Časopis Priča broj 7

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, mart 2009, godina III, broj 7 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za Izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} Lektor Radosav Rac Majdevac ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Sven“ – Ni{ Na naslovnoj strani Slobodan Stojadinovi} Maske, uqe na platnu, 50 X 38 cm, 1999.

Na pole|ini Danka Petrovska, Bol, 140 X 110 cm, uqe na platnu, 2000.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, jun 2009, godina III, broj 7

[tampawe ovog broja pomogao je

U~iteqski fakultet Univerzitet u Beogradu

Sadr`aj Milosav Buca Mirkovi}, Cirkus Sa{a Haxi Tan~i}, Iz `ivota bera~a pe~uraka Qubica Arsi}, Plavobradi Rajko Luka~, Odr`ana rije~ Sun~ica Deni}, Jedanaest dana sa Ki{om Borivoje Ada{evi}, Ki{a i no} Sne`ana Milojevi}, Devojka sa drvenom ogrlicom

7 15 23 33 43 48 53

Katja Lange-Miler, Patka u boci Mridula Garg, Slika Tim Vinton, Kom{ije Eduard Limonov, Faks Stanislav Beran, Svaka dva sata kafa...

Janis Angelu, Avantura jednog tramvaja ^en ]iangung, Oni su slepi Ifigenija Simonovi}, Poqubac za princezu...

56 61 70 75 83 88 95 101

Dragana Beleslijin, Iza gvozdene zavese Vesna Triji}, Slabi i jaki Valentina Veqi}, \avoli dolaze Du{an @ivkovi}, Pri~a i pripovedawe Sla|ana Ili}, Lepa Jelena Nata{a Radenkovi}, Ve~no pitawe

108 115 121 128 133 140

Frida Filipovi}, U birou za dobrovoqni odlazak 147 Slobodan Stojadinovi}, Slu`ba svetim tablicama 153 Podaci o autorima i prevodiocima

157

5

Milosav Buca Mirkovi}

CIRKUS

An|eo Ve{tina i An|eo Smrt Bili su obi~ni, mo`da ekskluzivni de~aci, koji u vinovoj lozi ose}aju mirise `ivota i koji u klikere staklence ula`u ne{to od prustovske potrage za Madlenom kada je jedne ve~eri, dok su izda{no {u{tale grabove grane i{~a{ene iz svoje mladosti za ra~un va{arskih {atri, banuo taj mali cirkus, posledwi kov~eg {arenila koji je klizio pored na{e opake re~ice, zbuwuju}i nas beskrajno, lepota bezuzro~nosti i detiwskog kontakta sa doga|ajima, sa qudima strancima, obuzela nas je sna`no i mi smo nadvoje-natroje sricali svoje zadatke iz ra~una, zaboravqaju}i na zadwe {kolsko dvori{te u kome je razgoli}ena lucerka bila zahvalno kona~i{te na{ih nikada savr{enih i zavr{enih igara. Bejasmo bosonogi, bejasmo puni damara tada, i kao grozdovi topli od sjediwavawa ulazili smo unutra, u zakrpqenu cirkusku {atru koja je bila uboga, pa ipak beskrajno razapeta nad nama i gotovo nedosti`na sa svojim malim nesporazumima. Ujutro bih grabio bokal mleka koji je moja gostoqubiva baba, reda radi, darovala tim skitnicama i ja bih bio sre}an kada bi me jedna ri|a `ena pu{tala na stepenike wihovog vagona, koji su bele`ili tolka lutawa, skrivawa i nemire. Ne se}am se ta~no kada su napustili na{e susedstvo, ali sam dugo, na na~in melanholi~ne cankarovske de~urlije, verovao da su se izgubili u {umama i da su one krpe koje su kasnije nalazili za vreme izleta po brdima bile tragovi wihove katastrofe, wihovog potnu}a.

7

Se}amo se ove pri~e kad pomislimo na ~udnu sudbinu akrobate po cirkusima. Svako ve~e u odre|eni ~as on vr{i smrtonosni skok. Tri metra nad zemqom, nevidqiv na jednom trapezu koji se jedva klati, ~eka ga jedan an|eo koji se zove Ve{tina. On i ska~e pravo u wegove ruke. Ni`e, sasvim pri zemqi, pored direktora cirkusa i jednog pomo}nika, tako|e nevidqiv, ~eka drugi an|eo da prihvati mlado telo ako bi ga prvi an|eo slu~ajno ispustio. Wemu je ime Smrt. Pre no {to se baci da sleti u ruke prvoga, akrobata sa u`asom pogleda u onog drugog an|ela: ukoliko se oni nalaze ta~no jedan ispod drugoga, da ga dobro prihvate.

Direktor cirkusa nikad ta~no ne bi umeo da se postavi. To na tog drugog an|ela misli akrobata kada leti prvome.

Ali postupno, navikom, akrobata vi{e i ne pazi da li je an|eo koji se zove Smrt tu ili ne; ovaj za wega tako|e postaje nevidqiv i on se sve slobodnije, smelije pu{ta u prazan prostor. U posledwem trenutku stigne da se dohvati ruku an|ela Ve{tine. Toliko trgne an|ela da se ovaj jedva odr`i na trapezu. Direktor, pomo}nik, pretrnuto ustreme svoje poglede uvis. I onda jedno okrepquju}e: ah! I pqesak. To je za ve~eras!

Ali onaj drugi an|eo, kao onaj Englez koji ~eka kad }e lav odgristi glavu akrobati, nikada ne odsustvuje i potpuno prati cirkus iz mesta u mesto.

Posle prvog razreda osnovne {kole, koju u~ismo u Kru{evcu, pohitali smo u bakinu i dedovu varo{icu...

Najpre i najradije zbog cirkusa sa jednim igra~em na trapezu, mr{avog ko{turqivog de~aka sa o`iqkom na licu, klovna Mitridata, majmuna Ogwena, nekoliko zebri, oliwalih i pospanih, kao ku~e u kro{wi, kako je govorio ujka Bogdan.

Ali na{im qubimcima se ovoga jutra pridru`ilo jedno malo ~udo, ~udo nevi|eno, kako je govorio sezonski o{tra~ no`eva, neki ~ekiwavi Slovenac, sa zubima od metala. To malo ~udo je stajalo, ili lebdelo, na 8

metar visine, gledaju}i nas pravo u o~i: automat sa likom i prilikom An|ela, mehani~ka lutka koja svira na orguqama jedva ve}im od vlati p{enice u moravskoj dolini. Klube `i~anih arterija, {ipke metalne ki~me. Ovaj ma{inalni An|eo imao je ode}u krpqenu od klovnovskih rukava i traka na {e{irima, ali glavu, ta~nije glavicu, od ru`i~astog emajla. Navijao bi ga neko od doma}e cirkuske posluge, i on je, za nas, rastu`eni An|eo, lagano micao ramenima, podrhtavao kao pod udarcima struje, i odse~no, kratkim prstima, prelazio preko orguqa, skoro nevidqivih.

Tada, oh, tada u {umnom predve~erju male varo{i, bejasmo nepoznavaoci mehanike. Ali mnogo godina, decenija ve}, kasnije na jednoj Bitefovoj barokno de~ijoj predstavi, u sajamskoj hali, videsmo jednog ~ukununuka ma{inalnog, automatskog Tur~ina koji igra {ah.

Deca koja ve} stigo{e i na bitefovske spektakle i drangulije, tiskala su se oko ove lutke od `ica i pruga.

Taj Tur~in, re~e mi Mira Trailovi}, napravqen je jo{ za vreme Marije Terezije, ali, eto, rediteqska ma{ta nema granica. Ponovo ga je proizvela i ukqu~ila me|u decu i naivne.

A deca su ~arobwaci mirisa, boja i zvukova, i niko od dece nije ve}i majstor u otkrivawu tih titravih tajni. Deca su genijalna u produhovqavawu pojava, kao radost letwe poslepodnevne svetlosti, muzikalnu lepotu mese~ine pod kro{wama kestenova, no}nu vo`wu u vozu ne mo`e do`iveti sve~anije od deteta – niko. U, neokrwenom jo{, ose}aju prostora u {arenilu boja i mirisa deca stoje pred doga|ajima naivno, ~isto, i to prvo gledawe jeste najvrednije, jer je neposredno otvarawe zavese nad scenom, koja se trajno objavquje ~oveku kao tajna vlastitog `ivota.

9

Gundeqi Kad nismo uspevali da upadnemo u cirkusko dvori{te, odakle je, do pred sam po~etak svake predstave, tre{tala italijanska muzika, odlazili bismo u park da po gusto izrasloj travi, hvatamo neke bezopasne lete}e bumbare. Ne znam ko im je nadenuo to ime, i da li se oni stvarno tako zovu, ali mi smo ih svi zvali – gundeqi.

Leteli su nisko, pri samoj travi i masla~ku, a mi rukom, cap... kao muve. Samo {to su ovi bili debqi i ve}i od muva, sli~ni ko{ticama od {qiva. I takve su boje bili. Hvatali smo ih iz dosade, kad nam {to drugo nije padalo na pamet. Ni{ta posebno sa wima nismo radili, sakupqali smo ih u neke kutijice od bombona i tegle, ali glavno je bilo da nahvatamo {to vi{e (ja sam ih u potaji dobijao od ujne Evice). Mislim da je presudna stvar u ovom lovu bio posebno blag ose}aj kada bi se uhvatio gundeq u {aku. Neki lep, skoro neopisiv dodir. Prijatno golicawe, sli~no usnama onih kowa kraj obale gde je va|en pesak, kada su mi iz {ake jeli {e}er ili tro{ne gurabije.

Ni dan dana{wi ne znam o kakvim se to bubama radilo, a i ne vi|am ih vi{e. Izgleda da su bili bezopasni, ili nas je samo sre}a spasavala nekog stra{nog – otrovnog ujeda. Ne znam? Taj do`ivqaj je bio kao neka droga, stimulans protiv de~ije dokolice. Potpuno bezazlen, nedestruktivan, jer smo gundeqe kasnije pu{tali i da odlete. Nije ih bilo u svako doba godine, ve} samo nekako u rano leto, ili su ba{ sa cirkusom dolazili?

10

O{tra~ no`eva Idu}eg prole}a u na{u varo{icu do{ao je neki o{tra~ no`eva, slovenac, i ja sam se, naivno, raspitivao kod wega da li }e skoro cirkus doperjati do nas i da li imaju {togod novo na programu. A Slovenc je qu{tio kvrgave krompire, nalivao se rakijom i govorio da ga se to nimalo ne ti~e, ali da je gledao kako se jedan artist otisnuo sa trapeza i pao, smrtonosno, na pod od cigle. Pad sa trapeza jednog dalekog, nevi|enog ~oveka sudelovao je kasnije u mnogim mojim razmi{qawima pred cirkuskom {atrom ili u pauzama ili ~ak i onda kada sam u ^aplinovom filmu video jednog dozlaboga uni`enog odrpanca, ~ove~uqka, jadnika, artistu, ~iji doru~ak, strpqivo na~iwen od jednog jajeta, krade cirkuska qubimica ru{e}i na taj na~in sawane mosti}e tog potpuno ucveqenog klovna, bez celog sna i bez jednog centa.

Nehoti~no nasmejan i gotovo usamqen cirkuski umetnik mi i danas, vaznesen i zaquqan u visini konopca, izgleda kao napa}eno dete, i otuda tako lako izviwavam wegove eventualne sirove pokrete. Me|utim, to nisu nikakvi pa}eni~ki profili, ve} jedan vid koncentracije, koncentrovane slu`be, jedno stremqewe do kraja nacrtano na licu. ... Nedavno sam video mladog boksera koji je, osvetqen iz levkastog reflektora odozgo, odavao nasmejanog, veselog ~oveka (protivni~ka publika ga je nazivala klovnom, rugaju}i se zaslepqeno). On je, me|utim, od silnih gr~eva, od damara zaustavqenih, dok mu pesnice lutaju u prostoru, bio gotovo zamrznuo neko malo o~ajawe iako je bio jak, neobi~no jak i priseban u toku me~a.

Zate~en na ivici neke razjediwene, naglo amputirane lepote, cirkuski umetnik grca, ali to grcawe do 11

nas ne dopire, jer mi volimo wegov podvig, a ne wegovu li~nost.

Gledalac naj~e{}e govori o slobodi tih vilinski razvijenih umetnika, a dvostruko luminozna svetlost koja ih zasipa dok se veru uz konopce, tako|e nas vara, nepo{teno.

Jednom sam dockan stigao na program ina~e uglednog cirkusa, i bio sam zgranut pred savr{enim mirom koji je tamo vladao. Biseraste o~i jedne igra~ice na trapezu kao da su dozivale smrt: savr{enstvo sa kojim je ona izvodilo svoju ta~ku pribli`avalo se ta~ki potpune negacije.

Pqesak koji je uskoro za{umeo bio je bedna nagrada: sadr`ateq tih nadahnu}a nikada ne}e biti izmiren u masi gledalaca. Odvi{e moderni, mi volimo vizuelnu lepotu, trenutak, prenu}e, lepr{aj, vinu}e, a nikako etiku jednog `ivota nau~enog da bude prodavan.

Majmun Ogwen Kad god ~ujem arhifrazu da je pas ~ovekov drug, da je kow ~asniji prijateq od qudi, ja se prisetim jednog majmuna, klasi~nog va{arskog qubimca, iz godina moga detiwstva, uo~i rata. Mali garavi majmun, bixa od {impanze, sa u{ima koje su smatrali qudski lepim, i sa nekom govornom manom, ako se tako mo`e re}i za dvatri vokala koje je cedio iz svog grla, bio je u danima sitosti, na{ odani, nerazdvojni drug tih mesec dana, u `upskoj varo{ici. Cirkus je radio s mene pa na u{tap, tako da su majmuna, koga nazvasmo Ogwenom, dovodili u zadwe dvori{te na{e bake, i pod kru{kom karamankom, prezrelom, prsatom vo}kom, hranili ga mlekom, belmu`om i krastavcima. On, Ogwen, na{ ferijalni drug, bio je pravi pravcati ~ankoliz. Umetnik u klopi, srkawu i zalogijawu. Kako se bli`io ~as na{eg rastanka – cirkus je jedva ne{to zaradio na Petkovicu, 12

varo{ku slavu – Ogwen je po~eo i sam dolaziti, pre{av{i nekih stotinu metara, kako bi dohvatio jo{ jednu porciju, ili ~ak, pewu}i se uz kru{ku, grabio karamanku, vo}ku najsla|u.

Mnogo godina kasnije, ba{ nekako o Petkovici, ~itao sam Antologiju argentinske novele, i na uvodnom mestu Lugonesovu klasi~nu pripovest o istra`iva~u, u~itequ majmuna Urisa, koji je tek u agoniji, progovorio, i to: Gospodaru, vode, gospodaru moj! Na `alost, ili na sre}u probu|enog de~aka iz Aleksandrovca `upskog, argentinski pisac mi nije dao odgovor: mo`e li majmun kao i ~ovek, wegov genski pobratim, biti prepu{ten samom sebi, ili se zadovoqiti tragi~nom maskom begunca, iz cirkusa ili kosmosa, svejedno. U cirkusu moga detiwstva ni senke ni qudi, ni `ivotiwe nisu imali prelazne glagole, ni {ture imenice...

Cirkus iza brda

Alen Boske

Poznavao sam, iza brda jedan cirkus sa {atrom gde su zakucavali kovrxave komete, zelene mesece.

Imao sam pravo da u wega dolazim nedeqom, u lepo godi{we doba.

Zimi, bio je zbrawen za u~enike, da se ne bi naudilo Karlu Velikom, op{toj gravitaciji, @anu Rasirtu i hipotenuzi. @alio sam kowe, 13

koji su se propiwali kao na kipovima.

Igra~ica na trapezu imala je odve} bele grudi, {to nije preporu~qivo za de~ake mojih godina.

Ma|ioni~ar je presecao svoju verenicu

14

Sa{a Haxi Tan~i}

IZ @IVOTA BERA^A PE^URAKA

Vozili smo se daleko van grada po seoskom putu.

O`ivqavali su neobi~ni {umski prizori i prisiqavali me da se i nehotice setim {ta sam sve u detiwstvu pro`iveo sa wima. Ali {to su mi se jasnije prikazivala pojedina~na drveta u {umi i usputnim {umarcima, koji su se ve{to upijali u wu, mawe mi se spavalo i nekako sam sve tu`niji bio.

Za{to to? [uma ih je usisala mnoge. Priroda je zaista u wih ulo`ila mnogo rada, i ta me je misao toliko umirila, da sam ne samo zadremao, nego uskoro i zaspao.

Ali dok je mene izuzetno interesovalo pre drvo nego {uma (od {ume se ne vidi drvo, ka`e se), jer se u woj sve vidi izjedna, moji saputnici k woj su hteli mra~nim putem sasvim drugim povodom i razlogom. Mamile su ih pe~urke uz stabla i po {umarcima; i ubrali bi do posledwe, ako im uspe... Pri`eqkivali su ih svi, pa sam ih po`eleo i ja, jer, premda ponekad sticane kao veliki kapital, gdekad bi nasamarile bera~e, ako ne razlu~e jestive od otrovnih. Stoga sam u dubini du{e ose}ao da im je posao „ne~ist“, da ih jedna mo`e kobno prevariti i kazniti, a i na onom svetu im se mo`da svetiti.

Pe~urka hrani, ose}aju}i se krivom, jer se uvek sumwa da mogu otrovati: mo`e da se ubere i po koja sli~na otrovna me|u jestivim i hranqivima. Nalagav{i se dozlaboga i nastrahuju}i pred kaznom za svoje prevare, skrivaju se u dubokoj travi ili uz stabla, da bi mogle u miru da pro`ive; otrovne moraju da se pretvaraju da su jestive, a jestive da uveravaju da nemaju nikoga na du{i.

15

Ujak Spasoje verovao je da su sve prole}ne pe~urke jestive i da bela pupavka i sumporova~a, gorka kao `u~, nemaju ni{ta zajedni~ko s prole}nim vrstama, kako se mogu na}i, smrtonosne.

Ujak Spasoje verovao je i da su pe~urke kasne jeseni jestive. Otvorenu smelost „da ih proba“ nije skrivao, mada je u dnu du{e smatrao „ne ba{ po Bo`joj zapovedi“ i da mu dugujemo zahvalnost {to on svoj `ivot `rtvuje za nas. Mnoge vrste pe~uraka, bogzna koliko, rasle su neupotrebqene, dok on ne bi na wih stavio ruke. U tom uverewu u~vrstio je na{e da je wegova smelost razvrstavawa jestivih od otrovnih pe~uraka pravo dobro~instvo. Zato wemu nije bilo potrebno ni da se izgovara ni da se boji: on je delovao po instinktu. I zato nije imao nikakve potrebe da pali sve}icu mesnoj ikoni, da bi umirio savest – mirna je, jer je ujakov instinkt jednostavno provereno pouzdan, a i u Svetom pismu nije o tome re~eno ni{ta. Shvatismo jednom zasvagda da uz wega „obilato ru~amo“, ~ak „prejedemo“.

Znao je da ih niko ne}e smeti ni da dirne, kamoli okusi pre wega. On je i za jestive, koje rastu na drvetu, imao pokri}e; proveravao je svuda gde treba: bez straha, ne kradomice, ni potajno, nego neposredno pred nama, i eto zato ne samo da smo mu verovali, nego smo ga obavezno vodili sa nama. „Na drvetu raste maslinova gqiva, zavodnica ili bragara... na hrastovima i drugom listopadnom drve}u“, objasnio je, miran, siguran, bez straha od i~ega s bilo koje strane. „Otrovnije rastu na oborenim stablima, na pawevima, na drvenastim {umskim otpacima, na truloj slami, i nije dopu{teno da se wima hranimo“, upozorio je, ~ine}i veliku razliku me|u pe~urkama. „Ali jedna ba{ vredna vrsta raste na |ubri{tu – gnoji{tara, mastiqara i, ba{ zato: |ubretara!“ Odlaze}i s nama „u pe~urke“, slu`io je moleban s posvetom vode; {kropio je sebi lice, i ko~iju, ~ak i 16

ko~ija{evu kapu. Zato je mirno o`ivqavao dubine zabiti, nepristupa~ne i nedirnute.

Zatamqena {uma na krajevima miri{e vlagom; li{}e i pe~urke sagwile u obilnom rastiwu, a ~avke i vrane po bre`uqcima, gustim granama i li{}u.

Proboraviti u {umi, pa jo{ zbog pe~uraka, u na{em svakida{wem `ivotu lep{ih trenutaka nije bilo; bar jednako lepo kao posedeti nave~e na doksatu, onako, ne rade}i ni{ta. Ve~e je posve druga~ije u {umskoj zabiti. Nehotice prisiqava na sve, preobra`ava.

Najve}ma rastere}uje du{u. Samo {uma spava mrtvim snom. U wenoj dnevnoj tami neko je od nas prokliwao sudbinu, neko samo }utao, neko du`e odmarao. I jednako smo tragali za pe~urkama, sumwi~e}i sve i svaku.

To je ujaka zbuwivalo. Nije odgovarao ni re~i, nego je stajao i }utao. Znali smo da se mu~io pitawem ho}e li mu se supruga vratiti?

Priznav{i da ju je tukao (tukao je, tukao), nije prestajao da je voli. Mlatio je bolesnu, mada se, izgleda, ume{ao neko sa strane. Jedno vreme, po~e ujak da se gubi. A nevaqalac jo{ raspaquje...

I dok sam se toga se}ao, ne{to me ne~im „zaokru`i“. Zmija! Mogao sam se i nadati ovom nemilom stanovniku {ume. „Poskok, bogami“, rasudio je ujak, dok je poku{avao da je udaqi od mene. Znao je „kako je najboqe“. Ne daju}i mi da maknem, kocem u glavu je zaseo. Pa je neugodno pogodi, ravno u gubicu. A kako je moglo druga~ije?

Kako }e{, na koji na~in, umrtviti otrovnicu? Kad bi bilo bez prisile...

Odmah nas je redom zapla{io – otrovom. Sve je opomiwalo na najgore. On je u tom, izgleda, imao pravi pse}i wuh. Pri tom se nije mewao ni u licu, ni u uqudnom pona{awu, samo je govorio: „Ho}ete li biti tako dobri da se malo potrudite i ostanete `ivi?“ ili: „Je li po voqi, gospodo, da odete na onaj svet; tamo }e otrovnice zmije s vama da se s Evom narazgovaraju“ ili: 17

„Dopustite, ja }u no`i}em malo da rasporim zmiju na va{im grudima.“ Govore}i to, on je iz xepova vadio no`i}e, rup~i}e marama, kanap, maramice, da bi nas koje~emu pou~io. Samo da se wemu dadu prilike, kako bi on to sam uradio! „Jestive mogu trovati ukoliko rastu me}u otrovnicama zmijama“, prepustismo se narednoj ujakovoj opomeni, i to neke pokoleba. Drugi se usprotivi{e, zadenu se sva|a. „Besmisleno, pogre{no!...“ nakostre{i{e se ostali. „Ma ne samo u blizini zmija, nego ~ak i `aba ili otrovnih biqaka“, ustrajao je ujak. „Mo`e da smeta pe~urkama, da ih pre~i da rastu na tom mestu, ali nipo{to da ih u~ine otrovnim“, ube|ivali su ostali. Apetit na „jeste“ i „nije“ rastao je iz trena u tren – kod ostalih i kod mene.

Ujakovo je bilo i da se pe~urkama mo`emo trovati, ukoliko ih ne uberemo na vreme. No i kada prestare i po~nu da se kvare, kao tele}e meso.

Dok je ujak vatreno govorio o otrovnim pe~urkama i zmijama, zaokupi me srebrnast trag pu`eve sluzi u gustoj travi, uz pe~urku. Razvrzao ti on takve delikatese kotleta s pe~urkama, da bi prosto sam sebe od apetita pojeo, a na sve samo zapevah: „Pusti pu`e rogove“, i izazvah novo wegovo naravou~enije da oni rado jedu otrovnu muharu i pupavku, pa je vi{e nego opasno verovawe da, nagri`ene, ne truju. Naposletku, pri|osmo pu`u, po{to je izgledalo da je zabrazdio daleko, a da je jedva micao prijatno malaksao. Iz trave je virio, uz belu pe~urku sa ru`i~astom ko`icom, {tr~ao je rok~i}ima; goleme sporosti, a zemqa – velika i prostrana. Ujak je, bez sumwe, znao {to{ta iz `ivota pu`eva, zato je vaqalo jo{ videti {ta }e re}i, ali u taj mah smisli novu pripovest o bojama „mesa {e{ira“, koje pe~urke mewaju kada se preseku ili prelome; da su vrlo nepouzdane i varqive.

18

Bilo mi je tada prvi put, da ih berem. Nisam u {umu ni nosom provirio. Ostali su ve} dolazili, pa znaju.

Taj je trenutak u mom `ivotu bio pun tako divne po`rtvovanosti, kao u najodlu~nijim ~asovima. Razgrnuh svaki `bun i napunih torbi~ak „plodom“, odu{evqen mi{qu da {uma nije jedina. Bejah spreman da prevrnem ~itav kraj. I ostalima su bile torbe pune.

Takve su se vesti u na{im srcima topile kao {e}er. A bilo ih je koliko smo hteli. Dobro smo i ostali ~itavi. „Nalij“, pomogosmo jedni drugima kraj brze re~ice da hladnom vodom ubla`imo crne otekline po prstima.

I to se ujaku svidelo i on je uzvikivao: „Ovo vredi, ovde se pune torbe do vrha. Kako vam je koristilo, deco moja!“ Videli smo u svakoj re~i osobito zna~ewe wegove naklonosti prema pe~urkama i nama.

Sve je izgledalo dobro, pa ipak – neprestano sam ose}ao – nije mi davala mira ujakova `enidba. Doznadoh mnoge pojedinosti koje su se ticale li~no wega.

Shvatih da doista ne treba oklevati, pa izi|oh da ga posetim. Ne mogu se setiti da sam pro{ao dva ili tri raskr{}a, nesumwivo deo puta, kad me jak tresak grmqavine nagna da se prenem i da pogledam oko sebe: sve nebo bilo se sasvim navuklo oblacima i ki{a najedanput pqusnu kao iz kabla. Zaokupqen razmi{qawima o ujaku, ipak pomislih da }e ki{a goditi novim pe~urkama. A i ki{a, izgleda ba{ zato, kao da nije imala nameru da prestane. Ve} po~eh jako da brinem, kad za toliko vremena, sakrit pod strehom, ne videh ujaka. Po mom ra~unu trebalo je da sam ve} davno stigao. I po tome sam osetio da se udaqujem od ujaka.

Po kakvom mu ovo putu sti`em? Po kakvom vremenu?

Nigde `ive du{e. Prisluhnuh ti{inu i izgovorih naglas: „Je li to ujak zavapio – upomo}?“ Opet prisluhnuh.

19

„Dabogda jezik pregrizao! Uh!...“ Nastavih sokakom i na|oh se u narednom. Isti mrak... Samo izdaleka, s kraja sokaka, dopre ujakov glas: „Poravna}u te, nakazo, sa zemqom. Zavodnice! Vra`ja `eno!“ „Sâm }e{ ih pojesti“, dopre jedva ~ujno iz ku}e. „Sam }e{ ih pojesti!“ Bilo je tu ne~ega, samo {ta?

Opet sam neko vreme stajao i slu{ao. Mrtva ti{ina – ~ak me i strah hvatao.

Ni{ta... Idem daqe...

Opet samo – ujak, i wegova `ena.

Ubrzo, u wihovom malom predsobqu, pomislih: Ba{ sam nabasao! @ena, u susednoj sobi, prestra{i se kad me ugleda, a ja od pomisli: Bo`e! Da nije pijana?

Pogleda me i zamre.

Ujak je stajao okrenut le|ima i srdito trgao sa sebe kaput i prsluk.

Nagrajisao!... pomislio sam.

More, i zadovoqan, {to je napokon uvrebao qubavnika; ve} kod vrata, dok se iskradao.

Kako to mo`e biti? – pomislih, uvre|en zbog ujaka.

Stra{ne li strahote – narugati mu se u ro|enoj ku}i.

Ko bi poku{ao!

A zatekao ga je po povratku iz {ume. „Ubio me grom... ako... jo{ samo jedanput“, `alobnim glasom je ponavqao.

Potresena, i prestra{ena, gledala ga je, ne skidaju}i s wega o~i. „Zbiqa me je |avo pomeo!“ `alila je navodno. „[ta god govorio, koliko god ponavqao, {to god savetovao... nisi me poslu{ala“, grmeo je on. ]utala je i uzdisala. „I sad ti eto od Boga... Htela si kradomice, da ne znam – i Gospod te je odmah otkrio.“ 20

Mora da je istinito govorio, jer mu ina~e ne bi dala da ka`e ni re~i. ^uli su se jecaji.

Jo{ i pla~e! – pomislih, ne mogav{i da se na~udim. „Ubij me, ako samo jo{ jedanput... ako samo pomislim.“ „Prekini! Dosta!“ re~e ujak, ne vladaju}i sobom. „Odlazi! Odlazi, velim ti!“ Gledala ga je presta{enim o~ima i dr`ala se za kraj stola, ali ne ode.

Ujakova ruka opisa u zraku polukrug i odjeknu {amar.

Ona zacvile.

A bila mu je sve... Obe}avao je da }e zabraviti vrata katancem, kad odsustvuje. Po povratku, pogledao bi jo{ u predsobqu je li sve na mestu, nije li mu `ena ukradena, ili pobegla s nekim. Vatrom bi je branio, i dugom zmijom pred vratima.

Umrla bi, ponavqaju}i: „Ne, ne i ne!“ „Ne}e{?“ poku{ao je umilno. „Ne}u, nikako...“, obe}ala mu je. „I ne}e{ vi{e?“, zloslutio je tada.

Zatekav{i ponovo drugog u oskrnavqenom im domu, izgleda da je presudio. „Kako je mogao?“ rekoh {apatom, posle svega.

Neizrecivo zaprepa{}en, nisam umeo da odgovorim, uveren u ispravnost razloga, koje mi je naveo.

Samo mu je to preostalo da u~ini.

Jadnik je dremao svu no}, i sve do dana wegovu glavu nije napu{tala misao: A mo`da }e bar ovo pomo}i!

Preneseni glasovi ticali su se pe~uraka; stoga je smesta preduzeta najstro`a istraga. Sme{ao je donete pe~urke, ne zbog raznolikijeg obeda, nego da bi joj jedina me|u wima presudila: smrtno otrovna vrsta iz roda pupavki, kako je, odmah sve priznav{i, stru~no objasnio.

Stajao je posle ru~ka kraj prozora i, motre}i daleku {umu, slatko mislio: Tvojoj oholosti stadoh na kraj...

A {ta si mislila, da ti je `ivot osiguran?

21

Najpre se iska{qavala, paraju}i zatrovane prsi.

Predaju}i Bogu du{u, za`alila je {to ne umire prirodnom smr}u. Obuze je neko ~udno, i woj samoj nepojmqivo ose}awe. I u~ini joj se stra{no obasjawe du{e, nebrojeno umno`ene. I ve} nije razabirala svet u kom se nalazi.

Kad su posledwi trzaji potisnuli `enu k zidu, on joj sklopi o~i, poqubi joj za~e{qani zalizak, ~elo.

Umeo bi boqe da svr{ava svoje poslove na ovom svetu, bez we. Ali, na`alost, pod ve} po~e da se ugiba pod wim, i posledica kobnog zalogaja ve} je bila tu.

Sve su mu se misli sasvim prekinule, kao {to biva svakad, kad se qudi najzad predadu umirawu. A da bi svoje qubimice jo{ vi{e u ne~em zadobio, on ih je spakovao u srebrnu ~iniju, u kojoj su se na dnu videle, metnute tu mirisa radi. Ujakovu pa`wu najvi{e su na kraju skrenule najotrovnije. U svakoj od wih bio je ve} deli} wegove du{e. „I mene, molim“, najqubaznije im se obratio, ne samo s velikom gotovo{}u voqan da isto u~ini, nego {tavi{e da to smatra kao najsvetiju du`nost.

Dok su oboje namrtvo spavali, neprestano sam im, sad woj sad wemu, milovao rukom ~elo.

I po tim hladnim licima najedanput proma~e nekakav topao zrak, bled refleks gr~a, neo~ekivan kao kod utopqenika na povr{i vode. Trenutno opa`en, na wima se zauvek zaustavi.

Svu no} budio sam se, obrvan tim prizorom. Odmah izjutra: {ta zdravo majka da skuva za ru~ak? Pe~urke!...

I da umesi kola~i}e s pekmezom, koje najvi{e volim.

22

Qubica Arsi}

PLAVOBRADI

U mraku nema ni~eg. Kad se upali svetlo, iz wega isko~e kofa sa zogerom i paketi toaletnog papira, naslagani na polici hotelske ostave, zatim pe{kiri pored sredstava za higijenu, kojima uspeva da prebri{e miris svakog gosta ma odakle do{ao, te{ki znoj tamnoputih ili ispo{}eni vow blede neosun~ane ko`e. Na kraju, zift crni portvi{ koji retko upotrebqava, ponekad da skine pau~inu u sobama s lo{om ventilacijom.

Otvorila je {irom vrata ostave i u hodnik izgurala kolica pretrpana hemikalijama ba{ kad je on zakqu~avao sobu 203 i pro{ao pored we, zastav{i za trenutak, dok je zbuweno navla~ila gumene rukavice, uz dobro jutro, koje je svakom drugom moglo da zvu~i obi~no, woj ne, jer je primetila kako je gleda i kako okleva da joj ne{to ka`e. A onda nestaje stepenicama, nestrpqiv da sa~eka lift.

Mahinalno je krenula za wim, zatim stala i skinula nepotrebne rukavice navu~ene onako bez veze. Mo`da da sakriju o{te}ene nokte koje je stavila pred Novu godinu, uz uveravawe anoreksi~ne manikirke sa alkom u obrvi, da }e je francuski manikir po{tedeti svake brige. Nanela je neku providnu pastu preko noktiju, zatim joj je prste stavila u malu rernu s ultraqubi~astim svetlom da se masa zalepi za prave, ali joj se ve} sutradan nokat na ka`iprstu zacepio povukav{i `icu na novim hulahopkama.

U crevu usisiva~a, kojim je zaobi{la dve muzgave ~a{e ostavqene na podu, ne{to je zatandrkalo, klopotalo, ne{to metalno {to je usisiva~ bolno usrknuo kao da jede vrelu, presoqenu supu. Podigla je ~a{e na 23

podest u hodniku, a motor je nastavio da ujedna~eno bruji. Crevo se uvija oko nogu dospevaju}i do konfeta i zgu`vanog celofana, malo zastaje pred kesom ~ipsa ba~enom iza `ardiwere, gde je prona{la i hotelske prospekte slepqene sparu{enim listom zelene salate sa majonezom.

Dosta za danas. Omotala je crevo oko usisiva~a, ispraznila kantu za otpatke, vla`nom krpom obrisala plasti~no li{}e dracene, pokupiv{i iz la`ne zemqe zabodene pikavce. Preostale novogodi{we lampice palile su se i gasile progorevaju}i wen svetlo plavi radni mantil `utim i crvenim ta~kama, ~as na xepu ~as po reveru, a kad se pomerila, rasporedile su se du` jedva vidqive pukotine na zidu, koja je izvirala ispod reprodukcije sa jahtom. Dogurala je kolica do wegove sobe 203.

Gosti hotela obi~no imaju dosadno, mrzovoqno lice koje ih pro|e onda kad zavr{e sa svim tim poslovnim sastancima i do~epaju se papu~a i piva. Wegovo je primetila ~im je u{ao u foaje, s olak{awem otkop~avaju}i kaput kakav nose qudi koji idu po konferencijama, dok mu je momak spustio kofer pored recepcije, koju je ba{ doterivala {arenim papirnim zmijicama. Molim vas, rezervisao sam sobu na ime... koje nije zapamtila, ali se zato dobro se}a wegovog glasa, kojim se recepcioneru obra}ao kao da mu je ovaj ro|ak, i prstiju kako ve{to barataju oko bravice kad je vadio dokumenta.

Sreli su se nekoliko puta u hodniku dok je po`arno svetlo `mirkalo, nikako ne spre~iv{i da se jo{ izdaleka wihovi pogledi prepoznaju i poteku jedan u drugi sve dok se wih dvoje ne pribli`e. Izgledalo je kao da on namah zastaje ne bi li joj ne{to rekao, {to se nije de{avalo, pa je uz uobi~ajeni pozdrav odlazio.

Osim jednom. Mogu li da dobijem nekoliko {ampona?

Pru`ila mu ih je sa gomile, ponudiv{i i plasti~nu kapu za tu{irawe, {to je uz osmeh odbio. Kadgod se 24

tu{ira, pere i kosu. Posle je u wegovoj sobi videla da mu {amponi uop{te ne trebaju, jer je ispod ogledala u kupatilu stajalo tek na~eto pakovawe koje je bio doneo sa sobom. [amponi su bili samo izgovor da je ne{to pita, nije znao {ta, to mu je prvo palo na pamet. Srce nije prestajalo da kuca ni kad je u{la u autobus i iza{la u prqavo januarsko ve~e premazano bquzgavicom. Zimsko je vreme, kao da svetlost nikada ne}e do}i.

Dok je maloj pripremala pomfrit, po{trcala ga ke~apom, ribala zagoreli tigaw upropastiv{i jo{ jedan nokat i tek oprani ve{ vadila iz ma{ine i raspore|ivala ga po mlakim radijatorima, mislila je na wega.

Soba broj 203 jo{ uvek se otkqu~ava na starinski na~in. Na prvom spratu kqu~eve su zamenile kartice, na koje se gosti jo{ nisu navikli zaboravqaju}i ih u sobi po{to bi se vrata za wima automatski zalupila.

U{la je ugurav{i kolica u polumra~no predsobqe.

