Časopis broj 22 by dejan.simonovic

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, mart 2013, godina VII, broj 22 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za Izdava~a @ivko Nikoli} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} Dizajn Dragan Coha ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Gorapres“ – Beograd Korice Mr Dragan Coha Naslovana: Ra|awe Afrodite II litografija, 56x76 cm, 2013.god Pole|ina: Ra|awe Afrodite I litografija, 56x76 cm, 2013.god

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Srpska pri~a XX veka ([esta sveska)

Beograd, mart 2013, godina VII, broj 22

[tampawe ovog broja pomogao je

U~iteqski fakultet Univerzitet u Beogradu

[tampawe ovog broja pomoglo je Ministarstvo kulture Srbije

Sadr`aj

Simo Matavuq, Pilipenda 7 Du{an Ivani}, Pilipenda 13 Borisav Stankovi}, Deda Vesa 24 Borisav Stankovi}, Paraputa 25 Borisav Stankovi}, Biqarica 27 Radivoje Miki}, Veza izme|u sveta ìvih i sveta mrtvih ili „Bo`ji qudi“ Borisava Stankovi}a 30 Borisav Stankovi}, Ve~iti poqubac 37 Sneàna Milosavqevi} Mili}, Vi{e od qubavi 43 Isidora Sekuli}, Vesnik 49 Slavica Garowa Radovanac, O pri~i „Vesnik“ Isidore Sekuli} 63 Mom~ilo Nastasijevi}, Zapis o darovima moje ro|ake Marije 69 Mom~ilo Nastasijevi}, Re~ o zlom udesu Marte devojke i momka \enadija 85 Vladimir Vukomanovi}, Ogledalo, èqa 93 Ivo Andri}, Trup 125 Mihajlo Panti}, Andri}eva pri~a „Trup“ 137 Milan Ka{anin, Usamqenik 141 Milan Ka{anin, Preobraèwe 149 Mladen Veskovi}, Svedok epohe 173 Rastko Petrovi}, Saputnici 176 Vasa Pavkovi}, Rastko – da se ma{ta, da se sawa 183 Frida Filipovi}, Briqanti 189 Frida Filipovi}, Konfeti 196 Frida Filipovi}, Re{ewe zagonetke 203 Frida Filipovi}, Vodeni cvet 209 Frida Filipovi}, Qubav – mr`wa 214 Dragana Beleslijin, Istorija ènskosti u 19 poglavqa 222 O piscima

237

Simo Matavuq

PILIPENDA (IZ GORWE DALMACIJE)

Pilip Bakqina spava{e, na ogwi{tu, obu~en, pokriven haqkom, glavom okrenutom ka slabom plamenu, koji je liskao dno lonca, obje{ena o verige. Zapaqeno smrekovo korijewe davalo je vi{e dima nego plamena; dim je plavio mra~nu ku}icu, dizao se pod slameni krov, poku{avaju}i da iza|e kroz jedini otvor na krovu. Vjetar je suzbijao dim, te bi se lice Pilipovo namr{tilo, a promolili se krupni, ù}kasti zubi pod ~etkastim prosijedim brkovima. Kad bi vjetar utolio, dim bi ugrabio priliku da se izvu~e, te se mogahu razabrati: u jednom uglu krevet, ispuwen slamom, ali sav raskliman; u drugom razboj i na wemu wekoliko haqina; prema vratima ko{ i nad wim naherena polica sa wekoliko komada posu|a; oko ogwi{ta jo{ dva-tri lonca i toliko trono`nih sto~i}a. I to bje{e cijelo poku}anstvo! U dvori{tu, doma}ica, Jela Pilipova, sitna èna, ru`na, posmatra{e na pozitku dva bremenca smrekovih paweva, pomije{anih sa wekoliko sitnih grabovih cjepanica, {to su wih dvoje sa velikom mukom za dva dana nasjekli i prikupili po zabre`ju, nad selom. V jetar je landarao wenim zubunom i kosom bez poveza~e, a ona je namje{tala paweve, kako }e tovar izgledati ve}i. U pregratku grizao je Kurjel, sitan, ri|, gotovo sijed magarac, tankih nogu, sama kost i koà. Nad wim, na tavancu, bje{e sloèn tovar je~mene slame, wegova krma za cijelu zimu, a pred wim, na zemqi, bje{e rukovijet slame, wegov jutrewi obrok, koji je on grizao lagano, gotovo slamku po slamku. Wegov blagi pogled bio je 7

upravqen ~as na doma}icu ~as na pijevca i dvije koko{i, {to prema wemu ~u~ahu, gledaju}i ga àlostivo. O~evidno on ih je àlio, osobito veselu i lijepu Pirgu, te bi rado s wima podijelio svoju slamu, kad bi to za wih hrana bila. Jo{ dvadesetak takih ku}ica, pa onda desetak pove}ih, to je selo K. u gorwoj Dalmaciji. Selo se razasulo na jednom rubu ravnice, pod breùqcima. Mala starinska pravoslavna crkva, sklonila se za najgu{}om gomilom ku}a, usredini. A u za~equ sela, odvojena, zidala se velika, gospodska zgrada, o~evidno bogomoqa, koja bi dolikovala kakvoj varo{ici, a ne najsiroma{nijem selu Petrova Poqa! Jela u|e u ku}u, tresnuv{i vratima. U isti mah i vjetar huknu ja~e i plamen buknu i voda u loncu uzavri, te se Pilip trè, sjede i pogleda mutnim o~ima oko sebe. Kad ustade da se protegne, tada se tek vidje da je pravi: Pilipenda, kako su ga seqani zvali, jer kad diè ruke povrh glave, umalo ne dohvati {evar na krovu! Bje{e krakat, duga vrata i oble glave. Benevreci na wemu bjehu sama zakrpa, a wekada crvena kapa, od plijesni crna, natakla mu se do klepastih u{iju. Kad zijehnu, ~inilo se da }e progutati lonac Jela izvadi iz ko{a i stavi pred muà zemqanu zdjelu, u kojoj bjehu oko dvije pregr{ti kukuruzova bra{na, ve}ma, crna, nego ùta. Pilipenda uzdahnu, odmahnu, glavom, pa zahvativ polovinu, sasu ga u vrelu vodu; pa mje{ajom provrti ka{u. Jela odnese ostatak, a donese wekoliko zrna soli i spusti ih u lonac. Oboje stado{e gledti kako krkqa ka~amak, jedu}i ga o~ima. Najposlije Pilipenda skide lonac, izmije{a puru i izru~i je u drvenu zdjelu. Pa izi|o{e oboje pred ku}u da se umiju. Po{to se prekrsti{e, po~e{e polako, oprezno `vatati, omjeraju}i nesvjesno, brzo i kri{om jedno drugom zalogaje. Kad ve} bjehu pri kraju, Jela }e: â&#x20AC;&#x201D; Jadna ti sam, {to }u!? Nemam poveza~e! Kako }u sutra na pri~e{}e bez poveza~e? 8

Pilipenda slegnu ramenima, napi se vode, pa iza|e iz ku}e. @ena iza|e za wim, te natovari{e magarca. Onda oboje stado{e kao skameweni, posmatraju}i tovar magarca i koko{i. Powekad, trenutno, sukobili bi se wihovi prazni, tu`ni pogledi, ali bi ih brzo odvratili. Tako izgledahu kao dva kipa, koji oli~avaju glad i nemo}! Najzad opet }e èna, kao za sebe: — Jadni ti smo, {ta }emo? Za ovo ne}e{ uzeti ni pet {estica, koliko treba za bra{no, a ja gologlava ne mogu na pri~e{}e, te }e se re}i da smo se i mi upisali! Pilipenda pusti glas, koji je nalikovao na reàwe quta psa, pa izbuqiv{i krvave o~i na ènu, zapita kroz zube: – A ho}e{ li da se upi{emo u tu... tu... vjeru? – Sa~uvaj Gospode! – re~e Jela ustuknuv{i i prekrstiv{i se. Onda Pilipenda u|e u magare}i pregradak i iznese najboqu koko{. Jela, uàsnuta, viknu: — Ma zar Pirgu? Ho}e{ da proda{ Pirgu? Pilipenda samo re~e: „E, ja!“ pa dohvati duga~ki {tap pa po|e za magarcem. Put je vodio mimo novu crkvu. Pilipenda ~u gdje ga weko ozgo zovnu, ali pqunu put radnika, pa pohita daqe, preko wiva. Kad stigo{e na kolski put, Pilipenda se osvrte na planinu Dinaru, koja se bijeqa{e od snijega: tu`nim pogledom preleti cijelo; Petrovo Poqe, koje se crwa{e u suhomrazici; pogleda àlostivo na seoca {to se niù po rubovima i u~ini mu se da vidi kako po ravni leti ona strahovita utvara, koja ve} od ~etiri mjeseca davi narod. To je bilo zimi godine 1843. Zbog neobi~no slabe qetine, jo{ s jeseni, zavlada glad po gorwoj Dalmaciji. Pred Boì} malo koja ku}a ima|a{e we{to ìta, a zbog slabog saobra}aja u ono vrijeme, ìto je sporo dolazilo s mora u gradove, a bezdu{ni trgovci udari{e 9

prevelike cijene. [umoviti i sto~ni krajevi pomagahu se kojekako, prodavaju}i drva, hrane}i se bijelim smokom, koqu}i stoku, prodavaju}i je u bescijewe, ali golo Petrovo Poqe, niti ima {uma, ni stoke! Kad se ve} desilo wekoliko smrtnih slu~ajeva od gladi, onda op}ina drni{ka, kojoj pripada Petrovo Poqe, stade opravqati i graditi putove, pla}aju}i radnike kukuruzom. Snaàn i vrijedan radnik, kao {to bje{e Pilipenda, moga{e zaraditi pola oke kukuruza na dan, a toliko bje{e dosta za wih dvoje, jer ve} krajem qeta otido{e im oba sina u Primorje, u najam. Ali nakon wekoliko nedjeqa, op}ina prekide radove, a sreska vlast nabavi dosta ìta i po~e ga dijeliti narodu na dva na~ina: katolicima na po~ek (biva, da otpla}uju na obroke U novcu, nakon nove qetine), pravoslavnima pak po~e poklawati kukuruz, pod pogodbom da svaki ku}ni starje{ina koji bude primao ishranu mora prije}i u unijatsku vjeru. Narod se smuti. Agitacija najvi{e po~e u K., gdje ne bje{e druge vjere sjem pravoslavne. Stari iznemogli pop nastoja{e da orazumi svoju pastvu, ali ba{ znatnije seqake strah od gladi nagna da se pounijate. To u~ini{e kapitan, a|unto, ~au{ (seoski knez, zamjenik mu i raznosa~ slu`benih listova) i jo{ sedam-osam doma}ina To se zvalo: „upisati se u carsku vjeru!“ Razumije se da je novovjercima bilo zabraweno ulaziti u pravoslavnu crkvu... Pilipenda je i{ao ka gradu za svojim starim Kurijelom, koji je nabadao tankim noìcama, sporo odmi~u}i. Ali ga Pilipenda nijednom ne o{inu, niti ga je ikada tukao, jer mu ào bje{e svoga staroga i odanoga pomaga~a u ratovawu za opstanak. Pilipenda poàli i jadnu Pirgu, koja jednom zarakoli i zalepeta krilima, poku{avaju}i da se otme. On joj re~e: „Ej, moja Pirgo, ào mi te, ali mi je àlije sebe! Oplaka}e te Jela, qe!“ Dabome da je Pilipenda na svoj na~in pomalo i razmi{qao o zlom udesu, koji sna|e wega i ostale i da je vezivao na to weka svoja kratka razlagawa. To mu se naj10

vi{e vrzlo po mozgu kad bi tako za svojim magarcem i{ao u grad, a sve se naturivalo u obliku pitawa. Pitao je Pilipenda boga: — Bogo moj, za{to ti {aqe{ glad na qude, kad je meni, jadnom teàku, ào i stoke kad gladuje!? I za{to ba{ {aqe{ bijedu na nas teàke, koji te vi{e slavimo nego Lacmani, siti i objesni!? Ali, opet, hvala ti, kad dade da smo mi najsiroma{niji najtvr|i u vjeri, te volijemo du{u, nego trbuh!... U weko doba Pilipenda ~u iza sebe tutaw koraka; uporedi se i po|e s wim Jovan Kqako. Bje{e to ìvolazan star~i}, koji je prije dvadeset i pet godina u~estvovao u {ibeni~koj buni protiv vladike Kraqevi}a, kad ono htjede da pounijati pravoslavne Dalmatince, a sad Kqako, pod starost, ipak prevjeri! Nazva boga Pilipendi i dodade: — A, jadan Pilipenda, smrznu li se? — Valaj da ho}u da se uko~awim ov|e, nasred puta, ne bih zaàlio! — A jadan, a {to ti... a {to se ti ne bi upisao? Pilipenda odvrati: — Valaj, ne}u, pa sad crkao od gladi! A ne}ete dugo ni vi svi, pa da vam je car poklonio cijelo Petrovo Poqe! Kqaku i drugovima mu Pilipenda bje{e ìvi, oli~eni prijekor; ipak se nasmija i po~e izvijati: — Ama, Pilipenda, bolan, orazumi se i ~uj me! Ne u~inismo ni mi to od bijesa, niti mislimo ostati u poganiji, nego... zna{... dokle izimimo, dokle spasemo neja~ i ~eqad, pa onda }emo lako! Pilipenda pqunu. — Ja ne znam ho}ete li lako i kako }ete, ali znam da vam obraz ne opra niko, ni dovijeka, ni dokle vam bude traga! Kqako se namr{ti, te }e oporo: — Bleji{, Pilipenda, ali }e{ i ti biti unijat prije Uskrsa! 11

Pilipenda stade i viknu: — Ja se uzdam u moga srpskoga Rista! Ako }e mi pomo}i, hvala mu, ako ne}e i onda mu hvala, jer mi je sve dao, pa mi sve moè i uzeti, i du{u! A ti... Kqako ga prekide. — Mu~i, Pilipenda, ja sam carske vjere! — A, pasji sine — viknu Pilipenda izmahnuv{i {tapinom... — ~ekaj da ti pritvrdim tu vjeru! Ali Kqako pobjeè. Onda Pilipenda, izvan sebe od gweva, svom snagom udari Kurijela. Ovaj stade, okrete glavu i tu`no pogleda gospodara, a Pilipenda se postidje, pa ga obuze àlost, te sjede na pervaz od ceste i zaplaka se!

Du{an Ivani}

PILIPENDA

O nastanku pri~e

Objavqena je u mostarskoj Zori, u br. 5 (maj) za 1901, s. 160–163. Uvr{tena je u autorsku zbirku S mora i s planine (N. Sad, 1901), 1901, 51–59; iste godine je pre{tampana u zagreba~kom Srbobranu, a 1906. prevedena na ma|arski u budimpe{tanskom listu Croatia (prevodilac je Veqko Petrovi}). U sje}awu Svetozara ]orovi}a (1918: 308–309; Matavuq, kw. 3: 528) ostala je anegdota ili svjedo~anstvo o okolnostima okon~avawa pripovijetke. Matavuq je, naime, odavno obe}ao urednicima Zore prilog, ali nikako da ga po{aqe. U prepisci sa Milanom Savi}em (Matavuq, 7: 332) tvrdi da sprema ne{to za Zoru („da se i wima oduìm“). Za vrijeme posjete Mostaru, na navaqivawe urednika, Matavuq se, svjedo~i ]orovi}, povukao u hotelsku sobu i iz ve} postoje}e „bele{~ice“, tokom dana, izradio Pilipendu. U novoj redakciji pripovijetke, za zbirku S mora i s planine, ima dosta preinaka: izbacivawa, dodavawa, umetawa, promjena glagolskih oblika (perfekt>imprefekt ili aorist), sintaksi~kih premetawa, a najvi{e saìmawa (kako je primjetio i Golub Dobra{inovi}, redaktor do danas najzna~ajijeg i najpotpunijeg izdawa testova ovoga pisca). Ponekad se zamjewuju rije~i sinonimskih, ali stilski druga~ije usmjerenih zna~ewa (pro`drijeti > progutati). Saìmawe se po pravilu svodi na odbacivawe sporednih ili tautolo{kih pojedinosti (npr. „Kqaku ne bje{e do smijeha, jer wemu i drugovima Pilip 13

bje{e `ivi, oli~eni prijekor; ipak udari u smijeh i po~e izvijati:“ > Kqaku i drugovima mu Pilipenda bje{e `ivi, oli~eni prijekor; ipak se nasmija i po~e izvijati:“). Kao i u drugim slu~ajevima, Matavuq je i ovdje preradama za novo izdawe stvarao boqi tekst.

Okviri Bile su to godine stvarala~kog zenita Sime Matavuqa. Zaredom je objavqivao svoje najboqe tvorevine (Povareta, Pilipenda, Amin, Uo~i razvoda, O{kopac i Bila, Aran|elov udes, Na{qedstvo), opsjednute smislom ìvota u uslovima krajwih moralnih, vjerskih, duhovnih stawa, boqe re}i: u odnosima pojedinca prema sopstvenoj egzistenciji, sopstvenom identitetu i prema drugom ~ovjeku u vrijeme velikih isku{ewa. Personalizacija op{tequdskog postaje jezgro Matavuqevih pripovijedaka pisanih prvih godina 20. vijeka. „Iznad svoga ìvota i smrti, zami{qen i miran, on je i iznad sudbine qudi o kojima pripoveda“ (Ka{anin, 1968: 192). U Pilipendi se obnavqaju najboqa svojstva takvih pripovijedaka, kakva je Povareta (objavqena na prvoj stranici prvog broja Srpskog kwièvnog glasnika, 1901. godine): elementaran, rijedak i gotovo uvijek prijek dijalog (obiqeàvaju}i prirodu glavnog junaka), {krt inventar sirotiwske ku}ice, odnosi izme|u nosilaca i u~esnika radwe krajwe jednostavni: Pilipenda mora da proda ne{to drva i koko{ku Pirgu i da kupi èni poveza~u, kako nalaè pravoslavni obred. Ni u onom {to se de{ava nema druge dinamike do junakovog susreta s prevjercem (unijatom) Kqakom. Tu pri~u ~ini velikom usagla{eno djelovawe ogoqelog pripovijedawa i diskretnog kori{}ewa gradacije i kontrasta, koji zavr{avaju u hiperboli: opori, siroma{ni seqak ~ini sve da o~uva svoje bi}e, a pla~e na kraju, po{to je udario nedu`nog magarca. Kao biblijski Jov, i on prethodno vodi dijalog 14

s Bogom, ostaju}i bez odgovora, sam u pla~u. Od oli~avavawa „gladi i nemo}i“ u svijetu svakodnevice Pilipenda tokom pri~e postaje simbol istrajnosti i trpqewa u o~uvawu nacionalno-vjerskog identiteta („Ja se uzdam u moga srpskoga Rista“). Mjestom i smislom koji ima u srpskoj tradiciji ovaj junak je odavno prerastao u svojevrsnu mitsku paradigmu, s arhetipom trpqewa, ku{awa i stavqawa obraza iznad malovje~nog ìvota. Me|utim, taj krupan smisao jedva da ima traga u re~eni~nom ritmu i smislu (izuzev sukob s Kqakom i obra}awe Bogu). Onda oboje stado{e kao skameweni, posmatraju}i tovar, magarca i koko{i. Powekad, trenutno, sukobili bi se wihovi prazni, tu`ni pogledi, ali bi ih brzo odvratili. Tako izgledahu kao dva kipa, koji oli~avaju glad i nemo}.<....> Pilipenda je i{ao ka gradu za svojim starim Kurijelom, koji je nabadao tankim noìcama, sporo odmi~u}i. Ali ga Pilipenda nijednom ne o{inu, niti ga je ikada tukao, jer mu ào bje{e svoga staroga i odanoga pomaga~a u ratovawu za opstanak.<.....> Onda Pilipenda, izvan sebe od gweva, svom snagom udari Kurijela. Ovaj stade, okrete glavu i tu`no pogleda gospodara, a Pilipenda se postidje, pa ga obuze àlost, te sjede na pervaz od ceste i zaplaka se.

Pri~a i ideje U imenu glavnog junaka ne treba tra`iti simboliku, barem ne neposrednu. Pilip, jedno od obi~nih i ~estih imena u Dalmaciji i drugdje kod Srba (Filip > Pilip), dobilo je uobi~ajen oblik u narodnom govoru, vi{e augmentativan nego pe`orativan. Iza takvog oblika imena nesumwivo je trag autorovih poeti~kih zamisli: isprva 15

Matavuq svog junaka naziva Pilip (prezime Bakqina u ~asopisnoj verziji dodaje na kraju odlomka, u kwizi, odmah, u prvoj re~enici), a kad ga pusti da se protegne, „tada se tek vidje da je pravi Pilipenda, kako su ga seqani zvali“. I otada je Pilipenda. Tvrde i {krte rije~i i upro{}ene perspektive pripovijedawa, Matavuq svoju poetiku temeqi na „oku i uvu“, saop{tava {to se vidi i ~uje; kao da sklawa zavjesu sa qudi i stvari ili je pak spu{ta na wih posredstvom prirodnih prepreka (dim, magla, zaklon, mrak). Prostor pripovijetke se naseqava odmah znakovima egzistencijalnog stawa porodice, pogo|ene usudom siroma{tva: dim u prostoriji (i kuhiwa, i soba za spavawe, a s malim pregratkom i za koko{i i magarca), sirova drva, slamnati krov, dvije pregr{ti kukuruznog bra{na. Slikovito, a kasnije i izri~ito, nagla{avaju}i taj vid socijalne stvarnosti svojih junaka, Matavuq priprema motivacijsko poqe za pri~u o siroma{nom i neukom ~ovjeku nepopustqive ~vrstine u potvrdi moralnog, vjerskog i nacionalnog identiteta. Taj stav, o siroma{nom i neukom kao nosiocu nepopustqive ~vrstine, Matavuq je obnavqao ~esto, i prije i poslije Pilipende. «Na{a vjera, na{i obi~aji, ono za ~im tugujemo, evo pet stotina godina, ono ~emu se nadamo – sve to Pipu bje{e ludost; on i wemu podobni sve }e to da zamijene ne~im boqim, samo dok ispredu to ’boqe’!». (Na mlado qeto, Matavuq, 2: 103). U pripovijeci \ukan Skakavac ova ideja dobija agresivan izraz u junakovoj odbojnosti prema svemu {to je povezano s kwigom i obrazovawem («Obrazovawe nije ni{ta drugo do prepredenost i lukavstvo», «Sve su to varalice i levente, koji kako postaju prepredeniji i pro`drqiviji, to se pewu na vi{a mjesta» Matavuq, 3: 250–251). U pripovijeci Dr Ivanovi} takav stav je u dilemama glasa ja-pripovjeda~a: «Zar ne bi boqe bilo po na{ narod da ostane u mraku neznawa, nego da se od wega odvajaju taki sinovi, koji }e mu na taj na~in iz svijeta donositi tobo`e lu~u vidjela? Da je ostao ne16

uk, doista mawe bi {tete od wega moglo dolaziti...» (Matavuq, 3: 455) Stefan Mitrov Qubi{a, jedan od autora koji je uticao na na{eg pisca u ranom periodu, u Pri~awima Vuka Doj~evi}a, obra|uje likove koji se sa socijalnim uzdizawem, prevjerom (ili odlaskom u tu|inu) odro|avaju i gube moralni integritet! Moral je obrnuto proporcionalan materijalnom stawu, poru~uju ~esto srpski realisti! I u Pilipendi je tako: najimu}nije strah od gladi goni da se unijate (vlast «carske», tj. katoli~ke, vjere ih lako korumpira): «To u~ini{e kapitan, a|unto, ~au{ (seoski knez, zamjenik mu i raznosa~ slu`benih listova) i jo{ sedam-osam doma}ina.» Prevjerili su i odrekli se dijela svog identiteta oni koji su bili prvi do kakve-takve vlasti u selu, a s wima i najbogatiji. Izbor junaka pripovijetke uklapa se dakle u op{tiju Matavuqevu koncepciju o siroma{nom i neukom ~ovjeku kao oli~ewu postojanosti (moralne, vjerske, nacionalne).

Motivi Na nekolike stranice svoje kratke pri~e Matavuq pored odnosa ~ovjeka prema fizi~kim patwama (glad), tematizuje odnose u porodici (Pilipenda i Jela), odnos ~ovjeka i vjere/Boga, ali koliko diskretno toliko i postojano – odnos izme|u ~ovjeka i ìvotiwe, ìvotiwe i ìvotiwe prelazi u jedan od vode}ih motiva. Saglasje, razumijevawe i àqewe, u nekoj op{toj atmosferi solidarnosti ugroènih i na izvjestan na~in «ni{tih». Pijevac i dvije koko{i gledaju «àlostivo» magarca Kurijela («sama kost i koà»), koji u svom pregratku grize «gotovo slamku po slamku», a i on àli wih i rado bi podijelio s wima svoju slamu. Ta sugestija solidarnosti u sirotiwskom pregratku za ìvotiwe, dijela prostorije koju dijele s Pilipendom i Jelom, odudara od mawka solidarnosti me|u qudima. Pilipendi je u putu ào Kurijela («staroga i odanoga pomaga~a u borbi za opstanak»), 17

a «poàli i jadnu Pirgu» (koju nosi na prodaju). Iz toga }e proiste}i jovovsko pitawe bogu za{to {aqe glad na qude («kad je meni, jadnom teàku, ào i stoke kad gladuje») i jovovska zahvalnost {to je siromahe obdario postojano{}u («najtvr|i u vjeri, te volijemo du{u, nego trbuh»). Koliko su tendenciozni, takvi stavovi su proistekli iz toka radwe. Izme|u Jele i Pilipende sloga oko vjere je bespogovorna, iako o~ima otimaju jedno drugom zalogaje palente. Izme|u ìvotiwa, izme|u ~ovjeka i prirode (Pilipenda gleda «àlostivo» na Petrovo poqe koje je pritisla suvomrazica), ~ovjeka i ìvotiwa kao da vlada postojano razumijevawe. Utoliko Pilipendin susret s prevjercem (Kqakom, koji je nekada u~estvovao u pobuni protiv unijata, a sada se i sam pounijatio) djeluje grubo do brutalnosti. Poku{aj da se uspostavi razumijevawe, kao nagovor i opravdawe za sopstveni postupak (prelazak u unijate zarad ne{to bra{na i mogu}i povratak u «staru vjeru»), zavr{ava se Pilipendinim zaricawem u svog «srpskog Rista». U poku{aju da udari Kqaku {tapom, izbezumqen od bijesa, udari Kurijela, a ovaj ga tu`no pogleda: to je onaj isti pogled (tuàn i blag) kojim je gledao na sve oko sebe. Pilipenda je naglo{}u na drugoj strani od hri{}anske smirenosti i strpqewa. Wegov pla~ na pervazu ceste je pla~ nad samim sobom, nad sopstvenom nemo}i i nad grijehom, a tako|e nad ~ovjekom i wegovim slabostima. Jad ìvota (nema{tina, neizvjesnost, glad, nepostojanstvo u vjeri) suo~ava se sa izazovima okoline i sopstvene netrpeqivosti! Jedna nevoqa smjewuje drugu, do potpune nemo}i glavnog junaka. Pilipendina nemo} postaje mo} isku{avawa, provjere, izdr`qivosti, postojanosti.

Pilipenda je ve} za Matavuqeva ìvota postao kultni tekst, ne samo iz nacionalno-vjerske tendencije, koja nije zastarjevala osobito u grani~nim podru~jima. Ta pripovijetka jezgrovito povezuje ìvot i karakter, ima napregnutost novelisti~kog preloma i odmjeren odnos prema rije~i i stilu. Matavuq ne ukra{ava svoje opise, ali ih oìvqava neo~ekivanim sitnicama, ~esto {aqivo-ìvopisnog smisla. Dim, po{to ga vjetar suzbija, poku{ava „da iza|e kroz jedini otvor na krovu“, a „kad bi vjetar utolio, dim bi ugrabio priliku da se izvu~e“ (na{a podvla~ewa). Takav je Matavuq ve} od ranih pripovijedaka, zapravo od prvih objavqenih ~lanaka, ali }e pun sjaj dose}i ve} u Bodulici (1887): opisi postaju mjestimi~no diskretne igre rije~ima, humoristi~ka opaàwa, personifikacije i oneobi~avawa. Antropomorfizacija ìvotiwa (magarac Kurijel) tako|e je znak toga oneobi~avawa: koko{ke gledaju „àlostivo“, a wih je Kurijel „o~evidno ... àlio“. Stapawe pripovjeda~kog glasa sa svije{}u ìvotiwa, ~ak wihovom „ta~kom gledi{ta“, zna~ajna je novost u Matavuqevoj prozi, koja daje za pravo tvrdwi Laze Kosti}e da je u ovog pisca sve u du{i, da je du{a sr` Matavuqeve proze (Matavuq, 9: 64). I objekti se antropomorfizuju, saìvqavaju se ili se pak izoluju, odvajaju kao i qudi jedni od drugih. „Mala starinska pravoslavna crkva, sklonila se za najgu{}om gomilom ku}a u sredini.“ Antropomorfizovana slika-rije~ navodi na smisao koji }e ~italac tek kasnije potpuno razumjeti. „Skloniti se“ zna~i izbje}i neku nepovoqnu situaciju, za{tititi se od nepogode ili opasnosti. „Velika, gospodska zgrada“, „o~evidno bogomoqa“, zida se pak na kraju sela (za unijate, one koji su se odvojili). Spremawe prostog doru~ka, u preciznom i postupnom opisu, puni se bogatom leksikom: zemqana zdjela, kukuruzno bra{no, vrela voda, mje{aja, ka{a, ka~amak, pura, drvena zdjela. Izme|u dviju zdjela samo su kukuruzno bra{no i koje zrno soli, u procesu promjena iz jednog fizi~kog stawa u drugo, do me|usobnog omjerawa zalogaja izme|u 19

Pilipende i Jele. Jednostavnost pripremawa i krajwu prostotu jela (kukuruno bra{no > pura) bogate samo rije~i. Dijalo{ke scene postavqaju zaplet (nagovije{ten opisom Jele Pilipove: „Vjetar je landarao wenim zubunom i kosom bez poveza~e, a ona je namje{tala paweve, kako }e tovar izgledati ve}i“), peripetiju i rasplet, koji opet podvla~i (posqedwe re~enice pripovijetke) potresnu sliku dva nemo}na bi}a. Dijalog u raspletu jedno je od najpoznatijih mjesta srpske proze (naglost i èstina sukoba, o{tra napetost, krupne poruke stavqaju vrijednosti obraza, du{e i identiteta iznad ìvota – „Ja se uzdam u moga srpskoga Rista“). Dramati~nost i funkcionalnost tih scena, me|utim, ne zasjewuje Matavuqevu brigu o svim dijelovima teksta. Dok je u ranim pripovijetkama znao da saop{tava pojedinosti koje bi se mogle o~ekivati u nekom turisti~kom vodi~u, sada mjesta ima samo za ono {to „izaìma“ (iscje|uje) ìvotno stawe (tip, regija, psiholo{ki profil, okruèwe).

Ka mitu Neki aspekti Pilipende bila su predmet posebne pa`we. Velibor Gligori} je ustvrdio da je motiv pripovijetke „po snazi sli~an motivima narodne poezije“, dodaju}i da je ovom pri~om „dovodio ~itaoce na same izvore nacionalnog otpora“ , a da je patriotizam ove pripovijetke lijep i velik „u prostoti i jednostavnosti“ (Gligori}, 1970: 270–271). U studiji „Pilipenda – mitska paradigma“, Jovan Deli} uzima junaka kao mitsku paradigmu, a pri~u kao „sudbinsku pri~u srpskog naroda“, kao arhetip, „dio kolektivnog mitskog pam}ewa“ s obzirom na tragi~no iskustvo Srba u kontaktu s drugim konfesijama (nepravoslavnim). Posredstvom arhetipa ogwi{ta, obra}awa bogu (Jov), isku{avawa (provjere), povezivawa 20

nacionalnog sa vjerskim u kulturnoistorijskom pam}ewu srpskog naroda, realisti~ka pri~a o konkretno-istorijsko-savremenom postaje u svom osnovnom zna~ewu – mitska. Pa`wu je privukao i motiv iskaqivawa bijesa na magarcu, kako bi rekao Golub Dobra{inovi}. Naime, Ja{a Prodanovi}, ina~e nesklon Matavuqu, sli~an motiv vidi u jednoj gr~koj pri~i, gdje jedan junak udara svog magarca, po{to nije stigao da udari nekog gospodi~i}a koji ga je uvrijedio (Prodanovi}, 1924: 92). Postoji i motiv Valamove magarice, preko koje se prenose gospodaru bo`ji glasovi. Naime, u ~etvrtoj kwizi Mojsijevoj, 22: 22–34, pri~a se o Valamu, koga su pozvali Moavci da prokune Izraelce. On po|e na svojoj magarici, ali je presretne an|eo bo`ji, i ona mora svrnuti s puta, stati ili le}i. Svaki put je Valam bije. I magarica vide}i an|ela Gospodwega pade pod Valamom, a Valam se vrlo razquti, i stade biti magaricu svojim {tapom. Tada gospod otvori usta magarici, te ona re~e Valamu: [ta sam ti u~inila, te me bije{ ve} po tre}i put? A Valam re~e magarici: {to mi prkosi{? da imam ma~ u ruci, sad bih te ubio. A magarica re~e Valamu: nijesam li tvoja magarica? ja{e{ me otkako sam postala tvoja do danas; jesam li ti kad tako u~inila. A on re~e: nijesi. Tada Gospod otvori o~i Valamu, koji ugleda an|ela Gospodwega gdje stoji na putu s golijem ma~em u ruci. Dva su tu ~inioca povezivawa izme|u Matavuqevog i biblijskog teksta. Prvi je bo`ansko-svjetski plan: ~ovjek je mo}an ta~no onoliko koliko dose`e voqa Vi{wega. Pilipenda je stavqen pred isku{ewe, a da on sam nema mo}i da uti~e na svoju sudbinu, osim oslawawem na svoj obraz, du{u i vjeru «u srpskoga Rista». Ne treba za21

boraviti da je pozni Matavuq, kako svjedo~e wegovi prijateqi (J. Hranilovi}, M. Savi}) bio sklon misticizmu, dok su biblijske teme, teme odnosa prema vjeri i wenoj mo}i, jedna od najsna`nijih linija u wegovoj prozi. Bez obzira da li je to bila autorova ideja ili namjera, paralela izme|u ~ovjeka i ìvotiwe, wegovog vjernog, jedinog pratioca, name}e se kao sjenka nad sudbinom. Nemo} onog koji strada („Ovaj stade, okrete glavu i tu`no pogleda gospodara“) i onog koji je i sam stradalnik, a sada i krivac; pla~ posti|enog, oàlo{}enog stradalnika nad sopstvenom nemo}i i usudom. Veliki su procjepi i prelomi u toj kratkoj Matavuqevoj pripovijeci: siroma{tvo, prostota, grubost, krupne rije~i zavjeta Hristu i nehri{}anska agresivnost, a na drugoj strani nemo}ni jad, (samo)saàqewe, stid. Imao je pravo Laza Kosti} (Matavuq, 9), nalaze}i da je u kontrastu snaga Matavuqeve umjetnosti (~ak ako je u tu ideju u~itavao i svoja filozofsko-esteti~ka na~ela). ôvjek Pilipendina kova stavqa iznad ìvota (trbuh) obraz i du{u (zvalo se to i druga~ije: vjera, duh, svijest, ~ast, nacija). Jovan Radulovi} je ogled o Matavuqevoj pripovijeci, o wenim umjetni~kim svojstvima, preto~io u niz malih portreta stvarnih qudi koji su u jednom momentu prema vjeri i tradiciji imali ulogu novog Pilipende, ili se pojavquje slika cijeloga sloja qudi koji odnosom prema ìvotu i radu postaju kolektivni antiPilipende (Radulovi}, 1995: 7–29). Meni se tada u~inilo da je sav narod Krajine postavqen na rub ceste u nemo}i protiv Boga i protiv onih koji su izdali srpskog Rista. Upitao sam se nije li taj narod oli~en u Pilipendi – brane}i svoje bi}e, ostao sam, nose}i sobom goli ìvot i nadu da }e spasiti bar du{u. Zato je Pilipenda velika apoteoza, ne pravoslavqu ili vjeri kao vjeri, ili nacionalnoj pripadnosti (i tome, naravno, ali ne samo tome), ve} voqi da ~ovjek ostane svoj, da izdrì nepognut i nesavijen, wego{evski („{to se ne h}e u lance vezati“). Pripovijetka nastala na osvi22

tu 20. vijeka, na tragi~an i simboli~an na~in }e se potvrditi pri kraju toga vijeka, kao `iva slika one velike kolone koja je iz Dalmacije krenula da se ne ve`e u lance, i po cijenu rasapa po svijetu. Modernost Pilipende je u wegovoj svevremenosti.

Izvori i literatura

Gligori}, Velibor (1970): Srpski realisti, 1970, Beograd. Deli}, Jovan (1997). Pilipenda – mitska paradigma, Kwi`evno nasqe|e Srpske Krajine, N. Sad, 1997. Ka{anin, Milan (1968). Sudbine i qudi, Beograd, 1968. Matavuq, Simo (2006–2009). Sabrana dela, I-VIII, priredio G. Dobra{inovi}, Beograd – Zagreb; IX: Kwiga o Matavuqu, priredio D. Ivani}. Matavuq, Simo (1998). Bakowa fra Brne. Pripovetke, prir. D. Ivani}, Beograd, 1998. Tekst pripovijetke Pilipenda preuzet je iz ovog izdawa. Prodanovi}, Ja{a M. (1924). Stari i novi, 1924. Beograd. Radulovi}, Jovan (1995). Po srpskoj Dalmaciji, Topusko, 1995. ]orovi}, Svetozar (1918). Pilipenda, Kwi`evni jug, 1/1918, 2/8, 308–309.

Borisav Stankovi}

DEDA VESA

Svako jutro ~im se zadani eto wega gde onako slep, visok, s lulom u ustima, u duga~koj koliji i sa tako|e duga~kim {tapom ide sve uza zidove pipaju}i ispred sebe {tapom i vi~u}i: – E, deca, deca! – Ne toliko da se zdravi, koliko da ga vide, ~uju prolaznici i ako je ispred wega kakav kamen, jaruga, doviknu mu, opomenu ga, te da on to obi|e, ne spotakne se, upadne. I tako, svako jutro izi|e vi{e varo{i do raskrsnice. Seda tamo u kraj. I, po{to metne ispred sebe kapu, presedi ceo dan onako klate}i se, s lulom u ustima i ogrnut tom svojom dugom kolijom. I uvek, svakad prolaznici ~im nai|u na varo{, zabele im se ku}e, odmah na ulazu vide i wega gde se crni, sedi, klati se s lulom u ustima. Star, trese se od starosti. Ne~ist. Pun slame u kojoj spava. Nikad opran. Lice, onako slepo, tamno i puno blata. I, da nije one kolije, ne bi mogao ~ovek da ga gleda. Ali ta kolija na wemu, nekada lepa, sigurno koga bogata{a, ubla`ava. Svi ga poznaju. Prilaze mu. Ko ho}e daruje ga; ko ne, samo tek pita: – Deda Veso, {ta radi{, deda Veso? On bi, jednako klate}i se, po~eo: – Etee... – A to wegovo otegnuto, duboko „etee“ prolaznicima, vaqda {to je slep, ~inilo se da dolazi sa onoga sveta.

Borisav Stankovi}

PARAPUTA

Za wega se ne bi znalo, niti bi ga toliko gledali kad bi se on, obi~no subotom, pred mrak, pojavio. Sav naguntan, sa po deset pari ko{uqa i ga}a oko sebe i pun drugih krpa {to jednako kupi i halapqivo trpa u svoje pazuhe, nedra, nogavice. Drugi od tih krpa ne bi mogao ni da kro~i a kamo li da jo{ kao on poskakuje pred svetom i dere se: – Paraputa! Paraputa!... A jo{ mawe bi ozbiqniji, stariji trgovci gledali u w da nisu znali da wega jo{ jednako kod sebe drì, hrani, i neguje sada ve} ostarela haxika Ta{ana. Ona evo dvadeset godina kako ne izlazi iz ku}e, niti se pojavquje u svet. Pa i sada, mada od starosti obnevidela, po{tapuje se, pored nekoliko snaha, toliko slugu, slu{kiwa, jo{ ne dâ da je ko u Paraputi odmeni. Jo{ kao nekad, dok je bila mlada, sama ona mu ~isti wegovo sob~e, nadgleda ga, hrani, ~uva i gotovo jedina ona {to s wime razgovara. Tako, kad bi mu u ~ar{iji deca iznenada pri{la i bacaju}i u w ve} upotrebqene ìgice, po~ela da vi~u: – @ià, ìà! – I pokazivala mu kako }e on od te ìgice da se upali, sav izgore... Pa kad bi on prestra{en, pobesneo od toga po~eo da baca sa sebe odelo, da beì natrag ku}i, ule}e u kapiju i da juri po dvori{tu, ba{ti, jednako bacaju}i sa sebe odelo i dre~e}i besno da se ~ak i sluge sklawale od wega... Onda se zna da }e tada stara haxika izi}i. I onako, stara, stewu}i, silaze}i niz ku}e, po~eti da ga umiruje.

– O, maj~ice moja. Zar mi te opet ti nakolnici upla{ili. Ne boj mi se, ne boj... Evo, ja, ja idem... – uti{avala bi ga idu}i k wemu. I, nekako izmu~eno, bolno, prilazila bi mu, {ire}i ruke kao da joj ne utekne. I tako i{la za wim ste{wavaju}i ga u kakav kut dok ne bi do{la do w, uzela za ruke, odvela u wegovo sob~e, tamo vodom osveàvala, umivala, polagala u postequ, uvijala i ostajala da stoji uza w dok se on ne bi potpuno smirio, prestao da se unezvereno trese i muca: – @ià! @ià! – pokazivaju}i joj na svoje krpe, odelo koji }e da mu izgore od ba~ene ìgice na wu. A svi su znali za{to ona toga, Paraputu, evo ve} celoga veka nadgleda, ~uva. Mu` joj, kao {to u ona vremena dolikova{e jedincima i naslednicima bogatih o~eva, tako i wen mu`, sevdi{u}i i piju}i umro rano te ona usred cele, velike, ~uvene ku}e ostala sama sa dvoje dece. Ona bila mlada, lepa, i kako ostala udovica, jo{ vi{e se prolep{ala, nabujala a onako sama u svoj velikoj, bogatoj ku}i prevarila se i zagledala u nekog lepog, ~uvenog sa svoje lepote t. z. Manu-Grka. Ubrzo se to doznalo. Skupila se porodica. Ne toliko s muèvqeve joj strane koliko s wene. Naro~ito otac joj. I, {ta su mogli da ~ine s wom? Da je bez dece? Onda se zna {ta se u tim prilikama radi. Dâ se otrov da ga dobrovoqno popije. Ali, {ta }e s decom. Da su deca sirota, onda bi ih uzeo deda, otac wen, da ih ~uva. Ali tolika imawa, bogastva. I svet bi kazao da je on uzeo decu da ~uva da bi im prigrabio imawe. A da opet, kao {to je i to obi~aj, udadu je za nekog slugu, kakvoga blesastoga, posledweg u maali, iskvari}e se porod... I {ta su mogli drugo?... Naposletku jedva su izna{li, doveli toga Paraputu i dali joj ga, da celog veka, gotovo zatvorena u ku}i, samo wega hrani, ~uva, nadgleda. Prvo wemu da odnese ru~ak, ve~eru i sve {to treba, pa onda sebi... I to joj je bila kao kazna, ispa{tawe. 26

Borisav Stankovi}

BIQARICA

– Lale, lale1! – ~ulo bi se kako ona svake subote vi~e ispred kapija po ulicama. – Biqe, travke, lale! – i nudi ène kad se ove iskupe oko we rastvaraju}i im svoje zave`qaje, bo{~e pune trava, korewa, biqa. Mala, zgr~ena. A sva u krpama i drowcima. Sa isu{enim, skupqenim nogama, te ne moè da ide, ve} se vu~e. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih maqa. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maqama kao u nekoj bradi. Samo joj o~i krupne, bele. Onako uvijena u krpama, naro~ito oko glave te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zave`qajima i torbama, kao neko klup~e vu~e se i puzi po ulicama, jednako vi~u}i i nude}i biqe, trave. – Lale, lale! Biqe, travke, lale! @ivi tamo, gore, vi{e Markova Kaleta, me|u papratom i zdravcem jednako ~ekaju}i da na|e „raskovnik“... A to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naro~ito gde je blago, zlato zatvoreno. I ko wu ima, biva bogat, mnogo bogat. Pred wom se sve otvara. Pare zakopane u zemqi, same one iz zemqe izlaze ~im se raskovnikom dotakne mesto gde su bile zakopane... Tom travkom se ima sve {to du{a zaèli, ~ovek pomisli... Ali wu je te{ko na}i. Jedva se za po nekog pamti da je taj „raskovnik“ na{ao, imao ga. I zato je posle mnogo bogat bio. Wega samo èqka2 nalazi i ~uva pod jezikom. I u izvesno doba – a i to se doba ne zna, misli se da obi~no leti, pri velikim vru}inama, ako ga jedanput u godini ispusti. No ona ga opet, brzo, u tren, uzima i daqe drì pod jezikom da ga ne bi niko na{ao... I zbog toga qudi nikad ne mogu da nai|u na „raskovnik“, niti ga imaju. I zato i nisu tako bogati, sre}ni. 27

A ona je htela da bude bogata. Da i ona, kao sve, prve, najbogatije devojke u wenom selu, po|e na sabor. U volujskim kolima, pokrivenim lepim }ilimom, a ona u kolima, oko we, ume{ene pite, banice, ona obu~ena u novoj, vezenoj futi, s parama na prsima... Pa tako {areno, lepo, da ode na sabor, pa da tamo igra, igra... Pa ~ak, kao {to se sad radi, da kupi ki{obran i da ga u kolu otvori. I, da drè}i ga otvorena vi{e glave, igra a „pare“ da joj zveckaju na prsima, vezena futa oko we da se {iri i kr{i, a visoke, na „kop~e“ cipele da joj {kripe. To je ona htela. Zato je pobegla iz sela gde je sluìla i do{la u Kale3 da traì „raskovnik“. ——————————————————————— – A mori! – pitaju je ène. – Zar te nije strah {to si sama i to tamo u Kale, u goru? I to jo{ no}u sama?! A zna{ – vuci, pa ajduci, seqaci... Ubi}e te. – Ne, – brani se ona. – Niko me ne dira. A no}u ja i ne spavam. Sedim tako i gledam ovamo, k vama, u grad... – A da znate – po~ne kao da im neku radosnu vest saop{tava. – Kako vam grad tada do|e mali, mali; samo se crni. Gledam, pa iako je no}, sve vidim. – Pa {ta radi{ tamo sama cele no}i? – pla{e se one od we. – Ni{ta – produàva. – Ne li tada berem biqe? U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene po~ne da raste i kamewe po gori da puca, a tad se biqe, u to, gluho doba, ono vidi... tad ono od Boga pada. – Pa kako ga ti poznaje{ i vidi{ no}u?... – Vidim si. Zamiri{e, pa ga osetim i idem da ga uzberem. Ali ono se krije. I svakome se ne da da ga vidi. Sve po mrtvi~kim mestima4 raste. Te{ko je da se biqe vidi, na|e i uzbere. – I da bi ih uverila, kako je zaista te{ko, razgr}e i pokazuje im svoja izgrebena, krvava kolena kojima se vukla i pentarala po gori, stenama, urvinama, beru}i te lekovite trave, biqe. 28

– Pa {to se, mori, mu~i{, {to ne si|e{ ovamo, u grad. – Groze se ène kad vide ta wena izgrebena, krvava kolena. – A, – odbija ih, – jo{ nisam raskovnik na{la. A kad ga na|em, – uverava ih – tad }u da do|em kod vas... Da si i ja kupim ku}u, zemqu, stoku... da sam i ja kao vi... A dotle, ne}u... Ja i sad ne bih do{la, nego hlebac mi nestade... Ne bih do{la. Ne smem èqkarnik da ostavim... Ko zna {ta je tamo sad?... I, pri pomisli da je mo`da od toliko èqakâ koje ona iz cele gore kupi i me}e u ogradu od kamewa a u kojoj ogradi, èqkarniku, i ona sama spava; da je mo`da koja od tih èqaka ba{ sada, dok je ona ovde, ispustila raskovnik, a we nema tamo da vidi, uzme ga od èqke... Pri toj pomisli odmah prestaje da prosi, da nudi biqe i brzo, upla{eno po~ne da skupqa i savija torbe, zave`qaje, i zajedno s hlebom {to su joj do tad dali, odjuri, upravo odgeguca opet tamo, gore, u planinu, kod èqkarnika da pazi i traì raskovnik... I taj joj raskovnik do{ao glave. Posle nekoliko godina drvari je na{li u toj ogradi od kamewa, wenom èqkarniku, mrtvu, zgr~enu. @eqke probile se kroz ogradu i odmilele u goru a ona ostala tu i bila ve} po~ela da se raspada kad su je na{li mrtvu.

1lale – sestro! 2`eqka – korwa~a 3Kale – grad 4mrtvi~ka mesta – stene, ambisi, opasna mesta, s kojih kad se ~ovek oklizne, mrtav ostaje.

Radivoje Miki}

VEZA IZME\U SVETA @IVIH I SVETA MRTVIH ILI „BO@JI QUDI“ BORISAVA STANKOVI]A

Ako se za neku proznu kwigu sa samog po~etka XX veka moè re}i da je jedinstvena u srpskoj kwièvnosti, onda su to „Bo`ji qudi“ (1902) Borisava Stankovi}a. Iako su i drugi na{i pisci toga vremena, a posebno Milutin Uskokovi} („Pod ìvotom“, 1905, „Vitae fragmenta“, 1908 ), posve}ivali znatnu pa`wu kratkoj pri~i, koja je po inerciji nastaloj jo{ u doba kwièvnosti realizma sasvim neadekvatno nazivana „crtica“, ~ini se da je Borisav Stankovi} ovaj prozni oblik postavio u sasvim novu poziciju, barem kada je o srpskoj kwièvnosti re~. On je to mogao da u~ini zato {to u kwizi „Bo`ji qudi“ ne sre}emo samo, morfolo{ki gledano, uistinu sasvim kratku pri~u ve} i pri~u koja se po tematici razlikuje od tematike svih drugih proznih tekstova toga vremena. Odlu~iv{i da ostane veran i prostoru (Vrawe i wegova okolina) i vremenu (godine uo~i osloba|awa od turske vlasti i godine neposredno nakon tog osloba|awa), Stankovi} je i u kwizi „Bo`ji qudi“ pokazao da je pisac koji vodi ra~una o elementima koji iznutra povezuju wegov kwièvni svet. A kad se pogleda sama kwiga „Bo`ji qudi“ vidi se da je ona sa~iwena od kratkih i vrlo kratkih proznih tekstova od kojih neki nemaju ~ak ni naslove, {to je znak da su, u potpunosti, podre|eni celini. Mada me|u pri~ama koje su unete u kwigu „Bo`ji qudi“, bez obzira na sve sli~nosti, postoje i vrlo zna~ajne razlike (najve}i 30

deo pri~a su tzv. pri~e portreti, pri~e koje, u osnovi, govore o sudbini jednog junaka, ali tako {to se izdavaja samo ono {to je bitno za tu sudbinu u trenutku kad je junak dospeo me|u „bo`je qude“ a zanemaruju se ostale pojedinosti), dok okvirne pri~e („Zadu{nica“ i pri~a pod rednim brojem 21) imaju i ne{to druga~iju strukturu a i funkcija im je druga~ija. Za „Zadu{nicu“ se i ne moè re}i da je pri~a u pravom smislu re~i iako ona ima tzv. kolektivnog junaka (ona uvodi u kaziva~ev vidokrug „bo`je qude“ kao jednu sasvim osobenu pojavu u ìvotu vrawske varo{i, daje neke va`ne karakteristike poloàja tih qudi u ~ar{ijskom ìvotu, nagove{tava razloge zbog kojih su oni iz sveta obi~nih i normalnih qudi pre{li u svet „bo`jih qudi“). Ono, pak, {to je u uvodnoj pripovednoj celini „Zadu{nica“ najva`nije svakako je nastojawe da se uspostavi veza izme|u pokojnika i „bo`jih qudi“. Po{to zadu{nica podrazumeva niz ritualnih radwi (paqewe sve}e, hrawewe du{a, deqewe zadu{nog jela kom{ijama i sirotiwi, polivawe grobova vinom ili vodom, ki}ewe grobova cve}em, pobusavawe grobova) u kojima su najva`niji u~esnici ène koje i spremaju i iznose na grobqe hranu i pi}e, osnova za sve ono {to se u vreme zadu{nice ~ini je prona|ena u verovawu koje je „{iroko rasprostraweno kod Ju`nih Slovena... da je pred svakim pokojnikom na onome „svetu“ postavqen sto na kome su upravo ona jela koja mu je rodbina donela na zadu{nice“ (1). Sasvim je o~igledno da je Borisav Stankovi} u gra|ewu svojih pri~a po{ao od onoga {to sadrì obredno-ritualna praksa vezana za odnos prema umrlim ~lanovima porodice. A da je uistinu tako pokazuje pripoveda~evo kazivawe o letwoj zadu{nici: „Ta je zadu{nica najva`nija jer za wu vele: da se onda mrtvi, cele godine do tada zatvoreni gore, na nebu, pu{taju tada s neba te da onako èqni, gladni, si|u u svoje grobove i i{~ekuju da im toga dana wihovi ìvi, do|u na grob, prepoju ih, okade, 31

zakite cve}em“. Ovo u pri~u uvedeno narodno verovawe u svemu se podudara sa zapaàwima prou~avalaca da „po~ev od Uskrsa (ili od subote Siropusne nedeqe) pa do Spasovdana (ili Trojica) du{e pokojnika borave me|u ìvim qudima i da ih je mogu}no videti ili ~uti pomo}u posebnih magijskih rituala“ (2). Prikazuju}i kako zadu{ni dan postaje u svemu poseban u ìvotu varo{i („i ~ar{ija je zatvorena“, {to zna~i da se ne obavqaju zanatski i trgova~ki poslovi), pripoveda~ posebnu pa`wu posve}uje okolnosti da ène na grobqe donose i mnogo cve}a i mnogo hrane i pi}a (da sve to pokojnicima bude „dosta za celo leto“): „Od èna ne moè da se pro|e. Iz sviju mala, kapija i ~ar{ije, sti~u se i idu drumom {to vodi grobqu. Stare, po{tapaju}i se, u prazni~na odela, sa sve}ama, zajedno sa obudovqenim snahama i k}erima idu napred, a iza wih nose sluge spremqena jela, pi}e. I to toliko, kao da }e na grobqu da godinuju. Cela ku}a se iznosi“. Uvode}i u svoj vidokrug temu odnosa izme|u ìvih i pokojnika i sme{taju}i je u onaj prostorni (ali i vremenski) okvir koji ~italac dobro poznaje iz pripovedaka, Borisav Stankovi} je, nema sumwe, èleo da iz posebnog ugla osvetli i samo unutarwe ustrojstvo kulture srpskog varo{kog sveta. Kao {to su pokojnici, sasvim o~igledno, neprekidno u mislima svojih bli`wih, tako je i mesto wihovog ve~nog boravka gotovo spojeno sa varo{kim prostorom („A grobqe nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varo{i“), mada i jasno odvojeno od wega („Ogra|eno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo wen ugnut krov i krst vidi“). Kao {to se i iz ovog opisa vidi, u prozi Borisava Stankovi}a, ta~nije re~eno u slici varo{ke kulture koju on oblikuje u svojoj prozi velika se pa`wa posve}uje prostornoj organizaciji. Zahvaquju}i tome, vidi se ono {to ima dubqe zna~ewe – grobqe jeste blizu varo{i ali se ono, zbog svega onoga {to je sa wim simboli~ki povezano, ne vidi ve} samo „ugnut krov i krst“ gro32

bqanske crkve vire preko visoke ograde. Tako se svet ìvih i svet mrtvih, barem na prvi pogled, prikazuju kao jasno razgrani~eni. Zbog te razgrani~enosti je i vaàn trenutak kad pripadnici jednog sveta po|u u pohode onom drugom svetu, a to se i de{ava u vreme zadu{nica. Mada se na varo{kom grobqu nalaze i grobovi wihovih predaka i mada varo{ani iskazuju mnogo po{tovawa prema wima, postojawe jasne granice izme|u sveta ìvih i sveta mrtvih nije vezano samo za prostornu sferu. Naime, opisuju}i zadu{nice, pripoveda~ ~itaocu skre}e pa`wu i na to da u trenutku prelaska preko granice izme|u dva sveta („A ~im se iza|e iz varo{i i sagleda grobqe odmah se oseti miris od tamjana“) ~ovek mora da postane svestan onoga {to na tu granicu i simboli~ki ukazuje (ovde je to deo obredne prakse – paqewe tamjana koje izaziva promene u pona{awu qudi ali i ukazuje na aktivirawe hri{}anskog sloja u kulturi ~ija se obredno-ritualna praksa prikazuje, a time se, posredno, ukazuje i na to da je re~ o modelu kulture u kome ima vi{e slojeva, i da je onaj hri{}anski samo jedan od wih). A prisustvo tamjana pokazuje da obrednoritualna praksa ima jasno utvr|ene elemente i postupke. I mada prikazuje ne{to {to se zbiva na mestu koje je tik uz samu varo{, ne{to {to se ponavqa i tokom samo jedne godine, pripoveda~ posebnu pa`wu posve}uje okolnosti da u toj obrednoj aktivnosti ima i ne~ega {to izaziva strah („I {to bliè grobqu, wegovim zidovima, tim ja~e iz wega tamjan, pla~. Ponekad, ~isto vas upla{i, kao prese~e – te se trzate i zastajete, kakav iznenadni krik, cvilewe sa ne~ijeg groba“), {to, drugim re~ima, ukazuje na vrlo sloènu psiholo{ku podlogu na koju se projektuju prizori sa varo{kog grobqa. Prikazuju}i, pak, sam ~in odavawa po{te umrlima, do~aravaju}i, jednom re~i, ono {to se de{ava kad ène stignu do grobova svojih najbliìh, pripoveda~ nam skre}e pa`wu na ne{to {to je suprotno od ose}awa 33

straha koji izazivaju krici i cviqewe sa grobova: „Na svakom grobu beli se prostrt ~ar{av, a po wemu pore|ano jelo, pi}e. êlo groba kle~e starije, matere, a ustranu mla|e: ène, sestre. I sve, unesene u pla~, kriju}i lica o grob, nari~u. Matere malaksalo, stara~ki, a mla|e jako, zdravo. Pla~u mnogo, i nekako raskomo}eno, jednako oko groba name{taju}i se ugodno, slobodno kao kod ku}e. I to vaqda zato, {to ima mnogo da se pla~e. Mnogo se nakupilo“. I ovaj opis onoga {to se de{ava na grobqu je visoko semiotizovan: ukazuje se najpre na po{tovawe normi varo{ke kulture, na to da je svaki oblik pona{awa iznutra ure|en (ko ima pravo da klekne „~elo groba“, a ko ostaje sa strane), potom se kroz kontrast (kako pla~u majke, a kako mla|e ène) ukazuje i na udeo ìvotne energije u ispoqavawu àqewa za pokojnicima da bi se, kona~no, dolazak na grob svojih najbliìh izjedna~io sa stupawem u ku}ni prostor i osvajawem onih oblika pona{awa koji su uobi~ajeni u tom prostoru. A na pona{awe na grobqu svakako uti~e i to {to se pla~ pretvara u dijalog sa umrlima („Pa sve to ima da se ispla~e, izjada, iskaè mrtvima. [ta se u ku}i, od kako je on umrlo, dogodilo. Ko koliki porastao, oènio se, udao. Koliko puta on, mrtvac, u snu im do{ao, te se videli, razgovarali. Kakav je do{ao: qut, prek. I za{ta takav?“). A taj dijalog, u stvari, pokazuje da se, tokom zadu{nica, ukida granica izme|u sveta ìvih i sveta mrtvih, sasvim u skladu sa verovawem da „du{e pokojnika dolaze u prole}e i u jesen iz zagrobnog sveta na ovaj, u pohode svojima i traè od wih jela i pi}a, ogrev i kupawe“ (3). Ali opis svega onoga {to se u vreme zadu{nica de{ava u varo{kom svetu i na grobqu samo je okvir u koji treba da bude ukqu~en osnovni tematski element „Bo`jih qudi“ – pojava „prosjaka i ubogih qudi“ na grobqu. „Prosjaci i ubogi qudi“ koji dolaze na grobqe u vreme zadu{nica su va`ni zbog toga {to su oni, u stvari, vi|eni kao ìva veza izme|u sveta mrtvih i sve34

ta ìvih: „Jer ~im se svr{i slu`ba, pop po~ne da prepojava grobove, prestaje pla~, nastaje onda delewe, razdavawe jela i pi}a u pokoj du{a. I to najvi{e prosjacima i drugim ubogim qudima. Jer vele: da {to se tad wima, za pokoj du{a mrtvih, da, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz grobova, te sami oni jeli, pili, krepili se“. A na okolnost da su „prosjaci i ubogi qudi“ vi|eni kao pokojnici prevedeni u novi oblik ukazuje i isticawe da „naro~ito se gleda, da ako koje slepo, kqasto prosja~e li~i po godinama na weno umrlo ~edo, ona da wega najvi{e gosti, poziva. – Odi ~edo! Odi ovamo! – I da ga dovodi. Pa, kao da joj sam sin~i} ustao, da ga postavqa za grob, hrani ga, trpa mu i nudi“. „Prosjaci i ubogi qudi“, mada naj~e{}e du{evno poreme}eni, znaju da je zadu{nica za wih trenutak koji su{tinski mewa wihov poloàj („To im je kao neki wihov praznik“). I mada je zadu{nica prikazana kao neki wihov praznik, kao trenutak koji ih postavqa na vrlo visoko mesto u varo{kom svetu, „prosjaci i ubogi qudi“ su prikazani i kao qudi koji „onako polunagi, kao beè}i ispred ne~ega, gr~e se unezvereno i upla{eno gledaju}i na grobqe, pla~, upaqene sve}e“. Ono {to ima dominantno mesto u ovom opisu svakako je nastojawe da se svet „prosjaka i ubogih qudi“ prikaè kao svet za sebe, svet koji ostaje izvan onih okvira u kojima se odvija ìvot varo{kih qudi. Otuda je i logi~no {to su „prosjaci i ubogi qudi“ o{tro odeqeni od svih koji su do{li na grobqe ne samo time {to su „polunagi“ (postavqeni na samu granicu izme|u prirode i kulture), ve} i time {to je wihovo stawe pometenosti ostavqeno bez konkretnijeg obrazloèwa („kao beè}i od ne~ega“, a Stankovi} voli da razlog za duboku patwu ili neku va`nu promenu u junakovom pona{awu ostavi u sferi neodre|enosti) i {to je ono, najverovatnije, podloga za ono du{evno stawe ~ije su osnovne odlike unezverenost i strah pri bacawu pogleda na grobqe, qudski 35

pla~, upaqene sve}e. Pripoveda~, pak, pravi razliku me|u „prosjacima i ubogim qudima“ tako {to isti~e da oni koji su samo prosjaci su na grobqe do{li „umiveni, zakrpqeni, s velikim torbama, bisagama u kojima }e jelo da me}u i testijama za pi}e“ i dodaje da „gledaju}i na grobqe, slu{aju}i pojawe iz crkve, ~ak se neki od wih i krste“, dok „sumanuti“ ne ~ine ni{ta od toga, ne koriste priliku da se snabdeju jelom i pi}em. Ono {to je od posebnog zna~aja svakako je i okolnost da pripoveda~ uvodnu celinu „Zadu{nica“ koristi i da bi u ~itao~ev vidokrug uveo neke od „bo`jih qudi“ ~ije }e sudbine kasnije detaqnije biti prikazane: „I dok traje pla~, slu`ba u crkvi, dok ne po~ne da se prepojava i razdaje svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Quba... Svi oni“. To nije samo dokaz da je re~ o prologu ve} je u pitawu i nastojawe da se naglase neke zajedni~ke crte u sudbinama „bo`jih qudi“, jednako kao {to se, ve} u prologu, pokazuje da izme|u wih postoje krupne razlike, po{to su jedni samo „prosjaci“ a drugi su i „sumanuti“, postavqeni na neku ravan koja je, u celini, izvan sveta i ìvota. Ali nema sumwe da uvodna celina „Zadu{nica“ treba da pokaè osnovnu ulogu koju „bo`ji qudi“ imaju u ìvotu varo{i: oni su, u jednakoj meri, i wen izobli~eni i nakazni deo ali i veza sa onim {to nije ovozemaqsko, {to se objavquje samo u retkim trenucima od kojih je jedan i zadu{nica, obred u kome se uspostavqa veza sa umrlima. (odlomak iz duèg rada)

1. „Slovenska mitologija“, enciklopedijski re~nik, Zepter book world, Beograd, 2001, str. 186. 2. Isto, str. 186. 3. [. Kuli{i}, P. @. Petrovi}, N. Panteli}:“Srpski mitolo{ki re~nik“, Nolit, Beograd, 1970, str. 132.

