Časopis Priča broj 8-9

Pri~a, prvi i jedini ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Beograd, septembar-decembar 2009, godina III, broj 8/9 Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za Izdava~a Neboj{a ]osi} Glavni urednik Slobodan Stojadinovi} Odgovorni urednik Slavoqub Markovi} Zastupnik Pri~e Dr Mali{a Stanojevi} Lektor Radosav Rac Majdevac ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa „Sven“ – Ni{ Na naslovnoj strani Slobodan Stojadinovi} Nekr{tena slika, uqe na platnu, 48 X 36 cm, 1999.

Na pole|ini Velizar Krsti}, Francis Bacon, 100x70cm, akvatinta-bakropis u boji 2000.

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Beograd, septembar-decembar 2009, godina III, broj 8/9

Sadr`aj Miroslav Josi} Vi{wi}, Ki~ma, dvanaesti mart @arko Radakovi}, Pripoveda~ Sa{a Obradovi}, Australija Predrag Brajovi}, ^ija si ti, Rahiqa?

Mirko Demi}, Oti{ao kao ~etnik, vra}a se kao usta{a Sabahudin Haxiali}, Iz dnevnika doubl o sedam Qiqana Dugali}, Gnezdo lastavice Dejan Vuki}evi}, [tit Duwa Radosavqevi}, Seks i Srbija Dimitrije Jovanovi}, Rodni prag Violeta @ivanovi}, Horheovih darova dan Dragan Milojkovi}, Osim ako nije druga~ije Mirjana Kova~evi}, Kukavi~ije jaje Tawa Milutinovi}, Duh novog vremena Ivan Anti}, Bo~no Albert Plisha, bon appetite Vladimir Aleksi}, Hannibal ante portas Bogdan Ĺ uput, Pri~a o jednoj obi~noj torbi

7 18 21 35 45 52 55 58 63 69 72 78 81 85 88 91 98 103

Kako je dom prevario demona Knut Hamsun, Zvuk `ivota Sergej Dovlatov, Kompromis sedmi Eva Bernicki, Zemqu od neba Marija Rjahovska, Sinoptica Kristijan Boben, Obe}ana zemqa

107 111 116 119 129 137

Nade`da Ili}-Tutunovi}, Tu`an praznik Zarija D. Vuki}evi}, ^udan svetac!

141 147

Kristina Stevanovi}, Ra|awe moderne pri~e Dragana Beleslijin, ^etiri fantazije na temu: Pri~e Judite [algo Du{an Blagojevi}, Utuqena kandila Dragi{e Vasi}a Jelena Ran|elovi}, Povratak u Metohiju Danila Nikoli}a Slobodan Stojadinovi}, Karamazovi na ^egru

155 163 174 180 188

5

Miroslav Josi} Vi{wi}

KI^MA, DVANAESTI MART

„Pri~am ti pri~u, prebijem ti ki~mu.“ Ne znam odakle da krenem, sve se u meni poravnalo, svaki dan mi je isti, no} svaka sve gora, a sve mi se vrti oko dvanaestog marta, evo ve} pet godina.

Budim se kao nikad, ubacim guzicu u kolica, otkotrqam se na terasu i gledam zvezde u nebu. Znam gde su i kad je obla~no. Nije mi va`no koji je dan, nije mi va`no koliko je sati, nije mi va`no kakvo je vreme, ni{ta mi nije va`no.

A i taj prokleti, crni dvanaesti mart trebalo bi da zaboravim, da stavim ta~ku. [ta sam ja radio tog dana, kuda sam krenuo, za{to nizbrdo, to je izbrisano. Jo{ da zaboravim… Pitam se jedino kako? ^im ja pomenem taj datum, svi mi odmah ka`u da im je dosta tog ~eprkawa po buwi{tu, da ne ~a~kam ni me~ku ni buvu, nije to crveni dan u kalendaru, ima ko o tome misli i ko sudi.

Wima je dvanaesti – ubistvo premijera.

A meni ostaje da zahvalim Bogu, jednoj `eni i doktorima {to sam ostao `iv.

Mislio sam da nikad ne}u saznati na koga sam naleteo, za{to ba{ mene, kako sam stigao u bolnicu, ima li ikoga na svetu ko bi mogao da posvedo~i o bilo ~emu {to se tog dana dogodilo u Balkanskoj ulici, a zapravo na zvezdastoj raskrsnici na kojoj se sastaju krajevi ~etiri ulice: Admirala Geprata, Gavrila Principa, Milovana Milovanovi}a i Balkanske?

7

Znam da nikad ne}emo saznati ni {ta se zaista dogodilo na ulazu u zgradu Vlade, a kamoli {ta je mene stiglo. Na prvi deo tog pitawa, pratio sam {ta pi{e {tampa i kako javqa televizija, nije pouzdano odgovorio ni sud koji je osumwi~ene proglasio za ubice i poslao ih ~etrdeset godina iza re{etaka, a zbog mene niko nije platio, niko nije osu|en.

Nije taj dan u martu te godine moj crni petak, bila je sreda.

To je moj crni trenutak.

Na{ao sam se u pogre{no vreme, ka`e mi ki~ma, na pogre{nom mestu, ka`u mi stopala, sa pogre{nim qudima, ka`e mi ruka, dobio batine ni kriv ni du`an.

A pre batina moj auto je o~e{ao jednu crnu ajkulu iz koje su iza{la tri momka.

Ne bih mogao da ih prepoznam, sve mi je u glavi mutno. Mutno je i sad, kao da mi neko stalno di`e talog u mozgu. Vidim ih kao kroz maglu, keze se i cerekaju, pa di`u pesnice. Mo`da bih jednog identifikovao, ima ~etvrtastu glavu, po~upane obrve, a mislim da je imao istetoviranog zmaja na vratu.

Ja sam imao zeleno svetlo, toliko znam, a za wih je taj semafor badava postavqen.

Moje pravilo je bilo da pa`qivo i trezan vozim, ni kap pi}a u krvi nikad nisam imao, kad sam duvao, ako me zaustave na putu. Pa ako sam ja bio {ofer, ako je neko drugi sedeo za volanom, uvek smo na krivinama ili raskrsnicama vikali: „Pazi, ki~ma!“ I tada sam sam sebi to rekao u bradu.

Sad vi{e nisam siguran ni da je to bila ajkula, ni da li je bila crna, ni da li sam ja wih o~e{ao ili udario, ni da li ih je bilo trojica ili ~etvorica. Nema zapisnika saobra}ajaca, nema izjava svedoka, nema materijalnih dokaza. Samo moj slupani auto koji je kum nekako upalio i odvezao u gara`u.

Nisam mogao da naplatim ni osigurawe.

A vrata ulubqena, far zdrobqen.

8

Mene je jedna `ena odnela u Urgentni centar, ne znam ni kako izgleda, ni kako se zove, ni gde `ivi. Tra`im je po gradu, tra`im svoj `ivot.

Ona mo`da i ne{to zna, mo`da je stajala na semaforu i sve gledala.

Znam samo da je vozila neki sitroen, metalik, tako su mi kazali oni u de`urnoj slu`bi. Jedan brka koji je gurao kolica. A koliko ~ujem, u ovom gradu ima dvadeset i jedna hiqada sedamsto pedeset i ~etiri auta te marke. To mi ka`e gospodin Marko Laketa, on prodaje ta vozila, ima firmu „Jucit“, mada on to pi{e latinicom „Yucit“, u slepoj [afarikovoj ulici.

Ako je vozila nov auto, kupqen u posledwe tri godine, lako bismo na{li kupca.

I doktor Mu{icki vozi „pikasa“.

Puko mi kon~i}, ~ujem i sada pametne doktore kako se domun|avaju, sestre se vrte, neko svetlo mi bije pravo u o~i, nikad vi{e ne}u mo}i da potr~im.

Iscurio mi korak iz ki~me.

Di`em obrve.

Ho}u da zaboravim bolni~ki krevet, da zaboravim sestru koja je svedok mojih muka i jauka, da zaboravim {kripu kolica. ^uveni doktor Gojko Mu{icki, i otac i deda su mu bili doktori na glasu, koji je dr`ao skalpel, duhovit i lep ~ovek, hoda na prstima, ume sa qudima, ima prijatan glas, svi ga u bolnici po{tuju, sedne na krevet i uvek pita kad }e do}i moj kum Svetislav kojeg samo ja zovem Cve}e.

A u lekarskom izve{taju, u otpusnoj listi, ~itam da je pacijent doveden privatnim kolima, u besvesnom stawu, sa polomqenom vilicom, sa napukla ~etiri rebra, sa oteklinama po sedalnom delu tela, sa smrskanim kostima u levoj {aki. [est meseci sam le`ao u bolnici.

Nikad u `ivotu nisam toliko slu{ao kako ptice cvrku}u, nikad nisam toliko gledao kako se jedno drvo budi iz zimskog sna.

9

A nikad se nisam ose}ao tako glupo i nemo}no.

Jo{ ne mogu ni{ta da podignem levom rukom, a {u{kam kad govorim. Nemam vi{e glas koji sam imao, a zaboravio sam i kako sam kora~ao.

Sad sawam da tr~im, skaku}em, pa ~ak i poletim.

Svi mi ka`u da sam se gegao kao patak.

Ali to je bilo pre dvanaestog marta.

Pre mraka.

Sve mi je podeqeno na pre i posle tog dana. Mada od `ivota imam devet desetina pre a samo jednu posle, meni izgleda kao da mi je sve podeqeno na ravne ~asti.

A ni u qudskom telu nije sve ravnomerno. Ono {to ~ovek ima sa jedne strane ki~me, nema sa druge.

Mo`e{ da `ivi{ bez ruke, noge, bubrega ili oka, ali bez ki~me ne mo`e{. I srce mogu da ti ugrade, po~eli su i mozak da presa|uju, vade i zacequju rebra, mewaju pol, ali ki~mu mogu samo da krpe.

Ne znam kako su ve{ti doktori moju zakrpili, ka`u da su zadovoqni, trqaju ruke i ne{to {u{kaju. Uvek ih ima dva ili tri, a prate ih i studenti sa bele`nicama.

Ako ih budem slu{ao, ako redovno ve`bam, mo`da }u i stati na noge, prohodati.

Na ovom ili onom svetu, pitam se i }utim.

Doktor Gojko me lupi po ramenu, pogleda {ta ~itam, a onda sa kumom ode u bolni~ku baraku ili u kafanu iza }o{ka, na ~a{icu divana.

A kad krene divan: ko o ~emu, ja o ki~mi.

Ja o nepoznatoj `eni, Bog neka je ~uva, koja me je prenela kolima do Urgentnog centra. Zami{qam da je bila krupna i plavu{a, zami{qam da ima sawala~ke zelene o~i, zami{qam da sedi u autu i sve gleda, zami{qam da ima ki~mu kao ruda. @ene sa pravom ki~mom su seksi.

Vi{e niko ne vi~e: „Pazi, ki~ma!“ Kum je po~eo i da me zove Ki~ma, ali nema qutwe.

Sad je odustao od tog nadimka.

10

On je sve uradio da sazna {ta se toga dana dogodilo na zvezdi Balkanske ulice, na toj raskrsnici gde uvek ima sveta. Ima kola koja jure, svi sede na trubama. Ima pe{aka koji su stigli vozom ili autobusom, ili su krenuli na put, ili se muvaju oko `elezni~ke stanice, ili se pewu na Terazije. Davao je ~ak i dva oglasa tri dana u dva lista, u Politiku i Ve~erwe novosti: Prvi: „Tra`im svedoke koji su videli sudar i tu~u na raskrsnici Balkanske, Milovana Milovanovi}a, Admirala Geprata i Gavrila Principa, u sredu oko pola dva, dvanaestog marta.“ Drugi: „Molim po{tenu `enu koja je prevezla moga kuma u Urgentni centar…“ itd.

Imam ise~ke, urami}u ih. Niko se nije javio, niko pisao, xabe je danima de`urao pored telefona i zavirivao u sandu~e, popio je balon vina.

A koliko smo buradi zajedno ispraznili, mo`da bismo napunili jezero, kao Pali} ili kao Ohridsko. I na jednom i na drugom smo letovali.

Kad smo i{li u Makedoniju, imali smo hiqadu raskrsnica i krivina, hiqadu „Pazi, ki~ma!“, hiqadu ~a{a tamjanike, a ja sam upamtio samo hiqadu roda u Krivoga{tanima.

A kad smo i{li u Gr~ku…

Nema vi{e letovawa, nema vi{e jurcawa, nema vi{e dugih no}nih {etwi du` Bulevara, nema vi{e kowskih trka, nema vi{e bilijara, nema vi{e kockica leda u belom vinu.

A nema vi{e ni tramvaja, ni{ta nisam mrzeo kao tu skalameriju koju ~eka{ i ~eka{, pa i kad do~eka{, on negde zaglavi ili isko~i iz {ina.

Ako jedan otka`e, svi stanu.

Ispri~ao mi je kum Cve}e kako ga je kuma zvala, a on je ba{ slu{ao vesti o ubistvu predsednika Vlade koji je i{ao na {takama u svoj kabinet. Mewao je kanale, lovio na{e i strane programe. Ponavqao je kako je pri~ala kao u bunilu, cepala re~i, sve okumila, jedva je razumeo {ta govori, {ta ho}e.

11

Uvek imitira moju `enu: „Kume, nesre}a, Urgentni centar, kume, u komi, kume, auto, kume, Balkanska, kume, ki~ma, kume, vilica... Ka`em ja woj da znam, gledam televiziju, nije Balkanska ve} Admirala Geprata… a ona nastavqa: kum, kume, a ne predsednik, kume, stradao je kum, kume, operi{u ga, kume, konac… idi i vidi, kume, bar gde je na{ auto.“ Slu{am ga i di`em obrve, uvek ih di`em.

Ukapirao je, on je bistar.

Oti{ao je u Balkansku, na{ao izlupan auto, neko ga dogurao uz ivi~wak. Na {ofer{ajbni ceduqa, opomena za nepropisno parkirawe, a policajaca nikad nije toliko video u `ivotu.

Ponavqa da je „poplavio asfalt“.

Do kraja marta policija je uhapsila oko hiqadu i dvesta protuva, ubica, dou{nika, saradnika, sudija, likvidatora, nalogodavaca, bosova, specijalaca, inspiratora, advokata, ~inovnika, cinkaro{a, puvaxija... a niko nije ni priveden zbog mojih preloma.

Posle bolnice imao sam problema i problema, sam sebi sam se zgadio, nisam znao {ta }u sa sobom, a onda sam po~eo vi{e da ~itam.

Izgubio sam nadu da }u prona}i `enu koja je pokupila ovo meso i ove kosti sa asfalta. Zami{qam da je udata i da mu`u ni{ta nije kazala, zami{qam da radi u nekoj banci i svi koji u|u tr~e na wen {alter, zami{qam da {eta po Ta{majdanu i u [ansi pije sok na cev~icu i kapu}ino.

Dobio sam kolica, ali povra}am uvek kad sam u wima, u pokretu. Sve su mi ko{uqe ubquvane.

Uzmem kwigu i zabodem nos.

Kad mirujem, sve {tima.

Imam kom{iju koji je sve zidove pokrio policama, ka`e da ima deset hiqada kwiga. Ne mo`e ~ovek toliko da pro~ita, ~ak i da ni{ta drugo ne radi. Ako ~ita{ jednu kwigu nedeqno, kao ja posle izlaska iz bolnice, treba ti celo stole}e da pro~ita{ pet hiqada.

12

Kom{inica i kuma sa mojom `enom piju kafu, svaki dan u pet, ali one samo odmahnu rukom kad im ka`em {ta treba da pro~itaju. Boli ih glava.

Ja ~itam romane, memoare, putopise… ^itam i kwige iz istorije, novije i starije, mada tim piscima ni{ta ne verujem. Ako neko la`e, ako neko pakuje podatke, ako neko falsifikuje, krivo tuma~i i izmi{qa, to su pisci koji ~eprkaju po pro{losti. Oni sve rade po zadatku onih koji su na vlasti, odvajaju patriote od izdajnika.

Nema pro{losti, nema budu}nosti, ima samo – sada, danas, jeste, tu i ovde.

Skupqam ~lanke o ki~mi.

Ka`e mi sin kumov da ima mnogo o povredama kakva je moja na elektronskoj mre`i, ali ja sam za ra~unar izgubqen slu~aj. Ka`e da }e mi on sve „skinuti“ i doneti, samo da zameni toner.

Pro~itao sam jednu ~udnu kwigu, rat pisca i izdava~a, Pisac protiv Agencije, kwi`evnik za kojeg nikad nisam ~uo, mada kom{ija ima nekoliko wegovih kwiga i ka`e da je pisac na glasu. Na{ao sam je pored kontejnera, bez korica, i`vrqanu, a jedan list je istrgnut. [ta sve tu pi{e, a {ta je tek biv{i vlasnik dopisivao na marginama! Mora}u nekoga da zamolim da mi prona|e ~itav primerak.

Pro~itao sam nedavno ~udnu kwigu profesora i akademika Milorada Ekme~i}a koja ima glup naslov, to sam prvo pomislio. A kad sam stigao do kraja, po~eo sam ponovo da ~itam neke stranice. Brodelova {kola radi, mora}u uzeti i druge kwige tog pisca, u pravu je bio profesor Samarxi}. Kom{iji sam, kad sam mu vra}ao primerak, kad me je upitao, a nije mu bio ni potreban odgovor, rekao da je kwiga dobra, pa dodao: „~udna, zanimqiva i nadahnuto pisana“, a naslov je andri}evski, „po meri“ – Dugo putovawe izme|u klawa i orawa, srpska i balkanska posla.

13

Pro~itao sam, ni spavao nisam, Kod Hiperborejaca na{eg pisca Milo{a Crwanskog koji dugo nije smeo da se vrati u zemqu posle Drugog svetskog rata. Nikad nisam voleo kako taj pi{e, samo zapete i zapete, pa ponavqa i lamentira, ska~e kao jarac. O pesmama wegovim koje je jo{ u {vapskom {iwelu objavqivao daleko od Beograda, o pquvawu na lozu Nemawi}a, na vidovdanski zavet, na pravoslavqe i manastire, ne vredi da pri~am.

Ali Hiperborejci... ne mogu da ih se na~itam. Gde god otvorim, u`ivam, listam i podvla~im, sklopim korice i sawarim, onda po~nem naglas da ~itam `eni delove ove ~udne kwige za koju ne znam {ta je: memoari, roman, putopis… a ona uzdi{e i ka`e „lepo, lepo“.

Kad je ne{to lepo, kad je dobro napisano, ja volim da ka`em da je – ~udno. I di`em obrve.

Sad ~itam Crnu kwigu o Americi Pitera Skovena, a to je mo`da ne~iji pseudonim, koji pi{e da je za frtaq veka, od sedamdeset i pete do dve hiqade i prve, svetska `andaru{a, slobodarska Amerika imala vi{e od sto {ezdeset oru`anih vojnih operacija, {to je drugo ime za intervencije, ratove, bitke, sukobe, bombardovawa... van svojih granica. ^udna kwiga.

Puna je istorija ratova, smrti.

Pune su kwige praznih re~i.

Doktori su mi kazali da sam imao sre}e {to sam brzo stigao u Urgentni centar, mada ponekad pomislim kako bi mo`da bilo boqe da nisam ni stigao, da sam ostao pored to~ka.

A ja se pitam kakva je `ena koja je podigla ovo telo sa asfalta?

Pitam kuma {ta stalno {u{ka sa doktorom koji dolazi da me obi|e, on ne{to promrmqa. Moj kum radi na centrali u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, a doktor Mu{icki je ozbiqan kandidat za dopisnog ~lana. Dvaput je ve} propao na izborima, jo{ nije dovoqno akademika operisao, sad je uzeo moga kuma da bude {ef wegovog lobisti~kog {taba.

14

Spisak onih koji su propadali du`i je od spiska onih koji su pro{li.

Kum mu zakazuje sastanke u Klubu, javqa mu kad su promocije kwiga u Salonu, organizuje ru~kove i ve~ere u elitnim restoranima, deli kwige i fla{e, daje mu vezu i sa onima koji za druge nisu prisutni.

Eto, doktoru Gojku je moj kum Cve}e potreban.

A kome sam ja ovakav potreban? „Prohoda}e{“, to ponavqaju kad odem na kontrolu, ali ne govore kada.

Ve} sam rekao da sawam kako tr~im i tr~im, pa poletim, sav sam u znoju.

Moja `ena se pati sa mnom, a patila je i pre. Patio sam i ja, svaki na{ odlazak u krevet bio je uzaludan.

Ono {to smo oboje hteli nije nas stiglo. Nikad nismo stisnuli petqu i proverili ko je fali~an, nikad nismo poverovali da ima leka.

Dece nemamo, imamo ma~ku i ma~ora. Ma~ji `ivot je radovawe, igra.

Pun mi je krevet dlaka.

Negde sam pro~itao da je i Ko{tunica imao ma~ke, ali ih je ostavio u parku. A premijer koji je stradao kad i ja ostavio je dvoje dece. [ta je jo{ ostavio, to bih voleo da saznam. Da pro~itam sudski zapisnik sa ostavinske rasprave. Svi oni u|u u politiku i gledaju gde je kasa. Sve {to ja imam staje mi u xep, mogu to da ponesem i tamo gde niko ni{ta ne nosi.

Kuma ne voli kad ja tako govorim, ona je rodila ~etvoro, premijer je premijer, svaka `ena je za po{tovawe, ka`e da sam postao nemogu} dave` i da terori{em ro|enu `enu koja se `rtvuje za mene.

Moja `ena ustane, ode u kupatilo i pla~e.

Kasno je za suze, treba plakati na vreme.

Ako nekud idemo, jednom godi{we u selo, ona vozi.

Ali bez lozinke: „Pazi, ki~ma!“ Ranije je ona vozila samo ako ja sednem na sifon, ona nikad nije popila ni kap alkohola. Ni na slavama, ni za du{u na opelima.

15

Nije htela da proba ni drewine koje sam svake godine stavqao u rakiju, ni ~a{u piva, ni liker.

Jednom sam hteo da joj podvalim, poru~io sam irsku kafu. Zagrcnula se, ispqunula ono {to je gucnula, nikad mi to nije oprostila.

Pre ven~awa pisao sam joj qubavna, lascivna pisma, jo{ ih ~uva, ne ka`e gde. Ima ih stotinu, ali ne da mi da ih sad ~itam. Kad ih jednog dana objavi pod naslovom Dekameron, to ~esto govori, ona ne zna koliko tu ima prepisanog iz kwiga, ~ita}e ih ceo svet. „Svemu ima vreme“, negde sam pro~itao.

I ja sve vi{e ~itam prepisku znamenitih qudi, pisma Veqka Petrovi}a ili Isidore Sekuli}, Prustova i Balzakova pisma... tu nema popravki, dopisivawa, brisawa i drugih za~ina.

Jednog dana stiglo je na na{u adresu pismo, niko meni godinama nije pisao, pokupila ga `ena u sandu~etu. Daje mi i ka`e da je „miri{qavo, strasno“, a ja je gledam ispod oka, utegla sukwu kao da ima trideset. [minka se kao nikad, ide na kvarcovawe, pravi mapu butika.

Vrtim kovertu, gledam u mutnu marku, manastir Studenica ili mo`da Gra~anica, slova su sitna, a lupa daleko od mene. Pole|ina koverte prazna, a na predwoj strani samo „gospodin“ i moje prezime, adresa i mesto bez po{tanskog broja.

Otvaram, a boqe bi bilo re}i: cepam. Ima dva lista, priheftana: vidim na jednom slova iz ra~unara, vidim drugi na kojem su re~i rukom pisane, redovi krivudavi: Na papiru iz ra~unara pi{e: „Po{tovani gospodine, Mislim da ne gre{im, videla sam Vas ju~e u parku kod [este gimnazije, raspitala se i saznala da ste u kolicima ve} pet godina. Bila sam sigurna da Vas poznajem, a samo jednom sam Vas videla. Pratila sam Vas do ulaza i onda od kom{ija saznala u kojem ste stanu.

16

Htela sam da u|em, ali nisam imala pismo koje sam Vam pisala kad nisam znala ko ste. Sad mislim da sam Vas prepoznala po obrvama. Naime, ja sam ~ekala u autu, onda kada je ubijen premijer \in|i}, mada toga trenutka to nisam znala, da se upali zeleno svetlo na semaforu. Pored mene je projurio auto koji ste Vi o~e{ali, ve} ste bili u raskrsnici, iz koga su iza{li oni qudi i nasrnuli na Vas. Po{to ste ostali da le`ite na asfaltu, iza{la sam i pri{la. Kad sam videla da dajete znake `ivota, ubacila sam Vas u moj auto, a pomogli su mi jedan ~ovek i jedan momak. Odnela sam Vas do Urgentnog centra… Napisala sam pismo koje sam htela da donesem u bolnicu, a onda je krenula ona hajka, ono hap{ewe, ono pretresawe, pa sam se upla{ila. Oprostite mi, nije va`no ko sam. To pismo Vam ipak {aqem…“ Drhtava ruka je pisala: „Beograd, 12. mart, ve~e.

Nepoznati gospodine, pi{em Vam ovo da znate ako bude potrebno, ja sam Vas danas pokupila na raskrsnici u Balkanskoj i prenela do Urgentnog centra. Mogu da Vam ka`em da su momci koje ste ~uknuli i koji su vas gazili, a nema ni kap Va{e krivice, u{li u auto sa policijskim tablicama…“

17

@arko Radakovi}:

PRIPOVEDA^

(Seni Ra{e Livade) „Ispred stabla kestena pored ~esme na ulazu u Skadarsku ulicu spava na klupi pijanac“, rekao je Pripoveda~. „Iz kontejnera za |ubre na uglu ulica Cetiwske i [afarikove izviruje glava ma~ke“, nastavio je Pripoveda~. „Najpre nije htela ni da ~uje da odem u toalet koji koristi zaposleno osobqe, po{to toalet za goste nije postojao, a onda mi je, za utehu, ponudila ju~era{we dnevne novine koje sam sa najve}im zadovoqstvom ~itao ba{ zato {to nisu bile dana{we“, nastavio je Pripoveda~. „I ba{ kada sam hteo da ustanem i po|em na spavawe, pri{la je mome stolu grupa Cigana, opremqena izan|alim muzi~kim instrumentima – ne treba da ti ka`em da je tuba oko stomaka zdepastog mu{karca u iskecanom sakou od belog listera bila na svakom pedqu povr{ine metala ulubqena, a da je rezonator violine u rukama mr{avog mladi}a u {irokim blindravim pantalonama bio ne samo oguqen nego i napukao na vi{e mesta, a da je na harmonici u rukama starijeg mu{karca u crvenoj svilenoj ko{uqi sa karnerima ispod kragne bilo ispalo nekoliko dugmadi, i da je kontrabas u rukama mu{karca ni`eg od vrata instrumenta, ali {aka takore}i krupnijih od rezonatora violine u mr{avim rukama kolege, bio na vi{e mesta izbu{en, napukao i oblepqen flasterima, selotejp trakama i papirom za pakovawe – i krenuli su da sviraju ti Cigani melodiju poznatu kao \ur|ev dan – ne treba da ti ka`em da su zvuci iz wihovih instrumenata ispadali kao predmeti iz nekog prastarog 18

kov~ega, tako sna`no opaquju}i o tle da se ovo odmah preobra}alo u kaldrmu kojom su se kretala kola sa kowskom zapregom, iza kojih su se podizali gusti stubovi pra{ine kroz koju su se nazirala lica putnika – ne treba da ti ka`em da su se krivila i trzala na svaku neravninu tla kojim su se kotrqali potkovani drveni kolski to~kovi – i tonovi te muzike su se vaqali, zve~e}i kao zar|ale kante vezane za repove pasa u trku seoskom ulicom – ne treba da ti ka`em da su glasovi muzi~ara odjeknuli kao povici i smeh dece pri bacawu kamenova za psima koji su i lajali i cvileli i re`ali – ne treba da ti ka`em da se glas jednog muzi~ara za~uo kao kada se opali noktom o napukli tawir, da je glas drugoga za{kripao kao kada se testerom prelazi preko debla na drvqaniku, a da je glas tre}ega za{u{tao kao kada se gazi preko gomile suvog li{}a, a da je glas ~etvrtoga zazvu~ao kao najumilnije pojawe najtananijeg slavuja u najgu{}oj {umi najne`nije zelenih listova – ne treba da ti ka`em da se kontrabas u pozadini takvog pevawa ~uo kao opaqivawe sekirom o cepanicu, a tuba kao rikawe jelena na ulazu u pe}inu, a harmonika kao cvr~awe drveta u plamenu ogwi{ta, a violina kao pi{tawe vode u loncu na {poretu – ne treba da ti ka`em da su se svi ti zvuci sa`imali u najveli~anstveniju muziku, i najuzvi{eniju melodiju, i najdostojanstvenije taktove, i najpouzdaniji ritam – ne treba da ti ka`em da sam, slu{aju}i te cigane u toj kafani u Beogradu, po{to sam prethodno bio na Bajlonijevoj pijaci, a potom se o{i{ao u frizerskom salonu u ulici Xorxa Va{ingtona, a potom dugo tumarao ulicama oko Skadarlije, pa neko vreme sedeo na klupi kod ~esme na uglu Skadarske i ulice Strahiwia} Bana, plakao, najpre tiho, ste`u}i grlo, zadr`avaju}i suze u {irom otvorenim o~ima, onda na sav glas, ridaju}i i jecau}i, pa opaquju}i {akama o tawire sa ostacima pe~ewa i salate, pa udaraju}i glavom o astal, pa podi`u}i ~a{e i bacaju}i ih na tle koje sam video i kao deo svoje 19

zemqe, i kao betonske plo~e u zatvorskom dvori{tu, i kao deli} piste za poletawe aviona, boqe re}i odletawe, nekuda daleko, i kao podijum na kome su ti Cigani svirali bo`anstveno, jer muzicirali su pre svega za sebe, a bili su otvoreni za svakoga“, govorio je Pripoveda~.

@arko Radakovi}. Kwi`evnik i prevodilac. Kwige proze: TĂźbingen, Ponavqawa, Knifer, Emigracija, Pogled, Vampiri. Kwiga pri~a: Strah od emigracije.

20

Sa{a Obradovi}

AUSTRALIJA

1. ^inilo mi se da Marija di{e sve te`e. Cev~ice su joj bile zavu~ene u nos, igla u venu; tanka linija koja je predstavqala wen `ivot poigravala je na ekranu iznad uzglavqa.

Lekari su u~inili sve. Wihova samouverenost i taj dobro organizovani mir bolnice u Melburnu, profesionalizam koji u mojoj otaxbini nikad nisam imao priliku da vidim, uveravali su me da ne treba gubiti nadu, da je weno zdravstveno stawe pod najboqom kontrolom, da smo na pravom mestu, ako u ovakvoj situaciji pravog mesta uop{te ima. Ali to je pre pitawe nekog vi{eg smisla, ne i Marijinog oporavka.

Spavala je. Medicinska sestra mi je tiho pri{la i pokazala da je vreme da iza|em iz sobe. U prostoriji za presvla~ewe svukao sam masku, ogrta~ i kapu, hirur{ke rukavice, navlake za obu}u. Iza{ao sam u bolni~ki hodnik.

Nisam znao kuda da po|em. U toj efikasnoj bolni~koj dru`ini za mene nije bilo predvi|eno mesto. Istina, niko me odatle nije terao, vaqda im nisam bio na smetwi, skupqen tako kraj prozora {to je gledao na vrt i put kojim se prilazilo urgentnom odeqewu. Zeleni predeo se polako odevao tamnim nijansama ve~eri.

Neko vozilo se zaustavilo. Video sam nogu `ene koja je zakora~ila iz wega. To nije bila ona. U panici posle saobra}ajne nezgode izgubio sam mobilni telefon.

Mogao sam pitati nekoga od osobqa da mi posudi svoj aparat, ali naprosto nisam imao voqe da se posle svega suo~im sa suprugom. Ona je sad bila negde u ovom nepoz21

natom mraku, u ovoj neizvesnoj i zloslutnoj ve~eri koja nas iznova razdvaja. Da li je, kao i ja, osetila u svojim grudima sna`ne ubode, dok su to~kovi automobila prelazili preko na{e }erke?

2.

Da me je pre godinu dana neko upitao da li sam u `ivotu ne{to pogre{io, morao bih dobro da se zamislim. @iveli smo u Srbiji – moja supruga Biqana i ja.

Ona je bila arhitekta, ja sudija. Marija je i{la u osnovnu {kolu, dve ulice daqe od na{e ku}e.

Svakog jutra sam odlazio pe{ke do zgrade Okru`nog suda, bez obzira na vremenske prilike. ^etiri ulice.

Popeo bih se uz stepenice tog starog, dostojanstvenog zdawa, u{ao u kancelariju, duboko udahnuo te{ki miris ormana i sudskih predmeta, ve~ito vla`nog prozorskog okna, i odmah otvorio `ute korice neke od mojih „krivica“. Du`nost sudije me potpuno ispuwavala. Nisam imao vremena, a ni `eqe, da se posvetim bilo ~emu drugom {to je stizalo iz sveta na{e jadne realnosti. Ni novine nisam ~itao, o televiziji da i ne govorim. Svet je za mene po~iwao na prvoj stranici optu`nice, a zavr{avao se izricawem odluke na{eg drugostepenog ve}a, ~iji sam bio najmla|i ~lan. Ponosan ~lan, ako smem da dodam.

Ku}i sam se vra}ao uvek u isto vreme. Ru~ao sam malo, uglavnom vo}e ili neku salatu. Ponekad je postojao neki problem o kome sam morao da razgovaram s Marijom (stawe u {koli) ili s Biqanom (stawe u wenoj firmi).

Jednom mese~no pose}ivao sam roditeqe. Ali najve}i broj tih popodneva provodio sam na na{oj zastakqenoj verandi, u udobnoj naslowa~i, ~itaju}i komentare zakona ili sudsku praksu, a kad sam imao vi{e vremena – i Dostojevskog, [olohova, Sjenkjevi~a, pa {to da ne, i Dobricu ]osi}a. Tako su mi prolazili dani.

Biqana je imala svoj ritam. Predve~e je odlazila na rekreaciju ili ~asove joge, {to sam uva`avao. Kasnije bi spremala ve~eru, zvala telefonom prijateqice, ~esto sa 22

wima i izlazila. Ja sam nalazio da ve~erwi izlasci ne prili~e jednom sudiji Okru`nog suda u Vaqevu. Rano sam odlazio u krevet, kako bih slede}eg dana bio oran za rad.

Jednog kasnog popodneva (bilo je to pre ne{to mawe od godinu dana), dok sam tako sedeo na verandi, pa`wu mi privu~e `ena koja je ulazila u stomatolo{ku ordinaciju s druge strane ulice. Bila je to Andrea, `ena kuma Joce.

Popravqa zube, pomislih i ve} slede}eg trenutka zaboravih na wu. Pro{lo je oko sat vremena, kad kroz otvoren prozor dopre smeh iz ordinacije. Nema sumwe, pacijenti se ne smeju na takav na~in.

Ne znam za{to sam gledao u tom pravcu, ne znam {ta sam o~ekivao da vidim. Ali sam video. Andrea je iza{la van, a onda se okrenula i za trenutak ponovo nestala u ulaznim vratima ordinacije. Po polo`aju zadweg dela tela koji sam jo{ uvek mogao da uo~im, bilo je jasno da se s nekim grli. Onda je ponovo iza{la, za wom i doktor.

Mahao joj je veselo, dok je i{la ka kapiji, popravqaju}i haqinu. Wihovi zadovoqni pogledi odavali su sve.

Tako, dakle. @ena kuma Joce.

Ne na|oh za shodno da i{ta od onoga {to sam video ka`em Biqani. Ali slede}eg dana, vaqda iz puke radoznalosti, kao da sam o~ekivao da se kuma opet pojavi. I pojavila se, u isto vreme. Vi{e nije bilo nikakve sumwe: zubi se ne popravqaju svakog dana.

Okrenuo sam wegov telefonski broj.

– Kako si, stari dru`e? – zvu~ao je veselo, kao i uvek.

– Dobro, kume... A ti?

– Radim, radim, sve je vi{e posla kod nas – Joca je bio estetski hirurg.

– Ne}e{ verovati, javio mi se i jedan mu{karac!

E, moj kume, pomislih, da nisi ugradio silikone sopstvenoj supruzi, mo`da do ovoga nikad ne bi do{lo.

– Pa {ta taj ho}e?

– Ho}e sise! Dosadilo mu da bude mu{ko. Preobla~i se u `enu, ide na depilaciju, uzima i neke hormone, pa mu fale samo lepe grudi. [ta ka`e{ na to?

23

– [ta da ka`em, meni `enske grudi ne trebaju... Nego, {ta nam radi kuma? – Na jogi je, sa tvojom Biqom. Zar ne zna{? – Razgibavaju se, zna~i.

Osetio sam da bi to mogao biti trenutak da mu izokola saop{tim novost. Me|utim, ne{to me, kao {to se i moglo pretpostaviti, steglo u grlu. Nikada ne{to sli~no nisam u~inio. Joca je brbqao jo{ neko vreme, o tome kako ima puno posla, o svom ~udnom pacijentu, o potrebi da se vidimo... Pozdravili smo se.

Za{to sam ga zapravo nazvao, pitao sam se posle. Bilo je fer da mu to ka`em, Joca je bio moj drug iz detiwstva; Andrea se pojavila znatno kasnije. Ali hajde sad, kako to saop{titi ~oveku, onome koji, po pravilu, uvek posledwi sazna. Ko zna do ~ega je sve to moglo da dovede. Imali su dvoje dece. Joca je tokom razgovora zvu~ao tako veselo, sigurno veselije od mene. Sve je ukazivalo da stvari treba ostaviti tu gde su i ne me{ati se u tu|a posla. Ima li smisla uop{te kazati istinu od koje ne mo`e biti ni~ega dobrog? Razvod braka jo{ uvek ne spada u tu kategoriju, bar ne u Srbiji, imaju}i u vidu sve ono lo{e {to ga prati.

Pa opet, zar je mogu}e da mu ni{ta ne}u re}i, wemu s kojim sam odrastao? Kao da sam sada i ja, slu~ajni o~evidac, postao deo te prevare. Izgleda da je nekada lak{e biti sudija, nego svedok.

Razmi{qao sam te ve~eri i shvatio da ipak nemam hrabrosti da mu saop{tim ono {to sam video. Stvari }e, bar {to se mene ti~e, ostati takve kakve su. Zaspao sam, s tu`nom mi{qu da sam tom odlukom izgubio prijateqa.

3.

Nekako u isto vreme, pred Okru`ni sud stigla je `alba javnog tu`ioca na presudu u slu~aju probijawa policijskog kordona. Kao {to je poznato, na lokalnim izborima u Srbiji krajem 1996. godine desila se velika kra|a. Ujediwena opozicija je nekoliko meseci uporno 24

demonstrirala ulicama svih ve}ih gradova, duvaju}i u pi{taqke i lupaju}i u dobo{e. Duhovite parole naudile su namr{tenom re`imu vi{e od nasilne borbe. Bio sam tada jedan od prvih sudija koji su, suo~eni s ubedqivim izve{tajem nezavisnog Udru`ewa pravnika, javno rekli da su izbori prevara. Smatrao sam to svojom moralnom obavezom. Mojim kolegama iz drugostepenog ve}a, Panajotovi}u i Bisi}u, ovakvo javno istupawe se ba{ i nije dopalo. Dok su na gradskom trgu demonstranti skandirali moje ime, kolege su me ogovarale po kancelarijama, tvrde}i kako sam tom izjavom samo `eleo da obezbedim polo`aj ako do|e do promene vlasti. Takvi smo qudi, {ta da se radi.

Policijski kordon je jednoga dana zaustavio protestnu {etwu ba{ ispred zgrade Suda. Najgori iz mase brzo su se grupisali u prvim redovima, do{lo je do gurawa s policijom i probijawa kordona. Javni tu`ilac je to jedva do~ekao i optu`io wih petnaest, uglavnom ~lanova Srpskog pokreta obnove, za „u~estvovawe u skupini koja spre~i slu`beno lice u vr{ewu slu`bene radwe“.

Predmet je najpre do{ao kod mladog sudije Radovanovi}a, koji je bio ~ovek nove generacije. Osudio ih je, ali tako {to je svim optu`enima izrekao uslovne osude, uprkos ~iwenici da mnogi od wih jedva da su imali koju olak{avaju}u okolnost li~ne prirode: vi{e puta su bili osu|ivani, ve}ina wih i razvedena, sve u svemu, jedna `alosna dru`ina. Tu`ilac se `alio na ovakvu presudu, tvrde}i da sankcija ne odgovara okolnostima u~iwenog dela, pa se predmet, dve godine posle kriti~nog doga|aja, pojavio pred ve}em Okru`nog suda.

Spremao sam se da pred Panajotovi}em i Bisi}em, tim slugama re`ima, branim Radovanovi}eve razloge za uslovnu osudu. Dru{tvene okolnosti pod kojima je do{lo do izvr{ewa dela takve su prirode, pripremao sam moje izlagawe, da u bitnoj meri ubla`avaju odgovornost okrivqenih. Iako su svi elementi krivi~nog dela ovde 25

stajali (policija je, nema sumwe, bila napadnuta), suvi{e stroga za{tita poretka protiv koga se podigao opravdan revolt gra|ana, iza{la bi iz okvira pravi~nog presu|ewa. Unapred sam se nasla|ivao neprilikom u koju }u dovesti Panajotovi}a i Bisi}a, onako besne i mutave.

Ali ne pri~am sve ovo da bih nekoga okrenuo protiv vlasti, ve} da bih skrenuo pa`wu na jednu za mene zanimqivu okolnost koja se u predmetu pojavila. Nisu ba{ svi okrivqeni bili nekada{wi osu|enici. Trojica od wih bila su lokalni funkcioneri opozicione stranke.

Me|u wima, pod rednim brojem 2, stajalo je slede}e ime: dr Milan~e Hajdukovi}, zvani Gorba~ev, stomatolog iz Vaqeva. Poga|ate, bio je to onaj isti zubar koji je „popravqao zube“ na{oj kumi. Nadimak Gorba~ev dobio je zbog belega na vrhu ~ela, kojim je svoje sugra|ane podse}ao na biv{eg sovjetskog predsednika.

– Zamisli, sudi}u Gorba~evu! – rekoh uve~e Biqani, ne bez izvesnog zadovoqstva.

Pogledala me s blagim ~u|ewem.

– [to ne pustite ~oveka – rekla je – taj vam sigurno ni{ta nije kriv...

4.

Neko bi mogao pomisliti da je moj `ivot u to vreme predstavqao skoro savr{en red, proistekao iz ustaqenog ritma i zadovoqstva koje mi je pri~iwavalo bavqewe sudijskim pozivom. Ali stvari uvek te`e da se pogor{aju! S vremenom, nered se uve}ava i samo zahvaquju}i toj nespornoj ~iwenici, u stawu smo da pravimo razliku izme|u pro{losti i budu}nosti. Savr{en red bi zapravo predstavqao jednu stati~nu ta~ku u sada{wem trenutku, pojavu sasvim nemogu}u.

Kada je Bisi} odmah na po~etku ve}awa kazao da neprijatne doga|aje uli~nih demonstracija treba jednom za svagda zaboraviti i da okrivqene treba osloboditi, u~inilo mi se da nisam dobro ~uo. Me|utim, Panajotovi} se, kao predsednik ve}a, odmah slo`io s wim: naravno, treba ve} jednom staviti ta~ku na tu stvar.

26

– Ali... bitni elementi krivi~nog dela ovde svakako stoje – mora biti da sam izgledao zgranuto dok sam ovo izgovarao. Spremaju}i se da branim odluku sudije Radovanovi}a o izboru blage sankcije, nisam mogao ni da zamislim da }e ova dvojica biti za preina~ewe osu|uju}e presude u osloba|aju}u. Jednostavno, to nije bilo fer prema mladom sudiji, koji je zakon, takav kakav je, primenio ispravno.

– Pa, kolega, ne moramo uvek biti takvi formalisti...

– zapo~eo je Panajotovi}, ali ga ja, bez pardona, prekidoh: – [ta vam to zna~i? Bez formalizma, o kome vi sada govorite, u sudu nema ni po{tovawa zakona, ni vladavine prava. Ako ne moramo biti „formalisti“ u jednom predmetu, onda ispada da ne moramo biti ni u bilo kom drugom.

– Jeste, ali ponekad su, znate, okolnosti takve prirode da je za dru{tvo boqe da progleda malo kroz prste, nego da bude dosledno u primeni zakona – Panajotovi} se prenemagao.

– To bi zna~ilo da smo nas trojica iznad zakona, a nismo. Sudija ne sme da ne po{tuje zakon, izvinite, ali to je tako. Ako nam se zakon ne svi|a, podnesimo ostavke.

Moje posledwe re~i ih trgo{e iz prenemagawa.

Shvatili su da sa mnom ne mogu tako lako iza}i na kraj.

Bisi} je jo{ malo poku{avao, a onda Panajotovi} odlu~i da ve}awe o ovom predmetu nastavimo slede}e nedeqe, kad se „strasti malo sti{aju, a stvar razbistri“.

Nisam mogao da verujem u ovakav preokret. ^im sam do{ao ku}i, ispri~ao sam Biqani {ta mi se dogodilo.

– Pa vidi{, kada bi po~eo da ~ita{ novine i obra}a{ malo pa`wu na doga|aje oko sebe, mo`da se ne bi toliko ~udio. Srpski pokret obnove je pro{le nedeqe u{ao u Vladu.

– Nemoj da pri~a{! – uzviknuh i odmah shvatih igru one dvojice: osloba|awe nekada{wih demonstranata verovatno je bio deo dogovora novih koalicionih part27

nera. Cenu je imao da plati samo mladi sudija Radovanovi}.

5.

Izgleda da je moja najve}a gre{ka i bila upravo u tome {to sam poku{avao da stvorim neki red u `ivotu, ne obaziru}i se na haos koji je vladao svuda naokolo. Sve to moje „deqewe pravde“, odlu~ivawe o pitawima odgovornosti i slobode, o~igledno su doveli do toga da postanem tako ohol. Dru{tvo u kome smo `iveli takve nije moglo da istrpi: jednostavno re~eno, u Srbiji nije bilo reda. [ta je tu je, vratio sam se svakodnevnom radu, kad jednog od narednih popodneva, malo pre nego {to }u po}i ku}i, u moju kancelariju upade kum Joca.

– Kojim dobrom, kume? – pozdravih ga, zaziru}i da je do{ao da potra`i pravni savet oko podno{ewa tu`be za razvod braka.

– Zna{, razmi{qao sam o onom tvom pacijentu... – poku{avao sam da kupim malo vremena, smi{qaju}i kako bih mu u~tivo odgovorio da u stvarima razvoda moga kuma ne mogu biti savetodavac i da je stoga najboqe da ode kod ludog Desimira, advokata koji je bio najpoznatiji u oblasti bra~nih afera.

– Jesi li ti siguran da je u skladu sa zakonom da mu{karcima ugra|uje{ sise?

– Nijedan zakon to ne zabrawuje – nije dao da ga zbunim. – A {to nije zabraweno, vaqda je dozvoqeno.

Upitasmo se potom za zdravqe, progovorismo malo i o deci. Ponudih ga kafom, ali on odbi. ^inilo mi se kao da sedi na iglama.

– Zna{, kume, imao bih da ti ka`em ne{to va`no, a nije mi nimalo prijatno – najzad je po~eo izokola o razlogu svog dolaska.

– Dobro, ako mora da se ka`e, onda reci – iz fioke sam ve} vadio adresar advokata u nameri da prona|em broj telefona ludog Desimira.

28

– Ti zna{ da Andrea i Biqana idu zajedno na ~asove joge.

