraju dopuniti stara prvo stvarima: i solidnim i jeftinim. Eto, prase gajeno za Bo`i} i po tre}i put melanholi~no u|e u sobu i jedna pariska pantufla ne re~e vi{e do vi|ewa drugoj. A kakva uspomena! Te pantufle vezla mala, crnooka Margo: vezla tri medena meseca. Ina~e pravi pariski leptirak: jedino zlatnom mre`om ako je ~ovek... – Margo, hajdemo u bioskop! – Ba, a nov {e{ir? – ^im dobijem stipendiju. – Ba! ^itava ve~nost! – Margo, za{to to uvek tako s nami! I bez prekida ja s ove ti s one strane neke nedoumice, smetwe, zida. A, eto, moji prsti {apu}u ne{to tvom tabanu, a eto zagrejan obgrlio sam te zagrejanu. Margo, da bih da te zaspem navalama sve svoje snage: da bih, da dah za dahom povijem o tvoje nage belutke, gde opalna `udwa ~eka – izdaleka. No eto... Na{a su tela drugovi bez oporeke: i odavno, u`urbano, kao dviske sasvim se sla`u porebarke. Pa ipak, za{to to uvek tako s nami; ~as zakovani, ~as raskovani? – Ba! Prevedi to u francima! Qubav je uvek protkana srebrnim trenucima i posle tri dana po wegovu odlasku verni Zosim posla nepla}enu depe{u: „Verila se za [ve|anina“. U!... Taksa nije bila velika, a [ve|anina se se}a malo: oboje su plavi. I, eto, sad prase, pantufla! Niko ne veruje da izbeglice patile, pate, da za Bo`i} jedu najlep{e uspomene tako `ive, a tako daleke, daleke... – Majko, kupi francuske novine! Na! – Kad po|em za krompir. 184
– Majkovi}u! Zakon `ivota, zakon rata; jedino imaju pravo Rusi i oficiri. Ina~e mir: mirno probi{e srebrne mamuzice oko u{iju Gu`vi}evih. Ne{to malo osede, ali to porodica, zimnica, cepanica, drhtavica. – Cakana! Jedino tepa ma~ki. – Frk! jedino ma~ka umiqata. Pa s repom kao ~elenkom u februar. Ina~e Gu`vi} ~inovni~i}: osam poteza za osam ~asova. Te{ka situacija: Predsednik vlade u parlamentu letimi~no se osvrnuo na evropsku politiku: u Rimu cmok, cmok, a Rijeke jok. Rur crni trubadur. [egrti u Berlinu priredili ulicama burne demonstracije. Frajla Skolastiku Miri} uhvatili u srpskoj Atini s probu|enim Ma|arima: narodni oci preora{e Kosovo. Todor Aleksandrov u samom oxaku ministarstva spoqnih poslova. U!... A nebom ti~ije deputacije ka jugu jugovi}u: a sunce sklup~ani vuk liwa se sedim zracima. Ota~estvom }urak naopako! Gu`vi} propu{i i na du`nosti. A kad na~alnik zapita: – Koliko ti za partijski bal? Gu`vi} zaigra i re~e: – Ja ne igram! – Koliko? – U!... Vanstep! – Koliko? – Ovaj, onaj, dve banke! Jer ni{ta nije slobodno na dubodolinastom, na vr{astom Balkanu: sve igra i zimi i leti. I sami suvereni kao jaganci. Bane teko neki pukovnik, ka`e: – Va{e Veli~anstvo? – Spreman sam, pukovni~e! – I voz, Va{e Veli~anstvo! I igra se svr{i jednim vanstepom od dvora do stanice, s nekoliko suza i dvadeset i jedan top. Sve igra na Balkanu – ve~iti Karmen. Ali Gu`vi} ne poklecnu. Ja185
~e natu~e {e{ir, sve kao izlomqen. Pa sve bli`e slabom polu, sve ja~a odiseja vidqivog, opipqivog. Jer... Kako je slatko `iveti a u stvari udaviti se u uli~nom moru: sve {to je u ovoj zemqi najboqe, na ulici je. Kako su divni najmla|i talasi s penom od smeha! U!... Pra{ina, politika i deca se najvi{e di`u. Politika – laka motika: pra{ina, prema kojoj su op{tinske pumpe i nosne maramice sme{ne: deca. Ah deca, a rumena republika de~ijeg tela! Kakav duh! Od duha se stvara i rasko{na vaza, i skromni no}ni lonac: od duha ~ove~anstvo dobija bore, cvikere i tisu} stara~kih sitnica. Dok sna`no telo i Boga zamewuje u odsustvu. Telo, {irom otvorena radwa mladosti: telo, dvokraki pozdrav jo{ od paganaca, telo, osma sveta tajna. Ah sjajna je republika de~ijeg tela; I Gu`vi} kasom u republikance: nije video, nije slu{ao nikoga. Zosima utoliko {to nosio sobom stare isprave: jer kad je dr`avni `ig i na najbuntovnijem srcu, sve ide mirnije. ^im se more telesa zalesa manifestacijama, demonstracijama, Gu`vi} u gu`vi. A na plavom gwezdu srebrn polog wija, sav grad u crnini, on bi... Dok u svakom domu temeq kamen siwi, skelama bi vitim da se vije, vije – i sakrije. No}. Dve no}i sa wega: du{om kao drumom nigde `ive du{e. Sav grad u crnini. On bi... Dok se tro{ne zgrade same sobom ru{e, da poigra s decom roba u opeke – rumene i meke. Oko wega lebde mladi arhangeli. Ka`u: gre{an, gre{an!... Grad sav u crnini, `ar po wemu klije. On bi... Dok je sud usuda neumitan, pre{an, qubio peraja tiho, tiho s le|a – u znak mesoje|a. Jer duh tada samo zna za: – Gore-e-e! – Dole-e-e! No tela tada govore }utke na{iroko, naduga~ko: i sam vazduh treperi kao posle `utice. Pra{ina natenane gomila goliciqive gomilice po kotlinicama u{ne {koqke, ugli}ima usnica, rubovima nozdrva, trepavi186
cama: svi ulazi u unutraa{wost tela poluzasuti. Otuda se vreli palan~ani te{ko probijaju. Ali gu`vom, ali okonaokolo sve na pupoqak u rascvetu: znoj, – rosa. Demonstracije, manifesgacije!... – Na{im se nebom navla~e crni oblaci! grmi govornik sa balkona. – Dole-e-e! I zaista nad Gu`vi}em se nadnosi obla~i} sav u belo: natrag mu dugme raskop~ano. Od rebarca do kolena, dole-e-e, mekota. Kao da svi mi{i}i guraju sr` zrele diwe – o, dole-e-e, slatka oseko! Kao da se {irom sluzoko`e tope blistavi kristali mednog {e}era – o, dole-e-e igli~asta rastalasavawa. Trenuci, ~itava nebesa: sve bi kao neka da`da dole-e-e. To telo pritiskuje besmrtnosg. – Krajwe je vreme da vlastodr{cima poka`emo pesnicu! grmi govornik sa balkona. – Gore-e-e! I zaista, od kolena do rebarca struji mekota gore-e-e. Kao da su krvna zrnca grumewe pupoqaka laka kao perca – o, gore-e-e slatka plimo! Kao da su `ivci bele proletwe vode – o, gore-e-e topla nadola`ewa! Gore – dole, dole – gore! Ima ne~eg veli~anstvenog u dubinama uskolebanog qudskog tela. Zenice su nalik, zenicama gladne boje: prsti u razvigorima, sve bli`e tu~ni oblaci i da`d i besmrtnost lije, lije... – A sad se mirno razi|imo ku}ama! zavr{ava govornik sa balkona. – @iveo-oo! Ko ne bi tako `iveo! U moru bezimenih tela, ne zna se ni za profesiju, ni za du{u, ni za kesu. Vena se u venu inkognito preta~e i za{to da mi{i}i, za{to da proleteri nemaju pravo trenutne sre}e. Demonstracije manifestacije! U!... Na op{toj toploti ~esto i starije seme proklija. Gu`vi} nije voleo zimu, zimske kapute. Ina~e svako ve~e pla}ao dve kafe; svako ve~e Zosim gledao u {oqice smerno: 187
– C! Ne vidim jo{ renesans kod nas. A se}ate li se, Gu`vi}u, onog umivaonika u Rotondi? – U! Niko da ~u~ne! – A mi, Gu`vi}u, ~uvamo tela jedino za boji{ta. A, eto pred nosom nam na{ divni isto~ni moral: „ko {ta u~ini deci, u~ini bogu!“ Ja obraze krijem u {akama oba. Ja se tela bojim. Znam jednoga dana sretoh divno dete sa nogama golim: Zatim tukle ki{e, tukle, tukle, tukle: zatim o~i pile oba moja kapka – oro{ena slatka. Gradom sa svih strana nanose opeke, jedino rumene. Mene desni bole. Dan s du{om u nosu zastao i blene, dok se deca svuda igraju i vole: golo de~je more bruji, bruji, bruji, – a ja u oluji. Sad obraze vi{e ne krijem u {ake, o, ja telo volim. Olistale usne, a plav `bun belasa sa`ve`|ima golim. Dok hram kao ~ulo tajanstven od praga: Mati bo`ja spava sa golim detetom – pred svetom. Tako je to, Gu`vi}u! Dokle }e na{a zvani~na filosofija da okre}e le|a Epikuru? Bar da smo ne{to dali u duhu?! U!... Da}emo! – Blagovesti! Ali materija se ve} daje. Da li vi{e volite }evap~i}e na tawiru ili da ~ekate da se krava pomuze, pomu`eno dotera iz sela, bu}ka, mu}ka, i ko zna kad da do~ekate jezi~ak butera. A? – U!... Hajdemo na }evap~i}e s buterom! – Blagovesti! Ali vi, Gu`vi}u, nikad ne}ete stopiti sada{wost i budu}nost. Ne ispoqavate dovoqno instinkte i strasti: bez toga nema `ivota, renesansa. No Gu`vi} topio snagu i slabi pol: ni sam Zosim nije znao ko koga eksploati{e, jer sve prolazilo u gu`vi, letimice. – Rashladi}e se! verovala mati i nikad sobu nije lo`ila. – Ugreja}e se! verovao verni Zosim i stalno nalazio renesans jedino u pla}enoj kafi. Ali eto banu prvi sneg. Prvi slovenski dan. 188
Okonaokolo nigde `ene, a ko je jo{ u godinama, u pariskim se}awima za wega pahuqice ~itava srebrna svadba. Ni demonstracije ni manifestacije! da bos nosem snegom! Kad na horizontu, kad na pedaq banu{e sukwe, opanke. – U!... An|el~e! – U!... Vunica! Jasno kao sneg. I Gu`vi} uvek u kasu, uvek neodoqiv – stade. Neko tre}e vreme: staro, sedo. [e{irom ~itava labudova pesma: i pahuqice iznemogle. Klecnu. Wegova desnica namah da bi palicu; drenova~u. Klecnu. Strmom, srmali ulicom, ni vrane ni ku~kice makar: U!... Samo sredinom prohuja bob s gu`vom bojskauta: kolena mi kao dren. Klecnu, polete; no za prvi ugao bob zapetasto. Kao ono mladost! – U!... Kakav Zosim, renesans! @eni}u se. Ne, ovaj, onaj prvo pi{emo bogu, ~istoti. Ukra{}u kancelarijske hartije. Toga dana Zosim ne na|e Gu`vi}a. Toga dana Gu`vi} ne na|e Zosima. Zima.
