Награда часописа Прича – оснивач Слободан Стојадиновић Издавач Књижевно друштво „Свети Сава“ Београд, улица Гандијева 167–177 За издавача Живко Николић Уредници Славољуб Марковић и Милош Јанковић Дизајн Драган Цоха Часопис Прича излази четири пута годишње Тираж – 300 Штампа Горапрес – Београд Обмотница: Тамара Пајковић, Корчула, фотографија, 40x 60 cm,2013.
На насловној страни: Алан Бећири, Старо Ново и позајмљено плаво као Плави зец, 70 x 50 cm, CGD, 2013. На полеђини: Алан Бећири, Плави зец картуша, 70x50 cm, CGD, година, 2013.
Adnan Repe{a
Канцер
ПРИЧА Часопис за причу и приче о причама Београд, март-јун 2014, година VIII, број Приче 26-27а
Садржај:
Дјеца Један дан Канцер Неки датуми у мају Руке Снијег Бездан Сузе Инес Марлот Уходе Биографија
77
5
ДЈЕЦА (цртица из друге свеске)
Остао си тако стајати с рукама подигнутим у зрак иако ти је ауто већ побјегао из вида. Мајка је спустила руку у твоју косу и гласно уздахнула. Ти стојиш до ње и још увијек одмахујеш у даљину. Спушташ руку тек кад ти пролазници почну одмахивати. Нису имали времена остати на ручку. Твој рођак и његова три пријатеља отклипсали су низ улицу. Још је жив и јасан тај звук мотора што стење под хаубом његовог Ренаулта четворке. Стојиш на тераси. Прстима милујеш црвено-бијеле пјеге на ногометној лопти. Мајка у журби пролази поред тебе, мете увело лишће одбјегло с одрине, жури у кућу да повири на ручак док твоји другари арлаучу под балконом. Дозивају те. Играте на мале. Ти и Амер против старијег дерана. Он је цијели педаљ виши од обојице, каже: „Растурит ћу вас!“ Додаш лопту Амеру, он је уштопа, повуче је корак-два, одигра кратак пас с тобом и лопта је већ шмугнула мимо два камена. Старији деран се љути, а ти и Амер сретнете су у загрљају. Езан. Договор је да наставите послије ручка. Пењеш се на терасу. На штрику, чаршафи исплазили језике твом дресу с ушивеним бројем 7 преко леђа. Из уста твоје мајке вири штипаљка. У косу јој се увукла сунчева зрака, па јој минивал поприма обрисе црвеног. Отац не воли кад јој је коса црвена. Он би волио да се не фарба никако, али ако већ мора, нека буде црно. Као код другари7
це Јованке. Не волиш ти ништа, каже мајка, ти волиш само радити; црнчити од звијезде до звијезде. Сва срећа да отац није ту. На мајчином лицу примјећујеш умор, а кад је умор, онда је и свађа. Твој отац устаје у 6. Попије кафу и пали ауто. Ти не чујеш кад он оде. На распусту си и спаваш до 9. Телефон се оглашава 4 пута. Мајка корацима премјерава терасу. Стојиш уоквирен у довратку и гледаш њено зајапурено лице. Волиш кад вас неко назове. Мајка је добро расположена кад прича с неким тамо. С било ким. Смије се. Често пожелиш да си с друге стране. Да будеш глас отамо. Овог пута мајка остаје нијема. Гледаш како јој се унапријед припремљен осмијех отапа с лица, како се усне претварају у равну блиједу црту, гледаш како зури у Врело Буне окачено на зиду... како јој се боја лица од црвене претвара у жуту. Мртвачку. Трчиш у кућу, у чашу сипаш воду, грабиш коцку шећера; подижеш мајку из корпе од прућа. Она умире, глава јој је тешка, пада и диже се, кркољи: Како? Па прије пола сата... Овдје код мене! Сви... Боже мој... У слушалици препознајеш даиџин глас. Пита те јеси ли сам с мајком. Јесам. Дај јој воде и шећера. Дао сам. Добро си урадио, пази на мајку, сад ће ти доћи отац... ја ћу доћи... Сат касније отац у дворишту гаси ауто. Улази у кућу и грли твоју мајку. Немој плакати, тако требало бити. Судбина! Да је остао на ручку, сад би био жив, преваљује мајка преко усана. И умре. Отац је оживљава лимунадом. Кад је оживи, сви ћете заједно ослушкивати даиџине кораке како журе преко балкона, гледати како на врата лијепи квадратић зеленом бојом уоквиреног папира са сликом у горњем лијевом углу, потом 8
ће његов загрљај прогутати твоју мајку, а онда ће наступити мрак и ништа се више неће видјети. Цеста је вијугава, склиска и пошкропљена снијегом. Сприједа сједи мајка, отац у кривини убацује у мању брзину. Ти и сестра сједите позади. Шутите. Прстима шарате по стаклу. Град дријема у долини умотан маглом. Мраком... У дворишту је мноштво аута, у ходнику уредно сложена обућа. У кући дријема мук. Мајка се вјеша о врат своје сестре, плаче... Говори ријечи за које обје знају да ће одмах по изговору бити заборављене. Њена сестра не говори ништа. Загледана у једну тачку, она сједи, преслагује руке у крилу и крши своје дрхтаве прсте. Ноге су ти ледене, прсте скоро и не осјећаш. Снијег у харему је дубок. Сибирски. Стојиш пред отвореним кабуром, пред 4 отворена кабура, окружен стотинама смрзнутих лица. На рамену ти почива очева рука. Имаш 11 година и ту си најмањи. Хоџа прича о изгубљеној младости, о Ахирету. Хоџа прича о бољем свијету и сви гледају преда се. Само ти гледаш у даљину и чудиш се. Имаш 11 година и не вјерујеш хоџи. Не вјерујеш му ниједну ријеч. У кући је топло. Тихо. Шутите. Не палите телевизор. И нећете још 40 дана, све док вам обичаји не истисну тугу из срца. Гледаш мајчино блиједо лице и с ужасом примјећујеш да туга неће проћи. Отац отпија срк кафе, у џеп трпа цигарете и каже: Немојте излазити, напољу је мраз. Имаш 11 година и стојиш на тераси с подигнутом руком иако је очевог Ренаулта четворку већ прогутала кривина. Корацима премјераваш терасу и питаш се: Шта ако зазвони? Боже, шта ако зазвони?
9
ЈЕДАН ДАН
Није вјеровао да ће једном завршити у причи. Није ни слутио. Лежао је на трави посутој сребрном росом и размишљао да ли да устане и потрчи. Али куда? Око њега су се низали непознати крајолици, начичкани кућерци из којих су, вјероватно, вириле пушчане цијеви. Одлучио је да не иде нигдје. Макар не до повољног тренутка. До ноћи. Савио је своје клонуло тијело и поред себе одложио пушку. Осамнаести сат је како лежи на истом мјесту, заборављен од свих. Чак и од непријатеља. Још лани су сви излазили на иста мјеста, отимали се око истих дјевојака. Да, баш лани су једни друге посјећивали, размјењивали књиге и гардеробу. А сад се називају непријатељима. Из јакне је извадио кекс и принио га устима. Затим га је брзо сажвакао и прогутао. Чинило му се да јако хрска. Остатак је одбацио. Није желио да залогајима привлачи пажњу. Могу га открити, могу чути како халапљиво гута, могу му се пришуљати и наслонити хладну цијев на ознојено чело. Могу, али неће. Не виде га. Лежао је у густој дјетелини. Од синоћ је ту. Мирис барута је већ излапио. Око подне ће јулска жега у његово скровиште, на дашку вјетра донијети нови мирис. Мирис људског леша. Знао је то. Из горњег десног џепа на којему је стајао амблем с љиљанима, извадио је комадић газе, из другог бочицу с водом. Затим је намочени комадић газе прислонио на уста. Овако ће се бранити. Баш овако. Кад нахрупе мртвачки мириси. Кажу да помаже.
10
Јутро се већ расипало долином. Сунце је шкиљило на једно око, влага из земље прожимала му је тијело. Цријева су јечала, гладна. Пред себе је, на мали бусен траве, положио слику. Ана. Гдје би могла сад бити Ана, његова дјевојка из лањског живота. Његова посљедња дјевојка. Након ње није више имао ниједну, изузев оних «лаких» које су за кутију цигарета биле спремне лећи, од ногу у трену направити шестар, без емоција, без осјећаја, које у јеку акта мирне душе могу читати роман, или вести гоблен. Али оне се не рачунају. Ана је нешто сасвим друго. Десет минута, само десет пишљивих минута аутом одавде, у граду, спава њено тијело, у соби начичканој акварелима. Ана је сликарица. Била је сликарица до овога рата, до ужаса, сликала је све до посљедњег трена, све док није подигла очи с платна и одлучно рекла: Чуј, овако више не иде. Гледао ју је продорно, збуњено, у невјерици. Није се шалила. Зашто? Рат ће, рекла је, тебе ће одвући једна страна, ја ћу остати овдје, иако ја немам своју страну. Остаћу с тобом, рекао је. Зашто? Да те убију, је ли? Устао је с табуреа, покупио са стола цигарете и упаљач, јакну пребацио преко руке и изашао напоље. Није се окренуо према њеним прозорима. Није нити желио. Знао је да ни Ана не стоји иза завјесе како би му бројала кораке. Исклизнуо је из њеног живота, тихо, као комадић свиле из прстију. Од њега, у Анином животу није остало ништа, тек књига, Јади младог Вертера, тек његова Лота, горе, на трећем спрату, која га је прогнала са своје стране живота. 11
Сљедеће јутро је ушао у команду. Охо-хо, шта је Мирче, сам се јављаш, заједљиво је добацио безбједњак. Није рекао ништа. Задужио је униформу, некакву раштиману пушку, ранац, зашивен на два мјеста, добио је чизме које се копчају са стране, у које су му једва могла стати стопала кад обуче мало дебље чарапе. Дали су му некакву плочицу и на њој утиснут број: 014552, да га архива памти ако се никада не врати. Добио је чак и двије кутије цигарета. Ово ти је за два дана, рекли су му. Он их је испушио за два сата. Дали су му карту пута смрти којим се спремао поћи. Затим су затворили врата, насули ракију и наздравили. Безбједњак и оружар. Он је одшетао с пушком на рамену, право у диверзанте. Они су остали у команди, опкољени тешким балванима, врећама с пијеском, у сигурној бази, лишени емоција, с флашом ракије на столу, увјерени да ће крај рата дочекати на ногама. Лежао је у трави, кекс који је бацио развлачили су мрави. Изнад главе му се кочоперио паук. Танка свиленкаста чипка шкакљала му је лице. Није се помјерао. Једва да је дисао. Ноћну таму, замијенио је врео, спаран дан. Чуо је људе како псују, чуо је како оплакују своје мртве, чуо је шкрипу кочница. Пази, снајпер, тихо, чучни, пожури. Склањали су своје лешеве, његове лањске колеге, његове другаре које је још лани посјећивао, исте оне с којима се отимао за дјевојачку наклоност, којима је и од којих је, посуђивао књиге. Али ништа више није исто. Заспао је. Уморан и клонуо, стиснут у положај фетуса. Како се човјек од два метра може склупчати у једну шаку, мислио је, док су му очни капци, отежали од умора, прекривали очи. Сањао је Ану. Сликарицу. Своју лањску дјевојку. Сањао је Лоту и Вертера. У сну су његове муке биле теже од Вертерових. 12
Лежао је на кревету, омамљен од прошле ноћи. Ана га је шкакљала по табанима. Затим се разбудио и савио своје руке око њеног мршавог, гимнастичарског тијела. Водили су љубав сатима, све док се није огласио езан, све док звоно на цркви није одзвонило дванаести пут. Подне је, дижи се. Нигдје нам се не жури. Већ сам требала бити на послу. Не иди. Морам. Немој. Морам. Пољубила га је у раздјељак. Два располућена прамичка косе, подијељени на средини тјемена, падали су му на рамена. Као код античких богова. Али он је био пјесник. Он је био бог очаја. Макар такви су били његови стихови. „Није тачно“, бранио би се пред друштвом. Па зашто онда пишеш о биједи, зашто дозиваш криком упомоћ, зашто се бојиш да ће све једном у великом праску да нестане?! Зашто, питали су га. Није знао. Покушавао је опјевати осакаћени свијет. Свијет у који је и сам упао, тргнувши се нагло из сна. Ане није било, ни езан се није чуо. Тек звоно на оближњој цркви га је упозорило да је три сата послије подне. Био је мокар од зноја. Тешка војничка јакна покривала му је тијело. Коса му се расула по трави. Мрави су пузали у њој. Мислио је на Лоту, на Вертера, на Загајевског, на осакаћени свијет, мислио је да устане и потрчи. Али није. Из џепа је извукао плочицу, 014552, број, његов број кад га једном не буде. Постао је број. Помислио је на безбједњака, на оружара, на литру ракије, на њихове ноге подигнуте високо на сто. Осјетио је како се од уморног војника претвара у бијесно псето. Привукао је пушку. Притегао чизме и стао пузати мислећи на стихове: 13
Ноћас се моје чело жари Ноћас се моје вјеђе поте, И моје мисли сан озари, умријећу ноћас од љепоте... Одлучио је. Још само двије пјесме. Још само двије пјесмице да сложи у својој глави, и да коначно потрчи. Дуг је пут до вјечности и ми га прелазимо ћутке и у миру, сјетио се стихова одбјеглог пјесника. Затим је чврсто стегнуо пушку и почео да трчи. Трчао је дуго, скоро вјечност, сам и без пријатеља. Дан се одвлачио свом зениту кад је коначно запуцало. Надао се, док је трчао, да су га познали кроз снајперско око. Али се није надао да ће пуцњи стати. Пожелио је да с друге стране стоји неко од његових лањских пријатеља и да склапа стихове у којима се дави човјек који у инат свима трчи до коначнице, до неке нове пјесме, до безбједњака који ће прекрижити у нотесу још један број, до оружара који ће пожалити за онако добрим чизмама, до Ане, која ће у тајности чувану слику премазати црном тинтом, до мезарја, на којему ће неко написати, Мирче Атифовић, пјесник који је покушао поправити хроми свијет. Трчао је док су му меци буцали тијело. Док га нису прекрили земљом. Трчао је све док није одзвонило. Све док није одзвонило, трчао је и није желио пасти. Затим је нечија рука изнад његове главе нацртала цвијет љиљана, подигла слику са спржене земље, окачила је на видно мјесто, у спаваћој соби. Тек онда је дошао крај, и тек онда су муке Вертера и Лоте, коначно престале. А свијет око њих остао је једнако сакат. До неке нове књиге, до неког новог рата.
