Mitovi stare Indije

www.vedskaakademija.rs

MITOVI STARE INDIJE SADRŽAJ

Predgovor Stvaranje Asuri, starija braća bogova Rudra i Dakšino prinošenje žrtve Indrini podvizi Vivasvat i njegova deca Legenda o stvaranju noći Legenda o potopu Gandharvi i nagi Soma, bog Meseca Prinošenje Puruše na žrtvu Legenda o poreklu smrti Bućkanje okeana Svađa Kadre i Vinate Garuda Višnina utelovljivanja Legenda o Pururavasu i Urvaši Legenda o Pulomi Indrino carstvo Indra i žene mudraca Indrina pobeda nad Vritrom Legenda o Nahuši Legenda o Čjavani Narada i Dakšini sinovi Legenda o Jajati Legenda o Sundi i Upasundi Pulastjino potomstvo Varunino i Utathijevo suparništvo Legenda o Ruru Čuvari sveta Legenda o Aurvi

2 6 6 6 7 8 9 9 10 10 11 12 12 14 14 16 17 18 18 19 20 21 24 25 25 30 32 34 34 35 36

Legenda o caru Maruti Najezda rakšasa na sever Boj Ravane sa kšatrijima Upad rakšasa u Jamino carstvo Ravana u Varuninom carstvu Ravana u podzemnom svetu i na nebesima Otmica žena Rat izmedu Ravane i Indre Boj Ravane sa carem Hajhaja Legenda o Parašurami, Džamadagninom sinu Indra i sveti podvižnici Legenda o Šakuntali Legenda o caru koji se pretvorio u čandalu Legenda o Šunahšepi Agastjini podvizi Silazak Gange na zemlju Legenda o caru ljudožderu Legenda o mladom pustinjaku Legenda o caru Somaki i njegovom sinu Džanti Legenda o caru Ušinari Rođenje Skande, boga rata Rušenje Tripure Boginja Kali Ardžunin uspon na nebo Markandejino prividenje NAPOMENE

1

37 39 41 41 43 44 45 46 48 49 51 54 55 56 57 60 63 64 66 67 68 73 78 80 84 86

www.vedskaakademija.rs PREDGOVOR Mitologija stare Indije predstavlja neophodan i jedan od najvažnijih elemenata u njenoj bogatoj i specifičnoj duhovnoj kulturi, za čije nasleđe nismo izgubili živo interesovanje sve do danas. Nemoguće je shvatiti spomenike stare književnosti i umetnosti Indije a da ne poznajemo njenu mitologiju, kao što je nemoguće shvatiti Fidijine skulpture ili Horacijevu poeziju a da ne poznajemo antičke mitove. To se ne odnosi samo na spomenike. Počev od epohe preporoda, likovi antičke mitologije ušli su u felo i krv evropske kulture, te je teško zamisliti obrazovanog čoveka koji nema makar i najosnovnije predstave iz te oblasti. Isto tako, mitološke predstave starih Indusa nisu se samo odrazile na sanskritsku književnost, već su nastavile da hrane duhovni žtivot naroda tokom vekova, sve do naših dana, i, šireći se van itranica Indije, ušle su u književnost i umetnost zemalja Istoka koje su trpele uticaj indijske kulture.

Međutim, dok su najpopularniji antički mitovi poznati evropskom čitaocu po mnogobrojnim prevodima i obradama, kao i po uticaju njihovih motiva na klasike vlastite književnosti, indijska mitologija, niukoliko manje bogata likovima i sadržajima od antičke, do danas je malo poznata oblast, o kojoj većina naših čitalaca ima samo nejasnu predstavu.

Ova knjiga predstavlja prvi pokušaj izlaganja u pristupačnom obliku najpopularnijih i u umetničkom smislu najzanimljivijih mitova utisnutih u spomenike staroindijske književnosti. Autori nisu sebi postavili zadatak da izaberu i izlože naučni materijal, već su razmatrali mit kao književnu pojavu i istraživali uglavnom njene književne ciijeve. Namenjena onima koje zanimaju staroindijska kultura i književnost, ovoj knjizi je cilj da čitaoce upozna sa indijskim mitovima i u tom smislu orijentiše se na one zadatke koje je, u svoje vreme, obavila popularna knjiga N. A. Kuna o starogrčkoj mitologiji 1 Indijska mitologija predstavlja nepregledno more sižea i likova stvorenih u- ogrornnim ciklusima i spomenicima stare književnosti, koji obuhvataju vekove i milenijume kulturne tradicije. Naravno, mi ne možemo uspostaviti jedinstven sistem pojmova i pogleda na svet u toku celog trajanja njene istorije.

Mitološke predstave starih Indusa menjale su se i evoluirale od jedne epohe do druge: kosmogonijske i religiozne koncepcije; likovi i kultovi božanstava gasili su se i silazili sa scene, a umesto njih uzdizali se novi; lokalna božanstva i kultovi ili su ulazili u centralni panteon, ili potiskivali one odranije, ili su se spajali sa njima bogateći ih novim osobinama i atributima; menjao se sadržaj mitoloških predstava, smenjivali su se akcenti u starim mitovima, dobijajući novu interpretaciju u svetlosti ideoioških tokova izmenjenih u novoj istorijskoj epohi. Pri tom su se često stari likovi i predstave, nestali iz književnosti, iznova pojavljivali posle vekovnog zaborava, ponekad neprepoznatljivo izmenjeni, ponekad lako prepoznatljivi u noyom ruhu. I tako mi često u relativno kasnim književnim delima nalazimo arhačine elemente mitologije i kulta uvučene u vladajući sistem ideologije sa periferije kulturnog polja. Sve to stvara sliku krajnje raznovrsnu, umnogome haotičnu i dosada ni izdaleka do detalja osvetljenu savrernenim naučnim proučavanjima.

Najstariji spomenik indijske književnosti koji je došao do nas -»Rigveda« (»Knjiga himni«) ,prikazuje mitologiju i kultove arijskih plemena koja su došla u Indiju sredinom i krajem 1I milenijuma pre n. e. To je jedan od najranijih mitološ,kih tekstova indoevropskih naroda, i u njemu nalazimo odjeke najstarijih predstava iz vremena indoevropskog jedinstva. Naročito ima mnogo zajedničkih crta (koje su se sačuvale iz epohe boravka arijskih i iranskih plemena na zajedničkoj teritoriji) u mitološkim sistemima »Rigvede« i staroiranskoj »Avesti«.

U panteonu starih Arijaca, očigledno, veoma rano se izdvojio, kao i u antičkoj mitologiji, lik bogaoca, vrhovnog gospodara drugih božanstava, koji je sa mitološkog aspekta odrazio crte patrijarha glave roda u ljudskom društvu. Kod Grka to je Zevs, kod Arijaca - Đaus, bog neba i nebeske svetlosti.

Imena tih bogova imaju zajedničko poreklo, Dyaus pitar (Đaus--otac) i Zeus pater (Zevs-otac) proizlaze iz jednog indoevropskog korena, isto kao i latinski Diespiter, Ju-piter. Daus se opeva i u nekim ranim himnama »Rigvede«, sa Prithivom, boginjom Zemlje. Đaus i Prithiva, Nebo i Zemlja, prikazuju se u tim himnama kao zajednički roditelji, roditelji svega živog ideja koja ulazi u najstarije mitološke predstave čovečanstva.

Ali. već u»Rigvedi« nalazimo kult Đausa u stadijumu gašenja i on ubrzo potpuno nestaje iz vedskog panteona. U himnama kasnijeg sloja kao vrhovno božanstvo javlja se Varuna, strašni sudija i kažnjavalac ljudskin grehova, koji, po mišljenju nekih naučnika, podseća na starojevrejskog boga-oca Starog zaveta, ali i on, još u okvirima mitologije »Rigvede«, biva potisnut u drugi plan, ustupajući mesto starešini panteona - Indri.

Indra, bog-gromovnik, pobednik demona Vritre, koji je pretio da proždere vasionu, podseća po

2

www.vedskaakademija.rs nekim crtama na antičkog Zevsa i druga božanstva u indoevropskim mitologijama vezana za te prirodne pojave - slovenskog Peruna, litvanskog Perkunasa, skandinavskog Tora. Drugi bogovi, najviše poštovani u kultu »Rigvede«, jesu Agni, bog vatre, i Soma, božanstvo svetog ritualnog napitka koji nosi isto ime.

Osim ovih, u panteon »Rigvede« ulaze božanstva koja velikim delom oličavaju različite prirodne pojave: Surja, bog Sunca, koji preseca nebo na bleštećim kočijama (njegovo ime, bez obzira na spoljašnju različitost, istog je_porekla kao i grčki Helios); drugo Sunčevo božanstvo je Savitar; Ušas, boginja zore (istog je porekla kao i grčki Eos, latinska Aurora, slovensko »jutr.o«); Ašvini, dva brata--blizanca koji asociraju na predvečernje i večernje.sumrake (njihove mitološke crte paralelne su sa grčkim Dioskurima); Tvaštar, očigledno vezan za kult vatre, predstavlja lik božanskog majstora, sličan antičkom Hefestu ili Vulkanu; Vaju, bog vetra; Maruti, bogovi bure, po svom poreklu vezani su, kako se smatra, za kult mrtvih i dr.

Protivnici bogova u sRigvedi« su zmijolika, čudovišta - asuri, koja borave u vazduhu; kasnije, njihovi likovi, koji oličavaju stihije neprijateljske čoveku, sve. više dobijaju antropomorfne crte. U najstarijim tekstovima »Rigvede« reč »asura« označava svako biće koje poseduje natprirodne sile - kako boga tako i demona (u čemu se, očigledno, odražava nerazdvojan pojam boga i demona u najstarijoj mitologiji), kasnije - samo zlo biće, koje se razgraničava od »diva«, stalnog naziva boga (zanirnljivo je pomenuti da se u srednjoj iranskoj mitologiji dešava suprotno u razgraničavanju pojmova -»ahura« označava boga, dok »div« - zlog duha).

U»itigvedi« se odrazio veoma rani stadijum stvaranja mitova, za koji je karakteristično proglašavanje stihije za božanstvo i u njoj su ostavile dubok trag karakteristike starih animističkih verovanja. Sledeći stadijum u evoluciji mitoloških i religioznih predstava označava takozvana kasnovedska književnost - nJadžurveda« (»Knjiga žrtvenih izreka«), »Atharvaveda« (»Knjiga vračanja«) i ciklus Brahmana, spomenika ritualno-mitološkog sadržaja (oko VIII-VI veka pre n. e.).

U tom periodu, bacajuči u zasenak većinu ostalih, u prvi plan izbija - Pradžapati, bog-tvorac, stvoritelj vasione i drugih bogova, koji je nasledio neke crte starog Đausa. Istovremeno, naglo raste i značaj još dva božanstva, čiji su likovi figurirali još u»Rigvedi«, ali su u njoj zauzimali beznačajno mesto i, po svoj prilici, dospeli u nju iz nekih lokalnih, najverovatnije nearijskih, kultova. Jedan je Višnu, koji je u Brahmanama povezan sa mitologijom Sunca, ali u još većoj meri sa mističnom interpretacijom obreda prinošenja žrtve; drugi je Rudra, koji kasnije postaje poznatiji pod imenom Šiva; sa razvojem njegovog kulta, to božanstvo sve više stiče crte koje nesumnjivo itnaju korena u starim verovanjima prearijskog stanovništva Indije - elementi arhaičnih kultova plodnosti sa njihovom falusnom simbolikom itd. Njegov prototip naučnici otkrivaju u crtežima rogatog božanstva na pečatima naQenim prilikom raskopavanja starih gradova u dolini Inda (III-II milenijuma pre n. e.).

Ovi bogovi potiskuju Indru u drugi plan. Gube svoje vladajuče pozicije i ostala značajna božanstva iz epohe »Rigvede«, i sadržaj njihovih likova bitno se menja. Varuna postaje bog voda, zemaljskih i atmosferskih (konačno već u epu), Soma - bog Meseca. Opada značaj i drugih likova drevnog panteona: Surje, Savitara, Ušasa, Tvaštara i drugih, dok neki, pak, potpuno padaju u zaborav.

Ali najkarakterističnija i najvažnija crta evolucije religioznih i mitoloških pogleda u toj epohi bila je korenita promena odnosa između boga i njemu posvećenog obreda, boga i žreca. Obredu se pripisuje autarhičan značaj, a žrecu, koji vlada tajnama rituala, magična mot nad prirodnim stihijama i samim bogovima. Bogovi su nemoćni pred magijom obreda u uslovima njegovog pravilnog obavljanja, i u Brahmanama se upravo učvršćuje nadmočnost žreca nad božanstvom. »~reci su zemaljski bogovi« govori »Šatapatha-brahmana«, pajznačajniji spomenik ovog ciklusa, i dalje se ta misao razvija u smislu koji dovodi do zaključka da su zemaljski bogovi - brahmani iznad nebeskih.

Počevši od epohe Brahmana, taj motiv ulazi u mitove i legende indijske književnosti kao jedan od vodečih i karakterističnih, izražavajući osobenosti istorijskog razvoja staroindijske civilizacije koje su uslovile ogromne pretenzije žreca na apsouitnu vlast u društvenom i kulturnom životu zemlje. Uloga koju igraju u indijskoj mitologiji sveti mudraci i podvižnici, koji uvek pobeduju u sukobima sa bogovima, nema paralelu ni u mitologiji drevne Grčke ni Rima.

Druga tema koja preovlađuje u vremenu Brahmana i koja je karakteristična za indijsku mitologiju jeste kosmička moć stečena podvižništvom, asketskim mučenjem tela. Nastala iz primitivnih magijskih predstava rane epohe, ta tema zauzima u staroindijskoj mitologiji tako značajno mesto kakvo joj ne posvečuje nijedna druga književnost starog sveta. I u indijskim mitovima epske književnosti podvižništvu često pribegavaju demoni u borbi sa bogovima; ta moć je uvek usmerena protiv bogova, a glavno oružje u borbi sa njom je lepota nebeskih devica koje šalju asketima da ih zavedu.

Ovi motivi razvijaju se u staroindijskom epu, koji predstavlja sledeči stadijum u evoluciji

3

www.vedskaakademija.rs mitološkog sistem~. U tom poznovedskom stadijumu Pradžapatu u ulozi demijurga i starešine panteona smenjuje rtovo božanstvo - Brahma. Još više raste značaj Višne i Šive. A Indra, i pored toga što formaYno zadržava titulu »cara bogova«, gospodara nebeskog carstva, konačno prelazi u potčinjeni položaj. On se u mnogim predanjima prikazuje sa ironijom; stalno je podvrgnut poniženjima i trpi poraze od svetih mudraca i podvižnika, pa čak i od samih demona; jedino mu pomoč viših bogova pomaže da sačuva svoj položaj u nebeskoj hijerarhiji. U tom periodu još više gube svoj značaj druga vedska božanstva. Medutim, jedan se lik ipak izdvaja iz te grupe kqja ulazi u vedsku književnost, mada sa znatno izmenjenim sadržajem. To je Jama, bog smrti. U Vedama, to je lik čoveka koji je prvi umro na zemlji i otkrio put u zagrobno carstvo i čiji gospodar postaje (paralelan sa tim likom u iranskoj mitologiji je Jiiria, car ljudi u srećnoj epohi zlatnog veka). U epskoj mitologiji Jama postaje mračnno božanstvo smrti, gospodar hada koji se nalazi u podzemnom svetu' (kasnije - mnogih hadova, Anaraka«), mestu kažnjavanja grešnika.

U tom periodu stvaraju se predstave o»lokapalama«, četiri (kasnije osam) pčuvara sveta«, koji se u mitološkoj hijerarhiji nalaze između glavnih i drugostepenih božanstava. Vrhovni bog Brahma daje svakom lokapali vlast nad jednom stranom sveta. Indra, bog groxna i kiše, postaje gospodar Istoka; Jama, bog smrti i gospodar predaka (tj. pokojnika) - Juga; Varpna, bog okeana Zapada; gospodar Severa postaje novo božanstvo panteona, koje se pojavljuje u relativno kasnim delovima epa - Kubera, gospodar bogatstva i gospoddar jakša - planinskih duhova, koji čuvaju blago. Kasnije, i posredne strane sveta daju starim vedskim božanstvima - Somi, Surji, Agni i Vaji. »Mahabharata«, veliki ep drevne Indije, glavni spomenik takozvane epske mitologije, predstavlja ogroman književni zbornik raznovrsnog sadržaja koji je nastajao tokom stoleća i koji malo odgovara našem shvatanju epske poeme. Osnovno predanje =Mahabharata« -- poeme o velikoj bici na Kurukšetri - nastalo je sredinom I milenijuma pre n. e., ali zato ono uključuje druga epska predanja starine, mitove i legende; u njega su se ulivali sve novi i novi sižei i likovi, i to je tako trajalo do sredine I milenijuma n. e., sve dok poema nije izrasla do ogromnih razmera, stvorivši, zapravo, čitavu književnost u okvirima jednog spomenika. Naravno, mitološki sadržaj pMahabharate« nije mogao da ostane istovetan u onim delovima koji su pripadali raznim epohama. Mitologija takozvanog ranog epa suštinski se razlikuje od mitologije kasnijih delova mMahabharate«, koji zajedno sa mitovima i legendama što joj se priključuju, ciklusom purana, religiozno-epskim poemama, i kasnije delovima drugog velikog epa Indije - Valmikijeve »Ramajane« - predstavljaju sledeći stadijum - mitologiju hinduizma.

Uporedo sa stvaranjem zbornika AMahabharate«, u kasnijim njenim delovima, sve je više rastao značaj dva vrhovna božanstva, a sve se više potiskivao i umanjivao značaj Indre, kao i ostalih starih bogova. Najzad, i sam Brahma biva potisnut u drugi plan, pomračuju ga Višnu i Šiva; ali on i pored toga formalno zadržava svoje mesto na vrhu trijade. U hinduizmu se relativno kasno stvara koncepcija Trimurte, vrhovnog božanstva, jedan u tri lica: Brahme, tvorca vasione, Višne, njenog čuvara i Šive, njenog rušioca (mada te funkcije nisu strogo izdvojene, i u raznim tekstovima svaki od tih bogova može da se pojavi u sve tri uloge).

Hinduizam se deli na dva osnovna pravca - višnuizam i šivaizam, neantagonistički i ujedinjen koncepcijom Trimurte; od višnuizma odvaja se posebno uticajan tok sredinom veka (poštovanje Višne u liku junaka Krišne, proglašenog za junaka u narodnim epskim predanjima). U religioznom i mitološkom sistemu višnuizma važan elemenat postaje učenje o»avatararna« - Višninim psilaženjima« na Zemlju u raznim oblicima radi njenog spasa. Šivaizam, koji je uglavnom raširen na dravidskom jugu, posebno široko asimilira kultove i verovanja nearijskog stanovništva Indije, koji su sačuvali mnoge arhaične crte izgubljene u mitologiji brahmanizma.

Hinduizam nastaje na isteku I milenijuma pre n. e. kao modifikacija sistema stare brahmanske religije u procesu borbe sa jeretičkim učenjima budizma i džainizma, koji su pridobili široke mase sledbenika. U toj borbi hinduizam, koji se odrekao aristokratske zatvorenosti starog brahmanizma, uključuje u svoj sistem i prilagođava mu mnoga popularna narodna verovanja, koja su ranije bila van njenih granica. Baš u tom cilju i služi doktrina avatara, koja identifikuje sa Višnom pređašnje samostalne likove lokalnih narodnih kultova: A u još većem stepenu to se odnosi na šivaizam.

U kasnijim delovima epa i u puranama neki mitološki likovi se razvijaju u novom pravcu upanteonu se pojavljuju nove figure. U ove poslednje može se ubrojati Kama, bog ljubavi, koji je veoma sličan antičkom Erosu ili Amoru; njegov lik postaje veoma popularan u sanskritskoj klasičnoj poeziji. Zatim se uzdiže lik Skande, sina Šivinog (ili Agninog), boga rata, vojskovođe nebeske vojske koji je u bitkama sa demonima od-Iučno potiskivao Indru; u mitologiji toga božanstva, bez obzira na njegovu kasniju pojavu, odražavaju se mnoge neobične arhaične crte. Već u epohi ranog srednjeg veka, u hinduistički panteon

4

www.vedskaakademija.rs uključuje se i drugi Šivin sin - slonoglavi bog mudrosti Ganeša, čiji je lik, očigledno, nastao u jednom od lokalnih narodnih kultova. Njegova ženska paralela - boginja mudrosti i leporečja Sarasvati - vodi poreklo od vedskog božanstva istoimene reke koja se spaja sa alegorijskom personifikacijom reči nastalom u Brahmanama. I, najzad, najznačajnije meQu novim božanstvima hinduizma je boginja Kali, ili Durga, identifikovana sa Šivinom suprugom (Umom) - lik koji pripada najstarijem kultu Boginjemajke, poznate još u gradovima civilizacije doline Inda. Poštovanje te boginje predstavlja najmoćnije grananje šivaizma, u nekom smislu samostalne religije, koja je u srednjem veku imala poseban uticaj u Indiji.

Razume se da sav taj svet mitoloških predstava, sižea i likova, prikazan u spomenicima staroindijske književnosti, sa svim njegovim raznorodnostima i širinom nije mogao da stane u okvire našeg izlaganja. U njegove temelje postavili smo sistem mitologije ranog epa - onog perioda kada je mesto vrhovnog božanstva zauzimao Brahma, a cela vasiona - bogovi, demoni i druga natprirodna bića, ljudi i životinje - predstavljala se kao njegov plod. Istorijski, ovaj stadijum posebno je biizak Homerovom epu; mitološki elemenat u ranom indijskom epu (slično grčkom, izrazito mitologičan u percepciji sveta) odrazio se najjasnije, ako se ovde pod mitologijom podrazumeva najstarije »nesvesno-umetničko« (po Marksovim rečima) stvaralaštvo naroda. Medutim, mi smo se koristili i vedskim izvorima, i mnogi mitovi i predanja - posebno u početku knjige - izloženi su po vedskim verzijama koje odražavaju najraniju i»najmitološkiju« književnu interpretaciju (na primer, mit o Vritri). U nekim slučajevima, radi potpunijeg izlaganja, dopustili smo povezivanje neprotivrečnih motiva i detalja iz raznih verzija. Najzad, u završni deo knjige uneli smo nekoliko tipičnih šividskih mitova (»RaQanje Skande«, »Rušenje Tripure«, »Boginja Kali«) i višnuidsko »Markandejino priviđenje« iz purana, da bismo donekle dali sliku evolucije mitoloških predstava i neke kasnije koncepcije (na primer, o cikličnosti vasione), karakteristične za ideološki sistem hinduizma.

Kao osnovni izvor poslužila nam je »Mahabharata«, ali osim nje koristili smo se i»Ramajanom«, »$atapatha-brahmanom«, »Višnu-puranom«, »Matsja-puranom« i još nekim drugim brahmanama. i puranama. Trudili smo se da u knjizi rasporedimo posebne sižee, držeći se, koliko su nam to mogućnosti dozvoljavale, »hronologije« mitoloških doga8aja, koja se podrazumeva sadržajem epskih spomenika, ali, razume se, sam materijal nam nije dozvoljavao strogo logičan kontinuitet tokom cele knjige. Isto tako, teško je bilo napraviti jedinstven sistem rodbinskih odnosa izmedu mitoloških ličnosti, jer različiti tekstovi su u tome krajnje protivrečni.

Naša knjiga je prvi pokušaj da se pred radoznalim čitaocem podigne zavesa koja skriva bogati i originalni svet umetničkih predstava i likova koje je stvorila staroindijska mitologija. Slika koja se otkriva ovom knjigom biće svakako nepotpuna; cele prostrane oblasti (npr., budistička mitologija) izbstavljene su. I u epskoj mitologiji orijentisali smo se, kao što smo već pomenuli, uglavnom na predanja koja su književno najzanimljivija; pri tom smo pokušali da u svom izlaganju, koliko god je to moguće, prenesemo stil i način pripovedanja drevnih spomenika, gde su ti mitovi našli svoj književni izrkz. Ne pretendujući da obuhvatimo svu materiju i damo njenu naučnu interpretaciju, nastojali smo da čitaoca upoznamo sa najpopularnijim i najizrazitijim,mitovima i mitološkim likovima staroindijskog epa.

V. G. Erman

5

www.vedskaakademija.rs 1. STVARANJE U početku ne beše ničeg - ni Sunca, ni Meseca, ni zvezda; iz tame prvonastalog haosa koji je mirno počivao bez pokreta, kao u dubokom snu, pre ostalih stvaranja najpre nastadoše vode. Vode rodiše vatru. Velika snaga toplote u njoj rodi Zlatno Jaje. Tada se još nije znalo za godinu, jer ne beše nikoga ko bi mogao meriti vreme; ali, onoliko koliko traje godina, plovilo je Zlatno Jaje u vodama okeana bez obala i bez dna. Posle godinu dana od Zlatnog Zametka nastade Praroditelj Brahma. On razbi Jaje napola. Od gornje polovine postade nebo, od donje - zemlja, a između njih, da bi razdvojio, Brahma smesti vazdušni prostor. Potom učvrsti zemlju sred voda, stvori strane sveta i odredi početak vremena.

Tako beše stvorena vasiona.

Brahma izrodi šest sinova*, šest velikih gospodara stvaranja*. Izrodi ih snagom svoje misli.

Najstariji od tih sinova duha beše Mariči; drugi beše Atri, treći - Angiras, četvrti - Pulastja, peti - Pulaha, šesti beše Kratu. Maričijev sin beše mudri Kašjapa*, od koga vode poreklo bogovi, demoni i ljudi, ptice i zmije, džinovi i čudovišta, žreci i krave, i mnoga druga bića božanske ili demonske prirode, koja su nastanila nebo, i zemlju, i podzemne svetove.

Sedmi Brahmin sin, sedmi Gospodar stvaranja beše Dakša. On iziđe iz Praroditeljevog palc~ desne nog, a iz palca Brahmanove leve noge rodi se kći; ime joj beše, - Virini*, što znači noć; ona postade Dakšijeva žena i izrodi. pedeset kćeri*. Trinaest od njih Dakša udade za Kašjapu, dvadeset sedam za Somu, boga Meseca, Atrijevog sina,* i one postadoše dvadeset sedam sazvežđa na nebu; a još deset Dakšinih kćeri postadoše žene Dharmija, boga pravednosti*.

Najstarija Dakšina kći, Diti, Kašjapova supruga*, postade majka grozomornih demona - Dajteja; Danu, druga kći, izrodi moćne džinove - Danave. Treća - Aditi - izrodi dvanaest sjajnih sinova - Aditje, velike bogove. Najmoćniji među njima behu - Varuna, bog okeana, Indra, bog nepogode i groma, Vivasvat, bog Sunca, koga još nazivaju i Surja, ali ipak sve ih svojom slavom prevaziđe najmlađi Aditin sin, Višnu*, čuvar svemira.

Odvajkada Ditini i Danuini sinovi - koje nazivaju asurima - behu neprijatelji bogova, Aditinih sinova. I borba između asura i bogova za vlast nad vasionom trajala je mnogo vekova, a njihovom neprijateljstvu ne beše kraja.

2. ASURI, STARIJA BRACA BOGOVA Pošto Brahma stvori nebo, i zemlju, i vazduh, a od njegovih sinova nastadoše sva živa bića u vasioni, on se, zamoren stvaranjem, povuče na počinak u senci drveta šalmali*, a vlast nad svetom predade svojim potomcima = bogovima i asurima. Asuri behu starija braća bogova. Oni behu moćni i mudri i poznate im behu tajne čarobnjaštva - maja*, te su mogli da primaju razna obličja ili da postaju nevidljivi. Oni su imali golema blaga, koja su čuvali u svojim utvrđenjima u planinskim pećinama. A na nebu su imali tri utvrđena grada - jedan od gvožđa, drugi od srebra, treći od zlata; oni podigoše sebi gradove i u podzemnom carstvu.

Osmi sin Tvorca beše Bhrigu; on nastade iz Brahmine kože. Bhrigov sin, mudri Ušanas, koji je dokučio sve tajne čarobnjaštva, postade vrhovni žrec i učitelj asura. Car asura beše Hiranjjakašipu, moćni demon, najstariji Ditin sin. Bogovi za svoga cara izabraše Indru, sed"mog Aditinog sina; njihov učitelj beše Brihaspati, Angirasov sin, treći sin Praroditeljevog duha.

Asuri su nekada bili pobožni i čestiti, i sreća im beše naklonjena. Ali potom postadoše oholi zbog svoje snage i mudrosti i prikloniše se zlu, te ih sreća napusti i pređe bogovima. Indra, gospodar bogova, uništi u bitkama mnoge moćne asure. Grozomorni bog Rudra, plod Brahminog gneva, zbaci s neba asure i sravni sa zemljom njihova tri čarobna grada, podignuta iznad zemlje*.

3. RUDRA I DAKŠINO PRINOŠENJE ŽRTVE Rudra iziđe iz Brahminog čela, nalik na plamen gneva i u njemu se ovaplotiše sve rušilačke snage i zastrašujuće i najgrozomornije osobine bogova. Mračan, svirep i usamljen, on se udalji od svih i nastani u pustim severnim planinama, na Himavati*. Njemu je bila poverena vlast nad zverima, i zato se taj bog naziva i Pašupati, car zveri. U obličju divljeg lovca, odeven u kože, crven, sa modrikastocrnom kosom zategnutom u čvor, lutao je planinama i šumama, naoružan crnim lukom i strelama.

6

www.vedskaakademija.rs Ali vlast mu ne beše darovana samo nad zverima i nije samo u planinama i šumama bilo njegovo boravište. On beše svuda prisutan, i sve živo je drhtalo pred njegovim užasnim strelama, koje su donosile boleštine i smrt. Da bi se zaštitili od njegovog gneva, umilostivljavali su ga molitvama. On je slao bolest ljudima i pomor stoci, ali ujedno beše i veliki iscelitelj i milosrdan prema onome ko bi mu se obratio za milost. Zato su ga ljudi kasnije počeli nazivati Šivom, što znači Milosrdni.

Pričaju da je veoma davno, na isteku zlatnog veka*, onda kada je vrlina u svetu bila pokolebana, Dakša, Gospodar stvaranja, po želji bogova obavio prinošenje žrtve za iskupljenje greha. On priredi prinošenje žrtve na vrhu velike planine Himavat, na onome mestu odakle počinje i pada sa stene u dolinu sveta reka Ganga, i pri tom pozva bogove, Aditine sinove. Ali bogovi ne pozvaše mračnog Rudru, koji je živeo usamljeno i koga nisu poznavali. Saznavši da mu nisu odredili udeo u prinošenju žrtve, uvređeni Rudra, plamteći gnevom, uze svoj luk i pođe onamo gde su oni obavljali odred. Pri njegovoj pojavi Zemlja se zatrese, planine se zanjihaše, vetar prestade da duva, vatra se ugasi, Sunce, Mesec i zvezde, se pomračiše, i svet obavi tama. Prestrašeni bogovi padoše ničice pred njim. Rudra probode žrtvu strelom, i ona, pretvorivši se u antilopu, polete put neba. Tamo postade sazvežđe Mrigaširša*. I do današnjeg dana može se videti noću na nebu u Mrigaširšinom savežđu glava antilope probodena strelorn, a u sazvežđu Andre - divlji lovac kako je goni.

Kada žrtva nestade, bogovi se od straha obeznaniše. Razjareni Rudra napade Aditine sinove i krajem svoga luka izbi zube bogu Pušanu, zaštitniku puteva i stada; Bhagi, onome koji ljudima daruje srećnu sudbinu, izbi oči; Savitara, boga Sunčeve svetlosti, ostavi bez ruku. Bežeći.0 panici na sve strane, bogovi podigoše takvu dreku da puče tetiva na Rudrinom luku. Tada se oni usudiše da mu se približe i stadoše ga moliti da im se smilostivi. Mudri Brihaspati, Angirasov sin žrec i učitelj bogova, uspe da smiri Milostivog. Rudra baci svoj gnev u vodu; od tog njegovog gneva planu vatra, od koje voda ispari. I on vrati Pušanu zube, Bhagi - oči, a Savitaru - ruke. Ali kažu da i od toga doba Pušani na žrtvu prinose kašu. Savitar dobi nove zlatne ruke, koje mu napravi njegov brat Tvaštar, božanski majstor, vešt tvorac rnnogih neobičnih stvari; Savitarove ruke su zlatni zraci koje on ujutru širi iznad svemira.

Pričaju još i to da kada je srdit Rudra masakrirao bogove, odrubio je glavu i samom Dakši, koju potom, i pored svih pokušaja, nisu uspeli da pronađu, te su morali da mu stave glavu jarca.

Neki pričaju drugačije o Dakšinom prinošenju žrtve. Pričaju da je tada žrtva bio sam Gospoda'r stvaranja*, koga su bogovi hteli da kazne za težak greh. On je grešnim zahtevima saletao sopstvenu kćer, prelepu Rohini, i jednom, prerušen u jarca, stupio je u rodoskrvnu vezu sa njom, a ona se pretvorila u antilopu. Bogovi na to pozvaše Rudru da kazni nečuvenog grešnika, a Rudra za protivuslugu zatraži na dar vlast nad svim zverinjem i stokom. Drugi, pak, pričaju da je Rudra bio plod te rodoskrvne veze. Ali to su veoma drevna i davno zaboravljena predanja.

Grozomoran i strašan beše veliki bog Rudra, a isto takvo beše i njegovo potomstvo. Svuda ga je pratila užasna vojska, njegovo zmijoliko pleme - Rudri*. Šišteći, kričeći i divlje zavijajući, oni su jurili šumama u potrazi za plenom. Pokoravajući se Rudrijevoj volji, iz neprohodnih šuma i planina u ljudska naselja dolazili su zli duhovi, donoseći nevolje i nanoseći pomor među ljude i stoku.

Sasvim drugačiji behu njegovi sinovi Maruti, bogovi bure. Nekada je Rudra, prerušen u bika, stupio u brak sa Zemljom, koja je uzela oblik šarene krave, i iz toga braka izrodi se trideset sedam sinova, moćnih i prelepih ratnika. Mada im otac beše Rudra, oni postadoše Indrini pratioci, koji ih zavole kao rođenu decu. U zlatnoj opremi, sa vatrenim munjama u rukama krenuše Maruti upohod na bleštećim kočijama sa upregnutim šarenim jelenima, koji su, siloviti i besni kao olujni vetrovi, jurili nebom zaklanjajući Sunčevo oko. I dok su oni pratili Indru u njegovim bitkama sa asurima i čudovištima, planine su se tresle, a šume povijale pred njima.

4. INDRINI PODVIZI Indra, najmoćniji od svih Aditinih sinova, beše ljubimac majke bogova. Priča se da se on nije rodio kao ostala njena deca, već neobičnije*; odmah po rođenju za malo pa da ubije rođenu majku. Latio se oružja čim se pojavio na svet. Prestrašena neobičnim rođenjem svoga sina i njegovim strašnim izgledom, Aditi sakri Indru; ali on, čim ugleda svetlost dana, pokaza se pred svima u punom sjaju svoje zlatne opreme, ispunivši sobom celu vasionu; i majka beše veoma ponosna na tako snažnog sina.

I on postade veliki, nesavladivi ratnik, pred kim su drhtali i bogovi i asuri. Još kao vebma mlad, pobedio je lukavog demona Emušu*. Taj demon u obliku vepra ote bogovima pšenicu, određenu za prinošenje žrtve, i sakri je usred blaga asura čuvanog iza trideset sedam planina. Emuša se već spremao

7

www.vedskaakademija.rs da kuva kašu od ukradene pšenice kada Indra zateže svoj luk, probi strelom dvadeset jednu planinu i ubi vepra Emušu. Višnu, najmlađi od Aditjea, odnese žrtvenu hranu sa poseda asura i vrati je bogovima.

Drugom prilikom Indra vrati bogovima krave koje je otelo demonsko pleme Paniji*, čije boravište beše u nepoznatim zemljama, iza granica sveta bogova i asura. Paniji su oterali krave u daleku zemlju iza reke Rase, koja teče na kraju sveta, i sakrili ih u planinsku pećinu. Nebesa se tad zamračiše, jer te božanske krave behu zraci zore. Indra posla božanskog psa Saramu* da potraži krave. Sarama uđe u trag kravama, dojuri do reke, preskoči je. i ču njihovo mukanje iza stene. On u Indrino ime zatraži da vrate otete krave, ali Paniji dočekaše Saramu sa porugama i oteraše ga. Tada Indra pođe sam u zemlju Panija, a sa njim pođoše i sedam mudraca iz roda Angirasa*, na čelu sa Brihaspatom, Gospodarem molitava. Svojim čarobnim bajanjima i pevanjem mudri Angirasi široko otvoriše stenu i izvedoše zarobljene krave. Posle ovoga, nestade zlokobne tame, zasja na nebu svetlost Ušase, boginje zore, i Sunce ispuni pogled živih. Tugujući za izgubljenim kravama, Vala*, demon pećine, poče da kuka, ali ga Indra smrtno pogodi. Moćni Indra rastera Panije, a Angirasi nađoše i pokupiše sve blago tog zlog plemena.

Indra je još mnoge zle i opake demone pobedio zahvaljujući svojoj hrabrosti i snazi. On postade gospodar nebeskog carstva; bogovi su molili Brahmu da ga postavi za njihovog cara. Maruti postadoše Indrina vojska. Njegov brat Tvaštar napravi mu zlatne kočije i iskova mu gromovito oružje - vadžru*. U Indrinoj desnici to strašno oružje sijaše kao sunce uterujući strah u kosti njegovirn neprijateljima. Vaju, bog vetra, postade Indrin kočijaš i pratilac u svim bitkama.

Vrednoruki Tvaštar, najveštiji od svih nebesnika - žitelja neba, napravi, takođe, i predivan ćup za somu*, božanski napitak koji je u starodavna vremena doneo s neba na zemlju orao, Indrina ptica.

Indra beše othranjen na napitku somi, koji mu je zamenio majčino mleko. Na svoje podvige polazio je u pratnji ratnika Maruta na zlatnim kočijama, sa vadžrom u ruci, nadahnut obilno ispijanom količinom some. I tada ne beše nikoga ko bi se mogao suprotstaviti Indri, i zemlja i nebo su se tresli od njegove jarosti dok je ubijao neprijatelje svojom vadžrom.

U bitkama bogova i asura - a one su trajale mnogo stotina i hiljada godina - Indra je na čelu ratnika nebesnika često pobeđivao neprijateljsku silu i mnogim vođama Dajteja i Danava naneo poraz. U dvoboju je savladao Šambaru, najlukavijeg od svih asura, koji je u borbi svoga protivnika zaslepljivao hiljadama vradžbinskih lukavstava; pobedio je strašnog džina Džambha; smrtno pogodio zlog Pulomana.

Pulomanova kći, prelepa Šači, bežeći od surovog oca, postade žena svog izbavitelja - Indre i gospodarica nebeskog carstva.

Indra je ubio i Namučija*, najmoćnijeg asura, koji mu je nekada bio prijatelj.

Namuči, Danuin sin, beše moćan i nepobediv ratnik. U boju beše prvi među asurima, kao što Indra beše prvi među bogovima. Nekada su Namuči i Indra sklopili među sobom savez. Zakleli su se da ni jedan od njih neće naneti udarac drugome: ni danju, ni noću, ni u vodi, ni na suvom, ni suvim oružjem, ni ovlaženim. I tako oni dugo behu prijatelji. Ali Namuči beše duh grešnog opojnog napitka - suri*. I jednom prilikom on napoji Indru mešavinama some i opojne sure, i liši junaka snage. Indra onda ode po savet i pomoć Ašvinima*, braći blizancima, Vivasvatinim sinovima. Ašvini behu bogovi predjutarnjih i večernjih sumraka i božanski iscelitelji. »Šta da radim?K - upita ih Indra. - »Namuči je izdao naše prijateljstvo, ispio je moju snagu. A ja sam se zakleo da na njega ne podižem oružje, ni suvo ni ovlaženo.« Tada Ašvini pokriše Indrinu vadžru morskom penom. I tako u sumrak - ni danju ni noću - na obali okeana, kraj mesta koje zapljuskuju valovi - ni na vodi ni na suvom - Indra ubi Namučija, odrubivši mu glavu svojom vadžrom pokrivenom morskom penom - oružjem ni suvim ni ovlaženim. Od krvi ubijenog Namučija Ašvini napraviše lek kojim isceliše Indru.

Drugom prilikom, pijan, posle ispijenog gotovo punog jezera some, u nastupu nerazumnog gneva, Indra zamahnu svojom vadžrom na kočije boginje zore Ušas*, koja odmerava dane smrtnicima. Ušas, prelepa kći neba, obuzeta paničnim strahom, napusti razbijene kočije i izbezumljena, sakri se, od pogleda strašnog ratnika.

5. VIVASVAT I NJEGOVA DECA Indra beše sedmi Aditin sin, osmi . beše Vivasvat. Ali kada se on rodio, ne priznadoše ga za ravnopravnog sedmorici starije braće - bogovima, jer se sedmi Aditin sin rodio kao nakaza - bez ruku i nogu - ravan sa svih strana i dug koliko i širok. Starija njegova braća - Mitra, Varuna, Bhaga i drugi rekoše: »On nije kao mi, drugačiji je od nas, i to ne valja. Hajde da ga izmenimo.« I izmeniše ga:

8

www.vedskaakademija.rs odsekoše sve suvišno na njemu. Tako nastade čovek. Vivasvat postade praroditelj smrtnih na zemlji. On se tek kasnije izravnao sa bogovima. Postao je bog Sunca; i kao bog Sunca zove se Surja. A od komada njegovog tela koje su bogovi odsekli, nastade slon.

Tvaštar dade Vivasvatu svoju kćer Saranju* za ženu. Saranju nije htela da se uda za smrtnika, ali je morala da se potčini očevoj volji. Ona rodi Vivasvatu blizance, brata i sestru; njih nazvaše Jama* i Jami. Ali posle toga ponosita Saranju nije mogla više da podnosi život u domu neravnopravnog supruga.

I ona stvori ženu koja joj beše savršeno slična i ostavi je kao svoju zamenu Vivasvatu, a ona se pretvori u kobilu i sakri se. Vivasvat u početku ne primeti zamenu. Tobožnja Saranju rodi mu sina, koga nazvaše Manu, onog Manua od koga vode poreklo ljudi koji danas žive na zemlji. Kada je kasnije Vivasvat doznao da je njegova prava žena pobegla od njega prerušivši se u kobilu, on se preruši u konja i pojuri za njom u poteru. A kad je nađe, oni se pomiriše i kao konji ponovo se spariše i rodiše im se još dva blizanca, dva brata po imenu Nasatja i Dasra, koje nazivaju još i Ašvinima*, što znači Rođeni od konja.

Ašvini postadoše bogovi sumraka i jutarnjih i večernjih zvezda. U sam cik zore, kada se na isteku noći svetlost bori sa tamom, oni se prvi od bogova pojavljuju na jutarnjem nebu, kao dva snažna junaka, večno mladi i lepi, u zlatnim kočijama koje vuku krilati konji. Sa njima na kočijama ide njihova drugarica, Sunčeva deva Surja*, Savitarova kći. Jednoga dana otac odluči da je uda za Somu, boga Meseca, ali ruku prelepe device tražili su mnogi bogovi, te rešiše da je dadu onome ko u trci kočijama prvi stigne do Sunca. U tom takmičenju do Sunca prvi stigoše Ašvini, i svetla Surja uđe u njihove kočije i postade im saputnica.

Ašvini su, prema ljudima, svojim rođacima, blagonakloniji nego što su to drugi bogovi; oni spasavaju smrtnike od svakojakih nevolja i nesreća. Ašvini su mudri i poseduju isceliteljsku moć; pomažu nemoćnima, bolesnima i bogaljima i vraćaju mladost starima. Oni spasavaju utopljenike na morskoj pučini - tako su nekada pomogli nesrećnom Bhudžji, Tugrinom sinu, koga su drugovi bacili u more za vreme bure. Ašvini su ga tri dana i tri noći nosili iznad morskih talasa dok ne stigoše do obale.

Tugrinog sina iznesoše na obalu jedva živog iako se ni on sam nije nadao spasu u vodi, jer niti je noga imala o šta da se upre, niti ruka za šta da se uhvati.

Vivasvatova mlađa deca se rodiše kao bogovi, dok su starija - Jama, Jami i Manu bili smrtnici, jer im otac beše smrtnik kada se pojavio na svet, a tek je kasnije postao bog Sunca. Jama, najstariji Vivasvatov sin beše čovek i živeo je sa svojom sestrom na zemlji. I on beše prvi čovek na zemlji koji je umro. Manu, njegov brat, beše jedini smrtnik koji se spasao za vreme velikog potopa i postao praroditelj čovečanstva.

Jarna beše prvi umrli koji je smrtnima otvorio put u zagrobni svet. Od toga doba pa sve. do danas on je gospodar carstva mrtvih. U njegovo prebivalište, stazom koju su prokrčili preci, odlaze sa zemlje duše umrlih.

A prvi koji je na zemlji obavio prinošenje žrtve i darivao ljudima vatru beše Vivasvat, njegov otac.

On posla Matarišvana*, duha vetra, po nju i ovaj vatru donese sa neba na zemlju. Mudraci iz roda Bhrigu naučiše srnrtne kako da rukuju vatrom.

6. LEGENDA O STVARANJU NOCI Kada je Jama umro, Jami, njegova sestra i voljena, dugo je prolivala neutešne suze, i njenoj tuzi ne beše kraja. Bogovi su uzalud pokušavali da olakšaju teret njene tuge, a ona je na sve njihove reči utehe i savete ponavljala: »Ali on je danas umro!« Desilo se to u vreme kad još ne beše ni dana ni noći, i bogovi rekoše: »Ona ga ovako neće zaboraviti. Stvorimo noć! « I oni stvoriše noć! Noć prođe i stiže jutro; i ona ga zaboravi. Zato se kaže: »Mnogo noći i dana donosi zaborav tuge.« 7. LEGENDA O POTOPU Manu, Vivasvatov sin, za svoje boravište izabra usamljeno mesto blizu južnih planina. Jednoga jutra, dok je prao ruke, kako to čine i danas, u vodu, koju su mu doneli za pranje - uskoči nekakva ribica i reče: »Ako mi sačuvaš život, spasiću te.« -»Od čega ćeš me spasiti?« - upita Manu sa čuđenjem. Ribica odgovori: »Doći će potop za sva živa bića. Eto, od njega ću te spasiti.« - »A kako da ti sačuvam život?« A ona će: »Nama ribama, dok smo ovako male kao što sam sada ja, odasvud preti smrt. Jedna riba proždire drugu. Ti xne najpre drži u krčagu, a kada porastem, iskopaj ribnjak i onda me prenesi u njega;

9

www.vedskaakademija.rs kada sasvim porastem, odnesi me u more i pusti me na slobodu, jer mi tada smrt više neće niotkuda pretiti.« Manu tako i učini. Uskoro ona poraste i postade ogromna rogata riba džhaša; najveća od svih riba. Dok je Manu spuštao u more ona mu reče: »Te i te godine će biti potop. Ti napravi lađu i čekaj me.

A kada nastane potop, popni se na lađu i ja ću te spasiti.« One godine na koju mu je ukazala riba, Manu napravi lađu. Kada nastade potop, on se pope na lađu i riba dopliva do njega. Zajedno sa njim na lađu se popeše i sedam svetih mudraca, sedam Angirasovih sinova. Slušajući naredbu ribe, Manu ponese sa sobom seme raznog rastinja. Potom on priveza uže za rog ribe i ona brzo poče da vuče lađu po uzburkanim talasima. Zemlja se nije videla, sa očiju nestadoše strane sveta; samo je voda bila oko njih. Manu, sedam mudraca i riba behu jedina živa bića u tom vodenom haosu. Besni vetrovi bacali su lađu s jedne strane na drugu. Ali riba je jednako plivala i plivala napred po vodenoj pustinji i najzad dovede Manuovu lađu do visoke planine Himalaja. A onda se obrati Manuu ovim rečima: »Spasila sam te. A sad priveži lađu za drvo. Samo pazi da te voda ne odnese. Spuštaj se polako, po tragu vode koja se povukla«. Manu posluša savet ribe. Od toga doba, to mesto na severnim planima zove se Manuova padina.

Potop odnese sve živo. Jedino Manu ostade da produži ljudski rod na zemlji.

8. GANDHARVI I NAGI Najstarija deca Kašjape, Brahminog unuka, behu asuri i bogovi koje mu izrodiše tri najstarije žene.

Ostalih deset njegovih žena* dadoše život raznovrsnim i raznolikim bićima, koja naseliše zemlju, i nebesa, i podzemne svetove. Surasa izrodi ogromne čudovišne zmajeve, Arišta postade praroditeljka sova i vrana, jastrebova i orlušina, papagaja i drugih ptica, Vinata izrodi gigantske Sunčeve ptice suparne, Kapila - krave; pored ovih, još mnoga božanska i demonska bića potekoše od drugih Kašjapovih žena, Dakšinih kćeri. Kadru postade majka naga, a Muni majka gandharva.

Nagi, Kašjapova i Kadrina deca, džinovske zmije, nastaniše se u podzemnom svetu Patala*, gde podigoše sebi predivne dvorce, koji se presijavaju od zlata i dragog kamenja. Mudra zmija Vasuki postade car naga i vladaše u njihovom podzemnom gradu Bhogavati, prepunom blaga neviđenog na zemlji. Neki nagi nastaniše se u podzemnim vodama i na dnu okeana, u Varuninom carstvu. Zmije žive i na površini zemlje, gde čuvaju dragocenosti i blaga. Carske z.mije, troglave, sedmoglave i desetoglave, poseduju golema blaga i na glavama nose skupocene krune. One su moćne i mudre i kao vođe velikog plemena naga zadobile su milost i prijateljstvo bogova.

Gandharvi, Kašjapovi i Munini sinovi, živeli su na nebesima. Nekada su bili čuvari nebeskog napitka some i~ospodarili su njime. Ali potom su ga izgubili. Sarasvati , Dakšina kći, boginja mudrosti i leporečja, uspe da očara gandharve i izmami od njih somu. Gandharvi htedoše da zadrže. prelepu Sarasvatu u zamenu za somu, ali ona ode bogovima, kojima je bila naklonjena. Posle toga gandharvi, prelepog izgleda i večno mladi zaštitnici nebeskih prostranstava, poznavaoci božanskih tajni i upravljači zvezdanih puteva, postadoše pevači i svirači u carstvu bogova, i zvucima flaute i divnim pesmama naslađivali su sluh nebesnika. Slatkoglasi i veličanstveni, oni pevaju u planinama, tamo gde nebesnici provode vreme u bezbrižnim razonodama, i njihov se glas katkada čuje sa nebesa. A ponekad, kada je vedro i vazduh prozračan, pogledima smrtnih može se pokazati nestvaran grad sa visokim dvorcima i kulama; to je grad gandharva*. Priča se da nesreća čeka onoga ko ga nehotice ugleda.

Nekada su gandharvi na čelu sa svojim carem Višvavasom napali svoje rođake nage* u njihovom podzemnom carstvu, pobedili ih i oteli im blago i dragocenosti. Nagi se obratiše Višni za pomoć; ovaj se spusti u podzemni svet, otera otuda gandharve i natera ih da nagima vrate sve što su opljačkali.

Hiljaduglava svemirska zmija Šeša, nazvana i Ananta, što znači Beskrajna, brat cara naga Vasuke, najveće zmije, postade Višnin prijatelj i pratilac; ležeći na vodama, ona od pamtiveka služi Višni kao oslonac i postelja kada se veliki bog odmara i spava.

I nagi, i gandharvi mogli su da se prerušavaju po želji, i često su se i jedni i drugi pojavljivali među ljude u ljudskom obličju. Često su se zmijski carevi i junaci ženili naginama - devama neviđene lepote, koje su po svom rođenju bile zmije. A sladostrasni gandharvi su posebno opasni za smrtne žene; oni ih prate i zavode svojom veštom svirkom i izvanrednom lepotom. Zajedno sa bogovima zaštitnicima svadbenog obreda - Agnom, bogom vatre,. i Somom, bogom Meseca - na svakoj ljudskoj svadbi prisutni su nevidljivi gandharvi kao tajni mladoženjini suparnici i zato se obavezno treba čuvati njihovih podvala.

10

www.vedskaakademija.rs 9. SOMA, BOG MESECA Atri, drugi sin Brahminog duha, i Angiras, treći po redu, izrodiše velike bogove i žrece. Atrijevi sinovi behu bog Soma, gospodar svetog napitka, i Dharma, bog pravednosti; Angirasovi sinovi behu bog vatre Agni i veliki mudraci Utathja, Brihaspati, Samvarta i drugi. A za sedmoricu mudraca, Angirasovih sinova, koji su sa Manuom bili za vreme potopa - pričaju da su se rodili u obliku medveda, da su se potom popeli na nebo i tamo postali sedam zvezda Velikog Medveda. Brihaspati postade gospodar planete Brihaspati*; Agni pokloni svoju vatru Suncu. Soma, Atrijev sin, postade bog Meseca.

Brahma odredi Somu za gospodara planeta i zvezda, žreca i rastinja, prinošenja žrtve i pobožnih zaveta. Soma prvi obavi obred radžasuja - posvećivanja carstva - i postade car. Posle toga on se uzoholi zbog svoje slave i svoje lepote i zaboravi na vrline. Od Brihaspate, svog bratića, ote ženu, lepoticu Taru.

Uzalud je mudri učitelj bogova pokušavao da je vrati u svoj dom, uzalud su sveti mudraci i sam Brahma nagovarali Somu - on ne htede da je pusti. Šukra Ušanas, gospodar planete Šukra*, učitelj i vrhovni žrec asura, stade na stranu Some. Bogovi na čelu sa Indrom zaštitiše svoga učitelja i poče rat između bogova i asura, rat zbog prelepe Tare, Brihaspatove žene, koju je oteo bog Meseca.