189
Sava Damjanov
MISTERIJA ZOROVAVEQ
Kada se za nekog izrekne tvrdwa da prestavqa svojevrsnog Kodera srpske avangarde – a ja upravo to tvrdim za Zorovaveqa!, onda to u najmawu ruku mo`e zna~iti dve stvari. Kao prvo, da je re~ o stvaraocu poeti~kog radikalizma, o izrazitom inovatoru i anticipatoru nekog novog literarnog vremena. Kao drugo, to mo`e zna~iti da je re~ o misterioznoj li~nosti ~ija je tajnovita sudbina na neki na~in uticala na to da i weno delo osta ne obavijeno velom tajni, skriveno od o~iju javnosti, nepravedno zaboravqeno i zapostavqeno. Kada se za Vladana Stojanovi}a Zorovaveqa ka`e (naravno, u jednom vrlo slobodnom metafori~nom smislu) kako predstavqa svojevrsnog Kodera srpske avangarde, onda se to prevashodno odno si na drugi pomenuti kontekst, mada ni prvi ne treba zanemariti. O oba ova momenta najboqe svedo~e pri~e i soneti V. S. Zorovaveqa, sabrani u zbirci Niz vetar (priredio Gojko Te{i},1994), odnosno vi{egodi{we otkrivala~ko „bu|ewe iz mrtvih“ ovog pisca od strane Gojka Te{i}a, koje je vrhunac do`ivelo u po menutoj zbirci. Mnoge stvari i ovaj vrsni poznavalac avangarde saznao je i otkrio u «minut do dvanaest», maltene uo~i izlaska kwige iz {tampe. Treba li posebno naglasiti da pisac za `ivota nije publikovao ni jednu kwigu, ali je mnogo {ta {tampao po ~asopisima, pre Drugog svetskog rata i tokom wega{to je uticalo na ~iwenicu da sve {to je radio nakon oslobo|ewa od nema~ke okupacije ostaje jo{ i danas tabu-tema. A radio je i u posleraatnom periodu, dodu{e polulegalno, uglavnom po sa190
tiri~nim i de~jim ~asopisima, ne sami pi{u}i nego i kao korektor, slovoslaga~: dakle, svakako bik se novom istra`iva~kom akcijom moglo prona}i jo{ literarnih radova ovog neobi~nog autora. [ta se pouzdano zna o Vladanu Stojanovi}u Zorovavequ? Osim nekih nespornih bibliografskih podataka (o ~asopisima i listovima gde je izme|u 1921. i 1944. objavqivao svoje pri~e, kritike, reporta`e, prevode), o wegovoj li~nosti i `ivotu ni{ta se sa sigurno{}u ne mo`e re}i. Kao da je anticipirao jednu, vi{e puta ponavqanu, misao Milorada Pavi}a, o piscu koji nema bio grafiju, ve} samo bibliografiju. U tom smislu – poslu`imo se jed nim kalamburom u maniru Laze Kosti}a– Zorovaveq je NADKODERIO samog \or|a Markovi}a Kodera, ~ija je (makar i samo spoqa{wa) biografija u nekim mikrofragmentima ipak registrovana. Neke nove, zanimqive biografske detaqe o wemu otkrivamo u autobiografskoj prozi kriti~ara Branka Lazarevi}a Dnevnik jednog nikoga (1942-1947), mo`da najzanimqivije u ne mnogo implicitnim aluzijama da je Zorovaveq zbog svoje homoseksualnosti upravo prikrivao svoj privatni `ivot, a javno retko nastupao. Kako bilo, svakako }e nam arhive koje su danas dostupnije i otvorenije nego pre dvedesetak godina dati barem osnovne podatke o wemu (ta~na godina ro{ewa, smrti i t.d). Me|utim, ima li u malopre ispisanom kalamburu i nekog skrivenog zna~ewa (kao i u svakom pravom kalamburu, uostalom)? Naime, jedna od pretpostavki vezanih za ovog pisca, pretpostavka koju je izneo Bo`idar Kova~evi}, upu}uje na to da je pripadao nekom tajnom mona{ko-ezoterijskom redu i otuda dodatak imenu i prezimenu – Zorovaveq. Ako se, opet, zna da pripadnici takvih redova i dru{tava u nas nisu imali DODATAK imenu i prezimenu, ve} su, naprotiv, svoje ime sasvim zamewivali ezoterijskim imenom (ostavqaju}i katkad 191
uz wega i prezime, ali naj~e{}e ne), i ako se uz to zna da se Vladan Stojanovi} Zorovaveq potpisivao ba{ tako (imenom, prezimenom, i „dodatkom“), postaje mnogo uverqivijia jedna druga pretpostavka, upravo koderovske provenijencije. Ta druga pretpostavka upu}ivala bi na to da je „dodatak“ Zorovaveq zapravo „nadimak“, odnosno svojevrsna {ifra ili svojevrsni hermeti~ni znak (poput nadimka Koder, koji ima demonolo{ko, mitolo{ko i autopoeti~ko zna~ewe), te bi u skladu sa tim vaqalo pre razmi{qati o Zorovaveqovoj bliskosti nekoj misti~noj sekti ili o wegovom sopstvenom poznavawu (i tuma~ewu) izvesnihduhovnih, mitolo{kih i sl. simbola i imena, mo`da ~ak isti~wa~ke provenijencije (Zorovaveq-Zoroaster-Zaratustra...) ili mo`da praslovenskomitolo{ke.. Ostaje samo jo{ najte`i, najslo`eniji posao, a to je da se poku{a de{ifrovati semanti~ki spektar koji otvara ~udesna re~ ZOROVAVEQ. Svakako da je on bio sklon apsurdu, igri re~ima i jezi~kim paradoksima (»svet se deli na sonet i biftek», stoji recimo u jednoj wegovoj pri~i); svakako da je gajio jedan neobi~no dinami~an prozni stil, blizak nadrealisti~koj tehnici «automatskog pisawa» ali i udaqen od we jer nije krio osnovni koncept: mawak glagola, kratke re~enice i groteskne imenske karakterizacije junaka – jesu formula te dinami~ke prozne strukture. Dakle, neologizam ZOROVAVEQ mogao bi da ima brojna zna~ewa, u kojima re~ ZORA svakako predstavqa etimolo{ki koren, ali {ta ako pro~itamo to «ime» ka ZO (u smislu `ivotiwskog)-ROV (ratni)-AVEQ (biblijski)?! O~ito, igre ~itawa u srazmeri su sa igrama koje nam je on sam ostavio u svojoj prozi i sonetima. Da li bi takav napor pomogao da se defini{u zagonetke Zorovaveqeve proze, tih ~udnih pri~a koje su spajale poetsko i parodijsko, tradicionalno i moderno, logi~no i iracionalno? On, koji je umeo da napi{e „jasno kao sneg“, i da pri~u zavr{i, za ono vreme srp192
ske proze zaista smelom „poentom“, „Toga dana Zosim ne na|e Gu`vi}a. Toga dana Gu`vi} ne na|e Zosima. Zima.“ On, koji dodu{e nije posedovao poeti~ki radikalizam i inovatorsko bez merje jednog dadaiste D. Aleksi}a ili zenitiste Ve Poqanskog, ali je posedovao jedan specifi~an duh poeti~ke i inovativne igre, li{en pretencioznosti prethodno pomenutih autora, ali zato oboga}en pesni~kom muzikalno{}u, smislom za prozni ritam, melodiju i rimu, tj. za elemente koji bi po definiciji trebalo da pripadaju poeziji, a u prozi da zvu~e banalno (dok kod Zorovaveqa upravo tako ne zvu~e). ^ak i u wegovom pripovednom ciklusu Beogradske pri~e, koji je o~ito nastajao kao neka vrsta `urnalisti~ko-feqtonskog (dakle:nefikcionalnog!) {tiva, osobenosti majstorske ruke prekrivaju banalnost reporterskog anga`mana. Nezavisno od pri~a, od kojih je neke Gojko Te{i} ve} objavio u svojim antologijama, veliko otkri}e predstavqa zbirka od 38 Zorovavewevih neobjavqenih soneta, ne samo zbog wihovog kvaliteta nego i zbog toga {to oni dodatno potvr|uju da Vladan Stojanovi} Zorovaveq pripada onoj (koderovskoj) struji na{eg jezi~ko-umetni~kog stvarala{tva koja je odbijala lingvostilisti~ke norme, pretpostavqaju}i im jezikotvorstvo i lingvisti~ki eksperiment. Zanimqiv je i na~in na koji su autografiovih soneta dospeli do Gojka Te{i}a; ustupio mu ih je pesnik Ivan V. Lali}, koji ih je, opet, {ezdesetih godina dobio od Mirka Kavaje Resa, kwi`evnika i novinara, i verovatno, ~oveka bliskog ~udnovatom i misterioznom Vladanu Stojanovi}u Zorovavequ. Eto sjajnih dokaza da rukopisi ne gore, uskliknuo bi sigurno ovde Bulgakov, i da pravi Majstor pre ili kasnije mora prona}i utehu i ve~nidom (pre svega u literaturi, koja je wegov su{tinski biotop). Najzad, sve ovo dobija na te`ini ~iwenicom da je Zorovavequ bio i ideolo{ki-namerno zape~en ulazak (ili povratak) u srpsku kwi`evnost tokom posleratnih go193
dina, po{to je izme|u 1941. i 1944. obilato sara|ivao u „Srpskom narodu“. Mada ni tada nije otupela britka o{trica wegove satire, kroz koju prosijava kao jedini autenti~ni naslednik Radoja Domanovi}a, sve do na{ih dana. „Govor nove kritike, dakle, tek predstoji“, zapisao je kwi`evni istori~ar koji je iznova otkrio ovog neobi~nog autora. Ja danas mogu, na `ast, dodati: ali i gluhi muk univerzitetskog i literarnog establi{menta, kada je re~ o Zorovavequ i „utuqenoj ba{tini“ uop{te, jednom mora prestati, da bi se kona~no razbila zabluda o provincijkim dometima i ve~nom ka{wewu na{e kwi`evnosti za nekakvim umi{qenim «evropskim standardima» i neumi{qenim tokovima ~iji je ona ovek bila integralni, aktuelni deo...
1 Rad je rezultat istra`ivawa na projektu 178005 pod naslovom “Aspekti identiteta i wihovo oblikovawe u srpskoj kwi`evnosti” koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije (rukovodilac projekta: prof. dr Gorana Rai~evi})
194
Petar S. Petrovi}
ZEMQA OSTAVQENA
Kapqice ki{e kapqu na krov jednoliko, sawivo. Dole, u staji, pre`iva krava; ~uje Andrija klackawe wenih vilica i udarawe zuba o zub. Zavu~en u seno, sa naturenom {ajka~om preko o~iju, ose}a se on ovde nekako lagodnije, nego tamo, u sobi, pored bolesna oca, me|u radoznalim seqanima. Buqe oni u bolesnika i grabe`qivim o~ima izvla~e mu prerano posledwi dah iz tela, koji je ve} i onako do{ao u podgrlac. Pa onda, sav onaj zadah nagomilane ~eqadi, upquvci izme{ani sa`vakanim duvanom, ote`avali su disawe wemu, zdravom ~oveku, kamo li ne ocu, koga je pre tri dana, za se~e u {umi, smo`dilo hrastovo stablo. Nosi se starac sa smr}u, otima se, trup je istina skrhan, ali srce, zdravo, radi neoslabqenom snagom daqe. Te muke Andrija nije mogao da gleda i pobegao je prosto. Pritajen, o~ekuje ovde svaki ~as pisak iz ku}e, `alopojku, znak da je otac sklopio o~i za uvek. „Eto, – misli rastu`en – da sam se vratio iz vojske samo dan ranije, oti{ao bih u se~u mesto oca i on bi danas bio zdrav. Ali nesre}a vaqda wegova, nesre}a cele ku}e, i ko zna ~ija jo{“. Vrata na ku}i lupnu{e i trgo{e Andriju iz misli. Ustavi dah, napre`e sluh, ne}e li ~uti zapevku. Ni{ta... Mo`da je greh, ali dolazi Andriji pa iz samilosti pri`eqkuje ocu brz kraj. Spasa mu i tako nema, vidi, a muke su star~eve i wihove, koji to gledaju, neizdr`qive. Lestve, prislowene uz staju, za{kripa{e. Andrija proviri kroz otvor. Wegova `ena, bremenita, uspiwala se `urno. – Gde si, ~ove~e? – pitala je. – U ku}i prave oporuku, dobro bi bilo da se na|e{ tamo. 195
– Pa neka prave, – odgovori Andrija, – {ta }u im ja? – Nemoj da si taki – re~e `ena bri`no i sede pored wega. – Zna{ svet... I tako ve} ka`u: „Otac mu umire, a on ode, izgubi se, k’o da se bori sa du{om slugan, a ne roditeq“. Andrija buknu. – A {ta se sveta ti~e, volim li ja oca ili ne volim?... To je moja stvar, ne}u je vaqda iznositi na pazar... Vidi ti gadova. @ena izabra nezgodan trenutak i produ`i. – Ima{ pravo, Andrija, ali si|i bar da ~uje{ kako }e tajo podeliti ovo sirotiwe. Andrija sti{te usne, ocrta u ravnu liniju i, posle }utawa, odgovori re{eno: – Kako }e podeliti, veli{?... Ni to me se ne ti~e... Ph!.. I ima {ta da deli! – dodade sa gor~inom. @ena ga pogleda ispod oka, razo~arano. – Koliko ima da ima, – ubaci ve{to i ti{e – mora se podeliti. Dete nam je na putu... Zbog wega. Andrija se tr`e. – A, za to misli{?.. Pa u baje je troje. [ta da ka`e on? @ena se sneveseli i zabrinu. Pribra snagu, prite`e maramu uz lice i odgovori mu`u prvi put o{tro: – Kad si tako mislio, nisi se treb’o `eniti. Meni zemqa ne treba, to da zna{... Ni{ta vi{e! Andrija se nakostre{i i upravi na `enu pogled pun prekora. Na ku}i opet lupnu{e vrata i ~u se bratov zov: – O, ba}’ Andrija!.. Ba}’ Andrija!... – Eto ga, eto! – ozva se `ena, jedva do~eka i spusti se niz lestve. Andrija popravi {ajka~u, otrese seno sa ramena i mu~no po|e u ku}u. Otac, u posteqi pod ikonom, obrastao u dlaku, duga nosa, li~io je na pticu. O~i iskola~ene, zakrvavqene, 196
koturale se ispod ~ela. Leva ruka, povre|ena, dlakava, le`ala je na pokriva~u. Prsti se gr~ili i opu{tali, pokretani bolom. [kripala ko{~ata prsa, dizala se i spu{tala neravno. Jabu~ica, u mre`i kvrgastih `ila, poigravala sitno. Za stolom je sedeo pop, seoski stare{ina i neki polupijan seqak sa perom za uvetom. Brat je stojao u podno`ju posteqe. Do wega seqanin, o~ev davna{wi drug, sa vo{tanom sve}icom. – Potpi{i! – rekao je pop Andriji i poturio mu par~e hartije. Andrija, bez pogovora, uz {kripu zar|alog pera, ispisa slova svoga imena i prezimena. Polupijan seqak zagrebe noktom po zidu i strugotinom posu mastilo. Seoski stare{ina pritisnu palac pored potpisa, izvadi iz nedara {tambiq, huknu u wega i otisnu na hartiju. Oporuka je bila gotova. Digo{e se sva trojica bu~no, reko{e bolesniku re~ dve utehe i odo{e. Otac se s naporom pokrenu u posteqi, skupi posledwu snagu, zahripa i re~e: – Do|e ~as, deco, i povratka vi{e nema... Gu{i me i zaptiva... Jo{ malo, pa ne}u vi{e imati {ta da ka`em... Ne bi mi bilo `ao umreti, da vas. ostavqam u izobiqu... Ali, ovako... Ocu grunu{e suze i re~ zastade. Zgrabi rukom pokriva~ i zbora ga od bola. – Radio sam – produ`i – koliko sam mogao... – ...Ovo podrug jutri}a zemqe, i ovo prodrtog krova nad glavom, stek’o sam mu~nom rabotom... Neka vam zato posle moje smrti obraz ne crveni. Zamori se otac, dah se uskovitla i utr`e, usne daqe pokreto{e nemo. – Deco moja, – ote se – hleba }e te{ko u ku}i biti za jednog, kamo li za obojicu... Ti si, Stojane, stariji, i dece je u tebe troje... Sad mi je mreti... ali {to je pravo, pravo: ku}a tebi i grunt... i krava... Drugo ni nema... 197