14
Ана се подигла са хладног камена. Онако, у црнини, изгледала је попут вране залутале на огромно платно прошарано бијелим башлуцима. Једино то је још остало. Успомене, слике и понеки стих испуњен криком. Није вјеровала да ће га икад записати у свијету који шепеса на обје своје ноге. У свијету који људе дијели на ове и оне, у свијету који презире малену групицу оних који су одабрали, баш попут ње, да их боли с обје стране срца.
15
КАНЦЕР
Моја нена пуши „Лару“ и не мари што је деда кори ријечима „да ће бола допас’“ због тога. Она има свој ритуал: три кутије дневно, један оброк и двије џезве кафе. Он отпухује на каучу и свако мало устане како би пребацио канал. Не занимају га политичка дешавања ни образовни програм. Мој деда гледа умјетничко клизање, док му из уста, сваким новим уздахом побјегне по један алко задах. Нена гаси цигарету и распрема сто. Из шпорета, тек извађена, пошкрпољена уцврљалим маслом из пера преклане коке, пуши се пита. Ручамо у шутњи. Само деда понекад гласно уздахне и запухне нас коњаком. Гутамо залогаје и залијевамо их јогуртом. Ја, са својим дедом и неном. Мајка је у болници, треба да се породи, отац се вјероватно у „Ловцу“, унапријед весели, а ја испаљујем „како бих волио да заувијек остане овако.“ Шути, сине, не говори то, добићеш брата ил’ секу, благо ме кори нена. Деда псује цара, а ја не контам шта с тим жели да каже. Затим устаје од стола и строваљује се на кауч. Тамо, на леду, клижу се два насмијана лица. Нена распрема сто, из тепсије у тањир пребацује непоједене остатке пите и ставља их на крај шпорета. Ја износим напоље столњак и мрвама храним кокоши. Кад се вратим, нена ће сједити на другом каучу пушећи, деда ће пребацити ногу преко ноге и промрмљати: „ Педер“ 16
Ко дедо? занима ме. Ма овај Рус што клиза. Што? Како што? сад већ узрујан, диже глас, како се може клизати, цара му јебем, поред онаке љепотице, а да му чуна мирује... Ја се ваљам од смијеха, нена потеже фатиху. Мајка је родила сестру. Отац се није напио, напротив, заклео се да више никад неће. И није. Ишао сам и након тога код деде и нене на ноћење, јео најбоље пите на свијету, али више није било исто. Сад се оженио очев брат, довео своју жену, јело се за истим столом, истина, с једном столицом која није била из комплета, а ја сам трчао у одрастање. Нена је све јаче кашљала кад бих јој долазио у посјету, деда се до подне једнако залијевао коњаком од подне гласно хркао, ноћу гледао умјетничко клизање и све је наочиглед било исто. Али ништа као прије... Живио сам с родитељима, у бешици љуљао сестру, питао се колико ће отац издржати без кафане, помагао мајци у ситним кућанским пословима и потом одлазио у школу. У међувремену, нена и моја мајка су се стигле „до ножа“ завадити. Отац је одолио искушењу и није се напио, деда је опсовао цара, али се није упуштао у дебате, сестра је уписала факултет и почела по граду ходати држећи се за руке с момком. Љето, десет година касније. Не екрану реприза Олимпијских игара. Пратим умјетничко клизање. Нена је на умору. Деда шути, али цара не дира. Само понекад промуца: „Фино сам јој ја говорио“. Кликер на њеном грлу је порастао у билијарску куглу и разлио се у канцер. Сестра трчи преко балкона: „Умрла нена“, плаче... У авлији пуно свијета, ми17
рише кафа... пије се у шутњи. Мој отац се скутрио на сећији и јеца. Мајка дијели филџане, прешла је преко свађе, али није заборавила. На лицу јој се не зрцали туга, али је намјестила некакав израз. Не знам какав. Деда сједи под одрином и гледа у празно. Смрт чучи и на његовом рамену. Вири му из ока. Ја не плачем, вучем димове из цигарете и гледам како се на коцку шећера вере мрав. Сузе не можеш истјерати напоље кад пожелиш. Ја увијек плачем у самоћи. У авлији је плакала само душа, али то нико није видио... На џенази, док спуштамо нену у кабур, гледам очево погужвано лице, који једном руком придржава тијело свога оца. Не личе, баш као да нису у роду. Отац, бркат, оштрог погледа, повијен у раменима... Дедо, с празним погледом, косом зализаном унатраг, избријан, с љевом руком која видно дрхти. Неко их слика. Замрзава им лица фотоапаратом. Хоџа учи у сасушеној харемској трави, бол фрца у кољенима... Готово је... Из џепа вадим цигарете и пушећи одлазим кући. Моји родитељи и сестра иду у кућу смрти. Ја не желим. Сваљујем се на кауч и не мислим ни на што. Занемарујем правило о непаљењу телевизора четрдесет дана, како људи мудрују, али у књигама не пише. Туга је иста, и с телевизором и без њега. На екрану, клизач баца у зрак своју пратиљу. Она се три пута преврне у зраку да би му поново пала у наручје. Ја припаљујем сљедећу цигарету, гледам у клизачеве претијесне панталоне и видим – мирује... Из неког разлога станем размишљати о деди. Призивам ли то ја још једну смрт?
18
НЕКИ ДАТУМИ У МАЈУ
Догоди се тако сваке године да с неким датумом маја варош напрасно процвјета. Да дјеца смијехом испуне сокаке, лахор махалом разнесе мирис пржене кафе из загорјелих шишева, да у авлијским ћошковима пламеном букну читави бокори ружа... Буде то да се с неким датумом маја у град слију поворке аутомобила; то се наша дијаспора враћа „кући“, на очи наслања Олyмпусе, па штрока у извор, дјеца се провлаче испод теспиха гдје (фалан) почивају тијела Сари Салтука и Ачикбаше. Деси се увијек у прољеће да се и ја присјећам неких детаља за које сам мислио како су одавно заборављени, сахрањени негдје у мени и да с овим животом немају ама баш никакве везе. А онда се лактовима подупрем о кољена, гледам како се доље, између мојих ногу, мрав бори с кором хљеба и сјетим се да то није могао бити мај јер је напољу лила киша, иста онаква каква зна падати још само у новембру, да сам био 12 година млађи и да је странац који је ходао улицом у глави имао онолико сиједих колико их данас има мој пријатељ Е. Незировић. У једној руци он носи кесу, у другој флашу нечега. Онда подигне кесу у зрак. Заустављам ауто и чујем: „Врело Буне? Текија?“ „Право. Само право.“ Уљудно захваљује. Суновраћа поглед на врхове блатњавих ципела и одлази право, према мојој упути. Ја скрећем лијево и више га не виђам. Али, кренимо испочетка. 19
Пошто важим за поприлично асоцијалну особу која тешко склапа нова познанства (не знам како сачувати ни ова постојећа) те излазим само једном седмично (петком), није тешко погодити како сам те ноћи сједио на барској столици и трудио се заподјенути нешто, било шта, с конобаром у шанку. Пошто он не показује никакво занимање за моје „покушаје“ (од прошлог петка пливам му 20 марака), а напољу лије убитачна киша, не да ми се отићи међу бољи, пристојнији свијет и с њима започети нешто. Било шта. Одлучио сам како је боље остати ту. Наручио пиће и, гле чуда, у огледалу препознао њега. Сад вријеме кратим проучавајући физиономију тог лица, покрета, трудим се открити „поријекло“ његовог занимања. Видим руке: квргаве. Под ноктима талог машинског уља, дебеле прсте и јаке, изразито јаке мишице, па помислим: „Механичар“. Он не скида поглед с огледала испред себе, а које му узвраћа тамним подочњацима, испијеним лицем, неуредном, масном косом, дугачким, неприродним зубима... А онда се нагло прене, испитивачки дуго мотри конобара и каже: „Дај момку шта пије. Успи и мени ово моје.“ Гледам како покретима својственим човјеку који у сваком тренутку зна шта хоће подиже своју чашу, узима цигарете и привлачи столицу ближе мојој. У судару наших лактова осјећам снагу. Уљудно захваљујем, наискап испијам пиће, погледујем у сат на зиду и не без чуђења примјећујем: „Ух, заборавих да морам...“ А касније? Касније се испоставило да Атиф није био никакав странац нити је с тамошњим чаршијама имао било какве везе. Био је то човјек у касним педесетим који је, једноставно, тјеран невољом, немиром, чиме ли већ, једног јутра угазио у нашу варош и убрзо постао један од нас. Код боље стоје20
ћег свијета чистио би коров, верао се по оџацима или крпио рупе у зидовима. За своје услуге узимао је ситниш или просто говорио: „Шта ја знам... Дај онолико колико те срце стеже.“ А људе је срце стезало таман онолико да с тавана свуку јакну (к’о нову) демодиране трапез-панталоне, кошуље похабаних лактова, дерутне чизме... Па ипак, Атиф је плијенио пажњом. Постао омиљен у граду. Плијесан испод ноката ишчилила је под батеријом туша, правилна исхрана у образе је поново утјерала румен, тамне кесе испод очију замијенио је израз задовољства... Живота. Почело се шаптати: „Згодан. Вала, јес’.“ Женама би пуцале цијеви у судоперу баш онда кад им се мужеви нађу на послу, спадале би карнише, трошили се зупци на косилицама. Почело се оговарати... А онда једно вријеме нисам излазио... Било ми је забавније дружити се с Миљенком Јерговићем, походити с њим водопаде у Јајцу, чезнути за пољупцем Гите Данон, страховати с његовим оцем кад се мама попење на ону даску изнад базена, а он моли Бога, кога ли већ, да не скочи, да га не осрамоти пред дјететом јер је непливач... Наредне сусрете с Атифом, све и да сам хтио, нисам могао избјећи. Виђао сам га у дијелу града гдје сам у то вријеме био запослен. Журно бих пролазио поред празних кафана, оглéдао се у мусавим излозима, хитао у гранап по доручак, а тамо је увијек стајао он. Уљудно би се поздравили и ја ни у једној његовој гести нисам могао препознати човјека коме је био потребан неко. Било ко... Не знам како, али имам тај дар да правог самотњака препознам међу стотинама сличних. Послије неколико таквих сусрета, примијетио сам да он никад ништа не купује, да не пуши, не пије... А онда ми се „упалила лампица“, па сам скоро викнуо: „Он чека да ја...“ 21
Отада бих у гранап одлазио раније него обично, плаћао сендвич, кутију цигарета, јогурт, потом бих намигнуо продавачици и одлазио у гранап преко пута да и себи купим исто. Не сјећам се више нити је за ову причу тај податак важан, кад сам с Атифом подијелио сто. Знам само да је било често и да је трајало дуго (читаво прољеће и цијелу половину љета). Не знам ни објаснити шта то има у мени (или на мени), какав је то магнет који у клупко мог постојања привлачи невољнике, оне мучне приче како су и они, ето, једном имали живот, авлије у којима букте руже, јорговани, снови... Знам само то да ми је досадило повлачити се по рупама у које више нико не улази, сједити у најудаљенијим кафанским мраковима, увијек леђима окренут вратима, погледима... животу који се ковитла напољу, па сам му једном приликом рекао: „Па добро, зашто не одемо једном сјести негдје у масу, измијешати се са жагором, смијехом, погледом свлачити жене, буљити у живот...?“ „Живот“, рече, и као да му лицем прелети нешто налик на сјету. Грч. Прије него сам заустио нешто рећи, он из таме капута извуче уредно пресавијени новински папир, наслони дуг, испитивачки поглед на мене, па уздахну: „Отвори! Отвори слободно. Отвори, да се коначно упознамо.“ Под неким датумом маја из 1986. стајао је човјек и руком покушавао заклонити лице. Изнад фотографије на којој се гужвала ногавица која управо улази у милицијски „стојадин“, вриштао је наслов: „Насмрт избо супругу.“ Пажљиво, баш како и доликује кад завириш у нечију интиму, пресавио сам папир, поклопио га празном кутијом цигарета и рекао: „Шта ћеш... Свакоме се може десити.“ Он није рекао ништа. Само је са стола подигао упаљач, а онда ишетао из кафане. 22
Ускоро сам и ја остао без посла, па су се прориједиле моје посјете том дијелу града. Распитивао сам се, онако, као уз пут, да се не примијети, гдје је и шта ради. Наилазио сам на нијечно климање главом, горчину на уснама кад би ми рекле: „Ма пусти“ и питао се: „С ким ли се то све Атиф упознавао?“ Негдје, средином љета, сазнао сам да је напустио град. Више га никад нисам видио. Данас не знам да ли је нешто од његовог трага остало у овдашњим чашама, пепељарама, улицама... Да је жив, и да га могу упитати, Иван Цанкар, сасвим је сигурно, рекао би да јест. Овако... Не знам чак ни то да ли међу прљавим, огуљеним столовима, онда кад се изнад града усидри новембар и заспе нас кишом меланхоличних куршума, оживи она добро позната туга у његовим очима. Плаћа ли непознат неко у гранапу цигарете и јогурт... Продужава ли нечију наду? А онда, кад одмакне прољеће... Кад подигнем руке с кољена, кад мрав развуче кору испод мојих ногу, не могу а да не помислим шта ће се десити ако једном, с неким датумом маја, кад године од проживљеног живота исклешу мост сјећања, преко којег прелази нечије младо, радознало лице, да би завирило у огледало – и погледало израз на мом лицу – да ли ћу се тада и ја пренути, посегнути у таму свог капута, у судару лактова, зачуђен, погледати здравље у нечијим очима, разлистити комад пожутјеле новине и рећи: „Отвори. Отвори слободно. Отвори, да се коначно упознамо.“
23
РУКЕ
1. Могло је то бити љето прошле године кад ми је до руку, пуком случајношћу, допао некакав танко укоричен магазин о астрологији и у њему потанко прецизирана реченица: „Хиромантија је вјештина читања из длана“! На један чудан и необјашњив начин примијетио сам како ме та реченица у најмању руку коснула, заокупила сву моју пажњу. На овом мјесту узет ћу предах, тек толико како бих у свијест позвао прилику моје нене и очевог другара, Душана Рогозина, који би, не двојећи ни трена, аутора ове реченице у хипу прогласили богохулником. У наставку текста писало је како у длану лијеве руке можемо открити карактер свакога од нас док се у линијама десног длана крију путање нашег судбинског пута. Иако сам текст испод којег је стајао потпис извјесног Хоwарда W. са занимањем прочитао до краја, ни у једној реченици нисам пронашао одговор на питање које ме тих дана напросто изједало: „Ако је хиромантија вјештина читања из длана, како се онда зове вјештина која би открила хуље међу нама?“ 2. Моје дјетињство Сафета М. памти као очевог пријатеља, насмијаног добродушног дива заогрнутог кожухом, способног сијалицу на кафанском стропу утрнути једним трзајем главе. Некада давно, још бијах дјечак, возио сам се с њим у камиону који је својим предњим трапом неодољиво подсјећао на реплику оног из Ко то тамо пева. Звао га је Дорат. 24
Питао сам: „Зашто Дорат?“ Он је кроз прозор избацио опушак, насмијао се у стилу Павла Вуисића и рекао: „Ех, јебаји га сад.“ Коју минуту касније зауставили смо се насред чаршије да би Сафет у картонску кутију, пред којом је сједио човјек без руке, спустио новчаницу. Окренуо сам главу устрану; бјеше то први пут да видим инвалида. Сафет је рекао: „А у пичку материну!“, затим је спустио руку на црну куглу шалтебла и поново убацио у брзину. Касније је земљу киповао у темељ наше куће у настајању. Сјећам се: с првим прољетним данима тек дођосмо до прве плоче; отац угаси транзистор, опра руке на кориту, па рече мајсторима: „Ако ћемо право, сигурније ће нам бити у подруму.“ Сјећам се још да је мајка заридала. 3. А онда су се на нашем Горење телевизору почеле редати слике Пакраца, Вуковара и Мурата Шабановића... Након што је екран коначно прекрио мрак, уживо сам видио мртваца, па још једног... Видио сам смрт у силовитом замаху и дивљи људски нагон који се довијао како јој доскочити. Сафета сам с временом престао виђати; моји интереси одмакли су нешто даље од његове шоферске кабине. Па ипак, кад би се десило да се сретнемо на улици или нам се преко збијених кафанских столова укрсте мој полупијани и његов надасве радознали поглед, један другоме уљудно бисмо климнули главом, размијенили пар куртоазних ријечи и ништа преко тога у наш однос није могло стати. Вријеме је (није ли то већ негдје записано – свако пријатељство има рок трајања), ко зна зашто, поништило многа очева предратна пријатељства. У нова, плашећи се разочарања, није се усудио јурнути. Ако се пријатељство сматра оазом у којој се срце напаја с извора искрености, онда сам 25
