Tragična sudbina genijalnog umetnika

Prateći poslednje tri godine života Branka Miljkovića, roman Zvezda nad prazninom Dejana Stojiljkovića se bavi misterioznom smrću pesnika u večitom sukobu sa svetom

Najbolji su oni romani koji se pišu sa uverenjem i strašću. Dejan Stojiljković, autor čitavog niza Laguninih zlatnih bestselera, nedavno je predstavio svoj novi roman – Zvezda nad prazninom – u kome daje svoje viđenje života (i smrti) našeg čuvenog poete Branka Miljkovića (1934–1961). Stojiljković i Miljković su Nišlije i ljudi od pera, što je Stojiljkoviću poslužilo kao početni podsticaj da se uhvati ukoštac sa pisanjem jedne ovako zahtevne i potencijalno kontroverzne knjige. Pretočiti Miljkovićev život u roman nije bio nimalo lak zadatak, tim pre što je pesnik živeo u jednom, iz današnje perspektive, davnom vremenu koga je valjalo prizvati i oživeti, ali se Stojiljković odlično snašao mešajući činjenice, fikciju i saznanja koja je stekao iz prve ruke – razgovorajući sa ljudima koji su lično poznavali „princa pesnika“.

Branko Miljković je svakako važna i upečatljiva pojava poznih pedesetih, ranih šezdesetih godina prošlog veka. Iako je njegova književna karijera trajala svega nekolikog godina, ostavio je dubok trag i izdržao onaj najvažniji test – test vremena. Teško je zamisliti bilo kakav razgovor o posleratnoj/savremenoj srpskoj poeziji a da u njemu Branko Miljković ne zauzima veoma važno mesto. Danas je njegova poezija ušla u čitanke i bez obzira na njenu hermetičnost, i dalje privlači pažnju čitalaca svih generacija. Naravno, nije lako odvojiti autora od njegovog dela – pa to ne treba ni pokušavati, tim pre što su Miljkovićeve zbirke duboko lične –one odražavaju njegove fascinacije, interesovanja, ljubavi, nade, strahove i razočaranja. Iako kratka, imajući u vidu da je živeo svega 27 godina, pesnikova biografija je veoma zanimljiva, od ranih godina u ratu razorenom Nišu, preko prelaska u Beograd i vrtoglavog uspona, pa sve do zagonetne smrti na periferiji Zagreba. Trebalo je sve to uobličiti u roman i ugurati iz- među stranica knjige na jedan uverljiv i delotvoran način, a Stojiljković je to uspeo.

Roman Zvezda nad prazninom se usredsređuje na poslednje tri godine Miljkovićevog života, uz brojne retrospekcije na njegovo detinjstvo i ranu mladost (ah, ta Ruža), te donosi prikaz nezaustavljivog bujanja jednog talenta, ali i tih stalnih poriva da se juriša napred, u stalni sukob, sve to uz dosta nezaobilaznog alkohola i u duvanskom dimu kafane. Miljković je u sebi imao nešto genijalno, ali i nešto duboko autodestruktivno – sve to, i mnogo više, prikazano je u romanu. Ima tu dosta lirskog i oniričkog, ali i brutalnog, u već prepoznatljivom Stojiljkovićevom stilu. Kroz priču o Miljkoviću, Stojiljković nam ispreda i priču o jednoj zemlji koje više nema i njenim zabludama. Pored pesnika, ključno mesto u romanu zauzima udbaš Gavrilo Serafimović koji dobija zadatak da se infiltrira u njegovo društvo i prati svaki njegov korak, svaku njegovu reč. Tu je i sijaset istorijskih ličnosti, uključujući Oskara Daviča i Milicu Nikolić (Stojiljković, naravno, pomno istražuje ljubavni trougao Davičo–Nikolić–Miljković o kome se decenijama mnogo spekulisalo), kao i mnogi drugi – uključujući i lično Tita. Činjenicama se pažljivo barata, a upiliv fikcije je umeren, u službi priče, ali u okviru mogućeg –bez senzacionalizma, sa prevashodnim ciljem da što bolje prikaže svog junaka i okolnosti njegovog života i smrti.

Stojiljkovićeva ljubav prema Miljkoviću je vidna na svakoj stranici, i iako ne štedi svog junaka, on mu u svom romanu ispisuje emotivan epitaf, rekonstruišući njegov (stvarni i mogući) život sa puno pažnje i takta, a sa posebnom usredsređenošću na nastanak njegovih najpoznatijih pesama, kao što su Balada ohridskim trubadurima ili Ariljski anđeo. Da li je ovo poslednja reč o Miljkoviću? Naravno da nije, ali poslednje reči o Miljkoviću nikada neće ni biti – o njemu će se pisati i raspravljati dokle god je sveta i veka. Ključno je da je Zvezda nad prazninom najbolje delo koje je Stoljiljković napisao, te da je ovaj roman, bar onoliko koliko je to književnost u mogućnosti, udahnuo novi život Miljkoviću i vratio ga u žižu javnosti i čitalačke pbulike – tamo gde i zaslužuje da bude. ■

MILJKOVIĆ