Stariji brat obori glavu, povu~e se u }o{ak i tiho zaplaka. Andrija ostade kao ukopan. Otac mu dade znak da pri|e posteqi. Uhvati ga gr~evito za ruku, privu~e licu i okvasi je suzama. Govori Andriji u samo uvo, blago, kao da mu tepa pred san. – Andrija, dete, quti{ li se na tatu... {to te osiroma{io?... Ali zar da deli{ sa bajom ovu {aku jada?... Da se sva|ate oko deobe i da vam se selo sprda? ...Nemoj, sine, da pravite od jedne sirotiwe dve... Zaradi}e{ da pre’rani{ sebe i `enu... Ako ti je ba{ krivo, ne quti se na brata. ...Pquni na tatu za `ivota i opsuj ga... Daj slobodno srcu odu{ke... Andriji suza ovla`i rub o~iju. Kle~e pored posteqe i zagwuri glavu u o~ev pokriva~. – Tako, sine, tako, – {aputao je starac i gladio ga po kosi – vidi se da si tatin sin... A sad... zagrli baju da to moje o~i posledwi put vide. Stojala su bra}a zagrqena kraj posteqe. O~eve o~i, kao izmivene, zasvetle{e radosnim sjajem. – Takvi da ste mi... i da ostanete do... groba mrmorio je lagano, zatvaraju}i o~i – golubovi tatini, jablanovi moji... Glas se ukinu. Snaje zajeca{e prigu{eno. Starac se javi jo{ jednom {apatom i pogledom izgubqenim. Zovnu starijeg sina imenom mla|eg i tiho re~e: – Duga... duga ima... Jovanu trista... \uri dvadeset za ornice... Kova~u za motiku... Preko nabubrelih usana trgnu sukrvna pena, nagu{i starcu re~ i natopi usku{tran brk. Smrt u|e u telo, podi`e ga, obrnu, izdu`i i baci na postequ ukoso. Glava tresnu na jastuk i skotrqa se nemo}no na grudi. Dah se ukinu, ode ne~ujno. @ila na slepoo~nici zakuca brzo i stade, kapci se na o~ima uko~i{e, svetlost u zenicama zgasnu i – mir. Starac, o~ev drug, skrsti mrtvacu jo{ tople ruke na grudi, utisnu u wih upaqenu vo{tanicu, prekrsti sebe i wega. Najmla|i unu~i} pri|e uzglavqu sa komadom proje u ruci i zagleda se u mrtvog dedu za~u|eno. 198
II Dok su u ku}i naricali, tra`ili korito za kupawe, ubrada~ i zvonara da objavi smrt, Andrija se neprimetno izgubio i, kao gowen ne~im, grabio preko avlije na vi{e. Zaustavio se tek u vrh wive, pod starim kro{wastim cerom, pola olistalim. Stao je tu naglo i osvrnuo se. Za wim, kroz grane {qivove, nazirala se ku}a, pram te{kog vodenog oblaka kru`io je oko we kao utvara. Kroz vlagu i paru zemqe, dopirala je kukwava iz ku}e kao iz te{kog, ru`nog polusna. Zamalo, utihnulo je i to. Andrija opusti stisnute pesnice, sru~i se pod cer i pusti bolu na voqu. Sam, sa rukom na srcu, on je jaukao poluglasno, bez suza. Podnimqen, quqao se desno levo, uquqkivao u `alopojku. Govorio je ocu, kao da je tu pred wim, pitao ga po deseti put: „Tajo moj, ku}o moja, ko }e me u~iti motikom kopati, ko kosom kositi?... Zemqo, udovice, ostavi te doma}in, daj mu ve~an sanak, zaslu`io je“... Ba{ kao `ena narika~a naricao je. Posle, olak{an, vratio je mir u sebe, uspravio se, pri{ao povaqenom plotu, podigao ga i podbo~io kocem. Do{la mu voqa da radi te{ke poslove, da se zamara. Voda, slivena u jarak, zaja`ena naplavom, prelivala se, topila celu wivu. Razbucao je nogom branu, voda se vratila u korito i potekla nizbrdice `uborom. – [ta u~ini to? – javio se iza le|a glas. – Drugi bi ~ovek jo{ zajazio jarak da nanosom na|ubri wivu, a ti ga odvodi{. Ne radi se tako, sinov~e... Andrija se osvrnu. Pred wim je stojao ~ovek, oslowen o {taku, sitan, poguren, osmu|enih brkova, sav u zakrpama, potpasan uma{}enim }emerom, Andrija se namr{ti i okrenu mu le|a. Ovaj kroz dva zuba predwaka {trcnu pquva~ku, zatvori trenutno o~i kao petao kad se spremi da zakukurekne i pozdravi nametqivo. – Zdravo mirno, sinov~e!... Vratio si se iz vojske? 199
– Vratio... – odgovori Andrija nerado. – E, ba{ mi je milo... A kod koga si roda slu`io? – pita ovaj, samo da zapodene razgovor. – Kod pe{adije, zna se... Za{to pita{? – Tako... Moj \ukan slu`i kod kowice... Svaki ~as tra`i novaca... Ko da ih, Bo`e prosti, jede. Gle, do{ao da se pohvali – pade Andriji na pamet. – Mo`e mu se, – odgovori. – Ima tata stotinarki... Neka tro{i. Do{qak nabora ~elo i utawi `alostivo glasom: – Neka tro{i?... Kako ti to?... Nisam ja, Bo`e prosti, dr`avna kasa. Presu{i}e i kod mene... Jedna `ena, bosa, kaqava, nai|e sa naramkom drva i pozdravi stewu}i. Do{qak rodbinski otpozdravi i obrnu se Andriji. – A, kako ti je otac? – Kako?... Sad mu je najboqe. Smirio se za uvek... – Ma {ta govori{? – kao i{~u|ava se ovaj, skida {e{ir i krsti se pobo`no. – E, qudi, qudi... Pre tri dana ~ovek `iv i zdrav, a sad zemqa crna... I onda, radi, bori se?... Plot, slabo podbo~en, sru{i se opet. Do{qak iskoristi zgodu i zakora~i na wivu. Pru`i Andriji ruku i rukova se. Upita sa sau~e{}em: – Davno li dade Bogu du{u? – Sad, nema pola sata. U}uta{e. Voda u jarku kloko}e, oti~e `uta, nosi poneki zaostali suv list, obr}e ga i utapa. – Radio ~ovek, – javqa se do{qak tiho, vi{e za sebe – mu~io se jadnik dan i no}, pa koja vajda? Andrija htede ne{to da odgovori, ali mu misao odbe`e i on pre}uta. Do{qak posmatra Andriju sa strane pronicqivo i, la`no bri`no, nastavqa: – Ne znam, deco, kako mislite da `ivotarite posle o~eve smrti?... Te{ko, dabome... Ne}ete vi umeti kao pokojni otac... Zemqi vam dodu{e nema zamerke... Ogladnila je, to je sve. Po|ubriti bi je trebalo i pre200
orati i preorati... ...E da... Ali za to se ’o}e znawa i mogu}nosti... Andrija pogleda do{qaka hitro i nasmeja se usiqeno. – „Znawa i mogu}nosti“ – velite... Ima kod nas znawa, nismo mi bo`ja pastor~ad – nego drugo nam ne dostaje: mogu}nosti! Da je toga, znali bi mi po|ubriti, vo}ku posaditi, uzorati, iskoristiti svaki pedaq... Ovako? Do{qak jedva do~eka. U{e}eri glasom i penuckavo produ`i: – Ne}ete vi, Andrija, nikad do tog do}i... dok ne po~nete sve iz po~etka, otarasite se svega ovog, pa Jovo na novo. Ovako, imate ku}u i zemqu – i nemate. Va{a je i – nije va{a. Sutra mo`e poverilac za gu{u pa „daj pare“... A, pravo da vam ka`em, da sam na va{em mestu i prod’o bi’ ono sve. Bi, boga mi. Prod’o bi’ za dobre pare, po pla}’o dugove... – I nadni~io posle kod vas, je l’ te? – upade Andrija u re~. – Nije vam lo{a ra~unica, gazda-Iso. Iso se uvredi, ali svlada qutinu, trepnu o~ima i mirno odgovori. – Ti, sinov~e, ima{ ne{to mnogo pameti... Ne}e ti to vaqati u `ivotu. Oduzmi od toga, oduzmi... Ja tebi sad govorim k’o otac. – Batali to, gazda-Iso, – odmahnu Andrija rukom – ne daju advokati xabe savete... Odmah se vidi ko na {ta puca... Iso izvadi duvankesu, sa dva prsta uze duvan, stavi u usta, otrese dlanove i produ`i mudro: – E, mladi}u, ne vaqa istr~avati pred rudu. Poslu{aj starijeg, ne}e ti biti na odmet!... Zemqu treba dobro unov~iti, od toga popla}ati dugove, a ostalo dati u kasu, ili jo{ boqe, u selo pa zajam... Narodu sad treba para vi{e no ikad... U zle godine se i ku}i ku}a... E, al’ to je ono... Treba za te stvari pameti, a ne odmah k’o ti – u-bu! Prek si bio otkad te znam... Ne vaqa tako sa kom{ijama... Kom{ija uvek treba... 201
Andrija prese~e nestrpqivo: – Gazda-Iso, mo`da ste izabrali nezgodno vreme za razgovore... Nama se zemqa ne prodaje. Prodajte vi va{u i dajte pare pod interes k’o {to ste i dosad davali. Nama to, oprostite, nije u krvi. A sad, u zdravqu! Iso nabra obrve i pogleda Andriju zlobno. – ’Ajduk si otkad te moje o~i znaju; narav }e te odvesti u aps pre tridesete – re~e, ot{epesa preko povaqene ograde, ne osvrnuv se. – Phi! – otpqunu Andrija za wim i okrenu se na protivnu stranu. U daqini ukaza se kraji~ak plavog neba i poraste, dok se nad selo nadvi{e oblaci gusto i prosu{e ki{u. Andrija se `urno vrati ku}i. U ogwanci ga do~eka `ena sa ra{irenim ~ar{avom u ruci i re~e. – Ne gledaj na ovu stranu, ne vaqa se, taju sad ba{ kupaju. Andrija sunu u sobu. Na samrtnikovoj posteqi zate~e troje dece bratove u smehu i `ivoj igri. Sve}a je dogorevala pred ikonom. Dok su kom{ije kupale mrtvaca i, ponapiti, pravili na wegov ra~un dosko~ice, do{ao je odnekud stariji brat, kaqav, bacio {e{ir u }o{ak i spustio se u stolicu s uzdahom. – Tako je, – re~e ogor~eno – nije dosta {to nas ova nesre}a zadesi, nego sad jo{ i gore: nema ~ime da sa’ranimo oca. Andrija pogleda brata ne shvataju}i u prvi ~as. – Da, da! – produ`i brat jo{ ozbiqnije. – U ku}i nema crkavice da mi sad ko stavi no` pod grlo... Otac se smirio, a mi?... Zna{ li da sam obleteo celo selo da na|em novac za sa’ranu, pa ni{ta. A treba sanduk, treba platiti majstore i grobara, dati da}u, platiti popa i litiju... Da se kod tebe kojom sre}om nije zadesio gdekoji dinar? 202
– Kod mene? – za~udi se Andrija. – Otkuda bi?... Nisam video desetice otkako sam u vojsku oti{’o. – Muka je to `iva! – zaklimata brat glavom, kojoj se na temenu crveneo velik o`iqak, rana iz rata, od koje mu se uvek mutila svest kad su velike vru}ine ili nagla promena vremena. Andrija prvi put oseti te`inu `ivota. „Gle“, pomisli oja|en – „nije dovoqno u `ivotu biti samo jak i zdrav, ve} treba jo{ ne{to drugo. Eto, tu smo ja i brat, tu je najzad ku}ica i zemqa kakva takva, a ne mo`emo do}i do dinara makar nas `ivota stalo. Otkud to i za{to?“ – mota se i kuva u glavi Andrijinoj mutno, kipi do vrha i vra}a se bez odgovora istoj misli od koje je po{lo: „Eto, dva zdrava ~oveka, radina, i ku}ica“... ]uti brat pokuwen, o`iqak na glavi di{e ubrzano, mi~e se kao meko temence detiwe. Le|a se povila pod nevidqivim teretom, te{ke ruke vise bespomo}no. Najmla|i sin~i} privla~i se ocu, izvr}e mu radoznalo xepove na kaputu iz kojih se osipa neko duvansko truwe. – Znam jo{ jedno mesto – produ`ava brat bri`no – gde bi mog’o zajmiti: Iso Lali}... Dodu{e, du`an sam mu ve} {est stotina, a kamate i otplate ne dajem od Uskrsa. Stid me, obraz mi ne dopu{ta da mu opet izi|em pred o~i. I onda, ne zna{ ti kako ~ovek mora pred wim puziti dok dobije novac. Slu{a Andrija bratov mutan glas i bri`an, svaka re~ mu se ubada u mozak i srce kao igle. Najradije bi sav taj teret ku}e primio na sebe, ali kako, kako?... To pitawe, kao neprobojan zid, ispre~ilo se pred Andrijom, uzalud lupa o wega svojom nemo}nom mi{qu. Kad bar ne bi morali tra`iti od Ise, samo kad od wega ne bi morali! – bunio se u sebi Andrija. Dva o~eva opanka pod posteqom, pusta, pokapana krvqu, svrati{e Andrijinu pa`wu na sebe. Iz ogwanke provali kukwava: okupali starog i stavili pod pokrov na trpezu. Deca se upla{i{e iznenadne zapevke, pisnu203
{e i pobego{e pod sto. Brat, setan, poni~e glavom jo{ dubqe. Opanci o{arani krvqu, zapevka iz ogwanke, de~ja piska, pogrbqen brat, sve se to izme{a i stropo{ta na Andriju svom te`inom. Klonu on trenutno, ali se odmah pribra i odlu~no uzmahnu glavom. – Ti i ne mora{ Lali}u – re~e bratu. – Ja }u... Novac nam treba ispod oka ispod nokta, i nema razmi{qawa. O`ive brat i pogleda ga toplo, blagodarno. – Pa ako ti nije zazorno, – odahnu – a ti idi i zatra`i. Reci: Gazda-Iso, umro nam otac, a trenutno smo u ku}i bez mogu}nosti da ga sa’ranimo. Vama je Bog dao, vi ste seoska majka, pomozite nam sad. Najdu`e, reci, do jeseni, kad rodi {qiva, vrati}emo. A kamate tra`ite koliko ’o}ete, to je va{a stvar. Na prozoru se ukaza ne~ije lice, priti{te nos na musavo staklo, zagleda se radoznalo u sobu, kihnu i ode. Andrija ustade. – Koliko da tra`im? – upita brata. – Koliko?... Pet stotina, nema se {ta mawe. Ako ne{to preostane, lako }emo... Prole}e je, treba}e za kukuruzno seme... Andrija pritegnu cokule uz nogu, ogrnu kaput bratov i pre|e u ogwanku. Ba{ su razmotavali trubu platna, primerali uz mrtvaca, sekli no`em za rubine. Neko je doneo tek prolistalu vrbovu granu i spustio mrtvacu kod glave. Jedna duga~ka suvowava `ena stojala je i mrmorila molitvu. – Obrij’o sam ti oca – pri|e Andriji jedan seqanin sa britvom u ruci, re~e jo{ ne{to nerazumqivo i zapahnu ga rakijom. Andrija skru{eno stade kod odra i zagleda se u oca. Ispod povr{no izbrijanih dlaka na bradi, iz dve tri posekotine, curilo je ne{to sli~no krvi, crveno – `u}kasto, i slevalo se u beli ubrada~, zavezan vrh glave. Dugi okrajci ubrada~a str{ili su kao dva roga i davali starcu izgled stra{ila. 204
– Tajo moooj! – zaleleka `ena, a ostale prihvati{e. Andriju {~epa ne{to za gu{u i istera ga na drum. Ki{a davno prestala, oblaci se do posledweg razi{li, ostavili nebo ~isto. Na zapadu je tiwala rumen, visoko, sve do prve zvezde. Zvonar, prispeo sa rada, ogla{avao je zvonom smrt. Bren~alo je iznad ku}a i bu~no obave{tavalo radoznale seqake da je umro ~ovek.
