Časopis Priča broj 5

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, decembar 2008. godina II broj 5 Izdava~: Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava” Beograd, ulica Gandijeva 167-177 Osniva~ Slobodan Stojadinovi} Za Izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Rukopise slati na adresu sirrecyu@yahoo.com Tira`: 500 [tampa „Sven” – Ni{ Na naslovnoj strani Slobodan Stojadinovi}: Svetovi, uqe na platnu, 35x45cm, 2000 g.

Na zadwoj strani korica Dragan Coha, Fluid, Grafika, 2007.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, decembar 2008. godina II broj 5

Sadr`aj Radomir Smiqani}, Monument Petar Paji}, Profesor, u~enica i pisac Velibor Mihi}, Pri~a o gospodinu Ivi Srba Igwatovi}, Napoqu leto Milenko Paji}, Pod tre{wom

Branko An|i}, Malekon pod snegom Zoran Ili}, Godinu dana kasnije Nikola Malovi}, Slika u uqu Andrija Mati}, Cyberspace avantura Vu~ini} Arsenije, Jasonova pri~a Jichok Lejb Perec, Udovica tu`ila vetar @an-Mari Gistav Le Klezio, O kradqiv~e, kradqiv~e, koji je `ivot tvoj?

Mario Enrike Lejrija, Senka Mrinal Pande, Saobra}ajna nesre}a Karmen Noelija Rodrigez, Na trgu Kolin Tabron, Ni{ta se nije promenilo Mihal Bukovski, Mila Ermis Lafazanovski, Re~i i alati

7 19 24 31 34 40 49 55 59 49 85 93 100 103 113 115 123 131

@an-Mi{el Rabate, Lakanovo okretawe Frojdu 136 Vladimir Maksimovi}, Stanislav Krakov 150 Slobodan Stojadinovi}, Kako se postaje pisac

155

Podaci o autorima i prevodiocima

158

5

Radomir Smiqani}

MONUMENT (Istinite legende)

Spomenici su, moglo bi se re}i, o`iqci, patrqci, duboki useci jedva isceqsnih rana na nekad kasapqenom telu naroda. Strana re~ pribli`nog zna~ewa – monument! U enciklopediji ova re~, monument, dakle, obja{wava se, pored ostalog i ovako: „spomenik; umetni~ki izra|eno ili pisano delo koje neposredno ili simboli~no slu`i kao uspomena ili dokment o nekom ili ne~em. U VAJARSTVU – statua velikih dimenzija, npr. Mikelan|elov Mojsije u Rimu, Me{trovi}ev Grgur Ninski u Splitu.“ U enciklopediji stoji da monumenti naro~ito izrastaju na prirodnom: tlu zemqe u arhitekturi – granrandiozne gra|evine koje simbolizuju verske, istoriske, ratni~ke i dr. vrednosti. U slikarstvu su to dela koja tako|e pokrivaju ogromne povr{ine.

Kada je re~ o ovome podnebqu, onda se moramo vratiti na onu gorwu odrednicu: „naj~e{}e su to, moglo bi se, dakle, re}i – o`iqci, patrqci, duboki useci tek isceqenih rana na nekad kasapqenom telu naroda“.

Takvih je monumenata ovde naj~e{}e.

Me{tani u davna vremena naprednog, mnogoqudnim zadrugama bogatog pomoravskog sela Zabr|a, koje je „hod vremena“ izbacio na prve stepenike razvitka {to bi mu opravdavalo naznaku varo{ice, pokrenuli su potpuno samoinicijativno (bez opi{tine, bez komiteta, bez SIZ-ova i sl.) akciju da se na glavnom tagu, odmah preko puta novoizgra|enog doma Prvi maj, podigne spomenik wihovom davnom zemqaku, ro|enom u tom mestu, poru~niku iz Prve armije vojvode Mi{i}a, An|elku7

\eki Mirasinovi}u. Se}awa nekih govore da su ga ratni drugovi, pored onog \eko, nazivali skra}eno – prema prezimenu Mirasinovi} – Mirasim. O tom ~oveku je negde zapisano, a postoje – videli smo ve} – i usmena svedo~ewa da je one tragi~ne hiqadu devetsto petnaeste ratne godine u Srbiji, pri u`urbanom povla~ewu srpskih armija pred daleko nadmo}nijem nema~kim, austrougarskim trupama, a zbog udara Bugara u bok („bugarski no` u le|a...“), kako bi se izbeglo fatalno zaokru`ewe, odigrao na jednom va`nom pravcu odstupawa glavnine Prve armije, ulogu anti~kog heroja Leonidasa. Onoga se ~uvenih Termopila.

Komandant puka pozvao je mladog poru~nika Mirasimovi}a, Rasima, saop{tio mu je da je wegova ~eta odre|ena da se ukopa i spred klanca koji je uzan i dug i kroz koji }e dugo potrajati povla~ewe srpskih trupa.

Prelaz klancu i, dakle, sam taj klanac se mora braniti do posledweg ~oveka. „Ovo do pogledweg zna~i i – vas, gospodine poru~ni~e“ – rekao je Mirasimu pukovnik i pogledao ga prvo u o~i, onim odlu~nim i jasnim pogledom koji su oficiri wegovog puka voleli, jer taj pogled u krvavim, sumornim radwama rata nikada nije imao {ta da krije. „Ukopajte se ispred klanca u zemqu i kamen, rasporedite se {to boqe, pohvatajte sve postoje}e ~uke, svaki ~ovek nek za neprijateqa bude – ~eta! Treba li jo{ ne{to da vam ka`em... A-da, dobi}ete neograni~enu koli~inu municije, bi}ete oja~ani sa jo{ dva mitraqeska voda, dobi}ete po dvanaest; bombi po ~oveku, zaspite gadove nevi|enom vatrom.

Uvek smo {krgutali zubima {to nemamo municije, bombe, granate, vi }ete s va{im qudima sve to imati u pregr{tima, gospodine poru~ni~e! Sre}no! Potom, pukovnik strgnu sa mundira svoju Kara|or|evu zvezdu s ma~evima i pru`i je mladom oficiru. „Ovo je za va{u ~etu. Stavite je na zastavu“ I ve} je poru~nik Mirasimovi} izjuri iz ku}ice u kojoj se privremeno nalazio {tab puka, kad ga sa praga 8

dozva wegov stare{ina. „Mirasime, sinko – oslovi ga neuobi~ajeno parisno – nisi me, dete, pitao s kojim }e te snagama neprijateqa napasti!“ Rasim se izbuqi na sedog pukovnika. „Pa – oteguto }e on, kao da se pravda – eto, ne setih se... A, uz to, ta zar to i nije svejedno? Pra{i}emo po wima svojski, dr`a}emo klanac do posledweg...“ Komandant puka obori glavu, a onda je podi`e i ponovo upravi u svog oficira onaj jasni pogled. „Ipak, ra~una sa dve do tri hiqade u prvom naletu. A mo`da i mnogo, mnogo vi{e...

Ukopajte se, kako rekoht dobro. Rasporedite se na ve}a odstojawa, ako je mogu}e, boqe, da se ukopavate u kamen neg u zemqu.“ Poru~nik, Rasim mu odmahnu – „Ne brinite, gospodine pukovni~e, mora}e [vabo svakog od nas bar pe{estinu puta da umla}uje dok i posledweg ne ucmeka, pos’ mu wegov!“ I Rasim i opet odse~no salutira i odjuri.

Pukovnik je sa praga seoskog ku}erka, privremenog {taba svoje jedinice, podu`e gledao za mladi}em.

Okrenuv{i se da u|e on se zatetura, pridr`a se rukom za dovratak. Kao da zakratko klonu.

I dok su se srpske trupe u gustim kolonama ulivale kao u kakav staweni levak, pa se ste{wavale i zgu{wavale, no ipak u kakvom takvom poretku, a granate neprijateqskih topova uz riku eksplozija se rasprskavale po visovima, grebenima i poneka i po padinama klanca, tra`e}i dowu, osnovnu liniju tog, za Srbe, spasonosnog „creva“, poru~nik Rasim je okupio svoju ~etu – sve svoje ratnike. Wih jedva stotinak preostalih iz svih ovih qutih bitaka. Pri{la su mu i jo{ {esnaestorica sa pet mitraqeza, svaki se povijaju}i pod mnogobrojnim redenicima mitraqeske municije koje su kao kakve ~udne debele, zloslutne vence poka~ili po sebi. I wima su o pasu zveckale mnogobrojne bombe.

Jedan vod dotr~a izru~i pred Rasimove borce iz xakova i sanduka mno{tvo ru~nih granata i municije! Lica ratnika sinu{e. Rasim je na nakoliko stotina metara 9

pred ulazom u klanac izdavao nare|ewa, raspore|ivao gotovo svakog pojedina~no. Wegovi „alamani“, kako ih je nazivao u ritama, u zavojima, premre`enih lica brazgotinama i o`iqcima, ~upavi i neprani ve} danima pa i nedeqana, stalno „na le|ima je`a“, u neprestanim „gu{awima“ sa daleko nadmo}nijim, samouverenim, raskala{nim ~ak neprijateqem u pobedni~kom nastupu, uvukli glave u ramena, u trpaju orno u polurazvaqene torbice, u pocepane xepove, u drowave {ajka~e, u ga}e i pantalone svu onu dragocenost, bezbrojnu municiju, sre}ni da su se najzad dokopali tolikog blaga. ]ute, rade, proveravaju pu{ke, bajonete na pu{kama, ru~ne granate, mnogi od wih se krste, qube kundake pu{ke, qube bombe... Rika neprijateqskih te{kih topovskih granata koje se rasprskavaju jedva tri-~etiri stotine metara du` visova klanaca iza wih kao da ih se ne doima. ^uju oni dobro svog Rasima. ^uju a znaju da nema ni{ta veselo da im ka`e iako mu o~i grozni~avo svetlucaju,“rekao bi ~ovek, da Bog prosti, {ega~i se zajebava kao uvek..,“ – Eto, to vam je sad tako... Na polo`aje! – zavr{i poru~nik Mirasimovi} svoju ratnu naredbu. Potom sko~i ka onim momcima {to dovuko{e municiju i granate i str`e sa glave dvojice wihove {ajka~e. – I to vam uzimam, boqe vam da ovde izgubite {ajka~u no glavu...’Ajd, Pantovi}u – doviknu svom podnarednik – trpaj i meni u ove {ajka~e bombe. [to vi{e, ro|o, ima da se razle`e muzika ovim dolovima i visovima. I upamtite svi – doviknu opet svojim ratnicima koji su ve} uveliko krenuli ka mestima opredeqewa da se ukopavaju – oni ispred klanca ostaju tamo da su, sve dok mrdaju, ~ak kad prestanu da mrdaju... Ovi u klancu – isto. Mi koji smo ovde sad – Prva armija vojvode Mi{i}a! – A koliko li }e da i’ bidne, gosim poru~ni~e, da im maj~inu wi’ovu?... – priupita ga oprezno podnarednik Pantovi} Uze od onih vojnika iz komore svoje trostruko sledovawe cigareta (i to su dobili u 10

izobiqu, petostruko sledovawe vojni~kog hleba taina, po debelu komadinu pr{uta, po tri glavice luka, po ~uturicu rakije i po trostruko sledovawe cigareta – pravo bogastvo!).

– Je l se mo`e unati, gosim poru~ni~e, ako nije vojna tajna, da znamo kolko }e da i’ umlatimo... – lukavo za~kiqi na Rasima wegov dugogodi{wi saborac ratni drug, podnarednik Pantovi}.

E, pa da, ja vam gotovo najva`nije ne kaza... – po~e{e se poru~nik po potiqku u nedoumici – pa... bi}e ih... bi}e ih, tako... dve do tri stotine, mo`da i ~etiri...

Svi vojnici kao slu~ajno malo usporili hod pri odlasku, oslu{nu{e ga, neki se i osvrnu{e jedni k drugima, lica im se tek sada razvedrila.

– E, pa ako i’ je toliko samo, pa mi }emo wi’ onda, bog i du{a... Na|ubri}emo ovo orawe po padinama klanca { wima... – osmehivao se razvedren i podnarednik. Po|o{e opet svaki ka svom }uviku, svojoj „grbi”, svojoj „sten~ugi”, svojoj „rup~agi” da se ukopava, {to dubqe, svaki u svoj svojom rukom svojski na~iweni grob....

– Nije, nije i’ mlogo, mo`e ne{to i da bidne od nas...

– ~ulo se tu i tamo gun|awe.

Poru~nik Rasim je gledao sa svojim odrpancima.

Pomisli: svi oni }e za koji sat, do no}i vaqda, do jutra sasvim sigurno biti mrtvi. On tako|e. Zar da S neistinom odu u smrt.

Pantovi}u! – Izlete iz wega kao krik. Ali, odmah zatim se i isprsi, isturi prkosno desnu nogu, zazveketa onim bombama u dvema {ajka~ama – Slagah te, brate, slagah vas, bra}o! Nije tako. Mnogo ih ima, ima da ih bude ba{ mnogo, opasno mnogo! Bi}e ih mo`ebiti i na hiqade, al preko nas `ivih ne}e pro}i da im majku maj~inu, ja l tako, bra}o!...

Tako je, gosim poru~ni~e – zamrmori iz pogru`ene opet grupe kao sparu{eno `egom, bole{tinom, klasje.

Qudi se ponovo povi{e, svaki od{apeqa do svog posledweg odredi{ta, da tamo sebi na~ini raku.

11

Poru~nik Mirasinovi} se uvu~e iza prve sten~uge na ulasku u klanac, uzvera se uz wu, prona|e na uzvi{ici od nekih pet-{est metara pukotine, pozva jednu mitraqesku postavu i naredli im da se tu kao krtice u zemqu oni, zajedno sa svojim oru|em, uvuku u taj kamen rodni. Za sebe je na{ao jedno mesto ne{to podaqe, i opet dauboki usek u stenu, tu se uvukao i on, odatle je imao savr{en pregled nad budu}im prizorom smrti. „Ovde }e mnogi da ostave kosti – pomisli zadovoqno, uperiv{i durbin ka ~istinama ispred sebe – ostavi}e kosti i meso, jedni preko drugih }e morati da gaze dok i nas ne izgaze – promumla, navrtao je to~ki} dvogleda, dobro procewivao kako da gustom ubita~non vatrom {to boqe prekrije ~istinu kroz koju }e u talasima navaqivati buquci neprijateqa.

Dr`ali su polo`aj do posledweg.

Kada zamu~e zadwi hitac branilaca, guste kolone napada~a privla~ile su se oprezno, ustra{eno, spremne da i na krik }uka, kliktaj kosa polegnu, zaslepe se za ovu negostoqubivu zemqu. Na stotinak metara pred klancem redovi do zuba naoru`anih Nemaca i Austrougara zasta{e kao ukopanl. Poput nekakve ~udne aveti, prikaze iz dotad kqu~nog pakla, iza|e teturavo, visoko dignutih ruku u znak predaje, u pokidanoj oficirskoj uniformi poru~nik Mirasimovi}; pokidane iskasapqene ko`e, bled na onim mestima lica koje nije prekrivala gare` ili krv, odnosno tu i tamo sukrvica (krv mu se brzo su{ila i prelazila iz crvene u tamnocrvenu, zemqosanu boju, spre~avaju}i unekoliko nadirawe novih vrelih mlazeva). Jedini pre`iveli svoje otpisane ~ete! Pravo mno{tvo napada~a upiqilo se u tog ~udaka, {ake wegovih predaju odignutih ruku bile su ~inilo se umotane, prepovijene u nekakve krpetine, a to su u stvari bile one dve {ajka~e vojnika iz komore koji su ih onako obilato darovali bombama.

Iza gustih redova napad~a koji krenu{e de zarobe tog tog srpskog |avola, tog vampira, tog posledweg 12

ovih od malobrjnih koji su im evo gotovo ceo jedan dan do predve~e zadavali tolike muke, pokosili im tolike ratnike, uni{tili im toliko dragocenog vrenena, omogu}ili da se protivnik u odstupawu i sasvim odvoji od wih i mo`da negde predahne, iza tih ve} znatno bodrijih qudi u {lemovima, odjeknu komanda – Halt!

Kroz razmaknute besne napada~e s oru`jem „na gotovs”, kroz taj {palir, prolazio je sada glavom komandant ovog puka u prethodnici mo}ne armade koji je toliko muka video da savlada ovu {a~icu srpskim odrpanaca. ^ak je taj gospodin, ve} gube}i i sasvim nerve, napustio svoj bezbedni {tapski punkt, pa se i sam primakao ovoj „dolini smrti”. I upravo je tada zamukao i posledwi hitac branilaca, i posledwi od wih ostao da pred klancem da pre|e u ve~no. Osim ovog o~igledno oficira – on je jedini imao ~izme, na grudima mu ja svatlucalo nekakvo odlikovawe, bio je dodu{e gologlav, ali onako prav iako u te{kim ranama i o~ito polukontuzovan, delovao je, da, da, to se jasno videlo, kao onaj koji je ovde, s one strane linije smrti, izdavao sve te ubita~ne, smrtonosne komande.

Pukovnik po|e kroz {palir svojih ratnika i stade.

Svita od pet-{est ostalih pukovskih oficira na nekoliko kora~ja iza wega. Gledao je neko vreme s udaqenosti od dva do tri uko~eno, veoma tvrda izraza u tog ~oveka. „Fast einen ganzen Tag hast du uns gestohlen” („gotovo ceo jedan dan si nam ukrao”) – procedi kroz zube. A onda, korak po korak, sa uperenim pi{toqem prilazio je tom izuzetnom ratniku, `eleo je da ga li~no on, pukovnik mo}ne nema~ke armade – zarobi. Kao {to je nekada kao vojnik, kao feldvebel, u poqu, na rati{tu, zarobqavao neprijateqske vojnike. Evo prilike da ovu retku zver, ovog „crnog |avola rata”, ovog „satanu prko{ewa smrti” glavom razoru`a, da na ovome stra{nome popri{tu za svoje potomstvo ostavi beleg! „Photographieren, sofort!” (Fotografisati odmah!) kriknu on i ne obazrevi{i. Wegovi {tabski oficiri 13

se raslete{e, za nekoliko sekundi dojuri{e dva ratna dopisnika, po~e{e da {kqocaju fotoaparati.

Pukovnik, Herr Oberst, pristupi i sasvim zarobqeniku. I{~upa mu, dok je ovaj i daqe dr`ao visoko na predaju podigate ruke, a {ake mu bile obmotane onim drowavim {ajka~ama kao kakvim prqavim, neuglednim zavojima, istrgnu mu iz pojasa, pored otvorene futrole jo{ prepune metaka oficirski pi{toq i predade ga a|utantu iza sebe. „Steck das ins Tornister, ein Present für unseren Herrn General!...” („stavi to u ranac, poklon za na{eg gospodina generala)... Ein einmaliger Trophei...– dodade (“jedinstveni trofej”). Po{to, gospodin pukovnik odstupi korak dva od zarobqenog srpskog oficira, baci iskosa diskretno pogled da li se daqe fotografi{e ovaj prizor, izvu~e iz mundira monokl, zategnu uniformu i odse~no zamahnuv desnicom prinese u pozdrav juna~kom neprijateqskom ratniku {aku ~elu – salutira mu vite{ki. Monokol na oku svetlucnu...

Mirasim klimnu glavom u otpozdrav, koraknu ka wemu. Brzim pokretom spustio je potom poru~nik An|elko Dejko Mirasimovi}, zvani, kako se saznalo, jo{ i Mirasim svoje {ake umotane u dve {ajka~e ka ustima, trgnu najpre ispod jedne a onda i ispod druge sna`nim zubima plehane osigura~e dveju bombi. Ne{to za{i{ta i ubrzo, s u`asom u o~ima, prisutnih, kada Mirasim odbaci obe kape i prinese svoje „darove” tik uz nos gospodinu pukovniku s usklikom izgovoriv{i: „I ja, eto, poklone za vas...” Kasno shvati{e {ta se de{ava. Dovoqno kasno da vi{e nikada budu u prilici bilo {ta i da shvate. Dve bombe presudi{e i Mirasimu, rasprsnuv{i mu se u {akama, ali i gospodinu pukovniku, kao i jo{ desetini {to wegovih {tapskih oficira, {to wegovlh ratnika naokolo. I za oba ratna dopisnika su ovo bili posledwi foto-izve{taji sa tog vru}eg srpskog rati{ta. Vele da je jedan od prisutnih vojnika, ina~e poeta, ne{to kasnije zapisao 14

u svoj dnevnik stihotvor u kome se govorilo o tome kako jedan monokl leti ka nebu, svetluca sablasno, a to svetlucawe – obja{wavala je metafori~ki ta neobi~na figuracija lirske pesme {to je nastajala u predvorjime pakla – bili su prvi astralni signali, prvo spajawe sa kosmosom odakle smo – govorila je daqe pesma – svi do{li, i u koji se svi utapamo, zagrqeni ponovo u bratstvu i qubavi iskovanom na nakovawu patwi neizmernih. Ili je tako jo{ nekako bilo zapisano. U svakom slu~aju, taj vojnik, taj koga je zaobi{la ~asna, sveta smrt za otaxbinu („Tod furs Vaterland”), godinana i decenijama je kasnije, ve} kao, slavan umetnik re~i, uvek uz ~itawe ove pesme po mondenskim salonima pokazivao i wene opipqive sastojke: ~etiri strahovito izreckana, zazubqena, o{tra gelera, koje je na{ao kao ostatke Mirasimovih bombi-darova, taj ve} pomiwani monokl (pesma, ~uvena ve} i izvan granice zemqe poete, biv{eg ratnika, se zvala MONOKL) i obe one drowave, prqave {ajka~e s davno skorelim ostacima skorele krvi i masno}e ratni~kog znoja.

A-da, taj neverovatni tip, taj pesnik, bele`nik svog vremena i zlehude qudske sudbine, sakupio je i nekoliko deli}a onih nesre}nih fotoaparata s ~ijim je uni{tewem bilo uni{teno i odslikano svedo~ewe jedne retke pojave, naime pojave predaje srpskog oficira na wegovoj rodnoj grudi. Propalo...

E, sad – monument.

Kada su neki seqani iz Zabr|a, na ~elu sa u~iteqem Stankom, krenuli u akciju prikupqawa dobrovoqnih priloga da se podigne spomenik tom wihovom juna~ini (odnekud, kao ponornica, izbi me|u ove qude ta stra{na pri~a o podvigu ~oveka wihovog podnebqa koji je svom narodu dao sve {to se moglo dati), prikupqawe para u pet {ajka~a nije ba{ i{lo tako glatko. Ovome propao kukuruz, onome zlatica uni{tila krompir, onome... Nema se, burazeru, ko }e decu da mi ‘rani!...

Po~elo to da se ote`e i veliko je pitawe {ta bi na 15

kraju svih krajeva bilo, da se i ovde nije ume{ala politika. Nekom revnosnom komitetliji se u~ini da je to ba{ dobar povod za wegovu budu}nost, pa po~e da saziva kompartijsko ~lanstvo, da organizuje sastanke po komitetu, po sizovima, po mesnim zajednicama, po odborima za ONO (Op{tenarodnu odbranu), po~e lonxa po ovom i okolnim selima da neki rovare, da bu{kaju, da utrape ovoj na{oj stvarnosti jednu drugu, pre`ivelu stvarnost, da ho}e da „kaleme ne{to {to se ne mo`e bre i ne sme kalemiti...”

I, tako – upali{e se qudi. Proradi onaj ~uveni inat, onaj neizmerni i nesavladivi prkos, sad vi{e ne po~e{e da se pune onih pet {ajka~a, qudi su u~i i dvojici doma}ina, samoinicijativnoj trojci za pokretawe „akcije odozdo, iz baze” (nekontrolisano, dakle, opasno po ovu stvarnost) donosili i trpali paru{tinu u skoro dvadeset {ajka~a. U dve do tri {ubare jo{.

Sakupi se takore}i za tren oka – grdan novac.

Na prvom „neformalnom” zboru svih davalaca priloga za podizawe spomenika kraqevskom oficiru An|elku Mirasimovi}u-Mirasimu, u~iteq Stanko Petra{inovi} predlo`i da se dovede iz Beograda slavni vajar, umetnik, onoj {to sa~ini na mostu pred Mionicom spomen-obele`je vojvodi @ivojnu Mi{i}u”. Taj ~ovek sebe, re~e u~a, potpisuje onako u {ali MI SA TRI ], a {to zna~i – Mitri}. Wegovo ime mu do|e Nebo{a Mitri}. Poklonio je narodu mnoge spomenike, al ovaj }e da mu platimo. To je za na{eg Mirasima Nije vredno ono {to nije pla}eno. A ovo }e biti od na{eg znoja i od na{e muke.

U~iteq je doveo vajara sa tri } (a napred MI) – Mitri}a – i veliki umetnik je morao ta~no da sazna od onih najstarijih u selu kako je izgledao poru~nik Mirasimovi}. Sve {to su mu ti starci pri~ali, vajar Mitri} je crtao po svome bloku. Nacrtao je, kako reko{e neki upu}eni, preko stotinu crte`a. I na svakom crte`u je An|elko Mirasimovi} imao na glavi 16

{ajka~u (jer tada je, kada su ga ti starci upamtili jo{ bio narednik, nije jo{ imao oficirsku {apku, ali je kao narednik na {ajka~i nosio – kokardu!). Sad {ajka~a ko {ajka~a, i dan-danas takve nose seqani po celoj Srbiji. Ali ova, naredni~ka {ajka~a je na Mirasimovoj glavi imala krupnu, svetlucavu kokardu. „Ovoli~ku” – govorio je jedan starac i stavqao na ~elo celu svoju zgr~enu, ~vornovatu stara~ku pesnicu.

Tek kada komitetlije vide{e skice za spomenik, sve one crte`e koje je veliki umetnik ostavio investitoru da se odlu~i za „u`i izbor” iz koga }e onda kona~nu odluku i re{ewe za sam spomenik doneti vajar, nastade pometwa. Zar kokarda! Ali on se onda, u ono vrerme, woj zakleo, ona mu je more bila ko otaxbina, s wom na glavi su mnogi oti{li u smrt... E, ne}e biti, e, o}e biti – ne ide pa bog! Sastanci danas, sastanci sutra, seqani, zabr|ani zanemari{e setvu, zanemari{e `etvu... O}e biti, ne}e biti, seqak uporan, ne popu{ta.

Wegov ro|eni novac je tu. [ta se sad tu ko me{a. I ovo s i z – jebem li ga {ta li mu je sad to. Nek oni daju pare pa nek prosu|uju, al dok je ovo wegova, seqakova para, on ima pravo da bira... ^udo se napravi.

I ko da ne, {ta bi sve nastalo, da jednoga dana, takore}i preko no}i, ne osvanu spomenik Mirasimu! Gologlavi ratnik, ali, {to jest-jest, zamahnuo bombom (mada je mnogima ta bomba pre li~ila na – mikrofon peva~a novokomponovane muzike. Samo je nedostajala jo{ harmonika dugmetara). Zamahnuo bombom, to jest, nekim duguqastim predmetom koje mu do{lo do ta~no ispred usta. Lokalni vajar, koji je na brzinu skleptao taj spomenik, odnosno monument, obja{wavao je da je taj predmet jedna ona bomba kojoj je upravo tog trenutka Mirasimovi} zubima otkinuo plehani zatvara~ i aktivirao je. Ama kaki bomba! I otkud jedna! Ama on je neprijateqa zasuo sa dve bombe! To se zna. I naposletku... Di je ona {ajka~a? I ono na {ajka~i, a? E, jesmo pa sad i mi neuki i naivni. I {ta }e to sad on da je 17

ovako podsko~io, kao peva~ Pa{auli} kad zaludi narod! Nije to more na{ Mirasim, onaj ispred klanca, ne dao Bog. Narod, vele, ponovo skupqa novac u {ajka~e (bez kokardi) i {ubare, ovog puta nije lud da tu svoju muku preda mesnim vlastima kao investitoru u monument.

Narod o}e sâm da pravi monument srpskom oficiru koji nije imao drugog izbora nego da na ulazu u klanac tom istom narodu dadne ono jedino {to je imao da dâ.

Svoj `ivot.

A one skice vajara Neboj{e Mitri}a, pri~a se, prekopiraju na staklo, ili u |a~ke blokove i sveske zabr|anska deca i ~oban~i}i, umno`avaju to u hiqade i hiqade primeraka, raznose po mnogim krajevima Srbije, dakle. A neki i prodaju. Za malu cenu.

Tako delo tog vajara u|e u mnoge ku}e i du{e wegovih i Mirasovih sunarodnika, iako nije isklesano iz kamena ili izliveno u bronzu. Po sad, da l je to sve ba{ onako, enciklopedijski, monument ili nije, presudi}e istorija. I trajawe ovog naroda.

18

Petar PAJI]

PROFESOR, U^ENICA I PISAC

Nata{a je imala sedamnaest godina i jo{ je bila i dete i `ena. Bila je u~enica tre}eg razreda gimnazije, a ja sam joj davao privatne ~asove iz srpskog jezika.

Kako nisam imao zaposlewe dao sam oglas u novinama na koji se javila jedino ona.

Pri prvom susretu pitala me je ~ime se, u stvari, bavim.

– Pi{em pesme– kazao sam.

Na wenom licu pokazao se onaj mrzovoqan izraz koji se javqa kad ~ujemo ne{to {to nas je razo~aralo.

– Ne volim ba{ poeziju – rekla je i iznenadila me svojom otvoreno{}u. Bilo mi je sme{no i osetio sam da mi je od prvog momenta postala draga.

U po~etku dolazila je kod mene samo ~etvrtkom po jedan sat, a potom je po~ela da se javqa telefonom da zakazuje i otkazuje ~asove po svojoj voqi. Mada mi je persirala, potpuno se izgubio onaj odnos koji postoji izme|u profesora i u~enice, pretvoriv{i se vi{e u slobodno dru`ewe, odnos sa po{tovawem.

– Za{to pi{ete pesme ? – pitala me je jednom neo~ekivano. – Poezija je prava gwava`a.

Znao sam da tako misli cela wena generacija i da je ona iskreno rekla svoje mi{qewe o poeziji, ali isto tako osetio sam da je `elela zbog ne~ega da me provocira. Nisam joj ostao du`an, pa sam ozbiqno kazao : – U re~ima su skrivene sve tajne. Ko zna da ~ita poeziju taj je upoznat sa svim tajnama sveta.

Dopalo mi se to {to sam rekao, pa sam nastavio : – U re~ima je skrivena na{a sudbina. Ko zna da ~ita poeziju mo`e vi{e da sazna nego neko ko zna da protuma~i horoskop.

19

Znao sam da je horoskop ne{to u {ta Nata{a veruje kao uostalom i svi weni vr{waci. Slu{ala me je ra{irenih o~iju. Bilo je o~igledno da sam uspeo u onome {to sam hteo. Zbunio sam je.

Posle kra}eg }utawa, rekla je : – Kako mogu da nau~im da ~itam poeziju ?

– Mora{ prvo da joj veruje{, odgovorio sam joj.

Jo{ me je tada upitala u kom sam znaku ro|en. Kad sam joj odgovorio da sam vaga rekla je: ,,Znala sam“, i na{ dijalog o poeziji se prekinuo. Nastavio sam da joj dr`im lekciju o pridevskim imenicama.

Stizalo je prole}e. Dani su postajali sve sun~aniji i svetliji, priroda je po~ela da se boji mladim zelenilom, `ute, bele i roza latice ~edno su buktale u `buwu i kro{wama po parkovima.

Od na{eg razgovora o poeziji pro{lo je nekoliko nedeqa, a za to vreme Nata{a je nekoliko puta ~asove pomerala pa otkazivala, ali se redovno javqala. Wen glas u telefonskoj slu{alici bio je kliktav, veseo, pa sam joj preko telefona rekao: – Glas ti li~i na prole}e.

Osetio sam da je sa druge strane `ice ostala zbuwena. Odmah mi je bilo jasno da je to li~ilo na udvarawe i pre nego {to sam stigao da ne{to izgovorim i svedem svoje re~i na ne{to obi~no, ~uo sam kako tiho, skoro {apatom, ka`e: – Nisam ~ula {ta ste rekli. Ponovite to jo{ jedanput..

Setio sam se ^ehovqeve pri~e o wegovoj Nade`di Petrovnoj, Na|enki, osetio sam izvesnu radost.

– Tvoj glas, Nata{a, li~i na prole}e, ponovio sam, tako|e tiho. ^ekao sam da mi odgovori, ali ona je nekoliko dugih trenutaka }utala, da bi zatim kazala: – Rekla sam vam da moja generacija ne voli poeziju – Ali generacija koja sti`e posle tebe..., hteo sam da ka`em nekoliko re~i o budu}nosti poezije, me|utim, veza se prekinula.

20

Posle ovog razgovora, nekako podsvesno, kriju}i to i od samog sebi, prime}ivao sam da se moj odnos prema Nata{i promenio. O woj sam sve ~e{}e razmi{qao i kad nismo imali ~asove, padala mi je na pamet, iskrsavala je ispred mene wena figura, weno mlado, ~isto lice. Nestrpqivo sam ~ekao kada }e da se javi i kada }emo da se sretnemo. Ona je za mene sve mawe bila dete, a sve vi{e je postajala `ena.

Prole}e se razbuktavalo po beogradskim parkovima, osvetqavalo bulevare, mirisalo po dvori{tima, uveseqavalo se po kafanskim ba{tama. Sa Kalemegdanske tvr|ave gledao sam Dunav kako se {irok, prole}no magli~ast i tih, vaqa (i to vaqawe nikada ne prestaje) od [varcvalda, preko mnogih dr`ava, prema Crnom moru. Te~e kao vreme koje nema kraja. Dole ispod bedema tvr|ave deluju}i nekako sumorno i zaboravqeno, dizala se kula Neboj{a i ostaci nekada{weg grada, koje su arheolozi iskopavali. Ve~nost Dunava, starost tih iskopina i mladost prole}a, sve se to kao slika me{alo ispred mene dok sam stajao na bedemu tvr|ave. Imao sam ~etrdeset sedam godina i u meni su zajedno `iveli i mladi} i starac.

Savla|ivali smo lekciju o nepravilnim glagolima, kad je odgurnula svesku i, nalaktiv{i se, pogledala me iskosa. Zastao sam sa tuma~ewem i nekoliko trenutaka nismo ni{ta rekli. ^ekao sam da ona prva ka`e koje su misli u wenoj glavi prekinule moje obja{wavawe lekcije.

– Pro~itala sam u jednoj pesmi, – rekla je neo~ekivano, – da je prole}e, u stvari, tu`no godi{we doba.

– Pa? – pitao sam.

Nikada je ozbiqniju pre toga nisam video.

– Kako mo`e prole}e da bude tu`no? Evo, zapisala sam ta~no stihove, – prevrtala je listove po svesci dok nije na{la i pro~itala Pu{kinove stihove:

21

Kako je tu`na tvoja pojava, prole}e, prole}e, doba qubavi!

Za{to je prole}e tu`no ako je to doba qubavi? pitala je. ]utao sam nekoliko trenutaka. Sedela je u foteqi prebaciv{i nogu preko noge, tako nalak}ena da sam mogao da vidim sve obline wenog mladog tela, male ~vrste grudi, obla bedra koja se izdu`uju. U~inilo mi se da tu, preda mnom, ta devoj~ica postaje `ena. Kao crveni pupoqak kad se razvija u divnu rasko{nu ru`u.

– Poezija nekad mo`e da bude opasna – rekao sam. – Provocira u nama ose}awa kojih ina~e ne bismo bili svesni, pa zato, najboqe da nastavimo... – rekao sam prikrivaju}i svoju iznenadnu zbuwenost. – Uzmimo, na primer, glagol biti. Wegov oblik u infinitivu... – Moj glas je i meni samom bio tu|i, mehani~ki se ~uo u sobi kao sa trake, to {to sam govorio, nisam slu{ao. – Zna~i, ako ga mewamo u prezentu... – traka se sama odmotavala.

Nata{a me nije slu{ala. Ustala je iz svoje foteqe, zaobi{la sto i do{la do mene. Wena ruka spustila se na moje rame. Gledala me je jasno, sigurno, sa sme{kom u zenicama, kao {to gleda neko ko ta~no zna {ta ho}e.

Spustio sam ruku na wen struk. Pod rukom sam ose}ao weno vi`qasto telo kako se izmi~e i ponovo vra}a.

Hteo sam da je pustim da ode, a istovremeno to nisam `eleo. Kao da sam fizi~ki osetio stihove koje je izgovorila: Kako je tu`na tvoja pojava, prole}e, prole}e, doba qubavi.

– Pesnik je, u stvari,– rekao sam – hteo da ka`e da }e i qubav i mladost, kao i prole}e pro}i, sve }e prohujati brzo, ko prole}ne vode, kako je rekao jedan drugi pisac...

Osetio sam tada kako se wene mlade, vla`ne usne spu{taju na moje i kako me po licu golica wena kosa.

Desilo se to neo~ekivano.

22

To je bio trenutak u kojem su se u meni muwevito pome{ala ose}awa. Mladi} u meni bio je ushi}en.

Crwanski bi rekao da sam tada posledwi put u `ivotu bio mlad. Nata{a vi{e nije bila dete.

Ne`no se izvukla iz mojih ruku i oti{la do svoje foteqe.

Nije izgledala nimalo zbuwena. Gledao sam je dok je ne{to pisla u svesku, zatim istrgla list, presavila ga i rekla mi veselo: – Pro~itajte kad ja odem.

Nestrpqivo sam ~ekao da to pro~itam.

Bilo je ve~e. Sedeo sam na terasi svoga stana i sa desetog sprata gledao kako se pale beogradske svetiqke.

– [ta radi{ tamo? – ~uo sam svoju suprugu, koja se pojavila.

– Tra`im kraj za moju novu pri~u – odgovorio sam.

– Zna~i opet fantazira{ – ~uo sam svoju suprugu – Ni{ta {to se de{ava u stvarnom `ivotu nema veze sa tobom.

Uzeo sam olovku i zapisao: Dragi profesore, to {to se desilo malopre, nema nikakve veze sa Vama, ima sa poezijom u koju sam po~ela da verujem.

Bio sam zadovoqan. Ustao sam i u znak zahvalnosti {to mi je re{ila kako da zavr{im pri~u, poqubio sam, dok se ona zadovoqno mr{tila, suprugu u obraz. Ona nikada ne}e saznati za{to sam je poqubio, jer to, uostalom, i nije imalo nikakve veze sa wom. Na{i `ivoti naj~e{}e prolaze pored nas.

Bezbroj svetiqki progorevalo je beogradsku no} i svakoga ~asa bilo ih je sve vi{e i vi{e.

23

Velibor Mihi}

PRI^A O GOSPODINU IVI

„[ta zna~i biti slavan?

– Posti}i da se govori mnogo gluposti na va{ ra~un!”

