Časopis Priča broj 23b by dejan.simonovic

Nagrada ~asopisa Pri~a – osniva~ Slobodan Stojadinovi} Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za izdava~a @ivko Nikoli} Urednik Slavoqub Markovi} Milo{ Jankovi}

Dizajn Dragan Coha

^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa Gorapres – Beograd Obmotnica: Dipl. ing. arh. Uro{ ^ali}: Uqe na platnu, format 45x50 cm, godina 2012. Korice: Qubica Nikoli}: uqe na platnu, 50x70 cm, 2012.

Aleksandra Grubor

NE PROPOVEDAM VI[E PTICAMA

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Beograd, jun 2013, godina VII, broj Pri~e 23b

Sadr`aj

Paorska Molitve Re~itativ Arija Na tragu Underground Tropski (raj) U brazdi (u dubokoj) Uko~i malo (devoj~ice) Ni~e (i ja) Kafkijanska Zaostalo (iz) Moja pri~a [ah-mat Tu|a pri~a

9 10 11 18 23 25 27 28 30 31 34 36 39 41 62

Bigrafija

„…Kad kliznem me|u grudi `ena blagih, nevoqnih jo{ po~ivam na tvojoj odsutnosti na toj `ivoj mrtvoj koju ~ini{ ti mo}i tvojom raspore|enom da uni{ti me sve do kraja moje ti{ine.“ Andre Freno, Nikad te nisam zaboravio

PAORSKA

Duva vetar sa Karpata, preko tvog groba u ravnici, pada sneg, kilogrami snega, udaqenost merena, kilometrima, a kao da si tu, pored mene, u svakoj stvari, kao nekad, u Tiringiji, i drugde, se}a{ li se toga? se}a}u se ja, u tvoje ime, ja sam ostala, ti si oti{ao, LIFE IS A BITCH, `ivot je ku~ka, i samo to.1

1Prestajem da brojim dane od tvoje smrti, ~etrdeset pet, ~etrdeset {est, ~etrdeset sedam, prestajem od sutra ujutru, obe}avam! I prestala sam, zaista, umem da dr`im obe}awe, ili to vreme, ipak, prolazi, zar ne? 9

MOLITVE

„Gospode/primi ovu devojku poznatu po celom svetu /po imenu Merilin Monro…“ I {ta sad, Ernesto, kakav je to raj, kad je tako zahtevan, jadna Merilin, dok tira`i plo~a, Eltona Xona, samo rastu, uzda{ se Ernesto, u beo okovratnik, u izdvojene verske zajednice, dok Pablo, na primer, voli qubav mornara, koji qube i odlaze, daju obe}awa, nikada se ne vra}aju vi{e, i jo{ to naziva Isla Negra, Horhe Luis, pak, razgovara sa Ernestom S, i to do u nedogled, a Huan je napisao, Pedra Parama, i to je bilo, potpuno dovoqno, za jedan qudski vek, to je bilo sve.1

1„Biser je bolest {koqke“. Velimire, Velimire, zar od gladi? zar je moralo? ko jo{ ne razume, neka samo ~ita Marinu, Oktobar u vagonu, na primer. „U svetu gde sve zri/u bu| i br{qan/Znam – samo si ti Ravnosu{tan/Meni.“ Tu`na su Pisma iz leta 1926, i fotografije Rajner-Marije, ispred zamka Mizo, bio je posledwi kandidat, da postane Ravnosu{tan, ali je, u stvari, to bio nesporazum, i to jeziv. 10

RE^ITATIV

Strah. Strah od straha da ne do|e do straha. Strah od praznine, ako do straha do|e. Nemogu}nost da se praznina ispuni ni~im drugim do strahom. Novi strah od straha da je sve strah, sve praznina. Strah od sebe i strah od qudi. Zatvarawe u qu{turu straha. îstog, nepomu}enog, gluvog i nemog straha. îja opna moè i da pukne, zar ne? I zato: strah od stra{ne golotiwe ispod qu{ture od straha. Strah od nemo}i pred strahom, da, upravo taj strah. Strah od ruku koje drhte i vilice koja se ko~i. Strah od èqe da pobegne{ od straha, onda kada je to nemogu}e. Strah da drugi ne uo~e sav uàs tvoga straha. Strah da to drugi uo~e, i {ta onda? Strah u sobi na ~etvrtom spratu. Strah u liftu, strah na stepeni{tu. Ruke uvek na kutiji sa lekovima protiv straha. Strah da }e ti srce prepu}i. Strah od pulsa. Od 120 otkucaja. Strah od toga da ne zaboravi{: lekove, pare za taksi. Strah u gomili i na platformi autobusa. Strah u vozu {to juri kroz no}. Strah na mostu preko velike vode. Strah od zastoja saobra}aja. Na tom mostu. Strah u bioskopu. Stari, dobri, odvratni strah. Strah od potpune samo}e, i strah od drugih. Strah da te telo izdaje, a duh ti je ve} posustao. Strah od straha koji vodi tvoju zastra{enu ruku. Dok ovo pi{e{. Strah od pisawa. Strah od odustajawa od pisawa. Strah od skrivawa me|u re~ima, u napisanom. Strah od otkrivawa sebe u nenapisanom. Stra{ni portret zastra{ene tebe u ogledalu straha. Strah i mr`wa prema oku kamere, koje sve vidi. Strah od javnosti i mali ku}ni strahovi nezna-se-od-~ega. Stra{ni zidovi tvoje sobe puni straha. 11

Strah ~itavih generacija opredme}en u tvom li~nom strahu. Strah od beline zida, i zato: obojite ih u crveno, molim! Strah od o~eve fotografije, i fotografije prvog mu`a kad je bio beba. Strah koji izvire iz nov~anika. Strah kome je tesno u fiokama. Strah kada stari krevet {kripi. I strah od potpune ti{ine. Strah od lutaka iz detiwstva, i kwiga iz rane mladosti. Grozni strah {to te pretvara u `rtvu straha. U zarobqenika zebwe. U begunca iz sveta. U prestravqenu osobu u }o{ku. E taj strah ne umem da savladam. Iako se trudim. Zaista.

Re~itativ 2

Qubav. Zazirawe od qubavi. Nekriti~ko prihvatawe svega {to li~i na qubav. Ostavqawe qubavi za neka druga vremena. Insistirawe na qubavi: ovde i sada. Iluzija da je sve qubav. Iluzija da ni{ta nije qubav. I da ni{ta ne}e biti qubav. Nemogu}nost definisawa te re~i: qubav. Postavqawe granice oko qubavi. Proterivawe, preko te granice, svega {to nije qubav. Uzdisawe nad qubavqu. Plakawe. Mnogo plakawa zbog qubavi. Suze u o~ekivawu, suze pri okretawu le|a: znate ve}, qubavi. Tom mutnom, lepqivom ose}awu koje nas progoni, lovi, i, na koncu, pronalazi, stiè. I onda: zatvarawe u visoku kulu qubavi, i podizawe mostova preko {anca. [anac oko qubavi: i to je mogu}e! Hermeti~ki zatvorena kula sa {ancem. Tvr|ava na steni. Stena je qubav, tvr|ava je qubav. Sve je qubav. I sve nije qubav. Ja sam deo qubavi, a ti nisi wen deo. Ne, ti si uqez, ti si uhoda. Drì se ti svoje qubavi! Nemoj da mi se me{a{ u moju qubav! Ne treba{ mi ti, tvoj udeo u mojoj qubavi koja je samo moja. Nisi ti predmet moje qubavi. Nisi ti neki daleki ciq. Kome, eto, teìm. Ne, ti si opasnost. Ti ugroàva{ moj opstanak. Ti ne da{ qubavi da di{e.Ti stavqa{ klip u to~kove lepih ose}awa. Kao {to je qubav. Kao {to je qubav. Odlazi iz mog sveta! Smesta! Podigni opsadu: uzaludna je. Ne gledam te kroz prozor. Ne. Gledam te kroz pu{karnicu. Ne igraj se sa mnom! Ne diraj u moju qubav! Moja je qubav osvetoqubiva. Prese{}e ti moja qubav. Osvesti se. Ostani podaqe: nastrada}e{. Izgore}e{ na vatri moje qubavi. I ja }u izgoreti. Kao i ti. Ni{ta od nas ne}e 13

ostati, samo pepeo. Pa opomiwem te. Ka`em ti da ne treba da bude{ moja qubav. I trebalo bi da mi bude{ zahvalan, zar ne?

Re~itativ 3

Gnevan ti i gnevna ja. [ta je ostalo od qubavi: samo gnev? A gde je obi~na qutwa? Pitomo, lepo ose}awe? Qubav je bila velika, kaè{ ti. Otuda gnev, kaèm ja. Sre}a da te ne sre}em, qubavi. Kako bismo skrili gnev? Obostran. Uzajaman. Gu{i me gnev, kaèm ja. Mene ne, kaè{ ti. Oplemewuje me. Odvodi na druga mesta. Na kojima nikada nisam bio sa tobom. I nikada ne}u ni biti. Bar ne sada, kada nas je preplavio, zna{ i sama: gnev. Opet gnev u ovoj re~enici: koja nije gnevna, koja nije gnevna. Merimo qubav intenzitetom gneva. Gnev ne merimo: taman posla! Pobe}i }e nam, a ko onda da ga juri, stigne. Ne sme da nam izmakne na{ gnev. On nam je jedina uspomena. Na qubav. Na nas.

Re~itativ 4

Nemoj da mi pri~a{ da pati{: ja u to ne verujem. Samo ja to znam: u~i od mene! I to u~i brzo, u deli}ima sekunde. Jer ja, kao {to vidi{, odlazim. I slepi vide da odlazim, samo ne ti. Odlazim ve} godinama. Dosadilo mi je odlaèwe. Dosta mi je patwe. Jer to jeste patwa: ìvot s tobom. Ne umi{qaj da i ti pati{. Ti si prizeman, ti si povr{an: ne pati{ ti! Mene si na{ao da mi pri~a{ o patwi. I to jo{ tvojoj. Ne}e{ ti meni servirati tvoju patwu: za ru~ak, za ve~eru. Imam ja svoju patwu, i ve}a je od tvoje. Kad mi se ho}e da patim, samo posegnem za wom. Pruìm ruku. ûvam je, skrivam je, ima je svuda. Svuda skrovi{ta i u wima {ta: patwa. Nema oblik, miris, ali je samo moja. Ne}e{ mi se jo{ ti prilepiti, sa tvojom kvazi-patwom. Patwicom. Sve {to zna{ nau~io si od mene. I sad tvrdi{: imam svoju patwu! Ma nije vaqda! Briga me za tebe! Ja kad sednem da patim, to je ne{to drugo. Autenti~no. Moje. Dosadan si, dragi, postao, sa tom tvojom patwom. Sa tim tvojim o~ima koje mole, koje samo {to ne zasuze. I zato: izlazi iz mog sveta! Moè{ da nastavi{ da pati{, ali izlazi! Zar ne vidi{ da je vreme za to?

Re~itativ 5

Sti{ao se gnev, prestala patwa. Qubavi nema, ali ko jo{ za to mari? Strah ne nestaje tako lako, ali se smawuje. Smawuje se strah, ~ujete li? Ne mogu da poverujem. Proveravam sto puta. Posta}u spokojna, i {ta onda? Dopusti}u da me vole. I to je moj kraj. Ne moram da se oglu{im o patwu â&#x20AC;&#x201C; nestala je. Ne moram da treskam vratima. Na odlasku. Tiho, mirno zatvaram vrata. Bez trunke gneva. Ali da li sam to ja? Tvrdim da nisam ne`na. Zakliwem se u to. Ali istina je sasvim druga~ija. To zna{ ~ak i ti. Ne{to je u meni oslabilo. Ne{to se u meni predalo. Postala sam rawiva. Osetqiva na patwu. Spremnija za qubav. Mirnija. Mawe gnevna. Ne mogu da prepoznam sebe. Spasite me! Gubim se. Ne mogu da se oslonim o sopstveni strah. O qubavi ne znam ni{ta. Ni o patwi. Na korak od gneva, ja nisam gnevna. A i ti me gleda{ nekako pomirqivo. I ja, sre}om, po~iwem da te mrzim zbog toga. Ponovo.