III Kad do|e do Isine ku}e, Andriju obuze `eqa da se vrati. Ali slika bratova, pa otac na odru, iskrsnu{e pred o~i i dado{e mu snage da zakora~i u avliju. Na avliji, u polumraku, siktao Iso, psovao slugu re~ima: ,,’O}e{ li da me upropasti{, nesre}ni~e?... Zar te zato ’ranim, kukavico?... Govori, gde su jaja?... Znam da su tri koko{i ostale iza mene na logu“... Andrija nazva dobro ve~e. Iso otpozdravi kao da je unapred znao da }e do}i. Popsova slugu jo{ jednom, izdade neke zapovesti i }utke krenu pred Andrijom u ku}u. Iso, udovac, sa sinom jedincem, raspiku}om, stanovao je u staroj ku}i, sklonoj padu, tro{nog krova. Osobewak, prikupqao je sve o {to bi se na drumu spotakao, ili na buwi{tima nalazio: potkove, stare kose, motike, klipove, opanke, krpe, donosio ku}i i gomilao u sobi. Lak na spavawu, vi{e budan no snen, ustajao je svaki ~as sa posteqe (tvrde, od dasaka, bez nastira~a, neravne, neudobne, da se ne umek{a i ne zaspi) i obilazio staje, oslu{kivao u strahu da ga ne pokradu, pu|ikao psa da laje u mrak. U sobi, u tami (na prozorima mesto stakala hartija) muvao se Iso, tra`io {ibicu da upali petrolejku, u stvari, vadio novac iz sanduka da ne vidi Andrija. Andriji postalo neizdr`qivo u sobi nikad provetrava205
noj, gde je zaudaralo na u`eglo bra{no, na ukvarenu ko`u i pacove. U vrelom, ustajalom zapahu, ~inilo mu se da Iso omotava oko wega nevidqive konce, sputava ga, ve`e. Najzad, {kiqava lampa osvetli sobu, brvna nemalterisana, nekre~ena, tri ikone ~a|ave na wima, uve}anu fotografiju vojnika na kowu, venac od `ita i fla{icu bogojavqenske vodice. U iskrpqenom `enskom kaputu, sa otrcanim krznom oko vrata, {antucao je Iso, prilazio prozorima da vidi jesu li dobro zatvoreni, posmatrao ispod oka Andriju i ponudio mu neku pawinu da sedne. Sam se spustio na vre}u punu kukuruza i poveo govor o sluzi. – Eto, upropasti me – kukao je – a dr`im ga i pazim k’o jaje na dlanu. Pla}e dodu{e nema, ali, molim te, ko u ova te{ka vremena pla}a sluge?... Niko!... Neka bude sre}an da ima par~e proje u ruci... @ivi boqe nego ja, boga, mi... Vidi mene kako idem... Zar se i ja ne bih umeo odenuti k’o i drugi u selu, ali nema se, moj Andrija, nema se... U{lo Isi u krv kukawe, bogoradio je pred qudima, kad je trebalo i kad nije, samo da se ne polakomi ko i ne izvr{i kod wega poharu. Pogrbqen, neobrijan, sa velikim klempavim u{ima, obraslim u dlaku, sa gu{~ijim o~ima (iz levog je uvek ~madila neka te~nost) pri~ao je posle o nekim pedesetim stvarima, potu`io se na sina, na kom{iluk, i naposletku upitao: – Ti sigurno do{’o da tra`i{ zajam? Andriji laknu. I nehotice mu zadrhta glas iskreno. – Tako je... Iso obrisa oko. – Uh, uh!... Ba{ sam pre tebe jedine dve stotinarke dao Mili}u Krqi... Obleteo pa obleteo... @eni sina... Reci, da li je to pametno?... Nema sam ’leba u ku}i, ’o}e jo{ jedno ~eqade vi{e za vrat... Ali mor’o sam dati... Ako niko ne zna {ta je to sirotiwa, ja vala znam... Raspri~ao se Iso, rasplakao, tri put ponovio da nema pare u ku}i, upitao kad }e biti o~ev ukop i u}utao. Gledao samo Andriju, oka ne skidao. 206
Vide Andrija da je svaki daqi razgovor suvi{an, oseti zadocneli ponos, di`e se i po|e. Iso ga doprati do vrata, i na rastanku zadr`a mu ruku u svojoj. – Je li tata napravio oporuku? – upita kao slu~ajno. – Napravio je... – Pametan ~ovek... Aha!... Pa kako je podelio?... Sigurno Stojanu, kao starijem sinu, ostavio sve. Andriji blesnu misao i, u o~ajawu, slaga. – Ne... Podelio je na ravne delove. – Gle?... Na ravne delove? – Da. Iso ste`e Andriji ruku ~vr{}e i vrati ga nasred sobe. Tiho, gotovo {apatom, re~e: – E, vidi{, sad stvar izgleda sasvim druk~ije... [to mi to nisi odmah kaz’o... Dakle, i tebe se otac setio... Im’o je pravo!... Za{to sve jednom? I ti si kap’o znoj na brazdi k’o Stojan... Treba odma’ da se odeli{ pa ku}i ku}u za sebe... Ako bude pote{ko, ja sam tuj... Ovaj, {ta sam ono hteo re}i?... Aha: Imam ne{to sitnine, mog’o bi’ ti unajmiti, makar ost’o u ku}i bez krajcare... Svejedno!... Qudi smo, {to se ka`e, i moramo se u nevoqi pomagati... A koliko bi ti trebalo? – Pet stotina... – Uh, uh!.. Pet stotina, veli{? – po~e{a se po potiqku Iso. – Puno!.. O~isti}e{ me k’o pu{ku, boga mi... Mora}u posle i sam u selo u zajam... Neka!.. Glavno da tebi pomognem... ...Qudi smo... Posadi Iso Andriju za sto, izgubi se trenutak preko praga (vrata za sobom ostavi otvorena), vrati se koliko bi dlanom o dlan sa nekom hartijom. – Ne zameri, Andrija, – re~e molbeno – potpisa}e{ mi ovo obligacije... Nije da ja tebi ne verujem, ve} zna{ kako je... Mogu sutra Bogu du{u dati, pa kako }e onaj moj kukaveq, sin, znati ko {ta duguje... Evo, na pet stotina dinara... Ovo ni`e, jo{ tri stotine, to su, {to ka`u, interes... Ove pare, da iskreno govorimo, nisu moje... 207
Uzajmio sam ih u drugom selu, pa mi je ura~unat interes... Sad, ako ti ne}e{ da podnesemo tro{ak zajedno, i ne mora{... Sam }u... – A ne, – prese~e Andrija – interes je interes... To patri. Uze pero i potpisa obligaciju. Iso pa`qivo stavi hartiju, umota je u neko pe{kir~e i strpa u nedra, otud izvu~e sve`aw banaka, prevezanih masnim koncem. ^im se dota~e novca, zadrhta, `alostivo zapi{ta. Broji pare pa`qivo; ~udni prsti debqi u vrhu nego u korenu, ispucanih jagodica, razvaqenih nokata, preme}u papirne banknote, puze po wima sladostrasno kao odvratne trome gusenice. – Nemoj ti, Andrija, – opomenu – da ma gdegod strpa{ ovaj novac. Dobro vidi da li su ti ~itavi xepovi. I sam, tresu}i se kao u groznici, vi{e od straha da Andrija ne iznese {to iz ku}e nego da izgubi novac, preturi mu xepove i turi pare u postavu od kaputa. Isprati Andriju do vrata i {anu mu u uvo: – Ne reci drugima da sam ti zajmio... Sutra bi ih bilo desetoro da dran~e, a ja nemam... Nemam, Andrija, video si sam... A sad, u zdravqu! Laknulo Andriji kad je Iso za wim zamandalio vrata. Spotakao se u tremu o slugu na le`aju i otisnuo `urno niz drum. Brat ga sa~ekao na vratnicama. – No {ta je? – pitao je nestrpqivo. Otvorio Andrija {aku i }utke spustio bratu na dlan pet ugu`vanih vla`nih stotinarki. Posedeo je malo pored mrtvaca i bez re~i, bez ve~ere, oti{ao na staju, zavukao se u seno. Negde o pono}i do{la mu `ena, spustila se pored wega, uhvatila ga za ruku i polo`ila je ni`e svojih grudi. Osetio je Andrija kako mu se pod rukom, u utrobi, pokrenulo ne{to `ivo, jednom, dvaput, Zagwurio je lice u `enin kaput i ostao tako. U ku}i, kod mrtvaca, tiho je bugario brat. 208
IV Sutradan potrpali mrtvaca u sanduk. Pop, neugodno pra}en crkvewakom, otpevao opelo. Snaje udarile u kukwavu za svekrom. Kukwava, ba{ kao i pesma, osvoji svakog brzo, te zaridale i neke babe, digle viku do desetih ku}a. Zvek crkvenog zvona dao znak za polazak na grobqe. ^etiri sna`na seqaka poduhvatila nosila sa sandukom, kad se na silu ume{ao neki `goqo, neodre|enih godina, istisnuo prvog ispod nosila, pqunuo u dlanove, podmetnuo rame i rekao. – Moj je on, moj!... Zajedno smo u Srbiji komorxije bili. – Da ti ne bude te{ko? – opomenu{e ga. – Ko, zar on, moj ba}an? Ne}e i ne mo`e. Zakleo sam se da }u ga mojom rukom spustiti u ku}u ve~nu. Trojica po visini i snazi jednaki, a `goqo, me|u wima najmawi, naru{i ravnote`u. Klati se sanduk, di`e i spu{ta kao kola po neravnom drumu. Pop, krakat, u `urbi da pre mraka opoje jo{ dvoje, odmicao je daleko napred. Wegova pesma dopirala je do sprovoda kao neko uzaludno dozivawe. – ^ekajte qudi, – javi se `goqo – da u’vatim malo duve. – Da te odmenim, brajo? – prisko~i odmah drugi, sed i gologlav. – He, {to ti je mrtav ~ovek – opravdavao se `goqo. – Te`i je od crne zemqe. A da {ta je ~ovek nego zemqa crna? – mudrija{i sedoglavi, polupijan. – Sad jelo i pi}e u mrtvacu gwije i telo se, Bo`e prosti, raspada. Ide sprovod, pred ku}ama ga sa~ekuju `ene i starci, krste se kad nai|e, bace grumen zemqe kad pro|e. Za sandukom Stojan i Andrija, gologlavi, pogru`eni. I deca, unu~i}i, dr`e se za ruke, sme{e u prolazu na seosku decu. U pratwi je desetak seqaka, pokojnikovih vr209
{waka. Stupaju oni tromo i vode razgovore koji nemaju nikakve veze sa tu`nim ~inom. Kod ulaza u grobqe, podbo~en o lopatu, spokojno ~eka grobar. Ne{to daqe, sve`a humka isparava se na suncu. Pored grobara {etka, ramqe Iso Lali}, izgleda svaki ~as sprovod i govori ne{to za sebe. Kad pratwa pristi`e, on se ispre~i na vratima i debelom {qakom zakr~i prolaz. – Stojte! – viknu zapenu{en. – Ovaj mrtvac ne}e biti pogreben, dok wegov stariji sin, glava ku}e, ne vrati pare koje sam dao za ukop. Pratwa se uskome{a. Pop se izdvoji i po~e da umiruje. – Ne budi lud, Iso, nema mrtvac veze s tim. Pusti hri{}anina i ne smetaj na wegovom ve~nom putu, povampiri}e se i ne}e ti dati mira u ku}i. Daj da obavim zakon, imam jo{ dvoje za vratom do mraka, pa posle radi {ta zna{. – Ne me{aj se, pope! – odbrusi Iso. – Ti zna{ tvoja posla, a ja znam moja. Hri{}anin sam i ja, i po zakonu je da se meni moj novac, uzet na prevaru, vrati... Evo ovaj, – pokaza {qakom na Andriju – do|e sino}, izvu~e mi pare na svoj deo o~evine. Ja, budala, dao, kad ~ujem jutros da ga stari u testamentu nije ni spomenuo. Meni moje, tu|e ne tra`im. Nosa~i, umorni, spusti{e sanduk i sedo{e na wega. Stojan koraknu Isi ponizno i ne{to mu {apnu. Iso odmahnu rukom i re~e jo{ qu}e. – Ni{ta od toga... Pare, pare, ili }u zapleniti mrtvaca, pa da vidimo kako }ete onda. Stojan bespomo}no zajauka i po~e se biti pesnicom po temenu. Andrija naglo iskora~i iz hrpe. U o~ima mu je gorela vatra, mutila misli i vid. Pri|e Isi i unese mu se u lice. – [ta je? [ta ’o}e{? – izusti promuklo. – Vrati}u ti novac prvom prilikom. 210
– ’O}u moje pare odmah, lopove! – razvika se preko mere Iso i zavitla {tapom prete}i. Andriji se smr~e pred o~ima. Izmahnu rukom i udari Isu po licu. Qudi se str~a{e i obuhvati{e ga po mi{icama. – Pustite me, – kidisao je kroz suze tuge i besa – pustite da pregazim krvopiju! Iso se di`e, naglo odstupi, povu~e se za ogradu i zapreti: – Upamti}ete me, bra}o, ja vam dobar stojim. Tra`ite silu, ’ajduci, pa }e vam sila i biti!.. Pop, u `urbi i uzbu|ewu, skrati obred, dade grobaru okom znak da navaqa zemqu, popravi kamilavku, uze taksu i `urno ode. Prvi grumen zemqe zadobova po sanduku, drugi, tre}i... Oti{li ukopnici posle da}e i uku}ani ostali sami. Deca, pospana, uvukla se u slamu na zemqi i zaspala. @ene oti{le u ogwanku da pospreme su|e. Bra}a ostala sama. – Ba}o, – javi se stariji – do|e ~as da i nas dvojica porazgovorimo, ne bi li nam lak{e bilo. Ti }e{, to ti odmah ka`em, ostati u ku}i daqe, ja te smatram za punopravnog naslednika sa mnom i mimo posledwe o~eve voqe. Obra|iva}emo ovo zemqice i uzimati od we koliko se mo`e. Pa, kako bude jednom – bi}e i drugom. Andrija nije sumwao u bratovu iskrenost. Zajedni~ki rad i nevoqe ujedinile su ih i orodile vi{e nego krvno srodstvo. Ipak, bratove re~i, izgovorene u ovome ~asu, tako{e ga milosno i on odgovori: – Fala ti. O~ekivao sam da }u ~uti ovake re~i. Ali, ne zameri, ja }u potra`iti zarade na drugoj strani... Mislio sam ja o tome davno. Red je da ti, stariji i stub ku}e, ostane{ na o~evini... Ja }u, po svoj prilici, na pilanu, potra`i}u u woj rada. ^ujem da rabota nije te{ka, a dobija se deset dinara na dan. Danas dobar kopa~, koji razbija brazdu od jutra do mraka, pa nema toliko. 211
A, vele, da je ~ovek osiguran i da u bolesti dobija potporu. Slu{a brat Andrijino razlagawe i mr{ti se. Jedva do~ekao da ovaj svr{i, upade: – Ne}e{ ti, baja, u arbajtere dok vidi{ mene `iva. Nije za ~oveka seqaka to arbajtovawe po fabrikama i pilanama. Iskvari se tamo seqak, pa nije posle ni za zemqu ni za fabriku... Poslu{aj me, tako ti svega. Andrija se tu`no osmehnu i pogleda brata. – Baja, – re~e – ne misli da mi je lako ostaviti plug i ornice... Ali {ta da radim? Vremena su takva, na{a zemqa nije dovoqna da nas prehrani, da od we kupimo haqinku i platimo porez... U arbajtere }u ja, u arbajtere... Ne strahuj za mene, nisam vi{e dete, druge mi misli krstare glavom. Neka samo dobijem rada, za ostalo ja odgovaram. Iznenadi brata Andrijino zrelo rasu|ivawe, zadivi se i stuknu pred wim: – Eto, {to je oti}i malo u svet, – re~e – pa makar i u vojsku, odmah se ~ovek pametniji ku}i vrati. Ja te, baja, posle ovog ne}u zadr`avati. Radi {ta zna{, samo upamti, o~inski ti je dom uvek otvoren, u svako doba mo`e{ uvratiti. Te no}i bra}a prvi put u `ivotu porazgovori{e ozbiqno. Svawivalo je kad su po{li na spavawe, olak{ani, raspolo`eni, kao da tog dana nisu pokopali oca. Di`e se toraw-dimwak kao ogromna pu{~ana cev utaknuta u ravnicu. Dimi se iz dimwaka pod nebo sli~no crnoj buktiwi koja preti da zapali sve na zemqi. Na stotine metara okolo, trese se zemqa od huke gvozdenih to~kova. Kre}u se ma{ine, `elezne raqe gutaju i seku slavonske {ume. Brda trupaca, pose~enih hrastova, kao naslage mrtvih ugojenih riba, le`e, ~ekaju da ih zaka~i gvozdena kvaka i dovu~e pred o{trice pile. Radi pilana, sopstvenost nekog [vajcarskog dru{tva, koje je uspelo da kupi i iskoristi hiqade jutara stogodi{we {ume. 212
O`ive drumovi i staze na jutarwi glas sirene, qudi `ure da su za vremena na poslu. Privla~i ih taj glas ~ile, orne za rad, a uve~e, iscrpene, izmorene vra}a domovima. Jutarwi znak sirene do~ekao Andrija na nogama. – Mora}e{ danas bez hleba na rad, – re~e mu `ena. – Dockan sam dobila bra{no iz kom{iluka. Andrija odmahnu rukom i izi|e u dvori{te. Nad {qivikom, od istoka, rumenela se nebesa. Na ru`i~astim oblacima ocrtavao se u daqini ~a|avi fabri~ki dimwak. Na potku}nici orao je brat. – Andrija presko~i plot i re~e: – Ba}o... Daj mi da odorem jednu brazdicu, da me `eqa mine. Brat ustupi plug. Podviknu Andrija na kravu, prile`e na plu`ne ru~ice, zemqa podatno podle`e. Sa druge wive do|e pesma ora~ka, pesma te{ka, jednoli~na. Prihvati je Andrija iz punih grudi. U-u-u! – prodorni krik sirene naduva prostor izme|u neba i zemqe. Tr`e se Andrija i zaustavi na po brazde, obrisa sa ~ela znoj – rosicu. – Odoh ja, ba}o, na „arbajt“! – re~e bratu i, te{ka srca, preko preorane meke zemqe, krenu pilani. Sunce je sjalo, ulevalo se u brazde kao zlatni napitak, zemqa ga po`udno upijala i mirisala, mirisala...