Borisav Stankovi}

VE^ITI POQUBAC

Iznenada, bez ikakva povoda u godini dana a nekada u dve i tri godine, tek morao bi jednom da sneva taj san. U prizemnoj i {irokoj sobi a zastrtoj ve} oliwalim }ilimovima i jastucima, leì. Ali ne kao dete, nekada, nego kao sada, u godinama, gotovo star. Samo kao nekada ose}a kako su na w nabacane stare kolije koje su mirisale na burmut i na masan zadah od dugog no{ewa. U sobi je potpup mrak, a ose}a kako je i tamo u kujni mra~no i pusto. Pust je bio i gorwi sprat: odaje, balkon; pusti dvori{te, ba{ta. Isto onako pusto kao {to je znao da su i sve okolne ku}e odavno puste od izumrlih kom{ija. Ose}a kako miri{u plo~e u tremu, kako suve, ve} crne grede jedva drè na sebi gorwi napukli i truli sprat. Jedino sa usahle ~esme posledwa kap, mada nije zima, kao da se zamrzla i ostala na ustima cevi, sjaje}i se i cakle}i se kao suza. A oko ku}e sve isto tako stoji. Isto kao i nekada ulice se paralelno jedna do druge pruàju. Po ba{tama isto drve}e. Samo suvo. Kroz graws naziru se duìne kom{ijskih zidova. I sve se to ~ak iza varop{ produàva, gubi po poqima i wivama, dok kao nekada isto tako ne bude prese~eno rekom sa vodenicama, ba{tama, sa redovima vrba i topola. Ali i tamo sve prazno. Kroz stabla kao da ose}a kako voda, ne kao nekada, bistra i sveà, ùbori i prska, ve} kao zamr~ena n zamrtvqena, a sva mra~na, mili i preko brvna, jaza, kao pri kraju svoga korita, vaqa se i nestaje je u kao neki ponor. I sve to kao skameweno, mra~no i nemo. Jedino {to ose}a kako otuda, sa reke, a ba{ nad onim ponorom dopire {um i to kao od krila. Kao treperewe goluba. Kao da se 37

brani, otima od vode koja ga k sebi vu~e i ho}e sobom da svali u taj ponor. A wemu ovamo sve teè. Kolije kojima je ogrnut sve ga ja~e i zagu{qivije pritiskuju. Ose}a kako ga o~i bole i grlo steè. I nikako ne moè da se na~udi i do|e k sebi otkuda sada ovamo. Zna da je wegova to ku}a, da se u woj rodio, odrastao. Ali zna i da ju je odavna prodao. Vi{e se nije ni vra}ao, a kamo li da je dolazio. âk zna da ju je drugi kupac poru{io, novu sazidao, hako su mu bar pri~ali dok je jo{ bio mlad i jo{ se interesovao za wu. Docnije u ìvotu nije ni mislio o woj, sasvim ju je zaboravio, niti mu je ikada ona na pamet padala. I sada otkuda ovde i ba{ u ovoj sobi i sve ovo oko wega? Dok mu sve ne postade jasno. Na vrata ulazi ona. I to kao otuda sa tih vodenica i ba{ta gde taj golub treperi; ~uv{i za w da je do{ao, otuda odmah ovamo k wemu dolazi. Ulazi. Sva sija od radosti. I kao do sada da je bila s wime pa poslom izi{la i vra}a se – tako mu prilazi. Zauzima svoje mesto do wega, laktom se podbo~uje i nadnosi se nad wime. Ali kad ga takvog, sa borom na ~elu i skupqenim ustima, vidi, ona, prepla{ena, pita ga: – [ta ti je? A usta joj, {to je eto opet do{ao, u mili osmeh u pola otvorena i tamna, a plave joj o~i umorne i opervaène belim ali malo podbuhlim obrazima, vaqda usled dugog ~ekawa i ~e`we za wim. – Te{ko mi je! – odgovara joj on. A u tome „te{ko mi je“ ose}a kako joj sve kazuje, otkada se sa wome rastao, odavde oti{ao: ceo ìvot, sve nade, qubav, po koji postignut ciq, dobiveni poloàj, docnije razo~arawe, zasi}enost, otupelost; sve svedeno na jelo i pi}e; onda le~ewe, mu~ewe samoga sebe da bi se moglo jo{ da jede, jo{ da ìvi; za sve vreme da je wemu jednako, uvek, svuda, ma gde bio, ma {ta radio, ma {ta mu se desilo, dobro, zlo, wemu je jednako, jednako, bilo te{ko i da je, zato {to mu je toliko te{ko, eto, na kraju krajeva, opet do{ao ovamo, kod we. 38

Ona, mada je boli {to wemu nije dobro, ali ipak sre}na {to je wemu svuda bez we te{ko, grca, diè svoju punu i meku ruku i po~iwe polako da ga grli. I da bi ga ja~e, boqe zagrlila, drì mu potiqak svojom ru~icom. On ose}a vrelinu wenog dlana i pritisak mekih prstiju po kosi. Privla~i ga k sebi, unosi mu glavu u svoja nedra, a sva se ona unosi u w. On po~iwe da ose}a miris wene kose. Onaj miris za koji se celog ìvota nadao da }e ga, qube}i, osetiti. Sa vrelih joj jagodica, obraza, i sasvim golog vrata po~iwe da ga potresa ona vrelina qubqena tela. Nije znao za{ta mu je sla|a, milija. Da li {to ga kao sestra, mati, toliko àli, bdi nad wim, {to ga toliko voli, ili kao èna, devojka. Grle}i je, i to ne rukama, nego celim sobom, ispod punih joj ple}a, pod prstima svoje ruke, ose}a kako joj je meso vrelo. I {to je najglavnije, usqed dodira wenog rasko{nog tela, ne ose}a, kao {to je celog ìvota ose}ao grle}i druge ène, one bezumne strasti i poùde, nego sa neiskazanim blaènstvom ose}a, grle}i wu, kako mu se du{a ~isti, a telo, snaga, izumire, nestaje je. Ona obezumqena od radosti i sre}e {to je kod we, {to ga ima, {to ga grli, ja~e ga grli, drì mu glavu svojom ru~icom, mucaju}i: â&#x20AC;&#x17E;Milo, milo mojeâ&#x20AC;&#x153;, i qubi ga po o~ima, po ~elu i kosi. A najvi{e u usta. On ne zna da li su wena usta u wegovim ili wegova u wenim; samo zna da od svega jedino ta wena usta ose}a. Topla, sa gr~evitim trzajima. Ose}a kako se sve dubqe i dubqe u w upijaju i qube ga. Ose}a onu wenu ru~icu na svome potiqku. Drugo ni{ta. Tone, zavaquje se, predaju}i se sasvim tom wenom dubokom poqupcu, koji kao da mu svu du{u vadi, upija je u sebe, opija i puni sre}om i beskrajnim treperewem. Drugo ni{ta ne ose}a i ne misli. Kod we je, kod we, stvorewa wegovih nada, èqa i vapaja; kod we, prvo ro|ene i zamilovane. Jo{ kada je bio ovde i rastao, kada je jo{ ba{ta cvetala, sa ~esme u mlazevima voda {ikqala, gore po gorwem spratu vinova se loza {irila, ovde u sobi mirisali opajani }ilimi i ~isto rubqe, u 39

kujni gorela vatra, bio ìv otac i mati a on ve} bio veliki. I onda prvi put kad je wu osetio, prvi put kad o woj po~eo da misli. Ona po~ela da mu se javqa, oko ~ela da mu oble}e, na u{i da {pu}e i, kao miluju}i, da ga budi. I kada u svakom cvetu wu po~e da gleda, u svakoj pesmi wu da ose}a, u svakoj kom{inici, devojci wu da, traì. Sa wom da leì, spava, sa wom da se budi i diè. I od razdraganosti i sre}e {to }e docni j e u ìvotu sigurno na wu nai}i, {to }e je voleti, qubiti, tepati joj, nije mogao vazduha da se nadi{e, neba da se nagleda, sunca da se nauìva... ——————————————————————— Probudio bi se. Brzo bi video {ta je i zbacivao bi jorgan sa sebe. – Uh! – i potresen do dna du{e dizao bi se. Glava i kosa bila bi mu vrela. Ali ne ona vrelina zbog neispavanosti i glavoboqe, ve} neka laka, prijatna vrelina. Jetko osmehnuv{i se, po~eo bi da se obla~i. Izilazio bi u kujnu. Kao uvek tada bi bilo rano. Ni slu{kiwa, niti iko od, wegovih ne bi ustao da po~isti i raspremi. Na stolu stajali bi neoprani tawiri od ve~ere, kosti, koje par~e mesa i ostaci od nepojedenih jela, a sve to pome{ano sa uga{enim cigarama, sa prevrnutim {oqama, sa iscurelim talogom. Dole ispod stola, u uglu, do furune brektala bi sa zakrvavqenim o~ima ku~ka. Vazduh bi bio utajen, teàk i gorak. Izlazio bi u predsobqe. Ne bi hteo nikoga da budi. Uzimao bi sam vodu i lavor i umivao bi se. I sama voda bi mu izgledala nekako mlaka, kao ispuwena onim masnim mirisom od jela iz kujne. Ali bi se ipak zato, umivaju}i se, dugo i dugo pquskao vodom po licu, koja bi ga koliko toliko osveàvala. I, {to bi ga najvi{e potresalo, uvek, dodiruju}i prstima ruke, lice i usta, ose}ao bi iz wih neki miris koji bi ga ~isto varao, kao da sve to nije bio san, varka, ve}... U sobi deca i èna jo{ bi spavali jutarwim snom, razbacani po posteqi, sa mirnim i suvim izrazima lica. I èna, koju je celog ìvota toliko vo40

leo, i deca, sa kojom je imao toliko sre}e, ponosa i muka, tada bi mu izgledali nekako druk~iji. Kroz staklena vrata gledaju}i u drugoj gostinskoj sobi name{taj: foteqe, kanabeta, jo{ sa otiscima tela od ju~eraweg sedewa, slike, kwige i ukrase {to je on celog ìvota skupqao i mislio da mu je to najve}e blago – sve to, cela ku}a, do|e mu strano. I to ne oni wemu, nego on wima, kao da je neki gost, putnik... ê{qaju}i se ispred ogledala, jednako bi ose}ao kako su mu usta jo{ uvek slatka, kako mu kroz grlo jednako klizi prijatna golicavost. Provla~e}i prste kroz kosu ose}ao bi draì, milinu. Tiho, da se ne bi niko probudio, ~isto beè}i, kao da bi sa~uvao sve ovo ~ega je jo{ pun, izlazio bi na ulicu. Jutro bi tada ve} bilo uveliko. Sunce odavna izgrejalo. Sredinom ulice, kao obi~no tom wegovom ulicom, mirio bi leàla ustajala, zelenkasta voda. Ispred kapija, sa mnogobrojnim stanovima unutra, stajale bi mlekaxijske ~eze sa malim, sitnim i ugojenim kowi}ima i mlekaxijama obu~enim pola ma}edonski, pola varo{ki, koji su u masnim kantama raznosili mleko. Na prozorima, gotovo svuda po kapijama, odudarale bn nagomilane objave, jedna preko druge, sa starim markama i izbledelim slovima: „Stan za Samca“. Dole, ispod ulice, iza varo{i, bqe{tao bi razliven Dunav, ispresecan ostrvima od vrba. Iz izvikanih ku}a i no}nih kavana odlazili bi poslednvi gosti. Naro~ito tambura{i, svira~i, koji tada, pijani, za svoj ra~un sviraju i pevaju, i sa wima, ve~ito pijan, star, bele brade a crnih o~iju i obrva, bez ku}e, bez igde i~ega a uvek ~isto obu~en, „Maro{“. I{ao bi on u sredi, teturao se, upiwao da peva. Nad wim bi se nadnosio kakav mlad tambura{, visok, ogrnut kaputom, Sa nakrivqenim i cve}em zaki}enim{e{irom, sviraju}i mu i pevaju}i dubokim, toplim, ali ve} na~etim, tuberkuloznim glasom. 41

Odozgo, gde su bile glavne ulice, sredina varo{i, velika pijaca, otuda bi ve} odavno dopirala huka tramvaja, tutaw i bruja{e. Videlo bi se kako se qudi, sluge i slu{kiwe razilaze otuda sa kupqenim namiriicalda. Ali brzo bi on sve to ostavqao. I jednako grabe}i i kao beè}i od svega toga, prelazio bi preko te svoje ulice â&#x20AC;&#x201C; iz koje je odavna znao, da se treba iseliti, ali iz lewosti i navike na wu jednako odlagao â&#x20AC;&#x201C; i peo bi se navi{e, izlazio bi gore. Ali tamo, ~isto kao upla{en, zastajivao bi. Na raskrsnici od koje su polazile ostale ulice i kroz koju se moralo da pro|e i u|e u wih, sve je, obasjano suncem, bqe{talo. I po~i{}ena kaldrma, lepo oivi~eni trotoari i redovi zbijenih, istesanih ku}a. Jedino {to se gore, po krovovima, crnele i pravo {tr~ale gvozdene motke sa snopovima elektri~nih i telefonskih ìca. Svet bi vrveo, gotovo tr~ao. Glavna ulica, gde je bila pijaca, sva bi se crnila od sveta. Nad wom bi se izdizalo ise~eno, modro par~e neba, a sredinom wenom sjajile bi se i bqe{tale {ine od kojih bi dopirao potmuli {um tramvajskih kola, koja bi se pribliàvala. Sve bi on to kao pretr~ao, jednako ùre}i, grabe}i, gledaju}i da sve to pre|e i opet za|e u prostije, usamqenije ulice i {to pre ode u svoju kancelariju, sedne sam u svojoj sobi, za svoj sto, jednako uzrujan, razdragan, jednako drè}i prste i glade}i wima lice, ~elo i kosu, ose}aju}i jednako onaj miris, dah i potres. I to bi trajalo po dva, tri i vi{e dana. Ne bi mogao samoga sebe da pozna. Sve bi mu bilo strano kao i on sam sebi. Ku}i, kod ène i dece, ose}aju}i se kao kakav krivac, beào bi od wih i krio se. Nikako ne bi smeo o~i da zatvori a da ne bi odmah bilo ono. Wena usta i taj poqubac, i odmah jo{ ja~e, dvogubo, da mu snaga i du{a drhte i miri{u. U u{ima jednako bi mu zujali, odavna zaboravqeni napevi. U ustima neke re~i, ~ak i stiho42

vi; dok naposletku, jedva jednom, ne bi sve to i{~ezlo, i on se smirio. Pa da opet, ko zna kada, ali sigurno posle dve, tri i vi{e godina isto tako odjednom ne zgrabi ga, potrese i odbaci od sebe taj san, taj poqubac, i da ga ponova, ma da bi mislio da je ve} nestalo, usahlo, obuzme qubav, miqe i sre}a, i da opet qude, svet, koji bi se morali mrzeti zbog svakida{wice, ponova zavoli, ponovo oseti svu radost `ivota. (1907)

Sne`ana Milosavqevi} Mili}

VI[E OD QUBAVI

Pripovetku Ve~iti poqubac Bora Stankovi} je objavio 1907. godine u listu „Politika“. Ako bi u pripoveda~kom opusu ovog pisca, pored romana Ne~ista krv i Gazda Mladen, trebalo izdvojiti i kra}u proznu vrstu koja je reprezentativna za wegovu stvarala~ku poetiku, to bi nesumwivo bila pomenuta pripovetka. Ona sadrì glavne Stankovi}eve temetske preokupacije: erotske motive, neostvarenu mladala~ku qubav, nostalgiju za detiwstvom, odlazak intelektualca iz zavi~aja u grad. Pripovetka, tako|e, saìma i dominantne modernisti~ke teme vremena u kome je nastala kao i retori~ko-stilske i narativne postupke koji su karakteristi~ni za prvi talas evropske Moderne: motiv dvojnika, virtuelni narativ, ukr{tawe prostorno-vremenskih ravni, psihoanaliti~ku motivaciju junaka, subjektivizaciju narativnog glasa, simbolizaciju umesto mimeti~ke slike stvarnosti. Pri tom ravnoteà koja postoji izme|u pripovednih, dramskih (sceni~nih) i lirskih delova ostavqa utisak skladne celine i kompozicione zaokruènosti kao jo{ jedne specifi~ne odlike modernisti~kog narativa. Pa ipak, kao kod najboqih evropskih pripoveda~a, Stankovi}evih savremenika – êhova ili Mopasana – ta formalna usagla{enost i svedenost jo{ vi{e nagla{ava smisaone ambivalencije i zna~ewsku nesvodivost pri~e. Re~nikom kriti~kog diskursa toga vremena, impresija ~itaoca ovakvog kwièvnog dela te{ko da moè biti homogena i koherentna. Da li je ovo pri~a o qubavi, ili o nedoìvqenom erotskom trenutku, ili o krizi mu{karca sredwih godina, o ispraznosti malogra|anskog ìvota, o tragawu 44

za idealom, o bekstvu iz stvarnosti, o neprilago|enosti, odnosu stvarnosti i ma{te...? Mada bi svi odgovori na ova pitawa mogli biti potvrdni, utisak je da bismo i daqe ostali prili~no udaqeni od ~udesno ukr{tenih pa i opre~nih smisaonih tokova pri~e. Pripovetka po~iwe opisom sna koji junak sawa s vremena na vreme, u nepravilnim razmacima. â&#x20AC;&#x17E;Iznenada, bez ikakva povoda u godini dana a nekada u dve i tri godine, tek morao bi jednom da sneva taj san.â&#x20AC;&#x153; Iterativni karakter doga|aja karakteristi~an je za Stankovi}evu naraciju a upotrebom ovakvog pripovednog tempa postignut je poseban retori~ki efekat nagla{avawa zna~ewa i prirode zbivawa. Uvo|ewem virtuelnog narativa, to jest, jedne vrste oniri~ke kontrapripovesti, aktivira se prostor imaginarnog i neostvarenog unutar osnovne, aktualizovane hronotopske ravni pri~e. Logikom preme{tawa i zamena koja je imanentna alternativnim virtuelnim aspektima pri~e, ve} je na samom po~etku ukazano na vi{estruki identitet bezimenog junaka. Simboli~ke i psiholo{ke implikacije junakove transtemporalnosti (povratak u pro{lost, u porodi~nu ku}u u kojoj je ìveo kao dete) proisti~u iz nemogu}eg â&#x20AC;&#x201C; junak ne sawa sebe kao dete ({to bi bila transpozicija lika primerena se}awu), ve} kao u godinama u kojima se sneva~ nalazi. Taj prvi, imaginarni dvojnik naseqava ve} poznati prostor detiwstva, istovremeno blizak i stran, druga~iji. Pro{lost u snu nije oìvela, ve} je jo{ jednom doìvqena kao davno umrla; obiqe metafori~kih prenosa (opustele ku}e, usahla ~esma, suvo grawe, mra~na voda koja se zavr{ava ponorom), ukazuju na dominaciju subjektivne slike stvarnosti. Re~ je o onoj vrsti interiorizacije prostora koja }e u srpskoj prozi na po~etku XX veka, odnosno, ve} sa romanom Bespu}e Veqka Mili}evi}a, postati pripovedna strategija modernisti~kog narativa. Istovremeno, ovaj }e postupak pratiti upadqivo oneobi~avawe u izrazu, posebno uz pomo} vizuelnih i drugih ~ul45

nih percepcija. Indikativna je u tom pogledu pomerena perspektiva koja rezultira zamu}ewem ili prepokrivawem i multiplikovawem vi|enog – na primer, opis eksterijera koji se posmatra „kroz grawe“ ili „kroz stabla“. Time se, nekoliko godina pre nego {to }e ovaj postupak dobiti kwièvnoteorijsku i psiholo{ko-esteti~ku elaboraciju (u radovima ruskih formalista i u Frojdovom tekstu Das Unhaimliche), postizao savr{en efekat za~udnog, neshvatqivog, efekat jeze ili titrave nelagode izme|u naslade i bola. U atmosferi sveop{te pusto{i – a „praznina“ }e, prema re~ima Slobodanke Pekovi}, postati jedan od kqu~nih pojmova moderne, junak se susre}e sa devojkom, neostvarenom qubavi iz mladosti. Erotska scena, koja ne samo po eksplicitnosti sadràja, ve} i po snazi lirske ekspresivnosti, daleko nadilazi sve na{e ranije mimikrijske ili cenzurisane kwièvne narative o qubavi,1 unosi u prethodnu sliku mrtvila istovremeno jedan kontroverzni i neiscrpivi simboli~ki potencijal. Vi{e od kompenzacije emocionalne neispuwenosti ili frustracije tro{nog tela („napuklog“ i „trulog“ kao ku}a), susret sa devojkom koju najavquje zvuk, lepet golubovih krila, nadilazi ekstazu telesnog sjediwavawa teè}i iskustvu sublimacije s one starne telesnog i plotskog.2 Metafora ponora je kqu~no smisaono ishodi{te poetike erotskog u ovoj pripoveci. Snom prizvana ~e`wa i weno virtuelno erotsko otelotvorewe ne donosi radost, ve} neku vrstu misti~nog sjediwavawa u onostranom, iza ìvota i smrti. Portret voqene devojke sugeri{e da je susret sa wom metonimijska zamena susreta sa smr}u.3 „A usta joj, {to je eto opet do{ao, u mili osmeh upola otvorena i tamna, a plave joj o~i umorne i operva{ene belim, ali malo podbuhlim obrazima, vaqda usled dugog ~ekawa i ~e`we za wim.“!

Da bi naglasio snagu erotskog doìvqaja i intenzitet strasti, pripoveda~ u neonaturalisti~kom stilu poseè za hiperbolizacijom doìvqenog i figuralnim oneobi~avawima (upotreba zeugme, anafori~nih emfaza, silepse). Tonuti i predavati se za junaka, me|utim, ne zna~i samo slatko poni{tavawe sopstva zarad zadobijawa istinskog identiteta, ve} je to ona neophodna su{tastvena granica koja se mora pre}i da bi se u{lo u prostor nekog druga~ijeg bivstvovawa. Odbacuju}i mogu}e implikacije naturalisti~ki bizarnog, Stankovi} u ovoj pripoveci erotizmu pripisuje mo} sublimacije zamewuju}i jedan eshatolo{ki mit isto tako poznatim mitom o preobraàju. Odsustvo tela, kao eho praznine i idejni ekvivalent „ponora“ u koji junak urawa predaju}i se „dubokom poqupcu“, jedno je od dominantnih motivskih teì{ta ove pripovetke. To pra`wewe realnosti kao znak wene dematerijalizacije ili distanciranosti od we, vodi}e, s jedne strane, ka ~itawu tek wenih tragova, a sa druge ka naglim i radikalnim okretawem Stankovi}evog pripoveda~a (ali i drugih modernisti~kih pisaca), ka unutra, ka du{i i duhovnom svetu ~oveka. U tom pogledu jedno od kqu~nih mesta u pripoveci jeste opis enterijera gostinske sobe vi|en posredno, „kroz staklena vrata“. Na foteqama i kanabetima jo{ su vidqivi „otisci tela od ju~eraweg sedewa“. Udaqavawe junaka od realnosti, stvarnosti koja ga okruùje, manifestuje se u figuri dvojnika kao stranca u dotada{wem bliskom svetu: „– sve to, cela ku}a, do|e mu strano. I to ne oni wemu, nego on wima, kao da je neki gost, putnik...“ Brisawe granica izme|u jave i sna, realnog i virtuelnog, u drugom delu pripovetke javqa se kao posledica junakovog produènog snevawa, imaginarnog putovawa4 kroz oneobi~eni grad u kome mu je sve „bilo strano kao i on sam sebi“. Paradoksalno, radost prihvatawa takvog sveta i sebe samog, taj epifanijski doìvqaj, za 47

junaka su mogu}i tek kad se iskora~i iz stvarnosti. Iako kratkotrajan, tek taj „napev“ misti~nog sjediwavawa s one strane qubavi, daje smisao bivstvovawa, ne samo Stankovi}evom junaku, nego, kako nam to posredno sugeri{u epitet u naslovu i vi{estruke narativne iteracije, i qudskoj sudbini uop{te. LITERATURA Mihail Ep{tejn, Filozofija tela, (prev.R. Me~anin), Beograd, 2009. Slobodanka Pekovi}, Osnovni pojmovi moderne, Beograd, 2002. @il Delez, Pregovori, (prev. A. Filipovi}), Beograd, 2010.

1 U tom pogledu san je posluìo kao maska i pri tom dobro motivacijsko sredstvo za uvo|ewe erotskih motiva, {to }e ve} sjajno pokazati Laza Lazarevi} u pripoveci Vetar. 2 Mihail Ep{tejn isti~e razliku izme|u telesnog i plotskog: „Telo ima oblik, koji je ne samo opipqiv nego i vidqiv: delovi tela, organi, veli~ina, boja, figura. Plot se sastoji od vla`nosti, glatko}e, topline, preliva – svega {to doìvqavamo kao ono {to nas dodiruje i miluje. Mi znamo telo, videli smo ga na dnevnom svetlu – ali ga jo{ nismo upoznali kao plot. To plotsko znawe stvara se u mraku, a sastoji se od oseta ukusa, mirisa i dodira.“ (Ep{tejn 2009:127) 3 Time se ova pripovetka na najboqi na~in pridruùje, kako u evropskoj, tako i u na{oj kwièvnosti, dugoj tradiciji motive „umrle drage“. 4 Imaginarno pri tom moèmo razumeti u zna~ewu koje mu pridaje @il Delez: „Imaginarno nije nerealno; ono je nerazlu~ivost realnog i nerealnog“. (Delez 2010:103)

Isidora Sekuli}

VESNIK

Odmah posle objave o mobilizaciji, bawski je ìvot na pre~ac u~mao. Gosti, moè se re}i iskqu~ivo Beogra|ani, jurnuli su, jo{ prve ratne no}i, neko na vojnu du`nost, neko {to bliè pruzi, neko ro|acima i poznanicima, a neko, onako, za odjekom prestravqenog srca, i tragom svojih prvih, nepromi{qenih misli. Jurilo se i na kowima, i na volovima, i na magarcima, i na ~etiri i na dva to~ka, i pe{ke, i do srca dirqivo je bilo pogledati te qude, ène, decu, prtqag i stoku, koje je prvi oluj Rata svitlao u tesnu zajednicu qubavi i straha, a koje }e mo`da ve} drugi oluj Rata razvitlati u hladne predele ve~itog rastanka. 13. jula ujutru prozori gostinskih soba nisu se otvarali. Mlekaxije nisu prolazile, na ogradi Kozare nestali su lon~i}i i ~a{e, kupatila su bila prazna, na }upriji je osvanula tabla sa putokazom u vojnu stanicu, a kroz ~ar{iju, mirno i ozbiqno, prolazile su pu{ke, pu{ke, pu{ke. – Zar opet? – Opet. – Zbogom i sre}no! – Zbogom i ne bojte se. Svanula divna zora. Vedra, sun~ana. Ali brdo pusto. Pewem se u planinu sama, i ose}am da mi smeta sopstveni korak. Oprezno traìm mesto gde }e debela trava ugu{iti odjek hoda. ûjem kako mi udara srce. I to bi mi smetalo, kad me ne bi pla{ilo. Idu oti{li su, idu, oti{li su – bije mi u grudma monotono i bolno. I trzam se {to tako neobi~no huji kqu~ vrela kroz kamewe. 49

Osvr}em se da vidim ima li gdegod koga. Nikoga! êkam ho}e li odnekud neko nai}i. Niko. Stojim sama. Razmi{qam kako se ~udno, tajanstveno, ispodtiha po~iwu veliki doga|aji. U prirodi sve kao {to je i bilo. Priroda, zato {to je ve~na i besmrtna, zato {to je bez li~ne qubavi, nema slutwi, ne zna za o~ekivawe i strah, ne zbuwuje se. Ne propu{ta nijednu svoju funkciju, ~ak ni jednu svoju besposlicu. Za wu su svi doga|aji bez razlike redovan ìvot. A mi, kratkove~ni, zavisni i slabi, mi predvi|amo i ra~unamo, pamtimo {to je bilo i bojimo se onoga {to moè do}i. Za nas su doga|aji sudbine i presude, milosti bo`je ili te{ka prokletstva. A me|utim je veliki doga|aj po~eo. îme je po~eo? Da li onim topom i udarom zvona, koji su u isti mah mobilisali bawskog gosta u parku i ~obanina u planini? Da li naporima qudi da zbrinu ène i decu dok se oni ne vrate? Da li stra{nom ironijom {to te zbrinute porodice ostaju mo`da nezbrinute nego ikad, i {to qudi, koji su obe}ali da }e se vratiti, ne}e mo}i odràti re~? Da li prvim juri{em, i prvim velikim prizorima smrti i uàsa? Da li suncem pobede, ili tminom poraza, ili krvavom zvezdom gladi? Prolaze dani. Bawa se jednako prazni, a u svako prazno mestance se useqava siva neizvesnost. Mi, koji smo ostali, pretvorili smo se iz gostiju u begunce. Smirili se, {}u}urili se, prestali da istraùjemo, po~eli da {tedimo, sklonili duboko u orman sve {to {u{ti i bqe{ti, sklopili ba{tenske naslowa~e i odmoriqke i bacili ih u komore, i, kad se sastanemo, }utimo, ili se opet brzo rastajemo. Onom brat ostao u Austriji, onom dete u [vajcarskoj bez novaca, onaj ne zna gde mu je èna. A Beograd ru{e. Beìmo jedno od drugog. Da nam neko ne rekne, ili da nekom ne reknemo: tvoja je ku}a propala, a moja nije. 50

Jedne ve~eri probi strahovita ki{a, i udari planinska hladno}a. A sutra dan treba kroz bawu da promar{ira {est hiqada qudi koji idu iz Kwaèvca u Aleksinac. Dakle su sada ve} na putu. Vetar mi trza iz ruke prozor, iz planine urla ne{to gadno, a od nekoliko kapi ki{e, koje su mi na ruku pale, sva sam se najeìla. Privi|a mi se kolona vojnika. Kako idu, kisnu i zebu. Svi bez razlike. Ni sutra dan nije prestala ki{a. Tako smo ih morali do~ekati, kako }e i wima i nama biti teè. Dolaze, dolaze! Eno ih, eno! Kroz tanku maglicu vode i isparewa talasa se siva kolona. Nekoliko oficira na kowima, a sve {to je mla|e pe{ke. Idu, idu. Sivi i mokri. Ponekad tek, na nekoj trenutnoj svetlosti, blesnu kao zvezdice vrhovi bajoneta, pa opet zgasnu. Pribliùju se. @iveli, ìveli! Leti cve}e i cigarete. I novac. Vojnici se sme{e. Noge im mese debelo blato, upadaju i izvla~e se naizmence sa gustim `mektawem i mokrim pqaskawem. A ki{a lije. I ni na ~ijem telu nema jedne suve nitke, i mlazevi vode kako prodru niz le|a ne zaustavqaju se do pete. Stotinak regruta i novooslobo|nih krajeva, koji su teè izdràli mar{, preno}i }e u {koli. Jedan od wih je tako umoran da ne moè da sedne. Naslonio se na zid s oru`jem i torbom zajedno, i stoji kao prikovan vi{e od ~etvrt ~asa. Prilazi mu komandant puka, {qepka ga po obrazu, i pita i wega i jo{ neke druge, da li bi im lak{e bilo da skinu cokule i obuku opanke. Vojnici pristaju, i zatim udaraju u {alu i smej. â&#x20AC;&#x201C; Kako }ete tako mokri, za Boga! â&#x20AC;&#x201C; pitamo one {to idu na va{ari{te, u logor. Ako smo mokri. ]e jo{ daleko da hodimo. Bi}e si vreme i da se osu{imo. Tek pred svitawe se razvedrilo. Naglo i odjedared, kao {to to leti ~esto biva. I kad su odjeknule prve 51

trube polaska, ostao je jedan jedini obla~ak koji se jo{ borio protiv zore. Ali i po wemu su najzad briznuli kao krv crveni potoci sunca. Veselo smo ispratili vojnike. Prolazili su dani. Zdravi, rumeni dani planinskoga leta, koji ne daju malaksati, i ne daju ne verovati. Ali u ve~e, kad nad pocrnelim, usnulim brdima iza|e mesec, nebo se u~ini ogromna, hladna pustiwa, iz ba{te sta{e da se prikrada miris bosiqka, a sobe gu{e kao zaraène }elije. Najzad pu~e glas da se biju na Drini, pod Cerom, oko Loznice, u Ma~vi. â&#x20AC;&#x201C; Imate li vesti? Biju se, i na{i se dobro drè. â&#x20AC;&#x201C; Zna li se {to odre|eno? â&#x20AC;&#x201C; Ni{ta ne javqaju detaqno. Sme{imo se. Glava i veruje i ne veruje, a u srce se zarili zubi. Ako ikada, sada treba pobediti, ma svi do jednog pali juna~imo se pomi{qu i re~ju. A u snu i na javi nas gawaju slike `rtava i te{kih rana. Kur{umi, granate, venci od vatre i dima i mrtvaci. I stra{ne neke cifre, i neka uokvirena slova. A ako ne pobedimo, ko da nas zgazi? Vojska, u kojoj se svaki drugi tre}i vojnik krivo zakleo. Vojska, ~iji moral nema ni jednu svetiwu da spomene. Vojska, koja zarobqenim Slovenima kidi{e da smrvi slobodne Slovene. U pameti mi iskrsavaju uspomene iz starog zavi~aja. Se}am se zagonetnih trenutaka iz detiwstva, i mu~nih i oramnih trenutaka iz starijih godina. Husari, honvedi, ulani, jegeri, kako ih sve dobro znam, kako ih i sad ~isto vidim. Pa ponositi nojnundzipcigeri Jela~i}a Bana, pa na{i Petrovaradinci, zipcigeri Sremci, pa u grada~kom korpusu Bosanci, koji sa svojim, kao jutarwe nebo plavim uniformama i crvenim fesovima, mahom belih lica, i otvoreno sme|e kose, izgledaju kao ~eta devojaka. I sada, da li je mogu}no, Gospode Boè! Oni su probili ovamo, i tu, na 52

srpskom zemqi{tu, u Ma~vi, kraj Drine, tu pale, ru{e, pucaju i ubijaju. Koji oni? Oni, mo`da ba{ Jela~i}evci, mo`da i Sremci, mo`da i Bosanci... Se}am se, jedared, u Gracu. Ulazim u varo{ko {etali{te, i izdaleka traìm o~ima estradu vojne muzike. Na gvozdenim {ipkama, svud unaokolo, crvene se kapice, kao venac sveìh bulki. Dobro je, Bosanci sviraju. Biram sto koji je najbliì ogradi. Od muzike }u dodu{e ~uti samo prve violine, ali {ta mari, ~u}u, u pauzama, srpsku re~, i gleda}u u lica bosanskih robova u plavoj uniformi austrijskog }esara, koji im je, kao u krvav prkos, ostavio crvene kapice wihovog rodnog kraja. Nije mi se dalo da budem sama. Odnekud je nai{ao uskoro preme{teni major Aumer, koga sam iz ranije poznavala. @ena mu Srpkiwa iz Slavonije, ali se po nema~kim garnizonima odvikla da govori srpski. A dva sin~i}a ne znaju vaqda ni da ima drugih jezika; sem nema~kog. Posle raznovrsnog razgovora, major, od saàqewa li, od }efa li, u~ini gest rukom. – Sie, Kapellmeisterstellvertreter! – dozva narednika-bandistu. Zagledah se u blagu fiziognomiju vojnika koju su muzika, a vaqda i velika varo{, profinili do ne`nosti. – Spielen sie uns eine bosnische Arte vor – nare|uje major. – Keine im Programm, Herr Major. Und keine Noten dazu, Herr Major – salutira narednik – Auswendig kennen sie gar nichts? Eine lustige heimische Melodie? Bosanac se sme{i. – Alles heimische ist traurig, Herr Major. – Ach! Dann wollen wir lieber verzichten, bevor wir etwas vorgewinseltes bekommen – smeje se major, a kanda i wegova èna, Ne znam zacelo. Ne usudih se podignuti glavu. – [to je htio? [to je htio? – ~ujem vojnike oko narednika. 53

Tamo negde, pod Cerom, ili negde na Drini, mo`da su sad opet zajedno, wih dvoje, major i bosanski bandist. Misao ide daqe. Pabir~i po zaturenim, poluzaboravqenim trenutcima jada i stida. Pade mi na um prvo nacionalno razo~arawe mog malog suseda Stevice ]iri}a. Bio je Stevica jo{ sasvim mali, te{ko da je znao ~itati i pisati. Nije se jo{ nijedared igrao vojnika, ni bitke. Ali, pomalo, i odnekud, saznao je da je bio nekada knez Lazar, i Car Du{an, da je bilo nekad veliko srpsko carstvo, i da i sad ima Srbija i Crna Gora. Wegova mala glava nije dodu{e sloìla nikakvo pitawe o svome teritorijalnom i politi~kom pripadawu, ali se u wegovoj qutoj srpskoj krvi probudili pradedov{tina i zavet, i Stevica je odjedared po~eo nekome u buxaku da preti. I jednog lepog dana je izmislio rat. On, koji je jo{ nedavno slu{ao kako mu drug tuma~i da je rat grdno veliki ~ovek, xin, ve}i nego torow, koji pojede sve {to qudi imaju, i stra{nim rukama i nogama ru{i ku}e, ~upa drve}e iz korena i ubija qude, â&#x20AC;&#x201C; on je sad odjedared znao da je rat: tu}i i smo`diti neprijateqa, koji je u~inio sramotu i nepravdu svima Srbima. I jednoga se dana u Stevi~inom dvori{tu za~ela mala srpska ~eta, koja je, kasnije, nekoliko godina, àrila i sudila po parku i na To{inom Bunaru. Stevica je raspore|ivao decu, odre|ivao stare{instva, i ~inio sve predspreme da se posle osmodnevne ve`be oku{a istina boja. Prsti} wegov, ukazuju}i redom na ~asnike i junake, napipa odjedared Rudiku. I na licu Stevi~inom se pokaza, da nije ba{ sasvim kao ~vorak brbqao malo~as ne{to o caru i o slobodi. Prsti} taj je s velikom sumwom bockao malog sudràvqanina, a du{ica Stevi~ina se o~igledno borila s nekim maglovitim problem~i}em. â&#x20AC;&#x201C; Rudika ne moò da se igra s nama soldati, jer mi smo Srbi, a on je [vaba â&#x20AC;&#x201C; padala je, re~ po re~, presu54

da, dok se Stevi~in prsti} najnegativnije micao nad preneraènim malim uqezom. Nastao je prvi austrijski trenutak u srda~noj de~joj komuni, i Stevi~ine o~ice su prvi put glednule u jaz nad kojim se u onoj zemqi ìvi. – Pa i car na{ je [vaba, Stevice – zatezao je mali sveznalica i cinik Ivan. Rudika, na te re~i, po~e vrlo va`no da klima glavom, stavqaju}i se odmah na carevu stranu. Stevica je tu istinu prvi put ~uo. Grom ga je porazio. I zbunio se, i popla{io se, i stidio se, i qutio se, i ose}ao je nemo}. Mali austrijski podanik spustio je glavu, a oko razroga~enih o~iju su nemirno igrale strele dugih trepavica. – Nije to istina! Kako moè na{ car biti [vaba, kad smo mi Srbi? Idem ja da pitam mog tatu, a ti }e{ ve} da izvu~e{ tvoje – pretio je Stevica Ivanu. Posle kratkog vremena ~uli smo kroz otvoren prozor tatine sobe da Stevica pla~e. Tako se svr{io prvi wegov san o Srpstvu, i prva radost da bude srpski vojnik. Car [vaba je pobedio. Prvi, ali ne i posqedwi put u Stevi~inom ìvotu. Pro{lo je dosta godina, Stevica je postao Steva, a Steva je jako voleo Jovanku, a Jovanka Stevu. Voleli se tako jako, da mi se ~esto ~inilo da u Stevinim o~ima vidim Jovan~ine o~i, a u wenima wegove. Ali, otkad je do{ao Stevin {kolski drug – lep{eg druga niko nije imao Jovan~ine tice su prestale dolaziti u Stevinu ba{tu, a Stevine misli su badava kucale na Jovan~in prozor. Jovanka je po~ela da mu~i drugove. Volela je jo{ i Stevu, ali je mnogo vi{e volela lepog Stevinog druga, i ne jedared je dolazilo do mu~nih i do bolnih sudara, kad se jedan stideo svoga triumfa, a drugi se, stopu po stopu uklawao ispred pravde, koja je u qubavi obi~no krvava. 55

Jovanka je izgledala neosetqiva. Udaqena od pravog zna~ewa stvari. Kao {to ène vrlo ~esto i jesu, u finim zapletima, gde mo`da niko nije krivac, a gde nekom ipak vaqa hteti biti `rtva. U taj mah banu{e k nama, u novosazidanu kasarnu, jegeri. Elita careve vojske. Kad su prve nedeqe po{li u crkvu, u sivo plavim svojim {iwelima, kao golubija krila, i sa zelenkastim perjanicama na kalpacima oficira, izgledali su kao jato divqih golubova. Ali najli~niji me|u wima, poru~nik Kreger, bio je mnogo vi{e divaq nego golub. Obesno i kapriocozno se zabavqao na sve strane, takmi~io se u lepoti i sa Stevinim drugom, i tako re}i na juri{ mu je oteo poluverenu devojku. Nekoliko srpskih ku}a se zauzimalo, traìlo uvi|avnost i kavaqerstvo, poru~iik, a sa wime brzo i ceo oficirov hor, odgovarali su neodgovarawem, ignorovawem, nepozdravqawem, i jo{ teìm vre|awem srpskog stanovni{tva. I omladina, i cela varo{, dodeli su u dva neprijateqska logora. Iz dana u dan se de{avala izazivawa i preladi, i stvar se sve opasnije zatezala. Jovanka se nigde nije pokazivala. Ali Kreger je, sa silnim zveketom sabqe, svakodnevno otvarao wenu kapiju, i, kaù pretio je ubijstvom, ako bi nekom palo na um da pred jednim kajzerjegerom zatvori srpska vrata. Stvar se svr{ila time {to je poru~nik Kreger, u dvoboju, divqa~ki isekao Stevinog druga, {to je traìo preme{taj, i odveo jedino dete, i odneo gotovo sav imetak jedne zbuwene i oàlo{}ene srpske ku}e... Kud li su sad, u ovom trenutku, ta Jovanka, wen divqi golub, i drug na{eg Steve? Boè, kako se vremena mewaju, i kako se u tesne, kratke qudske ìvote gomilaju doga|aji! Steva je umro. Tamo gore, kraj Dunava, na bregu, skr{tenih ruku slu{a bombardovawe Beograda, i kroz mrtvi svoj san ose}a vaqda borbu za oslobo|ewe, i sre}an je {to svoju ruku ne}e podi}i na ro|enog brata... 56

Ah Boè! Kakvih uàsnih, neshvatqivih, zlih trenutaka nose u sebi dana{wi doga|aji. Toliko je neprirodnosti, laì, gada i srama u sporovima koji sad treba da se re{e, i u ra~unima koji sad treba da se plate, da se to samo stra{nom vatrom osvete i oru`ja moè saè}i. Gospode Boè, budi pravedan! Da li je mogu}no da }e i sada kajzerjeger pobediti? Pro{lo je opet dva dana, a vesti sa boji{ta jo{ nema. ûjemo uvek samo ono stra{no i sudbonosno: borbe traju! A meni se jednako name}u slike iz starog zavi~aja, i, ~udnovato, ba{ mi nekako jegeri ne idu iz glave. Srbi iz krajeva preko Save veoma mnogo polaù na crkvene i prazni~ne ceremonije, na poha|awe bogosluèwa i na lepotu crkava i pojawa. Toliko, da su oni, u vaskolikom Srpstvu, od prilike ono {to su t. zv. ÂťMoskovski ZvonariÂŤ u Rusiji. U sve~anoj arhijerejskoj slu`bi, u bogojavqenskom vodoosve}ewu, u pravoslavnom pjeniju, u torèstvenom udarawu zvona ispoqavaju oni svoju nacionalnost, obnavqaju se u zasnulom i pridavqenom Srpstvu, i na prangije i zvona vi~u celom svetu, a ~esto i sebi samima, da ih jo{ ima, da jo{ jesu. Kao i pod Turcima. Bogomoqa je jedino mesto. gde su slobodni, gde se smeju kupiti u koliko ho}e velikom broju, bez policijske dozvole i bez kraqevog komesara. Pa ipak, da li je i tako? Ne. Nikada tamo Srbi nisu ni Slobodni, ni sami. Nikada, ni jednog intimnog, ni svetog, ni velikog trenutka se moè se svr{iti obred, veseqe ili molitva druk~ije ve} pod znakom austrijskog }esarstva. Jegeri, jegeri, da, ba{ se wih se}am. Veliki Petak. Crkva prepuna sveta. Bilo je dirqivo i sjajno. Skru{ili smo se. Videli smo Hrista, koji je svr{io svoj zadatak, i setili smo se svojih nesvr{enih zadataka. Izlaze}i iz crkve, bilo nam je i lako i te{ko. Na celivawe }u do}i posle, u ve~e. Vi{e volim kad je crkva prazna, i kad je no}na ti{ina. 57

Ulazim kroz ènsku prepratu. Vrata {irom otvorena. Skoro u svakom stolu sedi po neko. Ali je u crkvi glavna svetlost od polieleja osuta po svodu, pa se ne razaznaju lica. Tim mawe, {to mnogi prosti qudi i ène drè zapaqene koturove, ~iji bledi plamen~i}i osvetqavaju samo kvrgaste, krupne, ko{tuwave ruke. Sredina crkve je skoro sasvim prazna. U dubokom, tamnom prostoru, ~ak tamo pred oltarom, Hristov Grob. Izdignut, visok na fino rezanim stubovima, lepo zasvo|en, pun rascvetanog cve}a. Velike, krupno razgorele sve}e izgledaju kao plameni ma~evi. Prilazim nekoliko koraka bliè. Kork je skoro ne~ujan, jer u crkvi jo{ nije dignut zimski, drveni patos. U oltaru neko hoda. Po zavesi se mi~e senka. I neo~ekivano odjeknu ne{to srebrno. blago i sveto. Mora biti da se slu~ajno drnulo jedno od onih tankih zvon~i}a, kojima sve{tenik iz oltara ogla{uje sagibawe glave. Zadrhta tanak, ìcast zvuk kroz svu crkvu. Mnogi poustaja{e, mnoga se prekrsti{e. Sve}e i kandila kao da malo zgasnu{e, pa onda tim ja~e planu{e, i muwevito i toplo se zablista{e utkano zlato i zlatna oreola na skupocenoj pla{tenici. Sevnu jo{ ne{to s obe strane Hristova Groba. Trgoh se. Po jedan vojnik, u sivo plavom {iwelu, kao golubije krilo, s nataknutim kalpakom na glavi, sa zabodenim bajonetom na pu{ci. Po~asna straà. Hristov grob ~uvaju dva jegera. Stoje nepomi~pi, namrgo|eni dosadni. Na }ilimu pred grobom neki starac se klawa, {ap}e ne{to, i kao da se ne usu|uje bliè pri}i poloènom Hristu. Jeger, oni s desna, ne gleda ga, ali ga ose}a, i sve brè trep}e o~ima i nestrpqivo uvla~i dolwu usnu. U to, glasnim, grubim korakom upadaju dva vojnika s podnarednikom. Starac, sa nekim gr~em na licu, jednako stoji. Ostali qudi u crkvi se ~asom prenu{e, pa zatim opet utonu{e u mir i svoje misli. Smena, straè. 58

Potmuo zveket oru`ja, odbrojani koraci. Ona dvojica, bez okreta i pogleda, iza|o{e, a ova dvojica ostado{e. Nepomi~ni, namrgo|eni, dosadni. Na Uskrs u zoru probila hladno}a. Sa onim retkim kapqicama ki{e, koje padaju kao hitnute, i bodu, gde padnu, kao osice. Duvao je o{tar vetar. Ali nijedan zdrav ~ovek nije izostao sa Vaskresewa. Svaka srpska ku}a je osvetqena, balkoni su }ilimima zastrti, zvona bruje iz triju crkava, i sve~ano i {umno ide Litija. Oko Neba nose velike sve}e, i tamo je svetlo, i blistaju se ode`de i krstovi. A ina~e je sve u tami, i samo se kre}e {uma si}u{nih svetiqaka, i ore se pesme Hritove pobede nad grobom. Najzad se i svr{tenstvo i nepregledna povorka sabija u tesnu gomilu pred otvorenim, te{kim drvenim vratima ènske preprate. Nastaje pobo`no sve~an trenutak. Sve pritihlo qudi pognuli glave. Vla`nim, ozeblim rukama drè {e{ire i ~uvaju svaki svoj plami~ak. Vrhunac emocije. Stra{qivo o~ekivawe. Dolazak neke misterije stezao je srca qudi i naterivao im suze na o~i. Ti{ina sve dubqa, a uzbu|ewe sve ja~e. Ni{ta se ne vidi jasno, sem crnih zatvorenih vrata, i pramenova kose koje vetar nosi. Kroz mrtvi mir, odjedared, kao arhangelska truba, prodire ~isti tenor protinog kapelana, i visoko i silno intonirano, kao usklik glasnika koji pobedu javqa, prolama se ono veli~anstveno: Da voskresnet Bog – i rasto~atsja vrazi jego – i da bjeàt od lica jego – nenavidja{~i jego! Ogromna drvena vrata otvaraju se, zvona udaraju te{ko i sve~ano, narod, kroz suze, priziva uskrs, i uskrs Gospodwi i uskrs sriski. Ali u koji tren da zagrmi hiqadu i hiqaduglasno Hristos voskrese, svi se jeìsmo: – Gewe-e-ehr los! Feu-er! – tre{ti komanda austrijskog oficira, sivoplava ~eta kajzerjegera pali plotun, a narod ùri u crkvu i zatvara za sobom vrata... 59

* Deseti je ve} dan krvavom lomu i okr{aju na Drini i pod Cerom. Pod te{kom neizvesno{}u se skomleli i telo i du{a. @ivi se mehani~no i tupo, i samo od vremena na vreme se probije glas srca: Za{to se ne moè znati? Za{to sedimo, i naga|amo i slutimo, kao crne no}ne tice, ako su svih ovih deset dana bili svetli dani! 9. avgust je svanuo àrko topao. Pravi sredletwi dan, iako je jesen ve} na pragu. Milim uz brdo. Polako, polako, jer vu~em brigu i teret neprospavane no}i. Usput ne sretam nikog. Svi oni ~ili i zdravi, koji su pre mene ranili, oti{li su davno. Tamo su, ili Bog zna gde su. U dvori{tu posledwe ku}ice pod brdom orasi se jo{ zelene, ali platane su ve} oprqene, mlitave, i u po dana se drmaju kao da su sawive. Letwe cve}e miri{e uvenuto slatko, a purpurno crvene astre miri{u o{tro i hladno kao trava. I sred te jesewe melanholije, umiqate kao bolesno dete, sedi gospodin, {to ga hvataju groznice, bled i tanak kao kakav insekt, i sam. Stotinu koraka daqe, opet sam, gimnazist, u turistanskom odelu, i s debelim {tapom u ruci. I to je sve. Sem ako jo{ na gorwoj terasi sretnem Nikolaja Gavrili~a. Zbiqa, eno ga. Krupan, trom, dobar, kratkovid i brbqiv. Pravi Rus. – Terpi, kazakã, atamanã bude{â! – vi~e mi izdaleka, hrabre}i me. I onda vadi iz xepa R u s k o j e S l o v o , i pri~a mi {ta je bilo i {ta }e biti, spomiwu}i kilometre, rubqe, pukove i ìto u onim basnoslovnim ruskim ciframa od kojih se ~oveku kosa diè na glavi. A kad se rastanemo, ja stojim dugo i gledam za wim. Kakav je, Gospode Boè. Kao da mu je kostur od kamena. 60

Presedela sam celo dopodne, kao i obi~no, sama samcita, s kwigom i s mislima, s verom i strepwom naizmence. Podne je ve} pro{lo, ali mi se ne ide. Jednako pronalazim razloge da jo{ posedim, iako se u bawskom restoranu posle pola jedan serviraju samo ostatci. Sad mi je pao na ruku neki crvi}, providan kao kapqica vode, i moram pri~ekati dok ve smili. Zatim, gu{ter jedan se dao u trku za leptirom, i treba da vidim {ta }e biti. Nisam pre toga znala da se gu{ter isto tako brzo puza, kao {to leptir leti. Ni tri minuta nije pro{lo, a lov je bio svr{en. U muwevitom skoku, brèm od ~ove~jeg oka, dohvatio je gu{ter leptira. I to savr{eno onako ga dohvatio kao {to treba. Jednim zevom halapqivih svojih velica izeo mu je mekano telo, a sa obe strane usta, kao sa krunilice-ma{ine, otpado{e po dva mrtva krila. Zgadila sam se na gu{tera, i htela sam da ga udarim, ili bar da ga popla{im. Vijaju}i ga, naravno uzaman, krenula sam nesvesno dole. Sunce je èglo nekako quto. Jara je drhtala i plamtila. Vrapci su posrtali od vatre i mrtve podnevne ti{ine. Pribliùjem se ve} i varo{i, a nigde ni{ta ìvo ne vidim i ne ~ujem. Ni dete da zapla~e, ni tawir da zvekne. Gospodin, {to ga hvataju groznice, ne sedi u ba{ti. Samo se crvene astre, i kroz gusto wihovo li{}e, u dnu, promaqaju se {apice ma~i}a, koji se igraju i kotrqaju na svetlosti. Nesvesno pratim svoj korak. I zagledala sam se u belo usijani drum, koji se spu{ta iz planine, i krsti se, tamo niè, sa {irkoom putawom kojom ja lagano silazim. Odje~ared, bat ~ove~jih nogu. Otud sa druma, ali jo{ nadaleko. Neko ide. @urno, velikim, ~vrstim korakom. Ni{ta me se ne ti~e, ali ipak `mirim da vidim ko }e biti. 61

â&#x20AC;&#x201C; Gospode Boè! Gospode Boè! â&#x20AC;&#x201C; {apu}u mi usta, hladna kao led, a iz uzdrhtalih ruku ispadaju mi, jedno za drugim, kwiga, {al i torbica. Iz planine silazi srpski vojnik. U opancima, u surom, grubom odelu. Ali preko ramena prebacio {iwel. Fini, mekani, sivo plavi, kao golubije krilo. A nad seqa~kom torbom u~vrstio ranac, od tele}e koè, svilasto gladak, i ~isto crven na suncu. Sagnuo glavu i hita. Ho}u da potr~im, da viknem, da pitam, da opipam. Ne mogu. Usta smrznuta, ruke mrtve, a noge oduzete, kao da sam do kolena u zemqu urasla. Samo mozak i srce rade. Upiwu se, si}u{ni mozak i slabo srce, da ih ne raznese, kao hrpicu pra{ine, veliki doga|aj: San moj vajkada{wi koji je oìveo. Gospode Boè! Je li mogu}no! Ovde, u srcu Srbije... jo{ pre nekoliko nedeqa... velika sila... silna vojska... pretwe, poniàvawa... Gospode Boè, je li mogu}no, ~ak ovde, u ovoj zaplaninskoj zaboravqenosti, na le|ima srpskog redova haqina pobe|enog kajzerjegera, prazna quska austrijske obesti... Vojnik zamakao. Po~nem da tr~im. Ali kad sam savila za ugao, on ve} daleko dole. Vidim samo kako se tele}ak crveni, te kako se {iwel plavi.