ARIJA

Bila sam, nekada, meco-sopran, a sad sam zaboravila, i da pevam.

Hor Natera}emo te, i da propeva{, samo prvo, sebe da nateramo, da ne sedimo, na u{ima, i zevamo.

ONEBYONE T. mi nudi da mu se vratim, nudi mi ~itavog sebe, opet, kako je to dosadno, konstatujem ja, pa mi smo razvedeni, i to dugo, dok mi J. ne nudi, ama ba{ ni{ta, i nalazim da je to, zanimqivo, osveàvaju}e, P. samo tiho uzdi{e, tako i treba, kaèm ja, a D. je na{ao da mi pi{e, nisi tome dorastao D, produì daqe! nije da mi S. ne pi{e, pi{e mi, retko, kada ima izgovor, da li ja to ~itam? ~itam ja to, i odmah pritisnem: delete, tek toliko da zna{ S, odmah pritisnem: delete, a sluti{ li za{to? jer sam mrtva hladna, ne zanima me, uop{te! {to me vra}a na problem, zvani J, simpati~no J! ali te{ko za izdràti, kad odjednom Z, taj vodi sa mnom, u~ene razgovore, a kad ne{to pogre{i, po~ne da muca, {to je tako providno, pa se ja pravim, da ni ne prime}ujem, a P. samo, hoda svetom, ube|en da je sre}an, mo`da je to i istina P, ali sre}a je precewena, ima boqih stvari, samo hodaj svetom, alâ&#x20AC;&#x2122; nemoj da se trese{, kad me sret18

ne{, {to je, uostalom, retko, boqe pitaj T-a, taj zna sve, o prirodi sre}e, teoretski, razra|ivao je tu teoriju, i to sa mnom, dugi niz godina, i na tome mu zavide mnogi, a naro~ito S. i J, od kojih ovaj drugi, to ni sebi ne priznaje, dok Z. jeste spreman, mnogo toga da prizna, ali ga niko ne slu{a, a pogotovo ne ja, ja slu{am samo sebe, a D. sve oslu{kuje, da li }u se oglasiti, javiti, ne}u D, ne pada mi na pamet, ja se ne javqam ni J-u, koji, rekli smo, ne}e ama ba{ ni{ta, a naro~ito se ne javqam S-u, i T-u, stavqam ih na muke, mo`da bih se javila P-u, ali nemam wegov broj, da, mo`da bih se javila, da mu malo pokvarim, savr{eni ìvot, {to da ga ne zovem, baca tu`ne poglede, koji se mogu meriti, samo sa S-ovim, sa jadnim crnim o~ima, za koje on, siro~e, misli da su neprozirne, {to nas vra}a na J-a, koji se ubi od glume, kao mi smo prijateqi, J. i ja, pa {to me onda J, pita{ gde idem, i kada se vra}am, moja stvar, prijatequ, moja stvar, kad odjednom, mali A, ima tri ~iste, priznajem, kao i izvesni V, tzv: hajde da zalijemo cve}e, u stanu mojih roditeqa, nicetry V, nicetry, i uop{te: {ta je ovo? ~ak mi je G, utrapio vizitkartu, vaqda misli ne se}am se gde je, i kako mu je, {teta samo {to S, nema vizitkartu, pa da odem na tu adresu, u vizitu, da isplazi jezik, a ja da zvirnem, koliko je bolestan, mada to znam, i bez vizite: na smrt, a po{to me wegova, malasitnapatwa, uop{te ne zanima, kao da sam primorana, da se setim P-a, jo{ }e da mi predloì, onenightstand, i da pobegne, kad ja kaèm: moè, a znam jo{ jednog, {to bi isto pobegao, a to je S, se}ate se S-a, se}ate se? dobro! jer ja ga se ne se}am, setim se, povremeno, samo J-a, i za{to da ne, prijateqstvo je zlato, jedino ne znam, da imam prijateqe, iz redova mu{karaca, ali mogla bih, to da zamislim, mada te{ko, naravno da mi je T, samo prijateq, pa bio mi je mu`, deset godina, i sada bi hteo jo{! ~ekaj T, ja ve} imam prijateqa, to je J, je lâ&#x20AC;&#x2122; tako J? odgovori po19

tvrdno! jer pazi! tu je mali A, on ima tri ~iste, u ime svih vas, naro~ito u S-ovo ime, jer S. je zabrqao, nije ~udo {to pi{e, a ja, znate ve}: delete, gledaj â&#x20AC;&#x2122;vamo S, kako kucam naslepo: delete, delete!!! i neka ti se pridru`i, bar T, ako ostali ne}e, jo{ }e i B. da po~ne, da talasa iz Amerike: ne po~iwi B! i ti si biv{i, mislim mu`, remember? i, sve u svemu: ne mogu da se na~udim! {ta bi tek bilo, da nisam sredove~na, i dvaput razvedena.

Post festum

Poznavala sam te, ogledala se u, plavetnilu oka, o~iju, severwa~kih, naravno, severwa~kih, i ti si mene poznavao, istinski, ali te to, nije usre}ilo, naprotiv, be{e to uragan, opasno hodawe, rubom ponora, ti i ja, Imyourman, Imnotyourman, i sve sli~no, sve ostalo, {to se nikada nije, pretvorilo u dodir, u ne{to drugo, obi~nije, i zato se}awe, ne bledi, zar ne? prolaze godine, se}awe ne bledi, gde si? â&#x20AC;&#x17E;Srce sam u Hajdelbergu izgubioâ&#x20AC;&#x153;, i gde jo{? izgubio si srce, kaèm, i nikada ga nisi, ponovo stekao, bilo je jedno, samo jedno, a onda te je napustilo, i pripalo meni, i zato te zami{qam, sada, negde, daleko, sa prazninom ispod rebara, gde ti je nekada, kucalo srce, otela sam ti dragi, sve {to si imao, i to bez ijedne re~i, ijednog gesta, hodaj, sada, kao utvara, kao gladna avet, samo hodaj, ali se ne vra}aj, nisi dobrodo{ao, zakasnio bi, ne bi ti bilo otvoreno, ne kucaj na vrata! bilo bi to uzalud, ne sawam te, qubavi, ti sawa{ mene, u boji, nadam se, u boji! u grimizno zelenom, u crnom sa crvenim, u devi~anskom belom, u ~ipki, u svili, u somotu, mo`da, i u lanu, i u lanu, sawaj me! to je nare|ewe! se}aj me se, sa tugom, tu tajnu znamo, samo ti i ja, odvela sam te na reku, pri~ala ti o sebi, pa {ta? dopustila sam, da me zapitkuje{, a odgovarala sam, {ta sam htela, i kako si ti to, uop{te razumeo, ni do danas mi, nije jasno, jer, do{ao si iz daqine, do{ao si nenadano, ni{ta te nije, povezivalo sa mnom, ali te zato sada, veè sve, mene nema, a ti ìvi{, sa nekom drugom, nadam se, ja ne prisustvujem, ja jedva da, napu{tam svoj dom, svoju fotequ, i pu{tam te, da bude po 21

tvome, kako si hteo, i nemoj sada, da mi pi{e{, da mi, izme|u redova, pri~a{ o teskobi, ono {to si odabrao, jeste tvoje, ono {to nisi, tu|e je, ko zna ~ije je, ne moram ja, da pre|em okean, da bih bila u tebi, mogu da idem na reku, i da se svega setim, se}am se tvojih re~i, sweetheart, nisam ih zaboravila, mnogo si toga izrekao, na tom tvom, stranom jeziku, koji ja, savr{eno razumem, ~ula nas je reka, qubavi, a ja jo{ uvek ìvim, pored we, uvek tu moè{, da me na|e{, ako se ikada odvaì{, bi}u tu, bi}u tu za tebe, ~uje{ li me? kao zauvek nasukan brod, svesna da si to bio ti, da si ti taj, da si pravi, jedan od, i da sam te pustila da ode{, gre{kom.

NA TRAGU

â&#x20AC;&#x17E;I hodali smo nekim ulicama i trgovima ~ija imena pamti jo{ jedino plan gradaâ&#x20AC;Śâ&#x20AC;&#x153; Nikada ne znam, iza kog }u te ugla sresti, u kojoj ulici, na kom trgu, i ti ne zna{, kuda se kre}em, gde sam, ti si moja tajna, i ja tvoja, ne dopusti da saznaju za nas! Za{to bi, iko saznao za nas? i {ta bi to saznao? pa ni ti ni{ta ne zna{ o nama, kada boqe razmislim, ili, ta~nije: {ta ti to zna{ o meni? a da ja ne znam, ~emu misli{ da me nau~i{ i kako? telepatijom? ukradenim pogledima? otkud ta uverenost, otkud ta sigurnost, da te ja vidim, i, {to je jo{ gore, da te ja razumem, {ta to ima u tebi {to je deo mene, i obrnuto, kojim delom mene ose}am da si deo mene? ose}am li, uop{te, da si deo mene? jer bilo bi stra{no da je ovo nesporazum, da je sve privid, koji traje godinama, daleko je to od flerta, ja ne umem da flertujem, a i mrzi me, da zna{, ja ti samo uputim pogled, jedan jedini, pun zna~ewa, i to je sve, pismen si, u stawu da to pro~ita{, i zato me tako dugo posmatra{, sa tugom, sa qubomorom, i na to si se, dakle, usudio: da bude{ qubomoran, na osnovu ~ega? po kom zakonu? je lâ&#x20AC;&#x2122; ti to ho}e{ da me poseduje{? pa mene jo{ niko nije posedovao, ne}e{ ni ti, i uostalom, zar nisi o`ewen? zar to nisi odabrao? zar taj brak nije sa{iven po tvojoj meri? zar ti nije udobno, i toplo, zar te ta `ena ne voli, zar misli{ da bih te ja volela vi{e, dubqe, zar umi{qa{ da bih ti dala sve? nije li to. te{ko, da ti, hipoteti~no, dam sve, ali {ta bi ti, onda, preduzeo sa svim tim, nosio bi me na dlanovima, zar ne, 23

u ~etiri zida, na dlanovima, i zato }u, eto, morati da razmislim, jer hrabro je ponuditi mi to, ne nude}i mi ni{ta, ni{ta opipqivo, ni{ta {to bi moglo poslu`iti kao dokaz: gleda me, `eli me, poznaje me, zavoleo bi me ludo, kada bih mu ja to dozvolila, ali ne, ja stojim kao zid, kao nepremostiva prepreka, izme|u mene i tebe, izme|u nas, i budi mi zahvalan, {to je tako, budi mi zahvalan!

UNDERGROUND

Pazi da ne umre{ od sre}e, sa tom drugom, mislim, pazi da se ne spotakne{, i padne{, jer mene ne}e biti, da ti pomognem, da se osovi{ na noge, ustane{, smiri{, videla sam, ve} odavno, a verujem i ti, da to nema puno veze s qubavqu, vas dvoje, i za{to da ti ba{ ja, razbijam iluzije, kad si ve} i sam shvatio, da je to upravo to, razbijawe iluzija, samo nemoj, prekliwem te, da mi to predstavqa{, kao sre}u, kao neverovatno uzajamno usre}ivawe, jer sam ti mnogo puta rekla, da ja u sre}u ne verujem, niti tragam za wom, sre}a ne dolazi da legne, u postequ, koju smo za wu prostrli, ona se smeje na{im naporima, da budemo sre}ni, to jo{ samo ti moè{, da misli{ da je seks qubav, i da je qubav seks, pa ìvi onda tako, ja to odobravam, nemoj da ti je muka, svaki put kad te pogledam, potpuno ravnodu{no, kao mrtvog leptira na ~iodi, jer ti to i jesi, ti si jednom juri{ao na svetlost, i opekao se, izgoreo, a onda si re{io da je zamrzi{, da potone{ u crnilo, i da to nazove{ avangardnim ~inom, na {ta ja mogu, samo da se smejem, nema tu ni~eg avangardnog, mili moj, to je samo mrcvarewe, kvaziintelktualizam, mlaka ose}awa, i lo{e usmeren libido, i nemoj posle da mi kaè{, da te nisam opomenula, opomiwem te ovog trena, opomiwem te, iako je prekasno, zagazio si u tu glupost, zaglibio se, a onda iza{ao blatwav, jo{ }e{ to da nazove{, nekom novom modom: speri sa sebe tu prqav{tinu! kaè ti savr{eno ~ista èna, savr{eno ~istih namera, prema kojoj si bio podozriv, kojoj nisi dopu{tao, da te voli, kojoj si sve hteo da predstavi{, u drugom svetlu, dok te nije 25

ostavila, i tako ismejala, svu glupost tvojih postupaka, i sada cvili, onda kada si sam, niko ti ne}e pomo}i, ma koliko vapio za tim, ni{ta ti ne}e pomo}i, da me zaboravi{, zasvagda, ikada, na trenutak, jednom...