213
Petar S. Petrovi}
DOKTOR MARI]
Doktor Mari}, uva`eni i poznati fizikus, referent zdravstvenog otseka banovine, vatreni propagator rasne higijene, preduzeo je godi{we inspekciono putovawe po banovini, da se na „licu mesta“ uveri o zdravstvenom stawu naroda. Mesec dana nalazi se doktor Mari} na putu, obilazi gradove i varo{ice, zaviruje u bolnice, osnovne i sredwe {kole, u antituberkulozne dispanzere, dr`i predavawa, osniva i podi`e zdravqake. Dotor Mari}, prirodno, nije mogao da zaviri u svako selo. Jedno, zbog nedostatka vremena, – drugo, zbog lo{ih puteva i saobra}ajnih sredstava. Uostalom, ciq doktorovog putovawa i nije bio da svra}a u svaku zaba~enu selendru. On se ve{to dr`ao mesta koja su bila na `elezni~koj pruzi, mesta pristupa~nih, ali istodobno i pogodnih da se po wima oceni zdravstveno stawe cele okoline. U tome je doktor Mari} savr{eno uspeo. Ono {to je video na putu, nisu bila {to se ka`e „Potemkinova sela“, ve} opipqiv, o~igledan rezultat wegovog smi{qenog rada. Bolnice, oporavili{ta, de~ji dispanzeri, sve je bilo primerno ure|eno, sve je u celini odgovaralo namewenom zadatku. ([to se pre doktorovog polaska na put javqalo telefonom svima podre|enima u unutra{wosti da se za vremena spreme, to, naravno, doktor Mari} nije znao, ili se „blagohotno“ ~inio da ne zna.) U svakom slu~aju, doktor je bio neobi~no zadovoqan svojim putovawem, rezultat svega je bogat materijal – statistike, zabele{ke, umesni predlozi i tako daqe – koji }e on po povratku u grad srediti, popuniti prakti~nim lekarskim savetima, {tampati u 214
zasebnu kwigu i nekoliko hiqada primeraka besplatno proturiti u narod. Posledweg, zavr{nog dana putovawa, kojom prilikom je doktoru prire|en banket u jednoj posavskoj varo{ici i odr`ano mnogo zdravica (zbog ovog izuzetnog slu~aja, odustalo se od apstinencije), setio se Mari} da se nepunih petnaest kilometara od varo{ice nalazi wegovo rodno selo. Dvadeset godina nije doktor bio u svom selu, sve tamo od o~evog pogreba, kad je neizostavno morao do}i da pre~isti sa bratom ra~une oko deobe imawa. Doktor je tada uzeo svoju polovinu, prodao je, posva|ao se s bratom, skoro potukao i do{ao do suda. Doktor se za takvo dr`awe prema bratu pravdao mnogim razlozima, od kojih su dva bila najja~a. Prvo, on je bio zakoniti naslednik polovine imawa; drugo, wemu je trebalo novaca da otvori u gradu ordinaciju, jer bez novca, naravno, sve diplome i doktorati ne bi vredeli ni{ta. Ali za te jake razloge, wegov brat, seqak, nije hteo da zna i tra`io je da se brat doktor odrekne svoga dela u wegovu korist, po{to „zemqa pripada onome ko je obra|uje i ko za wu porez pla}a“. Sem toga, „brat se na ra~un te zemqe {kolovao, do~epao lako hleba bez motike“. Razi{la se bra}a u velikoj omrazi i neprijateqstvu. Poneo je doktor Mari} tu deobu u r|avoj uspomeni i od tada zamrzeo i samo selo, ~vrsto re{en da u wega vi{e ne priviri. Sada, pri ~a{i vina razne`en, ~vrsto re{i da jo{ istog dana ode u selo, poseti brata i vidi `iv li je, zdrav li je, i kako `ivi. Naro~ito je doktora zagrejavala pomisao na bratovqevu decu, tri sin~i}a (tri Mari}a), jer on, doktor Mari}, nije imao dece i to ga je, {to je bivao stariji, sve vi{e u potaji peklo. – „Treba videti te de~ki}e, – mislio je – a prema prilikama, i povesti nekog od wih u grad, pa i {kolovati ga, napraviti od wega ~oveka“. Pretsednik op{tine stavio je doktoru na raspolo`ewe svoj sjajni fijaker, dva pomamna kowa belca i ko215
~ija{a Mi{ka, kome su ~izme zaudarale na bajatu mast, a za{iqeni brkovi na [ihtov sapun. Posle obilnog ru~ka i kratkog dremuckawa u pretsednikovoj foteqi, seo je doktor u fijaker i krenuo na put. Prole}e je, oblaci se motaju i ~esto sakrivaju sunce, topla ki{ica rosi i prestaje, a fijaker klizi kaqavim drumom i elegantno poskakuje preko lokvi i rup~aga. Raduje se doktor Mari}, uvla~i udobnije glavu u pelcani okovratnik, posmatra zadovoqno ubla}ene bose prolaznike. Prvo selo na vidiku taknu doktora ne`no, probudi mu uspomene i uvede ga neosetno u detiwstvo, u stari o~inski dom. Vidi doktor sebe, seqa~e u opan~i}ima, musavo, neo{i{ano, sa o~evom {ubarom na glavi i desetoro mr{avih sviwa pred sobom. U ruci mu je rog od vrbove kore i sekirica o ramenu. Tu je i upis u {kolu, prva kwiga (koju nije mnogo mario), tu je i u~iteq, pev~ika, prijateq dobrog zalogaja i lepih sna{a. Tu je i otac sa utaknutom lulom pod osmu|en brk i te{kim rukama, obe{enim do kolena. ^uje on oca, visokog pognutog ~i~u, kako mudrija{i pred kom{ijama: – „Ovog starijeg da}u u {kole, neka u~i za suca ili advokata, slabuwav je ne{to i ne bi vaqao za ku}u, a ovog mla|eg ostavi}u nek sa mnom ore i kopa“. Tako je i bilo. Od seqa~eta za krmcima postao je danas on, doktor Mari}, cewen i uva`avan; on je ~ak pomagao pri operaciji jedne visoke li~nosti u Be~u, wegovi se lekarski saveti danas tra`e i skupo pla}aju, wegova je `ena iz otmene porodice, on je danas posednik nekolikih ordena, po~asni pretsednik {larafije, i jedan od osniva~a najboqeg {ahovskog kluba u zemqi. Gleda doktor Mari} sa gordo{}u na svoju pro{lost i sa osmehom zadovoqstva govori u sebi. – „Da, to smo mi, koji smo od sviwara postajali austrijski mar{ali i Napoleonovi generali. To je rasa, gospodine moj, i ko zna danas, kad smo sami kova~i svoje sudbine, ko zna gde }e nam biti kraj“. 216
Misli tako doktor Mari}, a fijaker grmucka, tetura preko kaqavog druma, prqavi oblaci vuku se preko neba i doktora Mari}a, koji, {to dubqe zalazi u selo, zagledan u vezene koqu{e `ena na prolazu, zagledan u `drebad na putu, u daleke {ume, omamqen mirisom zemqe koji po`udno uvla~i kroz kosmate nozdrve, ose}a neku blagu melanholiju i sa`aqewe nad svojim dosada{wim `ivotom u gradu. Nevesele misli krstare kroz mozak doktora Mari}a. Upore|uje on prole}nu sve`inu sela sa gradom, koji je napustio pre mesec dana. Upore|uje i svoj `ivot umoran, gradski, sa `ivotom seqaka, dolazi do mu~nog saznawa kako je on, doktor Mari}, kroz trideset i pet godina, kako je ostavio selo, `iveo `ivotom roba koji je robovao svome pozivu, svojoj karijeri, svojoj `eni, svojim pacijentima, kako je `iveo i `ivi za sve i svakoga, ali za sebe, Mari}a, ba{ nikako. On je svoj mir i svoje radosti sahranio onog dana kad je krenuo u grad na {kole, sahranio ih u ovim zelenim livadama i {umarcima, pod golubiwim slavonskim nebom. Posledwa misao dopade se neobi~no doktoru Mari}ui potseti ga na |a~ke dane, kad se zanosio Haramba{i}em i \urom i pisao gospo|icama stihove u „Spomenar“. Mora se priznati, doktor Mari} je oduvek imao retkog smisla za poeziju. On, danas tromi, ugojeni ~ovek, sklon sklerozi, nosio je nekad dugu kosu kao pravi pesnik, razmetao se slobodoumqem, (u~estvovao je ~ak i u jednoj |a~koj demonstraciji) i ~itao Ni~ea. A posle (Bo`e, zar je on kriv?) moralo se realnije gledati na `ivot, od ideala se nije moglo `iveti, i taj zanos, poetizirawe, oti{lo je sa mladim danima u nepovrat, sve je zdrobio `rvaw nemilosne `ivotne proze. Rastu`i se doktor Mari} i, preoptere}en jelom, uzdahnu, zatvori vla`ne o~i i uveze se u svoje selo. – Polako, polako! – zaustavqa ko~ija{a, da pa`qivije osmotri ku}e koje nije video dvadeset godina. Pozdravqaju ga iznena|eni seqaci i, upla{eni (oni strahuju 217
pred svakim strancem) skidaju duboko masne {e{ire. Doktor Mari}, u bundi, udobno uvaqen, qubazno otpozdravqa mahawem ruke. Sve mu je neobi~no zanimqivo, ~ak i lave` i jurwava seoskih xukela za to~kovima. „Napravi}u kod brata lom – pomisli doktor – kad se ovako iznenadno pojavim“. Zami{qa doktor susret sa bratom i wegovom porodicom, vidi kako mu tri bucmasta sinovca stidqivo prilaze ruci, vidi kako vadi iz nov~anika banknote i velikodu{no dariva decu. Zna doktor da }e time prirediti deci veliku radost. Se}a se kako je kao dete gajio duboko po{tovawe prema izvesnom dare`qivom financu, koji mu je poklonio bakreni krajcari} ili nikleni gro{i}. Vidi ve} doktor Mari} dimwak na svojoj ku}i, pa krov, i na posletku ~itavo zdawe. Zapovedi ko~ija{u da stane. Na avlijskim vratnicama stoji `ena i doji dete. – Pomozi Bog, sna{o! – pozdravqa je, a sna{a zalupi vratnicama i pobe`e u ku}u bez odgovora. ^eka doktor Mari} ne}e li mu ko izi}i u susret, a onda, pomalo razo~aran, isko~i nespretno iz fijakera u lokvu vode i ukvasi lak cipele. U|e u avliju, raskora~i se i qubopitqivo pogleda tro{nu ku}u. „Gle, – pade mu na pamet – pa ovaj moj brat, lewivac, za ovo godina, nijedanput da obeli ku}u“. – Gospodine, – javi se ko~ija{ – ’o}u li uterati kowe u avliju? Mo`e{, Mi{ko, ne}e nam vaqda doma}in otkazati gostoprimstvo. Na ku}nim vratima ukaza se kosmat seqak, pogladi brkove, pri|e bli`e i sumwivo za{kiqi na jedno oko. Zatim se tr`e, razvedri lice i po`uri Mari}u. – Baja, – re~e zbuweno – zar si ti? – No, Bogu hvala! – odgovori Mari} i jedva zadr`a suze, koje su trgle same. 218
Dug i suv, presamiti se brat preko Mari}evog ispup~enog trbuha i poqubi ga nespretno u bradu. Ulazi Mari} u ku}u, i sve mu se ~ini da je ju~e iskora~io iz we. Na ikoni, pod staklom uga|enim od muva, jo{ stoji wegova izbledela fotografija iz |a~kih dana. U drugoj sobi prokrivi se dete, a snaha sa metlom ispade, pozdravi Mari}a stidqivo, proli pred wega vodu i zagrebe `urno metlom po zemqi. – Ostavi to, Stano, sad! – govori joj mu` blago i kradom je muva u rebra. – Eto, – izviwava se Mari}u – da si bar pisao da }e{ do}i, napravio bi u ku}i malo reda. Ovako... – Ne mari, ne mari! – odbija bratski Mari}, skida bundu, zaogr}e od {ale bratovqeva povijena ramena, skida cviker i bri{e vla`ne o~i. Dete iz druge sobe, belokoso, izviri kroz vrata, spazi Mari}a i povu~e se natrag. – Tvoje, a? – pokazuje Mari} ponosno na mali{ana i pita brata za ostalu decu. – Oti{li su za govedima u poqe, – tuma~i brat i naro~ito govori o najstarijem, petnaestogodi{waku, koji na volovima „sam doveze voz drva iz {ume“, i o drugom, tri godine mla|em, koji „ide u {kolu i ~ita kolendare“. Bilo ih je, re~e, jo{ dvoje-troje, ali Bog dao pa mrtva do{la na svet. Govori brat, lupa po jastu~ku, di`e pra{inu i me}e ga na stolicu da bi Mari}u bilo udobnije sedeti. A Mari} odbija, hteo bi ovo vreme kod brata provesti pravo narodski, pa uzima {epavi trono`ac i spu{ta se svom te`inom na wega. Uzbu|en i radoznao, postavqa bratu mnoga pitawa, bez veze, i ne ~eka na wih odgovor. Iz kuhiwe zacvr~a mast i zamirisa kajgana. – ^uje{, baja, – re~e bratu – odmah ti ka`em da se zbog mene ne baca{ u tro{ak. Ono {to ste spremili sebi za ve~eru i ja }u jesti. Molim te! 219