мишљења да се до ње долази газећи непрегледно поље искушења у које отац није желио крочити. Ипак, с временом, трсећи се ваљда Раскољникова у себи, успио је саградити кућу. Њеном изградњом као да је желио ставити коначну тачку на смисао нашег постојања. Кад мало боље размислим, мој отац никад није градио кућу. Он је градио дом, а то није исто. Или није било нама: убогој породици с мучним искуством подстанарства. Тај дом имао је два спрата са шкурама сада окренутим у православни звоник, авлију са шадрваном, простране балконе опасане оградом од кованог жељеза. С једног од тих балкона он, мој отац, сузних очију одмахује колони цвијетом закићених аутомобила који моју сестру одводе у други живот. Седам дана након сестрине свадбе; посљедњи гости већ су напустили кућу, он спусти руку на моје раме и рече: „Ниси знао да је Сафет болестан?“ „Нисам.“ „Јест. Има хефта како лежи.“ 4. Истог трена упалио сам ауто и одвезао се у болницу. Возећи се, размишљао сам о давно прочитаној Крлежиној реченици: Неки људи у свом карактеру имају племените елементе вишег типа. На пријемном одјељењу стајао је човјек заогрнут бијелим мантилом; његова повијена рамена и примјетно трапав корак одавала су фигуру мог зета. У пролазу смо размијенили неколике ријечи, таман онолико колико је потребно да разбијемо „бирократију“ међу нама, и ја сам јурнуо у таму горњих одјељења. Узгред буди речено, понудио ми је сваку врсту помоћи коју сам, ипак, крајње обазриво одбио. Сафета сам нашао како лежи на кревету загледаног у ољуштену кору наранче на нахткасни испред себе. Био је 26
покривен плахтом. Оног трена кад ме угледао у крајичку његовог ока родила се суза. Сјео сам у дно кревета, али нисам знао одакле бих почео. А онда је он, слутећи моју нелагоду, рекао: „Не знам зашто, али често размишљам о незнанцу што је некоћ сједио на чаршији.“ Тада је ослободио своју лијеву руку, исту ону којом је крхао чаше у кафани, миловао моје лице кад би походио наш дом, исту ону руку којом је, не чинећи изузетке, даривао јуродиве, да би на концу стргнуо плахту са себе. Дуго сам зурио у оно мјесто одакле би требала израсти друга рука, рука Павла Вуисића која ће сад из аутобуса избацити потпуно збуњену прилику Ташка Начића и рећи: „Вози, Мишко!“ Али нисам је видио. Из неког разлога у мени се одједном родила потреба да загрлим тог човјека, да наслоним главу на та дивовска прса и горко, онако, од срца, заплачем. Нисам то учинио. Не због тога што у свом карактеру нисам пронашао довољно храбрости за такво што него чисто због бојазни да бих му тим загрљајем наговијестио коначни и бесповратни крај. „Ово се зове пропадање, или, ако баш хоћеш, ово се зове смрт у галопу“, рекао је. Нисам, као некад у дјетињству, окренуо главу устрану. Зурио сам у модри патрљак увјеравајући се да макар толико могу издржати. „Како?“, једва чујно превалих преко усана. „Ни сам не знам. Једног јутра ме пресјекло. Толико јако да ни филџан нисам могао држати у руци. Дошао овамо, загледали ме ови мало, почели вртјети главама, сашаптавати се, а чим се они сашаптавају, знаш да ти је вадити паре. Три хиљаде сам дао; рачунам: бит ће у реду. Џаба! Одсјекли је. Сад се то све и на плућа проширило, али они шуте. А ја знам да се живот неповратно растаче из мене.“ 27
Још неко вријеме задржали смо се у разговору; на опће згражање дежурног љекара, испушили по 2-3 цигарете, сјурили се у носталгичне провалије заједничке прошлости, а онда сам га напустио, уз обећање да ћу поново доћи. Кад сам га сљедећег дана видио, Сафет М. је спавао. Четири снажна мушкарца, сваки са своје стране, подигли су његово тијело и преко руку га понијели у кабур. 5. Навечер је у мојој кући зазвонио телефон. Сестра! Пита ме постоји ли ваљан разлог због којег нисам отпоздравио њеном мужу. Шутим. Загледам путању линија на свом лијевом длану и трудим се препознати човјека у себи. А онда одбијем један дугачак дим и гласно се упитам: „Ако је хиромантија вјештина која открива наше карактере, како се, побогу, зове вјештина која би открила хуље међу нама?“ 6. Сљедеће ноћи моја сестра није звала. Кад сам јој ујутро куцао на врата, није је било код куће.
28
СНИЈЕГ
1. Почетком фебруара пао је снијег и чинило се као да ћемо на један дан побјећи из властитог живота. Буљуци дјеце до подне су дизали дреку да би пред сутон, сузних очију, образе припили прозорским окнима. Било је нечега, као из властитог дјетињства, пресликаног у том призору. Допадала ми се та изненадна отуђеност којом ме снијег ослободио од свакодневнице, тај осјећај неморања којем се могу препустити. Допадало ми се размишљати о другим стварима, рецимо, о Нервалу; да ли би пјесник потакнут идиличним пејзажом, коначно успио свладати меланхолију? За 7-8 дана, колико је снијег падао, град су задесиле 4 смрти. Превише, чак и за много веће средине у којима људи имају привилегију не познавати туђе несреће. Између спорова које старији воде око тога како овакав снијег није падао још од Шотриног филма испраћам џеназу. Спуштам руку на незнанчево раме и кажем: „Не памтим да сам ово доживио ни онда кад сам са Hemingwayem походио врхове Килиманџара.“ Гледам како се према мени окрећу два наборана старачка лица. У њиховим очима назирем сасвим изражајну присутност сућути. Са глава смичу француске капе и пуштају поглед низ колону. Преко усана, једва чујно, преваљују: „Штета... А тако млад човјек.“ Младић, коме сам покушао дочарати љепоту јутрос прочитане књиге, пажљиво, уз збуњен осмијех, скида моју руку са свог рамена. Затим пружа корак и нестаје у гомили. Каткад се окре29
не да би, широм разрогачених очију, потражио луђака у мени. 2. Гужвамо се испред камена мејташа. Равнамо сафове. Сандук, прекривен зеленом чохом, лежи испред наших погледа. Хоџа посредује између нас и Бога. Каже: „Овај снијег само је кушња на коју нас Свевишњи ставља.“ Испред мене, у другом сафу, стоји човјек. Гледам равно у његов потиљак. Он се на хоџине ријечи премеће с једне ноге на другу, као да ће сваког трена изгубити абдест. Људи иза мене занемарују правило о скрушености, које се подразумијева у оваквим приликама, и роморе. Спомињу маљ којим ће укућани, кад за то дође вријеме, локалне трговце ударати директно у чело. Јер друкчије, веле, неће испустити душу. Хоџа подиже руку; ауторитетом своје фигуре опомиње на шутњу. Три пута се колективно гласамо здружени у накани да халалимо мртвацу. Погледом клизимо, прво по десном, потом по лијевом рамену. Затим се колона повлачи према харему. У кабур спуштамо сандук. Клечимо. Дуго клечимо. Смрзнутим длановима умивамо лице. Понављамо ритуале из претходних дана. 3. Путем којим смо дошли до харема не препоручује се враћати кући. То је због тога да не бисмо репове смрти пустили међу укућане. Они који Књигу познају боље од мене такве тезе називају гаткама. Свеједно. Корачам према полумраку оближњег бифеа. Три дана немамо струју. Свијеће, распоређене у четири угла, неодољиво подсјећају на рат. Често размишљам о рату. 30
О томе како смо тада сви подједнако били исти. Умјеренији. Да рат за посљедицу не носи неподношљив број смртности, и данас бих потписао да живим у њему. Склон сам се запитати да ли је та ратна посљедичност до бруталности довела наш осјећај за жаљењем. Наслоњен на излизану плоху шанка, гледам дјевојку која на отвореном длану држи тацну. Обриси њених груди назиру се испод мајице с погужваним ликом Евите Перон. Ноћ гризе у пладањ с преосталим остацима дана. 4. Синоћ је овдје, лакат до мога, сједио Абдел Кескин. Разговарали смо о Мирку Ковачу. Још могу разабрати ријечи које му дрхте на уснама. Једну на другу, он припаљује нову цигарету, потпуно зачуђен над мраком који се слијеже изнад нас и каже: „Град без струје, ако ништа друго, нуди довољно времена да спознаш друге ствари.“ У радијској кутији спикер запомаже како струје неће бити ни наредних дана. Апелира на оне који су у могућности пружити помоћ селу, које запомаже горе, одсјечено од остатка свијета. Немају хране. Абдел примијети: „Јебеш село у којем је срамота стварати залихе у храни!“ Колико само истине стане у једну реченицу! Данас смо у смрзнуту раку положили Абделово тијело. 5. Познавао сам га годинама. Ту и тамо, нашли бисмо се за истим столом, свако за себе присутан у шутњи. Баш као и мене, опчињавала га је самоћа. Људски живот, на моје чуђење, волио је поредити са биљкама – не успијева свака на истом мјесту. Био је страствени заљубљеник у књижевност; штошта корисног научио сам од њега. У посљедње вријеме поново је откривао Ковача. Свиђао му се, у односу на младе 31
пишчеве дане, тај заокрет у стилу, та вратоломија присутна у реченици. Небројено пута до у детаље ми је препричавао његов посљедњи роман: замишљену слику Дубровника који дрхти под јаром, док се јунаково лице зрцали у огледалу, онај чујан шум таласа прије него се разбије о хрид, стотину пута описан Јозипин лик и признање да би му се доље, у гаћама, увијек нешто пропињало кад би замишљао како Јозипа, та сеоска учитељица, са главе смиче перику... Гајио је илузију како ће се једном, кад томе дође вријеме, преселити у Ровињ и у тиха предвечерја испраћати слапове сунчевих зрака који се гасе на звонику цркве св. Еуфемије. Мјесто гдје би у коначници био сретан никад није пронашао. Никад није дочекао да дође његово вријеме. Да као биљка успије макар на једном мјесту. Чак ни рат није успио разбудити сањара у њему. Напротив, постао је меланхолик, невјешти војник који је имао несрећу једном одлутати иза линија. Ровињ никад није видио. У пораћу се догодило да му се свијет окрене наопачке, да Сања није могла разумјети оно што су психијатри сложили у скраћеницу ПТСП; једног јутра са стола је подигао цедуљицу: „Мала је са мном. Не тражи нас.“ Скоро па непримјетно, у његов поглед уселила се туга. Пола године касније Управни одбор школе у којој је (више него полетно) предавао књижевност пронашао му је замјену по налогу набуситог страначког кадра који се буса у своја гајретска прса, а уствари је само лицемјер који је овдашњи покољ пратио заваљен из фотеље некакве бјелосвјетске вукојебине, а данас, накинђурен лажним патриотизмом, послове дијели по логици подобности. У бесцијење је дао сву имовину; кућу, половни ауто и цијелу библиотеку. Закорачивши у живот из некоћ прочитаних књига, дријемао је по страћарама, потпуно поистовијећен с полусвијетом о којем је толико тога знао... Ординирао је 32
прометним градским раскршћима, на опће чуђење свијета, вјечно насмијан и сањив. А онда је чуђење прогутала равнодушност. Дјеца су пронашла нову забаву и престала грабити за њим. Ништа од пријашњег Абдела у тој фигури није остало; испод тамног самртног качкета израсло је цијело бусење косе, панталоне се сијале од изношености, сако сваким даном постајао шири, под нокте се насељавало све црнило биједе... Само је учтивост у његовом гласу остала једнака. Књишка. 6. За 60 минута може се попити десетак пива. Можда и више, премда је неумјесно хвалисати се таквим подвизима. Конобарица је наслоњена на врата и одсутно зури у ноћ. Дјевојци која прилази шанку како би усне понудила пламену свијеће кажем: „Немој то чинити. Можда не знаш, али ако то учиниш, један морепловац на пучини овог ће трена изгубити живот.“ „Ти заиста вјерујеш у то?“ „А зашто не бих вјеровао?“ Она на уснама носи неприпаљену цигарету и нестаје у тами. На зиду се издужује њена сјена а онда је гутају огледала бифеа. 7. Понекад би се десило да Абдел изађе из своје анонимности. Виђао бих га како стоји на раскршћу са дланом испруженим према пролазницима. Често бих и сам гутао кнедле тискајући кованице у његове руке. Учтиво захваливши, замолио би ме да сачекам часак, под условом да не журим. Каткад уистину не бих журио. Допадало ми се доколичарити, умишљати како, попут Victora Hugoa, тумарам градом, погледом пратећи пролазнике, њихова лица и покрете, 33
уображавајући себи да тако стварам профил неког новог Quasimoda. Сјећам се тог врелог љетног поднева, те опипљиве јаре у зраку... Стајао сам тамо, испред матичног уреда, чекајући Абдела кад се један ауто нагло зауставио. Имало је затамњена стакла која се спуштају притиском на дугме да би на дневно свјетло провирила рука. На дугачким прстима који стишћу цијели свежањ новчаница видио сам црвеним лаком обојене нокте. Затим се рука повукла унутра, на семафору се упалило зелено и ауто је, као из филмског кадра, нестало из нашег погледа. Касније, док смо сједили у ресторанској башти, удишући мирис што га је изнад нас просипала липа, професор се намах прену. С његових усана као да се откину тек једна ријеч. Сања! У позадини његовог осмијеха још неко вријеме титрао је усхит, а онда је опет постао онај стари, мени драги шутљивац. Онда је поново постао Сократ. Отада је, примијетио сам, све мање походио улицу или макар није она раскршћа којима сам ја у журби пролазио. Касније су се довукле кише и вјетрови са звуцима меланхоличних призвука. На мјесту гдје сам га једном чекао, више га није било. Код једног, за мене значајног писца, постоји сљедећа реченица: „Непристојно је умријети у јесен, кад умире и све друго. С лишћем.“ Абдел Кескин умро је средином фебруара, у зиму, онда кад је снијег нарастао до колективног очајања. Момци из Горске службе спашавања пронашли су нечије тијело док су се покушавали пробити до села о којем смо претходне ноћи заједно слушали. Поред њега, одбачене, лежале су двије кесе с намирницама. 34
8. Снијег има улогу оптичке варке. Ствара привид како смо колективно постали бољи људи. Под непогодом, какву ни најстарији у овом граду не памте, пекари бесплатно дијеле хљеб од јучер, за Циганчад из рушевина нашло се мјеста у колективном центру, један је газда наложио конобарима да након фајронта не закључавају врата локала како би бескућници имали гдје преноћити... А онда је у радиоапарату нестало батерије. Нудим се да скочим у ноћ. Отварам врата трговине. Цијене у рафовима стоје овако: свијећа, комад – 5 марака лопата за гртање снијега – 40 марака јаје, комад – 1 марка. Трговац стоји за пултом. Пòдиже поглед са дневног издања новина и каже: „Изволи?“ Намах препознах човјека у чији сам потиљак данас гледао. И sînū ми; кад је у граду посљедњи пут падао снијег вриједан памћења, ја сам тад био 20-годишњак. Заклоњен иза своје младости, у то вријеме могао сам се охолити и рећи трговцу како бих желио купити маљ и поклонити га његовим укућанима. Он би, невјешто скривајући нелагоду, прогутао моју дрскост и већ сутра, узгред буди речено, на кафу позвао мог оца. Али ноћас, док преко пулта гледам његов бесраман израз лица, ја имам више од 30 година. Још сам млад да бих имао жеље. Али ипак... Батерије нисам купио. Отворио сам врата и сјурио се у ноћ, потпуно свјестан чињенице како сам управо створио лик Quasimoda. Напољу, снијег је падао једнаком жестином. 35
9. Док немоћан лежим у кревету, загледан у небо које не обећава, из неког необјашњивог разлога станем размишљати о почетку приче Коњушница Витомира Лукића: Ноћу чујем како ме са дна неког лаганог свемира гдје се замеће сан, дохвати нејак разлог и моја свијест мутна, тешка плови, плови, раздањива се. Враћајући се нечему од чега се раније откинула, она повећава напетост из које се одједном роди стварни тренутак. Тако далек. 10. Јутрос сам од своје мајке чуо како је престало куцати срце у тијелу нашега комшије Јасмина. По старом доброкомшијском обичају, помагао сам копати мезар. Касније сам узео абдест, стао испред камена мејташа и питао се: чију ћу несрећу данас препознати? На чији ћу потиљак наслонити поглед?