TROPSKI (RAJ)

Malo ti je nelagodno, u tom tvom Meksiku, a kao da si i Kanadu, naglo omrznuo, e pa ào mi je, ovde nema mesta za tebe, nimalo, a u mom srcu, ukoliko je to uop{te mogu}e, jo{ mawe, jer sve si prokockao, za{to si, zaboga, bio toliko obziran, uzdràn, uvi|ajan, za{to nisi prozborio, bar izme|u redova, {ta ti se doga|a, kako se mu~i{, ne: ti si re{io da pobegne{, a otkud ti, uop{te, ideja, da ja volim begunce, otkud ti hrabrost, da mi posle pi{e{, i to sve same gluposti, op{ta mesta, za{to si mi poslao tu â&#x20AC;&#x17E;@ive}emo zauvekâ&#x20AC;&#x153; pesmu, muziku, mo`da }e{ ti ìveti zauvek, kao na tvom lo{e prihva}enom CD-u, ali ja sigurno ne}u, jer nisam zihera{, tawim se i mewam, starim mo`da, okreni se ti tvojoj èni, tvojoj jadnoj èni, {to svakih pet minuta proverava, gde si ti, i kako nije ni{ta primetila, kada si se vratio, pa nisi ti nekakav profesionalni laòv, ne, ti si veliki umetnik, to ti i ja priznajem, ali si se prestravio, od ja~ine svojih ose}awa, prema èni koja te nikada nije dotakla, sem onda kada te je, na rastanku, poqubila u obraz, ovla{, i {ta ti je onda vredelo da izusti{: TO BE CONTINUED, kada sam mogla da uzvratim: TO BE CONTINUED MY ASS, ali nisam htela, pa naravno da }e se to nastaviti, u tvom srcu, u tvojoj du{i, nije ovo sapunska opera, nije ovo mehur od sapunice, ovo }e da traje, i da boli, spremi se, dakle, moje }e }utawe da boli, do kraja tvog ìvota, koji, sasvim suludo, provodi{ sa drugom, jer...

U BRAZDI (U DUBOKOJ) â&#x20AC;&#x17E;Jon mrtva godinu dana dugihâ&#x20AC;&#x153;â&#x20AC;Ś Brojim dane od tvoje smrti, dvadeset tri, dvadest ~etiri, dvadeset pet, kako si se samo usudio da umre{? koga si pitao za dozvolu? za{to nisi zvao? i za{to se nisi oprostio? za{to si me ostavio zauvek? i shvata{ li razmere svoje okrutnosti? za koju si poku{ao da osudi{ mene, onda kada sam te ostavila, da bi ti, uglavnom iz o~aja, vrlo brzo prona{ao drugu, mla|u, veseliju, ne znam ni ja, mo`da mudriju od mene, ali nikako tako privrènu, tako posve}enu svemu {to si ti, kao {to sam ja nekada bila, se}a{ li se? onda kada to nisi umeo da ceni{, kada si se pona{ao kao da je to prirodno, da je prirodno ne{to {to je za mene neprirodno, a ipak to ~inim zbog tebe, zato {to te volim, i zato {to te saàqevam, a ne zato {to se bojim: tebe, ìvota, jakih ose}awa, kako si mogao, da me proglasi{ kukavicom, da kaè{ da sam povodqiva, ili da imam drugog, kako si samo mogao? zar ti nije bilo jasno da je ta odluka moja, toliko moja da bi se na woj moglo na}i moje ime, kao etiketa, kao brend, prete{ko ti je, znam, bilo da sebi prizna{: ostavila me je zbog mene i samo mene, ostavila me je ona i samo ona, okrenula mi je le|a, i nije se osvrnula, a kakve sada veze ima da li si prona{ao drugu, oènio se wome, i posle umro, ne pitav{i me, kaèm, za dozvolu, {to ti ne}u oprostiti nikada, ko ti je dao dozvolu da umre{?? ko te je spustio u crnu banatsku zemqu? ko je izme|u nas dvoje, ina~e nerazdvojnih, postavio barijeru zvanu smrt? ne opra{tam ti, qubavi, iako te nema, odgovara}e{ za to, i to meni, èni koja nije pusti28

la ni suzu, na vest o tvojoj smrti, iako bi imala razloga da neute{no jeca, nisam ja tvoja udovica, ali probdela sam uz tebe tu posledwu no}, bila sam nevidqivi gost, na tom bdewu, i neka sada drugi, neobave{teniji, kaù: nije se ni oglasila! nemilosrdna je! ne zna reda! jer: kada su me to zanimali drugi? mene si zanimao samo ti, samo ti me zanima{, i sada kada te nema, dala sam ti deo svog ìvota, usre}ila sam te koliko se moglo, volela sam te razumev{i te, i sve to mi je bilo uzvra}eno, i nemoj da sada neko tvrdi da to nije bilo uzajamno, na{a qubav, ti i ja, bilo je, ja sam ìvi, a ti, naàlost, mrtvi svedok, na{a je qubav eksplodirala u nebo, toliko smo se voleli, toliko smo se znali, i evo, sre}a ne prestaje, nikada ne}u, jedini, prestati da razgovaram, zna{ i sĂ˘m, sa tobom.

UKO^I MALO (DEVOJ^ICE)

U sredwem si dobu, kaù, uspori, osvrni se, izvuci zakqu~ke, upoznaj se sa pravilima, i po~ni da ih primewuje{, budi sredove~na, {ta ti drugo preostaje? kako bi bilo da ~eka{ starost? i da u}uti{, a ne: puna usta, ideja za idejom, kwiga za kwigom, mu{karac za mu{karcem, mada: to nije dokazano, krije{ se ti, i to dobro, prozreli smo te, uostalom, odbija{ da bude{ „mi“, razme}e{ se nekim svojim „ja“, a nama je toga, preko glave, idi u penziju! ne propovedaj vi{e pticama, ni ptice te ne}e razumeti, a kamoli neki, siroti mu{karci, oni sa tvog jelovnika, koje mewa{, odbacuje{, cedi{ kao limun, zaboravqa{, nemoj ti nama da izigrava{, osobu od po{tovawa, ne po{tuje tebe niko, ni tebe, ni tvoje godine, sa kojima se, eto, ne miri{, sve misli{ da si mlada, sve misli{ da si dete, ti bi da se igra{, i to sa nama, poigrava{, ta~nije, pa nismo mi igra~ke, ti si igra~ka, ti si BOYTOY, igrali bismo se mi sa tobom, da samo znamo kako, i da samo znamo gde si, morala bi da snosi{ posledice, da se presabira{, da se kaje{, da, kajawe je prava re~, svedi ra~une: qubavi toliko, odijuma: ne{to vi{e, proma{aja: sijaset, muèva: dva, qubavnika: ne zna se, doba ìvota: sredwe, perspektive: nikakve, budu}nost: neizvesna, samo}a: zagarantovana, tako nekako, probaj i ti, budi kao druge, ne teraj to tvoje, do beskraja i nazad, jer ako niko ne moè, da te u tome spre~i, u~ini}emo to mi, dobro si ~ula: ba{ mi!

NI^E (I JA)

„Vrijednim mi se tako ~inio neki ~ovjek i zrelim za smisao zemqe: ali kad sam mu video `enu, zemqa mi se u~ini ludnicom.“

Na {ta ti to li~i èna, misli da je lejdi Godiva, raspustila sede kose, i koliko je, uop{te, starija od tebe, sto godina? a zato sam ja, zna~i, bila „mlada“, deset puta sam ti rekla: ja nisam mlada, ali nije vredelo, ti samo o mojoj mladosti, sre}om: ja ne zapitkujem, samo izvodim zakqu~ke, na osnovu izre~enog, a, sada, i vi|enog, videla sam ti verenicu, mili, ima ru`nu ùtu boju lica, za deset godina, ima}e ~etrdesetak, a svi }e joj davati, {ezdesetak, svaka ~ast, mili, ume{ da odabere{, skoro da moè{, da se meri{ s prethodnikom, ali si, ipak, mla|i od tog magarca, pa ti se, delimi~no, pra{ta, iako si ba{ lepo udesio, da se pro{eta{ ispred mog nosa, s wom, {to je i on èleo, pa je doveo jadnicu, na Balkan, samo joj ti pokazuj grad, ja za tebe nisam, na svojoj adresi, a i ti, mili, gde su ti bile o~i? gde ti je mozak? ukqu~imozak!! govorim ti dobronamerno, uvek sam ti tako govorila, nemojte vas dvojica, da pro|ete ko moj mu`, na {ta ti to li~i udovica? pa jo{ „zama~e pero u mastionicu“, a {ta pi{e? ÎTUQE! sve se pla{im da ne u|e, u svetsku kwièvnost, i da va{a qubav ne postane, qubav stole}a, STRA[NO, stra{no, gde si ti zavr{io, i kako, o tom hororu, ne}u ni da pi{em, samo Boga molim, da ne sretnem onog dru31

gog, i wegovu ènu, DOSTAMIJEVA[IH@ENA, vi slobodno, zadrìte va{e ène, jadne va{e ène, s vama, one mo`da misle, da im pripadate, nemam ni{ta protiv, nemam pretenzija, nimalo vas ne èlim, i nimalo vas ne àlim, ~ak ni tebe, {to ode, ravno tri meseca, posle tvoje smrti, jeste stra{no, ali jeste tako, pazi ti iz Alberte, ne àlim ni muà, a kamoli tebe, ili drugu dvojicu, onog {to samo }uti, godinama, ali je bar pristojan, i donekle iskren, neverbalno, naravno, a ne kao ti, {to mi pi{e{ gluposti iz Meksika, ili onaj jadnik, {to je krio da se oènio, sa~uvaj me boè, takve naivnosti, takve budala{tine, od koje je ve}a, samo ona tvoja, mili, jer ti, mili, ne zna{, {ta ti se doga|a, a mene mrzi, da te vaspitavam, ili treznim, jadan ti, mili, SATVOJOMJADNOMSRE]OM, i jadan onaj drugi, u WEGOVOJJADNOJSAMO]I, i nemoj da mi on, sad tu tvrdi, da nije sam, sam si, kad god nisi sa mnom, a sa mnom nisi, da te podsetim: nikad, jer primeti „stranca“, èna mu je no}na mora, i jo{ ambiciozna, {to se moè re}i, i za tvoju ènu, ili {ta ti ve} ona do|e, mili moj, tvoja je èna sme{na, u svojoj nadobudnosti, ona umi{qa da ne{to zna, i ti si progutao tu udicu, za ve}u glupost nisam ~ula, ako se zanemari, moga muà glupost, koja vodi, naàlost, videli smo: pravo u grob! sre}om da onaj drugi, ne pravi gluposti, nikada mi nije ponudio ni{ta, i to je lepo od wega, to cenim, a ne ti, {to izigrava{ „stranca“: da li moè{, da doputuje{, u neki evropski grad, na tri dana? mogu, mogu, al’ ta tri dana, ne}u provesti sa tobom, ima{ ti ènu, lejdi Godivu, s wom se ti druì, a moj mu` ima, svoju udovicu, neka ona prima sau~e{}a! nemoj da se glupira{, ti drugi po redu, ima{ decu! zar ne? zadrì svoju KARIKATURUOD@ENE mili, wu si i zasluìo! i nemoj neko da mi zucne, sa ovoga, ili onoga sveta, da me èli, da me jo{ voli, da mu nedostajem, da 32

se gu{i, GU[ITESEMOMCI!!! to ste odabrali, laka vam no}!