Soba je bila u potpunom redu. Prekriva~ zategnut na ve} name{tenom krevetu, pixama slo`ena tako da dowi deo ne izviruje ispod gorweg, majica ta~no na polovini preba~ena preko naslona stolice ispod koje su se skrivale izglancane cipele. Sa nahtkasne je uzela kwigu koju je ~itao pred spavawe. Krimi} u kojem se qudi tra`e i pronalaze da bi se ubijali, potraga po ci~i zimi ili vru}ini da crkne{, sude}i po koricama sa napetim `enskim listovima koji poku{avaju da umaknu od sopstvenih senki na asfaltu. U plakaru vise iste prugaste ko{uqe od ju~e, jedna mestimi~no izgu`vana, sa kravatom na kuki ve{alice. I pantalone koje mu je pro{li put bri`qivo o~etkala.

Pomi~na vrata plakara lagano su kliznula, `ele}i da unutra sa~uvaju miris limuna, duvana i prepe~enog {e}era, koji je hodnikom lebdeo ispred wega, ponekad bi zaostao da bi mogla da ga duboko udahne, a onda ga opet stizao i hvatao kao crna ruka u romanima. Sa kofera je pro~itala wegovo ime ne usu|uju}i se da unutra zaviri 25

iako je rajsfer{lus bio otvoren. Glupo je. To je kao da ga {pijunira kroz kqu~aonicu i gleda golog.

Oti{la je do kolica po ~iste pe{kire i stavila ih na krevet kad je opazila kutiju cigareta nehajno zaboravqenu na stolu. Poklopac tvrdog pakovawa bio je otvoren, a jedna cigareta izvu~ena iz sa}a ostalih. Ta cigareta joj se nudi. Malo se dvoumila i zapalila je hotelskim {ibicama iz pepeqare, koju je smestila u krilo. Dim lebdi i nestaje u staklu, stapa se sa popre~nom prugom odba~enom sa otvorenog prozora od preko puta.

Ona i on putuju na more. Pre wegovog blistavog pojavqivawa koje i{~ekuje dovoqno uzbu|ena kao da je ve} peskom krenula da se sretne sa plavom vodom i dubinom, oni se voze pored tamnih {uma. Prvo jedna, pa druga, mada je to u stvari ista {uma samo {to je sad vidi ispod wegove ruke koju je podigao da joj namesti kosu ostavqenu na milost i nemilost vazduhu {to ule}e kroz otvoren prozor. On ga mal~ice zatvara da bi kosa spala s obraza i bila samo wegova. U tre}oj ostavqaju pe~urke i bu|avo li{}e, iz ~etvrte miri{e letovawe. Zaustavqaju se pored jedne od onih modernih benzinskih pumpi sa velikim ~istim staklima, maskotom medveda koji poziva na kafu ili ogromnom fla{om koka-kole ispred ulaza u restoran. Na parkingu ima puno crnih kola sa stranim registracijama. Mrzovoqna kelnerica donosi dva kapu}ina sa penicom koja uporno stoji uprkos ka{i~ici i me{awu, uprkos wenom duvawu u penu{avo brda{ce, i on ho}e da je slika kako pije kafu i pu{i. Da li joj stvarno tako dobro stoji cigareta, kao {to ka`u wene prijateqice, da ona ume da dr`i ruku i duva dim ustima name{tenim za qubqewe? Wegov dim u wenim ustima. Usne se primi~u wegovim, jer qudi zato idu na letovawe, da budu blizu jedno drugom.

Ugasila je dogorelu cigaretu kuckawem pikavca o dno pepeqare, primetiv{i da se i na domalom prstu 26

odlomilo par~e nadogra|enog nokta. Oprala je pepeqaru, otvorila prozor. Nebo je imalo boju neupaqene neonke. Prema prognozi, vetar }e duvati i tokom no}i.

Ni u jednom trenutku nije bilo opasno da se on vrati i zatekne je u sobi. U stvari, on nekako zna kad treba da joj prepusti sobu u koju ne ulazi sve dok nije siguran da tu we vi{e nema. Ako bi izbio po`ar ili ako podmetnu bombu, on ne bi ni tada do{ao da je spase jer veruje u wenu snala`qivost, wenu snagu da se uvek izbavi.

Vratila je pepeqaru na mesto i jo{ jednom proverila da li je sve u redu.

Redovi su dosadni, naro~ito oni pred kasom na kojoj treba da plati paket smrznutog osli}a u filetima, kiselu pavlaku i krastavac sumwive sve`ine dok kasirka kao od bede ubacuje u kesu wihovu ve~eru. Devoj~ica tra`i jedino pomfrit i hamburger, koje vole da jedu weni vr{waci. Mora}e malo da jede ribu jer je puna hranqivih materija i od we se raste. U prolazu se neki doma}in o~e{ao paketom smotanim u novine o wen {u{kavi ceger sa princez krofnama za malu, kupqenim u hotelskoj poslasti~arnici. Slatki{ima }e je potkupiti da jede ribu jer je riba zdrava i uti~e na mozak.

Posle ve~ere, wih dve, site i zagrqene, le`e na uskom dvosedu u ~ajnoj kuhiwi i ~itaju pri~u o Plavobradom. Wegova brada je tako crna da prelazi u modrinu indiga. Crna kao no}, da izgleda tamno plava.

Plavobradi svojoj mladoj nevesti dozvoqava da obilazi sve odaje zamka, osim jedne koju otvara kqu~ sa zavijutkom na vrhu. Wu ba{ privla~i zabrawena soba i, uprkos naredbi, ona je otvara. Krrrcccc. [kripe stara vrata, a onda se ukazuje ne{to zaista stra{no. Soba je mra~na i puna krvi wegovih biv{ih `ena, plava krv te~e u potocima iz wihovih srca, smrt u zabrawenoj sobi nikako ne prestaje da krvari. Ostaje i na kqu~u radoznale nesveste iako je uporno bri{e, iznova se pojavquje na wenim prstima i haqinama, na svemu {to 27

dotakne. Moram da izribam tu krv, ponavqa upla{eno, moram nekako da je obri{em, ube|uje sebe dok iz daqine ~uje korake Plavobradog.

Slede}eg jutra, pri sre|ivawu kupatila sobe 203, odmah je primetila na lavabou kod slavine razlivenu mrqu od posekotine. Druga, sli~na `ilicama nalazila se na sapunu, koji je dugo spirala pod mlazom hladne vode. Oko ispusta napravio se crni oreol izbrijan sa wegovih obraza, koje je tapkao pe{kirom ostaviv{i i tu r|aste ta~ke. Promenila mu je sve pe{kire ostaviv{i i dva pride, zelena, koja }e jo{ s vrata da vidi.

Propisno je izribala lavabo, dodaju}i slavinama vi{ak sjaja iz tube sa pastom za polirawe, zatim se osmotrila u ogledalu u kojem ju je iza jednoli~ne kolone dezodoransa, spreja s penom za brijawe i nekog preparata kojem nije znala namenu, do~ekalo lice sli~no wenom. Dolazilo je iz unutra{wosti ogledala i primaklo se vi{e nego {to treba, upiqilo u wene o~i pogledom bez treptawa, koji ju je naterao da jo{ jednom mahne krpom, paze}i na uredno pore|ane stvar~ice.

Jo{ bi brisalo i spremalo, ubacivalo higijeni~arsku brigu u neuzdrmani poredak hotela, gde je, za razliku od onog spoqa, sve bilo u redu ili bi se, ako se i{ta pokvari, u wega brzo vra}alo. Kad bi neko ne{to poremetio, spustio pepeqaru na radijator ili u novogodi{woj no}i ostavio praznu ~a{u na sto~i}u ispod po`arnog svetla, sve se ubrzo vra}alo na pravo mesto, kao da je samo tu smelo da bude. Ona druga u ogledalu nastavila je da doteruje glanc i ble{tawe, pod wenom rukom su se kvake i rukohvati pretvarali u niklovane branike skupih kola i ratkapne s odrazima nogu bezbri`nih putnica. Odlazile su da se provedu grabe}i od `ivota malo smeha i po neku ~a{icu ispijenu natenane, ne razmi{qaju}i o tome da postoji soba u kojoj treba obrisati mrqe. S politure, usijanog uzglavqa kreveta, na ekranu koji qudi pipaju znojavim 28

{akama `ele}i da dodirnu ono {to im pu{taju na televiziji. Treba raskriliti tamne zavese, sa kojih zrak, pre nego {to pobegne od gare`i uprqanih prozora, curne u mutnu lokvu na podu. Zadovoqno je prsnula malo osve`iva~a po sobi. Dvojnica iz ogledala doterala je samo sunce. Postala je kraqica okru`ena kristalom i srebrom, opranim staklima iza kojih sede sre}ni qudi.

Ugasila je svetlo u kupatilu i ogledalo je zajedno sa wenim licem postalo crno.

Posle svoje smene, oti{la je u kozmeti~ki salon da sredi nokte. Vla`ni pasa` na brzinu okre~en masnom bojom vodio je do mestimi~no kaldrmisanog dvori{ta s radwicom za prodaju vunice i mewa~nicom pored koje se, u niskom izlogu, nalazila kartonska reklama sa svetlucavim noktima na ruci postavqenoj ispred `enskog lica. O~i i crne, ravno podrezane {i{ke virile su iznad ra{irenih prstiju. Pro{la je pored ma~ke koja je ustala i protegla se ispod svetla koje se upalilo, reaguju}i na weno kretawe. Kada se svetlo ugasilo, ma~ka se opet uspravila. Prijala joj je toplota iz svetiqke pa se opet pokrenula ~im je ostala u mraku.

Manikirka je u sobi~ku u kojem je osobqe u`inalo, pilo kafu i i{lo u toalet, jela kroasan. Zgu`vala je papirnu kesu pre nego {to joj je pomogla da skine jaknu i oka~i je na ve{alicu. Frizer pripravnik u crnoj rolci fenirao je devojku ~iji je odraz u ogledalu bio mokriji, skupqen. Jednoli~no je oko velike ~etke namotavao pramenove sa kojih je senka fena sletala i ponovo uzletala, kao gavran. Tamo u ogledalu. ^itav frizerski inventar okupio se oko devoj~ine kose, koja je postajala svetlija, lepr{avija, podizala je telo da se uspravqa sve dok devojka nije ustala i oti{la. Manikirka se i daqe bavila wenim noktima. Dobro ih je isturpijala i nanela gel na o{te}ena mesta, vode}i ra~una da joj ruka ne zadrhti dok izvla~i svetlu prugu 29

na fren~ manikiru. Zatim ih je opet su{ila u rernici za nokte.

Kad se sve zavr{ilo, nokti su joj opet bili dugi i sjajni. Dovoqno o{tri da pocepa zavesu no}i, koja uporno skriva ble{tavilo izloga, glatke karoserije pod uli~nom rasvetom. Kroz haustor se domogla ulice i po`urila ku}i.

Opet ve~era na koju poziva devoj~icu, jer se pomfrit hladi. Pri otvarawu vrata, ~angrqa ko{tana klepetaqka s visuqcima i perjem, kupqena u indijskoj radwi. Mrzovoqa i neosnovani bes svojstven deci kad im ne{to nije po voqi, jer otkriva da u fri`ideru nema ke~apa. Kako si samo mogla da ga zaboravi{, mama.

Spava joj se ali ipak ~itaju pri~u o Plavobradom i wegovoj zabrawenoj sobi bez prozora, iz koje krv dolazi u naletima, pewe se preko dvoseda do we, uvire u noge i daqe kroz celo telo, struji ne`no i toplo, sve dok ne zaspi, a devoj~ica ode u svoju sobu. Mrmqa u snu.

Ne sawa stra{no, jer se no}ne more javqaju kad je ~ovek stisnut i kad mu je tesno, a wen krevet u mraku postaje sve {iri i prazniji, prevelik za wu samu.

Pre posla, na brzinu sprema pr`enice s jogurtom, `uri kroz pepeqav vazduh.

U prostoriji za hotelsko osobqe, nova sprema~ica je priredila malo slavqe. Pe~ewe i ruska salata iz pro{vercovanu `drep~evu krv, fil torte razmazan po plavim kartonskim tawirima, ubrzo uba~enim u crne plasti~ne kese. Smeje se i pri~a jer ju je vino uhvatilo.

Ne pu{ta je ni kad je s kolicima krenula do sobe 203, razgrnula zavese i u ve} poznati o~ekivani red pustila malo sve`eg vazduha. Pixama slo`ena, rezervne cipele ispod stolice, kwigu nije pomerio s mesta.

Pevu{i, vi{e uwka kroz nos, zagleda sprej na polici. Odlu~uje da se istu{ira wegovom penom i obri{e wegovim pe{kirom. Pena miri{e na mu{karca. Cedi iz bo~ice jo{ malo da poja~a miris limuna, duvana i 30

prepe~enog {e}era. Slavina slaba{no tuli, voda nikako da pote~e. Onda je mlaz zasipa do mrmqawa.

Toplota obavija ramena, klizi po lopaticama i curi niz bokove, zatvaraju}i krug od mehuri}a oko wenih stopala.

Ona i on na pla`i. Palme s televizije nisu ni nalik pravim koje vode do mesta gde su iznajmili le`aqke.

On joj ma`e le|a losionom od bademovog mleka, dobro utrqava u mesta koja su osetqiva i obi~no izgore.

Ko`a joj je suva i upija sve {to se na wu stavi, losion i dodire dok kru`i i tapka, utrqava sunce i leto. Ona jo{ malo odugovla~i oko ulaska u vodu jer ju je sramota {to ne zna da pliva, a ne}e to odmah da mu ka`e. Jedu sladoled na {tapi}u, zagledaju drvce da nisu izvukli neku premiju. Sunce nenormalno pe~e. Prvo ti. Ajde ti. Dok ulaze u vodu, on je blago pridr`ava da slu~ajno ne stane na klizav ili o{tar kamen. Kad ~ovek zami{qa i fantazira, onda mu na pamet padaju neverovatne stvari, jedna od wih je da ona ume da pliva izvijaju}i se poput foke – ~as na le|a ~as na trbuh, prskaju}i ga {trckawem iz usta. A posle, soba ohla|ena erkondi{nom. Nagove{tena ve} prijatnim foajeom u kojem sprema~ice gledaju sa zavi{}u wegova ramena ogrnuta pe{kirom. Posteqinu }e izgu`vati. Pixamu nisu poneli. Tragovi o{tre brade, koju ne brije zbog slane vode, peckaju je po grudima i trbuhu. Tu{ira ih slabijim mlazom, bri{e se velikim pe{kirom koji potom baca na gomilu s prqavim ve{om. Gura kolica, unapred pripremqena kakav }e biti slede}i povratak. Sa razmaknutim zavesama, a on sedi na krevetu i ~eka, jer ona voli da qubav vodi po danu i pri punoj svetlosti. Kao onda na pla`i kad je proplivala dok je zami{qala vodu.

Sutradan je pukao ventil u praznom apartmanu pripremqenom za u~esnike seminara. Dugo je posle majstora koji je popravio kvar brisala i upijala vodu iz nakva{enog itisona. Onda je oti{la u sobu broj 203.

31

Zavese su bile razmaknute, soba pusta i prepuna sunca.

Iz ogledala nestale su bo~ica sa {amponom, losion posle brijawa, dezodorans. Nema ko{uqa u ormanu, jastuk je bez uredno slo`ene pixame, ni cipele vi{e nisu ispod stolice. ^im je sela, s kreveta je ugledala prospekt ostavqen kraj uzglavqa. Reklamirao je letovawe, sa jedrilicom koja koso se~e talase i odvozi mu{karca i `enu u kupa}im kostimima. Na obali su iz peska rasle palme {irokih pognutih grana. Okrenula je drugu stranu prospekta, onu s tekstom, onda se vratila fotografiji.

Nebo je bilo nestvarno plavo bez ijednog oblaka.

Pogledala je u tavanicu i gore u uglu spazila mirne niti pau~ine. Nisu lelujale, samo su stajale tako.

Mora}e u ostavu po portvi{, da ih skine, pre nego {to navu~e zavese.

32

Rajko Luka~

ODR@ANA RIJE^

Prvo da ti ka`em za Cigu. Volio me je neuzvra}enom qubavqu, od koje se oslijepi i ne mo`e se vidjeti koliko je beznade`na. Kad sam to garavo {tene donio ku}i, bio sam tek primqen za milicionera, a u miliciji je ba{ tih mjeseci bila prava ludnica. @estoko se ratovalo na Bliskom istoku, {to je bilo dovoqno da i kod nas zavlada veoma napeto stawe. Stalno de`uram, ku}i rijetko dolazim, a ta napetost i naprazno i{~ekivawe, kao kad neko podigne ruku i ti `mure}i ~eka{ da ti lupi {amar, stra{no ubija, prosto se izgubi{. Kud god maknem, {ta god u~inim, za sve moram da obavijestim osorne starje{ine, a ni majka mi nije bila boqa.

Bio sam sav rasut, utu~en, rastrojen. Za sve {to sam dotad volio i `elio, vi{e nisam imao vremena, niti voqe. ^ak sam se i fudbala odrekao i napustio „Ravan“; nisam ni kao gledalac dolazio na igrali{te, sem po du`nosti, kad sam u patroli. Tako ni Cigu nisam primje}ivao, niti wegovu `udwu za mojim dru{tvom. U tom xumbusu zapo~nem i gradwu ku}e, i {to bih bio umorniji, vi{e me je nerviralo sve {to li~i na dangubqewe.

Tome je doprinijelo i {to sam, poslije pogibije wegovog prethodnika, htio da se {to mawe ve`em za pseto, da jednom ne bih morao ponovo da patim zbog pretjerane bliskosti, pa sam ga ra|e izbjegavao i postao grub i bezosje}ajan. A i mati me je stalno podsje}ala na nesre}u sa prethodnim ku~etom i moju nesmotrenost, daju}i mi do znawa da mi ne pra{ta. Pa kako onda da se opet ve`em za psa? Vidim ga, mota se oko mene, laje, ali ja nemam `eqe ni vremena niza{ta, a kamoli za we`nost i pa`wu.

33

Ne osjetiv{i nikad ni trunku qubavi od mene, Cigo se okrenuo Xinu, bratu moje `ene, koji je tad stanovao kod nas. On ga je satima mazio, a mene ~ikao {to ne skinem uniformu i ostavim se }orava posla u miliciji, pa da se uorta~im s wim i vidim kako je slatko dokoli~arewe. A kad su se zavr{ila su|ewa za Xinove prestupe i on odveden u zatvor na nekoliko godina, Cigo je opet bio sam, bez qubavi i pa`we. Ali mu je on i daqe bio vjeran i svojim `ivotiwskim instinktom osjetio je kad su ga pustili ku}i za vikend i do{ao mu u susret. „Bila je pro{la pono} kad me je neki poznanik dovezao do raskr{}a u Vrbini“, pri~ao mi je Xin ujutro. „Otvorim vrata da izi|em i ugledam na pola metra neku spodobu. Dobro se upla{im i zamalo da kriknem u strahu. Kad sam se pribrao, vidim da je pas. Digao glavu i gleda me u o~i, cvili i ma{e repom. Prepoznam Cigu i odahnem. Pomazim ga, malo se poigramo, pa krenemo zajedno ku}i.“ I mene je svaki put sa~ekivao na kapiji, ali ja sam samo `urio, radio kao kquse svaki dan, tamo u miliciji, jo{ vi{e kad do|em ku}i, na imawu, nikako da stanem, i kad ga sretnem, ja ga mar{nem i otjeram od sebe.

A kad je ostario i osipqivio, postane mi mnogo `ao {to nikada nisam imao bar malo vremena za wega.

Jednog vrelog, sparanog dan sjedili smo pod {qivom.

Cigo se uzhodao i samo dah}e, dok se nije zavukao pod Wegovanov auto, gdje je bilo malo promaje. Kad je ovaj po{ao ku}i, gurao ga je nogom ispod kola, ali se pas nije dao istjerati. Pozvao sam ga i jedva je izi{ao. Tad sam mu prvi put pogledao u o~i i vidio koliko je tu`an i nemo}an. Gledaju}i te mirne pse}e o~i pune suza i mu{ica, jedva sam se savladao da ne zapla~em.

Svi u selu su mi govorili da je boqe da ga ubijem, nego {to se pati tako star i bolestan. Kom{ija Drago i pu{ku donosio da puca u wega, ali nisam dao. „Nemoj ni slu~ajno da to uradi{“, govorio sam mu.

34

„Pa vidi{ li da ti truje dvori{te? Zarazi}e ti druge `ivotiwe.“ „Neka radi {ta god ho}e. @ao mi ga je, a i krivo {to ga nikad nisam pomazio, nikada se poigrao s wim, a on je mene i daqe volio.“ Na kraju je toliko iznemogao, da nije ustajao – dizao se na noge i odmah padao. Izmu~en, ostajao je da le`i s glavom me|u {apama, nepomi~nim o~ima zure}i u prazno. Imao je tako jaku astmu, da nije mogao vi{e ni da guta hranu. Tek tada dozvolim Dragi da ga ubije.

A kad je do{ao Roki, shvatio sam da ~ovjek, kako bi se u wemu pokrenula `ivotna snaga, mora ne{to voqeti. On je u moju ku}u unio velike promjene ba{ zato {to smo ga svi prigrlili i uzvra}ali mu u qubavi. Najvi{e smo se radovali wegovim nesta{lucima, kojih je bilo svakog dana, ali i wegovoj vjernosti, i potrebi da nam bude od koristi.

Toliko je bio privr`en ku}i, da je, kad se izlegu pili}i, znao da ih satima gleda, ni uhom ne mrdaju}i, samo da ih ne upla{i. Kad god upozna nekog mog druga, pa ako ga ovaj jo{ i pomiluje, sqede}i put ga do~ekuje viju}i i ska~u}i od radosti. A najvi{e vije kad ja dolazim ku}i. On mi tako pri~a.

Jedno vrijeme imao sam i omawu kuju, Tinu, mje{avinu pekinezera i avlijanera, koja je bila mnogo pametna, ali po{to je bila niskog rasta, sva krhka, Roki je morao da vodi brigu o woj i {titi je od nasrtaja drugih pasa. Stalno je bio uz wu i ni jednom keru nije dao da joj se pribli`i. On joj je i komandovao, a ona mu se pokoravala. Pona{ali su se ba{ kao qudi.

Tina je najvi{e bila privre`na mojoj k}eri. Kad Biqana izi|e da {eta, ona ju je obavezno pratila.

Automobile bi osjetila na dva kilometra i, odguruju}i joj {take wu{kom, opomiwala je da skrene s puta. Ako se Biqani omakne {taka, kuja se sva strese, u strahu da ona ne padne.

35

U to doba mati mi je bila du{evno oboqela. Kao da se vratila u djetiwstvo i radila je mnogo {ta {to prili~i djeci. Tako je ~esto dospjevala u neugodne situacije, pa i u smrtne opasnosti. Tek kad dobro zagalamim na wu, kad joj poka`em da sam mnogo qut, trgnula bi se na neko vrijeme.

U maminoj sobi je bila lijepa tu~ana pe}, na koju je qeti odlagala svoju odje}u preko no}i. Te ve~eri je bilo zahladilo i nalo`im joj vatru, da se soba ugrije za spavawe. Navikla da slo`i na wu svoje dnevno ruho, uradila je to i sada, ne primje}uju}i da je pe} vrela.

Kad smo se vratili iz kom{iluka – ku}a puna dima.

Smrde zapaqene krpe. Brzo utr~im u wenu sobu i imam {ta vidjeti: le`ala je na podu u nesvijesti. Jedva je do{la sebi.

Vi{e puta je mama donosila vode u plasti~nim kantama i stavqala ih na pe}, misle}i da, kao nekad {to je, kuva napoj za sviwe, i kante bi se rastopile. Pravo da ti ka`em, ne volim ni da se sje}am {ta je sve ~inila u tom svom bunilu. Dosadilo mi je bilo stalno motriti na wu i, da ne pravi gluposti i ne ~ini {tetu, otimati joj iz ruku razne stvari. Nije mi bilo lako ni da je grdim, mati mi je, ali morao sam i o{trije na wu, da se bar malo trgne i povrati u normalno stawe. U tome mi je i Roki pomagao, re`e}i na wu kad god ne}e da me poslu{a. Odustajala je od suludih namjera samo kad me se upla{i, pa sam ~esto morao i da glumim qutwu.

Roki i Tina obavezno su i{li sa mnom kad izgonim ovce. Jednom primijetim da ih nema. Tra`im ih, a oni oti{li ku}i, da ~uvaju babu da {to ne uradi pogre{no i izazove nesre}u, jer su mi `ena i k}i bile na putu. Ugledam ih kako tr~e i laju, ho}e da mi ne{to ka`u, objasne.

S wima sam ~esto pri~ao kao s qudima. Velim im da se smire, da ne}e ni{ta biti. Poslu{aju me, smire se, ali ponovo odu ku}i. Popnem se na brda{ce, da vidim ima li dima u selu. Ako ima, onda to gori moja ku}a. Jer se doga|alo da mama unese drva i zapali ih nasred sobe.

36

Nije bilo dima, ali neka strepwa u|e u mene i ja brzo krenem nazad. Sretnem kom{iju ^edu na putu.

Vi~e da je Roki pametniji od svih Li~ana. „[ta je bilo?“ „Ja mqeo kuruze, a tvoji psi mi pri|u i stanu da laju.

Poku{avaju i da me vuku za nogu. Nisu prestali dok nisam po{ao s wima. U|emo u ku}u, a tvoja mati unijela opet naramak drva i lo`i vatru nasred sobe. Sre}om da su drva pokisla i nisu mogla lako da planu.“ Kuja se jednom razboli. Ba{ sam gonio ovce u vo}ar, kad je sretnem na putu i zaprepastim se. Vidim da se sva ucrvala, da joj crvi vire iz ko`e. Razvi~em se na `enu, kako je mogla da to ne primijeti ranije, pa da joj pomognemo. Odmah sam je okupao, osu{io fenom, ali nije vrijedilo. Imala je temperaturu i dao sam joj iwekciju, ali ni to joj nije mnogo pomoglo, jer je ve} izdisala.

Zakopao sam Tinu kri{om od Rokija. Kad je vidio da je nigdje nema, pas ode od ku}e. Nije ga bilo danima.

Tra`io sam ga, raspitivao se svuda. Pomi{qao sam da ga je neko ubio, ali nisam odustajao od potrage. Tako mi ~etvrtog dana jave da su ga vidjeli kako hoda oko Luki}a ku}e.

Svratio je i kod Xina u ku}u. Xin je spavao, vrata bila otvorena, i kad se probudio – vidio je Rokija kako stoji pored kreveta, gleda u wega i ma{e repom. Dobio je ne{to da pojede i opet se vratio Luki}ima.

Jednom do|e ku}i, ali poslije dva dana ponovo nestane. Jave mi da ga opet vi|aju oko Luki}a avlije. Na|em ga, ali se on opire, ne da se da ga vodim, jedva ga uguram u auto.

Razmi{qam {to toliko tr~i tamo, za{to to ~ini?

Xin mi re~e da je vidio u dvori{tu malo i {areno ku~e, sli~no Tini, i Roki sigurno mislio da je to ona, ali ne}e da ulazi u tu|e dvori{te, nego ~ekao da ona izi|e.

Bje`ao je jo{ nekoliko puta, sve dok nije shvatio da to ku~e nije Tina.

37

Majka bi mi ko zna kada umrla, da Roki nije toliko pametan i da se nije stalno brinuo za wu. I qeti i zimi dizala se u zoru, prije pet sati, tako je navikla jo{ od mladosti. Lako se ogrne i izi|e napoqe, da pusti i nahrani koko{i. Ne vrijedi joj obja{wavati da je to prerano za `ivinu i da }e se ona samo smrznuti. Studen je udari tako jako da obavezno padne. Roki do|e na vrata, laje, grebe {apama, da poludi. [ta }u, moram da ustanem i vidim {ta je. Tako je bilo dva-tri puta. Da nas nije uzbunio, ona bi se skroz smrzla dok bi se mi probudili.

Kad je majka umrla u bolnici, Roki je istog trena stao da zavija, kad jo{ niko u selu nije znao. A kad smo je sahranili, ~ak je i ma~ak do{ao na wen grob, a Roki je bar jo{ mjesec dana i{ao na grobqe i ostajao do pred samo ve~e. Bio je tu`an, patio je. Vra}ao se toliko qut, da bi s puta rastjerao sve seoske pse.

U Rokijevim o~ima se ogledala tuga, ali i ~u|ewe {to starica nije tu, u ku}i, {to je nema ni u dvori{tu.

Pred wim dugo nisam smio da izgovorim mamino ime, jer bi se odmah protresao, kao u groznici, drhtao, pa i gr~io od nekakvog epilepti~nog napada, da sam ga na jedvite jade pridr`avao da ne padne.

Neumoran je u brizi. Jednom do|e na prag, propne se na zadwe noge i pokazuje nam wu{kom da izi|emo. Na kraju idem da vidim {ta ho}e, druga~ije se ne bi smirio. Dovede me, sve cvile}i, pred {qivu na koj visi jagwe}a ko`a. Tu smo ko`u dr`ali u sobi, pred krevetom, ali smo ostavili ma~ka zakqu~anog u ku}i i on, po{to nije mogao napoqe, pomokrio se ba{ na wu i moja `ena ju je iznijela da se provjetri. Kad je Roki ujutro ustao i vidio presami}enu ko`u preko grane, pomislio je da se jagwe objesilo.

Poslije nekoliko dana Roki opet usko~i u ku}u i stane da zavija propet na zadwe {ape. Zove me napoqe. [ta je sad? Izi|em i sretnem Dragana sa wegovom lova~kom kujom. Ili je on lo{ lovac, ili kuja nije 38

dobro obu~ena, ali uvijek ima s wom problema u lovu, jo{ vi{e kad treba da je ve`e ku}i. Ako je ostavi nesvezanu, bune se drugi lovci, jer po cijeli dan uznemirava i razgoni divqa~. Drago je satima juri i, kad je uhvati, jedva je dovu~e u dvori{te. Tu~e je po rebrima, bode nekakvim {iqkom, ali kuja se uskopistila i ne}e ni da se makne. Samo re`i. „Nemoj to, Drago, da radi{. Vidi{ da je i moj pas poludio od tolikih udaraca i cviqewa!“ vi~em, ali ne vrijedi – Drago se razbjesnio, a ni kuja ne odustaje.

Jednom sam se pravo upla{io. Oti{li smo bili na ne~ije slavqe, kad u neko doba do|e ^edo po nas. Ka`e nam kako Roki uporno vije, da ga je probudio i izludio time, a ne mo`e nikako da ga smiri, pa da idemo ku}i – mo`da se ne{to lo{e dogodilo ili }e se dogoditi. „Pomislio sam da se tebi ne{to desilo, jer zavija kao onda kad ti je mati umrla.“ Odmah smo krenuli ku}i, pitaju}i se {ta bi moglo biti. Roki se smirio ~im mi je ~uo auto. Nije se ni{ta desilo, ali vjerujem da je predosjetio neko zlo i da me je spasio.

Jedno vrijeme mu se dlaka posebno sjajila, da me je to ~udilo. Ka`em to i ^edi, pitaju}i se {ta bi moglo biti, a on mi kroz smijeh objasni: „Pa mora da se sjaji, kad mi je ove zime pojeo trideset kila ~varaka.“ Sad je ve} star i on. Ima jo{ svojih gegova, ali se vidi da su ga godine pristigle. Sa ^edom razgovara svako jutro, uz kafu i rakiju. ^edo ga ispituje, a on vije i tako mu odgovara. Moja k}i je oti{la da studira, pa joj ~esto idemo u posjetu, a Roki do|e da mu se `ali {to je sam – tad najtu`nije zavija. Kad se vratimo, ^edo nam obja{wava: „@ali mi se, a ja mu ka`em: Pusti to kraju, vrati}e se oni! A on, kao da se ne sla`e, odmahuje wu{kom i ponovo zavija.“ 39

^edo `ivi sam ve} godinama i wih dvojica se zato dobro razumiju. Ne samo da piju kafu, nego i ro{tiqaju zajedno.

Eto, ja se raspri~ao, a htio sam samo da te podsjetim na Kusiju, svog prvog psa, koga si ti sigurno zaboravio, bilo je to davno.

Iz vojske sam se vrati onog dana kad se dogodio bawalu~ki zemqotres. Vidim da mi ne{to nedostaje kod ku}e. Tek sutradan shvatim da je to pas. Gdje je, pitam majku, i zaprepastim se kad ~ujem da su ga ubili lovci. Jo{ od ranog djetiwstva sam imao tog psa i nisam mogao da se priviknem na pusto dvori{te bez wega. Odlu~im da nabavim novog, pa sam se raspitivao ko ima {tene. To ~uje Bogdanka i ka`e mi da ima lijepe {tence, da do|em da izaberem jedno. Wega je prvog donijela – qep{eg psi}a nisam nikada vidio. Imao je potpuno vu~ju glavu i vrat, a tijelo mu kratko i bez repa, zbog ~ega sam ga nazvao Kusijom, i bio je crn kao mrak. Hranio sam ga kajmakom sa mlijeka, da mu se dlaka presijavala kao perje u patka.

Bio je i on mnogo pametan. ^uvao je krave sa mnom; tad jo{ nisam dr`ao ovce. Nekad zaspim, a kad se krave pribli`e kuruzi{tu, on zalaje i probudi me. Jednom sam ih otjerao ~ak preko brda na pa{u i zaspao. Kad sam se probudio, vidim da mi je nestalo krava. Potr~im i na|em ih kod ku}e, ali mi psa nigdje nema. Zovem ga, tra`im, nema ga. Dva-tri dana ga nema. Do|em ponovo s kravama na taj pa{wak i na|em ga kako ~uva bundu i tranzistor, koje sam zaboravio u `urbi.

Dovedem ga ku}i, nahranim kajmakom i pile}om ko`icom, pa se prevarim i povedem ga na igranku.

Zapravo, po{ao sam bez wega, ali me je on sustigao.

Viknem mu da se vrati, poslu{a me. Ali ubrzo vidim da me je opet stigao. Tako jo{ nekoliko puta: zagalamim i on se vrati, ali me odmah stigne. Sa`alim se i pustim ga da sko~i na paksic. To mu se posebno dopadalo, da ga vozim na biciklu.

40

Tako do|em s Kusijom na igranku. On je te ve~eri ispred Doma ~uda pravio, da su svi izlazili da mu se dive. Tek kad sam po{ao ku}i, uspio sam da ga smirim i stavim na paksic.

Usput, kod crkve, sretnem tebe i Mirka na biciklima. Tad Mirko zatra`i da on vozi Kusiju. Navalio, moqaka, i ja {ta }u, pristanem. I ti si se umije{ao, ka`e{: „Pusti, kume, neka ga poveze malo. Ne}e mu ni{ta biti. Budi drug.“ I ja dopustim.

Ali, samo {to ga je Mirko stavio na paksic, stade da nam se pribli`ava kamion sa upaqenim svjetlima. Pas do tada, na mom brdu, nije vidio ni{ta sli~no, nikakav automobil, kamoli kamion. Tako je, ugledav{i svjetla, sko~io sa paksica, a ja sam ispru`io nogu, da ga kako zadr`im, ali je on presko~io moje koqeno i nastavio da juri na kamion. Zatr~ao se ravno na far i lupio svom snagom u haubu.

Kamion je odjurio, a Kusija je ostao da le`i na cesti, prega`ene glave.

Ne znam {ta da ~inim. Muka mi je, srce mi se kida, glava mi puca, da poludim. Galamim na Mirka {to je morao da ga uzima, ali {ta vrijedi sada? Smirim se malo i uzmem psa onako krvavog, stavim ga preko rama bicikla, ne znam kud bih i {ta bih s wim. Krv mu kapqe u pra{inu. Kukam, psujem, samo {to ne zacmizdrim.

Ti ide{ za mnom i vi~e{: „]uti, kume, }uti, ja }u o tvom psu napisati pri~u.“ „E, jebi ga, kume, ba{ si me utje{io!“ uzvratim ti, ne znaju}i da li se smijem ili pla~em.

Moram ga baciti. Kako da ga nosim ku}i tolike kilometre, a i {ta da radim ku}i s wim mrtvim? Bio sam sav u znoju od muke, ruke mi se gr~ile, drhtao sam pun ijeda. Povra}alo mi se pri svakom pogledu na wegovu smrskanu lobawu.

Ostavio sam ga tamo gdje kanal presijeca rijeku. U nekoj zukvi, koprivama, {ta li.

41

Jedva sam zaspao. I odmah ga usawao. Tr~ao je ispod drve}a, jurio svoj rep koji mu je sad nekako izrastao i sjenke grana {to ih je wihao povjetarac. Ja sam tr~ao za wim i plakao od sre}e.

Kad sam se ujutro probudio, mati je stala da bjesni: „Gdje je pas?!“ Kao da je slutila {ta se desilo. A ni vidjela ga nije cijelog jutra. Prostirka na kojoj je spavao bila je prazna, puna wegovih dlaka. Tu je osvitao svakog jutra sa jednom {apom ispru`enom kao u ma~ke. „Ja ne znam...“, zamuckujem, ne znam {ta da joj ka`em.

Ne mogu da la`em, ali mi je jo{ te`e re}i joj istinu.

Majku nikad u `ivotu nisam slagao. Da je najgora istina, ja sam joj uvijek govorio. Ali tada nisam znao {ta da radim, {ta da odgovorim, kako da joj priznam.

Ponavqam da ne znam. „Joj, on je morao oti}i s tobom sino}! Govori {ta je bilo! Ne{to se desilo. [ta?!“ „Jeste, bio je sa mnom.“ „I?“ „Zgazio ga kamion.“ „Joj, nemoj to da mi govori{, to nije moglo biti.“ „Jeste, mrtav je.“ Jedva se smirila. Ali mi dugo, dugo nije oprostila.

A mo`da i nikad.

42

Sun~ica Deni}

JEDANAEST DANA SA KI[OM

Punih jedanaest dana te godine voleo sam Ki{a. Bio sam op~iwen wegovim kwigama i wegovom pojavom.

Op~iwen wegovim re~ima, re~enicom, wegovom misli.