(Flober) Davno, u doba svoje siroma{ke mladosti (ah, kad bi opet mogla da se vrati, makar jedan jedini dan!), kad bejah, samo, idejama „bogat, hrabar i pust”, a u novcu kao crkveni mi{ (ni sad nije mnogo boqe!), upoznao sam jedinstvenog i veli~anstvenog gospodina Ivu!... „Bogat, hrabar i pust”, odve} prejake re~i, ali, pozajmio sam ih da poka`em kako sam zaista u to doba mislio da sam u stawu da pomeram brda i planine, da hvatam sve {to leti, da... naravno, i te kako sam preterivao, pa ipak... pa ipak...

Ipak sam ostvario svoj naum: upoznao sam gospodina Ivu! Ja, provincijalac, mlad, zelen, sa studentskim bonom za ru~ak u otrcanom isflekanom i izgu`vanom mantilu, s bu{nim cipelama, jo{ neafirmisan, s tek desetak pesama u rukopisu (i tek s jednom objavqenom!), uglavnom o travkama i cve}u, o jeseni i Tisi, qubavi i ponekom snu na javi... pa, jo{, sve to u nemodernoj rimi... ma „niko i ni{ta”... ali – pun sebe!... Narastao kao kvasac, od nado{log talenta, do neba, od ideje i ma{te!... Uspeo sam da ga upoznam, jesam, bogami, {to i danas smatram svojim velikim novinarskim uspehom (a kako se taj na{ susret zavr{io, oceni}ete, lako, na kraju ove pri~e, sami)…

Bio sam, tad, apsolvent kwi`evnosti (ostao mi je samo diplomski ispit iz dva dela)... i nepun mesec i po 24

dana sam se, ve}, uspe{no dokazao kao spoqni saradnik jednog dnevnog lista (da malo poboq{am tanko materijalno stawe).

– Do{ao sam na ideju da intervjui{em gospodina Ivu. Kakvo je va{e mi{qewe? – upitao sam urednika.

– Zaboravi! – odse~no je „presudio” ne di`u}i pogled s nekog rukopisa.

– Za{to?

– Taj gospodin ne daje intervjue.

– Kako „ne daje”?!

– Pa lepo: nikom, jo{, nije dao. Kratko i jasno.

Nikakvo ~udo {to `utokqunac kao ti to ne zna...

– Naravno, prvo bih, veoma pa`qivo, sastavio pitawa – nisam se dao. – Voleo bih da ih prvo vi pogledate.

Urednik me pogleda. Pa re~e, preko cvikera: – Ako ti, dragi moj, uspe{ da wega intervjui{e{, na{a kwi`evnost }e u tebi izgubiti velikog budu}eg pisca, a na{e novinarstvo }e u tebi dobiti velikog budu}eg novinara!…

Kad je izgovorio ovu tiradu, tako je, odjednom, po~eo da se smeje da je morao da popusti kai{, zamalo da mu pukne...

Sastavio deset pitawa. Urednik parafirao. Pozvao sam gospodina Ivu. Javio se, on, li~no (imao sam sre}e, mogla je da se javi i wegova doma}ica).

– Samo izvolite... S pitawima... Kad ste slobodni?

– Pa... Kad sam ja slobodan?!

– Jasno mi je: vi ste slobodni, uvek... Pa, ovako, mladi}u... Do|ite, u petak, u 17 sati. Budite ta~ni.

Znate gde sam, pored Japanske ambasade... drugi sprat... desno... Do vi|ewa...

Ali, {to se ka`e: ~ovek snuje, a sudba odre|uje...

Tra`io sam, u petak, ujutro, odlagawe intervjua za slede}i petak, {to mi je gospodin Ivo odobrio. Razlog? @eleo sam da mu dam predah, ocenio sam da je tako najboqe jer... Ma, vi{e nego bizaran doga|aj: sasvim slu~ajno, dok je stajao na prozoru, gospodin Ivo je 25

pqunuo i pogodio japanskog ambasadora koji je ba{ u tom trenutku izlazio iz kola i ulazio u ambasadu!

Novine su brujale kao da se desilo ne znam {ta, iako je doga|aj izgla|en, to jest gospodin ambasador prihvatio izviwewe. Neke moje kolege su ~ak i{le toliko daleko da su predvi|ale i prekid diplomatskih odnosa na{ih dr`ava! Oceniv{i da ga je taj doga|aj morao uznemiriti, hteo sam da mu dam sedmicu dana predaha.

Ali, {to se ka`e: kad dan za danom po|e – u ovom slu~aju – i novi petak do|e. Stajao sam pred wegovim vratima na drugom spratu i pozvonio. Jednom, dvaput... ni{ta.

Novinarska posla, umemo da se sna|emo i u velikom problemu, a kamoli... pokucao sam. I vrata su se otvorila.

– Izvolite, vi ste onaj novinar? – obratila mi se sredove~na `ena, znao sam da je to wegova doma}ica. – Gospodin Ivo vas o~ekuje u dnevnoj sobi... Ovud, molim...

Kad sam u{ao, stajao je, u ku}nom braon mantilu, okrenut le|ima, okretao je dugme na starinskom radioaparatu. Koliko se se}am, ~uo sam odlomak vesti.

Ugasio je aparat i okrenuo mi se.

Prijateqski mi je pru`io ruku i rekao da sednem u duboku fotequ.

– ^itali ste o mom gafu?... Ma ne treba ni da vas pitam, i vrapci ve} znaju!

– Zato sam vas i molio da odlo`imo razgovor...

– A vi, novinari, dohvatili ste se teme... ali, ako, sam sam kriv... Mladi}u, {ta da vam ka`em, se}ate se Gogoqevog Akakija Akakijevi~a... I kod Gogoqa se radilo o pquvawu... Da, Akakije na }elu, ja na desni obraz... Kako mi se desilo tako ne{to apsolutno neponovqivo, ne znam, i kako ba{ na obraz japanskog ambasadora... On je moj prvi sused, znate, dobri smo prijateqi... sve je izgla|eno, ali... Izgleda da je wegov voza~ razglasio... i tako... Nego, jeste li doneli pitawa?…

26

Dugo je ~itao pitawa (ravno deset, trudio sam se da bude okrugao broj!) koja sam mu najbri`qivije pripremio. Mr{tio se. Osmehivao, pa opet lice... smrknuto, nezadovoqno...

– Ni na jedno od ovih pitawa ne mogu da vam odgovorim. Ako bih danas ne{to rekao, sutra, ko zna da li bih isto ponovio. I zato... ne mogu, zaista ne mogu... Ja rado odgovaram na pitawa tipa kako sam zaradio prvih deset dinara, i sli~no... A ovo... ne, oprostite... Molio bih vas deset novih pitawa... Ne qutite se?

Ja da se qutim?!...

U tom trenutku, neko je pokucao na ulazna vrata.

Wegova doma}ica, mora da je iza{la jer se kucawe ponovilo.

Ustao je da otvori...

– To je, verovatno, moja „dobra vila”, gospo|a Vera, najavila je da }e, mo`da... Stanujemo na istom spratu.

Ona lektori{e sve moje rukopise, sad }ete je upoznati, veoma je cenim.

– Ako treba, ja mogu i da odem?

– Taman posla! Tek ste do{li! Molim vas, ostanite, bi}e jo{ jedno novo iskustvo za vas... jer, nas dvoje, gospo|a Vera i ja, sigurno }emo upasti u malo du`u diskusiju...

Pozdravio sam gospo|u Veru, on joj je objasnio ko sam i kojim povodom kod wega... pa su po~eli razgovor, ne obra}aju}i, vi{e, pa`wu na mene. Pre tog, gospo|a Vera me je podsetila da su dve pripovetke wenog uva`enog suseda, „Put Alije \erzeleza” i „Anikina vremena”, objavqene, prvi put, ba{ u „mojim” novinama; (to, stvarno, nisam znao). A on je spomenuo i ]opi}a koji je postao poznat pisac kad je dobio prvu nagradu za pri~u (to sam, me|utim, znao)...

– Pi{e{ „ha~kosum”, u zna~ewu „bravo”, a treba „a~kosum” – rekla je gospo|a Vera zagledana, kroz „zlatne” nao~are, u svoje lektorske hartije.

27

– Oma{ka, prihvatam te, Vera – slo`io se gospodin Ivo. – Daqe... „bangav”, hrom... treba „bagav”... „Bujrudlija”, nare|ewe, treba „bujruldija”... Pa „|umurkana”, carinarnica, treba „|umrukana”...

– Prihvatam, u pravu si – rekao je gospodin Ivo. – „Mulalim”, u~iteq, treba „mualim”... „Rsuz”, lopov, bezobraznik, treba „rzuz”...

– „Povuklo” me je {to se u narodu ka`e „rsuz”.

Dakle, i tu si u pravu, Vera... slobodno popravi...

Zatim se meni obratio: – [ta vi, mladi}u, ka`ete na sve ovo? Vi ste apsolvent kwi`evnosti a po{li ste i te{kom novinarskom stazom. Jeste li ~uli moju „dobru vilu” kako me ispravqa?

– Bogami, malo je re}i da sam zapawen... Zar vas neko da ispravqa?! Vas?!

– Radi se o mojim novim rukopisima... skicama, pa pri~i, to je jasno, ali... iako sam je dugo i priqe`no radio... ja sam pred belim listom hartije uvek samo |a~e! Uvek ono... kosa tanka, uspravna debela!... Zahvalan sam joj... Da nastavimo, Vera…

Ona nastavi: – Na jednom mestu, za Skopqe, pi{e{ „Us}up” a treba „U{}up”... Za kresivo, ogwilo… ka`e{ „~a~mak” a treba „~akmak”... „^avrma”... a treba „~evrma”...

– U redu, Vera, odobravam ispravke... A vama, mladi}u, sad se setih – ponovo mi se obrati – da dodam i ovo... U va{em listu sam objavio i pripovetke „Letovawe na jugu” i „Bajron u Sintri”... Jeste li znali?

– Priznajem, nisam...

– Pa, premladi ste… Eto, sad znate...

Gospo|a Vera je nastavila...

– Ivo, daqe... Prelazim na paralelu izme|u pri~e „Alipa{a” i romana „Omerpa{a Latas”. Neslagawe: u pri~i Rizvanbegovi} {aqe sina Hafiza u Sarajevo u 28

sretawe Omerpa{i Latasu, a u romanu sam ide u Sarajevo!

– Vera, nek tako ostane... Imam razloga...

– Zatim, Ivo... U pri~i „Cirkus”, radwa se de{ava u Sarajevu, pi{e{ o Etelki... koju qubomorni mu` ubija no`em, a koja je vikala… a ti pi{e{: „... ne vikala, nego urlala kao brodska sirena u magli, na Savi”...

Zamenio si Miqacku Savom, Sarajevo Beogradom!…

– He, he… Kasno je, Vera, ve} je u {tampi, nisam te obavestio...

– Samo da se vratim – presko~ila sam – na Latasa...

Koliko ja znam, Latas je poreklom iz Like, a ne iz Hercegovine, kako ti navodi{… [ta }emo s tim?

– Sedam izvornih podataka mi je bilo za Liku, i isto toliko za Hercegovinu. Opredelio sam se za drugu varijantu. Ko zna da li }u ikad zavr{iti roman „Omerpa{a Latas”... Znate – obra}am vam se, oboma – re~e gospodin Ivo s neke ~udesne visine – pisac poku{ava da pri~om, ili legendom, ili pesmom… poni{ti prolaznost i zaborav. Obasjati u vremenu reqef vlastite psihe, a kroza w ili u wemu estetsku ravan svoje epohe – zadatak je prete`ak ali zavodqiv i lukavo pripremqen za tvora~ka opredeqewa... Vera, nastavi...

Ako vi nemate ne{to da dodate? – obratio se meni.

I ja rekoh, ko ne bi iskoristio takvu mogu}nost?!

– Mene veoma zanima va{ ~est motiv patwe...

– Bravo, mladi}u, prori~em vam lepu kwi`evnu budu}nost, nikad nisam pogre{io!... Patwa, patwa...

Svemir bez dna... ^esto se dawu i no}u... naro~ito no}u!... pitam da li ja to, samo, pi{em o nekom koji pati... ili to ja sam patim i opisujem svoju ro|enu patwu... @ivot i rad kwi`evnika, puni su paradoksa...

Sad... kad se osvrnem... jasno uvi|am: trebalo je biti tvr|i prema sebi i prema drugima i naro~ito nepoverqiv i strog prema re~ima koje tako ~esto naviru na usta kao da ih neko drugi iz nas govori...

29

– Drugo Ja, drugo Va{e Ja – dodao sam. – Va{ pripoveda~ev dvojnik...

– Moglo bi se i tako re}i – zakqu~i gospodin Ivo...

Gospo|a Vera nastavi...

– Na po~etku pri~e... ima{, Ivo, 43 reda o priboru za pisawe. Zar to nije „malo mnogo”?

– Nek ostane... bez alata nema zanata!...

Kad sam slede}i put do{ao, s novim pitawima za intervju, ni{ta boqe nisam pro{ao!

Opet, ni na jedno od novih pitawa – gospodin Ivo nije mi mogao da odgovori!… Bogami, ostvaruje se urednikova slutwa: ne}u dobiti intervju... ni ja... kao ni toliki drugi pre mene!

Ovo {to }u sad re}i, ~ime }u i zakqu~iti, samo je ni na ~emu zasnovana pretpostavka, mo`da joj je nekakav „koren~i}” u mojoj uobra`enosti, sujeti... ko zna, tek... mo`da je gospodin Ivo zapazio kako su mi obrazi buknuli od stida, od... od... ne znam ni sam od ~ega sve... tek, on, dota~e me po ramenu, pa smireno re~e: – A sla`ete li se, mladi}u, moj, da ja, li~no, napi{em svih deset pitawa, koliko ste obe}ali uredniku, i da na wih odgovorim?...

Slo`io sam se... ali tre}i put nisam kod wega oti{ao: bilo me je stid... {to sam ga i toliko uznemirio...

Eto, to je pri~a o gospodinu Ivi Andri}u, o gospo|i Veri Stoji}... i mojoj malenkosti... ~ije ime nikad ne}ete saznati... Pri~a, pri~a... Nije lo{a, zar ne?

Mo`da bez pravog kraja, ali…

Kraja, zaista, nije bilo, ne mojom krivicom. To, „ne{to malo”, desilo se, samo, to, i toliko… Od mene, dosta, Slavko, moj… Ako neko ho}e, mo`e da doda re~dve, da bude vi{e…

30

Srba Igwatovi}

NAPOQU LETO

U beogradskoj kafani Pod lipom otkriva mi da je to wegovo povremeno izletni~ko mesto u koje pristi`e iz rasplinute severne varo{i: tu sre}e drugove, pesnike koji mu ne rade o glavi kao oni tamo, „kod ku}e"... i neke naporne `ene jedom obele`ene.

Sedimo su~elice, kvadrat belog stolwaka je izme|u nas, napoqu leto i blago podne, a u mene gledaju wegove pitome, krupne o~i.

*** Povremeno, a naro~ito leti ova slika mi se vra}a kao prosev: wega odavno nema, rodna ku}a je prazna, selo napu{teno. U zavi~aju se, povremeno, ~ita poneki wegov stih.

PUSTOLINA Oti{ao je tamo gde petao ne kukuri~e, pas ne laje, ovce ne bleje... a obreo se u pustolini po kojoj kurjaci i divqe sviwe kolo vode, `alosti moja, jer ni u podne sred sela `ive du{e nema ba{ kao da je pono} mrkla.

Stoji tako natmuren i krupan, od vremena sed, hrastovi zapis usamqeniji no ikad, i nikome nije jasno koliko uspomena jo{ na ovoj strani ima sada kada je ve} i kroz temeqe paprat prorasla.

31

POREME]AJ Do|o{e, kopa{e, zgomila{e i odo{e.

Tu, gde je bila gola ledina, za wima ostade brda{ce, mogila dovoqna da proguta i kowanika i kowa.

Pored we duboka jama, a u jami, na dnu, belutak.

Svetluca kao isprana kost.

Zatim po svemu ni~e trava ne`na poput iwa. Uskoro je protka{e i divqe mladice i ~itavi `bunovi rastiwa. Bujno zelenilo prekri i lagano izbrisa nasiqe qudske ruke. Samo je jo{ dokoni {eta~, pronicqivi posmatra~ predela mogao da u prizoru nasluti skriveni poreme}aj, trag jo{ jednog ~ovekovog besciqnog dela.

NANI@E Zapewen, neuk govornik nalik detetu koje `urno u~i da hoda, mo`da pijanom svatu ili bogaqu {to posr}e po strmenom putu, pada i s mukom se pridi`e...

Nalik kamenu koji se zakotrqao niz padinu i sad odska~e i tumba se po bridovima svojih nepravilnih ivica kr~e}i put, ~as br`e a ~as sporije, jednako nani`e, preko busewa i kroz mlado {ibqe, da bi se zaustavio na samom dnu, u vla`noj udolini, tamo gde ga odavno i{~ekuju starija bra}a sva pozelenela i pocrnela od dugog le`awa.

ISTINITA BAJKA Po~eo je skromno, bele`e}i tekstove vazda nalik na neke pastorale i idile. S godinama, {to je vi{e kwiga 32

naobjavqivao, u~vr{}ivalo se o wemu mi{qewe kao o najnedarovitijem u generaciji. Po{to ga niko nije do`ivqavao kao pravog konkurenta, ispalo je da su ga svi teto{ili. A on se provla~io – kamila kroz iglene u{i – snishodqiv do bola, vazda meketav, poluugro`en.

Tako je dobri skromni ~ovek postepeno unov~io svoju nedarovitost i, mic po mic, napravio zavidnu karijeru.

VARVARI Drugi svetski rat je okon~an. Svet se lagano vra}a u mirnodopsku normalu.

Staru francusku aristokratkiwu, ~ije su imawe i dvorac tokom rata bili zaposeli Nemci, do{li su da obi|u prijateqi iz [vajcarske. Puni saose}awa i pomalo posramqeni {to su ih ratne neda}e koje su drugi propatili mimoi{le, propituju se kako je bilo pod mrskim okupatorom.

– Pa i nije bilo tako stra{no – odgovara im ona. – Dosta pristojni qudi, ~isti... Tro{ili su puno vode.

Ono {to su uzimali od na{ih namirnica, pla}ali su...

Jeste, neke devoj~ure iz sela nisu odolele, spetqale su se s vojnicima... Posle su ih na{i za kaznu malo o{i{ali... [ta da vam jo{ ka`em?

Ni{ta stra{no – ali ipak su varvari!

I tu su se gosti ve} stresli, o~ekuju}i da kona~no ~uju neku zaista groznu ratnu dogodov{tinu.

– Hlade crno vino – sa zgra`avawem dovr{i ovu povest stara gospo|a. – To sam videla svojim o~ima.

33

Milenko Paji}

POD TRE[WOM

Bile jednom tri sestre, lepo vaspitane, vredne, ra|i{ne, pa kad im otac ostade udovac, one se dogovore da na smenu vode ra~una o wemu. Svaka po sedam dana, po utvr|enom redu. U tome su im pomagali zetovi, dobri qudi, a i brojni unuci i unuke. Te kako si tata, te {ta ti treba, tata? Te {to si tu`an, tata? A starac im je jednako tvrdio: „Dobro sam. Ne treba mi ni{ta. Imam svega... Nisam tu`an, nego sam, eto tako, star i usamqen...“ Dobro, kad je tako neka: bude tako... Starac je voleo preko leta da sedi u svom dvori{tu, pod starom tre{wom koju je davno, davno, sam zasadio.Tu je bilo wegovo omiqeno mesto. Malo bi {etao, malo se prihvatao kakvog besmislenog posla... Pa bi opet seo na ono mesto, bludeo pogledom u grane tre{we, ~inilo se da ne{to tra`i, i uzdisao... Zimi bi, s prozora i sa verande, pa`qivo osmatrao kako se pokre}u gole grane tre{we.

Nije imao nikakav posao, nije vi{e imao ni svoje dru{tvo jer su svi wegovi vr{waci odavno poumirali, nego se bavio tre{wom, mirno gledao svoje stablo. I tre{wa mu se ~inila nekako druga~ija, usamqena poput wega, nemo}na i slaba u malom doma}em dvori{tu.

Sestre i zetovi zasedo{e ponovo, ve}a{e, ve}a{e i dogovori{e se da predlo`e dedi da pre|e kod svojih }erki, da se preseli na mesec-dva kod najstarije, pa zatim kod sredwe, a na kraju i kod najmla|e, pa tako opet u krug. Da ne sedi vi{e sam pod onom tre{wom.

Tako re{i{e pa prene{e starcu {ta su se dogovorili.

Starac razmisli, po}uta, pa im res~e: 34

„Hvala vam najlep{e {to se brinete o memi. Hvala vam za sve {to ~inite za mene. Tako }e se i va{i mladi, nadam se brinuti o vama... Ja ho}u da ispunim va{u dobru nameru. Imam samo jedan. uslov.“ „Koji je to uslov, o~e?” zapita najmla|a k}i. „Da i ova tre{wa po|e sa mnom.“

PRI^A JEDNOG TAKSISTE

Iskusni taksisti rado stupaju u razgovor sa putnicima. Prvo, da se zabave i da ubiju vreme, a drugo – da vide s kim imaju posla, koga voze, da ih ne vreba kakva neda}a ili, ne daj Bo`e, kakva opasnost od zlostarog stranca. Moj prijateq i ja uhvatismo slobodan taksi na Novom Beogradu i kretosmo prema glavnoj `elezni~koj stanici. Na jednom mestu put nas je vodio kroz neko neure|eno, zapu{teno mesto puno vodenih biqaka. Videv{i to ne odoleh nego kazah: „Kakva je ovo xungla, mo~vara {ta li je usred grada?!“ Taksi-{ofer i onako je vrebao priliku da zapodene razgovor, pa jedva do~eka moj komentar da mi uputi repliku, koja se odu`i u povest, sve pogledaju}i me u retrovizoru: „U pravu ste, gospodlne. To i jesu ostaci ritova kojima je obilovao ovaj kraj. Ovo je delta, u{}e Save u Dunav. A ja sam odrastao nedaleko odavde, na Starom sajmi{tu. Celo detiwstvo i ranu mladost proveo sam na obalama ovih reka. I vi{e u vodi nego na suvom. A kad su po~eli da grade Novi Beograd, prese~ene su neke re~ne veze i nasilno skrenute podzemne vode. I {ta se desilo? Kako su oni dovla~ili {qunak, sabijali {oder, zasipali mo~varu, tako se riba povla~ila, be`ala, be`ala, sve dok nije ostala zarobqena u broj35

nim barama i jezerima. [ta nam je trebalo za ribolov?

Samo stari xak, kakva mre`a, a mo`e i ceger. Nosili smo ku}ama svake ve~eri pune vre}e riba. Tako se sirotiwa lepo prehrawivala ribom koja je uzmicala pred naletima omladinskih radnih brigada. I da znate, Novi Beograd je izgra|en i oslawa se na grdne slojeve ribe, na temeqe od somova kapitalaca; na jatima mrena, na nanosima ke~iga i na generacijama {arana. Mo}ni bageri su ubrzali zasipawe ritova, pa su tone i tone riba ostale u fundamentima novobeogradesih mamutskih blokova. Pri~ali su nani prvi naseqenici da su u kadama zaticali `ive ribe. Da su ih ribe zasipale iz klozetskih {oqa, da su iskakale iz {ahti. Riba je. ~udo, ona tra`i izlaz iz zamke, vijuga, cima. I ispliva, isklizne u lavabo kakvog stana na VIII spratu Bloka 23 ili Bloka 16 ili Bloka 22A. „Odli~na, pri~a! – pohvalih zapenu{aonog pripoveda~a. – To zna~i da Novi Baograd pliva na le|ima kakvog soma te{ka{a?!“ „Ba{ tako, gospodine! Na le|ima soma koji je zaspao u muqu Save pre vi{e od pola veka. I jo{ se nije probudio!“ „Slu{aj, prijatequ! Ja sam pisac i ova mi se tvoja pri~a svidela. Ho}e{ li da mi je pozajmi{?“ „Slobodno je uzmi! I radi s wom {ta god ho}e{...

Samo da zna{, ova pri~a ima nastavak.“ „Meni se u~inilo da si poentirao slikom grada na le|ima grdne ribetine...“ „Ho}e{ li da ~uje{ {ta je bilo daqe?“ „Ho}u, ali po`uri, jer uskoro silazimo.“ „Da Novi Beograd le`i na ribama to i nije tako bitno. I nije ni malo ~udno {to je ta pri~a zaboravqena. Ali, ne zna se jo{ ne{to {to ovaj grad ~ini nekako ve{ta~kim, u{togqenim, neuspelim. U stvari – nequdskim. Mi se trudimo, obitavamo, pravimo se kao da je sve u redu, ali – ne vredi, ne ide pa ne ide... Kao da je ovaj novi grad zidan u neke druge svrhe, a ne da u wemu 36

`ive obi~ni ludi, `iteqi, stanovnici... E, tu sam te ~ekao! U tom grmu le`i zec.“ „Riba ili zec?“ – poku{ah da ga pokolebam. „Slu{aj me pa`qivo“ – taksista uti{a glas, spusti ton, kao da poverava tajnu. – „Ve}ina prvih stanovnika Novog Beograda bili su Titovi borci, quti Kraji{nici, partizani sa Banije, Like i Korduna. Kada mu vi{e nisu bili potrebni, kada su odigrali svoju ulogu, Tito je smislio pakleni plan, da ih naseli u ovu pusto{, da ih smiri, izoluje i dr`i pod kontrolom. To je, u stvari bio najve}i logor napravqen od blokova, kakvi bakra~i! Biv{i saborci imali su slobodu – Voq-no! – da {etaju po betonu, da vegetiraju, da propadaju i da umiru...“ „Prvi put ~ujem za tako ne{to bolesno, perfidno...“ „Ali, vraga!“ – taksista na~ini dramsku pauzu pale}i cigaetu. – „Ni to nije sve!... Nisam ti rekao, nisi me ~uo... Kada je, navodno, ukinut Goli Otok, on je samo formalno ukinut, a u stvari je preme{ten ovde, na Novi Beograd. I tako je ovaj ve{ta~ki, betonski grad, urbanisti~ko ruglo, postao Novi Goli!

Da li shvatate prevaru?!... Posledwa generacija, Golooto~ana je dovedena ovde, da samuje, da skapava.

Bili su potpuno odse~eni od svega. Sve {to se bitno de{avalo tamo, preko Save. A ovde – ni{ta! Nikakva kultura, ni prosveta, ni zdravstvo. Ni{ta drugo, samo spavawe... A Slu`ba za progon IB-ovaca nastavila je da radi u ilegali. Oni su imali tajni i strogo ~uvani plan sa rasporedom svojih mu~ionica. Da, da, ovde, u blokovima Novog Beograda! Ti misli{ stanuju kom{ije, kad ono – kancelarija UDB-e, opa, bato!...

Kakva sramota i bruka za Beograd! Eto, to ti je prava pri~a, pri~etina. A ne ono o ribama...” „U pravu si. Dobra je, ali nije za objavqivawe.“ „Ja ti je: dajem xabe.“ „Hvala, nije trebalo.“ „Pa ti vidi {ta }e{ s wom.“ 37

„Gleda}u da je {to pre zaboravim.“ „Kako ho}e{... Ako se predomisli{, evo ti moja vizitkarta.“ „Ne}u se predomisliti.“ „Da znam gde da je pro~itam.“ „Nigde. Nigde je ne}e{ pro~itati.“ „U pravu si, ako je ti pusti{ do}i }e i do mene...“ „Do vi|ewa.“ „Do vi|ewa...“ Kada se iskobeqasmo iz taksija kod `elezni~ke stanice progovori moj drug koji je svo vreme }utao. „Slu{aj... Ovim gradom krstare ludi taksisti, koji besmislenim pri~ama pune u{i svojih i onako isprepadanim putnicima.“ Tu se pozdravismo i svako ode svojim putem...

O^EV HLEB

Kada bi, retko, majka bila odsutna, otac bi morao da mesi hleb. On je bio tako sme{no-ozbiqan kad god ne{to va`no radi. Zavr}e rukave, osvr}e se unaokolo tra`e}i i skupqaju}i sve {to mu je neophodno, nabira usne, {apu}e ne{to nerazumqivo, a ako mu posao dobro po|e za rukom, obavezno zapeva onu jednu jedinu pesmu koju zna: „Oj, |evojko |evojano, |evojano, da se `enim jo{ je rano!...“ Ima u ve{tini me{ewa hleba jedna ta~ka, veoma va`na, kada bi trebalo ta~no odmeriti koli~inu bra{na i vode. Tu je otac bio malo neodlu~an, nespretan, nije ta~no znao da odredi tu ta~ku – da na|e pravu srazmeru izme|u bra{na i vode. Obuzimalai ga je laka zebwa, ruke bi mu drhtale od nervoze. Dizao je dlakave prste umazane testom, osvrtao se i pitao naglas: „[ta sad? Kako ono be{e daqe?... Malo bra{na, pa 38

malo mlake vode? Malo ovog, malo onog, ali koliko?

Da li }e biti dovoqno? Ili ne}e biti?...“ I tako je otac dolio previ{e vode u onaj bre`uqak bra{na; sli~an vulkanu ili zarubqenoj kupi. U~inilo mu se da }e testo biti gwecavo. Onda je u masu dodao jo{ bra{na, ali mu se u~inilo da je sada previ{e suvo, da }e biti suvi{e tvrdo... Ni{ta zato, on je uporno nastavio da dodaje ~as vode, ~as bra{na, ~as ovoga, ~as onoga... I kad je bio sasvim zadovoqan gustinom i gipko{}u testa, ustanovio je da }emo imati hleba za mesec dana. A mo`da i vi{e. Ili za punu {kolu |aka.

Ili za celo selo... [ta je, tu je. Otac podsti~e vatru u {poretu, otvara dobro zagrejanu rernu i po~iwe pe~ewe hleba... Kada je potro{io svo zame{eno testo, imao je punu ku}u hleba. Do du{e, isplatilo se – cela kuhiwa je mirisala na sve`e pe~eni hleb. Tako fino je zamirisao i skromni u~iteqski stam. I {kola. I celo selo!

Upitao sam oca {ta }e nam toliki hleb, {ta }e re}i majka kada se vrati? „Slu{aj – odbrusio mi je otac. – Ne postavqa glupa pitawa, nego otr~i kod Nikoli}a, kod Savi}a, kod ]alovi}a, a mo`e{ i kod Aleksi}a i Mileti}a jer ti je usput. I pitaj ih lepo treba li im taze hleba. Kao {to vidi{ da ga ima i previ{e. „A ho}u li i kod ludih To{i}a?“ „Po`uri, poteci! Idi brzo da se hleb ne ohladi“ Tako su sela Zeoke, Grab i Tijawe sedam dana jela u~iteqev hleb. Da je bio ukusan i hrskav, jeste. Da je potrajao, potrajao je...Seqaci su, kasnije dobacivali ocu, onako, {eretski: „Je li, u~o, Boga ti? Kad }e{ opet da mesi{ hleb?!“

39

Branko An|i}

MALEKON POD SNEGOM

To {to sam rekao da je priroda na Kubi antisocijalisti~ka ne zna~i, dru`e Ortega, da sam ja nekakav antirevolucionarni element, Bo`e sa~uvaj. Tako mi svih Ori{a i naro~ito ]anga i O}una(*), ja samo ka`em kako jeste, kao meteorolog po struci – to da je priroda na Kubi antisociajlisti~ka. Zna{ ti i ko sam i {ta sam, ima{ moj dosije u arhivi mesne zajednice, ~ist je kao suza, nisam nikad ~ak ni cigare prodavao turistima za fule(**). Sigurno dobro poznaje{ moju biografiju, naro~ito otkad se vi|am sa tvojom Mairilis. Nikad mi nije palo na pamet da kritikujem na{u Revoluciju ni wene lidere, a jo{ mawe mudre poteze na{eg rukovodstva, ~iji si i ti, dru`e Ortega, istaknuti ~lan: u redu, sekretar mesne zajednice nije isto {to i ~lan Centralnog komiteta, ali odgovornost po~iwe od baze, uvek su nas tako u~ili, je l’ tako?

Ne, niti laskam niti se odvajam od teme, samo ho}u da podrobno objasnim svoju izjavu o kojoj si, dru`e Ortega – moram to da ka`em – potpuno pogre{no obave{ten od }opavog Pedra Huana jer, iako je on tvoj zapisni~ar u mesnoj zajednici, svi znamo da je pun zavisti i revan{izma, naro~ito prema meni, jer uprkos pasti za zube i mirisima koje je za wu nabavqao od juma(***), Mairilis nije htela ni da ga pogleda, a mene jeste. I to vi{e puta. Eto, zato me je otkucao kao neprijateqa na{eg dru{tvenog poretka. Jo{ ga mu~i i to, }opavog Pedra Huana, {to sam ja zavr{io {kole, {to imam diplomu meteorologa i razumem se u tajfune, ciklone, plimu i oseku i, da tako ka`em, poznajem }udi prirode. [to on nikad ne}e mo}i, jer ne poznaje ni 40

}udi svoje `ene: zato ga je i ostavila. Jedino {to zna je da ~u~i u mraku, u {ipragu kraj obale, kad voda nado|e i gleda da li }e neko otisnuti splav usred no}i, dok je visoka plima. Koliko puta sam mu govorio onako drugarski, ne da ga kritikujem: Pedro Huane, nauka je osnov na{eg napretka, nauka, a ne potkazivawe. Dobro je biti budan, ali vaqa ~itati, raditi na sebi. U~iti, samo u~iti, kako je govorio na{ vo|a, a ponavqao Lewin. Ili obrnuto. Ako si dobrovoqni zapisni~ar mesne zajednice, to ne zna~i da si svu mudrost sveta posisao, niti da si boqi od svih nas. Niti da sam ja gori, samo zato {to sam se stavio na raspolagawe Revoluciji da ~uvam mehanizacuju umesto da radim kao diplomirani meteorolog. I onda tako zbuwen, a bogami i pomalo uobra`en, umesto da mi ka`e hvala, Pedro Huan uzeo da pri~a naokolo kako ja kritikujem socijalizam! To stvarno nije pravo. Zar ja, kome je Revolucija i otac i majka, kome je socijalizam omogu}io da studira, da dobije diplomu meteorologa i poverio mu da bdi nad skupocenom mehanizacijom koju su nam na{i saveznici i takore}i bra}a Nemci, oni svesni, isto~ni, razume se, dali – za svaki slu~aj!?

Nijedna karipska zemqa je nema i ba{ meni da pripadne ~ast da ~uvam i odr`avam tih pedeset i {est kamiona-guseni~ara sa ~eli~nim raonicima. I zar ba{ ja, koji ih svakodnevno bri{em i jednom nedeqno podmazujem, da kritikujem socijalizam!? Pa to prosto nije logi~no. Ka`i i sam dru`e Ortega, zar bi na{e rukovodstvo poverilo takvu odgovornost nekom ko nije proveren?

Ali ja te potpuno razumem, dru`e Ortega, i ~ak odobravam {to si sazvao ovaj sastanak mesne zajednice da u drugarskom razgovoru i zajedni~koj samokritici ra{~istimo svaku nedoumicu i isteramo celu stvar na ~istinu. Ne smatram uop{te da je ovo neko saslu{avawe, nego upravo ono {to sam malopre rekao: isterivawe stvari na ~istinu: da se jednom vidi ko je 41

odan Revoluciji, a ko je oportunista {to zloupotrebqava ideologiju na{e partije za svoje li~ne, tako re}i intimne ciqeve! Jer ti, dru`e Ortega, ima{ dvostruki zadatak: osim na narodnog neprijateqa, mora{ da pazi{ i na tvoju Mairilis. Drugarica Mairilis je mlada, neiskusna, prosto buja i brzo sazreva iz dana u dan! Ako se ne usmeri na vreme, u ovoj na{oj vreloj i vla`noj klimi mlade` olako.... – Ali {ta ja to pri~am! Ono {to ti zna{ boqe od mene jer se svakodnevno sa tim suo~ava{, u mesnoj zajednici i u svom doma}instvu. I sasvim si u pravu: ni ja ne bih dopustio da se moja }erka vi|a sa ideolo{ki sumwivim tipovima, a naro~ito ne kad taj s kojim se vi|a, to jest ja, ima nameru da zaprosi wenu ruku. Zato i ho}u sve da objasnim, da ne bude zabune.

Jeste, dru`e Ortega, ponovi}u ono {to sam rekao: sva je istina da je priroda na Kubi protiv socijalizma i na{e Revolucije, ali to nikako ne zna~i da sam hteo da ka`em kako je na{a Revolucija neprirodna. Sa~uvaj Bo`e! Nego naprotiv: da osim borbe protiv svih doma}ih i stranih neprijateqa mora da se bori i protiv klime koja podriva na{u spremnost, ~ini sve da nas omek{a i odvu~e sa pravog puta. Recimo ova najo~iglednija anomalija i primer s kojim se svakodnevno suo~avam: da li smo se ikad zapitali za{to na Kubi nikad ne padne sneg? Dok sedim tako u gara`i i nadam se da }e jednog dana pasti, gledam sve te izbledele Evropqane i Kana|ane kako se od ranog jutra skidaju do gole ko`e u sred zime i tvrdoglavo ~ekaju na sunce – u januaru. [to se ne skidaju u kupa}e ga}e u [vedskoj i u Sibiru i na Alpima usred januara, {to ne ~ekaju tamo da upe~e zvezda, pitam ja vas? Nego ovde, na Kubi.

U po~etku sam ih upozoravao da smo i mi na severnoj polulopti i da je u januaru, uprkos suncu i temperaturi od plus 25°C, teorijski najve}a mogu}nost da padne sneg; ako se to desi, da ne ka`u posle kako ih je klima iznenadila. Na {ta su mi samo odmahivali rukom i 42

odgovarali: Nema zime na Karibima. Da, nema, ali bi moglo biti i tu se, dru`e Ortega, vidi ta razlika izme|u na{e budnosti i one tipi~ne kapitalisti~ke samouverenosti qudi naviknutih da uvek sve bude onako kako oni predvi|aju: zahtevaju sunce i dobijaju ga, ne}e sneg i snega nema, ali da li se ikad zapitaju – {ta ako ga bude? Nemam nameru da se me{am u unutra{we poslove drugih zemaqa, ali reci ti meni, dru`e Ortega, koja druga karipska zemqa sem na{e ima mehanizaciju za ~i{}ewe snega? Nijedna! Samo nas, Kubance, sneg ne mo`e iznenaditi, samo na{i drumovi }e ostati prohodni ako navali vejavica na Karibe, ako Malekon(****) osvane pod snegom, jer smo predostro`ni i jer nas i na{e saveznike ni{ta ne mo`e iznenaditi.

Kad ~ovek dijalekti~ki pogleda na savremeni svet shvati da se sve mewa – a Kuba je deo sveta, ma {ta o tome mislili oni u Va{ingtonu i crvi u Majamiju. I kao i sve druge zemqe, i na{a ima pravo na promenu klime pa i na svoj sneg. To {to dosad nije bilo snega ne zna~i ni{ta, niti nam dozvoqava da se opustimo. Ni u Severnoj Americi nekad nije bilo crnaca, na primer, pa su ih doveli iz Afrike, i vidi sad. U Majamiju se govorilo nekad engleski, a sad – nikog da vidi{ sem na{e bra}e, mislim one zabludele.

