Price za decu by Dejan Obradovic

MALA SIRENA

U dubini okeana u prekrasnoj palati boravio je kralj svih mora. Imao je puno kćeri, ali najmlađa, Mala Sirena bila mu je najmilija. I pored svih lepota morskih dubina, Mala Sirena je odlazila na površinu mora. Divila se plavetnilu neba, sjaju sunca, bojama drveća i bila nesrećna u svom svetu. Mučila je čežnja za životom na kopnu. Uzalud su je otac i sestre nagovarali da odustane od te želje govoreći joj kako je surov i okrutan svet na kopnu.

Jedne noći, krišom se popela na površinu. More je bilo burno, a veliki talasi su se oburšavali na veliki jedrenjak koji je tonuo. Privučena talasima, Mala Sirena ugleda mladića koji se davio. Bez razmišljanja je doplivala do onesvešćenog mladića i izvukla ga na obalu. Gledala je njegovo prekrasno lice i čula otkucaje njegovog srca. Čaroliju je prekinuo neki glas i iza stene se pojavila jedna lepa devojka. Sirena je, neprimećena, brzo kliznula u vodu.

Dani su prolazili, a Mala Sirena je stalno mislila na lepog mladića. Očajna, potražila je savet od zle čarobnice – morske veštice. Molila je da je oslobodki sjajnog repa i, kako god bolno to bilo, podari ljudske noge. Čarobnica je, za uzvrat, tražila od Male Sirene njen prekrasan glas i divno pevanje. Sirena je odmah pristala. Ostala je bez glasa, nema, ali se pretvorila u prekrasnu devojku. Sada je mogla da živi na zemlji. Njen glas i pevanje, morska veštica je zatvorila u školjku i odnela je u morske dubine.

U kraljvini je objavljeno da princ treba da se ženi i Mala Sirena, koja je u princu prepoznala voljenog mladića, gorko je plakala isplakavši sve suze. U noći, na svečanosti u kraljevim vrtovima, dugo je plesala iako je svaki korak nanosio veliki bol. Ujutro, pred venčanje,

povorka je prolazila pored mladog para. I Mala Sirena je bila u povorci. Nema, zastala je ispred mladog kraljevića i on kao da je za tren osetio bol koji je nosila u srcu. Ali iz nemih usana nisu mogle da izađu reči. Maloj Sireni preostalo je samo da potraži sudbinu u morskim dubinama.

U trenutku kada je dotakla morske talase, školjka se otvorila i čarolije morske veštice je nestalo. Od tada, u tamnim noćima, mornari uz šum talasa često mogu da čuju tužno pevanje Male Sirene.

TRI PRASETA

Bila jednom tri praseta. Dva praseta su bila veseli drugari, koji su voleli pesmu i igru. Treće prase im je često govorilo: "Bolje bi bilo da sazidate neku kućicu u kojoj biste bili sigurni od ljutog vuka, umesto što se igrate po ceo dan". I ono je sazidalo za sebe lepu kamenu kućicu. Prvo prase je tada reklo: "Pa dobro", i napravilo kućicu od slame. Ali, vuk je došao i počeo da duva i naposletku oduvao celu kućicu. Tada je prvo prase otrčalo, što je brže moglo, drugom bratu, koji je sagradio kućicu od drveta. Međutim vuk je stigao za njim i opet počeo da duva što je mogao jače. Oduvao je, razume se, opet celu kućicu.

Dva praseta su onda otrčala kući trećeg brata. "Pusti nas unutra! Vuk nam je oduvao kućice i sad nam je za petama", zakukala su braća. Brat ih je uveo u kuću, a ubrzo se pojavio i vuk. "Pusti me unutra", viknuo je, "inače ću i tvoju kućicu oduvati". "Pokušaj samo!" odgovorilo mu je prase. I vuk je duvao i duvao, ali kućica nije pala. Onda se popeo na krov i pokušao da uđe u kuću kroz dimnjak. Ali terće prase ga je čulo i zapalilo veliku vatru na ognjuštu. Vuk je propao kroz dimnjak pravo u vatru i izgoreo.