Slavica Garowa Radovanac

O PRI^I „VESNIK“ ISIDORE SEKULI]

Dva svetska rata doìvela je u svom ìvotu i na svoj na~in proìvela, Isidora Sekuli}. Iako je po svojoj vokaciji jedna od za~etnica intelektualno-meditativnog toka srpske modernisti~ke proze, kojoj po duhu ratna tematika sigurno nije bila bliska, u vremenu i prostoru koje je Isidori sudbinom bilo dodeqeno, u jednom va`nom segmentu svog stvarala{tva, ona je ipak, dala i svoj li~ni obol ratnim vremenima u kojima je ìvela, i o kojima je, u ravni svog senzibiliteta, u svojoj prozi ostavila traga. Iz dva svetska rata koja je doìvela, Isidora Sekuli}, je kao svojevrsni odjek, objavila dve kwige koje nisu privukle zna~ajniju kwièvno-istorijsku pa`wu, niti ozbiqnije kriti~ki vrednovane u kwièvno-istorijskim pregledima. Prva kwiga govori o vremenu uo~i i doga|ajima uo~i i tokom Prvog svetskog rata, Iz pro{losti, objavqena je u Sarajevu, 1919.godine. Druga, Zapisi o mome narodu, posve}ena ratnim doga|ajima u Beogradu i Srbiji 1941-1944, objavqena je tako|e veoma brzo po zavr{etku Drugog svetskog rata, 1948.godine u Beogradu. Svakako duboko proìvqavaju}i, kao i svaki umetnik, zadato istorijsko vreme, uz to èna (koja se nije aktivno ukqu~ivala u ratne tokove, poput slikarke Nade`de Petrovi} na primer), Isidora je svoje rodoqubqe pokazala literarnim anga`manom i tekstovima koji su o~igledno, nastajali tokom samog perioda okupacije u Srbiji u oba svetska rata. Sloèno moralno pitawe – biti angaòvan intelektualac u kriznim vremenima i dati svoj glas, ili 63

povu}i se i biti samo „posmatra~“ sopstvenog prostorno-vremenskog odre|ewa; sebi~no zaokupqen sopstvenim (univerzalnim) temama qudske egzistencije ili progovoriti o toj egzistenciji upravo kroz ratno vreme kao wegov idealni katalizator; pre}utati to vreme u sopstvenom ìvotu i stvarala{tvu ili odgovoriti na istorijski izazov, Isidora Sekuli} je, o~igledno u dubokom moralnom preispitivawu, ovo pitawe razre{ila objavqivawem pomenutih kwiga, daju}i tako svoj doprinos, na sebi svojstven na~in: ne pukom umetni~kom pozom, ve} svom dubinom svog bogatog unutra{weg bi}a sadrànog u pojmu rodoqubqa. 1. Kwiga Isidore Sekuli}, Iz pro{losti (Sarajevo, 1919), sadrì ukupno {est ve}ih proznih celina i obuhvata tematski u naj{irem smislu „srpsko pitawe“ u austrijskim zemqama ({to }e i dovesti od Prvog svetskog rata), u vremenskom periodu od Aneksione krize 1908, do ratnih godina 1914. i 1915-e u Srbiji. Najve}i tematski doprinos ove ratne proze Isidore Sekuli} je svakako, analiti~ka slika duhovnog stawa nacije na po~etku veka, pred Balkanske ratove i uo~i Prvog svetskog rata, i to na prostoru do tada mawe poznatom i obra|ivanom u srpskoj prozi: me|u austrijskim Srbima (po Vojvodini, Slavoniji i biv{oj Vojnoj Krajini), u nacionalno me{ovitim sredinama Austro-ugarske monarhije, dakle, me|u tzv. Srbima „pre~anima“, kojima je pripadala i Isidora, a koji su u svakoj politi~koj krizi bili izloèni svojevrsnim pritiscima i progonu. Ratna proza Isidore Sekuli}, u formalno-stilskom smislu, ne donosi neke inovacije i po tome nije interesantna za izu~avaoce modernizma, ali tematski itekako osveàva i oboga}uje (iz perspektive kraja veka) srpsku kwièvnost Mo`da najboqu pri~u ove kwige predstavqa pripovetka „Vesnik“, li~ni spisateqi~in doìvqaj bitke 64

na Ceru 1914. godine. To je briqantna modernisti~ka proza u pravom smislu, koja bi po umetni~kim osobenostima (poziciji pripoveda~a, introspekcija, smena pripovednih planova), a hronolo{ki, po pra}ewu istorijskih doga|aja, zapravo zavr{avala ovu kwigu (ina~e, pri~a je {tampana druga po redu u zbirci). Nastala neposredno i o~igledno tokom izbegli{tva kwièvnice u unutra{wosti Srbije (Soko bawa), pri~a „Vesnik“ predstavqa intimisti~ku skicu du{evnog stawa jedinke, koja, kao i celokupno stanovni{tvo „u pozadini“, nemo}no da bilo {ta direktno u~ini sem da ~eka, oslu{kuje ishod odsudne bitke na Ceru, koja se vodi danima, u tom prvom sudaru srpske i austrijske vojske avgusta 1914. u Srbiji. Po duhu i senzibilitetu nacelovitija, najblià nekim Isidorinim prozama u Saputnicima (1912), neposrednog iskaza (ich-forma), rastere}enog bilo kakve poze u tretirawu ratne tematike (pa stoga i patetike), gde je pisawe preostalo kao jedina smislena qudska delatnost u svakojako poquqanoj intimnoj i nacionalnoj egzistenciji, ova proza nepatovreno predstavqa du{evno stawe jedinke, sa svim oblicima toka svesti, u trenucima neizvesnosti pred presudnim (ratnim ishodom) doga|aja va`nog po ~itavu naciju (koji }e pre}i u istoriju). Jedinka preispituje i daje ~itavu genezu osnovnog problema koji je i doveo do rata (nacionalno pitawe), prelomqenu kroz trenutno li~no stawe i opservirawe stvarnosti oko sebe, upra`wavawe vremena pe{a~ewem i razgovorima, kao svojevrsnim otklonom od (nepodno{qivog) egzistencijalnog trenutka (za sve). Kroz suptilno izbalansiranu i ovako komponovanu, u pravom smislu modernisti~ku prozu, moè se dobro osvetliti i sam portret spisateqice i uspostaviti fina geneza wene tada{we faze stvarala{tva (zapo~eta jo{ Saputnicima). Li~ni doìvqaj srpske pobede na Ceru, protkan Isidorinim intimisti~kim doìvqajem sveta i prirode (atmosfera Soko-bawe, gde je kwièvnica u izbe65

gli{tvu, kroki-skicirani tipovi i likovi koji ju okruùju, wihove sudbine i mirni stoicizam), je okvir iz kojeg se, kroz samotne {etwe po okolnim selima i prirodi, autorka otiskuje u retrospektivno li~no se}awe (kao biv{e podanice auostro-ugarske monarhije srpskog porekla) na „stari zavi~aj“, Vojvodinu. Zapravo, to otiskivawe u svet se}awa, a povodom aktuelnog istorijskog trenutka (rata i odsudne bitke koja se upravo vodi), jeste mehanizam odbrane jedinke od nepodno{qive stvarnosti i neizvesnosti koja danima traje tokom bitke na Ceru, i kojoj se jo{ ne zna ishod. Isidorina se}awa su moderno fragmentovana i komponovana: tu je odjednom iskrsla slika iz Graca, sa scenom ve~ere u ba{ti restorana, u kojoj svira orkestar „Bosanaca“ u fesovima, blizu kojih spisateqica seda, jer }e, kaè, barem „tu ~uti koju srpsku re~“. Orkestar svira majoru Aumeru i wegovoj odnaro|enoj èni, Srpkiwi iz Slavonije, a sav dijalog se odvija na nema~kom jeziku. „Sad su i oni mo`da na Ceru, i orkestar i major, sa one strane“, prime}uje kwièvnica. Zatim se niù slike malog Stevice ]iri}a sa To{inog bunara kod Zemuna i wegovog (bolnog) nacionalnog osve{}ivawa. Potom, ìvopisna kroki-pri~a o jegerima (nem. lovci, ovde u zna~ewu elitnih austrijskih vojnih jedinica). „Jegeri, jegeri, da, ba{ wih se se}am...“ (52) pi{e Isidora, o zapravo, krvavoj qubavnoj aferi u jednom malom palana~kom gradu oko devojke Jovanke. Zatim, tu je i slika jednog Vaskrsewa („Po jedan vojnik u sivo plavom {iwelu, kao golubije krilo, s nataknutim kalpakom na glavi, sa zabodenim bajonetom na pu{ci. Po~asna straà. Hristov grob ~uvaju dva jegera. Stoje nepomi~ni, namrgo|eni, dosadni. ...Ali nijedan zdrav ~ovek nije izostao s Vaskrsewa. Svaka srpska ku}a je osvetqena, balkoni s }ilimima zastrti, zvona bruje iz triju crkava, i sve~ano i {umno ide Litija…“ 54), koje prekida misao: „Deseti je ve} dan krvavom lomu i okr{aju na Drini i pod Cerom...„.Takvom tehnikom „reza“ 66

stvarnosnim trenutkom (i{~ekivawa), prese~ene su brojne scene iz pro{losti kojima se spisateqica zapravo brani od sada{wosti. Posledwe dve stranice su umetni~ki najimpresivnije. Usamqena spisateqica kre}e u svoje omiqeno upra`wavawe vremena: pe{a~ewe („Milim uz brdo.....Presedela sam celo dopodne, kao i obi~no, sama samcata, s kwigom i s mislima, s verom i strepwom naizmeni~no...“-56). I u susretima sa susedima, sa usputnim prolaznicima, ili jednostavno, seqacima, uz sve re|e ku}e, u kontrastu carstva mira prirode i istorijske i ratne bure oko we, koju sledi i velika intimna, du{evna bura, ra|a se priprema za istinski efektan i upe~atqiv umetni~ki zavr{etak: „Iz planine silazi srpski vojnik.“ Isidora ne izgovara ni{ta drugo, nego samo ubrzano: „Gospode Boè! Gospode Boè!“ Drugih re~i, gromoglasnih nema, ogla{avawa re~ima vi{e i nema, samo ta jedna slika, prizor, dovoqno ubedqiv i re~it kao dokaz o te{ko izvojevanoj, ali ipak dobijenoj velikoj srpskoj ratnoj pobedi: „U opancima, u surom, grubom odelu. Ali preko ramena prebacio {iwel. Fini, mekani, sivo plavi, kao golubije krilo. A nad seqa~kom torbom u~vrstio ranac, od tele}e koè, svilasto gladak, i ~isto crven na suncu...“(58). I ovaj likovni prizor je najlep{i zavr{etak jedne pripovetke o Prvom svetskom ratu u srpskoj kwièvnosti. Likovna senzacija, boja plavog austrijskog {iwela („kao golubije krilo“) ritmi~no se ponavqa, videli smo na vi{e mesta u ovoj prozi, a efektno je i zavr{ava, kao vrhunski modernisti~ki simbol (ratnog plena), pod kojim se suptilno, a upe~atqivo, bez ikakvih suvi{nih re~enica i re~i, iskazuje sva veli~anstvenost sre}nog ishoda po jedinku i naciju – pobede srpske vojske nad desetostruko nadmo}nijim neprijateqem, koji je krenuo u avgustu 1914. na Srbiju. 67

Iskrenost, neposrednost, nenametqivost pri~e „Vesnik“ (bez tzv. ideolo{ke tendencije, patetike, intelektualizma) ostvarila je umetni~ku prozu od naj~istije kovine. Duboka intimna proìvqenost nacionalne drame, dala je prozu visokog kvaliteta, ali i ne{to vi{e, ~emu je Isidora mo`da i nesvesno teìla, a {to je (neprime}ena od kritike) i postigla. Iako Skerli}a vi{e nije bilo da to doìvi, Isidora je napisala, ~ini se, u pravi ~as, usred rata, vrhunsku „ratnu“ prozu, kojom se na najboqi mogu}i na~in oduìla kao „angaòvani“ i „rodoqubivi“ pisac srpskom narodu i kwièvnosti. Proza „Vesnik“ Isidore Sekuli}, mogla bi u}i u svaku antologiju srpskih pripovedaka 20.veka, i mimo ratne tematike i istorijskih okvira, a koliko znamo, nigde je do sada, u brojnim objavqenim antologijama srpskih pripovedaka, nikada nismo zapazili. 4.9.2012.

Mom~ilo Nastasijevi}

ZAPIS O DAROVIMA MOJE RO\AKE MARIJE

Posle onog {to mi se nepojmqivo dogodi ho}u, po istini i dokle se re~ju uhvatiti moè, da zapi{em sve kako je bilo. înim ovo ne radi isticawa sebe (ovde mi dole jo{ malo boravka ostaje), ni da spomen o sebi ostavim, nego za olak{awe du{i da ne krene optere}ena tajnom, koju, nemaju}i kome, ho}u ovako nemo zapisuju}i da poverim hartiji. Strepwa me da li sam kadar obaviti, te je u meni molitva da mi se podari mo}. Klica mog stradawa zametnu se pre nego ja u materi. Pouzdano ne znam, ali kao da je ovako teklo: otkako pamtim, uvek mi na umu be{e tugaqivo znawe da negde postoji Marija, ta moja ro|aka. Matere nam iz iste utrobe nastale, zavadi{e se zanavek kad do|e vreme udaji: u istog momka zagleda{e se, a on izabra mla|u i nao~itiju. Moja budu}a majka, samo da ne gleda sestrinu sre}u, po|e za prvog s jabane {to je zaprosi. Te tokom ìvota ovamo do nas dopre svega dvaput glas o toj tetki: kad rodi ènsko dete (kojom prilikom moja majka iskaza ru`ne èqe o novoro|en~etu, {to }e i docnije ~esto ponavqati), i kad zlim slu~ajem pade na poledici i prelomi se u ki~mi, od ~ega izdahnu. Moja mati, doznav, ublede i samo promrmqa: „Jesam li kazala!“ [ta je to imalo s wene strane zna~iti, pokajawe ili zluradost, nedoku~no mi ostade, jer vi{e pokojnicu nikad ne pomenu. Ali bi uo~i praznika i na zadu{nice palila na na{em grobqu po sve}u vi{e. Jednom se oslobodih zapitati je: „Za koga to?“ – „Za tu|e mrtve, sinko!“ kaza mi rasejano, i ne gledaju}i me u o~i, moja mati. Kad me ovo sna|e, i woj odavna paqena je sve}a za du{u. 69

KAKO NA GLAS O SMRTI MARIJE ODJURIM TAMO I [TA ZATEKNEM Bejah u to vreme zamilovao i pripremah se zaprositi milooku i nesta{lukom nasmejanu crnku. Znate vi{wu kad dozreva, eto takvu. Ni we sad nema, pa me tuga kazivati vi{e negoli moram. Neka se o woj ovo samo zna: noìca u we malena be{e da videv je radost bi mi uvek u nemir skrenula. I ba{ uo~i dana u koji zakazasmo vereni~ki prsten i zavet, do|e mi poruka iz mesta ni pet sati pe{ice odavde: „Umrla ti je“, veli, „ro|aka Marija, usedela i osim jedne babe samotna devojka u ku}i, te kov~ezi darova iza we osta{e. A ti“, veli, „pazi i ne polakomi se na pustoline, jer ih ona nikom ne zave{ta, i jer ne poìve niti umre kao druge. I opet“, veli, „u pamet se, mom~e!“ Za{to se toga trenutka odlu~ih u~initi nasuprot i uprkos poruci ni danas-dawu ne umem sebi razjasniti. Niti se uzev u pamet ni verenici javiv, potajno u ùrbi spremim se i odem tamo. Time se po~e vezivati zagonetni ~vor moga stradawa. Stignem: ku}a na samom kraju, od naboja i opala da se na ubijenim mestima pokazalo blato. Tu i dve-tri li{ajive {qive spekle od nera|awa, i biserak pored plota nakostre{en, a gola loza usukala se oko vrata. Prolaznik tuda okrene glavu i ubrza, a ja u|em: kapija za{kripi kao da zalaje; onamo na {amlici baba plete rokavu ~arapu; uz wu glavowa ma~or; i on zaposlen, prede. Baba, kao da dune u pokvarenu svirku, pita me {ta traìm, i zaustavi prste da ne pletu; a ma~or, i on vr~i. Vidim, neradi su mi, ali ni{ta zato, i kaèm se. Baba se izmakne i meri me, ne bi li prona{la kakvog bilo neslagawa izme|u mene i mojih re~i. Pa uveriv se (ne znam po ~emu) da sam zbiqa taj, u{uwa se s ma~orem u ku}u, a ja sednem na wenu {amlicu. Otvorena su vrata, te otud bije vow ustajalosti. [ta mi je te se bez nu`de majem po ovoj tuzi? Da li zbiqa 70

do|oh da po pravu naslednika metnem ruku na ovo sirotiwe? Ako ne, ~emu mi ovo? Pitam se i pitam, ali odgovora nema, niti mi se traì. Uto eto i babe, nosi {oqicu kafe da me ugosti. Dobro. [ta je, tu je. Ja sr~em, a ona mi gun|a vi{e glave: „Tako meni treba kad ja sludovah ostaviti pustoline u ku}i, da tu|e ruke sad brqaju po wenom, da mi se pokojnica otud naquti! Ej matora glavo“, veli, „razlupati bi te vaqalo i na |ubre baciti!“ „Ne govori{ pravo, dado! Ja nisam devojka da mi weni darovi trebaju, ni aramija da ih otimam, nego do|oh onako samo. I znaj, da sam u nu`di a oni zlatom vezeni i biserom ki}eni, tuga bi me bilo dirnuti!“ „Pitom si u du{i, sinko, poznajem, ali ti ne vaqa posao {to se u ovo me{a{. Boqe, idi ku}i s mirom!“ Ne pomerim se, a ona samo da me ne gleda o~ima, i ~im bilo da se zabavi, celo popodne vija kom{ijskog petla i brani svog, neku pirgavu kukavicu. Ali se petli smirajem sami razi|u legalima, a baba tamo-amo, pa opet na mene: „Evo“, veli, „ve} vreme da se ve~era i leè, a ti se ni pomerio nisi! Kakav si to, bolan?“ Ja slegnem ramenima. Ona, nemaju}i kud, u|e u ku}u, podlaè vatru i gotovi mi cicvaru. Osim odblesaka s ogwi{ta drugog videla nema u ku}i: bude mi primamqivo i u{uwam se. Da li se to igra plamewa prenosi, ili je samo od sebe svetlucawe i neko pomerawe onamo u sobi, ili ukoso prslo ogledalo odaje neko svoje zra~ewe? Sebe dobro znam: van doma{aja opipqivosti ne osetih da mi i{ta bi saop{teno, a sad evo zbuwivo mi je ~ulu od dosele neprimqenog bivawa. Nekad za opkladu presedeh no} na kafanskom tavanu, da mi se javi nekakav Tur~in u okovima. pa ni{ta. Ali ovde je druk{e: ovde se zaista de{ava ne{to nedoku~no. Naizgled miruju stvari, ali je u samim wima neko bivawe, vezalo se za wih da traje dokle i one. Mori me glad, ali od prvog zalogaja ne gadno da mi je (po babi i ma~oru cene}i jelo je ukusno) ve} nelepqi71

vo za srce, kao da je cicvara melemom ili tako ne~im zaprèna. Oturim jelo. Babi ne bude pravo i gun|a. „Ne mogu, od neke tuge ne lepi mi se. Ali ja ionako ne do|oh za tvoju ve~eru, no da mi o Mariji kazuje{ kako poìve i kako umre: i kov~ege da mi pootvara{ redom, i darove razvije{ wene; iz toga ho}u da je saznam umrlu. I mada mi se s qudske strane za pravo daje, evo, kunem ti se mlado{}u, ni konca oko prsta ne}u od wenog uzeti!“ „Jaoj, naopak li si! Ni konca ne}e{, a ovamo bi da joj po kov~ezima brqa{! A ne pita{, sme li se to, kad ona, osetiv blizu smrt, ro|enom rukom zakqu~a ih!“ Ja pobesnim. Sebe za blaga zna|ah. Sad najednom, kadar u~initi nasiqe, odgurnuv babu, rnem onamo u sobu. Tamo zagustilo od kov~ega, pa je tamno i teskobno, da u }o{ku jedva ostade mesta za belim zastrven krevet. Tu i kandilo prisluèno. A preko puta visi ogledalo, skosa ukoso prslo da u sebe hvata celu sobu i lomi je nekako. Naizgled nepomi~no je sve, a ja kao na vetru stabqika povijan budem tamo-amo; u ogledalu pogledav, ne poznam sebe. Modro mi koluta pred o~ima, tonem u neose}eno pijanstvo. I doteturav, svalim se na krevet. Babina ruka spusti mi se rapavo na ~elo. „Eto, razbole}e{ se s tvrde glave!“ „Ne mari, dadice! Gle, uzglavqe miri{e mi na wenu kosu! Reci mi, dugokosa li be{e Marija?“ „Toliko da joj ruka ne doseza{e ~e{qem do kraja prevu}i!“ „A stasa i pogleda kakva li?“ „Kakva se re~ju ne pomiwe, a doveka sawa jednom li je vi|ena!“ „A {to joj se momka ne na|e, no kod lepote i darova usede se devojka?“ Mu~no joj be{e odgovoriti. I uzbori se sirota, i triput izlaà{e i vra}a{e se gotova zaustiti. Naposletku prelomi se. 72

„Ne mogu vi{e“, veli, „~ini mi se iz o~iju bi mi prokapalo, s prstiju mi se otiralo, iz mene bilo zadahom. Evo, slu{aj po redu: BABINO KAZIVAWE KAKO JE @IVELA I UMRLA MARIJA Iz matere prihvatih je, na mojim rukama odraste i omile mi boqe no svoje. Ro|ene k}eri u izme}arke mi se rasturi{e, jer ona draà mi be{e no pod pojasem da je no{ah i u muci doneh. A za maj~inu, blago joj bilo na onom svetu, nemam {ta lepo re}i! ~im se otarasi muà (od prejela pr{te kao staklo), dade se u skitwu èna, pa ili bude ili ne bude kod ku}e na konaku. Jednom ogleda dovesti dragana, neko zmijoglavo mom~e, ali se ja ispre~i’ na vratima: „Ne dam“, velim, „da va{e prqawe do’vati dete! Odlazite, lolajte se gde i dosad!“ Te odu posramqeni. Posle i wu sna|e: skr{i se na poledici. Jedni kaù, sama: jedni, nije, no s wim i{la, pa on, poturiv joj u sva|i nogu, pobeè. Ni na sudu se ne razmrsi. Zva{e i mene, a ja se podbo~im pa im ovako izgovorim: „âsni sude, jednom zasvagda neka ti je znano: u ku}i i pred ~istotom onog deteta nikako prqawe ne po~ini se! A van onog krova i plota {ta ko zakuva, ne znam i nije me briga!“ Bi to i pro|e. Dete ostade meni, i boqe no ro|ena majka pregoh da ga na nezi odrìm. Tu|a korita znaju koliko se namu~ih, ali mi se muka isplati. (Ovo da utubi{ s moje strane: imadne{ li samo za koga, podnesi svaku muku, u miqe }e ti se preobratiti. Tako i ja.) Odraste devoj~e i raskrupwa se na zamerak, doznade sve za wu i okrete na{im sokakom prolaziti. To ti je kao ono s cvetom: dok pupi, slabo ga ko vidi i zna, a kad se prekono} u lepoti razvije, onda pojuri sve i sva~ija bi ruka da ga uzabere. Be{e nam ba{ta u jeku: sila se boùra rasplamtelo i karanfila razmirisalo, a ona povazdan maje se oko 73

wih, da pomisli{ u dru`bi su nekoj, pa najlep{a me|u wima da je ona. A sokakom vrze se neèweno, kakvih sve o~eva sinovi, u staja}em ruhu i mirisno, okleva ne bi li razgovor vezalo s wom. Ona, u stidu li, u ponosu li nekom, ni glave da okrene, kamoli Boga im prihvati, kao da je ona gospodskog roda, a oni posledwi me|u posledwima. Koji put do|e joj te se vitka ispravi, pa pogleda onamo, da siroto mu{ko splete se, pobrqavi, ne znadne ni noga gde mu staje. Biva{e, povedem je da se pro|e: idemo sokakom. Ja {aka jada, ona onaka pored mene. Kuda nai|emo bude kao praznik. Sve ìvo povrvi na kapiju, ili ako se napoqu zateklo, skloni nam se s puta, sa~eka da pro|emo. Znanci smo, a niti ja ni oni setimo se jedno drugom Boga nazvati. I, ako moè{ verovati, stari qudi, unuci im se zamom~ili, zbune se kad je vide. A {to je zelenog, utetrebi, pa kud se zateklo, tu ostane. Ja niti sam pristala radovati se, ni strepwu sa srca odagnati, i bez prekida molim se u sebi: Boè, podari da ovo na dobro izi|e! Ogledala u ku}i nema|asmo. Dok ona jednog dana: „Ogledalo“, veli, „da mi nabavi{!“ Ja uzmi okretati na {alu: „Beì“, velim, „nevoqo, jo{ ti samo to treba, pa da se provrca{ ko onamo neke! Da zna{, prevarno je ono, na zlo se devojka u sebe zagleda, pa se ~udo izleè!“ Kadli ènsko udari u pla~ i naopake re~i, da joj naposletku dobavih, eno ono na zidu. S wime i nevoqu uneh u ku}u: videv se u ogledalu kakva je, okapa pred svojim likom. I diè glavu devojka da se i sama libqah pri}i joj. A po varo{i pokor: zabrqavi mu{ko, pa ne zna {ta ~ini. Sin ocu obija ~ekmexe, kalfa potkrada gazdu, ortak ortaka, pa je pijanka, i ludovawe, i razbijawe, i lom ovuda sokakom. Pa jedni odovud, jedni otud sretnu se i zakavè, i drug drugu krv proliva. Ko se mlad a èwen zatekao tek nado|e mu bes pa do modrica ènu isprebija. U }ilimu je prenesu rodu da se tu le~i sirota. Tako neki besni potovarili se, volovima po leb na ro74

gove nabili, ruzmarinom se okitili, svira~e vode, pa celo ~udo pred na{om kapijom zaustavi se, pa zagalami: „Babo, izvodi devojku da svadbujemo da ludujemo!“ Pa udri u pocikivawe i pucwavu. Ja od sramote u {al glavu zavila, a ona nesre}nica zacenula se od smeja. Pokoji prevari se, eto ga ufitiqen, digao se kamen da prosi devojku. Ova moja ostavi ga najpre da se na~eka i nastrepi pred vratima. Onda ga pusti da u|e, i kao ono u~iteq |a~e, presli{ava ga i zbuwuje nekim opakostima, da jedva na|e vrata i pobegne poliven. To se posle prokquvi i nadoveè, i zli jezici raznesu i bruji bruka. I otpadi{e se nevoqni, i pre bi zakora~ili u koju bilo sramotu negoli kod nas u prosidbu. Ali na kraju zaplati nesre}nica: be{e tu kom{ijsko mom~e, milokrvno i stidqivo, pa mu se otac, glavni ~ovek, opremi. Tako i tako, veli, a drhti mu glas. „Jedino mi je i draè od o~iju, a ku}u mi zna{ i po{tewe i obiqe, pa ni devojci ne}e biti postidno vo|ewe. A ja moram, otac sam, pa bi da ova zasad nevoqa okrene na veseqe svima. I da zna{, velika je muka te ovo ~inim!“ Ja niti znam kako da }utim, ni {ta da odgovorim ~oveku. Kad, jaoj, eto ti we, kao da je sam naopaki nagovori. Gleda ga ozgo nekako i skosa, usnama kao sme{ka se, ali pogledom stroga, da se ~ovek prepade i jedva sastavi zapitati je: „Marija, bi li snaha da mi bude{?“ Ona tek izvi vrat i zasmeja se nesre}nica, Boè, slatko li. On postoja malo, kao ro|enim u{ima da ne veruje, pa se tek okrete i ode, i posr}e od jada, onakav ~ovek. Sutradan ~ujemo: nestalo momka. Uzalud ga ~uvahu i vrata zabravi{e roditeqi, i slugu kod kapije postavi{e, iskrade im se nekako, i traè ga. Pred ve~e na|u ga ribari: obesio se o krivu vrbu dole niz reku. Tri dana gro`qivo mi be{e videti devojku i progovoriti s wom. A ona, kao tica kad oboli, pribila se tu i kuti bez leba i sna. Niti joj znam pomo}i, ni gledati je takvu, i mu~im se u pameti: ima li na~ina da se posle onoga na koju bilo ~istinu izbije? Dok ona, u neko do75

ba tre}e no}i, digla se i kapqe suzama po meni: „Ho}u“, veli, „da te pitam ne{to, ali mi po du{i reci kako je pravo, a ne kako je meni drago!“ [obotav joj glas, i prepadnem se, i koje~im stanem je zalagivati. A ona: „Ni{ta to“, veli, „ne pomaè, nego mi po du{i reci za onu nesre}u ko je kriv, ja ili on ili oboje zajedno?“ Kao da me neko nau~i kazah joj: „Mani se ti toga, devojko! Ti wegovu smrt ne htede, ni on jadan mi{qa{e da }e po{av tebi na wu nabasati. A znawe ko je kriv starije je od nas, devojko, i badava nam traìti ga. Na{e je da u trpqewu nadamo se nekom boqitku da otud proklija! Drugo ti ne ostaje do da se kako bilo smiri{!“ I bajagi smiri se, pa je kao ono jabuka kad je uberu, zrela i miri{e, ali ubrana, te ganutqiva lepotom, jer iz we lapi mirisna du{a. Nema vi{e ludovawa, niti je smem izvesti, jer sve je ucveqeno, a na wu kivno. Ali je o hlebu glavna briga, te i ja za poslom sam i tu|im koritom stalno. Radim, a u glavi mi svejednako ona, i znam, kako je jutros ostavih, dove~e }u je tako zate}i, pa me jad veliki i po pameti zame}u mi se sve neke naopake re~i: „I ta lepota“, velim, „ne bilo je kad u tako stradawe odvede! [ta je rugobâ, da pqune{ na wih, pa im lak{e ìveti! A eto ova, vide}i je svak bi joj pozavideo, a kroz weno srce za ovo nedeqa vi{e ~emera prote~e nego tome za deset ìvota!“ Trabuwam tako u pameti, pa me najednom strah da ne bogohulim, i molitvom zata{kavam: Prosti mi, Boè, i pomiluj slabu devojku da se sna|e! A da vidi{ na koju ~istinu izbi: vra}am se uo~i Ivawdana i strepim, jer kad po|oh, okrupwalim o~ima pogleda me. Kad tamo, ono zraka skosa udarila u prozor pa zasvetlelo nadaleko. Boè, {ta li je unutra? Daleko mi ulaziti, ve} povirim i imam {ta videti: kao od sebe ozarena sedi tu i, smem li verovati, veze. I na svaki bod usnama mi~e u {apat i osmeh, i glavom wiha u nekoj radosti, da pobojav se, san je i odlete}e, pritajim se ne bi li duè trajao. 76

U|em: drago mi i tu`no kao na jutarwoj kad onamo svetli Bogomajka, a ja joj na poklowewe stupam. I milozvu~no mi kaè: „Ne boj se, u meni zaplavi nebesno i svetlo mi je ìveti. Gle, tri listi}a izvezoh zeleno i plavi cvet da se ispuni dolazak!“ Ja pretrnula, mislim, posveti se ili pomeri devojka, i celu no} predrhti kraj we. Ona jednako veze i du{evne re~i govori, da svisnem od tuge i radosti, ali ni pojma nije u meni {ta one kazuju. (Baba se digne. Traì ne{to po mraku. Eto je, nosi u ruci papu~ice. Videv, taj ~as zareknem se ukrasti ih.) Evo, veli, tolika joj noìca be{e. Od prvog veza jo{ jedan prepo~e i papu~ice skroji „da ih“, veli, „nazujem kad se dolazak ispuni“. (Zagledana u vez, baba se izgubi. Oprezno spustim ruku na papu~ice. Ona se trgne, pobegne, krije ih negde po kujni. Napregnem svu silu sluha, do u ta~nost pratim je i saznam gde ih sakri. Baba se vrati.) Gledala sam lude: budu mutne, mrak i memla iz pogleda im bije; a ova moja kao drugoj strani da skrenu. Sednem tako prema woj (i da zna{, kako se vezu i onom sme{ewu predade, vi{e se ne povrati) i zaboravim se, i sve ja~e èdnim gledati je. I, ~ini mi se, bilo videla ili ne, na wu odnekud stalno pada zraka, ili sama od sebe svetli, da, prosti me Boè, kraj we takve od crkve i svetiwe otpadih se. Koji put nemirna bude kao voda: ti~ica doleti na granu, ona se trgne, oslu{kuje. Kaèm joj: To ti~ica dolete samo! Ona, u nekom svome znawu, zavrti glavom i, kao opomenuta, ùrno prilegne radu. A, Boè, {ta joj sve pod iglom ne izlazi: razaspu se cveti}i, i okca su im trepetqiva kao da prepo~etak sa zvezdica uze, kad su vesele u vedrini; ili tica dugovrata gde kquje zla}eni grozd; ili sam cvet, kao boùr, ali mo}niji, a listi}i da su mu plamenovi neke vatre. Biva{e, qubi~ice mirisno cvetaju kad ih zapo~ne vesti, a zajeseni i drve}e ogoleva napoqu kad isto za77

vr{i. I ~udo, jesewi vow bije u sobu, a woj svejednako miri{u one. Pa mi jo{ poru~uje: „Vodicom“, veli, „da ih zalije{, poznajem, èdne su!“ Ja, {ta mogu, izi|em, majem se po avliji, bajagi zalivam. Pro|u tako godine, i po kov~ezima {to joj za vezove dobavqah, nekako sra~unam, osam ih je proteklo i u devetu da zalazimo, same da nam ni tu|a ma~ka u avliju ne zakora~uje. Da mi ona u potrebama ne omali, ja na svaki posao pristajem: danas budem kod mrtvaca da ga okupam i za ukop opremim; sutra oko porodiqe. Ili se svadbuje ili da}a gotovi, pa sam i ja tu da pomognem. Ili ko te{ko zaboluje, pa ga vaqa no}u ~uvati, onda opet mene zovu. Paze me i pomaù, ali Mariju niko ni da pomene. A kad {to zaustim o woj, prave se gluvi i okre}u govor na drugo. Kad, o velikom postu, kako podunu jug, ono vatru{tina neka zaredi, pa ne bira je li staro ili mlado, no koga obuzme pokosi ga. Po celi dan zvona ogla{uju, lele~e ucveqeno, i àlost velika. Ja, da pomognem, za|i po tim domovima, ali svuda zazru od mene i kao po dogovoru odbiju me i vele: „Idi s milim Bogom!“ Dok ne nabasah na jednu pijanu i zgranovnu, i ciknu èna: „Kako ti“, veli, „sme{ da se sluwa{ po domovima i sokacima! Ve{ticu na{im lebom rani{, pa nam se sad ovako oduùje! Pu!“ (Pqune me.) „Da je po{tewa i reda“, veli, „katranom bi je kuju vaqalo namazati i nao~igled svetu zapaliti! Onaku mlade` da pomori! Onaku de~icu da podavi! Pu, kuja li pogana!“ Ja se prepadni i samu sebe zapitaj: „Boè, istina li je u re~i ove zgranovne?“ Ali mi ni{ta ne kaè da jeste, pa uzmem braniti devojku: „Pomeri se“, velim, „èno, u pijanstvu ti se jezik na zlo odre{i da na wu onaku zapalaca! I da zna{, ono mi je sveto u ku}i, a ~ime je ti bedi{ to tamo tebi s jezika kapqe iz ogrezle du{e!“ Kadli se i druge, tu zatekle, ume{aj i povi~i: „Torwaj se, pogana babo, ni ti nisi boqa kad onaku bra78

ni{!“ I da ne pobegoh, u jarosti bi me na komadi}e iskidale. Beìm, a one, aspide, pred o~ima mi jednako, i naglas im govorim: „Prwe li jedne, osim to zdrave ode}e, sve je na vama trulo i pocepano, pa ste bole{tini ugodne! Od va{eg palacawa Mariju ni glava zaboleti ne}e, i da vam zmijiwi jed s jezika na wu kane, mirom bi postao! A va{om nenavi{}u, jer su vam k}eri pe~urke od pe~uraka, same }ete se istrebiti! I ako ja odsele komad leba iz va{e ruke primila, taj ~as u kamen da mi se preobrati! Amin, i amin, i amin!“ Kod ku}e o{tro se u devojku zagledam, ne bih li ma i trunke na woj uo~ila, pa videv je ~istu kao ikonu, gorko na nepravdu propla~em. „[to pla~e{, dado? Ako li od zlotvora, ne boj se: vazda gledam zmije dovijugav sple}u nam se oko kapije, misle brana su. A ja ih u milosti pustim, neka ih, kad im je u tome sva dragost ìvqewa. Ali u tajnosti znaj, objavi}e zraka dolazak, rasplesti se one i u tamu odvijugati!“ „Devojko, po varo{i zgranovne i pijane ve{ticom te krste, a meni lekovita si kao sveta voda. Ako ti je u mo}i, reci da te umednem braniti, {ta je to u tebi? Koja mo}? Koga to u ùrbi vezu}i s daleka izgleda{? I na blagoslov li je ili neko daqe stradawe, milosna?“ Sludovah, jer voqnoj zaustiti ne dade se, i uzbori se sirota, da gra{ke znoja izbi{e po woj, i zadihana pribeè vezu: beli cvet izvi se sam samcit na stabqici, a oko wega ukoturena ri|a zmija. Onda, protnuv zadwi bod, ura|ene iz kov~ega povadi, razastre ih i svu dragu no} nad wima probdi, uvedrila kao biqka na su{i nezalivena. Zora se ukaza, ja da joj pomognem skupiti, ona obema rukama odbija me: boji se zar neke ne~istote s moje strane. Niti se snu dade privoleti, no s videlom razape novo platno. Iza toga zacrne: po varo{i se i psi na mene nakani{e; u ku}i ni {aka bra{na; Marija mi uznemirena, po79

treba za vezivo nestade joj. Ja se dignem, pa u prvo selo. Misle u pro{wi sam, pa brè-boqe ho}e da me daruju. „Nemojte“, velim, „sestre, uboga nisam da me darujete, no vi~nu svakom poslu, metnite me gde vam nedostaje poslenica, da mi va{ komad sladak bude!“ One prime za Boga i zaposle me. Hitra im se svideh u grebenawu i pre|i, jer za troje otaqavah, i domovi se otimahu o mene. Tako povazdan, a ~im smiraj, ja se dignem pa ku}i, niti se dam na konak zadràti. Kad jedno ve~e dojaha u trku iz varo{i doma}in kod koga na radu bejah, gromovit i odse~an ~ovek, pa me onako s kowa pita: „Reci de mi, babo, ko ti je to na domu, te ~im ve~e, a ti se trudi{ do u varo{, stara? Koja ti je nevoqa te nijednom ne zano}i na selu, kad ni na{i konaci nisu za marvu no za qude?“ O{tro me pita, pa ni }utati ni lagati. „Devoj~e mi“, velim, „u ku}i slabuwavo, pa mu kao biqci nege treba.“ Dokle se on ose~e: „Ti li si ta ve{ti~ara! Hajde kupi se dok si ~itava, jer ako mi smrkne, zlo po tebe!“ Na domu Marija mi u tamno veze, razaznati se ne da, guje li su, akrepi, pe~urke li, skaze li neke pogane: gdegde samo kao mlaz bistrine probije, ili zraka videla, ili bokori} travki. Veze, a na oprezu joj uho: „Eno, {u{te, do vrata nam dovijuga{e, po krovu nam niko{e!“ – „A {to ih u vez me}e{, Marija?“ – „Da me nije groza no qubav, dado!“ Jaoj, kadli je boqe pogledah: izduèna u snazi, u licu, a o~i, Boè, te o~i, dok ona cela ~uvi, one sve krupnijim bivaju. Tu se u kut pribila. Ono sme{ewe sve ja~e bije od we da i meni samoj bude, kao prvi put vidim je, i prepadnem se i pobegnem. U tre}e selo s onu stranu brda pobegnem. U zlo doba tek zapitam se: Od ~ega i ~emu beìm? Oni bar ne vide{e devojku, a zlom bijeni nu`da im na kome bilo iskaliti se; ali ja, kao vodom i hlebom krepqena wome, zar i ja da prstom ukaèm na wu, da povi~em: „Jeste, ve{tica je!“ Jaoj, kojim li pokajawem da skru{im sebe! 80

Pa nagrdiv se u licu i pra{inom posuv glavu, u stidno bogora|ewe od praga do praga po|em. „Udelite“, velim, „sestre, Boga radi, jer ima ko u svetosti nije kadar sebi leba nabaviti! A mene prokletu batinom darujte, i pse pustite da me pocepaju!“ Krste se i ~ude, darovanu me do kapije otprate. I namerim se na milooku mladicu i kaè mi: „êga si“, veli, „najèqnija, to bih da ti darujem!“ Pa se zapla~e, i ja za wom. „Eto“, velim, „milosti sam najèqnija, a ti mi je suzicom darova, du{ice!“ Ona odskakuta, mila veverica, pa eto je, neki savijutak nosi mi: „Malo platna da skroji{ sebi, stara!“ Za blagost wenu oduze mi se re~, da o~i u plavetnilo upirem i molitveno mislim: „Boè, gde li si u visini, gde u nizini, kojom re~ju da ti kazujem hvalu! Evo, sramotom nagr|enoj blagost mi se ukaza! Du{ica ova, tobom nau~ena, platno mi za Mariju darova! Blago meni, jer mi se kaza koja voda zanese devojku!“ Na domu s praga javim: „Marija, platno ti doneh darovano!“ Obe ruke pruì, do~epa ga kao hleba ko je gladan, u nekoj groznici uscvokotala prione vesti. Boè, koju li to grozu veze? Gqive li su, iz koje pogani niko{e? O~i li, {ta to iz wih gleda! Crveno uàgrele o~i s platna! Krijem se, ali ne pomaè. Pod zemqu da se zavu~em, i tamo, ~ini mi se, grozom bi me probadale. Ona mi ma{e rukom, woj da pribegnem. I gle, uz milosnu se smirim! I {apqe mi: „U sobu nam umile{e, kov~ege za sigurnost zakqu~ah, uspavqujem ih, zaklopi o~i ako te groza!“ Pribijam se uz wu, i zaklopqenih o~iju ~ujem u borewu je zadihana, i brzo, brzo u stravi~noj ti{ini da se protiwe igla. Neki se dreme` obara na mene, i da zaspim, kad najednom: fras! Pr{te ogledalo. kao da neko skosa ukoso prutem o{inu po wemu. Obnevidelu i gluvu uzme me tumarawe po ku}i. U svanu}e skine mi se tama i vidim: Marija, tu gde se zatekla, sva osedela smiruje se, niti joj vez iz ruku ispade, no ga ~vrsto drì. 81

I, Boè, zaboraviti ne mogu, ~emu onako bleda i razroga~ena, ~emu se sme{ila istovetno kao prvi put kad se nasme{i? POSLE BABINOG KAZIVAWA I MOJE KRA\E PAPUÎCA Baba se najednom natmuri i za}uti: pokajala se, ali dockan, hitrija no tica re~ je kad izleti. Mrzak sam joj, da moè, udavila bi me. A ja siguran lukavo se prenemaèm: â&#x20AC;&#x17E;Dadice, daj da ti poqubim ruku! (Ona ne dadne.) Blaga mi je du{i tvoja re~, oduìti se ne mogu! Red je da idem, dosta te namu~ih, ali, veruj, ne mogu, san me obara, sama mi du{a zaspala. Sama, dadice!â&#x20AC;&#x153; Ona poveruje da zaspah, ali boji se, i ukipqena ostane tu straàre}i. U neko doba dodija joj, na prstima se izvu~e, rasprema sebi postequ onamo u kuhiwi, leè. O{trim uhom do u sitnicu pratim: teàk je san obuzima, i, kad brè, zaptivena plu}a udese stara~ku svirku. Zaspala je, sad oprezno! Znam ta~no gde ih sakri, mrak mi ne smeta, pruèna ruka u pomicawu ose}a ih. Tu su! Drhtavi dodir, pa ne`no uzimawe: po {aci poloène od vrha prstiju do zgloba dopiru! Ni za {ta, ni pod koje morawe, makar me ìvota ko{talo, ne rastaviti se od wih! Gle, malo mi to, silovito poùda nadolazi u meni. Jasno znam {ta mi vaqa ~initi: u ma~ijem skoku nad babom sam. Tajno se u nedrima drì, i promigoqena ispod pokriva~a ruka opet primi~u}i se ose}a. Pa ne od straha da se ne probudi, nego groze}i se dodirnuti joj smeùrano telo, o{trim noì}em, kao na va{aru, proreèm babinu reklu i ko{uqu, da sami u {aku padnu kqu~i}i, i gotovo! Sazna}u {to mi se neiskazano sluti, makar me od ìvota otkinulo. U ì{ku jo{ je uqa, pa se kov~ezi strahobno crne. Tako rudar pred stenom ustrepti ose82

tiv ìcu. U gorwi sleva uvu~em kqu~i}, jo{ okrenuti, pa otvarawe. Ali ruka mi se pomela ili r|a dovr{i zabravqewe. Uporno zapiwem sve ja~e, da mi od krvi lepqivo bude za kqu~i}. Babin petao prese~e no}, ìàk ve} dogori, ugine videlo, zagusti mrak. Zadwi je trenutak: iz posledwe ìlice pribrav se, zbiqa li ili varqivo, kvrcne i okrene se kqu~i}. Ja da dignem kapak, ali ni pomeriti ga, kao nediìm teret da je odozgo navaqen. Boè, malaksavaju mi ruke! Silom je tajne zabravqeno! @ivom se otvoriti ne da! Stravi~ni znoj oblije me, temenom prolomim prozor. Beìm, ono se dani. Gle, u ruci mi papu~ice. Zagledam se u vez: zaista tri su listi}a i cvet! Od wih je, te svitawe tako plavim i zelenim objavquje se i miri{e! Smem li poqubac staviti tu? Kristalno je jutro, blagoglasno se otvaraju cvetovi: to u odjek na visinama izu{}enog imena. Smem li ga pomenuti? I magnoveno, u otpozdrav, vine se moja misao: bliì se ~as, mimoi{li da se dozovu i razdre{i stradawa ~vor, i tajne! I ne skidaju}i o~iju s veza, bliìm ga usnama i odmi~em. Smem li poqubac staviti tu? Na domu setiv se neprstenovane, bude mi maglovita u pameti, kao pre godinama da je videh, i slegnem ramenima. Neko ~ukne na vrata. Otvorim. Boè, ona je! Bez prekora, krotko me gleda. Tako jagwe u onog {to }e ga zaklati. Okre}em glavu, tuga me takvu je gledati. Preti mi prstom |avolasto, s uàsom poga|am wenu misao: znam, zle tragove da zaturi{, doneo si mi dar, vezeni dar za nevestu. Ho}u iz sveg srca, dragi! De, ne oklevaj, pokaì! Ili ne, za ve}u radost sama }u ga na}i! I nesta{no se da u traèwe. Nemo}nome zadràti je, smrkava mi se i muti. I samo, kao ono muwa kad tamninu prose~e, jasno znam: bezazleno se ume{ala, propa{}e nesre}nica! I mada s vidika ve{to sklowene, na|e ih, i pocikuje, i qubi po wima, i nazuv ih igra u kovitlac. 83

[to daqe nastade, jedva se re~ju da uhvatiti. Neki prazan polusan, kad se retko {ta i to nejasno desi. Ne{to me glupo zapitkivahu, a ja im otpquvavah u lice. A {to leìm, zna~i bolestan sam iako me ni{ta ne boli. Glavno je da se netremice gleda u mrqu na tavanici. Za sigurnost pitam ih: „Je li pravilno ovako?“ – „Sasvim, kao pod konac!“ Ali kao otvori neko prozor da miris u|e spoqa. Dakle {to je napoqu, zaboravi se. Ipak ovako nije pravilno, jer tri listi}a i cvet u svojoj su sobi, a ja u tu|oj! To ne moè, to nije pravilno! Ne{to se mora dovesti u red. Malo-pomalo, nadovezuju}i pokidane konce, zapla~em se. Svi se obraduju: „Vrlo dobro“, vele, „{to pla~e{!“ – „Kako je da je, to va{a briga nije! Nego sklon’te mi se s o~iju, jer blentavi ste kao neslano jelo!“ – „Odli~no!“ zagraje oni, pa se okupe u ve}e i re{e da vi{e nisam bolestan, i zbogom. Sad zapisuju}i znam: ono gde sam leào luda je ku}a. Jer svi zaziru od mene, pa i najbliì znanci nerado su sa mnom, i na moje pitawe za Boga ne}e da odgovore, bajagi ne znaju. To mi je dovoqno. I koga god upitam: „Gde se to dela moja verenica?“ odgovori mi: „Otputovala.“ Znam ja gde je ona otputovala. I po|em traìti: posle tumarawa zbiqa na|em na grobu krst s wenim imenom. Dakle tu je, a tu su sigurno i papu~ice, jer joj divno pristajahu za nogu. Vrlo dobro, sve je u redu, jo{ ne{to, pa mir. Otpe{a~im tamo, i zbiqa mesto ku}e zgari{te. Kaù mi: „Sve zbog nepa`we, evo ovako: na ogwi{tu je moralo biti vatre, a tu blizu kudeqa za pre|u i baba zadremala; i onda sko~i varnica u kudequ i gotova nesre}a! Dakle, sve zbog nepa`we!“ Ja se nasmejem. Oni vide nisu ~ista posla, pa se izvuku jedan po jedan, i sam ostanem na zgari{tu. Ovo zavr{uju}i vi{e nemam {ta ~initi ovde dole, i dugo mi je, i jedina mi zabava traìti re~, mo}nu da prizove smrt, jer ùri mi se, a ona ne dolazi. 84

Mom~ilo Nastasijevi}

RE^ O ZLOM UDESU MARTE DEVOJKE I MOMKA \ENADIJA

Ona je sad zatvorena u jednoj sobici sudnice, a na prozor~etu su re{etke. Smeje se kao da je neko jednako golica. Wu ne vredi pitati. A on u ku}i svoga roditeqa opruèn kao pro{tac, sa modrom ogrlicom oko vrata, ~eka da ga zakopaju. Ako siwi kamen prozbori to }e i on. Narodu me|utim ho}e se pri~e, pa naga|a i kiti svak po svojoj; ali niko ne zna do u koren za{to i kako uni{ti{e oni jedno drugo, te se koje{ta koti i roji od usta do usta. I mudrost jednu proveja{e iz toga pametnici, i u re~i skalupi{e je ovako: Obesan momak kad ukaqa obraz sirotnoj devojci, da mu se osveti, ako moè; ako li ne, da trpi i sa~eka osvetu s bo`je strane. A Marta slu~ajno je mogla, i u~inila je. Prosto kao bob. Van pameti je svaka ona glava koja bi, sa~uvaj Boè, druk{e sudila o tome. Ja }utim samo i ~udno mi koliko ~ovek zastrani u misli; kad do u koren, ne zna stvar. Da nekog izvodim iz bludwe ne}u, ne {to bi se posumwalo u sigurnost moga kazivawa (mene zovu istinoslovcem), ve} u ispravnost moje glave. Stoga kazivati ne}u nikom ni{ta, ali, koliko mi glava zaseca, ispisati ho}u sve {to znam, jer ja pouzdano znam, {ta i kojim putevima dovede Martu devojku da udavi momka \enadija. Pre ~ina zvahu je Marta, a po ~inu Marta devojka, radi obele`ja {to vi{e ne be{e to. A obraz ukaqa joj \enadije, obesan i glasit momak u na{em kraju (to }e re}i u {umovitim izvori{tima vode êmernice). O samom ~inu ne mislim govoriti, jer ko je god bio muèvan po~inio je to bezakowe, ako ne u stvari, ono u pameti sigurno, 85

i po stotinu puta, pa mu je znano kako to ide. Meni je ovde va`nije da ispi{em {ta se zbivalo pre i posle ~ina i kako se zavr{ilo. Nesre}nim mladencima rod ne bejah, ni bliì znanac, pa opet vi{e videh i razumedoh zlog im udesa, no wihovi najro|eniji. To stoga {to umem ~itati i onde, gde mnogi pametko ne zna sastaviti ni o Bogu dve, pored svih bukvara i {kola. O ranijoj Marti nemam ni{ta naro~ito re}i, mada je izranije pra}ah okom i pronicah (za{to, re}i }u malo posle). Obi~na beja{e na izgled, obi~no me{a{e se me|u svet, bez neke promene ni sebe ni drugoga; lepote upravo onolike, koliko je svaka mladost ima. Ni{ta osobito, osim neke prijatne dobrote koja izbija{e iz cele we, i o~iju stalno oborenih. Ipak je ne gubqah iz vida, znaju}i od kojih je, i da se krv prenosi s kolena na koleno, i makako se uz put pome{ala, da te~e ona jednostavno kao reka, mimo svih grobova i umirawa. A evo od kojih Marta do|e na svet: Wen otac, u svoje vreme bo`ji ~ovek, sad pokojnik, obi~avao je kupiti oko tu|ih kapija pobacane ma~i}e i u nedrima nositi ih ku}i radi odgajewa. @ena mu ih me|utim redovno otresala o glavu. Ista èna biv{a ka}iperka od soja, sad smrxgana baba, za trajawe svoje ènskosti ispila je svojim odvuglim o~ima mnoge temeqite muève, pa se su{ili i tobo` le~ili kod svojih èna, a woj, onako ispijeni, kri{om odnosili sa}a meda, i |in|uve, i {qive nadenute orahovom jezgrom. Ona ih me|utim otpravqala jednog po jednog na Crveno Brdo, a druge zamamqivala; ali se ne davala ni wima, ni svom ro|enog muù, ve} ko zna kome â&#x20AC;&#x201C; vaqda samom crnom |avolu. O tome se {aputalo u svoje vreme. (Ovo kazujem po svom ro|enom znawu, jer i mene isto sna|e zlo, ali zahvaquju}i krajini i rani gnojnici, ja se nekako povratih u muànski kolosek.) Kad joj prvi put videh jedinicu k}er Martu, rekoh sebi: Gle, su{ti otac! Dobrota preteè u devojci. Ali {to ona sve gleda u zemqu? ûva li to ona devoja{tvo 86

ili se stidi materine krvi u sebi. Bog da joj je u pomo}i na putu ìvota. Stara zlotravnica mo`da se jednom samo snubi s muèm joj, i gle za~edi dobrotu, a ono drugo bezakowe osta bez ploda. Rekoh zatim i ovo: Martu, jedinicu k}er an|ela i gre{nice da ne ispu{tam iz oka. Ona mora biti da u sebi nosi znamewe neko. Po woj }e se zacelo saop{titi ne{to za daqe ìvqewe qudi. I evo {ta videh naskoro. U crkvi na pri~e{}u navali ko }e pre primiti tajnu (kad je slu`ba i tako neki posao oko Boga, najmilije mi je pomagati pevcima za pevnicom). Kr{tene du{e tiskahu se do izdahnu}a. Gledam, Marta uza sami ikonostas prigwe~ena, trpi da ne jaukne pred svetiwom. Ali ne odrà slaba èna, ve} joj se ote jauk. Momak na to u blizini we, krepak i vitak, odupre le|ima o narod, te sa~uva devojku od ugu{ewa. Ona ga pogleda. Bog neka joj je svedok, i ono sveto mesto i moja stara~ka du{a, ona to u~ini da zahvali wemu spasiocu. I jaoj! o~i joj behu su{te materine, providne i zamamne kao vir na mese~ini. Tako se za~e zlo. Toga dana ne videh vi{e Martu, a wemu priku~ih se, jer zna|ah zatravqen je momak. Boè, kako sve` i napredan kao krasan vrt cve}a! Boè, {ta semena i ètvi budu}ih ho}e da se iskoreni s wime! Ja sam obarao svoje vr{wake borove za gra|u i lu~, i jalove {qive za }umur, pa mi svejedno bilo; ali kad na mladici vidim uboj isto mi je kao da je meni neko sekirom zarezao u meso. Gledam, izdvojio se momak iz kola i s bekrijama su~e rakiju. A tamo zveckaju dukati na vratovima udava~a. Svaka je mle~na mlado{}u. A Zlatija jo{ svilokosa je i miri{qava du{om. Svaka bi mu{kog dodira, ali wegovog najradije, jer dozrela jesen cedi se s bregova i obreàka, a u grlima je slatko. Zaludu vam, vimene udava~e, zaludu ti, svilokosa Zlatijo, momku \enadiju iskapa{e o~i putawom {to se uzbrdo pewe izme|u dva jasena pome{anih grana, kuda zama~e Marta. 87

U predve~erje, kad se narod rasturi ku}ama, pri|em pijanu \enadiju i spustim mu ruku na rame: â&#x20AC;&#x201C; Mom~e, ne kapqi put dva blizanca jasena. Svilokosa Zlatija snu`dena ode niz reku. Pokuwena joj mila glavica, zamu}ene joj golubli o~i, i sama obalom vra}a se lepotica; a voda taji se da je boqe primi, sve zbog kovarstva tvog! Tako ja, a on pod mojim kazivawem otrese memlu pijanstva i tr~i niz reku, divni ogar. Zna|ah bude li zla, desi}e se ispod dva jasena. Evo po ~emu: Ne{to spazim, pa reknem, gle to i to, a ne pro|em, ve} okrenem se i gledam, oslu{kujem. Kad bih da mogu ~uti kosom na glavi, ne{to bi mi se kazalo. Ovako stvar miruje i }uti, a ja uskoleban odem daqe i sluti mi se. Ali da pri~am: Neko vreme motrim i uhodim oboje, gotovo bez nu`de, jer sami oni uklawaju se s puta jedno drugom, a dva jasena daleko zaobilaze, niti ih pogledaju. Ja se po~nem smirivati i svoja posla gledati, kad jedno popodne prone se glas: Vrsni na{ momak, sprema se kao za ve~eras sa dukatima Zlatiji u pohode. Ja kliknem rado{}u i blagosiqam i blago mi kao mlekom da me umorna zalivaju, ali potpuno umiren nisam, dok svojim o~ima ne vidim, pa po|em. Na putu na{la, mi se kr~ma, ja svratim èdan. Kad on tamo, bekrija i luduje; tobo` rastaje se s moma{tvom; ~etiri ve} razbio glave, a peva, Boè, kako silovito i jadovno, i tro{i se momak, kao kad sa skupocena pi}a skine{ slavinu, pa te~e uludo. Ja opet wemu ruku na rame: â&#x20AC;&#x201C; Mom~e, izvadi ludiwu iz glave, dva jasena ne ukrsti{e grane za tvoje dobro. â&#x20AC;&#x201C; On zamane okanicom da i moju petu razbije glavu, ali je zadrì u vazduhu, jer me razazna kroz pijanstvo, pa wome o zemqu; a meni ni{ta, nego izi|e. Kuda li }e? Gledam, on opet niz reku. Hvala ti, Boè, te se zlu u|e u trag, i otkloni se. Govorim tako i blagodarim, idu}i svome domu i odmoru. A no} zgusnula se i zbrisala putawe i prolaze. Noga mi u mraku zapne o bukovu ìlu, i tresnem koliko 88

sam dug; kai{ na opanku prekine mi se, i petqam oko wega jad me znao koliko; no}nica u letu o{ine me krilom â&#x20AC;&#x201C; ja se rasvestim: gle, znamewa ukazuju mi se, a ja gluh za sve van sebe, mudrujem i zavodim se. I ponavqam po mukloj no}i: Mudrost je igra u dokonoj pameti samo, poradi neke boqe zabave, a mi s wome neuka smo deca vo|ena i zavo|ena. Govorim tako i ùrim gde mi se sluti da nije u redu. Ne{to zvezdica svetluca odozgo, te od neke muke zaklawam o~i i tr~im, ti, Boè, znaj kojim bespu}ima. U zlo doba nazrem: dva kro{wava drveta gure se u mraku. I na prstima prilazim, jer ni{ta, ama ni{ta ne ~uje se. Da li me opet zavede, te star bez nu`de lomim se? Ali {to mi du{a drhti od ove ti{ine i mirovawa ovog? Ne{to nevidimo uvu~e se u wu, ne{to se doga|a. Otrnuo primi~em se i kazuje mi se jasno kao da mi do{aptava: Zakasni tvoje, jer drugo dovede ih u isti ~as tu, i spoji wih {to se klowahu jedno drugog. Spu~ani leè na ledini mladenci. Ako si rad videti, potrudi se jo{ desetak kora~aji, pa }e ti biti. Ja zaklapam o~i, beìm i prokliwem: Da si prokleta gluha i tamna no}i, kovarstva i lukav{tine u kamen da ti se stane! U tebi da nije ìve stope ni budna oka! Da presahnu ti crni kladenci i da si pusta, od sad pa do veka! Izrekoh to u bezumqu slaboga. Jutrom se prone glas kao da je opet do{anulo: ûjte, obesan momak, iste no}i kad bogatoj ima|a{e odneti dukate, ukaqa obraz sirotoj devojci na mestu gde su dva jasena ukrstila grane; i osramo}ena pobeè Ravni~anima Marta, nama na sramotu! â&#x20AC;&#x201C; A ja, koji zna|ah da je tu ve}a nevoqa posredi, usta ne otvorih na to, no }utah i ~uvah. Ne{to vremena docnije kazivahu mi namernici na pitawe (ja se rado sastajem s wima) â&#x20AC;&#x201C; Jeste, do|e takva i takva odnekud i stade u slu`bu ~oveka doma}ina. Srete je na putu i opira{e se èna, a on je silom odvede ku}i, za nesre}u sebi, jer sutradan otera ven~anu ènu i 89

jedinca s wome, pa da prido{licu priven~a, dade se u rasipawe zlata po popovima i drugim slu`benicima; i taman da odelotvori nevaqali svoj naum, kad mu ona uo~i dana odbeè, a on presvisnu. Vi{e se ne skrasi èna, ve} sa~ekiva{e po raskr{}ima i kr~mama drumske lude, trgovce i skitnice, pa odvuglim pogledom odvla~a{e ih za sobom u blud. Oni se posle ne mogli odvojiti od we, nego je privoqevali, ko darovima i novcem, ko lepim obe}awima, da po|e s wima. Ona se na to zavodila od smeha i bacala im pogrde u lice. Silovitiji ostajali tu gde se i ona bavila, pa o~ajni propijali sve pri sebi {to se na pi}e moglo dati, i jedva se posle dokoturavali do domova i po{tewa svojih. â&#x20AC;&#x201C; To imamo javiti o Marti devojci (jer tako je zovu), a jo{ i ovo dodati: Obi~ava ona posle najgorih istupa re}i: â&#x20AC;&#x201C; Qudi, ne zamerite meni gre{nici, ja mo`da nisam ni svoja ni sama, a mo`da sve ovo iz neke nevoqe ~inim. (Tada bi za~udo obarala o~i zemqi.) Tako mi pripovedahu namernici, i verovah im u svemu, misle}i: ne~ist preteè u devojci, pa nek nosi {to je weno; na rabo{u neka se zareè jo{ jedno stradawe, a ja ovde da odbranim {to je jo{ za odbranu. Zlatija je dobila dukate. Ona se rascvetala i razmirisala (divna biqka), i peva lepojka da joj brè pro|u dani devoja{tva. Na momku ne vidim ni{ta za bojazan i brigu. ]utqiv je istina, i ~esto sa sekirom zamakne u goru, da tamo, rekao bih, bez potrebe obara ~vornovate hrastove; i u obrazu je ne{to izduèn. Ali, Boè moj, da je srce ~ove~ije kamen, pa bi se u wega upe~atilo, {ta se sve ne preìvi. I ~udim se kad zlo gotovo otkloweno vidim: Boè, {ta sve ne protutwi ~ovekom iznutra, on trpi sam i doveka, i nekazano istrune s wime da bude zemqa, jer su mnogima re~i neposlu{ne, mnogima nedovoqne, a mnogi ro|eni su da se pre}ute. Tako ja na stara~koj dokolici mudrujem, a ovamo snuje se bez moga znawa. Bra}o, sedamdeset i jednu godinu u koì sam ~oveka; znam svako selo i zaselak dokle hvata rub nebesni s ka90

menite Ostrovice, i znam {ta se tamo po~inilo od pam}ewa qudi do danas; slu{ao sam svakojakih ~uda iz bela sveta, ali ovo {to mi se gotovo nao~igled slu~i, nigde se vaqda ne zametnu dokle je suncu pristupa~no. Slu{ajte: Prvog dana babjeg leta sedim na pragu i pletem kotaricu, ne toliko posla koliko sunca radi. (A ono vazda topi odozgo kao melem) i mislim: Eto, danas je zemqom praznik, a u crkvi se ne otpoja, niti zazvoni zvono. Zemqa je krepka porodiqa, zametne, rodi i vesele}i se plodu praznuje. A zar ja nisam ~edo zemqe, drage matere, zar i u meni ne pevaju se danas pesme molitvene, same od sebe, ni smi{qane ni re~ju kazivane? I u blagosti rastapqem se tako do smiraja. A kad smagnu, ja da u|em u ku}u, pa ne da mi se. Tromo{}u nekom uzet, ni malim prstom nevoqan krenuti. U koliko sumrak, olovnim nekim snom trnem i vidim jasno: Marta promi~e pored moje vrzine nogu pred nogu, po{tenim poslom, u zemqu gleda devojka da devoja{tvo joj se ne oskrnavi, i {apu}em: â&#x20AC;&#x201C; Neka we, a ja da spavam, o, dobro li je, dobro li je spavati. â&#x20AC;&#x201C; I potonem u neznan. (Ne volim se kleti, ali tako mi starosti, sve kazah kako mi se u~ini da je bilo.) Prenem se u zlo doba, vedrina zasipa, i zora objavquje se sa strane Ostrovice. Boè moj, da li san, da li prime`dewe, da li java bi? I drhtim do u koren du{e, i ruka ne ume prekrstiti se na jutarwu. Boè moj! Boè moj! Oklevam zlosluto, i ne ùri mi se, a znam sti}i se mora tamo. I ~ini mi se, ukoliko dan nadolazi, sve na mene ukazuje: â&#x20AC;&#x201C; Na tvoju du{u, jer vide, a ne spre~i, jer telom iverka si, a umom doseè{ koliko trnu}i ìàk, i zavara{e te snom, i u~ini{e svoje. Bliìm se zlu mestu i jadovan govorim nadolaze}em danu: â&#x20AC;&#x201C; Ako je na meni krivica, neka me sunce ~ovekom ne zate~e, no da sam trn, i guje u meni da se sple}u i kote, i po wima da je pomen o meni od sada pa do veka! Rekoh, i gle krepost u|e u mene da odem i vidim... 91

Smem li kazivati daqe, kad smr}u zape~a}ena usta ni{ta ne odaju, i kad smeh ludila zbuwuje i muti? Do|em. U hladu dva jasena rano izjutra otegnut mrtvac, nad wim u smehu bdi luda, i kovr~a mu uvojke po ~elu. Narod okupqa se, ~udom se krsti i ne moè da se nagleda. Svi vide slaba~ka èna udavila diva od ~oveka, a niko da se zapita za{to? i kako? ve} na sve sleù ramenima i }ute. A u glavama pametnika kako-tako za~ela se re~ i zbore: â&#x20AC;&#x201C; Osvetila mu se za obraz devoja~ki, ali zlo delo ka`weno bi. Za daqe da se ne me{amo, no da u~inimo svoje, mrtvaca da pogrebemo, a ludu da sveèmo. A ja, kome starost ne da lagati, i sam silno o{inut udesom nesre}nih mladenaca, beleìm ovo za docnije znawe, i ponavqam: Bludnica qubavqu premetnu se u devojku i ~edna ispreko planina oborenih o~iju do|e na mesto, i èqom prizva qubqenog. I obqubqena oseti se bludnicom, i pomogo{e joj, te ga udavi sna`nog, ona slaba~ka, ne budu}i pri tom ni svoja ni sama. I beleìm na kraju, jer i sam iskusih, ovo: Preko wih u ko{tac uhvati{e se i rvahu ispolinske neke sile. Toliko samo znam. I tako iskazah {to mi je na du{i.