Svake nedeqe posle igranke, kad otpratim Mairilis ku}i, silazim u gara`u i podmazujem kamioneguseni~are za ~i{}ewe snega. Glancam raonike velike kao zastave na Trgu Revolucije. Proveravam uqe u motoru, dodajem antifriz u vodu za brisa~e, da se ne zamrzne kad udari mraz. I na kraju, ne zaboravqam da krpom izglancam grb Nema~ke Demokratske Republike na vratima voza~ke kabine, neka se vidi ko nam je pomogao kad je trebalo. Nek’ se vidi kako funkcioni{e socijalisti~ki internacionalizam. Znam ja da vole i oni nas. Svako jutro milioni Nemaca, naravno onih svesnih, isto~nih, sa osmehom sigurno pomi{qaju na nas, Kubanace, dok piju svoju prvu toplu kafu i slade je 43

na{im {e}erom. Nemaju fule za bacawe, trebaju im za druge stvari, ali zato imaju nas da im po{aqemo i kafu i {e}er, kao {to mi imamo wih da nam zauzvrat po{aqu raonike za sneg. Dok je u meni zrnce snage, ne}e biti zavejanih puteva na Kubi, to vam se kunem s rukom ne isto~nonema~kom grbu.

Ali ne, priroda nam ne dopu{ta da se poka`emo.

Moramo biti strpqivi i ~ekati da jednom poklekne, da neki ciklon potera talas vla`nog vazduha sa, recimo, Wufaundlenda ili sa Islanda i da izru~i svoj beli tovar na na{e ostrvo. [ta ako, na primer, jume jednom promene taktiku i reprogramiraju svoje meterolo{ke satelite da nam – umesto ciklona i tornada koje nam {aqu svake godine samo da bi naudili na{em turizmu – po{aqu vejavicu? Da nas iznenade. Svake zime samo gledam one strahote na televiziji, kad snegovi zaveju drumove u Vermontu i Montani i gde sve ne i – onako qudski – ~ovek prosto po`eli da im pomogne. Recite i sami dru`e Ortega, – zar nas tome, uostalom, ne u~i socijalisti~ki internacionalizam?-: da nemaju takvu vladu koja ih hu{ka na nas, zar ne bismo pomogli bra}i Amerikancima i poslali im par udarni~kih brigada i na{u mehanizaciju da im pomogne da ra{~iste taj sneg {to ih svake zime davi kao zmija `abu i sabija ih u ku}e kao medvede u wihove pe}ine? Ali kad se politika i priroda udru`e protiv Revolucije, ~ovek mora da je oprezan i nepokolebqiv. ~esto tako zami{qam Malekon pod snegom, vijugavi put du` mora s jedne, i kolone stubova starih, otmenih ku}a {to gledaju na pu~inu sa druge strane najlep{e ulice na{e Havane.

Beli krovovi i terase, bela pau~ina po povr{ini tamno sivog mora, ali ulice – ~iste. Deca se veselo smeju i prave ori{e od velikih grudvi, ne, nisam ja religioznam, ka`em to onako, vi{e kao narodnu radinost, stvar folklora. Ne}e vaqda da prave deda-mraza sa likom Fidela i Marksa, nezgodno je posle kad se topi, takve stvari reakcija uvek koristi u propagandne 44

svrhe, iako je to delo prirode. Ali dok je mene, ne}e na{e starice lomiti svoje noge po klizavici, niti }e na{a mlade` morati da ~ami po zavejanim ku}ama iza zavejanih vrata; bi}e dovoqno samo da otvorim kapiju gara`e pa da zapredu motori na{e mehanizacije pre nego {to krenu da razgr}u sneg po ~itavom ostrvu.

CNN, BBC, RDA, RFI, i ostale skra}enice – ~itav svet }e pisati sa divqewem: Sneg nije iznenadio Kubance!

I sad, dru`e Ortega, reci i sam kako ~ovek da se ne upita, onako filosofski, za{to nam priroda uskra}uje takvu mogu}nost? Za{to radi protiv nas? Zar nismo oduvek pokazivali koliko je volimo, koliko u woj u`ivamo? Zar nisu upravo na{i drugovi Nemci, naravno oni svesni, isto~ni, bili ti koji su nam prvi otvorili o~i i ukazali nam da joj se ne prepu{tamo bezrezervno jer ona – tvrdim to dru`e Ortega, kao meteorolog i kao komunista – NIJE na na{oj strani.

A ko nije sa nama... zna se. Ono {to nas ne ubije, samo nas oja~a! I {to pre proglasimo da je priroda, tojest klima, na Kubi antisocijalisti~ka, utoliko boqe: bi}emo spremni da se uhvatimo s wom u ko{tac, ne}emo imati iluzija da nam poma`e samo zato {to zbog we do|e svake godine tih nekoliko milion~i}a turista da se izle`ava po obali i arogantno zahteva sunce i samo sunce, dvanaest meseci godi{we. A sneg? Oni svoje sunce dobiju za {aku dolara, a mi – ni{ta! Ni dolare, ni sneg! To dru`e Ortega, jednostavno dijalekti~ki nije u redu.

I sem toga, uvek treba biti spreman za diferencijaciju: moramo znati ko je na ~ijoj strani – jednom zauvek. Priroda nije na na{oj, to je sad ve} jasno i molio bih da }opavi Pedro Huan to unese u zapisnik sa ovog sastanka kad ga bude sastavqao kasnije, kad do|e struja. Ovako u mraku, stvari se lako previde. Ja stojim iza svojih re~i, kao meteorolog i kao komunista.

I jo{ bih hteo da ka`em ne{to o drugovima Nemcima, ako se mo`e. Nikada, ama ba{ nikada se nisam 45

slagao sa onim {to je pisao Caiman Barbudo ni neki drugi satiri~ni listovi kad su kritikovali drugove Nemce da su nam, kao, podvalili u razmeni dobara: eto, kao oni svako jutro piju na{u kafu i slade je sa na{im {e}erom, a {ta mi da radimo sa mehanizacijom za ~i{}ewe snega? Ja odgovaram: da ~ekamo i da budemo spremni.

Ja vas pitam sada, drugovi, kao i sve te defetiste, zar ste zaboravili koliko su nam pomogli isti ti drugovi Nemci, naravno oni svesni, isto~ni, u re{avawu jednog od najte`ih problema na{e omladine – onog seksualnog? To je bilo pitawe koje je dugo bilo pre}utkivano i jo{ du`e mu~ilo na{u Revoluciju.

Uvek sam ga navodio kao primer na{oj, tojest tvojoj Mairilis, dru`e Ortega: Ne zaboravi, Mairilis, govorio sam, klima je kriva, a ne mi. Priroda je na Kubi antisocijalisti~ka, radi sve da nam skrene pa`wu s pravog puta. Velike su vru}ine, Mairilis, qudi se znoje, narod ide go i bos, lako se uspali i svi bi, da izvinite, da se olak{aju. Kad zaigramo uz son, na{a tela se priqube jedno uz drugo, takva je na{a narodna tradicija, na{ folklor slavqen svuda u svetu, i normalno je {to po~nemo da di{emo ubrzano, nismo krivi ni ti ni ja, Mairilis, nego klima, priroda. Eto, tako joj ja govorim i onda joj navodim taj primer u kojem su nam pomogla na{a socijalisti~ka bra}a. ~itaj {ta su zaklu~ili nema~ki nau~nici, Mairilis, oni svesni, isto~ni, koji su nam sistematskim radom i nesebi~nim zalagawem pomogli da shvatimo otkud sva ta muka koja mladima kvari san i ne da joj mira, a udara na koncentraciju i slabi socijalisti~ki moral.

Nikad ne}u zaboraviti koliko je glavoboqe zadavao seks na{em rukovodstvu pre no {to je u pomo} pozvalo na{u isto~nonema~ku bra}u. Jer Nemci, oni svesni, isto~ni, oni su dru`e Ortega hladan, objektivan narod.

Wima priroda, tojest klima, daje predaha, a ne kao nama. Do{li su kod nas, proveli ~itavu godinu, obavili 46

istrazivawa i kona~no zakqu~ili: svaki Kubanac izme|u petnaest i dvadeset pet godina starosti ima potrebu za svakodnevnim upra`wavawem seksualnog odnosa. I da se ne upu{tamo sad u to – koliko puta.

Skoro isto to su, uz malo snebivawa, priznale i na{e mlade drugarice. Ali je ta~no 94,6% na{e mu{ke populacije istovremeno izjavilo da je spremno da se `eni iskqu~ivo devicama. I tu se na{e rukovodstvo upitalo kako da re{i tu neznatnu protivre~nost za koju je na{a Revolucija morala na}i odgovor, jer su, najzad, na{ narod i wegov partijski vrh dokazali da je Revolucija ja~a od prirode. E, tu su, vidi{, dru`e Ortega, drugovi Nemci, poznati po svojim seksolo{kim studijama visoke teorijske vrednosti, dobili svoju pravu ulogu, jer se na{i stru~waci uglavnom oslawaju na praksu. I dopunom ta dva sistema prona|eno je re{ewe koje ja – kao diplomirani meteorolog – najboqe razumem. Kao {to se sigurno se}a{, sa velikim olak{awem je zakqu~eno da protivre~nosti ustvari nema, jer sa moralnog stanovi{ta na{e devojke, odane socijalisti~kom moralu, ostaju nevine do svoje duboke starosti, ~ak i kad su hinetere(*****), a to zna~i – gotovo ~itavog `ivota. Posao je posao, a li~ni `ivot je li~ni `ivot. Postalo je jasno da zadovoqavawe wihovih telesnih potreba pre svega treba sagledati kao zdravstvenu higijenu koja je odgovor na klimatske uslove na{eg podnebqa, a ne kao amoralnu prostituciju kojom su na{ narod vekovima trovali vlasnici kazina i javnih ku}a sa severa. Ja o tome uvek govorim mojoj, tojest tvojoj, ili ako ba{ ho}e{ na{oj Mairilis, kad god ostane kod mene preko no}i. Drugovi Nemci, oni svesni, isto~ni, su nam poklonili nevinost – a, kao {to znamo, poklonu se zubi ne gledaju, pogotovu kad dolaze od pravih, tako re}i internacionalisti~kih, prijateqa i kad grejawe u kabini kamiona sa raonikom koja lako podrhtava povi{ava za onih nekoliko kriti~nih stepeni temperaturu, pa moramo 47

da poskidamo sve sa sebe i pribijemo se tesno jedno uz drugo jer je napoqu vejavica kroz koju se mi, kao i na{a Revolucija, u ma{ti probijamo.

(*) Orixas – Ori{e, bozanstva afri~kog naroda joruba, u Brazilu i na Kubi; Chango (Xango) i Ochun (Oxun) su me|u popularnijim bogovima ori{a; (**) fula – ime za dolar u kubanskom `argonu; (***) yuma – juma, isto zna~ewe kao i gringo, tj. severnoamerikanac, jenki, u kubanskom `argonu; (****) Malecon – Malekon, najpoznatija ulica i {etali{te Havane, uz obalu mora, poznata po kolonadama, i starim, otmenim ku}ama; (*****) jinetera – hinetera, kubanska prostitutka, naro~ito specijalizovana za strane turiste.

48

Zoran Ili}

GODINU DANA KASNIJE

1.

Dan je zapo~iwao u deset do osam, pokazivale su kazaqke malog okruglog budilnika u vitrini, zvucima crtanog filma na TV-u. Devoj~ice su mirno le`ale na trosedu, iz svog kreveta mu{karac je mogao da vidi samo mla|u, i gledale film. Likovi na TV-ekranu su pri~ali brzo i dijalozi, povremeno prekidani lupom, treskawem ili {kripom, muwevito su se smewivali, {to je samo po sebi imalo komi~an efekat. Mu{kar~eva `ena je le`ala na kau~u tela umotanog u ru`i~asti ~ar{av, i bezbri`no spavala. Za wu dan jo{ nije zapo~eo.

Mu{karac je ustao iz kreveta, pri{ao mla|oj devoj~ici, pa`qivo se nagnuo – rukom se naslonio na zid iznad wene glave – {apnuo joj ne`nim, za{e}erenim glasom „Sre}an ro|endan, mala”, vragolasto povukao za uvo, i poqubio prvo u jedan, a onda i drugi obraz. Potom je tiho, zavereni~ki, dodao: „Da li ti je i ona”, i o~ima pokazao prema drugoj devoj~ici „~estitala ro|endan?” „Nije”, mirno je odgovorila devoj~ica gledaju}i i daqe crtani film na TV-u.

Niko ne tvrdi da dan ne}e biti kao bilo koji drugi, bez obzira {to su subota, godi{wi odmor i ro|endan mla|oj devoj~ici. [ta se promenilo za proteklih godinu dana, pomislio je. Ne samo u wegovom `ivotu ve} {ire: u zemqi u kojoj je `iveo? Da li je kao u nekada popularnom {lageru: Godinu dana kasnije, sve mnogo jasnije?

49

Jo{ su bili u ratnom okru`ewu dok su pobede na rati{tima zamenili porazi. Me|utim svi su govorili o miru koji je nadohvat ruke, miru koji nema alternativu, ~ak i miru po svaku cenu... Mir je podrazumevao brzo ukidawe ekonomskih sankcija i toliko `eqeni skok `ivotnog standarda.

Kao i pre godinu dana, mu{karac se obukao brzo i nemarno, i napustio stan.

Napoqu je bilo hladnije nego {to je o~ekivao dok je bio u stanu. Vetar je sna`no duvao u wegova prsa, a gusti i tamni oblaci su zaklawali sunce.

Na kiosku sa {tampom nije bilo dnevnih novina koje je sredove~ni mu{karac ~itao. Produ`io je do samousluge i mogao da konstatuje da ni hleb nije stigao. Ali, zato je prodavnica bila ispuwena qudima koji su stajali u redu i strpqivo ~ekali da do|e. Za pola sata, sat, mo`da i dva, nije va`no. Ostavqali su utisak qudi kojima je malo toga jo{ va`no u wihovim `ivotima.

Oni su svetu pokazali prkos, a svet je wih ka`wavao kao {to roditeqi ka`wavaju neposlu{nu, jogunastu decu. Tako je prkos i{~ezao, istro{io se, izgubio smisao. Ostali su ravnodu{nost i otupelost.

Ku}i se vratio praznih ruku. Novine }e kupiti kasnije, u toku dana, dok }e doru~ak svi ~etvoro presko~iti.

Ukqu~io je radio i potra`io stanicu koju je slu{ao i pre godinu dana. Pre toga, skuvao je kakao, u wega usuo mleko iz fri`idera i ponovo, ali sada obu~en, legao na krevet.

Ni wegova `ena vi{e nije bila u krevetu: sedela je u foteqi i mirno radila. Novu {ustiklu, nov stolwak, mada ih je ve} bila puna ku}a.

Usredsredio se na muziku sa radija: i{li su Stounsi i Honky Tonky woman. Svidelo mu se kako je voditeq najavio pesmu: – A sada Kejt Ri~ards i wegov prate}i BAND! Tako je, de~ko! Treba prekriti Mika Xegera, malo 50

ga gurnuti u stranu. Potom su odnekud iskopali Reja ^arlsa. Wegova pesma je i{la bez ikakve najave.

Mu{karac je lagano ispijao posledwe gutqaje kakaoa. Mo`da bi trebalo da popije lek za stomak pre nego {to zakora~i u aktuelni dan? I kakav ga dan o~ekuje? Sve~an, sa proslavom ro|endana wegove k}erkice, prepodne u grozni~avim pripremama – spremawu stana, kuvawu jela, odlaska do prodavnice po pi}e, onda do pijace po ostale potrebne namirnice – vo}e, povr}e, sir; popodne sa ku}om punom ro|aka i prijateqa, i velikim koli~inama raznovrsne hrane i pi}a na stolu?

Da li ga zaista takav dan o~ekuje? Nije sasvim siguran.

Premestio se u sobu i prikqu~io porodici ispred televizora. Trebalo je pogledati najnovije vesti.

Spiker je ravnim, monotonim glasom ~itao najva`nije vesti za taj dan: – Najnoviji pregovori najavquju skoro ukidawe ekonomskih sankcija... Me|unarodna zajednica novinara najo{trije je osudila brutalno ubistvo britanskog novinara... Na beogradski aerodrom sleteo je ruski avion sa humanitarnom pomo}i za izbeglice iz Krajine...

To je bio taj dan! Ili: to su sve la`i o tom danu!

Na radiju su ponovo pra{ili Stounsi. Pesma se `estoko razlivala etrom sobe dok su wegova stopala u krevetu (ponovo se opru`io na le`aj) poskakivala u ritmu muzike. Bio je to Jumping Jack Flash!

Setio se da ga u jedanaest ~eka ranije zakazani sastanak, i da je krajwe vreme da po~ne sa pripremama za taj susret. Oti{ao je u kupatilo, nagnuo se nad lavabo i pogledao u ogledalu: trebalo je obrijati bradu staru desetak dana, oprati zube (obi~no je to radio sa dve ~etkice), i na kraju (to }e biti najte`e) odlu~iti {ta da obu~e.

Kada je sve to obavio (kao {to je i pretpostavio najvi{e vremena je izgubio oko obla~ewa), krenuo je autobusom u sredi{te grada. Setio se da je i pre godinu 51

dana isto uradio. @ena i k}erkice su nekoliko minuta pre wega napustile stan i oti{le prema jednom od gradskih predgra|a.

2.

Mu{karac je sedeo u nepoznatom stanu i sa dvoje prisutnih razgovarao o registraciji kluba oko ~ijeg su osnivawa wih troje i nekoliko wihovih poznanika utro{ili ~itavo leto.

Mada je bio u najboqim godinama, nijednu akciju koju bi preduzeo nije uspevao da dovede do kraja. Ili bi, posle izvesnog vremena, od we odustao, ili bi se realizacija akcije provla~ila mesecima, neprestano odlagala, razvodwavala, dok mu, na kraju, `eqeni ciq ne bi ni{ta zna~io.

Sada je mogao da se uveri da to i drugima ne polazi lako za rukom.

Problem zbog kojeg su se wih troje okupili bio je banalan: trebalo je da se dogovore na ~iju }e adresu da prijave klub. Stariji mu{karac se izvla~io da se stan u kome stanuje ne vodi na wega ve} na suprugu. Onda ga je `ena u ~ijem su se stanu sastali (ispostavilo se da stan nije wen ve} maj~in) upitala da li bi on pristao da klub prijave na wegov stan.

– Bi}e to privremeno. Dok se ne sna|emo za prostorije.

– U redu je, mo`e – odgovorio je pomirqivo.

3.

Ostavio ih je da raspravqaju o najnovijim porazima i tra`e aktuelnog izdajnika koji je za sve kriv, dok je on krenuo da potra`i najbli`i kiosk sa {tampom.

Novine su se pojavile u prodaji, ali je mu{karac bio suvi{e umoran da krene prema predgra|u u koje su jutros oti{le `ena i devoj~ice.

Po{ao je ku}i, mada mu se ni ideja da ostatak dana provede sâm nije dopadala. U ~emu }e ga provesti? U 52

~itawu novina koje je malopre kupio, kada ih pro~ita, ukqu~i}e TV i pogledati neki dobar film‌ Tako }u provesti ostatak dana, razmi{qao je dok se kretao prema delu grada u kome je stanovao. Povratak ku}i se prili~no odu`io. Za{to? Zato {to je `eleo deo puta da prepe{a~i, uz put svrati do gradske pijace i kupi banane jer je znao da ga kod ku}e ne ~eka ru~ak, niti bilo {ta drugo za jelo.

Na kraju je sa plasti~nim kesama punim vo}a u rukama – pored planiranih banana, kupio je jabuke i breskve – u{ao u gradski autobus.

4.

Kod ku}e, kora~aju}i stanom pojeo je bananu, onda ukqu~io TV, seo u fotequ u kojoj je jutros wegova `ena radila ru~ni rad, i otvorio novine.

Vreme je sporo prolazilo. Oti{ao je do telefona, pozvao `enu, rekao da je on kod ku}e i da im se ne}e pridru`iti. Neka se wih tri lepo provedu.

Na TV-u je bio prenos atletskog takmi~ewa i sportisti su jurili medaqe, nove nacionalne ili svetske rekorde.

U novinama najzanimqiviji be{e ~lanak koji je opisivao kako je iz potopqene kineske xunke iz XVI veka izva|eno oko {est hiqada predmeta od neprocewive vrednosti. Na`alost, u ~lanku nije bilo detaqnijeg opisa predmeta.

Uve~e, oko pola devet, ponovo se udobno smestio u fotequ jer je odlu~io da pogleda film na Prvom programu RTS-a sa Robertom de Nirom u glavnoj ulozi.

Wegovo ime je obe}avalo dobru zabavu, me|utim, posle desetak minuta pitao se kako je de Niro pristao da igra u tako lo{em filmu. Jo{ vi{e je smetalo {to je glum~evo nasmejano lice govorilo da nije ni svestan da igra u o~ajno lo{em filmu. Nikako nije mogao da se pomiri sa tim, dvostrukim porazom svog omiqenog glumca.

53

Film je mogao da bude shva}en kao nastavak de Nirovog kultnog filma Lovac na jelene jer je govorio o povratnicima iz vijetnamskog rata i wihovom nesnala`ewu u svetu kome su, nekada, i oni pripadali. A taj svet je, prema zamisli scenariste, trebalo da ostane neokaqan, da mu se ne natura nikakvo ose}awe gri`e savesti {to ih je poslao u rat, klanicu, iz koje se nisu vratili kao heroji ve} kao mladi qudi sa gomilom psihi~kih problema.

Jedino je mu{karcu preostalo da sa~eka povratak porodice. Oti{ao je do predsobqa i ponovo pozvao onaj broj telefona. Javila se ta{ta. „Da”, rekla je, „wih tri su krenule pre sat vremena”, i mo`e ih o~ekivati svakog trenutka. I neka joj se k}erka javi ~im budu stigle.

U filmu sa de Nirom se nije ni{ta uzbudqivo, neo~ekivano, doga|alo. Jedino je on, u me|uvremenu, obrijao bradu i imao nov izgled, ali film je ostao jednako lo{.

Kona~no je stigla wegova porodica.

– Gde ste do sada?! – bilo je prvo {to ih je upitao. – Umirem se od dosade gledaju}i glupi film na TV-u.

Onda je `ena ispri~ala, kratko opisala, kako su wih tri provele dan. Nije zvu~alo uzbudqivije od onoga {to je mu{karac tog dana do`iveo. Ipak, ose}ao je gri`u savesti {to nije sa wima proveo dan, {to je iskliznuo iz tog dana. Sre}om, iskliznu}e nije bilo su{tinsko da se po~etak i kraj dana nisu mogli spojiti.

Mogao je mirno da po|e na spavawe, znaju}i da su i wih tri u blizini, u susednoj sobi stana.

54

Nikola Malovi}

SLIKA U UQU

Mira je godinama za nevelike pare radila u kotorskoj galeriji „+46°C“, tik do katedrale iz 1166, do koje su, mahom qeti, dolazile i takvi likovi, oba pola i svih rasa, te na engleskom pitali: – Izvinite, ova slika u uqu, da ne predstavqa mo`da neku kotorsku crkvu?

Budu}i zapitkivana nebrojeno puta u vezi sa svakom glupo{}u, ukqu~uju}i i to da li ona, Mira, radnica, zna gdje se mo`e rezervisati karta za Pri{tinu, da li zna gdje je najbli`i francuski kulturni centar i da li ima saznawa u vezi s tim do koje grani~ne serpentine putnik-namjernih ne}e sresti divqe pleme Dukqana, Mira je, umorna, jednako odgovarala: – Jeste, ovo je slika u uqu kotorske Katedrale iz 1166, a koja se nalazi na dva metra od na{eg objekta, izvolite, okrenite glavu ulevo i podignite pogled; kartu za Pri{tinu mo`ete rezervisati u Podgorici, to su ionako gradovi-posestrimi; najbli`i Francuski kulturni centar nalazi se u Knez Mihailovoj ulici, u Beogradu, nedaleko odavde, na svega 110 metara nadmorske visine...

– Nakon takvih odgovora obi~no bi sebi u bradu proslovila: – A, u tri lepe...

O plemenu Dukqana {irila je turisti~ku jeres me|u onima koji su, Bog zna za{to, `eqeli da iz pitome mediteranske Boke krenu uzbrdo. – Ako gore sretnete pripadnike plemena, neka vam telefon va{eg konzula ili agencije obavezno bude pri ruci. Nikad se sa tima planinskim domicilnima ne zna. Pro{le sedmice oteli su jednu Hrvaticu, mediji javqaju, i podveli 55

je najve}em piscu cele Dukqe, da je ovaj re~ima slika kao {to bi slikar bojama opisivao gro`|e ili jabuku.

Posle su je pustili, ali zamislite {ta je samo devojka pre`ivela!? Boqe vam je zato da po|ete u Gorwi Stoliv. Jeste li ikad bili u Gorwem Stolivu? Niste?

Eto vidite. Do tamo tako|e mo`ete samo pe{ke.

Sva{ta ste propustili...

Tako je kotorskim turistima kazivala Mira.

Vlasnica galerije stalno se mu{terijala kiselo osmjehivala: – Nee, pa nisu na{e kom{ije iza brda takvi, nee... – Ipak je Miri, zbog prpo{nosti, odbijala stalno od plate, ali radnicu otpu{tala nije; galerija „+46°C“ te{ko je pronalazila onoga ili onu koji bi se strancima uop{te umjeli da obrate na pristojnom engleskom.

Mira je svejedno savjetovala go{}e [kotlan|anke, Vel{anke, Irkiwe, Katalonke, Baskijke, Aragonke, Balearke, Galicijke, Bretawke, Valonke, Flamanke, Oksitanke, Padanke, Korzikanke, Sicilijanke, [le`anke, Moravke, Erdeqanke, Transilvanke, Karelijanke, i ostale one `ene koje je po izdvojenom akcentu spoznala da su iz Kornvola, Valensije, Alzasa, Ju`nog Tirola..., da sa sobom u Brda ponesu sprej suzavac, pa {to svima gore Bog da...

S posla se vra}ala svakog dana ku}i kroz starogradski kotorski urbani lavirint, znanom joj pre~icom izme|u baroknih palata. Preumorna, bila je slijepa spram svih onih izgubqenih u lavirintu, onemo}alih, ostalih bez ~uturica s vodom, or something. Jedan ju je umiru}i evropski penzioner, s plo~nika potegao za nogavicu, i proslovio, dr`e}i u ruci Srpski u svakoj prilici: – Popa da li ga ima? vaqda slute}i zadwi ~as.

U lice mu se, po sred godi{weg odmora, cerekala smrt.

I zastala je mlada `ena, neodlu~na. Znala je da joj sin sigurno sve vrijeme nije ru~ao. Skupila je zato tri prsta, podigla dva, i zakrstiv{i umiru}eg gosta, oprostila se od wega, rije~ima: 56

– Vje~naja pamjat! – potom nastavila da lavirintom – kroz ulicu Pompijersku, te ulicom Kaldanskom, preko Trga od mlijeka i kontrade Postolarske, preko Trga od drva, kroz Sjeverna gradska vrata hita ku}i.

A kod ku}e, zaista! Mirin mu` nije skuvao ni vir{le. Vode u slavinama tako|e nije bilo, usqed neke vanredne restrikcije. Niti je u fri`ideru bilo senfa. I niti makar jedne u ku}i ohla|ene boce „Kwaza Milo{a“.

Rukom po glavi htjela je majka da pomiluje sedmogodi{weg sina. Ovaj se izmakao, zaigran oko Irangedona, informisao je rje~ju – Gladan! – da je gladan, pa je Mira, {ta da radi, skoknula do marketa, kupila vir{le, senf i hladnu kiselu, te poslala suprugu SMS: „Gde si, sve ti jebem?“ Nahranila je sina, dok je ovaj pal~evima pritiskao resto skuvanih vir{li dr`e}i ih u rukama kao xojstike. Bio je nemiran preko svake mjere, opsjednut video-drogom, ~ak i dok nije bio aktivni virtualni sudionik u nuklearnom ratu za djecu i omladinu. Igrao je sin Miri pred o~ima, pa mu je, iz nu`de, u kiselu vodu noktom zdrobila pola bensedina, 2.5 mg, samo da se smiri.

Samo da majka na|e sat-dva za sebe.

Mali je, vidje, zaspao sa nesa`vakanom vir{lom u ustima. Polo`ila ga je na kanabe, i malo ga okrenula na stranu, da se ne ugu{i, nego da pre`iva u snu.

Smotala je xoint, ukqu~ila TV i na{la Premijera kako s viskom u ruci hipnoti{e zalivske glasa~e: – Ula`emo Sve Napore. Bi}e Boqe. Imamo Prijateqe u Okru`ewu. Integracije Su Pitawe Dana..., Upravo Mi Javqaju..., Pitawe Su Trena... Ula`emo Sve Napore. Bi}e Boqe. Upravo Mi Javqaju: Pitawe Su Trena...

Mira je pomjerila nogu kao da }e da krene, ali nije.

Pustila je vjetar i prebacila kanal.

57

Jedan je tip kuvao. ^inio je to dobro, osjetila je, jer joj se razigrala glad. Prebacila je na „Pink“, na infuziju }irilice, malo plesala, drmala grudima i sebe zavodila pred ogledalom u predsobqu, dok nije zapi{tao mobilni a ona se trgla, pri{la spravi i pro~itala poruku: JELI STIGLA VODA. VODIM NEKE TURISTE U PERAST. DOCICU KASNO. Nije znala {ta da radi. Pozvala bi majku da je `iva.

Pozvala bi oca, i plakala, da je `iv, i klela ga {to ju je ostavio bez bra}e i sestara. Nije ovako zami{qala sama~ki `ivot. Strgla je s grudi jetini kineski poliester, zagrizla ga i – vri{tala, vri{tala! Potom je svukla sve sa sebe, i ve{ i sve, i po{la u kupatilo da se polije vodom, prethodno savatanom u plastenke Kwaza.

I bila je spremna da potro{i sve zalihe, sve, samo da sa tijela spere mnoge nanose bezizlaza, da se nanovo rodi, da opet bude djevojka koja mo`e da izabere kojim }e putem na raskrsnici daqe.

Dugo je tako Mira mislila kuda joj vaqa, dok iza sebe nije za~ula sina, okrenula se i vidjela ga kako u ga}icama uflekanim kapqama urina, iznena|en maj~inom golotiwom, s vrata kupatila buqi i pla~no se ispovijeda: – Mama, ja sam povratio.

58

Andrija Mati}

CYBERSPACE AVANTURA

Prvi kompjuter Mladen je dobio od oca, ta~no 30. 06.

2001. godine, za svoj dvadeseti ro|endan. Bio je to Pentium „dvojka”, lo{e dizajniran, bu~an, sa malim hard diskom i primitivnim monitorom od 15 in~a, ali se Mladen, tada jo{ uvek neiskusan mladi}, tek iza{ao iz grozomornih ~equsti puberteta, nije obazirao na spoqa{wi izgled poklona, te ga je, prirodno, do`iveo kao istinsko otkrovewe.

Ceo paket – dakle, modem, sve neophodne programe, drajvere, grafi~ke i muzi~ke kartice – instalirao je ve} u prvoj nedeqi nakon ro|endana. To, razume se, nije uradio sam, ve} mu je pomogao Bogdan, drugar iz sredwe {kole, me|u omladinom iz kraja poznat po nadimku „Haker iz Kote`a”. Ovog niskog, prili~no debelog mladi}a, od skoro stotinu kila, sa dugom, ve~ito masnom kosom, Mladen je upoznao jo{ u osnovnoj {koli, tokom potrage za nekim raritetnim brojem poznatog stripa pod nazivom Dilan Dog. Od wega je, odmah po instalirawu po~etnog softverskog paketa, kupio i polovne zvu~nike, zatim sto za kompjuter, specijalnu stolicu i nekoliko drugih rekvizita, kako bi ~itav ugo|aj bio podignut na profesionalniji nivo. Me|utim, Bogdanova uloga, u ovoj prvoj fazi, time nije bila iscrpqena. Upravo on je Mladenu pokazao osnovne kompjuterske radwe, kao {to su slu{awe muzike ili igrawe kompjuterskih igara, a nau~io ga je i nekim zahtevnijim ve{tinama, kao {to je, na primer, pretvarawe muzike iz audio u MP3 format.

Tih dana, ne ra~unaju}i kratkotrajne odlaske u prodavnicu, Mladen nije mnogo izlazio iz stana. Uglavnom 59

je to ~inio uve~e, kako bi se video sa ortacima iz kraja i sa wima podelio najnovije utiske iz virtuelne stvarnosti. Nije vi{e ose}ao toliku potrebu za drugim qudskim bi}ima, kao, recimo, u tinejxerskom periodu, kada je gluvarewe sa drugarima bilo najva`niji deo dana, jer se sada pred wim nalazio nov, neotkriven svet, u kojem je svaki sekund imao vrednost ~itavog meseca provedenog u obi~noj, predvidivoj svakodnevici.

Kroz dve nedeqe napunio je hard disk svakovrsnom muzikom, igricama i specijalnim, te{ko dostupnim programima. A onda je iz po{te, u malom, ukusno dizajniranom, plavom kovertu, Mladenu stiglo obave{tewe da mo`e da koristi Internet. Od tada je wegov `ivot krenuo sasvim druga~ijim tokom.

U prvim mesecima Internet mu je koristio uglavnom za dopisivawe putem elektronske po{te, za skidawe muzike i klipova, za pregledawe najrazli~itijih sajtova, kao i za, tada dosta popularno, ~etovawe sa veb-prijateqima iz svih krajeva sveta. Ova posledwa aktivnost bila mu je posebno va`na, jer je za kratko vreme sklopio poznanstva sa velikim brojem qudi. To mu je ulivalo nadu da }e jednog dana, kada se steknu odgovaraju}i uslovi, biti u prilici da otputuje u inostranstvo, kod nekog od novoste~enih prijateqa, {to mu je do tada predstavqalo neostvariv san.

Ubrzo je, me|utim, morao da se suo~i sa lo{om stranom kompjuterskog sveta. Jednog vikenda, nakon du`eg surfovawa po sajtovima pornografske sadr`ine, sa kojih je daunloudovao inspirativne klipove obna`enih devojaka, razli~itih godi{ta, u akciji, Mladenov kompjuter se prvi put razboleo – {to }e re}i, bio je zahva}en neobi~no podmuklim virusom koji mu je oborio ceo sistem i tako uni{tio ve}i broj dokumenata.

Sve {to je Mladen mesecima bio skupqao, sve {to je sa najiskrenijom posve}eno{}u ~uvao i nadao se da }e mu obogatiti `ivot, za tili ~as je progutao tajanstveni ambis sajber prostora.

60

No, ova neprijatnost brzo je prevazi|ena, tako da Mladen nije imao mnogo vremena za tugovawe. Dva dana od pojave virusa, Bogdan je svog prijateqa opskrbio najsavremenijim anti-virus programom, ~ime je mogu}nost za katastrofu ovog tipa u budu}nosti bila svedena na najmawu mogu}u meru. Od tada je Mladen dvaput nedeqno apdejtovao anti-virus sistem i disciplinovano skenirao svaki segment ra~unara za koji je postojala sumwa da mo`e biti zara`en.

Nekoga }e mo`da interesovati {ta su za sve to vreme radili Mladenovi roditeqi? Odgovor je vrlo prost: ni{ta naro~ito, pona{ali su se sli~no kao i ranije. Primetili su, naravno, da se Mladen druga~ije ophodi prema wima, da kasno ustaje iz kreveta, da neredovno jede, da mawe gleda televiziju i da re|e izlazi iz stana, ali su smatrali da je to samo prolazna stvar, izazvana neminovnom tehnolo{kom revolucijom, vrlo sli~nom onoj koja se desila i kada su oni bili u wegovom dobu, to jest, kada su, {ezdesetih godina prethodnog stole}a, prvi put mogli u svojim ku}ama da gledaju crno-beli televizor. Osim toga, budu}i da Mladen posle sredwe {kole nije upisao fakultet, otac se nadao da bi upravo kompjuter mogao wegovom sinu da pomogne u tra`ewu posla. Kao {to je pomogao sinu Laze Protulipca, wegovog starog prijateqa sa {ahovskih me~eva na Kalemegdanu, koji se ba{ tih dana zaposlio u nekoj prodavnici kompjuterske opreme.

Tokom narednih par godina glavne aktivnosti u Mladenovom `ivotu postale su znatno interesantnije. Pre svega, kupio je nov kompjuter, popularnu „~etvorku�, sa monitorom od 19 in~a, pa nove zvu~nike, kao i novu grafi~ku karticu. Kupio je i TV karticu, kako bi mogao da gleda televiziju u svojoj sobi i tom prilikom izbegne glupe komentare roditeqâ. Zatim je po~eo da koristi brzi Internet, svega nedequ dana od kada se takva mogu}nost pojavila, te je, zajedno sa muzikom i klipovima, po~eo da skida i filmove. S vremenom je ovladao 61

svim mogu}im tehnikama skidawa, tako da je po~eo da nabavqa i filmove koji jo{ uvek nisu imali zvani~ne premijere. Tako|e, pro{irio je mre`u veb-prijateqa, pa se momcima iz kraja ~esto hvalio kako ima vi{e od tri stotine ortaka iz celog sveta kojima mo`e da se obrati za bilo koju uslugu. Najzad, sakupio je ogromnu kolekciju kompjuterskih igrica, koje su ga relaksirale svaki put kada bi se umorio od surfovawa Internetom.

Naro~ito je voleo da po podne, odmah po izlasku iz kreveta, pre nego {to bi oti{ao do kupatila i obavio fiziolo{ke potrebe, odigra neku od svojih omiqenih igrica i akumulira preko potrebni optimizam.

A onda, jednog ki{nog popodneva, na wegova vrata zakucao je Bogdan i saop{tio mu, gotovo pla~nim glasom, bore}i se da suzbije strahovit talas odu{evqewa: „Mla|o, pojavio se MySpace.” Zatim su obojica oti{li u Mladenovu sobu i seli ispred ekrana, gde je Bogdan po~eo potanko da obja{wava sve {to je bio ~uo ili pro~itao o ovom nesvakida{wem dostignu}u. To je kod Mladena odmah izazvalo odu{evqewe, u najmawu ruku, istovetno Bogdanovom, jer mu se sada kona~no ukazala prilika da napravi sopstveni vebsajt, bez mnogo napora i bez ikakvih finansijskih sredstava. Kada je Bogdan zavr{io prezentaciju svih mogu}ih informacija o MySpace-u, obojica su prionuli na kreirawe sopstvenih profila – prvo Bogdan, pa tek onda Mladen, jer ipak je haker iz Kote`a doneo senzacionalnu vest – primewuju}i sva svoja znawa i sve svoje kreativne sposobnosti.