Op~iwen wegovim dr`awem. Wegovom kosom, bujnom, nakostre{enom koja, ~ini se, reaguje na nedopadawe.

Kao i o~ima koje vide sve. Wegovim prstima op~iwen, a naro~ito dr`awem cigarete.

Tih dana sam propu{io.

Gledao sam samog sebe u ogledalu, trenirao poze za uvla~ewe i izbacivawe dima, pravio ~vrste kolutove.

Duvao sam, vrteo glavom, pravio grimase mudrih akademika. Ne}u da govorim {ta sam sve ~inio i do`ivqavao u~e}i te visoke egzibicije. To samo vrhunski majstori nezgoda mogu da zamisle i pretvore u film. Vrteo sam cigaretu, ~as dr`ao do samih usana, ~as sa rukom daleko iznad glave, kao kada se ra|aju velike ideje. Trudio sam se da je ne gasim dok ne dogori, ne bih li opekao prste. @eleo sam da opekotine stvore sliku dugog i vrednog pu{ewa, takozvanog – poetskog pu{ewa. Od duvana su rane veoma qute. Gr~ od bola stvarao je naborano ~elo, tzv. ki{ovsko, te su se efekti umno`avali. Izgorele i rawene prste uvijao bih no}u i mazao specijalnom Dobrijevom ma{}u. Bilo je veoma te{ko nositi se sa tolikim ranama, te sam ve} ~etvrtog dana po~eo da pu{im du`e cigarete, tanke, sa filterom. One, i bugarske i turske, bile su veoma lepe, sa zlatnom trakom oko filtera i zlatnim slovima ispisane marke Danilov. Delovalo je otmeno, i vi{e je upu}ivalo na Ki{a nego onolike rane.

43

Pu{ewe takvih cigareta za mene je bio sve ve}i problem iz sata u sat. Ne zbog toga kako da ih nabavim!

Ne! Ovamo na jugu ima svega i sva~ega, ~ak jevtinije no u sred Beograda. Ja sam imao dobre odnose sa kom{ijama iz Bujanovca i okoline, pa mi takva vrsta posla nije bila nikakva smetwa. Pu{ewe je za mene bio veliki izdatak; skupo za moje po~etni~ko i honorarno bavqewe umetni~kim poslom. I ku}ni, o~ev buxet, mali je bio za tako skupocen imix, samim tim {to se moje dru{tvo, osetiv{i taj luksuz, neprestano muvalo oko mene, prave}i veoma znati`eqne grimase od mog filozofirawa, citirawa Ki{a neprestano, kao i deqewa nekih mojih crtica, nalik na Ki{ovo nezadovoqstvo. Sve vi{e sam pomiwao Francusku, a kao da je moje odla`ewe u Pariz ~ekalo samo li~ni poziv Ki{a.

Nisam razmi{qao o tome koliko i {ta mogu, kao koliko mi i {ta veruju. Wihova je pa`wa bila izuzetno jaka, kao i pu{ewe mojih cigareta. Neobi~ni razgovori i teze, kao i druge neobi~nosti, dopunila je moja frizura. Imao sam dugu kosu, za tada{we prilike neprimerenu doma}inskom vaspitawu. Prava, crna, bujna kosa koju sam nasledio od oba roditeqa, nije odgovarala zagonetnoj prilici u kojoj sam. Zato sam, mo`da ve} petog ili {estog dana kod Mikice, na{eg frizerskog majstora, uradio onu, hladnu. Stavio sam nekakav mini-val, sa najsitnijim loknicama. Proces je bio dug i nelagodan. Smetale su mi te hemikalije, ionako sam ve} uveliko ka{qao, pa sam se u tom `enskom mirisu i parfemu, pome{anom sa svim hidrogenima i ~udima, gotovo gu{io. Video sam da im je bilo neprijatno, ~ak je frizerka htela i da odustane, ali je moja odluka pobedila. Zaista, za samo jedno popodne imao sam Ki{ovu tr{avu kosu. Bila je identi~na kao na fotografiji koju sam nosio sa sobom.

Tako je u potpunosti po~eo moj `ivot Homo poeticusa.

44

Pu{io sam skupe cigarete, goreo prste, izgoreo kosu kiselinom, zbunio sve moje mile i drage svojim intelektualnim pogledima i asketizmom, snovima i identitetom.

Nije odve} mudro govoriti o `eqi da budem Ki{, ili da, radom na sebi , govorim Ki{u o dubokom poklowewu wegovom delu.

Jedadanaestog dana dopadne mi u ruke kwiga i u woj napisano: Posle Danila Ki{a u srpskoj kwi`evnosti vi{e nije mogu}e pisati onako kao {to se pisalo pre wega. Ja sam odmah shvatio da je to Panti} hteo da ka`e da posle Ki{a nije mogu}e da vi{e iko bude Ki{. Shvatio sam da nije ni potrebno stvarati tu tzv. ki{ovsku poeziju vlastite proze.

Samo dan ranije mu~ila me je misao o poreklu mog oca, a wegovo me }utawe jo{ vi{e gonilo da sumwam.

Na moje insistirawe da probudim wegovo se}awe o doseqeni{tvu, o jugu, o neobi~nim precima iz udaqenih krajeva, on je ostao tvrdoglavo nem, ali i qut {to se bavim tako budalastim idejama i fantazijama. – Ovo je ~as anatomije, ka`em mu, a on se nezainteresovano i sa blagim prezirom, ali i `aqewem, prekrsti, ~ime je wegovo ~u|ewe dobilo zabriwavaju}u poruku. Kao da sam ~ekao da iz te mukline, sporog pogleda i strogog }utawa izgovori tiho: Eduard. Moj ded Eduard. Time bi se moj san potpuno ostavrio, kao {to sam tada i mislio da pravi roditeq i mo`e makar toliko da se `rtvuje, da izgovori samo Eduard.

On ni{ta nije rekao, ve} je, okrenuv{i le|a, nastavio sa svojom preciznom mehanikom. Bio je priznati ~asovni~ar u celoj dolini, radio je, to je sigurno, sa velikom pa`wom svoj posao. U ti{ini wegove radionice gde se ~uo samo govor kazaqki, mnogobrojnih i raznovrnih svetskih ~asovnika koji su caktali sinhronizovano i u ritmu, ja sam ponaosob ~uo ponavqawe, poput o~evog glasa: Eduard Ki{, Eduard Ki{, Eduard Ki{...

45

U mom porodi~nom ciklusu i danas je ostalo prazno mesto za neke pretke, te sam prebiraju}i po pro{losti napravio ~itavu enciklopediju mrtvih.

Govorewe o Ki{u i mojim stilskim ve`bama i poetici, pretvorilo se u ba{tu, pepeo, ~ime sam kao kroz psalam 44 opevao rane jade, no} i maglu, hodaju}i pe{~anikom do grobnice za Borisa Davidovi~a.

Danas je ovo za mene gorki talas iskustva, zbog kojeg mogu da izgovorim i da dajem intervjue, a iza ~ega su ostali leuta i o`iqci, a te`wa da se obnovim kao Ki{ oti{la je u skladi{te.

Stvarnost je zamenila fikciju mu~nih pitawa, ka`e mudri Ki{.

Kod mene je fikcija zamenila stvarnost onoga dana kada sam „progledao“, sa kosom izgorelom od ondulacije, rawavim prstima, qutim ocem, uznemirenom okolinom, kao sa sveop{tom karikaturom u koju sam upao muwevito. Prepisivao sam Ki{ove misli za no}nu seansu, kad me opali{e wegove re~i: „@ivot se, znam, ne mo`e svesti na kwige; ali se ni kwige ne mogu svesti na `ivot. (...) I ja sam sada sam jedva u stawu da napravim razliku izme|u te dve iluzije, izme|u `ivotne i kwi`evne istine; one se pro`imaju u tolikoj meri da tu povu}i jasnu granicu jedva da je mogu}no.“ (Rani jadi) Rasvestio sam se onoga dana kada su mi ispod nosa podmetnuli tekstove lokalne novinarke R. M. koja je svakog jutra, jedanaest dana, govorila o svom do`ivqaju Ki{a, prepoznaju}i moje re~i, od slova do slova, koje sam „propovedao“ svake ve~eri pred na{im skupom. Ciklus wenih tekstova objavqenih u lokalnom listu pod naslovom Jedanaest mojih dana sa Ki{om do`iveo sam kao jedanaest mojih dana bez `ivota.

I danas, za 7. septembar – dan grada, kada lokalna uprava nagra|uje darovite sugra|ane, neizostavno se pomene ime te novinarke i wenog saglasja sa Ki{om, kao i wenog o`ivqavawa i pribli`avawa Ki{a nama.

46

Pored we, rasvestilo me je i pitawe Eduarda Sama, siguran sam, upu}eno meni: Ko je taj ~ovek i {ta ho}e od mene, kao i moj odgovor, dodu{e neizgovoren glasno, ve} kao {apat, kroz groznicu: Ko sam ja i {ta radim na ovom svetu?

Lokalna novinarka redovno i danas prolazi pored mene uzdignute glave, sa uvijenim loknicama. Usput samo pro{apu}e: Isto je praviti kosu poput Ki{ove, kao i ~itati wegove kwige.

Zanemim uvek kada od mene tra`e razlog za jedanaest dana sa Ki{om; povla~im se da u ti{ini prozborim koju sa wim ili ga oslu{nem u neshva}enom wegovom nezadovoqstvu.

47

Borivoje Ada{evi}

KI[A I NO]

U no}i lajali su psi. Padala je masna, lepqiva ki{a ispiraju}i sapunasto grlo neba. Gazili smo po blatu.

Do kolena smo upadali u `itki, sluzavi muq, gacali kao po raskva{enim poqima pamuka. Daleko, u tami doline pod nama, sazrevala je no}, sumorna, ki{na, mrkla. Vukle se putevima vojske. Godina iza rata.

Izgladnela neman u `elucu, u glavi bezreki zev. No}.

Kud god oko krene besprizorna tama. Na licima gr~evi.

Svega je dosta! Du{evna glad. Lajali su psi. Potmulo, daleko, kao jecaj ogodinio za suzom, lave` jezivi.

Doveli su me dr`e}i pod mi{ice. Vukli putem.

Malko naheren na jednu stranu, kao natruli plot, stajao je pijani mladi} povra}aju}i po sebi. Prali su ga ki{nicom iz bara pod wim, umivala ga i ki{a, blatna.

Seo je na kamen. Seo sam pored wega. Plakali smo. Suze nam se raspoznavahu po ~isto}i u ki{i {to je lila.

Na bregu ponad grada, psi su rastrgli dete. Iza{lo je bunovno u no}, ~opor se okupio oko wega. Digli su nas potom u hajku. Sedeo sam na kamenu klate}i se kao hasid u molitvi. „Ovde su negde 1943, ubili Andriju Koena“, ka`em pijanom mladi}u pokraj koga sedim. „Ali ko sada mo`e misliti o pro{losti?“ jedva progovara mladi}. „Jedno dete zamenilo je drugo. Prvo su ubili qudi, drugo su rastrgli psi. Nema kraja sramoti na{eg sveta.“ Ustajem sa kamena i kre}em. Telali rog hajka~a. „Gde su ti kosti, Koene?“ hroptim spoti~u}i se u blatu.

Sawam o jutru {to }e do}i kao i miran san posle ko{mara, snatrim u razvodwenoj tami kako se pu{e poqa Raja oivi~ena zaludnim oprezom, ojkam nad rask48

va{enim tlom, nad muqevitom podlogom svoga `ivota, {estare}i naokolo. Vode me dr`e}i za ruke, nose me|u sobom, opu{tena ispod tela, glava mi se vu~e po kalu, baci}e me negde na postequ nekakvu i oti}i }e.

Umira}u u tami. Jednu budu}nost u kojoj }e svaki le{ imati svoj grob, svaki ~ovek mesto na zemqi, u kojoj du{egupka, pi{toq i no` ne}e postojati. Vuku me, otimam se, kora~am, posr}em u blatu, le`im, podi`u me.

Ponovo me vuku. Pitam ovde-onde, mahom starije, zatim mahom mla|e, teturam se tra`e}i tvoj hum. Mutqag blata u glavi. Zvukova stra{na izme{anost. Bila je sun~ana jesen u Beogradu kada si ro|en u ku}i doktora Samuela Koena. Svetkovina mirisima bogata, razlog za tihu i prijatnu setu. Sada je sve blatno i muklo, tamno kao pred smaknu}e sveta.

Kriju}i, sa decom iz susedstva, o suboti na Jevrejsko grobqe si odlazio. I rastao, sporo, ~itav `ivot zaokru`io detiwstvom. Kako je samo postojati bilo slatko! Kada ni{ta o qudima nisi znao, kada nisi shvatao {ta zna~i u nejevrejskom svetu gristi jevrejski hleb.

Sada, u neprozirnoj tami le`e ostaci tvoji i trunu i daqe, nemo. Gde su ti kosti, Koene?

Lelek je jeziv prosekao no} kao no`em, potom nestao. Vazda je ovde bilo ludih i pijanica {to su posrtali tamo-amo, ali sad, svi smo poprili~no ludi i pijani. Plivamo kroz `itki muq no}i, davimo se u vlastitoj pro{losti koja nas susti`e. Kora~amo po goletnom predelu svojih dobro~instava, dok nam se nad stopalima telo bori sa blatom. Pquckamo infantilno oko sebe r|avu vodu. U bezna|u smo. U beste`inskom stawu obamrle svesti.

Od detiwstva, prati me treptaj tvog umiru}eg oka. U rano jutro, on proseni mnome kao sobom smiraj dana.

Onda se di`em iz posteqe i danima tra`im tvoj grob, tragam za humkom ispod koje u mrtvici po~ivaju tvoje kosti. Mogao si, ka`u, biti bilo koje dete. Ali si bio taj koji jesi u vremenu {to je opozvalo Boga kao Sudiju, 49

uzev{i na sebe i teret Sudije i breme xelata. Ipak, tamo gde nisu stigli |avoqi liktori, tamo jo{ uvek u ne~ijem se}awu drema tvoj davno i od mnogih zaboravqen lik. Iz tog }e se se}awa poroditi tvoja du{a kada do|e ~as da iz Luza po~ne nicati tvoje siroto telo. [qapkamo u blatu. Krivudavim putem niz koji te~e muq kao gnoj sa gubavog lica, grabimo u daqinu. Glave nam padaju na grudi, hodamo kao u transu. Se}amo se krvi prolivene. Se}amo se kostiju popalih po tlu kao pakla kâd. I bauqaju}i, kli`u}’ pogledom po karatami, lice mi se izobli~uje od u`asa kosturnice koju slutim poda mnom.

A onda je jednog decembarskog dana, ~itav velegradski `ivot za tebe bio zavr{en. Do{ao je tvoj otac obu~en strogo i mati uplakana lica, i poveli su te na put. Ostali su iza tebe i lepi jevrejski hlep~i}i, i miris kafe {to je tri puta vrila na plotni {poreta, i razdragani Beograd sa svojom gospodom i {etwama po Kalemegdanu, sa automobilima {to poskakuju ulicama {irokim. Klimali ste uzanim seoskim putem, na zapre`nim kolima, u nekom bezimenom kraju, prolazili ste hrle}i u susret zami{qanoj sigurnosti.

Otac i majka, ostavili su te kod seoskog trgovca da slu`i{, da te spasu smrti. Kofer sa zlatom, neizbe`an u svakoj krvavoj bajci, dovezen je i zave{tan da ti se da nakon rata, ako se niko od tvoje rodbine ne pojavi. Zlato je privla~no, a najpre izdaje onaj u koga najmawe sumwa{.

I tako, iznenada, za tebe po~iwe druga~iji `ivot. U svetu sa ~ojanom kapom na glavi, u suknenom odelu nalik na neve{ti de~iji crte`, u svetu poqa i reka {to teku kroz zatalasane trave kao kroz oblake, u kraju toliko udaqenom od prestonice, od ulica i bulevara, od dekadencije jednog urbanog detiwstva. @ivot u svetu prizora: smrzla raspukla bundeva negde duboko u mrazom op{ivenom poqu, veliki crni komad hleba {to se pu{i u ruci nekog starca, ~a|avi pramac starinskog sanduka na tavanu tro{ne ku}e, sa gomilom po`utelih 50

primeraka Srpskog kwi`evnog glasnika, crno oko ugqenokopa, lirski duboko, prve varo{ke ku}e, niske i u magli, le{ nekog ~oveka {to se klati na konopcu obe{enom na banderu varo{kog trga. I `ivot u svetu zvukova: zvona u daqini, neprijateqske avijacije na nebu iznad sela, testere kojom seqani testeri{u debla u {umi pod ku}om u kojoj `ivi{, rzawa kowa, mukawa krava, groktawa sviwa, kukurikawa petla, pse}eg lave`a, pevawa ptica, zveckawa mitraqeskih redenika na prsima ~etni~kog vojvode, huka reke koja u prole}noj poplavi odnosi ku}ice za alat sa ratarskih imawa u ravnici. Ceo taj novi i tajanstveni svet, sve to kao na drugom kraju zemaqskog {ara, kao na drugoj planeti.

Plavokosa devoj~ica, Milena Jankovi}, u koju }e{ se zaqubiti, silovito, kako to samo de~aci umeju, miris wene kose u razbokorenoj travi, ne`na statua wenog tela ispru`enog na kamenom zidu ru{evine, neki Miroslav [ijak koga }e{ udariti zbog we, zbog devoj~ice, i koji }e, usled tog udarca, dugo potom nositi veliku modricu ispod oka. Sadr`aji jednog detiwstva: beda, glad, qubav i potajna patwa za roditeqima.

Zatim, ex abrupto, svemu dolazi kraj. Jedne ve~eri pred ku}u stupaju vojnici u nema~kim uniformama, naredba zahteva da se preda jevrejski de~ak koji kri{om u ku}i stanuje. Izvode te, potom, iz ku}e i odvode ne rekav{i kamo. Dok odmi~ete putem ka starom hrastoviku, jedan te nema~ki vojnik po`uruje bodu}i vrhom pu{~ane cevi tvoje desno rame.

Tu se pri~a prekida. Nema te vi{e. Ubili su te o~igledno, jer kada ste u zvezdanoj no}i zamakli iza prvih stabala, qudi iz sela ~uli su dva uzastopna pucwa. Tu negde u starom hrastoviku ostalo je da le`i tvoje be`ivotno telo. Od toga tela danas su ostale samo kosti za kojima tragam. Od starog hrastovika ~ak ni to. Mo`da jedino neki iver ugqenisan ispod povr{ine tla, tek toliko da se spase analogija koju povla~imo izme|u prirode i qudi.

51

No}. Napred i natrag samo no} {to se razvla~i u blatu masnom i sluzavom, no} {to se kotrqa kao otkinuta gubava glava niz bedem. Zastajem posrnuv{i, pridi`em se te{ko, gledam oko sebe. Raskva{ena mrklina, dremqiva i crvoto~na kao vrata na grobqanskoj kapeli. Quspe mraka qu{te se sa leproznog lica no}i, otpadaju, otkrivaju}i svoje sestre, jo{ crwe i bolesnije. Ki{a i no}. Daleko je zora. Gde su ti kosti, Koene, u ovoj pusto{i poklekloj pod crnim pla{tom |avola?

52

Sne`ana Milojevi}

DEVOJKA SA DRVENOM OGRLICOM

Ve~eras na sebi imam crnu bluzu od {etlanda, rastegqivog dekoltea. Dovr{ena je duplim radom. To je onaj rad koji se skupqa i {iri po potrebi. Ako se ~esto eksploati{e takva mogu}nost, dolazi do razvla~ewa. Nepristojnog razvla~ewa. Zato damski izgled potisnutog izreza potvr|uju kuglice fino obra|ene sandalovine. Ogrlica moje bake. Spu{ta se preko grudi do struka. Tako lepo miri{e.

Gowena `enskom graciozno{}u, povla~im levi rukav i otkrivam nago rame. Jedva vidqivi sjaj silikonske bratele nesvesno govori – dodirni mi ramena. U pozadini su zvuci Santane. Sedim na drvenoj barskoj stolici. Konobar za drvenim pultom to~i pi}e.

U`ivam u toplini prirodnih materjala. Zidovima boje zemqe. Sa gnu{awem se se}am naru~enog projekta pekare, cele od hladnog metala i stakla. Ali posao je posao. Pogotovu ako ga nema{. @enstveno se poigravam ~vrstim perlama svoje ogrlice. Fino su izbru{ene, lakirane providnim lakom.

Prijaju prstima. Osmeh, nagli pokret i prefiwene sandalove sfere rasipaju se po podu, uz jasan zvuk.

Rastegqivi dekolte otkriva moju prikrivenu rasko{. ^amac kragna plovi nesputana savesnim ograni~ewem.

Nevidqivi ventilator se ba{ tada ukqu~uje. Kosa boje rubina blago gubi svoj strogi izgled visokog pa`a.

Osloba|am se nao~ara. Onako ogoqena posmatram pod, tragam za onim {to se pokidalo. Kroz misli mi prolaze filmske scene iskidanih ogrlica, koktel crnih haqina. I dama, oko kojih se slamaju skupqa~i bisera.

53

Jedna loptica, kotrqaju}i se dugo, sti`e do ugla sa ko`nim foteqama. U skoro praznom kafi}u mladi}, ~ija je kosa ve} pro{arana belinom, reaguje. Prepoznajem ga. Uvek uzdr`an, ovoga puta je druga~iji. Neprirodna situacija izaziva kod mene blagu vrtoglavicu.

Dok lagano, kao na usporenom snimku, podi`em glavu, on ve} uporno gleda prsta uperena u ciq. Ne ustaje i ne skupqa deli} porodi~ne dragocenosti sa poda.

Prilazim, uzimam izgubqeno prezrivo ga gledaju}i.

Vra}am se drugaricama. Konobar greje pivo vodenom parom iz kafe-mata. Slu`i ga usamqnom mladi}u udubqenom u svoje misli, ili svoje lice u ogledalu.

Pri~am o Barseloni dvadesetih godina pro{log veka. ^eznem za vremnom u kome jo{ uvek postoji aristokratija, intelektualci, gra|anski duh.

Definitvno odlazim iz svog malog grada, a nekakva knedla mi je u grlu. Pre dve godine sam zavr{ila fakultet. Nipo{to nisam `elela da prona|em posao ovde.

Po{teno, nije ga ni bilo, ali ovako zvu~i dostojanstvenije. Besomu~no sam slala aplikacije u razne evropske zemqe, na razne konkurse za poslediplomske u inostranstvu. Ni{ta lak{e nije bilo tra`iti posao u zemqi, bilo gde.

I otkud sad ova nostalgija? Oslawam glavu na pregradni zid. Posmatram uramqene fotografije oka~ene o nose}e stubove. O~ima lutam po apsidalnom delu lokala. Lep je i taj kafi}, u kome je samo petnaestak gostiju razbijenih u tri grupe. Razmi{qam {ta }u, ukoliko u novom gradi}u ne bude bilo takvog mesta. U stvari, samo sam eufori~na {to odlazim bilo kuda.

Verujem da je taj posao samo priprata budu}eg hodo~a{}a kreativnosti i napredovawa. I divqe qubavi – ovoga puta ne}u imati cimerke.

Ve} sam po~ela da se pakujem. ^itavo popodne sam se dvoumila {ta da ostavim. Sve}wak, koji mi je poklonio Stale za Novu godinu, ~iniju za vo}e od mame; figurice koje me podse}aju na cimerke iz studentskih dana. Sla54

nik, zaostao od biv{eg momka. Kutiju za nakit – poklon za diplomski od stare dobre gazdarice... Na kraju je sve zavr{ilo u kartonskoj kutiji za seqewe, ni~eg se nisam oslobodila. Odlazim, nose}i sa sobom svoje uspomene. Vi{e me ni{ta ne vezuje za ovaj grad tuge, patwe, plime nezadovoqstva i, dosta vi{e prise}awa.

Umesto luksuza Pariza, nema~ke discipline ili norve{kog blagostawa, ostajem u zemqi. A grad je preslikani Smejton. Ima jednu glavnu i dve paralelne ulice. I brdo Bukuqu, kao na{ Hisar. Dve pijace – jednu zelenu, jednu s buvqakom. Jedan bioskop koji skoro da ne radi. I jednu reku, bawu u blizini. Mineralnu vodu koju mo`e{ besplatno nato~iti. I ona nije prijatna ni po mirisu ni po ukusu. Samo, le~i druge bolesti.

Sigurna sam da jedino postoji razlog za radost i qubav prema novom i nepoznatom, iako na neki na~in prepoznatqivom. Odu{evqeno drugaricama parafraziram kqu~ne re~enice svoje omiqene kwige – prava }e kwiga prona}i tebe, ne mora{ da je tra`i{. Kao da te je ~ekala godinama, pre nego si se rodio (ili tako nekako). Da, ovo preseqewe je prosto sudbinsko. Jo{ pre mesec dana nisam mogla znati da }u zakora~iti u svet na taj na~in. [armantni kruti gospodin prilazi. Pokazuje metalni zatvara~, zatim {eretski pita da li sam i to mo`da izgubila. U sekundi shvatam da se uklapa uz moju staklenu bo~icu {irokog grla. U woj pakuju prirodni sok, bez konzervansa. Potrebno je samo da se jednom ili dva puta okrene. Iako se poznajemo godinama, sada po prvi put prisno pri~amo.

Onda i on odlazi.

Dok se kafi} prazni, spu{tam metalni poklopac pored pokidanih delova stare drvene ogrlice. Razmi{qam o Gaudiju, neverovatnim kombinacijama u arhitekturi. Drago mi je {to sam prona{la bar jedan razlog da budem pomalo tu`na jer napu{tam svoj rodni grad.

55

Katja Lange-Miler

PATKA U BOCI

Dana 22. 12. 1995, osam dana pre wegove „smrti u Berlinu“, posetila sam dramati~ara Hajnera M. u minhenskoj „bolnici desno od Izara“. Sedeli smo za jednim stolom u kafeteriji, koja je bila gusto naseqena qudima koji ba{ nisu sjajno izgledali u trenerkama za xoging i bademantilima, jer se u okviru klini~kog kompleksa nigde ina~e nije osim tu po enormno visokoj ceni mogla dobiti jedna vrsta slabog alkoholnog pi}a, naime pikolo pakovawe sekta ({ampawca) „Mumm“ i moglo se pu{iti.

Hajner je svaki put bio obu~en kao da ho}e odmah da ode, toga dana u tren~kotu, vunenom `aketu, {alu i jednom prevelikom, crnom xemperu od sintetike, iz koga je provirivao kao mladunac orla le{inara sa svojim od stakla nao~ara jo{ uve}anim o~ima i o{trim konturama nosa na bledom i omr{avelom licu. Malo smo govorili; bilo je velikih pauza izme|u Hajnerovih jednoslo`nih pitawa, na koja sam se zahvalno oslawala, i mojih nategnutih veselih odgovora.

Ne znam kad, mislim, kod Hajnerovog drugog i mog tre}eg picola, pri~ala sam o jednom mom prijatequ, koji mi je ispri~ao jednu pri~u i ubrzo potom umro.

Kada? pitao je Hajner.

Kazala sam mu, da je Hari, koga je Hajner samo povr{no poznavao, ve} dve godine mrtav, i ispri~ala kako sam Harija pose}ivala u bolnici i kako je on, po{to vi{e nije mogao da ~ita i ~ak nije `eleo ni da gleda televiziju, tra`io od meine da ga zabavqam pri~aju}i pri~e, dok jednog dana vi{e nisam znala nijednu i rekla sam mu: Pa ja sam ti ispri~ala ve} tako mnogo 56

pri~a, sad si ti na redu. Ja znam samo jednu jedinu pri~u, kazao je Hari. I onda, rekoh Hajneru, Hari mi je ispri~ao slede}u pri~u, jednu zen pri~u, koju je Hari, kako je nagla{avao, ~uo u zatvoru od svog u~iteqa karatea, nekog tajvanskog dilera.

Bio jednom jedan u~iteq-majstor i wegov u~enik. Taj majstor je ovog u~enika, kao {to revolucionarni zenu~iteqi rade, pokupio sa ulice. Mo`da je bio siro~e; u svakom slu~aju bio je radostan da se neko za wega interesovao, nije se dovajao od u~iteqa i postao je, po{to je bio sna`an, spretan i inteligentan, najomiqeniji u~enik koga je u~iteq ikada imao. Bilo je divno, oni su prosili, ve`bali kung fu i jogu i spavali no}u u svojim malim {atorima.

Sad jednog jutra, kad je u~enik dobro raspolo`en izmileo iz svog {atora, ugledao je u~iteqa, koji je u lotos polo`aju sedeo iza jedne dvolitarske boce, na prvi pogled sasvim obi~ne, svetlo zelene, uzane i sa dugim grli}em. Ali ipak {ta je to bilo? [ta je bilo to? U boci se nalazila `iva patka s krilima, plovcima, kqunom.

Od koje vrste? upitao je Hajner.

Pa {ta ja znam? Rekoh, verovatno tako neka bela, kojih ima svuda.

Hm, re~e Hajner, u Aziji?

Sada je to svejedno, kazala sam i pri~ala daqe.

Neuobi~ajeno strogo posmatrao je u~iteq svoga u~enika i upita ga: [ta misli{, kako je patka mogla da u|e u ovu fla{u? U~enik je zagledao bocu sa svih strana, patka unutra je lepr{ala i kvakala. U~itequ, re~e u~enik, ne znam {ta je to, ja to nisam bio, sasvim sigurno ne, nemam s tim nikakve veze, ja ... U~iteq nije dozvolio u~eniku da izgovori do kraja, naprotiv, u~inio je ne{to {to jo{ nikada nije uradio, bar ne sa ovim svojim omiqenim u~enikom. Uhvatio ga je za ko{uqu, podigao ga uvis, boksovao ga po stomaku, udarao ga po licu, uvek iznova; najzad ga je pustio da padne 57

u pra{inu kao neki xak pun vla`ne, bu|ave soje i oti{ao. U~enik je domileo do svog {atora, gde je dugo gorko plakao, od bola – i od zabrinutosti tako|e. [ta se to bilo dogodilo sa wegovim ne`nim u~iteqem?

Kako je do{ao do te fla{e, i kako je patka unutra?

U~enik je poku{avao da tu stvar shvati, ali je ubrzo iscrpqen zaspao.

U ranu zoru u~enik se probudio iz svog ko{marnog sna, protrqao o~i, izkobeqao se napoqe, jer je morao da mokri. Ali ko je sedeo tu, ta~no izme|u u~enikovog i svog vlastitog {atora, budan i uspravan iza boce sa patkom koja je tiho {i{tala? U~iteq naravno. Pa, zna{ li sada kako je patka dospela u bocu? doviknuo je pun nadutosti u~iteq. U~itequ, mucao je u~enik, razmi{qao sam i razmi{qao, dose}ao se i meditirao; mo`da je neki drugi u~iteq, ve}i nego {to si ti, mo`da neki duva~ stakla iz Ciwang manastira, bocu svojim spretnim usnama obavio oko patke ... U~iteq mu opet nije dozvolio da se izrazi do kraja, zgrabio ga je, prodrmusao i isprebijao, tako grubo i temeqno, da se jadni u~enik najzad onesvestio.

A patka, prekinuo me je Hajner, kako to da je jo{ `iva?

Patke su `ilave, rekoh. Osim toga u~iteq joj je sigurno ubacio u bocu ne{to za jelo, mrvice keksa ili gliste ili tako ne{to.

Hm, re~e Hajnrih, i malo vode za pi}e i plivawe?

Ja nisam daqe ulazila u to, mada me nije malo za~udilo Hajnerovo interesovawe za patku, jer do sada nisam primetila kod wega naro~itu qubav prema `ivotiwama, i pri~ala sam daqe.

Kad je u~enik opet do{ao k sebi, majstora nigde nije bilo. Krvare}i iz hiqadu rana, sa najmawe dva polomqena rebra, nesposoban da se kre}e od bolova, dovukao se do svog {atora i niti je mogao da misli niti da zaspi. ^itavu ve~nost jecaju}i priqubio se uz zastirku od bambusa. Postojalo je samo jedno obja58

{wewe: Ma kako da mu je to te{ko palo, ne samo zbog povreda, morao je da ode od ovog pobesnelog u~iteqa, i to momentalno. Dakle u~enik je zapakovao svojih sedam stvari i `eleo je da se ne~ujno, na prstima izgubi. Ali tek {to je promolio glavu napoqe u mra~nu no} bez zvezda, ve} je jedna ruka poletela ka otvoru za vrat wegove jakne natopqene znojem; bila je to ruka u~iteqa, ~ija ina~e.

Ah, tako, rugao se u~iteq kao neka stara ve{tica, ti `eli{ da se iskrade{, ti nezahvalna, glupa ni{tarijo? Ali pre toga, ti najglupqi u~eniku koga sam ikada imao, re{i jo{ svoj zadatak. Dakle, {ta je? Kako je patka dospela u bocu? U~itequ, govorio je sa upola prigu{enim glasom u~enik, ti nisi vi{e moj u~iteq, jer ti si sko~io u posudu sa pirin~em. Ne}u dozvoliti da me ubije{. Savr{eno mi je svejedno kako je ta glupa patka dospela u bocu; odoh ja sada! U~iteq je pustio u~enika, ali samo da bi ga u slede}em trenutku ~vrsto zagrlio. Dragi moj u~eni~e, kazao je tiho i dirnut, ovoga puta ti je dugo trebalo. I mene je bolelo {to sam morao toliko da te tu~em, kako bi najzad ukapirao. Sad }e sve opet biti dobro.

To je, kazala sam Hajneru, cela pri~a.

Hm, kazao je Hajner, a patka?

Patka, patka, patka, rekoh. – [ta ho}e{ stalno sa tom patkom?! To je trik kod tih zen pri~a, ona uop{te nije va`na; samo prividno se pa`wa skre}e na patku.

Hm, privid, re~e Hajner, kakav privid? Mese~ina?

Nov~anica...?

Pa ti si pri~u razumeo? upitah ga. – Mislim u tom smislu da sve zen pri~e imaju poentu ili naravou~enije.

Hm, mislim da jesam, re~e Hajner, ali ka`i prvo ti.

Ja, rekoh, nisam tada razumela ovu pri~u, a Harija nisam mogla vi{e da pitam. Ose}ala sam se kao ovaj u~enik, i ja sam samo mislila na to kako je patka mogla da dospe u bocu. A za{to je to na kraju odjednom potpu59

no neva`no, uop{te nisam shvatila. Onda sam kasnije nabavila kwigu zen pri~a – mislim da ih je bilo devedeset dve, i potra`ila onu o patki, koja je – ako se ne varam – bila dvadeset prva. A iza u kwizi prona{la sam i ta~no zen re{ewe.

– ^ekaj, ovako je to i{lo otprilike: Spoznaja je najva`nije u `ivotu onoga, koji te`i prosvetqewu. On treba da svoga u~iteqa, koji mu poma`e da do|e do spoznaje, slavi i po{tuje, ~ak i ako u~iteqa ne razume.

Ali nikakva spoznaja, pa ~ak ni ona najve}a, i nijedan u~iteq, ~ak ni onaj najboqi, nisu toga vredni, da se ~ovek radi wih i zbog wih poni`ava, bude maltretiran ili ~ak da dozvoli da ga on ubije.

Hm, re~e Hajner, dobra pri~a, zaista. – Pa ipak, da je u~enik posledwi put, kad je `eleo da napusti u~iteqa, bar razbio bocu, radi patke, kako bi ona mogla da pobegne od ova dva idiota, onda bi pri~a bila jo{ boqa.

S nema~kog: Sne`ana Mini} Prevedeno iz kwige pri~a Katja Lange– Müller: Die Enten, die Frauen und die Wahrheit, (Patke, `ene i istina), Verlag Kiepenheuer und Witsch, Köln 2003.

60

Mridula Garg

SLIKA

To {to mi je izgledao neobi~no, obja{wavala sam sebi time da je mo`da zato {to je bio potpuno druga~iji od prose~nog Indijca. Imao je svetlozelene o~i, plavu kosu, svetao ten i poseban osmeh. Indijac se nikada tako ne osmehuje, naro~ito ako `enu poznaje du`e vremena.

Wegova privla~nost i atmosfera koju stvara wegovo prisustvo nije prouzrokovana ni~im drugim do posebno{}u ~oveka drugog porekla i drugih osobina. Nije bio neobi~an, ve} samo druga~iji od svoje okoline. ^inilo mi se da kada bi jednom otputovala u Evropu i videla ga u wegovom vlastitom okru`ewu, me|u ostalim qudima wegove boje ko`e i izgleda, da bi se izgubila wegova jaka individualna privla~nost. Nestala bi ta ~ar. Ona zelena svetlost koja je izvirala iz wegovih o~iju i osvetqavala celu moju du{u, onda bi postala samo jedna obi~na boja, koja se mo`e videti u o~ima svakog ~oveka u gomili qudi. I to ne samo obi~na, ve} i neizbe`na. Zelena boja je izrazita u odnosu na tamnu put. Zelena sa zelenom, ili mo`da zelena sa braonkastom ili mrkom bojom, {ta je u tome tako posebno?

Upravo zato sam izbegavala da otputujem u Evropu.

Ko bi voleo da sazna da dijamant koji nosi na prstenu svoje ruke nije dijamant, nego obi~an kamen~i}, koji nije neki ukras za put na kome le`i, ali to je ve} wegova sudbina da le`i na putu.

Otkako sam ga posledwi put videla pro{lo je pribli`no deset godina, ili mo`da ne{to vi{e. Moglo se desiti da ga sretnem na nekoj od ulica Pariza ili Rima i da ga ne prepoznam. Tamo je toliko qudi koji izgleda61

ju kao on, tako da bi se me|u wima izgubio kao potbuno obi~an lik.

Toliko godina je pro{lo, a da u Evropu jo{ nisam otputovala, niti sam se trudila da na|em wegovu adresu.

Ka`em to tako kao da je otputovati u Evropu neka sasvim obi~na stvar. Toliko novca treba ... Sada sam odlu~ila da otputujem u Evropu. Kako? Za{to? [ta }u tamo da radim? Prosto sam odlu~ila.

