Lutka od porcelana

Kristen Laš porodična je saga koja prati tri generacije u sovjetskoj Rusiji, a u razgovoru za

Bukmarker autorka je otkrila kako je na nju uticalo pisanje ovog romana

Kristen Laš je diplomirala istoriju, a na Univerzitetu u Kembridžu stekla je i master diplomu Slovenskih studija. Njen prvenac, istorijski roman Lutka od porcelana, ušao je u uži izbor za nagrade Kaledonija i Bat za najbolji roman. Glavna junakinja Rouzi, nasledivši od majke na samrti sveščicu s ruskim bajkama ispisanih rukom, odlazi na putovanje u želji da raskrsti sa prošlošću. Međutim, ono što će saznati o svojoj porodici primoraće je da odluči koliko istine može da podnese. U razgovoru s autorkom otkrivamo koliko je važna prošlost za razumevanje sadašnjosti, da li književnost može uticati na današnjeg čoveka, da li teška vremena stvaraju heroje ili je heroj u svakome od nas, i kako pisanje utiče na svog autora.

Mnogi književni kritičari su u neverici pred saznanjem da je Lutka od porcelana Vaš debitantski roman. Odakle je poteklo interesovanje baš za slovensku književnost i istoriju, konkretno rusku?

Kao dete sam oduvek bila fascinirana Rusijom jer je moj otac redovno putovao tamo, u Moskvu, da trenira borilačke veštine. Počela sam da čitam klasičnu rusku književnost, i iako sam bila premlada da bih zaista razumela šta čitam, taj osećaj fascinacije mi je ostao i u odraslom dobu!

Životi Rouzi i njene majke, to jest celokupna porodična istorija, toliko su slojeviti da se čini da ste ih gradili po principu matrjoške –nakon jednog događaja sledi drugi i tako unedogled – da čitaoci nisu sigurni šta da očekuju od junakinja i junaka.

Kakvo sjajno pitanje. Slojevitost je namerna; želela sam da pokažem kako se Rouzina i Tonjina priča uklapaju jedna u drugu. Kada Rouzi započne putovanje kako bi razumela istoriju svoje porodice, ona vidi samo gornji sloj (zamislite da gledate najveću lutku matrjoške, ne znajući da u njoj ima toliko manjih lutaka). Potrebni su joj vreme i trud da vidi koliko to duboko ide, i da sve to rastavlja, deo po deo.

U prologu ste napisali svojevrsnu antibajku, krvavu bajku sa završetkom koji je ostao da lebdi – šta Vas je navelo na takav netipičan postupak?

Ljudi često misle o bajkama kao o lepršavim, magičnim i dečjim, i dok mnoge takve priče jesu, često u njima postoji mnogo zlokobniji element, posebno u tradicionalnom folkloru. Iako mogu izgledati i činiti se prilično delikatnim, mogu biti moćne, i sadržati dublje, mračnije istine. To je deo onoga što volim kod njih. Sve bajke u Lutki od porcelana oslikavaju traumatičan događaj bilo u životu nekog lika ili u tom periodu ruske istorije, i želela sam da postavim ton odmah u prologu.

Stvarate koloplet sadašnjosti i prošlosti oličene u Rouzi i Tonji: šta sadašnjost i budućnost mogu da nauče od prošlosti?

Ja sam istoričar u duši, tako da verujem da prošlost sadrži toliko vrednosti – očigledno u smislu informacija i podataka, ali i kao oruđe, okvir za razumevanje sadašnjosti: ne samo kako je nešto nastalo već i u stvari kako je sada. Na početku romana Rouzi želi da zakopa prošlost; da je izbriše. Da se pretvara da je nikada nije bilo. S vremenom ona saznaje da, iako je prošlost često bolna, korišćenje nje kao sočiva kroz koje se sagledava sadašnjost može biti transformativno iskustvo. Posebno se u Rusiji često vode kulturološke debate o sećanju i nasleđu koje mogu otežati iznošenje lekcija iz prošlosti na videlo.

Revolucija se dešava u oba narativna toka. Ali i u junakinjama se istovremeno događa unutrašnja revolucija, jer ne pristaju da budu porcelanske lutke, da ih nose događaji, već preuzimaju sudbinu u svoje ruke. Stvaraju li teška vremena heroje ili je heroj u svakom od nas bez obzira na vreme?