36
БЕЗДАН
1. Гледано одавде, с руба терасе, ноћас у оку Теодора Гакиса има још толико мјеста да у њему бљесне ова полупразна улица. И као да никад није ни постојао, само ће се пустош разлити око њега и све ће остати блиједо и тјескобно. Осврнут ће се још једном и погледати по овим смежураним старачким лицима што испуштају домине из руку, видјет ће још хладне и голе зидове из којих бије студен и овај јасан понор под ногама који га мами. Ваљда тако буде кад потрошиш живот, па ти остане још само онај продужетак над којим се и сам чудиш док чекаш да Онај одозго пресијече ту нит која те веже за земаљско. А смрт се већ једним краком уселила у њега, осјети он како му завирује ноћу у собу, притаји се под свјетлошћу, исклизне некуд, скутри се у кључанице, па отуд палаца језиком док се лампе не погасе... Због тога је ноћас одлучан одагнати страх. А онда све изнова заронити у овај бездан, након чега ће за собом заувијек затворити врата живота. 2. Кад се ноћ примакне крезубим фасадама, а тмина с неба налегне на сокаке, у кафанска врата кључ удијева Тео Јабанџић. Увијек у исто вријеме и увијек лијевом руком. Годинама тако. Испрва се људи чудили тој његовој навици да кафану отвара само ноћу, а он се осмјехне и не проговара. Ћеиф 37
је његов и не мисли га правдати пред свијетом. Узвере се уз ове басамке, сипљиво кашље док их не савлада, кврцне кључ у брави и већ је ту... Окружен гротлом самоће. А и ово што ради – то је од невоље. Другог избора нема до прерано зборано лице сваконоћно гужвати у осмијех, учествовати у овом животу у којем су све вриједности одавно изгубиле и смисао и облик. Ту одсједају само пуки несретници, па, препуштени животној стихији, чекају указање бијелог миша, па да мирне душе могу рећи како је коначно готово. А дотад ваља њему прозрачити кафану, опрати чаше од синоћ. Ваља му попити коју на брзака; мука је тако подношљивија. Сад ће они. Само што нису. Не може их спријечити ни ова библијска киша што се просипа на град. 3. Ноћ је зајахала небо над Солуном. Узверала се и сјета на срце Теодора Гакиса. Осјећа да ће се ноћас исписати из живих и да ће зору дочекати мотрећи на хиљаде звјезданих пјега расутих по небеском лицу. Већ му се жмарци веру уз тијело. А доље – пуст град. На улицама нико; тек онај улични свирач са звечећом милостињом у шеширу и један кавалир с цвијетом хризантеме у руци, одушевљен сусретом у који хрли. И ништа више у његово око не може стати; ни блиједа Мјесечева флека окупана у морској дубини ни оно двоје младих, што се ту, на његове очи, љубе. Ништа. Романтика је одавно ишчиљела из њега и живот му се свео тек на пуко одбројавање сати док га Она којој се у походе спрема коначно не пригрли. Теодор Гакис припаљује лулу и тако, док се око њега извија дим и гасне један свијет, скањује се. Још је у њему остало довољно прибраности да се макар присјети. А кад је мријети, нека буде уз драге слике. Још и ово писмо под срцем, 38
које га тако зебе... Годинама га није читао, помисли, па нагло стресе раменима. 4. У кафану улазе први гости. Отресају капи с кишобрана, па их задијевају у ћуп иза врата. Климају главама, па сједају, свако за свој сто. Тај тврдоглави свијет. Тај убоги свијет који се држи својих навада све док у шутњи не попије прве бокалиће и тек кад језик одебља, па из њих суну ријечи, онда је потпуно свеједно и то гдје ће ко сјести и откуд ће прича потећи. Истина, испочетка се говори тихо и дрхтавим гласом, а онда, охрабрени ракијском чашом испред себе, стану галамити. Неријетко се кафаном проломи и псовка. А Тео, јадан, слуша. Заправо, слушао би он и вечерас, али нема никаквог чуда да се деси, да одгоди причу, а кад је тако, мораш причати о себи. Дакле, његов је ред да исприча муку, али без псовке. Такви, и кад их невоље притисну, гледају да их не подјарују псовком, него своје казивање, ма какво је, плету бираним ријечима, као кроз сито: одбаце оно што не ваља, па остану само оне мисли које су јасне саме по себи. Тако се најтеже ријечи никад не изговоре, а мука се лакше поднесе. Мада га ноћас брине управо то што је о себи већ све рекао, па не зна одакле почети. Причати о Есми која га је оставила већ у априлу 1992. било би још једно болно понављање и сва његова бесједа не би потрајала дуже од пô бутеље вина, а то је, богме, мало. Премало кад у тебе блену невољници; људи гладни туђих усуда. И има ли сад смисла из џепа вадити ову блиједу папирну копију коју је одавно спаковао у коверту, пљуцнуо на прсте и заувијек је запечатио, одбио од себе, па пустио да лута свијетом, да тражи онога на кога се односи и коме је упућена? Још 39
је у њему тињала нада да ће тај чије је име стајало на полеђини бити жив да стигне прочитати кад му буде уручено. Да ли да тај садржај писма сад наново исприча и шта би тим постигао, премишља се Тео. Да ли би нешто од овог бремена спало с његових уморних плећа или би га и даље једнако притискало? 5. Размишља стари Гакис о свом минулом животу; узалуд му ноћас и плакати. А колико до лани све је било мање болно. Све се стрпљивије подносило. Још лани он је овако налакћен стајао на властитој тераси, слушао како доље, по мраморним подовима, цвиле одлучни Матилдини кораци, а собама се одлијеже заразни смијех унуке Тање. А сада – ни Матилдиних корака ни праска Тањиног смијеха. Жену је ономад спустио у гробницу, Тања се удала, одселила у Атину, па му кућа постала тек пуко гробље успомена. Због тога ни тренутак није двојио кад му се указала прилика да је прода Финцијевима. Новац је послао унуци и без имало устручавања покуцао на врата овог старачког дома. Од тог дана он живи тјешећи се да неће умријети потпуно сам, па макар то било и с овим непознатим, сенилним старцима, иако је кајање остало једнако. И још расте. Још буја у њему. О томе ноћас, загледан негдје преко мора, налакћен, с лулом међу уснама, размишља Теодор Гакис, а онда се дохваћа новчаника. Испред очију му се пренижу слике, наново оживе и као да му сузе склизну низ лице. Кад би се на тераси упалило свјетло, сигурно би се видјеле. Али неће он то учинити. Туга је мање примјетна у мраку, зна он то, па још чвршће међу прстима стиска успомене. Довољна је и ова улична сијалица чије свјетло добацује до њега па да још једном све наново прочита. И да нико, сем неба над Солуном и овог уличног свирача, не буде свједок његовог корака. 40
6. Једном ће га стрефити смрт на овој сећији, а неће се знати од чега је тачно умро. Наглабат ће чаршија – та због тога и постоји, али неће вјеровати да је Тео Јабанџић умро од туге коју, ето, никад није признао. Наглабат ће чаршија и смијат ће се кад га у ћефин замотају јер ко му је крив што није имао памети, па навего... Та могао је. 7. Пренизао је Теодор Гакис све своје успомене. Али у мисли није могао дозвати онога чија му слика ноћас не подрхтава у руци. А и како би кад је никад није ни имао. Па стане мислити на Емилију, своју јединицу, на ту јесен из 1978, тај хроптај који јој се згрчио на уснама прије него јој се језик заглавио између зуби баш као кад хоћеш изговорити слово Т, а онда су јој грашке зноја оросиле чело и ријеч се заувијек скаменила између мртвих усана. Разазнаје му само име у овој дрхтавој шкработини исписаној на коверти, а сада, кад завири међу та нечитка слова, само ће још више продубити ово питање које му притиска душу; Боже, па зашто нисам ништа учинио? Зашто? И сви напори за одговором остат ће узалудни и ово сравнавање рачуна из минулог живота... све је већ одавно попримило обрисе смртног. Остао је само овај корак на који се спрема, али ће још једном отворити коверту и пред њим ће наново заиграти ријечи. 8. Имао је Тео камо. На његовом пасошу, срећом, не цвјетају љиљани. Значи, могао је... Рецимо, у Данску, па ово зло не би ни видио. Али није. Остао је овдје, рачунао „неће ово задуго“, с почетка, с пушком у руци, занесено трчао преко 41
опустјелих градских шеталишта, с мирисом расцвалих липа у носницама и страхом у очима, вјеровао да се бори за праву ствар, псовао за градским побјегуљама, преко снајпера се гледао са дојучерашњим комшијама... и крај рата дочекао с овим патрљком на мјесту гдје му је некад била десница. Писмо је писао лијевом руком. Истина, више је то личило на жврљотину, али некога је морао окривити. Неко је морао остати обиљежен због тога што његова десна шака више никад неће осјетити топлину туђих прстију, подићи слику, поиграти се Есминим праменом косе... Читав свој живот спаковао је у ту коверту и адресирао на тог странца. Он је крив. Он и нико други. Јер да није пустио кћер да по свијету школе гања, не би се он данас мучио у овоме граду. Него, овако... За своје име има бити захвалан управо њој, која је те године из Рима, гдје је студирала савремену умјетност, потегнула овамо како би се властитим очима увјерила шта је све људска рука кадра саградити. Кад је Едиб, који је у то вријеме поред моста држао ресторан и важио за водећег женскара у граду, видио каква се љепотица одозго, са гелендера, загледала у ријеку, на брзину је скинуо одијело, с врата стргао лептир-машну, па стао на врх лŷка. Она га у чуду погледала, широм разрогачила очи, па посегла за фотоапаратом. Прије него га је успјела уловити у кадар, он је већ летио небом. Како је само велик био у очима те љепотице кад се из ријеке извукао и као укопан стао пред њу! Од тог дана она свакодневно залазила у ресторан, он трчкарао око ње, све док се из пупољка те љубави нису изродили близанци. Тео и Тања. Презиме му понијела истог љета. Вјенчао их Предраг Суботић, не пропустивши прилику да Едиба позове устрану и 42
каже му: „Јадан не био, гдје ћеш Гркињу поред оволике наше љепоте“, а Едиб ни мукает. Прву годину поживјели у љубави, а онда се идила у њиховим животима почела трошити, отапати попут сладоледа остављеног на ужареној калдрми. Шта се збило међу њима Едиба никад није питао, Емилију није стигао. Оне године кад је родила, негдје пред дочек 1976. отишла и никад се, ево, није вратила. Тању понијела са собом. За њега, у њеном наручју, није било мјеста. Касније се причало како је Едибу довде дошло тог јужњачког табијата, а права истина лежи у чињеници да га је уловила гдје се ваља по перинама с Едином, чистачицом, која је тих година спремала у његовом ресторану, па сутра ујутро напустила град, а Едина након два мјесеца присјела на њено мјесто. Отада он само за муке зна. „Шта сам ја Богу згријешила па да туђу дјецу лијечим“, побунила се једном Едина након што га спопаде бронхитис, а Едиб ни да зуцне. Узео дијете за руку, па правац деди Азизу. У очеву кућу више никад није крочио. Дедо му преписа ову кафану и послије кратко поживи. Отада је овдје. У почетку посла било да те Бог сачува. Поготово љети. Скупи се страни свијет, штрокају апаратима у ћуприју, купују бижутерију и бакрорезе, пију, али посљедњих 10 година ништа. Од ћуприје остале само искежене крљушти које се гледају преко воде, али није то више ни налик чувеној каменој обрви. Отада он тихо пропада. Тоне у своју муку, израња и све наново. За крај још поручио Странцу да му пази на сестру. Да је у његово име упита да ли и она понекад осјети тјескобу у 43
прсима или јој је свијет остао широк попут непрегледног мајчиног наручја... Ето, због тога би он да се какво чудо деси, па да вечерас не мора причати. 9. Небо је умрљано црвеном тинтом. Зора. Догоријева лула међу уснама Теодора Гакиса. Јецају питања у њему док под срце склања коверту. За овај свијет држи се још једном дрхтавом руком, а онда му се учини како му шешир уличног свирача прилази све ближе. Или се можда он приближава њему?