Ho}u da putujem u Pariz.....ne}u u Pariz, putova}u, ne}u, ho}u, ne}u.... kako da objasnim koliko sam `elela da putujem u Pariz. Ponekad mi se ~inilo da }e mi od jake `eqe pu}i srce. Koliko mnogo bih `elela da putujem tamo, isto toliko ne `elim da putujem.

A sada... kad mi se ukazala prilika... Ta otputova}u ve} jednom da se izbavim te zablude i nesnosne muke.

Jo{ pre mnogo godina sam postala robiwa svojih iluzija i u sakom mu{karcu tra`im wegov lik. I ni jedan mu{karac mi nije dovoqno mu`evan, sem wega. Svi ostali mi izgledaju kao roboti, lo{e ofarbani roboti. I to posebno wihove o~i. Za{to u o~ima tih qudi nema osmeha? Mo`da zato {to nisu zelene? Vaqda je to zato {to je priroda samo zelene o~i obdarila sposobno{}u da se osmehuju. Mo`da je to ba{ tako. U prirodi se takve stvari de{avaju. Pogledajmo na primer ovo, patka ume da pliva u vodi, ali koko{ka nikako.

Oti}i }u u Pariz i vide}u da li se svi tamo osmehuju o~ima, da li }u privu}i poglede svih i da li }e se neprestano osmehivati, osmehivati tako dugo dok me ne oma|ijaju i ne zarobe. A kad mi se u~ini na se o~i dosta dugo osmehuju, onda }u u~initi neku detiwariju, tako da }e osmeh skliznuti prema ustima i onda }e se dogoditi ono {to se obi~no doga|a.

Nemojte se ovome smejati. Tako se to obi~no de{ava.

Zeleni osmeh je tako uzbudqiv. Ali samo ukoliko se usredsredite samo na wega. Ukoliko bi ~oveka opkolilo deset ili dvadeset vru}ih zelenih osmeha, vaqda bi mu se naje`ile sve dlake na telu.

62

Da li najzad da odem u Pariz i da se ve} jednom za svagda oslobodim te besmislene opsesije? I {ta onda, kad se oslobodim? [ta }e biti daqe?

Ta {ta bi trebalo da bude? Onda }u kao obi~na `ena da na|em nekog obi~nog ~oveka i pro`ive}u s wim ceo `ivot. To se zove brak. Za ru~ak }u mu obi~no kuvati gra{ak, zapr`i}u ga i za~initi. Za ve~eru }u mu kuvati povr}e, krompir i sli~no. Zimi }u mu uz jelo davati tur{iju koja se sprema sa limunom, a leti onu sa mangom. U ku}i }u uvek odr`avati ~isto}u i sa osmehom slu{ati otrcane fraze gostiju. Svakog prvog u mesecu }u prebrojati novac i raspodeliti ga na slede}ih trideset dana. I radova}u se {to }u postati majka.

Rodi}u dva ili tri deteta i brinu}u se o wima.

Brinu}u wihove brige i radova}u se s wima kad se ona budu radovala. Kada budem umirala ose}a}u zadovoqstvo {to }u mo}i svoje haqine i nakit da podelim snahama i }erkama. To je dakle moj ciq. To sve }u da postignem.

Pazite, kad pored vas makar neko sedi i prozeva se, bar se mo`ete nadati da imate nekog ko }e vas sahraniti kad umrete. Ina~e ste potpuno sami na ovom svetu. [ta da radim sa zelenim osmehom koji sam videla pre deset godina? Da li da se umotam u wega ili da ga rasprostrem, da vide svi? I da li su uop{te bile wegove o~i zelene ili mi se onda u toj izmaglici samo pri~inilo? Moj vid nikada nije bio doboqno o{tar.

Dok sam bila mla|a stidela sam se da nosim nao~are.

Ali morala sam najzad da se pomirim s tim, jer zahvaquju}i wima ja sam boqe videla. Zato sada nao~are nosim stalno. Ostarila sam. ^ini mi se da su se i qudi dosta promenili za posledwih deset-petnaest godina. Mogu}e je da su se i ranije osmehivali o~ima kao on, ali ja to nisam prime}ivala. Vaqda to danas nije u modi. Ali zar se treba obazirati na modu? Moda se svakodnevno mewa.

Ode}a mo`e da se promeni, ali na~in pona{awa te{ko.

63

Svi ka`u da sam sebi upropastila `ivot. Da li znate za{to? Pa nisam se udala. Ja sam indijska `ena.

Koliko je samo prosaca bilo! Dolazili bi i ja bih sedela pred wima ukra{ena i lepo obu~ena. Posmatrali bi me i buqili u mene, a ja sam u wihovim o~ima tra`ila makar jedan jedini osmeh.

Jednom je do{ao da me prosi ~ovek sa zelenim o~ima. Bile su braon-zelene. Stvarno! Ali bile su tako prazne, kao da je umesto zenica imao staklene kuglice. Potpuno sam zanemela, {ta da vam ka`em. Te zelene o~i su me posmatrale netremice. Sedela sam i razmi{qala. Ne, lo{e sam to rekla, ne osmehuju se svake zelene o~i. Samo sam sebi tako obja{wavala, ali nisam to dobro shvatala. Tako jednostavno to nije moglo da bude.

Ovaj sa zelenim o~ima me je odmerio i pitao: „Ho}ete li ostati u radnom odnosu i posle udaje?“ Onda sam se o~ima osmehnula ja, ali on to sigurno nije primetio. Umesto odgovora sam postavila pitawe: „A vi bi da se `enite?“ „Nego {ta? Zato sam i do{ao.“ „Za{to ovde? Svadba se pravi u hotelu, u hramu ili kod mati~ara, ali ovo je moja ku}a.“ Wegove prazne o~i, sli~ne staklenim kuglicama, upla{eno su pogledale, uznemirile se kao kad terazije izgube ravnote`u po{to se na wih umesto tega od kilograma stavi teg od ~etvrt kila. „Vi mi se smejete“, rekao je qutito. „Osmehnite se malo. Za{to se qutite?“ Nisam ni dovr{ila re~enicu, a on je ve} bio napoqu.

Kasnije sam razmi{qala o tome i shvatila sam da sam preterala. Nije isto da nekoga sretnete na praznoj ulici u nekoj izmaglici ili da sedite sa nekoliko qudi u sobi osvetqenoj bqe{tavim svetlom. Mo`da bi se na ulici i wegove o~i osmehivale, ukoliko ga ne bi mu~ila u tom momentu briga da li }e wegova budu}a `ena hteti da bude kod ko}e ili }e radije da ta`i posao.

64

Ustvari trebalo je po svaku cenu da zaradim neke pare i da krenem u tu Evropu. Toliko sam vaqda mogla da zaradim za nekoliko godina rada, da bih ve} jednom mogla da odem tamo, kako bih se otarasila oma|ijanosti tim zelenim o~ima.

Dok trepne{ pro|e deset godina. Zar je tako prosto skupiti toliko novaca? U me|uvremenu su umrli roditeqi, a bra}a i sestre su me i zaboravili. Kako sam mogla za put da u{tedim sama, ~ak i da sam na jelu {tedela!

Ve} sam preterala! Da li sam izazvala kod vas sa`aqewe? Kad bih htela, mogla bih da vas svojim nesre}nim slu~ajem raspla~em. Ali manimo se toga radije. Ne}emo da se la`emo. Kad sam ve} po~ela da pri~am, re}i }u kako je to zaista bilo. Istinu govore}i, ja se nisam ni trudila da u{tedim neke novce. I kad bih ih skupila toliko da mogu da otputujem, morala bih da trpim u toj xungli punoj zelenih pogleda.

Postala bih `rtva svakodnevice. Nestanak ~ari deluje tako bolno! Kad bih se vratila ovamo, sigurno bih iz o~ajawa po{la za nekim od ovih sa staklenim o~ima.

Onda bih kao svaka udata `ena stavqala zimnicu, kuvala, prala i su{ila ve{.

Opet preterujem. Opet pokazujem svoju patwu. Nije nu`no da sve bude tako. Mo`da bi mi dozvolio da posle svadbe budem zaposlena, da idem na posao. ^ovek koji bi `iveo sa mnom, ne bi mo`da bio dosadan. Mo`da bi umeo lepo i zanimqivo da pri~a. Bogzna kako bi moglo da bude. Pre svega bi trebalo da se otarasim ovog bula`wewa. Ko zna. Mo`da }e se i meni osmehnuti neko svojim o~ima.

Pa ipak, pro{lo je ve} deset ili petnaest godina od tog vremena. Vaqda se wegovog lika vi{e i ne se}am tako dobro. Kad bih iza{la na pariskom aerodromu, moglo bi da se desi da mi svi izgledaju kao on. I kad bi sa pojavio ba{ on, ne bih ga mo`da ni poznala.

A i kad bih ga poznala, {ta onda? I to ima svoju dobru stranu. Otarasi}u se vaqda te oma|ijanosti, tog 65

bula`wewa. Bi}u slobodan ~ovek. Pro}i }e kraj mene, a ja }u gledati svoja posla, pazi}u svoj kofer. Zavesa }e se spustiti. Magla }e se razi}i. @ivot }e prestati da bude pozori{te. A kad se vratim, onda ...

Ah, kako sam umorna! U koliko gradova sam ve} bila: Pariz. Milano, @eneva, London, Rim, Venecija... Zelenooki se nije pojavio. Ne, ne {alim se. Tako sam umorna! Svetlost mojih o~iju se jo{ vi{e zamaglila. Jesen je. Drve}e je zbacilo sa sebe svo li{}e. Kako zeleno je bilo to li{}e! Kao o~i! O~i su tako raznobojne. Kako da izdr`i ~ovek da gleda u o~i tim qudima sve dok mu se wegove vlastite o~i ne zamagle. Mada nikada i nisu videle tako o{tro.

Ne znam gde sam. Koje je ovo mesto? ^ija je ovo ku}a u kojoj stojim pored prozora i posmatram {ta se de{ava napoqu? Ve} sam toliko gradova promenila, sada se ne se}am ni wihovih imena. Zar je va`no koji je ovo grad i koji je danas dan? Svaki dan je dana{wica. A grad, ta ista izmaglica, ista gola stabla bez li{}a na sebi, podse}aju na siluete sve{tenika na pogrebnom ogwi{tu na re~noj obali. Nekada su i ona bila mlada i na wihovim granama je listalo zeleno li{}e.

Da, se}am se! Sasvim davno, na po~etku, kad sam ovde do{la stabla su bila zelena. A sunce je pr`ilo. Te{ko sam podnosila wegov sjaj, ali wegova toplina mi je bila prijatna.

Kad se toga setim, ~udim se sebi kako sam onda bila obazriva kad sam iza{la na pariskom aerodromu. Kako sam bila sve`a i `ilava, kako o{tar vid sam imala!

Onda jo{ nisam nosila nao~are. Za{to me o~i sada tako izdaju i vuku ka zemqi? Ali do}i }e vreme kada }u morati da se pomirim sa takvim slabim vidom, a kada podignem glavu ne}u ni{ta videti. U to vreme to nije bilo tako. Nao~ari su mi dobro slu`ile. Le|a su mi bila prava, ramena {iroka, o~i `ive i uvek u i{~ekivawu da se pojavi neko wemu sli~an.

66

Mislila sam da }e se u nekom momentu pojaviti neko, onako nepoznat, i ja }u potr~ati za wim, stavi}u mu ruku na rame, a on }e me iznena|eno pogledati. Na wegovim usnama se ne}e pojaviti osmeh. Ne, na wegovim usnama }e ipak procvasti osmeh. U wegovim zelenim o~ima }e se pojaviti najpre ~u|ewe, a onda nesigurnost.

Ipak je to nepoznati ~ovek. Vide}u da sam pogre{ila, skinu}u ruku sa wegovog ramena i sa osmehom }u se izviniti. U znak odgovora }e se wegove o~i samo osmehnuti i on }e oti}i.

To se ne}e desiti samo jedanput, ve} iznova vi{e puta. Toliko puta }u ga pobrkati sa nekim drugim da }e se potpuno izgubiti wegova posebnost i varqiva predstava da on postoji samo za mene. Bi}u slobodna. Vrati}u se u svoju zemqu, na posao, u svoju kancelariju, u svoj `ivot i svoj mali svet.

Ovo se ipak jo{ nije dogodilo. Nijednom se nisam zbunila, niti zastala da onako `eqna osmotrim izbliza lice koje mi se u~inilo poznatim.

Sem toga, pored mene su prolazili qudi sa o~ima raznih boja, a ja sam posmatrala opalo li{}e.

Ne samo da su prolazili, ti qudi su protr~avali ispred mojih o~iju. Kuda toliko `ure i kuda ho}e da stignu? Oni i ne gledaju oko sebe, a kamo li da se osmehuju! Mo`da se osmehuju kad do|u do svog ciqa. Kao da sam ga videla, i{ao je drugom stranom ulice.

Ali za{to mi o~i tih qudi izgledaju tako mlitavo, kao da je sav `ivot iz wih isce|en? Wihova boja bi trebalo da bude zelena, ili plava, ili braon...

Wegove o~i su svetlele u mraku kao buktiwe. A ove o~i ovde svoj sjaj gube ~ak i na suncu. Kao i da ne mogu da podnesu sun~evo svetlo. Pola `ivota provedu pod zemqom, u vozovima. Ovde je prava xungla od `elezni~nih {ina, puno ih je pod zemqom. Wima dolaze i prolaze vozovi. U svakom momentu dolazi neki voz, a neki odlazi.

67

Tu nema nikakvih zabrana i ograni~ewa. [irom se otvore vrata, vozovi izbquju gomile qudi i opet progutaju druge gomile. Qudi sa mlitavim o~ima pa`qivo ~ekaju da se vrata otvore da bi se navrat-nanos ugurali unutra ili da bi isko~ili. Kada na trenutak iza|u iz zemaqske utrobe, spaze lepotu listova ~ampe ili naranxe i opet {mugnu unutra. Kada ve} treba `uriti, onda u kavezima, na brzim to~kovima. Kako da ne postanu mlitave takve obazrive o~i, koje su zaboravile da se smeju!

Jednog dana sam se i ja ukqu~ila u takvu jurwavu, ali sam svesno i namerno propustila nekoliko vozova. U me|uvremenu sam iza{la iz podzemnih prostora vuku}i sa sobom svoje umorno telo i pratila kako se mewaju boje li{}a na drve}u. Promenila sam mesto boravka i opet sam gledala kroz prozor u nadi da }e moje ludovawe da prestane. Qudi su se peli u vozove da bi stigli do svojih kancelarija, a ja sam odlazila u kancelariju radi vozova, da bih mogla da zaradim i da putujem. Putovawe vozom ko{ta, nije besplatno.

Danas sam, ne prvi put, posmatrala crna stabla obavijena sne`nim pokriva~em. Stajala su nepokretno kao indijski isposnici, koji stoje}i meditiraju. Wihovo prkosno lenstvovawe sam posmatrala i ranije nekoliko puta. Kada su stabla zbacila sve`e ruho zelenog li{}a, obla~ila su ogrta~e raznih boja i zapo~iwala spontano da ple{u, sve dok im od wihawa nisu sasvim spala poderana odela i ona su se svesno ili nesvesno, namerno ili silom prilika preobratila u gole isposnike.

Danas je padao prvi ovogodi{wi sneg. Ceo pejsa` je bio potonuo u ti{inu. Stajala sam {}u}urena i sa pritajenim dahom. Kada pada sneg, pada tako tiho, be{umno, tako da nemam hrabrosti da poremetim tu potpunu ti{inu. Nastoje}i da postanem wen deo, ja pritajim dah i ~ekam nepomi~no. Strepim da ako se samo malo pokrenem ili naglo uzmem dah, da bi naru{ila harmoniju svemira.

68

I danas sam se pretvorila u stablo. Sa prozora sam pratila drve}e kako postepeno obla~i sne`no odelo, kad odjrdnom jedno stablo, koje je ba{ ispod mog prozora, ne~ujno se malo krenu iz mesta. Sa iznena|ewem sam uo~ila da je to {to sam smatrala stablom, bio u stvari...

Nije se nakako posebno kretalo, samo je pogled usmerilo nagore. Na wegova ramena, kosu i ka nebu okrenuto lice su padale sne`ne pahuqe, koje su izgledale kao pahuqe od pamuka. Iza tog sne`nog paravana su odjednom kao dve buktiwe zasijale wegove zelene o~i. Nisam mogla ni da se pomaknem.

Kada bi se to desilo pre desetak godina, otr~ala bih dole i pala mu u zagrqaj, poqubila bih ga i ~avrqaju}i bih ga odvela gore u sobu. Ali {ta danas... Nisam se pomakla ni kada su se wegove o~i osmehnule, nisam naru{ila onu ti{inu, ve} sam mu odgovorila samo osmehom. Onda sam usred harmonije te netaknute ti{ine zatvorila o~i kako bih mogla da u sebe {to boqe upijem wegov tihi lekoviti osmeh.

Ne znam kako dugo sam }utke i nepomi~no stajala tamo, ali kada sam otvorila o~i, sneg vi{e nije padao.

Crna stabla su bila odenuta u providne bele zavoje.

Prostor ispred ku}e je bio prazan sve do obzorja.

Na prozorskim oknima je bila zale|ena magla. Vaqda mi je iz oka kanulo nekoliko suza ili je izlaze}e sunce rastopilo sneg.

Bilo kako bilo, ja sam oti{la do umivaonika da umijem lice. Kada sam u ogledalu spazila svoj lik, primetila sam da su mi o~i zelene.

Prevod sa hindi jezika: Svetislav Kosti}

69

Tim Vinton

KOM[IJE

Kad su se doselili, mladi bra~ni par je zazirao od kom{iluka. U ulici je bilo puno emigranata iz Evrope. Mladenci su se ose}ali kao putnici u nekoj stranoj zemqi. Sa desne strane `ivela je jedna makedonska porodica, a sa leve jedan poqski udovac.

Ku}a mladenaca je bila mala ali su joj visoki plafoni i veliki stakelni prozori davali elegantan izgled. Kroz prozor radne sobe mladi ~ovek je preko krovova i preko grobqa automobila mogao da vidi gigantske fikuse koji su rasli u parku po kome su {etali psa. Kom{ije su podozrivo gledale u wihovog dobro}udnog, oliwalog lesija.

Mladi ~ovek i mlada `ena su ceo svoj raniji `ivot pro`iveli u prostranim predgra|ima, daleko od grada gde se dobre kom{ije retko sretaju i nikad se ne ~uju.

Pquvawe i bu~no povla~ewe vode kao i zalivawe ba{te u cik zore malo su ih {okirali. Kod Makedonaca su svi govorili u glas, derali se i dovikivali.

Novodo{av{ima je trebalo {est meseci da shvate da se kom{ije nisu me|usobno mlatile i ubijale, ve} da su samo razgovarale. Stari Poqak je najve}i deo dana provodio zabijaju}i u drvo klince koje bi posle vadio.

Dvori{te mu je bilo nakrcano raznom drvenom gra|om.

Ne{to je stalno dodavao, ali ni{ta nije gradio.

Tokom vi{e meseci u odnosima se ose}ala nelagodnost. Makedonci su se, eto, ~udili da do{qaci tako kasno ujutru ustaju. Mladi ~ovek je ose}ao da oni ne 70

odobravaju {to on ostaje kod ku}e da pi{e tezu, a `ena mu svakog dana odlazi na posao. On je pak zgranut gledao kako wihov de~ak pi{a na ulici. Jednom ga je ~ak video kako je sa stepenika iza ku}e zapi{ao ma~ku.

Mali je uvek bio {i{an do glave, pretpostavqao je, da mu kosa tako br`e i gu{}e raste. Stajao bi iza ograde i jedino su mu se videle kobaltne o~i od kojih bi se mladi ~ovek unervozio.

Ujesen je mladi par o~istio dvori{te iza ku}e, prekopao i na|ubrio zemqu pod neskrivenim i odmeravaju}im pogledima suseda. Posadili su praziluk, luk, kupus, cveklu, pasuq i boraniju, {to je kom{ijama poslu`ilo kao povod da do|u do ograde i ponude savet kako da razdvoje, podignu i zasade leje. Mladom ~oveku je smetalo to me{awe, ali je obratio pa`wu na ono {to su rekli. Wegova `ena se dovoqno odva`ila i pomilovala de~ka po ~ekiwastoj glavi posle ~ega joj je krupna `ena tamnih o~iju i kasapskih ramena dala kesu punu ~e{weva belog luka da ih posade.

Malo potom mladi ~ovek i `ena napravi{e koko{iwac. Kom{ije su videle kako se sru{io. Poqak udovac se nepozvan provukao kroz ogradu u dvori{te i napravio im novi koko{iwac. Nisu razumeli ni re~ od onog {to je rekao.

Kad se leto ulilo u zimu krvave zalaske sunca bi iznenada sledio sumrak ispuwen mirisom nalo`enih drva i javqawem petla u smiraj dana, mladi par je sebe uhvatio kako uzvra}a osmehe susedima. Davali bi im glavice kupusa i za uzvrat dobijali rakiju i drva za lo`ewe. Mladi ~ovek je redovno radio na svojoj tezi o razvoju romana dvadesetog veka. Kuvao je ve~ere za `enu i slu{ao wene pri~e o ekcentri~nim pacijentima i o java{luku u bolnicama. Ulicom vi{e nisu hodali oborenog pogleda. Bili su ponosni i ose}ali se superi71

orno kad su im roditeqi do{li u posetu i zgranuto bacali poglede preko ograde.

Preko zime su dr`ali patke, velike i debele patke za kqukawe koje su tako samo stajale na ki{i i tovile se. U prole}e su im Makedonci pokazali kako da ih zakoqu, o~erupaju i iskalaju. Svi su posedali u krug na prevrnutim kofama i gajbicama i pri~ali pri~e koje jedva da su se razumele, mu{karci su klali, a `ene ~erupale, kao {to i jeste red. U oblaku pare i paperja i isprekidanog dijaloga, mladi ~ovek i `ena su se ose}ali kao omamqeni. Ma~ka se igrala odse~enim glavama. De~ak bi povukao ma~ku za rep. Do{qaci su uhvatili sebe kako se i oni nadvikuju.

Trudno}u nisu planirali. Bili su zate~eni {to su tako brzo postali roditeqi. Wihovi prijateqi nisu imali decu u prvim godinama braka, ukoliko su ih uop{te i imali. Mlada `ena se pripremala za porodiqsko bolovawe. Mladi ~ovek je zaronio u pisawe teze o romanu dvadesetog veka.

Poqak udovac je po~eo da gradi. Kasno u prole}e, zorom, ukopao je stubove, zalio ih cementom i po~eo da koristi onu nagomilanu drvenu gra|u. Mladi par se prevrtao u krevetu, i so~no ga psovao, iza le|a. Mladi ~ovek je ponekad pomi{qao da ih udovac namerno izaziva, da im namerno ide uz nos. Mlada supruga je ujutru povra}ala. Wega je mu~ila alergija.

Mladi par je ubrzo shvatio da ceo kom{iluk zna da je ona trudna. Svi su im se stalno i neumorno osmehivali. Piqar je woj uvek poklawao ~okoladice, a wemu po koje paklo cigareta koje je on stavqao na gomilu, jer nije pu{io. Kad je pristiglo leto Italijanke su po~ele da daju imena. Grkiwe su presrele mladu `enu na ulici, zadigle joj sukwu i opipale 72

stomak tvrde}i da mora da bude mu{ko. Krajem leta prva kom{inica je ve} isplela odelce za bebu, kompleti} sa ~arapicama i kapicom. Mladoj `eni je bilo milo i drago i ose}ala se polaskanom, ali se istovremeno ose}ala nelagodno i sve joj je to smetalo.

Pred kraj leta Poqak udovac je priveo kraju pravqewe gara`e za dvoja kola. Mladi mu` nije mogao da veruje da bi ~ovek bez kola tako ne{to sagradio.

Jedne ve~eri, dok je razmi{qao da li da se po`ali na buku, Poqak je do{ao i istovario nekoliko ru~nih kolica punih ostataka gra|e da koriste za lo`ewe.

Poro|aj je stigao bez najave. Mladi ~ovek je ostavio roman dvadesetog veka i zgrabio telefon. @ena je uzela da ~isti pe}. Babica je stigla i pomogla joj da davr{i zapo~eti posao, a on je tr~karao i trabuwao u upitnim re~enicama. @ena je {partala po ku}i isturenog stomaka gledaju}i {ta on radi. Iza{av{i po jo{ drva, ugledao je pri posledqem svetlu dana lica sa obe strane ograde. Izbrojao je dvanaest. Makedonci su mu mahnuli i doviknuli ne{to {to je zvu~alo kao da su im po`eleli sre}u.

Kad je po~ela da pada no}, mlada `ena je padala u san izme|u trudova, pa bi opet kora~ala ili urlala. Onda se okupala u toploj vodi, uzela da li`e led i zatra`ila pa{tetu. Stomak joj se podigao, a materica spustila. U odbqesku razgorene vatre na woj su blistali gra{ci znoja. No} se spu{tala sve dubqe i dubqe. Babica je pevu{ila. Mladi ~ovek je `eni masirao le|a, davao joj da li`e led, i mazao joj je usne uqem.

A onda je krenulo naprezawe. On ju je milovao i zurio u wu trude}i se da sam ne zaurli~e. Pod se zatresao kad se mlada `ena sjurila u ~u~aw. Ose}ao je wenu snagu i slo`enost. Sva se napela. Lice joj je se osulo 73

pe~atima. Nastavila je da se napre`e, da gr~evito navaquje na neku nevidqivu barijeru, sve dok je u jednom trenutku nije probila i proletela kroz wu. Kad je ugledao lice bebe koja se odjednom stvorila kod dojke, ostao je bez daha. Jednim okom je gledala u wega. Na{la je bradavicu. Za wom se vukla pup~ana vrpca, slivali se verniks i maj~in znoj. Ona je uzdahnula i rukom joj pokrila butinice. De~ko, rekla je. Dete je na trenutak ispustilo bradavicu i zaplakalo. Mladi ~ovek je ~uo usklike koji su dolazili spoqa. Oti{ao je do dvori{nih vrata. Na ogradi na makedonskoj strani pore|ane glave su razdragano gledale u wega i dobacivale. Suze po~e{e da mu se slivaju niz lice. Roman dvadesetog veka nije ga pripremio za ovaj trenutak.

Sa engleskog prevela Dragana @ivan~evi}

74

Eduard Limonov

FAKS

Tako mi se nije odlazilo! Pretposledweg, kako se posle ispostavilo, dana mog boravka u planinskoj pobuwenoj republici jo{ nisam ni pomi{qao na odlazak. Zauzeli smo jedan naseqen punkt, „naseqe gradskog tipa“, {to bi se reklo u Rusiji. A u stvari, gradi} N. I po{li da tra`imo faks. Ja, Slavko Ko{evi} i jo{ dvojica mojih kolega iz odreda vojne policije. Stvar je u tome {to sam hteo da po{aqem reporta`u za moskovski list SovemskaÔ RossiÔ, s kojim sam sara|ivao od januara 1991. godine. Uobi~ajeni put slawa tekstova iz srpskih ratova bio je: na}i nekog ko putuje u najbli`i ma|arski grad, dati mu kovertu sa ~lankom i adresom na koverti – ekspres po{ta je iz Budimpe{te i{la normalno, i za nedequ dana, a nekad i pre, tekst je mogao biti na stolu glavnog urednika Valentina ^ikina. Slawe faksom tih godina za mene je bilo nov i neoproban na~in za dostaqawe mojih reporta`a iz daqine. Srbi su bili savremeniji nego ja.

– Za{to da {aqe{ ~lanak u Budimpe{tu, mo`emo ga poslati faksom direktno odavde – rekao je Slavko. I po{li smo da tra`imo firmu koja ima faks.

Natovareni oru`jem, ~izmama di`u}i pra{inu, stra{nog izgleda, i{li smo ulicama okupiranog gradi}a s ve}inskim, o~igledno, hrvatskim stanovni{tvom. I svra}ali u svaku „firmu“. Se}am se da su to bile prete`no gra|evinske firme. Jugosloveni su stru~waci za gra|evinarstvo, i onda i sada. Grade po ~itavom svetu i nisu skupi. Bilo da su Srbi, bilo da su Hrvati – su{tinski su snala`qivi, preduzetni Ju`ni 75

Sloveni, uro|eni krijum~ari, veseli prekr{ioci zakona. I za vreme bojkota Srbi su vozili cisterne benzina iz Evrope preko Ma|arske, tobo`e u Gr~ku ili Makedoniju, sa falsifikovanim dokumentima. U stvari, taj benzin, naravno, nije stizao do Gr~ke nego je i{ao pravo u rezervoare srpskih tenkova i oklopnih transportera. Ja ovo dodajem zato {to su tih godina faksovi bili inovacija i u Francuskoj, ali su ih preduzimqivi Jugosloveni ve} svojski koristili. Lupaju}i ~izmama i zveckaju}i oru`jem, svra}ali smo u sve prizemne kancelarije firmi pokorenog gradi}a i tra`ili faks! U tre}oj firmi smo uspeli. Po{to su se qupke sekretarice stra{no upla{ile nas, brutalnih vojnika sa smrdqivim i grubim oru`jem, opusti{e se ~im su saznale {ta tra`imo.

– A, fotokopir! – bile su sre}ne. I sama pomisao da tim jezivim okupatorima treba jedino faks, da neke svoje divqa~ke papire po{aqu negde daleko. Samo faks. Ne}e silovati nas, ne`ne sekretarice, nisu do{li da ubijaju i otimaju imovinu nego im se }efnulo – da {aqu neki varvarski tekst u Moskvu. U varvarsku Moskvu. Tek toliko.

Ponudi{e nam da sednemo. Zvecnuli smo i lupili automatima o pod, od ~ega sve tri lepotice zadrhta{e.

Ponudile su nam kafu. I donele je me{aju}i svojim civilnim zadwicama, utegnutim u pantalone, pred na{im vojni~kim o~ima.

Ne mo`e se re}i da smo ostali ravnodu{ni prema devoja~kim zadwicama. Na teritoriji kasarne, blizu nas je bila zgrada bolnice. Bolnicu je opslu`ivao golem `enski kolektiv, pa su vojnici uve~e vrveli oko bolni~ke zgrade kao p~ele oko ko{nice. Osim toga, u samoj kasarni su slu`ile i stalno boravile soldatu{e – zdrave, ~esto lepe srpske devojke, ina~e, Srpkiwe su veoma lepe. U Srbiji ima kudikamo vi{e lepotica nego u Francuskoj, koja je pet puta ve}a po broju stanovnika. Ali, to su sve bile na{e devojke, medi76

cinske sestre i soldatu{e, ve}ina wih imala je stalne momke-vojnike. A ovde, u ofisu tu|e firme, pored nas tr~karaju tu|e mlade `enke, koje izazovno miri{u na parfeme i, mo`da, prvi jutarwi seks. U svakom slu~aju, od jedne, one {to nam je donela kafu, jetko se ose}ao jutarwi seks. Verujte mi. Samo mu{karci bez `ena, mu{karci iz kasarni i iz zatvora mogu nervno, osetqivim nosom, uhvatiti taj miris `ene u kojoj je pre nekoliko sati bio mu{karac. Zatvorenik ili vojnik s odvratno{}u udi{e, ali ipak tra`i taj miris u sobnoj atmosferi. Istr~avaju}i pred rudu za deset godina, se}am se kako mi je po~elo su|ewe u leto 2002. godine u Saratovskom oblasnom sudu. Kako su obezbe|ivali na{u saradnicu Ninu, koja je robijala pored }elije u kojoj su dr`ali nas, petoricu mu{karaca. Ninu su ~uvale jake devojke policajke. Jedna od wih, prosto kobila jedna, sedela je bez ~arapa, kolenima prema meni, i od vatri{ta iz wenog me|uno`ja do mene je dopirao medve|i miris uzbu|ene `enske prirode: fuj, fuj! Jo{ ne mogu da se setim tog mirisa, a da ne zadrhtim. Bio sam sre}an kad su de`urale druge dve policajke, te su nosile hulahopke.

Pa, eto, sedimo u firmi. Na papiru sam napisao broj faksa novina SovemskaÔ RossiÔ i najstarijoj, kratko o{i{anoj devojci krupnih tu`nih o~iju dao moje listove. Sve rukom pisane. Se}am se, tamo je bilo jedanaest stranica. Oti{la je u sobu u kojoj im se nalazio faks aparat. I zadr`ala se. Za to vreme srkali smo kafu. Slavko je odobrio kafu. Gwavator vojnik Joki} je smesta grunuo bombastim govorom o tome da nas mogu otrovati ovi |avoqi Hrvati. Me|utim, gruvao je svoje filipike protiv hrvatskih devojaka i kafe, a nije prestajao da halapqivo pije tu kafu. Na Balkanu je kafa uvek dobra, u krajwem slu~aju nije lo{a. Ose}a se turski uticaj. Mada sam pristalica tog napitka i pijem ga na hektolitre, nikad ne skuvam dobru kafu. Zato koristim aparat „zanzibar“. On kuva boqe od mene.

77

Sedimo, ~ekamo, najstarije devojke jo{ nema. Najzad izlazi, bledog lica, dr`i moje listove, ruke joj se tresu.

– Va{e dokumente – ka`e – ne mogu da po{aqem zato {to je tamo, u Rusiji, u Moskvi, faks stalno zauzet.

I po~iwe da drhti. A na drugim vratima stoje druge dve devojke slu`benice. Stasite, krupnije od vojnika Joki}a – sise, zadwice, uglavnom mo}ne, visoke `ivotiwe – sve su zamrle, zanemele. O~igledno, vrlo su upla{ene. Sad }e ih okupatori izvesti u dvori{te i streqati zbog sabota`e.

– Slavko, smiri ih – ka`em.

– Hrvatska sabota`a! – di`e glas Joki}.

Po{to je srpskohrvatski jezik – i srpski, i hrvatski, samo stotinak re~i su, mo`da, ~isto hrvatske, slu`benice nesre}ne firme sve vi{e blede. Jer su sve razumele.

– [ta da radimo? – pita Slavko.

– Neka proba jo{ jednom.

– Neka – ka`e Slavko. – Dobro bi bilo da jedemo.

Ali komandant je naredio da ne uzimamo ni{ta od wih, zaista truju. Mo`da popijemo, Ruse? Te{ko da }e nam otrovati {qivovicu.

– Imate li {ta za jelo uz kafu? – pita Slavko.

– Pecivo – odgovara jedna devojka.

– Dobro – ka`e Slavko. – A {qivovica?

Devojke se zgleda{e.

– Imamo – ka`e najstarija.

– Onda je donesi uz kafu, {to stoji{?!

Starija odlazi u dubinu ofisa.

– Hrvatska sabota`a! – uzvikuje Joki}. Sino} mi je priznao da je zbog mene dospeo u na{ odred. On je student-filolog i tobo`e zna ruski jezik. Zato su ga prekomandovali kod mene, preveli ga iz druge ~ete.

Joki} je tako ispravan, tako ube|en, tako Srbin, nema mu ravna. [to se ti~e jezika, iako Slavko ne zna ruski, ja i on se razumemo vi{e nego {to razumem Joki}a.

78

Joki}a ne bih nazvao lo{im ~ovekom nego demagogom.

Vojnik-demagog. ^esto zauzme pozu pa po~ne da objavquje propisane istine. Mo`da samo za mene?

Najstarija dolazi sa poslu`avnikom, na wemu su tri ~a{ice. Stavqa ih uz na{e {oqice s kafom, svakom.

– @iveli! – di`e Slavko svoju ~a{icu.

Licemer Joki} ne ~eka. Istina, on je omirisao svoju ~a{icu, pre nego {to je ispio.

– Poku{aj opet, `eno! – komanduje Slavko. I po{to je uzeo sa stola moje listove, pru`a ih najstarijoj. U obra}awu svojim medicinskim sestrama u bolnici i drugaricama-vojnicima, Slavko koristi re~ „sestra“.

Ali, ovde joj ne mo`e{ re}i „sestro“. Neprijateq, kakva sestra... Najstarija se kre}e ve} spokojnije i usporenim pokretom uzima listove od Slavka. Izlazi.

Dve ostale female i daqe stoje na vratima. I{~ekujemo. Minute otkucava elektronski sat na zidu. Tek {to je atmosfera opu{tena {qivovicom, opet po~iwe da se usijava, u skladu sa tim kako u ofisu, kuda je oti{la najstarija, ne{to {kqoca, zuji i do nas dopire {u{tawe hartije.

Ustajem, jer mi je to ve} nepodno{qivo. Ve} se ose}a odmah nekoliko napetih poqa koja pritiskaju sve nas.

Prva napetost: izme|u mu{karaca i `ena. Apsolutno nepoznatih u zatvorenom prostoru. Druga napetost: izme|u zara}enih naroda – Hrvata i Srba. Jo{ jedna napetost izme|u naoru`anih mu{karaca i tu|ih `ena, koje se u celini nalaze u wihovoj vlasti. Dodatna napetost nastala je kao rezultat upotrebe alkohola.

Situaciju zao{trava ~ak i minimum alkohola. A mi smo popili po ~a{icu na prazan stomak. Ustajem poku{avaju}i da sru{im okamewenu realnost.

– Ho}u da vidim kako se to radi, kako se {aqe faks – obra}am se Slavku i Joki}u.

Jo{ nisam sasvim ispravio kolena, a vidim kako Slavkova ruka kre}e ka bedru devojke koja je pred wega stavqala sve`u ~a{u {qivovice, ali se nije spustila 79

na bedro. Ruka je mahnula, pomogla je Slavkovom telu da ustane. Uputio se za mnom. Da vidi kakao radi faks ili je i on ose}ao isto {to i ja, hteo je da naru{i na{u neumoqivu kolektivnu karmu?

U tom ofisu sam prvi put video faks. To je bio maltene prvi model te ma{ine iz firme Panasonic. Jedno komplikovano po{tansko sandu~e sa dve rupice.