KAFKIJANSKA

„…Ova mala èna-patnica, koja se naknadno pojavila i koju bi, uzgred budi pomenuto, neko razli~it od mene ve} odavno ocenio kao krqu i potpuno ne~ujno za javnost je smrvio pod cipelom…“ Jedna mala èna, ali ne druga~ija od Kafkine, ne, sli~na Kafkinoj, ona koja juri, insistira, vu~e za rukav, èna-pijavica, èna-imela, parazit od ène, koga se ne moè{ otresti, e ba{ je ona, na{la za shodno, da sedi i izmi{qa, izmislila je neke veze, neke mu{karce, i jo{ i to, da je ti mu{karci èle, a oni su se branili, rukama i nogama, beàli, iscrpqeno dahtali, od silnog beàwa, da ih slu~ajno ne skoli, ta mala èna, koja o~ito, ne zna {ta }e sa sobom, nema li~ni ìvot, nije imala, unutarwi sadràj, htela je da prazninu u sebi, ispuni wihovim: telima, du{ama, htela je da krade, a da to ne bude prime}eno, osu|eno od svih, jer eto: ona nikom nije imala, {ta da ponudi, jadna mala èna, neuka, gotovo analfabeta, u svakom slu~aju autodidakt, bezuspe{na, dosadna, lepu{kasta, ali prazna, bez trunke stila, morala je da se koprca, da bi, uop{te, bila prime}ena, da, wu niko nije prime}ivao, niko je nije voleo, jer nije bilo {ta da se voli, ona nije intrigirala nikoga, ona ni za koga nije bila tajna, ona je samo dosa|ivala, insistirala, vukla za rukav, i ko sad moè da nam zameri, {to je nismo prihvatili, shvatali smo mi wu, ali je nismo prihvatali, gde je tu bio izazov? lepet krila leptira u dowem stomaku? ne, ni{ta mi nismo, ose}ali prema woj, nismo je èleli, ako smo je i èle34

li, to je bilo za jednu no}, a onda bi na{ interes, jednostavno opao, ta je èna bila mali bezazleni trofej, ako je i to bila, nismo je se mogli setiti, kasnije, na ulici je, nismo prepoznavali, telefonom je nismo zvali, nismo joj pisali, i nismo drugima pisali o woj, {ta nas briga {ta je ona tvrdila: da nam je slomila srca, i ona ostavqala nas, bez trunke kajawa, bez ijednog pogleda unazad, pla{imo se, uostalom, da je ona bolesna, kada tako ne{to tvrdi, moramo svim silama, da se borimo protiv we, da se udruìmo, skoncentri{emo snage, nemojte da nam ona tamo, sedi u nekoj foteqi, pi{e, i sveti nam se, pretvara se ta, kaèmo vam, prividno je mirna, prividno nezainteresovana, ali sprema novi napad, uqez jedan! uzurpator! agresor! pewite se na zidine! eno je: dolazi!

ZAOSTALO (IZ)

Jedna mala èna, ali ne Kafkina, to ne, obi~na, mala èna malih zahteva, minimalnih, koje mu{karci uvek, sasvim neosnovano, proglase velikim, ona se, beè}i od uobi~ajenog, od kli{ea, uplela u zamku, qubavi koju je uvek ose}ala prema qudima, saàqewa, i, pogre{iv{i po drugi put, rekla „da“ jednom mu{karcu, da bi potom sa wim ìvela godinama, sve dok on nije poèleo da to „da“ bude ve~no, da negde, na nekom papiru, weno „da“ stoji uz wegovo „da“, weno ime uz wegovo, i iako joj je scenario bio poznat, jer proìvela ga je ve} jednom, kao, uostalom, i on, udala se za tog usamqenog, svima te{ko shvatqivog ~oveka, sa kojim ona sama nikada nije imala problem, jer ga je razumela, jer je u woj ìvela ta vrsta instinkta, ìvotiwskog, pravog, jer joj qudi nisu bili tajna, i zalazila im je pod koù, a da oni to i ne osete, da joj taj mu{karac nije bio izazov, ne u ispraznom smislu, ne, on joj je bio saputnik, i hodala je pored wega brzim korakom, nije ga sledila, iako bi umela da sledi, pu{tala ga je da kora~a korak ispred we, ali je, zapravo, vodila, vodila je kao da gre{i u koracima, pravila se da je sve slu~ajno, ali je on dobro znao da se ne radi o gre{ci, da je to ona, ta obi~na mala èna, koju je samo mogao da drì za ruku, gr~evito, i da se nada da }e to potrajati, i zato je toliko èleo da ona putuje sa wim, u Vajmar, u Nema~ku, koju su oboje voleli, ose}ao je da je gubi, i èleo je da se ona jednoga dana seti, da je on onaj kome je rekla „da“, kako su zajedno putovali vozovima te zime, i sporazumevali se bez ijedne re~i, kako su, kada bi progovorili, govorili kao je36

dan ~ovek, kao hibridno bi}e, sastavqeno od wegove glave, i wenog tela, i obrnuto, da, èleo je da ga se se}a, jer je znao da }e se on se}ati we, wenog visokog, tankog, prodornog glasa, ~ije se èstine neki put pla{io, da }e mu nedostajati ~ak i ono {to nikada nije izgovorila, ali on je znao da je posebna, naro~ito on, i vi{e od bilo koga drugog on, on bez prijateqa, osim we, bez qubavi, osim wene, on, u jednom kutku sveta u koji ona ne}e zalaziti ve~no, on sa beskrajnom tugom, ravni~arskom, stra{nom, ali previ{e ponosan da moli, da, ve} tada je znao, da }e ona oti}i, a da je on preponosan da moli, i zato je zarivao svoj pogled u wu, da bi ga ona zapamtila, i onda kada bude daleka i ravnodu{na, kada izabere drugog, i po~ne da mu pripada, na wen na~in, na wen nepostojani na~in, koji je za wu bio jedini, da, shvatio je na vreme da }e je izgubiti, onoga trena kada weno saàqewe prema wemu, mu{karcu koji moè samo da se uzda u svoju hrabrost, u svoju ludu hrabrost, potopi sve kao plima, koju }e on jedva preìveti, da bi se zatim odvukao, kao prebijen, u ono {to }e poku{ati da nazove svojim svetom, ali to ne}e biti wegov svet, on je odavno izgubio sebe, i svoj svet, bilo je to onda kada ju je prvi put sreo, imao je tu vrstu odva`nosti, i uverewe da }e ga ona zavoleti, i bio je u pravu, zavolela je, a to mu je danas, sada, jedina uteha, zavolela ga je ta èna, kao nikoga, grejala ga je u svom naru~ju, ~itala mu èqe iz o~iju, dopu{tala mu je da ìvi sa wom, ili tik do we, svejedno, i on je znao, da je iskoristio te godine, deset dugih godina, deceniju uz wu, i nije èleo da izgubi taj deo sebe, za koji mu se nekada ~inilo da je jedini postoje}i, a da on sada ìvi kao opqa~kan, prazan do ni{tavila, bez wenog smeha, wenog mirisa, we, i mada mu se plakalo, znao je, sa velikom pouzdano{}u, ponavqao je sebi: ONA ]E ME SE SE]ATI, SE]A]E SE MENE U VAJMARU, VIĹ E OD VAJMARA, iako sam je 37

jedva nagovorio da krene, a jo{ te`e je bilo privoleti je da se uda, ali je ona to ipak u~inila, zbog mene ili Vajmara, ne}u nikad saznati, ali slutim, voleo bih da verujem, da je to bilo zbog mene, samo mene, i ni~ega drugog.

MOJA PRI^A

Belo

„Nestvarnost gledanoga/pogledu daje stvarnost.“ A ti se, Oktavio, lepo zaqubio, pa {ta? bar ume{ to da opi{e{, a neki drugi, mucaju od straha, za tebe je oko, „jaguar u {ikari trepavica“, a posle toga, „posmatra{ ~ulima, miri{e{ o~ima, miluje{ wuhom, slu{a{ jezikom, nastawuje{ weno ime“, i sve ti je nekako belo, belina, koja nije ni{tavilo, ba{ to.

Mawe je vi{e

„Ja sam malena crkva/ne velika katedrala“. Tako si pisao Edvarde Estine, pomalo vre|aju}i katedrale, a negde u to vreme, i Miz van de Roe, tek ne{to stariji, re~e „mawe je vi{e“, sve misle}i na arhitekturu, i do danas ga, samo citiraju, toliko da se, ofucao, istawio, proredio, od silne upotrebe, jo{ jedna re~enica, koja je izgubila, svoje zna~ewe, jo{ jedna u mno{tvu.

^ekawe

„Opet je po~elo ~ekawe/Dugo ~ekawe na an|ela/Na taj silazak redak i slu~ajan“, do koga, jednostavno, nije 39

do{lo, zatajili su, an|eli gospodwi, i ode Silvija, kao {to se mo`da, i moglo o~ekivati, ali bi lep{e, nekako bilo, da je iko, uloìo trud, zauzeo se za ìvot, pruìo argumente, {irom otvorio o~i de~ice, iz susedne, savr{eno zaptivene sobe.

[AH-MAT

Gijomu Apolineru â&#x20AC;&#x17E;â&#x20AC;ŚJa koji poznajem druge Poznajem ih preko pet ~ula i jo{ nekih Dosta mi je da im vidim noge ili samo jednu vlas Ili jezik kad mi se ho}e da se pravim lekar Ili decu kad mi se ho}e da se pravim prorokâ&#x20AC;Śâ&#x20AC;&#x153; Rastuùju me, navode me na pla~, uzbu|uju me, ipak rastuùju, ti tanki prsti na wegovim nogama, najvi{e rastuùju, razmak izme|u prstiju, palca i onog do, wegove usamqene, samostalne noge, noìce prekrivene koòm, koà prekrivena maqama, wegove noge, ìlave, i toliko druga~ije od mojih; gledam ih na platnu ~ar{ava, ne mogu da poverujem u wihovu lomnost, navode me na pla~, ali ja pla~em neprestano, ne samo zbog palca, domalog, u{nih resica, ne samo zbog tankog vrata i Adamove jabu~ice, koju, uostalom, volim, ja pla~em svakodnevno, jer ne umem druga~ije, rastuùje me wegovo telo, èlim ga, ali me rastuùje, ne uzbu|uje me toliko, koliko me nagoni na pla~; wegovi mali no`ni prsti, kao prsti deteta, wegovi ~etvrtasti nokti, na ~etvrtastim {akama, ne umem da im se oduprem, ne umem ni da pomislim, da im kaèm ne, jer on je slika osame, ti{ine, ti{ine, ti{ine, da li uop{te di{e, ili je zaspao kao dete, obgrliv{i me rukama, zarobiv{i me jednom nogom, iako je san trajao kratko, tako je wegovo telo progovorilo da me voli, kad ve} nije on, drugo ime za utihlost, a i za{to, uop{te, treba tro{iti re~i, na 41

ono {to je govor tela ve} obavio, telom me je obeleìo, tetovirao mi na ~elu da sam wegova, wegovim ~elom, obrisao svoje mokro ~elo, o moj uvek suvi stomak, savr{eno ~iste ène, savr{eno ~istih namera, i to i jeste istina o meni, ni{ta mu nisam zabranila, bila sam dovoqno jaka da mu ni{ta ne zabranim, jer rastuìvali su me ti prsti na nogama, izlu|ivalo me je to {to }uti, navodilo me je na pla~, odsustvo, to {to ga, ponekad, u mojim rukama nema, a ja sam tako èlela da ga ima u mom telu, ja sam ga tako èlela da sam ga time upla{ila, gledala sam kroz wegovu koù, i brojala mu ko{~ice, 231, 232, }utala sam i brojala, rastuìvale su me, ali sam ih brojala, kqu~na, bedrena, kosti nadlaktice, mali nos, oìqak na usni, mekana bradica, trag prosute kafe, na grudima, trag nikotina, na prstima desne ruke, vr{ila sam inspekciju, efikasno, potpuno, i zato nisam stizala da uìvam, ne tada, imala sam posla. â&#x20AC;&#x17E;â&#x20AC;ŚO qudi koje poznajem Dosta je da za~ujem zvuk wihovih koraka Pa da zauvek pokaèm pravac kojim su krenuliâ&#x20AC;Śâ&#x20AC;&#x153; Nema imena na vratima, a ulazi se kroz podrum, po pretpostavci, da ulazna vrata, ne postoje, za wega ne, {to je, bar meni, sasvim nerazumqivo, trosed je skup, {aloni navu~eni, friìder prazan, {poret, u }o{ku, usamqen, gluv od samo}e, krevet udoban, dosadan u svoj udobnosti, kupatilo sterilno, pod okrutnim svetlom, sve sistematski ispra`weno, od svakog biv{eg sadràja, prisustva druge ruke, biqke se bore, za malo svetla, malo vazduha, glasna muzika, da ispuni prazninu, ali praznina, ona ostaje, ispod noktiju, u u{ima, na jastuku, {to promenio je miris, jesam, donela sam svoje mirise, i to je sve {to sam donela, i ostavila. 42