44
СУЗЕ ИНЕС МАРЛОТ
Има нарави које се хране ситницама, а умиру од тешких ријечи. (Кнут Хамсун) 1. „Једном, кад умрем, напиши причу о мени“, рекла је Инес Марлот. Још се живо сјећам, иако је вријеме поодмакло, оног хладног поднева, цијелих чопора паса који се лијено одвлаче улицом и некакве опипљиве чамотиње у циганском насељу преко пута болничког здања. Иза масивних врата, у облачном дану, цвилио је вјетар и понешто вањске зебње уносио у дугачки сиви хол. Кроз залеђена окна гледао сам како се на небу мрешкају облаци; у њихову утробу стремила су читава јата птица. Након двосатног чекања и потпуно исцрпљен, скоро да и нисам осјетио како се нечија рука спушта на моје раме, а један глас пита: „Ко ти је она?“ „Пријатељица“, рекох, погледом ловећи плочицу на његовој скути. Др. Ајдич прстима је промрсио сиједо прамење косе, гласно се накашљао у рубац, а ја сам још јаче стиснуо метални заслон столице. „Жена коју чекаш има мале шансе. Њен желудац као да је прогорен киселином.“ Још трен зурио је у мене оним погледом за који ниси сигуран шта му се крије с друге стране на45
мјере, а онда је једним покретом руке гурнуо цвикере на нос удаљивши се; слушао сам како се његови кораци гасе у мрачној дубини ходника. 2. Инес Марлот упознао сам оне године након што сам доспио у фирму у којој је она продавала полисе осигурања. Бјеше бременит април који је своја њедра разголитио по уреду у који сам тек закорачио. Сједила је у трошној фотељи и на моју испружену руку одговорила срдачним стиском. Затекао ме тај њен наступ; осмијех којим је побрисана уштогљеност и одсуство нелагоде коју ћутиш на потиљку. Промешкољила се у фотељи, тек толико да истакне дубину свог деколтеа и рекла: „Добро нам дошао. Бит ће ти лијепо с нама. Само се немој курчити и све ће бити у реду.“ Истог поподнева, да ли вођени прстом судбине, чиме ли већ, обрели смо се у некаквом запуштеном бирцу. Препознала је чуђење у мом држању јер наш простор дијелимо с мрачним типовима огрезлим у алкохол. Што, ето, сједимо под лустером истачканим мухосерином и зуримо у несклад, у тихо људско пропадање. „Да би успио у животу, мораш се каткад спустити и овамо. Тек да се увјериш како се живи у приземљу живота. Свашта се ту дâ научити“, рекла је и покретом руке дозвала конобара. Па ипак, с временом смо престали одлазити на таква мјеста; сад смо радије сједили на отромбољеним парковским клупама и ћаскали о којечему. Није ме занимала њена приватност, и не само њена, али ипак вријеме је учинило, а да тога нисмо били ни свјесни, како се помало зближавамо, како полако сазнајем све оно што годинама каним сметнути с ума. Често се хватам како нисам кадар изнијети се ни с властитим јадима, а некамоли уз то носити и бреме туђих. Па опет, са занимањем сам слу46
шао њене доскочице, ситна оговарања и мале подлости својствене таквим наравима који кроз успјехе других назиру зачетак властитог пораза. Једном јој се омакло и то да ми каже како јој се мати заљубила у погрешног. „Бјеше јануар. На Магребу се рађала нова држава. Алжир је кликтао независности кад су нечије руке на прса моје мајке спустиле копиле. Да. Добро си чуо. Ја сам то копиле.“ Ни слутио нисам да ћу бујицу тих ријечи данас усмјеравати у корито ове приповијести. 3. Инес Марлот рођена је 6. 1. 1962. као прво и једино дијете Милке Марлот, техничарке у градској метеоролошкој станици и љепотице за којом је уздисало пола града. У 18. години случај је хтио да раскине заруке с Томом Боричанином, шпедитером из Посушја, након што јој је у „Развитку“ нечији прст кврцнуо раме, а она се окренула и умјесто погледа какве сусјетке или, у бољем случају пријатељице, видјела страх у очима тог дјевојчурка које је објема рукама грлило позамашну облину у дну стомака. Вратила му је прстен истог дана, вриснувши му у лице: „Говно шоферско!“ Тад је врели посушки крш замијенила смрдљивим мостарским сокацима, поигравала се са удварачима, одлучна у заклетви да је више ниједна мушка рука неће дотаћи. А онда се десило оно што се таквим природама обично деси. Тај мушкарац био је посве другачији. Иако не одвећ лијеп, знао је носити племића у себи. Није се либио градом пронијети читав букет ружа, уз наклон додирнути обод шешира и сачекати да умине врисак у њој. Да клетва постане пука тричарија; догађај закопан у мрачној ладици свијести. Ситним знацима пажње он је двије године отапао леденицу у Милки Марлотовој, сручивши јој на крају у тијело набујали млаз пожуде. 47
Права је штета што не каним писати о томе. Каткад, док је још била дјевојчица, Инес је знала скокнути до тржнице. Грозила се и саме помисли да ће га успут негдје срести, а он се увијек појављивао ту; каткад би провирио из зеленаре, понекад би у хипу изјурио из Боћарског дома и дуго стајао на улици. Губила би дах зурећи у ручице његових кћерки објешених о снажна мушка запешћа, чезнула за пољупцем утиснутим у руменило својих образа, маштала, све док је из снатрења не би пренула галама. „Зашто псујеш на дијете кад ти ништа не иште?“, слушала би како се на тог човјека, одјевеног у беспријекорно сиво одијело, из којег је вирио језичак уредно сложеног рупца, коснуо трафикант или какав згрожени пролазник, а он би, занемаривши плејбоја у себи, дозволио да му се с усана проспе презрив осмијех: „Не иште сад, али питање је дана кад ће заискати. Курва је одгаја, у курву ће израсти.“ Кући би се враћала празних руку. Лагала мајци да су је комшијска дјеца гађала дудом, а потом би, скривена у мраку једнособног станчића, дуго плакала, шивала подеротине на души, али никад није раширила длан. Никад није „заискала“. Вријеме је одмицало и с његовог запешћа тргало прво једну, потом другу руку његових кћерки, сад већ једрих дјевојака које буром живота језде праћене његовим благословом. Каткад би, с прикривеном намјером пролазила поред Боћарског дома, кришом завиривала у зеленару, али за њом изузев звиждука доконих младића нису ишле грдње. С непуних 18 скоро да се није могла сјетити како је, уствари, изгледао. Трчала је у одрастање увјерена да је тамо, у маглама будућности, очекује коначна срећа.
48
4. А онда је њен глас почео подрхтавати; учинило ми се да нећу дохватити конац приче. Понудио сам је цигаретом и она је, отпухујући дугачке димове, одлутала некамо у даљину, трудећи се раскрилити окна прошлости тек да завири у градски мрак и тамо још једном препозна таксисту и оног трговца девизама на углу, заогрнутог дугачким кромби капутом. Упињала се још једном сјетити оне ноћи у којој је заувијек и коначно остала сама, да спусти поглед у крило гдје је, потпуно спокојно, почивала глава њене мајке. Те ноћи вршцима прстију подигла је пинцету у којој је, као да пркоси смрти, дрхтала длачица мајчине обрве, затим је побрисала отисак уздаха са сићушне плохе огледалца, потом се загледала у коначну самоћу и на концу узела телефон. Фра Петар Марлот, свећеник и рођени брат покојнице, није био за то да се Милка сахрани уз чедно и неокаљано презиме каквим су се сматрали Марлоти. Спустила је слушалицу. Цијелу ноћ наслањала образе на хладна прозорска стакла, одбијала пустити сузу и мислила: „Нека, само док ово прође, сахранит ћу ја мајку што даље од вас, ни мртвој јој нисте потребни.“ Измицала је 1993. И никако није престајало. Чинило се да је трајало цијелу једну вјечност а она, Инес Марлот, једнако је стајала уз прозор, упирала поглед у даљину и молила: „Састави већ једном. Састави, па да и ово коначно прође.“ Узалуд. Човјек се каткад толико заборави да му напросто склизне с ума колико су му, уствари, избори сужени. Његово је тек да снатри, а Божије да остварује. А сам Бог хтио је да Инес остане на овом убогом свијету, да гледа како се урушава један живот и настаје нови, видно скрхан и у ранама. Да зури у поломљена огледала прошлости, из чијих јој крхотина, чинило се, покајнички одмахује Азуро. 49
По ко зна који пут присјетила се те ноћи проведене с њим, а мене је, не знам зашто, пратио осјећај да сам прва особа којој Инес Марлот прича свој усуд. „У кући је било топло“, рекла је. „Руже у дворишту нагло су ћелавјеле. Град је засипала киша, тешка бљузгава јесен. Још су сасвим осјетне и живе бујице пољубаца под којима се гушим, још су разговијетне ријечи које је породио усхит. Скоро да нисам осјетила како плахта пода мном остаје крвава, а његов еуфорични глас шапуће: ‘Ја те никад, али никад нећу оставити’.“ 5. „У почетку смо обоје живјели увјерени како ће уистину трајати кратко“, уздахнула је Инес, повукла још један дугачак дим и ногом угазила опушак. „‘Проћи ће само пар дана’, мислили смо, ‘и свијет ће се истријезнити, двојац из Карађорђева једноставно ће погужвати салвету и он ће поново бити онај стари: мој Азуро, човјек који из Трста довлачи Super Riffle фармерке, кафу и цијеле штекове цигарета’. Те ноћи дошао је рано. Испод ока је носио масницу. Загњурила сам главу у његова прса.“ „Зашто?“ „Није знао. Само је рекао како их раније није виђао у граду. Рекли су му: ‘Ти више ниси Азуро. То је пролазило док се могло у Трст. Сада се одавде може или у смрт или с ону страну ријеке. Овдје си Орхан, а тамо буди шта хоћеш. Па бирај.’ Изабрао је да оде, а ја сам брисала сузе проклињући: ‘Зашто, Боже? Зашто ми ово радиш?’ Привијао ме на прса и једва да сам чула како говори: ‘Најбоље да ја пређем тамо док ово не прође’.“ Инес Марлот још је дуго стајала на улици након што је Орхан Мујкановић коначно прешао булевар. Чула је како се 50
гласнуло звоно с катедрале и просуло три правилна јецаја. Одмахивала је у даљину, а на уснама се мрзнуо шапат: „Ово никад, али никад неће проћи. Мене у животу вазда нешто мора јебават.“ Прошло је након што се липа у парку поново разодјенула да би навукла своје треће рухо. Сједила је у истом кафићу гдје су некоћ обичавали залазити. Посматрала је брда с ону страну ријеке. Неко је у камењару Фортице избрисао Титово име и на истом мјесту, у кривудавом срцу, дописао „БиХ, волимо те.“ А онда је примијетила то лице које је управо канило проћи поред ње. У свакој руци придржавао је по једног дјечака. Могли су имати 2-3 године. За њима, тек корак иза, шетала је згодна бринета; имала је правилне груди и сасвим малу диоптрију. Неке давне слике оживјеле су и попут сјечива заривале се у свијест Инес Марлот. Поглед је склонила у крило сјетивши се како је у ташни заборавила некакву стварчицу; кармин, мирисне марамице, било шта и није их могла наћи све док конобар на сто, испред ње, није спустио цијелу литру вотке. „Добро је изабрао“, рекла је. Конобар се на час збунио, хинио да ће нешто рећи. Одмахнула је руком, пустила поглед низ улицу и рекла: „Заборави.“ „Тад сам се почела опијати, онако, самоубилачки, уредно и својски. Скоро да се нисам могла сјетити кад сам посљедњи пут заспала тријезна. Тек једног јутра, након више од три године лумповања, осјетила сам снажну бол, ево овуда, по дну стомака. То је је био знак да ваља стати на лопту, оханути, почети живјети. Сјетити се како тамо у осигуравајућој кући имаш сусједа. Покуцала сам на врата, усиљено се смијала (секретарица је имала ноге до испод пазуха и, судећи по изгледу, оволику рупу у глави), на сваку изговорену глупост климала главом, задужила полисе и почела радити на постотак.“ 51
6. Понекад би Инес сједила у истој оној башти не примјећујући како се опсјене патриотских нагона расцвјетавају по брдима над градом. Поглед јој не маме обнажена дјевојачка тијела ни дјечија граја у парку преко пута. Она нема ниједан разлог да би поглед склањала у ташну. Своје поразе проживљава сама и, како то обично бива, утјеху проналази у новцу. Скраћује косу и мијења навике. Само, као некоћ, истим покретом руке дозива конобара, љубазно се захваљује и говори „Заборави“ кад се овај лати новчаника како би јој вратио ситниш, потом чека да се удаљи, а онда се мирно предаје збрајању зараде коју је данас остварила. Све је брже старјела. Све се више препознавала у лику из некоћ прочитане лектире, али ипак далеко од свијета фикције. Далеко од кошмара Рајке Радаковић. Једном сам био добре воље, па сам јој предложио да заблудимо. Чисто да се и то деси. Као тобож, нашла се у чуду, погледала склопљену књигу у мојим рукама и рекла: „С тобом? Ма нема шансе! Ти знаш само за те своје губитнике што пишу; чуј Хамсун, молим те. Сингер! Ма јок! Нема хљеба од тебе. Мени треба неко дрчан, неко ко ће бити у стању крхнути шаком о сто.“ 7. На столу су стајале три чаше с кафом. Санда је примијетила како ће ускоро снијег. „Не би ваљало“, добацио је Хара, а ја сам припалио цигарету мислећи на поетичне детаље Пана и једва да сам чуо Амру која виче: „Има ли ко с аутом? Позлило јој, умријет ће!“ Глан и Едварда, остављени у мраку, на страни 63, настављају пловидбу измаглицама норвешких фјордова. Сад јурим према болници не марећи за црвено на семафору. Поред 52