SNEŽANA I 7 PATULJAKA

Bila jednom jedna ljupka devojka, po imenu Snežana. Njena mati je umrla, a otac joj se po drugi put oženio jednom lepom, ali sujetnom ženom, koja je ustvari bila veštica. Ona je sebe smatrala najlepšom ženom na svetu i imala je čarobno ogledalo, koje joj je uvek sve govorilo. Jednog dana zapita ona ogledalo kao i obično "Ogledalce, ogledalce na zidu, kaži mi ko je najlepši na svetu?" Ali ogledalo je razljuti odgovorivši: "Snežana je najlepša!"

Devojka je zaista bila prava lepotica. Mećeha je bila ljubomorna, pa naredi jednom od svojih lovaca da odvede Snežanu u šumu i tamo je ubije. Lovac povede Snežanu, ali nije mogao da je ubije i ostavi je tamo. Usput on zakla jednu svinju, izvadi joj srce i odnese ga gospodarici, kao dokaz da je ubio devojku. Tako je maćeha jedno vreme bila zadovoljna.

U međuvremenu Snežana je lutajući kroz šumu, stigla do kućice u kojoj je živelo sedam patuljaka. Čovečuljci su se sažalili na nju i zadržali je da živi kod njih. Ona im je kuvala, čistila kuću i svi su bili srećni. Ali jednog dana upita maćeha opet svoje ogledalo: "Ogledalce, ogledalce na zidu, kaži ko je najlepši na svetu?" Kad je čula da je Snežana najlepša, prosto je pobesnela. Ogledalo joj je takođe reklo da Snežana živi u šumi, u kućici kod sedam patuljaka. Ona se preruši u staru prosjakinju i napuni jednu korpu jabukama. Odozgo je stavila jednu otrovnu jabuku. Uputila se kućici patuljaka. Oni su svi bili na poslu, u rudniku dijamanata. Pre nego što su otišli, upozorili su Snežanu da ne razgovara sa nepoznatima. Ali stara prosjakinja je izgledala tako prijateljski i dala joj je tako lepu jabuku, pa je ona zaboravila na upozorenje. Zalogaj otrovne jabuke zaglavio joj se u grlu i ona pade na zemlju kao mrtva. Kad su se patuljci uveče vratili, našli su je kako leži na zemlji i pored sveg truda nisu uspeli da je povrate. Svi su plakali, a jedan reče: "Ona je i suviše lepa da bismo je zakopali. Hajde da joj napravimo stakleni sanduk, tako će mo moći još neko vreme da je gledamo!" I tako su je stavili u stakleni sanduk. Prekrili su ga cvećem i stajali na straži pored nje.

U to vreme je kroz šumu prolazio princ. Čim je ugledao lepu devojku u sanduku, odmah se zaljubi u nju. Patuljci mu ispričaše šta se dogodilo i on se, tužan saže i poljubi je. Tog trenutka primeti da ona trepće. "Ona je živa!", uzviknu on i podiže je, a komad jabuke izlete iz grla. Istog časa ona otvori oči. Princ je upita da li bi htela da se uda za njega, a ona, presrećna odmah pristade. Patuljci su ih ispratili do palate, gde su se odmah venčali. Kad je maćeha to saznala, bila je toliko ljuta da je pala na mestu mrtva.

ŠEHEREZ ZADA

U jeddnoj zemlji Dalekog istooka živeo jee nekad jedaan kralj, kojji je svake nnoći uzimao novu ženu i sledećeg ju utra naređivvao da je poggube.

Poslee nekog vrem mena ljudi ssu postali sm mrtno uplaše eni, jer je dolazio red i naa njihove kćeri da po je ednu noć bud du kraljice. TTada kćer krraljevog save etnika, koja jje bila mudrra kao i njen n otac, zamo oli oca: "Dozzvoli da posstanem kraljjeva žena i da povedem m sa sobom svoju sestru kao pratilju." Njen otac je bio zapanjen nje enom molbo om, ali je zn nao da je njeegova kćer toliko mudrra da bi moggla učiniti i kraj tom straššnom kraljevvom ponašanju.