Na čelu vojske bogova stadestrašni Rudra, koji je od davnina bio pokrovitelj roda Angirasa. Ušanas povede na bogove ogromnu vojsku asura; i rasplamsa se bitka između moćnih protivnika, tako silovito da se Zemlja strese do temelja i, preplašena, pozva u pomoć Brahmu moleći ga da prekine taj užasan rat.

I Brahma se umeša i naredi Ušanasu, vođi asura, i Rudri, vrhovnom zapovedniku bogova da zaključe mir; Indra oslobodi Taru i vrati je Brihaspatu.

Kada se Tara vrati u Brihaspatov dom, on zapazi da je bremenita. Uskoro potom Tara rodi sina neobične le-.pote. I Soma i Brihaspati behu očarani njegovom divnom pojavom te su i jedan i drugi želeli da im on bude sin. Stoga se obratiše Tari i zatražiše od nje da im otkrije ko mu je otac, ali ona, posramljena, ostade nema, i to je tako trajalo sve dok joj sin, rasrdivši se, ne pripreti da će je prokleti ako ne otkrije tajnu. Tada Brahma, utišavši gnev deteta, upita Taru: »Reci mi, kćeri, čiji je on sin, Brihaspatov ili Somov?« Goreći od stida, ona odgovori: »Somov.« Soma se na to obradova, stade veličati svoga sina, i nazva ga Budom, što znači Mudri. A Brahma ga odredi za gospodara planete Buda*.

Tara se vrati Brihaspatu, a car Soma uze sebi za žene dvadeset sedam prelepih Dakšinih kćeri dvadeset sedam sazvežđa Mesečevog neba.

Najlepša među njima beše Rohini koja postade najvoljenija Somova žena. On joj je u svemu ugađao, dok je ostale svoje žene potpuno zanemarivao. Stoga, one uvređene i zapostavljene, pođoše svome ocu da mu se požale. »Oče, učini tako da nam on podjednako poklanja svoju ljubav« - zatražiše one. Dakša ih najpre pažljivo sasluša, a onda pozva Somu i stade ga grubo koriti. »Tvoje ponašanje je grešno« - reče on Somi. - »Ti si dužan sve svoje žene jednako da paziš!« Soma mu na to obeća da će ubuduće tako postupati.

Ali ne održa reč. Uvređene žene ponovo odjuriše Dakši. »On jedino Rohini gleda i s njom se viđa« žalile su rnu se one. - »To nam je, oče, postalo nepodnošljivo, i mi mu se više nećemo vratiti, ostaćemo kod tebe!« Dakša ponovo pozva Somu i ovaj opet obeća da će podjednako voleti sve svoje žene. I žene mu se vratiše. Međutim, on ni ovoga puta ne ispuni obećanje. I po treći put dođoše njegove žene ocu da mu se požale: »Oče, on ni dalje ne sluša tvoje naredbe!« Na to razjareni Dakša prokle gospodara zvezda i posla na njega boleštinu.

Bolestan Soma poče da kopni iz dana u dan. Sve je više i više slabio; sve je bleđi postajao sjaj meseca, a noći su bivale sve mračnije. Na zemlji počeše da se suše trave, a izgladnele životinje da mršave. Što je više kopneo Soma, to su živa bića postajala slabija. Gospodar zvezda se sve više smanjivao, te uplašeni bogovi dođoše k njemu i upitaše ga: »Šta je to s tobom, Somo? Nekada si bio blistavo lep, kud ti se sada dela ta lepota? Zašto si tako. oslabio?« Soma im na to reče kako ga je Dakša prokleo. Bogovi onda odoše Dakši i stadoše ga moliti: »O, gospodaru stvaranja, smiluj se nad Somom!

Skini sa njega svoje prokletstvo! On je tako smršao da od njega gotovo ništa nije ostalo. I životinje kopne zajedno s njim, i sve rastinje, i mi takođe! A ako mi bogovi propadnemo, šta će biti od sveta?« Dakša sasluša bogove i reče: »Neka on pođe i spere svoj greh u vodama svete reke Sarasvate na onome mestu gde se ona uliva u okean. Ja ću ga ovoga puta poštedeti, ali odsad će on slabiti svakoga meseca u toku jedne njegove polovine i ponovo će se popunjavati u toku druge.« Soma pođe na obaiiu Zapadnog okeana, onamo gde rnu je rekao Dakša, i tamo se za vreme mladog meseca umi u svetim vodama Sarasvate i očisti od greha, posle čega mu se povratiše hladni zraci, i on poče njima ponovo da osvetljava vasionu. Obradovaše se na to bogovi, i ljudi, i zveri, sve rastinje.

11

www.vedskaakademija.rs Zadovoljan time što ga je Soma poslušao, Dakša mu reče: »Ne zanemaruj više svoje žene! Pokori se mojim naredbama!« I on pusti Somu, i ovaj se vrati svome boravištu.

Od toga doba Mesec se svaki put smanjuje u toku svoje mračne polovine i raste u toku svoje svetle polovine. Priča se još da se Mesec smanjuje i zato što bogovi i duše umrlih koji borave u carstvu Jame piju iz njega svetu somu, iz koje se on sastoji, a Sunce, potom, opet ispunjava Mesec.

10. PRINOŠENJE PURUŠE NA ŽRTVU U drevnim knjigama svetog Znanja - Vedama - rečeno je da je vasiona nastala iz tela Puruše Prvonastalog čoveka, koga su bogovi u početku sveta prineli na žrtvu, raskomadavši ga. Od njegovih usana postadoše brahmani - žreci, od njegovih ruku postadoše kšatriji - ratnici, od njegovih bedara behu stvoreni vajši - zemljoradnici, a iz nogu se rodiše šudri - najniži stalež. Od Purušinog razuma nastade Mesec, od oka - Sunce, vatra se rodi iz njegovih usta, a od disanja - vetar. Vazduh nastade od njegovog pupka, od njegove glave stvori se nebo, a od ušiju postadoše strane sNreta, dok od nogu postade zemlja. Tako od velike žrtve večni bogovi stvoriše svet.

11. LEGENDA O POREKLU SMRTI Nekada se na zemlji nije znalo za smrt. Ljudi, Vivasvatovi potomci, u početku behu besmrtni. U Kritajugi, Zlatnom veku, oni nisu znali za greh i živeli su na zemlji srećno, u miru i blagostanju.

Tako je prolazilo vreme, i živa bića na zemlji su se stalno rađala, a nisu umirala; beskrajno se namnožiše i celu je preplaviše. Zemlja se najzad obrati Brahmi za pomoć, jer nije više mogla da podnese teret takvog bremena. Tvorac na to stade smišljati kako da smanji broj živih bića na svetu, ali ne uspe ništa da smisli, te ga obuze gnev, i plamen njegovog gneva poče da izbija iz svih pora njegovog tela.

Planuše strane sveta, nebo i zemlja, strah obuze sve živo; svetu je pretio smak. Velikom bogu Šivi beše žao živih bića, pa se obrati Brahmi: »O, Praroditelju, ne ljuti se na bića koja si stvorio! Ne dozvoli da opusti vasiona! Jer, ako sada nestanu sva ta bića, ponovo se neće roditi. Neka ona žive i umiru, ali neka se ne okonča njihov rod!« Posle ovih Sivinih reči, Brahma stiša svoj gnev i vrati u svoje srce vatru koja je proždirala vasionu.

Tada se iz Brahminog tela pojavi žena tamnih očiju, sa lotosovim vencem na glavi, odevena u tamnocrvenu haljinu. Ona krenu na jug svojim putem, ali Brahma je pozva i reče: »Smrti, idi u ubijaj živa bića na ovom svetu! Ti si se rodila iz moje misli o uništenju sveta i iz moga gneva, zato idi i uništavaj sve žive - i nerazumne, i mudre! « Krunisana lotosima Smrt zaplaka, ali Brahma ne dopusti da joj suze padnu na zemlju, već ih zadrža u svoje dlanove. Ona se smerno pokloni pred njim i poče ga moliti: »Budi milostiv prema meni, o gospodaru svemira, ne stavljaj mi u dužnost toliko 'užasno breme!

Sažali se nada mnom! Kako inogu da ubijem nevina bića, decu i odrasle, mlade i stare? O, gospodaru, smiluj mi se! Ja ne mogu da odvajam bliske i nerazdvojne, da roditeljima uzimam voljene sinove, deci otimarn majke i očeve, Ixšavam ih mile braće i dragih prijatelja, jer će me zbog mrtvih živi proklinjati. A ja se bojim toga! Bojim se suza nesrećnika! Suza koje će me večito peći.« Ali Brahma reče: »O, Smrti, ja sam ti odredio da uništavaš žive. Drugačije ne može biti! Idi bez kolebanja, gospo, i ispuni moju zapovest!« I Smrt, ne rekavši više ni reči, pođe na put i pojavi se među ljudima. Ali Praroditelj joj se ipak smilostivi; i suze koje je ona prolila pretvoriše se u bolesti koje su ubijale ljude; strasti i poroci zaslepiše ljudski rod i postadoše uzrok smrti živih bića. Zato odvajkada Smrt ne snosi krivicu za svoje postupke. Brahma je učini gospodaricom pravičnosti; slobodna od ljubavi i mržnje, ona ispunjava njegovu naredbu.

12. BUĆKANJE OKEANA U samorn središtu Zemlje uzdiže se planina Meru*. Njeni se vrhovi, čak i u mislima nedostižni ljudima, upiru u nebeski svod i odbijaju blesak Sunca. Ona stoji zaklanjajući nebo i sa njenih padina obraslih divnim drvećem i travom slivaju se brze reke, dok njene visoke grebenove ukrašava drago kamenje koje sija kao sunce. Tamo se nalaze predivni dvorci bogova. Bogovi, asuri, gandharvi i nagi odlaze u njene prelepe šume koje se ore od pesme milozvučnih ptica; tamo i na okolnim planinama oni

12

www.vedskaakademija.rs se prepuštaju bezbrižnim igrama i zabavama.

Jednom se bogovi okupiše na planini Meru i predadoše se tužnim razmišljanjima o nemoći i starosti koje ih prate; govorili su o torne kako da se izbave od njih, da postanu besmrtni i ostanu večito mladi.

Bogovi su se mnogo godina boriii sa asurima, ali nisu mogli da ih pobede, jer je glavni žrec asura Ušanas posedovao znanje oživljavanja mrtvih i oživljavao •bi sve svoje ratnike koji bi pali u bitkama sa bogovima. A bogovima taj nauk beše nepoznat, i zato su ih asuri pobeđivali.

Bogovi su dugo razmišljali o tome i savetovali se među sobom šta da rade, i najzad im Višnu reče: »Idite sa asurima do velikog okeana i tamo svi zajedno mlatite okean kako biste iz njega dobili amritu* napitak besmrtnosti.« I bogovi poslušaše Višnu. Sklopiše mir sa asurima i zajedno se počeše spremati za bućkanje okeana, obećavši im jednak deo napitka besmrtnosti, kada ga dobiju.

Oni rešiše da umesto užeta uzmu cara zmija V.asukija, a za mešalicu planinu Mandaru*. Ta se planina izdizala iznad zemlje jedanaest hiljada jodžana* i isto toliko je zalazila u zemlju. Bogovi i asuri pokušaše da iščupaju planinu Mandaru iz zemljinih nedara, ali ne uspeše. Tada pođoše po savet Brahmi i Višni, i oni im poslaše u pomoć ogromnu i snažnu zmiju Šešu, brata gospodara naga. Posedujući golemu snagu, Šeša obavi svojim telom čvrst vrh planine i iščupa planinu iz zemlje zajedno sa šumama i rekama i sa svim divljim zverima koje žive na njoj.

Sa planinom Mandarom i zmijom Vasukom bogovi i asuri odoše na Okean i zatražiše od njega da im dozvoli da bućkaju njegove vode, kako bi dobili amritu. Gospodar voda im dade svoj pristanak, ali u zamenu zatraži deo amrite za sebe.

Bogovi i asuri onda zamoliše cara kornjača*, onog koji na svojim leđima drži svet, da se spusti na dno okeana kako bi poslužio kao oslonac njihovoj mešalici planini Mandari. Džinovska kornjača pristade da im ispuni molbu. Ona podmetnu svoja leđa i bogovi zajedno sa asurima smestiše na njih podnožje Mandare, oko koje obmotaše zmiju Vasuki, kao uže. Potom se asuri uhvatiše za glavu velike zmije, a bogovi za rep - tako ih je posavetovao Višnu - i počeše bućkati okean da bi dobili amritu; to bućkanje okeana trajalo je mnogo stotina godina.

Asuri i bogovi su naizmenično i na mahove vukli telo zmije, i svaki put iz njenih čeljusti kuljali su dim i plamen; oni su iscrpljivali demone toplotom, oduzimajući im snagu, a onda bi se skupljali u oblacima koji bu bleštali od rnunja i protezali se duž tela zmije sve do njenog repa; prolivajući osvežavajuće kiše na bogove.

Sa velikom tutnjavom sličnoj tutnjavi groma okretala se planina Mandara, i sa njenog vrha i padina, sudarajući se u letu, padalo je u vodu okeana ogromno drveće sa pticama ugnjezdenim na njima i zverima koje su naseljavale šume u planini. I vrhove i padine planina obavi plamen nastao od trenja prilikom njenog okretanja, i u tom plamenu nestadoše drveće i trave,, zveri i ptice. Potom kiše ugasiše požar, i u okean se izliše sokovi drveća i trava, što su rasli na planini Mandari, dajući amriti njenu lekovitu moć.

Osvežavani pljuskom iz oblaka, asuri i bogovi su neumorno okretali mešalicu opaljenu plamenom.

U početku se vode okeana, izmešane sa sokovima trava i drveća, pretvoriše u mleko, potom mleko poče da prelazi u maslac. Ali amrita se ne pojavi. Najzad, kada i asuri i bogovi posustaše od teškog posla, iz vode okeana najpre se pojavi sjajni Mesec* i podiže se na horizontu, šireći hladnu svetlost. Bogovi i asuri i pored toga nastaviše da okreću mešalicu. Posle Meseca iz okeana iziđe odevena u bele haljine Lakšmi*, boginja lepote i sreće, i stade pred zapanjene bogove i asure. Ona priđe Višni i priljubi mu se na grudi, upirući poglede na razveseljene bogove, a onda se okrenu od asura, koji zbog toga počeše da negoduju. Zatim iz okeana izroniše mlade lepotice apsare* -»rođene iz vode«; njih ne prihvatiše ni bogovi ni asuri, ali ih uz4e gandharvi; apsare im postadoše žene i igračice nebeskog carstva pleneći poglede bogova i smrtnika svojom predivnom lepotom. Zatim iz voda mlečnog okeana iziđe veličanstvena Sura*, božanstvo vina i pijanstva; bogovi je prihvatiše, a Ditini i Danuini sinovi odbaciše; govore da se oni od toga doba nazivaju asurima, a bogovi - surima. Potom se iz voda okeana podiže predivan beli konj Učajhšravas*, praroditelj konja, brz kao misao; njega uze Indra, car bogova. Za njim se na površini voda pojavi Kaustubha*, čaroban kamen, koji je sijao kao sunce; on ukrasi grudi velikog Višne. Sledeći se pojavi ogroman beli slon Ajravata*, nalik na oblak; i njega, takođe, uze Indra. Zatim se pojavi Paridžata* - čarobno drvo koje ispuni svet mirisom svoga cveta; pa i njega uze Indra u svoje nebesko carstvo; tamo ono postade izvor radosti prelepih apsara. I najzad, iz mora iziđe Dhanvantari*, bog vračanja i isceljenja, noseći u rukama skupoceni ćup sa napitkom besmrtnosti - amritom.

Posle svega što je izišlo iz morskih voda na samom kraju bućkanja iz okeana se pojavi strašan otrov kalakuta*. Svojim isparenjima trovao je svetove i pretio da sprži vasionu. Bogove, i asure, i sva živa bića obuze panika i oni zamoliše velikog boga Šivu da ih spase. I Šiva, radi spasa vasione, proguta

13

www.vedskaakademija.rs smrtonosni otrov - kalakutu. Od tog strašnog otrova vrat mu pomodre; i tako Šiva ostade modrog vrata, te ga još nazivaju i Nilakantha - Modra Šija.

Kada asuri ugledaše ćup sa amritom, pomahnitaše i podigoše užasnu graju. Svaki od njih je pokušavao da ugrabi amritu samo za sebe i sa povicima: »To je moje!« jurnuše na dragoceni ćup. Tada se Višnu preruši u ženu neobične lepote - prelepog lica i divnog stasa, ipojavi se među asurima.

Ugledavši pred sobom čarobnu devu, očarani asuri prekinuše borbu za napitak besmrtnosti; razum im se pomrači i, zaslepljeni njenom lepotom, dadoše joj ćup sa amrtiom.

Kada se asuri osvestiše i videše da je amrita nestala, obuze ih panika. Ali bogovi na čelu sa Višnom behu daleko od njih i već su po redu počeli da piju željenu amritu. Samo je jednom od asura zmaju Rahi,* Vipračittovom sinu, gospodaru Danava - pošloza rukom da okusi napitak besmrtnosti. Prerušivši se u boga, on se kradomice došunja do amrite ali u trenutku kad je prislonio usne peharu, Sunce i Mesec prepoznadoše u njemu Rahu i, želeći dobro bogovima, odadoše ga. U gnevu, Višnu odrubi glavu Rahi svojim oružjem - oštrim sjajnim diskom*. Ali kako mu je amrita već dospela u grlo glava mu ostade besmrtna. Ona uzlete put neba, dok mu se telo sunovrati dole, i zemlja se strese pri njegovom padu.

Od toga doba Rahuova glava stoji na nebu gajeći silnu mržnju prema Suncu i Mesecu. Ona ih večno prati da bi im se osvetila zato što su je otkrili, i s vremena na vreme pokušava da ih proguta zbog čega dolazi do zamračenja Sunca i Meseca. Na nebu se povremeno pojavi Rahuov rep u vidu komete.

Asuri sustigoše bogove, kradljivce napitka besmrtnosti, i zbog amrite se na obali velikog okeana između bogova i asura odigra žestoka bitka. Neprijatelji su bacali jedan na drugog oštre džilite i koplja, udarali teškim topuzima i mačeviina. Strašan Višnin disk, sličan plamenu koji sve pred sobom uništava, užasavao je Ditine i Danuine sinove. Oni su na hiljade ginuli pod njegovim udarcima, i celu obalu okeana prekriše okrvavljena tela povređenih asura, ogromna kao planine. Ali asuri nisu imali nameru da se predaju i, uspevši se na nebesa, stadoše odande bacati na bogove, koji su žudeli za pobedom, na hiljade ogromnih kamenih blokova, čitave stene i planine, koje su svojim padom potresale zemlju. Ali i na nebesima asure su sustizale strele bogova i poguban Višnin disk. Asuri ne izdržaše tako silovit napad bogova, te se povukoše s bojnog polja i odoše pod zemlju i .na dno okeana.

Pobedivši, bogovi vratiše planinu Mandaru na njeno pređašnje mesto, pustiše zmiju Vasuki da se vrati u svoje carstvo i, slaveći pobedu, raziđoše se u svoja boravišta, poverivši Nari, Dharmijevom* sinu, čuvanje ćupa sa amritom.

13. SVAĐA KADRE I VINATE Kadru i Vinata behu sestre. Otac Dakša, Gospodar stvaranja, udao ih je sa još jedanaest svojih kćeri za mudrog Kašjapu, Maričijevog sina. Zadovoljan svojim ženama, Kašjapa predloži Kadri i Vinati da izaberu onakvo potomstvo kakvo žele. Kadru požele hiljadu sinova, a Vinata - dvojicu, ali takve koji će svojom snagom i hrabrošću prevazići Kadrine sinove.

Posle izvesnog vremena Kadru snese deset stotina jaja,. a Vinata samo dva. Kroz petsto godina izlegoše se iz Kadrinih jaja hiljadusnažnih zmija - naga, dok se iz Vinatinih jaja još niko nije pojavio na svet. Nestrpljiva Vinata zbog toga razbi jedno jaje, i ugleda sina, koji se tek napola razvio. Ona mu dade ime Aruna*. Rasrđeni sin prokle nestrpljivu majku, zbog svoje ružnoće čiji je ona bila uzročnik i proreče joj da će petsto godina biti robinja. »Ali posle petsto godina« - dodade on -»drugi će te sin izbaviti ropstva ako budeš strpljiva i ne razbiješ jaje pre vremena.« Upravo u to vreme asuri i bogovi su bućkali okean. Tako jednom prilikom sestre Kadru i Vinata ugledaše čarobnog konja Učajhšravasa, koji se pojavio iz morskih voda. One se posvađaše oko boje konjskog repa. Vinata je tvrdila da mu je rep bele boje, a Kadru da je crne. I Kadru predloži Vinati da se opklade i da dođu sledećeg jutra da provere boju repa. Ona koja izgubi opkladu, treba da postane robinja one koja je pogodila. Tako se one dogovoriše i rastadoše do jutra. Ali Kadru koja je namislila prevaru, posla hiljadu svojih sinova - crnih zmija, da se obese o rep belog konja Učajhšravasa i tako sakriju njegovu prirodnu boju. .

Sutradan obe sestre, ljute jedna na drugu, poleteše preko okeana konju Učajhšravasu i, približivši se, videše crne strune na repu. A, u stvari, to behu zmije, Kadrina deca. Ali Vinata to nije znala. Tako je lukava Kadru prevarom pretvorila svoju sestru u robinju.

14

www.vedskaakademija.rs 14. GARUDA Prođe petsto godina od svađe sestara, i iz drugog jaja Vinati se izleže džinovski orao Garuda, kome beše suđeno da postane istrebitelj zmija u znak osvete za ropstvo svoje majke. On sam razbi svojim kljunom ljusku jajeta i; odmah po rođenju, vinu se u nebeske visine u potrazi za plenom. Sva živa bića, pa i same bogove obuze panika kad na nebu ugledaše ogromnu pticu, koja je svojim bleskom zamračivala Sunce. Brahma, Praroditelj svetova, obrati joj se i naredi joj da ispuni njegovu volju. U to vreme Surja, bog Sunca, beše obuzet velikim gnevom. Već dugo ga je na nebesima pratio, ne dajući mu mira, pakostan Rahu, i niko nije hteo da pomogne proganjanom Suncu. Ne dobivši pomoć od,bogova, mada je on njima nekada pomogao, Surja se od gneva sve više raspaljivao i počeo da preti da će svojim zracima spržiti svet. I tako Brahma naredi Garudi da stavi na leđa svog starijeg brata, onoga što se pre vremena rodio krivicom majke, da ga odnese na Istok i stavi na Sunčeve kočije, kako bi on svojim telom zaklanjao svet od pogubnih zraka te tako ublažio njihovu nepodnošljivu toplotu. Garuda se pokori volji Praroditelja. Od toga doba stariji Vinatin sin postade Surjin kočijaš i božanstvo zore. On se zove Aruna; što znači Grimiznocrven.

Pošto Garuda ispuni Brahminu naredbu, vrati se na obalu okeana, gde mu se majka mučila u ropstvu kod svoje sestre Kadre.

Nekako baš u to vreme Kadru pozva k sebi Vinatu, i ova dođe i pade ničice pred nju. Kadru reče sestri: »Nasred okeana postoji prelepo boravište zmija - ostrvo pokriveno cvetnim vrtovima. Nosi me onamo zajedno sa mojim sinovima.« I Vinata ponese preko okeana Kadru, a Garuda ponese zmije. On poče da se podiže sve bliže Suncu, i Sunčevi zraci stadoše peći zmije sve jače i jače. Videvši da opasnost preti njenim sinovima,' Kadru se obrati Indri za pomoć. Tada bog nepogode i groma pokri nebo oblacima - i proli obilne kiše, koje osvežiše zmije opaljene Suncem. Tako Kadru i njeni sinovi srećno stigoše na čudesno ostrvo, koje je ležalo nasred okeana i bilo pokriveno mirisnim vrtovima i šumamz, između kojih su se tu i tamo presijavala prelepa jezera sa bistrom vodom.

Snužden, Garuda upita svoju majku: »Zašto ja moram da služim zmije i zašto moram da ispunjavam njihove naredbe?« I Vinata mu ispriča za svađu sa Kadrom i to kako je postala sestrina robinja. Garuda tada upita zmije: »Šta treba da učinim pa da oslobodim od ropstva i sebe i majku?« I zmije mu rekoše: »Nabavi nam amritu od bogova. Onda ćemo vas osloboditi ropstva.« Posle ovoga Garuda se vinu u vazduh i polete tamo gde su bogovi čuvali amritu. Na svom putu on prođe planinu Gandhamadanu* i na toj planini vide svog oca, mudrog Kašjapu, koji se posvetio surovom podvižništvu. Garuda je silno izmršavio od gladi, jer nikada dotle nije spoznao glad. Boječi se da neće imati snage da nabavi amritu, on se obrati ocu za savet. Kašjapa mu reče: »Nedaleko odavde postoji jezero u kome živi ogromna kornjača. A pored tog jezera živi, isto tako, ogroman slon. Nekada su oboje, i slon i kornjača; bili ljudi, dva brata--mudraca; oni su se posvađali prilikom deobe imanja i prokleli su jedno drugo, te se tako jedan pretvori u slona, a drugi u kornjaču. I sve do danas oni su krvni neprijatelji; svakoga ,dana slon dolazi na obalu jezera, a kornjača izlazi iz vode, kidišu jedno na drugo i počinju beskrajnu borbu. Neka ti to dvoje posluže kao hrana dok ne ostvariš ono što si naumio.« Saslušavši oca, Garuda polete na to jezero i, dohvativši kandžama leve noge slona, a kandžama desne noge - kornjaču, ponovo se vinu u vazduh. Opazivši na zemlji visoko drvo sa debelim granam ustremi se na njega da pojede plen. Ali grana na koju stade slomi se pod njegovom težinom. Garuda je poduhvati kljunom, pre nego što će pasti na zemlju, i vide na njoj sićušne mudrace - valakhilje*, sa glavama obešenim nadole. Sa granom u kljunu i sa slonom i kornjačom u kandžama, Garuda polete ,dalje, i kada ponovo prolete pored planine Gandhamadana, Kašjapa mu doviknu: »Sine, pazi da ne povrediš valakhilje! Čuvaj se njihovog gneva!« I Kašjapa ispriča Garudi kakvu moć poseduju ta sićušna stvorenja, rođena iz Brahminog tela, koja se hrane Sunčevim zracima kako bi mogla da prate Sunčeve kočije.

Jednom Kašjapa posla bogove, svoje sinove, da mu donesu ogrev za žrtveničku vatru. Indra, car bogova, idući s teretom ogromnim kao planina u boravište svoga oca, ugleda na putu male mudrace valakhilje, od kojih je svaki bio veliki kao čovekov palac. Oni su, takođe, hteli da iziđu u susret Kašjapi i svi su zajedno sa velikom mukom vukli dršku lista sa drveta. Oslabljeni dugim podvižništvom, s teškom mukom su se kretali napred i, baš kada je Indra prolazio pored njih, upadoše u baricu pttnu vode,_koja je nastala od traga kravlje kopite. Ohol zbog svoje snage, Indra to proprati porugama i, preskočivši ih, nastavi put. Tada mu uvređeni valakhilji prorekoše da će doći vreme kada će se izleći velika ptica, Indra među pticama, koja će po snazi prevazići cara bogova i pobediće ga u bici.

15

www.vedskaakademija.rs Kašjapa ispriča to Garudi, i ovaj pažljivo spusti valakhilje na zemlju, a onda polete na daleku pustu planinu pokrivenu snegom i, spustivši se na njen vrh, pojede slona i kornjaču.. Zatim, ispravivši krila, podiže se sa tog vrha i nastavi let.

Dok se Garuda približavao boravištu bogova, strašna znamenja se pojaviše• na nebu. Podiže se vetar, zagrme grom, zloslutni oblaci obaviše- vrhove planina. Bogovi se uznemiriše. Ali još nisu videli ko se to sprema da ih napadne. Tada im mudri Brihaspati reče: »Približava nam se ogromna ptica, da nam.otme amritu. Danas će se ispuniti predskazanje valakhilja.K Čuvši to, bbgovi, na čelu sa Indrom, obukoše sjajnu ratničku opremu i naoružaše se mačevima i kopljima. Opkolivši amritu, oni behu spremni da dočekaju strašnog Garudu. Uskoro se u visini pojavi ogromna ptica, blešteći kao Sunce. Ona se ustremi na nebesnike i razbaca ih na razne strane snažnim zamasima svojih krila i kandži. Povrativši se od tog napada, bogovi na čelu sa Indrom jurnuše na Garudu, zasipajući pticu sa svih strana kopljima, džilitima i bojnim diskovima. Ispuštajući zastrašujuće krike, slične grmljavini, ptica se vinu uvis, odozgo napadajući bogove, i mnoge obori udarcima svojih kandži i kljuna. Ne izdržavši borbu sa nepobedivom pticom, bogovi odstupiše, a Garuda uspe da se probije onamo gde su bogovi čuvali amritu.

On naiđe na veliki točak sa šiljcima, oštrim kao noževi, gde se neprekidno okreće, štiteći pristup do amrite. Garuda se tada smanji i skliznu između šiljaka koji su brzo promicali. Iza točka ugleda dve strašne zmijurine, koje su čuvale amritu. Iz njihovih razjapljenih čeljusti kuljao je plamen, a njihove oči, nalivene otrovom, pretvarale su u pepeo svakog na koga bi ustremile svoj pogled. Ali Garuda im baci prašinu u oči, jurnu na njih i rastrza ih kandžama. A onda zgrabi ćup sa amritom, pa brzo polete natrag.

Indra jurnu u poteru za kradljivcem i, sustigavši ga u vazduhu, zadade mu strašan udarac svojom vadžrom. Ali Garuda od toga i ne trepnu, već reče Indri: »Uzalud se trudiš, ne možeš me pobediti, jer je moja snaga velika. Ja mogu na svojim krilima da ponesem celu zemlju zajedno sa planinama, šumama i tobom. Ako hoćeš, budi mi prijatelj i pođi za mnom. Ne boj se, ja neću dati amritu zmijama. Dobićeš je natrag čim oslobodim sebe i svoju majku ropstva.« Čuvši te reči, Indra se obradova i reče: »O, moćni, prihvatam tvoje prijateljstvo. Traži od mene kakav god hoćeš dar!« I Garuda na to reče:, »Neka zmije budu moja hrana.« - »Neka bude tako« odgovori gospodar bogova, i od toga doba zmije behu osuđene da budu hrana Garudi i njegovom potomstvu, pticarna-suparnama.

Car bogova pođe za Garudom, koji dolete zmijama i reče im: »Doneo sam vam amritu i ostavio sam je na travi kuša*, ali najpre obavite obred svetog pranja, pa je tek onda pijte.« I zmije, oslobodiše Garudu i njegovu majku Vinatu iz ropstva, pođoše da obave obred pranja. A Indra za to vreme dograbi amritu. Ali kako zmije po povratku ne nađoše napitak besmrtnosti na pređašnjem mestu, počeše lizati travu kuša na kojoj se nalazio ćup sa amritom, te im se rascepiše jezici. A trava kuša, koje se dotakla amrita, od toga doba postade sveta trava.

15. VIŠNINA UTELOVLJIVANJA Kada se u davna vremena nebrojano puta umnožiše živa bića; Zemlja onemoća od tereta planina, šuma i živih bića koja su nastala na njoj. Ona ne izdrža taj teret i, provalivši u nedra Patale, potonu u vodu. Tada, da bi je spasao, Višnu se preruši u ogromnog vepra sa telom nalik na tamnoplavi olujni oblak i očima sjajnim kao zvezde. On se spusti u Patalu i, podigavši zemlju kljovom, izvuče je iz vode i ponese gore. Moćni asur Hiranjjakša, Ditin sin, upravo je u to vreme boravio u Patali; on vide džinovskog vepra kako na svojoj kljovi nosi zemlju sa koje se u potocima slivala voda, potapajući podzemne dvore asura i naga. I Hiranjjakša napade vepra kako bi mu oteo zemlju i zavladao njome. Višnu u obličju vepra savlada u boju velikog asura. Potom iznese zemlju iz Patale i učvrsti je nasred okeana tako dobro da ona više nikada nepropade.

Drugi put Višnu se utelovi na zemlji onda kada je njenom miru pretio car asura Hiranjjakašipu, najstariji Hiranjjakšov brat. Postavši ohol zbog svoje moći, Hiranjjakašipu, Ditin sin, napusti staze vrlina i poče surovo tlačiti živa bića. Hiranjjakašipov sin, pobožni Prahlada, osuđujući očeva zlodela, poče poštovati Višnu. Uzalud je ćar asura pokušavao da natera sina da se odrekne vrlina; najzad, on baci Prahladu u tamnicu. Zli Hiranjjakašipu se nikoga nije bojao, jer je nekada davno od Praroditelja dobio na dar nepovredljivost; kao nagradu za dugo i iscrpljujuće podvižništvo Brahma ga učini nepovredivim za bogove i demone, za ljude i zveri. Tada se Višnu utelovi na zemlji u obličju koje ne beše ni ljudsko ni životinjsko, pojavi se kao polulav, polučovek i ode u odaje Hiranjjakašipovog dvora. Ugledavši pred

16

www.vedskaakademija.rs sobom neobično stvorenje, car asura jurnu na njega zamahujući svojim trozupcem, ali čovekolav svali Hiranjjakašipu na zemlju i raskida ga svojim kandžama. Potom Višnu oslobodi iz tamnice čestitog Prahladu i na zemlji zavede pravdu.

Posle Hiranjjakašipove smrti njegov sin Prahlada postade car Dajteja i Danava. Zahvaljujući svojoj pobožnosti i podvižništvu, stekao je ogromnu snagu, i beše nesavladiv i za bogove. Po Brihaspatovom savetu, Indra se javi Prahladi u obličju Brahmana i zatraži od njega da mu pokloni njegovu vrlinu.

Pobožan car ne mogaše da odbije brahmana. I njegova vrlina izađe iz njega u obliku senke i useli se u Indru. Tek je onda gospodar bogova mogao da pobedi Prahla,du..

Prahladov sin beše Viročana, a Viročanov sin - moćni Bali, koji je potom postao car asura. Svojim vrlinama Bali prevaziđe svoga dedu i sve živo u sva tri carstva. Snagom svoje vrline i podvižništva on osvoji vlast nad vasionom. Njemu su pripadali i zemlja, i podzemna carstva, pa i sami bogovi potpadoše pod vrhovnu vlast asura. Uvređena zbog poniženja svojih sinova, Aditi se obrati Višni: »Jedino ti možeš vratiti carstvo tvome bratu Indri. O, mudri, pomozi bogovima, tvojoj braći!« Tada se Višnu preruši u patuljka i dođe Baliju, gospodaru vasione, i zatraži od njega da mu d"a prostor od tri koračja. »Nemoj pristđti« - posavetova cara Ušanas, Bhrigov sin. Ali ponositi i darežljivi Bali ne posluša savet mudrog učitelja i pristade da patuljku d"a onoliko prostora koliko traži. Tada patuljak strašno izraste na oči preneraženog Balija, i jednim korakom preseče nebeske sfere, a drugim pokri celu zemlju. Treći korak Višnu ne učini; na Brahminu molbu on poštede čestitog Patalu i ostavi mu da valda podzemnim carstvom, Patalom.

Tako bogovi povratiše sebi vlast nad vasionom, a asuri behu prognani u podzemni svet.

16. LEGENDA O PURURAVASU I URVAŠI Pošto se Manu, Vivasvatov sin, spasao od velikog potopa na planini Himalaji, on prinese žrtvu, bacivši s planine u vodu malo ulja i sira. Iz te žrtve nastade žena po imenu Ila*, koja se predstavi kao Manova kći; zatim Manu kinu i od njegovog kijanja rodi mu se sin po imenu Ikšvaku*. Potom se Manuu rodiše još osam sinova. Od Ikšvaka vode poreklo carevi Sunčevog roda, koji vladaju na Istoku.

Buda, sin Some, boga Meseca, oženi se Ilom, Manuovom kćeri, i njima se rodi sin Pururavas, prvi od careva Mesečevog roda koji vlada predelima Zapada.

Pururavas beše moćan i pravedan car, vladao je mnogim prostranim zemljama, a takođe i ostrvima u okeanu, a po svojim vrlinama beše ravan bogovima. Pričaju da su ga jednom posetili: Želja, Korist i Vrlina*. Sve tri je dočekao sa svim počastima, ali najviše počasti ukaza Vrlini. Uvređene zbog toga, Želja i Korist prokleše Pururavasa. Želja mu predskaza rastanak sa voljenom, a Korist - smrt zbog lakomosti.

Ali Vrlina ublaži to prokletstvo, predskazavši mu dug život, a njegovim potomcima vlast nad zemljom.

U to vreme apsara Urvaši, najlepša među nebeskim devama, siđe na zemlju, napustivši porodicu bogova i gandharva. Nekada je davno Mitra* i Varuna, Aditini stariji sinovi, ugledaše na nebesima, u božanskoj šumi Nandana*, i srce im obuze strast. Moćni Mitra, bog dnevne svetlosti, hrabri pobednik asura, oženi se Urvašom. Ali ona je volela Varunu. I rodi dva sina - velike mudrace Agastju* i Vasišthu*, ali nije se tačno znalo ko im je otac - Mitra ili Varuna. Kada Mitra doznade za Urvašino neverstvo, otera je sa nebesa. i prokie, proričući joj da če postati žena šmrtnika i da će živeti na zemlji među ljudima.

U svetu smrtnih Urvaši srete Pururavasa i, čim ga vide, zaboravi na nebeske dvore i zavole ga svim srcem. I car Pururavas, takođe, zavole božansku devu, očaran njenom neobičnom lepotom, i zamoli je da mu postane žena. »Pristajem« - odgovori Urvaši caru. - »Samo obećaj da ćeš mi ispuniti dva uslova.« - »Reci koja?« - upita car. A Urvaši mu odgovori: »Ja imam dva jagnjeta koja volim kao rođenu decu. Neka su oni uvek pored moje postelje. Obećaj mi da ćeš ih čuvati. I još mi obećaj da nikada nećeš stati nag preda mnom.« Pururavas, sav srećan, pristade na oba uslova. Tako nebeska deva postade žena smrtnika.

Dugo su godina oni srećno živeli, i Pururavasova ljubav prema prelepoj Urvaši rasla je svakim danom, a isto tako je rasla i njena ljubav prema njemu, i ona se uopšte nije sećala onog vremena kada je živela među besmrtnima na nebu. Ali bez Urvaše, nebesko boravište izgubi svu čar za gandharve i apsare koji su tugovali za njom. Zato se Višvavasu, gospodar gandharva, spusti na zemlju sa nebesa da vrati Urvašu.

Znajući za dogovor između Pururavase i Urvaše, Višvavasu jedne noći upade u njihovu ložnicu i uze jedno jagnje. Urvaši se produbi i kriknu. »Gde mi je muž? Koga da molim da mi pornogne?« - jadikovala je ona. A Pururavas, ne smejući da se pred njom pojavi nag, ne skoči odmah iz postelje i kradljivac se

17

www.vedskaakademija.rs izgubi sa jagnjetom. Urvaši je korila Pururavasa uzvikujući: »Žena je bez zaštitnika ako joj je muž kukavica.« Sledeće noći gandharvi odnesoše drugo jagnje. Ovoga puta Pururavas odmah skoči iz postelje, misleći da žena u mraku neće videti njegovu nagotu, i, dograbivši mač, jurnu za kradljivcima.

Gandharvi ga tad osvetliše bleskom munje, i Urvaši ugleda nagog supruga. Gandharvi se, pak, ostavivši jaganjce, udaljiše u svoje nebesko boravište.

Kada se Pururavas vrati sa jaganjcima, vide da je Urvaši nestala. Neutešan, on pođe da luta svetom tražeći svoju voljenu. Dugo je lutao izbezumljen, gorko oplakujući svoj gubitak; najzad, obišavši mnoge zemlje, stiže na Kurukšetri*. Tamo dođe do jezera pokrivenog lotosima, po kome su plovili labudovi. Behu to apsare u obličju labudova, i među njima beše Urvaši. Kada ga ugleda, reče svojim drugaricama: »To je onaj čovek koga sam volela.« - »Hajde da mu se pokažemo« - rekoše apsare, i one se pojaviše pred Pururavasom u svom pravom obličju.

On se tad obrati Urvaši: »O, ženo moja surovog srca, ne idi pre nego što razgovaramo! Ako među nama ostane nešto nedorečeno, nema nam sreće u budućnosti.« »Nemam šta s tobom da razgovaram« - odgovori mu Urvaši. - »Ja sam nestala kao prvi zrak zore. Vrati se kući, Pururavase! Ja sam kao vetar koji se ne može zadržati.« Pururavas ju je uzalud molio; u očajanju, zapreti da će se ubiti ako se ona ne vrati, da će se baciti sa stene, da mu vukovi rastrgnu telo. »Nemoj umreti, Pururavase« - reče Urvaši »nemoj se baciti sa stena. Znaj, nema prijateljstva sa ženama, njihova su srca nemilosrdna.« Ali ona se ipak sažali na njega i reče: »U ovaj isti dan, posle godinu dana dođi opet. Za to vrexne rodiće nam se sin koga nosim pod srcem.« Posle godinu dana on ponovo dođe. I na onome mestu gde je nekada bilo jezero zateče zlatan dvorac. Urvaši mu pođe u susret govoreći: »Provešću s tobom ovu noć, a sutra će gandharvi hteti da ti ispune jednu želju. Ti tada reci: ,Hoću da postanem jedan od vaših!'« I Pururavas učini onako kako mu reče Urvaši. »Nema ničeg na zemlji što bih ja mogao da poželim a što mi ne bi bilo dostupno« - reče on gandharvima. - »Moja jedina želja je da budem tamo gde je i Urvaši i da se ne razdvajam od nje.« Gandharvi mu potom dadoše mangal sa vatrom i rekoše: »Idi u šumu i tamo podeli ovu vatru na tri dela, misleći na Urvaši, i obavi sveto polivanje i želja će ti se ispuniti.« Pururavas uze vatru i pođe s njom u šumu, ali tamo ga obuze sumnja. »Bezumnik, umesto da povedem ženu uzeo sam ovaj mangal. Gandharvi su me obmanuli.« I, ostavivši mangal u šumi, vrati se u dvorac. Usred noći probudi se i pomisli: »Pogrešio sam što nisam poslušao gandharve; obećali su da će mi ispuniti želju!« On škoči iz postelje i pođe u šumu, ali od mangala više ne beše ni traga. A tamo gde je mangal stajao izrasla su dva drveta - šami* i ašvatha*. Pururavas izlomi sa svakog drveta po granu, vrati se u dvorac i protrljavši jedno o drugo, dobi svetu vatru. Pururavas beše prvi smrtnik koji je uveo tri svete vatre: vatru za domaće obrede, vatru,za prinošenje žrtve i vatru za sveto pomilovanje.

Tim obredom Pururavas steče prirodu gandharva i mogao je ponovo da se sastane sa svojom voljenom Urvaši. Ali pričaju da je pod starost, ohol na svoju moć, posegao za imetkom Brahmana*, i, proklet od razgnevljenih mudraca, poginuo, kako mu je bilo i predskazano, zbog koristoljublja.

17. LEGENDA O PULOMI Veliki mudrac Bhrigu, Brahmin sin, živeo je na usamljenom mestu u šumi sa svojom suprugom, prelepom Pulomom, koju je voleo svim srcem. Nekada je Pulomin otac obećao da je da za ženu demonu Pulomanu, ali Bhrigu je odvede iž roditeljskog doma i oženi se njom pre nego što je demon stigao po nju. Jednom, kada je Bhrigu otišao iz boravišta na reku da obavi obred pranja, i ostavio suprugu samu kod kuće - u to vreme ona je očekavala dete - slučajpo, onaj isti demon Puloman, idući kroz šumu, nabasa na kolibu, uđe unutra i vide Pulomu. Ona mu se tako dopade da je odmah zavole. Prelepa Puloma ljubazno primi gosta i počasti ga šumskim plodovima i korenjem. Tada Puloman upita vatru koja je plamtela u ognjištu: »O, Agni, ti koji si slavljen zbog svoje pravednosti, nije li ovo ona ista deva koja mi je obećana za suprugu? Lukavi Bhrigu mi je oteo, , ali evo prilike da vratim svoju nevestu, samo ako mi ti potvrdiš da je to ona.« Agni reče na to tužno: »Ja se bojim da izgovorim laž, ali bojim se i gneva velikog mudraca.« Tada se Puloman, koji je od ljubavi izgubio razum, preruši u vepra i, dohvativši Pulomu, brže od vetra pojuri s njom iz Bhrigovog boravišta. I dok je on jurio kroz šumu sa. Pulomom, dete koje je ona nosila, ispade joj iz utrobe. Ono je blistalo kao sunce i demon samo što ga vide, ispusti Pulomu i pretvori se u pepeo.

Jadna Puloma pođe šumom sa detetom na rukama, gorko plačući. Od tih njezinih suza rodi se

18

www.vedskaakademija.rs velika reka Vadhusara. Bhrigu nađe svoju suprugu sa detetom u šumi i vrati je u boravište. Kada mu ona ispriča da ju je oteo Puloman, Bhrigu u gnevu upita: »Ko je rekao tom demonu tvoje ime, ko te je izdao?« - »Agni me je izdao« - odgovori Puloma. Na to Bhrigu prokle boga vatre: »Dabogda sve proždirao!« A sina, koga je Puloma rodila kada ju je demon nosio kroz šumu, Bhrigu nazva Čjavana, što znači Ispali. Čjavana postade veliki mudrac i podvižnik i snagom svoga podvižništva postiže veliku moć u sva tri sveta.

18. INDRINO CARSTVO Pošto su bogovi dobili amritu iz voda okeana, pobedili asure i prognali ih u podzemni svet, Indra zavlada vasionom, i naiđoše srećna vremena. Oblaci su prolivali obilne kiše, zemlja je darivala bogat rod, nebesnici su bezbrižno živeli sledeći puteve vrlina i dužnosti. Carevi su vladali po zakonima pravde, branući se o dobru svojih podanika, brahmani su obavljali određene obrede i ispunjavali pobožne zavete u mirnim šumskim boravištima. I moćni Indra, pobednik asura, videvši da se sva živa bića u vasioni naslađuju mirom, srećom i procvatom, beše prepun radosti.

Tako je on vladao mirno u svom nebeskom carstvu, u Amaravati*, gradu sa hiljadu kapija, punom zlata i dragog kamenja. Put u taj nebeski grad protezao se preko severnih planina, do vrhova planine Meru i od nje vodio dalje po zvezdanom putu. Ali taj prelepi grad nebesnika beše nevidljiv za grešnika.

Blizu Indrinog grada zelenila se-divna planina Nandana, mesto odmora bogova i nebeskih mudraca. Na ulazu u grad stajao je na straži božanski slon Ajravata, ogroman kao oblak, praroditelj slonova, rođen iz voda mlečnog okeana. Na njemu je Indra obilazio svoje carstvo kada je mir vladao u vasi oni i odmarale se njegove bojne kočije. U samom gradu bilo je sto divnih zdanja, ali najveće među njima beše Indrin dvorac, koji je on sam podigao i ukrasio lotosima. U tom dvorcu Indra je sedeo na prestolu ispod bele lepeze ša svojom suprugom Šači*, okružen bogovima i svetim mudracima.

Tamo, u indrino carstvo, odlazili su junaci pali u boju. Tamo je širilo svoje grane sa mirisnim cvetovima čarobno drvo Paridžata, koje je Indra dobio prilikom bućkanja okeana i poklonio ga ~oginji Šači. Tamo su večito cvetali vrtovi, i žitelji nebeskog grada nikada nisu osetili ni hladnoću ni vrućinu, niti su ikada spoznali starost, bolest ili strah. Njihove poglede radovale su igre prelepih apsara, a gandharvi su im naslađivali sluh zanosnim melodijama. Ali Indra je primao u svoje blaženo prebivalište samo pobožne i dobre ljude koji su ispunili svoj dug na zemlji, kao i hrabre ratnike koji su u boju gledali smrti pravo u oči.

Indra je postigao veliku moć posle pobede nad asurima; stoga ga nazvaše i Šakra, Moćni. Ali vreme je prolazilo, i, on se, opijen moći i slavom, uobrazi preko svih mera i skrenu s pravog puta.

19. INDRA I ŽENE MUDRACA Indra je imao običaj da se pojavljuje u svetu smrtnih uzimajući razna obličja. Nekad bi se pojavio kao car, sa krunom i vadžrom u ruci, nekad sav u dronjcima, kao prezreni čandala*, nekad kao pustinjak, iznuren podvižništvom, u haljinama od like, nekad kao ratnik u sjajnoj ratničkoj opremi; nekad kao starac, nekad kao mladić, nekad kao lepotan, nekad kao rugoba, nekad veoma mršav, nekad debeo, nekad prerušen u lava, ili tigra, ili slona, ili papagaja, ili prerušen u vranu, ili u labuda; ili u muvu, ili u bubu. Lutajući po zemlji, Indra nije uvek sledio uzorno ponašanje. Dešavalo se da posećuje smrtne žene, koje su inače po prirodi sklone razvratu i poroku, i u odsustvu njihovih muževa nagovarao ih na grešno naru.šavanje supružanskih dužnosti, koje su i inače, Jednom je posetio boravište mudraca Devašarmana. Kada se Devašarman spremao na dalek put pozvali su ga da ide na prinošenje žrtve u susednu zemlju - on se blagovremeno pobrinuo za to da sačuva vrline svoje žene Ruči, čija je lepota oduševljavala i bogove i asure, i gandharve, i smrtnike.

Znajući da je Indra uvek spreman da traži društvo tuđih žena i poznajući prirodnu sklonost žena prema grehu, Devašarman je, odlazeći, naredio svom omiljenom učeniku Vipuli da mu čuva Ruči ne ispuštajući je iz vida. I Vipula obeća da će mu čuvati ženu od nasrtaja cara bogova ili nekog drugog. Ali kada je mudrac otišao, učenik stade razmišljati: »Kako da ispunim svoje obećanje? IndraAje u stanju da primi bilo koji oblik, on može da se pretvori u vetar i tako dospe do supruge moga učifelja. A žena nije u stanju da sama čuva svoju vrlinu. Učitelj će me prokleti ako po povratku kući dozna da mu nisam sačuvao ženu od

19

www.vedskaakademija.rs greha. Sta da radim? Snagom joge uvući ću se u njeno telo i sačuvaću je.« Potom Vipula sede pored Ruči i, uprevši u nju pogled i gledajući je pravo u oči, povede s njom razgovor ukazujući joj put vrline i istine. I snagom njegove joge Vipulina duša se preseli u Ručino telo.

Kada Indra uđe u pustinjakovo boravište, on ugleda pored mudračeve žene - lotosooke lepotice Ruči, nežnog stasa i lica svetlog kao pun mesec, ukočeno telo učenika koji je sedeo ukočenog pogleda.

Ona, pak, videvši gospodara bogova, koji je svojom divnom pojavom bleštao nadzemaljskom dostojanstvenošću, htede da ustane kako bi ga pozdravila, ali ne uspe ni da se pomakne s mesta, okovana Vipulovom voljom. Na to joj se gospodar nebeskog carstva obrati laskavim govorom: »O, prelepa, znaj, ja sam Indra, i došao sam ovamo radi tebe. Ranila me je ljubav i proždire me misao na tebe. Dođi, ne oklevaj.« Ali Ruči nije mogla da mu odgovori ni jednom jedinom rečju. Videvši da ona i dalje sedi, ne pokazujući ni najmanje uzbuđenje, Indra joj se, malo zbunjeno, opet obrati sa rečima ljubavi. Ona pokuša da mu odgovori, ali, okovana snagom joge, ne izgovori reči koje je želela, već one koje joj je ulio Vipula. »Zašto si došao ovamo?« - pređe preko njenih usana. Čuvši ovo, pobednik asura se snuždi. Snagom božanske pronicljivosti on vide Vipulu u Ručinom telu i ču njegove reči: pO, grešniče, odlazi odakle si došao, čuvaj se prokletstva mudraca!« Obuzet stidom, Indra se učini nevidljivim i napusti D.evašarmanovo boravište.

Kada se Devašarman vrati, saznade da je Vipula sačuvao Ruči, i beše zadovoljan svojim učenikom.

Samo Vipula, bojeći se gneva mudraca, prećuta čemu je pribegao. Devašarman sam doznade, ali oprosti Vipuli, znajući da je to učinio jedino zbog toga što je želeo dobro svome ulčitelju.

Drugom prilikom Indra siđe iz svog nebeskog carstva na zemlju i pojavi se u kraju cvetne šume, gde je u pustinjačkoj kolibi živeo sa svojom prelepom ženom Ahaljom veliki mudrac Gautama iz roda Angirasa, čuven po pravičnosti i podvižništvu. Izabravši vreme kada je Gautama bio odsutan, Indra se pojavi pred Ahaljom kao pustinjak i obrati joj se sa lukavim i laskavim pričama, hvaleći njenu lepotu i nagovarajući je da povredi supružansku dužnost. Pobuđena taštinom i radoznalošću, nerazumna žena ne odole iskušenju i pristade na njegova nagovaranja. Pošto je zadovoljila svoje želje, reče: »O, gospodaru besmrtnih, sada brzo odlazi, da ne bude nevolje i za tebe i za mene.« I car bogova, oprostivši se od nje, brzo iziđe iz kolibe, ali već sa vrata, vide da se Gautama ,vraća. Kad Gautama susrete Indru na vratima svoga doma, silno se razgnevi i prokle gospodara bogova i tako ga kastrira. Gautama prokle i svoju nevernu ženu rekavši joj: »Hiljadu ćeš godina tamiti u ovoj kolibi bez hrane, mučena kajanjem. Hranićeš se samo vazduhom i niko te neće videti. Tek će te veliki junak Rama, car iz Sunčevog roda, kada dođe u ovu gustu šumu, osloboditi prokletstva, ako dotle uspeš da se očistiš od grešnih misli i neverstva.« I sde se zbi po rečima mudraca. Potom on napusti zauvek svoje boravište i udalji se u severne planine, gde se duge godine posvetio surovom podvižništvu na vrhu Himavate.