Ovo je tako zanimljivo pitanje, ali na koje je teško odgovoriti. U romanu bih rekla da je i jedno i drugo: Tonja i Rouzi imaju veliku unutrašnju snagu, ali snagu za koju i ne slute da postoji, možda, sve dok određeni trenutak to ne bude zahtevao. Odgovarajući na izazove, one postaju nove verzije sebe. Naravno, i u pričama i u stvarnosti ponekad nije dovoljno biti heroj. Ali verujem da svi ljudi imaju neiskorišćene unutrašnje rezervoare snage i odlučnosti. Ne znaju svi ljudi kako da im pristupe. I ne moraju.

O svetskoj istoriji saznajemo čitajući udžbenike, podaci su nam jednim klikom dostupni gde god da se nalazimo, dok se lična istorija, dakle, istorija čoveka svakidašnjice, čita samo u romanima. Pojedinačne sudbine kao da nemaju mesta u „velikim“ istorijama. Šta je uzrok tome? Vi tu nepravdu donekle ispravljate.

Nema sumnje da se istorijski i nefikcijski tekstovi uglavnom koncentrišu na događaje na najvišem društvenom i političkom nivou: šta se dešava kraljevskim porodicama, vladama, između zemalja i tako dalje. Realnost svakodnevnog života građana koji žive ispod tog nivoa često se zanemaruje. Da budem potpuno iskrena, nisam sigurna da postoji jedan razlog, ali čini mi se da ima neke veze sa tradicijom; sa načinom na koji se istorija pisala vekovima; i sa onima koji su istoriju pisali, koji su često bili među najprivilegovanijim klasama. Ipak, mislim da se to polako menja, i s vremenom ćemo videti opširnije istorije običnih ljudi, u svojim domovima, na ulici, kako žive svoje živote.

Kao neko ko je diplomirao istoriju, za master studije odabrali ste slovensku književnost. Šta Vas je opredelilo da se posvetite književnosti, a ne da kao profesorka istorije držite predavanja na jednom od brojnih univerziteta? Šta Vas je prevelo na stranu književnosti?

Dugo sam želela da postanem profesor istorije, i to mi je bio cilj nakon magistrature i početka doktorskih studija. Međutim, realnost akademske zajednice je da postoji prilična količina birokratije i politikantstva; na kraju se ispostavilo da to nije svet za mene. Međutim, nakon što sam napustila doktorski program, nisam mogla da napustim svoju strast za čitanjem, istraživanjem i pisanjem o Rusiji, a okretanje beletristici je izgledalo kao savršeno uklapanje. Kada sam bila mala, sanjala sam da budem pisac, ali nisam verovala da će se to dogoditi; bilo je potrebno mnogo godina da steknem samopouzdanje da pokušam.

Kakva je uloga književnosti u vreme prelomnih perioda? Da li priča pomaže pri bekstvu u slobodu?

Kao autor, čvrsto verujem da pretvaranje bilo kog događaja, činjenice ili ideje u narativ oživljava taj događaj. Kao istoričar, znam da postoji jaka i zanimljiva veza između književnosti i podzemnih uzroka. Nema sumnje da književnost može uticati na promenu mišljenja, može širiti ideje, može stvoriti prostor za ljude da se angažuju na način koji je izuzetno moćan.

Postoji dobar razlog što represivni režimi često pokušavaju da zabrane knjige. Neverovatan je potencijal književnosti kao oruđa otpora, čak i revolucije. Taj potencijal nije uvek ostvaren, ali postoji.

Šta pisac otkriva o sebi dok piše?

Bilo je otrežnjujuće napisati ovu knjigu. Na početku mislite: imam ideju, imam punu kontrolu, ja stvaram ovaj svet. S vremenom naučite da ne možete samo naterati likove da rade ono što želite. Oni postaju stvarni kao i svi drugi. Žele da biraju. Žele da budu verni sebi. Na kraju otkrivate da vi kao pisac niste najvažnija osoba u pisanju ove priče.

Budući da je Vaša knjiga prevedena na srpski jezik, da li biste nešto poručili svojim čitaocima iz Srbije?

Naravno. Pre svega, imala sam divnu prepisku mejlovima sa svojom prevoditeljkom (Dubravkom Srećković Divković) dok je radila na knjizi, a njena pažnja i briga prema detaljima su me zaista naterale da poželim da čitam srpsko izdanje! Drugo, hvala vam. Uvek je dugačak put dok se knjiga ne objavi, sa toliko uspona i padova, ali ako je knjiga u rukama čitaoca, to znači da je stigla na svoje pravo odredište, i sve je onda vredelo. Nadam se da će moji srpski čitaoci uživati u priči i treba da znaju da mogu slobodno da kontaktiraju sa mnom preko moje veb-stranice ili mog agenta. Volim da se čujem sa čitaocima – to je najveća radost! ■