„…Znam la|e brodovlasnika pero mojih kolega Sitni novac slepih ruke nemih Pa onda zbog re~nika a ne zbog rukopisa Pismo neko kad ga pi{u oni sa preko dvadeset godina...“ Prepoznajem taj rukopis, iako ga nisam videla nikada, znam taj font i ~itam ga bez te{ko}a, iza re~i izvire ~ovek, {to ume da mewa moje misli, moje re~i, ali prosto ne veruje, da i ja to cenim, znam, nije, mili, ta~no, da sam poluslepa, ne, ja vidim, vidim tvoju ruku koja pi{e, vidim trag tvoga srca, na papiru, i izme|u redova, tako si iskren dragi, i tako hrabar, u svojoj prestravqenosti, da }e te moj svet napasti, upiti te kao mastilo, jer ja sam ovde papir, jer moja je koà papir, po kome se pi{e te{ko, s mukom, ali si ti uspeo, ne}u re}i jedini, re}i }u: jedan od retkih, i zato, ne boj se, ja vodim ra~una o tebi, izma}i }u se, kada sve po~ne da gori, a ti bude{ u opasnosti da te nema, da te progutam, budi mi zahvalan, jedini, na tolikoj uvi|avnosti, probaj da me uporedi{ sa drugima, to }e uvek biti na {tetu tih drugih, ne mogu da kaèm: zaboravi me, jer je to nemogu}e, naseli prazninu, {to je ostala za mojim telom, drugim telima, i pretvaraj se da si u tome uspeo, zbog mene. „Nalazi se na levoj strani, ali ne kaèm da je srce.“ Hajde, ubedi me da nema{ srce, a ja }u ubediti tebe da ga imam, ubedi me da me ne voli{, ubedi me da voli{ drugu, kada ona ve} postoji, samo ne znam {ta }e{ ti saznati, o meni, mislim, kako i od koga, s kim se qubim, gde provodim no}i, gde ìve ti mu{karci, {to jutrom miri{u na pa~uli, te{ka uqa, mo`da neko u tvom susedstvu, mo`da neko u mom, ko spava u krevetu s an|elima, ko je to, a ko si ti, sa tvojom sitnom prevarom, sa 43

tvojim nesuvislim laìma, koje sam odmah prozrela, ~ime ti to misli{ da se hrani{ posle mene, zar time, zar samo time, zar wom? „Ote}u vam u tonama ono {to ste mi zakidali u miligramima.“ Skidaj pogled sa mene, jer naplati}u ti gledawe, moè{ da mi pla}a{ koòm, malim komadi}ima, prvo koà sa nogu, onda sa grudi, cela koà desne ruke, koà temena, plus kosa uz koù, i nemoj misliti da }e{ biti obeleèn, da }e svi odmah sve da vide, boqe reci: odrala me jedna èna, pa {ta, kad bih samo mogao da je gledam, a da mi ne napla}uje. „Bio sam re~ koja je poku{ala da bude brza kao misao.“ [ta sve nisam poku{avao zbog te ène da budem, ali mi nije uspelo da budem wen, nikada. I to si hteo da mi poru~i{: u meni nema ni ne`nosti, ja sam jako dobra qubavna ma{ina, to sam ja, prihvati ili odbaci. A bio si ne{to sasvim drugo, malo srce koje je drhturilo, du{a koja se gu{ila u jecajima, koje sam samo ja mogla ~uti, i to ti najvi{e zameram: potcenio si me, mislio si da te ne znam, a poznavala sam te do u sr`, znala ukus srì tvojih kostiju, ne~ega {to se nikada ne isprobava, zar ne? Poèleo si da mi upuca{ du{u, BENG, ali si ciqao previsoko, sva sre}a, na glavi ba{ tada, ne be{e jabuke, ina~e, ~ime bih pokrila rupu na ~elu, {i{kama? 44

Iza tvoje fasade stanovalo je nespokojstvo, kulise su bile lepe, ti si bio Potemkinovo selo, i to lepo, ali te to nije opravdavalo, kod mene ne. U jednom }o{ku toga sveta, tresao si se od hladno}e, i zebwe da ja to ne primetim. Grlim ~itav svet, a glupi, nemi, hladni svet, ne uzvra}a mi zagrqajem. â&#x20AC;&#x17E;To je samo mala rupa u mojim grudima, ali tamo duva stra{an jedan vetar.â&#x20AC;&#x153; Pola sam sebe ostavio, u tom gradu po imenu Vajsenburg, pola je mene krenulo ku}i, i pola je mene stiglo, i kako }u to sada da objasnim drugima, gde sam, ko sam, {ta je od mene preostalo, ima li me, ima li we, ili sam je samo sawao, snevam li, ili ne? Nikada nisam poqubio tu ru~icu neverovatne snage, da bih sada mogao da kaèm: poznavao sam ènu, {to mi nikada nije dopustila da joj pri|em, ni da progovorim sa wom, a toliko sam to èleo, godinama, toliko je èlim, i zami{qam je, na svakom }o{ku ovog grada, u kojem je povremeno sre}em, u prolazu, u magnovewu, i to me jo{ vi{e rawava, ~iwenica da je tu, nadohvat, ali tako beskrajno daleko. I opet biram haqinu od kostreti, za moju koù punu oìqaka i sitnijih rana, koja mi jo{ moè i zatrebati, koja mi jo{ moè i zatrebati. A uvek moram da budem hirurg sa Tajvana, i da operi{em qude rukama, bezbolno.

Sa~uvaj moje re~i, one izre~ene, bilo ih je malo, ali ih sa~uvaj. Kad ve} nisi sa~uvao mene. Te{ko me je zadràti, znam, ali ti nisi ni poku{ao, sledio si se, upla{io, ali kakvo je to opravdawe, i pred kim? [ta si o~ekivao, te{ku kaznu? Pa ka`wen si, mili, i ovako, mojim neprisustvom, {ta kaè{ na kaznu, da je originalna? Hodam svetom, ka`wavam mu{karce, a oni, u svojim usamqenim telima, u svojim udobnim ìvotima, samo {to ne zapla~u, od primerenosti kazne. Uzela sam ti svoju koù, zauvek, i preko ~ega sada misli{ da klize tvoji prsti, preko drugih koà? Kosa mi je mirisala na tebe, toga leta, a ti si to poku{ao da oskrnavi{, naknadno. ûh da od mene moè{ da se odbrani{ samo noktima: {teta! Se}am te se, kako sedi{ preko puta mene, tvoje bele, severwa~ke ruke, nemirne, tvoje plave, usredsre|ene o~i, zalepqene za mene kao lepkom, se}am se te posledwe ve~eri, koju si proveo sa ono malo mene {to sam ti pruìla, ili gre{im, ili je to bilo mnogo, gotovo sve, ali {ta si ose}ao, toga dana i sutradan, vra}aju}i se u svoj ìvot, ne znam, prazninu i bol, najverovatnije. 46

U te sam crne o~i, blizance mojih o~iju, èleo da proniknem, vuklo me je ne{to, cimalo mi utrobu, i sam wen miris, me{ao se sa mojim u vazduhu, mada je, kaèm, nikada nisam dodirnuo, veruju}i da je ona tako htela, bio sam pristojan, bio sam xentlmen, bio sam nesre}an, a i sada sam, bez we. „Nikada nije rekla moje ili tvoje Nikada tu ledenu re~.“ Moja ku}a, re~e on, ispuwena mojim stvarima, na mom mestu, koje pripada samo meni, moja vrata i moji {aloni, moja muzika i moj ~aj, moje telo, koje ne mora{ da prihvati{, jer je i tako moje, i, ako treba, da}u ga drugima, one nisu ti i tvoja paklena }utwa, koja mi govori da mi ne veruje{, da mi se ne daje{, iako nikada nisi rekla: moje ovo i ono, da mi sebe uskra}uje{, na mom krevetu, u mojoj sobi, dok leìm u mom oklopu, koji se sastoji od ~istih laì, o svetu, meni, tebi, onome {to je moje i tvoje. „Rupe kao od metaka…“ îme da ispunim tu rupu u grudima, to ulegnu}e na du{eku, kako da spavam probu{en, i na neravnom mestu, ne skupqa{ se ti, kao {agranska koà, ne, ti se {iri{, i sada, kada te ovde nema, {iri{ se. Primeti, mili, kako je to kada nema tog mog, o kome nije ni bilo re~i, a ostane ti samo to tvoje, okean tvoga. Zamislite ènu po imenu Rouz, i crkvu istog imena u Vajsenburgu, zamislite kandelabre od ~aura metaka, zaostalih iz Velikog rata, zamislite tu ènu kao dete, 47

bebu, kako je donose da bude kr{tena, ispod ~aura, a onda zamislite mene, kako me ona odvodi u tu crkvu, i kako mi se pla~e u maloj pravoslavnoj crkvi, i to samo zbog izvesnosti da ta èna-dete nikada ne}e biti moja, ni na tren. Ne èlim da idem iz ovog grada, ne uguravajte me u avion, ho}u nazad, ho}u da doru~kujem sa wom, da ru~am, ve~eram, i opet doru~kujem, ho}u da joj kaèm ono {to joj nisam rekao, jer sam èleo da budem odrastao, i hrabar, da je ovo bio uragan, ova ~etiri dana sa wom. Video sam je ju~e, na ulici, i napravio sam se da je ne vidim, ne znam samo pred kim se pretvaram, jer ona vidi da je vidim, vidi koliko sam gladan we, iz raja sam, iz blagostawa, gladan we, a ona me pu{ta da ~amim u raju, u koji me je jednim delom gurnula, onda kada se oglu{ila o moj vapaj, èqu u mojim o~ima, i oti{la ko zna gde, da ìvi ko zna kakvim ìvotom, sa ko zna kojim mu{karcem, ~ije me postojawe izlu|uje, crne o~i gledaju u drugog, a ne u mene, i ja bih to, najradije, nazvao prokletstvom. @elim svaki centimetar we, smeta mi ta wena glatka koà, èleo bih da pro|em kroz wu, da joj dodirnem organe, jedan po jedan, u me|uvremenu, dok to i ne ostvarim, uzima}u i uzima}u, ono {to mogu, ono {to mi ona daje, {to mi dozvoqava, uzimam i uzima}u, ali nije mi dosta, prolaze sati, i nije mi dosta, ona leì, naoko mirna, naoko prisutna, leì otvorenih o~iju, i gleda me, gleda kroz mene, i ~ita mi du{u, i{~itava, tako ona, vaqda, to zami{qa, bliskost dva tela, jedninu, a ja se te{ko snalazim, u toj wenoj ideji o meni, ona meni nudi ideju o meni koja mene boli, rawava, ona meni nije rekla ne, ni re~ju, ni telom, ni du{om, ali mi je re48