Indra, bled i uzdrhtao, vrati se u svoje nebesko carstvo i obrati se bogovima ovim rečima: »Ja sam rasrdio velikog pustinjaka Gautamu, Utathjamovog unuka, i navukao sam na sebe njegovo prokletstvo.

Ali to sam, o, besmrtni, učinio vas radi, jer ga je njegovo veliko podvižništvo obdarilo takvom moći da je ono postalo opasnost za našu vlast nad vasionom. Ja sam pomutio to podvižništvo i time sam svima vama učinio veliku uslugu. Zato mi morate pomoći! « Na to Agni, bog vatre, uz pomoć pitara - predaka, žitelja sveta blaženih, isceli Indru. Oni od ovna uzeše ono bez čega je ostao Indra, prisloniše ga uz Indrino telo i isceliše cara bogova. Od toga doba kao žrtvu precima prinose uškopljene ovnove.

20. INDRINA POBEDA NAD VRITROM Tvaštar, bog-neimar, najveštiji majstor koji je stvorio neobične stvari i izvajao tela ljudi i životinja, beše jedanaesti Aditin sin. Ali njegova žena beše demonica iz roda asura. Ona mu rodi sina-čudovište troglavu zmiju Višvarupu* i kćer - božansku kobilu Saranju, koja se potom udade za Vivasvata i postade majka Jame i Ašvina. Višvarupa, Tvaštarov sin, beše grozomoran. Jedno njegovo lice beše slično suncu, drugo - mesecu, a treće - vatri. Jedne njegove usne su izgovarale himne Veda, druge su pile vino, a treće behu spremne da progutaju sve oko sebe. On je posedovao neobičnu mudrost i bio veliki podvižnik. Pre Brihaspate, vrhovni žrec bogova beše Višvarupa, a kod asura pre Ušanasa vrhovni žrec i učitelj beše Vasištha, Urvašin sin.

Kada buknu rat izmedu bogova i asura, Višvarupa tajno stade na stranu rodaka svoje majke i namisli da izda bogove. Hiranjjakašipu, koji je tada bio car asura, obeća Višvarupi da će ga učiniti svojim vrhovnim žrecem. Doznavši za to, Vasištha se naljuti i napusti asure.

Indra nije verovao Višvarupi i bojao se moći koju je stekao svojim velikim podvižništvom*. I da bi

20

www.vedskaakademija.rs Višvarupu lišio njegove snage, car bogova pozva sebi najlepše apsare, igračice nebeskog boravišta i naredi im: »Idite Tvaštarovom sinu pa ga pesmom, igrom i čarima svoje lepote navedite na ljubavno uživanje. Niko ne može ~a odoli vašoj lepoti. Okitite se cvećem, skupim ogrlicama i grivnama, namažite tela mirisnim uljima. Učinite da pogazi svoje podvižništvo i da se, zaboravivši sve na svetu, preda vašim milovanjima.« Pokoravajući se Indrinoj naredbi, apsare se približiše Višvarupinom boravištu i počeše ga kušati zavodljivim pokretima punim naslade i ljubavne čežnje. Ali, utonuo u surovo kajanje, Tvaštarov sin samo baci pogled na prelepe Indrine poslanice, čija ga lepota ni najmanje ne uzbudi. Vladajući svojim strastima, on ostade nepokretan u svojoj kontemplaciji, kao punovodno jezero u vreme mirnbg dana.

Apsare se vratiše u Indrine nebeske dvore neobavljena posla i ispričaše caru bogova svoj neuspeh.

Pustivši nebeske igračice da odu, Indra utonu u duboko razmišljanjc. Shvatio je da Tvaštarov sin izdaje bogove u njihovoj borbi sa asurima, ali nije mogao da ubije Višvarupu, jer je ovaj bio žrec, a ubistvo žreca beše težak greh. I gospodar nebeskog carstva nije mogao da uzme taj greh na sebe.

Tada Indra pozva boga Tritu*, božanstvo o čijem pravom poreklu niko ništa nije znao osim da se rodilo u prvostvorenim vodama i da mu je boravište negde daleko i nepoznato. Ali tamo, u to daleko i tajanstveno Tritino boravište snagom molitve upućivalo se svako zlo i svi grsi. Tamo su od pravednog odlazile sve nevolje, i boleštine, i ružni snovi. Bog Trita je opraštao grehove besmrtnima i smrtnima preuzimajući na sebe svaku krivicu i svako zlo.

I car bogova, sa Tritinim znanjem i odobrenjem, ubi Višvarupu, odrubivši mu sve tri glave, i prebaci krivicu na Tritu. Kada je Indra odrubio prvu glavu Tvaštarovom sinu, usta koja su čitala Vede razjapiše se i iz na'ih izleteše jarebice; kada odrubi drugu glavu, iz usta koja su pila vino izleteše vrapci i jastrebovi, a iz treće glave izlete jato prepelica.

Doznavši za taj Indrin postupak, Tvaštara obuze strašna jarost: »Kako se on usudio da mi ubije sina?« U to vreme Tvaštar beše čuvar some. Jednom on pozva bogove k sebi da piju somu, ali ne pozva Indru i ostavi gospodara smrtnih bez njegovog dela. Ali Indra dođe nezvan i, koristeći pravo jačeg koji, poseže na svojinu slabijeg, ispi čistu somu iz korita. Ovoga puta on popi toliko some da mu nije mogla koristiti i poteče natrag iz svih otvora. Ali i ovoga puta ga isceliše Ašvini. Tvaštar se na to još više razgnevi i uzviknu: »On je ispio moju somu došavši nezvan!« I on obeća da će se osvetiti Indri za sve što je učinio i da će ga kazniti.

Jednoga dana Tvaštar odista stvori od some i vatre strašno čudovište - džinovskog demona Vritru*.

Taj ogroman zmaj, bez nogu i bez ruku, leže na planine, sklupčavši se u devedeset devet prstenova. On pregradi puteve tokovima reka, ispi sve njihove vode i zadrža ih u svojoj utrobi. »Rasti« reče mu Tvaštar, i on poče da raste neobično brzo, potiskujući zapadne i istočne okeane i proždirući ogromne količine hrane. Samo u toku jednog dana izraste na svaku svoju stranu onoliko koliko je rastojanje strelinog domašaja, preteći da proguta svu vasionu, i bogove, i sva živa bića.

Bogovi se od toga silno prepadoše i obratiše se Indri s molbom da stane na čelo nebeske vojske i da je povede protiv demona. Tom prilikom se i Brahma lično obrati Indri podstičući ga na borbu sa zmajem, a Šiva mu za boj podari neprobojan oklop. I tako na čelu sa moćnim Indrom bogovi krenuše na Vritru, da ga ubiju. Videvši neprijatelja, zmaj zastrašujuće zašišta i bljunu na njih plamen iz svojih ogromnih čeljusti. Prestrašeni bogovi glavom' bez obzira stadoše bežati od njegovog smrtonosnog daha.

Bogovi su bežali kao nemoćni starci pred Vritrom, napustivši Indru nasred bojnog polja. Indru jedino ne napustiše hrabri Maruti*, Rudrini si.novi i Višnu*. »Udri, gospodaru! Seci! Pokaži svoju hrabrost!« uzvikivali su Maruti. I neustrašiv Indra jurnu sam na zmaja.

Vritra na to razjapi svoju stravičnu čeljust i za tren oka proguta Indru*. Posle toga zaspa čvrstim snom i niko se više nije usudio da ga napadne. Šiva se tada doseti da na njega pošalje Zevanje. Vritra zevnu u snu i car bogova odmah iziđe iz njegove utrobe. Potom Višna položi snagu u Indrino oružje te tako pobednik asura nanese Vritri strašan udarac svojom razornom vadžrom i raseče mu glavu. Nebo se zatrese od urlika smrtno ranjenog zmaja. A Indru obuze takav strah da je trčao koliko ga noge nose sve dok ne stiže iza devedest i devet reka, na sam kraj sveta, i tamo se sakri u stabljici lotosa, ne znajući da li je smrtno ranio svoga neprijatelja. To isto iz straha učiniše i ostali bogovi, ne usuđujući se da priđu zmaju. Najposle Indra posla Marute da izvide* da li je Vritra živ, i oni odoše i videše Vritru gde mrtav leži opružen na zemlji, dok su oslobođene vode iz njegove utrobe jurile prema okeanu. I Maruti, slaveći pobedur,.zaigraše oko tela pobeđenog demona.

To beše najveći Indrin podvig. Potom on iz Vritrine lobanje napravi sebi pehar, a telo mu prepolovi.

Njegov vredniji deo, koji je bio napravljen od some, podiže se na nebo i postade Mesec, dok demonski Vritrin deo, po Indrinoj volji postade deo živih bića - njihov trbuh. Zato za sladokusce kažu da oni

21

www.vedskaakademija.rs prinose žrtvu Vritri - trbuhu.

Ujedno to beše i Indrin najveći greh, jer su i Vritra i njegov brat Višvarupa bili brahmani, te je car bogova učinio najteži greh ubivši žreca. Zato, prestrašen svojim grešnim postupkom, Indra se ne vrati u svoje carstvo, već ostade u izgnanstvu na kraju sveta, krijući se u stabljici lotosa.

21. LEGENDA O NAHUŠI Kada je Indra napustio svoje carstvo i udaljio se na kraj vasione da iskupi svoj veliki greh, sve se poremetilo i zaustavilo u sva tri sveta. Strah i bespomoćnost okovaše duše bogova i svetih mudraca kada ostadoše bez cara i gospodara, ali se niko od njih nije usudivao da zauzme Indrino mesto na nebeskom prestolu.

U to vreme na zemlji je vladao car Nahuša iz Mesečevog roda, Ajusov sin, Pururavasov unuk. On beše čuven po svojoj hrabrosti, vrlinama i lepoti, i nebesnici, uz saglasnost velikog Brahme, odlučiše da ga postave na Indrin presto. Bogovi i sveti podvižnici odoše k njemu i rekoše mu: »O, zemaljski care, budi nam gospodar.« A Nahuša im odgovori: »O, nebesnici, ja vam ne mogu biti gospodar. Ja sam i suviše slab za to. Nema u meni takve moći kakvu je imao Indra i ja vam ne mogu biti čvrst oslonac i zaštita .« Ali bogovi i mudraci behu uporni. »O, care, careva to ne treba da te plaši!« - rekoše mu oni. »Budi nam gospodar i naša rnoć će ti biti oslonac. Učinićemo da ti svaki onaj na koga padne tvoj pogled, bio to bog i.ti asur, ili gandharv, ili brahman da svoju moć. Odsad će biti dovoljno da samo nekog pogledaš, pa da njegova moć pređe na tebe - primi od nas taj dar. O, Nahušo, Ajusov sine, savladaj sumnju, i sledeći pravedan put, uspni se na Indrin nebeski presto!« Posle ovoga Nahuša pristade.

Dok je Nahuša vladao na zemlji, obuzdavao je svoje strasti, krepio je svoju dušu dobrim delima i sa velikom pokornošću je poštovao bogove. Ali, postavši gospodar neba i dobivši od bogova čudesan dar moći, sve češće je počeo da naginje i telom i dušom prizemnim utehama i zabavama. On se okruži nebeskim lepoticama apsarama i gandharvima, koji su naslađivali njegov sluh nebeskom muzikom i stade se sa njima zabavljati dan i noć u svetoj šumi Nandani. U pratnji apsara i gandharva on se spuštao sa nebesa na planinu Meru, zatim je išao po planinskim vrhovima, prelazeći sa jedne planine na drugu, sa planine Kajlase na široke grudi Himalaja, a odatle na padine velike Mandare, pa onda je silazio sa planina na obale zemaljskih reka i do voda okeana, i svuda se predavan praznim utehama i uživanjima.

Jednom prilikom Nahuša vide Šači, prelepu Indrinu suprugu, i obuze ga grešna strast. »Zašto boginja Šači prolazi pored nas ne ukazujući dužno poštovai{je i ljubav svome gosp6daru?« - upita Nahuša svoju pratnju. - »Zar ja nisam gospodar nebeskog carstva? Zar ona ne treba da me poštuje kao što je to ranije činila sa Indrom? Neka prelepa Šači požuri da me poseti u mojim dvorima! « Čuvši Nahušovu naredbu, Šači u strahu i očajanju odjuri Brihaspatu, mudrom učitelju bogova. »O, brahmane, zaštiti me« - obrati mu se ona s molbom - pomozi mi da ostanem verna svome suprugu.

Jedino se kod tebe mogu sakriti od Nahuše. Nekada davno si mi rekao da mi nije suđeno da budem udovica. Neka te tvoje reči budu istinite.« »Kako sam rekao, tako će i biti« - odgovori joj Brihaspati. - »Budi mirna, boginjo, i ne boj se Nahuše koji je izgubio vrline. Učiniću da se uskoro sastaneš sa Indrom.« I on zadrža Šači kod sebe i zaštiti je.

Na vest da Brihaspati krije Šači u svom dvoru, Nahušu obuze strašan bes. Žitelji neba su uzalud pokušavali da ga smire. »0, gospodaru neba« - govorili su mu - »ne dozvoli da te saviada gnev. Od tvoga besa cela se vasiona trese. Smiri se i pomisli na to da Šači nije tvoja supruga. Ostavi se grešnih misli i ne žudi za tuđom ženom. Ti si car bogova i sam treba da učiš svoje podanike, ne dozvoljavajući imda skrenu sa pravog puta.« Ali Nahuša, obuzet strašću, nije hteo da sluša njihove opomene. »Kada je Indra zavodio čestitu Ahalju ne misleći na njenog muža, zašto onda njega niste zadržali?« - uzvrati on nebesnicima. - »Indra je nekada učinio mnoge grehe i nepravične i lukave postupke. Zašto onda njega u tome niste sputavali? Hoću da mi Indrina supruga pokloni željenu radost. Biće to sreća i za nju i za vas. I ubuduće se nemojte protiviti mojoj volji!« I nebesnici zaćutaše i pokoriše se, obećavši da će mu odmah dovesti Šači. Oborenih glava i sa tugom u srcu oni odoše Brihaspatu i rekoše: »O, veliki brahmane, mi znamo da je Indrina supruga našla utočište u tvom domu. Ali mi čemo ti oprostiti, premudri, ako je odmah pošalješ Nahuši. Nahuša je naš gospodar koji je sadašnjom moći prevazišao i samog Indru. Neka ga prelepa boginja prizna za svog supruga i gospodara.« Čuvši ove reči bogova i svetih podvižnika, Šači gorko zaplaka i kroz suze reče Brihaspatu: »O,

22

www.vedskaakademija.rs učitelju bogova, ti znaš da ja neću na budem Nahušina. Ja sam od tebe zatražila zaštitu. Zar ćeš pogaziti svoju reč?« Na to se mudri Brihaspati, vešt u govoru, obrati bogovima i podvižnicima: »Svemogući Brahma je rekao da će se izdajici onoga ko traži zaštitu dogoditi velika nesreća. Ja nikada neću pogaziti svoju reč i neću prekršiti zakone vrline. I za izdajicu neće biti srećnih dana. Seme bačeno u zemlju neće mu iznići, kiše će zaobilaziti njegova polja, i ništa mu neće roditi; bogovi će odbaciti njegove žrtve, potomci će mu izumreti, a preci će se posvađati među sobom u carstvu mrtvih. I zato, o, bogovi, ja ne dam Indrinu suprugu Nahuši. Razmislite i vi, šta bismo još mogli da učinimo za Šačino i za naše dobro.« Ali bogovi ne uspeše ništa da smisle, i onda Brihaspati reče: »Neka lepooka boginja zaište od Nahuše da joj on sebe radi da vreme da se privikne na misao o novom braku i za to pripremi svoju dušu.

A vreme će, potom, o, premudri bogovi, podići pred Nahušom druge prepreke.« i bogovi se složiše sa Brihaspatom. »Budi razborita, boginjo« - rekoše oni Indrinoj supruzi. -»Čini ono što ti kaže Brihaspati.

Pođi Nahuši i zatraži od njega da ti da malo vremena da se privikneš na nov brak. On je nečastan i sladostrastan, ali bliži se kraj njegovoj vlasti, i uskoro će Indra povratiti svoje carstvo.« I stidljiva Šači, na nagovaranje nebesnika, ode Nahuši. Ugledavši pred sobom divnu boginju, Nahuša se obradova i obrati joj se ljubaznim rečima, hvaleći njenu lepotu. »Prihvati me kao svoga supruga, o, dražesna« - reče on Šači. - »Sada sam ja Indra u sva tri sveta.« Nahušine reči, ispunjene grešnom pohotom, dovedoše čednu boginju do užasa i ona zadrhta od straha kao travka na vetru. Ali prikupivši snagu, smerno sklopi ruke i, nisko se poklonivši Nahuši, reče: »Ako uskoro ne dobijem vesti od Indre, doći ću k tebi, istinu ti govorim.« Šačine reči uliše radost i nadu u Nahušinu dušu. »Neka bude onako kako ti želiš« - reče on Indrinoj supruzi. - »Ali dobro upamti, ja te čekam i verujem da me nećeš prevariti.« Potom on pusti Šači, i ona požuri da se ponovo skloni u Brihaspatov dom.

Tada bogovi, obradovani time što se Nahušin gnev makar privremeno stišao, pođoše po savet Višni. »O, veliki« - rekoše mu oni - »ti si naše utočište, u tebi je naš spas. Reci nam šta treba da uradimo kako bismo očistili Indru od greha?« Višnu im odgovori: »Neka mi prinese na žrtvu konja. Tada ću ga osloboditi greha i on će povratiti svoju vlast nad nebeskim carstvom.« Bogovi krenuše na kraj vasione, pronađoše Indru i zajedno s njim obaviše obred prinošenja konja na žrtvu i tako Višnu skide sa njega greh zbog ubijenog brahmana. Ali Indra je i dalje osećao veliki strah. Bojao se Nahušine moći i ponovo se sakri u svoje jezero kako ga niko ne bi našao. A greh skinut sa Indre, Višna razdeli na male delove i dade ga šumama i rekama, planinama i dolovima, i ravnomerno ga rasporedi zemaljskim ženama.

Saznavši od ogorčenih bogova da se njen suprug ponovo sakrio, Šaci se stade moliti da je njena čistota i pravednost zaštite od Nahuše i pomognu joj da sačuva vernost Indri. Kasno u noć tužna Indrina supruga iziđe iz svoga utočišta i obrati se s molbom boginji noći: »O, Noći, o mudra boginjo proricanja!

Otkrij mi tajnu, reci mi gde mogu da tražim svoga supruga! « Tada Noć, boginja proricanja, dirnuta tugom čestite Šači, stade pred nju u obliku mlade i prelepe deve i reče: »Pođi za mnom, o, Šači, verna suprugo! Pokazaću ti gde se krije veliki pobednik Vritre.« Šači pođe za njom i one pođoše najpre kroz nebeske šume, zatim se popeše na planinske vrhove Himalaja i uputiše se na krajnji sever. Tako idući, stigoše do velikog ostrva koje je ležalo nasred ogromnog mora, a na tom ostrvu, usred cvetnih šuma i livada, rasprostrlo se prelepo jezero pokriveno belim lotosima. Boginja proricanja uđe sa Šači u stabljiku jednog lotosa i pokaza joj na Indru, koji je se pritajio među njegovim vlaknima.

Obradovana susretom sa voljenim suprugom, Šači mu ispriča kako nema mira od razuzdanosti Nahuše, gospodara nebeskog carstva, kako je on proganja svojim upornim zahtevom i kako je tera da pogazi vernost suprugu. I ona zamoli Indru da se vrati, zaštiti je od njegovin grešnih zahteva i da kazni Nahušu koji je toliko postao nečastan da je izgubio svaku vrlinu. Ali Indra joj reče da ne može tako lako pobediti Nahušu, jer su mu bogovi darivali veliku moć. »Ajusov se sin može samo lukavstvom savladati« - reče Indra svojoj supruzi. - »Ti treba da se vratiš i da mu kažeš kako pristaješ da ga zavoliš kao rnuža - ali pod jednim uslovom: neka on dođe po tebe u Brihaspatov dom na kočijama u koje će upregnuti svete podvižnike, koji su svojimpodvižništvom stekli boravište na nebesima.« I Šači, obećavši Indri da će učiniti sve kako joj je on rekao, vrati se u nebesko carstvo.

Po isteku određenog vremena, Šači ode Nahuši i reče mu da je Indra nestao i da nema nikakvih vesti od njega, te je zato spremna da popusti njegovim željama.

Nahuša, obradovan tim rečima, obeća da će joj ispuniti sve što zaželi. Na to mu Šači reče: »Ti se velik i moćan, gospodaru, i na svetu nema nikoga ko bi ti po moći bio ravan. Ti vasioni je sve pod

23

www.vedskaakademija.rs tvojom vlašču - i bogovi, i ljudi, i sve živo. Svaki onaj na koga padne tvoj pogled predaje ti svoju moć i postaje nemoćan. Zato upregni u svoju kočiju nebeske mudrace-brahmane i dođi po mene u,Brihaspatov dom u punom sjaju svoje moči, da me odvezeš u svoje dvore i neka tvoja pojava potamni Višnin i Šivin sjaj!« »Pokoravam se tvojoj volji, o prelepa Šači« - odgovori joj zaljubljeni Nahuša -»sviđa. mi se tvoja želja. Odista, svet nikada dosad nije imao prilike da vidi takvu zapregu. Ne može svako u svoje kočije da upregne pravedne podvižnike. Ali moja je moć bezgranična, ja sam gospodar prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, vasiona počiva na mojoj moći, a moj gnev donosi svetu propast. O, boginjo, obećavam da ću ti ispuniti želju! Sedam svetih mudraca će me dovesti do tvojih odaja i ti ćeš videti svu veličinu i sjaj gospodara vasione!« S tim rečima Nahuša, svojevoljni i poročni gospodar, opijen ohološću, pusti Šači da ide kući i čeka njegov dolazak. Šači se vrati Brihaspatiju i ispriča mu o svom dogovoru sa Nahušom. »Ostalo mi je još samo malo vremena« - reče ona učitelju bogova. - »Uskoro će se pojaviti gospodar neba na svojim kočijama u koje su upregnuti mudraci.« Na to je Brihaspati uteši i obeća da će odmah početi da traži Indru. On zapali na oltaru žrtvenu vatru i boga Agnu posla po Indru. Pokoravajući se božanskom žrecu, Agni se preruši u ženu neobične lepote i nestade. Brz kao misao, za tren oka prelete nebo i zemlju, šume i planine i, vrativši se, saopšti Brihaspatiju da je Indru tražio svuda, osim u vodi, jer u nju ne sme da ulazi, ali nije mogao da ga nađe. Brihaspati mu odgovori: »O, Agni, usta bogova, ti što im prinosiš svete žrtve.

Brahmani te obožavaju i slave tvoje postupke, prinoseći ti žrtve. Ti, kao isti.na, prodireš u dubinu duše svih bića. Na svetu nema ničeg što ba za tebe predstavljalo tajnu. Zato bez straha uđi u vodu i doznaj gde se krije Indra.

Podstaknut Brihaspatovim rečima, Agni tada prođe kroz sve vode sveta, pretraži sva mora i reke, ribnjake i jezera i najzad pronađe Indrino skrovište. Bogovi na čelu sa Brihaspatom pođoše Indri i stadoše ga moliti da se vrati, pominjući mu njegove pobede i podvige sa asurima. Posle Brihaspate, obratiše mu se i Varuna, gospodar vodenih prostora, i Soma, bog Meseca, i Jama sin Sunca, kao i drugi bogovi. I tada pobednik Vale iVritre iziđe iz svoga skrovišta i, uzevši svoj pređašnji zastrašujući lik gospodara munje, reče da pristaje da se bori sa Nahušom ako mu bogovi pomognu. Bogovi mu obećaše pomoć, i svi počeše razmišljati o tome kako da savladaju Nahušu i svrgnu ga sa nebeskog prestola. I dok su se oni među sobom dogovarali, javi im se sa neba veliki mudrac Agastja, Urvašin sin; i reče im da je oholi Nahuša svrgnut sa Indrinog prestola i da je mir zavladao u prelepom boravištu bogova.

I Agastja ispriča obradovanim bogovima kako se to desilo. »Kada je Nahuša« - poče da priča Agastja -»birao pravedne brahmane, da ih sa konjima upregne u svoje kočije, premudri Bhrigu se sakri od Nahuše na mom temenu ispod kose. Sa mnom Nahuša upreže u kočije još šestoricu podvižnika, čuvenih po mudrosti i vrlinama. Na putu do Brihaspatovog doma, gde se krila Indrina supruga, Nahuša poče raspravu sa mudracima koji su vukli njegove kočije. Razgovor se povede oko toga kako treba pravilno kazivati himne Vede. Mudraci nisu popuštali Nahuši u sporu i uhvatiše ga u neznanju i tada me razjareni gospodar neba, koji je oholo sedeo na svojoj kočiji, gurnu nogom u teme i, ne sluteći, nanese udarac Brahminom sinu, plemenitom Bhrigi. I mudrac, koga Nahuša nije video, uvređen zbog toga udarca, prokle ga: ,O, Nahušo, za sve počinjene grehe i nedela, za nasilje nad brahmanima i proganjanje tuđih žena' - reče on -,izgubičeš svoju moć i dar bogova će odsad za tebe biti nekoristan. Ti više nisi dostojan nebeskog prestola i zato ćeš se strmoglaviti sa neba na zemlju.

Tamo, na zemlji, pretvorićeš se u ogromnu zmiju kinu i hiljadu godina ćeš mileti po zemlji u traženju hrane, sve dok te od proklestva° ne oslobodi tvoj potomak Judhišthira, car iz Mesečevog roda.' Tako reče veliki mudrac i Nahuša beše nemoćan protiv njegove kletve, jer njegov pogled nije pao na Bhriga.

Snagom toga prokletstva Ajusov sin, drhteći od straha i izgubivši svoju oholost, u tren oka beše zbačen sa neba na zemlju i pretvori se u ogromnu zmijurinu.

Ovim Agastja završi svoju priču, i presrećni bogovi se zajedno sa Indrom, oslobođenim od greha, vratiše u svoje boravište, i tako Šačin suprug ponovo sede na nebeski presto.

22. LEGENDA O ČJAVANI Manu je imao devet sinova, među kojima najstariji beše Ikšvaku. Svi oni behu moćni gospodari ljudskih plemena i od njih vode poreklo carevi Sunčevog roda. Sarjati, četvrti po redu Manuov sin, stiže jednom sa svojim plemenom na pusto mesto, gde se na obali jezera podvrgao surovom podvižništvu veliki mudrac Čjavana, Bhrigov sin. On je godinama stajao nepokretari na obali jezera. Pržilo ga je

24

www.vedskaakademija.rs sunce, šibale kiše i zatrpavala zemlja, ali on se nije micao s mesta. Vremenom mudraca potpuno prekri zemlja i stvori se veliki mravinjak na čijem su se vrhu, kao dve žeravice caklile njegove oči!

Jednom prilikom princeza Sukanja, Šarjatova kći, dođe sa svojim drugaricama na obalu toga jezera. Igrajući se i veseleći, devojke se približiše mestu gde je stajao pustinjak. Ugledavši neobično uzvišenje sa dve žeravice na vrhu, princeza, savladana radoznalošću, priđe i grančicom otkinutom sa žbuna brknu mudracu u oči. Razgnevljeni Čjavana zbog ovoga posla na Šarjatove podanike surovu kaznu. U Šarjatovom rodu poče razdor;* brat ustade protiv brata, majka se okrenu od sina, a sin od majke. I teška boleština pogodi carsku vojsku.

Car dugo nije mogao da otkrije uzrok nedaća koje su se sručile na njegov rod, sve dok ne doznade da je svetog podviinika čjavanu povredila princeza. Car Šarjati požuri velikom mudracu i zamoli ga za oproštaj. »Ja ču ti oprostiti i poštedeću ti rod« - odgovori mu Čjavana -»samo pod jednim uslovom: ako mi daš za ženu svoju kćer.« Car je morao da pristane i mlada prelepa princeza postade žena oronulog starca, koji je iznurio svoje telo dugim podvižništvom.

Jednom se Ašvinina braća, Nasatja i Dasra, spustiše na zemlju i u jezeru ugledaše prelepu Sukanju u trenutku kada je posle kupanja izlazila iz vode. Očarani njenom lepotom, stadoše ispred nje i rekoše: »O, prelepa devo, mi smo Ašvini, deca Sunca. Mi smo te videli i obojici si nam omilela. Izaberi za supruga onoga koji ti se od nas dvojice više dopada.« A Sukanja na to odgovodi svojoj nebeskoj braći: »O, Ašvini, ja već imam muža, svetog mudraca Čjavana, i ne priliči da uzimam drugog.« - »Šta če ti nemoćan starac, lepotice?« - uzvratiše joj Ašvini. - »Napusti ga i pođi nebesnicima. Mi smo večito mladi i lepi - zar više voliš ružnog pustinjaka koji je izmučio svoje telo?« Ali Sukanja im odgo= vori da će ostati s onim koji joj je jednom pripao kao suprug, bio on star ili ružan - verna žena zbog toga, ne ostavlja svoga muža.

Tada joj božanski iscelitelji rekoše: »Ako ti želiš, mi ćemo učiniti tvoga muža opet mladim. A ti onda biraj između nas trojice.« Potom se obratiše Cjavani, pa pošto on prihvati predlog Ašvina, prihvati ga i Sukanja.

I tako oba Ašvina zajedno sa Čjavanom zagaziše u jezero i sva trojica nestadoše pod vodom.

Sukanja ostade na obali da čeka. Posle kratkog vremena iz jezera iziđoše i stadoše pred nju trojica mladiča zaslepljujuće lepote. Ali kako behu potpuno isti, ona nije znala ko je od njih Cjavana. Tada joj on dade znak,* za koji su znali samo njih dvoje, i ona izabere njega. Tako je mudri Čjavana povratio mladost.

U znak zahvalnosti za to on pokloni Ašvinima deo some za žrtveno prolivanje bogovima, koje su oni dotle bili lišeni. I prvi put kada je car Šarjati odredio svom vrhovnom žrecu Čjavani da obavi prinošenje žrtve bogovima, ovaj je prineo somu Ašvinima. To silno rasrdi Indru; ponositi gospodar nebeskog carstva prezirao je Ašvine zbog njihovog bliskog odnosa sa ljudima i nije želeo da oni imaju bilo kakve veze sa žrtvenim prolivanjem some._I kada Čjavana ne posluša i poče Ašvinima da proliva na žrtvu somu, Indra podiže iznad njega preteću desnicu i htede da ga udari vadžrom. Ali mudrac mu snagom svog podvižništva u tren oka zaustavi ruku, i ona se, klonulo, spusti, ne nanevši. mu udarac.

U želji da kazni Indru, Čjavana čudotvornom snagom koja se daruje kao nagrada za veliko podvižništvo, stvori ogromno i stra§no čudovište.* To čudovište se zvalo Mada - Opijenost. Kad bi razjapilo svoju ogromnu čeljust, donja usna bi mii doticala zemlju, a gornja dosezala sve do neba. I ono krenu na Indru. Indra i nebesnici su u paničnom strahu bežali pred Madom. Čjavana se tada sažali nad Indrom, i ne želeći da opusti nebesko carstvo i da bogovi ostanu bez gospodara, učini da čudovište Mada - Opijenost, iščezne, razdelivši ga na četiri dela. Ta četiri dela on podjednako raspodeli opojnom napitku suri, ženama, kostima za igru i lovu. Tako Mada uništava sve one koji potpadnu pod vlast ova četiri poroka.

23. NARADA I DAKŠINI SINOVI Jednom se Gospodar stvaranja Dakša, koji je udao svoje kćeri za Kašjapu, Somu i Dharmu, zabrinu zbog toga što se njihovo potomstvo u sva tri sveta - asuri i bogovi, gandharvi i nagi, ljudi i zveri - ne razmnožava onoliko koliko bi trebalo, i zato vasiona izgleda kao pustinja, jer je živa bića ne naseljavaju dovoljno. Stoga on izrodi još hiljadu sinova, obdarenih neobičnom sposobnošću da se oplođuju i razmnožavaju i naredi im da nasele svetove svojim potomstvom.

Kad je to doznao Narada, nebeski mudrac, koji se rodio na neobičan način iz bedra praroditelja Brahme, odmah mu behu jasne Dakšine nerazumne zamisli, te ode njegovim sinovima i reče im: »O,

25

www.vedskaakademija.rs slavni Dakšini sinovi, ako već želite da se plodite i razmnožavate, morate najpre dobro razmisliti. Kako ćete vi darivati svetu potomstvo kada boravite u tami neznanja, ne znajuči ni visinu, ni dubinu, ni daljinu predela toga sveta?« Saslušavši Naradine reči, Dakšini sinovi rekoše: »Pravo veli mudrac. Mi ne možemo da se razmnožavamo ako ne poznajemo granice vasione.« I oni pođoše na razne strane i raštrkaše se po nepreglednim prostorima kako bi dostigli kraj sveta. Ali se ni jedan od njih ne vrati.

Kada Dakša vide da su mu sinovi iščez~i i da se ne vraćaju, on izrodi još hiljadu istih takvih. Ali i njima dođe Narada i ponovi im iste reči, pa se i oni razleteše na razne strane tragom svoje braće i takođe se ne vratiše.

Tada Dakša, obuzet silnim gnevom, prokle Naradu: »Dabogda i ti, kao i moji sinovi, bio večna skitnica i nemao ni doma ni utočišta, ni na nebu ni na zemlji!« I Dakšino prokletstvo se ispuni. Narada postade glasonoša bogova. Od toga doba on večito putuje između neba i zemlje i, lutajući raznim krajevima, prenosi ljudima poruke odozgo, saopštava im volju bogova i predskazuje budućnost. Osim toga, Narada se sprijateljio sa gandharvima, nebeskim sviračima i postao jedan od njihovih vođa. On je izumeo milozvučnu tamburu - vinu i sa njom putuje na oblaku između neba i zemlje, naslađujući divnim melodijama sluh bogova i smrtnika.

24. LEGENDA O JAJATI Kada su bogovi vodili rat sa asurima za vlast nad vasionom, dugo nisu mogli da ih savladaju, jer je Uganas, žrec i učitelj asura, posedovao veštinu oživijavanja mrtvih. Sve asure koje bi bogovi ubili u bitkama, on bi ponovo vratio u život. Brihaspatu, učitelju nebeske vojske, beše nepoznat taj nauk, i bogovi pretrpeše težak gubitak. Zato bogovi u panici i strahu odo§e Brihaspatovom sinu, mudrom Kači, i rekoše: »Kačo, učini nam uslugu pomozi nam da savladamo lukave asure. Ti si mlad i stasit, pođi Ušanasu i postani mu učenik. Dobrim vladanjem i poslušnošću stekni njegovo poverenje, osvoji ljubav njegove kćeri Devajane i dokuči od učitelja asura njegovu veliku tajnu - veštinu oživljavanja palih u boju.« Pokorivši se želji bogova, Kača ode gospodaru asura. On stade pred Ušanasa i reče: »Ja sarn Brihaspatov sin, Angirasov unuk. Budi mi učitelj. Biću strogo uzdržan i služiću te deset stotina godina.« Ušanas-Kavja blagonaklono primi Brihaspatovog sina. Kača se zavetova na poslušnost i, postavši njegov učenik, poče, kako to i priliči, da služi svoga učitelja. Ali više od svega trudio se da ugodi Devajani, ponositoj Ušanasovoj kćeri. U šumi joj je brao mirisno cveće i sočne plodove, pevao joj pesme, veselio je muzikom i igrom. Devajani je blagonaklono primala sve te usluge i Kača joj neprimetno osvoji srce.

Ali jednom, dok je Kača napasao učiteljeve krave u šumi, ugledaše ga asuri i. prepoznadoše.

Mrzeći bogove i Brihaspatu, asuri ubiše Kaču, bojeći se da od njihovog učitelja ne dozna tajnu vaskrsavanja umrlih. Potom raskomadaše Kačino telo i baciše ga vukovima.

Kada se uveče krave vratiše kući bez pastira, Devajani se uznemiri. Kača se ne vrati ni preko noći, i onda Devajani pođe ocu i reče mu: »O, gospodaru, sunce je već zašlo, u tamnoj noći buknuo je oganj na žrtvenom oltaru, krave su se vratile iz šume, a njihovog pastira još nema. Da mu se nije štogod desilo? Da nije stradao u šumi? Oče, ja ne mogu da živim bez njega!« Ušanas se sažali na kćer i, glasno pozvavši Brihaspatovog sina, snagom svoje veštine povrati ga u život. Istog trena Kača se pojavi pred učiteljem asura i njegovom prelepom kćeri živ i zdrav. On im ispriča kako su ga asuri ubili u šumi, a onda raskomadali i bacili divljim zverima da ga pojedu.

Posle nekog vremena Kača opet pođe u šumu da nabere cveće Devajani, i opet ga videše asuri. Oni shvatiše da je svemogući Ušanas oživeo Kaču. I kako bi zasvagda okončali sa Brihaspatovim sinom, asuri ga ubiše, spališe njegovo telo, a pepeo staviše u pehare i izmešaše sa vinom. Potom pehar prinesoše svome učitelju i ovaj ispi vino pomešano sa Kačinim pepelom. Uveče opet dođe ocu uzbuđena Devajani i stade ga moliti da joj vrati Kaču živog i zdravog. Ušanas joj na to reče: »Ja sam ga već jednom oživeo kada su ga asuri ubili i pošto je krenuo putem mrtvih. Asuri su ga, zacelo, opet ubili. Šta još mogu da učinim za njega? Mani se tuge, kćeri moja. Ne priliči ti da tuguješ za smrtnikom. Svi se smiruju - i bogovi i ljudi - kada vide da znamenje ne predskazuje uspeh.« Ali Devajani beše neutešna. »Ne« - reče ona ocu - »ja ne mogu da se oslobodim toga. Brihaspatijev sin je drag mome srcu. I ako mi ga ti ne vratiš, prestaću da jedem i pijem i poći ću za Kačom.« I, primoran od tužne Devajani, Ušanas, ljuteći se na lukave asure, ponovo pozva Brihaspatovog sina i po drugi put pokuša da ga povrati u život. Tada se Kača tihim glasom javi iz učiteljeve utrobe.

Ušanas se veoma iznenadi: »O, Kačo, kako si se našao u mojoj utrobi?« I Kača mu na to sve po redu

26

www.vedskaakademija.rs ispriča: kako su ga asuri sačekali u šumi i ponovo ubili, kako su ga spalili, a pepeo potom pomešali sa vinom, i kako su onda to vino prineli Ušanasu. Saslušavši Kačinu priču, učitelj asura se rastuži i stade razmišl.jati o tome kako da povrati Kaču u život, jer on to nije mogao da učini a da ne rastrge svoje telo.

Samo po cenu vlastitog života mogao je da spase svog učenika. Tada, radi svoje kćeri Devajani, Ušanas odhiči da otkrije Kači veštinu oživljavanja mrtvih. Dobivši od učitelja taj veliki i željeni dar, Brihaspatov sin raspori Ušanasu desnu slabinu i pojavi se na svet živ i zdrav, dok učitelj asura pade mrtav na zemlju.

Ali Kača, kao veran i zahvalan učenik, odmah iskoristi dobijeni dar da vaskrsne učitelja. On izgovori potrebne molitve, pozva Ušanasa i ovaj se podiže sa zemlje na veliku Devajaninu i Kačinu radost.

Deset stotina godina provede Kača u službi učitelja asura i najzad stiže dan kada je Brihaspatovom sinu došlo vreme da se vrati u boravište bogova. Ali Devajani, koja ga je silno zavolela, ne htede da se rastane od njega. I kada se Kača sa dozvolom učitelja poče spremati na daleki put, Devajani mu reče: »O, Brihaspatin sine, ja te volim i poštujem i zahvaljujući toj mojoj velikoj ljubavi dva puta si se vratio iz mrtvih. Mene radi i radi moje ljubavi prema tebi, moj otac ti je otkrio tajnu oživljavanja mrtvih. Kako možeš sada tek tako da odbaciš moju ljubav, moju odanost i prijateljstvo?« Ali pobožni Kača odbi Devajanu, koja mu se ponudila za ženu. On joj reče: »Ti me primoravaš da učinim nešto nedozvoljeno, o, devo divnih obrva! Ti si mi milija i draža i od samog učitelja, ali ja sam bio u utrobi tvoga roditelja, o, mesecolika! Zar ti sada mogu biti muž? Mogu ti biti samo brat, ti si mi odsad sestra po zakonu, i čuj me, prelepa, ja sam ovde srećno proživeo duge godine i u rnom srcu nema nezadovoljstva. O, Devajani, molim te, doivoli mi da ispunim svoj dug i poželi mi srećan put.« Ali prelepa Devajani ne htede da se pokori utvrđenim zakonima. Uvređena zbog Kačinog odbijanja, ona reče: Ti si odbacio moju ljubav u ime zakona, ali zato ti ja predskazujem da ti velika veština moga oca neće doneti sreću.« Ali Brihaspatov sin i posle ovih reči ostade nepokolebljiv. On mirno odgovori Devajani: »Makar mi taj veliki nauk i ne doneo korist, on će svakako pomoći onome kome ga prenesem.« I, poklonivši se Devajani, on pođe na dalek put u boravište bogova.

Presrećni bogovi dočekaše Brihaspatinog sina. »Ti si učinio veliki podvig« - rekoše mu oni - »i zato ćeš, odsad, o Kačo, imati svoj udeo u prinošenju žrtve!« Ubrzo pošto Kača nauči bogove veštini oživljavanja mrtvih, nebesnici se počeše spremati za novu bitku sa asurima. »Povedi nas u boj« - rekoše oni Indri. - »Došlo je vreme da pokažemo asurima našu snagu. O, gospodaru, uništimo naše neprijatelje!« I bogovi stupiše u pohod protiv asura. Indra stade na čelo nebeske vojske.

Na putu do bojnog polja Indra ugleda devojke koje su se kupale u šumskom jezeru. Car bogova se u tren oka preruši u vetar, pa premestivši haljine devojkama, , vrati se svojoj vojsci. A kada devojke iziđoše iz vode, uzeše tuđe haljine. Šarmištha, kći gospodara asura Vrišaparvana, greškom uze Devajaninu haljinu i među prelepim devojkama planu žučna svađa. »Kako si se usudila da uzmeš haljine?« - reče Devajana Šarmišthi. - »Ja sam kći učitelja, i treba da mi ukazuješ dužno poštovanje.

Inače, nećeš imati ni sreće ni dobra.« Ponosita Šarmištha ne izdrža prekor i u gnevu uzvrati Devajani: »Ti si prosjakinja; i nisi dostojna da se prepireš sa kćerkom gospodara asura. Tvoj otac slavi moga oca i pokorno uzima darove od njega. Dok moj otac leži u postelji, tvoj otac stoji kraj njegovih nogu. Ti si kći prosjaka, onoga koji čeka da mu se d"a i onoga koji slavi drugoga, a ja sam kći slavljenog i onoga koji daje, a ne prima.« I, ne davši Devajani haljinu, princeza grunu Ušanasovu kćer u bunar i ode kući.

U to veme car Jajati, Nahušov sin, lovio je u obližnjoj šumi. I on, i njegova, pratnja, i njegovi konji umorili su se i iznemogli od žeđi. Desilo se da je car Jajati sa svojom svitom došao do onog bunara u koji je Šarmištha gurnula Devajani. Car zaviri u njega i vide da na dnu davno presahnulog bunara leži devojka nadzemaljske . lepote. Iznenađeni Jajati je blago upita: »Ko si ti, prelepa devojko? Zašto ležiš u bunaru i kako si dospela u njega? Zašto tako teško uzdišeš i stenješ? Ispričaj mi šta ti se desilo«.

Devajani mu odgovori: »Ja sam kći Ušanasa, učitelja asura, onoga koji vaskrsava Ditine i Danuine sinove poginule u bitkama sa bogovima. Moj otac ne zna šta je sa mnom. Evo ti, care, moje desne ruke, prihvati je i izvuci me odavde.« I Jajati izvuče Devajani iz bunara, pa oprostivši se od nje, vrati se usvoj grad. A Ušanasova kći, ljuta na Šarmišthu, ne želeći da uđe u Vrišaparvanovu prestonicu, posla ocu svoju sluškinju i reče joj da mu ispriča šta se desilo kraj šumskog jezera. Sluškinja potraži u Vrišaparvanom dvorcu Devajaninog oca i reče mu: »Princeza Šarmištha je gurnula tvoju kćer u bunar kraj šumskog jezera.« Na ove reči Ušanas, ljut i zabrinut, odjuri u šumu i nađe kćer kraj bunara živu i zdravu. On je zagrli i reče: »Sve nesreće na ovom svetu dešavaju se našom krivicom. Nisi li ti, kćeri moja, učinila nešto loše, zbog čega si morala tako skupo da platiš?« Tada Devajani ispriča ocu kako ju je Šarmištha teško uvredila nazvavši je prosjakinjom i

27

www.vedskaakademija.rs prosjakovom kćeri, kako je ponizila i samog Ušanasa, i kako ju je ni krivu ni dužnu gurnula u bunar obrastao travom. Ušanas ćutke sasluša Devajani, a onda je uze za ruku i pođe s njom u dvorac cara asura. Stigavši u dvorac, Ušanas priđe Vrišaparvanu, onome koji je sedeo na prestolu, Hiranjjakašipovom bratu, i reče: »O, care, bezakonje se razlikuje od plodne zemlje po tome što ne rađa odmah. Ali ono ipak rađa, i znaj da ako ti ne pobereš te plodove, onda će, bez sumnje, to učiniti tvoja deca ili unuci! I kako si ti dva puta napao na život mog učenika; Brihaspatovog sina, a tvoja kći pokušala da ubije moju kćer, ja, gospodaru, zauvek napuštam tvoje posede zajedno sa svojom rodbinom i kućnom čeljadi.« A car asura mu odgovori: »O, Ušanase, ti si nepravičan prema meni! Ja sam te, učitelju, uvek poštovao i nikada prema tebi nisam bio neiskren. Smiluj mi se. Ako nas ti napustiš, čeka nas sigurna propast. Moraćemo onda da tražimo spas od naših strašnih neprijatelja na morskom dnu!« Ali Ušanas beše neumoljiv. »O, asuri, bežite kud vam je volja« - reče on. - »Ako hoćete, spustite se i na samo morsko dno ili se skrivajte u podzemnom svetu, ja nemam snage da pređem preko uvreda nanetih mojoj kćeri, jer je ona moje najveće blago. Neka joj se asuri poklone i traže da im oprosti. I ako sam ja vaš učitelj, ako sam ja ovde gospodar, koji vam daruje život i spas, neka bude zadovoljena moja kćerka Devajani!« I tada se Vrišaparvan obrati Devajani: »O, Ušanasova kćeri, reci mi šta želiš i želja će ti odmah biti ispunjena, ma koliko to teško bilo.« Devajani na to odgovori caru asura: »Želim da tvoja kći Šarmištha postane moja robinja, a sa njom i hiljadu njenih sluškinja. Neka me odsad ona svuda prati.« Car Vrišaparvan mirno sasluša Devajani i posla sluškinju po Šarmišthu. Kada princeza stade pred oca, on joj reče: »Odsad si Devajanina robinja, i tvoja će dužnost biti da je svud pratiš.« Po naredbi cara asura njegova kći se pokloni Devajani, i ova joj reče: »Seti se kako si govorila da sam ja kćerka onoga koji traži i prima milostinju, a ti onoga koji daruje i koji je slavljen. Kako ćeš onda pristati da mi budeš robinja?« Šarmištha joj na to mirno odgovori: »Ako je u pitanju spas moga oca i celog plemena asura, ja moram pristati da ti budem robinja; jer ako tvoj otac u gnevu napusti moj rod, oni neće odoleti u boju sa bogovima.« Tako je ponosita princeza Šarmištha postala Devajanina robinja i. zadovoljni Ušanas ostade sa kćerkom u prestonici cara Vrišaparvana.

Mnogo je vremena prošlo od toga doba, i jednom prelepa Devajani pođe u šetnju u šumu sa Šarmišthom i hiljadu svojih sluškinja. U pratnji sluškinja, veselo se zabavljala i igrala u.šumi, brala cveće, naslađivala se plodovima i gasila žeđ čistom vodom sa potoka. Kada su se devojke umorile i sele da se odmore na šumskom proplanku, ugleda ih Jajati, Nahušov sin, koji je opet došao u tu šumu u lov.

Kada vide prelepu Devajanu okruženu sluškinjama i lepoticu Šarmišthu, kojoj je Devajani, odmarajući se, spustila noge na kolena, srce mu se ispuni divljenjem. »Ko ste vi, mlade deve, što blistate nadzemaljskom lepotom?« - upita ih on. - »Od koga ste roda? I kako se zovete?« Devajani mu reče ko je, i dodade: »A ovo je Šarmištha, kći cara asura Vrišaparvana, moja drugarica i robinja.« A onda požuri da kaže Jajati, koji je već hteo da pođe pošto je zadovoljio svoju radoznalost: »Ja sam te, prepoznala, care. Ti si me za desnu ruku izvukao iz bunara. Bio si prvi koji mi je dotakao ruku. Zato i ja i moje robinje pripadamo tebi. 9, veliki care, budi mi suprug i gospodar.« Jajati je voleo da uzme prelepu Devajani za ženu, ali se bojao gneva njenog oca, svemogućeg Ušanasa. Tada Devajani požuri da pošalje sluškinju po učitelja asura. I kada on stiže na taj šumski proplanak, Devajani mu reče: »Oče, ovo je car Jajati, Nahušov sin. On me je uhvatio za ruku kada me je izvlačio iz bunara, gde me je bacila Vrišaparvanova kći. Hoću da se udam za njega. Jedino njega želim za supruga.« Ušanas se nije protivio Devajaninom izboru. On reče Nahušovom sinu: »O, care, tebe je izabrala za supruga moja voljena kći. Slobodno je uzmi, ne boj se. Od srca ti je dajem. Uzimaš je po zakonu, i s njom ćeš na ovom svetu imati beskrajnu sreću. Samo upamti, care, ova deva Šarmištha je Devajanina robinja, i nju nikako ne smeš da pozoveš u svoju postelju.« Srećan Jajati pokloni se učitelju asura, u znak poštovanja ga obiđe sleva udesno, i pođe u svoju prestonicu sa Devajanom i njenim sluškinjama.

Jajati smesti Devajani i njene sluškinje u žensku polovinu dvorca, a Šarmišthu smestiše odvojeno, van dvorca, u maloj kući blizu ašokove* šume. Dugo su se godina car Jajati i Devajani naslađivali srećom supružanskog života. Posle nekog vremena Devajani rodi sina caru Jajati. Šarmišthu je, međutim, mučila zavist. Ona je, takođe, htela da ima sina. Devajani je imala sve - i muža, i dete, dok Šarmišthin život beše tužan i jalov. Ona po- l žele da nagovori cara Jajata na brak i da mu izrodi moćne sinove.

Jednoga dana, dok se šetao blizu ašokove šume, car srete Šarmišthu. Ona mu pođe u susret sa osmehom i, pošto ga s poštovanjem pozdravi, reče: »Ti, gospodaru, vidiš da sam lepa, znaš da sam iz

28

www.vedskaakademija.rs poznatog roda i da sam po naravi vesela i krotka. Molim te, o veliki care, pokloni mi sina.« A car Jajati joj odgovori: »Ja znam, Šarmištha, da si lepa, da si carskoga roda i da si doličnog ponašanja. Ali ti dobro znaš šta mi, je rekao učitelj asura: ,Vrišaparvanovu kćer ti ne smeš da zoveš u postelju.'« Međutim, Šarmištha ne htede da odustane od onoga što je namislila. »O, care, kažu« - nastavi ona - »da se čoveku opraštaju pet vrsta laži. Laž - kada je u pitanju žena, laž - učinjena za vreme svadbe, laž - u životnoj opasnosti, laž - da bi se očuvalo bogatstvo i laž - šale radi.« - »Ali gospodar u svemu mora biti primer svojim podanicima« - uzvrati Jajati. - »Ako se odrekne pravednosti, čeka ga smrt. Car mora da drži datu reč čak i kada mu prete teška iskušenja, i velike neprilike.« A Šarmištha če na to: »Tebe je za svoga supruga izabrala Devajani, ali i ja sam te, takođe, izabrala. Devajani je moja drugarica, te njen suprug treba, takođe, da bude i moj. Ti ne smeš da izneveriš taj zakon.« .

Tada Jajati reče Šarmišthi: »Reci mi svoju želju, Vrišaparvanova kćeri. Moj zavet je: onima koji mole treba ispuniti molbu.« A ona na to reče: »O, veliki care, spasi me od greha. Nemam poroda, a moja je . dužnost da ga imam, i hoću da ga imam od tebe.« Jajati popusti Šarmišthi. Oni se predadoše ljubavnim nasladama, i, kada dođe vreme, Šarmištha rodi caru snažnog sina, koji ja nalikovao nebesnicaima.

Kada je Devajani čula da je Šarmištha rodila sina, mučena ljubomorom, odmah ode k njoj i reče joj: »Ti si učinila greh, pogazila si zakon, Vrišaparvanova kćeri. Kako si se usudila da namamiš u postelju moga supruga?« Ali Šarmištha ne prizna svoj greh. »Jednoga dana me je posetio neki mudrac, upućen u zakone« - reče ona Devajani -»i ja zamolih plemenitog brahmana da mi daruje sina, da ne ostanem bez poroda. Iz strahopoštovanja i smernosti ne usudih se da ga upitain od koga je roda i kako se zove.« Devajani poverova Šar-' mišthi i, smirena, vrati se u dvor. A car Jajati nastavi da i dalje tajno posećuje kćer cara asura, i posle nekog vremena rodi mu ona i drugog sina, a potom i trećeg. I Devajani za to vreme rodi još jednog sina. Devajanini sinovi su se zvali Jadu i Turvasu, a Šarmišthini sinovi - Druhju, Anu i Puru.