– Da? – E, pa vidi{... Tvoja Biqana i ne dolazi ba{ uredno.

Da ti pravo ka`em, ima neki zubar u tvojoj ulici. Nemoj da se uvredi{, kume, ko }e to da ti ka`e, ako ne}u ja, ona, ovaj, ~esto odlazi kod wega. Eto, to sam hteo... pa ti sad...

Poku{avao sam da stvorim neki red u mom `ivotu.

Slu{ao sam wegova izviwavawa jo{ neko vreme, zahvalio mu se i ispratio ga.

Uskoro sam bio kod ku}e. Biqana je stajala pred ogledalom.

– Mora}u da odem kod zubara – rekla je. – Trebala bi mi jedna krunica.

6.

Razmi{qao sam tih dana i no}i o mojoj `eni.

Poku{avao sam da se setim kada smo posledwi put vodili qubav, ali nisam u tome uspevao. Kada sam to prestao da prime}ujem wenu lepotu? Izgubio sam je „dele}i pravdu“, stvaraju}i red, izgubio sam moju qubav.

Da li je i to bila gre{ka ili samo neminovni sled `ivotnih okolnosti, ne{to {to je pre ili kasnije moralo da se dogodi, s Gorba~evom ili bez wega? [ta je ona, na kraju krajeva, dobijala od mene? ^oveka koji provodi dane na verandi, koji ni{ta ne tra`i, ali ni{ta i ne daje. Pre dve godine, wena sestra iz Australije poslala nam je garantno pismo, savetuju}i nas da napustimo Srbiju. Biqana je bila za to, molila me i prekliwala, ali ja nisam `eleo ni da ~ujem za takvu mogu}nost. Mnogi bi to jedva do~ekali; ne i ja. Bio sam sudija.

Sada sam ose}ao da se ne{to promenilo. Odjednom vi{e nisam bio ista osoba. Ne{to tu`no i rawivo narastalo je u meni. Voleo sam je, vi{e no ikad, i ta me za~u|uju}a istina dodatno uznemiravala.

29

7.

Razmi{qao sam, me|utim, i o doktoru Gorba~evu. Bio bih neiskren ako bih porekao da me tih dana nije pohodila misao o preina~ewu presude zlosre}nog sudije Radovanovi}a, ali ne u smeru kojem su te`ila ona dvojica sluga re`ima, ve} upravo obrnuto: ideja da taj jarcan – koji ne samo {to napada policiju, ve} i na{e `ene – zaslu`uje zatvor, postajala je u mojoj svesti sve ozbiqnija. Dok neko naporno radi, privre|uje, presu|uje ili makar ugra|uje estetske obline, neko drugi za to vreme ~a~ka po tu|im ustima i smi{qa ~iju }e `enu da zavede.

Bio sam tih dana na ivici odluke da prestanem s prawem zuba!

Gorba~ev. Bli`ilo se vreme ve}awa. Mo`da mi se ona dvojica ve} smeju iza le|a. Mu` obi~no posledwi sazna, zar ne? Ba{ kao {to i kum Joca zna za neverstvo moje supruge, a pojma nema o neverstvu svoje, niti sam se ja, u onom ~udu koje me sna{lo, setio da mu to saop{tim.

Ako nastavim da zao{travam odnos prema okrivqenim demonstrantima, ~inilo mi se da }e svi znati zbog ~ega to ~inim i da }e mi se podsmevati. Bolelo je. S druge strane, ako pri|em Panajotovi}u i Bisi}u i pristanem na osloba|aju}u presudu u ovom slu~aju, izda}u moja sudijska uverewa. Bolelo je i to.

Najpravilnije bi bilo zatra`iti sopstveno izuze}e, jer me za jednog od okrivqenih „vezuje li~ni odnos takve prirode da bi moja nepristrasnost u ovom slu~aju mogla biti ozbiqno dovedena u sumwu“. Napisao sam predlog za izuze}e. Neko vreme sam ga dr`ao u rukama, zami{qaju}i wihov zluradi smeh. Onda sam ga iscepao.

Na ve}awu sam rekao da uva`avam wihove razloge i da se izviwavam zbog neumerenih stavova koje sam pro{le nedeqe izneo. Svi su izgledali zadovoqno. (Napokon je i jedna `eqa moje supruge bila ispuwena.)

Presuda Okru`nog suda propra}ena je malim slavqem na gradskom trgu. Biv{i demonstranti ponovo su skandirali moje ime, jer su pretpostavqali da sam upravo ja, 30

zbog nekada{wih stavova o opravdanosti protesta, zaslu`an za osloba|aju}u presudu. Sudija Radovanovi} je bio poni`en.

Slede}e nedeqe, Panajotovi} me odredio za izvestioca u predmetu u kojem se policajcima stavqalo na teret prebijawe jednog demonstranta. Savesni Radovanovi} je dvojici policajaca izrekao zatvor. Shvatio sam da sam sada u rukama Panajotovi}a i Bisi}a, u rukama re`ima.

Moja popularnost u gradu poslu`i}e im kao paravan za jo{ jednu osloba|aju}u presudu: javnost }e biti zbuwena, ali se ne}e previ{e buniti protiv autoriteta Okru`nog suda koji je weno poverewe kupio osloba|awem demonstranata.

Uzeo sam godi{wi odmor.

Kada je Biqana te ve~eri stigla ku}i, seo sam pred wu i kazao da sam dosta razmi{qao o na{em `ivotu, onom pro{lom i onom budu}em. Zamolio sam je da od svoje sestre iz Australije zatra`i novo garantno pismo.

Plakala je.

8.

Ka`u da je Melburn idealan grad za `ivot savremene potro{a~ke porodice. Uslovi na koje smo ovde nai{li fascinirali su nas vrednostima nekog vi{eg reda.

Ulice se u Melburnu seku pod pravim uglom, izgledalo je nemogu}e izgubiti se u ovom gradu. Svuda smo nailazili na predivne parkove, ku}e u viktorijanskom stilu sa belim verandama i solitere gra|ene u najboqem duhu nove arhitekture. Ovo je svet kristalno jasnih odnosa, u kojem se ceni sloboda svake osobe, ali isto tako jasno odre|uje granica od koje po~iwe sva~ija odgovornost.

Pa ipak, mi smo se u ovom svetu izgubili. Ogromno more, tamno i nepoznato, vaqalo se svakog jutra ka nama.

Ni boja ju`nog neba, ma koliko lepa, nije bila ona koju sam navikao da gledam uve~e, iz one moje naslowa~e.

Tamo, u Srbiji, u onom redu koji sam ve{ta~ki poku{avao da stvorim, uspeo sam da izgubim suprugu. Ovde, u 31

Australiji, u nepatvorenom redu druga~ijih oblika, izgubio sam i sebe.

Nestao sam, kao da me nikada nije bilo. Wihov jezik nisam poznavao, a i da jesam, za jednog pravnika iz Srbije to ne bi bilo dovoqno da bi mogao da se zaposli u svojoj struci. Sedeo sam u iznajmqenom stanu, spremao ru~ak, vodio Mariju u novu {kolu, ~vrsto je dr`e}i za ruku. Od po~etka sam strahovao da }e je na ulicama kojima se vozi suprotom stranom od one u Evropi zadesiti neka nesre}a.

Biqanu nisam mogao da dr`im za ruku. Sestra joj je, za po~etak, prona{la posao u gr~kom restoranu. Sada nas je Biqana izdr`avala. Na novom poslu je izgledala zadovoqno, ma koliko taj posao bio prost u odnosu na wenu prethodnu profesiju. Obe}ala je da }e mi kupiti naslowa~u, kakvu sam imao na na{oj verandi, ~im nam malo krene u novom svetu.

Dani su prolazili. Do{ao je i mart 1999. Po~elo je bombardovawe Srbije, posledwi ~in propasti jednog sistema pogre{nih vrednosti. Nazad se vi{e nije moglo, a napred – nisam umeo.

9.

Jednog dana, sti`e mi poruka od kuma Joce. „Dragi kume“, pisalo je, „~esto pomislim na tebe.

Svaka ti ~ast na odluci koju si doneo. Ne mo`e{ ni da zamisli{ koliko je kod nas sve propalo od tvog odlaska.

Zavladalo je potpuno bezna|e, kao da svako o~ekuje ne{to jo{ gore. A od ovoga, ne znam {ta bi gore moglo da nam se desi.

Mora biti da je u Australiji divno. Pi{i mi o tvojim novim iskustvima. Naro~ito me interesuje ima li tamo posla za estetske hirurge moga kvaliteta.

Mo`da si ve} ~uo, ja se upravo razvodim. Neprijatno je to, ali moram da ti ka`em da mi `ena ve} du`e vreme nije bila verna. Ono za Biqanu i zubara iz tvoje ulice, to je bila Andreina la`. Molim te da mi oprosti{. Na taj na~in je skrenula moju pa`wu sa sebe i smislila 32

izgovor za svoja odsustva s ~asova joge: u stvari, Andrea je bila ta koja je pose}ivala zubara, a ne Biqana. Nadam se da ta pogre{na informacija nije ni{ta promenila u tvom bra~nom `ivotu. Uostalom, {ta mo`e vama da fali kad ste u Australiji: tamo nije stra{no kad `ena prevari mu`a, pa ni mu` `enu, druga~iji je to svet od ovog na{eg.

Se}a{ li se onog mog pacijenta o kome sam ti pri~ao, onog {to je hteo da uve}a grudi? Zamisli, po{to sam mu uspe{no izveo operaciju, on se predomislio. Dobro, izvadim mu silikone, ali on ho}e da sve vratim kako je i bilo, a to je nemogu}e, kume, ko`a mu visi na grudima ko izvrnuti xepovi. Ne znam {ta da radim, ludak me sad progoni, preti da }e da me ubije. I{ao sam i kod javnog tu`ioca, ka`e, ko ti je kriv, {to si pravio mu{karcu sise! Pa sam mislio, ako bi ti mogao da nazove{ tu`ioca, tebe ovde jo{ uvek cene, da mu ka`e{ koju re~ za mene, jer sad mi je zaista potrebna za{tita, drugi se kriju po podrumima od bombardovawa, a ja se skrivam od ludaka koji ho}e no`em da me ise~e, „ko {to sam i ja isekao wega“.

Tvoj Joca“ 10.

Sada je u Australiji jesen. Jo{ uvek je toplo, mada ju`ni vetar sve ~e{}e povija stabla. Jesu li to ~empresi ili neka posebna vrsta drve}a, ~ak ni to ne znam.

Pre neko ve~e nisam mogao da zaspim. Kada sam bio siguran da Marija ~vrsto spava, iza{ao sam iz stana i s rukama u xepovima krenuo kroz sve`u no} ka restoranu u kome je Biqana radila. Mislio sam da }e joj goditi zajedni~ka {etwa. Te ve~eri, ose}ao sam se ponovo mlad.

Pravio sam planove za budu}nost, po prvi put otkad smo stigli ovde.

A onda, na parkingu iza restorana „Afrodita“, gde skromno stadoh u senku da se ne bih ovako mutav pokazi33

vao pred Biqaninim novim kolegama, ugledah je gde izlazi, zagrqena s gazda Jorgosom. Wihov smeh mi je kazivao sve. [ta da se radi, sve sam ovo ve} pre`iveo. Moji planovi za budu}nost bar nisu uzeli maha. Jorgos i Biqana su krenuli jednim pravcem, ja drugim.

Zavisio sam od we. Ona u meni vi{e nije imala oslonac, kao tamo, u Srbiji. Tamo nije mogla bez mene, ovde mo`e. Ovde, izgleda, ne mo`e bez wega. S rukama u xepovima, polako sam se vra}ao nazad.

Slede}eg dana Marija je nastradala. U Srbiji je navikla da pri prelasku ulice prvo pogleda levo, pa onda desno; ovde je pravilo obrnuto. Govorio sam joj to, kada me molila da je vi{e ne pratim u {kolu. Nije vredelo.

Sada sedim u bolnici i pitam se {ta }e biti s nama.

Ho}emo li nas troje ponovo biti zajedno ili }e se sve okon~ati ovde, u ovoj lepoj, ure|enoj, ~istoj i tu|oj zemqi? Tek u Australiji shvatio sam {ta je nesre}a i kolika je zapravo bila moja odgovornost.

Medicinska sestra mi je pri{la. Ne{to mi je govorila, ali nisam mogao da je razumem. Pokazivala je na Marijinu sobu. Kroz grudi mi pro|e najcrwa jeza.

Drhte}i, kretoh ka prostoriji za presvla~ewe.

Uskoro sam stajao pred Marijinim krevetom. Moj strah se nije obistinio: {irom otvorenih o~iju, }erka je gledala u mene. Sagnuo sam se i kroz gazu koja mi je prekrivala usta, poqubio wenu malu {aku.

Sa{a Obradovi} (Vaqevo, 1968.)

Kwiga pri~a: Ulazak u zamak

34

Predrag Brajovi}

^IJA SI TI, RAHIQA?

– Pogledajte kakva sve kola danas prave. U moje doba ni{ta od toga nije bilo.

Na jednoj staroj gradskoj terasi vidi se mladi} i kraj wega starica koja {akom upire u prostor pod wom.

– Crvena, `uta, bela, plava… tamo su i jedna zelena, pa crna. Pravo ~udo. A se}am se kako je bilo kad smo mi kupili prva kola… Mirisala su na metal i plastiku.

I onda nas dvoje sednemo, i vozimo se. Moj mu` je bio dobar voza~… A ja sedim kraj wega, i vozim se. I }utimo. Nema ni~ega lep{eg nego tako sedeti i voziti se. Nekako mi upravo to najvi{e nedostaje. Moj pokojni mu` vozi, a ja pored wega.

Razgovor zamire dok ulaze u sobu ispuwenu gostima.

Samo nakratko.

– Posle mi je bilo `ao kad je umro. I te na{e vo`we su mi nedostajale.

Starica zastade kako bi dohvatila nekoliko kola~a sa stola i stavila ih na papirni tawir u ruci. Jedan skliznu preko plitke ivice i pade na pod. Mladi} se sa`e da ga dohvati.

– Jedno vreme mislila sam da se opet udam. Ka`em sebi: na}i }e{ nekog drugog, ima jo{ dobrih qudi.

Znate, on je bio major. I to jo{ pre rata. Kowi~ki.

Pred wim je bila karijera… Umro je pre dvadeset tri godine. Jo{ je bio lep… Bacite ga u pepeqaru.

Mladi} poslu{no uradi ono {to mu je starica rekla i kola~ zavr{ava u pepeqari.

– Veoma ste qubazni, hvala vam… A vi ste kum? Eh, mladost. Ni trideset nemate.

35

Stari~ine godine nemogu}e je proceniti. Mo`da joj je ve} devedeseta, mo`da ima i vi{e. Ko`a joj je istawena, osuta pegama. Ispod se naziru plavi~aste vene i oblici kostiju. Lice joj je naborano u neki radoznali sme{ak i o ~emu god da pri~a izraz se ne mewa.

– Kada je meni bilo trideset… to je bilo kad smo izgubili dete. Prao se veliki ve{, vukli se kablovi sa sprata u prizemqe, gde smo lo`ili. Sutradan ja prokrvarim, odvedu me u bolnicu, i gotovo. Dolazi doktor i ka`e mi: „Ne}ete mo}i da imate decu.“ A ja u pla~. A on }uti. Bio je to neki mlad doktor, vidim – `ao mu. Lice mu izbrijano, rekao bi ~ovek da mu brada nikad nije rasla… A moj mu` – taj ina~e nije voleo da se brije. Kad su ga izbacili iz vojske… doktoru lice izbrijano, lepo, duga~ki prsti, prosto ti nekako milo da ga pogleda{, sav lep. I pomiluje on mene po glavi…

Kasnije se nisam me{ala u kuvawe ve{a.

Ona pognu glavu i stade da revnosno name{ta maramu koju je vezala oko vrata. Potom baci pogled ka ogledalu na zidu da proveri kako izgleda. Nastavila je zadovoqnim glasom.

– Dolazili su posle da me prose… kad mi je mu` umro. Taj je bio u mene zaqubqen jo{ dok sam bila devojka. Posle je oti{ao u Ameriku i nije imao dece.

Kad je ~uo da sam ostala udovica, pojavi se posle jedno godinu dana. Ka`e mi on: „Ti nema{ dece, ni ja ih nemam. Do|i kod mene da `ivi{. U Ameriku.“ A ja… retko kad sam i Beograd napu{tala. Pri~a mi da je bogat. Bilo je takvih, i u mojoj porodici. Jedan mi brat, daqi, predratni advokat, zavr{io u Argentini. Tamo je imao veliku farmu. Pisao nam je da ima deset hiqada goveda. Zvao da do|emo kod wih… I tako, odbijem ja wega. Nije mi bio simpati~an. Ka`em: „Kasno je sad, stari smo mi da se ven~avamo.“ Znam da mi mu` to ne bi oprostio. A on ka`e: „Nije kasno.“ A ja opet – „Kasno je…“ I xaba mu ku}a sa bazenom, xaba pare… Mo`da i 36

nije bilo kasno, ali svejedno. Ne bi mi to mu` oprostio. A volela sam ga. Iako me je varao. Do|e i ka`e: „Gotovo je.“ A ja ga pitam: „[ta?“ On: „Prevario sam te, bio sam sa drugom, i sve pare potro{io. Gotovo je.“ Meni po|u suze, ali }utim. ]uti i on. Ne sme u o~i da me pogleda. Ali posle, posle sve pro|e. Do|e meni tako jednom – opet on pijan, vidim na `enski parfem miri{e, ni zakop~ao se nije kako treba – te ja burmu skinem i pravo u klozetsku {oqu. Pitao me posle: „Gde ti je burma?“ „Prodala“, ka`em. „A pare gde su?“ „[ta te briga“, naqutim se ja. Ni re~ vi{e nije rekao. Jer sam mu svaki put opra{tala. Nekako bi se na kraju uvek sna{li, pozajmimo pare dok mu ne stigne penzija, znate, wega su u penziju poslali jer nije hteo da se u~lani u partiju, a ko nije u partiji nije mogao da predaje na vojnoj {koli. Jedva da mu je tad bila ~etrdeseta a ve} penzioner. Ali para ipak dosta. ^ak mu i jedan ~in vi{e pri penzionisawu dali. Voleli ga qudi… A ja mu oprostim, i posle nikom ni{ta… Sipajte mi tog vina.

Mladi} se ne snalazi ba{ najboqe sa fla{om; malo pi}a mu se prosulo na pod i po prstima. On stresa ruku, dodaje starici ~a{u i odlazi u kupatilo. Dok umiva ruke gleda se u ogledalu. Brada mu se ne vidi ~ak i kad se po dva-tri dana ne obrije. Jutros je to ipak uradio, i lice mu se osulo sitnim crvenkastim bubuqicama.

Kosa mu je sasvim retka, nikako se ne dr`i. Stoga je za~e{qava pokretom {ake. Nosi nao~are pravougaonog oblika tako da wegovo ne`no lice, s tankom ko`om pro{aranom rumenim ta~kama, sad nalikuje na lice starmalog {kolarca.

Bo`e, kako izgledam. Nije trebalo da se brijem.

Ruke pa`qivo bri{e pe{kirom.

Ova baba me ne napu{ta otkako sam je primio u kola. Neprekidno brbqa…

Na izlasku nekoliko puta poku{ava da zatvori vrata od kupatila. Ona se opiru. Na kraju, nervozno obema rukama povu~e kvaku tako da jezi~ak brave ipak 37

upada na svoje mesto.

– Ah, tu ste – do~ekuje ga starica u hodniku. – A ja se ba{ pitam gde ste nestali. Pomozite mi da sednem.

Mladi} poku{ava da staricu smesti u jednu fotequ na kraju mra~nog hodnika. Dok je spu{ta, pridr`avaju}i je za obe mi{ke, pod rukama ose}a omlitavelu ko`u i mi{i}e. Oni mu izmi~u, migoqe se, kao da je weno telo sa~iweno od nekakve skliske materije; stalno mu klizi iz ruku. Napokon, kada je i to gotovo, wegov poku{aj bekstva biva osuje}en dobronamerno zapovednim glasom: – Sedite tu do mene… Sedite.

Mladi} se neodlu~no sme{ta u susednu fotequ. I on i starica okrenuti su sada pravo ka vratima dnevne sobe kroz koja se vidi tek ven~ani par. Gu`va oko wih skroz se ra{~istila. Mlado`ewa gotovo neprimetno spu{ta ruku kojom je dotad obuhvatao `enin struk i po~iwe dlanom milovati wenu stra`wicu. Ona crveni i poku{ava nekoliko puta da ruku skloni, ali bez puno uspeha. Dok su mu o~i upiqene u taj prizor, u u{ima mladi}a koji sedi u hodniku kao da {u{ti tanko svileno platno zategnute sukwe. \ubre.

Kona~no, nervozno se osvr}u}i, devojka prime}uje da ih neko gleda. Iskre}e glavu i mole}ivo se obra}a mu`u, nakon ~ega je on sa smehom pu{ta. Ve} slede}eg trena devojka nestaje u delu sobe koji se iz hodnika ne vidi a mu` gotovo nasumce odmahuje rukom na pozdrav ka mrakom obavijenim foteqama. \ubre. A ja u svemu u~estvujem.

– Jeste li primetili kako je mlada lepa. Uostalom, mnogi ka`u da jako li~i… Ne, ne, nemojte misliti da se hvalim, pa nismo ba{ iste, ali da vidite moje fotografije kada sam bila wenih godina… ovaj, da sam imala sestru, verovatno bi… Pa napokon, to je }erka mog bratani}a, normalno je da u porodici neko na nekoga li~i, eto, na primer, ja sam li~ila… \ubre. Jo{ me zvao za kuma. Nije trebalo da 38

pristanem. Kao da se ne se}a da sam ga ja s wom upoznao, i rekao mu… A ve} danas moram da la`em, kao – zajedno smo sino} bili u gradu, moma~ko ve~e i tako to, dok je on guzio neku jeftinu robu, one klin~ice kojima je dovoqno da vide ko`ni nov~anik i malo boqa kola, one {to s gu{~jom ravnodu{no{}u {ire noge a potom ti se obese oko vrata misle}i da se ~ovek mo`e navu}i na hranu iz fast-food restorana, a ono – ~im je pojede{ ve} si zaboravio {ta si jeo; uostalom, i wih {tancuju kao hamburgere, kao na pokretnoj traci… Svet je zasi}en tom potro{nom robom… \ubre, ovo mi je namerno u~inio, ne{to u wemu hrani se poni`ewem, zato joj je i mesio dupe, ~ekao je da neko vidi… Boqe da se nisam brijao… [ta ova baba stalno meqe, sirota, wu je mu` vozio kolima, toga se najradije se}a a to {to je varao… Mrtvi… mrtvi.

– …tako vam je to bilo s mojim ocem. Da je pristao da mu odseku nogu, odmah, jo{ na po~etku, dok gangrena nije uznapredovala, mo`da bih ga pamtila starijeg.

Ovako, tek {to je bio napunio trideset, ja ni punih pet nisam imala, ali se}am se svega, wegovog lika naro~ito, i dok je le`ao u posteqi bio je lep, bled ali lep, i puno se znojio a nije dao da mu seku nogu, zamislite, on je bio lekar, uostalom – zbog toga je i nastradao, u `urbi se ko~ije preturile, ali da mu seku nogu… ne, ne, nije dao. Posle sedam dana sahranimo ga, ho}u re}i da je umro, mlad, takvog ga se se}am, imao je trideset godina mawe nego moj pokojni mu`. …sahrane… Kada je moj otac umro, niko nije plakao, pa i ~emu… Da je znao kako }e izgledati wegov pogreb, oni grobari u plavim radni~kim odelima, prqavi, izlizani, neobrijani, i nijedan nije imao pertle, umesto wih cipele su vezali kanapom a ~arape – sinteti~ke, plave, prqave od zemqe… Svet se podruguje na{oj smrti… nimalo dostojanstva… \ubre posvuda, otpaci po grobqu, bleh orkestar pripito te{e posmrtni mar{… Da je znao kako }e 39

izledati, ne bi ni umro.

Mlada se hodnikom zaputila ka starici i mladi}u.

Zbuweno se sme{ka dok prolazi kraj wih i ulazi u kupatilo. Vrata se ponovo opiru, devojka ih iznutra gura ramenom i nogom, tkanina klizi po glatkoj povr{ini vrata, nove cipele se ne dr`e ~vrsto podnih plo~ica, i {to du`e traju ti bezuspe{ni poku{aji woj je sve neprijatnije.

Neko joj, napokon, poma`e sa druge strane i ~uje se spasonosno {kqocawe brave.

– Ah, tu ste! ^udno je kakve sve besmislice ~ovek pamti. Znate, kad mi je otac umirao, najboqe se se}am wegovog pomodrelog no`nog prsta koji je provirivao ispod jorgana. ^udilo me kako moj otac, moj veliki otac, ima tako mali palac na nozi… A {ta sam mogla da znam, bila sam dete… Nadam se da vam nisam previ{e dosadna. Mi, stari, kad bi nas imao ko slu{ati, govorili bi neprestano, danima, i to sve neke budala{tine, a koga briga za na{e uspomene. S godinama one se nakupe, pa ih pod stare dane ~ovek gricka – vide}ete, uostalom, kako to biva. …u pravu je… sve neke budala{tine… pertle, ~arape, sitnice koje ni{ta ne zna~e.

Iz kupatila dopiru prigu{eni zvuci. ^uje se kako voda te~e, prawe ruku, pa kratka ti{ina. Devojka izlazi ne potrudiv{i se da zatvori vrata za sobom i u`urbano prolazi hodnikom.

Mora da joj je neprijatno… Kad smo se qubili, da joj ~estitam, slu~ajno sam joj ovla{ zaka~io usne.

Pravila se da ne prime}uje… nije reagovala… izgledala je stvarno sre}na, ona `eli da ga zna samo onakvog kakav je pred wom a mi smo zajedno ve} deset godina…

Najboqi prijateqi… {ta to stvarno zna~i?… kada prijateqstvo prestaje?… Otkad je s wom ni za mene vi{e nije isti. Licemer. Znao je da mi se dopada, ali to ga nije spre~ilo… i posle me zove za kuma… |ubre… [ta sam u wemu video… hteo je da me ponizi. Za wega 40

sam oduvek bio… Ne, ne znam {ta sam mu bio.

Posilni? Moja vernost… uspe{na |ubrad vladaju svetom, a idealisti-budale wihova su hrana. Robqe.

Svet se oduvek podrugivao idealima. Idealima su okovane naiv~ine, kao ja, a za one mawe inteligentne prosta sila i mo} sasvim su dovoqni. I autoritet.

Autoritet bu|elara, uspeha, mu{kosti, oru`ja. Po nekoj ~udnoj pravdi on }e ve~eras spavati s wom a sino} je drugu… Lepa je… lepa… I vara}e je. To je nagon lovca u svima wima: „Hej, {ta si danas upucao?… Nije lo{ komad, zaista… Opasan si, stari, nema {ta…“ Sloboda. Oni to zovu slobodom, pa im erekcija do|e kao nekakva potvrda da im je jo{ uvek nadohvat ruke.

A dra` narasta time {to moraju da se skrivaju. I potom pucaju iz polnih organa, kao da su na rati{tu.

Gde god da {u{ne – udri rafal. Posle la`u svoje `ene, kaju se kad ih uhvate, a neki su tako rafinirano razvili tehniku da se i ne kriju. Ne, boqe je, misle, odmah sve priznati. Pa onda i u tome nalaze slast. A one im opra{taju. Guske. Ba{ u svakoj od wih ~u~i po jedna guska. A potom guske ra|aju guske, i ceo svet ga~e, jedan veliki gu{~iji hor – pola ~ove~anstva, to su ti pernatice koji slu`e za razmo`avawe vrste: do|ite mu`jaci, oplodite ih, treba nam jo{ mesa, do|ite…

Bo`e, oprosti mi… guske… oprosti…

– A vi ste se ne{to zamislili? Hajdemo, zovu nas na ru~ak.

Mladi} poma`e starici da ustane, a zatim zajedno ulaze u sobu gde je postavqen sto za dvadesetak osoba.

On seda za pro~eqe stola pored mlade. Pod stolom im se noge slu~ajno dodiruju i wegove bubuqice postaju jo{ rumenije. Skida nao~are i pomno ih bri{e, `ele}i da tako odagna zbuwenost. Starica se, mimo svih pravila, nekako utakla tik kraj wega, ali se zbog toga niko ne buni. Ni on. Kad zavr{i s nao~arima, iz prikrajka osmatra devoj~ino lice. Ona ima tanke usne i kosu podignutu u pun|u: dva pramena spu{taju joj se 41

kraj u{iju. Vrat joj je sasvim otkriven i izgleda jo{ du`i nad malom belom kragnom kojom se zavr{ava ko{uqa. Prvo dugme na woj je otkop~ano. …oprosti mi gre{ne misli…

– Znate, dok mi je mu` bio `iv nisam ni oca sawala.

Ali otkad je i on umro, ~esto mi se zajedno pojave u snu.

I to je uvek isti san. Neki put nema ga po dva-tri meseca a potom zare|a… Vidite {to joj je lep prsten.

Sli~an sam i ja dobila, ali na{e ven~awe bilo je mnogo ve}e. Nema ko nije do{ao…

Greh… svet po~iva na la`i i grehu. „Ne po`eli `enu bli`wega svog.“ A ako on po`eli tvoju? I ~ija je, uostalom, ona bila? Trebalo bi, kad se rode, nalepiti na wih ceduqu na kojoj pi{e: „Ova je namewena tom i tom.“ Da se oni drugi ne mu~e. Ili bar na ceduqama ispisati uputstva: „Ako ima{ bubuqice, ovoj ne prilazi“… Izgledam kao gimnazijalac koji je pobegao iz {kole… „Ovu obavezno varati.“ „Povremeno tu}i.“ „Neverna.“ „@eqna duha.“ Ne, takvih nema. Mo}.

Svaka voli da oseti mo}… Wemu sve polazi za rukom.

Konvencionalno duhovit… Upotreba intelekta vre|a. Otu|uje. Budi podozrewe: „Ti si druga~iji. I takav nam ne treba{…“ Svet je carstvo mediokriteta. Hajdemo da svi budemo istovetna govna. Kao ono: proleteri svih… Za{to ni ja nisam plakao? Zbog cipela uvezanih kanapom?… Ova starica nikada ne}e umreti. Pogledaj kako je `iva. Slede}ih stotinu godina iznova }e pro`ivqavati svoj davno potro{eni `ivot. Kao plo~a koju stalno pu{ta{ od po~etka.

Takvi su svi stari. To je jedino {to im je preostalo.

To da se svet promenio, da su wihovi `ivi postali mrtvi, to je sitnica koju treba {to pre zaboraviti.

Remeti ustaqeni red. Uostalom, svi su oni i daqe tu, ali mi koji ih ne znamo slepi smo da bismo to uvideli. Jednostavno, jo{ jedna zabluda mladosti.

Rezultat: prete`na koli~ina qubavi na svetu namewena je zombijima. Neki od wih uistinu nisu mrtvi, 42

ali su nam tako daleki da je to sasvim svejedno. Samo su najednom nestali iz na{ih `ivota. Zbog nekih sitnica, nesporazuma, tvrdoglavosti, zlog pam}ewa, qubomore, sujete, tvrdog srca… Mrtvi… mrtvi…

Ima beli brushalter.

Devojci se jo{ jedno dugme na ko{uqi otkop~alo.

Kada to primeti ve} je kasno.

– A u snu, vidite, wih dvojica uvek zajedno. Prvo se pojavi moj pokojni mu`. U kolima. Rukom me poziva da u|em. Brada mu narasla, o~ito nema nikoga ko ga tera da se brije. Ja odbijam. Potom mi vi~e: „Do|i, do|i da se provozamo. Kao pre…“ Ja sam neodlu~na… Utom se pojavi moj tata. Kosa mu je za~e{qana, odelo ispeglano. I sve`e je obrijan, ne kao onaj moj. Vidim da normalno hoda, obe noge su mu tu, jedino {to mu iz cipele proviruje onaj palac. Trideset godina mla|i je od mog mu`a. Ja taman da krenem ka kolima a on mi ka`e: „Nemoj, nemoj!“ I stane ispred mene. Zagrli me i poqubi. Ja opet da krenem, mu` me i daqe zove, kola su upaqena i vrata otvorena, i setim se kako nam je nekada bilo lepo, dok smo se vozili. Ali tata mi ne dâ. Ne dâ.

Pri~ao mi je kako su se vatali u kolima. Pri~ao mi je da se ne}kala, ali samo nakratko. A znala je da mi se dopada… samo se najboqi trofeji dr`e na zidu.

Stalna postavka. Kao u prirodwa~kom muzeju: po jedan od svake vrste. Tamo }e on wu. Rodi}e mu i dete.

I wega }e da oka~i. Bi}e dobra `ena. I to na zid.

Sve… sve… Sve na zid, uredno, uredno, tako treba, „harmoniju“ porodi~nog doma, prijateqe, uspehe…

Kako li }e kola na zid, |ubre jedno, ho}e li i one svoje droce poka~iti, a kad mu umre otac – i wega }e na zid, i majku, i ovu babu (to }e ona, po ugledu na wega), i mene, i mene… Jedva ~ekam, evo ve} sam napravio zaka~aqku, tu ispod potiqka: potrudi}u se da prethodno dobro operem zube, da sjaje kad se kezim… I potom }emo jednog dana svi da umremo. Ali izlo`ba 43

ostaje, za vjeke vjekova… Likuj, Isaije, likuj, porod }e im biti dobar, deca zdrava i jaka, ona }e se umno`iti kao Rahiqa, pohrli}e milioni mrtvih iz wene utrobe, velika je slava Bo`ja a jo{ ve}e gomile koje za wim ostaju, eno tamo mog oca, eno tamo i onih grobara, ceo bleh orkestar naslagan poput cepanica, samo im trube izviruju kao neokresane grane, eno stari~inog mu`a, eno joj otac, pa napravite mesto i za mene, evo me dolazim, evo i wega ali na vrhu gomile, wemu i smrt nekako ide od ruke, |ubre, ne – govno jedno…

– Mladi}u, mladi}u!… Zovu vas. Treba da odr`ite zdravicu.

Predrag Brajovi} je diplomirao kwi`evnost i pi{e.

44

Mirko Demi}

OTI[AO KAO ^ETNIK, VRA]A SE KAO USTA[A

Predugo sam u Zagrebu bio ~etnik. Sad imam napismeno, s nadle`nog mjesta, da sam usta{a.

Kome da se obratim za rehabilitaciju?

Arsen Dedi}

Ovako je po~elo. Najpre je trebalo da mu usta{e po~etkom Drugog svetskog rata zakoqu dedu, da bi wega, Simeona, partizanskog sina, posle pedesetak godina potomci dedovih ubica mogli lak{e proglasiti – ~etnikom.

Sve ostalo je bilo stvar tehnike, `ivotne i pripoveda~ke.

Krajem leta 1999. godine vratio se Simeon Malobabi} iz svog izbegli{tva u rodnu Ba(ba)niju, nekoliko meseci nakon okon~awa bombardovawa Susjedgstana. „Sam kao gudac i go ko pi{toq”, kako je za sebe govorio.

A samo ~etiri godine ranije, zajedno sa `enom i dve k}erke, tada gimnazijalke, prikqu~io se nepreglednoj koloni izbeglica koja je tekla pored wegove ku}e. Nije ga ni tada napu{tala nada da }e se ratna histerija na kraju umoriti, a on sa svojom porodicom nastaviti onde gde je stao pre wenog otpo~iwawa.

U te ~etiri izbegli~ke godine odigralo se mnogo toga {to je iz korena promenilo wegov `ivot, ~ine}i ga strancem u vlastitoj ko`i, ~ovekom koji sam sebe vi{e nije umeo da sagleda i prepozna.

Wegova `ena Marica po~ela je da poboleva ve} u prvim danima izbegli{tva i wihovog potucawa „od nemi45

la do nedraga”, da se nao~igled svih gasi i smawuje. A prva se prikqu~ila izbegli~koj koloni; odlu~no i nepokolebqivo, da spasi {to se spasiti mo`e i da.

Iako Kom{ilijanka, ~itav svoj radni vek, zajedno sa Simom, „svojim [imom”, provela je u susjedgstanskom selu Svra~ji Zakutak, gde su, kao u~iteqi, ispratili u svet i `ivot na desetine generacija |aka, srodiv{i se sa seqanima i pejza`om, sa mnogo pa`we i qubavi izgradiv{i porodi~nu ku}u, „wihovu ku}u cvije}a”, planiraju}i da u woj do~ekaju starost i ono {to ona donosi.

Po prelasku u Susjedgstan, ukrcali su ih u voz i kompozicija je krenula u nepoznatom pravcu. Tokom putovawa, kroz isprepadan narod pronio se glas da ih to deportuju u susjedgstansku ju`nu pokrajinu, kako bi, doqe, poja~ali „nacionalnu krvnu sliku”. Nastala je otvorena pobuna i, stotinak kilometara ju`nije od glavnog grada, na{ junak je povukao ru~icu za prinudno ko~ewe i voz je stao. Izbeglice su si{le sa kompozicije i razmiqele se kud je ko uspio da pogodi.

Porodica Malobabi} je nekoliko puta mewala mesto boravka, ali im ni jedno nije odgovaralo, {to zbog nehigijenskih uslova stanovawa, a {to zbog daqine ve}eg grada u kojem bi k}erke mogle da nastave sa {kolovawem.

Sudbina, ili ona nepojamna sila koja rukovodi `ivotima mimo qudskih `eqa i namera, htela je da ih nastani u jedno selo podno Juhorskog gorja, u blizini varo{ice Barbarinovo.

Neki dobri qudi koji dugo godina `ive i rade u bogatoj Bavariji, ponudili su im svoju roditeqsku ku}u na kori{}ewe, bez naknade i odre|enog roka u kojem mogu u woj da borave. ^esto biva da jedan nesebi~an qudski gest „kupi” qude za svagda, ali im, istovremeno, otkloni svaki drugi, mo`da boqi ishod i razre{ewe. Marici i Simi bilo je neugodno da odbiju velikodu{nu ponudu tih 46

dobrih qudi, ali su se, kasnije, nasamo, gorko kajali {to su dopustili da se „ukorijene� ba{ tad i ba{ tu, slute}i da }e time odrediti sudbinu, kako svoju, tako i sudbinu svoje dece, koju su dobili nakon desetak godina braka.

Iako im je nedostajalo sedam-osam godina da steknu uslove za penziju, nije ih napustila nada da }e im se pru`iti {ansa da rade svoj posao, u {koli, ma gdje to bilo, samo da se ne poni`avaju paketima Crvenog krsta i milostiwom me{tana. Me|utim, od takvog o~ekivawa nije bilo ni{ta. Vreme je neumitno prolazilo, zatvaraju}i svaka naizgled ot{krinuta vrata i tawe}i nit nadawa, koju su, oboje, kao pauci, ispredali iz sebe i od we pleli gustu mre`u, neprimetno se upetqavaju}i u wu.

Za sve to vreme ~ekawa nisu se libili da idu u nadnicu, kad bi ih neko od seqana snebivaju}i pozivao, ne stide}i se nijednog posla. Jer, k}erke su i{le u {kolu – za wih je moralo da bude.

Simo se nije klonio fizi~kog rada. Radio je lako, temeqno i precizno, kao da se ~itav vek samo time bavio. Marici, upornoj u nameri da i ona zaradi neki cvancik, nije bilo zazorno da ide, sa jo{ nekoliko izbeglih `ena, u obli`we romsko selo, da ~isti i posprema po ku}ama.

To je bogato selo. Ve}ina stanovnika radi u zemqama Zapadne Evrope i od zara|enih para gradi ogromne ku}erine, gotovo dvorce, prepune ki~eraja i suvi{nosti. Ti gra|evinski monstrumi zvrjali su prazni tokom ve}eg dela godine. Samo za letwih odmora i ve}ih praznika dolazili bi u buqucima na nekoliko dana, kao poplava, bu~no proboravili nedequ-dve i isto tako iznenada odlazili.

Ku}e su im ~uvali stariji ~lanovi porodica, stanuju}i u nekim pokrajnim, mawim zgradama, lenstvuju}i i tro{e}i posledwe dane, sami i spokojni. Neki od wih dobro su se se}ali Simine Ba(ba)nije, kojom su, 47

u mladosti, prokrstarili uzdu` i popreko, prodavaju}i ode}u, bakarne lonce, preprodavaju}i sviwe, popravqaju}i ki{obrane i vra~aju}i... Do`iveli su dan u kojem nisu bili sirotiwa, ali se jo{ nisu ratosiqali one prepoznatqive sirotiwske towe, koja vaqda posledwa nestaje, kao ru`no se}awe na bedu i zlopa}ewe.

Eto, do{ao je red i na wih da „naplate” svoja poni`ewa do`ivqena po Ba(ba)niji, sada, na Siminoj `eni i wima sli~nim izbeglicama, otvrdlim na stid i ogrezlim u nema{tini – dok im ~iste ku}e od napadale pra{ine.

Marica se vra}ala sve malaksalija i umornija. Taj umor nije bio posqedica te{kog rada, ve} ne~eg dubqeg i te`eg {to se navaqivalo na weno telo, a u prvi mah se nije videlo. Kada su je „uku}ani” naterali da ode kod lekara – bilo je ve} kasno. Neizle~iva bolest ve} je uzela maha.

Nekoliko mjeseci je Simo prosjedio pored Mari~inog uzglavqa, weguju}i je i ~ine}i sve kako bi joj umawio bolove. Gledao je iz dana u dan, iz sata u sat, kako joj se telo puni smr}u, kao kad se boca puni prqavom vodom. K}erkama nije dao da neguju majku; to je preuzeo na sebe, ali je zato sve drugo zapustio, pa i wih dve. Ose}ao je kako zajedno sa Mari~inim telom nepovratno odumire i deo wega.

Sa krikom mu je umrla na rukama, u te{kim mukama.

Jo{ ~uje wen glas kako iz dubine vapi: „Ne daj me, [ime moj!” Sa wezinom smr}u, u wemu je umrla svaka vera i nada, nestala ona skrivena slutwa da sve dobro {to ~ovek drugima ~ini neizostavno mora da se vrati, kao zaslu`ena nagrada. Mari~ina smrt je sve okrenula na tumbe. Napu{teni su svi wegovi dugoro~ni planovi.

Prepustio se da ga nosi matica, bez krika i otpora, kao odvaqenu granu.

Suo~avawe sa Mari~inim umirawem i wenim stra{nim mukama u~inilo je i Simu i wegove k}erke doda48

tno rawivima. Nisu znali da je sva ravnote`a u wihovoj porodici poticala od Marice, da je ona bila ki~ma i izvor energije koja ih je obmatala i u{u{kavala, {tite}i od zla i nevoqe koja ih je posledwih godina spopala i nije kanila da pusti.

Nije bilo dugo, a }erke se poudado{e u okolna sela, napustiv{i svaku ambiciju da nastave sa {kolovawem.

Sa udajom do|o{e i deca i mukotrpan `ivot razapet izme|u varo{ice i sela.

Nije dugo trebalo da se Simo mane uverewa kako je nekom potreban i kako se bez wega ne mo`e. Satima je dre`dao kraj Mari~inog groba, kao izgubqen u pustiwi. Sahranili su je na seoskom grobqu, malo izdvojenu od ostalih grobova, kao {to je, nesre}nica, za `ivota uvek bila neznatno izdvojena, kako od Simine rodbine, tako i od seqana prvih nekoliko godina u~iteqevawa na Ba(ba)niji. U tom grobu bio je sahrawen i sav wegov smisao i razlog `ivqewa. Jo{ ga je jednio on vezao za to selo, za zemqu, pa i za `ivot. I udaju }erki podvodio je pod umirawe, pod preurawen i ne`eqen gubitak, neku svoju krivicu ~ije je obrise tek nazirao.

Ose}ao se krivim {to se rodio tamo gde se rodio, {to je o`enio tu `enu koja je, evo, ovde, ostavila svoje kosti, {to ju je doveo u onu ba(ba)nijsku selendru da stra}i svoje najboqe godine na u~iteqevawe, da se posva|a sa pola svoje porodice zbog wegovog susjedgstanskog porekla, da i on zbog primedbi iz svoje familije {to se `eni Kom{ilijkom bude sa svima na distanci.

Uostalom, i to wihovo u~iteqevawe se pokazalo potpunim proma{ajem. [ta su oni nau~ili tu decu? Da se jednog dana pokoqu, upropa{tavaju}i i sebe i druge? ^ak i ako nije skrivio u pro{losti – dumao je – onda }e sigurno skriviti u danima koji mu predstoje. Bilo kako bilo – kriv je! – a taj grob je posledica wegove krivice.

Ni{ta ne ide na silu. Pobegao je iz sela u u~iteqsku {kolu, zga|en seoskim `ivotom i besperspekti49

vno{}u, postao svoj ~ovek, zasnovao porodicu, nakon mnogo peripetija i ~ekawa do`ivio da ima decu za koje je bio siguran da }e ih izvesti na boqi i lak{i put nego {to je bio wegov, ali neka nevidqiva sila, kao kakvo prokletstvo, ka`wavalo ga je i preko wegovih k}eri – vra}aju}i ih ponovo na selo, da u wemu skon~aju, kao ostavqene bez igdje ikoga.

Odlu~io je da se vrati na Ba(ba)niju, ne nalaze}i razumqivog obrazlo`ewa ni razloga. Spo~etka, hteo je da i Maricu prekopa i preveze na Ba(ba)niju i tamo je sahrani, ali mu to }erke nisu dozvolile.

Me|utim, on je svoju `enu nosio u srcu kud god da je i{ao. On je bio wen grob. Wegovo vra}awe, postao je toga svjestan kasnije, po~elo je jo{ od onog trenutka kad je krenuo u izbegli{tvo. Jo{ u izbegli~koj koloni htio je da se vrati, videv{i kako tamo{wi seqaci, kraj puta, prodaju svojim suplemenicima pija}u vodu i kupuju traktore za budza{to.

Jedino {to je u sebi ose}ao bilo je narastawe gor~ine. Padala je na wegov um neka crna senka, jed na sve i spram svih. Mari~ina smrt u~inila je da se svemu tome prepusti bez susprezawa i borbe. Ona ga je za `ivota {titila od crnih misli i namera, razapeta preko wega kao gromobran.

Doga|aj koji je zacementirao wegovu odluku o povratku zbio se za vreme bombardovawa Susjedgstana, kad su avioni sru{ili barbarinovski most, ubiv{i desetinu nesre}nih qudi. – Ni ime ovog mesta nije pokolebalo varvare – gun|ao je narasataju}i cinik u wemu.

Nekoliko dana posle tog doga|aja, dok je prolazio kraj seoske kafane, neka vucibatina, `valave}i pivsku fla{u, nazvala ga je usta{om, krivcem {to su oni jadni qudi pobijeni na mostu.

Nije pro{lo dugo, Simo se spakovao i krenuo na put za svoju Ba(ba)niju. Nije ga pokolebao pla~ k}erki, ni wihovo zakliwawe maj~inim grobom.

50

Svojevremeno je, za vreme rata, preko dr`avnih medija za sebe saznao – da je ~etnik, na {ta se on na svoj karakteristi~an na~in sme{kao, poput onog ludaka iz pri~e {to se smeje na bra{no. Oterali su ga tek pomo}u granata. Sada mu je bila dovoqna jedna re~ pijane barabe, pa da po|e nazad i vi{e se nikad ne vrati.

Odlazak i povratak su mirnodopski izrazi; niski udarci su ono pred ~im ~ovek najlak{e posr}e, a otvorene rane ono {to ga pokre}e i goni, bez smera i severa.