мене, заваљена у сједиште, с мртвачком бојом у лицу, плаче Инес Марлот и труди се одговорити на позиве клијентеле. Говорим јој да се остави тога, да се уразуми, а она ми узвраћа: „Вози ако хоћеш; ако нећеш, онда се јеби!“ 8. Два сата касније десила се та рука на мом рамену, равнодушно климање главом и нестанак у кафани преко пута. Кад сам је угледао, помислио сам: „Љепши се копају.“ Наравно да сам јој то рекао, а она је, питај Бога откуд, извукла осмијех и добацила: „Окани се пишљиве прозе.“ Да је одвезем кући? Ни случајно. Вратили смо се у фирму. Санда и Хара једнако су стајали уз прозор и гледали како се напољу збија снијег. У уред смо ушли држећи се под руку, као у гријех огрезли љубавници. Пажљиво сам је спустио у столицу. Прозирним прстима помиловала је телефонске типке, а потом се осврнула на присутне и упитала: „Је л’ неко долазио док мене није било?“ Било је 15:30. Спремао сам се поћи кући, а Инес је остварила (истина, честим грдњама испрекидану) везу са др. Биришем. Жељела је знати да ли би јој могао сутра, приватно, наравно (јер њој одговара сутра, субота је, не ради се), урадити тај захват на желуцу и какве су јој шансе да у понедјељак поново буде на послу. Он се управо спремао спустити слушалицу не пропустивши прилику назвати је луђакињом, она му је простачки опсовала, а ја сам сјео у ауто и у ретровизорском стаклу гледао како босонога Циганчад стоје у прикрајку и на збуњене пролазнике бацају мокре крпе снијега. То је било у петак. Памтим то јер ми испред очију још увијек искрсне она слика погрбљених старачких тијела, они вјешти замаси руку који разгрћу снијег испред султан-Сулејманове џамије. 53
Једном сам, у рату, из дворишта Сулејманије украо јакну. Младић коме је припадала лежао је у гасулхани. Топлом водом су га купали. Касније сам ту јакну продао војнику за штеку „Дрине“ без филтера. Данас се нерадо и с кајањем присјећам тог детаља. 9. Инес Марлот видио сам још само једном. У суботу је изашла купити хљеб и млијеко, стигла човјека испред себе куцнути по рамену и срушити полицу с парфимеријом. Др. Ајдич управо је излазио из смјене кад су је довезли у болницу. На комаду папира нашврљао је упутницу и уз гласну псовку напустио смјену. Петнаест дана висили смо поред телефона. На вези је био Жељко, њен далеки сарајевски рођак. Храбрио нас је. Говорио како он сваки дан бдије на Кошеву, да је у сталном контакту са докторима, да су је већ двапут „отварали“ и да је сада добро. Он мисли да ће се извући. Да се не бринемо. 10. Оговарали смо је. О, како смо је оговарали! Говорили како су јој паре важније од свега, од здравља, од живота, како ћемо јој псовати оца безобразног кад јој поново под нос потуримо кафу, смијали се... а онда сам ауто зауставио пред болницом. На вратима пријемног одјељења стајала је жена. Суочен с пожаром у њеним очима, рекао сам да долазимо из Мостара и да смо радне колеге Инес Марлот. „Сачувај ме Боже таквих колега!“ „Извините, али...“ „Ништа ‘али’! За ову жену већ 15 дана још нико није упитао.“ „Молим?! Па нама је Жељко рекао...“ 54
„Слушај, момчино, не постоји никакав Жељко. За 15 дана, колико умире овдје, за њу још нико није упитао. Па знала бих ја, побогу!“ Постиђен, стајао сам пред њом не знајући шта бих још могао рећи. Потпуно немоћан, читао сам слова с плочице њеног мантила. „Али, тета Надо...“ Те молећиво изговорене ријечи као да су утрнуле буктиње у њеним очима. Повукла је руку уназад, ослободила цијели прамен косе, који се сад просипао по складно извајаним раменима, и пустила очима да се благо насмију, да преко усана превали како ће она накратко, али само накратко, отворити прозор. „15 дана, колико умире овдје“ одзвањало ми је у ушима док смо обилазили зграду и чекали да тета Нада испуни обећање. Можда би за мене подношљивије било да је ни тад нисам видио. Да нисам видио то модро клупко које непомично лежи на плахти, ту кап згрушане крви у куту усана, да нисам видио ту искру у оку која се безуспјешно упиње не претворити у сузу, тај шапат откинут из дубине немоћи: „Нећу ја више овако. Кад изађем одавде, има да станем на лопту, да живим...“ Кажем, можда би било лакше да све то нисам видио иако бих се, у то сам сигуран, касније гризао због тога. Стојимо тако налакћени на сиве прозорске клупице. Са смрзнутих стабала каткад прхне прегршт снијежне прашине и проспе се по нашим раменима. Не без поноса у гласу, Инес се окрене према двјема сестрама и каже: „Ово су моји. Моји с посла.“ Оне фркну погледом према начичканим главама у раму прозора и настављају пити кафу. Жељела је знати ко је мијења откад је „овде“. „Мирко“, кажем, „фин момак и надасве културан.“ 55
„Познајем Мирка! Због таквих какав је он, данас је љепше живјети у курцу него у граду. Све го сељак, све педерчине!“ Нисам рекао ништа. Гледао сам како се једна сестра придиже да би из лименог ормара извукла деку којом ће покрити сићушну хрпицу костију на кревету. Још кратко зурили смо у то слабашно клупко живота које нечија невидљива рука бесповратно размотава, опраштали јој за све тешке ријечи које је изговорила и прешутно се кајали због оних које смо, иза њених леђа, ми говорили о њој. А она, као да је осјетила о чему размишљамо, окренула се и сасвим сабрано, као да нема намјеру отићи, рекла: „Требали би поћи. Снијег пада и склиско је. Скоро ће мрак.“ А онда се загледала равно у моје очи. Прошла је цијела вјечност прије него је изустила: „Полако вози. И пиши. Напиши нешто о мени. О мојим сузама нешто напиши. И немој да си штогод слаг’о, јес’ чуо? Можеш још ставити и ово ако ће ти ваљат: ‘Тијелу је да се радује, души да смрт чека’.“ 11. Седам дана касније још увијек је падао слабашан снијег. Хара и Санда стајали су уз прозор забављени бројањем корака које је за собом остављало босоного Циганче. На столу су се пушиле три чаше с кафом. Забављен читањем новина, скоро да и нисам чуо кад је Амра отворила врата и сахранила руке на мојим раменима. Погледао сам у зид. Преко календара, уоквирен црвеним квадратићем, измицао је шести дан јануара. „Данас би јој био рођендан“, рекох. Хара и Санда окренули су главе. У невјерици погледаше у календар. Иза њих дах остављен у прозорском стаклу брисао је дјечије кораке у повратку. 56
12. На испраћају Инес Марлот било је много свијета. Тискао сам се између тих погурених прилика; махом су воњали на алкохол. Снијег је престао падати и било је хладно. Само су залутали лепети птичијих крила те слабашан глас фра Петра Марлота скрнавили тишину. Тада се, изнебуха и ненајављен, као да је пристигао из приземља живота, нечији шапат проби до мене: „Погледај. Тамо! Тамо преко пута стоји њен отац. То знају само ријетки. Ја сам један од њих. Зовем се Томо Боричанин и једном сам био шпедитер. Само то. Данас сам приказа која је пропустила све своје прилике. Данас сам тек сјенка.“ Окренуо сам се и погледао сподобу чија је рука дрхтала на мом рамену. Био је обрастао у густу неуредну браду. Имао је аветињски мршаву руку на којој су ижђикљали дугачки црни нокти. Увукао сам врат још дубље у крагну и тихо, да ме не чују скрушеници, кушнуо га ријечима: „Ти си само говно шоферско!“ Стресао сам раменима и погледао преко гробљанског зида. Тамо је стајао човјек одсутно загледан у даљину. Његове лактове, свака са своје стране, придржавале су двије жене, а он је свако мало ослобађао руку како би дрхтавим прстима гурнуо цвикере на нос. У невјерици сам гледао тог створа препознавши у њему лик др. Ајдича. Осјетио сам како ми се грче прсти на рукама. Како ми се из утробе нека слуз вере равно у грло, у нос, како се гушим. Пожељех стати пред њега, завитлати му песницом испред носа, рећи му... Али нисам. Не зато што бих касније жалио због тога, него чисто што нисам толико дрчан да бих крхнуо шаком о сто. Само сам се окренуо, зарио главу у крагну капута и још дуго, дуго гледао како нечије руке у похотну раку бацају влажно грумење земље. 57
УХОДЕ
1. Да му је неко рекао како ће 20 година касније лежати у постељи, листати једнако толико старе новине и мислити о глави Руде Кисића, сасвим је сигурно да би га Даут Беглер прогласио лудим. Ако не лудим, онда макар на пола пута да таквим постане. Али, ето, дође и то с временом, увуче се у човјека, па не можеш поштено ни заспати. Час поново пролазиш 20 година старе догађаје, час провирујеш на Мјесец што се као ухода шуња сводом, па онда подигнеш руке изнад главе и не знаш заправо због чега ти сан одбија поклопити вјеђе. Или можда знаш, али се из неког разлога не усудиш сјећати. Сам си у привидном мраку, а кад је тако, онда се чини да те чак и живот заобилази. И ништа се опет не би промијенило све и да подигнеш ролетну, пустиш Мјесец да се ушуња у собу, па да се живот настави и да се Богом закунеш како нису прошла ни два трептаја ока, а камоли 20 година како си онда сјео на воз, откопчао горње дугме на кошуљи и угодио све да заспиш да би се, након што једном поново прогледаш, сјурио равно у родитељски загрљај. Ниси их видио пуних 7 мјесеци. А Велење је далеко, тек корак од иноземства. О томе мисли Даут Беглер након што проучи дову, прво за родитеље, па онда за Севду, а потом још хиљаду њих за све мртве душе и још толико колико мртвих у овој ноћи има. И колико је потребно проучити дова док коначно не сване. Ове ноћи, док зури у неон који се директно с неба провлачи кроз ону шупљину на ролетни, равно на његов јастук, Даут Беглер не може преко усана превалити ниједну једину 58
ријеч. Нити му је, искрено, стало до тога. Човјек се понекад удаљи и од себе самог, па како не би од Бога, а зебња се увуче у тијело и не би је растјерао ни пљесак из Севдиних дланова да у њима има још имало живота и да неким случајем прољетос нису клонуле по прсима и отишле, скупа с њом, тамо, на бољи свијет. Исти онакав какав се спомиње још само у бајкама. 2. Године 1975. Даут Беглер сједио је у купеу и међу длановима гужвао капу. Успут су куњала успавана предграђа, с неба се отимале снијежне крпе, а у вагонским окнима зрцалила се туга својствена човјеку који се осјећа самим на свијету и не зна заправо куд би са собом. Словеније му је више довде дошло; људи хладни и безосјећајни, стегнутих душа, пуни подсмијеха за све осим за навике којима се повијају. Тврди до те мјере, хеј, да свако своје пиће плаћа... А ту, по неком људском и неписаном правилу, престајеш бити и човјек и Словенац јер онога коме Сутјеске, Козаре и све остало што уз то иде значе таман онолико колико и закрпа на старој кошуљи нити можеш назвати човјеком нити Словенцем. Прије ће бити да су то Швабе који су се заборавили у збјегу, а онда им Маршал сакрио кључ од авлијских врата, па би сад радо, само да им може бити, преорали калдрму да до кључа дођу. Добро, можда Швабе још нису постали, али су на пола пута да се и то деси. И џаба им, вала, да имају још три Прешерена кад уживати не знају; нит’ излазе радним данима нит’ варају жене. Макар не онако, мушки, бахато и јавно, и што је најгоре од свега, умјерено пију. А и кад их превари, па се, ето, и то деси, раде то тихо и без псовке. Господски. А јебеш онда тај ћеиф. Ћеиф у којем су ти и у највећем пијанству све на броју и у којем међу крвавим зубима ниси проносао чашу, уштинуо пјеваљку за гузицу кад ти поред 59
стола прође и одмах потом најбољег јарана распалио преко зуба. Е, управо је због тих и таквих Даут Беглер оне ноћи прије 20 година намјерно откопчао оно дугме под вратом и у дланове згужвао капу. Тек због тога да одмјери од шаке до лакта првоме који га због тога опомене. И да се присјети старог доброг обичаја. 3. Опоменула га је учтиво. Шушнуле су најлонке кад су се негдје горе сударила бедра, из полутаме је бљеснула ниска бисерних зуба, он се као мало пренуо, а онда је жена поглед спустила на новине. Јасно је могао видјети како је доље, у њеном крилу, неки новинар биљежио смрт Иве Андрића. Страшан губитак, прошло му је кроз главу. И није јој одмјерио. Склопио је очи, тек онолико колико је потребно да у мислима поредаш све наслове. Можда не све, али сигурно оне које си досад прочитао. Трајало је кратко. Судећи по томе, Даут Беглер није много марио за књиге. Или није довољно. Али му је још увијек у глави, тешка и недохватљива, стајала она давно прочитана реченица како смо сви мртви и како се, ето, само редом сахрањујемо. Ко зна, можда би се он и ухватио тих и таквих књига, али онда више не би био Даут. Онда би био само сањар, дангуба и беспосличар у очима оца Абида. Хроничар једног времена око кога се људи гложе, али се никад не успију договорити. Ваљда је из тих разлога, више да удовољи оцу, него због себе самог, и уписао агрономију, у року положио све испите и тако избјегао мучне књижевне разговоре који пријете да букну у праву свађу и, ево, 4 године старији од свих у класи, положио заклетву. Кад одслужи своје, а то ће бити за 5 мјесеци, замијенит ће оца на имању, обрезивати лозу комшијама и калемити трешње кад за то дође вријеме, док му се коначно негдје не отвори неко стално и сигурније мјесто. 60
4. „Већ ће се нешто наћи“, рекла је, блиједо се осмјехнувши, часак касније. Он није рекао ништа. Само је кроз прозор пустио у ноћ један сјетан поглед и погужвану кутију цигарета. Путовали су заједно тек један школски час, а њему се чинило као да се познају пола живота. Чинило му се као да дужина њиховог познанства сеже чак до оних времена кад су људи били више људи, а мање Словенци. Насмијао се тој мисли пожељевши на трен да је негдје прибиљежи. Нека се нађе. Ко зна, можда једном буде сравнавао рачуне са самим собом, па му та реченица послужи као увод у нешто што неће знати испричати. (Можда би на овом мјесту требало напустити причу. Побјећи из ње као из на спруд насукане лађе и пустити свакоме на вољу да је доведе до краја. Можда би требали побјећи или тек бити сањари. Исти онакви какав Даут Беглер никад није успио бити, па због тога увијек кад се Мјесец претвори у горостаса, нити може уснути нити дову потегнути. Него листа хејбет година старе новине и пита се како, побогу, више дурају. Ко зна, можда би још и успио закорачити у сан да се онда није обрео у возу који је клапарао из Велења према Мостару и да у полутами нису шушнуле најлонке. Можда би успио, а можда и не би. То зна само Онај горе што ноћас по небеском своду котура џиновску лопту и кога Даут у свом страху није кадар зазвати. Мјесец је глава Руде Кисића и друге не може бити.) 5. А онда се окренуо на ону страну до зида. У гобленском раму смијуљила се дјевојка, а он се поново присјетио оне 61