Jednom prilikom Devajani sa suprugom krenu u šetnju šumom, i tamo srete tri dečaka neobične lepote. »Čiji su ovo sinovi, gospodaru?« - upita ona cara. - »Tako su lepi i neobično liče na tebe.« Devajani pozva k sebi decu i stade ih ispitivati: »Iz čijeg vam je roda otac? Kako se on zove, a kako se zove vaša majka? Recite mi istinu!« Deca pokazaše na cara, a Šarmišthu nazvaše majkom. Potom priđoše ocu, ali on se ne usudi da ih pomiluje u Devajaninom prisustvu; i deca, ogorčena, plačući pojuriše majci.

Rasrđena Devajani pođe Šarmišthi i reče joj: »Kako si se usudila, ti, moja robinjo, da mi naneseš takvu uvredu? Kako si se usudila da slažeš svoju caricu?« Ali Šarmištha joj odgovori bez straha: »Ja te nisam slagala, Ušanasova kćeri. Rekla sam ti istinu. Odista sam izabrala sebi dostojanstvenog mudraca za supruga. Po zakonu suprug moje drugarice može biti i moj suprug, o, ti najdostojnija među kćerima brahmana!« Devajani se vrati u dvorac suznih očiju i reče Jajati: »Naneo si mi veliku uvredu, gospodaru, i pogazio si obećanje dato mome ocu! I ja više ni jedan dan neću ostati pod tvojim krovom.« Potom iziđe iz dvora očiju crvenih od gneva i uputi se boravištu učitelja asura, dok je car zbunjen išao za njom laskavo je nagovarajući da se vrati i zaboravi na uvredu. Ali sva njegova nagovaranja ostadoše uzaludna. Oboje stigoše do Ušanasovog prebivališta i Devajni, poklonivši se ocu, reče: »Bezakonje je pobedilo zakon, podlost je pogazila uzvišenost. Strašno me je uvredila Šarmištha, Vrišaparvanova kći.

Ona je rodila caru Jajati tri sina a ja, nesrećnica, imam samo dva. I znaj da je car Jajati, čuven po svojoj pobožnosti, pogazio zakon!« Ušanas na to reče: »Ako je tako, čeka ga kazna. O, care, iskusan u dozvoljenom i zabranjenom, ti si tražio nasladu. u grehu i zato će te pre vremena sustići nesavladiva i nemoćna starost!« U strahu od brahmiriog prokletstva, car Jajati stade moliti Ušanasa: »O, svemogući učitelju asura! Ja nisam hteo da povredim Devajanu. Vrišaparvanova kći iz silne želje za sinom tražila je od mene da joj ga podarim. A može li se bez gaženja zakona odbiti žena koja želi da ostvari svoju želju?

S razlogom nazivaju ubicom ploda onoga ko na to ne pristane. Eto zašto nisam inogao da odbijem Šarmišthu. Smiluj mi se, o brahmane, još se nisam dovoljno nasladio životom!« Ali Ušanas ne pogazi svoju reč. »O, care, svršeno je, starost je već u tebi« - reče on Jajati. - »Ali ti možeš da predaš svoju starost nekom drugom, ako on pristane da je primi, i onda će ti se mladost vratiti.« Car Jajati se vrati kao star i oronuo u svoju prestonicu, iz koje je malo pre toga krenuo pun snage, ne znajući za nemoć. On se najpre obrati svom najstarijem sinu Jadu. »Ušanasovo prokletstvo me je pretvorilo u starca, sine moj. Seda kosa, i bore, i staračka nemoć me sada pritiskuju, a još se nisam dovoljno nasladio životom. Uzmi moju starost, o Jadu, i daj mi svoju mladost! Posle hiljadu godina, vratiću ti je i uzeću natrag svoju starost.« Ali Jadu ne pristade. »Starost je neprijatna« -reče on ocu. -

29

www.vedskaakademija.rs »Starac ima sedu kosu, i bore, i smežuranu kožu. Starost je nemoćna i pobuđuje sažaljenje. Ne, ja neću takvu sudbinu i neću za nju da menjam svoju mladost.« Tada Jajati prokle Jadu: »Zato što si ti, moj rođeni sin, odbio da mi daš svoju mladost, tvoje potomstvo nikada neće vladati mojim carstvom.« Onda se Jajati obrati drugom sinu - Turvasi - sa istom molbom, ali ni Turvasu ne htede da da ocu svoju mladost. »Ne, oče« - reče on - »ne treba mi starost, ubojica želja i naslada. Starost uništava lepotu, razbija radost i lišava nas života - meni ona ne treba!« I Jajati prokle i drugog sina: »Ja ti, Turvase, predskazujem propast carstva. Nerazborit, ti ćeš vladati samo onima koji ne znaju zakon, ne poštuju običaje predaka, vladaćeš mesožderima, čija je krv kao u divlje zveri.« Tada Jajati ode Druhji, Šarmišthinom sinu, i reče mu: »O, sine moj, uzmi moju starost, a daj mi svoju mladost. Daj mi, Druhju, da se još naslađujem životom, a kroz hiljadu godirm vratiću ti natrag mladost.« Ali i Druhju reče ocu: »Kakvu radost ima starac? Njega ne može obradovati ni slon, ni kočije, njemu su ne,dostupni i bojni konj i voljena devojka. Ne, oče, takvu sudbinu ne želim.« Jajati prokle i Druhju: »O, Druhju, nikada ti se neće ostvariti nijedna želja. Živećeš na pustom mestu, tamo gde nema ni širokih puteva, ni staza. I nikada nećeš postati car, samo ćeš naslediti slavno Jajatino ime.« Car Jajati se tad obrati drugom Šarmišthinom sinu. »O, sine moj Anu« - reče on - »uzmi moju starost i moju nemoć. Vratiću ti tvoju mladost kroz hiljadu godina!« Ali ga i Anu odbi: »Star je, slab i nemoćan kao dete. On je i nečist, i nema snage da izvrši propisane obrede. Ne, oče, ja ne želim tvoju starost.« Jajati i njega prokle: »Ti se nećeš radovati svojim mladim godinama. Ostarićeš pre vremena, a tvoji potomci će izginuti tek što sazru.« »O, Puru« - obrati se Jajati svome posledrijem sinu - »ti si moj najmiliji sin. Vidiš kako me je rano sustigla starost, a još se nisam nasladio životom. Daj mi svoju mladost, i ja ću ti je vratiti kroz hiljadu godina.« Puru reče: »O, gospodaru, tvoja molba je za mene sveta. Uzeću tvoju starost, a ti uzmi moju mladost i naslađuj se koliko želiš.« I srećan, Jajati reče sinu: »O, Puru, zadovoljan sam tobom!

Predskazujem ti: narod će u tvom carstvu uvek imati sreće u svojim željama.« I car Jajati ponovo postade mlad i snažan, kao nekada, i prepusti se svim životnim radostima.

Obavljao je određene obrede, poštovao bogove, prinosio posmrtne žrtve precima, darivao milostinju siromašnima, davao bogate darove pobožnim brahmanima, voleo prijatelje i smirivao neprijatelje. Ali, radujući se životu i naslađujući se njime, car je jednako imao na umu da su njegovoj mladosti ograđene granice i odmeravao je minute, sate i dane, kao kakav štedljiv domaćin. A kada prođe hiljadu godina i navrši se određeno vreme, on reče svome sinu Puru: »Prošla je moja mladost. Dovoljno sam se naslađivao životom i vraćam ti tvoj dar. Zadovoljan sam tobom, sine moj, i zajedno sa mladošću predajem ti i svoje carstvo.« Ali brahmani, Jajatini bliski rođaci i podanici videše tome kršenje zakona. Njegovi savetnici dođoše i rekoše: »Puru je tvoj najmlađi sin, gospodaru, ti mu ne možeš dati carstvo a da zaobiđeš starije sinove - Jadu i Turvasu, Druhju i Anu.K Tada car objavi svome narodu: »Onaj ko se suprotstavlja svome ocu ne može se smatrati dobrim sinom. Moji stariji sinovi su se oglušili moju molbu. Samo se najmlađi, moj voljeni Puru pokazao kao odan i jedino dostojan sin. Svemogući Ušanas mi je rekao da mogu postaviti na presto sina koji će mi biti pokoran.« I narod se složi sa carevom odlukom.

Predavši carstvo Puri, car Jajati obavi obred posvećivanja pustinjaku i u pratnji pobožnih brahmana povuče se u šumsko boravište.

Od Jajatinih sinova* vode poreklo različita plemena na zemlji. Od najstarije Jadu, vodi poreklo rod Jadava, kome se posle mnogo vekova rodiše poznati junaci Baladeva i Krišna; ali oni ne naslediše Pururavasovo carstvo. Turvasu postade praroditelj Javana, od Druhjua potekoše Bhodže, od Anua Mlečhi, a od Purua - veliki i čuven rod Paurava, koji je svetu dao čuvene junake proslavljene u velikoj bici na Kurukšetri .- Kaurave i Pandave, i mnoge druge moćne careve i vojskovođe. 1 svi potomci Jajatinih sinova imali su sudbinu koju im je on predskazao.

A Jajati je proživeo još mnogo godina u šumi, predajući se surovom podvižništvu, hraneći se plodovima i korenjem, gaseći žeđ u šumskim potocima i jezerima. U stalnim kajanjima on je savlađivao svoje strasti i smirivao dušu. Trideset godina je pio samo vodu; godinu dana živeo je samo od vazduha, a šest meseci je prestajao samo na jednoj nozi, opruženih ruku prema nebu, ne mičući se ni danju ni noću. Hiljadu godina Jajati je podvrgavao svoje telo surovim mučenjima i najzad je stekao milost bogova. Oni uzeše Jajatu na nebo i vratiše mu lepotu i mladost.

Jajati provede još mnogo hiljada godina u prelepom nebeskom Indrinom gradu - Amaravati, zabavljajući se sa bogovima i gandharvima u cvetnoj šumi Nandani i naslađujući se. zanosnom lepotom apsara. Ali jednom Indra upita Nahušovog sina: ima li u sva tri sveta nekoga ko bi mogao s njim da se meri po slavi podvižnika? I Jajati odgovori: »Ne, gospodaru, ni bogovi, ni ljudi, ni gandharvi ne mogu se

30

www.vedskaakademija.rs sa mnom uporediti po svetosti! « Tako reče Nahušov sin, onaj koga je obuzela oholost i koji je zaboravio na pokornost duše koju je stekao na zemlji, i istog trena zasluge nestadoše. I pojavi mu se surovi glasnik nebeskog gospodara i tri puta reče: »Gubi se odavde! Gubi se odavde! Gubi se odavde!« I car Jajati, strmoglavljen sa nebesa, tresnu na zemlju.

Ali on je na njoj kratko boravio. Izgnanstvo sa nebesa nauči ga smernosti, a zasluge njegovih unuka u surovom podvižništvu i pokajanju ponovo mu otvoriše puteve u cvetne vrtove Nandane.

25. LEGENDA O SUNDI I UPASUNDI Nekada se asuru Nikumbhu iz roda Hiranjjakašipu rodiše dva sina - Sunda i Upasunda, koji su se od malih nogu bdlikovali hrabrošću i snagom. Braća su se lepo slagala i bila su nerazdvojna. Spavali su u istoj postelji, jeli su iz iste činije, pili iz istog pehara. Zajedničke im behu vojničke zabave, igre i razonode. I oni tako navikoše jedan na drugoga, tako behu slične naravi da se činilo da su dve polovine jednog istog bića.

Kada braća odrastoše i ojačaše, odlučiše da pokore sva tri carstva, i radi toga se udaljiše u podnožje planine Vindhje da se podvrgnu surovom podvižništvu. Tamo, na padini .planine obrasloj divljom šumom, oni zbaciše sa sebe carsku odeću, obukoše se u grube dronjke od like, vezaše kosu u čvor i počeše sa surovim mučenjem tela. Mnogo dana i noći proveli su hraneći se samo šumskim plodovima i korenjem, a potom se potpuno odrekoše hrane i vode. I mada im tela behu iznurena od gladi i žeđi, iskrastavela od prljavštine, oni su i dalje uporno stajali, istežući tela, opirući se samo o palčeve, opruženih ruku uvis i netremice gledajući u nebo. Tako provedoše duge godine u dotle neviđenom podvižništvu i najzad se planina Vindhja, užarena od vatre njihovog dima, obmota oblakom pare.

Bogovi se uplašiše sve veće snage Nikumbhovih sinova i rešiše da ih spreče da ispune zavet do kraja, te ih stadoše iskušavati bogatstvom i lepim devama, ali braća ostadoše nepokolebljiva i ne pogaziše zavet podvižništva. Tada bogovi pokušaše da im uznemire duše saosećanjem prema rođacima i prijateljima, te poslaše braći priviđenja. I oni videše svoje sestre, majke i žene kako polunage, bez ukrasa i raspletenih kosa jure izbezumljene i dovikuju ih tražeći od. njih pomoć. Ali braća se ni tada ne pomakoše - takva beše njihova vernost zavetu; i priviđenje nestade.

I dođe vreme kada Sunda i Upasunda svojim podvižništvom zadobiše milost tvorca vasione.

Brahma im se javi i reče: »O, asuri, birajte sebi dar kakav želite!« Braća mu se nisko pokloniše, s poštovanjem sklopiše ruke ispred lica i rekoše: »O, svemogući, daruj nam vlast nad velikom tajnom prerušavanja, kako bismo po svojoj volji mogli da uzimamo željeni lik. Daruj nam još i vlast nad oružjem, zemaljskim i nebeskim, i učini da se nikoga ne bojimo u vasioni, osim jedan drugoga. I neka odsad budemo besmrtni.« »Darujem vam sve što ste tražili, osim besmrtnosti« - odgovori im Brahma. - »Besmrtnost nećete dobiti, jer ste učinili podvig iz koristoljublja - radi vlasti nad trima svetovima. Vlast ćete dobiti, i u sva tri sveta nikoga se nećete bojati, osim jedan drugoga.« Dobivši od Praroditelja tražene darove, braća se vratiše u svoje carstvo. Rođaci i prijatelji sa radošću dočekaše one koji su stekli veliku moć. Sluge skidoše s njih dronjke od like, okupaše ih i tela im namazaše mirisnim uljima, potom ih obukoše u bogatu odeću i okitiše ih nakitom i vencima. Iz dana u dan Sunda i Upasunda su pirovali u svom dvorcu sa rođacima i prijateljima, i godine im prođoše neprimetno, kao jedan tren, u zadovoljstvima i pirovanjima.

I tako dođe dan kada braća pomisliše da je stiglo vreme da ostvare ono što su namislili i da osvoje vasionu. Sakupiše silnu vojsku asura, naoružanu kopljima, topuzima i buzdovanima, i u pogodan dan krenuše u pohod, praćeni radosnim pokličima svojih podanika i himnama dvorskih pevača koji su predskazivali pobedu.

Sunda i Upasunda se najpre podigoše u vazduh i krenuše u Indrino carstvo da učvrste svoju vlast na nebu. Surovi i neustrašivi, hteli su bitku sa bogovima, ali su bogovi u velikoj panici bežali iz nebeskog carstva, tražeći zaštitu od Brahme. Braća osvojiše nebo, pokoriše gandharve, nage i ljudska plemena, potčiniše sebi i podzemni svet i gospodare mora. A zatim, da bi lišili bogove njihove snage, koji su našli zaštitu kod Praroditelja, Sunda i Upasunda namisliše da ih ostave bez prinošenja žrtve.

Ispunjujući volju braće, ratnici proleteše kao vihor kroz zemlju ostavljajući za sobom pustoš. Rušili su oltare, lomili svetu opremu, vodom gasili žrtvene vatre, razarali samostane mudraca i nemilosrdno ubijali njihove žitelje. Brahmin dar je štitio nečistu braću od prokletstva podvižnika i ništa nije moglo da

31

www.vedskaakademija.rs zadrži njihovu razbojničku vojsku. I brahmani se iz straha za svoj život razbežaše iz svojih boravišta, odustajući od pobožnih molitava.

Tako na zemlji prestadoše prinošenja žrtve, ali braći i to beše malo. Kako bogovi više nikada ne bi povratili vlast nad svetom, oni odlučiše da unište sve brahmane. Uzimajući razna obličja, prerušavali su se čas u slonove, čas u tigrove, čas u lavove, čas u medvede, i lutali su po zemlji, tražeći brahmane i njihova tajna boravišta, a kada bi ih našli, sve bi ih odreda ubijali.

Oni su ubijali i sve dvaput rođene,* sve one koji su prošli obred prosvetljenja - brahmane, kšatrije i vajše. Uskoro zamre život na zemlji, i užas zavlada nad svetom. Niko nije mogao da se moli bogovima, narušeni behu običaji i obredi. Na zemlji se više nisu priređivale svadbe, i deca prestadoše da se rađaju, opusteše polja i pašnjaci, gradovi i sela ostadoše bez ljudi. A Sunda i Upasunda, pokorivši sva tri sveta, nastaniše se na Kurukšetri, zadovoljni svojim postupcima i svojom vlašću.

Bogovi su sa velikom tugom gledali na razorenu zemlju, ne znajući kako da povrate vlast nad svetom.

Onda pođoše Brahmi i počeše ga moliti da umiri surove asure Sundu i Upasundu. Razmislivši, Praroditelj zaključi da je došlo vreme da kazni rušioce sveta. On pozva Višvakarmana, božanškog graditelja i vajara, i naredi mu da stvori prelepu devu, kakvu još niko,, dotle nije video u vasioni.

Višvakarman ispuni Brahminu naredbu. Od dragog kamenja i svega najlepšeg iz sva tri sveta, on stvori nebesku devu toliko savršeno lepu da na njenom licu i telu ne beše ni jedne crtice niti delića koji ne bi sa neodoljivom snagom prikovali pogled svakog ko bi je pogledao.

Brahma je nazva Tilotamom* i reče joj: »Pođi braći, asurima Sundi i Upasundi, očaraj ih svojom lepotom i pobudi u njihovim dušama ljubomoru.« Kada Tilotama, poklonivši se pokorno Praroditelju, poče s poštovanjem da obilazi sleva nadesno skup nebesnika pre nego što će poći da ispuni Brahminu naredbu, niko od bogova i svetih mudraca nije mogao, gledajući je, da ostane ravnodušan, svi su je pratili pogledima, okrećući glavu za njom. Samo car bogova i veliki Šiva odoleše i ne okrenuše glavu dok je Tilotama prolaziia pored njih. Ali kada je ona obilazila Šivu sa one strane sa koje je on nije mogao videti, na njemu se pojavi novo lice. Pošto je sedeo okrenut licem prema istoku i nova lica mu se pojaviše na južnoj, zapadnoj i severnoj strani; tako Šiva postade četvorolik.* A na Indri koji, takođe, nije mogao da odvoji oči od nje, pojaviše se hiljadu očiju koje pokriše celo telo gospodara neba; od toga doba postao je hiljaduoki.* Tilotama napusti Brahmine dvorce i pođe u boravište svirepih asura Sunde i Upasunde.

U to vreme braća Sunda i Upasunda, pokorivši sva tri carstva i sakupivši u svom carstvu ogromno blago, oduzeto od bogova, gandharva, naga i zemaljskih careva, odavali su se bezbrižnim zabavama i razonodama u svom boravištu na Kurukšetri. Uveseljavali su se odećom, skupocenim ukrasima, opojnim napicima, muzikom i igrama. Ne znajući ni za strah ni za umor, ni za nevolje, pirovali su i zabavljali se sa prelepim devama u cvetnim vrtovima, šumama i predivnim dvorcima.

I jednom, dok su sa bezbrižnim lepoticama, koje su ih naslađivale pesmom i igrom, pirovali na poljani u mirisnom šumskom predelu na padinama planine Vindhje, pred njih iziđe Tilotama. Berući cveće između drveća, ona im se približavala polunaga, dok joj je komadić crvene tkanine jedva pokrivao bedra. Nenja lepota ih tako porazi da zaboraviše na pir i zabave i zanemeše ushićeni, nemajući snage da odvoje oči od nje. Zatim, obojica napustiše pir i pođoše joj u susret, jednako obuzeti neodoljivom strašću. Sunda je uhvati za desnu ruku, a Upasunda za levu, i oholi zbog svoje snage, bogatstva i vlasti, braća su bacala jedan na drugoga strašne poglede. »Ona je moja žena, a tvoja gospodarica!« - uzviknu Sunda . obraćajući se bratu. »To je moja supruga i tvoja snaha!« - uzvrati mu Upasunda. I prvi put u njihovim srcima se rodi neprijateljstvo jednog prema drugome. U besu nastaviše svađu zbog Tilotame i najzad se baciše jedan na drugoga, potresajući strašnim topuzima, i, pijani od vina i strasti, počeše nanositi jedan drugome nemilosrdne udarce„sve dok obojica okrvavljeni ne padoše na zemlju. I obojica ostadoše tako da leže.

Igračice i svirači se u strahu razbežaše. Pogođeni nesrećom, savetnici i Sundine i Upasundine bliske ličnosti vratiše se na Kurukšetru, ispričaše njihovim podanicima o pogibiji braće i svi asuri ponovo odoše u podzemni svet, ostavivši bogovima da vladaju zemljom i nebom.

Bogovi sa srećnim i radosnim pokličima dočekaše lepoticu Tilotemu, koji ih je oslobodila od Sundinog i Upasundinog nasilništva. Brahma joj predloži da izabere dar koji želi. I ona izabra ljubav.

Brahma joj reče: »Ti ćeš večito biti mlada i lepa, i svuda gde prođeš, tvoja će lepota rađati ljubav u srcima onih koji te vide.«

32

www.vedskaakademija.rs 26. PULAST7INO POTOMSTVO Pulastja beše četvrti sin rođen iz Brahminog duha i najčestitiji među njima; svi su ga voleli - i bogovi, i sveti mudraci. On se povuče u pustinju na padini velike planine Meru i tamo se odade surovom podvižništvu. To mesto, gde se nalazilo njegove boravište, cvetno i mirisno, volele su da posećuju i mlade deve, i kćeri mudraca i naga, i apsare. Njihove svirke, pesme i igre narušavali su mir podvžiniku. I jednoga dana razljućen njihovom bezbrižnom veselošću, on izjavi: »Ona koja među vama odsad dođe u moje boravište, začeće plod u svojoj utrobi.« Uplašene tom pretnjom deve napustiše okolinu boravišta, ali jedna među njima, po imenu Ilavila, kći dostojanstvenog pustinjaka iz Sunčevog roda, ne znajući za Pulastjinu pretnju, pojavi se sutradan bez straha. Ali kad ne srete ni jednu svoju drugaricu i kad vide pustu okolinu, Ilavila se veoma začudi. Uto ču glas podvižnika koji je čitao Vede. Istog trena oseti da je zatrudnela i prenerazi se. Potom se vrati kući plačući i sve ispriča ocu. Dosetivši se šta je moglo da se desi, pustinjak pođe Pulastji i reče mu: »Uzmi moju kćer za zenu. Ona će ti biti verni pratilac u tvom podvižništvu.« I Brahmanov sin pristade i uze isposnikovu kćer za ženu. Ona mu je verno služila i on beše zadovoljan njom. Uskoro mu ona rodi sina ' kome dadoše ime Višravas; on postade isto toliko veliki podvižnik kao i njegov otac.

Višravas se oženi sa Devavarninom, kćerkom čuvenog mudraca Bharadvadže, Brihaspatovog sina.

Višravasov i Devavarninin sin beše Kubera,* takođe veliki podvižnik. Sam Brahma, zadovoljan time što se Kubera strogo pridržava svojih surovih zaveta, javi mu se u pratnji nebesnika i nagradi ga. Tvorac vasione učini Kuberu bogom bogatstva i gospodarom jakša,* planinskih duhova koji čuvaju blaga. I još mu Brahma podari čarobne leteće kočije »Pušpaka«, koje su mogle da lete po vazduhu.

Kada se Brahma udalji u pratnji bogova, Kubera se obrati ocu i reče: »O, poštovani, ja sam dobio od Praroditelja željene darove, ali on mi ne pokaza boravište u kome ću živeti i čuvati svoje blago?« Višravas reče: »U Južnom okeanu postoji veliko ostrvo,i na tom ostrvu planina koja se nadnosi nad morem. Na vrhu te planine nalazi se čudesan grad Lanka,* okružen zlatnim zidom. Nekada je on pripadao plemenu rakšasa* - demonima--ljudožderima. Rakšase i jakše još je u samom početku stvaranja stvorio Praroditelj. Oni se rodiše iz njegovih stopa, kao grozomorna i nepobediva stvorenja, kojima je Brahma odredio da budu čuvari prvobitnih voda. Jakši, nad kojima ti je Brahma odredio vlast, behu nekada poslušni bogovima; sada oni čuvaju blaga planina. Rakšasi, pak, svojevoljna i drska plemena, nastaniše se na ostrvu, gde je božanski graditelj Višvakarman,* Dharmijev unuk, podigao za njih Lanku, grad sa zlatnim zidom; oni počeše napadati i same bogove i asure, i toliko su uznemiravali nebesnike svojim napadima da se najzad Višnu na svojoj velikoj ptici Garudi pojavi na ostrvu. U surovoj bici Višna i Garude pobediše rakšase i prognaše ih iz Lanke u podzemni svet. Sada grad Lanka, napušten od prethodnih žitelja, zjapi prazan. Neka tamo bude tvoje boravište.« Tako je Kubera postao gospodar čudesnog grada Lanke na ostrvu u Južnom okeanu.

Vođe rakšasa behu dva brata - Maljavan i Sumalin. Sumalin je imao kćer po imenu Kajkasi, koja po lepoti beše slična Lakšmi. Jednom dok je Sumalin, izišavši iz podzemnog sveta, lutao po zemlji, vide na nebu čarobne kočije »Pušpaka«, a u njima Kuberu, divnog gospodara bogatstva, kako leti kroz vazduh sa Lanke na planinu Meru da poseti očevo boravište. I Sumalinu pade na pamet misao kako da dođe do blaga za rakšase. Po povratku u podzemno carstvo, on pozva Kajkasu i reče joj: »O, kćeri moja, stasala si za udaju. Dosad se još niko nije usudio da prosi tvoju ruku. Sada ti dozvol.javam da odeš iz očevog doma. Pođi na planinu Meru, tamo gde živi veliki podvižnik Višravas, Pulastjin sin, uzmi ga za svoga supruga! « I Sumalinova kći napusti podzemni svet i pojavi se u Višravasovom boravištu u trenutku kada je podvižnik obavljao agnihotru - žrtvu vatri. Ona mu se smerno pokloni i pade ničice pred njim. Začuđeni Višravas je upita: »O, prelepa devojko, ko si ti? I zašto si došla k meni?« Ona odgovori: »Zovem se Kajkasi. A nameru zbog koje sam došla, o veliki podvižniče, sam ćeš pročitati u mom srcu.« Naučen da posmatra, Višravas dopre unutrašnjim pogledom u njenu dušu i reče: »Doznao sam tvoju želju, lepotice.

Ti želiš da imaš porod. Neka bude tako. Ali kako si mi došla u nezgodan čas – onda kada sam prinosio žrtvu vatri - rodićeš decu užasnog lika i grozne naravi.« »Smiluj mi se, mudri podvižniče« - stade ga moliti Kajkasi. - »Ne želim takav porod.« Na to joj Višravas obeća da će joj zato mlađi sin biti čestit i u svemu sličan ocu.

Posle izvesnog vremena Kajkasi rodi sina, strašnog rakšasa, sa deset glava i dvadeset ruku, sa kosom nalik na plamene jezike i sa očnjacima koji su štrčali iz usta. Onog trena kada se on pojavi na svet, pomrači se Sunce na nebu, zemlja se strese i uzburka se okean a krvava kiša pljusnu sa neba na zemlju. Desetoglavog Višravasovog sina nazvaše Ravana. Za njim se rodi strašan džin Kumbhakarna.

33

www.vedskaakademija.rs Treće dete koje Kajkasi rodi beše kći užasnog izgleda i oštrih dugačkih kandži, koju prozvaše Šurpanakha. Kada se na svet pojavi najmlađi Kajkasin sin - Vibhišana, na zemlji procveta cveće i nebeska muzika odjeknu u visini.

Ravana i Kumbhakarna odrastoše u gustoj šumi. Još od malih nogu nanosili su mnogo nevolja i jade ljudima, naročito Kumbhakarna, koji je jurio s kraja na kraj zemlje, ulivajući užas svim živim bićima i proždirući mnoge čestite mudrace. Jednom Kubera, njihov polubrat, na svojoj letećoj kočiji »Pušpaka« poseti boravište svoga oca. Kajkasi ga pokaza sinovima dok je on leteo preko neba i reče: »Gledajte, ono vam je brat po ocu! U punom sjaju slave i moći on vlada bogatim carstvom, dok je vama dopao samo jedan deo. Vi treba da učinite sve da biste mu po moći bili ravni!« Saslušavši majčine reči, sinovi joj obećaše da će joj ispuniti želju. Da bi dostigli moć, oni se izložiše surovom mučenju. Kumbhakarnovo isposništvo je trajalo hiljadu godina: leti je u znoju ležao između dve vatre, a zimi u ledenoj vodi. A Vibhišana pet hiljada godina prestaje na jednoj nozi, opruženih ruku prema nebu, i još pet hiljada godina netremice gledajući u Sunce. Desetoglavi se mučio hiljadu godina i, najzad, poslednja žrtva mu beše to što je na vatri spalio svih svojih deset glava.

Praroditelj se tada javi Ravani, zadovoljan njegovim podvižništvom i reče: »Izaberi sebi dar kakav želiš!« A Ravana odgovori: »Ja želim besmrtnost, jer za živa bića nema na svetu strašnijeg neprijatelja od smrti.« Ali Brahma, mu reče na to: »Besmrtnost ti ne mogu podariti!« Tada Ravana požele: »Neka onda budem nepovrediv .za asure i bogove, za ptice suparne i zmije, za jakše i rakšase. Drugih se bića ne bojim; ljudi su kao travka pred mojom snagom.« »Neka bude kako želiš« - reče Brahma i vrati Ravani glave koje je on prineo na žrtvu; i još ga obdari sposobnošću prerušavanja.

Potom se Brahma obrati Vibhišani: »Zatraži od mene šta god želiš, sine moj, jer sam zadovoljan tobom.« I Vibhišana zažele da mu duša uvek ostane čista i usmerena vrlini i da u svojim postupcima nikada ne skrene sa pravog puia. I Brahma, obradovan time reče: »Neka ti se želja ispuni. Rođen u strašnom rodu rakšasa, ti si ostao čist od greha i zato ti darujem besmrtnost?« Tako Vibhišana, i ne moleći, dobi besmrtnost, koju je tako silno želeo njegov stariji brat.

Kada se Brahma spremao da Kumbhakarni ispuni želju, žitelji neba se sa smerno sklopljenim rukama obratiše Stvoritelju: »O, gospodaru, ne daj dar Kumbhakarni, jer dobro znaš da će ga on zloupotrebiti: Taj bogohulnik je već požderao desetoricu mudraca, i druge pobožne ljude na zemlji.

Koliko će još zla učiniti ako dobije dar od tebe!« Tada Brahma, pre nego što če se javiti Kumbhakarni, posla po njega Sarasvatu, boginju ga= vora i mudrosti, i ona se neprimetno uvuče u njegov grkljan. I kada ga Brahma upita o željenom daru, Kumbhakarna odgovori: »Da zaspim i da prospavam duge godine!« Te reči umesto njega izgovorila je Sarasvati, i Brahma mu bez oklevanja ispuni želju i nestade, a boginja leporečja pođe za njim. A kada je Kumbhakarna do-šao k sebi, shvatio je da su ga bogovi obmanuli. Čim Sumalin doznade da mu je zamisao uspela i da su njegovi rođaci dobili darove od Brahme, podiže se iz podzemnog carstva u pratnji najbližih rakšasa i javi se Desetoglavome. Zagrlivši ga, Sumalin reče: »Veliku si nam radost pričinio, sine moj, dobivši dar od Praroditelja! Sada se možemo vratiti u naše doniove, odakle nasr je izgnao Višnu, a ti ćeš postati gospodar Lanke i proslavićeš pleme rakšasa kome pripadaš i čiji ćeš car odsada biti. Bez sumnje, tvoj brat Kubera neće imati snage da ti se suprotstavi, i ti ćeš oteti od cara sve njegovo blago. »Kako smem da ustanem protiv starijeg brata, koga moram da poštujem kao višeg, kao onog koji je iznad mene?« - prigovori Ravana. -»O, Sumaline, ne priliči ti da tako govoriš! Ali jedan od Sumalinovih savetnika, rakšas po imenu Prahasta, ovako odgovori na ovo: »O, Desetoglavi, nema bratskih osećanja i privrženosti među neprijateljima. Pomisli na to da su asuri i bogovi takođe deca jednog oca, ali da među njima nema mira, i da je beskrajna njihova borba. Zato ti moraš da nas poslušaš.« Ravana prihvati to rekavši: »Neka bude tako!« Ravana posla Prahastu Kuberi naredivši mu da gospodaru blaga prenese poruku: »Grad Lanka kojim ti vladaš pripada rakšasima. Vrati ga njegovim pravim gospodarima, tako ćeš postupiti pravedno i zaslužićeš moju zahvalnost.« Prahasta pođe u Lanku i, kad stade pred Kuberu, predade mu bratovljeve reči. Kubera na to odgovori: »O, rakšase, prenesi bratu da je ovaj predivan grad bio napušten pre nego što sam ga dobio od oca. Neka moj brat Ravana dođe da zajedno vladamo Lankom.« Kubera tako odgovori glasniku i pusti ga, a onda požuri ocu da mu ispriča šta Ravana od njega zahteva. Višravas mu reče: »Sine moj, ne uplići se u spor sa tim zlotvorom. Ja sam već govorio s njim i korio sam ga zbog grešnog ponašanja. Brahmin dar ga je ispunio taštinom. Pođi na sever, u planine.

Neka tvoje boravište bude na vrhu Kajlase,* u prelepom i cvetnom predelu gde nalaze svoje utočište i gde provode dane u radosnim svetkovinama i igrama gandharvi, apsare, nagi, i kinari,* divni svirači sa

34

www.vedskaakademija.rs konjskim glavama.« , Poslušavši očev savet, Kubera zajedno sa svojim ženama, sinovima, savetnicima i sa svim svojim rođacima i podanicima, napusti Lanku i udalji se na sever, na Kajlasu. Ravana, pak, presrećan, zauze predivnu Lanku zajedno sa rakšasima, koji ga proglasiše svojim carem. Svirepi i ratoborni rakšasi preseliše se iz podzemnog carstva na Lanku, u Ravanino- carstvo, a rakšasi mirne prirode, oni koji slede puteve vrline, zajedno sa jakšima stadoše pod Kiuberinu vlast.

27. VARUNINO I UTATHIJEVO SUPARNIŠTVO Bhadra, kći Some, boga Meseca, beše najlepša žena u sva tri sveta. Otac i ded htedoše da je udaju za velikog mudraca Utathju, Angirasovog sina. Atri, Somin otac i Angirasov brat, pozva u svoj dom mudrog Utathju i dade mu za ženu svoju unuku. Međutim, Varuna, bog okeana, odavno je voleo prelepu Sominu kćer te je sanjao o tome kako da dođe do nje. I, jednoga dana došavši u šumu, gde se nalazilo Utathijevo pustinjsko boravište, Varuna ugrabi Bhadru dok se kupala u vodama reke Jamune. On je odvede na morsko dno, u svoj predivan dvorac ukrašen skupocenim kamenjem i biserima.

Saznavši za otmicu žene, Utathja posla Varuni nebeskog mudraca Naradu, glasnika bogova i vojskovođu gandharva. Narada siđe u podzemno carstvo i stade pred bogom okeana. »O, Varuno, ti si čuvar sveta, a ne rušilac!« - reče on. - »Zašto si oteo ženu mudrom Utathji kome su je po zakonu dali njeni otac i deda? Moraš odmah da je vratiš!« Ali Varuna odgovori: »Ja je volim i ne mogu da se rastanem od nje. A ti se smesta gubi odavde!« I, uhvativši Naradu za gušu, izbaci ga iz svoga doma.

Narada se vrati Utathji i snužedno reče: »Varuna neće da ti vrati ženu. Izbacio me je iz kuće. Zato je, o, veliki podvižniče, vrati sam kako znaš i umeš! « Na ove Naradine reči Utathju obuze srdžba. On se obrati svetoj reci Sarasvati* sa željom da prestane da se uliva u okean i da nestane u pustinjskom pesku. I snagom njegovog podvižništva Sarasvati nestade u pesku pustinje na svom putu za okean, i mnoge druge reke, koje su ustremile svoje vode prema zapadu, presahnuše, ne stigoše do okeana i prestadoše da ga snabdevaju vodom. I još, Utathja naredi zemlji da na onim mestima gde su ranije bila prostrana jezera - postane kopno. I snagom svog podvižništva on osuši čak i veliki okean. Pod pritiskom tih nevolja Varuna, gospodar voda, se snuždi. On je dugo uspevao da im odoleva, ali kada ostade i bez poslednjih poseda, pokori se i Angirasu odvede prelepu Bhadru. Tako Utathja dobi natrag svoju ženu, i presrećan vrati Varuni njegove vode.

Samo reka Sarasvati od toga doba više ne stiže do okeana. Uz put, postavši plitka, ona završava svoj put u pustinji.

28. LEGENDA O RURU Jednom je car gandharva Višvavasu sreo prelepu apsaru Menaku,* i oni se zavoleše. Njihova veza beše srećna i, kada dođe određeno vreme, Menaka rodi devojčicu neobične lepote, ali ostavi novorođenu kćer na obali reke, nedaleko od šumskog boravišta pustinjaka Sthulakeše. Sthulakeša vide na obalskom pesku ostavljeno dete i, sažalivši se, odnese ga u svoje boravište, gde ga i odnegova. Kada Menakina kći poraste, glas o njenoj lep.oti i vrlinama prenese se na sve strane. Razborita i krotka, ona je radovala srce svetog podvižnika svojom mladom lepotom i dobrom naravi, i zato joj on dade ime Pramadvara, Ona koja daruje radost.

Jednom je u tom boravištu ugleda plemeniti Ruru, Pramatov sin, unuk velikog mudraca Čjavana i Sukanje. On zavole divnu devu svim srcem. O svojoj ljubavi Ruru ispriča ocu, pobožnom Pramatiju, i ovaj ode Sthulakeši da zaprosi Pramadvaru za Ruru. Sthulakeša s radošću pristade, i roditelji dadoše svoj pristanak.

Kratko vreme pre svadbe Pramadvara se igrala u šumi sa svojim drugaricama i, skakućući, ne primeti zmiju, koja je sklupčana u prstenove spavala ispod drveta, i nagazi je. Zmija istog trena zari svoje otrovne zube u nogu bezbrižne Pramadvare, i devojka pade na zemlju bez znaka života. Ali i mrtva ona beše lepa, lepša nego ikad.

Sthulakeša je nađe u šumi gde nepokretna leži opružena na zemlji, slična iskidanom cvetu ljiljana.

Dođoše i drugi pustinjaci i žitelji šume i gorko zaplakaše nad njenim ohlađenim telom; a Ruru se, nemajući snage da podnese tugu, udalji u gustu šumu. Lutao je šumom, gonjen tugom koja mu je pritiskala dušu, dok mu je srce ostalo pokraj mrtve Pramadvare. »O, presvetli bogovi« - uzviknu Ruru -»smrt mi je uzela nevestu uoči same svadbe. Umrla je od

35

www.vedskaakademija.rs ujeda zmije i sad leži nepokretna na zemlji. Od malih nogu nisam skrenuo sa puta vrlina. Zar nisam zaslužio nagradu? O, svemogući bogovi, vratite mi oprelepu Pramadvaru! « Bogove ganu Rurova tuga i poslaše mu svog glasnika. »O, Ruru, uzalud jadikuješ i plačeš« - reče mu nebeski glasnik. - »Smrtnik ima samo jedan život, i ako je on odleteo, rečima nećeš olakšati bol. Ali postoji jedan način koji su odredili bogovi. Ako se odvažiš da mu pribegneš, vratišeć svoju Pramadvaru. Daj joj polovinu svoga života, i ona će vaskrsnuti iz mrtvih! « »O, najbolji među glasnicima neba« - odgovori mu Ruru - »ja s radošću dajem polovinu svoga života Pramadvari. Samo neka mi se voljena vrati lepa kao što je i bila!« Jedva da on izgovori te reči, a njegova voljena, kao da se probudila iz dubokog sna, skoči sa zemlje na veliku radost i njenog poočima, i Rura, i Pramate, i svih pustinjaka i žitelja šume. Bog Jama je vratio život Rurinoj nevesti, ali život Pramatinog sina odsad beše prepolovljen.

Povoljnog dana prirediše svadbu Ruri i Pramadvari, i oni su se dugo naslađivali životom, želeći jedno drugom dobro i sreću. Ali, povrativši voljenu tako visokom cenom, Ruru se od toga doba zavetova da će ubijati zmije. I on ih je ubijao sa velikim besom svuda, gde god bi ih video.

Jednom on vide u šumi neotrovnu zmiju dundubhu* i već zamahnu teškim štapom da je ubije, kada ga zmija stade moliti da je poštedi. »Zašto hoćeš da me ubiješ kada je ne činim zlo ljudima?« reče zmija. -»Ti ne treba da ubijaš bežopasne dundubhe samo zato što su one po izgledu i mirisu slične otrovnim gmizavcima.« I zmija ispriča Ruri da je ona nekada bila čovek i čestit mudrac, koji je živeo u svome šumskom boravištu sa svojim drugom pustinjakom. Jednom mu pade na pamet da se našali s njima, pa napravi zmiju od trave da ga uplaši. I ovaj se tako prepade, kad je vide, da se od straha obeznani, ali čim se povrati, u .gnevu prokle nerazumnog druga: »Da bi me uplašio, stvorio si zmiju bez otrova; zato želim da se i ti pretvoriš u zmiju neotrovnicu! « Malo potom, kad mu prođe prvi bes, dodade: »Kada sretneš plemenitog pustinjaka Ruru, Pramatinog sina; izbavićeš se od prokletstva!n Pošto zmija dundubha ispriča to Ruri, prokletstvo spade sa njega i on ponovo dobi svoj pređašnji lik i reče: rO, pobožni pustinjače, ostavi se ubijanja zmija! Brahman ne sme da ubija. Njegov najviši zakon treba da bude nepričinjavanje zla živim bićima. Poslušaj me!u I ove mudračeve reči ubediše Ruru i on od toga dana prestade da ubija zmije.

29. ČUVARI SVETA*.

Posle svrgnuča Nahuše sa nebeskog prestola bogovi Jama, Varuna* i ostali koji su pomagali Indri da se vrati iz progonstva, podeliše s njim vlast nad vasionom. Brahma ih učini čuvarima sveta, gospodarima strana sveta.

Indri on dariva vlast nad Istokom, zemljom bogova. Od toga doba Istok čuva Ajravata, beli Indrin slon, glavni među zemaljskim slonovima-dignagima*; ogromni kao planine, sa po četiri kljove, ti slonovi sa četiri strane drže zerrilju. Indra vlada istočnom stranom zajedno sa sedam mudraca, i služe mu bogovi Aditju, apsare i gandharvi, sidhi* - bezgrešni žitelji nebeske visine, planete, i zvezde, i žrtvene vatre, vetrovi i oblaci, sveti pustinjaci i čestiti carevi koji su izvršili obred radžasuje*.

Jama od toga doba vlada Jugom, zemljom predaka. Tamo, iza kraja zemlje, obmotano tamom, nalazi se njegovo boravište. Put u Pitriloku* - Svet predaka - čuvaju dva strašna šarena i četvorooka psa Šarbara*, Saramovi potomci. Jamini posedi su mračni kao divlje džungle. Drveće tamo ne daje senku, tamo nema vode, nema mesta za odmor, jedino duše čestitih u njima nalaze olakšanje. Jami pripadaju užasni hadovi duboko pod zemljom, u svetu Rasatala*, koji se nalazi ispod sedam podzemnih svetova.

Tamo teče krvava i vatrena reka Vajtarani*, i tamo odlaze duše onih koji su učinili teške grehove na zemlji. Jamini doušnici, svedoci zlih dela učinjenih na zemlji su: Sunce, Mesec, Vetar, Vatra i Voda. Duše umrlih u Jamino carstvo, po koje ih šalje njihov gospodar, unose njegove sluge strašnog izgleda, crvene kose, oštrih ušiju i širokih čeljusti - kinkari, odeveni u crno.

Ali Jamin zlatan dvorac, koji je sagradio božanski graditelj Višvakarman, predivan je i pun blaga, i u njemu duše pravednih doživljavaju blaženstvo, naslađujući svoj sluh horovima gandharva i apsara.

Jama, car pravednosti i sudija, gospodar kažnjeničkog žezla, sa svojom ženom Dhumornom, Dakšijevom kćeri, vlada carstvom predaka i Smrću. Jamin slon - Mahapadma - čuva Jug. Varuni pripada Zapad. On vlada u prelepom belom dvorcu koji je Višvakarman podigao na dnu okeana. Taj dvorac je okružen divnim vrtovima, na čijem drveću raste drago kamenje i pevaju ptice

36

www.vedskaakademija.rs neviđene lepote. Tamo nikada nije ni mnogo hladno ni mnogo toplo. U Varunino carstvo odlaze asuri poginuli u bitkama. Jama ih je nekada zarobio i dao ih bogu okeana; od toga doba demoni, posle smrti, odlaze Varuni, kao ljudi - u Jamino ili Indrino carstvo. Varuna sudi demonima i kažnjava ih za učinjene grehove kao što to čini Jama sa ljudima.

Varuna sedi na prestolu u svom dvorcu sa svojom ženom Sidhi* - Ušanasovom kćeri, okružen mmoštvom Dajteja i Danava, morskim čudovištima - makarima i timingalima*. Okružuju ga još i četiri okeana, reke, izvori i jezera. Varunin slon - Vamana - čuva Zapad.

Severom vlada Kubera, car careva, gospodar blaga i zapovednik jakša. Kuberino boravište je predivan grad Alaka okružen cvetnim vrtovima i šumama. Tamo su reke i jezera puni zlatnih lotosa, a jata labudova sleću na njihove vode, dok obalama lutaju divlji sloilovi, antilope, bivoli, medvedi i svakakvo drugo zverinje. Kuberine posede pune blaga čuvaju svirepi jakši, rakšasi i kinari. Osim toga, on vlada i nad užasnim demonima najritima, koje je rodilo zloslutno božanstvo Niriti, Razaranje. Čarobne kočie vuku guhjaki - polukonji, poluptice. Kuberin slon - Sarvabhauma - čuva severni kraj zemlje.

Kuberin dvorac koji je podigao Višvakarman sličan je belom oblaku, oivičen zlatom, i kao da lebdi u vazduhu iznad planina. Tamo Kuberu, sa njegovom suprugom Ridhom, Izobiljem, okružuju jakši, guhjaki, rakšasi i vidjadhari* - prelepi duhovi planinskih šuma. Oko njegovog prestola uzdižu se planine sa glavnom planinom Meru. Tamo ga posećuju bogovi; a gandharvi, apsare i kinari uveseljavaju okupljene pesmom, muzikom i igrama. Kubera sa svojim drugom Indrom vlada Severom i Istokom, i obojici im pripada nebeska šuma Nandana.

Veliki bog Šiva, koji boravi tamo, na Severu, u planinama Himalaja - takođe je Kuberin prijatelj.

Priča se da je jednom Kubera sreo Šivu sa njegovom suprugom Umom, prelepom Himavatinom* kćerkom i drsko je pogledao levim okom. Istog trena oko mu požute od boginjinog gneva i Kubera postade jednooki. Posle toga osam stoleća provede u surovom kajanju, te mu se Šiva smilostivi, oprosti mu i tako postadoše prijatelji.

Brahma odredi čuvare i spojnim stranama sveta. Čuvar severoistoka postade bog Meseca Soma, jugoistoka - bog Sunca Surja, jugozapada - bog vatre Agni, severozapada - Vaju, bog vetra.

30. LEGENDA O AURVI Nekada je car Kritavirja, Jaduov potomak, obavio veliko prinošenje žrtve, na kome su žreci bili mudri brahmani iz roda Bhrigu, poznavaoci svetih obreda. Po završenom prinošenju žrtve darežljivi car nagradi sve žrece toga roda ogromnim blagom. Otada prođe mnogo godina i car Kritavirja umre. I dođe vreme kada se Kritavirjinim potomcima potpuno isprazni riznica i oni zapadoše u veliku oskudicu. Tada, setivši se darežljivosti svoga pretka, koji je darivao žrece, obratiše se brahmanima iz roda Bhrigu za pomoć. A oni su ili zakopali svoja blaga u zemlji ili st~ ih podelili lutajućim pustinjacima, te kada im dođoše kšatriji, Kritavirjini potomci, brahmani ih stadoše uveravati da je Bhrigov rod odavno osiromašio i da je izgubio sve što je nekada dobio.

Ali jednom jedan kšatrij poče da kopa zemlju u predelu boravišta nekog Bhrigovog potomka i otkri u zemlji blago koje je sakrio vlasnik. Tada se kšatriji iz Kritavijinog roda dosetiše da su obmanuti, pa počeše nemilosrdno ubijati sve brahmane koji su pripadali Bhrigovom rodu. U toj svoj jarosti obiđoše celu zemlju, ubijajući Bhargave, pri tom ne štedeći ni malu decu ni decu u utrobama brahmanskih žena.

Videvši to, žene brahmana iz Bhrigovog roda u strahu stadoše bežati u severne planine. Jedna od njih, koja se krila na planini Himavati, da bi produžila rod svoga supruga, sakri plod u svom bedru.

Kšatriji, goneći žene Bhargava, stigoše do Himavate i tu spaziše brahmanku. Jurnuše na nju, ali tog trenutka, rasporivši majčino bedro, pojavi se na svet njen sin, koji je sijao jače od podnevnog sunca i tim svojim nepodnošljivim bleskom oslepi kšatrije.

Oslepljeni, oni stadoše lutati po planinskim klancima, i mučeni strahom i patnjom jer nisu mogli da nađu put. Tada se obratiše brahmanki, moleći je da im se smiluje i vrati im vid. Ona im reče: »O, kšatriji ja vas nisam lišila vida, i nisam gnevna na vas. Oslepio vas je moj sin koji se rodio iz mog bedra, sveteći se za prolivenu krv svojih rođaka, zato njega molite, da vam se smiluje!« I kšatriji padoše pred noge onoga koji se rodio iz bedra i stadoše ga moliti da im vrati vid. On im se smilova i povrati svetlost njihovim očima. Kšatriji se onda vratiše u svoje carstvo, obećavši da ubuduće neče činiti zlodela. Ali kada Bhrigov potomak odraste, on odluči da se osveti za smrt svojih rođaka.

Njega prozvaše Aurva, što znači Rođen iz bedra. On postade veliki mudrac i predade se surovom mučenju tela radi ispunjenja svoga zaveta i odluči da se ne sveti samo kšatrijima iz Kritavirjinog roda,

37

www.vedskaakademija.rs koji su istrebili potomke velikog Bhrige, već i celom svetu, koji je dopustio takvo zlodelo. On reši da uništi vasionu, spalivši je vatrom, nastalom od njegovog velikog podvižništva.

Tada mu se njegovi ubijeni rođaci javiše iz sveta predaka i stadoše ga moliti da ne čini to. »Ovakva sudbina, koja tias je zadesila, bila je ranije određena!« - rekoše mu oni. - »Mi smo sarni želeli smrt i zato se nismo protivili svojim ubicama. O, veliki podvižniče, ne treba da se ljutiš na svet! To što si namislio, neprijatno nam je. Stišaj vatru svoga gneva i od nje poštedi svet!« Aurva im na to uzvrati: »Ali, preci, moj zavet ne može ostati uzaludan! Ljudi i bogovi su dozvolili istrebljenje Bhrigovih potomaka, ubijanje nevinih žena i dece i oni za to moraju da iskuse kaznu! Zlo se umnožava ako ostane nekažnjeno. I ako onaj ko je u stanju da kazni zlo, znajući za njega, to ne učini, sam će postati saučesnik. Ta strašna vatra nastala od . mog podvižništva i mog pravednog gneva, spaliće i mene samog ako je sputam!« Tada mu preci rekoše: »Tu vatru, koja je spremna da u prah pretvori vasionu, pusti u vodu, iz koje je nastao svet i na kojoj on počiva. Neka se ona krije na dnu okeana, gutajući vodu, dok ne dođe vreme propasti vasione. Tada će ona izbiti napolje i progutati svetove.« Aurva tako i uradi. Pusti vatru svoga gneva u okean, gde se ova pretvori u veliku konjsku glavu. I sve do današnjeg dana na najudaljenijem kraju okeana, na strašnoj dubini krije se Vadavamukha*, Kobilja čeljust, koja guta vodu. To je vasionska vatra, koja će izbiti napolje u trenutku smaka sveta i sve će uništiti.

31. LEGENDA O CARU MARUTI Brihaspati, Angirasov sin, imao je mlađeg brata po imenu Samvarta, koji mu beše ravan i po mudrosti i po pobožnosti i sa kojim se večno nadmetao u veštini vradžbina i vršenju obreda. Brihaspati nije voleo mlađeg brata i stalno ga je proganjao i vređao. I, tako, ne izdržavši to proganjanje i uvrede, Samvarta ode iz očeve kuće, napustivši sve svoje dobro, i udalji se u šumu,.gde je i živeo kao nag pustinjak pod otvorenim nebom, odričući se sveta.

U to vreme na zemlji je živeo moćni car po imenu Maruta, koji je, vodio poreklo od Nedišthe, osmog Manuovog sina. Moć i snaga cara Marute behu bezgranični, i i on »a7va samog Indru, gospodara bogova. Ni veliki Indra, pobednik strašnih asura, nije mogao da savlada gospodara Marutu, čestitog i obdarenog svim vrlinama.

Jednom car Maruta namisli da obavi svečano prinošenje žrtve i da za vršenje obreda pozove Brihaspatu, jer su Angirasi bili nasledni žreci u rodu Nedišthe, Manuovog sina. Kada Indra saznade za Marutinu zamisao, reče Brihaspati: »Ako mi želiš dobro, ne vrši obred za Marutu, jer sada si ti moj žrec.