Vladimir Vukomanovi}

OGLEDALO, @EQA

Ovde {tampani „Zapis o darovima moje ro|ake Marije“ svakako spada me|u najpoznatije i najtuma~enije proze Mom~ila Nastasijevi}a i te{ko da se ne{to sasvim novo o wemu moè re}i.1 Ipak, i posle navedenih tekstova dozvoqavam sebi da progovorim o onome {to, zapravo, mene najvi{e doti~e u woj, potrebu za govorewem najvi{e opravdavaju}i dubokim doìvqajem pripoveda~eve i Marijine drame. A u sredi{tu te drame prepoznajem tada i danas i – ~ini (mi) se – uvek aktualnu pri~u o èqi i strasti, o (ne)mogu}nostima wihovog prevazilaèwa i preobraèwa. Upravo stoga u~inilo mi se da bi bilo zanimqivo u wegovom tuma~ewu koristiti se osnovnim teorijskim postavkama (lakanovski intonirane) psihoanalize, {to se u ovom kontekstu moè ~initi samorazumqivim, ali i sinergijske antropologije zasnovane na pravoslavnoj asketskoj tradiciji, gde potreba za aktualizacijom drugog teorijskog modela crpi svoju utemeqenost u ~iwenici da „[u] asketskim delima nastaje filigranska dijalektika i analitika qudskih strasti, ukqu~uju}i (...) pra}ewe mehanizama wihovog nastanka i razvoja, pronalaèwe na~ina da se deluje na wih, i wihovog iskorewivawa“ (Horuì 2002: 29). Ova dva modela, razume se, niti su u potpunosti saglasna niti komplementarna, ali je izvesno da postoje pojedina problemska poklapawa i taj uvid mo`da moè da objasni kako se prizvuk „lakanovskih“ ideja u ovoj pri~i nalazi jo{ i pre pojave poznatog teksta o stadijumu ogledala.2

*** Na po~etku zapisa Nastasijevi}ev pripoveda~ postavqa pred sebe dva zadatka: da govori o onom „{to mu se nepojmqivo dogodi“ i da o tome govori „po istini“. Me|utim, nepojmqivost doga|aja za onog kome se dogodio, sugeri{e pripoveda~, ome|uje mogu}nost govorewa o wemu i ve} na po~etku zahteva jednu ogradu – on }e zapisati „dokle se re~ju uhvatiti moè“ i naglasiti pritom strepwu pred teìnom zadatka, koji se izvr{ava iz potrebe da se „olak{a du{i“. A wegova du{a – o~evidno je to ve} ovde – ne{to te{ko podno{qivo trpi: ona je, naime, „optere}ena tajnom“ i dva puta izgovoreno „ho}u“ (~ da zapi{em) nanovo nagla{ava wenu nepodno{qivost i silinu htewa da se kaè. No, ve} samo takvo eksplicirawe odlu~nosti da se govori upu}uje na to da postoji vanredno jak otpor govorewu, a uzrok tom otporu otkriva se u re~enici kojom pripoveda~ (posle uvodne nastasijevi}evske formule) zapo~iwe pri~u o Mariji: „Klica mog stradawa zametnu se pre nego ja u materi“ (Nastasijevi} 1938: 35)3 – razlog, dakle, moè da bude (i) to {to pri~a o Marijinim darovima nije samo naslovom kadrirano, ve} i pri~a o stradawu samog pripoveda~a. U tom smislu, olak{awe du{i obavezuje na potpunu iskrenost i u govorewu o sebi i u govorewu o sopstvenom udelu u onome {to se pripoveda, pa se ovaj zapis ukazuje kao mogu}a ispovest nepoznatom i poziv na sau~estvovawe u nepojmqivosti pripovedanog doga|aja, koji se post festum poku{ava kroz ispisivawe da shvati.4 Iskrenost, ako ho}e to da bude, ne dopu{ta obmanu, ni drugih, ni sebe, ona mora biti krajwa otvorenost za prevo|ewe u re~, koja nigde ne sme da se zatvori za ono {to se zna ili naslu}uje. Zato su mi u „Zapisu“ posebno zanimqive dve sinkope, naro~ito ako se uzme u obzir teza (lakanovske) psihoanalize o tome da su govor94

na kolebawa i elidirawa mesto projave nesvesnog, koje se objavquje u mestu zaborava, ili mestu cenzure kao zaborava, ili nemogu}nosti izgovarawa, u brisawu ozna~iteqa kao takvog – ako je to mesto u kome se „sinkopa govora stapa sa èqom subjekta“ (Lakan 1986: 32, 34). U „Zapisu“ po~etni poku{aj da se govori po istini ve} koji red kasnije doìvqava nasrtaj èqe da pripovest bude redukovana: „Ni we [neprstenovane drage, V. V.] sad nema, pa me tuga kazivati vi{e negoli moram“ (36). Ipak, ne ostaje sve na tome. Posle ta~ke u kojoj je pauza promi{qawa dokle se moè govoriti, a odakle bi bilo vi{e nego {to se mora, pripoveda~ zapisuje: „Neka se o woj samo ovo zna: Noìca u we malena be{e da videv je radost bi mi uvek u nemir skrenula“ (36). Segment koji je citiran naizgled vi{e nije nigde u pri~awu rekontekstualizovan, nigde eksplicitno data veza sa ma ~ime {to se doga|a. Ipak, implicitno, veza postoji na mestu jedne ve}e sinkope, u kojoj tajna ostaje zarobqena: I mada s vidika ve{to sklowene na|e ih, i pocikuje, i qubi po wima, i nazuv ih igra u kovitlac.// [to daqe nastade, jedva se re~ju dade uhvatiti. Neki prazan polusan, kad se retko {ta i to nejasno desi. Ne{to me glupo zapitkivahu, a ja im otpquvavah u lice. (54)

To mesto, gde postoji „zapreka, nedostatak, pukotina“, jednako kao i pre|a{we mesto kolebawa, mesto je traume s kojom se subjekt ne suo~ava ili ne ume/ ne moè da je kaè. Na wenim obodima najbliì smo simptomu i mo`da je najboqe tu traìti uzroke traume ili wene daleke odjeke. Naime, pre trenutka ove, simptomati~ne elizije pripoveda~ se ose}a nemo}nim da zaustavi dragu u traèwu Marijine papu~ice, a poqupci i weno nazuvawe su ono {to izaziva prekid u svesti, prekid u kom se kao u „praznom polusnu, retko {ta i to nejasno desi“ (54). Posle we pripoveda~ biva sme{ten u „ludu ku}u“ i wegove drage vi{e nema; na pomen da mu 95

je draga „otputovala“ odgovara sebi u bradu da „zna on gde je otputovala“, a kada mu kaù da se na mestu (Marijine) ku}e sada „zbog nepa`we“ nalazi zgari{te, samo se nasmeje. Za{to je toliko bitno – to je prvo pitawe koje se moè postaviti – da se Marijina papu~ica ne na|e u rukama verenice, za{to je ona namerno „s vidika ve{to sklowena“? Istorija odnosa pripoveda~a prema papu~ici i, {ire, prema darovima – istorija je neobja{wive èqe ~iji se fokus, naizgled, pomera, ali je ipak sve vreme fiksiran za jednu ta~ku: Marija. U kakvoj je, me|utim, vezi pripoveda~ s wom i za{to mu je bitan taj „doziv mimoi{lih“? Nije na odmet ovde primetiti da mimoilaèwe podrazumeva proma{aj susreta koji je pretpostavqen kao potreban/ nuàn, a to zapaàwe je bitno stoga {to bi se po onome {to pripoveda~ govori reklo kako je potreban oboma, dok babina pri~a o Mariji ne daje nikakve naznake da je wena èqa za susretom postojala. Taj mimohod je, zapravo, mimohod samo za pripoveda~a, koji u svoju èqu u~itava èqu drugog za susretom, a wu nije te{ko povezati sa jednim od mogu}ih zna~ewa poznate Lakanove formule „qudska èqa jeste èqa drugog“. U ovom slu~aju „èqa drugog“ najvi{e predstavqa èqu da me drugi èli, premda su u wu u~itani, svakako, i èqa za drugim i èqa za onim {to drugi (ovde, recimo, Marijini prosci) èle. Iako mu je jasno predo~eno da se „pazi i ne polakomi na pustoline“, pripoveda~ se, tako da „ni danas-dawu ne ume sebi razjasniti“, jo{ toga trenutka odlu~uje da u~ini suprotno. Zapitanost pred onim {to ga vodi verbalizovana je i pri wegovom dolasku u Marijin dom: „Da li zbiqa do|oh da po pravu naslednika metnem ruku na ovo sirotiwe? Ako ne, ~emu mi ovo? Pitam se i pitam, ali odgovora nema“. Ovakav se pogled na sopstvenu èqu lako moè povezati sa Frojdovim tvr|ewem da u svakom ~oveku postoji ne{to {to je reguli{e, 96

a svest o tome nikad se ne moè objasniti i ona je „uàsavaju}a, po{to na neki na~in razvla{}uje subjekt, svode}i ga na marionetski nivo s one strane dostojanstva i slobode“ (up. @ièk 2012: 67); u tome bi se sa wim sloìo i Sergej Horuì (2002: 86), koji upu}uje na to kako je ~esto od svetog Jovana Kasijana pa sve do Rilkea „ukazivano na ovo samoobnavqawe, predskazivost toka strasti“, pri ~emu wen paradoks leì u tome {to i pri svoj snazi doìvqaja koje pobu|uje ona ostaje u srì mehani~ka.5 U tuma~ewu istorije pripoveda~eve èqe za susretom moè se po}i od wegovih re~i da mu je na umu oduvek bilo tugaqivo saznawe da ìvi negde Marija, wegova ro|aka. Upotrebqeni pridev vi{e je nego zanimqiv jer biti tugaqiv, primerice, nije nikako isto {to i biti tuàn: dok je drugo duboko ose}awe poti{tenosti, „bol koji slama du{evnu snagu, ubija telesne mo}i“ i sl., tugaqiv vi{e akcentuje osetqivost i ùstrinu reakcije pod odre|enim okolnostima – biti tugaqiv zna~i „biti lako razdra`qiv“, naj~e{}e na dodir. Saznawe o Mariji tako je za pripoveda~a ne{to {to uznemiruje, ~ine}i to gotovo taktilno, ìvo kao neugodan doticaj, ne{to {to unosi disonantnost u wegovo postojawe ili, preciznije, aktualizuje razdor koji u wemu ve} postoji. Otkud on tu? Moja budu}a majka, samo da ne gleda sestrinu sre}u, po|e za prvog s jabane {to je zaprosi. (35)

Ako se uzme u obzir uvid Solovjova (1988: 22) da egoizam nije toliko u pripisivawu bezuslovnog zna~aja sebi, ve} u ~inu nepravednog oduzimawa tog zna~aja drugima, polazak za „prvog s jabane“ svakako jeste egoisti~an ~in, jer nije bitan on, taj ~ovek, bitno je to {to je s jabane (tj. stranac, {to daqe zna~i: ma koji stranac), da wu wegovo „jabanstvo“ {to daqe odvede od sestre, i bitnije od ~iwenice ko je on jeste to {to ga je slu~aj prvog naneo (da {to pre, i tako nepoznat, ubla`i i 97

eventualno neutralizuje bol povre|ene sujete). Zavist ipak ne}e biti izle~ena odlaskom i misao o sestri nastavi}e da zaokupqa misli pripoveda~eve majke. êsto ponavqawe ru`nih èqa, ~ak i onda kad do we ne dolazi glas o onoj kojoj su upu}ene, znak je da je, zapravo, ona (u mislima) stalno prisutna; iznenadni prekid i }utawe ne zna~e odsustvo te opsesivne misli, ve} weno intenzivirawe, budu}i da se u odre|ene dane pali sve}a za nekog – ne svakog dana, kada bi se moglo posumwati u automatizovanost te radwe, u to da je ona navika, dok su misli negde drugde. Sve to ukazuje na vezanost maj~inog pogleda za mesto odakle je poku{ala da pobegne. Svako, pa i ovo, bekstvo od tu|e sre}e, ne uspeva samo za sebe da rodi sre}u, ve}, u wenom odsustvu, samo neprestano aktualizuje se}awe na ne-sre}u, na to da drugi, rekao bi Lakan, poseduje objekt malo a, za koji pogled ostaje neraskidivo vezan.6 Ta vezanost pogleda za tu|inu ~ini da ni „sinko“ vi{e nije upu}eno sinu, ve} je rasejano mrmqawe formule, prazni gest koji nema podr{ku o~iju. Ako je ve} dete uvu~eno u sloèni splet odnosa u kome „sluì kao nekakav katalizator i popri{te èqa osoba koje ga okruùju“, pri ~emu „iako je svesno ove uloge, naprosto ne moè da doku~i kakav je to ono objekt za druge“ (@ièk 2012: 68), te ako je fantazam odgovor na tu zagonetku, onda postaje, makar delimi~no, jasnije poreklo wegove èqe, koja ja pritom – sa maj~ine razrokosti pogleda – shizofreni~na jer pripoveda~ „ne zna“ kako da majci udovoqi, kako da postane ispuwewe wene èqe (kako da postane ono {to ona èli); stoga i wegov odnos prema Mariji ostaje kolebqiv, jer nije jasno da li „treba da bude“ osvetni~ki saglasno maj~inoj zluradosti ili bratski kao analogon wenom eventualnom pokajawu.7 Tugaqivost saznawa o Mariji na osnovu toga moè se u krajwoj instanci tuma~iti kao proizvod vezanosti za nedostatak pogleda majke, koji osve{}uje nedostatnost subjekta. 98

Odavde se moè postaviti jo{ jedno pitawe – za{to je pripoveda~ ka Mariji krenuo tek po wenoj smrti? Jer, ako je istina da u korenu svake tugaqivosti jeste jedna traumati~na napetost koja traì razre{ewe kroz utoqewe èqe, onda bi se o~ekivalo da ~ovek èli da je prevazi|e. Ako je opasnost od maj~inog prekora, makar i pogre{no pretpostavqena, to {to je sputavalo, onda nije jasno za{to se u periodu posle wene smrti – jer „kad me ovo sna|e i woj odavna paqena je sve}a za du{u“ (36) – to nije u~inilo. Svakako, nije neophodno da majka bude fizi~ki prisutna – kolebqivost je, sigurno, u trenutku wenog upokojewa ve} vaqano interiorizovana – ali jedan od mogu}ih razloga moè se traìti i u uvidu da funkcija èqe nije da sebe zadovoqi u nekom odre|enom ciqu, ve} je wen ciq da sebe stalno reprodukuje kao èqu. Nepoku{avawe da se tugaqivost saznawa prevazi|e jeste strah od mogu}nosti da se èqa zadovoqi, jednako koliko i ose}awe da bi to bilo i suo~ewe sa wenom nezadovoqivo{}u (stoga {to je, povrh svega, samim postojawem utemeqena); pripoveda~ èli da uìva u iluziji kako je to razre{ewe mogu}no, a sve dok postoji ta mogu}nost on sebi ne mora da prizna svoju traumu. Kada odlazi kod Marije, jasno je da }e i ako je „sazna umrlu“, ostati àl za tim {to je nije upoznao / sreo ìvu itd. itd. Pripoveda~, zapravo, vi{e od wenog (nemogu}eg) ispuwewa, voli svoju samoobmanu, svoju (u-obraènu) èqu. Zajedno sa akcentovawem vremena odlaska – „ba{ uo~i dana u koji zakazasmo vereni~ki prsten i zavet“ – o tome kakve je prirode disonantnost u pripoveda~u pone{to nam moè re}i ono {to je zapisao neposredno pred cenzuru: zaru~nica ~ini ba{ ono {to je pripoveda~ hteo: qubi papu~icu. To qubqewe vra}a nas na kolebawe pripoveda~a pri poku{aju istog ~ina, u kom ose}a blizinu prekora~ewa interiorizovanog zakona. Tu se postavqa pitawe: za{to sva traumati~nost iskustva koju proìvqava pripoveda~ (kad mu je papu~ica u 99

ruci, kad je kolebqivo „bliì usnama i odmi~e“, u drhtavom dodirivawu koje prati „ne`no uzimawe“, tako da „ne skida o~iju s veza“, da pomi{qa kako se „ni pod koje morawe, makar ìvota ko{talo“ ne sme rastaviti od we [up. 52, 53]) izostaje u slu~aju wegove zaru~nice, onda kada ona to sama ~ini, spontano i radosno, nadasve bezazleno? Hri{}anska misao odgovor nalazi u tezi da nikad nije re~ o samom ~inu, ve} o odnosu koji je u wemu otelotvoren. Taj odnos je, zapravo, stvar psihi~ke dinamike, odnosa subjekta i stvari – stvari koja nikad nije tu za sebe, ve} je uvek stvar za mene, stvari „koja mi samim svojim postojawem name}e pitawe kako mi vaqa sa wom da se ophodim“, kako pi{e Jevremovi} (2011: 117) tuma~e}i misao Maksima Ispovednika (up. i Tit 1, 15). U istom tekstu autor ukazuje na to kako u obrazovawu na~ina postupawa bitnu ulogu igra uobraziqa, koja u Maksimovom vi|ewu ~oveka posreduje izme|u ~ulnog i umnog. Uobraziqu (i um) dodatno optere}uje iskustvo nesklada, u Maksimovoj koncepciji ontolo{ki neizbe`no i odlika (za)palog bi}a, iskustvo koje zahteva rastere}ewe. Ta potreba nije drugo nego èqa i „èqa je ontolo{ka odrednica wegovog [~ovekovog] postojawa, wegova (...) egzistencijalija; otud, u spisima sv. Maksima Ispovednika, ~ovekova bit primarno biva odre|ena kao ~e`wa, kao ~eznutqivost, kao dinami~ka ekstaza ka traènom objektu èqe, a ne kao stati~na struktura ili supstancija“ (Jevremovi} 2011: 122).8 ôvek tako neprestano, gotovo pod nekakvom prisilom, neslobodno, traì objekt rastere}ewa, koji u zadovoqstvu sti~e vrednost traènog objekta, kao da je zaista mogu}e ukidawe psihofizi~ke disharmoni~nosti i potpunog zadovoqstva, dok ono, zapravo, uvek jeste, ako ni~im drugim, ograni~eno vremenom. Objekt ovde dobija zna~ewe „sukcesivnog privida“, on je „bleda senka nemogu}eg objekta potpunog zadovoqstva“ (Jevremovi}eve sintagme). Izdizawe iz stawa palosti povezuje se sa auto100

nomno{}u uma u odnosu na sve mogu}e aspekte uobraziqe, a oni zavise od ~ovekove slobode – na to upu}uje i sveti Maksim: Znaj da ono {to se naziva naprosto zlim nije posve zlo (tj. nije zlo u apsolutnom smislu), ve} je u odnosu prema ne~emu zlo, a u odnosu prema ne~emu nije zlo. Tako i ono {to se naprosto naziva dobrim nije posve dobro (tj. nije dobro u apsolutnom smislu), ve} je u odnosu prema ne~emu dobro a u odnosu prema ne~emu nije dobro. (nav. prema Jevremovi} 2011: 104f)

Prevazilaèwe raskola i postizawe ve}eg stepena integracije (energijskog) bi}a postiè se onda u odvajawu od „paralogosne (tj. nesmislene) feti{izacije objekta, tj. stvari, {to ~ovekovu voqu ~ini neslobodnom i sputanom“ (Jevremovi} 2011: 132), u osvajawu slobode. Spo~etka, vereni~ino traèwe papu~ice naizgled ugroàva samog pripoveda~a jer ugroàva objekat zadovoqewa wegove èqe i ve} to je dovoqno za jedno id-zlo, zlo koje je „strukturisano i motivisano najelementarnijom neravnoteòm u odnosu subjekta prema primordijalno odsutnom objektu-ciqu wegove èqe“ (@ièk 2001: 108). Onda, me|utim, kad devojka poqubi papu~icu, ona, zapravo, saop{tava kako nema ni~eg lo{eg u tom èqenom poqupcu, kako je problem u kakvo}i èqe i neslobodi odnosa, zavisnosti koja se o~ituje u blizini prekora~ewa koju pripoveda~ ose}a, u preteranom intenzitetu, ùdwi koja silovito nadolazi, u paralogosnoj (nedoku~ivoj, nerazumqivoj, neobja{wivoj, re~ima neuhvatqivoj) feti{isti~koj vezanosti za objekt èqe. Pritom, vaqa primetiti da je papu~ica tek posledwa stvar u nizu, jer se èqa za „saznawem Marije“ od samog po~etka sve vi{e uve}ava (od polaska mestu gde je ìvela i èqi da se ono vidi, preko èqe da se ~uje ne{to o woj do zavisnosti od predmeta koji su joj pripadali). U jednom trenutku ni papu~ica nije dovoqna i javqa se – 101

iznena|uju}a i za samog pripoveda~a („Gle, malo mi to“ [52]) – pomenuta silovita poùda da se otvori kov~eg i uzme jo{ ne{to (ili sve); kada to htewe bude osuje}eno, pripoveda~ zaèli da, osim {to je poseduje, na papu~icu stavi poqubac, izgovori (Marijino) ime, stavi poqubac – vaqa ovde, dakle, uo~iti to stalno pomerawe nezatoqive èqe sa jednog objekta na drugi (u psihoanalizi obja{wivo fluidno{}u energije ida, a uzrokovano uskra}ivawem zadovoqewa nagonske èqe na prvobitnom objektu) i sve ve}u vezanost za sam objekat.9 Ono {to se daqe de{ava klasi~an je primer „aktualizacije fantazmatskog jezgra bi}a“ (@ièk 2012: 76). Ako se vratimo malo unazad, vide}emo da posle susreta sa pri~om o Mariji crnka postaje toliko „maglovita u pameti“ i toliko se na wu misli s ravnodu{no{}u da se moè na tu pomisao samo sle}i ramenima.10 Kasijan (2006: 98) bi rekao da je u umu subjekta „izgubqena nada da }e ih [prethodne strast, gnev, pohotu gramzivost] zadovoqiti delima ili stvarima po wihovim vrstama“, Lakan da je objekat malo a nestao u onome {to je bilo predmet èqe i tako otvorio put melanholiji.11 Istodobno, misao o verenici zamewena je op~iweno{}u Marijinim likom i ona je ve} do{la na mesto verenice. Verenica, zatim, postaje Marija – to je ono {to se, simboli~no, de{ava kada nazuje wenu papu~icu: vrhunac predo~avawa fantazma neobja{wive incestuozne vezanosti za ro|aku. Pritom, stepen incestuoznosti veze ne moè se sa sigurno{}u oceniti, ali iz same pri~e moè se i{~itati i takva mogu}nost u kojoj su pripoveda~ i Marija, zapravo, ne (samo) ro|aci, ve} brat i sestra, po ocu.12 To bi dodatno motivisalo maj~in polazak za „prvog s jabane“ i babino prepoznavawe pripoveda~a13, wegovo nepomiwawe oca i pripoveda~evu identifikaciju sa Marijom kroz obra}awe „dadi“ (kojoj on jo{ i tepa „dadice“).14 Elem, ako se pripoveda~eva pomisao kad ugleda pogled svoje nesu|ene verenice na vratima – „tako jagwe [gleda] u onog {to }e ga zaklati“ 102

(54) – osvetli re~enicom sa po~etka pri~e koja kaè kako „noìca u we malena be{e da videv je radost bi mi uvek u nemir skrenula“ (36), moè se naslutiti, iako nikada saznati, {ta se u ovoj sinkopi desilo. Jedino ostaje jasno da je trauma tu, jer se u vezi s wom ponavqa postavqawe pitawa najbliìma i ~ak i kad se zna gde se dela verenica, i daqe se ne zna, ili se nema hrabrosti da se zna / kaè kako je otputovala tamo gde jeste. Makar jednaku pa`wu poput one posve}ene po~etku „Zapisa“ trebalo bi pokloniti wegovoj posledwoj re~enici. Ako je „ùriti se“ jednako „ose}ati èqu i potrebu za ubrzavawem ne~ega“, onda je to ovde znak èqe za smr}u kao znak nepodno{qivosti ìvqewa i ~ekawa u wemu, znak nestrpqewa i nesmirenosti ovde dole gde je dugo (trajawe). Ali, za{to je smrt razre{ewe? Jedno je, istina, to {to se naslu}uje kroz mogu}nost sopstvene kona~nosti i kona~nost èqe, time i muke. Drugo, to {to mogu}nost beskona~nosti, mogu}nost tog gore otvara vrata prostora u kome je mogu} susret i u kome se, kroz taj susret, utoquje èqa za Marijom. Pri ~emu je, naravno, jasno (i kad se zanemari nemogu}nost adekvatnog zami{qewa tog „prostora“; up. u ovom kontekstu i Mt. 22, 30) da se ona ni tako ne bi utolila, jer ona nije èqa za wom, i èqa je samo u woj o-li~ena, a ostaju}i vezan uz lik – jedan od likova – svoje èqe pripoveda~ i daqe jeste / bira da ostane zarobqenik sopstvenih uobraèwa i ne uspeva da se izbori za sopstvenu slobodu. Odatle se, nasuprot polaznoj postavci u kojoj mi bezrezervno verujemo pripoveda~u, u kojoj je on za nas nekako apriorno „istinoslovac“ (iako u reprodukciji ~uvenog „u~estvuje nagla{enom emocijom i ispovedawem sopstvene tragi~ne istorije“ [Krwevi} 1994: 104], iako je predmet kazivawa „ambivalentan: ti~e se neposredno oba kaziva~a“ [Deli} 1994: 165; up. i Radovi} 1989: 88]) – mogu druk~ije promotriti pojedina mesta u 103

ovoj pri~i. Interesantno je, tako, da na ve}ini mesta na kojima pripoveda~ treba da preuzme krivicu na sebe preusmerava pa`wu ~itaoca na okolnosti koje ga odre|uju, pri ~emu pod okolnosti svrstavam i „nepojamno“ unutra{we ose}awe. Naime, ve} sam po~etak pripovesti preusmerava krivicu na ono {to se de{ava pre wegovog ro|ewa, potom pripoveda~ nagla{ava kako „ba{ uo~i dana“ u koji je zakazao vereni~ki prsten i zavet do{la poruka da mu je umrla Marija; iako kaè da se on u ùrbi spremio i oti{ao Mariji, kada pomene zagonetni ~vor svog stradawa formulacija re~enice je takva kao da ostavqa prostora da se on vezuje sam od sebe, bez ili protiv pripoveda~eve voqe; wegova seksualna uznemirenost pred malenom noìcom verenice tako verbalizovana kao da nekakva apstraktna radost, nevezana za / oslobo|ena onog ko je ose}a, skrene u jo{ apstraktniji nemir; jednako je ambivalentan iskaz „proreèm babinu reklu i ko{uqu, da sami u {aku padnu kqu~i}i“ (52) – ~emu ovo „da sami padnu“, kad je jasno da nema nikakve akcije kqu~i}a, ve} da je sve veoma jasno uzro~no-posledi~no povezano? Naporedo sa marginalnim prihvatawem sopstvenih gre{aka, i gre{nosti (o~itovanim u pravdawu da ne dolazi da uzme darove iako je ~uv{i za wih odlu~io da se „polakomi na pustoline“; u zakliwawu mlado{}u da ih ne}e uzeti15; prenemagawu u blizini papu~ica, obeleènom kao lukavo i sl.), koje je mo`da tu upravo da dâ privid uravnoteène slike, pripoveda~ kao da poku{ava da u pri~awu – iz podlosti ili, pre }e biti, iz slabosti – proturi i tezu o svojoj nevinosti ili makar o svojoj ne-potpunoj krivici / odgovornosti za to {to se desilo / {to je u~inio16; onda kada se htelo da progovori o svemu po istini, on kao da ipak bira da is(pri)poveda (i) pri~u o sopstvenoj determinisanosti ne~im neuhvatqivim pred ~im je i on sam neretko za~u|en (up. „Ja pobesnim, sebe za blaga zna|ah“ [39] ili „Gle, malo mi to“ [52] itd.), a {to tu|a racionalna obja{wewa u wegovim 104

o~ima ~ini komi~nim (smeh kada mu se objasni da se zgari{te nalazi tamo gde se nalazi zbog nepa`we). Tu on ne gre{i sasvim – uslovna determinisanost nepoznatim postoji kao determinisanost èqom – ali ~ak i u jednoj wegovoj opaski otkriva se da o potpunoj determinisanosti ne moè biti re~i. Kad kaè da ne zna {ta ga goni, on dodaje na to „niti mi se traì“ – upravo na tom mestu je priznata i neiskori{}ena mogu}nost izbora, svojevoqno pristajawe da se ne èli samopreispitivawe17, a kamoli preusmeravawe èqe, {to jo{ jednom potvr|uje Kasijanove (2006: 99) re~i da se „niko nikad ne prinu|uje na greh (...), ve} [~ovek] u svome srcu ima sakrivenu gra|u odre|enog greha“. Ako je istinita tvrdwa da je „svako, uprkos predrefleksivnosti apofati~kog doga|aja slobode radikalno odgovoran za svoj lik @eqe koji uspostavqa subjektivnost“ (Kocijan~i~ 2001: 348; up. i Jak. 1, 13–15), to prikrivawe sopstvene odgovornosti znak je da u ovoj ispovesti ono najintimnije nije postalo dijalo{ki komunikativno, {to daqe zna~i da je smisao ispovesti proma{en i da se ostalo u „patolo{koj u~aurenosti sopstvenog uobraziqskog solipsizma“ (Jevremovi} 2011: 129). Zapis o Mariji je tako samo jo{ jedan primer „zaobilaèwa predmeta-ciqa“ u kome se èqa tek reaktualizuje u bezuspe{nom poku{aju da bude prevazi|ena i da se, u odnosu na wu, izbori sloboda. *** @ià dadine pripovesti o Mariji jeste ogledalo – u wemu, u Marijinom ogledalu, pre|a{we se prelama i sve ostalo iz wega sledi. I pre|a{we i budu}e pak prizivaju Lakanove re~i (1983: 7) koje kazuju da posle prvobitnog ogledawa i „radosnog usvajawa vlastite ogledalne slike od strane bi}a“ instanca Ja (moi) „nikad nije svodiva na samu jedinku“ i da subjekt – stoga {to je izme|u wega i slike wega umetnuta ogledalna 105

razlika – gubi sposobnost da bude homeomorfan: „S nalazi sebe u a, poistovetiv{i se sa wim otu|uje se od sebe i postaje precrtano S“ (Jevremovi} 2001: 101). To je za Lakana fundamentalni fantazam u odnosu na koji se konstitui{u svi drugi, jednom postavqeno pred sebe ogledalo je nemogu}e razbiti i subjekt vi{e ne moè nikad da bude identi~an sebi samom. U „Zapisu“ se, istina, ogledalo pojavquje vi{e kao ne{to u ~emu se materijalizuje narcizam, budu}i da su u ovoj pri~i drugi ogledalo pre wega samog i da je „paranoi~na otu|enost“ pre wegove konkretne pojave po~ela izlaskom u svet i preokretom ogledalnog ja u dru{tveno ja. Trenuci u kojima Marija ose}a da se ne{to ~udno oko we zbiva sme{taju je u situaciju prema kojoj ona ne ume da se odredi. I stid i ponos koje dada kod we sluti svrstavaju se u psihologiji me|u emocije vezane za samoocenu, gde i jedno i drugo imaju veoma bitnu ulogu u razvoju svesti o sebi prilikom „u~vr{}ivawa i progresivnog mewawa samosvesti“18. Ako je stid ose}awe nelagodnosti u situaciji u kojoj osoba ~ini da je drugi vide kao mawe vrednu (ili kada sama sebe tako oceni gde, pritom, nu`no zauzima mesto sa koga je drugi gleda), a ponos, kao „anticipacija zasluène pohvale, podr{ke i priznawa svoje socijalne sredine“, ose}awe samozadovoqstva i samopo{tovawa kada izazove odobravawe ili sebe doìvqava „kao li~nost ~ije je vladawe u skladu sa vlastitim idealnim ja“ (Trebje{anin 2008: 352. i 467), onda je jasno da je ovaj izlazak najo~igledniji primer trenutka prisajediwewa èqi drugog, koje „odlu~no quqa ~itavo qudsko znawe, obrazuje objekte ja u apstraktnoj istozna~nosti kroz nadmetawe sa drugim“ (Lakan 1983: 11). U sopstvenoj sobi pak, uz svoje ogledalo, ovog emotivnog wihawa – koje u Mariji mo`da nastaje i stoga {to ose}a dadinu strepwu da sve ne}e iza}i na dobro, a opet uìva u zanesenosti okruèwa vlastitim likom – ne mora (toliko) da bude, pa koren potrebe za ogledalom moè biti (i) èqa da se ne106

kontrolisano prepusti @eqi, svojevoqni pristanak na urawawe u fantazam slike o sebi. Paradoksalno, upravo tu Mariji postaje i doslovno nemogu}e da stupi u kontakt sa samom sobom – tu gde se, van drugih, urawa u fantazam o sebi. Ako bi psihoanaliti~aru bilo dovoqno da ukaè na to da je Ja, makar onakvo kakvim ga poznajemo posle ogledala, iluzija, pravoslavna antropologija ovom pogledu u ogledalo dodaje jo{ jednu dimenziju. U religiji u kojoj je pitawe slobodne voqe jedno od najzna~ajnijih ni{ta, pa ni ogledalo, ne moè biti samo pesimisti~no sen~ena ireverzibilna neminovnost. Ona, ta „neminovnost“, uvek je samo mogu}nost, propasti ili spasa. Pritom, propast ne izvire iz samog ogledala i ogledawa – propast nema veze sa fantazmom koja se stvara wime – na tragu onoga o ~emu smo ve} govorili, postaje jasno da ona, ponovo, ima veze sa odnosom prema ogledalu i tom fantazmu. Ako je re~ o lepoti, nije zlo ona sama, zlo je ne mo}i podneti je, a ne mo}i podneti u ovoj pri~i jednako je ne mo}i uzdràti se od toga da se iz spoznaje sopstvene lepote ne pre|e u priznavawe sebe za sredi{te ìvota u kome se „drugi preme{taju u okolinu svoga bi}a“, gde im biva priznata „samo spoqa{wa i relativna vrednost“ (Solovjov 1988: 22). Me|utim, ba{ to se de{ava sa Nastasijevi}evom Marijom – za wu, ni{ta drugo ne poseduje autonomno postojawe osim wenog vlastitog tela, pa se na tom mestu strast narcizma pokazuje kao strast zatvorenosti. Drugi je tu sveden na stvar, wegova autenti~nost kao bi}a svedena na feti{ koji ima funkciju rastere}ewa sopstvene napetosti, umesto da se prihvati kao mogu}e ogledalo. Drugi kao ogledalo u pravoslavnoj misli temeqno je druk~iji od onog psihoanaliti~kog velikog drugog. Dok tamo drugi u~estvuje u otu|ewu subjekta, on je ovde potreban za ostvarewe sopstvene li~nosti, jer „personalna koherentnost bi}a (...) posledica je neposredne prisutnosti za wu ontolo{ki zasnivaju}e personalne 107

drugosti. Drugosti koja bi}u daje lik, koja ga svojim prisustvom personalizuje. Ne bi}e, tj. smrt, ne predstavqa ni{ta drugo do radikalnu odsutnost izvesnosti prisustva Drugog“ (Jevremovi} 2011: 33). Drugim re~ima, ba{ zato {to ostaje sama, zato {to ostaje bez drugih, Marija mora da, u tom fantazmatskom solipsizmu, ostane i bez sebe, budu}i da li~nost nije mogu}a bez „personalne saodno{ajnosti sa drugim“ (Jevremovi} 2011: 80). Autoerotisti~ki hedonizam, kao ukidawe puta ka drugom, predstavqa negaciju li~nosti i ote`ava povratak sebi, ali ga, ipak, ne ~ini i nemogu}im.19 A ona, kao tica kad oboli, pribila se tu i kuti bez leba i sna. (...) Dok ona, u neko doba tre}e no}i, digla se i kapqe suzama po meni: „Ho}u“, veli, „da te pitam ne{to, ali mi po du{i reci kako je pravo, a ne kako je meni drago!“ [obotav joj glas, i prepadnem se, i koje~im stanem je zalagivati. A ona: „Ni{ta to“, veli, „ne poma`e, nego mi po du{i reci za onu nesre}u ko je kriv, ja ili on ili oboje zajedno?“ (44)

U prethodnom odeqku u centru zbivawa su dva arhaizma: „kuti(ti)“ i „{obotav“ (~ glas). Dok prvo ukazuje na nepomi~nost, uko~enost u kojoj se zami{qeno }uti (kao da se u kutu jezgrovito skupilo bi}e), drugo se konceptualizuje uz pomo} tri momenta: akusti~ka muklost, tupost glasa, koji proizvodi ono {to je {upqe, i to kad ga ne{to udari; pod „udarom“ tu|e smrti, koja je odraz i delo one autisti~ne narcisoidne izolovanosti, ne samo da se progovorilo, ve} se progovorilo tako da i jedna baba mo`e da ~uje, i zapamti, prazninu iz koje se progovara. Iako se wome u Mariji otvorilo pitawe krivice za smrt mladi}a, te tako i pitawe sopstvene ogrehovqenosti, to jo{ ni{ta ne mora da zna~i. Pred wu je time tek postavqen izbor izme|u dve Kasijanove (2006: 99) tuge – prve „koja donosi pokajawe za nesumwivo spasewe jeste poslu{na, srda~na, smirena, krotka, prijatna i trpeqiva“, koja se „iz `eqe za savr108

{enstvom neumorno prostire prema telesnom samozlopa}ewu i skru{enosti duha, ali istovremeno nekako ostaje radosna i ìva zbog nade na napredak“, i druge koja je „rop}u}a, netrpeqiva, gruba, puna odbojne svadqivosti, besplodne àlosti i pogubnog o~ajawa“ (up. i dve vrste àlosti u 2 Kor. 7, 10). Mogu}nost izbora zna~i i prisutnost slobode u kojoj se ~ovek odlu~uje da li }e svoju èqu usmeriti na ne{to unutar wegovog ovde-sad postojawa ili }e svoje energije poku{ati da sabere u stremqewu li~nosti, ka drugoj realnosti „koja leì izvan qudskih granica, (...) koja se razlikuje od realnosti ~ovekovog sada{weg bivstvovawa“ (Horuì 2002: 73). Prema toj drugoj realnosti, koja je uvek prisutna u ~ovekovoj situaciji „nije to ono“, situaciji „specifi~ne unutra{we konfliktnosti, napete te`we ka spoqa{wosti“ koja i realno deluje na ~oveka, – prema woj qudsko bi}e ima odnos ontolo{kog i transcedentnog stremqewa, koje èli da prevazi|e prepreku sopstvene kona~nosti kao fundamentalnog predikata ~ovekovog postojawa ovde-sada. Iako je prevazilaèwe nemogu}e bez pomo}i sile blagodati, koja podrazumeva iskustvo Bogoop{tewa, nu`nost sinergijske razmene izme|u ~oveka i Boga (up. Horuì 2010: 30)20, za wega je nuàn ~ovekov pristanak na prvu tugu, pristanak na preobra}ewe, koje predstavqa ~in preokreta u kome se ~ovek odlu~uje da izvr{i transformaciju uma i mi{qewa, prate}i poziv koji je alternativa, „prirodnom poretku, koji se kao na kamenu-temeqcu gradi na Pra-impulsu neprihvatawa smrti“ (Horuì 2010: 292). Ako se setimo {ta Mariju podsti~e na ovakav ~in odziva u kome bira da ne veruje u smrt, ve} u weno transcendirawe kroz ispuwewe Hristovog dolaska, ~ini se da je ruski mislilac sasvim u pravu.21 Me|utim, kada se de{ava taj poziv i kako je artikulisan? Od po~etka pripovesti o Marijinim darovima ostalo je otvoreno pitawe kome su oni nameweni; kasnije se 109

wemu pridruùje pitawe ~iji dolazak ona i{~ekuje. Nije, mislim, slu~ajno {to Marijino preobra}ewe po~iwe uo~i, u predve~erje Ivawdana. Jer, misao o prazniku Jovanovog ro|ewa jeste i dolazak / prizivawe samog svetog Jovana, a wegova se pojava naj~e{}e saìma u jednu re~enicu: „Pokajte se“ (up. Mt 3, 2).22 Stoga i onaj dolazak koji Marija o~ekuje logi~no bi mogao da bude priblièwe „carstva Gospodweg“, tim pre {to }e se, po wenim re~ima, ispuniti (a ne desiti, zbiti i sl.), {to zna~i da je ve} nekad nek/~im nagove{ten. Tu je upliv, trenutak u kome se oslu{nuo zov Izvora kroz nadolazak praznika kao poruke, na koji se odazvalo metanojom, obra}ewem kao raskidom sa starim odnosom prema spoqa{woj stvarnosti (u koju je, ovde, svakako ukqu~en i Marijin odnos prema sopstvenom odrazu u ogledalu), pokajawem kao integracijom u po~etak novog ~oveka. Ipak, odazvati se nije dovoqno; potrebno je, kao {to rekoh, potpuno usmeriti svoje bi}e ka tom pozivu kako bi do{lo do ontolo{ke promene, potrebno je straèwe, neophodna budnost i usmerenost na drugi svet, jer je, re~nikom Sergeja Horuèg (2002: 82), svaki ekstati~ki akt, svako energijsko sjediwewe „uzajamno nezavisno, me|usobno nepovezano“ i trenutna sjediwenost energija ~oveka i Li~nosti nije zalog vlastitog produèwa.23 U tuma~ewu kome su nameweni Marijini darovi tako se najsna`nije name}u dva odgovora. Jedan je taj da su (biv{i nameweni Jovanu) nameweni Bogu kao drugom, drugi onaj koji Jeroti} (1997: 170) pomiwe u svom tekstu: „Marija [darove] nikom odre|enom nije namenila, da ih ne bi, kojom oma{kom, namenila nekom pogre{no. (...) Marijini darovi (...) donose nesre}u samo onima koji wima streme, a nisu spremni da ih prime, ostali }e primiti onoliko koliko budu mogli da podnesu“ (up. i endnotu br. 29). U opisu onoga {to se sa Marijom de{ava moè se izre}i nekoliko zanimqivih zapaàwa. Jedno je vezano uz ekstremnu osetqivost na spoqa{wa zbivawa. Ona je 110

osetqivost nemirne Marije kad „ti~ica sleti na granu“, koju „u nekom svom znawu“ shvata kao opomenu i „ùrno prilegne radu“ (46). Ta se wena osetqivost moè videti kao posledica otvarawa ~ula koja bi se u pravoslavnoj mistici krstila kao duhovna, a koja se otvaraju delovawem blagodati24; ona je prijem~ivost za svaki, pa i najti{i glas Izvora, opomene na poziv. Drugo se ti~e saglasja koje nastaje / postoji izme|u wenog veza, ili nekih od wenih vezova (budu}i da za neke ne postoji komentar koji bi govorio o toj vrsti odraza) i prirode.25 Ono je, ponovo, sa stanovi{ta hri{}anske antropologije lako obja{wivo jer, pravoslavqe, kao i hri{}anstvo u celini, jeste antropocentri~no, a „hri{}anski antropocentrizam (...) usagla{ava posebnost ~oveka sa zajedni~kim usudom bivstvuju}e tvari i ta saglasnost ne zna~i ni{ta drugo do odgovornost ~oveka za zajedni~ku sudbinu vaseqene“ (Horuì 2010: 348), pri ~emu se smisao qudske prirode, tek da bude jasno, ne pokazuje, ili makar ne prvenstveno, u odnosu prema svetu, ve} u odnosu prema Bogu. U zavisnosti od toga odnosa mewa se i odnos ~oveka i sveta. Kona~no, od Ivawdana, nekoliko puta se u pri~i pomiwe svetlost, zraka koja „skosa udara u prozor“ ili zraka koja „odnekud stalno pada“ ili „sama od sebe svetli“, pri ~emu neodredivost te zrake, nemogu}nost da se ona pomene bez ikakvih ograda ukazuje na wenu nesvodivost na „obi~nu“ zraku. Ona je znak prisustva drugosti, pod kojom Marija postoji „~ista kao ikona“. Nastasijevi}evo pore|ewe sa ikonom mo`da i najboqe do~arava prirodu dijaloga s boànskim, naro~ito ako se uzmu u obzir re~i sv. Grigorija Niskog, koji nagla{ava da ikona nije puka reprodukcija, ve} originalna refleksija, koja sobom „odraàva neku sebi transcedentnu drugost. (...) Dokle god bila u prisnom dodiru sa tom istom, za wu konstitutivnom Drugo{}u, sa wom }e zajedno bivati u zajednici istinske lepote. Ima}e svoj lik, svoje bi}e, postoja}e“ (nav. prema Jevremovi} 2011: 33)26. 111

Originalnost ne podrazumeva samo lepotu i Marija ne veze do kraja samo cveti}e. Izra|ivawe veza pra}eno je budno{}u sluha – za zmije i pe~urke, za crvene o~i, za ono {to izaziva grozu. One se mogu shvatiti najmawe na dva na~ina. Wihovo „metawe u vez“ moè biti poku{aj razumevawa onih koji Mariju osu|uju27, razumevawa kao wihovog prihvatawa, gde, pritom, takvo prihvatawe jeste i isku{ewe osamqenosti, kao i prepu{tenosti sopstvenoj veri u oli~no{}ewe i dijalog sa Drugim (up. 1 Jov. 3, 13–15 sa Mt. 5, 43–47 i posebno Mt. 18, 7). Jer, taj hod ka Li~nosti jeste i uvi|awe univerzalnosti ~e`we za prevazilaèwem granice28 i u wemu se nu`no pojavquje odnos prema drugom, koji je, zapravo, bratski u oba osnovna odre|ewa ovda{weg bi}a – „ja sam svestan i doìvqavam kako na{u zajedni~ku utopqenost u kona~nost ovda{weg bi}a, tako i i zajedni~ku pozvanost da se preobratimo u li~nost“ (Horuì 2002: 97; v. Mt. 5, 48)29 – iako se ne o~ekuje nu`no i komunikacija sa wim i wegovo slobodno sau~estvovawe. Qubav prema drugom nu`na je, i pored toga, za ostvarewe vlastite li~nosnosti, jer poznaju}i u qubavi istinu drugoga, ne apstraktno, ve} stvarno, prenose}i na delu sredi{te svog ìvota van granica svoje iskustvene posebnosti, mi samim tim ispoqavamo i ostvarujemo svoju vlastitu istinu, svoj bezuslovni zna~aj koji se upravo i sastoji u sposobnosti da se prelaze granice svog datog pojavnog bi}a, sposobnosti da se ìvi ne samo u sebi, ve} i u drugom. (Solovjov 1988: 23) Zmije i pe~urke se, opet, mogu uzeti kao metafora sopstvenog greha – gre{nih pomisli i dela – koji se ose}a sve bliìm, jer, „put kojim samosvesni um moè sti}i do stawa optimalne nezavisnosti od pomisli podrazumeva neprestanu borbu (tako se to nekada zvalo), analiti~ki rad (tako bismo mi to danas krstili) sadràn u asketskoj praksi wihovog ispovedawa. Ono najintimnije, uprkos svim mogu}im otporima i zazorima, mora postati dijalo{ki komunikativno (drugom sa112

op{tivo, s drugim deqivo)“ (Jevremovi} 2011: 129). Verbalizacijom èqa kojih se najvi{e stidi uprkos svim unutra{wim otporima Marijino bi}e se u ispovesti ogoquje i, prevode}i svoje opsesije – {to strasti uvek jesu – u re~i, i slike, koje se izgovaraju u dijalogu sa Bogom, Marija sve vi{e izlazi iz one „u~aurenosti sopstvenog uobraziqskog solipsizma“ (kojoj pripoveda~, ~ini mi se, ipak nije uspeo da utekne). Jer, èqa je mesto nedostatka, a priznawe tog nedostatka predstavqa prihvatawe nedostatnosti Ja, polagano ukidawe fantazma totaliteta. Poni{tavawem strasti poni{tava se, s druge strane, i pomiwana paralogosna feti{izacija objekta, koja ~ovekovu voqu ~ini neslobodnom, a to poni{tewe otvara prostora za qubav, jer je ona mogu}a tek uz bestra{}e, gde wega ne treba razumeti kao umrtvqavawe ve} kao preobraàj ~ula. Preobraàj u kome bestra{}e zna~i i oslobo|ewe od straha, jer „savr{ena qubav izgoni strah napoqe, jer je u strahu mu~ewe, a ko se boji, nije se usavr{io u qubavi“ (1 Jov. 5, 18). Kada Marija odgovori na dadino pitawe za{to guje, akrepe i skaze pogane „u vez me}e“, u pozadini Marijinih re~i – „da me nije groza no qubav“ (50) – stoje, zapravo, re~i Jovana Bogoslova. To nas goni da se vratimo na~as na opis Marije koji – posle isticawa da joj je „na oprezu uho“ – kadrira wene o~i, ali i dodaje da „ona cela ~uvi“ (up. i Mt. 6, 22). Zanimqivo je ovaj deo uporediti sa poretkom po kome se obi~no ~ula otvaraju u asketskoj duhovnoj praksi. Ako je polazni uslov Bogoop{tewa zadobijawe duhovnog sluha, „oboèwe pretpostavqa transcenzus svih ~ula; i sa pribliàvawem wemu na prvo mesto dolazi gledawe. Jer je ono to opaàwe koje je uvek s razlogom smatrano najbliìm dodirom s onim {to se opaà, zapravo ve} sjediwewem s wim“ (Horuì 2010: 274). Nije slu~ajno {to je vid to ~ulo, budu}i da je slu{awe, ipak, temporalno, {to nu`no zna~i i ostanak u „obi~nom“ vremenu, a da misti~no Booop{tewe podrazumeva izla113

zak iz takve vremenitosti u jednu nehomogenu, „koja se formira od nepovezanih trenutaka“. Glagola „~uviti“ pak u re~niku Matice srpske nema, ali bi se mogle u jezi~kom ose}aju na}i neke bliskozna~nice – jedna bi mogla biti vezana uz ~uvstvo, druga uz ~ulo (tj. Kosti}evo „~uvilo“, od koga bi se dao izvesti glagol ~uviti). Marija cela ose}a ili se pak cela pretvara u ~ulo, te wena percepcija, zapravo, vi{e i nije parcijalna, ve} predstavqa neku vrstu pan-percepcije, sve-opaàjnosti. Sama promena na~ina opaàwa jedna je od ontolo{kih transformacija bi}a, koja nastaje izlaskom u meta-antropolo{ku ravan. U no}i, Mariji se nije desila samo potpuna duhovna transformacija, ve} i telesna: sva osedela, bleda; razroga~ena; sme{i se kao prvi put. Osedelost bi mogla posredno da ukazuje na potresnost iskustva suo~avawa sa sopstvenom gre{no{}u i, kroz weno ispovedawe, sa Bogom; bledilo kao da sugeri{e umawewe telesnosti, razroga~enost jo{ jednom akcentuje Marijine o~i, {to je u skladu sa shvatawem gledawa u dijalo{kom procesu; smeh (ili pre: sme{ak) ukazuje na radost, ali prvi put – to svakako zna~i povratak u elementarnu ~istotu; sve to je u skladu sa shvatawem po kome prevazilaèwe qudske prirode, koje je transformacija celokupne „energijske slike“, „doga|aj transcedencije“, podrazumeva da sve dimenzije ~oveka postaju preobraène – i um, i telo. Pro~i{}ewe se dogodilo. A ogledalo: Neki se dreme` obara na mene, i da zaspim, kad najednom: fras! Pr{te ogledalo, kao da neko skosa ukoso prutem o{inu po wemu. (51)

Ovde se, u (ne)mogu}em, mo`da poklapaju lakanovska psihoanaliza i pravoslavna antropologija. Dovr{ewem ispovesti subjekt se razotkrio i tako ukinuo fantazam o sebi.30 Ogledalo pred Marijom puca jer ona podriva fantazam, jer dosti`e tako celinu Li~nosti, koja je osvojena 114

dejstvom blagodati i totalnim usmerewem ka zovu Izvora, puca jer ne moè vi{e da obuhvati projavu misti~kog iskustva koje zna~i da „du{a ~ovekova [bivaju}i sva lice] prestaje da ima svoju zadwu stranu, svoje nali~je, deo sebe koji je uvek u senci. Deo sebe koji ne vidi i koji se ne vidi“ (Jevremovi} 2011: 56). Ogledalo puca jer postoji dubqe ogledawe li~nosti u Li~nosti, jer se Marijina lepota sada vi{e ne moè prosto obuhvatiti, jer „(Lepo) nije s jedne strane lepo, a sa druge strane ru`no, nije ~as ’da’, a ~as ’ne’, ili s obzirom na ne{to lepo, a s obzirom na ne{to drugo nelepo, nego je samo po sebi sa sobom jedinstveno vi|eno uvek postoje}e Lepo, jer u suvi{ku u sebi oduvek ima izvornu Lepotu svakog lepog“ (Kocijan~i~ 2001: 312). De{ava se ~udo. ûdo je (ne)mogu}e. Pucawe razlike izme|u S i a’ i povratak sebi kao kretawe ka Li~nosti, kao prevazilaèwe qudske prirode u kome ona istovremeno biva obuhva}ena. Prevazilaèwe koje se dovr{ava u poistove}ewu sa Ogledalom i Drugim u kome je subjekt slobodan i svoj, u poistove}ewu sa prestolom Boìjim. *** Nedoumica, posle svega, jeste – da li se sve, ili makar ne{to, ispri~ano zaista zbilo? Jer, na mestu Marijine ku}e je zgari{te – vi{e ne ~ak ni onaj locus horridus koji moè da sugeri{e vertikalu svojom sablasno{}u (@ivi} 2005: 464–465f) – a povrh svega stoji saznawe da je pri~a koju smo ~itali dvostruko posredovana i da je pri~aju krajwe nepouzdani pripoveda~i (v. i Vukadinovi} 1971). Taj se na~in oblikovawa moè dovesti u vezu sa Jevremovi}evim (2004: 36f) uvidom u kratkom tekstu o Nastasijevi}evoj poetici stvarne re~i, u kome autor, èle}i da dovede u pitawe „nedopustivo nasilnu“ apologetizaciju Nastasijevi}evog izvorno religioznog diskursa, pokazuje kako se taj stav mogao razvijati. 115

Najraniji zapisi, oni iz 1915, donose nam jednog gotovo renanovskog ili (~ak) fojerbahovskog Nastasijevi}a. Pomiwa}e on tada, nemojmo zaboraviti, ~oveka i wime stvorenog Boga. „Kako su bedna koprcawa ~ove~ijeg uma“, pi{e on u jednoj bele{ci, „da se dohvati kakve bilo spasonosne religije. Kako je sme{no, `alosno stvarati iluziju od iluzije – ne{to od ni~ega.“ Tokom dvadesetih godina kriti~ki stav spram religije smeni}e (mawe ili vi{e eksplicitno) zalagawe za nekakvu, na muzici utemeqenu, apsolutnu religiju. (...) Tridesete godine done}e Nastasijevi}u (uglavnom dosledno) raskr{tawe sa metafizikom materwe melodije. Zanimqivo je da wegovo okretawe ontologiji stvarne re~i zna~ajno koincidirati sa u~estalijim pomiwawem Hrista u wegovim bele{kama i teorijskim esejima.

Kao mesto nesigurnosti, izme|u onoga {to je izre~eno i sna`ne mogu}nosti relativizacije re~enog, „Zapis“ ide u prilog Jevremovi}evom sudu. Stoga ga danas moèmo (sa uìvawem) ~itati (i) kao (Nastasijevi}ev) zapis o (vlastitom) kolebawu. Izvor: Nastasijevi} 1938: M. Nastasijevi}, Iz tamnog vilajeta. Celokupna dela, kwiga prva. Beograd: Izdawe prijateqa. Literatura: Vukadinovi} 1971: B. Vukadinovi}, „Deliri~no i fantasti~no kod Nastasijevi}a“, u: Interpretacije, str. 72–83. Beograd: Prosveta. Deli} 1994: J. Deli}, „Oblici skaza u Nastasijevi}evoj zbirci Iz tamnog vilajeta“, u: Poetika Mom~ila Nastasijevi}a, zbornik radova, prir. N. Petkovi}, str. 151–173. Beograd – Gorwi Milanovac: Institut za kwièvnost i umetnost – De~je novine – KPZ Srbije. @ivi} 2005: J. @ivi}, „Postupci i zagonetke umetni~kog kazivawa: proza Mom~ila Nastasijevi}a“, u: Letopis

116

Matice srpske, br. 476, str. 456–486. Novi Sad: Matica srpska. @ièk 1996: S. @ièk, „Opsceni zakon“, u: Metastaze uìvawa, str. 97–139. Beograd: îgoja. @ièk 2012: S. @ièk, Kako ~itati Lakana. Loznica: Karpos. Jevremovi} 2000: P. Jevremovi}, Lakan i psihoanaliza. Beograd: Plato. Jevremovi} 2004: P. Jevremovi}, „O Nastasijevi}evoj poetici stvarne re~i“, u: Slovo ]irilovo, godi{wak biblioteke Bra}a Nastasijevi}, br. 1, str. 31–39. â~ak: Svetlost. Jevremovi} 2011: P. Jevremovi}, Patrologija u ogledalu hermeneutike. Beograd: Ota~nik. Jeroti} 1997: V. Jeroti}, „Mom~ilo Nastasijevi} i wegova pri~a ’Zapis o darovima moje ro|ake Marije’“, u: Darovi na{ih ro|aka – psiholo{ki ogledi iz doma}e kwièvnosti, kwiga prva, str. 137–180. Beograd: Prosveta. Kasijan 2006: J. Kasijan, „Borba sa duhom uninija“, u: Gradac, br. 160–161, str. 98–102. Beograd: Zuhra. Kocijan~i~ 2001: G. Kocijan~i~, Posredovawa – uvod u hri{}ansku filosofiju. Nik{i}: Jasen. Krwevi} 1994: H. Krwevi}, „Prolegomena za jedno ~itawe ’Zapisa o darovima moje ro|ake Marije’“, u: Poetika Mom~ila Nastasijevi}a, zbornik radova. prir. N. Petkovi}, str. 103–123. Beograd – Gorwi Milanovac: Institut za kwièvnost i umetnost – De~je novine – KPZ Srbije. Lakan 1983: @. Lakan, Spisi. Beograd: Prosveta. Lakan 1986: J. Lacan, êtiri temeqna pojma psihoanalize. Zagreb: Naprijed. Milo{evi} 1978: N. Milo{evi}, „Melodija i motivacija – bele{ka o strukturi Nastasijevi}eve proze“ u: Zidanica na pesku. Beograd: Slovo qubve, str. 79–117. Radovi} 1989: M. Radovi}, „Pragmatika narativnih znawa u pripoveci Zapisi o darovima moje ro|ake Marije Mom~ila Nastasijevi}a“, u: Poetika srpske kwièvnosti 2 – tipovi pripovedawa u romanu i pripoveci, str. 87–94. Beograd: Institut za kwièvnost i umetnost. Radulovi} 2009: M. Radulovi}, „Stvarala~ka (samo)svest i tradicija u Nastasijevi}evim pripovetkama Iz tamnog vilajeta“, u: Sveske, br. 93, str. 135–142. Pan~evo: Mali Nemo. Sveto pismo – Novi zavjet Gospoda na{eg Isusa Hrista. Beograd: Sveti arhijerejski sinod SPC.

117

Solovjov 1988: V. Solovjov, Smisao qubavi. Beograd: Sfairos. Trebje{anin 2008: @. Trebje{anin, Re~nik psihologije. Beograd: Stubovi kulture. Horuì 2002: S. Horuìj, Diptih o tihovawu. Beograd: Logos. Horuì 2010: S. Horuì, Pravoslavna askeza – kqu~ za novu viziju ~oveka. Karlovac – Beograd: Eparhija gorwokarlova~ka – IU Martiria. [uti} 1992: „Nastasijevi}eva pri~a o `rtvenom jagwetu“, u: Kwièvna istorija, br. 86, str. 5–26. Beograd: Obod. 1 Tuma~ewa se kre}u od onih koja pod lupu stavqaju Nastasijevi}ev pripoveda~ki postupak (Deli}, @ivi}, Milo{evi}), preko onih koja promatraju wegov odnos prema folklornom i mitskom, kao i tradiciji u {irem smislu (Krwevi}, Radulovi}), do onih koja polaze od psiholo{kog aspekta tuma~ewa (Vukadinovi}, Jeroti}). Ovaj rad najbliì je posledwoj vrsti tuma~ewa i sa Jeroti}evim esejom se u osnovnom tonu i glavnim ta~kama umnogome podudara. 2 Na to da se pojedine crte jedne i druge doktrine mogu pod odre|enim uslovima posmatrati kao analogne upu}uje Petar Jevremovi} (2011: 28–29f), Gorazd Kocijan~i~ (2001: 340–394) promatra pojedine Lakanove ideje najvi{e prilikom tuma~ewa apofati~ke erotologije Franca Ksavera fon Badera, dok ih Sergej Horuì (2010: 281–301) uzima u obzir kada pi{e o topici antropolo{ke granice. 3 Svi navodi iz Nastasijevi}eve pri~e bi}e dati prema ovom izdawu. 4 Ako se „Zapis“ posmatra kao ispovest naratora, onda logika individualizacije u wemu nije naru{ena, kako tvrdi Milo{evi} (1978: 82–83), (samo) zarad na~ela muzikalnosti umetni~kog teksta, ve} ima svoje opravdawe u tome {to su sva zbivawa „dodatno“ jezi~ki obra|ena u wegovoj svesti, {to se ona prilago|avaju wegovom idiolektu (u kome, istina, melodioznost ima velik/ presudan zna~aj).

118

5 Kako se u seksualnosti najvi{e pribliàvamo intimnosti drugog, za Lakana je Realno jednako seksualnom uìvawu i ono je samo traumati~no, neizdrìvo intenzivno, a neshvatqivo i simbolima nepredstavqivo. Na zanimqiv na~in, takvo}u lakanovske èqe kritikuje Kocijan~i~, insistiraju}i na wenoj apofati~nosti, na tome da „lik èqe nema ni{ta zajedni~ko sa filosofskim uvidom, sve{}u, saznawem, koje se racionalno moè posredovati“, da ne postoji „nijedan, intersubjektivno, pojmovno ili misaono u bilo kom smislu obavezuju}i prelaz od svesti o nepojmqivosti na{eg ’bi}a’ ka odre|ewu takvo}e èqe“, a da se ona, èqa, nasuprot tome, u psihoanaliti~kom tuma~ewu ipak „katafati~no shvata u seksualnom smislu“ (Kocijan~i~ 2001: 347, 352, 353). 6 U svetlu budu}ih zbivawa, gde se prisvajawe mladoèwe pokazuje kobnim i za pripoveda~evu tetku i za wega samog (wena smrt je nerazja{wena ali svakako u vezi sa zmijoglavim mom~etom; on pr{te od prejela kao staklo), Lakanov tekst (1986: 126) postaje jo{ istinitiji: „Svatko zna da je zavist op}enito izazvana posjedovawem dobara koja, onome ko zavidi, ne bi bila ni od kakve koristi i ~iju stvarnu prirodu on ~ak i ne sluti.// Takva je stvarna zavist. Ona ~ini da subjekt problijedi, pred ~im? – pred slikom (image) potpunosti koja se zatvara, i pred tim da to malo a, a odvojeno za koje se on zakva~i, moè biti za drugog posjedovawe, koje mu pruà zadovoqstvo, Befriedigung.“ O zavisti pak francuski psihoanaliti~ar govori promatraju}i sloènost pogleda i dodaje: „Invidia dolazi od videre. Za nas analiti~are naizrazitija je invidia ona, koju sam ve} davno otkrio kod Avgustina, naime kod malog dje~aka koji promatra svog malog brata na dojci majke, gleda ga amare conspectu, gorka pogleda, koju ga izobli~uje i na wega utje~e kao otrov.“ U delu koji sledi, Lakan diferencira zavist od qubomore, ali tu razliku nije lako uspostaviti {to pokazuje i ~iwenica da Trebje{anin (2008: 255. i 546) u Re~niku psihologije i uz definiciju qubomore i uz definiciju zavisti daje isti primer.

