Časopis Priča broj 21 by dejan.simonovic

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, decembar 2012, godina VI, broj 21 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za Izdava~a @ivko Nikoli} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} Dizajn Dragan Coha ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Gorapres“ – Beograd Korice Nata{a Ili} „Bambusi“, mozaik, 2010. format 35x40 cm (u vlasni{tvu M. Vuli}evi}a)

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Srpska pri~a XX veka (Peta sveska)

Beograd, decembar 2012, godina VI, broj 21

[tampawe ovog broja pomoglo je Ministarstvo kulture Srbije

Sadr`aj

Dragomir Brzak, Sirota bogiwa Talija! 7 Slavica Garowa Radovanac, Zaboravqeni pripoveda~ Dragomir Brzak40 Stevan Sremac, Kal~a u pozori{tu 50 Veli{a Joksimovi}, Realisti~ka pripovetka iz pozorišnog ìvota 59 Branislav Nu{i}, Klasa 68 Branislav Nu{i}, Pti~ice Bo`je 77 Branislav Nu{i}, Sprovod 82 Valentina Veqi}, Druga~iji Nu{i} 86 Nikola Jankovi}, Cepidlaka 95 Nikola Jankovi}, Kroz strah 119 Stani{a Vojinovi}, Beogradske i komitske pri~e Nikole Jankovi}a 125 Grigorije Boòvi}, Suq-Kapetan 130 Grigorije Boòvi}, Terorist 138 Ivan Radosavqevi}, Neje ~ovek volk Prekora~ewa moralnih okvira u Pripovetkama (1924) Grigorija Boòvi}a 146 Velimir @ivojinovi} Massuka, Po tragu 158 Sava Damjanov, Fantastika u prozi Velimira @ivojinovi}a Massuke 202 Nenad Ivanovi}, Po tragu Velimira @ivojinovi}a Massuke 206 Lazar Komar~i}, Zlatna Kostadinka 211 Ilija Baki}, Lazar Komar~i} – – Nepravedno zaboravqeni pripoveda~ 192 O piscima

239

Dragomir Brzak

SIROTA BOGIWA TALIJA!

K-r-r-r!.... Ne{to pu~e, kao da je ispod mene kakva petarda potpaqena! Ja sam sleteo s desne strane sedi{ta ne levu i, po{to sam dobro udario glavom o ko`ni ko{ kôlâ, probudio sam se!... Ki{a je lila kao iz kabla, udaraju}i o ko{ i slivaju}i se dole u blato. Ona ko`a, koju sam preko nogu navukao, bila je puna vode. Pomr~ina kao u loncu. Nisu padale iz oblaka ki{ne kapqe, no dugi, debeli mlazevi vode, koji su promicali pored skomra~ne svetlosti kolskih fewera. Kola su mirno stajala, kowi su se pu{ili od one silne vode a ja sam be~io o~i pogledaju}i u onu pomr~inu oko sebe. Jedva sam se razabrao {ta se to desilo sa mnom. U~ini mi se kao da sam veoma dugo spavao i da ve} odavno stojim s kolima u sred ove pomr~ine i silnoga pquska, koji je dobovao po ko{u... Milovan je sleteo s „boka“, izvukao jedan fewer i stao zagledati oko kola, krupno psuju}i. Tek sam sad primetio da su se kola stra`wim delom jako nagla na levu stranu i da sam te{kom mukom balansirao na sedi{tu. Hteo sam da se podignem, ali me je ona ko`a preko nogu, puna vode, tako pritisnula u }o{e, da se nisam mogao ni ma}i. Najzad prostewah te{ko di{u}i: – [ta je to, Milovane, ako Boga zna{? – Ni{ta! odgovori Milovan qutito. – Glav~ina prsla, {pice poispadale a obru~ s to~ka ko zna gde je ostao na drumu. – Pa sad? – [ta? – Kako {ta? Gde }emo sad? – Pa gde }emo na drugo mesto, no u selo? – Kakvo selo? 7

– Lapovo. – A èleznica? – More, ko vas pita za èleznicu pored ovake nesre}e i na ovakom kijametu? Te{ko da se i do sela dokoturamo. – Lako je tebi govoriti, jer ti je sve jedmo: stigao danas, stigao sutra, ali nije meni sve jedno. – Pa niste vi krivi za to. – I nisam ja, no ti, moj brajko. – Kako to? Zar sam ja mogao znati, da }e to~ak spasti s osovine? – Ose~e se Milovan qutito. – Da Bogme da si mogao znati da si kola ta~nije pregledao. – Kad smo jutros iz Poàrevca krenuli, sve je bilo u svom redu; ~ivije na svom mestu, glav~ine zdrave a to~kovi ne moè biti boqi. Kakva je sad ova nesre}a, anatema je znala. – A jesi li obru~e na to~kovima pregledao? – Nisam, jer su to~kovi zdravi bili. – E, eto, vidi{ li? – povikah, ~isto ponose}i se svojim ko~ija{kim znawem. – Obru~ na tome to~ku nije bio dobro pri~vr{}en: on je spao s to~ka, a ti nisi ni primetio; naplatci su, usled teìne, pritiskivali {pice: glav~ina je, usled tog pritiska, pukla i to~ak se rasuo i ako ~ivija stoji na svom mestu u osovini. – Jes, istina! Evo ~ivije zdrave ~itave u osovini. – Ne rekoh li ti ja! – Sad {ta mu je, tu mu je. Moramo se pomo}i kako znamo. – A kako }emo se pomo}i, Milovane? – Lepo. Na}i }u jednu vrqiku, podmetnu}u je ispod ove osovine, pritvrdi}u je vrengijom za predwu osovinu, pa }emo polako u selo. – A da li }e to mo}i izdràti do stanice? – O stanici nema ni pomena, jer donde imamo jo{ dobra dva sata puta; jedva ako do sela dospemo. – Do sela? 8

– Da, do Lapova. Ali se nadam da }emo se donde polako dokoturati, jer u kolima ne}e biti nikakva tereta sem va{eg „kofer~eta“ sa stvarima. – A ja?! – povikah u ~udu, pogledaju}i na one debele mlazeve vode i slu{aju}i ono dobovawe po ko{u. – Vi }ete pe{a~iti sa mnom zajedno, ina~e ode osovina do |avola, pa }emo onda ipak morati i bez kola otpe{a~iti do sela, jer ne moèmo do zore ostati ovde na drumu! Moète misliti: kako mi je bilo, kad sam ove Milovanove razloge ~uo! Do du{e nije mi ni u kolima ba{ tako prijatno bilo, jer je napoqu pqu{tala jedna od onih ledenih ki{ica, kakvim nas mesec oktobar tako izda{no pose}uje, ali sam bar bio u suvoti. Osem toga, blagodare}i mome istorijskom „men~ikovu“1 i dobrim ~izmama, ja sam prili~no utopqen bio. Ali napoqu, na isprovaqivanom drumu, po silnom blatu, po jo{ silnijoj ki{i i po najsilnijoj pomr~ini, moj men~ikov i moje ~nzme od ruskog laka izgledale su kao jedna uàsna ironija. Tek sa jednim kaputom od one mu{eme, kojom se espapi pokrivaju i sa ~izmama, u kojima alasi ribe hvataju, moglo bi se {ta u~initi, ali ovako?! – Po Bogu, Milovane, kako }u po ovom kijametu i pomr~ini pe{a~iti? – prostewah tako tu`nim glasom, da bi se i kamen rasplakao. – Badava, mora se, gospodine! – odgovori nemilosrdni Milovan. – A je li bar blizu Lapovo? – Bi}e jedan sat hoda. – Jedan sat hoda! Te{ko meni, siwem kukavcu! „Shorite se najvi{a nebesa! ^rezmerije potresa vas qudsko!“ Uzeh i nehotice citirati pokojnoga Sarajliju.2 – [ta velite, gospodine? – Zapita me Milovan. – Ni{ta! Ni{ta! Idi na|i vrqiku pa da se kre}emo u ime Boga! – odgovorih Milovanu s rezignaciom. – êknite vi malo, sad }u ja odmah, – re~e Milovan, pa ode negde u mrak s onim fewerom. 9

Ostao sam sâm, piqe}i u onaj jedan fewer~i}, pritvr|en na boku. Ki{a je neprestano pqu{tala, a da bi ono ûbrino3 „~rezmerije“ jo{ potpunije bilo, po~e, otud s Morave, da pirka onaj hla|ani „zefiri}“, koji ti piskavim glasom zvi`di oko u{iju, pakosno urlaju}i: „go-o-o-qo! go-o-o-q-o-o!“ Mene pro|e ~isto neka jeza po telu. Napravio sam cigaru, pa sam se premestio na desnu stranu sedi{ta, da bih olak{ao osovini, koja je u blatu leàla. Kowi su stajali oborene glave, pa su s nekim filosofskim mirom podnosili ovaj ledeni tu{ i ono pirkawe „zefiri}a“. Grdio sam i svoj ve} poznati maler, i komisije i sve one nedu`ne individue, kojima sam, evo ve} godinama, s kraja na kraj Srbije, sa celim svojim autoritetom, u pohode odilazio. Kad }e ve} jednom prestati ova moja lomqava po putovima, po kolima, èleznicama i la|ama po seoskim mehanama i gradskim hotelima, gde ima sva~ega, samo ne ono, {to tebi treba? Eto, jutros sam rano po{ao iz Poàrevca. Dan je bio istina mutan i pohladan, ali prijatan i bez ikakvog izgleda na ki{u. Putovao sam ne moè biti boqe. Stigao sam dosta rano u Svilajnac, ru~ao i dobro se odmorio, jer nisam hteo navalice4 rano po}i iz Svilajnca, da ne bih na dosadnoj Lapovskoj stanici dugo ~ekao ni{ki brzi voz, koji tek posle pono}i stiè u Lapovo. Ra~unao sam da u selu Lapovu budem o ve~eri, pa po{to se kowi dobro odmore, da ipak za vremena stignem na stanicu za voz. Sve sam to lepo izra~unao ali mi je sav ra~un pokvario onaj Milovanov to~ak, koji me izloì ovoj ledenoj ki{i i „zefiri}u“ i koji }e me jo{ Bog zna kakvim neprijatnostima izloìti. Da sam ranije po{ao iz Svilajnca, to~ak bi Milovanov, jama~no dotrajao do sela, i onda bi situacija sasvim druk~ije izgledala, ali ovako eto {ta mi u~ini ono moje ba{karewe u Svilajna~koj „kasini“. Grdio sam i sebe i Milovana, i „kasinu“, pa ~ak i onu Maxaricu Teresku, koja mi je, po ru~ku, kafu u „kasini“ donela... 10

– E, gospodine, silazite s kola da utvrdim ovu vrqiku pod osovinu, pa da u ime Boga kre}emo! – ~uh Milovanov glas. Mene kao da neko udari ledenicom u glavu. Digao sam jaku, nabio sam {ubaru na u{i, uzdahnuo sam „i dva i tri puta“, pa sam se jedva iskobeqao ispod one koè, sa koje se sru{i ~itav akov vode na moj men~ikov. Kad sam stao nogama u blato, mene zapqusnu u lice ~itava bujica ledene ki{e i moja stakla u mojeg cvikera o ~as posta{e neprobojna, kao oni prozori na Vi{oj ènskoj {koli u Beogradu. Stresao sam se, pa sam stao iza kola, da bih se koliko-toliko zaklonio, dok je Milovan izdizao osovinu mi petqao oko one blatwave vrqike. – Gospodine! – re~e Milovan. – Prisvetlite mi malo da utvrdim vrqiku za predwu osovinu. Digao sam fewer~i}, pa sam mu prisvetlio. – Ta-a-a-ko! Sad je u redu, – re~e on, po{to je vrqiku vrengijom5 uvezao. – Ovo }e jama~no izdràti do sela, a tamo }emo vaqda na}i majstora, da to~ak opravi. – Zar sad, no}as? – Upitah. – A, ne; sutra! – A kad }emo na stanicu. – Kad da Bog! – odgovori Milovan s najve}om mirno}om i stade kupiti po blatu one rasute {pice i naplatke i bacati ih u kola. Lepo, Boga mi! pomislih u sebi. Dakle ja nisam siguran da }u ~ak sutra na stanicu dospeti? Ali vaqda da }e biti i drugih kola u selu. U ostalom imam dovoqno vremena na raspoloèwu, kad sam ve} za ovaj no}a{wi voz zadocnio, jer sutra{wi dnevni voz tek u podne stiè u Lapovo. Milovan pri|e kolima pa ih povede, {trawge se zatego{e i kola po|o{e prekretaju}i se ~as na jednu, ~as na drugu stranu. Ona vrqika stade {arati po blatu a ja sam, odobrene glave, gacao iza kola po onoj br~kavici!.... Koliko smo tako putovali, ja vam ne umem kazati. Tek meni se u~ini da ne}emo nikad do sela dospeti. U 11

dva maha Milovan je ustavqao kola i sa fewerom zagledao oko vrqike. – Ho}emo li skoro, Milovane? – upitah ga. – Odmah }emo, gospodine, – odgovori on, pa mi onda otpo~e opisivati sve lapovske krasote koje me o~ekuju. – U selu su dve mehane. Jedna je Jovanovi}eva, a druga op{tinska. Mi }emo u op{tinsku; ona je boqa, jer tu sva gospoda svra}aju. Tamo }ete se dobro odmoriti, a ja }u zorom kod majstora, da mi to~ak opravi... Evo Lapova pred nama!... U|osmo u selo. Lapovo se oteglo kao gladna godina. Tek po gde gde `mirka po koji osvetqen prozor~i}, a seoske xukele nadale za nama takvu larmu, kao da im neko koù s le|a dere. Ki{a je pqu{tala, kola su {kripala, vrqika je {u{tala kroz blato a ja sam ponajlak6 gegucao pokraj kola. Jo{ da smo pored sebe popa imali, svako bi od prolaznika pomislio da mrtvaca u kolima sprovodimo, tako smo tu`no izgledali... Najzad stigosmo pred jednu poveliku ku}u na „glagol“.7 Po mnogim osvetqenim prozorima odmah sam pogodio da }e to biti ta Milovanova op{tinska mehana. I nisam se prevario! Mehana je bila ozidama na samome uglu glavnoga sokaka, kroz koji je drum prolazio. Milovan zavi iza ugla i mi u|osmo kroz kapiju u dvori{te. Ja sam jedva ~ekao da se u suvoti vidim, pa zato sam odmah pohitao pod nekakav trem, koji mi Milovan pokaza vuku}i za mnom moj sanduk iz kola. Zatim dozva gazdu iz mehane pa onda ode s kolima negde u mrak, – sigurno u {talu. Ostao sam sâm u mraku, ~ekaju}i na mehanxiju. Po~e me obuzimati jeza od studeni, jer sam se bio dobro ugrejao pe{a~e}i tako duto uz kola. Od jednom uze reàti na me nekakva xukela tamo iz pomr~ine. Reàwe je bivalo sve ja~e i ja~e i ja ve} pomi{qah: kako }e leteti pe{evi od mog men~ikova po mehanskoj avliji, kad se u zlo doba, otvori{e nekakva vrata i mehanxija iza|e pod trem sa sve}om u ruci. 12

– Dobro do{li, gospodine! – pozdravi me on, zaklawaju}i rukom sve}u i mere}i me od glave do pete. Kako ste, {ta radite? Ba{ veliki kijamet! Imali ste r|av put. Izvol’te, molim vas! Ho}ete li ovde no}iti? – Ho}u! ho}u! Dajte mi ~istu sobu, molim vas, i naredite da se odmah dobro naloì. – Bi}ete odmah sluèni. Izvolite samo za mnom. Ja }u poneti va{e sandu~e. U|osmo u poduga~ak hodnik; on me uvede u jednu prili~no lepu i ~istu sobu. Ostavi sve}u na sto pa iza|e da naredi, da se zaloì. Ve} posle nekoliko trenutaka u pe}ki je puckala vesela vatrica. Uz pripomo} mehanxije svukao sam men~ikov i ~izme. Zatim sam izvadio iz sanduka suve haqine i preobku. Umio sam se i presvukao; obuo sam meke, crvene jemenije8, koje sam kupio u velikom carigradskom bezistenu i koje sam uvek na put nosio, i kad je mehanxwa docnije u sobu u{ao, ja sam sedeo kraj stola i pu{io cigaru, slu{aju}i kako plaha ki{a {iba o prozorska okna. – Ho}ete li ve~erati, gospodine? – upita me mehanxija, razgledaju}i po sobi je li sve u redu. (Ovaj mehanxija nije bio seqak, no nekakav biv{i trgovac iz Bagrdana. „On je trired sviwe u Pe{tu gonio“, kao {to mi sam pri~a{e, pa zato je bio prili~no otresit i ugla|en ~ovek). – Ho}u, gazda – odgovorih – samo bih vas molio da naredite, da mi se ve~eras ovde u sobu donese. – A za{to to? – Pa ovde sam mnogo komotniji; a i umoran sam prili~no. – Nemojte, molim vas. Dok se ve~era ne zgotovi, vi se malo odmorite, a zatim... – Ne, ne, nikako! Ovde }e mi biti mnogo prijatnije, no u mehani. – Ama ja }u vam spremiti najzgodniji astal, da }ete sve lepo videti. 13

– A {ta to imam videti? – zapitah ga u ~udu. – Pa teator, gospodine – odgovori on ~isto sa`aqevaju}i me {to nisam ~itao, da u Lapovu ima „teator“. – Kakav teator u Lapovu, po Bogu brate! – povikah sve u ve}em ~udu. – Lep, istinski teator, ja {ta vi mislite! – re~e on nabusito. – Budi Bog s nama! Dakle ba{ teator? – Da bogme, teator! Nije kao oni na va{arima, no pravi, istinski teator. – Ima i glumaca! – I glumaca i glumica. – I glumica?! – povikah. – Jakako! – re~e on pa namignu desnim okom. – Otkud dospe{e amo u Lapovo? – A ko bi ih znao! Do|o{e jednoga dana i upita{e me: ho}u li im dozvoliti da ovde kod mene izigraju. Ja im dozvolih i, eto, ve} tri nedeqe kako su u Lapovu. – Pa kako im ide? – Svakojako. Po nekad prepazare po koji dinar, a po nekad, bogme, ne padne im ni 5–6 gro{a pazara. Ja sam im salu xabe ustupio, ali sa „kostom“9 ide pote{ko. – Gle, molim te! – Ja. Gotovo gladuju. Ja sam ih ispo~etka „kostirao“, ali kad videh, brate si moj dragovi}u, kako grdno mnogo jedu i jo{ vi{e piju, ja im otkazah „kost“. Budi Bog s nama! Ono ima ize{nih qudi, ali ono ~udo nisam video. Neka im je Bogom prosto ono, {to mi duguju, bar su me vi{e puta lepo pozabavili. – A gde se sada „kostiraju“? – Gde stignu, to jest, kako }u re}i, gde dobiju. Mu~na je to rabota. Pazar slab a glad velika. Na{ seqak slabo mari za takve izmotacije i teatore. Ja sam na priliku, sasvim ne{to drugo, jer sam to i u Beogradu, i u Ni{u, pa ~ak i u Pe{ti video. Po nekad o prazniku i do|e sveta, ali radnim danom nema nigde nikoga, sem pope, }ate i u~iteqa, pa i to nije redovno. 14

– A gde su sa kvartirom? – Sa kvartirom? Mu{ki u mehani na klupi, a ènskadiji dao sam jedan sobi~ak u avliji. – Koliko ima ènskih? – Dve. Marina i Julka, ali je Marina mnogo zgod... – Dobro, dobro! – prekidoh ga. – A kako igraju? – Pa, da vidite, dobro. Po kad-kad ba{ lepo da se poispreturamo od smeja. Ve~eras, na priliku, izigravaju „Ludu Jerinu“. – Ludu Jerinu?! – povikah u ~udu. – Jes’, „Ludu Jerinu“, onu „Ludu Jerinu“ {to je s \ur|em Smederevcem zidala grad Smederevo, pa je zidaju}i grad Smederevo... – Aha! Znam! znam! – prekidoh moga mehanxiju u pri~awu, domi{qaju}i se o poznatom predawu o toj „Ludoj Jerini“, koje u narodu postoji. Ba{ nisam imao voqe da mi to i mehanxija ispri~a. – E, jes’! Ba{ tu „Ludu Jerinu“. Zdravo lepo par~e. Domi{qao sam: kakav li je komad ta „Luda Jerina“, ali se ne mogoh nikako setiti, mada mi je repertoar na{ih pozori{ta prili~no poznat. Mora biti da je i ovaj komad postao onako, kako su postali mnogi ’istorijski’ komadi, koje je stari veteran Fotija napisao, prekrojio ili za pozornicu udesio, i koje gotovo sve putni~ke pozori{ne druìne po Srbiji predstavqaju. To jest, prema potrebi i prema prilikama. Uzme se ne{to odovud, ne{to odonud, te se skrpari kakav komad, koji se posle stalno odoma}i po na{im iutni~knm druìnama. Bez sumqe tako je postala i ova „Luda Jerina“. – E, pa dobro gazda. Kad vi ba{ tako velite, onda da ve~eram u mehani, – rekoh jer, moram priznati, bio sam radoznao da vidim ova gre{na ~eda bogiwe Talije10, koja su donela kulturu ~ak i u ovo Lapovo, puno blata i lapavice. – Sasvim! – re~e mehanxija veselo. – Namesti}u vam najlep{i astal. 15

– To nikako nemojte ~initi! Na|ite mi kakvo sklonito mesto u buxaku, jer mi je to milije no da se ispre~im u sred mehane. – Kako vi reknete. Mesta ima i suvi{e a te{ko da }e ve~eras ko do}i po ovom kijametu. Ja odoh da vam namestim astal, a vi mo`ete odmah do}i na ve~eru. – Lepo. Mehanxija ode. Ja sam ostao da se jo{ malo ujduri{em11 za „predstavu“. Posle kratkog vremena ugasio sam sve}u, zakqu~ao sobu, pa kroz hodnik u{ao u mehanu. Mehana je bila malo ~istija od obi~nih seoskih mehana. O tavanu su visile dve pove}e lampe. Du` zidova i s jedne i s druge strane bile su uglavqene po{iroke klupe s naslonima od dasaka a sredom mehane nekoliko astala sa slamnim stolicama. Videh u jednome uglu nekoliko buradi i na wima desetak nerendisanih dasaka: s preda prikovane dve letvice i izme|u wih razapet jedan prqav mehanski ~ar{av uvezan kanapom; sa strane opet po jedan ~ar{av. [ta je tamo unutra, iza ~ar{ava bilo, to se nije videlo. Samo sam video s jedne strane jednu kratku klupu, koja je sigurno slu`ila umesto stepenica za pewawe. To je, dakle, taj „teator“, ta pozornica, te daske „koje zna~e svet“; to je oltar bogiwe Talije na kome su joj wena – u ovaj mah gladna – ~eda ogaw palila! Da li je dim toga ogwa mirisao na izmirnu i ambru, ili na beo luk sa slaninom – to je sve jedno bilo! Sirota bogiwa Talija!... Mehanxija mi pri|e pa mi pokaza rukom jedan astal, koji je bio zastrt belim ~ar{avom i na kome je sve}a gorela. To je bio astal spremqen za mene, ba{ preko puta „pozornice“. Sedoh i pogledah na sat. Bilo je ve} pro{lo 9 sati. Napoqu je jo{ neprestano pqu{tala silna ki{a. Tek kad sam seo, ugledao sam ~ak u drugom delu mehane, u najudaqenijem buxaku, ~etiri gosta, koji su, nalak}eni na astal, nêmô gledali u prozore i slu{ali ono dobovawe ki{nih kapqica. Ina~e sem mene, 16

mehanxije, jednoga momka i tih qudi nikoga nije vi{e bilo u mehani. – Ho}ete li odmah ve~erati? – upita me mehanxija. – Ho}u. Ve} je docne. A {ta je s mojim ko~ija{em? – S Milovanom? Sad }e i on, dok namiri kowe. Pomogli smo mu te je kola pod {upu uterao. Naredio sam da se i za wega spremi ve~era. – Vrlo dobro. A kad prestava po~iwe? – Kako-kad. Obi~no po~iwe kad se publike nakupi. Ali ve~eras izgleda da }e biti mrka rabota s teatrom. – Kako to? – Pa, eto, vidite li kakav je kijamet napoqu? Glumci su eno oni onamo u buxaku poslali jednoga od wih da pita po selu ho}e li ko do}i u teator, pa ga jo{ nema da se vrati. Ali ja mislim da ve~eras ne}e niko iz ku}e izlaziti po ovom vremenu. – I onda? – I onda ne}e biti teatora. To im se jesenas vi{e puta dogodilo. – Jadnici! Ali ja ipak mislim da }e bar popa i u~iteqi do}i. – Kamo sre}e, ali – te{ko! Popa obi~no do|e s }erkom i popadijom; u~iteqi s u~iteqicama, }ata12 sa `enom i svastikom a predsednik op{tine sa dva sina, koji su u Kraqevu svr{ili poqoprivrednu {kolu, pa se tako prili~no sveta skupi. Ali ve~eras te{ko da }e se nakanuti da do|u, jer ne}e niko da gliba no}as ovo silno blato po selu. – Pa zar ni za qubav „Lude Jerine“? – upitah korsem u {ali a ovamo mi ba{ krivo bi {to ne}u videti naj novitet, jer sam se jako ineresovao da ga vidim. – Bogme ni za wenu qubav; a ovamo ovi gre{nici, glumci, nisu od sino} ni{ta jeli. Sino} su malo prepazarili, pa su ve~erali, ali ve~eras mu~no da }e {to biti. – Siroti! A {ta su sino} predstavqali? 17

– „Smrt kwaza Mihaila“. Stra{an komad! Ba{ lepo videsmo kako one ubice i vucibatine izedo{e glavu onako slavnom kwazu. Prokleti da su! – Jes, jes! Poznato mi je to par~e, – rekoh, jer sam odista slu{ao za taj komad, koji je tako|e napisao stari Fo~a.13 – Ja. Sino} im je palo 17 gro{a na kasi, ali im ve~eras sve ki{a pokvari. – Mo`da }e kogod do}i. A gde su ènske? Eno ih u sobi sede. Danas sam im dao sira i hleba, pa su ru~ale. One ba{ mnogo i ne traè. – Vi ste dobar ~ovek. Hvala vam! – Pa {ta }u, gospodine, kad je to puka sirotiwa, pa mi ào. – Imate pravo. Do du{e ovi bi glumci mnogo boqe u~inili da se late drugog kakvog rada, kad im ovo ne ide od ruke, ali, {ta }ete, nau~ili da se komendija{e, pa je muka ìva s wima. – Tako je. I ja im tako velim, ali oni se samo osmehnu, pa mi okrenu le|a. Gladuje, a gordi se. Veli: ja sam ve{tak, umetnik! Moja je staza trnovita, ali je puna ideala. Ja mu to ba{ tako mnogo ne razumem, samo znam da je prazan trbuh zao drug... – A kome se ovde pla}a ulaznica? – upitah mehanxiju samo da bi ga prekinuo, jer sam primetio da voli razgovor, pa mi se moja ve~era i ohladila. – Oni sami za|u pred prestdvu od astala do astala pa pokupe. – Na {to to? Boqe podajte vi ovo malo para wihovom upravitequ na ime moje ulaznice, pa mi onda donesite da ve~eram – rekoh mehanxiji pruàju}i mu pet dinara. Mehanxija me za~u|eno pogleda, ali odmah za tim uze novac pa odnese onim qudima, tako u krajwem buxaku, govore}i im ne{to i pokazuju}i na me. Zatim iza|e u hodnik. Oni svi izdigo{e glave, pa me za~u|eno posmatrahu. Me|utim ja, da bih izbegao wihove poglede, izva18

dio sam bele`nik iz xepa, okrenuo glavu, pa sam ne{to korsem14 zapisivao. Posle kratkog vremena mehanxija mi stade unositi ve~eru i ja se – uvek s dobrim apetitom – naklonih na jelo... Ba{ kada sam stao ~ere~iti jedno vru}e pile, pe~eno na kajmaku, u|e u mehanu jedan mladi} u pohabanom i izbelelom „haveloku“15 sa starim slamnim {e{irom na glavi i blatwavim vojni~kim cokulama na nogama. Sa wega je voda mlazevima curila; izgledao je kao da je onoga ~asa iz kupatila izi{ao. On pri|e onima u buxaku, pa, po{to im je ne{to rekao, baci na klupu svoj havelok i {e{ir i sede za astal. Oni uze{e ne{to dugo {aputati i rukama dokazivati pokazuju}i na mene. Zatim se odvoji jedan izme|u wih, pa se uputi pravo mome astalu. Meni zastade piletina u grlu. „Ej, naopako“, pomislio sam u sebi, „sad }e nastati ono nesnosno predstavqawe ili, kao {to se to me|u glumcima kaè, prikazivawe, koje ja uàsno mrzim!“ I nisam se prevario! Preda me stade jedan ~ovek, skide kapu, graciozno se pokloni i zauze stav kao da ho}e da se fotografi{e. Ja ga pogledah i ustadoh sa stolice. To je bio postariji ~ovek, naravno bez brkova – oni se sami izme|u sebe briju – pokrupan, prili~no pravilnog stasa, u pohabanom zimskom kaputu sa oliwalom jakom od astragana, u letwim izno{enim „liht“ ~ak{irama i prqavim cipelama. Lice mu be{e oko o~iju i usana pokupqeno, kao da je onaj ~as limun sisao. Ispod kaputa virila mu je pepeqava jaka od vunene „jegorove“ ko{uqe. Oko vrata svezana u ma{liju plava vunena marama od koje su se dugi krajevi koketno preko kaputa lepr{ali. – Gospodine! – po~e on dostojanstveno. – Molim za dopu{tewe. âst mi je prikazati vam se Miodrag N. upraviteq putuju}eg dru{tva „Joakim Vuji}“, – i opet se pokloni. – Veoma mi je drago, gospodine, – rekoh pokloniv{i se, – ali to nije nu`no... 19

– Molim. Vi ste nam poslali novac za ulaznicu na ve~era{wu predstavu i taj novac, odbiv{i ono koliko se pla}a za ula~nicu, moè se smatrati kao bogat dobrovoqni prilog. Zato }u narediti da se odmah predstava otpo~ne. – Adi, gospodine, kako }ete narediti da se predstava otpo~ne, kad jo{ nikoga od publike nema. – A da {ta ste vi, no publika? – Vaqda ne}ete samome meni predstavqati? – zapitah se u ~udu. – Za{to ne, gospodine! Vi ste tolnko platili koliko mi ne dobijemo i da je deset gledalaca do{lo; dakle vi imate prava da vam se predstavqa. âst mi je izvestiti vas da je ve~eras na repertoaru „Luda Jerina“, istorijska tragedija u pet ~inova, koju sam ja za pozornicu udesio. Ulogu „Lude Jerine“ ima u rukama g|ica Marina N. a ulogu \ur|a Smederevca moja malenkost. Ostale su uloge mawe zna~ajne. Pa kako smo prili~no odocneli, to }u narediti da se odmah otpo~ne. – Pri~ekajmo bar jo{ malo, mo`da }e ipak jo{ koji do}i. – Ne}e, gospodine. [iqali smo jednog na{eg druga da obi~ne na{e posetioce na ve~era{wu predstavu pozove, ali oni svi odgovori{e, da ne mogu do}i po ovom vremenu. I onda }ete predstavqati samo zbog mene? – Paravno, jer ste platili. Ve} sam se po~eo qutiti na ovoliku savesnost ovoga upraviteqa. – Jeste ~uli, gospodine upravitequ, – rekoh mu prili~no nabusito. – Ja ne mogu nikako dozvoliti da vi samo zbog mene predstavqate. – Onda mi ne moèmo primiti va{ prilog. Izvolite uzeti va{ novac natrag – re~e on dostojanstveno i metnu preda me mojih pet dinara. Ja u{eprtqio, pa sam po~eo za~u|eno posmatrati ovoga ~oveka, koji od sino} nije ni{ta okusio a koji mi 20

vra}a mojih pet dinara, kao da mu je pun xep banaka a me|utim mogao je sa svojim dru{tvom za taj novac slavno ve~erati. Prosto po~eo mi je imponovati. – Ali, molim vas, zadrìte... – Va{ novac! – povika on prekidaju}i me. – Nikad, gospodine! Mi ho}emo da ga zaradimo, ali milostiwu nikad ne primamo. To je ispod moga dostojanstva! Ja zavezao, pa ni bele! Prosto me ubi kao iz pu{ke! [ta, zar ovaj golanfer radije gladuje, no da uzme pet dinara, koje mu rado dajem i koji bi mu, uveren sam, tako dobro do{li?! Najzad on nije kriv {to ve~eras niko nije do{ao na predstavu, koju, eto, ho}e da daje. Nisam mogao ni da zamislim toliko savesnosti u gladna ~oveka. Domi{qao sam se od svake ruke: kako da nagnam ovoga upraviteqa da primi mojih pet dinara a da ne uvredim wegovu osetqivost. Siromah ja! Nisam ni pomi{qao da to moè biti kakva ujdurma, koja }e me docnije mnogo skupqe stajati!... Najzad mi do|e u pamet jedna sre}na misao. – Znate {ta, gospodine? – rekoh ovome upravitequ putuju}eg dru{tva „Joakim Vuji}“. – Kad ve} nema ni{ta od predstave, jer. dozvoli}ete mi, da nema ba{ nikakvog smisla, da vi samom meni predstavqate, i kad ne}ete da zadrìte ovaj novac, koji je va{ bio, – onda mi bar budite, zajedno s va{im dru{tvom, gost na ve~eri i ~a{i vina. – A! To ve} primamo s najve}im zadovoqstvom, – uzviknu upraviteq klawaju}i se – jer se to ne kosi s na{im rodom i s na{om du`no{}u. Prijateqski poziv primamo u svako doba a novac samo onda, kad zaradimo. Meni do|e prosto da zagrlim ovoga savesnog upraviteqa putuju}eg dru{tva „Joakim Vuji}“, toliko mi se be{e dopao. – Ali pre svega dozvolite mi, gospodine, – re~e mi upraviteq – da vas upitam za va{e ~asno ime, kako bih mogao izvestiti moje drugove: s kime }e imati ~ast biti ve~eras u dru{tvu. 21

Ja mu se kazah. On se trè, pa me stade za~u|eno posmatrati.16 Zatim pqesnu rukama, naglo se okrete i povika gromkim baritonom: – Brè amo, gospodo! Na taj glas oni u buxaku sko~i{e kao opareni, pa potr~a{e mome astalu. Onaj, {to je posledwi u{ao u mehanu, dokopa svoj mokri havelok i {e{ir, pa i on potr~a za wima. U taj mah vrata se od hodnika otvori{e i u mehanu uleto{e i mehanxija i moj Milovan, pa ~ak i momak mehanxijski, svi usplahireni, misle}i, jama~no, da se ovamo meni kakva nesre}a dogodila. Odmah sam pri{ao mehanxiji, da bih ga umirio, pa sam mu naru~io da donese sve {to ima za jelo, „jer sam rad po~astiti g. umetnike“. Za to vreme upraviteq je govorio ne{to tiho svojim kolegama, pokazuju}i na mene. Kad sam opet pri{ao mome astalu, oni se uparadi{e, pa mi uzviknu{e jedno gromko „ìveo!“. Pozdravio sam se sa wima, pa sam ih pozvao da posedaju. Upraviteq uze prvi re~: – Pre svega dozvolite mi, uvaèni gospodine – sad sam ve} postao i „uvaèn“ – da pozovem u dru{tvo i na{e dve koleginice, koje stanuju ovde u ovoj gostionici. Znate, mi smo naviknuti, da sve, i dobro i zlo, drugarski podelimo. Ja mislim da vi ne}ete imati ni{ta protivu toga? – Naprotiv; bi}e mi veoma milo – odgovorih. – Molim vas pozovite ih u dru{tvo. Upraviteq ode a oni moji gosti stado{e mi se redom „prikazivati“: – Mika V. za „bonvivane“ i „konverzaciju“. Jedan uàsno mr{avi dugajlija, o~ajni~kog lica i velikog nosa, u poùtelom masnom redengotu17 i uglancanim, salonskim pantalonama. Preko le|a imao je nekakav vuneni {al a na glavi {ajka~u. – Dobrica K. za stara~ke uloge i istorijske junake. 22

Jedan prototip istorijske bekrije, ogromne glave, podnadula lica, {irokih usana i proderana glasa kao u Fagota. Na sebi je imao otrcano „sako“ odelo, koje je nekada bilo otvorene boje, ali sada svo masno i izgu`vano. Na glavi putni~ka {arena kapa. – Guta – Dragutin P. komi~ar. Potpuno okrugle glave, zatubasta, gore povijena nosa, ispalih jabu~ica, otromboqenih obraza i izgubqenih o~iju. Právo lice jednoga mopsa. Nosio je nekakvu bluzu do grla zakop~anu i `u}kaste somotske pantalone – kao talijanski kamenoresci – uvu~ene u ~izme. Bio je ogrnut starijim vojni~kim {iwelom. Na glavi fes. Pogledah ovoga sa havelokom. On mi se nije ni „prikazao“. Za w mi reko{e: da je pripravnik, statista; da igra omawe uloge „ali nagiwe vi{e konverzaciji“; da raznosi pozori{ne liste; da se stara za rekvizite; da name{ta pozornice; da pali lampe: da je moler. ti{ler, berberin, {najder, prepispva~, konak~ija. Jednom re~i pravni univerzalni |enije sa duguqastom glavom kao diwa, i jako uzdignutim obrvama i otvorenim ustima kao da se onoga ~asa od ne~ega upla{io. Na sebi je imao – sem onoga mokroga haveloka – plavkastu pamukliju18 i pantalone od prugastog pirotskog {ajaka. Svi su bili propisno obrijani. Ja im se zahvalih i upitah: kako im ide ovde u Lapovu. – R|avo, gospodine, – odgovri mi ovaj {to igra„bonvivane i konverzaciju“ – Na{ svet po unutra{wosti jo{ nije navikao na umetnost. Badava se mi, eto upiwemo, kao nekadawi trubaduri, da ga prosvetimo. Ni{ta ne poma`e. Ali mi ipak zato juna~kom izdr`qivo{}u palimo ogaw na oltaru bogiwe Talije. Sirota bogiwa Talija! pomislio sam u sebi. Ne daju ti mira ~ak ni u Lapovu. – Imate pravo! – odgovorih. – Na{ svet po selima i palan~icama jo{ ne ume oceniti pravu rednost pozori{ta. On ne zna da je pozori{te {kola narodna. 23

– Ne zna, gospodine! – re~e àlosno „bonvivan“. Onaj bekrija, predstavqa~ istorijskih junaka, uze se, ni sâm ne znam za{to, smejati. Guta baci na klupu {iwel a {tatista prima~e stolicu svoju astalu. – Pa kad vam tako r|avo ide – rekoh, pogledaju}i ispod oka „bekriju“ – za{to ne idete odmah daqe, u drugo, boqe, mesto no se tako mu~ite? – Mi bi rado oti{li, gospodine, – odgovori „bonvivan“ – ali to staje novaca. Prvo, za putovawe treba tro{ka, a drugo, ~im stignemo u jedno mesto, mi se odmah zaduìmo oko podizawa pozornice, oko nabavke potrebnih rekvizita i ostaloga, pa onda to sve treba odraditi i platiti. – To je istina. Ali {to god duè sedite u jednom mestu, gde vam r|avo ide, vi se sve ve}ma u dug uvaqujete. – Imate pravo, gospodine. No mi se u tom slu~aju, kad sve ìce popucaju, pomaèmo jednim vrlo prostim sredstvom. – Kakvim sredstvom? – Rekoh, vrlo prostim. – Vaqda da omrknete a ne osvanete? – A, ne, gospodine! – odgovori „bonvivan“ uvre|eno. – Onda, oprostite mi, ali ja vas ni{ta ne razumem. To je te{ko i razumeti. – Aha! Sad se setih! Jama~no ostavite va{u garderobu u zalogu? – Na{u garderobu?! – povika „bonvivan“ podsme{qivo. Na{a je garderoba tako skromna, da bi je te{ko u zalogu primili. Osim toga nama je potrebna garderoba, gde god se mrdnemo. Pogledah „bonvivana“ i slegnuh ramenima. – Imate pravo, gospodine – produì on. – Mi ostavimo ne{to u zalogu, ali to „ne{to“ nije na{a garderoba. – No {ta? „Bonvivan“ se osvrte oko sebe, prima~e se bliè astalu, pa mi {apatom odgovori: 24

– Na{e ènskiwe! – Va{e ènskiwe?! – povikah u ~udu. I Mika i Dobrica i Guta prso{e u grohotan smeh. âk i {tatista napravi od svoga mokrog haeloka veliku loptu, baci je na klupu, pa se uze toliko smejati, da mu je glava jo{ duguqastija do{la, nalik na one bana}anske jurgete. Ja sam u ~udu pogledao ~as u jednoga, ~as u drugoga. Najzad se uzeh i sâm smejati. – Da, da, gospodine! – re~e mi Mika kroza smeh. – Na{e ènskiwe! Naravno u dogovoru sa wima. – Ali kako to? – Lepo. Mi imamo vazda gotovih pisama u xepu. Kad nam posao po|e r|avo, mi pokaèmo na{em poveriocu, a taj je obi~no mehanxija, jedno od tih pisama, kojim nas taj i taj iz tog i tog mesta poziva da mu odmah na {est ili na deset predstava do|emo, obe}avaju}i nam toliko i toliko prihoda od predstave. Zatim objasnimo mehanxiji: da je takav poziv koristan i po wega i po nas, on }e do}i do svoga novca, koji mu dugujemo, a i mi }emo se malo pokrpiti. Ali da ne bi mehanxija pomi{qao na kakvu prevaru od na{e strane, mi }emo mu, za ve}u sigurnost ostaviti na{e ènske ~lanove u zalogu. îm, posle dve-tri predstave, prikupimo ne{to novaca, plati}emo mehaixiji na{ dug i otkupi}emo na{e ~lanice. I obi~no na{i poverioci pristanu na ovakve uslove samo da bi nas se jednom kurtalisali i do svoga novca do{li. – A zatim? – Zatim mi pokupimo i na{u i ènsku garderobu i otputujemo tamo gde smo bajagi pozvani. – A {ta bude sa zaloènim ènskim ~lanovima? – Mi ih ili otkupimo, {to vrlo ~esto biva, ili ako to ne, onda se one jednog lepog dana izgube iz doti~nog mesta, da se sa nama na|u gde ugovorimo. A ~esto se doga|a da ostanu dugo vremena onde, gde ih ostavimo. – Budi Bog s nama! – ~udio sam se. – A kako vi bez ènskih predstavqate tamo gde odete? 25

– Udarimo u orfeum. Pevamo, igramo, deklamujemo, prikazujemo pojedine scene iz raznih komada. Guta drì {aqiva predavawa a mi kad{to odigramo i po koji kratak komad, u kome mema ènskih. Za to vreme pi{emo na{im prijateqima da nam upute koju novu ~lanicu, ili ih i sami potraìmo, pa se onda opet latimo na{eg starog repertoara, ~im nam stignu ~lanice. – Da ih opet u zalogu ostavite? – Naravno, prema potrebi. I opet svi udari{e u grohotan smeh. Ja sam se odista ~udio ovom novom „k{eftu“ ovih predstavnika sirote Bogiwe Talije, za koji jo{ do tada nisam bio ~uo, ali najzad pristadoh i sam uz op{ti smeh! U taj mah otvori{e se vrata i u mehanu u|e upraviteq sa dvema damama ispod ruke. – Molim sto puta za izviwewe, uvaèni gospodine, – re~e on, – {to sam se malo poduè zadrào, dok su dame toaletu gradile. Znate, ènska sujeta... – Boè, g. upravitequ! – re~e jedna od dama korsem stidqivo prevaliv{i o~ima na w. – Dozvolite da vam ih „prikaèm“, uvaèni gospodine, – produì upraviteq. – Gospo|ica Marina, na{a ~uvena tragi~arka, ali koja i karakterne uloge prikazuje. A ovo je gospo|ica Julka, odli~na subreta i naivka. A obe izvrsne peva~ice. Ja im se poklopih i posmatrah ih s iskrenim saàqewem, jer sam posigurno ra~unao da su obe odre|ene „za zalogu“. Marina je bila jako razvijena. S grubim crtama na licu s o{i{anom kosom i maqastim crnim br~i}ima, pre mi je li~ila na mu{karca, no na tragi~arku. Ali je pri svem tom bila vi{e lepa, no ru`na. Igledala je nekako |avolasto, primamqivo. Imala je na sebi ne{to sevdalijsko, {to moè ~oveku „dasku da pomeri“, kao {to mi docnije upraviteq re~e. I da je pala u boqe ruke, ona bi odista mogla i najgoreg ~ovekomrsca razdragati i razveseliti. Ali ovako ban~e}i uz ovu gladnu 26

bratiju, kojoj je jama~no morala ~esto puta ve~eru zaraditi, ona je ogrubila, wen je glas postao rapav kao trenica tako, da sam se trgnuo kad je prvi put progovorila. Ona je pu{ila, pila pivo, vino, rakiju pa ~ak i rum i to u dozama, koje su za po{tovawe... Naprotiv, Julka je bila mala, sitna, ùstra, quta kao zoqa a ùta kao limun. Imala je pr~ast nos s horizontalnim nozdrvama, koje su izgledale kao dvocevka. Neprestano je govorila i rukama oko sebe mlatala. Vrtila se kao ~igra i tamo i amo i celo ve~e svla~ila i obla~ila nekakav „figaro“ od sivog vunenog {tofa. Smejala se bez ikakva povoda, preturala nogu preko noge i pila kao sun|er. Pevala je, vri{tala, derala se i najzad je po~ela tako plakati, da sam mislio da }e se ugu{iti. Ali je ve} posle nekoliko trenutaka, sa jo{ vla`nim obrazima, udarala ~a{om o astal i vikala da joj se nato~i. Kakva je ona naivka bila, Bog }e je sveti znati... Obe su imale crvene bluze sa posuvra}enom jakom „à la Fregatta“ i {irokim rukavima. Samo je Julka vrh toga imala i onaj svoj „figaro“, koji je neprestano svla~ila i obla~ila. Oko vrata be{e {al~e „idealno“ vezano; oko ruku pozla}ene grivne sa silestvom drangulija „ùù“, koje su neprestano zvecakle a doqe nekakav haqetak od {arene materije. Naravno da su na licu imale toliko „rajspulfera“, kao da su onoga ~asa u xak bra{na dunule. Me|utim taj je nevini pra{ak docnije spao i tek sam tada ugledao Marinine grube crte i Julkin limun. – G. upraviteq saop{tio nam je da ste vi bili tako qubazni da nas u dru{tvo pozovete! – re~e mi Marina takvim kontraaltom koji me ~isto o{amari. – Mi vam mnogo blagodarimo. – Da, da. mnogo vam blagodarimo! – zapi{ta Julka. – O, molim! – odgovorih tek samo da se ne{to kaè. – Ja treba vama da blagodarim na dru{tvu, jer bi mi ina~e samom veoma dosadno bilo. Je li po voqi piva? 27

Marina i Julka pokloni{e se u znak pristanka a mu{karci se munu{e laktovima i namignu{e jedan na drugoga. Ja sam to muvawe i namigivawe odmah primetio i znao sam {ta to zna~i, ali {ta sam mogao ~initi, kad sam tako jako voleo – pa i sada volim – dru{tvo... i umetnost? To mi je od vajkada slaba strana! Poru~io sam nekolko fla{a i piva i „Otpo~e quta bitka I slomi se sabqa britka?!...“ Mehancija je dovla~io na astal sve {to je ima u „}ileru“19. Ve} kod drugog transporta jagwe}eg pe~ewa i prve pe~ene glave – koju je upraviteq umeo tako lepo opipati da su kosti izgledale kao od nekakve prepotopske `ivotiwe – on po~e nazdravqati. Ja sam ga molio da se okane zdravice, ali ko }e ustaviti u govoru jednog odu{evqenog umetnika?! Samo je uzviknuo dvatrired „molim!“ pa je onda svojim sonornim baritonom izgovorio jednu zdravicu, koju vam i pri najboqoj voqi – ne bih umeo recitovati. Po~eo je – ne znam za{to od Lope de Vega, pa je do{ao do Trifkovi}a. Govorio je o krimskom ratu i negotinskom vinu; o kukuruzu „~inkvantinu“ i o bolesti „pelagri“, koja se dobija usled jedewa proje. Zatim je pokudio nehat na{ega naroda, koju pokazuje prema umetnosti; pohvalio je Vagnera kao „muzi~ara budu}nosti“; poklonio se kultu nema~kog naroda; citirao nekoliko stihova iz „Jelisavete knegiwe crnogorske“ i najzad se okrenuo meni pa, znojav, zamoren, razbaru{en, blagodario mi na „prijateqskoj ~a{i vina, koju sam ponudio vrednim i istrajnim ~edima Bogiwe Talije.“ Govorio je ravnih ~etrdeset minuta. Za to vreme Julka je pet puta svukla i obukla svoj „figaro“ a Marina me je dvaput gurnula nogom ispod astala, ali mi je uvek tiho {anula: „Molim, pardon!“ Posle zdravice – naravno – do{lo je „mnogaja qeta“ u „me{ovitom horu“. Da je po nesre}i, Mokrawac20 ~uo ovaj hor, wemu bi opet izrasle one wegove kamenice u `u~noj be{ici. Ja sam – ra~ume se }utao i ozbiqnim 28

licem ~ekao da se ova zdravica, sa svima wenim prinadle`nostima a upu}ena na moju adresu, svr{i. Marina sa poderanim kontra-altom a Julka s wenim jekti~avim sopranom prosto me napravi{e nervoznim tako, da sam jedva ~ekao da se pesma dovr{i. Naro~ito su bile neposti`ne kad je do{lo ono najvi{e „ga-a-a-ja-a-a!“ Tu mi se smu~i, pa ne mogav{i izdràti, i ja se proderem: „gaa-a-ja-a-a!“.. – Molim gospo|ice i gospodu da se sluè do mile voqe! Izvolite i vi. g. upravitequ! – Blagodarim, uvaèni gospodine! – re~e on. – Moje je srce puno miqa i blaènstva, jer vidim da ima ipak qudi, koji nâs, `rtve umetiosti, cene i uvaàvaju. Oh! To tako godi na{oj pa}eni~koj du{i! – Ja se nadam da ste vi svuda, gde god ste pro{li, stekli izvestan krug po{tovalaca i prijateqa. – Kako gde, uvaèni gospodine. Negde jesmo, a negde smo gr|e pro{li no „Janko na Kosovu“, tako, da smo morali... – Znam, znam. jel’te... zalogu ... – prekidoh ga u govoru. – Da, da! – re~e upraviteq pa namignu na Marinu i Julku a one, korsem stide}i se obori{e o~i. – Kad sve ìce popucaju, onda se dovijamo od svake ruke. – Ono, tako je, ali ipak... – Eh, to se retko doga|a, – prekide me upravnik u govoru; – to ~inimo kad ve} do|e do nokata. – Kao na priliku. ovde, je l’ te? – Pa, gogovo! – re~e on polako, pa se osvrte oko sebe. – Ako se ne na|e kakav plemeniti mecenat, kakav idealni po{tova~ umetnosti kao onaj u Radujevcu21, onda... – Koji to? – Jedan maleni i skroman ~inovnik uvaèni gospodine, ali jedan velikan, jedan patriota, jedan Srbin, koga ne}emo skoro zaboraviti. – Pa {ta vam je on u~inio? – Mnogo, uvaèni gospodine! Pomogao nam je u jednom veoma kriti~nom trenutku. 29

– Pri~ajte mi to, g. upravitequ, to jest, ako je stvar za pri~awe. – Za{to ne? Veoma rado. Ja to svakome pri~am, jer je jedinstven slu~aj da se jedna putuju}a pozori{na druìna na takav na~in iz neprilike izvu~e. – Vi me gradite veoma radoznalim, g. upravitequ. – Zacelo je vrlo, vrlo interesantno, – re~e Marina. – I romanti~no – dodade ùstro Julka pa svu~e svoj „figaro“. – Ma da u prvi mah izgleda onako, malo, nezgodno, – re~e Guta nalevaju}i svima ~a{e. – [ta nezgodno? Nama je, bogme, zgodno bilo, – promumqa dubokim basom Dobrica i sasu grdnu ~a{u vina u grlo. – Svi se grohotom nasmeja{e. Pogledao sam sve redom, pa sam se opet obrnuo upravitequ. – A je li to odavno bilo? – Upitah. – Pre pet-{est nedeqa – odgovori upraviteq. – Bili smo u Negotinu. Dali smo nekoliko predstava, ali nam je posao tako r|avo i{ao, da smo se te{kom mukom tavorili. Ba{ u to vreme dobijem iz Gradi{ta, od jednog gostioni~ara, veoma primamqiv poziv. Damo u Negotinu opro{tajnu predstavu, pa se jedva dokoturamo do Radujevca. Mislio sam: da u Radujevcu dâmo jednu predstavu, koliko da isteramo putni tro{ak, pa da se odmah krenemo la|om za Gradi{te. Ali kakav maler! U Radujevcu nam padne na kasi samo 14 gro{a, dakle ni toliko, koliko nam je trebalo da platimo mehanski tro{ak. [ta }emo sad? Radujevac je malo mesto; u wemu je svega pet-{est ~inovnika, od kojih se ni u kom slu~aju ne moèmo ve}em prihodu nadati, a u Gradi{te nam treba odmah putovati, jer }emo ina~e mesto izgubiti! Skupismo se, posle predstave, bri`ni i utu~eni oko jednoga stola, potro{ismo ono malo zlehude ve~erice, pa se vajkasmo i uzdisasmo, da bi se i kamen rasplakao! U tome pristupi na{em stolu jedan divan i plemenit ~ovek, je30

dan velikan, jedan patriota, jedan izbaviteq na{, jedan... – A ko je to bio? – presekoh mu re~, samo da bih prekratio to nabrajawe wegovo. – Policijski komesar, uvaèni gospodine! Jedan ve... – Policijski komesar? – Da. – Jama~no vas je pozvao u druipvo za svoj astal? – Ne! – Nego? – Proterao nas je, uvaèni gospodine! – Proterao?! – povikah u ~udu i sko~ih sa stolice. Svi se oko astala uze{e grohotom smejati. I ja prsoh u smeh. – Da, proterao! – odgovori upraviteq. – I to je bila jedna tako divna ideja toga plemenitog i uvaènog gospodina komesara, da smo joj se svi do crne zemqice poklonili. – Ali za ime Bo`je kako ste se mogli jednom takvom predlogu klawati?! – Sasvim prosto, uvaèni gospodine. Dozvolite samo da vam ispri~am. Slegoh ramenima a upraviteq nastavi: – Dakle komesar pristupi na{em astalu, pozdravi se sa nama i izazva mene na stranu. „îni mi se vi ste upraviteq ove po{tovane druìne?“ upita on. „Na slu`bi, gospodine“, odgovorih ja. – „Dozvolite mi, g. upravitequ, da govorim sa vama bez ikakvog uvijawa. Vi ste, s drugovima, u neprilici. Pazar vam je ve~eras vrlo slab bio i sad ne znate {ta da preduzemete. Je li tako?“ „Na àlost, tako je!“ odgovorih skru|eno. – „Lepo“ produì plemeniti komesar. „Ja sam ve~eras premi{qao od svake ruke kako da vam pomognem i prona{ao sam samo jedan jedini na~in. Sad treba samo jo{ vi da pristanete, pa je stvar svr{ena.“ „O!“ povikah ja, „vi ve} u napred imate moj pristanak“. – „Ali je taj na31

~in prili~no surov... ne izgleda lepo... me|utim...“ uze zamuckivati komesar. – „Ma kako da je surov, ipak je lep{i, no da ovde sasvim propadnemo“, odgovorih komesaru. – „Kao {to vidite“, re~e on, „ovde nema izgleda da }ete mo}i {to u~initi. Ovde ima nekoliko ~inovnika, ali je to sve sama sirotiwa. Kubure kao |avoli. Da bih vam, dakle, pomogao da odavde odete u koje drugo mesto, gde vi èlite i gde se nadate da }e vam boqe i}i.“ „Mi bi èleli oti}i u Gradi{te“, rekoh brzo. – „Dobro. Da bi dakle mogli oti}i u Gradi{te, ja sam se re{io: da vas proteram!“ – „Da nas proterate!“ povikah a kavana se stade okretati oko mene. – „Da, da, da vas proteram odavde u Gradi{te“, re~e komesar ozbiqno. „To je jedini na~in da dobijete besplatan podvoz do Gradi{ta!“ – Meni se stade vedriti pred o~ima. Odmah sam pojmio plemenitu nameru na{ega izbaviteqa. Dodu{e taj „na~in“ komesarov nije bio ba{ tako primamqiv, ali zar mi je u onoj nevoqi bilo jo{ do birawa? Morao sam dakle pristati mada se moj uro|eni ponos bunio protivu takvoga „na~ina“. – „Dakle?“ upita ona. – „Ali toje veoma originalno!“ odgovorih korsem usteù}i se. „Jeste originalno, ali i prakti~no“, odgovori komesar. – „A kako mislite to izvr{iti?“ upitah. – „Sasvim prosto. Uze}u vas na protokol; zatim }u vas proglasiti za mangupe.“22 – „Gospodine!“ uzviknuh ja uvre|eno. – „Nemojte se derati, no me slu{ajte i to neka me|u nama ostane. ina~e dièm ruke od svega“, re~e on qutito. „Dakle proglasi}u vas za mangupe i done}u re{ewe: da se kao skitnice bez zanimawa proterujete u Gradi{te.“ – „Ali mi nismo bez zanimawa, gospodine. Mi smo umetnici. Mi smo ~eda Bogiwe Talije!“ rekoh ja gordo. – „Onda neka vam Bogiwa Talija plati la|u do Gradi{ta“, odgovori qutito komesar, pa htede oti}i od mene. Ja ga zadràh. „Stojte, gospodine!“ rekoh mu. „Mnogu smo gorku ~a{u u ìvotu ispijali samo da posluìmo na onome boànskom popri{tu, na kome se po{tuje 32

qubav, pravda, istina i vrlina, pa neka i tu najgor~iju ispijemo. Mi pristjemo. Dakle {ta treba da radimo?“ – „Do|ite sutra k meni u kancelariju. Ja }u napisati {ta treba; izvesti}u op{tinu da vam izda tain23, pa }u vas u pratwi jednoga àndarma proterati u Gradi{te.“ – „A {ta }e nam àndarm?“ – „Da ne pobegnete! Tako zakon propisuje. Ali da vas ne bi àndarm kroz Gradi{te do sreske ku}e pred sobom gonio, ja }u mu izdati nu`ne naredbe i da}u mu jedmo pismo na jednog mog prijateqa, sreskog pisara u Gradi{tu, koji }e vam daqe na ruci biti. A sad idite za va{ astal i veselite se. Vi ste ve~eras moji gosti.“ – Blagodario sam komesaru kako sam i koliko sam umeo. On mi je prijateqski stisnuo ruku i vratio se svome dru{tvu. Ja sam mojim kolegama saop{tio odluku komesarovu, i po{to sam im sve potanko objasnio, oni radosno dado{e svoj pristanak. Pili smo i pevali smo do mile voqe. Docnije je i komesar sa svojim dru{tvom do{ao za na{ astal, te smo se prili~no dugo veselili i blagodarno na komesara pogledali. Sutradan sve je bilo brzo svr{eno. On nas je saslu{ao na protokol, zatim nam je saop{tio re{ewe, kojim nas: kao skitnice bez zanimawa proteruje u Gradi{te. Pri polasku gurnuo mi je u {aku dve banke na tro{ak i oko podne mi smo ve} plovili la|om za Gradi{te. I sad, uvaèni gospodine, recite mi po du{i: jesam li imao pravo {to sam toga komesara, toga na{eg izbaviteqa i dobrotvora nazvao najdivnijim, najplemenitijim i najuzorinijim ~ovekom na svetu? – Odista ste imaln pravo, gospodine upravitequ, – odgovorih. – Samo ne mogu dovoqno da se na~udim: kako mu je tako sretna i tako originalna ideja na um pala! – \enije, uvaèni gospodine! uzviknu praviteq odu{evqeno. – A |eniju sva{ta na um padne! Neka mi je dozvoqeno da tome |eniju, tome najdivnijem, najplemenitijem i najuzoritijem ~oveku napijem i ovom prilikom jednu zdravicu u ime moje i u ime mojih blagodarnih drugova. 33

Svi poskaka{e na noge, pa, naravno, i ja. Julka brzo navu~e svoj „figaro“ a onaj rekvizitor u haveloku preturi u hitwi jednu {oqu s crnom kavom. I upraviteq otpo~e zdravicu. Govorio je dugo. Pomenuo je Papina, „koji je prona{ao paru“; [varca „koji je prona{ao barut“; Franklina, „koji je prona{ao elektricitet u vidu àbe“, pa ~ak i oca Noja „koji je prona{ao vino, taj napitak, taj boànski nektar, kojim je divni Ganimed sluìo bogiwe na olimpu. A {ta je vino? Istina! Jer su jo{ stari latini rekli da je in vino veritas! Da nije vina ne bi bilo ni ove istinite zdravice!“ Zatim je s Ganimeda pre{ao na komesara, koji je prona{ao progonstvo „ili boqe re}i surgun“. – Da, da, gospo|ice i gospodo! – derao se upraviteq. – Surgun! To je prava re~! To je silan izraz. Zamislite: Surgun! @iveo na{ plemeniti izbaviteq komesar iz Radujevca i wegov pronalazak: surgun! Posle zdravice do{lo je opet ono „mnogaja qeta“ u me{ovitom horu. Ali sada mi se u~ini da je mnogo harmoni~nije, no prvi put. Odmah sam primetio da je onaj „boànski nektar“ upraviteq po~eo prili~no na me dejstvovati. – â{e zazve~a{e. Marina se kucnu sa mnom i tako me zna~ajno pogleda da me svega `marci pro|o{e. Julka svu~e „figaro“, kucnu se sa mnom i doviknu mi „post!“24 Zatim se po~e{e nizati zdravice mahom upu}ene na adresu moje malenkoti. Sve su zdravice bile propra}ene neizbe`nim „mnogaja qeta“ ili onom bekrijskom pesmom: „sve brige na stranu, nek nosi ih vrag!“ Izme|u svake zdravice otpevana je ili recitirana po koja pijesa25 iz bogatog repertoara sviju pozori{nih putni~knh druìna „da bi bilo ipak kakvog programa ili, kao {to mi velimo, orfeumske zabave, u ovom na{em milom dru{tvu“, re~e upraviteq. Dok sam mogao da se borim s „boànskim nektarom“, ja sam uo~io ovakav program: 34

Mika i Guta otpevali su ono prepotopsko: „Skini s ple}a pu{ku {aru“... Zdravica i „mnogaja qeta“. Guta je odeklamovao „Velske Barde“. Zdravica i „sve brige na stranu“... 5. Marina i Julka pevale su pesmu iz komada „Prvi sastanak“: „Razdragano srce, Igra mi u grudi, A u srcu smerna Pesma mi se budi. Pa neka je, nek se budi, Ta ~uti je ne}e, Ono moje divno Krasno qiqan cve}e!“ Zdravica i „promisli se pa pi“... Upraviteq putuju}eg dru{tva odeklamovao je Zmajevu „Pesmu o pesmi“. Zdravica i „mnogaja qeta“. 9. Marina je otpevala, pogledaju}i na me: „More mi je qubav tvoja“... 10. Zdravica i „napuni pehar ponudi sve!“... 11. Kad se Dobrica, kao besomu~an, prodera – iz Petefijevog „Lude“ – „Smirite se! Skin’te mi se s vrata! U poslu sam ùriti se moram! Biram zrake vrelog sunca, Pletem bi~!“... mene kao da neko udari buzdovanom po glavi. Nisam ni ~uo zdravicu pod Nr. 12, niti Julkinu „solo-pesmu“ iz „Maksima Crnojevi}a“ „Ej pusto more! Ej pusti vali!“ Zagrlio sam jednom rukom Marinu a drugom Julku pa sam se derao kao suruxija. „Boànski nektar“ dokusurio je svoj posao. Sve se izgubi u graji, u dimu, u magli... Marina se diè pa nazdravi dirqivu zdravicu svojim „poru{enim idealima“ – ne onim Bogoboja Atanackovi}a26 – i uze tako svojski plakati, da je Julka svukla svoj „figaro“, bacila ga na klupu, naslonila glavu 35

na moje rame i po~ela se sva tresti od pla~a. âk se i meni raàli te obrisah dve-tri suze koje poteko{e ispod moga cvikera... Onaj {tatista s havepokom prepira{e se s upraviteqem „o svojoj gâì, koju nije primio i ne pamti kad“; Dobrica je nabio Guti fes na u{i a Mika navukao preko svoga redengota Julkin „figaro“ pa se zacenuo od smeha. Dok je upraviteq neprestano nalivao ~a{e i naru~ivao kave, ja sam ve} osmi put pio s Marinom i Julkom „bruder{aft“.27 [ta je daqe bilo verujte mi na po{tenu re~ – ne znam... Kad sam se probudio ja sam leào u mehanskoj sobi u krevetu, potpuno svu~en. Glava mi je bu~ala i ne{to mi se ~isto mu}kalo u mozgu. Ustao sam i otvorio prozor. Napoqu je sunce divno sijalo a struja ~ista, mirisava vazduha ispuni sobu. Nebo je bilo bistro kao kristal. Na obli`woj lipi {eva je veselo cvrkulata. Sve je bilo puno sveìne i mirisa. Brzo se obukoh i pogledah na sahat. Bilo je ravno 12 sati. Bogme sam ja prili~no odspavao! Pomislio sam u sebi i iza{ao u hodnik, da mehanxiju dozovem. Mehanxija iza|e preda me sme{e}i se. – Vi se èstoko uspavaste! – re~e. – Ja. A gde je Milovan? – upitah. – Eno ga u kujni, ru~a. – Dajte i meni da ru~am, pa recite Milovanu da preè. Vaqa polazitn. Zbiqa, je li Milovan opravio to~ak? – prisetih se upitati. – Jeste jo{ od jutros. – Dobro. Dajte mi da ru~am ali pre svega donesite mi ra~un. – Odmah. U{ao sam u mehanu i seo za onaj no}a{wi astal. U mehani nije bilo ni ìve du{e. âk nije bilo ni onih ~ar{ava, ni onih letava, ni dasaka, ni buradi onde gde se jo{ sino} nalaàhu one daske, „{to zna~e svet.“ 36

– Gle! – pomislio sam u sebi. – Mora biti da su se moji novi pobratimi i moje posestrime kakogod pogodile sa mehanxijom, pa }e daqe na put. Dosta im je ovde bilo komedije. Mehanxija ne donese ra~un. – A gde je pozornica? – upitah ga. – Digli smo je, gospodine. – Dakle ne}e vi{e biti predstava? – Ne}e. – A gde su glumci? – Oti{li su. – E?! – otegoh za~u|en. – Kad? – Jutros. – Kuda? – Bog bi ih znao! – A glumice? – upitah sa strahom jer sam posigurno o~ekivao da }e mi mehanxija odogovoriti: da su one ostale u „zalogu“. – Zar i one? – Jes’ i one. – A ra~un wihov? – Sve su mi platili do pare. Jo{ su najmili dvoja kola za sebe i stvari, pa su oti{li pevaju}i. – A otkud im novaca? – Pa oni mi reko{e da ste im vi dali. Hvalili su vas od neba do zemqe. Umal’ nisam u nesvest pao. Ruke mi se ohladi{e, grlo mi se ste`e i ja jedva promucah: – Da, da... zbiqa!... Ja sam i zaboravio!... Dajte mi ru~ak!... Mehanxija namignu pa me i ode po ru~ak a ja odmah izvukoh nov~anik iz xepa. U`as. U nov~aniku je ostalo samo nekoliko banaka a sino} ih je bilo prili~na gomilica... Oborio sam glavu i do|e mi ~isto da se zapla~em. Sirota bogiwa Talija!... Ra~un moga mehanxije bio je prili~no papren. Da nisam imao jo{ ne{to novaca u mojoj putni~koj torbi – 37

{to sam uvek ostavqao za svaki nepredvi|eni slu~aj – ja bih morao ostati „u zalogu“ kod mehanxije, mesto Marine i Julke. Mehancija mi donese ru~ak. – Jeste li me vi no}as do sobe otpratili? – upitah ga. – Nisam, gospodine. Otpratili su vas upraviteq i Marina. Oni mi reko{e: mi }emo odvesti u sobu na{eg dragog prijateqa i pobratima, pa }emo ga i u krevet metnuti. – Dobre du{e! – uzdahnuh iz sve du{e. – I jesu dobre, gospodine. Tako su vas pazili, kao da ste im ro|eni brat. – Ba{ im hvala! Ja, znate, onako... malo... kao ~ovek... – T-he! [ta znate! Qudi smo, sva{ta se de{ava... – Ja!... Platio sam ra~un, seo sam u kola i oti{ao iz Lapova ponavqaju}i u sebi ~esto puta: Sirota bogiwa Talija, sirota bogiwa Talija!...