Ja vladam trima carstvima, a Maruta samo jednim, i to na zemlji. Ti si vrhovni žrec i učitelj bogova. Zar se možeš toliko poniziti da ispunjavaš naredbe smrtnog cara? Biraj - hoćeš li biti moj žrec ili Marutin.« I Brihaspati, razmislivši, obeća Indri da će ostati žrec bogova i da neće vršiti obrede za Marutu.

I kada se Maruta obrati Brihaspati s molbom za obavljanje svečanog prinošenja, žrtve, učitelj bogova ga odbi. Zbunjen i ogorčen, Maruta se vrati u svoje carstvo, ne znajući šta da radi, jer sve već beše spremno da obred vrši Angirasov sin. Uz put srete božanskog mudraca Naradu, i ovaj ga upita: »O, slavni care, šta je to s tobom te si tako snužden? Reci mi šta ti remeti mir? Možda mogu da ti pomognem?« I Maruta mu ispriča o zamišljenom prinošenju žrtve i o Brihaspatovom odbijanju. Na to će Narada: »Brihaspata ima mlađeg brata po imenu Samvarta, koji ni najmanje ne zaostaje za njim u poznavanju obreda. Sada on luta zemljom kao nag pustinjak, odrekao se svetovnih radosti i zapanjuje smrtnike svojim divljom i bezumnom pojavom. Ali on može da obavi nošenje žrtve za tebe ako ga na to nagovoriš.« - »A gde da ga nađem?« - upita Maruta. Narada reče: »Sada on ide prema gradu Benaresu kao su- manuta skitnica. Pođi tamo, i kraj gradske kapi'e položi mrtvo telo. I znaj, Samvarta je onaj koji će, kad ga vidi, okrenuti od njega glavu. Pođi za njim i, kada se nađete na mestu gde nema ljudi, priđi mu i zamoli ga da ti obavi obred. A ako te on upita ko ti je rekao za njega, slobodno mu reci da sam ja to učinio, ali mu ne reci gde boravim. Kaži mu da sam se posle razgovora s tobom popeo na posmrtnu lomaču.« Car Maruta učlni sve onako kako ga je savetovao mudri Narada. Pođe u Benares i tamo, kraj gradske kapije, položi mrtvo telo. Uskoro primeti namernika u liku sumanutog starca koji se, kad vide mrtvaca, okrete od grada. Maruta pođe za njim smerno sklopljenih ruku, i tako oni stigoše do nekakvog pustog mesta. Tamo se Samvarta okrete caru i, sipajući mu pogrde u lice, stade bacati na njega blato i pepeo. Ali Maruta je pokorno podnosio sve uvrede i, ne odustajući, išao za suludom skitnicom. Najzad, prešavši dug put, oni se približiše visokoj smokvi, i Samvarta sede u njenu senku da se odrnori.

38

www.vedskaakademija.rs Bacivši na cara mrki pogled, upita ga: »Kako si me pronašao? Ko ti je rekao za mene? Ako mi kažeš istinu, želje će ti se ispuniti, ako li izgovoriš laž, glava će ti se razleteti na hiljadu komada!« Maruta odgovori sa poštovanjem: »Sreo sam na putu mudrog Naradu i on mi reče da si ti Angirasov sin, bivši žrec našeg roda, i ja pođoh da te nađem.« - »A gde sada boravi Narada?« - upita Samvarta i car odgovori da je po završetku njihovog razgovora Narada ušao u vatru posmrtne lomače. »Narada mi je rekao da ti možeš za mene obaviti veliki obred« - reče car. Samvarta, zadovoljan, odgovori: »Ja odista mogu da obavim veliki obred.« Potom ga obuze takva mahnitost da ponovo poče zasipati cara Marutu pogrdama, pitajući ga: »zašto si me tražio? Zar ne vidiš da mi se razum pomračuje i da činim. besmislice?« Samvarta još reče: »Moj brat Brihaspati, učitelj bogova, može za tebe da izvrši obrede, idi k njemu.« Maruta mu na to ispriča kako je on već molio Brihaspatu i kako ga je ovaj odbio. »On me nije odbio zbog nekog učinjenog greha, jer ja nikada ništa nisam skrivio, ni pred njim ni pred bogovima« reče Maruta. - »Više ga neću moliti.« Tada mu Samvarta reče: »O, care, ja ti mogu ispuniti sve što hoćeš, samo ako slušaš moje savete.

Ali pomisli na to da će se Brihaspata i gospodar nebeskog carstva strašno razbesneti kada doznaju za naš dogovor. Kada doznaju da si mene pozvao da budem vrhovni žrec na svečanom prinošenju žrtve, učiniće sve da ti naude. Zato mi obećaj da ćeš biti čvrst u svojoj odluci, i onda ću ti pomoći. Ako se pokolebaš, pretvoriću u pepeo i tebe i ceo tvoj rod!a I Maruta obeća: »Ako te napuštim, neka nikada ne stignem u blaženo boravište pravednih!

Angirasov sin tada reče: »Čuj me, care, reći ću ti šta treba da uradiš. Na severu u planinama Himalaja uzdiže se visok vrh koji se zove Mundžavat. Tamo obavlja veliko podvižništvo Šiva, suprug pr.elepe kćeri planina. Njega zajedno sa Umom okružuje mnoštvo duhova, tamo dolaze da mu odaju poštovanje njegovi bogovi Aditji i Vasu, Jama i Ašvini, Kubera, jakši, gandharvi, apsare i nebeski mudraci. Tamo, na planini koja se preliva u zracima jutarnjeg sunca, Šiva prekida svoje podvižništvo da se razonodi u igri sa neobuzdanim Kuberinim slugama, divljeg i zlog lika. Tamo sunce ne peče, i ne duva hladan vetar, i žitelje tog kraja ne muče ni glad ni žeđ, ni starost ni smrt. Nedra planine kriju u sebi Kuberina blaga, na čijim padinama svetlucaju zlatonosna polja, obasjana sunčevim zracima, dok ih strašna straža boga bogatstva čuva od nezvanih došljaka. Idi tamo, o, care i ukaži poštovanje velikom Šivi, pomenuvši mu sva njegova mnogobrojna imena*: Rudra, Šarva, Šankara, Pašupati, Mahadeva, Hara, Išana i sva druga. I tada će ti biti dozvoljen pristup do Kuberinog zlata, od koga treba napraviti ćupove za naše prinošenje žrtve.« I car Maruta učini sve onako kako mu je rekao Samvarta, i dobi Kuberino zlato. Čuvši za taj uspeh cara Marute, kao i to da će veliko prinošenje žrtve učiniti Samvarta, Brihaspati se duboko rastuži i pomisli da će Maruta svojom moći prevazići i same bogove, a da će njegov žrec dobiti golemo bogatstvo i steći ogromnu slavu. Misao o tome tako je mučila učitelja bogova da on poblede i u licu se izduži; Indra zapazi njegov tužan izgled i upita ga šta je uzrok njegove tuge. »Maruta se sprema da izvrši veliko prinošenje žrtve, i moj brat Samvarta će biti njegov vrhovni žrec« - odgovori Brihaspati.

- »Kakve veze to ima s tobom?« - upita ga Indra. - »Ti si postao žrec nebesnika i uzdigao si se do sveta gde nema ni starosti ni smrti. Šta može da ti učini Samvarta?« - »Uspeh suparnika uvek ranjava srce« odgovori Brihaspati. - »Pa i ti iz istog razloga vodiš beskrajan rat sa asurima i ubijaš svakog ko se malo uzdigne. Meni je nepodnošljiva i sama pomisao o uzdizanju moga brata. O, Indro, ne dozvoli da se to prinošenje žrtve obavi!« Tada Indra posla caru Maruti boga Agnu: »Reci caru da on radi izvršenja obreda pozove Brihaspatu, a ja ću ga za to učiniti besmrtnim!« Bog vatre pođe da ispuni Indrinu poruku i, sa hukom spaljujući šume, na svom putu stiže caru Maruti. Car ga dočeka sa rečima: »Srećan sam što je danas u moje dvore došao sam bog vatre!« Potom on prinese gostu počasni napitak i vodu za pranje nogu, a Agni mu prenese Indrine reči: »Neka Brihaspati obav'i za tebe to prinošenje žrtve, a car bogova će te zbog toga izbaviti od strašne starosti i smrti.« Ali Maruti odgovori: »Ako sada Brihaspati obavlja obrede za gospodare nebeskog carstva, kako može biti i žrec smrtnom caru? Brahman Samvarta će za mene izvršiti taj obred.« A Samvarta reče: »Odlazi, Agni, i više se ne vraćaj da caru Maruti predložiš Brihaspatija za žreca ili ću te spržiti plamenom svoga pogleda!« Agni se, prestrašen, udalji.

Kada Indra sazna da Maruta nije prihvatio njegovu ponudu, reče: »O, Agni, idi opet caru Maruti i reci mu da ću ga ubiti svojom vadžrom ako ne pozove Brihaspatu da obavi obred.« Ali Agni ne htede da ide ponovo. »O, Šakri, pošalji nekog drugog« - reče on. - »Bojim se da se vra- , tim sa takvom porukom. Ne treba srditi moćne žrece. Seti se šta se izrodilo iz toga kada si svojom vadžrom hteo da ubiješ Čjavanu.« »Istina, velika je moć brahmana« - reče Indra - »ali ja neću da podnosim drskost tog zemaljskog cara.« I on se obrati Dhritaraštri, jednom od vođa gandharva, i reče mu da pođe i prenese

39

www.vedskaakademija.rs njegovu poruku Maruti.

Vođa gandharva ode Maruti i predade mu naredbu cara bogova: »Ako ti ne uzmeš Brihaspatu, Indra će te ubiti svojim strašnim oružjem.« Ali Maruta mu odgovori: »O, Dhritaraštro, prenesi caru bogova da nema većeg greha od izdaje prijatelja. Ja sam obećao Samvarti da će . on biti moj žrec na tom prinošenju žrtve i održaću reč. A Brihaspati neka vrši obrede za nebesnika.« -»Čuvaj se, care« odgovori mu gandharva. - »Čuješ li grmljavinu, čuješ li kako nebom odjekuje strašan Indrin glas?

Pomisli na svoju sreću, sad je trenutak za to.« Tada se Maruta, uzbuđen, obrati Samvarti: »Odista, na nebu se skupljaju oblaci. To je znak da dolazi moćni Indra. Zaštitime od njegovog gneva o, najbolji među brahmanima! Gledaj kako mi sluge drhte od straha.« »Ne boj se, care!« - odgovori Samvarta. - »Budi spokojan, moje će te čarolije sačuvati od svake opasnosti. Neka blešte munje, neka besni vetar, neka Indra šalje pljuskove na zemlju, ja ću ti ispuniti sve što zaželiš, i niko me ne može sprečiti u tome.« Maruta mu tada reče: »Ako ti možeš da ispuniš svaku moju želju, učini tako da se za vreme mog prinošenja žrtve lično pojavi Indra i primi od mene ponuđeni deo. Neka dođu i ostali bogovi da bi uzeli svoj deo u prolivanju some.« »O, gospodaru, ja sam već snagom svoje vradžbine pozvao Indru da prisustvuje prinošenju žrtve« - odgovori mu Samvarta. -»Gledaj, evo on već juri ovamo na svojim kočijama u pratnji ostalih bogova!« I car bogova pojavi se na svojim kočijama kraj žrtvenika, gde je Samvarta obavljao obred za cara Marutu, i primi svoj deo žrtve. Maruta i Samvarta mu se pokloniše i s poštovanjem pozdraviše i njega i ostale bogove, koji su radi toga velikog obreda sa neba sišli na zemlju. Indra blagonaklono primi njihove pozdrave i izjavi da se više ne ljuti ria Marutu zbog njegovog prinošenja žrtve. Tada Samvarta,predloži Indri da ubuduće on sam odlučuje o obredu i svakom bogu odredi njegov udeo. Tako se Marutino prinošenje žrtve obavi svečano i sa velikim slavljem u prisustvu bogova, na čelu sa Indrom, gandharvima, apsarama, i svetim mudracima. Car bogova je lično pomagao obavljanju obreda i prvi je probao somu, a za njim to učiniše i ostali besmrtnici. Po završetku svečanosti, zadovoljni bogovi se udaljiše u svoje nebesko carstvo, a car Maruta dariva sve brahmane gomilom zlata. I još dugo godina posle toga srećno je vladao zemljom, dok su se podanici i u njegovom carstvu naslađivali mirom, srećom, i milošću bogova.

32. NAJEZDA RAKŠASA NA SEVER Jednoga dana dok je Ravana, car rakšasa, lovio u šumi nedaleko od Lanke, svog boravišta, srete asurskog graditelja Maju, koji je putovao po svetu sa svojom kćerkom, prelepom Mandodarom. »Ko si ti?« - upita ga car rakšasa - »Šta radiš ovde u ovoj pustoj šumi, gde ne žive ni ljudi ni jeleni? I ko je ta deva sa očima gazele?« Ditin sin odgovori: »Ja sam Maja, a supruga mi beše prelepa apsara Hema. S njom sa proživeo hiljadu godina, i bejah joj odan, i voleh je svim srcem. Ali evo ima četrnaest godina kako je otišla na nebo, povinujući se volji bogova, i ne vrati mi se sve do današnjeg dana. Ja podigoh sebi dvorac na pustom mestu, ukrašen dragim kamenjem, i živim tamo usamljeno, tugujući zbog rastanka sa voljenom. Samo mi je kćer ostala od nje, i eto, tako krenuh sa njom na put u želji da joj nađem muža. Pravo govoreći, nesreća je biti otac neudate kćeri, jer postoji opasnost da se rod njenog oca i rod njene majke ugase bez potomstva.« Ispričavši to Ravani, Maja upita: »A sad mi reci, sine, ko si ti i iz kog si roda?« A ovaj odgovori: »Ja sam Ravana, moj otac je veliki podvižnik Višravas, sin Pulastje, četvrtog Brahminog sina.« Čuvši takav odgovor, Maja se obradova i, osećajući poštovanje prema Ravaninom rodu, ponudi mu kćer za ženu. Tako Ravana uze prelepu Mandodaru za ženu i povede je sa sobom na Lanku. Tamo, po isteku određenog vremena ona mu rodi snažnog sina, koji se pojavi na svet sa gromoglasnim krikom,. od koga se strese celo ostrvo Lanka sa svim planinama i šumama na njemu.

Zbog toga ga prozvaše Meghanada - Gromoglasni.

Za to vreme Kumbhakarna, Ravanin brat, zapade u dubok san, san koji je po želji bogova isprosila za njega od Brahme mudra Sarasvati. Pošto Ravana smesti usnulog brata u prostranu pećinu blizu grada Lanke, plamteći od gneva, odluči da se sam osveti nebesnicima, koji su obmanuli njegovog brata. U pogodan čas on sakupi vojsku rakšasa i krenu s njom u najezdu. Najpre upade u severne planine i tamo uništi mnoge božanske šume. Potom stiže do nebeske šume Nandane, koja je pripadala Indri i Kuberi, pa i nju uništi. Opustošivši cvetne predele i poubijavši mnoge gandharve, jakše i svete mudrace, Ravana se vrati u Lanku.

40

www.vedskaakademija.rs Saznavši za pustošenje, koje su učinili rakšasi na njegovim posedima, Kubera se duboko rastuži i posla bratu glasnika na Lanku sa porukom: »Zašto si mi pričinio zlo? Zašto si uništio božanske šume i poubijao svete mudrace? Čuvaj se! Bogovi, razgnevljeni tvojim bezbožničkim postupcima, spremni su da te kazne. Dok još nije kasno, predomisli se i ubuduće se uzdržavaj od z1odela! « Ravana, saslušavši glasnika, besno reče: »Dosad sam mislio da poštedim svoga brata, ali on je sam svojom drskošću navukao na sebe nesreću. Smrt njemu, i svim čuvarima sveta i tebi, takođe, drski glasniče! « On to reče, pa istog trena raskomada Kuberinog glasnika, i rakšasi koji su se okupili oko Ravaninog prestola odmah ga požderaše.

Ravana ponovo okupi vojsku, pa u pratnji svojih vernih savetnika Prahaste i drugih, užurbano krenu prema planini Kajlasi, prolazeći na svom putu gradove, reke, brda i šume. Cuvši da se on približava, Kubera mu posla u susret vojsku svojih jakša. Velika vojska jakša jurnu sa svih strana na Ravanu i njegove ratnike - svaki od savetnika Desetoglavog borio se sa hiljadu neprijatelja. Jakši sručiše na Ravanu udarce teških buzdovana i mačeva. Zasuše ga kišom strela i džilita. Iznenađen njihovom najezdom, car rakšasa udalji se krvareći, sličan planini sa koje padaju crveni vodopadi. Ali ta njegova zbunjenost ne potraje dugo. Plamteći od jarosti, on ponovo jurnu na Kuberine ratnike i upade u. njihove redove, maljem uništavajući sve levo i desno od sebe. Njegovi hrabri savetnici krenuše za njim i rakšasi učiniše pravu pustoš u vojsci jakša. Sve nove i nove odrede slao je Kubera na bojno polje, ali nepobedivi Ravana ih je sve i uništio i razbio. I car rakšasa priđe do samih zidina boravišta cara careva - Kubere. Tu ih dočeka moćni Svarbhanu, Kuberin vratar. On iščupa iz zemlje tešice kapije Kuberinog dvora i baci ih na Ravanu. Od strašnog udara Desetoglavi se zatetura, i krv mu šiknu iz rane, ali Brahmin dar ga sačuva od smrti. Zgrabivši kapije iz jakšinih ruku, on mu nanese protivudar, od čega se njegov protivnik pretvori u prah, kao da je sagoreo u vatri požara. Na to se preostali jakši sa bojnog polja dadoše u panično bekstvo, i rakšasi bez muke stupiše u boravište gospodara blaga.

Tada jakši - Kuberini telohranitelji - na čelu sa vojskovođom Manibhadrom stupiše u poslednji očajnički boj sa Ravaninom vojskom. Ali jakši, koji su se pošteno borili, nisu mogli da odole rakšasima, koji su koristili vradžbine i zle sile. I hrabri Manibhadra, koji je pobedio mnoge rakšase, u tom boju beše pobeđen u dvoboju sa Desetoglavim. Teškim topuzom Ravana udari Manibhadru po glavi takvom snagom da mu se kaciga zari u teme, i pogođeni vojskovođa jakša odstupi. Od toga doba ostade mu udubljenje na glavi.

Kada se Manibhadra povukao sa bojnog polja, na sve strane podiže se strašan lelek. Kubera sa maljem u ruci, u pratnji svojih savetnika pođe u susret svom bratu. »O, nesrećniče« - uzviknu Kubera »nisi poslušao moje opomene i sam si izabrao zlu sudbinu. Bezumniče, navukao si na sebe gnev bogova.

Požnjećeš ono što si posejao.« I gospodar jakša udari svojim teškim topuzom Ravanu po glavi. Ovaj odole udarcu, i među braćom poče surov boj u kome je Ravana mnogo puta pribegavao vradžbini.

Odbijajući Kuberine napade, on se prerušavao u hiljade oblika i jurio u napad. Čas je bio tigar, čas vepar, čas oblak, čas breg, čas jezero, čas drvo, čas jakša, čas asur, i hrabri Kubera nikako nije mogao da ga pobedi. I najzad, Ravana uspe da pogodi Kuberu u glavu udarcem topuze i ovaj, obliven krvlju, pade bez svesti na zemlju. Kuberini savetnici ga odnesoše s bojnog polja u Nandaninu šumu, gde se jedva oporavi od rane koju mu je naneo Ravana.

A Ravana pokupi bogat plen u Kuberinim posedima. On uze bratovljeve čarobne leteće kočije »Pušpaka«, ukrašene zlatnim stubovima i svodovima, posute biserima i dragim kamenjem, obavijene zlatnim stepenicama i ukrašene terasama sa prelepim vrtovima koji rađaju tokom cele godine. I, popevši se na te blešteće kočije, Ravana sa svojim rakšasima napusti planinu Kajlasu.

Kada se Ravana, putujući po Severnim planinama, približi jednom vrhu blizu čestara trske, gde se nekada rodio Skanda, Šivin sin, kočije »Pušpaka« se iznenada same zaustaviše. I, dok su se rakšasi među sobom pitali o uzroku neočekivanog zustavljanja, na padini planine pojavi se nekakav ružan patuljak obrijane glave i izboranog lica. Obraćajući se caru Lanke on reče: mO, Desetoglavi, ne idi dalje tim putem. Veliki Šiva boravi na vrhu planine i niko ne sme da mu remeti mir.« Ravana prsnu u smeh gledajući ružnog patuljka. »Ko si ti, patuljče sa licem majmuna« - reče on oholo - »te se usuđuješ da nam naređuješ?« Patuljak se rasrdi i reče: »Ja sam Nandin*, sluga svemogućeg Šive. A tebi, što se rugaš mome majmunskom licu, predskazujem: doći će vreme i majmuni če uništiti tvoju vojsku, a tebe će lišiti carstva.« Ovo se Nandino predskazivanje ostvari posle mnogo godina, kada se Rama pojavi na Lanki na čelu majmunske vojske.

Ravana, međutim, s prezirom primi Nandinove reči, siđe s kočija i reče: »Ovu ću planinu, zbog koje su se zaustavile moje kočije, iščupati iz zemlje sa korenom!« Potom priđe planini, uhvati je snažnim rukama i, napregnuvši se, iščupa je iz zemlje i podiže. Ogromna planina zanjiha se u vazduhu, i sa njom

41

www.vedskaakademija.rs se zanjihaše i stresoše njeni žitelji, Šivine sluge, i prelepa Uma, u panici, priljubi se uz svoga supruga obuhvativši ga obema rukama. Tada, Šiva, ogorčen Ravaninom drskošću, podiže nogu i svojim snažnim stopalom nagazi planinu sve do podnožja. Car rakšasa od silnog bola u rukama, prikleštenih planinom, poče tako glasno da dreči da se od te njegove dreke zatresoše sva tri sveta, te se bogovi na nebesima na čelu sa Indrom, uznemireni, stadoše među sobom pitati šta je uzrok takve dreke. Priča se da je upravo tada Šiva i dao ime gospodaru rakšasa - Ravana, što znači - Drekavac.

Prestrašeni Ravanini savetnici stadoše ga nagovarati da se pokori Šivi i da traži od velikog boga milost. I Ravana, smirivši se, otpeva hvalospev Šivi. Šiva mu tada oslobodi ruke i pusti ga. Ravana mu obeća da će ubuduće voditi miran život, i veliki bog, na rastanku, pokloni rakšasu čaroban mač, naredivši mu da ne pogazi svoje obećanje. Ali Ravana ga ipak pogazi.

33. BOJ RAVANE SA KŠATRIJIMA Sišavši sa planine, Ravana prođe kroz mnoge zemlje, svuda se upuštajući u borbu sa kšatrijima koji nisu želeli da mu se pokore. Savlađivao je hrabre careve u bitkama i uništavao ih sa njihovim vojskama. Tako stiže do visoke planine na čijem je vrhu Maruta, car Sunčevog roda, obavljao prinošenje žrtve u prisustvu bogova. Njegov vrhovni žrec beše Samvarta, Angirasov sin. Kada bogovi doznadoše da im se približava grozni Ravana, požuriše da se sakriju, primivši razna obličja, jer su znali da susret sa rakšasom, koji je, po Brahminoj milosti, nesavladiv, ne obećava ništa dobro. Indra se preruši u pauna, Jama u vranu, Kubera u guštera, Varuna u labuda, a i ostali bogpvi, koji su se tamo zatekli, primiše obličja raznih zveri.

Ravana stupi na zemlju, na kojoj se obavljalo prinošenje žrtve, i stade da zavija kao besan pas, obraćajući se caru Maruti: »Pokori se ili se bori!« - »Ko si ti? - upita ga Maruta. Ravana odgovori sa nadmenim osmehom: »Zar ti već nisi čuo za mene i moju moć? Ja sam Ravana, Višravasin sin, koji je pobedio svoga starijeg brata, gospodara blaga i oteo mu čarobne kočije.« Na to mu Maruta odgovori: »Nije dostojan slave i hvale onaj koji je učinio nečasno delo. Zato se ti uzalud hvališ svojom pobedom nad bratom. Pričekaj, na ovoj svetoj zemlji naći ćeš smrt! Moje će te strele poslati u Jamino boravište.« I car dohvati luk i strele i već beše spreman da počne boj, ali Samvarta mu prepreči put: »Ti ne smeš da prekineš ovo prinošenje žrtve, inače, celom tvom rodu preti propast. Osim toga, ovaj rakšas je moćan i nesavladiv u boju i ti ne možeš biti siguran u pobedu!« I car Maruta odloži oružje i vrati se prinošenju žrtve. Tada Ravanini savetnici povikaše: »Car Maruta se pokorio gospodaru rakšasa! « Potom Ravana, proždravši pobožne mudrace, okupljene radi obreda, sit i zadovoljan, siđe s planine i nastavi put na svojim čarobnim kočijama.

Kada se Ravana udalji, bogovi užeše svoj pređašnji oblik. Indra tada dariva paunu, čiji je lik uzeo spasavajući se od Ravane, sto očiju, koje od toga doba ukrašavaju paunov rep i nepovredivost od zmija.

I od tada pauni ispunjavaju vazduh pobedničkim kricima kada osete da se Qribližava oblak, koji šalje Indra na kraju toplog leta - to je, takođe, dar koji im je poklonio car bogova. Jama dariva gavranu dugovečnost i ugledno mesto u carstvu mrtvih, Varuna dariva labudu - lepotu i netaknutu belinu morske pene, a Kubera dariva gušteru zlatnu kožu. Tako bogovi razdeliše darove.

Ravana nastavi svoj pohod iz zemlje u zemlju pokoravajući sve nove i nove careve. Samo se Anaranja*, car Ajodhe, usudio da mu se suprotstavi. Ravana je rasturio i naterao u bekstvo njegovu vojsku, ali Anaranja ostade na bojnom polju i, hrabro se boreći, natera rakšase da se povuku. On nanese gubitke Prahasti i drugim Ravaninim savetnicima i, neumorno zatežući svoj moćni luk, zasu strelama i samog cara rakšasa. Ali kao što se potoci pljuska odbijaju o vrh planine, tako su se i Anaranjine strele odbijale od neranjivog Ravane, ne pričinjavajući mu nikakvo zlo. Jednim udarcem topuza Ravana zbaci cara Ajodhe sa kočija i reče mu, smejući se: »Kako si se samo usudio da se boriš sa mnom, bezumniče: Ili, možda, nisi čuo za moju snagu?« Ali mu Anaranja, umirući, predskaza da će se njegov potomak, car Sunčevog roda, osvetiti Ravani i da će ubiti zlotvora. Ovo se predskazanje ispuni posle mnogo godina.

Anaranjinov potomak, car Ajodhe - Rama*, kome je Ravana oteo suprugu, prelepu Situ, dođe na Lanku na čelu vojske majmuna i ubi cara rakšasa.

34. UPAD RAKSASA U JAMINO CARSTVO

42

www.vedskaakademija.rs Jednom, u vreme kada je Ravana pobedonosno išao iz jedne zemlje u drugu, zastrašujući i pokoravajući narode, srete mudrog Naradu. Na oblaku, na kome je leteo iznad zemlje, Narada se spusti u šumu u kojoj se odmarao Ravana, posle jedne od svojih pobeda i reče: »O, Desetoglavi, svojom hrabrošću i moći stekao si veliku slavu. Oduševljen sam tvojim pobedama nad gandharvima, nagima i jakšima. Ali zašto ti, koga ne mogu da savladaju ni bogovi, ni asuri, ni gandharvi, ni jakši, ni rakšasi, trošiš svoju snagu na jadne ljude koji su ionako potčinjeni smrti? Zašto ubijaš ljude koji lutaju u mraku neznanja i koji su bez vlastite sreće? Oni su i bez tebe podvrgnuti svakakvim nedaćama, gladi, žeđi, bolestima i starosti. Šta ti imaš od uništavanja plemena koje je i bez toga potlačeno i koga istrebljava vlastita sudbina? Ako bi ti pobedio Jamu, boga smrti, onda bi moglo da se kaže da je sve u vasioni potčinjeno tebi!« Čuvši Naradine reči, Ravana se nasmeja i reče: »Meni ništa nije nedostižno! O, mudri Narado, ti koji se raduješ sukobima i bitkama, ja sam se već zakleo da ću pobediti svu četvoricu čuvara sveta.

Sada je gospodar Severa upoznao moju moć i ja upravo polazim u carstvo predaka da ubijem njihovog gospodara, Vivasvatinog sina.« I, oprostivši se od Narade, on pođe na jug, u pratnji svojih savetnika.

Narada na to pomisli: »Kako može gospodar rakšasa da savlada Jamu? Kako on može da pobedi Vreme* koje sve pobeđuje? Čak sam i ja pod vlašću Vremena. Kako će on ustati protiv njega? Voleo bih to da vidim. Zato odmah idem u Jamino boravište da svojim očima posmatram borbu gospodara mrtvih i rakšasa.« I Narada brzo krenu na jug i stiže u Jamino boravište. On vide tamo cara pravičnosti* kako sedi ispred vatre i baca u nju plodove dobrih i loših ljudskih postupaka. »Zašto si došao, mudrače, koga poštuju i bogovi i gandharvi?« - upita Jama Naradu, i ovaj mu ispriča o Ravaninim namerama. Ubrzo potom oni ugledaše cara rakšasa gde se približava na bleštećim kočijama »Pušpaka«. Ravana stupi u Jamino boravište.

Tamo on vide krvavu reku Vajtaranu, u kojoj su uz glasne jauke plivali grešnici, mukama plaćajući za rđava dela koja su počinili za svoga života. Na obali te reke drugi grešnici, zakopani u vreo pesak, trpeli su užasne muke. Tamo je raslo drveće sa bodljama i mačevima timesto lišća i ti mačevi i bodlje boli su i sekli tela grešnika. Surove Jamine sluge mučile su nesrećnike vatrom i oštrim kopljima, dok su ih psi ujedali, a crvi grizli. Ravana vide tamo na hiljade i stotine osuđenih na stradanja, mučenih glađu i žeđu kako bledi, izmršavljeni, izjedani rđom i okrvavljeni glasno jauču od bola.

Ali tamo, u boravište Jame, Ravana vide i duše čestitih, kako se u divnim dvorcima- naslađuju milozvučnom muzikom i pesmom, milovanjima lepih devojaka i obiljem pirinča, mleka i svakojakih đakonija.

Upavši u strašno boravište Jame na kočijama »Pušpaka«, Ravana rastera njenu svirepu stražu i oslobodi od muka grešnike koji su boravili u paklu. Oni na to počeše da uzvikuju hvaleći hrabrog rakšasa. Tada kinkari, Jamine sluge, sa svih strana jurnuše na Ravanu, zamahujući topuzima i kopljima, i u mračnom boravištu Smrti* poče surova bitka između cara rakšasa i jarosne straže mrtvih. Mnogo puta su kinkari strašnim udarcima svoga oružja razbijali u paramparčad čarobne Ravanine kočije, ali one bi se svaki put same sastavljale i, pokoravajući se volji Desetoglavog, ponovo bi jurile cele i neoštećene zahvaljujući Brahminoj milosti.

Rakšasi, koji su pratili Ravanu u carstvu mrtvih, besno su odbijali kinkare, bacajući na njih stene, drveće i cele kuće; i sam Desetoglavi je ubijao Jamine sluge udarcima koplja i džilita, kao i kamenim gromadama i stoletnim stablima. Ali stotine i hiljade kinkara, jureći na njega sa svih strana, nanesoše mu mnoge rane, pokidaše mu opremu i on se sav obli krvlju kao drvo kinšuka* kad na njemu procvetaju crveni cvetovi. Tada Ravana siđe sa čarobnih kočija »Pušpaka« i, strašno sevajući očima i sav krvav, stavi na tetivu svoga luka začaranu strelu Pašupatu,* koju mu je zajedno sa mačem poklonio Šiva. I, kada ta čarobna strela polete sa tetive, narrmah u prah pretvori ogromnu vojsku kinkara.

Kada Jama ču pobedničke pokliče rakšasa, koji su oglašavali da mu je vojska uništena, oči mu sevnuše od gneva i on naredi svom kočijašu Rogi: »Dovezi mi kočije!« I Roga, Bolest, Jamin vozar, doveze kočije, u koje behu upregnuti konji blešteći kao sunce, i Vivasvatov sin se pope na njih. Ispred njega stade sveuništavajuća Smrt sa žezlom u ruci, a pored nje Vreme, koje je užasom ispunjavalo srca ljudi i žitelja neba. Na Jamin znak kočije jurnuše napred i za tren oka božanski konji ih odnesoše na bojno polje.

Pri pojavi Smrti koja se približavala na zastrašujućim kočijama, Ravanini savetnici i ratnici, obuzeti paničnim strahom dadoše se u bekstvo. Samo Desetoglavi ne zadrhta i ostade na mestu, neustrašivo čekajući neprijatelja. I bogovi i gandharvi se spustiše sa nebesa da vide taj neviđeni boj.

43

www.vedskaakademija.rs Kada Jamine kočije krenuše na Ravanu, gospodar rakšasa zateže svoj snažni luk i ispuni prostor kišom ubojitih strela. Sa četiri strele on pogodi Smrt, sa sedam - Jaminog vozara, a stotinama i hiljadama strela pogodi u glavu samo Vivasvatinog sina. Tada iz Jaminih usta šiknuše plameni jezici, uterujući strah u kosti nebesnicima i asurima. Smrt reče: »Pusti me, Jamo, da uništim tog grešnog rakšasa. Ko god mi je na ovom svetu video lice nije ostao živ.« Ali Vivasvatin sin odgovori Smrti: »Stani, ja ću ga ubiti!« I on nadnese iznad Ravanine glave svoje plamteće žezlo,* pred kojim se treslo sve živo u vasioni i činilo se kao da je plamen koji baca žezlo boga smrti spremno da proždere Ravanu. Preostali ratnici se u užasu razbežaše sa bojnog polja, a bogovi, drhteći odstupiše.

Ali tada se u carstvo mrtvih spusti sam Praroditelj i reče Jami: »O, moćni Vivasvatin sine, nemoj učiniti ono što si naumio. Ja sam tom rakšasu poklonio dar nepovredljivosti i ne smeš da prekršiš moju volju, inače će se moje reči pretvoriti u laž, i tada će ona zavladati celom vasionom! Ne spuštaj svoje strašno žezlo na Ravaninu glavu! On ne sme da umre.« Jama odgovori: »O, Brahmo, ti si naš gospodar i ja ti se pokoravam! Neću da ubijem tog rakšasa koji je stekao tvoju milost, ali neka mi on vrati sve one grešne duše koje je oslobodio od zasluženih muka.« - »Neka bude tako« - reče Brahma.

Posle ovoga Jama se na svojim kočijama, sa Smrću i Vremenom. vrati u nebesko boravište, a Ravana, slaveći pobedu, napusti carstvo mrtvih.

35. RAVANA U VARUNINOM CARSTVU Kada rakšasi videše svoga cara gde se vraća iz carstva mrtvih, obliven krvlju, behu iznenađeni i presrećni. I, izrazivši mu hvalu, oni ponovo krenuše za njim. A Ravana usmeri svoje kočije prema okeanu, u Varunino carstvo. On prođe kroz podzemno carstvo naga, pokori ga i osvoji Bhogavati prestonicu zmijskog cara Vasuke punu blaga. Potom krenu u podzemne posede Dajteja i Danava i upusti se s njima u surovi boj. Ali kako je taj boj trajao godinu dana i kako podjednako behu jaki i Danava, i Dajteji i rakšasi, Brahma se obrati Danavima i Dajtejima: »Vi nećete pobediti rakšase, niti će oni pobediti vas. Bolje sklopite s njima savez!« Ovi se složiše, i rakšasi zaključiše mir sa Danavima i Dajtejima.

Ravana krenu dalje i uskoro stiže u podvodno carstvo i uđe u Varunino boravište, koje beše slično bleštećem mnoštvu belih oblaka. Čuvari boravišta napadoše Ravanu, pregradivši mu put, ali ih on ukloni, poubija one koji šu mu se suprotstavljali i reče preživelima: »Idite svome gospodaru i prenesite mu: ,Došao je Ravana i hoće s tobom borbu. Ili se bori ili se pokori caru rakšasa, i onda će te on poštedeti.'« Međutim, kroz kapije Varuninog dvorca prođoše sinovi i unuci boga okeana sa velikom vojskom i napadoše Ravanu. Ravanini ratnici stupiše s njima u boj, i potisnuše ratnike morske vojske; mnoge ubiše, ali sa sinovima i unucima boga Varuna oni ne mogadoše da iziđu nakraj. Tada Ravana pođe na, njih svojim kočijama »Pušpaka«. Varun'rna deca se vinuše u nebesku visnu i otuda zasuše rakšase strelama i džilitima. U vazduhu poče surov boj između Varuninih potomaka i Ravane, koji je ustremio na njih svoje leteće kočije. I Desetoglavi poubija Varunine sinove i unuke svojim smrtonosnim strelama, i oni padoše mrtvi na zemlju.

Ravana, slaveći pobedu, ponovo priđe vratima Varuninog boravišta i reče njegovim ratnicima, koji u strahu odstupiše pred njim: »Neka mi bog okeana pođe u susret. Recite mu da sam pobio sve njegove sinove. i unuke.« Ali pred cara rakšasa iziđe Prahasa,* Varunin savetnik, i reče: »O, care, gospodaru voda, onaj koga ti pozivaš u bitku otišao je danas u Brahmin dvorac da se naslađuje pevanjem gandharva i igrom apsara. Zar ti nije dovoljno što si pobedio njegove sinove? Šta bi I Ravana uđe u carske odaje i vide Balija, Prahladovog sina, gospodara Dajteja i Danava. Moćni 'Bali srdačno dočeka gosta i, uhvativši ga za ruku, reče, smešeći se: »O, gospodaru rakšasa, šta mogu da učinim za tebe? Zašto si došao u moje dvore?« Ravana mu odgovori: »Čuo sam, o, slavni gospodaru, da te je nekada davno pobedio i zarobio Višnu. Ali ja te mogu osloboditi okova. Brahma mi je darivao nepobedivost.« Na te reči Bali prsnu u smeh i reče: »Dolazeći ovamo, sreo si turobnog čuvara, koji stoji na ulazu - on me je zarobio i okovao. Ti ne znaš ko jo on, a ne znam ni ja. Ali znam da je nesavladiv, kao smrt. U njemu se nalazi prošlost, sadašnjost i budućnost, on je ovaploćenje svemogućeg vremena.

On je ubio velike asure, neustrašive ratnike prošlih vremena - Valu i Vritru, Hiranjjakašipu i Hiranjjakšu, Prahladu i mnoge druge. Oni su bili hrabri, obavili su mnoga žrtvovanja i predavali se surovom podvižništvu, a ni jedan od njih nije mogao da mu se odupre kada je došlo određeno vreme.« I Bali reče Ravani: »Vidiš, na podu kraj mojih nogu leži svetleći disk. Podigni ga i stani pored mene, onda ću ti otkriti tajnu večitog izbavljenja.« Ravana priđe disku i naže se da ga podigne. Ali i pored sveg naprezanja nije mogao ni da ga pomakne s poda. Pokuša opet i najzad uspe da ga podigne sasvim malo;

44

www.vedskaakademija.rs a onda se sruši na zemlju i krv mu šiknu iz usta: Bali mu na to uz osmeh reče: »O, Ravano, čuj me. Taj disk koji ti nisi mogao da podigneš, jedan od mojih predaka je nosio u svom uhu kao minđušu. Niko nije mogao da savlada moćnog Hiranjjakašipu, cara asura, ali i on je pao kad mu je došlo vreme. Veliki Višnu beše onaj koji ga je lišio života i kaznio za grešne postupke. Višnu je postavio kraj mojih vrata ovog stražra, a taj stražar je, u stvari, onaj koji može da se javlja u različitim oblicima i ja se pokoravam njegovoj volji.« Ravana odgovori prezrivo: Nisam se uplašio ni samog boga smrti i pobedio sam ga, ušavši u njegovo carstvo, a kamoli da se bojim tvoga stražara. Ali, ako ti sam ne želiš da te oslobodim, ja ti neću pomagati u tome.« I, rasrđen, on napusti dvorac gospodara demona. Višnu pomisli: »Neću da ubijem tog grešnog rakšasa i time narušim Brahminu odluku.« Ravana pođe dalje na svojim brzim kočijama i, napustivši predele podzemnog carstva, pope se na nebo i stiže do boravišta Sunca. Tamo u sjajnoj odeždi vide veličanstvenog Surju ove.nčanog purpurnim lotosima od kojih je zračilo hiljadu zrakova. Ravana posla do kapija Surjinog dvora svoga savetnika Prahastu, naredivši mu da bogu Sunca preda poruku: »Moćni Ravana je stigao u tvoje carstvo i želi borbu. Ili se bori s njim ili priznaj da Si pobeđen! « Prahasta se približi ulazu u boravište boga Sunca, gde je na straži stajao Dandin, Surjin vratar. Rakšas mu prenese poruku svoga gospodara, a Dandin pođe i ponovi je Surji. Saslušavši Ravaninu poruku, mudri Surja reče: »Idi, Dandine, i učini po svom nahođenju. Ako želiš, bori se sa tim došljakom, a ako ne želiš - priznaj da si pobeđen.« Dandin ode i ponovi Ravani ono što mu je bog Sunca rekao. Posle ovoga gospodar rakšasa proglasi se pobednikom i nastavi put.

Pošto provede noć na planini Meru, Ravana sutradan krenu u carstvo Some, boga Meseca. Putem srete ratnika u raskošnoj opremi kako u pratnji prelepih apsara koje su ga zasipale poljupcima juri u kočijama po nebu. Ravana upita nebeskog mudraca koji je bio pored njega: »O, brahmane, reci mi ko je ta bestidna lenčina na kočijama okružena apsarama? Ili on, možda, ne zna da mu je strašna vojska rakšasa za petama?« Mudrac odgovori: »O, sine moj, to je pobožni car koji se u svom zemaljskom životu odlikovao hrabrošću i koji je strogo poštovao bogove određenim obredima. Sada on ide u nebesko carstvo kako bi posle smrti okusio plodove čestitog ponašanja. O, gospodaru rakšasa, ne treba povređivati pravednog!« Ravana htede da se bori sa pravednim carem, ali ga zadržaše nebeski rnudraci na čel,u sa Pulastjom, njegovim dedom.

Ravana nastavi put, prolazeći pored boravišta siddha i čarana,* nebeskih pripovedača, dvora Garude, cara ptica, nebeske zemlje, gde je proticala sveta Ganga, i, najzad, približi se Sominom boravištu. Ali ukoliko su se rakšasi penjali sve više i više nebeskom stazom, Mesečevi zraci, upereni na njih, sve više su ih okivali' hladnoćom, i Prahasta povika, obraćajući se Ravani: »O, gospodaru, ponestaje nam snage! Veoma je hladno, ne možemo izdržati, vratimo se natrag!« Ravana stade i, obuzet gnevom, poče strelama iz svog luka gađati Mesec. On je Somu nemilosrdno pogađao i sigurno bi ga i usmrtio da Brahma ne požuri u pomoć bogu Meseca. On se pojavi u njegovom carstvu i reče Ravani: »O, Desetoglavi, stani, ne uništavaj snagu gospodara zvezda. A ja ću ti zauzvrat otkriti tajne vradžbine, koje će ti pomoći u borbi sa najvećim neprijateljem u trenutku smrtne opasnosti.« Ravana pristade, i Praroditelj mu otkri vradžbinu koja ga učini još nepobedivijim. I, ostavivši na miru boga Meseca, car rakšasa pođe natrag.

36. RAVANA U PODZEMNOM SVETU I NA NEBESIMA Vraćajući se na Lanku, Ravana je sa svojim savetnicima prolazio kroz zemlje podzemnog sveta i ugledao na pustom mestu divan dvorac sa zlatnim stubovima, kristalnim stepenicama, divnim lukovima i prozorima, ukrašenim biserom i dragim kamenjem. »Kome pripada taj prelepi dvorac koji se kao vrh Meru presijava od dragulja?« — upita car rakšasa. — »Idi, Prahasta, i doznaj ko je njegov vlasnik?« I Prahasta, Ravanin savetnik, siđe sa kočija i uđe u dvorac. U prvoj odaji ne vide nikoga i krenu u drugu, potom u treću i tako zaredom; tek u sedmoj ugleda rasplamsalu vatru. Kad Prahasta uđe u tu odaju, u plamenu ugleda čoveka, sa krunom od zlatnih lotosa, zastrašujućeg izgleda, nalik na samog Jamu, boga smrti. Videvši • Prahastu, čovek prsnu u grohotan smeh, i od njegovog jezivog smeha srce Ravaninog savetnika zadrhta, i on brže-bolje izjuri iz dvorca.

Prahasta ispriča Ravani šta je video u odajama tajanstvenog dvorca, i gospodar rakšasa, razdiran radoznalošću, uđe unutra. Na ulasku u unutrašnje odaje put mu pregradi čovek sa gvozdenim topuzom u ruci. On beše tako grozan da se Ravani podiže kosa na glavi i svega ga prožme jeza. Opazivši njegovu

45

www.vedskaakademija.rs prestravljenost, čovek upita: »O, rakšase, na šta misliš? Zašto si ušao ovamo? Hoćeš li, možda, da se boriš sa Balijem, gospodarom asura?« Savladavši strah, Ravana odgovori: »Reci mi ko vlada ovim dvorcem. Neka mi se pokori ili neka iziđe da se borimo.« Čovek sa topuzom reče: »Ovde živi gospodar Dajteja i Danava, moćan i nepobediv car, čuven po svojoj hrabrosti i čestitosti. Njega slave u sva tri sveta, čak ga i bogovi poštuju. On je neustrašiv. O, rakšase, hoćeš li da se boriš sa njim? Ako želiš da se boriš sa Balijem, onda uđi.« I Ravana uđe u carske odaje i vide Balija, Prahladovog sina, gospodara Dajteja i Danava. Močni 'Bali srdačno dočeka gosta i, uhvativši ga za ruku, reče, smešeći se: »O, gospodaru rakšasa, šta mogu da učinim za tebe? Zašto si došao u moje dvore?« Ravana mu odgovori: »Čuo sam, o, slavni gospodaru, da te je nekada davno pobedio i zarobio Višnu. Ali ja te mogu osloboditi okova. Brahma mi je darivao nepobedivost.« Na te reči Bali prsnu u smeh i reče: »Dolazeći ovamo, sreo si turobnog čuvara, koji stoji na ulazu — on me je zarobio i okovao. Ti ne znaš ko je on, a ne znam ni ja. Ali znam da je nesavladiv, kao smrt. U njemu se nalazi prošlost, sadašnjost i budućnost, on je ovaploćenje svemogućeg vremena.

On je ubio velike asure, neustrašive ratnike prošlih vremena — Valu i Vritru, Hiranjjakašipu i Hiranjjakšu, Prahladu i mnoge druge. Oni su bili hrabri, obavili su mnoga žrtvovanja i predavali se surovom podvižništvu, a ni jedan od njih nije mogao da mu se odupre kada je došlo određeno vreme.« I Bali reče Ravani: »Vidiš, na podu kraj mojih nogu leži svetleći disk. Podigni ga i stani pored mene, onda ću ti otkriti tajnu večitog izbavljenja.« Ravana priđe disku i naže se da ga podigne. Ali i pored sveg naprezanja nije mogao ni da ga pomakne s poda. Pokuša opet i najzad uspe da ga podigne sasvim malo; a onda se sruši na zemlju i krv mu šiknu iz usta. Bali mu na to uz osmeh reče: »O, Ravano, čuj me. Taj disk koji ti nisi mogao da podigneš, jedan od mojih predaka je nosio u svom uhu kao minđušu. Niko nije mogao da savlada moćnog Hiranjjakašipu, cara asura, ali i on je pao kad mu je došlo vreme. Veliki Višnu beše onaj koji ga je lišio života i kaznio za grešne postupke. Višnu je postavio kraj mojih vrata ovog stražra, a taj stražar je, u stvari, onaj koji može da se javlja u različitim oblicima i ja se pokoravam njegovoj volji.« Ravana odgovori prezrivo: Nisam se uplašio ni samog boga smrti i pobedio sam ga, ušavši u njegovo carstvo, a kamoli da se bojim tvoga stražara. Ali, ako ti sam ne želiš da te oslobodim, ja ti neću pomagati u tome.« I, rasrđen, on napusti dvorac gospodara demona. Višnu pomisli: »Neču da ubijem tog grešnog rakšasa i time narušim Brahminu odluku.« Ravana pođe dalje na svojim brzim kočijama i, napustivši predele podzemnog carstva, pope se na nebo i stiže do boravišta Sunca. Tamo u sjajnoj odeždi vide veličanstvenog Surju ovenčanog purpurnim lotosima od kojih je zračilo hiljadu zrakova. Ravana posla do kapija Surjinog dvora svoga savetnika Prahastu, naredivši mu da bogu Sunca preda poruku: »Moćni Ravana je stigao u tvoje carstvo i želi borbu. Ili se bori s njim ili priznaj da Si pobeđen!« Prahasta se približi ulazu u boravište boga Sunca, gde je na straži stajao Dandin, Surjin vratar. Rakšas mu prenese poruku svoga gospodara, a Dandin pođe i ponovi je Surji. Saslušavši Ravaninu poruku, mudri Surja reče: »Idi, Dandine, i učini po svom nahođenju. Ako želiš, bori se sa tim došljakom, a ako ne želiš — priznaj da si pobeđen.« Dandin ode i ponovi Ravani ono što mu je bog Sunca rekao. Posle ovoga gospodar rakšasa proglasi se pobednikom i nastavi put.

Pošto provede noć na planini Meru, Ravana sutradan krenu u carstvo Some, boga Meseca. Putem srete ratnika u raskošnoj opremi kako u pratnji prelepih apsara koje su ga zasipale poljupcima juri u kočijama po nebu. Ravana upita nebeskog mudraca koji je bio pored njega: »O, brahmane, reci mi ko je ta bestidna lenčina na kočijama okružena apsarama? Ili on, možda, ne zna da mu je strašna vojska rakšasa za petama?« Muclrac odgovori: »O, sine moj, to je pobožni car koji se u svom zemaljskom životu odlikovao hrabrošću i koji je strogo poštovao bogove određenim obredima. Sada on ide u nebesko carstvo kako bi posle smrti okusio plodove čestitog ponašanja. O, gospodaru rakšasa, ne treba povređivati pravednog!« Ravana htede da se bori sa pravednim carem, ali ga zadržaše nebeski inudraci na čelu sa Pulastjom, njegovim dedom.

Ravana nastavi put, prolazeći pored boravišta siddha i čarana,* nebeskih pripovedača, dvoťa Garude, cara ptica, nebeske zemlje, gde je proticala sveta Ganga, najzad, približi se Sominom boravištu.

Ali ukoliko su se rakšasi penjali sve više i više nebeskom stazom, Mesečevi zraci, upereni na njih, sve više su ih okivali, hladnoćom, i Prahasta povika, obraćajući se Ravani: »O, gospodaru, ponestaje nam snage! Veoma je hladno, ne možemo izdržati, vratimo se natrag!« Ravana stade obuzet gnevom, poče strelama iz svog luka gađati Mesec. On je Somu nemilosrdno pogađao i sigurno bi ga i usrartio da Brahma ne požuri u pomoć bogu Meseca. On se pojavi u njegovom carstvu i reče Ravani: »O, Desetoglavi, stani, ne uništavaj snagu gospodara zvezda. A ja ću ti zauzvrat otkriti tajne vradžbine, koje će ti

46

www.vedskaakademija.rs pomoći u borbi sa najvećim neprijateljem u trenutku smrtne opasnosti.« Ravana pristade, i Praroditelj mu otkri vradžbinu koja ga učini još nepobedivijim. I, ostavivši na miru boga Meseca, car rakšasa pođe natrag.

37. OTMICA ŽENA Na povratku u Lanku, Ravana srete na putu prelepu devu, kćer nekog dostojanstvenog pustinjaka, pa je ote i primora da pođe s njim. Otada, kad god bi na svom putu sreo lepu devojku, pokušao bi da je otme od rodbine i da je povede u Lanku. Tako on ote mnoge žene - kćeri nebesnika i asura, rakšasa, naga i jakša, kinara i smrtnika. Silom odvođene na njegovim ~očijama daleko od rodnih mesta, lepotice su gorko plakale, misleći na ostavljene porodice, očeve, majke, muževe i decu, ne znajući kakva ih sudbina očekuje. Jedna je strahovala da če je pojesti, druga je kukala misleči na sina, a treća je plakala brinući za majku koja neće moći da podnese njen nestanak. Ali Ravanine kočije su letele kroz vazduh, kao ptica, sve dalje i dalje i uskoro stigoše u Lanku, gde Ravana u odaje svoga dvorca smesti devojke i žene koje je oteo.

Vrativši se posle dugog odsustvovanja u svoju prestonicu, Ravana najpre z~žele da vidi svog voljenog sina Meghanadu. Rođaci mu rekoše da je carević nekoliko dana pre njegovog povratka napustio dvorac i otišao u svetu šumu sa svojim učiteljem, mudrim žrecom Ušanasorn. Ravana pođe tamo i naiđe na stotine žrtvenika, stubova i žrtvene vatre, koje su celu okolinu šume osvetljavale i ispunjavale je dimom. Tamo je njegov sin, odeven u jelenju kožu, obavljao tajanstvene obrede sa žrecima. Ravana zagrli sina i upita ga: »Šta radiš ovde? Reci mi istinu!« Ušanas odgovori umesto Meghanade: »Ču', care, ispričaću ti šta je postigao tvoj sin. Obavivši velike obrede, kojima sam ga ja naučio, i prinoseći žrtve po mom savetu, stekao je čarobnu moć koja nadmašuje razum bogbva. Sada može da leti po vazduhu, da prima oblik koji želi, da postaje nevidljiv i, povrh svega, on zna tajne čarobnjaštva u koje ne mogu proniknuti ni bogovi na asuri.« Ravana reče: »Uzalud ste prinosili žrtve bogovima, našim neprijateljima, ali ono što ste postigli dobro će nam doći u budućnosti!« Potom on povede Meghanadu u dvorac da mu pokaže plen dobijen u pohodu.

