Uzbudljivija od Džilijen Flin, jezivija od Stivena Kinga

Poslednja kuća u ulici Katrione Vord napeto je štivo koje svoje zapanjujuće tajne čuva do samog kraja

Trileri, horori, psihološki iscrpljujući i napeti romani – sve ih volimo. Nije važno što možda nakon pročitane poslednje stranice imamo košmare ili spavamo s upaljenim svetlom. Volimo adrenalin koji juri kroz naš organizam dok čitamo o potencijalno poremećenim likovima koji žive u zabačenim, zapuštenim kućama. Volimo tajanstvenost magle koja se svake noći spušta na hladno tlo puteljka u šumi za koji niko ne zna kuda vodi.

U tradiciji neprikosnovenog Stivena Kinga, Poslednja kuća u ulici je mračni triler sa primesama horora koji je osvojio strane top-liste. Katrionu Vord porede sa Širli Džekson, Džilijen Flin, Aleksom Nortom i mnogim drugim uspešnim autorima koji su se oprobali u ovom žanru.

Poslednja kuća u ulici je knjiga u kojoj vas već na prvoj stranici prolazi jeza. Horor fantastika može da uplaši čitaoce, ali najsnažniji narativi u žanru uspevaju da stvore nepokolebljiv osećaj nelagodnosti, a upravo to čini ovaj roman.

Ted Banerman živi sam sa svojom mačkom Olivijom u trošnoj kući na kraju slepe ulice. Nezaposlen je, mnogo pije i pati od nekoliko nedijagnostikovanih mentalnih poremećaja. Njegova ćerka Loren s vremena na vreme dolazi da ga poseti, ali nikada ne izlaze iz kuće, a njihov odnos je uvek napet i često nasilan. Kada se žena po imenu Di useli u napuštenu kuću pored, Tedov život počinje da se pretvara u haos. Di očajnički pokušava da pronađe sestru koja je kidnapovana pre mnogo godina, i veruje da Ted ima veze sa tim nestankom.

U ovom romanu ništa nije tako jednostavno kako se čini na prvi pogled. Bogovi zakopani u šumi, misterija sporadičnog prisustva i mračnog raspoloženja Tedove ćerke Loren, ljuti zeleni dečaci koji žive na tavanu i Olivija, mačka koja priča, čita, veruje u Boga i pati od disocijativnog poremećaja identiteta. To bi moglo zvučati zbunjujuće, ali sve je deo mračnog multiverzuma koji je autorka kreirala. Verujte, na kraju se sve kockice slože, ali je vožnja brza i neizvesna do poslednje stranice.

Sve u trošnoj kući u kojoj se odvija radnja je staro, prljavo ili pokvareno. Isto važi i za psihu likova koji u njoj obitavaju. Jezivo propadanje spoljašnjeg sveta odražava njihovo mentalno stanje.

Ovo nije horor na kakav ste navikli. Iako podseća na Psiho i Isijavanje, autorka svojim ambicioznim pripovedanjem takođe priziva i Foknerovu Buku i bes. Uprkos nepouzdanom pripovedaču koji ima svu kontrolu u ovom romanu, čitalac se ne oseća prevareno ili izmanipulisano, već uživa u serpentinama koje autorka stvara neizvesnim narativom. ■

U OVOM ROMANU NIŠTA

NIJE TAKO

JEDNOSTAVNO

KAKO SE

ČINI NA PRVI POGLED

Razgovarao: Siniša Bošković

Foto: kristenloesch.com