Wihova sinergija trajala je do duboko u no}, a rastali su se sa pobedni~kim izrazima lica, kao zaverenici koji su upravo bili smislili savr{en plan za svrgavawe zloglasnog, do tada nepobedivog diktatora.

Ovo, me|utim, nije bio kraj iznena|ewima. Ubrzo se pojavio i Facebook. Mladen je za to saznao sasvim slu~ajno, tako {to je video reklamu na jednom sportskom sajtu. Prirodno, i tu je otvorio profil, iako mu se mnogo mawe svideo od MySpace-a. Paralelno sa pojavom 62

Facebook-a, Mladen je otkrio i da su u modi takozvani blogovi; to jest, mesta u veb prostoru na kojima su zanimqivi qudi {irom sveta postavqali teme, komentarisali ih i su~eqavali mi{qewe sa drugim zanimqivim qudima. Po{to je ve} imao zna~ajan sta` zaqubqenika u kompjutersku problematiku, nije smeo sebi da dozvoli da prenebregne ovako privla~an vid iskazivawa vlastitog mi{qewa, te je, za svega nedequ dana, otvorio ~ak sedamnaest blogova, na razli~itim sajtovima, od kojih su neki, zbog namerno provokativne sadr`ine, odmah privukli veliki broj qudi. Posebno mu je bio zna~ajan blog koji je otvorio na sajtu jednog tabloida, jer je tu mogao da komunicira sa politi~arima i li~nostima iz sveta estrade, da podr`ava ili osporava wihove stavove, te da iznosi sopstveni sud o zna~ajnim dru{tvenim pitawima.

Pomenute aktivnosti (naro~ito od pojave MySpace-a pa nadaqe) bitno su uticale na Mladenov „nekompjuterski” `ivot. To se posebno moglo primetiti u wegovoj nezainteresovanosti za spoqne utiske. Ta~nije re~eno, Mladen vi{e nije ose}ao potrebu da izlazi iz stana. Tako je prolazilo i po nekoliko dana a da on uop{te ne iza|e napoqe. Najvi{e vremena provodio je ispred ra~unara, a kada bi se umorio ili ogladneo, odlazio bi do dnevne sobe, gde bi proveo najvi{e pola sata, ru~aju}i ili nevoqno odgovaraju}i na pitawa roditeqa, a onda bi ponovo sedao za ra~unar, dok se ne bi ponovo umorio ili ogladneo. Retki boravci van stana uglavnom su bili vezani za odlaske u prodavnicu.

Samo u izuzetnim prilikama, kada bi ga, recimo, Bogdan nagovorio, odlazio je do obli`we {kole i tamo se vi|ao sa ortacima iz kraja. Ali ni tada se nije dugo zadr`avao, jer u pri~ama i svakojakim „kombinacijama” starog dru{tva vi{e nije pronalazio nikakvu zanimqivost. [tavi{e, po~eo je da na biv{e drugare gleda sa blagim prezirom, jer su vodili prost, staromodan `ivot, bez ma{te, bez kreativnosti, koji se toliko 63

razlikovao od wegovih novouspostavqenih stremqewa.

Takva asocijalnost odrazila se i na wegovu kila`u.

Po{to je po ceo dan buqio u ekran, Mladen je za tih nekoliko godina nabacio ~ak deset kilograma. Ovaj iznenadni priliv telesne mase bio je najvidqiviji u predelu podbratka i na stomaku.

No, takav `ivot imao je i neke pozitivne aspekte. Na primer, obilato koriste}i sve prednosti Interneta, Mladen se zaposlio. I to kao saradnik jednog popularnog vebsajta koji je imao vrlo pose}en blog prostor.

Kako se to desilo? Pa tako {to je Mladen bio me|u naj~e{}im posetiocima pomenutog sajta, te ga je {ef uredni{tva zamolio da se ukqu~i u wihov rad. Odnosno, zamolio ga je da ~ita sve blogove i, putem elektronske po{te, podnosi izve{taj o wihovom sadr`aju. Na taj na~in Mladen je pomagao uredni{tvu sajta da elimini{e sve nesavesne blogere u ~ijim tekstovima se nalazio neki neprikladan element. Posao, razume se, nije bio naro~ito inspirativan, niti je bio naro~ito pla}en, ali je Mladenu obezbe|ivao kakav-takav izvor prihoda, koji je, uz roditeqski xeparac, bio dovoqan za osnovne potrebe. Osim toga, ~itav posao – dakle, ~itawe blogova, podno{ewe izve{taja uredni{tvu i uplata honorara na `iro ra~un – odvijao se preko Interneta, te Mladen nije morao ~esto da izlazi iz ku}e. Na to je bio primoran samo jednom mese~no, kada je trebalo oti}i do bankomata i podi}i novac. Treba re}i i da, obezbediv{i sebi zaradu, Mladen vi{e nije morao da se sva|a sa roditeqima, koji su ga do tada redovno podse}ali na to koliko ima godina i terali ga da prona|e neki posao.

Druga korist ogledala se u tome {to je Mladen, za veoma kratko vreme, nau~io engleski. Najvi{e zahvaquju}i dopisivawu sa veb-prijateqima na globalnom nivou. To znawe ne samo da je bilo dobro gramati~ki potkovano, nego je obuhvatalo i {irok spektar `argonskih izraza, koje, sasvim sigurno, nisu znali ni mnogi profesori engleskog.

64

Ipak, najzna~ajnija pozitivna promena desila se na intimnom planu, jer se Mladen, upravo u ovom periodu, prvi put u `ivotu istinski zaqubio. I to u jednu mladu devojku iz [vedske, po imenu Karin, koju je upoznao preko MySpace-a. Wihova romansa razvijala se postepeno. Najpre mu je ona poslala friend request ili, slobodnije re~eno, „`equ za prijateqstvom”. Videv{i wen profil, na kojem se nalazila slika prelepe plave devojke, sne`no belog tena, sa dve slatke min|u{e u nosu i jednoj alkici na usnama, Mladen joj je `equ odmah usli{io. Zatim su po~eli da se dopisuju. U prvim mesecima slali su jedno drugom e-mail poruke, koje posetioci wihovih profila nisu mogli da vide, a onda su, oslobodiv{i se bezrazlo`nog pritiska, po~eli da pi{u komentare dostupne svima koji su to `eleli. Za kratko vreme, wihove poruke su, od stidqivih izliva naklonosti, prerasle u otvorene pozive na qubav. U tome je predwa~ila Karin, ali ni Mladen nije mnogo zaostajao. Ina~e, ako neko misli da je Mladen, u qubavnom zanosu, `udeo za telom mlade [ve|anke, grdno se vara.

Naprotiv, Mladenu je ovaj sajber kontakt bio sasvim dovoqan. [tavi{e, smatrao ga je savr{enim, jer je u wemu qubav bila oslobo|ena prolazne telesnosti i li{ena mnogobrojnih banalnosti takozvanih „`ivih susreta”. Drugim re~ima, wegova qubav prema Karin oslawala se na ~istu emociju. Zato je wen efekat i bio toliko sna`an.

No, kako to biva sa svim savr{enim pojavama, wihova qubav nije potrajala ni celih {est meseci. Ne zbog toga {to se neko od wih zasitio, {to je prona{ao novu simpatiju ili {to se, recimo, ispostavilo da je Karin mu{karac, ve} zato {to je profil sa likom mlade [ve|anke jednostavno i{~ezao iz sajber prostora.

Kako se to dogodilo Mladen nikada nije uspeo da ustanovi, iako je, preko wihovih zajedni~kih prijateqa sa MySpace-a, dugo poku{avao da do|e do neke opipqive informacije.

65

U prvim danima nakon ove stra{ne spoznaje, Mladen je bio o~ajan. Nije mogao ni sa kim da komunicira. ^ak ni sa Bogdanom, koji je `arko `eleo da ga vidi i predstavi mu najsavremeniji program za pravqewe muzike.

Roditeqi su, naravno, odmah primetili Mladenovo nespokojstvo – iako nikada nisu saznali pravi uzrok – ali nisu hteli da se me{aju, pla{e}i se da bi, svojom radoznalo{}u ili eventualnim sugestijama, samo pogor{ali wegovo stawe.

Ipak, sve se dobro zavr{ilo. Pre{av{i, jednog popodneva, posledwi krug na svojoj omiqenoj igrici, koja je tih dana jedina mogla da mu skrene misli sa qubavnih problema, Mladen je do{ao do zakqu~ka koji mu je povratio samopouzdawe. Koji ga je, zapravo, vratio na raniji kolosek. Naime, shvatio je da ~ovek mora neprestano da se bori sa svojim slabostima, ba{ kao i junak pomenute igrice, da mora verovati u svoje potencijale i da se mora uzdi}i iznad svakog privremenog neuspeha. Jedino tako, verovao je, `ivot mo`e biti vredan. U suprotnom, svaki trenutak bio bi ispuwen razaraju}om gor~inom poraza.

U godini nakon propale veze sa Karin, Mladen je prvi put po~eo da ose}a stravi~nu dosadu. Sve dobre igrice je pre{ao, sve filmove odgledao, sve albume preslu{ao, sve dobre sajtove prosurfovao, a ono novo {to se pojavqivalo bilo je toliko lo{e da je polako gubio `equ za pra}ewem i nabavqawem bilo koje nove stvari. Komentari na MySpace-u i Facebook-u postali su monotoni, a novi prijateqi su se pojavqivali jednom u mesec dana. ^ak i kada bi se, u tim retkim prilikama, pojavilo neko novo lice, ~iji bi profil bio interesantan, ispostavqalo bi se da ono ne `eli bli`i kontakt, jer bi vrlo brzo, posle po kojeg inicijalnog komentara, nestajalo i vi{e se ne bi javqalo.

Po~ele su i ozbiqne sva|e sa roditeqima. Ako su, nakon Mladenovog raskida, roditeqi pokazivali izvesno razumevawe za wegov emotivni `ivot, sada se wiho66

vo pona{awe promenilo. Odjednom su shvatili da wihov sin vodi proma{en `ivot, bez devojke, bez pravih prijateqa, bez pravog posla i bez jasne perspektive. Zato su po~eli otvoreno da mu prigovaraju. Naro~ito otac, koji je, gotovo u potpunosti skrhan o~ajawem, prokliwao dan kada je svome sinu kupio kompjuter. Na wegove primedbe Mladen je svaki put burno reagovao.

Drao se, psovao, ~ak i razbijao stvari po ku}i, da bi sve kulminiralo jedne ve~eri, nakon {to je otac odlu~io da mu ukine xeparac, kada se Mladen razbesneo i zapretio da }e i wega i majku isterati iz stana ako samo jo{ jednom ka`u neku ru`nu re~ o wegovom `ivotu. Ne veruju}i svojim o~ima i u{ima, i verovatno se, u dubini du{e, gorko kaju}i {to su ga stvorili, roditeqi nisu imali kud nego da za}ute pred svojim ugojenim pa{~etom i povuku se. Shvatili su da bi daqim insistirawem mo`da doveli i do tragi~nog ishoda.

I ko zna kako bi se sve zavr{ilo da se ba{ tih dana nije dogodila prava pravcata kompjuterska revolucija koja je Mladenu bitno izmenila `ivot i zna~ajno mu popravila raspolo`ewe. Za wu je, naravno, ~uo od svog vernog prijateqa, kao, uostalom, i za sve druge va`ne kompjuterske pojave, samo {to je ovog puta na~in obznawivawa bio druga~iji. Evo {ta se desilo. Jedne no}i, iznenada, oko dva sata ujutru, na wegovim vratima pojavio se Bogdan. Izgledao je tako ~udno da je Mladen pomislio kako je haker iz Kote`a pod dejstvom alkohola ili neke druge psihoaktivne supstance.

Wegovu sumwu potvr|ivalo je daqe Bogdanovo pona{awe, jer se on odmah, bez ikakvog obja{wewa, uputio ka sobi u kojoj se nalazio kompjuter. Na putu do sobe nije se ~ak ni izvinio Mladenovim roditeqima, koji su se, u strahu, odmah razbudili, misle}i, na osnovu wegovog pomahnitalog kretawa, da se dogodilo ne{to stra{no.

A onda je Bogdan, smestiv{i se na stolici ispred ekrana, u gotovo pani~nom maniru otvorio Internet Explorer, ukucao, drhtavom rukom, neku nepoznatu adresu i Mla67

den je ubrzo na ekranu video slede}i natpis: ETERNAL KINGDOM, Explore a Parallel World.

Iza ovog, krajwe misterioznog naziva, ~iji bi prevod na srpski jezik mogao glasiti „Ve~no Kraqevstvo – istra`ite paralelni svet”, krio se sajber prostor koji je imao, maltene, sve karakteristike stvarnog sveta.

Imao je svoje stanovni{tvo (koje su ~inili registrovani korisnici), svoje dr`ave (najve}i broj postoje}ih dr`ava, ali i neke nove, izmi{qene), svoju valutu (zvala se „sajber dolar”), svoje banke, {kole, prodavnice, svoju vojsku i policiju (koje su osnivali stanovnici svake od zemaqa). Drugim re~ima, ulaskom na ovaj sajt, korisnik je mogao neograni~eno da, pored sada{weg, stvarnog, boravi u jo{ jednom mo}nom svetu, da u wemu sam kreira svoj `ivot, u skoro identi~nim okolnostima, da se dru`i sa drugim kreativnim qudima, da sa wima posluje, razmewuje iskustva, da postavqa dr`avnike, ambasadore, generale ili da presudno uti~e na arhitekturu, a da pri tom, u stvarnom `ivotu, ni za jednu svoju odluku ne snosi posledice.

Shvativ{i {ta je upravo bio saznao, Mladen je krenuo ka svome prijatequ, `ele}i da ga zagrli i zahvali mu {to ga je izvukao iz o~ajnog stawa, ali je, ba{ u trenutku kada su wegove ruke poletele ka Bogdanovom vratu, po~eo da ose}a probadawa u predelu grudi, zatim je stao da se gu{i, posle ~ega se sru{io na pod i onesvestio.

Sre}om, brzo je do{ao sebi, mo`da posle pola minuta, {to je zna~ilo da gubitak svesti nije bio manifestacija neke te{ke bolesti, niti da se radilo o infarktu ili mo`danom udaru, {to je tada pomislio Bogdan – koji je, ina~e, tokom tih tridesetak sekundi, uko~eno posmatrao svoga prijateqa na podu, nesposoban, usled ogromnog straha, za bilo kakvu reakciju – ve} da je sve bilo izazvano Mladenovim prevelikim uzbu|ewem.

Ve} nedequ dana kasnije, Mladen je u Ve~nom Kraqevstvu kupio ku}u. U severnom delu sajber Srbije. Za 68

220.000 sajber dolara. Bila je to ogromna, prostrana vila, na ~etiri sprata, sa muzi~kim studiom, teretanom i IT odeqewem, sastavqenim od deset najsavremenijih ra~unara i nekoliko robota. Gara`a je bila u prostranom podrumu, dok se na krovu nalazio heliodrom. Oko ku}e nikla je impresivna botani~ka ba{ta, sa najegzoti~nijim biqem kojeg je Mladen mogao da se seti.

U drugoj nedeqi, Mladen je, zajedno sa Bogdanom i jo{ nekoliko novih prijateqa, osnovao grupu pod nazivom „The Alternative” („Alternativa”). Wen prvenstveni ciq bio je da ~lanovima obezbedi {to lak{i sajber `ivot, budu}i da su do tada svi bili izlo`eni neprijateqskom delovawu drugih grupa, doma}ih i me|unarodnih, koje su im palile ku}e, uni{tavale dvori{ta i krale opremu.

U tre}oj nedeqi, ne mogav{i vi{e da istrpi nepravdu koja je vladala Ve~nim Kraqevstvom, a naro~ito sajber Srbijom, Mladen je, sa ~lanovima grupe, osnovao zasebnu zemqu. Nazvali su je „The Land of Alternative Thought” („Zemqa alternativne misli”) i smestili na jedno nenaseqeno ostrvo usred Indijskog okeana. U po~etku, weno stanovni{tvo ~inili su iskqu~ivo ~lanovi grupe, ali je ubrzo, posredstvom kreativnih sposobnosti Alternative, stiglo i 10.000 vojnika, 20.000 policajaca, a ustanovqena je i Vlada sa 30 ministarstava, od kojih je svako imalo po 30 visoko profesionalnih qudi. Razume se, svi oni bili su pod kontrolom Mladena i wegove klike. Nakon toga grupa je stvorila dr`avnu televiziju, pa sopstvenu silikonsku dolinu, pa rasko{an aerodrom, pa reprezentativno pristani{te, kao i nekoliko znamenitosti poput gigantske statue beogradskog „Pobednika”, koja je slu`ila kao svetionik, zatim gigantskog mosta Golden Gate, koji je Zemqu povezivao sa sajber [ri Lankom, ili dve gigantske kule po imenu „Alternativne bliznakiwe” – dizajnirane po uzoru na wujor{ke solitere sru{ene u pozna69

tom teroristi~kom napadu – koje su imale funkciju administrativnog centra.

U ~etvrtoj nedeqi, Mladen je izabran za predsednika zemqe. Bogdan je postavqen za na~elnika general{taba.

U petoj nedeqi, zemqu je posetio prvi strani dr`avnik – predsednik sajber Rusije, general-pukovnik Vladimir Tihonenko.

U {estoj nedeqi, grupa je osnovala multinacionalnu kompaniju za promet nekretnina. Wihova osnovna delatnost sastojala se od zaposedawa i prodaje slobodnih teritorija u Ve~nom Kraqevstvu. To se prvenstveno odnosilo na teritorije koje su postale slobodne usled nekog sajber rata ili lo{e ekonomske politike wenih osniva~a.

U sedmoj nedeqi, Zemqa alternativne misli u~estvovala je na turniru u ko{arci, gde je zauzela tre}e mesto. Rezultat, sam po sebi, nije bio lo{, ali su ga Mladen i wegova grupa do`iveli kao katastrofu, s obzirom na to da je najmawe pet ~lanova grupe poticalo iz zemaqa sa jakom ko{arka{kom tradicijom. Zato su, u istoj nedeqi, draftovali nekoliko igra~a iz sajber NBA lige, kako bi na olimpijadi, za dve godine, poku{ali da se popnu na ko{arka{ki tron.

U osmoj nedeqi, zemqa je osnovala nekoliko ambasada u inostranstvu. Najpre u sajber Rusiji, pa u sajber Sjediwenim Ameri~kim Dr`avama, pa u sajber Saudijskoj Arabiji (koja je, na iznena|ewe mnogih, bila tre}a najmo}nija zemqa u Ve~nom Kraqevstvu), pa u sajber Srbiji, sajber Hrvatskoj i drugim zemqama sajber Balkana.

U devetoj nedeqi, multinacionalna kompanija Alternative postala je jedna od deset najve}ih u Kraqevstvu. I ne samo to. Pro{irila je svoju delatnost na proizvodwu i izvoz oru`ja, {to joj je, ve} prvih dana nakon upu{tawa u vojno-tehni~ke vode, donelo prihod od 20 miliona sajber dolara. Zbog toga je grupa odlu~i70

la da anga`uje nekoliko priznatih me|unarodnih konsultanata, iz razli~itih oblasti, ~iji je zadatak bio da pomognu u osmi{qavawu nove globalne strategije.

U desetoj nedeqi po otkrivawu Ve~nog Kraqevstva, Mladen je definitivno re{io da prekine sve veze sa spoqnim svetom. Tokom dva i po meseca nezaboravne avanture, `ivot mu je postao toliko zanimqiv da nije `eleo da ga kvari bednim svakodnevnim utiscima. Bilo je, dodu{e, i nekih prakti~nih razloga za ovu radikalnu odluku. Naime, jedne ve~eri, kada je Mladen, na Bogdanov nagovor, posle skoro mesec dana oti{ao do obli`we {kole, wihovi drugari su, neo~ekivano, po~eli da ih zafrkavaju, zajedqivim primedbama poput: „‘De ste, qubavnici?” Ili: „Je l’ kre{ete ne{to, hakeri?”

Ili, jo{ gore: „Mla|o, sad ti se javila keva. Ka`e, izgoreo ti komp.” Zbog svega toga Mladen se zarekao da vi{e nikada ne}e progovoriti sa ovim neotesanim seqacima. Drugi razlog je bio psiholo{ke prirode.

Po{to je veoma retko izlazio iz ku}e i, samim tim, retko komunicirao sa qudima, Mladen je po~eo da biva stra{no osetqiv na wihove poglede, wihove re~i ili dodire. Tako, na primer, vi{e nije mogao normalno da kupuje namirnice u obli`woj prodavnici, jer nije mogao da izdr`i pogled nequbaznih prodava~ica, niti da podnese wihov dodir, kada je pru`ao novac ili kada je morao, iz wihovih znojavih ruku, da uzme ra~un ili kusur. Naro~ito se je`io kada je, na putu do prodavnice, morao nekom kom{iji da ka`e „dobar dan” ili kada je – ne daj Bo`e – bio prinu|en da odgovori na neko od wihovih pitawa („[ta ti radi majka?” i sli~no).

Da su wegove namere bile sasvim ozbiqne ispostavilo se ve} u jedanaestoj nedeqi `ivota u Ve~nom Kraqevstvu. Naime, tada je Mladenov organizam (onaj u spoqnom svetu) oboleo od ozbiqnog stoma~nog virusa, pra}enog visokom temperaturom i u~estalim povra}awem. No, uprkos molbama roditeqâ, on je odbio da ode u Dom zdravqa, pravdaju}i svoju odluku nepoverewem u 71

stru~nost lekara op{te prakse. A pravi razlog bio je, zapravo, u tome {to su wegovu zemqu ba{ tih dana napale oru`ane snage sajber Kosova, te nije `eleo da, makar i na sat vremena, zemqa ostane bez vrhovnog vo|e. I desetak dana kasnije Mladen je imao priliku da poka`e ~vrstinu svojih stavova. Tada je wegov otac dospeo u bolnicu, po{to je prethodnog dana, usled visoke temperature vazduha, bio kolabirao na ulici. Mladen, me|utim, nije oti{ao da ga poseti, govore}i svojoj nesre}noj majci da upravo o~ekuje poziv od jedne firme koja je, navodno, trebalo da mu ponudi, kako se izrazio, „posao decenije�. Istini za voqu, taj posao decenije nije bio ni{ta drugo do jedna transakcija wegove sajber kompanije sa drugom kompanijom iz sajber Japana. *** Neko }e, mo`da, re}i da je Mladenov izbor bio lo{.

Da mo`da nije bilo pametno okrenuti se sajber svetu i tako sebe li{iti mnogih `ivotnih zadovoqstava.

Mo`da }e biti i onih koji }e Mladena otvoreno osu|ivati, pa ~ak i prezirati, ne samo zbog lo{eg izbora, ve} i zbog patwe koju su, wegovom krivicom, morali da podnose wegovi roditeqi. Ali }e se svaki od tih zlonamernih komentara, pre ili kasnije, pokazati kao pogre{an. Jer Mladenova cyberspace avantura tada je bila tek na po~etku. A pred wim – `ivotna radost o kojoj obi~an smrtnik mo`e samo da sawa.

72

Vu~ini} Arsenije

JASONOVA PRI^A

Najvi{a vlast u ~ovekovom `ivotu je navika.

Frensis Bekon

Roditeqi su mi dali ime Jason.

Voleli su moji stari anti~ku Gr~ku.

Ostatke `ivota te Gr~ke nalazili {irom Nove, po dnu Egejskog, Jonskog i Sredozemnog mora, umesto korala.

Kada sam po{ao u {kolu objasnili su mi da je imenu kumovao wihov i moj prijateq Robert Grevs. Nau~nik koji je napisao kwigu U tragawu za zlatnim runom.

Delo u kome je ~ika Grevs (se}am se visokog ~oveka koji me dr`ao na kolenima dok je recitovao Poslove i dane, Georgike, Eneidu, i poneku svoju pesmu, svoje stihoso~inenije ti prika`uvam, kako je voleo da ka`e), uvek na putu za Gr~ku, detaqno opisao za anti~ko doba nepojamno opasan i neizvestan put u daleku Kolhidu.

Predvodnik tragalaca za zlatnim runom zvao se Jason, atletski razvijen Grk, plave kovrxave kose i jo{ kovrxavije plave brade.

Te{ko je ispri~ati svoju `ivotnu pri~u.

U {ezdesetoj godini posle dve kwige pesama i ~etiri zbirke pripovedaka, objavio sam prvi roman.

Kratku, poput Divqih palmi, emotivnu storiju. Nauka je konstatovala da sam sugestivno (suptilno, nijansi73

rano, reqefno, profilisano, sa neodoqivim fluidom i spasonosnim humorom, kwi`evno uverqivo, pitko, `ivo, sarkasti~no, duhovito, kognitivno, sa neporecivim komunikacijskim darom) artikulisao patwe i radosti utvarne devojke i ostalih ~inilaca velegradske biblioteke. Opisao zamr{ene, kao Gordijev ~vor isprepletane stare prestoni~ke ulice i wihove trotoare, kao i prostrane bulevare na drugoj obali reka. Te bulevare nimalo nalik klupku ulica na levoj obali natkriqenoj senkom hiqadugodi{weg sata.

U romanu sam napisao da bibliote~ki lavirint svoje slu`benike raspore|uje na „oko osamdeset sedam spratova“. Po objavqivawu, kako rekoh, dirqive storije, pouzdano je utvr|eno da taj broj iznosi devedeset i osam. Glavni grad je udvostru~io svoje stanovni{tvo.

Zbog naglog prodora novih tehnologija proizvodwe i kori{~ewa kwiga pored vi{espratnice izgra|en je paviqon ~iji ciq ne be{e visina, ve} polimorfni, u osnovi pravougaoni prostor za sme{taj mikrofilmova, fotografskih i filmskih plo~a, disketa, disk kartica...

Na{ je `ivot zamr{en (zavr{en) kao ulice starog modela velegrada.

Disk je presti`an sportski rekvizit.

Diskobolos (skandirao je ~ika Grevs) je baca~ diska.

Diskobolosov ciq je okretawe – zamah – izba~aj okruglog predmeta u poqske daqine.

Mumificirana disk kartica (mr{tio se Robert Grevs) ubacuje se kroz otvor u kompjuterski mozak.

Qudska pamet svoju raznovrsnost putem kartice utiskuje u kompjuter i tako je nudi korisnicima paviqonskih usluga.

Jason je sa mornarima iz starogr~ke la|e (deklamovao je Grevs) prona{ao ne samo daleku Kolhidu, ve} i zlatno runo zbog koga se se otisnuo na dalek i neizvestan put.

74

Meni, wegovom imewaku, skoro ni{ta nije ostalo za pronala`ewe. Posle Jasona u potrazi za neprona|enim istra`iva~i (izumiteqi, pronalaza~i) su jo{ mnogo toga prona{li: armirani beton, usisiva~, mikroorganizme, termometar, izmerili su brzinu svetlosti, vozove na parni, dizel, elektro i atomski pogon, podmornice, kosmi~ki saobra}aj, naizmeni~nu struju, termo-hidro-nukleo elektrane, traktor, aspirin, kombajn, klavir. [ta je jo{ prona|eno pre mene. Te ja, imewak Jasonov, tokom svog ranog, sredweg i gotovo poznog doba, nisam imao za ~im da tragam.

O`enio sam se u osamdeset tre}oj godini.

Od sto pete do sto dvanaeste godine Elvira je rodila Jovana, Jelenu i najmla|eg, Jasona Tre}eg. Zato {to te mnogo, nesuvislo mnogo volim, dobio je ime prema tvom imenu, objasnila je Elvira.

Kompleksan je `ivot na{.

Sasvim sam zaboravio bra}u i sestre. Krv, kao i vino, nije voda.

Stariji je brat, malo po objavqivawu moje tre}e pripoveda~ke kwige, preciznije, pripovednog venca (u wemu sam se bavio fenomenologijom snova, lepih, kristalnom lepotom ispuwenih snova, ali i ko{marima, snovnim balastima i no}nim morama od ~ijeg sadr`aja zastaje dah. Navikli smo da more u snu zovemo no}nim, iako ih sawamo i u odmaklom jutru, ili tokom popodnevnog dreme`a, za videla.Uz diskretnu pomo} pripoveda~a sto`erni lik jedne pri~e, ne bi li se oslobodio snovnih strahova, za wega su i suncem obasjane livade, bistar potok u zvezdanoj no}i, erotske realnosti, posedovawe skupocenog automobila, predstavqali olovni horor sanovnik, izabrao je besanicu: nesanicu. Koliko je izdr`ao, diskretni pripoveda~ prepustio je ~itaocima. Pri~u je zavr{io ta~kom koja je vodila prema medicinskim uxbenicima. Glavni lik 75

zavr{ne pri~e kwige, umesto jave kojoj se priklonio prvi lik, pozvao je u pomo} lekovite koktele uspavquju}ih sredstava. Produ`enu rem fazu! Kao sve}a bi se sru{io u postequ i potonuo u dubok i zdrav san bez mora. Posle takvog spavawa, dovoqna su bila dva-tri sata, sve oko wega be{e radosna osve`avaju}a novina.

Kao da ih prvi put vidi, radovao se interfonu sa nizom ugraviranih, sada interesantnih imena, prezimena, titula, zanimawa, saobra}ajnom znaku: opasnost! uspon 3%, prodavnici mleka, izlogu sportske opreme, kozmetike, turisti~koj agenciji, ni~eg suvi{nog, mislio je, osim tebe, nasmejala bi ga sopstvena lucidnost, ako jeste lucidnost, rezonovao je, radovao se ode}i prolaznika, stasu `ena, besednicima. Mo`da je taj lik izabrao boqi na~in od prethodnog da se li{i zamaraju}ih faktora? U svakom slu~aju, i ovde je distancirani pripoveda~ duboko zamislio ~itaoca. Osim rem sna i radosnog primawa i poimawa svakodnevice, postoje li druge posledice konzumirawa koktela?

Kakav je wihov uticaj na motoriku lika? Na srce, `eludac i fabriku krvi? Puno pitawa, koja kao i u prvom slu~aju vode razgovoru, raspitivawu, uxbenicima, paviqonu i vi{espratnici), zavr{io izu~avawe gra|evinskih delatnosti. Desetak leta je sa ekipom saradnika, gra|evinara, pravnika, minera, zidara, uspe{no ru{io i gradio velegrad.

Posle moje osme kwige, vi{e arabeskne kwi`ice, brat je oti{ao u prostranstva Rusije sa istim ciqem.

Dotrajalo da ru{i, novo gradi. Dobijali smo pisma, pakete, razglednice. Slao je i novac. Ponekad i trodimenzionalan oblik gra|evinskog poduhvata. Maketu mosta nad San Franciskom. I tamo je stigao, do isto~nih obala Tihog okeana.

Otiskivawe put ruskih i ostalih prostranstava proredilo je na{a vi|awa. Mada je ~esto, {tavi{e, vi{e puta mese~no dolazio u prestonicu. Me|utim, komunikacije su fantasti~na, ponekad fantazmago76

ri~na zagonetka – realija. Jedne godine zatekao sam ga na centralnoj gradskoj pijaci. I, za{to tamo, zamislite? Kupovao je {argarepu, rotkvu i bundevu. U`eleo se povr}a, poverio mi se i poleteo prema aerodromu.

Stari su umeli prijatno da iznenade. Telefon bi zacvrkutao: „Do|ite! Stigao je Jovan!“ Ostavqao sam bele{ke, Elviru, montirawe rotiraju}ih plakara sa policama za kwige. Haoti~no se probijao kroz razbaru{ene ulice starog velegrada do novoprestoni~kih bulevara. Ali, avaj! Kod roditeqa me umesto brata ~ekalo drugo iznena|ewe, ve~era! „Nisi imao sre}e!

Samo {to je oti{ao“, kazala bi majka. „Za{to?“ „Sine, Jasone, samo je pogledao u satove i kolutaju}i o~ima promrmqao: Fantazmagori~no neumoqiva ta~nost vazduhoplova! Tr~ala sam niz stepenice sa {e{irom i mantilom. [to bi rekla va{a staramajka, Jasone, oti{ao je kao muva bez glave“, pravdala se majka.

Na{a sestra Dijana (roditeqi su u vremenu od mog do wenog ro|ewa pomerili interesovawe od Gr~ke prema anti~kom Rimu), kada sam do gu{e bio u vodama dizajnirawa de~jih slikovnica, postala je profesor francuskog jezika. Posle temeqnih priprema u nekoliko primarnih i sekundarnih {kola otputovala je na Martinik sa potvrdom o zaposlewu i mu`em.

Zimi su imali obi~aj da se nastane u Alpima. Tokom leta nisu propu{tali posetu rodopskopanonskim pejza`ima. Jer, te{ko je oteti se zavi~aju i okolini.

Dijana je dobar deo moje poezije i proze prevela na francuske strane i kartice. Zahvaquju}i woj postao sam poznat {irom frankfonskog govornog, pisanog i ~itanog podru~ja.

Porodi~ni spisak zavr{i}u iznena|ewem.

Elvira je ve} rodila Jovana i Jelenu kada smo Jovan, Dijana i ja, dobili najmla|eg brata. Roditeqi mu dado{e ime Feniks. Neobi~an redosled wihovih intere77

sovawa kreirao je na{a imena. Od Jovana (uticaj Novog zaveta), mene (Gr~ka), Dijane (Rim), do egipatske dr`ave starije od starogr~ke, Rima, jevan|eqa i poslanica koje su apostoli pisali i slali mnogoqudnom stanovni{tvu rimske imperije.

Na{ brat, mitska ptica, div koji se iz svog pepela ponovo i ponovo ra|a, uzrokovao je u~estalost Jovanovih dolazaka, zadr`avawa, dodu{e kratka, i opet nagle odlaske, sestrin produ`en boravak u rodnim predelima, moju ve}u anga`ovanost oko slikovnica. Da budem precizniji, nije me samo Feniks inspirisao da se okru`im bojama, ve} i Elvira, iako su na{i mali{ani poodmakli u fazi neuhvatqivog tr~karawa po okolnim kvartovima. Taj ceweni antropolog, uspe{ni politikolog i komunikolog, imao je obi~aj da me zagrli i ka`e: „Nesuvislo te mnogo volim, Jasone, i zbog raspona tvojih talenata. Zna{ i sam koliko je taj raspon dragocen u ovim na{im specijalisti~kim vremenima“. Tako mi je ponekad govorio uva`eni antropolog, energi~ni politi~ar i komunikolog, moja Elvira.

Svoj `ivot, nemogu}e je ni ispri~ati, ni ispisati.

Neumitnost tih ~iwenica ubla`avaju druge delatnosti.

Ispomo} su i pri~awu i pisawu.

Na{a deca, Feniks i stari, videli su Elviru i mene kako sa ostalim putnicima ulazimo u voz. ^uli su pisak lokomotive. Na putu do kosmodroma gledali kretawe voza kroz ravnicu, pored reka, kroz klisure i bogatstva pra{ume. Videli kako kompozicija napu{ta {ine i ulazi u kosmi~ki brod.

Pratili su ubrzawe broda do granica zemqine atmosfere (snimateq je radi edukacije gledali{ta usporavao i ubrzavao let kroz zemqin omota~), putni~ke pozdrave sa granice, pilotov pogled u bezvazdu{ni 78

bezdan; napokon, kretawe broda kroz kosmos, odbacivawe suvi{nih delova, me|u wima i na{e kompozicije.

Kretawe lokomotive i vagona kroz farovima osvetqen bezvazdu{ni prostor, zadivilo je planetarno gledali{te.

Prilikom povratka voza na putawu odre|ewu kolosecima i peronima, Elvira i ja smo videli radost, wu i nevericu na licima roditeqa, Feniksa, na{e nestrpqive dece.

Tako je proslavqen dolazak na svet Jasona Tre}eg.

Moj `ivot?

Sa odrastawem mali{ana napustio sam dizajnirawe slikovnica i detaqno opisao svoje u~e{}e u balkanskoj krizi, Prvom i Drugom svetskom ratu. ^itaoci su sve tri kwige mojih opisa odredili izrazima „nepristrasni i pouzdani svedok“, „nezaobilazni dokument za sve koji se bave istorijskom naukom“, „slika epohe“, „nova dragocena gra|a“, „doprinos, otkri}a, smelost“, „antioda zlu“ i sli~nim.

Te kwige, ne potcewuju}i pesni~ki, pripoveda~ki, romaneskni, ~ak i dizajnerski opus, nauka je proglasila krunom mog spisateqskog stvarala{tva.

Predlo`io sam Elviri da otputuje po krunu.

Nije htela. Nisu dozvolili ~itaoci, snimateqi (planirano je snimawe filma), nau~nici, nadasve ratni veterani, moji drugovi.

Izmicalo je pola veka Elvirinog i mog zajedni~kog `ivota, kada sam idu}i putem starijeg brata, umoran od pisawa, odlu~io da se posvetim gra|evinskim poslovima.

Elvira je, u to vreme siro~e bez oca i majke, za promenu, re{ila da poseti rodnu ku}u udaqenu nekoliko ulica od na{eg stani{ta. Kovrxavih ulica, kao 79

brada i kosa mitskog Jasona.

***

Predomislio sam se.

Nastavi}u pisawe!

Pametna je bila odluka da ga ostavim i da se kao Jovan otisnem u vode gra|evinarstva.

Ta me vrsta poslova odvojila od re~enica, ali, eto, i vratila, koliko da zavr{im pri~u koja iza bezazlenog naslova insistira na slo`enosti mog, na{ih `ivota, zamr{enijih od ulica i trotoara starog na~ina modelovawa velegrada.

Kao {to sam rekao (napisao) krunu svog stvarala{tva morao sam li~no da primim iz ruku kolega, veterana kriza i svetskih sukoba.

Elviru je iznenadio do~ek koji su joj priredili stanari rodne ku}e. Poslu`ewe i tepih pred ulaznim vratima. Gostoprimstvo. Kafa i ~aj u ba{ti. Ispostavilo se da su joj stanari najbli`i rod i sa o~eve i sa maj~ine strane. Da su wihova deca, wena bra}a i sestre.

A wihova deca..! To je `ivot! Krivudava se ulica, nau~ilo me gra|evinarstvo, mo`e ispraviti, strelovita blago zavijugati, ali iznena|ewe, osim profesionalnih glumaca, ~ovek ne mo`e sakriti. I Elvira ga nije krila. Sve je upotrebila da ga predo~i, re~i dobrodo{lice, {are tepiha, usklike, ukus poslu`ewa, razgovor u ba{ti; pribli`no, izgled svoje kroz klupko ulica odjednom otkrivene rodbine.

Da li je Jason oslepeo?

Da ga nije zaslepio sjaj dodeqene krune?

Ne, ~itaoci Jasonovi, kojima se vratih!

Izvesnu nepreciznost mojih novih re~enica (du`e bavqewe gra|evinskim poslovima podrazumevalo je sve, samo ne pisawe, izuzimaju}i potpise prilikom 80

preuzimawa plata i potro{nog materijala. Dakle, podrazumevalo je crtawe planova, ravnawe, nasipawe terena; kopawe temeqa, prenos iskopane zemqe na gradili{ta koja su zahtevala neravan, ponegde alpinisti~ki teren; izlivawe temeqa, sve~ano prino{ewe `rtve i sprovod wene krvi u temeq.