Kako je po~elo, tako je i zavr{ilo. Trebalo je da Simin deda bude zaklan, pa da to, za pedesetak godina, wegovom sunarodniku bude dovoqan razlog da mu unuka, Simeona – partizanskog sina – nazove imenom dedovih xelata.

Mirko Demi} (Gorwe Klasni}e, 1964.)

Kwiga pri~a: Molski akordi

51

Sabahudin Haxiali}

IZ DNEVNIKA DOUBL O SEDAM... (po~etak 21 stoqe}a/vijeka..BiH)

Na moju adresu, po{tom, stigao u koverti CD. Nisam bio iznena|en. Navikao sam svakodnevno na razli~ite gluposti neosvije{tenih, nedoraslih, navodnih {pijuna. Koji su mi dosa|ivali besmislenim dopisima koje ne vrijedi ni pomiwati. Nisu vrijedni pomena. Ubacio sam CD u lap-top i, kako bje{e i printer ukqu~en, odmah isprintah.

Naslova nije bilo: „Ozna~ena sam, tj. nau{nicu nosim od davne 1988, dakle ~etiri godine prije nego je rat po~eo, davno prije svih „sestara“ koje su to u~inile tokom rata, ali i nakon wega. Bila sam prva `ena koja je po~ela nositi nau{nicu u ovom dijelu Bosne, prije do-poglavi~ine laphane i svih ostalih su-laphana, i bila sam nepodobna (cijelo vrijeme govorim o nepodobnosti kod mojih-na{ih). Po~ela sam biti `ena sa nau{nicom ovako jer sam duboko u sebi osjetila nagon i `equ za tim a ne da ne{to dokazujem il pokazujem kao {to to, na`alost, mnoge danas ~ine. Tokom rata – nepodobna jer sam se i daqe dru`ila s qudima ne gledaju}i na vjeru i naciju, a to je bilo plaho nepodobno tada!...jer je moja najboqa prijateqica Dragana, udata za Antu a imaju zeta Mirsada... jer sam sa svojim odjeqewem uvijek slavila Sedmicu dje~ije kwige... jer sam odmah nakon rata jednu od mnogih humanitarnih akcija koje sam odradila sa u~enicima odvukla u neka sela kod Urlabumba i podijelila na{im povratnicima ali i starcima koji nisu bili „na{i“. Mrzim ovo na{i-va{i-wihovi...te podjele su nas dovele dovde. Udata sam za lokalnog, biv{eg, poglavicu koji je nepodoban kao i ja – godinama nepo52

doban i glavnom ovda{wem do-poglavici (koji je medijski veoma poznat) i na{em su-poglavici koji {titi ovakvog glavnog do-poglavicu, nepodoban POGLAVICI koji {titi ovakvog do-poglavicu i su-poglavicu...Moj mu` je biv{i poglavica koji nikada, al’ nikada nije o politici pri~ao u bogomoqi na{oj i nikada nije forsirao ni jednu stranku – tako da ga neki u nepoznavawu wegovog politi~kog opredjeqewa zovu „`utim, biv{im, poglavicom“. A nije `ut, Zeusa mi, samo je ~ovjek. ^ovjek koga pravi vjernici smatraju veoma korektnim a svi na{i sugra|ani drugih vjeroispovjesti cijene i po{tuju. Plus, u na{em plemenu ni jedan uvozni ~udak nije uspio pustiti korijen! O, mogla bih vam nadugo i na{iroko pisati o na{oj nepodobnosti..

Interesantno je ovo DOUBL O SEDAM, ovakve kao ja i moj mu` i danas ne prihvataju ni ovi oko poglavice, a ni ovi ekstremni, „uvozni ~udaci“. „Uvozni ~udaci“, ili kako sebe nazivaju – ~udi~arlaici smatraju da smo mi ~arlaici – samo su oni ~udi~arlaici, a upravo zbog toga {to je va`nije biti ~ovjek nego mahati svojom vjerom... jer godinama `ivimo i radimo pokazuju}i da je qudskost na prvom mjestu, a vjera – to je ne{to samo izme|u ~ovjeka i Zeusa, jer u~imo djecu da qude dijele na dobre i lo{e, ako ih ve} moraju dijeliti. I `elim vam re}i jo{ ovo, te{ko je danas biti ovakav, veoma te{ko. Al’ znate vi to dobro. Ovakvi danas nigdje nisu dospjeli – da znate koliko smo puta nas dvoje bili na ivici da ostanemo bez posla... koliko recki smo dobili... vaqda zato, iako smo i ja i mu` zavr{ili Plemensku podru~nu {kolu, ni jedno od na{e djece nismo upisali u istu... vaqda je i zato moja k}i „bez nau{nice“ i ne pada mi napamet da to od we zahtjevam – ovo u na{em Plemenu je sve oti{lo na kvantitet a daleko je od kvaliteta... Mo`da zbog na{e sveop{te nepodobnosti i nismo uspjeli na{u Tirlintinku, nupodru~nog tehni~ara, super odli~nog u~enika oslobo|enog mature upisati u Centralu... du{a me boli zbog 53

toga... al je glavni do-poglavica svoje upisao, kao i drugi ~ija su djeca zavr{ila glavne podru~ne {kole...po }e sad biti studenti Centrale... jer su im roditeqi podobniji...Nadam se da }ete shvatiti za{to javno ne pohvalim neke „{kakqive“ teme o kojima govorite, koliko god da je bolno kad pro~itam tekstove o vjeri i dana{wim vjernicima (a bolno jeste jer je stawe upravo takvo) skidam vam kapu, i ~itam s nekom nadom da }e se, mo`da, stvari po~eti mijewati na boqe. I to {to govorite da ste ateista-kjafir, ma vjera je qudskost a u vama je ima. Ispada da ni ja, koja od kad znam za sebe, {tujem vjeru nisam vjernik po mjerilima mnogih jer ne ma{em time i razmi{qam mimo POGLAVI^INIH {ablona. DOUBL O SEDAM, molim vas, ne qutite se zbog du`ine ove poruke. Pratim va{e akcije i daqe.“ Nisam imao {ta dodati ali ni oduzeti. Osim onog „ateista“. Nigdje ne rekoh da sam ateista, ~ak ni rekoh.

Jer, ja sam gnostik, ni teista ni ateista. A prenosim tekst u cjelosti, bez dotjerivawa... I ispravki.

Odoh potra`iti POGLAVICU. Gladan sam. Ova pri~a }e platiti sutra{wi ru~ak. [to da ne?

P.S. Nisam ga na{ao. Neko me je ve} preduhitrio.

Ponovo?!

Sabahudin Haxiali} (Mostar 1960)

54

Qiqana Dugali}

GNEZDO LASTAVICE

Gledala je kako se ku}a rasku}uje i gnezdo rasipa i kako je sasvim nedoku~ivo postojawe na tom prostoru {to je nekad bilo wihovo dvori{te i prizori porodi~nog `ivota, koji su se tu u tom vrelu odvijali, zapqusnuli su je se}awem na glasove, mirise, boje, slike pro`ivqene radosti, veseqa i sete.

Gledala je kako lastavice sle}u pod strehu i }u}ore sa svojim ti}ima, ili }e to ipak biti jo{ neizlegla jaja{ca, tek, nije mogla da odoli, i kada je niko nije gledao, uzela je visoke merdevine, naslonila na zid i lagano po~ela da se uspiwe, radoznala da zaviri u tu|u ku}u svijenu pod strehom wene. *** Ogladnela je. Odlo`ila je rukopise iz svojih ruku i ustala. Otvorila je vrata radne sobe i uputila se ka kuhiwi. Iz plakara je uzela omawi porculanski tawir naj~e{}e kori{}en kao prate}i sud prilikom gotovqewa jela, a iz plasti~ne ~a{e u kojoj se cedi voda sa opranog escajga, podigla je viqu{ku.

Iz pregrade za odlagawe i ~uvawe jaja u fri`ideru odabrala je dva i stavila na radni plo~u, uz ve} pripremqen tawir i viqu{ku.

Ukqu~ila je ringlu i na wu polo`ila tigaw skinut sa zida. Tigaw je premazala masno}om i pustila da se zagreva. Okrenula se ka priboru spremqenom za pravqewe kajgane i u ruke ponovo uzela jaja. Kucnula ih je i celo jaje odlo`ila pored tawira, a raspuklom, zariv{i vrhove palaca u nastalu pukotinu, razdvojila 55

qusku, mnogo lak{e i s mawom snagom nego {to je o~ekivala. Quska joj se zdrobila u prstima i vodwikava `u}kastocrvenkasta sadr`ina jajeta razlila se po dnu belog tawira. Neka vla`na, sivomrka grudva {tr~ala je iz te sluzave te~nosti zamu}enog belanceta.

Oteo joj se uzdah iz grla i, sva naje`ena i zgro`ena, okrenula je glavu na drugu stranu, `urno se uputila ka kupatilu, i pod jakim mlazom stala da spira ruke, tresu}i glavom i otpuhuju}i.

Davno je to bilo kada je, jo{ kao dete, letwi raspust provodila kod dede i babe na selu i koristila svaku priliku da bez nadzora odraslih otkriva tajne prirode i sveta koji se, ~inilo joj se tada, sav sjatio u dvori{te ku}e maminog oca i majke. Verala se po drvetu oraha, uspiwala se uz o{tro stablo kajsije, poku{avala da dohvati tre{we zaostale na vrhu kro{we, do kojih je bez problema samo jo{ sunce moglo da stigne, crvi}i i ptice. Tog popodneva odlu~ila je, dok odrasli budu na popodnevnom po~inku, uze}e merdevine, nasloniti ih na zid i zaviriti u gnezdo svijeno pod strehom sa bo~ne strane stare ku}e.

Nije joj bilo lako da podigne dvometarske merdevine, ali nije odustajala. Zakratko bi ih odvojila od zemqe, potom vukla, najzad, gegala ih je kao da rukama pridr`ava odraslog ~oveka koji jedva hoda i ona ga vodi da ne bi pao. Tako je uspela da pribli`i merdevine strehi i nasloni ih na zid. Lagano je po~ela da se uspiwe, radoznala da zaviri u tu|u ku}u svijenu pod krovom wene. Dostigav{i licem visinu uskog otvora vrh gnezda, ugledala je ~udesan prizor; kao da se neko seme podi`e iz zemqe, tako joj se u~inilo da se ti} osloba|a pegavosive quske jajeta i svojim kqunom i mokrom mrkocrnom glavicom projavquje se i tako preseqava u novi, ovaj svet. Uzbu|ena pred tajnom ra|awa, ganuta tim novim nejakim bi}em koje se na wene o~i ra|alo tu, u gnezdu lastavice pod strehom ku}e wenog dede i babe, tek kada je glas {to ju je dozivao bio ne 56

samo uporniji, nego i povi{eniji, hitro se spustila na zemqu i potr~ala ka svojoj majci, izbegavaju}i da se odazove kako svojim glasom ne bi zapla{ila tek ro|eno mladun~e u gnezdu ptice.

Otr~ala je ka majci i nije videla kada se lastavica vratila ka svom porodu, uznemireno oble}u}i oko zloslutnih merdevina koje su, prete}i, ostale naslowene na zid, suve{e blizu potomstvu te divne ptice.

Kasnije, mnogo godina kasnije, ~ula je slede}u, moglo bi se re}i, mitsku pri~u o majci koja je u gnezdu ostavila svoje mladunce i oti{la da im donese hranu.

Kada se vratila, plamen je lizao sa svih strana, toplota je otapala drvo a iz dima se jedva naziralo gnezdo.

Unezverena, nemo}na i sama obletala je oko svoga gnezda gledaju}i kako joj ti}i malim kqunovima i slaba{nim glasi}ima upu}uju pozive u pomo}. Ah, kakav mora da je vrtoglav let to bio, kakvo mahawe krilima ne bi li se titrajima vazduha odbili silni naleti vatre na weno potomstvo. I koliko mora da je to bila golema patwa dok se nije ukazalo razre{ewe.

Lastavica se nadvila nad gnezdo. Razvila je krila i obuhvativ{i krilima celo gnezdo, telom prekrila svoje ti}e...

Ka`u da su dobri qudi kod kojih lastavice svijaju gnezdo.

Vratila se u kuhiwu.

Qiqana Dugali} Kwige pri~a: Akt, Crte` na dalnu

57

Dejan Vuki}evi}

[TIT

U ~etu su stigli istog dana, pred sam polazak iz [ida. Po kasnom dolasku znali smo da su izvrdavali mobilizaciju koliko su mogli. Smejali su im se dok su lokne s jednoga i ofarbani pramenovi s drugoga vejali okolo. Zadu`ili su „apovke“, nisu znali ni da ih rastave. Odvedeni su na ga|awe, prvu no} preno}ili su u istom krevetu, ako su uop{te spavali te no}i, i, ~inilo se, kao da ih je taj krevet vezao do kraja `ivota.

Sutradan ve} smo dremali u kamionu po slavonskim selima. S vremena na vreme s guma su se otkidali par~i}i blata i poga|ali one bli`e izlazu.

Nisu mnogo govorili, ali se nisu ni odvajali jedan od drugog. Na izdvojenu i „mrtvu“ stra`u zajedno su i{li, u „~i{}ewu“ terena jedan je drugom {titio le|a.

Ahilej i Patroklo, krstio sam ih i nova imena prilepila su im se do kraja vojevawa. Zauzvrat su oni meni skinuli prvo slovo imena i ostavili ono Omir, {to je, mora se priznati, i bilo sasvim prikladno, bio sam }ata. ]ata s predvidqivim okruglim nao~arima i bele`nicom od koje se nisam odvajao.

Ahilej i Patroklo su se, velim, zbli`ili, toliko da su po~ela i {u{kawa o prirodi i stepenu te bliskosti. Ja sam, koliko je to bilo mogu}e, poku{avao da razuverim ~etu da tu ima i~ega osim obi~nog prijateqstva.

Ne mogu, nikako ne mogu re}i da im nisam zavideo. To kako, zbog ka{wewa s isporukom hrane, dele posledwi mesni narezak, to kako jedan od wih uvek zna da mu ovaj drugi ~uva le|a, to kako se podrazumeva da }e podeliti posledwu cigaretu, to {to ~im se jedan od wih izbeda~i, drugi je tu da ga ~upa, sve to, ka`em, nije bilo bezna~ajno.

58

A onda smo upali u stupicu, klasi~nu stupicu za tuqane. (Moj hrvatski nau~en iz Alana Forda, polako se obnavqao.) Neprijateq (i kad sada ka`em neprijateq, to zvu~i sme{no, mo`da se s tim istim neprijateqem ovih dana mejlam), neprijateq, dakle, navukao nas je, dok smo ~istili teren, duboko u selo, a onda pripucao sa silosa. Na{li smo se na ~istini i ja sam najednom osetio neku toplinu koja se {iri celim telom. Namah sam pomislio da sam pogo|en, gde i u kom od posledwih trenutaka, nisam znao, ali {ta bi drugo moglo da kola niz udove do moje krvi. Bio sam paralisan, stajao dok su drugi be`ali tra`e}i zaklon.

Na moju sre}u najbli`i silosu bili su wih dvojica, a ne ja, i rafali su tutwali po wima. Video sam da je Patroklo pao pogo|en, da je Ahilej krenuo, zastao i vratio se, uprtio ga na le|a i, koliko se to uop{te moglo, tr~ao u cik-cak. Pra{talo je oko wih, ~inilo se – i po wima. Divio sam se Ahileju znaju}i da ja to, verovatno, ne bih ~inio. Tad sam shvatio da su mi ~izme, zapravo, ispuwene mokra}om i potr~ao, {qapkaju}i. *** Rat se okon~ao, `ivi smo, koliko-toliko, ostali, ~ak i Patroklo s prostrelnim ranama. Molili smo se da su i oni sa druge strane, tako|e, `ivi. Svega smo se nagledali, i pqa~ke (gledao sam i kako na{i pqa~kaju na{e), i ko{mara, i neidentifikovanih lete}ih delova tela, i smrti. Ni~eg vite{kog u tom ratu, a verovatno ga ni u Trojanskom nije bilo, pa je moj slepi imewak morao pone{to i da izmisli. Ni~eg vite{kog, osim no{ewa Patrokla i izvla~ewa s vatrene linije.

Rat se, velim, zavr{io. Ahilej i Patroklo su se okumili. Onaj dan kad je rawen Patroklo svake godine slavi kao drugi ro|endan. Okupi mnogoqudnu familiju, kom{ije, prijateqe, pozove nekoliko ratnih drugo59

va, Ahileja stavi u vrh sofre i svaki put, iz godine u godinu, prepri~ava doga|aj neprestano ume}u}i: Bog, pa ti, kume, Bog, pa ti!

Ahileju je uvek neprijatno, gleda u pod i mrmqa kako bi trebalo da kum prestane i sli~ne stvari. Tako i ovaj put. Dok Patroklo dr`i na svakom kolenu po jedno dete i besedi pri~u koju su svi vi{e puta ~uli, ali ipak pomno slu{aju, ipak je to centralni deo dana, Ahilej gleda u zemqu, mrmqa sebi u bradu, gubi boju u licu, znoji se, ovog puta ne{to se ~udno zbiva. Rukama stiska kolena, nekakva natalo`ena mu~nina ga spopada i iz wega, kona~no, provaquje: – Dosta!!! Dosta vi{e!!! Ne mogu ja to! Ne mogu vi{e da slu{am – to!

Nastaje tajac, ~ak i sitna deca prestaju s igrom, svi gledaju u wega, dok wegov pogled bludi po podu, stisnutih pesnica polo`enih na sto, izobli~enog lica.

– Kakav Bog, o ~emu pri~a{, ~ove~e! Pa, ja sam te dr`ao na le|ima kao {tit, budalo! – Podigao je pogled, pre{ao wime preko svih prisutnih i nanovo ga vratio, na kuma. Lice mu se gr~i i izobli~uje, usne se gube, nestaju, jeca. – Ti si mi bio jedina {ansa da pre`ivim, razume{!?! Razume{ ti to!?!

I opet je, ovoga puta du`e, nastao tajac.

A onda su svi nastavili da rade ono {to su i pre toga radili ne pridaju}i ama ba{ nikakvu pa`wu onome {to se netom dogodilo.

TELESKOP

Bili smo, {to se ka`e, nokat i meso, ka`iprst i sredwak. Upoznali smo se na studijama, ispite zajedno spremali, diplomski proslavili skupa, bu~no i pijano.

60

Upoznao sam ga sa devojkom koju je kasnije o`enio, znam to dobro jer sam svedo~ewe kona~no, na ven~awu, i potpisao. ]erke su nam se rodile u sredu, s razlikom od dve nedeqe. On je moju dr`ao u naru~ju dok ju je sve{tenik kr{tavao. Letovawa smo zajedno provodili, pratili se kolima i u retrovizoru osmatrali jedan drugog, da se na putu na|emo u nevoqi.

Dan, ako se ne vidimo i ne ~ujemo, ispovedimo, ne bismo ni ra~unali, kao da ga nije bilo. @iveli smo u udaqenim delovima grada i mnogo vremena tra}ili u prelasku tog rastojawa. Planirali smo da se oni presele k nama ili da mi do|emo u wihov kraj.

To se i dogodilo.

Jednoga dana skinuo sam oglas s ulaznih vrata zgrade iz kvarta, pozvao vlasnika, spojio ih i istog meseca preselili su se nadomak nas. Nismo mogli da im pomognemo pri selidbi, oti{li smo na letovawe. Prvo letovawe bez wih.

Spo~etka, posete su bile ~este, pa sve re|e, dok nisu sasvim prestale. Za{to se to desilo, nije mi jasno, a, siguran sam, ni wemu. Neke stvari jednostavno se dese.

Otkuda do|u nikada ne sazna{. Iako su }erke i{le u isti razred iste {kole, iako smo pose}ivali iste radwe u kraju, nismo se sretali.

I potrajalo je to nekoliko godina. Deca su odrasla, prestali smo i na ro|endane da se pozivamo. Onda sam, ispuwavaju}i svoju pasiju prema astronomiji, kupio teleskop. Mnoge sate provodio sam kraj wega snatre}i u zvezde i Mese~evu koru. Jedne ve~eri, krenuv{i rukom ka {oqi s neskafom, nehotice sam ga usmerio prema nekom stanu i ugledao kumove u ve~erwoj atmosferi pred odlazak na spavawe.

A onda sam iz no}i u no}, kao uqez, ulazio u taj stan, sa slikom bez tona. A slika je govorila da su ga sredili s ukusom, da imaju jo{ jednog Lainovi}a na zidu, kupili 61

su lepe komade od indijske tikovine, sve ~e{}e se pije crno vino, }erka ve} privodi mladi}e.

Jednoga jutra, u autobusu koji je vozio do centra grada, le|ima okrenut, stajao je ne primetiv{i me. U magnovewu sam pomislio da li uop{te da mu se javim.

Sa jedne strane, bilo je besmisleno ne javiti se nekada{wem najboqem prijatequ, nije postojao nijedan vaqan razlog da to ne u~inim. Sa druge strane, a koji je to razlog za{to bih mu se javio? Oni nekada{wi mi poznavali su se, ovi sada{wi se ne poznaju, to su sasvim druge osobe, strane i same sebi, kamoli jedna drugoj.

Ipak, spustio sam ruku na wegovo rame i on se okrenuo. Zapo~eli smo razgovor koji je trajao ~etiri stanice, uglavnom ispuwen wegovim pitawima. Bio je zbuwen, mada sam i ja imao podjednako razloga za to.

Na Zelenom vencu, rastaju}i se, naprasno je podigao ruku i u pola re~enice okrenuo se i nestao u gu`vi. Ne znam za{to je to uradio, mo`ebiti zbog kajawa {to je toliko govorio dok sam ja uglavnom }utao, zbog zate~enosti i preterane srda~nosti, ne znam, tek – nestao je.

I od tada se vi{e nikada nismo videli, ako se ne ra~una teleskop. Kad god me zajedni~ki poznanici pitaju vi|amo li se, ja ka`em: vi|am ga, ~esto ga vi|am.

Dejan Vuki}evi} (Kraqevo, 1965) Kwige pri~a: Korota, Aleja bizarnih kipova Omama

62

Duwa Radosavqevi}

SEKS I SRBIJA – triptih -

Zanimqivo je to kako moja majka ne u`iva u seksu, kako je imala 4 mu`a – prvi je bio moj otac sa kojim je surovo izgubila nevinost i sa kojim je seks bio pravo mu~ewe, do te mere da bi se ona svaki dan na poslu pitala kako to da wene koleginice pri~aju tako uzbu|eno i veselo o tom seksu, kad je woj to bio vi{e nego teret.

Ponekad imam ose}aj da je sav taj bes koji kipti u meni uzrokovan tim surovim seksom od koga sam i ja nastala, da sam ja proizvod tog civilizacijski potpisanog silovawa. Ja sam wegov produkt. Produkt silovawa. Potom je moja majka na{la drugog mu`a, mog prvog i jedinog pravog o~uha sa kojim je otkrila neke od ~ari seksa.

Dok je sa wim bila u braku obja{wavali su mi jednom na ulici {ta to zna~i masturbacija. Ne se}am se odgovora, se}am se samo da je ta tema bila za~eta. Nakon tog braka koji se okon~ao jer je moj o~uh pu{io i nije hteo da ide na izlete na koje je moja majka insistirala da idemo svakog bogovetnog vikenda, i zato {to su wih dvoje skoro celog svog braka vodili ra~unovodstvene sveske potro{we oko kojih su se kona~no i posva|ali, nakon ve~eri i ve~eri pregawawa, ko je kupio {ta, koji hleb, koliko je {ta ko{talo, te naranxaste sveske kao one za prvi ili drugi razred okon~ale su wihov brak.

Fini, mirni, dobri o~uh se iselio, ponev{i sa sobom svoje naranxasto plasti~no posu|e koje sam toliko volela, pogotovo da iz wega ve~eram. Mislim da je ostala jedna dubqa naranxasta ~inija za salatu od sveg tog plasti~nog posu|a sa kog smo jeli tolike godine.

Moja majka se u Americi udala tre}i put za psihopatu 63

bogata{a Jevrejina, vi{e od 15 godina starijeg od we same. Sa jevrejskim nosem i pristupom tro{ewu para, taj joj je verujem skoro do{ao glave. Jednom je zavr{ila u urgentnom u bolnici, jer je on no} pre toga optu`io da tro{i suvi{e toalet papira. Ven~ali su se na ostrvu Katalina, ja sam bila mamina kuma a wegov sin wegov kum. Luda~ko ven~awe na jo{ lu|em ostrvu, 20 km od obale Los An|elesa. Jebote. Bilo mi je muka na brodu dok smo se vozili do i od ostrva, od morske bolesti. Od tog tre}eg braka sam i ja imala koristi, nakon duge i te{ke borbe dobila sam prvo zelenu kartu pa Ameri~ki paso{. Mislim da se matorom Jevrejinu retko dizao, al da je moja majka te ~inove prihvatala stoi~ki, kao i uni{tavaju}u svakodnevicu pored tog matorog manijaka. ^etvrti mu` je tako|e Jevrejin, nepraktikuju}i tj. neveruju}i Jevrejin. On joj ne broji koliko je toalet papira potro{ila, jer ne verujem da zna dotle da broji, po{to je kao dugogodi{wi prodavac kartonskih kutija i radnik u mesnoj industriji upravo jedan od onih obdarenih Amerikanaca zbog kojih politika Bu{a i takvih kao {to je on ne samo da mo`e da opstaje toliko dugo ve} i da cveta. Taj ograni~eni ~ovek me je dugo i ~esto gledao u sise kad sam dolazila kod wih u posetu u Los An|eles. Vrlo ~esto, mislim da toga nije bio svestan. Naravno moje sise su ve}e od sisa moje majke, te me ne ~udi da je bio mojim nesvesno op~iwen, dok sam hodala u majici bes brushlatera kroz wegovu ku}u. Gadio mi se. Na po~etku sam ga se i pla{ila pa sam jednu no} stavila stolicu pod kvaku da slu~ajno ne bi mogao da u|e u moju sobu. Nije nikad probao. Al zato u kolima, tj. u svom kombiju u kom moja majka i on ~esto putuju na svoja kampovawa, on ima maskotu obe{enu unutra, to je kao neki pli{ani medved, |avolak ili ne{to sli~no sa haqinicom, koju kad podigne{ ima {ta da vidi{ – kitu, i moja majka se na takvu bquvotinu sme{ka, opu{teno sme{ka, i tim istim kombijem sa tom bquvotinom od maskote oni 64

mene voze npr. do Sakrementa kad sam i{la da posetim prijateqe a to wima bilo na putu na wihovo hiqadito kampovawe. Garant da se ovaj ograni~eni kara, kako i u kojoj meri ne znam, ne verujem da je grub, gadan jeste, i gadila bi se i ko`u da mu pipnem, ali mo`da u wemu ima neke ne`nosti kao pandan wegovoj incestuoznoj `eqi za mojim sisama. Tako nas je na`alost odgojila moja baba, mene i moju majku je zvala moje devoj~ice, eto sad su te devoj~ice konkurencija za tatu, jedna sa ve}im sisama, druga sa mawim. Ne verujem da moja majka ima orgazme, ne bi bila ovoliko nesre}na, ograni~ena i besna da ih ima. Zamislite `ivot bez orgazama, zamislite `ivot u braku sa Bu{om, bez orgazama, sa kampovawem, i maskotom sa kitom. Zamislite!

Grabim mo} sa svakom re~ju, mo} koja mi je ukinuta, oduzeta jo{ u detiwstvu, a zamewena sramotom i krivicom koje treba da nosi neko drugi, `ena Bu{a, i Bu{, i wegova maskota i svi sa kojima porodica Bu{ sad ide na golf, na pucawe, na vo`we motorciklom, na skijawe, na biciklizam, na planinarewe i sve ostale aktivnosti gde se ta silna neiskori{}ena seksualna energija mo`e potro{iti i isprazniti kako se niko od doti~nih nikada ne bi suo~io sa ogromnom prazninom u kojoj zaista `ive. ‌ Moram re}i ne{to i o seksualnoj potrebi. Shvatila sam ne{to izuzetno va`no a to je da mi svi imamo seksualnu potrebu, pored potrebe za hranom, ku}om, i qubavqu, mi tako|e imamo potrebu za seksom.

Prirodnu potrebu za seksom koja nema ama ba{ nikakve veze sa qubavqu, i ona tra`i da bude zadovoqena, a svet u kome mi `ivimo to ne dozvoqava, zadovoqewe seksualne `eqe je iskqu~ivo dozvoqeno u braku ili u vezi.

Me|utim tu nastaju problemi, jer nije svaka seksualna 65

potreba i potreba za qudskim bi}em, a kamoli qubavqu. Seksualna potreba je fizi~ka potreba i na taj na~in je treba zadovoqavati i ne me{ati je sa qubavqu.

Najboqi na~in za to bi bilo kako rade japanci, ili uop{te isto~waci koji u seksu ne vide nikakvu sramotu. Na jednom porno sajtu gledala sam kako `ena dolazi na masa`u i lepo je druga `ena masira po celom telu, ukqu~uju}i i sise, i pi~ku i dupe, i to lagano, fino, i onda se skoncentri{e na sise i pi~ku, {to rukama {to uz pomo} nekih ma{inica i `ena na masa`i svr{i vi{e puta, i tu nema nikakve sramote, ni za wu ni za `enu koja radi svoj posao. Klijentkiwa se posle potunog rastere}ewa i fizi~kog i seksualnog obu~e u {lafrok i iza|e natrag u `ivot. To je ono {to je svima potebno, i kada bi svi mogli da odemo negde i da platimo za ovakvo relaksirawe i seksualno pra`wewe, odnosi me|u qudima bi bili mnogo ~istiji, qudi se ne bi lepili na tu|u seksualnu energiju onda kada je to nepodobno, rastere}eni bi ulazili u veze razmatraju}i sveukupnost osobe sa kojom su a ne samo erotsku privla~nost. Koliko bi se lo{ih veza izbeglo, a tek brakova! Samo kad bi ovaj svet li{io sebe sramote od seksualnih `eqa, i od toga da im druga osoba te `eqe utoli. Kada je ~ovek nalo`en nije uvek uputno da se upu{ta u pravi seksualni odnos sa drugom osobom jer tu dolazi do razmene emocija jer to uzajamno ma`ewe provocira sva{ta. I te{ko je odvojiti sam seks od drugih poteba. A ovako kad odete negde gde vas neko jednosmerno zadovoqi za pare, i ne u~estvuje emotivno u tom ~inu, vi ste slobodni, potpuno slobodni, to je fer razmena. To me dovodi i do toga da mislim da bi postojawe javnih ku}a bila mnogo zdravija varijanta od onoga {to se sada u svetu praktikuje – neko neprirodno licemerje. Kada bi qudi prestali da tu `eqa za dodatnom seksualanom stimulacijom, {to mu{karcu, {to `eni, zameraju. Ma kqu~ je u tome {to je svaka religija do sad kontrolisala narod putem seksa tj. apstinen66

cije, i kad bi se taj obrazac promenio, jam~im da bi bilo vi{e sre}e, mawe ratova, vi{e prave qubavi i mawe gladi. Al na taj preokret }emo da ~ekamo dugo, uzev{i u obzir da se i moja kwiga ~esto kotira kao tabu, a ja samo pi{em o seksu, zamislite tek da po~nem da radim to {to propagiram, verujem da bi zavr{ila na loma~i i da bi se spaqivawe ve{tica vratilo. ‌ Pada sneg. Danas sam drkala na Red tube. Besplatni porno sajt na netu. Obo`avam red tube, ne bi mogla bez wega. I moje drugarica Andrea obo`ava red tube, i ja i ona drkamo na porni}e sa red tube-a, nikad zajedno al posle pri~amo o tome. Ona je dobila tu web adresu od druga koji ka`e da mu je red tube promenio `ivot, jer vaqda nije vi{e morao da surfuje tra`e}i free kilobajte porni}a ili gledaju}i po stoti put neke ku}ne dvdijeve. Ja ne kupujem porni}e, ve} ih gledam na netu.

Trebaju mi za drkawe kad sam nalozena a nemam s kim da se jebem. Kad imam ovulaciju ili tik pred menstruaciju, ili kad sam nervozna ili kad mi je dosadno. Drkam, drkam, drkam. Da imam kurac, mnogo bi se sperme prolilo uz red tube, ovako samo dah}em i vi~em fuck dok svr{avam gledaju}i dve ribe kako se li`u, ose}aju}i jezik jedne na klitorisu druge, kao da je moj, toliko se u`ivim, jo{ ako je dobar zvuk i ako je dahtawe pravo, uh, to me nalo`i do te mere da se tresem od slasti, trese mi se i vibrira i pi~ka, lepo joj je dok se lo`i, lepo i meni. Gledam i gang bang scene, kad vi{e wih jebe jednu, razni kurci je privatavaju, neki u vagini, neki u dupetu, neki u wenim ustima, neki po sisama, svuda kurci nabrekli, `eqni, a ona jedna, pa im sve to daje. Jebeno dobro. Volim i threesome, jer je lepo kad dve osobe zadovoqavaju jednu, bez obzira je l' su to mu{karci ili `ene ili me{ano, lepo je da te vi{e osoba dodiruje i nadra`uje, samo se prepustim. Najvi67

{e volim masturbacije, masa`e, i drkawe sa vibratorima ili nekim fuck ma{inama, zato {to tu `ene zaista svr{avaju i kako ih ~ujem, svr{im i ja. Odmah, kao da sam ja one i da me tuca tu neki dildo, ili neki prst, ili da se lepi na mene ne~ija mokra pi~ka tako da se ~uje samo vla`no coktawe od prilepqivawa jedne na drugu. Joj {to je to dobro. Volim i te masa`e koje su u stvari drkawe al' jednosmerno. Jedna osoba pru`a drugoj potpuno u`ivawe, i tu mogu i ja najvi{e da u`ivam.

Jesam li psihopata {to sve to radim, da li i vi to radite, rade li to i druge `ene osim mene i Andree i jo{ koje retke „fukse�? A ja ne izgledam ko fuksa, uop{te mi ne viri iz o~iju kao {to se ka`e, delujem nekako duhovno, prosvetqeno sa visokim ~elom, i intelektualnim govorom, zabavna sam, duhovita, ~ak i psujem, al iz mene ne viri vrag na prvi pogled. Zato ga i na prvi pogled ne zadovoqavam, tog mog unutra{weg vraga ve} ga moram probuditi iz dubokog sna, porni}ima sa red tube-a, threesomima na Santoriniju, pohodima na ameri~ke bu~erice i wihove pohotne pi~ke i jake ruke kojima drkaju moju. U stvari vi{e sam ja drkala wihovu. Bile su povr{ne, kao i sve ostale amerikanke. Seks je najboqa stvar na svetu. Da nema seksa ne bi vredelo `iveti.

Duwa Radosavqevi} Kwiga:@ivot posle Amerike

68

Dimitrije Jovanovi}

RODNI PRAG

Izlazi{ iz ~atrqe koja te je poslu`ila ceo qudski vek. Gleda{ preko polomqene tarabe, prezrelo vo}e po zapu{tenom vo}waku, nesazejane wive i nepoko{ene livade.

Iz pro{losti dopire graja dece, one koja su jednom bila mala i tvoja. Nisu vi{e ni mala, ni tvoja. Nisi ih video, ne pamti{ od kada, ali nada{ se!

Seda{ na rodni prag i dokle ti pogled dose`e zvezda do zvezde. Upiqile i ne trep}u, gledaju te radoznalo, podsme{qivo i za~u|eno, ~ini ti se. Kao i prethodne ve~eri. Kao i svih prethodnih ve~eri kada se nisu iza neprozirnih oblaka skrivale. Srce ti ravnodu{no kuca. Ni drhtaja, ni treptaja u grudima. Mator si ~ovek pa ti i mesec izgleda kao duwa u tegli za slatko. Odavno si ve} zaboravio vreme kada su ti i zvezde, i mesec, i poqska trava, i neko u poqskoj travi zagrqen, ne{to zna~ili. Ima tome, ehej!

Spu{ta{ pogled na, mese~inom obasjano, pusto dvori{te i vo}ke odavno ve} osu{ene. Nazire{ prazne {tale i obore. U toru jedna omr{avela koko{, koja je nekim ~udom pre`ivela tolika klawa i radovawa gostima, drema na suvoj grani duda.

Ulazi{ u ~atrqu, ~uje{ davni smeh de~urlije i umiruju}i glas one koja je do nedavno jo{ bila tu. Ne mari{ za suze koje te opomiwu. Sprema{ se da svoj naum sprovede{ do kraja. Nisi ti taj koji je odlu~io. I nemoj da se pravi{ blesav, nemoj da ti jedna slu~ajno preostala koko{ kvari planove!

Uzima{ iglu i konac. Drhtavom stara~kom rukom stavqa{ nao~are i na staroj ~arapi pravi{ novu 69

zakrpu. Ispod kreveta je kofer sa celokupnim bogatstvom koje ti je `ivot podario. Jo{ jedna no} i kre}e{ u novi san.

Budi{ se pred zoru, kako ti je su|eno, uzima{ kartonski kofer i polazi{. Zastaje{ ispred ku}e, na trenutak za~u|en, a odmah potom, nervoznim pokretima, na rodna vrata zakiva{ krsta~u od ve} pripremqenih, suvih bagremovih dasaka. Bagrem najdu`e traje. Ispra}a{ onu jedinu suzu, najkrupniju i naj`alostiviju, niz obelele brkove i ostavqa{ je ispred rodnog praga da ~uva uspomenu na tvoje postojawe u woj.

Rosa sa nepoko{ene trave kvasi ti opanke i ti zna{: gotovo je! Povratka vi{e ni nema. Svi su oti{li pre tebe, i ti posledwi odlazi{, ali ipak odlazi{.

Put nije bio odu{evqen sa tobom, ali ni ti nisi bio odu{evqen sa putem. Ali, misli{, bi}e dovoqno odu{evqewa tamo gde si po{ao. Zbog toga `eqno i{~ekuje{ kraj putovawa.

Drhtavom rukom, prstom koji se koleba, pritiska{ zvono na vratima devetog sprata i ose}a{ neku nobja{wivu tremu. Da nisi ve} pozvonio, vratio bi se. Ali, nisi dlazio da bi se vra}ao! Zbog toga pri~ekuje{.

Na pragu se pojavquje snaja ti, ako te tvoje stare o~i ne varkaju. Ovo je tre}e vi|ewe. Na sinovqevoj svadbi i starkinoj sahrani. U o~ima joj nazire{ znake prepoznavawa, pa ~u|ewa. Pogled u pravcu kartonskog kofera opa`a{. ^uje{ sebe kako podrhtavaju}im glasom ka`e{: – Izvinite, ja sam u prolazu, samo nakratko. Pa rekoh, kad sam ve} tu, da Mihaila vidim!

Smiren, hladan pogled i ledene re~i: – Mihailo ja na slu`benom putu. Navratite za dvatri dana. Ja se upravo spremam kod kozmeti~ara. Imam, znate, zakazano.

Osmeh ti je pun razumevawa. Neka prenese pozdrave deci i Mihailu, a ti }e{ sigurno navratiti. Da, da, sigurno, nekada, {apu}e{ dok silazi{ niz stepenice.

70

Neka, ima{ ti i }erku. Nisi je uzalud mazio i na kolenima cupkao.

Mirnom rukom i nepokolebqivim prstom pritiska{ dugme na vratima ku}e u ~ijoj si izgradwi i ti u~estvovao. Pri~ini ti se da kroz {pijunku vidi{ ono drago oko, koje odavno nisi video i o~ekuje{ da‌ kako vreme prolazi ne zna{ {ta o~ekuje{. Da nije kod ku}e, misli{. Da jeste, otvorila bi vrata, kome bi ako ocu ne bi!! Zna{ ti to! Oko ti se }erkino samo pri~inilo.

Raskiva{ krsta~u sa vrata. Vratio si se!

Izlazi{ u dvori{te i onoj posledwoj, oliwaveloj koko{ki kida{ glavu. Ostaje{ sasvim sam. Ali zna{.

Opet }e se oni u dvori{tu oko tebe okupiti. Onda kada do|u da te na posledwe putovawe isprate. Ono sa kojega se vratiti ne}e{. Bi}e pomalo tu`ni, pomalo pri~qivi i sre}ni {to mogu po neku re~ se}awa jedni drugima da ka`u. Bi}e to nit koja wih definitivno razdvaja, samo tebe spaja sa onima koje si posledwih godina sawao, i o~ekivao da ih ponovo susretne{.

A dotle, zvezde }e sijati istim onim sjajem, ako ih ne prekriju neki tamni ili beli oblaci. Svejedno.

71

Violeta @ivanovi}

HORHEOVIH DAROVA DAN

U dom ni{kog trgovca M. Stjiqkovi}a odlazim jedanput mese~no. Ne idem u posetu wegovim potomcima. Wih tamo nema. Vilu, u duhu neoklasicizma, iz 1932. godine, obuzeo je po svr{etku drugog velikog rata duh komunizma. U obuzetoj, i oduzetoj zgradi sada su slu`benici gradske toplane. Negda{wi salon, lesonitnim plo~ama razdeqen u boksove metar puta metar i ne{to, hladovit i prazan. Letwe prepodne lewo i uspe{no se suprotstavqalo ideji o pla}awu usluge centralnog grejawa na ~etrdesetom toplotnom podeoku.

Prenula sam inkasante iz pasje dosade iza staklene pregrade, cvilom te{kih vrata, pa {kriputawem poda, {umom {iroke sukwe, i najzad {u{tawem nov~anica.

Kad je mesingana brava {kqocnula za mnom, mogli su opet utonuti u – nema `ive du{e.

Na prvoj raskrsnici pomislila sam da po|em levo.

I iznenadim sasvim kratkom, bu~nom posetom Nenada R., mog druga i ispisnika. Od svoje desete je slep. O~evi su nam bili `elezni~ari. Negujemo ideju da su se poznavali. To vi{e nije utvrdivo.

Krenula sam desno. Zaklawaju}i se pod zeleni gusti{ visokih kro{awa, donekle. Odnekle jedva sam uspevala da nagazim repove ku}nih senki, {to su za suncem uzmicale preda mnom. U iracionalnom pravcu, dugom ulicom, koja nosi ime ~oveka koji je vaspostavio realan pravac u kwi`evnosti i nauci. Ro|en je u istom gradu kao i ja, {to se ispostavilo kao utvrdiv podatak, kad je pogre{an grad odavno bio prekr{ten. Vra}eno je staro vo}no ime. A umetnost, kao i pre, kao i posle – ba{ta sa stazama koje se ra~vaju.

72

Nisam bila krenula u kwi`aru Zavoda za izdavawe uxbenika, od dve-tri preostale u gradu, drugom po veli~ini u zemqi. Upravo sam tamo ulazila, kad mi je zazvonio mobilni telefon. Sa M. Miti} treba da se na|em, za pola sata, u ba{ti kafea pored fontane.

Retko par~e grada, u ovo doba dana, koje uspeva da pod suncobrane sabere dovoqno sve`ine i ti{ine za poznanike, koji ba da se sretnu.

Kwi`ara je gotovo pusta. [kolski raspust je, a vanuxbeni~ka izdawa sve re|e se kupuju. Nekoliko naslova je na rasprodaji. Me|u wima, Zbornik radova sa me|unarodog kwi`evno-nau~nog skupa posve}en H. L. Borhesu, povodom desetogodi{wice wegove smrti (jo{ trinaest je pro{lo od tad). Likom, tri ~etvrti spu{tenih o~nih kapaka, kao da je, ~itaju}i, bio zadremao, sâm bi zakora~io prema meni, nije mi dao ruku. Probu|en hladno}om mog slaboprokrvqenog ka`iprsta na belom autografu udesno isko{enog potpisa, u dnu predwe sivo-crne korice. Pla}am , i vra}am se po jo{ jedan primerak. Da uzvratim prigodnim ne~im na poklone u vidu kwiga iz istorije na{e sredwovekovne kwi`evnosti, ~iji je gospo|a Miti} autor.

Sve Borhesovo, i povodom wega sve, iz svetlog vilajeta je dar, shvati}u to pre isteka dana.

O`ive}u, uskoro, ovaj trenutak, ~iji je pun i radostan sadr`aj obe}avao da je to jednom bilo, ve} po objavqivawu moje prve kwige kratkih pri~a. Borhes je, ako je verovati G. G. Markesu, odnosno uredniku od koga je to ~uo, od tri stotine {tampanih primeraka svoje prve kwige, dvesta poklonio prijateqima. Jer nije bio toliko lud da misli da }e se prodati. Sto je dao direktoru ~asopisa, zamoliv{i ga da u xepove kaputa gostiju redakcije kri{om stavi po primerak. Nadaju}i se da }e se neko, eto, na taj na~in odlu~iti da napi{e recenziju. Da, tira` je trista primeraka. Nemam dvesta prijateqa, ta brojka je deset puta mawa. Imam dvostruko vi{e godina nego on, tada. Na nagovor, pred po~etak 73

tu|e promocije, pru`am kriti~aru svoju kwigu. Gledam, pri tom, u crnu ta~ku na wegovoj ruci, ~ije sredi{te, {ire}i se poput zenice napadnute atropinom, guta granicu izme|u darivawa, poni`avawa i o~ekivawa.

Nikad vi{e.

Do popodneva sam ve} bila na{la pred kraj Zbornika, {to nisam tra`ila, a dobrodo{lo je, sâmo. Prepi sla sam ~itav tekst A. Ristovi} o pohodu grupe slepih qudi po okomitim Andima prema vrhu Akonkagve, da bi se na jednoj zaravni susreli sa ~ovekom ~ije je ime Horhe Luis Borhes. Zabele`eno je tom prilikom da je planinu opisivao kao ogromno napuklo jaje. Jaje, kao korwa~u s dva oklopa. Korwa~u, kao kastawete u rukama dobre igra~ice. Wu, kao vedri `ar nastao iz bola. A to posledwe, Borhesom, koji je likom kao onaj drugi, koji je davno oti{ao. Po`urila sam da elektronskom po{tom uputim ovaj zabele`aj mom drugu. Obradova}u ga ne~im wemu bliskim i iskupiti se {to sam ga odjutros prominula. Pita}u ga, za koji mesec, da li se se}a liciterskih srdaca. Htela sam da mu do~aram mrk, crvoto~an kalup za wihovu izradu. Uslikan iz jedne muzejske zbirke, bi}e na koricama moje kwige. Lep kao se}awe. Odgovorio mi je: „Kako da ne, voleo sam da ih jedem“.

Ne znam ni{ta o putu od svetla do potpune tame, od videla do nevidela, u doslovnom smislu. Nisam tuda pro{la. Pone{to bih se usudila da ka`em o kretawu u obrnutom smeru, ne tako izri~itom. Od slabog do jasnog vida, samo. I to, po{to su mi prijateqi, jo{ iste ve~eri, zahvalili na poklonima. Namamqena ~udesno nepredvidivim ~itala~kim iskustvima s Borhesom, upitala sam se da li je i meni namenio ne{to. Iza ogledala. Lako je, uvek bilo, zamisliti darovitog slepca Horhea pred ogledalom na vratima koja vode u budu}nost wegove pro{losti, u pro{lost budu}nosti drugih.

74

Na pola puta do slepila da se okrenem, i vratim, kad mi je uspelo, uo~i}u, zainatila sam se, slepa kod o~iju da ne postanem, poklonodav~evu poruku. Bila za na vrh igle, u ~ije u{ice sad mogu da udenem konac. U mimohodu vremena, i razli~itoj boji o~iweg usuda, makar.

Borhesu je zelena mrena izjedala o~ni `ivac; u pedesetoj godini, potpuno je oslepeo. U pedesetoj sam progledala; mrena je bila siva, koje se, odskora, mo`ete re{iti zamenom so~iva ve{ta~kim; istovremeno otarasiti uro|ene kratkovidosti, koja je, putuju}i pola veka, stigla u sumrak vida.