– Mi postimo uskr{wi post – izvla~i se brat – i jedemo na zejtinu od {pica, znam da to nije za tebe, jer smrdi kad se ugreje. Dok bra}a u ku}i razgovaraju, kupe se seqaci privu~eni fijakerom i lepim kowima, neki otresitiji ulaze u ku}u, pozdravqaju doktora Mari}a, pitaju po tri put uzastopce za zdravqe i ostaju iz po{tovawa stoje}i. Mrak se hvata, dru{tvo raste, i doktor Mari} postaje centar pa`we radoznalih seqaka koji sad, po navici, ne pquckaju pred sebe nasred sobe, ve} preko ramena u }o{ak. Stvara se pomalo intimna atmosfera, qudi izlaze slobodnije sa pitawima i govor te~e, pretvara se u `iv `amor. Ne raspituju se qudi kod doktora Mari}a o bolestima, {to bi bilo sasvim prirodno (dvojica su samo natuknula: jedan o sakagi~nim kowima, a drugi o krastici u nosu) ve} se svi, kao po dogovoru, raspituju kad }e pojevtiniti roba, ho}e li do}i do zakona o razdu`ewu seqaka, i da li }e morati pla}ati zaostalu porezu. Sedi doktor Mari} pod ikonom, vadi iz srebrne tabakere cigarete i strasno pu{i. Wegovo tvrdo, nisko ~elo, kratko srezana kosa, `uto podbulo lice, sa plavim udubqewem ispod o~iju, cviker na nosu, potkresan brk, glas miran i odmeren, sve to uliva radoznalim seqacima poverewa. Slu{aju oni kako im on o~inski odgovara na sva pitawa, kako ih bodri da ne klonu duhom u op{toj pometenosti i nezapam}enoj krizi. – Jo{ malo, qudi, – veli im – mo`da jo{ ovu godinu, strpite se, a onda neminovno mora krenuti na boqe. Preboleli smo mi puno te`e, pa }emo i ovo. Od Kosova vu~emo svoj krst, seqakali smo se od Pe}i do Pe{te i Rusije, pa smo opet ostali `ivi. Eno, bra}a u Srbiji! I Balkanski rat, i Albanija, pa, boga mi, – ba{ pre nekoliko meseci bio sam tamo do Kragujevca – za ovo desetak posleratnih godina, oporavio se narod, opet pune ku}e svega. I hrane i marve, pa i qudi. Mogli bi opet u 220
novi rat, narodilo se dece... Da, i najte`a rana zaceli. To vam ja ka`em kao lekar! Jo{ samo da je vi{e dobre voqe i savesti u na{e gospode politi~ara, pa bi sve bilo dobro. Ali bi}e i toga. Te{i tako doktor Mari}, ma`e melemom svojih re~i i le~i seqa~ke rane boqe nego medicinom. Snaha unosi na sto ve~eru, ukuvano pile u okrwenom tawiru i, uz zveket, spu{ta pored wega zar|an no` i ka{iku. – [to ti to, sna{o? – buni se doktor. – Ja sam rekao da se ne bacate u tro{ak. Snaha, zajapurena od vatre u kuhiwi, smrsi ne{to stidqivo i opet se izgubi. Brat unosi u naru~ju najmla|e dete, trogodi{weg belokosog mali{ana, izmivenog, u `enskoj varo{koj haqinici. Doktor razdragano polazi u susret, i da odobrovoqi usplahireno dete, vadi zlatan sat i trpa mu u ruke. Me}e dete na kolena i pita ga kako se zove. Kad je ~uo da nosi ba{ wegovo, stri~evo ime, doktorovom raspolo`e{u nije bilo kraja. Dolaze i ostala dva sinovca, zaustavqaju se trenutak kod vrata, pa onda prilaze stri~evoj ruci. Vadi doktor dve banknote od sto dinara i spu{ta im na dlan. – Ne, baja! – priska~e brat upla{en od tolikog novca i ho}e rukom da odstrani decu. – Jesi li lud? – dobacuju seqaci i daju okom znak da zadr`i novac. Gleda Mari} sinovce i zapo~iwe s wima razgovor. Najstariji, sa ispup~enim ~elom i ugnutim nosem, odgovara na pitawa mu~no i kroz nos. Drugi, mla|i, lep, sa maramom oko vrata, tiho odgavara i gleda stricu pravo u o~i. Bori se doktor Mari} sa napola kuvanim piletom i posle jela ispira usta vodom, vadi tanko drvce iz xepa i barata po zubima. Skida sa ruku krute man`ete sa zlatnim dugmadima, nastavqa sa seqacima prekinut razgovor, u`iva {to mo`e ovde pred wima da govori slobodno i ~uje wihove neskriveno mi{qewe. A seqa221
ci vide pred sobom visokog dr`avnog ~inovnika, pa ve{to i smi{qeno postavqaju pitawa, a svoje odgovore kriju u dvosmislene re~i. – Eto, vi, seqaci, – govori im doktor Mari} umornim glasom i otresa pepeo sa cigarete – ve~ito ne{to rop}ete, nezadovoqni ste i prigovarate. A {ta da ka`emo mi, gra|ani? Vi bar imate svoj krov nad glavom, a mi mnogi ni to. Vi mo`ete i bosi, pocepani, a gra|anin mora da na ne{to li~i. Jeste, mi, ~inovnici, primamo platu svakog mvseca, ali plati stan, plati vodu, mleko, |ubre, osvetqewe, – sve se u gradu pla}a osim vazduha, ali on za to ne vaqa ni{ta. Ode, recimo, ~ovek gra|anin posle napornog rada u {etwu, sedne u park da mu vetri} razgali ~elo, a ~uvar parka odmah sa kanticom: „Daj dinar“!... Da, da, to vam samo tako iz daqine izgleda da je na nama sve sjajno i blistavo, sva ta na{a paradna odela i cipele, ali kad bi znali kako se do toga mu~no dolazi, i kako to izgleda iz bliza, pobegli bi bez obzira... Vidite me kako izgledam. Podnaduo sam se i na{kobu~io – svako bi rekao da mi je bogzna kako dobro – a da me sad takne i najobi~nija boqka, stropo{tao bih se kao crvoto~no drvo. Gle moga vr{waka \uke, crven je i jedar kao mladi}. \uka, podgojeni ~i~a, zaspao za vreme razgovora, tr`e se kad ~u svoje ime, pogleda unezvereno oko sebe i izazva op{ti smeh. – Da, da, – produ`uje doktor Mari} sve umornije – da nisam oguglao u gradu i preturio pedesetu, sutra bih ostavio medicinu, vratio bi se u ovo na{e selo i sa ovim svojim junakom, bratom, orao i kopao. Nema sramote u tome. Ne znate vi da cenite ono {to vam je Bog dao. Imate zelene livade i {ume, imate vitoroge volove i krave muzare, Bog vas mazi plodnim letima i {ta ho}ete vi{e? U prole}e uzorete i posejete, u jesen svezete plod, ocedite vino, a kad sneg padne, zavu~ete se za toplu pe}, zapalite lulu, privu~ete bakicu... 222
– A kako }e onaj koji nema bakice? – upade doktoru u re~ neki udovac koji je sahranio tri `ene. – Ko nema svoju, neka uzme tu|u! – odgovori u istom tonu doktor i izazva smeh. ^eka doktor Mari} da se qudi smire i produ`ava. – Ako ima danas sre}nog ~oveka, to je, verujte, samo na{ seqak. Plati svoj porez, pa ako ne}e, ne mora ni Bogu skinuti {e{ir. – A ko nema ~im da plati porez? – osmeli se jedan ~i~ica u prqavoj ko{uqi i sakri se za druga pred sobom. Doktor Mari} pogleda na tu stranu i, kao da smi{qa odgovor, odgovori mirno: – Za porez se uvek na|e para... To mora biti! Mnogi seqaci krivo shvataju te da`bine. Porez je, bra}o, osnovica svake dr`ave, svake pravne qudske zajednice. To je zajedni~ki namet koji su qudi sebi sami dragovoqno nametnuli. Treba da znate: iz toga va{eg poreza podi`u vam se i odr`avaju putevi, grade {kole, `eleznice, pla}a se ~inovni{tvo, odr`ava se vojska koja }e vam sutra braniti porodicu i imovnnu od neprijateqa. Iz tog novca podi`u vam se bolnice i ubo{ki domovi. Nema, rekao sam, svako krov nad glavom kao vi. Ima sirotiwe po gradovnma koja bi pod starost, onemo}ala, skapala na ulici, da ih dr`ava ne zbriwava. Vidite, dakle, da ta „dr`ava“ kojoj pla}ate porez, nije neka sila iznad vas, ve} ste to vi sami, vas trinaest miliona ~ini to telo, i od vas zavisi kako }e vam biti u toj dr`avi, od va{e svesti i nacionalnog ose}aqa. Ako to nema{, moj narode, onda ti niko ne}e pomo}i. Sutra mo`e{ postati rob, plen pro`drqivog [vabe, Talijana ili Ma|ara. Zato vaqa i treba pla}ati porez... Govori tako doktor Mari}, pokre}e jake vilice, pr{i mu pquva~ka po bradi i brkovima. Nikad nije osetio mo} svoje re~itosti kao ovog trenutka. Eto, – mislio je – tako bi trebalo da za|u na{i prosvetiteqi u narod, i tako da mu se obrate. Brzo bi nestalo nesporazuma izme|u vlasti i naroda. Treba svoj re~nik upro223
stiti, podesiti shvatawu prostog sveta, a ne razmetati se visokou~enom frazeologiom, koja ~esto nije dostupna ni mnogom inteligentu. Posmatra doktor Mari} ta zanimqiva seqa~ka lica, wihova otvorena usta, radoznalo izbuqene o~i, posmatra i `ali {to se nije za vremena odao politici, ah! {ta bi on danas rekao onima u parlameptu, kako bi im zagrmeo: ,,U narod, gospodo, u narod! Ne gledajte na narodne potrebe iz pti~je perspektive. U selo, na lice mesta, u drvene seqa~ke domove, pa posle u parlamenat da donesete ciqu korisne zakone“. Me|utim, seqaci trep}u lukavo i misle u sebi sasvim druk~ije: „E, doktore, lako je tebi tako govoriti, pun ti je `eludac jestiva i ruke prstewa. Na tebi je toplo odelo i bundu ima{, a mi, ako godina izneveri, nemamo za {ta ni opanke da kupimo, kamo li da pla}amo poreze. [ta }e nam te `eleznice kad nemamo para da se vozimo na wima, {ta }e nam ubo{ki domovi, kad nam je provaqen krov nad glavom i kad nam kroz ku}na brvna vetar pronosi“... Misle tako seqaci jednako svi, i lukavo `mirkaju o~ima u doktora, dok on raskop~ava kruti okovratnik pod vratom, pokazuje rutava prsa i, sit, odi{e te{ko. Na ku}nom tavanu prokrivi se petao, a mese~ina, zelena, u|e kroz okno u sobu. Qudi po}uta{e trenutak pa se slo`no digo{e, pozdravi{e bu~no doktora i ispado{e u no}. Jo{ posledwi nije iskora~io, a brat, crven od rakije, zaturen preko stola, neraspolo`en, re~e glasio. – Fala Bogu te odo{e, ve} sam se upla{io da }e ovde kona~iti. Doktor Mari} zatra`i ~a{u vode i par~e {e}era, proguta, pogleda na sat i pozva dremovnu decu iz zape}ka. – Eto, – re~e im – ~ika bi oti{ao, a ne bi s vama ~estito ni re~i porazgovorio. A zato sam ba{ i potegao ovamo... Koliko ti je godina? – obra}a se mla|em i gladi ga ne`no po kosi. 224
– Sad }e o Blagovestima deveta – odgovara mati mesto wega. – Lep de~ki}! – odu{evqava se doktor Mari} i govori bratu i snahi: – Ovog }u vam odvesti u grad da napravim od wega ~oveka. Brat zadovoqno ~upka brk, daje glavom znak pristanka, ma da bi mu u du{i bilo `ao da se rastavi od deteta. Ipak, daleko i nejasno ose}awe, da bi na taj na~in dete za uvek zbrinuo, oslobodio motike i pluga, nadja~avalo je roditeqski egoizam. – Dobro, baja, – odvra}a – nemam ni{ta protiv, ~im dete zavr{i {kolu. – A, to ne! – odbija odlu~no zagrejani doktor Mari}. – Sutra on putuje sa mnom i gotova stvar... [to ranije, to boqe. Posle bi i{lo te`e sa vaspita{em i iskorewivawem r|avih navika primqenih u selu... A, {ta veli{ ti, sinov~e?... Bili sa ~ikom sutra u grad, ili posle zavr{ene {kole? – Ja bi’ – odgovara sinovac rapavo i gleda u roditeqe – ja bi’ sutra... Dogodine!... – Bole{qiv nam je ne{to, – javi se snaha tu`no – ~esto poboleva, i ba{ sam vas htela pitati za lek. – Kako „poboleva“?... Odavna, ili od skora? – Odavna. Sve ga boli. ^as glava... ^as grlo, pa po nekoliko dana ne mo`e da guta. Dok se kod druge dece grlo zajapuri, kod wega po`uti kao vosak. – Nije to ni{ta, – odgovara doktor – to su obi~ne pojave kod dece... \ido je ovo, sna{o!.. Je li tako? – obra}a se blago sinovcu. – Mene, ~iko, i sada boli grlo, – odgovara mali. – I sad?... No, odmah }emo videti – re{ava se doktor Mari}. – Sna{o, daj mi jednu ~istu ka{iku. Dok snaha pretura po kuhiwi, doktor Mari} opipava sinovcu vrat i drobi neke `lezde pod prstima. Privla~i malog bli`e svetlosti i zaviruje mu u grlo, gleda u sitne izreckane zube, u uzan udubqen svod nepca. Vrti Mari} sumwivo glavom i jo{ jednom opipava 225
vrat. Sa wegovih prstiju, brzinom muwe, ocrtava se u mozgu jedno saznawe koje mu, preko iskrsle bore na ~elu, daje licu izraz zabrinutosti. Kao vrstan, iskusan lekar, zna on da se po tim znacima krije u organizmu detiwem stra{na bolest i da je dete, danas ili sutra, osu|eno na svirepi kraj. – Sa malim nije dobro, – re~e bratu – nek sna{a izi|e napoqe sa decom, imam s tobom va`an razgovor. Odlazi snaha i deca, Mari} zakqu~ava vrata i nare|uje bratu da zastre ~ar{avom prozor. Gleda brat Mari}a, naslu}uje da ne{to nije u redu, snebiva se i poku{ava da objasni. Ali doktor energi~no zapoveda da se svu~e. Skida brat poslu{no kaput, zatim polako raskoi~apa pod vratom i skida ko{uqu, razgoli}uje suv pogrbqen trup. Ko`a bela, samo mu lice i vrat crveni, opaqeni od sunca i vetrova. – I pantalone! – zapoveda doktor nestrpqivo. – Samo brzo, brzo! Obr}e Mari} zaprepa{}enog brata, zaviruje mu pa`qivo u o~i, u grlo, opipava ga kod lakta, zagleda mu u nokte, udara ga ispod kolena, zapoveda da stane na jednu nogu i zatvori o~i. I{lo je to mu~no, brat je stalno gubio ravnote`u i pomagao se drugom nogom da ne padne. Preznojava se doktor Mari}, optr~ava oko brata kao da bi mu hteo pomo}i u nekom te{kom poslu. – Da mi ka`e{ iskreno, – govori isprekidano bratu – da li si ikad imao mu{ku bolest? Brat ne shvata pitawe i gleda u doktora za~u|eno. – [ta se pravi{ lud, odgovori kad te pitam: da li si imao kad bolest... gospocku bolest, kako bi rekli vi na selu? – praskao je doktor i drmusao brata. – A, to?... Jesam nekad – cedio brat posle mu~nog domi{qawa. – To je ne~uveno!... To je ne~uveno! – psovao je prigu{eno doktor Mari} i sekao pogledom brata koji se nihao na jednoj nozi. – Marvo, i ti da ne potra`i{ leka, da ne pi{e{ meni?... I gde si samo zahvatio tu gadost?... 226