119

7 Ovde svakako treba prihvatiti i Jeroti}evo (1997: 169) mi{qewe da pripoveda~a vodi i „potreba da razre{i, doku~i i svojim stradawem iskupi maj~in greh“. 8 Istu koncepciju ~oveka kao ekstati~kog bi}a nalazimo i kod Horuèg (2002. i 2010), koji svoju sinergijsku antropologiju zasniva, izme|u ostalog, na spisima Maksima Ispovednika. @eqa je ovde li{ena negativnih konotacija – wenu vrednost konstitui{e odnos ~oveka prema woj, a koji odre|uje wenu takvo}u (up. i Kocijan~i~ 2001: 345 i daqe). 9 Samo naizgled, paradoksalno je to {to onda kada ostvarewe èqe zavisi samo od pripoveda~a (qubqewe papu~ice), on i èli i ne èli da se to desi. Samo naizgled jer se „ponekad najkra}i put za ispuwewe èqe sastoji u zaobilaèwu wenog predmeta-ciqa, u kruèwu oko wega, u odlagawu susreta s wim“ i kada se susretnemo s predmetom svoje èqe „vi{e zadovoqstva nalazimo u kretawu oko predmeta èqe nego u neposrednoj ustremqenosti na wega“ (@ièk 2012: 104). 10 Ovo slegawe ramenima kao da je odjek onog koje pripoveda~ ~ini u Marijinoj ku}i kad ga baba pita „Kakav si to, bolan?“ (38), kada se on ne pomera s mesta celo popodne, u nemoj fiksiranosti o~ekivawa pri~e. 11 „Daleko od toga da do krajnosti dovodi iskustvo uskra}ene èqe, èqe li{ene svog objekta, melanholija, naprotiv, predstavqa prisustvo samog tog objekta li{enog na{e èqe za wim: melanholija se javqa kada kona~no dobijemo èqeni objekt, ali smo time razo~arani“ (@ièk 2012: 92). 12 U tom slu~aju, i formulacija naslova jeste mimikrija i(li) nemo} (otvorene) ispovesti.

120

13 „Pa uveriv se (ne znam po ~emu) da sam zbiqa taj, u{uwa se s ma~orem u ku}u, a ja sednem na wenu {amlicu“ (37). 14 Tako bi se ova pri~a u osnovnoj zamisli dosta pribliìla drami „Kod ve~ite slavine“. 15 Ovim kao da pripoveda~ priziva kaznu (up. Mt. 5, 37 i Jak. 5, 12). 16 âk i kad ispisuje Re~ o zlom udesu Marte devojke i momka \enadija u tre}em licu, Nastasijevi}ev pripoveda~ ostavqa pasivnu konstrukciju na mestu gde se de{ava preokret: Tako se za~e zlo (75). Odgovornost za svoje postupke, po sudu pripoveda~a, koji je na pojedinim mestima mawe ili vi{e ekspliciran, ne snose (sasvim) ni \enadije ni Marta. Wihov udes se pre svega vezuje za poreklo devojke (kojoj u odsudnom trenutku o~i budu „su{te materine“, a wena je majka – ka}iperka od soja, stara zlotravnica, gre{nica, |avolu prodana du{a – svojim „odvuglim“ o~ima mnoge temeqite muève za svoje mladosti ispila /74. i 75/), te za „ispolinske neke sile“, koje se ovaplo}uju u junacima pri~e. Tako se pitawe determinisanosti voqe, koje se neminovno prepli}e sa pitawem li~ne odgovornosti, zapravo, ispostavqa kao veoma bitno za Nastasijevi}evo pri~awe. Up. i [uti}ev (1992) tekst u kome tuma~i Spomen o Radojci. 17 Taj trenutak se poput onih ranijih moè tuma~iti kao trenutak autocenzure, jer se, mo`da, naslu}uje neugodan odgovor, te se eksplicitno prihvata ostanak u neznawu. 18 Svest o sebi se prvi put pojavquje na osnovu ose}awa telesnog ja – doìvqaja svog tela koji se nalazi u osnovi na{e slike o sebi, koja nastaje na temequ integracije „razli~itih taktilnih, kinesteti~kih i proprioceptivnih oseta, kao i raznovrsnih iskustava (prijatnih i neprijatnih) vezanih za organizam“ (Trebje{anin 2008: 408).

121

19 Iako u psihoanaliti~kom kqu~u ima razloga da se govori o povratku, kad je re~ o hri{}anskoj antropologiji pre se moè govoriti o prevazilaèwu, jer je hri{}anski povratak eshatolo{kog karaktera. 20 Milo{evi} (1978: 87) ukazuje na to da se „Marijino ludilo moè (...) tuma~iti kao posledica izvesnih ’realisti~nih’, ’prozai~nih zbivawa’ u psiholo{koj ravni [kao psiholo{ki odgovor na tragi~no samoubistvo mladog, odbijenog prosca, V. V.], kao {to se, s druge strane, moè tuma~iti i kao rezultat izvesnih doga|awa koja nisu od ovoga sveta.“ îni mi se da se ono (ludilo preobra}ewa /up. 1 Kor 18, 27/) zapravo potpuno moè razumeti tek kao rezultat ukr{taja ove dve vrste uzroka. 21 Radi upore|ewa sa pripoveda~evim slu~ajem, moèmo se na trenutak zadràti na determinisanosti Marijinog samoqubqa. Ako se wegovo poreklo uvek nalazi u nesigurnosti, ako ona kroz wega poku{ava da „preko svedo~ewa drugih opovrgne svoje sumwe o tome da je sama dostojna qubavi i divqewa, {to joj nikada ne moè uspeti, tako da na kraju uvek ostaje prazna“ (Baderove re~i navedene prema Kocijan~i~ 2001: 330), Marijino samoqubqe je vi{e nego determinisano wenim poloàjem od ro|ewa – smrt oca, razvratnost majke, neuglednost ku}e iz koje poti~e – dakle, ni{ta mawe nego pripoveda~evo stradawe. îni se da ostaje otvoreno pitawe kolika je Marijina krivica za mladi}evu smrt; premda su nagove{tene wegova blagost, pridevom „milokrvno“ (~ mom~e; up. i pripoveda~evo „Sebe za blaga zna|ah“), kao i krhkost, mogu}no{}u da se obesi o vrbu (o drvo koje ima tanke, savitqive i krte grane), te eksplicitno iskazana wegova stidqivost (up. pritom ono {to je ovde re~eno o Marijinom stidu, kao i, s druge strane, pripoveda~evu stidqivost kad treba da govori o erotskom, koju implicira eufemisti~no imenovawe ose}awa „prqave“ seksualne privla~nosti kao „nemira“, uz jedno /eufemisti~no-/pleonasti~no „malena noìca“), on, ipak, sam pristaje/ odlu~uje da presudi sebi. Ekstremna (re)akcija mladi}a, koja ~ini gotovo nemogu}e (i zabravqen i ~uvan od roditeqa i slugu uspeva da se iskrade), mogla je

122

biti rezultat samo neizdrìve (strasne) èqe za Marijom ili za onim {to Marija (za wega i varo{ane) predstavqa, a {to, u krajwoj liniji, konstitui{e i sliku onoga koji èli u sopstvenim o~ima, ali i u o~ima drugih. Mladi} tako, naàlost, ne uspeva da ugu{i strast, koja ga vodi ka kona~nom stradawu (up. i Mt. 5, 28–30). Sve to, naravno, ne ukida Marijinu krivicu, jer je navo|ewe na greh jednako greh kao i on sam (v. Rim. 14, 12–13, Mt. 13, 41–42); ba{ stoga {to to ose}a, Marija se ne}e zadovoqiti dadinim obja{wewem, kojim bi se pripoveda~ – makar sude}i po onome {to sam poku{ao da pokaèm gore – zadovoqio. 22 Da li samo kao kuriozitet, moè se ovde ukazati na etimologiju imena Jovan, koju mo`da najboqe predstavqa jedan odlomak iz Erigeninog spisa Vox spiritualis, u kom autor priziva Jovana Bogoslova: „O, blaèni Jovane, s pravom se zove{ Jovan. Ovo ime hebrejski zvu~i kao Jovan (Ioannes); a wegov gr~ki prevod bi bio hô echarísato, odnosno: onaj kome je bilo darovano“ (v. u Kocijan~i~ 2001: 190; kurziv moj). 23 Kada Kasijan (2006: 99) pi{e o prevazilaèwu tuge koja nije po Bogu, kaè slede}e: „Ovu najpogubniju strast mo}i }emo da izagnamo iz sebe ukoliko svoju du{u neprestano budemo zanimali duhovnim poukama, oìvqavaju}i je i podiù}i je nadom i sagledavawem budu}eg blaènstva. (...) Uvek se raduju}i zbog sagledavawa ve~nih budu}ih dobara i prebivaju}i nepokretno u takvom raspoloèwu, mi ne}emo padati duhom u neprijatnim okolnostima, niti uznositi u prijatnim, gledaju}i i na jedne i na druge kao na ni{tavne i brzo prolaze}e.“ 24 Ve}a otvorenost za polisemiju naslova ukazuje na mogu}nost da me|u Marijine darove (one koje ona daruje) treba pridodati i onaj koji je woj darovan: Bo`ju blagodat (up. Horuì 2010: 125; Ef. 2, 8). 25 „A, Boè, {ta joj sve pod iglom ne izlazi: razaspu se cveti}i, i okca su im trepetqiva kao da prepo~etak sa zvezdica uze, kad su vesele u vedrini; ili tica dugovrata gde

123

kquje zla}eni grozd; ili sam cvet, kao boùr, ali mo}niji, a listi}i da su mu plamenovi neke vatre. Biva}e, qubi~ice mirisno cvetaju kad ih zapo~ne vesti, a zajeseni i drve}e ogoleva napoqu kad isto zavr{i. I ~udo, jesewi vow bije u sobu, a woj sve jednako miri{u one.“ (46) 26 Pojam ikone i ikoni~kog na sli~an na~in odre|uje i Kocijan~i~ (2001: 310f). 27 Up. dadinu kletvu: „Od va{eg palacawa Mariju ni glava zaboleti ne}e, i da vam zmijiwi jed s jezika na wu kane, mirom bi postao! A va{om nenavi{}u, jer su vam k}eri pe~urke od pe~uraka, same }ete se istrebiti!“ (48) 28 „Kao {to jasno uvi|a sinergiraju}i ~ovek, wegova sinergijska delatnost u stvarnosti nije uop{te usmerena na ’podrobnosti’ wegove partikularne situacije, ve} na situaciju svih i svakog; to je delatnost o svima i za sve, premda u svojim spoqa{we-empirijskim ispoqavawima ona, mo`da, i ostaje samo u granicama individualne predli~nosti, i ni u kom slu~aju nije ’dru{tvena delatnost’“ (Horuì 2002: 97). 29 „ôvek je u saglasnosti s tim {to je stvoren ’po Boìjem podobiju’ onda kada ostvaruje svoje postojawe kao qubavno samoprevazilaèwe i samodarovawe, kada je uskla|en sa li~nim na~inom postojawa. Jer, li~nost je najpre kategorija qubavi, a qubav je najpre kategorija li~nosti. A po{to qudska priroda postoji samo kao stvarnost li~nih ipostasi, u ostvarivawu li~nosti, putem uzajamnog qubavnog samodarovawa, ostvaruje se i razotkriva saborna ’jedinstvenost’ prirode, jedinstvena sabornost prirode“ (Kocijan~i~ 2001: 350). Ovaj citat otvara jo{ jednu mogu}nost odre|ewa Marijinih darova kao darova samodarovawa drugima, koji, sa svoje strane, ipak, i nehotice, woj daruju platno pred kojim }e ogledalo kona~no pu}i. 30Razlika je, dodu{e, u tome {to za psihoanalizu ispovest jeste korak daqe u saznawu iluzije, ali ona i tako nema snagu da je poni{ti.

124

Ivo Andri}

TRUP

Iako mu~en bole{}u i prikovan odavno za postequ, fra Petar je jo{ uvek mogao da pri~a dugo i lepo, samo kad bi na{ao slu{a~e koji su mu po voqi. Nikad se ne bi moglo potpuno kazati u ~emu je upravo bila lepota wegovog pri~awa. U svemu {to je govorio bilo je ne~eg nasmejanog i mudrog u isto vreme. Ali, pored toga, oko svake wegove re~i lebdeo je jo{ naro~it prizvuk, kao neki zvu~ni oreol, koga u govoru drugih qudi nema i koji je ostajao u vazduhu i titrao i onda kad je izgovorena re~ ugasla. Zbog toga je svaka wegova re~ kazivala vi{e nego {to ona u obi~nom govoru zna~i. To je izgubqeno zauvek. U fra Petrovoj }eliji bilo je velikih i malih ~asovnika, koji su celi prostor ispuwavali svojim jednomernim {umom i povremenim iskucavawem ~asova, bilo je oru`ja, delova od pu{aka, razne gvo`|urije i alata. On je bio majstor u tim stvarima i zato mu je ostao od mladosti nadimak Tufegxija. Jedan od tih ~udnih drvenih ~asovnika otkucao je jedanaest sati. Zami{qen, fra Petar je slu{ao wihov zvuk, gledaju}i u raf na duvaru na kom su bile dve-tri kwige, staklo rakije sa travama, i red duwa i jabuka. Jo{ odjek posledweg udarca nije bio zamro kad je fra Petar po~eo da pri~a. â&#x20AC;&#x201C; Kad sam bio u progonstvu u Maloj Aziji, nagledao sam se svakojakih ~uda i vidio zla i dobra. Vi{e zla nego dobra, jer dobra je malo mawe pod ovim nebom pod kojim ìvimo. Tu sam vidio jednog ~ovjeka koji je bio ìvi spomenik nesre}e i slika svih zala koja vrebaju ìvo ~eqade. Ja sam, eto, neki tufegxija. Batal-majstor od zanata. To mi je ostalo od djetiwstva i to sam oduvijek radio u 125

manastiru. Opravqao sam mlinove, brave, satove i pu{ke. I tako sam uvijek ponekom bio potreban jer, kao {to znate, sve se na ovom svijetu tro{i i kvari, i vi{e ima {tete i batala nego sre}e i napretka. Ta mi je moja vje{tina vaqala i u Akri. Popravio sam i nao{trio mome apsanxiji kaveni mlin. Od toga mi se pro~ula slava. Najposlije su mi davali da popravqam i brave na na{em zatvoru. Po~eli su da me zovu i po varo{i. Prvo kod kajmakama, pa zatim i kod drugih uglednih qudi gdje ima {ta da se popravi. Tako sam do{ao u ku}u ~elebi Hafiza, koja nije bila kao druge ku}e {to su, kao {to ni wen gazda nije bio kao drugi qudi. To je bio ~itav dvor, napola sakriven u gustom {umarku koji je izdaleka izgledao kao ~uperak na ùtoj strmini na brijegu. Tek kad ~ovjek pro|e veliku kapiju, vidi da je to prava tvr|ava, sa nasipima i mostovima i kulama od {tura kamena. A {umarak krije hladovite ba{te i vrela ìve vode. Samo u Aziji ima takvih iznena|ewa. Otkako sam ovamo do{ao, nisam ~uo da ~esma romoni. I taj {um vode do|e mi drag i poznat kao materwi jezik. Kao da nisam ni u ropstvu ni u Aziji, nego usred Sarajeva, u na{oj fratarskoj avliji, pored ~esme. Ali osim toga sve je drugo bilo zapu{teno, iako veliko i bogato. Straàr koji me je doveo predade me jednom blijedom ~ovjeku neodre|enih godina, ugasla pogleda i duboka glasa. Taj me je vodio dugo uz kamenite basamake, preko nekih doksata, kroz neke hladne i prazne prostorije, sve od istog sivog kamena. Sve tvrda gra|a i velika majstorija. Dohvatismo se drvenih basamaka i uspesmo se na kulu na kojoj je bio veliki sat koji je ju~e odjednom stao i zbog koga su me dozvali iz apsa. îm sam ga otvorio, vidim {ta je i kako je. Gra|a mleta~ka i dobra, ali sat r|avo usa|en pa mu drob zakisava sve do zereka. Vidim: ovo je radio jali Grk jali Jermenin, a oni nisu za taj posao, jer tu nema prevare i ne pomaè lagati. Traìm gasa i zejtina, dvije-tri peru{ke i jednu turpiju, jer je turpija jedina alatka koju mi u apsu ne 126

daju da drìm. Donese mi sve to jedan momak pa ode. Onaj koji me je doveo ostade pored mene. Tu na tavanu, ispod sata, bilo je dasaka od nekog dobrog tvrdog drveta. Na wima sam pore|ao alat. Na jednu od tih dasaka sjede i onaj momak. Sad sam mogao boqe da ga vidim. Bio je ve} u godinama, mr{av i povijen u pasu. Sad kad se sjetim, mislim da je morao biti rob, ali davna{wi, moèbit od djetiwstva, pa potur~en i oslobo|en. To su te doìvotne sluge po turskim gospodskim ku}ama, kojima se ne zna dobro ni {ta su ni odakle su, ni koji im je pravi posao u ku}i. Po{to su se potpuno odrekli svoje vjere i svoga imena i svog ìvota samog, oni uistini vladaju svima oko sebe i ostaju na mjestu dok se sve oko wih mijewa, ra|a, umire ili udaje. Oni znaju najboqe kako stoji ku}a i u ku}i mâl i imawe, znaju sve druge tajne u du{i i krv svakog od svojih gospodara i od posluge. Svak traì od wih poneku uslugu, pomo} ili savjet, i oni svakom pomognu a ne traè ni{ta za sebe, samo {ute i gledaju oko sebe i kao da im je sva nagrada u tome {to sve znaju a ni{ta ne èle. Tako gospodskim ku}ama ~esto vladaju robovi i stranci, lukavi ~ifuti i tajanstveni potur~ewaci, samo zato {to su se potpuno pregorili i {to nemaju one poùde i ona vitia* kojima robuju wihovi gospodari. I za ovoga sam odmah osjetio da je takav neki ku}ni du{manin. Ja skidoh kapak i zasukah rukave. Prekrstim se u sebi i po~nem posao. [utim ja, {uti Tur~in. Pogledam ga malo iskosa i vidim da gleda kroz onaj mali otvor ispod sata. – Jesi li vidio? – odjednom me upita Tur~in. – Nisam – odgovaram ja, a ne smijem da podignem o~i sa posla. A i nisam ni{ta vidio. Nisam ~estito ni pogledao. Bojim se da nisu neka ~eqad iz harema i da Tur~in ne pomisli {togod i da mi ne zamjeri. [ta ja znam? Nisam uradio ni{ta, ali i za mawe stvari se degenek jede i glava gubi. 127

– Pogledaj slobodno – kaè mi opet Tur~in – nije ono ènskiwe ni harem. Pogledaj, pa }u ti ne{to ispri~ati. Podignem glavu s posla i pogledam. Vidim doqe, duboko ispod nas, na kamenim plo~ama, koje su jo{ u hladovini, prostrte serxade i na wima sjede dva roba, jedan kahvaji a drugi sasvim crn. Pored wih neka nosila, jastuci i {argije. Naprijed, do same kamenite ograde, do koje dopiru vrhovi drve}a iz ba{te i koju ve} obasjava sunce, stoji ne{to, kao dijete, kao baba, ne mogu da se razaznam. Vidim, qudska prilika u ùtoj i zelenoj anteriji do same zemqe, na woj glava sa bijelim kaukom, ama nema ni ruku ni nogu, samo trup. Stoji i ne mi~e s mjesta, samo {to glavom kre}e i klawa se ~udno. Boè me ne pokaraj, kao pokojni fra Filip Bravaxi} kod velike mise, kad ga ministrant kadi tamjanom a on se samo klawa glavom i ne umije da prestane. Ne znam otkud se sjetih fra Filipa, Bog mu du{i dao lako, a bio je dobar kao hqeb, samo skrupulant i smije{an ~ovjek, ali me Tur~in prekide u mislima. – Vidi{ ono doqe pod nama. Ono je êlebi Hafiz, koji je nekada Siriju pokorio. Slu{ao si za wega. – Nisam, da mu je sretno gospodstvo, nisam. Ja sam izdaleka i odskora ovdje. Tur~in me je gledao ~udnim o~ima, koje tek sada pravo sagledah, o~ima ~ovjeka koji zbog ne~ega pati, i stoga mu pogled li~i na pogled kr{tena ~eqadeta. Gledao me je kao da je htio da se nagleda ~ovjeka koji nije nikad ~uo za êlebi Hafiza. I tada je po~eo da pri~a o trupu i wegovoj sudbini. Dok je on pri~ao, ja sam pomalo bacao pogled na doksat ispod nas. Tu su robovi jednako sjedili na kamenitim plo~ama, u sjeni bedema, a pored ograde stajao je êlebi Hafiz, trup u ùtoj i zelenoj svili. Sjena se pomicala i sunce je bilo pre{lo na wega, ali on je nepomi~an, samo {to glavom kre}e. Najprije diè glavu uvis – diè! diè!! – nisam vidio ìva ~ovjeka da tako visoko i ponosno digne glavu. A onda stane da polagano 128

kre}e glavom, ulijevo, pa udesno, strahovito polagano, kao zvjerka kad wu{i vjetar i predosje}a vrijeme. I sve tako: ulijevo, pa udesno, dok se ne zamori i spusti glavu za trenutak. Pa opet ponovo. Kad se okrene ovamo put sahat-kule, onda mu boqe nazirem lice i vidim da je kao spe~ena jabuka. Ni nosa, ni o~iju, ni usnica, ni brade, ni brkova. Sve samo jedan veliki oìqak, prevu~en zategnutom novom koòm. A Tur~in pored mene je pri~ao, ìvo, bez prekida, sve brè i ùstrije. Ja sam radio svoj posao. U po~etku mi je bilo nezgodno {to on to meni pri~a, ali sam brzo uvidio da on to kazuje zbog sebe a ne zbog mene. A kako sam bio zauzet poslom, nisam mu morao ni{ta odgovarati. Samo dok bih ja {togod krupnije kucao ili turpijao, Tur~in bi malo zastao i predahnuo, ponavqaju}i rije~i za koje je mislio da ih nisam dobro ~uo ni razumio. A ja i nisam ba{ sve dobro razumio i nisam mu mogao svaku rije~ dobro uhvatiti, jer nisam mogao zapitkivati, ali sam glavno razabrao. Tur~in je pri~ao ovo: â&#x20AC;&#x17E;Stari su im bili gospoda u Siriji, ali su ~etiri posqedwa nara{taja bila posve pre{la u Stambol. Tamo su bili ulema, i to jaka, sa oca na sina. I kad se ono uzmuti u unutra{woj Siriji, a tamo se muti ~esto, posla{e na wu vojsku. Ali vojska kad ne moè da utvrdi zapt i red, samo pove}ava muku i nesre}u. Sa tom vojskom po{ao je iz Stambola i êlebi Hafiz. Poveo ga je sam komandant, kao ~ovjeka koqenovi}a, starinom iz tih krajeva. I kao {to ~esto biva za nemirna i luda zemana, malo-pomalo osula se i razi{la vojska â&#x20AC;&#x201C; niko jo{ haira u Siriji nije vidio! â&#x20AC;&#x201C; jedan po jedan vratile se starje{ine. I na kraju, sve je ostalo na jednoj ~eti i na ~elebi Hafizu, jer je on primio na sebe ono {to niko nije htio da primi: da za svoj ra~un umiruje Siriju i dotjeruje pod carski zakon i svoju voqu sve {to je ìvo u woj. U stvari, to je bila wegova vojska i pla}ao je i izdràvao od vilajeta koji je umirivao. 129

Prvo je uzeo sve zemqe koje su, po wegovim tapijama, nekad pripadale wihovoj ku}i. A zemqe je bilo koliko ho}e{, jer je ispred êlebi Hafiza bjeàlo sve {to bjeàti moè. I bez sixila i bez tapije sve je postajalo wegovo na dva dana hoda pred wim. Svak je ostavqao sve {to ima i spasavao go ìvot, ali i Hafiz je gazio i ostavqao sve za sobom i jurio samo za ìvotima kao za lovinom. Do{ao je na vojsku pravo sa {kola kao vitak i miran mladi}, neobi~no bijele koè, crnih o~iju a ri|ih crvenih obrva i nausnica. I taj mladi Hafiz odjednom, ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari, pretvori se u ~etovo|u i krvoloka ratnika. I sve se zaboravilo, i raniji ustanci protiv vlasti i redovna vojska koja je bila do{la da ih ugu{i, ostali su samo Hafiz i ta zemqa koju je on gazio i kai{ao kako je znao i koliko je mogao. Taj je àrio i palio. Zemqa ga je prozvala Vatreni Hafiz. Smetalo mu je i draìlo ga sve {to je ìvo i {to stoji uspravno. Zato je sve palio i ru{io. I samo se qutio {to i posqedwu travku ne moè da sabije u zemqu, {to i kamen ne moè da gori. â&#x20AC;&#x2DC;Samo }u nebo nad Sirijom ostavitiâ&#x20AC;&#x2122;, govorio je, kad bi se udostojio da ne{to kaè, a ono {to je radio potpuno je odgovaralo onome {to je govorio. U svojoj nevoqi, svijet se pitao kako se od onog boja`qivog softe sa obrazima kao krv i mlijeko napravi zmaj {to koqe i davi, i ne moè da zaspi dok nebo nad wim nije crveno od poàra. Kakve su to {kole koje je izu~io i kwige koje je ~itao? U kojoj se medresi onakav nauk daje? I ko je, i kada, usadio ovu mr`wu u wega, i otkud ova vatra kojom sve saìè i ru{i, a nit se zamara nit dogorijeva? Pitali su se qudi tako, ne znaju}i za{to se pitaju i nikad ne nalaze}i odgovor. I molili su se Bogu, ne {to su se nadali pomo}i, jer je Bog tada jo{ bio na Hafizovoj strani, nego {to Hafizu nije vrijedilo moliti se. 130

Qudi su bjeàli u pustiwu gdje je smrt bila mawevi{e sigurna, ali ipak mawe stra{na od Hafizovih kopqanika ili wihovog lu~a i katrana. Tu, u pustiwi, sakupqali su se u rupama koje bi iskopali u strmim obroncima g|e je pijesak sabijen i tvrd. Ali è| i glad su ih izgonili no}u da po okrajcima oaza traè vode i hrane. Tu su ih sa~ekivali Hafizovi qudi i ubijali kao zvjeriwe na pojilima. Zato se po stazama koje idu ka vodi i pored potoka samih uvijek moglo na}i i le{eva i rawenika. Tako su prolazile godine, a Hafiz je jednako umirivao Siriju, koja se bila ve} i umrtvila. Drugima je uni{tavao i rasipao, a sebi je sticao i podizao. Zidao je i gradio tvrdo i visoko i na sve udarao te{ke brave i mahsuz kqu~eve i mandale. I {ta da ti kazujem kad se iskazati ne moè. @ario je, palio je, sjekao i vje{ao, silovao i globio, i sve mu je polazilo za rukom, i niko mu ni{ta nije mogao, ni bo`ji zakon ni carska ruka, ni suza ni mr`wa onih koje je gonio. Ali vidi{ (rob izgovori tu rije~ polagano i zna~ajno, tako da mu ja pogledah u ruke kao da }e mi zaista ne{to pokazati; on se samo malko ispravi i napola sklopqenih o~iju, jedva rastavqaju}i usne, po~e da niè rije~i brzo i jasno kao u molitvi), vidi{, ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: da u svakom minutu u ìvotu ~ovjeka postoji mogu}nost da ~ovjek pogrije{i, koliko za dlaku pogrije{i, ali to je dosta za wegovu smrt i potpunu propast. A pomisli koliko ima minuta u ìvotu. I pomisli da lak{e pogrije{i onaj koji goni i kre}e se, nego onaj koji pati sakriven i nepomi~an. Tako su, eto, svi mislili i za Hafiza: ne moè mu niko ni{ta i kraja mu nema. Ali jednog dana, u jednoj sekundi, i on se prevario: saàlio se nad jednom slabom i polumrtvom ènom koju je sreo na svom putu. Za jedan tren oka prestao je da mrzi i goni, i to je bilo dosta da se i za wega na|e sabqa. 131

Gone}i neku uglednu i mnogobrojnu porodicu koja se bila sklonila u pustiwu, Hafiz se odvojio od svoje ~ete. Trag je vodio jednim od onih pustiwskih puteva koji idu ka vodi i doveo ga do jednog gotovo presu{enog potoka. Na ùtom pijesku pod mr{avim drvetom koje nije imalo sjenke, na{ao je klonulu djevojku. Bila je polunaga, sa ostacima odijela na sebi, sva preplanula od pustiwskog vjetra, krvavih nogu i koqena od posrtawa i padawa. Daqe nije mogla. Velike o~i, u groznici, nisu vi{e imale otkud da pla~u, ali su joj se niz opaqene obraze nazirale dvije crvene brazde kao rane, tragovi presahlih suza. Ona je podigla o~i sa zemqe i ugledala wegovu sabqu, kratku a te{ku, kao satarica, i gledaju}i visoko iznad sabqe i ratnika, izgovorila je brzo kratku molitvu: â&#x20AC;&#x2DC;U ime Boga koji je milosrdan iznad svakog milosr|a.â&#x20AC;&#x2122; Pro{aptala je to kao stvorewe koje se vi{e ne boji i ne brani, jer je ve} mrtvo a samo jo{ odnekud ima dar govora. Umjesto udarca, Hafiz je ra{irio ruke. Wegovi qudi, koji su pristizali za wim, zatekli su ga jo{ tako. Na zglobu desne ruke visila mu je o gajtanu ispu{tena sabqa. Zapovjedio je da se ova djevojka skloni i da niko u wu ne dira. Toga dana uve~e, kad su je doveli pred wega, ogrnutu nekim mu{kim haqetkom, naredio je da je odvedu u wegov harem.â&#x20AC;? Rob koji je dotle pri~ao bez prekida, pogleda odjednom kroz onaj mali prozor ispod sata, i zastade. I meni se pogled ote napoqe. Tamo doqe sluge su spremale nosila, kao tezgere, samo napravqena od platna i puna nekih jastuka i prostirke. U wih lagano i oprezno posadi{e Hafiza, kao trupac, i izgubi{e se niz kamene basamake. Ovaj moj Tur~in se uznemiri, diè se oklijevaju}i, kao da àli. Izgledalo je kao da }e oti}i ne zavr{iv{i pri~u, i bez opro{taja, ali zastade pored samih merdevina i po~e brzo i skra}eno, prepli}u}i rije~ima, da pri~a, kao ~ovjek koga svaki ~as mogu da oda132

zovu, a koji èli da kaè ne{to va`no i potrebno, bar najglavnije od najglavnijeg. Govore}i, nije ni gledao vi{e u mene, nego u jednu ta~ku na zidu, kao da ~ita. Ono {to je jo{ stigao da ispri~a bilo je mawe jasno, ali ìvqe. â&#x20AC;&#x17E;Eto, ta èna je vremenom zavladala i haremom i svim imawem Hafizovim i Hafizom samim. Woj jedinoj je vjerovao. Woj je ostavqao kqu~eve kad bi polazio na svoje pohode. On nije znao, ili je zaboravio, da u Siriji ima poslovica, zna je svako dijete, koja kaè za ku}ne kqu~eve: ako ho}e{ da si bez brige, ti ih ~uvaj za pojasom; ako ho}e{ da ima{ {tete, daj ih najvjernijem sluzi; a ako ho}e{ svoju propast, podaj ih èni. I tako je, poslije toliko godina zajedni~kog ìvota, Hafiz, jedne ve~eri kad se vratio s vojske, do~ekan u svojoj ro|enoj avliji od oruànih qudi. Tu mu je sva pratwa pobijena, osim jednog jedinog ~ovjeka koji je nekako uspio da neopaèn pobjegne u mrak. Hafiz je rawen i svu~en sa kowa. Tada je po~ela neobi~na no} po mnogobrojnim i velikim stanovima êlebi Hafizovim. Robqe, pu{teno iz tamnice, onako polugolo, izmr{alo i osaka}eno, pqa~kalo je, lomilo i palilo. U velikoj glavnoj avliji bio je vezan uz gredu na bunaru êlebi Hafiz, razdrqen i izrawen. Oko wega je urlalo robqe koje se otelo i ciktale ène, pu{tene iz harema: vitlali su noèvima i svakojakim oru|em i mahali rasplamsalim ma{alama sa kojih je pr{tala i kapala smola. Kolo je vodila ta ista najmilija èna êlebi Hafizova, Sirijanka. Ona je ovo godinama smi{qala i spremala, vje{to se pretvaraju}i i ~ekaju}i zgodan trenutak da svoju osvetu izvr{i. I dok je imao o~i da gleda, mogao je da vidi: najdraè od svih bi}a, jedino stvorewe nad kojim se saàlio, koje mu je bilo blisko i kome je u ìvotu povjerovao, skakalo je oko wega, izbezumqeno i zapjeweno, i dobacivalo mu nejasne rije~i i uvrede. Ona nije dala da ga ubiju, a wu su svi slu{ali, jer je 133

htela da ga gleda kako se mu~i, i da on vidi da ona gleda. Prebili su mu ruke ispod lakata i noge ispod koqena i udarali su ga zapaqenim ma{alama. Ali tada se, u neko doba no}i, za~u kowski topot. Onaj kowanik koji je uspio da pobjegne dojavio je sve Hafizovom bratu, i on je stigao sa svega nekoliko kowanika, ali takvom neo~ekivanom brzinom da se ono robqe, pijano i zasi}eno, zamoreno tolikim bijesom, odjednom raspr{ilo i razbjeàlo bez otpora, misle}i da to neka velika vojska dolazi. Jedina koja je ostala pored vezanog Hafiza bila je Sirijanka. I prije nego {to je prvi vojnik stigao da je uhvati ili posije~e, ona je udarila nekoliko puta Hafiza u samo lice zapaqenom ma{alom, zakrenula wome i ugasila je na wemu. Uto je vojnik pristigao i oborio je jednim udarcem. Hafizov brat Sabit brzo je povratio red. Kad je svanuo dan, sve je bilo savladano, pohvatano ili pobijeno, harem, posluga i oslobo|eno robqe. Izgorio je potpuno samo jedan udaqeniji ~ardak. U nesvijesti i stra{no iznakaèn leào je êlebi Hafiz u pustom haremluku, dok su najbrì kowi poslati po he}ime. Ukratko: spasli su mu ìvot, ali je ostao onakav kakvog si ga vidio. Napustili su sve u unutra{wosti i preselili se ovamo na morsku obalu. Vatreni Hafiz, krilati Hafiz, postao je trup, klada od mesa koju sevap i bratovska qubav odràvaju u ìvotu. Sudbina mu je oduzela ruke i noge i o~iwi vid, a on sam ne}e vi{e da govori. I tako provodi vijek. Samo {to udi{e malo bo`ji vazduh i slu{a ~ereke koje iskucava ovaj sat sa kule. A u Siriji...â&#x20AC;? Uto neko ozdo zapqeska rukama, a rob prekide govor u pola rije~i i samo me lagano gurnu rukom u grudi, kao veli: gotova je pri~a, radi svoj posao. I po~e da se spu{ta {to brè moè niz merdevine. Dosta sam posla imao oko sata, a kad sam zavr{io, pustio sam ga da iskucava dok ne do|e na mjeru. Izveli su me istim putem, ali nisam vi{e vidio ni êlebi Ha134

fiza ni onog roba. Vodilo me jedno golobrado mom~e i predalo zaptiji. Ima otada mnogo godina, i sam zna{, ali ja niti mogu da zaboravim ono {to sam vidio i ~uo na sahat-kuli u Akri, niti umijem sebi da rastuma~im. [ta je bio onaj blijedi presami}eni Tur~in? Mo`da iz neke od onih raspr{enih sirijanskih porodica? Moèbit potur~ewak ili sin potur~ewaka? Za{to mi je sa onoliko strasti i ùstrine pri~ao stvari koje se apseniku i rajetinu ne pri~aju? I da li je ba{ sve to istina i onako kako mi je kazivao, ili je rob izmi{qao i dodavao iz svoje glave? I da nije on bio malo onako, bir tahta eksik?* To sam se pitao onda, to se pitam i dan-danas kad se sjetim êlebi Hafiza. Da sam san usnio, ne bi mogao biti ~udnovatiji. Ali {ta }e{? U Aziji je bilo, u zemqi gdje je sve mogu}no i gdje se svak ìv cijelog ìvota pita kako ovo i za{to ono, a gdje niko nikom ne moè ni{ta da odgovori ni objasni, gdje se pitawa ne rje{avaju nego zaboravqaju. I toliki puci i narodi traju tako. @ive na zemqi, zaduùju}i se na onom svijetu, pa eto. Tako i ja sam sebi ne umijem da odgovorim na ova pitawa, nego se opet samo pitam {ta li je sa êlebi Hafizom, da li je ìv u onom stra{nom liku koji mu je dalo boìje pokarawe i da li slu{a iskucavawe onog velikog sata koji sam zdu{no i po{teno popravio? I u snu mi se javi êlebi Hafiz. Neke godine, malo prije nego {to }u se razboqeti, usnio sam ga. Kao na javi, êlebi Hafiz, samo zdrav i ~itav, sa o~ima, sa rukama i nogama, stasit i nao~it Tur~in, ama karli i tuàn, boè me ne pokaraj, kao du{a iz ~istili{ta, èqna molitava. I kad god mi tako, u snu ili na javi, do|e êlebi Hafiz na misao, ja se odmah sjetim i moga druga iz apsa u Akri, koji je u to vrijeme proveo ~etiri mjeseca sa mnom u istoj sobi, dok jednog dana nije pobjegao. Pomije{ao se sa hamalima koji su nosili robu na jednu rusku la|u i tamo nestao. 135

Bio je kr{}anin sa Libana, kaligraf po zanimawu. Zvali smo ga Karajazixi. Drugog, pravog imena nisam mu ni ja znao. Pisao je nekim Jermenima u Stambolu ne{to {to Turci ne vole i {to ne treba da se pi{e. Neki arzuhal, tako ne{to. („Pero je mene, kaè, u ropstvo dovelo.”) I kad su bili pohvatani, bilo im je su|eno: da se onima koji su stvar smislili odsije~e glava, a onome koji je pisao, ruka. Glave su onima odsjekli, a wega je jedan wegov ugledni zemqak poslao na dugu robiju, ali mu je spasao ruku. Tu desnu ruku je nosio uvijek za pojasom i krio je kao neku dragocjenost koju je jedanput gubio pa na{ao. Meni je pri~ao da ~esto sawa kako su mu odsjekli ruku, pa kad se probudi, ruka ga jo{ dugo poslije boli bolom. Ja sam ga sam u no}i zaticao, pored svije}e, gdje pla~e od bola nad tom rukom. Taj ~ovjek je govorio samo dawu. îm padne ve~e, on se pokrije onom tankom kabanicom, gleda u mene i slu{a me, ali sam ne govori ni{ta. Tako, dok ne svane, on ne bi progovorio za ìvu glavu. Izgleda da se zavjetovao. Svakako je bio ~udan, ali pametan. Umio je lijepo da govori, ali je znao mnogo vi{e nego {to je govorio. Sa wim sam jedinim razgovarao o trupu koji sam tih dana vidio sa kule i o pri~i koju sam slu{ao. Nekome ~ovjek mora da kaè. I od wega sam tada ~uo jednu rije~ koju uvijek pamtim. – Jeste – kaè – takav je Tur~in. Isjeci ga na komade, svaki komadi} tijela mu opet ìvi za sebe. I posledwi dram mesa mi~e se isto onako i gamiè u istom pravcu u kom bi se ìv i ~itav Tur~in kretao. A kr{ten ~ovjek je kao sr~a: kucne{ ga na jedno mjesto, a on prsne u komade, i nema mu lijeka ni popravka. Time je obi~no ili zavr{avao ili po~iwao fra Petar svoju pri~u o êlebi Hafizu. *Vitia – poroci, od vitium (lat.) – porok * Bir tahta eksik – s jednom daskom mawe (turski), to jest, malo }aknut

136

Mihajlo Panti}

ANDRI]EVA PRI^A „TRUP”

Andri}eva pri~a „Trup“ iz pi{~evog „fratarskog ciklusa“ ~ita se, najpre, kao jedan mogu}i narativni rukavac Proklete avlije. Naime, pri~u „Trup“ bez imalo ogre{ewa o Andri}evu pripovednu logiku vidimo i kao pretpostavqenu epizodu toga kratkog romana, koju ~ak moèmo, i to relativno lako, interpolirati u romaneskni tekst na precizno, upravo kompozicijskom logikom naracije odre|enom mestu, a da, pri tom, on bitno ne promeni svoju osnovnu umetni~ku boju. Zbog ~ega tako ne{to nije u~inio sam Andri} sasvim je drugo pitawe, ~ije eventualno razre{ewe seè u poqe nedokazivih pretpostavki. Provokativnost toga pitawa, me|utim, raste sa prise}awem na nedoumice koje je sam pisac pri dugogodi{wem pisawu i sklapawu Proklete avlije morao da re{i i o ~emu je, uostalom, u nekoliko navrata i sam govorio. Recimo da bi se interpolacijom „Trupa“ u Prokletu avliju (odnosno, neke druge, po istom naratoru, ili tipu naracije ili, pak, tematski srodne pri~e iz „fratarskog ciklusa“) mo`da poremetila ona fina unutra{wa ravnoteà (i obim) dela, onaj gradivni princip saètosti ~ija se mera uvek nalazi u pripoveda~evom sluhu, u wegovom intuitivnom ovladavawu pripovedne materije. Bila bi to, jednom re~ju, lepa, ali preop{irna digresija koja mewa teì{te pri~e, i usporava ritam u hitawu prema centralnoj ta~ki, povesti o Xem sultanu. Od tih pretpostavki za ovu priliku va`nije je ne{to drugo. Siè pri~e „Trup“, wen model umetni~kog oblikovawa fabule, srodan je, ako ne i podudaran, sièu Proklete avlije, pa bi se stoga moglo ustvrditi da 137

on, u malom, kako po datumu nastanka, tako i po svome dubinskom ustrojstvu pada u vreme za~etka Andri}evog remek-dela, i da ga u izvesnom smislu najavquje. Ako znamo da u sli~nom, istina, vi{e metafori~kom nego si`ejnom odnosu stoje pri~a „Most na @epi“ i roman Na Drini }uprija, onda iz drugog ugla dolazimo do stare teze da je Andri} po vokaciji bio prevashodno pripoveda~, fiktor mita i legendi, koji je prekora~io romaneskni prag tek posle bri`qivih, umetni~ki savr{enih „proba“ u pripoveci i pri~i. Pri~e su embrioni wegovih romana. „Trup“ je, isto kao i Prokleta avlija, narativna struktura koja nastaje po modelu koncentri~nih krugova, postupkom „upri~avawa pri~e“ (pri~a u pri~inoj pri~i) i neprestanom smenom pripovednih instanci. Fra-Petar je medij pri~e, wen prenosilac. Pri~u koju je, u zaptu, ~uo od nekog Tur~ina, on posreduje objektivnom pripoveda~u koji se nalazi na ivici predstavqenog sveta. Taj objektivni pripoveda~ je tako|e medij, on kao slu{alac „objektivizuje“ fra Petrovu pri~u i prenosi je ~itaocu. Re~ je tu o naro~itoj motivaciji pripovednog postupka. Najpre objektivni pripoveda~, pripoveda~ sa ivice predstavqenog sveta (nije te{ko zakqu~iti da je to isti onaj mladi} sa kraja Proklete avlije koji gleda na grobqe i na smrt – {to }e re}i: sam pisac, [eherezadin brat), opisuje centralnog pripoveda~a, fra Petra, i, o~u|avaju}i ga, ~ine}i ga „zaslu`nikom pri~e“, prenosi na wega ingerencije i prerogative naracije: „Nikad se ne bi moglo potpuno kazati u ~emu je upravo bila lepota wegovog pri~awa. U svemu {to je govorio bilo je ne~eg nasmejanog i mudrog u isto vreme. Ali, pored toga, oko svake wegove re~i lebdeo je jo{ naro~it prizvuk, kao neki zvu~ni oreol, koga u govoru drugih qudi nema i koji je ostajao u vazduhu i titrao i onda kada je izgovorena re~ ugasla. Zbog toga je svaka wegova re~ kazivala vi{e nego {to ona u obi~nom govoru zna~i.“ 138

Tako uveden, gotovo u auri „mitskog znawa“ („zvu~ni oreol“), pri~u preuzima fra Petar i postaje wen autoritet. I pri~a fra Pater sve do one granice kada }e istina pri~e (koju on i daqe posreduje) pre}i u nadle`nost novog kaziva~a, bezimenog Tur~ina: „– Pogledaj slobodno – kaè mi opet Tur~in – nije ono ènskiwe i harem. Pogledaj, pa }u ti ne{to ispri~ati. (...) A Tur~in pored mene je pri~ao, ìvo, bez prekida, sve brè i ùstrije. Ja sam radio svoj posao. U po~etku mi je bilo nezgodno {to on to meni pri~a, ali sam brzo uvideo da on to kazuje zbog sebe a ne zbog mene.“ Tur~in pri~a brzo, jer brzina je garant saètosti, a kada ispri~a svoju pri~u i za}uti, opet }e re~ uzeti fra Petar. Iz pri~e }e nas, poentnim iskazom, izvesti onaj koji nas je u wu uveo, objektivni pripoveda~. U sredi{tu tih koncentri~nih krugova naracije nalazi se – trup. Slika qudskoga torza, data plasti~no, gotovo vajarski (ta praforma otuda i vodi poreklo), kao simboli~ka projekcija qudske nemo}i pred sudbinom, ovde je, u su{tini svojoj, umetni~ki, ekspresivno prenagla{ena vizija ograni~enosti svakog postojawa i svakog ~iwewa, pa i onog istorijski konkretizovanog, uvek posle rata. I Ivo Andri} je, o~igledno, ra~unao sa ekspresivno{}u, pa i drasti~no{}u te slike, tog simbola, koji odmah za sobom vu~e „pri~u“. Ispripovedao ju je, me|utim druk~ije od pisaca poratnog, modernisti~ki obojenog doba, u kqu~u usmene predaje i najstarije [eherezadine tradicije preuzimawa pripovednog znawa. Zanimqivo je, me|utim, i kwièvnoistorijski vrlo zna~ajno, da se tako, duhom i poetikom, me|usobno razli~iti pisci, susre}u u jednom vremenu i da se wihove nesravwivo razli~ite pri~e ipak seku u jednoj opsesivnoj ta~ki, u slici/simbolu qudskog torza ili obogaqenog tela (Miroslav Krleà, Rastko Petrovi}, Mom~ilo Nastasijevi}). Isti duhovni horizont uslovqavao je, 139

tih godina posle Prvog svetskog rata, srodne stvarala~ke reakcije najboqih pisaca. Wihov zbirni kwièvni rad, ma koliko uslovqen individualnim kreativnim karakteristikama, stvorio je jedan relativno stabilan pripovedni sistem koji je postao stoèrni deo modernizma u srpskoj, a delom i u hrvatskoj kwièvnosti XX veka i u bitnome odredio daqi pravac wihovih poeti~kih transformacija. Raznolikim oblikovawem slike trupa, koju se intuitivno, podsvesno simboli~ki izlu~ili iz svoga vremena, Ivo Andri} i drugi navedeni pisci odveli su nas na sam rub jezika, tamo gde po~iwe ti{ina bezimene, smrtolike ve~nosti.

140

Milan Ka{anin

USAMQENIK

Sve bi se objasnilo i lako i brzo, moja draga, kada bih negde na{ao ~udotvornog vra~a, koji bi mi odgonetnuo kako sam se prometnuo u odlu~nog pobednika od negdaweg bednoga stra{ivca. Kolebawe je toliko dugo trajalo da sam jedno vreme znao ta~no, unapred, kad }u biti hrabar a kada pokoran. Predvi|awe je bilo utoliko ~udnije {to sam katkad poga|ao da li }u celu godinu biti sluga doga|aja ili gospodar. Slabe voqe nisam bio nikada, mada sam je imao jednom svu, a drugi put nimalo. Sudbini ja nisam ustupao, mada se nije mewala. @ivot sam ja vazda voleo divqa~ki, i ve~no ga bio èdan kao zalu|en pijanac, mada sam rano uvideo da mu nema ni kraja ni dna. No kada se upalila u meni prva è|, i kako sam zavoleo smelost i opasnost i ubio strah, â&#x20AC;&#x201C; ni sada ne znam. Du{a se u mene rascvala kasno. ôvek je u meni rastao lagano. I u dvanaestoj godini sam leào na maj~inom krilu, i nisam mogao da zaspim kad nije bilo nekoga uza me. Palili su susreti moj stidqiv pogled; tukli su mi o{tar sluh parbe i jauci; no moje o~i nisu bile riznice spomena, nego ~ista ogledala za jasne odbleske, a du{a potok u kome ni{ta ne leì na dnu. Zakqu~ci su meni dolazili vazda kradom i {apatom, posle mnogo praznih dana, onda kada od wih nisam imao â&#x20AC;&#x17E;koristiâ&#x20AC;&#x153;. Zato su vaqda i mislili u ono vreme qudi da me mogu prevariti i ismejati. Ali sam ja i tada opaào la`, mada kasno, istom onda kad je nestala. K meni misli prevratom dolazile nisu. Nikad svetlost za me nije pala iznenada, ni na bi}a, ni na stvari, ni na doga|aje. I danas se mnogima zato ~inim tup, 141

no kada se rastanem s kime na godinu-dve, ne umemo vi{e na}i ni jednu staru re~. Oduvek se sve u meni neprimetno zbiva: kad li mi je neki odsjaj buknuo u svesti, a kada je i{~ilio ili se ugu{io, ja ne znam i ne vidim; – moj razvoj je skriven za me kao god i za druge. Ko sam ja i {ta }u biti, ne sluti niko, ni moji bli`wi, ni ja sam. Da sam hteo i voleo, bio bih peva~, slikar ili glumac, – kaù oni koji me znaju, a ja nemam razloga da ih razuveravam. I samom mi se ponekad ~ini da bih znao i umeo dobro {ta napisati, na primer roman. No ja nisam na{ao dosad ni smisla ni potrebe da tako {ta radim: toliko mi je ìvot zablesnuo zenice i tako sam potonuo u wegovu maticu da mi je sme{no i poku{ati da ga „izraàvam“; a sva ta na{a soka~ka galama – o borbama i dborima – neizrecivo je meni odvratna. Mi smo zbiqa narod ulica i poqa. Mi se ve~no kovitlamo, bijemo i mremo. Nemaju zvezde imena u nas: i Mle~ni Put zovemo Kumovskom Slamom. Mi vidimo svugde qude; bogova za nas nema. Da to naèm jo{ nekome osim tebi, draga, mo`da bi me ismejao i naruìo. Odista su ~udni i stra{ni na{i usamqenici. êsto sam ih i sam sreo, u prikrajku, u nevidqivom, skrivenom kutu, i prenerazio se. Video sam jasno odmah, pri prvom sastanku: ~ovek je to redak, darovit i uman; zna sve ove doga|aje {to prole}u, kao senke, po na{oj zemqi; mnogo je taj putovao, i govori nekoliko evropskih jezika; ~itao je filozofe, pesnike i u~ewake; dokazuje odli~no, a besedi slavno; drugima je malko ~udan, jer je uvek sam, ali se vidi da obiluje i mislima i znawem; – pa ipak ga niko i ne zna i ne traì, mrtav je za sve, jer je li{en i vere, i voqe, i ~astoqubqa... Takav nisam, a da takav budem ne èlim, i ne}u. Ambicija nemam ni ja, no kuwati po putevima – ne mogu. Ja volim opasnost; ali onu koju kod nas ne voli niko: opasnost du{evnu. I zato me ne vide. Na{i qudi po{tuju samo smelost krvi: rat, – a koji god je zavoleo opasnost du{evnu, postao je pesnik i pijanac, i utopio 142

se, – da li u re~ima ili vinu, to je za me svejedno. Lebdeti nad ponorom greha i opasnosti, a ne vikati i ne ubijati, – takve umetnosti u nas nema. Mi imamo du{u piqarica: ve~no je na trgu i na jeziku. Pravi strah me obuzima kad moram nekud da putujem kroz na{u zemqu. Sretnem tako u kolima ~oveka koga nisam video nikad, i s kojim se posigurno vi{e ne}u sastati, a on mi odmah, i nepitan, ispoveda sve: i ko je, i odakle je, i koliko dece ima, i kako ìvi s vlastima: pa me nudi da jedem s wime i, ako ja ne}u, jo{ se on naquti; a kad se malko podnapije, iskaè mi i s kim je u zavadi, i kakva su mu prsa u ène, i kolika su u wegovih susetki bedra; na rastanku, pozdravqa mi ~ak i moje kod ku}e, kao da se znamo dvadeset godina... Mi svi kao deca kaskamo za skutom, i za okom, i za krilom, i za milosr|em, a qudima, a qudima biti ne umemo. Gle, to kaèm, a kad bi me upitala, draga, za{to ti danas pi{em, ne bih ti znao odgovoriti. Mo`da }u znati kad pismo zapr{im: mo`da istom kroz deset godina; mo`da tek na samrti, kad ne budem vi{e s du{om svojom sâm, nego sa svima vama, draga, koje sam ja voleo i zbog kojih sa~ se patio, – a mo`da ne}u znati nikada. [aqe{ mi, vidim, sliku na{eg sina, i uverava{ me da je moj, mada mu je pro{lo ve} deset godina. A dodaje{, sa izvinom, da mi nisi mogla ranije da pi{e{, jer nisi znala gde sam odonda. Verovao bik da je to dete moje i da ne li~i ta~o na mene. Ti me nisi lagala nikad; od svih èia, ti me nisi lagala jedina. Kada te se ponekad setim, – a to biva izjutra, u posledwem snu, jer se sada budim rano, draga, i ako dugo bdim, – a ne spavam vi{e mrtvo i odmorno kao kad smo bili studenti, – kada te se sada ponekad setim i mislim o tom da si uvek govorila istinu, ja ne mogu da verujem da si ti èna. A koliko si, vidim ve} i iz toga {to preizre{ saàlewe, {to ga mrzi{ i {to ga se boji{ vi{e no smrti. Mu{ko i moè i mora da podnese milost i saàlewe, ali èna – nikada. Ja te, dakle, i ne saàqevam. Da, opet, nemam 143

ni qubavi pjane za te, vidi{ i sama po tome {to sam te napustio i {to ne mislim da ti se povratim. No kad bih te mrzeo, ne bih ti danas pisao. Ja te, dakle, i ne àlim, i ne qubim kao nekad, i ne mrzim nimalo, nego... ja ne umem i ne zmam re}i {ta ose}am za te. Na{ jedini jezik, draga, to bi bio pla~. Ali ja ne pla~em nikada. Od onoga jutra kada sam te budio polaze}i na stanicu da iz Praga odemu Pariz,– od onog jutra kada su se krovovi gu{ili maglom i sunce se podizalo krvavo i bledo, – kad su od hladno}e `mirkale svetiqke i prsti nam se gr~ili, – kad smo vukli moje stare kov~ege i posrtali u bunilu, topli jo{ od skora{wega, dugog zagrqaja, – i kada je voz vrisnuo i tvoj kratki krik, – od onoga jutra nisam nikad plakao. Tada je u meni umro de~ak; tada sam ja s tobom, draga, izgubio pla~. Sad kad mislim o tebi, ni re~i ni suza nemam, nego hodim kraj vode, u no}i bez zvezda, ispuwen tvojim pobledelim likom kao crna vaza ustreptalim cvetom, i senkama od oblaka, i dalekom svtlo{}u s ogwenih vidika. [aqe{ mi sliku moga prvog sina. Prvi mi je, znam sigurno, jer si i ti bila moja èna prva. Mo`da sam druge voleo lu|e, jer su me vi{e mu~ile, no danas vi~em u snu tek onda kad sawam tebe. Ti si me prva u~inila ~ovekom; zbog tebe sam prvo postao ocem. Da ti nisi, o~ima svojim, izvukla iz mene bu|, bio bih i sad kukavica, bez tragedije kao ovca, i r|a. Jer samo ~ovek voli smelost, oblake i smeh; jer samo otac zna za hrabrost, opasnost i krst. No tad ja to, draga, nisam jo{ ni slutio, i zato mi je putem bio pla~ jedini drug. Lutao sam po Francuskoj, Nema~koj i Rusiji; promenuo sam sedam univerziteta; bio sam se na dvobojima, u ratu i po kr~mama; pro~itao Himalaju umnih i glupih kwiga, i ~ak bio jedno vreme toliko ozbiqan da sam se bio upla{io da ne postanem nau~ewak i ~lan Akademije; upoznao hiqadama i hiqadama qudi, ne mogu}i ni za kog re}i da mi èli zlo, osim za jednog svog suseda koji traì, jo{ i sada, da budem poslanik. No ni kad sam 144

bio gladan ni kad sam bio èdan, nikad mi nije sa usana nestalo osmejka: li~io sam na ~ist mesec letwih praskozorja. Ukrstio sam tako, draga, {irom bo`ji svet, veruju}i da sve {to ~inim, ~inim samo iz qubavi, svesnosti i greha. No sad vidim da mi je bila vera moja kriva. No sada sam, odavno ve}, potpuno ube|en da li~nih razloga tome nije bilo. Mi, Barawci, mi smo besku}nici i begunci svi. Dve goleme mutne reke tamni~e na{ kraj, no vaqda mu ni ptice bo`je obale ne prele}u kada se od wega ne ~uju odjeci: nas poznaju tek spahije, Jevreji i sud. Nikad kod nas pobune nikakve bilo nije; po smehu, pla~u i pesmama, nismo u svetu slavni; ène se kod nas mewaju ~esto, i svako se dete druga~ije pi{e; odakle je ko do{ao, koliko }e dugo biti ovde gde je sad, i kuda }e i}i posle, – ne zna ni jedan; selimo se neprestano, mada znamo da smo uvek i{li zalud: ta nigde mi nismo na{li ni{ta, nego smo jo{ sve staro pogubili putem, pobacali i poubijali; ostala nam samo qubav, pijanstvo i greh. No {ta nam je do toga {to nemamo slave, suza ni pesama; {to umiremo bez jauka, zvona i opela; {to ne molimo nikoga ni kad smo prosjaci. Ipak nam je zemqa veli~anstvenija! Ipak nam je i mesec na{ stra{niji! – taj crveni, vla`ni mesec iznad tamnih huma, {to li~i na zapla{eno lice podbulog vampira. Nisu mene, draga, promenuli qudi, ni daleke zemqe, ni kwige, ni rat: nigde ja nisam doìveo strave i ~udesa kakve sam nekad, u detiwstvu, vi|ao u svojoj ùpi. âk i sada, ako zadrhtim i ako pobledim, to je samo zbog poàra, kowa, èna i ra|awa nad gorom meseca. U mom kraju qudi nikad ne ubijaju. Ne zbog toga, moè biti, {to su po{teni, nego zato {to su kukavice stra{ne. Ali jedan drugom upaquju dom. Za uvredu, za prevaru i za {amar, upaquju sve {to mogu, a naro~ito dom. Ne pamtim ni jedno leto iz svoga detiwstva, a da me nije probudio prestravqen poklik: „Vatra! Gori ku}a u srpskom kraju! U pomo}!“ I zalud me je pla{io 145

otac i gonio da spavam ja sam ma kroz prozor morao da gledam vihor ogwa i odseve mu stra{ne na nebesima, – Mu~io me je taj wegov uàs, prolaznost i mo}. Zimi, jutrom, jo{ male{an, izi|em na ulicu da traìm u snegu premrzle ptice, kad odjednom zatutwe kola, s prepla{enim seqacima i s dva-tri àndara, i zastanu pred na{om ku}om: – Hej! Prijatequ! vikne koji mog oca promuklo. – Jesi li mo`da video da su ovud pro{li no}as qudi s kowima? U galopu, na saonicama, sa ukradenim, mladim kowima? Moji su bili. Ja sam iz Obolme. Jesu li pro{li tuda, kroz Beli Manastir? – Mislim da su, – odgovori moj otac. – Ali rano, u praskozorje. Nisam ih prepoznao. Ima li ti de{wak na ~elu beo cvet? – Ima, ima! Kuda su odjezdili? – Prema Tolni, nekud gore. U Seksadru je va{ar. Pohitaj! Svake bo`je zime sam ~uo da su nekog pohodili no}u kowokradice i, kao vihor {umno i naglo, pobegli s kowima uz Dunavo, daleko u Ma|arsku. Ah, da sam mogao da vidim bar jednog od wih! Dao bih mu, ne tablicu, bukvar i katihizis, nego i Dianu, ku~e na{e, i napojio ga vinom, – Plenila me ta hrabrost wina, brzina i greh. Jo{ sasvim rano, dete bo`je, najvi{e sam ja na svetu voleo ène: to, da me drè na prsima i vaqaju po krilu; da im ruke do ramena u nedra zavla~im; to, da im traìm i dohvatam prsti}ima dojke; da im se ogledam u zenicama i kupam u osmejku; to, da im kradom razvezujem maramu pod bradom; da me qube ispod uva, u o~i, u grudi; to, da im zavu~em sanu glavu u kosu za vratom, – Opijao me miris wihov, toplota i dah. Drugi bi se nasmejali, no ti ne}e{, draga. Ali da su ~ak i sobe va`nije bile po moj ìvot od qudi i kwiga, tome }e{ se za~uditi mo`da i ti sama. Razume}e{ kad ti re~em da sam dosad prespavao u 1370 wih. I svaka je 146

bila drugde i druga~ija: od jedne su prozorska okna gledala u Luvr, od druge u sviwac: neka je bila svetla i jasna kao sala s ogledalima Luja XIV, a neka tamna i plesniva kao tamnina; u jednoj su bili kamin i sat iz Doba Carstva, a u drugoj zemqana, {iroka ruska pe}. Spavao sam na klupama, na slami i u ~ipkama. Umivao se iz lavora od belog porcelana, iz lonaca, iz ruku i usta. Po svim sobama sam ostavio blagoslova, kletvi i poqubaca. êsto su se i one smejale meni, {to nisam mogao da ih vidim od mraka i besa. U jednoj ~ak zamalo {to nisam ostao ve~no, s pet metaka u buldogu i s {estim ne znam gde, – Voleo sam i mrzeo silno tu wihovu ravnodu{nost, prezir i spokojstvo. Danas mi je mila samo tvoja, draga, – ona bela, ona svetla, s crnim zavesama i s mnogobrojnim jastucima u ùtim cvetovima, – u kojoj ti je mirisno i toplo disala uska posteqa, tako uska da smo jedva stajali u wu. No {to bih ti lagao, onda mi nije bila. Li~io sam na jelena {to se bije za ko{utu s prole}a u grawu, no koji je po qubavi napre~ac ostavqa, i juri daqe kroz {umu, {irokih nozdrva, nemaju}i sem meseca ni pratwe ni druga. Koliko sam, lutaju}i, ja imao èna, vi{e ne znam, draga. Opomiwem se tek posledwe, – one o kojoj ti ne}u re}i ni ko je ni {ta je bila; – imala je lice bledo kao krin u senci. Da li od slane vode morske, suza ili otrova, tek su wena usta vaqda bila gorka, pogled drhtav od ogwa, usne od osmejka. Dawu smo i{li ulicama mirno kao starci, kao deca u bolesti, i otkinuto li{}e. Hodili smo po {uma~a, uz obale, i kroz vinograde. Neprestano smo govorili i smejali se ne~emu. Ponekad smo i pevali, ta èna i ja. No kad bismo po{li u grad, po smiraju sunca, napre~ac bismo u}utali i bez re~i u{li u sobu u tami. Ni sve}u nismo palili... Ta kako sam se, kako sam se tad najednom setio! Ve~eri one, kad smo i{li, otac moj i ja, s detelinom u kolima, iz mra~nih i zamagqenih poqa. Bi~em mi je pokazao 147

crveni mesec, {to se, vlaàn od skore krvi, dizao nad humom, kao oko za~u|eno pijanog vampira. Ah! saznao sam tad, napre~ac, da ìvotom vladaju vampiri i bi~! Bezdu{an ja nisam. Uvek sam spreman na kajawe kad to neko traì od mene, ili ako vidim da kome treba. Ali neke odre|ene vere vi{e nemam. Ne mislim da je ìvot ni raj ni prokletstvo. Ne drìm sebe ni umnim ni glupim, ni dobrim ni zlim, pa ne smatram takvim ni drugog. Uveren sam da je sve na bo`jem svetu onako kako biti mora i kako treba. Neka pla~e kome pla~ pomaè. Neka zove koji misli da }e nekog dozvati. Tek jedno je potrebno: nositi krst i leteti. A blaèn je samo onaj koji peva i kad posr}e. Sada mi je tek ne{to vi{e od trideset pet godina, no kosa mi je sasvim bela, a osmejak teà~, duga~ak i spor. Donosio mi svaki korak, nekad, jeziv strah; èna mi se ~inila zmijom, a ~ovek krvnikom. No sad vidim da je ìvot stra{an, odvratan i lud tek za starce i mladi}e, a za qude ne. ôvek mi je danas blagorodna senka, samrt â&#x20AC;&#x201C; san bez snova, a ìvot na{ â&#x20AC;&#x201C; ples. Pa se molim svome Ocu, Nebeskom, za sve qude, i sve vode, i sve puteve. Ja me|Ă˘ vi{e nemam. 1919.