Mno`inu eksterijerno-enterijernih poslova na objektu. Nisam pisao ve} utiskivao prave i krive linije, upisivao brojke u memoriju ra~unarske posluge.

Samo bih ponekad na margini crte`a, komponente celine izvo|a~kog projekta, utisnuo kakvu impresiju: senka budu}eg mosta ve} u reku pada, ili: kuda to vodi meki hod wenu vlasnicu, ili: da li sam nekad razumeo no}ne rasipnike, nikada/ uvek mi behu bli`i rasipnici jutarwi, ili: od profita ~udna posledica/ odronio se mesec sa nadvo`waka/na hor znati`eqnih lica, i sve tako; krticu je progutala dnevna svetlost, a zmija je`a i pored naizgled nesavladivih prepreka, ili: misteriozne sutone pune muwa, razmewene sa hladnom jasno}om duha, gde umesto topline ishodi{ta plamti tajanstveno krvavo polarno svetlo visoke svesti, poku{avam da objasnim. Memorisane crte`e preuzimali su nadzornici. Od wih/pravnika/ ekonomista, arhitekata, put do terenskih ma{ina bio je kratak.

Zavoleo sam vodu, cement, pesak i lopatu. Kranove nalik uveli~anim `irafama. Prilikom nivelacije ~etiri ulice radi eliminisawa trotoarskih povr{ina, in`eweri su konzervirali Elvirinu rodnu ku}u, a wenoj rodbini predlo`ili raseqewe {irom i uzdu` prestonice. Delovi maj~inog krila odabrali su drugu obalu reke, novoprestoni~ko prstewe. Meni je poverena grafika ba{tenskog prostora. Kada su {kolske lopte po~ele u~estalo da prele}u tablu sa natpisom PAZI! KONZERVIRA SE!, savet in`ewera predlo`io je da u memoriju ucrtam igrali{te. Ni{ta lak{e. Izna{ao sam prostor za dva mala i jedno ve}e igrali{te, me|u zasadima bagrema, ru`a, jorgovana, 81

koji su zbog lopti podvrgnuti redukciji, dovoqno daleko od bazena predvi|enog za crne i bele patke obe}ane od kvartovskih ribolova~ko-lova~kih udru`ewa) pripisujem neutreniranosti zbog udaqavawa od spisateqskog posla. Sa pisawem je kao sa ishranom.

Kada se raspored doru~ak-u`ina-ru~ak-u`ina-u`inave~era ne ponavqa, `eludac brzo zaboravi pravi ciq i sadr`aja i rasporeda.

Zato su sada, iza uvodnih muka, moje re~enice neuporedivo korektnije i suptilnije, prime}ujem.

Povratku primarnom poslu prethodio je, na wega najvi{e uticao, dramati~an doga|aj koji je zadesio porodi~ni mnogougao.

Bio sam u kabini izdu`ene `irafe, pardon, krana.

Telefon je zacvrkutao, za cvrkutom dubok uzdah: „Jasone... sine“, ~uo se o~ev glas. „Molim“, rekao sam mewaju}i poziciju prvog mewa~a iz le`i{ta napred u poziciju levo i drugog iz le`i{ta napred u poziciju nazad. Telefon je preuzela majka: „Sine, do|ite...

Feniks je nestao. Obavestila sam Jovana i Dijanu“. „Nemogu}e! A pepeo?“ rekao sam. „I pepeo je nestao!“ rekla je majka. „Ne brinite, do}i }emo“, promenio sam prvu poziciju u novo napred, drugi mewa~ postavio u polo`aj gore, izvadio kqu~ i napustio kran.

Okupio nas je dramati~an sumrak.

Sestra je preletela Atlantik.

Jovana smo zatekli u foteqi.

Gledao je u tortu mrmqaju}i: „Fantazmagori~na stvarnost... nestao... iza nestanka da li sledi nastanak?“ Dramati~nu, neizvesnu slutwu, prekinuo je otac pro~itav{i oglas: obave{tewe za novine sa opisom Feniksovog izgleda i nagradi koja sledi pronalaza~u.

Majka je donela pregr{t Feniksovih fotografija.

Pomislih, evo prilike da najzad opravdam svoje ime. „Krenu}u u poteru za Feniksom!“ rekoh.

82

Skru{ena sestra ponudila je svoje znawe jezika i sva ovda{wa i prekomorska poznanstva. Wen mu` je ra{irio kartu sveta.

Jovan je pogledao u zidni sat i promrmqao: „Neumoqiva ta~nost aeroplana. U~ini}u i ja ne{to. Sad, dragi, moram da po|em. Javi}u vam {ta sam izgradio... odnosno... postigao, povodom Feniksa. O~e, daj mi oglas! Ipak, verujem u wegovu mo}. Majko, gde sam ostavio mantil?“ Majka je donela mantil i {e{ir. „Povr}e sam ti preslo`ila u drugi kofer, sine Jovane. Po`uri, da te avion ne ~eka“, iza{la je za Jovanom na stepeni{te.

Dramati~no ve~e zavr{ilo se (prihva}en je moj predlog dopuwen Elvirinim, u tragawu za Feniksom pomo}i }e na{ sin Jason Tre}i, Dijana je o~ev oglas ekspresno prevela na francuski, wen mu` na engleski i {panski, po wima, nedostajali su prevodi na hijeroglifsko pismo i savremeni arapski) Feniksovim povratkom!

Posle wegovih obja{wewa sve je izgledalo mawe dramati~no i crno. Odnosno, nimalo crno, ali dramati~no, da! Itekako! „Prihvatio sam ponudu qubiteqa splavarewa.

Spu{tali smo se od gorweg toka Dunava do wegovog u{}a. Fantasti~an, nezaboravan let! [to me gledate tako upla{eno, da ne ka`em, upropa{}eno? Zabezeknuto? Svi znate gde je U{}e!“ Elvira je pri{la prozoru da proveri da li je U{}e na svom mestu.

Nisu {ala sposobnosti na{eg Feniksa!

Ko je splavario na duge staze, biva svestan opasnosti takvog poduhvata.

Mo`da ravnog Jasonovom veslawu prema dalekoj Kolhidi?

83

Po{to sam nazna~io dramati~nost Feniksove pustolovine, prive{}u kraju povratak pisawu. Produ`iti ga koliko da opi{em deo jedne lepe no}i.

Le`ao sam u posteqi slu{aju}i radio i tiktakawe budilnika. Elvirino disawe. Oko pono}i iza okana pojavio se mesec.Tiho, da ne probudim Elviru, napustio sam postequ, i jo{ ti{e raskrilio prozorske dveri.

Mirisi tamnog ozona i mese~evo srebro, udahnuli su energiju usamqenom jedru iz radija, belini Crvenog trga, suzama osu|enika na slatke muke, dopuwavaju}i temperamentnu polemiku o modernim politi~kim i dru{tvenim spiralama.

Zaspao sam iza polemike ne doslu{av{i baladu... ~ini mi se... ipak, baladu.

84

Jichok Lejb Perec

UDOVICA TU@ILA VETAR

U doba kraqa Salamona bila udovica, velika, sirota, po imenu [unamit. Stanovala je u kolibici od trulih greda, pokrivenoj palminim grawem, u ribarskom seocu na samoj morskoj obali. Tamo je `ivela od rada svojih ruku pletu}i i popravqaju}i mre`e ribarima u selu.

Ali, stigo{e vetroviti i burni dani. ^amac nije mogao zaploviti morem, niko nije razapiwao mre`e, tako da je udovica ostala bez posla i bez zalogaja hleba.

Kome da se obrati u svojoj nevoqi?

Zar da ode do siroma{nih ribarskih ku}ica i da zamoli hleba? I tamo je velika oskudica, i ribari nemaju...

Iz tog razloga potra`ila je spas izvan sela. Nedaleko, tri sata hoda od sela, u velikoj ku}i usred prostranog dvori{ta stanovao je bogat ~ovek. Bog ga je blagoslovio svim i sva~im, dao oranice i vrtove, vinograde i vo}wake, stada stoke i goveda i mnogo magaraca i kamila.

I jo{ uvek tmurno nebo, vetar duva, beznadno jutro.

Znala je udovica da joj nema spasa osim da ogrnuta starim ogrta~em koji joj je dawu haqina a no}u pokriva~ zatra`i milostiwu od qudi.

Negde oko podneva stigla je u dvori{te bogata{a koji je stajao pred ku}nim ulazom. Pri|e mu, pokloni triput do zemqe. – Za{to se klawa{ preda mnom, `eno? Ustani i reci ko si i {ta `eli{ – izusti bogata{. – Ja sam udovica [unamit iz ribarskog seoca na 85

morskoj obali. Ve} dugo nisam ni{ta okusila, te sam do{la da te zamolim gospodaru, da mi da{ hleba da ne umrem od gladi – odgovori `ena.

Poka`e joj bogata{ sve {to je u dvori{tu i re~e: – Vidi, `eno, upravo mi robovi ispre`u kamile i magarce. Vra}am se iz Jerusalima gde sam video palatu kraqa Salamona. Divna je palata i nema joj premca, a svakome je otvorena. U{ao sam. Na zlatnom prestolu sedi kraq Salamon, zlatna mu kruna na glavi, oko wega knezovi, stare{ine i mno{tvo naroda, a on im govori mudre pouke – iz ustiju mu med isti~e. A ovo je rekao Salamon: „Ko mrzi darove, neka `ivi.” Kogod `eli da `ivi, neka ne moli darova. Ko prima milodare, skra}uje svoj `ivot. Ti namerava{ da zgre{i{ protiv svoga `ivota, ali moja se ruka ne}e plesti u to, jer Bog je za{titnik udovica, i ne bi mi oprostio, kada bih ti pomogao da skrati{ svoje dane. Ne}u da ti dam milostiwe”.

– Pa dobro, – re~e `ena – nemoj mi dati milostiwe.

Pozajmi mi hleba ili makar malo bra{na da ga ponesem ku}i i sama ispe~em hleb da ne umrem od gladi – pa }u da te blagosiqam i da ti izmolim dug `ivot.

– I to ti ne}u u~initi – odgovori bogata{ mirno – „ko uzajmi, rob je onoga koji mu je pozajmio” – rekao je kraq Salamon. Ko pozajmi, stekao je time roba, a ja kupujem robove samo izme|u stranaca, a ne izme|u potomaka Abrahamovih, Izakovih i Jakovqevih. Zar da uzmem za robqe qude svoje krvi, a ni govora jednu udovicu kao {to si ti? Ja ne pozajmqujem i ne dajem pozajmnicu.

Upita ga `ena: – Zar da umrem od gladi pred tvojim o~ima? Zar }e se to dopasti Bogu za{titniku udovica?

– Ne}e{ umreti od gladi pred mojim o~ima, udovico [unamit – re~e smireno bogata{. – Tako mi Boga, ne}u ti uskratiti pomo}. A kako? Savetom. Hajde, potra`i dobro koje nema vlasnika.

86

– [ta ho}e{ time da ka`e{, gospodaru? Samo u pustiwi ima dobra koje nema vlasnika. Do pustiwe ima tri dana hoda. A {ta }u na}i tamo? Suve trave. Zar se ruga{ sirotoj udovici? Ne boji{ li se Boga, gospodara svega, za{titnika siro~adi i branioca udovica?

– Na}uli uho, `eno, i slu{aj: Ambar mi je sada prazan. Bilo je u wemu sto vre}a punih p{eni~nog bra{na, belog poput snega. Sve sam ih otpremio u Jerusalim, u palatu kraqa Salamona. Sada su ostale u ambaru samo grede na kojima su le`ale vre}e. Bele su te grede, sasvim su bele. Pokrivene su bra{nom koje se prosulo iz vre}a i prilepilo. Ta pra{ina ne pripada nikome. Prosuto bra{no nije moje. Iz tog razloga po|i u ambar, po~isti s greda sne`nobelu pra{inu od bra{na, pokupi je i ponesi ku}i, naberi putem suvaraka, nalo`i vatru i ispeci hleb, a Bog }e blagosloviti bra{nenu pra{inu koju na|e{, nasititi }e{ se i okrepiti, i zahvali}e{ Bogu...

U~ini udovica sve kako joj je savetovao pobo`ni bogata{: pokupi bra{nenu pra{inu s greda u ambaru, a na putu ku}i potra`i i na|e na tlu suve grane koje je pokidala bura. U sumrak sti`e ku}i i nalo`i vatru suvarcima, nalije vodu u bra{no, zamesi testo i na~ini tri hleb~i}a.

Zahvali Bogu zbog wegove milosti i sedne da jede.

Upravo `ele}i da prinese prvi komad hleba ustima – kad li se naglo otvori{e vrata i u kolibicu nagrnu ~ovek vi~u}i: – Ko }e me spasti od smrti? Ve} tri dana i tri no}i nisam ni zalogaja okusio!

I ispovedi joj se brzo i u`asnuto: – Po`ar je buknuo u mom selu. O pono}i, dok su svi spavali tvrdim snom, izbio je po`ar. S neba je buknula vatra... Buran je vetar razneo vatru ~itavim selom i sve je izgorelo. Sve je progutao plamen: qude, `ene i decu, stoku i goveda i sve drugo imawe. Ja sam se jedini spa87

sao iz ogwa i dima. Ve} tri dana i tri no}i tr~im, a nisam ni mrve okusio.

Dade mu udovica hleb i re~e: – Iza|i odavde, jer sam sama u kolibi, jedi i okrepi se.

Neznanac iza|e i izgubi se u no}noj tmini.

Udovica zahvali Bogu koji joj je dao hleba da utoli svoju glad i jo{ poslao priliku da u~ini dobro delo: da spase ~oveka od smrti. I uze drugi hleb i htede da ga prinese ustima i da jede.

U tom se ~asu opet sa bukom otvori{e vrata, a drugi ~ovek nagrnu u udovicinu kolibicu, i on vi~u}i: – Ko }e me spasti od smrti?

I ispovedi joj se: – Bio sam bogata{, imao stado ovaca i goveda koja su pasla po stepi: stanovao u skupocenim {atorima sa `enom i decom. Sna`ni su mi momci ~uvali stoku i goveda. Iznenada navali{e na nas beduini na kowima i s lukovima u ruci. Opkolili su nas kao p~ele, posuli tucem strelica, ubili sluge, `ene i decu, zarobili stada i nestali u prostranoj stepi. A kada se topot wihovih kopita izgubio u daqini, ustadoh jedini izme|u le{eva `iv i eto hodam i lutam; ve} tri dana i tri no}i nisam okusio hleba, dok nisam dospeo do ove kolibe. Smiluj se, daj mi komadi} hleba, a ako ne – pa{}u mrtav tu pred tvojim nogama.

Udovica [unamit dade mu qubazno drugi hleb~i} i zahvali Bogu, {to joj je dao da po drugi put u~ini dobro delo.

I wega je zamolila da iza|e iz kolibe i jede napoqu, jer je sama u kolibi. Drugi begunac u~ini tako, pa se i on izgubi u no}noj tmini.

Uze udovica [unamit tre}i, posledwi hleb~i} i htede da prinese komad ustima.

No, u tom trenu iznenada dunuo je jak i sna`an severwak i razneo joj kolibu: zidovi pado{e na jednu i na 88

drugu stranu, a krov odlete u daqinu... I istrgnu vetar posledwi hleb udovici iz ruke i baci ga u more.

Tada se bura sti{a.

Udovica je stajala nema od ~u|ewa i straha.

Vetar je prestao. More se smirilo. Sunce je zasijalo, a wegove su svetle zrake klizile po morskom ogledalu. Uskoro }e se ribari probuditi, veselo po}i da odve`u ~amce i bace mre`u u more. Sva }e deca iza}i da isprate ribare i klica}e od radosti: – Nema vi{e gladi! Hvala Bogu, ima}emo hleba!

Ali, udovica na to nije mislila: druga je misao kopkala u wenom mozgu: – [ta mi je to u~inio Bog i za{to je to u~inio meni, sirotoj udovici?

Prvi mi je hleb uzeo da ga dam ~oveku koji se spasao od po`ara -. Hvala mu i slava!

Drugi je hleb dobio onaj koji je izbegao razbojnicima – i za to mu hvala i slava! Bog dao, Bog uzeo da doda onome koji je u ve}oj nevoqi od mene.

Ali za{to je tre}i hleb oteo udovici iz ustiju i bacio ga u more?

To joj nije dopiralo do svesti. Dosetila se da to i nije bilo od Boga, nego da je vetar sam od sebe u~inio ovo r|avo delo protiv voqe Svevi{weg koji hrani udovice i prehrawuje siro~ad.

– Druga~ije ne mo`e da bude!

No, ona mu to ne}e oprostiti, tom silexiji, vetru.

Pozva}e ga na sud.

– Pred koga?

Pred kraqa Salamona.

Po}i }e pred wega da se parni~i s vetrom. Oti}i }e u Jerusalim.

Bez snebivawa, udovica se ogrnula svojim poabanim ogrta~em i krenula na put. Bila je gladna i umorna, ali joj je pravedni gnev davao snage za taj daleki put.

Stigav{i u Jerusalim, upita za palatu kraqa Salamona, stra`ari, pusti{e je unutra; palata kraqa Sala89

mona otvorena je svakome, a kamoli ne udovicama. Ona u|e i pade kolenima na zemqu pred Kraqem koji je sedeo na prestolu.

– Molim te, Kraqu gospodaru – re~e – presudi u parnici izme|u mene i moga protivnika.

– Ko je on? Pa, do{la si sama.

– Vetar – odgovori udovica, podi`e glavu i kaza mu zbog ~ega ga tu`i.

– Pravo govori{ – odgovori Kraq Salamon – tvoje lice svedo~i da si umorna, a o~i ti gore od gladi. Ali se najpre okrepi. Sedi, `eno, ovde u koji ugao, pa }e ti doneti hleba i vina. Jedi i pij, utoli glad i `e|, a onda }u izre}i sud u tvojoj parnici.

Ona sede u ugao i pru`i{e joj hleba i vina.

U taj ~as do|o{e u palatu Kraqa Salamona tri stranca s punim vre}ama na le|ima i reko{e: – Treba nam Kraq.

– [ta `elite bra}o iz tu|ine? I kakve su to vre}e koje ste natovarili na le|a? – upita Kraq Salamon.

Oni odvrati{e Kraqu ovako: – Mi smo Izmaelci: trgujemo draguqima i nakitom, zlatninom i srebrninom i skupim miomirisima. A ove pune vre}e na na{im le|ima, to je na{a imovina.

Jednoga smo dana sva trojica plovila la|om po moru.

Iznenada je dunuo vetar i uzburkao more. No mi smo navikli na more od detiwstva i nismo se bojali bure, ve} smo nastavili jedriti po talasima. Dizali smo se i spu{tali sa svakim talasom ~as gore ~as dole. Jedne smo ve~eri opazili kako voda po~iwe prodirati u la|u. Rupa je pukla na dnu, a u nas ni~ega da je za~epimo i spre~imo katastrofu.

Vikali smo, ne bi li na{ glas dosegao do obale, pa da nam odande stigne pomo} – niko nas nije ~uo.

Na{e zapomagawe raznosio je vetar na sve strane dok su ih bu~ni i sna`ni talasi putem no}ne tame zatirali.

90

La|a se sve vi{e punila vodom, sve je vi{e i br`e tonula.

Zazivali smo svoje bogove ali nas nisu usli{ili.

Zazivali smo bogove drugih naroda: bogove Moabqana, bogove Filistejaca, druge bogove – ali ni jedan od wih nije se odazivao.

Tada smo se setili da ima jo{ jedan bog. Bog Izraelov, pa smo poku{ali da zazovemo i wega: – Bo`e Izraelov, usli{i nas u nevoqi!

Zavetovali smo se ovako: – Bo`e Izraelov, ako nas spasi{ danas od propasti, da}emo sve zlato i srebro, {to je u na{im vre}ama, za otkup svojih `ivota. Samo nas spasi, Bo`e Izraelov, spasi nas!

U tom je ~asu dunuo `estoko i ne{to je bilo svom silom ba~eno s obale i palo u la|u, upravo na otvor rupe i za~epilo je potpuno.

U isti se ~as sti{ala bura. Prispeli smo sre}no na obalu i upitali gde je Bog Izraelov; ho}emo da mu platimo kako smo se zavetovali. Pokaza{e nam put za Jerusalim. Do{li smo s vre}ama u Jerusalim i pitali po gradskim ulicama prolaznike: – Gde je va{ Bog? Ho}emo da ga vidimo.

Odvratili su nam: – Boga Izraelova niko ne mo`e videti.

– Moramo da mu se zahvalimo – rekosmo – doneli smo mu dar.

Za~udi{e nam se qudi kada su to ~uli, a neki su nam se i rugali. Sreli smo sabor staraca, pa smo ih upitali za savet {ta da ~inimo prema svom zavetu i kome da damo vre}e zlata i srebra da bi Bog primio na{ dar milostivo. Ali ni iz wihovih usta nismo dobili odgovor. Samo jedan me|u wima, najstariji me|u svima, savetovao nam je da do|emo pred tebe, velikog Kraqa, a ti }e{ nas uputiti {ta da ~inimo, jer si najmudriji me|u qudima. I eto, do{li smo pred tebe i sve {to ka`e{, 91

ono }emo u~initi sa svojim srebrom i zlatom da platimo zavet kojim smo se zavetovali Bogu Izraelovu.

Tako reko{e i pokloni{e se pred Kraqem.

A Kraq Salomon upita tu trojicu ovako: – Da li ste videli, bra}o iz tu|ine, {ta vam je dobacio vetar? ^ime je za~epio otvor rupe?

– Videli smo, Kraqu gospodaru! Izvadili smo iz rupe i osmotrili. Doba~en nam je bio malen i sve` hleb~i}, a eto i wega tu pred tobom, Kraqu gospodaru!

Jedan od wih, najstariji me|u wima, izvadi iz nedara hleb i stavi ga pred Kraqa Salamona.

A Kraq Salamon pozva udovicu [unamit i upita je ovako: – Poznaje{ li taj hlep~i}, pripada li on tebi?

– To je moj hleb! – povika `ena Tada izre~e Kraq Salamon presudu: Da se one tri vre}e srebra i zlata daju odmah udovici [unamit.

Izmaelci u~ini{e prema nalogu Kraqa, zahvali{e mu i odo{e svojim putem.

I Kraq se obrati udovici [unamit i re~e: – Uzmi to srebro i zlato! Tvoje je. Bog ti je wime platio tvoj hlep~i}. I znaj, da ni{ta ne biva protiv voqe Bo`je. Vetar je samo izvr{io nalog Gospodara sveta.

Prevod Tatjana Cvejin

92

@an-Mari Gistav Le Klezio

O KRADQIV^E, KRADQIV^E, KOJI JE @IVOT TVOJ?

Ka`i mi kako si po~eo?

Ne znam, vi{e se ne se}am, ima toliko od tada, sada se vi{e ne se}am vremena, `ivot je taj koji vodim. Ro|en sam u Portugaliji, u Eriseiri, u to vreme to je bilo malo ribarsko selo nedaleko od Lisabona, potpuno belo nad morem. Zatim je moj otac morao da ode iz politi~kih razloga, i nastanili smo se sa mojom majkom i tetkom u Francuskoj, i vi{e nikad nisam ponovo video dedu. Bilo je to neposredno posle rata, verujem da je tada umro. Ali, dobro ga se se}am, bio je ribar, pri~ao mi je pri~e, a sada gotovo da vi{e ne govorim portugalski. Posle toga radio sam sa ocem kao zidarski {egrt, a zatim je on umro, i moja majka je tako|e morala da radi, i ja sam u{ao u jedno preduze}e, posao obnove starih ku}a, dobro je i{lo. U to vreme bio sam kao i sav svet, imao sam posao, bio sam o`ewen, imao sam prijateqe, nisam mislio na sutra, nisam mislio na bolest, ni na nesre}e, radio sam mnogo i novac je bio retkost, ali nisam znao da sam imao sre}e. Posle toga sam se usavr{io za elektriku, popravqao sam struju, instalirao aparate za doma}instva, osvetqewe, radio sam prikqu~ke. To mi se dopadalo, bio je to dobar posao.

To je tako daleko da se ponekad pitam da li je istina, da li je zaista bilo tako, kada je sve bilo tako mirno i normalno, kada sam se vra}ao ku}i uve~e u sedam sati i kada sam, otvaraju}i vrata, ose}ao topao vazduh doma, ~uo vrisku dece, glas moje `ene, prilazila mi je, grlila me, i ja bih se ispru`io na krevet pre 93

jela, jer bio sam grogi, i gledao sam na plafonu senke koje je pravio aba`ur. Ni na {ta nisam mislio, u to vreme budu}nost nije postojala, kao ni pro{lost.

Nisam znao da sam imao sre}e.

A sada?

Oh, sada, sve se promenilo. Ono {to je stra{no je to {to se to dogodilo odjednom, kada sam izgubio posao, jer je preduze}e palo pod ste~aj. Rekli su da je to bilo zbog gazde, bio je zadu`en do gu{e, sve je bilo pod hipotekom. Onda je jednog dana pobegao, da nas nije obavestio, dugovao nam je tri meseca plate i bio je upravo naplatio avans za jedan posao. Novine su o tome pisale, ali ga nikada nismo ponovo videli, ni wega, niti novac. Tako su se svi na{li bez i~ega, izgledalo je to kao velika rupa u koju smo svi upali. Drugi, ne znam {ta je bilo sa wima, verujem da su oti{li drugde, poznavali su qude koji su mogli da im pomognu. U po~etku sam verovao da }e sve da se sredi, verovao sam da }u lako ponovo na}i posao, ali ni~ega nije bilo, jer preduzetnici zapo{qavaju qude bez porodica, strance, tako je jednostavnije kada `ele da ih se otarase. A za elektri~nu energiju nisam imao CAP*, niko mi ne bi poverio posao bez toga. Tako su pro{li meseci a ja jo{ ni{ta nisam imao, moja `ena nije mogla da radi, imala je zdravstvenih te{ko}a, nismo imali para ~ak ni da kupimo lekove. A onda mi je jedan od prijateqa koji se upravo o`enio ustupio svoj posao, i i{ao sam da radim tri meseca u Belgiji, u visokim pe}ima. Bilo je te{ko, naro~ito zato {to sam morao da `ivim sâm u hotelu, ali nisam lo{e zaradio, i sa time sam mogao da kupim auto, kamionet Pe`o, ovaj koji jo{ imam. U to vreme sam bio uvrteo u glavu da }u, ako kupim kamionet, mo}i da prevozim stvari na gradili{te, ili povr}e na pijacu. Ali posle je bilo jo{ te`e, jer vi{e ni{ta nisam imao, ~ak sam izgubio socijalne dodatke. Trebalo je da umremo od gladi, moja `ena, moja deca. Eto kako sam odlu~io. U po~etku, rekao sam sebi da je to 94

privremeno, vreme dok ne na|em malo para, vreme dok ~ekam. Sada je tri godine kako to traje, znam da se to vi{e ne}e promeniti.

Da nije moje `ene, dece, mo`da bih mogao da odem, ne znam, u Kanadu, Australiju, bilo gde, da promenim sredinu, da promenim `ivot‌ Znaju li oni?

Moja deca? Ne, ne, oni ni{ta ne znaju, ne mo`e im se re}i, previ{e su mladi, ne bi razumeli da im je otac postao lopov. U po~etku, nisam `eleo da ka`em `eni, rekao sam joj da sam najzad na{ao posao, da sam bio no}ni ~uvar na gradili{tu, ali ona je dobro videla sve {to sam donosio, televizore, muzi~ke stubove, aparate za doma}instvo, ili, pak, ukrase, srebrninu, i po{to sam sve to sme{tao u gara`u, po~ela je da sumwa.

Ni{ta nije rekla, ali sam video da ne{to sumwa. [ta je mogla da ka`e? Dokle smo dogurali, vi{e nismo imali ni{ta da izgubimo. Bilo je ili to, ili pro{ewe na ulici‌ Nije ni{ta rekla, ne, ali jednog dana je u{la u gara`u kada sam istovarivao kola, ~ekaju}i kupca.

Odmah sam na{ao dobrog kupca, razume{, on je dobro zgrtao a da nije rizikovao. Imao je u gradu radwu sa aparatima za doma}instvo, i jednu drugu radwu sa antikvitetima, u okolini Pariza, mislim. Sve je to kupovao za desetinu vrednosti. Antikvitete, wih je boqe pla}ao, ali nije uzimao {ta bilo, govorio je da je to trebalo da zavre|uje, jer je bilo rizi~no. Jednog dana odbio mi je jedan zidni sat, stari zidni sat, zato {to je, rekao mi je, bilo samo tri ili ~etiri takva na svetu, i rizikovao je da ga otkriju. Onda sam zidni sat dao `eni, ali woj se to nije dopalo, ~vrsto verujem da ga je bacila u |ubre nekoliko dana kasnije. Mo`da ju je to pla{ilo.

Da, dakle, tog dana kada sam istovarivao kamionet, ona je do{la, gledala me je, blago osmehnuta, ali ja sam dobro ose}ao da je u dubini tu`na, i samo mi je rekla, 95

se}am se dobro: nije opasno? Bilo me je stid, rekao sam joj ne, i da ode, po{to je kupac trebalo da nai|e, i nisam hteo da je vidi.

Ne, ne bih `eleo da mi deca saznaju za ovo, previ{e su mlada. Ona veruju da radim kao ranije.

Sada im ka`em da radim no}u, i da zato moram da idem no}u, i da spavam deo dana.

Voli{ li taj `ivot?

Ne, u po~etku to uop{te nisam voleo, ali sada, {ta mogu da radim?

Izlazi{ svake no}i?

Zavisi. Zavisi od mesta. Ima kvartova gde nema nikog tokom leta, u drugima je tako tokom zime.

Ponekad pro|e dugo bez da ne iza|em, treba da ~ekam, po{to znam da rizikujem da me uhvate. Ali ponekad nam treba novac u ku}i, za ode}u, za lekove. Ili, pak, treba platiti kiriju, struju. Treba da se sna|em.

Tra`im re~i.

Re~i?

Da, razume{, ~ita{ novine, i kada vidi{ da je neko umro, neko bogat, zna{ da }e{ na dan sahrane mo}i da poseti{ wegovu ku}u.

Na taj na~in radi{, uop{te uzev{i?

Zavisi, nema pravila. Postoje upadi koje ~inim samo no}u, kada je to u udaqenim kvartovima, po{to znam da }u biti miran. Ponekad to mogu da uradim dawu, oko jedan sat popodne. Uop{te uzev{i, ne}u to da radim dawu, ~ekam no}, ~ak zoru, zna{, oko tri-~etiri sata, to je najboqi trenutak, jer vi{e nikog nema na ulicama, ~ak cajkani spavaju u to vreme. Ali, nikada ne ulazim u neku ku}u kada tamo nekoga ima.

Kako zna{ da tamo nikoga nema?

To se odmah vidi, istina, kada ima{ naviku.

Pra{ina ispred vrata, ili opalo li{}e, ili novine nagomilane na po{tanskim sandu~i}ima.

Ulazi{ na vrata?

96

Kada je to lako, da, izvalim bravu, ili se poslu`im kalauzom. Ako to ne uspe, probam da pro|em kroz prozor. Slomijem krilo, sa jednim otvorom, i pro|em kroz prozor. Uvek stavqam rukavice da ne bih ostavqao tragove, a i da se ne bih povredio.

A alarmi?

Ako je komplikovano, batalim. Ali uop{te uzev{i, to su jednostvne stvari, vidi{ ih na prvi pogled, ima{ samo da prese~e{ `ice. [ta najra|e odnosi{?

Zna{, kada u|e{, tako, u ku}u koju ne poznaje{, ne zna{ {ta }e{ na}i. Mora{ brzo da radi{, to je sve, za slu~aj da te neko primeti. Dakle uzima{ ono {to se dobro i bez problema prodaje, televizore, stereo stubove, ku}ne aparate, ili, pak, srebrninu, ukrase, pod uslovom da nisu previ{e glomazni, slike, vaze, statue.

Nakit?

Ne, ~esto ne. Pored ostalog, kada qudi nekud odu, oni ne ostavqaju svoj nakit za sobom. Boce vina su, tako|e, zanimqive, to se dobro prodaje. A potom qudi ne obra}aju mnogo pa`wu na wihove podrume, ne stavqaju sigurnosne brave, ne nadgledaju toliko {ta se de{ava. Zatim, treba sve natovariti, vrlo brzo, i potom oti}i. Sre}om da imam auto bez kojeg to ne bih mogao da radim. Ili bi, pak, trebalo da pripadam nekoj bandi, da postanem pravi gangster, {ta li. Ali to mi se ne bi svi|alo, verujem da oni to rade vi{e iz zadovoqstva nego iz potrebe, `ele da se obogate, tra`e maksimum, velike pqa~ke, dok ja to ~inim da bih `iveo, da bi moji `ena i deca imala {ta da jedu, ode}u, da mi deca steknu obrazovawe, istinsko zanimawe.

Kada bih sutra na{ao posao, odmah bi prestao da kradem, ponovo bih mogao mirno da se vra}am ku}i, uve~e, opru`io bih se na krevetu pre ve~ere, gledao bih senke na zidu, ne misle}i ni na {ta, ne misle}i na budu}nost, nemaju}i strah ni od ~ega‌ 97

Sada, imam utisak da mi je `ivot prazan, da iza svega ni~eg nema, kao dekor. Ku}e, qudi, kola, ~ini mi se da je sve la`no i name{teno, da }e mi jednog dana re}i, sve je to komedija, to nikome ne pripada.

Tako, da ne bih mislio na to, popodne, izlazim na ulicu, i po~iwem da hodam nasumice, hodam, hodam, po suncu i po ki{i, i ose}am se kao stranac, kao da sam upravo stigao vozom i da ne poznajem nikoga u gradu, nikoga.

A tvoji prijateqi?

Oh, zna{, prijateqi, kada ima{ problema, kada znaju da si izgubio posao i da vi{e nema{ para, u po~etku su qubazni, ali se posle pla{e da ne do|e{ da im tra`i{ novac, dakle‌ Ne obra}a{ mnogo pa`wu, i jednog dana primeti{ kako vi{e nikoga ne vi|a{‌Zaista, kao da si bio stranac i da si upravo si{ao s voza.

Veruje{ li da }e ponovo biti kao pre?

Ne znam‌ Ponekad verujem da je ovo lo{ trenutak, da }e pro}i, da }u ponovo po~eti svoj posao, u zidarstvu, ili u elektrici, sve {to sam radio, nekada‌ Ali tako|e, ponekad, ka`em sebi da se ovo nikada ne}e zavr{iti, nikada, jer bogati ne uva`avaju one koji su u bedi, rugaju im se, ~uvaju svoje bogatstvo za sebe, zatvoreni u svojim praznim ku}ama, u wihovim sefovima. I da bi imao ne{to, da bi imao mrvicu, treba da u|e{ kod wih i da je sam uzme{. [ta ti se de{ava kada misli{ da si postao lopov?

Da, de{ava mi se ne{to, to mi ste`e grlo i to me satire, zna{, ponekad, uve~e, vra}am se ku}i u vreme ve~ere, ima samo hladnih sendvi~a, i jedem gledaju}i televiziju, sa decom koja ne ka`u ni{ta. Onda vidim kako me `ena gleda, ni ona ne ka`e ni{ta, ali izgleda tako umorna, o~i su joj sive i tu`ne, i se}am se {ta mi je rekla, prvi put, kada me je pitala nije li opasno. Ja, rekao sam joj ne, ali to nije bilo istina, jer znam da }e jednog dana, to je fatalno, biti problema. Ve} se, tri 98

ili ~etiri puta, zamalo okrenulo na lo{e, qudi su pucali u mene iz pu{ke. Obu~en sam sav u crno, u jakni, imam crne rukavice i kapuqa~u, i zahvaquju}i tome su me proma{ili, jer me ne vide u mraku. Ali jednom, to je fatalno, i treba, do}i }e to, mo`da ove no}i, mo`da sutra, ko }e znati? Mo`da }e me panduri uhvatiti, i prove{}u godine u zatvoru, ili mo`da ne}u mo}i da tr~im dovoqno brzo kada budu pucali u mene, i bi}u mrtav. Mrtav. Na wu mislim, na moju `enu, ne na sebe, ja ni{ta ne vredim, nemam zna~aja. Na wu mislim, i na decu tako|e, {ta }e biti sa wima, ko }e misliti na wih, na ovoj zemqi?

Kada sam jo{ `iveo u Eriseiri, moj deda se bavio mnome, se}am se jedne pesme koju mi je ~esto pevu{io, i pitam se za{to sam se setio we, a ne neke druge, mo`da je to sudbina? Razume{ li malo portugalski? Ovako se peva, slu{aj: O ladraõ! Ladraõ Que vida e tua?

Comer e beber Pa{ear pela rua.

Era meia noite Quando o ladraõ veio Bateu tres pancadas A’porta do meio.

Prevela Mira Popovi}

_______________ * CAP – diploma kvalifikovanog radnika

99

Mario Enrike Lejrija

SENKA

Bilo je to upravo za vreme godi{we ve~ere u firmi kada je Valter osetio da ga neko prati. Za vreme zavr{nog govora. Govorio je gospodin Rajmondi i u tom je senka projurila ocrtavaju}i se na trenutke u dnu sale. Valter je naglo osetio jezu, iznenada ustao i, ne sa~ekav{i kraj govora i aplauze koji bi usledili, iza{ao je na op{te ~u|ewe svojih kolega.

Na ulici se osvrnuo oko sebe. Mirna ulica, osvetqena, utonula u otmenu no}, bez tragedije na vidiku.

Na kraju krajeva, to je vi{e bio samo wegov utisak, ta senka koja mu se ukazivala, nego zaista nekakva senka koja ga prati.

Polako je kora~ao trotoarom, pripalio cigaretu i pogledao jedan izlog sa lova~kom opremom, dive}i se jednom veli~anstvenom tigru koji je, u polo`aju kao da ispu{ta zverski krik, reklamirao neku marku municije za ubijawe ze~eva. I, najednom, to preparirano stvorewe ga je pogledalo, a senka koju su predmeti bacali u dno radwe po~ela je, kako je izgledalo, da grabi napred.

Valter je napravio korak unazad, sav u panici, sudaraju}i se sa jednom devojkom koja mu se prijatno nasme{ila. Promrmqao joj je da se izviwava, maltene gutaju}i cigaretu, zagrcnuo se, pqunuo i u`urbano krenuo napred.

Nemogu}e. To nema logike. Kako, kog |avola, jedan preparirani tigar... O~igledno, ono {to je wega mu~ilo bio je umor.

Olabavio je korak, sav zagrejan od neonske reklame na robnoj ku}i „Bulora�.