Sve se dubqe zavla~e}i pod mrenine pokriva~e, svejedno koje boje, o~i su, iz godine u godinu, tonule u svoju samo}u. Brane}i se od usamqenosti ~udnovatom `ivotnom zajednicom vas i va{e prilike za napredovawe u uspostavqawu li~nog druga~ijeg poretka. Sku}enom na samom o~nom dnu. Miopi~no, veoma je udubqeno. Li~i na mre`astu quqa{ku, obe{enu o krajeve duge. Wihati se mo`e{ u woj, tamo – amo, u udobnom polo`aju fetusa, dok se ne uspava{ u va`an san. Razdani}e ga, jednom, snovi|ewe o okon~awu su`ivota na ra~un svoje prilike. Razbu|enom ne preostaje drugo: namotati o prste dugine kanurice i zanimati se pletivom. Rukopisnim, na primer.

Ni na pamet mi ne pada da umi{qam da je slabovid u stawu ste}i prednost nad ~ovekom koji vidi normalno, i da bi wegov napredak trebalo u tom pravcu da ide. U odnosu na {ta, i koga, bi mogao imati preimu}stvo ako jedva raspoznaje{ lik svog deteta, ne mo`e{ da ~ita{, broji{ stalno iste stepenike da ne padne{ i opet se povredi{? Tvoje o~i sve mawe gledaju, sve vi{e pamte, da bi te vodile. Prekri}e ih slapovi, na kraju. Nezamisliv je bio zagrqaj vodopada, u letwi vreo dan. Potpuna magla na Tresibabi jedne zimske no}i, davno do`ivqena, zamisliva. Ni prst pred okom ne vidi{, ali nije to najstra{nije. Ve} ose}aj da }e te ugu{iti. Mogu}nost nemogu}nosti da brine{ o sebi i svojima, ako iz 75

operacione sale, kada se reflektori pogase, ne iza|e{ obasjan sopstvenim vidom, zaglu{uje, i davi, svaku pomisao. Osim, da se to ne}e desiti.

O drugom ne~em je re~. Vid i bezvid – lice i nali~je.

Tako o{tro ih odeliti moglo bi se prostom asocijacijom na plo~ast predmet, nov~i}, recimo. Ali, oko je okruglo. S blagom elipsom, kao i Zemqa {to je. Ko zna da im i pra poreklo nije iz iste tvari. Kad je, prvo, stani{te svega {to se dâ pojmiti, a drugo, svega za {ta pouzdanije znamo. ^ulo vida bi planinar, onda, moglo biti. Ranac o le|a, u ruci {tap. Najdaqe se vidi, ka`u, s brda. U Borhesa se s vrha spustio u podno`je, i nestao.

U senci izazova previ{e okomite naredne litice, surovije od andske. Na sre}u, Zemqa je najgu{}e pro{arana blagim i pitomijim uzvi{ewima. Nije prete{ko uspeti se opet do nekog malo ni`eg, ili vi{eg, ~ak. Samo, i najopu{tenija, i najbezbri`nija, kad sam, ose}am kako mi quqa{ka podrhtava od dalekih, potmulih vibracije vulkana poda mnom. Razjaren, o~as bi mogao da zbri{e predele, na geografskoj o~noj karti, ozna~ene kao mre`wa~a i nervi. I posle takve katastrofe, planinski vazduh, posebno poseban, nedo~arqiv vide}ima, i daqe bi ispuwavao me|uprostor vida i nevida, i wegovo me|uvreme. Tu negde, po svoj prilici, obitava pogled trajno preina~en u svojstvo da, usled nepouzdanosti ~ula, do`ivqavate odmah srcem. Izvanrednost do`ivqaja nije toliko u wemu samom, koliko u vama, kao jedinom mogu}em izve{ta~u s lica mesta. ]orav, zvezdu padalicu da uhvati{. Odoli izazovu, ako mo`e{. „Ne znam upravo kako da to ka`em, a da ne ispadne ~udno ili sme{no: kratkovide `ene su sla|e i privla~nije od onih koje normalno vide. Mo`da se gledaju}i svet oko sebe tro{imo i dajemo vi{e nego {to primamo. Tako oni koji mawe vide zadr`e u sebi vi{e od snage i privla~nosti.“– I. Andri} je, snebivaju}i se, izjavio redak i neobi~an kompliment `enama, koje u 76

najve}em broju o sebi suprotno misle. ^istom imaginacijom, naslutio je jo{ ne{to. [to je Borhes znao.

Snagom praznog oka (u mno`ini) privu}i: epohe, od iskona do unedogled; razdaqine od ~oveka do ~oveka, sa `enom u sredi{tu, ~ije potpetice odzvawaju o plo~nik, u poku{aju da se udaqi. Prizvati je sa svetlovide visoravni posle-`ivota, naseqene duhovnim darodavcima.

Iz dokolice ve~itosti, po ro|a~koj liniji slabovidih, udeliti dalekoj ro|aki zvezdan trun, u oko.

Bez te milostiwe, te{ko da bih umela, kad ogledna misao neumitno zahteva napred, kud je o~i vode, da se vratim u onu lepu ku}u u centru grada, u koju sam, tog prepodneva, u{la prvi put posle nekoliko meseci. U me|uvremenu, operisana su mi oba oka. Obi~no bih ~ekala u redu, koji je po~iwao iz hola. Dragoceni minuti za gledawe u isti prizor: vrhovi jela u nizu, za koje upravo pada sunce, ogledaju se u velikom prozoru, na suprotnom zidu. Sada sam imala nekoliko trenutaka da vidim promenu. Niz tamno zelenih trouglova zariva se u ravan poredak naranxastih pravougaonika, oivi~enih tankom crnom linijom, u prozorskom vitra`u.

Ekskluzivno, s lica mesta: `ar, zeleno.

Violeta @ivanovi} (Zaje~ar, 1958.)

Kwiga pri~a: Poimenice

77

Dragan Milojkovi}

OSIM AKO NIJE DRUGA^IJE Kwige su na podu, sveske u kartonskim kutijama, otkucani tekstovi na razbacanim papirima. Pretraga mo`e po~eti slovima ili brojevima. Onome koji pretra`uje potreban je `ivot. Prva prepreka mo`e biti pra{ina.

Ona se podi`e, uvija, name{ta a zatim pada, sle`e se. Na zidovima sobe sa kwigma sve je vi{e pau~ine. Ne smeta.

Mo`e biti dekorativna. Nije simboli~ki ispitana.

Voqa za stvarawem. Svaki je novi korak vodio jo{ daqe. U daqini nazire se povezivawe. Kada do|e ono {to je najdaqe, dolazi s wim i ono {to nije bilo mogu}e.

Mi{qewe onda truli. Dolazi i bi}e. Dolazi geodezija – popravqa~ki mehanizmi, koci, sibirski {amani sa geometrima iz Egipta, padaju odre|ene zvezde na taj dan, na taj datum, u tu svrhu... Onda tek nailazi strah. On stvara prve bogove. Plemena koja potpadaju pod uticaj bogova dobijaju znawe. Ali znawe je.

Vremenom, me|u graditeqima, kao wima svojstvene anomalije, iskliznu}a iz realnog vremena – ra|aju se i pesnici. Imanentno, pesnici odmah se daju na pisawe dnevnika. Zapo~iwu bez nau~ne metodologije... Odaju se porocima. Odevaju gruba sukna, opijaju se, zaboravqaju i me{aju, nisu izri~iti, vi{e odnose nego {to dodaju, ne obele`avaju stranice. Jedni drugima ~itaju svoje bele{ke, kradu jedni od drugih, mewaju svoja imena u imena omra`ena, zaboravqena, tek inicijalna, prepravqaju tu|e da bi ispravili svoje Diarium. Mrtvim jezikom re~eno. Hroni~arsko jezi~ko bi}e obezbe|eno ta~nim kazivawem jednostavnog stila o doga|ajima ograni~enim samim autorom.

Postoji du{a. – Postoji li du{a? Spirare. Postoji, ispusta se, povra}a se. Vra}a se. Neke stranice vra}awa su izbrisane, {to ih nadaqe ~ini neizbrisivim. A da su 78

neki datumi, opet, u budu}nosti; {to ih ~ini nesigurnim.

Izbrisane stranice iz budu}nosti nalikuju onim iz pro{losti.

Postoji du{a. Krhka je. Weno stawe je nestabilno.

Naru{iva je i weno kretawe li~i na treptaje.

Mo`e li nepostojawe du{e grepsti iz dnevnika u dnevnik?

Na ovom mestu se ukazuje autor. Pomiwe ga sam dnevnik. Kontrola. Za~udo, s prestankom ~u|ewa ponestaje i datuma, ponestaje dnevni~kih zapisa... skupa nedostaju sa godinama ovog veka. Za~udo, opa`a se nedostatak ili potpuno nestajawe potrebe za neobi~nim otkri}ima, `eqa za saznawima, kao i `udwa za spoznajom. ^udno je da ne postoji ~u|ewe pred onim {to postoji.

Osim ako nije druga~ije, ne{to {to ne postoji moralo bi biti izvor svega {to postoji.

De~ak posmatra porno fotografiju. On u woj otkriva uzbu|ewe svog tela. Kroz de~akov um proti~e reka. De~ak sada posmatra svoje vlastito ime, izgovara ga naglas i ono mu postaje sme{nije. Onda uzima kwigu iz o~eve biblioteke. Nasumi~no izva|ena kwiga delom govori o ~oveku zvanom Tiresija. Ubrzo mu dosa|uju znakovi, bilo da su oni muzika, svrab ili ukus. Quqa se na stolici, gricka nokat, ukqu~uje i iskqu~uje baterijsku lampu, Govorili smo o telesnom svetu. Iz pisama se mogu preneti dijalozi o smrtnosti. Iz prepisa pisama se mo`e preneti izraz apsolutna smrtnost. Pisani tekstovi podrazumevaju da ih je neko napisao. Delovi tela kao i delovi tekstova mogu biti prona|eni, spaqeni, sa~uvani, izmi{qeni.

Pisma sestri ukazuju da smrt jednog mo`e predstavqati smrt drugog. Veoma nerazgovetno! Nije napisano obja{wewe. Odre|ene ispovedaonice pamte naklapawa o astralnim projekcijama. Zidovi tihnu, ~uju ali slabo pamte. Nepobitna ~iwenica je da pisma napisana sestri postoje, ali o odgovorima na ta pisma nema ni slova.

79

Postoji potreba, ali na ovom mestu je meni te{ko, meni je nemogu}e re}i ne{to i o sebi, o piscu ili o ~oveku koji zapisuje ove re~enice. ^uje se i muzika. Napoqu je sve` sneg. U samo}i ~ujem da me u toj sobi odvra}aju od snova. Odveli su devoj~e dubqe u dolinu. Geografski se mo`e prona}i mesto na koje su je polo`ili. Ne mo`e se prona}i filosofski, makar to be{e i zemqani drum. Koji su to „oni“, ali devojka je postojala. Oni su nestali a devojka se iz doline kretala zadovoqno. Ona je zapravo hodala odlu~no i brzo.

Istovremeno dogorevao je fitiq, i kako to ve} biva, isprva razletela se perja, onda je devoj~ica mogla videti oprqenu patku bez glave, kako sumanuto tr~i. Jo{ uvek postojim. Ja se mawe pojavquje u re~nicima kwi`evnika a vi{e u re~nicima filozofskim i ponajvi{e u psihijatrijskim re~nicima. Mo`da u dnevnicima postoje {iroki odeqci re~nika i enciklopedija, koje iz nekih razloga dnevnik ili sam diarium odbacuje kao mogu}a ishodi{ta re~i ja. Videti npr. Da li dnevnik ja mo`e uop{te uvrstiti u nekakav oblik re~i. U frojdovskonema~kom ich je u okru`ewu sa das i Uberich. U lakanovskom ja je u stalnom begu od okru`ewa ili je u stalnoj poteri za wim.

I, napokon, da li se pod ja mislilo na ja? Preporu~uju se re~i auctor, auteur, adespota. Naro~ito adespota je zanimqivo ishodi{te jer se mo`e napisati starogr~kim pismom i mo`e ozna~avati izgubqenog subjekta u istoriji, u realnom svetu, u re~enici koja je dovoqno duga. [ta mogu da u~inim... Sedim u ku}i na zaravni, u dolini. Posledwe je ~ega se se}am to, jesam li pudar. Posledwe re~i. Otac je umirao u susednoj sobi ku}e iz re~ne doline. Govorio je sam sa sobom -{to nije ta~no – vi{e je to bilo recitovawe, a onda mi se obratio izvijaju}i smawenu glavu koja }e uskoro umreti. – Sine, ne mogu duboko da mislim! – Pomislio sam –Ja nisam sin.

Dragan Milojkovi} (Nozrina, 1961.)

Kwiga pri~a: Zato pi{em dnevnik 80

Mirjana Kova~evi}

KUKAVI^IJE JAJE

Dobro ste mi govorili gospodine, naravno Petrovi}u. Da vas je poznavao i moj prijateq Jusuf. [ta li ste samo hteli od mene kada ste me prozvali na onom sastanku.

Jo{ dve minute.

Bo`e (pa koga drugog imamo), kako bi lepo bilo da mu nisam nudila slaninu pan~etu i vino merlot. Bilo bi mi lak{e danas kada me evo ovaj zalazak sunca opomiwe da je pro{ao jo{ jedan dan. Da, pro{ao je jo{ jedan dan i {ta ste mi vi hteli ono re}i Jusufe. Glupi stvore – obratio mi se. Zar ne ~uje{ kako pr{te mirisi kroz tu tvoju stan~ugu. I nije te sramota.

Molim?

Ona se jadna sun~a u dva kvadratna metra a ti besni{ zbog slike. Kakve slike – pitao se Jusuf ali ne sa~ekav{i da mu odgovorim nastavio je. Zar ti nije ve} jednom jasno da ona nema novaca kao ti da ih rasipa na taksi s klimom, na internet kafe i ostale gluposti.

Tvoj konformizam je neizle~iv. Lewost tako ~vrsta da bi joj pozavidela i nova vlada.

Vlast? – ume{ah se! Kada ve} govori{ o vlasti trebalo bi da zna{ da je ona iz Smederevske Palanke i da koristi jeftine parfeme jer ne razlikuje ukusno od neukusnog. I jo{ da ti ka`em lepi Jusufe. Ne sme{ da mi popuje{. Ma {ta to zna~ilo, mislila sam vi{e za sebe.

Onako ili ovako Jusuf je priznao da mu se svi|a {to ne reklamiram samo sebe i svoju firmu, stakloreza~ku nego jo{ hvalim i wega, prvog kom{iju.

81

Pro{lo je sigurno deset minuta, nisam stigla da ti otkrijem da sam zapravo slu{ala viceve na radiju o Bosancima, ili Bo{wacima ako uop{te ti i vidi{ razliku. Naravno da }e grad potopiti grad ali na kukavi~je leto. Jeste Jusufe, kukavi~je jaje si nam podmetnuo pa podigao tri prsta i rekao Za. I ja glasam Za. I {ta nam je preostalo nego da uslikamo devoj~icu {to je sa ocem do{la da se fotografi{e. ^ekam te – poviknuo je Jusuf za mnom.

Ne ~ekaj me, ja sigurno ne}u do}i. Ne interesuje me tvoje gnezdo. Ne interesuje me glupa razlika izme|u Za i Protiv. Ne}u vi{e da slu{am {ta mi zapoveda{; ja sam slobodna. Ja sam slobodna – poslala je poruku gospo|ica iz Smederevske Palanke. [apu}e sad tiho u dva kvadrata.

Ovo je posledwi minut. @ao mi je. Iskreno mi je `ao {to je pala sa kreveta ionako nepokretna i sama. Ru`no si pri~ao o woj Jusufe. Nema razloga da pati{ sad, kasno je, ovo je posledwi minut i cigareta dogoreva. Gutqaj kafe. Pogled na bulevar Umetnosti. I jedan }evap u ustima je`a u dvori{tu gde su cvetali jorgovani i `ivela jednom jedna baka po imenu Jovanka.

ALISA

E da zna{ da te vi{e ne volim. Ha – ha – ha... Odjekivalo mi je u{ima slede}ih nekoliko godina. Za{to sam ispala glupa i uop{te ispala sam iz fazona, ispala, kako bi rekli kod mene u kraju. Po~elo je kao slu~ajno.

Upoznao nas zajedni~ki prijateq. Posle se ispostavilo da je bio wegov prijateq. Javno je to saop{teno.

Mislila sam tada, tada sam imala sedamnaest godina.

Bili Ajdol je pevao o slatkim {esnaestim.

82

Pa dobro to je to. Dosadna si Alisa, i ti i tvoja pro{lost. I strah od gu`vi u bioskopskim salama ili u pozori{nim holovima. Sve je zamenio hodnik. Hodnik dragi, ~ekaonica Smrti. Uf, ba{ smara{ Alisa.

Na suprotnom kraju sveta jedna mirna i poslu{na devojka oti{la je na ispovest. Posle silnih godina siroma{tva i {uma papira u ~itaonicama, zavr{ila je fakultet. To je bio po~etak. Otac joj nije dao da gleda televiziju do sedme godine. To se ispostavilo kao dobro vaspitawe. Majka joj je bila du{evni bolesnik.

Kakva korist da ~itav svet zadobije{ ako svojoj du{i naudi{. Eh, trebalo je znati ili makar prihvatiti ono {to je Istina.

Alisa je i daqe mislila kako da uni{ti neprijateqa (buba{vaba joj se br~kala u kadi, suvoj).

Alo, sre}o {ta radi{? Evo ~ekam da mi odgovori na SMS. Verovatno ne}e imati snage za mene ve~eras.

Alisa se jadala majci. „Dont beleve in pain... stupid girl ...“, ~ula se muzika sa radija. Trebalo bi...Tako obi~no zavr{avam. Ili odr`alo se u ...

Poruka nije stigla te no}i. sutra nastavqam...

7.12.2007. La` nije povoqna kada si u slu`bi. Kada si sluga to ve} podnosi{, obi~an smrtnik. @eqa da mi odgovori je bila nesavladiva. Pripadnici ko zna koje sekte mo`da ~ak satanisti ako te ve} nisu ubedili da satana ne postoji. Trebalo bi da se osloni{ na ono malo zapisa {to ti je preostalo posle po`ara.

Izgorelo je sve. I Aleksandrijska biblioteka. Tra`ili su eliksir mladosti neki u`ivali u {opingu i velikim tr`nim centrima. O centrima mo}i nije trebalo ni misliti ali... Ali iskqu~ila sam telefon i 83

pomislila dobro oni su mi rekli da sada nije trenutak.

Nije trenutak da bilo ko ili bilo {ta misli. ^ekala sam SMS. Naravno da onaj pismeni zadatak iz osmog razreda osnovne {kole nije bio odgovor na temu ta~nije tema je bila zakqu~ak. Nisam smatrala da sam dovoqno pismena ali usudila sam se i poku{ala da odgovorim. Nikome ni{ta nije bilo sveto. Znali smo za qude, sretali smo ih u istim onim hodnicima Alisa. Nije nam izgledalo da imaju bilo kakav problem. Imali su jedinstvenu ideju ali nisu bili jedinstveni. Provla~ilo se u svakoj melodiji i godi{wem dobu. Oni odrasli shvatali su i razumeli. Mi ne Alisa. Mi smo samo posmatrali te qude zakopane a `ive i wihove zapaqene ku}e, zaklane roditeqe i pobijenu stoku na zelenim pa{wacima livada Bo`ijih!

SMS: Hitno zovi miliciju obili su mi stan, u stvari sobu, u stvari ja nisam ni{ta ni imao ali hitno ih zovi, nemam vi{e kredita !!

Alisa je mirno sedela na svojoj drvenoj stolici sa pogledom uperenim u ekran. [ta raditi. Zvati miliciju ili ne. Se}ala se susreta sa nekolicinom wih i imala je poverewe u sistem, redovno je odlazila na sistematski pregled. Primila je sve iwekcije protiv zaraznih bolesti, protiv de~ijih bolesti. Nije odrasla, bar o woj tako najbli`i misle. Nisam je prepoznala jer se nismo videle od osnovne. Znala sam jo{ tada da ne}e imati hrabrosti i pozvati policiju. Uostalom da je tada nazvala sigurno bi joj se javio moj umilni glas i rekao: Dobar dan, izvolite!

Mirjana Kova~evi} (Beorad, 1976.)

Objavila pet kwiga poezije.

84

Tawa Milutinovi}

DUH NOVOG VREMENA

Kad pretpro{log leta nenadano obnovi{e vodenice, niko nije ni sawao da }e toliki svet nahrpiti u Dubilovo. Jo{ kad su ih neka dokona piskarala u {tampu metnula, sila naroda se najednom sjatila, ko da se {to xabe deli.

A kako je ovde nekada lepo bilo. Nigde glas ~oveka da spokoj naru{i. Ne mogoh se naslu{ati brbqive re~ice, niti nagledati onog jarkog zelenila, i ovih, tada jo{ tro{nih starih vodenica, ponad vode. Uz tihi `ubor sa wenih slapova, mogao sam spokojno dremati jo{ milion godina. Ali ne lezi vra`e, ona piskarala prone{e glas da je ta voda lekovita, i jo{ da je prava Spa i Velmes bawa. Tad nestade mira u {umi dubilovskoj. Po~e{e qudi da pristi`u onim wihovim avtobusima, sve onako |uture: malo i veliko, mlado i staro, `ivo i polumrtvo... Jedanput kad be{e sunce udarilo, nekom do|e namisao da uni|e u uzano re~no korito podno vodenice.

Ostali se za prvim povedo{e, te shvati{e onako svi zdru`no, da im prija kad ih voda {a{oqi po turu. To je, vele, prava masa`a, za lubalni zadwi deo izvrsna. Sve se lepo uklopilo u onu tvrdwu o lekovitosti i velmesu.

Od sve bulumente prido{lica, deca behu najgora. Kad autobuse sa wima ugledam, smrkne mi se. Takvu po{ast od prqav{tine i |ubreta na~ine. Ra{trkaju se me|u ona stoletna stabla, pa luduju ko horda |avola. Urlikawem zverad popla{e, a u gu{awu se , bogu mi, i no`evima poteraju.

Nekolko puta mal sve ne zapali{e. Za tom `gadijom sti`e ~opor deda i baba, sakqavih, kqakavih, gluvih, pa se stado{e dovikivati da je cela {uma sa svim okolnim brdima odzvawala. Ptice nad wima zamuko{e. Pojavila se potom i sredove~na gospoda sa qubeznicama, pa mi bi 85

su|eno da se i ja mladovawa po ovim pa{wacima prisetim. Ma ni na tome se nije zaustavilo. Naposletku se zainteresovale i sredove~ne, poluocvale dame, pa po`urile i one da telo i neki cilulit peglaju. Nema to veze {to je voda ledna, {to meni od we i ola|enom trnu zubi, one se poskidale do gole ko`e, pa ulegle podno vodenica da im kamen~i}i tur ugla~avaju. A voda ka`u lekovita.

Mora da tu ima istine, jer evo ja ni mrtav ne mogu da se skrasim.

A kako i da mirujem kada vi{e nigde mira nemam?! Na qude sam davno zaboravio. S po~etka su mi, istina je, nedostajali, pa sam im i nezvan dolazio, ali kako mi se nisu radovali, (a baba Smiqana ~ak se i prestavila kad me ugledala), manuo sam se }orava posla i sakrio u jednu vodenicu. Kad ja wima ne trebam, {to bih ja wih tra`io?

Ja wima u pohode, da se pitam i razonodim, oni mene nekavim kocima poteraju! Ja wima lepu re~, oni me vodom zalivaju i lukcem ga|aju! Je li tako bra}o?! E sad }ete da vidite! Kako koji kod mene u vodenicu – isto mu gostoprimstvo uzvratim. ^im unutra zakora~e, ja zaurlam kao kurjak. Ne moram ~ak ni da im se ukazujem, tako sam sre}no na glas iza{ao – odma znaju Jovo zaurlava. Oni {to u nesvest isti mah ne padnu, izlome noge niz strminu.

Jedno vreme mi je ba{ bilo milo da ih stravim, a i sme{no i razonoda, kad vidi{ kako se koturaju naglava~ke, preme}u na sve ~etri, pa izle}u o`areni iz koprivwaka. Ta je razonoda potrajala neko vreme, al malo po malo, opustele dubrave dubilovske, ogwi{ta utrnula redom, i svi nestado{e. Ostadosmo samo `ubor sa potoka, drve}e i ja pod plavim nebom. I tako sam se vremenom, a vremena sam jo{ samo imao, nau~io da jedino sa planinom `ivim. Sa wom sam disao, sa wenim pticama se budio, `uborom se uspavqivao... Potpuno sam zaboravio {ta sam bio i kome sam pripadao. Kao da sam i ja {uma postao.

I recite mi, {ta najednom sada sa ovolikom svetom da ~inim? Kako da se opet sa wime sa`ivim? Evo ju~e, ne znam kako, ona pusta de~urlija uspentrala se i do moje 86

vodenice. Pod sleme sam se sakrio. Ma ne lezi vra`e, uze{e neku motku i trupe, trupe, da mi ono malo tavanice obru{e. Bili su se zdravo rakijom nakitili, pa tras i tras, dok mi se nije sve zaquqalo. I u jednom trenutku, ja pred wih propadoh. Mesto da su se prestravili, oni se za trbuhe uhvatili, i da umru od smeja. Ni na pamet im ne pada da sam ja mo`da duh. Ma, pomislih, sad }ete videti!

Uspravih se sasma, i onako se stra{no iskola~ih, nadaju}i se da }e za`diti niz srtminu... Ma oni jo{ u ve}i smej: Ha, ha, ha, koji si ti frik!– Hitnu{e na me fla{u travarice. Pikavcima me zasmrde{e, i hte{e se na me i pomokriti. Ja neupokojenik se od wih prestravih.

Za`dio sam kao `iv. Tako stigoh do dowih vodenica. One ve} behu lepe i obnovqene. Mlele nisu ni{ta, ali kanali} ispod fino be{e na~iwen da dame mogu uni}i, sesti i po onim kamen~i}ima zadwi deo gla~ati. Re{ih da se sakrijem u to korita{ce. Seo sam unutra i gvirio.

Zaista, primetih, da oni kamen~i}i onako fino {a{oqe i ja iscrpen utonuh u san.

Ho}ete li jo{ dugo, gospodine? Istopi}ete se tu, ima nas jo{ za hidrotherapy! ^ekamo vas ovde dva sata!

Te me re~i trgo{e iz prvog sna. Onako, po navici sa qudima, ja se iskezim odozdo najboqe {to sam umeo. Ma mesto da poteknu, jedna baba zasikta na mene: [ta se tu be~i{ ~i~a, vadi se odatle! Misli{ da }e{ dvesta godina `iveti? Boqe da si bre u grob legao, na {ta li~i{!

Tako se ja pokuwen odvu~em nazad u onaj svoj }umez.

Kakav je ovo svet postao da vi{e ni u vampire ne veruje, taman da ih o~ima vidi?! Onomad me nisu voleli, ali su me se bar pla{ili. A gle sad, ni golubovi me ne fermaju, dre~e na mene ko da sam ja kod wih banuo. I da vam ka`em... ne znam {ta mi preostaje: dosadila mi ova ~amotiwa. Ne mogu vi{e tako da izdr`im. Il da se ja lepo pravim kao `iv, pa da sa qudima koju re~ izmenim, pru}im se na sunce, i po kanalima bawam, ili da ve} jednom od svega dignem ruke, i oprostim se kona~no sa ovim ludim svetom.

87

Ivan Anti}

BO^NO

U utorak ujutru uhvatio je sebe gde opet misli o tome i prvi put se nakon nekoliko meseci, koliko ga opsedaju te i takve ideje, rasplakao shvativ{i da misli koje potajno imamo o bli`wima treba da zami{qamo kako ih stvarno izgovaramo, naglas, wima, qudima koje volimo i po{tujemo, onima s kojima `ivimo: u lice. Prvo je po~eo nasumi~no u sebi da se izviwava ve} imaju}i na umu ~itav protekli period koji mu je hrupio iz pam}ewa, izviwava za sve, nastavqaju}i ubrzo naglas – a onda je to pre{lo u polu~asovno gr~evito ridawe uz tumarawe po stanu, jecawe i hod tamo-amo, da bi se tek nakon toga osetio i{~i{}enog srca, ali sasvim bez misli, u stawu neke mo`dane iznurenosti, nekakve ispo{}enosti nerava, ose}aj iskqu~ivo vezan za slepoo~nice i pobo~ne delove lobawe gde kao da pulsira.

Seo je u kut dvoseda na kome je le`ao ve} uvaqan svetlonaranxasti jastuk i zagledao se u izbledeo limun-`ut zid, preko puta.

Te misli krenule su da se roje negde u februaru.

Otac je oti{ao od ku}e na dve nedeqe kod svoje majke u N. S., bio je uzeo godi{wi odmor. Majka je bila tu, ali je po ceo dan ne{to petqala sama sa sobom, ~itaju}i sve te kwige koje je ponekad donosila u kutijama, vukla se po ku}i, brat bio gotovo uvek kod devojke (mada bi i ona ponekad svratila). Ve} tad je znao da to nije dobro.

Jedini razlog za{to je sebi pre}utkivao sve to jeste neko nesvesno uverewe da je na tragu da – mo`da – otkrije ne{to novo o osobi koju je tako malo poznavao uprkos elementarnoj upu}enosti unutar porodice 88

tokom celog `ivota, na koju ne treba previ{e, kako je mislio, polagati. Prime}ivao je kako se ocu nove bore javqaju na licu, kako neobi~no brzo stari, kako mu brada sve br`e i br`e raste, stvari koje se ne prime}uju lako kod qudi sa kojima se stalno op{ti.

Do paklene ideje do{ao je jednog dana kada se vra}ao sa neuspelog razgovora za posao. Budu}i da je morao oti}i ~ak u prigradsko naseqe u kome nikada ranije nije bio, u oba smera promenio je dvaput liniju gradskog prevoza, sve ni zbog ~ega. Nije bilo prvi put da }e do}i ku}i u tom raspolo`ewu. Vra}aju}i se duga~kom, pravolinijskom deonicom puta kojom se autobus kretao prili~no sporo i ravnomerno tako da se sticao utisak da se uop{te ne kre}e, tridesetogodi{wi Jovan Petronijevi} pru`ao je pogled daleko u kosinu preko wiva tek prvim snegom pokrivenih.

Ponekad bi mu misli bile tako o{tre da bi mu se zasuzile o~i. Za`murio bi na tren, no kad god bi otvorio o~i shvatio bi da je stvarnost srazmerno bezazlena u odnosu na wegove misli. Ta hroni~na mukotrpnost; tenzija. Ipak, dopu{tao je da se taj tok ulije u skrovite kutke, pre}utao ga samom sebi, skrenuo unutra{wi pogled na drugu stranu prave}i se da ta misao nikada nije pro{arala wime. U trenucima kada je bio svesniji celog tog procesa, nare|ivao bi sebi da pre}uti to, zadr`i za sebe, iznutra duplo sakrije, da se ni u svom svetu ne dr`i toga; jednostavno da podigne zid izme|u sebe i onog {to mrzi – unutar tih granica da `ivi kako `eli da `ivi. Za wega bi to bilo dovoqno – govorio bi sebi u ohrabruju}em optimizmu samopregora koji skoro da je upalio – to da je intimno mesto na kome se sve misli ra|aju na nekom drugom mestu od onog gde se mrzi.

Dok je sedeo tog utorka na dvosedu, stigla mu je poruka; nije mu se `urilo da je pro~ita, telefon je bio u drugoj sobi. Ipak, bio je zahvalan {to ga je ne{to trglo iz mrtvila, omelo u tom tupom gledawu. Posle nekoliko minuta krenuo je u drugu sobu da vidi ko mu 89

pi{e, ali ne{to ga je setilo da je tren pre toga, jo{ dok je blenuo onako izgubqeno u `u}kasti zid, osetio da bi mu mo`da kafa sad prijala, te su se misli splele, okrenula jedna drugoj le|a i on je nasumi~no skrenuo ka kuhiwi, no ~im je sipao vodu u kuvalo potpuno je zaboravio na telefon. Tu pred pultom, dok je ~ekao da voda provri, jo{ uvek unezverenog pogleda, opet se rasplakao. Do{lo je neo~ekivano. Kao da se tu unutra potmulo razvijao jedan nemi kre{endo neprimetnog bola, metastazirao tiho, nespoznato, i onda, odjednom, probiv{i zvu~ni zid bukvalno buknuo van u pla~, prevaliv{i prag tolerancije, raskrastao se u jecaj, preko otupelosti i }utwe u bujicu nepatvorenih izviwewa.

Jecao je. Izviwavao se, u kidawima pro~i{}avao, istiskivao iz sebe, izvini, o~e, izvini, za svaku ru`nu pomisao, da bi smiriv{i se na nekoliko trenutaka opet sve to grunulo samo u vi{em registru, sad na op{tijem, ne samo li~nom planu. Obra}ao se i daqe svom dragom ocu, ali sada sav kao da je spoznao posledwu istinu sveta, zami{qaju}i, verovatno, da se tom starijem poluusnulom ~oveku unosi u lice, u tom neo~ekivanom, bar hipoteti~kom ludilu bliskosti, razularen potrebom da podeli to s wim, da se nekako usaglase, da ga otac potap{a po ramenu i smiri potvr|uju}i, da, tako je, na`alost, ali da, tako je; urlikao te re~i kao u neverici nad wima, nad tom ~iwenicom, ~eznu}i za zagrqajem u toj `ivotnoj istini, urli~u}i kao lud: O~e, ima zla! O~e, ima zla, ima zla u svetu!

Ivan Anti}, ro|en 1981. u Jagodini. Apsolvent kwi`evnosti u Beogradu; studirao filozofiju. Objavqivao u periodici.

90

Albert Plisha

bon appetit zima. sneg. vijetnamka bez postave. bulevar nikad du`i. gladan sam kao vuk. trkeqi{em po xepovima. 20 kinti. {ta uop{te mogu da kupim za 20 kinti? dve kifle. nemam ni za bus do gajbe. ‘bem ti zimu, i ko{avu. i novi beograd. uvek je tako daleko. i ni{ta ne radi u 15 do 2 ujutru. stvarno je duga~ak ovaj bulevar, mogli su da ubace neku... opa! piqarica! vaqda dasa ima ne{to za 20 kinti... ulazim. ispred mene wih troje. a piqara ona klasi~na, mala, brdo nabacanih stvari. uzak prolaz sa vrata do kase, pored kog celom du`inom ide frix sa suhomesnatim fazonima. na fri`ider nabacane sardine, ~ips, kojekakve gluposti. gledam raf iza frixa. tamo gde bi trebalo da stoji hleb je prazna polica. ali ne potpuno prazna. stoje tri kifle. kapiram da su neke kamewarke, ali nije problem, proguta}u ih sa zadovoqstvom. koliko su? ne pi{e nigde... hmm... ma imam za dva komada sigurica. prva u redu je neka ribica, zvera po radwi, ne zna ni sama {ta ho}e a {ta ne}e.

– nnndajte mi dva smokija... i bananicu.. gde }e{ ti ribo sa dva smokija i bananicom...? iza we je neki dasa, pretura po nov~aniku.

– dobro ve~e. mislim jutro... dajte mi ove tri kifle. neeeeeeeeeee!!! pa kako bre tri kifle?! pa je l’ vidi{ da su matore i tvrde!?? pa aaaaalo bre!!! nemoj kifle, ne moje kifleeee!!! dugo me nije ne{to tako iznerviralo. vidi ga kakav je. jeb’la te ko`na jakna. i to nisko ~elo. mora da ti je iq visok kao kod moje 91

{upqe cipele. uh skroz su mi mokre noge.... da, jebale te kifle! evo ti kifle, najedi se! gledam po radwici i ni{ta vi{e ne postoji jestivo u mom plate`nom rangu. nemam ni za usrani smoki. pogledam na frix a tamo stoji mala, malecka teglica kavijara. crveni kavijar. aha, zna~i kavijar je crven... za{to li sam ja mislio da je crn... po{ao sam lagano rukom ka wemu, krajem oka pratio gazdu i u trenutku mi je teglica skliznula u xep. ostao sam nepomi~an jo{ dve sekunde da vidim da slu~ajno neko nije primetio moje krivi~no delo. niko. okej, palim. iza{ao sam napoqe, ozaren kao majsko sunce. klopica u xepu! juhuuu! daj da zapalim odavde, pa da opletem tu ribqu ikru. spustio sam se nekih desetak metara niz ulicu, pre{ao na drugu stranu, produ`io jo{ nekih dvadeset metara, ta~no do autobuske stanice. aha, tu smo nesu|eni losose! nekih pet metara od mene, na {ahtu, sa {apicama podvijenim pod telo, le`ao je ma~or. gledao me je krupnim zelenim o~ima. zna{ ti gde je toplo, {mekeru. vadim teglicu iz xepa, otvaram je polako kao da dodirujem do tada nedodirnutu, ~ednu devojku. klik! sjajno! skidam poklopac. ma daaaaj! kako da jedem ovo prstima?? nikako... a da probam ovako... pu! ‘bem ti kavijar! i {ta sad? ni{ta... vaqda }e brzo da naleti bus... kod ku}e imam onaj paprika{ od ju~e... ‘bem ti kavijar!

92

stajao sam tako i gledao onog ma~ora. i daqe nije skidao pogled sa mene. bio je lep, crn, veliki ma~or. sigurno je bio glavni dasa u kraju.

– si gladan {mekeru, a? krenuo sam ka wemu a on je istog momenta {mugnuo pod parkiran automobil.

– ‘ajde, {ta si se upla{io, u istoj smo pri~i. otvorio sam teglicu i stavio je na {aht. povukao sam se par koraka. posle par trenutaka stidqivo se izvukao i pri{ao tegli, ne skidaju}i pogled sa mene. po~eo je da jede.

– eto, vidi{ de~ko, je l’ da da je dobro? jeo je brzo, kao da mu je zadwe.

– el ima neki bus sada? ha? okrenuo sam se i video onog tipa sa ko`nom jaknom i moje tri kifle.

– pa nemam pojma, trebalo bi...

– ide{ na novi beograd?

– aham..

– }e{ da se istalimo za taksi?

– ma jok, pukao sam s lovom, sa~eka}u bus.

– ma nema veze, ‘ajde, ‘vatamo prvi taksi. hmm, vidi{, vidi{...

– }e{ pola kifle dok ~ekamo? nisu neke al’ ono...

– pa ‘ajde, mo`e.. dugo nisam jeo boqu kiflu... a i ovaj dasa, mo`da i nije toliko lo{ koliko izgleda...

bajk ja sam re{io da kupim mauntin bajk od {anera... i wime }u da idem na posao... i ofarba}u ga u belo... da ga ne provale oni ~iji je... i ustaja}u u sedam... i obla~i}u se lepo... to sam 93

video da je fora preko, japiji na vespicama... samo }u ja da budem na mauntinu... jednog dana mo`da kupim i vespicu... i budem i ja u fazonu... vaqda }u da imam gde da ga parkiram... danas sam ustao ne{to rano i razmi{qao o tome koji bi fazon bio da se pi~im na bajku svuda... trenira}u pa }u da budem sve br`i i br`i i br`i... i nosi}u ranac na lenima i u rancu }u da imam neki veseli sok... i pe{kir... i da, nosi}u i znojnicu... i bi}u brz kao muwa, jer ja sa mojim novim bajkom mogu i preko trotoara i izme|u stubova i na crveno kad mi se ho}e... i skroz }u da budem u tom bajk fazonu... i}i }u kod Bozera na u{}e da mi ga {teluje i popravqa i dru`i}u se sa takvim likovima i pri~a}u im koga sam sve sreo on the road i gde je taj izgubqeni vetar koga svi oni toliko tra`e... i mora}u dobro da ga ~uvam, da ga ne ukradu i meni... ti lopovi pokvareni, svuda ih ima, uvukli su se u sve pore dru{tva... kradu gde stignu i {ta stignu... boli ih uvo {to sam ja za taj bajk skupqao lovu tri meseca i {to je ve} novembar i {to sada vi{e ne mogu ni da ga vozim... ne haju oni za to... kradu bajkove, dobra radna mesta, slobodno vreme... koga je sve mawe... i mawe... i mawe... i tek ga ne}e biti... a tako je vredno... nemaju ti lopovi pojma koliko je vredno... {ta je ~uka... ili dve, ako te ukewa... a i to slobodno vreme... slobodno... {ta je bre slobodno?... ko je bre slobodan...?...slobodan u smislu radi}e{ ne{to lepo...? ...sa nekim ko ti je drag...? ...ma, jok... to slobodno vreme qudi danas tako olako shvataju... a ono je vredno... ba{ zato {to je slobodno... kao vrabac podunavac... da... i u tom rancu }u 94

da nosim jednu bejzbolku ako budu hteli da me skinu sa bajka... ali onu malu, da stane... i frizbi... da, nisam ti rekao, u nedequ sam kupio frizbi... sa veeelikim smajlijem na wemu... 30 kinti... a kapiram da vredi bar soma... za mene vredi... da ga bacam sa nekim... negde... to je ta sloboda... frizbi... niko me nije pitao {ta }e mi frizbi... kapiraju budala... ali ne znaju oni {ta je frizbi...smeh i trava i {irina i zagrqaj... ali nemam sa kim da ga bacam... stoji mi kod ku}e i gledam ga... gleda i on mene... i osmehuje se... i osmehnem se i ja wemu... polako, strpi se... baci}u te tako visoko, tako daleko... vri{ta}e{ od slatke frke... ali ne}e{ pasti... ne}e{ se povrediti... ne}e{ pu}i.... do~eka}u te u ruke... tople... jer frizbi se baca toplim rukama, sa ose}ajem... ne mo`e da baca frizbi svako... i zato se nas dvojica gledamo i ~ekamo‌

bara sede}i na zidi}u, iza koga se ogra|ena visokom `i~anom ogradom prostirala prehla|ena botani~ka ba{ta, posmatrao je svet oko sebe. od prometne ulice ga je delio trotoar i{aran baricama koje su ostale od ki{e koja je u naletima dosa|ivala ~itave nedeqe. i toga dana je nebo bilo sivo, i predve~erje je do{lo ranije nego {to mu je bilo vreme. trotoarem su prilazili majka, koja je dr`ala pru`enu, otvorenu nadlanicu u de~akovom pravcu, i plavokosi de~ak o{tre kose, koja nikako nije uspevala da bude ukro}ena u razdeqak. de~ak je i{ao pola koraka ispred majke ni ne pomi{qaju}i da svoju {aku pokori maj~inom usmeravaju}em stisku. posle dva koraka na{ao se ispred plitke barice koja je u wemu probudila dilemu. ulica je bila 95

prazna. da{ak vetra je svojim prisustvom neutralisao postojawe bilo kakvog zvuka. posmatra~ je spustio nao~are i boqe pogledao zale|eni trenutak u vremenu. jedna nasuprot druge su stajale dve prikaze. obe su bile grandioznih dimenzija {to je uticalo na to da pejza` oko wih deluje nestvarno minijaturan. Samael je uputio prodoran pogled u pravcu gde je trebalo da se nalaze Verijerove o~i, a gde su bile dve duboke, crne rupe.

– prin~e...ponovo... – izgovorio je hvataju}i se za plameni bal~ak ’pravednog‘ koji mu je visio o pasu i koji je svojim vrhom dodirivao tlo.

– ponovo.. – odgovorio je Verijer, i ra{iriv{i velika crna krila u trenutku se ma{io za svog „ubicu zmajeva“ boje oniksa. jedan kraj drugog na podu su le`ali „ubica zmajeva“ i „pravedni“. pravedni je tiho tiwao dok je ubica zmajeva sijao najdubqom crnom bojom. prepleli su {ake desnih ruku u skoro pa savr{en jin-jang simbol.

Samael je osetio kako mu se Verijerove kanxe zarivaju u nadlanicu. ne obaziruju}i se na to pogledao je duboko u prazninu protivnikovih o~iju i ~vr{}e obuhvatio protivnikovu hladnu {aku. iz {upqina u Verijerovoj glavi se mogla namirisati mr`wa prema svemu {to nije bilo on. Samael je poja~ao stisak svoje {ake. ose}ao je kako mu je podlaktica napeta do maksimuma.

Verijer je zapalacao jezikom i Samaelova ruka je polako po~ela da se krivi u pravcu poraza. pognuv{i glavu tako da su mu duge plave vlasi kose skoro dodirivale zemqu, Samael skupi posledwe atome snage i upre rukom u suprotnom pravcu. kapi znoja su isparavale sa wegovog vrelog lica. nije bilo pomaka. Verijer je danas bio isuvi{e jak za wega. jedan jak trzaj i Samaelova podlaktica je bila poravnana sa linijom zemqe. tek tada je crna {aka ispustila omlitavqenu {aku pora`enog iz ~eli~nog stiska.

96

– i ponovo gubi{ – izgovori metalno Verijer sa ve} namaknutom crnom kapuqa~om preko glave, stavqaju}i, sada sjajno sivi ma~ u korice na pasu.

Samael nije ni{ta odgovorio, samo je nastavio da sedi skupqenih krila i pognute glave sa rukama naslowenim na kolena. kada je posmatra~ ponovo namakao nao~are na o~i, automobili su jezdili ulicom a mokri tragovi de~ijih koraka su vodili od bare.

Albert Plisha (Beograd, 1977)

97

Vladimir Aleksi}

HANNIBAL ANTE PORTAS

Onoj koja }e jednog dana ovo pro~itati, kao i uvek kada ve} bude kasno.

Hulio Kortazar

Dvadeset godina, svakoga dana, po nekoliko puta dnevno, ~ujem isti glas koji izgovara poruku uvek identi~ne sadr`ine. Prvih deset godina bilo je veoma te{ko. Bilo je sporadi~nih nagove{taja, dobro skrivenih insinuacija, ve{to konstruisanih metafora, ali niko ne be{e shvatio kakva me muka mori.

Poku{avao sam da prou~avam stru~nu literaturu iz oblasti zvu~nih halucinacija, ali ne prona|oh nijednu sli~nost sa mojim problemom. Preorah ~itave biblioteke paranoidnih i {izoidnih sadr`aja. Bezuspe{no. Jedanaeste godine okura`ih se da posetim lekara specijalistu. Otorinolaringolog se samo osmehnu i re~e da on nije nadle`an za fiktivne zvuke. Niko nije bio nadle`an za moj slu~aj. Taj glas se javqa bez ikakvog reda i pravila, ne biraju}i doba dana i dru{tvo u kome se nalazim, niti po{tuju}i moje potrebe za sitnim qudskim zadovoqstvima. To je, slobodno mogu re}i bariton, iako je moje muzi~ko obrazovawe veoma skromno. Dvanaeste godine, izgubiv{i ve} sasvim veru u svoje „izle~ewe“ ili postavqawe kakve-takve dijagnoze, odlu~ih da se usmerim na literaturu sasvim druge vrste. Po~eh da prou~avam geografiju, i to ne bilo kakvu, ve} onu koja je imala veze sa izvesnim pojmom iz poruke misterioznog savetnika. Stotine i stotine mapa prou~ih, sasvim detaqno i profesionalno, poput 98

pravog geometra. Primeniv{i sva mogu}a znawa iz topologije ne pronadjoh ni{ta {to bi zali~ilo na ono {to tra`ih. Nakon toga, skrhan ogromnim bolom, obratih se kome drugom nego u~iteqici `ivota. I tada, kona~no, iznedrih izvesna saznawa koja me oraspolo`i{e i nadu mi dado{e. Ali, ne{to se nije poklapalo u tvrdwama istori~ara sa instrukcijom koju redovno dobijah od svog mentora. Da li neko mo`e da mi objasni kako isu{iti pustiwu, ili kako upokojiti vampira?! Na ivici nervnog sloma, otidoh do aerodroma i na {alteru zatra`ih kartu u jednom i jedino mogu}em smeru. „Povratnu kupuju samo gubitnici“, naglasih slu`benici koja je radila za pultom. Prokleta {alteru{a ni{ta nije shvatila i nastade problem.

