INTIMNE PRIČE SAVREMENOG ČOVEKA

Mirjana Bobić Mojsilović

ekskluzivno otkriva

Kako Je Nastao Novi

roman Sazvežđe svitaca

, priča o šestoro junaka čiji se život u 72 sata sudbonosno menja

Piše: Mirjana Bobić Mojsilović

Foto: Matija Krstić

Pisac je neko kome je pisanje teže nego drugim ljudima! Tomas Man

Nikada mi nije bilo teže nego dok sam pisala Sazvežđe svitaca. Nikada duže nisam pisala roman, skoro četiri godine. Nikada se više nisam borila sa sopstvenim junacima, i sa sopstvenim slabostima. Moji junaci se nikada više nisu borili za svoje sudbine, i nikada se više nisu gickali, opirali mojim prvobitnim idejama, nikada mi nijedna priča nije tako neumoljivo dahtala za vrat kao ova, o ljudima koji su, isto kao i ja i isto kao i većina ljudi danas, zarobljenici vlastitih samoća, raspolućeni između slike o sebi i onog što u stvari jesu.

U mom romanu Srce moje, pre deset i više godina, napisala sam da je pisac mali bog, da isto kao i pravi bog stvara svet od reči. Ali da je pisac mali, sujetni bog koji po meri vlastitih posrnuća i vaznesenja odlučuje kakve će sudbine dati svojim junacima – kome će dodeliti plave oči, kome kijavicu, a koga će „po kazni, u Ivanjicu“. Ali šta da se radi kada taj mali bog, ophrvan sunovratom sveta i njegovom mračnom distopijom, izgubi volju da kreira? Kada iznenada nestane vrtloga bez koga nema stvaranja, i kada se stvarnost sa svim onim užasima totalne kontrole uma, reči i života, nametne kao kreacija nad kreacijama? Utoliko mračnija što je bila detaljnija. Ta mračna kreacija opskurnih likova koji ne čitaju knjige, ali vole da pišu Novo ustrojstvo sveta, pila mi je energiju i vreme, uzimala mi je radost i volju, i rasplamsavala osećaj ništavnosti i vlastite bespomoćnosti pred silama koje su, iako su bile lako čitljive, bile snažne poput elementarne nepogode.

„Kako u debelo uvo zabosti nežnu reč“, pitala sam se kao Majakovski, dok sam i sama sve više postajala neko ko ima debelo uvo. Moji junaci molili su me da ih ne ostavljam, ali pred kreacijom mraka koji je poklopio čovečanstvo, dugo nisam imala snage da spasavam svoje junake iz pakla besmisla i tišine u kakvom sam se i sama nalazila. Ima li smisla govoriti o ljubavi, u vreme koje opisuje mržnja, kako sa strašću i uverenjem pisati o nadi kad je stvarnost urlala o uzaludnosti svega pod kapom nebeskom, kako govoriti o slobodnoj volji i biranju vlastite sudbine, kada je svakodnevica vitlala pendrecima pretnji? Zašto uopšte izmišljati nove svetove, kada nam je kao na dlanu pokazano da je strah najmoćnija od svih kreacija? Bog ne sme da bude ljut na izopačenost sveta, niti sme da bude uspaničen pred najezdom crne konjice – mrak nema mernu jedinicu, mrak se meri količinom svetlosti, zar ne?

Dakle, bila je to depresija, bila je to slabost, bilo je to zurenje u moje junake kojima, ponekad i mesecima, nisam mogla da čujem glas. Što bi rekao čuveni američki pesnik Robert Frost, „ako u piscu nema suza, neće ih biti ni u čitaocu, ako nema iznenađenja kod pisca, neće ga biti ni kod čitaoca.“ Hvala Bogu, nisam se držala one čuvene teze Reja Bredberija da pisac mora da bude pijan dok piše, kako realnost ne bi mogla da ga rasturi. Mene je rasturala.

I onda, jednog dana, desilo se nešto stvarno, i malo, i u isto vreme veličanstveno, nešto što mi je vratilo svetlost, i vrtlog, i nadu, i veru, i nešto što mi je pokazalo da nisam sama, da čovek u stvari nikada nije sam ako istinski pogleda – svejedno da li u svoje srce ili u nebo. I taj moćni, predivni stvarnosni detalj ušao je u moj roman, i svima njima, mojim junacima koji su žudeli da zaista i napokon počnu da žive, isto koliko i meni, dunuo u nos. Vratio nas je u život. U stvari, palo mi je na pamet da, kao što kaže Anais Nin, mi i pišemo da bismo život osetili dva puta – jednom kada ga živimo, drugi put kada ga se prisećamo.

Sazvežđe svitaca je priča o izgubljenom i nađenom, o zauvek propuštenom i onom što i dalje može da se dosegne, o običnim malim životima koji svetlucaju kao svici, samo kad je mrak gust kao mast. ■