1 Kaput 2 Sima Milutinovi} Sarajlija (1791-1847), pisar, pesnik i istori~ar, u~iteq Petra II Ptrovi}a Wego{a. 3 Pseudonim S .M. Sarijlije bio je ûbra ôjkovi} 4 Odmah, nipre~ac. 5 Kopopac 6 Lagano 7 Stroslovenski naziv za slovo „G“, dakle, u obliku slova G 8 Plitke cipele od mekane koè 9 Kost, kostirati – ishrana, pansion. 10 Po gr~koj mtiologiji jedna od devet muza, za{titnica pozori{ne umetnosti, niro~ito komedije 11 Pripremiti se, udesiti se 12 Oi{tinski pisar

13 Fotija, Fo~a, verovatno pseudonim, ili nadimak nekog od pisaca pozori{pih komada u 19. veku, nede{ifrovano. 14 Kobajagi 15 Vrsta ogrta~a 16 Dragomir Brzak je bio pisac pozori{nih komada („\ido“) i ~lap kwi`evno-umetni~kog odbora Narodnog pozori{ta u Beogradu, te je to na upravika „teatra“ ostavilo utisak. 17 Vrsta ogrta~a 18 Deo srpskog narodnog odela, kratak kaput 19 Ostava, migacin 20 Stevan Stojanovi} — Mokrawac (1856-1914), komiozitor, muzi~ki pedagog i horovo|a Beogradskog peva~kog dru{tva, u kome je D. Brzak bio peva~ i sekretar. 21 Varo{ica na Dunavu, na grnici irema Bugarskoj i Rumuniji. 22 U 19. veku se naziv „mangup“ odnosio na skitnice i besposli~are, te su takvi bili podlo`ni zakonskim sankcijama. 23 Hleb, hrana, ovde tro{kovi ishrine dok traje prevoz do mesta proterivawa. 24 @iveo! 25 Komad, ~in 26 Slu~ajna ili namerna gre{ka D. Brzaka. „Poru{ene ideale papisao je Svstolik Rankovi} 27 Pobratimstvo, pijewe dvojice qudi sa isprepletanim rukami, u kojima dr`e ~a{e.

Slavica Garowa Radovanac

ZABORAVQENI PRIPOVEDA^ DRAGOMIR BRZAK („Sirota bogiwa Talija“)

Koliko je podelio zajedni~ko vreme sa klasicima srpskog realizma, Jankom Veselinovi}em, Stevanom Sremcem i drugima, zavr{iv{i nekako isto i ìvotni vek kada i ovi kanonizovani velikani istorije srpske kwièvnosti, toliko je Dragomir Brzak (1851–1905), ~ini se, neopravdano ostao u wihovoj (dubokoj) senci, i to zahvaquju}i ponajvi{e nekim ~iwenicama, od kojih napomiwemo onu svakako najbitniju, da ga je Jovan Skerli} zaobi{ao u svojoj Istoriji srpske kwièvnosti (1914)1, u tom prvom kanonu novije srpske kwièvnosti, a da je potom, kao mnogo {to{ta u na{oj kulturnoj istoriji, sve i{lo po toj jednoj inerciji. Tako za li~nost i delo Dragomira Brzaka moèmo re}i da je sticajem (ne)sre}nih okolnosti ostalo pre svega vaqano nei{~itano, pa samim tim zaboravqeno i u na{oj kulturi danas gotovo nepoznato. Me|utim, kada se iz dana{we perspektive – vi{e od sto godina kasnije – pogleda jedna jedina wegova pripovetka, slu~ajno stigla do nas, pod naslovom „Sirota bogiwa Talija“2, sre{}emo se sa pravim biserom srpskog realizma, pripovetkom koja po kvalitetu nosi ne{to od pri~a (tako|e pomalo skrajnutog) Milete Jak{i}a, i koja bi svakako obogatilo antologijski presek srpske pripovetke. Dragomir Brzak, po dostupnim biografskim podacima3, ro|en je u Beogradu 21. februara 1851. godine. Od {kolske spreme imao je u Be~u zavr{en po{tanskotelegrafski kurs i celog ìvota je bio po{tanski slu`benik (tek pred kraj ìvota doìveo je unapre|ewe – 40

postao je prvi sekretar Uprave fondova). Wegov ìvot mimo ~inovni~kog radnog vremena bio je me|utim, mnogo interesantniji. Bio je poznat kao pesnik, koji je sara|uju}i sa onda{wim brojnim listovima i ~asopisima, objavio brojne qubavne, rodoqubive i prigodne pesme, od kojih su mnoge i komponovane za pevawe. Ovde svakako treba traìti wegov najve}i dar: dar za dramaturgiju, i uop{te scenu i tad popularne „komade s pevawem“, po ~emu je srpska pozori{na scena jedno vreme bila naro~ito prepoznatqiva.4 U tom smislu, wegov najvidqiviji i nezaobilazan rad bio je za Narodno pozori{te: uz niz originalnih dramskih tekstova (Tri svetla dana, Kroza zid), kada je pod upravom Milorada [ap~anina, izveden \ido (1892) prvi komad iz narodnog ìvota s pevawem, napraviv{i prekretnicu u doma}em pozori{nom repertoaru („naro~ito zbog lepih pesama“), u tom dugo vremena najpopularnijem srpskom komadu5 (na osnovnu koje je Petar Kowovi} komponovao i operu „Seqaci“ 1964)6. No, Skerli}7 Dragomira Brzaka spomiwe u svojoj Istoriji upravo samo po toj ~iwenici – kao koautora u odrednici o Janku Veselinovi}u. Dragomir Brzak uskoro (1900) postaje i ~lan Kwièvno-umetni~kog odbora Narodnog pozori{ta (uz Janka Veselinovi}a kao dramaturga, Stevana Sremca, Stanislava Bini~kog, Milovana Gli{i}a i Miroslava Spalajkovi}a).8 No, Dragomir Brzak je aktivan i na drugim dru{tveno-umetni~kim planovima. Kao ~lan i sekretar Beogradskog peva~kog dru{tva putovao je 1895. godine u Sofiju i Carigrad, i iz toga objavio svoj zanimqiv putopis Sa Avale na Bosfor“ (1897)9, {to se moè smatrati wegovim prvim objavqenim kwièvnim delom. Da je wegov prozni kwièvni rad ostao u zasenku javnog, pozori{nog, peva~kog i boemskog anga`mana svedo~i i podatak da je Dragomir Brzak tek 1902. objavio ~etiri zbirke pripovedaka pod zajedni~kim naslovom „U komisiji“ u izdawu Male biblioteke iz Mostara, a do kojih je danas izuzetno te{ko do}i.10 Mislimo 41

da bi se tek sa i{~itavawem svih objavqenih pri~a Dragomira Brzaka uo~ila puna mera wegovog kwièvnog talenta, usred drugih raznovrsnih talenata. Najzad, ono {to je obeleìlo wegovu li~nost i na neki na~in zakrilo wegovo kwièvno delo u ozbiqnijoj kwièvno-istorijskoj pa`wi jeste i wegov boemski ìvot u kafanskom kwièvnom i gluma~kom krugu onda{we Skadarlije. (Jedna od re|ih sa~uvanih fotografija prikazuje Brzaka u dru{tvu Janka Veselinovi}a, Branislava Nu{i}a, \ure Jak{i}a, Stevana Sremca i Mileta Pavlovi}a Krpe). Dragomir Brzak je umro u Beogradu, u pedeset ~etvrtoj godini ìvota, 4. marta 1905. godine, a nekrologe o wemu objavili su „Delo“ i „Brankovo kolo“.11 2. Dramatur{ki rad po kome je danas ime Dragomira Brzaka jedino ostalo u istoriji kwièvnosti, gde je te{ko odrediti kolika je mera upravo wegovog talenta uticala na uspe{nost i pojavu ~itavog trenda „komada s pevawem“ u repertoaru Narodnog pozori{ta (jer je ta slava pripala mnogo poznatijima Veselinovi}u i Sremcu), dovela je u jednom trenutku (naro~ito nakon pojave „Ko{tane“ Borisava Stankovi}a) ovaj Brzakov rad i do svojevrsnog peòrativnog zna~ewa, pa je i to mo`da razlog brzog zaborava wegovog imena i neinteresovawa za wegov kwièvni opus. No, fenomen pozori{ta, bogato iskustvo u wemu i takore}i ìvot za wega i oko wega, va`na je ~iwenica upravo za pripovetku Dragomira Brzaka koja je predmet na{e analize. U pripoveci „Sirota bogiwa Talija!“, duboko poznavawe lica i nali~ja gluma~kog ìvota i pozori{nih trupa, kao veoma dugo jedinih oblika postojawa ove umetnosti u Srbiji 19. veka i {ire, qudska saose}ajnost, ali i smisao za humor, zatim ìva scena i sjajan dijalog, tvore od ove pripovetke i danas uzorito i 42

povremeno antologijsko {tivo. Zapo~iwu}i in medias res, ìvopisnom scenom nezgode na putu, usred no}nog nevremena („K-r-r-r!....Ne{to pu~e, kao da je ispod mene kakva petarda potpaqena!...), rukom iskusnog realisti~kog pisca, D. Brzak nas uvodi – kroz opis no}i gde je ki{a lila „kao iz kabla“ i dijalog dva junaka, nadzornika i ko~ija{a Milovana, u sredi{te pri~e i motivaciono ~vor{ite – polomqeni to~ak na putni~kim kolima, koji }e ih skrenuti sa planirane rute, i uputiti pe{ke, pored kola, do prvog mesta i kona~i{ta u obli`woj kr~mi. Li~ni iskaz glavnog junaka (i nesumwivo Brzakov li~ni doìvqaj), sem proìvqenosti i izvornog humornog diskursa, pun je i bogatih literarnih reminiscencija kojim opisuje svoje du{evno stawe („Ki{a je neprestano pqu{tala, a da bi ono ûbrino „~rezmerije“ jo{ potpunije bilo, po~e, otud s Morave, da pirka onaj hla|ani „zefiri}“, koji ti piskavim glasom zvi`di oko u{iju, pakosno urlaju}i: „go-o-o-qo! go-o-o-qo“). Cela naracija, data u efektnim kontrastima, izme|u spoqa (ki{a)-unutra (toplo), umor (soba) – poziv na ve~eru qubaznog kr~mara (koji je bio „i u Pe{ti“) i odbijawe, dramski se dobro motivi{e u glavnu informaciju – da je dole „teator“ tj. putuju}a pozori{na druìna, vi{e gladna nego sita, koja umornog putnika kao vest u po~etku nimalo ne impresionira. Tek sa spomenom naslova komada koji }e se igrati („Luda Jerina“), umorni putnik se malo vi{e zainteresuje, a kroz ìv dijalog sa gazdom, koji ìvopisno predstavqa prilike tada{weg (ubogog) ìvota putuju}ih pozori{ta, ali i stvarne prilike ove ve~eri, putnik se odobrovoqi da si|e dole na ve~eru i „na predstavu“. Opis mehane, glavne sale, u koju su si{li, dat je tako|e u dvostrukoj realisti~koj i simboli~ko-ironijskoj slici „pozornice“-sale, u zbivawima koja slede: „Mehana je bila malo ~istija od obi~nih seoskih mehana. O tavanu su visile dve pove}e lampe. Du` zidova i s jedne i s druge strane bile su uglavqene po{iroke 43

klupe s naslonima od dasaka a sredom mehane nekoliko astala sa slamnim stolicama. Videh u jednome uglu nekoliko buradi i na wima desetak neredisanih dasaka: s preda prikovane dve letvice i izme|u wih razapet jedan prqav mehani~ki ~ar{av uvezan kanapom; sa strane opet po jedan ~ar{av. [ta je tamo unutra, iza ~ar{ava bilo, to se nije videlo. Samo sam video s jedne strane jednu kratku klupu, koja je sigurno sluìla umesto stepenica za pewawe. To je, dakle, taj „teator“, ta pozornica, te daske „koje zna~e svet“; to je oltar bogiwe Talije na kome su joj wena – u ovaj mah gladna ~eda ogaw palila! Da li je dim toga ogwa mirisao na izmirnu ili ambru, ili na beo luk sa slaninom – to je sve jedno bilo! Sirota bogiwa Talija!“ @ivopisan jezik Dragomira Brzaka vidan je ve} u duhovitim i originalnim komparacijama, poput: „pomr~ina kao u loncu“, „moja stakla u mojeg cvikera o ~as posta{e neprobojna, kao oni prozori na Vi{oj ènskoj {koli u Beogradu“, ili dok su ulazili u palanku „ki{a je pqu{tala, kola su {kripala, vrqika je {u{tala kroz blato i ja sam ponajlak gegucao pokraj kola. Jo{ da smo pored sebe popa imali, svako bi od prolaznika pomislio da mrtvaca u kolima sprovodimo, tako smo tu`no izgledali“. Uz spomenuti kontrast (no}i, umora, ne}kawa i – teatra), stalno na finoj opoziciji svakodnevno / bizarno – uzvi{eno / umetni~ko, gradi se daqe ìvo i zanimqivo tkivo ove pripovesti. Po{to zbog nevremena (kr~mar spomiwe palana~ku „elitu“ koja redovno dolazi na „predstave“: u~iteqa, popa i ~inovnika sa porodicom, ali zbog ovog blata sigurno ve~eras ne}e do}i, {to zna~i da ni glumci ne samo da ne}e zaraditi, ve} ne}e ni ve~erati), glavni junak odlu~uje da velikodu{no pomogne druìnu, daju}i im 5 dinara ({to je bila wihova nedeqna zarada), dok bude ve~erao. Trenutak upoznavawa pozori{ne trupe i galantnog darodavnca prerasta u jedan od najzanimqivijih i najìvopisnijih dijaloga 44

(uz one, Gli{i}eve) u srpskoj kwièvnosti epohe realizma. I daqe dat na finoj opoziciji uzvi{eno-banalno, on se ponetira u simapti~noj epizodi (do tada je najve}i dobrotvor trupe bio jedan policijski namesnik, koji ih je u dogovoru sa wima „proterao“, kao „skitnice bez zanimawa“, tj. obezbedio im besplatan prevoz do la|e), u ~emu se vidi sav dru{tveni presek stawa ove grane umetnosti u Srbiji toga vremena, ali u pravom dramskom konfliktu glavnog junaka i „upravnika“ trupe. U znak zahvalnosti oni ho}e samo wega da izvedu predstavu „Luda Jerina“ (jer drugih gledalaca nema), a kada ovaj to iz du{evnosti odlu~no odbije, glumac mu vrhunskim teatralnim gestom vra}a novac! Ovaj dramski efekat, komentari{e i sam pisac: „Ja se upe{prtqio, pa sam po~eo za~u|eno posmatrati ovoga ~oveka, koji od sino} nije ni{ta okusio a koji mi vra}a mojih pet dinara, kao da mu je pun xep banaka a me|utim mogao je sa svojim dru{tvom za taj novac slavno ve~erati…“ Iako ne sawaju}i da je sve deo (uverqive) taktike, poznanstvo sa (mu{kim) ~lanovima pozori{ne trupe „Joakim Vuji}“ prerasta umesto odigravawa predstave u wegov poziv za zajedni~ku ve~eru, sa puno duhovne galantnosti i obostranog u~tivog uvaàvawa, u ~emu se podastire jo{ jedan ìvotni kredo umetnika i umetnosti uop{te („Va{ novac! Nikad, gospodine! Mi ho}emo da ga zaradimo, ali milostiwu nikad ne primamo. To je ispod moga dostojanstva!“). „Ja sam ve{tak, umetnik“, kaè se tako|e na jednom mestu, {to se moè i dvosmisleno i ironijski shvatiti: „Moja je staza trnovita, ali je puna ideala. Ja mu to ba{ tako mnogo ne razumem, samo znam da je prazan trbuh zao drugo…“, ali u stalnoj opoziciji sa bednim stvarnim stawem u kojem svi ovi glumci ìve. Jo{ je upe~atqiviji Brzak u opisu i karakterizaciji ~lanova trupe koji su seli za wegov sto, koje portreti{e ubedqivim i efektnim potezima, sve zasnovano 45

tako|e na kontrastu uzvi{eno / banalno i u duhu gluma~kog „faha“ i fizi~kog opisa proisteklog iz uàsnog siroma{tva i uslova ìvota, koji se iz toga vide (Mika V. za „bonvivane i konverzaciju“: „Jedan uàsno mr{av dugajlija, o~ajni~kog lica i velikog nosa, u poùtelom masnom redengotu i uglancanim, salonskim pantalonama…“…Dobrica K. „za stara~ke uloge i istorijske junake“: „Jedan prototip istorijske bekrije, ogromne glave, podnadula lica, {irokih usana i proderana glasa kao u Fagota…“ …Guta P. Komi~ar „potpuno okrugle glave, zatubasta, gore povijena nosa, ispalih jabu~ica, otromboqenih obraza i izgubqenih o~iju… Na glavi fes.“). Na ovom mestu, pokre}e se i svojevrsna problematika pozori{ne trupe i iz rodne perspektive, jer na spomen postojawa i dve ènske ~lanice trupe, ovaj mu{ki razgovor prelazi neminovno u kontekst ne toliko mu{ko-ènskih odnosa, koliko slikawa dru{tvenih normi, sa skoro naturalisti~kim podatkom: kada se zaduè i u potpunosti ostanu bez novca, da bi oti{li daqe, glumci „zaloè“ svoje dve koleginice gazdi, {to predstavqa u patrijarhalnoj normi prihva}eno pona{awe, dakle jedne vrsti ropstva, uz kasniji „otkup“ (sve to propra}eno gromoglasnim mu{kim smehom). I sama pojava dve „glumice“ i wihov opis, pisac daje u nagla{enoj grotesknoj slici (Marina „tragi~arka“…„s grubim crtama na licu s o{i{anom kosom i maqastim crnim br~i}ima, pre mi je li~ila na mau{karca, no na tragi~arku…Ali, izgledala je nekako |avolasto, primamqvio. Imala je na sebi ne{to sevdalijsko, {to moè ~oveku „dasku da pomeri“…). Druga, Julka, „bila je mala, sitna, ùstra, quta kao zoqa a ùta kao limun…“. Najzanimqiviji deo pri~e, scena ve~ere kao po~etak „gluma~ke magije“ usmerene na glavnog junaka nastaje kada se, sada punih stomaka, re|aju zdravice glumaca dobro~initequ, koje predstavqaju humorno nizawe, zapravo beleèwe „toka svesti“ ve} dobro zagreja46

nih glumaca (sa humoristi~kim slikawem i ènskog udvara~kog nametawa glumica dobro~initequ), kroz pri~e i epizode iz wihovog „umetni~kog“ ìvota, {to predstavqa i realisti~ku sliku Srbiju toga vremena (sa ~inovni{tvom u tek zasnovanim palankama, sa malom platom, i bez velikih kulturnih potreba, lo{ih saobra}ajnih veza i sl.). Ritmi~ko i simboli~ko-ironijsko ponavqawe sintagme (Sirota bogiwa Talija!), u svim humorno poentiranim trenucima, ne samo da je odredila naslov, ve} i ~itavu tematsko-motivsku okosnicu ove pripovetke. Me{awe fikcije i stvarnosti kao kqu~ne novine ove proze, vidqiva je i u svakom retku, poput dijaloga glavnog junaka sa mehanxijom (– Siroti! A {ta su sino} predstavqali? – „Smrt kwaza Mihaila“. Stra{an komad! Ba{ lepo videsmo kako one ubice i vucibatine izedo{e glavu onako slavnom kwazu. Prokleti da su!“). Magija glume, scenski sra~unatih efekata, usmerena na glavnog junaka, ina~e sklonog boemiji, i wegovo podlegawe toj gluma~koj magiji (sa humorno opisanim mu{ko-ènskim odnosima tj. udvarawem one dve glumice), predstavqa ~itavu pripovest kao ve{tu „fikciju u fikciji“, {to je svakako vrhunski trenutak ove proze, ~ije se razre{ewe i poenta uobli~avaju sa novim danom i divnim sun~anim jutrom (nakon obilne ki{e). I ovaj kontrast (no}, ki{a, neplaniran konak, najzad i magija susreta sa gluma~kom trupom) i novim jutrom (sunce, u kome je glavnom junaku sve od sino} izgledalo kao san), poentiran je dramskim zavr{etkom pripovesti: glumci su u toku no}i napustili kafanu, s tim {to su iz dobro~initeqevog xepa namirili sav svoj dug i putne tro{kove, „bina“ je demontirana, a vidno zadovoqan kr~mar budi glavnog junaka u wegovoj sobi, rekonstrui{u}i mu sve doga|aje kojih se ovaj nije se}ao (sa delikatno „otvorenim krajem“ u smislu {to su ga u sobu otpratile glumice, a ne gazda mehane). Povratak u realnost (nastavak puta) pisac i glavni junak finalizira kako 47

humornom opaskom (da je dobro {to je jo{ imao novca, ina~e „ja bih morao ostati u zalogu“), ali i sve u~estalijim ponavqawem i uzvikom kao jednoj vrsti refrena ~itave ove proze: Sirota bogiwa Talija! U neobi~no originalnom, efektnom, dramski sjajno postavqenom planu naracije, sa duboko, ali i humorno postavqenim osnovnim problemom na relaciji `ivotumetnost, stvarnost-fikcija, uzvi{eno-banalno, Dragomir Brzak je ostvario izuzetnu prozu, pa bi, sude}i po woj, wegovo obimno prozno i potpuno nepoznato delo tim vi{e trebalo u skorije vreme vaqano i{~itati i kwi`evno-istorijski ga prevrednovati. 6. mart 2013

1 Jovan Skerli}, Istorija srpske kwièvnosti, Izdava~ka kwiàra S.B.Cvijanovi}a u Beogradu, 1914. (Izdawe o pedesetogodi{wici smrti Jovana skerli}a 1914-1964), Prosveta, Beograd, 1967, 2 „Na{ Trag“: ~asopis za kwièvnost i kulturu, Velika Plana, br.4/04-1/05 (29-30), god.XII, str.95-123. 3 Kosta Dimitrijevi}, @ivot boemske Skadarlije („Brzak, nestala skadarlijska legenda“), Beograd, 1990. 4 @ivojin Petrovi}, „Doma}i dramski repertoar (18681968)“, Jedan vek narodnog pozori{ta u Beogradu: zbornik radova 1868-1968, Narodno pozori{te-Nolit, Beograd, Nolit, 1968. 5 U tom pogledu indikativni su podaci o gledanosti dramskog repertoara: u sezoni 1932-33, najgledaniji su, na primer, komad s pevawem \ido Janka Veselinovi}a i Dragomira Brzaka sa muzikom Davorina Jenka, i komedija Nekad i sad Branislava Nu{i}a“. Katarina Toma{evi}, Na raskr{}u Istoka i Zapada: o dijalogu tradicionalnog i modernog u srpskoj muzici 1918-1941, Beograd-Novi Sad, Muzikolo{ki institut-Matica srpska, 2009, str. 90. 6 Katarina Toma{evi}, isto, 91. 7 Skerli}, isto 378.

8 @ivojin Petrovi}, Jedan vek Narodnog pozori{ta u Beogradu (1868-1968), str. 216. 9 Dragomir Brzak, Sa Avale na Bosfor: slike sa putovawa Beogradskog peva~kog dru{tva, Beograd, 1897. 10 Dragomir Brzak, U komisiji: svakojake slike i prilike iz mojeg bele`nika, sv. 1-4 (Mala biblioteka), u Mostaru 1902. Zahvaqujem se koleginici Vukici Lali} iz Univerzitetske biblioteke, koja mi je omogu}ila uvid u ove retke bro{ure Dragomira Brzaka, a koje se ~uvaju u ovom fondu. 11 „Delo“, 1904 (?), kw. 30, sv. 3; „Brankovo kolo“, 1904.

Stevan SREMAC

KAL^A U POZORI[TU

îtava nedeqa ide zborewe po sokaci i po male: }e se prestavqa Kal~a i @ivko jorganxija u pozori{te u „Evropu“ kafanu. Pituju me kom{ije, du}anxije: {to je toj, Kal~o, kakve su to komendije po Evropu sas tebe? [to da gi pravim, brate, vikam gi ja – s’s ximpiri, mo`’ li isko~i{ na kraj! Raspita se da neje i toj Sremac pisuvaja, pa mi reko{e – neje. Malko mi degmede (neverovatno – ~udno) do|e toj kazuvawe, pa se zamisle: majku mu, koj’ }e da moè pa s’g toj da pisuje za u |ozbojaxilk! E, {}e mu pravi{: mnogo smo prekarali i toj }e prekaramo? Otido doma za ve~eru, po~emo da ve~erujemo. Savetka, moja èna, ni{to se uzmrdala, ni{to me pogle|uje, iska da me pita. Vido gu ja a znam gu wojno sramuvawe – za {to druga mi je èna bila, pa t’g }u gu ja wu pitam: [ta je, Savetka, ima li ni{to za kazuvawe, ja li za pituvawe? A, a – za pituvawe je, Kal~o, nego sramujem se. Pituj ga de – ne sramuj se. Vika me kom{ika Persa: u nedequ }e se prestavqa u „Evropu“ kafanu – kako si ti i{eja u lov i ni{to za @ivka jorganxiju, koje za Kurjaka i za jo{ niki qudi, pa toj iskam da te pitam – {to je toj? Kakvo je toj? Toj ni{ta – |ozbojaxilk ako zna{ u tursko vreme toj ti je: zebeci (glumci) se izobu~u u prevrnute aqine, u tu|o, u ènske aqine, pa t’g }e isko~u i }e prikazuju kako je bilo i {ta je bilo. Ni{to – janl{ rabota, samo da uzimaju pare na narod! 50

Kal~o, }u te molim didemo a za pla}awe }u prodam jedne ~arape. I~ ne beri gajle: men’ su me vikali s pozivnicu. Do|o{e pri men’ u du}an dva-tri ximpira s’s obrijani musta}i, pa }e mi reknu: î~a Kal~o, od upravu su ne poslali ti da do|e{ na perstavu i za teb i tvoju familiju smo ostavili mesto. A, bre, {ebeci – podviknu gi ja: kam’vi gi mustaka}i, zbog mrsoq li ga bri~ite, ja li zbog zimu? Zbog zimu, ~i~a Kal~o. Jes’ zbog zimu – znam ve ja i od leto! Da do|e{ mi te molimo, pa da ni posle kaè{: ubavo li smo te prikazuvali. Dobro, dobro, a{kolsum maj~ini sinovi: umesto da rabotite ni{to, vi se surtisujete po sokaci, prodavate zjala na svet: vi }e nikoga da prestavqate! Zasrami gi malko – otido{e si. Pa k’d ti vika{, Savetke, mi didemo, po{to nema pla}awe ni{to, didemo da vidimo i toj sojtarilk. Po~e jedno spremawe po ku}u, sve ìvo ispremetnu{e dok izna|o{e svadbenski fustan i bajader. Moj ga bujumbak (marama oko vrata) pa nigde nema. Jedva ga na|o{e na tavan: mi{i ga po~eli grizu. Dite mi – sin mi \oka – oti{aja na 5–6 dana pred prestavqawe komendiju, kod Lalu {u{tera da mu napravi nove cipele. Dete, kako dete, videlo oveja {iqaste evropejske putine, pa reknulo na Lalu: Lalo, tatko je reknuja, da mi budu cipele malko na {iq’k, i da gi turi{ malko feder na {krip. Ja mu nesam toj reknuja, amo dite videlo, pa mu se ~ini toj je ni{to. Lala {u{ter kako ga bog daja; podviknuja na wega – }ele{u jedan ti }e me me’n staroga kondurxiju u~i{ za jare potine; |el burda be [efket (ima{e jedno Ture pri wega, dali ga na zanat) – de uzmi meru na ovoga Kal~inoga sojtariju za jare potine. Dite mi \oka se rasplakalo u du}an, pruìlo nogu na panglu, uzeli mu meru i napravili mu jare potine. 51

K’d mu gi doneso{e – ubi se od plakawe; nisu gi napravili na {iqk, niti mu udarili {krip; napravili gi goleme kako za moju lovxijsku nogu. A neje ni moglo po ubavo: [efket se toprv u~e{e! kud je on za uzimawe meru, ama Lalina, {u{terova, posla! Edva do~ekamo nedequ. Cel d’n se Savetka kokori, name{}uje usta na ogledalo, i, ne ru~a taj d’n. Ja si se ubava~ko i naru~a i nave~era. Tam’n da po|emo, a u ~etir po ru~’k bemo po{li, a u devet }e po~nu, ama mi boqe da smo porano, za{to, koj’ }e se muva posle kroz svetinu – te ti gi otvori{e avlijska vrata dva-tri od ovija na{i si ajdamaci. Pomozi bog! î~a Kal~o, mi do|omo pri teb’ ima ni{to da zborimo. De, kazujte, obrecnu se ja na wi(h) – za{to imam idewe. Savetka se ìva iskida, za{to mnogo gu steza{e {trimfletna na desnu nogu. Onaj gu gi be{e naprajija – Topu{~e {u{ter, za{to on be{e isko~ija t’g bajagim evropejski {u{ter. Pa mi – ti zna{ ima se ti prestavqa{ do ve~er. Ti toj ne treba da da{, za to smo do{li da se upi{e{ u socijali, pa di gi podviknemo dove~er na tuj gospodu {to ismejuju sirotiwu. A {to je toj socijali? Pa, socijali su, ete, takoj ti mi, radnici: {u{teri, kazanxije, kujunxije, abaxije, od rabotu {to ìvu. Pa s’g iskate – je l’ si mi svi ubava~ko ìvimo od rabotu – a? Pa jes’, jes’, treba da se smawi rabota, treba da traìmo mi salte osam sata na d’n da radimo... „Osam sati...“ Pa ja, otkako sam se rodija, nesam rabotija osam sata, te s’g }u se upisujem u socijali za osam sati rabotewe. Kr{ite si glavu, mangupp{tine – ako vi je }ef sto sata radite toj li me briga. Ako ima nigde socijali {to rabotu po dva sata na d’n, tuj vi da me viknete – }u se upi{em. Budale jedne! Pa ja se po pet d’na ne vra}am iz lov – oni }e mi prikazuju osam sata rabotewe. 52

Kr{ite si glavu – pomalo pijewe i jedewe, pa vi ne}e treba osam sata rabotewe. A vi po iqadu sata rabotite, a za jed’n d’n ga spqiskate u g...u. Nem, sinovi maj~ini, nigde jufka omesena, pa obesena... Otido{e si. Mi po|omo u „Evropu“. Do|omo – nikoj ìv. êkamo, ~ekamo, jedva se po~e{e zbiraju oveja nesre}e bez musta}i. T’g ni pri|e jed’n b’{ od onija {to dolazi{e u moj du}an: Izvolte, izvolte, gospo|o, izvolte, ~i~a Kal~o. Malko mi do|e {uba (mu~no) za{to mi Savetku vikaju – gospo|o! Pogleda gu – u~ini mi se kako neje ona, kako ona je, ama poubava mi iska~a{e nego dom. Seti se od {to je – od lampe, puna kafana s’s lampe, pa dori ne mo`’ se gleda. U najprve ne stolice turi{e. Ja sedo, pa Savetka, pa \oka. ]a{e povedem i kerku, ama ima si muà, sam nek si gu vodi, a i Savetka ne kteja. Po~e{e da dolazu – sve se ispuni. Svi me poznavaju i tike ~uje{ kud zboru: te ga tuj i ~i~a Kal~a. Ja si s’lte }utim i slu{am gi. Koj }e pa taj svet da dâ xevap? Tike isko~i jed’n s’s okalke i sednu pred jed’n sand’k. Ama, ubav sand’k be{e: s’v ùt, iska da je od orovinu. Otvori ga s kqu~, turi pred wega nike arti{ke i po~e da mrda s ruke i s noge. Tiki po~e{e nigde da sviru. Ja se po~e obra}am; Savetka se upla{i; \oka, sin mi, ufati se za majkin skut od fustan, po~e se dite trese i salte ga ~uje{: lele majke, tugo majko. O, majku mu, ja stari lovxija, pa i ja se mnogo upla{i. Ne vidu se Cigani – a sviru, kako }e da je ovoj? Pomisle: sakrili su se iz poza perde (zavesa), a be{e jedno golomo perde ispred nas svo {areno! Tika u~ini – cangr... cangr... i perde se diè, a onaj si sedi kud onaj sand’k, ama nema mrda ni s ruke ni s noge. A, èno {vapska, tuj li su ti teb’ mekami u sand’k. Seti se posle {to je, ima{e jedan Latinin, ama ne be{e avak’v male~ak, be{e golem pa pqosnat, izlikuje{e na oneja seqa~ke sofre za sabor. 53

Tike po~e{e iska~aju pred nas ène, muì, deca, kud se sakuta{e ja ne znam. Po~e{e zboru, po~e{e se izvikuju, po~e{e se tugi~kaju (golicati), pa neje zbog drugo, nego zbog smejawe. Ja gi gledam. Savetka se u{~udila, pituje me: ama, koj be{e onoj Ni{lika, poznava gu, izlikuje mi na Madu „Gavrila debelo meseo“ ènu? Ja gu vikam: o}e da je. Pa {a onde, {to se uka~ila ~’k na oklukanu, {to si ne sedi ovde, kud sedu bajagim qudi?... A, onaj pa koja be{e – ubija gu maren, {to je iskrivila onoliko kolba{ – pijana li je? Ne znam: pristoji da je na Mitu Xapalo èna. Jok, more, glasno viknu Savetka; ovoj pa nesu Ni{like, ovoj su oveja kurvetine: kakvo je onoj namestuvawe kolba{i, kakvo je onoja belewe i crvenewe? Pole{e se smeju ispoza nas, ja se s’lte obrnu – oni se zasrami{e od men. Pogleda ja u mu{ki {to beju gore, ubavo pogleda, o, majku mu: kako ja sam, kako nesam ja! Pipnu se za ruku, pa za glavu, ufati se za stolicu – tuj sam si. Nesam se mrdnuja! Pogleda Savetku i ona si sedi tuj do men. – \oka tuj li je – pitujem Savetku – tuj je? E, pa koj }e da je onaj tamo {to se uka~ija ispred nas na trobozan? Ono il’ sam ja, il’ je on! Od jednog dvojica ne mo`’ da bidnu. A, bre Kal~o, nesre}o lovxijska, po~e se obreca jed’n takoj detiwak na toga {to izlikuje na men! Onaj me ~ovek pogleda pa kao zasrami se malko, pa se ispravi, pa }e po~ne: Ja sam stari lovxija, a Sike mori, gurbetke, èno kisela, zna{ li ti staroga lovxiju Kal~u. A Sika se obrnu na kud wega, pa mu podviknu: }uti r|o lovxijska, na teb’ li }u frqim merak? Ja ne mogu da trpim, ustanu, pa mu reko: ûje{, prijatequ, janl’{ si ti za toj kazuvawe, ti g...a da ru~a{ za toj. Pravo i, a Sika toj {to ti re~e. A{kolsum, Sike! 54

Ama, }uti, Kal~o, onoj neje Sika, onoj koj znaje koja je karakonxula! Ako neje – glasno si ja vikam aferim, Sike, zar ne vidi{ zebeka, turija kako moji musta}i s’lte da vara ovuj svetinu, bajagim ja sam. Ne vara se svet takoj, sersemu jedan, zar men’ me eve, tuj sam, ìv sam, sve cel svet me gleda, ti }e men ìvoga prikazuje{, toj ti dide{ u Ere, u onija katranxije, pa pri wi da prikazuje{ tvoji sojtarilci, a ne ovde u Ni{ – sersemu, da bi sersemu! Po~e jedno smejawe, jedno vikawe. Bravo, ~i~a Kal~o, takoj gi treba. Jed’n pa sede{e do men’ neme je poznavaja a izlikuje na profesori za{to be{e turija okaqke, pa se obrecnu na men’: [to je, ~ove~e boì, {to ne sedne{ jedanput, {ta ti je? Kako – {ta mi je? Poznava{ li ti men’ ili joksem jok? [ta ima da te poznavam, vidim da si budala! A, ja budala, a ti {to si? Ti si em sersem, em ak budala; pa ja sam taj Kal~a {to se onaj tamo napravija kako men’, pa l`’e svet; toj li je za }utawe! On se tike u}uta, pa me po~e zagle|uje i po~e se smi{ka. Mrdaju mu musta}i i steza usnice – }e prsne od naprezawe. Ja mu vikim: {to se u}uta, {to ne zbori{? Ni{ta, ni{ta, ja nisam znao... Tam’n toj zborewe, te ti gi isko~i{e ispoza jedno perde Cigani i ~o~eci. Po~e{e svirewe, ~o~eci po~e{e igrawe, tike po wi uleè jed’n ~ovek, pogleda ga – majku mu, ovoj @ivko jorganxija – on je! A, mori Savetke, be{e li @ivko umreja? U! A! Ti da si ìv i zdrav, jo{ kamo k’d je umreja – je l’ idomo na sarawuvawe ~’k do grobje? Pa {to je ovoj s’g – ovoj ne oni osotoni{e! @ivko jorganxija ametom, ni uzmi, ni ostavi. Upla{i se da se neje povampirija. Savetka se po~e krsti, dite ne gleda, ufatilo se, jadni~e, u bezder, pa s’lte pre`mava. 55

]utim, ~ekam da prozbori. A prozbori, a se seti da je janl’{ posla. Jedan se od onija zebeci ujdurisaja na @ivka, s’lte da je i u zborewe, ni uzmi, ni ostavi. I~ ga ne hteja gledam, vido ja na{to iska~a, pa pravo }u vi kaèm neje sramota, po~e si gledam u ~o~eci. Ono zna{ kako se namestili – med da gi lizne{ od tabani. Jedna {to be{e isto Ava ~u~ekiwa, bela Ciganka. K’d po~e da kr{i geridan (savijati le|a) k’d po~e da uspiva s’s usta, men’ me po~e ni{to {terca pod grudi, ufati me mrtva~ko znojewe, po|o{e mi `marci od potkolenke dori do u{i, pa se s’lte uzdigo od stolicu i ne moga da trpim, reknu gu pred cel svet: A, bre, kuzun Avo, bre }opek soj, bre arnautko – daleko si da ti ~i~a Kal~a turi dvajeskiwu na ~elo. Zna{ li, pamti{ li na{e onodewe u Sarmake{ovu ku}u, u pop Vaninu malu. Pamti{ li k’d ti frqa{emo sve be{lci i mexedije? Zna{ li k’d ja frqa{em osamparke, kako da pada{eju taktabi}i (stenice) od tavan? A...! Merak sam na tebe. Avo, takoj biva! Ona me gleda, svet se smeje – ja gu pravo u o~i gledam. Savetka me po~e vu~e za sestra bi~in, }a{e mi ga iscepi i tol’k mi zbori: sedi, rasednuja se, majke dabogda, sedi, ìv me sram izede. Kakva te Ava sna{la, nesre}o cincarska, alo svetska! Koj znaje koja je toj èna, a ti gu pravi{ na Ciganku! Koja da je – izlikuje na Avu Ciganku, ~o~ekiwu. Pa ja, èna li s’m ti, {to s’m ti ja, te izgubi obraz? Savetke, nema zborewe! Ti zna{ ubavo, ja sam ti kazaja: èna ima s’lte da si }uti, za{to je od rebro Adamovo naprajena, a to je pa za toj – da se mo`’ isprebijaju kako rebra na kasapnicu. [to bajagim da ne zborim: {to ne }utu oni? Ete, otkako su se uka~ili na onaj trobozan, ne sklopi{e usta – zboru si qudi, nikoj gi ni dira, a {to bajagim ja da }utim! More }u da zborim, pa ima li jo{! S prsti da prozbori{, dabogda, ja {ugna {to iska~am sas zerzele ~oveka u svet, vika mi Savetka. A ja gu 56

pa reko: more, t’g bi ga ti, majke, isko~ila, da neje xabal’k , nego toj da moli{ boga – ne dava Kal~a pare za komedije, jok! Ono, jedno li je bilo – cel no} ide komendija, ide bolumenta, {to ti ne prai{e. More ru{a~e, ve~era{e, pa ru~a{e, pa obeduva{e, pi{e, krka{e, onodi{e se, isto kako g. Steva {to je pisuvaja. Ono, kaèm ti, jedno li je, te ~ovek da ga zapamti, pa da ti ga pokazuje? Mnogo! Men’ mi najvi{e ~udno za ~o~eci: kao se onakoj obuko{e, kud izna|o{e oneja {alvare, onija dajriki? S’lte jedno }u ti kaèm u sujle (polako, na uvo) – mnogo ti tesne {alvare, a ... toj mu do|e malo na kurval’k. Za{to ti zna{: {alvare su si {alvare, videja si Ciganke, a ovej wine – t’na~ke, t’na~ke, sve ti se prozira meso, ìv me sram izede od Savetku. Ona k’d gi vidi, odma po~e da vika: ajd s’ idimo, ne sedim ja ovde. Cel’ no} je dràla ruku na o~i. Ama – pravo da zborimo, krivo da sedimo – sramota! Ete, takoj ti bi i toj gledawe. Kaèm ti sve l`’a pred o~i, pra{i{te u o~i, l’gawe svet, s’lte da si do|u do taze pare bez muku. Mi smo akmak budale qudi: ja cel’ d’n rabotim za dva-tri gro{a, a oni od jenu stolicu napla}uju dvanaes i pol! [}e mu prai{ – do{lo mu vreme! U nas toj neje imalo, s ’lte ako pro|e kroz Ni{ niki me~kar, ili ti niki s’s {ebeka i to onija {to imaju krpeno d..e, ete, toj ti je sve bilo, a s’g {to ti ne}e isko~i! U polovini no} ako neje bilo i povi{e – otidomo si dom. Savetka po cel’ put mi p’wka {to sum ga vodija i {to sum ga sramotija, a ne mo`’ se seti da je sama o}ela. Ja si pa }uta sve do dom, pa si u }utawe i lego. Jutro d’n te ti ga pri men’ onaj {to me je men’ izigruvaja, uleze u du}an. Jutro, ~i~a Kal~o, kako ti se ~ini? [to ima da mi se ~ini – ti mo`’ li da bude{ ja? Ni s’g ni do vek, za57

{to da te je pravija moj tatko. Bog da mu du{u prosti, a, a ovakoj ti si i sam zna{. Ne vi je vama toj zborewe, za{to, {to vi zame}ete na erski: du{o moja, ti treba da izru~a{ tri kola mesen leb ni{lijski, pa t’g da rekne{: znam zborewe ni{lijsko. Bajagim qudi ga nesu nau~ili, ti }e ga nau~i{ – kolko ima{ dlake u mustaka}i, tolko si stiza i pamet. Od }osu bija li je ~ovek, te i od tebe? Pa ti se kao malo quti{, ~i~a Kal~o? Ja mislim da to nije ni{ta. Kako ti ime teb’? Radivan. ]u te isprati ja teb’ pri Xunxulejku, ~uja li si za wu? Nisam. E, kod wu }u te ispratim da ti probaje i da te prosope s’s ugqen, a pri kelavu Minu – zna{ li gu? Ne znam. Tamo }u te ispratim da ti podigne dal’k, za{to spadnuja ti je, ela se od sersemlci izle~i{. Apovi }e uzme{ u Migan~e ekimina, on zato ima od Boga golemi apovi, a posle da otidne{ kod go~abiku da ti turi sapun u d... za surdisuvawe, i kad sve to svr{i{, t’g }e ti da bidne{ ja, a ja }u {tuknem da me nema. Toj mu reko, posle i~ nesam ga }aja pogledam. On posede malko, pa si otide. Ete, takoj ti je bilo u |ozbojaxilk. 1904.

Veli{a Joksimovi}

REALISTI^KA PRIPOVETKA IZ POZORI[NOG @IVOTA

Tematski profil srpskog realizma povezan je sa konkretnim sferama ìvota; stoga je i tematska klasifikacija pripoveda~ke proze neodvojiva od tematskomotivskih podsticaja. U srpskom realizmu usmerenost ka odre|enoj tematici primila je i izvesna ànrovska obele`ja (seoska pripovetka, pripovetka iz palna~kog ìvota, pripovetka iz |a~kog ìvota, pripovetka iz u~iteqskog ìvota). Slabosti ovakve podele proizilaze iz ~iwenice da broj tema nije ograni~en, pa se prema tome i na~in wihovog grupisawa ne moè jednostavno uop{tavati i normirati. Tematsko razvrstavawe zna~i i usmeravawe prema prou~avawu sadrìnskosaznajnih elemenata, {to predstavqa i izvesno suàvawe i ograni~avawe na gra|u, pa i zapostavqawe strukturalnih elemenata. Jurij Lotman, s druge strane, upozorava na nesporazum koji je nastao kao posledica mi{qewa da strukturalni pristup kwièvnom delu zanemaruje probleme sadràja i zna~ewa: „U krajwem izvodu, ciq izu~avawa bilo kog znakovnog sistema jeste odre|ewe wegovog sadràja. To osobito jasno ose}a onaj ko izu~ava drugostepene modelativne sisteme: izu~avawe kulture, umetnosti, kwièvnosti kao znakovnih sistema nezavisno od problema sadràja gubi svaki smisao.“1 Lotman nesporazum prevazilazi preformulisawem sintagme „imati zna~ewe“ u sintagmu „imati umetni~ko zna~ewe“. Tematska klasifikacija zasnovana je na skupovima zna~ewskih supstrata dela, pa se zato naj~e{}e i mewa od autora do autora, a ne retko je rezultat individual59

nog pristupa i odnosa istraìva~a, pa i samog autora prema delu. Simo Matavuq je svoje kwige pripovedaka tematski razvrstao prema regionalnim obele`jima (primorski, dalamatinski, crnogorski i beogradski ìvot), a sli~an tip klasifikacije mogao bi se primeniti i na dela Stevana Sremca (ni{ki ìvot, beogradski ìvot, vojvo|anski ìvot). Daqe tematsko granawe prema problemu koji gra|a sadrì moè se prikazati kao podskup ve}ih celina, mada pojedini podskupovi imaju i relativnu tematsku samostalnost. Na primer, u~iteqski ìvot podjednako je prisutan i u pripovetkama iz seoskog i u pripovetkama iz palana~kog ìvota, ali ve} u urbanoj prozi interesovawe za poloàj u~iteqa ustupa mesto novim tematskim preokupacijama, {to je istovremeno zna~ilo i promenu esteti~kih i poeti~kih sistema. Novo razvrstavawe prema profesijama, zanimawima i socijalnim statusima ne bi moglo da zadrì celovitost zaokruène klasifikacione kategorije. Antun Gustav Mato{ je skicu Jovana Proti}a Samo jedan dan odredio kao pripovetku iz novinarskog ìvota. Ako bi se uzeo u obzir Mato{ev princip tematske klasifikacije – usredsre|enost na jednu pojavu, oblast ili profesiju („bijedni novinarski ìvot“),2 onda bi se u ovu kategoriju mogle uvrstiti i pripovetke iz pozori{nog ìvota. Ve}i broj pripovedaka nisu ni tematski ni ànrovski jasno artikulisane; pripovetke o pozori{tu i glumcima mogu se svrstati u dva, pa i u vi{e tematskih nizova, ali prvenstevno pripadaju proznom ciklusu o palanci i palan~anima. Za vreme rustikalne faze srpskog realizma palana~ki ìvot nije imao ravnopravni tretman sa prozom iz seoskog ìvota. Gli{i} je palanku posmatrao kao izvor i uzrok dru{tvenog propadawa sela i seqa{tva, Lazarevi} je sagledavao porodi~nu i patrijarhalnu stranu palana~kog ìvota. Palanka je, po Vu~enovu, tek u delima Nu{i}a, Sremca i Domanovi}a „prestala da bude periferno tretirana“.3 Sremac 60

je uglavnom humoristi~ki, ~esto i sa razumevawem i naklono{}u, zahvatao naravi i navike sitnih varo{kih zanatlija i trgovaca. Nu{i} u suprotnosti izme|u mogu}nosti i namera predstavnika policijskih vlasti, birokratije i „vi{ih slojeva“ pronalazi izvore verbalno-situacione komike. Domanovi} je humoristi~ki odnos zamenio alegori~no-satiri~nim i karikaturalnim slikama palana~kog mentaliteta. Ovim autorima treba pridodati i Iliju Vuki}evi}a, koji se, posle po~etni~kih i ne ba{ uspelih, po mnogo ~emu i epigonskih seoskih pripovedaka, okre}e ìvotu palana~ke porodice, grade}i lazarevi}evski motiv preobraàja pojedinca u porodi~nom okruèwu. Pomo}u slika diletantskih pozori{nih druìna, propalih umetnika i putuju}ih glumaca, srpski realisti uobli~avaju i kolektivne portrete palana~kog sveta, sinteti{u crte palana~kog mentaliteta, grade tipske karaktere (Niko / Svetislav, glumac-fantasta u Ivkovoj slavi) i tipske situacije (bekstvo u glumce / glumice). Slika o glumcima nije prihvatqiva sa stanovi{ta varo{kog i patrijarhalnog morala; otiskivawe u svet pozori{ne umetnosti u pripoveci êde Popovi}a Jad i ~emer doìvqava se kao porodi~na sramota („dok mu k}i jedinica nije pobegla u glumice, on je ìveo – ìveo“). Autori podjednako ironi{u i poziciju putuju}ih glumaca i plana~ke predstave o pozori{tu i umetnosti. Pripovetke Stevana Sremca, Radoja Domanovi}a i êde Popovi}a iz pozori{nog ìvota anegdotskog su karaktera, nastaju razvijawem i pro{irivawem {aqivog predlo{ka iz ìvota glumaca, ~esto su podstaknute i usmenim pripovedawem u krugu kafanske boemije. Domanovi}eva humoristi~ka pripovetka Pozori{te u palanci (1898) hronolo{ki prethodi Srem~evoj pripoveci Putuju}e dru{tvo (1901) i Popovi}evom Pozori{tu u palanci (1909). Osim istorodne tematike i sli~nih ili istovetnih naziva, ove pripovetke imaju i 61

identi~ni model razvijawa trodelne novelisti~ke kompozicione sheme (ekspozicija, zaplet, rasplet). Sva trojica pripoveda~a u ekspoziciji daju sliku stabilnog poretka, ali su razli~iti tipovi sklada. Domanovi} u atmosferi kafane kod „Ora~a“ nagove{tava duhovnu ustajalost i mrtvilo, zaparloènost koja }e u wegovim satirama primiti groteskni oblik. U Srem~evom Putuju}em dru{tvu polazi se od sklada pojedinca, koji je, posle neuspele gluma~ke avanture, utonuo u jednoli~nu palana~ku svakodnevicu. êda Popovi} u uvodu pripovetke Pozori{te u palanci gradi utopijsku sliku palana~ke sredine. Jedna od karakteristika utopije kao ànra jeste te`wa da se „prikaè svet maksimalno kompletan i jednozna~an u svom savr{enstvu“.4 U tre}oj glavi pripovetke Putuju}e dru{tvo, parodiraju}i osnovne pozitivisti~ke kategorije, Sremac opisuje „materijalno, moralno i intelektualno stawe me{tana, ukratko: sve {to je u kauzalnoj vezi sa prosperirawem jednoga pozori{ta u jednoj palanci.“ Popovi}eva utopijska „socijalna minijatura“ sadrì sliku sveop{teg saglasja i ravnoteè: „lepa i ~ista varo{ica“, „gra|ani ìve u qubavi i slozi“, „poslovi idu dosta dobro“, inteligencija je „boqa nego po ostalim na{im palankama“, sve{tenici se „nisu ogovarali ni kanoni~no optuìvali“, u~iteqima „ni na um nije padalo da se dopisima uzjamano grde“, „sreski na~elnik je u qubavi ìveo sa celim gra|anstvom, a naro~ito sa svojim pisarima i praktikantima“... @anrovska karakteristika utopije je i da sliku gradi i formuli{e do{qak, putnik, ~ovek sa strane; u Popovi}evoj pripoveci to je junak koji la|om dolazi iz Beograda u palana~ku sredinu (Dowi Milanovac). Zaplet pripovedaka nastaje promenom poretka, ugroàvawem ustaqenih vrednosti i naru{avawem svakodnevne monotonije, kod Domanovi}a i Sremca, ili iskrivqavawem utopijske slike kod Popovi}a. Dola62

zak putuju}eg dru{tva donosi nemire Srem~evom junaku („Sav se izmenio. Sve, sve mu je opet bilo gluma~ko; sve kopija i podraàvawe na{im slavnim glumcima“), a osnivawe pozori{ta uzburkalo je strasti u Domanovi}evoj i u Popovi}evoj palanci. Oko pozori{ta ili ideje o osnivawu pozori{ta okupqaju se sve socijalne i dru{tvene grupe (zanatlije, kalfe, u~iteqi, sve{tenici, doma}ice) i predstavnici palana~ke vlasti – sreski na~elnici, panduri, praktikanti, pisari. Realisti~ki pripoveda~i podvla~e dvosmerni odnos izme|u pozori{ta i vlasti; vlast je ili predmet pozori{nih aluzija ili poku{ava da pod maskom brige za umetnost stavi pozori{te pod svoj uticaj. U pripoveci ^. Popovi}a Za{to nije igrala okru`ni na~elnik pre dolaska poznate glumice disciplinuje palanku, hapsi politi~ke protivnike, ali su wegovo zavo|ewe reda i wegova rasprava o pozori{tu uticali da glumci zaborave da odrè predstavu. Sreski na~elnik u Popovi}evom Pozori{tu u palanci dramatizuje nema~ke romane, a nekad je i sam bio „stalni statist u narodnom pozori{tu“. Pokreta~i i nosioci pozori{nog ìvota u palanci su praktikanti, neostvareni glumci – Qubivoje u Srem~evoj pripoveci, Jova Ili} i Mojsilo u Domanovi}evom, odnosno Popovi}evom delu. Praktikant nije najve}i, ali je verovatno najautenti~niji tipski lik u srpskoj humoristi~ko-satiri~noj prozi. Popovi} u Pozori{tu u palanci ismeva naivnost palana~ke gluma~ke strasti, ali je daleko od Domanovi}eve osude primitivnosti palan~ke sredine. Satiri~ne aluzije se sa duhovnog i kulturnog stawa palanke prebacuju na kulturni ìvot prestonice. Sremac to ~ini komi~nim digresijama o beogradskim profesionalnim glumcima, Domanovi} ironi~nim komentarom o odnosu prema talentu, a Popovi} iskazima o nerafiniranosti beogradske pozori{ne publike („Ovo je samo tek onako... Razumite, ovo je pozori{te! Vi ste Beogra|anka!“).5 Pro{irivawe komi~nih situacija u Po63

povi}evoj pripoveci dostiè vrhunac u komi~nom obrtu; predstavu prekida majka koja ne dozvoqava k}erki, glavnoj glumici, da odigra qubavnu scenu. Istog su tipa i Domanovi}evi i Srem~evi preokreti. U Domanovi}evom Pozori{tu u palanci tuma~ lika Milo{a Obili}a pqa~ka pozori{nu blagajnu za vreme predstave. Gluma~ka druìna u Srem~evom Putuju}em dru{tvu pobudila je interes palan~ana za pozori{te tek kada je umetnost na sceni zamenilo va{arsko-cirkuskim efektima na ulici. Sremac ironi{e i poimawe pozori{ta u „carskom gradu Ni{u“; umesto dramskog pozori{ta, koje je „javna zaludnica“, veliko interesovawe privla~i umetnost cirkuske trupe, odnosno „majmunskog pozori{ta“.6 Problem koji se javqa u tematskom grupisawu pripoveda~ke proze proizilazi iz kompleksa zna~ewa koji konstitui{u sadrìnski nivo dela. Ako se termin „tematika kwièvnog dela“ zameni terminom „problematika“, onda }e se re{avawe ovog problema usmeriti prema utvr|ivawu dominantnih pitawa, stavova i zna~ewa. U tom kontekstu se moè posmatrti i ironi~noparodi~ni odnos prema pozori{nom i gluma~kom ìvotu. Parodija se u pripoveda~koj prozi ostvaruje u dvojakom vidu – kao prisustvo pojedina~nih parodijskih elemenata (humoristi~ko-satiri~ne pripovetka sa elementima parodije) i kao dominirawe parodijskog postupaka u pripovednom tkivu (parodi~na pripovetka). Parodi~na pripovetka polazi od izvornog duha epohe, individualne karakteristike autora, kwièvne vrste, pojedina~nog dela ili pojedina~nih elemenata dela (tema, junak, motivacija, jezik, stil). Podraàvaju}i formalna svojstva izvornika, parodija gradi i izvesno odstojawe od predmeta parodirawa. Ako je odstojawe blago i bliè osnovi od koje se odvaja, formira se humoristi~ka parodija. Ve}a odstojawa, iskrivqivawa i prenagla{avawa vode ka satiri~noj parodiji. I u jednom i u drugom slu~aju parodijska re~ postaje „mo}no 64

sredstvo naturalizacije“ i upu}uje na na~in prijema i ~itawa.7 Parodi~ne elemente sadrì i dokumentarno-feqtonisti~ka pri~a êde Popovi}a Kal~a u pozori{tu. Parodira se kwièvni lik (Kal~a iz Ivkove slave), anegdota o izvo|ewu pozori{ne predstave i Srem~eva istoimena pripovetka, koja je prvi put objavqena u novosadskom listu „Pozori{te“ 1904. godine. Dokumentarnost Popovi}evih humoristi~ko-satiri~nih feqtona nagla{ava se u podnaslovu („Uspomena na Sremca“) i u okvirnim tekstovima (o Sremcu, wegovim prototipskim junacima – „@ivku jorganxiji“, predsedniku Vlajku „Aldupu“, pisaru „Nekom“8 – i o izvo|ewu Ivkove slave u ni{kom pozori{tu „Sin|eli}“) unutar kojih se razvija parodi~na pri~a. Odnos dokumentarnog i fikcionalnog Popovi} uslo`wava uno{ewem autobiografskih elemenata („Tada se /Kal~a/ ba{ desio za stolom pisca ovih redaka sa kojim je ina~e bio dobar znanac“).9 I Srem~eva pripovetka Kal~a u Pozori{tu (1904), koja je u celini napisana ni{kim dijalektom i koja, na izvestan na~in, predstavqa i autoparodiju, i Popovi}ev istoimeni tekst nastaju razvijawem anegdotskih situacija, ali Popovi} anegdotu poja~ava i prenagla{ava reakcije junaka. Smeh se najpre zasniva na zabuni, izazvanoj istovremenim pojavqivawem Kal~e i glumca (~i~a Ilije Stanojevi}a) koji tuma~i lik Kal~e (Sremac: „Ono il’ sam ja, il’ je on! Od jednog dvojica ne mo`’ da bidnu“; Popovi}: „na pozornici Kal~a i u publici Kal~a“), uve}ava se razlikama izme|u Kal~e i publike u doìvqaju predstave, a kulminira u nezadovoqstvu prototipskog junaka na~inom prikazivawa na sceni: „Eto, takoj ti bi i toj gledawe. Kaèm ti sve l’à pred o~i, pra{i{te u o~i, l’gawe svet, s’lte da si do|u do taze pare bez muku.“10 Motivacija Srem~eve pripovetke razlikuje se od motivacije Popovi}evog teksta. Sremac je Kal~u u pozori{tu napisao ne samo da produì ìvot svog najpo65

znatijeg junaka, koji je ve} bio u{ao i u usmenu kwièvnost, nego i da se naruga Veqi Miqkovi}u, glumcu i piscu, koji je neovla{}eno dramatizovao Ivkovu slavu. Iako je Miqkovi}eva prerada doìvela veliki pozori{ni uspeh, Sremac ga je optuìo za plagijat: „Raspita se, da neje i toj Sremac pisuvaja, pa mi reko{e – neje. Malko mi degmede (neverovatno – ~udno) do|e toj kazuvawe, pa se zamisle: majku mu, koj’ }e da moè pa s’g toj da pisuje za u |ozbojaxlik!“ Sremac u ovoj pripoveci ponavqa politi~ku tendenciju iz Limunacije na selu. Ismevaju se socijalisti koji èle da Kal~a postane wihov ~lan i koji se zalaù za osmo~asovno radno vreme: „Ako ima nigde socijali {to rabotu po dva sata na d’n, tuj vi da me viknete – }u se upi{em. Budale jedne! Pa ja se po pet d’na ne vra}am iz lov – oni }e mi prikazuju osam sata rabotewe.“ Popovi}ev Kal~a u pozori{tu oblikovan je i kao uspomena i kao humoristi~ka pripovetka sa elementima parodije, kao parodija parodi~nog teksta. Prenagla{avwe Srem~evih motiva i osobina junaka pa`qivo je nijansirano, a blaga ironija usmerena je prema samom Sremcu: „Kal~o be, rode, priateqe, pobratime be, nema quti{ ... Toj si je napisaja na{ Sremac!“; „I Sremac je si je sajtarija, k’ko i vi, ‘ale bri~ene!“ Smeh se u realisti~koj pripoveci iz pozori{nog ìvota javqa kao posledica sudara palana~kog shvatawa pozori{ta i gluma~kih predstava o umetni~koj slobodi, a kulminativnu ta~ku dostiè u komi~nom poistove}ivawu ìvota i pozori{ta. Uloge glumaca i uloge publike dodiruju se i proìmaju; glumci se prilago|avaju palana~koj predstavi o funkciji pozori{ta, a palana~ka publika postaje tuma~ sopstvene naravi. Napomene: 1. Jurij M. Lotman, Struktura umetni~kog teksta, prevod i predgovor Novica Petkovi}, „Nolit“, Beograd, 1976, str. 70. 66

2. „Brankovo kolo“, 28. oktobar (9. novembar) 1899, br. 43, str. 1376. 3. Dimitrije Vu~enov, Glavne faze u razvitku srpskog realizma, „Tragom epohe realizma“, „Bagdala“, Kru{evac, 1981, str. 27. 4. Boguslav Zjelinski, Pisac utopije i antiutopije, „Kwièvno delo Radoja Domanovi}a – novo ~itawe“, Ni{, 1999, str. 262. 5. êda Popovi}, Pozori{te u palanci, „Delo“, kw. 50, februar 1909, sv. 2, str. 155. 6. Stevan Sremac, Veli~anstvena {etwa MadamPompadure, Sabrana dela, kwiga druga, „Prosveta“, Beograd, 1977, str. 431. 7.„Nazovemo li ne{to parodijom, mi time posebno odre|ujemo kako to ne{to treba ~itati, osloba|aju}i se zahteva koje postavqa poetska ozbiqnost, i ~ine}i neobi~ne odlike parodije shvatqivima“ (Xonatan Kaler, Strukturalisti~ka poetika, prevela Milica Mint, „Srpska kwièvna zadruga“, Beograd, 1990, str. 228). 8. Popovi}ev zapis da je „Neko“ bio „formalni Joca Patlixan, nekada{wi pisar op{tine ni{ke“, sa kojim je i sam Popovi} radio, precizira podatak iz Mato{evog eseja Stevan Sremac da je „Nepoznati u Ivkovoj slavi biv{i glumac Raj~evi}“. 9. êda Popovi}, Kal~a u pozori{tu, „[tampa“, 1906, br. 223, str. 3. 10. Stevan Sremac, Kal~a u pozori{tu, Sabrana dela, kwiga druga, „Prosveta“, Beograd, 1977, str. 425.