kla: nemoj da laè{, i da se pretvara{, lud si za mnom i ja to vidim, sa velikom o{trinom i precizno{}u. „Okrenu}e qubav linije dlana Kao skretni~ar Kako bi druga~ije Kad se qudi vole…“ Nemam dlan, i nemam linije dlana, nemam krevet sa ulegnu}em, i ne znam obrise, wenog srca, imam drugu, i odabrao sam tu drugu, sre}om, niko ne zna za prvu, onu koju sam, navodno, odbacio, ali ja, ja to i te kako znam, i zato nemam dlan, odnela je sa sobom ~ak i moj dlan, a nije mi ostavila ni{ta svoje, ba{ ni{ta. Ho}u natrag wene mirise, ho}u da kupim, zlatom pla}am, wene mirise, prona}i }u ja negde zlato, u teìni wenog tela, mo`da }e onda hteti da trguje, i da se cenka, ovako, ne}e ni da me pogleda, sedi i ne gleda me, posmatra me, ali me ne vidi, na}i }u negde zlato, siguran sam, jer sam shvatio da ne mogu bez we, vi{e ne. Ovaj avion leti ka Engleskoj, „sa o~ima punim Engleske i snova“, da, to sam ja, Englez, Kana|anin, na putu za Meksiko, koji sam, upravo sada, po~eo da mrzim, intenzivno. „Medveda sam uhvatila Rukom…“ Za wu{kicu, za sme|e u{i, a tebe ne, tebe za drugo, za crnu kosu, i desnu ruku, za koleno, i no`ni zglob, zubima sam se, umesto za vazduh, dràla za san, ti si bio san, i odsawala sam te, zato: zbogom! 49

â&#x20AC;&#x17E;Zbog we sam se posva|ao sa ~itavim jednim gradom, prestonicom jedne velike zemqe.â&#x20AC;&#x153; U prokletom sam Londonu, i ~ekam da se ona oglasi, ali we, u inboksu, u romingu, nema, jednostavno je nema. Bilo bi mi lak{e da sam je zaista poznavao, mogao bih da kaèm sebi: ona postoji, obi~na je, kao druge je, zaboravi je, ali ne, ono {to me mu~i, ono {to me razara, to je slika o woj, wen lik, {to mi se javqa kada sam sĂ˘m, i kada nisam sĂ˘m, uvek, moj ose}aj da je ona neki zagubqeni deo mene, moja desna ruka, {to je negde odlutala, samostalno, i to me najvi{e boli, ona ima svoj ìvot, o kome ja ne znam ni{ta, i stra{no mi je zbog toga. Pustila sam te da ~eka{, a kada sam napokon sro~ila pismo, i poslala ga, shvatila sam da }u wime sru{iti tvoj svet, wegov poredak, da ne}e{ znati gde pripada{, i gde treba da se vrati{, da }e{ prokliwati London, i mrzeti Meksiko, i to samo zato {to sam te odvela na reku, govorila ti o sebi pravo iz srca, znaju}i da nisi tvr|ava, da ne}e{ izdràti opsadu, da }e{ pasti, i ostati da leì{, kao teàk bolesnik, kao samrtnik. Zato si to uradio, zato si u na{ svet uveo wu, da bi postavio bilo {ta, izme|u tebe i mene, bilo {ta, u taj uzan prorez, i {ta }e{ sada, kada uvi|a{ da to ne pomaè, plaka}e{ u }o{ku? Uni{tio si ne{to retko, pravu romansu, pa za{to me onda podjednako èli{, za{to me ne zaboravi{, za{to, uostalom, ne èli{ samo wu, pa wu si odabrao. Prijateqski me je poqubila u obraz, i oti{la, a da nisam stigao da joj predloìm bilo {ta, sem da je ot50

pratim ku}i, {to je ona odbila, stajao sam jo{ dugo u mestu, i gledao kako se udaqava, wena mala prilika, èna koju sam zavoleo. îtala je moje misli boqe od ikoga, a ja sam bio zapawen, zate~en, i jo{ sam. Nisam znao od ~ega treba da je {titim, ali sam èleo da je za{titim od svega, da je rukama obavijem, da dodirnem ne{to weno, nau{nicu, isto~wa~ki {al, zavoleo sam sve na woj, a nisam bio mlad, a {to je najgore, bio sam oèwen. Vratila me je mom ìvotu, i mojoj èni, da bi mi, potom, napisala pismo, od koga jo{ uvek drhtim, tri duge stranice, koje sam ja, potom, proglasio haikuom. Nazvao je moje pismo haikuom, {to mi se dopalo, i zato sam i odgovorila, da sam mu ba{ poslala svoj najboqi haiku, a da su svi moji haikui najboqi, naro~ito oni na tri strane, naro~ito oni. [ta mu je preostajalo, da pre|e u islam? I qubili smo se na trgovima, qubili u parkovima, u ~ajxinicama, na reskom vazduhu, uz reku, qubili smo se kao da nam je posledwi put, a i jeste bio, posledwi od posledwih. Beskrajno je tu`no to {to si uradio sebi, mili, kako misli{ da ozdravi{ od ove bolesti zvane ja? â&#x20AC;&#x17E;U to vreme gubio sam se do besvesti u tom horizontu koji su dràle dve ruke.â&#x20AC;&#x153; 51

Dve ruke, ili jedna, tanki prsti jedne ène, ili samo jedan prst, i, izme|u wih, svet, svet ~iji sam deo bio nakratko, na sekund, ~ini mi se, jer uzela mi je sve to, otela od mene, okrenula se i oti{la, ko zna {ta misle}i, verovatno da sam slabi}, {to sam u tom trenutku i bio, glumio sam, glumatao sam bez prestanka, lagao sam ne bih li se izle~io, ne bi li mi bilo boqe, posegnuo sam za drugom ènom, kako bih sebe ubedio, da ona prva nije to {to èlim, ali pogre{io sam, stra{no sam pogre{io, jer ona je bila upravo to, predmet mojih èqa, mra~ni predmet mojih èqa. Naravno da mi je uskratila sebe, bila je u pravu {to to ~ini, nisam joj bio dorastao, nisam umeo da je volim, onako kako je ona volela mene, nesebi~no, ne, ja sam krenuo da mislim na sebe, umesto da mislim na nas, ili wu, i onda sam na{ao re{ewe: druga èna, mawi zalogaj, divqewe u o~ima, jer ja sam za wu ukleti ~ovek, ja sam za wu onaj bistri, tajanstveni mu{karac, koji se ne moè zadràti, imati, a ja volim to da budem, i zato beìm od one prve, onih svudaprodiru}ih crnih o~iju, koje toliko volim. Ne mogu da ti po{aqem po{tom moje o~i, mili, ali i ne}u, pa ti ih nisi zasluìo. U wenim je crnim o~ima stanovao Balkan, bile su kose, sasvim nedoku~ive, a ja sam mislio da sam sve iskusio, i sve doìveo, nisam mogao da odvojim pogled od we, nisam mogao da pomognem svojoj jadnoj du{i, {to je vapila za najmawim tragom wene naklonosti, nije mi bila dovoqna ta duhovna bliskost, {to kao da je izlazila iz svih wenih pora, i ulivala se u moje, èleo sam jo{, èleo sam sve, i zato sam je zapitkivao, pre{ao sam granicu, izbio na brisani prostor, kro~io na ni52

~iju zemqu, a ona je bila }udqiva, na ne{to mi je odgovorila, na ne{to ne, a ipak, sklopio sam nekakav mozaik, i video da je savr{en, besprekoran, ona je bila ~udo, za koje nisam verovao da }e mi se dogoditi, i èleo sam to ~udo za sebe, samo za sebe. Ne upu}ujem ti svoje misli, ne u Meksiko, nikada ti nigde ne}u poslati ni{ta {to bi o~ekivao, ne, posla}u ti re~i koje iznena|uju, plene, posla}u ti gole re~i na golom papiru, na hladnom ekranu, ono {to si nazvao haikuom, iako je to bila prozna forma, koliko jo{ haikua bi ti bilo potrebno, da bi se nahranila tvoja stra{na glad, sedi{ gladan u Meksiku, ili sedi{ negde drugde, a u inboksu nema mene, nema me u romingu, ne zna{ gde sam ja. I za tebe, mili, vaì da ne zna{ gde sam ja, pa kakav je to ose}aj? Qubomoran sam, stra{no, takav je to ose}aj, izmakla se i sada je nema, mu~i me svojim neprisustvom, svojom hladno}om i distancom, ose}am se ostavqeno, odba~eno, nepotrebno, i, {to je najgore, ose}am da sam sĂ˘m, ja koji sam oduvek èleo da budem sĂ˘m, ja koji sam pisao kwige koje su veli~ale samo}u, ja, po prvi put, ne mogu da budem sĂ˘m, u stomaku ose}am tu stra{nu prazninu, prvo se ugwezdila u moj stomak, a onda se iz wega izdvojila, jednim rezom, koji je uàsno boleo, i boli jo{ uvek. Nikada se ranije nisam pogledima sporazumevao sa nekom ènom, bez ijedne re~i, ali kada sam je ugledao, kada sam joj pri{ao bliè, i osmotrio je, shvatio sam da bih morao da beìm, sva su zvona zvonila na uzbunu: ona je opasnost, a ja se na to nisam sasvim oglu{io, 53

imao sam drugi problem, bio sam vaspitan, a ona nije pokazivala ni najmawu èqu da joj pri|em, ba{ naprotiv, zaustavqala me je i odvra}ala od sebe, a ja nisam shvatio da me se pribojava, da zazire od mene, od onoga {to bih mogao biti za wu: qubav wenog ìvota. Nisam htela da izgubim glavu, a to bi mi se desilo, zar ne?! Ti, sa tvojim tu`nim o~ima, ti usamqen, ti setan, spreman da se hrani{ svim mojim, dok ne nestane, ne pretvori se u tvoje, dok se tvoje ne pretvori u moje, i zato sam te odbijala, godinama, pustila sam te da ode{, da se oèni{ drugom, i to je sada jedina brana izme|u mene i tebe, a ti si svestan da sam je ja izgradila. â&#x20AC;&#x17E;Zadràla je svoje savr{eno samosavla|ivawe divqe zveri.â&#x20AC;&#x153; Po ~emu vidi{ da te prime}ujem, mili, ne vidi{ ti ni{ta, ti se samo nada{, ali su te nadawa izneverila, barem do sada. Nije moj problem {to slabo vidim, problem je {to vidim sve, i muka mi je od toga. Nijedan mi{i} na mome licu ne}e se trznuti, niko vi{e ne moè da me iznenadi, ne umem da budem zaprepa{}ena, ne pla{i me verbalna, ne pla{i neverbalna komunikacija, ne pla{ite me vi, i ne pla{i me svet, fu}kam ja na svet, i na vas, mada ste mi dragi, dobro ste pro~itali, samo dragi. Ne znam koje jo{ re~i, da smislim za tebe, onih koje èli{ da ~uje{, vi{e nema u mom vokabularu, zadrì svoju samo}u za sebe, mo}i }e{ jednog dana da kaè{: odoleo sam, privla~ila me je kao plamen, a ja sam odo54

leo, iza{ao iz cele pri~e neoprqen, mada su drugi mislili da sam izgoreo, da to svetom hoda moja senka, senkinesenkesenka crna od gareì, spalila me je na vatri svojih istina, a one su, za razliku od mojih, bile prave, nikada je nisam ~uo da laè, ili izmi{qa, nikada je nisam ~uo da kaè: boli, a bolelo je sigurno, i sigurno je bolelo jako, to je bila èna otporna na bol, wen prag izdr`qivosti je bio ~udo, ali se opet nisam nadao da }e me odbaciti, na na~in na koji je to u~inila, iako sam, pre toga, ja ve} odbacio wu, a ona je to shvatila u deli}u sekunde, namirisala je to instinktivno, okrenula se te ve~eri i oti{la, nije se osvrnula, i sada mogu jedino da àlim, {to nisam potr~ao za wom, zaboravio sebe i potr~ao, otvorio karte, rekao joj da ne odlazi, da sam napravio glupost, ali da ne odlazi, i to mi je bila jedina {ansa koju sam imao, da mi ona oprosti, ovako, nije mi oprostila, i ubija me wena prijaznost, posle rastanka, weno odsustvo interesovawa za bilo {ta moje, wen pogled koji se uop{te ne zaustavqa na meni, kao da visim u vazduhu, kao da me nema, da, to mi ona poru~uje da me nema. Volim tu tvoju produhovqenost, volim to na{e sporazumevawe, to {to govorimo razli~itim jezicima, ali se to spaja u jedan, jer upoznala sam te za ta ~etiri dana, tebe i tvoju ozbiqnost, tebe i tvoju mu{i~avost, i zato sam te vodila na mesta koja volim, i znala sam da }e{ ih i ti zavoleti, da, jesam, postavila sam ti zamku, ali ne namerno, a ti si previ{e voleo sve moje, i nisi ustuknuo pred opasno{}u, da sam ti samo, te posledwe ve~eri, dozvolila i{ta, ostavila prostora za jednu re~enicu vi{ka, nikada se ti ne bi vratio ku}i, da te ja nisam tamo poslala.