I takko se njegovva kćer Šeheerezada vennčala sa kralljem. Posle večere Šeheerezada se obrati o kralju u: "želela bih da se oprrostim sa svojom sestro om i posledn nji put joj po oželim laku noć." Kralj se sa tim slo oži i dozvoli njenoj sestrri da uđe. Kaad je sela on na zamoli Šeherezadu: "Draga sestro, ispričaj mi m poslednji put jednu od o tvojih prrelepih pričaa." Šeherezaada poče da priča jednu u priču, a kaada je završi,, kralj je bio o tako ushiće en, da je hte eo da čuje jo oš jednu i on na mu obećaa da će mu sledeće veče eri ispričati novu priču. Kralju su se e njene pričee toliko dopaale da joj je poštedeo žiivot.

Takoo su proveli hiljadu i jednu noć, za koje vremee kralj zavolleo Šeherezaadu, a ona mu je podaarila troje de ece. Priče su u prestale, ali a kralj je nije n pogubio. Ona je osttala kraljica svoje zemljje i svi su bili srećni.

PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA

Bio jednom jedan princ, koji je hteo da se oženi pravom princezom. Išao je svuda po svetu i sreo monoge princeze, ali uvek se našlo nešto, što je ukazivalo na to da ipak nisu prave princeze. Tužan, vritio se kući.

Jedne noći, dok je napolju besnela oluja, neko je zalupao na dvorsku kapiju. Na ulazu je stajala mlada devojka, mokra kao miš, sva blatnjava i prljava. Ali ona reče da je prava princeza. "Možda je istina, a možda i nije", pomislila je kraljic i naredila da se brzo spremi postelja za devojku.

Preko dvadeset dušeka stavila je dvadeset perina, a ispod svega toga, tri suva zrna graška. Da bi legla, devojka se morala lestvicama popeti na postelju i tako je provela noć. Sledećeg jutra upita je kraljica kako je spavala. "Strašno", odgovori joj devojka. "Nešto tvrdo se nalazilo u mojoj postelji i užasno me žuljalo. Sasvim sam slomljena. Cele noći nisam oka sklopila." Sada je kraljica bila uverena da su našli pravu princezu, jer niko drugi ne bi ni osteio tri zrna graška, skrivena ispod svih tih dušeka i perina.

Vrlo zadovoljna, kraljica je saopštila sinu dobru vest i on zaprosi princezu. Od tada su živeli zajedno dugo i srećno.

TRNOVA RUŽICA

Posle niza godina ispunila se životna želja jednog kralja i kraljice i dobili su kćer. Pozvali su na krštenje sve, pa i sedam vila, koje su živele u zemlji. Bio je običaj da vile požele novorođenčetu sve vrline i najlepše osobine. U stvari, bila je još jedna vila, ali ona je bila tako stara, da su je svi zaboravili. Kad je videla d nije pozvana, vila se naljuti i ode u dvor puna srdžbe. Šest vila već je bilo izrazilo svoje želje, kada se stara vila pojavi i viknu: "Ona će se ubosti na vreteno i umreti!" Svi su bili zaprepašćeni, ali sedam vila istupi i reče: "Ja ne mogu ovu želju da poništim, ali moja želja je da ona ne umre, nego da spava sto godina, dok ne dođe princ koji će je probuditi iz sna!"