давне ноћи и покрета којим је жена одложила новине да би у пунџу покупила косу. Молитвеним гласом, својственим ненама у његовом крају кад дјеци салијевају стравину, рекла је да путује за Сарајево, а он је размишљао о томе како се такве жене, с памуком у гласу, ријетко рађају. А кад се једном роде, буде то само због тога да им анђели у крилу дријемају. И ништа више. Рекла је да иде у посјету сину, али је он то прешутио. Човјек је културан и достојанствен само онолико колико је у правом тренутку кадар прешутјети. Све остало је вишак. У свакој причи. Ваљда је тако и у сваком животу. Само је потонуо још дубље у сједиште и раскопчао сљедеће дугме на кошуљи. Извадио 2 наранче из торбе заронивши у океане њених очију и угодио све како би се што прије отиснуо у слатко беспуће дријемежи. 6. „Тамо ми је син“, рекла је. „Код мојих родитеља. С мужем сам се већ одавно разишла. Није ишло. Истина, трудили смо се. Више због малог него због нас самих, а онда смо једног јутра обоје схватили како нам се живот претвара у стрпљиво подношоње, у албум лишен слика“, уздахнула је и загледала се у његово избријано лице. (Возови не раздвајају људе. Напротив. Они буде сјету за љепшим, минулим временима, голицају машту ту и тамо проткану блудним мислима. И повезују међусобне странце. Да из себе растјераш тугу, не постоји љепше мјесто за то, на овом шепавом свијету, од вагонске полутаме. Још ако је кондуктер неки уљудан човјек, па те нутка ракијом, као што је оне ноћи био Рамо Љошај, и ако те из дријемежи буди глас Силване Арменулић.) „Како то да вас, војнике, нико не прати на овим путовањима?“, одважила се, након што је с усана побрисала и посљедњи слој кармина. По новинама испред њих пале су пр62
ве коре од наранче, а њему се учинило како је кроз полусан успио рећи: „А зашто би нас пратило?“ „Па ето, онако. Млади сте. Понекад необуздани. Знам причу о војнику који је, има томе и више од 10 година, пошао на редован допуст, а да кућу никад очима није видио. Бит ће да је искочио из вагона негдје у Шумадији и још исте ноћи се спанђао с крчмарицом која му је за 2 сата, колико је сан потрајао, стигла открити тек једну дојку и узети све осим живота. За ово посљедње није било времена. Између њих се испријечила тетурава прилика њеног мужа. Успјели су још у одразу сјечива препознати властити страх, а онда је на нож сунула крв и ништа се више није видјело. Њој је, писале су новине касније, онако мртвој, одрезало и ону другу дојку, коју је, за шаку динара, канила показати војнику. Осуђен је на 25 година, а то опет није ништа пред спознајом да ће тамо једна мајка до краја живота носити црнину. Можда знате за ту причу?“ Није знао. Стискајући у руци свој џепни нож и наранчу, био је на пола пута да дохвати онај кристални тренутак буђења. Из сусједног купеа пробијао се глас Силване Арменулић и „Бол болује младо момче“, а Даут Беглер нагло се пренуо и у први мах помислио како ће једном, кад несрећа довољно сазре, од те новинске приче настати севдалинка. Свакој муци суђено је да заврши у пјесми. Увијек буде тако. А онда је по његовим прстима сунула крв и Даут Беглер је, искочивши у стварност, остао слеђен над погледом који се зарива у њега. Трајало је кратко. Таман онолико колико је потребно да сав стид из тијела јурне на лице и да ти наранча застане у грлу. Окренуо је главу устрану и гласно се накашљао. Један је човјек тамо, у глухој ноћи, уз гласну псовку мијењао гуму на аутомобилу. Око њега је цупкала жена и јасно се могао видјети жар цигарете који се осипа с њених усана. А онда су обоје ишчезли и Даут Беглер остао је сам, 63
суочен с једним радозналим женским погледом. Учинило му се да су се скоро пољубили ако се пољупцем може назвати оно кад се додирну двије дрхтаве кугле на кољенима. 7. Лежи Даут Беглер у пустињи своје постеље 20 година касније. Ако већ не може заспати, Мјесецу ће лијепо окренути гузицу, па зирнути још једном у онај рам на зиду. Са гоблена се још једнако смијуљи дјевојка. У руци држи ибрик с водом и гледа равно у његов страх. Као да се и сама нечему чуди. А он, јадан, не зна због чега му у мисли долази све ово, иако је све угодио да заспи. Напољу је тишина од које трну кости, око влажних гнијезда лутају збуњене птице, а он размишља о Севди. О томе како ју је прољетос посљедњи пут обљубио, ево, баш овдје, на истом овом кревету, само дан раније прије него је под лијевом дојком напипала кликер. Како је само дрхтала у његовом наручју те посљедње ноћи прије болести и како је горко заридала пред зору. Као да је знала да троше посљедњу у животу. Истина, дочекат ће они још прегршт сличних, али то ће бити тек обичне, нијеме ноћи, пуне слутњи и набујалог страха. Никад се није могла помирити с тим усудом да му није подарила дијете. Најрадије би пљунула на себе, знала би рећи кад би је пригушио очај. А он би је још јаче привио на прса и говорио: „Полако, Севдо, не плачи. Финог смо живота ми заједно прошли. Кад боље размислиш, не знаш шта човјеку теже пада: или то што немаш порода или то да га имаш, па да му постанеш туђин у животу. Ни чашу воде у болести да ти принесе. Зар не видиш, бона, да овај свијет у сигурну пропаст иде? Рођено те дијете више не позна. А Бог горе све угодио, па посматра, прави забиљешке и није му хитња. Кад Му се тефтер попуни нашим гријесима, сручит 64
ће одозго заслужену нам казну, а тад ће, бој се, бити касно поправљати, како људе, тако и навике.“ Тад би се Севда, као, мало примирила и трајало би тако све док се не раздани и док не прсне коцка међу прстима, па је прва комшиница (и увијек то буде случајно) преко срка кафе не упита: „А, је ли, Бога ти, Севдо, код тебе још ништа ново?“ Сљедеће ноћи све би поново било исто. Севдини јецаји и пљускови његових утјеха. Али, сад се више ништа не чује у кући Даута Беглера. Ни утјехе ни нарицања. Не чују се нити птичији јецаји у смрзнутим крошњама. Занијемио живот међу хладним зидинама и само успомене, ти крезуби подсјетници на неко минуло и љепше вријеме, навиру из свих предмета. Разбио се кликер на Севдиној дојци. Др. Кривокапић двапут климнуо главом, па угризао усну: „Нема јој лијека. И није кликер, Дауте. Канцер је то. Злоћудни. А од њега се још нико излијечио није.“ Сљедећа 3 мјесеца чинио је све да угоди жени; трчкарао по кући, прокухавао траве и мијешао их с медом. Узалуд. Копнила је Севда ту, на његове очи, сатима загледана у исти онај гоблен на зиду. Пренула би се тек да попије финџан воде и да му кроз јецај понови: „Најрадије бих, Дауте, пљунула на себе.“ А он би прилазио кревету, једнако као и раније, зазвао још једном Његово име и са сваким новим загрљајем постајао свјеснији скелета који привија уза се. Угасила се тихо. Без најаве. Без иједне проливене сузе. Прољеће је бујало напољу и птице су у олуцима савијале нова гнијезда. Голим се оком могло видјети како тамо, у пољима, уздаси вјетра растјерују бехар уоколо и откидају маслачцима главе. Био је 12. дан априла кад ју је спустио у мезар и потом се закључао у своју тугу. 6 дана није излазио напоље нити је коме отварао врата кад би на њима јекнуле 65
шарке. Сљедећег петка закорачио је у џамију, клањао џуму и дао да се проучи хатма за његову Севду. Касније се испитао са џематлијама, и то више због реда него што му је истински било до тога, па гурнуо засун на авлијским вратима. Отада потихо вене. Сам. Са својим утварама. Још би се некако могао и носити са животом кад се низ планину стушти мећава или кад одоздо, од Метковића, налети јужина, па у човјеку раздрма све кости и оживи бољке за које си вјеровао да си их давно прележао. Тад се човјек некако задевера око себе, па нема времена прекопавати по сјећањима. Али кад заноћа, па на небо чучне Мјесец као сад што је чучнуо, тежак као пријетња и блијед попут смрти, Даут Беглер закапија све прозоре, па стане крајичком ока зурити кроз ону рупу у ролетни. Баш као да очекује да му се воз из оне ноћи сваког трена накашље у дворишту, а с њим да оживе и нова сјећања. Мјесец је ухода и друге не може бити. 8. Више кроз шалу, али, ипак, гласом који оставља простора да му се повјерује, рекла је како је можда она та која га ноћас прати. Он се зблахнуо на те ријечи, по инстинкту стао поправљати униформу и већ у сљедећем трену одбацио од себе такву могућност. „Па, жена је побогу! Уз то још и лијепа. А као таквој јој је од Бога дато да анђеле у крилу нина, а не да уходи голобраде младиће“, мислио је, отварајући нову кутију цигарета. И шта има од тога све и да јест тако? А онда му је у памет дошла, ни сам не зна откуд ни како, она жена мушког имена. Иста она што је била, и то је негдје прочитао (прије но што је отац препознао дангубу у њему), куртизана и циркуска плесачица, не одвећ лијепа, и да се, ако је добро упамтио, звала Мата Хари. Или тако некако. И ништа 66
више није знао. Или му у памет није могло стати. Рекао је нешто тек да одбаци мисао што му је у хипу јурнула кроз главу. Бит ће да су те ријечи прснуле у полутами, јаче и озбиљније него што им је била намјера. Шутња је трајала довољно дуго да на лице засједне стид и да се један поглед искраде у ноћ. Напољу није било никога ко би псовао око аутомобилске гуме нити су са женских усана у ноћ прснули жишци. Кад се окренуо, јасно је видио навалу очаја што буја у њеним очима и учинило му се како ће се сваког трена просути равно у његово крило. „Ако се очима може измјерити дубина туге, онда су очи ове жене јама дубља и од Горанове“, помислио је док је уснама приносио цигарету. 9. Фиксирала га је очима још часак-два. Спустивши поглед у крило, као кад се човјек пред нечим постиди, рекла је како је некад била узоран спорташ. Прегршт медаља у витрини. И још их чува. Двапут заредом државна првакиња у каратеу и још двапут су јој, само за поен, умакле сљедеће двије. Али она је тражила изазов. Опасност. Она је жељела видјети све, а да њу не види нико. Одбили су је због крхке грађе, мада је она сумњала у то. Касније је завршила право, 2 године тражила посао, а потом се удала, родила дијете, прошла кроз пакао побачаја годину потом, сљедеће двије борила се против депресије и коначно једног јутра у огледалу видјела како јој се лице мрешка борама. „А онда су се тих година почеле дешавати чудне ствари, множити невоље“, уздахнула је. „Људи су земљу напуштали смишљајући ваљану псовку и потом се враћали назад. Али не у Мерцедесима као на филму, него у металним сандуцима, с истом оном псовком, већ изреченом, коју је, ето, неко непознат, одједном угасио. Покопавани су онако као 67
што се укопава свака срамота – без најаве и великих ријечи.“ Није се изненадила кад јој је покуцало на врата и рекло: Њемачка. Тамо ћеш, бива, видјети све, а од тебе зависи да ли ће тај неко видјети тебе. Знала је да је то тај тренутак. Њен тренутак. Али знала је и то како је у њој ископњела свака жеља за изазовом. Камере су по свијету још увијек пратиле Тита и биљежиле његове безбрижне осмијехе, али кад би се мало дубље задубио у њих, јасно си му у очима могао видјети одлучност. Рекли су јој да ће се убудуће, док је на задатку, звати Олга Фирц, а касније, кад све прође, нека буде Семха Делић колико хоће и колико је и раније била. И да не прича пуно с тим свијетом. Да се не враћа путем којим је јутрос прошла и ето, да пази на себе. Горе ју је дочекао тек ледени загрљај јануара и људи истовјетни временским приликама, озбиљни и блиједи, па је њено изненађење надмашило сва очекивања оног трена кад јој се коначно насмијало једно бркато и румено лице. Лице човјека за чију си појаву посве сигуран како си је негдје већ имао прилику видјети. Новац му није био потребан, али јој је ипак пристао, за симболичну накнаду, изнајмити једну собу. Звао се Рудолф и био душа од човјека. Пазио је на њу и љепше и њежније него Екрем у првој години брака. Оних сљедећих скоро да се и није сјећала, што због побачаја, што због депресије и уопће није потонула у очај кад јој је једног јутра спустио руку на раме и покајнички рекао како се живот мора наставити те да он има другу. Истим таксијем којим су се свакодневно возили на посао јурнули су кроз расквашене сарајевске улице. Зоран Коста, као и сваког јутра, насмијао им се у ретровизор, упитао за малог и прокоментирао Жељиних 0:0 од јучер не слутећи да ће њих двоје за пола сата потписати па68