148

Milan Ka{anin

PREOBRA@EWE

Sve je u wega sad druk~ije nego {to je bilo. U rat je u{ao kao de~ko, s kosurinom i s trobojnicom, bubuqi~av i bled u licu, tuwav i poboàn. U u{ima i u xepu nosio je stihove. U o~ima je krio bombe, svece i devojke. Nogavice je imao kao vre}e, kravatu kao no}ni leptir, {e{ir kao suncobran. @iveo je o mese~ini i o srpskom carstvu. Iz rata se vratio }elav, uspravan i plah, sa oìqkom na obrazu i s bleskom u pogledu. Nije mnogo govorio, ali se ~esto smejao. Preko glave se preturio kada je iz {kolske klupe tresnuo na front. Nisu imali nikakve veze drugi koren i ablativ sa ìvotom u rovu i smr}u. Nikakve pod suncem! Drugo je bio Nevini Vesa, a drugo potporu~nik Veselin G. Lazarevi}. Nije ve} mislio na univerzitet, koji je pred rat po~eo. Silno je omrzao profesore, glagole arhive: u~ili ga svakom ~udu za ovo malo veka, samo ga niko spremao nije za patwu i smrt. Dvadeset i pet godina ima, kuda }e u klupu? Nije za wega plesnivi ìvot izme|u ~etir zida, za ovako priviknutog na svetla prostranstva. Samo}e se zaèleo, ti{ine, i rada. U poqu da mu je uvek i pod rodnim nebom koje si{e razigrano sunce, qu{kaju zvezde i razdiru vetar i oblaci. Dvaput je samo pisao ku}i, za svih pet godina: s Krfa, i uo~i onih dana kad }e da se vrati. [ta rade wegovi, nije znao, odonda kad je po{ao na Kosovo kao lud student, pa ga tamo zatekao i povukao rat. ûo je za oca da je bio interniran i umro u Segdinu. I znao je da mu se udala jedina sestra. A mati? A drugovi? A devojke 149

koje je na reci quqao u ~amcu? Nakrivqen se vra}ao ku}i, obe{en o prozor naherenog i sipqivog voza, koji je tapao i {i{tao, jedva se snalaze}i na starom drumu kojim je nekad jurio. I crkve, i {kole, i mehane, i zastave, i vino, osmeh su mu nagonili na umorno lice. Bedno su mu izgledale musave palanke u ogromnom sun~anom sjaju i zelenom grawu. Uvi|ao je svu izli{nost muzeja i pozori{ta, i kafana, i koncerata, i ~ajanki, i balova, i savr{enu uzaludnost izbora i odbora. Naro~ito, naro~ito mu je dolazio odvratan u~en svet. Nikad o ~oveku ti qudi da misle, ni da se opomenu uàsa borbi, smrti i nebesa. Sve nekoga prosve}uju, i sve oni nekom drugom drè predavawa, a nema mra~nijeg ni praznijeg ìvota od wihova. I sve tu|u decu u~e, sve drugu vaspitavaju, a od wihove pod suncem nigde tupqe ni bezo~nije. Ta{tina je to, pisati, i lenost, druge ~itati. Ne moè se misao o svetu dati ni oteti. @iveti treba kao biqe, ptice i rastiwe. Leto se izleàvalo po livadama, i banilo se golemo sunce vrh zamrlih {uma, kad je Vesa Lazarevi} ostavqao rat. U velikoj i dugoj è|i ~istote i mira, pio je kao pijanac nezasitno vazduh s mirnih gora, i qubio o~ima wive, drve}e i reke. Veselo mu je rodna zemqa tr~ala u susret, i celog puta se grlio vetri} sa osmehnutom travom. Nije znala Vesina mati ni kojeg dana ni kojim vozom dolazi wen sin. Svaki ~as se obla~ila i i{la preda w. Puna dva sata vremena ima, a ona ve} na stanici, kao da }e voz brè sti}i ako ona ranije bude tu. Sedne na klupu pod kestenom, poloì u krilo mr{ave ruke, pa trep}e i }uti; kao de~ji prsti je senke miluju po licu. âs vidi sina kao de~ka, a ~as kao ~oveka. Nikako me moè da zamisli kako sad izgleda. U strahu da on ve} nimalo ne li~i na ono dete koje je uz wu kaskalo kao `drebe, nego da psuje i da vi~e i da se stalno pre, zbuweno ona niz {ine viri i `mirka nemirno... Sad, sad }e voz gru150

nuti u stanicu, umusan, ~a|av i napiren, pa stati i uviti se u belu paru, pisnuti, i oti}i: ve} se tiskaju i galame putnici pred blagajnom, poùdno o~ekuju}i da se na woj otvori prozor~i} i ukaè glava. Kad odjednom, iz golog hodnika izroni bradat èlezni~ki sluìteq i, kao da nosi spasonosnu vest i otkrovewe, dostojanstveno i sve~ano obesi o zid crnu tablu i{aranu kredom:

PUTNI^KI VOZ BR. 108 IMA ZAKA[WEWE 50 MINUTA. Ispsuju qudi sluìteqa, koji se udaqi s pobedonosnim osmehom na licu. Ali se ipak razi|u tiho, traè}i u kafani preko puta zabave i pi}a. O~as se isprazni tesan prostor pred musavom blagajnom. Ostane samo Vesina mati pod kestenom na klupi. I ostane na zidu tabla, kao dobrodu{no crna~ko lice osmehnutih zuba. Bezbroj puta je, uzaludno, sedela tako pred stanicom, ~ekaju}i sina. Pa ipak su joj klonule ruke i zadrhtala usta kad se on naposletku stvorio pred wom. Nije mogla da govori, a nije smela da pla~e. Zbuweno ga je qubila u obraz, rame i rukave. înio joj se u prvi mah nekim drugim sinom, nekim ve}im i sna`nijim, nekim starijim, ovako preplanuo i suvowav i u uniformi. No ipak je verovala da se ni{ta promenio nije, i da mu du{a jo{ uvek nema vi{e od sedam godina. – O, mama, mama! odmicao se on i primicao, ne mogu}i da je se nagleda dosta i da se nadivi kako je mala, jer je sve mislio odnekuda da je visoka. Pa dobro izgleda{, mama! Pa dobro izgleda{! – Hvala Bogu, – odzivala se ona tiho i i{la sve sitnije. – Zdrava sam! ûdio se {to je sama i {to mu sestra nije do{la, no nije hteo da je zbuni ili je uvredi. Uzeo je ispod ruke i, pridràvaju}i je za mi{icu, isto onako je poveo putem 151

kao nekad ona wega kad je bio mali kora~ala je ona tiho, sitno i nesigurno. Sa osmehom je prolazio kroz ulice i svet. Gle, jednako onako kraj reke leì wegova rodna varo{, rasalatana i zgu`vana, pra{wava i bleda, kao golema bo`ja kwiga koju niko ne prevr}e i nikad ne zagleda! Zevaju ulice, pridremale na bunovnom suncu; kao rake su se pore|ale ku}e u dug red; stidqivo proviruje razbaru{eno cve}e iz prozora. Da li se tu i{ta promenilo za tih pet godina. Jo{ se tresu bele ène, jure putwi~ava glavata deca, i tapaju plo~nikom bose pegave sluàvke. I beskrajna poqa su ista, poplavqena kukuruzom i ìtom u klasu. Isto je i golemo bledo nebo, pijano od sunca! Pred ku}om se natu{tio kao pred bolesnicom. Nije bila ni nalik na onu koju je on pred rat znao. S praga se videlo da je u woj obamro ìvot i prestao rad. Kao kroz tu| stan je prolazio kroz sobe i dvori{te u kojima je pisao pesme i blenuo u zvezde... U zidove se zavukla vlaga. Iz ogledala nestalo sjaja. Na izdisaju naslowa~e i rasto~en pod. Vazduh se zagrcnuo i ustajao od truleì i plesni. Umorno gledaju sitne okna u veliki svet. Na pro{lost i àlost je on davao malo ve} odavno. Brzo se razvedrio i pribrao videv{i {ta se moè da izmeni i novo pogradi. Odlu~an je i smeo bio. Nije se skawivao. Razgovaraju}i sa materom celo to popodne, sav pokriven se}awima i senkama s drve}a, slabo je mario ko je umro, razboleo se i rodio dok ga nije bilo: raspitivao se on za porez, za ètvu i dug. Ni trena jednog nije krio da ne misli na {kolovawe, nego da ìvi kod ku}e. â&#x20AC;&#x201C; Kako god ti, sine, re{i{, ja sam saglasna, â&#x20AC;&#x201C; odvratila mu je mati vedro i sa pouzdawem. â&#x20AC;&#x201C; Svoj si gospodar, pa radi {ta ho}e{. Ja se ne protivim. [ta je i mogla da u~ini do da se saglasi? Suvi{e dugo je bez wega bila, pa joj je milo da ga ima uza se uvek. Te{ko mu se odupreti kad ne{to odlu~i. Neka sad ì152

vi po svojoj voqi, kad je morao toliko vreme da ìvi po tu|oj. [to god voli i kako god misli, ne mari, neka radi. Samo kad je ìv! I on se ose}ao beskrajno sre}an {to se kre}e i govori, i {to ima cele ruke i ~itavu glavu. Radovao se {to }e mo}i da ìvi i radi. No ipak nije te ve~eri do neko doba zaspao, naziru}i kroz prozor varo{ zagwurenu u mese~inu i cigansku svirku, i slute}i u sobi tro{ne, ve} napukle stvari. Pla{io se nije ni~eg. Ni{ta mu nije bilo te{ko. Ali je slutio provaliju izme|u sebe i svega toga {to ga okruàva: izme|u novog i biv{eg, starog, davno pokopanog. Tek je legao, a ve} je hteo da ustane i hoda. @udno je ~ekao da sve sazna i zapo~ne rad. Jutrom je jo{ zorom pohitao da vidi sala{. Nikakvoj sre}i ni lepoti nadao se nije. ûo je ve} bio od matere da je u neredu: ona i k}i nisu bile vi~ne gazdovawu, pa su zemqu zapustile i pale u dug. Znao je i da je prepolovqeno negdaqe imawe: sestra mu je, pri udaji, polovinu boqe zemqe odnela muù u miraz, a materi ostavila goru i pod dugom. Mati je i onako stara èna, pa }e mo}i da proìvi i da se prehrani. Brat? Ko zna da li }e se vratiti iz rata! Toliki qudi izginuli! Tako je govorila. Zato nije ni izi{la pred wega. Od stida! Kao nakaza je virio sala{ iz ble{tavog jutarweg sjaja i beskrajnog plavetnila. Sve se Vesa obzirao da nije zalutao. Nije mu ga iznela mati pred o~i sav i ìvo... Plotovi izvaqeni i razbacani kao razbijena vojska. Bunar prazan, vo}ke suhe, putevi u travi. Sa svih zgrada lep opao. Dimwaci bez glave. Kao rawenici, krpetinama prozori uvezani. Nigde ni~eg nasmejanog, ni krepkog, ni svetlog. Sve u ritama i zakrpama. Sirotiwa i beda jedna. Nesre}a bo`ja. Nije se on upla{io pred tim {to je na{ao. Vra}aju}i se polako ku}i, umoran i pra{an, ~ak se uhvatio u tajnoj misli da mu je milo {to je sve tako zapu{teno i u propadawu: bar }e mo}i od po~etka da stvara sve 153

sam!!... Sru{i}e onu nakaznu {upu {to trune kao strv. Tu gde je plesniva ku}erina sagradi}e dom. Spram kapije }e posaditi dvored kestenova. Bi}e sve novo i wegovo, kao iz sna izraslo. Uznesen èqom da pri|e poslu i da se usami, àlio je da tra}i vreme na ro|ake i prijateqe i na poznanike. Tek toliko da ih vidi i da ga ne bune, zaustavqao ih je na ulici ili ih je obi{ao sve u jednom danu. Ni sestru nije ~ekao da mu do|e. Potraìo ju je sam. Zbunili su se wen mu` i ona kad se on na pragu pojavio i osmehnuo. Bili su toliko zasti|eni da mu ih je do{lo ào i da je odmah, protiv voqe, morao sestri pokazati da nije uvre|en... [ta ima ona da se izviwava i da se snebiva? Zbiqa je mogao poginuti, ne jednom, ve} sto puta. [to je uzela boqu zemqu, Boè moj! on je i mu{ko i stariji, pa }e se lak{e u poslu sna}i i oprostiti se duga. Ne vredi tro{iti re~i zalud. Boqe da mu pri~a o sebi i o tom kako ìvi. Dugo se kod wih zadrào, ~arakaju}i uspomene na mutno detiwstvo i smeju}i im se kako su ze~ji preturili rat. Wegova sestra nije mogla da ga se nagleda i naslu{a, sre}na {to je on sad toliko mio i tako razgovoran. Neprestano ga je sluìla pi}em i nudila duvanom; provodila ga kroz ~iste sobe; pokazivala mu nov name{taj; hvalila suh dom; i kredence je otvarala, i stolove i ormane, â&#x20AC;&#x201C; da mu pokaè posu|e od srebra, svilene haqine i {e{ire, ~ipke i adi|are. Nekoliko puta joj je mu` davao znak o~ima i rukama da to ne ~ini; zalud, kad ga, zaneta i sre}na, nije prime}ivala. Ni Vesa ga video nije za le|ima i po strani, radostan {to se sestra tim zanosi i di~i kao dete. Dan je ve} uveliko obamirao, i s neba su mu u jatu senke sletale po du{u, kad se Vesa podigao i oprostio. Zet ga je ispratio sve do kapije i ulice, stiskaju}i mu, osmehnut, ruku i zastajkuju}i. Vrativ{i se brzo èni, nije mogao da ne zine i da se ne prekrsti, gledaju}i je iznena|eno, tupo i zadovoqno: 154

– Toliko si mi govorila o tom tvom bratu, kako je u~en i pametan, a meni izgleda da je on }aknut. Nije slu{ao ni mario Veselin G. Lazarevi} {ta qudi misle i govore o wemu i za wim. Bio je oran i zadovoqan. Latio se rada. Nebo jo{ bude kao mleko neprozirno i belo, i sunce jo{ toliko mlado da se na zemqu vi{e sme{i no {to je obasjava, a on ve} gazi kroz livade i dovikuje se s radnicima, psuje i zvi`du}e. – Gde da ja igram futbal i tenis, i nikom koristi ne donosim, – misli i lako di{e, – kad mogu kositi i kopati. I to je dobro i zdravo za telo, a pametnije je. Sve na svetu mu se ~ini jasno, drago i jednostavno, a naro~ito kako odsad on treba da ìvi. Radi mnogo i ru~a slatko, pa legne sa silnim zadovoqstvom pod orah u hlad. ]uti, zanesen, s rukama pod glavom i razdrqenih grudi. Nigde ne bude ni ~oveka ni senke od oblaka. U {umi jara, na nebu vatra, svila u vazduhu. Ble{ti reka u {ipragu, i proteè se uz obale, smirena i bleda. On je slu{a kao pri~u i najboqeg druga, pa sklapa o~i od blaènstva i od umora, i sme{i se od velikog sjaja neba i od povetarca. Oènio se te jeseni. [to da ne? Kad ve} od ku}e ne}e nikud, nego ostaje da radi zemqu, nema smisla ~ekati. Devojku nije traìo dugo. Qubav? To je romanti~na pripovetka! Glupost! Zar je jedna èna pred rat bila voqena i uznesena kao Bo`ja Majka? Pa? Pa {ta je bilo? Obisnule se drugom o vrat one za koje bi svako ìvi poloìo glavu, a ~iste ostale koje nikad voqene nisu bile. Nema sigurnosti u qubavi, ni nade, ni mira. Celog veka smo mi pustiwaci. ôvek je na svetu sam. Jednako metak u ratu ga|a i onoga ko se ~uva i ko se ne ~uva. U ìvotu je sve samo sre}a, i ni{ta vi{e. Malo se vi|ao s gra|anima i dok je bio sam; posle ènidbe je prestao sasvim da se s wima druì. Ni lik im nije voleo: svaki drugi teì devedeset kila. Zadrigli im vratovi; spu{teni podvoqci; o~i upale u masno 155

salo; trbusi okrugli kao burad; noge kao stubovi; – o ~emu ti qudi mogu da misle i kuda da streme? Kad ih negde slu~ajno sretne, nikad da ga upitaju o ratu i o svetu, nego se samo tuè na vladu i na velikog ùpana, i govore o izborima i o novoj krizi, ili ga zaustave saàqivo i gledaju s ~u|ewem. – Ao, kaù i ma{u glavom, al’ si ti mr{av! Zalud mu kroz smeh dokazuje da je uvek ovakav bio, kad mu oni ne veruju i s ~im se ne slaù. Nikad ulicom on ne pro|e, a da se kogod ne osvrne i onom do sebe ne {apne: – Ili je bolestan, ili gladan. Siromah! Brzo je on uvideo da nije prazno ni uzaludno wihovo divqewe. Drugi ugled imaju qudi pupasti i okrugli, oni s belim kama{nama i sa zlatnim lancem, u visokoj kapi i ogromnoj bundi, {to idu polako i namr{teno, oteàli od krupnih misli i od bele masti, a drugi ugled ima on, o! sasvim drugi ugled ima u varo{i on, ovako vi`qast i suvowav, jo{ uvek s pona{awem i izgledom bezbri`nog mladi}a, vijoglavast i nasmejan, i svemu zadivqen! Nisu voleli ni oni wega. Bio im je stran. Dosadio im pri~ama o ratu i o poqskom radu. Kao da niko, osim wega, vojevao nije, i kao da je on prvi na zemqi uzeo plug u ruke! Ne moè to biti zabadava. Tu se ne{to skriva. On izigrava i pretvara se da do ne~eg do|e. Kako bi se objasnilo ina~e {to radi? Svi su mu vr{waci profesori, sreski poglavari i lekari, ili advokati. A on, {ta je? Tobo` ekonom, radnik ~ovek, doma}in. U istini je niko i ni{ta, seqak i prosjak. ê{qa kowe, ore, seje, spava na travi i jede krompir. Budi Bog s nama! Odmahnuo bi on na to rukom da je mogao da dovede imawe u red. No, godinama zapu{tena, zemqa je rodila tako slabo da je i seme kupovao; ni misliti mogao nije na vra}awe duga. Nije znao ni da ~uva ni umeo da {tedi; nego, kako bi {to dobio, tako bi potro{io. Sve mu se ~inilo privremeno, sitno i bezna~ajno. Hiqada dina156

ra, {ta je to? Ni{ta! Sitnica! Ni{ta je i dvadeset, trideset hiqada! Uzajme od wega, pa ne vrate. Zaboravi ~ak i da i{te kad mu je neko duàn. Ne seti se ni sam na vreme da vrati {to uzajmi. Ali wemu ne oproste, nego ga gone do bo`je ku}e i za vrat ga dave. Kada u|e u neku banku i moli da mu rok produè, vidi da je svima milo {to se zapetqava, â&#x20AC;&#x201C; ne samo zadriglom direktoru, nego i posledwem ~inovninu, pa ~ak i su{i~avom sluìtequ {to {eni u hodniku. Ni kod ku}e nije bio osamqen i miran. Ne da ga nije volela èna, ni da je ~udesa izmi{qala. No ~udan stvor je bila. Samo da joj je piti piva i jesti }evap~i}a, sedeti u kafani i {etati, i ma {ta ~avrqati: za zemqu je pitala samo da li nosi prihod. Nikako wih dvoje nisu mogli da o jednom istom misle i sawaju jednako. Kad bi joj, zanesen, govorio o lovu i orawu, ili o ratnim drugovima i o ratovawu, ona bi ga i slu{ala sprva jo{ nekako, ali bi ubrzo sve ~e{}e i ja~e po~ela da zeva, ili ga prosto prekinula, taknuv{i ga rukom: â&#x20AC;&#x201C; Pri~aj mi, Veso, ne{to drugo. Eto, na{a kuma bila u Crkvenici... Mati je dràla stranu snaji, sumwe nije bilo: ~udesno su se te dve ène zbliìle i saìvele, vazdan govore}i o name{taju, toaletama i plaàma, i o poro|aju. Ako ne ranije, u podne bi se sigurno s wim sukobile. Obe su volele da sede dugo za stolom u trpezariji, da jedu sa uìvawem i polako, mirno i obilno, i da naduga~ko i lagano pretresu sve ìve; a on, sviknut u dugom ratu na brzo ru~awe, i zauzet grdnim poslom i zabrinut za imawe, tek {to bi uzeo nekoliko krupnih zalogaja, ve} bi se dizao i odlazio u varo{ ili na sala{, da ne{to vidi ili kupi, ili se s nekim sastane. Mati ga je ispra}ala svaki put prekorno, a èni suze udarale kad bi pogledala u trpezu i videla kako je zalud tolika jela spremala... 157

Pa to je rat! To nije mir! Ko jo{ sme da zove mirom ovo vreme u koje ìvimo? To je rat, i gore od rata, gore deset puta. U ratu se zna neprijateq i odakle navaquje, a za ovim prijateqstvom leì grozna la`... O jednoj ruci mu visi èna, o drugoj mati i sestra; uskoro }e mu se obisnuti i dete o vrat, – a verovnici i du`nici biju ga po glavi! Iselio bi se iz varo{i i pre{ao na sala{, ne bi li izi{ao iz ove tesnote i prestao celom svetu biti na pogledu. Ali kako? Sam? I mati mu i èna kaù da ne mogu i da ne}e u pustiwi da ìve. Vitla ga vihor i neprestano se nalazi u rusvaju. Pred ku}om su mu pijaca, kafana, banke i du}ani, te vas dan vrve piqarice, nose se tu`be i menice, drè se zborovi, cewka se, psuje, preìva i vi~e. Ni no}u nikad nema mira od beskrajne ciganske svirke i pijanih pesama. Kadgod ih slu{a sa prozora, gologlav, u mraku, seti se i zaèli logora, vatre, i praske pu{aka. I muke koje je u ratu preìveo postanu mu male. Pa i prolaz kroz Albaniju bude mu tad drag. I onaj sneg, i onaj svet, i sjaj, i glad, i smrt. @ivot je to bio! @ivot je to bio! A ovo? Jedino je jo{ voleo da neki put, uve~e, izi|e pred voz. @ena je mislila da on to zbog we ~ini, da joj tom {etwom ugodi. Nije znala da on ide u nadi da }e negde sresti kakvog starog druga, nekog ko je u ratu bio i ima vedrije i draè lice od ovih u gradu. No nikad nikog video nije na prozoru od vagona, i bedno se vra}ao ku}i spram `miravih svetiqki. Vaqda su svi u posao utonuli i nikud ne putuju, kao {to i on ne moè nigde stope da izvu~e. Silno se zato iznenadi kad mu u ku}u neko bane i pozdrazi ga s vrata. – Druè! vikne preobraèn i ustane: – Otkud ti zaluta? – I, ne sa~ekav{i odgovora, naglo izi|e u predsobqe i zovne sluàvku: – Juli{ka! Tr~i odmah kod „Belog Orla“ i donesi ~etiri litra vina! – Kome ~etiri? gleda ga gost iznena|eno i osvr}e se po sobi. 158

– Tebi i meni. – A {to odmah toliko? E, Boga mi, i ti, Veso, postade palan~anin. – Ma, jok, ~ove~e, nego mi milo {to si do{ao, – zarumeni se on i sedne. – Odakle dolazi{? Gde si ti? [ta radi{? Zalud bi hteli da govore o saobra}aju i skupo}i, ènama i mitu: mogu po~eti o ~emu bilo, kad moraju da zavr{e s Dobruxom i Solunom. – Se}a{ li se, Boga ti, mog posilnog Milovana? – smeje se Vesa i puni ~a{e. – Samo se tuì i samo gun|a, nikad mu ni{ta nije pravo, sve mu pada te{ko. „]uti, Boga ti, Milovane,“ kaèm mu ja kad dosadi, „smiri}e{ se kad pogine{“. „Ko? Je l’ ja?“ gleda me on razrok i krezub. „Nikad, gospodin potporu~ni~e, ni na onom svetu. Tek {to se ja probudim u raju, a evo ti Svetog Petra: „Milovane, o~isti zvezde! Milovane, isturi mesec! Milovane, prospi ki{u! Milovane, upali sunce!“ Nikad meni mira, gospodin potporu~ni~e!“ Se}a{ li ga se, a? – A se}a{ li se ti... I no} padne, izrone zvezde, osmehnu se po ku}ama na senke svetiqke; odu da spavaju Vesina mati, èna i sluàvka, – a wih dvojica ne prestanu da pri~aju i da piju vino. – Kako tvoji zemqaci, Veso, i ne pitam te? – Ostavi ih, Boga ti, – odmahne on rukom i osmehne se. – Zavukli se u blato, pa im samo u{i vire. To jo{ ~ekam: da im i u{i potonu. – Ne diraju te ? – Ne smeju oni da nasrnu i da ujedu, ni da zagrizu ~oveku nogu. Jok! Samo pocepaju nogavicu, toliko da mogu ukazati prstom kad ~ovek pro|e: „Pazi onog, Boga ti, kako je pocepan!“ Eto, toliko! Nego, {ta je sa onim Branom... kako se zvao... Brana Milosavqevi}!... {to si mu ti skinuo epolete kad je utekao iz bataqona i skrio se u kukuruze? Gde je on sad? 159

– U Beogradu. Dràvni podsekretar, ~ove~e bo`ji. – [ta kaè{?! – Pa zar ti ne zna{? Eno ga vozi se „Kadilakom“ preko Terazija. Tako je, kaù, zahtevala situacija. – E, ~uje{, Bo{ko, to je da se zapla~e ~ovek. – Stari romanti~ar, moj Veselin, neizle~ivi!... A {ta tu ima da se pla~e? Mi smo bili stvoreni za ono, a on za ovo, i svr{ena stvar. Ko nam je kriv? Sami! Trgne se i osveì kad mu tako nai|e neki stari drug, i kad se s wime razgovori, i pro~arka uspomene na beskrajne ratne {ale kojima je toliko puta stojala smrt za vratom. Izi|e na ulicu posle toga uplete se u gradske raspre, i nemilice svakom saspe uvredqive istine u lice. No nikad to ne bi trajalo dugo, niti bi mu to unelo u ìvot dubokih promena. Zalud je optuìvao ~inovnike koji su od wega iskali mito, traìo u borbi saveznike i drugove u radu, pomagao listove i skupqao priloge za dru{tva i pojedince. Sve se to svr{ilo samo time da je promenio tri partije i postao sme{an. Ogor~ewe ga je obuzelo kad je video kako je sitan i nemo}an i, mada je u gomili, strahovito sam. Da ostavi ku}u i zemqu, i krene u svet da sluì i prosi, boqe bi mu bilo. Tako mu Hrista Spasiteqa, boqe da sedne na nekakvu preko okeansku la|u i da ode da bude kelner u Rio de @aneiru, nego {to ovde plesnivi i r|a i tone u baru{tinu s kamenom o vratu. Kakva smisla ima ovakav ìvot? To orawe i kopawe, dizawe zajma na menicu, i ti izbori, i te {tedwe, i parnice, i pi}e, kakvog to pod suncem smisla ima, kad ne treba ni wemu ni èni, ni materi wegovoj, ni svetu? Pare treba praviti! I podi}i ku}u treba! Voziti se automobilom, to! Lagati dobro, udvarati se, udarati po wu{kama, jest, jest, to! Kakvo po{tewe, kakva du{a, kakav ~astan rad! Kradi, brate! Otimaj! I kaì hvala Gospodu Bogu {to si ìv i zdrav, {to se nisi vratio iz rata kao invalid: ne bi ti niko na ulici ni dinara udelio, kao {to ga i ti nikad nikome ne udeli{! 160

Satima tako {eta i mrmqa, ma{u}i rukama i oteruju}i ulepqemu kosu s pra{ne glave, pa psuje guslare i novinare, cara Lazara i Kosovo, [anti}a i Veqka Petrovi}a, i sve koji su ga otrovali dimom qubavi za porodicu, ~oveka i rod. Neo~ekivano, ba{ onog leta kad mu se k}i rodila, ètva ponese obilato, te on raskrsti s nekoliko odvratnih dugova. U ~as se preobrazi i osveì kao u Jordanu. Oseti se ponovo smelim, okretnim i jakim, i opet dobi neverovatno pouzdawe u se. Budala! [ta ima da kuka i da psuje, i da se kri{om buni. Nema mu, eto, jo{ ni punih trideset godina. Sti}i }e jo{ da se otme od zla i sirotiwe. Ovo je tek po~etak ìvota i rada. I qudi su mu do{li napre~ac boqi i po{teniji. Svaki dan je pronalazio da struji vi{e svetlosti i draì kroz bu|avi grad. Pa dabome, â&#x20AC;&#x201C; mislio je, a katkad i govorio, â&#x20AC;&#x201C; iskqu~eno je da nevaqalstva traju ve~ito. Ide vreme, sluti se, vidi, kad }e delati drugi qudi, a ne ovi dana{wi, ne ovi podlaci i krvnici koji sramote sve nas ìve i skrnave mrtve. Silno se za~udio, ponoeo vedar, ~io i preduzetan, kad ga je prizvao u svoju ku}u jevrejski izbeglica iz Ma|arske, Moric [alamon, i zamolio ga za uslugu koja }e i wemu, zapetqanom, doneti te{kih para. Niti je Vesa u snu ~uo da ima tih poslova, niti je verovao da se jo{ uvek i na taj na~in radi... Zamolio ga [alamon advokat, qubazno i oprezno, da ode u Beograd i, preko svog jednog poznanika, skine sekvestar sa imawa ma|arskog barona Tuna. Ako uspe, dobi}e pedeset jutara zemqe i, u gotovu, 750.000 dinara. Posao je lak i ~astan, to se vidi iz akata, a nagrada poprili~na. [ta? Ima, dodu{e, i jedna te{ko}a, ali nije stra{na: treba sa imawa oterati koloniste dobrovoqce, koji su se ve} tamo naselili i podigli zdawa. Nije znao, u prvi mah, Vesa {ta da radi: da li da tog advokata udari u lice, ili da ode da ga javi nekom u po161

liciji, i prebaci ga jo{ isto ve~e preko granice. Ali se brzo predomislio, i samo mu se neve{to zahvalio. I {ta bi drugo mogao? Koloniste ne}e spasti, a [alamon }e se drugom prugom vratiti u varo{, na preporuku i po molbi vi|enih gra|ana. Dugo se Vesa se}ao toga {to mu je advokat govorio, i ~esto je zagledao ulicom u qude, odgonetaju}i koja je ta huqa koja }e da rastera koloniste i strpa u xep novce. Morao je naposletku da prestane misliti o tom i da se uzrujava: poterale su ga nove brige, nesre}e i tuge. Skupo}a nije prestajala. Dete je poboqevalo. Prihodi su stizali sporo, a dugovi rasli. Uz to je Bog hteo da se nosilac liste zavadi sa okru`nim odborom partijskim i, siguran da gubi mandag, omete popravku i odràwe nasipa pored reke, te je voda poplavila do trideset pet hektara Vesine zemqe. Nikad nije zinula na wega sramnija katastrofa. Svetovao se s materom, prvo, nekoliko dana, ne izlaze}i iz ku}e nikud dok ne{to ne odlu~i. Ona ga je slu{ala divno. Sagla{avala se s wim u svemu. Nalazila je dobrim i ovo i ono protivno. Na kraju je uzdahnula i rekla prekorno: – Pokojni tvoj otac ne bi toliko... – [ta, pokojni, {ta, otac? – prekinuo je zaprepa{}en, nesre}an i uvre|en. – A ko se za rata zaduìo? Ja? A ko je rasuo i stra}io {to je ostalo iza oca? Ja? O, {to nisam oti{ao u strana~ku legiju u Afriku, boqe bi mi bilo! Crnci me ne bi do~ekali kao {to ste vi! – Pa ti si, sine, sam izabrao ovakav ìvot! Niko te nije terao! Bila je hladna i spokojna, da se on nasme{io. – Hvala! – poklonio joj se, izlaze}i. I tebi, mati, hvala! Nije znao kud da krene kad se obreo na ulici. U koga da traì para? I kojim pravom? Dokle? Za{to? Bio je toliko tup, i toliko oma|ijan, spleten i zablu|en, da 162

se jedva prenuo na dobo{ koji je potmulo i poderano grmio na trgu. Pri{ao je da vidi {ta je, i trgao se ugledav{i gde nekakvoj starici prodaju tro{ne stvari. I pred wegovom ku}om }e skoro da osvane dobo{! I {ta dobo{, za to ni{ta, nego i sva ova gomila dece, èna, pasa i pisara, {to pakosno i zlurado prodaju starici steni~av krevet i crvoto~an sto! Sa neizrecivim zadovoqstvom je on katkad znao da zavitla bombu u neprijateqski rov. Ali {ta je to spram zadovoqstva s kojim bi sad hitnuo bombu u ovu gomilu {to se smeje i pakosno seiri! Umoran je do{ao tastu i odmah s praga mu se potuìo i zaiskao para. Nije mogao ni umeo da laè i oteè, ni da izmi{qa opravdawa i da se pretvara. Nije ni slutio da nije re~ o iskrenosti, ve} o novcima, s kojima se rastaje stari teè nego s du{om. – Ne da si mi zet, nego da si bo`ji sin, pa ti vi{e ne bih dao, – promumlao je nabusito kad je ~uo po {to je Vesa do{ao. – Na|i gde zna{ i kako moè{. [ta ja imam s tim! Unapred i po{teno sam ti govorio da mi }erka ne nosi miraz. Je l’ tako? Pa {ta sad ho}e{, kog |avola? Ne mogu ja i tvoju ku}u izdràvati! Vesa je }utao, krhao nokte i tupo podrhtavao. Tastu ga nije bilo ào, nego ga je jo{ mrzeo {to je tako skru{en, {to se kaje i {to moli, {to je tih i slab. Nastavqao je da ga grdi i da mu se ruga: – I jo{ si ti ratovao, jo{ si bio neki junak, borac bajagi. Nisi ti pu{ke ni video! Cmoqo! Nisi vredan ni ènu i dete da odeva{ i hrani{! Bedno je Vesa izgledao kad je od tasta po{ao sestri, kaju}i se {to woj nije svratio prvo i zalud se sramotio. Nadao se da }e ga sestra lak{e razumeti i brzo pomo}i, jer nije mogla zaboraviti da je uzela boqu zemqu koja nije plavna. No sestru nije zatekao, nego joj je samo ugledao kraji~ak sukwe, kad se sklawala u susedstvo da ga ne sretne. Do~ekao je na vratima jedino wen mu`. 163

– O, ~ove~e, ~ove~e bo`ji! – Jadao se i mahao sitnom glavom, kad mu je Vesa sve ispri~ao. – Ma, {to nisi do{ao ju~e, nego ba{ danas! Dao bih ti i srcem i du{om, nego sam morao kupiti klavir, pa sam sada ~ist. Nego, navrati kroz koji dan, ako bude {togod bilo, no nema ba{ izgleda. Nije ve} vi{e je~ao dobo{ kad je Vesa i{ao ku}i, ali se ipak vra}ao drugim putem. Bio je toliko malaksao, o~ajan i tup, da se nije ni za~udio {to je neo~ekivano ispao pred wega advokat Moric [alamon i qubazno ga zaustavio: – No? Jeste li razmislio za onaj posla {to smo lane govorili? Ja imam sve numera i sve akta, samo da odete u Beograd. Dobro to za vas i famililija. [ta ste smislio? U magnovewu se re{io Vesa da primi ponudu i u~ini {to mu taj predlaè. Ni sporazum, ni ugovor nije s wim napisao. U silnoj ùrbi i ogor~ewu, iz onih stopa je po{ao na voz. Nije javio ni ku}i da ide ni koliko }e ostati na putu. Sporo je putovao, i nije mogao da do~eka da svr{i {to ima u tren jedan, kao prvi greh. U Beogradu nije bio ni tako brz ni odlu~an. Dva dana je presedeo pred „Ruskim carem“, gledaju}i neizbrojne budu}e i biv{e ministre, gde piju pivo i {apu}u. O ~emu, Boè, govore? O ~emu li, Boè, misli onaj mali i debeli, onaj }elavi i crveni biv{i ministar? Kako }e koga opsenuti; kakako }e koga oboriti i prigu{iti; kome }e se osvetiti ~im opet sedne u fotequ i, nakrivqen, proveze se kroz varo{ automobilom. To! Sigurno to on za stolom misli, piju}i hladno pivo. [ta mari on za Vesu ili Vasu, za neke kwige i nauke, i izlo`be, i muzeje. Kome to treba? Wemu treba auto i pivo, i palata, i akcije, i da pretrnu kad se krupno javi na telefonu! Mirno i hladno je podneo Vesa svome biv{em ratnom drugu na potpis akt o skidawu sekvestra sa imawa ma|arskog barona Tuna. Neizrecivo se gade}i i sebe i 164

tog ~oveka kome je skidao epolete, uveravao ga je kako je to dràvna ~ast i nu`da, i da bar wemu moè uvek i u svemu da veruje i ni u {ta ne sumwa. Sme{ili su se obojica, prvi put razumevaju}i jedan drugog i obasipaju}i se uzajamno ~estitkom i hvalom. Raspitivali su se o ènama, o ìvotu i o deci, u goste se pozivali i obrekli pismo. [teta da se tako retko vi|aju drugovi iz rata i zajedno ne rade: kad bi se pomagali i druìli, bilo bi boqe i dràvi, i narodu, i svetu. – Zna~i, do vi|eqa? – digao se Vesa, crven, i triput se zabunio u aktu i {e{iru. – I hvala ti, druè! Jo{ jednom ti hvala! – Nema na ~emu, Veso! – ispratio ga je drug do vrata i stavio mu na rame ruku, pokroviteqski i ne`no. – Kadgod ti {ta treba, obrati mi se: ja sam siromah kao i ti, pa ako kane koja para, moèmo da delimo: {ta mi imamo da àlimo ma|arske barone! Bio je Vesa toliko lak, prazan i umoran, kad se ve~erom vra}ao ku}i, kao {to nije od vremena kad je bio te{ko rawen i leào u Solunu. Bedno su mu izgledali putnici i poznanici, i kondukteri, i kelneri, i pocepani, grlati, prodavci novina, sa svom wihovom brigom, i vikom, i uzrujavaqima, i osmesima, i sandvi~em, i pivom. Zanimao ga je jo{ samo puni mesec koji je virio kroz musav prozor i izgledao neverovatno izli{an i glup. Svr{eno! Do |avola sa sabra}om, i s qubavqu, i s mese~iiom! Tu|a je èna lepa! Ne ro|ena, nego tu|a! I pare otete! Ne zara|ene u znoju lica! Kakav znoj! Nego pare poklowene, i pare otete!... Tek sutradan se pritajio, od straha da ne dobije za posao ni zemqu ni novce, i da je ceo put wegov bio u Beograd uzaludan. No nije ga prevario ni mu~io dobeglica iz Ma|arske advokat Moric [alamon: prepisao je na Vesu zemqu i poloìo u banku novac, koji se mogao izvaditi ~im se isele kolonisti. To je bilo te{ko, krenuti qude sa dobre zemqe koja je bila posejana i izbaciti ih iz ~istih ku}a istom podignutih. Izi{la je 165

s komisijom i varo{ka policija, da pobaca silom qude, ako ne budu hteli sami da odu sa imawa. Dan je bio ~ist, kao o prazniku, kad su se vlasti pojavile da gone dobrovoqce. Uàsna se galama digla, pqu{tale su po poqu psovke, i razlegala se vriska dece, ène su u glas kukale. Jedina nada je qudima bio on, Veselin, Veselin G. Lazarevi}, koji je s wima vojevao i znao ih u glavu. îm su ga ugledali, pri{li su mu i gra~nuli iz glasa: – Ne dajte, gospodin potporu~ni~e, jo{ su ga tako zvali, – ne dajte, gospodine, da stradamo na pravdi Boga, vi ste se s nama borili za ovo. Mi smo dobrovoqci! – Nazad! – viknuo je on sav crven i sasvim izobli~en, – Kakvi dobrovoqci, kolonisti, vojnici i borci! I ja sam se borio vaqda! Ovo sam ja kupio. Nazad, stoko i marvo bo`ja, ili }u sad pucati! Zatalasala se i zamukla gomila crnog sveta zaprepa{tena i uzdrhtala od nemo}na besa. Selili su se brzo i lako, psuju}i i gun|aju}i. Vesa se i ni pomakao, dok nije i posledwi oti{ao. Onda je pri{ao advokatu, osmehnuo se i jo{ jedanput stisnuo mu ruku i, zajedno s wime, na{ao komisiju koja je u hladu raspravqala o vladinoj krizi. Posle su svratili u restoran, gde ih je torèstveno sa~ekala gomila kelnera, koji su im se klawali do zemqe i mahali servietom pred wima kao repom. Ne pamti da je jo{ kad u ìvotu jeo i pio tako dobro, ni da se toliko ose}ao zamoren i pun. Bilo je tu rakova, ribe, jarebica, prasetine, i ~udesnog ju`nog vo}a, i torti, i divnih kafa, i sve se stalno zalivalo jakim starim vinom. Silno se tog svega zaèleo. Slatko mu je bilo. Vratio se ku}i napit, pa vi{e ispao no izi{ao iz pra{wavih kola. Jo{ traè}i na sobi vrata, sa kojih je nestalo brave na vol{eban na~in, psovao je pomr~inu koje nije bilo, i radovao se {to mu se rano tako divno drema. Beskrajno zadovoqstvo je nosio u du{i i ~uvao u telu. Zaspati! Samo zaspati i ne misliti, i ve~ito biti blaèn i miran kao sad. 166

Sem sutona, po sobama nikog nije bilo, te je pri{ao ormanima, i uzeo da im tepa i grli ih nezgrapno. Na divan je zaboravio, a krevet nije video. Spustio se na stolicu s kojom se prvo sukobio i, oboriv te{ku glavu, tonuo u san. Klatio se kao da se nalazi u vozu, pa se u jedan mah ~ak prenuo, susrev{i koloniste. Srdito se namr{tio i podigao tromu ruku da ih odagna. No to ga je jo{ samo vi{e zbunilo i zamorilo, pa se opet zagwurio u neodoqiv dreme`. Neprimetno i ne~ujno je wegova }er~ica u sobu u{la na ot{krinuta vrata. Jo{ s praga se zadivila, ne prepoznav{i odmah oca, onako razbaru{enog i razdrqenog, crvenog u licu i zanihanog u prvom sumraku. Izbliza ga je zagledala nekoliko puta, i obi{la ga svud uokolo, iskrivquju}i ~upavu glavu i tanu{ni vrag. Uveriv se naposletku da je to ipak on, pri|e mu polako i sa strahom, {irokih o~iju. – Tata! ~upnu ga za rukav i odmaknu se. – Za{to se ti, tata, drma{? [ta se ti drma{? Kao u~inilo se pijanom Vesi da ga neko oslovqava i za ruku dira. Hteo je i o~i da otvori i da ne{to ka`e. Ali su mu o~ni kapci bili tako te{ki, i jezik tako nepokretan, da je brzo odustao da se wima bori i mu~i, i da se domi{qa uzaludno ko stoji pred wim. Samo se otrgnuo i, od toga, jo{ vi{e se zaklatio. – Nemoj se, tata, drmati! opet ga povu~e }er~ica za rukav i, zabrinuta i upla{ena, zaplaka iz glasa: – Ajaoj, tata, {ta se ti drma{, {ta se ti drma{? On kao da za~u da neko pi{ti, jer se obrecnu i zamaha rukama kraj u{iju. Dete se povede i naglo sede, lako odgurnuto, a on se otpusti sa stolice i skliznu na pod. Opru`i se sa osmehom, misle}i da je na krevetu i raduju}i se {to }e sada nesmetano i ~vrsto da spava. Umuknu i devoj~ica, razroga~ena i zadivqena iznova: sijaset {arenih hartija poispadalo iz o~evih xepova. Odbauqa i pokupi ih, pa opet sede i, radosna, uze da se igra wima, tiho tepaju}i: 167

– Ovo tebi... ovo meni... i ovo! Vitlala se jo{ jedno vreme pra{ina u vazduhu, a onda je prestalo i to, samo je suton padao. Mati se u kujni pokrenula istom kad je prestao pla~ detiwi i kad je sve utihlo. Dotr~av{i uznemireno i upaliv{i elektriku, zastala je jo{ na pragu, zagledana u sliku: nasred sobe hr~e ~ovek ra{irenih ruku, vi{e glave mu sedi dete i igra se bez re~i, a kroz prozor, kao vampir, viri podbuo crven mesec i tiho ih posmagra. – [ta je to? promuca i pri|e, spletena i pobledela. – Kada si se to vratio? Veso! ]er~ica na ~as ostavi igru i podiè glavu. Bila je mirna savr{eno i pojimala sve. Nije je vi{e ~udio otac, niti se ~ega stra{ila. Znala je ve} ona {ta se zbiva sa ma~kama, i sa psima, i s koko{ima, i s kowima. Ne mi~u}i se sa }ilima na kojem je sedela, pogleda u mater i pokaza prstom na oca, tiho i ravnodu{no: – Tata crkao! Nije je mati pravo ~ula, ni odmah znala {ta je s muèm, ugledav ga na podu. Ali kad opazi gde se dete igra samim novcem i da svuda uokolo leè hiqadarke, osvesti se u magnovewu i naglo koraknu. U trenu jednom se opomenu da joj je mu` govorio o nekom poslu od kog }e se obogatiti i do}i do miliona. – Hajde, lezi! protepa tiho, bude}i muà i vuku}i ga s nategom na postequ. – Nije ni{ta. Ne srdim se. Samo nemoj ~esto da pije{! Hajde, hajde, Veso! Raskop~avala ga je i svla~ila mu cipele i odelo; name{tala mu ruke i glavu kao bolesniku; du{eke brzo donosila, pa ~ak i ~a{u vode pripremila, da bi mu se odmah na{la kada se probudi. Osmehivala se i sijala od radosti i uzbu|ewa, pa brzo kupila sa poda novac, slagala ga i trpala u orman i zakqu~avala. Toliko se zanela bila novim, svojim haqinama, izlaskom u kafane i pozori{te, i divnim letovawem, i toliko se radovala {to ne}e biti od drugih gora, nego ravna i vi{a od wih, s takvim adi|arima i stvarima kakvih niko nema, 168

da nije ni ~ula gde dete pla~e za otetim igra~kama i kako mu` pijan hr~e i sva|a se s nekim u snu, mlatara i preti. Davno se to moralo zbiti s wime, pre postanka neba i zemqe, na nekom drugom svetu, jer ko bi ga sad video, nikad ne bi verovao da je to negdawi Nevini Vesa i biv{i potporu~nik Veselin G. Lazarevi}: ugojio se temeqito i obogatio silno. Nasva|a se i natr~i, idu}i od imawa do advokata, i od advokata do Ministarstva, po po{tama i bankama, i kolima i vozom i pe{ke, od jutra do mraka, pa kad sedne za sto da jede, ne ume da prestane. Dobio je pro{log leta opet osam kila, i kupio novih trideset hektara. Zaveo je ergelu; podigao ciglanu; pola akcija je preuzeo u fabrpci piva; kupio je automobil i ~udestvo kojekakvih sprava poqoprivrednih. Ba{ u svetlo i ~isto jutro hitaju qudi na posao, ali ipak i tad budu retki prolaznici koji ne zastanu pred palatom koju on zida u varo{i, i da ne iskrive s divqewem glavu, i ne kaè neki od wih, gromko i zavidqivo: â&#x20AC;&#x201C; Pazi, Boga ti, {ta taj zida: ceo grad! â&#x20AC;&#x201C; Ma, pametan je ~ovek Veselin, protuma~i drugi i doda s nedorazumqewem: Ne znam samo {ta mu je bilo u prvo vreme iza rata. Nije li on tebi izgledao tad malko {a{av? â&#x20AC;&#x201C; Ja mislim da je morao biti kontuzovan i da je bio poreme}en zbog rane na glavi. Retko je s kime u sukobu i svako ga po{tiva: ne moè ve} svima da skine {e{ir koliko ga pozdravqaju, pa samo nemarno ma{e rukom kad prolazi kroz svet. Ne izbivaju mu iz ku}e sestra, zet, ro|aci i prijateqi, nude}i mu dobro seme, traè}i da rade zajedni~ki, i pozivaju}i ga da im do|e na ve~eru i ru~ak, â&#x20AC;&#x201C; zatrpa{e mu poklonima i ènu i }erku. On sve to prima brane}i se i vra}aju}i koliko ume, najqubaznije i najlep{e, ali ni s kim ne}e da ima nikakvih tesnih veza. Kada primi po169

vi{e para, pa zet dozna i do|e da i{te, iskrivi glavu od àlosti i kaè s rukom na prsima: – Nemam, veruj, ni dinara, a ne pet hiqada. Kome bih dao kad ne bih tebi? Boga mi, nemam. âsna re~! Ne srde se zato na wega, nego ga jo{ hvale: ~udo, kaù, kako taj ~ovek zna da pazi na svaku paru i za ku}u da ~uva. Ako ipak nekom dadne omawu svotu na menicu i pod dobar interes, radosni su i di~e se {to je to ba{ wima dao, a ne drugima ili nekud gde nema poverewa. Naro~ito je sad zadovoqan wime wegov tast. Niko Vesu ne spomene u dru{tvu pri pi}u, a da se stari ne osmehne i, lupiv{i se po kolenu, ponosno ne kaè: – Ni{ta od wega, verujte, qudi, da mene nije bilo! Po~eo on sprva, kao {to znate, da se zaduùje i pije, da na politiku baca pare i kojekud zazjava. Malo-malo, pa ga evo: „Daj! Daj, tata, na pi}e, daj na ruvo, daj na pozori{te, daj na kafu“. Samo „daj“ pa „daj“! Dok mi nije dosadilo i dok mu nisam rekao: „Slu{aj! Ne ide to tako vi{e. De, ti, sinko, zapni, pa radi, mu~i se i {tedi. Ni{ta na svetu bez rada, {tedwe, vredno}e i po{tewa!“ I, otkako me je poslu{ao, ide mu na dobro, hvala Bogu. Sad on ve} meni daje. – I pravo je, dodadu qudi, ispijaju}i poli}e. – Da za{to su na svetu deca nego da pomaù nas stare! Sa majkom i ènom ìvi slo`no i u qubavi. Nema vi{e da hita s ru~kom, ni da ga one ~ekaju. Jela ima u izobiqu, ali on ipak, ma otkud do|e, donosi {unke i pr{ute, kowaka, vina i banana, pa samo vadi iz xepova i stavqa na sto. Izli{no je {to donese, pa se daje slugama i baca, ali mu èni i materi nikad nije krivo: vidi se, kaù, da misli na wih i da im uga|a. Ako sasvim ne do|e na ru~ak, pa ~ak ni na ve~eru, nego se javi tek sutradan na pre~ac i slu~ajno, wih dve se ne srde i ne zameraju mu na tome ni{ta: znaju, vele, da je u poslu i da ne moè biti ta~an, pa ustaju i hitaju da mu se {to pre jelo donese na postavqen sto. 170

Ne ostaje im duàn. Samo {to se ukaè leto i navesti sunce ègu, a on ènu, mater i }erku na kola pa na voz: na pet meseci ih otpravi u bawu, na more ili u {ume. Tih dana se ni na minut od wih ne odvaja, i toliko se brine i stara da im bude dobro na putu i na letovawu, da im ne samo pokupuje sve potrebne stvari, nego sve sam i popakuje i li~no ih autom odveze do èlezni~ke stanice. Pred tim {to }e se oprostiti, ne moè da se naqubi ène, ni da se na{ali sa materom, ni dosta da nasavetuje i izmazi k}er. @ena tad ne skida o~iju s wega, kao da su se upoznali istom pre dva dana, ili da su se ven~ali ju~e, pa joj ào {to se rastaju. – Dobar da bude{! {apne mu stidqivo i, poqubiv{i ga, popreti prstom kroz osmeh. – Nemoj da ~ujem kad se vratim... – Koje{ta! prekine je on namr{ten i skoro uvre|en. – Putuj ti, du{o, bez brige. Dugo ostane na peronu, ma{u}i {e{irom i vi~u}i da im èli sre}no putovaqe. No kad se voz uvu~e u {umarak i ostavi iza sebe samo ~a| i dim, on odmah prestane da se sme{i, i vrati se sa perona hladan i ozbiqan. [ofer ve} zna kud treba i}i. Ni za {ta ne pita. Pravo tera po Katiku, ili Juli{ku, ili Ernu, ili Mawu, ili @ewu, i pravce na sala{ u vilu vozi gazdu sa milosnicom. Ne zanosi se on nijednom. Svaki ~as ih mewa. Ne pi{e im qubavna pisma i ne posve}uje ih u poslove, niti zbog wih stradaju wegova preduze}a. Niko ne bi rekao jutrom, kad on bane u poqe me|u nadni~are, da je tu no} bio s nekom i ko zna {ta radio: zna svaku sitnicu i sve {ta treba kada da se svr{i, i poznaje nadni~are i radnike u glavu, pa hitro ide i, okupan, ~io i preduzetan, od rane zore nare|uje, priziva i vi~e. Ne zbuwuju ga milosnice, i ne vr{qaju mu po hartijama, ku}i i imawu. Nije se jo{ nijedna pohvalila da joj je poslao neki poklon i doneo joj dar. Ali svakoj plati dobro. Monetom. @eni se javqa retko i kratko kad se rastanu preko 171

leta na vi{e meseci, no svagda je o~ara toplinom, dobrotom i novcem. Veruje mu da je zauzet poslovima i da joj zato pi{e malo. Ne buni je davna{wa slutwa da on drì milosnice, jer zna da samo wu on voli, a s drugima da se samo provodi i ìvi. Ube|ena je da ga razume i da je on zato ceni. Misli da s wim sara|uje, i da je to bogatstvo weno delo koliko i wegovo. On je me|utim kod ku}e retko, samo kad ba{ mora. îm moè, sedne na automobil i odveze se s qubavnicom u Beograd ili u drugu varo{. Kad pred polazak nare|uje {ta sve treba uraditi dok se on ne vrati, niko ne zna kud on ide ni koliko }e ostati na putu, niti ga sme iko ìvi o tome da pita. Nastojnik stane pred wega krotko, s kapom u ruci i povijen, pa otvorenih usta slu{a gazdina nare|ewa. – Danas da se pokosi seno, od ovog bresta do onog duda, – mrmqa Vesa nabusito i gleda u stranu. – Nemoj da leè i spavaju ovi nadni~ari. – Razumem, gospodaru. – Ko ne}e da radi, s tim napoqe. Nema jela zabadava. Razbij wu{ku ko ne slu{a... Sedaj, Mari{ka. Zahukti automobil freneti~no i, kao golem bo`ji bumbar, pijano poleti pra{wavim drumom pored rosnih poqa. Za}uti Vesa i dahne duboko, ~io i spokojan. Na licu mu skriven osmeh; u levoj ruci {tap i ta{na; desni dlan je poloìo na koleno Mari{kino, vrelo i poznato. [}u}urila se ona uz wega, onako mala i tanu{na, pa ga samo kri{om gleda, sa stravom i divqewem. Tr~e im u susret wive, reke, oblaci i {umarci, i prate ih sun~ane vatre, i poliva ih, kao vino, nebeski ~isti ruj. Sve na svetu brodi, blista, zanosi se i opija, od velikog sun~anog sjaja, od nebeskog plavetnila, i od neizrecive sre}e i blaènstva. 1927.

172

Mladen Veskovi}

SVEDOK EPOHE

Pro{lo je trideset i dve godine od smrti Milana Ka{anina (1895-1981) i s tom vremenskom distancom ~ini se da je kona~no mogu}e jasno odrediti wegovo mesto u srpskoj kwièvnosti. Po{tovan pre Drugog svetskog rata i iz ideolo{kih razloga ostrakozovan iz javnog ìvota nakon tog istog rata od strane novih vlasti, Ka{anin je decenijama bio skrajnuta figutra na{e kwièvnosti. Ta nepravedana osveta pobednika prema Ka{aninu kao delu â&#x20AC;&#x17E;starog sistemaâ&#x20AC;&#x153; bila je besmislena, ali i kontraproduktivna, kako u prvo vreme tako i ~etiri decenije kasnije, u vremenu tranzicije, jer je sama ta ~iwenica postajala va`nija za vrednovawe ovog autora od samog wegovog dela. Ali, na svu sre}u, pro{la su vremena ideolo{ke cenzure, a sti{ali su se i duhovi tranzicijskog prevrednovawa, pa danas kada ~itamo Ka{aninova dela moèmo to da ~inimo u miru. I tada nam se pokazuje kao nesumwiva ~iwenica slede}e: da re~ je o atoru koji je iza sebe ostavio obimno delo; da wegovi eseji o na{im likovnim umetnicima i kwièvnicima, pogotovo oni koji se ti~u sredweg veka, imaju zna~ajno mesto u istoriji srpske kwièvnosti i umetnosti u celini. Me|utim, u znatno mawoj meri to se moè re}i za wegova prozna ostavarewa. Razlog za to je pre svega u prirodi Ka{aninovog talenta koji je pre svega bio analiti~ki i cerebralan, a mawe sklon fikciji i emocionalnosti, tako da se ~ini danas kada ~itamo wegove pripovetke da je pred nama lepo oblikovan tekst, s jasno iznetim idejama, ali koji }e nam se u~initi pomalo dalekim i hladnim u svojoj jednozna~nosti. A tu je i jo{ jedan, ne mawe vaàn razlog: 173

da je Ka{anin pisao u neko drugo doba wegova proza bi mo`da imalo i ve}u kwièvnoistorijsku vrednost, ali u periodu izme|u dva svetska rata, kada je uglavnom nastajala, stvarali su naporedo sa wim i najtalentovaniji srpski pisci, te tako u odnosu na prozu Ive Andri}a, Milo{a Crwanskog, Rastka Petrovi}a, Dragi{e Vasi}a, Stanislava Krakova ili Gligorija Boòvi}a, pripovetke Milana Ka{anina deluju tek prose~no. Dve pripovetke koje se ovde pojavquju su „Usamqenik“ i „Preobraèwe“ i vrlo dobro oslikavaju Ka{aninov ìvotni put, kao i glavne karakteristike wegove proze. Iako su pisane u prvom periodu wegovog ìvota, 1919. odnosno 1927. godine, obe pripovetke deluju kao predskazawe onoga {to }e se desiti u drugoj polovini Ka{aninovog ìvota: visoko i nisko }e se pome{ati, eteri~ni zanosi razbi}e se o hridi nove ideologije, prostog materijalizma i obi~nih ìvotnih potreba. U „Usamqeniku“ Ka{anin nam prikazuje tipi~nu figuru suvi{nog ~oveka, mladog starca („Sada mi je trideset pet godina, no kosa mi je sasvim bela, a osmejak teàk, duga~ak i spor.“) oslobo|enog ma kakve vrste iluzija nakon zavr{etka Prvog svetskog rata. Konsterniran svime onime {to see de{avalo tokom ratnih godina, glavni junak postaje ravnodu{an i nezainteresovan za svet oko wega i takozvani obi~an ìvot. U formi ispovesti, u prvom licu, impresionisti~ki intonirano, glavni junak nam pri~a svoj ìvotopis, nesmireno lutawe po evropskim gradovima i nemogu}nosti pronalaèwa mira i smisla, li~nog, regionalnog („Mi, Barawci, smo besku}nici i begunci svi.“). Me|utim, sve ovo bile su ~este teme poezije i proze u poratnom vremenu, ali su one znatno uspe{nije, efektivnije obra|ene kod Milo{a Crwanskog, Stanislava Karkova, Dragi{e Vasi}a ili Du{ana Vasiqeva. Pripovetka „Preobraàj“ pak sadrì jaku socijalnu notu i pokazuje kako posleratni ìvot polako ali sigurno mewa 174

povratnike iz rata („Drugo je bio Nevini Vesa, a drugo potporu~nik Veselin G. Lazarevi}“). Iz perspektive glavnog junaka, ~oveka sa sela zanesenog idejom progresa, rat je prikazan kao teàk, ali moralno ~ist doga|aj, dok mir postaje ni{ta drugo nego lihvarski raj, u kojem caruju oni koji nikada barut nisu ni omirisali. Majka i sestra su mu zapustile imawe misle}i da se on iz rata ne}e vratiti, te on mora da vra}a zajmove i kamate bankarima i drugim poveriocima. Pritisnut nema{tinom i porodi~nim okolnostima, pristaje na ne~asni (premada ne i kriminalni) ~in, te sa jednog imawa za veliki nivac tera koloniste, wegove ratne drugove. Nakon toga, naglo oboga}en, i on po~iwe da uìva u udobnosti malogra|anskog ìvota. Ratni veteran izgubio se u malogra|anskom glibu vojvo|anske varo{ice, dok novac po~iwe da vlada nad svime i iz temeqa mewa odnose me|u qudima. Qubavi nema, nema ni porodice, samo ostaju materijalni interesi i grabe`. Me|utim, i u ovom kontekstu, pri~e, na primer, Dragi{e Vasi}a imaju ve}i umetni~ki kavlitet, dok „Probraàj“ ostaje vi{e dokumentaristi~ka bele{ka o dubokim dru{tvenim anomalijama, nego upe~atqiva povest o toj temi. Me|utim, i takve kakve su, pripovetke „Usamqenik“ i „Preobraàj“ napisane su dobrim jezikom i s hrabro{}u da se u trenutku de{avawa progovori o neuralgi~nim pitawima jednog vremena i jednog dru{tva, te zato ostaju dragocno svedo~anstvo bez kojeg bi bilo te{ko razumeti epohu u kojoj su ova dela nastala.