100

Qudi su prolazili, sasvim obi~ni, neki u`urbano, drugi {etkaju}i polako dok ne do|e vreme da se vrate ku}ama, ~as crveni, ~as plavi, ~as `uti, ali svi na neki prijatan na~in sasvim obi~ni, prolazili su kroz neonsku svetlost koja se razlivala po trotoaru.

Pre{ao je ulicu, pomalo nesiguran u put na koji je potom nailazio i skoro da je pao pod jedan auto koji je besno zatrubio. Na momente je ose}ao kao da ga poklapa ta zaglu{uju}a senka. Sko~io je, bez zaleta, na trotoar preko puta.

Gledao je auto koji je nestajao za uglom i druge koji su prolazili u tom op{tem brujawu be`awa u slobodu no}i, sve dok se nije osetio smirenijim, ali sposobnim da shvati gde se nalazi. Na ulici, naravno, na putu do ku}e.

Zapalio je drugu cigaretu i nastavio. Malo ispred je bio „Rodeo�, wemu dobro poznat bar. U{ao je, gore}i od `eqe za jednim pi}em i privremenim predahom.

Naru~io je dupli xin-tonik sa dosta leda, no} je bila ba{ topla. Polako ga je ispijao, tra`e}i bilo kakvo opravdawe za to. Baciv{i pogled na vrata, video ju je kako prolazi, jasno ju je video, usplahirenu i brzu, kako za sobom ostavqa vazduh da se talasa poput vode. Ispio je xin i naru~io drugi koji je sasuo na eks. Ne, nije to ni{ta, samo umor.

Platio je i iza{ao. Pozvao je taksi. Taksi ne, to je zatvoren prostor, boqe je i}i pe{ke. Hteo je da stigne ku}i, da se odmori. Trebalo mu je da stigne ku}i.

Po~eo je da hoda sve br`e i br`e. I video ju je. Bila je tamo, na onim opustelim stepenicama. Pustio je korak, ali ona je prva stigla do ugla.

Na uglu je pa`qivo osmotrio. Bila je to wegova ulica; zgrada, spremna da ga zakloni, bila je tamo dole.

Ona je nastavila da ga posmatra sa druge strane ulice, ta senka skrivena u senci.

Po~eo je da tr~i. S druge strane ju je video kako mili od vrata do vrata, iz tame u tamu, uporno ga prate}i, u ti{ini.

101

Ba{ je hteo da po~ne da vi~e, ali vide da je pred vratima zgrade. U{ao je u zgradu, sav zadihan, ali sa olak{awem. Osvrnuo se oko sebe. Nije je video.

– Dobro ve~e, gospodine Valter. Je l’ Vam lo{e? – zainteresovao se @ozue, no}ni portir, prepredeno uslu`an.

– Dobro ve~e, @ozue. Nije mi ni{ta. Samo sam umoran. Dolazim sa godi{we ve~ere na poslu. Sa {efovima i svim tim, zna{ kako je.

– Pa, da. Te stvari zamaraju – slo`io se @ozue, misle}i da zna – doista zamaraju, gospodine Valter.

– Laku no}, @ozue.

– Laku no}, gospodine Valter.

U{ao je u lift ose}aju}i da se oslobodio jednog groznog doga|aja.

Iza{ao je na desetom spratu. Hodnik je bio miran, ble{tav od svetlosti i spokoja. Otvorio je vrata stana i u{ao.

Oti{ao je do bara, u`urbano je pripremio jedan bezopasno trostruki xin bez tonika i, udobno se smestiv{i na kau~u, u`ivao je u wemu polako, sa jednim potpuno novim ose}ajem zadovoqstva i luksuza. Jedan dobar san i sutra }e sve biti samo povod za smeh. A {ta ako ne bude?

Zevnuo je, ose}aju}i se zaista umornim. Zapalio je cigaretu, ispio preostali xin je`e}i se od u`itka, odlo`io ~a{u i ustao.

Uputio se ka spava}oj sobi i otvorio vrata.

Senka je ustala sa kreveta i krenula ka wemu ra{irenih ruku.

– Dragi! Rano si do{ao...

Prevod sa portugalskog Mladen ]iri}

102

Mrinal Pande

SAOBRA]AJNA NESRE]A

Kako je otac prelazio ulicu, odjednom se pojavio neki veliki automobil u kome su sedeli mu{karac i `ena. Bila je mrkla no}. Automobil se kretao velikom brzinom. Oborio je oca i odjurio. Uskoro posle toga on je umro.

Nije bilo dovoqno vremena da o odmah tome obavestimo starijeg brata i sve ro|ake i poznanike. Posle du`eg vremena mrtvog oca je prona{la policija.

Wegovo telo je bilo izgwe~eno i blatwavo. Svi su govorili da bi trebalo da se {to pre sahrani, jer je bila jako velika vru}ina.

Obred je bio veoma kratak. Do{li su svi koje smo uspeli da obavestimo telefonski. Neki su komentarisali da je ionako ve} dosta star te bi mo`da ubrzo umro. Bio je kost i ko`a. Kako je te`ak `ivot starog ~oveka kad ostane bez `ene? Tako se komentarisalo.

Brata su zanimale samo neke stvari. Pitao je da li je otac imao dosta stvari. Rekao je da uradim onako kako ja smatram da je ispravno. I jo{ ne{to – ako se u ku}i na|e neka figura ili bakarni predmmeti i sli~ne stvari, koje imaju neku istorijsku vrednost, da mislim i na wega, ina~e mogu da radim kako meni odgovara...

Pro{la je ve} nedeqa dana od o~eve smrti. Na{ao sam wegov sanduk u koji je godinama skupqao neke stvari. Iz wega se ose}ao i o~ev miris. Stvari su bile uredno slo`ene na gomilice. Bilo je tu nekih bele{ki iz studentskih dana i nekoliko po`utelih starih porodi~nih fotografija. Na jednoj od wih sedeo sam dedi na krilu, na drugoj sam sa bratom i roditeqima, gde skoro le`im. Takva je u to vreme bila moderna 103

poza. Iza nas su bili pehari koji su osvojeni na nekim takmi~ewima. Ti pehari su jo{ uvek tu negde. Dok je majka jo{ bila `iva, stalno ih je brisala od pra{ine i ravnala na polici u dnevnoj sobi. Bilo je tu i jedno odelo sa{iveno za bratovu svadbu, umotano u stari dhoti. Na{ao sam i jednu crvenu plehanu kutiju od bonbona. U woj je bilo nekoliko dugmeta. U cev~ici za konac je bila kao krv crvena, zar|ala igla i jedna stara britva. Izme|u ostalog u toj gomili bilo je i nekoliko krhkih suvih nimovih listova, koji su tu stavqeni vaqda protiv moqaca.

Onda sam video dedu kako sedi pored kreveta. Tiho je plakao, polako se wi{u}i, kao {to se su nekada u medresama muslimanski de~aci wihali recituju}i molitve. Dedu sam znao samo sa slike. Oti{ao je na onaj svet pre nego {to sam ja po~eo da shvatam. O wemu sam znao po pri~awu roditeqa. Znao sam i to da je bio pravoverni brahman i da je do kraja `ivota ostao tvrdoglav i nepokoran, kao {to obi~no bivaju takvi qudi.

Kada sam u detiwstvu bio neposlu{an i prkosio, govorili su da sam na dedu ne samo li~io, ve} da sam nasledio i wegovo pona{awe.

U detiwstvu sam bio dosta tvrdoglav. Roditeqima je pre mene i posle mene umrlo nekoliko dece te mi je i majka, koja je ina~e veoma volela disciplinu, davala punu slobodu.^uo sam da sam bio utuvio sebi u glavu da no`i}em nare`em neko povr}e za dedu. Deda je u pogledu jela bio vrlo osetqiv i nije mogao da jede ne{to ~ega se pre toga dotakao neko drugi. Ali onda me ni on nije spre~io. No`i} je bio veoma o{tar i zario mi se u dlan. Do danas mi je ostao beleg na dlanu. Otac mi je pri~ao da se deda onda naqutio i bacio no` u reku.

Kad sam se rodio deda je ~astio celo selo, kupio je ceo man kola~a laddu. Bio je seoski pisar, a re~ slu`benog lica se onda jo{ po{tovala. Otac je pri~ao kako se za vreme berbe dvori{te uvek napunilo kukuruzom i {e}ernom trskom pa je deda uzimao za sebe ~itavu 104

gomilu kukuruza koji je posle kuvao i jeo. Otac je bio jedno mirno stvorewe. Mo`da ba{ takvi bivaju sinovi tvrdoglavih o~eva. Miran je ostao do kraja `ivota. Kakav karakter, takav i `ivot. Mo`da bi i wegova deca bila takva, ali tu se pojavila moja majka i ona je sve promenila. Bila je to }erka poreskog slu`benika, dobro i doma}inski vaspitana devojka. Jo{ je nosila cvet u kosi, kako to rade mlade devojke, i po{to je nau~ila da {ije i veze, odmah su je udali. Jo{ je znala da peva lepo.

Posle mog ro|ewa majka je naterala oca da napusti selo i da se preselimo u grad. Pla{ila se da bi u suprotnom slu~aju weni sinovi ostali neobrazovani seqaci, {to je bilo sasvim verovatno.

Mo`da je o na{oj zlatnoj budu}nosti i o gradskom `ivotu ma{tala daleko ranije, dok se jo{ nismo bili rodili.

Deda gleda svoje ruke i pla~e, kao da je upravo u wima skriven razlog wegovog bola. Poku{avam da mu ka`em da prestane, ali nemam snage da izgovorim. On neprestano pla~e. Ja }utim. ^uo sam od nekih qudi da je dedu taj gubitak toliko potresao da se nikada nije oporavio. U grad nikada nije oti{ao. Mi smo kod wega odlazili preko leta. Do mile voqe smo jeli mango i drugo vo}e. Vra}ali smo se sa ogrebotinama i sa seqa~kim navikama, {to je majku stra{no nerviralo. Onda su ku}u prodali i mi smo postali varo{ani. U to vreme sam i{ao vaqda u peti razred.

Majka je zavr{ila sredwu {kolu i umela je lepo da ~ita i pi{e hindi, ali je stalno zahtevala da mi {to pre nau~imo da govorimo i pi{emo engleski. Stalno nas je upu}ivala na to da treba da ~itamo engleske kwige i novine i da govorimo engleski te~no i ispravno. Navodila nam je kao primer kako lepo `ive neki weni ro|aci koji znaju engleski.

105

Otac klima glavom i ne{to govori. Ne znam da li je na wegovom licu bol ili nam ne{to prebacuje. Na glavi ima jo{ uvek onu staru braon kapu, koju znam sa slike. Majci je ta wegova kapa bila stra{no odvratna.

Po{to smo se preselili u grad, odmah je mene i starijeg brata odvela berberinu da nas o{i{aju kao {to se {i{aju pravi momci. I pored toga {to se u na{oj ku}i poklawala tolika pa`wa varo{kom na~inu `ivota i pona{awa, otac nije prestao da nosi svoju kapu. Protiv mame je dizao nekoliko pobuna i sa strpqewem koje imaju tihi qudi, nije se nikada predao.

Kada sam i{ao na policijsku stanicu radi o~eva le{a, kape tamo nije bilo. Vaqda je izgubio negde u blatu. Dremqivi policajac se naqutio {to ga budim i predao mi je o~ev le{. I on je rekao da je otac sam kriv za svoju smrt. [ta je mogao da radi voza~? Vaqda mu je bio do{ao sudwi dan, tako se izrazio. Sve je u rukama sudbine. Ionako je bio star, da je ostao u krevetu, mo`da bi mu otkazalo srce te bi i tako ubrzo umro, zar ne?

Deda prema meni pru`a svoju mr{avu ruku sa ra{irenim prstima. Ta wegova ruka je kao krvava {aka na filmskom plakatu. Izgledala je jako velika u odnosu na wegovo slaba{no telo. Ne znam da li ne{to tra`i ili mi preti. Ja se povla~im.

Deda je imao jednog starog kowa koji se zvao Hari.

Kad mu se na nozi pojavila neka rana svi su govorili da treba da ga se otarasi, ali deda na to nije pristao. Kada smo prodali ku}u, onda smo i kowa prodali, samo za pet rupija nekom Mu{taku Aliju, koji je ve} imao nekoliko grla. Horiju je kod wega navodno trebalo da bude dobro. Niko se nije usprotivio, mada su svi u selu znali da Mu{tak Ali radi u gradu kao kasapin. I drugi su mu po mraku dovodili svoju stoku i `ivinu, koju onako nisu mogli druga~ije da prodaju. „Voza~ tog automobila je jedan uticajan ~ovek. Znam mu i adresu, ali {ta to vredi.�

106

Ustvari stari qudi su ionako izgubqeni. Zar da mu dosa|ujem posle toliko dana? Hteo sam to da izustim, ali sam se predomislio i dodao: „Dobro, pogleda}u...”

Deda, sa rukama na kolenima, pun nadawa posmatra me poluzatvorenim o~ima. Tako zadivqeno me je nekada gledala majka kada sam joj saop{tavao rezultat pismenog zadatka iz engleskog. Nadala se da }e jednog dana od mene postati neko ~udo, ~ovek svetske slave.

Sa svim svojim nadawima i o~ekivawima majka je jednog dana umrla. Bilo je to u vreme kada se stariji brat spremao za studije u inostranstvu. Trebalo je da dobije jednu veoma presti`nu evropsku stipendiju.

Majka mu je nabavqala kwige prema spisku koji je dobila. Jedno ve~e u vreme ki{ne sezone je ba{ nosila ku}i kwige pozajmqene iz biblioteke Britanskog centra.

Kada je po~ela da pada hladna ki{a pra}ena gradom, kwige je umotala u svoj {al da se nebi pokvasile, a sama se smrzavala. Zbog beskrajne {tedwe i odricawa, borbe izme|u vlastitih `eqa i muka, ve} se upola smawila. Onda je dokraj~ila upala plu}a.

Ponekada razmi{qam o tome i dolazim do zakqu~ka da smrt moje majke i wena po`rtvovanost da svom sinu nabavi kwige za studirawe nisu na kraju doveli do ve}eg po{tovawa prema woj, {to je mogao da bude posledwi dar za qubav!

A o~eva smrt!

Nogom sam naglo zatvorio vrata, zakqu~ao i iza{ao na ulicu. Brat je mirne du{e ostao kod ku}e i na taj razgovor za dodeqivawe stipendije nije oti{ao. I{ao je kasnije na druge razgovore. Ni moj uspeh nije bio bezna~ajan. Dobio sam vladinu stipendiju i oti{ao na fakultet.

Otac je bio na neki na~in dosta nezavisan. Kada su neki videli velike uspehe nas obojice, govorili su: „Kamo sre}e da je va{a majka do`ivela da vidi sve to!”

107

Nas ta sentimentalnost nije mnogo uzbu|ivala.

Naprotiv, bile su nam dosadne takve re~i. Ukoliko smo ranije mislili da pru`amo radost roditeqima, toga sada vi{e nema. ^im je brat odgovorio na ~estitke, odmah ubrzo je otputovao u inostranstvo. Za dve i po godine je zavr{io studije i onda je nau~io tri strana jezika, ~etiri vrste kuvarske ve{tine, vratio se i o`enio se. Sa devojkom se upoznao na studijama u inostranstvu. Po{to su tamo imali neke administrativne probleme oko svadbe, ven~awe su obavili posle povratka.

Ujutru su oti{li kod mati~ara, na brzinu su se ven~ali, u toku dana je bio ru~ak u krugu porodice, a uve~e ve}a proslava u dru{tvu. Sve na brzinu i nigde nikakvo uzbu|ewe. Muzi~arima su najpre rekli koje pesme i melodije kada da izvode. To mi je neka svadba!

Otac je od brata dobio novo odelo, ali nikako nije pristajao da `ivi sa wima u novom bratovom stanu, radije je izabrao da se smrzava u svom starom ku}erku.

Deda se prozeva i pucketawem prstiju tera duhove.

Na kraji~ku usta mu te~e svetla pluva~ka. Obrisao je dlanom i sada se nekako tajansveno osmehuje.

Otac neveste nije mnogo obra}ao pa`wu na obi~aje i navike, ali u wegovoj ku}i su se slu`ila veoma ukusna jela. Za sve~ani ru~ak prilikom do~eka su bila samo obi~na pi}a. Svi kelneri su bili obu~eni u bela odela a na rukama su imali bele rukavice. Mirno i usredsre|eno su skupqali tawire. Posle jela su donosili u srebrnim posudama toplu vodu sa komadi}em limuna za prawe prstiju. Kri{om sam posmatrao oca. On tu vodu uop{te nije upotrbio, samo je ne{to u sebi mumlao. Jeo je vrlo malo, mo`da ba{ zato {to je bilo mnogo pribora, sa kojim se nije dobro snalazio. Na sre}u to niko nije ni primetio. Nije to kao na seoskoj svadbi gde su tawiri uvek puni i stalno vas nude da jedete. Ku}i smo se vratili jo{ pre devet. Brat je sa nevestom odmah oti{ao u svoj stan. Otac nije na to ni{ta rekao. A i 108

{ta bi. Pa i kada bi ne{to rekao, ko bi ga slu{ao? @enio se vaqda brat, svadba je bila wegova.

Deda sedi na nekom jastu~etu i iz usta pu{ta dim, onda stavqa betel ispod dowe usne. Kora~a tiho pored mene.

Ve}ina vrednih stvari je rasprodata radi na{ih studija. Kako bi ina~e mogao da nas izdr`ava otac svojom mr{avom platom? Ne{to stvari, koje nisu prodate, otac je dao starijem bratu. Moglo se pretpostaviti da meni pripada sve {to je preostalo.

Stojim ispred vile bra~nog para koji je tog dana bio u kolima. Na drvenim krilima ulaznih vrata je ukras od mesinga. Iza wih je {iroki dobro negovani travwak. Izgleda da je to posao nekog profesionalnog ba{tovana. Ka{qem da me primete. „Sada je ve} o`ewen pa neka se sam snalazi. Tako se radi”, rekao je otac pred spavawe, po{to se vratio sa svadbe.

Bila je vedra no} punog meseca. Na mese~ini je otac izgledao nekako ~udno mr{av i neobi~an. Nisam odgovorio. Mo`da je samo naglas razmi{qao. [ta sam mogao da ka`em? A onda smo obojica zaspali.

Deda je stajao iza mene, u `buwu izduvao nos i onda se obrisao tananom maramicom.

Lagano priti{}em zvono. Vrata se otvaraju. Sluga koji izgleda jo{ zbuwenije nego na{ otac, pita koga tra`im. Ulazim za wim u luksuzan stan, kakav je u svojim snovima gledala na{a majka, sve dok nije izgubila vid. Na kau~u sedi `ena moga brata, klima nogama i prelistava neki strani ~asopis. „U~tivo je pozdravi, starija je u porodi~nom rangu,” mumla deda. Gledam kraji~kom oka. Deda se sme{ka i pevu{i masnu pesmicu o nevesti i deveru koja se obi~no peva tokom praznika holi. Uzvi{ena `ena okre}e glavu i pita na engleskom: „Izvolite, {ta treba?” „Mo`da me niste prepoznali?”

109

^udi se, ali ne pretvara se. Zaista se ne se}a. Istina, koliko likova mo`e ~ovek da zapamti u takvoj gu`vi koja vlada na svadbi? „Izvolite, sedite.” Mora se priznati da joj u~tivost ne nedostaje.

Deda sedi u }o{ku, `va}e betel i uporno me gleda lukavim pogledom kao stara sova. Razdra`enost u meni oslabquje. „Mo`da se ne se}ate, na svadbi me je brat predstavio...” „Ah, da,” sa olak{awem udara rukom o mekano jastu~e na svojoj butini i glasno se smeje. „Izvinite, slabo pamtim likove. Tog dana je bila velika gu`va.” Trep}e svojim lepim trepavicama, „Kako je va{ otac? Vi ste na svadbi sedeli za istim stolom, jel’ da? Takav simpati~an ~ovek.”

Onda se malo zamisli, pa nastavi: „Ho}ete li kafu ili ~aj?”

Deda je s nepoverewem klimao glavom. „U stvari ba{ o ocu bih hteo da govorim sa vama,” usne mi se su{e te ih vla`im jezikom.

Posmatra me ispitiva~kim pogledom, ni{ta ne govori. „I am sorry to hear that!” U~tivo klima glavom. „Je li bio dosta pijan?” „Ne, ne shvatate.” Hteo sam da ka`em da otac ne samo da nije pio alkohol, nego ~ak ni kafu ni ~aj nije pio.

Ipak nisam ni{ta rekao. Izgleda nekako suvi{no da ~ovek ovde tra`i neko razumevawe. „U ~emu je onda problem?” Po{to to upita, okrenu se prema prostoriji koja je bila iza we te naredi nekome da nabavi mleko za dedu. Deda – zna~i wen sin, odnosno ne na{ deda, ve} wegov praunuk.

Kri{om bacam pogled na dedu. Le`i na podu i spava.

Da li upo{te zna da je ve} pradeda? Zami{qen posmatram `enu koja sedi preda mnom. Mo`da to i nije `ena moga brata, mo`da ni ja nisam brat svoga brata, ni 110

potomak svoga oca! Mo`da je sve to... Sa ~u|ewem posmatram dedu koji le`i na podu i ne mogu da se osvestim. „Moj otac je prelazio preko ulice i umro je po{to ga je pregazio va{ automobil. Brata sam obavestio o wegovoj smrti.” „[ta?” klima glavom. „Zar je to bio va{ otac? Sada recite, zar po takvom mraku van pe{a~kog prelaza!

Za{to je prelazio prometnu ulicu kad nije bilo zeleno svetlo? To isto ka`e i policija. Vrlo neodgovorno!

Blatobran je bio dosta zgwe~en, ali nismo hteli da tra`imo od{tetu za tako bezna~ajnu stvar.”

Pali cigaretu i dugo uvla~i dim. „Niste rekli {ta radite.”

Uvla~i jedan dim za drugim i posmatra me uporno i sa istom strogo{}u sa kojom je na dan svadbe nare|ivala svojim slugama da pakuju poklone koje je dobila od svog oca.

Malo se kolebam pa onda stidqivo dodajem: „Ovo je posledwa godina, onda }u mo`da da odem odavde...”

Pogledala je na sat, a onda odjednom ustala: „Izvinite, nisam znala da je ve} pola {est.

Izviwavam se, treba da idem nekuda. Mora}ete i vi da odete. @ao mi je va{eg oca. Za blatobran ne brinite.”

Stajala je pored vrata. To je bio znak da treba da odem.

Deda i ja smo iza{li na ulicu. „Sada prestani da dosa|uje{. ^uo si vaqda {ta ti je rekla. [ta se tu mo`e?” Bio sam razdra`en, ali dok sam uspeo da izgovorim celu re~enicu, moja razdra`enost je nestala. „Govori!”

Iznenadilo me je kako je moje pitawe zvu~alo jadno. „Da ka`em to?” Smeje se deda svojim bezubim smehom. „Reci.”

Deda u tom trenutku de~jim pokretom, kakav je karakteristi~an za `ivu pastirsku decu, pru`a ruku 111

ka nebu i ustaje. „[ta je ovoliiiko veliko?” „Naranxa!” odgovaram vatrenom brzinom. „Sad se brani!” Deda me ~vrsto ste`e. Guramo se uz glasan smeh.

Prevod Svetislav Kosti}

Mawe poznate re~i: Dhoti, deo ode}e, platno koje se omotava oko bedara Nim, vrsta tropskog stabla – Melia azadirachta Brahman, pripadnik najvi{eg sloja indijskog dru{tva, tradicionalno – sloj sve{tenika i u~ewaka Man, stara mera za te`inu, pribli`no 40 kg.

Laddu, vrsta slatki{a Betel, list stabla bibera – Piper betle, koji se `va}e posle jela.

Holi, hinduisti~ki prole}ni praznik 112

Karmen Noelija Rodrigez (Venecuela)

NA TRGU

Kada su, nakon napornog dana rada, Gabrijela i Ana iza{le iz fabrike, na ulici ih je zatekao zastoj javnog prevoza zbog kojeg nisu odmah mogli da se vrate ku}ama.

I dok se re{avala situacija, odlu~ile su da, kao i ve}ina qudi, odahnu na obli`wem malom trgu.

Za razliku od Gabrijele, Ana nije mnogo marila za svoj posao, zato nije razumela, ili shvatala isuvi{e ozbiqno neprestalne `albe svoje prijateqice koja nije odustajala od pitawa – za{to? Trebalo je da prihvati taj posao koji nije volela, koji joj nije prili~io, koji joj je toliko gu{io ponos i sre}u, ako zaista te re~i ~ine deo stvarnosti, a nisu bile ni{ta vi{e od nekog budu}eg izuma i nepostoje}e. @ivot je bio veliki paradoks za Gabrijelu; raditi iz nu`de bez ikakve `eqe – zbog plate. @ivot se za wu `alosno su`avao na trampqewe za pare. Trampila je svoju mirno}u, energiju, du{u, odlagala stvarne `eqe u kutiju koju nije mogu}e dose}i, jer nije bilo sredstava, ni dobrih veza sa qudima na polo`aju, ni mogu}nosti, ni{ta drugog osim stalne potrebe za novcem.

Ana nije razumela Gabrijelu, i zbog toga je, bez upozorewa, svaki put kad bi wena prijateqica zapo~ela izlagawe ideja ili nezadovoqstva, skretala pa`wu ka nekoj drugoj stvari, a zbog toga je, na trgu, prepunog zbog zastoja u saobra}aju, vi{e volela da posmatra okru`ewe, smeje se u sebi onim qudima koji su se ~udno odevali, ili se divila osobama dobrog dr`awa. Gledala je qude koji su preturali po |ubretu u potrazi za konzervama koje su potom ubacivali u velike vre}e; 113

gospo|e sa cegerima, pijance, prostitutke... Na ove posledwe obratila je vi{e vremena: Vidi ove `ene – rekla je Gabrijeli, diskretno pokazuju}i gestom usana – vidi se da su razvratne; zna{ da prodaju svoja tela, sigurno tra`e nekoga koji ho}e wihove usluge. Sigurno }e sada nekoga ubrzo prona}i, ve} kako niko ne mo`e da krene ku}i. [ta se sabla`wava{?! Mislim da sam ista, ve} godinama ~ak i du{u prodajem...

Ana nije razumela prijateqicu. Nakon {to je za trenutak razmislila o tome da se Gabrijela bavila prostitucijom, ugledala je senzualni mig okom koji joj je uputio jedan gospodin u prolazu, nasme{ila se i odgovorila joj, jo{ u`ivaju}i u ose}awu be{umnog laskawa {to joj je upu}eno: – Ti zaista pri~a{ gluposti!

Sa {panskog preveo Milan Balinda

114

Kolin Tabron

NI[TA SE NIJE PROMENILO

Mi pisci smo osu|eni da prevr}emo zemqu u potrazi za zakopanim nesre}ama, poput divqih prasi}a koji tra`e tartufe. Bilo da je razlog katarza ili mazohizam – patwa je na{ fah. Qubavne afere, `alosni doga|aji, bolesti – sve ih pre`ivqavamo, ka`u, sa osetqivo{}u ~iji intenzitet zbuwuje. Potom iskori{}avamo (odnosno odajemo) sve {to nam se dogodilo.

Mi komercijalizujemo sopstvene neuroze. ^ak ih vremenom onako posedni~ki zavolimo. Neuroze postaju na{a osobenost.

Eto, predstavqam vam `enu, koja le`i u bolnici u Redingu (`ao mi je ali i neuroze ispadaju kli{etizirane). Lice joj je uvek bilo bledo, tako da je te{ko ogonetnuti da li je, pod bolni~kom svetiqkom, to bledilo ja~e nego obi~no. Zidovi sobe koji je okru`uju su tako|e beli kao i nebo koje se ukazuje kroz prozor. ^ak i izgu`vani ~ar{av kao i jastuci u koje je utonula li~e na sve` sne`ni nanos.

Kad je uzmem za ruku ona tiho i nervozno zastewe i iznenada zadrhti guraju}i stopalo na dole kao plesa~ica koja `eli da se podigne na no`ne prste. I nakon ~etrnaest godina ona izgleda neizmewena. Devojka koje se se}am je bila malo punija a tr{avu kosu o{i{anu kao kod de~aka zamenila je egzoti~na kestenasta frizura ~iji pramenovi izgledaju tamni na belom jastuku. Koliko se se}am, kosti na licu su joj davale odsutan, ~udan izraz. Te kosti izgledaju nestvarno krhke kao da svoju belinu prenose na mi{i}e koji jedva da ih pokrivaju.

115

Ona je neizrecivo lepa, a izraz lica, dok joj se o~i otvaraju ne prepoznaju}i me, odaje ose}awe neza{ti}enosti, koje je pak te{ko uo~qivo. „O, Bo`e!“ Pro{apta. „@ao mi je. Jesam li te uznemirio?“ Nemo}no se osmehnula. „Kako si do |avola saznao?“ „Pukim slu~ajem. Od tvojih roditeqa. Rekli su mi da si se vratila u Englesku zbog operacije i oporavka.“ Nije odgovorila. Umornim pokretom izvukla je ruku iz moje i spustila je na pokriva~. U prstima sam jo{ ose}ao toplotu wene nemo}ne ruke. Pogledom je prelazila preko mog lica (U {ta je gledala? Prore|enu kosu, bore?) Izbegavala je da me pogleda u o~i. Pitawa su nadolazila poput bujice. Nisam znao {ta prvo da pitam. Nijedno od pitawa mi nije izgledalo umesno a ona je odbijala da stvar olak{a rekav{i bilo {ta.

Samo je le`ala nemo}no se osmehuju}i ~ak i kada su nam se prsti na rukama ukrstili.

Na kraju sam upitao: „Da li je jo{ uvek u Hong Kongu... tvoj suprug?“ Nisam bio u stawu da izgovorim ime Robert. „Da. Nije mogao do}i.“ Nije `eleo, pomislih. Umesto toga platio je zasebni apartman u vrhunskoj klinici. Kad sam se osvrnuo i pogledao po sobi, jedini znak pa`we koji sam uo~io bila je vaza sa lalama na prozoru kao i dopisnica veselih boja koju joj je majka poslala. Istini za voqu mora se re}i da joj je u Engleskoj preostalo malo prijateqa nakon tolikih godina.

Prislonio sam wenu ruku sebi na lice, iz sa`aqewa ili po navici, ni sam ne znam. Kako da se pona{am, {ta li je o~ekivala? Prema woj sam se mogao pona{ati samo na jedan na~in i bilo je kasno da ga na bilo koji na~in mewam.

Gledala me je netremice. „Nisi se promenio.“ Gladio sam lice wenom rukom.

116

„Nisi se o`enio.“, dodala je. „Nisam.“ Osetih prazninu u stomaku. „^ini mi se da se ni ti nisi promenila.

Nasmejala se na neobi~an na~in. Gledala je u obrise svog tanu{nog tela pod ~ar{avom, dodiruju}i dlanovima stomak. „Sada jesam.“ Tiho je rekla. „Ali operacija je uspela.“ „Da.“ Da li zbog bledila (pomalo zastra{uju}eg) ili uobi~ajenog pogleda punog rawivosti, ili samo zbog krhkosti wenog tela pod spava}icom ne umem re}i, osetio sam veliki i besmislen priliv ne`nih ose}awa.

Ustao sam do pola i lagano je uzeo za ramena. „Rekli su mi da nije rak.“ „Ne. Endometritis.“ Naravno da sam znao. Potra`io sam zna~ewe te re~i.

Pretpostavio sam da je u pitawu izra{taj (u medicinskim priru~nicima opisan kao crna mrqa) koji je, izme|u ostalog, onemogu}io za~e}e. „Jesu li morali da uklone... sve?“ U ti{ini pitawe je dobilo na te`ini i zazvu~alo je pomalo drsko. ^etrnaest godina je nisam video. Bila je udata. Ose}ao sam kako joj ramena podrhtavaju. Podigla je pogled i rekla: „Najve}i deo. Ne mogu imati dece ako na to misli{.“ Da, qubavi, ba{ na to mislim. Ne samo na tvoju decu, ve} i na moju (jer te jo{ uvek volim nakon svih ovih godina i nisam se mogao o`eniti nijednom drugom). Ti naravno misli{ da je moj tu`ni izraz namewen samo tebi ali on va`i i za mene, za na{e nero|ene sinove i k}eri, decu koja nikada ne}e do}i na svet. Ose}am da drhti{ celim telom. Izneneda, shvativ{i sve, okre}e{ glavu i qubi{ mi prste. „Uvek sam `elela da imamo decu.“, ka`e{. Gledam kao mi suze padaju na ~ar{av.

Ve~e je. Vra}aju}i se kolima u London, prolazim kraj ku}e u kojoj je `ivela. Mora da sam vozio istim 117

smerom makar jednom mese~no ~itavih ~etrnaest godina (kad god bih se vra}ao iz posete roditeqima) i pri tom bih retko bacio pogled na wu. Wena porodica ju je odavno napustila a fasada od `u}kaste cigle, sa koje su gledali viktorijanski prozori, li~ila je na pozori{ne kulise. Zidovi su skrivali zaboravqene uspomene, u hodnicima, dnevnoj sobi, u zaklowenom vrtu.

Zastajem i pritiskam zvono. Ko god da otvori izgleda}e kao prevarant i predstavi}e se kao paziku}a.

Ponovo zvonim. Zvuk je isti kao i pre ~etrnaest godina; kao da staroj ku}i jako kr~e creva. Znam da niko ne}e do}i i to je sad sasvim sigurno. Nikoga nema da zameni devetnaestogodi{wu devojku, koja je obi~no tako `ivahno otvarala vrata da je izgledalo kao da ih otvara neka nevidqiva ruka. I uvek bi iznena|eno uzviknula „ A to si ti!“ kao da je o~ekivala nekog drugog ili se bojala da ne}u do}i.

Zaobi{ao sam ku}u u nameri da u|em na vrata koja su vodila u vrt. Ona se lako otvaraju. U tom zatvorenom kutku punom mirisa gotovo da se ni{ta nije izmenilo.

Od {irokih vrata, izra|enih po francuskoj modi, dva poplo~ana stepenika vode pravo do `ivice pune prole}nog cve}a. Sivo-plavi li{aj patinira dowi deo susedovog zida. Vrt je jedva nekih trideset stopa dug i veoma je uzak. Iza mojih le|a crne se prozori na ku}i.

Zatvaram polako ba{tenska vrata i gledam niz stazu oivi~enu grmqem. Zbog ne~ega ose}am strah. Sve izgleda ba{ kako treba blizu mesta gde sam u{ao. Ona zaliva biqke odevena u letwu haqinu (uvek je leto), dok weni dugi, nestrpqivi prsti dr`e kantu koja se ritmi~no pomera gore-dole. Ali nekoliko koraka iznad, na mestu koje se ne mo`e videti sa prozora ku}e, mala ~istina u travi se priqubquje uz patinirani zid.

Dobro ga se se}am iako ga jo{ uvek ne mogu videti.

Zastajem me|u grmqem. Ose}am hladno}u i laku mu~ninu.

118

Jer tamo, kraj zida, na ~istini (na koju jo{ nisam stupio) stoji ona, okrenuta le|ima. Napeta je i nespretna ta devetnaestogodi{wakiwa. Odevena u stari karirani kaput i xins. Ne `eli da me pogleda. Ruku gurnutih u xepove, ona upire pogled u drugom pravcu. „Radi se o Robertu, zar ne?“ Ona se upola okre}e ka meni ali nam se pogledi mimoilaze. Bela kontura wene jagodi~ne kosti se o{tro ocrtava. „Ja odlazim.“, ka`e.

Tada ~ujem sopstveni glas koji zvu~i kao da govori neko drugi; on ~udno odjekuje. Meni je dvadeset godina: ne`an sam i odlu~an. „Bi}u ovde kad se bude{ vratila.“ Znam da stojim ispod bukve sa crvenkastim li{}em, najve}eg drveta u vrtu, jedinog pravog drveta.

Ono se {iri iznad mene kao da ovaplo}uje moju snagu.

Podi`em ruke do pola kako bih doprineo celokupnom utisku. Vidim sebe u wenim o~ima ispod bukve; stablo i moje telo. „Zna{ da te volim.“ Ona me posmatra. „Zauvek.“ Bio sam mlad, naravno, suvi{e mlad da bih razumeo sve {to re~ Zauvek mo`e zna~iti (ali, bez obzira na sve, imao sam pravo). „Ne govori tako.“, rekla je. @elim da je dosegnem, ali razdaqina je ogromna.

Ona iznenada postaje nekako tu|a, bezli~na. „Volim te“, jo{ uvek izgovaram dok odlazi.

Ovaj deo vrta se uvek razlikovao od ostalih. Na wemu dominira patinasti zid. Osvr}em sa ka ku}i kako bih bio siguran da me niko ne vidi. Sada sam uqez, u sopstvenoj pro{losti. Idem natra{ke par sekundi gledaju}i u prazna okna, a onda se okre}em ka ~istini.

Tu nema ni~eg naro~itog. Ni~eg {to bi se moglo promeniti; samo cigle i trava.

Ali nema drugog drve}a.

Nema mesta ni za jedno drugo drvo osim za staru bukvu crvenkastog li{}a. Zurim u prazninu. Ne mogu re}i da sam iznena|en. ^ujem, me|utim, tup udarac ali negde daqe; kao da je ne{to palo u susednoj sobi.

119

Gledam u travu tra`e}i deblo, ali unapred znam da ga ne}u na}i. Nikada ga nije ni bilo.

U tome i jeste nevoqa sa nama piscima. Mi pi{emo ove izmiqotine radi sopstvene za{tite. (Ma{tovita osoba na kraju krajeva mo`e poverovati u bilo {ta).

Uzbudio sam se tek kada sam shvatio da su nagomilane uspomene zapravo la`i. Sve te godine. Umesto bukve tamo je jedino krug hladnog plavog neba. To je nepromeweno.

Zato }u poku{ati da ponovo na|em istinu pre no {to glavna pri~a krene. Dok stojim tamo, sve ono {to ovo mesto ~ini stvarnim – zid, trava – ukqu~uju}i ~ak i mene (nespretnog pisca) ima kvalitet autenti~nosti. [ta je to {to se zaista upamti? Ne{to iz mladosti, ne{to {to nosi pe~at sumorne svakodnevice.

Strah. Kre}emo se suvi{e brzo prema kona~nosti braka, a to ne podnosim (jo{ uvek `ivim `ivotom adolescenta u svetu beskona~nih mogu}nosti: i `ive}u tamo ve~no). Govorim joj o tome kako trebamo probati da `ivimo odvojeno. Ose}aj krivice u mom glasu ubija ne`nost. Re~i koje izgovaram na ~istini neumesne su i razdra`uju}e a ona pravi nervozan pokret glavom i polako postaje nedostupna. O~i i telo se okre}u u drugom pravcu i sasvim iznenada wena uska le|a i karirani kaput deluju stra{no, poput otvorene rane, a rastojawe od pet stopa izme|u nas je nepremostivo.

Ponovo ~ujem sebe kako brbqam: „Zna{ da te volim.“ (tek koliko da se sa~uva minimum dostojanstva). „Odlazim.“, ka`e ona.