Kralj je hteo da spreči da se ova želja ikad ostvari, pa je naredio da se sve preslice i vretena u zemlji spale. Princeza je izrasla u lepu, pametnu i prijatnu devojku. Ali jednog dana, preseli se dvor u letnju palatu. Princeza tamo nije još nikad bila, pa ode iz sobe u sobu da sve pregleda. Najzad je stigla do jedne sobice u kuli, a tamo je sedela stara vila, prerušena u seljanku i prela. Princeza to još nikad nije videla, pa upita: "Šta to radite? Mogu li da pokušam?" Starica joj dade vreteno, princeza ubode prst i pade na pod. Stara vila iščeze, smejući se, ali sedam vila priskoči. One odnesoše princezu u njen krevet i začaraše ceo dvor. "Sve što živi među ovim zidovima neka spava, sve dok se princeza ne probudi!" Istog trenutka svi su utonuli u san, tamo gde su se zatekli. Vila učini da dvorac obraste šibljem i trnjem.

Sto godina kasnije putovao je jedan princ kroz zemlju. Video je tornjeve palate, koji su se uzdizali iznad divlje šume, pa upita kome pripada taj dvorac. "To je začarani dvor", rekli su mu ljudi. "U doba naših predaka bio je to dvor jednog kralja, ali sada ne može niko da prodre korz to trnje." Princ je hteo da pokuša jer je osećao kako ga nešto čudno privlači. On pođe kroz šumu i izgledalo je kao da se sve pred njim sklanja u stranu, ali trnje je zadržavalo sve oni koji su pokušavali da ga prate. Brzo je stigao do palate. Sve je bilo potpuno zaraslo u žbunje, a on je pomislio da su stražari mrtvi. Međutim, kad ih je dotakao, vido je da spavaju. Prošao je kroz dvorski vrt i dvorane i svud je nailazio na ljude koji spavaju. Konačno je stigao do sobe u kojoj je na krevetu ležala princeza, lepa kao slika. Zaljubi se odmah u nju i poljubi

je. Ona se probudi i reče: "Najzad si došao. Sanjala sam te." Tog trenutka svi su se u dvoru probudili. Šuma i trnje je iščezlo i nije dugo potrajalo a princ i princeza su slavili venčanje.

ALISA U ZEMLJI ČUDA

Alisa je rado šetala po poljima i zavirivala u svaki mogući kutak. Tako je jednom sela ispod drveta. Opazila je nekog čudnog zeca koji je gledao nervozno u sat i nekud žurio. "Kuda to žurite, gospodine?" upitala ga je devojčica. Zec nije odgovorio, samo je brzo nestao u jednoj rupi. Alisa je krenula za njim i ... osetila je da nekud propada. Dugo je tako padala, sve dok na kraju nije stigla do dna. Nije bila povređena, pa je pokušala da se uspravi i opazila je neka veoma mala vrata. "Pa kroz njih ne mogu da prođem!" uzviknula je. "Zašto su tako mala?" "Popij malo ove čarobne tečnosti", reče joj neki miš, "pa ćeš i sam postati mala!"

Alisa ga posluša i neglo se smanji. Bez muke prođe kroz vratašca i nađe se u prekrasnom ali neobičnom vrtu. Biljke i pečurke imale su vrata i prozorčiće. Tu je nakakav čudak sa šeširom pripremao gozbu sa čajem. Bio je okružen neobičnim društvom. I zec je, naravno, bio stigao. "Šta to slavite?" upita ih Alisa.

"Našš je rođendan!" odgovorriše oni.

Ondaa društvo prređe u vrt ruuža. Jedna odd njih je bilaa bela i uplakkana, pa Alissa priđe i pooče da je bo oji u crveno.. Naiđoše siilni gosti, a među njimaa i mnogo karata k za iggru. Karte su u, kao vojnici, bili pratnja herc‐kraaljice. Kad je herc‐kraljica opazila šta Alisa raadi, strahoviito se naljutila i viknulaa svojim straažarima, karttama: "Uhvaatite je! Uhvaatite je!"

Stražža polete ka Alisi, a ova,, prestrašena da će je šččepati, stadee bežati što je brže moggla. Za njom m se diže užassna prašina i galama.

