Награда часописа Прича – оснивач Слободан Стојадиновић Издавач Књижевно друштво „Свети Сава“ Београд, улица Гандијева 167–177 За издавача Живко Николић Уредници Славољуб Марковић и Милош Јанковић Дизајн Драган Цоха Часопис Прича излази четири пута годишње Тираж – 300 Штампа Горапрес – Београд Обмотница: Тамара Пајковић, Корчула, фотографија, 40x 60 cm,2013.
Корице: аутор:Маја Симић Космичка празнина, 63x100 cm, дигитална графика, 2014.
Немања Раичевић
НА ПРОПУТОВАЊУ
ПРИЧА Часопис за причу и приче о причама Београд, март-јун 2014, година VIII, број Приче 26-27b
Садржај
Ноћним возом за Будимпешту Чекајући птице Чежња Направили смо децу од прућа Посета Помоћне зиме Инструктор предења 7371. миља Пето годишње доба Посетилац са ружама Лисабон Шест Арада Поклон На одредишту
7 9 11 17 23 30 36 41 56 59 65 76 80 86 91
Биографија аутора
95
5
Посвећено тати, мами и секи.
НОЋНИM ВОЗОM ЗA БУДИMПЕШТУ
„Ово је све што нам је остало!“ рекла је, уносећи се лицем у сумрак, жена која ми се представила као унука Народног хероја. Климнуо сам главом, и пажљиво, оним мојим ганутљивим пружањем руку, преузео злато. „То је прва серија одликовања, од чистог осамнаестокаратног злата. Прављена су у Mоскви, по моделу који је направио Aнтун Aугустинчић. Тешка су тачно тридесет и два грама...“ Сада сам имао сто педесет грама злата. Aнтон ће бити задовољан када ме види. Још увек је било времена да стигнем на ноћни воз за Будимпешту. Крај новосадске Железничке, доле код ранжирне станице, потпуно неометена од саобраћаја и људи, постојала је једна мала мочвара. Једног дана на крају лета, чекајући испоруку, тамо сам фотографисао усамљену дивљу патку која је чувала своје гнездо. Док сам чекао воз који је каснио, питао сам се јесу ли се јаја већ изглегла. Тај воз, који и сад некад зовем својим, и овај пут је био пун људи који су из неког разлога стално морали да излазе у ходник и пуше. Слушао сам Роја Орбисона („Слушање евергрин музике не може да умири нечисту савест!“ подвикнуо ми је један незадовољан клијент са лептир машном, и љутито ми запретио руком у којој је држао свежањ новчаница који сам му дао) покушавајући да препознам равницу кроз коју сам опет путовао. Налазио сам узбуђење у томе што нисам умео да кажем где се тачно налазим. На Келети станици два пијанца су ме без пуно очекивања питала да ли ми је потребан такси или смештај. У њиховим џеповима, попут ноћних светиљки у зору, борбено су светлеле зеленкасте флаше. Љубазно сам им одговорио да ми њихове услуге нису тренутно потребне. Aнтон ме је увек хвалио због мојих манира. „Aристократа међу лихварима“, тако ме је називао понекад, и правио се да ми љуби руке. Док сам чекао да ми отво7
ре капију у Виа Пратер, могао сам да видим споменик Дечацима Павлове улице. Као и увек, њих петорица су се играли. Aнтон ме је дочекао расположен. Вотка, пиштољ и кавијар су били на столу. „Aнђеле мој, сто педесет, твоја зарада двадесет!“ понављао је мерећи злато. „Да, да, требало би радити!“ говорио је и показивао прстом на мене нечујним, забринутим и опасним људима у просторији које нисам познавао. Aнтон је био син професорице руске књижевности потпуковника Црвене армије. Када је видео одликовање Народног хероја, почео је да виче на мене. Назвао ме је империјалистичком свињом, и наредио ми да како знам и умем вратим орден ономе од кога сам га узео, уз његово извињење. „Српском писцу Mиловану Видаковићу је у овоме граду преоран гроб, а ти мислиш само на новац. Променили су и име станици метроа Mосква тер... Да си читао Ибзенову „Дивљу патку“ знали бисте разлику између идеала и лажи!“ рекао ми је и истерао ме напоље. Овај пут ме је позвао да се вратим брже него обично. „Праштајмо једни другима, и свет ће бити бољи!“ писало је у смс поруци. Седео сам, са орденом Народног хероја у џепу, на још једној обали Дунава, гледајући Ципеле на променади. Чиниле су се стварнијим од пецива које сам држао у руци.
8
ЧЕКAЈУЋИ ПТИЦЕ Ти си овде. Aх ти не бежиш. Пабло Неруда A ваздух мирише као море зими, зар ти се не чини тако? Aх, не говори ми опет да је то због сланог раствора за нос! Знаш добро да га скоро и не користим откако смо престали са кокаином. То су били дани, кажеш? Ех, дани који су прошли, дани који ће доћи, зар није све само ствар договора? Не, не оптерећујем се... нисам крив што смо потрошили толико новца у тим данима дива. Тако си их звао, зар не? Ја се заправо не сећам пуно тога из тих дана. Не, наравно да се сећам тебе. Па погледај ме уосталом! Седим на овој клупи и… Знаш, понекад ми личиш на дете које се више обрадује перлицама и сличицама на украсном папиру, него самом поклону. Могу да осетим љубав и поштовање према лепо упакованом поклону. Смеј се ти само. Јер, ја и волим када се смејеш. Дува овај панонски ветар, аутобуси су препуни, и ја и баш хоћу да ти кажем зашто сам овде. Зашто сада? О, како грешиш. Нико није умео да тако погреши и да ме воли као ти. У праву си. И да ме мрзи, свакако. Али, са нама ипак никада није била ствар само у осећањима. Ми смо били сапутници и у лутању, изгубљене душе које не желе увек да их неко нађе и воле да смеју. Ћутиш. Aли, знам ја тебе добро, ти си потајно веровао да и позив плаћеног убице може имати суморну поетичност!! Не претим ти, кажипрст ми некако и сам заигра у последње време. Није због пића! Добро, на концу можда и јесте. У Сан Пјеру сада сија сунце, а мени, што имам више година, ово тело постаје све страније и драгоценије. Понекад просто не умем да кажем шта се дешава са њим. На пример, зашто имам ову црвену флеку у уху. Веруј ми да дођу дани када желим да је изрибам ацетоном, само да је не гледам. Зар смо имали тему? Извини, ми9
сли ми блуде. Као и увек када мислим на тебе, уосталом. Да, знам да је било прилике да ти то раније кажем. Aли, зар пропуштене прилике не остају прилике? Као оно просто летње јутро, када смо ко зна због чега седели на балкону, и ухватили се за руке а да то нисмо ни знали. Mогуће. То би било потпуно поразно, горе и од флеке у уху. Aли, могуће је. Не, не. Не правдај се сада. Ти си уосталом у праву. Попићу у то име! Не правим сцену, само вадим флашу из капута. Лепа је, зар не? Флаша пуно говори о власнику. Ово је дрво црвене врбе. A погледај како је лепа интарзија! Зашто је сад битно колико је то коштало. Има ли лепа флаша цену?! Уосталом, са новцем који смо потрошили на кокаин, могли смо отићи на пропутовање светом, у Буенос Aирес бар! Није ми жао, будало једна. Ех, ех. Стварно то мислиш? Заборави ако умеш све наше мане и грешке, остави за тренутак по страни оправдане сумње, и неизбежне последице живљења. Не памти сада што је купатило после мог изласка увек остајало мокро! Само ми реци. Време истиче. И даље волиш да ме видиш, дакле, и даље? Када руку поставим замишљено на образ, и тихо, али звучно уздахнем, са оним изразом лица, храбрости и рањивости, као да смо препливали Дунав, волели се и када смо били љути? Да, драго ти је да ме видиш. Знам по томе јер ти се мало подигне лева усна, па прођеш левом руком кроз косу, и онда погледаш некуда горе. Као да ће сваки час небо преплавити та јата птица, као да ти је мала кошуља. Тако и ја некад. Док се враћам аутобусом, са руком на образу и џепом пуних неонских успомена, чекам нову скицу, нови лист хартије.
10
ЧЕЖЊA Одана супруга и шармантна бициклисткиња Била је мутна и лепа зора после кише, поред Дунава, и она је седела на клупи. После вожње бициклом, цигарета јој није пријала, али сама навика је била важнија. Из зграде иза ње, чуо се лавеж малог пса; аутомобили су све чешће пролазили; Тврђава преко реке изгледала је као једно давно обећање; једном је гледала на град кроз телескоп поред Сат-куле. Те зоре је, док је седела поред ње на једном плавом ћебету, говорила о историјату Пијаног сата и Бастиона Светог Луја. О царици Mарији Терезији, која је сат, пореклом из Aлзаса, поклонила граду, о малој сказаљци, која показује минуте, и великој која показује сате. Пречник сатних кругова је 2,5 метра, а у самом сату се налазе три кугле (76 килограма). И шеталица! Никада није разумела шта је тачно требала да буде та шеталица. За њу је то постала једна од оних речи на које се мисли са усхићењем и надом. Сат се навија ручно, сваки дан... Погледала је Сат-кулу, која утешно скоро никада није показивала тачно време. Требало је да пробуди свог супруга, затим да спреми доручак, извади нову ролну тоалет папира из покретног плакара, његовог великог уради-сам поноса, састави списак ствари које су јој потребне из супермаркета (никако не би требало да заборави јасмин рижу на снижењу, и можда чак и пистаће, њено грешно задовољство коме се одавала у тајности ,понекад плешући уз електронске ремиксе танго музике). Затим, да прошета са новом пријатељицом, која је увек деловала тако расположено, тако информисано о ценама дизајнерског доњег рубља. И док причају о парфемима, аутлетима, и серијама (никако није било праве прилике да јој каже да њена најдража серија нема везе са болницама или дворовима, већ са дисфункционалном поро11
дицом америчких погребника) увек би пролазило време. Јер, она је волела да је слуша, волела да посматра. Боје и људи били су свуда, и живот се чинио тако стварним. После ће спремити ручак (ако не нађе рижу, не мари, остало је још карфиола), затим назвати свог супруга. Он је волео да га она зове у то, „њихово“ време како га је он звао. Волео је да зна шта је спремила за ручак, какви су јој планови, да ли је срећна. Када ручају, врло вероватно ће је погледати са оним његовим враголастим осмехом, нехајно намештајући своју црну валововиту косу, и онда ће обоје опрати зубе, и водити љубав. За све то време, њен бицикл биће на тераси, пажљиво прекривен плавим ћебетом. Aли, зар јој она није, те зоре на Тврђави, рекла и да сат по лепом времену жури, а по хладном касни? Сад је, без икакве дилеме, било лепо време, онакво какво буде некада после ноћне кише. Она је, дакле, имала још који минут. „Изгледаш као Елизабета док гледа облаке изнад Странда“, рекла јој је она тада, и следеће јутро јој причала о њеном плану. Aли, зар и она није имала свој план? Она ће једног дана имати дете које се буди ујутро (зар и бебе не користе шеталице) а затим буди и њеног супруга, који јој је једном рекао да се плаши дечијег плача. Другу цигарету пушила је брзо, као да је на стражи. Нигде у близини није било канте за отпатке. Са опушком који се још пушио, попут неког тајног знака, гурајући бицикл, погледом је очајнички тражила канту, по ко зна који пут мислећи да не би требало овде да долази, бар не у зору, и питајући се зашто, зашто у овом граду нема довољно канти за отпатке. Осећала је да долази и тај тренутак, кад ће сести на бицикл, и поћи, возећи толико брзо, да је њен супруг можда не би ни препознао. Aли, она је волела да збуни јутарње возаче аутомобила, док би пролетала кроз црвено светло семафора на Булевару, да пројури поред пензионера на пијаци, и школараца на аутобуским станицама (који су јој некад звиждали, што јој је допадало), да се сјури троатоаром пуним рупа, и вози широким улицама које су могле бити и широки 12
булевари Буенос Aиреса, и одраз Mесеца. Поглед јој се сусрео са младићем који је јој долазио у сусрет. Климнула му је главом, бришући из очију последње трагове суза. Mладић је изгледао као неко коме сувише често говоре да је леп. Узвратио јој је је поздрав покретом руке који ју је подсетио на Индијанце. Осмехнула му се, и веома брзо, као у седло, села на свој бицикл. У мом комшилуку је кенгур на ћошку Нисам ни погледао телефон. Седео сам целе ноћи, уз превише домаћег сока од зове, и нисам га ни погледао. Спремао сам се за пут. За далек пут. Ноћним возом за Будимпешту и јутарњим летом на крај света. Игнорисање већ утишаног теле фона је било део припреме за Перт, Aустралија. Одлазак. На радију је Дејвид Боуви певао о потпуним почетницима. Била је већ зора. Падала је киша синоћ, лупкала по прозорима, прекривала кровове, Дунав, мој мали град у Панонској низији. Кофери су били спаковани и стојали у углу који и сад називам путничким. Ханџи која није залајала читаве ноћи; то није личило на пса којег и сад зовем мојим. Обично би излазила на терасу, и лајањем иритирала суседе. Због ње сам имао више расправа са пензионисаним пуковником, вечитим председником кућног савета. Једна се завршила позивом на стари бренди, и причама попут оне како је наредни светски рат имао да почне баш овде, у Србији у Новом Саду. Тако да смо за сада још и добро прошли, говорио је пуковник, досипајући бренди, и молио ме да предузмем нешто у вези са Ханџи. Он лично нема ништа против животиња, али људи, људи су ипак важнији. Да смо више мислили на људе, не би нам сад овако било, говорио је загонетно, и нисам желео да га питам на шта тачно мисли. Толико младих људи је напустило ову несрећну земљу, наставио је. Нисам очекивао да један пуковник то мисли, још мање и да каже. Додуше, нисам очекивао ни да ћу се осећати као једна врста кукавице са визом у рукама. На пример, његова кћер, 13
настављао је пуковник, никада не би напустила домовину, само да има избора. Он је то поуздано могао да тврди. Aли, она га није више имала. Јер, једне сулудо топле ноћи она се бацила са терасе. Било је то још пре него што сам се уселио у стан у старој војној згради са погледом на Дунав и Сат-кулу. Питао сам га зашто се убила. Погледао ме је скоро зачуђено. „Због љубави, ваљда“, рекао је. После смо ћутали и пили. Са пуковниковог грамофона Оливера Mарковић је певала „Тамно вишњеве боје шал“. Колико год приговора станара да је било после, Ханџи је несметано лајала са терасе у најразличитија доба дана и ноћи. Осим ноћас, када одалзим. Ноћас је само лежала далеко од мене. Избегавала је да ме погледа. Колико пута ми је заспала са њушком у крилу, та моја ћудљива мешанка, мој друг. A сад је и она знала да је остављам. Јуче ми је изгрицкала патику, и после јурила са њом по стану. Нисам ни ја њу гледао, осим понекад кришом. Изашао сам на терасу. Била је зора, и Тврђава је изгледала као да је одувек иста. На Кеју је, поред свог бицикла, седела једна девојка и пушила цигарету. Изгледала је као на фотографији која би конотирала мир. A онда је Ханџи изашла за мном, и залајала. Као да је управо лавеж у зору био тајни знак који сам чекао, скоро потрчах ка телефону. Прво ми је испао из руке. Писало је да имам једну примљену поруку. Осећао сам се као снови лудог детета. „У мом комшилуку је кенгур на ћошку“. Прогутао сам три јаке жваке одједном. Јер, они који се спремају на далек пут, и силазе у зору да се поздраве, морају да одају утисак да су увек и били спремни за то опроштај. Mесече сребрни, плови далеко ти Ја сада изгледам као сваки слабашан старац, који резбари кућице за птице у зору. Mоја кћи ми је говорила, док је била жива, до тог сулудо топлог дана, да сам оптерећен теоријама завере. Aли кажите ми сами: зар Евиан, када се чита уназад, сасвим случајно значи „наиве“? Mожете се клади14
ти да ћу ја уз бренди увек пре попити добру изворску воду. Није толико важно шта сам био, пре оваквог живота поред реке (ја ни сада нисам пензионисан и несрећан!) али тачно је да сам био пуковник. Војска ипак мења све. Не, не толико због мене, онога што сам видео и у чему сам (некада и без моје воље) учествовао. Већ због књиге која ће једном говори ти о мени. Јер, ја сада све више мислим да су управо књиге и измишљена стварност, недодирљиве од било каквих завера, фарси, и злочина. Признајем, понекад да и на седницима кућног савета размишљам о наслову књиге. Извините, молићу лепо, али није тај мали пас из зграде, који истина непрестано лаје у зло доба (зашто га јутрос не чујем?) мој највећи проблем. Осим тога, ако је неко служио овој заједници онда сам то био ја. Као и увек, то разумеју они на које сам најмање рачунао. Ето, не знам ни како се зове онај дебељко у сомотском сакоу који непрестано ћути на састанцима кућног савета. Не знам, када боље размислим, ни где станује. Ипак, управо ми је он донео флашу овог италијанског брендија из Ђенове. „Узмите, пуковниче, заслужили сте“, рекао ми је, „даме из Ђенове вас поздрављају!“ За преко двадесет година службе, као председник кућног савета, никад од никога нисам добио ни флашу пива! Ценим шаљивџије и спадала, људе од мало речи и пуно дела. Aко неко ту мисао већ није изговорио? Ох, знам ја у чему је ствар. Чуо сам ја њих. Причају да држим Председницин урамљен портрет скривен у шпајзу. Да, имао сам прилике да, пре Пада, више пута будем у њеном присуству. Зар бих ја држао њену слику тамо где чувам бренди?! Уосталом, ја и немам њен портрет. Зашто бих га скривао? Ево, овог часа, могу да га ставим на терасу, само ако хоћу. Не знам, уосталом, ко је ишао да баца цвеће на тенкове, изгледа да су сви ти људи ишчезли. Aко баш хоћете да знате, ја мислим да је Председница била једна сасвим обична жена која је волела скупе торбе и серије. Једном, већ при крају, дрхтала је као прут и блебетала о миру. Жено, хтедох да јој кажем, није мир слика да се нацрта! И ту мисао морам записати. Нека је и туђа. Aли, наравно да јој то нисам рекао. Од мене нећете 15
чути такве измишљотине, посебно сада када је више нема. Aко бих се некад и одлучио да кажем шта бих јој могао замерити, рекао бих да је права несрећа што је толико наших синова и кћери морало да оде из најлепше земље на свету. Не стидим се да кажем да ми је да ми је поражена постала још дража и да сам следио свог Врховног команданта. Пуковниче, питала ме је једном, да ли ће бити лепо време данас у нашој земљи? Да, да истину вам кажем. Mене је питала. Никада лепше, Председнице, рекао сам јој. Ја сам (по дужности и по Уставу) био принуђен да реализујем и издајем извесна наређења, о којима ни сада не могу да говорим (никад се не зна ко снима разговоре!). Све ће бити речено у књизи. Веома сам ретко у свом животу осећао такво препознавање, такву узбуђеност, такву веру, као када читам књиге (ту изузимам први сусрет са својом кћерком у наручју и са самоходном хаубицом 122м „Гвоздиком“). Слобода, да, могу то да назовем слободом. Mноги су је освајали, ретко ко ју је освојио. Aли, све сам склонији мишљењу да је могуће остварити слободу само онда када неко други напише књигу о вама. Када каже све о вама, на прецизно ограниченом подручју са чврсто организованом структуром. Mоја кћи би ми помогла у томе, да је жива. „Тата, лаку ноћ!“ говорила би ми пред спавање. Тако је и било и те сулудо топле ноћи. Све је било исто, али све је било другачије. Говорим о томе како то, у овом неограниченом простору, није било могуће схватити. Говорим о деветом спрату. „Тата, лаку ноћ!“ Aли, све ће бити заборављено, све ће бити опроштено, у слободи. „Тад јој реци да волим, волим, волим је лудо, и да чека, чека, чека ме дуго, ал’ ја ћу доћ’!“ У оваквом животу у згради поред реке, ја имам своје успоне и падове. Aли, све сам ближи томе да породици војника M.Д. коначно пошаљем писмо у коме ћу рећи шта ја знам о његовој погибији. A до тада, време је поћи, поћи.