Sa Meghanadom i svojim bratom Vibhišanom, Ravana uđe u odaje gde su se nalazile otete devojke. Hvaleći se svojim uspehom, pokaza ih bratu i sinu, dok su one drhtale od straha. Na to mu pobožni Vibhišana reče gnevno: »Ti činiš grešna dela, slepo sledeći svoje hirove! Mora da nas je kao kazna za tvoje počinjene grehove zadesila nesreća u tvom odsustvu, jer nam je demon Madhu* oteo prelepu Kumbhinasu, unuku Maljavana,* najstarijeg brata našeg dede po majci.« - »A kako se to desilo?« - upita Ravana, i Vibhišana mu ispriča kako je demon Madhu ugrabio Kumbhinasu u vreme dok je Meghanada bio zauzet prinošenjem žrtve u svetoj šumi, Kumbhakarna spavao u svojoj pećini, - a on morao da napusti Lanku radi puta u podvodno carstvo. »Kumbhinasi je unuka našeg dede, znači, ona je naša sestra« - reče Vibhišana. - »A otmica naše sestre je velika nesreća za nas.« Razgnevljen, Ravana odmah skupi ogromnu vojsku rakšasa i pođe u poteru za otmičarem. Sa njim pođe i Meghanada, dok Vibhišana ostade da vlada Lankom u njihovom odsustvu. Nebrojena vojska rakšasa, pomračujući nebo kao oblak, ustremi se prema gradu u kome je vladao Madhu. Jedni su jurili na magarcima, drugi na kamilama, treći na konjima, a neki su jahali velike zmi je ili morske ribe.

Stigavši u prestonicu demona Madhu, Ravana upade pravo u njegov dvorac. Bleda i uzdrhtala Kumbhinasi stade moliti: »O, care, ne ubijaj mi supruga! Mada me je ugrabio bez saglasnosti moje rodbine, on mi je sada muž i ja ne želim da ostanem udovica! «-»Dobro, poštedeću ga tebe radi« - odgovori joj Ravana. - »A gde je on sada? Ja se spremam u pohod na nebesnike i želeo bih da mi on bude saveznik.« Kumbhinasi ga onda odvede u.ložnicu gde je spavao Madhu, probudi ga i reče: »Ovo je moj brat Ravana, car Lanke. Došao je ovamo da zaključi s tobom savez protiv nebesnika.« Madhu na to odgovori: »Neka bude tako.« Zaključivši savez sa moćnim demonom Madhom, Ravana napusti njegov grad i sa svojom vojskom nastavi put. On krenu na sever, dođe do planine Kajlase i tu se zaustavi sa vojskom da prenoći. Rakšasi razapeše šator u podnožju planine, a Ravana se pope na vrh i stade osmatrati okolinu, osvetljenu mesečinom. Na padinama planine u mangovim šumama kinari su pevali divne pesme, prepune ljubavne tuge, pijani od vina i lepote noći pevali su i veselili se vidjadhari, a iz Kuberinog boravišta dopirali su, kao zvon zvončića, glasovi prelepih apsara i muzika gandharva, dok je cvetno drveće manga, ašoka i kadamba* ispunjavalo celu okolinu divnim mirisima.

Opčinjen prohladnim mesečevim sjajem, pesmom, muzikom i mirisom cveća, car rakšasa je tužno

47

www.vedskaakademija.rs uzdisao na vrhu Kajlase; iznenada opazi prelepu apsaru Rambhu* koja je, u svečanoj haljini sličnoj snežno belom oblaku, sa vencem od cvetova mandara* na glavi, išla padinom. Strast obuze Ravanu i on se laskavim rečima obrati prelepoj devi hvaleći njenu lepotu i iznoseći joj svoje vrline. »Pogledaj , me lepotice« - reče on. - »Ko se još sa mnom može meriti po stasu i snazi? Ja bleskom svoga lika zasenjujem i Indru i Višnu, i obojicu Ašvina. Zašto tako ravnodušno, neusporivši korak, prolaziš pored rnene?« A Rambha, uplašeno, ovako mu odgovori: »Ne priliči ti da tako•govoriš sa mnom. Ja sam žena tvog sinovca Nalakubara, sina tvoga brata Kubere. Pošla sam na viđenje s njim. Trebalo bi da me ti na putu čuvaš od drskosti drugih muškaraca.« »Ti ne možeš biti samo Nalakubarova žena« - uzvrati joj Ravana, obuzet grešnom strašću. - »Ti si apsara, a apsara pripada svakom ko je poželi. O, lepotice, ti treba da budeš moja!« I ne obazirući se na molbe preplašene Rambhe, on je savlada protiv njene volje.

Skrušena od stida, nalik na cvetnu lijanu koju je oluja polomila, Rambha ode svom suprugu Nalakubaru i ničice pade pred njega. Zatim mu ispriča šta se desilo i zamoli ga da joj oprosti, jer se to dogodilo bez njene krivice. I Nalakubara, Kuberin sin joj oprosti, a Ravanu prokle, predskazujući Desetoglavom da će mu se, kada sledeći put pokuša da savlada ženu protiv njene volje, glava rasprsnuti na sedam delova!

Bogovi na čelu sa Brahmom, čuvši za ovo prokletstvo, behu zadovoljni i do neba hvališe Kuberinog sina. A Ravana od toga doba više nikada i ne pokuša da siluje ženu, bojeći se prokletstva.

38. RAT IZMEĐU RAVANE I INDRE Ravana se sa svojom vojskom sa planine Kajlase uputi pravo u Indrino carstvo. Čuvši da se približava ogromna vojska rakšasa, Šakra zadrhta na svom prestolu i reče bogovima: »Spremajte se za bitku sa zloglasnim Ravanom.« Dok su se bogovi naoružavali za boj, Indra požuri svome bratu Višni i reče mu: »Pomozi mi, čuvaru sveta! Reci mi kako da iziđem nakraj sa Desetoglavim, kome je Brahma darivao nepobedivost.« Višna mu odgovori: »Sada ti ničim ne mogu pomoći. Brahmin dar čuva rakšasa i od moje moći. Ali ti tvrdim da je zlotvoru ostalo još malo do zaslužene kazne. U Ajodhi se rodio hrabar car Rama, sin pobožnog Dašaratha. On če pobediti strašnog Ravanu!« Indra se vrati u Amaravatu, grad besmrtnih, u koji je već stiglo mnoštvo rakšasa. Na če,lu sa Indrom iz grada iziđoše bogovi: Aditi, Maruti, Ašvini, božanstva Vasu* koje je predvodio Agni i drugi. Ali kad videše strašnog ratnika, srca im obuze malodušnost. Rakšasi sa ratničkim pokličima jurnuše na nebesnike. Hrabri Ravanini savetnici - Prahasta, Mariča, Šuka i drugi - i njegov ded po majci Sumalin, stari i iskusni ratnik, borili su se ispred svoje vojske, šaljući na bogove kišu strela i džilita i nanoseći im udarce mačevima, sekirama i topuzima. Bogovi zadrhtaše pod navalom rakšasa: I mnogi od njih bežali su ispred pobedonosnog neprijatelja, kao bojažljive srne ispred lava. Moćni Sumalin nanese poraz žiteljima neba i rasu nebeske ratnike kao što vetar rasejava oblake. Ali pri susretu sa bogom Savitarom iz roda Vasu, koji ne odstupi pred njim i sruči na njega potok strela, kočije vođe rakšasa raspadoše se u paramparčad. Potom bog Savitar podiže svoj težak topuz i pogodi Sumalina posred glave i od tog strašnog udarca Samulin se pretvori u prah, tako da od njega ne ostadoše ni glava, ni kosti, ni telo.

Rakšasi, videvši pogibiju Sumalina, dadoše se u bekstvo pred strašnim božanstvom.

Meghanada, Ravanin sin, zaustavi svoje ratnike koji su krenuli u bekstvo, i gnevan, jurnu u boj na svojim sjajnim kočijama. I niko od bogova ne beše u stanju da mu se suprotstavi; i ponovo vojska nebesnika poče da se povlači ispred rakšasa. Tada Indra reče: »O, bogovi, stanite, ne bežite, savladajte strah! Moj sin Džajantu će ustati protiv Ravane.« I tako se sretoše u boju dva carevića - Džajanta,* sin gospodara bogova, i Meghanada, sin i naslednik gospodara rakšasa. Meghanada osu strelama Džajantu i njegovog kočijaša, na šta mu Šačijev sin odgovori pljuskom strela i džilita. Oblaci strela pomračiše nebo, i u nastalom mraku bogovi i rakšasi nisu raspoznavali jedni druge. Ali Meghanadine strele su tukle jače i Džajanti teško beše u tom boju. Asur Puloman, Džajantin ded po majci, spase unuka od smrti. Izronivši na bojno polje sa dna okeana, iz Varuninog carstva, on povuče. sa sobom Džajantu u morske dubine i sakri ga od strela pobedonosnog Meghanade. A kada bogovi zapaziše da Džajante nema, pomisliše da je ubijen i dadoše se u panično bekstvo, praćeni Meghanadinim ratničkim pokličima.

Tada na bojno polje iziđe Indra na svojim kočijama, kojima je upravljao Matali, vešt kočijaš cara bogova. Gandharvi zasviraše na svojim lautama, a apsare zaigraše kada se moćni gospodar nebeskog carstva pojavi na kapijama grada besmrtnih u pratnji Adite, Vase, Maruta i Ašvina. Ravana na čelu svoje demonske vojske na kočijama »Pušpaka« jurnu mu u susret. I ponovo planu surova bitka izme~u

48

www.vedskaakademija.rs bogova i rakšasa.

Maruti napadoše vojsku rakšasa sa jarošću silovitih vetrova i mnoge na smrt pogodiše, poraziše i raznesoše na komade svojim sekirama i strelama. Rakšasi su na magarcima, kamilama, slonovima, veprovima, konjima i zmijama jurišali na bogove i ubijali ih svojim oružjem. I nebo i zemlja ispuniše se bukom te velike bitke.

Kad Ravana vide kako mu Maruti i moćni Indra istrebljuju vojsku, strašno se razjari i naredi svom vozaru da tera onamo gde se sa vrha brda podiže sunce, kako bi sa visine napao neprijatelja. Ali Indra reče bogovima: »Dar Praroditelja čuva Ravanu i mi ga ne možemo ubiti. Zato pokušajmo da ga uhvatimo živog!« I, stavši na čelo vojske nebesnika, on je povede protiv cara rakšasa. Okruživši ga sa svih strana, oni ga osuše strelama, zbuniše i primoraše njegove kočije da se zaustave.

Tada Meghanada požuri ocu u pomoć. On upotrebi vradžbinu kojom ga je naučio mudri Ušanas i poubija sve one nebesnike koji su pokušali da mu pregrade put. A onda se približi Indri i obasu ga kišom strela, dok njegovog vozara Matalu teško rani. Tada Indra siđe sa svojih kočija, pa prešavši na slona Ajravatu nastavi da se bori. Ali Meghanada, pribegavajući obmanama i vradžbinskim smicalicama uspe da ga iznuri u surovom i dugom boju. Svojim vradžbinama on okova i zarobi cara bogova i povuče ga sa bojnog polja naočigled potresenih žitelja neba. Indra, i sam poznavalac vradžbina, pokaza se nemoćnim protiv Meghanadinih čarolija; Ravanin sin ga savlada i zajedno sa njim nestade sa bojnog polja.

Bogovi, međutim, nastaviše da tuku svojim oružjem Ravanu, i, najzad, ovaj se, umoran od boja, povuče sa svojom vojskom. Meghanada mu tad reče: »Dosta je, oče, mi smo se odlično borili i pobedili smo. Ja sam čak uspeo da zarobim i samog Indru, gospodara bogova i čuvara Istoka. Mi nemamo više zašto da se borimo sa nebesnicima.« A Ravana reče sinu: »O, Meghanade, ti si podigao ugled našem rodu i stekao si veliku slavu učinivši ovaj podvig! Vratimo se na Lanku; i neka nas car bogova prati kao zarobljenik!« Vojska rakšasa napusti nebesko carstvo i sa velikim trijumfom vrati se na Lanku; Meghanada je na svojim kočijama vozio zarobljenog Indru. Od toga doba Ravaninog sina prozvaše Indradžit - Pobednik Indre.

Tada Brahma u pratnji bogova pođe na Lanku i, stavši pred Ravanu, okružen braćom i sinovima, reče: »O, Ravano, tvoj je sin pokazao veliku hrabrost i moć u bici s bogovima. $laviće ga u sva tri sveta.

Ali sada neka oslobodi Indru, pobednika Vale i Vritre. Reci, šta tražiš od bogova da im oslobodiš gospodara?« Na to Meghanada reče: »O, Praroditelju, ja želim besmrtnost!« A Brahma mu odgovori: »O, sine moj, na zemlji nema takvog bića koje bi moglo da stekne savršenu besmrtnost.« Indrin pobednik onda reče Brahmi: »Čuj šta hoću da dobijem za oslobođenje Sakre: Kada pre početka bitke obavljam prinošenje žrtava vatri radi pobede neprijatelja, neka mi bog Agni pokloni svoje kočije i svoje vatrene konje. I neka ja budem besmrtan sve dok se borim na tim kočijama. Neka mi smrt dođe tek onda ako stupim u boj ne obavivši prinošenje žrtve. To je dar koji biram. Ja ga nisam zaslužio podvižništvom, kao drugi, već hrabrošću u bici!« - »Neka bude tako!« - reče Brahma. I tada Indradžit oslobodi cara bogova, i nebesnici se vratiše s njim u svoje carstvo.

Po povratku na nebesa Brahma reče Indri, koji beše prestrašen, postiđen i lišen svog veličanstvenog sjaja: »O, gospodaru bogova, ova nesreća ti je kazna za prošli greh. Nekada davno ja sam stvorio prelepu devu po imenu Ahaljja i dao sam je za ženu pobožnom mudracu Gautami, a ti si je zaveo i naterao da naruši supružansku dužnost. Taj greh i to prokletstvo mudraca prate te sve do današnjeg dana. Zato ti je vlast na nebesima neodrživa i ugrožena od moćnih neprijatelja.«

39. BOJ RAVANE SA CAREM HAJHAJA Uskoro Ravana opet pođe u napad na zemlju sa svojorn vojskom i savetnicima da potčini pod svoju vlast i one koji su ostali nepokoreni na njoj. On ode u zemlju Hajhaja,* .kojom je vladao Ardžuna, Kritavirin sin, car iz roda Jadu, a najstariji Jajatin sin. Nekada je taj car pobožnošću i obredima zadobio milost boga Višne koji mu se javio u liku cara Datatreja* i darivao mu ispunjenje želja. Ardžuna je tad poželeo hiljadu ruku, pravednu vladavinu i nepobedivost. I sve te darove dobi od Datatreje i beše nepobediv sve dok vladaše pravično.

U vreme kad je Ravana sa vojskom došao u grad Mahišmati,* prestonicu Hajhaja, car Ardžuna sa svojim ženama pođe na obalu reke Narmade da obavi sveto pranje i da se razonodi igrom u vodi.

Ravana reče Ardžuninim savetnicima, koji su mi pošli u susret kroz gradske kapije: »Gde vam je car?

49

www.vedskaakademija.rs Prenesite mu da je Ravana, gospodar Lanke, došao na njegov posed i da ga poziva u boj.« Doznavši od savetnika gde se ulogorio gospodar Hajhaja, Ravana se uputi obali reke Narmade. Prošavši planinu Vindhju, koja prema nebu pruža na hiljade vrhova, po svojoj veličini sličnih boravištima bogova, Ravana stiže do obale Narmade, ispunjene kricima ptičjih jata koji su lepršali iznad vode što je tekla prema Zapadnom okeanu; u njenim vodama i u senci cvetnog drveća kupalo se i gasilo žeđ na stotine slonova, bivola, antilopa, medveda, lavova, tigrova i drugih životinja.

Sišaviš sa kočija, Ravana se opra u prohladnim vodama Narmade, a za njim obaviše sveto pranje i njegovi savetnici. Izišavši na obalu, rakšasi počeše da beru cveće za žrtvu Šivi. Oni podigoše lingam* na obali Narmade i, uz igru i pesmu, sa rukama ispruženim prema nebu, stadoše mu prinositi na žrtvu mirisno cveće.

U to vreme car Ardžuna se sa svojim ženama kupao i zabavljao u vodama nizvodnog dela reke, kao veličanstveni slon okružen hiljadama slonica. U želji da ispita snagu svojih hiljadu ruku, on njima pregradi tok Narmade. Voda snažne reke, potekavši uzvodno, poče sve više i više da nadolazi i izli se na obale izbacujući ribe i krokodile i noseći sa obala cveće koje su rakšasi doneli na Šivin lingam. Uznemiren Ravana posla svoje savetnike da saznaju uzrok izlivanja reke. Oni pođoše niz njen tok i videše kako je Ardžuna kao bedemom pregradio Narmadu hiljadama svojih ruku. Rakšasi se vratiše i ispričaše Ravani šta su videli: »Nekakvo hiljaduruko, ogromno biće, kao drvo šala,* okruženo prelepim devama, pregradilo je put reci u okean, i kupa se u donjem toku reke.« Čuvši te reči, Ravana uzviknu: »Vi ste, bez sumnje, videli Ardžunu, gospodara Hajhaja.« To reče, pa požuri tamo sa svojim saborcima, da se bori sa moćnim Kritavirinim sinom.

On ode onamo gde se Ardžuna kupao sa svojim ženama i rođacima cara Hajhaja, koji su ostali na obali, reče: »Idite svome gospodaru i recite mu da ga pozivam u boj.« A ovi mu odgovoriše: »O, Desetoglavi, sada nije vreme za boj. Naš car je pripit i prepušten bezbrižnim zabavama sa svojim ženama. Pričekaj do sutra.<A ako ti je po svaku cenu stalo do sukoba, onda ćeš morati najpre sa nama da se boriš.« Ali Ravanini savetnici i ratnici ne obazirući se na ove reči jurnuše na Ardžunine ratnike, i na obali Narmade poče surov boj. Rakšasi ubiše i progutaše mnoge Hajhaje, ali Ardžunina straža se hrabro držala zasipajući Ravanu i njegove savetnike kišom strela. U meduvremenu caru Hajhaja javiše za napad rakšasa. Ardžunine oči sevnuše od gneva, on se podiže iz talasa Narmade i doviknuvši svojim ženama: »Ništa se ne bojte« - iziđe na obalu. A onda, dohvativši svoj topuz, jurnu onamo gde su se borili rakšasi i Hajhaji. Moćni Prahasta, Ravanin savetnik, mašući svojim žezlom, pregradi mu put, kao što se planina Vindhja isprečila Suncu. Tada Kritavirin sin podiže svoj težak topuz dugačak sto lakata i njime tresnu Prahastu posred glave. Na to se Prahasta od strašnog udarca topuza cara Hajhaja sruši kao vrh planine, pogođen udarom Indrinog groma. A kad ostali Ravanini savetnici videše oborenog Prahastu, od straha se dadoše u bekstvo.

Tada Ravana krenu u susret Ardžuni, i oni se uhvatiše ukoštac, kao dva snažna slona u borbi za ženku, nanoseći jedan drugome strašne udarce, od čije se tutnjave tresla vasiona. Borba zemaljskog cara i cara rakšasa beše surova. Oni su nemilice ranjavali jedan drugoga maljevima i kopljima, kao što bikovi ranjavaju jedan drugoga rogovima ili slonovi - kljovama; i ni jedan ne htede da se preda, i obojica behu neumorni i neustrašivi.

Najzad, Ardžuna, plamteći od gneva, nanese Ra~i smrtonosni udarac u grudi svojim topuzom, i samp Brahmin dar spase Desetoglavog od smrti. Teturajući se, car rakšasa ustuknu nekoliko koraka; suze mu jurnuše na oči i on se s teškom mukom spusti na zemlju.

Videvši Ravanin poraz, sidhi i čarani spevaše hvalu Ardžuni, Kritavirinom sinu, i sa nebesa pljusnu kiša cveća,* pravo na čelo hrabrog cara Hajhaja. Ardžuna se ustremi na ošamućenog Ravanu, kao orao na zmiju, zgrabi ga i okova, kao što je nekada Višnu okovao velikog asura Bala. I gospodar Hajhaja ispusti trijumfalan krik, kao tigar koji je zario kandže u jelena, i povuče svoga zarobljenika sa bojnog polja. Videvši da im je car zarobljen, rakšasi sa strašnim pokličima navališe na Ardžunu, kao što morski talasi zapljuskuju obalu za vreme bure. »Pusti ga! Pusti ga! «- vikali su oni. - »Stani!« i uz te povike zasuše Ardžunu stotinama strela i kopalja. Ali on odbi sve njihove udarce i rasturi vojsku rakšasa kao što vetar rastura oblake. Ulivši strah u srca moćnih demona - rakšasa, on se vrati u svoju prestonicu, vukući za sobom poraženog i zarobljenog Ravanu.

Na vest da mu je unuk poražen i zarobljen, Pulastja požuri u Mahišmatu, prestonicu Hajhaja.

Stigavši u taj grad, koji po raskoši svojih dvoraca i hramova ni najmanje nije zaostajao za gradom Amaravatom, car Ardžuna, koga su sluge obavestile o Pulastjinom dolasku, pođe mu u susret i sa velikim počastima primi pobožnog Brahminog sina. Poklonivši se božanskom mudracu, .Ardžuna mu

50

www.vedskaakademija.rs ponudi medovinu, kravu i vodu za pranje nogu* rekavši: »O, Gospodaru stvaranja, tvoj dolazak mi predstavlja veliku čast. Reci mi šta mogu da učinim za tebe? Tebi pripadaju i moje carstvo, i moji sinovi, i moje žene, i ja sam - zato zapovedaj!« Pulastja izrazi hvalu pobožnosti i hrabrosti cara Hajhaja i•reče: »0, najbolji među carevima, ti si danas u velikoj bici pobedio moga unuka, zarobio ga i time si uvećao svoju slavu. A sada ga pusti na slobodu!« Saslušavši Pulastjine reči, Ardžuna odmah oslobodi Ravanu.

Pred vatrom se zakle o prestanku neprijateljstva sa carem rakšasa, ponudi mu svoje prijateljstvo i, ukazujući mu počasti vencima i ukrasima, pusti ga da ide ' kući sa bogatim darovima. Potom se postiđeni Ravana vrati u Lanku, a Pulastja u svoje nebesko boravište.

O kazni koja je na kraju sustigla grešnog Ravanu i o njegovoj smrti od ruke junaka Rame, pričao je svetu u svojoj »Ramajani« mudri Valmiki,* prvi pesnik na zemlji.

40. LEGENDA O PARAŠURAMI, DŽAMADAGNINOM SINU Vreme je prolazilo i Ardžuna, Kritavirin sin, gospodar Hajhaja, postade ohol zbog svoje moći i nepobedivosti, te krenu s pravog puta. Poče da tlači svoje podanike i da nanosi nepravdu ne samo ljudima već i jakšima, gandharvima, sidhima i drugim žiteljima neba. Bogovi se obratiše Višni, moleći ga za zaštitu, i čuvar sveta im reče da će se uskoro na zemlji u rodu Bhrigu roditi veliki ratnik, koji će kazniti Ardžunu za sva njegova nedela.

Na zemlji je živeo car po imenu Gadhi iz roda Kaušika, potomak Amavase, trećeg Pururavasinog sina. On nije imao sina, ali je imao kćer jedinicu po imenu Satjavati, koja u sva tri sveta beše čuvena po svojoj lepoti. Jednoga dana u dvorac cara Gadha dođe brahman Ričika iz roda Bhrigu i zaprosi carevu kćer. Gadha ne htede da d"a svoju kćer jedinicu za nemoćnog ostarelog isposnika,* siromašnog podvižnika, i on reče Ričiki: »Satjavati ti jedino mogu dati pod uslovom da mi za otkup doneseš hiljadu konja. U našem rodu postoji običaj da se kći udaje samo uz otkup. I svi konji moraju biti beli, i u svakoga jedno uho treba da bude crno.« Tada Ričika pođe na obalu okeana i stade se moliti bogu Varuni da mu nađe hiljadu belih konja sa jednim crnim uhom u svakoga. Gospodar vode blagonaklono sasluša njegovu molbu. Vode okeana se razdvojiše i hiljadu konja, baš onakvih kakve je tražio Ričika, iziđoše na obalu.

Tako je car Gadhi morao. da da svoju kćer isposniku; Ričika' mu za to obeća da će mu darivati sina, močnog ratnika, osvajača vasione. Da bi mu žena rodila željenog sina, Ričika joj spremi osveštano jelo* od pirinča, ječma i mleka; i isto tako, jelo, ali osveštano drugim molitvama, on priredi za njenu majku, suprugu cara Gadhija. Posle toga on se povuče u šumu radi podvižništva, a ženi, na rastanku, pokaza koje je jelo za nju, a koje za njenu majku.

Posle njegovog odlaska carica reče kćerki: »Moj sin treba da se rodi kao moćan ratnik, a tvoj kao pobožan brahman. Ali zar će tebi biti prijatno da ti brat snagom premašuje sina? Hajde da zemenimo jela.« Satjavati pristade i svaka pojede jelo koje je bilo određeno drugoj.

Odmah po povratku Ričika je doznao šta se desilo, zahvaljujući svom daru viđenja tajnih postupaka, koji je on posedovao. Gnevan, on povika na Satjavati: »Sta si to učinila, grešnice? Pogazila si moju naredbu. U hranu određenu tvojoj majci ja sam uneo hrabrost i težnju ka bici, a u tvoju, pak, mirnu pobožnost i sklonost ka podvižništvu. Sada, pošto ste izmešale sudbine, ti ćeš roditi brahmana, koji će pokazati sklonost ka zvanju kšatrija, a tvoja majka - kšatrija, koji će izabrati sudbinu brahmana.« Satjavati pade Ričiki pred noge, moleći ga za oproštaj i govoreći: »Smiluj mi se! Neka moj sin ne bude takav. O, mudri podvižniče, ako već drugačije nije suđeno, onda neka takav bude naš unuk, a nikako sin!« Popustivši, Ričika odgovori: »Dobro, neka takav bude sin tvoga sina.« Dode dugoočekivani dan, i Satjavati rodi sina* i nazva ga Džamadagni. A njena majka, Gadhijeva supruga, takođe rodi sina i dadoše mu ime Višvamitra. Rodivši se kao kšatrij, on je od malih nogu pokazivao sklonost ka zvanju brahmana i postade veliki mudrac i podvižnik.

Satjavatin sin je rastao zdrav, lep i snažnog stasa i, na veliku radost svojih roditelja, brižljivo je proučavao Vede. U šumskom boravištu svoga oca vodio je pravičan život, poštujući surove zavete i vežbajući svoj razum pobožnim razrnišljanjlma i besedama sa mudracima.

Kada je došlo vreme da misli na potomstvo, Džamadagni sa roditeljskim blagoslovom pođe u dvor moćnog cara Prasenadžite, Ikšvakinog unuka, i zatraži ruku njegove kćeri Renuke. Car prihvati njegovu prosidbu, i posle raskošno obavljenog svadbenog obreda, Džamadagnu se vrati u svoje boravište sa Renukom. I tako, ona postade verna žena Džamadagnu, Ričikovom sinu, vodeći čestit život u njegovom

51

www.vedskaakademija.rs boravištu i poštujući zajedno s njim pobožne zavete.

Ona mu izrodi pet lepih i snažnih sinova. Najmlađi među njima, po imenu Rama, beše ljubimac roditelja i u svemu je prevazilazio stariju braću.

Jednom, kad su njeni sinovi otišli u šumu da skupljaju plodove i korenje, Renuka pođe na reku da obavi jutarnje pranje. I tamo sa obale vide Čitrarathu koji se kupao i zabavljao igrajući se u vodi sa svojom ženom. Gledajući ih. tako bezbrižne i razdragane, Renuka pozavide njihovoj sreći. A onda, prepavši se svojih grešnih misli, brzo se opra u reci i požuri natrag u svoje boravište.

Kada se Renuka vratila u svoje boravište Džamadagni primeti njeno uzbuđenje, pa snagom unutrašnje pronicljivosti pročita njene misli i obuze ga veliki gnev. Uskoro se iz šume vratiše stariji sinovi i Džamadagni im naredi da bez oklevanja ubiju Renuku. Čuvši njegovu strašnu naredbu, sinovi, nemi od užasa i ogorčenja, ostadoše skamenjeni. Na to se Džamadagni još više razgnevi te prokle svoja četiri mlada sina, i oni se, izgubivši razum, pretvoriše u divlje i nerazumne životinje.

Kada se iz šume vrati najmlađi sin, Džamadagni i njemu naredi da ubije Renuku: »Sine, tvoja je majka zgrešila; zato je ubij bez trunke žaljenja.« I Rama, Džamadagnin sin, bez reči, podiže sekiru, od koje se nikada nije odvajao, i odrubi glavu svojoj majci, nesrećnoj kćeri ' cara Prasenadžite.

Posle ovoga Džamadagnu prođe strašan gnev i on se ob,rati sinu ovim rečima: »O, Ramo, ti si poslušan sin, i pokoravaš se volji svoga oca. Zato što si izvršio moju naredbu bez protivljenja i kolebanja, traži od mene sve ,što želiš i ja ću ti ispuniti.« I Rama ga zamoli da rnu povrati majku u život i da joj oprosti greh koji je učinila protiv svoje volje; i još zatraži od Džamadagne da vrati razum i ljudski lik njegovoj braći. Za sebe, pak, zatraži dug vek i nepobedivost u dvoboju sa bilo kojim neprijateljem na zemlji. I mudri Džamadagni ispuni sve želje svome sinu.

Posle nekog vremena desi se da je moćni Ardžuna, car Hajhaja, loveći u obližnjoj šumi, došao u Džamadagnino boravište. U to vreme njegovi su opet otišli u šumu po plodove. Renuka dočeka uglednog gosta sa svim dužnim počastima, ali on s prezrenjem primi njeno gostoprimstvo. Pijan od oholosti i nadmenosti, naredi svojim ratnicima da poseku visoko drveće oko boravišta i da odvoje tele od svete krave, koja je pripadala Ričikovom sinu.

Kada se Rama vrati iz šume, Renuka mu ispriča o nasilju cara Ardžune koji je oskrnavio pustinjakovo boravište. I Rama, Džamadagnin sin, pobožni brahman, u čijem . se srcu nije ugasila strast prema ratničkim podvizima, u gnevu zgrabi svoju sekiru, luk i strelu i pojuri u poteru za carem Ardžunom.

I oni se sretoše u žestokom dvoboju. Ardžuna, zamahujući svojim ogromnim rukama, jurnu na Ramu, siguran u svoju pobedu. Snažan ratnik, on je bez muke čupao iz zemlje visoko drveće sa korenjem i mislio je da će lako savladati i pobediti pustinjakovog sina. Napustivši pravedan put, on nije znao da je ostao bez dara nepobedivosti i da mu Rama donosi smrt. Džamadagnin sin je bez promašaja strelama pogađao užasnog cara Hajhaja i odsecao mu ruke, jednu za drugom. Svojim strelama odseče mu njegovih hiljadu ruku, i Ardžuna, Kritavirin sin, bez daha se sruši na zemlju. Tako se zbilo Višnino predskazanje, i bogovi, i sve živo i na nebu i na zemlji najzad s olakšanjem odahnuše.

Ali Ardžunini sinovi ne oprostiše Rami ubistvo njihovog oca. Jednom, dok Rame nije bilo kod kuće, oni upadoše u njegovo boravište i bez milosti ubiše pobožnog podvižnika Džamadagnu, koji je uzalud pozivao sina upomoć. Potom se udaljiše. Kad se Rama vrati iz šume, gde je otišao da skuplja drva za žrtvenu vatru, nađe oca mrtvog kraj domaćeg ognjišta i obuze ga velika tuga. »Kako je to moglo da se desi« - pitao se on ridajući - »zašto sudbina nije poštedela pravednog Džamadagnu? Moj otac nikome nije želeo zlo, niti je koga vređao. Nikada nije skretao od staze istine i zakona, a Ardžunini sinovi, zli i bezumni, ubili su skromnog podvižnika, kao što lovci u šumi ubijaju jelena. Kakvu će slavu steći time što su ubili nezaštićenog starca koji je svoje dane provodio u postu i molitvama? Čime će se pohvaliti pred drugovima i rodbinom?« Neutešno tugujući, Rama obavi za svoga oca poslednje obrede i zapali posmrtnu lomaču, zaklevši se da će osvete istrebiti rod kšatrija na zeinlji.

Gnevan i nemilosrdan, on u pojedinačnoj borbi pobedi i pobi sve Ardžunine sinove. Osim toga, uništi svu vojsku omraženog mu carstva Hajhaja i objavi rat celom kšatrijskom rodu. Zatim obiđe zemlju i svuda, gde god bi sreo kšatrije, pozivao bi ih u dvoboj, pobeđivao i ubijao; i nikome ne ostade živa glava na ramenima od njegove smrtonosne sekire. Zbog toga ga prozvaše Parašurama, što znači Rama sa sekirom, i po tom imenu razlikuju ga od drugog Rame, Dašarathinog sina, cara Ajodhe i Ravaninog pobednika.

Trideset sedam puta je Parašurama istrebljivao zemlju od kšatrija, trideset sedam puta ih je

52

www.vedskaakademija.rs pobeđivao u boju, boreći se sam protiv cele vojske. On je ispunio krvlju pet velikih jezera na Kurukšetri i obavio žrtveno prolivanje na tim jezerima za rod Bhrigu. A onda, predavši im zemlju koju je očistio od kšatrija, Džamadagnin sin se udalji na šumovite padine planine Mandare da se posveti kajanju i podvižništvu.

Međutim, i pored svih istrebljenja, neki kšatriji su uspeli da izbegnu smrt, sakrivši se od strašnog Parašurame u tajna boravišta. Neke Hajhaje, preodenute u ženske haljine, sklonila je Prithiva, boginja zemlje; sin cara Viduratha iz roda Puru krio seu pećini na planini Rikši, gde su ga odgajali medvedi; Sarvakarmana, Kalmašapadinog sina, spasao je mudrac Parašara, sakrivši ga u svom domu prerušenog u šudru; potomke cara Maruta Varuna sakri u svom boravištu, ali i taj mali broj preživelih beše dovoljan da produži rod kšatrija na zemlji.

41. INDRA I SVETI PODVlŽNICI Živeo jednom neki car po imenu Bhangasvana, čuven po svojoj mudrosti i pobožnosti, i podanici su ga poštovali kao boga, ali kako on beše bez poroda, carska vlast i moć behu mu slaba uteha za ono što nije imao. Stoga se predade surovom podvižništvu, prinese žrtve Agni i dobi sto snažnih sinova. Ali tim podvižništvom i obredom navuče na sebe nezadovoljstvo Indre. Od vremena najezde na nebesko carstvo Sunde, Upasunde i rakšasa, koje je predvodio Ravana, gospodar bogova je zazirao od svih onih koji su obavljali veliko podvižništvo, jer su sticali moć koja mu je ugrožavala vlast u sva tri sveta. I gospodar nebeskog carstva beše nezadovoljan Bhangasvanom, koji je prineo žrtve Agni, i time ukazao poštovanje samo bogu vatre, dok je Indru potpuno zanemario. I Hiljaduoki namisli da pogubi moćnog Bhangasvanu, te poče tražiti kod njega ranjiva mesta i loviti njegove promašaje, ne bi li mu naudio; ali pobožni car se nepokolebljivo držao staze vrlina i Indri se nikako nije ukazivala prilika da iskoristi bilo koju njegovu slabost.

Ali jednom car Bhangasvana pođe u šumu u lov, i gospodar bogova odluči da iskoristi tu srećnu okolnost i da nanese udarac moćnom Bhangasvanu. Kada car sam, bez pratnje, zađe u šumu na svom konju, Indra mu pomuti svest, i Bhangasvana se izgubi u gustoj šumi. Mučen glađu i žeđi, uzalud je tražio put iz šume i naiđe na jezero puno prozračne vode. Bhangasavana napoji u tom jezeru svoga konja, a onda se svuče i uđe u vodu da osveži telo, izmučeno vrućinom i umorom. Posle kupanja car iziđe iz jezera na obalu. I tada, ugledavši svoj lik u vodi, on sa velikim čuđenjem i strahom otkri da se pretvorio u ženu i odmah shvati da je jezero bilo začarano. Od očajanja stade uzvikivati: »Avaj, kako ću sada ovakav jahati konja? Kako ću se ovakav vratiti u svoju prestonicu? Kako ću izići na oči svojim sinovima a šta ću reći svojim ženama, svojim savetnicima i podanicima? Zašto me je zadesila ova nesreća?« Ali jedino što je mogao da uradi bilo je da sedne na konja i da se vrati u svoj grad. Videvši cara u liku žene, njegovi sinovi, sluge i podanici behu veoma začuđeni. Car najpre ispriča sve šta mu se desilo, a na kraju reče svojim sinovima: »Ostavljam vam carstvo, budite srećni i uživajte u carskoj vlasti! Ja ću seudaijiti u šumsko boravište i tamo ću provesti ostatak svojih dana.« Potom ode u šumu i tamo se nastani u boravištu pobožnog pustinjaka. Posle nekog vremena Bhangasvana, koji je živeo kao žena, rodi tome pustinjaku sto sinova. A onda se vrati u svoju prestonicu i obrati se svojim prvim sinovima: »Vas su rodile moje prve žene kada sam bio muškarac. Ove sinove sam rodio živeći kao žena. Vladajte zajedno mojim carstvom, kao braća od istih roditelja!« I dvesta Bhangasvanovih sinova, pokorivši se njegovoj volji, počeše zajedno vladati carstvom u prijateljstvu i slozi.

Videvši da se Bhangasvanino potomstvo uvećalo i da napreduju, Indra u gnevu pom,isli: »Izgleda da sam tog cara usrećio pretvorivši ga u ženu, umesto da mu naudim!« I gospodar bogova, prerušen u lutajućeg pustinjaka, dođe u Bhangasvanovu prestonicu i, javivši se njegovim sinovima, reče: »Braća nikada ne žive u miru, čak i onda kada im je isti otac. Od pamtiveka su u neprijateljstvu Kašjapovi sinovi - asuri i bogovi. Oni se jednako bore za vlast nad tri sveta. Vi ste, carevići, sinovi vladajućeg gospodara Bhangasvane. A ovo su sinovi pustinjaka, koji živi u šumskom boravištu. Kako pristajete da s njima delite vlast koja pripada samo vama!« Ovim rečima Indra poseja razdor među braćom, i ubrzo posle toga oni se poubijaše u surovoj bici. Saznavši za to, Bhangasvanu, koji je živeo u šumi kao pustinjak, obuze duboka tuga. Indra mu se javi u liku brahmana i reče: »Zašto ridaš, lepa isposnice? Kakva te je nevolja snašla?« A ona mu odgovori: »Nemilosrdno Vreme ubi dvesta mojih sinova. O, brahmane, nekada sam bio car i imao sam sto snažnih sinova. Jednom, posle kupanja začaranom jezeru, pretvorih

53

www.vedskaakademija.rs se u ženu; i još sto sinova rodih. Sva moja deca behu srećna i uživala, su spokojno carskoj vlasti, ali po volji sudbine oni se posvađaše i svi izginuše u međusobnom ratu. Zašto me je snašla ta nesreća?« Na to mu Indra reče ko je i dodade: »Ti si navukao na sebe moj gnev onda kada si obavio žrtvovanje, koje mi nije bilo po volji, i zato sam te kaznio.« Bhangasvana u liku isposnice ničice pade pred noge cara bogova i stade moliti: »Smiluj mi se, o, gospodaru, to prinošenje žrtve beše obavljeno radi dobijanja potomstva, a ne zato da tebe povredi. Toga radi sam se podvrgao podvižništvu. Oprosti mi, o, gospodaru nebeskog carstva!« I car bogova mu se smilostivi i reče: »Opraštam ti i nudim ti da izabereš dar. Reci mi koji su ti sinovi miliji: oni koji su se rodili kada si bio muškarac ili oni koje si rodio kada si bio žena. Reci, i ja ću vaskrsnuti one koje ti želiš!« Isposnica mu odgovori, sklopivši smerno ruke: »O, Indro, vaskrsni mi one sinove koje sam rodio kad sam bio žena!« - »A zašto si te izabrao?« - upita Indra. - »Ili ti možda, manje voliš one koji su se rodili kada si bio muškarac?« - »Ljubav žene je jača od ljubavi muškarca« - odgovori isposnica. »Majka je više vezana za decu negoli otac. Zato biram one koje sam rodio kada sam bio žena.« Gospodar bogova beše zadovoljan njenim odgovorom. »Ti si mi odgcrvorila iskreno« - reče on - »i ja ću ti zato povratiti u život sve tvoje sinove! A sada možeš birati i drugi dar, i ja ću ti ispuniti želju. Ako želiš, mogu te ponovo pretvoriti u muškarca, a ako nećeš, ostani žena.« »O, Šakro, ja želim da ostanem žena! Uopšte ne želim da ponovo postanem muškarac.« »Zašto?« opet je upita Indra. - »Zašto biraš žensku sudbinu, odbacujući mušku?« Isposnica mu odgovori: »Zato što se žena više od muškarca naslađuje u ljubavi.« »Neka bude onako kako želiš« - odgovori Indra i udalji se u svoje nebesko carstvo. Tako car Bhangasvana do kraja svoga života ostade žena. Svi njegovi sinovi vaskrsnuše, posle čega su godinama vladali njegovim carstvom. Živela su nekada davno dva velika mudraca - Bharadvadža, Brihaspatin sin, i Rajbhja iz Atrijevog roda.

Oni su se veoma dobro slagali, a boravišta su im se nalazila u blizini. Bharadvadža je imao jednog sina po irnenu Javakri, a Rajbha dva - Paravasu i Arvavasu.

Dok je Bharadvadža bio veliki podvižnik, Rajbhja beše čuven u sva tri sveta kao nenadmašni poznavalac svetih Veda. Bharadvadžin sin Javakri upita jednom oca: »Reci, zašto svi ukazuju tako veliku počast premudrom Rajbhji? Zar tvoje podvižništvo nije vrednije od znanja Veda?« - »Ne, sine moj« odgovori mu Bharadvadža. - »U sva tri sveta nema ničeg što bi moglo da stoji iznad svetog znanja!« Čuvši to, Javakri se rastuži. »Rajbhju više poštuju od moga oca« - pomisli on - »a njegovi sinovi uživaju veću slavu. Ali ja ću ih po svaku cenu prevazići!« I u želji da postigne cilj, Javakri se posveti surovom podvižništvu. Postio je, stajao nepomično na jednoj nozi i po žezi i po mrazu, goreo telo vatrom i hladio ga u ledenoj vodi, i, kada njegove zasluge narastoše zahvaljujući takvom podvižništvu, on se obrati Indri ovim rečima: »O, gospodaru bogova, za moj surov podvig daruj mi znanje svetih Veda.« »Podvižništvom se ne dolazi do znanja Vede« - odgovori mu Indra. - »Javakri, pođi učitelju i nauči Vede kako valja, sa marljivošću i smirenošću.« Ali Javakri nije hteo da sledi uobičajen put učenja Veda i nastavi sa svojim podvižništvom, pa° stekavši još veće zasluge mučenjem tela, opet se obrati Indri. »Mučenjem svoga tela nećeš doći do cilja« - ponovo mu odgovori Indra. -»O, Bharadvadžin sine, idi učitelju.« -»U- sva tri sveta nema ničeg što se ne može steći podvižništvom« - uzvrati Javakri uporno. - »Ako mi ti ne ispuniš želju, ja ću nastaviti sa još surovijim mučenjem. Potom ću početi da odsecam deo po deo svoga tela i bacam ga u vatru, i tvoja vlast na nebesima će biti poljuljana od moga podviga!« Čuvši to, Indra nije imao kud, te je morao da mu daruje ispunjenje želje. Na Javakrinu molbu, on pokloni i njemu i njegovom ocu savršeno znanje Veda i pobedu nad svima suparnicima u vladanju svetim znanjem.

Mudri Bharadvadža, Javakriin otac, beše nezadovoljan nerazumnim ponašanjem svoga sina.

Neprestano mu je govorio: »Ostavi se svoje oholosti, sine moj, i ne teži da prevaziđeš mudre Rajbhjinove sinove. Ne diraj ih, čuvaj se da ne uvrediš njihovog moćnog oca, jer će to na zlo ispasti.« Ali Javakri nije slušao dobar savet. Uzoholivši se, on napusti staze vrline i. namisli da navede na zlo prelepu suprugu Paravase, starijeg Rajbhjinog sina. On poče tražiti način da se tajno s njom sastane i poče je proganjati svojim grešnim zahtevima. Kad Rajbhja sazna za to, obuze ga strašan gnev. On iščupa iz glave dva pramena kose i, izgovorivši nad njima vradžbine, stvori od jednog lepu ženu, kao dve kapi vode sličnu Paravasinoj supruzi, a od drugog pramena stvori strašnog demona. I žena koju je on stvorio namami Javakru i predade ga demonu, koji jurnu na Bharadvadžinog sina, koristeći to što mu je žena uzela krčag s vodom, te on nije mogao da obavi spasonosno pranje. Javakri pokuša da pobegne, ali demon pojuri za njim, nečistim i potčinjenim zlom duhu. Sustiže ga kraj samih vrata Bharadvadžinog

54

www.vedskaakademija.rs doma, gde se Javakri nadao da će se skloniti. A Bharadvadža je u to vreme obavljao sveti obred i postavio na ulazu kao čuvara slepog šudru, naredivši mu da nikoga ne pušta unutra. Šudra pregradi put Javakri, i demon zgrabi nesrećnika i rastrže ga pre nego što je ovaj uspeo da stupi na zemlju osvešćenu prinošenjem žrtve.

Saznavši za smrt svoga sina, Bharadvadža prokle Rajbhju. I ne prođe mnogo i to se prokletstvo ispuni tako što Pararavasu, Rajbhjijev stariji sin ubi u šumi svoga oca, misleći za njega u sumraku da je antilopa. Ali Arvavasu, njegov mlađi sin, surovim podvižništvom vaskrsnu Rajbhju i skide greh oceubice sa starijeg brata.

Javakri pođc u carstvo Jame, i tamo mu bogovi otkriše da ga je zla sudbina zadesila zbog oholosti i zbog toga što nije pravim putem došao do znanja svetih Veda.

Ziveo je na zemlji i dostojanstveni mudrac Višvamitra, Gadhin sin iz roda Kaušika, koji se predao neviđenom podvižništvu radi sticanja brahmanstva, i on poljulja lndrino carstvo. Jednom Višvamitra, moćni car Kanjjakubdže, poseti boravište božanskog mudraca Vasišthe i vide kod njega čarobnu kravu Nandini*, koja ispunjava sve želje. Car je po svaku cenu hteo da dobije tu kravu, ali Vasištha nije hteo da je da ni za kakvo blago. Tada Višvamitra pokuša da silom otme čarobnu kravu; ali Vasišthova krava stvori strašne ratnike, koji nateraše carsku vojsku u bekstvo, i Višvamitra se najzad uveri u to da je brahman moćniji od cara. Tada Višvamitra zažele da od kšatrija postane brahman i toga radi pribeže podvižništvu, toliko surovom da se Indra prepade i pomisli: »On će steći takvu moć da će me svrgnuti sa nebeskog prestola i zavladaće mojim carstvom, kao što to nekada učiniše Sunda i Upasunda ili Ravana!K I kao što je jednom davno Brahma pozvao Tilotamu da spase nebesa od moćnih asura, tako je i Indra poslao lepu apsaru Menaku da sablazni Višvamitru i odvoji ga od podvižništva opasnog za bogove.

I Menaka pođe u Višvamitrino boravište, gde je dostojanstveni mudrac obavljao surovo pokajanje; sa njom Indra posla Vaju, boga vetra, i Kamu, boga ljubavi, da joj oni pomognu u ispunjenju njegovih naredbi. Lepotica Menaka se približi boravištu Gadhinog sina i, pozdravivši ga, stade igrati i poskakivati na šumskom proplanku pokraj kolibe. Tada vetar, po naredbi cara bogova, smače sa nje svečane haljine; kad je pustinjak vide nagu, strast ga sveg obuze, te je pozva, i ona mu dođe. Potom se stadoše dugo naslađivati ljubavlju u cvetnoj šumi, i godine im prohujaše kao jedan dan.

Tako je lepa Menaka odvojila Višvamitru od podvižništva. Ali on je ipak postigao svoj cilj. Postao je od kšatrija brahman i stekao je veliku moć, zahvaljujući kojoj je mogao da se takmiči sa Vasišthom. A Menaka, odlazeći od Višvamitre, rodi iz te veze divnu devojčicu, koju ostavi u podnožju Himalaja, na obali reke Malini*, a ona se vrati u Indrino carstvo.

Devojčicu, napuštenu u gustoj šumi, punoj divljih zveri, opaziše sokoli koji su lebdeli u vazduhu.

Oni sleteše i stadoše oko nje da je čuvaju. Tuda naiđe sveti mudrac Kanva iz roda Angirasa*. On je uze, ponese u svoje boravište i odgaji kao svoju rođenu kćer. Pošto ju je našao u šumi okruženu sokolima i zaklonjenu njihovim krilima, nazva je Šakuntala, što znači Okružena sokolima.

55

www.vedskaakademija.rs 42. LEGENDA O ŠAKUNTALI Dušjanta, Ilin sin, potomak Purua u šestom pokolenju, beše moćan car, koji je vladao prostranom zemljom između četiri mora i mnogih ostrva u okeanu. U vreme njegove vladavine, na zemlji su carevale pravda i pobožnost. Indra je slao kišu u određeno vreme, zemlja je rađala, dok su se podanici Ilinog sina naslađivali mirom i blagostanjem.

Car Dušjanta, moćni i hrabri ratnik, beše veliki ljubitelj lova. Jednom, u pratnji velike svite, pođe u lov na antilope. Dušjantina vojska na slonovima, konjima i kočijama, sa velikom bukom upade u šumu.

Od vike lovaca, ržanja konja, tuljenja slonova i škripe točkova, šuma se ispuni tutnjavom i treskom, i na hiljade divljih zveri - antilopa, lavova, tigrova, pantera, medveda i mnogih drugih - u strahu, dadoše se u očajno bekstvo, dok su ih lovci pogađali strelama, džilitima i mačevima.

Iz te šume, ostavljajući za sobom pustoš, car Dušjanta sa svojim lovcima krenu u drugu, a onda u treću. U toj trećoj šumi pirkao je povetarac, prijatno osvežavajući umorno telo lovca. Na cvetnim žbunovima i drveću, ispunjavajući vazduh divnim mirisom, pevale su milozvučne ptice, a iznad grana, koje su se sagibale pod teretom cvetova i plodova, zujale su medonosne pčele.

Car zaustavi svoju vojsku na kraju šume, a sam u pratnji malog broja svojih najbližih rođaka uđe u hlad šume i, probijajući se na kočijama kroz njene staze i poljane negde duboko u šumi, na obali reke, na mestu što pleni poglede, ugleda boravište pustinjaka. Beše to boravište mudraca Kanve, i car Dušjanta, ostavivši svoje saputnike iza ograde boravišta, uđe da ukaže počasti čuvenom potomku Angirasovog roda.

Iz kolibe mu u susret iziđe devojka neviđene lepote. Pošto se sa poštovanjem pokloni caru, pozva ga da sedne i ukaza mu dolično gostoprimstvo: dade mu vodu za pranje nogu i donese počasni napitak od meda, kakav priliči gostu; a potom ga upita za zdravlje i čime mu može biti na usluzi.

Car doznade od nje da je sveti isposnik Kanva otišao nakratko da donese plodove iz šume. Očaran lepotom devojke, Dušjanta je upita: »Prelepa devojko, reci mi kako se zoveš? Kako si se našla u ovom boravištu, izgubljenom u šumskoj pustinji?« - »Zovem se Šakuntala« - odgovori mlada isposnica. »Sveti mudrac Kanva je moj poočim.« I ona mu ispriča o svom poreklu.

Car Dušjanta tako zavole Šakuntalu da požele da je odmah uzme za ženu po običaju gandharva*, po kome se voljeni uzimaju na osnovu uzajamne saglasnosti, ne čekajući odluku roditelja. On joj ponudi bogate darove i obeća joj sva blaga svoga carstva ako pristane da se uda za njega. Šakuntala pristade, ali postavi uslov: »Ti moraš najpre da mi obećaš da će naš sin naslediti tvoje carstvo.re Dušjanta joj to obeća i oni se uzeše po običaju gandharva, ne sačekavši da se vrati sveti Kanva.

Posle toga car Dušjanta ostavi Šakuntalu i, na rastanku, obeća joj da će po nju poslati pratnju i vojsku i da će je uvesti u svoj dvorac kao caricu. Kanva, po povratku, saznade šta se dogodilo u njegovom odsustvu i odobri vezu Šakuntale sa potomkom Purua, predskazujući im oboma godine sreće, a njihovom sinu - veliko bogatstvo, Kada dođe vreme, Šakuntala rodi sina, blistave lepote i božanskog dostojanstva. Nazva, ga Sarvadamana, onaj koji sve kroti. Već od malih nogu on je pokazivao neobičnu snagu i hrabrost, zabavljajući se igrama sa divljim zverima u šumi, oko boravišta. Gonio je tigrove, lavove i slonove, veprove i bivole, jaha0 ih i vezivao za drveće koje je raslo kraj Kanvinog boravišta.

Godine su prolazile, dečak je rastao, a car Dušjanta nikako nije slao po Šakuntalu obećanu pratnju.

I jednoga dana mudri Kanva reče: »Došlo je vreme da Šakuntalinog sina proglasimo za naslednika prestola.« Potom se obrati svojim učenicima: »Danas pođite na put i pratite Šakuntalu i njenog sina u Dušjantinu prestonicu. Udata žena ne treba da ostaje dugo u očevoj kući; to je loše za njen dobar glas.« Poslušavši Kanvu, njegovi učenici pođoše sa Šakuntalom i njenim sinom u grad Hastinapur*, gde je vladao moćni Dušjanta.