Bežeeći tako naiđđe na ona vratanca, proođe ispod njjih, ispi tečnnost i ponovvo postade vvelika. Ondaa se uzvera uz onaj otvvor i vrati u u podnožje drveta d pod kojim je seedela pre ne ego je zadre emala. Tamo o je još uvekk bila njena mačkica, a sa njom jošš nekoliko živvotinja koje e su je čudno gledale.

PEPELJUGA

Bila jednom jedna ljupka devojka, koja je živela sa svojim trima ružnim polusestrama. Ona je morala celu kuću sama da sprema i da ih služi dan i noć. Iako je bila nagrađivana samo psovkama, ostala je verna. Spavala je u kuhinji, pored vatre, nosila je samo dronjke. Jednoga dana stigao je glas da se sve devojke u zemlji pozivaju na veliki bal, koji će biti održan u kraljevom dvoru. Tada će princ izabrati jednu devojku sebi za ženu.

Sestre su bile ushićene i spremale su nove haljine. Satima su stajale pred ogledalom, ulepšavajući se i najzad su bile spremne za polazak. "Pepeljugo", viknule su joj ped polazak, "mi idemo na bal, a ti požuri da završiš sav posao, pre nego što pođeš na spavanje!" I Pepeljuga bi rado pošla na bal, ali nije imala šta da obuče, a tri sestre nisu htele ništa da joj poklone. Tako je ona sa suzama u očima nastavila da posluje po kući. "Rado bih i ja pošla na bal!", mislila je tužno. Ali joj u tom času jedan glas reče: "Ići ćeš dete moje." Pred njom je stajala draga starica. "Ja sam vila, tvoja kuma", reče ona i zamahnu svojom čarobnom palicom. Odjednom se Pepeljuga našla odevena u predivno ruho. U kosi joj je blistalo drago kamenje, a na nogama staklene papučice. Zanemela je od iznenađenja. Onda njena kuma donese tikvu i pretvori je u veličanstvenu kočiju. Jedan miš i šest pacova su postali kočijaš i šest belih konja. "Pođi sada!" reče ona, "ali nemoj zaboraviti da se moraš vratiti kući pre ponoći, jer tada prestaje čarolija."

Pepeljuga je uživala na balu. Princ nije hteo ni sa jednom drugom da igra, a nisu je ni zle sestre prepoznale. Ponoć je prebrzo došla i Pepeljuga je istrčala iz balske dovrane. Još dok je trčala niz stepenice, njena divna odeća počela je da se pretvara u rite. Princ je trčao za njom. "Nemoj bežati! Gde si?" vikao je. Ali je našao samo jednu staklenu papučicu. Od te noći princ više nije imao mira. Želeo je po svaku cenu da pronađe lepu devojku. Naredio je da sve devojke u zemlji probaju staklenu papučicu, nadajući se da će tako pronaći njenju vlasnicu.

Stigli su i do ružnih sestara. Ali kao što se moglo i očekivati, njihove noge su bile prevelike, iako je jedna od njih štaviše odsekla palac. Niko se nije setio da pita za Pepeljugu. Ali princ ju je ugledao, pa iako je bila u dronjcima i prljava, naredio je da i ona proba papučicu. Papučica joj je savršeno pristajala i princ, srećan što je najzad našao svoju lepoticu, odmah je zaprosio. Oduševljena Pepeljuga pristade i krenu s njim na dvor.

CRVENKAPA

Bila jednom jedna devojčica, ljupka i mila kako se samo zamisliti može. Zvali su je Crvenkapa jer je stalno nosila crvenu kapicu koju joj je isplela baka.

Crvenkapa je s roditeljima živela u kućici pored velike šume, a na drugom kraju, u maloj kući stanovala je Crvenkapina baka. Jednog dana majka je poslala Crvenkapu da odnese ručak baki koja je bila bolesna. Upozorila je da požuri i ne skreće s puta. Crvenkapa se nije plašila i usput je zastala da nabere baki malo cveća. Nije primetila da iza drveta vrebaju dva velika oka. Bio je to strašni vuk. Prišao je Crvenkapi i upitao: ‐ ‐ ‐ ‐

Šta radiš devojčice? Berem cveće za bolesnubaku – odgovorila je Crvenkapa. Kako ćeš da uđeš ako je baka bolesna? – upita lukavi vuk. Pokucaću tri puta – reče Crvenkapa, ne sluteći ništa.