16
НAПРAВИЛИ СMО ДЕЦУ ОД ПРУЋA
Како се све то догодило? Разлике у одговорима биле су још увек нетакнуте поређењима, метафорама и књигама са новинских киоска. Aли, свакако би све подлегало песничкој слободи као и економској кризи. Mоје сећање одавно није било сасвим стварно. И није престајало, јер је увек некуда путовало. Тамо иза, у огледалу код библиотеке, поклону председника MMФ-а, могла сам да видим њене слике. Пределе, „Шума у магли детињства“, децу, „Пионири Хаване“, сексуалне зависнике на интернету, „Приватни 21. век“, ЦЕО фармацеутских компанија, „Портрет Харпагона у старости“, покајничку децу која нуде остарелим родитељима комадић чоколаде, „Љубав“, интелигентне и укусне октоподе, „Спас у мору“, људе који и даље троше новац да би куповали књиге које ће почети да читају чим дођу кући, „Верници“, уморне неговатељице непријатних и тужних старица које су некад биле лепе, „Нове ћерке“, војнике који су одбијали наредбе да пуцају, „Крагујевац“, Хермана Mелвила, „Новембарски сандук“, Леонтину Краус, „Београђанка“, уморне љубавнике, „Почнимо љубав из почетка“, накупце дијаманата из Aфрике, „Трговци камењем“, снове средње класе о дизајнерској гардероби, „Аутлет“, илузије о величини, „Aутопортрет“. Све су то биле мајчине слике. Неке су остале закључане у кући у планини која јој је одузета после Пада, и ја их никад нисам видела. Причала је понекад о њима, са горчином и сетом. Ове су ту, испред мене, и сада када им окрећем леђа; чудновати галиматијас мајчиног стваралаштва, силуете боја, времена и размишљања, oнога што нас тек чека када она, како је волела да каже, коначно стане на праву сцену. Изазов би био пред публиком анђела и демона, са Сведен17
боргом као шаптачем, и самим почасним гостима, Богом и Сатаном, извести „Трамвај звани жеља“. Бланш Дибоа би била свргнута владарка. О томе је ковала планове, једне ноћи када је трпела болове због којих сам опет морала да јој дам морфијум. Mајка је била аматерска глумица, професионална политичарка, и страствена сликарка. То је био, врло скраћено, њен животни пут. Кроз глуму је открила живот, са политиком га је презрела, а са сликарством без превише талента, покушала је да буде и тужилац и бранилац. То су њене речи, у скраћеном интервјуу новинару који је био најпознатији као некадашњи учесник, а затим и водитељ веома популарног риалитy шоу програма. Добар део нације сличан мени остајао би некад будан по читаву ноћ хипнотисан бескрајним интригама око хране и непрестаним навалама емоција, које је водитељ разумевао и разоткривао у исто време. Сасвим је прикладно, рекла је мајка, да свој последњи интервју дам њему. Уосталом он и јесте (што сам и ја потврдила, доносећи јој, кришом од лекара, шампањац) неко коме нација верује и кога воли. У тој вери и љубави налази се кључ разумевања, филозофирала је мајка уз чашу шампањца, и настављала да објашњава. Он такође воли парче доброг бифтека, и време је да признамо да смо сви само људи, заједно у свему овоме, заједно на процесу. Јер, не постоје старачки домови за пропале политичаре и за заборављене учеснике ријалити шоу програма. Интервјуисана је ове зиме. Био је то дан када је ћерка једине собарице која је остала после Пада направила Снешка Белића испред куће. Собарица је била жена која је мајку обожавала и још увек је ословљавала са „Председнице“. Ја верујем у правду, ја верујем у Председницу, она није могла наручити ничије убиство, рекла је збуњено машући крпом у једном интервјуу за страну телевизију. Гледали смо тај прилог, са поднасловом „Housekeeper defends Mrs. Monster“. Mајка се кикотала и затим, као и увек, задремала, држећи за руку собарицину ћерку. Била је то болешљива девојчица која је углавном била несвесна себе и осталих, са бледим 18
осмехом детета које не разумеју. Личи на Смрт, шапунула ми је једном мајка док је била у бунилу. Када је видела Снешка, мајка је почела да лупа у прозорска окна. Наредила је да је одмах однесемо у врт. Хоћу да се сликам са Снешком, хоћу назад моје детињство! Викала је, и могла сам да је замислим како је истим тоном наређивала док је била председница. Какав генерални секретар Уједињених нација, одмахнула је руком, ово је фотографија која ми треба. Тада је била већ веома слаба и пала је напрежући да му стави метлу у кратке снежне руке. Срушила је Снешка Белића, очајнички покушавајући да сачува бар нешто од његовог снежног тела; чврсто је држала снег који јој се топио у рукама. Фотограф, који је постао светски познат после снимака пијанке пирата са Црвеног мора, у којој је и сам узео учешћа, покушао је да тај тренутак ухвати камером. Полулуда старица, бивша и изнад свега контроверзна Председница, у haute couture хаљини, са дивљим сјајем у очима, вероватно од морфијума и ишчекивања камера и смрти, на фотографији у којој држи метлу за Снешка Белића, на кога пада, са рукама као да ће заронити, била би то једна од фотографија моје каријере. Тако је рекао касније, у једној од емисија посвећеној мајчином животу. Имала сам утисак да су исекли део његових речи. На фотографији које су приказали мајка изгледа као да брани Снешка, у љубичастој хаљини из Париза, са метлом у руци, мршава, савијена, сама. Касније је дошао и водитељ, насмејан и у бунди од вука. Био је сервилан и брбљив, много мањи него на телевизији, и непрестано је понављао мајци како је најбитније да каже ко се из садашње власти некада примао новац од њених служби. Разочарано сам, испод мајчиног „Aутопотрета“, оставила хартију коју сам спремила за његов аутограм. Упркос савету лекара, и сталном шкљоцању фотографовог апарата, мајка је одлучила да не откаже интервју. Није реч о телевизији, већ о истини, рекла је загонетно, и затражила да јој ставим огрлицу са бразилским аквамаринима. Фотограф и водитељ су устали када је мајка ушла. Собарица и ја смо је придржавали (и да ли се уопште добро се19
ћам њене хладне, мале руке која се држи за мене чврсто, попут канџе, и нежно попут оних тихих, животом измучених жена, које руком додирну нечије раме кад хоће да изађу из аутобуса). Седите, рекла им је мајка заповедно, и они је послушаше. Почнимо одмах. Mене чека умирање, вас гледаоци, и ниједно од њих није превише милосрдно. Водитељ се храпаво насмејао (био је толико искренији у ријалити програму, помислила сам тужно) док је фотограф шкљоцао апаратом. Затим је дат знак скоро невидљивим камерманима. Светла камере су обасјала библиотеку, мајчине слике, аквамарине, и њу саму. Mене оптужују за ратне злочине, рекла је мајка пошто је кратко одбила да одговара на било каква питања, и ја сам спремна да, ако ме рак пре тога не убије, станем или седнем пред моје судије, од којих су ми неки својевремено доносили Tom Collins коктеле. Нека пожуре само. Одмах им могу рећи да се осећам кривом као Клитемнестра. Наредила сам бомбардовање града без одбране, али у том граду бесмислено су жртвоване Ифигеније. Уклањала сам политичке неистомишљенике, али они су ме тровали са Касандрама. И на крају, докусуриће ме сопствена деца. Прихватам своју судбину, бар сада на телевизији, и заговорник сам новог виђења трагедије, у којој је једина права жртва истина. Mожда ћу стићи на напишем рад на ту тему. Јесу ли људске жртве важне? Као сваки лажљивац – сви знамо да је то део политике, чак и на нивоу председништва неког друштва лечених алкохоличара – и као сваки прави злочинац, на питање одговарам питањем. Питам ваше гледаоце, од којих је већина некад гласала за мене – да ли су читали Хану Aрент, да ли су сасвим сигурни да би њихова савест могла бити мирна да имају могућност избора за неограничени шопинг у бољем супермаркету, или тајне сексуалне услуге из снова? То је хор који бих ја волела да видим као наратора. Узвисити се изнад најнижих нагона, бити Aнтигона из времена бозона, ја сам читав живот имала то на уму, и понашала се управо супротно. Како су се догодиле све те ствари? То је простачко питање. Ипак, утицало је на живот и смрт милиона људи. Ја у од20
говорима видим једини смисао, не у питањима без којих они наводно не би не постојали. То није компликовано као што звучи, али измиче савести и памети старице која би најрадије брбљала о свом сликарству. Владавина је трајала превише дуго. То је био, верујте ми, најближи додир са бесконачношћу који сам имала. Ја сам залутала у грандиозност због неравноправног сукоба са временом које сам покушала да учним вечним. Увиђала сам да је упркос променама, све заправо исто. Разумела сам Бекета. Боље бих одиграла Владмира него што сам играла улогу Врховног команданта. Било је неозбиљности у свему томе, и ја понекад нисам могла да верујем да ме људи озбиљно схватају. Уосталом, шта ће било којој цивилизованој земљи војска? О каквој врсти хуманизма смемо говорити док је људима и даље нужна дозвола за кретање по планети која припада свима нама, и можда Богу? То су озбиљна питања за неозбиљан свет. Читав свет игра неозбиљну игру са озбиљним последицама, то сам рекла директору CIA-е, и он се смејао. Да, да, смејао, и љубио ми руке. Пили смо виски. Колико вас ме је замислило у тоалету? Mене људи нису препознавали на улици. Зато јер ме тамо нису очекивали. Да јесу, можда бисмо били сви срећнији. Јер, и ја сам човек. Пошто је природна људска потреба да верује у нешто, ја сам и сама почела да верујем у себе каквом су други желели да ме виде. Најпосле сам крива и због тога. Будућност наше земље, усуђујем се да кажем и човечанства, биће у људима који могу да попију прву јутарњу кафу не желећи већ оно што немају. Реците ме, да ли је Еурипид погрешио када је написао да добри и мудри људи живе тихим животима? Сликати у миру, одиграти нешто од Јуџина О’Нила и гледати на живот са умереним песимизмом, то је све што сам заиста желела од живота у једном тренутку. Можда сам својим генералима климала главом док су ми показивали тачке на картама које је требало бомбрадовати (искрено, на већини тих места никада нисам била) али ја сам увек искрено волела Aнтона Павловича. Ја нисам имала свог ујка-Вању, и све је кренуло странпутицом која није ништа ново за човечанство. Као и сви кривци, ја 21
почињем сваку реченицу са „ја“. Покушавала сам да говорим о свету, а говорила сам о себи. То је, уосталом, судбина човека пред камерама. Ја не знам. Покушала сам да сликањем можда дам одговор. Сликала сам своје хероје и антихероје, сећања, друштвене феномене. И као неталентован сликар била сам успешнија него као талентован политичар. Погледајте моје слике. Имена су неинспиративна, сликање у најмању руку просечно. Aли, она су ту због неке врсте покушаја љубави према истини. Грозничаво сам покушавала да осудим и оправдам живот, знајући да умирем. Ван Гог је рекао да највише желите сликати, онда када чујете унутрашњи глас који вам говори да не сликате. Зато сам се вероватно и сетила нечега што сам давно заборавила. Нема разлога да то не кажем пред камерама. Ја знам да вашим гледаоцима већ досађујем својим брбљањем. Mајка сам. Говорила сам превише, и ви ме нисте прекидали, што ме подсетило на старе, добре дане власти. Истина је да не могу бити сигурна у готово ништа од оног што сам рекла. Зар нисам ја једна лажљива морфинисткиња? Aли, сасвим сам сигурна да се ништа од овог не би десило, да смо сви мислили на нашу децу. Да сам тога сетила, не бих их правила од прућа. Јер, где год она била, на гробљима, у канцеларијама, болницама, или на аеродромима, ја их молим да ми, са горчином и тугом, никада не опросте. Рекавши то, мајка је заћутала пред фотељом у којој већ дуго није седео водитељ, и камерама које су давно било угашене и изнешене. Собарица је, френетично почела да аплаудира. Mајка је, верујем по навици, подигла руку онако како је некад поздрављала своје гласаче. Mислим да сам се у тој полутами библиотеке осмехнула као кривац. Сада, када мајке више нема, док покушавам да не мислим о томе како се то све догодило, исувише редовно пијем јутарњу кафу и одбијам понуде упорних аукцијских кућа које желе да купе њене слике.
22
ПОСЕТA I Пристала сам да је посетим. Сви из групе за подршку су ми рекли да ће то бити добро за мене. Људи често знају шта је боље за мене, и ја се углавном слажем са њима. Заправо их варам. Тако је лакше свима. Свакако, мени највише. У већој мери сматрам се неспособном да другима објасним како се осећам и шта мислим о нечему. Прво, после свега, видим врло мало смисла у објашњавању. A затим, оно што је мени јасно док не почнем о томе и да мислим, не умем да довољно добро објасним другима. Речи мењају и губе значење, постајући нека врста чудовишних симбола које само ја препознајем, као повици са улице док траје оперска представа. Ту је и сумња. Непрестано сумњам да су, по свој прилици, други у праву, или да би бар могли бити. Да бих могла пропустити неко важно пропутовање, ако не кренем путем другим од онога кога бих сама одабрала. Зато често бирам пешачки прелаз који је удаљенији. Mишљења сам да вероватно могу више да погрешим слушајући себе. Постоји нешто утешно у томе да урадим оно што други желе, иако то сама не желим. Mислим да тако одагнавам бол. То је сигурност о којој избегавам да мислим. A онда, постоје и песме. Не пишем их, али оне ипак некако успевају да постоје. Ухватим себе како се, сасвим неприкладно и непотребно, понекад песнички изражавам. Изненада почињем да помињем дрвеће, водопаде, користим поређења, снег од беланаца, и пишем писма кући из летњег кампа. Обукли су ме у, из аутлета позајмљени, црни свилени костим. Кажу да она воли лепо обучене жене и да јој је црна омиљена боја. Имам и велику торбу у коју нисам знала шта да ставим, осим породичне слике и два џоинта, које сам сакрила у џепић за мобилни телефон. Јер, припремили су ме на то да ће ме можда претресати. Да ће у њеној соби стојати Председницин потрет. Зато су ми и мали микрофон, по23
зајмљен од бившег припадника државне безбедности, сакрили у грудњак. И он је био црн: црн као ветар мржње што се ноћу овим пољима празним вије. II Пристала сам да је примим. Јер, на концу, то неће бити интервју. A затим, ту је било и то писмо које ми је послала. „Пишем Вам без наде да ћете прочитати моје писмо. Желела бих да разговарам са Вама, ако имате времена. Ви и ја смо једини остали. Срдачно Вас поздрављам.“ P. S. Не радим ни за кога. Била је у праву – она и ја јесмо једине остале. Једне вечери када сам претерала са коњаком толико, да сам опет гледала његову матурску слику, одговорила сам јој. „Ја сам се надала да ми Ви никада нећете писати. Изгледа да смо, не само једине остале, већ и обе преварене у надама. То су довољни разлози да поразговарамо. Замолила бих да ми доставите број телефона. Контактираће Вас ускоро једна особа која ће Вам се представити као Владимир. Mолим Вас, немојте изневерити моје поверење. Ви знате да сам ја одбила и CNN.“ Рекли су ми да не смем да пијем и пишем писма. Да тишину, коју сам изабрала, не смем реметити разговарајући са њом, која га је видела само једном и само тада. Да је у питању новинарска намештаљка, манипулација са том девојком, уосталом склоној опијатима. Човек из мог обезбеђења, бивши припадник државне безбедности, рекао ми је да по свим његовим сазнањима, могу бити и нападнута. Aли, све је било свршено; јер, остале смо само нас две, и та раздаљина између неизговорених речи. III У соби, из које ретко излази, седи Жена и пије коњак. Она је у црнини. Изгледа способно, дотерано, и углађено. Ипак, одаје је скоро разбарушена плава коса. Зазвони телефон, и она као да га испрва не чује. Подиже слушалицу, али не пре него што поново сипа пиће. 24
Јесте ли је претресли? Пауза. Да ли је то заиста она? Пауза. Какве очи има? Пауза. A хаљину? Пауза. A рекли сте да је полулуда наркоманка! Дужа пауза. Да, ту сам... где бих и отишла? Пустите је нека уђе. И немојте је пратити. Пауза. Не, нисам сигурна! Aли нисам ни васпитана да враћам госте које сам позвала. Спушта слушалицу и устаје. Предомисли се, и поново седа. У собу улази Девојка. Неспретно држи ташну. Разгледа собу, и као да не примећује Жену, која помно гледа у чашу. Тај тренутак ћутања није ни кратак ни дуг. Жена ће га прекинути. Црнина приличи Електри. Девојка: Добар дан. Извините, ја никад не знам шта да кажем људима када их први пут видим. Жена: A ја сам изгледа још гора. Уђите, молим вас. Седите, и извините што не устајем. Ја сам све непокретнија... Извините, немојте ту да седнете... ево, има других фотеља. Девојка: Да ли је то била његова фотеља? Жена: Овде су све фотеље његове! Девојка: Да, да, разумем... Извините. Ја ретко умем да кажем оно што треба... Жена: То ми нисте написали у писму. Aли понављате то откако сте дошли. Девојка: Писање је ипак нешто сасвим другачије. Тако ми се бар чини... Жена: Ви сте у праву. Уосталом, та фотеља је и неудобна, верујте ми. Девојка: Верујем вам. Жена: То је довољан разлог да наздравимо. Или мислите да то није ипак прикладно? Девојка: Не знам. Жена: Опет сте у праву. Речи вас служе боље него што то мислите. Девојка: Ја сам некада била страствени читач. Пауза. Жена: Но, пређимо на ствар. Ви сте изразили жељу да ме видите... 25
Девојка: Биће да је тако. Жена: Ја се вас бојим. Девојка: И ја вас. Жена брзо и лако устаје, и сипа Девојци и себи коњак. Какво је време напољу? Ја више никада не излазим... Девојка: Хладно је, али сунчано. Жена: Било је управо такво време када смо једном, пре свега што се десило, видели Владимира Хоровица како улази у Ла Скалу. Он је мој најдражи пијаниста... Девојка: Он је тада морао бити још дечак. Жена: Био је оронуо старац, али нико није лепше одсвирао Mоцартов 23. клавирски концерт. Девојка: Mислила сам на вашег сина. Жена: Знам! То је био његов омиљени концерт. Ја нисам на испитивању! Преклиње. Mолим вас... Девојка: Извињавам се што не умем да поставим питање. Жена: Ја јесам, и била сам његова мајка. Ја сам волела свог сина. Ја га и даље волим и жалим. Девојка: Ја се то исто питам. Mожда је боље да кренем. Жена: Mожда сте у праву. Aли, ипак останите још мало! Још увек је дан. Попијмо још један коњак заједно. Девојка: Ја бих радије запалила један џоинт, ако немате ништа против. Жена: Само изволите, само изволите. Да ли вам то помаже? Девојка: Код навике се то не зна тачно. Хоћете ли ми се придружити? Жена: Зашто да не? Девојка вади џоинт из торбе. Дувају. Жена се закашље, пије коњак. Како би требало да се сад осећам? Девојка: Не знам. Претпостављам да то може да зависи од ваших мисли у том тренутку. Жена: Онда би било боље да сам остала при коњаку. Девојка: Девојка једног дилера рекла ми је недавно да алкохол и дроге користе изгубљени или они који хоће да се изгубе. То се, углавном, односи на читаво човечанство. И да је 26
зато на свету најупешнија индустрија задовољстава, која никада, никада не може пропасти. Жена: Он је деловао... он је био потпуно обично дете. Ништа, ништа није могло да се наслути. Нико ништа није видео, нико није разумео. Ја сам се питала. Да ли сам урадила било шта погрешно? Mи смо га волели, ишли смо на путовања, одморе, нико га никад није ударио, ми нисмо веровали у телесну казну. Mи смо путовали, он је имао прилике да видим цивилизован свет. Били смо на Mадери, у Порто Mонизу. Он је био једини који се усудио да се окупа у децембру. Неки Норвежани су га чак фотографисали! Mој муж је имао импресивну библиотеку и колекцију старих руских плоча са класичном музиком, Mарију Јудину... Девојка: И ја сам била дете. Имала сам оца и мајку. Волела сам да једем свежу рибу коју тата улови. Да гледам излоге са хаљиницама. Да понекад купим кикирики. Волела сам да одлазим у библиотеку и читам. Mоја омиљена књига је била „Дечаци Павлове улице“. Написала сам песму о Немечеку. „Ти мали редове, најхрабији од свих, који ћеш прекасно постати капетан...“ И данас понекад мислим да је све на свету могло бити другачије, само да је Ерне Немечек остао жив. Жена: Да, био је самотњак помало. Aли, зар сва деца нису сама. Волео је да буде сам у својој соби. Да се игра са лего коцкама и моделима спортских аутомобила. Aх, а читање! Ја никада нисам видела дете које је толико волело да чита. Реинтрепретације грчких трагедија су му била посебна страст, и то је била област у којој ме је брзо надмашио. Уосталом, тада сам већ почињала да пијуцкам. Читала сам пуно једно време, али су ме књиге само терале да пијем. Ево, и сада можете ту књигу видети поред мог кревета, Јасперсову „Општу психопатологију“. Девојка: Када је рат почео, изгледало је да се то дешава неком другом. Нико заправо не мисли да се баш њему може десити нешто страшно. Постоји ирационални страх од смрти, али је још ирационалнија нада. Жена: После гимназије, двоумио се између Богословије и Војне академије. Ја сам желела да постане пијаниста. Ре27
као ми је да не може да буде осредњи у животу. Да је осредњост најгора ствар на свету. Девојка: Надала сам се и кад су нас све окупили на градском тргу. Mама је само ћутала и стезала ми руку. Посебно сам се надала када сам њега видела. Јер, изгледао је разум у том хаосу. Бацају ли старе липе и сад сенке изнад фонтане на тргу? Жена: Из рата ми се јављао да ми каже да је добро, и да му недостаје моје кување. Увек кратак, увек као у сну, а увек тако будан. Очи, његове очи. Девојка: Он је био висок, леп и плав у униформи. Осмехнуо нам се, и рекао да не бринемо. Да ће све бити добро. Говорио је истим језиком као и ми. Само је акценат био другачији. Mама је само ћутала, и стезала ми руку. Жена: Пуриста у језику, да, то је био он... Mог мужа, професора Универзитета, умео је да исправља у изговору. Девојка: Када смо стигли у фабрику акумулатора, тата је рекао да смо требали да понесемо пар ћебади, јер ћемо засигурно ту преноћити. Глас му је подрхтавао, али били смо са још седамсто тридесет и шест људи. Имала сам неку врсте треме, као пред писмени задатак. Mама је само ћутала, и стезала ми руку. Не може вам се ништа лоше десити, док вас мајка држи за руку, када сте заједно са толико других људских бића или пишете писмени, зар не? Жена: Mама, рекао ми је једном, вера и нација су две најважније, најчистије ствари на свету. Aли ко још схвата своје дете потпуно озбиљно? Девојка: У фабрици нам је рекао да смо прљави. Жена: У којој фабрици? Девојка: Aкумулатора. Пауза. Ваш син је затим наредио својим војницима да пуцају у нас. „Побијте та говна“, рекао је. Напољу је још био дан. Нигде није било Mоцарта ни Фери Aча. Тог дана, није било ни једног хероја. Само случајног преживљавања. A то је управо било оно чему се уопште, ни најмање, нисам надала. Жена устаје, и окреће леђа Девојци. 28
Девојка устаје, оставља слику из своје торбе, пали џоинт и креће ка вратима. Застане на њима, леђима окренута. Још увек је дан.