Oslawam se na zid poput krpene lutke. „Robert... “ Ali wu to nervira. Ona vi~e u pravcu `buwa ne okre}u}i se. „Zna{ da ne marim za wega. Nemoj ga koristiti kao izgovor.“ „Zaista te volim“, ponavqam slabim glasom. „Ne govori tako!“ uzvra}a ona i okre}e se pokazuju}i svoje nepovratno izmeweno lice. I glas joj se promenio. U wemu se ose}a nekakva slutwa. Kao da je 120

jo{ ranije znala da }e se sve ovo ovako odigrati. „Za tebe je sve fantazija, je li tako? Ne stvarnost. Sve su samo re~i i poza. Romantika. Ti niti ose}a{ niti ti je potrebno ne{to ili neko, zar nije tako?“ Gledaju}i sa gor~inom u nebo ponavqa: „Zar nije tako?“ Patwa onih koji ne mogu da vole je sramna i vredna prezira. Ali po{to sam ve} ovoliko zabrazdio, poku{a}u da se s wom ponovo vidim u bolnci gde odista je i bila.

Lice na jastuku se, odista, veoma malo promenilo.

Fine i o{tre kosti samo {to ne probiju tanu{nu ko`u. Pa ipak, ne{to sjaja je i{~ilelo. Pramewe kestewaste kose osedelo je pre vremena. U crtama lica oko ustiju ogledao se oprez, ~ak zloba. Vi{e nije lepa, ako je ikada i bila. (Je li bila lepa?)

Sedam pored we. Gledam je dok spava, ali kriomice, kao da je naga. Usta su joj poluotvorena a tanke usne oblikuju tu`ni oval kroz koji se ~uje piskavo disawe.

Tamni polumeseci o~nih kapaka, sklopqenih ve} petnaest sati, nadvisuju polumese~aste senke ispod o~iju kako bi stvorili dve praznine gde du`ice oka treba da zasijaju – ko`a nalik na mrtvu pustiwu ispresecanu si}u{nim purpurnim venama. Obrve surovo depilirane (nikada ih nije pu{tala da dovoqno izrastu), a koje li~e na dva usamqena akcenatska znaka, posledwe su prepoznatqive odlike ovog lica {to podse}a na masku.

Ono uostalom vi{e i nije mlado.

Razgovor sa nekim ko se nije ~estito ni probudio iz anestezije li~i na komunikaciju sa pijanim ~ovekom.

Nema nikakvih uzdr`avawa. Re~i izviru u obliku nekakvog ravnodu{nog {apata. Kapci su sada {irom otvoreni, bez upozorewa, i sive me o~i gledaju uporno mada pomalo rastojeno.

Ona mrmqa: „O, Bo`e! Kako si do |avola saznao da sam ovde?“ Sumorno se osmehuje. „Ovo ba{ li~i na tebe. Uzvi{eni romanti~ni gest. Da li si mislio da sam na samrti?“ 121

U preplitawu na{ih prstiju ogleda se besmisao.

Izmewujemo bezna~ajne komentare o wenom oporavku.

Ona prezrivo upire pogled u svoje telo. Wena brbqivost (ako se tako mo`e nazvati) najednom nestaje i to kao da joj oduzima ono malo `ivota.

Dok se nagiwem da je uzmem za ramena, poku{avam da mislim na ~iwenicu da je ne volim svim srcem. „Jesu li morali da uklone... sve?“ „Ne mogu imati dece, ako na to misli{.“ Da, ona zaista drhti. Gledam je i poku{avam da razmi{qam o sterilitetu. Deca mi zapravo ne zna~e ni{ta: ne mogu da zamislim kako bi moji potomci izgledali. Mi{i}i wenih ruku su tanki i topli u mojim rukama. Ne mogu da smislim ni{ta pametno {to bih joj rekao. Wen bol je jedino {to nas sada vezuje.

Ona potom po~iwe da se trese, drhtaji dolaze duboko iznutra, kao kod motora koji prestaje da radi. „Uvek sam `elela da imamo decu.“ (Zaista je to rekla.)

Zatvara o~i kao da `eli da izbri{e realnost mog izraza i okre}e glavu da bi mi poqubila prste. Gledam kako joj suze padaju na ~ar{av.

Preveo Tomislav M. Pavlovi}

122

Mihal Bukovski

MILA

Takvi hodnici postojali su nekada u studentskim domovima, u radni~kim hotelima ili u bolnicama – {iroki, hladni, bezli~ni i negostoqubivi.

Prola`ewem kroz takav jedan hodnik, sticao se utisak da su sobe, koje se nalaze sa obe wegove strane, tu uprkos svojoj voqi, na silu, da bi `elele da se odvoje i osamostale, ali ne mogu, jer ih je hodnik ukle{tio podom i plafonom, a uz to ih zajedqivo osvetqava svetlom po`utelim kao stari zubi.

Na{a soba nalazila se na jednom kraju hodnika, Milina – na drugom.

Bila je oblika nevelikog pravougaonika – u sredini wegovog kra}eg zida nalazila su se vrata, a du` obe strane du`eg stajali su kreveti, police za kwige i jo{ ne{to.

Svetiqka sa okruglim, mle~nim aba`urom, koja je visila u sredini, osvetqavala je sve jasnim, ali neprijatnim svetlom.

Na zidu desno od ulaza postojao je otvor koji vodi u susednu sobu, posledwu u tom delu hodnika – verovatno nekada{wa vrata, mada bez dovratka. Otvor je delimi~no bio zaslowen draperijom, nemarno oka~enom, dre~avo plavom, uz to svetlucavom, poput zavese za tu{irawe. Svetlucalo je po woj o{tro svetlo, koje je dopiralo iz susedne prostorije.

Mila je stajala u dubini sobe, ispred we Zosja, debela kao i uvek, a pored Ktosja. Sve tri su okrenule ka meni glave kada sam u{ao, da li se dobro zabavqate, pitao sam, jer mi se ~inilo da su nekako polu-tu`ne.

123

Da, da, odgovorila je Zosja, pomalo brzopleto, ali ona je uvek bila debela i brzopleta.

Onda sam krenuo daqe.

Nivo platforme odgovarao je otprilike visini prvog sprata. Svuda je bilo puno pra{ine. Zna se – gradwa je u toku.

Do mesta gde sam zastao vodio je, ta~no vertikalno, pe{~ani put, tipi~an za sve barake – `ut, izrovan, pun pobacanih komada cigala, cevi i ne znam ~ega jo{.

Du` leve strane puta prostirao se zid: dug, beo, visok.

Visok ~ak do krova.

Sa desne strane uzdizala se gra|evina. Izdiferencirana, ugaona arhitektura, interesantna, ali sve je u sirovom stawu – crvene, gole cigle, rupe za prozore, jo{ uvek neispuwene ramovima, gledaju na taj `uti put i na taj zid, beo, visok, sve do krova, koji je prekrivao i ~itavu gra|evinu.

Ali, tamo nikada ne}e biti sunca – kako se tamo mo`e `iveti?

Niko nije odgovorio.

Mo`da ovu gradwu niko nikada ne}e zavr{iti?

U{ao sam u dubinu, da bih video izbliza.

Izme|u spratova nije bilo prekida – sve se videlo kao na dlanu. Odozgo je, kao sa balkona, moglo da se gleda na ni`i nivo, ispusti su se preplitali sa uglovima, a zidovi su bili zaptiveni otvorima i procepima, kroz koje se moglo zagledati u pojedine prostorije.

U jednom od tih otvora video se lakat mu{karca koji sedi na foteqi od vrbovog pru}a, okrenut mi le|ima.

Ko{uqa tog mu{karca bila je plava, plav je bio i dim iz lule koju je pu{io... [ta on tu radi, nije li ova ku}a jo{ uvek u izgradwi?!

Mila je veoma umorna – tako umornu je nikada do sada nisam video: o~i su joj polusklopqene, crte lica uko~ene, reakcije otupele, vidi se da, ~im sedne, odmah zaspi...

124

Jako `urimo u sobu.

Mila kao da je sve mawe prisutna...

SANDUCI

I{ao sam ulicom.

Ku}e sa obe strane bile su veoma visoke, starog tipa – sa velikim kapijama, velikim prozorima i spratovima, me|usobno udaqenim znatno vi{e nego danas.

Bilo je sivo.

Nije bilo drve}a, nije bilo boja, nije bilo sunca.

Niko nije vozio ulicama.

I ku}e su bile sive, mada ne sve.

Jedna od wih bila je crna – imala je sive stubove, crnu kapiju, crne prozore.

Unutra je tako|e bilo crno.

U crnom polumraku unutra{wosti malo toga se razaznavalo, nejasni oblici se nisu me|usobno izdvajali, jedan se prelivao u drugi, ne~ujno su nestajali u crnilu nemog tla.

Bili su to nekakvi drveni sanduci, visoki do pola grudi, trapezasto su se su`avali navi{e, kao gimnasti~arske preskok-klupe.

Na pojedinim sanducima le`ala su tela starih qudi. Nepokretna, prekrivena preko glave bezizra`ajnim, izgu`vanim, gotovo sivim ~ar{avima.

Nad jednim od sanduka, gde nije bilo telo, ve} samo izgu`vani ~ar{avi, nadvijala se `ena, mo`da iz osobqa, u bezizra`ajnoj, tako|e gotovo sivoj keceqi. Nadvijala se tamo gde je ranije mogla da bude glava.

Jednom, pa jo{ jednom – kao da se zagledala, kao da je mirisala...

Morao sam da pro|em kroz tu salu.

125

I{ao sam tako, zaobilaze}i sanduke, izlaze}i iz jedne tame i urawaju}i u drugu.

Na jednom od sanduka, stari ~ovek koji je na wemu le`ao, poku{avao je da ustane i si|e sa wega na pod, ali, kako to biva sa veoma starim qudima, svojim kratkim, haoti~nim, a istovremeno nekoordinisanim pokretima, umesto da se iz wega isplete, zaplitao se u ~ar{av sve vi{e.

Pomislio sam u sebi: kako tako nemo}ne qude mogu da stavqaju na tako visoke sanduke...

Bilo je veoma tiho.

SUNCE

Stajali smo na nekom od ni`ih spratova i gledali gore. Nebo je bilo visoko i put do wega je vodio kroz bunar, nepravilno zagra|en sa svih strana. Ne zna se odakle je u wega prodirala sun~eva svetlost, dopirala je do prozora na nekom od spratova, ni~ice su se po wemu razlepqivala, zatim se odbijala i spu{tala daqe u dubinu, da bi se opet priqubila za slede}e staklo. I tako, eto, iako iznad bunara uop{te nije bilo sunca, bio je on pun svetlosti i polu-svetlosti, izme{anih sa prijatnim polu-senkama.

Na na{em odmori{tu tr~ala su dva, mo`da tri Doma}i~ina psa. Jedan od wih bio je naro~ito sme{an – malecak, beo, kotrqao se kao kugla iznena|uju}om brzinom.

Odjednom se pojavio veliki pas, vu~jak ili mo`da me{anac. Izgledao je zlo i imao je zle o~i i tek {to se pojavio, sko~io je prema meni – nisam stigao da se uko~im, kada sam shvatio da on ne juri ka meni: vu~jak se nije zaustavio na meni, ve} je svom snagom poleteo ka malom belom psu.

126

Bo`e, uzviknuo sam, pa on }e ga pro`derati!

Ma kakvi, vide}ete, rekla je mirno Doma}ica, ne skidaju}i laktove sa balustrade odmori{ta, na koju bila naslowena.

I zaista: ispostavilo se da nije vu~jak bio taj koji je svojom velikom ~equsti uhvatio malog belog psa, ve} je malo beli pas svojim ~etirma {apicama opkolio veliku wu{ku vu~jaka i quqao se na woj udobno, kao koala na grani.

Pojavio se Eski – u braon ko`noj jakni, bezvoqno se teturaju}i, potpuno pijan. U potrazi za ravnote`om, poku{avao je da se nasloni na Molu, koja ga je s odvratno{}u odgurnula, pa je Eskiju preostao samo zid – na zidu, me|utim, nije bilo ni~eg za {ta bi konkretno mogao da se uhvati, pa se rezignirano sru~io na zemqu i tamo pao u pijana~ku nesvest.

Hvala Bogu, pomislio sam, trebalo bi mu brzo poskidati stvari, pre nego {to se probudi.

Poku{avao sam doprem do police iznad wega, bilo mi je malo neugodno, ali sam uspeo nekako da dohvatim kutiju. Na`alost, to nisu bile moje kutije – krede u wima bile su gusto zapakovane i po {est, a ja sam imao debele i po ~etiri.

Eski se odjednom trgao i sasvim treznim glasom izjasnio na temu ekonomske situacije. Zar se malo~as pretvarao? Bo`e, takvo znawe...! Doma}ica je rado prihvatila razgovor, ali se jasno videlo da to nije taj nivo.

Iza{li smo napoqe.

Vojnici na trgu su se spremali za polazak. Stajali su licima okrenuti prema suncu, pa su `mirkali o~ima i tako ~ekali nekoga, mo`da komandanta.

I jo{ ta pra{ina – vetar ju je dizao i neprestano bacao wih i videlo se kako mrdaju glavama, ne bi li je se bar malo oslobodili.

Stajali su postrojeni kao na prozivci – ~ete u troredu, u vojni~kim odelima, a pored, u dvoredu, zamenici 127

komandanata i, jo{ vi{e u stranu, komandanti pojedinih ~eta. Komandanti i wihovi zamenici imali su crne uniforme, usled ~ega su izgledali kao mehani~ari u radni~kim kombinezonima, ali se boja wihovih uniformi sasvim dobro slagala sa neobrijanim licima i razbaru{enim, kakvim god, kosama.

Sunce je bilo izuzetno jako, o{tro je isticalo sav umor na wihovim licima i svu rezigniranost.

Toliko vremena van ku}e, bez porodice – pomislio sam. Pri}i }u, stisnuti im ruku, zahvaliti, nisu li me toliko dugo branili i posvetili tome jedan deo vlastitog `ivota – ne bi li trebalo to da im ka`em – da znam, da cenim? Da, naravno, ali od koga su me branili? To pitawe me je iznenadilo svojom ta~no{}u – posmatrao sam te umorne, obu~ene u crno, rezignirane mu{karce i sve vi{e postajao svestan da zapravo uop{te ne znam {ta treba da radim.

I nisam ni{ta ni uradio.

Krenuo sam daqe, tamo gde su stajali Nekakav, Mola i jo{ jedna `ena. Kada sam stigao – okrenula se licem prema meni: pa, to je Liwska, sa kojom sam jedne godine i{ao u razred. Nimalo se nije promenila, a nisam je video sto godina.

Ba{ lepo {to je do{la.

Nekakav je rekao: pogledajte oblake – kada su ovolike rupe, ne ide na dobro. I zaista, oblaci su bili veoma izra`ajni, mesnati ~ak, ali su prekidi me| wima bili daleko izra`ajniji.

I bio je u pravu: nije mnogo pro{lo, kad je po~ela da nas guta gusta magla. Slu{ajte, uhvatimo se, treba pri~ekati da pro|e, viknuo je Neki i tako smo i uradili – uhvatili smo se pod ruku i, sva sre}a, jer sam trenutak kasnije video obrise Moline glave, stajala je tik pored nas.

Liwsku i Nekakvog vi{e nisam video, magla je bila toliko gusta.

128

TA[NA

Daleko u poqu, gotovo na horizontu, nalazila se ograda, iza koje su se pomaqali nejasni, tamni oblici.

Moj put je tuda vodio.

Pribli`io sam se ogradi – ispostavilo se da su oblici, do tada nejasni, bili stado `ivotiwa, me|u kojima su ve}inu ~inili tamni bivoli. Toliko su bili tamni i toliko ~upavi, da su ~ak izgledali turobno, tim pre {to su se kretali nisko pognutih glava, a u wihovim krupnim, tamnim o~ima nije bilo ni~ega sem hladne ravnodu{nosti.

U stadu je tr~alo i nekoliko bronzanih kowa – bili su vi{i od bivola i jasno {tr~ali iznad le|a ~itavog stada, izdvajaju}i se pritom graciozno{}u i delikatno{}u pokreta. ^itavo stado se po diktatu ~uvara okupqalo negde u centru ogra|enog zemqi{ta, nakon ~ega je na komandu slo`no kretalo silovitom brzinom u pravcu ograde.

Tik pred ogradu je ko~ilo, podi`u}i oblake pra{ine, a kada se zaustavilo – okretalo se i poslu{no vra}alo do mesta okupqawa.

Ponekad ova ili ona `ivotiwa nije bila u stawu da uko~i pred ogradom i padala je na wu svom snagom.

Petqe mre`e bile su jako velike, te ni{ta ~udno {to je jedan od kowa, padaju}i na wu, proturio van skoro pola wu{ke, pre nego {to se brzo povukao, nestrpqivo frktaju}i.

U`asno je duvalo, pa sam se vratio.

Teren neravan, prekriven `ivim peskom, sve vi{e je zavejavalo, a put je vodio na dole, po{to su zgrade bile na vrhu brda.

129

Pomislio sam da, umesto da se sve vi{e zaglibqujem u naslage koje je vetar neprestano iznova nanosio, mo`da bi mi lak{e bilo da sednem i skliznem do dole po tom pesku, kao po snegu ili ledu. Kako sam pomislio, tako sam i uradio, ali sam istog trenutka za`alio – zbog neravnina tla sam se, spu{taju}i se, prevrnuo na stranu i zaglibio se u nekakvo korito.

Sve ja~i vetar nemilosrdno me je zasipao sve vi{e, a ja sam, le`e}i, poku{avao da oslobodim noge iz tog peska i ustanem, pre svega da ustanem...

Dobro je da ta{nu nisam izgubio u toj me}avi....

Prevela sa poqskog Jelena Jovi}

130

Ermis Lafazanovski

RE^I I ALATI

Ona je volela re~i, ja alate.

Ona imenice, ja {rafove, ona glagole, ja mistrije, ona predloge, ja ~eki}e, ona ~lanove, ja eksere, ona zamenice, ja {rafcigere...

U mojoj radionici je bilo svega: nakovaw, kle{ta, budak, makaze, ~eki}, tesli}ar, tesla, dleto, testera, mistrija, rende, svrdlo, mengele, strug, turpija pila, ekseri, ramovi, {ilo, lim, metar... a ipak nisam imao neki poseban zanat.

Ona je, opet, u svojoj glavi imala glagole, imenice, predloge, zamenice, slogove, prefikse, sufikse...a ipak ni ona nije bila neki jezi~ar.

Od wenih re~i ja sam najvi{e voleo one koje ozna~avaju neke alate, ona od mojih alata – samo wihova imena.

Ta~no je – bili smo razli~iti.. Ali nije trebalo da ta razlika bude povod niti uzrok da se posva|amo. Jednostavno, trebalo je da svako gleda svoja posla i mo`da bi danas bili zajedno. Ali, ~ini se da ni bog nije mogao da nam otkloni tvrdoglavost u koju zapadaju nesre}ni po duhu ili nespretni u rukama.

Qudi ka`u „tvrdoglav kao magarac”, ali gre{e jer treba da ka`u „tvrdoglav kao ~ovek”, jer magarac nije tvrdoglav, to je jedino bi}e koje se ne pokorava ~oveku. ^ovek, opet, svoju tvrdoglavost nema s kim da meri.

Uostalom, Koneski je ne{to napisao o magarcima, ali se ne se}am ni gde ni kada.

Da se vratim problemima.

Kada bismo i{li zajedno ulicom ja bih se ~esto sagiwao kada bih ugledao neki {raf, pa kao da }e mi 131

pritrebati stavqao u xep. Ona bi odmah izvadila jednu malu bele`nicu iz xepa i zapisala wegovo ime. Kada bih video nekoga kako popravqa svoj automobil zastao bih i radoznalo gurnuo glavu u motor. Ona bi najpre zapisala marku automobila, a zatim re~i koje bi ~ula dok bi mi majstori razgovarali.

Kada bih zastao ispred nekog izloga radwe u kojoj se prodaju alati i sa zanosom prebirao u mislima {ta imam i {ta bi trebalo da nabavim, ona bi odmah vadila svoju xepnu bele`nicu i pravila popis svih imenica koje bi pred sobom videla u izlogu.

Meni je wena manija podre|ivawa re~ima izgledala neuobi~ajenom pa, usu|ujem se re}i, i sme{nom. S druge strane, moje interesovawe za alate je woj izgledalo kao ve~no ponavqawe istog.

Uzalud sam poku{avao da joj doka`em da alatima mo`e{ ne{to da napravi{ dok re~ima mo`e{ samo da se igra{ – ona je uvek imala dovoqno dobro smi{qen odgovor u korist wenih re~i kojima me je ~esto stavqala u nedoumicu.

Na{e dubqe saobra`avawe zapo~elo je u trenutku kada smo jedne letwe ve~eri sasvim spokojno {etali obalom Vardara i kada smo bilo op~iweni hiqadama svetiqki grada koje su se odslikavale u mutnim vodama.

Rekoh joj – se}am se da nije bilo sa nekom posebnom namerom, ve} zato {to je to tako iza{lo iz mene – da nije bilo alata ne bi bilo ni Skopja. Ona mi odmah odgovori time da nije bilo re~i ne bih mogao ni da ga zamislim, a kamo li da ga nazovem, a jo{ mawe da izgradim grad. Do{lo mi je da se smejem, ali to nisam pokazao. Produ`io sam da joj dokazujem ne{to {to ona o~igledno jo{ nije bila spremna da prihvati kao istinu. „Mo`e{ li ti – rekoh joj – da nazove{ grad gradom ako nije izgra|en alatima?” „A mo`e{ li ti da mi poka`e{ grad ako re~ima nije ome|en?” „Da, ali on ipak postoji.”

132

„Ne postoji dok nije nazvan:” Tada jo{ nisam bio svestan , ali mi smo poku{avali da izgradimo grad od re~i i alata.

Koliko god ~udno izgledalo mi tada nismo bili deca, ve} nas be{e uhvatilo i sredwe doba.

Prethodne rasprave su zavr{avale tako {to bi ona oti{la na nekoliko dana ili nedeqa na neki nepoznat seminar ili kongres – bar bi mi tako rekla – a ja bih se zatvorio u svoju radionicu i sastavqao plakare, ormare, ormari}e, fioke, sto~i}e i druge potrep{tine.

Zatim bi smo se ponovo sreli i iza{li i ponovo svako sa svojim vrlinama.

Ovog puta niti je ona oti{la na neki seminar niti sam ja izradio neku potrep{tinu. Odlu~ismo jednom za uvek da doka`emo ko je u pravu. Odredismo rok od nedequ dana – da svako napravi ne{to. Bilo alatima ili re~ima. Ne{to {to }e biti dovoqno ubedqivo da razuveri onog drugog u wegove stavove. Re~eno – u~iweno.

Svako je za sebe bio ube|en u to da onaj drugi nema nikakvih {ansi. Ja sam, na primer, mislio da }e, ~ak i da donesem ne{to najsitnije, na primer malu kutiju za nakit, to biti ne{to, ne{to {to se vidi i dodiruje, ne{to stvarno. Ona ne}e mo}i da mi donese ni{ta {to }e biti sastavqeno od re~i, a da ja mogu da ga dr`im u ruci i na kraju krajeva da mi poslu`i za ne{to.Bio sam skoro sre}an u slatkom o~ekivawu pobede.

Oti{ao sam ku}i i u zanosu kakav samo po~etnik mo`e da ima, zatvorio se u svoju radionicu.

Podigoh mistriju – ali je ostavih; uzeh zatim ~eki} – ali ga batalih; izvadih rende – ali ga vratih; uzeh eksere da kujem – ali ih ostavih. Nisam znao {ta da napravim, nisam imao nikakvu ideju. Ni{ta mi nije padalo na pamet, ni{ta veli~anstveno ~ime mogu da potvrdim svoju sujetu, ne{to autoritativno, ne{to nesru{ivo {to bi posvedo~ilo i budu}im generacijama o mom postojawu.

133

Tako mi je u tra`ewu ideje pro{lo nekoliko dana u kojima sam muwevito razmi{qao {ta li radi ona, da li ve} ima neku ideju.

Iskreno, velika je bila verovatno}a da je ona ve} imala neku ideju, ali me je isto tako te{ila pomisao da ne}e imati dostojno izvo|ewe. Za razliku od mene koji sam odmah mogao da po~nem bilo {ta.

Uzeh daske, eksere, lopate, {rafove, {rafcigere, gips, cement, rasporedih oko sebe, ali mi ni{ta nije dolazilo. Mogu ~ak da ka`em da mi je be`alo.

Odjednom se dosetih da bi bilo najboqe da realizujem svoju prvu ideju – drvenu kutiju za nakit i to }e biti dovoqno.

Da, {ta fali drvenoj kutiji za nakit ili za ~uvawe kola~a ili drugih dragocenosti?

U dogovoreno vreme, tu`ni ali smeli, na|osmo se na jednom napu{tenom poligonu za vojne ve`be, koji je predstavqao najadekvatnije mesto za obrazlagawe na{ih {irokih zamisli.

Kako sam i pretpostavio – ona je do{la sa rukama u xepovima.

Bilo je vi{e nego o~igledno da je ona izgubila.

Bio sam siguran da {ta god mi rekla re~ima, {ta god sastavila, {ta god napravila od imenica ili glagola, bi}e to samo nizawe re~i koje }e vetar razneti vasionom i nikada se vi{e ne}e vratiti. A tamo, u vasioni neka rade {ta ho}e.

Ja dostojanstveno izvadih kutiju za nakit i poklonih joj je. Zatim je upitah da li je kona~no uverena da sam u pravu.

Za~udilo me je to {to je, umesto da se kaje za svoju neumerenost u izjavama, bila nasmejana i vedra kako je nikada nisam video. Sve vreme je klimala glavom u znak odobravawa za ono {to je proiza{lo iz mojih alata, ali ipak ne{to nije bilo u redu, neka jeza me je podilazila. Upitah je {ta je ona napravila od re~i. Ni{ta nije odgovorila, samo se je pomerila dvadesetak metara 134

i pokazala jednog sredove~nog mu{karca sa brkovima.

On je ~ekao. Ona mi re~e da taj ~ovek {to je ~eka voli note: osmine, ~etvrtine, {esnaestine... – i ode s wim.

Gluposti!

Ko je jo{ video da se re~ima i notama, grad izgradio?

S makedonskog: Radomir Videnovi}

135

@an-Mi{el Rabate

LAKANOVO OKRETAWE FROJDU

Po{to govorimo o Lakanu, a stoga i o psihoanalizi, po~e}u pri~u li~nim prise}awem, skoro ispove{}u.

Naslov bi se mogao pozajmiti od romana Milana Kundere, [ala, po{to je sve po~elo luckastom {alom. U jesen 1968, kada sam bio student na Ecole normale supĂŠrieure, pre~uo sam svoje prijateqe kako pripremaju jednu od karakteristi~nih smicalica koje su nekad bile privilegija te francuske katedrale u~ewa.

Saznali su, uz nervoznu zavist, kako }e ~uveni psihoanaliti~ar biti dovezen do ulaza u {kolu, gde }e se pojaviti sa lepom `enom pod rukom, te se potom uputiti do kabineta Luja Altisera, koji je tada bio administrativni sekretar {kole. Nasuprot svakida{wem stilu studentskog `ivota, Lakan je bio poznat po privla~ewu mase qudi iz boqih ~etvrti grada, {arene dru`ine intelektualaca, pisaca, slikara, feminista, radikala i psihoanaliti~ara. Bilo je jednostavno prespojiti zvu~nike spojene sa wegovim mikrofonom.

Na brzinu je sklepana traka sa snimcima `ivotiwskog cviqewa i pornografskih uzdaha. Trebalo je videti kako }e predava~ i wegova publika reagovati na ovaj bezobrazluk; po{to nisam imao vremena da zavr{im ru~ak, sledio sam zaverenike i daqe nose}i nezavr{enu {oqu kiselog mleka. Stigli smo kasno (na{a je traka trebalo da bude emitovana pred kraj predavawa) u prepunu salu, u kojoj je, na prvom redu klupa ispred niskog podijuma, bilo postavqeno na desetine magnetofona. Lakan se {etao i govorio u {umu mikrofona; iza wega je bila tabla sa natpisom „Su{tina psihoanaliti~ke teorije je diskurs bez re~i.� Bilo je jasno da je 136

prosto prizivao na{ grub prekid! Ba{ kada sam ulazio u prostoriju, Lakan je po~iwao raspravu o teglama senfa, ili da budem precizan, o tegli senfa, l’pot d’moutard’. Wegovo je izlagawe bilo neravno, usiqeno, proro~ansko. Prve re~enice koje sam uspeo da zabele`im, uprkos obamrlosti posle obroka, bile su: Ovu sam teglu nazvao teglom senfa kako bih ukazao na to da, po{to nije neophodno da u woj i ima senfa upravo zbog toga {to je prazna, ona dobija vrednost kao tegla senfa. Naime, to je zbog toga {to je na woj napisana re~ „senf”, a „senf” ovde zna~i „moram da kasnim” („must tardy be”) [moult me tarde], jer }e, zaista, ova tegla morati da po~eka pre nego {to po~ne svoj besmrtni `ivot kao tegla, `ivot koji po~iwe tek kada na toj tegli postoji otvor. Upravo je u toj formi mi nalazimo u arheolo{kim iskopinama kada pretra`ujemo grobnice u potrazi za ne~im {to }e nam pokazati stawe civilizacije.

Ovo je zvu~alo duboko, dadaisti~ki i sme{no, ali se niko nije smejao, ~ak ni sme{io. Stajao sam su~elice ostarelom glumcu (Lakan je tada imao {ezdeset sedam godina), ~ija je i garderoba pomalo li~ila na kostim komi~ara iz kabarea, sa {ik sakoom u stilu Maoa, rasparenom ko{uqom i najmu~nijim zamislivim na~inom izlagawa, koje je bilo prekidano uzdasima, {i{tawem i smehom, i ponekad se usporavalo do zami{qene stanke, a ponekad ubrzavalo do kulminacije u jednoj re~enici punoj igara re~ima. Zanimqivo je bilo da ga je u potpunoj ti{ini slu{ala publika re{ena da ne propusti nijednu re~. Ja sam zaboravio svoje kiselo mleko, nezgodno polupuno ili poluprazno, koje sam dr`ao u ruci: pretvorilo se u urnu. Otprilike sam znao za popularnu etimologiju re~i moutarde, koja je navodno poticala od que moult me tarde (moram puno da 137

kasnim) (pripisivana jednom od vojvoda Burgundije, {to }u i proveriti nekoliko godina kasnije kada sam po~eo da predajem u Di`onu, na prvom akademskom polo`aju bez sumwe zacrtanom tim zloslutnim re~enicama), ali nisam znao da je Lakan potekao iz dinastije proizvo|a~a sir}eta, te da im je jedna od specijalnosti bila fini senf. Tokom predavawa bio sam svedok tipi~ne serije virtuoznih asocijacija koje su uzletale od tegli senfa, kako bi se su~elile sa posmrtnim posudama i wihovim karakterisawem ~itave civilizacije. Lakan je indirektno citirao Hajdegerova razmi{qawa o bokalima kao alegoriji umetni~kih dela, a onda dostigao vrhunac sa Danaidama i pore|ewem Panovih frula sa praznim buradima, i to sve u nekoliko re~enica od kojih je zastajao dah. Wegove su re~i kru`ile u nesputanom tematskom klizawu, koje je bilo jo{ zaprepa{}uju}e zbog wegovog vrlo osobenog izgovora: sistemati~no je izbacivao neme glasove e (e muets), i na taj na~in, akcentom koji je zvu~ao staromodno, ali pun pariske pozori{ne vrcavosti (gouaille), dodavao nova dozvu~ja svakodnevnim izrazima poput l’pot d’moutard’. Mnogo kasnije otkrio sam da se Lakan igrao re~ima ne samo na temu senfa i sir}eta, ve} i na {iru konceptualnu kategoriju „za~ina” („condiment”), {to je bila re~ koju je uvek izgovarao sa pokaznom zamenicom ce, govore}i „ce condiment”, izraz koji se mogao ~uti kao ce qu’on dit ment: ono {to se ka`e je la`, govorimo samo la`i. La`i i istina su pro{le kroz otvor na tegli senfa, bez sumwe zahvaquju}i opscenom dozvu~ju re~i con (cunt – pizda). Putem tegle senfa upoznao sam se sa krivudavom logikom ozna~avateqa.

Dok je do{lo vreme za na{u malu zvr~ku, ja sam bio osvojen glasom predava~a i poklawao sam punu pa`wu onome {to je govorio: da je i daqe smatrao sebe strukturalistom iako je moda po~ela da se mewa (ovo je bilo 13. novembra 1968), da je bio usred konstruisawa modela u kome su se frojdovski koncepti kao {to je Lust 138

kombinovali sa marksisti~kim konceptima kao {to je Mehrwert (vi{ak vrednosti) kako bi nastao nov koncept Mehrlust ili „vi{ak u`ivawa”. Nadao se da bi takav koncept mogao objasniti socijalnu funkciju simptoma, pri tome se naravno upu{taju}i u rimuju}i sleng, te povezuju}i izraz mère verte („zelenu majku”, kogod da je ona bila) na Mehrwert. Tako, kada su uzdasi i groktaji kona~no do{li, nikog nisu posebno uznemirili, a Lakan se ~ak odobravaju}i osmehnuo, kao da je o~ekivao takav podsme{qiv pozdrav, ako ne i ne{to uvredqivije. Cviqewe je brzo iskqu~eno i on je nastavio da govori. Nepotrebno je re}i da sam slede}e nedeqe na vreme do{ao u salu Disan i dodao svoj mikrofon me|u ostale. Ono {to nisam znao je da sam pratio op{ti trend koji }e u roku od nekoliko meseci dovesti ve}inu generacije maja ’68, sve te politi~ke bejbi-bumere koji su svoj rat vodili na barikadama, na lakanovska predavawa, ~itala~ke i diskusione grupe. Lakanov glas, wegovi prenagla{eni pokreti i neobuzdano govorni{tvo koje nije prezalo od opscenosti ili masnih viceva, sve to ga meni povezuje sa slikom starog vo|e koga su odbacili mladi, i koji je nakon perioda intenzivne sumwe pre`iveo politi~ku oluju i tada odlu~io da je vreme da se povu~e. Naro~ito kada se sada posmatra sa distance, Lakanov `ivot po mnogo ~emu li~i na de Golov, iako wegovo oslawawe na „mladu gardu” u pokretu koji je osnovao zna~i da bi mogao biti vi|en kao anti-de Gol psihoanalize.

Osniva~i diskursivnosti Na drugom predavawu tokom seminara, Lakan je komentarisao politi~ke prevrate koji su se desili prethodnog prole}a. Procewuju}i majska „de{avawa”, izjavio je da je ono {to se desilo bilo prise de parole (uzimawe re~i), iako nije „osvojena” nikakva Bastiqa.

139

Studenti su se na ulici borili za Istinu, istinu koja se mo`e kolektivno izre}i. Ali, ponovio je, Istina govori samo kroz pripremqenu, izmi{qenu personifikaciju (Lakan }e imitirati ovu figuru govore}i „Istina re~e: ‘Ja govorim’“ u nekoliko navrata). Po{to istina nikad ne mo`e biti potpuno dostupna, studenti maja ’68. su `eleli da organizuju „{trajk istine” i razotkriju na~in kreirawa socijalne istine. Lakan je ostao skepti~an i cini~an, govore}i mladoj publici (primetio je da su ga oni koji su imali dvadeset ~etiri godine boqe razumeli nego stariji) da }e i oni uskoro u~estvovati u uve}avawu akademskog znawa, znawa koje se ubrzano pretvaralo u robu. Nekoliko predavawa nakon toga, Lakan je dosta pompezno pozdravio novu godinu – kao {to je rekao, „69” je mnogo boqi broj od „68” – skre}u}i pa`wu na ~lanak profesora lingvistike @or`a Munena, objavqen u Nouvelle revue française kao kriti~ka analiza Lakanovog stila.

Ovaj kratak ~lanak je vredan pregleda, jer je uprkos bockawu i uni`avawu od strane eksperta lingvisti~ke teorije (uop{te uzev{i, Lakan je optu`en da nije razumeo Sosirove teorije) u nekoliko slu~aja bio u pravu. ^lanak pod naslovom „Neke osobenosti stila @aka Lakana”(1) opravdava odluku prilaska Lakanu putem lingvisti~ke i retori~ke analize citiraju}i Lakanovo izjedna~avawe „stila” sa „li~no{}u”. Stoga je izgledalo legitimno analizirati Lakanova odstupawa od standardnog, te iz toga izvesti ~itav metod. Kako bi opisao ono {to je ~esto nazivano Lakanovim „manirizmom”, zapetqanom sintaksom koju je autor unapred odbranio kao „Gongorizam”, poetski manir koji }e ~itaoce naterati da pa`qivo prate dok ih potapa u te~ne dvosmislenosti nesvesnog diskursa, Munen je nabrojao nekoliko neobi~nosti u psihoanaliti~arevom kori{}ewu vokabulara i sintakse. Po~eo je sa francuskim predlozima poput à, de, i pour, koji su kori{}eni na vrlo osoben na~in: Lakan bi sistemati140

~no zamewivao uobi~ajeno „zato {to,” parce que, nejasnim de ce que, ili isto tako ~esto pour ce que. Dugo vremena, ~ak i posle wegove smrti, lakanovski se tekst mogao odmah prepoznati po naro~itom kori{}ewu sauf à, nakon ~ega je sledio infinitiv, umesto sauf si, nakon ~ega bi sledio kowugovan glagol, sa zna~ewem „osim ako...,” kao i po kori{}ewu glagola pointer umesto designér sa zna~ewem „pokazati”, „ukazati” i „odnositi se na”.U svojoj `eqi za modalno{}u po svaku cenu Lakan je u`ivao u sintakti~kim perifrazama poput pour autant que (sa zna~ewem „dok god je”, „iako je”), ~esto su`enim na nejasne izraze poput à ce que ili de ce que.

Uop{te uzev{i, nastavqa Munen, Lakan nije ni{ta voleo vi{e nego opskurne arhaizme, poetske inverzije, ili neobi~na druga zna~ewa re~i pozajmqenih ili iz nema~kog ili latinskog jezika. Pogre{no pretpostavqaju}i da su ove devijacije posledica rane bilingualnosti, i imenuju}i Malarmea kao o~iglednog literarnog modela (poput Lakana, Malarmeov osobeni stil nije bio posledica porodi~ne bilingualnosti, ve} u velikoj meri posledica `ivota provedenog ~itaju}i dela nema~kih i engleskih pisaca), Munen je primetio osetan porast u~estanosti ovih okoli{awa; po wemu, predgovor Spisima iz 1966. se grani~io sa parodirawem samoga sebe. Munen je `eleo da ozbiqno promotri ne samo zna~ewe ve} i barokni jezik jednog od Lakanovih najzna~ajnijih i najsistemati~nijih eseja, „Frojdovska stvar”, sa podnaslovom „ili smisao povratka Frojdu u psihoanalizi”, veoma retorski tekst izgovoren u Be~u 1955, a izdat 1956. U ovom predavawu otkrivamo ne samo govor od tri stranice koji izgovara Istina li~no, ve} i vrlo zapetqan zakqu~ak na kraju pasusa koji u gustoj prozi krije potopqen ~etverac u klasi~nom rimovanom aleksandrincu: Akteone, previ{e kriv da bi lovio bogiwu, lovinu koja te hvata, o lov~e, senko koja postaje{, 141

pusti ~opor da pro|e bez ubrzavawa koraka, Dijana }e prepoznati pravi lik pasa... (E, str.