Kada stigoše u Dušjantov dvorac i stadoše pred cara, Šakuntala reče: »Evo tvoga sina, gospodaru.

Došlo je vreme da ga proglasiš za naslednika prestola, kao što si i obećao.« Ali car se napravi da ne prepoznaje Šakuntalu. »Ne sećam se da sam dao bilo kakvo obećanje« - uzvrati joj on. - »Nikada te dosad nisam video!« Van sebe od stida i jada, ona baci na cara pogled pun gneva i reče: »Zar ti priliči da lažeš, gospodaru? Makar se ti odricao i mene i svog rođenog sina, tvoje srce zna istinu, a znaju je i Sunce i Mesec, i nebo i zemlja, i vetar i vatra, i bogovi Jama i Dharma. Kako si odlučio da sebi natovariš takav greh? Otac se obnavlja kroz svog sina. Pa i mravi čuvaju svoje potomstvo. Kako ti, čuvar zakona, odbacuješ svoga sina? Ti ne ukazuješ dužno poštovanje meni, svojoj ženi, koja stoji pred tvojim prestolom? A žena je polovina muža, njegov najbolji prijatelj, njegov oslonac i sreća; i u nevolji, i u domu, i na putu. Ona ne napušta muža ni u ovom životu ni posle smrti. Mene je rodila apsara Menaka na

56

www.vedskaakademija.rs padini Himalaja i napustila, kao tuđe dete, odmah posle rođenja. Šta sam to zgrešila u pređašnjem rođenju, te me je majka napustila, a sada moj suprug ne priznaje ni mene ni našeg sina?« Ali car odgovori: »Ja ne poznajem ni tebe ni sina koga si ti rodila! Svi znaju da su žene po prirodi lažljive. Niko neće poverovati tvojim rečima. Ti si plod grešne strasti, svoje majke Menake, a i sama bestidna, pošla si putem greha. Govoriš sa mnom kao bludnica. Gubi mi se s očiju! Napusti moje odaje, lažljiva isposnice!« Savladavši gnev, Sakuntala odgovori: »Kad me teraš, otići ću i vratiću se u svoje boravište, ali ostavljam ti sina koga sam rodila od tebe. Njega ne smeš da se odrekneš.« To reče i ode.

Tada se s neba razleže glas: »Sin pripada ocu koji ga je stvorio! To je tvoj sin, Dušjanto. Odneguj ga i podigni! I neka se zove Bharata*, Odnegovan, jer ćeš ga podizati po našoj zapovesti!« Čuvši ove reči, car, obradovan, reče svojim podanicima: »Samo sam čekao taj glas s neba, pa da prizn.a.m svoga sina. Znao sam da je to moj sin, ali sam se bojao da će moji podanici sumnjati u to i da neće priznati njegovo poreklo ako jedini dokaz budu Šakuntaline reči.« I on prihvati sina i posla po Šakuntalu; a kada ona stiže, car joj objasni uzrok svog odricanja istine i oprosti joj ono što je rekla u gnevu.

Potom Dušjanta proglasi Bharatu za naslednika prestola, kao što je nekada obećao. Kada moćni Bharata uze u svoje ruke uzde vlasti, pobedi sve susedne careve i postade gospodar sveta čakravartina*, a Kanva njegov vrhovni žrec. Bharata beše i osnivač velikog i poznatog roda Bharata, od koga su kasnije vodili poreklo mnogi moćni carevi, ratnici i junaci slični bogovima. I zemlji koja se nalazila u sredini vasione dade svoje ime - Bharatavarša.

43. LEGENDA O CARU KOJI SE PRETVORIO U ČANDALU U Ikšvakuvom rodu beše moćni car po imeni Trišanku. Pogordivši se zbog svoje moći i slave, on jednom pomisli: »Kako bi bilo da se još za života popnem na nebo?« I on pozva velikog mudraca Vasišthu i zamoli ga da obavi takvo žrtvovanje, koje bi učinilo da se pre nego što umre popne na nebo.

Ali mu Vasištha odgovori: »Ja to ne mogu da učinim.« Vasištha je imao sto sinova, velike podvižnike koji po mudrosti i pobožnosti nisu zaostajali za ocem. Ne želeći da se odreknu onoga što je namislio, car Trišanku odluči da im se obrati za pomoć. On pođe u njihovo boravište u južnu zemlju i, stigavši tamo, smerno stade moliti Vasišthine sinove da mu ispune molbu koju je odbio njihov otac. Ali i oni ga odbiše i ljutito ga stadoše koriti: »Ako ti je naš otac, a tvoj učitelj rekao da ne može da ti ispuni želju, zašto se onda sa tom istom molbom obraćaš drugima?« »Ako je tako« - odgovori im Trišanku -»ako mi ni vi, kao ni vaš otac, ne ukazujete dužno poštovanje i ne želite da mi ispunite ono što vas molim, ja ću onda moliti drugog mudraca.« Na to se Vasišthovi sinovi još više razbesneše i prokleše drskog cara; »Pretvori se u odvratnog čandalu! « lste večeri car Trišanku se pretvori u čandalu, koga su svi prezirali i izbegavali. Odeven u modre haljine, ošišane glave, izmazane pepelom, sa gvozdenim ukrasima na telu, sa pogrebnim vencem na ramenima, on sam pođe putem, a njegova svita i savetnici razbežaše se, bojeći se da ih ne oskrnavi njegova blizina.

Tako pretvoren u čandalu Trišanku ode u Višvamitrino boravište. U to vreme Višvamitra se surovim podvižništvom izjednačio sa brahmanima i stekao neobičnu moć. Sećajući se poraza koje je nekada pretrpeo od Vasišthe, on se sada na sve načine trudio da dokaže svoju nadmoćnost nad njim. To suparništvo dvojice velikih mudraca trajalo je godinama, i mnoge su nevolje iz toga proizišle.

Kada je Višvamitra saznao od Trišanka da je V.asištha odbio da obavi žrtvovanje koje bi živog cara popelo na nebo, u njemu se pobudi silna želja da prevaziđe omraženog suparnika. »Ja ću učiniti ono što tražiš« - reče on Trišanki.

I Višvamitra posla svoje učenike na sve strane zemlje sa naredbom da na obred prinošenja žrtve pozovu sve pobožne brahmane, poznavaoce svetih obreda. Posle ovog odasvud stadoše dolaziti žreci na veliko prinošenje žrtve i sva brahmanska plemena požuriše da se odazovu Višvamitrinom pozivu; samo Vasišthini sinovi odbiše da dođu. »Kako mogu pobožni da učestvuju u obredu koji se obavlja radi čandale? A osim toga, vrhovni žrec na tom obredu prinošenju žrtve biće kšatrij!« - Tako oni odgovoriše Višvamitrinim glasnicima. Kada je Višvamitra čuo ovo, obuze ga strašan bes. On prokle Vasišthine sinove: »Neka im potomstvo sedam stotina godina luta po zemlji, nigde ne nalazeći utočište, neka se prehranjuju prljavom hranom i žive od poslova koji su zabranjeni pobožnima; i neka to pleme bude

57

www.vedskaakademija.rs poznato pod imenom Muštika ili Domba*«.

Okupivši pobožne brahmane, Višvamitra im saopšti cilj preduzetog obreda: »Neka se pravedni car Trišanku popne živ na nebo!« Mudraci se zgledaše i rekoše jedan drugome: »Veliki podvižnik Višvamitra, koji je stekao nečuvenu moć, zaslepljen je silnim gnevom, zato mu nečemoprotivrečiti kako ne bismo na taj njegov gnev i sebe navukli.« I oni bez reči pristadoše da učestvuju u prinošenju žrtve.

Tada premudri brahmani, okupljeni iz svih krajeva zemlje, na čelu sa Višvamitrom, obaviše svečan obred. Višvamitra, Gadhin sin, vrhovni žrec se za vreme prinošenja žrtve, obrati bogovima, pozivajući ih da siđu na zemlju osveštenu žrtvom i da prime ponuđeni im deo. Ali se na Višvamitrin poziv ni jedan žitelj neba ne spusti. Tada se rasrđeni mudrac obrati caru Trišanki: »O, gospodaru, sada ćeš se uveriti u moć velikog podvižništva. Jedino snagom zasluga, koje sam stekao mučenjem tela, ja ću te za života podići na nebo!« I samo što on to izgovori, kad se car Trišanku naočigled okupljenih brahmana vinu put neba.

Ali kad gospodar bogova vide da se Trišanku podiže na nebo, povika: »Vrati se, care. Ti si grešnik koji je prezreo svog duhovnog učitelja i ne zaslužuješ nebesko boravište.« Sa ovim rečima moćni Indra baci Trišanku sa nebesa, i ovaj polete na zemlju glavačke, u strahu pozivajući Višvamitru u pomoć. A gnevni Višvamitra stade Trišanki dovikivati: »Stani! Stani!« I snagom svog podvižništva dostojanstveni mudrac stvori na južnom delu neba nove zvezde i reče, plamteći od velikog gneva. »Ili ću stvoriti novog Indru i nove bogove, ili će vasiona ostati bez Indre!« Tada ga pobožni brahmani, bogovi i asuri počeše moliti da svoj gnev stiša i zameni ga milošću. A Trišanku, koga su u padu zaustavile Višvamitrine reči, ostade nepokretan sred novih sazvežđa. »O veliki podvižniče, taj car nije dostojan uspona na nebo« - govorili su mudraci Višvamitri. - »On je uvredio svog duhovnog učitelja.« Ali Gadhin sin dogovori: »Ja sam mu obećao da ću ga popeti na nebo i moram održati svoju reč.« Na to bogovi rekoše: »Neka on ostane tamo gde se zadržao u padu, i neka na južnom nebu ostanu zvezde koje si stvorio. Tako ćeš ispuniti datu reč.« I Višvamitra se složi s njima: »O, bogovi, neka bude onako kako vi kažete!« Tako Trišanku zauvek ostade među sazvežđem Južnog Neba*.

44. LEGENDA O ŠUNAHŠEPI Trišanku je imao sina Hariščandra, koji je nasledio carstvo Ikšvakinog roda pošto se njegov otac podigao živ na nebo. Hariščandra je imao što žena, ali ni jedna od njih mu ne pokloni sina, te mu je velika tuga izjedala srce. Jednom prilikom ga poseti božanski mudrac Narada u svom lutanju svetom.

Car ga primi sa svim počastima i bogato ga dariva. Razgovarajući sa mudrim Naradom, car ga, između ostalog, upita: »Svako želi da ima sina, i pametan i glup; reci mi, Narado, šta imaju oni koji dobiju sina?« »O, care, čuj me« - odgovori mu Narada -»reći ću ti šta ima onaj kome se rodi sin. Otac koji ugleda lik sina*, otplaćuje svoj dug precima: sin mu daruje besmrtnost. Od svih zemaljskih radosti najveću radost predstavlja rođenje sina. Ni posipanje tela pepelom, ni nošenje tralja, ni kosa do ramena - nikakvo podvižništvo ne donosi takvu zaslugu kakvu donosi rođenje sina. Otac se rađa ponovo u svome sinu, sin ga spasava od muka pakla. Hrana daruje život, krov daruje zaklon, nakit - lepotu, ženidba krave, žena - druga, kćerka donosi nevolju; a najveću radost nebesa daruje sin ocu.« Posle ovih reči Narada posavetova Hariščandru da se moli bogu Varuni da mu pošalje sina. »Obrati se Varuni ovim rečima: ,Ako se rodi sin, prineću ti ga na žrtvu'«.

Narada to reče pa se udalji, a car Hariščandra posluša njegov savet. On se obrati bogu Varuni: »Ako mi se rodi sin, prineću ti ga na žrtvu!« - »Neka bude tako« - odgovori mu Varuna.

I caru se rodi sin koga nazvaše Rohita. Tada Varuna reče caru: »Rodio ti se sin, a sad mi ga prinesi na žrtvu, kao što si obećao.« Ali Hariščandra odgovori: »Tek posle deset dana od rođenja novorođenče valja za žrtvovanje. Neka prođe deset dana, i tek onda ću ti ga prineti na žrtvu.« - »Neka bude tako« pristade Varuna. Posle deset dana, Varuna se opet javi po žrtvu: »Prošlo je deset dana, ispuni ono što si obećao.« Ali Hariščandra reče: »Žrtveno novorođenče valja za obred tek onda kada mu izbiju prvi zubi.

Pričekaj da mu izbiju zubi.« »Neka bude tako.« Kada Rohiti izbiše zubi, Varuna opet dođe po njega. »Pričekaj« - reče otac deteta. - »Tek kad mu poispadaju zubi, valjaće za žrtvovanje«. - »Neka bude tako« - opet će Varuna.

Tako prođe mnogo godina, i svaki put kad god bi bog Varuna tražio obećanu žrtvu, Hariščandra bi

58

www.vedskaakademija.rs nalazio novi razlog da odgodi obred. Rohita odraste i ojača, i dalje nije moglo da se odlaže ispunjenje zaveta koje je car Hariščandra dao Varuni.

Tada Rohita uze luk i streje i pobeže u šumu; i tamo je lutao celu godinu dana, ne želeći da bude prinet na žrtvu, kao životinja. Posle godinu dana on ču da je bog Varuna, rasrđen narušenjem datog zaveta, kaznio cara Hariščandru, poslavši na njega vodenu bolest*. Rohita htede da se vrati kući, da izbavi oca od nevolje, ali na putu srete Indru u liku brahmana koji mu reče: »Pričekaj, Rohito, ne vraćaj se, još nije za to vreme. Život ubogog skitnice dopada se bogovima; nema sudbine dostojnije od te.

Poslušaj me i ostani u šumi, Hariščandrin sine! « Rohita provede još jednu godinu u šumi i opet htede da se vrati kući, i opet ga Indra u tom spreči.

I treće godine lutao je šumama, a potom i četvrte, i pete, i svaki put kad god bi se spremao da se vrati ocu, Indra bi se pojavio na putu i slao bi ga natrag u šumu. Šeste godine svojih lutanja Rohita srete u šumi ubogog brahmana Ričiku* iz Bhriginog roda, koji je došao, mučen glađu, sa ženom i svoja tri sina: Šunahpučhom, Šunahšepom, Sunolangulom.* I Rohita se obrati brahmanu: »Daj mi jednog od tvoja tri sina da se otkupim kod Varune; neka umesto mene njega prinesu na žrtvu, a ja ću ti za to dati sto krava.« Brahman pristade. Ali kako on ne htede da d"a najstarijeg sina, a majka najmlađeg, oni prodadoše Rohiti za sto krava svog srednjeg sina - Šunahšepu.

Rohita ga odvede u prestonicu svoga oca i reče: »Neka ovog brahminog sina prinesu na žrtvu umesto mene.« Bog Varuna pristade na tu zamenu: »Brahman je vredniji od kšatrija!« Tada car Hariščandra, koji je patio od vodene bolesti, naredi žrecima da pripreme sve što je potrebno za prinošenje žrtve.

Međutim, siroti Šunahšepa, koji je protiv svoje volje bio doveden u Hariščandrin dvorac, usred okupljenih brahmana ugleda svoga rođaka i velikog mudraca Višvamitru*. Višvamitrina sestra beše Ričikova žena i Šunahšepina majka. Nesrećni Ričikov sin pade ničice pred Višvamitru i uzviknu: »O, mudri, svi su me napustili nemam više ni oca, ni majke, ni rođaka, ni prijatelje! Hoće da me zakolju kraj žrtvenog oltara, kao životinju! Jedino se uzdam u tebe - spasi me, milostivi podvižniče, kao što otac spasava od smrti svoga sina!« I Višvamitra mu reče: »Smiri se, Sunahšepo, obećavam da ću ti pomoći!« Potom se obrati svojim sinovima rekavši: »Ovaj se pustinjak stavio pod moje pokroviteljstvo i traži od mene pomoć. Neka ga jedan od vas zameni kraj žrtvenog oltara!« Ali Višvamitrini sinovi s negodovanjem odbiše: »Kako možeš, oče, radi tuđeg sina da šalješ u smrt rođenu decu? To je nepravda.

To je isto što i jesti svoje meso!« Na ove reči rasrđeni Višvamitra prokle svoje sinove: »Zato što ne poštujete očevu želju i tako drsko sa mnom razgovarate, lutaćete hiljadu godina po zemlji, hraneći se prljavom hranom i postaćete muštike, kao što su to Vasišthini sinovi i njihovo potomstvo!« A Šunahšepi reče: »Kada te privežu na žrtveni stub, izgovori ove mantre*, i one će te spasiti.« I on otkri Ričikovom sinu dve zavetne mantre - molitve, kojima se obraćaju boginji Ušas.

Malo zatim Šunahšepi obukoše crvenu odeću,* staviše mu oko vrata venac i dovedoše ga do mesta za prinošenje žrtve. Ali kada dođe trenutak da ga privežu za žrtveni stub, ni jedan žrec ne htede da to učini. Tada Šunahšepin otac reče: »Ako dobijem još sto krava, ja ću to učiniti.«* Kako mu Rohita obeća još sto krava, on priveza Šunahšepu za stub užetom, ispletenim od svete trave kuša.

Ali kada dođe trenutak da prinesu brahminog sina na žrtvu, ni jedan žrec ne pristade na to. I opet se javi Šunahšepin otac. »Dajte mi još sto krava, i ja ću učiniti i to.« Rohita naredi da mu dadu još sto krava. Tada se Ričika sa dobro naoštrenim nožem približi sinu. »Oni hoće da me zakolju, kao da nisam čovek« - pomisli Šunahšepa. I obrati se bogovima - Agni i Savitaru, Somi, Indri i Ašvinima. »Moli se Ušasi, boginja zore« - rekoše mu Ašvini -»ona će te spasiti.« Šunahšepa izgovori molitvu Ušasi*, svetloj sestri boginje noći. I, dok je on izgovarao tu molitvu, kojoj ga je naučio Višvamitra, veze su same spadale jedna za drugom, i pre nego što je izgovorio poslednji stih, beše slobodan, a car Hariščandra izlečen od vodene bolesti. Okupljeni brahmani i princ Rohita su klicali od radosti iskazujući hvalu Šunahšepi.

Višvamitra izjavi: »Posiniću Sunahšepu i povešću ga sa sobom*. On će biti moj učenik i naslednik umesto mojih rođenih sinova kojih sam se odrekao zbog nepoštovanja oca!« I žreci prihvatiše Šunahšepu, i on vremenom postade poznati mudrac i veliki poznavalac prinošenja žrtve.

Od tog doba legendu o Sunahšepi ponavljaju oni koji žele da imaju sina, i želja im se ispunjava.

45. AGASTJINI PODVIZI

59

www.vedskaakademija.rs Veliki mudrac Agastja, Urvašin sin, koga je ona rodila sa Varunom, pojavi se na svet u krčagu, punom vode, u kojem odraste na neobičan način zajedno sa svojim bratom Vasišthom. On beše jedan od slavnih nebeskih mudraca i čuven još i po tome što je pomogao Indri da sa neba zbaci Nahušu i da povrati svoje carstvo. Godinama je živeo na zemlji, u šumskom boravištu blizu planine zvane Vindhja.

Hranio se šumskim plodovima i korenjem, gasio žeđ čistom vodom sa izvora, pokrivao telo jelenjom kožom i nije znao ni za raskoš ni za telesne naslade. Odricanjem od svetovnih radosti surovim podvižništvom, on je dostigao takvu svetost i takvu moć da su se pred njim čak i planine spuštale. ' Jednom planina Vindhja pozavide planinskom vrhu Meru, oko koga je vodio put Sunca, Meseca i zvezda. Planina Vindhja reče Suncu: »Svaki dan, od rane zore do zalaska ti obilaziš planinski vrh Meru, okružujući ga sjajem i bleskom. Želim da i mene poštuješ obilazeći me sleva udesno!« Ali Sunce odbi da Vindhji ispuni molbu. »Ja ne kružim po svojoj želji oko planine Meru« - reče Sunce - »već po volji tvorca vasione. Moj put je određen i ne mogu ga menjati po svojoj volji.« Srdzba obuze uvređenu planinu Vindhju, čiju je želju odbila dnevna svetlost. I tada, da bi se osvetila bogovima i Suncu, Vindhja poče rasti i rasti u visinu sve dok joj se vrh ne upre u nebeski svod, pregradivši put i planetama, i zvezdama, i Mesecu i Suncu. Poremeti se smena dana i noći, na zemlji zavlada nered i uznemireni bogovi odjuriše rasrđenoj planini i stadoše je moliti da oslobodi put svetima.

Ali ona se nije obazirala na njihovu molbu i ne udostoji ih čak ni odgovorom.

Tada se bogovi, po Brahminom savetu, obratiše velikom podvižniku Agastji, čuvenom po svojoj duhovnoj snazi i zamoliše ga da ukloni pregradu sa puta Meseca i Sunca. Agastja pristade. Približivši se nepokornoj planini, on joj reče: »Blago tebi, o, velika Vindhjo! Ti bacaš u zasenak sve planine svojom lepotom i sjajem! Ukaži mi milost, snizi svoj vrh, da bi mi se otvorio put na jug! Brzo ću se vratiti, i tada ti možeš opet da se ispraviš i da rasteš uvis koliko želiš.« Planina Vindhja nije mogla da odbije molbu čuvenog Varuninog sina. Ona naže svoj vrh, oslobodivši mu put u južne zemlje, i stade čekati da se mudrac vrati. Ali Agastja ostade na jugu i ne vrati se, a planina Vindhja sve do današnjeg dana stoji nagnuta, ne smetajući ni Suncu, ni Mesecu ni zvezdama.

Drugom prilikom mudri Agastja kazni lukavog i zlobnog cara asura Ilvalu, Hladinog sina. To beše u vreme kada se on oženi prelepom Lopamudrom, a evo kako je to bilo.

Išao jednom Agastja šumskim putem i, tako idući, naiđe na veliku i duboku jamu. Agastja zaviri u nju i vide da u toj vlažnoj i tamnoj jami, na samom njenom dnu, vise sa glavama nadole njegovi preci, koji su odavno napustili ovaj svet*. Ta kazna ih je stigla zato što Agastja, njihov potomak, dotad nije imao sinove i njihov se rod gasio. Stoga oni stadoše moliti Agastju da učini nešto za spas njihovog roda. »Tek onda kada ti se rodi sin, biće nam otvoren put u Indrino carstvo.« Agastja im obeća izbavljenje i pođe da potraži sebi nevestu. Ali nigde ne nađe devojku koja bi bila dostojna da mu bude žena. Tada namisli da sam sebi stvori nevestu. Od svakog živog bića na zemlji on uze ono što je na njemu bilo najlepše - i, izabravši sve to, stvori dete, obdareno jedinstvenom lepotom i umom.

U to vreme car Vidarbha* nije imao dece, i Agastja mu dade devojčicu, koju je stvorio. Car joj nadenu ime Lopamudra i odgaji je kao rođeno dete. Okruži je izobiljem i ljubavlju. Sto najlepših devojaka iz zemlje služilo je princezu Lopamudru, a ona je sve zasenjivala svojom lepotom, ponašanjem i blagom naravi.

Lopamudra beše tako lepa i toliko beše čuvena da se niko nije usuđivao da je zaprosi unapred očekujući odbijanje. A i sam car je mislio: »Teško da će se na zemlji naći mladoženja koji bi je bio dostojan.« Ali dođe dan kada Agastja odluči da od cara uzme devojku koju je sam stvorio. On dođe u prestonicu Vidarbha i reče caru: »Ja hoću da uzmem princezu Lopamudru za ženu.« Car nije voleo da svoju poćerku da pustinjaku odevenom u jelenju kožu, ali se nije usudio ni da odbije velikog podvižnika.

A caricu, Lopamudrinu pomajku, ova pustinjakova prosidba tako zaprepasti da nije bila u stanju ni jednu jedinu reč da izusti.

Tada Lopamudra reče caru i carici Vidarbha: »Ne žalostite se zbog mene. Ja pristajem da se udam za ovog pustinjaka i želim da vam moja udaja oboma donese sreću.« Posle završenih svadbenih obreda Agastja se sa svojom mladom suprugom udalji u šumsko boravište. Tamo on reče Lopamudri da skine zlatne ogrlice i grivne, da zbaci sa sebe odeću od skupe i meke tkanine, da obuče haljinu od grube like i da preko ramena prebaci jelenju kožu. Lepa Lopamudra sa krotkošću ispuni Agastjinu naredbu i poče živeti s njim u usamljenom šumskom boravištu, pomažući mu u izvršavanju obreda i ispunjavanju surovih zaveta.

Lopamudrina lepota, krotkost i odanost ganuše Agastjino srce i probudiše u njemu ljubav prema

60

www.vedskaakademija.rs njoj. I jednom, kada se vratila sa obale reke posle pranja, on je prvi put od svadbe pozva u bračnu postelju. Lopamudra mu priđe, smerno sklopivši ruke ispred lica i reče sa blagim osmehom: »Ja znam da si se oženio sa mnom zato da bi imao potomstvo. Ali pre toga mi moraš pokazati koliko je jaka tvoja ljubav. Ja želim da imam isto onako lepu postelju kakvu sam imala u dvorcu cara Vidarbha. Želim da na sebi imam divne ukrase, koje sam nekada tako volela, i još hoću da se i ti obučeš u svečane haljine, da zbaciš sa sebe te grube mrke dronjke, i ukrasiš se vencima i girlandama. Zar je grešno ulepšavati se radi ljubavi?« Zbunjeni Agastja joj na to odgovori: »Ali ja nemam sva ta bogatstva kakva ima car Vidarbha.« »Zar ti nisi veliki mudrac i podvižnik?« - uzvrati mu Lopamudra. -»I zar ne poseduješ takvu moć zahvaljujući kojoj možeš da dobiješ sve što zaželiš? Učini to mene radi!« - »Ja ne mogu da koristim svoju moć stečenu odricanjem od svetovne ništavnosti radi ispunjenja sujetnih želja« - reče joj Agastja.

- »Time bih mogao izgubiti sve svoje zasluge.« Ali Lopamudra ostade pri svome: »Ili ćeš mi ispuniti molbu, mužu moj, ili među nama neće biti ljubavi. Neka tvoja vrlina ostane neokrnjena, ali ja neču odustati od toga što sam rekla.« I Agastja, videvši da mu je žena uporna, pođe da potraži bogatstvo za nju.

On najpre ode gospodaru po imenu Šrutavarman i zatraži od njega darove od viška njegovog bogatstva. Ali blagorodni Šrutavarman nije imao suviše blaga. Njegovi prihodi odgovarali su rashodima, i, mada je pobožni car bio spreman da slavnom mudracu da sve što ima, Agastja nije hteo da ošteti njega i njegove podanike, ostavljajući ih bez dela koji im po zakonu pripada.

Povevši sa sobom Šrutavarmana, Agastja pođe drugom caru, po imenu Vridhašva, u nadi da ovaj ima veće prihode. Ali ni ovom se caru nije prelivalo, i, sada u pratnji dvojice gospodara, Agastja pođe trećem. Ali ni treći car nije imao prekomerno blago, te svi zajedno stadoše razmišljati kome da pođu. I plemeniti gospodari se tad setiše najbogatijeg cara među carevima. - Hladin sin, a Hiranjjakašipin unuk Ilvala, beše gospodar asura i vlasnik ogromnog bogatstva. I oni rešiše da sa Agastjom pođu Ilvali.

Car Ilvala je vladao u gradu Manimati. Jednom se on obratio brahmanima sa molbom da mu daruju sina koji će po hrabrosti i snazi biti ravan samom Indri, ali brahmani ga odbiše. Od toga doba on im se svetio čineći im svakakva zla. Isti takav beše i,njegov mlađi brat Vatapi. Grešan Ilvala je posedovao dar prerušavanja. Po dogovoru sa svojim bratom Vatapom, on ga je prerušavao u ovna. Potom bi od mesa tog ovna kuvao jela i nudio ih brahmanima koje je pozivao u svoj dvorac, obećavajući im darove. A kada bi brahmani u neznanju pojeli to meso, gazeći zakon svoje varne, Ilvala bi ih ubijao bez milosti.

Eto, k-toj braći-zlotvorima stiže Agastja sa trojicom pobožnih vladara u traženju bogatstva. Ilvala ih dočeka na kapijama svoje prestonice, ukaza im sve dužne počasti, a onda ih pozva u dvorac, gde im ponudi svoje grešno ugošćenje. Agastja odmah shvati čime hoće da ih ugosti Ilvala; rešivši da zauvek okonča sa podlim Vatapom, ne odbi ponuđeno meso. Ilvala dade svim gostima ravne delove, ali Agastja sve sam pojede, ne dozvolivši svojim saputnicima ni da se dotaknu jela.

Po završenom obredu, Ilvala se, računajući na to da mu je lukavstvo uspelo, sa podrugljivim osmehom obrati bratu Vatapu, kako bi ga vratio u pređašnji oblik. Ali tad se iz Agastjinog stomaka prolomi takav tresak kao da je udario grom s neba, na šta mudrac prsnu u smeh. Uzalud je Ilvala pozivao svoga brata. Vatapi se svario u želucu Varuninog sina i ništa od njega nije ostalo. Tako se Agastja osvetio Ilvali za skrnavljenje žreca.

Posle obeda Agastja ispriča Ilvali zašto je došao njemu sa trojicom gospodara. Na to lukavi Ilvala reče: »Odgonetni zagonetku koju ti postavim, i dobićeš sve što zaželiš. Reci, pravedni Agastjo, šta sam naumio da ti dam?« Agastja mu odmah odgovori: »Ti hoćeš da pokloniš po deset krava svakom od mojih pratilaca, meni hoćeš da daš dvostruko više i povrh toga zlatne kočije, u koje su upregnuti kao misao brzi konji. Idi i proveri da li su te kočije od zlata, jer ni ti sam to ne znaš.« Ilvala naredi svojim savetnicima da odu i provere da li je Agastja u pravu. Oni odoše i po povratku izjaviše da su kočije odista od čistoga zlata. Ilvala se tad rastuži, shvativši da je uzalud pogubio voljenog brata u želji da oskrnavi Agastju, a sada još mora i da mu pokloni skupocene kočije. Ali hteo-ne hteo morao je mudracu i njegovim saputnicima dati obećane darove.

Na zlatnim kočijama, natovarenim zlatom i skupocenim ukrasima, Agastja u pratnji trojice vladara napusti prestonicu asura - Manimati. Carevi se potom vratiše u svoje carstvo, a Varunin sin krenu u svoje boravište, gde ga je čekala Lopamudra.

Lopamudra radosno dočeka svoga supruga, koji se vratio sa bogatim darovima. Ona mu obeća da će mu pokloniti veoma hrabrog sina. Tada je Agastja upita da li bi ona želela da ima hiljadu sinova koji bi po snazi bili ravni hiljadi, ili sto sinova moćnih kao hiljadu, ili deset po snazi ravnih stotini, ili, pak, jednog jedinog koji bi imao snagu hiljade. I Lopamudra požele sina kome po snazi niko ne bi bio ravan

61

www.vedskaakademija.rs na zemlji. »Neka bude tako« - reče Agastja. I iste noći ona zače od njega sina kojeg su želeli. Narednog jutra Agastja napusti svoje boravište i povuče se u šumu da obavi surovo kajanje, a Lopamudra ostade u boravištu da sačeka rođenje sina. Sedam godina nosila je plod pod srcem i tek osme godine rodi sina neobične snage i uma. Još od malih nogu on je znao Vede, upanišade* i vedange i donosio je iz šume za svetu vatru drveće ogromne težine.

Za Agastju još pričaju da je jednom ispio more, kako bi pomogao bogovima u njihovoj borbi sa strašnim neprijateljem.

Kada bogovi pobediše asure i oteraše ih na dno mora, ovi namisliše da se osvete tako što će do temelja razoriti sva tri sveta. Ali najpre su hteli da unište one koji poseduju sveto znanje i vode pravedan život. »Jačinu sveta čine znanje, vrline i vera. Znanje, dobrotu i veru šire brahmani. Ako se istrebe brahmani, svet će se naći na ivici propasti« - tako su mislili asuri i počeše noću izlaziti sa morskog dna na obalu i rušiti boravišta podvižnika.

Svake noći izlazili su iz okeana krvožedni demoni, lutali su šumama i ubijali bez milosti brahmane.

Pri o obalu, ostavljajući na pesku belu penu, dok su ptice, koje se hrane morskom ribom, sa prodornim kricima letele iznad vode. Na obali okeana okupilo se mnoštvo gandharva, jakša i ogromna svetina - svi su svojim očima hteli da vide neviđeno čudo.

Prišavši do same vode, Agastja reče: »Ispiću ovo more, onako kao što vi ispijate do dna krčag sa vodom kada vas muči žeđ. Gledajte kako isušujem morsko dno, i budite spremni za bitku.« Agastja potom uđe u more i približi usta vodi. I svi sa čuđenjem videše kako morska voda počinje brzo da nestaje u utrobi mudraca. Ne prođe mnogo i pokaza se morsko dno, a onda bogovi sa glasnim pokličima jurnuše u bitku sa svojim neprijateljima koji su se krili u dubinama okeana. Bitka beše surova, ali kratka; žitelji neba su lako savlađivali asure, otežale od greha, i nemilosrdno ih ubijali. Tela ubijenih asura prekriše dno okeana. U zlatnim oklopima, ukrašeni skupim ogrlicama, grivnama i minđušama, ležali su tamo, kao drveće u cvetu posečeno sekirom. Samo mali broj uspeo je da se spase od smrti, bežeći u podzemni svet.

Bogovi-pobednici sa trijumfom iziđoše sa morskog dna na obalu, slaveći Agastjin podvig i zamoliše mudraca da ponovo napuni okean vodom. Ali Agastja ih rastuži svojim odgovorom. »U meni nema više ispijene vode« - reče on bogovima - »ona je već nestala iz mog želuca. Isušenom moru ja više ne mogu da povratim vodu.« I, poželevši nebesnicima sreću, Agastja se udalji. A bogovi, porazmislivši malo, pođoše, na čelu sa Indrom, svemogućem Brahmi da potraže od njega savet.

46. SILAZAK GANGE NA ZEMLJU Kad bogovi dođoše Brahmi da od njega potraže savet kako da ponovo vodom napune more koje je ispio Agastja, Praroditelj im odgovori: »O, premudri, dugo ćete morati da čekate na to. Čekaćete sve dok se u gradu Ajodhji ne rodi gospodar Bhagiratha iz Ikšvakinog Sunčevog roda. Njemu je suđeno da okeanu vrati izgubljenu vodu.« U to vreme u Ajodhji je vladao mudri car iz Sunčevog roda po imenu Sagara. On beše unuk Rohite, koji, ' pak, beše Hariščandrin sin. Sagarin otac umre još pre rođenja sina i carica, ostavši udovica, htede da pođe za umrlim mužem na posmrtnu lomaču, ali je u tome spreči vrhovni žrec Aurva:* »Ti nosiš dete pod srcem. Grešno je uništiti još nerođenog sina. Njemu je suđeno da bude v4iki ratnik, osvajač mnogih plemena i naroda.« Tako se dogodilo da se Sagara rodi posle očeve srr},rti. On odraste u šumskom boravištu mudrog Aurve, jer ostavši bez vladara, carstvo Ajodhje osvojiše varvarska plemena. Kada Sagara odraste, on pođe vojskom na varvare, potuče ih u surovoj bici, povrati posede svojih predaka, zatim pokori varvarska plemena i potčini svojoj vlasti mnoge narode: Javane i Skite, Kambodže i Pehlevijce.* Osvojivši tuđe zemlje, on natera njihove žitelje da obriju glave ili da puste brade, kako bi se razlikovali od starosedelaca koji su naseljavali njegovu rodnu zemlju. I još zabrani pobeđenima da uče Vede i da obavljaju brahmanske svete obrede; onda Javane, Pehlevijce, Skite i druga kšatrijska plemena koja su oni pokorili nazvaše Mlečhirna - Varvarima.

Car Sagar je imao dve žene - Kešini i Sumati. Kešini beše sestra cara Vidarbha, Sumati - kći Kašjape i Vinate, sestra Garude, cara ptica. Ali ni Kešini ni Sumati ne darovaše potomstvo caru Sagaru.

Jednog dana, u silnoj želji da ima sinove, car pođe sa obe svoje žene u planinu Himalaj i podvrgnu se surovom podvižništvu. Kada prođe sto godina surovog umrtvljivanja tela, caru Sagaru se javi božanski mudrac Bhrigu,* Brahmin sin, i ponudi mu dar. »O, care, ti ćeš dobiti moćne potomke i dostići ćeš veliku

62

www.vedskaakademija.rs slavu« - reče mu Bhrigu. - »Jedna od tvoje dve žene doneće na svet sina koji će produžiti tvoj rod, a druga će roditi šezdeset hiljada tvojih sinova.« Na to, obradovane, carice upitaše mudraca: »O, brahmane, koja će od nas roditi jednog sina, a koja ostale?« - »Same izaberite« - odgovori im Bhrigu. Tada u prisustvu cara, Kešini izabra da rodi jednog sina, nastavljača roda, a Sumati, Garudina sestra - šezdeset hiljada snažnih i slavnih sinova.

Poklonivši se velikom svecu, Sagara se sa ženama vrati u svoju prestonicu. Uskoro obe žene zatrudneše ij u određeno vreme se oslobodiše bremena. Kešini rodi sina likom nalik na žitelje neba, a iz Sumatine utrobe na svet se pojavi ogromna tikva. Kada je car Sagara vide, obuze ga silan bes te naredi slugama da smesta i' dvora izbace taj plod koji je rodila Sumati. Ali samo št se careve sluge dotakoše tikve, sa nebesa se prolo i glas: »O, care Sagaro! Ne čini greh, ne odriči se svqje dece! Stavi na sigurno mesto šezdeset hiljada ćupoVa, napuni ih prečišćenim uljem i u svaki ćup pažljivo spusti po jedno seme iz tikve. Iz svakog ćupa izići će, na tvoju veliku radost, po jedan hrabar sin.« Glas ućuta, a Sagara, obodren, učini onako kako mu je naredilo nebo.

Posle nekog vremena seme tikve, spušteno u ćurpove, izraste i iz njih iziđe šezdeset hiljada snažnih Oladih prinčeva, koji su svojim grozomornim izgledom ulivali užas. Međutim, dok su bili mladi, njih je često vređao i proganjao njihov polubrat Asamandža,* Kešiuin sin. On se od malih nogu odlikovao zlom prirodom, a kada je odrastao, čestiti ljudi nisu imali mira od njega. Narod Ajodhje je strašno patio od njegovih zlih postupaka i podvala. Omiljena zabava mu beše da otima decu i da ih baca u reku koja je tekla blizu grada. Najzad ga Sagara, rasrđen njegovim rđavim ponašanjem, otera iz zemlje, a zadrža Asamandžinog sina, svoga unuka Anšumana. Anšuman uopšte nije ličio na svoga zlog oca, bio je pobožan, krotke naravi i od svih omiljen.

Kada odrastoše šezdeset hiljada sinova koje je rodila Sumati, i oni, kao i Asamandža, počeše ispoljavati zlu prirodu. Brojni i moćni, ni pred kim nisu osećali strah, pa čak ni bogove nisu poštovali.

Nanosili su zlo svima odreda: i bogovima, i gandharvima, i rakšasima, i ljudima, razmetali se pred svima svojom hrabrošću i sa svakim su zapodevali kavgu. Zlostavljanja zlih sinova cara Ajodhje postadoše najzad tako nepodnošljiva da i bogovi i ljudi odoše Brahmi da traže od njega zaštitu.

Brahma uteši one koji su ga molili, predskazujući im da neće još dugo trpeti uvrede Sagarinih sinova, jer će uskoro zli carevići stradati, a za svoju smrt biće sami krivi. B'ogovi se sa olakšanjem vratiše u svoje nebesko carstvo, a ljudi na zemlji stadoše čekati kada će Sagarine sinove sustići zaslužena kazna.

I tako nastade dan kada Sagara, pošto je pokorio sve okolne vladare, odluči da obavi prinošenje konja na žrtvu* u čast svojih pobeda. Po običaju, konja određenog za žrtvu najpre pustiše na slobodu. I svuda, kud god bi on prošao, za njim bi nastupalo šezdeset hiljada carevića, proglašavajući vlast Sagare nad tom zemljom.

Ali kad konj stiže do mora, koje je ostalo bez vode od vremena Agastjinog velikog podviga, i kroči na morsko dno, prinčevi* ga u tren oka izgubiše iz vida, kao da je u zemlju propao. Sagarini sinovi jurnuše da ga traže. Obiđoše svu okolinu, ali od konja ne beše ni traga ni glasa.

Sagarinim sinovima nije bilo ni nakraj pameti da im konja nije ugrabio niko drugi do sam Indra, gospodar bogova. Veliki uspon zemaljskih careva uvek je izazivao Indrino nezadovoljstvo. Car koji bi prineo sto konja na žrtvu, dostizao bi Indrinu moć,* a gospodar nebeskog carstva nije trpeo suparnike.

Zato je on uvek težio da omete častoljubive zemaljske vladare da obave to žrtvovanje, te je i ovoga puta oteo i sakrio Sagarinog konja.

Sagarini sinovi su dobro znali da je nestanak žrtvenog konja najgori predznak, koji najavljuje propast caru, a možda i smrt. Sa velikom strašću dadoše se oni u traganje; obiđoše celu zemlju, pretražiše šume i planine, ali konja ne nađoše.

Posle svih pokušaja vratiše se u Ajodhju oborenih gllava i priznadoše ocu da su izgubili žrtvenog konja. uvši ovo, cara Sagara obuze strašan gnev i posla sinove da ga iznova traže, naredivši im da se bez konja ne vraćaju. Oni ponovo obiđoše sve strane sveta, ali sva traganja ostadoše uzaludna.

Zalazeći svuda, naiđoše na duboku pukotinu na dnu presahlog mora, pa odlučiše da je što dublje raskopaju u nadi da će naći ono što traže. Tako Sagarini sinovi prekopaše celo morsko dno i stigoše duboko do granice podzemnog sveta - Patale, ulivajući strah rakšasima i nagima koji tamo žive i ubijajući sve živo na svom putu. Mnogo su dana i noći kopali, zalazeći u zemlju sve dublje i dublje, i najzad stigoše do zemaljskih slonova, koji pridržavaju kopno - Ajravatu na istoku, Mahapadmu na jugu, Vamanu na zapadu i Sarvabhaumu na severu.

Ukazavši počast božanskim slonovima, koji drže zemlju na svojim glavama, šezdeset hiljada Sagarinih sinova nastaviše sa traženjem i tek na severoistočnom kraju podzemnog sveta oni ugledaše

63

www.vedskaakademija.rs svoga konja gde mirno pase na poljani. A nedaleko od njega na zemlji je sedeo nekakav pustinjak, utonuo u pobožna razmišljanja.

Beše to glavom Višnu u liku velikog mudraca i podvižnika Kapile.* Nerazumni Sagarini sinovi, kršeći dobre običaje, ne ukazaše mudracu dužno poštovanje. Sa prevelikom bukom i urlicima, vitlajući kopljima i kamenjem, kojima su kopali zemlju, oni jurnuše pravo na konja, preteći Kapili: »To si nam ti, nesrećo jedna, ukrao žrtvenog konja. Pazi da nam ne dopadneš šaka!« Tada Kapila, koga su oni uznemirili u njegovim pobožnim razmišljanjima, ustremi na careviće pogled pun srdžbe. I svojim pogledom, iz kojeg je šikljao plamen, istog trena pretvori u pepeo šezdeset hiljada Sagarinih sinova.

Podvižnici iz Kapilinog boravišta donesoše u Ajodhju vest o sudbini koja je zadesila Sagarine i Sumatine sinove. Car Sagara beše dugo neutešan, ali se na kraju pomiri sa voljom bogova.

Kada prođe rok pomena mrtvih, koji nalaže običaj, car Ajodhje pozva svoga unuka Anšumana i reče mu: »O, pravedni Anšumane, zadesila me je velika nesreća. Izgubio sam sve svoje sinove; samo si mi ti ostao. Nema više među živima šezdeset hiljada braće tvoga oca. Gnev velikog Višne pretvorio ih je u prah koji sada leži u podzemnom svetu, i nad njim nisu izvršeni sveti obredi. Poštujući volju naroda, iz Ajodhje .sam prognao tvoga oca Asamandžu. U surovim bitkama pobedio sam neprijatelje, pokorio sam sve careve na zemlji, ali do današnjeg dana nisam uspeo da prinesem na žrtvu konja i tako proslavim svoje pobede. Anšumane, stavljam ti u dužnost da ispuniš ono što nisu uspela braća tvoga oca. Nađi konja, koga su moji sinovi izgubili, i dovedi ga natrag u Ajodhju!« Anšuman se s dubokim poštovanjem pokloni svome dedi i pođe da traži konja po tragovima ubijenih sinova cara Ajodhje. Put ga dovede do sasušenog okeana. Na severnom kraju okeana ugleda duboku pukotinu i, po širokom hodniku koji su njegovi rođaci prokopali, Anšuman se spusti u podzemni svet i nađe se na poljani na kojoj je sedeo Kapila utonuo u razmišljanja o višoj istini. U znak poštovanja, sklopivši dlanove ispred lica, Anšuman se laganim korakom približi uzvišenom pod-- vižniku, pokloni mu se i ispriča mu zašto je došao.

Kapili se dopade blagost i smerno Anšumanovo ponašanje i on obeća Sagarinom unuku da će mu ispuniti svaku želju. Anšuman ga najpre zamoli da mu dozvoli da uzme konja određenog za žrtvu, a potom reče: »Reci mi, o, veliki mudrače, postoji li način da se očiste od grehova poginuli carevići i tako steknu mir u nebeskom carstvu?« Kapila mu odgovori: »O, Anšumane, ti si pravedan i čestit. Uz tvoju pomoć caru Sagari će se ispuniti želja. Ti ćeš mu vratiti konja, i neka ga on prinese na žrtvu kako priliči.

A sin tvoga sina u određenom vremenu zaslužiće blagonaklonost velikog Šive i njegovom milošću vratiće na zemlju nebesku reku Gangu.* Njene vode ponovo će ispuniti presahlo more i spraće prah mrtvih sinova cara Ajodhje. Čim se svete vode Ganga dotaknu njihovog praha, oni će se očistiti od grehova i zaslužiće nebesko carstvo.« Zahvalni Anšuman se pokloni plemenitom podvižniku, povede sa sobom konja i vrati se istim putem u Ajodhju. Stigavši, on ispriča caru Sagaru sve što mu se desilo i prenese mu Kapilino predskazanje. Obradovan što se Anšuman srećno vratio i što mu je doneo vest o dobrom predskazanju, car Ajodhje obavi svečano prinošenje konja na žrtvu. Bogovi behu zadovoljni Sagarom, i on je još dugo upravljao carstvom čuvajući mir i blagostanje svojih podanika.

Ali dođe dan kada snaga poče da napušta gospodara Ajodhje, a život da mu se bliži isteku. I on predade carstvo Anšumanu i napusti zemlju radi nebeskog blaženstva.

Anšumana smeni na prestolu Ajodhje njegov sin Dilipa, Dilipu - Bhagiratha, Anšumanov unuk. Car Bhagiratha beše lep, snažnog stasa i odan zakonu. Na celom svetu ne beše nikoga ko bi mu bio ravan po moći i hrabrosti. Njegov presto beše okružen mnoštvom potčinjenih careva, dok su brahmani slavili njegove vrline i mudrosti; ali sećanje na nesrećnu sudbinu njegovih predaka pritiskalo je kao teško breme Bhagirathino srce. On se sećao Kapilinog predskazanja iz razgovora sa dedom, i jednog dana, poverivši carstvo svojim savetnicima, uputi se prema planini Himalaji i u njenom podnožju surovo se zavetova.

Hiljadu godina Bhagiratha provede predajući se velikom podvižništvu na padinama Himalaja, čiji su se veličanstveni vrhovi uzdizali do samog neba presijavajući se od dragog kamenja. Planinske padine ukrašavale su divne šume niz koje su se slivale u doline bistre čiste reke. U dubokim pećinama krili su se strašni lavovi i tigrovi, kroz vazduh su odjekivali krici ptica, lotosi su cvetali na površini dubokih jezera, dok je visoko iznad njih odzvanjala neobična ždralova pesma. U kamenim klancima sedele su lepotice apsare, a kinari su im naslađivali sluh svojom nebeskom muzikom. Negde u daljini, tamo gde se nebo spaja sa zemljom, lutali su snažni slonovi-divovi; srebrnasti sjaj obavijao je široka ramena Himalaja.

Kada prođe hiljadu godina, Ganga, kći velikog Himavate, javi se Bhagirathi u liku lepe deve. U to

64

www.vedskaakademija.rs vreme reka Ganga je tekla na nebu, i njene se vode nisu mešale sa vodama zemaljskih reka.

Ganga reče: »O, veliki care, šta želiš od mene? Zbog čega si svoje telo podvrgao hiljadugodišnjem mučenju? O, čestiti podvižniče, reci mi svoje želje, a ja ću sve učiniti za tebe!« Na to Bhagiratha reče boginji: »O, velika Gango, nekada su moji preci lošim ponašanjem razgnevili pravednog Kapilu; on ih je svojim vatrenim pogledom pretvorio u prah i oni još nisu našli mesto u nebeskom carstvu. Samo ako se tvoje svete vode dotaknu njihovog praha, mogu da speru grehove mojih predaka. Da bih od tebe isprosio tu milost, sebe sam osudio na hiljadu godina surovih kajanja.« Blagonaklona Ganga odgovori Bhagirathi: »O, pobožni Dilipov sine, spremna sam da ti pomognem, ali ono što ti tražiš teško je ispuniti.

Ako ja usmerim svoju vodu sa nebesa na zemlju, zemlja neće izdržati taJ pad. Na celoj vasioni samo bi Siva mogao da sačuva Zemlju od rušilačke snage moje vode. Jedino bi on mogao da je spusti na Zemlju ne nanevši joj štetu. Traži od Šive tu milost, i ako on pristane, ispuniću ti molbu.« Zahvalni Bhagiratha se pokloni Gangi i uputi se u podnožje planine Kajlase. Tamo, nedaleko od boravišta velikog Šive, on iznova podvrgnu svoje telo surovim mučenjima, kako bi zadobio milost strašnog vladara. I prođe još mnogo godina, i Siva se najzad javi Anšumaninom unuku i obeća mu da će pomoći Gangi da se spusti sa nebesa. Popevši se sa Bhagirathom visoko u planinu, Šiva mu naredi da pozove boginju. I u odgovor na Bhagirathov poziv, na vrhu snežne planine pojavi se Ganga. Ona skrete svoje vode sa nebesa na Zemlju. Ali da njen pad ne bi naškodio Zemlji, Šiva podmetnu glavu i prihvati na svoje čelo svu težinu vode koja pada. I niz njegovo telo ona isteče na Zemlju i krenu prema okeanu.

Bhagiratha pođe tragom voda Gange, a za njim krenuše bogovi i nebeski mudraci, gandharvi i apsare, zemaljski carevi i podvižnici, koji su želeli da vide kako Ganga vodom ispunjava presahli okean.

Ali kada je Ganga tekla pored boravišta velikog podvižnika Džahnu,* mudraca iz roda Kaušika, Višvamitrinog pradede, ona ga uznemiri i omete u vršenju pobožnih zaveta, te rasrđeni mudrac u jednom gutljaju ispi svetu reku. Bhagiratha je onda morao da moli za milost mudrog Džahna, sve dok se on ne smilostivi i ne pusti Gangu iz svoje utrobe na slobodu. Od toga doba Gangu nazivaju Džahnavi Džahnina kći, jer ju je on izbacio iz sebe i tako učinio da se ona još jednom rodi.

Vode Gange potekoše dalje, uliše se u presahli okean i napuniše ga. Potom prodreše u podzemno carstvo i dotakoše se praha Sagarinih sinova. Istog trena mrtvi se očistiše od grehova i stekoše nebesko blaženstvo. Bhagiratha se potom, stekavši sve to svojim velikim podvižništvom i pobožnošću, vrati zadovoljan u svoje carstvo i nastavi da vlada dugo i srećno.

Od toga doba sveta reka Ganga teče na zemlji i uliva se u okean koji je povratio svoju vodu.

47. LEGENDA O CARU LJUDOŽDERU Car Kalmašapada,* iz Ikšvakinog roda, beše praunuk pobožnog Bhagirathe, koji je spustio Gangu sa neba na zemlju. On beše tako hrabar i tako dostojanstven da se na zemlji niko s njim nije mogao meriti. Jednom on pođe u lov i na uskoj stazi, okruženoj gustom šikarom, srete pustinjaka po imenu Šakti, najstarijeg sina velikog mudraca Vasišthe. Car naredi pustinjaku da mu se skloni s puta. Ali mudrac ga ne posluša i tada Kalmašapada, zaslepljen ohološću i srdžbom, ošinu brahmana bičem. Šakti na to prokle nerazumnog cara: »Ti postupaš sa pobožnim pustinjakom kao rakšas! Zato neka se odsad, kao rakšas, hraniš ljudskim mesom! O, najprezreniji među carevima, budi ljudožder.« Kalmašapada, prestrašen užasnim prokletstvom, stade moliti Vasišthinog sina da mu oprosti, ali slučaj je hteo da baš u to vreme i u tu zemlju stigne veliki podvižnik Višvamitra. On dođe u carstvo Ajodhje sa tajnom namerom da zauzme mesto vrhovnog žreca kod gospodara Ikšvakinog roda, potisnuvši svog zakletog neprijatelja i suparnika Vasišthu. Kada je Višvamitra doznao za Šaktino prokletstvo, on posla na cara Kalmašapadu zlog rakšasa i ovaj uđe u njegovo telo. Tako se, zahvaljujući Višvamitrinom lukavstvu, ostvari Šaktino prokletstvo, i nesrećni Kalmašapada, opsednut rakšasom, zaboravi na svoju ljudsku prirodu.