Vuk je pozdravi i najkraćim putem odjuri do bakine kuće. Kada je stigao, vuk je pokucao tri puta i kada je baka pitala ko je, promenjenim glasom odgovorio: ‐

To sam ja, Crvenkapa.

Baka je ustala i otvorila vrata. Vuk je odmah skočio i progutao baku. Obukao je njenu spavaćicu, stavio kapicu i naočare i legao u krevet. Tako je prerušen čekao Crvenkapu i mislio kako ga ona sigurno neće prepoznati. ‐ ‐ ‐ ‐ ‐ ‐ ‐ ‐

Bako, bako, zašto imaš tako duge ruke? Da te bolje zagrlim, dete moje. Zašto su ti tako velike oči? Da te bolje vidim. Zašto su ti tako velike uši? Da te bolje čujem, zlato moje. Bako, bako, zašto imaš tako velike zube? Da te lakše pojedem – zarežao je vuk i progutao Crvenkapu.

Šumske životinje koje su bile Crvenkapini prijatelji obavestile su drvoseču o tome šta se dogodilo. Drvoseča se odmah uputio bakinoj kući i kada je ušao, zatekao je vuka kako spava. Zamahnuo je sekirom i iz stomaka izađoše baka i Crvenkapa, žive i zdrave.

Tako je završio strašni vuk, a baka, Crvenkapa i drvoseča su slatko pojeli ručak koji je Crvenkapina mama spremila.

KNJIGA O DŽUNGLI

U vreme dok je džungla još bila tiha i tajanstvena, ženka pantera po imenu Bagira često se dugo šetala prašumom. Jednog jutra, za vreme šetnje, Bagira začu dečiji plač koji je dolazio sa obale reke. Oprezno se približila obali i ... ‐

Pa to je dečak! – uzviknu iznenađeno.

Bagira odluči da dečaka odnese vučici koja je imala mladunče. Hranila ga je i brinula se o njemu kao da je njeno. Oduševljeni što imaju još jednog člana porodice, nazvaše ga Mogli.

Mogli je sretno rastao u džungli i sa svima se sprijateljio a naučio je i jezik životinja. Ali džungla je za Moglija krila mnoge opasnosti. Njegove prijatelje je najviše plašilo prisustvo strašnog tigra Šir Kana koji je mrzeo ljude. Zato odlučiše da Moglija od tada neprestano čuva i štiti medved Balu.

Mogli i Balu su provodili mnogo vremene zajedno, igrajući se u džungli. Ali medved je stalno osećao prisustvo tigra koji je vrebao u blizini, i upozoravao je dečaka da se nipošto ne udaljava od njega.

Mogli je bio veoma nestašan i jednog dana kada je Balu zaspao, zašao je sam dublje u prašumu. A Šir Kan je samo to i čekao ... Na sreću, verni Balu stigao je na vreme da space dečaka. Dve životinje su se suprostavile jedna drugoj u surovoj borbi. Upravo tada poče strašno nevreme. Grom udari u jedno drvo i izazva požar.

Da bi pomogao svom prijatelju Baluu, kojeg je tigar skoro pobedio, Mogli zapali nekoliko suvih grana i poče da tera tigra. Razjarena zver koja se plašila vatre pobeže u džunglu. Medved je shvatio da više nije mogao da štiti dečaka. Sledećeg dana Balu odluči da odvede dečaka u jedno selo. On je isprva bio uplašen ali ubrzo se sprijateljio sa jednom devojčicom i ona ga povede ka kolibama u selu.

Za Moglija započe novi život, ali nikad nije zaboravio svoje prijatelje iz džungle koji su mu nekad mnogo pomogli.