Najstarija devojka je digla poklopac faksa, kao haubu na automobilu, i poku{avala da odatle izvu~e jedan od mojih listova. Drugi je, pogu`van, bio na stolu. Ostali su stajali tamo, u sve`wu. Najstarija nam je bila okrenuta bokom. Kada smo u{li, pogleda u nas. U o~ima su joj bile suze. „Vojnici ne cveqaju decu“ – pomislio sam.

– Nije stra{no – rekao sam. – Koliko stranica ste uspeli da po{aqete?

– Dve – re~e najstarija jecaju}i. – Samo dve. Faks je kod wih, u Moskvi, na automatu, ali prima samo po jednu stranicu. Tre}a se zaglavila i, kad sam je vadila, pocepala se, e-e-e – i zaplaka.

– Nije stra{no – rekao sam – prepisa}u je ponovo.

Smirite se.

Ali, ona se nije smirivala. Wena le|a u tankoj bluzici su se tresla od uzdr`anih jecaja. Neo~ekivano sam je pomilovao po le|ima.

– Smirite se – rekao sam. – Sedite. Popijte vodu. – I jo{ jednom sam je pomilovao. I istog trenutka shvatio da to nisam smeo da u~inim. Jer su iz toplih le|a te devojke (po izgledu, bilo joj je 28 godina) u moju ruku u{li wena bespomo}nost i wen strah. Ulaze}i kroz moj dlan u mene, wena bespomo}nost i strah pobudi{e u meni `equ. Odgurnuo sam je.

– Sedite! – naredio sam i podmetnuo joj kancelarijsku stolicu pod kolena. – Popijte vodu! Slavko, daj joj vode!

– Nemojte da histeri{ete! – re~e Slavko. Bio je vrlo qut. Ja sam ga ve} poznavao dovoqno da shvatim da je qut.

80

– Mo`da bi trebalo da odemo? – rekao sam. – Neka ide do|avola tekst. Ionako nije vest nego reporta`a, dan pre, dan kasnije... nije velika razlika.

– Posla}u ga – ustade najstarija. Ustaju}i, uhvati se za moju ruku. – Sve }u poslati... – Sna`no mi povu~e ruku na sebe, i moja ruka joj dodirnu grudi. Grudi su joj bile izazovne i izazovno se zaquqa{e. Mahinalno mi pade na pamet da ne nosi grudwak.

Odsko~ih od we. Bio sam siguran da ona nije kriva {to je moja ruka dotakla wenu dojku. A jo{ mawe ja.

Ali su se dodirnule. Trebalo je {to pre da se povu~emo odavde, ina~e }emo u}i u bliske odnose, kakve je najboqe izbegavati. Ipak je ovo rat. Ipak smo mi neprijateqi. Ipak je na{a strana naoru`ana do zuba. Ipak smo mi mu{karci, a one devojke. Okupirali smo wihovo naseqe gradskog tipa. Imamo neograni~enu vlast nad wima.

Iz susedne sobe se razle`e zvuk nalik na {amar, a zatim je poletela stolica. U trenu smo upali tamo.

Joki} je dr`ao automat uperen u devojku. Devojka je rukama pokrivala svoje sise, ipak pokrivene bluzicom.

– Hrvatska ku~ka – re~e zajapureni Joki} – provocirala me. Digla bluzu i pokazala mi svoje lubenice.

– La`e! – ciknu devojka. – Navalio je na mene i hvatao me za grudi!

– Prekini! – povika Slavko. – Smirite se svi!

Meni je rekao: – Uzmite listove pa idemo odavde! @ivqe, kapetane!

Vratio sam se faksu, zgrabio svoje listove i iza{li smo iz ofisa firme. To nije bilo te{ko u~initi jer se firma nalazila u prizemnoj zgradi. Brzo smo, u muklom }utawu, i{li ulicama tek osvojenog naseqa. Nemaju}i pojma idemo li pravim putem.

Kasnije su mi u Moskvi, u listu SovemskaÔ RossiÔ, pokazali dve stranice moje reporta`e. Stranice su 81

bile crne, a tekst jedva vidqiv. Na pitawe za{to im nisam poslao ceo tekst, odgovorio sam: „Nisam uspeo, po~ela je borba“. Govore}i to, gledao sam na stranu.

Sa ruskog prevela Radmila Me~anin

82

Stanislav Beran

SVAKA DVA SATA KAFA S MLEKOM

U posledwe vreme je neuobi~ajeno otoplilo, led na re~ici popustio je i lomio se. Deo je voda potopila odmah, a ostatak je le`ao na gomili na obalama, braonkast od blata i lagano tope}i se, ostavqao je samo barice staja}e mutne vode. „Vojtice!“ – zakre{tao je glas sa prozora ku}e utopqene u tu gomilu smrznutog blata. „Vojtice, mama!“ S ga|ewem, udario sam ~eki}em i zakucao posledwi ekser.

Odvratan dan, danas ba{ `udi za pa`wom. Koja od wih?

Dve `ene u ku}i, jedna gora od druge. Majka, opsednuta bolesnom brigom za sve oko sebe, uz to jo{ i pi}em, i wena majka, napadnuta paralizom u trenutku kada ju je sve ve} prolazilo. Dve generacije starih `ena za kojima sam se, poput repa, vukao ja, posledwi mu{karac kojeg su jo{ uspevale da zadr`e. Bacio sam ~eki} i popeo se uz stepenice do krova, do belih okruwenih vrata. „Bako, to sam ja, Vojta!“ – viknuo sam u kqu~aonicu.

Unutra se ne{to pomerilo kao pacovi kada jure tamoamo po stogu slame. „U|i, Vojtice, samo napred“ – ~uo se glas, {upaq, kao da neko govori iz bureta. U{ao sam u malu prostoriju ispuwenu neobi~nom starudijom, gde su jedino staro kanabe, sto, pe} i stolica davali smisao. Na toj se baka zimogro`qivo skupqala i naizmeni~no grejala ruke iznad pe}i i gurala ih u xepove xempera. „Zima mi je“ – rekla mi je pla~no. „Zima mi je, a vama je to potpuno svejedno. Ne}ete ni da mi lo`ite.“ Bez re~i, otvorio sam vrata pe}i i u plamen ubacio dva briketa. „Najvi{e biste voleli da umrem, je l’ tako?“, ozarena lica, mangupski mi je namignula.

83

„Naravno, bako.“- pre{ao sam dlanom po wenoj glavi i podigao maramu koja joj je spala ~ak do vrata. „Treba ti ne{to?“ – pitao sam je nakon par trenutaka. „Ne, samo biste mogli malo da mi nalo`ite. Hladno je. Ali, xabe! [tedite na meni. Najvi{e biste voleli da umrem.“ Pokupio sam prqave tawire i pribor, te iza{ao. Dan za danom, na svaka dva sata, svaki put isto.

Usput sam se sudario s majkom, koja se zabrinuto osmehnula. „Sve u redu?“ – pitala je. „Ma da, naravno, jo{ je `iva.“ – klimnuo sam nabusito glavom prema vratima i stu{tio se dole. Pobacao sam su|e u sudoperu i iza{ao iz ku}e.

Nedavno sam kupio auto. Staru {kodu 100, zar|alu, ali upotrebqivu. Dobro me je uhvatilo tatino majstorisawe, slobodne trenutke provodio sam pod autom ili u wemu, mastan od uqa. Sre}an vra}ao sam se u taj ~udan stara~ki dom, pod stara~ku papu~u. „Istruli}e pre nego li u wemu bude{ mogao normalno da sedne{“ – podrugqivo su se cerili poznanici, dok su prolazili pored. Iz raspadnutog krova susedne ku}e izvukao sam jo{ upotrebqive grede i od wih napravio jednostavnu nadstre{nicu, presvu~enu najlonom.

Iz ovih mojih majstorisawa, svaka dva sata, izvla~ila me je briga za to {ta se de{ava u potkrovqu, iza belih vrata, u pregrejanoj sobi, sa polumrtvom staricom. Leti, zimi, tamo je bilo vru}e kao u kotlarnici.

Ona se i daqe skupqala na stolici, umotana u }ebe, cvokotala je i besnela na svakoga ko bi joj natr~ao. „Mama se boji da ho}emo da je ubijemo u snu, skoro da ne spava“ – otkrila mi je jednom mama. No}u je za bakom ustajala ona.

Oslonio sam se svom snagom nekoliko puta na konstrukciju nadstre{nice da proverim da li ~vrsto dr`i i otvorio konzervu sa srebrnom bojom. Bar da to~kovi izgledaju pristojno. Seo sam na zemqu i pa`qivo pre84

lazio preko zar|alih delova. Prole}no sunce grejalo je limariju, vazduh se na karoseriji talasao, a prijatna toplina je uspavqivala. Odlo`io sam ~etku i zatvorio o~i.

Odjednom, ti{inu razbi o{tar, `estok zvuk elektri~ne gitare. Uvek, kada nije mogla da me na|e, mama je na gramofonu pu{tala neku od mojih plo~a, jedno od tih krvavo pla}enih blaga, provu~enih preko granice iz Poqske ili Ma|arske. „Vojtice!“ – ~ulo se odnekud. „Baka!“ Ustao sam, obrisao ruke od srebrne boje i otresao pantalone.

Iznad glave mi je zalupio prozor. Muzika je utihnula, upla{en premi{qao sam {ta se desilo s plo~om. Vaqda je samo izvukla gajtan iz uti~nice. „Bako, je l’ ti treba ne{to?“ – viknuo sam joj u uvo, spreman da odmah nestanem. „Kafa bi mi ba{ prijala, kafa s mlekom. Ili pivo,“ – odgovorila je iznena|uju}e smisleno i obe{ewa~ki mi je namignula. „Ba{ mi prija pivo.“ „Ho}e kafu. I pivo“ – obavestio sam majku i ponovio bakinu grimasu. „Pivo?“ – prepala se. „Ne sme ni da lizne alkohol, pije lekove, pa to bi je ubilo“, dodala je. „Ili tebe, ako bi morala da da{ jednu fla{u, je l’ tako?“ – uzvratio sam. „I da ne zaboravim, kafu ho}e s mlekom“ – napomenuo sam stoje}i izme|u vrata i brzo izleteo.

Kolutovi to~kova sjajili su se na suncu. U trenucima kada bi preko neba pre{ao redak sloj oblaka, sve bi se ugasilo, ponovo umrtvilo.

Iz o~iju joj se video strah. Strah da }e ostati i bez tog posledweg {to joj je na svetu ostalo. Vlastita majka je nije poznavala a sin ju je prezirao. Ve} dugo je dan delila po pi}ima koja je uzimala. Ujutru kafa s rumom, za ru~ak i celo popodne pivo, uve~e vino. I ne{to uz to, zavu~eno po ormarima i buxacima. Kao mi{ tr~karala je bez prestanka po ku}i, vukla sa sobom |ubrov85

nik ili kantu s krpom i pravila se da sre|uje. S vremena na vreme bi je pi}e oborilo. Onda bi se oteturala do starog kanabeta i hrkala sve do jutra ispred ekrana koji je {u{tao, spokojno mqackaju}i i osmehuju}i se u snu.

Mrzeo sam to, mrzeo sam qude koji su preko dana pili. Sam skoro da nikada nisam pio, samo ponekad uve~e sa prijateqima pivo. Radovao sam se trenutku u kojem }e auto upaliti i u kojem }u biti van dosega dre~e}ih prozora. Majka je istr~ala ispred ku}e. „Vojtice, moram na pet minuta na odem. Ako baka bude ne{to trebala, molim te, na|i joj se. I budi dobar prema woj.“ Odmah nakon toga, nestala je iza ugla. Seo sam u auto i okrenuo kqu~ motora. Zaka{qao se i upalio.

Oslu{kivao sam pravilne udare, auto je preo kao zadovoqna limena ma~ka sa tek olizanim {apicama.

Jo{ predwa hauba, {ofer{ajbna i spreman sam. One dve verovatno ne}e o~ekivati, gubim se iz vidika i ostavqam ih sebi samima. Majka }e verovatno kona~no da se ubije od alkohola. Od briga za mene, za baku i od besa {to je zaista ostala sama. Pla{ila se toga, znala je da samo}u ne mo`e pre`iveti. Mo`da bih mogao da joj nabavim psa, nekog me{anca koji bi je odvla~io od fla{a i bola.

Iskqu~io sam motor i u{ao u ku}u. Memqiv vow potkrovqa protresao me je kao i uvek, ali ovoga puta pome{an sa jo{ ne~im, gorko-slatkastom paqevinom.

Ponovo nas ka`wava, pali neku grozotu, pomislio sam i pokucao. „Bako, to sam ja, Vojta“, viknuo sam i otvorio vrata.

Prvih nekoliko trenutaka ni{ta nisam video. Prostorija je bila puna odvratnog smrdqivog dima. Po se}awu sam nekako do{ao do prozora i otvorio ga. „Bako, {ta to izvodi{, ugu{i}e{ se“, okrenuo sam se prema pe}i. Video sam da se ne}e ugu{iti. I daqe je sedela na svojoj stolici, oslowena ~elom o u`arenu 86

pe}, spaqene kose, ko`e izgorele do kosti koja je iz braon prelazila u crnu boju. Brzo sam je povukao od pe}i. Uko~ena pala je sa stolice i buqila u plafon. Iz glave joj se dimilo, spaqena ko`a se povukla i otkrila krezube desni. Koraknuo sam unazad i po~eo da povra}am. Baka se poput paklene indijanske lule i daqe dimila u plafon i ~udno osmehivala. Istr~ao sam iz ku}e, sko~io u auto i upalio ga. Ubacio sam u rikverc i u velikoj brzini iza{ao na put. Auto je jurio, motor se pod otvorenom haubom tresao, kroz nezastakqeni predwi deo divqe je {ibao vazduh. Qudi su se iznena|eno zaustavqali, okretali se, zaklawali usta od vihora pra{ine. Progutao sam sokove koji su krenuli iz utrobe i jo{ uvek video sivu grimasu spaqene starice.

Kao da mi se i nakon smrti podsmehivala na najgori na~in. Majku }e to ubiti, najverovatnije }e biti dovoqno samo da je u sobi vidi. Mo`da }e ih na}i kako le`e jedna pored druge. Nasta}e hiqadu glasina, proverenih vesti o tome {ta se zaista dogodilo, ko koga i {ta. Iz sobe }e izvetreti zapah spaqene ko`e i mesa.

Ili se ni{ta ne}e desiti, majka }e sve to prespavati, nakon {to zalije utrobu {piritusom. Usporio sam, zaustavio. Na kraju {ume, u kraju koji nisam poznavao.

U kraju bez prozora i qudi.

Prevod sa ~e{kog Sandra Vlaini}

87

Janis Angelu

AVANTURA JEDNOG TRAMVAJA

U na{em gradu, u gradu gde smo se rodili, ~esto se de{avaju ~udni doga|aji. Nalik onome {to se dogodilo kad je na{ fudbalski klub osvojio kup. Slu~ajnost je {to je generalni direktor kluba zaposlen u javnom preduze}u za tramvajski prevoz pa je ustupio jedan tramvaj igra~ima da proslave pobedu.

Mogli su da otpo~nu turneju s jednog kraja grada na drugi, obilaze}i i najdaqe delove. Igra~i u|o{e u tramvaj, po{to se prvo potrudi{e da se snabdeju velikim koli~inama najja~ih alkoholnih pi}a.

Na polasku, upla{ili su se da }e se ovo tumarawe zavr{iti kao zamorno i dosadno i da }e posle nekoliko ulica vratiti tramvaj u gara`u. Me|utim, brzo su shvatili koliko su se prevarili. Zato, ~im po~e{e da tro{e prvu turu pi}a, shvati{e da je tramvaj u mogu}nosti da izvede mno{tvo pokreta i to na vi{e na~ina, {to je ostalim tramvajima nemogu}e. Ove osobenosti otkri centarhalf koji preuze da vozi tramvaj. Primetio je da mo`e da pravi razli~ite skokove, od kojih su neki li~ili na skokove kowa koji se oteo jaha~u. Kao podizawe na stra`we banda`e. Mogao je jo{ i da {eni, da iza|e iz {ina i klizi po zemqanom putu. Znao je i da se popne na trotoar, pla{e}i usamqene prolaznike.

Ovo posledwe se dopade fudbalerima koji proturi{e noge kroz prozore, i daqe nose}i {tucne i kopa~ke. Kad su neki od prestravqenih pe{aka kritikovali ne odobravaju}i wihovo nevi|eno pona{awe, po~e{e da ih ismevaju, da se plaze i nepristojno gestikuliraju. Golman u jednom trenutku predlo`i da 88

pro|u pored Eleonorine javne ku}e u ulici Ksutu 137, i da pozovu devojke da krenu sa wima. U me|uvremenu, idu}i ka bordelu, po~e{e opet da progawaju {eta~e, da ignori{u saobra}ajne policajce i da se ne obaziru na semafor, primoravaju}i nevine qude da be`e u`asnuti.

Kad stigo{e do javne ku}e u ulici Ksutu 137 (u ovu ku}u veseqa gde dosta uva`enih gra|ana, nezadovoqnih stidqivim, strogo patrijarhalnim vo|ewem qubavi, tra`i neku vrstu seksualne originalnosti), po~e{e da dozivaju devojke da ostave mu{terije i da nastave erotsku zabavu unutar vagona. One jurnu{e nezadr`ivo i u|o{e u tramvaj, ostaviv{i prolazne klijente da podi`u pantalone.

Avantura sada postade interesantnija. Polugole devojke podigo{e sukwe i otkri{e zaprepa{}enim prolaznicima celu zanosnu povr{inu koja se nalazi u najzavu~enijem delu uvale, gde su mnogi topovi poku{avali silom da se probiju, bez ikakvog razloga, po{to be{e spremna da se preda bez ikakvog otpora. Sva ova de{avawa, koja mogu i kra}e da se opi{u, stvori{e veliku zbrku, tako da primora{e saobra}ajnu policiju da tra`i hitnu intervenciju jedne patrole da bi zaustavila nezadr`ivi galop raspame}enog tramvaja.

Me|utim, ova mera se pokaza bezna~ajnom. Ne samo zato {to tramvaj ne stade, ve} fudbaleri i devojke iz javne ku}e iz ulice Ksutu 137 sada po~e{e da se rugaju i da izazivaju policajce. Zbog ove nagle promene policija je morala da po{aqe drugu patrolu, za ponovno smirivawe situacije. Zato sada igra~i krenu{e da love prolaznike sa jo{ ve}im besom i da ih prisiqavaju da se pewu na elektri~ne stubove i na stabla iz drvoreda na ivici trotoara.

U me|uvremenu, trebalo je da interveni{e i Sektor za etiku, jer se nekima od fudbalera be{e ukazala prilika da vode qubav sa devojkama na sedi{tima tramvaja, koja upropasti{e belim flekama. Ostali normalni tramvaji pomeri{e se u stranu zapaweni, a wihovi voza~i nepre89

stano su se krstili. Stawe posta dramati~no. Saobra}aj se zaustavi, a policija bi primorana da mobili{e sve patrole koje su se pokazale jednako nesposobne da obuzdaju izbezumqeni juri{ ovog tramvaja, jer ih je on udario branikom i slupao im vozilo.

U tom kriti~nom trenutku pomisli{e da preseku snabdevawe strujom, {to bi izazvalo haos u ~itavom gradu. Zato, sve {to bi se u ovom ~asu de{avalo u centru, po~elo bi da se {iri po udaqenim delovima grada.

Tako bi hleb u pekarskim pe}ima ostao nepe~en, u liftovima bi se zaglavilo mnogo qudi, na elektri~nim {poretima jela bi ostala nedokuvana ({to bi se desilo i u restoranima), tako da bi svi u gradu tog dana ostali gladni. U zamrziva~ima hrana bi se pokvarila, a na hirurgiji bi se obustavile operacije. ^itav bi grad utonuo u tamu, bez obzira {to be{e tek podne.

Seli su i prera~unali cenu prekida struje i shvatili da bi bila ogromna u odnosu na {tetu poludelog tramvaja, pa odlu~i{e da izdaju naredbu da se sve vrati u pre|a{we stawe, i da se opet ukqu~i struja.

Tramvaj za to vreme nastavi svoj luda~ki put. Jednog momenta uspe da se uglavi na kolosek metroa i da ide po wegovim {inama. Sada nastade opasnost da se sudari sa kompozicijom metroa i da do|e do brojnih `rtava.

Pred ovom pretwom {ef `eleznice naredi da stanu svi vozovi, istovremeno iskqu~iv{i dovod struje.

Zbog ove bezizlazne situacije tramvaj be{e promoran da ponovo si|e na ulicu i tada se dogodi novo iznena|ewe. Puno mladih pankera obrijane glave sa ~irokanama, ofarbanim u boju wihovog tima, prepozna svoje omiqene fudbalere. Odmah svi zajedno po~e{e da im kli~u, tr~e za tramvajem i pevaju navija~ke pesme, koje su se mogle ~uti jedino na fudbalskom stadionu.

Me|utim, ovo se pokaza kao velika provokacija za navija~e drugog popularnog tima u na{em gradu koji su jedva ~ekali da ih napadnu.

90

Po~e tu~a i mnogi krenu{e da vitlaju lancima, dok drugi povadi{e no`eve. Zatim stado{e da razbijaju izloge i pale parkirane automobile. U jednom momentu, videv{i da navija~i protivni~kog tima {utiraju tramvaj wihovih qubimaca , razbesne{e se, i krenu{e da ih jure. Tako, dakle, drugi put pristalice oba tima dospe{e do metroa i, spaziv{i jednu zaustavqenu kompoziciju, napado{e je. Odmah jurnu{e da lome stakla i sedi{ta, prevrnu{e jedan vagon i zapali{e ga.

Kad iza|o{e na ulicu, vide{e da ih ~eka interventna brigada. Odmah se ujedini{e i po~e{e da bacaju kamewe i da tuku policajce palicama. U ovom povoqnom trenutku tramvaj neprime}eno nestade. Pade no} i na mesto tu~e sti`e puno kola hitne pomo}i da pokupi povre|ene. Ali, {ta se desilo sa tramvajem? Komandir policijske stanice, koji je u~estvovao u borbama, krenu da ga tra`i. Morao je, po svaku cenu, da prona|e, uhapsi i propisno kazni inicijatora ovih stra{nih nemira.

Pitao je policajce iz patrole, qude iz Sektora za etiku, ~ak i bolni~are iz saniteta da li su ga videli, ako su ga, kojim slu~ajem, preneli povre|enog u neku de`urnu bolnicu. Ali, niko nije znao.

U tom kriti~nom momentu zamenik komandira policije posavetova ga da ide i da upita otpravnika na po~etnoj stanici. Ideja mu se u~ini dobrom. Na|e {efa stanice u stawu nebeske sre}e. Sedeo je bezbri`an.

Pu{io je Marlboro i pijuckao sa u`ivawem xin-tonik sa kri{kom limuna. Na stanici ne be{e nijednog tramvaja, osim jednog koji je bio tamo, kako se ~inilo, na popravci.

Tramvaj? upitao je zadihano, {ta se desilo sa tramvajem?

Ne znam o kom tramvaju mi pri~ate, odgovari {ef.

Ma kako ne znate da je jutros poludeo jedan od va{ih tramvaja!

Poludeo jedan od mojih tramvaja! Ma {ta ka`ete!

Gospodine komandire, uz sve uva`avawe koje ose}am 91

prema Va{em visokom ~inu, moram da vam saop{tim da nijedno moje vozilo nije poblesavilo. Sva su normalna i rade uobi~ajeno. Ovo ovde je kod majstora uzelo bolovawe i ~eka popravku. Ako se to {to ka`ete desilo, onda je stvorilo pravo ludilo. Jeste li nekad ~uli za tramvajsko ludilo?

Bi}e da je to, zakqu~io je komandir policije, i otpisao tramvaj.

Nemogu}e, re~e {ef stanice. To je jedan vrlo disciplinovani tramvaj koji nikada nije pokazao sklonost ka ludilu. I to Vi treba da znate vrlo dobro, po{to ste Vi VLAST, kako Vas vrlo uspe{no karakteri{e na{ predsednik. Mo`ete verovatno da zamislite koliko li~i na kowe iz kowi~ke policije koji se toliko ~esto otimaju jaha~ima?

Slu{ajte, gospodine otpravni~e, iako i ja gajim veliko po{tovawe prema Va{em visokom polo`aju, jutros je jedan od va{ih tramvaja prevrnuo ~itav grad.

Sumwam da to ne shvatate. Fudbaleri, ponos i dika na{eg grada, do~epali su ga se, ne znam jo{ na koji na~in, i po~eli da kru`e po gradu tamo – amo , ru{e}i odre|eni sistem vrednosti i mi{qewa. Wima su se pridru`ile ze~ice i dame iz bordela iz ulice Ksutu 137...

(Na ovom delu izlagawa sko~io je {ef stanice i primetio da i bordel iz ulice Ksutu 137 predstavqa diku i ponos na{eg grada.)

Molim Vas, prekide ga komandir, dozvolite mi da nastavim i nemojte ubacivati neumesne i beskorisne opaske sa kojima, ina~e, mogu i ja da se slo`im, a siguran sam i na~elinik Eti~kog saveta. Dakle, ka`em da su zajedno sa ze~icama i damama iz javne ku}e u ulici Ksutu 137 izazvali javne nerede.

Ma {ta ka`ete, gospodine komandire, kako mo`e tramvaj da se podigne na zadwe banda{e i da si|e na trotoar?

92

I ne samo to, dopuwava komandir, nego se popeo i kretao po {inama metroa!

Po {inama metroa! Neverovatno, gospodine komandire. Kako je mogu}e da tramvaj, ~iji je kolosek upola {irok u odnosu na kolosek metroa, ide po wegovim {inama?!

Bez obzira, to jeste neverovatno, ali je, sa druge strane, istinito.

Postoje i svedoci. Patrole policije i qudi iz Sektora za etiku tr~ali su za tramvajem i kupili ve{ koji su bacale ze~ice i dame i kondome koje su fudbaleri iskoristili da ne bi zaradili sidu. Mo`ete to isto da pitate i tramvaj.

Tramvaj! Ma o ~emu pri~ate, gospodine komandire!

Pri~am o ekspertima. Oni }e mo}i da otkriju da li je tramvaj iza{ao van koloseka i i{ao po ulici.

Tragovi su jo{ vidqivi. I dok me vi ube|ujete da je bio ~itavog dana zakqu~an u gara`i, dotle je trebalo da ste ga ve} poslali u de`urnu bolnicu za tramvaje, jer ja sam na{ao tragove blata po banda`ima. Mo`ete, osim toga, i da ga pitate.

Ma mogu da pitam tramvaj! Gospodine komandire, mo`da ste napravili gre{ku pri zakqu~ivawu, pa ste ga pome{ali sa trolejbusom koji je isto `ute boje i ima sposobnost manevrisawa?

Gospodine upravni~e stanice, odgovara mu komandir, zauzev{i zvani~an stav, da li stvarno mislite da ne mogu da razlikujem tramvaj od trolejbusa? Onda ne bih mogao da budem na ovoj visokoj funkciji i da JA budem VLAST. Mo`da se onda patrolama i va{im qudima privi|alo?

Opet gre{ite. Policija uvek barata zvani~nim informacijama i dokaznim materijalom, a ne naga|awima.

I Vi dokaznim materijalom smatrate svedo~ewe jednog tramvaja.

93

Mislim da i Vi ~inite jednu ozbiqnu gre{ku. Dakle, mislite da je prekr{ilac zakona i policijskih propisa moj siroti tramvaj??? Vidite mu~enika koliko deluje usamqeno i koliko je po~eo da drhti od straha! A ne krivac ili krivci (na ove re~i {ef stanice mu se pribli`io i s qubavqu ga pomilovao). Niste ni pomislili koliko su krivi fudbaleri ili ze~ice i dame iz javne ku}e iz ulice Ksutu 137? Idite wih da jurite i uhapsite, a ostavite moj tramvaj na miru. Zna~i, ho}ete da uhapsite tramvaj, a ne krivce? To je kao da ho}ete da bacite u zatvor no` ili pi{toq kojim je izvr{en zlo~in, a ne ubicu!

Ipak moram da ga zaplenim.

Pa da onemogu}ite saobra}aj u ~itavom gradu? Da li shvatate posledice? Ma, dosta vi{e mozgawa. Dozvolite mi da Vam dam jedan savet. Gospodine komandire, idite ku}i i spokojno lezite da spavate. Mir je ve} uspostavqen. Tramvaji i metro saobra}aju neometano.

Pe{aci se kre}u sigurno. Grad se vratio u uobi~ajeni tok. A {to se ti~e ovog nesta{ka, tramvaja, kao {to znate, siroma{ak }e biti pod strogom prismotrom.

Toplo Vas molim da mu ne otvarate karton. Sada su se ~ak i fudbaleri umirili (A, da, i za wih }emo smisliti odgovaraju}u meru. Trudi}emo se da ne osvoje kup slede}e godine. Sudije su svi na{i qudi). Idite da spavate u zagrqaju svoje voqene `enice koja Vas ~eka sva uznemirena. I gledajte da vodite qubav, puno puta. Jer, osim toga, treba da su Vas inspirisale orgije fudbalera sa ze~icama i damama iz kupleraja iz ulice Ksutu 137.

Preveo sa gr~kog Predrag Mutavxi}

94

^en ]iangung

ONI SU SLEPI

1 Otpratio sam je do vrata wenog stana. „U|i.“ U tamnoj senci ispred vrata zgrade, dao sam joj posledwi poqubac.

Nije oti{la. Oslowena na moje grudi, tankim ka`iprstom igrala se dugmetom na mojoj ko{uqi.

Nisam je vi{e po`urivao da ode, }utke sam joj dopu{tao da me miluje. „Ho}u da te otpratim. Kada si|e{ sa autobusa, ima{ jo{ dobar komad puta.“ Tako smo, opet, seli u autobus i vratili se u sokak Fangjuan.

Ranije nikada nismo prolazili sokakom Fangjuan.

Tamo su, pore|ani jedan pored drugog, sedeli qudi, u`ivaju}i u hladovini sokaka. Mi smo i{li sokakom ]isiang. U wemu je bilo izuzetno mirno. Ovde su zgrade bile ~as izba~ene, ~as uvu~ene, s tamnim }o{kovima koji su se nizali jedan za drugim. Kad god bismo u{li u wih, razmenili bismo po jedan topao poqubac ... Najzad, morali smo da pro|emo kroz onaj popre~ni sokak koji je bio mra~an, uzan. Zagrqeni, i{li smo korak po korak, srca su nam uzbu|eno lupala.

Sokak Fengjuan, broj 57. Vratili smo se do mojih ulaznih vrata. „Hajde, u|i“, sada je ona bila na redu da izgovori te re~i. „[ta ti pada na pamet, kako }e{ sama.“ „Paaa, ako te nije briga ...“, napu}ila je usta.

95

Tako smo, opet, i{li ka onom mra~nom popre~nom sokaku, i po ko zna koji put zalazili u tamne }o{kove sokaka ]isiang. „Igramo se mice-trakalice“, rekoh. „Neko dolazi.“ Lako me je odgurnula i odvojila se od mene. „Ooo, oni su slepi“, rekao sam joj.

2 Da, oni su slepi. Dr`ali su se za ruke i posr}u}i i{li napred.

Imali su, otprilike, preko ~etrdeset godina. @ena, oni`a, debequ{kasta, blago skupqenih o~iju, malo otvorenih usta. Da li se to ona osmehivala? Ne, ona je usredsre|eno pipala put – desnom rukom je dr`ala {tap kojim je pipala, udaraju}i uz trotoar. Ulicom je odzvawao udarac {tapa... Levom rukom je vodila mu{karca. On je bio mr{av, visok, krupnih o~iju u kojima nisu iskrile iskre `ivota. On je preko svoje slobodne ruke oka~io mre`u u kojoj su se nalazile dve porcije za hranu. I{ao je stranom koja je bila bli`a sredini ulice. Jedan bicikl ga je uz zvowavu zvonceta hitro obi{ao sle|a, prolaze}i tik uz wega ...

Oni su uvek i{li dr`e}i se ivi~waka sokaka.

Sokakom su odzvawali tupi udarci {tapa.

3 Vra}ali smo se iz robne ku}e, pretrpani velikim i malim kesama.

Zagrqeni, opet smo prolazili sokakom ]isiang i opet kroz onaj mra~ni, popre~ni sokak. Letwi lahor, tajnovite zvezde. Od sutra vi{e ne}emo morati ovako.

Sutra }emo se ven~ati.

96

Opet jedan uvu~eni }o{ak. „Ho}emo li?“, upitala me je ne`no. „Ho}emo“, rekao sam joj. „Ali, malo si odsutan. O ~emu razmi{qa{?“ „Ma, ni{ta.“ „Pa onda za{to stalno gleda{ tamo?“ „Vidi! Oni opet dolaze.“ „^ega se boji{, zar oni nisu slepi?“

4 Odjeci udarca {tapa ...

Opet su do{li. Isto kao i pro{li put. Dr`ali su se za ruke, vodili jedno drugo, posr}u}i, i{li su napred.

Opet su i{li uz desnu ivicu sokaka.

Mu{karac je opet nosio mre`u s porcijama hrane, hodaju}i sa `enine leve strane, dok je ona bila bli`a sredini sokaka. @ena ga je opet vodila. U desnoj ruci dr`ala je {tap, kretala se uz samu ivicu sokaka kojim su odzvawali udarci {tapa ...

5 Sva|a.

Gde li su se deli ludilo qubavi i slatka ~arolija medenog meseca? „Slu{aj ti, danas sam abortirala.“ „... Ti nisi normalna! Za{to si sama donela odluku o tome?“ „Budi sre}an {to ti to i sad ka`em!“ „Zar nas dvoje ne `ivimo zajedno?!“ „@ivimo zajedno?! Ha, zar jo{ ima{ obraza da ka`e{ da ,`ivimo zajedno’? Po ceo celcati dan samo misli{ na svoje ,romane’ i svoje, ~itaoce’. Jesi li ikada pomislio da kod ku}e ima{ drugu polovinu’! Da 97

te prvo pitam, otkako sam zatrudnela, da li si me pitao ne{to? ... ^im do|e{ s posla, spremam ti ru~ak. Posle ru~ka, perem ti sudove. Jo{ o~ekuje{ da ti rodim dete, da ga zabavqam, a? ... Tek mi je dvadeset osam godina, nisam dovoqno u`ivala u `ivotu!“ „Ako ho}e{ da se zabavqa{, za{to si se onda udavala ?!“ „A ti? Najboqe je bilo da si se o`enio svojim romanima a ne mnome! Za{to si se o`enio?!“ Besmisleno. Boqe mi je da }utim. Da okrenem le|a.

Da spavam. Sutra jo{ treba da napi{em ~etvrto poglavqe. Ona je le`ala tamo i plakala, kao da je u pravu !

Eh, a onda, na samom po~etku na{eg zabavqawa, govorila mi je: „Sve moje je tvoje“ „Vole}u te ~itavog `ivota“, govorio sam joj.

Nije bilo potrebno ni{ta drugo da pri~amo, ni o ~emu drugom da razmi{qamo. Samo je to bilo dovoqno.

Da li je samo to, zaista, dovoqno? Za{to u po~etku nismo vi{e razmi{qali?

6 Kako to da ih uvek vi|am da prolaze sokakom ]isiang? Pa daaa, na ulazu u sokak nalazila se fabrika u kojoj su radili slepi. Ta fabrika je, verovatno, imala dve smene. Ponekad su oni u zoru dolazili sa istoka, a po podne se vra}ali ka zapadu. Ponekad su odlazili tek u podne, a vra}ali se no}u.

Bez obzira na to da li i{li ka istoku ili zapadu, u zoru ili no}u, uvek su se dr`ali za ruke. Kao vozila koja se kre}u u skladu sa saobra}ajnim propisima, sledili su desnu stranu puta i tako i{li. Mu{karac je uvek nosio mre`u, i i{ao je sa spoqa{we strane sokaka. @ena ga je vodila, poma`u}i se {tapom. Pipaju}i, 98

sledili su ivicu sokaka. Udarci {tapa tupo su odzvawali. @ena je bila obuvena u platnene mokasine, na desnoj je, na spoqa{woj strani, stajala velika zakrpa od ko`e. Eeeh, bez obzira na to da li je i{la ka istoku ili zapadu, uvek je ova noga trqala ivicu sokaka.

Udarci {tapa tupo su odzvawali.

7 Sva|a. Pomirewe. Sva|a. Pomirewe. „Mogu i bez tebe!“ „Bez tebe bih `iveo jo{ boqe!“ „Razvod!“ „Ako se ne razvedemo, nismo qudi!“ Razveli smo se.

Iza{li smo iz sudnice sa ose}awem praznine.

Sokak ]isiang. Ona je i{la levom stranom. Ja sam i{ao desnom stranom. Vra}ali smo se da sredimo stvari.

Oni su nam, opet, dolazili u susret. Kao da smo ubrzali korak.

Za{to? „Oni su slepi.“ To sam nekad izgovarao. „^ega se pla{i{, zar nisu slepi?“ To je ona nekada govorila.

8 Oni ni{ta ne vide. Ni{ta ne znaju.

Oni su se i daqe dr`ali za ruke, vodili jedno drugo, i tako vrludaju}i i{li napred. Mu{karac je i daqe nosio mre`u. I{ao je sa spoqa{we strane. @ena je i daqe nosila {tap i sledila ivi~wak sokaka. @ena je 99

promenila cipele. Obula je par novih. I daqe je to bila desna noga, i daqe izguqeno isto mesto od udaraca u ivicu puta.

Nekoliko mladih parova dolazilo im je u susret ili ih je mimoilazilo. Ali niko nije posebno obra}ao pa`wu na wih. Bio je to samo par slepih qudi.

Odjek udaraca {tapa ... Buka prestonice je utihnula. [tap je parao ti{inu puta. Samo se ~uo wegov odjek: tup,tup,tup,tup ...