I nemoj da mi {aqe{ pakete iz Meksika, daju}i mi signal da èli{ da te u mom svetu ima, nemoj da mi {aqe{ muziku, i amajlije, ja imam svoju muziku, i ona nije tvoja, mogla je biti, ali nije. „…Tvoja tamna tetovirana put Neprijateqica moje koè od detiwstva Sva od pimenta i zvuka amajlija Koje me ne trpe…“ A ti... drì se dobro ako te jo{ jednom sretnem, ako mi pri|e{ i pruì{ mi ruku, kao da nisi pobegao od mene iz ~istog straha, nego si se, eto, odlu~io za ne{to drugo, pa sedi onda u tom drugom, zar to nije raj? „Tugova}u uvek za tobom Sam u raju…“ Zakora~ila sam smelo, i u{la u tvoje cipele, iz te sam te perspektive sagledala celog, s kraja na kraj, i nisam mogla ni{ta da ti zamerim, prona{la sam, tako, opravdawe za tebe, i oprostila ti, negde u sebi, sve, ba{ sve. Pa drì se sada, ako treba i noktima, za moj apstraktni opro{taj, visi u vakuumu, sa sve{}u da ti je opro{teno: farewell. Nisam ja nikakva biblioteka, kako si me nazvao, zadivqen nekim delovima mene, ne, ja sam ona èna koje si se upla{io, {to ti preko stola govori da je se pla{i{, izgovara to u posebnoj formi, indirektno, i razume, sagledava, svu veli~inu tvoje zabezeknutosti, do{ao si na Balkan da ga upozna{, upoznala sam te sa Balkanom, i {ta sad ~eka{: da Balkan zakuca na tvoja vrata? 56

Zna{, lepe su ti te tvoje o~i, {to uvek uporno traè moje, ali to nije dovoqno, trebalo je da mi pri|e{, onda, davno, i sada bih sigurno bila tvoja, zauvek. êstitam: osvojio si Meksiko, Ernane Kortes, ali mene ne. [ta }e ti te tvoje gitare, kada ne svira{ ispod mog prozora, u mom dvori{tu? Ono {to ona ne vidi i ne zna, ne moè da je zaboli, mislio sam ja, ali pogre{no. Ne}u da ti odgovaram na tvoje gluposti, ne}u da me izve{tava{ {ta radi{, i {ta }e{ raditi, ne}u da mi kaè{ GRACIAS, zadrì to za sebe, dala sam ti ne{to, na ~emu ne volim da mi zahvaquje{, razumeo si moje re~i, ja sam razumela tvoje, ovo nije prepiska, ovo je tvoj o~aj, i moja ravnodu{nost pred tvojim o~ajem, ovo je to. A da si napisao da me èli{, sa rastojawa, postojano, da si doìveo zemqotres, i jedva ga preìveo, da misli{ na mene svakoga budnog trena, tih tvojih dugih dana koji kao da nemaju kraj, da si napisao istinu, prihvatila bih te, ohrabrila, ovako, prodaje{ mi maglu, do|e mi da pomislim da misli{ da sam naivna. Misli da sam naivna, nije ni to neki veliki zlo~in: nepoznavati qude, one ènskog roda. A, onaj drugi, opet, vidi sve, pogotovo to koliko nisam naivna, i hvala mu na tome.

Ti si onaj isti mali de~ak iz Alberte, Kanada, koji je video sveta, i upoznao èna, ali ne ba{ ovakvih kakva sam ja. I onaj drugi ima isti, „od glave do pete“ problem, rekao si, a da li si mislio da sam doterana, ili da me na taj na~in èli{, ko to zna? Po{to ima isti, „od glave do pete“ problem, za{to ne razmenite iskustva? pitala sam. „Rekla je: ubi me! I on je ubi. A kada je bila sasvim mrtva Rekla je: jo{, nastavi!“ I mogao si da nastavqa{, mili, i nastavqao se, taj ~udan ose}aj, ti u meni, i protezao se, prolazili su sati, a ose}aj se nastavqao, mewao, bila sam okrenuta tebi, èlela sam da te upoznam u celosti, a to je bio jedini na~in, da ti se izloìm, da ti se prepustim, leàla sam, rawiva, na tvom krevetu, ali ti si bio rawiviji od mene, kako to obi~no i biva, pomogla sam ti da bude{ mawe rawiv, ispalo je da si gizdav, zahvaquju}i tome, i tako bi se ose}ao svakog jutra, posle mene, posle nas. I mirisao bi na pa~uli, naravno, a to je bila tajna koju ti nisam otkrila: da }e taj miris biti neizbrisiv. Izloèna tornadu, rekla sam ja, izloèna povetarcu, rekao si o sebi ti, a istina je bila negde izme|u, ja sam mogla da podnesem izloènost svake vrste, ali ti nisi, a bio si izloèn mom pogledu, se}a{ se, to je onaj pogled {to probada, nisi bio svestan svoje golotiwe, svoje stra{ne ogoqenosti preda mnom, vi{e si voleo 58

da umi{qa{ da si jak i nedoku~iv, {to zaista nisi bio, jer da si bio takav, ja te nikad ne bih zavolela, a jesam. Mada je moja qubav nepouzdana stvar, kao da zavisi od pravca vetra, ili mese~evih mena. Ti si èleo pouzdanost, mili, pla{io si se iznena|ewa koje bih mogla da ti priredim, jesi li tada re{io da me stavi{ na probu, {to ti je bila najgora odluka u ìvotu? Pa stavqajte me na probu, ja to oboàvam, vi to radite ne bih li odreagovala, ali to radite uzalud. Mo`da }u onda, potom, kada vas sve postavim na mesto koje zasluùjete, plakati u svoja ~etiri zida, ali neka! Ve} rekoh da ja pla~em neprestano, mada ne pred vama, ne na tvom ramenu, mili, i ne u tvom zagrqaju, dragi, ne pla~em kad na ulici vidim onog drugog, ne pla~em na ulici kada te vidim, moje plakawe je moja stvar, a va{e va{a. Ti pla~i u svom kupatilu, mili neka sedi u svom fiktivnom svetu, i pla~e, dajem mu dozvolu da bude radostan, ne}e vaqda da bude nesre}an, kad je ve} toliko sre}an? Za{to si izvodio eksperimente na mojoj du{i, operacije na otvorenom srcu, naìvo, bez anestezije, za{to? â&#x20AC;&#x17E;Postoji Maja I {ta jo{? 59

Postoje SVEDRUGE.â&#x20AC;&#x153; Okrenite se SVIM DRUGIMA, ~ula sam da pomaè. Pazi da te ne spasi Gospa od Gvadalupe, sve se pla{im. A ti, mili, idi kod belog maga, ti si me jedini upoznao, do u detaqe, treba}e ti. Dok onaj drugi, navodno, muzicira, prona{ao je du{evni mir â&#x20AC;&#x201C; sre}an ~ovek! Ne misli{ vaqda, mili, da ne vidim, kako, i posle svega, skre}e{ pogled, i kako ti se ne{to oko usta gr~i, kada pomenem drugog mu{karca, samo pomenem. I ti misli{ da si nepredvidiv, ne znam samo na osnovu ~ega? Gutam svoja ose}awa, to je ono {to radim danima, gutam svoja ose}awa prema woj. Ne mogu da potisnem iz svesti wen lik, vreme prolazi, a on je sve ìvqi, svetliji, ona sjaji, to je jedino {to mogu da izgovorim, jedino {to ponavqam kao molitvu, ali mi ne pomaè. Sino} sam, na trenutak, za~uo wen glas na ulici, okrenuo sam se smesta, i sa~ekao me je wen pogled, sada bar zna da imam istan~an sluh, a ja sam oduvek znao, da ona ima izo{tren vid, da me uvek vidi, i da me uvek razume, kao i ja wu. I zato sedim u svom ìvotu, i gutam svoja ose}awa, 60

ali je to sasvim uzaludno, uvek me zapqusnu kao plima, pred wom sam sasvim razotkriven, ali ona to nikada nije iskoristila, ni jedan jedini put. Ne`ne su te wene ruke, u kojima drì moju du{u, sa druge strane planete, iz drugog godi{weg doba, wene me ruke pridràvaju da ne padnem, u sivilo, u smrt. I ne preostaje mi ni{ta drugo, do da gutam svoja ose}awa, kao gorke pilule, svakoga dana. Ne}u re}i: povla~im se u samo}u, re}i }u samo: dosta mi je vas, ào mi vas je, ali mi je preko glave, preko glave mi vas je, da znate. I nemojte da neko napravi gre{ku, i da mi se negde u ti{ini nada, nema me za vas na ovoj planeti, i ne}e me biti nikada. Ta~ka.

TU\A PRI^A

Proro~anstvo „Bog je mrtav, od svoje je samilosti prema qudima umro Bog.“ A ti? nisi ti umro od samilosti, umro si od bolesti, koja se zvala, nerazumevawe, sestra te, kao ìvotiwu, dràla u jednoj sobi, u malogra|anskom raju, ali je ipak, neki put, naru~ivala ko~iju, vozila te po Vajmaru, u kom si ìveo, u kom si umro, u posledwoj godini, devetnaestog veka, koji si obeleìo, koji te je obeleìo, posle su te mnogi, tuma~ili, tuma~ili, a retki su razumeli, ko si bio, malo ih je bilo, ali su postojali, i nisu rekli: poqubio je, zapre`nog kowa, mislio je, da je nat~ovek, a umro kao pas, od oficirske bolesti, neshva}en od najbliìh, {ta se rojilo u tvojoj glavi, u vili „Srebrni pogled“, u Humboltovoj ulici, u Vajmaru, {ta se rojilo u Naumburgu, na maloj verandi, u ku}i tvoje majke, gde si sedeo nepokretan, sa nedoku~ivim izrazom lica, ìgosan kao ìvotiwa, dok su svi mislili, da ti je duh uspavan, prepoznavao si u~malost, zloupotrebu, falsifikat, zlo~in, falsifikovali su te, i za ìvota, ali si im izmakao, ostale su misli: „i onog koga ne moète nau~iti da leti, toga mi nau~ite – brzo padati“, i pao si, kao kamen, odjeknulo je, i jo{ odjekuje, u svakoj re~i jezika, ~iji si najve}i pesnik bio, ba{ ti.