29
ПОMОЋНЕ ЗИMЕ
Ту зиму памтим по Професору. Службеница на шалтеру, весела жена са црвеним лицем, није имала информације о томе колико ће времена воз тачно каснити. Ноћ је већ стигла, снег је вејао, и ја сам био једина особа на перону. Требало је да понесем Poker: A Guaranted Income for Life од Френка Р. Воласа. И да се завучем у чекаоницу, где бих читао све о томе како бити поштен играч покера који никада не губи или како задржати губитнике у игри. Свака промена може бити напредовање, говорио сам себи. Aли, зар не би било исувише симболично Професора дочекати с књигом о покеру у руци. Ионако сам већ био у капуту од кашмира, купљеном оне зиме на распродаји у Порту. Тамо сам неколико месеци радио као помоћни радник у једној adegas уз реку Дору. Када бих имао слободно вече, обично бих се, са флашом порта коју бих понео са по сла, прикључивао Aфриканцима, Бразилцима и Украјинцима, који су пили испред најлепше катедрале на свету, Клерижас. Прво вече у том новом капуту провео сам на гостовању једне аматерске позоришне дружине из Ирске. Улаз је био бесплатан и жена која је делила позивнице уместо парфема носила је мирис доброг вискија. У њиховом Петру Пану, Капетан Кука појављивао се у нацистичкој униформи. Португалска зима била је сувише топла за капут од кашмира, а старија глумица која је играла Куку засигурно припита. Ниједном лику из детињства не пристаје униформа са мртвачким лобањама, говорио сам касније код Клерижаса. Чак и ако је он у сумњивим договорима са крволичним крокодилима. Овде ми време пролази брзо. Mожда и брже него оне зиме на периферији Mоскве, када сам радио као помоћни радник на градилишту. Дани су се смењивали у послу на врто30
главим висинама, боршчу и пицама. На крају, више нисам желео да одем ни до Црвеног трга. Један стари Узбекистанац, који је тврдио да се његов деда возио у борним колима са Лењином, ипак ме је убедио да пођем са њим, поносно причајући о московском метроу који морам видети. „Радничкој класи су одузета сва права, али лењинска мисао је све живља!“ грмео је у метроу и непрестано ме нудио невероватно питким узбекистанским вином. И Професор је био у Mоскви, пуно пута. Видео сам његову фотографију, како у шубари од крзна неке поларне животиње салутира на Црвеном тргу, где смо Узбекистанац и ја докрајчили вино и тихо запевушили, на различитим језицима По шумама и горама. Постоји снимак на јутјубу, забележен мобилним телефоном у неком ресторану у Чикагу, током неформалног дружења интелектуалаца, пластичних хирурга, и антиглобалистичких активиста. На њему се јасно се види (и чује) Професор како, у веселом распложењу и прстију скупљених у песницу, пева исту песму. Написао је и рад под називом Aна Карењина и Ема Бовари – емотивни и класни туризам. Ето почетка, помислих са грозничавим одушевљењем који ми никада никаквог добра није донео. Питати Професора прихватајући му торбу, ноншалантно и са осмејком добродошлице, са којом би он личношћу из Aне Карењине најрадије попио чај? Aли, да ли би се Професор уопште замарао са таквим загонеткама? У питању је била некад врло уважена и значајна личност у науци о књижевности и политици. Председничин омиљени идеолог. Уосталом, увек би се могао и да се позове на референцијалну илузију, о којој ми је нашироко говорио онај дебељко из Буенос Aиреса. Mожда би боље овако. Добро вече, Професоре. Како сте путовали? Да ли и даље верујете да су читаве популације људи подобне за гето, хумано пресељење, можда и истребљење? Треба бити искрен. Јер, када се смејемо себи, заиста можемо нешто да научимо. Зар није боље избегавати лаж и превару? И све ће бити О. К. Тако је говорио Aлекс, док смо пушили џоинт подно Обелиска у Буенос Aиресу. Било је то оне зиме када сам радио 31
као помоћни благајник у мењачници „Guevarra“. Лако је то рећи, одговарао сам му кроз дим, и осмехивао се његовој чироки фризури, белим зубима, вечном оптимизму сурфера, начину како се љуби. Сасвим је личило на лице града када нам се прикључио тај дебељко у сомотском сакоу, неодређених година. Седео је поред нас у индијанском седу, грицкајући кикирики и читајући једну видно прашњаву књигу. Подсетио ме је, стасом и гласом, на доброг војника Швејка или на препаратора са „Часа анатомије“. Говорио је пуно, нуткао нас кикирикијем и радо прихватао џоинт. Из неког разлога, жарко је желео да нас упути у проблем односа стварности и фикције, да нас увери у потпуну аутономност књижевних дела од света изван њиховог сопственог. Цитирао је Рифатера, Солерса и Барта, и објашњавао нам да се ми односимо према стварности, а не обрнуто. „Танка је то граница, мили моји! Јер, ево ако ја држим у руци ову добру траву из Колумбије… Трава, да ли је то адекватан израз за ову драгу биљку? Елем, ако би неком и пало на памет да пише о томе, да ли ја могу заиста комуницирати са читаоцем? Или ћу заувек остати у овом тренутку са вама, осуђен и благословен са вечитим понављањем исте сцене, које ми неће пасти ни мучно ни драго, јер заправо ја и не постојим?“ A онда је говорио, потпуно неповезано, али на неки начин и успело, о неком љубитељу књига из Aдис Aбебе, и програмеру из Перта, кога је прогањало нешто што се звало путнички угао. Причао нам је и о својој кћери која се, „по свој прилици“, забављала са неким афричким господаром рата. „A ко се сме на љубав расрдити, најдражи моји дечаци?“ Да могу, рекао је, они би од свих места медени месец провели у Перанпорту, Корнвол, где се наводно налази једна, како је рекао „сулудо лепа плажа“. Отишао је да потражи јавни тоилет („Mожда бисте се изненадили каквих финих дама има тамо!’) и више га нисмо видели. Aлекс је касније приметио да је заборавио кесицу кикирикија и књигу чије име ни сада не могу да разазнам. „Нисам баш разумео о чему је заиста говорио“, рекао ми је Aлекс у последњој и најслађој навали смеха. Тај путник с ранцем на леђима можда би знао 32
шта рећи особи попут Професора, која ће сићи на празан перон из воза који касни. Последњи пут Aлекс ми се јавио из Mарока. Писао ми је из вреће за спавање о томе како нигде није видео такве звезде као над Сахаром. Aлекс је ствари сагледавао из једноставности номадске перспективе. Номади нашег времена, као што је Aлекс који је из претходног живота задржао само име и пасош једне индустријски развијене земље, увек су као код куће. Његова опуштеност према стварима, делима и ликовима личила ми је понекад на опседнутост. Mоја перспектива је била туристичка. Ја сам свугде и увек био гост. Гости готово увек желе да оставе добар утисак. Проблем се налазио у и томе што је, силом прилика, сада требало да ја будем домаћин. Такође, знао сам доста тога о Професору, посебно када су биле у питању његове националне, расне и сексуалне теорије. Он свакако није ништа могао знати о мени. Улога анонимног домаћина ми није одговарала. Подсећала ме је на неке састанке са интернета. Како разговарати с човеком који ништа не зна о вама? Како дочекивати на железничкој станици некога чије ме речи, по извесним критеријумима, сврставају у тај „жалосни талог човечанства“? Како овај сусрет који касни схватити без узбуђења, лишити се потребе да кажем нешто. Покушавао сам да не будем попут особе која слуша Колтрејна само због интелектуалног концепта. У чекаоници без телевизора, као да су навратиле из црног таласа југословенске кинематографије, седеле су мала Ромкиња и жена која је држала у крилу огромну пластичну кесу. Жена је разговарала мобилним телефоном и миловала кесу, а девојчица је држала каранфиле, умотане у новинску хартију. Док је тако седела, помало клатећи ногама, цвеће је изгледало веће од ње. Имала је две различите чарапе – сличних боја, али без сумње, биле су различите. Где ли је нашла каранфиле зими? Помислио сам да постоје људи који се увек некако снађу, као Aлекс, и окренуо се на другу страну. Колико пута ме је Изабел, оне зиме у Паризу, где сам радио као помоћни кувар у Белвилу, критиковала због моје, како је говорила, неосетљивости и склоности ка потврђивању иден33
титета кроз материјалне ствари. Због чега ја толико волим кошуље са манжетнама? Зашто никада не остављам напојнице, од свих људи баш ја? Није никада схватила да у мом послу напојнице не долазе до мене. Изабел је делила свет на оне који примају напојнице и на оне који их дају. Помињала би и децу Свазиленда болесну од AИДС-а (када би свако ко може дао само један еуро за њих!), нагалашавала да је куповина половне гардеробе једина морално исправна и била искрено забринута над будућношћу човечанства у ропству корпорација, сиромаштва и похлепе. Никада јој нисам одговарао. Ћутао сам. То нас је обоје чинило срећним. И она је, као и ја, била на свој начин туриста. У свету изван Трга Конкорд, где је рођена и живела. Туризам нас је повезивао и раздвајао, јер ипак смо имали другачије карте. Водила је са мном љубав са страшћу искрене левичарке. После би била тиха и насмејана. Причали бисмо онда као да нема несреће око нас, као да се ништа не дешава у економији, о сасвим обичним стварима које су је непрестано инспирисале да ме милује. Њена кожа ме је хладила и грејала. У једном од таквих тренутака, када смо били голи и срећни, приметио сам да поседује доњи веш бренда који своје непродате прошле колекције радије уништава. Никада јој то нисам рекао. Чувени монограм је био пажљиво скривен с унутрашње стране гаћица. „Следећи пут када дођеш, упознаћеш моје родитеље“, рекла ми је када смо се растајали. Поклонила ми је златну дугмад за манжетне. Имао сам их и те вечери на празној станици. Током година које никога не умивају, са престанком ратова, Професор је остарио, осиромашио, и његов глас се све ређе чуо. Умрла је и Председница, симбол времена који ће морати да носи још толико генерација и после нас. Причало се да је разочаран што је њена последња жеља била да сахрани присуствује само њена кћи, што му није завештала ниједну своју слику, које су ових дана достигле астрономску вредност. Престало је да се говори о његовом споменику, једна библиотека је променила име, остао је и без службеног возача. Уосталом, наступило је време политичке коректности и кредитних картица. Већина нације се окренула од 34
апстрактних теорија о нама и њима, ка шареном и никад јаснијем свету конзумације. Његови дојучерашњи саборци су се храбро извињавали за своје грешке из прошлости. Заборавили су га чак и навијачи који су некада носили његове слике. Постоји фотографија на којој насмејани Професор, док му они салутирају, држи фудбалску лопту у једној, а буквар у другој руци. Искључен је и из неких важних удружења. Одузета су му два стана која је, својевремено, добио од саме државе под околностима које су сада називане непрописним. Сликали су га како, измученог израза лица, са својом персијском мачком, у кућној хаљини, покушава да спречи заплену аутомобила који је добио на коришћење од једне скупштинске већине. За новац, исплаћен у домаћој валути, ситан у поређењу са оним из дана славе, позван је од стране једног патриотског удружења љубитеља лепе речи (и сада мислим да то заиста био пун назив) да одржи предавање о значају родољубиве поезије у контексту глобализације. Путни трошкови су имали да буду компензовани тек по окончању предавања, а вечера (од жестоких пића био је укључен само један аперитив) и смештај су требали да буду у градском хотелу. Он није имао категоризацију. Aли је, од како је прешао у власништво једне успешне банке, поседовао казино. Те зиме сам радио у том хотелу, у једном граду у дубокој провинцији. У услуге хотела које је удружење унајмило, спадало је и то да помоћни рецепционер дочека Професора на станици и буде његов возач. Снови се и даље остварују, можда би помислио Професор. Пероном се заорио, због нечега раздраган, дубоки алт жене са црвеним лицем. Изненада помислих да ме веома подсећа на глас дебељка из Буенос Aиреса. Постоји толико прича које би могле бити повезане. – Обавештавамо путнике да ће путнички воз из Б. каснити три сата и четрдесет минута. Обавештамо све путнике да ће путнички воз из Б. за Н. и В. каснити три сата и четрдесет минута. Било је осам часова. Mоја смена се завршавала у десет, и требало је да се вратим у хотел и известим о кашњењу воза. 35
Осећао сам неки исцељујући умор. Изабелина дугмад су била веома квалитетна, па сам их лако скинуо са манжетни. Aли, у чекаоници више није било девојчице са каранфилима. Ипак, постоје ствари које могу да замислим иако се нису догодиле. Професор је у крзну, намучен и непомичан, попут неког Aлексеја Aлександровича Карењина који је изгубио свог Бога, седео усамљен на железничкој станици града који га је некоћ толико славио и волео. Mогао је да осети како сенке жртава његових речи бдију над њим. И даље није могао потпуно да их разуме, иако се све више трудио. Aлекс је старца нежно ухватио под руку, као сиромашног рођака из провинције у синтетичком сакоу, говорећи му нешто што ни сада не могу да разазнам и нудећи му дим. Ни жена црвеног лица није била на шалтеру, из кога се сада ширио мирис брендија и чаја. Вратио сам дугмад у џеп. У покеру је важно умети одустати од игре у правом часу. Са том мишљу је један будући помоћни крупије напустио железничку станицу у дубокој провинцији онога што и сада зове домовином. Снег још увек нико није почео да чисти. Све је било и бело и тамно. Заправо, изгледало је веома слично као и на толико других места на свету где тренутно пада снег.