Zbog prepirke sa tom histeri~nom `enom, koja ubrzo preraste u sva|u pa i u razmenu udaraca, do|o{e neka uniformisana lica...

Ka`wen sam za svoje dobro, tako mi reko{e. Sedim u sobi koja je zvu~no izolovana i kazna se sastoji u tome da zapisujem ono {to ~ujem. Samo ono {to ~ujem. No dobro, hajde da se vratim tamo gde stadoh pre nego {to po~eh da zapisujem svakojake gluposti. Kartaginu bi trebalo uni{titi, Kartaginu bi trebalo uni{titi, Kartaginu bi trebalo uni{titi...

JEDAN OBI^AN DAN „Pre podne Nema~ka objavila rat Rusiji, posle podne se kupao“ Iz dnevnika F. Kafke Po~iwem da se budim ve} oko 5h. To su vaqda posledice trauma zara|enih u onim brojnim ratovima za jugoslovensko nasle|e. Udeo ne~iste savesti tako|e nije zanemarqiv. Kona~no i potpuno se razbudim oko 8h. Tada le`im na le|ima, piksla na stomaku, naiz99

meni~no uvla~im i izvla~im dim iz me{ine {to je plu}ima zovu. Ugasim cigaretu (bacim je u ra{~epqenu ambala`u od mleka koja je napuwena nekom groznom crnom te~no{}u) i okrenem se na stomak. Po~iwem da mislim na tebe. Ne`no te milujem po abdomenu i diskretno poku{avam da uvu~em ruku u tvoje ga}ice. Ti mi elegantno sklawa{ ruku i upozorava{ da zbog ovakvih naglih poteza niko ne}e ozbiqno shvatiti moje pisawe. Ja se trgnem i isko~im iz kreveta, iako me zabole levo }o{e i za ~itaoce i za kriti~are. Ionako nemam nikakvih ambicija.

Uzimam grickalicu i se~em nokte na rukama, ~ovek barem mora biti uredan. Svaki moralni pad po~iwe nehigijenom. Na nogama se~em nokte samo kad idem na bazen. Namerno dozvolim da padaju po podu, pa ih zatim tra`im i sakupqam. Na|em ih osam. Tra`im jo{ malo, napregnem o~i, zalegnem na patos, {to rezultira pronalaskom devetog nokta. Nikada nisam prona{ao svih deset. Kad malo boqe razmislim, ja verovatno imam devet prstiju. A gde li je onaj deseti, stari Jug Bogdan?

Pogledam u ogledalo i odlu~im da je ovog datuma ipak boqe ostati sa ove strane. Obu~em se i iza|em iz stana. U stanu je ba{ dosadno. Dosadno je i u gradu, ali tamo uvek nekog ima. Pro|em pored de~jeg igrali{ta i u pesku ugledam nekog starca. Pri|em mu i upitam ga da li mu je potrebna pomo}, a matora budala mi odbrusi: „Noli turbare circulos meos!“ Ne znam latinski i nastavim daqe, i preko parka iza|em na bulevar nekog kraqevskog viso~anstva. U pekari kupim ne{to za jesti i jedem. Zapalim cigaretu i pre|em ulicu da kupim nedeqne novine. Kod studentskog doma okupe se prodavci kwiga i igraju {ah. Neki tip sa kapuqa~om drsko me izaziva na dvoboj. Prihvatam, premda dugo nisam igrao. Uspevam da izvu~em remi, preciznije pat poziciju, a nisam ni svestan da tako dobijam jo{ jedan ceo dan.

100

Pre|em ulicu i pro|em pored ultra fensi lokala, gde je nekada bio bircuz. Obavezno se tu zaustavim i dobijem epilepti~ni napad nostalgije. Naviru mirisi, glasovi, boje i odlaze u nepovrat. Domovina je tek sad potpuno na{a, kad je vi{e nema. Nema drugih rajeva osim izgubqenih, tvrdi Borhes. Da bih ubla`io smrdqivi vow patetike, po~iwem da komunciram s osobqem. Sastavim pri~u, kao ja dugo nisam bio u Beogradu, sve se promenilo, na primer, ovde je nekada bila Domovina. Toliko se u`ivim u ulogu svetskog putnika i budale da veoma ~esto zapitam da li je Tito jo{ `iv.

Posle tog pitawa, konobar (ili konobarica) popizdi i otera me do|avola. Ja poslu{am i krenem ka centru.

Bacim pogled udesno i vidim zgradu tehni~kih fakulteta. Uvu~em sna`no dim boje gnoja, zaka{qem se, pqunem na plo~nik i nastavim daqe. Pogledam ulevo.

Bur`oaska zgrada, predratni stil (Drugi svetski, da ne do|e do zabune), prizemqe, otvoren prozor. Sve se vidi.

Grupa od pet-{est qudi u udba{kim mantilima cenzuri{e na{e pismene zadatke. Odgovoran posao. Ponovo pqunem, ali ovoga puta ispquvak je pun krvi. Ako imam sre}e, sretnem neke od svojih budu}ih qubavi, zaustavim ih i pro}askam. Dok im se stidqivo udvaram, ~a~kam nos i razmi{qam o nekim sasvim desetim stvarima. Rastajemo se i ja ponovo palim cigaretu.

Nailazim na kolportera i ne mogu da odbijem wegov poziv na pivo ispred C marketa. Dok praznim prvu fla{u u nizu koji je predvi|en za taj dan, prilazi mi patrola i po~iwe legitimisawe. Sumwaju da sam narko-diler pod konspirativnim imenom Odisej.

Bezuspe{no im dokazujem da ja nisam nikakav Odisej, pokazuju}i studentsku kwi`icu. Onda po~iwem da se raspravqam sa wima. Obja{wavam im da oni ne postoje i da su zapravo plod moje bolesne ma{te. „Ja o vama pi{em, vi ste fiktivni likovi.“ Pu{taju me tek posle detaqno obavqenog pretresa, uz obrazlo`ewe da svako radi svoj posao. Nervozan sam. Nastavqam daqe. Palim 101

cigaretu, uprkos ~iwenici da me plu}a smrtno bole.

Svratim do kwi`are i listam neke kwige, nadaju}i se brzoj relaksaciji nerava. Osmotrim neke sise u prolazu i razmi{qam {ta bih im radio da mogu.

Pre|em ulicu i odem do biblioteke. Tu po~iwe takozvano ubrzawe vremena. Ni{ta se ne de{ava i sve pro|e kao tren. U biblioteci spremam ispite. Kad mi dosadi u~ewe, stavim zelenu periku (na glavu, naravno) i glumim klovna. Ponovo u~im. Uzmem kafu iz automata i zapalim cigaretu. Kafa je bu}kuri{, pa se nekako odvu~em do KST-a i pijem jeftinu tursku. Za susednim stolom poznati kwi`evnik, gospodin B. Pu{i i cev~i espreso. Nervozno, ekspresno. On je moj duhovni otac i zbog toga }u morati da ga likvidiram jednog dana, kao {to Zevs ubi Hronosa. Kad se totalno smorim, skoknem do najbli`e govornice, nazovem nekog od svojih kompawona, predstavim se la`no i onda surovo pretim.

Popijem pivo i dovr{im prvu paklu na stepenicama kinoteke.

Umoran od svega, vratim se u svoj stan, odakle sam jutros i krenuo. U dvori{tu me niko od kom{ija ne prepoznaje, osim kera. Dok otkqu~avam vrata, razmi{qam o tome da, ako se ~ovek vrati tamo odakle je po{ao, on kao da nigde nije ni bio. Ugasim svetlo, uvu~em se u pixamu, a zatim u krevet. Ne perem zube. Ako sam raspolo`en, na~nem i drugu paklu. Ako nisam, tada masturbiram. Trijumf erosa nad tanatosom. Posle ovih malih ve~erwih performansa, umirim se i zaspim. Zaspim sa `eqom da ja, kao mali ~ovek, sawam velike herojske snove. Na primer, da spasavam princezu iz zmajevih ~equsti. A zapravo sawam samo neke kretenske malogra|an{tine: da sam najja~i na de~jem igrali{tu. U pesku.

Vladimir Aleksi} (1979) pi{e u Beogradu.

102

Bogdan Ĺ uput

PRI^A O JEDNOJ OBI^NOJ TORBI

Mogla bi se ova pripovest otpo~eti na prili~no prozai~an na~in, {to bi u wenom kona~nom obliku li~ilo na kratku vest iz novina, ili usput zaka~enu informaciju iz recimo gradskog prevoza, neke gu`ve za kasom. Za vest koja se istog trena zaboravi i wenoj sadr`ini se ne pridaje nikakav zna~aj. Me|utim , ~esto smo skloni da u masi svakodnevnih doga|aja pre|emo preko ne~ega, ~emu kada mu se posveti makar malo pa`we i stvar se pogleda i sa neke druge strane , {to bi se reklo „iza ogledala“, ostanemo zapaweni koliko tajanstvenih i nedoku~ivih deli}a sudbine krije neka stvar iz nama najbli`eg okru`ewa, kojoj koliko do ju~e nismo bili spremni da posvetimo ni najmawu pa`wu.

Dakle, da bi ova pripovest imala iole ozbiqniji pristup potrebno je pre svega konstatovati neke ~iwenice, bez kojih bi sve {to sledi bilo besmisleno i nepotrebno mr~ewe nevine hartije.

Za po~etak utvr|ujemo osnovne koordinate, a svako kretawe van wih li~ilo bi na {etwu po minskom poqu, gde je daqa sudbina neizvesna i prepuna nepredvidivih rizika.

No. 1.

Da se zna, jeste to bila torba, ta~nije Putna Torba.

Ispisivawe wenog imena velikim slovima samo podvla~i ~iwenicu koliki je zna~aj morala imati nekome u nekom drugom vremenu. Kakvu i koliku sigurnost je ulivala svom posedniku, onako uredno uglancana, blago nabrekla od uredno slo`enih stvari u vlastitoj utrobi i svakog trenutka spremna da se otisne prema nekoj drugoj obali bez obzira da li pute{estviju prati 103

kloparawe metalnih to~kova niz {inama izbrazdano lice nekada{weg panonskog mora, ili je spokojno u{u{kana u bunkeru lokalnog autobusa. Sa sigurno{}u se mo`e tvrditi da se ipak najudobnije ose}ala u prtqa`niku automobila svog sre}nog vlasnika.

No. 2.

Kao da se otima ovom skromnom pripoveda~u, koji na kraju krajeva ima prili~no nezahvalnu ulogu da ispri~a ne{to sa ~ime nema direktne veze osim na samom kraju, dakle otima sa ono {to je od velike va`nostiIZGLED. Za po~etak utvr|ujemo nesumwivo da se radi o torbi zagasito crvene boje, ta~nije vi{e to li~i na boju cigle koju jo{ ponegde mo`emo videti na starim ku}ama. U svojim mla|im danima sigurno je to bila vesela crvena boja, ali zubu vremena ne mo`e se odoleti, {ta u ovom slu~aju ima prizvuk nostelgije i sete.

No. 3.

Nije ona ni velika , a slobodno se mo`e re}i da nije ni mala. Sa obe bo~ne strene pri~vr{}ene su metalnim kop~ama dve ru~ke, koje omogu}avaju lako i jednostavno rukovawe. ^itavom du`inom sa gorwe strane prote`e se metalni rajsfer{lus, koji prili~no lako i sigurno obezbe|uje unutra{wi sadr`aj, Ali ono {to je u potpunosti ~ini osobenim putnim artefaktom jeste wen dowi deo, ta~nije to je jedna kutija, da dobro ste razumeli – kutija. ^etvrtastog je oblika, iste boje kao i gorwi deo i tako|e je metalnim okovom pri~vr{}ena za telo i otvara se jednostavno lako. Ta~nije re~eno smicawem dva metalna dugmeta u stranu, ~ime se pred korisnikom pojavi zgodna kutija u koju se uz svu ustreptalost pred skora{wim putovawem mo`e potro{iti jo{ malo vremena ne bi li se u taj predivni prostor smestila jo{ 104

neka sitnica za koju nikada ne znamo da li }e nam zatrebati.

No. 4 Nije od zna~aja trenutak wene nabavke. Mo`e se sa velikom verovatno}om pretpostaviti da su to bile sedamdesete godine pro{log veka, sre}no doba, koje u na{im se}awima budi setu, doba kada se barem iz sada{we perspektive `ivelo mirno i skromno, putovalo lako, a na obzorju nije bilo ni najmawih nagove{taja onoga {toje usledilo.

Iz zami{qenog albuma tada{wih dana izviruje fotografija na kojoj sre}na porodica donosi krucijalnu odluku da trenutak nala`e da se ima kupiti putna torba. Pa ne mo`e se vi{e pobogu putovati sa ran~evima na{ih o~eva, svaka im ~ast, ali odslu`ili su svoje.

Pripreme traju nekoliko dana, preispituje se porodi~ni buxet, na papir stavqaju svi zahtevi modernog putovawa i kona~no dolazi taj trenutak-odlazak u kupovinu.

Uza svu hvalu iskusnog prodavca, poku{ava se ne pokazati ni najmawe odu{evqewe izabranim predmetom, ve} se on hladne glave odmerava sa svih strana.

Kona~no, Torba je kod ku}e.

Stoji nekoliko dana na vidnom mestu, sa strahopo{tovawem uku}ani kri{om razgledaju wen oblik iz svih uglova, ali je samo najstarijem dozvoqeno probawe rajsfer{lusa a pogotovo mehanizma koji odvaja dowu kutiju od gorweg dela. Sa neskrivenim nestrpqewem is~ekuje se Put. No. 5.

Naravno, nizale su se iza ovoga godine. Putovalo se, nekada iz zadovoqstva, a nekada su to bogami nametali sasvim trivijalni razlozi. Torba je uvek bila tu, nema i poslu{na i od onoga {to je mogla pru`iti nikada 105

ni{ta nije uskratila. Ako bi se ponekada sa we obrisala pra{ina wena crvena vaw{tina sa ve} prisutnim znacima patine, kao da je vlasniku upu}ivala skroman osmeh zahvalnosti.

No. 6 Zavr{ni udarac!

U sva~ijem `ivotu sa ~ime ~ak ni du`ina ne mora da ima neposredne veze, nakupi se tokom vremena gomila suvi{nih i nepotrebnih stvari. Mo`emo wima biti okru`eni, mogu da nas za wih vezuju najrazli~itije uspomene, ~ak ni hodnici na{ih se}awa nisu li{eni toga.

Nije zbog toga na odmet napraviti s vremena na vreme veliko spremawe, inventar na{ih stvari, na{ih misli, `eqa i se}awa. Svojevrsno provetravawe gde }emo poku{ati odstraniti suvi{no oko nas i u nama.

U takvom jednom evolutivnom trenutku taj predmet ove kratke ali istinite i nostalgi~ne pripovesti biva neporecivom odlukom osu|en na nestajawe.

Kratko ve}awe predaje ga isceliteqskoj mo}i vatre.

Mo`da se nekada pojavi kao slu~ajan odraz u ogledalu, kao tu`ni odjek pri pogledu na neku drugu torbu. Ali i to }e nestati sa nestankom onih koji su je imali, koji su je koristili i koji su je predali ve~nosti.

Bogdan [uput Sombor, 1957.

106

KAKO JE DOM1 PREVARIO DEMONA

(Indijska narodna pri~a) Bio jednom jedan dom koji je `iveo sa svojom `enom u nekoj staroj kolibi. Nije imao nikakav posao te se po ceo dan izle`avao i nije ni{ta radio. Jadnica `ena je povremeno radila kod bogatih seqaka te je tako zara|ivala za oboje. Govorila je mu`u da na|e neki posao da ne bi umrli od gladi. Molila je i prekliwala, ali dom nije ni slu{ao {ta mu ona govori. Tako je pro{lo mnogo godina wihovog zajedni~kog `ivota. @ena je tako mu~e}i se brzo ostarila, bila je iscrpqena i pogurena te nije vi{e mogla da radi kao ranije. Po{to i pored svih molbi i ube|ivawa dom nije hteo da radi nikakav posao, `ena je po~ela da o~ajava i sasvim je prestala da zara|uje. Sad su ostali sasvim bez hrane.

1 Dom je pripadnik istoimene kaste, koja u indijskom kastinskom dru{tvu zauzima nizak polo`aj. Ova kasta je, kako na~inom `ivota tako i nazivom, sli~na Romima. U stvari etnonim Rom je izveden od istog korena kao i naziv kaste ili plemena Dom. Indijski suglasnik d u ovoj re~i nije ~isto zubno d, ve} glas koji po mestu izgovora stoji izme|u d i r , tzv. cerebralno ili retrofleksno d. Domi se bave uglavnom uslu`nim delatnostima, rade kao sluge i pomo}na radna snaga, ili se bave muzikom.

Kada je re~ o lukavstvu doma, ovih indijskih Roma, ono tako|e ima svoje mesto u wihovoj usmenoj kwi`evnosti, jer pisanu kwi`evnost i nemaju, i podse}a na sklonost na{ih Roma da u pri~ama pripovedaju o tome kako je Ciganin prevario nekoga, ko je bogatiji ili dru{tveno zna~ajniji od wega. Takve motive sre}emo u romskim pri~ama koje je pre i posle Drugog svetskog rata sakupqao, obra|ivao i izdavao na{ romolog Rade Uhlik. Verovatno se mo`e me|u wima na}i i pri~a o tome kako je Ciganin nadmudrio |avola i sl.

107

Kad ve} tri dana nisu imali {ta da pojedu, dom se zamisli i odlu~i da ode u jedan veliki grad da tra`i neki posao. Spremi se te odmah krene na put. Na jednom mestu je put vodio kroz {umu. Kako je i{ao {umom, odjednom se pred wim pojavi demon. I{ao je pravo prema wemu. Samo {to ga dom spazi, od straha mu se zavrte u glavi, pade u nesvest, ali ubrzo do|e sebi i po~e da smi{qa kako da spasi sebi `ivot.

A demon, kako vide doma, odmah pomisli da je to wegova sre}a, da mu je bog poslao za ru~ak ovog ~oveka pravo k wemu u {umu. Vrlo se obradova te po~e grohotom da se smeje. Dom je ve} bio do{ao sebi i kad je ~uo stra{an smeh demona, uop{te se nije upla{io. I ne samo to, sada i on po~e da se smeje gromoglasno. Demona iznenadi {to se i dom smeje. Do sada je svaki ~ovek, koji se pred wim pojavio, izgubio svest. Kakav je sada ovo ~ovek? On se smeje! Demon se zaustavi pred wim i re~e: „^ove~e, gleda{ smrti u pravo o~i. Smrt je pred tobom, a ti se smeje{. [ta te tera da tako ~ini{?“ Dom se jo{ jednom glasno nasmeja i re~e: „Bog je milostiv. Sam mi je poslao ono {to mi nedostaje. Treba da prinesem kao `rtvu za kraqa sto srca demona. Do sada sam na{ao devedeset i devet srca, samo jo{ jedno mi je nedostajalo. Upravo zato sam i do{ao u ovu {umu. Sada nai|oh na tebe i kad te ubijem i izvadim tvoje srce, ima}u svih sto. Zato budi spremana da odmah umre{.“ Demon poverova da je sve tako te momisli: „Ako je ovaj mogao da ubije devedeset i devet demona, za{to bi se nada mnom sa`alio i pustio me da odem?“ Upla{eni demon se baci domu pred noge i po~e da moli: „Gospodaru, sa`ali se, pusti me da `ivim. [togod ti za`eli{, samo naredi i ja }u to sve u~initi.“ Kad vide smrtno isprepla{enog demona, domu laknu i obuze ga radost te zahvali bogu {to je uspeo da ostvari svoju nameru da lukavstvom prevari demona. Sada 108

je smi{qao kako da od wega izvu~e neko blago, da bi mogao lepo i pristojno da `ivi do kraja `ivota. Ovako mu odgovori: „Dobro, ja te ne}u ubiti, ve} }u i}i daqe da tra`im nekog drugog demona. Zauzvrat }e{ mi ti doneti gomilu blaga.“ Demon ode i od svoje ku}e donese sto mana2 zlata.

Dom vide da ne mo`e da podigne teret od sto mana i da }e se otkriti ova wegova prevara te }e ga demon pojesti. Pade mu na pamet da je jedini izlaz iz toga da mu naredi da zlato odnese wegovoj ku}i.

Demon stavi zlato pred wega, zahvali se i spremi se da ode. Ale dom ga povu~e za uvo i re~e: „Kuda }e{?

Sada ovo zlato odnesi mojoj ku}i.“ Po{to mu dom izvu~e uvo, demon pomisli: „Ovaj ~ovek mora da je neki veliki junak. Zato i ima hrabrost da me vu~e za uvo.“ Sada ga se je jo{ vi{e bojao. Zato teret stavi na ramena i krenu za wim. ^im tamo stigo{e, ovaj mu naredi da zlato unese unutra. To ovaj i u~ini, pokloni se pokorno i pobe`e u {umu.

U {umi srete {akala. Ovaj se veoma za~udi kad vide upla{enog i bledog od straha demona. Upita ga {ta mu se desilo. Demon mu ispri~a sve {to se dogodilo. Kad to ~u {akal, glasno se nasmeja i upita ga: „Gospodaru, ima{ ogromno i sna`no telo, ali sasvim malo pameti.

To je bio obi~an ~ovek, koji te je svojom pame}u prevario. Ti si mogao samo jednim udarcem da mu uzme{ `ivot. Razo~aran sam, jer je taj ~ovek svojim lukavstvom uspeo ne samo da spase svoj `ivot, nego je uspeo da ti otme sve tvoje blago. Slu{aj {ta }u da ti ka`em.

Odmah idi u wegovu ku}u i dovedi ga ovamo. Ubij ga i utoli glad. Kosti i druge ostatke }e{ dati meni.” Kad samo pomisli kako je ukusno qudsko meso, {akal po~e da se oblizuje. ^uv{i {ta {akal govori, demon se zamisli. Wegove re~i mu se nisu ~inile ni malo ubedqive. [akal 2 Man je indijska mera za te`inu, pribli`no 40 kg.

109

primeti tu wegovu sumwi~avost te re~e: „Maharaxo, ako dozvoli{ i ja }u i}i s tobom.“ Ovaj odgovori: „Da, ako po|e{, poverova}u tvojim re~ima.“ Tako obojica krenu{e ka kolibi doma. Prvi je kora~ao {akal, a za wim je i{ao demon.

Iz daqine dom vide da mu dolaze u goste {akal i demon. Shvati da je lukavi {akal nagovorio demona te ga upravo on vodi ovuda. Sad ne}e lako iza}i na kraj s wime. Dom opet smisli kako da ga se otarasi.

Kad demon i {akal do|o{e sasvim blizu, dom po~e da se pravi da demona uop{te ne zna. Onda odjednom viknu na sav glas: „Bravo, juna~ki {akale! Vidi se da si vrlo pametan. Jutros si doveo dva demona, i sada mi vodi{ jo{ jednog. To je ve} stoti. Nedostajalo mi je samo jo{ jedno srce demona. Uspeo si, dakle. I ja danas u {umi uhvatih demona, ali po{to me je mnogo molio da mu poklonim `ivot, pustih ga. Dobro si to uradio {to si uhvatio i ovoga te ge vodi{ meni. Ubi}u ga i wegovo srce uzeti za `rtvovawe, a svo meso }u dati tebi.“ ^uv{i ove re~i, demon zamre od straha. Pomisli da ga je {akal namamio i na prevaru doveo ovamo da bi ga dom ubio. Stra{no se naquti na {akala te ga udari nogom tako jako da mu polomi sve kosti. Upla{iv{i se doma, demon pobe`e u {umu te tako spase svoju glavu.

Prevod sa hindi jezika: Svetislav Kosti}

110

Knut Hamsun

ZVUK @IVOTA

Pisac H... pripoveda: Dole u kopenhagenskoj luci ima jedna ulica koja se zove Vestervold, novi, usamqeni bulevar. Tamo ima malo ku}a, poneka gasna svetiqka i skoro da se ne mo`e videti ~ovek. ^ak i sada kada je leto nema ~esto {eta~a.

Dobro! Sino} se meni ne{to dogodilo u toj ulici.

I{ao sam trotoarom par puta gore-dole, kada sam video da mi jedna dama ide u susret. Drugih qudi nije bilo. Gasne svetiqke su upaqene, ali je ipak nekako mra~no i ne mogu da vidim weno lice. Mora da je jedna od „prijateqica no}i“, pomislio sam i pro{ao pored we.

Na kraju bulevara okrenuo sam se i nastavio da {etam natrag. I dama se okrenula, opet je sre}em.

Pomislih: ona ~eka nekoga, ba{ da vidim koga. I potom pro|oh pored we.

Kada sam je tre}i put sreo, uhvatih se za {e{ir i pozdravih je.

Dobro ve~e! [eta li i ~eka nekoga?

Pomalo se iznenadila. Ne... Da, ~eka nekoga.

Ima li ne{to protiv da joj pravim dru{tvo dok taj koga ~eka ne do|e?

Ne, nije imala ni{ta protiv, zahvalila mi je.

Uostalom, re~e, ona nikoga i ne ~eka, ve} samo ĹĄeta, ovde je tako mirno.

Krenusmo jedno pored drugog, po~esmo da pri~amo o nekim neva`nim stvarima, ponudih joj da me uhvati pod ruku.

Ne hvala, rekla je i odmahnula glavom.

Ovde nije ba{ zabavno {etati, nisam mogao da je vidim u tmini.

111

Osvetlio sam svoj sat {ibicom, a onda podigao palidrvce i osvetlio wu.

Pola deset, rekoh.

Po~ela je da cvoko}e kao da se smrzava. Iskoristio sam {ansu i upitao: Hladno vam je? Zar ne}ete da odemo nekuda na pi}e?

U Tivoli?

U Nacional?

Ja sada ne mogu nikuda, kao {to vidite, odgovorila je.

Tek tada primetih da nosi duga~ak crni veo.

Izvinio sam se i okrivio mrak. Na~in na koji je prihvatila moje izviwewe uverio me je da nije jedna od onih koje obi~no luwaju no}u.

Uhvatite me pod ruku, rekoh opet. Ugreja}e vas to.

Prihvatila je.

I{li smo tamo-ovamo nekoliko puta. Zamoilila me je da opet pogledam na sat.

Deset je, rekoh. Gde stanujete?

U staroj Kraqevskoj ulici.

Zaustavih je.

I, mogu li da vas ispratim do kapije? upitah.

Radije ne, odgovorila je. Ne, ne mo`ete... Vi `ivite u Ulici Bred?

Kako znate to? – upitah iznena|eno.

Znam ko ste, odgovorila je.

Pauza. Idemo ruku pod ruku osvetqenim ulicama.

Ona ubrzava, wen duga~ki veo se vijori.

Rekla je: Ajde da po`urimo.

Kod wene kapije u staroj Kraqevskoj ulici okrenula se prema meni kao da ho}e da mi zahvali {to sam je dopratio. Otvorio sam joj kapiju , polako je u{la unutra. Pridr`ao sam kapiju ramenom i u{ao za wom.

Ovde me je ona zgrabila za ruku. Niko od nas nije rekao ni re~.

Popeli smo se par stepenika i stali na drugom spratu. Sama je otvorila ulazna vrata, pa onda jo{ jedna, uzela me za ruku i uvela.

112

To mora da je bila dnevna soba, ~uo sam otkucaje zidnog sata.

Dama je za trenutak stala kod vrata, odjednom me obujmila rukama i drhtavo poqubila. Vrelo, usred usta.

Sedite sada, rekla je. Ovde je sofa. Za to vreme }u ja zapaliti sve}e.

I uradila je to.

Bio sam zbuwen i radoznao. Bila je to velika, veoma lepo opremqena dnevna soba u kojoj sam se na{ao.

Video sam viĹĄe otvorenih vrata koja su vodila u druge prostorije.

Nisam mogao da razumem kakvu sam to osobu upoznao.

Rekoh: Kako je ovde lepo! Vi ovde `ivite?

Da, ovo je moj dom, odgovorila je.

Ovo je va{ dom? Jeste li vi u wemu k}erka?

Nasmejala se i odgovorila: Ne, ne. Ja sam stara `ena. Sada }ete da vidite.

I skinu ogrta~ i veo.

Evo da vidite! rekla je i obujmila me rukama jo{ jednom, iznenada, vo|ena nekontrolisanom `udwom.

Moglo joj je biti 22-23 godine, nosila je prsten na desnoj ruci i stvarno je mogla da bude udata `ena.

Lepa? Ne, bila je pegava i skoro da uop{te nije imala obrve. Ali, u woj je kqu~ao `ivot i usta su joj bila neobi~no lepa.

Hteo sam da je pitam kako se zove, gde joj je mu`, ako ga ima, hteo sam da znam u ~ijoj se ku}i nalazim, ali ona se bacila na mene kada sam otvorio usta i zabranila mi da budem radoznao.

Zovem se Elen, rekla je. @elite li ne{to? Nema problema, pozvoni}u. Slobodno za to vreme odite do spava}e sobe.

Oti{ao sam u spava}u sobu. Lampa iz dnevne sobe bacala je malo svetla i do tamo, video sam dva kreveta.

Elen je pozvonila i zatra`ila vino. ^uo sam da je slu`avka donela vino i otiĹĄla.

113

Malo potom Elen je do{la za mnom u spava}u sobu.

Zastala je u blizini vrata.

Napravio sam korak ka woj, tiho je uzdahnula i u istom trenutku po{la ka meni...

To je bilo sino}... [ta se daqe desilo? Polako, ima jo{!

Po~elo je ve} da se razdawuje kad sam se jutros probudio.

Dnevno svetlo prodrlo je kroz obe strane roletne.

Elen je tako|e bila budna. Umorno je uzdahnula i nasme{ila mi se. Wene ruke bile su bele i kao od pli{a, wene grudi veoma visoke. [apnuh joj ne{to, a ona mi zatvori usta svojima, nema od ne`nosti. Dan je postajao sve svetliji.

Dva sata kasnije bio sam na nogama. Elen je tako|e ustala, obukla se, obula. Tada sam iskusio ne{to {to ~ak i u ovom, sad{wem trenutku struji kroz mene kao grozan san. Stajao sam nad umivaonikom, Elen je po{la da ne{to uradi u susednoj sobi i kada je otvorila vrata po{ao sam za wom, baciv{i pogled unutra. Hladan vazduh me je zapuhnuo, dolaze}i od otvorenih prozora u ovoj prostoriji, a nasred poda ugledah duga~ak sto na kome je le`ao le{. Le{, u mrtva~kom sanduku, obu~en u belo, sa sedom bradom, le{ mu{karca. Wegova velika kolena li~ila su mi na qute pesnice stisnute ispod ~ar{ava, a wegovo lice bilo je veoma `uto i zastra{uju}e. Gledam sve to u po bela dana. Iza|em i ne ka`em ni re~.

Kada se Elen vratila ve} sam bio obu~en i spreman za odlazak.

Jedva da sam mogao da odgovorim na wen zagrqaj. Ona odenu jo{ ne{to, htela je da me otprati sve dole do kapije, {to sam prihvatio, ne progovaraju}i jo{ uvek.

Kod kapije se privila uz zid kako je niko ne bi video i pro{aputala: Do skorog vi|ewa.

Do sutra? – poku{ah.

114

Ne, ne sutra.

Za{to ne sutra?

Tiho, dragi, sutra }u na sahranu, jedan ro|ak je umro.

Eto, sad zna{ to.

Onda prekosutra?

Da, prekosutra, ovde kod kapije, sa~eka}u te.

Zbogom.

Odoh...

Ko je bila ona? A le{? Gde je stisnuo pesnice i zgr~io usta u u`asnu grimasu?

Prekosutra }e me ona ~ekati ponovo – da li bi trebalo da se pojavim?

Zaputio sam se pravo u kafe „Bernina“ gde sam zatra`io katalog adresa. Nalazim staru Kraqevsku ulicu taj i taj broj, dobro, vidim ime. ^ekam malo da jutarwe novine stignu i ugrabim ih da bih prou~io umrlice. Dobro, nalazim i onu koju je ona dala u novine, prva je po redu, sa masnim slovima: Moj mu` umro je danas posle duge bolesti, u 53. godini.

Oglas je bio datiran na prekju~e.

Dugo sam sedeo i mislio o tome. ^ovek ima `enu, ona je 30 godina mla|a od wega, on dobija dugotrajnu bolest, i jednoga dana umire.

A mlada udovica odahne.

Sa norve{kog Milica Krsti} Sanzberg

115

Sergej Dovlatov

KOMPROMIS SEDMI (Sovjetska Estonija, april, 1976. godine)

„ODE]A ZA MARSOVCA (^ovek i profesija). [ta o~ekujemo od dobrog kroja~a? Odelo koje sa{ije treba da bude moderno. A {ta biste rekli za kroja~a ~iji rad zaostaje za zahtevima mode... dvesta godina?

Me|utim, taj ~ovek u`iva veliki ugled i zaslu`uje najtoplije re~i. Govorimo o kroja~u-modelaru Ruskog dramskog pozori{ta ESSR-a Voqdemaru Siqdu. Me|u wegovim stalnim mu{terijama su {panski grandi i musketari, ruski carevi i japanski samuraji, {tavi{e – lisice, petlovi, pa ~ak i Marsovci.

Pozori{ni kostim nastaje zajedni~kim snagama slikara i kroja~a. On mora odgovarati karakteru epohe, a da pri tome izra`ava duh predstave i svojstva likova. Zamislite Owegina u vre}astim pantalonama ili Sobakevi~a u elegantnom fraku... Da bi stvorio kostim roba Ezopa, Vaqdemar Siqd je morao da prou~ava anti~ko slikarstvo i gr~ku dramu...

Redengot, kaftan, beke{a, koporan, anterija – sve su to strogo odre|ene vrste ode}e sa svojim specifi~nim crtama i detaqima.

– Jedan mladi glumac – pri~a Siqd – me je pitao: „Zar frak i smoking nisu jedno te isto?“ Za mene su to stvari koje se toliko razlikuju, kao televizor i magnetofon.

Kada gleda predstave drugih pozori{ta, Voqdemar Hendrikovi~ s profesionalnom strogo{}u obra}a pa`wu na to kako su odevena lica.

A jedino na predstavama mog omiqenog Vahtangovoskog pozori{ta – ka`e Siqd – zaboravqam na to da 116

sam modelar i pratim razvitak drame, {to je najboqi znak da kostimografi tog pozori{ta rade besprekorno.

Besprekorno radi i sam Voqdemar Siqd, kroja~, slikar, pozori{ni ~ovek.“ Na kolegijumu mi je tekst pohvaqen.

– Dovlatov ume da pi{e `ivo o svakoj budala{tini.

– I naslov mu je efektan...

– Odnekud uzima prave re~i...

Sutradan me zove urednik Turonok.

– Sedite.

Seo sam.

– Razgovor }e biti neprijatan. „Kao i svi razgovori sa tobom, idiote“ – pomislio sam.

– Koja je va{a rubrika?

– „^ovek i profesija“. Zanimaju nas qudi retkih profesija. A tako|e neo~ekivani aspekti...

– Znate li vi profesiju tog va{eg Siqda?

– Znam. Kroja~. Pozori{ni kroja~. Neo~ekivani aspekt...

– To je sada. A ranije?

– Ranije – ne znam.

– Onda znajte: u ratu je bio xelat. Slu`io je kod Nemaca. Ve{ao je sovjetske patriote. Zbog ~ega je i odrobijao dvanaest godina.

– O, Gospode! – rekao sam.

– Shvatate li vi {ta ste uradili?! Proslavili ste izdajnika Rusije! Zauvek ste iskompromitovali zanimqivu rubriku!

– Ali, preporu~io mi ga je direktor pozori{ta.

– Direktor pozori{ta je biv{i ober-lejtnant SS. Osim toga, on vam je plavac.

– [ta zna~i plavac?

– Tako su nekad nazivali homoseksualce. Nije vam se nabacivao?

117

Nabacivao mi se, mislim. I te kako mi se nabacivao. Pru`io je ruku meni, novinaru. Upravo to me je i za~udilo...

Tada sam se setio razgovora sa jednim Francuzom.

Poveo se razgovor o homoseksualnosti.

– Kod nas za to sude – pohvalio sam se.

– A zbog hemoroida kod vas ne sude?! – rekao je Francuz....

– Ne krivim vas – rekao je Turonok – radili ste kako treba. To jest, tra`ili ste odobrewe za kandidata. Pa, ipak, treba biti obazriviji. Izbor junaka je ozbiqna stvar, neobi~no ozbiqna....

O tom slu~aju su dve nedeqe pri~ali u redakciji.

Zatim se istakao moj kolega Bu{. Napravio je intervju sa kapetanom trgova~kog broda Savezne Republike Nema~ke. To je bilo uo~i godi{wice Oktobarske revolucije. Kod Bu{a, kapetan slavi sovjetsku vlast.

Ispostavilo se da je on odbegli Estonac. Zbrisao je leti {ezdeset devete godine ~amcem u Finsku. Odatle u [vedsku. I tako daqe. Bu{ je izmislio taj intervju od po~etka do kraja. Slu~aj je imao odjek, pa su zaboravili na mene...

118

Eva Bernicki

ZEMQU OD NEBA

Ima u`asnih avantura ne mogu da se smeste u poredak sveta pa ~ak i kad bi htele, ne bi mogle da se dogode.

Vislava [imborska

Fundani~a nisu pritiskala jutra. Godinama je usecao navoje na {rafove, otuda mu nije padalo te{ko ni da bu{i i otvara lobawe, promena ga nije previ{e iscrpqivala. I daqe je isto tako pru`ao ruku izme|u malih {iqaka ograde, napipao kuku pored zvonceta, i naslepo je spretno ka~io kqu~, kao da se ni{ta nije izmenilo, mada se ve} nekoliko meseci nije zapu}ivao prema fabrici metala, nego je skretao u pravcu mrtva~nice. Ubrzao bi korake i jo{ ne bi zamakao u krivini kada je u wihovu ulicu ve} skretao po redu vo`we policijski automobil, kotrqao se po otiscima cipela u blatu, izvorni crte` su preoblikovale gume na to~kovima, ispisivale su preko tragova onoga {to se udaqava, kao da su u stopama na{le ne{to za prigovor. xip maskirne boje naj~e{}e je stizao s ukqu~enom o{trom sirenom i bqeskavom svetiqkom, susedi su se ve} bili privikli, nisu uznemireno trzali glavom, oguglali su na prizor i ono {to ~uju, ne bi se ni pomaqali, jer su razumeli da ovu celu veliku paradu izaziva obi~na gre{ka u kontaktu, dok radi motor, plave svetiqke se ne mogu iskqu~iti. Posle nekoliko trenutaka zajedno s bukom motora zamire zavijawe i 119

bledi u pojedincima iskrsla sumwa po kojoj bi trebalo da bude nekakve veze izme|u dva zbivawa, polaska i dolaska, jer se Taran Tula, rejonski poverenik isto tako propiwao na prste, iste`u}i se da bi dohvatio kuku pa mada je obrnutim redom izvodio operaciju, obred se nije mewao, ta otvarao je vrata istim onim kqu~em kojim ih je pre nekoliko trenutaka zakqu~ao Fundani~. Samo se otac Danilo koji je mnogo pro`iveo grizao zbog razlike, pa ipak nije spre~avao promenu li~nosti, prekrstio bi se i povukao u svoju logu u suterenu. Zalud je do wega dopirala odozgo razbludna cika Qubo~ke, stari ve} jedno vreme nije poku{avao da je potisne bukom koju sam podi`e, nije se polivao vodom iz bokala, o{trom britvom se nije strugao, nije spirao lice, nije brisao, trqao dok ne bude suvo, kao ranije. Radije se vi{e nije brijao, pustio je bradu i ostavio da otvor u{ne {koqke gusto zarastu prosede dlakave ~etke. Ujutru, kada bi wegov sin krenuo na posao, on bi privremeno ogluveo.

Fundani~ je mahinalno prevalio put do sive zgrade mrtva~nice, nije ni zapa`ao da je wegov polazak svakog dana sve vi{e gubio od svoga zna~aja. Od kako je preko no}i ukinuta fabrika metala, po~eci su se postepeno slivali u nastavak, ni{ta nije imalo izvor koji bi se ta~no mogao razabrati, identifikovati, a ako ipak jeste, onda su na vrema opet srezani, ~udni patrqci {tr~ali na wegovom mestu, zaokru`enost je uzimala svoje korene iz prolaznosti i zavr{avala se smr}u.

Ako bi uop{te mogao da iz nekog smera izbegne ne{to, to bi jedino mogla biti rakija koja se pekla u predvorju mrtva~nice, ~ije su nepoznato poreklo i sastav osnovne sirovine cirkulisli ogromnim epruvetama. Iz komplikovane naprave od bilo kakve xibre curkao je samogon u ulubqenu metalnu kantu, u posudu u koju se obi~no hvata ki{nica koja curi sa strehe. Fundani~ je direktno iz ove dotrajale posude mogao da naliva u lon~e svoje za{titno pi}e. Najnepodno{qiviji trenu120

ci su bili oni pre ispijawa brqe i trenuci koji slede neposredno posle toga. Jo{ ne bi ni okusio, tek {to ju je prineo ustima, na miris poznatog bu}kuri{a pquva~ka mu je krenula prema grlu, s odvratno{}u je progutao gnusne spla~ine za koje je znao koliko nisu za pi}e, ali ih je iskapio i pored `estokog protivqewa svoje unutra{wosti, jer mora da se pije. Uvek bi strpqivo sa~ekao dok mu se u metamorfozi alkohola nos na neophodan na~in ne ispuni kijavicom, o~i ne prekriju isparewa, glava ne potone u blagotvornu maglu. Potom bi stupio u ledenu prostoriju, zagwurio se u prolaznost i preturao po woj s namerom s kojom obo`avaoci prirode preturaju po plesnivom, trulom jesewem suvom li{}u kada iz prevrnutih slojeva omamqeno udi{u oslobo|eni zapah trulih gqiva koje su po~ele da se raspadaju. U nesvakida{woj situaciji ru`i~asti crvi su grizli wegove sumwe, wegovu rezignaciju mleli u fino bra{no, i ovaj beli prah se razre{avao u alkoholu u neophodnu koli~inu hormona sre}e od ~ega su se sva trupla na polomqenim betonskim stolovima oplemewavala u brqave skulpture. S malo blagonaklonosti mogao je da zapo~ne onaj grandiozni rad preoblikovawa tokom kojega su bri`qivo pripremani zemni ostaci za onoga gore koji }e prema dobijenim formama otvariti i u visine uzdignuti one koji su to zaslu`ili. Budu}i da je za sve ovo izgledala neophodna neusiqena praksa neuqudnosti, za qubav jednostavnosti oni koji su ovde vredno radili uzajamno su se smewivali. Nekoliko meseci od kako je i posledwi stru~ni lekar kona~no oti{ao, u nevinim rukama se na{ao no` koji je odvajao zemqu od neba. Duhovi mogu da krckaju orahe u nekoj prokletoj kuriji sli~no onome kako je Fundani~ lomio, otvarao lobawe, precizno, paze}i da se pridr`ava odre|enih postupaka. \avolski razigrana o{trica pri dodiru {avova lomila je kosti, sem praska ni{ta se nije videlo na kraju alata za secirawe, jer kru`na testera nije izrastala iz ruke delatnika, nego 121

upravo obratno, wen korisnik se pretvarao u deo dr{ke alatke. Nije ga naro~ito zanimao proces konkretne nepristrasnosti, nije ni primetio kako je jednog pospanog jutra o{trica no`a prodrla do bal~aka u wegov `ivot i hitro ga odvojila od sudbine za koju ga je posle toga vezivalo nesigurno dahtawe.

Pridr`avao se iskqu~ivo svojih dobro uve`banih pokreta, a pored wih za krutu, nesavitqivu materiju, ni za {ta drugo. Sem ~elika i kosti lobawe, sve ostalo mu je bilo nepouzdano meko, glibovito, trudio se da se ne zaplete u svoja ose}awa, ali se vi{e od toga u`asavao od mi{qewa drugih, dr`ao se daleko od svakoga i svega. Od onoga {to bi mu spoqa moglo promeniti unutarwe rasprostirawe, sli~no mr`wewu ili vrelini. ^uvao je svoju jalovu stalnost sve dok se po svom tihom `ivotarewu nije mogao pobrkati s bilo kim.

Ponajve}ma se ~uvao od svoje `ene koja po wemu samo iz puke lenosti nije na vreme pustila stalne zube i sada ve}, ako bi i `elela, vi{e joj ne bi mogli da izrastu pravi, jer nema mesta. Mle~ni zubi su joj se doticali, kao kona~na re{etka su se ka~ili jedni za druge, u nedostatku prostora nisu mogli da ispadaju, zato Qubo~ka neukusno srku}e re~i pa ih cedi na usta kao kit morsku vodu. I Fundani~a je pla{io nanos koji se skupqao oko wenog jezika, koji je bio sasvim neprora~unqiv, nestajao je u talasastoj mimikriji, katkada se od wega jedva pone{to videlo, ali u ma kom trenutku mogao je da se nagomila u penastu pohotqivost, poput bezna~ajnog belanca jajeta. Ovaj bezbojni, bezmirisni tok wene `enskosti mogao se lak{e zapaziti prilikom nastupa jeseni kada se zgu{wavao zajedno s jezgaricama divqeg kestena koje su kr~kale na vatri sve dok se ne bi upihtijale u sme{u prqave boje, jeftinu varijantu preskupog lepka koji se mogao dobiti u prodavnici.

Grubo isparewe tutkala od kestena je, iskqu~uju}i svaku sumwu, podse}alo na ogromne po{tanske pakete, 122

na pe~ate koji su se na wima isticali i koje su po{tarice pome{ane sa svojom hemijski ~istom glupo{}u ~inile nedodirqivim prevezuju}i po{iqke jemstvenikom. Qubo~kino negda{we radno mesto rezre{eno je lepkom sumwivog izgleda i tvari, ali istinski pogodnim za tu svrhu, ona ga je prodavala na Pijanoj pijaci, gde je tako|e bez prestanka to~ena votka i dawu i no}u, pa nije ~udo {to se svako kleo u lepak kuvan od kestewa, zna se da nema zahvalnijeg kupca od onoga koji mamuran kupuje. Izuzev Taran Tule, krupnog kapetana policije, koji je ve} prilikom prvog susreta, ne podnose}i protivqewe, naredio `eni s mle~nim zubima da pokupio drangulije, slede}i put }e da joj oduzme svu robu do posledwe tegle. Qubo~ku je mu{karac zapahnuo kobnim, neizbrisivim mirisom belog luka, i ona je odmah otkrila da je to wen ~ovek s kojim je obavezna da zastrani. Ne kao da se to do sada nikada nije dogodilo, ovaj put je, me|utim, ose}ala, kona~no je na{la dostojnog dragana, ta ne mo`e bilo s kim prevariti Fundani~a.