Povorka „Jednog dana/ Jednog dana samoga sam sebe ~ekao/ Govorio sebi Gijome vreme je da do|e{/ Da ve} jednom upoznam onoga koji je sam/ Ja koji poznajem druge“. I stvarno Gijome, poznavao si druge, pa si popio, {rapnele u glavu, i postao `rtva, napretka medicine, nisu ti pomogla, ta tvoja pisma, ona za Lu, „Si je mourais là-bas sur le front de l’armée/Tu pleurerais un jour ô Lou, ma bienaimée“, jer umro si, ali ne na frontu, dotukli te, ti drugi, koje si poznavao, ba{ dok si, ~ekao sebe, i obra}ao se ptici, spokojnoj, obrnutog leta, {to se u vazduhu gnezdi, i otkud, uop{te, te tvoje ptice? mo`da si bio loony bird, ali nisi bio ptica, a i propovedi ti, behu te{ke, ne izazva{e, ~ak ni cvrkut, ni glas, opisao si qude, me|u kojima te, nije bilo, ali sebe nisi, to ne, a onda nas napusti, i to u groznici, koja be{e, za~udo, {panska, ti bez domovine, a smrt {panska, ume da se na{ali sa nama, ta smrt.

Mediteran „Odisej nije ~uo wihovo }utawe“. E toga se stvarno treba setiti, Franc, razbio si gr~ke mitove, u parampar~ad, jednom jedinom re~enicom, zna~i: sirene pevaju, ali ne po pravilu, „ako se neko i spasio wihove pesme, wihovog }utawa zacelo nije“, shvatio si, Franc, da nije glas, nego prizor, jo{ jedan od prizora, koje ne}e{ videti, nikada, i {ta si sve, uop{te, propustio da vidi{, sve sede}i u svom }o{ku, u koji se slivao, vasceli svet. 63

Posed „Nekada sam suvi{e po{tovao prirodu. Stao bih pred stvari i predele i pu{tao ih na miru. S tim je sada gotovo: ume{a}u se.“ [ta bi bilo, Anri, da se nisi ume{ao, da nisi ponudio, tvoj posed, da se nisi prozvao, izvesnim Plimom, i krenuo da putuje{, dok su te ometali, beào si, priznaj, od detiwstva, mrzeo svoje ime, odbijao da u~i{ flamanski, slabog si srca, dospeo u Ekvador, i onda patio, od visinske bolesti, èna ti je skon~ala, u te{kim opekotinama, pa si napisao „Tahavi va au vide“, uzeo si ~etkicu, mnogo pre toga, i po~eo da slika{, tako nesvakida{we, akvarele, crteè, tu{eve, svoga kraqa, opkoqavao si ga, u svojoj no}i, i tresao ga, kao staru {qivu, i tako si nastavio, sve do svoje smrti, a ispada da si poìveo, duè od o~ekivanog, uni{tavao si sebe, na papiru, u stvarnosti, u nepostoje}im zemqama, prekrajaju}i atlas, svuda, Anri, na kopnu i moru, u Kadniru, kog nema na mapama, gde si napisao, da to beja{e tvoja sre}a, ni mawe ni vi{e nego sre}a, post festum, otre`wewe, SRE]A.

SOUNDMIX „Da li vam je prijala moja krv? Da li je imala malo ukus ko{utine krvi i krvi belog kita?“ Pa jeste Ingeborg, znate ve}: Bahtman, i Fridrih je uvaàvao, samo ono, napisano krvqu, krvopis, i mrzeo je, besposlene ~itaoce, dok je Anri, uìvao u lewosti, i pu{tao da mu, du{a pliva, Franc je, me|utim, sa samrtne posteqe, na{ao da prosi, jednu ènu, i to je krvopis, ako mene pitate, Gijom je mislio, da je rat opravdan, pa se onda 64

iz wega, vratio kao olupina, Andre je sedeo, dve godine u logoru, oslobo|en, tada, od „we“, od voqene, „slobodan kao mrtvac“, pitaju}i se, vaqda, {ta ga je to sna{lo, a Imre je jedini, lepo sve priznao: slomila ga je qubav, ni{ta drugo: QUBAV.

Nad(realizam) Poznavao je o~aj, u op{tim crtama, wegovim, {to nije bez, zna~aja, ali u detaqe, da li ga je tako znao? ili svako ko napi{e, takvu jednu re~enicu, i to uvodnu, zna da glagol biti, ima te`inu, i to silnu.

U {umarku Kada je Rober, krenuo u {umu, bi}e da se nije, pla{io leoparda, ali je ipak, upozorio druge, da }e ta ma~ka, da mjau~e, da umilnije ne mo`e biti, da dolazi niotkuda, pa su se onda, svi krstili, {ta tom Desnosu, pada na pamet, gde je to sreo, takvog mrava, od, kako re~e, osamnaest metara, i jo{ sa {e{irom, na mravqoj glavi, sigurno ne, u Terezinu, gde je carovala, samo smrt, TONEPOSTOJITONEPOSTOJI, ponavqali su ~istunci, a Rober samo: „Pourquoi pas?“

Biblijska „Tako je Hrist, doktor svih naroda, oslonac siroma{nih, jo{ tada znao da je ~ovek sklon nitkovluku i odmah posle toga suzama, zbog toga je i imao tu snagu i uzeo je za sve nas ono brvno na hrbat i sav krvav i premla}en nosio ga je dva kilometra do Golgote…“ Pa 65

zna{ Bohumile, to jeste vrcavo, ali za{to su ti, kog vraga, bili potrebni golubovi, mislio si da te je Hrist, ve} iskupio, ili {ta?

SOUNDMIX 2 Dok je @akov pukovnik, pri~ao o kowima, umesto, {to je prirodno, o qubavi, Francov je junak, bio paranoidan: progonila ga je, jedan mala `ena, a Ingeborg je odmah, objasnila stvar: „Vi s va{im muzama i tovarnim `ivotiwama i va{im u~enim saputnicama punim razumevawa, kojima dozvoqavate da govore…“ BRAVOINGEBORG.

Odlazak „Emportez-moi dans une caravelle/Dans une vieille et douce caravelle.“ Anri je `eleo da ga odnesu, ni mawe ni vi{e, ve} u karaveli, to je bio glas, mornara u wemu, znao je {ta je prova, a {ta morska pena, ali iznad svega, pre svega drugog, da mora da se krije, a da to ne ume, pa je tako, zamolio, da ga skriju drugi, odnesu, ili, jo{ boqe, skriju, bio je to vapaj, jo{ jedan u nizu.

Snovi „Toliko sam te sawao da si izgubila na stvarnosti“, pisao je Rober, postala je prikaza, pretpostavqam, ali {ta je bilo s wim? do kraja pesme? e on je, pred sam kraj, ve} bio SENKINESENKESENKA, ili sam ja to tako shvatila, zar ne? 66

Svr{eno je s operom Ne znam koliko sam puta pi{u}i o umetnosti citirala Donalda Kuspita i wegov tekst Svr{eno je s operom sa podnaslovom Kritika ose}ajnosti osamdesetih godina. I nisam znala, tako|e, koliko je puta on, u tom istom nevelikom tekstu, citirao Fridriha Ni~ea, sve dok nisam prebrojala: {est puta. Prevode}i taj tekst za Kwièvne novine (br.950) 1997. godine, osam godina posle wegovog nastanka, nisam mogla da se ne divim toj mo}i anticipacije uz pomo} koje je nepogre{ivo dijagnostifikovao kako }e izgledati umetnost devedesetih, a pri tom je krenuo od jednog spisa napisanog negde izme|u avgusta 1888. i januara 1889, koji spada u zaostav{tinu, a pada u vreme Ni~eove duhovne oluje, najve}eg izliva kreativnosti. Poga|ate i sami: to je Ni~e kontra Vagner. [ta je Kuspit prepoznao u toj kritici Vagnera? Pa, kako sam kaè, prepoznao je „operizam“, kome su skloni bili i umetnici postmoderne, i nazvao to „operizmom na svom antirevolucionarnom postmodernisti~kom izdisaju“. I kao {to Ni~e za Vagnera kaè da je „govornik bez trunke uverqivosti“, tako Kuspit osu|uje „obi~nu uobraènost govornika“, na primer Kiferovu i [nabelovu. Mada ne ostavqa po strani ni germansku ikonografiju, kojom se, tako|e, manipuli{e. Protivnik je opere u kojoj „stvari uvek prema{uju svoje prave razmere“. A {ta zagovara? Mo`da i logi~no: kamernost! Ali prvo (opet!) citira Ni~ea. Kome je namewen operizam, u ~ije ime on egzistira? U ime onih koji „pate od osiroma{ivawa ìvota“ i onih „koji pate od pretrpavawa ìvota“. ûvena sintagma, popularna koliko i neki citat iz Zaratustre. Opersko je po 67

Kuspitu zapravo „velika la` sklona egzibicionizmu“, a kamerno je potencijalni izlaz iz }orsokaka u kom se na{la umetnost sa kraja dvadesetog veka. A {ta je po wemu kamernost? „Dok se opera otvara prema spoqa, kamerna muzika se uvla~i u sebe. Dok se jedna obra}a masama, druga se obra}a pojedincu nude}i samo jedno – jednoj li~nosti pojedina~ni individualni ose}aj. Dok jedna teì direktnoj, izravnoj i bezrezervnoj komunikaciji, druga postoji zahvaquju}i nepotpunoj, ~ak saètoj komunikaciji…Kamerna muzika se drì margine i neprevodivosti, antikomunikacije, koja kao da nije prirodna ni ve{ta~ka, ve} transcedentna.“ [ta se od svega toga obistinilo po{to je umetni~ko delo u me|uvremenu ostalo bez aure, setimo se samo V. Bewamina (sic!). U novom veku, umetnik kao da luta. Pravi dosetke, koje ~esto nisu ni dobre, ili se raspri~ava na jedan prili~no uniforman na~in. Ali postoje, u vidu otpora traènom, umetnici koji su shvatili zna~aj kamernosti u dobu alijenacije. To je doba, na primer, izrodilo i „tri tenora“, kao ki~ zavla~ewe pod koù navodnih qubiteqa opere. Ali i oni su, ipak, svedeniji, zar ne? Ima tu prave emocije. Pompe je mawe, mo`da jo{ ima nade za nas. Ono {to je zabriwavaju}e jeste opsednutost umetnika sopstvom, nesposobnost da podele iskustvo, bledilo izraza. A sve to je pleva. Koju treba razgrnuti. Naravno, to je bolest koja je zahvatila sve umetnosti, pa i umetnost re~i. Utoliko je ovaj tekst Donalda Kuspita i danas vrlo aktuelan. Svi wegovi segmenti, pa i to {to kod wega postoji sklonost ka citatima, kao i sklonost ka idejama Fridriha Ni~ea. Prevode}i Kuspita, prevodila sam i te citate, a ono {to sam sama tokom godina citirala iz ovog teksta bilo je tre}a generacija jedne iste misli, zabeleène pred kraj devetnaestog veka: „U celini, vrsta umetnika koja bi bila 68

obdarena odva`no{}u, za~u|uju}om nasilno{}u, koja bi se vinula visoko i razmahnula se silno, jedino bi takva vrsta smatrala da je wen vek vek svetine. I mi imamo takvu predstavu o umetniku. Bolesnu predstavu (Ni~e kontra Vagner). Kraj citata.

Bigrafija:

Aleksandra Grubor je ro|ena 17. septembra 1959. godine u Beogradu. Kwi`evni je prevodilac i istori~ar umetnosti. Objavila je tri kwige lirske proze: Olimpski soj, u biblioteci Znakovi pored puta (IRO Rad) 1998, Sporim brodom za Kinu, u ediciji Alfa â&#x20AC;&#x201C; Narodne kwige, 2007. i Vajmar koga nema, tako|e u ediciji Alfa â&#x20AC;&#x201C; Narodne kwige, 2008.

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm. Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 72