– He, gde? – odgovara brat slobodnije i osorno, kao da mu je krivo {to ga zato pita. – U ratu sam dobio... Da ne idem po tre}i put na frontu... Ja i Pavle Jovi}. – „Ko je lud, – re~e mi on – nek ide opet da izgubi glavu, ja, boga mi, – a i ti ako me poslu{a{ – ne}emo... Ima tu u Tewu jedna baba... Plati{ joj forintu za malu bolest, a za veliku krunu. Pa sad biraj: front i pogibiju, ili dva meseca {pitaqa u Br{adinu i `ivu glavu“. Premi{qao sam svakojako i oti{’o uve~e sa Pavlom babi. Bilo je kod we vi{e `ena, le~ila ih je tako travama od tih bolesti. Takva jedna primila je mene i Pavla. Na{i drugovi odu na frontu i izginu u Galiciji svi do jednog, a ja i Pavle sa~uvamo glave u {pitaqu. – Boqe bi bilo da si oti{ao na front i poginuo! – hrop}e doktor Mari} i bri{e znojno ~elo. – Ti i ne zna{ {ta si u~inio... Upropastio si sebe, `enu, svoju de... – glas Mari}ev zadrhta i prekinu se. – Upropastio si porod sve do devetog kolena. Razume{ li?... Buqi, buqi sad u mene. Tu ti ja ne mogu pomo}i. Kasno je! To {to ti deca dobijaju gu{oboqe, {to uwkaju kroz nos, to je od toga, od te tvoje nedu`ne bolesti, koja }e ih zarana odvesti u grob, u – ludnicu! Brat je trenutak slu{ao, bled, slegnuo naposletku bespomo}no ramenima i po~eo da navla~i ko{uqu. Nikako da razume toliku bratovu `estinu i toliko uzrujavawe. Ho}e vaqda da prospe svoju gospodsku mudrost i poka`e mu kako nije uzalud spqiskao polovinu grunta na {kole. A doktora jo{ vi{e quti ta bratova ravnodu{nost, to glupo, nehajno dr`a{e. „Kakav je, boga mu, – misli – kao da nismo istokrvna bra}a. On i ja! Wemu je, izgleda, svejedno {to mu deca imaju sifilis, ni{ta ga to ne zabriwava“. Ali wega, doktora Mari}a, koji je godinama saqao o produ`ewu loze, boli to i nikako da se smiri. Obuzima ga o~aj i lupa se nemilosrdno po ~elu. – A ja, idiot, – govori s gor~inom – zanosio se kako }u ovo tvoje jadni~e odvesti u grad, izvu}i ga iz ove ja227
zbine, iz ovog gliba, izvesti ga na svetlost da ne skapa jadno i neznano me|u vama, poludivqacima, a eto, eto!... [ta da radim sad?... – lomi doktor ruke u nedoumici i zaustavqa se u hodu na sred sobe. – Naravno, posle ovog svega, od na{e kombinacije s malim nema ni{ta. No, to bi mi jo{ trebalo! Lepo bi me mamica pogledala... – Pa {ta da radim sad? – pita brat izgubqeno. Ni{ta ti ne mogu re}i do sutra. Ostavi me, idi pa spavaj, potreban mi je mir da se saberem... Ovo je nervni potres, naravno. Ko je mogao o~ekivati ovako {to? Zar sam ja posle dvadeset godina zato potegao ovamo? Hajde, reci... Sve vas treba u bolnicu, dabome, a ku}u zatvoriti. Mandalo preko vrata... Brat po}uta, slegnu jo{ jednom ramenima, ode za vrata. Po`ele bratu tiho laku no} i i{~eznu preko praga. Ostade doktor sam i wegov bes poraste jo{ vi{e. [krgutao je zubima i pesnicom dobovao po stolu. Tu, u ovom slu~aju, stvarno nije znao {ta da u~ini. „[ta se tu mo`e?“ – ponavqao je u sebi i vra}ao polako du{evni mir. Seo je za sto i dugo piqio u jednu ta~ku. Onda uzeo notes i zlatnim naliv perom poku{ao da napi{e recept, prepi{e bratu i deci radikalne lekove. „[ta }e im to“, – pokolebao se – „ne}e ga umeti koristiti i, uop{te, ko zna da li }e hteti uzimati? Da, da! Najboqe nek sve voda nosi, nek ide sve kao {to je i dosad i{lo, nek se ta `gadija ugu{i sama od sebe, na{to produ`avati zlo“. Umiren, skidao je Mari} cipele i lagano spu{tao na zemqu. Skinuo je kaput, pogledao na sat i bacio se pole|u{ke na postequ. Posledwa misao, kao zaostali val, prelete jo{ jednom preko wega, i on poluglasno re~e: „Ah, kakva tragedija, kakva tragedija! I taj put i inspekcija. Pa onda, glupa i sentimentalna `eqa da do|em ovamo. Ko je mogao ovo predvideti? Dobro da nije mamica sa mnom. Wu bi zacelo udarila kapqa. Celog `ivota strahovala je da joj ne donesem od pacijenata neku infekciju. Naravno, ceo ovaj slu~aj pre}uta}u“. 228
U ovom uzbu|ewu, za dvadeset i pet godina svoje prakse, zaboravio je Mari} prvi put da opere ruke. Ose}aju}i neki profesionalni strah on se di`e. Obu~e se `urno i, ne~ujno, na vrh prstiju kao kradqivac, izi|e iz ku}e, probudi Mi{ka i zapovedi da upregne kowe. ^eka dotle doktor Mari}, i odlazi u dno dvori{ta pod stari dud, da sahrani tamo i posledwu uspomenu iz o~inskog doma. [ukata krava, koja je pre`ivala pod stablom, upla{i se od doktora i pobe`e na drugu stranu. „Eto“, – pomisli Mari} – „i marva im je takva kao oni, seqaci. Uvek od nekog strahuju, zaziru, gledaju na sve s nepoverewem i zato prolaze tako. To je to o~ajno narodno neznawe, mrak, od koga treba be`ati bezobzirno. [to pre iz ovog blata, iz ove kloake, u grad, gde je najgora slu`avka ~istija od seoske u~iteqice. Eto, to je taj „narod“ kome mi, intelektualci, usijane glave, romantici, u dru{tvu pri ~a{ici vina, pevamo pesme i veli~amo ga. A me|utim, to je masa, bezglava i bezumna masa, koja kroz hiqade godina nije ni u ~emu koraknula napred, ili bar pokazala takve tendencije. Ako mi ko jo{ jednom bude govorio o „idili~nosti“ sela, zgrabi}u ga za gu{u. I jo{ ne{to: ~im do|em ku}i, sve }u Kozarce i Veselinovi}e, te idealizatore sela koje dr`im u biblioteci u zlatnom povezu, baciti napoqe“. Ko~ija{ je upregao kowe i pozvao doktora u fijaker. Lagano, u jutarwe sumra~je, isklizio je fijaker iz avlije. U tom trenutku upalila se u ku}i svetlost, neko je promolio glavu kroz prozor i ne{to promuklo pitao. Doktor se nije ni osvrnuo, ve} je dao ko~ija{u znak da potera br`e.
229
Valentina Veqi}
ZEMQA OSTAVQENA
(Petar S. Petrovi}, Zemqa ostavqena, Izdava~ko i kwi`arsko preduze}e Geca Kona a.d, Beograd, 1935)
Petar S. Petrovi} (1899-1952) je za razliku od svog imewaka i prezimewaka, ~uvenog Wego{a, pisac koji nije naro~ito poznat dana{woj ~itala~koj publici. Za `ivota je pisao za veliki broj zna~ajnih kwi`evnih ~asopisa poput „Srpskog kwi`evnog glasnika“, „Misli“, „Letopisa Matice srpske“, „Pregleda“ i drugih. Ovaj autor je sem toga prevo|en na nema~ki, bugarski, ~e{ki, slova~ki. Re~ je o svestranom piscu koji se oprobao kako u pisawu pri~a, tako i u stvarawu romana i drama. Nepravedno su ga zaobi{le istorije srpske kwi`evnosti i antologije, ali u mno{tvu odli~nih pisaca nije uvek lako napraviti izbor kog pisca uvrstiti u dru{tvo velikih. Zemqa ostavqena Petra S. Petrovi}a objavqena 1935. godine je zbirka od pet novela: „Zemqa ostavqena“, „Oslobo|ewe Koste [quke“, „Spasonosni voz“, „Porodi~ni `ivot“ i „Doktor Mari}“. Junaci ovih pet novela su skromni, nesre}ni, siroma{ni qudi koji `ive mu~nim `ivotom i koji se bore da opstanu, iako u ku}i nemaju ni „kru{ne mrve“. Takav je Andrija iz novele, po kojoj cela zbirka nosi ime, iskren, plemenit i ne quti se na oca koji na samrti odlu~uje da celu ku}u ostavi starijem sinu jer je imawe isuvi{e malo da bi se delilo. U opisu ovog junaka ose}a se pi{~eva subjektivnost. Pisac pri slikawu svih svojih junaka koje sre}emo u zbirci, koristi u ve}ini 230
slu~ajeva indirektnu karakterizaciju, ali, ima i primera direktne karakterizacije kao {to je to u noveli „Oslobo|ewe Koste [quke“ gde pored indirektne karakterizacije likova, koristi i eksplicitni postupak karakterizacije kwi`evnog lika. Lik Andrije, na primer, on gradi vrlo ve{to i to putem slikawa wegovih postupaka prema drugim junacima, zatim pomo}u dijalo{kih sekvenci koje ovaj junak izgovara, potom putem unutra{wih monologa iz kojih saznajemo {ta Andrija ose}a pre i posle o~eve smrti, o ~emu razmi{qa, ~ega se boji i za {ta strepi. Na samom po~etku novele upoznajemo se sa Andrijinim likom i te{kim bolom koji mu je stezao du{u. Andrija bi najradije iza{ao iz svoje ko`e i pobegao od svega pa se zato i zavukao u seno da ne bi gledao oca na samrti. On ose}a gri`u savesti zbog o~eveog povre|ivawa u se~i drva, mada on zapravo ni za {ta nije kriv. Pored pozitivnih likova, kao {to su Andrija iz „Zemqe ostavqene“ i Dragi} u „Spasonosnom vozu“ i drugi, u ovih pet novela sre}emo i izrazito negativne junake, poput Dragi}evog ujaka koji je oli~ewe egoizma, nabusitosti, nequdskosti i beskrupuloznosti, zatim gazda-Ise (Zemqa ostavqena), Radeta [panovi}a iz novele „Oslobo|ewe Koste [quke“. Postupkom kontrastirawa, stavqaju}i ih uz pozitivne junake, zlog ujaka uz Dragi}a i Dragi}evu majku, gazdaIsu uz Andriju, pisac jo{ vi{e isti~e wihovu opaku narav. U kwizi se pojavquju i `enski likovi, ali dati ovla{, vi{e kao senke svojih mu`eva, samo su udovica Marta i wena snaha Beata, obe iz novele „Porodi~ni `ivot“, dobile vi{e mesta u kwi`evnom prostoru ove zbirke. Zbirku, ne slu~ajno, otvara pri~a „Zemqa ostavqena“ po kojoj je kwiga dobila ime. Ve} u prvom delu novele susre}emo se sa motivom smrti, otac glavnog junaka Andrije je na samrti, nakon ovog motiva u drugoj celini novele dat je motiv qudske pohlepe oli~ene u postupcima gazda-Ise. 231
Blizina smrti ose}a se u svakoj od pet novela, ona se doga|a ili neposredno pred ~itaocem, ili se pomiwe ne~ija ranija smrt, a u nekim pri~ama ona je data kao mogu}i ishod doga|aja. Petrovi}ev seqak od zemqe `ivi, ali i u zemqu odlazi nakon smrti. „Oslobo|ewe Koste [quke“, druga po redu u zbirci, pri~a je o ~oveku koji se nakon rata, u kom je morao da ratuje za Austrougarsku, vra}a u rodni kraj i tamo zati~e ispreme{tani red stvari, sve je ispreturano, i{~a{eno, ku}a koju je ostavio kumu na ~uvawe sva je oronula, kum nije onaj ~ovek sa kojim se rastao pre rata. Prevara kuma do{qaka kome je Kosta pomogao kad je bio u te{koj materijalnoj situaciji, budi u Kosti `equ da mu se osveti i da mu sam presudi. On poput Raskoqnikova sekirom tra`i pravdu jer druge pravde nema. ^italac se zbog toga sve vreme nalazi na wegovoj strani, zlo~in je jedino mogu}e re{ewe. Novelu „Spasonosni voz“ vezuju izvesne sli~nosti sa novelom „Zemqa ostavqena“. Sam po~etak novele najavqjue mu~nu atmosferu: Sava, od dugih jesenskih ki{a nabujala, razlila se preko poqa i {uma. Iz nepregledne vodurine izvla~i se mesec, leden i ni malo lep Dragi} goni ~amac, pretovaren drvima iz zabrane, vesla ne~ujno, boji se lugara, nema ni sedmice kako je odle`ao u zatvoru zbog {umske {tete. Vetar duva, kotrqaju se krupni talasi, prete da zatope ~amac.Dr`i se Dragi} ivice {ume da u slu~aju nezgode uspu`e na prvo stablo1 „Vodurina“ bi ovde mogla u isto vreme biti augmentativ jer je re~ o ogromnoj nabujaloj vodi koja umalo da savlada glavnog junaka u ~amcu, ali je verovatno upotrebqena i u pe`orativno-simboli~nom zna~ewu i ima funkciju najava neda}a koje }e sna}i glavnog junaka ove pri~e – Dragi}a Samarxiju. 232