Branislav Nu{i}

KLASA

To se desilo onda kad smo svi mi bili mladi, u ono sre}no doba kad nam èleznica ne be{e prosekla i wive i xepove; kad su na~elnici bili ocevi svoga naroda kad su advokati mirili zava|ene da ne bi do{do do suda, a sve{tenici imali zato dubok xep da bi mogli bedne da podrè i ishrane. Te{ko je bilo onda ~inovniku re{iti se na put do Beograda; to je bio golemi put. Dva i tri dana pod arwevima, po dugim i nedoglednim drumovima; pa se ~ovek istro{i, ode mu dvomese~na pa i tromese~na plata. Tada, ako si hteo u Beograd, a ti se jo{ od po~etka godine re{i{, pa kaè{ svojoj èni i prijateqima: „E, ove }u godine, ako bog da, u Beograd.“ I tada odvaja{ svakog meseca po pet dukata na tu potrebu, a na ~etiri meseca ranije traì{ odsustvo. I to onda cela varo{ zna. Kad pro|e{ kroz ~ar{iju, a ono te svak zapita: „Je li istina da mislite ove godine u Beograd?“ – „Kad mislite?“ i tako daqe. Pa onda, dolaze za ~itav mesec dana razne posete onih koji imaju roda u Beogradu: jedni donose amanete, drugi pisma, tre}i {aqu pozdrave. A kad po|e{, onda izi|u poznanici i prijateqi daleko van varo{i, na drum, i ispra}aju te. Tako je bilo nekad. * Tada, kada je to tako bilo, re~e jednog dana g. Stojan, na~elnik, svojoj èni, gospo|i Persi: – E, ove }u godine, ako bog da, na odsustvo u Beograd. 68

Te re~i g. Stojanove odmah toga dana pre|o{e u kom{iluk, pa odatle u drugu malu, a sutradan i u ~ar{iju. I onda, u ~ar{iji, ko god je svratio u ovaj ili onaj du}an da kraj tezge svoga prijateqa popije kafu i porazgovara re~-dve, po~iwao je razgovor sa: – ^u li {ta se govori?... G. Stojan misli ove godine u Beograd. Pa i u na~elstvu samo se taj razgovor vodi. G. na~elnik do{ao u kancelariju, podsekao nokte, o~istio mu{tiklu, savio cigaru, poru~io kafu i re{ava se da li da po~ne da radi ili da ne po~ne jo{, a gospodin pomo}nik ulazi polako i naziva dobro jutro. – Dobro jutro, gospodin-Lazo. – Kako, gospodine na~elni~e, kako? Ama, je li istina? – pita qubazno pomo}nik. – [ta, gospodin-Lazo? – Pa to, da mislite ove godine u Beograd? – Pa... – ote`e g. na~elnik – mislim g. Lazo. Nisam bio, evo, ve} sedam godina. Nemam nikakva posla, ali ho}u da odem malo, da se vidim sa gospodinom ministrom; imam i ne{to familije, pa i da kupim {to za ku}u... – Ako, ako, i treba, g. na~elni~e. Ode zatim pomo}nik u svoju kancelariju, sedne i ponovi isti posao koji je gospodin na~elnik ve} izvr{io, to jest, podse~e nokte, o~isti mu{tiklu, savije cigaru i naru~i kafu, i – taman da pristupi poslu (umo~io je ve} i pero), a sekretar ulazi polako u kancelariju. – Dobardan, gospodin-pomo}ni~e. – O, dobar dan, gospodin-Simo. – Ama, je li istina, gospodin-pomo}ni~e, da gospodin na~elnik misli ove godine u Beograd? – pita radoznalo sekretar. – Da, da – odgovara va`no g. pomo}nik – da, mora}e da ide; govorio mi je o tome, mora}e da ide. – Pa i treba, zaista treba! – dodaje sekretar i vra}a se u svoju kancelariju te ponavqa onaj isti posao 69

koji su ve} izvr{ili i na~elnik i pomo}nik, i taman srkne prvi gutqaj kafe, nai|e pisar i nosi bajagi akta pod mi{kom. – [ta je, gospodine Pero, kakva su to akta? – pita sekretar. – Ta nije ni{ta hitno; – veli g. Pera – moè i da ostane, mogu ja i posle do}i. – Pa dobro, dobro ... onda donesite docnije. – A, ovaj ... ako dozvolite ... je li istina da gospodin na~elnik misli ove godine u Beograd? – Jeste, gospodine Pero, malo~as mi ba{ kaè gospodin pomo}nik, i}i }e, i}i }e. Pisar se povu~e zajedno sa aktima u svoju kancelariju, sedne za sto i zamisli se, toliko se zamisli da mu cigara dogore do prstiju. A kad se trè od toga, on spazi da kod vrata, u wegovoj sobi, stoji praktikant Sreta. Nije ga ~ak ni ~uo kad je otvorio vrata i u{ao. – [ta je, gospodine Sreto? – Ni{ta, molim, do{ao sam ako ima {ta za rad? – Pa ... bi}e, bi}e, zva}u vas ja ve}. – Lepo – odgovara Sreta i polazi natrag, otvara vrata, opkora~i prag pa zastaje kod otvorenih vrata. – [ta je? – pita pisar. – Imate li jo{ {to da mi kaète? – Pa, ako je slobodno? – Kaìte, da ~ujem. Sreta se vra}a, zatvara vrata i prilazi pisarevom stolu: – Govori se da gospodin na~elnik misli ove godine u Beograd. – Pa? – Pa hteo sam da pitam, je li to istina? – Istina je, gospodine Sreto! – Hvala vam, velika vam hvala; izvinite {to sam bio toliko slobodan. Pa i Sreta se povla~i u svoju kancelariju obave{ten, a ne treba ni pri~ati da je on zatim obavestio pandure. 70

* A gospodin Sreta, praktikant, to ve~e, kuvaju}i u xezvici sam sebi kafu, ovako je razmi{qao u svojoj sobi: – Boè moj, eto, gospodin na~elnik ide u Beograd i tamo }e razgovarati sa gospodinom ministrom; izvesno }e razgovarati ... Kako je sre}an, ima para i dobio odsustvo, pa onda i poznaje se sa gospodinom ministrom ... Blago wemu! Kad bi, boè, hteo i za mene da progovori re~-dve! E, kad bi on hteo... I tu mu prevri xezvica te po~e da duva i da me{a brzo, a zatim je skide s vatre, nali hladnom vodom i pokri je kapkom da se slegne kafa, a on nasloni glavu na ruke te nastavi da razmi{qa. – Trinaest godina sam ve} praktikant. Nikad nisam bio ka`wen; ba{ bi pravo bilo da avanzujem. Zar nisam boqi nego mnogi i mnogi?! Zar nisam toliko puta i pohvaqen; zar mi gospodin na~elnik nije jedan put pred svima rekao da sam najvredniji ~inovnik? ... I tako gospodin Sreta razmi{qa, razmi{qa, dok se ne seti kafe koja se ve} uveliko ohladila, te je nanovo pristavi uz vatru. * A sutradan gospodin Sreta uze akta koja je ju~e prepisivao i unese ih pisaru na sravwewe. Sravwivalo se, ~italo se. A kad se svr{ilo, po~e Sreta re~enicu koju je jo{ sino} uz kuvawe kafe spremio. – Hteo sam da vas pitam ne{to, tospodine Pero. Pisar se usturi pa ga pogleda ispod o~iju. – `[ta je? – Pa kaìte mi, molim vas, iskreno: jeste li zadovoqni sa mnom; sluìm li po{teno i revnosno? – Ja sam zadovoqan, gospodine Sreto. – E, pa lepo, je li pravo da ja ovako ceog svog ìvota ostanem praktikant?! 71

– Pa nije pravo, e, ali... znate kako je... sudbina. – Nije to sudbina, nego prilika. Kad se na|e samo prilika. A mislim da boqe prilike no {to je sadawa ne}e nikad biti. – Kakva sadawa prilika? – Pa, eto, gospodin na~elnik putuje u Beograd; pa }e tamo razgovarati sa gospodinom ministrom, je l’ te? – Jeste, razgovara}e. – E, vidite, kad biste vi hteli da mi u~inite ... – Ja, {ta bih ja mogao da vam u~inim?! – pita pisar iznena|eno. – Mogli biste, mnogo biste mogli, samo kad biste hteli. Progovorite za mene gospodinu sekretaru re~dve. Pisar se zamisli malo, pa onda veselo klimnu glavom. – Ho}u, gospodine Sreto, ho}u da progovorim. Pravo je da avanzujete, sasvim je pravo. I progovori}u jo{ koliko ovog ~asa; da znate da }u se svojski zauzeti. Sreta blagodarno sti{te ruku pisaru, a ovaj se diè te pravo sekretaru. Sreta se zadovoqno, i pun nade, vrati u svoju kancelariju, a pisar ode sekretaru. – Imao bih ne{to da vas zamolim, gospodine sekretaru! – Molim, {ta ste radi? – Pa, jedna stvar u kojoj biste mi vi mogli pomo}i, ako ho}ete? – Molim, za{to ne, ako je samo mogu}e. – Vidite – nastavqa pisar – gospodin na~elnik ide sad u Beograd, on }e se tamo sastajati i sa gospodinom ministrom, pa tom prilikom, nema sumwe, referisa}e mu i o svome ~inovni{tvu. – Izvesno, izvesno – dodaje sekretar. – Pa... vidite, vi biste mogli da progovorite za mene, ja ve} {est godina nisam avanzovao, a ... ja mislim da zasluùjem, nisam ni~im pokazao da ne zasluùjem. 72

– O, ni~im – dodaje brzo sekretar – {to se toga ti~e, odista ste se dooro setili, odista je ovo dobra prilika, ovaj put g. na~elnikov. Vidite, ja se ne bih ni setio. Samo... ja to ne mogu, da govorim g. na~elniku. – Ne, ne morate wemu, progovorite vi samo g. pomo}niku. – Wemu, da, wemu bih mogao. – Pa, molim vas, u~inite. – Da, ho}u – i tu sekretar pruì ruku pisaru i sna`no mu je sti{te. – Evo, imam ba{ neka akta za potpis: ovaj ~as idem pomo}niku i, verujte, odmah }u mu govoriti – i sekretar se diè sa aktima. – O, ja vam od sveg srca blagodarim. I pisar, zadovoqno sme{e}i se, povu~e se u svoju kancelariju, a sekretar sa aktima ode pomo}niku. – Ima li {to za potpis? – pita pomo}nik, a, vidi{, mrzi ga da uzme pero. – Ta ima jedno dve-tri stvari; mogu i ostati, nisu hitne. – Pa, nek’ ostane kad i sve ostalo do|e sa prepisa. – Da tada }u doneti, ali... hteo bih ne{to da vas zamolim. Jedna stvar koju vi moète u~initi, samo ako ho}ete. – A {ta bi to bilo? – pita radoznalo g. pomo}nik. – Pa, kad biste hteli da progovorite g. na~elniku za mene. on sad ide u Beograd pa bi mogao tamo da progovori g. ministru. Vi uvi|ate i sami da bih ja ve} trebao da avanzujem za pomo}nika. – Ta ... – po~e pomo}nik. – Molim, da se razumemo – dodaje hitno sekretar – ne mislim ja da budem pomo}nik ovde, na va{em mestu, boè sa~uvaj. Mogu ja biti i u svakom drugom okrugu, za{to ne, okrug je okrug. – Pa, pravo velite – nastavi pomo}nik po{to mu se razvedri ~elo – odista trebalo bi da avanzujete, vi ste sposoban i spreman i vredan ~inovnik. Ho}u, ho}u, gospodine, ho}u od sveg srca da govorim g. na~elniku. A 73

{to i da ne u~ini; ide u Beograd te ide, govori}e sa gospodinom ministrom te govoriti, pa za{to ne bi progovorio i za vas? A vi to zasluùjete, zasluùjete da se ~ovek zauzme za vas. – O, hvala vam, velika vam hvala za tako dobro mi{qewe. Ja }u vam biti vrlo blagodaran i upravo smatra}u vas za svoga dobrotvora. – Molim, molim, gospodine Simo, vi ste to zasluìli. I diè se pomo}nik te u na~elnika. – ’Odite, ’odite. Sedite, gospodine Lazo: sedite da progovorimo re~-dve – veli na~elnik. – Ama, ja ba{ zato do|oh, imao bih ba{ sa vama onako prijateqski da progovorim i, upravo, da vas zamolim. – E? A {ta to, gospodine Lazo? – Pa, velim ... kako da kaèm, znate sad mi ne{to pade na pamet; vidite, vi idite u Beograd i bi}ete tamo sa gospodinom ministrom, pa velim... mogli biste mu progovoriti za mene. Ja mislim da je pravo, i bogu drago, da i ja jedanput dobijem okrug. Ne mogu ovako celog veka, pomo}nik; znate i sam, ovo je ve} jedanaesta godina, a mislim, niste ni vi duè ~ekali... – Nisam – odgovori ravnodu{no g. na~elnik – bio sam samo sedam godina pomo}nik. – Sedam? Eto, vidite, a ja jedanaest. – Jest, jest, dugo ~ekate, pravo bi bilo da dobijete okrug. – E pa, za{to ne biste progovorili kad je, eto, lepa prilika? – Jeste! – Lepa je prilika – ponovi pomo}nik. – Ho}u, ho}u, gospodin-Lazo, ho}u. Odista treba, treba, pa za{to da ne progovorim? * Pa do{lo ve} vreme i polasku. G. na~elnik ve} dva dana ranije i{ao redom po ku}ama i svra}ao u du}ane da 74

se oprosti. Mnogi obe}ali â&#x20AC;&#x201C; da iza|u van varo{i da ga isprate. A kad osvanulo to jutro, pred na~elstvom kola, panduri podastiru seno pod arweve i prostiru }ilime i rastresaju jastuke; za direk pred na~elstvom vezana dva osedlana kowa (to }e panduri ispratiti g. na~elnika sat-dva od varo{i), pa onda pred vratima sabrali se prijateqi, a mnogi oti{li i pe{ice do prve mehane van varo{i. Mnogi }e na kolima, te kola ve} prolaze, jer svako ide napred da kod mehane do~eka g. na~elnika i da se oprosti. Pro|o{e prva kola protina (na wima }e se sa g. protom vratiti gospo|a na~elnikovica), pa onda pomo}nik, sekretar i pisar u jednim kolima (Sreta je oti{ao pe{ke), pa kazna~ej i gospo|a kazna~ejka, pa gazda Mihajlo, trgovac, i wegov pa{enog i mnogi Drugi. Stigo{e tamo pred mehanu i g. na~elnikova kola, te on si|e. Popi se tu po jedna kafa, a zatim nasta pra{tawe. Pri polasku g. na~elnik jo{ jednom sti{te ruku g. pomo}niku i {anu mu na uvo: â&#x20AC;&#x201C; Ne}u zaboraviti. Pomo}nik odvede poverqivo na stranu sekretara i {anu mu na uvo: â&#x20AC;&#x201C; Rekao mi je da ne}e zaboraviti. Sekretar odvede poverqivo na stranu pisara i {anu mu na uvo: â&#x20AC;&#x201C; Rekao je g. na~elnik da vas ne}e zaboraviti. Pisar odvede poverqivo na stranu Sretu praktikanta i {anu mu na uvo: â&#x20AC;&#x201C; Rekao je g. na~elnik da vas ne}e zaboraviti. Kola g. na~elnikova krenu{e kroz pra{inu uz drum, a Sreta praktikant, sre}an i zadovoqan, krenu pe{ke niz drum u varo{, pun nade za budu}u klasu.

* A kad g. na~elnik ode, pro|e dan, dva, tri, pa pro|e i nedeqa, i pro|o{e, bogme, i dve, a jednog lepog dana, nakon dve nedeqe, stiè gospo|i Persi od na~elnika telegram iz Beograda ove sadrìne: „Dobio sam klasu, javi to mojim prijateqima i mome ~inovni{tvu.“ I gospo|a Persa prosu tu novost po varo{i i kroz kancelarije. A ne pro|e jo{ nedeqa dana i g. na~elnik sa klasom javi da se krenuo. Do~eka{e ga kao {to su ga i ispratili. I g. prota na kolima, i kazna~ej sa kazna~ejkom na kolima, i pomo}nik sa sekretarom i pisarom na kolima i panduri na kowima, i Sreta praktikant pe{ke. Stigo{e g. na~elnikova kola, izqubi se g. na~elnik sa gospo|om Persom i ostalima, primi od prijateqa i ~inovni{tva ~estitawe za klasu, pa zovnu pomo}nika na stranu, steè mu prijateqski ruku i {anu mu na uvo: – Govorio sam za vas, zabeleìo vas je g. ministar. Pomo}nik se zahvali, pa zovnu sekretara na stranu, steè mu ruku i {anu na uvo: – Gospodin na~elnik je govorio za vas, zabeleìo vas je g. ministar. Sekretar se zahvali, pa zovnu pisara na stranu, steè mu ruku i {anu na uvo: – Gospodin na~elnik je govorio za vas, zabeleìo vasje g. ministar. I pisar se zahvali, pa zovnu Sretu praktikanta na stranu, steè mu ruku i {anu mu poverqivo na uvo: – Gospodin na~elnik je govorio za vas, zabeleìo vas je g. ministar. Sreta se ponizno zahvali, nai|o{e mu i dve suze na o~i i krete se pe{ice u varo{, razmi{qaju}i uz put: – Ba{ sam se dobro setio, te nisam propustio ovako lepu priliku. 76

Branislav Nu{i}

PTI^ICE BO@JE

Prve ve~eri kako pre|osmo u tu|u stranu, preno}ili smo u @equ{i, selu na dogledu na{oj granici. Prvi plotuni pregrmeli su preko tr{~anih krovova ovoga seoceta, a zatim je vojska na{a odmakla u duboke klance i ostavila seqane uzverene i prepla{ene. To je mo`da bilo posledwe, zaostalo jesewe ve~e. Vazduh je razvijao neki studen vetri}, ali je nebo bilo ~isto i sun~evi se zraci tiho gasili. Mi kaqavi i prqavi otprtili sa sebe ran~eve, prislonili pu{ke, mislim, uz op{tinski plot; pa se ili stresamo, trqamo o~i, pottpasujemo, ili neki ve} posustao pa legao na ono malo travice, {to ostalo uz plot; koji zahvatio u porciju vode, pa se prska po licu, a koji ostao jo{ naslowen na pu{ku, pa ne ume da se re{i {ta }e. Selo pusto, nigde ìve du{e. Na prozorima niskih ku}ica drveni kapci ili powave, i nikog da se otud pomoli. Svega se na jednoj ku}ici dimwak pu{i, ali i to tanak, magli~ast dim, vaqda sa ve} dogorele vatre. Samo pod klupom u op{tinskoj avliji jedno nezgrapno pseto, koje se leno diè, kad nai|osmo, i zalaja dva tri put, kao po nekoj op{tinskoj du`nosti, pa onda zavi negde iza ku}e. Iz potoka opet zacangara jedanput dvaput zvonce na vratu jedne belu{e, a ona diè glavu, muknu, pa po{to ostade jo{ nekoliko trenutaka u tome poloàju, da vidi, vaqda, kakav je to utisak u~inilo, produì opet ravnodu{no da brsti jedan maleni dud. Nevini stanovnici posakrivali se i pribrali pod krov; misle, nai{la sila koja }e da pqa~ka i ubija. 77

Jedan od na{ih, koji se ba{ mnogo brinuo o tome, da ne preno}i na rudini, udari kundakom u jedna vrata, i ona se, koliko {ale radi, istavi{e. Mnogi mu zamerismo {to tako uradi, ama se iz ku}ice niko ìvi ne pojavi. Vaqda se i raselili qudi. Neki ve} podloì{e i malo vatrice nasred sela, jer komandir be{e naredio da ne ulazimo ni u ~iju avliju. Mnogi se iskupi{e tamo, neko da priprqi par~e prqave slanine, {to ga je izvukao iz torbe, neki da prosu{i pe{kir, kojim se malo pre brisao, a mnogi, koliko obi~aja radi, oko vatre, jer sun~evi zraci jo{ su nas toplo grejali, i ako prohuja neki sveì {um, koji nosa{e ùto jesewe li{}e i obrta{e ga u kovitlac, a tankim mlazevima drumske pra{ine posipa{e poùtelu travu i poko{ene livade. Ja prilegoh malo kraj plota, te raskop~ah bluzu da me taj sveì vetri} progolica po grudima, a moj drug, Miqan \oki}, poprilegao uz mene, naslonio glavu na moje rame, pa bogme i zaspao. Komandir se popeo na jednu klupu pred op{tinskom kapijom i gleda negde daleko na durbin; na{i se iskupili u gomilice, pa neki }askaju, a neki ozbiqno razgovaraju. Pa ve} malo docnije, kad uvide{e seqaci, da mi nismo ba{ tako krvavi gosti, po~e{e i oni da se mire. Prvo provirili iza onih powavica na prozorima, pa onda se, Boga mi, i oslobodi{e malo. Kmet koji je bio sakrio svoju kmetsku tojagu, boje}i se, vaqda, da }e Srbi od wega kao stare{ine sela po~eti, izi{ao odnekud na sredu; i mehanxija, koji je pokupio ono malo prqavog bakra, boje}i se, da }e se i od wega kao najbogatijeg u selu po~eti, kad vide kmeta, opasa ponovo kecequ. Pa tek vidi{: jedan otud, drugi odovud, pomaqaju se iz ku}a, najpre pla{qivo, uzvereno, pa onda lepo, slobodno. Vidi{, pristupili i da razgovaraju s nama, pa onda ìvahnulo celo selo. Skido{e se one powavice i kapci sa prozora, pa se otvori{e vrataoca, pa izmilelo i pogdekoje ènskiwe, stalo na vratnice i 78

gleda onako izdaleka u nas. A kmet ve} sad i druge po~eo da slobodi, pa po stare{instvu on se upustio u razgovor sa na{im kapetanom, i mi ve} uveliko sa ostalim seqanima. Oni nama „bra}o“, a mi wima „bra}o“; i to se ba{ razvio razgovor i na{iroko i naduga~ko i sve je ve} oìvelo i sve je u selu kao {to je i bilo; jo{ samo, mesto vesele pesme jutrom i ve~erom, nosio je vazduh tupu pesmu plotuna iz dubokih klanaca. I nevina de~ica, koju su sakrili po tavanima i vinogradskim kolibama, pribrala se opet, okupila se oko nas, oslobodila se, optrkuju nas, zapitkuju nas, donose nam vode i tako radosno podskakuju, kao da su im veseli gosti do{li... A kad iz klanca zagudi tupi topovski metak, te prolomi vazduh i nad @equ{om, odmah pritr~e jedno drugom, sabijaju se u gomilice, oslu{kuju onaj tutaw, pa kad mine grmqava, a oni svojim tankim glasi}em ponavqaju: „Bum... bum... bum“... I meni je pristupio jedan @equ{anin. Pri~a mi, kako su zapla{eni, ali kako vide{e da smo mi dobri qudi, kako smo mi „bra}a“, kako on ima u svojoj ku}i mesto samo za dvojicu, ali }e primiti trojicu, a voleo bi, kad bi mogao sve, sve nas da ugosti, eh, da mu je te sre}e, veli, pa sve nas da ugosti!... Ve~e, krasno ve~e, po~elo da mra~i. Mesec, jo{ bled, lagano prohodao preko neba. Ve~erwa~a zaigrala, a kroz vazduh ose}a{ kako se provla~i suton kao magli~ast veo i proìma te ne{to, protegne{ ruke i zagleda{ se negde daleko... Miqan se razdremao, digao glavu s moga ramena, ali ne slu{a, {to govorimo ja i @equ{anin, nego se zagledao u gomilicu dece, koja se tuda igrala, pa se u}utao i ne mrda ìv. Povu~e me jedanput za mundir, kao da mi vaqda ne{to kaè, ama se ja i ne okretoh, da ne prese~em re~. Posle, kad ga slu~ajno pogledah, a ono mu se lice smeùralo, o~i vidi{ da misleno gledaju negde, a otvorene i ne kre}u se, i kad zagledah malo boqe, a ono zasjaktale i u wima se suza pribira. 79

On me opet povu~e za mundir i pokaza mi prstom na de~icu. Ona se pribrjala i igraju pratwe. Na{la jednu mrtvu ti~icu, koja je mo`da ispala iz gnezda, ili je zaneo topovski tresak, koji je malo ~as zaigrao vazduh u ovom seocetu. Napred ide jedno detence i na pruti} obesilo pe{kir, a druga ~etvorica uzeli pruti}e, ukrstili ih, polo`ili na wih mrtvu pti~icu, te je tako nosaju i kao ne{to pevaju, pa se tako uputili ka potoku, da je tamo bace. I meni se ne{to prese~e u grlu. Ja ne znam, ta toliko sam puta i ja sahrawivao pti~ice, pravio sam im ~ak i sanduk od drvenih kutija; kopao sam i male rake, obla~io sam mog malog brata u popovsko odelo, i eno, u ba{ti kod moje ku}e, u kojoj sam pola moga detiwstva proveo, ima mnogo, mnogo grobova, gde smo posahrawivali pti~ice. Ama sam ja to uvek veselo gledao, to mi je bila igra... a ovo sad {to de~ica igraju kao i ja, ne da{e mi igra, ne{to me steza{e u grlu, ne{to me nemilo pro|e... Pa onda, za{to u potok da je bace, za{to joj ne iskopaju raku, kao {go sam ja ~inio, kad smo se igrali pratwe; pa onda, za{to su uskrstili pruti}e, za{to joj nisu napravili sandu~i}, kao {to sam ja ~inio, kad smo se igrali pratwe?!... Miqan gleda za wima, ama ni re~i da mi proslovi. Mesec se ve} visoko digao, u klancima prestala tutwava i samo tamo daleko, vaqda je to Viden, zasvetluca neka vatra... Miqal opet nasloni glavu na moje rame, obrte lice ka plotu i nekako nemarno, nesvesno pro{aputa: â&#x20AC;&#x201D; [ta }e{, pti~ice bo`je, svi smo ti pti~ice bo`je!... Tim vala ba{ ni{ta nije rekao, pa mu ja ni{ta i ne odgovorih, nego se i sam naslonih nazatke na plot, opustih pu{ku niz nogu, pa me po~e da hvata prvi san...

*** Nije nas probudila zora, nismo je tog jutra ni sagledali. Zasvirala nam je uzbuna i mi smo je odmah razumeli. â&#x20AC;&#x201D; Sa Videna se digao grdan oblak dima, a ne{to potmulo, jednostavno tutwi otud iz klanca. Kad se krenusmo, nikog od @equ{ana nismo videli, tek iz pogdekojeg ku}erka proviri neko lice, ili iz kakvog plota zaarlu~e kakvo pseto iskazuju}i svoje ~ovekoqubivo nezadovoqstvo, {to mu kraj u{iju svira ubojna truba. Ja nisam bio u toj borbi. Nije ih mnogo iz na{eg odeqewa ni palo, ali kad umuko{e pu{ke, kad se razgali dim, done{e nam, na ukr{tenim motkama â&#x20AC;&#x201D; Miqana \oki}a, bleda i kruta. Nisam umeo da pla~em. Stajao sam tako nemo, nespretno i, ni sam ne znaju}i {ta sam mislio, gledao sam dugo, dugo u Miqana \oki}a. ^ini mi se, da je u wegovu oku jo{ bila ona suza, {to sam je sino} spazio... A kad pone{e da ga sahrane, meni se ne{to zagrcnu u grlu i u~ini mi se, kao da mi je opet kazao: â&#x20AC;&#x201D; [ta }e{, pti~ice bo`je, svi smo mi pti~ice bo`je!...

Branislav Nu{i}

SPROVOD

Po~etkom primirja iremesti{s mene odnekud u XV puk, gde mi be{e u po~etku te{ko me|u neznancima. Ali kud se ne bih brzo privikao na tu najmawu te{ko}u u vojsci. Prvi koji legne s tobom pod jedno }ebe; prvi koji ti pozajmi pola svoga taina i svoj ~anak, da zajedno iz wega kusate ono malo ~orbe {to je ru~kom zovu; ili prvi koji ti pomogne da uprti{ ranac, postane ti nerazdvojni drug i prijateq; on ti se jada i ti wemu, on tuì zajedno s tobom, i ti brzo oseti{ da ne moè{ bez wega. XV-om puku be{e tada odre|eno da kantonuje u Jagodini, gde i ostasmo za sve vreme primirja. Kako je koga dopalo, neko se smestio u visoke i prostrane gospodske domove, a neko u one krajwe sirotiwske izbice, ali â&#x20AC;&#x201C; ne daj, boè, gore! â&#x20AC;&#x201C; krova svakome nad glavom. Se}am se tih dana: behu mo~arni i vla`ni. Ono utrnulo zimwe sunce prosijava silom, a preko magli~astog, sigavog neba prele}u sitni, sivi oblaci kao rasuto perje. Sa {irokih i niskih krovova cure poto~i}i od ustajalog, prqavog snega i pu}kaju u krivudave olu~i}e, gde se razlile ~itave bare, teku}i nekim prijatnim goli~avim {umom. Kaquà ve} dogrdila, vlaga nas sve redom ispila, i malo koji dan da pred bolni~kim vratima ne ~ekaju ~itave gomilice prozeblih i iznurenih. Ju~e su dvojica umrla, a i danas su dvojica umrla. Jednog dana promi~e ba{ dosadna ki{ica, a pustio se neki teàk zagu{qivi vazduh, kao onaj u poznih jesewih dana. Grudi ti se sa teretom nadimqu i podilazi te neka grozni~ava jeza. 82

Trebalo je da idemo na u~ewe, a ne moè{ ni da ponese{ pu{ku, tako te izlomila ova mo~ar i vlaga. Sedim tako u svojoj mra~noj sobici i pripalio ne~istu lojanicu, a oborio te{ku glavu na ruke. Do|e moj jedan vojnik, ~ini mi se, nije iz moje desetine, ali je iz istog voda. Dao sam mu bio pokislu pu{ku da mi izbri{e. – Kaplare – re~e – opet umro neko. – Je l’ iz na{eg bataqona? – Ne znam, kaù Beogra|anin. Ko li je to opet, premi{qah u sebi, a u tom ba{ dopro i tup, tanak glas malenog zvonceta, koji ogla{ava{e ovu smrt. Ja mahnuh rukom, kao ono kad ho}e ~ovek da rastera dim oko sebe, izvedoh svoju desetinu i odosmo na {iroko i blatwavo Jo{ko poqe, da prokisnemo i da se ve`bamo. Mislite li da smo govorili sa saàqewem o smrti na{ega druga? Ne, za vreme voqnog zbismo se, kao obi~no, u gomilice i ve} otpo~e onakav razgovor kakav se vodi me|u qudima koji su ve} navikli da smrt, malo goru smrt, i o~ima vide. Pri|e nam jedan iz ~etvrte ~ete, malo razrok i plavkast mom~i}, i zaceni se od smeha. Veli: – Qudi, zamislite, od onoga {to je jutros umro ja sam obi~no kupovao tain, kad ja danas da mu odnesem dvaest’ para, a on umro. – Hahaha... plati}e{ mu na onom svetu! – dodade drugi sa ufitiqenim brkovima i poderanim opancima. – A zamislite – uze}e re~ kaplar Sreji} – bio je mehanxija. Toga bi trebalo u buretu sa’raniti a ne u sanduku!... Dogovorismo se nas nekoliko, i da se korist smr}u tog nepoznanika; iza|oh ja pred komandira i molih da nas petoricu pusti sa u~ewa, radi smo da idemo na pratwu, jer nam je „drug“ i „dobar prijateq“. Komandir nam dozvoli i mi uprtismo pu{ke, veseli da odemo gde u mehanu. 83

Ki{a ba{ po~ela ja~e da romiwa i jedan pove}i tanak obla~ak poùri nisko, blizu zemqe. Dopira{e kao promukli glas zvonceta koje je oglasilo sprovod. Pa opet se ja re{ih da odem u bolnicu. Pred vratima je ve} stajalo deset prokislih vojnika sa kaplarom, koji su imali da sa~iwavaju celokupnu paradu pri sprovodu. Okrenuli usta cevi k zemqi, natukli {ajka~e preko o~iju i poigravaju s noge na nogu, psuju}i sve {to im padne na pamet, {to su ba{ oni odre|eni da grade paradu. Po duga~kom i mra~nom bolni~kom hodniku {eta zlovoqno neki mlad pop, sa prqavom pobledelom ~itom na glavi, koja je ve} dobila oblik prezrele vo}ke, i sa ogromnim ratnim ~izmama, sa kakvim su vaqda Skobeqevqevi vojnici prelazili Balkan. Bahat wegovih ogromnih ~izmama se razleè ispod mra~nog svoda duga~ke i niske prostorije. I on psuje sve {to mu padne na pamet, {to su ba{ wega odredili da sahrani jadnika. Do|o{e i neka prqava kola, nalik na taqige, sa razlikom samo {to su se zvala „op{tinska“. Na wima star~i} neki drì dizgine, bi}e isluèni vojnik, sa bluzom staroga kroja i ~izmama, koje nisu ni imale kroja. Pa i on psuje sve {to mu padne na pamet, {to je ba{ on odre|en da odnese ovoga neznanca. Izne{e iz sobe neki jadan zeleni sanduk, a preko wega prevu~ene dve bele pruge, kao da krst ozna~avaju, pa izgledaju kao dve krivudave reke, koje se presecaju u toku svome. Pop promrmqa ne{to i sprovod se krete. Ki{a se kao ja~e osu i po~e da tu~e pravo u o~i, a spusti se i teàk, mutan vazduh. Uputismo se grobqu. Onaj napred vojnik uprtio krsta~e, kao a{ov, pod mi{ke i geguca preko kaquge; pop zadigao mantiju i prebacio je preko glave, a sve}u turio u xep; a za wim prqave „op{tinske“ taqige tandr~u i spoti~u se sad o jedan sad o drugi kamen; mr{avo i iznureno kquse oborilo svoju te{ku glavu, a klopave mu u{i kao oborena 84

krila, ono jedva gega zastajkuju}i svakog ~asa, da ga ko~ija{eva psovka i bi~ ponovo krenu. Star~i} se zlovoqno zaturio u kola, ogrnuo se preko glave nekom starom powavicom, i kad bi mu bilo kquse poslu{no, hteo bi da se {to pre otarasi tereta, pa da svrne u mehanicu, po ovom zlom vremenu. Ki{a ~isto zapqu{ta, i sa nedobojenog mr~eva sanduka razlivaju se zeleni i beli potoci one tanke boje, koju je skoro ve} isprala ki{a. Za kolima se, kao bajagi u redu, uputila ona desetina vojnika. Kaplar uprtio pu{ku o rame, a vojnici zadenuli {iwele za pojas i okrenuli naopa~ke {ajka~e, a spustili onu ivicu preko o~iju, da ih brani od ki{e. Ja sam zavr{avao sprovod. Mo`da pod nebom nije bilo tu`nijeg sprovoda. I{li smo svi tako }ute}i, niko ni re~i, tek pokoji put pop promrmqa {to, ili star~i} uzvikne i ospe psovku na svoje leno kquse. I jo{ jedanput jeknu onaj promukli glas malenog zvonceta, koje nas do~eka na grobqu svojom tu`nom dobrodo{licom, a neka povelika zalutala pti~urina graknu i prelete preko na{ih glava, zalupiv{i krilima, da strese vaqda ki{u, koja je pokvasila. Zastasmo kod jedne nepravilne i duboke rake, a iz we se pojavi ko{tuwav grobar, mrgode}i se, {to smo se tako dugo zadr`ali. * Nismo nijedan znali, a ne verujemo da je i pop znao ko je to bio {to ga sahranismo.

Valentina Veqi}

DRUGA^IJI NU[I]

(Branislav Nu{i}, Pripovetke jednoga kaplara, Beograd, Izdava~ka kwiàrnica Gece Kona, 1932) Besmrtni Nu{i}! Skoro da nema ~oveka u Srbiji koji nije ~uo za wega, za Nu{i}a je ~uo ~ak i onaj ko nije hteo da za wega ~uje. Ako izuzmemo pro~uavaoce kwièvnosti, za wega su ~uli i sa wim se susreli |aci u {kolama, oni u~enici koji vole da ~itaju, pa, i oni koji od kwige beè, kojih je sada, naàlost, mnogo. Uspeo je Ben Akiba da zasmeje i wih. ûle su i doma}ice koje su sigurno pogledale bar jednu ekranizaciju neke wegove komedije na televiziji, ~uli su i oni koji su ovih nedeqa makar pro{li pored kioska sa novinama i saznali da uz jedne dnevne novine vikendom dobijaju jednu Nu{i}evu kwigu. Ben Akiba nikada ne prestaje da intrigira. Za{to? Prvo, zato {to su i na{e naravi danas neverovatno sli~ne onima koje je on opisivao u svojim dramama, romanima, pri~ama. Zapravo, mane na{ih naravi sada su jo{ izraènije, dimenzije na{ih nedostataka se iz dana u dan pove}avaju. Drugo, zbog neosporne estetske vrednosti koja je uspela da preìvi i sud istorije ukusa koji koji na smetli{te odnosi ono {to nije vredno, a isti~e ono {to je uspelo da izdrì wen rigorozan sud. Nu{i}, poznat vi{e kao genije smeha, mada su ga neki kriti~ari wegovog vremena okarakterisali i kao tvorca ne naro~ito literarno vredne, lake komike, jer ga nisu najboqe shvatili, mawe je poznat po pri~ama kojima nas nije zasmejavao, ve} je uspeo da nas dirne i probudi kad nas suprotne emocije, tugu, saose}awe, divqewe. U tu skupinu spadaju wegove ratne pri~e koje su u isto vreme i antiratne. 86

â&#x20AC;&#x17E;Prvo izdawe ovih sli~ica, napisanih u logoru za vreme primirja, po svr{enom Srpsko-bugarskom ratu, izi{lo je u Beogradu odmah po zakqu~ewu mira 1885. godine. U tome izdawu bilo je svega devet sli~ica. Docnije je pisac pribrao i ostale rasute u tadawim kwièvnim listovima (Otaxbina, Kolo, Straìlovo, Preodnica, Delo, Bosanska vila, Brankovo kolo) te ih je dvadeset na broju, ponovo izdao 1895 godine u Sremskim Karlovcima. Iz tog drugog izdawa pre{tampavaju se te sli~ice pod imenom pripovedaka, koje ime, i ako ne u svemu ta~no, nose od prve svoje pojave.â&#x20AC;&#x153;1 Pojavqivawe prve zbirke pripovedaka Branislava Nu{i}a, kako isti~e Goran Maksimovi},2 tada{wa kritika nije propratila u onoj meri u kojoj to ova kwiga zasluùje. Povodom prvog izdawa iz 1886. pojavile su se samo dve recenzije, jednu je napisao Sima J. Avramovi} (~asopis Javor) i sam u~esnik pomenutog rata, a drugu, Andra Filipovi} (~asopis Omladina). Avramovi}eva kritika bila je afirmativna. On isti~e da je, po{to je Nu{i} i sam bio svedok opisanih doga|aja, kriterijum istinitosti zadovoqen, a da je uz to Nu{i}eva kwiga umetni~ki lepa. Filipovi}eva kritika bila je negativna, ali po{to je vi{e vo|ena neestetskim razlozima, nego estetskim, ne zavre|uje pa`wu. Dopuweno izdawe ove kwige izazvalo je malo ve}u pa`wu kritike. Kriti~ari toga vremena Jovan Proti} i Radivoje Vrhovac o Nu{i}evoj kwizi pi{u afirmativno i isti~u pi{~ev posmatra~ki dar. Od relativno novijih ozbiqnijih prou~avawa ove Nu{i}eve zbirke treba navesti gorenavedenu studiju Umjetnost pripovijedawa Branislava Nu{i}a koja se u jednom svom delu bavi na analiti~an na~in Pripovetkama jednoga kaplara i tekst Nu{i} koji se ne smeje Svetlane Velmar-Jankovi} koji se nalazi u wenoj kwizi Ukletnici, objavqenoj 1994. godine. I jedan i drugi kriti~ar pored odli~ne analize na~ina pripovedawa pisca, iznose pozitivne vrednosne sudove o ovoj kwizi. 87

Prvobitna namera pisca bila je da napi{e roman kao svedo~anstvo jednog istorijskog doga|aja. ’Pripovetke jednog kaplara nisu ni u kom slu~aju ’pripovetke’. To su pokidani, rasuti listi}i iz ne~eg mnogo {ire zami{qenog. To se i na wima opaà. Ja sam mislio da izradim mo`da roman. Izgledao mi je materijal vrlo blagorodan. Dva bratska naroda, upu}ena da zajedni~ki rade i neguju bratske ose}aje, stoje jedan prema drugome u krvavom ratu.“3 Pripovetke jednog kaplara i jesu u idejnom smislu ono {to je pisac èleo, one su ratne, ali u isto vreme i antiratne. Ova kwiga nije roman, ali su pri~e u woj veoma tesno povezane. Da se osvrnemo najpre na istorijski kontekst ovih Nu{i}evih sli~ica ili pri~a. Rat o kome je Nu{i} pisao u ovoj zbirci je Srpsko-bugarski rat, vo|en u jesen 1885. godine, u srpskoj istoriji zabeleèn kao vojni~ki poraz sa te{kim posledicama. Ovaj rat trajao je trinaest dana, u wega je retko ko i{ao sa odu{evqewem i malo ko je u Srbiji u wemu video neki smisao. A sada da razmotrimo na~in pripovedawa u ovim pripovetkama. Narator ovih pri~a je sam pisac, Branislav Nu{i}-kaplar koji je u~estvovao u ratu i u doga|ajima o kojima nama pripoveda. U pitawu je autorski pripoveda~, pi{~evo „drugo ja“ koji iz subjektivne perspektive pri~a o sopstvenom doìvqaju rata. „Me|utim, stvarna pozicija pripovjeda~a nije tako jednostavna i jednozna~na. U Pripovetkama jednog kaplara prisutno je smjewivawe i kontrastirawe razli~itih zamjeni~kih oblika iza kojih se zaklawa pripovjeda~. Pored dominantne forme prvog lica jednine, smjewuju se i gramati~ke kategorije prvog lica mnoìne, drugog i tre}eg lica jednine i mnoìne.“4 Pisac najvi{e koristi prvo lice jednine u pripovedawu jer mu je primarni ciq da nam prikaè svoje vi|ewe rata, dakle subjektivnu, a ne toliko wegovu objektivnu sliku. Nu{i} nije èleo da nam faktografski predo~i rat, ve} da prenese svoje emocije povodom ratnih sukoba, ono {to 88

je li~no doìveo. Nu{i} koristi prvo lice mnoìne kada èli da govori u ime kolektiva, u ime vojske kojoj pripada, odnosno u ime svog naroda. Drugo lice jednine i mnoìne pisac obi~no upotrebqava kada èli da se obrati ~itaocima. Kada koristi tre}e lice jednine, pisac je objektivniji, ali je takvo pripovedawe uvek dato u kombinaciji sa prvim i drugim licem {to se moè videti u pri~i Poziv. Nu{i} ~esto pribegava i dijalogu kao pripovednom obliku koji doprinosi da pripovedwe bude dinami~nije. Zbirku otvara pri~a Poziv kojom pisac vrlo ve{to slika atmosferu koja nastaje nakon poziva na mobilizaciju. Koliko qudi, toliko i mi{qewa o ratu, od odu{evqewa i ratnih pokli~a do negodovawa i èqe da se na|e ma kakav izgovor da se u rat ne krene. Strukturu â&#x20AC;&#x17E;pri~e u pri~iâ&#x20AC;&#x153; Nu{i} koristi u velikom broju pripovedaka u ovoj zbirci. Pored pri~e Pod {atorom koja u sebi sadrì romanti~nu qubavnu pri~u u kojoj su protagonisti Kata i vojnik iz Mirijeva, po sli~nom modelu napravqene su i Kapetan Mili}, gde je umetnuta pri~a u stvari vra}awe u pro{lost i evocirawe uspomena na neobi~ne doga|aje vezane za ovog kapetana; u pri~i Truba~, umetnuta pri~a je u stvari pismo iz rodnog sela koje dobija vojnik Miladin. U [iwelu pismo je na|eno u {iwelu vojnika koji je poginuo. Pripovetka Na razboji{tu u sebi sadrì pri~u o poginulom bugarskom vojniku Manetu Zotovu. Ulogu pripoveda~a ima preìveli bugarski vojnik, wegov drug iz sela. Pri~a govori o zabrawenoj i neostvarenoj qubavi izme|u Zake, k}erke bogata{a i Maneta, siroma{nog mladi}a bez igde ikoga. Ova qubavna storija podse}a na pri~u Zone i Maneta iz poznatog dela Stevana Sremca, ali joj je kraj veoma potresan. Nu{i} ~esto koristi deskripciju, ona je obi~no na po~etku pripovetke, ali ima primera gde se ona javqa i na kraju pri~e. Naj~e{}e je u pitawu opis prirode, predela kroz koje se kre}u vojnici, mada ima i opisa 89

enterijera, i opisa li~nosti. Ti opisi nisu predugi, ali su vrlo efektni, izbor detaqa koji }e biti opisani je uspe{no obavqen i ima svoju funkciju. Tako, na primer, u pri~i Pod {atorom opis ki{e doprinosi poja~avawu sumorne atmosfere i ose}awa straha kod vojnika. Wihova sudbina je neizvesna, sakriveni od ki{e pod {atorom kao da bi se najradije sakrili i od ratnog uàsa. Tama se spustila kad joj vreme nije, ve} u dva. Tama usred dana je u funkciji oslikavawa du{evnog stawa vojnika koji strahuju za svoje ìvote i nagove{taja tragi~nog epiloga u ovoj pri~i: Neobi~na ki{a pqu{tala je celo posle podne, pa se tama spustila jo{ za dana... Mi se zabili svi, kao mi{evi pod niske {atore, pa provirujemo samo kroz rupicu na platnu.5 Da su opisi prirode povezani sa doga|ajima i ose}awima junaka Nu{i} je eksplicitno pokazao u pri~i Sveti Arhan|el Mihailo: Ne{to sveè, ne{to sve~ano, ne{to prazni~ki u prirodi â&#x20AC;&#x201C; kao da je ovaj dan namenilo pokoju. U daqini se, kroz ~ist i svetao vazduh, brda jasno crtaju, poqane pokrivene malim slojem magle {to se digao nad zagrejanim snegom, a iz te se magle, hej, tamo gde jedva oko dopire, uzdiè jedna mala zvonara. Selo je pod maglom, a seqani se izvesno iselili, jer }e preko wihovih krovova zaigrati kroz koji ~as smrtonosno kolo.6 Ve}ina pripovedaka u zbirci ima epilog na kraju, vrlo efetan, u kojima nas pisac obave{tava o tome â&#x20AC;&#x17E;{ta je bilo posleâ&#x20AC;&#x153;. Ovaj kraj ima obi~no par re~enica kojima pisac zaokruùje smisaonu celinu pri~e. U Nu{i}evim epilozima saznajemo obi~no da je junak o kome nam je pre toga pripovedao poginuo, a u jednom slu~aju i da je dezertirao (Truba~). 90

Likovi u zbirci su ve}inom srpski vojnici, ali se javqa i pokoji bugarski vojnik, tu su i oni kojih kod ku}e ~ekaju ove vojnike na obe strane. Vojnici su prikazani u razli~itim situacijama, kada im je stigao poziv za mobilizaciju, zatim u pauzama izme|u bitaka, u bolnici i nakon primirja. Pripoveda~ u ve}ini pripovedaka vi{e govori o svojim saborcima i qudima koje je upoznao, nego o sebi. Tako se u skoro svakoj pri~i pojavquje jedan lik koji dobija najvi{e pripovednog prostora u konkretnoj pri~i. Tako se, na primer, Blagoje pojavquje u prvoj pri~i u zbirci, dok u pri~i koja zatvara zbirku Na odsustvo pomiwe wegova pogibija. Iz pri~e u pri~u, pred ~itaocima se re|aju kwièvni junaci koji nekim svojim postupkom, mahom pozitivnim ili tragi~nom sudbinom, zavre|uju da budu u centru pi{~evog interesovawa. Tako je Petar Dabi} u istoimenoj pri~i oli~ewe qudskosti koja ne poznaje granice nacionalnog, to je ~ovek koji pokazuje saose}awe i milosr|e prema neprijateqskom vojniku koga je srpska vojska zarobila. Kulmintaivna ta~ka wegove qudskosti je trenutak kada ga ~ak naziva bratom, zatim „Levokrilni“ kao narator sopstvene qubavne pri~e ~iji se ìvot zavr{ava pogibijom u ratu, potom ve~iti mladoèwa Kapetan Mili}. Tu je zatim Sre}ko nesre}ni srpski vojnik koji je poginuo, a da se mnogi saborci nisu ~ak mogli setiti wegovog imena, potom jedno milo devoj~e Duwa ~iji se veseli temperament potpuno izgubio pod naletom ratnog vihora i brige o sudbini verenika koji je u borbi, jedan neznani junak koji je umro u bolnici, a da niko nije znao wegovo ime, ozna~en kao „Beogra|anin“. Tog neznanog junaka niko nije oàlio niti zaplakao na wegovoj sahrani (Sprovod). Tu je i bugarski vojnik Mane Zotov iz pri~e Na razboji{tu, ~astan mladi} koji u borbi gine i ~ija je smrt pogodila ne samo bugarske ve} i srpske vojnike, razboriti de~ak Pej~a, |ak naratora-kaplara. Srpski vojnici u ovoj zbirci ne likuju kada zarobe nekog bugarskog vojnika 91

(Petar Dabi}) ili kada do|u na bugarsku teritoriju kao {to je to u pri~i Na pustom ogwi{tu u kojoj je opisan dolazak srpskog vojnika u ku}u u kojoj su ìveli Bugari, a sada su je napustili i pobegli od srpske vojske. Pripoveda~ emotivnim tonom opisuje napu{teno ogwi{te àle}i zbog wihove sudbine. U tri pri~e u zbirci narator vi{e progovara o sebi kada u pri~i Opro{taj oslikava atmosferu rastanka sa najbliìma i u pri~i Broj 23 u kojoj iznosi poraàvaju}u ideju da se sam kao i wegovi saborci sveo na broj, na jedan statisti~ki podatak i u posledwoj pri~i Na odsustvo kada se narator-kaplar vra}a se u zavi~aj. Pisac ne koristi crno-belu tehniku pri opisivawu likova, on ne pravi razliku izme|u srpskih i bugarskih (neprijateqskih) vojnika. Vi{e puta }e bugarski vojnik u zbirci biti nazvan bratom, a Nu{i} }e pokazati saose}ajnost i tugu zbog wihovog stradawa (Na razboji{tu). Nu{i} u slikawu svojih kwièvnih junaka nije op{iran, on je koncizan, ali uspeva da sa ne mnogo re~i, slikaju}i neki wihov postupak, emociju ili osobinu, kaè mnogo o wima. Nu{i} nam do~arava katkad i wihov fizi~ki izgled, ali opet u kratkim crtama, bez suvi{nih re~i, tek onoliko koliko je potrebno u odre|enoj situaciji. Time odràva dinamiku pripovedawa i postiè da svaka od ovih dvadeset pri~a bude zanimqiva i da drì pa`wu ~italaca. U ovoj zbirci ~italac se ne}e â&#x20AC;&#x17E;susrestiâ&#x20AC;&#x153; sa onim Nu{i}em na koga smo svi navikli, ne}e ga zaboleti stomak od smeha, ona }e mu pre izmamiti suze. Ali, i to je Nu{i}. Kao {to je odlika dobrog glumca da moè odigrati vi{e razli~itih tipova uloga, tako je i jedna od odlika dobrog pisca da ume i da nasmeje i da raspla~e, naravno, uz estetsku vrednost koja se podrazumeva, i da podstakne ~itaoca da se zapita o dubqem smislu doga|aja i pojava koje ga okruùju. Ipak, Nu{i}, poznati majstor humora, i ovde i sebi i ~itaocu dao odu{ka i na nekoliko mesta ga nasmejao, unose}i tako i svetle ni92

janse u prilino mra~nu ratnu tematiku. Takva jedna oaza u kojoj ima humora je pri~a Kapetan Mili}, u kojoj je Nu{i} na {aqiv na~in opisao jednog pisara i samog kapetana koji je patio od sindroma â&#x20AC;&#x17E;ve~itog mladoèweâ&#x20AC;&#x153;. Humora ima i u pri~i Sprovod, dodu{e to je ve} crni humor jer se vojnici {ale na ra~un poginulog saborca. Pisac ovom svojom zbirkom zauzima antiratni stav, on u wemu ne vidi smisla, pogotovu u ovom Srpsko-bugarskom ratu koga }e i potowi istori~ari oceniti kao bespotreban i bratoubila~ki. Takvo je i autorovo vi|ewe stvari. Rat u Nu{i}evim junacima moè probuditi i najboqe i najgore osobine. U nekim trenucima oni }e saose}ati sa patwama svojih saboraca, àliti zbog wihove smrti, pa ~ak i tugovati zbog pogibije neprijateqskog vojnika, dok }e u drugim stalno prisustvo smrti, smrt koja se doga|a svakoga dana, na svakom koraku, otupeti wihovu saose}ajnost i dehumanizovati ih da }e se ~ak i {aliti povodom ne~ije smrti i okoristiti se wome, kao {to je slu~aj u ve} pomenutoj sjajnoj pripoveci Sprovod. Iako u ovoj pri~i ima i humora, ovo je najtu`niji sprovod, najtragi~nija smrt u zbirci. Paradoks je u tome {to je najtu`nija smrt upravo ova zbog koje niko ne àli, ni saborci, ni pop koji mrzovoqno peva opelo, ni nosa~i sanduka. Niko! Paradoks kao literarno sredstvo Nu{i} }e koristiti i u stvarawu komedija i humoristi~kih i satir~nih pri~a. Pripovetke jednoga kaplara opomiwu da se u ratu qudi svode na broj, na poziciju koju zauzimaju u borbenim redovima, na neznane junake koje opla~e katkad samo najblià rodbina. (Broj 23): 4. decembra Jutros mi re~e bolni~ar, da je umro i broj 47. Ko li je to opet? Boè moj, i ja da sam ne{to umro, to ni za doktora ni za upravnika bolnice, ni za bolni~ara ne 93

bih umro ja, no prosto broj 23. Ali meni je, hvala Bogu, danas sasvim dobro i doktor mi je kazao, da }e me sutra pustiti iz bolnice.7 I ovom svojom kwigom, iako ju je napisao kao vrlo mlad, Nu{i} je pokazao da je zaista sjajan pisac. Svih dvadest pri~a koje nisu duge, ali mnogo kazuju, jezgrovite i koncizne, emotivne, ali ne sladuwavo sentimentalne, sa sjajnom i funkcionalnom deskripcijom, ve{tim pripovedawem koje je dinami~no i zanimqivo, sjajnim do~aravawem atmosfere koja vlada me|u vojnicima i stanovni{tvom u pauzama bitaka imaju podjednak kvalitet i ~ine jednu misaonu celinu uz hronolo{ki sled doga|aja koji retko biva naru{en. Po svojoj me|usobnoj povezanosti ovih dvadeset pri~a bliske su romanu. Iako je najpoznatiji po svojim sjajnim komedijama, Gospo|i ministarki, Narodnom poslaniku, Sumwivom licu i drugim, zatim ro svom romanu za decu Hajduci, Autobiografiji, Nu{i} je pokazao da je podjednako vrhunski pisac i kada pi{e o ratu, i o bilo kojoj drugoj temi. Nu{i} je odli~an koga se god `anra lati. Besmrtni Nu{i}!

1Predgovor u: Branislav Nu{i}, Pripovetke jednoga kaplara, Beograd, Izdava~ka kwi`arnica Gece Kona, 1932, str.7. 2Goran Maksimovi}, Umjetnost pripovijedawa Branislava Nu{i}a, Beograd, Velvet, 1995, str. 9. 3Josip Le{i}, Branislav Nu{i}-`ivot i djelo, „Sterijino pozorje“ i „Matica Srpska“, Novi Sad, 1989, str. 38. 4Goran Maksimovi}, navedeno delo, str. 20. 5Branislav Nu{i}, navedeno delo, str.22. 6Isto, str. 86. 7Branislav Nu{i}, navedeno delo, str 113.