пире за развод и заувијек, као од ружне успомене, једно другом нестати из живота. Био је удовац. Без дјеце и икога свог у Берлину. Већ 13 година ту је под најам држао мотел. И сад би да га није лани, након силних перипетија, вратило овамо. Кухао је само овдашња, домаћа јела. А кад је тако, онда међу стотинама сличних препознаш баш онај сто за којим сједи наш човјек. Јер само наш свијет мљацка док једе. А како се зове кад мљацкају четворица у исто вријеме, е, то, видиш, није знала. Сједала би за сусједни сто, по могућности у полутаму, Рудолф би уредно примио наруџбу, па нестао иза паравана и док догори цигарета међу прстима, већ би се враћао, некако, сав стопљен у осмијех. Од хране би узимала тек онолико да саму себе разувјери како никоме није упала у око и трудила се чути шта тај полусвијет преко залогаја прича. Јер сад ће, након што Рудолф са стола подигне празне тањире, кренути опијање и прича због које је она ту и због које се Стари у Југославији мршти. Увијек је тако; нема приче док је не подјари алкохол. И док чаше не полете изнад глава. Тад можеш одложити прибор за јело, испод стола поправити сукњу, прстом укључити микрофон и нико те због тога неће ни погледати. Осим онога који се протегао с намјером да дохвати упаљач (а увијек је тај најпијанији међу истима), па, загледан одоздо, из делиријске перспективе, међу женским ногама, види чуда, препознао оно нешто. Е, такав ће те увијек први разоткрити, у етер викнути једну гласну псовку, потом се скљокати назад у столицу и упитно погледати Рудолфа. А Рудолф к’о Рудолф, прво се зачудио, с лица му је склизнуо осмијех, претворио се у тиху псовку, а онда је отвореном песницом лупио по шанку и одбио пустити пјесму коју је неко, с израженим сентиментом, малоприје наручио јер се, ето, сјетио да се се доље неће вратити. Макар не док је 69
Маршал жив и намргођен. Живци ти дођу до руба пуцања и није ти лакше ни кад ознојеним прстима помилујеш цијев. Гледаш Рудолфа који без ријечи стоји иза шанка, кафана умире у муку, што од страха, што од ишчекивања које се попут сатаре клати међу укоченим погледима. Шутњу ремети тек један пијани уздах и зујање мухе у бијегу, а онда видиш како она тројица устају од стола и пијанца одвлаче у ноћ. „Хвала, земљаче. И други пут размисли кога пушташ у кафану.“ А он само одмахне руком, по навици засуче рукаве и викне за њима: „Марш напоље, багро! За вас су ова врата од вечерас затворена“, а њој је прошло кроз главу како то може бити; Рудолф, па још земљак. Свашта. Те ноћи остали су до пред јутро сједити у Земуну. Она му је признала због чега је дошла овамо, а он је цијелу ноћ, као да је то посве нормално, уљудно климао главом. А онда је, негдје пред свитање, пустио својим прстима да пређу преко стола. Није повукла руку кад су у његове ознојене шаке стали њени дрхтави дланови нити је успјела прогутати кнедлу која је надирала одоздо, из утробе, спремна сваки час прснути у вулкан који ће еруптирати на његовом рамену. И више се није могла сјетити колико је плакала нити кад је престало. Пробудила се око поднева. Кревет је још мирисао по топлини његовог тијела, а њој се учинило, онако буновној, како први пут у животу, са сваким новим уздахом, постаје сигурнија у тај осјећај среће, пред којим је годинама узмицала. На нахткасни поред кревета стајала је чаша исцијеђене наранче и мали дрвени рам, из којег се осмјехивало лице у које се полако заљубљивала. 10. Пред зору се искравши из кревета, пољубио је њено чело и спустио се доље. На поприште својих сјећања. Невољ70
ко се провлачећи између столова, прстима је повлачио рубове столњака, направио еспресо и започео нови дан мислећи на онај нетом завршени. Једна га жена горе чека; још удише мирисе њеног тијела. И нема разлога не бити сретан. Први пут након 13 година осјетио је како се отапа мраз у њему и први пут након силног времена уживао је у чарима женскога тијела. Али је знао како је ноћас био далек. Смушен. Налик на трапави покрет Славка Цигоја који ће ускоро отворити врата, набрзину и без ријечи појести омлет и потом одјурити кроз сиво јутро, равно за струг у оближњој фабрици алата. За њим ће одмах ући и Елида, старица с којом се увијек часак-два задржи у пријатном ћаскању. Она ће попити чашу куханог вина, платити још једну за касније, па поново за поводац узети пудлицу и одшепесати у оближњи хипермаркет како би свом старом Диетмару донијела свјежу штампу и 2 векне хљеба. Након тога у Земун читава 2 сата нико неће ући, а њему ће остати довољно времена да у миру још једном прође кроз ону провалију дубоку 13 година, кроз ону ноћ због које се сад потписује као Рудолф, а не Рудо, како се стари Тадија Кисић изјаснио, а поп Димитрије прије 40 година прекрстио. Све то он зна, а ипак се у та 2 сата сваки пут изнова препусти тој стихији која га гуши, хвата за врат и повлачи тамо одакле је једном заувијек побјегао. Оне ноћи (кроз коју већ 13 година пролази између двије Елидине посјете) играо је карте у „Два јелена“ и трудио се једним ухом уловити спикеров глас. С центра су, тамо, у далеком Чилеу, полазили Чехословаци и наши, а њега је већ од првог дијељења луђачки кренула карта. Једна је рука смјењивала другу и он је са сваким новим хандом бивао све пијанији. До краја првог полувремена пред њим је стајала цијела флаша ракије, а до сљедећег хука с трибина крчмар Данило на сто је спустио још једну. Да не устаје касније. А ње71
му, Руди Кисићу, пролазило је кроз главу како ће сутра осванути нови дан у којем ће с тешким махмурлуком, али ипак тријезан, морати стати пред Милицу тражећи хиљаду разлога да се пред њом оправда, потпуно свјестан да ће са сваком новом ријечју могућност да се то деси остајати без изгледа. Јер Милици се не лаже. А он то, искрено, нити може нити зна. Зато се цијелог свог живота и повија свакој њеној жељи, прелази преко увреда, свикнут на грдње и тешке ријечи, коначно се удаљивши од мушкарца у себи оног јутра кад је немоћно дигао руке и одустао од свега препустивши јој „Фењер“, ту од покојног му оца стечену крчму, рачунајући ваљда да ће тако сузбити у њој тај порив за наопаким. Тај порив који га извргава подсмијесима, ево, од првог дана како је крочио у тај брак. А онда се десило да Јерковић забије за Плаве, да неко из мрака Чехословацима опсује мајку, а да Рудо Кисић заборави на све своје туге и све женине невјере. Пробуђен из првог пијанства чуо је само неке далеке шумове. Утакмица је завршавала. Са чилеанских трибина спремао се још један страшан хук, на мрву сира спуштала се муха, а за столом је сједио само Данило, окружен празним чашама и гласно уздисао: „„Јебаји га, није било среће.“ Рудо је климнуо главом, са стола покупио карте и стуштио се у ноћ. Пред кућом није било свјетла. Фењер пред вратима љуљао се утрнут, па је с опрезом посегнуо за нож. Једно вријеме памти како су ноћи у Шумадији знале бити сурове. Друга је ствар да ли ће то у неком другом бити и записано. Одједном му се избистрило пред очима и он је у властиту крчму ушао тихо, као незван гост у непознату причу. Милица је лежала на поду. С мјеста гдје јој је колико јутрос почивала дојка у танким млазевима шикљала је крв. Слијевала се равно у шаку непознатог младића. Очи су јој биле отворене. Чинило му се као да гледа право у његов страх и као да се 72
сва срџба из њих пење равно на његово лице. Младић је, сјећао се Рудо, на себи имао допола разодјенуту униформу и повелику рупу у стомаку. У мртвој песници још увијек је, као да ће се сад одбранити, стискао ножић ручне израде и комад женине дојке. Бљеснуо је као опомена у тој хладној ноћи, а Рудо је у њему препознао сву количину страха који му је, напросто, ледио жиле. Прекрстио се трипут, покрио Милицу комадом распаране прегаче и, прешавши преко сломљеног стакла, безглаво јурнуо у ноћ. Добро је знао да ће тамо, међу хладне затворске зидине, чим сване, чувари убацити још једно прозирно ћебе. Њему намијењено. Знао је то. Због тога је трчао цијелу ноћ, неко је, чинило му се, из мрака, Чехословацима псовао мајку, неко је, богме, споменуо и његову, а он није имао времена стати и погледати у све своје страхове. Након 15 дана докопао се Аустрије, ту се коначно окренуо, разлистио новине и схватио да још увијек негдје у даљини неко трага за његовим именом. Осуђен је на 25 година. Али то је већ била друга прича. Прича која се Руде Кисића више није тицала. Касније је прешао овамо, у Берлин, повезао се с људима који су већ имали прилику дрхтати под танким затворским ћебадима, па се сад мераче кад Старом опсују оца безобразног. Истим онима који су му удесили папире додавши му уз име она два слова, ето, тек толико да се не удаљи превише од себе. 11. Сједи Рудо Кисић у 20 квадрата Земуна. На зиду избија 8 сати. Прошла су она два у којима се свакодневно суновраћа у прошлост, па се, попут грогираног боксера, полако придиже са столице и погледује на врата. Кафу је већ попио. Сад ће се бака Елида вратити с векнама и штампом за свог Диетмара, попити и другу чашу вина и живот ће напокон по73
стати лијеп. Још само да некако уведе реда у овај простор који га храни. Можда чак да му промијени име. Да га назове онако као што је ред да се један мотел зове, једноставно, „Фењер“ и тако одбије ломљаве и уопће да се неосјетно удаљи од тих људи због којих не може раније затворити, па изаћи горе и с Олгом поново проћи кроз оно што је прије 13 година сахранио у себи. Та помисао натјерала му је осмијех на лице, па се постидио кад му је у носницама замирисао хљеб, а у довратак стала погурена Елидина прилика. 12. Срећа траје колико и дужина једне пјесме. Ниси поштено ни удахнуо, а већ јој се назире крај. Њихова срећа трајала је тек један уздах дуже. Довољан да у њему заборавиш на сврху свог боравка у страној, вјечним јануаром окованој земљи и да с временом у сукње престанеш тискати микрофон. Након сједјељки у Земуну одлазила би горе и чекала на њега. Он би је испраћао осмијехом, потпуно свјестан како се отапа онај Сибир у њему и претвара га у њежног љубавника. Како се поново приближава мушкарцу у себи и све више узмиче од друштва. Скоро да је заборавио на своја суновраћања у прошлост, па је у размацима између два Елидина доласка сањарио само о ономе кроз шта је све синоћ с Олгом прошао. Два мјесеца касније Олга Фирц лежала је у постељи прстима гужвајући рубове чаршафа. Доље, у приземљу, жамор је надгласавао музику. У једном тренутку учинило јој се како је негдје прснуло стакло. Много стакла, као кад разбијеш излог на хипермаркету. На сату су издисале посљедње суботње минуте, а она је мислила о томе како људи викендом себи дају одушка, па се беспотребно даве у алкохолу, једу храну коју не стигну овим данима, па онда у пијаном растројству ломе излоге хипермаркета. На екрану се прикази74
вала некаква бесмислена емисија, тек да испуни програмску схему. Угасила је ТВ и отишла до прозора. Град је засипала киша и чинило се како под бљештећим аутомобилским фаровима улицама пљуште сами кристали. Мислила је о свом животу, о томе да ли је Екрем био прави избор и како ће мали поднијети кад му каже да ју је Рудо, један фини чико, ето, запросио. Звоно на вратима огласило се једном. Одмах потом и други пут и трајало је много дуже, а Олга Фирц се у први мах насмијала. Обичавао је он тако звонити кад би га преварило, па умјесто једну, попије и другу бутељу вина и тако се приближи онима од којих се својски труди побјећи. Није се љутила кад би га видјела таквог. Само би је насмијавао тај његов њемачки којим би је просио кад би стао у довратак, а опет би био толико понизан да му се на лицу јасно гужвало кајање. Гурнула је засун и отворила врата. Пред собом је угледала три мушке прилике. Исте оне којима су заувијек била затворена врата Земуна. Или је она само тако мислила... Извињавали су се. Јер ноћ је и они жале што су морали доћи овако касно, насмијао се један од њих и пред врата спустио картонски пакет. Затим је врховима прстију додирнуо обод шешира, а онда су сва тројица нестала у мраку. 13. Осталог се није жељела сјећати. Гурнула је руку у торбу, испред себе спустила новине, а потом су ријечи пригушили јецаји и туга из њених очију коначно се просула у крило Даута Беглера. Силвана Арменулић још једном је отпјевала „Бол болује младо момче“, а онда је Рамо Љошај угасио транзистор и у грло сасуо остатак ракије. Затим је рукавом обрисао усне и кроз прозор погледао у надолазећу зору. Сасвим је сигурно да је у том погледу ишчезло и најмање сјећање на пут с једног на други крај свијета. Воз је пробијао 75
тијесто испред себе и већ су се назирали први обриси града. У крилу младог војника јецала је жена, а он је преко рамена, крајичком ока, успио дохватити крај приче. Неке старе, добрано пожутјеле новине на посљедњим страницама под насловом „Бизарно“ писале су о једном далеком убиству, које се више никога није тицало. У њемачком граду Берлину пронађена је одрубљена људска глава. Глава Руде Кисића. Човјека својевремено осуђеног на 25 година тешке робије. И ништа више није написано осим да је истрага у току. На сљедећој страници писало је још и то како је јучер одиграно редовно ногометно коло, те да ће до суботе бити изузетно хладно вријеме, а онда је воз стао и Даут Беглер погледао је кроз прозор. Видио је тамо, на перону, два мршава загрљаја у која је канио похрлити на почетку ове приче. Потом се полако придигао и још једном погледао лице Олге Фирц. Пустио је своју руку да почива на њеним раменима још часак-два, а онда је схватио да из вагонске полутаме мора изаћи тихо, као ухода. Без иједне изговорене ријечи. Јер човјек је достојанствен само онолико колико је у правом тренутку спреман прешутјети. Све остало је вишак. У свакој причи. У сваком животу.
76
Белешка о писцу: Аднан Репеша рођен је 1978. године у Мостару. Приче објављивао у часописима широм еx-yу простора. До сада објавио двије књига прича: С обје старне срца, Либеро, Београд, 2009. и Кратке приче за дуго умирање, Добра књига, Сарајево, 2013.
77
78
821.163.41-1 ПРИЧА : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm. Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 79