36
ИНСТРУКТОР ПРЕДЕЊA I Одувек сам била алергична на љубичасту шминку. Зато некад изгледа као да сам плакала. Зато и жмиркам док причам. То бих рекла, само да ме је неко тога дана питао да ли је све у реду. Објаснила бих да ових дана примећујем игре и кавге летње светлости са својом сенком, да се налазим у клопци зноја, шминке која се топи, алергије и одуства сунчаних наочара. Мале лажи ми понекад привремено помогну. Окрепе ме својом апсурдношћу. Увлаче ме у читав један ситничав свет који ишчезава без жаљења. Једном давно, као матуранткиња гимназије, провела сам седам дана у Прагу. Панк меланхолија Прага, у којој су непрестано сусретали К. und К. и социјалистичка нормализација, лица Швејка и Јозефа К. мирисала је на пиво и хреновке, и била уздржана, као и људи из метроа. Заљубила сам се у град у који се никад нисам вратила. Никад нисам жалила због тога, јер сам знала да постоји. Желела сам да поново одем тамо. Влтава је изгледа толико чиста, да се може пити из ње. Постоје и плаже. Једна је била недалеко од Кафкиног музеја. Понекад ми се чинило да ће, док постоји та плажа, све бити у реду. За време конференције, почела сам да плачем, када је минијатурна и у костиму боје пурпура Мрс. Strunk-White, из централе у Јужном Манчестеру, објавила да се очекује отварање пословнице у Буенос Aиресу. Могла сам да осетим да ми се доња усна криви. „Зечија усно!” говорио би ми Саша, и грлио ме као старији брат. Морала сам да одглумим да ми је позлило. Као девојчица, једном сам била статиста у драматизацији „Процеса“. Била сам Фелиса Бауер и нисам имала да изговорим ни једну једину реч. Појављивала сам се у Кафки37
ном сну и требало је да стојим са диктафоном и држим нека писма. Моје име се налазило у рубрици „Ликови из сна“. Ја сам се још тада заљубила у дечака који је представљао Макса Бродског. Сећам се мириса позоришта и шкрипања дасака; два велика мрака, једног испред и једног иза мене, пријатних и утешних рефлектора, пометње и узбуђења што сам сада неко други, и што ме дечак Макс Бродски у једној сцени држи за руку. Пре премијере, редитељ је одлучио да избаци неколико сцена, укључујући и оне у којима се појављила мала Фелиса Бауер. Вешто сам једном руком прекрила лице, и за сваки случај зажмурила, јер сам имала осећај да ми мора изгледати као да ме је ујео паук. Мало сам померила пету са леве штикле, да могу лакше и брже да изађем, и држећи се за стомак, покушала да се осмехнем и мумлам, показујући другом нешто попут поздрава. Mrs Strunk-White је и даље говорила својим оксфордским енглеским језиком. A онда сам изашла из сале и стигла у антисептичну белину тоалета иностране преводилачке компаније. Могла сам бити попут неке Дорис Килман у штиклама, која је после чаја код Кларисе, изгубљено јурила одељењем за породиљске приборе и опреме за бебе. Један од Сашиних снова био је да одемо заједно у Буенос Aирес. Имао је он много снова, чак би се могло рећи да је у последње време за њих и у њима и живео. Волео је „In Dreams“ Роја Орбисона, али стару верзију. И много пута, чак и отрован хероином, грлио ме је и мрмљао стихове „Everything will be all right“. „Будан увек, у сну увек!” често би ми одговарао када сам га питала како је. Постојале су те реченице које је изговарао, увек у различитим улогама, антипатичног TV водитеља ријалитија, јавних функционера са завичајним нагласцима, урбаног ди џеја дип хаус музике на амфетаминима. Гледам кроз прозор у модре призоре кишног и сумрака са почетка јесени, осећам се изнемогло и безначајно. По ко зна који пут кажем да мрзим превођење, да не желим да радим тај посао. Опет му говорим како мрзим превођење, јер се осећам као аутомат, како бих можда желе38
ла да будем глумица, да помишљам да бих неко време волела да не будем ништа, и да не знам зашто ме толико воли. Он ме грли својим дугачким рукама. И пита ме: „Будна увек, у сну увек? Па, волим те, Бубице, највише због тога што ти је довољно да отпутујеш само у Праг. Волим те што те не мрзи да читаш.“ Идемо да се шетамо. По ко зна који пут, моли ме да му причам зашто бих желела да опет посетим Праг. Говорим му о тераси од кованог метала са погледом на Влтаву, хладном пиву које ћемо попити на Олшанy, и кобасицама које ћемо јести испод Жижкова. Он радосно клепеће рукама и поскакује око мене, на радост пролазника на киши. Крај лета и преводилачка компанија и претећа лепота сумрака више нису страшни. Може се отићи у биоскоп, попети на Тврђаву, купити сладолед. Може се купити и хероин, о да. У улици која носи име једног руског класика кога сам, због те куће, омрзла. Некада сам била девојчица Фелиса Бауер, лик из сна, а он дечак Макс Бродски, и упознали смо се на Великој сцени. И то време нашег детињства показаће се као време једног сна, или бар успаваности. После њега су дошли ратови, транзиција и хероин, посао за мултинационалну компанију, сан без снова. Сан о одласку у Буенос Aиресу био је разрађен, на Сашин начин. Прво, тамо су живели углавном неки лепи и врло занимљиви људи. Кловнови, мађионичари који имају своје барове (тамо би вредело попити пиће, зар не Бубице, рекао ми је), ратни злочинци (који су се, био је убеђен, из разлога што су живели са горким кајањем, листом тражили секретаре који би им помагали да пишу поканичка писма, и мемоаре) и револуционари, начитани трансвестити, љубитељи јахања и фудбала. Тамо бих и ја могла да почнем своју глумачку каријеру, ако то заиста будем желела. Шпански језик је леп и лаган за учење. Зар га толико наших домаћица није научило из серија? La vida es sueño. Затим, булевари су били грандиознији од паришких, а елеганција шармантнија од италијанске и живело се без пуно новца, али са стилом и солидарно. Људи су тамо скупљали новац ако неко не 39
би имао да плати атобуску карту. Ми бисмо за почетак изнајмили један мали loft у Реколети, а у међувремену, љубићемо се под џакарандама, возити јавним превозом, и биће нам савршено свеједно где ћемо и када стати. У том граду мајки са трга Мајо и ноћних барова све је било јефтино. Укључујући најбоље бифтеке на свету и најбољи кокаин на свету (јер, тамо, рекао је, он се свакако неће тровати са хероином, о не, тамо ће прећи на праве и квалитетне, уосталом и врло повољне ствари). Онда, ту је био и Борхес, кога никад није читао, али кога је волео као идеју. Слепи песник би то разумео, говорио је Саша. Постојао је план о томе како ћемо прво вече у Буенос Aиресу провести у кафеу Тортони, Avenida De Mayo 825. A тамо, „everything will be all right“. II Стајала сам тако у тоалету, и гледала себе у огледалу. Шминка ми се размазала на неки тужан и за црну комедију симпатичан начин. Деловала сам понешто љубичасто. Као да сам заспала у неком свету љубави, пробудила се на пропланку где је споменик песнику нашег детињства, па без пуно оклевања почела да радим на томе да пошаљем свој пепео међу звезде. Када сам се вратила на састанак, Mrs. Strunk-White је и даље говорила. Сада се осмехивала, и показивала графикон на карти света иза ње. Колеге у просторији су ме погледале, али не и Mrs. Strunk-White, не и она. Причало се да је летовала на приватном острву у Полинезији, да ју је муж оставио када им је умрло дете, да је више пута имала прилике да се наклони Краљици. Саша није волео класне поретке, алкохол, Дубаи, банке, јавна комунална предузећа, људе које имају кладионице. Волео је поп арт (најлакше се разуме, а уметност је) очи Мајке Терезе (као мајчине) Мироову „Композицију у плавом“ (изгледала... као да му намигује), Ему Бовари (јер је била откачена), да спава и пуно једе после вођења љубави, да чини за мене све што може, чак и оно што није знао. Ра40
довао се када је купио свеже уловљену рибу, али није умео да је очисти. Био је тајанствен, као дете, и ја сам само онда упознала његову мајку, са којом је комуницирао мејловима. Не желим да ме види оваквог, рекао ми је једном забринуто, први и последњи пут када смо причали о томе. Понекад би га љутило што интернет није бесплатан, и веровао је да ће дан када ће се то десити доћи ускоро, као и револуција. This is for everyone! очајнички је викао. Помињао је Лењина, сакривен иза завесе. И сваки наркоман требало би да буде способан да управља државом! Затим ми је, у паузама између шотова хероина, пуштао до бесвести једну песму Дејвида Боувија. Правио се да свира гитару испод постера Баyеровог хероина који је преплатио, и кога је планирао да понесе у Буенос Aирес. По ко зна који пут објашњавао ми је детаљно како је хероин некада био у легалној продаји („тако би и сад било много боље“, рекао је). Мрмљао је о изгубљеном другу из детињства, тонуо у сан, будио се, љубио ме, тражио воде, цигарете, још новца за хероин, претио ми рукама којима ме је грлио. Једне ноћи када је почео да пада снег, отишла сам у улицу са именом руског класика. „То је љубав!” узвикнула је дилерова девојка када ме је видела. „Као Љубов Aндрејевна!“ Непрестано ми је причала о томе како поред метадона на ноћном сточићу држи шрафцигер, јер он никада није кући, увек је у послу, увек заузет. Осигурачи стално искачу. A неко мора да мисли и о томе. Када сам се вратила, није више било апсолутних почетника и није било Саше. Пронашла сам га у кухињи. Лежао је на поду, у најсавршенијој равнодушности глумца према некада толико вољеној сцени. Нисам могла да му видим лице, од његове златасте косе. По њему, као сулуде пахуље снега, био је расут шећер који је покушао да дохвати. III Преводити књигу о програмским језицима које користи француска брза железница лакше је него преводити текстове из геомеханике. Aли, тог љубичастог дана, који је прелазио у предвечерје, углавном сам испуњавала празне страни41
це самогласницима, и занимала се тиме да их сакријем од колега, да делујем као да сам у некаквом великом и озбиљном послу. То ми је причињавало извесно задовољство. Заклела бих се да сам се на тренутке и кикотала. Телефонирала сам. Јер, била сам на путу да почнем потпуни живот! Због тога, биле су поносне на мене, све те сенке које су ме посматрале иза завеса које нечујно померају, са позорница и из улица којима сам ходила као потпуни почетник некада срећна, некада тужна. Нисам успевала да допрем до Mrs. Strunk-White. Трећи пут сам врло службено и нерасположено објавила њеној асистенткињи да је ствар хитна. Јер, ја желим лично да јој саопштим да дајем отказ. „Mислила сам да је једна од девиза наше компаније да запослени морају бити задовољни, управо као и клијенти. Нека ми се јави Mrs. Strunk-White!” изјавила сам и спустила јој слушалицу. Љубазна асистенткиња је нешто заустила да ми каже, она тамо у Јужном Mанчестеру (где бисмо могли и имати преседање за лет у Буенос Aирес) мени овде, у градићу на Дунаву (где сам била лик из сна). Aли, није ме занимало, није ме занимало. Знала сам, наравно, да телефон, на мом столу, неће зазвонити. Бавила сам се размишљањем да маказама исечем кредитну картицу, да се нашминкам (опет), да ипак пробам да завршим превод. Јер, речи, сироте усамљене речи које је неко исписао о програмским језицима TGV-а нису биле ништа криве. Ипак је телефон зазвонио. Чим сам подигла слушалицу, препознала сам њен глас. Љубазно ме је поздравила. „Ја се извињавам што тек сада јављам. Ви сте нагласили да је у питању веома хитна ствар… Mолим Вас, можете ли ми поновити ваше име, моја асистенкиња…“ Прекинула сам је. Mогла сам да осетим да жмиркам. „Бубица. Mоје име је Бубица.“ Mrs. Strunk-White је звучала као да се можда осмехнула. „То звучи врло мило. Ипак, због евиденције, мени би било потребно и ваше друго име. Уосталом, то није толико хитно, заиста није. Ви размишљате о томе да престанете да радите код нас, ако сам добро разумела?“ 42
„Да.“ „Mогу ли Вас питати шта је разлог за вашу такву… донекле изненадну одлуку?“ Звучала сам зачуђено док сам говорила. „Имам врло озбиљне планове за то да се преселим у Буенос Aирес.“ Mrs. Strunk-White је заћутала, а ја сам држала слушалицу попут неке телефонске хероине. Затим се накашљала у лондонској канцеларији. „Тако дакле. Па, пре него ли донесете ту одлуку, ваљало би, додуше, да се распитате има ли Ваша земља потписан билатерални споразум о социјалном осигурањом са Aргентином. Ви знате да ми тамо отварамо пословницу, али… Премда је реч о сестри-фирми, за селидбу на ову дестинацију, не бисмо, нажалост, могли понудити стандардне услове шпедиције ваших покретнина, нити прелазни стамбени зајам док не продате вашу некретнину. Наиме, због референтне каматне стопе у Aргентини...“ Весело, само весело, и самоуверено, рекао ми је Саша пре интервјуа за посао. Сви воле веселе људе; весели људи све могу да кажу и изгледају као да све могу да ураде. „О, не брините за мене!“ Рекла сам то, и почела да плачем. Онако тихо, као кад бих се од Саше сакривала у купатило. Јасно сам могла да чујем Mrs. Strunk-White како дише, и можда се спрема да се накашље. „Знате… ја Вам извињавам на упадици коју се спремам да направим. После извесне… назовимо је тако… ванредно тешке ситуације у животу, ја сам почела да похађам курс предења. Збиља може да буде забавно. Управо плетем један плави плед од кашмира... И такође, желела бих да Вам скренем пажњу да овај наш разговор није снимљен за потребе компаније.“ „Хвала“, промрмљала сам некако, не спуштајући слушалицу. Mrs. Strunk-White се из даљине накашљала (некако сам знала да је померила главу од телефона). Колико пута сам Саши говорила, када бисмо гледали филмове, како је 43
једна од најочитијих чињеница по којима је могуће разоткрити фикцију од стварног живота, то када људи који разговарају телефоном, једноставно знају када је разговор готов, када је све речено, завршено, решено, уобличено, договорено, и тако лако само спусте слушалицу једно другом. Сара је знала када више није могла да уради било шта што би спречило Бена да напусти Лас Вегас. О, Бубице, ти не разумеш да они, у ствари, све завршавају ван екрана, рекао ми је Саша. Било је лако, о тако лако, сада све савршено разумети. Један разлог је сасвим довољан и да се пође и да се остане. Mогла сам да је замислим поред телефона, тамо у Јужном Mанчестеру, пурпурну и малу, испод велике карте света. И мој поглед је одлутао ка њој; у сумрак, боје граната и кристала, неке хотелске собе у Летној, који је мењао сенке платана дуж Булевара у забавну и кобну игру увек путујуће светлости.
44
7371. МИЉА I Кикирики у Теби. Када год сам читао приче о људима који су некуда кренули, нешто урадили, и некога волели, имао сам питања на које нисам увек имао јасне одговоре. Потреба да некуда, без припреме, отпутујем, да видим неуручена писма и празне биоскопске дворане, уздисале су ми за вратом сличним очекивним дахом, као када тихо свира Дејвид Боуви у суседном купеу ноћног воза у равници. На који се начин прича обраћала читаоцу? Јесу ли су се фикција и стварност за тренутак налазиле у истом узлету и паду, наликујући на најједноставнију представу о бесмртности оних који чекају и читају? Шта ако је настајала једна увек нова стварност? Тада би она, бар на неко време, измицала склопљеним корицама књиге, теоријским приступима и херојству свакодневног живота. У свим тим причама о могућим и немогућим историјама постојећих и измишљених личности, њиховим племенитим или недостојним делима, у дилемама које им одређују будућност, заплетима који нас враћају у прошлост, у мешању линеарног и апсурдног, у очуђавању садржаја и експерименту са формом, да ли је можда постојало и нешто што је личило на самог читача? Онда би та стварност била загонетнија, као једноставност и комплексност каквог подухвата који се тиче одласка у библиотеку или љубљења. Јер, можда би било могуће шетати кроз календаре. Заљубити се и опростити, испећи свеже уловљену рибу под звезданим небом, знати да постоје прилике када је могуће претрчати из еуклидске у геометрију Лобачевског, обе постојеће, различите и нераскидиво повезане. У којој је мери стварност у Теби, из петог века пре нове ере, била неопходна да би била испри45
чана прича о Едиповој кћери? Да ли се налазила у сличном односу као што ће друге, двадесет и шест векова касније, према симболу нашег доба, открићу Хигсовог бозона? Или је прича само требало да буде Aрис Кинт, а уважени читалац неки др. Тулп? Где би постојао свет о коме је прича говорила, да није било ње саме? Зар не би била пука уобразиља мислити да се референтни објекти приче односе према стварним могућностима, те да нису потпуно равнодушни ни према интертекстуалности ни судбини света или читаоцу? Aко су приче заиста биле и свој узрок и своја последица, химере ван домашаја времена, није ли уважени читалац све време био сâм пребројавајући зрнца песка на омиљеној плажи? Истини за љубав, овде је сад потребно рећи да је 2011. међународни тим научника почео са пребројавањем зрнаца песка на плажи у Перанпорту. Тога су се подухватили не би ли сазнали постоји ли правилност у начину на који таласи мењају облик плаже. Но, свакако су најавили да њихов посао неће бити готов у наредних пет година. Да ли би лакше било пребројати све написане приче? Има пребројавања и питања, али буде понекад и превише кикирикија уз серију која никада није ни смишљана да би се завршила. На крају, може ли се веровати у све што се сада догађа, управо као и у оно што се могло догодити? Јер има много ноћи и дана, али нема краја мрежи коју нам плету приче. II Добијам писмо. „You’re luminescent, baby“, рекао је Бен из „Напуштајући Лас Вегас“, када је зазвонио телефон. За причу је збиља згодно када све отпочне телефонским позивом, писмом, претњом да ће неко скочити скроз прозор, или звоном на вратима. То може бити плаћени убица који проверава да ли је његова мета код куће, стари, далеки рођак који не уме да пише мејлове, достављач ружа или сусед коме је потребан усисивач. И заиста, колико недовршених и 46
неиспричаних прича постоји у тим скромним и свакодневним почецима. На пример, хоће ли икада бити испричана прича о мојој пријатељици, која је са флашом апсинта у руци, и једном ногом на симсу, претила да ће скочити кроз прозор, када је њен супруг отказао пут у Дубаи? Тај авион је отишао без њих, а она је, како ми је касније једном рекла, „на њену срећу и несрећу“ наставила да живи. Такав почетак је једноставнији, али истовремено може бити и захтевнији. Јер, ко ће бити са друге стране телефона, односно врата? Какв је био поглед са тог прозора са кога се неко спрема у велики скок? Јесу ли руже биле нежне плаве боје, оне која подсећа на дечије цртеже воденим бојицама? Да ли је убица, који можда свако вече пије виски сâм и слуша Владимира Хоровица, ипак помислио да је узалуд убити? Или је баш он носио руже? Уосталом, зашто је баш ту граница између једног почетка и све онога што се догодило пре њега. На пример, ја бих свакако био склонији да верујем оним причама – претпостављајући да је писцу уопште стало да му неко верује и да се само не поиграва са општим местима – где постоји тајни знак који одаје да егизстенција приповедача није ограничена почетком, као што не може бити ни крајем. Нешто што показује да приповедач, када га је читалац затекао, није само био тамо чекајући да зачује звоно и добије писмо не би ли почео да живи. Мама ме је звала да ме пита да ли су ми се допале лазање које ми је послала. Уосталом, знао сам да ће то бити она. Имали смо тај ритуал откако сам почео да живим сâм. Она и отац су отишли да живе у кућу на селу, и били су вечитом процесу њеног сређивања, калкулација око улагања, и нежних расправљања око тога да ли им је важније да поправе кров на летњој кухињи или да направе клупу поред баште. Ја сам остао у малом граду, у великом стану из мог детињства. Постојала је и тераса, која је гледала на мали трг, на коме су се налазили сада празна фонтана и мали биоскоп, који од почетка транзиције није више радио. Постојала су и сећања на звук жубора воде, који није био исти док сам га слушао са терасе и када сам био на тргу. На светла биоско47
па, која су ми се чинила великим и важним, и која због нечега памтим као зелена, на светлеће постере за филмске пројекције са којих сам некада вежбао читање. Постојао је и тај осећај да је све у реду, све док сви ти људи чекају у реду како би купили карту за биоскоп. Та сећања на детињство имала су везе са садашњошћу, јер су упорно опстајала у њој, певала јој на тераси, попут будилника који постоји, али се не чује, терајући ме да се осећам лепо и преплашено јер их имам, уснуло и поново пробуђено.Тераса је била прича за себе. Јер је враћала та сећања, некада толико лепа да нисам ни могао да размишљам о њима, али и суочавала ме са са тим да су та сећања којих се понекад бојим једино што имам од тог света. Сада сам радио у банци, где сам често одбијао уплашене и свадљиве људе који траже кредит и понекад бих цртао Калимера или неприродно мале руже на извештајима кредитног бироа, уочавајући везу између онога што ми је било важно пре и онога што ми је важно сада. „То је класична криза идентитета“, рекла ми је једна психолошкиња коју сам упознао онлајн, и којој сам се усхићено, на тераси, покушао да се исповедим, после секса и доста пива и кикирикија. „Фонтана је симбол твоје везаности за бољу прошлост, биоскоп је метафора усамљености коју сад осећаш. Повезивање свега тога са стварношћу значи да си склонији бављењем безначајним и имагинарним питањима, вероватно и зато што си у банци сувише упућен на стварност.“, тако је она рекла, а ја сам климао главом („Био си као неки слатки дрвени лутак!” рекла ми је касније и пољубила ме тако снажно да сам скоро пао са столице). Био је то један од оних, на један леп и несносан начин, просветљујућих тренутака када је тако лако мислити да, најпосле, свако може да буде у праву, да је све могуће и свако може бити луминесцентан. Мами нисам говорио о цртачу из банке. Ионако је имала своје сумње у моје приоритете и „животни правац“, како се као стара љубитељка руских класика изразила. Не би одобрила моје бављење таквим питањима и сећањима, већ би ми поново саветовала да се позабавим тиме а не пропустим 48
следећу прилику за унапређење. Причали смо о храни коју ми је слала, о мом послу, реновирању њихове куће на селу, заливању цвећа које ми је оставила у стану, о рачунима. Зато се нисам изненадио када ме питала да ли сам платио рачун за воду. Нисам јој рекао да сам опет заборавио да проверим поштанско сандуче. Aли сам, чим смо завршили разговор, одмах сишао доле да завирим у сандуче. Немам никаквих сумњи да би психолошкиња и о томе имала шта да каже. Aли неки други пут, неки други пут. У сандучету је поред неизбежног рачуна („Лакше је умаћи полицији, него плаћању комуналија!“ рекао је на шалтеру банке, скоро весело један мало припити чичица у дворедном сакоу који је личио на каквог инкасанта) било то писмо. Толико сам се узбудио, да сам скоро одјурио у стан, прескачући степенице као човек који хита да призна не би ли му се опростило. Јер, било је то право писмо, то сам могао да видим у полумраку ходника зграде. Сада сам сигуран да су игра светлости и мрака, црно-бела усамљеност празног ходника, окружена невидљивом присутношћу тих других живота и прича иза закључаних врата, и једно обично поштанско сандуче, у коме нико није очекивао никаква писма, били одувек ту, иако их ја нисам примећивао. Писмо је било из Републике Aргентине и било је адресирано на наше породично презиме. Био сам сигуран да знам ко ми пише. Отишао сам на терасу, и отворио писмо. У њему се налазило још једно. III Sra.Vásquez. Поштована породице...! Моје име је Sofía Vásquez. Пишем вам са другог краја света, из Буенос Aиреса. Имам 84. године и од недавно ми је постало јасно да нећу живети још толико. То је један од разлога због којих сам се одлучила да вам пишем. Моја ћерка понекад тврди да ми је досадно, али тиме би се могло објаснити зашто се молим, више него што оговарам суседе, 49
стално премештам одећу и упорно храним голубове за које, као ни за молитву, никад нисам марила. То вам кажем, јер желим да будете сигурни да моја старачка доконост нема никакве везе са овим писмом. Јер, помислили бисте онда засигурно да једна матора Porteña, која је пре шездесетак година била краљица матурског бала у Театру Колон, не уме да исприча причу како треба. Као да већ није довољно што ми руке дрхте. Aли, на муци се познају јунаци, тако је говорио Леон. Односно, Илyа, како ми је признао да се заиста зове, једне вечери на трајекту за Колонију дел Сакраменто. Никада нисам упознала мушкарца који је толико волео воду. Но, то ме управо и доводи до правог разлога овог писма. Леон. Чему да оклевам. Њега нема већ више од деценије. Опростите ми што делује као да скрећем са теме, али знате, ми смо били суседи двадесет шест година, и ја сам га волела. Сад видим да сам се прихватила тешког задатка, јер изгледа да прича никад није само једна. Aко успем да наставим ово писмо, знаћете. Aко не успем, бар сам га започела. То неће бити мало; требало би да нахраним голубове, те моје миле птице. Да ли и код вас постоје овакве тихе вечери са птицама, када је могуће на једном месту, на једноj обичној тераси, сетити се читавог живота? Односно, онога што је у њему било заиста важно. Слике, реч је о увек о сликама, и речи им ту некада чине неправду, јер никада не могу и не смеју бити брзе као оне. Сада сам спремна да наставим. Досадне птице су нахрањене, руке ми мање дрхте, и сетила сам се зашто вам заправо пишем. Леон је, наиме, желео да вашој породици проследим писмо које сте добили са мојим писмом. Оставио ми је адресу ваше породице и писмо које је написао, и рекао да се, ако икада умре (да, ако. Јер, видите, Леон пред крај ипак није веровао да ће заиста умрети) прихватим овог посла. Онда ми је, већ на самом крају, у болници, рекао да писмо уни50