Nikola Jankovi}

CEPIDLAKA

Nikad Manojlo posle ru~ka nije spavao. Danas se prvi put prevario, a ni sam ne zna kako. îm se probudio, sko~io je iz posteqe naglo, kao da ga je neko o{inuo. Bio je zbuwen i uznemiren, gotovo prepla{en. Tek kad je ustao, otpo~eo je da se opomiwe svega. Kao kroz neku maglu dolaàhu misli. Postepeno mu svita{e. On ne mora da hita, jer niko nema prava da ga opomene, on moè da zadocni, zatim ne htede daqe da misli, otpo~e da ga savla|uje neko spokojstvo i ravnodu{nost; on trqa{e o~i, ostvrta{e se oko sebe i zatim se razvika: – Mico! – Niko se ne odazva. On do|e nekako ozbiqniji, stroìji, zatim, htede da iza|e, da vidi, gde je to ona, pa se predomisli i ponova, samo stroìje i ja~e, viknu: – Mico! Vrata se naglo otvori{e. U sobu u|e wegova èna. Be{e zajapurena. On sede na postequ pa je gleda. Pogled mu svaki ~as ima drugi izraz; ~as izraz prete}i, ~as sumwe; ~as i jedno i drugo pome{ano. Gleda i ona wega. – [ta }e{? – upita ga, kad vide da on ne po~iwe. – Kafu – odgovori i gleda je, a ne zna {ta }e da produì. Ona ode, on sumwivo manu glavom, pa leè na postequ, zagleda se u tavan i otpo~e da razmi{qa o svom novom poloàju. Wemu se ~ini da je porastao s avansmanom. ûdi se sebi otkud taj strah, koji je malo ~as vladao wime. To je navika, te{io se on, samo nekoliko dana da pro|e, to }e se ve} zaboraviti, izgleda mu kao da nikad nije bio mla|i, kao da je uvek bio na ovom poloàju, samostalan, bez tutora, bez neprekidne odgovornosti. Pa mu se misli re|aju, kao da su se naro~ito okomi95

le na wega, te mu nikako ne daju mira. Iz wih ga trè {kripa vrata. Mica u|e, donese kafu, metu na sto i onda mu prebacuju}i re~e: – Drugi put, kad ti se pije kafa, zovi slu{kiwu, – i htede da iza|e, ali joj on ne dade ve} jetko po~e: – Molim te, je li ovo muva? Vidi! Je li ovo muva?! Ona se nadnese, pogleda u {oqu i hladno odgovori: – Muva! On izbe~i o~i, pa se razvika: – Muva!?... I ti meni ovako muva! Ko veli{, ako je muva, nije slon! Mogu je i progutati! Je li?... – govori on, a sve drhti od jeda. – Baci tu muvu, popi kafu, pa idi u kancelariju – govorila je ona mirno. On sko~i kao besan. Wena mirno}a, pa onda onaj jetak ton, koji mirno}om jo{ vi{e izaziva, razdraì ga. Drh}u}i nastavi: – Kome ti to govori{! Meni?!... – pa joj se pribliì i tad mu se pogled slu~ajno ote na orman, koji staja{e iza w’; on se umiri, pogled mu dobi izraz radoznalosti, pri|e ormanu i uze jedan paketi} koji je leào na wemu; razvijaju}i ga, po~e, prvo tiho, kao s ~u|ewem: – [ta je ovo? – Kad si ovo kupila? – Moja haqina – odgovori ona, a ne gleda ga. – Kakva haqina? [ta haqina?! Ne}u to da ~ujem! Kako sme{ da kupuje{ dok mene ne pita{! Otkud ti pare! – upita je naglo. – Kupila sam na veresiju. Ti }e{ platiti – govori ona. – Ko ti kaè da }u ja platiti?... Ko?... Sto puta sam ti kazao, da to ne radi{. I ti opet! More èno, upamti jednom, dok ja govorim, govorim, a kad mi se dosadi, ja }u... – pa onda zauze prete}i poloàj prema woj, no ona ga je ravnodu{no posmatrala i, ~ekaju}i, upita: – [ta }e{ ti? – Da bijem!... Razume{ li?! – viknu on strogo. – Koga }e{ ti da bije{? – upita ga ona jo{ ravnodu{nije. 96

– Tebe – razvika se on. – Mali si jo{! – odgovori ona drsko, a odse~no. A on je pogleda popreko, re~ mu zape za grlo i trenutno oseti neku nemo}, pa u}uta, ali zato gleda{e pakosno na sve strane, pogled mu se zaustavi na pe}i i on po~e ogor~eno: – Za{to je ne iznese{? Ti zna{ da pra{ina svaki dan pada, da se od te pra{ine prqa, i svaki dan mora da se ~isti, a to ko{ta. Za{to je ne iznese{? – – Hm, – promrmqa on, manu glavom, kro~i jo{ nekoliko puta po sebi, osvr~u}i se pri svakom koraki, pa onda naglo dokopa kaput i {e{ir i bez „zbogom“ ode u kancelariju. Ona ne pogleda za wim. Oborio glavu, ide, ne gleda nikog. Kad sti`e u kancelariju, u|e na sporedna vrata i sede za sto. Odmah do wegove kancelarije, kancelarija je ostalih ~inovnika. U woj svi prozori otvoreni, vrata tako|er. Vazduh kao zgusnut, te ~inovnici s naporom di{u. Neki pobacali kragne, neki otkop~ali prsluke, a sa sviju te~e znoj i svi uzdi{u od dosade. U {efovoj kancelariji, poluotvoreni prozori, nasloweni s pola te{kim, debelim zavesama propu{tahu slabu svetlost u sobu. Kroz otvorena vrata on posmatra ~inovnike. Na licu mu se vidi izraz nezadovoqstva i qutwe. Wegovi suvi, bledi obrazi jo{ vi{e blede, telo mu drhti i on se premi{qa da li da ustane i da ih opomene na red. Jedva se re{i. Ustade naglo, tako da ga svi ~u{e, a on je to hteo, misle}i, da }e oni time razumeti wegovu nameru, popla{iti se. Ali se niko ne pomeri s mesta. To ga jo{ vi{e uvredi i on po~e o{trije kora~ati po kacelariji. Zastane kod svakog stola, podbo~i se, gleda pravo u o~i ~inovnika, koji se i sam ~udi {ta mu je, pa onda ide kod drugog, i tako zaredi od stola do stola, od kancelarije do kancelarije, ali niko ni{ta ne popravqa, samo {to se po neki pomeri s mesta mahne za~u|eno glavom i otare znoj s ~ela – i to je sve. 97

Manojlo da pobesni. Da moè, da sme, sve bi ih istukao, pa isterao. Nema re~i da izrazi ono {to ho}e. Najzad se re{i. Prvo se zaka{qa, pa onda sa izrazom nekog gorkog ~u|ewa, tiho, po~e: – Pa molim vas, jesmo li mi u kafani?! înovnici digo{e glave. Svi }ute. On nastavi malo ja~e i o{trije, a glas mu pi{ti, drhti: – Je li ovo kafana – ili kancelarija? – pa se zagleda u jednog ~inovnika i ovaj u wega, gledaju se tako, kao da ~ekaju ne{to. Ovaj najzad sleè ramenima. – Ja ~ekam kad }ete haqine da skinete, kad ste ve} otpo~eli da se otkop~avate – nastavi qutit, ali sve ti{e, glas sve vi{e drhti kao da pi{ti. – Vru}ina – odgovori ovaj i nemarno se okrete. – Pa i meni je vru}ina, ali se zato nisam otkop~ao! – odgovori on, nekako za~u|eno. – Pa kod vas je hladovina! – odgovori mu ovaj. – Ko vas pita?! – viknu on, pa onda produì ti{e, kao sam za sebe, {etaju}i po sobi i ne gledaju}i nikog. – Ne èlim, odmah s vama da otpo~nem onako – pa naglasi posledwu re~. – Sad vas opomiwem, da to ne}u da trpim. Ne znam kako ste se do sada navikli, kakav je prema vama bio moj prethodnik; ne znam, niti o}u da znam, niti mi se ti~e! Ali ovo o}u, upamtite, dok sam ja kod vas, pa i kad nisam, kancelarija, rad, red u slu`bi, mora da vam bude svetiwa!... Vru}ina!... Znojio sam se i ja, te jo{ kako! Sve ovako kapi – pa pokaza prstom – tekle su mi s ~ela!... – pa oh pogleda redom i u}uta. Sunce sve ja~e bqe{ti. Pra{ina se igra po zracima sun~anim, koji se probijaju kroz dim i kroz wih. Muve oble}u sa sviju strana i oni ih nervozno teraju, ~as s ~ela, ~as s nosa. On {eta, gleda ~inovnike, pa misli, {ta }e jo{ da kaè, jer zna da ima mnogo, vrlo mnogo, da bi poznali dobro kakav je on! To je vrlo potrebno, ina~e od slu`be nema ni{ta. Zaustavi se pred stolom jednog 98

~inovnika. Pred wim leàhu na stolu tri tabaka pokvarena koncepta, a on se nalaktio, zeva i dràqom ~a~ka uvo. Zaustavi da kaè {to, pa se predomisli, mahnu glavom prete}i, pogleda ga jo{ jednom pa onda opet zaredi od stola do stola, zaustavqaju}i se pri svakom koraku. Zagleda ih sve. @eli da upozna te likove i iz wihovih pogleda da doku~i, razumu li ga oni. A ose}a se nekako kuraàn i za ~itavu glavu ve}i od wih, zato {to je otpo~eo tonom, za koji se ne ose}a{e nikad sposoban, a koji mu se sad tako dopada. Na jedan mah stade kao ukopan. U samom }o{ku, sakriven iza vrata razdrqio se jedan ~inovnik, pa mu se vide gola prsa, a on oborio glavu i pi{e. [ef stade pred wim. Do|e mu da pobesni. Ovaj diè glavu i pogleda ga. Pogledi im se susreto{e. – Druk~ije }u ja od sada! – viknu on, pa ode u svoju kancelariju, tresnuv{i vrata za sobom, tako; da se cela ku}a zatrese, ~inovnici se pogleda{e me|u sobom, kao s nekim ~u|ewem, a ovaj promrmqa: – Kakav je ovo cepidlaka?! – pa produì da pi{e, bri{u}i ~e{}e levom rukom znoj s ~ela. II Manojlo je voleo da posmatra, na mahove sve {to se oko wega nalazi. Kroz tu qubav strujala je neprekidno neka sumwa i strah, od ~ega on nije mogao nikako da se otrese. Takav je on od uvek. Kad je bio u gimnaziji, mislio je da ga svi mrze, da ga profesori naro~ito gawaju, da ga drugovi izbegavaju, i zato se sviju klonio. Uvek sa nekim strahom, ali uvek sa nekim pakosom i prkosom on je posmatrao sve {to se oko wega doga|a, ~ekaju}i ne{to, ne znaju}i ni sam {ta. Zatim ga je ve~ito morila sumwa, prvo u samoga sebe, pa onda na sve ostale. Voleo je samo}u, ne zato da u woj uìva, ve} zato da mislima preti celom svetu, koga je iz dubine du{e mrzeo, ne znaju}i ni sam za{to. 99

Sluè}i kao |ak u àndarskoj kasarni, àndare, on je primao u sebi svakog dana jedan deo wihovih navika, wihove zlobe i nepoverewa. Najzad, nagnan oskudicom, da prekine {kolovawe, ba{ onda kad je ose}ao najvi{e èqe za {kolom, udario je oslonac za mr`wu i prezirawe prema svema koje on nikada pogledao ne bi, da je bio u istim prilikama u kojim i oni. Ta ga mr`wa udaqi, odvoji od sviju. A on ose}a{e toliko èqe da ga neko voli i razume, da neko poima wegov bol, shva}a wihovu tugu. Da je shvata, da je deli, da je ublaàva. Kao praktikant sedeo je na Dor}olu, kod neke udovice. On se zaqubio u wenu k}er, ili bar tako mi{qa{e. To je sudio po qutwi koja ga obuzima{e kad je vidi na prozoru, ili da {eta, ili ma s kim da progovori. To ga je dovodilo do besnila, i on joj je tad s bolom pri~ao o svojoj qubavi, koja neda da se raspar~ava, kida, deli; koja traì celinu, potpunu celinu u svemu. Ona ga s ~u|ewem gleda i }uti. Kad se ven~ao, nepoverewe izbi silnije no igde. Vidi da se ona prolep{ava pa mu je i milo i nije! Wena lepota uliva mu strah. Taj ga strah terao, da je obilazi, ~uva i kad bi je primetio na prozoru, sa ~u|ewem, u kome be{e i pretwa, pitao bi je: â&#x20AC;&#x201C; [ta }e tu? â&#x20AC;&#x201C; Kroz ku}u mu prodira{e neka mirno}a, neko nesnosno }utawe, neko izbegavawe svega od sva~ega. Jedino se kroz wu rasprostira{e rapavi huk elektri~ne fabrike, koji ga opomiwa{e na podmuklost sveta, jer se i taj huk isto tako podmuklo provla~i kroz prozor, duvare, zbija i odjekuje potmulo po sobi, kao da èli i ono malo svesti o ìvotu da mu ukrade. Ogor~en tad stane kraj prozora, gleda Dunav kako se penu{i i lomi, ~uje kako se {um wegovih talasa tiho razvla~i u okolo i dopire do wega, pa mu izaziva jo{ ve}u mr`wu, jo{ ve}i gnev. Po sobama ~isto}a, kao da se nikad ni{ta ne pomera, ne dira; ~ak i vazduh onako ustajao po neki put izgleda, kao da preti onome ko ga udi{e. Sve je tu tiho, lagano, omotano nepoverqivo{}u i nekim nesnosnim trpqewem. âk po neki put izgleda, da se ne zna, ko od koga pa100

ti, ko to trpi! Izgleda mu po neki put da ga sve to vre|a, ti{ti, kao da mu ta mirno}a, ta odbojnost od svega u ku}i, preti. U kancelariji je uvek }utao. Sa nepoverewem je gledao drugove, misle}i uvek, kad se oni smeju, da se to wemu smeju, i onda je naprezao vid, sluh, naro~ito, ako bi se to de{avalo u ti{ini, da ma {to doku~i. Vre|ala ga je wegova nemarnost prema slu`bi. Koliko je puta samo pomislio: „Da sam {ef, sve bi to druk~ije i{lo!“ – Ne bi bilo zadocwavawa i ranijeg izlaèwa iz kancelarije, ne bi bilo dremawa i spavawa za stolom, posle lumpovawa; ne bi bilo onog zaduìvawa, koje dovodi do toga, da ~inovnik ne moè od brige da radi, ve} samo traì da pije, te da zaboravi brigu, kao {to su mu to mnogi govorili. Ni~ega ne bi bilo, kancelarija bi postala ta~na kao sat, a on bi bio kqu~, koji bi navijao taj mehanizam. I ta mu se èqa najzad ispunila. On je postao {ef jednog nadle{tva. Samo je nekoliko dana pro{lo od kako je postavqen i on je sa rado{}u posmatrao uspeh svoga rada i napora. Nije vi{e hodnik bio ispuwen i prekriqen pocepanim karticama, nije vi{e posluìteq stajao nemarno, zevaju}i naslowen na kancelariska vrata; nisu se vi{e ~inovnici otkop~avali pri najve}oj èzi ili lewo zavaqivali za stolovima: za sve vreme, dok je on me|u wima, do wega je dopirao samo {um pera i hartije, tiho ka{qucawe i ni{ta vi{e. Kao grozni~av, ~im svane jutro, na vrat na nos se obla~i i sprema, hitaju}i u kancelariju. @eli da bude tamo prvi, da ih ~eka, da lovi i da za svaki minut zadocnewa, otkida po koji dinar od plate, uvek sa pakosnim osmehom. Tako se jednom uùrbao, neko predose}awe kazuje mu da }e neko zadocniti i on hita ne gledaju}i u ènu, koja se neprestano okre}e oko wega, dok mu ne po~e da smeta, te je osorno upita: – [to se vrti{ toliko? – 101

– Ostavi mi novaca – re~e ona. – Novaca – viknu gnevno. – A {ta }e ti novac?... Ko je ~istio cipele... Zar se ovako ~iste cipele?... [ta je to?... – praska{e on gledaju}i u cipele. Ona pogleda u cipele, sleè ramenima i odgovori: – Ne mogu ja da tr~im jednako za slugama! – – Ne moè{!... A moè{ da i{te{ novaca?!... – pa se pokaja {to je to pomenuo i nastavi naglo pokazuju}i na kaput: – A ovo? êka{ da se sasvim podere! Za{to nisi zakrpila, dok sam spavao?! Pa haqine, ne dirnute!... Nikad se ne ~iste!... – tad slu~ajno pogleda na tavan, pa spazi da je staklo na vise}oj lampi slomijeno! – [ta je ovo? – razvika se toliko, ne daju}i joj vremena usta da otvori, a hita{e da {to pre bude gotov i ode iz ku}e. I tako vi~u}i, traè}i zaka~ke u svemu {to je u sobi video, on se spremi, obu~e i po|e vratima, misle}i da je wu toliko zbunio i upla{io, da je ona zaboravila ono {to je htela. Otvori vrata i htede da iza|e, ali mu ona pri|e, uhvati ga za rukav i zaustavi: – Ostavi ti meni novaca – re~e mu ozbiqno i mirno, kao da ni{ta nije bilo. On se trè i viknu: – Ne vuci to, podera}e{! – Za{to je hodnik ne po~i{}en?... [ta to zna~i? – pa je gleda prete}i, izaziva~ki, ne bi li ona {to rekla; ali ona mirna, pa ga ova mirno}a sve vi{e draì, buni i on je za~u|eno, prete}i gleda. – Za{to si zvao goste, posle podne, kad neda{ novaca? – upita ga ona. Tad se seti, da je pozvao sve ~inovnike na ~ast. Mi{qa{e, kad ve} mora da mu do|u, onda je boqe da do|u svi odjednom, no da za svakog posebice priprema. Zato se sti{a i upita je, koliko joj treba. Jedva se pogodi{e, posle velike sva|e i prepirke. – Kakvo pivo!... slatka rakija!... Meze!... Nije nego jo{ ne{to?!... Kafu ti wima, pa nek idu od kud su do{li! Sad }u ja beli svet da ranim i pojim!... – vika{e on broje}i novac. 102

Kad joj dade novac, po|e qutit iz ku}e, ne rekav joj ni zbogom. Ona gleda{e za wim, ma{u}i glavom, a on, oborene glave, sa stisnutim pesnicama namr{ten, qut, hita{e kancelariji. Celim putem mi{qa{e na ènu, ne razumevaju}i weno dràwe i uporno }utawe, pred kojim je on morao uvek da popusti. Nikako nije mogao da razume takvo opho|ewe, da li ono poti~e iz straha, ili iz ne~ega drugog, wemu nepoznatog? îni mu se, da {to on vi{e vi~e, ona sve debqa; {to se on vi{e quti, ona sve spokojnija, i on postaje ogor~en na wu {to i na wenom telu, kao i po wegovom, nema izraza ovog kiwewa. Izgleda mu da je za sve to on kriv. Wegovo ve~ito pra{tawe, zatim, neprekidna pretwa, koja se nikad nije ostvarila, izazvala je kod we sve ovo. A voleo bi, da je sve to druga~ije da sve to ima izraza u svemu, izraz koji on èli da stvori, koji }e da vidi u wenom drhtawu, pokornosti i poti{tenosti; izraz vezan i sapet u mreàma wegovog cepidla~ewa. Pomi{qa, da uvek, kad je bio besan kao tigar, kad je vikao i zamawivao na wu, da ga je tad uvek ne{to uzdràvalo od izvr{ewa. Zabrawivao joj je da se nosi, da svojim haqinama izaziva pa`wu na sebe, a nikad nije umeo i nije smeo da se suprostavi wenim èqama, koje se oli~avahu u mirno}i i ~udnom, nekako mekom, blagom uporstvu, koje ga je bunilo, savla|ivalo, ~emu se on podavao i preko voqe. Ne oseti kad stiè u na~elstvo. Ono pusto. Nekoliko àndarma i seqaka u dvori{tu, i niko vi{e. Pred wegovom kancelarijom sedi posluìteq, izduìo se na stolici, pu{i, pije kafu i ne{to se smeje, onako sam. On polako do|e do wega, pa onda zamanu, {amar pu~e i posluìteq se preturi sa stolice, lupiv{i glavom o zid, a kad Manojlo u|e u kancelariju, on se po~e{a na udareno mesto pqunu qutito na pod, psuju}i u sebi {efu sve {to mu na um palo. Po kancelarijama nikog. On sede. Metu sat na sto, gleda{e u vrata i ~eka{e. Zenice mu se {ire. Obuzelo ga nestrpqewe. Nekako èli da se svi zadocne, da se na 103

sve izvi~e, i on gleda u sat, pa ~isto èli da pogledima pomeri skazaqke, te da pro|e vreme, do kog moraju svi do}i. Jedan po jedan dolaze. Sedaju na svoja mesta, gledaju ga i }ute. Ali on sve nestrpqiviji, strah ga je, svi }e do}i na vreme. Sko~i od radosti sa stolice, kad skazaqke do|o{e na 8. U|e u wihovu kancelariju i {eta{e. Samo se kradimice gledaju. U }utawu pro|e vreme. U|e jedan. On pogleda i pogledom zaustavi. Qutito maha{e glavom, ~ini mu se da }e prenuti od qutine, ali se nekako uzdrà i okre}u}i se od wega, re~e mu: – Pi{ite izja{wewe – pa produì da {eta a sve zagleda, sve mu se ~ini, da }e videti {to ne treba da vidi ili ~uti {to ne treba da ~uje. înovnici ga gledaju i ~ini im se da bi mogli da rade, kad on nebi bio tu, jer ih on spre~ava svojim prisustvom. Do|e drugi, za wim odmah i tre}i ~inovnik. Manojlo stade. Gleda u sat, pa u wih. Oni odo{e na svoja mesta, a on i daqe stoji pa ih gleda. îni mu se da ga oni naro~ito vre|aju, poniàvaju a on nema mo}i da to spre~i, ma da pojima kako mu se mozak lomi od misli, a grudi od ose}aja i bola. – Pi{ite izja{wewe, gospodo! Ne moè se tako da se dolazi u kancelariju kad je kome voqa! – pa onda uze {e{ir i {tap, ode iz kancelarije na jedna vrata, pa se onda polako prikrade i u|e u svoju kancelariju na druga, prisloni uho na kqu~aonicu i ~eka{e. – U-a! – viknu jedan kad se za Manojlom zatvori{e vrata. – Kakva je ovo ìvotiwa – re~e drugi, ali u}uti kao zavezan. Manojlo otvori naglo vrata i stade pred wim. Dugo ga gleda{e. Sve ga u tom trenutku savla|uje, lomi. I ponièwe, i èqa za osvetom i mr`wom i kad bi mogao, on bi sve iskazao, ali nema na~ina, ne ume, samo stoji pred wim, drhti, gleda ga i ne zna kako da po~ne. – Pa ba{ ìvotiwa?! – jedva odanu. – Dobro!... Dobro!... – i onda ga jo{ jednom pogleda, a tad je bio bled, 104

o~i mutne, sav omotan ne~im nejasnim, a prozra~nim, {to se ne da opaziti; ne~im {to izbija{e iz wega kao kakve bodqike, kojima se ne moè pristupiti; pa se onda naglo osvrte, pogleda sve redom tako, kao da èli tim pogledom da podigne mo} svog ugleda, pa ode. înovnici se samo pogleda{e, nikome nije palo na um re~i da progovori. III Kad su se gosti razi{li, on je stajao kod prozora i uznemireno gledao ~as na sokak ~as na wu. Tresu}i se celim telom, on vika{e: – Gledala si ga!... Gledala!... Ne misli{ ti da sam ja lud ili }orav!... Gledala si ga!... Ona ga gleda i }uti. – Gledala si ga jednako!... Wega si najvi{e sluìla, nudila; oko wega si obletala!... – pa onda zavr{i ogor~eno: – Samo {to ga nisi zagrlila! Ona ga samo gleda, stoji i }uti. – Je li, ti si ga gledala? – riknu on besno, pozeleneo od jeda na ovoliko uporstvo. – Kad ti kaè{ – jesam – odgovori mirno. – Jesi!... I to ~oveka, koji me mrzi, koji me naziva: ìvotiwom! I ti si wega gledala!... We-ga! – vika{e on zelen od jeda. Ona ga samo gleda i }uti. On otpo~e da {eta po sobi. Grickaju}i bradu {eta{e po sobi misle}i ~ega ima ovde jasnog u wenom neverstvu. Pa se onda pojavi jed, pome{an sa qubomorom, pa onda weno uporno }utawe, weno drsko gledawe pravo u o~i razgnevi ga, zatim, nekako potajno, do|e mr`wa, i gledaju}i je, on ose}a{e kako je sve vi{e mrzi, mrzi, toliko mrzi, da bi je mogao udariti, pa se ~u|a{e dotadawem ose}aju prema woj, koji on naziva{e qubavqu. Ali i ta mr`wa be{e ~udnovata, bez oturawa i odbacivawa; ona be{e protkana ne~im uàsnim i osvetni~kim, {to ne dava{e nikom od we ni{ta. On je sve vi{e gleda za~u|eno i ose}a, kako se u pr105

sima {iri ne{to nalik na qubav, a preko we, kao neka koprena, navla~i se mr`wa, nepoverewe, strah, pa u tom trenutku ose}a kako bi mogao u isti mah i da je zagrli i udavi; ose}aji i misli zbili se i uskome{ali, on nije umeo wima da vlada, da ih opredequje i izraàva, on samo shva}a{e u sebi ne{to zgu`vano i nabacano, kako se naglo {iri i buja, kao da }e prsnuti. Pa ogor~en, sa vikom, nastavi: – Jeste gledala si ga!... Htela si da mi prkosi{! Misli{, da ja ne mogu ni{ta! Ali, ja }u to da prekinem. Nema ni{ta od toga. On }e biti isteran!... Isteran!... Jesi li razumela?!... Bi}e isteran!... – Jeli to sve? – upita ga ona. On planu i zamanu rukom. Ali ona sko~i kao tigrica, dokopa {tap koji staja{e u }o{ku i zamanu: – Samo se primakni! – viknu ona. – Ne mogu! Ne}u vi{e da trpim! Ne mogu vi{e da snosim tvoje cepidla~ewe! Gledala sam ga? Dopada mi se?... Jesam! Pa {ta }e{ sad?!... – zavr{i ona pakosno. On }uta{e. Sede na krevet, nasloni se rukom na sto i mi{qa{e. Pa onda ustade i po~e blaìje kao s nekim bolom: – Ali ja ne}u da ga gleda{! Ne wega, ne}u nikoga! Ti si samo moja, i ni~ija vi{e... Pa onda... ja ne umem da ti kaèm {ta o}u a ti ne ume{ iz mog pona{awa da razume{ {ta mislim i èlim. – Zavr{i tiho i uzdahnuv{i, sede na krevet. – Od kuda ja mogu da pogodim {ta ti ho}e{ kad to ti ni sama ne zna{. Ja vidim da kod tebe ne~ega ima. Ali je sve to tako isprekidano i malo, da se ne vidi od tvoga cepidla~ewa. Hvala ti na tvojoj qubavi! – Ali je on ne slu{a{e. Dobova{e prstima po stolu, ne znaju}i {ta da radi. Pogleda je nekoliko puta ispod o~iju, ona ~eka{e taj pogled i do~eka ga mirno, drsko i kako se wemu ~iwa{e, ~ak i bezobrazno, pa ga to jo{ vi{e uzbudi. Sa zamanutim {tapom kraj vrata, staja{e spremna na sve. 106

Pa onako suv, kr`qav i slab, do|e sad jo{ mawi, no {to je. Lice mu je pomodrelo, zenice mu se ra{iri{e, diè se i po|e. Ona mu dade {tap, koji on prihvati nemarno i ode. Ne oseti kad stiè u Na~elstvo. Prolaze}i kroz hodnik, u~ini mu se da je prqaviji, no ina~e, da je posluìteq labaviji i nemarniji, no {to je, i on zastajkiva{e kod svakog koraka, gun|a{e; dok ne do|e do posluìteqa, pa riknu: – Jeli more, ti ovde kmetuje{? – pa zamanu. Ovaj stade mirno, ruke opruìo niza se, ramena spustio, zinuo i }uti. On ga udari – i u|e u kancelariju. U{av{i, prvo spazi onog, u kog mi{qa{e da se wegova èna zaqubila. Za trenut stade, pogleda ga i ovaj wega, htede ne{to da mu kaè pa ne umede zato produì put, u|e u svoju kancelariju, sede za sto i kroz o{krinuta vrata, posmatra{e svoga takmaca. Pa gledaju}i ga, mi{qa{e, da treba s wime da se objasni, da mu kaè da je to wegova èna, na koju samo on ima prava, da se on ni{ta ne nada za to {to ga je ona gledala i da ga je ona gledala iz qubopitsva, jer joj je on pri~ao o wemu i nameri wegovoj o wemu; da ona samo wega voli, da je ona to tolikogodi{wim zajedni~kim ìvotom posvedo~ila; ali se na mah, ba{ onda, kad je hteo da ga pozove, predomisli, zastidi; pa onda mi{qa{e, kako treba da ga zove i da mu kaè, i ako ga je zvao u ku}u, da on ne misli, pored sve qubaznosti wegove i wegove ène, da je zaboravio onu uvredu „ìvotiwa“, da se on we vrlo dobro se}a, da svoju tu`bu ne}e trgnuti natrag, – pa se opet predomisli, ~iwa{e mu se da ovo nije nikakav razlog i trudio se da izmisli ma {ta drugo, s ~ime }e imati pravo da ga pozove, izgrdi, zato {to je bio drzak prema wemu u kancelariji i u wegovoj ku}i. Jedva se sti{a. „Bar je stare{ni lako, ma {ta moè izmisliti i izgrditi mla|eg“ – pa ne misle}i, kako }e po~eti, pozva ga. – [ta vi sad radite? – upita ga. 107

– Ni{ta – odgovori mu on. – Ni{ta!... A zar se kod mene sme ni{ta ne raditi?!... – pa mu se onda u~ini da mu je ovakim odgovorom, hteo da prkosi, da ga izaziva, na osnovu prava, koje mu je dala qubaznost wegove ène. îwa{e mu se, da je ovaj upravo tako pona{a zato, {to poima to pravo. Ose}a da treba tu pomisao da obori, uni{ti ali ne zna kako }e, ve} samo razroga~enih o~iju, punim izraza mr`we i pretwe, gleda ga, i mislima prenosi na svoju ènu, ~as wemu, ~as sebi, i ~ini mu se da ona uvek bliè wemu stoji. – Ne moram ni{ta da radim, i ina~e }ete biti skoro isterani – re~e mu i pogleda ga tako, kao da ho}e naro~ito tim izrazom da pokaè svoju mo}. – Za{to? – upita ga ovaj. Ovo ga izbezumi. îni mu se da ga on naro~ito sve vi{e vre|a, izaziva. Grlo mu se steglo pa nemoè re~ da progovori. Jedva mu {apatom, gu{e}i se re~e: – Idite! Ovaj ode, a on gleda{e za wim, pa mu se ~ini da ga sve {to je na wemu vre|a, i onaj spokojan hod, odmeren korak, i ono drsko mlatarawe ruku, pa zaèli tad da je jak i silan kao grom, da ga moè survati tako, da mu se ni trag ne poznaje. A kad je do{ao ku}i i stao pred ènom, on zausti ne{to da joj kaè, pa mu se re~ veza u grlu a jedva iz usta ispade: – Dobar dan? Ali mu ona ni{ta ne odgovori. IV Nije mogao vi{e da trpi. Nije znao ~emu da veruje, {ta da misli. Nije znao na koga da se jedi i kome da prebace za sve ovo. @ena mu uvek sve ista, a takmac da mu prkosi. Ova dvojnost dovodila ga do besnila. I ina~e ùto lice, sad mu postade jo{ ù}e, pogledi izgubi{e svaku ìvost, postado{e vodeni, prsa se sve vi{e upijahu, gubqahu, a sav wegov izraz be{e kao neko ve~ito tra108

èwe ne~ega, sa uvek istim izrazom ni~ega nema, ma da sve postoji, {to samo ose}a, ali ne vidi. Ali ga jedne nedeqe iznena|ewe dovede do besnila, kad posle kucawa u|e u sobu wegov takmac. On se prosto uko~i, pozeleni, izbe~i o~i i tako staja{e neko vreme, nemogav{i nikako do}i k sebi od ~uda. „Otkud sad ovaj ovde“ – mi{qa{e. Mislio je da nisam kod ku}e! – i onda mu se misli uùrba{e, pa sve behu kadre, da donesu okolnosti koje }e teretiti wegovu ènu. Stoje tako jedan pred drugim, gledaju se za~u|eno, s puno iznena|ewa. înovnik se zbunio, pa ne ume da po~ne jedva prevali preko jezika: „Dobar dan!“ Manojlo promrmqa ne{to, pa ga zatim ubrzano upita: – [ta traìte? – a jednako se osvr}e, da vidi ili ne vidi iz kog }o{ka wegova èna. – Do{ao sam kod vas... – po~e ovaj. – Je li slu`beno ili privatno? – upita ga ovaj jo{ brè, a upiqio mu u o~i, pa se trudi da mu pogodi misli i nameru, a sumwa se povla~i wegovim osvrtawem na sve strane, misle}i, da to on pogledima traì wegovu ènu. – Kako uzmete! I slu`beno i privatno – odgovori ovaj, spremaju}i se da po~ne. Manojlo ga prekide, pa po~e ubrzano ne gledaju}i ga: – Ako je slu`beno zato je kancelarija, a ako je privatno, sad nije vreme za posetu, a slu`beno privatno meni je nepoznato! – – Slu{ajte gospodine, moè biti da je u kakvoj nu`di – re~e wegova èna, koju on sa zaprepa{}ewem primeti kad u|e. – [ta se to tebe ti~e? Gledaj ti svoj posao. Ja znam {ta radim!... – govora{e uzbu|en. – Sedite gospodine! – re~e ona i ponudi mu stolicu, ne gledaju}i Manojla, kome do|e da pobesni, da ih oboje izbaci napoqe, ali se uzdrà, ~inila mu se stidna tolika preteranost, koja jedino moè da ga zadovoqi. Nemogav{i da se pred wim odupire èni, on je samo gleda{e, 109

namiguju}i, daju}i joj kradimice stotinu znakova da se udaqi. Jedva po~e, kad vide, da ona ne}e nikako da ide. – No, govorite {ta imate!... Ali kratko!... Kratko!... Onako vojni~ki!... – pa onda prvo sede na krevet prebaci desnu nogu preko leve; pa se onda pomeri na drugu stranu kreveta i prebaci levu nogu preko desne; zatim ustade, {eta{e po sobi, pa se zaustavi pred ènom, pa onda pred wim; zatim sede na stolicu, nasloni se i izdiè dve predwe noge toliko da htede da se preturi, pa zato sko~i i gotovo leè na krevet a sve gleda u oboje, bledi, modri, ne trep}e, ~ine mu se oboje sumwivi, kao pravi krivci. – Predloìli ste da me otpuste iz slu`be pa sam do{ao da vas molim... – po~e ovaj. – Jesam!... Jesam!... – viknu kao manit i sko~i, s posteqe. – I vas, i druge, pa ako treba sve redom! Ja, ìvotiwa?!... Jelte, ja sam ìvotiwa?!... – pa mu upiqi u o~i. – I vi smete da me molite?!... – i stade pred wim pa ga gleda{e gnevno, kivno. – Pa moè biti, da to nije tebi rekao – re~e èna blago. – Nisam – potvrdi ~inovnik i htede da produì, ali ga Manojlov pogled zaustavi. [ta je sad ovo? – mi{qa{e, gledaju}i ga. Bez sumwe, da su se wih dvoje sastajali, dogovorili, on je ube|ivao wu, da ona posle brani wega pred wim i ko zna {ta je posle jo{ bilo!?... Ko to zna! – Ne}u da vam oprostim! – viknu razdraèn tako, kao da je hteo ovim re~ima da izlije onu bujicu jeda, koji se gomila{e. – Ne}u!... – pa se okrete i stade kod prozora. înovnik s diè i ode. Ostado{e wih dvoje sami. Pogleda{e se nemo, uko~eno, zatim mu pogled postade pakostan, gorak. On se mu~i da na|e re~, groznu, najgrozniju {to postoji, da moè wom tako da je uvredi, udari u srce, da iznemogne od bola i padne pred wim. 110

– Dakle ti si? – po~e, a nikako da mu se prevali ta re~, koju ho}e. – [ta sam ja! – upita ga ona. On }uta{e, mu~e}i se {ta da joj kaè. – No reci – govora{e drsko. Samo }uti i gleda je za~u|eno. Wen prete}i pogled kao da mu sagoreva sve {to se u mislima i srcu pojavquje. – O}e{ li da ti kaèm, {ta sam?!... – viknu ona s bolom. – Rob! Rob tvoje nepredomi{qenosti, tvoga cepidla~ewa i tvoga bezumqa!... I ti mi prebacuje{ da se gojim, a sve si u meni ubio, utucao! Vidi ovo!... – pa mu pokaza gole ruke – sve je ovo trulo. Ti si mi ispio krv, ti si mi mladost upropastio, ti si mi ìvot oduzeo! – [ta o}e{ jo{! Vidi{ li {ta sam ja?... Sumwa{ {to molim za ovog mladi}a. Pa u {ta ti ne sumwa{? I zar misli{ da on nije u pravu, kad ti je to rekao? O, nije on pogodio pravu istinu, ti si jo{ ne{to gore!... Gore!... – pa mu se pribliì i jo{ ja~im glasom nastavi. – Zar ti misli{ da bih se ja bojala ako o}u da ga volim? Ili misli{ da ima{ na~ina da spre~i{, ako o}u da sam ti neverna?... On }uta{e. Ne zna {ta da joj odgovori. Svaka se re~ zarila po sred srca, pa je od tih uboda utrnula, te ni{ta ne ose}a. Pogleda je nekoliko puta i uvek je morao da obori o~i pred wom. Ona ~udnovata, do sad ne~uvena iskrenost ga je porazila. Ovo mirno uporstvo ga zaprepasti. Pogleda je nekoliko puta pa onda ode iz ku}e. Kad do|e u kancelariju, wegovog takmaca nema. On se za~udi i zamisli, {ta to zna~i. Da nije on vrebao priliku, kad ovaj ode iz ku}e, da se nevi|en uve~e na wegovo mesto i, onda!... Onda... pa ne smede daqe da misli, ve} kao lud odjuri iz kancelarije îm do|e ku}i, on zaredi po svim sobama. Nigde ni~ega. @ena ga gleda za~u|eno, pita {ta traì, a on samo }uti. Zatim ode u avliju. Pa tamo ni{ta. Naquti se {to se nije obistinilo wegovo mi{qewe, {to se nije potvrdila wegova sumwa. 111

Umoran u|e i sede na krevet. – [ta si traìo po ku}i? – upita ga ona. On je pogleda i neko vreme zadrà svoj pogled na wu, ali ni{ta ne mogade da zakqu~i. S naporom joj odgovori: – Ni{ta. – Pa onda produì s bolom, meko tako, da i woj do|e ào, pa mu se pribliì. – Kako me ne razume{! Kao da je meni te{ko ugoditi! Nisam ja toliko r|av i ako ovoliko vi~em. Treba se samo navi}i na moju viku, to je sve! A to bar nije te{ko! Ali, samo mi ne prkosite, to me draì, kida, ~ini mi se, da tad nemam ni srca, ni krvi, ni misli, ni ni~ega {to upravqa mojim bi}em, ve} da se sve slilo u nekom ludom slepilu na o~ima, kao da sam se izbezumio, te ni{ta drugo na ne vidim, do pakost, pakost i ni{ta vi{e! O}e{ da sam ravnodu{an, nemaran, da }utke prelazim preko svega {to se doga|a? Da li je to mogu}e? Ne znam za drugog – ali za mene znam. Meni se ~ini, ko krade u kancelariji, krade mene, otima ono {to je moje; a ja ne dam da se laèm i kradem. Pa jo{ drznuti se i krasti mi doma}i mir i spokojstvo!... E to ne mogu, ne dam!... Pobesne}u!... – Ko ti krade doma}i mir i spokojstvo – upita ga ona. – Ne govori!... Molim te, ne govori!... Vidim ja sve!... Sve!... – zavr{i on s nesnosnim bolom. @ena sleè ramenim i ode iz sobe, a on se baci na krevet, uzdahnuv{i duboko. V Wu, wenu du{u, srce i misli obuzeo je neki ~udni i nejasni plam, koji se tako prijatno rasprostira{e po telu, golicaju}i je. Sa lica joj nestaja{e presi}enosti ìvota i o~i jasnije odavahu voqu za wim. Izgleda{e, kao da se prekr{ila, da se ona borba, koja joj je lomila i du{u i telo, svr{ila i ona iz we iza{la ~ista tek sad jaka za ìvot. Sve o~ajawe do kog je on wu dovodio svojim postupcima, nestalo je. Nestalo je onih misli, koje je neki put naterivahu na samoubistvo, zatim da besni, 112

ili ma {ta da uradi, da se spase tog ~oveka i wegove ~udnovate qubavi, koja joj kida{e ìvot. Takve joj se misli pojavqivahu onda, kad on nije tu, kad ga ona zami{qa i tad joj izgleda{e stra{an, jo{ stra{niji, no {to je u stvari, i pred tom uobraènom slikom, wu obuzima{e groza od wegove istinske pojave, strah, da }e se svr{iti kancelarija i on do}i ku}i. Ali se vremenom naviknu, ove slike joj postajahu sve ble|e i ble|e, dok sasvim ne i{~ezo{e i ne ostade on samo, on, goli, bezdu{ni, svirepi, ali nemo}ni i si}u{ni Manojlo, koga otpo~e da prezire i da ga se gadi. Pomi{qa{e, da ga ostavi. Ali kuda }e? Sad se i devojke te{ko udaju, a kako }e ona? Pa najzad i da se uda, o}e li biti taj novi boqi od ovog? Zar ceo ìvot da se sastoji u mewawu beda i nevoqa? Najzad, on je i tako kr`qav, slab, osta}e joj penzija, od koje }e mo}i da ìvi, da ìvi onako kako o}e ona, slobodno bezbri`no, i onda za qubav tog budu}eg boqeg ìvota, treba trpeti ovaj, ta budu}nost zasluùje i ve}e bede! I ova je misao spase od sviju namera, ona se predale sudbini i ~isto se ose}a{e, da ve} do we dopire sveìna novog ìvota. Pre je }utala od straha, dovoqno je bilo da ~uje wegov glas, te sva da uzdrhti; sad }uti {to tako o}e. Nije smela da sedi u sobi sa ulice, sad sedi kraj prozora, ili stoji naslowena na isti, ne beè}i ni onda, kad se on pojavi. Wega to ~udi, iznena|uje, razmi{qa kako i kad ode iz we strah, ko je to oslobodi. Sve mu se ~ini kao neka neverica, obmana, kao ne{to nemogu}e. Postepenost u wegovoj promeni on nije prime}ivao, ona mu se naglo, iznenada pojavila i to tako silno i mo}no, da se boji te pojave i sa kolebawem, prima je. I wemu ni{ta drugo ne ostade, no da je vreba, pazi, lovi. Kao dah, on se kradom {uwa oko ku}e, izlaze}i iz kancelarije svakog sata, pokuwen, oborene glave, zami{qen, sa dvema suprotnim èqama on kora~a. Da je nekako, da je uhvati ma skim, da se dokaè kako je wegova sumwa osnovana, kako je bio u pravu {to je sve vreme ovako s wom postupao; ali ipak, 113

kad je se seti, on opet poèli da nema ni~ega, da ni{ta ne zate~e, da je ona zaista wegova, samo wegova! I ove ga misli kiwe i more, èleo bi da se obe ispune, mada zna, da je to nemogu}e. Pa se onda seti wenog ve~itog uporstva, hladnog }utawa, prezrivog gledawa i onda ga ovo dovede do besnila, koje se sti{ava pod bolom i tugom. Pohvata}u ja te ti~ice, {to mi se {uwaju oko ku}e! Zavrnu}u im {iju. – [iju i tebi i wima!... – vi~e on jednog dana kad je zatekao na prozoru. Ona ga gleda, sme{i se, kao da se to we ni{ta ne ti~e. – ûje{ li ti, {ta ti ja govorim?!...– vi~e on razdraèn. – Za{to stoji{ na prozoru. – Gledam na ulicu – odgovori mirno. – Za{to ne gleda{ ku}u? – upita je i odmah po~e da zaviruje po svima sobama, hodnicima, ne bi li na{ao ma {ta, da je zaka~i i otpo~ne. Ali ga ona ostavi i ode u kujnu. On se jo{ vi{e naquti i otr~a za wom. – Ovo je zagorelo – je li? Dabogme da }e da zagori, kad se po ceo dan gleda kroz prozor!... I ti }e{ to meni da da{ da jedem? Sigurno, jedva ~eka{ da {to pre svr{im, i onda gospo|a da ostane mlada udovica, pa onda... Ona ga pogleda prezrivo, nasmeja se i ode. On oseti kako je pobe|en. Do|e mu da dokopa ma{ice, drvo, ma {ta; da potr~i za wom, ali nesme, jer ona tako gordo, s ponosom kora~a{e, udaquju}i se od wega. On potr~a za wom, ali se ona osvrte da ga vidi. Kad su seli da ru~aju, on je svakom jelu na{ao mane i to tako gnevno i pakosno, nadaju}i se, da je izvede iz strpqewa; ali ona }uta{e, ne gledaju}i ga. – Zar ti nema{ za mene re~i? – upita je on, za~u|eno. – Govori ma {ta! Ako o}e{ lepo! Ako ti je voqa, da se sva|amo, prkosi mi, izazivaj me!... ma {ta! – govora{e on isprekidano. Ona mu ni tad ni{ta ne odgovori. Do|e mu da pobesni. Kao manit sko~i sa stolice, zamanu pesnicom i ciknu: 114

– Progovori, majku ti tvoju! – Ona odsko~i od stola, stade kraj kreveta i pogledav{i ga pakosno, odgovori: – Ne}u! – On klonu i gotovo se sroza na stolicu. – Ne mogu vi{e!... – po~e blago. – Ne mogu!... Ne razume{ me!... Ti misli{ da sam ja zver, ali moje srce nije takvo. Kaì mi {ta sam ti u~inio za sve vreme od kako si samnom. Jesam li te koji put istukao? Jesam li ti {to zabranio? Jesam li te ostavio gladnu, golu?... vi~em?... vi~em?... takva mi je krv, ali ja ti ne èlim zlo, ni tebi, ni nikome!... âk ni onome!... Onome!... – pa ne mogade daqe. – Kome? – upita ga ona! – [ta me pita{, kad zna{?... Onome tvom!... – pa onda ustade, pribliì joj se, a gleda joj u o~i meko, s bolom i blago je upita: – Koga vi{e voli{: wega ili mene? – – Koga wega? – upita ga. – Ama: wega!... Wega!... Ti zna{ vrlo dobro, samo se pravi{. Wega, jer da nije wega, ti bi govorila, ali ti je on i pamet i srce oduzeo. On!... On!... a ne ja!... – pa onda na jedan mah viknu: - kazuj, je li istina!... Ona }uta{e, gleda{e ga neko vreme, pa onda ode iz sobe. On htede da po|e za wom, ali se predomisli i sede na krevet. Sve misli, da mu je kako da i{~upa tajnu iz wenih usta. Da se tad objasni sa sobom, s wom, pa i sa svetom. Sve mu se ~ini, da je u pravu {to sumwa, jer ga onaj u kancelariji gleda, neprekidno gleda i to tako, kao da mu prkosi pogledom i otvoreno kazuje ono, {to on misli. Kad u|e, kad iza|e iz kancelarije, kad {eta po woj on samo na wega motri, uvek isto, uvek drsko, s osmehom, s o~itim rugawem. Ovo ga i vre|a, izaziva i on onda vi~e, praska i kadgod pogleda wega, on uvek isto, uvek ga gleda. Pa po~iwe da motri za wim, prati ga ulicom, ali ni{ta ne nalazi; pa mu je krivo, a koliko bi tek bio zado115

voqan, da ga uhvati na delu, da mu podvikne kako to samo on ume i moè! – Koga ti to ve~ito ~eka{ na prozoru? – pita ènu, kad je zatekne, a ona mirno ~eka da on u|e u sobu i ne pomera se s mesta. – Za{to si se tako zarumenila? – pita je drugi put kad do|e i zate~e je rumenu, kraj {poreta. – Dosta si bila na prozoru, pa si utekla, da te ne vidim! – I u oba slu~aja je gleda, ~eka, ne}e li ona ma {ta da kaè. Ali ona }uti. Preko slu{kiwe poku{ava da {to god dozna, ali mu ona ni{ta ne kazuje. „Potpla}ena je!“ - misli on. Jednog dana manit od radosti u|e u wegovu kancelariju, pokaza akt iz ministarstva ostalim ~inovnivima. Traè svedoxbe protivu ovog, po{to on odri~e, da se „ìvotiwa“ odnosilo na {efa, i na osnovu we, da se donese odluka. Naredi im da odmah napi{u, i on ode pun radosti. Neka toplina razlivala mu se po ose}ajima. Ona mu se u~ini prijatna jer je nikad ose}ao nije. On pusti da ga ona obuhvata i greje sa sviju strana, izgleda{e kao da mu se i srce i mozak u wu stapa. [eta{e prvo ulicom, zatim parkom. Tu ga sveìna razgali, zagleda se u drve}e, u li{}e, koje se treska{e na granama, pa mu se u~ini da ih to sun~ani zraci pomeraju; zatim sede na klupu, zavali se i trude}i se da ni{ta ne misli. Podne zakuca na torwu Saborne Crkve, i on sko~i s klupe naglo, manito, kao da ga je neko gurnuo, a sa tim pokretom, kreto{e se i misli, sa wima i sav bol, sva sumwa, sav teret ìvota, Kad do|e blizu ku}e, pogleda na prozor, ène nema. „ûdi to!“ – mi{qa{e on. U|e u ku}u, pa u hodniku spazi {e{ir na ~iviluku i {tap kraj zida. On zastade. „Ko li je to?“ – pomisli. Pa se onda prikrade vratima i slu{a{e. Nikako da pozna glas, ~ini mu se nekako mekan, prijatan, ~isto bole}iv, {to budi qubav i saàqewe. Zatim naslawa uho na kqu~aonicu, napreè sluh, a kroz misli i kroz srce struji ne{to, ne{to silno i mo}no, 116

pa mu se ~ini da se duboko zariva. îni mu se da ~uje neku {kripu u sobi, zatim neko {u{tawe, pa onda tiho sme{ewe, pa onda }ute; pa opet govore, i na mah, ~ini mu se kao da se stolice pribliùju, a on se neprekidno koleba da u|e, da ih iznenadi, ba{ onda kad treba. Jedva se re{i. Naglo otvori vrata – i u|e, pa stade kao ukopan. Za tim prsnu u neki ludi smeh i viknu: – Tu li smo! – Do{ao je da te moli – po~e èna. – Znam ja tu molbu!... Znam!... ê{}e puta on tako moli! Pa sve kad ja nisam kod ku}e!... A?... – Ali... – zausti ovaj. – [ta ali?... Znate li vi, koliko je to podlo i gadno, za obi~nog ~oveka, a kamo li za mla|eg ~inovnika, kad se uvla~i u ku}u svoga starijeg, da mu oduzme mir... – vika{e on kao pomaman. – Ko... – otpo~e ovaj boja`qivo, ali ga Manojlo o{tro prekide. – Idite!... Idite!... – pa se onda razvika, pokazuju}i mu vrata. – Idite!... – odvajaju}i slog po slog. Ovaj se osvrte nekoliko puta po sobi, zbuweno i prepla{eno; pogleda wega, wegovu ènu, koja staja{e bleda, nepomi~na, naslowena na krevet – pa ode. Kad ovaj ode, Manojlo pri|e èni i po~e razneèno: – Dakle, ja sam vikao!? Ja sam bio r|av!? Nevaqao... nesnosan!... Cepidlaka?... jelte gospo|o?!... A {ta je ovo? Na krivoga beda!... I ti ima{ smelosti u o~i da mi pogleda{?!... Ho}e{ i sad da me utera{ u la`, mene starog policajca!?... Pa onda po~e ozbiqno: – Me|u nama je svr{eno! Ni{ta nas vi{e ne vezuje!... Nisi ti vi{e moja èna, moj drug!... Moè{ slobodno i}i i radi {to ti je voqa!... – pa joj pokaza vrata. Ona ga gleda{e. Htede prvo da govori, pa se predomisli, ode u svoju sobu, obu~e se, pa se vrati k wemu i pakosno re~e: 117

– Zbogom!... Bar }u odsad jesti mirnije tvoj hleb!... Ti si policajac, zna{ da me mora{ izdràvati! – pa onda tresnu vratima i ode iz ku}e. On ostade sam. Oseti ne{to lako u prsima. Skinuta je iz misli ta ve~ita sumwa, koja ga je mu~ila, kao proklestvo. [eta{e po sobi i naquti se na sebe {to je nije istukao. Dozva slu{kiwu i po~e joj govoriti, pokazuju}i po sobi: – I to sam sve morao da trpim! Zato sam ovakav!... Kaèm joj uradi ovako, ne}e!... Uvek: ne}e! – Kaì sama! Pa otpo~e da dovodi qubavnike. Otvoreno mi s wima prkosi{e. Vidi kakav sam zbog toga!... Vidi!... – pa joj se onda pribliì, zapiqi u o~i i razvika: – Vidi{!... – A ona se popla{i i trè te on po~e blago: – I ti me se boji{!... Dobar sam ja! Samo sa mnom treba umeti!... Pa }e sve dobro biti!... – pa se onda predomisli i viknu: – Idi!... – a ova se trè i ute~e. On kro~i nekoliko puta po sobi, pa mu se u~ini da ga vazduh gu{i; otvori prozor da se nadi{e sveèga vazduha, a ono opet isto, zagu{qivo; da mu se onda u~ini, da mu je krv nemirna i traì ve}eg prostora za kretawe od wegovih ìla; u~ini{e mu se prsa teskobna za srce, ~ije udare ose}a{e, a mozak mali da primi misli koje ga kao besomu~na rastrzahu, te ga zabole glava. Seda na krevet otkop~a prsluk, pa oseti jo{ ve}u nemo} i leè; pa najedan mah, iznenada, silno, zajeca i sti{te glavu rukama, pa s bolom {aputa{e: „[ta uradi samnom, cepidlaka jedna?!...“

118

Nikola Jankovi}

KROZ STRAH

Ima ne~eg nepojmqivog i neshvatqivog u komitskoj tajni. Kao da vas se trenutno neka ~udna i iznenadna tajanstvenost dotakne, pa odmah i{~ezne. I samo ste osetili kad vas se dotakla i pojmili kad je i{~ezla, i ni{ta vi{e. Nijedan dotadawi ose}aj nije sli~an tome {to se tad pojavi. On je ~udan, silan i neobuzdan. Pun neostvarqivih ideala koji izgledaju kao da su ve} tu. I ose}aji i misli ~udno su omotani i protkani nekom neshvatqivo{}u, koja se ne moè protuma~iti. Pa izgleda, kao da ima ne~ega lepog u sebi i to lepo izgleda kao da je vrlo daleko, zato idete i traìte ga; pa izgleda kao da ima ne~eg te{kog u sebi, koje je i tu i daleko od vas, a vi se ùrite da uteknete i od jednog i od drugog; a izgleda kao da ima ne~eg stra{nog u sebi, i vi èlite da pobedite to stra{no! I sve je to tako ~udno i zagonetno. I to lepo, i to te{ko, i to stra{no! A sve je to nekako u ~udnovatoj vezi me|u sobom; te izgleda, kao da u isti mah traìte sve troje, i kao da èlite sve to da izbegnete. Jeste, to tako izgleda, tako vam se ~ini, ili bar izgleda da vam se tako ~ini. I ~im se u|e u komitsku tajnu, prvo se traì to lepo. Pa izgleda, kao da se krije u nama samim, pa onda, najedanput odleti negde daleko, sakrije se u prirodi, iza planina koje {tr~e pred nami, kriju}i u sebi ne{to lepo i ne{to te{ko i stra{no, {to nas privla~i k woj. âs izgleda kao da je to lepo u vazduhu, jer je svaki novi uzdisaj ja~i, silniji; ili se od jednom skrije u sun~anim zracima, koji nemilosrdno {ibaju celu prirodu i nas! A ponekiput izgleda kao da se to lepo uvuklo u ovo te{ko, pa obliveni znojem, malaksali od na119

pora, koji ~esto puta prelazi u o~ajawe, probijamo se kroz to te{ko, samo da bi do{li do lepog, pa zato i to te{ko izgleda lepo. Pa kad mislimo da smo ga na{li ; a ono onda do|e ne{to drugo, i ono se pojavi onda kad mi nismo hteli; mi ga ~ujemo u onom jednolikom {umu, koji se pojavquje vi{e nas, oko nas, ispod nas; sve sa istim prete}im tonom, koji treba da izgleda stra{an. Pa se onda kroz sve ovo, opet nekako nesvesno uplete ne{to drugo. Kao da je tu majka, sestra, èna, deca; sve to tr~i za nama, prema nama, oko nas; pa su ~as svi nasmejani, veseli, i tad je sve lepo, neobi~no lepo! A najedanput, kao da su svi tu`ni, mra~ni, snu`deni, i tad sve postaje turobno, natmureno, te{ko; pa se sve to iznenada izmeni i postaje rasplinuto, istrulelo! Bez krvi i daha, i tad je sve stra{no, grozno; pa se to svaki ~as mewa, kora~a s nama; seda kad mi sednemo, leè kad mi legnemo, a ako nas uhvati san, ono nas grli i steè tako jako i tako strasno, da nas iz sna probudi i mi razroga~enim o~ima traìmo da vidimo to {to se uplelo u na{e misli i ose}aje! I tad bi tako rado hteli, da nema ni toga lepog, ni toga te{kog, ni toga stra{nog; da ni~ega nema, pa ~ak ni pojimawa o samom sebi. Sve je to bilo najvi{e oli~eno u Iliji. Ono ga je gonilo pa sve i odbijalo od svega. I zato se nehotice podavao svemu; na milost i nemilost. Pogled mu je ~eznuo i bludio za ne~im dalekim i on je u toj daqini nazirao i video sve. I sve se to u wegovoj ma{ti pribliùje k wemu, pa izgleda kao da ga je sve od jednom napalo i on se tad zbuweno i nemirno osvr}e, ustaje slu{a svaki {um, svaki nejasni zvuk. îni mu se da sve to kora~a, da mu se sve to pribliùje iza brda, koje skriva te tajne; ili kao da se uplelo u zrake mese~eve i bledih zvezda, pa se lagano i kri{om spu{ta, zaklawaju}i se iza svakog grma, kamena, da posle sve od jednom iznenada tresne pred wim. Sve ga je to gonilo napred, i ako nije znao ni gde je po~etak ni gde je kraj toga napred. A drugovi ga gledaju pa se smeju. 120

– Ilijo, bre! [ta saka{ ti u ~eta? Ide{ da jadi{!... da ne rabota{! a nesi frlio u{te ni jedan fi{ek! [to si se prepal’ more? - pita ga ~etnik Mihajlo. A Ilija se zbunio, pa ne ume ni{ta da odgovori. Prigrlio pu{ku, a misli ga gone negde daleko, pa mu i pogled besmisleno luta u neku ~udnu i daleku neizvesnost. – Ade bre doma! Nesi ti za komitu!... – govorio mu Mijajlo i smeje se. Iliju sve vi{e stid. Uklawa se, a sve mu se ~ini kao dolazi ne{to novo, {to ga ti{ti i poniàva. Prilazi vojvodi, pa kri{om, da ga niko ne vidi i ne ~uje, pita ga: – Vojvodo, da me pusti{, }e idem doma! – Pa èli da ga vojvoda pusti, jer mu se ~ini da ga ne{to vu~e daleko, wegovoj ku}i; ali opet dolazi ne{to drugo, {to se protivi ovom; a on ne voli {to to dolazi, pa ose}a da ne moè da mu se protivi, te mu se nesvesno podaje. To drugo, {to se tako protivi, ~as se pojavi kao stid, pa se onda kao neki strah; pojavquje se tako ~udno i isprekr{tano, da ni on sam ne zna {ta je to! Sve mu je u ku}i razoreno i upropa{}eno. Pa zato voli da misli na ku}u i ne sme da misli na ku}u. Likovi sviju wegovih upleli su se i ~udno isprekr{tali, pa se nejasno pokazuju u wegovoj ma{ti. Oni svaki ~as mewaju svoj izraz. âs se svi smeju, ~as svi pla~u. Ali on to ne sme nikome da kaè, smeja}e mu se. A taj smeh u {umi slobodnog planinskog daha ima ne~ega stra{nog, pa onda ne~eg pakosnog u sebi. I tako je to svaki dan. Kao da je otrgnut od ne~ega i ba~en tu, ili kao da je iz wega ne{to istrgnuto pa ba~eno negde. I zato uvek beì. Beì iz stra{nog u stra{nije, a sve iz nekog nesvesnog i nepojmqivog straha, koji se stalno provla~i kroz svaku wegovu misao. I taj je strah poticao iz pogleda wegovih drugova i on je beào od tih pogleda; taj je strah poticao iz daqine koja mu izlazi na susret i on je tr~ao napred, kao da èli da vidi taj strah, te da zna gde }e ute}i od wega, da ga ovaj ne bi iznenadio. Taj je strah bio skriven u mislima na 121

ku}u i onda je beào od ostalih, da bi mogao da sakrije svoje strahovawe. Nije znao koji je strah, stra{niji. Pa misle}i na ku}u, izgleda mu, kao oni, sede u ~a|avoj sobi, a dim se slegao u wu, pa kroz wega jedva nazire likove svoje ène i dece. Pa kao oni gladni, sede jedno do drugog, strepe}i govore o wemu, a strah ih lomi, kao da }e i ono malo svesti da im oduzme. Pa mu taj wihov strah uveli~ava wegov i on se siromah gr~i, jeì; pa bi od wega da utekne, da ne misli na wega; a ono se susre}e sa Mijajlovim pogledom, koji mu nekako preziru}i govori: – Ade bre doma, Ilija! nesi ti za komitu! – i on odlazi, da se vi{e ne sreta s tim pogledom, da se vi{e ne bori s tim mislima. A preko brda povijaju se od vetra gorostasni grmovi, a vi{e wih i kroz wih zvi`di ne{to stra{no i grozno; mesec se lomi kroz grawe, pa izgleda kao da wegovi zraci obaraju li{}e na drve}u, te onaj {um ozaravaju nekako stra{no; i Ilija gr~evito steè pu{ku, i na sve strane gleda kako izvire i smelo kora~a to stra{no i ~ini mu se da pravo k wemu ide, da ga goni. I kao da je sve pojmilo wegov strah, sve se pretvorilo u strah, kroz koji je on jurio. I kao da se sav slio u wemu, on je neprekidno beào od wega. Spustila se jednom te{ka, masivna no}. Ona je bila tako gusta, da je nisu mogli da probiju ni mese~evi ni zvezdani zraci, kao da su se lomili o wu, pa slomqeni vra}ali natrag te grlili mesec i zvezde trep}u}i oko wih. I kao da je sve bilo odvojeno, raspoznava{e se dokle dopire no}, odakle po~iwe nebo! Ilija se zgr~io kraj jednog grma, ogrnuo se „sakmom“ i }uti. Dirali su ga mnogo. Mijajlo ga zapita: – [to te je straf?... A drugi: – U{te nesi otepo ~oveka od straf, a odi{ u komite! 122

I on se odvojio od ostalih i plakao. A kad su pospali, on je jecao; a to jecawe bilo je jako i stra{no, toliko jako, da je probijalo no}, koju nisu mogli mese~evi zraci da probiju, pa je izgledalo jo{ stra{nije. Pa se na jedan mah, kad su svi pospali, diè i po|e. I ~im kro~i, a u wemu, iza wega, ispre~io se te{ki, masivni strah, koji kao da ga pritiskiva{e, pa gowa{e. I zato potr~a. I jurio je brè od straha, koji je neprekidno za wim tr~ao, ali ga nije mogao sti}i, tr~ao je onome strahu {to je pred wim izgledao jo{ stra{niji. I kad je odmakao daleko, htede da se vrati, ali mu se u~ini da }e uleteti u ne{to mnogo stra{nije od svega, zato ubrza napred, opkoqen sa sviju strana i oko sebe i u sebi neizmernim strahom. Svi}e, a strah ga jo{ doti~e kroz nemirne, slabe i blede sun~ane zrake. On zvera oko sebe na }uviku vi{e puta i ~ini mu se da se probio kroz ne{to i da sad ima da se probije kroz ne{to teè i stra{nije. Napunio pu{ku i ~eka. I nepomi~no i hladno sve. I ono stewe na kome on leì; i pu{ka, koju gr~evito stiska. I odjednom, ni sam ne zna kako, zape oroz, i pu{ka planu. Razleè se pucaw i on odjekiva{e preko brda nekako ~udno i stra{no, i taj mu strah izgleda{e nepojmqiv; i razli se svuda po okolini, koji zakloni sve, samo se ispre~i pred wegovim o~ima ne{to stra{no, {to mu be{e ~udno, tajanstveno, i ~u se jauk koji piskom dopira{e do wegovih u{iju, nekim ~udnovatim piskom koji ga ga|a{e u srce. Sve to bi trenutno, odjednom. Opali i drugi put. Pa onda ubrza. Pucaw za pucwem. I wemu se ~ini da svaki fijuk metka ne{to nosi i ne{to donosi. Te mu se u~ini kao lepo i on sve brè puca{e. Zatim, kao da se svakim pucwem iz wega ne{to otkida, kao da iz wega ne{to nestaje. Ne{to {to je bilo do tad tako te{ko, tako gadno. Vi{e wegove glave pi{tali su kur{umi, pa mu izgleda{e kao da i oni ne{to na wega izbacuju, izvla~e. Pa kad je okino posledwi metak, on sko~i i potr~a nazad. 123

Sve mu se ~ini da je ne{to stresao sa sebe i iz sebe, kad je tako lak. Dva dana je lutao kroz planine, izbegavaju}i susret sa seqacima, jer mu se ~ini, da }e oni videti na wemu ne{to, {to do tad nije imao, a {ta ni on sam ne zna, kako je. Pa kad se vratio u ~etu, on stade pred Mijajlom gordo i re~e mu: – Dvojicu sam otepal’!... A Mijajlo ga opet pogleda prezrivo i nasmejav{i se re~e: – Straf te nateral’! – ne si ti za komitu!... Komita ne tepa od straf!...