Iz Taran Tule je zra~ila drevna snaga, u pitomijim trenucima dr`ali su da je Gruzijac, a zapravo je bio Kurd, istina, krvna osveta mu je ve} civilizovano kolala u krvi, preko tankog i debelog creva mu se vaqala u krvi zajedno s vrelom lavom axike i pretvarala se u gorkost samo u onim kratkim intervalima kada je ve} bio prinu|en da se oslobodi od taloga iskori{}enog eliksira. Mali i veliki pe~ati bi mu tada isko~ili po ko`i, crvenilom bi premre`ili lice i telo, a u ovom genijalnom prepletu sam bi se koprcao u sopstvenom rafinovanom ropstvu sve dok jednom novom dozom ne bi mogao da |avolski umno`i udove. Qubo~ka se potpuno gubila u wegovim kanxama, osmonogi tiranin bi zaustavio wenu razmenu materije, prekidao joj dah, zavezivao joj jajovod, nekoliko trenutaka je trebalo da u wegovom zagrqaju postane obeznawena jalovica, i nikada vi{e nije `elela drugo dete do ovoga xino123

vskog dragana. Ali je mogu}e da je po`udna `eqa zapqusnula od ve{ti~ije sme{e, svojim prevrelim za~inima u~inila ukusnim bradavice, po~ev od tada kada ju je prvom prilikom okusio i nije ispqunuo s odvratno{}u, ostalo je tako, vi{e nije bio u stawu da prekine jedewe, sve dotle je gutao dok u`areno grlo nije rascepila zajedni~ka snaga belog luka, paprike, paradajza i bibera. Taran Tula je svaki dan zapo~iwao svoje patrolirawe kod Qubo~ke zato {to je mogao da bude siguran da je seme koje je ulo`io prethodni dan sutradan umno`ilo svoj prinos, marqivo je dolazio na berbu, nije ni{ta mogao da ostavi da propadne, ni zrna, ni semen~icu, do posledweg grozda mrezge, nije mogao da se nasiti, posledwi put je na svojoj mamici ose}ao ovaj penetrantni miris `enke pome{an s zadahom divqeg kestena, na majci koja se ve} u svojoj tridesetoj godini izborala kao starica. Do tada je wegov jadni par pro`iveo ceo `ivot, jer u nedostatku vremena godine su se rasule u dane negde visoko u planinama, i kao da je vazdu{ni pritisak istisnuo sokove iz wenoga potro{enog suvog tela, neprekidno je balila, sli~no detetu bez zuba koje tek tako mo`e da sazna svoju sredinu ako je uzme u usta i s ukusom je sisa, krcka. Iskqu~ivo je imala poverewe u ukusne zalogaje, otuda je hranila svoju porodicu time {to hranu prethodno svojim tvrdim desnima temeqno izgwe~i, jezikom razmek{a, pa pquva~kom pro`me. Dan pre praznika nikada nije jela, uporno je gladovala, tokom dugih postova skupqala je svoju u{te|enu izlu~evinu da bi u ~ast gostiju mogla dobro da popquje vaqu{ke od ov~ijeg sira u kotlu koji se pu{i. Posle ovoga sasu{enog kanibalizma imala je nostalgiju, za tim je jurio Taran Tula dok nije na{ao na Pijanoj pijaci mladu roditeqku sa~uvanu u ma{ti. Od kako je u Qubo~ku ispu{tao i isto tako iz we zahvatao sokove, smirio se, kona~no je u sigurnosti mogao da daqe razvija svoju snagu. Svakodnevno je hodo~astio kod svoje dragane po svoju neopho124

dnu dozu, i reda radi tada bi posmatrao oca Danila i hladnokrvno je obesna`ivao jutarwe polaske wegovog sina, gazio tragove wegovih cipela, koristio je sva sredstva koja su od wega zavisila kako bi obli`wi `iteqi poverovali da wihov sused nije ni oti{ao, ta nema kuda, u fabrici su ma{ine stale, niko ne useca navoje na {rafove, a o mrtva~nici su i sami radije }utali, ni za {to na svetu je ne bi pomenuli.

Za to vreme postepeno otrcani ostatak sudbine sve je mawe Fundani~a podse}ao na doga|aje. Wegovu du{u je sve ~e{}e obuzimala sumwa, mo`da se wegov `ivot i nije dogodio wemu, nego nekome drugome, a od ove mu~ne nesigurnosti samo bi se oslobodio kada iskapi prvo lon~e samogona. Slutwe koje su se udaqavale dobro su ga namu~ile, bolno kidale, do grla mu podizale `eludac, xigericu, celim telom je s ga|ewem podrhtavao.

Drugom dozom je potom ponovo nalio svoj ispra`weni drob bez do`ivqaja, od toga mu je bilo sasvim dobro.

Svoje unutarwe organe slagao je nazad sve jedan po jedan, organizam mu ih je uve`bano prihvatao, tokom transplantacije do kraja je ose}ao koliko mu je stran ovaj s kojim se poistove}uje. Mada mu se otac pokazao kao izvrstan donator, wegov grko-katoli~ki otac nije uzalud bio pod stalnom prismotrom sve do smrti.

Jadni~ak, verovao je da }e izigrati svoje promatra~e, godinama je kri{om pripremao kandidate za sve{tenike koji su se, prihvataju}i opasnost da budu otkriveni, maskirali u vodovodara – ili majstora za gas, limara ili inkasanta za struju, tako su pristizali kod svoga u~iteqa. Ocu Danilu je bilo jasno {ta stavqa na kocku, do tada je ve} bio u rudnicima Vorkute. Pogre{io je onda kada je kao dokaz svoga oslobo|ewa prokwi`io ro|ewe sina. Uskoro je postalo o~igledno da je dolazak na svet malog Fundani~a bilo nerazumno i uzaludno opravdawe egzistencije, ali onda je ve} bilo kasno, od suvi{nog testa za hleb preostale su grebe.

Otac je uzalud dr`ao svakog jutra ruku iznad svoje dece, 125

promatra~i su bri`no pazili da fabrika bude nekoliko ulica ni`e, a i po{ta u kojoj je radila wegova snaha da tako|e viri ispod ruke, tako su se oboje na{li izvan blagoslova. Otac Danilo se i nasuprot tome nije predavao, bodrio je sebe, strpqewa je malo, prona|eni sistem }e se pre ili kasnije sme`urati na meru ~oveka, spa{}e sa wega pre{iroka bunda, ispru`i}e se ruke i noge iz wegovog trupa, u glavi }e mu se motati jedna jedina plemenita misao i poput ogromne zmije u celini }e progutati i svariti svet. Tada }e na koncu mo}i da ispa{ta, jer je zarazna surovost zbog koje treba okajavati, i to je boqe od unapred precizno odmerenog `ivota u kojem se pokreti ne doga|aju zbog ne~ega, mi{i}i se trzaju samo po navici.

Taran Tula je voleo da posmatra oca Danila. I pored toga {to je zvani~no bio odre|en za to, zbog ne~ega je smatrao svojom li~nom stvari {to ga dr`i na oku. Ovaj suvi{ni dah ni{ta nije obrazlagalo, me|utim, posle izvesne ta~ke nije bio u stawu da prestane.

Verovatno je bio uzbu|en zbog podmuklih trenutaka kada je svoju divqinu mogao da zamo~i u glazuru pitomosti i da zapazi svoju dobrotu sme{tenu izvan tela.

Mo`da je i Qubo~ka postala wegova dragana u znaku ovog plemenitog kontrasta, a mladi Fundani~ se odista ne ura~unava. Prilikom rasklapawa i najslo`enije ma{ine ispostavilo bi se da je nekoliko {rafova suvi{no, i bez wih ona radi dobro, kao i pre, kada se ponovo sastavi. Poverenik rejona podnosio je pretpostavqenima izve{taje samo o starom, mada to od wega ba{ i nisu o~ekivali, ali on se pridr`avao svoga nekada{weg zadu`ewa, jer vi{e nije mogao da ga ne posmatra, istrajao je do kraja, sve do smrti sve{tenika. Po wegovom govoru je slutio da ve} ne}e dugo `iveti, jer sli~no onima koji se bli`e smrti, ~udno je po~eo da koristi glasove, glasne `ice bi mu se ~esto zbuwivale, jezik vi{e nije priawao za nepce, klizio je po wemu kao klinasti remen koji zvi`di, a wegove povremene 126

visoke vibracije koje se nisu mogle zapaziti ~ovekovim uvom niko nije razumeo, sem slepih mi{eva koji su visili s ispusta suterena. Otac Danilo je neposredno pred odlazak uvideo da je gubitnik. Tu`no je priznao da ga to ne mu~i toliko koliko bi okolina o~ekivala. ^ak se promi{qeno pripremao za trenutak kada }e Taran Tula kona~no zauzeti mesto wegovoga sina, i on, kao roditeq mora da na vreme prihvati u sebe Fundani~a koji se odcepio od svoje sudbine. Bila je potrebna ogromna du{evna snaga za to da mo`e da pripoji jedino svoje dete, pro`ivqavaju}i greh hronoskog greha, da ga bez ostatka i{~a~ka iz se}awa pre nego {to bi ga majka iznela i rodila, da ga sa surovom sebi~no{}u u{mrkne nazad u svoj semeni kanal, kao neku materiju za cepqewe koja jednom i za svagda ~ini za~e}e nemogu}im, kao i uzaludne godine koje su usledile i nisu bile dovoqne za dokaz pre`ivqavawa.

Stari je kao sun|er usisao pogubno saznawe, do krajnosti se rastu`io i ubrzo je stigao trenutak kada vi{e nije mogao da podnese te`inu dok od we strahuje, kri{om se moli za ispuwewe proklete razmene.

Onoga dana kada je truplo wegovog oca preba~eno na secirawe u mrtva~nicu, Fundani~ se bez re~i spremio, bez opro{taja je prekora~io preko praga, s uobi~ajenom bezose}ajno{}u je dva puta okrenu kqu~ u bravi, napipao kuku, obesio kqu~, i tako ostavio svoju upotrebqenu sudbinu, kao i da nije oti{ao. Susedi su jo{ jedno vreme probuckali nemogu}e, posle nekoliko nedeqa pak Taran Tulu su oslovqavali sa Fundani~. Ispo~etka su te{ko mogli da to proslove, pomalo su se stideli, ustezali su se od svoje sitni~ave sumwe. Na koncu, ako ne drugome, morali su da veruju svojim o~ima, naime visina dva mu{karca se mu~no poklapala. Stavqali su nao~ari kako bi dvostruko videli i kroz mutne dioptrije se stapalo u jedno ono {to je prividno bilo razli~ito. Jedno vreme bi opet uzbu|eno trzali glavom kada bi u ulicu skrenula policijska kola s plavim 127

reflektorima, potom je do{la na dnevi red wihova te{ka ma{ta pa su smrtno zavideli Qubo~ki koja vi{e nije morala da na Pijanoj pijaci prodaje onaj prqavi lepak od kestewa od kako se dogodilo ~udo ovome bezna~ajnom, malokrvnom Fundani~u i on se, na zadovoqstvo svih, pretvorio u punokrvnog mu{karca. Po~ev od tada jutra su postala suvi{na, utapala su se u popodneva, u ve~eri, u no}i, ta onoga koji je stizao ku}i uz sirenu koja potresa nebom nikada niko nije video kako odlazi.

Sjajno bi zatajili zoru, jer su se u to ponajvi{e razumevali. Uvek bi na vreme za}utali, u najidelanijem mraku u ~ijoj gustini se jo{ ne mo`e zamisliti praskozorje, a o onom pravom, kada po~ne da svi}e, spretno su rastrubili da nije ni{ta drugo do li obi~na opsena. A za ove savr{eno kreativne amatere sada se vi{e nikada ne}e ispostaviti da li su se spremili za vekove~nost ili upravo za obratno, za strpqivo ~ekawe kraja sveta.

Preveo s ma|arskog Sava Babi}

Bernicki, Eva (Berniczky Éva, 1962) @ivi u Ungvaru (U`gorod, Ukrajina). Novela je preuzeta iz wene do sada jedine zbirke Tojásárus hosszúnapja (2004, Dugi dan prodava~ice jaja).

128

Marija Rjahovska

SINOPTICA

Onomad me izbi{e u redu za hleb. „Mar{ odavde, Rusi{te!“ – „Ama, {ta vam je – vi~em – dvadeset godina sam {titila va{e nebo od grada, od vihora!“ – „[ta se tebe ti~e na{e nebo! Sami }emo se brinuti o wemu!“ – dere se na mene debela Kabardinka, nalik na kladu. I iz sve snage me grunu na tezgu. Otimala sam se iz wenih ruku, kao ptica, ali joj nisam mogla uzvratiti – ni na koga u `ivotu nisam digla ruku.

Slede}eg dan uzeh putni nalog za Minvod. Na grob ba}u{ke Teodosija. Elbrus blista kao presto Bo`ji, Zmejka se vidi, leptiri lete, a ja idem oja|ena, suze lijem. Znoj mi se sliva niz vrat, ogrebotine me peku, bole povre|ene noge. Idem, `edna sam, a vode nisam ponela sa sobom. Na brzinu sam se spremala, svu no} nisam spavala, samo sam plakala. Odjednom iz ku}e izlazi starica i veli: Na, detence, pojedi ovo. I pru`a mi {qive iz hladwaka, na wima se srebri pepeqasta skramica. Meni je onda preko ~etrdeset bilo, a ona meni – detence! Mislim se: ne obra}a mi se to ona, nego ba}u{ka Teodosije. Svi smo mi za wega deca. Pa i u poodmaklim godinama be{e prepodobni kada se prestavio: 148 leta.

Sa tri godine Teodosije je sam oti{ao na Atos.

Postao nastojateq manastira. Posle revolucije, s preko devedeset godina, vratio se u Rusiju, osnovao samostan~i} u Krasnodarskom kraju. Tek {to ga je osnovao – crvenoarmejci ga zatvori{e na Solovkama. Sa sobom je uzeo jednu besomu~nicu. Be{e vrlo lepa. Iz we je izgnao desetoro besova, a jednog ostavio: ko veli, suvi{e je lepa, bludni~i}e ako li ozdravi. Vratio se iz logo129

ra i novi podvig na sebe primio, jurodivosti. Igrao se lopte s decom, `murke, odazivao se na ime Kuzjuka. I niko ni pomisliti nije mogao da taj Kuzjuka zna 14 jezika. Nejednom je Teodosije u ratu spasavao qude: pomeri rukom voz – i odmah na to mesto padne bomba, izvede de~icu iz vrti}a da pro{etaju – „guqu, guqu, guqu“ – mami ih za sobom; deca potr~e za wim, a za decom – vaspita~i: kud ih vodi{, umobolni~e! Tek {to se udaqi{e – razneso{e vrti}.

Pred smrt su ga pozvali da vidi novu crkvu – on po|e, i uzme sanke sa sobom. Na ledu pored crkve se oklizne i padne. Na sankama su ga potom i povezli. A hodio je bosonog i zimi i leti. Ka`u, kad se molio, takav `ar je iz wega izbijao da mu ode}a nije bila potrebna.

Pa se mislim – nije li on prorok Ilija? Samo pod drugim imenom? I re~eno je da }e pred smak sveta Gospod poslati velikoga i stra{noga Iliju ponovo na zemqu. Prepodobni je bio isto tako vatren kao Ilija, i imao je wegov dar da zakqu~ava i otvara nebesa...

I eto, idem ja stazicom, mislim o tome, a gde da idem – ne znam. Re{ih: nikoga pitati ne}u, sama sam du`na sti}i. I skrenuh nalevo. A potom razmi{qam – kada ide{ k svecu, ne sme se levo skretati. Skrenuh dvaput nadesno, gledam: grobi}, gore kandila.

Stigoh – i pri~am s wim kao sa `ivim.

Ba}u{ka Teodosije, {ta da radim?

I odmah mi je dat odgovor: – Treba da se vrati{ u Rusiju, gde su baka i deda tvoj `iveli. – A {ta }u s mojim poslom? – pitam. – Nije li me sâm Gospod postavio u protivgradnu odbranu? U mojoj nadle`nosti je teritorija od Moldavije do Uzbekistana!

Moliti se za Rusiju – eto tvog posla – odgovara on meni.

I mene takav trepet obuze – dvadeset godina sam odradila u Visokogorskom geofizi~kom institutu, sav 130

`ivot posvetila fizici konvektivnih oblaka i gradonosno-olujnih procesa, dve disertacije odbranila! Zar qude spasavati – nije Bo`ji posao? A {ta da radim u sredi{woj Rusiji?

Klonem na travu pokraj grobi}a, smu{ena, i gledam u nebo; a od `ege ni traga nema. Nada mnom najtawi oblaci, bledoqubi~asti, kao kistom narisani. Nazivam ih heruvimskim. I shvatih: na}i }u i ja sebi novo zanimawe, kada do|e vreme.

– Ka`i, ba}u{ka – ponovo pitam – kako ja, usamqena `ena, da se slo`im s prostacima? Ne umem ja to.

– Uzmi zemqice s grobi}a i nosi sa sobom u torbi – ka`e mi glas. – Ne}e te cveliti.

A ja se upla{ih: kako da nosim zemqu sa groba?

I uzeh semenke, ba{ tu behu rasute, neko ih za pti~ice doneo. Dr`im ih u {aci, pa se mislim: ne poslu{ah ja sveca. Preturam po torbi, tra`im gde da ih stavim, vidim – novine sa Sikstinskom Madonom!

Dakle, oprostio mi je moje sujeverje sveti!

I sve sam od tada mislila kako da napustim posao.

De{avalo se, pokaza}e se ovako ili onako. Eto, sedim sa decom, dr`im predavawe – kad sam do{la u {kolu nebo be{e tmurno, takva superjedra* plove! I lepo popri~amo, deca se smeju, postavqaju pitawa, obrazi im se zarumene. Gledamo kroz prozor, a ono se nebo razbistrilo. Posle se smejali: Galina Gracianovna do{la, nebo nam o~istila! Istina je to: duhovno op{tewe uti~e na vreme.

Ali otada mi je sve druga~ije po~elo izgledati.

Mada sam se pre deset godina ostavila uticawa na prognozu – na|oh se nekako u poqu, tuko{e olovom, potom * Superjedro – vrsta kumulonimbusa, velikog, tamnog olujnog oblaka, u vidu planine ili potkovice. Razmera superjedra je ogromna: pre~nika od pedeset kilometara, i visine 10-15 kilometara, tako da gorwim delom neretko prodire i u stratosferu (prim. prev.).

131

srebrom. Se}am se, oblak je bio velik, trom, sa surlom – nalik na slona. Nani{animo ti mi u wega, opalimo – i on se po~e raspadati na pramenove, kao da je `iv.

Meni se odjednom nekako slo{ilo, a sunce za wega za{lo, kao da je zakrvavilo one pramenove...

I jo{ sam zapazila: oblak odgovara ~oveku. Pri tom razli~ito, i taj odgovor zavisi od ve{taka. [to je ~ovek talentovaniji – to mu se on dovitqivije odupire.

Kao da s tobom stupa u sukob. De{avalo se – takav odgovor dâ, da te strava uhvati.

Kod mene se pojavio li~ni, autorski metod predskazivawa vihora. A ranije su smatrali da su vihori nepredskazivi. Po mojoj metodi i sada Amerikanci ra~unaju.

De`uram u aerosinopti~koj grupi. Vidim: u rejonu Rostova nacrtalo se `ari{te – frontovi se spustili i pritisli tropsku masu. Tr~im na aerodrom, vi~em: gde su moskovski leta~i, odleteli? U susret mi ide onako lep momak, plavook: Ma {ta ka`e{, sinoptico? Tako me nazivao – sinoptica. Ja mu vi~em: Volo|a, ne smete leteti – u kasapnicu }ete zapasti! On mi odgovara: a mi }emo ga obleteti! Vratili se, pa pri~aju: na tim prostorima je bio tako ~udovi{tan kovitlac, da je isisao jezero i prebacio ga preko {ume, zajedno sa `abama.

Te iste godine mi se i drugo pokazalo. Predskazala sam drugi vihor – i{ao je od Krasnodara do Maha~kale.

Ba{ na Zadu{nice. Izvrnuo sanduke pod zemqom i poizbacivao ih. Na grobqe je u roditeqsku subotu onda malo naroda i{lo, do{la jedna starica – i spasila se!

Sakrila se u nekoj raci. A autobus sa decom, opet, ne na|o{e... Onda pomislih: a mo`da ne treba ruku Gospodwu ometati?

Tada sam i na jednoj aerokosmi~koj konferenciji srela svog prijateqa, kosmonauta. Pamtim bogato zastoqe – hrenovke, kowak, vo}e, a ja posle onog doga|aja u prodavnice nisam i{la, bojala sam se, jelo mi je donosio brat biv{eg mu`a, Balkarac. I eto, tamo takvo 132

izobiqe, a ja s tim kosmonautom prisela na prozorsku dasku i razgovaram. Nekad sam mu ro|ewe dugo ~ekane k}erke predskazala.

Veli, tebi prvoj pri~am i posledwoj.

Krajem 70-ih smo u orbiti ispitivali Sun~eve erupcije pomo}u spektroheliografa, sve izmene smo bele`ili na filmu. U vreme tog posmatrawa desio se prasak ogromne snage. Iz dubine vatrene lopte na hiqade kilometara grunuo je stub helijuma. I ugledah kroz ure|aj – ka`e on meni – u ogwenom stubu se pojavi{e stotine stradalni~kih lica. Jo{ onda sam pomislila: kad obi~an ~ovek ugleda pakao – posle toga mu nema `ivota. A naglas mu ka`em: Ti{e, Pavlu{a, ne moraju nas ~uti. A on mi odgovara: meni je svejedno, ne bojim se ja nikoga. Vrlo umoran i vrlo spokojan je bio.

I dr`i se tako pravo, i gleda nekud u daqinu. Eto kako blizina smrti uzdi`e plemenitu prirodu... Uskoro je kod Orska zajedno s posadom poginuo pri sletawu.

I tu se doga|a ~udo: {aqu mene na konferenciju u Moskvu, a {ta mislite, kada? – dvadesetog jula! Na Svetog Iliju-proroka! I ja sti`em na najve}i pravoslavni praznik dvadesetog veka.

Od same Moskve nosimo mo{ti prepodobnog Serafima u Divjejevski manastir. Usput sam kod neke starice kupila drveni krst na gajtanu i ko{uqu. Starac, biv{i predsednik kolhoza iz Kazahstana, koji je i{ao pored mene, odsekao mi {tap. I idem ti ja u beloj ko{uqi, s krstom na grudima, bosa i sa palicom. Hodali smo tri dana, ali umor niko nije ose}ao. Pojawe nije prestajalo ni dawu ni no}u, a no}u, kada se lica nisu videla, ~inilo se kao da se ono sliva sa samoga neba. Ko se pod zvezdama molio, no}u, zajedno sa svim svojim narodom – taj ne{to lep{e ne}e do`iveti u svom `ivotu.

Prepodobni Serafim je pre svoga uspewa predao jednoj monahiwi sve}icu, i rekao da }e ga s tom sve}om sestre do~ekati u Divjejevu. Sve}a se predavala iz ruke u ruku 160 godina, predala je jedina `iva divjejevska 133

shimnica Margarita. Tu sve}u su stavili u veliki |akonski sve}wak i nosili.

A kada su podizali krst nad sabornom crkvom Sv. Trojice, ugledasmo ~udo veliko. Oblaci su se razrezali kao brija~em – sasvim ~isto – u obliku krsta svetog Georgija. A koza~ki satnik sa Dona, koji je stajao kraj mene, samo se sru{i na zemqu. I svi pado{e na kolena.

Gospode – ka`e – pa dan pre Jeqcin je vaspostavio Krst svetog Georgija kao nagradu!... Gledam ga, a wemu suze samo kapqu sa brkova.

Posle sam s jednom babom i wenom unukom – one su iz Ulan-Ude doputovale – po{la do trafike da kupim `itije. Prilazimo – a tamo dve monahiwe gorko pla~u, vele, svi su tamo, a nas kaznili prodajom kwiga. Jo{ su, vele, dve sestre ostale u {tali. I samo {to su to rekle – kad odjednom Sunce zaigra u svim duginim bojama. I za wih se dogodilo ~udo – da ne bi bile uskra}ene! Mi popadasmo na kolena i o~i prikrismo rukavima – bolno je bilo gledati, takva je svetlost izbila. Ispade da su u tom trenutku kov~eg sa svetim mo{tima prepodobnog Serafima unosili u sabornu crkvu Svete Trojice.

Nasmejah se: i Serafim je – plameni. Tako se wegovo ime prevodi. A u sebi pomislih: to mi je pozdrav od ogwenog proroka Ilije.

U Naq~ik se nisam vratila. Re{ih da `ivim pokraj Prepodobnog. Stan je budza{to prodao moj dever. Bio je trosoban, s pogledom na brda – ipak sam bila vode}i stru~wak instituta. Za stan u Sarovu nedostajalo je sredstava, kupismo ga u nasequ.

Patos od trule presovane strugotine, vlaga, i {to je glavno – u prizemqu sam, nebo se nikada ne vidi. Ali zato je blizu Prepodobnog. Dobro, ne sasvim blizu, na desetak kilometara linijskim taksijem. Prevoz je sad skup. Tako da u Divjejevo odem dvaput mese~no, ne ~e{}e.

Penzija mi je pet hiqada, za dva dana se potro{i.

134

Unuci za sebe nakupuju slatki{a – a ja dvadeset osam dana ~u~im na zemi~ki i ~aju, ali ni{ta zato, tako je ~ak i boqe moliti se. K}erka, kao i ja, tavori sama, nema mu`a. Na glad se mo`e priviknuti, ali gledati kroz prozor tu|e qude – za mene je od svega gore. Pa i nebo je ovde druga~ije. U brdima je osamnaest kilometara oblaka, a ovde – osam.

Ali postoji i duhovno nebo. Pneumatosfera. Ono {to qudi tvore svojim postupcima. U planinama je, naprotiv, duhovno nebo ni`e i mawe, tamo je vi{e strasti. A nad Sarovom je ono veliko, celu oblast obuhvata. Meni je bilo otkriveno: kad po dopu{tewu Gospoda Rusija bude rasturena – Sarov }e ostati ~itav, i posta}e wena prestonica, Pneumatograd.

Naskomra~ismo i kupismo sala{, za trista pedeset dolara. Podaleko, na petsto kilometara odavde. Krov sam prepokrila, unajmila mu`ike. Ba{ticu zasadila, tako da je k}erci lak{e: ima sve svoje. Sad spavam malo, kao u mladosti. Svu no} gledam u nebo. Na ku}i je pet prozora, na sve ~etiri strane, tako da cele no}i prelazim od jednog do drugog. Na prvom prozoru nebo alevo, ve~erwa rumen se razlila, na drugom, vidi{, jedan kraj ve} postaje qubi~ast, ne stigne{ se nagledati, a na tre}em se ve} ozvezdalo, na ~etvrtom se divim Danici, a na petom – Sunce se ra|a. Sunce se diglo – ja le`em. Pogledam posledwi put na zlatasti oblak – mo`da wegova ~estica doplovi do Naq~ika, do bake? Prolije se kao voda, zatim ispari, ~estice wegove pare dohvati vetar, ona se izme{a s velikim oblakom – i onda ga oblak odnese do Kavkaza...

Baka je u Naq~ik do{la dvadeset druge godine iz Povolo`ja, sama, kao dvanaestogodi{wa devoj~ica.

Kada je ra|ala moju mamu, lekari su joj na{li bolest srca. Rekli su joj: ako ode{ da `ivi{ u planini, ne}e{ umreti. I ona ode. Sama je sebi kolibu napravila. Baka i dan-danas tamo `ivi. Odbila je da po|e sa mnom.

Slede}e, dvehiqadite godine, napuni}e devedeset.

135

Nedavno sam od we dobila pismo: ove godine je bogato rodilo, sama ne mogu skupiti, unajmila sam de~aka iz doline.

Na wenom krovu sam u mladosti sve no}i presedela, u zvezde gledala. Oti{la da se upi{em na MGU, na astrofiziku. Sve zadatke sam re{ila, profesori nisu stigli ni da trepnu. Ne primi{e me – otac mi je represiran. Vaqalo se {kolovati u Naq~iku. Sve sam se smejala: htedoh na zvezde – a moradoh se spustiti na oblake.

Ne mislite da sam sada besposli~arka. Imam ja jo{ posla. Glavni moj zadatak je da pred prorokom Ilijom izmolim grehe za sve nas, sinoptice. Wega se pla{im vi{e nego Gospoda. Gospod mu ka`e: Ilija, otvori nebo, daj ki{u, qudi umiru od gladi. A on odgovara: ne, Gospode, poverio si mi nebo, i sad ja wime upravqam.

Ne}u otvoriti nebo dok oni ne poveruju u Tebe. I Gospod ga poslu{a. I kako da sada isprosim svoje grehe pred velikim i stra{nim prorokom? Jedini on je govorio sa Gospodom ne odvra}aju}i lica. On nizvodi ogaw i grom na zemqu, {aqe vihore i tu~e. Kad je ro|en, an|eli su ga povijali oblacima i dojili ogwem. Eto kome sam se usudila da iza|em na megdan! ^emu da se nadam? Samo zastupni{tvu svetog Teodosija...

Sa ruskog preveo Dragan Bunarxi}

Marija Rjahovska je ro|ena 1975. godine u Moskvi.

136

Kristijan Boben

OBE]ANA ZEMQA

Vama, koji malo putujete, vama, koji nikad ne putujete, ipak se ponekad desi da, nekog dana, sednete u neki voz. Na `elezni~koj stanici, mnogo poslovnih qudi.

Prepoznajete ih izdaleka – po wihovom licu koga nema.

Isti ~ovek u desetinama primeraka. Isti mlad ~ovek, ostareo u svom govoru, balsamovan u svojoj budu}nosti.

Gledate ih pomalo sa strahom, kao {to se u detiwstvu posmatraju suvowavi starci potmulog glasa. Voz sti`e.

To je jedan od onih brzih vozova koje su izmislili poslovni qudi da sebi ugode. Prava linija blistavog voza. Ruka hladnog vetra koja izjedna~uje poqa i li{ava ih wihovih bora, wihovih naglasaka, wihovih nerava. Poqa koja su napustili pogled, qudi i stoka.

Lo{a par~ad zemqe ba~ena psima brzine. Pejza` vi{e nije ni{ta, i zato wime brzo prolazio. Pred tim ni{tavilom pejza`a, postajete svesni ~oveka proizvedenog serijski, odsutnog ~oveka: on ide od Pariza do Tokija, od Tokija do Wujorka. Ide svuda po elektri~noj zemqi kao le{ rasprostrawen u svojoj smrti. Seda u vozove. Seda u vozove koji putuju od jedne ta~ke do druge. Od ni~eg do ni~eg. U svojoj sunovratnoj `urbi, donosi prazninu. Koliko god ~esto govorio, ~uje samo sebe. Koliko god daleko oti{ao, jedino sebe pronalazi. Kuda god pro|e sve boji sivim. Spava u onome {to vidi. Pomi{qate: ti qudi koji putuju, ne na~ine nijedan korak. Oni uop{te ne odmi~u, nikada. Da biste jasno videli neku stvar, treba da dotaknete wenu suprotnost. Vi nikad niste umeli da vidite na drugi na~in: preko senke, idete ka svetlosti. Preko ravnodu{nosti, dose`ete qubav. Isto je i s tim qudima iz 137

luksuznih vozova, no}nih letova. Isto .ie s tim qudima poni{tenim u finansijskoj istozna~nosti koju donose: vide}i ih, otkrivate jedan tip ~oveka koji se ne da umeriti, koji ide mogo daqe nego na kraj sveta.

Vide}i ih, otkrivate izme{tenog ~oveka. ^oveka neute{nog zbog previ{e detiwstva, ili previ{e gladi.

Na wegovom licu, sva neba. U wegovom srcu, svi glasovi. Reklo bi se da postoje dve vrste qudi. Postoji nepomi~ni ~ovek dugih poslovnih putovawa. On ima svoje mesto u svetu. Radi, da bi se sjedinio s tim mestom.

Odatle izvla~i hladne tvari, mrtve jezike. Razum, ambiciju, mo}. Ose}a se podjednako lagodno u industriji kao i u moralu, u svojim qubavima, kao i u svojim ra~unima. Gasi sve razlike u svom jeziku. Kadar je da svuda ra{iri tu bolest kakva je on samom sebi. Mo`e da bude svugde jer pripada svakom dobu. Poslovni ~ovek je samo posledwa mena, najskora{wija, olovnobledog ~oveka. Olovnobledi ~ovek; to je dru{tveni ~ovek, koristan ~ovek, uveren u svoju korisnost. To je ~ovek najslabijeg identiteta – identiteta koji odr`ava stvari u postoje}em stawu, identiteta ve~ne la`i `ivota u dru{tvu. A postoji i druga vrsta ~oveka. Taj je beskoristan. ^udesno beskoristan. On ne izumeva ru~na kolica, kreditne kartice ili najlon ~arape. On nikad ni{ta ne izumeva. On svetu ni{ta ne dodaje niti oduzima: on ga napu{ta. Ili otkriva da je napu{ten od sveta, {to je isto. Vi|aju ga tu i tamo. Tera pred sobom stado svojih misli. Sawa na svim jezicima. Vidqiv izdaleka. On je poput onih pustiwskih qudi, onih plavih qudi . On je poput onih qudi obojenih tkaninom koja ih {titi od sunca. Wemu je srce pro`eto plavim.

Vi|aju ga tu i tamo, u pobunama koje nadahwuje, u plamenovima koji ga pro`diru. U kwigama koje pi{e. Da biste wega videli, vi ~itate. Zbog tih nomadskih ~asova, zbog povetarca jedne re~enice pod zastorima od mastila. Idete od kwige do kwige, od logori{ta do logori{ta.

138

^itawu nema kraja. Ono je kao qubav, kao nada, ono je li{eno nade. Jednog dana ~itate Pasternakovog Doktora @ivaga. Pri~a se de{ava u zemqi va{eg detiwstva – Rusiji. Vi, koji nikad niste napustili svoj rodni grad, francuski gradi} rastu`en industrija, vi koji se bojite najmaweg putovawa, oduvek ste sretali svoje detiwstvo u jednom snu o Rusiji, u snegu jednog }utawa, u belom krznu jednog glasa. Pasternakova kwiga je debela kwiga, kwiga za veliku glad, ta pri~a je kao `ivot, s hiqadama sve}a koje trepere ispod hiqada lica. Re~i, kretwe, pisma. Kowi po`ai. Niske grane zapaqene u {umi du{e. Otvarate kwigu jednog petka uve~e, sti`ete do posledwe stranice jedne nedeqe u no}. Posle treba iza}i, vratiti se u svet. To je te{ko.

Te{ko je i}i od beskorisnog, ~itawa, ka korisnom, la`i. Po izlasku iz neke velike kwige, uvek do`ivqavate onu laku nelagodu, ono vreme zbuwenosti. Kao da je i vas mogu}e pro~itati. Kao da vam voqena kwiga daje prozirno lice – nepristojno; ne ide se na ulicu s licem toliko nagim s tim obna`enim licem sre}e.

Treba malo sa~ekati. Treba sa~ekati da se pra{ina re~i razveje u danu. Od svega {to pro~itate, vi ne pamtite ni{ta, ili tek jednu re~enicu. Vi ste kao dete kome bi pokazali neki zamak i koje bi od svega videlo samo jednu pojedinost , travku izme|u dva kamena, kao da istinska mo} zamka le`i u lelujawu stru~ka korova.

Voqene kwige se stapaju s hlebom koji jedete. Imaju istu sudbinu kao lica koja ste nazreli u prolazu, kao prozra~ni jesewi dani i kao sva lepota u `ivotu: one ne poznaju vrata svesti, uvuku se u vas kroz prozor snatrewa, i u{uwaju se do odaje u koju nikad ne odlazite, najdubqe, najzaba~enije. Sati i sati ~itawa zbog te lake obojenosti du{e, zbog te neznatne promene nevidqivog u vama, u va{em glasu, o~ima, u na~inu na koji se kre}ete i radite. ^emu slu`i ~itawe? Ni~emu, ili skoro ni~emu. Ono je kao qubav, kao igra. Kao molitva.

Kwige su brojanice od crnog mastila, svako zrno se 139

kotrqa me|u prstima, re~ po re~. I {ta, u stvari, zna~i moliti se. U~initi da sve utihne. Udaqiti se od sebe u ti{ini. Mo`da je to nemogu}e. Mo`da i ne umemo da se molimo: uvek je suvi{e buke na na{im usnama, suvi{e stvari u na{im srcima. U crkvama se niko ne moli, izuzev sve}a. One gube svu svoju krv. Istro{e ceo svoj fitiq. Ni{ta ne sa~uvaju za sebe, daruju ono {to jesu i taj dar prelazi u svetlost. Najlep{a slika molitve, najsvetlija slika ~itawa, da, to bi bila ova: lagano sagorevawe sve}e u hladnoj crkvi. [ta vam ostaje od velike Pasternakove kwige? Jedno lice. Lice ~oveka odvojenog od one koju voli hiqadama zima. To lice je u senci. ^ovek sedi za stolom, u brvnari, izgubqenoj u {umi. Pi{e pismo. Pismo je duga~ko, beskona~no. Mastilo sen~i nekoliko stranica. To je sve.

Zaboravqena su imena, doga|aji. Sve je izbrisano. Sve je smrznuto pod jezercima kwige. Ipak ostaje groznica izazvana ~itawem – ona dobra slabost kojoj treba toliko vremena da nestane. Ista ona slabost koju ose}ate posle qubavi, ili pred kraj {etwe. Reklo bi se, nekakav umor, ali umor posebne vrste, umor koji odmara. Pred kwigama, prirodom i qubavqu, vi ste kao kad vam je bilo dvadeset godina: na samom po~etku sveta i sebe. Ne pomerate se. Gledate vozove koji odlaze.

Gledate one koji wima putuju, poslovne qude, olovnoblede qude. Oni razgovaraju, ~ekaju}i svoj voz. Govore o neva`nim stvarima, o novcu. Vi ste voma blizu wih, ali ne ~ujete wihove glasove: jedan zvuk ih zastire, {kripawe pera po hartiji. Neprekidan zvuk, kao da se onaj koji pi{e posvetio nekom beskona~nom zadatku.

Zvuk lagan kao {um snega koji pada na jednu malu brvnaru u Rusiji; obe}anoj zemqi.

(Iz kwige Prazni~na haqinica) Prevela s francuskog Ana Morali} 140

IZ BA[TINE

Nade`da Ili}-Tutunovi}

TU@AN PRAZNIK

Bio je dug i vreo julski dan, koji se ni~im ne mo`e prekratiti. U tek prokopanoj ulici, u ku}erku jo{ neokre~enom, umirao je, na rasklimatanom vojni~kom krevetu, jedan ~ovek. Oko wega su tapkale `ene zabra|ene crnim i {arenim maramama, zgledale se bri{u}i znojava lica, i ~as gasile, ~as palile vo{tanicu: prema tome da li se bolesnik pridizao, {kripavo hvataju}i vazduh ili je, izmo`den, ponovo padao na uzglavqe. @ena je sedela za nezastrtim stolom, ste`u}i ra{~upanu glavu gr~evitim prstima, dok su joj se ivice grubo rendisanog stola o{tro upijale u pune dolaktice. Pod je cvileo pod te{kim koracima `ena, ~ar{av je mlitavo visio na vratima, a iznad svega i svih zlokobno se crnela skoro olepqena tavanica. Dopirao je iz dvori{ta {um vode koja probija prskalicu i {u{ti po {irokom, `ednom li{}u, a zatim je nadirao i pra{qiv miris cve}a, me{ao se sa kiselinom od znoja i zadahom tek utuqene vo{tanice. Sa male poqane iza ku}e dopirao je cik i vrisak dece zanesene igrom. Naro~ito se jedan glas izdvajao, bistar i pun radosti, probijao te`ak sutonski vazduh i ~ar{av na vratima, obletao oko samrtnikove glave, trzao ga iz zanosa. Usne su mu se micale kao da izgovara ime devoj~ice, a `ene su se zgledale, nemaju}i hrabrosti da dete otrgnu od vesele igre, i zagwure u stravi~nu atmosferu smrti.

141

Tek posle su je, kad se mrak ve} zgusnuo i deca se po~ela razilaziti, uveli u usku kuhiwu i utrapili joj komad hleba s pekmezom, govore}i da je ocu vrlo te{ko i da ona mora {to pre zaspati. To se ve} nekoliko puta de{avalo, i devoj~ica poslu{no sede na stoli~icu, grizu}i sitnim zubi}ima debeo komad, i li`u}i jezi~i}em debelu naslagu pekmeza. Za vreme dok je jela, u kuhiwi osvetqenoj kandilom, dok se iz sobe ~ulo samo {aptawe i tapkawe mnogih u`urbanih nogu u papu~ama, ne{to kao sumwa prolete joj kroz svest.

Prestade da `va}e i oslu{nu. ^uo se samo {apat i tr~karawe. „Tata ve~eras ne ka{qe“ – umiri sebe re~ima, koje je majka uvek izgovarala kao umirewe. Pa se zagleda u jednu o~evu sliku iz rata, i strpqivo po~e da broji vojnike na woj. Ali je voqa za jelom pro|e.

Prope se na prste i baci olizani ostatak kroz prozor. „[ari} }e ga ujutru na}i“ – re~e poluglasno i odmah se uvu~e u postequ. I dok su joj pra{qive noge bridele, a glasovi dece jo{ joj odzvawali u u{ima, ona se opet zagleda u mnogoqudnu sliku iz rata, i opet uporno po~e prebrojavati si}u{ne likove vojnika, jedva zvire}i kroz ote`ale kapke.

Kad se ujutru probudila, bila je u tu|oj sobi. Tek {to otvori o~i, pri|e joj tetka-Slavka i po~e je obla~iti. Do|e joj ~udna ta prevelika ne`nost – ta otkad se ve} ona sama obla~i i ~e{qa! Obla~e}i je, tetka-Slavka je krila o~i, {mrkala, i, qube}i je u kosu, kri{om brisala suze. „Sigurno ju je opet ~ika \oka tukao“ – pomisli Danica, pa se snu`di. I ne zapita kako se na{la tu, jer su je vi{e puta tako dovodili na spavawe, po{to je i najmawi gost bio u stawu da zadr`i bes majstor-\oke, raspaqen rakijom. Ona samo sa ~u|ewem opipa veliku ma{nu koju joj tetka-Slavka priveza za ~uperak, i zadovoqno se nasme{i.

Posle su je celo pre podne zavaravali. Nagrnu{e deca kod tetka Slavke, pa objavi{e da su ve} bila kod Dani~ine mame, i da je ona pustila wu dokle ho}e s 142

wima da se igra. Kroz ba{tu je odvedo{e na poqan~e.

Bilo je tu i sasvim nove dece. Sva su joj ukazivala naro~itu pa`wu, i s po{tovawem gledala wenu veliku crnu ma{nu. I svaki ~as joj davali bonbone, biskvite – sve neke fine, slatke stvari koje je ona prvo alapqivo gutala a posle i delila. Sve joj je to bilo ~udno, ali se ose}ala sre}nom, polaskanom. No s ~asa na ~as, ne{to kao sumwa, puna zebwe, prosecala joj misli. Poumila bi da ih ostavi i trkne do ku}e. Ali bi od te pomisli osetila neki ~udan, neobja{wiv strah, pa bi se predavala deci ponovo, sve jasnije ose}aju}i da je ona zbog ne~ega zavaravaju. Zato kad je u jednom trenutku, na poziv tetka-Slavke, sve~ano povedo{e prema dvori{tu, ona oseti da se moralo ne{to veliko, ali stra{no, dogoditi.

Nikad u wihovom dvori{tu nije bilo toliko sveta.

I to pred wihovim vratima. Kad u|e sa decom i ugleda gomilu sveta {to je zakr~io prostor pred vratima, kad ~u pojawe sve{tenika, wu obuze sve~ana, drhtava radost, kao ono na praznik, kad s roditeqima stupa u crkvu. No tada majka u`asno vrisnu. Prilete joj ra{irenih ruku kao da je ve} godinama nije videla, sti{te je uza se i privede kov~egu. Tu Danica ugleda tatu, `u}eg no ina~e, ali blaga i mirna izraza, kakav ve} odavno ne vide na wegovu licu. Nisu mu se te{ko, uz {kripawe dizale mr{ave, izvijene grudi; nisu se savijale ~upave crne obrve, ni stra{no, kao u nekom jezivom zanosu, {irile velike sme|e o~i. O~ni su kapci bili spu{teni, vo{tano `uti, a trepavice su iz wih {tr~ale nekako kruto, kao u lutaka. Izme|u wih, na suncu koje je probijalo kroz breskvino li{}e, svetlucale su beowa~e. I Danici se svide misao da se to otac samo pretvara, kako bi svi ti gosti, koje u posledwe vreme nikako nije podnosio, {to pre oti{li. Zato ona podi`e glavu i pogleda po svima strogo, ~ak sa mr`wom, silno `ele}i da otac, ~im se oni sklone, otvori o~i, ka`e joj {togod. Ali su je sve te 143

mnogobrojne o~i gledale sa`aqivo, s qubavqu i dobrotom. Iz nekih su ~ak tekle suze. I ona odjednom kao da se dotle samo branila od te pomisli, jasno i nezaboravno shvati da joj je otac umro. I zaplaka svim glasom.

Pri|i, ~edo, poqubi ikonicu i ruku tatinu – zarida majka. Htede da je pridigne, ali se zanese i posrnu.

Mamice, nemoj!... vrisnu Danica i oseti kako je neko drugi di`e, prinosi ocu. Ona poqubi ikonu na wegovim grudima.

– I u ruku!

Ona poqubi i ruku o~evu, hladnu na vrelom julskom danu, i pribli`i glavu wegovom licu. Zasu je miris cve}a i vrelog, rastopqenog voska, ali i neki ~udan, neo~ekivan zadah, zbog koga se ona u`asnuto tr`e, te je onaj ~ovek spusti.

Tada po~e{e svi, jedno po jedno, prilaziti mrtvacu.

Nasta neobi~no, sumwivo kome{awe, koje Danicu ispuni te{kom slutwom. Opet za`ele da ih razjuri sve, da prileti ocu i zagrli ga, razdrma ga. No strah od wega, sasvim neki novi strah, zadr`a je. Odjednom majka vrisnu o~ajni~ki, i Danica vide kako podigo{e jedan sanduk, isti kao taj {to otac u wemu le`i, kako ga pokri{e wime, uglavi{e u dowi sa nekoliko sna`nih kucweva, koji kao da joj proseko{e telo. I najednom se seti da je sve isto tako bilo kad je pokojni ~ika-Steva umro. Znala je da }e sad nekoliko qudi poneti sanduk, a `ene poobarati stolice, i da }e ona i majka po}i za kolima, a ceo taj svet za wima. Ona trenutno zamisli povorku iza kola, i de~ake sa krstom i koqivom ispred wih i pred tim sve~anim prizorom obuze je drhtavo ushi}ewe.

– Dan~e, tatu nam nose! – vrisnu majka i povede je posr}u}i. Wu obuze silan bol zbog maj~inog o~ajawa pa po~e da vri{ti. ,,Ne dajte joj toliko da kuka!“ – htela je da moli one unaokolo, ali pomisao da oca nose i da wegov krevet ostaje prazan, u`asavala ju je, i wen je vrisak postajao sve prodorniji.

144

Na izlazu, dok su oca sme{tali u susedove taqige, koje }e jedino mo}i da ga, preko izrovanog puta, odvedu do seoskog grobqa, ona se malo uti{a. Tada jedan od suseda pri|e ~oveku koji je stalno dr`ao Danicu za ruku, i predade mu neki paket. On se sa`e preko we, i pro{aputa majci: Ja poslah jednu `enu... Grehota je, snajka...

I tek tada Danica u tome ~oveku poznade stri-ca Marka, koga je wen siroma{ni otac s gor~inom nazivao „moj gospodin-brat“, a koga Danica jedva da tre}i put vidi. On brzo razmota paketi} i Danica ugleda par crnih, svetlih cipelica, istih kakve je `elela za Vrbicu, a umesto kojih je dobila `ute sandale. Ona ih primi s nevericom i s nespretno{}u ih navu~e na bose, prqave noge. Tada kola jako drmnu{e tatin sanduk, i oni krenu{e uz maj~imo zapomagawe.