Sa kineskog preveli: \in Sjaolei i Radosav Pu{i}

100

Ifigenija Simonovi}

POQUBAC ZA PRINCEZU KREKICU

U sredini mo~vare iza deset bregova i nekada davno, nalazilo se rasprostraweno `abqe kraqevstvo. Prestonica je bila ogra|ena visokim zidinama od lokvawa i rogoza. Na hridinama se nalazio grad, sagra|en od blata i obrastao mahovinom. Govorilo se da je u samom podno`ju zakopan veliki kov~eg, pun zlata i dragog kamewa. Kraq Krekac Zeleni ukazivao je ~esto na to da se kov~eg iskopa. Podanici su ga savetovali da se ta stvar ostavi na miru sve dok se ne proveri da li se blago zaista nalazi tamo.

Iza grada se nalazila bara, ~ista poput bazena kraqice Regine. @abqanke iz ovog kraqevstva u wega su odlagale jaja{ca iz kojih su se izlegali sitni crni punoglavci. Iz grada im je dono{ena najboqa hrana, tako da su se veoma brzo razvijali u `abqu mladun~ad.

Kada bi dovoqno stasali, okolo bare bi se zbrajale `abqanke koje su `elele postati majke.

Krek, krek, Mek ‌ klicala su mladun~ad.

Svaka `abqanka, koja bi se prva dotakla `abice, postajala bi wena Mek, kako se kod `aba ka`e majka. @abe bi tako svoju kreketavu porodicu iznosile na suvo sve dok i posledwe mladun~e ne bi bilo udomqeno.

Poneko od mladun~adi je na glavama imalo maju{ne krune koje su se prelivale u hiqadama boja. Wih je smela dotaknuti samo kraqica Regina. Svi su znali da su mladun~ad sa krunama kraqevskog roda, tako da im niko nije ni poku{avao da pri|e.

Kraq Krekac zeleni i kraqica Regina imali su preko tristotine sinova, a ni jedne k}eri.

101

Ni jednog sina vi{e! Ni jednog vi{e! – vikao je kraq, a blato je pqu{talo na sve strane. [ta mo`emo, k}eri nemamo, ovu vojsku ne uzimamo, – umirivala ga je kraqica.

Vide}emo ve} kakva }e nam sre}a biti naklowena narednog leta …

Slede}a mladun~ad u bari iza grada polako je stasavala. Kada su se ve} po~eli nazirati prvi znaci `abqe postave, `abqansko dru{tvo se polako i ponovo po~elo okupqati na bregu. Razgovaralo se o svemu i sva~emu, koliko ko odoj~adi `eli, tako da im sati ~ekawa nisu bili previ{e dugi. Wima su se pridru`ili i kraq Krekac Zeleni i kraqica Regina.

Punoglavci su se jedan za drugim preobra}ali u `abice i `abqane i wihovo kreketawe se nadaleko i na{iroko ~ulo: Krek, krek, Mek! Krek, Mek, Mek! Istezali su svoje krake iz vode, tako da su ih `abqanke lako iznosile na suvo. Potom bi odskakutali za majkom, svako u svoj dom.

Posledwi je u bari ostao jedan punoglavac. Na bregu su jo{ samo ostali da ~ekaju jedna stara `aba i kraq i kraqica. Ku}i su poslali dvadeset i sedam sinova bez i jedne k}eri, ali se po protokolu moralo sa~ekati do kraja.

Za svaki slu~aj … kreknuo je kraq Krekac Zeleni.

Kraqica Regina je naslu}ivala o ~emu kraq razmi{qa, tako da je i u woj stasavala posledwa nada. Punoglavca ba{ i nije bila briga za zabrinutost kraqevske porodice. Pra}akao se sre}an, imao je sve za sebe …

Kraq i kraqica i stara `aba ~ekali su i ~ekali preme{taju}i se s noge na nogu i s mesta na mesto i tako sve dok nije za{lo sunce.

Taj punoglavac bi}e punoglavac sve dok mu ne odzvoni, – kreknula je stara Krekuqa.

Neka me |avo odnose ako taj punoglavac ikada postane `aba, – kreknula je stara Krekavka.

102

Iz tog punoglavca ne}e biti ni~ega, pre }e mi od ~ekawa izrasti rog, – kreketala je stara Krekavica.

Ti{e! – opomenuo je kraq.

Pssst, neka se primiri – pro{aputala je kraqica.

I gle, iz vode je provirivala `abqa glavica.

Maju{na kruna na woj je tako zabqe{tala, da je celo kraqevstvo u tom trenutku bilo osvetqeno do posledweg ugla.

Kraqeva k}i, kraqeva k}i … – raskreketale su se stare `abe i na{iroko prenosile dobru vest.

Daj mi krekac, poqubac, – ne`no je prigrlila kraqica Regina `abicu i iznela je na suvo.

Krekica neka ti bude ime, – odlu~io je kraq Krekac Zeleni, dobro osmotriv{i k}er.

U me|uvremenu su se zbrajali `abqani sa svih strana, jer do jutra ne}e dugo potrajati, kada }e kraq prirediti slavsku gozbu.

Samo tri stare `abe nisu prisustvovale skupu.

Krekuqa se brecnula u maglinu, Krekavka nije do{la jer ju je |avo odneo, Kreklavica se pak nije htela pojaviti sa svojim rogom.

Iz grajskih podruma punili su se kotlovi opojnim vinom od ka~jih jagoda, iz ostava prinosili prepune korpe o~i{}enih mu{icinih krakova, mesari su odrali dve hiqade vilinih kowica i pr`ili ih na `aru, pekari su ponudili lokvawski hleb, pevali, veseqe je trajalo tri dana i tri no}i. Nikakvo svetlo nije bilo potrebno, jer je sjaj princezine krune rasvetqavalo celo kraqevstvo.

Potom, kada je po~elo ponestajati hrane i kada su plesa~i ve} bili posve onemo}ali, peva~i gotovo svi promukli, vilini kowici do posledweg pojedeni, pred kraqa je stupila stara krasta~a.

Princezu }e usre}iti vru} poqubac kada bude pastirica – rekla je tako i oti{la.

Kraq je morao priznati da krasta~u nije dobro razumeo. Zabrinuto je pozvao sve mudrace. Posedali su 103

okolo princeze i razmi{qali i razmi{qali. Sa predwim su se nogama udarali po glavi, sa zadwim po le|ima, kolutali i kola~ili se o~ima, sve dok na kraju nisu u jedan glas zakreketali: Besmislica!

Kraq im je radosno priznao da su u pravu, bogato ih nagradio, a odmah potom se bez ostatka posvetio kraqevstvu.

Princeza se po ceo dan igrala sa svojom bra}om.

Imala ih je toliko, da im svima nije ni znala imena.

Plivali su po grajskim mo~varama i kraqici Regini je srce zastajalo od sre}e, kada ih je dozivala.

Jednoga dana je princeza dobila temperaturu. Bilo joj je toliko lo{e tako da ni prstom nije mogla mrdnuti. Kraq je pozvao lekare. Isprobali su sve znane napitke i masti, neke od wih pripremali specijalno za princezu, ali ni{ta nije pomagalo. Kada su ve} svi odustali, pred kraqa je stupila stara krasta~a.

Princezu }e usre}iti vru} poqubac kada bude pastirica, – kreknula je i namazala Krekicu sa nevidqivim mazalom.

Vidi{ i sama da je to besmisleno! – uzviknuo je kraq. Stara krasta~a je i{~eznula, princeza Krekica je sko~ila kroz prozor. U prvom skoku dobila je ~ovekovu glavu, u drugom skoku kraci su joj se preobratili u ~ovekove noge i ruke, a kada je posko~ila tre}i put, postala je prava ~ovekolika devoj~ica. Svima se pa i samoj kraqici i samom kraqu od takve pri~e zamaglilo pred o~ima jer takvo grozno stvorewe nikada jo{ nisu videli.

Ko je taj neko ko }e je hteti poqubiti? – razmi{qala je kraqica dok je gledala za devoj~icom koja je nestajala sa vidika.

Na kraju grada `ivela je zelena `aba koja je imala sina jedinca, @abana po imenu. Jednog zimskog dana, stiskaju}i se i drhte}i od hladno}e pod zamrznutom barom i ~ekaju}i mlade, zamislila se nad nesre}nom sudbinom koja je zadesila princezu Krekicu.

104

Ja }u prona}i pastiricu i toplo je poqubiti, – zakreketao je @aban.

Nikad, nikad! Pastirica je velika, mo}na, neverna.

Veruj mi, ja sam ve} videla ~oveka… [ta onda, poku{a}u, pa neka bude {ta bude …

Vide}e{ da ne}e{ mo}i, velika je. Ne}e{ je mo}i poqubiti, – odvra}ala ga je majka.

Ho}u i mogu, – @aban je bio uporan.

S prole}a, kada se pojavilo prvo sunce i kada se bara raskravila, @aban je prvi isplivao na povr{inu vode i otisnuo se u svet.

Putovao je i putovao, morila ga je `e|, glad i `udwa, sve dok nije stigao do doline u kojoj je paslo krdo krava. Me| wima je stajala ~ovekolika devoj~ica.

To je pastirica, – pomislio je @aban i pribli`io se krdu.

Osve`en stasalom nadom da je sedeo pored pastirice koja je upravo `vakala prvi zalogaj premazanog hleba, @aban je razmi{qao: Uh, kako je divna – mislio je @aban. Neka bude {ta bude, – dodao je i sko~iv{i u jednom skoku poqubio pastiricu pravo u ~elo.

Fej, fuj, uf, `aba! – vrisnula je pastirica i odsko~ila, tako da bi bila {to daqe od prestra{enog @abana. I to je bilo sve. Ni{ta nije ukazivalo na to da je pastirica nekada bila `abica.

Mogu}e je da nije prava? Ili je nisam istinski poqubio? – razmi{qao je @aban, dok se tr~e}i udaqavao.

Putovao je i putovao, trpio `e| i u`ivao u prirodi, i tako sve dok nije stigao do ivice velike livade, na kojoj su pasle ovce. Me| wima je ugledao ~ovekoliku devoj~icu.

Pa to je pastirica – pomislio je.

Omamqen, sunce je bilo na samom zenitu, telo mu se od `eqe razgaqivalo, jer je pastirica sedela na suncu i upravo na~iwala svoju u`inu.

105

Uh, kakva vrelina, – mrgodio se @aban. Kada sam ve} tu, ja }u je poqubiti. Sko~io je pastirici na rame, za`murio i na `abqi na~in poqubio.

Pastirica se u prvi mah prestra{ila, potom je stresla ramenima i zavapila: Fuj, uf, fej, `aba, uh … @aban se stropo{tao na zemqu. [ta je na meni tako grozno, da se i sam cele te grozote grozim? – ~udio se i nije mogao da se na~udi u ~u|ewu jer je `arko `eleo da umesto pastirice ugleda ve} jednom princezu Krekicu. Pa ni{ta. Pastirica je nekoliko puta rekla fej i fuj, potom je nastavila sa `vakawem svog sendvi~a.

Mogu}e je da nije prava, pa poqubio sam je odista vru}e … razmi{qao je @aban, koji je ve} nastavio da ide daqe.

Putovao je i putovao, mu~ila ga je `e| a ~e`wa je bivala sve ve}a, i sve tako dok nije pri{ao planini gde su pasle divqe koze. Me| wima je skakutala ~ovekolika devoj~ica.

Divqe koze vaqda nemaju pastiricu – zamislio se @aban. Ni{ta, poku{a}u jo{ jednom pa neka bude {ta bude.

Sko~io je prema devoj~ici da bi je poqubio i u tom trenutku i ona je posko~ila.Sko~io je jo{ jednom, a odmah potom je jo{ jednom posko~ila i devoj~ica. Kada je sko~io tre}i put, uzela ga je u ruku. @abica! – kliknula je – Kako lepa `abica!

Pomilovala je @abana po le|ima i ne`no ga prinela ka obrazu.

Najednom je osetio kako mu se te`ak kamen odvaquje sa srca i obuzima ga radost. U tom trenutku je zaboravio na ~itav svet I vrelo poqubio devoj~icu. U istom trenutku na{ao se na zemqi, ne{to ga je zaslepelo, kao da mu se prividela sna`na svetlost, pred sobom je ugledao prelepu `abicu sa bqe{tavom krunom na glavi.

106

Hvala ti mladi}u – kreknula je `abica tako slatko da su se @abanovi kraci zapetqali i stajao je kao za~aran. Ja sam princeza Krekica, oh, kako sam sre}na… @aban je princezu poqubio jo{ jednom, ugrizao se za zadwi krak i povaqao po zemqi. Poqubio ju je jo{ jednom, a odmah zatim jo{ dva puta. Da bi mogao ispri~ati da je sve istina i da ni{ta nije sawao, uhvatio je Krekicu za krak i poveo je ku}i. @abqa radost je bila neopisiva. Kraq je odmah izdao nare|ewe da se pripremi slavska trpeza. Kada su po~eli ponestajati pohovani mu{icini bataci i vilini kowici na `aru i paukove sluzi i lokvawskog hleba, lovci su i{li u lov, kuvari se latili kuvawa, pekari me{ewa, tako da vesequ nije bilo ni konca ni kraja.

Peva~i su pevali, plesa~i su plesali, sto dana i sto no}i neumorno se veselilo.Otkako je ponovo sijala kruna princeze Krekice, kraqevstvo je do zadweg ugla bilo rasvetqeno, tako da se bakqe nisu palile.

Kada ve} niko vi{e nije mogao ni da jede ni da pije ni da hoda, tada je pred kraqa stupila stara krasta~a.

Princeza Krekica i @aban `ive}e kao mu` i `ena do svoje smrti – rekla je.

To ve} nije besmislica – obradovala se kraqica Regina i tako se ukaza prilika da se sve pripremi za novo veseqe.

Prevela sa slovena~kog: Tatjana Cvejin

107

Dragana Beleslijin

IZA GVOZDENE ZAVESE1

LICA: Gvozdena zavesa, kwiga pri~a Milorada Pavi}a, prvi put objavqena 1973. godine (u daqem tekstu GZ); Dramatizovana Kriti~arka, (u daqem tekstu DK), za ovu priliku spremna da usko~i u „prazna mesta“2 pripovedaka; Hor, (srpska postmoderna proza, za ovu priliku obu~ena u blejzere boje mora); statira i tiho pevu{i „kad bih bio Milorad Pavi}“.

Scenografija: Daleka 1973. godina. Ameri~ke vojne trupe napu{taju Ju`ni Vijetnam, a Ri~ard Nikson prihvatio je odgovornost za prislu{kivawe strana~kih protivnika samo godinu dana ranije, {to je i dovelo do wegove ostavke 1974. Ameri~ko lekarsko dru{tvo je zvani~no prestalo da uz pojam homoseksualnost vezuje atribut „devijantan“. Po~eo je novi oru`ani sukob izme|u Izraela i Palestine. SSSR je lansirao Sojuz 1 Pri~a za Slavoquba Drama za sve ostale 2 „Ovakva prazna mesta otvaraju onda prostor za slobodno tuma~ewe na~ina na koji se me|usobno odnose oni vidovi predmeta koji su predstavqeni putem shematizovanih aspekata. Wih je nemogu}e otkloniti na osnovu samoga teksta. Naprotiv, {to je precizniji na~in prikazivawa jednoga teksta, a to zna~i, {to su mnogobrojniji shematizovani aspekti, praznih mesta je sve vi{e.“ E, nije Roman Ingarden, nego Volfgang Izer, „Apelativna struktura tekstova“, u: Teorija recepcije u nauci o kwi`evnosti, priredila Du{anka Maricki, Nolit-Institut za kwi`evnost i umetnost, Beograd, 1978, str.100-101.

108

12, najnoviju svemirsku letelicu, a u istoj zemqi kona~no je objavqena i prva potpuna verzija Majstora i Margarite.

Na mapi globalnog sela biramo novu ta~ku – podru~je od Vardara do Triglava, poznato pod imenom SFRJ. Dok su Xek Nikolson, \ina Lolobri|ida, Ken Lou~ i Peter Ba~o na sva usta hvalili beogradski FEST, u Qubqani je odr`an Boom festival, a „gola masa“ pevu{ila hit grupe „Jutro“ Kad bih bio bijelo dugme. Pored odu{evqewa za Marlona Branda, oven~anog iste godine Oskarom za ulogu don Vita Korleonea u Kopolinom Kumu, te tra~eva vezanih za boravak Ri~arda Bartona koji je glumio Tita u filmu Sutjeska, dok se istoimeni junak udvarao Bartonovoj ni{ta mawe popularnoj pratiqi, pri~alo se, na`alost, i o politici. Samo par godina posle pojave MASPOK-a u Hrvatskoj, te {irewa liberalnih ideja u Srbiji, SKJ se na{ao u ozbiqnoj krizi, pa je, izme|u ostalog, smeweno vi{e tzv. liberalno orijentisanih rukovodilaca iz Srbije i Vojvodine. Zbog kritike predloga Ustava donetog 1974. godine nekoliko srpskih pravnika i doktora pravnih nauka osu|eno je na zatvorske kazne. Dok Vasko Popa pi{e Uspravnu zemqu, Borislav Peki}, u Londonu, ve} skicira Zlatno runo, a Miroqub Todorovi} objavquje Trideset signalisti~kih pesama; dok Davidu Albahariju izlazi prva kwiga pri~a, Porodi~no vreme, NIN-ovu nagradu, samo godinu dana posle Ki{ovog Pe{~anika, osvaja Ratna sre}a Mihaila Lali}a, a Milovan \ilas se di~i Se}awima jednog revolucionara.

I ~in: Istorija, ideologija, mitovi, ili: My name is Balkan GZ: Ko zna uostalom – razmi{qao je otac Manuil – ti Srbi mo`da i nisu vi{e Srbi. Vidi{, ni jezik odavno nemaju onaj pravi. Bi}e po svemu sude}i da su 109

to nekakvi Novosrbi i tamo preko granice mo`da i nema vi{e nikoga od na{ih…

DK: Upravo u gore opisano vreme jedan profesor novosadskog univerziteta objavio je kwigu pri~a u kojoj se, izme|u ostalog, okre}e temama o podvi`ni{tvu u pravoslavnim manastirima, o ~udotvornoj ikoni-~uvarki manastira, o preobra}enim katalonskim vojnicima. Izme|u zadate istorije, ~ija je fantasti~ka provenijencija, iako novijeg datuma (Drugi svetski rat i ~udesa NOB-a), ve} poprimala osobine mitskog, i stvarnosti koja je uzimala danak mnogobrojnim „uzidavawima“ u temeqe pravovernosti, bri`qivo biraju}i svoje mesto u onom dubokom, a mo`da, prema Manovom naratoru, i bezdanom studencu pro{losti, Pavi}ev pripoveda~3 se smestio u ti{inu sredwovekovnih manastira i vihore dalekih verskih ratova, gde su se istorijsko i mitsko ve} nerazlu~ivo spojili. Ako pred ~itaocem, situiranim u nare~eni hronotop, pokatkad iskrsne poneko, vi{e nego neo~ekivano, prostornovremensko izme{tawe u ratnu i poratnu istoriju na{ih naroda i narodnosti (list Borba, partizani itd), takva heterotopija4 je naizgled korektan odgovor na ideolo{ku nu`nost, a zapravo znak dubokih semanti~kih gibawa, iz kojih izviru najmawe dva pitawa: 3 Poput Srem~evog osobitog pripoveda~a, nepa`wom na{ih kriti~ara neupam}enog, koji postavqa pitawe o tome ko svedo~i sa trule daske kao jedinog ostatka nekada silnog broda, kada su se svi brodolomnici na kraju podavili.

4 „Od po~etka do kraja dvadesetog veka, od Amerike do Balkana, jednako je aktuelna `eqa i te`we moderne i postmoderne kwi`evnosti da se Evropa i weni gradovi konstitui{u kao ontolo{ki pluralitet, kao heterotopija, i, povrh svega, kao obe}awe smisla.“, Vladislava Gordi}-Petkovi}, „Urbana topografija u ameri~koj i srpskoj prozi: egzil i heterotopija“, u: V. G. Petkovi}, Na `enskom kontinentu, Dnevnik, Novi Sad, 2007, str. 15.

110

Mo`e li ~italac XXI veka da razume sve aluzije na politi~ke prilike sedamdesetih godina XX veka? Sme li ~italac sedamdesetih godina XX veka da iste aluzije javno de{ifruje?

II ~in: Fantastika i groteska, ili: kako verovati nepouzdanom svedoku?

DK: U okviru fantasti~kog diskursa, od Gilgame{a preko, recimo, Rata svetova, do Matrixa i Svetog Ilije Gromovnika sa Youtube-a, izdvajaju se pisci koji su uspeli da op~ine ~itali{te diqem sveta svojim originalnim tretmanom nadnaravne tematike. Bilo da se put horora, onirizma, SF-a i drugih oblasti fantastike, nastavqa u pravcu logi~nog obja{wewa, „fantastike s kqu~em“, (termin Save Damjanova), bilo da pri~a poprima ~udesna, logi~nim i pozitivisti~kim zakonima neobja{wiva re{ewa (pri ~emu ne treba iskqu~iti mogu}nosti simboli~kog tuma~ewa koja ne ukidaju stazu „~udesnog“, ostaju u domenu onostranog, ali mu daju drugi smisao), noviji fantasti~ari poput Markesa, Peqevina, I{igura, Pavi}a, @ivkovi}a i G. Petrovi}a, uspeli su da otvore kapije ~itala~ke svesti i uvedu nas u prostore neobi~nih hotela, kr~mi, raskrsnica, {uma, kwiga, pa ~ak i raspar~anih unutra{wih svetova junaka, ali da ostvare istinsku heterotopiju zadatih mesta, gde realnost jednoga ne oduzima ni{ta {irokim prostranstvima drugoga sveta.

Kao {to pokazuje primer religiozne slike koja je vi{e nego groteskni dekor kr~me, po woj nazvane „Kod sedam sisa“, pa i Ikone Bogorodice Trojeru~ice, osetqive na promaju, koja je ~uvarka zidina manastira od hiqadu magli (te zato, ~ini se, i neosvojivog), misticizam u zbirci Gvozdena zavesa spona je izme|u onostranog i profanog, most ka dostizawu vi{eg smisla, {ifrirana poruka dostupna pojedincima, koji na putu do sazrevawa, prolaze kroz razli~ite inicijacijske 111

faze, od seksualnog iskustva, preko ubistva, otkri}a prave vere, zidawa prve crkve itd. Svaki junak istovremeno je i na svom putu, ali i podlo`an „|avolovom znoju“, on je i krajwi ciq jedne su`avaju}e perspektive koja po~iwe kolektivno nesvesnim, ogleda se u nasle|u, krvi predaka, i uliva se u, unapred odre|enu, sudbinu, u Vexvudov pribor za ~aj.

GZ: Pri~u je babi ispri~ao vojni lekar {aba~kog garnizona u kojem je deda slu`io do smrti i ona je predstavqala deo neobi~ne ispovesti dedine, mada nije sasvim jasno kome i na koji na~in je ona mogla biti saop{tena u vidu u kom je doprla do nas.

DK: ^esto ni ne poku{avaju}i da opravda, kakvim pronalaskom drevnog rukopisa ili svedo~ewem slu~ajnog prolaznika ili porodi~nog prijateqa, fantasti~ke elemente u svojoj pri~i, Pavi}ev narator, u maniru katkad krajwe nepouzdanog svedoka, koji namerno fikcionalizuje `ivot i od wega gradi pri~u, ni ne obja{wava mehanizme svojih zavrtawa, ve} ih, jednostavno, sve vi{e zate`e: GZ: Za verodostojnost prve povesti ne jem~im, jer ko zna koliko se vere mo`e pokloniti porodi~nim predawima, ali o istinitosti druge spreman sam da posvedo~im u svako doba.

III ~in: [ta re}i, a {ta pre}utati ili: Pavi}ev tre}i argument GZ: Tre}i argument postojao je kao i prva dva, ali je bio suvi{e komplikovan da bi bio zapisan. Tako je ostao nepoznat. On je, me|utim, u to ne treba sumwati, bio potpuno jasan i pojmqiv svakom Kortesovom vojniku.

DK: Sme li pisac da svoje znawe o pri~i podeli sa ~itaocem? Da, ali tako da ono {to se ne mo`e zapisati treba ispripovedati. Zapis je kratka bele{ka, pripovedawe podrazumeva ekstenzivnost, vreme koje se dozirano ispu{ta iz boce, udobnu stolicu‌ Bilo da se 112

vreme u pri~i meri po starom, novom ili po nekom tre}em, naro~itom kalendaru, bilo da se iz magle sredwovekovnog manastira nazire glasilo Komunisti~ke partije Jugoslavije, dobrano zalutalo u podvi`ni~ko dru{tvo, jasno je da je nare~ena proza nezamisliva bez istovremene situiranosti u najmawe dva vremena, bez snova kao posrednika izme|u vremena pro{log, sada{weg i budu}eg, bez matematike, te kvantitativne nauke koja je, kao i u Hazarskom re~niku, tu da izra~una godinu susreta protagonista. Heterotopija je nu`nost Pavi}eve pri~e, jer, da nije tog limba u koji se mo`e si}i, te{ko da bi narator istoimene pri~e i jedan od wenih protagonista, oniri~ki junak Venclovi}, za ovu priliku vi{estruko preru{en, mogli da bez te{ko}a ~itaju jedan drugoga : GZ: Drugim re~ima, da je Venclovi} `iveo u XX veku i bio u mogu}nosti da do|e na Oktobarske susrete pisaca godine 1981. iz Sent Andreje u Beograd, mi ne bismo govorili istim jezikom i ne bismo delili ista ube|ewa‌moje dana{we simpatije za wega, o~igledno, ne bi bilo.

IV ~in: Nelinearnosti kraja nema ili: Pavi}ev pribor za ~aj GZ: U povesti koja se ovde saop{tava imena junacima bi}e podeqena na kraju umesto na po~etku izlagawa.

Na kraju, ostaje jo{ jedna obaveza: da se, kako je u po~etku obe}ano, junacima ove povesti podele imena.

Ako se ~italac nije setio. Evo te odgonetke. Moje ime je Balkan. Weno – Evropa.

DK: Pavi} je, nesporno, najdosledniji srpski, a verovatno i svetski pisac u eksperimentisawu ~itala~kim mogu}nostima, a mo`da bi boqe bilo napisati: doraslo{}u zamkama ~itawa i mogu}nostima kreirawa novih smislova, pomo}u re{avawa ukr{tenica, slagawa karata, odabira jednog od nekoliko mogu}nosti 113

toka radwe; kada se jednom odlepi od linearnosti, literatura nezaustavqivo hodi ka ~itaocu. Ali, da li ga iznova i osvaja?

Pisati danas, u vreme kada je virtuelna kwi`evnost sa svim svojim `anrovskim zahtevima osvojila srca ~itaoca (ili chataoca) diqem sveta, o nelinearnosti Pavi}eve literature, ali i literature uop{te, ne zna~i pisati ne{to novo. Pisati, pak, o, hipertekstualnom potencijalu tekstova Jovana Sterije Popovi}a ili o Vidakovi}evom ili Srem~evom metadiskursu kao prete~ama dana{we, postmoderne srpske proze, stoji kao izazov. Ali, u proznoj zbirci koja ve} najavquje raskid sa linearnim ~itawem, kao i o{trije rezove ustaqenih ~itala~kih konvencija, Pavi}eva pri~a linearnosti daje poqubac za kraj: GZ: Upravo zahvaquju}i tome, taj tekst – ’Vexvudov’ pribor za ~aj – nije mogu}no pro~itati dva puta na isti na~in. Onoga trenutka kada se na kraju prvog ~itawa doznaju imena junaka, novo ~itawe vi{e nikada ne}e imati onaj ukus realnog zbivawa, koji je bri`qivo sugeriran za prvo ~itawe.

Filmski poqubac prethodi spu{tawu gvozdene zavese.

114

Vesna Triji}

SLABI I JAKI

(Aleksandar Ti{ma, [kola bezbo`ni{tva, Nolit)

„Jo{ vidjeh pod suncem gdje je mjesto suda bezbo`nost i mjesto pravde bezbo`nost.“ Kwiga propovjednikova

Junaci ovih pripovedaka ni po ~emu nisu izuzetni: oni nemaju naro~ito prijatan izgled, pona{awe im je uglavnom odbojno, niko ih ne po{tuje i ne voli, ali nemaju ni pravih neprijateqa; upoznajemo ih „bez cenzure“ dok, u najte`im isku{ewima, ne pokazuju ni malo duhovne ili intelektualne dubine. Zato se ne mo`e tvrditi da su im sudbine uslovqene karakterima: u nizu doga|aja iz razli~itih stadijuma wihovog sukoba sa svetom, svi ispoqavaju samo jednu, zajedni~ku osobinu – potpunu psiholo{ku nemo}. Iz [nekovog bizaranog poku{aja da, sa bole{}u, preuzme i tu|i identitet („[nek“), sledi zakqu~ak da se qudi razlikuju samo po „sitnicama“, po izvorima patwe i uzrocima smrti; „antropolo{ki pesimizam“, kako je Ti{mino poimawe ~oveka odredio Nikola Milo{evi}, temeqi se na spoznaji da su upravo najobi~nija, prose~na i „svakida{wa“ qudska bi}a sposobna za monstruozna dela.

Najuo~qivije mesto u strukturi likova zauzima rat, ali ne kao istorijski ili politi~ki, ve} egzistencijalni fenomen; rat je fantazmagori~no nali~je sveta 115

koje pojedinca dovodi u psiholo{ki i duhovno neizdr`ive situacije u kojima se bukvalno ispituje izdr`qivost wegovih qudskih svojstava. Dakle, do sukoba izme|u junaka i sveta ne dolazi usled pobune junaka protiv postoje}eg stawa stvari, ve} usled pritisaka sveta na wegovu slobodu. Nasiqe je sveop{te, od onog u porodici, koje se ispoqava kroz netrpeqivost, naslednu bolest ili tu~u, do institucionalizovane primene sile, kakva su zatvorska batinawa ili masovna ubistva u koncentracionim logorima; bez nasiqa, (wihov) svet kao da i ne postoji.

Rasprostrawene eti~ke disproporcije, u o~ima junaka, obesmi{qavaju sisteme vrednosti kojih su oni nastojali da se pridr`avaju: Duli~evo religiozno vaspitawe je neprimenqivo u uslovima svetskog rata, malogra|anska prose~nost bezimenog ~oveka iz „Najgore no}i“ vodi direktno u smrt, a od ^akovi}a se tra`i da izneveri partizanske ideale kojima je `rtvovao o~ev `ivot i k}erkino zdravqe; nevini, istrajni i pravedni stradaju, kao po kazni za ispoqenu vrlinu, a slabi, nezaja`qivi i pohlepni kao da bivaju nagra|ivani opstankom. Rastrzani nelogi~nim, apsurdnim sistemima vrednosti, oni sti~u komplekse inferiornosti (na primer, zbog fizi~kog izgleda) i neizle~ive, parali{u}e strahove (zbog „neodgovaraju}e“ nacionalne pripadnosti). Progoweni strepwom od krivice, oni, poput Jozefa K, istinski gre{e tek kada, `ele}i da zaglade sve sukobe, po~nu da ispuwavaju naloge sveta; wihova objektivna krivica ne proisti~e iz pobune, nego iz (nerasudqive) poslu{nosti, ne iz sukoba sa svetom, ve} sa samima sobom.

Oni su gra|ani drugog reda od kojih se o~ekuje da se nehumanim postupcima, svirepo{}u i razvratom (koji su u skladu sa „nepisanim pravilima“) izbore za (tobo`wi) dru{tveni ugled i sigurnost. Zato je za wih bilo kakva ne`nost neprihvatqiva, jer mo`e da bude znak izopa~enosti ili inferiornosti: pa`wa kojom ^ako116

vi}ka obasipa bolesnu k}erku je potvrda ozbiqnosti wenog psihi~kog poreme}aja („Stan“), a jedan od Duli~evih motiva za ubistvo Ostojina jeste erotsko uzbu|ewe pred unaka`enom mladi}evom lepotom („[kola bezbo`ni{tva“). Ti{mini junaci se ogre{uju o ~ove~nost, qudsko dostojanstvo i o potrebu za pravdom, za „svetlo{}u i toplinom“, kako je taj ideal okarakterisao dotu~eni ^akovi} („Stan“). Wihov najgori strah jeste mogu}nost nasumi~ne, iznenadne smrti koja bi obesmislila pretrpqene patwe; upravo je to sudbina kakvom Duli~ ka`wava Ostojina, od koje ^akovi} poku{ava posthumno da za{titi oca, a kojoj se [nek opire prisvajawem tu|eg `ivota. Me|utim, ono {to ih dr`i u pokornosti nije strah od smrti, ve} od javnog sramo}ewa; implicitna pretwa da }e biti raskrinkani kao nedovoqno revnosni, nesposobni i neadekvatni je u osnovi motivacionih sistema svih Ti{minih junaka. Zato se ova konformisti~ka ~udovi{ta stide bolesti svoje dece kao li~nog neuspeha i ospoqavawa sopstvenog (surovo{}u maskiranog) slabi}stva.

Mire}i se sa nasiqem, ~ak i nad roditeqima i decom, ~ija bi za{ti}enost trebalo da bude univerzalna, junaci usvajaju stanovi{te po kome je Bog (moralni korektiv sveta) mrtav, po kome ni{ta nema smisla i ne mo`e se razumeti i po kome je, stoga, sve dozvoqeno, pa i zlo~in. Na taj na~in, pojmovi dobra i zla za wih postaju proizvoqni, kao kvaliteti koje iznova formuli{u ne samo promenqive dru{tveno-politi~ke okolnosti, ve} i voqa (nasilnih) pojedinaca. Nasuprot moralno superiornom Mersou, ~ija su zlodela izraz protesta zbog nemo}i dobra, Ti{mini junaci, preteranom revno{}u koju svet tako|e ne odobrava, protestuju protiv sopstvene moralne inferiornosti; oni su obi~ne bube (Raskoqnikov bi rekao „gwide“) u privremenom statusu mo}i, koje prolivaju krv u uverewu da svet mogu da u~ine „boqim“. Iz Duli~evog ni~eanskog pokli~a kojim on pori~e eti~ke norme i progla{ava 117

sopstveno „obogotvorewe“, urla ambicija „slabog“ koji bi (na silu) da se pribroji „jakima“ („napoleonima“); posredno ukidaju}i svako ograni~ewe qudske slobode, on je ukinuo i samu qudskost i utvrdio granicu preko koje su samo haos, bezumqe i pakao.

Me|utim, ma koliko se prilago|avali svetu, junaci mu se nikada ne mogu prilagoditi do kraja; prisiqavaju}i se na razna ne~ove{tva, oni su sve daqe od spokojnog mesta pod suncem; wihov sukob sa svetom je sve eksplicitniji i zlokobniji. Junaci gube kontrolu nad svojim postupcima i deluju kao oma|ijani, po automatizmu koji je aktiviran prvim, najranijim kompromisima sa save{}u. U trenucima „krajweg zlo~ina“, slobodna voqa im je ve} toliko atrofirana da se ~ini da je wihova krivica relativna bar onoliko koliko i „vrednosti“ prema kojima su se upravqali i da, zato, mogu biti opravdani okolnostima („Stan“). Iako im zlo~in na koji se spremaju izgleda kao izvr{ewe smrtne kazne nad samima sobom (Duli~u se ~ini da ne ubija Ostojina, ve} ro|enog sina), on ih i neodoqivo privla~i; Dostojevski je, u „Zlo~inu i kazni“, takvo stawe uporedio sa nagonom leptira da se previ{e pribli`i plamenu sve}e i sa porivom ~oveka da sko~i sa zvonika. Zato je zlo~in, kao istovremena kulminacija te`wi za samoodr`awem i za samouni{tewem, za Ti{mine junake „trenutak istine“ u kojem otkazuju svi wihovi odbrambeni mehanizmi, a trijumfuje nemo}, ra{~ove~ewe.

Upravo je samospoznaja, otkri}e na {ta su sve spremni zarad bezvrednog pretrajavawa, wihova najte`a, neprebolna trauma; iz jednog takvog trenutka }e neveseli mlado`ewa [nek poneti fiks-ideju da }e se spasiti (od samoga sebe) ako se pretvori u nekog drugog.

Usputno pore|ewe ^akovi}a sa Kor~aginom je sa`et izraz filozofskih i ideolo{kih ishodi{ta antropolo{kog pesimizma: u situacijama u kojima se od ~oveka ne o~ekuje da se pona{a kao qudsko bi}e, ve} kao ~elik, nema mesta ni za razum ni za slobodu; dok se 118

zanosi nadama da je za{titnik obespravqenih, „prekaqeni“ ^akovi} u stvari ubija svoje dobrotvore (oca i profesorku Vilmu Sindholc). Rat ne suo~ava Ti{mine junake sa slabostima da bi ih (herojski) o~eli~io, ve} da bi ih upropastio i obogaqio, kao {to oni upropa{tavaju i obogaquju svoju decu; u potresnom odjeku sudbine Dorijana Greja, bolest wihove dece jeste veran odraz izopa~enosti roditeqa, a prizor vezanog, unaka`enog i mrtvog Ostojina je „fotografija“ Duli~eve du{e. Iako su u suprotstavqenim ulogama xelata i `rtve, rat je i Duli~a i bezimenog odveo na isto mesto, u smrt, ~ime je svaki trud junaka (da, po svaku cenu, ovladaju okolnostima) potpuno obesmi{qen; to wihovo `rtvovawe (du{e, dostojanstva i samopo{tovawa) ~ini jo{ grotesknijim.

Sa druge strane, nespremnost na zlo~in i bilo koji oblik ganutosti tako|e su ispod nivoa (sofoklovske) qudskosti: nesposobnost (ve}) bezimenog ~oveka iz „Najgore no}i“ da svojom rukom presudi porodici i tako je po{tedi stravi~nije smrti u koncentracionom logoru, predstavqena je kao krajwe meku{tvo, nedostojno ~oveka; ^akovi}evi „{ilerovski“ zanosi iskarikirani su kada je ovaj „za{titnik“ poni`enih i uvre|enih zavapio za pokojnom majkom. Mogu}nosti koje, stoi~ki podnose}i zlostavqawe, bez pateti~nih gestova i gotovo skameweni, predstavqaju Ostojin i Vilma Sindholc, jesu ogledalo u kome se jo{ jasnije vidi dubina moralnog pada ostalih ({to je jedan od Duli~evih motiva za izliv besa nad bespomo}nim mladi}em), ali i podse}awe da ipak postoji ne{to {to ima smisla, ne{to zbog ~ega ne~ove{tvo i ubistvo ipak nisu dozvoqeni.