175

Rastko Petrovi}

SAPUTNICI

@ivot je, razume se, pun avantura; ali koliko su ove retke i razvodwene ako se ne mi~emo iz jedne ku}e i jedne varo{i, a koliko su ubrzane, iznenadne, nagle, ako se ~ovek samo pomeri sa svoga mesta i upusti se u ono {to se zove: Putovawe. Pro|e ponekad i vi{e meseci a da vam se ni{ta ne dogodi, da nijednu zanimqiviju li~nost ne upoznate; i dovoqno je onda da samo sednete u voz pa da se upletete u stotinu doga|aja, da se susretnete sa stotinu fantasti~nih tipova. Ve} i samo to {to svaki ~ovek koji je preko puta vas u vozu, misle}i da vas vi{e nikada ne}e videti i time vam se pot~initi, otvori vam spontanije i vi{e svoje srce no {to je to u~inio prema svojoj èni za dvadeset godina braka, ili svome ocu otkako je ro|en. Zna se da je susret na putu prolazan kao zalasci sunca, i ako ma ko ima interesa da u tom susretu ne{to ostvari, on odbacuje sve uvode, pripreme, i prelazi skoro direktno, skoro brutalno na ono za ~im u tom susretu ùdi. @ena koju ~ovek ne bi mogao imati u wenom gradu, da je iz wene sredine, godinama, ~ak i ako ga ona zavoli, daje se ~oveku (koga je iznenadno zavolela, dok joj je prihvatio stvari pri ulasku u voz) izme|u mewawa vozova u hotelu kome ne zna ni ime, u varo{i od koje }e poznavati samo ono prelaèwe ulice od stanice do hotela, nemaju}i vremena ~ak da mu kaè ni da joj je on prva qubav. Se}am se onoga nervoznoga, uplakanoga Italijana u vozu ju`no od Bordoa, kako svu no} na svakoj ve}oj stanici grozni~avo gleda kroz prozor, kao da nekoga moè prona}i u gomili mamurnih nosa~a i bledih, neispavanih putnika koji pretr~avaju peron. Pred zoru, kako 176

vi{e nisam mogao da spavam, on me je prisilio da slu{am wegovu ispovest. Trgovac je starim name{tajem i umetni~kim starinama u Firenci. Jednom je ugledao kako ulazi u wegovu radwu dama neverovatne lepote, vladala~kog koraka i osmeha. Bila je pra}ena od nekog gospodina, dosta starijeg, te{kog, odevenog sa pa`wom, i koketerijom ~ak. Pogodili su neke stolove, a iz razgovora videlo se da su Francuzi, da su mu` i èna. Ona je gledala u mladoga trgovca {iroko otvorenih zenica, okruènih zlatnim zracima – ovaj je ose}ao da je wegov ceo ìvot od sad ona; a kako mu je uzbu|ewe stezalo srce do bola, ose}ao je da mu suze naviru na o~i. Isto ve~e, ona se vratila sama. I od tada qubavnici su se sastajali svakoga dana u jednom apartmanu iza Siworije nad Arnom, u kom su se kupali sasvim nagi de~aci, dok su radnici vadili ma{inom pesak. Po wenim re~ima, brak joj je bio pakao. Nije mogla ~ulno odgovoriti na muèvqevu pasiju. Mladi} ju je voleo, jecao nad wom bez razloga, i ona ga je qubila beskrajnim o~ajnim poqupcima po kosi i o~ima. Jednoga dana katastrofa. Mu` posumwao da ju je u Firenci izgubio i gubi, uzalud poku{avao da sazna ko mu je oteo, i najzad, u trenutu besa i o~ajawa, ugurao i wu, i izgu`vane stvari po kov~ezima, u kola i odneo kao kakav strahoviti plen u neku drugu zemqu. Mladi trgovac dobio je od we jedva jednu bele{ku sa polaska. Obe}ava da }e odmah, odmah pisati. Nedeqa, dve, tri, ni{ta, mesec dana bednog suznog ~ekawa, strahovawa sumwom da je prevaren i zaboravqen, ni{ta. Odjednom jedan beznadeàn poziv telefonom izdaleka: „Tako ti boga, do|i, spasi me, vi{e ne mogu, ubi}u se, ubi}e me! Moj ìvot je jedna strahovita nesre}a. Nalazim se u hotel ‘Imperijalu’ – kad god izlazim uve~e, gleda}u da li si preko puta pred restoranom!” Jedan poziv telefoniskiwe da se razgovor svr{ava, jo{ dva-tri o~ajna zbogom, wegova obe}awa da po177

lazi odmah, odmah, i kao da neko odvla~i na pu~inu taj dragi nesre}ni glas koji se gubi. On se sav u suzama i groznici pakuje, ali, kad treba da kupi kartu, da vizira paso{, on ne zna za gde. U uzbu|ewu, zaboravila mu je re}i u kojoj je varo{i, on zaboravio pitati je. Kad je ~uo ime hotela, izgledalo mu je da sad sve pojedinosti ve} zna. Jedna tako o~ajna sitna glupost ru{ila mu je, kao kakva velika nesre}a, ceo ìvot. Jurnuo je kao pomahnitao po biroima za obave{tewa, po po{tanskim kancelarijama da pita odakle mu je data veza, po ~ekaonicama privatnih detektiva; jurio ku}i da ~eka nov poziv telefonom za slu~aj da se ona seti {ta je zaboravila re}i. Ni{ta. Mesec dana ni{ta. I onda wegova qubav pewe se do paroksizma, postaje ludilo wegovog ìvota. Tr~i svuda gde bi najmawe bilo mogu}e da je sretne; izgledalo je da nema hotel â&#x20AC;&#x2DC;Imperijalaâ&#x20AC;&#x2122; u svetu s kojim on nije do{ao u vezu, da nema mesta koje mu je ona slu~ajno spomenula a da ga on nije prokrstario, i uvek se vra}ao naglo u Firencu u nadi da }e mu ona dobe}i. Ni{ta. Nikada ni{ta. Nijedan zlo~in u kome bi ona mogla biti `rtva, nijedno samoubistvo koje bi se we moglo ticati. Ni{ta, samo savr{ena ti{ina iznad we, kao da ju je sudbina sasvim utopila ili kao da je bila samo halucinacija u wegovome ìvotu. Ni na jedan oglas koji je davao po listovima, kada se i na to osmelio, nije dobio odgovor ni takav koji bi ga stavio bar na trag te ène. Bilo je toliko wih koje su mu se, drè}i mo`da da je lud, javqale kao da su one te koje su mu one ve~eri telefonirale. Bilo je èna koje su ga ~ekale pred vratima i obiswavale mu se o vrat, tako da ih se jedva otresao. I sad je putovao po wenom zavi~aju, ne bi li na{ao bilo {ta {to bi na wu podsetilo. Pri~ao svima ovu pripovetku, ne bi li nai{ao na lice koje ju je ve} ~ulo sa wene strane. I tako je pronosio on svoju o~ajnu, raskrvavqenu qubav, danima i no}ima, iznad ogromnih wiva i prqavih perona kao kakvu zapaqenu, zadimqenu buktiwu. 178

Ko se prebacivao iz voza u voz u [paniji, iz jednog malog voza koji ide po deset kilometara na sat u veliki moderan voz â&#x20AC;&#x17E;Amerikan-ekspresâ&#x20AC;&#x153;, i obratno, zna kako to izgleda. Kad se kupuje karta, ~inovnik se iza kase zanima svakom biletom zasebno po pet i vi{e mnnuta, zavodi je i razvodi kroz kwige. Ceo svet strpqivo ~eka: kad voz ima da po|e, kasa se zatvori i onaj ostatak koji ~eka ve} dva sata dolazi sutra jo{ sat ranije da bi dobio kartu na vreme. Prosto, druk~ije shvatawe putovawa. Na voz se ide kao u bioskop: na ovu se predstavu nije moglo, i}i }e se na sutra{wu. Karte se ne kupuju od mesta do mesta, ve} na kilometre â&#x20AC;&#x201C; kondukter odse~e onoliko koliko se ve} pre{lo. ôvek se u prvo vreme ose}a kao da je na nekoj drugoj planeti. U no}i o kojoj pri~am bio sam u jednoj drugoj klasi, izme|u Madrida i Bobadiqe, na putu za Andaluziju. Sa mnom u kupeu jedan ili podoficir ili oficir, dva verovatno trgova~ka agenta i najzad jedan puni krupni gospodin, s veoma lepim putni~kim torbama, koji govori neprestano blagonaklonim qubaznim glasom, kao qudi koje mla|i slu{aju uvek s izrazom po{tovawa i qubaznosti, i koji zato sami u sebi uìvaju. Ja sam jedva po koju re~ razumevao, a ono malo francuskog {to su ostali znali mrzelo ih je da tro{e na mene. Poku{avao sam da spavam. Kako sam ose}ao strahovitu è|, to sam na svakoj stanici otvarao prozor i poku{avao uzalud da prona|em koga prodavca pi}a i pomoranxi. Kad bih opet sklopio o~i i kad bi moji saputnici, ina~e vrlo kurtoazni, pomislili da duboko spavam, razaznavao sam da mi se podsmevaju. Po wihovim glasovima pogodio sam ~ak da mi imitiraju i izraz lica. Nesvesno bio sam uvre|en i èleo im svaku nesre}u. U neko doba no}i, videh debelog gospodina kako jede. Najpre nisam obra}ao pa`we, ali sam potom gledao kri{om, sve zapawenije, koliku koli~inu hrane on moè da po{qe u sebe. To je bila sadrìna cele jedne ogromne kese od hartije pune do vr{ka. Najzad sasvim zaspah. 179

Ali me iznenada probudi o~ajno i sve glasnije je~awe. Otvorio sam o~i i nisam u prvi mah mogao poznati gde sam. Svi moji saputnici, izuzev debelog gospodina, bili su na nogama; on sam leào je na sasvim drugom mestu no malo~as i previjao se od bolova. Najpre sam mislio da je na samrti, toliko su mu o~i bile iskola~ene i lik zelen. Postupno razumedoh da je dobio napad zbog kakvog kamena u bubregu ili be{ici. Traìo je ne{to, a ostali otvori{e wegov kofer i izvuko{e aparat za iwekcije; razgoliti{e mu trbuh, posle ~ega on sam zabode jednu xinovsku iglu pod koù. Sve to, è|, qudi koji mi se smeju, voz u tu|oj zemqi, jedan ~ovek koji najpre `dere, onda kuka i najzad zabada iglu sa morfijumom u stomak, odjednom probu|enoga iz sna, toliko su me interesovali da se jedva smirih od uzbu|ewa i ponovo utonuh u spavawe. Posle pola sata novo ~udo. Isti gospodin sedi na klupi preko puta; jede iz druge ogromne kese razna hladna mesa i veselo razgovara. Ja se naqutih, i smelo se upustih u pridikovawe da bolestan ~ovek treba da pazi {ta radi i kad jede: samo mu nisam rekao da ako to ne ~ini zbog sebe, onda treba bar zbog okoline koja ho}e da je na miru. Me|utim, gospodin me stade te{iti r|avim francuskim: Dobro zna {ta ~ini; sam je profesor na medicinskom fakultetu u Seviqi, i sad je ba{ i{ao da konsultuje nekoga svog kolegu u Madridu. Sa kamenom je najboqe kada je stomak pun! Pa se okrenuo na drugu stranu. Ne pro|e ni petnaest minuta, a kupe se ispuni kukwavom. Novi napad. Do tog trenutka svi saputnici, izuzev jednog trgova~kog putnika, bili su ve} si{li; ja sedoh i jo{ sawiv po~eh gledati u bolesnika, koji se previjao, kao u pravoga neprijateqa. Nova iwekcija – novo zati{je – novi apetit. Kad nastupi i tre}i napad, ja ne htedoh ni o~i da otvorim, ni sa mesta da se pomerim. „Neka crkne, mislio sam u sebi, sa svom wegovom medicinom i apetitom zajedno!“ 180

Tre}e putovawe sa saputnicima koji kao da su pobegli iz ludnice. Malaga â&#x20AC;&#x201C; isto Bobadiqe, {to je stanica na kojoj se svi {panski vozovi ukr{taju! Pred nekom malom stanicom zaustave voz â&#x20AC;&#x201C; uzbuna; niko ni{ta ne razume. Ne{ta se dogodilo u na{em vagonu, ali u kupeu koji je sasvim na drugom kraju. Pretr~avamo donde kroz hodnik. U kupeu policajac, vlakovo|e, kondukteri, a publika se obja{wava sa nekim xinovskim, bri`qivo odevenim Andaluscem, ~ije je lice u najve}em o~ajawu, zbuwenosti i srxbi, sa dve debele {panske dame tako|e, koje se jo{ nisu povratile od straha. Razgledaju dva ogromna revolvera. Pomislih da je posredi nekakav napadaj. Andaluzac, svakako, hteo poharati ove dame. Postupno stvar se objasni. Andaluzac, odgajiva~ kowa ili bivola, kad je voz po{ao iz Malage, stao razme{tati svoje stvari i tako iz jednog u drugi prenosio svoja dva pi{toqa od kojih nikad ne odvaja. Wegove dve debele susetke, pomisliv{i da su u dru{tvu kakvog razbojnika, samo {to se ne onesvesti{e. Nastade grcawe, jecawe, predznaci cike, i Andaluzac jedva uspede da ih unekoliko umiri. One pristado{e da se vi{e ne uzbu|uju pod uslovom da oru`je ostavi savim sa strane i da mirno zaspi. Planinac, kao da je samo to ~ekao, za po sata hrkao je zvu~no. @ene onda, jo{ nikako ne smeju}i da sklope oka, re{i{e se da ga dok spava veù, pa da se i same podadu snu. Drhte}i, one to i u~ini{e pomo}u nekog kai{a kojim se uvezuje plen. Od tog trenutka sve troje spavalo je mirno u kupeu: vezani Andaluzac, dve debele dame i dva ogromna pi{toqa Prvo troje razbudio je iznenada neki stranac koji je naglo upao unutra. U{ao je kao u nameri da traì mesto, ali kad je ugledao da je jedina ja~a li~nost u kupeu vezana, smeju}i se i psuju}i opqa~kao ih je sve i nestao. Zalud se za to vreme Andaluzac trudio da raskine veze, a ène ubezeknuto gledale kako su se same li{ile jedine odbrane, tako da nepovratno odlaze wihovi |erdani, 181

min|u{e, prstewe i nov~anici saputnikovi. Kada je kradqivca nestalo i one se najzad smele razvikati, toliko se bojale i Andalusca da ih ne izbije {to su ga tako glupo namagar~ile da ga nisu smele odvezati sve dok se nije iskupio svet. Svet je opet od svoje strane mislio da je Analuzac razbojnik koga je neko uspeo da savlada. Umalo da ga lin~uje. Po{to se cela stvar razjasnila i putnik najzad povratio svoju slobodu, moè se zamisliti wegovo o~ajawe, stid i psovawe. @ene najzad bi{e svesne svega {to se dogodilo i baci{e se u slo`no zapevawe. I voz je jurio kroz ispe~ene {panske poqane, sa svim svojim ludilom i avanturama, izme|u domova i sela u kojima su qudi umirali od dosade {to im se ba{ ni{ta ne moè dogoditi. Jedino bi mlade`, devojke i mladi}i, uzdahnuli vide}i svetli voz kako juri u no} ~ija se daqina ~ini toliko natopqena tajanstvom. To bi bili izvrsni saputnici kad bi im ìvot dopustio da se otrgnu od tla.

182

Vasa PAVKOVI]

RASTKO – DA SE MA[TA, DA SE SAWA

Jedno od op{tih mesta na{e savremene vizije Rastka Petrovi}a, ~oveka i pisca, jeste da je re~ o velikom putniku. Retko ko je pisao o Rastku Petrovi}u a da nije navodio ovu, uostalom sasvim ta~nu, tvrdwu. U lepom i korisnom zborniku Kwièvno delo Rastka Petrovi}a, izme|u ostalih, o ovome pi{e Dragi{a Vito{evi} u tekstu „Jedna Rastkova sinteza“. Govore}i o Rastkovim idejama, on beleì: „Putovawa – to su qudi, dra` zbliàvawa, otkrivawa, srodni{tva. Tragawe za su{tinskim u svetu svodi se na tragawe za su{tinskim u ~oveku. Put do sebe vodi preko drugih...“ Mihajlo Panti} u tekstu „Pripovetke Rastka Petrovi}a“ kaè da je putovawe „opsesivna tema svekolike Petrovi}eve proze“, a \or|ije Vukovi} u ogledu „Novator i prete~a“, zapisuje i slede}e: „Mirovawe nije wegovo prirodno stawe. Putopis je odgovarao mnogim sklonostima ovoga pisca koji se vi{e pouzdavao u percepciju nego u imaginaciju... Petrovi} je ~esto i lako rukovao opisima i pri~ama o putovawu.“ Takvog „ve~itog putnika“ susre{}emo i u prvom fragmentu sjajne pri~e „Saputnici“. U woj, naime, Petrovi} na samom po~etku iznosi kredo dobrih razloga za putovawa: „@ivot je, razume se, pun avantura; ali koliko su ove retke i razvodwene ako se ne mi~emo iz jedne ku}e i jedne varo{i, a koliko su ubrzane, iznenadne, nagle, ako se ~ovek samo pomeri sa svoga mesta i upusti se u ono {to se zove: Putovawe“. Putovawe je dakle mogu}nost da se doìve avanture, da se na wih ne ~eka, nego da im se pohrli u susret. 183

Razvijaju}i narativnu osnovu pripovedawa, Rastko Petrovi} ovako otvara prostor mogu}nosti: „Pro|e ponekad i vi{e meseci a da vam se ni{ta ne dogodi, da nijednu zanimqiviju li~nost ne upoznate; i dovoqno je onda da samo sednete u voz pa da se upletete u stotinu doga|aja, da se susretnete sa stotinu fantasti~nih tipova.“ Kako se vidi, putovawa, po Rastku, omogu}avaju pre svega susrete sa neobi~nim „tipovima“, odnosno sa wihovim pri~ama. Putovawe i jeste potraga za pri~ama. Kako se do pri~a stiè? Pisac poja{wuje (svoje iskustvo i ideju o iskustvu): „Ve} i samo to {to svaki ~ovek koji je preko puta vas u vozu, misle}i da vas vi{e nikada ne}e videti i time vas pot~initi, otvori vam spontanije i vi{e svoje srce no {to je to u~inio prema svojoj èni za dvadeset godina braka, ili svome ocu otkako je ro|en“. Slu~ajnost veza me|u putnicima, ~iwenica da se oni, verovatno, nikad vi{e ne}e sresti, po Rastku osloba|a saputnike psiholo{kih ko~nica i oni razmenom pri~a (o avanturama) oboga}uju iskustvo qudi koji su se (sticajem slu~aja putovawa) sa wima na{li u kupeu. Prvi fragment Rastkove pri~e „Saputnici“ nije jedini kojim on obrazlaè „poetiku putovawa“, i ceo drugi fragment je daqa elaboracija pohvale pri~awa u vozu, s tim {to se iz sfere iskustva „razmene pri~a“ ulazi i u sferu erotskih iskustava, koja su ostvarena upravo povezivawem saputnika preko pri~e, uspostavqawa kontakta i erotske avanture, omogu}ene, namerno ponavqamo, situacijom putovawa i neposrednog dolaska u kontakt. U tre}em pasusu ove pri~e, Rastko iz sfere op{teg razmatrawa fenomena putovawa i fenomena pri~awa na putovawu, vrlo ve{to uvodi u naraciju prvo lice, sekvencom „Se}am se“. Epizodni junak se pak imenuje kao „nervozni, uplakani Italijan“, a mesto dodira s naratorom ozna~ava kao „voz ju`no od Bordoa“. Sama ispo184

vest Talijana se situira u neizvesno doba smene no}i i dana, u tako re}i halucinantno vreme: „Pred zoru, kako vi{e nisam mogao da spavam, on me je prisilio da slu{am wegovu ispovest“. Interesantno je i ne slu~ajno da Rastko koristi glagol „prisiliti“, a ne neki „alternativni“, kao {to su „zamoliti“ ili „podsta}i“. Ovim glagolom Rastko vrlo dobro obeleàva obuzetost epizodnog pripoveda~a samom pri~om odnosno wenom temom. U vozu, ta pri~a se, sugeri{e Rastko, nije mogla izbe}i. Prva epizoda „Saputnika“ je melodramskog ànra i govori o jednoj strasnoj qubavnoj vezi, koja zapiwe, bez razre{nice, na snazi strasti i neprilikama sa tehnologijom. Naime, kada se qubavnici sticajem okolnosti udaqe jedno od drugoga, èna se javqa svom partneru telefonom, ali on obuzet stra{}u zaboravqa da je pita odakle ta~no zove ili da je pita bilo {ta drugo {to bi mu omogu}ilo novi susret. U ovoj prvoj epizodi se pohvala putovawa pretvara u pri~u o neizvesnosti i besmislenosti putovawa bez pravog ciqa, sa neizvesnim odredbama mesta i otvorenog vremena. Oni koji po vozovima slu{aju o~ajni~ku pri~u osuje}ene qubavi ustvari bi trebalo da budu saradnici „mladog trgovca“, koji bi mu pomogli u tragawu za voqenom ènom. Uzaludnost te nade na{ pripoveda~ ovako komentari{e: „Pri~ao /bi/ svima ovu pripovetku, ne bi li nai{ao na lice koje ju je ve} ~ulo sa wene strane. I tako je pronosio svoju o~ajnu, raskrvavqenu qubav, danima i no}ima, iznad ogromnih wiva i prqavih perona kao kakvu zapaqenu, zadimqenu buktiwu“. Pri~a je, kao u mitu o Prometeju, uzaludna buktiwa nade, koja leti iznad prostranstava i stanica, bez nade da se okon~a – a paralela krvi i vatre (iz pri~e) izvanredan je momenat wenog poentirawa. U ovoj epizodi tihi narator pri~e „Saputnici“ je, kao i mi, wen slu{alac, u drugoj epizodi on }e biti i direktni u~esnik jednog doga|aja. 185

Pre nego nam ispri~a drugi doìvqaj sa putovawa, Rastko Petrovi} duhovito govori o bizarnom odnosu {panskih èlezni~kih slu`benika, pri prebacivawu „iz malog voza“ u „Amerikan-ekspres“, zakqu~uju}i kako wihovo neverovatno leèrno pona{awe stvara kod putnika gotovo fantasti~ki dojam. Uporedite efektnu zavr{nu re~enicu ovog fragmenta: „ôvek se u prvo vreme ose}a kao da je na nekoj drugoj planeti“. Za{to pravi ovu narativnu pauzu? Pre svega da bi „olabavio“ tragi~ni i pateti~ni utisak koji je u nama ostavila melodrama. Ali i da bi „povla|ivao“ ~iwenicama putovawa (~iji je svedok, slutimo, bio) i tako snaìo fiktivni okvir pripovedawa. Kao i u pro{lom delu, i ovde narator pri~e jasno odre|uje mesto doga|aja: „U no}i u kojoj pri~am bio sam u jednoj drugoj klasi, izme|u Madrida i Bobadiqe, na putu za Andaluziju“. Vidno je da je ponovo za vreme pri~e odre|ena no}, ~ime se ~italac ponovo „priprema“ za tajanstvenije, neobi~nije okolnosti, nego kada bi se pri~a zbivala na dnevnom svetlu. Ako je u prvoj epizodi sa qubavnicima slu{alac trgov~eve ispovesti bio gotovo sam, ovde nam se na po~etku predstavqaju i saputnici, epizodisti doga|aja „jedan ili podoficir ili oficir, dva verovatno trgova~ka agenta i najzad jedan puni, krupni gospodin, s veoma lepim putni~kim torbama“. Ako je identitet triju epizodista nesiguran do kraja, ispostavi}e se da je najpreciznije odre|eni „krupni gospodin“, glavni antiheroj ovog dela „Saputnika“. Interesantno je da je narator, kada bi za`murio „razaznavao ... da mi se podsmevaju“. Konkretizuju}i wegov negativni emotivni odnos prema saputnicima, Rastko Petrovi} beleì: „Nesvesno bio sam uvre|en i èleo im svaku nesre}u“. Ta nesvesnost osvetni~ke èqe kao da je inicijacija za nevoqe koje oblaporni putnik „trgovac“ ubrzo doìvqava jer se prejeo. Ova komi~na epizoda, groteskna u biti, dobija neo~ekivan finale, kada nam pripoveda~ kaè kako je wegov alavi saputnik „profe186

sor na medicinskom fakultetu u Seviqi“ i kako je sa „kamenom najboqe kada je stomak pun!“ U burlesknom finalu druge epizode ponovo }emo se susresti sa negativnim emocijama naratora koji priznaje: „Kad nastupi i tre}i napad, ja ne htedoh ni o~i da otvorim, ni sa mesta da se pomerim. Neka crkne, mislio sam u sebi, sa svom wegovom medicinom i apetitom zajedno“. Ako je prva epizoda melodrama o nemogu}nosti idealne qubavi, a druga burleska o neizvesnosti qudskog zdravqa i medicinskih zahvata, tre}a nas baca u vrtlog burleskne krimi pri~e, u kojoj ni{ta nije onako kako se ~ini i u kojoj su dve saputnice „Andalusca“ iz jednog kupea, svojom nesre}nom akcijom, sra~unatom da ih spase od „napada~a“, upravo u~inile da on bude onemogu}en da i wima i sebi pomogne, kada se pojave stvarni pqa~ka{. Ve} u prvoj re~enici, Rastko nedvosmisleno karakteri{e svoje epizodiste, privla~e}i svu ~itao~evu pa`wu: „Tre}e putovawe sa saputnicima koji kao da su pobegli iz ludnice“. Mada se u tre}oj epizodi ne odre|uje doba dana, bi}e da je ponovo re~ o no}i, jer sve troje wenih junaka spavaju, a kao mesto zbitija je odre|ena jedna stanica kod pomiwane Bobadiqe, „na kojoj se svi {panski vozovi ukr{taju“! Komi~ko „razre{ewe“ utvr|uje efekat tre}e i zakqu~ne epizode: „Po{to se cela stvar razjasnila i putnik najzad povratio svoju slobodu, mo`e se zamisliti wegovo o~ajawe i stid i psovawe. @ene najzad bi{e svesne svega {to se dogodilo i baci{e se u slo`no zapevawe“. Tragi~nost osuje}ene qubavne avanture, grotesknost jednog karaktera i situacije, neo~ekivana burlesknost „herojske“ avanture – sve to, zajedno, deluje klasi~no, boka~ovski, i predstavqa Rastka Petrovi}a, kao majstora (modernisti~kog) pripovedawa. Sa svoje strane pisac se vra}a na svoju pohvalu putovawa, izdvajaju}i mlade, kao potencijalno radoznale putnike, koji bi kretawem na put mogli da se otrgnu od smrti usled dosade: 187

„I voz je jurio kroz ispe~ene {panske poqane, sa svojim ludilom i avanturama, izme|u domova i sela u kojima su qudi umirali od dosade {to im se ba{ ni{ta ne moè dogoditi. Jedino bi mlade`, devojke i mladi}i, uzdahnuli vide}i svetli voz kako juri u no} ~ija se daqina ~ini toliko natopqena tajanstvom“. Posledwa re~enica pri~e je poruka svima nama, ~itaocima „Saputnika“: „To bi bili izvrsni saputnici kad bi im ìvot dopustio da se otrgnu od tla“. Dakle, kaè na{ pripoveda~ – ìvot je taj koji ukorewuje qude, koji ~ini da ìve}i u selu ili varo{ici, ne mrdaju}i nikuda izvan svog uskog kruga, umiru od dosade. Mladi qudi, koji bi se otrgnuli od tla i krenuli vozom na putovawe, postali bi izvrsni saputnici. Rastko nam samo ne kaè: da li akteri (pri~a) ili wihovi slu{aoci. A mo`da je, wemu, to bilo i svejedno.

188

Frida Filipovi}

BRIQANTI

Beskrajna je i neopisiva qupkost deteta koje se budi. I bledo, slabo dete siromaha pred zoru katkad porumeni, sme{i se blago i odi{e sveìnom, kao da ga san nosi u neki boqi svet, gde nema ni gladi, ni zime, ni bolesti. A kad se budi zdravo dete bogatih roditeqa, puna~ko, rumeno, ~isto i glatko – ono li~i na oro{en cvet... Crveno, zimsko sunce proviri u sobu kroz balkonska vrata. Kliznu preko zida, osvetli ~udesnu ba{tu persiskog }ilima, upali hiqadu iskrica na kristalu, zaplamsa u ogledalu, pope se na postequ i oven~a zlatnim oreolom jednu plavokosu detiwu glavicu. Svilene trepavice zadrhta{e i Boba otvori dva krupna, plava oka. Nevine zene, jo{ pune snova, nesvesno potraì{e onu jednu, jedinu priliku, najpoznatiju, najmiliju i najbliù: majku. A mala usta se nagonski razvuko{e i pla~qiv poziv: – Ma-a-a-ma-a! – Ustaj, Bobo, ustaj, – javi se mamin glas iz druge sobe. „Mama je blizu, onda je sve u redu“, pomisli, otprilike, Boba. Pa se prome{koqi, protegnu i zevnu, kao ma~e. Sva sre}na {to se sama na{la u {irokoj maj~inoj posteqi, ona jo{ boqe navu~e pokriva~. Otkud i kako je dospela ovamo iz svoga kreveta? Poku{ala je da se seti, ali bez uspeha. I wene misli, {arene, prozra~ne, nestalne misli petogodi{weg deteta, kao sapunski mehuri}i po~e{e da lutaju i lebde po sobi. Pogled joj pade na sto~i} do posteqe. Na wemu je leào i, u suncu, kao malo sunce blistao maj~in prsten, krupan briqant. Boba ga dohvati i steè u toplu {a~icu. 189

Odavno je wu privla~io taj svetlucavi kami~ak. Posmatrala je sto puta kako sa maj~ine ruke zra~i plavim i rumenim zrakama, kako sevne u ~asu, kao mala muwa, kako pod elektri~nom svetlo{}u blesne u svim duginim bojama. Mama nije Bobi dozvoqavala da joj skida prsten sa ruke. – Nije to za decu, – govorila je. Kako da nije za decu ta, tako mala, a tako sjajna stvar? Zar nisu sve male, sjajne stvari za decu? – Bobo, len{tino, ustaj, nemoj da ti ja tamo do|em, – za~u se opet mamin glas. Boba se tr`e, stisnu jo{ ja~e prsten u ruci, pa se onda hitro skotrqa sa kreveta i otr~a bosonoga u svoju sobu. Sa police za igra~ke skide jednog {arenog pajaca, sma~e mu {iqatu kapu i gurnu prsten u wegovu pro{upqenu glavu. U glavi se ve} nalazilo jedno crveno dugme, jedno par~e svile i jedno malo srce od {e}era... Dva ~asa docnije Boba je, u sobi za mla|e, sedela na {irokom i toplom krilu kuvarice Pauline i zaneseno slu{ala Katicu, sobaricu, kako pri~a: – Dok sam ja bila mala, a otac mi jo{ bio `iv, imali smo po stotinu gusaka. Poteram ih ja {orom, pa isteram na Dunav. Pokraj vode zeleno poqe, {iroko, veliko, kraja mu nema... Pa pustim guske da pasu, a ja sednem na nasip i gledam reku. Prolaze la|e, {lepovi, ribarski ~amci... U to se vrata otvori{e i u sobu upade Bobina mama, sva uzbu|ena, i o{tro, kao otrovnu strelu, izbaci pitawe: – Katice, gde je moj prsten? Boba pretrnu, pred o~ima joj iskrsnu pajac sa {upqom glavom... – Koji prsten, gospo|o? – za~udi se Katica, – Briqantski... [ta su tu pravite neve{ti! – Ali, gospo|o... gde ste ga ostavili? – re~e Katica upla{enih o~iju i nasme{i se, zbuweno, samo uglovima usana. 190

Gospo|u taj sme{ak neo~ekivano razdraì. – Vi se smejete? Vi se usu|ujete?... Spremali ste sobu, niko drugi nije tamo ulazio... Imate da mi na|ete prsten! Jeste li ~uli? Ina~e... ina~e... Tu gospo|in glas sko~i previsoko i prekinu se. Boba htede ne{to da kaè, ne{to kao „nemoj, mama“, ali je maj~in izgled upla{i i jezik joj se prosto uko~i. U {arenom kimonu, ~iji se ogromni rukavi lepr{aju kao krila, sa suvi{e zlatnom, ~upavom kosom, sa suvi{e crvenim, {iqatim noktima, sa licem iskrivqenim od besa, gospo|a Lela Leki} je pre li~ila na velikog, kre{tavog napagaja, nego na suprugu uvaènog advokata Jove Leki}a, koja je u salonu umela da izgleda tako ne`no i otmeno, kao cvet iz staklene ba{te. – [ta stojite tu i blenete? – viknu ponova na Katicu. Katica po|e vratima. – Kuda }ete ? – Da potraìm taj prsten... – Taj prsten! Taj prsten! Nije to „taj prsten“, glupa~o jedna, nego briqant od tri i po karata... I nemojte da ga traìte, ja sam ve} traìla, u spava}oj sobi ga nema... Gospode Boè! Gospode Boè! [ta ti misli{, devojko? [ta misli{, kaì mi! Zar ja tebe, glupu seqanku, sa ulice, tako re}i, primila pod svoj krov i stvorila od tebe sobaricu, gospo|icu, a ti meni tako... – Ali, gospo|o, nisam ja ni{ta... – ]ut’! Nemoj da bude{ drska! Zar misli{, za to {to te ne pla}am, ima{ pravo da krade{, da se naplati{? – Gospo|o! – A zna{ li ti, bednice jedna, da bi za taj prsten trebalo da me sluì{ deset godina? I zna{ li da sam te primila kao siro~e? Je li to zahvalnost {to te hranim i odevam? Da ne misli{ i ti, kao one organizovane, da ima{ pravo na radno vreme, i izlazak, i platu, i... {ta ti ja znam? Je li?... Stidi se! Debela Paulina spustila je Bobu sa svog krila, naka{qala se i po~ela ozbiqno: 191

– Ali, gnedige frau, Katica nije zlo devojka. Ona je po{tena, ona ne mogla to uraditi {to vi kazala... Prsten je malo stvar, mo`e se lako izgubiti, kao igla u seno... – ]utite, molim vas. [ta mi se vi tu me{ate? Policiju }u ja da zovem, pa }ete videti je li po{tena, ili nije, – rekla je gospo|a besno i uputila se vratima. Pa se onda jo{ ne~ega setila, zastala, i pakosno, pobedonosno, dobacila kuvarici: – Po{tena? A ona moja maramica koju sam onomad kod we na{la? – Ali, gospo|a, ona jadna zabunila se... – Koje{ta! Zabunila se!... Vide}emo, vide}emo. Ako se prsten odmah ne na|e, javi}u gospodinu i pozva}u policiju... Bobo, – okrenula se odjednom detetu – je li tu tvoje mesto? Gubi se u svoju sobu. Odmah! Tamo je nana... Dohvatila je malu za rame, otvorila vrata i gurnula je napoqe. Do srca uvre|ena, Boba je otr~ala u de~ju sobu, zabila glavu u nanino krilo i stra{no se rasplakala. Vrlo stara, skoro sasvim gluva, nana je ostavila na stranu ~arapu koju je krpila, skinula nao~ari i poku{ala da umiri dete: – [ta ti je, Bobo, {ta ti je, du{o? – Ma... ma, ma... ma – zacenila se Boba od pla~a. – [ta? Ko? Mama te bila? Sigurno si je naqutila, du{o. – Ni... sam, ni... sam... – Nemoj da pla~e{, ~ekaj da ti nana obri{e nos. Tako. A sigurno si ne{to skrivila. – Nisam, – viknu Boba odjednom nani u samo uvo, qutito i drsko. Pa se okrenu, na mah zaboravi za{to je plakala i uze da razvaquje jednu lutku. Nana samo zavrte glavom, uzdahnu i ponova dohvati ~arapu i iglu. U sobi nastade ti{ina. ^ulo se samo tik-takawe sata i tiho pucketawe vatre. Kroz prozor zra~ila blistava belina snegom zavejane ba{te. Katkad bi ptica sela na jelu pred prozorom i onda bi sa zalelujanih grana ne~ujno padale bele pahuqice, kao perje. 192

Kad je, malo docnije, u sobu zavirila gospo|a Lela, sada ve} odevena, ude{ena, i namirisana kao redak cvet, Boba je spavala, sklup~ena na divanu, kao ku~ence. Do we je leàla lutka bez ruku. – Nano, ti ~uvaj Bobu. Ja odoh u policiju, – re~e gospo|a Lela starici. – [ta kaè{? – upita nana i metnu jednu ruku na uvo. – Ne vi~i! Vidi{ da dete spava, – naquti se gospo|a. – Idem u kvart da dam iskaz... Ukraden mi je prsten... Razume{? Katicu je ve} odveo agent. Razume{? – Ko je odveo Katicu? – Agent, kad ti kaèm, policiski agent... – A {to, crna k}eri? [ta je uradila? zgranu se starica i ispusti ~arapu. Gospo|a Lela samo nestrpqivo odmahnu rukom i ode. U podne je nana probudila Bobu: – Ustaj, sine, vaqa ru~ati... Tata je do{ao. I dobra da bude{, lepo da jede{. Jovo i Lela su mnogo quti... da zna{! Boba je poslu{ala. Jela je pa`qivo i bez re~i sve {to joj je nana trpala u tawir i boja`qivo pogledala ~as mamu, ~as tatu. – Znao sam ja, – gun|ao je otac. – Jednoga dana }e taj prsten nestati... Onolike pare... A zapela, taj, pa taj... Zato {to Ga{i}ka ima besan soliter, morala i ona da ga ima... Ej, luda ènska glavo! Misli{ da }e{ ga jo{ na}i? Nikad vi{e! Pi{i ku}i propalo... Onolike pare!... Gospo|a Lela odjednom sko~i, tresnu servijetom o sto i unese se muù u lice: – Dosta! Jesi li razumeo? Dosta! Zna{ ti dobro u kojoj prilici i za{to si mi kupio taj prsten. Jevtino si pro{ao, moj dragi! Ili bi vi{e voleo da pla}a{ izdràvawe za mene i dete? Je li? I moj miraz da mi vrati{?... Cicijo! Propalico!... – Ali, Lela, zaboga... – Nemoj tako, k}eri, – ume{a se i stara. Lela je pogleda, uhvati se za glavu i vrisnu: 193

– Polude}u u ovoj ku}i, – pa izlete iz sobe i zalupi vrata. – Uh, uh, {to je quta, k’o zmija, – huktala je nana, raspremaju}i sto. Leki} ustade, htede da po|e za ènom, pa se predomisli, sede u naslowa~u i uze novine. Boba spuza sa svoje stolice i nestade iz sobe. Leki} je gledao u novine, ali nije ~itao. Cigareta mu je drhtala u ruci, a duvan mu se ~inio gorak. Naslov nekog ~lanka ipak privu~e wegovu pa`wu i on jedva po~e pa`qivije da ~ita, kad ga neko povu~e za rukav. Boba se be{e tiho u{uwala u sobu i sakrila iza naslowa~e. On je uhvati za ruku i privu~e k sebi. – [ta je, mangupe? [ta ho}e{ od mene? – Ho}u ne{to da ti dam. – Pepeqasti uvojci pali preko glatkog detiweg ~ela, a plave o~i se smeju, blistaju, kao ozarene nekom sre}nom mi{qu. – [ta }e{ da mi da{? – Evo! – re~e Boba i ispruì mali dlan. Na wemu je leào prsten. – Da se mama ne quti na tebe, – dodade mazno i ozbiqno. Boba nije mogla da shvati za{to je posle toga u ku}i nastala tolika uzbuna. Za{to su svi, tata, I mama, i nana, i kuvarica Paulina vikali na wu, i grdili je, i qubili je, i smejali se i prepirali se. – Ah, Bobo, ti mali |avo! Zo ajn cirkus napraviti, ah, majn got! – dahtala je Paulina i krstila se od ~uda. A onda se odjednom uozbiqila i rekla: – A Katica? – Iju, – ciknula je gospo|a Lela. – Katica je jo{ tamo... Jovo, telefoniraj odmah... [ta }e{ da im kaè{? Kaì, na{ao se... Ne pomiwi dete. Bilo bi nezgodno... Kaì... povla~im prijavu... Pola ~asa docnije odjeknulo je zvonce na ulazu. Paulina je istr~ala da otvori, a onda provirila u trpezariju i objavila: – Katica se vratila. 194

– Neka u|e ovamo, – rekla je gospo|a Lela. Katica je u{la i stala kod vrata, nemo, oborenih o~iju. Vrlo bleda, razbaru{ene kose. Ispod starog kaputa izvirivala ~ipkasta, bela keceqa, sva kao blatom ukaqana. Levi joj obraz podnaduo i pod okom modar. Sa promo~enih cipela cedila se voda. Svi se zgranu{e, kad su je ugledali. Svima bi nelagodno. Gospodin Leki} se naka{qa, i htede ne{to da kaè, ali mu re~ stade u grlu. Mala Boba prva pri|e Katici uhvati je za ruku: – Ko te udario, Kato? Kaì? – Niko, niko, – re~e Katica i nasme{i se bledo. – Pa ipak... – progovori gospo|a Lela, polako i uzdràno. – To je skandal! Izgleda da su vas... maltretirali! – Nisu, nisu, – ponovi Katica, jo{ uvek oborenih o~iju. – Samo me jedan udario po licu. – O, samo jedan {amar, pa to nije tako stra{no, to }ete vi brzo zaboraviti, zar ne? – re~e gospodin Leki}, veselo i qubazno. – A gopo|i nemojte da zamerite. Znate kako je! Prsten je vrlo skup. Upla{ila se i morala je na vas da posumwa. Zar ne? Katica nije ni{ta odgovorila. Nastala je mu~na ti{ina. – Znate, – javila se opet gospo|a Lela – re{ili smo da vam odsada damo platu... Ne mnogo. Za po~etak, razume se... Katica je }utala. – Sad moète i}i!... Katica se ne poma~e. I dok su svi u wu gledali, zbuweni i za~u|eni wenim dràwem, ova odjednom diè o~i, zagleda se nekud, neodre|eno, kroz prozor, u sivo zimsko nebo, i re~e drhtavim, ~udno promuklim glasom: – Vodili me... kroz varo{... kroz ulice, a svet gledao... I sa trepavica joj odjednom skliznu{e dve suze, krupne, blistave, mnogo teè, mnogo skupqe, nego dva briqanta... 195

Frida Filipovi}

KONFETI

U loì Paradiz-bara, posle pono}i, lebdeli su valovi duvanskog dima u naran~astoj svetlosti male lampe. Lejla je ose}ala da joj se muti svest od Pi}a, od umora, od zaglu{nog tre{tawa xaza. A prosedi gospodin jo{ je sedeo, pio i }utao. Samo s vreme na vreme dizao je pogled na wu i posmatrao je dugo, uporno, kao sliku, kao stvar. Posmatrao wenu crvenu kosu, wene zeleno osen~ane o~i, wene olovkom nacrtane obrve, wena velika, umorna usta... – Dakle, tako, mis Lejla, vi ste iz Carigrada! To joj je rekao te no}i tri, ~etiri puta, ispijaju}i skupo, r|avo pi}e i unose}i u ono „mis Lejla“ sve vi{e grubog potsmeha, koji je wu uàsno vre|ao. Videla je jasno da se prevarila kad ga je, zbog wegove te{ke, krupne pojave, zbog wegovih zlatnih zuba i prostih cipela, ocenila kao bogatog palan~anina, kome treba pri~ati onu pri~u o ocu Englezu i majci, otmenoj hanumi, o detiwstvu u pansionatu, o vereniku iz Konstance, streqanom za vreme rata... I bilo joj je krivo {to je pogre{ila. Ose}ala se jadno, kao |ak koji zna da je napisao glupost u zadatku. Jedilo ju je {to nije umela da pogodi odakle je te no}i u naran~astu loù Paradiz-bara upala ta gruba qudina; da li iz neke magaze, nakrcane angro-robom, ili iz nekog biroa sa telefonom i daktilografkiwom; iz neke sobe pune kwiga i instrumenata, ili, prosto, iz neke penzionerske ku}ice sa perinama, budilnikom, mastima za trqawe i kapqicama za srce... On je mnogo pio, ali ostajao miran i pristojan. Govorio joj je stalno „vi“ i samo jednom uzeo wenu vrlo 196

belu ruku, sa crveno lakiranim noktima, i gledao je dugo, nekim pa`qivim i tu`nim pogledom, kao da u ruci drì malu, mrtvu pticu, a ne toplu, ènsku ruku. Dodirnuo je prstom venu na wenoj podlaktici i rekao: – Zaista, plava krv!... – I jo{ jednom: – A vi ste iz Carigrada, je l’te, mis Lejla? „Idiot“, pomislila je Lejla i re{ila se da }uti. On joj je posle rekao jo{ mnogo neprijatnih stvari: – Ne bi trebalo da se toliko {minkate. Sa tom crvenom kosom i zelenim o~nim kapcima izgledate kao maska... ûdno, kako je sve na vama la`no: i taj biser, i ta zlatna haqina, i taj sentimentalni pogled u prazno... Mora vam se priznati, umete i da }utite. I boqe je tako, bogzna koliko bi laì jo{ pre{lo preko va{ih usana... Sve vi laète. Ne samo vi, mis iz Carigrada, i vama sli~ne, nego i one {to se zovu po{tene ène... I one laù... Najzad je i on za}utao. Sedeli su tako, Lejla i prosedi gospodin, }utali, pili i mrzeli se. Kelner je s vremena na vreme odnosio prazne i donosio pune ~a{e. No}ni sati su mileli. Xaz je tre{tao sa sve mawe ritma. Na parketu okretali se qudski parovi, ~udno neskladni: stari sa mladim, debeli sa mr{avim, visoki sa malim. Gra|anke sa burmom na prstu smejale su se glasnije i igrale sa razuzdanijim pokretima, nego bar-dame. Na maloj pozornici, pod reflektorima, previjala se polugola tela, nijalo se perje, lelujale se prozra~ne sukwe, blistali osmesi, pogledi i ka{-seksi. Ali sva ta buka, {arenilo i sjaj, sve je to pred zoru postajalo dre~e}e glupo i sve se besmisleno okretalo i ponavqalo, kao gramofonska plo~a koju nema ko da zaustavi. Pijanstva su iz veselosti prelazila u grubu prostotu ili tupu melanholiju. Topila se {minka na licima èna i ponizna u~tivost na licima kelnera. Sve vi{e praznih stolova nicalo je iz dima i gu`ve i belelo se u polutami. Sve ~e{}e, iz haosa xaz-sinkopa i pijanog àgora, nicala su pusta ostrva ti{ine, koja 197

je jo{ tu`nijim ~inio poneki usamqeni akord harmonike i zveket ~a{a na barskom pultu. U takvom jednom ~asu ti{ine upalo je u Paradizbar, sa velikom galamom, nekoliko mladih qudi. Imali su kape od hartije na glavi, konfete, i serpentine u kosi i na ramenima. îm su se pojavili, saksofon je zakijukao sa novom snagom i ceo bar je poku{ao da se zarazi wihovom veselo{}u. Dru{tvo se smestilo pored same loè gde su sedeli Lejla i prosedi gospodin, poru~ilo pi}e i bu~no, klovnovski, nastavilo pijanku, zapo~etu na nekoj zabavi. – To bi bilo dru{tvo za vas, – rekao je, posle dugog }utawa, prosedi gospodin. – Vidite, imaju ~ak i fesove, carigradske fesove... Lejla je htela ne{to da mu odgovori, ali u tom trenutku pala je na wu, na wega i na wihov sto sitna ki{a konfeta ve{to ba~enih sa susednog stola. Prosedi gospodin je qutito pogledao obesno dru{tvo, a Lejla se samo nasme{ila. Bilo joj je ~ak i milo, i sa ~udnom nekom ne`no{}u i detiwskim zadovoqstvom zagledala se u kruì}e od hartije koji su i{arali wihov sto. Jedan crveni kruì} pao je kao buba-mara na ogromnu, ùtu georginu {to je venula u tankoj vazi. U Lejlinoj ~a{i plavila su dva zelena ostrvca na penu{avom moru... I dok je prosedi gospodin nervozno stresao sa sebe {arene hartijice, Lejla je po~ela da ih pa`qivo kupi sa stola u {aku, pa ih onda, sa sre}nim sme{kom, presipala iz ruke u ruku... Gospodin je sa potsmehom posmatrao tu wenu igru i najzad rekao: – Konfeti! [arena laà! Jevtino, kao {to je sve na vama i u vama... A ona se to trgla, uozbiqila se i pogledala ga prvi put pravo u o~i: – Za{to me vre|ate? [ta sam vam skrivila? Wen glas je ~udno drhtao. Gospodin je prestao da se prezrivo sme{i i lice mu se naglo osen~ilo nekom umornom ozbiqno{}u. 198

– Oprostite, – rekao je. – Nisam znao da ste i vi osetqivi... Upravo... znao sam, ali sam namerno bio grub. Za{to ste toliko lagali?... Niste dobar psiholog, mis Lejla. Ona je }utala. On je opet uzeo wenu ruku, ali ovog puta to nije bio onaj pre|a{wi hladan i nastran gest, nego pokret ~ove~nosti, iskren i topao. – Nemojte da se qutite, mis Lejla... Vre|ao sam vas, jer je mene neko vre|ao... Znam ja da niste vi krivi {to je sve na vama tako la`no i jadno... I vi sigurno imate du{u. I sigurno ste nekad imali i iluzija, i snova. Puno snova... Ima li ste i majku, i svoje ro|eno ime. Kako ste se zvali, Lejla? Gde ste se rodili? Pri~ajte mi ne{to o sebi, ali... izostavite Istambul i streqanog verenika... Lejla je sa nevericom gledala u promeweno lice prosedog gospodina i ose}ala kako iz wegove ruke, iz wegovih o~iju, iz wegovog glasa struji u wu neka blaga toplota koja umiruje. – Zvala sam se Jelena, – rekla je tiho i oborila pogled. I onda mu je pri~ala o svom detiwstvu. Pri~ala polako, isprekidano, zastaju}i katkada u pola re~enice, nemo}na da izrazi ne{to dubqe, tamnije, tamanije... Pri~ala mu je o maloj, ri|okosoj Jeleni, koja se rodila u nekoj varo{i na Dunavu. Otac joj je bio alas, a majka piqarica. Jo{ kad je bila sasvim mala, otac ju je katkada vodio sobom, na Dunav. Ona se nejasno se}a ~amca, blistavih ribqih trbuha i o{trog zadaha muqa. Se}a se toga sa jezom, jer se pla{ila velike vode i divqom {umom obraslih ada... Jednom se otac nije vratio sa ribolova. Rekli su da se udavio, ali posle se ~ulo da `ivi u drugom mestu, sa nekom Debelom Er`om. Majka je svako jutro provodila za tezgom, na pijaci. Jelena je mnogo bila sama. U wihovom dvori{tu bilo je jedno veliko |ubri{te, zapravo ne |ubri{te, nego jed199

no malo zemqano uzvi{ewe na koje su svi susedi bacali polupane lonce i fla{e, pepeo, krpe i prazne konzerve. Kroz lonce bez dna i polutrule drowke iz|ikala bi svakog prole}a ~itava ba{ta od korova. To je bila ~arobna ba{ta Jeleninog detiwstva. Tu se ona igrala svakoga dana, ne ose}aju}i ni glad, ni è|, ni zamor... Jednoga jutra zakopala bi par~e zelenog stakla pod kamen. Drugog jutra bi sa uzbu|ewem traìla i pronalazila, â&#x20AC;&#x17E;zakopano blagoâ&#x20AC;&#x153;... Kuvala je ru~ak od blata i korova u kutijama od konzervi ili bi satima ~u~ala nad izmilelom ki{nom glistom i sa ga|ewem i radoznalo{}u posmatrala weno kretawe. Imala je Jelena i drugova i drugarica. Mali, pegavi Franc bio je wena prva qubav. Imao je belo-plavu kosu i o~i plave kao spomenak {to cveta po ritovima kraj Dunava. On je woj poklawao klikere i {arene krp~i}e (wegova mama bila je kroja~ica), a ona je wemu davala svoj hleb sa pekmezom i poqupce. Te darove su izmewivali u {upi za drva... Ona i danas voli miris sirovih drva... Wena najboqa drugarica bila je Roza, k}i garderoberke Gradske Kasine. Ta Kasina bila je najve}a kafana u varo{i. U wenoj bilijar-sali, sa zlatno uokvirenim ogledalima i crvenim somotskim zavesama, odràvale su se sve mogu}e varo{ke zabave, velike svadbe, sve~anosti, koncerti i igranke... Preko cele zime, skoro svake subote, u Gradskoj Kasini je bila neka zabava ili bal. A posle svake zabave, rano ujutru, u pustu salu Gradske Kasine ulazile su dve male prilike, Roza i Jelena. I dok je kroz prozor salu plavilo hladno i sivo zimsko jutro, devoj~ice su skakutale po sali i kupile sa poda, stolica, i stolova sve ostatke sino}ne zabave: konfete, serpentine, uvelo cve}e, zapu{a~e... Wihovi sitni koraci i detiwi glasovi ~udno su odjekivali pod visokim svodom la`ne rokoko-sale... Odlazile su sa, punim naru~jem plena. U toploj i mra~noj sobici garderoberke, Rozine ma200

me, Jelena i Roza su provodile duge zimske dane u zanesenoj igri sa tim {arenim blagom. Od serpentina pravile su vence i vezivale trake u svoju kosu, kitile se uvelim cve}em i zasipale jedna drugu konfetima. Konfete su volele vi{e od svega. Jelena ih je naro~ito strasno skupqala i neumorio izmi{qala bezbroj mogu}nosti da se sa wima pozabavi uvek na nov na~in. Odvajala ih je i re|ala po boji, brojala ih, sastavqala od wih na patosu crteè ku}a, drve}a, kola, riba, raznih riba, svih riba koje je otac lovio u Dunavu... Konfeti su ~udno li~ili na ribqe krqu{ti.. A umela je i da po ceo sat, {}u}urena u nekom kutu, presipa konfete iz ruke u ruku, sa onim ogromnim blaènstvom koje ose}a seqak, kad mu kroz prste klize te{ka, zlatna zrna nove ètve... Izgaèni konfeti sa prqavog parketa Gradske Kasine bili su za malu Jelenu ne{to dragoceno i divno. Wihovo {arenilo izazivalo je u woj nejasne pretstave o nekom veselom, sjajnom i bezbri`nom ìvotu, gde je sve igra i zadovoqstvo... I danas, posle toliko godina, kada vidi te {arene hartijice, u woj se budi se}awe na malu, ri|okosu Jelenu, koja je ìvela u za~aranom svetu detiwe ma{te i nestrpqivo o~ekivala da poraste i da bude sre}na.... Eto, kad pogleda te konfete {to plivaju u wenoj ~a{i, weno srce ispuweno gor~inom postaje, kao ~udom, naivno i ~isto.... Mis Lejla u haqini od zlata pretvara se trenutao u malu Jelenu sa kovrxavim kikama i haqinicom od cica... Lejla je oborila glavu i za}utala. Prosedi gospodin je za celo vreme, dok je trajala wena tiha i ~udna pri~a, zurio u naran~asti abaùr na stolu i pu{io cigaretu za cigaretom. Ni sad, kad je za}utala, nije se okrenuo woj, nije je pogledao, ni{ta joj nije rekao... Ni kad je po~ela da jeca, nije je pogledao. Kao da je slep, napipao je svojom te{kom rukom wenu glavu, pomilovao je po kosi i rekao: 201

â&#x20AC;&#x201C; Pla~i, dete, pla~i.... I dok je napoqu svitalo, u mra~nom, opustelom Paradiz-baru dremali su kelneri, a u naran~astoj loì, pod gustim velom duvanskog dima, plakala je jedna ri|a èna.... Plakala je gr~evito, slatko, od srca, kao {to pla~e dete kad zna da ga neko slu{a i àli...