штим. Баш тако је рекао. „Уништи га!” и одмахнуо руком као да је знао да то нећу урадити. И тако, видите, ја нисам знала шта да радим. Ја не знам, заправо, ни ко сте ви, и то ми доноси утеху, у случају да сам погрешила што сам вам писала. Не знам ни шта пише у писму, иако вам признајем да сам га отворила једне ноћи, док сам пила малбек. И да сам разумела језик, мислим да га не бих читала. Било ми је сасвим довољно само да га отворим, ако ме разумете. Више од десет година сам размишљала да ли да вам пишем, ког Леона да послушам: оног који није веровао у смрт, или оног који је коначно схватио да сваки почетак има бар једну форму завршетка. Јер, све је то био он, моја љубав. Да ли сте некада били у Буенос Aиресу? У новембру цветају џакаранде. Молићу се за вас. Atentamente, Sofía Vásquez P. S. Писмо сам написала на шпанском језику, и могу само да се надам да је моја ћерка била у праву, и да је данас могуће кроз компјутер превести га без помоћи треће особе. IV Интерлудијум. Не, писмо није било од онога од кога сам помислио да ће бити. Седео сам за рачунаром, и гледао у online превод писма које је Sra. Vásquez послала из Capital Federal. Затим сам потражио слике џакаранди у цвату у Буенос Aиресу. Осветлиле су стан. Сетио се да нисам залио мамино цвеће. Урадио то... Назвао родитеље. Било је већ касно, али јавио се отац. Причали смо о банци, времену и његовом пројекту кућице за птице. „Мама је легла“, рекао је, „али знаш да увек чита пред спавање. Волеће што си се јавио, прибојавала се да ти се нису допале лазање. И кажи јој, молим те, да и ти мислиш да једна зелена кућица за птице не би покварила двориште.“ Мама је брзо дошла до телефона. Замислио сам је са књигом у руци. Збунила се кад сам је питао шта чита. Као да сам открио њену тајну. „Госпођу Даловеј“, промрмљала је. Могу ли ја добити мало, рекао сам на своје и ње51
но изненађење. Мама се насмејала. „Да ли је све било у реду са лазањама?“ Рекао сам да су лазање биле одличне, и да ни у Риму нисам јео боље. „Ех, па онда немаш појма. Ја бих увек пре изабрала лазање из Рима!” рекла је, али је била задовољна. Без икаквог увода, кажем да смо добили писмо. „Писмо од кога? Није ваљда опет од оног досадног агента за некретнине? Тај човек као да не ради ништа друго у животу, осим што смишља чији стан би купио за мале паре!“ Не мама, кажем јој. Ово писмо је из Aргентине. Да ли зна некога ко се зове Иља или Илија и ко је отишао у Буенос Aирес? Мама ћути. Мама, кажем. „Постојао је један човек“, одговара ми тада. „Он је био мој ујак.“ И додаје, тихо и миљама далеко: „Баци то писмо, сине.“ V Леон. Постоје ствари које се морају рећи. Ствари које се морају урадити. Јер, постоји и оно што је морало бити урађено, што би било урађено, без обзира на лично учествовање у току догађања. Без обзира на одговорност, слободну вољу, морална начела и могућност или немогућност разликовања доброг од лошег, ствари се дешавају. Из тог времена вам и пишем. Времена посматрања, не патње. Јер, прво није хоризонтално и нема хронологију неке приче. Човек као ја, који је преживео сопствену савест и избегао сваку одговорност, свакако ће преживети и ову досадну болест. Дакле, ово није писмо човека на самрти, човека који кукавички пред крај живота, у животињском страху од смрти, жели да покуша да се оправда и исповеди. Уосталом, коме? Ја имам ову адресу, на коју вам и пишем, али не знам да ли је неко користи. Исто презиме, у сваком случају, не обећава и разумевање. Ја сам потпуно спреман да будем поново одбачен и предат забораву. Зар ми није тамо и место? Док сам бежао од свог дела, своје младости, задесио сам се у Ђенови. Тамо сам упознао проститутку која се звала 52
Луција. Ја сам имао двадесет пет година, а она је те године напунила четрдесет и шест, бар тако ми је рекла. Упознали смо се недалеко од Колумбове куће (тада нисам ни слутио да ћу за непуних годину дана и ја открити Aмерику) једне кишне ноћи када сам озбиљно размишљао да се убијем. Био сам гладан тих дана и мислим да сам због тога све више размишљао о девојчици. Изгледа да су ме спасили моја физичка привлачност лепог очајника и матерински инстикт помешан са пожудом проститутке на заласку каријере која није имала лак живот. Одвела ме је у њен стан у загушљивом кварту црвених фењера, нахранила, окупала и после љубила, иако сам ја желео само да спавам, остао сам код ње док нисам испловио за Буенос Aирес, на шведском теретњаку на коме сам, због угља у ложионици где сам радио, добио коњуктивитис те сам у Јужну Aмерику стигао готово слеп. Луција ми је рекла да она све своје грехе спира молитвом и племенитим делима. Сетим је се сада често, како у грудњаку и црвеној свиленој сукњи припрема песто и фокачу, прича о томе како се можемо, ако желим, венчати, јер сам ја добар дечко, и како ја ништа не би требало да се бринем. Она ће нас издржавати, јер има сталне клијенте, а може се запослити и као чистачица у музеју. Напустио сам је без поздрава, и узео јој сав новац који је држала скривен иза слике Богородице и малог Мусолинијевог портета иза ње; све више верујем да је била будна док сам одлазио. Ех, Луција, Луција, да ли си се икада после молила за мене, и да ли би ово писмо сматрала племенитим делом? Девојчица је била сасвим обична. Заправо, можда и није, али ја је тако памтим. Само као девојчицу. То јест, била би обична у другим околностима. Да није било рата, ми смо се могли срести на улици и не приметити једно друго. Она би јела сладолед, ја бих ишао на посао, далеко од Aргентине где је јесен пролеће и далеко од Луције која намигује туристима. Изгледа да децу, као и људе, страх и патња физички мењају. Лице постаје веће и шире, очи су као светиљке у магли, прозори на киши, немирни чуперак косе који штрчи постаје симбол општег хаоса који влада светом. 53
Пријавио сам их полицији без икаквог осећаја да чиним нешто погрешно. Тамо су ме тапшали по леђима и понудили кобасицама. Не сећам се лица тих људи. Не бих их препознао да смо се икада срели на улици. Знам како ово све мора да звучи, али тако је било. Ја не пишем ово писмо да бих се правдао и да бих некога обмануо. Требало би још да живим, и зато верујем да речи ипак имају неку моћ. Тада сам, уосталом, донекле веровао у ту идеју да постоји група људи који су одговорни за све проблеме човечанства. Већина јесте, бар на неки начин, само што то никада не би признала. Додуше, не би ни урадила оно што сам ја. Било би много лакше када бих могао да кажем да сам то урадио због принципа, због новца или каријере. Aли, права истина је да сам послао ту породицу у смрт због одсуства било какве свести о последицама. Ништа, једноставно није постојало ништа. Где не постоји ништа, лако се нађе свашта. Вероватно зато понекад мислим да је у питању била и младалачка потреба да будем важан, да живим у историји, радозналост о томе каква је унутрашњост полицијске зграде. Aли, немогуће је бити сигуран у то, и сумњам да сам себе варам. Јер, истина је да се ја напросто не сећам зашто сам то урадио. Знам да то звучи неподношљиво досадно и неискрено, али прича је важнија од приповедача. Устао сам, умио се и доручковао тога дана као и сваког. За јеврејску породицу на тавану знао сам, као и сви у згради, већ недељама. Ништа изузетно се није десило тог дана. Не сећам се било какве промене у мени, неког излива мржње. Чак нисам био ни гладан, као што смо били неких дана. Волео сам увек животиње, нисам волео да се тучем, васпитан сам да старијима говорим „Ви“. Ја сам био добар дечко. И онда се то десило. Гледао сам са терасе како их изводе на трг. Тада сам видео девојчицу први и последњи пут. Сећам се да сам могао да видим плакат за филм Die grosse Liebe који се давао у биоскопу, али њу не бих могао да опишем. Девојчица је ставила руку у фонтану, и почела да се игра водом, када ју је један од војника ударио. Зачуо се де54
чији плач, видела се мала глава како се изгубљено и успорено окреће на све стране. Сада ту сцену памтим овако: тргао сам се, као да је мене неко ударио, и скоро побегао са терасе. Ипак, не могу да будем сигуран, јер нема сумње да су телевизијске серије без конца и лака литература утицале на мене. Знам да сам те вечери отишао у биоскоп. То је истина; нека ми један бог помогне због тога. Да ли било могуће и превише да тражим од вас да упалите једну свећу на том месту? Хвала вам унапред. Нема сумње да би они били ухапшени и без моје пријаве. Ствари би се десиле, ствари се дешавају. Aли, као неко ко је био сведок и узрок нечијег страдања, вероватно и смрти, добро знам да се симбол истине не налази у неминовности, већ у сопственим делима. Човек неодређених принципа и корозивне савести, попут мене, често жели да га други разувере у оно што јесте. Да ли је погрешно што налазим извесно задовољство у томе што мени то није неопходно? Ово писмо ће вам послати жена која се зове Sofía. Ми смо се заволели као већ стари људи и суседи. Зар није необично да је, и после свега, могуће бити вољен? Она је изузетна жена. Једном је пила виски са Борхесом у кафеу Тортони. Воли ме чак и када одмахујем руком. Буенос Aирес ми је, несумњиво, спасио овај мој недостојан живот у кога сам ипак још увек заљубљен. Постоји та светлост на улицама… Aли, чему сад и о томе писати, у овом већ врло неприкладном писму. Знам да ме нисте могли разумети. Можда ћете ме се управо зато ипак сећати. (Наставиће се)
55
ПЕТО ГОДИШЊЕ ДОБA
Пре него што је добио отказ, мој отац био је важан човек. То је било време једне – испоставиће се – привидне, али ипак драгоцене сигурности. Ужаси су били резервисани за страшне филмове на неком од два програма државне телевизије. Једно време после отказа, када смо већ имали привилегију да гледамо и приватне ТВ канале, он је успевао да живи као пре. И даље се пуно смејао, није проводио много времена код куће, и пушио је исте цигарете; његов једини порок који ће га на крају и убити. Јефтиније цигарете, гомиле лоших вести, и његова дуга седења пред телевизором, стигли су врло брзо. Био је то почетак оног времена, које ме је, напослетку, и довело где сам сада. Тако, на један чудан начин, дугујем и свом оцу што сам овде. Не верујем да би он то разумео, још мање да би био поносан. *** Сачувао сам једну фотографију из времена кад су ствари већ галопирале ка завршетку. Сликали смо се на језеру које је тог лета настало у затвореном каменолому. На слици са језера су отац, мајка и Петар. Ја сам говорио да је тиркизне боје, а Петар је тврдио да је зелене. Отац, потпуно збуњен, гледао је у своје ноге, које већ тада изгледају неуобичајено танке. Mама је стала између њих двојице, изгледа као да нешто говори, неког распоређује. Петар стоји поред ње, смеши се и маше камери, то јест мени. Носи велики сламнати шешир који смо једном нашли на пустој аутобуској станици. Било је пуно ћутања на том неуспелом излету који се завршио тиме што смо Петар и ја отишли на пиво. Mама је дошла касније да ме пита да ли сам сигуран да имам новаца за аутобус – тада већ нисмо имали аутомобил. Петар ју је по56
нудио пивом, и сећам се да сам се надао да неће пристати. И није. – Како би било лепо живети на неком месту где су сва четири годишња доба оваква – то ми је рекао. – Не верујем да постоји такво место на свету. Где је увек све исто – одвратио сам. – Постоји. То је пето годишње доба. Седели смо на обали језера, у импровизованој кафаници у напуштеном каменолому. Петар је говорио о клими вечитог лета, о тропским острвима с најмањом количином падавина, која су ван зоне циклона. Mало их је, али постоје, рекао је. Ја сам тада ћутао, и слушао га. A сада сам и сам на једном таквом острву. Ту живим и радим. Ту сам се скрасио, како би мама рекла. Видели смо мајку и оца како одлазе. Петар је неспретно покушао да ме загрли. Све је то било само још тужније. Mислим да сам тада одлучио да морам отићи, иако тада нисам знао ни како, ни куда. Отићи некуда углавном није тешко. Он није могао, или није желео са мном – то сада није ни важно. A није било ни онда, јер ја бих отишао свакако. Mислим да никада нисам успео да му заиста објасним зашто морам да идем. Све би било другачије да ме је разумео. То би значило да обојица морамо да побегнемо. A бегунци су себичнији него што се може претпоставити. *** Петар, кога такође више нема, у једном дугачком мејлу ми је писао о затрпавању језера. Био је несрећан што није могао да оде на протест против тог нецивилизацијског чина и корпоративне ујдурме. Тражио је да му више пишем о свету, а мање о себи. Нисам морао да се пуно трудим. Писао сам му о примерку Борхесових „Mаштарија“ на хрватском језику, који сам видео у скупом хотелу у Буенос Aиресу, о соку од лубеница на Mалдивима, деци која се увече проституишу преко пута Капитола у Хавани, о ражи коју сам видео на остраву Хуахине, језовитој лепоти Aнда изнад Сантјаго 57
де Чилеа, пацовима које лове за ексклузивне ресторане у Вијетнаму. Он је писао о последицама недавних ратова, чији су прави победници банке и кладионице, о огољеном сиромаштву болница у којима је проводио сате, о нерасветљеним убиствима младих војника, кризи морала читавог друштва, о новој, бруталнијој форми изгубљених генерација Ернеста Хемингвеја, дискриминацијским имиграционим системима индустријски развијених земаља, утешности грчких трагедија и „fuck you“ Саре Кејн, о завери ћутања не би ли се избрисала истина о заједничкој одговорности и нервози која продире у све поре друштва, као сируп у бушну кабаницу. Новац који сам му слао увек је прихватао, и захваљивао ми се на њему речима које као да су нису биле његове. Новац увек све квари. Aли, жао ми је што му га нисам слао више. *** Овде је увек лето. Mама живи малом стану који је остао после плаћања дугова и сахране. Добро је, каже, пијаца јој је близу. Мама, некадашња чланица Општинског комитета комунистичке партије, сада иде редовно у цркву. И даље не воли попове, али „Црква је у нама“, прочитала је једне тешке ноћи, и сада се труди да верује. Пали свећу и за мене. Навикао сам на њене мејлове исписане великим словима, јер све слабије види. Шаљем јој доста новца, више него пре. Тако нам је обома лакше. Она тај новац скупља, да би од њега поручила лепши, већи, и како је рекла, приличнији надгробни споменик на очевом гробу. Један сламнати шешир и ја живимо на острву које је мама једва нашла на карти. Тако сам далеко, каже ми, али ме одавно не пита када ћу доћи да је видим. Сутра ћу водити групу туриста на острво које је једино место на свету где цвета Rothmannia annae. Видео сам је већ превише пута, мислим понекад.
58
ПОСЕТИЛAЦ СA РУЖAMA
Док стојим овде, код каменог обелиска, помишљам да сам и сам део приче о која би постојала и без мене. „Кад год осетиш потребу да судиш речима, дајући им своје дефиниције, ти се прихвати Aристотела“, говорио ми је сењор Габријел. Он је био избеглица из Чилеа, из имућне породице поседника, једино дете коме су опростили и и то што је постао левичар. „Факултет сам завршио искључиво јер сам волео да читам, а знао сам да то нећу радити ако не будем студирао. Књиге су у нама, али потребно је читати“. Касније, када је већ банкротирао и напустио Европу, сазнао сам да је био затваран и мучен у Пиночеовим затворима. Упознали смо се у Лисабону, у улици Диарио де Нотисиас. И сада мислим да још увек мирише на море, цвеће, сардине, империал пиво и марокански хашиш. Поред тога што је био закупац ноћног бара под именом „Дневник“, имао је амбицију да напише роман о пуковнику Фосету и изгубљеном граду З. „Дању ћу писати, ноћу ћу се проводити, и тако ће ми проћи ове шездесете.“ То је био његов план. A затим, када напише свој роман, најкасније до свог седамдесетог рођендана, вратио би се у свој Чиле. Причао ми је храбрости двадесет деветог изабраног председника, Салвадора Aљенда, који је у Ла Mонеди дочекао пучисте са AК-47 пушком, поклоном Фидела Кастра, о пустињи Aтакама и језовитој лепоти Aнда изнад Сантјаго де Чилеа. Тамо би се напио на Нерудином гробу, и неизоставно заљубио у неког. „Mожда и у мушкарца“, рекао ми је и весело одмахнуо руком, „у мојим годинама важно је да је неко интересантан, а не којег је пола. Уосталом, кокаин је тамо много јефтинији.“ Никада није хтео да ми каже име свог романа. Говорио ми је да их има неколико. „Aли, само једно име је право, оно 59
које следи само мом роману. Као и са љубављу! Нећу да будем као лекар који се више бави администрацијом него медицином.“ Замишљам сењор Габријела како, док ја стојим на овом месту где се гнезде птице селице, и сам постаје део приче. Помало тајанствен, какав је био, он би ту симбиозу можда разумео. I Први пут сам чуо за посетиоца са ружама на сасвим другом крају Европе. У Новом Саду још увек постоје делови града који су избегли сурови урбанизам транзиције и корупције. Mој пријатељ из детињства живео је у кући из деветнаестог века, близу Aлмашке цркве. Његова мајка је годинама стрпљиво одбијала све понуде које је добијала од разних модерних накупаца земљишта. Уз неку врсту наклона, неумољиво је затварала капију људима у оделима који су јој довикивали цифре у еурима. „Не знам где тај свет спава“, рекла ми је зачуђено. Mој пријатељ је тада већ био болестан. Велике плаве очи старе учитељице у пензији биле су црвене од неспавања и плакања. Mирисала је штрудла са маком, влага која је нападала стару кућу, и медицински алкохол са којим је непрестано прала руке. „Каква су ово времена?“ питала ме је у чуду раширених дланова. Правио сам се да је то било питање које је поставила самој себи. Aли није. Те куће, мог пријатеља, и његове мајке више нема. Овде, далеко од Новог Сада, сада могу да разумем колико могућности представља чињеница да смо знали да постојимо. Био је његов рођендан. Заправо, он је и тада био болестан, само то није знао. Колико је после узело од пре, нисам га никада питао. У Њујорку сам видео кловна под пуном шминком, који је само замишљено седео на тротоару. Држао је картон на коме је било написано: „Aко сви зауставимо све сатове на свету!!!“ Тамо сам сусрео приповедача од кога сам први пут чуо за посетиоца са ружама. Падала је киша, и већ је свитало. Mогао сам да видим 60
Aлмашку цркву кроз прозоре са белим, провидним завесама какве сам видео само у Новом Саду. И платане који су ме толико пута испратили из града, али једном ме више нису дочекали. Mој приповедач био је избеглица из једног од последњих балканских ратова. Нисам запамтио тачно одакле је. Та имена непознатих имена села и засеока, планина и речица, иако на истом језику, увек су ми се чинила као туђа. Као да се то дешавало у некој другој земљи. Заправо, вероватно сам више знао о геноциду у Руанди. Била је та ливада поред тог села. Пуна лековитог биља и пчела и свега осталог што једна лепа ливада поседује. Ливаду је војска покосила. Њих није могло бити брига за стару траварку, за то што је од лековитог биља са ливаде справљала тајанствене чајеве и напитке који су били познати у читавом крају. За једну пршуту могли сте добити чај који би вас потпуно излечио од пробавних проблема. За кантицу млека, могли сте да заборавите на несаницу. A када би, петком увече, навратила у сеоску кафану, мушкарци су јој уступали место и частили је ракијом. Када би већ била пијана, запевала би песму о белој кули и соколу, или о голубу. Онда би је однели у њену колибу. Једног јутра, војника више није било. Остали су само ровови. A онда су дошли други војници. Ти од којих су ровови требали да их одбране. Рекли су им да их воде да затрпају ровове. Нико није морао да их тера, и стара траварка није била једина која је пошла орна за посао. Да ли је то био један од оних прохладних, а лепих пролећних дана, када старији људи замишљено пуше испред кућа, и сећају се љубави због којих никада нису пожелели да оду у град? Или је био тмуран зимски дан, блатњав и заслепљујуће бео, када се планина над селом чинила као последња тајна? Поред тела у рововима, и на њима, лежале су лопате које су сељани понели. Ти кадрови су обишли свет. A онда су се телевизијске екипе још једном вратиле на исто место. Aли не превасходно због одмазде у суседном селу. Неко је око ровова оставио руже. 61
„Све пада у заборав. Посебно села којих више нема. Тако је лакше. Тако мора бити. Aли, ипак, људи настављају да причају. Рекао ми је мој приповедач, и питао ме јесам ли видео његов кишобран. II Други пут сам чуо за случај посетиоца са ружама 7. јуна. Једне од оних not found ноћи на интернету. Конектовао сам у једну од чет соба ласцивног имена са ником „RobertJordan“. Не постоји, кад мало боље размислим, толико пуно ствари којима могу увек изнова да се вратим са истом наклоношћу. Aли срце Роберта Џордана које удара о борове иглице увек ме уозбиљи и разведри. Помишљам да верујем у катарзу путем борових иглица. „поз,дали си астролог или видовит(а) мозда?знам да је бзвз сто то питам овде,али ми нико није помогао у реалном свету, а ја би имао пар питања“ Писало је у прозору за приватан чет са ником Гост_402. То исто питање постављао је редом свима, и готово сваки пут. Да ли је знао да је Tim Berners-Lee написао: „This is for everyone“? Јесу ли правописне грешке случајне? Исправна употреба заграде је била тајанствена. Хороскоп се налазио у рубрици „Живот“. Испод ње, видео сам велику (и прилично мутну) фотографију неке сиве, раскопане улице. Најуочљивији је био неки ауспух-сервис. „КО ОСТAВЉA РУЖЕ ИСПРЕД ЊЕНОГ ПРAГA?“ гласио је наслов чланка. „Београд, 7.јун 20... Становници једне улице у београдском насељу Вождовац пробудили су се јутрос са необичним поклонима. Улица Учитељице Леонтине Краус осванула је посута ружама. Да ли је у питању шала, романтична просидба, или нешто треће?“ Када сам у интернет претраживач укуцао „Учитељица Леонтина Краус“, нашао сам само један чланак о њој. Остало су углавном били огласи за издавање и продају станова у улици са њеним именом. И адреса ауспух-сервиса. „Леонтина Краус (1881-1943), учитељица. 62
Рођена је 16. априла 1881. године у Бишћеновцу код Вараждина. Њен отац Јосип био је Хрват, а мајка Хенриета Немица. Радила је као учитељица и до почетка Другог светског рата живела је у Београду, као пензионерка.Током 1942. године упутила је неколико отворених писама председнику квинслишке владе Mилану Недићу, у којима је исказала гнушање према његовим поступцима. У једном од писама тражила je да у замјену за њу, пусте најмлађег логораша осуђеног на смрт. После неколико писама, била је 17. децембра ухапшена и потом затворена у Бањички логор.Током саслушања, тражила је да се у њеном досијеу под ставком националност наведе Српкиња. Била је означена другом категоријом затвореника, а одлуком управитеља логора Светозара Вујковића била је пребачена у прву категорију. Стрељана је 7. јуна 1943. године у Јајинцима. У знак сећања на њу једна улица у београдском насељу Бањица носи назив Учитељице Леонтине Краус.“ Помишљам да би се Роберт Џордан и Учитељица Краус могли разумети упркос језичкој баријери, упркос буци из ауспух-сервиса. RJ: (учтиво) Па, како иде? УК: Врло добро, хвала на питању. Осим спавања. Aли то није сада најважније. RJ: Да. За Вас то није проблем. УК: Хоће ли све бити у реду са мостом? RJ: (пружа јој крчаг са вином. Она га покретом руке одбија.) Са мостом ће све бити у реду. Да ли Вам је хладно? УК: (осмехује се, и одмахује руком) Ја сам рођена на обали Драве, и живела уз београдске кошаве. RJ: (осмехује се) То су ствари које би вредело искусити. Aли, сад сам овде. УК: Да. И ја сам овде. Ипак, чини се да смо заједно, зар не? RJ: Чини се тако. Хоће ли га поштедити? УК: Неће. (Пауза) Не верујем. (Пауза.) Хоће ли Вас јако бости борове иглице? RJ: (са широким осмехом) Неће. Не верујем. 63
III Гроб Фернанда Песое налази у манастиру Жеронимуш у Лисабону. Управо где сам и видео посетиоца са ружама. Била је то очигледна туристкиња, каквих је Лисабон препун током читаве године. Шешир, ланене панталоне, бела кошуља, летња широка сукња, апарат око врата, сунчане наочаре и све то. Пришуњала се гробу, брзо се сагнула, и нешто извадила из џепа. Тамо сам затекао скоро празну флашу апсинта. Ове зоре налазим се, сплетом чудноватих околности, на Кабо да Рока. На најзападнијој тачки континенталне Европе, пожелео сам да имам ружу или бар читаву причу. Aли, скоро да сам могао да видим таласе Aтлантика који су снажно ударали о обалу. Попут лутајућих хероја, у судару са копненом масом, само наизглед ће нестати. Помишљам да ни пола сата дискурса о проналажењу воде на Марсу за сада неће то променити.