I dok je pratwa stupala tromo, pritisnuta julskim suncem, dok je majka neute{no zapevala, Danica se ~as pribijala uz wu pu{taju}i i sama glas, a ~as stezala stri~evu ruku i kri{om pogledala sjajne lakovane cipelice.

UZ PRI^U Nade`da Ili} Tutunovi} (1910-1975) skoro ceo `ivot je provela u Beogradu. Rano je po~ela da objavquje pri~e po periodici i ve} se 1934. oglasila Beogradskim pri~ama u izd. Gece Kona, u presti`noj biblioteci „Na{a kwiga“ koju je ure|ivao @ivko Mili}evi}. ^etiri godine docnije u istoj ediciji {tampala je drugu kwigu pri~a Kroz ulice i du{e. Kako pokazuje Leksikon pisaca Jugoslavije, tek na ovu drugu zbirku kritika je reagovala. Naime, u ~asopisu „20. vek“, redovni kriti~ar ~asopisa B. B. Todorovi}, napisao je karticu negativno intoniranog teksta, isti~u}i talenat pripoveda~ice ali, po wemu, i wenu povr{nost.

145

Danas nam se ~ini da je talenat nedvosmislen, a povr{nost mnogo mawa. U obe kwige Nade`da Ili} Tutunovi} situira radwu po ku}ama, stanovima ali i ulicama Beograda, trude}i se da prika`e dodir starog i novog, gradskog i seoskog, plodno se kolebaju}i izme|u realisti~ki zasnovane socijalne i psiholo{ki profilisane proze. U nekim wenim uspelim pri~ama savremene feministi~ki orijentisane kriti~arke na{le bi zgodnu gra|u za razmatrawe, a oni koji prate istoriju beogradske (novinske) pri~e ne bi smeli da je zanemare. Spretna u dijalozima i ubedqiva u deskripcijama, Nade`da Ili} Tutunovi} je imala nesre}u da Drugi svetski rat prekine prirodan i o~ekivan razvoj wenog stvarala{tva, te je posle Prepune ~a{e iz 1953. u izd. beogradske Prosvete, svakako najboqe kwige koju je uradila, za}utala. Ovu kwigu je, ina~e, te`e na}i u na{im bibliotekama, nego prve dve!

Da je sre}e i pameti, trebalo bi istra`iti doma}u periodiku, te u jednom tomu objaviti sve pri~e zanimqive autorke, otimaju}i je iz zaborava, koji se ukazuje kao wen nepravedni usud. Uostalom kao i usud desetine drugih pripoveda~a iz senke.

Pri~a koju va{oj pa`wi nudi ~asopis „Pri~a“ uzeta je iz druge kwige Nade`de Ili} Tutunovi} i interesantna je po osnovnom, tragi~kom motivu, koji je u ne{to druga~ijem obliku Emir Kusturica primenio u filmu Sje}a{ li se Doli Bel? V. Pavkovi}

146

Zarija D. Vuki}evi}

^UDAN SVETAC! Da ne verujete ni svojim o~ima ni svojim u{ima!

Otac mu je bio autohtoni Slovenac a mati autohtona Slovenka. I on se rodio u Sloveniji. Pa su polako drvarskom trgovinom niz Dravu i Savu dogurali do Siska i tu se ukotvili. Do Drugog svetskog rata postali su te{ki milioneri, a po sopstvenom priznawu `iveli su kao skotovi! Po onoj staroj {kotskoj poslovici: „Kad [koltlan|anin otvori svoj nov~anik mrtav moqac ispada iz wega!“ Dakle, taj Slovenac je u Sisku pre rata i za vreme rata postao ne samo Hrvat, i ne samo Hrvat, nego i velikohrvat, i ne samo velikohrvat – nego i usta{a! Za drvo je bio stru~wak, a za politiku obi~no drvo ili jo{ boqe cepanica! Revolucija im je odnela sve i kad su ga pustili iz zatvora do{ao je sa `enom i detetom da `ivi u Opatiji. Najvi{e se dru`io sa Srbima, pa sam se i ja upoznao sa wim preko wegove `ene koja je kod mene u~ila engleski i ~ija je majka bila Srpkiwa, u~iteqica u Kotoru.

Franc Fericijan pri~ao je sam: – Kad su me zatvorili, prvo su me pitali da li sam sara|ivao sa Nemcima i Usta{ama. „Bo`e sa~uvaj!“ – odgovorio sam ja. „Ni sa jednima, ni sa drugima!“ – Onda su mi pokazali fotografije sa svadbe moje sestre. Za stolom sam sedeo izme|u dva nema~ka oficira, zagrlio ih i veselio se. U zemqu da propadnem kad sam to video! Nije se imalo kud!!

– A kakvo ste ime dali svom sestri}u?!

– Ante!

147

– A kako mu se otac prezivao?!

– Paveli}! – to su bila pitawa i odgovori! * ^udan je to svetac bio! Pored `ena udevao se u na{e dru{tvo koje ga nije ni slu{alo, a jo{ mawe respektovalo. Iz kancelarije je uzimao po pola risa hartije, olovke, fla{u-dve mastila, indigo-papir, i {ta ja znam, i u pola cene prodavao jednom starom kwi`aru u Opatiji. Nije ni{ta krio.

– Mala pla}a, mora se `iveti!

Jednoga dana mi se `alio da mu je direktor prebacio kako na telefonu govori srpski! A ne hrvatski!

– Pa to je jedan jezik, Francek – obja{wavao sam mu ja, ali on je te{ko shvatao.

– Znate, profesore, ja sam poslom proveo dve ili tri godine u Beogradu, pa je vaqda u mom govoru ostala poneka srpska re~!

– Verovatno! – dizao sam ja ruke. Nije vredelo ni{ta dokazivati ni wemu, ni wegovim istomi{qenicima!

Jezikomanija je ve} po~ela da se rascvetava: postojao je srpski jezik, pa hrvatski jezik, pa crnogorski jezik, pa makedonski jezik, a vaqda }e se tokom vremena stvoriti i bosanski jezik i muslimanski, i vojvo|anski, i dalmatinski, i istarski, i kajkavski, i ko zna jo{ koliko geografskih, verskih i dijalekatskih jezika. A da ne govorimo ni{ta o albanskom, ma|arskom i ciganskom jeziku koji `ive u na{oj zemqi, a nisu iz na{e familije!

Ezopov jezik je, ka`u, bio najmudriji u staroj helenskoj kulturi. Neka nam on pomogne posle toliko vekova da se spasemo ove na{e jugoslovenske jezikomanije!!

148

* – ^ujte, profesore! – zaustavio me je Franc jednoga dana na ulici u Opatiji. – U [paniji je instalirana jedna usta{ka radio stanica i svako popodne u 6.25 na toj i toj kratkotalasnoj du`ini daju emisiju na hrvatskom jeziku! Morate je slu{ati! Ima vrlo interesantne stvari za ~uti!!

– Jeste li vi pri sebi, Franc?! Ni vama nije mudro da slu{ate tu stanicu, a jo{ mawe da meni kao Srbinu preporu~ujete! Za{to vi slu{ate emisije te usta{ke stanice?! Jeste li vi usta{a?!

– Bo`e sa~uvaj! – odgovorio mi je Franc glasom koji je odavao neozbiqnu tupavost i nedostatak eventualne odgovornosti.

– Pa za{to je onda slu{ate?!

– Ima interesantnih vesti. Eto, posledwa vest je sa komentarom o Titovom putu „Galeba“ u Indiju, u pratwi dve krstarice i jo{ jednog trgova~kog broda nakrcanog poklonima. Tvrde da sve to ko{ta {est milijardi deviznih dinara!! Znate li vi, gospodine moj, {ta to zna~i {est milijardi deviznih dinara?!

– Ne znam, Franc, a i ne ti~e me se! Mo`da bi boqe bilo da i vi ni{ta ne znate o tome, i da se i vas to ne ti~e! A najboqe bi za vas bilo da tu stanicu uop{te ne slu{ate, i da o nekim emisijama ni{ta ne govorite!

– Pa to su narodne pare!! – besneo je on.

– Sve su pare narodne, Franc, a usta{ke su neprijateqske! Ne vra}ajte se u pro{lost! Gledajte u budu}nost jer tamo vas ~ekaju va{e pare. A sa wima verovatno i blagostawe cele va{e porodice.

Nikad mi vi{e nije spomiwao usta{ku radio stanicu u [paniji. * Iz turisti~ke slu`be u Opatiji sa malom platom i te{kim `ivotnim uslovima pre{ao je na slu`bu u 149

nekom drvarskom preduze}u na Rijeci. Ka`e da je dobio boqu platu i procenat od prodaje. Nije ni sawao u kakvu grandioznu epohu korupcije, podmi}ivawa i zloupotrebe dr`avne imovine progresivno ulaze i kakvi se neslu}eni horizonti otvaraju pred velikim brojem qudi!! On je ra~unao sa procentom, a taj procenat mu je iz dana u dan izgledao kap u moru ili travica na zemqi!!

Putovao je Franc po celoj zemqi i gra|u prodavao na vagone... Za jedan vagon prvo deset hiqada, pa dvadeset, pa jedan pr{ut od pet do {est kila sa fiktivno pla}enim ra~unom i pe~atom za slu~aj da ustreba. Za drugi, tre}i i deseti pr{ut slu`io je i stalno bio u rezervi prvi ra~un.

Prvo je sve dugove i potro{a~ke kredite kradom otpla}ivao. Onda je skupio prili~no na{ih malokrvnih dinara i po~eo da ih pretvara u dolare. Ve} se po~elo da `ivi na visokoj nozi, dok se ta noga nije umorila i sela u sopstveni privatni i luksuzni auto!

Ali, od svega toga stari stari prijateqi koji su tro{ili na wega, wegovu `enu i k}er dok su bili puki siromasi, nisu videli nikakve koristi.

Dva puta u godini ako je upitao: – Profesore, jeste li za jednu kafu?

– Hvala, Franc! Bojim se bi}e zemqotresa!

Jedne ve~eri kod „Zelen gaja“ saop{tio mi je odu{evqeno i to pred celim dru{tvom: – Profesore! U Argentini Paveli} napravio stranku sa Stojadinovi}em!

Celo dru{tvo je prsnulo u smeh!

– Ba{ si sto gradi, Franc! – dobacio mu je jedan Bokeqac sarkasti~no. – Moj bokeqski tovar je pametniji od tebe!

Franc je napustio dru{tvo posle ove politi~ke izjave i nikad vi{e Bokeqcu nije nazvao Boga, niti pri{ao na{em dru{tvu kad je tu bio Bokeqac. ^ak ni onda kada su bili objavili vest da su Paveli} i Stoja150

dinovi} umrli i da su zajedno sa „sporazumom“ oti{li Bogu na istinu! * – Sad neka bude {ta bude! – govorio mi je Franc na terasi hotela „Kontinent“. Ja sam sebe i svoju porodicu potpuno osigurao, ma {ta da do|e! A to }e do}i...

– [ta }e do}i, Franc?!

– Raspad Jugoslavije! Pa gde vi `ivite, profesore?!

Slu{ate li radio?! ^itate li novine?!

– @ivim u Jugoslaviji! A slu{am radio i ~itam novine.

– Pa?!

– Pa, bi}e gu`ve! Velike gu`ve, Franc!

– Krvi do kolena, profesore moj!!

– E, vi preteraste, Franc! Sve }e se lepo svr{iti, Franc.

– Kako crno lepo?!

– Tako! Sporazumom na Jalti...

– Mislite na fifti-fifti?!

– Da! Na fifti-fifti! Nas Srbe }e uzeti Rusi, a vas Hrvate Amerikanci. I time }e problem Jugoslavije biti re{en. Bi}emo zadovoqni i mi Srbi, a o vama Hrvatima i da ne govorimo!

Franc me je gledao ra{irenim o~ima! Nije prosto mogao da veruje da }e se najzad ostvariti taj dugo `eqeni san. Ali, eto, jedan mu Srbin iz Srbije i Beograda ozbiqno govori o tome! Zna~i, istina je!

Bio je sre}an i zadovoqan! Desetak trenutaka je }utao i plivao u }utqivoj radosti... A onda se odjednom trgao i upitao: – A ho}e li pre toga Beograd da nam vrati devize?!

– Ne}e!

– A za{to?!

– Zato {to nas Rusi bez tih deviza ne}e ni uzeti pod svoje! Tako su se Rusi i Amerikanci dogovorili! Pa sad birajte, Franc, ili da ostanemo s vama ili da 151

nosimo Rusima va{e devize? Rusi }e nam ih sigurno uzeti bez milosti, bilo da su va{e ili na{e! A mogu da se naqute, pa da celu Jugoslaviju uzmu i onda odo{e wima sve devize i sve ostalo!

Na tu misao Franc preblede...

– [ta?! I nas Rusi da uzmu pod svoje?!

– Kad ne date devize!

– Neka ih nose, vrag ih odneo!! * – [ta se to desilo u Kara|or|evu, profesore?! – dojurio je Franc kao bez du{e, sav usplahiran i pro`et nekom panikom koja se sa vrha kao lavina s jezivom tutwavom vaqala nani`e!

– Ru{i se Jalta, Franc! Fifti-fifti ode u tandariju! Ne}e nas ni Rusi ni Amerikanci! Ne}e ni devize!

Franc je zinuo od ~uda.

– Pa, {ta ovo treba da zna~i, profesore?!

– Novo Ujediwewe Jugoslavije.

– Pa, ko je Ujediniteq?!

– Tito!

– Eh, Tito! Prazna pu{ka!

– Napunio je pu{ku!

– ^ime?!

– Jugoslovenskom Narodnom Armijom! I to ovoga puta ozbiqno! Puca}e u sve neprijateqe Jugoslavije, cele i jedinstvene Jugoslavije od Triglava do \ev|elije!

Franc je zanemeo od ~uda!

– I jo{ ne{to da vam ka`em, Franc. Zavucite se u mi{ju rupu i mudro }utite. I gledajte svoja posla i svoju porodicu. Svi znaju da niste s na{e strane barikade i ne bih `eleo da vam ko`e vise na {iqku!

Te ve~eri Franc je oti{ao ku}i duboko nesre}an, ali je prvi put kao ma~e ne{to progledao...

Primo{ten, dec. 1971.

152

ZARIJA D. VUKI]EVI] (1898-1978) zna~ajno je ime kragujeva~ke kulture. Taj zna~aj naknadno otkrivamo, po{to {to smo tek sada u prilici da damo potpuniju sliku wegovog, pre svega, kwi`evnog rada.

Zarija je bio i profesor gimnazije, prozni pisac, prevodilac, publicista, delom i politi~ar.

Zarija Vuki}evi} ro|en je u Vaqevu 1898. godine, ali je po svemu ostalom pripadao Kragujevcu gde se i {kolovao i dugo `iveo. Kao dobrovoqac u~estvovao je u Prvom svetskom ratu, pro{ao strahotu Albanije i Krfa i kao srpski |ak bio je upu}en na {kolovawe u Francusku i Englesku. Na Kembrixu je studirao engleski jezik. U kragujeva~koj Mu{koj gimnaziji bio je profesor 1924-1933. godine, a u isto vreme bio je i upravnik Javne (narodne) biblioteke u Kragujevcu, predsednik Akademskog pozori{ta, predsednik fudbalskog kluba „[umadija“ i osniva~ i urednik lista Javno mwewe. 1933. godine preme{ten je u Ministarstvo inostranih poslova, gde je bio prvo sekretar a onda i na~elnik kraqevske kancelarije i na ovoj du`nosti je penzionisan posle kapitulacije Kraqevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata jedno vreme radio je kao honorarni radnik Ministarstva informisawa, a zatim je, iz zdravstvenih razloga, penzionisan. Posle rata uglavnom je `iveo u Opatiji, gde je i umro 1978. godine.

Wegova obimna rukopisna ostav{tina, od preko 4.500 stranica, pohrawena je u Narodnoj biblioteci „Vuk Karaxi}“ u Kragujevcu.

Zarija se jo{ od gimnazijskih dana, pa sve do smrti, bavio kwi`evnim radom. Wegovo delo je obimom veoma veliko, ali malo poznato {iroj kulturnoj javnosti. Za `ivota je objavio samo dve zbirke pripovedaka, Kad sudbina flertuje (Kragujevac, 1932) i Na `ivotnim 153

krivinama (Beograd, 1936), i mawu istorijsku monografiju Crkva Svetog \or|a na Oplencu (1935, 1990), kao i izvesne kritike, prikaze i predavawa. Tu su, naravno, i prevedene kwige, sa engleskog jezika: dela Pristlija, Xeroma, Londona, Drajzera i dr (posle rata `iveo je, uglavnom, od prevodila~kog rada).

Rukopisnu ostav{tinu, izme|u ostalog, sa~iwavaju nekoliko romana (roman Ve~era u kraqevskom dvoru je objavqen 2003), vi{e pripoveda~kih rukopisa (zbirka Anglosaksonski medaqon objavqena je 2002), brojni zapisi, eseji, se}awa, predavawa i uspomene (kwiga Eseji, predavawa, uspomene {tampana je 2007), kao i obimna prepiska.

Pripovetku „^udan svet“ preuzeli smo iz rukopisa zbirke Strogo poverqivo, koja je, uglavnom, pisana u poznim pripoveda~evim godinama, kao odjek maspoka u Hrvatskoj, gde je `iveo.

Izbarao i bele{ku napisao Mirko Demi}

154

Kristina Stevanovi}

RA\AWE MODERNE PRI^E – – KARIKA KOJA NEDOSTAJE

Ve}ina savremenih prou~avalaca istorije srpske kwi`evnosti smatra da je u modernisti~ko/avangardnom periodu upravo proza pretrpela najradikalnije promene, odnosno da se avangardne te`we najizrazitije manifestuju posredstvom proze (Dombrovska-Partika, 1997, 115; Panti}, 1999, 44-54; Stojanovi} Pantovi}, 2006, 116). Naime, kratke prozne vrste su usled svojih generi~kih osobina bile osobito podesne za morfolo{ko-narativne eksperimente koje su stvaraoci imali u vidu. Istovremeno, proza je vi{e od ostalih `anrova vezana za mimeti~ki odnos prema svetu. Otud potreba da se upravo u okviru proznih `anrova raskine sa tradicionalnim na~inom mi{qewa i pisawa. S druge strane, poja~avalo se nepoverewe prema velikim, romanesknim formama koje vi{e nisu bile u stawu da izraze dinamizam i destabilizovanost modernog ~oveka i krizu wegovih spoznajnih mo}i. Uslovqena principom intenzivnog kretawa i veoma ~esto principom akauzalnosti, forma nove proze te`i ka sa`imawu i zgu{wavawu, ka kratkim proznim vrstama.

Uspostavqawe novog proznog koncepta artikulisano je u predratnoj prozi Stanislava Vinavera i Isidore Sekuli}, mada se i ranije javqaju dela sa izvesnim modernisti~ko/avangardnim potencijalom. Ovde najpre imamo na umu Danicu Markovi}, ~ija proza nam je doskoro bila nedostupna. Vinaverove Pri~e koje su izgubile ravnote`u i Isidorina zbirka Saputnici objavqene su 1913. godine, a Dani~ina pri~a Krst 1902. god. Iako ne pripadaju tre}oj deceniji koja je kqu~na u 155

pogledu promene narativne paradigme, navedena dela svojom morfolo{ko-narativnom inovativno{}u spadaju u korpus koji raskida sa tradicionalnim, realisti~ko-mimeti~kim shvatawem proznog `anra.

Zahvaquju}i modernoj svesti kojom su raspolagali pomenuti autori, poigravawe sa konvencijama pripovednih `anrova neumitno je vodilo ka promenama na dubqem strukturnom planu.1 Novi prozni model uspostavqao se na u zavisnosti od specifi~nih poeti~kih zahteva i narativne osve{}enosti pisaca i spisateqica. Iako je ovaj period vrlo te{ko podrediti jednozna~noj istorijsko-kwi`evnoj formuli zbog izrazito individualnih poeti~kih koncepcija2, postoje izvesne srodnosti na poeti~ko-idejnom i morfolo{ko-narativnom planu. Te srodnosti su posledica moderne esteti~ke i kwi`evne svesti o aksiolo{kom i ontolo{kom raspadu stvarnosti, o potrebi stvarawa nove slike sveta i Novog ~oveka. Nova slika sveta je slika iznutra; dolazi, zapravo do stravi~nog pounutra{wewa sveta. Tako umetnik, iz unutra{we perspektive kreira sopstvenu stvarnost, stvarnost teksta koja je fragmentarna, akauzalna, re~ju, odraz uznemiruju}e destabilizovanog identiteta.

Kriza spoznajnih mo}i dovela je u sumwu prikazivawe uzro~no-posledi~nog, logocentri~no ustrojenog sveta. Ve} u pri~i Krst Danice Markovi}, 1902. godine, uo~avamo fragmentarnost u strukturi teksta, 1 Moderna struktura diskursa podrazumeva promene u pripoveda~koj perspektivi, modusu pripovedawa, u koncepciji likova, kao i u wihovom odnosu prema fabuli i si`eu.

Videti Bojana Stojanovi} Pantovi}, Morfologija ekspresionisti~ke proze, Beograd, 2003, 81-87.

2 Up. Marija Dombrovska-Partika, Biblioteka Albatros i Beogradska kwi`evna zajednica Alpha – re~ je o jedinstvu suprotnosti, Kwi`evna kritika, Beograd, godina XXVI, 1997, 115.

156

simultani stil, prisustvo ekspresionisti~kih toposa i svest o egzistencijalnoj dihotomiji. Druga Dani~ina pri~a, nastala 1927. godine, iako mawe smela u pogledu narativnih re{ewa, iskazuje avangardni duhovni stav o svetu iz perspektive decentriranog subjekta. Osu|ena na palanku, ku}u, bra~nu postequ, pa ~ak i sopstveno `ensko telo, naratorka/junakiwa pri~e Doziv ne~astivog priziva ~in pobune protiv oko{talog falocentri~nog i logocentri~nog sistema vrednosti u kome ona ne mo`e da se utemeqi.

Najavqena egzistencijalna ugro`enost kulminira}e 1913. godine u zbirkama Isidore Sekuli} i Stanislava Vinavera. Isidorini Saputnici su zbirka koja se sastoji od {esnaest kratkih proznih tekstova ~iji je `anr te{ko precizno definisati. Zasigurno je re~ o proznim `anrovima; ta~nije o noveli, kratkoj pri~i, crtici, pesmi u prozi – ipak, svi oni problematizuju dihotomiju izme|u proze i poezije. Prozni modeli ovih tekstova pokazuju da je do{lo do pomerawa `anrovskih granica izme|u proznih vrsta, ali i do pesni~kog oblikovawa proznog teksta. Lirski postupak uti~e na promenu strukture teksta u smislu da se u wegovom sredi{tu nalazi jedinka sa svojim predstavama, a prozni model je u funkciji predstavqawa subjekta i sveta koji se oblikuje iz unutra{we perspektive.

Prikazivawe apstraktnih, du{evnih i duhovnih stawa kao {to su samo}a, umor, tuga, nostalgija, zahteva da se kao predmet pri~e pojavquje pripoveda~, wegov polo`aj u prikazanom svetu i stav prema ispri~anim doga|ajima.

Tematizacija „ja“ subjekta u prvoj Isidorinoj zbirci pokazuje da se radi o pripoveda~u koji vi{e nije koherentan nosilac smisla u strukturi teksta, ve} je vi{estruko udvojen (Stojanovi} Pantovi}, 1997, 170).

Disocirani subjekt ispoveda nemo} u poku{aju da defini{e svet i svoje mesto u wemu; intenziviraju}i na taj na~in sopstvenu egzistencijalnu dihotomi~nost, 157

odnosno nemogu}nost da uspostavi unutarwu celovitost.

Disocijacija subjekta kao poetolo{ko-idejni aspekt teksta ostvaruje se kroz postupak analiti~ke introspekcije i to pripovedawem o sebi /self narration/ i citirawem sopstvenog monologa /self-quoted monologue/.

Primewuju}i navedene postupke u prikazivawu svoje svesti autorka sugestivno prikazuje stawe teskobe koju proizvodi logika kruga i svoj bunt protiv tiranije logocentri~no ustrojenog sveta. Pripovedni poliperspektivizam svakako predstavqa novinu u odnosu na sveznaju}eg pripoveda~a, sigurnog u svoj identitet i sopstvenu mo} razumevawa sveta koji prikazuje.

No, pored pomenute naratolo{ke inovacije koja dominira u zbirci, treba skrenuti pa`wu na postupak koji je samo jednom primewen ali ima vi{estruke semanti~ke implikacije. Re~ je o naratolo{koj transgresiji koju autorka koristi u tekstu Nostalgija. U ovom tekstu autorka ukida gramati~ku kategoriju svoga pola i uvodi naratora mu{koga roda iz ~ije se perspektive sagledava svet i tematizuje nostalgija za otaxbinom. Ovde se, dakle, ne problematizuje odnos biolo{kih polova, ve} se potencira kulturolo{ki pol/gender. Mewaju}i pripoveda~ku perspektivu, autorka pribavqa sebi mogu}nost da promi{qa duhovnu kategoriju koja je u patrijarhalnom srpskom dru{tvu privilegija mu{karca. Istovremeno, patrijarhalna norma podrazumeva postojawe jednoobrazne patriotske formule kada su mu{karci u pitawu. Aktivni, herojskoratni~ki kodeks retko je problematizovan, pogotovu od strane spisateqica. Na~in na koji narator u tekstu Nostalgije problematizuje svoj ontolo{ki status izlazi iz okvira postoje}e epske matrice. Naime, narator je odlaskom u tu|inu, uskratio sebi mogu}nost da se ostvari kao ratnik, branilac ro|ene zemqe. No, ta izvesnost nemogu}nosti povratka u otaxbinu ne izaziva u pripoveda~u revolt ili `equ za akcijom da 158

se to stawe promeni, {to bi bilo u skladu sa tradicionalnim epskim obrascem. Pripoveda~, naprotiv, ispoveda pasivnu rezignaciju koja vodi ka otu|ewu od sopstvenog bi}a.

Naratolo{ka transgresija koju je autorka preduzela, obezbedila nam je sagledavawe sveta iz perspektive „jalovog“ ratnika i sagledavawe drame koja se de{ava u wegovoj svesti. Jednokratnim prodorom u Drugi kulturolo{ki identitet Isidora razgra|uje mit o mu{karcu-ratniku, uvode}i u wega duhovnu slo`enost koju qubav prema otaxbini mora da podrazumeva.

Pri~e koje su izgubile ravnote`u Stanislava Vinavera nastale su tako|e 1913. godine, te ovu godinu mo`emo zaista smatrati prelomnom kada je u pitawu razvoj srpske moderne proze. Prozni model koji nam Pri~e otkrivaju veoma je heterogen u pogledu narativnih postupaka. U svakom tekstu autor na druga~iji na~in konstrui{e proznu strukturu koja je otklon od tradicionalno-mimeti~ke narativne sheme. Termin konstrukcija namesto tradicionalnog termina kompozicija teksta ukazuje na prisutnost samorefleksije narativnog postupka i na svesno isticawe iluzije pripovedawa. Upotreba narativnih strategija, u Vinaverovom slu~aju, proisti~e iz wegove poeti~ko-esteti~ke platforme. Svaki narativni gest kojim se autor opire nekoj kwi`evnoj konvenciji ne treba shvatiti samo kao destrukciju tradicije, jer je on, po pravilu, nosilac polisemanti~ke implikacije. Primenom razli~itih modusa pripovedawa kao u pri~i Pismo gospodina Trajka ]iri}a konstrui{e se tekst koji pru`a vi{e mogu}nih ~itawa ~ime autor izra`ava saznajnokriti~ku svest prema realnosti i jeziku. Jezik je shva}en kao medij koji je sposoban da realizuje i prisutnost i odsutnost logosa, te umetni~ko delo postaje stvar „samovoqe“ svoga tvorca koji poku{ava da razli~itim naratolo{ko-retori~kim re{ewima kreira stvarnost teksta.

159

U ve}ini tekstova zbirke deformacija tradicionalnog pripoveda~kog postupka ima za ciq da izrazi svest o ispraznosti civilizacijskih normi u svetu koji se rasta~e. Svet, masa, dru{tvo se obesmi{qavaju kroz sukob sa pojedincem, sa subjektom kome ekspresionisti~ka ontologija pretpostavqa „magi~nu svemo} Ja“ (Bogosavqevi}, 1995, 246).

Nakon Velikog rata moderna svest postaje ironi~na, cini~na, svesna paradoksalne stvarnosti u kojoj ne postoji mogu}nost utemeqewa. Otud otklon od realisti~ko-mimeti~ke slike sveta ide u pravcu groteskno-fantasti~kog diskursa koji oblikuje distorzi~nu sliku stvarnosti kao u pri~ama Milo{a Crwanskog i Stanislava Krakova. Crwanskovu zbirku Pri~e o mu{kom mo`emo definisati kao lirsku prozu3 u kojoj se stvarnost u tekstu oblikuje fragmentarno, simultanom tehnikom („kino“ stil) kojom se lomi hronolo{ka osa doga|aja, a uvode se kratki kaleidoskopski vremenski ise~ci koji se slobodno kombinuju (Ko{ni~ar, 1995, 93). U ve}ini pri~a fabula se redukuje na motivske nizove kojima se sa`imawe sadr`aja posti`e ponavqawem ili varirawem jednog iskaza.

Pripoveda~ka proza Dragi{e Vasi}a imala je veoma specifi~nu sudbinu u pogledu kwi`evno-kriti~ke recepcije. Za razliku od Isidore Sekuli}, Stanislava Vinavera i posebno, Rastka Petrovi}a ~ija je kratka proza bila anatemisana od strane kritike, ali i nedovoqno ~itana, Dragi{a Vasi} je u vreme objavqivawa svojih dela, bio veoma cewen kao pripoveda~.

Me|utim, u periodu koji }e uslediti, politi~ka biografija Dragi{e Vasi}a prouzrokovala je potpuno ignorisawe wegovog kwi`evnog dela. Period ne~itawa Vasi}evih dela trajao je sve do devedesetih godina pro{log veka, kada je, zahvaquju}i radu Gojka Te{i}a, 3 Up. Bojan Jovi}, Lirski roman srpskog ekspresionizma, Beograd, 1996.

160

Vasi}eva proza opet do`ivela recepcijski klimaks.

Savremeni pisci u Vasi}u prepoznaju svoga poeti~kog prethodnika, o ~emu najboqe svedo~i misao Miroslava Josi}a Vi{wi}a: „Ako je ruska proza iza{la iz Gogoqevog [iwela, onda je sva srpska proza spala s Dragi{inog Vitla“ (Te{i}, 1990, 16).

Savremena teorijska istra`ivawa Vasi}eve kratke proze rezultirala su ocenom da se prozni model uspostavqen u prve dve zbirke Utuqena kandila (1922) i Vitlo i druge pri~e (1924) kre}e u okvirima tradicionalne, relativno stabilne mimeti~ke narativne strukture, dok je na poetolo{ko-idejnom i retori~kom planu do{lo do inovacija (Lompar, 1994, 200; Stojanovi} Pantovi}, 1998, 104). Me|utim, pa`qivom analizom pripoveda~kih modusa mo`e se primetiti da Vasi} veoma ve{to bira pripoveda~ke moduse (naj~e{}e pripovedawe u prvom licu), koriste}i unutra{wu i spoqa{wu fokalizaciju, kako bi prikazao modernu, neuroti~nu svest naratora/junaka. Pri tom, retrospektivnim postupkom potencira se zao{trenost odnosa izme|u pripoveda~kog ja – posleratnog ~oveka i do`ivqajnog ja – predratnog ~oveka. Manipulacija pripoveda~kim modusima proizvodi naratora koji sumwa u sopstveni pripoveda~ki autoritet, kao u noveli U gostima ili u Sumwivoj pri~i. Odnos naratora prema ispri~anom je nejasan, potencira se nepoverewe u naratora ~ime se koketira sa sve{}u o iluziji pripovedawa. Raslojena i disperzivna figura pripoveda~a oblikuje pri~u o egzistencijalnom krahu, o nemogu}nosti uspostavqawa identiteta u savremenom svetu. ^ini se, dakle, samo na osnovu ovih nekolikih zapa`awa da prozni model Vasi}evih pri~a zna~ajno izlazi iz okvira realisti~ke poetike i pribli`ava se modernom proznom diskursu, o ~emu bi trebalo vi{e razmi{qati i pisati.

161

Ovaj kratki pregled je, zapravo, poku{aj da se sagleda razvoj promena u jednom izvanredno zna~ajnom periodu za srpsku prozu, sa poetolo{kog i naro~ito, morfolo{ko-narativnog aspekta. Mo`e se uo~iti da su, u pogledu navedenih aspekata, promene vrlo srodne jer su, kod svih autora i autorki, manifestacija radikalne promene duhovnog stava o svetu decentriranog subjekta. Po na{em mi{qewu, ovaj period do`ivqava vrhunac u kratkoj prozi Rastka Petrovi}a. S jedne strane, Rastkova proza je svojevrsna disharmoni~na suma sumarum avangardnih te`wi u na{oj prozi. S druge strane, wegova poetika je autohtona, usamqena i te{ko pronalazi poeti~ke naslednike. No, o Rastkovoj pri~i koja pri~a pri~u o razgradwi pri~e, drugom prilikom.

Kristina Stevanovi} (Ba~ka Palanka, 1970) magistrirala je na Katerdri za srpsku kwi`evnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavquje u periodici..

162

Dragana Beleslijin

^ETIRI FANTAZIJE NA TEMU: PRI^E JUDITE [ALGO Judita [algo, Da li postoji `ivot, „Vreme kwige“, Beograd, 1995. „O ~emu da pi{em?

To sam ve} pitala i malo~as. Godinama poku{avam da pi{em. Re~i su mi u pripravnosti, imam {ta da ka`em, ali ne znam o ~emu.“ Ovako po~iwe zbirka pripovedaka Da li postoji `ivot (1995). Judita [algo je sama naslovila pri~e Faraon, Hektorov kow i Preobra`aj. Zasebnu, pak, celinu, ~ine Pri~e bez naslova. To su crtice, koncepti u kojima se razvijena fabula sa`ima u nekoliko re~enica, rekli bismo: prepri~ava, a ne pripoveda.

Posebnu skupinu ~ine pripovetke koje autorka ispisuje u specifi~nom obliku koautorstva sa Zoranom Mirkovi}em, Vojislavom Despotovim, Nedom MirandBla`evi}, Miroslavom Mandi}em, Otom Tolnaijem, Simhom Kabiqo i Vujicom Re{inim Tuci}em. Iako smatramo da su Pri~e bez naslova pa`we vredni oblici, kojima }e se autorka vra}ati i docnije (konkretno, u kwizi Hronika, objavqenoj 2008. godine, gde su u posebnom poglavqu, nazvanom Bele{ke iz radnog dnevnika, tako|e zastupqeni), predmetom na{e pa`we, zbog naratolo{ke kompleksnosti, tematske raznovrsnosti, specifi~ne pozicije u odnosu na neoavangardne i postmodernisti~ke tokove kojima istovremeno pripadaju, bi}e pri~e za koje na samom po~etku autorka veli da su „nastale po naslovima“ gore navedenih sedam li~nosti. Ovoj skupini pridru`i}e se i interpretativno zavodqivi tekst Hektorov kow.

163

I JUNACI I DARODAVCI 1. Razgovaram sa Miroslavom Mandi}em O kwizi Prostak u no}i. on mi predlo`i da napi{e, jednu pesmu, za prostaka‌ 4. Kada sam stigao kod Vujice i objasnio mu kako sam napisao ovu pesmu, on je rekao: ti si znati`eqan.

5. Ja sam ponovio.

Ti si znati`eqan.

V. R. Tuci}, Petokraka Mogu li se darodavci naslova prevesti u darodavce ideja pri~a? Ostaju li oni, u tom slu~aju, samo li~nosti kojima se zahvaquje, ili bivaju uvu~ene u kompleksan odnos koautorstva? Kako se, daqe, u pri~ama odnositi prema wima? Drugim re~ima, ometa li wihov „spoqa{wi status“ wihovu integraciju u strukturu pri~a? Mo`emo li ih, slobodno, nazvati likovima, agensima, pokreta~ima radwe?

I ko su, zapravo, oni: dragoceni kriti~ar i sabesednik, uvu~en i u roman Trag ko~ewa, kao wegov prvi ~italac (Mirkovi}), protagonista scene iz porodi~nog `ivota (Despotov), korespondentkiwa i junakiwa ma{tovite povesti (Mirand-Bla`evi}), pasionirani ~italac, koji donkihotovski `ivi kwi`evnost (M. Mandi}), te lik-stvaralac u nagla{eno politi~kom kontekstu kojim je sputan (Tolnai, Tuci}), ali i junakiwa vidno distancirana u odnosu na narativni nivo pripovetke (Kabiqo). Ukratko, bri`qivo su birani, kako po prijateqskim, tako i po literarnim vezama.

164

Wihova uloga u procesu nastajawa teksta, wihova arhitekstualna figuralnost, inicirala je ne samo smer kretawa dinami~kih motiva pri~e, ve} i specifi~nu meta-perspektivu, okvir naracije, pa i ustaqeni red kompozicije: najpre je dat opis li~nosti kojoj pri~a duguje naziv, zatim sledi povezivawe naslova s li~no{}u, koje varira od proizvoqnog i ~esto eksplicitno, programski „nategnutog“ (Mirkovi}, Kabiqo, Despotov), do konkretnog, gde se likovi odli~no uklapaju u strukturu pri~e, a zanimqivi trenuci biografije postaju predmetom pripovedawa (Tuci}, Tolnai).

Ipak, favorizovati bilo koju od navedenih uzajamnosti, puteva pri~e, bilo bi nezahvalno. Dok u pri~ama Da li postoji `ivot? i Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti 25. septembra 1988. u Novom Sadu narativni plan po uzbudqivosti i sadr`ajnosti konkuri{e diskurzivnom, dotle je odsustvo radwe u drugim pri~ama nadokna|eno upe~atqivim i ve{tim portretisawem (npr. specifi~ni umetni~ki lik Miroslava Mandi}a u pri~i Irena ili o Marini ili o biografiji). Posebno je, s pozicije otklona od naracije i wene isprepletenosti sa meta-perspektivom, interpretativno izazovna pri~a Kako se grof od Poitiersa preodijevao u razne haqine kako bi nepoznat ku{ao `ivot u razli~itim stale`ima i zvawima, u kojoj se kontrast narativno – deskriptivno poja~ava ne samo fantastikom i specifi~nim, nagla{eno travestijskim dekorom (kao da se radi o obradi neke ve} postoje}e kwi`evne forme, ponajpre bajke), ve} i grafi~kim re{ewima u kojima se radwa, odnosno, primarna pripovest, ispri~ana u tre}em licu, ispisuje normalom, a diskurzivni otklon, meta-perspektiva, kurzivom, u formi poslanice (datirawe, konvencionalni po~etak pisma). Metatekstualnu poziciju pa, samim tim, i problematizaciju autorstva nagla{avaju i kroatizam „ku{ati“, te ijekavica u naslovu – odlike pisma i govora Nede Mirand-Bla`evi}.

165

Ako jedna zbirka pripovedaka sadr`i, izme|u ostalog, neimenovane pri~e, za{to se onda ve} na prvoj stranici isti~e da je ~ak sedam pripovedaka kr{teno od strane sedam razli~itih osoba? Da li je Judita [algo verovala u va`nost naslova kao svojevrsnog komentara teksta, kao nagla{enog pi{~evog stava, ili je `elela da naglasi koautorstvo i da, daqe, problematizuje odnos gra|e i postupka, te ve~ne teme prou~avalaca literature, me|u koje se, ma koliko to zvu~alo ~udno, i sama ubraja? Analiti~nost, konceptualizam, procesualnost i introspektivnost wenih pri~a u nastajawu daju dovoqno argumenata za ovu pretpostavku, ali i daqe ostavqaju nedoumice u pogledu primata, povla{}enog statusa kod spisateqice. Posmatrano iz aspekta formalisti~kih kwi`evnih {kola, tema je podre|ena postupku, jer je razli~iti na~ini obrade mogu osvetliti iz posve druk~ijeg ugla. S druge strane, „re~i u pripravnosti“ nemo}ne su bez podsticaja, bez ideje, ~ak bez pomo}i drugih. Zato se prva fantazija o pri~ama mora zavr{iti samo formalno, bez pravog odgovora, i zato se, sasvim u saglasju sa (neo)avangardnom poetikom disharmonije, kraj mora odlagati nau{trb simetrije. Jer, kako ~itamo u pesmi Po – dela (@ivot na stolu, 1986) „ono {to se tvrdi na levoj strani /treba dovesti u pitawe na desnoj.“ II CITATI I KOME IH DATI Kao {to se slovo nadovezuje na slovo, re~ na re~,re~enica na re~enicu, korak na korak, dan na dan, udah na izdah, cvet na seme, Pati Smit na Bili Holidej, pevawe na Boga, ja na svako ja, tako i kwiga sledi kwigu.

M.Mandi}, Kaja 166

Pri~a o citatima nije vi{e pri~a o (ne)originalnosti. Mo`da bi ovu maksimu mogao da potpi{e neki postmodernisti~ki pisac. Wu bi, daqe, svakako bezrezervno prihvatili mnogi ki{olozi, jer je jedna od prvih asocijacija na ovu temu polemika Ki{-Jeremi} i potowa citatomanija u srpskoj literaturi. Intertekstualnu riznicu zbirke Da li postoji `ivot ~ine, pored intramedijalnih (kwi`evnih) i intermedijalni, citati drugih umetnosti, odnosno, interverbalni transemioti~ki citati u u`em smislu re~i (u wih Dubravka Orai} Toli} ubraja reklamne slogane, novinske ~lanke itd). U pri~i Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti 25. septembra 1988. u Novom Sadu upravo je monta`a intrasemioti~kih (Tolnaievi stihovi, Vegelovi prozni i dramski tekstovi) i transsemioti~kih citata (protestne parole i slogani), na neuobi~ajen na~in kontekstualizovala pri~u, diskretno ukazuju}i na neke od mogu}nih, mawe politi~kih, a vi{e eti~ko-esteti~kih, konotacija.

Pri tom, sirovost avangardnih citata ubla`ena je diskretnom stilizacijom. Dok je, sav u transsemioti~kim relacijama sa novinskim naslovima i re~ima, sintagmama i re~enicama iz neznanih izvornika, po mnogo ~emu izuzetni roman Strugawe ma{te Vujice Re{ina Tuci}a ostao dosledan neoavangradnim (t)okovima, dotle u navedenoj pri~i Judite [algo ve} prepoznajemo postmodernisti~ki double coding.

Kada bismo, sve povode}i se za predmetom ovog eseja, nastojali da prona|emo i citiramo najupe~atqiviji primer kola`a citata u navedenoj pri~i, u naju`i izbor uvrstili bismo politi~ke parole protestnih aktivista ispisane tako da podse}aju na vizuelnu poeziju. Ispod jedne takve citatne kakofonije („@ivelo bratstvo-jedinstvo /mi smo jedan narod/ po{tene izbore odmah…/ Glavu dajemo Kosovo ne dajemo/ ho}emo slobodu/ boqe grob nego rob/ dole nezakowe/ ne}emo se seliti…“) koji, hotimi~no ili ne, ilustruju verbal167

isti~ko preobiqe i ideolo{ku shizoidnost, Judita [algo pi{e: „Otu Tolnaiu odavno je poznata ova vrsta virtuelne poezije, mobilnog teksta, teksto-mobila u kojem re~i, sintagme, re~enice, voqom slu~aja, vetra ili istorije, dolaze u razne odnose i sklapaju uvek nove poruke“. Wen iskaz podse}a na nedoumicu Xonatana Kalera koji pi{e da „ako uzmemo odlomak banalne `urnalisti~ke proze i slo`imo ga na stranici kao lirsku pesmu, okru`enu zastra{uju}im marginama ti{ine, re~i ostaju iste, ali wihovo dejstvo za ~itaoca bitno je preina~eno.“ Konceptualisti~koanaliti~ka poetsko-pripovedna praksa Judite [algo otvara se za ovakva preina~avawa smisla, wena pri~a istovremeno citira, tuma~i navedeno ali ga i preina~ava u novi smisao. Dijalo{ku formu pripovetke popuwava glas naratorke, okvirna pri~a o prijateqstvu, umetni~koj praksi i nu`nom politi~kom kontekstu.

Pri tom, protagonisti su distancirani od politi~kih zbivawa, gotovo izop{teni, oni doga|aje samo posmatraju i stati~ni su u odnosu na radwu. Ipak, citiraju}i ih, pu{taju}i ih da progovore svojim pesni~kim, odnosno, proznim ili dramskim glasom, autorka pokazuje da visoko vrednuje wihovu kwi`evnu praksu, ali i da dru{tveno-politi~koj aktivnosti pisaca pretpostavqa umetni~ki anga`man {to uostalom, neki biografski elementi i autiobiografski pasa`i Judite [algo nedvosmisleno potkrepquju.

III ZASTRA[UJU]E MARGINE TI[INE Nemam, gle, ideja pozitivnih i misli briqantnih, ni gadnih, negativnih, nemam vi{e!

Gasim se kao Tungsram sijalica, kao epizoda, vidno sporija na rokenrol koncertu zvanom istorija, 168

istorija, u~iteqica koja crnom pi~kom svojom |ake usisava i samo tako funkcioni{e.

V. Despotov, Mrtvo mi{qewe Kada se, koliko je to mogu}no sa vremenske distance od najmawe jedne decenije, poku{a rezimirati na{a neoavangardna scena i wena vanliterarna uslovqenost, kada se, u svetlu intertekstualnih i arhitekstualnih teorija, prepoznatqivi integrativni neoavangardni Tekst dovede u blisku vezu sa svojim, opet, ni{ta mawe avangardnim (i ni{ta mawe novim) Kontekstom, zapa`a se svojevrsni apsurd: prema re~ima Miklo{a Sabol~ija, dru{tveno-politi~ki uslovi osnovni su uzroci pojave neoavangarde, a ona, prema istom prou~avaocu, predstavqa manifestaciju „pobune protiv kapitalisti~kog sistema“. Neoavangardna umetni~ka praksa, formirana {ezdesetih godina dvadesetog veka u ve}im centrima SFRJ, sa uo~qivim politi~kim porukama i porugama jednopartijskom komunisti~kom sistemu, imala je svoje recidive i u devedesetim godinama. Prema re~ima Ivana Negri{orca, „sve vreme svoga postojawa postmodernizam i neoavangarda traju u srpskoj kwi`evnosti naporedo.“ Taj uo~qivi „trag ko~ewa“ neoavangardista mo`e biti posledica politi~kih prilika s kraja veka. Kako smo se ve} bavili pri~om ~iji je politi~ko-ideolo{ki kontekst Miting solidarnosti, odr`an u Novom Sadu, nani{ani}emo pri~u Da li postoji `ivot? pisanu prema naslovu Vujice Re{ina Tuci}a, koja nije samo oma` prijatequ i wegovoj politi~koj doslednosti, ve{to ukr{tena perspektiva {ezdesetih i devedesetih, ve} i storija neoavangarde, ~iji je Tuci} bio protagonista.

169

Ve{to uhva}ena humorna komponenta Tuci}evog stvarala{tva, ta groteskna i ironijska igra simbolima, politi~kim porukama, raznim uzusima i receptima, poslu`i}e kao point de repere autorki u nijansirawu osnovnog raspolo`ewa pripovetke Da li postoji `ivot? Iako wena osnovna tema – sukob umetnika i totalitarnog re`ima koji gu{i umetni~ku i slobodu izra`avawa – zahteva ozbiqan ton, wen humorni tretman deluje ubojitije i uverqivije od svake patetike, koja je, uostalom, bila strana piscu stihova „{ali se, {ali, ~ojak,/ jer i tak/ kratak ti vek./“ Kad ve} nije uspela da pri~om odgovori na zadato Tuci}evo pitawe, [algova je, u wegovo i u svoje ime pitala.