Ponovo se pojavquje motiv roditeqa na samrti, ovoga puta u pitawu je bolesna majka. Ose}awe bezizlaznosti, mu~an `ivot ponekad je te`i od smrti. „Spasonosni voz“ je novela koja se sastoji od tri celine. U prvom delu se upoznajemo sa dvoje glavnih junaka novele, Dragi}em i wegovom majkom, atmosfera nadolaze}e smrti i te{kog siroma{tva naslikana je ve{tim opisom. U drugom delu novele pisac svojim perom zumira mu~an susret Dragi}eve majke i wenog brata od koga su primorani da pozajme novac za le~ewe. U tre}em delu pri~e Petrovi} junake sme{ta u Zagreb u koji odlaze vozom za koji veruju da im je jedini spas. Zagreb nije naslikan lep{im tonovima, nego selo iz koga su otputovali. Dat je u sumornim bojama, obavijen maglom, a posvuda je vlaga koja se „uvla~i u kosti“, tu su qudi koji na wih gledaju kao na ne{to {to im naru`uje grad. Jedini kontrast i svetlo u odnosu na tamu Zagreba predstavqa Li~anin koji im poma`e. I majka i Dragi} su qudi koji nikom nisu potrebni, koji su suvi{ni, jo{ jedni u nizu takvih likova u srpskoj i svetskoj kwi`evnosti. Novela ima otvoren kraj i ~italac ne dobija odgovor da li je to zaista bio spasonosni voz kao {to bi se moglo zakqu~iti na osnovu wenog naslova. Petrovi} u svojim novelama koristi realisti~ki postupak, a pripovedawe je u tre}em licu sveznaju}eg pripoveda~a, uz obilato kori{}ewe i vrlo uspe{no izvedenu upotrebu dijaloga koji deluju `ivotno i prirodno, kao i upotrebu indirektnog i direktnog unutra{weg monologa. Petrovi}, poput Andri}a, u pripovedawu s vremena na vreme napu{ta spoqnu perspektivu i postepeno prelazi na unutra{wu, na slikawe misli i ose}awa svojih junaka. Na taj na~in on se stavqa u poziciju svojih junaka i tada se ose}a izvesna subjektivnost i pristrasnost u wegovom pripovedawu. Petrovi}ev stil krasi ve{ta deskripcija, wegovi opisi nisu naro~ito dugi, ali je izbor detaqa pri opi233
sivawu vrlo efektan i celishodan. Tako i je pri opisivawu Dragi}eve sobe, u noveli „Spasonosni voz“ stavio akcenat na detaqe: crn krevet, pocepanu rubeninu, drowav pokriva~, trule`. Sve to odaje utisak siroma{tva, zapu{tenosti, uop{te jednog propadawa, ga{ewa ogwi{ta. Atmosferu propadawa i op{teg uru{avawa sna`no poja~ava slede}a slika, nije samo ruinirana ku}a, ve} se i majka glavnog junaka nalazi na ivici propasti i smrti. Opis zapu{tenog doma prisutan je i u noveli „Oslobo|ewe Koste [quke“. Dok se ~italac kre}e kroz tekst, zati~e seoske pejza`e, oronule i zapu{tene ku}e slikane spoqa i iznutra, grad obavijen maglom i pun vlage. Petrovi}eva deskripcija ima ulogu do~aravawa te{kog emotivnog stawa junaka, wegove zle sudbine, karakterizacije kwi`evnog junaka, kao i funkciju sugerisawa jedne sumorne atmosfere. Prilikom opisivawa junaka on se fokusira na slikawe psiholo{kih stawa, wihovih patwi, strahova, qubavi, mr`we, bola zbog sveprisutne nepravde, `eqe za osvetom, otre`wewa, uz retke opise wihove spoqa{wosti date, uglavnom, u vidu skice. Ovakav manir u pisawu proze karakteristi~an je za period u kome je Petrovi} stvarao, a to je prva polovina dvadesetog veka. Novela „Porodi~ni `ivot“ ima dve celine, u prvom delu pri~e Petrovi} slika `ivot na selu udovice Marte koja ostaje sasvim sama, zaboravqena od sina Marka, nakon wegovog odlaska u Beograd i `enidbe. U drugoj celini pisac svoje junake sme{ta u Beograd, u isti dom, i stavqa akcenat na trougao odnosa majka-sin-snaja. Sukob razli~itih pogleda na svet pripadnika seoske i gradske sredine dat je vrlo efektno, uglavnom kroz odnos svekrva-snaja, dok se sin nalazi u procepu kao do{qak, poluseqak-polugra|anin, koji poku{ava da prihvati nov na~in `ivota. Uzroci neslagawa izme|u ove dve junakiwe su kako religijski, tako i generacijski, a tu je prisutna i tipi~na borba svekrve i snaje oko Mar234
kove qubavi i pa`we. Motiv zle snahe nije prisutan u obliku u kome bi snaha bila oli~ewe zla, ali ona, svakako, nije u ovoj noveli ni ovaplo}ewe dobra. Wen lik dat je tako da dominiraju vi{e tamne boje uz vrlo retko dodavawe i svetlijih nijansi kako bi wen lik delovao `ivotnije. Petar S. Petrovi} u ovoj noveli o{tricu svoje kritike usmerava na `ivot u gradu koji izdaleka posmatran na prvi pogled izgleda privla~an, ali je u svojoj su{tini ozna~en kao ne{to trulo, kao odricawe od Boga i od tradicije. ^ini se da je Petrovi} pri opisivawu seqanke Marte pristrasan i da i on sam nagiwe wenom na~inu vi|ewa stvari. Ali, pisac ima razumevawa i za polo`aj sina, koji nije primeran sin, ali je razapet izme|u `ene i majke. Petrovi} ima, mada malo mawe, razumevawa i za postupke snaje Beate jer je u jednom trenutku Marta poku{ala da se ume{a u u wihov bra~ni odnos, {to }e kasnije, po logici stvari, dovesti do neminovnog produbqivawa animoziteta u ku}i u kome svi zajedno `ive. Pisac nam do~arava da on zbog takve razapetosti pati, da se propija i ~ak pomi{qa na samoubistvo. – Nemoj sad i ti, mati, boga mu, jer }u pucati u sebe... Ja ovo vi{e ne mogu da izdr`im... Jeste li vi zverovi ili `ene, majke?... [ta ho}ete od mene? Zar ja nemam prava na `ivot?... Mu~im se u onoj kancelariji, teglim od jutra do mraka, snosim uvrede i poni`ewa, a za{to? Zar za to da me kod ku}e do~eka jo{ ve}i pakao?2 Kao i junake novele „Spasonosnoi voz“, tako je ovoga puta junakiwu Martu smestio u voz na kraju novele i poslao na put povratka na staro, na `ivot bez trzavica, nepremostivih sukoba, ali, samotni~ki udovi~ki `ivot, u kom }e biti odvojena od sina. U „Spasonosnom vozu“, a u jo{ ve}oj meri u „Porodi~nom `ivotu“, juna235
ci se ne snalaze najboqe ni u mestu gde su ro|eni, a jo{ gore kada iz tog svog mesta odlaze te`e}i boqem `ivotu. U obe novele, oni nisu sre}ni ni kada su sami, a jo{ mawe kada su zajedno, {to je prokletstvo qudske prirode. Porodi~ni `ivot je u istoimenoj noveli prikazan pesimisti~ki, kao ne{to {to ~oveku ne donosi o~ekivanu sre}u, ve} ga uvodi u niz sukoba, nesre}a, razo~arawa. U ovoj noveli to je postignuto kako kroz prikazivawe sukoba, sva|a i mu~nih trvewa, tako i kroz iskaze samih junaka u kojima oni saop{tavaju drugima svoje vi|ewe `ivota u zajednici, tako Marko u trenutku nepodno{qivog o~aja besan po~iwe da vi~e: Ku}a?... Proklet da je onaj ko ju je prvi izmislio... To je tamnica, mu~ili{te, a ne krov pod kojim bi ~ovek posle napornog rada mogao da odmori trudne kosti! – vikao je sin, padao u sve ve}i bes, kao da je u`ivao {to se mo`e jednom izvikati, olak{ati i pustiti na voqu svemu onom {to je ko zna otkada nosio u sebi.3 Radwu svojih novela autor sme{ta u selo, bilo da je re~ o slavonskom ili srpskom selu, s tim {to u nekim od wih kwi`evni junaci prelaze relaciju selo-grad. Motiv putovawa, odlaska, dislocirawa kwi`evnih likova veoma ~esto se pojavquje na stranicama Petrovi}eve zbirke. ^italac ne zna precizno u koje je vreme pisac smestio radwu ovih novela, samo se u pri~i „Oslobo|ewe Koste [quke“ mo`e videti da se radwa doga|a nakon Prvog svetskog rata. Mo`emo da pretpostavimo da se ostale vremenski mogu vezati za period izme|u dva rata kada je i kwiga nastajala. Zbirka novela Zemqa ostavqena slikovito pri~a o qudima sa sela koji trbuhom za kruhom napu{taju rodni kraj i odlaze u gradove, izuzev novele „Osloba|awe Koste [quke“ gde je uzrok napu{tawa sela rat. U novoj sredini oni ne nalaze sre}u, ve}ina junaka trpi raz236
o~arawa, ~ak i oni koji su uspeli u karijeri kao doktor Mari} iz istoimene novele, koji je stekao ugled u dru{tvu pa ~ak i pomagao u operaciji visoke li~nosti u Be~u, shvata da je u gradu bio samo rob, bilo rob svoje profesije, bilo rob svojih pacijenata ili svoje `ene, ali kao ~ovek koji nije `iveo za sebe. Pisac novelu „Doktor Mari}“, kao i ostale novele u zbirci, gradi tako da preokretima izazove efekat iznena|ewa i dr`i pa`wu ~italaca. Nakon dvadeset godina od napu{tawa sela on odlazi u svoj zavi~aj, u po~etku odu{evqen i razne`en ~ak idealizuje selo, ali ga saznawe o opakoj bolesti koju je wegov brat dobio iz neznawa a potom i ostali ~lanovi wegove porodice, potpuno slama i selo on sada vidi u najmra~nijim bojama, kao mesto primitivno, divqa~ko, gde su qudi neznalice i puni nepoverewa. Dakle, ni grad ni selo nisu prikazani idili~no, mada je selo, ipak, u Petrovi}evoj viziji zadr`alo malo vi{e prisnosti me|u qudima u odnosu na grad. I selo i grad, vi|eni izdaleka, pa i iz pti~je perspektive, izgledaju mnogo lep{e nego kada im se junaci ovih pri~a pribli`e i kada shvate da stvari nisu onakve kakvima su ih zami{qali. U svakoj noveli ove zbirke jedan od kwi`evnih likova je i zemqa, i to ostavqena zemqa od glavnih junaka, na du`i ili kra}u period, bilo da je re~ o zemqi u smislu wive, oranice, tla koje treba obra|ivati, ili ostavqena zemqa kao ostavqeni zavi~aj. Junaci ovih pri~a ose}aju nostalgiju i tugu zbog napu{tawa svog „grunta“ jer, ipak, ose}aju neku povezanost sa zemqom koju su orali, se}aju se prvih brazda koje su u woj napravili. Tako junak novele „Zemqa ostavqena“ pre napu{tawa zemqe i `ivota na selu ima potrebu da u wivi koju napu{ta napravi posledwu brazdu kako bi mu bilo lak{e pred odlazak. Ova novela mogla bi imati i naslov „Posledwa brazda“. 237
Sve novele u ovoj zbirci pokazuju neosporan talenat pisca i sve su ujedna~enog kvaliteta, sa ponavqawem i varirawem istih ili sli~nih motiva uz prisustvo istih tipova junaka. Ve{to gra|ewe fabule sa obiqem preokreta, kao i efektno izvedena psihologizacija kwi`evnih junaka, uz funkcionalnu deskripciju, jesu preporuka da se ovaj pisac ~ita i danas. Jedan od zadataka prou~avalaca kwi`evnosti i jeste da neka mawe zvu~na imena me|u kwi`evnim stvaraocima iz pro{losti predstavi dana{woj ~itala~koj publici tako da ona zasijaju punim sjajem. A Petar S. Petrovi} to, svakako, zaslu`uje.
1 Petar S. Petrovi}, „Spasonosni voz“ u Zemqa ostavqena, Izdava~ko i kwi`arsko preduze}e Geca Kona a.d, Beograd, 1935, str. 70. 2 Petar S. Petrovi}, „Porodi~ni `ivot“ u: Zemqa ostavqena, Izdava~ko i kwi`arsko preduze}e Geca Kona a.d, Beograd, 1935, str. 119. 3 Petar S. Petrovi}, „Porodi~ni `ivot“ u: Zemqa ostavqena, izdava~ko i kwi`arsko preduze}e Geca Kona a.d, Beograd, 1935, str. 120.
238
O piscima: Lazar Popovi} Milutin Milankovi} Kroz carstvo nauka, 1950. Milan Vukasovi} Pripovetke i basne, 1933. An|elija L. Lazarevi}
Lutawa, 1926. Palanka u planini, 1926. Julka Chlapec Ă?or|evi} Jedno dopisivawe, fragmenti romana, 1932. Ose}awe i opa`awa, 1935. Stojan V. @ivadinovi} Ispod Ozrena, 1923. Doga|aji i qudi, 1924. Pripovetke, 1934. Pripovetke, 1937. Du{an Radi} Tri kilometra na sat, 1934. Kroz `ivot, 1935. Na sto ogweva, 1935. @ivi ogaw, 1937. Tako mi planinci, 1939. Seoske pripovetke, 1942. Vladan Stojanovi} Zorovaveq Niz vetar, 1994. Petar S. Petrovi} Godina dana, 1930. Zemqa ostavqena, 1935. Deca u selu i gradu, 1935. S prole}a, 1952.
239
821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm. Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 240