Kao {to je „Kwiga o Blamu“ nastala na osnovu „Kwige o Jovu“, tako je i „[kola bezbo`ni{tva“ oslowena na „Kwigu propovjednikovu“; tome u prilog ne ide samo mogu}nost da je didakti~ki ton starozavetnog teksta na{em autoru mogao poslu`iti kao inspiracija 119

za naslovqavawe zbirke, ve} i ~iwenica da se sva semanti~ki bitna mesta iz Ti{minih pri~a mogu ilustrovati odgovaraju}im citatima iz drevnog izvora.

120

Valentina Veqi}

\AVOLI DOLAZE

Iako je po~etak pedesetih godina pro{log veka u srpskoj kwi`evnosti karakteristi~an po ekspanziji romana, pripovetka kao `anr i daqe egzistira na kwi`evnoj sceni. Majstor pripovedawa, Branko ]opi}, objavquje nekoliko zbirki pri~a: Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humoristi~ke pri~e (1952), Qubav i smrt (1953), kwigu pripovedaka Dragi likovi (1953) i ~uvene Do`ivqaje Nikoletine Bursa}a (1955), Vladan Desnica {tampa svoju zbirku Olupine na suncu (1953) a Antonije Isakovi} iste godine objavquje Veliku decu. Mihajlo Lali} 1951. izdaje zbirku pripovedaka Prvi snijeg dok Me{a Selimovi}, daleko poznatiji po svojim romanima, objavquje svoju prvu kwigu, zbirku pri~a Prva ~eta (1950). Svoj kwi`evni prvenac, zbirku pripovedaka, \avoli dolaze 1955. godine objavquje Miodrag Bulatovi}, kwigu koja je predstavqala stvarala~ku razliku u odnosu na vladaju}e stawe u tada{woj prozi na srpskom jeziku u kojoj su dominirale teme iz NOB-a uz poneki izlet u humor ili u ponore qudske du{e. \avoli dolaze je kwiga koja je svojom pojavom sablaznila i {okirala mnoge u kwi`evnom svetu. O woj je pisano kao o kwizi koja u sebi nosi zadah trule`i, niskosti, bolesti, prqav{tine. Velibor Gligori} je ovu kwigu „do~ekao na no`“ govore}i da ona u sebi nosi ne{to tu|e. Borislav Mihajlovi} je o woj napisao daleko pozitivniju kritiku nazvav{i je odli~nom kwigom, afirmativno je o ovom delu pisala i Svetlana Velmar-Jankovi}. \avoli dolaze je zbirka od sedam pripovedaka („Izlaz iz kruga“, „Pri~a o sre121

}i i nesre}i“,„Crn“, „Insekti“, „Qubavnici“, „Tiranija“, „Zaustavi se, Dunave“). Iz ove wegove sjajne kwige izrawa svet marginalaca, pijanica, kurvi, nesre}nih vojnika, seqaka zate~enih ratom, neostvarenih i umi{qanih pesnika, nevernih `ena, uplakanih udovica. Jednom re~ju, svet nesre}nih i ubogih qudi, qudi sa hendikepom, ovakvi likovi bi}e u prvom planu i u wegovim kasnijim delima. Likovi u ovoj kwizi se mogu okarakterisati kao nenormalni, wihova psiha je o{te}ena, bilo alkoholom, bilo bolom koji pro`ivqavaju, bilo grehom u koji su zagazili. Te wihove anomalije su ~esto hiperbolisane i dobijaju fantasti~ne razmere. Veoma ~esto wegovi junaci pate od kompleksa vi{e vrednosti, kao {to je slu~aj sa umetnikom Milanom u pri~i „Tiranija“ koji na svet oko sebe gleda sa prezirom i ga|ewem, a nekada su to junaci koji sebe do`ivqavaju kao bi}a nedostojna postojawa („Izlaz iz kruga“).

Teme koje okupiraju Bulatovi}a u ovoj kwizi su smrt, qubav, sre}a, nesre}a, uop{te veoma komplikovani odnosi me|u qudima koji skoro nikada ne uspevaju da se pribli`e jedni drugima, izme|u kojih zjapi provalija ve~itog nesporazuma i nerazumevawa. Veli~anstven u opisu smrti, bilo da je u pitawu smrt jedne {korpije u pri~i „Izlaz iz kruga“... ili izre`irana a zatim stvarna smrt Fotija u pripoveci „Insekti“ ili samoubistvo Ivanovo u „Tiraniji“. Smrt je spas za Bulatovi}eve junake, kraj wihovim mukama, poni`avawu, ~astan epilog jednog besmislenog i bezvrednog `ivota, smiraj nakon dugogodi{weg ko{marnog nemira.

Pisac ni qubav ne slika kao zdravo ose}awe, i ona je pro`eta bole{}u i blisko povezana sa smr}u. Tako je pripovetka koja nosi naziv „Qubavnici“ zapravo vi{e pri~a o jednom ~oveku koji provodi dane u mu~ewu svoje poslu{ne `ene, odnos mu~iteqa i mu~enice, obolela kao i sve oko we, koja je umesto da donese porod i sre}u donela bolest i patwu i smrt kao posledicu dugogod{weg bola.

122

Pripovedni prostor kod Bulatovi}a je neretko o~u|en tako da dobija fantasti~ne dimenzije, kao, na primer, kada slika beogradske zadimqene kafane u kojima se okupqaju probisveti svih uzrasta, ili kada daje sliku grobqa, kao u pri~i „Insekti“, ili kada opisuje jednu sanxa~ku kasabu koja je pod italijanskim okupatorima u pripoveci „Crn“. Ova pripovetka se razlikuje od ostalih i po mestu radwe, ali i po tome {to je u woj naslikan jedan dan u kasabi pod italijanskom okupacijom, dok su ostale pri~e vezane za mirnodopski period i Beograd. U opisima dominiraju sumorne, tamne nijanse, svuda prisutna memla, dim...

Bulatovi}evi opisi ~esto prevazilaze realno i postaju simbol. Takav je, na primer, slede}i opis u pripoveci „Tiranija“ gde je data slika jedne ~udnovate vrte{ke koja se nalazi u kafani i koja simbolizuje besmislenost i apsurdnost ~ovekove egzistencije, svet i `ivot u kome se nesre}e cikli~no ponavqaju, a qudi su fizi~ke i moralne spodobe koje samo smetaju jedni drugima: On okom potra`i izlaz. Iz vrte{ke su neprestano ispadali qudi, kqastiji i ubogiji od onih {to su se oko wegovih nogu kretali. Bilo ih je mnogo, da su se morali zbijati u gomile i sami slagati kao ribe: re|ali su se jedni na druge, zadwi naslawali onima ispred sebe glave na ramena, a ovi onima na po~etku ruke na ple}a. I sve tako do tavanice. Crneo se pred wim roj ~ovekov, uzqu}en i pqosnat, roj koji je vrio i talo`io se kao pesak zamu}enog vira. N a d v i s i } u v a s. Gledao je kako se guraju, koqu i nadgorwuju: slabiji su padali, preko wih su gazili ja~i. Tako se gomila krunila, narastala i opet se raspadala kao `ivi pesak pustiwe. Gledao je jedne kako hrle k wemu s ma~ugama i druge kako be`e, pognuti i stari, i zavla~e pod stolove samo glave i ramena.1 1 Miodrag Bulatovi}, \avoli dolaze, Nolit, Beograd, 1955, str. 249

123

Pakao je na Zemqi za `ivota, a ne nakon smrti, poru~uje Bulatovi} u ovoj zbirci. Wegovi junaci `ive sa |avolom u sebi i izme|u sebe, sli~an stav nosi i jedno poglavqe u wegovom romanu Crveni petao leti prema nebu koje nosi naziv „Sa |avolom izme|u sebe“, oni ne egzistiraju jedni sa drugima, ve} jedan protiv drugog. „Svako tu ho}e da postane svoje usamqeni~ko ostrvo’, a svi su ledeno surovi jedino prema drugom i samilosni jedino prema sebi. Svi su u stvari tu`na, zamagqena, izgubqena ostrva“.2 Pojavi se tu i primer privr`enosti i qubavi me|u qudima (@ivan i Ivan u „Tiraniji“), ali je to veoma retko i skoro neprimetno u odnosu na primere zla.

Kao {to je dobro poznato, u proznom stvarala{tvu pove}awe subjektivnosti kazivawa dovodi do poja~awa liri~nosti, a upravo je ta lirska dimenzija prisutna u ovoj Bulatovi}evoj zbirci pripovedaka. Ova sjajna kwiga izra`ava wegovo psihi~ko i duhovno stawe, wegovo subjektivno do`ivqavawe sveta koji ga okru`uje. Karakteristika tog do`ivqaja sveta je sna`na ose}ajnost i afektivnost. „Taj wegov o~ajni prqavi, gadni, mali svet iz podruma, svet manija~ki, paranoi~an, svet fiks-ideja, svet zlobe i nasmrt tu`an, u kome je Bulatovi} tra`io, i na{ao jednu nezdravu mutnu poeziju, svet je jednog namernog pakla“. 3 Ritmi~nost, intonacija, lirska ponavqawa i ostale stilske figure, naro~ito pore|ewe i hiperbole u ovoj kwizi su ~este i to sve doprinosi wenoj liri~nosti.

Tako se slede}i kratki odlomak mo`e ~itati i kao zasebna tu`na qubavna pesma: Nebo je krvavo nad tvojom glavom. I ~ini mi se da u rukama ne dr`i{ sitnice za prodaju i vezice za cipele, no sve`aw mrtvih zmija.

2 Borislav Mihajlovi} Mihiz, Portreti, Nolit, Beograd, 1988, str.268.

3 Isto, str. 268.

124

A ja sam dobro. Prosim po svetu slep. Po qudskom smehu raspoznajem dan od no}i.4 Imanentna poetika ove zbirke je u saglasnosti sa eksplicitnim poeti~kim stavovima koji se u woj iznose. Od takvih pasa`a vrvi pripovetka „Tiranija“ u kojoj Bulatovi} preko svojih junaka progovara o smislu umetnosti, wenoj funkciji, temama koje bi trebalo da obra|uje. U ovoj pri~i slikar Milan obja{wava qudima u jednoj zadimqenoj kafani {ta on `eli posti}i svojim slikama. Umetnost po wemu treba da naslika ono ru`no, nakazno, morbidno, i{~a{eno, prqavo i zato je svet potreban umetniku kao inspiracija. Ni svet ne mo`e bez umetnika jer bi u protivnom poludeo.

Umetnost je ispravka i opomena sveta i veka, ona }e qude vratiti me|u `ive. Umetnika mogu ubiti, ali ne i wegovu umetnost. Wegova tema je qudski pakao i |avoli na Zemqi, on `eli da poka`e mra~ne utrobe qudi oko sebe i da ih da na uvid istoriji i tako ovekove~i slepilo utvara, poluqudi i polu`ivotiwa. On `eli da poka`e da je sve oko wega bolesno, da je svuda mrak i da zemqa gubi svoje lice. Kontraargumente na sve ovo {to je izlo`io slikar Milan izri~e A}im kazav{i da je bolest u u glavi takvog umetnika, a ne u svetu koji ga okru`uje. ^uje se i glas Pali{ume da su slikari propalice. Gde je istina prosudi}e ~italac jer ova kwiga i ne daje jednostavne odgovore, ve} navodi na postavqawe novih i novih pitawa. Bulatovi}eva poetika je poetika groteske. Veoma ~est na~in kori{}ewa grotesknog za jednog umetnika je stvarawe grotesknih karaktera, a to se najo~iglednije posti`e kroz wihovu fizi~ku deformisanost. Takvi su i Bulatovi}evi junaci, jedan je grbav, drugi nalik na gu{tera, tre}i ima bradavicu umesto nosa... Izobli~ena, nakazna forma ukazuje na duhovnu perverziju. U groteskne 4 Miodrag Bulatovi}, nav.delo, str. 151.

125

likove se svrstava, izme|u ostalih, i Branko („Zaustavi se, Dunave“) koji pati od ozbiqnog psihi~kog poreme}aja jer je umislio da je sve poteklo od wega, da je Bog, a zapravo je izgubqen, nemo}an da podnese stvarnost oko sebe, a vreme provodi vaqaju}i se po blatu beogradskih plo~nika, le`e}i iza kanti za |ubre, u nastupu pomra~ewa svesti ubija nevinog ~oveka, berberina kome je oti{ao na brijawe. Groteskno se kod Bulatovi}a vidi i u obradi teme, u vi|ewu qubavi i smrti. Qubav je deformisana, uvek bizarna, nastrana, bolesna, ona je vi{e mu~ewe, ili qubav prema tu|oj `eni, `eni najboqeg prijateqa, katkad i nekrofilska.

A smrt je sa wom blisko povezana kao i u Crvenom petlu. Pogreb je kod wega opisan najpre kao pokopavawe `ivog ~oveka, „pokojnik“ zapravo nije mrtav, a svet oko sanduka ~ine qudi insekti ~ije pona{awe nije primereno mestu na kom se nalaze. Bulatovi}eva groteska ima svoju funkciju, to je groteska koja opomiwe u kakvom svetu `ivimo i kakav bi on mogao biti.

Pripovedawe u ovoj zbirci je ili u prvom licu kao u pri~i „Izlaz iz kruga“, ili u tre}em licu sveznaju}eg pripoveda~a ili se pak pripoveda u tre}em licu iz perspektive ~oveka koji preko jednog plota posmatra qude i doga|aje („Crn“). Bulatovi}evi junaci vole da posmatraju svet iz nekog svog ugla koji je ili pogled sa visine, tako svet vide oni koji pate od manijakalnog komleksa vi{e vrednosti, neki svet posmatarju iskosa, neki ga gledaju kroz durbin ili staklo, a jedan broj wih iz le`e}e perpektive, odozdo. Tako Bosa i Pali{uma u pripoveci „Tiranija“ sede pod stolom u zadimqenoj mra~noj kafani ~ime se i wihov pogled na svet iz tog polo`aja mewa. Takav pogled odozdo prisutan je i u romanu Crveni petao leti prema nebu, luda Mara koja spada u grupu odba~enih i tragi~nih likova, nalik na Stankovi}eve junake iz Bo`jih qudi, le`e}i gleda na svet oko sebe. Ovi junaci koji gledaju svet odozdo su na taj na~in i statusno locirani, kao qudi sa dna, margin126

alci, gubitnici, odba~eni i zaboravqeni.

Vreme, sud istorije, }e ponovo ispraviti nepravdu prema Miodragu Bulatovi}u i wegovom delu, jer wemu kao da je su|eno da bude ~esto razapiwan, a da zatim nanovo i nanovo vaskrsava... Tome idu u prilog kriti~arski i teoreti~arski doprinosi Petra Pijanovi}a koji wega o~igledno izuzetno ceni kada ga je uvrstio u krug stvaralaca o kojima je napisao obimne studije.

Imanentni teoreti~ar i kriti~ar Novica Petkovi} ovog pisca ubraja u deset najzna~ajnijih pisaca dvadesetog veka. Ne treba nikako zaboraviti ni doprinos Zorana Glu{~evi}a i svih onih koji u sebi poseduju senzibilitet za Bulatovi}evu pripoveda~ku umetnost, wegovu sklonost ka morbidnom, za poetiku groteske, majstorstvo deskripcije, wegovu originalnost i spisateqsku genijalnost.

Neka pobedi estetika.

127

Du{an @ivkovi}

PRI^A I PRIPOVEDAWE U ZBIRCI REFUZ MRTVAK VIDOSAVA STEVANOVI]A

Apstrakt U radu se analiziraju op{te idejne, tematske i stilske odlike, kao i osnovni oblici narativnih tehnika u zbirci pripovedaka Refuz mrtvak Vidosava Stevanovi}a. U sintezi raznorodnih uticaja, Stevanovi} je ostvario originalni pripoveda~ki izraz u opisivawu grotesknih scena, predstavqaju}i sliku otu|ewa i uzaludnog tragawa za identitetom u modernom dobu.

Kqu~ne re~i: pripovedawe, groteska, otu|ewe, identitet, preobra`aj.

Refuz mrtvak, prva zbirka pripovedaka Vidosava Stevanovi}a, u vremenu objavqivawa (1969) ozna~ila je bunt protiv tada{wih kwi`evnih normi, stvoriv{i novi vid otvorenosti zna~ewa u srpskoj kwi`evnosti1.

Stevanovi} je, tako|e, ostvario sintezu uticaja2 naturalisti~kih elemenata, avangarde po~etka 20. veka i zrelog modernizma, ali je u zbirci Refuz mrtvak, 1 U ovom kontekstu, poeti~ke odlike zbirke pripovedaka Refuz mrtvak mogle bi se ozna~iti odrednicom „avangardne tendencije u srpskom modernizmu“, a s druge strane, delimi~no i „fantasti~nim realizmom“.

2 Iako su u zbirci pripovedaka Refuz mrtvak prisutni razli~iti uticaji, ne mo`e se nikako re}i da je Vidosav Stevanovi} eklektik. Svaka pripovetka u Refuzu mrtvaku otkriva decidiran idejni stav koji se ostvaruje u totalitetu semanti~kog sistema dela.

128

stvorio i originalni pripoveda~ki izraz koji je nagovestio visoke domete wegove proze.

U tematskim i poeti~kim aspektima zbirke pripovedaka Refuz mrtvak, primetni su, pre svega, dominantni uticaji dvojice pisaca razli~itog porekla, kwi`evnog obrazovawa, poeti~ke i stilske pripadnosti – Bore Stankovi}a i Xejmsa Xojsa (James Joyce)3.

Motiv odba~enosti od dru{tva u srpskoj sredini, Vidosav Stevanovi} je u specifi~nom obliku preuzeo iz zbirke pripovedaka Bo`ji qudi Bore Stankovi}a, ali je tako|e ovu tematiku preneo u moderno vreme i preobrazio u novom pripoveda~kom izrazu. S druge strane, avangardni odnos prema kwi`evnom izrazu i groteskni opisi urbane sredine u Xojsovoj zbirci pripovedaka Dablinci, bliski su Stevanovi}evom pripoveda~kom svetu koji upe~atqivo opisuje op{tequdsku bol otu|ewa.

U nekim ranije objavqenim pripovetkama iz Refuza mrtvaka, Stevanovi} je eksplicitno te`io univerzalnosti pri~e, te je umesto imenovawa kragujeva~ke sredine, prostor pripovedawa nazvao jednostavno – Grad.

Me|utim, u pripremi za {tampu, u objediwavawu pripovedaka u celovitu zbirku, Stevanovi} je ipak prividno ograni~io idejnu perspektivu na svojevrsni groteskni „mit“4 o Kragujevcu, ali je u otvorenosti pripoveda~kog sveta ipak ostao upe~atqiv univerzalni sistem zna~ewa; iako je radwa pripovedaka sme{tena u {umadijski prostor, ne treba u idejnim perspektivama posmatrati samo lokalnu dimenziju, ve} 3 Posebno su upe~atqivi uticaji Xojsovog stvarala{tva u pripoveci „Ptice zemaqske“ i „Su|aje“. Ptice zemeqske o`ivqavaju, ali i preobra`avaju ton Xojsovog pripovedawa, dok je u Su|ajama prepoznatqiva bliskost sa Xojsovim gra|ewem likova, kao i u aspektu preobra`aja i parodije arhetipskih slika.

4 Mit o gradu predstavqa mit o Erosu i Tanatosu grada.

129

prikaz otu|enosti modernog doba. Stevanovi}, dakle, ne te`i eksplicitno uop{tenim porukama, ve} kroz opisivawe pojedina~nih, grotesknih situacija, istovremeno prikazuje preobra`aj jednog grada, kao i motiv sveop{te dehumanizacije5.

Grad je lavirint sudbina, a proza Vidosava Stevanovi}a je lavirint zna~ewa. U zbirci pripovedaka Refuz mrtvak Stevanovi} prikazuje6 uzaludno tragawe za identitetom7, u gradu bez identiteta, u gradu koji odre|uje sudbinu svojih gra|ana. Socijalno-eti~ka dimenzija pripovedaka ozna~ava otu|enost pojedinca i dru{tva, surovost sredine i odsustvo moralnih vrednosti. Zbirka pripovedaka Refuz mrtvak tako|e prikazuje prokletstvo, polusvet, degeneraciju8. Po mi{qewu Jovana Dereti}a, Stevanovi} se „vi{e od ostalih zagledao u dno `ivota i prikazao svakojake prqav{tine i nakaze jezikom koji je silovit, neodoqiv, vi{eslojan“9. Ovaj op{teprihva}eni stav pokazuje spojenost tematike i oneobi~avawa pripoveda~kog

5 Pripovetka „Refuz mrtvak“ sadr`i celokupni spektar, tematskih, idejnih i stilskih odlika ove zbirke, tako da se mo`e smatrati wenim kqu~nim poeti~kim principom.

6 Interpretacija Stevanovi}evnih pripovedaka zahteva, pre svega, kompleksne kwi`evno-teorijske i jezi~ke analize. Zbog prirode ovog rada, predstavi}emo op{te interpretativne stavove.

7 Ovaj aspekat je posebno istaknut u pripoveci: „Tutumi{“ , u motivu potrage za izgubqenim polubratom.

8 Ovaj tematsko-motivski sloj posebno upe~atqiv je u pripovetkama Pseto`der, „Pometine“, „Le{inari“ i „Ne verovati gladnom“).

9 Jovan Dereti}, Kratka istorija srpske kwi`evnosti, „Projekat Rastko“, 2009.

130

jezika10. Motivi otu|ewa i tragawa za identitetom opisane su i ~estim preplitawima razli~itih stilova, koji ostvaruju polifoniju naracije; 15 pri~a sadr`e, po re~ima autora, ~ak 21 narativnu tehniku. Neo~ekivani re~eni~ki obrti, kao i pripovedawe u anegdotama, naturalisti~ki odslikavaju lica i nali~ja grotesknog sveta.

U zbirci Refuz mrtvak, prisutna je dinami~nost narativnih perspektiva: od ispovednog tona u prvom licu jednine, koji prikazuje slo`ene procese delovawa podsvesti, do perspektive sveznaju}eg pripoveda~a, koja predstavqa svest grada i sliku jednog mra~nog vremena.

Refuz mrtak predstavqa studiju otu|enih likova i grotesknih karikatura; ironija i parodija predstavqaju bitne elemente Stevanovi}evog dela. Prikazivawe stvarnosti pretvara se u parodiju `ivota. Crni humor je pome{an sa grotesknim situacijama, a Eros je prepleten sa Tanatosom. Mra~ni hedonizam, u spoju sa sve{}u o ironiji egzistencije, stvara utisak negacije bilo kakvog idealizma, u drami „izme|u op{teg qudskog krika i `ivotnih obru~a“11.

10 Ova odlika Stevanovi}eve proze prisutne je na svim jezi~kim nivoima. Istaknimo interferenciju raznorodnih jezi~ko-stilskih sredstava – od arhaizama, (koju su prete`no prikazani u parodijskoj funkciji), dijalektizama (koji se ogledaju u opisima {umadijskog – lokalnog miqea) do `argonizama kragujeva~ke ~ar{ije koja se pretvara u moderni, otu|eni grad. Sveta Luki} isti~e ~iwenicu da „jezik sigurno dosta poma`e da se u Stevanovi}evoj verziji ~oveka i ~ovekove sudbine oseti izvorno talasawe i damarawe bi}a, sredi{te egzistencije, {to je jedan izuzetan kvalitet“.

(Sveta Luki}, „Na marginama Refuza Mrtvaka, predgovor u: Vidosav Stevanovi}, Refuz mrtvak, Srpska kwi`evna zadruga, Beograd, 1979).

11 Sveta Luki}, isto, str. 19.

131

Stevanovi}eve pripovetke poseduju raznolikost tematike, ali treba ista}i da tematsko-motivski sklop zbirke ~ini slo`enu idejnu celinu. Refuz mrtvak predstavqa jedan od kqu~eva ~itavog Stevanovi}evog stvarala~kog opusa12. Idejni aspekti ove zbirke poseduju originalnost izraza, polifoniju i bogatstvo asocijacija u prikazivawu izgubqenog identiteta, melanholije `ivota i ironije smrti.

Literatura: Dereti}, Jovan, Kratka istorija srpske kwi`evnosti, „Projekat Rastko“, 2009.

Luki}, Sveta, „Na marginama Refuza mrtvaka, predgovor u: Vidosav Stevanovi}: Refuz mrtvak, SKZ, Beograd, 1979.

Stankovi}, Borisav, Sabrana dela, priredio @ivorad Stojkovi}, kwiga prva, Prosveta, Beograd, 1970.

Stevanovi}, Vidosav, Refuz mrtvak, SKZ, Beograd, 1979.

Xojs, Xems, Dablinci, prevela Rada Prikelmajer, BMG, Beograd,1997.

12 U zbirci pripovedaka Refuz mrtvak se, na primer, pojavquje lik Konstantina Gor~e, koji u pripoveda~kom svetu Vidosava Stevanovi}a zauzima zapa`eno mesto (posebno u romanima Konstantin Gor~a i Ni{~i). Konstantinov autoportet predstavqa „izlomqeno ogledalo“ izneverenih se}awa, samoizdaje, pritajenih strasti i prividnog asketizma. Konstantinov `ivot te~e od alkoholnih bunila do promi{qawa o ni{tavnosti ~oveka u vremenu, istoriji, a posebno o najve}em qudskom prokletstvu – strahu od smrti.

132

Sla|ana Ili}

LEPA JELENA MIROSLAVA JOSI]A VI[WI]A

Miroslav Josi} Vi{wi}, Lepa Jelena, zbirka pri~a, Vidici, Beograd, 1969.

Prva zbirka pri~a Miroslava Josi}a Vi{wi}a Lepa Jelena (1969) sastoji se od uvodne pesme Izvan pra{ine su kowi i pet pri~a: Peti vojnik, ciklusa od tri pri~e simboli~nih naziva: Lepa Jelena, Pijana Jelena i ^estita Jelena, a zbirku zatvara pri~a Slu`ba oca Radoslava.

Ova zbirka rezultat je umetnikovog razmi{qawa o sudbini ~oveka, slu~ajevima koji uni`avaju wegovo bivawe i obesmi{qavaju bilo kakav vid borbe. Autor se bavi problemima smisla egzistencije u sku~enim okvirima dru{tva, koje po~iva na utvr|enim dru{tvenim i moralnim normama, ali i u svetovima samih junaka.

Ve}ina junaka posle kratkotrajne, iskqu~ivo unutra{we borbe, suo~avaju}i se sa wenom besmisleno{}u, prihvata `ivot i sudbinu kao neminovnost. Svoj i `ivote drugih shvata kao `ivotarewe u sredini u kojoj nema izgleda za oporavak ili neku drugu mogu}nost.

Otuda junaci ostaju bez te`we za bilo kakvom vrstom emotivne i moralne rehabilitacije.

Tek neki od junaka (koji su istovremeno i pripoveda~i) pokre}u pitawe apsurda sopstvene i op{te egzistencije (Lepa Jelena, Pijana Jelena, Slu`ba oca Radoslava), a neke na surovu sudbinu i tragiku bivawa podse}a pripoveda~ koji se obra}a tragi~nom junaku koji nije svestan sopstvene tragi~nosti (^estita Jelena).

133

Junaci bogatog unutra{weg `ivota, skloni su meditaciji, upravo zbog svoje hipersenzibilnosti i tihosti, pa u prakti~nom `ivotu bivaju uskra}eni za obi~nu qudsku sre}u: za idili~an porodi~ni `ivot (Pijana Jelena), za zdravqe (Lepa Jelena), za qubav (junakiwa pri~e Slu`ba oca Radoslava).

Ose}awe apsurdnosti `ivqewa proizilazi: usled bolesti (Lepa Jelena), ose}aja izneverenosti i napu{tenosti (Pijana Jelena, ^estita Jelena), potpune rezignacije i pesimizma, koji gotovo poprimaju oblike psihi~ke bolesti (Slu`ba oca Radoslava).

Neki junaci prepu{taju se tragici bivawa (ili svest o woj potiskuju), pa bivawe, takvo kakvo je, prihvataju po automatizmu (Peti vojnik, ^estita Jelena).

Obele`eni su razli~itim vrstama trauma koje su uzrokovale odre|eni model pona{awa. Osim pojedina~nih trauma ve}ini junaka Josi}evih pri~a iz zbirke pri~a Lepa Jelena zajedni~ka je trauma povrataka u svoj prirodni ambijent.

Junaci pri~a su qudi sa sela, koji su se usled razli~itih okolnosti zatekli u gradu u kome su, otrgnuti od svog prirodnog ambijenta, postali qudi margine, otu|eni, usamqeni, napu{teni, i{~a{eni. Oni prihvataju na~in `ivota koji im je nametnut i koji je opozitivan wihovom ose}awu sveta.

Devoj~icu – junakiwu pri~e Peti vojnik, pre nego {to je postala devojka, u prostituciju uvodi majka prostitutka. U wenim razmi{qawima vi{e nema mesta moralnim dilemama. One su i{~ezle s prvim traumati~nim iskustvima: U tim prvim odlascima jo{ nisam mogla sasvim da prihvatim sebe kao igru, sebe kao igru u jednom telu, uvek i svuda. Ona prihvata `ivot u sirovom i surovom obliku i kako proti~e vreme samo mewa perspektivu posmatrawa. Wena emotivna otupelost se pove}ava, a osetqivost smawuje.

Duhovna izme{tenost postaje sve o~iglednija.

134

Posle izvesnog vremena provedenog u gradu i sama uvi|a promenu sopstvenog poimawa sveta, mada po~etna trauma – odavawe prostituciji pre bu|ewa prvih qubavnih ose}awa i iskustava ostaje i neprestano je prati: Na Aerodrom vi{e nisam ni pomi{qala da idem.

Ose}ala sam da je on kada dolazi meni, isto onako mali kakva sam ja bila, celog leta, kad sam odlazila wemu.

Kora~ao je Aerodrom za mnom...

Junakiwa se sasvim okre}e gradu i trajno se opredequje za na~in `ivota koji je apsurdan. Ne shvataju}i, ili podsvesno odbacuju}i apsurd i proma{enost sopstvenog `ivota, konstatuje apsurd i proma{enost `ivota svoje majke: ...shvatila sam u kakvoj velikoj zabludi je bila mama. Odlazila je tamo, a ceo grad se pru`ao pred wom...

Trauma wenog eventualnog povratka u wen prirodni ambijent ogleda se u ~iwenici da prestaje da odlazi u selo baki i majci – osobama koje su joj odredile marginalnu ulogu u svetu.

Junak pripovetke Lepa Jelena pomireno prihvata izvesnost smrti. Wegov samrtni strah ogleda se u vizijama i snovima do~aranim upotrebom naturalisti~kih i fantasti~nih slika, pore|ewa, metafora i simbola.

Blisku smrt najavquju stalne vizije an|ela, dorat kome su izrasla krila, vizija mrtva~kih sanduka, ose}aj truqewa i raspadawa, rast gqiva, osu{ena lipa u dvori{tu i sl. U toj pri~i svet jave i svetovi vizija i snova neprestano se ukr{taju. Povla{}eno mesto imaju predeli sna. Borbu bolesnog ~oveka za `ivot i wegovu `equ da se `ivotu vrati i pobedi smrt autor je do~arao slu`e}i se kontrastom. S jedne strane su traumati~ne vizije smrti, a s druge, ose}awe `ivotnog vitalizma i bu|ewe nade koja se ogleda u razmi{qawima bolesnika – raduje se ~iwenici da ima sinove, da je dobio unuku, wegov panteizam, vera u mo} probu|ene prirode, posebno u bu|ewe prole}a. Trauma povratka 135

ovog junaka u svoj prirodni ambijent svodi se, u stvari, na ~iwenicu da je toliko `eqeni povratak `ivotu nemogu} i da je jedina izvesnost smrt. Glavni junak to sve vreme zna, ali do kraja sopstvene agonije to ne kazuje i ne priznaje, ve} i daqe, gotovo u samrtnom ~asu govori o lepoti povratka, ovoga puta iza smrti: Otvorim dobro o~i, prozor beo, beo, lipa sasvim sasu{ena i bela. Srce odjednom po~ne da lupa, soba se potrese, tama se uskovitla. Pa oslu{kujem, a znam: pevaju an|eli. Draga moja Aleksandra, pri~a}u Vam o wima kad se vratim.

U pri~i Pijana Jelena glavni junak iskazuje potpuni pesimizam. O svom shvatawu egzistencije pripoveda filozofi~no. Sopstvenu dramu ispoqava slikawem odnosa s bli`wima? wegov otac je mrtav, brat ga je potpuno odbacio. Razli~itost wegovih i bratovih shvatawa do~arana je kontrastom. Brata pokre}e voqa za sticawem, a glavnog junaka svako odsustvo voqe. Brat te`i da stekne {to vi{e materijalnih dobara, a glavni junak ne te`i da stekne bilo {ta. Apsurd `ivota hteo je da ambiciozni brat i wegova `ena ubrzo umru, a da glavni junak nasledi svo wihovo bogatstvo i da ga rasipa.

Uvi|aju}i besmislenost egzistencije, glavni junak – potpuni usamqenik, pre pomireno nego rezignirano svodi svoj `ivotni skor i konstatuje: Sve {to sam ostavio iza sebe ni{ta ne vredi; i zauzima ironijski otklon prema egzistenciji: I sad kao najcrwa vrana letim iznad grobqa `ivih...

Wegova trauma tako|e je povratak u selo, u wegov prirodni ambijent i bezuspe{ni poku{aji gra|ewa novog `ivota. Poput filozofa egzistencijaliste i pesimiste ukazuje na nemogu}nost bednog ~oveka da uti~e na ve~iti tok i na sopstvenu sudbinu. Karakteri{e ga potpuno odsustvo voqe, jer je, po wegovom mi{qewu, ona bezrazlo`na i besmislena i ne vodi 136

ni~emu, pa zakqu~uje da je u svetu jedino konstantno prisustvo patwe i bola. Bol dominira svuda, tako da je apsurdno odlaziti ili vra}ati se bilo gde: E, ba{ to vra}awe. Vra}ao sam se celog `ivota ne~emu, negde ili nekome. Vra}awe mi stoji nad glavom, kao te`ak krst. (...) I uop{te: ova pri~a je povratak, u stvari: silazak na dno provalije u koju celo selo baca crknute `ivotiwe. (...) I svugde, sigurno, postoji nekakva {internica, nekakva svirala od vrbe, nekakav ~ovek, na dnu jame {to sedi i razmi{qa, pijan i rawen.

Junak pripovetke Pijana Jelena ima potrebu da besmislenost egzistencije obele`i, potvrdi i ismeje autenti~nom odlukom kojom smrti dodequje povla{}enu poziciju, pa dolazi na ideju da izvr{i samoubistvo – da se obesi o crkveno zvono, da dugim i glasnim umirawem predstavi sopstveni do`ivqaj egzistencije, da je izjedna~i s nebivawem: Jedne no}i, dok svi u selu budu spavali, provali}u u crkveni toraw, dobro uvezati vrat pajvanom najve}eg zvona, pa: dok budem umirao, neka barem umirem dugo i glasno.

Glavni junak ^estite Jelene je Vidoslav Crwanski, jedini junak koji istovremeno nije i pripoveda~, jer shodno wegovom poimawu egzistencije ne bi imao {ta da ispripoveda. On minorizuje zna~aj svih manifestacija `ivota, naro~ito tragi~nih. Koriste}i se metodom retrospekcije, pripoveda~ govori o wegovom `ivotu i ukazuje na uzroke wegove navodne ravnodu{nosti prema drugima i prema sebi. Nijedna `ivotna situacija ga ne izme{ta, potpuno je apati~an i kao da u`iva u ~iwenici da `ivot prolazi pored wega, a da on sam, nema ni{ta s tim – jer ne `eli, jer je to, po wegovom mi{qewu, na~in da se potisnu patwa i bol.

Obra}aju}i mu se, pripoveda~ ga prekoreva: Ispunio si toliko svezaka opisuju}i svoj `ivot, a daqe od tri prideva nisi odmakao. Wegov `ivotni skor svodi u posledwem paragrafu pri~e podsti~u}i ga da se okrene unazad, da se bar jedanput osvrne na sopstveni `ivot.

137

Taj poziv je, u stvari, svojevrstan poziv na povratak, podse}awe na inicijalnu traumu i suo~avawe s wom – podse}awe na ose}aj proma{enosti, sveprisustvo nesre}e i bola: (`ena ga vara, }erka se kao devojka povodi za majkom, `ivi nemoralnim `ivotom, ignori{e ga, on ostaje sam): Okreni se makar sada, Vidoslave Crwanski: vide}e{ da su sa obe strane puta kojim si kora~ao, od ro|ewa prema smrti, od kolevke prema grobnici, rasli bagremi koji nikad nisu procvetali i }utali dudovi osu{eni na ~ijim trulim granama nikakva ptica nije zastala da se odmori.

Glavni junak pri~e Slu`ba oca Radoslava je gre{nik koji na du{i nosi tri smrti – Aninu, Aninog i wegovog nero|enog deteta i smrt Aninog dede Aleksandra Bojani}a. On je pesimista ~ije je shvatawe egzistencije preraslo u bolest: Kratak je `ivot ~ovekov, za sve patwe koje ga ~ekaju, kratak kao jedna re~ kojoj tek {to je prvo slovo izgovoreno. (...) Kako meko ~elo ima{, Aleksandre Bojani}u, kao ugrejan vosak, kao trula lubenica. Prijatno meko za gvozdeni krst u mojoj ruci. Jer samo jedan od nas dvojice je mogao da ostane sam sa patwama zemaqskim.