124

Stani{a Vojinovi}

BEOGRADSKE I KOMITSKE PRIÊ NIKOLE JANKOVI]A Kao ~inovnik, sukobio se sa predpostavqenima, okolinom i porodicom, napustio Beograd i prikqu~io se komitskom pokretu u Makedoniji i Staroj Srbiji. Pisao je pesme, „slike“, pri~e i pripovetke. U proznim radovima obra|ivao je samo dve teme: beogradski ~inovni~ki ìvot i komitski pokret. Kada je umro savremenici su zabeleìli da je „duè vremena ~etovao i hajdukovao u Makedoniji, i tu je pokazao da ume vladati ne samo perom nego i ma~em...“ U na{e vreme pomiwao ga je samo Dragi{a Vito{evi} kao pripoveda~a koji je iste godine kao i Veqko Mili}evi} objavio zbirku pripovedaka „o bednom ìvotu provincijskih sitnih ~inovnika praktikanata i sli~nih, pod naslovom @ivi mrtvaci. A desetak godina docnije Uskokovi}ev êdomir Ili} i{ao je kao mrtvac, ne znaju}i kamo“. Skroman i povu~en doprineo je da se i wegovi najosnovniji biografski podaci nisu znali. Prema najve}em broju objavqenih radova on je ro|en u Beogradu 1876. godine, od majke Vasilije i oca Todora. Ovo me|utim nije ta~no. On je ro|en u Ra~i kragujeva~koj 1873. godine, ali je kao „malo dete“ doveden u Beograd gde je zavr{io osnovnu {kolu i ~etiri razreda gimnazije. Zbog siroma{nog stawa stupio je u podoficirsku {kolu, odakle je pre{ao u vojnu akademiju. Po svr{etku akademije dve godine je radio kao podporu~nik. Zbog sukoba sa pretpostavqenima napustio je Srbiju, oti{ao u Crnu Goru i stupio u crnogorsku vojsku, gde je na Cetiwu proveo {est godina. Tamo se i oènio Vidosavom, }erkom vojvode Dakovi}a. U Beograd se vratio 125

1901. godine, gde je do po~etka ~inovni~ke karijere, radio kao novinar i profesionalni kwièvnik. Pisao je feqtone u listu Politika i objavio zbirku pri~a „@ivi mrtvaci“ izdràvaju}i ènu, dete i samohranu majku. Kako je u to vreme po~eo komitski pokret u Makedoniji i Staroj Srbiji, on je iz Beograda dobio slu`bu u srpskom konzulatu u Pri{tini. Komitskom pokretu se prikqu~io 1904. godine i u~estvovao u borbama, u Zapadnom Povardarju, Pore~u, Ki~evskoj kazi i Demir-Hisaru, gde je postavqen za {efa Gorskog {taba. Bio je poznat pod nadimkom „Kosovski“ kao ~etovo|a, ali je ubrzo postavqen i za vojvodu. Zbog sukoba sa Skopskim odborom i neslagawa sa Vrhovnim odborom on je napustio komitsku akciju sredinom juna iste godine. Povukao se u Pri{tinu, gde je jedno vreme ponovo radio u srpskom konzulatu, ali je napustio i ovo mesto, zbog pri~e u kojoj opisao svog tada{weg {efa. Posle povratka u Beograd radio je kao slu`benik Ministarstva vojnog, Ministarstva inostranih dela, ali je ubrzo otpu{ten. Neko vreme je proveo bez slu`be, ali je i pored slaboga zdravqa, iznurenosti i bolsti, postavqen od Ministarstva inostranih dela za dijurnistu pri konzulatu u Solunu. Mu~en nostalgijom za majkom napustio je Solun i vratio se u Beograd, gde je posle duge i te{ke bolesti umro 16. decembra 1908. godine. Sahrawen je 17. decembra, a pred crkvom se od pokojnika oprostio „lepim govorom“ pesnik Jovan Du~i} opisuju}i wegov ìvot i rad. Za vreme boravka u Beogradu objavqivao je pri~e i pripovetke naj~e{}e u ~asopisu Delo ~iji je saradnik bio do kraja ìvota. Posledwa mu je duà pripovetka „êkawe“, koju nije ni zavr{io. Od savremenika je upore|ivan sa Borom Stankovi}em zbog bri`qivog rada i sli~nih motiva, ali je zbog kratkog ìvota i rane bolesti, tek u posledwoj pripovetci pod naslovom „Mati“ (objavqena u Srpskom kwièvnom glasniku) pokazao darovitost, koja je preranom smr}u izgubqena. 126

Pripovetke iz beogradskog ìvota nalaze se u prvoj Jankovi}evoj zbirci „@ivi mrtvac“ (1904), u kojoj se pored istoimene pripovetke, opisao besmisleni hod po mukama ~inovni~kog sloja. Takve su i ostale pripovetke u ovoj zbirci: „Smrzotina“, „Beda“ i „Nije potreban“. Sitni beogradski trgovci opisani su u pripovetci „Muka je to“, a socijalni elementi i ìvot proletera opisao je u pripovetci „Prosjaci“. Kriti~ari toga vremena, pre svega u ~asopisu Brankovo kolo, isti~u da, srpska pripovetka napreduje i da je na zama{noj visini, moderna, i da ne zaostaje mnogo za evropskom prozom. Prevazi|ena je pripovetka sa sela, i glavne li~nosti na{ih pripovedaka su obrtnici, zanatlije, vojnici, trgovci, ~inovnici. Ovaj novi odnos prema stvarnosti prati i Nikola Jankovi}. Osnovni ton proze u zbirci „@ivi mrtvac“ je tragi~an, a opisane li~nosti doìvqavaju li~nu dramu zbog nejednakosti u dru{tvu, li~nih nedostataka i pogre{no vo|enog ìvota. Oni su osu|eni na smrt svojom prvom pojavom, ali i daqe ìve, otimaju se ili uklawaju. Zato su li~nosti wegovih pripovedaka skrhane borbom, i ako produàvaju svoj uglavnom bezli~ni ìvot, one su i daqe „ìvi mrtvaci“. Do~aravao je slikovito unutra{we pejsaè svojih li~nosti, pomo}u slike prirode: “zagleda se u drve}e, u li{}e, koje se treska{e na granama“. U pripovetkama iz beogradskog ìvota koje se nalaze u zbirci Pripovetke, dao je sumorne i tamne slike iz nesre}nog porodi~nog ìvota pune nemilih scena, sva|e i ru`nih re~i, kako to ve} u ìvotu biva. U tako zagu{qivoj, skoro odvratnoj, atmosferi, Jankovi} ne daje ni jedan optimisti~an primer. Zbog toga wegove pripovetke izgledaju kao fotografije, crno bele („Nada“, „@ivot“ i „Tajna“). Druge dve iz ove zbirke, pre svega pri~a„Svi znaju“, sadrè mnogo od pripoveda~eve li~nosti, delove biografije i sadrè li~ni ton. U pripovetci „Wegov pogled“ opisan je pogled kao sugestija i mo}, ali je ona ostala na nivou skice, uop127

{tena je, suvoparna i zastarela. Ovu zbirku je prikazao Jovan Skerli}, i zakqu~io da je pisac po~eo od stvarnosti, ~inovni~ke, ali zavr{io „neve{tom literaturom“, a u izrazu ostao konvencionalan, nedovr{en i rasplinut. Na kraju je ipak dodao: „Jankovi}, koji kao da ima ne~ega u sebi, mogao bi i davati {to dobro i trajno“. Od po~etka komitskog pokreta pesnici i pripoveda~i su po~eli pisati poeziju, prozu i drame o wemu. Nikola Jankovi} je najzna~ajniji pisac komitskih pri~a, i ako je do Drugog svetskog rata bilo je vi{e pisaca, koji su obra|ivali istu temu. Me|u wima se isti~u Rade Orlovski slikom iz „ma}edonskog ìvota“ „Krvava svadba“; St. Oliver (pseudonim) sa slika iz ~etni~kih sudova u ju`noj Staroj Srbiji i Ma}edoniji „Raspu{tenica“; „Iz ustani~kog ìvota“ od nepoznatog potpisanog {ifrom D.; „Stojan“ (pri~a iz komitskog ìvota) od Lejleka (Jevta Nikoli}); komitska pri~a „Izdajica“ Milorada J. Ili}a; „Serafim Smiqanac“ Stojana V. @ivadinovi}a (prema pri~awu Jovana Dovezenskog). Jankovi} je, pod pseudonimom „Golemijot“, objavio iz komitskog ìvota je {est pri~a: „Kroz strah“, „Tanu{“, „Boì}“, „Naprijed“ „Mati“ i „Za slobodu“. Pri~e je zanovao na psiholo{kim portretima glavnih likova, organizatora pokreta, a me|u likovima su komitske vojvode, ~estnici i seqaci. Iako je li~nosti poku{avao da individualizuje, u glavnoj ulozi je ipak bio, jedan pokret, vremenski ograni~en, koji je u psihologiji li~nosti ostavio duboke tragove. Sve li~nosti proìma strah, kako i nosi naslov jedne pri~e. Kroz taj strah li~nosti se prepoznaju me|u sobom, on ih motivi{e i pruà mogu}nost da opstanu u te{kim vremenima stalnih sukoba. Drugi pokreta~, koji je ograni~avao li~nosti je tajna, ona komitska, koja sa vremenom prerasta u na~in ìvqewa i razmi{qawa. Neke li~nost, na primer Tanu{a, individualizovao je odnosu 128

prema ku}i i porodici. Ta individualizacija li~nosti prenosi se i na predmete i objekte: „Ulaz u pe}inu imao je izgled poluotvorenih usana“, u pri~i „Bo`i}“. Kretawe kroz borbu, uvek, i neprestano opisano je u pri~i „Naprijed“, gde su likovi u senci, skoro da i ne postoje, samo su ocrtani wihovi pokreti i wihove misli. Na kraju ovog ciklosa, prekinutog kratkotrajnim `ivotom, nalazi se pri~a „Za slobodu“. U woj je prikazana grupa ~etnika u borbi, sama borba, kazna zbog izdajstva, kretawe napred. Iako je izbegavao op{ta mesta, Nikola Jankovi} je svodio likove na: heroje, izdajice, prepla{ene i kukavice.

129

Grigorije Bo`ovi}

SUQ-KAPETAN

Brodu, glavnom mestu potur~ene Gore, ~ija su sela ne`no obgrlila grotlasti Koritnik, ve} odjekuju go~evi i zurne, i to ne ciganske no prave goranske, napravqene po nekom iz dalekoga Anadola donetom prepo~etku. Sredina je divnoga planinskoga leta, a sutra je Pantelejica. ûdan je [ar sa svojim gredama i ograncima. Krepak je wegov ne samo divqi ~ar, no i snaga koja jo{ drì istrzane ostatke starine na{e. Sto~arska naseqa s obe strane wegova {arena hrbata imaju svoje obi~aje, naro~ite nagone za odràne. Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do posurelih sneànika Bistre i Koraba. Ski}u po pe~albi od mora do mora i daleko preko Dunava, nose}i u mekoj tugovanki nostalgiju za rodnim kr{em kao niko iz na{ega plemena. Ali svako wihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogu}stvu svi skupqaju, koji je ve}i i od Uskrsa i Bajrama, i kad planinci gotovo neosetno osete da su jedno, i ako ih ova dva praznika dele u nepomirqive tabore. Najizrazitiji u ovom pogledu, Gali~nik, ima svoj Petrovdan. To je svetkovina i starodavnoga po~etka leta, i zavetina seoska, praznik pune vedrice i sre}noga dolaska sa pe~albe. To isto je za Brod Pantelijevdan, sada{wa Pantelejica, ostatak wihove hri{}anske zavetine kod crkve Sv. Pantelije u Brodu. Odjekuju go~evi, a uùrbalo se selo. Do{li su pe~albari iz tu|ine da prosvetkuju po starom obi~aju. Na prekor svih hoxa i ulema, Bro|ani su ga odràli. Osvanu}e sutra Pantelejica, pa kao u pro{lim vremenima, u selu }e se obaviti sve svadbe, sva vesela, svi suneti. 130

Pore|a}e se oko izvora nasred sela gledanici â&#x20AC;&#x201C; momci za ènidbu. Do}i }e da zahite studene vode naki}ene gledanice i baci}e kitu tek i{~upana bosiqka na svoje sre}ne izabranike. Jer tako potur~eni Gorani ~uvaju stare obi~aje, kaogod i staru no{wu i govor. Ali su revnosni u veri kao retko ko od preverenih skorojevi}a. Sunet, pravo muslimansko kr{tewe, obavqaju samo u ovaj dan, da bi toj stvari dali {to ve}i zna~aj. Zato se ve} po Brodu peku halve, mese baklave i razni kola~i, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin nau~iti, bilo kao kuvar kod kakvoga je{noga pa{e, bilo kao poslasti~ar s one strane Zlatnoga Roga. No najve}u novost u~ini dolazak u selo Suq-kapetana, staroga ratnika i goranskoga viteza lutalice. Od Sereza do Vasjata, i od Debra do ]ustendila spomiwano je wegovo ime i prono{ena hajdu~ka slava. Sinovac ~uvenoga Lazara ]aje, svoga oca je sahranio u pravoslavnom grobqu, a muslimanstvo prigrqavao utoliko ukoliko mu je rasla mr`wa na one, ne{to ranije istur~ene, koji mu ku}u razori{e, i tisu}na stri~eva stada pregna{e preko Koritnika. Odmetnuo se bio u {umu kao i svaki nemiran duh. Da je sultan ~e{}e, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jama~no bi i wega uo~io kao i wegova zemqaka Sinan-pa{u, kao Sokolovi}eve â&#x20AC;&#x201C; Hercegova~koga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge ]uprili}e. Kad se ve} potur~io, hteo je da bude slobodan i bez stege: nije vaqda mogao gledati da mu Qumqani i daqe otimqu stoku i presecaju globu. Naprotiv, postao je hajduk da sam {ale rabo{e za globe i da pokaè kako se otimqe. Neka mu se smeju koliko god ho}e {to mu je strina Boàna jo{ Boàna, i to ba{ u Brodu pokraj preklada, i {to su mu bratanci u Prizrenu u srpskoj {koli. Lekovac je on. A od Lekovaca neki su ve} muftije i muderizi, pa i oni {to se krste â&#x20AC;&#x201C; daj, Boè, da postanu vladike, a on }e da hajdukuje!... Sto~arstvo je u Gori uni{teno i nastala dotle neznana pe~alba. Ne moè on i}i u Smirnu i Sarajevo da gradi 131

halvu i prodaje bozu. U druk~iju je pe~albu po{ao. Sastavio je Druìnu po starom krxalijskom zakonu: od zla oca i od gore majke, u kojoj se o veri ne pita. Nastao je da sobom produì mutno pome{ane zavete i Starine Novaka i raznih balkanskih kesexija. Ka~anik, DemirKapija i veliki putovi ka Serezu i Bitoqu bejahu wegovo popri{te. Wegove pustolovine vlast je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima i ugu{ivawu pobuna, da mu je nadimak kapetan pristajao i kao pustolovnom atamanu i kao ratnom stotina{u. Ve} je po~eo da zalazi u godine. Wegov je jedini sin gotovo momak, a jo{ nesune}en. Kao i mnogi po selu. Svake godine uo~i Pantelejice si|u stariji Gorani do Prizrena i tajno upitaju koga od srpskih prvaka: da li se treba nadati skorom pzbavqewu, da ne bi svoju decu kvarili â&#x20AC;&#x201C; da posle, kao hri{}ani, nose sramni ìg na mirosanom telu... To je ~inio i Suq-kapetan, te mu je dete ve} odraslo kao kaurin. I on se ne~emu nadao. Ali evo ve} nekoliko godina kako su Prizrenski odgovori tu`ni. Svet po~eo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajdu~ki kapetan. Iz dana u dan vidi on kako od nada nema ni{ta. Ve} je po~eo da se quti na svoje bratance Jan~eta i Kostu {to se ne tur~e, no jo{ svoju dedu {aqu u Beograd na {kole. He, a kako je divan, na primer, Petar Kostin! Kad bi se taj potur~io, vera i bog, brzo bi postao ili veliki vezir, ili {eih-uq-islam... Slomqen je ve} Suq-Kapetan. I sam ose}a da svakoga trenutka postaje sve ve}i muslimanin i Tur~in. Ne vala se vi{e zanositi i premi{qati. Zato je i do{ao u Brod da se malo odmori i Suneti svoga sina. Bi!... I sam je Tur~in ve}... Go~evi biju. Suq-kapetan je objavio svoju odluku za Sina, te mu navali{e Gorani na veseqe. I oni su kao ostali svet. I{~ekuju ~uda od rasipawa i pokazivawa. Pa to i ne kriju. Misle da su i wegovi }emeri puni dukata, kao {to je gromka wegova slava hajdu~ka. Me|utim, kapetan je tanak doma}in. Nije {tedio ni kod ku132

}e, ni pri pustolovinama. Hteo je da zadivi svet jednim Goraninom, da pokaè Turcima kakav moè biti jedan potur. Rasipao novce lak{e no {to ih je zadobijao. Davao je sirotiwi, gostio prijateqe i divqu druìnu. Bacao je u tekije i crkve ba{ kao onaj |akovi~ki bekta{ {to je na samrti podelio svojih posledwih trista gro{a tekiji, xamiji i De~anima: „pred Bogom jedna je vera prava – vaqda }e koja od ove tri pomo}i meni gre{nom pijanicu!...“ Niko ne zna da je on jedva u }emeru nabiqu{io pedeset dukata da obavi sunetsko veseqe, no sve zinulo da vidi ~uda od zlata i gospo{tine... Vidi to kapetan, pa ga ne{to {trecnu. Zagolica ga bezobzirna ta{tina. Prvi je on ~ovek sad u Gori, u Brodu, mora i wegovo dete u posledwoj sve~anoj povorci kroz selo biti kao knez. U zlatu i na hatu kao valijin sin. Ina~e za{to se potur~io i za{to da dete sad ~ini pravim Tur~inom? Za{to da wegovi zemqaci pomisle da je vi{e sojtarija no hajdu~ki kapetan? Ali – pusto nemawe!... Ba{ tih dana beja{e do{ao u Brod bogati prizrenski trgovac Spasa êmeriki} sa punim bisagama zlata i srebra da po Gori otkupi ovogodi{wu vunu za izvoz. Do{ao je na svojem hatu, sa vezenim kuburlucima na sedlu, jer se ovde nije bojao. On je glavni poverilac goranski, dobrodu{an ~orbaxija, koji oskudnih godina svu Goru izdràva hranom do ovoga doba. Wega se najzad seti Suq-kapetan. Pa pozva staroga slugu ]erima: – Ali zna{, moj ]erime, da mi je sega srce }umur? Jo{ jedna ì{ka – pepel }e se u~ini!... Zatim mu pruì fi{ek i prsten s ruke, pa se strahovito namr{ti: – Tur~in sam, {u}ur!... [to da mislim gore-dolu?... Idi vo selo. ]e go na|e{ ~orbaxija Spaso od grad. Dadi mu to. „Ti se pozdravil – da mu re~e{ – aga mi Sulejman Lekovac so zdravo – ìvo: hata da mu isprati{ i sve }emere so liri, so altani, so dukati. Rezil da go ne u~i133

ni{, za{to â&#x20AC;&#x201C; sunet pravi detetu. Gajle i~ da nema{. Samo nema takec-vakec: ja toj, ja glava nema{â&#x20AC;&#x153;... Odi, bre stari pes!... Krajem leta nakon dve godine posle ovoga spu{ta{e se niz Vardar kroz Demir-Kapiju karavan sa prizrenskim trgovcima. Karavani sa vunom i sahtijanom stigli su jo{ ranije u Solun, gde se utovaruju u la|e za Trst i Marsel. Trgovci su na obi~nim jalicama, sa seksanama koje im nose jelo i stvari za preno}i{ta. Na ponekoj seksani su i bisage pune novaca. Vrve oni bez oruàne pratwe, na sre}u, ovom opasnom dolinom. Ne}e da izazivqu gorske hajduke neskromno{}u. Samo je svaki od wih prigotovio po dvadesetak dukata, a u bisagama pored ~uture sa èènicom po oku najlep{a skopqanska duvana â&#x20AC;&#x201C; da obdare slu~ajne susretnike koji ùdno traè ukraj puta ovake namernike. Ali je svaki od wih prikrio duboko u pojasu i po samokres. To je o~ajni~ka pu{ka. Jer je ~udnovat Prizrenac. Potuli se putem, postane veoma skroman, mnogo podnosi, ho}e novcem da se otkupi, duboko se Tur~inu presavije, no ume i ho}e ~esto da umre! Kad kroz wega Progovori klasi~na krv, a lice pocrveni kao tur~inak... U Dru{tvu be{e i Spasa êmeriki}. Spremio se da sa Dimi{em Mi{etevi}em vidi London. Bio je u Carigradu, Aleksandriji, Trstu i Be~u. Ho}e pod stare dane da oproba Trgova~ku sre}u i sa dalekom prestonicom. U Solunu mu se ve} tovare ogromne koli~ine vune i polu~iwene prizrenske koè. To mu je vaqda posledwi uzmah, jer je ostario. Pred polazak je ostavio zave{tawe, da wegova muka ne bi oti{la u vetar. Dece nema, pa je sve ostavio narodu. Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najvi{e zarade... Kad povorka nai|e u samu sutesku, ona pogna umorne kowe brè da {to pre mine ovo opasno mesto. No ~im izbi na drugu stranu, ~itava ~eta razno obu~enih i razno naoruànih pustolova opkoli ih i zaustavi s naredbom na turskom jeziku da sja{u i po|u za wima. Tr134

govci utrnu{e, pa poslu{a{e. Ali êmeriki} se seti da su wegove bisage najpunije, da je to ve} narodna navaka. Sjaha i on, pa uzdahnu te{ko i bolno. Gle nesre}e! Uz wegovu glavu, koja vi{e nikomu ne treba, otide i ono {to je narodu namenio kao da je prokleto. Osta}e i daqe crkva nepokrivena, a {kole u podrumima. Vaj!... Wemu udari plamen uz obraz, pa brzo trè pi{toq i opali na najblièga. Ali ne pogodi. Hajduku ne dade druìna da ga pogubi, po{to je wihov poglavica izri~no naredio da se svi ìvi dovedu. Iza desnoga vrha Demir-Kapije, na jednom brda{cu, se|a{e na ovnujskoj koì stravi~an ataman. Duè kose, u bradi, sa ogromnom dervi{kom kapom, ispod koje sjajahu dva krupna zelena oka. Pu{i na dugom ~ibuku, a belokori jatagan izvukao iz no`nica i metnuo pored desna kolena. Iza wega drì mu momak wegova kowa i dve-tri samarice koje im nose komoru. Trgovcima klecnu{e kolena, kad hajduk pokaza na Spasu êmeriki}a i re~e da je pucao. On naredi da mu se ovaj primakne, pa se ma{i za jatagan i o tle mu oproba vitkost. Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom. Haramba{a ga prese~e o~ima i po~e potmulo turski: – [ta si hteo, bre? – Da se branim, aga. – îme?... Pu{kom?... Kaurska glavo nerazbrana!... Zar ne zna{ da je va{a pu{ka umrla odavno? – Zaista je tako, aga!... Ali desi se po neka... – Koja ne upali – – – Ponekoja i upali! – drsko odgovori trgovac, kao ~ovek koji vidi da je sve svr{eno. Smrt ga ne}e mimoi}i, pa barem da progovori kao onaj s koca, ili ispod xelatove sabqe... – Dakle i kaurin da se ma{a za pu{ku? – Sladak mu je ìvot kao i Tur~inu, aga... Obraz tako isto... – Take je! – uzviknu dervi{ina na goranskom nare~ju, te se Trgovci jo{ vi{e upla{i{e. To je sigurno ka135

kva poturica iz Ki~eva ili Tetova, koja se ne}e zaustaviti samo na pqa~kawu. Me|utim namr{teni haramba{a upre pogled iznad wih negde u daqinu, pa se duboko zamisli, a rukom se igra{e sa golim jataganom, po izgledu samo da naredi da mu poviju Spasu êmeriki}a, te da mu odrubi samovoqnu glavu. – Ali me poznava{, bre kaurine? – nastavi u neko doba ~isto – goranski. Ne. – Ne se pla{i, kazuj istinu! – Potesno li }e me na|e{ – isprsi se Spasa o~ajni~ki: – te da te laèm? – A si poznaval nekad potura Suq-kapetana? – Jesam. – Be{e li toj neki put na ne~are? – Ne znam, aga... – Ne, ne – zbori pravo. Ako si ti Spasa êmeriki} od Prizren?... Te{ko be{e jedan put i Suq-kapetan vo Gora. Rezil }e se naprave{e. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So juna{tina. Dade mu hata za dete i mnogi }emeri so zlato... Take li je? – Pa, aga... – Ubavo!... Vrati li ti toj stari poturski pes? – Vratio mi je sve. I pare i kowa. Sam je do{ao kod mene da broji pare, a wegov sluga je doneo punu tepsiju baklave. – A {to ti re~e najzad? Misli ubavo, pa da mi kaè{! – Re~e mi: „Bog turska du{a“... – Ne, ne!... Vake: ,,Bog poturska du{a“... – „Da ne mi je zeme, more êmeriko, dok ne ti napravim dobro“! – A, take!... Ete, take je rekol toj stari pes!... Toj pogani potur i torbe{!... Takec!... Nastade tajac i pometwa. Prizrenci po~e{e da mere {to bi vaqalo: braniti svoga zemqaka ili udvori~no odobravati ovom stra{nom ~oveku. No, on brzo zba136

ci dervi{ki klobuk s glave, zapovedi druìni da voqno sedne, pa se okrenu ponovo zbuwenom Spasi: – Toj potur se napravi boèm dervi{: ja sam Suqkapetan – ruku ovamo, zdravo-ìvo, zemqak!... Ti mi nekad sa~uva obraz, pravo je sega i ja da ti vratim... Svi ste slobodni Zemqaci sme. Vije v tu|ina da pe~alite, i ja takec... Rakije da se napijeme, ama turski, a ne kaurski... Sedite!... Kao nanovo ro|eni, êmeriki} mu na rastanku ponudi malo tro{ka, ali se kapetan qutnu: – Ba!... Siromav ~ovek sam, pa opet vo moj }emer }e se na|e nekoj altan... Samo zemi moj prsten. Do Sewanik ima jo{ lo{i qudi: neka ti bidne on derudexija – za{to pa jedan je Suq-kapetan od Gora, iako je potur, iako jo{te me|u zube, moè biti, }e mu se na|e domuzovina... Takec!... Kad trgovci si|o{e na put i okrenu{e ponovo niz Vardar, ina~e }utqivi Demi{ okrenu se Spasi {aqivo: – Ama na ovuj muku nije ba{ r|avo kad se neko na{ potur~i, a {to veli{? – Skr{i vrat, protestantu ni jedan! – poluqutito odgovori pobo`ni êmeriki}, pa natu~e na prst desne ruke veliki kapetanov prsten – za svaki slu~aj...

137

Grigorije Bo`ovi}

TERORIST

Uo~i prvoga oslobo|ewa, kad beja{e najìvqa narodna borba u Ma}edoniji, svi mi u Bitoqu imadijamo svoje klubove i svoje kavane. Turci svoje na Dragoru, Arnauti u Arnaut-Mahali, Grci u âr-Eugara{i na Hat-Mejdanu i Beloj ê{mi, Vlasi oko svoje gimnazije, a mi u [irokom Sokaku. Po tim kavanama nije moglo biti me{avine kao za vreme kakve borbe verske, ili kao da nas razdvajahu semitska pravila o ~uvawu vernika od doticaja s poganicima. Ali kad nastado{e drski atentati, koji svi bespo{tedno po~esmo jedni drugima prire|ivati, gotovo neopaèno ni~e jedan izuzetak. Svi mi koji bejasmo u vrhovima narodnih organizacija, nekako pre}utno, na jedan te{ko shvatqiv levantinski na~in, vi{e nagonski nego svesno, po~esmo da {tedimo jedan drugoga, ~ak i pred Turcima. Grci {te|ahu Vla{ke prvake, Bugara{i na{e, a mi wihove. Svi se u glavu znadijasmo i niko ne sme|a{e prvi da po~ne. Ne be{e to samo li~ni strah, no neko ~udno i srame`qivo snebivawe. Kao da ne smedijasmo sami od sebe. Kao da ne imadijasmo snage da postanemo grubqi, nego {to u stvari bejasmo. Po~esmo sami sebe kao saàqevati za jednu ludu igru, koju smo svesno vr{ili, ali koja nam je prilikama naturana kao mora. I tu moru, tu nesnosnu groznicu kao da ho}asmo da umerimo. Duhoviti doktor Monako, stare{ina gr~koga izvr{noga odbora, su{ta dobrota i junak ~a{e i sedeqke, slatko se potsmeva{e doktoru Nikolovu, svojemu bugara{kom sabratu, da je ve}i prijateq svojim gr~kim i srpskim drugovima, nego generalni konsuli Gr~ke i Srbije. A Nikolov, vedar Ohri|anin, Ma}edo138

nac dubqe du{e i vrlo ~ove~an u obi~nom ìvotu, pola u {ali, pola u zbiqi, malo cini~ki, a vi{e bespomo}no, kao ~ovek koji jasno vidi da je zahuktano zlo ja~e od svih nas skupa â&#x20AC;&#x201D; moqa{e da mu za svoja putovawa javqamo, da nas ne bi wihova, bugara{ka, pu{ka iznenadila: â&#x20AC;&#x201D; Neka se tepat oni {to su v planina, a mi â&#x20AC;&#x201D; kako civilizovani da pijeme zajedno bira!... Qudi su divqi, ali su opet qudi. Od zorina osvitka pa do mrkla mraka, kao kakvi berzanski bezdu{nici, snovasmo mi svi po Bitoqu, da jedan drugom {to vi{e pakosti i neda}a nanesemo. I po {koli, i po crkvi, i po klubu, i na ulici, i po turskom hu}umatu. Izbrijani i namirisani doktor Monako, kao da je pa kakvoj {umnoj rivijeri a ne u palana~kom Bitoqu, mirno va|a{e iz svoga beloga prsluka doze cijankalija gr~kim i srpskim poverenicima da ih na zgodnom mestu upotrebe. Uvek nasmejani Nikolov, kao kakav mu~ki Tatarin izdava{e naredbe nekoj svojoj desetini da ~itave porodice pobije i onakazi za primer onima koji tvrdoglavo ho}e da ostanu Srbi. A na{ ]irko-pa{a, sa svim slatko, potkupqiva{e zapovednike turskih juri{nih ~eta da se ~ine neve{ti, kad Babunski vi{e Nikodima presretne bugarsku ~etu... Pa opet kad se spu{tahu tihe bitoqske ve~eri, pune zvezda i nostalgije koju daje ova ~udna pokrajina, kad kroz mahale setno odisa{e kroz pesmu ma}edonska àlba, mi postajasmo qudi. Po|e{ niz mahalu, a ono ti se u~ini da iza ograde na ~esmi kakva nevesta uverava svoju drugu da joj nisu te{ke stomne ni |erdani, nego ogweni merak za onim koji je nedavno oti{ao, srame}i se da je ~estito pozdravi, na pe~albu u Rumuniju. Ili ti se prikojasi kako druga ve} sprema belu ter}iju i bogorada svoga miloga da se dugo ne zadrì kad otide u slavni Beligrad. Sa Bukova i sa Bajira, gde su velika na{a grobqa, kao da im setna mese~ina tiho romori da na{u krv vaqa ~uvati za druge trenutke, a negde na uglu si139

rak Srebren Krivoga{tanac svojom ma|ijskom sviralom okupio oko sebe i grkomansku i bugara{ku i na{u decu, koja kao jedno slu{aju wegov dirqiv ma}edonski potpuri... Sasvim nename{teno, nekako samo po sebi, takvih ve~eri sretasmo se u [irokom Sokaku mi, koji preko celoga dana ra|asmo svaki za svoju narodnu stranku. Vaqda umorni od dnevnoga bunila, spletaka i krvavih zasnova, mi stidqivo, ali opet pitomo, pogledasmo jedan drugoga i pozdravqasmo se kao dobri, bezazleni, poznanici. Kriju}i navrelu nameru i od samih sebe, ali svi bez izuzetka, kao da tajanstvenim putem me|usobno prena{asmo te èqe, mi se malo no malo, svakoga ve~era vi{e, odlu~ivasmo da ne idemo u svoje kavane, nego u neku drugu, gde ne}e biti stran~ara, gde ne}e biti Arnauta i Grka, Srba i Bugara, nego samo qudi... Eto, ovako neopaèno postade na{e zajedni~ko zbori{te i potpuno neutralno, podjednako za sve toplo i prijateqsko, kavana „Solun“ Ta{ka Paligori}a, malovi{tanskoga Kragujev~anina. Tu po~esmo dolaziti i ~esto sedati za zajedni~ke stolove. Jer samo tu bejasmo slobodni od svake raspre i li~asmo na uqu|ene jedinke. Obi~na stvar postade da doktor Nikolov ostavi svoju porodicu za na{im stolom, pa da otide kudbilo poslom. To smo i mi radili, pa i Grci i Vlasi. Po~esmo se na tom mestu ose}ati kao jedno dru{tvo. Doma}in kavane beja{e pogodan ~ovek i zgodna veza izme|u nas: — Varam gr~ki, napla}ujem cincarski, psujem srpski, ~uvam ~isto}u bugarski! — doviknuo bi Ta{ko s vremena na vreme, opomiwu}i nas time da smo na neutralnom zemqi}{tu. Osim toga tu se i odmarasmo. Ta{ko be{e du{evan ~ovek. Bitoqski bogaqi i ~udnovati siraci iz cele Ma}edonije kao da bejahu kod wega na op{teì}u. Ti su nas qudi razgaqivali svaki na svoj ka~in. No meni be{e najmiliji kavanski momak Atanas Colakis, vaqda pogr~eni Slovenin ôlak, iz Koàne na 140

gr~koj granici. Vanredio usluàn, pitom i dobro}udan, uqudan i do krajnosti, nekako ro|a~ki odan, on beja{e svima mio, te je bilo qudi koji bi ~itav ~as ~ekali za ~a{u P{ora, samo da bi je Colakis doneo, a ne ko drugi. Kod wega zapazismo jo{ jednu stvar. On je radio neumorno i dawu i no}u, bez ropota, bez znaka umora, ali bi na kraju svakoga meseca po dva dana lumpovao u istoj kavann. Bio je u tim prilikama miran, hri{}anski raspoloèn i neàn, ali strahovito tu`nih o~iju i nije dopu{tao sebi nikakvu primedbu. Ta{ko bi ga tom prilikom, s nekim po{tovawem, i sam dvorio. Toga ve~ara ja do|oh ranije. Be{e ramazan i [iroki Sokak nesnosno pun Turaka, otromboqenih, zlovoqnih, samo {to ne {rgu}u zubima. [etaju i snuju tamo amo kao brqivi, kao pijani, neko od gladi, a neko koji ne posti, {to ne sme javno da pu{i i pije. Sve to ~eka na pucaw topa, pa zaprudilo ulicu i zakrvavilo o~i na nas hri{}ane, kao da smo im mi krivi. Stoga pobegoh u kavanu i uzeh zaseban sto. Pozvah Atanasa da mi donese piva. On se iz prikraja pokloni i mahnu rukom da ~ekam, ali nekako tajanstveno, kao da je hteo sakriti od drugih. êkam ja, znaju}i da Atanasa ne treba opomiwati. U~ini mi se da pro|e prili~no. Opet zovnuh, ali Atanasa nema. Pomislih da nije vreme wegovom lumpovawu. Kad na [irokom Sokaku odlego{e tri uzastopna pucwa. Nastade ispred kavane tr~awe i gu`va. Setih se da je opet atentat, pa se ne pomerih iza stola, nego samo povukoh napred kuburu sa revolverom. Znam da mi je ovde najboqe. U ba{ti gde se|ah, be{e jo{ nekoliko qudi. Ta{ko pri|e meni i kaza. Pravoslavni sve{tenik Hristo Vajani, arnautski paroh iz neke ùpe kod Kor~e, koji je naslawaju}i se na ruski konsulat, a pomognut arnautskom propagandom iz Amerike i Egipta, hteo nacionalno da odvoji pravoslavne Arnaute Ju`ne Albanije od Grka, poginuo je sad u sred ogromne gomile sveta na 141

mostu Vu~jega Potoka koji proseca [iroki Sokak, glavnu bitoqsku ulicu. I {to je naj~udnije, pri~a{e Ta{ko, atentatora niko nije video ni kad je pucao, ni kad je begao. Nestalo ga je kao aveti, a revolver mu je tu na mostu na|en. — ûdo, gospodine! Ili se taj pop sam ubio, ili su ovi Turci obrqivili od ramazana, pa ne znadu i ne vide ni{ta!... U tom mi pri|e Atanas Colakis. On spusti na sto dve krigle P{ora pa sede, rekav{i Ta{ku da vi{e ne}e ve~eras da sluì, jer je umoran. Ja ga pogledah. O~i jo{ tu`nije, nego obi~no, duga kosa razbaru{ena, a lice ble|e i po malo oro{eno sitnim kapqama umornoga znoja. Video sam ga kad je u{ao spoqa. Pomislih da ga je glas o ubijstvu uzbudio, najvi{e {to je poginuo jedan pravoslavni pop. To je isto pomislio i Ta{ko, jer pri polasku odobri Atanasovu izjavu, samo ga vrlo prijateqski zamoli da ve~eras ne pije dok su gosti tu, pa }e ga posle sam povesti u „[ark“ da slu{aju peva~ice i da se vesele. Atanas se nasloni na ruku, pa me tu`no-tu`no pogleda. Wegove o~i govorahu kao da ho}e ne`nosti, prijateqstva, laske, kao da je sasvim nesretan. Drugom rukom ma{i se za kriglu i kucnu je o moju: Zapovedaj za verata! Za veru, Atanase! — rekoh ja primaju}i kriglu i razumevaju}i wegovu zdravicu ma}edonsku. Svet napija za zdravqe, za napredak, a u to doba u Ma}edoniji se pilo za veru. To je bilo kod svih nas. Zna~ilo je napijati za uspeh nacije, Bugari su bili bugarska, Grci gr~ka, kao i Turci turska vera. A po{to smo mi sa Grcima bili ne samo pod jednom verskom vla{}u patrijar{ijskom, nego i u mnogom vezani i u borbenoj zajednici, Atanasova zdravica zna~ila je èqu za napredak srpske i gr~ke narodne stvari u Ma}edoniji, na suprot turskoj, bugarskoj, vla{koj i arnautskoj. Meni be{e prijatna ova ne`na zdravica, jer sam znao da nas Atanas voli i da sil142

no mrzi Bugare i Vlahe, ove posledwe {to u crkvi sluè na „ciganskom, karabogdanskom“ jeziku, a ne na slavnom jelinskom... — Napij se! — re~e on tiho, pa po{to iskapismo krigle, kucnu te do|e drugi momak: — vi{e da ne vikam. Ubavo da pazi{. Prazno — donesi druge! — o{tro zapovedi, pa se okrenu meni. Po~e ja~e da ga probija znoj, koji on drhtavom rukom brisa{e nekom {arenom {amijom. Meni ga nekako do|e ào i po~eh da smi{qam kako da po~nem da mu u~inim kakvu prijatnost. Ali on ugrabi: – Saka{ da mi u~ini{ jedno dobro? – Samo zapovedaj, Atanase! — rekoh ja i pruìh mu cigaretu. – Da pijeme, no}as... – Do zore, dragi moj. – Ubavo... Ispolajeme, tako i ~init... za verata... za verata... A jedno sme nije... Mi Grcite, i vi Srbite. Za tvoje zdravje, Srbino!... U tom kroz ba{tu prone{e u hotelske sobe `rtvu atentata. Policija, lekari i neki stariji ~orbaxije. Atanas otr~a u gomilu, pa se vrati jo{ ble|i. Huknu, poru~i za pivo opet, pa nekako ~udnovato po~e da muca: — A bre, gospodine, toj popot neje umren... Ku~e arnautsko, u{te neje psojisalo! Majkata, tri pati udren i u{te ìv!... Ja po~eh o doga|aju. Dugo i mnogo. Obja{wavah mu kako je ovo uàsno {to se ovako istrebqujemo, pa se pitah u ~udu, ko jo{ moè da digne ruku u sred bela dana na jednoga popa sa sela, i to u Bitoqu. Atanas se navalio na ruku, opruìo noge u pesak ba{tenski, pa vi{e blene, no {to me posmatra. Vidim neku ~udnu igru na wegovom licu. Ono mu se ~as do bola iskrivi, ~as satanski osmehne, ~as dobije prezriv izglsd, a ~as saàqiv, samo {to mi ne rekne {to bulaznim. Najzad se ispravi, pa mi sasvim pri|e: – Saka{ i jas da ti otepam nekogo? 143

– Ne mrzim ja naro~ito nikoga, Atanase! – I jas. Ama za verata, saka{? Salte za verata... Ete, ìv mi krst!... Delmi za verata?... Re~i! Bugarski konsul, mitropolit, direktor, vrag, sotona bugarski... Kogo saka{, sega }a otepam!... Jas mnogo volim Srbite, ì’mi verata!... – A, ne treba Atanase, — po~eh ja sme{kaju}i se, budu}i uveren, da je pijan, pa tek onako govori da se pohvali i da mi rekne ne{to prijatno. Mislim ja da on zna kako smo mi u Bitoqu brojno slabi, pa tek onako bandara iz pijane gr~ke megalomanije. – Ne verva{? – Verujem, ali nije potrebno. – E, neje potrebno! Nema „neje potrebno“, koga jet za verata, tuku ti ne verva{... Duma{, Atanas pijan, Atanas Grk, pa... – A ne, ne... — Moàm i ho}u, ako saka{ ... Sega, ete krsto! — izusti on, pa se prekrsti, daju}i mi time najtvr|e jemstvo da istinu govori. — [to misli{?... Jas za verata dojdov v Bitoqa, a ne pari da pe~alim. Za verata... Za moja gr~ka i va{a... Eh, gospodine! Jevtino go saka{ da kupi{ Atanas Colakis!... Puqi vamo: ete, jas go otepav ovoj arnautski popot... Ja se zapawih. — Da, ispolajeme... Toj, ku~e jedno, u~ilo gr~ka skolija, so gr~ki pari, jedelo na{ hlebo, pa sega stana od Grci da pravi Arnautite... E, ne}e{, pope!... Znaje{, koga saka{e pivo da ti donesam, toj projde na dole. Polako po nego, dori do Vu~ji Potok. Na mosto taka, lu|e kako mravi. Edno{, dva, tri i gotovo. I rezolvero go frlih tuka, da ne mi se najde, ako policija potr~i... Gospodine, Gospod pomaga koga je za verata. Tolkomina tuka bea, i niko ne me vide. More i jas stanav da vikam da go fatat ubivec. I posle, kako vidi{, mirno dojdov tuka da ti donesam pivo... Hajde, za verata... saka{?... }a ti otepam, sega!... 144

Atanas opazi moje ~u|ewe, pa mi pri|e jo{ bliè u nameri da zadovoqi moju qubopitqivost. ...On je terorist i u Bitoq ga je poslala naro~ita tajna teroristi~ka organizaiija, kriju}i od ove ovde. On je samo preporu~en kao dobar Grk, koji tobo` beì iz Koàne, jer tamo ne moè da opstane. Ima du`nost da pazi nad ovima u Bitoqu i da izvr{uje naredbe. Jednu takvu je sino} dobio po naro~itom povereniku. I izvr{io je, mada za to znam samo ja, a doktor Monako }e doznati kad se istraga prestane voditi. Da se Grci ne upla{e i ne odadu ga... Kad se ba{ta isprazni ustadoh i ja. Atanas po|e da me do ku}e otprati. Uz put po~e da pla~e. Re~e mi da ima jednu strahovitu du`nost. On nije zver, ali zakletva ga veè. Kad se u hotelu sve smiri, on }e ponuditi svoje usluge da ~uva te{ko rawena popa. Bi}e ~ove~an kao nudiqa. Kad sve bude zatihlo, on }e lagano â&#x20AC;&#x201D; lagano, kao dobra majka, skinuti s popovih rana zavoje. Sagnu}e se k izre{etanim grudima, pa }e ne`no pirkati u krvave belege, da stradalniku bude lak{e. Doda}e mu i ~a{icu miri{qava kowaka. On }e trudno otvoriti o~i i blagodarno ga pogledati. Ali kad vazduh i kroz rane po~ne puniti popova plu}a, pop }e bez muke umreti na wegovoj ruci. Misle}i da je bratska. Tako vi{e ne}e od Grka graditi Arnaute. Nabavi}e i vo{tanicu, te da umre kao hri{}anin. Sve je ovo, do du{e, te{ka du`nost, ali verata... Ne smedoh da legnem, no pri|oh i sedoh pored otvorena prozora. Preda mnom ceo Perister, obasjan tu`nom mese~inom. U bunilu, kao da mi se pri~ini kako se setno osmehuje na mene i ne{to mi tajanstveno {apu}e o Ma}edoniji, devi~anskoj i àlnoj, ali krepkoj, krvavoj i tragi~noj. I divnu bitoqsku no} kao da reza{e jezivi refren sitnog Colakisovog govora: â&#x20AC;&#x201D; Saka{ li da ti otepam nekoj... za verata? Glasnik. 145

Ivan Radosavqevi}

NEJE ^OVEK VOLK PREKORA^EWA MORALNIH OKVIRA U PRIPOVETKAMA (1924) GRIGORIJA BO@OVI]A

Zbirka Pripovetke Grigorija Boòvi}a, objavqena 1924. godine, nije prva wegova objavqena kwiga, ali se moè smatrati temeqcem wegove pripovedne umetnosti. Uistinu prva kwiga Boòvi}evih pri~a, {esnaest godina starija zbirka Iz Stare Srbije, osim {to naslovom stavqa pe~at na sveukupno wegovo kasnije stvarala{tvo, ne moè se smatrati reprezentativnom, ne samo zato {to predstavqa mladala~ko, u umetni~kom smislu inferiorno delo, ve} i zato {to je objavqeno mimo voqe samoga pisca: dvojica urednika objavili su je bez wegovog znawa i odobrewa. Pripovetke iz 1924, pak, ne samo {to donose tematsko-motivske sklopove koji }e do kraja ostati tipi~ni za ovog autora (pripovesti iz Stare Srbije, Makedonije i sa Kosova, krajem XIX i po~etkom XX veka, dok su ti krajevi jo{ uvek pod surovom turskom vla{}u, za razliku od matice), ve} i u pogledu kwièvnog postupka zacrtavaju stazu kojom }e Boòvi} i}i do kraja svog kwièvnog rada, bez ve}ih skretawa. Pored toga, li~no pisac smatrao je ovo svoje ostvarewe va`nim, uspelim i putokaznim, {to potvr|uje i ~iwenica da {esnaest godina kasnije, 1940, samo osam od ukupno devetnaest pri~a iz ove kwige nije uvrstio u izbor iz svog stvarala{tva koji je, tako|e pod naslovom Pripovetke, objavila Srpska kwièvna zadruga. Jo{ jedna osobina Pripovedaka iz 1924. osta}e karakteristi~na za celokupni Boòvi}ev opus, a to je upadqiva kvalitativna neujedna~enost wegove proze. Wegovo 146

pisawe kao da uvek lavira izme|u visokih kwièvnih dometa i nacionalno osve{}ene ùrnalistike (kojom se Grigorije Boòvi}, ina~e, uveliko bavio, pre svega kao dugogodi{wi i plodni saradnik Politike). Osim politi~kih razloga, koji su ga za veoma dugi period iskqu~ili iz kanona srpske dvadesetovekovne proze (po{to su ga po~etkom januara 1945. komunisti~ke vlasti osudile na smrt i pogubile, zbog navodne saradwe sa okupatorom, Boòvi} je sudskom odlukom politi~ki rehabilitovan tek 2008. godine), upravo nejednaki kwièvni dometi wegovih pri~a naneli su {tetu wegovom literarnom renomeu i omeli optimalnu percepciju wegovog dela. Za takvu optimalnu percepciju svakako bi nam bilo potrebno jedno autoritativno izdawe wegovih izabranih najboqih pripovedaka, kakvo jo{ uvek nismo dobili ({to isti~e Aleksandar Jovanovi} u pogovoru ponovnom izdawu prvih Pripovedaka iz 1990).1 No, dok ~ekamo takvo izdawe, moèmo poku{ati da markiramo neka svojstva wegovog autorskog rukopisa koja bi nam mogla pomo}i da lak{e raspoznamo vrhove i vrta~e wegovog kwièvnog terena, i da mo`da zavirimo u konstruktivna na~ela koja uslovqavaju wihovu prirodu i poloàj na toj visinskoj lestvici kwièvne vrednosti. U tom ciqu, baci}emo pogled na neke od najmawe uspelih pri~a iz zbirke Pripovetke (1924), kao i na neke najuspelije, koje ujedno spadaju i me|u najboqe pri~e koje je ovaj pripoveda~ ikada napisao. Obrati}emo pa`wu na autorov tretman kwièvnih likova u odnosu prema vladaju}em sistemu moralnih na~ela unutar prikazanog pripovednog sveta. Kao presudno va`nu distinkciju uze}emo prisustvo ili odsustvo prekora~ewa takvog moralnog sistema, stati~ku ili dinami~ku prirodu delovawa likova u kontekstu vladaju}e eti~ke matrice. Za primere umetni~ki najmawe uspelih ostvarewa u ovoj kwizi uze}emo pri~e „Na konaku“, „Kod junaka pri~e“ i „Mu~nih dana...“. Kao umetni~ki najvrednije pak, razmotri}emo pripovetke „Suq-kapetan“, „Terorist“ i „Striko Dolga~“. 147

Pri~a „Na konaku“, kao {to prime}uje Aleksandar Jovanovi} u pomenutom tekstu, jedva da predstavqa i{ta vi{e od „neke vrste etnografskog zapisa o dolasku gostiju u selo, wihovom primawu na konak i doma}inovom pevawu uz gusle“ (pogovor, VII). Potankim opisom ku}nih obi~aja, kao i rodoqubivim uzdasima o ~istoti i plemenitosti tog sirotog, gostoqubivog naroda, koji je takav svoj identitet s mukom o~uvao tokom vekova provedenih pod turskom ~izmom, ova pri~a se iscrpquje. Slede}a pomenuta pripovetka, „Kod junaka pri~a“, jo{ je svedenija: u woj pripoveda~ odlazi na sastanak kod novoizabranog srpskog mitropolita. Pri~a se najve}im delom sastoji od preno{ewa mitropolitovog monologa, odnosno od wegovog predstavqawa ~itaocu kao rodoqubivog i moralnog ~oveka. Ova pripovetka je direktno dokumetarna, budu}i da opisuje smenu na poloàju mitropolita koja se istinski odigrala i govori o istorijskim li~nostima pomiwu}i ih po imenu. Taj doga|aj imao je politi~ke va`nosti u ~asu kada se odigrao, i pripovetka se u najve}oj meri oslawa na tu vrstu va`nosti kao osnov relevantnosti za onovremenog ~itaoca. Pri~a „Mu~nih dana“ izve{tava o poseti jednog po{tenog, neiskvarenog, otaxbini iskreno odanog zlatarskog seqaka srpskom konzulatu u Pri{tini. Seqak se na{ao u neprilici, i potrebna mu je nov~ana pozajmica da bi se vratio ku}i. Svoj karakter seqak ispoqava odbijaju}i da uzme vi{e nego {to mu je nu`no, vajkaju}i se {to uop{te uzima, budu}i da u to poslanstvo srpske dràvne ku}e novac treba davati, jer ono obavqa velik i vaàn posao za{tite srpskog naroda u ju`nim, jo{ uvek turskim krajevima. Na kraju, zahvaquju}i sretnom slu~aju, seqak vra}a pozajmicu samo sat vremena nakon {to je uzeo, i jo{ iz xepa dodaje prilog preko toga, kao konkretnu potvrdu uverewa koja je u razgovoru iznosio. O~igledno, ove tri pripovetke imaju identi~nu i sasvim jednostavnu strukturu: u pripovednom svetu svake od wih narator dolazi u kontakt sa novom, dotad nepozna148

tom sredinom i / ili likovima, i ~itaocu daje wihov opis. Iz tog opisa pomaqa se moralno ustrojstvo nove sredine i qudi. To ustrojstvo je stati~no, jasno definisano, unutar pripovesti nije izloèno promeni niti mu se upu}uje ikakav izazov. U patriotskom smislu, to ustrojstvo je ute{no i ohrabruju}e, te jasno ukazuje na svrhu koju je Grigorije Boòvi} utkao u ove tekstove. U kwièvnom smislu, ono ove pri~e ograni~ava na formu crtica, zabele{ki, anegdota ~iji pripovedni svetovi nemaju ni prostora ni smera kuda bi se razvijali. Oni predstavqaju fiksirana exempla moralia koja svrhu ispuwavaju sopstvenim predstavqawem, nemaju}i potrebu ni za kakvim dodatnim fabulirawem, niti uop{te ostavqaju}i prostora za takvo {ta. Ako se sada okrenemo onoj drugoj skupini pri~a, koju sa~iwavaju u umetni~kom smislu izuzetno uspela ostvarewa, zate}i }emo sasvim druga~iju konstelaciju. Naslovni lik pripovetke „Suq-kapetan“ od samog po~etka opisan je kao osoba koja u moralnom smislu fluktuira izme|u dva sveta: on je potur~ewak koji se odmetnuo u {umske razbojnike, ali istovremeno i turski vojnik: Odmetnuo se bio u {umu kao i svaki nemiran duh. […] Nastao je da sobom produì mutno pome{ane zavete i Starine Novaka i raznih balkanskih kesexija. […] Wegove pustolovine vlast je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima u ugu{ivawu pobuna, da mu je nadimak Kapetan pristajao i kao pustolovnom atamanu i kao ratnom stotina{u. (112, 113) Tako|e, iako se nimalo ne dvoumi o sopstvenoj verskoj i ideolo{koj pripadnosti („I sam ose}a da svakoga trenutka postaje sve ve}i muslimanin i Tur~in“, str. 114), on okleva da na istu stranu do kraja prevede i svog jedinog sina, jer jasno mu je da se broje zadwe godine turske vlasti, i ne bi mu bilo krivo da srpsko nacionalno oslobo|ewe, kada bude nastupilo, wegovog jedinca zatekne na srpskoj strani: 149

Wegov je jedini sin gotovo momak, a jo{ nesune}en. Kao i mnogi po selu. Svake godine uo~i Pantelejice si|u stariji Gorani do Prizrena i tajno upitaju koga od srpskih prvaka: da li se treba nadati skorom izbavqewu, da ne bi svoju decu kvarili – da posle, kao hri{}ani, nose sramni ìg na mirosanom telu... To je ~inio i Suq-kapetan, te mu je dete ve} odraslo kao kaurin. I on se ne~emu nadao. (113-114) Ne samo {to je glavni lik u pri~i moralno ambivalentan, ve} i zaplet po~iwe na dan Svetog Pantelejmona, koji u sebi nosi pone{to od karnevalske transformacije stvarnosti, kada vladaju}i moralni poredak (Turci tla~e, raja trpi) biva privremeno stavqen van snage: U Brodu, glavnom mestu potur~ene Gore […] ve} odjekuju go~evi i zurle […] napravqene po nekom iz dalekoga Anadola donetom prapo~etku. […] Sto~arska naseqa […] imaju svoje obi~aje, naro~ite nagone za odràwe. […] Ali svako wihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogu}stvu svi skupqaju, koji je ve}i i od Uskrsa i od Bajrama, i kad planinci gotovo neosetno osete da su jedno, i ako ih ova dva praznika dele u nepomirqive tabore. […] To je svetkovina i starodavnoga po~etka leta, i zavetina seoska, praznik pune vedrice i sretnog dolaska sa pe~albe. (111) To je, dakle, dan kada su suspendovane razlike izme|u Turaka i Srba, dan kada se svi izjedna~uju u slavqu, dan mira i veseqa. Taj dan svakako predstavqa izuzetak iz svakodnevice, ali taj izuzetak je osve{tan i upisan u vladaju}i moralni kodeks. No, Suq-kapetan odlu~uje da pogazi svetost toga dana i upravo tada opqa~ka Spasu êmerki}a, trgovca, vi|enog i bogatog Srbina, jer èli bogato da proslavi sinovqev sunet. Dodu{e, obe}ava da }e mu novac kasnije nadoknaditi, ali u ovom ~asu srp150

skom trgovcu preti izvesnom smr}u ako odbije da dâ novac („Rezil da go ne u~ini{, za{to – sunet pravi detetu. Gajle i~ da nema{. Samo nema takec – vakec: ja toj, ja glava nema{!“, 115-116). Time se i okon~ava prvi ~in ove pripovesti. Drugi ~in odigrava se dve godine kasnije, kada isti onaj srpski trgovac, u karavanu, putuje u Solun, a na putu ih napadnu razbojnici. Nesre}ni trgovac puca na jednoga od wih i proma{uje, te ga razbojnici privode svome vo|i, kako izgleda, da mu ìvotom plati svoju drskost. Tamo ga do~ekuje zlokobna prilika („[…] stravi~an ataman. Duè kose, u bradi, sa ogromnom dervi{kom kapom […] belokorni jatagan izvukao iz no`nica i metnuo pored desna kolena“, 117), u kojoj ne uspeva da prepozna Suq-kapetana, dok mu se ovaj ne otkrije. Tek iz wegovih usta ~italac sada doznaje da je dve godine ranije opqa~kani novac zaista bio uredno vra}en, i jo{ propra}en tepsijom baklave, {to u~vr{}uje ~itala~ko o~ekivawe da }e hudom êmerki}u sada odleteti glava sa ramena: naime, ne samo {to je Suq-kapetan u me|uvremenu, o~igledno, postao ~ak stra{niji i suroviji no {to je bio, nego jo{ pred wim stoji nezahvalni krivac prema kome je, na neki na~in, svojevremeno postupio po{teno i qudski. No, Suq-kapetan ovde jo{ jednom iskora~uje iz okvira podrazumevanog morala, te trgovcu Spasi po{tedi ìvot, i jo{ mu daje svoj prsten, kao garanciju ako ga na daqem putu zaustavi jo{ neki razbojnik. Suq-kapetan je, dakle, lik koji u istoimenoj pri~i maltene na svakom koraku gazi li~ne moralne norme kojima bi, prema o~ekivawu, trebalo da se povinuje. Tim prekora~ivawem on unosi elemente neo~ekivanog u pripovedni svet u kojem ìvi, elemente neravnoteè koji uslovqavaju sve fabulativne pokrete u pri~i, ukqu~uju}i i zavr{ni humorni akord, kojim Grigorije Boòvi} efektno zatvara pri~u, izvla~e}i ga prakti~no niotkuda. O~igledno, uzdrmavawe podrazumevanog sistema moralnih vrednosti omogu}ava autoru da naraciju dinami151

zuje i da se poigra izneveravawem ~itala~kih o~ekivawa, kreiraju}i sloèniju kwièvnu stvarnost koja mu omogu}ava da dosegne vi{e umetni~ke domete. Naredna pri~a iz druge grupe, „Terorist“, iskora~ewa iz moralnih okvira sa li~nog pro{iruje na politi~ki plan. Radwa pri~e sme{tena je u Bitoq, naseqen mnogim nacijama i verama: Uo~i prvoga oslobo|ewa, kad beja{e najìvqa narodna borba u Ma}edoniji, svi mi u Bitoqu imadijasmo svoje klubove i svoje kavane. Turci svoje na Dragoru, Arnauti u Arnaut-Mahali, Grci u âr{iji, bugara{i na Hat-Mejdanu i Beloj ê{mi, Vlasi oko svoje gimnazije, a mi u [irokom Sokaku. (31) Prvu galeriju neimenovanih likova, dakle, ~ine politi~ki prvaci („svi mi“) svih vera i nacija u Bitoqu. U svetu u kojem oni ìve, svetu sukoba i uskih interesa, svakodnevna stvar postali su politi~ki atentati. Me|utim, ta krajwa mera istovremeno u wima razotkriva sukob li~nog i politi~kog morala: Od zorina osvitka pa do mrkla mraka, kako kakvi berzanski bezdu{nici, snovasmo mi svi po Bitoqu, da jedan drugom {to vi{e pakosti i neda}a nanesemo. I po {koli, i po crkvi, i po klubu, i na ulici, i po turskom hu}umatu. (32) Ali kad nastado{e drski atentati, koji svi bespo{tedno po~esmo jedni drugima prire|ivati, gotovo neopaèno ni~e jedna izuzetak. Svi mi koji bejasmo u vrhovima narodnih organizacija, nekako pre}utno, na jedan te{ko shvatqiv, levantinski na~in, vi{e nagonski nego svesno, po~esmo da {tedimo jedan drugoga, ~ak i pred Turcima. Grci {te|ahu vla{ke prvake, Bugara{i na{e, a mi wihove. Svi se u glavu znadijasmo i niko ne sme|a{e prvi da po~ne. Ne be{e to samo li~ni strah, no neko ~udno i srame`qivo snebivawe. Kao da ne smedijasmo 152

sami od sebe. Kao da ne imadijasmo snage da postanemo grubqi, nego {to u stvari bejasmo. Po~esmo sami sebe kao saàqevati za jednu ludu igru, koju smo svesno vr{ili, ali koja nam je prilikama naturana kao mora. I tu moru, tu nesnosnu groznicu kao da ho}asmo da umerimo. (31-32) Stoga politi~ki prvaci za sebe kreiraju neku vrstu sigurne zone, odabiraju}i jednu kafanu koja }e biti za sve otvorena i bezbedna, slobodna od politi~kih sporova, mesto za kulturne razgovore i porodi~ne posete. Sama ta zona, kao oaza privremenog ukidawa sukoba, predstavqa iskorak iz preovla|uju}eg moralnog poretka, ali wena vrednost nije apsolutna ~ak ni u smislu izuzetka, jer dok politi~ki prvaci zajedno piju pivo, ne prestaju da snuju uzajamnu {tetu: „Neka se tepat oni {to su v planina, a mi – kako civilizovani da pijeme zajedno bira!“ (32), kaè jedan od pripadnika galerija politi~ara. Zajedni~ka kafana, dakle, predstavqa dvostruko moralno prekora~ewe – najpre u odnosu na op{ti moral politi~kih sukoba, koji se stavqa u zagrade, a zatim interno, u odnosu na sopstvenu etiku primirja, jer gosti kafane i daqe planiraju ubistva. Nakon {to je ovako postavio scenu, Boòvi} pripovedawe usmerava na jedan tipi~an dan u toj kafani, gde pored likova iz pomenute galerije prvaka ~italac upoznaje i kafanskog momka Atanasa Colakisa: „Vanredno usluàn, pitom i dobro}udan, uqudan i do krajnosti, nekako ro|a~ki odan, on beja{e svima mio […]“ (34). No, kada ugodni boravak u kafani prekine jo{ jedan atentat, Colakis prestaje da sluì i seda za sto da pije sa naratorom, upu{taju}i se u duga~ki dijalog u kojem se otkriva kao atentator li~no: U tom mi pri|e Atanas Colakis. On spusti na sto dve krigle P{ora pa sede, rekav{i Ta{ku da vi{e ne}e ve~eras da sluì, jer je umoran. Ja ga pogledah. O~i jo{ tu`nije, nego obi~no, duga kosa razbaru{ena, a lice ble|e i po malo oro{eno sit153

nim kapqama umornoga znoja. Video sam ga kad je u{ao spoqa. Pomislih da ga je glas o ubijstvu uzbudio, najvi{e {to je poginuo jedan pravoslavni pop. (36) Tokom dijaloga, Boòvi} navodi detaqe Colakisovog izgleda i pona{awa koji nedvosmisleno upu}uju na nekakvu muku: „pa me tu`no-ne`no pogleda“ (36), „[p]o~e ja~e da ga probija znoj, koji on drhtavom rukom brisa{e“ (37), ili jo{: Vidim neku ~udnu igru na wegovom licu. Ono mu se ~as do bola iskrivi, ~as satanski osmehne, ~as dobije prezriv izgled, a ~as saàqiv […] (38) Ta muka, razume se, plod je istog onog sukoba koji ose}aju i prvaci, samo je kod Colakisa mnogo ja~i i neposredniji, jer upravo on krvavi ruke, uzimaju}i tu|e ìvote. Otuda na kraju gorka, pomalo podrugqiva, rezignirana i drska ponuda koju upu}uje {okiranom naratoru: „Saka{ li da ti otepam nekoj... za verata?“ (40) Za veru, to jest za nacionalni politi~ki princip (koji je razli~it ~ak i kad je sama vera ista, kao kod Grka i Srba), ovaj mladi} izneverava sopstvenu moralnost, o~igledno na svoju veliku psiholo{ku {tetu. Pripoveda~ pri~u okon~ava bez razre{ewa, u tragi~kom tonu: Ne smedoh da legnem, no pri|oh i sedoh pored otvorena prozora. Preda mnom ceo Perister, obasjan tu`nom mese~inom. U bunilu, kao da mi se pri~ini kako se setno osmehuje na mene i ne{to mi tajanstveno {apu}e o Ma}edoniji, devi~anskoj i àlnoj, ali krepkoj, krvavoj i tragi~noj. (40) Upravo moralni sudari pod ~ijom senkom ìve kako politi~ki glava{i, tako i izvr{ioci wihovih naloga ~ine ovu tragiku skoro opipqivom i intimno razumqivom i mu~nom, ~ak i dana{wem ~itaocu, nakon skoro stotinu godina. 154