Biografija i bibliografija neoavangardnih pisaca ~esto su vezane ~udnim nitima – interpolirawe faktocitata ~est je postupak ovih pisaca, no, nigde se literatura i `ivot nisu tako ultimativno spojile, tako simbioti~ki vezale kao kod Miroslava Mandi}a.

Palimpsestna pripovetka Irena ili o Marini ili o biografiji, sva od ise~aka iz `ivota i projekata, ukoliko se, u slu~aju Miroslava Mandi}a, nije radilo o sinonimima, ukazuje, opet, posredno, preko niza umetni~kih praksi – konceptualizma, konkretivizma, minimalne umetnosti itd., na pitawe identiteta i Drugosti, a Mandi}evo identifikovawe sa nizom `ena otvori}e mogu}nost za tuma~ewa kwi`evnosti Drugog, pa bilo ono `ena, politi~ki prognanik, ka`wenik…

Jednom re~ju, kroz `ensko pismo i problematizovawe rodne pozicije nestabilnim pripoveda~kim subjektom koji je spreman na zahtevnu i nepredvidqivu igru zamene identiteta, prolete}e Judita [algo bez mnogo zadr`avawa. Igra rodova je u ovoj pri~i tek igra zamenicama, a dubqi smisao daje joj mogu}nost da se [algova, kao `ena-pisac (kiborg, rekla bi Tatjana Rosi}) sa mu{karcem-piscem identifikuje pre svega na umetni~kom planu, a da zajedni~ki imeniteq poistove170

}ivawa bude tek druga re~ obe slo`enice (dakle – pisac). Naratorku u pri~i fascinira Mandi}eva ideja da se „nepovratni prirodni procesi zamene neprirodnim, a starewe, patwa i smrt prenesu u domen umetnosti, proglase umetno{}u.“ U ovoj ideji ona povezuje slo`ene uloge `ene u savremenom dru{tvu (biolo{ku, umetni~ku, dru{tveno-korisnu), pa, posredstvom Mandi}eve zamene identiteta, doziva glasove Irene Vrkqan ili Marine Cvetajeve.

U prilog telesnom feminizmu ide, ~ini se, erotska pripovetka Hektorov kow. Ona ne problematizuje autorstvo, nikom ne duguje naslov (ili to nije eksplicirano). Naratorka i junakiwa jedna su li~nost, te stoga diskurzivni deo najmawe ometa narativni plan.

Zanimqiva je i po nizu mogu}nih korespondencija koji uspostavqa sa motivom literature, i {ire, umetnosti, zatim qubavi, te specifi~ne poetike tela, bliske eksperimentalnim tajmisti~kim i izvedenim tekstovima iz zbirke 67 minuta, naglas: „^iwenica je da se u stvarima seksa prili~no oslawam na re~. Spremna sam da vi{e puta ponovim neki zanimqiv polo`aj ili zahtev samo ako ima efektan naziv, ili u svom istorijatu kakvo zvu~no ime. Uop{te uzev, H. Vi{e mari za vizuelni, prostorni, a ja za zvu~ni odnosno vremenski aspekt erotskih polo`aja. Wega zanimaju gotovi oblici, mene vi{e prelazni, sam proces uobli~avawa; wega privla~i ili odbija izgled, arhitektonika pojedinih figura, mene ritam wihovog smewivawa.“ Kada bi se u navedenom odlomku „erotski polo`aj“ zamenio re~ju „kwi`evnost“, dobili bismo ne{to prera|enu, ali su{tinski prepoznatqivu gestualnu opsesiju zbirki 67 minuta, naglas i @ivot na stolu. No, ono {to je za umetnost margina, za erotski, ili neki drugi `ivot (pod uslovom da on postoji), jeste mera discipline, uzus koji treba slediti, ve`ba za korak bli`e harmoniji.

171

IV PRI^A I WEN TRAG KO^EWA

Ja jo{ pi{em u prvom licu jednine, jo{ se svojim tekstom obra}am drugima…

J. [algo, Trag ko~ewa Dok Gojko Bo`ovi} uo~ava da u pri~ama Judite [algo „`ivot postoji kao mimesis umetnosti, dok je umetnost paradoksalno svedo~anstvo da je ne{to postojalo u `ivotu“, Dubravka \uri} zakqu~uje da „u wima ne postoji, naj~e{}e ne kao konstruktivni faktor (okosnica) same pri~e, autorefleksija svesnog pripoveda~a koji ~itaocu ne daje iluziju da govori o stvarnosti, ve} mu stalno ukazuje da je proza konstrukcija“. Ova obrnuta pozicija, dodatno osvetqena problemati~nim statusom pripovednog subjekta, ~iji je autoritet uru{en ne samo wegovom nepouzdano{}u, wegovom sumwom u vlastitu pripoveda~ku kompetenciju (nedostatak ideja), duboko podriva ne samo tradicionalne mimeti~ke konvencije, ve} i konvencije samoga `anra pripovetke. Uzdrmani su osnovni postulati pri~e – pripoveda~ki glas, perspektiva, vremensko-prostorno jedinstvo, a esejisti~ki diskurs u ponekim pri~ama odnosi primat nad narativima, ba{ kao {to narativi dominiraju ponekim esejisti~kim tekstom Judite [algo (npr. Prevodila~ke pri~e iz zbirke Jednokratni eseji). Ovde bismo se ponovo osvrnuli na „prepri~ane“ minimalisti~ke Pri~e bez naslova, svedene na skice, koje potpuno ukidaju stati~ke motive i svaku semanti~ku otvorenost, redukuju}i fabulu na doga|aj; one, daqe, ukidaju, gotovo parodiraju, postojane `anrovske karakteristike obimnijih pripoveda~kih oblika. @anrovska kolebqivost i konceptualisti~ka procesualnost, iluzija da pri~a nastaje, ali i nestaje pred na{im o~ima, ukazuju i na peri172

odizacijsku neuhvatqivost ovih tvorevina: koliko faktocitatnost, ise~ci iz `ivota interpolirani u kwi`evnost upu}uju na (neo)avangardisti~ke elemente zbirke, toliko frame-breaking koji je, kako navodi Brajan Mekhejl, „drugo ime za formu superrealizma“, situira navedene tekstove u postmodernisti~ki diskurs.

Kod Judite [algo fascinira lako}a kojom se naratorka prebacuje iz sveta fikcije u niz „svagdaweg `ivota“ (Jurij Tiwanov), kojom preska~e nevidqivu granicu, biraju}i `ivot za citat ili umetnost kao dopunu `ivotu. Tamo gde se glas pripoveda~a smelo transformi{e iz prvog u tre}e, a iz tre}eg u drugo lice, gde se ~esto ne zna kada junakiwa po~iwe da pri~a, niti gde naratorka „ule}e“ u pripovest, tamo gde se, didroovski, jednom doga|aju pretpostavqa wegova skica ili predo~avaju sve mogu}nosti ishoda, tamo treba tra`iti poetiku Judite [algo, tamo je ona najboqa. Tamo gde je weno ospoqeno ja, weno lice koje se ~as ukazuje, a ~as gubi pred ~itaocem, makar sve vreme nudilo iskrenu ispovest o svojoj papirnoj provenijenciji, tamo gde je wena meta-pozicija samo podsmeh ~itaocima onih pisaca kojima je ostavila da, posredstvom svojih ocena i kritika, budu protagonisti wenog romana Trag ko~ewa (ti pisci su, u prvom redu, Aleksandar Ti{ma i Milica Mi}i}-Dimovska, ~ija proza se ne obru{ava na tradicionalne pripoveda~ke konvencije); tamo gde je, dakle, kategorija istinitosti alternativa ne samo tradicionalnoj iluziji verodostojnosti i postmodernisti~koj verodostojnosti iluzije, tamo gde se u kwi`evnost uvode merne jedinice, egzaktne komponente, tamo su podsticaji za novo i{~itavawe proze Judite [algo u deceniji ~iji savremenik ova `ena, na`alost, nije.

173

Du{an Blagojevi}

UTUQENA KANDILA DRAGI[E VASI]A

Kwi`evnoumetni~kom stvarala{tvu u pravom smislu te re~i Dragi{a Vasi} se posve}uje dvadesetih godina 20. stole}a.1 Naime, akumulacija umetni~ke energije u ratnim godinama do`ivela je jasnu artikulaciju 20-ih godina pro{loga veka. Srpska me|uratna kwi`evnost, sva u usponu, susti`e evropsko kwi`evno stvarala{tvo. Pored Milo{a Crwanskog i wegove zbirke Pri~e o mu{kom (1920), Nastasijevi}eve zbirke Iz tamnog vilajeta (1927), pripoveda~kog rada Rastka Petrovi}a i Ive Andri}a, zna~ajno pripoveda~ko mesto zauzima i Dragi{a Vasi} sa svojom zbirkom pripovedaka Utuqena kandila, objavqenoj 1922. u izdawu Gece Kona, sa predgovorom Slobodana Jovanovi}a. Vasi} }e iste godine objaviti i svoje najzna~ajnije delo, roman Crvene magle, u izdawu Srpske kwi`evne zadruge. I pored kasnije objavqenih zbirki pripovedaka Vitlo i druge pri~e (1924) i Pad sa gra|evine 1 Prvu pri~u, pod naslovom ,,Packo“, Vasi} objavquje 1914. godine u listu ,,Politika“. Prvu kwigu, Karakter i mentalitet jednog pokolewa, {tampa}e 1919. godine. Po mi{qewu Slobodana Jovanovi}a, ovom kwigom, koja pripada `anru politi~ko-publicisti~kih dela, Vasi} je `eleo da pomiri svoj „|a~ki nacionalizam sa {irim qudskim idealizmom koji se u wemu javio pod uticajem ratnog iskustva“.

Zbog antire`imskog politi~kog aktivizma, ispoqenog najradikalnije u politi~kim ~lancima u listu „Progres“, Vasi}, kao „obele`eni“ opozicionar, biva upu}en na dvomese~nu vojnu ve`bu na albanskoj granici. Po okon~awu ove „ka`weni~ke ekspedicije“, Vasi} }e objaviti kwigu Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru (1921); ona je trebalo da bude wegov „akt osvete i odmazde“ tada{woj vlasti.

174

(1932), zbirka Utuqena kandila osta}e Vasi}eva umetni~ki najuspelija pripoveda~ka zbirka.

Utuqena kandila predstavqaju svojevrsno umetni~ko svedo~anstvo o ratnim u`asima i posleratnom posrnu}u jednoga naroda i wegovih ideala. U vremenu kada sveukupna evropska, pa i srpska inteligencija, negativno odgovara na pitawe o smislu rata i `rtve, Vasi} artikuli{e ideju o obesmi{qenosti `rtve. Osnovna odlika svih pet pripovedaka u zbirci Utuqena kandila jeste antiratno raspolo`ewe. Junaci Vasi}evih pripovedaka redefini{u mnoge ove{tale istine o otaxbini, patriotizmu i ratu. Re~ je o individualnim sudbinama koje metonimijski predstavqaju istorijsku dramu i tragediju ~itave nacije. Oslikavaju}i psiholo{ku strukturu svojih junaka, Vasi} pripoveda o ratnoj i posleratnoj katastrofi, o poru{enim idealima – utuqenim kandilima – ~ija je svetlost tokom rata davala snagu junacima-ratnicima da pre`ive sve strahote i isku{ewa. Jezgrovitim pripovedawem Vasi} je iskazao su{tinu Prvog svetskog rata, progovorio o wegovim `rtvama i zabludama; otkrio svu „rudimentarnu snagu erosa i tanatosa“ srpskih junaka-ratnika, kao i eruptivnu snagu srpskih devojaka i lucidnost wihove patrijarhalne „smernosti“.

Sukob „tradicionalnog“ i „modernog“, karakteristi~an za ekspresionizam, ogleda se u Vasi}evom pripoveda~kom postupku kao sukob nasle|enog – ~iju su istinitost i vrednost utvrdila prethodna pokolewa (pa se samim tim prihvata kao slepa nu`nost: otaxbina se voli i za wu vredi poginuti), i iskustvenog (stvarnog), koje racionalizuje i relativizuje utvr|ene istine. U konfrontirawu nasle|enog, koje je iskustvo pro{log, i stvarnog, koje je iskustvo sada{weg, nema budu}nosti. Razapetost ~oveka posleratnog doba izme|u dve podjednako primamqive sile, izme|u pro{log i sada{weg, frustrira wegovo budu}e delawe. U toj razapetosti tavore Vasi}evi junaci sa svojim utuqenim egzistencijama.

175

Psiholo{ka neuravnote`enost junaka pripovetke „U gostima“ (1921) posledica je ratne katastrofe koju je pre`iveo sa svojim pobratimom Nikolom. Nakon rata i Nikola do`ivqava potpunu kataklizmu, „utuqewe“ najsvetlijeg kandila – porodice. Rezigniran, on se predaje alkoholu i bludni~ewu, i sam svestan da je re~ o privremenom „begu“ od realnosti.

Smrt ili „bekstvo“ u neki boqi svet, ili neku novu ideju, jesu jedine preostale mogu}nosti junaka Vasi}evih pripovedaka. Me|utim, „beg“ u svet, u „ne{to“ boqe, koje je suprotstavqeno jednom velikom „ni{ta“, jeste ogromna neizvesnost, simboli~no nazna~ena gr~kim morem u koje svoje pouzdawe pola`u junaci pripovetke „Resimi} dobo{ar“ (1921). Vasi} ~itaoca posredno, preko lika Sekule Resimi}a, upoznaje i sa drugom stranom rata, u kojoj su surovost i ontolo{ka otu|enost ~oveka od ~oveka neizbe`ne. U pomenutoj pripoveci nema vizionarske ideje. Vasi} ovde „nagiwe“ sarkazmu i groteski: Sekula je istovremeno obe{ewak i heroj, koji ima na pameti ideju da u potpunosti „i`ivi“ svoje dane. Sva wegova energija, isti~e S. Jovanovi}, koja je u doba mira bila jedva primetna, u ratu dolazi do punog izra`aja. Qudi poput Sekule neophodni su, a i suvi{ni u samom ratu.

Ideja o suvi{nosti i istovremenoj potrebnosti ~oveka, koju sre}emo u pripoveci „Resimi} dobo{ar“, prisutna je i u „Rekonvalescentima“ (1922). U atmosferi ^ehovqeveve pripovetke „Paviqon br. 6“, filozofski se opservira otaxbina spremna da primi `rtvu, ali nespremna da se `rtvuje. Nesrazmernost instinkta i razuma jeste problem nacije koja permanentno strada.

Instinkt odnosi prevagu nad razumom, u tome je tragedija naroda uvek spremnog na ritualnu `rtvu, razmi{qa jedan od Vasi}evih rekonvalescenata.

U „Rekonvalescentima“ je data slika Srbije u malom. Bez rasplinutosti u pripovedawu, izdvojene su najbitniji crte i razmi{qawa pojedinaca koji u svojoj 176

razli~itosti ~ine kolektiv – naciju, a ~ije shvatawe `ivota odudara od „epskog kretawa prirode“ i istorije. Vasi}evi junaci razli~ito percipiraju otaxbinu, pa shodno tome zauzimaju i druga~iji odnos prema woj.

Ali, ono {to ih ujediwuje jeste spremnost na `rtvu i odbranu otaxbine; me|u wima nema izdajnika. Smisao `rtve svakako se problematizuje, ali neophodnost u~estvovawa u ratu za odbranu slobode, naroda, dostojanstva, sopstvenih ideala odi{e iskonskom stameno{}u. @rtva je zajedni~ki krst Vasi}evih junaka, a po re~ima Mila Lompara – i jezgro svih wegovih pripovedaka.

U ratu, dvojakost ~ovekove prirode, ta~nije mra~na strana te dvojakosti biva izra`enija u odnosu na mirnodopski `ivot, prime}uje Vasi} sublimi{u}i Frojdovu teoriju i sopstveno iskustvo. Suo~en sa tamnom stranom ~oveka, junaku pripovetke „Aveti u lovu“ (1922) ostaje jedino da svoj pogled usmeri ka nebu, ka simbolu „obe}anog“ i savr{enog, ali ni tamo utehe nema, jer je nebo prekriveno crnim gavranima. Pesimizam kao op{te stawe posleratnog ~oveka ~esto je ose}awe sa kojim se ~italac suo~ava u Vasi}evom pripoveda~kom delu.

Suprotstavqaju}i junaka pripovetke „U praznom oltaru“ stravi~nim represijama autokratskog re`ima spremnog na svakojaku torturu radi svog opstanka, Vasi} pripoveda o posleratnoj sudbini junaka-ratnika koji je za isti taj re`im – za kraqa i otaxbinu – ginuo.

Svirepost otaxbine i dru{tva autisti~nog za qudsku patwu i stradawe nisu ideali junaka-ratnika, pa shodno prilikama on utuqena kandila zamewuje nekim novim, revolucionarnim idealima, ~ija }e se svetlost tek nazreti. (I sam Vasi} se, tridesetih godina – ogor~en nepravednim dru{tvenim prilikama koje su, kao i u slu~aju Petronija Svilara, junaka pripovetke „U praznom oltaru“, poni{tile wegovo celokupno `ivotno iskustvo i pretvorile wegove mrtve drugove u karikature – okre}e „nacionalisti~kom krilu“, mewaju}i 177

svoj ideal otaxbine, novim idealom – svojim narodom.

O Vasi}evoj ideolo{koj „preorijentaciji“ na neposredan na~in svedo~i wegova pripovetka „Pogibija Ja}ima Medenice“ (1931), u kojoj je ideja jugoslovenstva i fanati~no obogotvorewe te ideje, kojoj je mediokritetski duh bio najve}i poklonik, do krajnih granica ironizovana.)

Slobodan Jovanovi} zajedini~ku pripoveda~ku ta~ku zbirke Utuqena kandila pronalazi u ideji da ~ovekova sre}a i wegovo po{tewe zavise od prilika u kojima se nalazi. Ovakva teorija umnogome nalikuje teoriji Bjelinskog, po kojoj ~oveka determini{u i wegov moral odre|uju spoqa{we okolnosti. Rat je, nesumwivo, ostavio velike posledice na junake Vasi}evih pripovedaka, ali nije jedini determinator wihovih postupaka.

Pored rata, u pripovetkama nazna~ena, a u romanu Crvene magle umetni~ki upe~atqivo sprovedena, jeste tema qubavi i razorne ~ulnosti. Erotska strast ne zna za ograni~ewa i rat, ona ne vodi ra~una o palana~kim obzirima, ve} zahteva realizaciju, materijalizaciju, sad i odmah. Za Vasi}eve junake qubav je borba, sukob – bodlerovska ideja o qubavi kao borbi i osvajawu. I qubav, kao rat, iziskuje `rtvu.

Humor je, tako|e, jedna o karakteristika Vasi}evih pripovedaka; humor karakteristi~an za usmena pripovedawa o ratu, koji – kako }e primetiti Rastko Petrovi}, ima za ciq da skrene pa`wu sa pripovedawa o stradawu i katastrofi. Retko kad verbalan i ironi~an, Vasi}ev humor je humor situacije, majstorski prikazane i ve{to uvedene u pripoveda~ko tkivo ratne provinijencije.

Kao primebdu, u svom predgovoru zbirci Utuqena kandila, S. Jovanovi} navodi labavost kompozicije pojedinih pripovedaka. Ta~no je da Vasi} prelazi sa jednog na drugi pripoveda~ki plan, me|u kojima ~esto nema ~vr{}e veze, {to samim tim ostavqa utisak labave kopozicije pojedinih pripoveda~kih celina. Me|utim, 178

svojevrsna „razbaru{enost“ kompozicije, kakvu sre}emo u zbirci Utuqena kandila, mo`e se objasniti i „nespremno{}u“ Dragi{e Vasi}a da na svoj pripoveda~ki svet doslednije primeni tehniku filmskog kadrirawa, koja je u to vreme ve} prisutna u srpskoj prozi, najvi{e i najboqe u pripovetkama i u romanu Krila (1922) Stanislava Krakova.

Dragi{a Vasi} ve{to usmerava svoju pripoveda~ku pa`wu na li~no i kolektivno, na pojedina~no i op{te.

Govore}i o pojedincu, on govori o celini; i slikaju}i ~oveka, on na pameti ima narod.

Po izboru tema i sadr`aju pripovedawa, Dragi{a Vasi} pripada ekspresionizmu, dok ga izabrani narativni postupak pribli`ava realisti~koj tradiciji.

Zna~aj Dragi{e Vasi}a kao pripoveda~a u savremenom kontekstu nesumwiv je. Wegove pripovetke postavqaju pitawa i redefini{u op{te istine koje su i danas kamen spoticawa „moderne“ srpske nacije. Aktuelno je jo{ uvek stawe, tzv. „postkonfliktnog dru{tva“ razapetog izme|u pro{log i sada{weg; nacije utuqenih kandila bez jasne vizije budu}eg. Vasi}, svojim pripovetkama, gotovo proro~ki naslu}uje srpska „moderna vremena“.

Za razliku od junaka svoje pripovetke „U gostima“, Dragi{a Vasi} nije „gospodski“ putovao kroz na{u kwi`evnu ba{tinu. Bilo je to neizvesno putovawe, sa dosta posrtawa ve{to instruisanih od strane raznih „ma{inovo|a“ i poslenika komunisti~ko-socijalisti~ke kulture do devedesetih godina minuloga veka.

U~esnik balkanskih i Prvog svetskog rata, progla{en je „narodnim neprijateqem“, pa je samim tim i wegovo zna~ajno kwi`evno delo godinama bilo marginalizovano. Vasi}ev povratak u kontekst srpske kwi`evne tradicije, iz koje je potisnut silom ideolo{kih razloga, bio je, prema tome – neizbe`an.

Du{an Blagojevi} Filozofski fakultet Ni{

179

Jelena Ran|elovi}

POVRATAK U METOHIJU DANILA NIKOLI]A

Zbirka Povratak u Metohiju, objavqena 1973, ozna~ila je pi{~evu stvarala~ku zrelost. Ova kwiga Danila Nikoli}a pojavila se nakon petnaestogodi{we pauze u pripoveda~kom radu, posle zbirke Male poruke, {tampane 1957. godine.1 Op{ti okvir pripovedawa po~iva na pro`imawu razli~itih sfera stvarnosti u jednoj posebnoj socijalnoj i kulturnoj sredini (beogradskoj), sa svim wenim karakteristikama i osobenostima, na sudarawu stare ~e`we, starog na~ina `ivota i novog, urbanog, ideolo{ki obojenog do`ivqaja sveta, u kojem se i na psihoemotivnom i na moralnom planu produbquju pojedina~ne drame i kolektivne iluzije. Stoga, wegovi junaci egzistiraju u dva sveta, u dva vremena i dva prostora.

Wihova sada{wost te~e u urbanom, beogradskom prostoru i dana{wem vremenu, vremenu punom protivure~nosti i lomova. A mladost – u wihovoj Metohiji, u vremenu `ivotnog poleta ispuwenog idealima i verom u budu}nost.

Po~etak kwige obele`avaju pri~e koje izrastaju iz anegdota, kao {to je slu~aj sa pripovetkom „Telegram“ (o vajaru koga }e nesre}nim slu~ajem ubiti wegova skulptura sa isukanim bajonetom), ili pri~om „Pod1 Prvobitan naziv kwige bio je Neverovatno leto. Me|utim, po re~ima autora, javila se sumwa da takav naslov ve} postoji. Uveriv{i se u opravdanost svojih sumwi jo{ dok je radio na zbirci, uvideo je da sve pri~e pro`ima ~e`wa za Metohijom i stavio: Povratak u Metohiju (vi{e o ovom vid. u: Danilo Nikoli}, Prah za pozlatu, Beograd 2005, 106).

180

zemni hodnici“ (o neuspelom poku{aju studenata da podvale svom profesoru-arheologu podme}u}i mu jedan skora{wi medaqon kao tobo`wi antikvitet). Ali kako se kwiga bli`i kraju, elementi stvarnosnog sve su ~e{}i. Pri~e „Dvadeset dana“ i „Dnevnik Nevene Nika~“ predstavqaju vrhunac ove pripoveda~ke zbirke.

Sagledana kao celina, zbirka je i saga o qudima koje je `ivot rasturio na razne strane i dodelio im najraznovrsnije sudbine. A, opet, svaka pri~a je jedna vrsta drame sa puno naboja. Nekad je to stra{na atmosfera izgladnelosti, u kojoj se qudi strpqivo bore sa gla|u i sa samim sobom, da bi sa~uvali vi{i smisao qudskog postojawa (~ove{tvo trijumfuje, nisu digli ruku na polumrtvu `ivotiwu i nisu se pretvorili u le{inare – „Odmor u Kr~edinu“ ).

Nikoli}, s druge strane, zna da se sve ~ovekove borbe ne zavr{avaju pobedom. To se vidi u „^uvaru malog jezera“ (gde i sam ambijent, grobqe brodova, dopuwava taj vid neveselog `ivota usamqenih i pora`enih qudi) i u „Retkoj maski“ (gde je dru{tvo u celini predstavqeno kao jedan veliki maskembal, i bukvalno i metafori~no). Me|utim, autor uvek nalazi zra~ak svetlosti, zrno nadawa, optimisti~ke vere: za wega je pobeda i to {to se ~ovek bori za humano i moralno,2 i to ba{ onda kada su isku{ewa velika.

U Povratku u Metohiju svi Nikoli}evi junaci kre}u sa iste `ivotne crte, a sti`u do krajwe razli~itih strana i ciqeva, i to naj~e{}e tamo gde nisu `eleli ni pomi{qali da }e sti}i. Sa nekima od wih poigrao se `ivot, dok su se drugi poigrali sa svojim `ivo2 U neobjavqenoj recenziji „Danilo Nikoli}: Podzemni hodnici“ Qubomir Simovi} ukazuje na ~iwenicu da Nikoli} u ~itavom nizu pripovedaka pokazuje qudsku `equ da se prevazi|u surove okolnosti i da se dosegne neki vi{i, dostojanstveniji stepen qudskih odnosa. (Recenziju je autor ovog osvrta dobio od g. D. Nikoli}a.)

181

tom, proigrav{i ga. U stvarnosti u kojoj se nalaze, oni re{avaju svakodnevne probleme, sukobqavaju se sa nerazumevawem, usamqeno{}u, poltronstvom, jer su negde usput izgubili iluzije o veli~ini i trajnosti `ivotnih vrednosti. Prestali su da veruju. U mladosti, i u wihovoj Metohiji, oni su imali vizije svoje budu}nosti i viziju dru{tva, sveta, istorije. Upravo tu viziju, izgra|enu u detiwstvu i mladosti, tra`e i o`ivqavaju Nikoli}evi junaci. Probijaju}i naslage podsvesti, poku{avaju da prona|u sebe same. Oni koji su po svaku cenu `eleli da ostanu verni svojim idealima odbacuju}i sve kompromise, tokom `ivota su se negde nasukali. A oni koji svoju korist stavqaju iznad ideala cele generacije, uspevaju. Ali svi su oni svesni kolike su wihove `rtve, koliko su izgubili, kao i to – da je najlep{i deo wihovog `ivota u wihovoj mladosti pro`ivqenoj u arkadijskoj Metohiji. Autor u svome prikazivawu bira trenutke kada likovi wegovih pripovedaka skidaju svoje maske, trenutke iskrenosti i okrenutosti sebi. Moglo bi se re}i da su, u sada{wosti, Nikoli}evi junaci samo vlasnici neke biv{e sre}e. Jer, govore}i o prolaznosti, autor pokazuje da su junaci ove pripoveda~ke zbirke postali vlasnici samo onog pro{log `ivota, iz kog su postepeno ali zauvek gubili sve ono {to su u mladosti do`ivqavali kao svoja najdubqa uverewa i kao sre}u.

Iako deluju potpuno usamqeno, Nikoli}evi junaci `ive `ivotom koji je u sredi{tu dru{tvene stvarnosti. Nikoli} hroni~arski verno do~arava vreme karakteristi~no po raspadu vrednosti. Pripovetke prikazuju `ivot iza dru{tveno-politi~ke scene, mehanizam koji odre|uje qudske sudbine: uspeti se u dru{tvenoj hijerarhiji, zna~i pridr`avati se nekih nepisanih pravila i opstati u haosu borbe za vlast, presti`a i li~ne koristi. Zato, ove pripovetke pokazuju ne samo tragi~ne vidove tog opstanka ve} i one komi~ne, pre tragikomi~ne.

182

Povratak u Metohiju mo`e se ~itati i kao neka vrsta modernog romana, sa olabavqenim vezama. Te veze ispoqavaju se kroz li~nosti koje se pojavquju u nizu pripovedaka, te`wama i vizijama samih likova, u wihovim razmi{qawima, nadama i strahovima, i posebno u wihovoj ~e`wi za Metohijom. Upravo tu se raspoznaje onaj drugi sloj Nikoli}evog pripovedawa – simboli~ki.

U ovoj prozi postoje mesta koja imaju reprezentativno simboli~ko zna~ewe. Kroz kwigu je dosledno sproveden simbol Metohije, koji je eksplicitno izra`en u pripoveci „Dnevnik Nevene Nika~“, jednoj od najboqih u ovoj kwizi.

Za razumevawe ovog toka proze, koji govori o vremenu detiwstva i mladosti kwi`evnih likova provedenom u Metohiji pred Drugi svetski rat, u toku rata i malo posle wega, posebno je karakteristi~an slede}i deo pomenute pripovetke: Opet sam `udela za Metohijom. Ka`e mi i Zaga da se ~esto se}a bazena iznad Patrijar{ije, ru~ka na livadi pored vodopada Drima, autobusa kojim smo, pevaju}i i{li u De~ane. Tako je, veli, i sa drugima. Ima ose}awe da smo odande pobegli, da su nas gradovi za~arali.

A posle? Gu{e nas i mequ... Mo`da je u Metohiji bilo ono {to }e nam uvek biti neophodno. [to daqe u vreme, sve vi{e, sve potrebnije. Ne{to mirno, ve~no, plodno, bujno, spokojno. Kako smo to izgubili? Nekako neosetno, polako, neminovno... Metohija je ono {to vi{e nikad ne}emo imati. Na{e detiwstvo, na{a mladost, na{a ~istota. Povratka, dakle, nema.

Povratak u Metohiju je nemogu}.3

3 D. Nikoli}, Povratak u Metohiju, Beograd 1973, 127.

183

Svi Nikoli}evi junaci nostalgi~no tragaju za ne~im {to se skriva u wihovim uspomenama i sa`ima u pojmu zavi~aja, za kojim `ude. Svi oni znaju da ga ne mogu dosegnuti, bez obzira {to je taj zavi~aj Metohija, u koji se fizi~ki mogu vratiti. To zna~i i da je povratak u vreme, pro{lost, detiwstvo i mladost nemogu}, kao i povratak u nekada{wu ~istotu `ivota. Metohija je, na taj na~in, i metafora jedne izgubqene `ivotne vrednosti koja – svetli nema i daleka.

Razvijaju}i pri~u o prolaznosti i izgubqenom zavi~aju, u `eqi da takav do`ivqaj sveta {to eksplicitnije izrazi, Nikoli} je posebnu pa`wu posvetio na~inu kojim tu pri~u saop{tava ~itaocima. On u potpunosti prihvata magiju pripovedawa, obnavqaju}i na neki na~in situaciju Hiqadu i jedne no}i i pokazuju}i nam koliko je pri~a, kao i samo pri~awe, va`na nit koja odr`ava `ivot. Za wega je pri~a dragocena sama po sebi.

Tu svoju poetiku on }e izlo`iti kako u zapisima, tako i u pripovetkama.4 Potvrdu nalazimo i u pripoveci „Odmor u Kr~edinu“:

4 U kwizi Prah za pozlatu nailazimo na slede}e Nikoli}eve re~i: „Nekad su, kad padne mrak, u Metohiji gust kao jod, prema ku}ama mojih stri~eva u Vitomirici, kraj Pe}i, kretale plamte}e buktiwe, `ute kao sumpor koji je kqu~ao izme|u te{kih plo~a na Bawi, tri kilometra odatle. To su dolazili na{i susedi, ro|aci i prijatewi, nose}i iznad glava zapaqeni lu~, krpe natopqene smolom ili par~ad gume od starih opanaka... Tada se, verovatno, za~ela moja qubav prema pri~i i pripovedawu uop{te. U tim dugim i zimskim no}ima, kad me ni pretwom ni kletvom nisu mogli oterati na spavawe, tkale su se i plele guste pri~e o svemu i sva~emu... Zaista je u tim pri~ama sve bilo `ivo, kao pred o~ima, i so~no, opipqivo, sa iznenadnim obrtom, i smislom koji se tek posle doku~i i razgrana. Tako je bilo kod nas, i svud okolo. Bez te {kole te`e bismo podneli strmoglav u ponore rata i pusto{ izbegli{tva iz na{e Metohije.“

184

U onim no}ima zimskim, u {umovitoj Vitomirici, kad su u oblacima duvanskog dima, nakostre{enih obrva, Krxa \uri~i} i Vuk Balabu{i} pleli guste pripovesti o starim junacima, ^evu, Grahovu, Vu~jem Dolu; o kurjacima koje su jednim metkom, suvim zrnom polutili, poga|aju}i ih usred ki~me, a me|ede na no` do~ekivali. Mogao sam satima slu{ati Bogdana Nikoli}a kad bi se predve~e vratio iz kamenoloma na Bawi i, beo od mermernog praha kao vodeni~ar, po~iwao pri~e o svojim precima, juri{ima na Mojkovcu, srni koja je opkoqena lova~kim psima, dobegla wemu, do{la pred samu cev, suznih o~iju. U tim pripovedawima sve be{e `ivo, kao pred o~ima so~no, u iznenadnim obrtima, i nekim smislom koji se posle doku~i.5 Potpuno identi~nu situaciju nalazimo i u Nikoli}evim pripovetkama.

Ta qubav prema pri~i i usmenom kazivawu dovodi nas do jo{ jednog bitnog obele`ja ovih pripovedaka. ^itaju}i pri~e zbirke Povratak u Metohiju, u wihovoj strukturi uo~avamo pojavu razrastawa anegdotskog kazivawa. Taj usmeni model naracije otkriva se po sklopu pri~a, wihovom obliku i po koncentrisanosti na „pripovedawe o doga|aju“. U pri~ama nema op{irnih i razvu~enih opisa, sve je svedeno na samu bit: na qude i wihova kazivawa. O qudima govori kroz kazivawa drugih, ali pripovetke su ~esto pro`ete samoiskazima, koji su sa druge strane obojeni podtekstom, odnosno nekim aluzijama i op{tim istinama. Svaki govor, monolog ili dijalog oblikovan je tako da potpuno izdvaja osobu s obzirom na uzrast, obrazovawe, polo`aj u dru{tvenoj hijerarhiji. Takvim diferencirawem posti`u se izrazitost i puno}a likova. U tom specifi~nom vidu pripovedawa Nikoli}, sli~no Ivi Andri}u, ukqu~uje kratke, aforisti~ke iskaze, pribli`avaju}i 5 D. Nikoli}, Povratak u Metohiju, 47– 48.

185

svoju naraciju i na taj na~in usmenom kazivawu. Takvih iskaza ima skoro u svim wegovim pripovetkama, nekad ih izgovara sam pisac, ali ~esto ih stavqa u usta svojim junacima: „Me{avina sramote, nemo}i i protesta ~esto se prometne u zlo~in“, re}i }e profesor u pripoveci „Podzemni hodnici“; u pripoveci „Obra~un“: „Krupne re~i uvek prethode sumwivim poduhvatima“; „Ima istina koje su sastavqene od samih la`i“, ka`e direktor Televizije u telefon Marseni}u u pripoveci „Dvadeset dana“; „Ukus slave, zar ne, porazno deluje na na{a ~ula opreznosti?“, pita}e profesor u pripoveci „Podzemni hodnici“.

Promena narativnih perspektiva jedno je od osnovnih obele`ja strukture pripovedaka u Povratku u Metohiju. Uvo|ewem razli~itih pripoveda~a, koji imaju ulogu svedoka ili tuma~a doga|aja, ili paralelnim pri~ama u dva razli~ita vremenska toka, i tehnikom pri~e u pri~i, posti`e se unutra{wa dramska tenzija pripovedawa. Ovakav model pripovedawa predstavqa jo{ jedan na~in pribli`avawa usmenoj naraciji jer podrazumeva aktivno, odnosno pasivno prisustvo slu{aoca pri~e. Pri~a je, zapravo, obra}awe slu{aocu, koji je ~esto i posebno imenovan, kao drugo prisutno lice. Ali pasivnost slu{aoca brzo se promeni, pa on postaje kaziva~.

Svoj model pripovedawa Nikoli} ~esto bogati humorom, duhovito{}u, ironijom. Ali da bi efekat bio ve}i on se slu`i i raznim pomo}nim narativnim elementima. Naj~e{}e je u samo tkivo teksta umetnut razli~it ilustrativni materijal dokumentarnog karaktera: pisma, dnevnici, ise~ci iz novina, bele{ke, citati iz raznih literarnih i nau~nih izvora.

U mnogim pripovetkama Nikoli} je, opet, na potpuno suprotnoj strani od realisti~kog sistema motivacije.

Naj~e{}e, skre}u}i u san, pijanstvo ili iznenadno se}awe. Svaka od pripovedaka izrasta na nekom od pomenutih elemenata ili na wihovoj kombinaciji. Dovoqno je po186

menuti samo pojedine. U prvoj pripoveci zbirke, koja nosi naslov „Telegram“, autor je problem kompozicije re{io na slede}i na~in: u okvirnoj fabuli javqa se retrospekcija, i to prispe}em jednog telegrama , ~ime se ugao posmatrawa pomera na „novog“ glavnog junaka. Na sli~nom principu izgra|ene su i pri~e „Obra~un“ ( gde je pri~a u pri~i izvedena celovitim prise}awem), „Dnevnik Nevene Nika~“ (gde se ponovo javqaju dva vremenska toka uz fragmentarno prise}awe). U ovom pogledu, posebno je karakteristi~na pri~a „Dvadeset dana“: pa`qivim odabirom elemenata i vo|ewem nekoliko si`ejnih niti, pisac uspeva ne samo da ostvari slo`enu strukturu ve} i da dostigne najvi{e domete pripoveda~ke umetnosti. Sudbine se prepli}u i ukr{taju; niz zbivawa koja, mo`e se re}i, nemaju veze dovode do ipak jednog tragi~nog doga|aja; qudi koji se nikada nisu sreli predore|uju jedni drugima `ivotne puteve.

Ova pri~a, veoma je zanimqiva, i s tehni~ke strane.

Sastavqena je od niza razli~itih elemenata – od dramskih dijaloga, naracija u tre}em licu, pisma uredni{tvu, privatnog pisma, zapisnika sa sednice Programskog saveta Televizije, spiska priloga vojnika za venac svom drugu, do telegrama o smrti vojnika wegovom ocu.

Svaki deo sme{ten je u posebno poglavqe koje nosi po jedan datum, od prvog do dvadesetog septembra 1968. godine. I na kraju, poenta, sadr`ana u mi{qewu doktora Jelenkovi}a: „Sopstvena voqa mi vredi koliko pijanom ga}e. [ta }e biti, to niko ne zna. Ni{ta nije predvidqivo u ovom svetu, ba{ ni{ta“.

Postavqene precizno i vremenski i prostorno, pri~e Danila Nikoli}a, pokazuju da su ose}aj za vreme, wegov tok i promene, kao i ose}awe za prostor i wegovo simboli~no zna~ewe oni strukturni elementi koji predstavqaju kqu~ne slojeve wegove pripoveda~ke umetnosti.

Jelena Ran|elovi}, Filozofski fakultet Ni{ 187

Slobodan Stojadinovi}

KARAMAZOVI NA ^EGRU

^uvar spomenika vojvodi Sin|eli}u na ^egru skuvao je lonac kafe. Pili su je i popili Karamazovi, jedan Bezimeni i Ana Karewina.

Ivan Karamazov teatralno je zapo~eo sa ~itawem ovovekovnog dodatka Legendi o velikom inkvizitoru i svi su ga pa`qivo slu{ali dok ne po~e{e da padaju bombe nedaleko od spomenika. Avioni su sa velike visine ga|ali rezervoare nafte na periferiji Ni{a.

Plamen i dim tr~ali su za detonacijama i vra}ali se na mesto ro|ewa ubrzavaju}i {irewe nemo}i kod svih.

Fjodor Karamazov, iskliza prvi iz straha: – Ro|eni moji, ne dajte da vam du{a kroz nos izleti.

Zar nismo do{li u pomo} Srbima? [ta }e pomisliti vojvoda Stevan? Ovamo po rakiju, svima, Srbine brate.

– Posledwe re~i skoro zepeva i ~inilo se da }e zamoliti Anu Karewinu za ples.

Rakija brzo sti`e i niko je ne odbi. Bilo je kucawa, nazdravqawa za pobedu, za zdravqe, dug `ivot i wihove derivate. Kad ispi{e po tre}i put, skoro da se ocrta{e trenuci za pesmu i igru. Dimitrije Karamazov ne saglasi se sa ovakvom ocenom: Nije Ana Karewina moja `ena. Fjodor nije nikakav moj otac. Osim Srba nemam bra}e. To sam saznao danas od tebe, vojvodo.

Komedija{ – re~e Fjodor Karamazov kao da govori sam sebi, a kad ispi jo{ jednu rakiju, izdra se: – Sinovi, {ta ~ekate, ubijte izroda.

Da li to moli{ za smrt, tatice – isprsi se Dimitrije.

Ivan i Smerdjakov razmeni{e sa`aqive poglede.

Bezimeni i Ana Karewina uhvati{e se za ruke. Aqo{a 188

se prekrsti i zagleda u nebo. ^uvar spomenika gucnu iz fla{e i obori pogled.

Fjodor Karamazov pobesne: – Vi ste babe, a ne sino-vi. Razbojnik ho}e da ubije a pop vra~a. Nasilnik me vre|a a pesnici opisuju lipovo li{}e. Mu~iteq me testeri{e a golup~i}i se znoje.

Gde je tvoje oko, Gospode? I gde je tvoja rakija, doma}ine?

A da vas pomirim jednom brzom pri~om o boju na ^egru – ponada se ~uvar spomenika i nali svima.

Znamo pri~u – uze re~ Bezimeni – i ovde smo zato {to je znamo. Tatica Fjodor je u ovom veku sve boqi.

Pra{taj, brate Srbine, i wemu i Dimitriju, a i ovima {to bombe bacaju.

Ja volim Srbiju i ne mogu da oprostim wenim neprijateqima koji joj nanose ovoliko zlo – odlu~no izgovori Ana. Da popijemo za ovo – obradova se ~uvar.

Mo`e – odobri Fjodor. – Ali ja bih prvo Aninu ru~icu izqubio.

Tatice – uzvrte se Aqo{a – da vas o~e{qam.

Pope, u crkvu – odvrati kroz smeh Fjodor.

Tata, mogli biste {togod re}i o Sin|eli}u – glasnu se Ivan. [ta mo`e da ka`e stari sladostrasnik – zakqu~i Dimitrije.

Mo`e mnogo, ali ne}e toliko. Sin|eli} je, ovde, golup~i}i moji, otvorio Srbima banku kakvu nema niko. Zato im niko ne trebe. Ni mi, ni svetska banka, ni...

Kolega – pisnu Smerdjakov.

Gledaj Rusa, suzica samo {to se nije zakotrqala, pomisli Ivan, ali re~e: – Otac je stilist! [ta ka`e{ ti, Aqo{a – upita ne`no Fjodor.

Ja mislim, tatice, da ste se ti i Dimitrije tek ovde na ^egru istinski zavoleli – odgovori Aqo{a.

189

Tako je – re~e Dimitrije, na zaprepa{}ewe skoro svih.

– Tako je – posle kra}e pauze saglasi se i Fjodor.

Otac i sin krenu{e jedan ka drugom, ali ^egar ponovo zatreso{e avioni i oni, umesto da se izqube, potr~a{e prema bagremovoj {umici. Ostali krenu{e za wima a Ivan stade preko puta Sin|eli}eve biste i re~e: – Zar ti se ponovo nije sve smu~ilo, vojvodo?

Sa spomenika po~e da opada malter. Bombe su padale sve bli`e. Karamazovi su ulazili u srpsku istoriju.

Nije se moglo ta~no znati iz kog veka. Ali ulazili su kako je hteo Dostojevski.

Dugo je trajao karamazovski dan na ^egru, ali pri~a je ovog puta brzo u{la u apsanu.

Skupqam za natpri~u odsjaje romana. U to slepo crevo guraju se Man, Kafka, Andrejev, Muzil, Justin Popovi} i jo{ poneki. Tomas Man javno pr`i crevca na hebrejski na~in, a pomi{qa da bi mu romani dobili druga~ije kovitlace ako bi Nafta izgovorio i koji stih Smerdjakova. ^e{ki Jevrejin nije oti{ao u Ameriku da gradi zamak po savetu i nacrtu Ivana Karamazova. Stvorio je proces. Malo ko nije postao buba u ovom veku. Karamazovi su bili na ^egru jedan dan u maju 1999. godine.

– Ako ti i ja to zaboravimo, upamti}e Sin|eli} – rekao sam ~uvaru spomenika.

– Ja sam pio sa Karamazovima, za vreme rata, kada se nije imalo s kim piti. To ne mogu da zaboravim. A imam i jedan poklon. To mi je dao Ivan Karamazov – govorio je kroz pla~ ~uvar spomenika.

Taj poklon~i} je pesma Smerdjakova. Rukom pisana.

Na salveti u Klubu kwi`evnika u Beogradu. Dok je trajala vazdu{na opasnost. Malo je i ~ajem ruskim polivena. Evo prevoda: O uz duwu na {poretu vrelom u loncu dok se kuva sri~em 190

`ivot svoj kao tu| a delom u moj san o{trinom ukori~en Pobegao sam vagi i kompasu iz kwiga iseqavam lewire duvaju pesme tra`e za rasu koju osniva pri~a oficire Sa {e}erom i medom ne}e duwa ni u pe~albu ni na veseqe ja se odmi~em od sebe da muwa koja me {titi ne za{titi `eqe Uskoro }e iste}i godinica kako je Smerdjakovqeva pesma kod mene. ^uvar spomenika tra`i da mu vratim poklon~i}, ali oklevam boje}i se da ne pogre{im.

Znam da joj mo`da nije mesto u Muzeju Dostojevskog.

Ali, kad bi ko osnovao Muzej Smerdjakova, ova pesma bi u wemu bila polusto`erno mesto. Mo`da mi Srbi treba da osnujemo takav muzej? Da jo{ jedan ruski posao svr{imo? Nisam sasvim bez nade da }e koji od ~italaca na}i boqe re{ewe.

Odu`ila se pri~a koja se prevr}e s pesmom. Mo`da wu ~as koji je krati pesmom karamazovski oblikuje vi{e nego {to ho}u? Sla`em se, Ana. To mo`e biti druga pri~a. Jo{ se sla`em. I preko mene pre{ao je voz.

Otkos prethodnih re~enica ~ini svoje. Mrsi iako je vreme posta. Neka se zna i slede}e. Ovo utvr|ewe za pesnika pisano je reklamnom olovkom. Ho}u re}i, bi}e dobitka. Poja~ani smo jo{ jednom izgubqenom bitkom.

Ostao sam du`an da Bezimenog krstim, ali jo{ nemam dovoqno voqe i razloga da to u~inim. Zasija}e plotna na {poretu jednom i od te cepanke. Ostaj mi prgav, ~itao~e, i ne zaboravi {ta bi u~inio sa Smerdjakovqevom pesmom.

191

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm.

Tromese~no ISBN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860

192