Ova pri~a je ispovest oca Radoslava. U woj je dominantna atmosfera jezovitosti i mraka, koju je umetnik do~arao slu`e}i se postupkom antropomorfizacije: U tamu crkve mrak je zarivao svoje duge prste (...) Ikone su, sasvim bele, {aputale ne{to optu`uju}i no} i smrt...

Ana, junakiwa pripovetke Slu`ba oca Radoslava, na vrlo surov na~in se uverava u nepostojanost svega zemaqskog osim patwe i bola. Otuda se i ona odlu~uje da besmislenost egzistencije obele`i odlukom kojom smrti dodequje povla{}enu poziciju, pa izvr{ava samoubistvo. Izme|u dve mogu}nosti za „prevazila`ewe“ svojih izneverenih o~ekivawa opredequje se za smrt u talasima Mostonge i rezignirano konstatuje: Kako je mra~an `ivot, o~e Radoslave, i kakav je nitkov ~ovek!

138

Junaci zbirke pri~a Lepa Jelena nemaju ambiciju da svoje postojawe potvrde kao ~in autenti~nosti, pa sopstvenu sudbinu, oni koji o woj razmi{qaju, shvataju kao jednu od mnogih. Oni potenciraju ono {to je za sudbinu qudi zajedni~ko, a ne ono {to je razli~ito. Tek neki od wih, kao {to smo imali priliku da se na osnovu nevedenih primera uverimo, imali su ambiciju da sopstvenu smrt potvrde kao ~in autenti~nosti i wome izraze protest protiv besmisla.

Ipak, ove pri~e ne sa~iwavaju slo`ene filozofske opservacije niti komplikovani metafizi~ki iskazi.

Pisac je uglavnom li~ne ponore i poraze junaka pretvorio u kwi`evnost koja je nadrasla stvarnost i koja je i danas, ~etrdeset godina nakon objavqivawa, neizbrisiv trag o jednom vremenu i turobnim sudbinama.

139

Nata{a Radenkovi}

VE^NO PITAWE: VERA KAO UVEREWE ILI KAO SUMWA? (Milica Mi}i} Dimovska, Zaru~nice, Gradska biblioteka, Novi Sad, 2003)

Originalan izbor tema i kompozicionih postupaka razlikuju pisce dvadeset i prvog veka. Neki i daqe koriste tradicionalno hronolo{ko pripovedawe, dok se drugi opredequju za kombinaciju retrospekcije i ise~aka u vremenu. Tradicionalni simboli se ponovno preispituju. Uspomene zamewuju sada{wost. Subjektivni do`ivqaj sveta postaje dominantan. Savremeni ~ovek je ~ovek patwe, stradawa, razapet izme|u tradicionalnih uverewa ste~enih tokom odrastawa i `ivota u kome vera, po{tewe, qubav bivaju banalizovani.

On nije buntovnik nalik Jovu niti stradalnik u isusovskom pogledu, ve} zbuwena individua koja poku{ava da prona|e svoje mesto pod suncem.

U zbirci pri~a Zaru~nice1 na{e kwi`evnice Milice Mi}i} Dimovske2 pronalazimo sve navedene odlike savremene proze.

Sadr`inu ~ini {est pri~a. U strukturalnom pogledu zbirka nalikuje drami. Prva pri~a ~ini prolog, a posledwa epilog. Junaci, koji su ujedno i pripoveda~i, do`ivqavaju svoje li~ne drame, dolaze}i u sukobe sa 1 Objavqene kao zbirka izabrane proze 2003. godine.

2 Milica Mi}i} Dimovska ro|ena je u Novom Sadu. Wena dela poput romana Mrena i zbirka pri~a Pri~a o `eni prevo|ena su na mnoge svetske jezike.

140

samim sobom. Da li veruju zbog same vere ili zbog nekih drugih uverewa, pitawe je koje ih mu~i.

Druga pri~a nam otkriva jo{ jednu zanimqivost u strukturi, a to je umetawe stare prozne, mo`da malo i zaboravqene, kwi`evne vrste – `itija. @itije prepodobne velikomu~enice Justine po temi je sli~no starim sredwovekovnim `itijima, ali se razlikuje po tome {to se ne bavi `ivotom sveca od po~etka do kraja, ve} se samo uzima ise~ak iz `ivota, bitan za samu junakiwu i ideal kome je ostala verna. Upotrebom termina ,,prepodobne velikomu~enice“ u zna~ewu svete osobe umrle u ime vere posti`e se arhai~nost kazivawa. Osim `itija kao starog kwi`evnog `anra u strukturi zbirke izdvaja se i umetnuto pismo napisano na par~etu papira. Nije nameweno nikome pojedina~no ve} ~itavom svetu.

Pri~e su ispri~ane na dva na~ina: u vidu ispovesti, u prvom licu jednine od strane dramatizovanih pripoveda~a, i u tre}em licu glasom sveznaju}eg pripoveda~a. Dramatizovani pripoveda~i su, osim slikara, ve}inom `ene i devojke. Iako dominira `ensko vi|ewe sveta nema prevelike sentimentalnosti u prikazivawu. Magda je devojka iz naroda koja jednostavnim na~inom, pomalo dozom nerazumevawa, iznosi doga|aje vezane za promenu pona{awa svoje mlade gazdarice, Gospojinke. Mira nam govori o svojoj svekrvi od dana kada ju je upoznala do wene smrti. I u ovoj, kao i u Magdinoj pri~i, prisutna je transformacija ose}awa od qubavi i po{tovawa prema svekrvi do mr`we prema woj. Sveznaju}i pripoveda~ nam pri~a pri~u o Justini i devojci Ivanki, usamqenoj u Petrovaradinskoj tvr|avi.

Prostor svih pri~a je realni prostor Novoga Sada, bilo da je to stara Panonija kada su wome vladali Rimqani: ,,U vreme neznabo`nog cara rimskog Dioklecijana, u Sirmijumu, glavnom gradu Panonije Druge, oblasti poverene cezaru Galeriju, `ivqa{e jedna 141

visokorodna i bogata udovica po imenu Justina“,3 bilo da je to grad koji danas znamo. Vremenskim anahronijama izazvanim reminiscencijama realni prostor prelazi u irealni prostor uspomena. Radwe ve}ine pri~a sme{tene su u prostore se}awa. Povod reminiscencija je smrt osobe o kojoj se govori. Magda i slikar nam iznose doga|aje o Gospojinkinim promenama stoje}i pored wenog odra ili nakon vesti o wenoj smrti, a Mira, dok posmatra telo svoje umrle svekrve o~ekuju}i sprovod, vra}a uspomene na vreme kakva je bila dok je bila `iva, koji su sve bili razlozi wihovog razila`ewa, se}a se iznenadne smrti svoga mu`a. U irealni prostor spada i prostor sna u kome pripoveda~i preispituju svoje strahove i sumwe. U snu o crkvi glas pripoveda~a iz Prologa preispituje svoju veru, a Mira, pripoveda~ pri~e Svekrvina smrt, u snu o quqa{ci koja se nalazila nad provalijom, shvata svoj strah od poku{aja svekrve da uvu~e Mirinog sina, Sini{u, u svoj stari komunisti~i svet. Provalija nije ni{ta drugo do simbol propasti i stradawa, prikaz Mirinog do`ivqaja tog starog svekrvinog sveta.

Eksterijeri i enterijeri u funkciji su simboli~nog prikazivawa psiholo{kih stawa glavnih likova. ,,Uti{ana svetlost“, zagu{qivost prostorije, miris sve}a i ikonostas simboli~no predstavqaju stawe du{e devojke Gospojinke i wenu duboko ukorewenu tugu zbog maj~ine smrti. Pogled sa Petrovaradinske tvr|ave usmeren ka izmaglici nad Novim Sadom, cijuk kapije nalik cijuku slepih mi{eva, hladan mesec kao svedok u skladu su sa usamqeno{}u i kajawem Ivanke, u narodu poznate kao Grobarke ili Majstorice, koja je igraju}i se demijurga o`ivqavala izvajane kipove umrlih qudi.

3 Isto, str. 13.

142

Motiv qubavi je jedan od glavnih motiva u zbirci.

Ispri~ane su nam pri~e o qubavi majke prema sinu, `ene prema mu{karcu, devojke prema Bogu. Wih obi~no prati tragika, smrt ili patwa voqene osobe. Prikazuje se Ivankina qubav prema momku Antoniju, o kome indirektno saznajemo da je mrtav i da je ona upletena u wegovu smrt. Govori se o se}awu na opsesivnu qubav Mire prema Slobodanu i uspomeni na wegovu smrt izazvanu politi~kom raspravom. Mo`emo uo~iti i poseban tip qubavi i vernosti prema idealima, qubav kakvu je ose}ala Mirina svekrva Vjazma prema prirodi i komunisti~kom vremenu u kome je `ivela. Qubav prati mr`wa i zavist. Zavist je u pri~ama blisko pro`eta licemerstvom. Mira je `elela da se pribli`i svojoj u~iteqici da bi pridobila qubav wenog sina.

Smrt kao motiv kraja, podsti~e uspomene na po~etak, na ono {ta se de{avalo. Pomenuti slikar iz pri~e Psiha za Bogorodicu `eli da pobedi prolaznost slikaju}i portete qudi. ,,Nisam voleo da uporedo zami{qam svoje modele i wihove portrete, otklawao sam od sebe tu pomisao da bi smrt modela mogla ugroziti vrednost portretu.“4 Relogioznost ~ini dominantnu nit pri~a Milice Mi}i} Dimovske. Od samog Prologa gde se pripoveda~ pita o zna~ewu sintagme Hristove zaru~nice, nemogu}nosti da podigne ruku da se prekrsti, preko `rtvovawa u ime vere prepodobne Justine, potpunog predavawa Gospojinke koja je u woj na{la smisao `ivota.

Pitawe vere na kraju ne dobija odgovor. Da li se vera u~i ili dolazi iz samog ube|ewa? Figura Isusa Hrista suvi{e je humanizovana, u mislima likova predstavqena kao li~nost od krvi i mesa. Takav stav udaqava zbuwene junake pri~a od su{tine koju bi on trebalo da predstavqa, kao simbol wihovog spasewa i iskupqewa.

Likovi pri~a su u ve~itoj potrazi za sopstvenim Hri4 Isto, str. 27.

143

stom koga }e razumeti, jer im je ovako ,,hri{}anski“ predstavqen potpuno nejasan i dalek. Kada slika lik Bogorodice slikar nije u stawu da napravi razliku izme|u modela i originala. Wegova Bogorodica je spoj suprotnosti, bezgre{nosti i sagre{ewa, nevine i idili~ne Gospojinke i Magde, `ene pune qubavi prema `ivotu. ,,Oprosti mi, Gospode, za to me{awe slike i slike, odraza i odraza, fantazije i fantazije, jer nije u mojoj mo}i da ponudim re{ewe.“5 U religiozne simbole spada i psiha za Bogorodicu i Vjazmin ikonostas sastavqen od porodi~nih fotografija. Upotreba psihe i takvog ikonostasa veoma je interesantna. Psiha predstavqa veliko sobno ogledalo. U wemu se umesto ikona posve}enih Bogorodici na{ao samo jedan odraz mlade devojke, koja je svoj `ivot posvetila bogu. Sli~no je i sa Vjazminim ikonostasom.

Umesto ozbiqnih lica svetaca ikonostas ispuwavaju nasmejana lica qudi koja su ~inila wen `ivot. Ovakav ikonostas u potupnosti odgovara uverewima stare u~iteqice. Ona nije verovala u hri{}anskog boga, ve} u zakone prirode. Svetititeqi su za wu obi~ni qudi. U religiozni simbol mo`emo ubrojiti i ime Gopojinke, u zna~ewu one koja je izabrana od strane Boga.

Veru prati i svetlost kao najava pojave bo`anstava.

Pojavom Arhan|ela, an|eoskih krila koja izlaze iz trudnog stomaka mrtve Gospojinke, ~uda kada umesto krvi ubijene Justine te~e mleko, predstavqaju fantasti~ne elemente proze Milice Mi}i} Dimovske.

Osim fantasti~nih elemenata pri~e upotpuwava i kontrast, zasnovan na suprotnim vi|ewima vere (Justina na svom nebu ne vidi zvezde u koje je verovao wen sin nego uspewe Isusa Hrista; Mirina vera u hri{}anstvo i Vjazmina vera u ^oveka i Prirodu), na 5 Isto, str. 43.

144

suprotnim karakternim crtama `ena (Magde i Gopojinke).

Stil jednog dobrog pisca odlikuje se obiqem stilskih figura koje u svojim pri~ama koristi. Osim prethodno pomenutog kontrasta Milica Mi}i} Dimovska koristi i ironiju. Primer ironije je scena kada Magda prikazuje Gospojinku uzvi{enu u svojim mislima kako u sve~anom pla{tu kora~a pili}arnikom ili kada Mira govori o sprovodu svoje svekrve, a umesto crkvenih zvona ~uje zvona iz zvu~nika. Kada govorimo o stilu mo`emo primetiti sli~nost po~etka pomenute pri~e Svekrvina smrt sa po~etkom romana Stranac, Alebrta Kamija. I jedan i drugi pripoveda~ kratkom re~enicom, u vidu konstatacije li{ene emocija, bele`e smrt bliske osobe.

Psiholo{ki portreti likova dati su tako da isti~u wihova li~na stradawa, patwe, strahove i slabosti.

Tehnike kazivawa pripoveda~a u skladu su sa psihologijom junaka. Od slikara ~ije pripovedawe obiluje bojama i slikarskim formama6, Magde koja nam realno, onako kako je zaista videla, prikazuje pona{awe Gopojinke, do Mire koju izjeda savest zbog ve~ite sva|e i borbe sa svojom svekrvom.

Zbirka psiholo{ki oblikovanih pri~a Zaru~nice, Milice Mi}i} Dimovske svojom strukturom i tehnikom pripovedawa ne zaostaje za delima savremene svetske kwi`evnosti. Radwe su sme{tene u prostore pro{losti, naj~e{}e iskazane kroz se}awa ili san. U realni prostor spada teritorija Novoga Sada, bilo da je u pitawu Panonija iz rimskog perioda, ili Petro6 Pripovedawe slikara nas u mnogome podse}a na pripovedawe glavnog junaka romana Povratak Filipa Latinovi}a, Miroslava Krle`e. I jedan i drugi pripoveda~ prikazuju stavrnost iz ugla umetnika. Wihov senzibilitet neodvojiv je od specifi~nog do`ivqaja boja, formi i mirisa.

145

varadinska tvr|ava. Motivi religije i qubavi su niti koje povezuju radwe ispri~ane putem ispovesti ili glasom sveznaju}eg pripoveda~a. Glavni likovi su `ene, izabranice, koje su izabrale put patwe, vere i qubavi. Justina, Gospojinka i Vjazma su umrle, a Magda, Mira nastavile da `ive u ime svojih ideala. Pitawe postojawa iskrene i prave vere me|u qudima i daqe je ostalo bez odgovora. Jer qudi su qudi, jedinke koje postoje same za sebe i ostaje da svako na sebi svojstven na~in prona|e sopstvenog Hrista. ,,[...] kao da moj Hristos ne dopire do srca, ne budi, ~inilo mi se, ono ose}awe tople ozarenosti u qudima, neizmerne qubavi prema Wemu koji je primio na sebe sve qudske patwe [...] Da li se divim svecu ili umetniku koji ga je predstavio, ta dilema je la`na, ali je ne mogu tek tako odbaciti.“7

7 Isto, str. 28.

146

IZ BA[TINE

Frida Filipovi}

U BIROU ZA DOBROVOQNI ODLAZAK

Mada je poranila da izbegne gu`vu u podzemnoj `eleznici, i stigla mnogo pre zakazanog vremena, zatekla je u Birou ve} punu ~ekaonicu, tome se nije nadala.

Jer iako je Vrhovni Savet zbog prenaseqenosti i sve ve}eg postotka starog stanovni{tva poodavno doneo odluku o osnivawu tog Biroa, verovala je da on ne}e imati mnogo posetilaca. Sudila je po sebi. Woj je, eto, bila potrebna godina dana razmi{qawa pre no {to se odlu~ila da ga potra`i. Sad je iznena|eno gledala u dvadesetak Qudi koji su ve} sedeli i stojali u predsobqu Biroa, pola sata pre po~etka radnog vremena.

Palo joj je odmah u o~i da tu, pored wenih vr{waka i starijih od we, ima i nekoliko mladih lica. „^udno“, pomislila je, „zar zakonom nisu iskqu~eni oni ispod dowe starosne granice?... Ali mo`da dozvoqavaju izuzetke...“ Setila se da ju je, kad je prvi put do{la ovamo, po obave{tewa, slu`benik upitao za godine, a onda posegao za jednom vrstom formulara,pored kojeg je na polici bilo i drugih, druge boje, ru`i~astih, zelenih... Mo`da su, mislila je sad, ru`i~asti bili za mlade, a zeleni za ponavqa~e. Jer slu`benik ju je, pored ostalog, upitao: „Jeste li ve} poku{avali da odete?...“ – „Ne“, rekla je, „nisam...“ 147

Sve do skora mislila je da jo{ ima razloga da `ivi.

A onda su je naglo, ko zna za{to, po~eli da savla|uju umor i bezvoqnost. Nikome vi{e nije bila potrebna, a woj samoj `ivot se iz dana u dan ~inio sve tegobniji i besmisleniji. Pa kad je ve} Vrhovni Savet omogu}avao da se ode bezbolno i lako, u potpunom skladu sa sopstvenim `eqama i svim propisima, sa muzikom, cve}em i ceremonijalom ili bez svega toga, a uz jemstvo da }e „sve `eqe odlaze}eg u pogledu zaostav{tine biti po{tovane i izvr{ene“, zakqu~ila je na kraju da se obrati Birou. [to su do istog zakqu~ka o~igledno do{li i mnogi drugi, pa i puno mla|i od we, bilo je za wu, koliko iznena|uju}e, toliko, na neki na~in, i ute{no.

Po~ela je s qubopitqivo{}u i nekom i woj samoj nejasnom naklono{}u da zagleda prisutne... A kad su joj se o~i srele s pogledom jednog mr{avog ~oveka, s gustom, ~etkastom, kratko o{i{anom kosom, koji je sedeo dr`e}i uza se, na kaji{u, poveliko pseto, woj se on odnekud u~ini poznat. I odmah primeti da i on u wu gleda sa osmehom, kao da i on wu poznaje. On se istog trenutka di`e, pa joj ponudi svoje mesto: – Izvoli – re~e, i ponovi, oslovqavaju}i je imenom: – Izvoli, Ana! Ona se zahvali i sede, a on nastavi, stoje}i pred wom: – Kakav ~udan susret.

– Oprostite... – zbuni se ona, poku{avaju}i da se seti gde ga je ranije videla. U posledwe vreme izdavalo ju je pam}ewe, sve vi{e.

– Ne se}a{ se? – nasme{i se on. – I{li smo zajedno u {kolu. Ja sam Stevan... – re~e joj i prezime.

– Ah, da, – nasme{i se i ona. – Sad se se}am... A i videla sam odmah, poznati ste mi...

U to se od{krinu mutno staklo na {alteru i za~u se slu`benikov glas, poja~an zvu~nikom: – Ko ima poziv s brojem jedan, molim... Na prva vrata u hodniku desno.

148

– Ja, – oglasi se ~ovek koji je sedeo do Ane, pa ustade, a Stevan sede na wegovo mesto.

– Eh, Ana, Ana, – re~e jo{ ti{e, da drugi ne ~uju. – Za{to mi govori{ „vi“? Pa zna{ li da sam godinu dana na audio-vizuelnoj nastavi sedeo u boksu iza tebe i gledao kroz staklo vi{e u tvoj potiqak, nego u svoj ekran?...

– Posle toliko vremena, – uzdahnu ona, – razume}e{,.. Izmenilo se sve, izmenili smo se i mi. Nismo mi vi{e ona Ana i onaj Stevan iz {kolskih boksova.

– Nismo, – potvrdi on i uozbiqi se. – Ali tvoje o~i, Ana, tvoje o~i se nisu izmenile. Jo{ uvek su isto onako neverovatno plave, gotovo bih rekao qubi~aste, kao perunike, ili kao dupli jorgovan, onaj {to kasnije cveta... Zna{, moj deda je jo{ imao na selu svoju ba{tu, jednu od posledwih u ovom kraju. I tako, ja jo{ pamtim boje cve}a, i onog koje je postalo sasvim retko.

– Ja ponekad odem u botani~ki vrt, – re~e Ana. – I ja volim cve}e. Po{to ju je on }ute}i gledao, zbuweno nastavi: – A to {to ka`e{ za moje o~i, dabome, o~i se najmawe mewaju, ako se i one ne zamute bole{}u...

– Da, – rastu`i se on odjednom i pogleda u svog psa: – Eto, moja Ri|a je gotovo slepa. Ne}e da je operi{u.

Ka`u – prekasno je.

On opet u}uta. Ana potap{a keru{u po glavi, a keru{a joj owu{i ruku i ne`no je liznu.

– A koliko joj je godina? – upita Ana. – Petnaest, – re~e Stevan. – Pomno`i to sa sedam...

Tako se ra~una za pse. Duboka je to starost.

– Mnogo ve}a od na{e, – re~e Ana zami{qeno.

– Vidi{, – re~e Stevan, – ja ve} dvanaest godina `ivim sam sa wom. Bila mi je veran drug. Posle smrti moje `ene ona mi je bila prva uteha, jedino dru{tvo.

Dok smo bili mla|i, vodio sam je na pse}a {etali{ta i na trke. Eh, kakav je trka~ bila moja Ri|a, takvih vi{e nema. Kao strela bi poletela i pretekla elektri~nog zeca, prva od svih.

149

On se nagnu i {apnu Ani poverqivo: – A jednom je u poqu, uhvatila i `ivog! Pravog!

Ana ga za~u|eno pogleda i nasme{i se: – Preteruje{, mora biti, kao svi qubiteqi pasa.

On zavrte glavom.

– Dobro, – re~e Ana, – mo`da je bila dobar ker, ali pro`ivela je normalan vek, i to sre}an. Imala je dobrog gospodara. A sad, kad joj se bli`i kraj, trebalo bi da se pomiri{ s tim.

– Ja sam se i pomirio s tim. Ali ho}u da odem i ja sa wom,– re~e mirno Stevan.

– No ~uje{, oprosti, – pobuni se Ana, – ali da ~ovek svoj `ivot toliko ve`e za psa...

– ^ekaj, – prekide je Stevan – Ne zna{ ti, ne mo`e{ znati...

Nisam ja to odlu~io samo zbog we, zbog Ri|e...

Odavno se meni `ivot ogadio. Ali dok je ona bila zdrava, jo{ sam mogao da joj omogu}im neke male radosti...

Bilo mi je `ao da je napustim. Eto! Sad, kad je izgubila vid, i apetit, mo`emo oti}i zajedno...

Ana uzdahnu i po}uta.

Iz sobe za {alterom pojavi se ~ovek koji je prvi tamo u{ao, ozarena lica, s nekom hartijom u ruci.

– Je l’ to re{ewe? – upita neko.

– Jeste, – odgovori ~ovek. – Odre|en mi je i datum.

Sve je u redu.

Slu`benik Biroa se sad opet oglasi kroz zvu~nik: – Stranka broj dva, molim...

– Pa vi se dugo zadr`aste, – re~e opet neko onom prvom.

– Znate, kako je, – re~e on, – sve u tan~ine proveravaju. Ispituju. Tu je i lekarska komisija, me{ovita...

Mene su ve} jednom odbili. Nisam tada imao saglasnost dece...

– Gle, gle, meni nisu rekli da treba i to, – za~udi se jedna `ena. – E, ba{ sve moraju da iskomplikuju. Kao da ina~e nemaju podatke o nama i ono {to mi sami ne znamo.

150

I kona~no, molim vas, {ta se ikog i{ta ti~e, ako sam ja odlu~ila da mi je svega dosta!... – Ona se di`e. – Odoh ja, – re~e. – Re{i}u svoj problem i bez wih...

Ana i Stevan se pogleda{e.

– I ja sam mislila da }e ovo ovde biti jednostavnije, – re~e Ana. – Formulare si ispunila i predala? – upita je Stevan.

– Pre mesec dana. A ju~e sam primila poruku da do|em danas.

– Koji ti je broj na pozivu?

– ^etrnaest.

– A moj, trinaest, – re~e Stevan, pa je pogleda i nasme{i se: – Zna{, Ana, ne mogu da shvatim da neko s takvim o~ima `eli da ode. Zar da se te o~i pre vremena ugase?

Ana skrenu pogled.

– ^ini mi se, -re~e,– da me godinama niko nije u o~i pogledao, kao ti sada... Hvala ti!

Stevanova keru{a glasno zevnu i po~e da se vrpoqi.

– ^uj Ana, – re~e Stevan – mi }emo ovde jo{ dugo da ~ekamo... Kako bi bilo da malo pro{etamo?

– Pa, mogli bismo, – re~e ona, i di`e se.

Izi|o{e iz ustanove i prona|o{e po znacima pe{a~ku stazu, oivi~enu ve{ta~kim, {arenim `buwem i cve}em u plasti~nim sanducima. Staza se u blagom luku pewala, pa opet spu{tala, kroz splet drugih saobra}ajnica kojima su jurila vozila u svim pravcima.

Pe{aka, sem wih dvoje, bilo je sasvim malo. O~igledno retko je kome moglo da bude do {etwe u toj zaglu{noj buci, tom betonskom trakom izme|u neba i zemqe.

– Zna{, – re~e Stevan, – na Ju`noj stanici metroa, onoj krajwoj, ima jedan put do nasipa, kod reke. A na reci, na ostrvcetu, jo{ postoji prava {umica, s topolama i vrbama. Prelazi se skelom... Odvedem tamo ponekad Ri|u. Ako ho}e{, jednog dana...

151

Kad je u „Birou za dobrovoqni odlazak“ slu`benik prozvao Stevanov broj, niko se nije odazvao. Stevana tamo nije bilo. A nije bilo ni Ane. Drugi su zato br`e do{li na red.

Uz malo poznatu pri~u Fride Filipovi}

Kada smo Frida Filipovi} i ja radili na kwizi Eksterijer, pogled na vrt (2002), kolekciji wenih pri~a koje su ~itaocima do tada bile dostupne samo na stranicama periodi~kih izdawa, izostavili smo pri~u U birou za dobrovoqni odlazak iz sadr`aja.

Za{to smo se odlu~ili na to? Presudan je bio sam `anr pri~e.

Naime, Frida Filipovi} je u svoje prethodne tri pripoveda~ke kwige – Pri~e o `eni (1937), Do danas (1956) i Razila`ewa (1973), kao i u poznom romanu Gorke trave (2000) – bila realisti~ki pripoveda~, kojem je neposredno `ivotno iskustvo bilo osnovni i su{tinski izvor tema i motiva, likova i situacija u prozi.

U malo~as pomenutoj pri~i ona uvodi fantasti~ke motive, oslawaju}i se na `anr tzv. negativnih utopija.

Pri~a govori o jednom obliku vrlog, novog sveta i sudbini starih qudi u takvom svetu. Mada su empirijske ~iwenice va`an elemenat i ove pri~e, vidno je da se ona bavi satiri~kom fantastikom u ciqu eksplicitne kritike budu}nosti. ^itaoci ~asopisa Pri~a sada imaju prilike da ovu odli~nu fantasti~ku storiju pro~itaju po prvi put.

Uveri}e se, kao i ja, da je i u ovom `anru, Frida Filipovi} bila ba{tinik najboqe svetske i doma}e kwi`evne tradicije.

V. Pavkovi} 152

Slobodan Stojadinovi}

SLU@BA SVETIM TABLICAMA MNO@EWA

1.

Veseli se presveti MMF. U tebi le`e dogovori pre~asni svih sabora i znoj ino~ki. Koji god od neduga svakog k tebi pri|e iscequje se brzo. Ne prezri moqewe na{e: Neka se vije pesma su`wa. U slavu tvoju do konca o kojemu nam visi greh.

2.

Ustanite odani, probudite se dobni. Ova je no} molbena, ovo je nevreme. Beskrajno. Dostojno. Oni {to se boje gladi ruke di`u. Beru koprivu i seku konopqu.

A ti {to spi{?

Zar ne zna{ da se ruqa bli`i. Ku}u tvoju da nadzida, a tebe da umno`i kao letak podzemni. No ustani. I nasmej se. A mi peva}emo: ^ovekoqup~e, pomiluj, ideju na{u.

Pomiluj bitange svoje.

O~e razvratni! Spasi ih od svake pravde. Neka prema nedelima na{im i delo najve}e ostane glog sitan.

Sada su dani veseqa.

Primi odakle ho}e{ pozdrav na{.

3.

Radujte se lukavstvom proslavqeni. Neprestanim zaboravqawem svih mu`eva. Dotucite najbr`e i spasite od radosti svake rabe svoje {to poju: 153

Blagosloven daviteq otaca na{ih i na{.

Ne usli{i nam ni{ta Prehvaqeni do ono {to zaista znamo da ne}emo.

I mrtvima uskrati zdravqe ako mo`e{ Sudijo. Jer mnogi me|u nama jo{ mogu da nas dignu na noge na{e, da rukama i glavama na{im zapovedaju, da uz pesmu okrenu ka trudu, za rod najsvetiji inat na{.

Odgurni od raba svojih Prebla`eni misao svaku da te jednodu{ni u najve}oj strasti svojoj, raspadawu, proslavimo kao nikoga do sada na zemqi 4.

Zar veruje{ da }e{ ugostiti gospodu u domu svojem, ti bezmirisan? Istinoqup~e, spr`i sram na{, a pomiluj prah otaca, hranqivi.

5.

U bezakowima na{im tra`i{ li jemca za greh.

Glavne, bolest i nadimawe svako, ~itao si. Kwigu ~estitu o savezu rana. Ne odobri nam ni{ta, no i{ti do cvowka zadweg {to ti dugujemo ve}, jer ko soqu hrani ranu obo`ava ukus lapotovanog mesa. A ko mu so dodaje krvnik je slu`itequ; vratnica tesnih.

Neka nepropadqivi ~au{i tvoji porade da se ku}a svakoga od nas sastoji od vrata samih.

6.

Stra{ni snovi na{i. Kada bi Ti ih dali da sa wima ostane{ nasamo?

Preblagi – oprosti meni bolesnom – da te isceli od preobra`ewa u ~ije bi jame pao. Mogao bi tek poneki balkanski demonogojac.

Ne navaquj da usred snova tih i ti progleda{.

Nijedan pristup napasni, ni jedno poklowewe. Nika154

kvo pristani{te ne mo`e ti pru`iti radost. Kao jecovnik na{, kao uzdawe na{e u nepristojnost O~e ni~iji.

7.

Podmla|uj pla~ na{ da nas radost spasewa ne dirne, da utehu ne darujemo previ{e. Oprosti nam O~e izdajnika {to poverovasmo za tren da je qubav mogu}a.

I{ibaj re~i na{e da od wihovog sjaja ne na|emo put svoj, a sve spasewa radi. Crnilovog, sve nestalnoj du{i wegovoj u slavu.

8.

Neka je proklet ko je sve razumeo i ona, ko je sebe razumeo jer obojica obrlati{e istu svetlost, onoga koji nije ni{ta razumeo.

Otkrivaju lica svoja, O~e blago~astivi, ono ispod ~ijih re~i nema ni~ega, a koji Ti poju: U nemog je pesma najglasnija, u ~uqka je uvo u srcu.

Molimo ti se Gospode, Molimo ti se Gospode, ne primi molitvu na{u, ne primi molitvu na{u.

9.

Hodite svi `ilnici zemqe plitke, dotaknite se grobnice trgova~ke. Odrecite se hule svoje i obele`ite pred nogama kamen koji }ete nositi. Kad krst je prete`ak za likovawe, a mi, besovske mre`e izbegavaju}i, peva}emo kao i uvek.

Oprosti Gospode rabu tvome {to se isceqewa odre~e po svanu}u i daj mu platu dostojnu mu besova.

Pri|ite neverni da vas vidi ~udo, iz du{a va{ih {to se ote slobodom nedeqivom da zajedno zavapimo:

155

Oprosti Doma}ine {to ti bejah gost. Oprosti stra`aru {to radismo isti posao. Oprosti Gospode {to `ito na|ubrih tvojoj voqi uprkos.

10.

Milostiv, ~edoqubiv, silopija~, snovoverac daleki i drugi oslobo|en gost neka ne razvija kalem zbog mene jer uludo tro{i na pijaci Osvetqewe.

U{ao sam u trag sebi. Zato nemam {ta da ponudim iz torbe. Veseli se presveti MMF. Sve su molitve tvoje.

Za~in i za ~in posledwi.

Dolar vaskrse. Zaista vaskrse.

11.

Omilio se sliv mutan re~ima mojim, a ta~ka na kraju spisa poverenik je zrna zavereni~kog. I kada mu ne znam seme, ora~a, kopa~a, kosa~a ni smeh ili pla~ uz koji ga nosi barjaktar bare. ^udomirci ubrzajte lewost moju. Neka se pojasni misao moja da ne iza|em sam iz redova ovih U tamu Gospodwu.

156

Podaci o autorima i prevodiocima Borivoje Ada{evi}, (Po`ega, 1974.)

Kwige pri~a: Ekvilibrist, Iz Tre}eg kraqevstva.

Janis Angelu ro|en 1915, odrastao je i {kolovao se u Atini. Objavio je zbirke pri~a: Istorije plavih vremena, Podne, Epigram (1976) i Posledwi dan sredine leta (1981).

Qubica Arsi} (Beograd, 1955).

Kwige pri~a: Prst u meso, Barutana, Zona sumraka, Cipele buvine boje, Samo za zavodnice, Tigrastija od tigra.

Dragana Beleslijin, (Novi Sad, 1975.)

Diplomirala je srpsku kwi`evnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Pi{e kritiku.

Tim Vinton je jedan od najpoznatijih i najuspe{nijih autralijskih pisaca sredwe generacije. Ro|en je u Pertu (1960), Zapadna Australija, gde i danas `ivi. Pri~a Kom{ije objavqena je 1985. godine u Vintonovoj prvoj zbirci Rez i druge pri~e i uvr{tena u Pingvinovu antologiju Najboqe australijske pri~e.

Valentina Veqi}, (Ni{, 1974.)

Diplomirala i magistrilala na grupi za kwi`evnost i srpski jezik Filozofskog fakulteta u Ni{u. Bavi se kwi`evnom kritikom i pisawem proze.

Mridula Garg je jedna od naj~itanijih pisaca u Indiji.

Pi{e na hindi jeziku i na engleskom. Sem kratkih pri~a pi{e i romane, drame, eseje.

Wena proza je do`ivela uspeh zahvaquju}i liri~nosti 157

koju sadr`i u sebi, te je postala poznata i van granica Indije. Prevo|ena je na engleski, nema~ki i japanski.

Sun~ica Deni}, (Uraqe, 1956.)

Pi{e prozu. @ivi u Vrawu.

Du{an @ivkovi}, (Kragujevac, 1980.)

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku Srpska kwi`evnost i jezik. @ivi u Kragujevcu.

Dragana @ivan~evi}, (Beogarad) Prevodi sa engleskog i {panskog. @ivi u Australiji.

Sla|ana Ili}, (Kraqevo, 1974.)

Kwiga kritika: Ne{to se ipak dogodilo Eduard Limonov, (1943) Kontroverzni ruski pisac.

Rajko Luka~, (M|e|a, 1952.)

Kwige pri~a: Mojin kraq, [etali{te hromih.

Radmila Me~anin, Prevodilac. Prevodila kwige Viktora Jerofejeva, Sergeja Dovlatova, Sa{e Sokolva, Eduarda Limonova.

Katja Lange-Miler je ro|ena 1951. u Isto~nom Berlinu (DDR). Poznata je kao pisac pri~a i minijatura.

Pre svega je vezana za Berlin i wegovo posebno jezi~ko nare~je i ose}awe sveta. Ona je posledwa `ena poznatog i genijalnog nema~kog dramskog pisca Hajnera Milera, o kome i pi{e u ovoj pri~i.

Sne`ana Milojevi}, (Prokuqe, 1969.)

Diplomirala na grupi za kwi`evnost i srpski jezik 158

Filozofskog fakulteta u Ni{u.

Objavqivala u periodici.

Milosav Buca Mirkovi}, (Aleksandrovac, 1932. Pored dvadest kwiga poezije, i oko dvadeset kwiga eseja objavio i kwige pri~a: @upeske novele, Bagdala i `upske pri~e.

Radosav Pu{i} (1960), filozof i sinolog. Predaje na Katedri za orijentalistiku Filolo{kog fakulteta u Beogradu. Prevodi kinesku kwi`evnost i filosofiju.

Nata{a Radenkovi}, (Ni{, 1982.)

Diplomirala na grupi za kwi`evnost i srpski jezik Filozofskog fakulteta u Ni{u. \in Sjaolei (1966), predaje kineski jezik na Katedri za orijentalistiku Filolo{kog fakulteta u Beogradu. Objavila je vi{e prevoda kineskih kwi`evnih dela sa kineskog na srpski, kao i prevode nekoloko srpskih autora na kineski (Wego{, Crwanski, Oluji}, itd.). @ivi i radi u Beogradu.

Sa{a Haxi Tan~i}, (Leskovac, 1948.)

Kwige pri~a: Jevrem sav u smrti, Silazak u vreme, Nebeska gubernija, Zvezdama povezani, Hram u koferu.

Vesna Triji}, (1975, Kraqevo), Diplomirala srpsku kwi`evnost i jezik sa op{tom kni`evno{}u Filolo{kog fakulteta u Beogradu. ^en ]iangung ro|en je 1949. godine u provinciji Guansi. Danas je ~lan svekineskog Udru`ewa pisaca. Wegova glavna kwi`evna dela jesu zbirke novela i kratkih pri~a: Oko crvenog feniksa, Kovrxe, Zapisi o ranijim prestupima.

159

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm.

Tromese~no ISBN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 160