Posledwa pripovetka koju }emo ovde navesti kao primer, „Striko-Dolga~“, moralna prekora~ewa sme{ta u kontekst istorijskog hoda. Ovde nalazimo pripovest o naslovnom liku, koji u ~asu pripovedawa trune u tamnici, ne razumevaju}i pravdu po kojoj je tu dospeo. U vreme borbi za oslobo|ewe, komita Dolga~ i{ao je ispred srpske vojske, nemilosrdno istrebquju}i turske i bugarske hajduke i ~etnike, ~ija su zlo~instva bila neosporna. Me|utim, on to nastavqa da ~ini i posle oslobo|ewa, kada usled promewenih politi~kih okolnosti takva praksa prestaje da bude poèqna. Dolga~ev paradoks je u tome {to se o~igledno odrekao imanentnog, qudskog moralnog kodeksa (koji ne odobrava ubijawe) da bi dosledno i tvrdo kao svoj intimni kodeks prihvatio politi~ki, to jest nacionalni kodeks politi~kog morala. U promewenim istorijskim okolnostima, Dolga~ev politi~ko-li~ni moral postaje ne samo zastareo, ve} i nepoèqan i ka`wiv. Mirnodopsko okruèwe on ne doìvqava kao su{tinsku promenu, jer smatra da moralni poredak na tom politi~ki trusnom podru~ju uvek ostaje isti: Turci tepali pet stotina godini, pa ni{to, a jas dva meseca, pa vo apsana katilska. Bugarite do v~era prajili svekakvo zlo, pa ni{to, a jas {to otepav dvajica bugarski komiti – vo Kur{umli Han!? […] Tur~in prijateq biduje? Bugarin brat stana li kadgod? […] Neje Dolga~ volk, neje zverka. ôvek je i on. Ne saka krv ~ove{ku ni on onako. Ne mu je lesno da otepa. Ali ne{to iz vnutrina mi vika i u son dori: „tepaj Tur~ina i Bugarina, za{to – oni }e te otepat, tebe, sekoga, maj~i~ka Srbija“. […] I toj je moj zakon, koji jas slu{am pove}e od va{ijo. Za{to – on je pravi zakon, a sve drugo su va{i advokatski lagi. (151-152) Me|utim, nastupa jo{ jedan istorijski obrt, koji baca sumorno ironijsko osvetqewe na Dolga~evu sudbinu: po~iwe Prvi svetski rat, Bugari su ponovo okupatorska 155

vojska u Srbiji, te se Dolga~ obra}a zatvorskoj upravi da ga puste na slobodu, u akciju, da nastavi tamo gde je stao, jer gle: wegov moralni nazor ponovo je utemeqen u realnosti. Daju}i nam portret ovog izuzetno upe~atqivog kwièvnog lika, Boòvi} koristi ironijsku igru istorijskog kontekstualizovawa li~nih i politi~kih trajno prihva}enih moralnih normi, wihovog kontekstualnog prekora~ewa i povratka u zadate okvire, da bi postavio pitawe koje se po svojoj tragi~noj bezizlaznosti ~ini relevantnim i u dana{we vreme: zar je mogu}e da u ovom nesre}nom delu sveta ~ovek moè samo da ubija i poku{ava da zatre neprijateqa (makar mu to ne bilo lako niti prirodno, jer neje volk, neje zverka â&#x20AC;&#x201C; eto traga da je sa~uvao se}awe na onaj pretpostavqeni, prvobitni, prosto qudski moral), ili da o~ekuje da sam bude ubijen na isti na~in, iz istih razloga? Taj zatvoreni krug, koji prostom qudskom moralu ne ostavqa mesta, postaje bolno o~igledan u suo~ewu sa Dolga~evim delima i htewima. Grigorije Boòvi} imao je prili~no skromno mi{qewe o sopstvenom kwièvnom kvalitetu i mestu koje zauzima u onovremenoj srpskoj prozi. Aleksandar Jovanovi} navodi wegove re~i iz razgovora s Branimirom ]osi}em, 1927. godine: Ba{ s toga i ra~unam da je i moj skromni rad samo priprema za druge, nove. Imam intimnu ambiciju, da u~inim da se {to boqe pi{e, da unesem {to vi{e re~i, da bacim {to vi{e motiva, da stavim na hartiju ono, {to niko ne}e videti i opaziti, u nadi da }e posle mene do}i novi da velike proìvqene procese, sukobe, vere i rase, dade poput Dostojevskog i [ekspira. Nadni~arin sam, dobrovoqni, za velike nove koji }e svakako do}i. [â&#x20AC;Ś] Istina je da ja ho}u, kao {to sam i rekao da dam {to vi{e motiva, tipova, {to {areniji mozaik Ju`ne Srbije, za pisca boqe sre}e nego {to sam ja. (pogovor, V-VI) 156

Sebe je, moglo bi se re}i, smatrao nekom vrstom arhivara gra|e sa srpskoga juga, koja }e dobro posluìti tek nekim budu}im piscima, darovitijim od wega. Istina je, me|utim, {to je i o~igledno iz navedenih primera, da je Boòvi} svoju gra|u umeo da utka u itekako vredna kwièvna ostvarewa, ~im bi na~inio korak daqe od rodoqubivih skica i anegdoti~nih nacionalnih budnica. U slu~ajevima kada ne prikazuje samo jednu sliku, samo jednu stranu, samo jednu ideju i moralni sistem, kada prikazani svet u svojim pripovetkama dinamizuje jukstapozirawem, sudarawem i prekora~ivawem razli~itih i suprotstavqenih moralnih na~ela, kada potopi svoje likove u vrtloge takvih sudara i dĂ˘ im da iskaù qudsku meru pometenosti, patwe i tragike koja je takvim sudarima inherentna, wegove pripovetke nedvosmisleno dostiù visoku umetni~ku vrednost, ostaju}i istovremeno vrlo relevantne kao svedo~anstvo o jednoj epohi, zemqi i wenim qudima.

1 Grigorije Bo`ovi}: Pripovetke, Narodna biblioteka Srbije â&#x20AC;&#x201C; De~je novine, 1990. Svi daqi navodi odnosi}e se na ovo izdawe.

157

Velimir @ivojinovi} Massuka

PO TRAGU

I Za stolovima, pod potmulim petrolejskim osvetlewem, sedeli su qudi i glasno ali nerazumqivo ne{to razgovarali. A on je izvukao no` iz kanije i palcem mu oku{ao o{tricu. Pa onda zasekao pravo od kqu~ne kosti naniè, a zatim u levo. I trgao i posuvratio rebra, pa levom izvukao, na spletu ìla koje su ga dràle i vukle, uzdrhtalo Srce. Zatim ga je prineo uhu, kao ~asovnik, oslu{nuo i rekao: â&#x20AC;&#x201C; Ne vaqa. I utoliko ga noèm, jednim potezom, odvojio od ìla i bacio. Takav san je usnio Vitomir ~ika-Pavlov. A kad se probudio od u~iwenog napora, on je posedeo duè tako u te{kom }utawu. I se}aju}i se redom i sna`no svake pojedinosti sna, zapazio je naro~ito da pri toj ~udnoj operaciji nikako nije bilo krvi. I pomislio s tupom teìnom: â&#x20AC;&#x201C; [to nije bilo krvi, to ne vaqa. Onda je ustao i postojao vi{e detiwe glave. Zaba~enih ruku ono je disalo sasvim ne~ujno i jedva se prime}ivalo na mese~ini kako se ravnomerno pomi~e ko{uqica na wegovim malim grudima. Bez svake potrebe pomerio je Vitomir malo pokriva~ i dotakao se te{kim dlanom detetove kose. Pa je izi{ao u ne~ujnu seosku no}, punu predjutarwe rose. Taj san skoro kao da i ne iznenadi Vitomira ~ikaPavlovog; rekao bi: o~ekivao ga je. Ali mu utoliko tupqe leè na du{u. A to zato {to je ve} dvaput do sad 158

imao sli~an san. Prvi put u ratu, kad }e ono te{ko da se rani. Bilo je to uo~i prve solunske ofanzive na Bitoq. Ceo dan uo~i te no}i slagala mu se na du{u neka velika, nerazlo`na i neobja{wiva tuga kao kad se ~ovek ne~ega vrlo va`nog i vrlo potrebnog se}a, a nikako ne moè da se priseti {ta to be{e. Onda je, pred sam mrak, dobio od oca pismo u kojem mu starac javqa da su zdravo; i, hvala Bogu, dobro, da im se samo dogodila {teta u stoci pa su sad ostali svega na dve kravice, i da je baba (a to je Vitomirova mati) ne{to kao kewkava, ali da to, da}e Bog, nije ni{ta onako opasno, nego se samo baba mnogo kao rastuìla i jednako pomiwe wega, sina, pa ga pozdravqa da napi{e samo tri re~i koliko da zna da je zdrav. To pismo mu razli du{om neki sladak bol se}awa na detiwstvo, na }utqivu ali bole}ivu mater i prostosrda~nog razgovornijeg oca, kojima je â&#x20AC;&#x201C; kao najmla|i â&#x20AC;&#x201C; bio mezimac; zatim na bra}u s kojom se na livadi tukao oko divqih jabuka, a koji, jedan za drugim, izgibo{e u bugarskom ratu; najzad na sestru koja se, najstarija, udala ~ak u tre}e selo, a koju ne vide otkad je zapo~eo posledwi rat. Toga svega se se}ao on toga dana nekako druk{e no drugi put; ba{ kao da se malo pre sa wima i`qubio polaze}i na neki dugi put, pa jo{ ose}a na obrazu wihove poqupce, a na o~ima wihove ovlaène poglede. A na no}, koliko samo {to je zaspao, na{ao se usred wine livade, ba{ pod onom divqakom, pa nakupio puna nedra jabuka i taman ho}e da se zaleti u travu pa da otud ~ika bra}u kako ih je preduhitrio i probrao sve jabuke, kad mu desna noga od kolena ostade pod drvetom. Pritr~a{e bra}a da ga pridrè, no on se otima i brani: â&#x20AC;&#x17E;Ih, nije to ni{ta. Eto: ni krvi nema!â&#x20AC;&#x153; I pokazuje im patrqak, a na kolenu lepo mlada koà pokrila ise~eno mesto. I da bi ih jo{ boqe umirio on uzima ispod divqake onaj otse~eni deo noge i polazi napred, kora~aju}i onako sa otse~enom nogom ba{ kao da su mu obe noge cele. A otud, iz visoke, samim cve}em osute 159

trave, tr~i mu u susret mati ra{irenih ruku i smeje se radosno: „Slatko moje dete, koliko mi je ono jabuka nabralo.“ Probudio se potom i odmah se celoga sna setio ne kao sna, nego kao ne~eg {to je malo ~as doìveo. I nekako odmah znao da to nije tek prazan san. Samo mu zna~ewe nije bilo sasvim jasno. On je slu{ao da krv sawati zna~i neku brzu radost. Ali kad nema krvi, to mu je bilo nejasno {ta zna~i. „Te{ko da je dobro“, zakqu~io je nekako sam, ne zna po ~emu. A po juri{u toga dana na{li su ga na samom bugarskom rovu, izbodena na nekoliko mesta. Prebolevaju}i potom sporo i te{ko, on se ~esto se}ao toga sna; i ne samo {to je znao ta~no zna~ewe celoga sna i svakog wegovog detaqa, nego je bio uveren da je to zna~ewe jo{ ono jutro, ~im se probudio, isto tako, do sitnice isto, shvatio. Samo mu je ono sa majkom ostalo neobja{weno potpuno. No kad uskoro potom dobi vest da mu je mati umrla, san mu se ukaza do potpunosti jasan. Drugi put se to dogodilo nekako odmah po ratu. Vratili se oni u zemqu drugim pravcem, obilaze}i daleko wegovo selo, i odmar{irali ~ak na severnu granicu da tamo do mira drè poloàje. Svr{en je, eto, rat, ali demobilizacija nikad do}i. Najzad, posle toliko vremena, dobio osustvo i do{ao da vidi ku}u i svoje. Uèleo se bio svojih poqa, jaruìca, trwa na vrzinama; uèleo se da u|e u {talu i gleda kako se tele otima da do|e do majke koju muzu i kako udara potom gubicom u veliko nabreklo vime; uèleo se starog psa (ako nije lipsao) da mu ska~e prqavim {apama na grudi i da kev}e; uèleo se da vidi poznate ku}e, ko{eve, ambare, drvqanike, bocu i {tir; da vidi devojke i mladi}e i ~uje {ta je sve s kim bilo; da slu{a, najzad, svog starog oca kako, sede}i na pragu, raspituje i pri~a svojim tankim glasi}em, su~u}i desni brk i `mirkaju}i malim veselim o~icama. A kad je do{ao, vremena je za sve to bilo malo. Trebalo je jo{ i raditi, pomo}i ocu da se imawe 160

uredi, orati, vu}i drva, praviti ogradu, opravqati ko{, izriqati vinograd, nabaviti neizostavno jednu sviwicu. O~as je osustvo pro{lo, a od sveg {to je trebalo uraditi, videti i saznati, ni polovina nije bila svr{ena. [to je najglavnije, ugodilo se ba{ kao za inat da wemu rok isti~e u sredu, a da u nedequ bude svadba nekom wegovom bratu po tetki, jednom dvadesetogodi{wem mladi}u iz dobre ku}e, pa je i sestra, koju toliko vremena nije video, poru~ila da }e do}i sa decom da vidi brata. A nevesta, godinu dve starija od mladoèwe, bila je ba{ ona Joka, Vitomirova drugarica iz ~obanskih dana, na koju je }utqivi, zatvoreni Vitomir mnogo puta u potaji mislio, i koje se tako ~esto, u danima izgnanstva, se}ao sa mladi}skim uzbu|ewem. @eqa da ostane do nedeqe – u stvari èqa za samomu~ewem – oja~a u wemu toliko da on naposletku odlu~i da presedi osustvo. „Vi{e od tri godine – mislio je – ni dana osustva im nisam uzeo. I vaqao sam im ne{to, maù, tamo gde je bilo potrebnije. Sad mogu ba{ nekoliko dana i bez mene. Nikakve im pre{e nije.“ Otac se sloì sa wim. „A, valaj, i ostani. Pa ne mari ako }e{ i da oduva{ koji dan pod katancem. Teè ti, vaqada, ne}e biti od bugarskih bajoneta.“ I on ostade; istina, s nekom nelagodno{}u u srcu; ali ostade. A uo~i nedeqe usni kako sedi za trpezom; na woj sila jestiva i pi}a, a qudi navalili na wega da o~isti jagwe}u ple}ku i da ~ita iz we {ta sudbina pi{e. On potegao no` iza pasa; no no` zapeo u kaniji. On odupro boqe levom rukom, a no` se utoliko oteo iz korica, skliznuo i presekao mu {aku preko celog dlana. Razjapilo se meso, pa se vide kosti i ìle. I on gleda u tu {aku ba{ kao da gleda u ple}ku, i prosto ~ita iz we {ta pi{e. Ali to {to ~ita nikako da razume i utuvi, jer mu jednako prolazi kroz glavu: „Ba{ ~udno kako je to mogu}no da se ~ovek ovako ise~e“. Oneraspoloìo ga i zabrinuo ovaj san. Ceo dan na svadbi i{ao je nekud kao pometen i sav je nekako bio na 161

oprezi. O~ekivao je zasigurna da }e ga ne{to ujesti za srce, pa da }e kidisati nekud u krv; ili da }e ga prevariti koja vi{e, popijena ~a{a. No dan prote~e sasvim mirio, i on ~ak, pri ovoj zebwi od nepoznate nesre}e koja mu preti, zaboravi u nekoliko da se dovoqno nasla|uje mu~ewem radi kojega je ostao. „Eto, pro|e i to!“ – re~e on uve~e sestri na rastanku odgovaraju}i u stvari sebi na neku svoju misao. Sestra, misle}i da on to o vesequ govori, odvrati: „Pro{lo, pa }e opet do}i. Taki ti je ìvot.“ I poqubi ga na rastanku u oba obraza. No kako se tog dana ni{ta ne dogodi – a on je jo{ uvek zebao da mu se ne}e bez i~ega pro}i – on se upla{io da mu to pretskazano zlo ne pretstoji od presedenog osustva. I u toj zebwi doseti se da iz op{tine zatraì uverewe kako je bio bolestan, pa zato presedeo osustvo. Ode zato rano u sudnicu i re~e {to je do{ao. Behu u sudnici pretsednik, jedan kmet i }ata. – [ta veli{, \uko, da mu damo? – upita pretsednik kmeta. – Pa da mu damo, naposletku – re~e kmet po}utav{i. – Na{e je ku~e. – Ded, bogati, }ato, napi{i mu tamo kako to treba, – obrati se pretsednik delovo|i. A delovo|a, koji je dotle pisao ne{to cifrastim kovrxastim rukopisom na tenane i uìvaju}i, zastade s pisawem, podiè glavu i, ma{aju}i se polako za tabakeru, odgovori mirio: – Bogami, vi ako ho}ete – moète; ali ja jok! Ja to ne potpisujem. Sudci se malo zbuni{e. Kmet, koji je stojao pored stola sa rukama u ~ak{irama, sede preko puta na klupu i upita bri`no: – A {to, bolan? To je bio dobro}udan, ali skoro nepismen seqak (jedva je znao da potpi{e svoje ime), a uz to od skora kmet, i, ne znaju}i naravno zakonske propise, stra{no se bojao odgovornosti. 162

– Zato – odgovori }ata – {to je to la`no uverewe, a zato se ide u aps. Pretsednik, koji je bio vi~niji poslovima i koji je }atu boqe poznavao, sna|e se ipak brè: – De, de! Sad }e ba{ neko da raspituje! Ti kao da je rudni~ka ofanziva, a ne vajni mir! No }ata, odjutros i ina~e malo nakrivo nasa|en, ni da se opepeli. [to je najgore, on to ovog puta nije zatezao zato, da bi – kao {to je pretsednik sudio – izvukao {togod na „podmazivawe“. Nego se, qut zbog sva|e koju je no}as imao sa ènom (a povod se izrodio ba{ na ju~era{woj svadbi), setio jednog starog nera{~i{}enog ra~una koji je imao sa Vitomirom, pa mu je zgodno do{lo da se ba{ iskali. On ustade. – Bogami, ja to pisati i potpisati ne}u, pa toliko! On ju~e vazdan trese, pred celim selom, u kolu, a ja da mu pi{em da je bolestan! E, vidi, molim te! I {to? On kico{ na zatvor, a ja nisam? On da zabu{ava, a ja da idem za wega u bajbokanu? Vitomir, koji je do sad }utke pogledao to u jednog to u drugog, mire}i se ve} s tim d a ode i u zatvor, ako se ve} mora, odjedared poblede sav, kao od neo~ekivanog udarca, kad }ata re~e da „zabu{ava“. On po|e }ati: – [ta re~e, bre? Ko zabu{ava? – upita on prigu{eno. – Moj ded! – odgovori }ata i saè se da sedne. Vitomir se ne se}a kad je zamahnuo i kad ga je oblepio {akom. Tek }ata se, obliven krvqu, sru{io sa stolice na pod. Od {ale se tako napravila krupna nevoqa. Umesto nekoliko dana disciplinskog zatvora za presedeno osustvo koliko bi u najgorem slu~aju dobio (ako mu ba{ ne bi progledali kroz prste) on je sad imao da odgovara i za napad na vlast u zvani~noj du`nosti. Stvar se jo{ vi{e zamrsi tim {to on, zbog ove gu`ve u sudnici i zbog obja{wewa, prepirke, vike koja nastupi iza toga, bi toliko razdraèn i uzbu|en, da u neprisebnosti iz 163

koje nikako nije mogao da se povrati, propusti voz kojim je trebalo da po|e, te u toliko stiè i vojna poternica za wim. On bi, dakle, straàrno sproveden u komandu. A kako su ta prva posleratna vremena bila uskome{ana sumwivim rovewima, to wegov ispad u sudnici, s obzirom na sve okolnosti, dobi jo{ teì vid, te kaplar Vitomir ne samo {to be{e te{ko osu|en, nego bi jo{ i javno raàlovan. U zatvoru ga priti{te te{ka tuga. Ono {to nikako nije mogao da razume bi {to ga je ti{talo kao svirepa nepravda, to je da je wega neko; mogao da smatra r|avim vojnikom i zabu{antom i da ga kao takvog sudi. On o~igledno i tad, posle su|ewa i osude, nije nikako mogao da shvati da je uradio ne{to r|avo. Zar on koji tri najteè godine nije makao iz rova, sem kad je morao da ide u bolnicu da se le~i od rana, on koji je pohvaqen pred celom vojskom, kome su svi u puku priznavali da je me|u najboqima; i uvek wega pozivali kad je trebalo izvr{iti {togod te{ko i opasno, zar on zabu{ant? On je priznavao da je presedeo osustvo i da se to kosi sa disciplinom. Ali nije, fala Bogu, rat, nego mir; i ako mu je za sve ove tri godine to jedini greh, ejvala! Ali da wemu zbog toga nekakva r|a kaè da je zabu{ant, a da on nema prava da mu razbije nos i sad i uvek, pa da mu zvezda na ~elu sija, to mu nije i{lo u glavu. I àlije mu je, ~ini mu se, bilo onih zvezdica, no sve ove muke u tamnici. No uz tu qutwu i tugu, i jo{ teè no one, uvla~io se u wega strah, neodre|en ali mo}an strah od nevidqivih sila, od pisanoga, od sudbine. Neprestano se se}ao sna. Ono {to je za wega u tom slu~aju bilo najuàsnije, to je ose}awe bespomo}nosti koje mu se naturalo. Prvi put nije, i nije mogao biti na oprezi, ba{ i da je hteo. Juri{ je juri{. Ali ovog puta se ba{ ~uvao, bio na oprezi, strepeo i zazirao, pa ipak se ispunilo ono {to mu se pokazalo, i to otud otkud se najmawe nadao. Zna~i, dakle, da ne vredi ni{ta braniti se? Zna~i da je ~ovek 164

nemo}an pred onim {to }e ga sti}i? [to je pisano – pisano je, pa ma {ta on radio i ma koliko se koprcao. Ta misao i to ose}awe urezalo se duboko u wega u tim danima. Zatvoren i }utqiv i dotle, on postade posle ovoga jo{ povu~eniji u sebe, jo{ kao nepoverqiviji. I, dokazano hrabar, kao da posle ovoga postade pla{qiviji, neodlu~niji, skoro reklo bi se kolebqiv. II On je sedeo na pragu, bosonog, pu{io i ponavqao, kao mahinalno ali i kao sa nekim nasla|ivawem u sopstvenom mu~ewu, san od kojeg se probudio. Zora jo{ nije bila po~ela, ali se naslu}ivala po sveèm povetarcu koji je i{ao sa istoka i {umeo u {qivinom li{}u. Bilo je sasvim tiho ina~e. Mese~ina je i izgledala kao po~etak zore. To {to ga san nekako nije iznenadio, {to ga je na neki na~in skoro o~ekivao, dolazilo je od neke predanosti sudbini i neminovnosti, predanosti koja mu se postepeno uvukla u krv. Ose}awe da je odbrana nemogu}na tamo gde vladaju vi{e sile postalo je vremenom tako mo}no da se on skoro nije ni poku{avao da buni, Ali ga je u toliko teè pritiskivao teret ovog unutarweg uvi|awa. „Kamen kad ga baci{, mora da padne. I {ta tu ima!“ mislio je on. Ali da taj kamen moè da razbije padom ko zna kakvu dragocenost, pa i da se zdrobi sam, to je ipak bilo tu`no. Jo{ tu`nije, {to se ne moè spre~iti i izmeniti. Osim, mo`da…? To je pitawe koje je ostalo za wega nere{eno: da li se moè, izmoliti preina~ewe, izmoliti? Ovoga puta je zloslutost wegovog sna imala jednu naro~ito duboku podlogu. Jer Vitomir se, vio, mesecima ve} nalazi u jednoj te{koj magli koja se sve vi{e zgu{wava oko wega i od koje sve mawe vidi i{ta izvan sebe. Po~elo je to, odista, jo{ proletos. Vra}aju}i se jedno po podne ku}i, Vitomir ~ika Pavlov bi iznena|en kad, otvaraju}i vratnice na avliji, i 165

zastav{i da zagleda na woj kariku koja je bila popustila, primeti kako se ne{to zabelasa u {qivaru vi{e ku}e i brzo nekuda proma~e. On zastade da boqe pogleda, ali se ni{ta vi{e nije videlo. Lelujalo se samo mlado li{}e ispod cveta koji je ve} po~eo da otpada, i u pomerawu grana provirivalo je ~as po ~as nebo. Sve je ina~e bilo mirio i ne~ujno. A ipak ta muwevita belina ga, o{inu tako sna`no, i, {to je naj~udnije, tako odre|enom mi{qu, da on tog trenutka zaboravi sve {to mu je malo ~as bilo u glavi. On po|e prema ku}i kao vo|en nekom tu|om rukom, te{ka koraka, sporo. A u glavi, sasvim ~udno, brzinom nabujala potoka, rasla je jedna sasvim jasno opredeqena misao, kao pala s neba, ni~im nepripremqena, ni iz ~ega poro|ena, a odre|ena, neotklowivo odre|ena. Otkuda to? I je li se doista to ne{to zabelelo ili mu se samo u~inilo? I je li to doista bila mu{ka ko{uqa sa naborima zalepr{anim od brzog hoda, ili se on vara? Iz {qivara, dr`e}i rukom skutove od zaprega~e, do|e mu malo potom u susret `ena. On je gledao u wu ravno i mirno. â&#x20AC;&#x201C; Odakle ti ? â&#x20AC;&#x201C; upita je on svojim tonom. â&#x20AC;&#x201C; Brala sam koprive â&#x20AC;&#x201C; re~e ona i zama~e u ku}u. On postoja, gledaju}i za wom. Pa onda zakora~i preko praga, u|e u sobu i, spustiv{i se na krevet, stavi sin~i}a na krilo i uze da ga tiho cupka na kolenu, gledaju}i preko wegove zamr{ene kosice u gvozdene re{etke na prozoru. Otada kao da. se sve u wemu nekako preudesi za jedan nov, naro~iti posao. On spoqa ostade i daqe isti: tih, }utqiv, spor. Ali kao da mu se ~ula poo{tri{e i udvostru~i{e rad. Sva pa`wa se sabra na to jedno, iznenada iskrslo pitawe; sva osetqivost preobrazi u jedno bolno klup~e, porozno kao sun|er za svaki {um, za svaki odjek, za svaki pokret i svaki ton koje bi uhvatio kroz onu jedinu rupicu na koju je, reklo bi se, odonda gledao u svet. 166

I tako gledaju}i, zapazi on stvari koje su sad imale za wega vrednost o~iglednosti, dok su mu ranije verovatno promicale ispred o~iju neprime}ene. Najzad se ta sitna vlakanca koja je traìo i kupio sabra{e u toliku gomilu, spleto{e u takav splet, da mu se ~inilo nemogu}nim ne verovati ba{ to, iskqu~ivo to jedno; ba{ ono {to je pomislio u onom prvom trenutku. On se ~esto, kad bi se tako udubio u to svoje pitawe â&#x20AC;&#x201C; a ono mu i nije skoro silazilo sa du{e â&#x20AC;&#x201C; se}ao se ~u|ewem kako je bez ikakvog povoda, ali sa potpunom sigurno{}u zakqu~io, ovo {to mu se sad pokazuje iz svih pojedinosti; kako je znao pre nego {to je zapravo i{ta i video; i sme{kao se sa ~udnim ose}awem nekog gorkog zadovoqstva kako je on to prvo znao i shvatio, a tek potom se ona pojavila iz {qivara. Wemu se ~inilo da je u to ume{an nekakav naro~iti prst, i zato je utoliko vi{e verovao da se ne radi ni o kakvoj opsenariji, i da dokazi koje je on za sebe nakupio imaju punu dokaznu vrednost, ma koliko da nijedan od wih nije sadràvao kakvu opipqivu ~iwenicu. Sve to vreme teklo je, tako, u uàsnom, nevidqivom mu~ewu za wega. III Kad se ènio pre ~etiri godine, u~inio je to samo na navaqivawe svoga oca. Starac se bio osamio; ku}a mu se ~inila praznom; èleo je da je malo oìvi ènsko ~eqade. A onda ào mu je bilo da zaklopi o~i dok ne vidi da je obezbedio ogwi{te potomstvom. Vitomir je, opet, ~udno voleo svoga oca; ne samo zato {to je, od detiwstva jo{, maèn i o~igledno vi{e voqen od ostale dece, ve} i zato {to je wegov razgovorni otac nekako naro~ito dobro razumevao svog }utqivog sina. On je skoro uvek umeo da pogodi re~ju ba{ ono {to treba, ba{ ono {to otvara Vitomirovo ose}awe i izvodi ga iz wegove zamr{ene i tmure bespomo}nosti. înilo se katkad da ovaj prosti, tihi starac ume da ~ita misli: toliko je umeo da pogodi i nasluti {ta se u 167

ovome doga|a. I zato {to ga je tako razumeo i ose}ao, on je umeo boqe nego iko da ga povede tamo kuda ho}e. On je to postizao ne navaqivawem, ve} nekim osobenim poverewem koje mu je ukazivao i kojim ga je – za Vitomira sasvim neosetno – navodio na to da poveruje kako sam ho}e ono {to je u istini bila misao i voqa wegova oca. Jo{ od detiwstva je otac sa wim razgovarao tako nekako kao sa matorcem; ozbiqno, polaù}i na wegovo mi{qewe i slu{aju}i wegovu re~ vi{e no drugih. I ako bi se sinu ~inilo da nije, ili da ne treba onako kako starac misli i predlaè, ovaj bi ozbiqno rekao: – Ja, ja. Veli{ da ne}e vaqati? Pa lepo dijete, da batalimo. êtvore o~i, {to ’no re~, boqe vide. I strpqivo je ~ekao dok sin sam ne promeni mi{qewe ili dok prilike same ne dovedu dotle da se ono {to je on predlagao pokaè kao ta~no. Pa i tad nije isticao svoju pamet, nego se ~inio kao da on to nije ozbiqno ni mislio. – I }orava koka zrno na|e. Te i ja. A, veruj Boga, sumwao sam ’o}e li vaqati. No fala Bogu kad je dobro. Zbog te wegove dobre i strpqive pameti, i zbog one prostosrda~ne, divne qubavi, koja se starcu ~itala na licu, sin je prema ocu bio neobi~no bole}iv. I kad je osetio koliko bi starcu bilo milo da ga vidi oèwena, on je jednog dana seo pored oca ispod duda pred ku}om i rekao, {araju}i prutom ispred sebe po pra{ini: – Pa, bata-Pavle – tako je zvao oca – kad ba{ nije druge, a ono: dela! Ja sam se re{io. – Ene! Je l’ za ènidbu? Ama nemoj ti, ~ikove, zbog mene ne{to! Starost ti je kao zubna bolest kad uvrti ne{to u glavu. No se ti dijete, ne obziri na to, ve} meri po svom kantaru. – A merio sam i odmerio. Onako je kako ti kaè{. Treba ku}i ènska ruka. Pa sad ti brini {to treba. I otac mu je zbiqa na{ao nevestu iz dobre zadru`ne ku}e u susednom selu. To je bila omalena, tana{na, ìvahna mladica, vedra plavooka lica, uvek nekud kao 168

uùrbana, ali spretna, trezvena, i vrlo odre|ena u svemu {to radi ili {to govori. Starac je bio vrlo zadovoqan izborom, verovao da je na{ao ba{ ono {to wegovom sinu treba, i sa uìvawem je gledao kako posluje po ku}i, prate}i zadovoqnim pogledom wene ùstre ali gipke pokrete i misle}i sa mnogo o~inskog saose}awa na to kako }e „ovo malo vreteno“ raspresti „to zamr{eno povesmo“, to jest kako }e to malo ènsko stvorewe otrgnuti wegovog sina iz tmure mu }utqivosti i naobla~enosti. I doista, ona se brzo privi uz muèvqe srce. Nakon prvih dana ustru~avawa, i dok se ne privi~e na novu sredinu i ne prilagodi novom ìvotu – a to se dogodi dosta brzo, jer je u we instikt za prilago|avawe bio o~igledno ìv – ona svi~e na muèvqevu narav, i me|u wima se ostvari neki neugovoreni sporazum po kojem kao da je svako od wih unapred znalo {ta }e ono drugo da uradi i {ta od wega vaqa o~ekivati. Ona je tako imala obi~aj – i to je Vitomiru vrlo godilo – da mu uve~e, kad legnu, ispri~a sve {to se toga dana dogodilo u wenom malom ìvotu. Ona je pri~ala ìvahno i prosto, skoro svaku sitnicu, tonom koji je bio nekako i ozbiqan i poverqiv, ne zapitkuju}i ga pri tom, ne o~ekuju}i da on {to odgovori, ve} prosto onako kao da je to nuàn razgovor sa samom sobom, kao ne{to {to nije ni polagawe ra~una ni molitva pred spavawe, ali {to je ipak po malo i jedno i drugo, On je to slu{ao leè}i na le|ima, sa rukom zaba~enom pod glavu, zapitkuju}i i odgovaraju}i s vremena na vreme po {togod, i u istini govore}i tu vi{e no ina~e. Onda bi ona zaspala sa glavom pored wegovog ramena, prebaciv{i obi~no ruku preko wega i staviv{i svoju {aku pod wegovo pazuho. On bi obi~no jo{ dugo potom ostajao budan, pu{io i, pu{taju}i da mu se misli nadovezuju bez reda, ose}ao neispoqeno ali sna`no zadovoqstvo od tog wenog prisnog privijawa. Kasnije se ta navika u we postepeno izmenila. On skoro nije ni primetio kako se za169

pravo i kad to dogodilo. Ali u posledwe vreme ona ne samo {to nije imala vi{e obi~aj da prebaci ruku i stavi mu {aku pod pazuho, nego je sasvim prestala i da mu pri~a kad legnu. Do onog doga|aja proletos, on na to nije ni obra}ao pa`wu; jedva ako je i primetio. Mislio je da je to ne{to posve prirodno posle dolaska deteta koje je odnosilo najve}i deo wene pa`we i vrlo veliki deo wenog odmora. Ali kad je posle onog doga|aja u {qivaru po~eo intenzivno svega da se se}a, idu}i u natrag i porede}i nekad i sad, on je zapazio da uzrok nije samo u detetu i da taj uzrok nije bio glavni. Ta navika wena, wemu tako draga, trajala je jo{ dugo posle detiweg ro|ewa; on je ~ak, ~inilo mu se, sa pouzdano{}u mogao odredi otkad je po~elo ovo novo po tome kad je ta navika po~ela da se gubi. Ono, pak, {to ga je vi{e od svega ubedilo u ta~nost wegove sumwe, bila je wena o~igledna hladno}a i usiqenost u intimnim trenucima; hladno}a koja ga je bolela i pre ovog otkri}a, ali koju dotle nije shvatao drugoja~e no onako kako je ona to sama pretstavqala: kao umor i kao predanost detetu koje je uzelo svu wenu ne`nost. Sad, me|utim, naturalo se drugo obja{wewe; i ono mu je bilo mnogo ubedqivije. I mi{qu koja je otada uporno rila i tkala, on je malo po malo sastavio i spleo ceo tok ovog doga|aja: od po~etka, od predistorije gotovo, pa redom do one pojave u {qivaru, i daqe. To se sve najzad pojavi u tako ~vrsto povezanom sklopu, sa toliko pojedinosti, da on vi{e i nije imao ose}awe kao da je on to naknadno, zakqu~uju}i, sam dokonao, ve} kao da je to svojim o~ima sve redom, iz scene u scenu, gledao. I kad bi mu ne{to ko sad do{ao i rekao da ovo ili ono u toj wegovoj slici nije bilo, ve} da je on to samo zamislio, on bi se veoma za~udio, a mo`da je bio gotov da svom du{om plane, kao neko kojem ste na pravdi Boga rekli da la`e. Uvreo sav, od onog proletweg dana, u neko potajno ~ulo koje je neprestano bdilo i stalno naviralo pod170

zemnim glasovima, on je tada dobio vid ~oveka koji stalno ne{to oslu{kuje, zbog ~ega se i ono malo oskudnog wegovog govora sasvim sasu{i; a kad bi i progovorio, to je bilo kako jo{ daleko ti{e i nekud udaqenije. IV I tako, u tom svom napregnutom oslu{kivawu, on malo po malo zakqu~i i do|e do uverewa da ono u {qivaru nije bio niko drugi do âslav ~i~a-Radosavqev, ro|ak Vitomirov po nekoj dalekoj tetki, ~ovek tridesetih godina, vrlo mladolik, hitar, {alxija, veoma okretan i dosetqiv. A do{ao je do tog zakqu~ka slu~ajno; i utoliko neo~ekivanije {to on na âslava nije uop{te ni pomi{qao bio do tog trenutka. Bilo je to ~itava dva meseca po onom doga|aju u {qivaru, jedne nedeqe po podne, kad âslav do|e da u Vitomira pozajmi kosu da bi nakosio detelinu, jer se wegova kosa bila slomila. Vitomir mu se obradovao kao i uvek, jer je voleo wegovo nasmejano ìvo ~avrqawe, i zaustavi ga da popiju po ~a{u. Ova poseta mu je ovog puta godila jo{ vi{e zato {to je, u dvomese~nom samomu~ewu od misli koja ga nije ostavqala a kojoj jo{ uvek nije èleo da veruje, bio ve} preovladan samo}om i }utawem, te se zaèleo bio toploga qudskoga glasa. Tuga mu je toga dana ve} toliko navrela na du{u, da on, kad sedo{e kraj ~a{e i kad se zapri~a{e, oseti odjednom silnu, neodoqivu potrebu da progovori i sam, i da otkrije ono {to ga mu~i. Verovatno je to iz wega govorila èqa da ga neko najzad razuveri i da se tako oslobodi mu~ewa iz kojeg nije nalazio izlaza. Ali ba{ kad je on mu~no i okoli{no po~eo da navodi razgovor na tu stranu („Ja, tako je to!“ „Ima u svetu sva{ta!“ „I svojim o~ima ~ovek ne moè uvek posigurno da veruje“), unose}i u svoj glas iznenada neku neprikladnu i sasvim, na oko, neobrazloènu tugu, kad u sobu stupi èna sa poga~om i tawirom sira da posluì gosta. 171

– Kako si, de{o? – upita èna, spu{taju}i tawir. – Eto, – re~e âslav sa nekom, kako se Vitomiru u~ini, usiqenom veselo{}u – Bog vidi, a qudi ne veruju. Vitomir ne zna za{to je na te re~i podigao o~i. Ali tad ulovi u zenicama svoje ène pogled, koji ga o{inu i zaledi. On ne bi umeo opisati to {to je video. Rekao bi ~ovek da je u wima prsla iznenadna varnica, osvetliv{i magnovenim bleskom te, odavno ina~e za Vitomira sasvim ohla|ene, zelene zenice, i ugasiv{i se u istom trenutku u obi~an qubazan sme{ak. On brzo baci pogled na âslava i uspe da ulovi samo odblesak toga seva, preliven nekom potsme{qivom vedrinom. A taj blesak, tako magnoven i tako hitro uga{en, obasja kao muwa do samog dna mra~nu du{u Vitomirovu i na dnu we onu misao koju je ve} dva meseca uzalud traìo. I ugasi se isto tako odmah, zaliv{i je dvostruko ve}im mrakom. On pognu glavu, i zamu~e odjednom sasvim. Potom se se}ao i se}ao: tako lako i tako brzo. Zar nije âslav, koji je ina~e dosta ~esto navra}ao k wemu, ba{ posle onog slu~aja u {qivaru duè vremena bio izostao i kao da se klonio Vitomira? Zar nije, kad je potom svra}ao, mawe govorio sa wegovom ènom no ranije, i zar nije otad bio sa wim nekako usiqeno veseo, kao pri Bogu ovoga puta? Wemu se pojavi{e u svesti opaske koje pre nije ni zapaào i za koje se sad ~udio kako su mu ostale u pameti: pogledi, osmesi, re~i koje je wih dvoje izmewivalo ranije u raznim prilikama, a koje, bezna~ajne pre, sad se vezivahu sa nepogre{ivom ta~no{}u i podudarno{}u u jedan isti jasan smisao, u ~vrsto spleten lanac. On se seti kako su zimus na onoj slavi kod kuma wih dvoje, sve u {ali, ispijali ~a{e, kucaju}i se preko stola, i kako mu je ona dolivala vode da mu „ne mrkne svest“. Seti se kako su se, kad su mobom brali kukuruz jesenas, wih dvoje utrkivali ko }e pre isterati brazdu, i kako su se, uz glasnu {alu, ga|ali kukuruzovinom. Seti se najzad svadbe ujka-Draginog Micka, jo{ pod kraj 172

pro{log leta. Ta svadba, to je bio po~etak! On ne bi umeo re}i za{to to zna; ali zna! Ona je pomagala u ujakovih oko kuvawa, a on, âslav, bio je a{~ija. Toliko smeha sigurno odavno nije bilo, a âslav mu je bio kolovo|a. Obe{ewak i {alxija vazda, on tog puta kao da nadma{i samoga sebe. êngijao se, nakara|ivao, lakrdijao, peckao sve od reda, drào prilikom prikazivawa darova zdravice da se sve vaqalo od smeha, i stizao svuda, i stizao naro~ito da pije i da igra. Igralo se do zore. A uz w je vazda bila i ona. – Snajka, drì se, snajka! A kad su u zoru stigli ku}i, èna mu je, svla~e}i se, rekla za âslava: – E ba{ je onaj na{ âvka ~engijalo! Iskidala sam se od smeja! Kako ga samo ona snaga pusta drì! Vitomir se smejao, malo nakresan: – A jes’ pun pudravaca. A kad je potom hteo da je obgrli, ona ga je odgurnula skoro osorno: – Ih, kakav si! Zar ne vidi{ da sam mrtva umorna? Sve se to sad odjednom povezalo u Vitomiru, a potowi dani su donosili samo potvrdu za potvrdom ovoj nenadno otkrivenoj misli. Jo{ pa`qivije motre}i otad ènu u raznim slu~ajevima, zagledaju}i se u wu }utke, skoro nesvesno, sa nekom otsutno{}u u dogledu koja je wu o~igledno mu~ila, on tako, ~ini mu se, „uvarda“ i ispipa unutarwi sklop wene intimne misli, da mu se ~inilo da vidi svaki to~ki} na tom mehanizmu. Ono {to zapazi prvo i pouzdano, to je bila ona neka ~eli~na skrama koja se bila navukla na wene zelene zenice. Pre je taj pogled, i kad razgovaraju o sasvim ozbiqnim stvarima, imao vazda ne{to od vragolaste zasmejanosti, koja se ni u ~em drugom na woj nije izraàvala, do u tim modrim obasjanim rupicama. Sad je to, me|utim, bilo zastrto olovnom sivinom. [to je, pak, naro~ito padalo u o~i, to je da ona nikad ne upita {ta mu je, za{to se svaki ~as tako bez re~i zagleda u wu, ma 173

da mu se ~inilo o~iglednim da je to wegovo motrewe mu~i. Ve} iz toga on zakqu~i kako ona sluti da je on ne{to zapazio, ali da ne znaju}i wegovu pravu misao, ~eka da on prvi progovori, kako se i samim svojim pitawem ne bi mo`da izdala. A ono {to je utvrdio nesumwivo kasnijih dana, to je da se taj wen pogled otvara ponovo onim nekadawim sjajem samo kad je âslav tu i samo kad je wemu okrenut. To wegovo saznawe u~vrsti se postepeno u punu stvarnost. Bivalo je, istina, dana kad se u wemu ne{to kolebalo i gonilo ga da poku{a ne verovati. Navirala je tad u wega potreba da razbije obru~ koji ga je, polako, sve ja~e stezao. @eleo je da progovori, da je upita, da se jednom razjasni s wom. On nije znao na {ta bi sve moglo izi}i, ali glavno je da se to jednom razbije i skine sa wega ta mora. Ali prokletstvo wegove }utqivosti saplitalo mu je i noge i ruke. On bi u takvim trenucima obi~no ~ekao da padne ve~e; i nadao se nekako da }e ona, dok on leì otvorenih o~iju i pu{i, odjednom po~eti sa wenim starim si}u{nim saop{tewima, punim usrdne bliskosti. Tad bi on, ~ini mu se, ne samo sve oprostio, ve} bi i poverovao kako je sve ono wegovo naga|awe bilo pusto buncawe. Ali ona to nijednom vi{e ne u~ini. Zbaciv{i brzo sa sebe sukwe, sva se }utke zavla~ila do zida, okretala glavu duvaru i brzo navla~ila powavu do preko glave. Posle dugog uzaludnog ~ekawa, on bi se najzad polako i skoro boja`qivo ma{io rukom put we, ali se ona obi~no ~inila da spava. On bi tad, usiqavaju}i se na smeh, promrmqao ne{to {to je kao trebalo da bude {aqivo, a {to je bivalo samo zbuweno i tmuro, a ona se kao trzala, gun|aju}i uvek ne{to {to je bilo protivqewe i protest, i predavala mu se bez u~e{}a, s mrzovoqom, odvajaju}i glavu od wega i bacaju}i se potom kao oslobo|ena zidu i snu. Qut na sebe potom, on je danima ostavqao ne dirnuv{i je, ~ekaju}i da se u woj sama pojavi èqa za ne`no{}u. Ali je uzalud ~ekao. Svr{i se naj174

zad tim. {to se sasvim odbi{e jedno od drugog, bez re~i, }utke, i bez poku{aja da jedno drugom i{ta objasne. Veliki rad oko kopawa u to doba tro{io je i smirivao wegovu snagu. Ali je nemir u wemu bu|en samom mi{qu na ovu wegovu nevoqu, koja mu je neprestano dovodila pred o~i èninu sliku. Wena mala gipka snaga, ocrtana pod teìwavim platnom ko{uqe i u ùstrim pokretima i pregibima za vreme poslovawa, wen hitri i ~vrsti korak, wen vrat zaobqen, sa blistavim maqicama opaqenim od sunca, izazivali su sve vi{e u wemu onu neutoqenu glad za ne`no{}u, negovanu tako dugo kroz wegovo stidqivo de~a{tvo i wegovo produèno moma{tvo, glad koju on tada nije bio vi~an da utoqava kao drugi wegovi vr{waci i koja se u toliko ja~e ugnezdila u wegovoj du{i. On je poznao ènu prvi put tek prili~no kasno, u Solunu, posle oporavka od rana, u onom poznatom kvartu gde su na{i vojnici, obi~no polupijani, prolazili u grupama izme|u ku}a sa polugolim ènama na vratima i progorima, i tako u grupama nasrtali u te ku}e da potom ~ekaju na red. I on je jedne no}i odvu~en, uz zadirkivawe i smeh na ra~un wegovog snebivawa i nespretnosti, u jednu od takvih ku}a, gde mu je pala u deo jedna crvenokosa, debela, lena devojka, koja ga je gledala mrtvim ov~ijim o~ima, nepomi~no, i grickala leno semenke koje je u razmacima isturala jezikom. Wemu je ostalo od toga neko ga|ewe na du{i za sva vremena. Ono ne{to {to je on zami{qao, a {to je u svemu vaqda bilo glavno, nije se tu dogodilo. On nije svakojako znao {ta je to; ali wegova glad samo, zagolicana, ostala je i neutoqena i jo{ poja~ana. @enidbom to ne{to, {to ga je godinama iznutra seklo i raskivalo, bilo je najzad ovladano i napojeno; ali je kratko trajalo da bi bilo zasi}eno. I zato se sad javqalo u dvostruko sna`nijem vidu: i kao stara, kri{om odnegovana èqa, i kao posledica toga {to mu se ~inilo da je li{en ne~eg {to mu je po pravu pripadalo, te ga to jo{ vi{e izazivalo. 175

U jedan mah to ga toliko raèsti, da se oseti potaknut na osvetu. On pomisli tad na svoj stari dert, na suvowavu vitku Joku, koja se sad skladno bila zaoblila i koja mu se srda~no nasmehivala kad god bi se sreli. Tek sad mu se ~inilo da je ona dobro znala {ta je on za wu ose}ao i da mu se, mo`da, i nadala, ali da nije imala kud, ve} po{la tamo kud su je weni dali, kao {to je to na selu red. U toliko pre {to on nije ni{ta kazao, a devoja~ke godine su skupe. Sad mu se ~inilo da i ona po malo àli za wim, iako je oti{la u imu}nu ku}u; i, ko zna, kad bi samo poku{ao… Ali on ubrzo uvide da od toga nema ni{ta. On ne zna, istina, {ta bi ona rekla: ène su ~udna rabota. A vidi da i drugi svet ne uzima to ba{ tako stra{no. Zar se malo govori o sli~nim slu~ajevima? No u wega je to starinsko tako glupo uvreèno u du{u… Svojta mu je ona sad! Kud se tu sme {to i pomisliti! On se tu nedavno, o petrovskom va{aru, uzeo da {aqaka s wom kupuju}i joj kola~e za decu, i ~ini mu se da je ona tu {alu primila ba{ onako kako bi on èleo, smeju}i se ispod oka i oturaju}i ga u {ali {akom („Ih, Vito, aratos te“), ali je on ni za ruku ne mogade da prihvati, kamo li {to drugo. A kad razmisli potom opet o svemu, uvide: „Aja, nije to za mene! [to nije Bog uredio, nije.“ On i onako nije u tom poslu bio spretan; pomisao na srodstvo sasvim ga je ko~ila i branila od isku{ewa. Nije, me|utim, ni znao da ta misao o osveti poti~e mo`da ba{ iz èqe za Maricom, wegovom ènom, i da svoju nameru ne bi mogao ostvariti ba{ i da nije u srodstvu sa Jokom; jer da je ono sa Jokom pro{lo, nadja~ano onim {to je do{lo otkad se oènio i poja~ano jo{ u ovom nezasluènom trpqewu. V Naro~ito ga je bolelo u ovom {to ga je sna{lo to, {to on sve ovo ni~im, mislio je, nije zasluìo. Ni{ta se sa wegove strane nije dogodilo {to bi ikoliko pravdalo i obja{wavalo ènin postupak. On je ostao bio 176

isti sve vreme, pa ~ak, ~ini mu se, i sad, kad ovako nezasluèno pati. Na tu nepravdu on je svaki ~as bio ponovo kadar da plane i bukne kao ono onda kad mu }ata re~e da je zabu{ant. [to je ta nepravda bila za~iwena jo{ i rodooskrvwewem, to mu je jo{ vi{e mutilo razum i razgrebavalo srce. U ~asovima kad bi ga osobito pritisla ova misao, kad se u svojoj nemo}i grizao i kidao, i kad bi ga saàqewe prema sebi zbog nezasluène kazne svega ovladalo, on se pitao: je li mogu}no da ne kazni nebo ovaj greh? I sve mu je o~iglednije bilo da to nije mogu}no. „Ma plati}e{ ti to ma kad!“ U toj misli koja mu se sve ~e{}e vrzla kroz glavu proteù}i mu se kroz du{u kao kakva osa o koju se pridràvao da ne padne, ostajalo je nekako nejasno na koga on to misli: na wega ili na wu. Ali ga je uvek od te misli hvatala jo{ ve}a tuga, i ~inilo mu se tad da bi sve lak{e bilo kad bi bar mogao da zapla~e. I uvek tad, gotovo mahinalno, odlazio u sobu, uzimao svog sin~i}a, metao ga na krilo i poguren nad wim grickao mu suvim usnama kosu. A jo{ gore od svega bila je ta wegova prokleta mutavost. Kad bi mogao da progovori, ~ini mu se da bih odmah razbio obru~ koji ga steè Ali stid mu je jo{ vi{e stezao vilice i on je, sede}i u kafani me|u qudima pokatkad, tek da ~uje govor i da korsem zaboravi, krivio glavu u stranu, boje}i se da pogleda qudima u lice. Govorili su qudi wemu vi{e puta: – Ti bre, Vito, kao da nema{ jezik. Govori{ li ti, bogati, koji put s kim? A on se obi~no sme{kao: – Govorim, {to da ne govorim. – More i nemoj da govori{ – na{alio bi se ko. Teret je to. Treba tu i misliti. A Vitomir je odmahivao rukom. I zato {to se nije qutio na {alu, tap{ali su ga obi~no usrdno po ramenima. No stvar je bila ba{ u tome {to je Vitomir mislio – mislio o svemu i sva~emu, o stvarima, pravo re}i, i sasvim nepotrebnim, ali {to nije mogao da govori. Prosto nije mogao. No da je i mogao, ko zna bi li mu to 177

mnogo vajdilo. Jer na selu se i ina~e te{ko ima gde da odlije ono {to se skupi na du{u i preteà. U varo{i je to nekako druk~ije. Ako ni{ta drugo, tu se bar ~e{}e pri~a o svemu i sva~em u ~emu bar ~ovek moè uzeti u~e{}a, pa – ako mu je pena podigla poklopac – moè da se ispri~a kad mu dozlogrdi, govore}i bar tako „uop{te“. Moè bar u sva|i, mo`da, da kaè i da ~uje {to o onome {to ga ti{ti. Ima, nekako, vi{e mogu}nosti da se odlije. U selu je to teè. S kim da se porazgovori? Qudi su za svojim poslovima svakodnevnim, uvek. ne~im zauzeti, i svaki daleko, rekao bi, na ~itav pu{komet. A kad se i na|u zajedno, oni sve traè i na|u neki zajedni~ki posao: vesele se i pocikuju, sva|aju se i tuku; samo o tim svojim li~nim brigama ne razgovaraju. I ne umeju vaqda, ako bi ba{ i mogli. Kako da kaù? O ètvi, o skupo}i, o kaji{arlucima, o svim tim zajedni~kim poslovima i interesima oni umeju da se sporazumevaju; tu imaju jedan zajedni~ki i razumqiv jezik. Kojim jezikom, me|utim, da razgovaraju ovde? To {to bi oni rekli, kad bi o ovome govorili, to oni ose}aju i sna`no i jasno ~esto puta; – ali kako da kaù? îm bi i poku{ali, to bi odmah ispalo nekako sasvim druk~ije. Oni re{avaju to, zato, sami sa sobom, u nekim misaonim jeroglifima koji se ne bi dali prevesti na ovaj na{ jezik. Leè}i negde pod drvetom i gledaju}i u nebo, hodaju}i sa rukama na le|ima za svojim stadom, zvi`du}u}i na kolima koja pod no} uz ravnomernu {kripu vuku volovi, pu{e}i duvan uvaqeni u otkosu dok oko wih pevaju zrikavci, – sami, odeqeni od svega re{avaju oni ova svoja pitawa na osnovu nekih nejasnih, mo`da uro|enih, mo`da za tu politiku traènih i na|enih zakona, poniru}i naj~e{}e tako samo sve vi{e u {iroku reku svoga du{evnog sklopa, koja ih {to daqe to vi{e vu~e svojim tokom. Kod Vitomira se ovo, rekosmo, poja~avalo jo{ wegovom mutavo{}u. 178

Ovog puta wegova zbuwenost je dolazila jo{ i od toga {to mu se ~inilo da svi ve} znaju wegovu sramotu i {to mu je izgledalo da svaki ~as vidi na licima qudi podrugqiv osmeh. I on bi zato brzo ostavqao kafanu i odlazio kud, najradije u poqa, gde bi, ~ine}i se da ne{to radi, tumarao od oxaka do oxaka, od vrzine do vrzine, i pu{tao da se ono jedno klup~a po wemu kroz neodre|ene, nedovr{ene i nedogledne misli. Eh, da mu je sad otac bio ìv! Ali starac. je, {est meseci po wegovoj ènidbi, sklopio jednog dana tiho o~i, onamo tiho kao {to je i{ao i govorio, zadovoqan, {to je zbrinuo sina i {to }e ovome biti dobro. – Ja ti i onako nemam za{ta vi{e da {evrdam po ovoj zemqi – kazao je kad je osetio da mu se bliì kraj. – A tojagi ne}e ni{ta faliti ako je i nemadne ko vi{e vu}i po pra{ini. Da je on znao {ta }e biti za dve-tri godine! VI Sve se to odjutros ponovo vrzlo po wegovoj glavi dok je sedeo na pragu i gledao magli~astu dolinicu pod sobom. Bilo je vanredno tiho i {u{kalo je samo li{}e na dudu, jedva pokretano predjutarwim dahom. U~ini mu se u jedan mah da to samo nebo, uti{ano, oslu{kuje wegove misli. „To {to krvi nije bilo, to ne vaqa.“ Ta misao se ponavqala kao odjek, jedini ~ujan u zbrci wegovih misli, muwevitih i kraji~astih kao u snu, punih slika se}awa i gotovih zakqu~aka, ali dalekih kao ove wive pred wim u poqani pod ovom beli~astom izmaglicom mese~ine. Ali i ta sama misao, obnavqana u pravilnim razmacima na nekom velikom to~ku koji se u wemu okretao, kao da nije imala svoga tela; bez oblika i lica, nepristupna ~ulima, ona je nailazila samo kao tupi udar bila, sna`nog ali sporog. Vitomir najzad ustade, uze guw~e iz ku}e, ogrnu se wim, i onako bos polako si|e u {talu. 179