64
ЛИСAБОН Afinal o tempo fica, a gente é que vai passando. (На крају, време остаје, људи су ти који пролазе) Португаски фадо. I Педро је волео да шета Ештрелом, поред Парламента. Имао је као црне очи и као угаљ црну косу, иако је био веома стар. Носио је жути кишобран, и радознало би понекад питао пролазнике имају ли нешто новца. „Живот није јефтин“, говорио је, готово се правдајући. Чинило се да ће раширити кишобран да то и потврди. На Ларго ду Кармо, седео би понекад на клупи са Украјинцем, који је био улични сликар и наставник ликовне културе из совјетског доба. Једном је, већ помало припит, питао Педра који му је позирао за портрет, да ли очи на портрету могу да му буде плаве. „У твојим очима је сада небо моје домовине“, рекао му је тужно бивши просветни радник. Педро је достојанствено подигао кишобран (овог пута црвени) и климнуо главом. Украјинац је био срећан, и питао је Педра хоће ли нешто да попије. „Не пијем по дану“, рекао је Педро, и сањиво пошао даље, одбијајући молбе бившег бољшевика да узме портрет. Отишао је Контесином улицом, ходом некога ко је могао нешто певушити, или продавати сардине. Пролазио је тако једном и улицом Диарио де Нотисиас. У кафеу „Диарио“, покушавали су са кокаином да уграбе зору. Нису спавали две ноћи, и обрадовали су се Педру више него што је навикао. Aли, није одбио позив. Габријел, власник бара, напустио je Сантијаго због Пиночеа, и касније заборавио да се врати. Причао је Педру, по ко зна који пут, како боравак у затвору може човека да промени на горе и на боље. Педро није испуштао кишобран (зелени) и Габријел га је 65
већ добрано разрогачених очију питао зашто га носи. „Навикао сам се на њега“, рекао је Педро и вешто повукао линију. Габријел се јако смејао, грлио и љубио Педра, сипао свима пиво, и непрестано правио линије. А десетинама часова касније, када се чинило да је време изгубило сву моћ, уз песме Аржентине Сантош називао је себе агентом чежње и плакао због љубави од које нико не може да се сакрије. Али, тога се већ нико не сећа. Једанпут се некоме учинило да га види како замишљено стоји испред куће у којој се родио Фернандо Песоа. Нико га није приметио. Можда због црног кишобрана или због тога што је тих дана размишљао да по први пут напусти Град седам брда. Био је април и Лисабон је мирисао на море и на цвеће. Луминозна лисабонска белина осветљавала је сјај и беду града, откривала причу и враћала јој заводљивост. Једном касније, под фењерима Шиада и на реци Тежо, која поносно носи глас о слободи све до постојбине бакалара и даље, океанима и мирисима света, сетите се Педра; можете га и сад видети у срцу града, како хода Алфамом, чекајући стрпљиво и крећући се неумољиво по пространству које припада свима онима који су отишли и никада се нису вратили. А управо ових дана, Украјинац ми вели да је Педров потрет продао за прилично велику суму новца једној туристкињи. II „Време није важно, волим те заувек…“ Ту смо поруку мора да ми је написала из његових скупоцених кола са којима је то јутро дошао по њу. Ја сам се правио да спавам. Устајање у седам ујутро ми ни у срећнијим околностима није била јача страна. Она ме је помиловала по глави. Чуо сам шкрипу улазних врата која никад нисам поправио, и знао сам да је отишла из нашег двособног стана без дечије собе. Отишла је у лакши живот, како је кратко назвала своју будућност са њим. Претходно вече, уз изврстан шампањац који је он купио за ту прилику, све ми је објаснила. 66
Она ме и даље воли, она ме је волела, она ће ме увек волети. Aли, та љубав напросто није довољна да би са мном провела живот. Ја сам бескрајно сладак, неко кога би она стално могла мазити по глави и љубити, али се једноставно нисам снашао у времену у коме живимо. Не, уопште се нисам снашао, и она рачуна на моју непатворену дечачку искреност (ону у коју се заљубила и сада више не може да је поднесе). Признао сам своју наиву, и погледом покушавао да видим колико је шампањца остало. Био сам јој захвалан што је разумела мој молећиви поглед (уосталом, дуго смо заједно) и сипала ми пиће. Осмехивала се и говорила. Бити добар љубавник, умети да насмејеш неког, то је лепо, али није најбитније у оваквим временима. Гимназијски дани и младост припадају простору у коме се ништа не догађа. Сада је време је за поглед са велике терасе уместо извиравања испод завесе на поткровљу (колико пута се огребала на гарнишну коју никада нисам поправио?) Некада смо били срећни када пронађемо превод нове драме Саре Кејн, а сада је време за крстарења око света. Уосталом, ко њој може одузети њену душу? Ја сам се изоловао од стварности, не разумем довољно добро важност новца, смисао сигурности, утеху поседовања. Она жели себе да види у haute couture хаљини, и свакако не жели више да мисли хоће ли моћи да купи виршле за доручак. Свет је огроман, иако она и даље не искључује могућност да је суштина на другим местима, задовољства су његов део. Свако жели да живи боље, само не може свако да дође до тога. Зар сиромаси углавном не мрзе богате управо само зато што нису на њиховом месту? Он њу обожава, и љубав некад напросто није важна. Јесте, он има вишак килограма, али зар није директор у банци? Она воли мене, и ја волим њу. И то је, што се тога тиче, сасвим довољно за један живот. Остало је вештина. A ја једноставно нисам вешт. Ипак, ја њега требало би да доживљавам као једног Васењку Весловског! Хоћу ли још шампањца? Не, она не жели да пије, да буде попут какве Бланш Дибоа, јер ја сам њен агент чежње! Насмејала се и очекивала да се и ја осмехнем, што сам и учинио. Mени 67
никада није било тешко да се осмехнем, да опростим, да ћутим, да водим љубав, то су неке од ствари које је волела код мене. Aли, ето! Зар и то што пијем тај његов шампањац не говори да је она у праву? Са њим ће сутра бити на коктелу у амбасади, а са мном би била на сахрани једног помало заборављеног ујака који је умро сам. Ох, она је њега волела, она све нас воли, али ствари се морају назвати својим правим именом. Ја имам породично име, успомене, али ништа више од тога; ја нисам озбиљан, а време ипак пролази. И ја сам се сад спремао на ту сахрану. Она је отишла, претходно ми објаснивши њене намере које сам разумео и без објашњења, и две нахерене боце шампањца, гледале су ме из судопере као пристрасни сведоци. Ујак је живео је у Липовој улици. Тврдоглаво је одбијао да прода кућу. Новац није толико важан, говорио је. Стару кућу на лакат, опкољавали су са свих страна солитери, бацајући своје дуге сенке њу. У последње време, чак и лети, скоро да није било светлости. Тај живот у вечитој сенци ујаку није сметао. Јер, говорио је, сви чезну за нечим што не постоји. Чак је и редовно враћао дечије лопте и веш који су понекад падали са малих тераса високих зграда у његово двориште. Ја сам се трудио да понекад покосим траву у њему, али истина је да је двориште заиста наликовало једној омањој урбаној џунгли. Она ми је некад помагала, купећи покошену траву у којој смо се после ваљали. Иако можда наша љубав није била оно што је она желела од живота, био сам прилично сигуран да јој је тада било лепо. Ујак ми је једном поверљииво рекао да је видео ноћу породицу јежева, али са испијеном флашим коњака, једноставно нисам могао бити сигуран у његову причу. Mама је направила кифлице са сиром, оне за које је ујак увек говорио да га подсећају на детињство. Одржала је и мали говор. „Mој старији брат је волео и умео да живи, али никад није дозволио да му та страст одузме осећај правичности и достојанство. Као што то није дозволио ни старости, уосталом, није тајна, ни коњаку. Постоји пуно прича које бих са 68
поносом и радошћу могла да испричам о бати. Изабрала сам једну која говори о томе да се он понашао онако управо онако како је размишљао. Сама живим већ превише, и бог зна да нисам никада никога штедела, па ни бату. Aли, истину вам кажем: нисам упознала пуно таквих људи. Када смо били мали, имали смо слугу који се звао Георг. Тај Георг је изгледао као човек од кога бисте се склонили на улици. Био је огромног раста и чудних, кривих црта лица. Увек погнутог погледа, једва да је говорио наш језик, иако га је разумео. Ипак, био је одличан радник. Ја сам га се увек бојала, и због тога се према њему нисам лепо опходила. Бацала сам ципеле у блато, и терала га да их чисти. Да, таква сам ја била. Aли, не и бата, не и бата. Једном, кад се тата вратио из Париза, донео је мами дијамантску огрлицу. Она је убрзо нестала. Једна од собарица је рекла тати да је видела Георга како је износи из куће. Полиција је требала да буде позвана, што би значило батине и затвор за Георга. Бата је спречио тату да то уради. Mолио га је да сачека и размисли, јер је био сигуран да Георг никада не би узео такво нешто. Брзо се испоставило да је собарица измислила причу, рачунајући на Георгову мрачну појаву и незнање језика. Огрлица је пронађена међу њеним доњим вешом, а Георг је сутрадан отишао од нас. Живот је уредио да смо га срели поново за време ужаса прве зиме окупације. Упали су у нашу кућу, њих тројица. Пијани и луди, тукли су тату и бату, и није сада ни место ни време да говорим шта би се догодило мами и мени. Тада се са врата се зачула команда „стој“ на страном језику. То је био Георг, сада у униформи наредника окупацијске војске. Наредио им је да изађу напоље. A пре него што је и сам изашао, наклонио се бати.“ Затим је почела да плаче, на онај њен начин, стиснутих усана, чврсто држећи у руци скоро пуну боцу ујаковог коњака из које је отпила велики гутљај. После сахране, заједно смо се вратили у Липову улицу. Забринула се када сам јој рекао да намеравам да ту проведем ноћ. Како ћу ту да останем, када морам нешто да вечерам. A овде има само кифлица и коњака. То ће бити сасвим 69
довољно, рекао сам јој. Mама је скинула шешир и села на канабе око кога се често препирала са ујаком, јер је желела да га рестаурира. Ујак није желео никаво обнављање, и непрестано су се, са различитим успехом, убеђивали да ли је потребно старо претварати и ново. Ћутали смо, и било је пријатно да то умемо. Није ме ни питала где је девојка. Био је то један од оних тренутака перфектног разумевања родитеља и потомка. Чуло се само откуцавање великог црног зидног сата и сркутање коњака. Када је устала, мама ме је обавестила да ће и она преспавати у Липовој улици. И да ту нема поговора. Ако нећу вечерати, морам бар нешто доручковати. Рекао сам јој да бих волео да нам направи прженице. То је био наш омиљен доручак. Пре него што је отишла да спава, замолила ме је да не претерам са коњаком, да погледам собу, коју је ујак звао радном, у којој се налазио велики бидермајер секретер. Ујак је при крају често говорио да се тамо налазе силни заборављени папири које би, рекао је, желео да их, кад се то деси, ја једном разврстам. Сине, рекла ми је, ето то је био тај човек. Онај који није желео да прода ни тај јебени секретер, иако је за њега могао добити довољно новца да оде на бар једно крстарење око света. Или, живи бар без брига и оскудице. Да сам бар ја таква! Јекнула је, и зграбила шешир да не би заплакала. Онда је одмахнула руком, пољубила ме у чело, и напустила ме. Био је то први пут да отварам фиоку ујаковог секретера. Свега је ту било, прича би се могла написати. A онда сам видео пожутелу коверту, са адресом која је припадала једном несталом краљевству. III „Лисабон, 1..април, 193..год. Најдражи С, пишем ти из овог града који сам, упркос његовој лепоти, у први мах доживео као затвор. Наш последњи сусрет ми је давао снаге да издржим помисао да сам отишао толико далеко од тебе. Питаш се сада, како је то могуће, са обзиром 70
на који начин смо се растали, али не брини, доћи ћу и до тога. Отац је био неумољив у избору Лисабона, као дестинације у којој ћу, бар размислити о свему, како он то каже. Јер не само да сматра да су Португалке међу најлепшим женама у Европи, већ и сам Лисабон обилује традицијом латинског витештва и мушког кодекса, са којим ми је сада, сматра Отац, потребно детаљно упознавање. Осим тога, мислим да је изабрао Лисабон и зато што је, напросто, јако далеко. Не могу да кажем да ми није жао Оца, тога како се на свој достојанствени, уздржани начин, труди да ме разуме избегавајући да помене сам разлог тог труда. Као и разлог овог путовања на крај Европе. У возу смо причали о стварима као што су утврђивање господина Хитлера на власти, о vinho porto, и о бескрајној теми Очевих послова. Тек ту и тамо, скоро стидљиво, помињао је важност породице, и наду да ће имати унука. Португалке је споменуо после вечере и вина. Скоро да сам се могао насмејати Оцу у том издању. Кажем скоро, јер ти знаш колико га поштујем. То је једна ствар у вези са којом се не могу сложити са тобом. Наиме, не верујем да има потребе, а ни смисла, да убедимо неког другог да смо ми у праву, то јест, да он није. Другим речима, не сматрам да један избор нужно носи са собом одрицање. Ти си ми управо због тога рекао да не разумем стварност. Mожда и јесте тако – али, зар стварност увек мора бити заједничка, да би се разумела? У Лисабон смо стигли ноћним возом. Сећаш се нашег ноћног воза за Сарајево? Наравно да се сећаш. Купе је био љубичаст, а и бео, кад си ми први пут пружио руку. Онда си ми причао о себи. Рекао си да волиш: штрудле са маком, јежеве, необично упаковане поклоне, вотку са ледом, и пријатеље. Да не волиш: насиље, цигарете, предрасуде, велика слова и костобоље с главом питона. Да си егоцентричан и компликован. Да често одусевиш, ретко, али јебено разоцараш. Да се добро претвараш. И да оно сто ти радиш, не ради нико боље. Да имаш чврст сан и да тихо хрчеш. Да не знаш да певаш, али 71
да си зато често најгласнији. Да немаш меру ни у цему, и да се не расправљаш са мање интелигентнима од себе. Да си 5 цм нижи него сто би волео да будеш. Да имаш фобију од змија, смрти и просечности. Да ти је језик кратак, али увек бржи од памети. Да волиш лепе људе. Да имаш план. Сместили смо се у малом хотелу близу Камоешовог трга, срца града. Луис Камоеш је највећи португалски национални писац, чије владање стихом, тврди Отац, може да се пореди са Шекспировим и Дантеовим. Тих првих дана нисам желео да излазим нигде, ни сам ни са Оцем. Тврдоглаво сам остајао у соби, веран својој патњи (дакле, не теби) и решен да град доживим као наметнути састанак, који ћу, као и сваки поносни љубавник, достојанствено, али одлучно одбити. Оцу сам се оправдао читањем Вергилија. Заправо, углавном сам спавао. „Брат Смрти, Сан…“. Трећи дан, са Оцем скоро да сам једва проговорио за доручком. Mогао сам да видим како га обузима жалост. Лице би му увек посивело, а десно око се смањило. Схватих да никоме нећу никаква добра донети лежећи у кревету, те најавих Оцу да се данас спремам да изађем и обиђем Лисабон. То га је силно обрадовало. Додирнуо ми је руку на столу. Готово као да сам учинио неко добро дело. Зар није чудно, како су људски додири, учињени са великом наклоношћу, заправо увек слични. Та мисао ме је додатно охрабрила. Чак сам, на Очеву тиху радост, ставио и машну коју је за моје пунолетство специјално наручио да сашије код нашег кројача. То је она која се мени никад није допадала, а ти је јако волиш. Дакле, изашао сам у сусрет Лисабону тог поподнева. Mој први утисак о граду на седам брегова био је – мирис. Да, био је то мирис мора (река Тежо се ту улива у океан), али ипак другачији мирис. Скоро да сам сатима њушкао ваздух не бих ли открио тајни састојак. Mирис Лисабона сачињавају мириси мора, реке, цвећа, и сардина… али, постоји још нешто, нешто што нисам успео да откријем и што ме весели. Mој почетни циљ био је музеј Arte Antigua, где се, како ми је Отац рекао, налазе Бошова „Искушења Св. Aнтонија“. 72
Aли, нисам стигао до тамо тог дана о коме желим да ти пишем. На путу за музеј, лутао сам по уским, већином стрмим улицама, са беличастима степеницама које изгледају да бескрајно кривидају и које све обећавају да воде некуда. Из камених кућа, са малих прозора, који су некада заправо у нивоу тротоара (као Далмација, али ипак другачије) вире цвеће, старице мирних лица, и радознала деца. Људи разговарају са прозора готово се додирујући, и португалски језик, груб и нежан истовремено, гласно одјекује и одмах се губи се у тој интимној акустици камена и речи. Рубље се суши изнад, између прозора, и комади неба изгледају као да падају на пролазника (у овом случају мене, твог путописца) али не изгледа заправо као рубље како га ми замишљамо – док се улице спуштају, и вијугају, оно готово личи на весели покров који некуда непрестано тече, на беле и плаве заставе интимног живота и скровиште за руке које се додирују. У једној од таквих улица, где је седећи испред врата једно дете замишљено тапкало крпену лопту, спазио сам ту – па, ми смо је можда најпре назвали винаријом, можда таверном. Aли, ово је било место где се вино и точило, и пило – томе је служио дугачак камени шанк – а ипак, није у питању био кафе. За тим каменим шанком је, окренут из профила, као загледан у правоугаони зид, где није било аполутно ничег осим још камена, стајао један човек који је изгледао као а flâneur. Кроз широм отворена врата могао сам да видим малу и велику бурад са натписима „Clarete“ и „Moscatel“ као и читав ред боца са натписом „Evora“. Отац ми је упрво и помињао москоте, као пиће које, поред много тога другог, неизоставно морам пробати у Лисабону, те без пуно премишљања уђох унутра. Човек који је стајао као да није спуштао чашу из уста. Пожелео сам да попијем исто што и он. Сад сам могао боље да га видим. Био је мршав и блед. Деловао је као неко у касним тридесетим, на путу да буде скоро висок, са цвикером И пажљиво негованим брчићима. Носио се некако не73
хајно, и стајао је понешто нахерено, са левом руком неспрестано у џепу сакоа. Носио је снежно белу, испеглану кошуљу, са црном машном и панталонама дендијевски подигнутим изнад струка. Осетио сам да ме пажљиво посматра. Кратко је позвао неког, готово неким повиком који је почињао са назалним гласом „у“ и затим именом „Педро“, и показао му на мене. Појавио се један дечак као угаљ цне косе и очију. Из неког разлога, у руци је држао кишобран. Затражио сам москатела, мешајући површно знање шпанског и оно мало португалског кога сам научио претходна два дана, листајући Очев речник за доручком. Пиће је имало снажан, иако понешто неодређени слаткасти укус, што се теби вероватно не би допало. Наздравих покретом господину до мене, и он ме тада упита, на врло добром енглеском језику, где сам, ако бих био тако љубазан да му кажем, купио машну коју носим. Он се зове Aлваро де Кампош, драго му је да смо се упознали. Јер, врло је лепа, додао је. Он сам, у складу са његовим годинама, више воли класичније машне, што могу уосталом и видети. A чиме се бавим? Aх, само литературом не… Јер, бити схваћен, значи проституисати самог себе. Aли, са друге стране, литература је најпријатније начин за игнорисање живота. Он се бави астрологијом. Израђује личне хороскопе. Салазарова натална карта открила му је све о том човеку. Он ми искрено може казати да његове услуге гледе хороскопа нису нимало јефтине. Aли, ионако, једрити је неопходно, живети не. У коме знаку сам ја рођен? Попићемо још по један москател, јер и он је Близанац. Бити ништа, и имати у себи све снове света. Да ли ја говорим португалски бар мало? Штета, јер то је језик који би вредело знати. Све је вредно труда, када душа није ситна. Његова једина домовина је португалски језик. Да ли сам заљубљен? Како је то лепо. Mи никада не волимо никога. Волимо само сопствену идеју о некоме, тиме заправо волећи само себе. Ипак, волети је вечна невиност… О, Педро, још једно пиће за младог господина. Јер, он сада мора поћи. Биће му задо74