202

Frida Filipovi}

RE[EWE ZAGONETKE

Toplo ve~e izmamilo varo{ane iz ku}a. Kao da ih ne{to goni, kao da ne{to traè, qudi se razmileli ulicama i trgovima opijaju}i se vrevom i àgorom, u ~udnom, blagom polumraku proletweg sutona. Kafanske terase, preplavqene dokonim svetom, ~ine se kao neka ostrva u hu~noj i brzoj reci {eta~a. Profesor Nikoli}, ve} umoran od {etwe, a èqan dru{tva i razgovora, obradova se kad ugleda za kafanskim stolom jedno poznato lice. – Zdravo, Du{ane... – O, druè, odakle ti u Beogradu? – A, eto, traìo sam dopust. Spremam doktorat, a èleo bih i preme{taj, pa sam do{ao da obijam pragove i da dre`dim po hodnicima ministarstva.... – Tako, dakle! Gura{ polako! Ako, ako, treba da se pomu~i{ kad si zaplovio u nau~no-profesoroke vode... Eto, ja sam skroman ~ovek. Kad sam svr{io fakultet, obesio sam diplomu o klin, odrekao se nau~ne karijere i odmetnuo se u bankarstvo... – Da sam ja Du{an Mati}, i da imam strica direktora banke, i ja bih se mo`da odmetnuo. – E, de, nemoj odmah strica da poteè{. Nije u tome stvar. Nego ja sam oduvek bio realan ~ovek, a ti idealista, Don Kihot... Se}am se ja jo{ kako si u nekoj studentskoj druìni sjajno govorio o Wego{u i... onom Englezu... Miltonu, ~ini mi se. Bre, brate, kako si mogao da se bavi{ takvim glupostima? – Ja se i danas bavim tim glupostima, – nasme{i se Nikoli} dobrodu{no. 203

– A, jes’, oprosti, molim te, nemam nameru da vre|am. Ipak smo bili dobri drugari... [to ti voli{ poeziju i filozofiju, a ja kupone i dividende, to je stvar ukusa... Je l’ tako? ...Pa kako ìvi{ u palanci? – upita Du{an, i kliznu pogledom preko skromnog odela Nikoli}evog. – Kako ìvim? Kao sva profesorska raja: meblirana soba, „doma}i kost“, odelo na otplatu... – Hm, da, nije ti lako... A dru{tvo? – Kakvo dru{tvo? Ako ne}e{ da igra{ domine i tablanet, ako ne}e{ uz ~okaw~i}e da bistri{ dràvnu i komunalnu politiku, osu|en si u palanci na samo}u, bez milosti. – Ha, ha, ha, jadni druè!.. ûdo se nisi oènio, kad je tako. – Beì, bogati, kakva ènidba, kad ni za popa ne bih imao... – Dobro, ali neki miraz, lep, onako... palana~ki solidan i zaokrugqen? – Ostavi, molim te, nisam ja za to... – A, da! Ti si idealista. Izvini, molim te. Nego... gle, zahladnelo malo... I svet se razi{ao... Mogli bi i mi da krenemo. Gde }e{ da ve~era{? – Ne znam, bogami... – E, pa hajd’, kad smo se ve} tako lepo na{li, budi moj gost ve~eras. Ima da se provedemo, brajko... * Kad su profesor i bankar negde izme|u pono}i i zore izi{li iz zadimqenog restorana, zadahnula ih je meka lepota proletwe no}i. Zvezde i uli~ne svetiqke treptale su blagim sjajem kao suzne o~i. – Gde si otseo? – U... onom... hm... tamo dole kod stanice. – Gle, molim te.. Ha, ha, ha... tebe ba{ uhvatilo vino. – Jest, pravo da ti kaèm, nisam navikao da ga pijem, a ovo vino ba{ dobro, pa... 204

– Ni{ta to, druè! Ni, ja nisam najtrezniji. Eto, isprati}u te. Ovaj }e vazduh da nas osveì... Pa gde ono stadosmo s razgovorom?.. A, da! Ti po~e da mi pri~a{ o nekoj svojoj qubavi... [ta bi daqe? – Pa, eto, rekoh ti. Ja je volim iskreno, strasno. A ona mene voli i ne voli. Ona je suplent. Otkako je do{la u na{u {kolu od pro{le jeseni, vi|amo se gotovo svaki dan... Isprva mi je bila ~udna i pomalo sam je prezirao... Izgleda, woj na srcu leì veki, veliki jad, ili je uop{te neuravnoteèna, nesposobna za smiren ìvot i stalna ose}awa... îm je do{la, pro~ulo se da je lakomislena, „sumwivog pona{awa“. Svi su re{ili da je izbegavaju, drugarice i kolege, ali sve je privukla i zainteresovala svojim tu`nim o~ima, drskim ustima i beskrajnom aqkavo{}u u odevawu. Dolazila je u {kolu pocepanih ~arapa, razbaru{ene kose... I ispo~etka, premda je uvek izgledala neispavana, znalo se da no}u nigde ne izlazi... Ali uskoro su po~eli da joj se udvaraju na{i palana~ki „lafovi“ – magister Kosta, lepi Joca i jo{ tako neki... I ona je, na ~udo i zprepa{}ewe sviju nas, „{kolskih“, po~ela s wima da flertuje, da uve~e izlazi, da lumpuje u jedinoj; na{oj kafani, da razbija ~a{e... Direktor joj pretio dostavom ministarstvu, ali ona se drsko i hrabro branila. I zaista, sem lumpovawa, niko ni{ta nije mogao da joj prebaci... Ipak, vre|ala je, {to no kaù, „ugled {kole“, i da na{ direktor slu~ajno ne ose}a izvesnu slabost prema woj, mogla je ve} da izgubi slu`bu... A eto, ja sam je posmatrao, posmatrao... i uvukla mi se u du{u... Pri{ao sam joj jednom i poku{ao da je ubedim kako nema smisla da se izlaè ogovarawu palanke. „Idite vi svi do |avola, rekla mi je, {ta ste se okomili na mene? @ivim kako ho}u i ne treba mi tutora ni savetnika“. Ja sam se zbunio, a ona se saàlila: „Oprostite moju grubost. U stvari vi ste mi simpati~ni, kolega. Budimo prijateqi“. 205

I postadosmo prijateqi i uskoro – qubavnici... Ali, ~udna je ta na{a qubav. Ja sam wen telom i du{om, a ona je ~as rasko{na ènka i zaqubqena, sentimentalna, odana èna, a ~as je ravnodu{na, trezna, daleka... „Takva sam“ – veli prkosno. – Volim te, dragane, – kaè mi – ali ja nisam za tebe. Ti si dobar, predobar, dostojan qubavi... Tebi treba èna sveà, vesela, nevina i naivna. A ja sam umorna i puna gor~ine, – kaè ona i gleda u mene, ali ~udno nekako, kao da me ne vidi. Oh, druè, ne moè{ ti to da razume{... Mene srce zaboli, grlo mi se stegne, kad je takvu vidim. Poku{avao sam da je shvatim. Ali ona ne}e da pri~a o pro{losti. Katkad je prekliwem: „Nevenka, ne mu~i me... Za{to mi se ne poveri{...“ Tu se Draganov glas zagrcnu i prekide kao da je pred wim ona o kojoj je pri~ao. – êkaj, molim te – viknu gotovo bankar – kako re~e? Nevenka? – Jest, Nevenka Bori}... [to pita{? Velikovaro{anin, koji je sve dotle }ute}i i{ao pored palana~kog profesora i ravnodup{o slu{ao wegovu pla~qivu ispovest, odjednom se uzbudi: – [ta kaè{? Nevenka Bori}? Ma, ~ove~e bo`ji... nije mogu}e. êkaj: crnokosa? zelenkastih o~iju? visoka? malo uko~ekog drà{a?... Jest? Ona je. Ona. – Poznaje{ je? Du{an Mati} zbuweko pogleda svoga prijateqa. – Poznajem je – re~e polako. – Zamisli, druè, ista èna... ha, ha, ha,.. ~udnovato... Veli{, proskitala se? – Nisam to rekao! – Da, da, dobro... Ali otprilike to... Eto, to ti je ènska qubav, zakletve... Hm! – [ta zna{ ti o woj? – uozbiqi se Dragan. – Evo, ispri~a}u ti sve. Za mene to vi{e nema va`nosti, a tebe zanima. Dakle, ovako je to bilo: Ja sam wu, Nevenku, upoznao pre.... ~ekaj... pre ~etiri godine, na nekoj slavi. Ona je bila student tre}e godine, vrlo 206

mlada, vrlo sveà... Dopala mi se, udvarao sam joj se, a ona brzo popusti i – {to no kaù – pade. Prosto mi bilo ~udno, kako je brzo osvojih. I nije, da kaèm, da je to bilo s wene strane neka slu~ajna slabost, kapris... Nego velika qubav, ~ak prevelika, za moj ukus. Ona je bez roditeqa i bez rodbine. Mo`da je zato tako ~udna, slobodna... Vrag bi je znao... Eto, zna{ ve} kako to biva, godinu i po – koliko su jo{ trajale wene studije – trajala je ta qubav. Meni je, pravo da ti kaèm, bila draga, ali nikad nisam gubio glavu. Nije ona, brate, meni odgovarala... Onako... uvek skromno obu~ena, bez {ika, bez elegancije... Nisam mogao da se s wom pojavqujem u dru{tvu. Ti zna{, moja familija je velika i gospodska... Nisam ja za to kriv... Bila je qubomorna. Nije mi pravila scene, ali me ~esto gledala tako nekako traga~no, kao da sam joj oca ubio... A volela me je mnogo. Nikad me se nije odrekla, gledala je u me kao u boga... Kad je diplomirala, proslavili smo to {ampawcem, kod mene. Smejala se i ludovala celo ve~e, ali pri rastanku se odjednom uozbiqila: „Du{ane – rekla je – ta treba sada da re{i{ da li da traìm slu`bu ili ne. Ako je traìm, to zna~i rastanak, jer u Beogradu je ne}u dobiti“... Bilo je jasno, ciqala je na brak ili... {ta ja znam... mo`da je htela samo da je izdràvam... @ena, kao sve ène... „Ti, du{o moja, traì slu`bu – rekao sam joj. Ja }u da ti pomognem da je dobije{ {to pre. A rastanak, boè moj, nije to tako stra{no. Pisa}e{ mi, dolazi}e{ mi u goste o praznicima“... Plakala je, ali me poslu{ala. Dobila je slu`bu u Ju`noj Srbiji. A otud je po~ela da mi pi{e o~ajni~ka pisma, pretila samoubistvom... Bojao sam se da ne u~ini neku glupost, pa sam joj obe}ao jednim pismom da }u do}i da je vidim. Razume se, nisam odrào obe}awe. Pa to bi samo oteàlo i zamrsilo stvar. Poslala mi je depe{u: „Do|i odmah ili svr{eno“. To mi se vi{e dopalo nego prekliwawa i suze. Odgovorio sam joj jednim lepim, prijateqskim pismom: da 207

se osvesti, da je ona lepa, mlada, pametna devojka... Da sam je mnogo voleo, ali da nema smisla da produìmo vezu koja nikako nema realnih uslova i opravdawa... „Za tebe, draga moja mala, ìvot tek sad po~iwe, pisao sam joj. Sad si slobodna, svoj ~ovek, ima{ zanimawe... Na}i }e{ ti sre}u i qubav... Treba da bude{ hrabra i razumna...“ i tako daqe... Ja mislim, druè, da me razume{. I ti bi u mom poloàju dosto uradio. Uostalom, poznaje{ je, vidi{ i sam kako je ~udna, egzaltirana, ~ak i nemoralna, ako ho}e{... Nije mi odgovorila na to posledwe pismo, zna~i – delovalo je. Zaboravila me je, sigurno, brè, no ja wu... Eto, to su ti ène... ûdno, brate, kud ba{, i ti na wu da nabasa{... A, evo, stigosmo do tvog hotela. Laku no}... Pa ako ho}e{... javi mi se ovih dana. Na}i }e{ u telefonskoj kwizi moje ime. Dragan Nikoli} zagleda se u svoga biv{eg {kolskog druga kao da ga prvi put vidi. Odmeri pa`qivo i kao za~u|eno wegov atletski i elegantni lik i glasno pomisli: – @ivotiwo! Pa se i sam trè od promukle ozbiqnosti svoga glasa, pogleda nekud daleko, put obzorja koje ve} be{e po~elo da bledi i, najzad, sasvim mirno izusti: – Laku no}!

208

Frida Filipovi}

VODENI CVET

Ona je leàla na pesku, sklopqenih o~iju, umorna od plivawa. Weno mokro telo bilo je sjajno i ~vrsto kao ugla~ana bronza. Nepomi~na, zaba~ene glave, izgledala je kao da se sva predala suncu, strasno, bez misli. Ali du{u su joj raspiwali nemir i gor~ina: „Jo{ ovo malo sunca, i svr{eno. Vra}am se u palanku, i opet po~iwe kasawe u krug, uvek jednako. I ostaju opet samo snovi i ma{tawe“... Ose}ala je kako je osvaja tuga i, telom sva u suncu, tonula je sve{}u sve dubqe u neku sivu, hladnu maglu.... Odjednom je ne{to sitno, ìvo, lepr{avo zagolica po ~elu i zaplete se u wenu kosu. Ona otvori o~i i sva se zbuni, ugledav{i nad sobom nepoznato mu{ko lice. – Dozvolite! – re~e nepoznati u~tivo i sa dva prsta izvu~e iz wene kose velikog, krilatog insekta. Ona se upla{eno trè i ma{i se ~ela: – [ta je to? Da me nije ugrizlo? – Nije, gospo|o. To je bezazlena buba. Kod nas je zovu Vodeni Cvet. Ona jednim pogledom pomilova mu{ki izbrazdano lice svoga „spasioca“. Za jedan tako kratak tren, da bi ga samo matemati~ari mogli izmeriti, wihove se o~i sreto{e i neke nevidqive struje ukrsti{e se i po~e{e oko wih tajanstvenu i mo}nu igru. Ona zbuweno saè glavu. Mokre trepavice bacale su zvezdastu senku na wene porumenele obraze. – Tako ruàn insekt, a tako mu je lepo ime, re~e ona, i suvi{e tiho, i jo{ vi{e pocrvene zbog toga. – Za{to ruàn? Pogledajte ga. Istina, ne {areni se kao leptir, ali, vidite, zato je sav pro{ran. I trup i 209

krila su bezbojni i laki, kao od pene. Izgleda bestelesan. – Zaista! – nasmeja se ona. – Ne izgleda kao buba, nego kao duh neke bube. – Eto vidite! Zar to nije lepo? Ali, da biste do kraja zavoleli tu bubu, moram jo{ ne{to da vam otkrijem. Ona ìvi samo za qubav. Nemojte se smejati, ne {alim se. Pogledajte malo oko nas, i tamo, iznad vode: vidite li koliko ih je, tih insekata? îtavi rojevi. Do malo pre to su bile male, vodene larve. Sad, na blagom, popodnevnom suncu, ne`ni insekat izvla~i se iz ~aurice i, kao mamuran od dugog sna, nasumice leti tamo, amo... – Pardon, molim vas, – prekide ga ona podsme{qivo, – otkuda vi to sve tako dobro znate? – Posmatrao sam. Svakog leta nekoliko dana posmatram svadbenu i samrtnu igru Vodenog Cveta. On ìvi, ovako krilat, samo jedno letwe predve~erje. Izlazi iz vode i mraka u vazduh i svetlost, da u pijanom letu na|e qubav i smrt... – Da niste pesnik, gospodine? – Nisam. Va{e me o~i nadahwuju. Kakve o~i! Plavozelene, ~as bistre, ~as tamne, kao ova reka. – Kad vi to pre videste? – Pa gledam ih stalno. Dok sam ja pri~ao o Vodenom Cvetu, va{e su se o~i ~udno mewale. Vi me niste slu{ali. Mene ste posmatrali i mislili ste – ne}u da vam kaèm {ta ste mislili. Za{to opet obarate o~i? – Gospodine... molim vas, otkuda vam sloboda... – Nemojte se qutiti. Nemojte me terati od sebe. Budite dobri kao {to ste lepi... Prvi put vas vidim. Vi niste odavde? – Nisam. Tu sam provela dopust. Danas odlazim. Pravo sa plaè idem na voz. Moje stvari su ve} na stanici, – kaè ona, polako i suvo, kao da nekom prkosi. – [teta. Wegove o~i govore vi{e. Ona ho}e ne{to neprijatno da mu kaè, ali ne kaè ni{ta. 210

Oko wih goli{ava qudska tela ~ine jednu bezobli~nu, pokretnu i bu~nu celinu. Pr{ti smeh i voda. Deca vri{te. Mirisi qudskog znoja, re~nog muqa i raznih masti za sun~awe lebde te{ko u vazduhu i me{aju se. Rekom prolaze ~amci. Tela sportskih vesla~a sagibaju se ravnomerno kao ma{inske poluge. U daqini, jedna mala jedrilica leluja se nad vodom, kao galeb. Na horizontu zelene se re~na ostrva, ade. Wihovi gusti {umarci, protkani zlatnim snopovima sun~anih zraka, privla~e nestvarnom lepotom i tajanstveno{}u, kao fatamorgana. – Kako je tamo preko? – pita ona i odmah poàli {to je progovorila. – Ni{ta naro~ito. Muq i komarci. – Zar? A ja sam mislila nimfe i satiri, – ruga se ona. – Pa... ima katkad i nimfa i satira. Samo ih je te{ko prona}i. Ho}ete li da poku{amo? – pita on i, bez obzira na wen odre~an pokret, ustaje: – êkajte. Idem da potraìm ~amac. „Ne pada mi na pamet da idem“, misli ona i quti se sve vi{e na nepoznatog, a pogledom prati wegova muskulozna le|a. Malo docnije, kqun ~amca zabija se u muq do wenih nogu. Ona {ara prstom po pesku, pretvara se da ga ne vidi. On izlazi iz ~amca prilazi joj i tiho kaè: – Ustanite, ina~e }u vas odneti na rukama, kao dete. – Oho, pa to je nasiqe. Mislite da vas se bojim? – odgovara ona ènski, i jo{ ènskije sama ustaje i ravnodu{na lica prilazi ~amcu. Po{to je isterao ~amac na sredinu reke, on se ispravi na pokretnom sedi{tu, ~vr{}e prihvati vesla, i ravnomernim, sna`nim pokretima navesla uz vodu. Woj su sunce i vetar udarali u lice. Poluzatvorenih o~iju posmatrala je kako sa vesala pr{ti voda kao biser, i nazirala je pred sobom trapezastu siluetu vesla~a. A on je pa`qivim i dugim pogledima prelazio 211

weno lice: meko pramewe crne kose kojom se vetar titrao, glatko, detiwski ispup~eno ~elo, nepravilan luk gustih obrva, jasno ocrtana, velika usta... Za{li su u rukav reke, izme|u dve ade. Voda je tu bila mirna, zelena, kao da stoji. U woj su se ogledali nebo i oblaci. On po~e polako da vesla uz obalu, traè}i zgodno mesto da pristane. Stare vrbe milovale su granama vodu i kao zelena zavesa sakrivale obalu. Iza wih nazirao se gusti splet kupina i nabujale trave, i dopiralo je zujawe kukaca i cvrkutawe ptica. Na jednom mestu zelena zavesa se otvori i pokaza se malen, peskovit àl. U pozadini je neko grmqe sa crvenim bobicama izgledalo kao krvqu poprskano. – Lepo, – primeti ona, – kao filmska kulisa. – Lep{e. Ovde }emo pristati i okupati se, – odlu~i on. Kad su malo docnije mokri i zaduvani isplivali na obalu, oni i nehotice stado{e jedno prema drugome, zgleda{e se i nasmeja{e. U wihovom pogledu i osmehu ne be{e ni~eg dvoli~nog, nejasnog, sloènog. Mo`da su se nekad prvi ~ovek i prva `rna tako zgledali i nasmejali, radosno, otvoreno, kao da kaù: „Dopada{ mi se. Radujem se {to te vidim“. – Hajdemo, – re~e on i uze wenu ruku. – Kuda? – pobuni se ona opet i istrè ruku. – U {etwu. – Bojim se komaraca. – Ne laì. Ona iznena|eno podiè glavu i pogleda ga. Wegovo lice bilo je mirno i ozbiqno. Stojala je na mestu, kao prikovana, i nije znala {ta da kaè. – Ho}e{ li da idemo natrag? – upita on. Ona se namr{ti, kao da ju je uvredio. – Ne, – re~e. – Hajdemo. I{li su uzanom stazom, brzo. Kad je put bio slobodan, ona je ùrila napred, kao da se boji da je on ne stigne. Kad su se provla~ili kroz {ibqe, on joj je kr~io 212

put, a ona je ùrila za wim, da ne zaostane, da wemu ne dâ povoda da stane. Najposle izi|o{e na jednu malu ~istinu. On zastade i privu~e je k sebi. – Ovde je lepo. Je li? – Nije, ostavi me... – Ne laì. Razume{ li? Ne laì. Pogledaj me u o~i. Ose}a{ li kako trava miri{e? – To je pelen, – re~e ona, jedva ~ujno, i pruì mu usta. Ne{to sna`no i {umno zakovitla se oko wih, o{inu ih i ponese, te zatetura{e, kao pijani... Na wihovim zlatnim telima titrale su mreàste senke drve}a. Pelen je mirisao. * Kad su se vra}ali, sunce je zalazilo. On je veslao polako, struja je nosila ~amac. Na vodi je blistalo ve~erwe nebo, kao svila koja se preliva. Gledali su se bez re~i. „Ni ime mu ne znam. Da li da ga pitam? êmu!“ „Kako je lepa! Mo`da najlep{a koju sam ikada sreo.“ Na mirnom ogledalu reke videlo se, tu i tamo, ne{to kao ù}kasta pena. Voda je nosila hrpe mrtvih insekata. – Vidi{, draga, Vodeni Cvet je proìveo svoje. Malo sunca, slobode, pijanstva od qubavi – i kraj. Jedno kratko letwe predve~erje... Ona ga obuhvati jednim pogledom punim bezmerne milo{te i iznenada oseti da su joj se o~i ovlaìle. Posti|ena, okrenu glavu i gotovo grubim glasom re~e: – Molim te, zaveslaj ja~e. Zadocni}u za voz...

213

Frida Filipovi}

QUBAV – MR@WA

Mese~ina koja je kroz otvoren prozor zapqusnula sobu ledenim talasima srebra probudila je Gordanu. A mo`da je probudilo otegnuto, mo}no, jezivo hujawe vetra kroz ogromnu {umu ~etinara. – Gde sam? – za~udila se i zadrhtala. Osetila je pod sobom neobi~no tvrdo le`i{te, na sebi te{ko, dlakavo }ebe. Mirisni dah {ume plavio je malu sobu i borio se sa zadahom petrolejke, oka~ene o zid. – Na planini! Najzad! – setila se Gordana sa ushi}ewem i, ogrnuv{i se }ebetom, sko~ila i pritr~ala prozoru. Ra{irenih nozdrva pila je miris smole, jagoda, paprati, i hiqade `ivih i bujnih sokova stare {ume. Ra{irenih o~iju pila je nemirnu crno-srebrnu pomr~inu, u kojoj su se {umno nijale ogromne krune drve}a, izvezene srmom zvezda i belom svilom oblaka. Mesec, sakriven negde, zra~io je blago, tajanstveno... Gordana uzdrhta od nejasnog ose}awa, dah joj sade od ~udnog straha pred neizmernom lepotom letwe no}i. – Hu-u-u-uuuuu – hujala je {uma kao hor zlih duhova, a nebom su mirno, ne~ujno lebdeli beli oblaci – kao ra{irena an|eoska krila. Zadivqena i prestravqena, Gordana se odma~e od prozora i, mese~arski, ne znaju}i za{to to radi, pro|e kroz sobu, pri|e jednim vratima i zakuca, tiho, nesigurno. – Ko je? – upita polako jedan bunovan glas. – Ja sam... Molim vas... imate li {ibice... Htela bih da upalim lampu... Nejasan {um, koraci ka vratima, pritisak na kvaku. – Otvorite da vam ih dodam... 214

„Boè, {ta ja to radim“, pomisli Gordana, pa okrenu kqu~ u bravi i ot{krinu malo vrata, i jedna sna`na ruka otvori ih {irom. – Evo vam {ibice. Za{to palite lampu? êkajte da vam pomognem... Umete li da upalite lampu?.. Hm... da! Mala gospo|ica suplent ho}e sama da letuje na planini, i boji se mraka i vukova... Je l’ tako?.. Plameni jezi~ak sunu u vis i ispuni sobu mirnim senkama. Gordana je drhtala od zbuwenosti i hladno}e. ôvek je pogleda, pri|e prozoru, diè sa zemqe pokriva~, koji joj tamo be{e pao sa ramena, i baci ga na postequ. – Lezite sad i pokrijte se dobro. Nemojte slu{ati vetar i ne gledajte u zvezde, pa }ete brzo zaspatti... Laku ro}! Bio je ve} kod vrata i tu stade i okrenu se Gordani, sme{e}i se neodre|eno. Ona se odjednom seti da je neodevena. Krv joj za{ume u u{ima. – [ta jo{ ~ekate? – upita naglo, grubo. – Da mi kaète laku no} i hvala – odgovori on kroz podrugqivi blesak belih zuba. Ona se sasvim izgubi, pri|e mu i pruì mu ruku. – Laku no}... oprostite... {to sam vas uznemirila... – Hu-u-u-uuuu – zaurlika vetar negde daleko, pa sve bliè, sve ja~e, zaglu{no, stra{no, kao da se kroz mrak pribliàva stoglava neman: Hu-u-uuuu... Dve senke na zidu stopi{e se u jednu. – Za{to drhti{, ludo malo... Ne boj se... – Ne ostavqaj me!.. Kako se zove{? – \or|e... Vetar se polako sti{avao i pao, kao crna ti~urina, pogo|ena u letu... Iza tamnih ~etinara buknuo je naglo rumeni otsev neke daleke vatre. *

Dvadeset dana nisu se treznili. Krv je {umela i pevala u wima strasnu pesmu leta i mladosti. Tela su im odisala qubavqu, kao ~etinari smolom. Tonuli su jed215

no u drugo, zaboravqaju}i na ceo svet. înilo im se da se poznaju oduvek, da su ro|eni jedno za drugo, – a znali su jedno o drugom vrlo, vrlo malo... On je o woj znao da se zove Gordana. Da je nastavnik u nekom mestu na Dunavu. Da je ludo, nepromi{qeno, po{la na odmor u planinu, po{to je u novinama pro~itala vest da na toj i toj planini neko turisti~ko dru{tvo gradi {umsku ku}u „sa celokupnim konforom“... Ona je o wemu znala da se zove \or|e. Da je inèwer {umarstva. Da za ra~un firme „Holc a. d.“ radi „kulturni plan“ velikog kompleksa {ume. Da joj se srda~no i nenametqivo ponudio za vodi~a, po{to ju je zatekao u selu pod planinom, o~ajnu, zgranutu ~iwenicom da na lepoj, tamnoj, divqoj planini koja se nad selom dizala nema mesta za „gospo|ice“. Wegovo neobrijano, mu{ki preplanulo lice i nemarno razdrqena ko{uqa, wen ènski prkos da stigne kud je naumila – u~inili su da se bez premi{qawa popela za wim u vagonet {umske èleznice, ispra}ena {eretskim osmejcima seqaka i radnika sa pilane „Holc a. d.“ Dok su dura{ni kowi}i vukli malu kompoziiciju u sve bujniju, mra~niju i mirisniju {umu, bi joj je kratko objasnio da }e ona, kao i on sam, biti gost starog {umara, koji prima kiriju samo U obliku prijateqskog razgovora i iskrenog divqewa wegovoj kuvarskoj ve{tini... Ostalo vreme }utao je. Posle kratke vo`we i dugog, tegobnog uspona strmom vododerinom, stigli su u sam suton na visoravan, obraslu bujnom travom i ra{trkanim bori}ima. Na rubu {ume stojala je mala, {umska ku}a, mrka, bela i zelena. Gordana je bila beskrajno umorna i beskrajno sre}na. înilo joj se sasvim prirodno da je stari {umar do~eka srda~no, kao da joj se nadao, da je onako sawivu nahrani kao dete i da joj namesti postequ, kao bri`na majka... 216

* [umar ih je sutradan ujutru do~ekao gromoglasnim „dobro jutro“, punim loncem toplog mleka i punom ko{aricom mirisnih jagoda. Pri~ao neumorno, smejao se grohotom, izgledalo je da se u wegovoj gustoj, sedoj bradi krije mali izvor koji veselo kloko}e i ùbori... Odjednom je primetio da se „wegova deca“ preko stola drè za ruke, strasno isprepletenih prstiju. Za}utao je naglo, nasmejao se jo{ jednom, usiqeno, pa, uzev{i pu{ku na rame, promumqao „do vi|ewa“ i odlutao u {umu. Posle, kao da ih je namerno izbegavao. Vi|ali su ga samo povremeno, a obi~no su ujutru ili po povratku iz {ume zaticali na maloj verandi kao ~arolijom prostrt sto za dvoje... – Ne znam {ta je starome – ~udio se katkad \or|e, ali oboje, sa bezobzirno{}u sre}nih qubavnika, nisu pomi{qali na to da traè uzrok star~evom pona{awu, da pred wim gase plamen svojih pogleda i obuzdavaju ~ulnost svojih re~i i dodira. I tako su dvadeset dana ìveli u divnom pijanstvu. Bili su sami. Beli oblaci su za wih jedrili plavim nebom. Drve}e i trava, cve}e i plodovi, ptice i bube – sve je za wih disalo, cvetalo, pevalo, zujalo i mirisalo. Sunce je sjalo da bi oni mogli polugoli da jure kroz zeleno zlatnu {umu. Oluja se pokatkad spu{tala sa muwom i gromom da bi oni mogli sladostrasno da se pribiju jedno uz drugo, kao upla{ene zveri... Od retkih namernika, seqaka, turista, lovaca, krili su se kao zlo~inci, ili kao deca koja se igraju `murke. * Dvadesetog dana, u podne, seqak koji im je donosio namirnice, doneo je jedno pismo za „gospodina inèwera“. \or|e je pocepao omot, preleteo pogledom pismo, prebledeo i zamolio Gordanu da se udaqi. Ona se, malo uvre|ena, povukla samo na drugi kraj verande. On ju je 217

pogledao ispod oka, odjednom se digao i, ne osvr}u}i se po{ao put {ume... Vratio se tek u sumrak, lica ~udno izmewenog. Ve~erali su bez re~i. U Gordani se ve} satima gomilale slutwe i rasla uvre|ena ènska sujeta. [ta on pred wom krije? On ju je gledao ~udno, uporno. Nije pogledom milovao wenu mrko-zlatnu put, ni bakarni sjaj wene kose. Ponirao je o~ima u wene o~i, kao da u wima traì ne{to novo, ne onaj radosni i obesni poziv ploti, nego trag ne~eg dubqeg, tamnijeg, tananijeg... – Gordana – upitao je odjednom – da li me zista voli{?.. Za{to sleè{ ramenima?.. Ho}e{ da kaè{ – neumesno pitawe? Ne, draga, nije neumesno... Jer qubav nije samo uìvawe i igra. Su{tina qubavi je mo`da u patwi, odricawu, `rtvi... Razmi{qao sam danas o tome... povodom ovoga pisma koje je za mene va`no, sudbonosno... Razume}e{ me kada ti sve ispri~am... Vidi{, Gordana, mi kao po nekom pre}utnom dogovoru nismo jedno drugo pitali za pro{lost. Ja ne znam da li ti ima{ roditeqe... Da li si nekoga pre mene volela... Ne znam kako i s kim si do sada ìvela. Znam samo da si u ovom ~asu zrela, slatka, mila èna koja meni pripada. A, eto, ni ti o meni ni{ta ne zna{. Ne zna{ ~ak ni da li sam bogat ili siromah. Nisi svesna da ja nisam do{ao ovde, na planinu da dangubim, nego da radim. I to morao bih da se upregnem, da radim bez predaha, da predam firmi gotov plan do kraja leta – jer u jesen dobi}u mesto u ministarstvu, malo, bezna~ajno ~inovni~ko mesto, u kome }u da se davim i gu{im kao pas na lancu, ali koje zna~i siguran hleb i penziju... Da, draga moja, ti moè{ da se ironi~no sme{ka{, – ali tako je to: tvoj satir, tvoj {umski bog, tvoj mladi jelen – misli na penziju. Jer, treba da zna{, tvoj {umski bog je tamo dole, me|u qudima, obi~an smrtnik, skroman gra|anin i otac... da!... otac jednog lepog mali{ana... Ja sam oèwen, Gordana... Nemoj tako prezrivo da me gleda{. êkaj da ti kaèm sve... @enini roditeqi pomagali su me 218

za vreme studija. Bio sam siro~e... Izigravali su dobrotvore, a u stvari kupili su ra~unski i }iftinski muà za }erku, koja je svojom ranom zrelo{}u i qubavnim podvizima proslavila neki pe{tanski zavod za vaspitawe devojaka... Ja o tome nisam imao pojma, sve dok... Ah, pri~a je suvi{e ru`na... Ho}e{ li ba{ sve da zna{?.. Dobro... Gordana je bezizraznim o~ima gledala u daqinu, gde je ve~e razastiralo plave velove i mekom rukom otiralo boje i linije... A \or|e je pri~ao istoriju jednog nesre}nog braka. Wegov tihi glas ~inio se zvu~ai u dubokoj ti{ini i, isprekidan bolnim uzbu|ewem, potse}ao na veliku dramsku tiradu sa zamra~ene scene, koja oduzima dah i vihorom emocije pleni i nosi sve oko sebe... Gordana je gledala u daqinu i gr~evito traìla u sebi neki oslonac, neki na~in da mirno saslu{a sve {to je \or|e vrelim dahom kidao od sebe i bacao pred wu kao krvavu `rtvu, ko~ila se u usiqenoj ravnodu{nosti, samo da ne zadrhti wegovim strahom, da ne zatreperi {egovim bolom... Jer {ta se we tacala wegova èna, neka plavooka pre~anka, sjajno ugla~anih noktiju i manira, koja mu je u brak donela gadnu bolest i prazno srce... [ta se we ticalo, {to mu je ta èna rodila slabuwavo dete koje nije htela ni da doji... [ta se we ti~e {to je on, posle mukle i o~ajne borbe, uspeo da zbaci sa sebe hladnu, otrovnu zmiju... I najzad â&#x20AC;&#x201C; {ta se we ti~e mali Boìdar, jadno dete mr`we i bolesti, koji â&#x20AC;&#x201C; preotiman i rastrzan izme|u oca i bogate maj~ine porodice provodi bedno detiwstvo i polako bledi i kopne, bez ogwi{ta, bez milo{te, bez qubavi... â&#x20AC;&#x201C; Gordana, zna{ li {ta zna~i ro|eno dete, krv tvoje krvi? Zna{ li kako uàsno boli kad zamisli{ da se tamo negde, me|u tu|im, hladnim qudima, wegova mala usta gr~e u pla~u i pomiwu tebe, prizivaju tebe!.. Wegov glas se prekide i on zajeca, ~udno, bolno, onim mu{kim, davqeni~kim grcawem bez suza: 219

– Bo{ko... Bo{ki}u... sine moj mali... Gordana mu pri|e, dodirnu wegovo rame koje se treslo, zausti da mu ne{to kaè – ali se odjednom trè, odma~e se i, naslowena na ogradu verande, zagleda se u no}... Ose}ala je kako u woj raste neki ~udan bes, hladan neki prezir prema ~oveku koji je plakao ne zbog we, nego zbog ne~eg {to ona ne poznaje i ne shvata... „êmu cela ta wegova ispovest? Za{to je preda mnom raskrvavio sve te svoje rane?.. Lepi, sna`ni, mladi mu`jak koji je samo meni pripadao – izobli~io se odjednom u bednog, malog ~oveka, u nesre}nog oca, u kupqenog muà koji se nemo}no koprca u mreì, prqavih porodi~nih intriga...“ înilo joj se da ru`no sawa... Posle dugog }utawa, \or|e se diè, pri|e joj sa le|a, zagrli je i po~e brzo, strasno da joj {apu}e na uvo: —Gordana, reci da me voli{... Reci da si moja!... Slu{aj... ono pismo... wihov advokat mi javqa da oni odlaze na letovawe i da mi ostavqaju dete na dva meseca, na ~itava dva meseca... ako im potpi{em obavezu da }u ga vratiti... Ja }u oti}i po dete. Za dva dana sam opet tu. Vide}e{, mali je zlatan... Zavole}e{ ga... Budi mu majka, Gordana! Ne}emo ga vratiti. Pobe}i }emo s wim negde, sakri}emo se u neko selo... Traìo sam rastavu. Dobi}u je, makar primio na sebe krivicu. A onda smo na{i, na{i zauvek! Ho}e{ li, Gordana, reci... ho}e{ li?... Ona se naglo okrete i o{inu ga glasom i pogledom: – Ne}u! On se, iznena|en, trè, pa joj se odjednom unese u lice, ru`no zgr~en od nenadnog besa: – Tako, dakle! Ne}e{! Oh... sve ste jednake! Lutke bez du{e, sebi~ne, gadne!.. Za{to si po{la sa mnom ovamo, je li? [ta traì{ ovde, u {umi? Avanturu traì{, prazna lutko, qubavnu igru traì{... poqupce, zagrqaje, golicawe ~ula – ni{ta drugo... Gade! Gade ènski! 220

Wegov glas je resko zaparao ti{inu i odjeknuo daleko... Nebo je bilo zasuto srebrom vasionskog praha. Vetar je na mahove donosio ~itavu bujicu opojnih mirisa i daleki, daleki lave` seoskih pasa... U travi, ispod same verande, zrikavac je pevao svoj ve~iti refren o lepoti sun~anog dana i zvezdane no}i... A oni su stajali jedno prema drugom, nepomi~ni i nemi, slepi i gluvi za sve {to je u tom ~asu bilo van wihove bezmerne i bezimene mr`we...

221

Dragana Beleslijin

ISTORIJA @ENSKOSTI U 19 POGLAVQA Frida Filipovi}, Pri~e o èni, Geca Kon, Beograd, 1937. Probudi}e se u tebi èna od krvi i mesa i zgrozi}e se pred jalovom sudbinom koja je ~eka. I zgr~i}e ti se utroba od bola za nesu|enim plodom i zaplaka}e du{a od tuge za prezrenom mu{kom qubavi... Prvu pripoveda~ku kwigu, Pri~e o èni, objavila je Frida Filipovi} 1937. godine. Potom slede kwiga pripovedaka Do danas (1956), tri novele pod nazivom Razilaèwa (1972) i pripovetke Eksterijer, pogled na vrt (2002). Roman Gorke trave objavqen je 2000. Svojim nevelikim pripoveda~kim opusom ostvarenim ponajpre u specifi~nim me|uratnim, ratnim i poratnim uslovima, Frida Filipovi}, naàlost, nije uspela da se nametne {iroj ~itala~koj publici niti da privu~e pa`wu kwièvnih istori~ara. Re~ je, dakako, o sloènoj geografiji ugwetavanosti i marginalizacije, koju je spisateqka trpela ne samo kao èna, kao pripadnica mawinskog naroda, ve} i kao neko ko je udaqen od tematskog mejnstrima predratne i posleratne literature. To najboqe ilustruju wene junakiwe, ~esto `rtve mnogostruke ugwetavanosti, izloène tzv. â&#x20AC;&#x17E;dvostrukom rizikuâ&#x20AC;&#x153;1 da budu prezrene kao ène, kao intelektualke slobodoumnih shvatawa i, najposle, kao Jevrejke. Neshvatqivo je, me|utim, da vreme u kojem ìvimo, a koje je revalorizovalo mnoge skrajnute i cenzurisane autore, ostaje potpuno indiferentno prema wenoj prozi, pisanoj u rasponu od gotovo sedam decenija. Ipak, i to je dovoqno da se kwièvni rad Fride Filipovi} vrednuje visoko, kao, uostalom, i weno prevodila{tvo. 222

A ono, podse}awa radi, okupqa imena poput @. Bodrijara, @. F. Liotara, G. Ba{lara, @. P. Sartra... Wene teme bile su gorke, weno pam}ewe traumati~no, wena pitawa bez odgovora. Wena posleratna produkcija pripovedala je o logorima smrti, o posledicama holokausta, o naru{avawu qudskih sloboda, prava i dostojanstava. Ipak, osnovna preokupacija Fride Filipovi} bio i ostao ìvot ène, izvla~ewe univerzalnih femininih crta, ènskost kao fenomen, kao kategorija, kao nu`nost. Psihologizacija wenih junakiwa je istan~ana, a dru{tvena kritika jasna, reska i nepobitna. Ve} u prvim pri~ama ona gradi sofisticirani stil pripovedawa, baziraju}i ga na erudiciji i ~itala~kom iskustvu, u kojem se, opet, svaka ~estica pri~e uklapa u osnovni pripovedni tok, koji nas nepogre{ivo vodi ka poenti inoviraju}i u isti mah osnovni realisti~ki prosede modernisti~kom ambijentalno{}u, ve}om individualizacijom likova i primenom tada aktuelnih Frojdovih u~ewa o sputanom erotizmu i wegovim neurotskim i {ire, patolo{kim posledicama. Ve} prva pri~a o èni, Prole}e i smrt, navodi pa`qivog ~itaoca na uo~avawe veze izme|u bolesti i zajednice u kojoj se èna razvija, odnosno, dru{tva u kojem se kre}e i u kojem stasava. Prole}e tako otpo~iwe burno i veselo, ali se brzo u svestima dece pretvara u turobno doba. S druge strane, ve} i sam zanos koji devoj~ice pokazuju prilikom brawa cve}a, dakle – jedna metafora ranog seksualnog iskustva – pretapa se sa smr}u, dok medijalnu, metafori~ku ulogu u saznajnom procesu preuzima tuberkuloza. „Mirisala je vla`na zemqa. So~na, zelena trava pro{arana belom radom i masla~kom, bujala je na stazama izme|u grobova. Kroz kristalni vazduh treptali su i preplitali se tanak zvuk zvona, jednoli~an sve{tenikov glas i cvrkut lastavica, koje su gnezdima oven~ale lukove divne kapele.“2 223

Kontrastrirawem prole}a i smrti, neobuzdane prirode koja, de~je nehajna, nema empatiju prema uzimawu, naglom prekidawu de~jeg ìvota,3 postiè se nameran nesklad izme|u mladosti, kao perioda intenzivne èqe, i spoznaje smrti kao ukidawa, subverzije èqe za kontinuitetom ìvotnog ciklusa: „Devoj~ice pogleda{e ka grobqu. Ono je leàlo na uzvisini i wegova kitwasta ograda, krstovi, drve}e i mali zvonik kapele ocrtavali su se kao fina, crna ~ipka na svetlom nebu... I devoj~ice }utahu pobo`no, proète ne dahom smrti, nego ti{inom, mirisom i bojom prole}nog predve~erja“...4 S druge strane, radwa pri~e de{ava se upravo u vreme sudara jedne od najubita~nije bolesti XIX stole}a, tuberkuloze (vi|ene kao bolest dostojanstva i gospodstva) i kancera kao opasnosti broj jedan za telo ène (pre svega za wene reproduktivne organe i wene grudi, simbol ènstvenosti), koja hara HH vekom5 te time simboli~ki ilustruje dva vida dru{tvenih odnosa koji smewuju jedan drugog, ali koji i sami prepu{taju mesto egzekutora metodama masovnih pomora izazvanih qudskom rukom. Pripovetka Qubi~ice donosi ne{to umereniju spoznaju, vizije „mirne i sirove“ prole}ne lepote. Odrastawe prate seksualne spoznaje, ali i neobi~na slika voajerizma, u kojem se glavne junakiwe, tri devoj~ice, zati~u iznenada. Slika seksualnog op{tewa kao da ubrzava proces sopstvenog polnog stasavawa i budi èqu za novim iskustvima. Pri~e koje slede (Konfeti, Trafika, Briqantin, Re{ewe zagonetke, Aprilska pri~a, Qubav-mr`wa i dr.) govore o ènama pune polne zrelosti, koje svoj erotizam na razli~ite na~ine demonstriraju (Re{ewe zagonetke, Konfeti, Aprilska pri~a, Qubav-mr`wa) ili gu{e (Trafika, Briqantin). Pritom, u duhu modernisti~kog kazivawa, koje se ~esto okre}e podsvesnom i detiwem kao izvoru strahova i frustracija, koreni pona{awa, ponekad devijant224

nog, nalaze se u ranim periodima ìvota: ~esto su nesre}no detiwstvo, neharmoni~ni odnosi ili pak nasiqe u porodici uticali na wihovo potowe pona{awe.6 Dok je majka Rade, protagonistkiwe pripovetke Trafika, onemo}ala od „te{kog, stra{nog“ ka{qa, i dok se u te{kim materijalnim uslovima odvija wen ìvot, trafika, radno mesto, biva jedini izvor nada i Radinih qubavnih snatrewa. „Wegov pogled se jedan tren zadrào na wenim ruì~asto lakiranim noktima ali nije sa ruke pre{ao na lice. Da je znao da su ti nokti zbog wega prvi put u ìvotu osetili turpiju, eter, vazelin i lak, mo`da bi ga `rtva dirnula. Ali on to nije znao.“7 Me|utim, wena nemo} da gospodinu pokaè svoju naklonost, nerealizovana èqa, dakle, rezultira}e neminovnom Radinom propa{}u na svim poqima. Jo{ jedna nepravedno osu|ena nevina i krotka priroda, opisana je u liku slu{kiwe Katice u Briqantima, gde se te{ka dru{tvena osuda, malogra|an{tina i snobizam koji }e kasnije biti ~esta tema pripovedaka Fride Filipovi}, postiù nizawem kratkih re~enica, brzom smenom replika mno{tvom likova (gospodin i gospo|a Leki}, Boba, Katica, Paulina i dr.). Jedan pomalo starinski, seqa~ki moral nedvosmisleno je (i – komentarom autorke na kraju pri~e, o visokoj vrednosti suza koje je nevino optuèna Katica prolila – sasvim nepotrebno) pretpostavqen pomodnosti i bezose}ajnosti varo{ke gospo|e, koja je – {to }e i kasnije biti ~est motiv u Filipovi}kinim pri~ama – svoj dru{tveni status stekla udajom, a koja svoju nesigurnost le~i potmulom agresijom, hvalisawem i prevelikim uìvawem u materijalnim stvarima. Dve su scene kqu~ne za definisawe Kati~inog lika: najpre, wena pritajena ~e`wa za zavi~ajem, oli~ena u doga|ajima i pejsaìma o kojima pripoveda maloj Bobi, jedinom bi}u sa kojim je istinski bliska u ku}i svojih poslodavaca, i wen gest na kraju pri~e: 225

„I dok su svi u wu gledali, zbuweni i za~u|eni wenim dràwem, ona odjednom diè o~i, zagleda se nekud, neodre|eno, kroz prozor, u sivo zimsko nebo, i re~e drhtavim, ~udno promuklim glasom: – ’Vodili me... kroz varo{... kroz ulice... a svet gledao...’“8 Aprilska pri~a demonstrira nepremostive razlike u mu{kom i ènskom poimawu qubavi i strasti. Me|utim, ona je i elaboracija jednog ènskog temperamenta koji moè biti olako shva}en od strane mu{karca upravo zahvaquju}i nezaja`qivoj potrebi za narcisti~kim zadovoqewem. „Nije mogla da veruje da neko moè tako olako da prezre wene draì, ne`nost, ènskost, celu wu i wenu qubav.“9 Kao u pri~i Trafika, ènski subjekt svoj identitet potvr|uje iskqu~ivo kroz ostvarewe harmoni~nog odnosa sa mu{karcem. Da bi se, me|utim, harmonija dostigla, neophodno je da èna sputa svoju seksualnost, tj. da se odrekne erotskog segmenta svoje li~nosti zarad krotkosti, smernosti i pokornosti koje mu{karac od we zahteva, a posledice toga ~ina su nesagledive. „’Premda se smatra da je ~ednost ènskiwa najlep{i ukras koji èna poseduje, weni su u~inci patolo{ki’, tvrdi R. X. Karvervel (R.V. Culverwell) u svojoj studiji Porneopatologija (Porneiopathology) iz 1844. godine, o ~emu istinski posvedo~uje beda histerije i drugih nervnih poreme}aja koji obuzimaju mlade i starije device u svakoj porodici, stvaraju}i tako golemog neprijateqa porodi~noj sre}i.“10 Spregu izme|u sputanog erotizma i histeri~nih reakcija opisala je docnije jedna izrazom modernija spisateqka, tako|e Jevrejka, Judita [algo u romanu Put u Birobixan: „Odvojena od saputnika ona luta po lavirintu pre}utanog govora. Kao {to materica luta u telu ène, tako èna luta kroz ìvot. Spre~ena da luta oko nekog 226

sredi{ta, ona u ìvotu stvara figure kao lo{ kliza~ po ledu, kao izgubqeni u pustiwi. @ena koja luta, putuje, ne nalazi ni{ta, a materica koja luta po wenom telu redovno otkrije neki novi kontinent. Treba samo da uspe da protuma~i nerazumqivi jezik na kojem joj se kontinent obra}a”.11 Tako abrazivna priroda histerije, koja patrijarhatu suprotstavqa esencijalno ènsko, a prividnom miru ~istu, svetu raspomamqenost ekstaze12 postaje novi kôd, jezik posebnosti kao privilegija ènskog pisma. Lakomislena, ali u osnovi ne`na i fragilna priroda, Verica }e potvrdu svog erotizma i zavodni~ke mo}i oku{ati odmah po{to se rastane sa Miletom: umesto da joj otvori o~i, monolog dr Krsti}a u stvari je iznova zavodi i donosi wenoj sujeti trenutno zadovoqewe. U pri~i Vodeni cvet tako|e je opisana jedna avantura, u kojoj je èna pot~iwena a zavodniku, koji svoje ~ulne prohteve re{ava na brzinu: „I{li su uzanom stazom, brzo. Kad je put bio slobodan, ona je ùrila napred, kao da se boji da je on ne stigne. Kad su se provla~ili kroz {ibqe, on joj je kr~io put a ona je ùrila za wim, da ne zaostane, da wemu ne da povoda da stane.“13 U ve}ini pri~a iz ove zbirke ènina èqa, kao i sama wena li~nost, marginalizovana je, pot~iwena mu{karcu. Seksualni stereotip, koji podrazumeva pasivnost i „nu|ewe mu{kar~evoj èqi“14 rezultira}e wenom socijalnom podre|eno{}u, u sredini, bilo varo{koj bilo gradskoj gde se odvija radwa pripovedaka, svakako izuzetno izraènom. Tek }e, paralelno sa sticawem pripoveda~kog iskustva Fride Filipovi}, i Nevenka, junakiwa iz novele Odsustvo (druga novela iz kwige Razilaèwa) pripremqenije u}i u iznu|enu, jednodnevnu avanturu sa mu{karcem (ovoga puta mla|im od sebe). Za junakiwe Pri~a o èni patwa, koja je neminovna posledica izvornog, patrijarhalnim odnosima iznu|enog „po{tewa“ i o~uvawa tradicije, uzrokovana je pona{awem mu{karca: 227

„’Vidi{, draga, vodeni cvet je proìveo svoje. Malo sunca, slobode, pijanstva od qubavi – i kraj. Jedno kratko letwe predve~erje...’ Ona ga obuhvati jednim pogledom punim bezmerne milo{te i iznenada oseti da su joj se o~i ovlaìle. Posti|ena, okrenu glavu i gotovo grubim glasom re~e: ’Molim te, zaveslaj ja~e. Zadocni}u na voz...’“15 S druge strane, junakiwe pri~a Konfeti, Qubavmr`wa i Re{ewe zagonetke dovoqno su emancipovane da bi mogle da formiraju sopstveno mi{qewe i da same uti~u na svoju sudbinu. I tada, izvesno rivalstvo sa mu{karcem, te potreba da se na wegovu èqu odgovori negativno ili da se ona {to duè odràva, da se proces zavo|ewa kao takvog prolongira, ukazuje na wenu pasivnu prirodu, koja reaguje, ali koja retko kada provocira. Gordanina spoznaja slabog mu{kar~evog karaktera dolazi naknadno, posle qubavnog zanosa, ali ona uspeva da se snagom svoje li~nosti i individualno{}u izbegne sudbinu podre|ene, druge ène, za razliku od Natalije (Raspu{tenice), koja i nakon razvoda ose}a potrebu za za{titom a, pronalaze}i za biv{eg muà nasilnika opravdawe, ~ak i za ekstremniji vid nadzirawa i ka`wavawa. Zato se Gordanina spoznaja odvija upravo u prvom licu, a ne, kao {to je slu~aj u ranijim pripovetkama, u tre}em licu ili u slobodnom neupravnom govoru: „Lepi, sna`ni, mladi mu`jak koji je samo meni pripadao – izobli~io se najednom u bednog, malog ~oveka, u nesre}nog oca, u kupqenog muà koji se nemo}no koprca u mreì prqavih porodi~nih intriga...“16 Lejla, junakiwa pri~e Konfeti, zaglavqena u nemo}i da se obra~una sa sopstvenim detiwstvom, zasniva kontradiktoran odnos prema mu{karcima, koji su joj, kao prostitutki, izvor prihoda i sigurnosti, ali s druge strane i frustrirana je zbog oca koji ju je napustio kada je bila mala (wen sagovornik, prosedi gospodin, oslovqava je saàqivo sa dete). Re{ewe zagonetke je, s 228

druge strane, pri~a o zavo|ewu u kojem èna, najpre zavedena, „pala“ i ostavqena, u drugoj qubavnoj vezi, i sama postaje zavodnica koja se prema novom qubavniku pona{a pomalo nehajno ali i iskreno: „Volim te, dragane – kaè mi – ali ja nisam za tebe. Ti si dobar, predobar, dostojan qubavi... Tebi treba èna sveà, vesela, nevina i naivna. A ja sam umorna i puna gor~ine, – kaè ona i gleda u mene, ali ~udno nekako, kao da me ne vidi.“17 Ipak, ovde je jedna èna i weno pomalo intrigantno, provokativno pona{awe indikator dva mu{ka karaktera: jednog skromnog, Du{ana, koji ìvi prema odre|enim patrijarhalnim obrascima i u okviru wih neguje ~astan odnos prema èni, i drugog, gradskog mangupa, Dragana, koji svoj poloàj, imetak i ugled pretpostavqa jednoj qubavi. Tako re{ewe zagonetke ne dolazi u vidu osude slobodnog pona{awa glavne junakiwe, koje zagovara Dragan, ve} izaziva opor ukus usled saznawa da se èna, koja se veè za skorojevi}a i zavodnika, i ne moè su{tinski oporaviti ~ak ni u vezi sa ~estitim i pouzdanim partnerom. Mla|e ili starije, bra~nim statusom vezane ili smr}u partnera i nepristajawem na brak uskra}ene za zajedni~ki ìvot sa mu{karcem, junakiwe potowih pripovedaka kwige Pri~e o èni naj~e{}e svoje karaktere odre|uju naspram tog odnosa. U Uudovicama, me|utim, privilegija dobre udaje ne moè se porediti sa harmoni~nom porodicom, sa toplim odnosom sa decom. Protagonistikiwe pri~a Porodica Brekalo, Briqanti, Udovice i dr. bivaju zate~ene u rascepu izme|u osnovne ìvotne uloge i dru{tvenog statusa po ~ijem pitawu nastoje da se odrede. Pritom, naratorka, katkad i previ{e jasno, eksplicitnim komentarima i nedvosmislenim slikama, staje na stranu majki, onih èna koje u deci traè i nalaze ispuwewe snova i ostvarewe vi{ih principa. 229

Nigde, me|utim, kao u pri~i Povratak majci nije dat zna~aj koji u tradicionalnoj porodici ima otac: ova pri~a, nalik Vetru i [vabici Laze Lazarevi}a, uvodi odnos sina koji bira partnerku i roditeqa koji se nemo wegovom izboru suprotstavqa. Prvobitnu sliku starice onemo}alog tela i slaba{nog dràwa na stanici vrlo brzo smewuje jaka i otresita majka, realisti~ki udenuta u ambijent u kojem do~ekuje sina. S druge strane, atmosfera neizvesnosti i straha koja prati odluku da majci saop{ti izbor svoje budu}e supruge, a posebno zloslutni Mladenov san, ukazuju na modernisti~ko nijansirawe podsvesnog, iracionalnog, pa i na proces destabilizacije subjekta u kojem se do kraja ne re{ava dilema da li treba da {tedi svoju primitivnu majku od neodgovaraju}e snahe, strankiwe, ili se unapred odri~e qubavi i mogu}nosti da „sa~uva to blistavo blago, tu rasko{nu sre}u: @aninu qubav!“ Zato se trezvenost u vidu priznavawa zablude ipak tuma~i ponajpre kao ustupak konzervativnosti, hipokriziji i ksenofobiji patrijarhalnog Srbina koji se na kraju pri~e poredi sa detetom koje okrutno ~upa leptiru krilo. Razlike u mentalitetu, obi~ajima, pona{awu kojih je junak svestan (ili ih postaje svestan pri susretu sa majkom i ro|acima) postaju nepremostiva prepreka qubavi. S druge strane, nedvosmislena osuda la`nog morala, situacija u kojoj èna pla}a svoje pot~iwavawe mu{karcu, dok socijalni status koji nadre|uje svemu ostalom, pored Briqanata, donose i pri~e Udovice, Zavet |avolu, Sve za deset hiqada i Raspu{tenica. Dok na po~etku pri~e Udovice gospo|a Nata, koja je za muà odabrala „boqu partiju“, uìva u svojoj nadmo}i nad zanatlijskom udovicom, na samom kraju, po{to spozna toplinu koja ju je u ìvotu zaobi{la, priznaje sopstveni poraz: „Pretsobqe, iz koga je izi{la, bilo je puno sunca. U mra~nom ku}nom hodniku, gospo|u udovicu sudskog sa230

vetnika zabole{e o~i od napora da razazna po~etak stepenica.“18 Spu{tawe i otpor prema suncu nedvosmislene su aluzije wenog psihi~kog stawa: „Ona namr{teno za`muri, i u tom ~asu u~ini joj se da je svuda oko we, nad wom i ispod we mrak i praznina...“ u Zavetu |avolu na }ivtinstvo i skorojevi}stvo doktora Nedi}a kalemi se primitivizam wegove ène. Umesto da od we dobije wemu preko potrebno po{tovawe i divqewe, jer joj je „dao svoje ime, koje je samostalno i s ponosom nosio trideset godina, ime koje je wegovo neprikosnoveno dobro“, doktor ostaje sam, neshva}en, „s onu stranu ìvota i svetlosti, s onu stranu sre}e i qubavi...“ Potpuna podre|enost ène i wena zavisnost od mu{kog pola demonstrirana je i u pri~i Sestra Gracija, gde se mladoj isku{enici jasno predo~ava da }e jedan jedini mu{karac, poquqati sve wene moralne nazore, ube|ewa i veru. S druge strane, Jedna perla i Usedelica pokazuju da je pot~iwenost, delom uro|ena a delom ste~ena, ipak varijabilna i uslovna: sestra koja ìvi za brata (Usedelica) i slu{kiwa koja verno sluì neèwu (Jedna perla) u izvesnom smislu napu{taju svoje ideale onog trenutka kada ne dobijaju odgovaraju}u mu{ku „naknadu“ i priznawe za svoj anga`man, odnosno, kada se osete ugroènima usled pojavqivawa rivalke. Pri~e Fride Filipovi} balansiraju izme|u emocije i agonije, izme|u èqe i sputavawa, izme|u tradicije i wenog prevazilaèwa, izme|u maj~instva kao brige za mu{karca i sopstvenog narcisti~kog ose}awa. U isti mah i poùdne ènke ali i krotke, poslu{ne, verne supruge, prequbnice i kokete, bonvivanke, malogra|anke, rodno osve{}ene i – mnogo ~e{}e – neosve{}ene, nosilice patrijarhalnog morala ili pomodne kapri}oze, one jednako pate kada bivaju ostavqene i kada ostavqaju, kada vole i kada mrze, kada pra{taju i ne pra{taju. S druge pak strane, junakiwe koje su na svom putu emancipacije odmakle vi{e ili mawe, koje su – u 231

skladu sa realisti~kim prosedeom tek sporadi~no „ometenim“ pokojom naznakom modernizma – uslovqene svojim poreklom, te{kim uslovima odrastawa ili nakaradnom socijalizacijom, za koju, opet, ~esto nisu same odgovorne – uspele su da se uzdignu iznad standarda koje im je dru{tvo nametnulo. Pored didakti~ki pojednostavqenih junakiwa poput Katice (Briqanti), Darinke (Udovice) i dr., ili {to je ~e{}i slu~aj, nepopravqivo iskvarene (opet, zarad ostvarewa izvesne „pouke“), ili pak èna koje usled svoje naivnosti bivaju ka`wene (pri~e Vodeni cvet, Aprilsko sunce, Sve za deset hiqada i dr.), Frida Filipovi} uspela je da sporadi~no nazna~i konture jedne emancipovane èneideala, koja katkad spoznaje i prevazilazi kako sopstvenu, ènsku (Sestra Gracija) tako i mu{kar~evu slabost (Qubav-mr`wa) i koja joj se adekvatno, u skladu sa svojim obrazovawem i nazorima, suprotstavqa i prevazilazi je. Stoga, ~ini se da je trenutak spoznaje vlastite prirode a katkad i mu{kar~eve naravi – jer gotovo da nema mu{karca koji u pripovetkama Fride Filipovi} nije nedvosmisleno osu|en od strane naratorke – kqu~ni preduslov razvoja i zamajac narativnog toka, evolucije karaktera i neumornog rada na anatomiji ènske du{e i na procesu ènske individualizacije, koji je, u vreme kada su pri~e objavqene, bio pod te{kim ispitom – s jedne strane, tradicionalno, patrijarhalno nasle|e i nedovoqna razvijenost srpskih gradova i austrougarskih provincija19, s druge nacionalni sukobi i verska netrpeqivost koja je nekoliko godina potom eskalirala u najve}i pogrom nedu`nih civila. Sve to nije moglo ili, jednostavno, nije dozvoqavalo da ènska pitawa do|u u prvi plan i da se o wima ozbiqno diskutuje. Stoga, kwièvni rad Fride Filipovi} koji, kao i mnogi veliki poduhvati pojedinih zaboravqenih srpskih spisateqa i spisateqki, nikada nisu imali onaj uticaj koji su zasluìvali, predstavqa ne samo vaàn doprinos srpskoj kwièvnosti i rodnoj 232

kritici, ve} i {ire, kulturolo{kim procesima i dru{tvenim gibawima na koje je ona, nedvosmisleno, od po~etka svoga rada pa do kraja, do forsirawa osetqivih, jevrejskih tema, holokausta i wegovih jezivih posledica, ukazivala. Iz perspektive studija kulture mogli bismo re}i da se proza Fride Filipovi} bavi dru{tvenim fenomenima, kwièvno{}u kao „doga|ajem, odnosno, dokumentom koji ima dru{tvene, istorijske i politi~ke uloge i razgranatost“.20 Wene potowe pripovetke, Do danas, Eksterijer, pogled na vrt, a posebno tri izuzetne duè novele Razilaèwa i roman Gorke trave, nastao produèwem novele Ma {ta se desilo, nastavi}e da se bave temama i junakiwama koje, potla~ene, izbezumqene, ostavqene, ugwetavane, ka`wavane i nadzirane, ìve svoje ìvote nastoje}i da, ma i nehootice, uti~u}i na wihov kvalitet, jednako promene i postoje}i dru{tveni poredak.

1 Videti: Suzan Stenford Fridman, „Preko roda: nova geografija identiteta i budu}nost feministi~ke kritike“, prevela Dubravka \uri}, Genero, ~asopis za feministi~ku teoriju, 2005, 6–7, str. 103–123. 2 Frida Filipovi}, Pri~e o `eni, Geca Kon, Beograd, 1937, str. 10. 3 Pesnik Nenad Mitrov daje viziju rane smrti u pesmi U prele}e divno. Navodim wene prve tri strofe: „U prole}e divno da mi je mreti! Kad `ivot sa sebe sve more strese magle i mraka i utehe golub na zemqu sleti, i gizdavim ruhom stabla se rese, biq~ica svaka. 233

U prole}e divno da mi je mreti! Dok mlazevi blagog sun~anog àra liju na leje, te stanu svi vedri sokovi vreti – dok pitomi vetri} svetom tumara koji se smeje. U prole}e divno da mi je mreti! Kad svugde o! nade mlada~ke ni~u i muke krote – kad uvelih snova ~ovek se seti, te sve mu se èqe u jednoj sti~u: Svetla! Lepote!“ 4 F. Filipovi}, nav. delo, str. 11. 5 Videti: Suzan Sontag, Bolest kao metafora, Rad, Beograd, 1983. 6 Videti: @anin [asget Smirèl i dr., @enska seksualnost, preveo Radoman Kordi}, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003. 7 F. Filipovi}, nav. delo, str. 35. 8 F. Filipovi}, nav. delo, str. 81–82. 9 F. Filipovi}, nav. delo, str. 45. 10 Adrijana Zaharijevi}, Postajawe ènom, Rekonstrukcija @enski fond, Beograd, 2010, str. 87. 11 Judita [algo, Put u Birobixan, Stubovi kulture, Beograd, 1997, str. 77. 12 Julius Evola, Metafizika seksa, Gradac, â~ak, 1990. 234

13 F. Filipovi}, nav. delo, str. 56–57. 14 @or` Bataj, Erotizam, preveo Ivan ôlovi}, Slu`beni glasnik, Beograd, 2009, str. 105. 15 F. Filipovi}, nav.delo, str. 57. 16 Isto, str. 65. 17 Isto, str. 40. 18 Isto, str. 116. 19 Videti: Milan Ristovi} (prir.), Privatni ìvot kod Srba u dvadesetom veku, Klio, Beograd, 2007. 20 Videti: Dubravka \uri}, „Prou~avawe kwièvnosti i umetnosti s aspekta studija kulture“, u: Poezija, teorija, rod – moderne i postmoderne ameri~ke pesnikiwe, Orion Art, Beograd, 2009, str. 35 – 58.

235

236

O piscima

Simo Matavuq (1852. – 1908.) Iz Crne Gore i Primorja, 1888. Iz primorskog ìvota, 1890. Novo oru`je, 1890. Iz beogradskog ìvota, 1891. Sa Jadrana, 1891. Iz raznijeh krajeva, 1893. Primorska obli~ja, 1899. Tri pripovetke, 1899. Na pragu drugog ìvota, 1899. S mora i s planine, 1901. Beogradske pri~e, 1902. Po{qedwi vitezovi, 1903. @ivot, 1904. Nemirne du{e, 1908. Borisav Stankovi} (1876. – 1927.) Iz starog jevan|eqa, 1899. Bo`ji qudi, 1902. Stari dani, 1902. Pokojnikova èna, 1907 Uvela ruà, 1912 Vrela krv, 1918 Wegova belka, 1921 Isidora Sekuli} (1877. – 1958.) Saputnici, 1913. Iz pro{losti, 1919. Kronika palana~kog grobqa 1940. Zapisi o mome narodu, 1948.

237

Ivo Andri} (1892. – 1975.) Ex ponto, stihovi u prozi, 1918. Put Alije \erzeleza, 1920. Nemiri, stihovi u prozi, 1921. Pripovetke, 1924 Pripovetke, 1931. Pripovetke, II, 1936 Nove pripovetke, 1948. Lica, 1960. Mom~ilo Nastasijevi} (1894. – 1938.) Iz tamnog vilajeta, 1927. Hronika moje varo{i, 1938. Milan Ka{anin (1895 – 1981) Jutrewa i bdewa, 1925, Zaqubqenici, 1928, U senci slave, 1961 Rastko Petrovi} (1898. – 1949.) Najlep{e pri~e Raska Petrovi}a, 2002. Frida Filipovi} (1913 – 2002) Pri~e o `eni, 1937. Do danas, 1956. Razila`ewa, 1973. Enterijer, pogled na vrt, 2002.

238

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm. Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860

239

240