Krave okreto{e glave kad on otvori vrata na staji iz koje udari topli i nakiseli zadah na mokru slamu i na ovlaènu dlaku. Stavqaju}i seno u jasle i razastiru}i ga ispred krava, on oseti u jedan mah kako mu ne{to vla`no dota~e uvo i vrat. On se ma{i rukom kao ~ovek koji se brani od muva, mahinalno, i tad mu ruka dota~e vla`nu gove|u gubicu. Vitomir se obazre. To ga je Bulka tiho doticala {irokim nozdrvama. Ne{to predano i setno bilo je u velikim o~ima ìvotiwe, koja je uporno i pitomo gledala u wega. I ne{to duboko ne`no, iskonski qudsko, ne{to {to se samo u doticaju sa decom oseti, ta~e se wegove du{e od tog pogleda i od tog tihog vla`nog dodira. I kao da bi hteo da kaè zahvalnost za neku duboku toplu re~, jednu od onih koje ne dodiruju ranu a ipak je zaspu melemom, on stavi svoju rapavu ruku na toplu, pod jarmom otvrdlu mekotu vrata, a ne{to nalik na suze po|e mu put grla. U svojoj dubokoj utonulosti, u kojoj je izgledao tako tih i nepomi~an, on nije bio ni osetio koliko mu se bilo nakupilo na srcu. Da zaba{uri ovaj nehoti~ni unutarwi pokret kao da bi se stideo pred tihim zenicama te predane ìvotiwe, on po|e dlanom niz meku kratku dlaku, promrmqav{i ne{to {to je trebalo da li~i na tepawe. I tad mu se ruka dota~e duboke, gnojne, zape~ene rane pri kraju {iroka vrata, Vitomir se trè od tog dodira kao krivac. Tek sad se setio toga. Ve} nekoliko je dana kako ta rana, zagnojiv{i pod jarmom i zacrvqala, rije pod koòm i kako je on svako jutro le~i. Zaboraviv{i o~as na sebe, on brzo ode do prozor~eta i vrati se odmah sa kanticom vitriola. Jutro je ve} bilo u{lo u staju kroz {irom otvorena vrata. Videlo se ve} jasno kako drugoj kravi, koja je leàla iza Bulke i preìvala, prolaze loptice hrane kroz duga~ki jedwak i zaustavqaju se u grlu. Videlo se kako mali vranac, vezan u drugom uglu, izvija pogled Put gazde i put krava, trzaju}i glavu u vis, i zveckaju}i lancem na alki. 180

Vitomir pri|e Bulki i, potap{av{i je po slepoo~nici podiè kanticu. A ona samo povi duboko vrat i spusti glavu. Na ovaj pokret druga krava odjednom sko~i na noge i prestade sa preìvawem. A vranac, usceptao, zastade visoko izdignute glave. I kad quta te~nost po~e da se sliva u veliku ranu, kow zavriska o{tro i produèno. Vitomir to drugi put ne bi vaqda ni primetio. Ovog puta, me|utim, taj pisak mu se toliko zabeleì u srcu, da on za trenutak zastade sa sipawem. @ivotiwa je me|utim jo{ uvek ~ekala pognute glave. On brzo nasu ostatak potrebne koli~ine, a onda se odma~e korak. I vide samo kako Bulka, oduprta ~vrsto nogama o tle, dr{}e svakim ribi}em, ali se ne mi~e. Jedino {to potom odmahnu glavom i lagano ispravi zategnuto telo. Dok je druga krava nepomi~no, sa qudskim strahom u o~ima, pratila to {to se doga|a. Taj doga|aj se odjednom duboko utisnu u wemu. I kao {to krv naglo navali put nove ra~e, tako i wegove obolele misli na|o{e novo sredi{te kojem povrve{e i oko kojeg se uze{e da gomilaju. Kako je strpqivo i kako zahvalno ta ìvotiwa traìla i ~ekala vitriol na ranu! Vitriol, od kojeg su one druge, zdrave, jaukaleâ&#x20AC;Ś I na tu, misao, u koju on ni jednog trenutka nije sumwao, wega su svaki ~as podilazili trnci nekog neizmernog saàqewa koji su se svi, kao poto~i}i, slivali put wegove rane; rane koju on nikad dotle tako jako ne oseti i tako slikovito ne vide. â&#x20AC;&#x17E;Vitriol mislio je on â&#x20AC;&#x201C; vitriol; i to moè da bude melem.â&#x20AC;&#x153; VII U{av{i ponovo u ku}u, on zasta ènu gde posluje oko vatre zagrnutih rukava iz kojih se pojavqivale ruke mladih i mekih linija. Razgr}u}i pepeo i potom duvaju}i u slamu da naslagane gran~ice, polukle~e}i, bosa, ona pregibala napred, od ~ega se zatezali mi{i}i 181

na porebrici, pripijeni uz ko{uqu, i uobqavali ramena i dojke ispod neprikop~anog kolira. On postoja ni sam ne zna {to na pragu, gledaju}i wen napor kao da bi mislio o tome kako bi se spretnije moglo obaviti to potpaqivawe. A kroz dlanove mu pro|e kao bol ose}awe tih wenih pokreta; i u isti mah, naporedo, zatrepta u du{i ona malo~a{wa misao: vitriol na ranu. Do|e mu odjednom da ne{to stra{no vikne, da gadno opsuje, da lupi pesnicom o neki surov predmet i da je vidi kako se previja pred wim od straha i pokornosti. A ona se, jo{ kle~e}i, okrete u toliko i, pogledav{i ga mirno, hladnim ispitiva~kim pogledom kao da ho}e ne{to da se obavesti, upita samo: – Ho}e{ da ru~a{? Wemu opet pro|e jeza kroz krv: „To {to nije bilo krvi…“ A onda odmahnu glavom da ne}e i uze da se obuva. I kao i uvek kad wim preovlada mora on po|e u poqe. Bio je uzeo kosu da u detelini{tu nakosi za krave hranu. Idu}i niz seoski drum sa kojeg je od wegovih stopa poletala pra{ina u laganim spiralama on se, kao i obi~no u posledwe vreme, predade onoj jezivo-slatkoj igri unutarwih, podzemnih sila koje su se dramati~no rvale oko neke jo{ nepoznate senke wegove misli. Wegovo jutros duboko ustalasano ose}awe kolebalo se u velikim amplitudama izme|u neke svirepo ogor~ene àlosti i nekog neznanog i skoro pani~nog straha, kao {to se nezdrav organizam kad nai|e vru}ica koleba izme|u naizmeni~nih talasa vatru{tine i grozni~ave zime. Dan se spremao da bude vreo. Te{ka sun~ana ti{ina slagala se u debelim slojevima na zemqu i varni~avo odbleskivala u vazduhu. Udubqen u ravnomerno tapkawe opanaka po pra{ini, on nije ni zapaào da li prolazi ko mimo wega drumom ili ne. A na onom unutarwem to~ku, kao pri~vr{}ene za kakav veliki vitao, isplivavale su u sve ìvqem odmewivawu dve slike: lik drsko nasmejanog âslava, i silueta sive male crkvice na zelenom proplanku me|u lipama. 182

Ta slika âslavova bila je sve ~e{}e wegovo vi|ewe u posledwe doba. On ne zna kad se ona za~ela i kako se stvorila. Ali, dopuwavana postepeno, ona se ustali u jedan potpuno izgra|en prizor koji je svaki ~as isplivavao sa svirepom nasladom u wegovoj uobraziqi. Ovako je ta~no izgledao taj prizor: On, Vitomir, bio je odneo u vodenicu da sameqe bra{no. Ali je navala u mlinu bila velika, te je tek sutra mogao do}i na red. On je zato i xakove i kola ostavio kod vodeni~ara do ujutru, a sam se vratio ku}i. Pri povratku prosula se ki{a. Ali on se nije sklonio nigde, no je pre~icama ùrio ku}i. Stigav{i, presko~io je plot, pa se pored ambara i ko{a privukao do {qivara i zaobi{ao ku}u s gorwe strane. Kraj prozora je postojao i oslu{nuo. Onda je pri{ao na prstima i gurnuo polako vrata. No na wima razume se, bio zapon. Tada je Vitomir, kroz ranije spremqenu rupu, noì}em malo po malo vratio zapon i vrata se otvorila. Od pquska de nije ~uo wegov grozni~avi, ali tihi rad. Onda je upalio sve}u, kao {to obi~no radi, i stupio u sobu. Iz kreveta su tad sko~ili wih dvoje. No Vitomir je samo tiho rekao: – Dobar ve~e, âslave. I po{ao da mu pruì ruku. – Ti si se od ki{e vaqda sklonio? A âslav se, po wegovski, glasno rasmejao, prihvataju}i se za guw. – Jes’, pustiwa, dibiduz me uhvati. I tad je Vitomir odjednom izmahnuo noèm i zario mu ga do kqu~wa~e. A onda je klekao na wega i obrezivao mu jabu~icu, dok je krv {ikqala prskaju}i ga po licu i padaju}i na pobledele, zabezeknute beowa~e âslavqeve. A ona, Vitomirova èna, skupqena u klup~e u uglu kreveta i unezverena, davila je samo {akama grlo, ne mogu}i prosloviti ni slova. Jedino dete, probu|eno samrtni~kim jaukom, vriskalo je izbezumqeno strahom. 183

Daqe on nije razvijao tu sliku. Ali se iza we sad odmah javqala ona druga, iznikla iz misti~noga straha naslaganog u wemu zloslutnim nepojamnim snovima. I sa wom neka te{ka potreba da pobegne od zla, koje mu je kroz wih nave{}eno. Izmoliti, kad bi se ne{to moglo izmoliti da ga mimoi|e ta ~a{a. Slika crkvice se, na tu misao, polako iznimala na tamnoj osnovici wegove svesti. On nije imao nikakvu odre|enu pretstavu o Bogu; ali je toliko puta, ~inilo mu se, stojao sa wim lice u lice, u jezovitim trenucima rata. I on ga je tad, ~ini mu se, ose}ao tu u grudima kao bol i kao suze, kao detiwe suze, i verovao da to tad dodir bo`je ruke otvara u wemu neke zatvorene izvore tuge da u|e u w i osvedo~i mu svoje prisustvo. No da li molitva pomaè i od pisanoga? To mu nije bilo jasno. A na tu jednu misao praznoverni strah je opet ovla|ivao wime. Na savijutku gde je odvajala poqana za poqe savijala se jedna kr`qava vrba. On po~e da broji korake. „Ako bude par – mislio je – onda jeste.“ On je retko na~isto znao {ta je „jeste“ i je li to ne{to povoqno za wega ili ne, ali se sve ~e{}e obra}ao tom pitawu sudbine, kao da otuda ~eka spas. I svaki ~as je, sasvim iznenada, po~iwao da broji „jedan, dva; jedan, dva.“ Odgovori su se potirali, on se trudio da razabere da nije pogre{io u brojawu; pravio nove probe da proveri prve odgovore; ali niti je dolazio do kakvog uverewa; niti je mogao da se ostavi toga. Iz unesenog brojawa trè ga baba-Ran|ija: – E, moj Vito! Koja li ti je to vilogorka pamet zanela, kad si se tako zadubio? Je li, blago babi, sna{a ja l’ devojka? Ona je dràla kotaricu u ruci i lagano plela, gledaju}i ga svojim nasmejanim crnim o~icama, usa|enim u ù}kastu belinu stara~kih bora. 184

– A jest, {to kaè{ – odazva se Vitomir kad se razaznade. I onda nastavi put, malo qut {to je pobrkan u brojawu. VIII Gaze}i pored kukuruza i strwi{ta, pored bagremova i vrba, putawama koje su skakale sa oxaka na oxak; i sa vrzine na vrzinu, on stiè u svoju detelinu, mestimi~no ve} pose~enu, i zastade da je po navici odmeri. „Bi}e do otave. Ne}e morati da se kvari trava.“ U sudednoj kukuruznoj wivi od neka dva dana orawa koren je ve} bio svilao, snaàn i ~vrst, na nabujalom zelenom stablu. On je ra~unao u glavi koliko }e doneti kola. A onda zbaci guw u hlad i uze da kosi, nastavqaju}i u sebi sa ra~unawem. @ito je ve} bio zbrao i ovro, prvu travu otkosio. Kad plati porez, i ako izmiri dugove, osta}e opet koliko do nove ètve, mo`da i preostati, No, ako ba{ zatreba, uze}e da raskr~uje zabran. Ina~e ga ve} nagrizao crv. Taj ra~un ~inio je on mahinalno, po navici, i ne ose}aju}i pri tom da stalno ne{to u posledwe dane raspore|uje, kao da se to nekud sprema i opra{ta. Zato mu se uvek, kao najva`nije, nametala misao: „Samo da dugove platim.“ Wegovo je stawe bilo sredwe; ali su i wegove potrebe bile skromne. Da nije bilo dugova, koji su se povla~ili iz nerodnih posleratnih godina i poduìce za obnovu domazluka i alata, on bi mogao, i pored te{ko}a koje su nastupile, biti zadovoqan. Kad nakosi koliko je hteo i veza zama{an snop u vrengiju, on, znojav, sede u mali bagremov hlad, i, poloìv{i glavu na ove}u grudvu, zapali duvan. Ono u wemu kao da se bilo umirilo. Pred wim, nedaleko, ùborila je re~ica i kraj we se crveneo glog. Nad wim se talasala varni~ava belina jare i kroz wu proletali golubovi, laste i prepelice u jatima. 185

Onamo, na obali kraj gloga, on se svla~io sa bratom kad su se, napasaju}i stoku obalom, kupali leti. Na ovoj obali je on Joki, jo{ decom kad su bili, sakrio u `bunu haqine koje joj sa kupawa ukrao, pa ona kukala iz vode dok ga nije umilostivila da ih vrati. Stidela se. A ovamo su stotinu puta pre toga leàli sakriveni u kupiwaku i obja{wavali jedno drugom tajne koje su stariji od wih bri`qivo i qutito krili. Kako se ~ovek promeni! Ko bi rekao da }e i wemu kasnije biti stidno da je u o~i pogleda. A kad je u dvanaestoj-trinaestoj godini uzeo da se mom~i, on je ba{ tu pod tim glogom, opruèn polugo po toploj travi, slu{ao kako mu jedan tek oèwen momak pri~a o svojoj ènidbi. I on je, raspaqenih ~ula, preobraàvao Joku do neveste, ali i ose}ao kako on to svoje tad nikom ne}e pri~ati, kako }e to biti samo wegovo, skupo i slatko, odvojeno sasvim druk{e no {to je to kod ikog drugog. I ào mu samo bilo {to jo{ nije „ba{ veliki“. Koliko puta se docnije ta wegova slika, i èqa koja je tu sliku ispuwavala, obnavqala. U tome je leàlo ne{to, ~inilo mu se, od svega najglavnije. A, evo, kako se zavr{ilo! I opet ga svom snagom {inu za trenut utrnuli bol. Lepe slike se}awa zapeko{e ga jo{ vi{e. „To je ba{ ona stvar – mislio je on {to nema kraja, kao ono onda u planini.“ Setio se bio one no}i, ki{ne i mra~ne, i pune ledenog vetra, kad je na frontu bio poslat kao ordonans, a on se zagubio u nezgodnom terenu, i svu no} se okretao u krug, dok nije jedva, u zoru, sav mokar, kaqav i izubijan, video da se, ko zna koji ve} put, vratio onamo odakle je po{ao. Se}a se da je onda u jednom trenutku, onako usred no}i i fijuka, bio seo i glasno zaplakao. Ali sad ne moè vi{e ni da pla~e, to je! „Tu vitriol samo pomaè, vaqda“, – mislio je on daqe – „vitriol“. 186

Ili da moè bar da bude kao wegov otac {to je bio. Onda bi odmah, zar, znao onaj jedini put. I otkud samo wegovom ocu takvo poga|awe? Kakvu je on to tajnu znao? I da nije ta wegova dobrota i sva ta wegova vedrina bila, ipak, mnogo tu`nija no {to se to ~inilo? On ne zna {to mu sad dolazi ta misao, ali mu se ba{ ~ini da }e to tako i biti. I sve mu je na vrhu jezika ne{to {to ba{ s tim stoji u vezi; samo ne moè da se seti {ta. Na koga je, naposletku, on, Vitomir? Na oca ili na majku? Majka je, istina, bila }utqiva, ali meka i strpqiva. Ona nije umela da plane, nego bi briznula u pla~. A onda, brzo zaboravqala bol i pri~ala potom sve {to je zabolelo i {to je pomislila. A wegova bra}a su, istina, bila vedrija i razgovornija, pomalo ~ak i hvalisava, ali su dugo dràli srce i bili skloni da planu kao i on. Zar nije najstariji, Milutin, potegao na druga no` i zarezao mu mi{icu, samo zato {to je ovaj, ko zna za{to, slagao kako je Milutin krao u ne~ijem bostanu. Vitomir je tad jo{ bio dete, ali se se}a dobro. „Ru`no i jeste lagati, naposletku“ – mislio je Vitomir daqe – „to je turski i za Turke.“ I kao da se odjednom otvori neko okno na du{i, on vide da je to ono {to ga u svemu ovom wegovom tako ti{ti i buni. La`, ona petvekovna i prqava, o kojoj mu je ded po majci pri~ao, a koju su najcrwe zapamtili na{i stari, la` koje smo se nagutali kao stida i koja nam pe~e utrobu, la`… Udubqen tako, on nije ni primetio kako se izdaleka nabiraju sivkasti pramenovi oblaka. Tiho, i kao da se dojavquju jedan drugom, oni su zaokruìvali sa tri strane nebo, {iqu}i tanke uzdu`ne pramenove jedno drugom u susret. No sve je ina~e bilo tiho. „Dobro je te sam ovro ìto.“ I kako je odnekud voleo da posmatra oblake u onom wihovom postepenom kotrqawu i prikupqawu, on se unese u wihovo meko odvijawe i preplitawe, zaboraviv trenutno sasvim na sebe. A onda odjednom pomisli: 187

„Eto, uteci ti sad, ako se ono odasvud sklopi.“ I sa ~ujnim udarawem srca primeti kako oblacima prolete âslavova senka. Ogromna, prozirna, hitra i nasmejana. Pa se razli, razli, a na vrhu oblaka, na ~istom plavom nebu, po~e da raste toraw, i onda se pojavi crkva, i lipe ~ak oko we… Pa se sve opet rasplinu. „Badava, mislio je on, gledao {to gledao, sve opet vidi i ono.“ A iz svesti, kao da je ~ekalo na taj jedan znak, ispliva odjednom ono {to mu je malopre bilo na vrhu jezika. To je bila jedna pri~a, koju je wegov otac, davno – davno, ~esto voleo da pri~a. A ona je glasila ovako: „Pri~ao mi, – govorio je ~a-Pavle, – jednom jedan starac o napasti u kojoj je bio, pa kaè: – Idem ja za stadom po livadi i zvi`du}em, bogami ti danas ne bih umeo re}i {ta; samo znam da mi se navrzla na jezik neka popevka, pa tamo-amo, sve wu pa wu. Prevr}em {tapom vilinu kosicu, ~eprkam ne{to oko we, kao sve traìm ne{to da vidim; radim bajagi i mislim kao o nekom poslu. Zadièm trwe oko vrzine, gledam jesu li popustili ko~evi. Re{avam bi li bilo boqe da se onaj trupac od pose~enog hrasta izvadi da ne truli i ra~unam: bi}e u wemu dobra dva metra drva. Vidim kako krave ne}e redom da pasu, nego birkaju: tu {trbni malo, onde malo, a trava do ~lanaka. Mislim se: {to ne pasu redom, kad }e, znam, posle opet da se vrate i bi}e im dobro ono {to su sad ostavile. Sve to ja gledam i mislim i pratim nekako ba{ pa`qivo. A opet mi je to nekako daleko i neva`no. Kroz sve to jednako navire tu dole ono, ono drugo. Jesi gledao kako se iz mirnog vira klobu~a podzemni izvor? Sva voda miruje, ravna i tiha, i samo na tom jednom mestu svaki ~as probije kqu~ i zabrbori. E, tako ti je ovo bilo. Ma kud po{ao, ma {ta radio, ono se jednako klobu~a i brbori. Ja zvi`du}em jednu popevku, a ono mi otpeva drugu. I {to vi{e brbori, sve kao da se vi{e nadima i raste. I kako da ti kaèm? Vele: ~ovek razmi{qa o tom. A ja ti ne 188

bih umeo pravo re}i {ta je to bilo upravo. Jeste, istina je, ~ovek jednako gleda u to, jednako ga vidi sasvim jasno, i ono mu se jednako urezuje u pamet. Ali da si me upitao da ti kaèm {ta ja to ba{ vidim, to ti ne bih umeo re}i. Kao da stoji{ na obali i gleda{ kako voda oti~e: jednako se izmi~e, jednako se mewa i preliva, a sve opet izgleda neprestano ista i nikako joj se ne me{a ùbor. Ali {to je duè gleda{, sve ti kao ne{to biva jasnije. Tako se i ovde jednog dana probudi{ i zna{ jasno: eto, to }u da uradim. Onda uzme{ no` i po|e{ sasvim ~vrsto i mirno kao da si po{ao da podrezuje{ vinograd: zna{ da je tom poslu vreme. I da se ne na|e wen neki daleki stric, Bog mu pokoja dao, da spazi kad sam izmanuo noèm i da prisko~i na vreme, odrobijao bih ti ja svoju starost. Ovako sam mu platio po{teno {to sam ga posekao, i sad smo dobri prijateqi i ìvimo jedan s drugim kao qudi. IX Oblaci su se naglo preplitali. Preko tamnih masa letele su sive, i zajedno sve brè jurile da zatvore slobodan deo neba, jo{ uvek nevino nasmejan pred ovom mra~nom nemani koja ga je gutala. Prve te{ke kapi prokapa{e. A onda odjednom dunu snaàn vetar vitlaju}i preko poqa i preko sela, koje se pelo uz uzvi{icu, oblake pra{ine. Za wim, kao ~ekaju}i na znak, zaseko{e sa tri strane ukr{tene muwe. I, zajedno sa tutwavom, koja se prolomi, pqusnu kosa, o{tra, gusta ki{a, od koje zamirisa svila na kukuruzu i rastopqena toplina zemqe. Nebo se za~as ujedna~i u tamno-sivu masu iz koje je lio snaàn pqusak, koji se malo potom pro{ara gradom. Vitomir je ùrio putawom, koja se o~as raskaqa i izme|u visokih kukuruza koji su, pokretani, slivali sa pera i svoju vodu na ~oveka do koè pokisla. No on, iz nekog prkosa, ne htede, ni kad izi|e iz poqa, nikud da se skloni, no nastavi put, te{ko izvla~e}i opanke iz 189

ùte raskaqane gline. Nebo se {aralo o{trim, produènim muwama. Okolo je sve ~e{}e pucalo i tutwalo, i o{tri prolomi gromova pronosili su se stostruko kroz vlagom zasi}enu atmosferu. A on je, mokar i znoje}i se jo{ uz to od napora, povijen pod teretom nakisle trave, gazio napred sa nekim zluradim osmehom u sebi, kao da se tako sveti ne~em {to, rasplamsalo u wemu, bukti jo{ è{}e od ovog napornog ga{ewa, kao veliki poàr od nedovoqno vode. Kad stiè najzad ku}i i zbaci teret, on na ku}nem pragu zate~e âslava. To be{e tako neo~ekivano, da se on ~ak i ne za~udi. – Od ki{e si se, bi}e, sklonio? – upita on. – Od ki{e – odgovori âslav i povi vrat put neba, da osmotri oblake. – Sedi, ne}e to brzo – re~e Vitomir, pa baciv{i guw~e na klupu, u|e u sobu da se presvu~e. Tek sad, svla~e}i rubqe koje se cedilo, oseti on umor. Damari su mu tukli u stegnima je ose}ao napor. A ipak je misao ne{to brzo prevrtala i razbirala. Kad se vrati, on sede na tronoàc prema âslavu, a èna donese rakiju i kafu. ]utali su neko vreme sve troje, samo je dete na klupi ~angrqalo ka{ikom po nekoj plehanoj kutiji. Ono {to se naro~ito zabeleì u Vitomirovoj pa`wi, bila je nesviknuta ozbiqnost âslavqeva. Ali on ne upita ni gde je bio ni otkud dolazi. – Bojim se da nije grad zahvatio vinograd – re}i }e u neke âslav. A Vitomir prihvati: Nije opasno. – Misli{? Onda se opet svi u}uta{e. Samo {to bi se âslav, pu{e}i i sr~u}i kafu, s vremena na vreme izraknuo i otpqunuo. Za malo pa ki{a uze da slabi. Pojavqivalo se ve} plavetnilo na kraji~ku neba {to se videlo kroz otvoreva vrata. 190

âslav se diè. – Ostani da ru~amo – ponudi ga Vitomir. – Aja, moram da ùrim. Zbogom ostajte! – i poùri preko praga. A sve to vreme èna ne re~e ni re~i. X Posle ru~ka Vitomira uhvati san. Be{e to uznemiren, kratak san, u kojem Vitomir vide puno nedovr{enih slika i od kojih mu, kad se probudi, ostade samo neodre|eno ose}awe nemira. Se}a se da je bilo mnogo nekog sveta, kao na va{aru, da se tu wegova èna nekud izgubila, i da je on neprestano jurio kroz svet da je na|e („Na}i }u te, kujo, ne}e{ mi uma}i“), da se svet na to wegovo tr~kawe i gurawe nije ni obazirao kao da je to ne{to sasvim obi~no, da se samo jedna baba nasmejala gledaju}i ga i rekla mu: „Ih, i ti si neki! Kao da je ona benava i ne ume da sakrije trag! Vrati}e se, ni abera nemaj!“ A onda je video âslava gde beì preko va{ari{ta {to moè, guraju}i i obaraju}i svet, a za wim potr~ao narod i vi~e: „Dr`’te ga! Dr`’te ga!“ A za sve to vreme sin~i} ga drì za ruku i govori: „Tata, tata, ja tebe volim.“ Prenuv{i se on se uspravi u krevetu. Bilo je zaparno u sobi. O prozor su, zuje}i, udarale muve. A pod znojavom ko{uqom tuklo je srce. Oslu{nuv, on ~u daleko negde u avliji de~iji glasi}, koji je ne{to pevaju}i vikao uz sna`nu lupu u kantu. I ~u pod prozorom ènin glas koji je dovikivao pili}e i u isto vreme ne{to veselo razgovarao s nekim. Za malo, pa ~u i pun, spor glas kom{ike Anice, koja je ~e{}e navra}ala, sa pletivom u ruci, na razgovor. Vitomiru odjednom bi ne{to lak{e. Setiv{i se odmah âslava, on se nekako zaradova ne~em i odahnu. I neki zadovoqan mir mu prelete du{om. Je li ga to an|eo ~uvar spasao od zla? Je li ga odbranilo wegovo te{ko stradawe pre toga? Ili je bio samo umoran i iscr191

pen? Svejedno {ta; on samo poèle da umakne isku{ewu; i oseti se opet svom snagom crkvice na proplanku. Uostalom, od ki{e se âslav sklonio, i tu nije moglo biti ni{ta zazorno! Kud je on i mogao znati da Vitomir nije kod ku}e i da se ne}e pre olujine vratiti. A misao da je, uprkos svom zlokobnom snu, izbegao najve}u opasnost, povrati mu ne samo mir, ve} skoro i veselost, jer se nekako duboko ponada da }e mu ovoga puta vi{we sile pomo}i da preodoli ne~astive glasove. On se ispquska potom vodom, pa onda ~ak do|e pod prozor, pozdravi se sa susetkom, i uzev{i na krilo dete koje mu dotr~a u susret, porazgovara malo sa Anicom, {to i samu susetku iznenadi. Sunce je opet bilo opeklo i vazduh bio pun vrela isparewa, ali i sve` od mirisa zelenila koji je doleteo sa lakim zapadom. ôvek najzad ostavi dete i po|e za poslom. Celo to popodne ìveo je kao u nekom olak{awu, skoro oìvqen, kao da se sve ono krvavo u wemu bilo zasulo nekim mekim slojem lako}e. Tek uve~e, dok je u kafani sedeo i }utke gledao kako qudi, uz {alu, glasnu viku i treskawe o sto, igraju karata, za wega odjednom nalete opet jeza onog nerazlo`nog straha, i on kao da mu neko {apnu, pomisli kako âslav uop{te jutros nije pokisao. Opanci su mu bili sasvim suvi! Onaj mir odjednom opet bi pokoleban. I onda ono ~udno }utawe! I wen veseli razgovor sa susetkom! No ipak mu je, ba{ zato {to celom tom susretu bilo ne~eg nejasnog, bilo te{ko i skoro mrsko da daqe prati tu misao. Mo`da i zato {to je bio iscrpen. Ono drugo, radost od izbegnutog zla, brujalo je ja~e, nadvla|ivalo i mirilo. XI Pro{lo je potom dva dana u nekoj potpunoj utonulosti i miru. Kao da je sve nekud duboko bilo zapretano. Daleki odjeci trzawa od nenadnog straha nai{li bi 192

katkad, ali samo kao mala ustalasavawa jo{ sasvim neuti{ane vode. I ako je za to vreme ne{to mislio, to se nije beleìlo u svesti, no taloìlo negde u nepoznate pregrade. Se}ao se samo ~e{}e o~eve pri~e i tad se kao ne{to u wemu raspore|ivalo i odvajalo; ali on nije ni hvatao ni umeo da uhvati {ta. A tre}eg dana bio je svetac, slava wegove majke, koju je on, za pokoj maj~ine du{e, pridràvao skromnim obredom. Jedino na {to je za, ova dva dana trajno mislio, to je bio ovaj obred. Oti}i }e, pripali}e u crkvi sve}u roditeqima, i tad }e se iz sve du{e pomoliti neznanim silama, onako kao u zlim ~asovima na frontu. Ustao je rano, uzeo sam novu preobuku, spremio se sve~ano, pa rekao èni da spremi i dete; hteo je i wega da povede u crkvu. – Kuda }e{? – upita èna. – U crkvu, zna{ vaqda. Daj kola~. – [ta „znam“ obrecnula se ona odjednom – kad ni{ta ne kaè{. – Sad ~ekaj dok umesim. Ne{to se vulkanskom snagom zatalasa u wemu. On zausti da grmne, da zapenu{i on ne zna upravo {ta sve poumi – na tu wenu re~. Ali ostade samo zagledan u wu i jedino {to mu zadrhta leva usna. A onaj nenadni buk u wemu odjednom ponova leè, kao da se brzo prekrstio u sebi pa ne~astiva sila upla{eno stuknu. Ali mu gor~ina i neka nedose`na tuga opet zali{e du{e. I dok je ~ekao na kola~, koji je èna sa ùrbom i sa qutwom radila, u wemu se klobu~alo ogor~ewe i kupilo u jednu ìù na srcu, koja kao da je vapila za vitriolom. înilo mu se kao da ose}a kako mu se {etaju crvi po rani. Taj wen neo~ekivani osorni odgovor kao da je putovao po krvi i budio jednu po jednu sve one te{ke otrovne misli koje su se bile pritajile i ~inile da su zaspale. On oseti u wemu takav, jedan dokaz za sve svoje sumwe, da su mu se obrazi svaki ~as palili stidom. Ta mr`wa koja je iz wenih re~i izbila, ta la` koja se u wih 193

uplela padali su mu na du{u kao pquvawe. I najzad, ono najstra{nije: to oskrnavqewe wegove svetiwe; one svetiwe u koju je on polagao sve. I zar, najzad, slava wegove majke, pa dakle i wegova slava, nije slava i woj? Da je zaboravila, to on nije ni trenutka verovao. Zna~i, htela je da ga udari po obrazu, da pqune na wegovu najsvetiju svetiwu. On se usiqavao da ne misli na to, da okrene du{u molitvi i crkvi, da se pripremi za posledwe moqewe. Ali je otrov kruìo i sablasno raspirivao ovo skrnavqewe do ~udovi{nog pquvawa na obraz. I ose}ao se, grozni~avo i razdraèno, kako se qudi osmejkuju kad ga vide – podsmevaju mu se o~igledno; i kako sve u wegovom prisustvu na|u da pri~aju stvari u kojima se, zavijeno ali jasno, ciqa na wega i nastoji da on ~uje – ismevaju mu se. Ceo svet zna za wegovu sramotu, a samo on zatvara o~i i }uti. A zato dobija ovo: da mu se obesve}uje svetiwa. Setio se kako je sino} neki Petko, ubogi kirixija, kojem pre neki dan umrla èna, govorio smeju}i se glasno: – A koja se budala ne}e radovati kad mu umre èna; naro~ito kad je bila gad? Pa se obratio drugaru za stolom: – A {ta radi tvoja? – [ta radi: lo}a se. San}im boji se da je ne uhvatim, kad ja po ceo dan nisam kod ku}e. Pa dodao, podvla~e}i i glasno: – A svaki ti to mu` misli: kod mene to ne moè da bude. More, budale smo ti mi. Se}aju}i se toga, Vitomir se ose}ao ponièn, ogor~en, kipela mu je na usne nemo}na i bogohulna psovka koju je s mukom uzdràvao da se ne prqa ovaj dan, a na du{u mu se sve vi{e slagala ona zlosutna tuga koja je brujala negde dole duboko kao dowi rukavi matice. Kad najzad, potom, stiè sa detetom u crkvu i zapali sve}e za ìve i za mrtve, kad stade lice u lice sa ~ud194

nim slikama na oltaru, kad htede da se preda svom du{om molitvi za koju se danima spremao, on oseti kako se u wemu ne podiè i ne raspaquje ono bolno uznemireno ose}awe za koje je on nekako verovao da je ono su{ti dodir sa boànskim silama. Uprkos svem naporu da se zaveè du{om za potavnele boje svetiteqa na kojima je treptao odblesak kandila, on je ose}ao kako mu se misao otima i kida klobu~awem u du{i, i kako se u svete re~i molitve koju je on prosto bio sro~io u sebi pletu bogohulne slike neke nezasitne osvete i inata. U crkvi je bilo samo malo sve~ara. Pop brzo otpoja svoje, prereza kola~e i uze svoje delove hleba i vina. Vitomir napusti crkvu sa nekom tugom i mra~nom poti{teno{}u, bez u~e{}a za sve {to oko wega biva. On se predade sav nekom slatkom neopirawu. I zami{qen i miran uze dete za ruku i po|e ku}i. Jedino {to se na jek slepa~kih gusala pred crkvom trè i, zahvativ{i u guw~e, spusti polako u ra{ireni {e{ir novac. I pro{apta jedva ~ujno: â&#x20AC;&#x201C; Za du{u. XII O ru~ku mu behu gosti samo dve tri ène: neke daleke tetke i strine. One su na glas i neprestano pri~ale; on je stojao gologlav, dvore}i ih, ili sedao da popije ~a{u reda radi, i slu{ao ih pa`qivo, ali jedva da je {ta ga razumeo. Wegove su misli lutale nekud ciqa i u~e{}a, {etale wegovim livadama i wivama, zavirivale u obor i u ambare, brojale i odmeravale plod na vo}u, se}ale se na preskok prijateqa i znanaca, sasvim onako kao da ih je ostavio pre pedeset godina pa sad ho}e da vidi je li sve kao {to je bilo i na svom mestu. I s vremena na vreme pomi{qao, kao da na ne{to odgovara: â&#x20AC;&#x201C; Pa, sad, {ta Bog da. Ako bi se koja od èna na wega obratila i kazivala mu {to, on je gledao pravo u wu, vaqda po {togod i od195

govarao, a za to vreme bi cupkao dete na krilu i miluju}i mu kosu slu{ao u du{i wegov glasi} koji kao ponavqa onako kao onomad: – Tata, ja tebe volim. Ili bi, dirkaju}i palcem o{tricu noà pred sobom na stolu, pomislio: – Nema ga. Ne}e, mora bit’, do}i. I pogledao po go{}ama kao da ih tek sad opaà i opet zapaào kako nijednog od mu{karaca nema. – Pa, tako je – odgovarao bi tad opet sebi. On je zapazio kako su o posledwim wegovim sve~anicima posete prijateqa i znanaca sve slabije, kako se svet uop{te odbio od wega i naro~ito kako su se odbili qudi i doma}ini. No je opet odmahnuo glavom. – Pa sad, kako Bog da. No pro|e, eto, i posle podne i pod no} se gosti razi|o{e, – a novih ne be{e – a ipak se ni{ta ne dogodi. Ve~era{e sami, }utke. Jedino {to se dete be{e razigralo i razgalamilo. No ono brzo, premoreno, zaspa, a èna ode u kujnu za poslom. Ostav{i sam kraj petrolejske lampe, Vitomir opet oseti onaj nalet jeze. Ali se odmah i nekako krto zasmeja: – Eh, babje vra`bine. I ispi ~a{u. Pa onda, kao da se ne~eg prise}a, pri|e detetu, zagleda se u wega, pa mu podiè ruku i priqubi je uz svoje vla`ne usne. Svu~e se potom, leè i zapali cigaretu. Dugo je tako leào, ne mogav{i da zaspi. Ose}ao je veliki umor, ali ga je neko ose}awe àlosti neprestano osve{}ivalo. Najzad, oseti kako se i ono zamara i taloì i kroz polusnenu svest pro|e mu misao: – A vaqda }e se iza}i nekako i odavde. I, primiren, oseti kako ga hvata san. U to u|e èna, svu~e se, ugasi lampe i leè. On primeti jo{ samo kako se okrete zidu i prebaci powavicu. 196

No odjednom se prenu iz sna. U~inilo mu se kao da je neko kucnuo u prozor, tiho, tri puta. On otvori o~i i bez daha oslu{nu, dok mu je srce iz sve snage udaralo. Negde je lajalo pseto. Nije se ~ulo ni{ta drugo. Oslu{kuju}i pa`qivo, on zakqu~i da mu je èna budna. A ipak se nije micala. On poumi da je upita, ali se bojao da poremeti ti{inu. Odlu~i da ~eka. Ali se posle predomisli i re{i da se tiho iskrade napoqe i da pogleda. Jer ko zna da li }e se kucawe ponoviti. A ako je ona primetila da se probudio, ona }e }utati. Leè}i nasatke on zbaci polako powavu i pruì pa`qivo ruku da se osloni o zid kako bi {to ti{e ustao, misle}i pri tom kako }e mese~inu koja je bila pala u sobu. I pre no {to on uspe da digne glavu, ona se brecnu osorno i glasno: – Ostavi me na miru! Wemu sva krv pojuri u glavu: – [ta kaè{, ku~ko? Sav cepte}i od same pomisli da je to ona viknula samo da bi dala znak onome napoqu, sav cepte}i od ove za wega o~igledne laì, on oseti kako kroza w pokuqa sve ono {to se danima i mesecima od zla i jada gomilalo u wemu. No ona, kao da jedva do~eka wegov bes, prasnu jo{ è{}e: – To {to kaè{. Eto ti tvoje Joke, pa nek te ona opsluùje. On poblede i zaneme za trenutak od besa. A onda izmanu iz sve snage i lupi je pesnicom po glavi. @ena vrisnu iz glasa. On sko~i na wu i {~epa je obema rukama za grlo. – Ne urlaj, Bo`ju ti… – cedio je on kroz zube – ne urlaj, kurvo, ne urlaj, ne urlaj!… @eni se razroga~i{e o~i od straha, ruke kojima se branila popusti{e i zatrepta{e, noge zgr~i{e i opruì{e, pa onda zatego{e kao u gr~u pa telo omlitavi i klonu. A on je jo{ jednako ponavqao kroz zube: 197

â&#x20AC;&#x201C; Ne urlaj, ne urlaj, ne urlaj! Jedva ga najzad osvesti vriska deteta, koje se probudilo i ceptalo na svom krevetcu. Na poqu se razlegao lave` pasa. On brzo prisko~i detetu, uze ga u naru~ja i po~e da ga nosa po sobi, drhte}i sav od izbezumqene qutine, i mrmqaju}i: â&#x20AC;&#x201C; Eto ti, eto ti, eto ti. Ho}e{ da laè{? Ho}e{ da laè{? Potraja duè dok se dete smiri i iscrpeno pla~em zaspa. On ga stavi u krevet i pokri. A onda se obazre po sobi, kao da ho}e ne~ega da se seti i, ve} nesiguran na nogama od iscrpenosti, pri|e polako krevetu. @ena je leàla ra{irenih ruku, {irom otvorenih o~iju, nepomi~na. Na tu sliku koja ga odjednom dovede svesti wemu zadrhta usna i kqu~ znoja ga obli po telu. Ali odmah kao da i sve ono drhtawe u wemu leè i uko~i se. Ono neko ogwi{te u wemu polako se ne~im prevu~e i zatvori, sve se u wegovoj svesti uravnoteì i smiri, zategnuti mi{i}ni nervi popusti{e, ceo se napon razre{i, zavlada u wemu prostran mir. I ~u tad napoqu potpunu ti{inu. Psi se bili u}utali. Mese~ina je mirovala na prozoru i na podu. Samo je negde popac cvr~ao. Pogledav{i opet na ènu, on primeti kako joj se ko{uqa u onom rvawu zabacila i razgolitila je. I oseti kako ga obli skoro bolan mlaz drhtavice pri pogledu na tu mirnu, belu i besramnu nagotu. Onda brzim pogledom kao u stidu spusti ko{uqu i rukama koje su opet podrhtavale, poduhvati ènino telo. Ono se svom mekom teìnom osloni na wegove ruke i kad je diè, woj se zabaci glava i prosu kosa, a desna joj se ruka zaklati u vazduhu. Kad izi|e sa mrtvim telom na dvori{te, dotr~a mu, ma{u}i repom, u susret wegov pas. Ali ~im pri|e, on upla{eno povi rep i tu`no zavi. Vitomir ga udari nogom u rebra. 198

Spustiv{i telo na seno u staji, i zabraviv{i potom staju, on se vrati u ku}u i zapaliv{i duvan sede onako polugo na prag. Sasvim ni{ta nije mislio. Samo se odmarao od nekog velikog tereta. A onda oseti kako naglo nale}e na wega san. XIII Zaspao je dubokim i nepomi~nim snom. A pred samu zoru usni veliku veselu povorku, a pred wom pod nevestinskim velom wegova èna. Ona se poduhvata rukama za grudi i smeje se na sav glas, a iza we kum diè bukliju i peva iza glasa. Wemu je ne{to krivo {to je ona tako vesela i obazire se sve da vidi kuda ona to gleda i {to se tako nezazorno smeje. Ali ona, gle, dre{i pojas i raspu~ava ko{uqu, a svi svatovi su se nekud pogubili i samo se nekud ~uje ciganski bas i ne~ije podvriskivawe. On bi hteo da otvori vrata i da vidi kuda oni to odlaze kad ni ru~ak svatovski nije jo{ postavqen, ali mu ruku ne{to pritiskuje i ne moè da je makne. To ona leì na wegovoj ruci, a ruku mu prebacila preko grudi i stavila {aku pod pazuho. I pri~a mu svojim sitnim glasi}em ne{to ìvo, ìvo i on ose}a kako mu golica brk wen brzi dah. To mu je ona pribliìla usne uz sam obraz i {apu}e: – Za{to sa Jokom? Za{to sa Jokom? Ti, lolo? A on se okre}e brzo i sa grcawem u glasu odgovara: – Nisam, du{e mi. Du{e mi, nisam. I ose}a u to pod svojim dlanom wenu toplu dojku. A ona, poluotvorenih usta i {irom otvorenih o~iju, unosi mu se u lice i pripija se uz wega celim telom, steù}i ga svojim prohladnim kolenima i urivaju}i mu prste u koù pod pazuhom. Wemu se pla~e od neke dragosti dok je obvija sna`nom rukom. Ali se ona, pripijaju}i se uz wega, smeje, smeje, i {apu}e: – Ba{ si, bre, lud… 199

Probudio se sav oznojen. Otvorio naglo o~i i pogledao oko sebe. Pa po}utao, posedev{i. No onda se brzo ne~eg setio, sko~io i brzo uzeo da se sprema. Naredio je potom stoku, pozatvarao staje, upregao kow~e u ~eze, i po{ao da probudi dete. Ono je bilo sawivo i pla~qivo i jednako traìlo majku. Ali ga je on }utke obla~io i ono se naposletku upla{eno za}utalo i samo ga namrgo|eno i nepoverqivo gledalo. Skupio je najzad de~ije stvari i poneo dete. Kad su seli u ~eze jo{ nije bilo jutro. Sa istoka im je u lice bio sve` vetar. Tek na kraj sela nai{li su na ~oveka koji je nekud terao prazna kola. Povijen u svom sedi{tu, Vitomir je }utke gledao nekud preko kowskih u{iju i samo pokatkad privijao sebi dete, koje se neprestano odbijalo od wega i nepoverqivo ga ispod oka gledalo kao da bi htelo ne{to nepojamno da doku~i. A negde na po puta, kao da je odjednom doku~ilo to nepojamno, ono se privilo uz oca i obgrlilo ga ru~icama. ôvek ga je samo tiho pomilovao svojom grubom rukom. Ono naposletku upita: – Tata, a kud ide{? – Teti, sine, teti idemo. – A {to? – Zato {to te ona voli. Kad stigo{e u tre}e selo i stado{e pred: zetovu kapiju, sestra mu se neobi~no iznenadi. Bila je sama kod ku}e s decom; svi su drugi oti{li bili za poslom. Ona se i`qubi sa bratom, izgrli dete, pa ih uvede u sobu. I ne sev{i ~estito, Vitomir joj re~e: – Ja, dado, nemam kad. Nego ti evo ovo moje dete, pa brini o wemu kako te du{a u~i. A tvoj Stanimir – {esnaestogodi{wi sestrin sin – nek ode da mi ~uva imawe. @ito nek proda pa nek plati sve dugove, a ako treba moè i koje brav~e da proda. Porez neka uredi, bi}e za toliko. I posle kako ume. Neka uzme Rajka Siminog da ga pomaè i sluì. Ima}e i za rad, i da preostane. A ti i zet vodite brigu. Toliko. 200

I on postavi na sto neke menice i zabele{ke i ne{to gotovine. Sestra ga je gledala u neverici, zapawena. A onda prigu{eno `enski zaleleka: – Ijaoj, kuku meni! Ma {ta je to bilo? [ta se dogodilo? – Ni{ta, ~u}e{. I on ustade. Dete, gledaju}i nepomi~no ~udnu scenu, zaplaka. A on mu pri|e, poqubi ga u oba obraza, obrisa mu o~ice, pa se okrete: – Samo mi dete, du{e ti, ~uvaj. I ode ne osvrnuv{i se vi{e. Okrenu zatim ~eze i potera pravo u srez. Usput se opet udubi u sebe. Ali su mu sad misli bile hladne i mirne. U jedan mah ga prenu ne{to kao uzdah. A on pomisli: – Pa sad, {ta se tu mo`e. Tako je, zna~i, i moralo. A kad mu be{e su|ewe, jedan od svedoka, po{to je kazao sve {to je znao, zavr{i kao neko opravdawe: – A otkud ti seqak, gospodine, zna da misli?

201

Sava Damjanov

FANTASTIKA U PROZI VELIMIRA @IVOJINOVI]A MASSUKE

Nevelik prozni opus Velimira @ivojinovi}a Massuke, zapostavqen u kontekstu wegovog celokupnog dela sli~no koliko i on sam u kontekstu me|uratne srpske kwièvnosti, pruà zanimqive mogu}nosti preispitivawa ustaqenih predstava o stilskoj i poeti~koj poziciji ovog pisca. Wegova jedina za ìvota objavqena zbirka pripovedaka – „Po tragu“ (1935) – svedo~i o raznovrsnosti Massukinih interesovawa na tom planu, koja se kre}u u {irokom rasponu od folklorno-istorijske fikcije („Musa i Marko“), preko ustaqenih realisti~kih modela („Obavestio ga“, „Pismen svet), do modernih skica (danas bismo rekli: kratkih pri~a) izrazito urbano obojenih („Smeh“, „Midineta“). Kako god bude sagledana wegova proza u jednom temeqnijem istraìvawu, svakako da se vi{e ne}e ponavqati pojednostavqene opaske na{e kwièvne istoriografije o wegovoj prete`noj vezanosti za tradicionalne modele, odnosno o tome kako je pisao izvan glavnih tokova srpske me|uratne kwièvnosti. Izvanredan primer za ovakvu tvrdwu predstavqa upravo pripovetka po kojoj je Massukina zbirka naslovqena „Po tragu“. Pripovetka ili novela, mogli bismo se zapitati, ali za nas je od tih ànrovskih dilema mnogo va`nije uo~iti da ona zapo~iwe snom, a zavr{ava se smr}u (sasvim eksplicitnim snom i sasvim eksplicitnom smr}u), pa ako je smrt nalik snu, a san nalik smrti, onda je ovo pri~a o tragawu za istim. Kroz trinaest poglavqa (broj nikako nije slu~ajan!), pratimo ko{mar glavnog junaka Vitomira, koji zapo~iwe po202

vratkom jednog wegovog opsesivnog sna. Taj san, sawan u razli~itim periodima i izvesnim varijacijama, nosio je uvek jednu istu uznemiruju}u sliku: iz rawenog qudskog tela nije isticala krv i on je uvek to konstatovao, svestan izvesnog proro~kog zna~ewa takvog sna, koje nije dobro, ali koje mu nije bilo sasvim jasno. Ipak, uskoro je po~eo da uo~ava trenutke u svom ìvotu koji su predstavqali realizaciju odsawanog i on je osetio da ìvot nije samo u vlasti sudbine nego i drugih nevidqivih sila, pre svega onih oniri~kih. Negde je ve} sve zapisano, videli mi to ili ne (u snu ili druga~ije), od toga se ~ovek ne moè odbraniti, niti mu se moè odupreti: „To {to ga san nekako nije iznenadio, {to ga na neki na~in skoro o~ekivao, dolazilo je od neke predanosti sudbini i neminovnosti, predanosti koja mu se postepeno uvukla u krv... odbrana je nemogu}na tamo gde vladaju vi{e sile.“ Sa takvim fatalisti~kim ose}awem Vitomir se upustio i u novu dramu svog ìvota – dramu qubomore vezane za wegovu ènu, pitaju}i se ne da li mu je opsesivni san ne{to najavio (ovaj put, u snu, izva|eno srce nije krvarilo, ba{ srce – {to, u kontekstu pomenute drame, nije slu~ajno!), nego {ta mu to ta~no (a svakako zlokobno!) san najavquje. Sve se ve}, vidimo, u ovoj Massukinoj pri~i odvija po zakonima koji nisu logi~no-kauzalni, ta~nije u realnosti koja prati alogiku oniri~kog, i ~italac je od samog po~etka ovde u sredi{tu fantasti~kog. Dileme nema, recepcijske zbuwenosti i nedoumice tako|e, i ba{ zbog toga – protivno razmi{qawima Cvetana Todorova – ovde diskurs fantastike deluje sam po sebi. Stoga daqi tok pripovetke upravo po tragu sna i snovidovne vizije vodi u neminovno – u ubistvo! Moè se re}i da pravo iz carstva proro~kih (profetskih) snova, tj. iz prostora oniri~ke fantastike, glavni junak Vitomir ulazi u ne mawe fantazmagori~no carstvo vizija i halucinacija, tj. u prostor deliri~ne fantastike. Nakon pomenutog opse203

sivnog sna, pred wim se negde u stvarnosti „zabelasala utvara“, ~iju ontolo{ku su{tinu }e on poku{ati da odgonetne (da li je to puko privi|ewe ili ne{to drugo?). Me|utim, umesto da na tom putu odgonetawa Vitomir do|e do razre{ewa, wemu se samo pojavquju nove vizije i halucinacije: one ga na neki na~in sasvim li{avaju identiteta, on po~iwe sve vi{e da ìvi u wihovim kodovima nego u kodovima same realnosti. U takvim slikama uvek se pojavquje wegova èna u zagrqaju drugog i de{ava se ne{to stra{no, a fantasti~ki status takvih slika Massuka }e majstorski potvrditi tako {to one (uz oniri~ki elemenat) tokom pripovetke sve vi{e kreiraju zbiqu, umesto da, shodno pravilima spoqa{weg sveta, bude obrnuto; najzad, samo ubistvo ène, kojim se sve zavr{ava, nije motivisano u sferi stvarnosti nego }e upravo san i vizije dovesti do toga da ga Vitomir uistinu i izvr{i. Dakle, moè se re}i da je pripovetka „Po tragu“ strukturirana simulakrumski, tj. inverzijski u odnosu na racionalnu (kauzalisti~ku) logiku realnosti i da je wen fantasti~ki potencijal vi{estruk. Pre svega, sam glavni junak Vitomir koncipiran je kao lik karakteristi~an za fantasti~ki prosede. On ìvi vi{e okrenut svojoj unutra{wosti nego spoqwem svetu, me|utim, ta dimenzija ne bi prevazilazila puku psiholo{ku nijansu da on nije u neprestanom dosluhu sa iracionalnim (san, halucinacije), iz ~ega crpe i neke posebne sposobnosti. Osnovna je wegova mo} predestinacije, koja nije vezana samo za oniri~ko: jednostavno, on prvo sve zna, a tek potom se to i dogodi (naravno, wegove spoznaje iskazuju se prevashodno u slutwama i slikama). Isprva deluje da je on zaista usamqen u takvom svetu (svi oko wega su sasvim druga~iji, tj. tipi~ni realisti~ki likovi), ali kraj pripovetke otvara izvesnu dilemu u ovom kontekstu: naime, zbivawa u stvarnom svetu nisu sledila trag ni~ega {to je bilo u suprotnosti sa Vitomirovim fantazmama, naprotiv. 204

Zato i deluje dvosmisleno pitawe koje tu, na kraju, postavqa pisac: otkuda seqak (Vitomir) zna da misli? Dvosmisleno, jer Massuka kao da tim pitawem upravo svrstava mi{qewe u svet realnog, a sve ono {to wegov glavni junak predstavqa negde drugde, ne svrstavaju}i se sam pritom ni na jednu od tih strana. Isto tako, tekstura snova i vizija u ovoj pripoveci obuhvata – kvantitativno gledano – gotovo isto toliko prostora, koliko i realisti~ka tekstura: zapravo, fantasti~ko i realisti~ko su u stalnom me|uodnosu, pri ~emu tokom fabulativno-sièjne konstrukcije fantasti~ko sve vi{e dominira (ne toliko kvantitetom prisustva koliko obrascima koji se u svetu narativne zbiqe uspostavqaju). S druge strane, intenzitet introspekcije koji je ovde prisutan morao je odvesti u sferu podsvesnih uàsa, koji nikada nisu mimeti~ki ustrojeni, posebno kada su tako ve{to literarizovani kao {to je to u~inio Massuka u pripoveci „Po tragu“. Zanimqivo, paradoksalno i vrlo efektno: autor se okre}e miqeu gotovo identi~nom miqeu srpske seoske pripovetke iz prethodnog stole}a, grade}i istovremeno savremene, moderne oblike fantasti~kog diskursa.... Ve} i ovakva, kroki analiza Massukine pripovetke „Po tragu“ otvara vrata ne samo problematizaciji fenomena fantastike u wegovom delu ve} i problematizaciji wegove stilsko-poeti~ke pozicije u kontekstu na{e me|uratne kwièvnosti. Rekao bih da Velimir @ivojinovi} Massuka svakako nije bio toliko udaqen od aktuelnih kwièvnih kretawa u svom vremenu kao {to je to da sada u kritici uglavnom isticano, niti je po vokaciji bio tradicionalista, odnosno tradicionalni realista. Tragovi oniri~kog, psiholo{kog i fantasti~kog, pored ostalog, re~ito svedo~e o tome... (2004)

205

Nenad Ivanovi}

PO TRAGU VELIMIRA @IVOJINOVI]A MASSUKE

Za tuma~ewe pripovetke „Po tragu“ Velimira @ivojinovi}a Massuke u kontekstu kwièvnih strujawa prve polovine 20. veka posebno je indikativan wegov kriti~ki esej „Pripoveda~ko delo g. Ive Andri}a“ iz 1932. godine. U ovom eseju @ivojinovi} je, autorefleksivno, istakao one crte Andri}evog tvora~kog postupka koje su se pokazale va`ne za tuma~ewe wegove vlastite poetike. Stoga }emo na{ prikaz Massukine pripovetke po~eti osvrtom na pomenuti esej. Analiziraju}i fenomen Andri}evog pripovedawa, V. @ivojinovi} ga postavqa na dve osnove. Prva osnova poti~e iz opservacije da se u sredi{tu pri~e nalazi psiha kao element koji odre|uje kako qudsku, tako i istorijsku stvarnost. ôvek kao misle}e i ose}ajno bi}e ~ini, prema tome, „i nosioca duha i oru|e istorije“. Postavqawe psihe u sredi{te pripovedawa povla~i i saznawe – nasle|eno iz psihoanaliti~ke prakse – da je qudska priroda sve pre nego harmoni~an element. Prema ovom shvatawu, uzrok patwe leì u samoj prirodi qudske du{e, sazdanoj na opre~nim, disonantnim silama koje je drè u ve~itom sukobu sa sobom i svetom oko sebe. „U jednom slu~aju“ – pi{e @ivojinovi} – „ta disonanca dolazi od te{ke ba{tine krvi, od grehova otaca koji truju du{e potomaka i svete se na wima. U drugom, u psiholo{kom nesrazmeru izme|u èqe i mo}i i otud u neminovnom sudaru sa svetom realnosti. U tre}em, u samoj osnovici qudskog ìvota koji je neprili~an i nezdruìv spoj ploti i duha“. Svi pomenuti slu~ajevi dovode do istog zakqu~ka: da se 206

uzrok tragi~nosti (kao uzrok narativa) nalazi u samoj qudskoj prirodi, koja oscilira izme|u èqa i stvarnosti, qubavi i seksa, apsolutne individualnosti (kao kona~nog oblika samoispoqewa) i apsolutnog kolektiviteta (kao potpune oslobo|enosti od egoizma). Druga osnova Andri}evog pripovedawa leì u onome {to V. @ivojinovi} naziva intuicijom. Prema wegovom sudu, intuicija predstavqa vid narativne poetike koja se realizuje na makro- i mikroplanu pripovedawa. Makroplan Andri}eve intuicije podrazumeva sposobnost unutarweg oìvqavawa istorijskih fakata, odnosno ve{tinu pisca da u istorijskoj podlozi pri~e predstavi filozofske ili emotivne projekcije koje je potajno odre|uju: tako je npr. istorija mosta na @epi „to samo naizgled … a u stvari mnogo vi{e i stvarnije istorija ose}awa prolaznosti i ta{tine svega, ose}awa koje utoliko vi{e sazreva ukoliko se ~ovek vi{e pewe“. Sa druge strane, na mikroplanu karakterizacije i motivacije likova, intuicija se realizuje kroz nadrealan jezik misti~nih sila koje komuniciraju sa ~ovekom i otkrivaju mu se u iznenadnim asocijacijama, slutwama i prikazawima, oniri~kim du{evnim stawima i sl. Drugim re~ima, V. @ivojinovi} prime}uje da se „intuicija“ kod Andri}a fokalizuje u dva smera: kroz impresionizam (kao oblik narativa istorije), i kroz nadrealno (kao vid misti~nog dijaloga sa sudbinom koja je nametnuta ~oveku bez krivice ili htewa). *** Ve} smo naglasili da Massukin esej o Andri}u – pisan po svoj prilici u isto vreme kada i pripovetka „Po tragu“ – u velikoj meri predstavqa opis vlastitog pripovednog postupka. Dokaz za ovu tvrdwu nalazimo u ~iwenici da su obe osnove, i psiholo{ka i intuitivna, u @ivojinovi}evoj pri~i dosledno sprovedene. 207

U skladu sa ovim, pripovetka „Po tragu“ moè se predstaviti kao psiholo{ki narativ na koji su naslojeni elementi nadrealnog. Pri~a je organizovana oko trinaest stati~nih scena koje opisuju du{evna stawa glavnog junaka, seqaka Vitomira ~ika-Pavlovog, u danima koji prethode wegovom ubistvu ène. Pomenute scene date su kroz opis Vitomirovih refleksija o vlastitom ìvotu i odnosima sa bli`wima: Maricom, wegovom ènom, âslavom, kom{ijom, Jokom, Vitomirovim „starim dertom“, ocem. Priroda tih refleksija odraàva sukob izme|u svesnog i nesvesnog („ploti i duha“) koji besni u sredi{tu Vitomirovog bi}a. Su{tina ovog sukoba moè se ukratko opisati kao Vitomirova potreba da se slobodno ispoqi kao ose}ajno i ~ulno bi}e – potreba kojoj su nametnuta ograni~ewa vlastite prirode. Tako, kroz trinaest poglavqa (koje povezuje kontinuirani tok wegovih misli) upoznajemo Vitomira kao tragi~no podeqenu, depresivnu li~nost koja je preplavqena snagom svog podsvesnog bi}a, a istovremeno i suvi{e zatvorena da bi ga izrazila. (U pri~i je ovaj jaz posebno nagla{en na jezi~ko-stilskom planu, gde lapidarnost i retori~ko bogatstvo Vitomirovog unutarweg glasa kontrastira sa svedeno{}u i leksi~kom prazninom wegove re~enice.) Razapiwawe duha izme|u èqa i stvarnosti vodi u nerazumevawe i sumwu, koja ~ini lajtmotiv ove @ivojinovi}eve pri~e i glavni uzrok wenog tragizma. Netipi~no za srpsku pripovetku prve polovine 20. veka, prostor na kome se najboqe ogleda Vitomirov konflikt ne nalazi se na javi, ve} u prostoru sna i budnih snevawa (sawarewa, snovi|ewa). Tako ve} pri prvom susretu sa Vitomirom nailazimo ~ak na tri wegova sna koji dele srodan motiv (samosaka}ewe bez krvi); na wih se u dubini pri~e nadovezuju i drugi snovi i fantazije koji ~ine stoère radwe, bilo da je predisponiraju ili sublimiraju. U skladu sa izloènim, i mogu}nosti tuma~ewa pripovetke „Po tragu“ zavisi}e 208

prvenstveno od pristupa snovima kao wenom centralnom delu: od na~ina na koji posmatramo ulogu snova u Vitomirovom ìvotu izgradi}emo i na{ sud, ne samo o wemu, ve} i o @ivojinovi}u kao piscu. Kako je ve} istakao S. Damjanov, snovi u pripoveci „Po tragu“ mogu se posmatrati kao uzrok stvarnosti. U tom slu~aju, oni imaju profetsku prirodu koja uvodi Vitomira u „fantazmagori~no carstvo vizija i halucinacija, tj. u prostor deliri~ne fantastike“. U ovoj interpretaciji Vitomir je lik sasvim li{en identiteta, koji „sve vi{e … ìvi u … kodovima [vizija i halucinacija] nego u kodovima same realnosti“ (Damjanov 2004: 339). Pomenuti pristup odgovarao bi tuma~ewu „stvarala~ke intuicije“ kao oblika poetike nadrealnog, koja komunicira sa „neznanim silama“ (izraz je Massukin) {to upravqaju ~ovekovim ìvotom i sudbinom. Sa druge strane, posmatrawe Vitomirovih snova kao posledice stvarnosti vodi u suprotan zakqu~ak: da wegovi snovi predstavqaju odraze sadràja koji se formira u podsvesti. Potvrdu ovog zakqu~ka mogli bismo traìti u simboli~koj prirodi Vitomirovog sna, koji u wegovoj svesti aktivira „sasvim opredeqenu misao, kao palu s neba, ni~im neprepremqenu, ni iz ~ega poro|enu, a odre|enu, neotklowivo odre|enu“. Drugim re~ima, u ovoj interpretaciji Vitomirov san sluì kao okida~ odluke koja je u wemu ve} formirana, odnosno kao medijum koji posreduje izme|u nesvesnog i svesnog. U tom slu~aju, snove i snovi|ewa mogli bismo tuma~iti kao glasove podvojenih delova Vitomirove li~nosti, koje svesni deo wegovog bi}a nije u stawu da percipira. Ovaj pristup odgovarao bi @ivojinovi}evom tuma~ewu „intuicije“ kao oblika impresionisti~ke poetike koja izgra|uje Vitomirov lik kroz predstavu wegove introspekcije. Izloèni pristupi motivu sna u pri~i „Po tragu“ ne ti~u se samo wenog esteti~kog, ve} i eti~kog odre|ewa. Jedno od kqu~nih pitawa ove Massukine pripo209

vetke – i ne samo we – jeste pitawe odgovornosti za vlastite postupke. U sudbinskom kontekstu, Vitomirova podeqenost, pored psiholo{ke, ima i moralnu dimenziju: nije isto ako ga posmatramo kao ~oveka ~ije postupke odre|uju sile na koje se ne moè uticati, koje se ~ak (kako on sam veruje) ne mogu ni izmoliti za ne{to povoqniji ishod od potpune tragedije; ili kao ~oveka koji ima slobodu da se ravna prema moralnom imperativu ali nema dovoqno snage da to zaista i u~ini. Vitomir je sklon tome da se prikloni prvom izboru. Wegove posledwe re~i: „Pa sad, {ta se tu moè. Tako je, zna~i, i moralo“ – odaju prepu{tawe sudbini kao kona~nom uzroku i ishodi{tu vlastitog iskustva. Me|utim, pisac, koji ovde ima posledwu re~, ostavqa otvorenu i drugu mogu}nost. U re~enici „A otkud ti seqak, gospodine, zna da misli?“, koju izri~e jedan od svedoka na su|ewu, krije se i pitawe: da li je mi{qewe kao vid razre{ewa konflikta izme|u svesnog i nesvesnog moglo da izmeni tok Vitomirove sudbine, odnosno, da li je wegova nesre}a mogla da se izbegne znawem kako treba misliti u jednoj takvoj situaciji? U poeti~kim implikacijama ove dileme krije se pozicija Massukine pripovetke „Po tragu“ u istoriji srpske moderne kwièvnosti. Izvori i literatura: Velimir @ivojinovi}, „Po tragu“, Po tragu, pripovetke, Na{a kwiga 17, Beograd: Geca Kon, 1935. 5–61. Velimir @ivojinovi}, „Pripoveda~ko delo g. Iva Andri}a“, Misao XXXVII, sv. 277–280, Beograd, 1931. 97–112. Pre{tampano u: Milan Radulovi} (prir.), Me|uratni kriti~ari, Srpska kwièvna kritika XX, Beograd: Institut za kwièvnost i umetnost. 330–345. Sava Damjanov, „Fantastika u prozi Velimira @ivojinovi}a Massuke“, Vrtovi nestvarnog, Srpska kwièvnost iskosa 1, Beograd: Slu`beni glasnik, 2004. 338–341. Ivan V. Lali}, „O poeziji Velimira @ivojinovi}a-Massuke“, O poeziji, Sabrana dela 4, Beograd: Zavod za uxbenike, 1997. 88–91.