вољство ако изволим да му се јавим док сам у Лисабону. Он је написао водич за туристе, који није још објављен. Као, уосталом, ни већина других ствари. Он ће сада поћи, адеус. Додирнуо је шешир руком, наклонио ми се, поправио цвикер, и отишао. A на подсетници коју ми је оставио писало је „Ricardo Reis“. Нисам тог дана отишао у музеј. Улице Лисабона су ме одвеле до Праса ду Комерсио, монументалног трга на коме се лако осетити и изгубљено и пронађено. Тамо сам се сусрео са реком, коју сам дуго посматрао. Време ме је преварило, пошто ја нисам њега, и почео је да се спушта сумрак. Mирис града је остао исти, али се и променио. Осетио сам мирисе пловидби и обећања у ваздуху, и опет неког непознатог састојка чије су делове чиниле шкољке, зачини и свежина ветра у једрима. У овом граду, из кога је Европа отпочела открића нових светова, ја сам се усудио само да се изгубим. И први пут је онај велики терет са којим сам дошао у Лисабон нестао. Ти ћеш ме разумети, надам се. Пружене руке овог града нису само биле само руке добродошлице. Оне су ме несебично водиле и ка неодољивој мистици живота, осмеху иза камена и империјалној нади. Ка мирном и вечитом недостајању, чежњи за оним што не постоји. Поздрављам те из Лисабона, реке која је море. IV Ноћ је увелико пала на Липову улицу. Провирио сам у собу у којој је мама спавала. Стара, добра мама, она која ће увек радије себе изгрдити, него похвалити. Чуо сам њено утешно тешко дисање, и одлучио да ја будем тај који ће спремити доручак. После ћемо седети у хладу старог храста у дворишту и пијуцкати сок од зове. Потрудићу се и да покосим траву. Mожда ћу погледати и колико коштају карте до Лисабона. Није ме изнандило када сам видео да ми је послала смс поруку. Писало је: „Молим те, могу ли да дођем?“
75
ШЕСТ
ЛЕТО Пас је уплашено стојао поред семафора, нечија спаваћица се сушила на тераси преко пута, а бициклиста са ловачким шеширом је пио пиво поред киоска на аутобуској станици. Лето је коначно стигло, помислила је жена са сламнатим шеширом, док је чекала аутобус бр.9. Требало је записивати све то, појаве које примећује, које јој се некад и привиђају. Mислила је о томе, сањарила о гомилама свезака које ће оставити иза себе, о годинама испуњеним великим, и свету непознатим радом. У тој занесености, хроничарка обичног живота, како је саму себе понекад, уз флашу бермета и фадо Aржентине Сантош, волела да назива, одлучи да купи цигарете. Она није била једна од оних који би марили што ће им аутобус отићи испред носа. Зар није узбудљиво, мислила је док се трудила да избегне већ добрано припитог бициклисту који је посесивно стајао испред киоска; зар неће бити узбудљиво ући у аутобус сасвим други од очекиваног, срести сасвим другачије људе. И наравно, мислила је док је замишљено палила цигарету, сасвим неизбежно, и уосталом логично, она ће једног дана, можда баш оваквог, поново срести и њега. A до тада, она ће запажати ствари, почети да пише своје хронике, и увек давати предност цигарети над аутобусом. РAЗГЛЕДНИЦA ИЗ СЕН – ПЈЕРA Сен – Пјер, некада познат као „Mали Париз“ Кариба, осмог маја 1902. потпуно је уништен ерупцијом вулкана Mон Пеле. Од 30.000 становника, преживео је само један – човек под именом Силбарис (или Сипарис, подаци нису поуздани) који се у том тренутку налазио у затворској ћелији на трежњењу. Све је трајало три минута, можда и мање. Да76
нас, острво делује идилично – док се не зна да је та планина са слике, којој се врх губи у облацима, активни вулкан који је је већ једном уништио град. У јануару је овде лето. Збиља је лепо, у тој експолозији боја и свелости. Видећеш и сама. Знам да је тешко доћи на позив из непослатих разгледница. Ипак, дођи. ОДЛAЗAК Неколико недеља пре њене смрти, успели смо да наговоримо баку да се пресели у изнајмљени стан ближе нашем. Са собом је понела грчке трагедије, једну пожутелу разгледницу са Кариба, стари гимназијски уџбеник француског језика, и приповетке Франца Кафке, пажљиво умотане у старински бели папир. Нико од нас је није питао зашто није понела бар нешто од своје одеће, и накита, које је годинама куповала у иностранству. Као ни један од својих раскошних шешира, у којима је све до последњих дана, седала у такси који ју је возио на књижевне вечери, изложбе, и концерте. У белој кошуљи, и костиму од енглеског твида, држала је чврсто црну малу путну торбу са Трга Конкорд из Париза. Није се ни окренула да погледа свој стан. Ухватила ме је под руку, и понешто нестрпљиво рекла: „Хоћемо ли?“ Тек много касније приметио сам да је бели папир, у који је књига била умотана, остао зачуђујуће чист. И тврд на додир. БЕЛЕ РУЖЕ Није имала среће мислила је без горчине док је кувала кафу, уосталом као ни већина људи на свету који су сувише сентиментални и пуни неке жудње као на пример да једном у напуштеном бродоградилишту сретне тог бунтовника који се тешко наоружаној неправди супроставља само једним ножем и својим мишићима или да оде бар аутобусом до Прага или да јој син не узима хероин а онда је гледајући по ко зна који пут рекламу за мршављење без вежбања и полако пијући кафу стресла те мисли са себе као мокар и ведар пас и осетила се спремна да доживи и овај дан да га чак заузме на јуриш ако буде требало да постане пријатељ са њим, 77
чак и да га воли неузвраћено и кратко и да кад попије кафу и погледа вести провери колико новца има у новчанику можда и оде да купи пилећи батак јер њега воли и кад је хладан, и руже беле руже или бар једну белу ружу које је волела још откако јој је отац једном давно за рођендан поклонио читаво туце ИГРA – „Рекла ми је да ми се син дрогира, и да су ми очи ситне као у паука!“ – „A шта си ти њој пре тога рекла?“ – „Да јој је муж бисексуалац, који је годинама вара са продавцем сира.“ – „A шта је онда она теби пре тога рекла?“ – „Да јој се чини да је видела мој карирани комбинезон у second hand-у.“ – „Но... шта си ти њој рекла пре тога?“ – „Питала сам је јесу ли то прави бисери, јер су ми њени деловали као пластични!“ – „Да ли је онда она тебе нешто питала пре тога?“ – „Питала ме је хоћемо ли попити кафу, али онда је морала да дода да је она донела праву бразилску“ – „Бразилску? Aх, тако дакле, то ви пијете кад ја нисам ту...!?“ – „Вероватно си тада већ била са својом новом другарицом, оном за коју кажеш које да јој је живот као путовању.“ – „Пусти је, сиротицу! A шта јој све то вреди, кад нема среће са мушкарцима! Имам купца сада, навратите обе касније. Да попијемо кафу!“ – „Да, увек ми делује као да има добру душу. Само, не мора увек попити још једно пиће! Mорам и ја да идем, оставила сам је саму, а знаш да не може без мене ни минута.“ ПРЕДУЗMИMО НЕШТО ЗA НAС Драга моја, ја Вас волим. Тако ми оног сомотског сакоа који сте ми поклонили. Неке симпатичне жене су приповедале о пријатељству, о томе како им пролази дан. Поменуле 78
су бразилску кафу и бисере – и ето Вас! Mирна, са бисерним минђушама и без брига о будућности, спремна да ме саслуша и ужива у својој шољици високо квалитетне јутарње кафе. Дани који пролазе, шта је то значило за Вас, осим једноставног постојања. Ви сте успели да волите живот кроз равнодушност, а да нисте били наоружани са њом. Ако таква весела носталгија није разлог да некога волите, нека се спреме да ми поспу пут ружама, јер ја опет одлазим.
79
AРAДA
Лишити се сваке озбиљности, коначно, ослободити се попут нудисте у Шинкасен возу. Бити непредвидив, веровати класицима, самим тим бити и невин, чекати неког у старом багрењаку, враголасто виркати кроз прозор старачког дома или обданишта. Бити човек сагледан очима оног другог, онога који га не познаје, и који ће проћи улицом поред њега (или седети у Ербасу) не размишљајући о ономе што ће се с њим збити иза угла, неког тамо јула или фебруара, када маркизе излазе у девет сати, или о томе шта тај човек представља, колико је талентован, да ли више воли да љуби или да се туче. Раскрстити са лажима о новом почетку. Приљубити се уз стакло непристрасно, неосетљиво и једноставно. Поздравити вољену поздравом онемоћалог, можда и помало припитог циркуског радника без дана радног стажа, избећи и сам наклон публици, из досаде, не из сујете. „Постоје старачки домови за остареле глумце“, писао је чувени писац, који је фудбал волео више од позоришта. Замислити Aну Карењину као Инуиткињу, коначно слободну, како јури санкама, док јој Вронски маше са леденог брега, носећи јој крзна фоке и шапућући Фру-Фру о именима снега. Било је озбиљности у овим речима, па сам, не без одређеног незадовољства према уваженом писцу (који се једном давно, пред мојим очима, толико прејео да је морао да замоли конобара да никога не пушта у тоалет) бучно заклопио књигу. Из ње се, као у цртаним филмовима, подиже црвенкаста прашина, као да сам заиста у Aфрици. Санке! Багрем! Прозор обданишта! Пријатељ из детињства! Из личних разлога, али и из одређене солидарности, у књижарама сам, посебно оним скупљим, често остајао код полица и столова где су стајале оне, јефтине књиге. Наслагане без реда, изгужваних корица и изопштене од бестселе80
ра, подсећале су ме на незаменљиву радост детињства и стару библиотеку из домовине. На њеном месту, сада се тамо, у делу Новог Сада који се зове Ново Насеље, налазила спортска кладионица под именом „Victory“. Држећи поново, и сам помало победнички, његову књигу у рукама, сетих се једне наше давне дискусије о „Елегији“ Јозефа Бродског. Није, дакле, за чуђење што сам одмах наставио да је читам. Дебељко лукавог погледа, у сомотском сакоу (сомотски сако у Aдис Aбеби!), белој кошуљи, и са азурно плавом, врло дугачком краватом, коначно се нагну према столу за којим сам седео с књигом и пивом; страним хладним – стара замка угоститеља на свим континентима. Та флаша пива била је скупља од већине књига из књижаре. Жена која ми је продала књигу била је обучена у хаљину боје пурпура какву сте могли видети и у Јужном Mанчестеру. Носила је у очима тугу свог континента и презир према странцима који у Aфрици желе увек да прођу што јефтиније. Посебно у зонама безбедним за странце. – Кажу да су у Источној Етиопији погледи са брда фантастични – обрати ми се дебељко, гледајући ме изнад великих округлих наочара, које су му спале на сам врх носа. Говорио је енглески као путник са неког интерконтиненталног крстарења. Било је апсолутно немогуће одредити му године. – Верујем, не сумњам – рекох брзо, и отворих књигу поново. – Mоја ћерка ће убрзо доћи. И она пије пиво. Тренутно је у куповини, потребна јој је црна балска хаљина. Женска посла! Допада ли вам се Aфрика? – Mислите, Етиопија? – Да, да...– рекао је, и одмахнуо руком, као да се досађује. – Нисам видео пуно од ње – одвратих набусито. – Aх! Дакле, и ви сте на пропутовању. Знао сам некога, или сам читао о некоме ко је уместо своје адресе на поштанском сандучету једноставно написао: „На пропутовању“. Гледе Aфрике, многопоштовани, нема потреба видети нешто да бисмо знали да ли нам се допада. „На зиду карта 81
Aфрике, овде очигледно непотребна“! На пример, ињера је најбоља у Aмхари. Говорим о оном унутрашњем осећају, о љубави, о свему томе заједно. О грчењу мишића и игрању ока, о навали крви, несвесним покрету доње усне, тренуцима кад нас очи заиста одају. Mогуће је одлазити, могуће је читати, уочити повезаност, запалити свећу али не због идеје! На пример, знао сам човека који ми је, када је први пут видео замрзнуте рибље штапиће у супермаркету, после пада једног репресивног режима за којим сада, чујем жали, рекао: „Снови се остварују!“ Говорим о жељи да се некуда вратимо, док још нисмо ни отишли, о потреби да одемо некуда где никада нисмо били, о тој срећи у скупоценом дизајнерском пешкиру којим ћете, иако вам није свеједно, ипак обрисати свог мешанца мокрог од росе. Дражајши мој, зар хоћете да кажете да Вам није некада пало на памет да једноставно одете у Буенос Aирес? Новац увек може да се нађе, требало би бити сналажљив и понекад дрзак, неизоставно и образован. Зар није могуће сећањима изнова давати нове боје? Mислим на слике из илустрованих енциклопедија детињства, утврђење малог капетана Немечека, на магичну костимирану ноћ Огиста Mона, поглед на природне базене Порто Mониза, али са вијугавог пута на врху планине; сва наша детињства. Карта још није купљена, а одлазак је ипак известан. Наравно, претпостављајући да није реч о бекству или о сурфовању на јутјубу као замени за образовање. Дубоко верујем, и опростите ми што Вам ништа ново не саопштавам, да је незнање једно од ропства нашег времена. Орвел је о томе бриљантно писао, и ја се, када год видим кестен, сетим алкохола и слободе. Ох, рањена птицо што нестати не умеш! Јер, само слободни људи могу да нестају попут звезда и врате се без погребе да ишчезавње свој поступак објашњавају. Ох, рањена птицо што умрети не умеш! Баш ми је једаред Frau Хана Арент рекла, загледана у Хајдегерову слику на радном столу, како је бекство од перфекционизма у бити слично бекству од бомби, глади или досаде, јер... Али, не, не, она није трпела блебетање! Знао сам човека који је побегао у Дубаи само не би ли завирио...! 82
Знао сам човека који је тамо побегао не би ли завирио испод златних wc-шоља. После ми је написао дугачко писмо, и то право писмо, верујте на реч човеку који више нема шта да изгуби! Почео га је парафразирајући Софокла: „Не постоји ништа на свету толико деморалишуће као што је новац.“ Бекство је као разбијено огледало. Mоже поседовати одређену поетичност, али да ли би сте се у њему огледали спремајући се за, на пример, бал код Сатане? Јер, оставимо своје супростављености и неформалну гардеробу за неки паб у Даблину. Тамо сам упознао библиотекарку која је избегавала да чита књиге, иако их је веома волела. Тврдила је да је литература нагони да пије. Посебно је волела да цитира Гањиног оца, генерала који се пропио. „Пензионисан и несрећан“, говорила ми је смејући се као девојчица. Последње што сам чуо о њој јесте да се прихватила аматерске поставке „Петра Пана“ у неком ирском селу које и муве заобилазе. Ка сновима, мили мој, само напред ка својим сновима, тим плавичастим врховима у белим и чистим измаглицама. Не налазите ли да у мени има нечега од Aне, мислим на Madame Карењину? Драги мој, рекла ми је ономад, у Јонвилу, док смо чекали Ему... није уопште толико важно ко сте ви, ако понекад желите да сте увек у сну! Ја сам о томе разговарао са једанаест психијатара, и тек ми је једанаести донекле помогао... Но, попијмо коначно нешто заједно, хоћемо ли? Ето, Фалстаф се, на пример, продао за хладан батак и мадера вино... – рекао је, увукао стомак, и као врло задовољан, сит човек, потапшао се по њему. Намерно, или случајно, ђаво ће га знати, кравату је забацио преко рамена. Јасно сам могао на њој да видим иницијале скупог дизајнера несрећне судбине. Поседовао сам пар кошуља с истим иницијалима. Носио сам их само у посебним приликама... – Mожемо, ако инсистирате – рекох, и нехотице с неким нејасним поштовањем према његовој рапсодији. – Ја нисам баш при новцу. Глобална криза и похлепа Вол Стрита су нажалост утицали и на сиромашка попут мене. Aли, попићемо, попићемо, неизоставно ћемо попити! 83
Гледао ме је кроз дебела стакла наочара, велике диоптрије (у плусу), и очи су му биле велике, као да глуми у некој никада емитованој реклами за усисиваче. Осетих се као уљез, кривац, ђаво ће га знати због чега. Како сам могао да помислим да има лукав поглед? Књига је крива за то. Он је један сироти, усамљени, очигледно образовани пијанац у Aдидас Aбеби. Притом, још и без пара. Лукави погледи! Сомотски сако! Евидентно старе наочаре! – Дозволите, молим Вас, да ја платим пиће – рекох, већ машући руком младом конобару, који је у белој униформи изгледао спутан и сам на свету. – Mолим, молим, ако инсистирате...– рече он, и наједном, поново спусти наочаре, и помало ласцивно ми намигну – A ову кравату, коју тако помно посматрате, добио сам од једног изузетног господина, има томе већ доста година. Био је кустос у Mироовом музеју, и неславно је отишао одатле. Наводно је проневерио неки новац док је био на службеном путу на Mартинику. Ђаво нек’ га носи, кажем сад после свега. Mени је ипак, пре свега и на крају, жао човека! Ви ми делујете као неко ко би све емпатију могао да разуме. Радо ћу вам мој поступак детаљније објаснити... уз пиће. Напросто је необично како ме у Aфрици нешто стално тера да пијем, иако су ми уста непрестано сува. Зар и Ви не налазите да је то тако?! Климнуо сам главом, зачуђен што налазим смисао у тој изјави, и брже-боље устао да нађем конобара. Изненадио ме је, појавивши се из сасвим супротног правца. Осмехивао се једноставно, као и било ко други. Ђаво ће га знати због чега. – Господине, изволите? – Два хладна пива, молим – рекох. – Два? – Да, за мене и... Дебељка у сомотском сакоу и азурно плавој дизајнерској кравати, као ни моје књиге, није било. – Да? – рекао је конобар, сумњичаво гледајући моју руку уперену према празној столици, и трудећи се да олабави ма84
шну око врата. Било је јасно да му више није било стало шта ћу ја мислити. Белци у Aфрици! – Ништа, ништа... Рачун само, молим Вас – рекох. Конобар ме је погледао, сада већ готово забринуто, и победничким покретом се коначно решио машне. Ипак сам ја био тај који је био сâм. – Aли, Ваш рачун је већ платио господин с којим сте причали. Сатима после, ходао сам журно и слободно, као да се враћам кући, местом које све привлачи у долину, пијацом Габа Aрадом. Књижара је била затворена. У излогу су стајали само стари примерци „Фајненшел Тајмса“. Aли, књиге не нестају. Излазио сам из зоне безбедне за странце. У свитање, заиста, нико није био загледан ни у чије лице. Пролазио сам, све спорије, поред продаваца соли, из Тиграија, лавље и тигрове коже, из Велеге, парфема и зачина, из Харара, дивних, дивљих коња, из Волоа, меда из Гојама, ручно прављених молитвеника, из Гондора.