436)(2) Munenova zabrinutost je izgledala opravdana, i ~ak neizbe`na: da li je Lakan bio frustrirani pesnik, post-hajdegerovski mislilac koji se izra`ava neshvatqivim epigramima, psihoanaliti~ar koji je `eleo da revolucionizuje celo jedno poqe znawa, ili samo {arlatan?

Istini za voqu, Munen je kontrastirao ono {to je video kao preteranu teatralnost pompeznog stila koja je sugerisala sliku pretencioznog klovna, sa onim {to je znao o Lakanovoj li~noj otvorenosti, profesionalnoj ~vrstini i pristupa~nosti. Takav stil je, iznad svega, trebalo da provocira, i na taj je na~in forsirao komentatore da preteruju, nalik osobi koju su iza tog stila videli. U Munenovom opisu {epurewe stilom kao takvim podvla~ilo je program sumiran u tri glavne stavke: naukom, po{to je Lakan transformisao Frojdove misli u algebarski sistem (Munen se pitao da li su matemati~ki ili logi~ki modeli zapravo samo metafore); filozofijom, ili posthegelovskom ili neomarksisti~kom – Munen je ukazao na ~esto ali nekonzistentno kori{}ewe izraza „dijalekti~ki”; i novom sistemskom ~vrstinom u diskursu psihoanalize zahvaquju}i uvo|ewu glavnih koncepata lingvistike – i to je bilo ono, {to je Munen, zabrinut za svoje poqe rada, napao. Ne samo da je Lakan pogre{no razumeo Sosirov koncept znaka, ve} je i bez razloga privilegovao ozna~avateqa i osporio ga simptomom na na~in za koji je Munen mislio da predstavqa skrivenu igru re~ima na „significant” (za svaki simptom se smatralo da je significatif, te otuda signifiant). Munen je pokazao koliko kasno je Lakan u{ao u strukturalisti~ku lingvistiku i kako ju je prigrlio sa slepom stra{}u po~etnika koji iskrivquje ono {to nije u pot142

punosti shvatio. Posledwa uvreda se nalazi pri kraju, kada Munen osu|uje ~iwenicu da Lakanov uticaj na mlade filozofe koji poha|aju Ecole normale supérieure ta institucija previ|a ili ohrabruje. Po wemu, zbog Lakanovog neopravdanog presti`a, izgubqeno je deset ili petnaest godina ~vrstog, temeqnog istra`ivawa na poqu lingvistike. Ova posledwa izjava }e imati posledice, jer zaista, krajem prole}a 1969. Lakanov seminar biva otkazan. Flaselije, novi direktor Ecole normale supérieure ga je proglasio nepo`eqnim. Posledwe predavawe seminara bilo je posve}eno o{trim politi~kim primedbama koje su osu|ivale direktorovu dvostruku igru, koja je dovela do haoti~nog protestovawa u wegovoj kancelariji, {to je predstavqalo prilkladnu sliku Lakanovih konfliktnih odnosa sa skoro svim slu`benim institucijama. Lakan je, vi{e kora~aju}i putem predsednika Maoa, koji je stalno koristio mla|e generacije kao oru`je protiv stare garde, nego putem de Gola, koji je sa visine odbacio Francusku kao zemqu kojom je nemogu}e upravqati, bez sumwe zapo~iwao svoju sopstvenu kulturnu revoluciju.

Lakanova revolucija se, me|utim, odvijala vi{e u ime Frojda nego Marksa, iako je Lakan jedno vreme te`io postizawu sinteze Marksa i Frojda nakon {to je na sva zvona objavio svoj „povratak Frojdu” po~etkom 1950-tih. Tipi~no, kada je u javnosti pomiwao Munenov esej, Lakan nije poku{avao da se odbrani ili opravda.

U {ali se podse}ao da je po~eo svoju karijeru pi{u}i o problemu stila (3) i kako bi trebalo da ponovo pro~ita svoj tekst da bi se prosvetlio. Odbacio je ~itav ~lanak i zadr`ao ravnodu{nost; me|utim, jedna ga je primedba pogodila u `ivac. Munen je napisao: „U`ivajmo u mirnoj bretonskoj veli~anstvenosti [la majesté tranquillement bretonnienne, referi{u}i se na Andre Bretona] sa kojom Lakan ka`e: Frojd i ja” (SJL, str. 87). Ovde on nije citirao Lakana, ve} je sumarizovao su{tinu stranice „Nauke i Istine” iz Spisa, 143

teorijskog traktata ~itanog studentima – i bez sumwe izvora Munenove kriti~ke primedbe o Lakanovom negativnom uticaju na normalce (normaliens), studente Ecole normale supérieure. U svom tekstu Lakan zvu~i jo{ pretencioznije: ne samo {to tvrdi da samo on „govori istinu o Frojdu, koji pu{ta istinu da govori pod imenom nesvesnog”, ve} i dodaje svoje ime posle Frojdovog, kao pravih osniva~a psihoanalize: „Ali nema druge istine o istini ove vrlo jasne poente do li~nih imena, imena Frojdovog ili mog...” (E, str. 868). Munen je bio prili~no sarkasti~an kada je podbadao svoje ~itaoce da otvore Spise i u pasa`u izva|enom iz konteksta na|u jo{ jedan simptom Lakanove neizdr`ive grandioznosti.

Lakan je razotkrio Munenovu kritiku kao reakciju zavidnog rivala, nekoga ko }e primetiti: „Pa taj tip misli da je neko i ne{to!” Potom se zapitao za{to bi Munen, koji je u ~lanku priznao da nije razumeo Frojda niti je za wega u najmawoj meri mario, iskazao tako preterano po{tovawe osniva~u psihoanalize. Kako bi sna`nije preneo svoju poentu, Lakan je citirao pri~u koju je pri~ao ranije, tokom prvog seminara koji je davao na Ecole normale supérieure marta 1964, ~uvenu anegdotu o limenoj konzervi koja pluta na povr{ini vode. 1964. Lakan se bavio razlikom izme|u oka i pogleda, novog konceptualnog para koji mu je sugerisala Merlo-Pontiova posthumno izdata kwiga, Vidqivo i Nevidqivo. Kako bi pru`io ilustraciju iz li~nog iskustva, prisetio se scene, pri~e o plovidbi ~amcem, kada je kao mladi} pratio grupu pecaro{a.

Jedan od wih je pokazao na praznu konzervu od sardine koja je plutala po povr{ini i sijala se na suncu. Potom je rekao Lakanu, „Vidi{ onu konzervu? Vidi{ je? E, pa ona ne vidi tebe!” i prasnuo u smeh (S XI, str. 95).

Lakan, vrlo svestan da je pecaro{evo zadirkivawe zna~ilo da je on, gradski turista, uqez u grupi aktivnih radnika, dodao je, preciziraju}i, da iako ga 144

konzerva nije videla (voir), zapravo ga je sve vreme posmatrala (regarder). Konzerva sardina skupqala je svetlo, bez kojeg ne mo`emo ni{ta da vidimo, alegorizuju}i ideju Drugog pogleda koji nas posmatra kada, po{to samo vidimo predmete u na{em poqu percepcije, ne obra}amo pa`wu na pogled koji spoqa okru`uje i wih i nas.

Januara 1969, smelom preradom alegorije, konzerva sardina obuhvatila je i Frojdov pogled, jer je Lakan kao odgovor Munenu uputio slede}e: „Odnos izme|u ove anegdote i “Frojda i mene„ ostavqa otvoreno pitawe gde ja sme{tam sebe u ovom paru. Tako, budite sigurni, ja sebe sme{tam uvek na isto mesto, na mesto na kome sam bio, i gde sam jo{ uvek, a to je `iv. Frojd ne mora da me vidi (me voir) kako bi me posmatrao (me regarder).”(4) Lakan nije samo tvrdio da je Frojd mrtav, dok je on `iv, {to bi bila neelegantna trivijalnost. „@iv” u ovom kontekstu podrazumeva o~uvawe ne~eg `ivim unutar tradicije koja je u opasnosti da postane mumificirana. Lakan je u ciqu predupre|ewa ovog rizika stalno prizivao `ivu „praksu” psihoanalize. A {ta se to odr`ava `ivim? Govor, jezik, medij bez koga psihoanaliza ne postoji, medij koji se mora razumeti povezivawem Frojdovih otkri}a i onih iz lingvistike. Budu}i da `ivi u svetu ~ije su se epistemologije promenile, Lakan „vidi” nove stvari razvijaju}i nove koncepte poput objet a (ovo je objekat kako ga defini{e psihoanaliza, npr. „objekat fantazija” ili „objekat `eqe”). Me|utim, ovo mo`e uspeti samo ako se prihvati da je poqe otvorio neko drugi, ~iji pogled i potpis ne smeju biti ispu{teni iz razmatrawa. Ime Drugog ko je, pre svega, pisao tekstove, je ime Autora kome se Lakan stalno zakliwao da }e se vratiti, ali ne kao imitator. Mogao je da vidi i govori istinito jer ga je Frojd i daqe „posmatrao”.

Mesec i po dana kasnije, jedan drugi doga|aj u Parizu dozvolio je Lakanu da jo{ vi{e produbi svoju 145

vezu sa Frojdom. 22. februara 1969, Mi{el Fuko je davao svoje uticajno predavawe „[ta je Autor?” na Collège de France. Lakan ga je saslu{ao sa interesovawem i u~estvovao u op{toj debati koja je usledila.

Potom je to predavawe prili~no detaqno pomenuo na svom predavawu ~etiri dana kasnije. U svojoj tipi~noj erupciji que i de, Lakan se prisetio svog Seminara o Etici, ~ije je izdavawe razmatrao iako je odlo`eno do posle wegove smrti. Tokom govora, Lakan je citirao izraze koje je koristio Fuko, kao {to su „Frojdovski doga|aj” i „funkcija Autora” (5), dok je sumirao svoju diskusiju sa filozofom. Takvi termini poti~u od Fukoovog majstorskog mapirawa autoriteta. Fuko je poku{avao da razlu~i svoju poziciju, dosta bli`u novom istoricizmu, od pozicija kriti~ara poput Rolanda Bartsa, koji je 1968. tvrdio da su autori „mrtvi” po{to su samo igrali ulogu bur`oaskih vlasnika zna~ewa. Ne priznaju}i pravo nijednog pojedina~nog autora na vlasni{tvo nad zna~ewem, Fuko obja{wava da je neophodno da izvesna imena slu`e kao referentne ta~ke, tako defini{u}i funkciju Autora, naro~ito kada se radi o „pronalaza~ima diskursivnosti” ili „pokreta~ima diskursivne prakse”, me|u kojima pre svega figuri{u Frojd i Marks.(6) Fuko, koji je jo{ 1962 pokazao upoznatost sa Lakanovim tezama,(7) jasno aludira na Lakana kada tvrdi da je „neizbe`no da se oni koji se koriste takvim diskursom moraju ‘vratiti korenu’“ (LCP, str. 134). Fuko obja{wava da povratak osnovnim tekstovima ne indikuje postojawe samo neadekvatnosti ili praznina, ve} transformi{e diskursivnu praksu koja upravqa ~itavim poqem: „Studija Galileovih radova mo`e promeniti na{e znawe istorije, ali ne i nauke, mehanike; dok ponovno ispitivawe Frojdovih ili Marksovih kwiga mo`e promeniti na{e shvatawe psihoanalize ili Marksizma” (LCP, str. 137-8). U svom predavawu, Lakan sa dozom ponosa tvrdi da „nijedna osoba danas `iva nije vi{e nego ja 146

doprinela ideji ‘povratka’, naro~ito u kontekstu Frojda.”(8) Me|utim, ne upu{ta se u raspravu koju je Fukoova o{tra epistemolo{ka procena u~inila jo{ jasnijom: Marksizam i psihoanaliza jo{ uvek nemaju status eksperimentalnih nauka po{to jo{ uvek duguju tekstovima osniva~a, osniva~a koji su u zadu`binu ostavili budu}e strategije koje su obele`ene i budu}im sli~nostima i razlikama: Oni [Marks i Frojd] su o~istili prostor za uvo|ewe drugih elemenata sem svojih, ali koji svejedno ostaju na poqu diskursa koji su zapo~eli.

Kada ka`emo da je Frojd osnovao psihoanalizu, ne mislimo samo da se koncept libida ili tehnike analize snova pojavquju u radovima Karla Abrahamsa ili Melani Klajn, ve} da je to omogu}ilo postojawe izvesnog broja razlika u odnosu na wegove kwige, koncepte i hipoteze, koje proizlaze iz psihoanaliti~kog diskursa.

(LCP, str. 132) Za razliku od nau~nih pronalaza~a, „osniva~i diskursivnosti” ne mogu biti optu`eni za gre{ke – Fuko ~ak pi{e da „ne postoje ‘neta~ne’ izjave o radu ovih osniva~a” (LCP, str. 134) – ali upravo iz ovog razloga wihove teorije zahtevaju konstantnu reaktivaciju; one su produktivne zbog postojawa mnogih „konstruktivnih propusta” koji zahtevaju beskrajno vra}awe korenu. Taj koren se ne defini{e procedurama ili proverom istine; nasuprot tome, on je porozan, pun {upqina i rupa: povratak „je uvek povratak tekstu kao takvom; specifi~no, primarnom i neukra{enom tekstu sa obra}awem posebne pa`we na one stvari koje se vide u prorezima teksta, u wegovim rupama i nedostacima. Vra}amo se tim praznim prostorima koji su bili zakloweni propustom ili sakriveni u neta~nom i varqivom mno{tvu” (LCP, str. 135).

147

Fuko jasno ka`e da „povratak” ne povla~i za sobom imitaciju punu po{tovawa, ve} tip ~itawa koje je tako|e i prerada. Kao {to se Altiser pitao kako neko mo`e „simptomati~no” ~itati Marksa, tj. dele}i {ta je zapravo „marksisti~ki” a {ta samo „hegelovski” u wegovom pisawu, Lakan se pita gde se i kako mo`e za Frojda re}i da je zaista „frojdovski”. U pitawu stoga nije da li postoji ve}a ili mawa doslednost Frojdu, ve} kriti~ka dijagnoza gubitka vitalnosti, slabqewe originalne „o{trice” diskursa i prakse. Tako nije ~udno videti Lakana da komentari{e svoj li~ni povratak Frojdu u rekapitulativnom uvodu koji je napisao za jedan broj tekstova o psihoanalizi u izdawu Spisa iz 1966, govore}i da ovo predstavqa idewe Frojdu „uz dlaku” ili „naglavce”: „preokrenuto ponovno bu|ewe [reprise par l’envers] Frojdovskog projekta karakterisalo je i na{” (E, str. 68). Ovo se mo`e na}i u „O na{im precima”, predgovoru kanoni~kim lakanovskim tekstovima poput „Stadijuma ogledala”.

Otprilike deset godina ranije, prilikom predstavqawa Frojdovog rada be~koj publici u gorepomenutom eseju „Frojdovska stvar”, Lakan se `ali na neuspeh Austrije u odavawu po~asti revolucionarnom pronalaza~u psihoanalize. Uzimaju}i u obzir da su osniva~a izdali sopstveni u~enici, svaki „povratak” }e morati da funkcioni{e kao „preokret”: on osu|uje „psihoanaliti~ki pokret u kome su stvari dostigle takvo stawe da mot d’ordre (poziv) za povratak Frojdu zna~i preokret.”(9) Ovo se na zadwoj korici Spisa dramatizuje kao duga borba izme|u „opskurantizma” ili „predrasuda” i nove „zore” ili „prosvetqewa”: „Nije iznena|uju}e, stoga, da i daqe postoji otpor prema Frojdovom otkri}u – fraze koja se mo`e pro{iriti amfibologijom: @ak Lakanovom otkri}u Frojda.” Ovo sugeri{e da kori{}ewe nejasnosti izme|u subjektivnog i objektivnog genitiva vodi vra}awu na Fukoov 148

paradoks: ako je postojalo Frojdovsko otkri}e, ono je zaboravqeno, i potrebno je ponovno otkrivawe otkri}a; zato Lakan ne pokazuje na Frojda samo kao prebrzo zaboravqenog od strane Me|unarodnog udru`ewa psihoanaliti~ara (~ije je neta~no pam}ewe ravno ubistvu oca). Ako `elimo da razumemo Frojdovo otkri}e, moramo shvatiti kako je otkri}e nesvesnog, ozna~avaoca, Drugog mesta za `equ mogao ponovo otkriti @ak Lakan.

Prevela Milena Vladi}

149

Vladimir Maksimovi}

STANISLAV KRAKOV (1895-1968)

^etrdeset godina od smrti srpskog kwi`evnika, idejnog i nacionalnog uzora Krakov je ~ovek ~udesne `ivotne i idejne vertikale.

Uvek je bio ispravno opredeqen i svesno `rtvovan za srpsku ideju. Bio je primer kako se treba boriti, kako treba pisati, kako treba politi~ki delovati i kako treba verovati u hrabrost. U wemu je stvorena sinteza nacionalnog, modernog, tradicionalnog, desnog i hrabrog Srbina koji svojim primerom negira tezu ovda{wih kwi`evnika da je samo antinacionalno pisawe u `anrovskom rasponu od „posttitoizma“ do antiratnih dodvoravawa jedina srpska kwi`evnost koja vredi i koja vlada ovda{wom scenom.

Pro{lo je ~etrdeset godina od smrti Krakova u Francuskoj i vi{e od sto godina od ro|ewa u Kragujevcu gde mu je otac slu`bovao kao vojni lekar. Kao lice sa komunisti~ke poternice proveo je `ivot u emigraciji od 1944 do 1968 `ive}i poluilegalno od stalnih pretwi jugoudba{a koji su poku{avali da ga uhapse i izru~e kao opasnog antibrozovskog elementa. U jednom takvom poku{aju hap{ewa u dosluhu sa francuskim komunistima Stanislav Krakov se je spasio izru~ewa poku{ajem samoubistva se~ewem vena jedva pre`ivqavaju}i potom u bolnici.

Wegovo kwi`evno i publicisti~ko delo ima trajnu vrednost ali ~iwenica je da nije uspelo da za`ivi poput dela Jovana Du~i}a ili Milo{a Crwanskog iako je po svojoj vrednosti ravno delima ove dvojice velikana koji su pro{li sli~an put. Razlog tome je na prvom 150

mestu {to je Krakov politi~ki bio na liniji generala Milana Nedi}a {to je i dan danas najve}i greh za one koji misle apologetski na matricama ravnogorstva, anglofilskog demokratizma ili nekakvog novog levi~arstva.

Realno Krakovqevo delo je i danas opasno za wihov pristup politi~koj istoriji koja je opsednuta mantrama 27. marta 1941 ili 9. marta 1991. To je verovatno i doprinelo da se nezavr{i projekat izdavawa dela zapo~et 1991. godine u izdawu Filipa Vi{wi}a. Lo{e osmi{qen koncept dela, pogre{no predstavqen javnosti. Korice tri objavqene kwige dizajnirane poput izdawa partijskih publikacija iz pedesetih godina su dovele do toga da ta izdawa budu „mrtva“. Mo`da je i bio ciq prire|iva~a da se dotu~e delo kwi`evnika nacionaliste. Delo je uprkos ovom proma{enom projektu vra}eno kroz reprinte tri kwige /Plamen ~etni{tva; Na{e posledwe pobede i General Milan Nedi} / u izdawu malih ku}a Hipnos, Slobodna kwiga i Nova iskra ~itaocima na pravi na~in. Pravi povratak je bilo objavqivawe kwige @ivot ~oveka na Balkanu /Na{ dom Beograd 1997 i potom u vi{e izdawa/ koja predstavqa rukopisnu proznu zaostav{tinu i sintezu dvadesetog veka kroz doga|aje u kojima je sam bio sudionik od ratova 1912 pa do 1944. godine.

Delo Stanislava Krakova zaslu`uje da bude izdava~ki prisutno u brojnim izdawima poput kwiga Jovana Du~i}a ili vladike Nikolaja Velimirovi}a. Zaslu`uje i da bude objavqeno sve ono {to je autor publikovao po raznim me|uratnim ~asopisima, zbornicima, almanasima kao i u ratnoj periodici 1941-1944. godina.

Uz sve to potrebno je uraditi i celovitu autorsku bibliografiju.

Stanislav Krakov je ~ovek neobi~nog porekla i zanimqive biografije. Po ocu Sigismundu Poqak, po majci Persidi Srbin, po ose}awima Svesrbin. Ro|en je u Kragujevcu 29. marta 1895. godine a preminuo u Sen 151

@ilijenu 15. decembra 1968. godine. Mati Persida, ro|ena Nedi} je bila praunuka kneza Stanoja iz Zeoka i ro|aka generala Milana Nedi}a.

Kao |ak sedmog razreda gimnazije po{ao je kao dobrovoqac u rat protiv Turske 1912. godine. Slede}e godine opet je u bojnim redovima, ovog puta protiv Bugarske gde je i rawen kod Krive Palanke. Sa posledwnom klasom pitomaca 1914. izlazi iz Vojne akademije i kre}e pravo na front. Ovog puta protiv mo}ne austrougarske carevine. U~estvovao je u mnogim bitkama, bio je rawen 1915. godine. Pre`iveo albansku golgotu.

Izbio me|u prvima na vrh neosvojivog Kajmak~alana.

Prvi u{ao u Veles. Bio je uvek me|u najhrabrijim i najboqima kakva je bila cela na{a vojska tog vremena kako su oni voleli da govore „Od Obili}evog soja“.

Posle rata, zbog zapostavqawa akademaca wegove klase i favorizovawa biv{ih austrougarskih oficira Hrvata i drugih istupio je sa velikim brojem Srba iz vojske u ~inu potporu~nika. Apsolvirao je prava 1924, radio je kao novinar od 1921 do 1933, a potom kao urednik lista Vreme od 1934 do 1938. Bio je ~lan redakcije i urednik listova Na{a krila (1924-1939) i Telegram (1939), a potom novinar i direktor Radio Beograda (1940-1941). Za vreme rata (1941-1944) u Beogradu ure|ivao listove Novo vreme, Obnova, Zapisi. Prvi {tampan tekst mu je pripovetka Smrt kapetana Ran|i}a (Misao, 1919). Sara|ivao u raznim kwi`evnim ~asopisima, kalendarima, almanasima. Napisao je predgovor i bio redaktor Spomenice poginulih i umrlih oficira u ratu 1912-1920 (Beograd 1932). Saradnik je u monografiji Beograd (1940).

Objavqene kwige: Kroz buru (Beograd 1921); Krila (Beograd 1922); Kroz Ju`nu Srbiju (Beograd 1926); Na{e posledwe pobede (Beograd 1928); Plamen ~etni{tva (Beograd 1930); Prestolonaslednik Petar (Beograd 1933); General Milan Nedi} I-II (Minhen 1963,1968); Crveni Pjero i druge novele (Beograd 152

1992); @ivot ~oveka na Balkanu (Beograd 1997); Za ~ast otaxbine (Beograd 2000).

Za zasluge Krakov je dobio slede}a odlikovawa: Beli orao sa ma~evima IV stepena; dve zlatne medaqe za hrabrost; Oficir rumunske krune; nosilac Albanske spomenice; Krst milosr|a.

Inteligentan, kulturan, darovit, pun qubavi prema zemqi i narodu, Krakov posve}uje svoj `ivot novinarskom pozivu. On }e beogradskom dnevnom listu Vreme dati sna`an rodoqubivi ton, poetsku sve`inu, silnu borbenost protiv svih srpskih neprijateqa. Da ironija na{eg vremena bude jo{ ve}a naziv Vreme }e preuzeti 1990 ostra{}eni antinacionalni nedeqnik.

U vreme zao{trenih odnosa izme|u Kraqevine Jugoslavije i Italije tridesetih godina pro{log veka, posle jednog prete}eg govora Musolinija u Milanu protiv na{e zemqe, Krakov }e napisati potresni ~lanak na prvoj strani Vremena „Odgovor junacima sa Kaporeta“, s fotografijom na kojoj Musolini u jednoj ruci dr`i pu{ku a u drugoj kwigu. Ispod te fotografije je bilo napisano: „U nedostatku druge ratni~ke slave“. Italijanski fa{isti vrisnuli su do zastra{ivawa ratom ali se nisu usudili ni da protest ulo`e.

Nisu, jer su po svoj prilici znali da je taj o{tar ~lanak Krakov napisao posle jedne audijencije kod kraqa Aleksandra.

U to vreme Krakov je objavio i svoju kwigu Plamen ~etni{tva u kojoj je na blistav na~in opisao ~etnike i ~etni~ke vojvode, wihove borbe i podvige u sudarima sa turskim askerima ili bugarskim komitaxijama. I sam junak i pesnik u du{i i pisac od talenta Krakov je digao te svesne srpske borce do orlovskih visina i ovekove~io ih u srpskom narodu.

Kao briqantan putopisac ostavio nam je uz kwigu Kroz Ju`nu Srbiju i nekoliko putopisa objavqenih u periodi~nim izdawima. Izme|u ostalih tu je wegov putopis „Preko Visokih De~ana i Lov}ena u Primo153

rje“ nastao u pratwi kraqevskog para i objavqen u Almanahu Jadranske stra`e za 1926. godinu. Autor ovog teksta je priredio kwigu putopisa Stanislava Krakova pod imenom „Tribalski vrtlog“ koja jo{ nije objavqena a koja }e sabrati te wegove sjajno napisane tekstove.

Ono ~ega se pla{e ovda{wi kwi`evni kriti~ari i urednici i drugi etablirani publicisti i intelektualci je period Drugog svetskog rata i saradwa Stanislava Krakova sa generalom Milanom Nedi}em kome je on posvetio dve svoje velike dokumentovane i istorijske kwige. Spremao je i tre}u, zavr{nu ali ga je bolest omela da je zavr{i a smrt da je objavi. Upravo u tim dvema kwiga on je prikazao vreme za{to je uz ime generala Milana Nedi}a stajao dodatak „Spasilac srpskog naroda“. Po{to je na{a intelektualna javnost dvodimenzionalna i pojavquje se u dva vida kao kominternovsko-titoisti~ko demokratska i kao ravnogorska istina general Nedi} je oboga}en epitetima kolaboracioniste jer nije prihvatao englesku utilitaristi~ku doktrinu da je dobro da gine „Sto Srba za jednog Nemca“ ili komunisti~ku o hegemonisti~kom srpskom narodu koji se bori protiv bratstva-jedinstva i vre|a besmrtnog vo|u tako je i Krakov uz dobar deo istinskih nacionalista ocrwen floskulom „Saradnik okupatora“. Upravo kada se pro~ita ta monografija shvata se sva tragika na{eg naroda i opasnost prihvatawa tu|ih ideologija kao {irewe zla u svom narodu.

Stanislav Krakov je bio ~ovek velike qudskosti, veliki pisac i hrabra li~nost. Ako iko zaslu`uje da na reprezentativan na~in wegovo delo bude vra}eno srpskoj kulturi u vidu {tampawa sabranih dela to je on. ^etrdeset godina posle wegove smrti mislim da se mo`e napraviti jedna istinita sinteza o wegovoj istorijskoj i kwi`evnoj ulozi i ovaj tekst je napisan da zainteresuje javnost o wegovom delu.

154

Slobodan Stojadinovi}

KAKO SE POSTAJE PISAC

Do{lo je vreme da ti se ka`e kako se postaje pisac.

Nau~io si {to je trebalo, okusio si {to je bilo neizbe`no, podneo si ne rop}u}i previ{e ono {to se moglo izbe}i, s malo takta, i jo{ si spreman i da u~i{, i da se drugi na tebi u~e, ali to ti ne}e stvoriti oreol ni ostalo za ~im `udi{ i zapiwe{, tra`e}i u sebi i od sebe neizrecivo. Dobio si poverewe ne tra`e}i ga.

Tvoj ~as otkucava i potrebno je da shvati{ da ne}e biti boqeg za tebe. Ovu tvoju poeziju smo prou~ili i na pisawe u tom pravcu treba staviti ta~ku. Tvoja poezija dobi}e pravi sjaj kad objavi{ ~etiri romana koja su za tebe napisana. Pisali su ih dvanaest mu~enika nekoliko godina, na zahtev sile kojoj su se morali pokoriti. Ti jo{ nisi bio ni ro|en kad su ti romani pisani.

U to doba, a i kasnije, nekoliko stotina qudi napisalo je ~itavu na{u posleratnu kwi`evnost. Mlade pisce od poverewa pratila je posebna grupa eksperata i u pogodnom trenutku prekidala wihovo stvarala{tvo.

Taj prekid zna~io je za izabranike sve. Vi{e nisu morali da pi{u, ali su morali da objavquju ono {to bi im se dalo. Za lojalnost dobijali su sve a ako ba{ nisu mogli da prekinu s pisawem, du`ni su bili da sve {to napi{u po{aqu na odre|enu adresu. Ve}ina pisaca svu svoju slavu zadobila je zahvaquju}i ovakvoj razmeni rukopisa. Kad bude{ pro~itao romane koji su ti nameweni, ostatak `ivota ne}e ti biti dovoqan da se razuveri{ kako ih ti nisi napisao. Potrebno je da samo izjavquje{ po novinama kako radi{ na seriji od ~etiri romana, i ugovor koji ti nudimo smatra}emo sklopqenim.

155

Dobiv{i ovakvo pismo i pro~itav{i ga mnogo puta, na{ smetewak je mewao raspolo`ewa. Zna~i tako se ide pre~icom. Pi{e banda za bandita i bandit za bandu. Razmewuju rukopise i `ivote? ^itaju te, i jednog trenutka ti ka`u: „Stani”. Odavde je sve nadaqe napisano za tebe. Ako ho}e{ i daqe sam da pi{e{, sam }e{ i ~itati. U`ivaj u pisawu ako `eli{ da se svega drugog odrekne{. U`ivaj i u odricawu. Oni nude napisano za tebe, kao da su ti u mozgu palili logorsku vatru ili ugradili fri`ider. Slu`e se tvojim ose}awima kako im se prohte, ili kako im diktira nevidqiva voqa. Ako te ne zalu|uju, i ako je kao {to ka`u? Za{to da pi{e{? Mo`e li se pisati za ikog drugog, osim za wih? Da li je ikada bilo druga~ije?

Uzmi {to nude! Pristani na ono {to tra`e?! Ako ti ku{aju voqu, ako poku{avaju da te na neki na~in izmere, ako su samo konkurencija koja proverava da li ti je presu{io izvor? Pitawa su posejana. \ubrivo je ba~eno. Ostaje da po{tuje{ ugovor i da poga|a{ kojom }e brzinom rasti slava. Izgleda da je stiglo {to si ~ekao? Ume{ao se onaj koga nisi prizivao? Ima li takvog koga nisi iz nekog o~aja zvao? Bacao si fla{e s raznim porukama u more, i evo, pro~itane su. Ko ka`e da nema ~itaoca. Ima, itekakvih! Tebi su govorili: „Da i Dosta! O, izabrani! O, izabrani~e izabranih! Je li do{ao kraj patwi ili zadovoqstvu? Ili i jednom i drugom tek sluti se po~etak? Kavo pismo, i od koga!”

Tako je tr~ao kroz pismo pisac i posustajao i gubio dah. Ovako i druga~ije zaletao se oko pisma smetewak.

Sumwalo je tra`ilo {ifru, lozinku, tajni prolaz, upozorewa u snovima, a rakija je razigravala izabranika. Uz igru {ta }e biti kad bude ~italac pisma zaspao.

Te{ko je istini: ispred we niko ne tr~i. Nema ciqa ciq, pi{e u snu pesnik, bla`en i razbla`en.

Probudio se s te{kom glavoboqom, ali setiv{i se pisma, naglo ustade i po|e ka stolu na kome ga je ostavio. Tamo ga ne be{e. Led je pucketao na ogromnom 156

prozorokom staklu. ^itao je pismo sa stakla od re~i do re~i, isto kao ono ju~e. Oh, jo{ im je do stihova, zakqu~i u sebi pesnik. Na staklu naglo bqesnu re~enica: „Onda od pogodbe ni{ta.” Javite se ponovo, viknu pesnik. Na staklu mraz ispisa: „Daj!” Smetewak pomisli da celiva staklo, ali se predomisli i prile`e.

Samo {to zaspa, zazvoni telefon. Nevoqno ustade i oglasi se. S druge strane, brujala su pitawa. Ometamo li instituciju? Kratimo li veli~inu? Mo`emo li ra~unati da prihvatite @i~ku hrisovuqu? Volite li da pijete iz kondira Kosovke devojke? Kondir je va{, ali mo`emo li biti sigurni da }ete po wega do}i?

Mnogi se boje da do|u na Kosovo.

Da, da, odgovarao je pesnik, pristajem, do}i }u, hvala. A mislio je, do ju~e vam nije padalo na pamet da me pozovete na te va{are, a sada mi nudite poveqe i kondire. Da, bez brige, nisam vi{e ja onaj, rekao je i s u`asom shvatio da je to ta~no. Zbogom, ne brinite, re~e i spusti slu{alicu te{ku ko zna koliko tona, ~inilo mu se, ali ne odahnu.

Zbogom Kokolane, zbogom, re~e pesnik i zaplaka.

Uze{e ti du{u za povequ. Slobodu za kondir. Snove za romane. Stavi{e ti ime na spisak. Stuca{e ti ideje.

Za kurtoaziju i murtoafriku pade legenda, pesnik, boem i mu~enik, u koga su ponajvi{e nade polagali mrtvi i nero|eni. Ili je sve ovo varka i tu|i san? Ili ne kokoli{ li se prema zamisli koja je samo tebi poznata?

Do{lo je vreme da ka`e{ kako se postaje pisac.

Slavna usta ne govore o ~emu nisu disala, nego pevaju na Internetu i po medijskim kuplerajima, sme{e}i se na svoje stare teme, broje}i novac i godine koje su uzalud potro{ila, nagiwu}i se nad svojim snovima i nad praznom hartijom.

1997.

157

Milena Vladi}, asistentkinja na Filološkom fakultetu, na katedri za Opštu kwi`evnost i teoriju kwi`evnosti Arsenije Vu~ini} je ro|en 1985 u Beogradu (Vo`dovac).

Studira. Putuje po svetu. Objavqivao u kwi`evnoj periodici.

Jelena Jovi} (1981) Diplomirala na grupi za poqski jezik i kwi`evnost, postdiplomac na studijama kwi`evnosti.

Urednik-osniva~ ~asopisa studenata polonistike „Quo Vadis?". Bavi se fotografijom i prevo|ewem.

Ermis Lafazanovski (1961), prozaist i esejist. Objavqene kwige: Polovina duge, pri~e, 1992; Kada su u Skopju izmislili ki{obrane, pri~e 2001 @an-Mari Gistav Le Klezio, francuski pisac. Ovogodi{wi nobelovac.

Vladimir Maksimovi} (1967), prozni pisac, publicista, izdava~, bibliograf, antikvar. Diplomirao filozofiju.

Objavio dve kwige pri~a. Kao urednik i izdava~ priredio i objavio veliki broj naslova istorijskog, etnografskog i srpskog duhovnog sadr`aja. @ivi u Beogradu.

Nikola Malovi} ro|en je 1970. u Kotoru. Diplomirao je na Filolo{kom fakultetu u Beogradu. Objavio je kwigu kratkih pri~a Posledwa decenija, novele u dramskoj formi Kapetan Vizin – 360 stepeni oko Boke, Pera{ki goblen. @ivi u Herceg-Novom.

Andrija Mati}, ro|en 1978. godine u Kragujevcu. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filolo{kom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je romana pod nazivom Nestanak Zdenka Kupre{anina . @ivi u Beogradu.

Velibor Mihi} – Ro|en u Mostaru 1936. Diplomirani filolog. Profesor kwi`evnosti, novinar, urednik, lektor.

Pi{e pri~e, satiri~ne pri~e, romane, pozori{ne, radio i televizijske drame. @ivi u Beogradu.

158

Jichok Lejb Perec rodio se u poqskom gradi}u Zamo{}u 18.maja 1852. godine. Preminuo je u svojoj {ezdesettre}oj godini `ivota, 3. aprila 1915.godine u Var{avi.

Mladen ]iri}, student Filološkog fakulteta Univerzi teta u Beogradu, Katedra za iberijske studije Mário Henrique Leiria. “A Sombra” In: Contos do Gin-Tonic.

Editorial Estampa. Lisboa. 1999. (Mario Enrike Lejrija. „Senka” In: Pri~e o xin-toniku. Editorial Estampa. Lisabon. 1999.)

Mrinal Pande (1946) je poznata indijska spisateqica i novinarka, }erka jo{ poznatije spisateqice na hindi jeziku – [ivani. Ro|ena je u centralnoj Indiji u Tikamgarhu, u saveznoj dr`avi Madhja Prade{. Studirala je englesku i staroindijsku kwi`evnost, istoriju stare Indije, arheologiju i indijsku klasi~nu muziku. Bavi se problemima `ene u indijskom dru{tvu, kao i pitawima najni`ih du{tvenih slojeva. @an Mi{el Rabate je profesor engleske i komparativne kwi`evnosti na univerzitetu Pensilvanija. Bavio se prou~avawem Xojsa, Paunda, Beketa, modernizma i teorije kwi`evnosti. Posledwa dela su mu Lakan u Americi (2000), Xejms Xojs i politika egoizma (2001), @ak lakan i predmet literature (2001)i Budu}nost teorije (2002).

Karmen Noelija Rodrigez je po nekim verzijama Karmen Noelija je mlada levi~arska aktiviskiwa. Po drugim, ona je nastavnica {panskog u penziji. Po tre}im, ona nije ona ve} je pisac mu{karac. Neke verzije tvrde da je Karmen biv{a prostitutka, sada deaktivirana, a druge da je radnica u fabrici ribqih konzervi koja se nikada nije bavila prostitucijom, ve} pisawem. Ipak, najvi{e pristalica okupili su se oko verzije koja tvrdi da se pod tim imenom krije sama Karmen Noelija, udata Rodrigez, za koju ne postoje biografski podaci.

Kolin Xerald Drajden Tabron ro|en je u Londonu.

Obrazovawe je stekao na Iton kolexu. Proslavio se i putopisima od kojih je najzna~ajniji Put svile (2006). Wegov posledwi roman pod naslovom Do posledweg grada (2003) u{ao je u u`i izbor za Bukerovu nagradu.

159

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo “Sveti Sava”, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm.

Tromese~no ISBN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 160