210

Lazar Komar~i}

ZLATNA KOSTADINKA „Velija djela tvoja jesu Gospode!”

Detiwstvo! Zlatno doba u ìvotu ~ovekovu! Ti svojom bezazleno{}u i grli{ i qubi{ ceo ovaj svet; ti ne poznaje{ izvore qudskih gor~ina, qudske pakosti, zavisti, lukavstva; ti ne leti{ za ta{tom slavom qudskom! Ti se svemu raduje{, a na te se sve osmejhuje, i gore i dubrave, i nebo i zemqa, i mala buba Mara i {areni leptirak! Detiwstvo! Zlatno doba u ìvotu ~ovekovu! I Od sviju praznika deci je najmiliji Boì}. Kad zaci~i prase u avliji, dece stane vrisak: koje je obuveno izleti obuveno, a koje je boso izleti boso. Posle se otr~i u kom{iluk da se ova boì}na radost podeli s drugom decom. * To je bilo na Badwidan. Prasaca puno kao i na Tucindan. ]urke kau~u na sve strane; a ovde-onde i po koja ovca blekne. Mali{in otac kupio jo{ ju~e pe~enicu, a kad je video da su danas jevtinije, on iza|e u ~ar{iju te kupi ja{ jednu, a ~i~a-Mija doneo im i jednu dvisku. Kad su je zaklali, iz we su tri oke loja izvadili. Mali{a nam je u dva maha doletao te nam je javqao {ta se sve u wihovoj ku}i za Boì} oprema. „Majka je re~e, umesila tri tepsije kola~a i pitu s orasima, a pitu je, veli, i medom namazala.“ A kad pripuca{e pu{ke ne mogosmo se uzdràti da ne izletimo u avliju. Popesmo se na tarabu. Ala ono be211

{e lepo! Na sred avlije vatra naloèna. Ona se be{e razgorela; a plavkast dim je ovde-onde, iz po kog pregorelog ugarka izbijao... Pe~enice nastavqene. S jedne strane okretao je Marko Xevrqa prase, a s druge Gavro Purak jagwe. Kalfa To{a je obilazio unaokolo s velikim àra~em, te vatru ~arkao i àr izgrtao. U jedan mah opazi nas Mali{a, dotr~a nam i povika: „Sad }e Ostoja da zakoqe i }urana i }urku!“ To re~e, pa otr~a gore velikoj {upi. Mi pogledasmo i odista videsmo Ostoju gde se sago i koqe }urke. Ah, to ne}u nikad zaboraviti! Siroma }uran – kako se otimao! Kako je skakao i krilima mlatarao! Odleteo je ~ak do drvqanika! * U celom na{em kom{iluku nije bilo nijedne ku}e u kojoj nije ciknulo prase ili se ~ulo kaukawe }uraka. Samo je na{a avlija bila nema. Otac be{e i jutros, kao i ju~e, rano ustao i nekud oti{ao. Mi smo mislili da je oti{ao da i nama kupi pe~enicu, a ve} za }urku nismo bogzna toliko ni marili. Jo{ smo se nadali da }e nam kupiti i cipelice; ali bi na sve zaboravili, samo kad bi nam pe~enicu doneo. Dugo smo i dugo sedeli pored prozora i gledali ho}e li se otac s koje god strane pomoliti, a ~im zaci~i prase ozdo ulicom, a mi se jo{ boqe nadvirimo, da vidimo ho}e li u na{u avliju; a moja mala sejka povi~e: „To je na{a gica!“ Ali kako se okarimo kad se ona cika stane udaqavati sve daqe i daqe od na{e ku}e! Ve} se po~e i smrkavati, a oca jo{ nema; qudi su prolazili tamo-amo, ali na{eg oca nema! Ni danas ne znam {ta mi odjednom bi, te otr~im materi, obesim joj se o vrat i stanem plakati. Zaplaka i moj mla|i brat, zaplaka i moja mala sejka. Majka nas sve troje stade qubiti i milovati. 212

Ona nas nije pitala {to pla~emo; ona nas ne htede ni te{iti. Ona je osetila na{u tugu i na{ bol, jer se i wene o~i napuni{e suzama. Mene su te suze jo{ vi{e popla{ile: one su nam kazivale da }emo mi ostati i bez obu}e i bez pe~enice! * Pred samo ve~e po~eo je i sneg padati. To nas je malo razgalilo. Boì} bez snega â&#x20AC;&#x201C; nije ni{ta. Dva-tri puta smo izlazili napoqe, ali smo se brzo morali vratiti u ku}u. Sneg je sipao, kao da ga je neko na sito sejao, a nekakav hladan vetar brijao je kao brija~ica! Majka nekud iza|e. Ne bi je pozadugo. Kad se vratila, donela je odnekud puno krilo o~iwaka, a iscepala je i jednu gredicu iz koko{ara. Soba se malo smla~i. Majka je posle opet nekud oti{la. Kad se vratila sva je bila sneàva. Ona je ne{to donela u mahrami, otkud, {ta, to mi ne znamo, ako nije onaj tawiri} pilava s jeguqom. Mi smo to ve~erali uo~i Boì}a. Posle smo odmah polegali i pospali. II [ta se daqe u na{oj ku}i te no}i, no}i uo~i Boì}a doga|alo, to mi ne znamo. Taman sam o~i oklopio, a meni se u~ini da se vrata na sobi sama otvori{e. Ja pogledam. Na pragu je stajala nekakva qudina. Onu wegovu grdnu bradurinu, {to se otegla do samih nogu, kao da i sad gledam. Kosa mu se za ~itav ar{in po zemqi vukla. I to, upravo, i nije bila kosa ve} nekakvo, kao sneg belo, kao srebro blistavo runo. I on je bio sav sneàv. Na svaku dlaku i od kose i od brade i od brkova be{e napadao sneg, kao na grawe od drveta! On je gledao pravo u mene. Htedoh da viknem majku, ali ne mogoh. Ne{to me be{e u gu{i steglo; hteo sam da sakrijem glavu pod guber, ali i to ne mogoh. Snaga me be{e izdala; a ona grdosija od ~oveka nije me iz o~iju popu{tala. On je ne{to {aporio, ali se nije moglo ~uti {ta. I ja u taj mah 213

kao ~uh glas o~ev. On nam re~e: „Deco, molite se Grspodu Bogu!“ Jo{ nigde zore, a nas je majka probudila. Ona nas je qubila i tepala nam: „Ustanite, deco moja draga, moji mali ti}i goli{ani, ustanite da vas majka umije i obu~e, pa da se svi Bogu pomolimo! Ustanite da vidite kako nas je Boga obradovao!“ U wenom glasu be{e ne~ega neobi~nog, ne~ega uzvi{enog; wene o~i behu pune suza, ali to ne behu one sino}ne suze; to behu suze koje su blistale nekim boànskim znamewem. One su nam kazale da je te no}i, dok smo mi spavali, u na{u ku}u svra}ao Bog! * Mi svi poska~emo. Soba je bila topla kao amam. Lon~i}i na furuni ~isto se usjahtili, ta u nas glede kao kakve zakrvavqene xinovske o~i. Ja sam prvi sko~io. Izletim onako goli{av u ku}u. Pogledam. Imam {ta i videti: na ogwi{tu naloèna velika vatra, a oko we kr~kaju lonci. Odmah sam osetio i miris: kiseo kupus s pastrmom. U furuni se razjaglila vatra; a pored ogwi{ta velika gomila nacepkanih drva. A po ku}i? Po ku}i slama prosuta! Mene svega obuze nekakva dotle neznana milota; a izletim u sobu, zinem da ne{to bratu i sejki kaèm, ali mi re~i u grlu zastado{e. I ni{ta im kazao nisam, ve} se opet brzo u ku}u vratim. U~inilo mi se da je ono bio san; ali nije. To je bila ìva istinska java; na ogwi{tu veselo puckara vatra, a oko we kr~kaju lonci, i to onaj veliki krwo, pa onaj do weta s u{ima, pa onaj mawi krwo. I opet pogledam na onu gomilu drva; a iz furune tek lizne {iqati plamen kao da ga neko na cev duhne! Po ku}i je sve druk~ije nego {to je sino} bilo... Sve je veselo, sve je nasmejano, a sveta boì}na slava kao da je pevala: „Ro`destvo tvoje Hriste Boè na{!“ 214

Ne{to se, dok smo mi spavali, moralo dogoditi; al’i kako je to moglo biti a da mi ne ~ujemo i ne opazimo?! U taj mah neko progovori pred na{im vratima. To je bio o~ev glas. On }e upitati: „Jesi li to ti, pobratime?“ „Ja sam“, odgovori jedan potmuo i gotovo promukao glas. „Je li gotova?“ – upita moj otac. „Isti{tala se kao du{a! Oka je samoga pretopa!“ – odgovori onaj promukli glas. „Idi i donesi je!“ – re~e moj otac i onda stade otresati noge pred vratima... Vrata se otvori{e i otac u|e u ku}u, a za wim kuqnu nekakva gusta para, a sneg sunu ispod o~evih nogu. Otac je bio sav beo od snega, kao da je po wemu sejano bra{no. Napoqu se ~uje zvi`dawe vetra, a na ku}nim prozorima na~inile se {are od leda. îm oca ugledah ja {muknem u sobu. On nas nije hteo ni zvr~kom zvrcnuti, a opet smo ga se bojali kao ìve vatre... * Majka nas je posle umila i obukla. Obu~e nam nove ko{uqe, pa onda meni i mome bratu crvene |e~ermice, {to nam ih je za Boì} skrojila i sa{ila od svoje stare anterije, i onda nas opasala novim tkanicama, {to nam ih je na{a teta Stana dala na Materice, kad smo je vezali; ali ni{ta nas nije tako obradovalo kao kad nam obu nave ~arape i kad odnekud popado{e za me i brata novi sara~ki opan~}i, a za moju malu sejku patice, crvene kao krv! Sejka je jo{ dobila i neko fistan~e od zelene }itabie, a ja i brat nove fesove s plavim ki}ankicama i belom izreckanom hartijom! Boè, ja na{e radosti! Koliko je od tog doba pro{lo godina, a koliko je pro{lo i do{lo Boì}a, i nijedan nam se nije tako uneo u du{u i srce na{e kao onaj Boì} kad nam je Mali Rade bio polaàjnik. 215

Kad smo bili gotovi, majka nam re~e da iza|emo u ku}u i da oca poqubimo u ruku. I mi svi troje odosmo u ku}u. Otac je sedeo pored ogwi{ta i pravio od ùtog voska boì}ne sve}e. „Oco, ja imam crvene patice!“ – prva povika na{a mala sejka. Otac se okrete. On opusti sve}e na jednu cepku, pa nas sve troje uze i metnu na krilo i onda nas stade cuckati i tepati nam. Sejki je kazao: „Ti si moja crvenperka!“ a mome bratu? „Ti si ocino zlatno perje!“, a meni je kazao: „Gle, gle, macowe moga!... Kako se junak obukao i spremio, kao da }e nekome u svatove!“ A mi? Mi smo se topili u nekom dotle nepoznatom miqu. U taj mah lupi na{a kapija, a malo zatim neko stade otresati pred ku}nim vratima sneg, pa }e onda povikati: „Boì} bata, otvor’te mu vrata!“ To je bio onaj malopre|a{wi promukli glas. Mi poska~emo s o~evog krila, a otac se okrete materi: „@ito!“ I majka donese re{eto sa ìtom: ovsom, je~mom, kukuruzom i p{enicom; a onaj glas opet povika: „Boì} bata, otvor’te nam vrata!“ Otac pri|e s re{etom vratima. Tu malo zastade, dok }e onaj glas i po tre}i put u~initi: „Boì} bata, otvor’te mu vrata!“ Na to }e otac povikati: „U ime ’Rista Gospoda Boga i wegovoga svetlog ro`destva, donesi nam svako dobro i sre}u, bracku qubav i Bo`ji blagoslov!“ I onda se vrata na ku}i otvori{e, a na vratima se ukaza jedan omalen ~ovek. I wega je popao sneg. Na rukama je nosio pe~enicu na ra`wu, veliku, kakvu dotle nikad imali nismo. To je bio Mali Rade, a zvali su ga i pijani Rade. On nas sve pogleda nekim blagim i dobro}udnim pogledom, pa }e onda re}i: ,,’Ristos se rodi!“ 216

I otac mu na to odgovori: „Vaistinu se rodi!“ i onda posu ìtom i wega i pe~enicu, pa }e re}i: „Ristos po sre|e nas!“ A na to mu Rade odgovori: „I jest i budet!” Posle ovoga Rade pronese pe~enicu svud unaokolo, a uz to je pevao: „U Boì}a tri noì}a, „Jednim reè ~esnicu, „A drugijem gibanicu, „A tre}ijem pe~enicu!“... A na svaki ovaj otpev otac ga je posipao ìtom i odgovarao: „Neka je slava Gospodu Bogu, koji je dao i blagoslovio!“ Posle ovoga Rade prisloni pe~enicu uz duvar odmah iza dolapa, pa onda uze jednu stoli~icu i namesti je odmah prema vratima od furune. Tu sede, uze jedan ugarak iz furune i stade wim xarati po furuni. Boè, letele su varnice na sve strane kao zlatni rojevi p~ela. I koliko je god puta gurnuo ugarkom u vatru, on bi izgovorio: „Ovoliko ti bilo u toru ovaca, a ovoliko u poqu govedi; ovoliko imao jagawaca, a ovoliko prasaca; ovoliko imao u kotaru sena, a ovoliko na gumnu stogova; ovoliko nastavio kazana, a ovoliko ti se izrojilo ko{nica!“ A moj mu je otac odgovarao: „ûo te Bog i Majka Bo`’ja!“ Na{a se du{a topila u nekom nebeskom blaènstvu. I meni se odista ~inilo da sve ovo i vidi i ~uje i Gospod Bog i Majka Boìja. III Od tog doba sve nam je naboqe po{lo. Mi sad imamo i svoju ku}u. Mala ku}a, ali svoja ku}a. Imamo dve sobe 217

i oxakliju. Pa i Mali Rade nije vi{e ono {to je bio. Od onoga dana, od kad se s ocem pobratimio, on vi{e ne pije. I sad kad neko o tome progovori, wegovo se ~elo zamra~i, i samo bi rekao: „Od toga, bra}o, nek Bog svakoga sa~uva, pa i moga najve}eg du{mana!“ Na{e je krsno ime sveti Jovan Krstiteq. I sad prvi put slavimo u svojoj ku}i. U oxakliji je sofra postavqena. Na ru~ak su nam do{le sve zvanice. U gorwe ~elo seo stari popa Ostoja, wemu s desne gazda Jova \enadi}, a s leva gazda Vuk Iri}, do gazda Jove \enadi}a sela gazdarica Pela Iri}eva, a do Iri}a gazdarica Leka \enadi}eva; a u za~eqe seo gazda Milosav Lelek, wemu s desna Obren Pivqak, a s leva Vuksan Pavi}. Sve su ovo na{i dobri znanci i prijateqi. Stari popa Ostoja na{ao se ocu u nevoqi, kad smo se iz Hercegovine doselili; gazda Jovo \enadi} prihvatio nas je i dao ocu svoju malu ku}u iza ciglane za godinu dana bez kirije; gazda Vuk Iri} je uradio te smo mi do svoje ku}e do{li; on je upravo nagnao oca da uzme ono placa od gazda Milosava Leleka, na kome smo ku}u na~inili, a pored toga dao je ocu i svu staru gra|u od svoje stare ku}e {indralije, a da toga nije bilo, bogzna da li bismo ono ku}e nad glavom svojom svili, kako bi sam otac vrlo ~esto rekao. Obren Pivqak i Vuksan Pavi} – to su, opet, majstori {to su nam ku}u sagradili. A {ta da re~em za Malog Radu? Od onog doba wega otac smatra kao svoga uku}anina. Rade nije hteo ni da sedne za sofru, ve} je s ocem slu`io goste oko sofre – vinom i rakijom. * Po{to se prerezao kola~ i pilo u slavu bo`ju, onda se po~e{e re|ati zdravice. Stari popa Ostoja napio je domu i doma}inu i svoj ku}noj ~eqadi, a otac svojim prijateqima, koji su milovali i do{li da s wim u domu wegovu dignu ~a{u vina i blagodare Bogu, koji je blag 218

i milostiv, te svakog, pa i wega i decu wegovu, milostivim okom pogleda, koji vodi brigu i starawe kako o bogatu tako i o siroma{nu, kako o pticama u gori, tako i o malenom crvu nod korom. I onda otac diè ~a{u uvis i povika: „Neka ste mi svi zdravi veseli, a u va{e lijepo zdravqe!“ Svi gosti behu ustali. Oni su o~evu zdravicu s nekom pobo`no{}u saslu{ali, a kad ono otac zavr{i: „neka ste mi svi zdravi i veseli, a u va{e lijepo zdravqe!“ – oni u jedan glas odgovori{e: „ûo te Bog i sveti Jovan Krstiteq!“ * Posle zdravica u{lo se u vesele razgovore, {ale i po{alice; dok }e se Milosav Lelek okrenuti Malome Radi: „Ama, Rade, {ta si nam se ti ne{to u}utao? Niti pije{, niti zdravi{, niti romori{, niti {to govori{! De, bolan, kaì nam i ti koju!“ „A, ha, jest’, jest’; Rade nam se ne{to mnogo umudrio ...Ne damo tako! Ho}emo da nam i on koju kaè!“ – prihvati gazda Jovo \enadi}. „Neka nam ispri~a kako se pobratimio s na{im doma}inom Milinkom“ – re}i }e gazda Vuk Iri}. „I kako je bio prvi put polaàjnik kod svoga pobratima Milinka“ – dodade gazda Milosav Lelek. Na to }e Mali Rade: „Ja se, bra}o, nisam ni u}utao ni umudrio, ve} slu{am {ta pametni qudi govore; a du{a je moja vesela i zadovoqna {to sam do~ekao da moj pobratim Milinko sa svojom doma}icom i de~icom svojom slavi svoje krsno ime pod krovom svoje ku}ice, a sa tako odabranim i ~estitim gostima i prijateqima. Moja du{a ve}e slave i ve}eg dana ne traì, no {to je ovaj dana{wi dan. A {to me pitate: kako sam se s mojim pobratimom Milinkom pobratimio i kako sam wegovoj ku}i bio prvi put poloàjnik, meni je i to milo {to me pitate. I ja }u 219

vam ove popri~ati; a {to k’o da vam i ne ispri~am, kad u mene i moga pobratima ni{ta postidnoga nema. Ono su, bra}o, i za me i za pobratima moga dani sveti, dani na koje je sam Gospod Bog metnuo svoju desnicu i blagoslovio ih! „Jest’, oni su i za me i za dom moj i moga, pobratima Rada dani sveti!“ – u~ini otac moj glasom kao kad se pred ikonom svetoga Jovana po~ne Bogu moliti. * Druìnom be{e ovladala sve~ana ti{ina. Preko lica Malog Rada be{e plinula neka seta. Videlo se da wegova du{a prele}e sve redom godine ìvota wegova, i one {to su pune radosti i zadovoqstva, i one {to su protkane bedom i nevoqom, i one {to ih pokriva nekakva tama, tama bunila i neznawa. On se odjednom ispravi, pogleda nebu, pa se prekrsti i po~e ovako: „Slava tebi, Gospode Boè, slava tebi! Tvoja su dela nedosti`na! Ti si onaj {to vedri{ i obla~i{; ti si onaj {to milostivim okom pogleda{ na bedne i nevoqne; ti si onaj {to zalutale na pravi put izvodi{, a posrnule na noge podiè{ i snage im daje{! Tebi se, ’Riste Boè, molim, oprosti meni gre{nome!“ I onda se opet prekrsti i sede. On se malo u}uta. U}uta sve. Ona sve~ana ti{ina opet nasta. I tu ti{inu prekide Mali Rade. On po~e: „To je, bra}o, ovako bilo. Sad uo~i Boì}a pro{le su ravno dve godine od kako smo se ja i moj pobratim Milinko pabratimili, a tad sam u wegovoj ku}i prvi put bio polaàjnik... Od toga doba, na moga pobratima i na wegovu ku}u pogleda Bog svojim milostivim pogledom... „I mi smo Bogu blagodarni!“ – re}i }e otac moj, a Rade nastavi daqe: „Celih boì}nih posta ki{a nije prestajala. Qubostina je u dva maha izlivala u Bo{kovo poqe; onda je Kolubara odnela Arapavi}a branu, a Gradac Jevremovu; 220

onda su podavqene i ]umurove ovce; onda se odronilo i brdo vi{e ku}e Peke Grbovi}a i zasulo podrumska vrata na mehani Marka @drala! Onda je, ~ini ti se, voda izvirala i iz neba i iz zemqe, kao da be{e do{ao sudni dan! I tako je to trajalo do Tucindana!“ „Jest’, tako je to bilo, u~ini gazda Vuk Iri}. Ba{ uo~i Tucinadne, odronio se jedan deo zida u podrumu moje dowe ku}e, i to tako da se vrata od podruma nikako nisu mogla da otvore, a tamo mi je, znate, i vino i rakija i mast i tur{ija, i kace s kupusom i mnoge druge potrebne stvari, bez kojih se ne mogu ni do~ekati ni provesti blagi dani. Zvao sam wih nekoliko i pla}ao duple nadnice da mi vrata na podrumu, kako-tako, otvore i onu zemqu iznesu; ali se svaki be{e o svom poslu i svojoj ku}i zabavio. Blagdan be{e ve} tu, i svaki se starao da za ovoju ku}u spremi {to mu treba. I da mi ne bi ovoga istog doma}ina, ja bih na Boì} morao tu|im vinom prelivati boì}ni kola~ i sto kom{iluku traìti koju glavicu kisela kupusa, da ga s pastrmom za Boì} prestavim!“ „A da, opet, nije bilo moga pobratima Rada, slaba bi ti vajda bila od mene sama“, re~e moj otac, pa ode puniti ~a{e pred gostima. IV „Moglo je biti tako oko zaranaka, kad se na vratima mehane Marka @drala ukaza moj pobratim Milinko“, nastavi Mali Rade posle malog }utawa. „Mi se dotle jo{ ne besmo pobratimili. To je do{lo tek sutradan dockan uo~i Boì}a. Ja ga u prvi mah ni poznao nisam, bio sam ve} doterao dotle odakle qudi prestaju biti qudi i nastaju biti stoka beslovesna. Meni ne{to bi milo {to sede za moj sto, pa ga odmah ponudim rakijom. „Hvala, Rade, ja nisam za rakiju“, re~e mi on ne{to bri`nim glasom. „E, onda, ako nisi za rakiju, a ti si za vino!“ – reknem mu ja i povi~em mehanxiji : 221

– Dajder ovde brat Milinku jednu litru vina!... Ja pla}am! – Momak ovo kao da i ne ~u. On {tu~e negde, a vino i ne donese. – Hvala, Rade, ja ti za vino nisam... Ovo je ve} skoro mrak!“ – re~e moj pobratim i stade me tuìo meriti. Imao je ne{to da mi kaè, pa je video da nema kome! Vi bra}o znate kako sam ja onda provodio dane... Bekriluk je nekako prokletstvo, koga se ~ovek bez bo`je voqe otresti ne moè; pijanstvo je {to i siwe more, i ko se u w otisne, taj ga se vi{e ne kurtalisa. Wega otud moè samo bo`je ~udo otrgnuti. Tako je i sa mnom bilo. Ja upravo i ne znam kako sam se propio. Ono me je mnogo pre osvojilo nego {to sam ga ja i umotrio. Ono nije do{lo, ono se u{uwalo, kao kakav prepreden lopov. I ove {to je na{lo, uzelo mi je. Ja vi{e nisam imao ni svoje snage, ni svoje voqe, ni svoga ponosa. Ja vi{e nisam znao ni za Boga, ni za svetu veru ’Ristovu. To je sve u meni ubila rakija. Koliko mi se puta desilo da lepo po|em ku}i, a kad se probudim, ja ili sam pod mehanskom klupom ili gde za tu|im plotom!“ I onda Rade ustade, prekregi se, pa re~e: „O Gospode Boè i sveta Majko Bo`ja smilujte se na me gre{noga! Ne dajte da s ovoga puta pokliznem!“ Posle nastavi daqe: Ja sam taj dan posledwe tezgere zemqe s Petronijem Ma~kom odneo ispred podrumskih vrata Marka @drala. I on nam je lepo platio. Svaki je dobio po dve nebu{ene plete. Za te sam pare mogao lepo provesti boì}ne praznike; ali sam ja to sve popio do i}indije. I onda, kad je brat Milinko u{ao u mehanu i seo za moj sto, ja vi{e nisam imao ni marja{a. @dralov je to momak morao opaziti, zato se i pravio gluv kad sam mu kazao da donese za brata Milinka litru vina. \avolski su ti ovi mehanxijski momci! Ko im god u mehanu u|e, oni, zakleo bih se, znaju koliko para ko u kesi ima! I, dokle god ima{, oni oko tebe oble}u i donesu ti, ~ini mi se, pre no {to si ti i poiskao; a kad stanu da prave oglu222

{ke, onda znaj da ti vi{e nije ostalo u xepu ni prebijene mangure. – E, onda, brat Milinko, okrenem se ja mome pobratimu, kad ti ne}e{ da primi{ moju ~ast, a ti de poru~i poli} rakije za me! Ja ho}u da vidim kakva je i tvoja ~ast! – On se na ovo ~isto zbuni. To sam lepo opazio. Ne re~e ni da ho}e ni da ne}e. @dralov momak u dva maha prolazi pored na{eg stola, a moj se pobro ne{to zagledao preda se, pa se tome i neve{t ~ini.“ „He, moj pobratime, upade mu moj otac u re~, ja sam ti onda golemu muku mu~io. Nije ono meni bilo od besa. Pomislite samo: blagdan tu; deca i gola i bosa; u ku}i ni zupke drva; ni leba ni s leba, ni {to posno ni {to mrsno, a ja u kesi ni prebijene pare... Od ku}e po|em, pa ne znam kud }u i na koju li stranu. Ulicom idem a svetu u o~i ne smem da pogledam. ^inilo mi se da ceo svet zna moje jade, pa me lepo stid. Zdrav i ~itav ~ovek, pa da o blagdanu ~eka da mu decu drugi omrse! Qudi kupuju pe~enice, a ja nemam za {ta da kupim ni okanik hleba! Onda sam prvi put osetio kako je to te{ko kad ~ovek i ne zna nikakva zanata. Ceo se onaj svet radovao blagom danu, a ja sam i{ao po ~ar{iji kao brqiva ovca. Svi qudi idu dekud, dolaze odnekud; neko ne{to prodaje, a neko kupuje, a ja? – ni {to prodati ni {to kupiti, a rada nikakva! I{ao sam tako kao niko moj, dok }e me sam Bog uputiti da udarim na ku}u gazda Vuka Iri}a. On stoji pred kapijom pa ne{to gleda, dok }e me smotriti: – A, ba{ dobro; ama kao da sam po te poru~io! Odronilo mi se ne{to zida u podrumu, pa se sve oru~ilo uza sama podrumska vrata. Idi i na|i koga bilo da ti pomogne, da mi se, kako-tako, vrata otvore! Plati}u {to nije pravo... „I mene lepo ogreja sunce... I ja sam posle po{ao po ~ar{iji ne bi li koga god na{ao da mi pomogne. I koga god sam upitao, svaki mi je odgovorio: ’Bog s tobom, Milinko, zar danas? I memi je, brate, blagdan kao i gazda Vuku Iri}u. Zar on na|e ba{ uo~i Bo`i}a da iznosi 223

zemqu iz podruma?! A gde su mu bili toliki boì}ni posti?! Gotovo pred sam mrak setim se moga pobratima; ali, gde bi ga na{ao? Da odem do Marka @drala, a ako tu ne bude, onda }u ga posigurno na}i u mehani Vase Selaka! Tako sam i uradio; a sad, pobratime, pri~aj ti kako je daqe bilo!“ – re~e moj otac i ode gledati pred kim je ~a{a prazna. * I Rade ovako nastavi: „Lasno }emo jedan drugog po~astiti“, okrete odjednom moj pobratim, „nego ja sam do{ao ne{to do tebe, Rade... Ako me poslu{a{, a do tebe stoji ho}e{ li ili ne}e{, onda }emo imati su~im, ne jedan drugog po~astiti, ve} i ovaj blagdan provesti...“ Ja pogledam u brat Milinka. Ove wegove re~i ~udno zazvoni{e u mojim u{ima. On do{ao ne{to do mene! Ja ne pamtim da se kogod ìvi na me s ovakvim re~ima obratio. Ja sam bio i za se i za svet izgubqen. [ta sam ja tada upravo bio? Kad me deca vide kako posr}em idu}i ~ar{ijom, ona za mnom viknu: „Pijani Rade, pijani Rade!... O Boè i Bogorodice, pagledajte na me gre{noga i ne dajte da pokliznem s ovoga puta!“ – uzviknu Mali Rade i opet se prekrsti. * „Ded’, ustani da ovoga ~asa odemo ku}i Vuka Iri}a, te da mu kakogod otvorimo na podrumu vrata“, re~e mi pobratim Milinko. „Ne{to ih je iznutra poduprlo pa ne moè nikako sam da ih otvori; a u podrumu mu vino i rakija i sve... Nema ~ovek su~im Boì} do~ekati! Ded’, nemoj se ni{ta premi{qati! Plati}e nam koliko mi reknemo, a onda – i nama vaqa {to za blagdan opremiti, veselni~e moj!“ „Meni, bra}o, kao da svanu. Setio sam se da u kesi nemam vi{e ni prebijene pare; setio sam se da i meni vaqa negde boì}kovati, a onoga Peri{u momka @dra224

lovog nisam mogao vi{e o~ima da gledam. I ja pristanem. Te jo{ iste ve~eri }uskijom smo izvalili vrata na podrumu dowe ku}e gazda Vuka Iri}a. Pola se zida s jedne strane be{e sru{ilo i zemqa zatrpala nekakvu malu burad i dva velika }upa masti i jednu tur{iju paprike. Radili smo do neko doba no}i; izneli smo iz podruma preko ~etrdeset tezgera zemqe, pa se jo{ ni poznalo nije. I onda se dogovorimo da sutra pre zore do|emo kako bi do podne raskr~ili podrum i opet vrata namestili. Tako smo i uradili. Je li tako bilo, pobratime Milinko?“ – okrete se Mali Rade ocu mome. „Tako je bilo, pobratime Rade“, odgovori mu otac moj. V „Qudi bo`ji, moè govoriti ko {ta ho}e, a ja velim da ima Boga!“ – nastavi Mali Rade svoje pri~awe daqe... „A ko kaè da ga nema, da od Boga na|e{?!“ – u~ini gazda Jovo \enadi}... „Na tu crnu misao mogu do}i samo bezdu{nici“, dodade stari popa Ostoja. „Iskrivila mu se usta, dabogda“, povi~e gazdarica Pela Iri}eva. „I{ao po gori zgranut, ko bi jo{ i to mogao preko svoga jezika prevaliti“, dodade Leka \enadi}eva. „Ama, stanite qudi, ne dao Bog da to ko i pomisli; ali ono {to se onaj dan sa mnom i sa mojim pobratimom Milinkom dogodilo, nije moglo biti bez prsta bo`jeg... Slu{ajte samo; a evo ovde i na{eg doma}ina, on je sve, kao i ja, video svojim o~ima, pa neka kaè da li }u jednu izostaviti ili dodati“, re~e Rade glasom, kao da je od sebe hteo odbiti i pomisao da je on igda mogao i pomisliti da nema Boga. I onda nastavi: „Po~eli smo od rane zore zemqu iznositi. Oko ru~anica smo preturili polovinu; a do podne dognasmo do buri}a i do }upova s ma{}u; a kad bi po ru~ku, ja ne verujem da besmo 225

poneli pete ili {este tezgere zemqe, a meni }e moj pobratim kod samih podrumskih vrata povikati: – Stani de, Rade! [ta se to ùti pod tvojim nogama? Spustide tezgere! „Ja stanem. Pogledam. Ne vidim ni{ta.“ – Ama spusti tezgere dole! [ta gleda{ preda se? Evo, to je vamo iza tebe! „Ja se obazrem i ugledam na samoj na{oj putawi, {to smo je nose}i zemqu utabali, nekakav ùt veliki dukat. [ta mi odjednom bi, to i sad ne znam. Dok bi okom trenuo, ja spustim tezgere i dom~am onaj dukat. Bio je ve}i od cvancika, a samo ne{to tawi. I ja ga strpam u nedra. Moj pobratim navaqiva i navaqiva da ga pokaèm, da ga samo vidi, a ja? Ja se nisam dao ni osoliti. Najposle stanem a{iti da sam {to i na{ao. I onda brat Milinko u}uta. Samo sam video kako mu se ~elo zamra~i, pa }e re}i: – Pa dobro, nisi na{ao, nisi; a ti bar hajde da dovr{imo ~oveku ovaj posao koji smo zapo~eli! „Ali ~im to re~e, a meni sinu u glavi jedna misao... satanska misao! I onda se ose~em na brat Milinka: ’Kad je tako, i ti me bedi{, onda eto ti teztera, pa vuci zemqu sâm; a ovo {to sam dosad radio ja ti, evo, sve xabaji{em!‘ I molio me i kumio brat Milinko da ga ne ostavqam, ali sve bi uzalud. Ja se nisam dao umoliti. Meni jednako pred o~ima treperi onaj dukat, pa mehana Marka @drala, pa onaj wegov momak Peri{a. ’Da te sad vidim, ku~ko jedna, ho}e{ li primati oglu{ke kad ti {to poi{tem?!‘ pomislim u sebi... Boè, koliko li ono vredi? Ono mi vaqa najpre kod nekog promeniti. A, ne dam ja ono budza{to! Rade se ne da zabu{iti! Samo da _mi je znati {ta vredi? I onda po|em, ali se u taj mah ispre~i preda me brat Milinko. On se ~isto ispravi, pa me pogleda nekakvim stra{nim pogledom: – Ako samo stopu kro~i{, ja }u te sa zemqom sastaviti! – grmnu on, a o~i mu sevnu{e kao u gladna vuka. Ja zadrh}em kao prut i stanem kao ukopan. On po~e ne{to blaìm glasom: 226

– Ti si mi dao re~ da ovo ~oveku svr{imo; a od toga zavisi ho}e li se moja deca imati ~im sad na Bo`i} omrsiti... Kad se to svr{i, a ti onda idi! Ja ti tvrdu re~ zadajem da ti za ono {to si uzeo i u nedra strpao nikad ni{ta ni pomenuti ne}u.“ *

„Ja ne znam kako to bi“, nastavi Mali Rade daqe, „tek ja se sagoh i uzeh tezgere. I tako po~esmo iznosit i onaj ostatak zemqe iz podruma gazda Vukova. „Kad iznesmo i posledwe tezgere, onda i vrata namestismo. Gazda Vuk Iri} bio je tu. On nam re~e: – E, ba{ vam hvala!... I onda izvadi kesu. Bila je puna puncata sve samih cvancika i polovnica. On odbroji osam pleti, pa ih dade Milinku i re~e mu: – Evo, neka vam je alal, i u zdravqu da i vi provedete boì}ne praznike!... „Na to }e moj pobratim Milinko: – Hvala ti, moj lepi gazda! Neka ti Bog naknadi! Ti si nam carski platio! I ovda se okrete meni: – Evo, brat’ Rade, za na{ trud dao nam je gazda Vuk osam cvancika: ~etiri meni ~etiri tebi; ali pored ovoga neka ti je od mene velika hvala! Da tebe nije bilo, ovaj se posao ne bi svr{io. Ja sam ti blagodaran! „Ja osetim da me svega poduze neka vatra, a uz obraze buknu mi plamen nekog unutra{weg stida. Meni bi ne{to te{ko, ubi me dobrota pobratima moga! Posle sam oti{ao – pravo mehani Marka @drala. Tamo me vukla nekakva moja nesre}a. Nebo se be{e naobla~ilo, a piru{io je o{tar, kao led hladan severac. îtava jata vrabaca ~as sle}u dole na kaldrmu i ùrno stanu kqucati i traìti da {to pojedu, a ~as opet prnu gore na ku}ne strehe, ili popadaju po kakvom plotu, da odatle opet prnu gde na drugu stranu. I dok sam stigao do @dralove mehane, ve} po~e promicati sneg... Jo{ sam uz put, u dva maha, turao ruku u nedra, da izvadim onaj dukat, ali ga ne mogoh na}i. Bio je sigurno zapao pod pojas; a mene je opet kopkalo da ga ~as pre vidim i da, 227

bar od oka, ocenim koliko za w mogu dobiti cvancika. Jedva sam ~ekao da do|em u @dralovu mehanu. ’Oti}i }u u Peri{inu sobu. Tamo }u se na tenani raspasati ... Ne}u niko da me vidi, a ne moram ga odmah ni mewati. Ona ~etari cvancika dosta su mi za sva tri dana Boì}a, tako sam mislio kad sam u @dralovu mehanu u{ao. – Poli} rakije! Ali one starke! – povi~em jo{ s vrata Peri{i momku @dralovu. „On mi smesta donese. Sad ne hte da mi pravi oglu{ke. [eitan momak! Ama, kao da je znao da sam pun para ... * Srknem samo jedan gutqaj“, nastavi Rade posle malog }utawa, „pa onda zovnem Peri{u. On do|e. Jo{ se neprestano sme{io. U wemu sto vraga! – Ima li koga u tvojoj sobi? – upitam ga. – Nema; a {to pita{? Ho}e{ malo da prilegne{, je li? Umoran si, znam ... Jel’ da sam pogodio? A, to ti ne}e upaliti. U moju sobu ja ni moga babu ne pu{tam. Eto tvoga mesta! – re~e mi on i pokaza mi rukom klupu. – Nisi pogodio! Meni tvoja soba treba sasvim za ne{to drugo, reknem mu ja. – A bismo li mogli mi znati za{to bi vam trebala na{a soba? – upita me on kao malo u podsmehu. – Nemoj se tu {ega~iti, ve} mi kaì, prosto naprosto, dam ili ne dam. – Kako te ja mogu pustiti u moju sobu, dok mi ne kaè{ {ta ho}e{ tamo? – re~e mi on s nekom osobitom zbiqom, da ja nisam imao kud, ve} mu kaèm, da ho}u u wegovoj sobi da se raspa{em i opa{em. – A, sad znam ... Gazda Vuk ti je platio dukatima za ono, {to si mu ju~e i danas zemqu iz podruma iznosio, pa sad ho}e{ da ih ostavi{ u }emer! A, je li to? – On se to k’o malo i meni narugao! Pa{~e nijedno! A ne zna gde god drugi dadu cvancik, tu Vule da dva, re}i }e gazda Vuk malo qutnuto. 228

– Ne, gazda Vu~e, u~ini Mali Rade, tu Peri{a na te ni pomislio nije. Znam ja wega dobro. On se to hteo malo podsmehnuti meni i mome }emeru. On je, ako }emo pravo, bio zlato ~ovek. Nije on opet meni èleo zla; koliko je puta on meni govorio: ’More, Rade, more, ~uvaj bele pare za crne dane!‘ I to bi mi uvek rekao onda kad bi opazio da u kesi imam koju smraku vi{e, ali to meni onda nije bilo vajde govoriti. – Pa {ta bi, bolan, ode li u Peri{inu sobu i na|e li, {to si traìo? – upita gazda Milosav Lelek. – Odoh, gazda Milosave, ali za nago odoh. Peri{a mi re~e: ’Kad je za to, a ti idi!... Eno ti moje sobe, pa se mo{ triput i raspasati i opasati.‘ I ja odem. Stanem se raspasivati. I dobro sam pazio: e da li onaj dukat ne}u opaziti, kamo niza me klizi. I otpa{em se. Tresnem haqinama; oslu{nem ne}e li otkud zveknuti! Aja, od dukata ni traga! Mene pro|e neka `mara. Stanem se svla~iti. Skidao sam ’aqetak po ’aqetak i svaki sam tresnuo. Pomerim se s onoga mesta gde sam stajao, pogledam da tu nije ispao; aja, nema ga, te nema! A, sad znam gde je pomislim u sebi. Zapao u obu}u. Para ko para, polako se sklizavala niza me dok sam jo{ s brat Milinkom onu prokletu zemqu nosio. I bi mi ~isto lak{e. U obu}i je, sumwe nema; a i gde bi bio na drugom mestu? Ja dobro znam, da sam ga u trenu oka {~epao sa zemqe i u nedra turio. I lepo sam ga hladna osetio odmah ispod leve sise. I onda sednem i stanem se izuvati. Kai{a nisam ni imao, zato se za~as izujem. Skinem opanke. O, jadni su to bili opanci! Dràli se vi{e na oputama i dretvama, nego na onoj veseloj koì od koje su opanci i skrojeni. Izujem i ~arape. Turim ruku u wih: traì, pipaj, nema te nema. Izvrnem ih, tresnem ih, aja, sve bi uzaman... A kad ja ne{to pogleda moje ~arape, a one proderane i na prstima i na petama! I onda mi bi sve jasno. Mene obuze neko ~udnovato ose}awe. Ja vam ga ne umem iskazati. Iza|e mi pred o~i ono sve; a u u{ima mi zvoni{e one brat Milinkove re~i: ’Pa do229

bro, Rade, nisi na{ao, nisi; a ti bar hajde da dovr{imo ~oveku ovaj posao, koji smo zapo~eli!‘ „Jest“, bra}o moja, vidite li da ima Boga?! Ja sam onaj dukat {~epao i turio u nedra, ne da wim kakvu siro~ad na Boì} omrsim, ili ocu i majci pripalim sve}u za du{u, ve} da ga dam Marku @dralu za rakiju! ,,I on se zato polako niza me sklizao, si{ao u ~arape, pro{ao kroz one proderotine i uopao u opanke, a iz opanaka oti{ao tamo gde ga je Gospod Bog namenio!“ – re~e Mali Rade, pa onda ustade, prekrsti se, pogleda gore nebu i re~e: „Slava tebi Gospode Boè, slava tebi! Tvoja su dela neposti`na; ti si onaj {to vedri{ i obla~i{, ti si onaj {to milostivim okom pogleda{ na bedne i nevoqne; ti si onaj {to zalutale na pravi put izvodi{, a posrnule podiè{ i snage im daje{! Tebi se, ’Riste Boè, molim, oprosti meni gre{nome i ne daj da s pravoga puta si|em!“ * „Ja, bra}o, i sad ne znam koliko sam ostao onako svu~en i izuven. Znam samo to da sam se ~isto trg’o kad se vrata na sobi otvori{e, i na pragu se ukaza moj pobratim Milinko. Wegovo lice be{e blago i nasmejano, a pogled pun neke dobrodu{ne topline, topline {to kravi i zagreva sle|ene du{e, a le~i bolna i rawava srca, On u|e u sobu, razgleda sve oko mene, a preko lica mu prnu bole}iv osmeh. I onda }e mi re}i: – Znam, ti si ono traìo: za to si se svuk’o i izuo? Nisi na{ao, je li? Ni{ta se nemoj kariti. Ono je tu. De, obla~i se! Sutra osvi}e, bolan, ’Ristovo Ro`destvo, a ja i ti jo{ ni{ta oprem’ili nismo. Meni vaqa ma ~im obradovati ona moja tri crva kod ku}e. „Eto, bra}o, ja vam i sad kaèm da ono onda, {to mi je moj pobratim Milinko govorio, ni{ta razumeo nisam... Ja samo opazim da mi uz obraze buknu opet onaj plamen. înilo mi se kao da stojim pred nekakvim su230

dijom od koga se ni{ta sakriti ne moè, pred sudijom koji sve vidi i sve zna {ta se u mojoj du{i doga|a. Na ono wegovo: ’De obla~i se‘ ja se smesta po~nem obla~iti. On be{e sasvim mnome ovladao. A kad sam se obukao i obuo, on }e me odjednom upitati: – Brat Rade, ho}e{ li me ne{to poslu{ati? – Ho}u, brat’ Milinko, {to god ti reknem, ja }u u~initi. Tako je, ~ini mi se, sam Bog naredio. Ti vidi{ da te ja slu{am. – Hajde, brat’ Rade, da se pobratimimo, da se pobratimimo Bogom i sv. Jovanom! – re~e on i ra{iri ruke. Prima{ i sv. Jovana? – Primam Boga i sv. Jovana, odgovorim mu i padnem mu u naru~ja. Ja upravo i sam ne znadoh kako sve to bi; jedno samo znam, a to je da su mi odjednom suze grunule iz o~iju... – A, ti pla~e{?! – povika moj pobratim. – Ja se radujem tvojim suzama; ko ima suza taj ima i srca, i onda me u ~elo poqubi, pa }e mi posle re}i: – Jo{ ne{to, pobratime. Ho}u da ostavi{ ovo prokleto pi}e! – A ho}u l’i mo}i, pobratime? – Moli}emo se Bogu i sv. Jovanu Krstitequ, neka nas oni osnaè, a posle, mi smo sad pobratimi?! – Od sad pa doveka!... – E, onda, da mi sutra bude{ polaàjnik. – Kako ti rekne{, onako }e biti, pobratime, odgovorim mu. – I da zajedno provedemo ove blage ’Ristove praznike. – Ja to nisam zasluìo, pobratime. – Jesi, pobratime; ti si zaslu`mo i ne{to vi{e; da tebe i tvoje pomo}i nije bilo, moja se deca sutra na blagdan ne bi imala su~im omrsiti, a sad jo{ ne{to: evo ti ono {to si izgubio i zbog ~ega si se malopre svla~io i izuvao, re~e mi pobratim Milinko i pruì mi onaj isti zlatnik. Jest’, to je bio onaj isti zlatan 231

novac {to sam ga danas s putawe zgrabio i u nedra strpao. Poznao sam ga odmah: ve}i od cvancika i ne{to tawi, a na jednom mestu, na }enaru, malo krezav. Poznao bih ga u stotini. – Ne, pobratime, ovaj novac ja ne smem uzeti. On nije moj. On je tvoj. Ti si ga danas prvi video i meni rekao: ’Stani de, Rade!... [ta se to ùti pod tvojim nogama?... Spustide malo tezgere!‘ I ja se okrenem. Ne vidim ni{ta; a ti meni: ’Eto iza tvojih nogu‘. I ja ga ugledam! Opustim tezgere, {~epam novac i u nedra strpam. I, onda, {ta je bilo s wim? Ono {to je Gospod Bog jo{ u prvi mah naredio: neosetno se smigoqio ~ak dole u obu}u, àlosna mi obu}a moja: ~arape poderane i na petama i na prstima, a opanci? Oni su se dràli na oputama, i na uzicama! Wemu su tu bila vrata {irom otvorena! Ama, gde ga na|e, pobratime, ìvota ti tvoga? – upitam pobratima Milinka. On se osmehnu i onda mi re~e: – Evo, kako je to bilo; taman ti ode, a mene }e gazda Vuk iz ku}e viknuti: O Milinko, do|i de ’vamo!‘ Ja mu odem, a kad ja tamo, a on obesi o ~engele dve ure|ene pe~enice i jednu debelu jalovicu, pa stao te ih gleda. – Ti nisi jo{ kupio pe~enicu, je li? – upita me on. – Nisam, gazda Vu~e. – Znam da nisi. Dok su ostali qudi tr~ali i spremali {to im je za blagdan trebalo, vi ste iz mog podruma zemqu izvla~ili. Evo, ova ve}a pe~enica i ova dviska meni je dosta. Onu mawu odredio sam da i ti svoju decu obraduje{. Ja bih ne{to spremio i za Malog Radu, ali, {ta mu ja znam gde }e on boì}kovati? Sigurno u mehani Marka @drala. Uostalom, on nema nikoga svoga. A, gle!... Umalo {to ne zaboravih!... Pelo! – viknu on odjednom gazdaricu Pelu. – ûjemo! – odazva se ona iz ku}e. – Da opremi{ za brat Milinka koju glavicu kisela kupusa i koju ve{alicu suva mesa! Ja Boì} niu{ta ne ra~unam bez kisela kupusa s pastrmom i bez pe~ene hladne ov~etine, okrete se on meni. 232

– Hvala ti, gazda Vu~e! Ti meni i mojoj deci, a tebi i tvome domu Gospod Bog!“ – reknem ja wemu, a on se na me gotovo ose~e : – Nisam ja vama ni{ta u~inio. Vi ste meni po{teno svr{ili posla, a ja vama po{teno platio. Ko god radi neka se ne boji gladi! A sad, hajd ku}i! Ovo }e skoro mrak. Pe~enicu }u ti ja ovde ispe}i. Vatre }e biti dosta; ne znam kako si s drvima? Video sam malo~as tvoju Spaseniju gde kupi o~iwke ispod ko{a Jove \enadi}a; a i sneg samo {to po~eo nije! „I ja po|em. A kad sam do{ao pred samu kapiju, ja pogledam preda se. Ne{to se ùti, onako isto kao ono danas kad smo nosili zemqu i kad sam ti rekao da stane{. Sagnem se i uzmem. I to je bio onaj isti dukat. Poznao sam ga i ja. Ali mi u isti mah do|e i ta misao: da taj novac nije gazda Vukov? Mi smo vukli wegovu zemqu, a iz wegovog podruma. Ja vi{e ni razmi{qao nisam, ve} se vratim: popri~am mu sve po redu. On uze dukat. Prevrtao ga je nekoliko puta, pa }e onda re}i: „Zlatna Kostandinka! Retka i skupa para!‘ I onda se okrete meni: ’Ja ovaku paru u svojoj kesi nikad imao nisam. Vi ste je na{li, ona je va{a. Idi i na|i Malog Radu. Pokaì mu je. Ako bude ona ista, ako ju je on doista izgubio, onda }e videti da ima Boga i da se mimo voqe wegove ni{ta ne da u~initi!‘ „Je li tako bilo, pobratime?“ – upita}e Mali Rade moga oca. „Tako je bilo, pobratime“, odgovori mu moj otac, i onda Rade nastavi daqe: „E, pa vidi{, pobratime, da je ovaj dukat samim Bogom namewen tebi. I za to ga ja ne mogu uzeti!“ – reknem ja mome pobratimu i pruìm mu dukat; ali ga moj pobratim ne hte uzeti. On me o{tro pogleda, a ~elo mu se ~isto zamra~i i onda }e mi re}i: ’Uzmi to, kad ti velim, pa daj ruku ’vamo!‘ I ja mu pruìm ruku. On je steè, bratski je steè, pa }e mi re}i: ’Ne leì, pobratime, na{a sre}a u ovam zlatnom novcu, ve} u na{em 233

ustala{tvu i radu. Zato, zaverimo se jedan drugome da }emo se svojim radom otimati od svake bede i nevoqe, od svakog zla i nema{tine! Zalogaj hleba {to se radom dobije, i sladak je i blagosloven je!‘ „I ja sam poslu{ao svoga pobratima. Te no}i oko na oko sveli nismo: ja na jednu stranu, pobratim na drugu, dok smo za blagdan spremili sve {to je najpotrebnije bilo. Sneg je sipao kao bo`ja voqa. Pred samu zoru ja donesem od gazda Vukove ku}e i pe~enicu. Pobratim je pospe p{enicom, i posle u~inimo sve {to je po redu i zakonu. Ja sam toga dana bio prvi put pola`ajnik svome pobratimu. Je li tako bilo, pobratime Milinko? – upita Mali Rade oca moga i otac mu odgovari: – Samo si jedno zaboravio, pobratime... Nisi nam kazao, kako je sutradan onaj dukat do{ao u na{u ~esnicu, i kako ga je u svome komadu na{la moja Milica, moja mala prepelica! Na ovo Mali Rade obori glavu i ni{ta ne odgovori, dok }e moja mala sejka ispasti iz sobe. Ona pritr~a Radi, pa mu obe ru~ice obavi oko vrata i stade mu ne{to polako {aporiti. On je pomilova po obrazu i po onoj zlatnoj kosi wenoj, a ona mu desnom ru~icom pokaza ovoj mali |erdan na vratu. \erdan je bio od samih srebrnih krsta{ica, belih kao mleko, a me|u wima, u sredini, visio je jedan zlatan novac, ve}i od cvancika i ne{to tawi, a na jednom mestu, na }enaru, malo krezav... Poznao bih ga u stotini!... Svi na{i gosti, ganuti ovom pri~om Maloga Rade, uze{e ~a{e, ustado{e i, kao u jedan glas, povika{e: „Velija dela tvoja jesu, Gospode!“

234

ILIJA BAKI]

LAZAR KOMAR^I] – NEPRAVEDNO ZABORAVQENI PRIPOVEDA^

Lazar Komar~i}, prema vremenu u kome je ìveo (1839-1909), prevashodno spada u srpske prozaiste XIX veka. No, po nekim od elemenata wegovog stvarala{tva, on je svakako na tragu literature koja }e se pisati u XX veku. Mada nikada nije svrstavan u ’prvu ligu’ kwièvnika svog vremena – {to je poprili~no pau{alna ocena, ’zasluèna’ i wegovim politi~kim i novinarskim anga`manom koji, pak, nisu bili po voqi uticajnim teoreti~arima i sudijama tada{we literature, na ~elu sa Skerli}em – Komar~i} je za svog ìvota zadobio nekoliko bitnih akademskih nagrada (1893. nagrada Srpske kraqevske akademije na najboqe pripoveda~ko delo – roman „Kant na{eg doba“, objavqen kao „Jedan razoren um“; 1907. nagrada Akademije za roman „Mu~enici za slobodu“) a uìvao je i veliku popularnost me|u ~itaocima (1906. je jedan od naj~itanijih pisaca u Narodnoj biblioteci). Uprkos takvim pohvalama, on se nije u{an~io u proverenim sadràjima ve} je nastavio da traga za novim izazovima – rezultat takvih napora je i roman „Jedna uga{ena zvezda“ (1902) koji je prvi nau~nofantasti~ni roman napisan na srpskom jeziku ali i jedan od prvih u sveukupnoj svetskoj literaturi (mada }e ànr pod tim imenom biti definisan tek 20-tak godina kasnije). U vreme objavqivawa, „Jedna uga{ena zvezda“ bila je pojava ’sui generis’, novost za kulturnu javnost, i po svim pravilima trebala je da postane etalon za slede}a dela takvog profila – ali, naravno, nije. 235

U svojih 11 objavqenih kwiga Komar~i} je prevashodno bio okrenut formi-ànru romana {to je atipi~no za to doba jer su wegovi savremenici me|u prozaistima bili posve}eni iskqu~ivo kra}im formama pri~e i pripovetke i tek }e XX vek doneti bujawe romana na u{trb kra}e proze. Wegove teme bile su kako one znane, od istorije do savremenog dru{tveno-socijalnog ìvota (sa akcentom na teku}im me|upartijskim sukobima), tako i neke potpuno nove kakve su, pored pomenute nau~ne fantastike, kriminalisti~ke (roman „Dragocena ogrlica“) ili psiholo{ko-psihijatrijske (roman „Jedan razoren um“). Komar~i} je kratku prozu objavio u kwizi „Pripovetke“ 1894, „Slike i pripovetke“ 1906. Kratki istorijsko-prozni zapisi „iz postawa dana{we Srbije“, koji se ne mogu u potpunosti smatrati pri~ama ve} pre prilago|enim feqtonima, objavqeni su u kwizi „Pretci i potomci“ 1901.g. dok je deo wegovih pri~a ostao rasut po raznim listovima. îni se da se Komar~i} kolebao po pitawima sam forme i sadrìne pri~e – tako on u kwigu pri~a „Slike i pripovetke“ stavqa i tekst „Na{e grobqe i na{e zadu{nice“, koji je bliì novinskom zapisu, dok je tekst „Jedan list iz ìvota na{e zemqe“ nau~no-popularno predstavqawe nekih od znawa iz astronomije (i bavi se temama koje su razra|ivane u romanu „Jedna uga{ena zvezda“). Istorijski zapisi kakav je „Beograd pre i posle 38 godina“ i wemu sli~ni, poku{aj su da se, pozivawem na faktografiju, oìvi pro{lost i na taj na~in pribliì savremenom ~itaocu ali je tu pripovedna tehnika potpuno u funkciji opisivawa doga|aja, bez bilo kakvog bavqewa pojedincima. Komar~i} je neretko bio sklon sentimentalizmu, melodrami kao i propagirawu op{teprihva}enih „pravih“ ìvotnih vrednosti, kakve su, pre svega, devoja~ka smernost, porodi~na sre}a, supru`ni~ka vernost i lojalnost, prijateqstvo i sli~ne – posmatranih, 236

naravno, u miqeu ruralne Srbije odnosno varo{anskogradske Srbije koja se i daqe ugleda na seosku tradiciju (jer gradske jo{ nema). No, insistirawe na takvim tezama, u stvari, osiroma{uje pri~e i svodi ih na lako i prigodno {tivo iz {arenih publikacija za naj{ire mase. Potencijali koje zapleti nose autor ne uspeva da iskoristi; tako su nedovoqno ubedqive pri~e npr „Zlatna Kostadinka“, „Plemenite du{e“, „Materina kletva“. Komar~i} je umeo da razotkrije i mnoge mane dràvnog i dru{tvenog ìvota ali su takve pri~e neretko ili naprasno i neve{to vo|ene i okon~ane – takva je pri~a „A ko vam je tamo kapetan“ ili se taj kriti~ki sloj gubi u ve} apostrofiranom sentimentalizmu (kao u pomenutim „Plemenitim du{ama“). Ipak, kad svi elementi pri~e ostanu izbalansirani, rezultati su izuzetni – takva je naizgled nepretenciozna pri~a „No}ni leptiri“ koja svedenim jezikom i bez prevelikih egzibicija uspeva da efektno poentira (na tragu folklorne mitologije jeze). Komar~i} je, zarad {to vernijeg do~aravawa astmosfere, insistirao na, za svoje vreme, ne previ{e ~esto kori{}enim tehnikama. Tako u hajdu~koj pri~i „Devina sudbina“ autor dijaloge Turaka ispisuje po{tuju}i wihov izgovor makar taj bio gramati~ki i pravopisno nepravilan, dobijaju}i tako na ìvosti i ubedqivosti. Ovakvim pripoveda~kim trikovima pisac je iskora~io poprili~no ispred svog vremena. Zakqu~imo na kraju da nesu|eni terzijski majstor koji je izgubio prste desne {ake prilikom bombardovawa Beograda 1862, potom u~iteq pa vlasnik kafane, saradnik brojnih listova, izdava~ lista „Zbor“ koji propada, urednik listova „Budu}nost“ i „Novi zavet“, strastveni propagator socijalnih ideja Svetozara Markovi}a koji kasnije prilazi Napredwacima i kritikuje ono {to je do tada hvalio, autor brojnih ~lanaka kojima se mnogima zamerio, ostaje jedna od ìvopi237

snih figura srpske literature na prelasku vekova koja svakako ne zaslu`uje potpuni zaborav koji ju je prekrivao gotovo pun vek posle smrti ve}, naprotiv, zaslu`uje novo, pa`qivo i kriti~ko i{~itavawe i vrednovawe.

238

O piscima

Dragomir Brzak (1851â&#x20AC;&#x201C;1905) U komisiji, 1902. Stevan Sremac (1855 -1906) Sabrane pripovetke (1931-1934). Branislav Nu{i} (1864 -1938). Pripovetke jednog kaplara, 19 Listi}i, 1889. Op{tinsko dete, 1902. Ramazanske ve~eri, 1898. Peipovetke, 1928. Nikola Jankovi} (1876-1908) @ivi mrtvaci. Pripovetke. Beograd, 1904, 84 str. Pripovetke. Sveska prva. Mostar, 1905. 67 str. Pripovetke i slike. Beograd b. g. 71 str. Grigorije Bo`ovi} (1880-1945) Iz Stare Srbije, 1908. Pripovetke (1924) Crte i reze, 1928. Robqe zarobqeno, 1934. Sa sedla i samara, 1930. Urezane istine, 1930. ^udesni kutovi, 1930. Te{ka isku{ewa, 1935. Pod zakonom, 1939. Pripovetke, 1940. Neizmi{qeni likovi, 1940. Velimir @ivojinovi} Massuka (1886 - 1974) Po tragu (1935)

239

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm. Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 240