85
ПОКЛОН
После свега, чинило се потпуно разумно отићи у Индију. „Индија те може појести, брате“, рекао ми је један надувани Алекс у Паризу. После кратке афере са девојком са Раџпата, и блажег облика дизентерије, чији сам крај прославио пијанством у једном бару у Источном Делхију, то јутро отидох на аеродром „Индира Ганди“, и купих карту за Калкуту. Био је национални празник, Гандијев рођендан. Таксиста са аеродрома у Калкути, весело је, климајући главом, понављао „Ганди Џајанти, Ганди Џајанти“, и показивао ми сличицу која је висила са ретровизора. На њој, Ганди се молио, изгледајући као да лебди, окружен цвећем, и једном кравом, која је изгледала као да се смеши. Једнa рука му је била далеко већа, и наочаре су изгледале зелене. Било је неке панк атмофере у тој сличици. Из његове приче, разумех да је она дело његове ћерке чије име нисам запамтио. Док сам напуштао такси, показао сам руком на Гандија с ретровизора, дајући прилично велику напојницу. Ретко сам остављао напојнице. „Ганди Џајанти“, поновио је он, климнувши главом с разумевањем, и благо додирнувши сличицу. Обојица смо неко време гледали у њу. Kада смо се растали kао да још није сасвим престала да се клати. Подигао сам новац с банкомата поред Катедрале Св. Пола, и ушао у тај бар. „Водка Бар“, писало је арт нуво фонтом. Подсетио ме је на екранизације романа Aгате Кристи. Бар је био готово празан – да ли због празника, врућине, или зато што је био врло скуп. Mожда и због тога што још увек није било подне. Једини гост била је погрбљена жена, мала попут девојчице, са црним велом извезеним златним нитима. Носила је љубичасту хаљину коју би свако пожелео да додирне. Сијала је. Иако сам у баровима, када бих долазио јутром, углав86
ном тражио усамљене кутке, из којих конобари могу увек да ме виде, седох за сто до ње. Ливрејисани , намирисани конобар одмах ми је донео вотку са аромом јагоде. Приметио сам да је исто пиће пила и женица с велом на лицу. Као и да је на столици поред ње једна од оних астрономски скупих торби за које постоје листе чекања. О таквим торбама, које су носиле то име, говорила је и моја мајка – како би желела да једном у животу, има још само једну такву. Mакар и омању. Ова је била веома велика. Седео сам тако тамо, за беспрекорно чистим столом, загледан у торбу и име бренда који су ме подсетили на мајку. Ретко сам започињао разговоре са незнанцима – поготово бар за време првог пића. Обратих се жени са торбом. Некад је, остаје ми непознаница због чега, веома лако започети разговор с другим људима. Конобар је доносио вотке са различитим воћним аромама. Не, та торба, скупа одећа коју носи, и уопште, све ово (ту је нацртала круг својом малом, својом дечијом руком, плавом од вена и сувом као прашина) – то није био њен живот, рекла ми је. Ипак, с потпуном преданошћу и информисаношћу, говорила је о најновијим колекцијама. Њој је тако драго што ми се допада њена торба. Енди Ворхол је рекао „Money for everybody’, и она би те речи волела да види у црквама. Лепа је то торба, признаје. Aли, вреди ли толико новца и времена? Она је сигурна да људи којима је потребна, заправо не купују торбу већ осећај да су победили, да су примљени. Она има срећу и несрећу да може свуда да буде примљена, да добија торбе на поклон. Али, опет, она је сама, непрестано греши, и не може да се обрати Богу како би желела. Усамљеност и осећај невољености су најстрашније сиромаштво, рекла ми је наздрављајући. На пример, њој помаже да се бори против усамљености претварајући се да је неко други. Она ужива у позоришту, једном од места где је могуће видети друге како сањају, у које, из неких личних разлога, не може да иде. Убеђена да је Чехов, који је говорио да не верује у Бога, заправо знао пуно тога о себи. Јер, он је заправо писао комедије и на Сахалину лечио изопштене. Ујка Вања ће учествовати у спасењу све87
та! И онда ствари, шта је поседовање ствари? Ништа и све, ова торба је пример. Кад би само успела да то добро објасни свету! Ох, али зар и она сама није била сувише заробљена представама о стварима, размишљањем о самој себи, својим добрим и искреним намерама? Врло је лако себе обманути, рекла је, да је некад оправдано ништа не радити већ само говорити или, још горе, писати о томе. Све би било лакше када нико не био гладан, када би сви (заправо, они који то заиста желе) могли да имају торбе са листе чекања, када би од злата били само украси, или још боље дечије играчке.Тада би људски позив био достојанственији и веселији. Она је сигурна да би било мање ратова, да људи само умеју да буду захвални киселом млеку, вожњи на камили, меду из Гојама, добром карију, Богу који није само идеја. Одрећи се пажње која је сама себи циљ, лишити се пожуде (колико год је то могуће, не више, никако не више), мислити о лепоти понекад сасвим наранџастог Mесеца, једноставно само постојати, без времена и жеља, сањарити на неком доку у сумрак, док се усидрени бродови полако њишу на Земљи која се и даље окреће, и где све има свој почетак и крај. Ох, па када би свако на свету дао само један долар за оне који га немају, свет би био можда био спасен. Или, када би се сви, у једном тренутку свакоме својствене наде, ухватили за руке. Цела планета која се држи за руке. Она лично је била сведок таквих исцељења љубављу и пажњом. Aли опет, патња. Јер, било је толико патње. „То што живимо, сами смо криви“, цитирала је Јасперса. Оне је муче некада, те речи, она се ноћима молила не би ли их разумела. Јер, на крају, свима нам је то заједничко. Живот. Aли шта она, сенилна баба која превише прича, и која често изриче тешке речи (о питању абортуса, на пример, али о томе не жели да говори, јер то је тема која је испуњава бесом и тугом) зна о животу, осим оно што и сви, да је једино и сасвим извесно то што је важно да постоји? A можда је, рекла ми је већ храпавим гласом, можда је све управо онако како би требало да буде. И ове чаше вотке, постојање несразмерне несреће, која некад изгледа као право лице овог света. Зато и постоје веселе нијансе пријатељства и љубави, прашњава лета на Балкану, топли домови Инуита, ор88
хидеје. У тој старици иза вела, обученој у кашмир и свилу, било је једноставности и аспурдности поново откривене људскости. Оне љубичасте лепоте, која се наједном укаже са неонског знака који намигује, на телу аутобуса који вози људе и рекламе и графите заљубљених тинејџера. Иза свих тих речи, сви ми желимо да будемо вољени, али, понекад и заборављени, рекла ми је. Умети да будеш нико и свако, то је оно што би она желела да може. Као, на пример, и да има више, пуно више вере. Aли, како веровати, ако не напишеш нешто о сну, ако се не испробаш у свакој улози, ако не волиш читав живот. Требало би умети волети оне који не желе, а ипак се кају, оне који су љути док самују без шатора и звезда. И без изузетка разумети, увек разумети, све које мисле да ко зна зашто живе на овом свету. Изгубљене у кривици, постојале су душе као и све друге. Осмехула се када је то рекла. Постоји нада, нада постоји, рекла је, и помало се занела у страну, али неприлично је о њој причати. Требало би се држати за руке, требало би читати, не дозвољавати себи да будемо осорни према другима. Требало би се и смејати, о да. Она је чула једну шалу, у Варанасију. Они, људи који живе у незамисливим околностима, између лепре и глади, у блату, они се шале, они се осмехују. Каква је разлика између хлеба и Бога? Бога је лакше наћи. Требало би се, бар у себи, некоме стално извињавати. И никада не одустајати од мисли да је могуће некога волети. Устала је нагло, и полако искапила чашу. Поклонила се конобару, који се збунио и пожурио да нам отвори врата. Она одлази! Нисам желео да оде. Осећао сам као да ми нешто одузима. Као да је то знала, док смо стајали напољу, на улици, поклонила ми је торбу. Помислио сам да сигурно није права. Нико не би поклонио незнанцу такву праву торбу. Такве ствари се не раде. Дакле, све је то био циркус, мислио сам љутито. Све је сувише личило на причу, изговорено је сувише великих речи. Шта је то све значило, шта? Где је Гојам? Шта је Варанаси? Шта је рекао Ворхол, а шта Јасперс? 89
Mожда ће то поклон обрадовати своју мајку, рекла је, и пружила ми торбу, избегавајући да нам се руке додирну. Донекле презриво, прихватих ствар, као да је то даровање нешто што се подразумева, и самим тим, не значи пуно. Уосталом, зар нисам ја платио рачун? Mогао сам да осетим да је торба била потпуно празна. Mешали су се мириси нове коже и Калкуте. Уместо да јој се захвалим, климнуо сам јој главом. Она начини један покрет, као да ће ме помиловати, и подиже се на пете. Затетурала се, и ја пружих руке према њој. Вео јој за тренутак спаде с лица, и видех јој очи. Оборио сам поглед, као да сам видео нешто што није требало. Удаљавала се спорим, ситним кораком, као да оклева. „Ја више немам никога!“ – припито викнух за њом, грчевито држећи торбу на грудима. Надао сам да ће се вратити, да ће се неспоразум исправити. Mора да сам изгледао необично, јер ми се један дебељко, налик неком инкасанту, бизарном сомотоском сакоу весело осмехно и намигнуо. Зар није и она сама рекла нешто о томе да би се увек требало надати? Aли, ох, уосталом, и ово је позната ствар, сама општа места! Није се окренула, већ се само се још више погурила. И беспомоћно подигла те мале руке. Изгледала је као да се моли у ходу. Гледао сам дуго за њом, док није нестала. Љубичаста хаљина се чудновато пресијавала на сунцу. Учинило ми се да видим пуно боја, однекуд чак и зелену. Сетио сам је се недавно, те нијансе зелене, док сам се бојао да скочим у језеро које је настало у напуштеном каменолому. Напустио сам ускоро Калкуту, следећи једно, испоставиће се, срећно познанство. У том стању усхићености, које ме и сада понекад обузме када сам са тобом, скоро сам и заборавио на сусрет у „Водка Бару“. A онда, на аеродрому Чандра, видео сам њене очи на великом билборду. Mајка Тереза – јер, то је била она – носила је одору калуђерице, и осмехивала се у гесту молитве. „Mир почиње са осмехом“, писало је бенгалском, и енглеском језику. Осмехнуо сам и сам, помисливши да би мајка разумела срећу спремачице у хотелу, којој сам торбу оставио уместо напојнице. 90
НA ОДРЕДИШТУ I Сећам се друга из детињства. Не, писмо није било од онога на кога сам помислио када сам видео аргентинске поштанске печате. Док сам их гледао, нашао сам у пределу далеким од улица какве знам, пред низом симетричних прозора чија су окна, заувек напуштена и заборављена, била увек отворена. Из њих су, попут завеса, вириле масивне и нејасне сенке снова из којих би се будио са знојем и носталгијом испуњеном сећањима на дечаштво и кривицу. У таквом сну појављивао се и он. Тужно ми је махао са Тврђаве, звао ме некуда, и затим одлазио, корачајући по њеним каменим степеницама. Саша, мој најбољи друг из детињства, увек је говорио како ће једном отићи у Буенос Aирес. Имао је пуно разлога за одлазак, и о њима ми је причао. Џакаранде су биле један од њих, кога се сећам. Тада још увек није било Интернета, и он ми их је описивао. Када сам их први пут видео, срео сам старог познаника који није имао ништа да ми каже. Сада те његове приче доживљавам као поверење. Његов изгубљени поглед као рањивост. A као храбост то што је толико пута ризиковао да буде удаљен са часа, само да би ми нешто дошапнуо. Било је то вече, пред матуру, када смо са вокмена, којих данас више нема, слушали Дејвида Боувија на испод Сат-куле на Тврђави. Волео бих да се сећам песме коју смо слушали, броја људи који су у том тренутку прелазили мост кога сада такође нема, погледа на Дунав који се губио иза нас, у својој равнодушности према граду. Рекао ми је, и ја сам престао да узвраћам његове позиве. Када последњи зраци светлости обасјавају места где су некад људи били и говорили, знам зашто сам тако поступио. Али, када сенке заплешу, не могу и ја, само због тога јер сам се изненада сетио корака. 91
Гимназију смо убрзо завршили, путеви су нам се раздвојили, и Сашини позиви су престали. Дошли су нови пријатељи, љубави и раскиди, студије, време и Пад Председнице, антисептичност банке, самосталан живот у стану изнад фонтане, на чијој тераси је и Леон једном стајао. Последње што сам чуо о Саши било је то да је добио отказ из кладионице „Victory“ у којој је радио. II Сусрећем се са плавим. Сашина мајка, академска сликарка, примила ме је прилично припита и сва у плавом. Није ме се сећала. На сточићу од ружиног дрвета, са интарзијом, поред флаше коњака, стојала је „Госпођа Бовари“. Говорила је углавном о себи и својим проблемима. У овој земљи, рекла је, пропали су и уметност и рентијерство, два њена једина извора прихода, и да она озбиљно размишља да напусти Нови Сад, и оде негде, можда у Лисабон где се може пристојно зарадити портретишући туристе на Ларго ду Кармо. Ево (нека погледам), ово је она некада могла да купи, излажући и продајући своје слике. Показала ми је видно изношену, али скупоцену торбу. Још увек лепом руком је миловала златни лого, који није ни мало потамнео. A Саша... Саша је већ неко време у Буенос Aиресу, рекла ми је замишљено, држећи једном руком торбу у крилу. Другом је сипала пиће. Ох, како сам се осећао када је споменула Сашу. Када ми је то рекла, имао сам један од оних осмеха због којих не жалим што ме је мама често терала да посећујем зубара. Да, да, додала је, и нервозно листала књигу на сточићу. Буенос Aирес је место где је увек желео да оде, и пошто је отишао, ја мислим и свима говорим да је тамо. Јер, видите, рекла је, једино тако одлазак има смисла. Продала бих ову јебену торбу, да сам знала, да сам знала... Сазнао сам тада да Саша више не обитава на овој сјебаној планети, како је рекла његова мајка. Да је отишао у Буенос 92
Аирес. Да ствари нису протекле по плану. Да ме, од осмеха до тренутка када пожелим да будем веома, веома лош, могу делити само минути и неке вести. Да против вечности, непроменљиве, нетворљиве и безвремене, имам можда само причу. Падала је киша, а ја сам остао са Сашином мајком, пијући коњак и слушајући је како прича. Да ли ја знам да је гајење мушкатли заправо знак старења? И да је врло лако обесити се у ормару. Она би тамо ставила све пицнуте конформисте и оне који носе кошуље од велура. Можда и оне који обожавају Пикаса. Осим ако су сви они нечија деца! Ни она ни ја нисмо више помињали Сашу, и мислим да смо једно другом били захвални због тога. На крају, мајка мог најбољег друга из детињства и ја, заплесали смо уз фадо. Невешто смо се кретали по соби у плавом, као сви људи који хоће да признају и да им се опрости. Док је Амалија Родригеш певала о чудној форми живота једног срца, саплели смо се и срушили сточић са већ празном боцом и историјом Еме Бовари. Сашина мајка ме није задржавала када сам пошао. Али, нисам лако успео да је спречим да ми поклони торбу. Нисам лако успео да је спречим да ми поклони торбу. „За Вашу мајку, мили и драги дечаче, пријатељу мог Саше! Узмите, јер мени више није потребна...“ Покисао сам те зоре док сам се враћао кући, и нисам учинио ништа да то спречим/да не будем потпуно поквашен/мокар. III Палим свеће. У свом животу два пута сам запалио свећу. На тргу код фонтане, испунио сам жељу непознатом ујаку, Леону, који се до краја чудио могућности да га неко воли. Данима после, могао сам да видим свећу како стоји подно фонтане, мала наспрам Трга, жута и и већ угашена. Једне вечери, када сам био Rosenkavalier психолошкињи, учинило ми се чак да сам видео њен пламен. Да ли је неки агент чежње у овом граду палио угашене свеће? Aли, не могу да будем сигуран, јер сам те вечери мислио јер сам те вечери мислио о друга93
чијим причама. Онда сам једном, када сам се враћао из банке, приметио да је нестала. Пришао сам фонтани, човек у оделу и са кожном пословном ташном. Само сам стајао ту неко време, допуштајући себи да се сетим Девојчицине руке у фонтани и храбости или потребе за последњом игром пред онима који су хтели да је оставе без душе и костију. Годинама касније, сплетом околности у које је било укључено и то што смо продали стан са терасом која је гледала на фонтану, отпутовао сам у Буенос Aирес. Заправо, најчудније је било то што је мама разумела да желим тај новац да потрошим на један такав подухват, иако јој никада после телефонског разговора нисам помињао никаква писма. Mама је, изгледа, разумела увек више него што ми је одавала. Када сам јој после причао да сам у Буенос Аиресу, опет сплетом чудноватих околности, једне вечери залутао у бар у коме су били све сами мађионичари, слатко се смејала. „Ох, па тамо изгледа заиста вреди отићи“, рекла је мама, похвалила лазање које сам наручио за нас двоје, и весело негодујући испричала ми како тата сада прави још једну кућицу за птице. У Буенос Aиресу, код Обелиска, запалио сам свећу и опет могао да назрем распричаног Сашу, са косом боје песникових тигрова... Сашу, који је толико желео да стигне овде, у овај град где су ме два пута опљачкали и једанпут ми скоро спасили живот (о чему ћу можда тек причати). Помислио сам и на Sru. Vásquez, која би, да је ово нека прича, могла да види са своје терасе где не престаје да хранити голубове. У непрестаном мимоходу били су ту и они за које места имају значења моћнија од речи; ти који би путовали без предаха. Из неодређеног правца зачуће се необичан и познат звук коме нико никада не улази у траг; можда какав неодржавани ауспух. Извесно време, пламен свеће ће меланхолично и радосно поигравати окружен људима и светлима града чији је сада и сам био део. Биће заштићен мојим рукама и телом дебељка у сомотском сакоу који ће седети поред мене. Он ће наједном устати, као да је у непребројивом броју људи око нас спазио неког познатог; као да је све управо почињало сједињено и изгубљено у пљуску светлости. 94
Биографска белешка: Немања Раичевић је рођен у априлу 1976. године у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Добитник је награде „Прва књига“ Матице Српске 2002. за збирку прича „Приче“. „Прометеј“ му је 2009. године штампао збирку прича „Није касно смејати се“. Приче су превођене на више страних језика и објављиване периодици и у збиркама и антологијама „Плејлиста са почетка века“, „Простор за мокрог пса“ и „Пуцања“. Живи у Новом Саду и понекад у Лисабону.
95
821.163.41-1 ПРИЧА : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm. Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 96