Kada sledeći put Kalmašapada srete brahmana Šaktu, najstarijeg Vasišthinog sina, on mu reče: »Pošto si me ti tako užasno prokleo, najpre ću tebe kao ljudožder pojesti!« Zatim jurnu na Šaktu, ubi ga i pojpede, kao što to čini tigar sa jelenom. I, podstican Višvamitrom, on rastrže jednog za drugim i sve Vasišthine sinove.

Kada veliki podvižnik Vasištha saznade da mu je svih sto sinova pojeo car ljudožder po nagovoru lukavog Višvamitre, obuze ga beskrajna tuga. Ali, odrekavši se svetovnih strasti, pustinjak nije hteo da se sveti onome ko mu je pogubio sinove, već reši da okonča život. Popevši se na vrh planine Meru, on se baci s nje naglavce, ali ga krševito podnožje planine prihvati kao meka postelja i on ostade živ i zdrav.

65

www.vedskaakademija.rs Tada Vasištha pođe u gustu šumu, zapali na šumskom proplanku vatru i uđe u nju. Ali vatra ne samo da mudracu ništa ne učini već njenu toplotu on oseti kao pirkanje povetarca. Tada nesrećni Varunin sin priveza sebi oko vrata težak kamen i, izabravši duboko mesto, skoči sa obale u more, ali talasi ga izbaciše ponovo na obalu živog i bez i najmanje ogrebotine. Posle svega ovoga, neutešni Vasištha, koji je uzalud tražio smrt, vrati se u svoje boravište.

Ali kako nije mogao da ostane sam u svom opustelom domu, mučen tugom, ponovo ga napusti i pođe na obalu mnogovodne reke, veza sebi ruke i noge užadima, pa se baci u njene talase. Ali reka pokida sve veze i izbaci ga na obalu. Vasištha nazva tu reku Vipaša* - Ona koja oslobađa od uza.

Progonjen duševnom patnjom, on ,nastavi put kroz šume i planine i, tako idući, stiže do obale druge reke, široke i duboke, čija je voda ključala od strašnih krokodila. Vasištha se baci u reku u nadi da se reši života punog patnje, ali ga krokodili i ne dotakoše, a reka se odmah razli na stotinu potoka, postade plitka i ne dozvoli mudracu da potone. Od toga doba ona se zove Šatadru* - Ona od koje postaje stotinu potoka.

A Vasištha, našavši se ponovo na kopnu, u očajanju uzviknu: »Mene odista smrt neće!« I on se opet uputi svom boravištu. Prilazeći domu, on ču kako neko čita Vede,, i to glasom koji je gotovo isti kao glas njegovog najstarijeg sina Šakte. Mudrac pohita u svoje boravište, ali tamo ne vide nikoga osim svoje snahe Adrišjante, obudovele žene njegovog najstarijeg sina. »Ko je sada' čitao Vede Šaktinim glasom?« - upita Vasištha. »Sin tvoga sina, kojeg nosim pod srcem« - odgovori mu Adrišjanti. -»On se još nije rodio, ali već napamet zna svetu knjigu. O, Vasištho, on će biti veliki mudrac!« - Vasištha se svim srcem obradova i uzviknu: »Znači, neće se ugasiti moj rod!« Tuga ga napusti, i on prestade da misli na smrt.

Ali jednog dana blizu njegovog boravišta pojavi se car Kalmašapada, koga je opseo rakšas, onaj isti car koji je pojeo sve njegove sinove. Ugledavši ga, Adrišjanti reče Vasišthi, tresući se od straha: »Dolazi nam krvožedni rakšas, kao sam bog smrti! O, veliki mudrače, spasi i mene i svog budućeg unuka!« Vasištha je umiri: »Ne boj se, kćeri moja, to nije rakšas, to je car Kalmašapada, začaran prokletstvom mudraca. On te neće ni dotači.« I mudri Vasištha vračanjem zaustavi Kalmašapadu, a onda ga poškropi svetom vodicom i istera iz njega rakšasa, koji je vladao telom cara dvanaest godina.

Oslobođen prokletstva, car Kalmašapada ponovo postade ono što je nekad bio. Sav srećan, zahvali se mudrom Vasišthi koji mu na rastanku reče: »O, care, pođi u svoju prestonicu i odsad vladaj svojim podanicima po zakonu i pravdi. O, Kalmašapado, nikada više ne vređaj brahmane.« I Kalmašapada obeća Vasišthi da će ubuduće poštovati žrece i pustinjake i nikada ih neće vređati. Potom se vrati u Ajodhju i od tada je vladao mirno i pravično sve do svoje smrti.

A smerna Adrišjanti rodi sina, kome dadoše ime Parašara,* što znači Spasilac, jer je on spasao svoga dedu Vasišthu od smrti pre nego što se pojavio na svet. On postade veliki mudrac i ovlada velikom moći, koju je stekao zahvaljujući znanju svetih vradžbina i surovim podvižništvom. Zavetovao se da će se osvetiti rakšasima za očevu smrt i obavi veliko prinošenje žrtve radi uništenja samog roda rakšasa u sva tri sveta. Zabrinuti, dođoše tada k Parašari - Pulastja, Pulaha i Kratu, Brahmini sinovi, da smire njegov gnev i odgovore ga od pogubnih namera. Pulastja mu reče: »Zar ćeš zbog jednog ljudoždera osuditi na smrt sve rakšase, koji ni najmanje nisu krivi za smrt tvoga oca? Car Kalmašapada se oslobodio prokletstva, a sinovi plemenitog Vasišthe, tvoga dede u društvu bogova, sada uživaju u radostima na nebu. Cemu to besmisleno i nepravedno uništavanje živih bića? O, Šaktijev sine, odrekni se prinošenja žrtve.« Ubeđen Pulastjinim rečima, Parašara se odreče svoga zaveta. Vatru, određenu za istrebljenje rakšasa, on pusti u neprohodnu šumu, na severnoj padini Himalaja. Ona tamo u vreme mesečeve četvrti spaljuje zalutale rakšase.

48. LEGENDA O MLADOM PUSTINJAKU U davno doba u zemlji Anga* vladao je Lomapada, potomak Anua, četvrti po redu Jajatin sin. Dane je provodio u razonodama i zabavama, zaboravljajući da prinosi žrtve bogovima, a kraj sebe nije imao čak ni žreca za savet, zbog čega brahmani behu veoma povređeni. I dođe dan kada po Indrinoj zapovesti kiše počeše zaobilaziti carstvo Lomapade, koji je potpuno zapostavio zakone. Reke u njegovoj zemlji postadoše plitke, a zemlja se osuši, i velike patnje i nevolje zadesiše Ange. Lomapada se tad zabrinu i morade da pozove mudre brahmane da traži od njih savet - šta da učini da na zemlju Anga opet padnu kiše.

66

www.vedskaakademija.rs Na to jedan od mudraca reče Lomapadi da ako na zemlju njegovog carstva nogom kroči Rišjašringa, mladi bezgrešni pustinjak, Indra će vratiti svoju milost Angima i kiše će orositi osušena polja.

Rišjašringa beše sin Vibhindake, pobožnog pustinjaka, koji je živeo u usamljenom boravištu na pustom šumskom mestu. Jednom Vibhindaka dođe na obalu reke, kako bi obavio pranje, i vide na drugoj obali lepu apsaru Urvašu. Očaran njenom lepotom, pustinjak ispusti seme u reku. I desi se da to seme zajedno sa vodom proguta košuta, koja je došla na reku da se napije. Posle određenog vremena, ona rodi dečaka sa belim rogom na čelu. Vibhindaka odnegova i podiže dete, nazvavši ga Rišjašringa, što znači Jelenji rog.

Rišjašringa je rastao u šumskom boravištu svoga oca, od malih nogu predan zavetima, pokajanju i pobožnim obredima. Svetovni život mu beše potpuno nepoznat. Razvio se u lepog i stasitog mladića, ali kako ga je otac za sve te godine čuvao od grešnog sveta, on nikada nije imao prilike da vidi ženu.

Caru Lomapadu su pričali brahmani o tome mladom podvižniku, ali niko od mudraca nije znao kako da izmami Rišjašringu iz šume. Tada car pozva savetnike, iskusne u svetovnim poslovima i uz njihovu pomoć smisli kako da namami Rišjašringu u svoje carstvo.

Car naredi da pozovu gradske bludnice,* lepe i vešte, iskusne u ljubavi, pevanju i igri. Po zakonima svoje kaste te žene su trgovale svojim telom i iznad svega na svetu su cenile nakit i bogatstvo.

Lomapada im objasni da za dobro zemlje Anga one treba da zavedu i namame Rišjašringa u njihovo carstvo. Ali lepe bludnice su od toga zazirale. Mada su se bojale da naljute cara, još više su se bojale pustinjakovog prokletstva. Uznemirene, one odgovoriše Lomapadi da nisu u stanju da ispune njegovu naredbu.

Ali, na kraju, ipak jedna od njih pristade. Lomapada joj dariva skupocen nakit i blago i naredi svojim savetnicima i slugama da učine sve što ona zatraži.

Po njenoj naredbi vešti tesari napraviše ploveću kuću, obmotaše je granama drveća i cveća i pokriše mirisnim travama. Pripremivši zalihu ukusnih đakonija, voća i vina, ta bludnica se sa svojom kćerkom i njenim drugaricama, mladim i lepim, pope na splav i otisnu se niz reku koja je proticala kroz šumu u kojoj je Rišjašringa obavljao obrede i pokajanja.

Posle nekog vremena splav sa bludnicama pristade na obalu nedaleko od Vibhindakinog boravišta.

Pošto čvrsto privezaše splav za drvo, iziđoše na obalu. Lomapadova izaslanica posla svoje saputnice da potraže šumske staze koje vode u boravište i osmotre kako Rišjašringa provodi jutro, dan i veče.

Zatim, sačekavši pogodan trenutak, kada je Vibhindaka, Rišjašringin otac, otišao u šumu po drva za žrtveničku vatru, ona posla u njegovo boravište svoju kćer, veštu u ženskim lukavstvima i podvalama. Mlada lepotica, izišavši iz šumskog šipražja, neprimetno se prikrade Rišjašringu i reče mu: »O, pobožni podvižniče, vidim da si zdrav i da si okružen obiljem plodova i korenja i da ti je ovde lepo i prijatno. Ti sigurno pričinjavaš radost ocu svojom marljivošću i usrdnim obavljanjem obreda, kao i pravednim životom i ponašanjem.« Zadivljen lepotom i srčanošću nepoznatog bića, Rišjašringa odgovori: »Od tebe zrači sjaj kao od nekakvog blistavog tela. Dozvoli da donesem vodu i da ti operem noge. Ili, možda, želiš da probaš sočne plodove iz naše šume? Sedi na ovu asuru! Ispletena je od svetih trava kuša i pokrivena kožom crne antilope. Na njoj je udobno i prijatno sedeti. O, neobični brahmane. Reci mi gde je tvoje boravište? Po likn i stasu nalik si na kakvog boga! Pričaj mi o tome kakve zavete obavljaš?« »O, Vibhindakin sine« - odgovori mu mlada lepotica -»s onu stranu brda, na tri jodžane odavde, na prelepom mestu, nalazi se moje boravište. Ti ne žuri da mi doneseš vodu za pranje nogu; ne priliči mi da od tebe primam usluge. A moj glavni zavet je da te zagrlim! « Potom je Rišjašringa stade gostiti zrelim i sočnim plodovima, ali lepotica sve vragolasto odbi i stade ga nuditi plodovima koje je sa sobom donela, kakve on još nikada dotle nije probao. Njene šale i vragolije očaraše i neobično razveseliše Rišjašringu. Ona ga stade kititi girlandama i vencima, stavljati mu svetlucave ogrlice i grivne i pojiti ga mirisnim i opojnim napitkom. Za sve to vreme mlada devojka se veselo smejala, zabavljajući se Rišjašringinom zbunjenošću. A onda poče da se igra sa loptom, podižući je sa zemlje i bacajući je visoko kako bi Rišjašringa mogao da se divi gipkosti njenog tela. Igrajući se oko njega, jednako ga je doticala svojim nežnim rukama i zavodila ga vešto, bacajući na njega smerne i strasne poglede. Kada vide da mu je srce ranjeno, ona ga čvrsto zagrli i laganim korakom se udalji iz boravišta, bacivši mu na rastanku nežan pogled.

Kad ona ode, Rišjašringa beše do te mere obuzet strašću da nije vladao sobom. Njegove misli su nezadrživo letele za neobičnim gostom, koji ga je napustio, i on oseti užasnu usamljenost. Sve vreme posle njenog odlaska duboko je uzdisao kao da mu se desila velika nesreća.

Uskoro se u boravište vrati strogi podvižnik Vibhindaka. On odmah zapazi da Rišjašringa nije

67

www.vedskaakademija.rs očistio žrtveni pribor i da nije pripremio mleko i ulje za žrtveno livanje. Kad vide svoga sina, tužnog i pognute glave, o da ga muči teška tuga, Vibhindaka ga upita šta mu se to u njegovom odsustvu dogodilo, i Rišjašringa mu odgovori: »Danas je ovde dolazio nekakav mladi podvižnik koga nikada ranije nisam video. Njegova gusta i duga kosa, sjajna, modrikastocrna, loknasta i prijatnog mirisa beše vezana zlatnom trakom. Ne beše visok, ali lice mu je zračilo, a oči je imao nalik na lotose. Struk mu beše tanak, a grudi visoke. Na njegovom vratu svetlucala je ogrlica, kao munja na nebu, haljine mu behu izvezene zlatom, a na nogama, lepim i vitkim, zveckao je sjajan nakit. Na njemu je sve sijalo, a po svojoj lepoti beše nalik na kakvog nebesnika. Beše prijatno gledati njegovo lice, i slušati glas koji raduje srce. Govor mu beše umilan kao pesma kokile,* i zadirao je do dna duše. Od njega se širio miris kao od šume u vreme .cvetanja. Kada bi pokrenuo glavu, kosa bi mu u divnim ramenovima padala na čelo i lice i prosipala se niz Lđa. U rukama je držao neobičan okrugao plod, koji je od udara u zemlju poskakivao i leteo visoko u vazduh. i gledajući, oče, tog mladog podvižnika, srce mi beše prepuno radosti. On od mene nije uzeo vodu za urnivanje, odbio je plodove koje sam mu ponudio i nije pio iz našeg izvora. Dao mi je druge plodove, neobično ukusne, i prineo mi usnama čudni napitak; kada sa ga .probao, u glavi mi se zavrte, a u duši postade lako, kao nikada dotle. On mi je stavio oko vrata ove cvetne vence i ove skupocene ogrlice. Potom me je zagrlio, privukao sebi moju glavu i priljubio usne mojim usnama, proizvodeći tihi zvuk koji ranije nikada nisam čuo; i tada mi nekakav čudan treptaj obuze telo. Oče moj, otkada je taj mladi pustinjak otišao, tuga me pritiska i kao da mi telo gori u vatri, dok mi misli lete k njemu. Želeo bih da sa njim budem stalno i da ispunjavam zavete koje i on ispunjava. Njegovi mi se zaveti više dopadaju od onih kojima si me ti učio. To je sve što želim.« Saslušavši Rišjašringovu priču, uznemireni otac mu odgovori: »O, sine moj, zli duhovi lutaju šumom u divnom obliku. Oni samo misle na to kako da podvižnika skrenu s pravog puta! To je bio rakšas, Rišjašringo, koji je namislio da naruši tvoje zavete. Sa rakšasima ne treba imati nikakva posla, niti ih treba gledati, niti s njima razgovarati, niti im verovati. I tebi, koji si se odvojio od sveta, ne prilči da se ukrašavaš vencima.« Naredivši sinu da ubuduće ne pušta nikoga u boravište, Vibhindaka pođe u šumu da traži rakšasa koji je uneo nemir u Rišjašringu. Tri dana je obilazio okolnu šumu, ali njegova traganja ostadoše uzaludna, i on se vrati u boravište. A kada je drugi' put Vibhindaka otišao u šumu da skuplja plodove i korenje, neobična gošća dođe ponovo u njihovo boravište. I Rišjašringa joj polete u susret čim je vide i, obuzet radošću reče joj: »Požurimo u tvoje boravište, pre nego što se moj otac vrati iz šume!« Keerka bludnice odvede Rišjašringu u svoju ploveću kuću na splavu, ukrašenu granama i cvećem. I dok su oni razgovarali, splav se otisnu od obale i zaplovi prema prestonici cara Lomapade.

Tako bludnice dovedoše mladog pustinjaka u prestonicu Anga i, dobivši od carskih savetnika obećanu nagradu, vratiše se svom pređašnjem poslu.

Srećan Lomapada dočeka Rišjašringu sa velikim poštovanjem i uvede ga u unutrašnje odaje svoga dvorca. I samo što Vibhindakin sin prekorači prag Lomapadinog dvorca, pljusnu obilna i plodonosna kiša, koja napoji zemlju i napuni rezervoare zemlje Anga. Car Lomapada, zadovoljan ostvarenom željom, dade Rišjašringu svoju kćer za ženu, lepu princezu Šantu. A da se Vibhindaka ne bi ljutio na njega zbog otmice sina, car odluči da bogato obdari i svoga zeta i njegovog oca. Pastirima koji su napasali stada na putu od šume gde se nalazilo boravište Vibhindake, sve do carske prestonice, Lpmapada naredi da Vibhindaki, čim ga vide, ukazuju sve carske počasti i kažu mu da i njegova zemlja i njihova stada, kao i oni sami pripadaju Rišjašringi.

I desi se onako kako je predvideo Lomapada. Kada ,se Vibhindaka vrati iz šume i ne zateče u boravištu svoga sina, obuze ga veliki gnev. On se doseti da su Rišjašringu jedino mogli odvesti u Lomapadovo carstvo i krenu onamo, spreman da pretvori u pepeo i gospodara Anga i njegovu prestonicu. Međutim, putem do prestonice Vibhindaku su Lomapadini ljudi na pašnjacima i u pastirskim kolibama dočekivali sa velikim počastima, kao poznatog vladara. Pastiri, odgovarajući na njegova pitanja, govorili su da i stoka i, zemlja, i oni sami pripadaju carskom zetu Rišjašringu. Vibhindakov gnev se malo stiša i, kada stiže do prestonice Anga i Lomapada ga sa počastima dočeka kraj gradske kapije, on mu sve oprosti. Car ga bogato dariva, i Vibhindaka se pomiri s tim što se desilo. Ali, napuštajući prestonicu Anga, on reče Rišjašringu: »O, sine moj! Pošto Lomapadi ispuniš sve molbe i rodi ti se sin, odmah se vrati natrag u naše šumsko boravište!« Rišjašringa tako i uradi. Ali kasnije se prikloni molbi cara Ajodhje, pobožnog Dašaratha, i postade njegov vrhovni žrec. On obavi žrtvovanje da car dobije potomstvo. I Dašarathi se rodi moćan sin — veliki Rama, pobednik rakšasa.

68

www.vedskaakademija.rs 49. LEGENDA O CARU SOMAKI I NJEGOVOM SINU DŽANTI U zemlji Pančala* živeo je čuveni car po imenu Somaka, potomak Mesečevog roda. On je imao sto žena, koje sve do jedne behu odane svome gospodaru. Car je veoma želeo da ima sinove, ali godine su prolazile, a njegove žene nisu rađale. I gle, kada car Somaka zađe u poodmakle godine, jedna od njegovih žena rodi mu sina i davnašnja želja cara Pančala se ispuni. Careviću dadoše ime Džantu, i dečak je rastao kao ljubimac svih Somakinih žena. One su se svestrano brinule o Džanti, i sa zadovoljstvom su ispunjavale svaku njegovu želju, te su dani mladog carevića tekli ispunjeni igrama i radostima.

Jednoga dana mrav ujede carevića za bedro, i Džanta jauknu od bola. Sve careve žene se prepadoše, okružiše carevića, zakukaše i kuknjavom ispuniše dvorac. Kada caru javiše da mu je mrav ujeo sina, on u pratnji svih svojih savetnika, veoma uzbuđen i preplašen, požuri u ženske odaje. Ali pokaza se da se Džanti nije dogodilo ništa strašno i bol mu brzo minu. Tada se Somaka vrati poslovima carskog saveta, jadikujući na gorku sudbinu oca koji ima sina jedinca. »Bilo bi bolje da uopšte nemam dece« — reče Somaka svojim savetnicima. — »Kada imaš samo jednog sina, strah da mu se nešto ne desi stalno ti pritiska srce, jer bi bilo strašno da i bez njega ostaneš. Celog života sam želeo da imam mnogo sinova. Žene su mi bile zdrave i želele su porod, a ostale su bez dece. Samo su mi jednog sina poklonile u starosti. Tužna je sudbina cara koji je zašao u godine, a nema mnogobrojno potomstvo; a i moje su žene svakim danom starije. Zar ne postoji način da se oslobodim te tuge? Bio bih spreman na sva iskušenja, samo kada bih znao da će mi svaka moja žena roditi po jednog sina!« Carski žrec, mudri brahman, iskusan u veštini obreda, odgovori Somaki da na svetu postoji takav način. »Ali, care, on je surov i zahteva od tebe veliku snagu du- ha i čvrstinu« — reče mu žrec. Car Somaka, spreman na sve radi dobijanja potomstva, reče brahmanu da mu kaže taj način.

Tada mu brahman reče: »O, gospodaru, ti treba da prineseš na žrtvu Džanta, tvog prvog i jedinog sina, i tada će ti žene posle nekog vremena doneti na svet sto drugih lepih i hrabrih sinova. U trenutku kada plamen žrtvene vatre obuhvati Džantino telo i tvoje žene udahnu žrtveni dim osetiće težinu bremena u telu i svaka će ti roditi po sina. A tvoj prvenac Džantu će se ponovo roditi u utrobi svoje majke; prepoznaćeš ga po zlatnom mladežu na leđima.« Želja cara Somaka da ima mnogobrojno potomstvo beše tako silna da on pristade da prinese Džanta na žrtvu. Glavni žrec naredi brahmanima da zapale vatru na oltaru i pripreme pribor za žrtveni obred. Potom pođe u žensku polovinu dvorca po Džantu.

Kada careve žene saznadoše o prinošenju žrtve koje se sprema, obuzeše ih tuga, užas i žalost; one se čvrsto zbiše oko Džanta nedajući surovom žrecu da mu priđe. Ali ovaj silom ote carevića iz ruku žena koje su naglas kukale, odvede ga do oltara i prinese na žrtvu bogovima.

I, kao što je predskazao žrec, čim žene cara Somaka udahnuše dim žrtvene vatre, odmah u svom telu osetiše dotle nepoznatu težinu; i kroz deset meseci svaka od njih rodi caru po sina. Džanta ponovo rodi njegova majka, i njega su među Somakinim sinovima smatrali najstarijim, i careve žene su ga volele više od rođene dece.

Posle izvesnog vremena žrec koji je prineo na žrtvu mladog Džantu umre. A uskoro zatim ugasi se život i veoma starog cara Somake. Posle smrti, na putu za Indrino nebesko carstvo, car je prolazio kroz strašne predele Jame. Tamo ugleda svog glavnog žreca kako gori u plamenu neugašene vatre i grči se u nepodnošljivim mukama. Car Somaka doznade od njega da on podnosi tu kaznu zato što je prineo na žrtvu carevića Džantu. Tada Somaka zažele ~a sa njim podeli muke, jer je smatrao nepravednim,da za zajedničku krivicu plaća samo brahman. I tako i car i brahman počeše zajedno goreti u plamenu vatre u carstvu Jame, sve dok se ne očistiše od grehova i dok ih car pravičnosti obojicu ne pusti u nebeske prostore.

50. LEGENDA O CARU UŠINARI U davno doba živeo je na zemlji moćni car Ušinara iz roda Anua. Slava o njegovoj pobožnosti pronela se na sve strane; i pričalo se da on po svojoj moči prevazilazi i samog gospodara neba - Indru.

Stoga bogovi Indra i Agni rešiše da se lično uvere da li su istinite sve te priče o caru Ušinari. Indra se preruši u sokola, a Agni u goluba, i tako se u ptičjem obliku obojica pojaviše pred carskim dvorcem.

Golub, koji se, tobože, spasavao od gonjenja sokola, pade pred noge cara Ušinare i zatraži od njega

69

www.vedskaakademija.rs zaštitu, a soko se obrati Ušinari ovim rečima: »Svi na zemlji smatraju da si ti pravičan, gospodaru. Zato nam presudi po zakonu. Mene davno muči glad. Nećeš mi, valjda, oduzeti hranu, koju mi je od pamtiveka odredio sam tvorac vasione? Zar ćeš me iz sažaljenja prema golubu osuditi da umrem od gladi? Ili ćeš, možda, spasiti tu pticu zbog toga što uživaš slavu dobroćudnog i saosećajnog cara?« Ušinara mu odgovori: »Ova mala ptica drhti od straha pred tvojim oštrim kandžama i tvojim proždrljivim kljunom. Ona se meni obratila tražeči spas i zaštitu, i moja je dužnost da je zaštitim od tebe i da joj sačuvam život.« Na to soko reče Ušinari: »O, veliki care, zar ti ne znaš da nas jedino hrana održava i čuva nam život? Cak ni čovek ne može da živi bez hrane. Svako živo biće bez hrane strada. I ako me ti lišiš moje prirodne hrane, oduzimaš mi život. Goluba ćeš spasiti,. a mene ćeš ubiti. I ako tebe, gospodaru, liše hrane, umrećeš i nećeš moči više da štitiš od smrti ni svoje podanike ni tu plašljivu pticu. A aka ja stradam, lišen svog plena, za mnom će stradati od gladi i moja žena i nejaka deca. I svi ćemo umreti radi te jedne male ptice. Tada će na tvoju pravednu dušu pasti veliki greh. Tako to uvek biva na svetu ono što je za jednog dobro, drugome donosi nesreću i pretvara se u nepravičan i grešan postupak. Da se ne bi prevario, treba dobro porazmisliti koji postupak donosi više dobra. Sta je bolje - spasiti mnoge žrtvujući jednog, ili spasiti život jednoga, a osuditi na smrt mnoge?« Zaprepašćen razboritim rečima ptice, Ušinara joj reče: »O, mudri sokole! Rasuđuješ mudro kao Garuda, car ptica. I ja se ne usuđujem da kažem da su ti nepoznati putevi zakona. Ali ti možeš da utoliš glad potraživši drugu hranu a ne da tražiš od mene pticu koja mi se iz straha za svoj život obratila za zaštitu. Daću ti bolji deo nego što je taj mali golub. Ako hoćeš, narediću da ti dadu meso bivola, divlje svinje ili jelena?« A na to će soko Ušinari: »Ne, veliki gospodaru, ne treba mi ni divlja svinja, ni bivo, ni jelen. Hoću goluba. Danas ga je samo nebo poslalo meni i mojoj deci. Golubovi su hrana koja nam je od pamtiveka određena.« »Traži od mene sve što hoćeš, sokole« - reče Ušinara. - »Mogu ti dati posede mojih predaka, svaku svoju dragocenost: zlato, bisere, rubine - sve što zaželiš. Samo ne išti od mene goluba, koji mi je pao kraj nogu tražeći zaštitu. Reci mi, šta hoćeš da ti dam u zamenu za ovu pticu?« Tada soko reče: »O, care, kad toliko želiš da spaseš tog goluba, koji se sav trese od.. straha za svoj jadan život, odseci od svoga tela komad mesa težak koliko i golub. Neka tvoj deo tela bude hrana meni, mojoj ženi i deci.« Ušinara sa radošću pristade da u zamenu za goluba d~ svoje telo. Ne zadrhtavši, odseče od svoga tela komad mesa, a kada vide da je golub teži, odreza i drugi komad kako bi težina odrezanog mesa bila ravna težini goluba. Sav obliven krvlju, on u jednu ruku uze goluba a u drugu oba komada svoga tela i sa čuđenjem zaključi da je golub još teži. Tada Ušinara stade seći do kosti svoje meso komad po komad, kako bi ispunio datu reč, ali golub je bivao sve teži, i uskoro na carevom telu nije bilo ni mrve mesa.

I tada caru Ušinari reče soko: »Znaj, o, pravedni Ušinaro, ja sam Indra, a ovaj golub je veliki Agni.

Došli smo da ispitamo dobrotu tvoga srca i da se sami uverimo u to koliko su tačne priče o tvojoj vrlini.

Odsad će, o, pravedni care, tvoja slava sijati kao Sunce, i širiće se po celoj vasioni. Do kraja sveta ljudi će pričati o tebi legende, a ti ćeš se uzdići u nebeske prostore.K I sve što je Ušinari predskazao svemogući Indra, ispuni se. Slava o plemenitom caru trajaše vekovima.

51. ROĐENJE SKANDE*, BOGA RATA U davna vremena, kada se vodio rat između bogova i asura, Indra, vođa nebeske vojske, uništavao je u bici moćne i hrabre Dajteje, Ditine sinove. Njihova tužna majka zataji u sebi mržnju prema ubici svojih sinova,' pa ode svorne suprugu Kašjapi i reče: »O, veliki, Indra je poubijao svu moju decu ne dozvolivši im da se naslade životom. Molim te pokloni mi sina takve snage koji bi mogao da kazni Indru i osveti mu se za nepravdu koju mi je naneo!« Kašjapa obeća Diti da će joj ispuniti želju i da će roditi moćnog sina. Srećna, ona se povuče u šumu, podvrgavši se surovim zavetima. I kada dođe vreme, Dita rodi sina, ogromnog kao vrh planine i jakog kao gvožđe. Dade mu ime Vadžranga*. On se nikakvog oružja nije bojao; nisu mu ništa mogli čak ni Indrini udarci groma.

Kada Vadžranga odraste i šteče znanje neophodno ratniku, on upita Ditu: »O, majko, reci mi, šta treba da učinim za tebe?« Na to Diti, koja je odavno čekala taj trenutak, gledajući svoga snažnog sina, sa osmehom reče: »Čuj, Vadžrango, nebeski gospodar Indra ti je pogubio silnu braću. Pođi u Amaravatu

70

www.vedskaakademija.rs i kazni Indru.« Vadžranga se odmah zaputi u nebeska prostranstva, potraži Indru u njegovim carskim dvorima, a kad ga nađe, zgrabi nebeskog gospodara svojim snažnim rukama, veza ga kao dete, stavi na bedro i vrati se sa tim teretom majci. Stigavši do Dite, Vadžranga joj baci pred noge svezanog Indru, kao što lav baca svojoj lavici u šumi uhvaćenog jelena. Ali obradovana, Diti još ne uspe ni reč da izusti kad pred njih stade sam Praroditelj - Brahma, i reče Vadžrangi: O, sine moj,. šta nameravaš da uradiš sa Indrom?

Veruj mi, nema kazne veće od poniženja. Ona je gora i od same smrti. Poslušaj me i odveži nebeskog gospodara. Biće bolje da on dobije slobodu po tvojoj dobroj volji negoli po mojoj naredbi. Ti si ga tako ponizio da ni njemu samom više nije stalo do života.« Vadžranga sa poštovanjem odgovori Brahmi: »Meni ništa ne treba od Indre. Ja sam samo ispunio volju svoje majke. Ti si, Brahmo, naš praroditelj, i ja treba da slušam tvoje savete. Odmah ću osloboditi gospodara neba. Ja prema njemu ne osećam ni mržnju ni gnev. Ali, mo'lim te, veliki Brahmo, nauči me kako da živim pravično i pošteno!K I Vadžranga zaćuta poklonivši se Brahmi u očekivanju odgovora. »Ako želiš pravedan i čestit život, sine rnojK - reče mu Brahma - »onda živi u šumi, poštujući stroge zavete. Odrekni se taštih želja, ne traži ni vlast ni svetovne naslade. Pravedan život daleko od strasti, zavisti i zlobe, očisti će ti dušu i ispuniće je blaženim mirom. A da ti tuga za svetovnom srećom ne muči srce, pokloniću ti lepu i nežnu devojku.« Tako reče Vadžrangi tvorac vasione i stvori mu prelepu tankostruku devojku visokih grudi i divnih očiju, nalik na lotose. Praroditelj je nazva Varanga i pokloni je Ditinom sinu.

Vadžranga se sa svojom mladom suprugom udalji u tiho šumsko boravište i poče voditi pravedan život, obavljajući surove zavete. Prvih hiljadu godina provede stojeći opruženih ruku prema nebu; drugih hiljadu godina provede presamićen, dodirujući glavom zemlju; trećih hiljadu godina mučio je sebe nepodnošljivom toplotom, a četvrtih - stajao je u ledenoj vodi. Sve ove duge godine njegova lepa supruga Varanga prožive obavljajući zavet ćutanja i gladovanja.

Jednoga dana kada se Vadžranginom pokajanju bližio kraj, Indra se, prerušen u ogromnog majmuna, pojavi pred Varangom i stade uz urlike lomiti sve što mu dopade šaka, pa pošto načini veliku pustoš u boravištu, preruši se u ogromnu zmijurinu, obavi se oko preplašene Varange i odvuče je iz boravišta njenog supruga.

Pošto Brahma beše zadovoljan Vadžrangovim podvižništvom obeća mu da će učiniti da ga zaobiđe loša sudbina asura i da će mu telo biti večno. Srećan, Vadžranga prestade sa mučenjem tela i prvi put posle dugih godina gladovanja pojede ukusnu hranu, a onda krenu da javi Varangi kakvu mu je milost ukazao Brahma. Ali, kad stiže, nađe praznu kolibu. Uznemiren, Vadžranga poče svuda tražiti svoju suprugu i posle mnogih muka uspe da je nađe u gustoj šumi na planinskoj padini. Preplašena od Indre ona je još uvek žalosno cvilela i Vadžrangi je trebalo mnogo vremena da je smiri. Kada doznade šta se desilo, kao i to ko je uzročnik Varanginog straha, obuze ga takav bes da reši da se osveti ne sarno Indri već i svim žiteljima njegovog carstva. Ali Vadžranga je već bio u godinama, a, osim toga, obećao je Brahmi da nikada neće napuštati svoje pustinjsko boravište. Stoga reši da podvižništvom od Brahme stekne još jednu milost i dobije sina, koji će biti močniji od njega.

I ponovo je godinama Vadžranga kinjio svoje telo surovim zavetima, dok mu Brahma najzad ne obeća željenog sina. Potom, prekinuvši surovo podvižništvo, on se vrati svojoj voljenoj supruzi.

Posle nekog vremena Varanga zače sina koji joj je Brahma obećao, i stade strpljivo čekati njegovo rođenje4 Ali prolazila je godina za godinom, a dete se nikako nije pojavljivalo na svet. Hiljadu godina mučila se Varanga čekajući da se oslobodi bremena, i najzad stiže i taj dan. Vadžrangov sin se pojavi na svet - lep, snažnoga stasa i grlat kao odjek groma. Vadžranga nazva sina - Taraka. On je rastao tako brzo da za kratko vreme postade ogroman, kao planinski vrh, a od malih nogu beše učen kao najmudriji među brahmanima.

Vadžrangin sin je predstavljao radost svim asurima. Oni su se ponosili njegovom snagom i znanjem i izabraše ga za svog vojskovođu. U njega su asuri polagali sve nade. »Snaga i hrabrost Vadžranginog sina će nam doneti vlast nad celim svetom« - mislili su oni. A Taraka, znajući za uvrede koje je Indra naneo njegovoj majci Varangi, mislio je samo na to kako da pokori nebesko carstvo i da kazni njegovog zlog gospodara, te odluči da ode u šumu na planinske padine Himalaja i da se tamo podvrgne surovom podvižništvu. Pre nego što će početi veliku bitku sa bogovima, Taraka namisli da dobije veliki dar od Brahme.

On se nastani u usamljenoj planinskoj pećini, zapali na poljani ispred pećine prsten večite vatre, potpuno prestade da jede i stade mučiti svoje telo vatrom i sunčevom žegom. Tako on provede duge godine; potom stade seći sa svog tela meso, komad po komad i bacati ga u vatru lomače, prinoseći

71

www.vedskaakademija.rs samog sebe Brahmi na žrtvu. Najzad dode dan kada na Tarakovom telu ne ostade ni komad mesa; on je stajao usred vatre lomače, bestelesan, i to kajanje, dotle neviđeno na zemlji, uli . užas u žitelje sva tri sveta. Sam Brahma, zaprepašćen, javi se Vadžrangovom sinu i upita ga: »Reci, veliki podvižniče, šta hoćeš? Izaberi dar koji želiš, jer si svojim podvizima zaslužio moju milost.« Taraka zamoli Brahmu da mu daruje besmrtnost. »O, praroditelju« - reče on tvorcu vasione - »tebi su poznate skrivene misli svih bića koja žive u sva tri sveta. Ti znaš koliko neprijateljstvo vlada između asura i bogova. Pomozi mi da osvojim pobedu za asure. Učini tako da niko ne može da me porazi u bici ni rukom, ni nogom, ni oružjem. Samo to tražim od tebe.« Ali Brahma reče Taraki da asur ne može potpuno da izbegne smrt; ali može da bira svoj kraj. Na to Taraka reče: »Onda učini tako da samo dete od sedam dana može da me liši života.« I Brahma pristade da d~ takav dar Taraki, Vadžranginom sinu.

Kada se Taraka vrati asurima sa tim Brahminim darom, oni se ohrabriše i na zerplji zavlada veselje. Sa takvirn vojskovođom kao što je Taraka, oni prestadoše da se boje Indre i vojske nebesnika, i život im postade miran i bezbrižan. Ali Taraka, veliki vojskovođa, nije mogao dugo da se naslađuje mirom i spokojem. Njegovu dušu je mučila želja da se bori sa bogovirna. Jednom on okupi asure i reče im: »Zar je radost vladati podzemnim svetom, a nemati vlast nad nebom? Srce mi žudi za radošću koju donosi bitka s bogovima. Bogovi žive od žrtvovanja koja na sve strane obavljaju u njihovu čast. Oni piju svetu somu, naslađuju se lepotom apsara i u nebeskim šumama uživaju u igrama. Mi sve tĐ trpimo i ne želimo da se osvetimo za uvrede učinjene našim precima! A oni koji se ne svete za nanete uvrede, nikada neće osetiti lepotu bogatstva ni slave. O, braćo, ja p,očinjem bitku na život i smrt sa bogovima.

Opremite mi kočije sa osam točkova, zadenite na njih bojni barjak i spremite za boj vojsku. Sutra ćemo krenuti na Indru i na sve žitelje nebeskog carstva.« Povinujuci se Tarinoj volji, asuri skupiše veliku vojsku, naoružaše je po svim pravilma vojnog znanja, a u Tarakine kočije sa osam točkova upregoše hiljadu konja, brzih kao misao, naoružaše je kopljima, džilitima, lukovima i strelama i zadenuše na njih zlatan barjak.

Ispred zastrašujućeg mnoštva asura, konjanika, pešaka i onih koje su vozile kočije i nosili slonovi, nalazili su se bubnjari i muzičari. Ratnici zapevaše bojne pesme, preteći neprijateljima užasnom smrću, i zemlja zadrhta od njihovog teškog koraka.

Glasnici donesoše u Amaravatu, Indrinu prestonicu, glas o dolasku vojske asura, i nebeskog gospodara obuze strah. On se za savet obrati Brihaspati, mudrom učitelju nebesnika i ovaj reče Indri da treba da se spreme za bitku. »Neprijatelj ti preti bitkom« - reče Brihaspati caru bogova. -»Ako sada budeš tražio mir, Taraka će pomisliti da si se uplašio njegove snage. Ako želiš poklonima da stišaš njegovu mržnju i bes, pomisliće da si slab i zaželeće da ti otme sve što imaš. O, gospodaru, samo te bitka i pobeda mogu dovesti do mira sa Tarakom.« " Indra se složi sa mudrim Brihaspatom i poče spremati vojsku za rat.

Strašan i surov beše boj asura sa bogovima. Na hiljade ratnika pade u tom boju, i njihova tela prekriše bojno polje. Kao planine, na polju zalivenom krvlju uzdizala su se slomljene kočije, ubijeni slonovi i konji. Pernati lešinari kružili su iznad bojišta, očekujući svoj trenutak, a čopori hijena i šakala sa očima koje su se krvoločno caklile dojuriše sa svih strana na bojno polje.

Sve je manje bilo Indrinih ratnika, sve su ih više potiskivali asuri, silno želeći da pobede bogove.

Višnu, Varuna i Kubera su se često povlačili sa bojnog polja da se odmore i prikupe snagu, a potom bi ponovo jurili u bitku, ali asuri behu nepobedivi. Najzad; nebeski gospodar i Taraka stupiše u surov dvoboj. Slali su kišu strela jedan na drugoga, bacali koplja i diskove. Njihovi konji, upregnuti u kočiju, behu ranjeni, njihovi kočijaši ubijani, barjaci ižrešetani strelama i oboreni na zemlju, ali oni su se i dalje borili. Ratnici nebeske vojske požuriše u pomoć Indri protiv moćnog Vadžranginog sina, ali svi njihovi napori da ga savladaju ostadoše uzaludni. Kao smrt, koja nemilce uništava, jurili su bojnim poljem strašne Tarakine kočije uništavajući i gazeći pred sobom sve živo. Tarakine strele su sejale smrt bez poštede i b~z promašaja, i užas obuze Indrinu vojsku. Gonjeni nesavladivim strahom, bežali su njegovi ratnici s bojnog polja, ne videći put, a bogovi behu nemoćni da zaustave bekstvo svoje vojske.

Velika pobeda pripade Taraki i asurima i zajedno sa njom - vlast nad trima svetovima. Sa velikim slavljem vrati se Taraka u svoju prestonicu, i narod ga dočeka sa radosnim poklicima i obasu ga cvećem.

Kraj kapija Tarakinog dvorca tiskali su se zarobljeni bogovi u okovima, i asuri su se radovali njihovom poniženju i sramoti. Vadžragin sin naredi svojim slugama da skinu okove sa nebesnika i da ih puste na slobodu.

Poniženi bogovi na čelu sa Indrom ojađenih srca odoše Brahmi u dvore i, oborenih glava, priđoše prestolu tvorca vasione. »O, Praroditeljuu - rekoše bogovi »ti daješ život ljudima na zemlji i u tvojim su rukama životi nebesnika. O, veliki, ti si večan, tebe ne tišti breme porekla. Svetlo nebo je tvoje čelo, a-

72

www.vedskaakademija.rs Mesec i Sunce tvoje oči; pramenovi tvoje kose - gmizeće zmije, strane sveta - tvoje uši, okean - pupak na tvom besmrtnom telu, a Zemlja - tvoje noge. Ti si uzrok, ti si delo, ti si inirovanje, ti si mir u vasioni.

Naše zavetne želje zavise od tvoje volje, jer ti si otac i gospodar vasione. Ti si i velik, i moćan, i beskrajan i predivan. Zato nam budi zaštita, budi nam oslonac! « Tako su poniženi i poraženi bogovi hvalili Brahmu, očekujući od njega pomoć i savet. »O, Indro, šta se to desilo s tobom?« - upita tada Praroditelj. -»Ličiš na ženu bez muža i nakita.

Kosa ti je razbarušena i neuredna, a lice ispijeno i bledo. A šta je to s tobom, Agni? Gde su ti sjaj vatre i dim koji te vazda prati? Sličan si šumi posle požara, pocrneloj i pokrivenoj pepelom. Šta je to s tobom, Varuno? Osušio si se kao da u tebi više nema ni kapi vode. A ti, sjajni Kubero? Tako si se prepao da si bio spreman da se odrekneš svih svojih blaga? A ti, veliki Višnu, reci mi kako se desilo da tvoje strašno oružje zataji u bici?« Bogovi su stajali pred tvorcem vasione, pognutih glava, opustivši niz telo svoje snažne ruke, ne mogavši da išta prozbore u svoju odbranu. Malo zatim ponovo se obratiše Brahmi: »O, tvorče, Taraka nas je lišio carstva i postao u njemu gospodar. Asuri su osvojili planinske vrhove i pećine i tamo se nastanili. Taj predivan planinski predeo koji nam je uvek bio drag, sada nam je nedostupan. Asuri su pokupili sva naša blaga, naše nebeske muzičare i igračice. Razbili su nam i polomili oružje, koje si nam ti nekada darivao, i sada smo potpuno nezaštićeni. Asuri nam na skupovima određuju lošije mesto i na sve moguće načine nas vređaju. Na tim istim skupovima nam ne daju ni reč da izustimo, kažu da smo i suviše brbljivi! Teraju nas da radimo, a brane nam da učestvujemo u zabavama i igrama. Taraka ne pravi razliku između onih plemenitog i niskog roda i deli darove bez obzira na položaj i zasluge. Pomozi nam, veliki Brahmo, da vratimo naše carstvo, izbavi nas od svih tih poniženja!« Tvorac vasione odgovori nebesnicima: »Taraka ne može da pogine od ruke odrasle osobe bilo da je to bog ili običan smrtnik. Samo dete od sedam dana može ga lišiti života; zahvaljujući tom daru koji je on dobio od asura za svoje zasluge vi ste bogovi pretrpeli poraz u bici!« Potom Brahma reče bogovima da Taraku jedino može lišiti vlasti u sva tri sveta i ubiti ga, kada se rodi, sin Šive i prelepe Ume, Himavatine kćeri. »Idite Šivi« reče Brahma bogovima. - »Nagovorite ga da se oženi Umom, i neka im se rodi sin na vašu sreću. Sedmog dana svog života on će poslati Taraku u carstvo Jame.« Nisko se poklonivši Praroditelju, bogovi napustiše njegove odaje, vratiše se u nebeski grad Amaravati, koji su razorili asuri, i stadoše razmišljati o tome kako da podstaknu Šivu da uzme za ženu prelepu kćer planina. Strašan i mračan bog boravio je daleko od svih nebesnika, na usamljenom planinskom mestu, gde je dane i noći provodio u meditaciji; i niko se nije usu~vao da ga odvuče od pobožnih razmišljanja. Ali bogovi su znali da Parvata, kći planina - ona što se još zove Uma ili Gauri odano voli surovog Šivu, dok joj on ne uzvraća ljubav.

Prelepa Uma je još od rane mladosti zavolela Šivu. Sve svoje dane provodila je u obožavanju strašnog boga. I~rolivaIa je ulje na sveti Šivin lik, brala mirisno cveće i prinosila mu na žrtvu, obraćala mu se starasnim molitvama; ali svi njeni napori da probudi ljubav uŠivinom srcu behu uzaludni.

Tada Indra reši da joj pomogne. On pozva k sebi Kamu,* boga ljubavi, od čijih se strela niko nije inogao sačuvati, i naredi mu da uvuče u Šivino srce neodoljivu strast. »Idi na svetu planinu Kajlasu« reče mu Indra. »Tamo, na nepristupačnom planinskom vrhu, boravi Šiva, veliki podvižnik utonuo u svoja razmišljanja. Zategni luk i pusti nevidljivu strelu lju~avi u srce strašnog Rudre. Ako uspeš da razbudiš strast u Šivinom scru, on će se oženiti _ prelepom Himavatinom kćeri i oni će dati svetu sina koji će nas osloboditi Tarake i njegovog nasilništva.« I Kama, Dharmin sin, večno mlad bog ljubavi, naoružan lukom Želja i cvetnim strelama, pristade da ispuni Indrinu volju. Sa svojom suprugom Rati, prelepom boginjom ljubavnog uživanja, on pođe strmim padinama Kajlase.

Beše to u vreme prolećnog cvetanja, otapanja snega na planinskom vrhu i veselog žuborenja planinskih potoka i reka. Guste šume u dolinama ispunjavali su okolinu mirisom cveća. Zveri i ptice, u strašnoj želji za potomstvom, počinjali su svoje prolećne igre. Samo strašan Šiva, nepokretan i predan svom svetom razmišljanju, nije primećivao srećne promene koje su se dešavale oko njega.

Kama se pažljivo prikrade mestu gde je sedeo Šiva utonuo u razmišljanja i stade provirivati iza stena, bojeći se da ne razgnevi velikog boga i da ne naruši njegovu pobožnu usamljenost. Kama je čekao da se zaljubljena Uma približi Šivi, da izvrši obred i da mu ukaže počast molitvom i prinošenjem cveća - on se nadao da će ga ona zakloniti od svevidećeg Šivinog oka. I kada se pojavi prelepa kći planine, Kama zateže svoj luk i stavi na tetivu jednu od svojih preciznih strela, ali ga tog trenutka Šiva opazi i u gnevu plamenom svoga pogleda sprži rušioca pobožnih razmišljanja.

73

www.vedskaakademija.rs Od prelepog Kaminog tela čak ni pepeo ne ostade; bog ljubavi postade bestelesan, na veliku žalost njegove supruge Rate, i počeše , ga nazivati Ananga, Bestelesni. Rati tad gorko zaplaka, ali uteši je glas koji se razleže sa nebeske visine: »Ne plači, prelepa Rati! Kama nije ubijen, on je samo postao bestelesan. Onda kada se veliki Šiva oženi Umom, on će pomilovati Kamu i vratiće mu telo!« Prelepa Rati obrisa suze; ali Uma ostade neutešna. Propade joj nada da će joj Kama pomoći i da će njegove strele uneti ljubav u Šivino srce. Očajna, sebi je prebacivala, prekorevala samu sebe, korila svoje lice i telo: »Šta će mi lepota, šta će mi čvrste grudi i obla bedra?« - jadikovala je tužna Uma. »Čemu moje tamne oči, beli zubi, šta će mi ovo nežno telo i svetlo lice, ako je moj voljeni Šiva prema svemu tome ravnodušan? Ne, neću više da čuvam i negujem svoju lepotu. Poči ću u pustinju, odenuću košulju od like i podvrgnuću svoje telo mučenju.« I Uma napusti raskošne dvore svoga oca Himavate, gospodara planina, i udalji se u tiho isposničko boravište. Ona zbaci sa sebe lepe haljine od skupih tkanina, sjajne ogrlice i zlatne grivne i ogrnu sejelenjom kožom. Odričući se jela i pića - izloži se iscrpljućim zavetima. Po letnjoj pripeci mučila je sebe vatrom i dimom sa lomače, a po hladnoći stajala je u ledenoj vodi potoka. Tako je godinama sebe zlostavljala prelepa Uma u želji da zadobije Šivinu blagonaklonost. I jednoga dana u njeno isposničko boravište pojavi se mladi brahman. Ona ga dočeka ljubazno i sa svim počastima, donese mu čistu vodu, plodove i korenje, ponudi mu počasno mesto napravljeno od svete trave kuša.

Odmorivši se od puta i zahvalivši Umi na gostoprimstvu, brahman je upita zašto ona uništava svoju lepotu i mladost, zašto ne sledi svoje srce, već se predaje surovim pokajanjima. Tada pobožna Uma ispriča gostu kako je zavolela Šivu, kako se nadala da će ga osvojiti lepotom i mladošću i kako su svi njeni napori i nade ostali uzaludni. »Zato sam odlučila da se podvrgnem. podvižništvu« - reče Uma. »Moja lepota i mladost nisu mi doneli sreću.« Mladi brahman je pažljivo sasluša i reče: »O, pobožna usamljenice, ispričala si mi istinu, ali mi nisi rekla zašto ti je potrebna Sivina blagonaklonost? Šta si našla u tom mračnom i usamljenom podvižniku koji se predaje razmišljanju i umrtvljivanju tela? On je oronuo i zastrašujućeg izgleda: ogrlica oko vrata mu je zmija otrovnica, a bedra mu obmotava okrvavljena slonova koža, koju je odrao sa nekog demona u slonovom liku, pošto ga je najpre ubio. On jaše na biku koji uliva strah u kosti, voli da posećuje posmrtna zgarišta, i puki je siromah.« Ali Uma nije htela dalje da sluša brahmana koji je tako ružio njenog voljenog Šivu, i razgnevi se. »O, brahmane, uzalud se trudiš da odvratiš moje srce od Šive« reče rasrđena Himavatina kći. - »Šiva je veliki, strašan i prelep, a ja sam mu potpuno predana. Neka on jaše na strašno,m biku, i nosi oko vrata zmiju - šta mari? Bilo šta da govore o njemu, bila to istina ili laž, moja ljubav prema njemu nikada neće presahnuti. Uma još ne uspe da do kraja izgovori sve što je htela kad se brahman na nJene oči preruši i pred Himavatinom kćerkom, iznenađenom i obradovanom, stvori se Šiva. Gromoglasan, on joj reče da su mu njena predanost i ljubav ganuli srce i da je hoće za ženu.

Presrećna Uma požuri svome ocu Himavati da mu ispriča da su joj se najzad ostvarile nade i da ju je Siva zaprosio. Dobra vest obiđe sva tri sveta, i bogovi, i asuri i ljudi, požuriše da prisustvuju svečanom svadbenom obredu. Posle svadbe Šiva se sa suprugom povuče na vrh Kajlase.

Bračna noć Šive i Ume trajala je celu godinu dana, celu dugu nebesku godinu nisu prestali da se vole srećni supruzi, i toliko silna beše njihova strast koja ih je obuzela da se nebesnici već počeše brinuti za srečan ishod borbe sa Tarakom. »Treba prekinuti njihovu ljubav« - rekoše bogovi Indri. - »Inače će njihova strast izroditi takvo potomstvo da ga neće moći izdržati ni nebo ni zemlja.« Potom zabrinuti bogovi krenuše u pravcu planinskih padina Kajlase i obratiše se Šivi; dugo su ga pozivali i najzad ga svojim molbama odvukoše od milovanja prelepe Parvate. Šiva blagonaklono sasluša žitelje nebeskog carstva, i ispusti svoje plodonosno seme u Agnin plamen.

Istoga trena jezike vatre obmota beli dim; ali Agni nije mogao da sačuva seme Šive i baci ga u božanstvene vode Gange. Ni bistra kći gospodara planine ne mogaše da podnese snagu njegove vatre i njeni talasi izbaciše Sivino seme na Himalaje. Ovde, na cvetnim lugovima* planinskih obronaka, ono poče brzo da raste i dobi božanski lik. I to dete, rođeno iz strasti Šive i Himavatine kćeri, nazvaše Skanda, Potomak.

Istoga dana na obali Gange dođoše da obave sveto pranje šest čuvenih nebeskih lepotica; šest sestara - Kritike.* One su odavno želele da imaju porod, i obradovaše se kad na obali videše Šivino dete.

One ga uzeše i odgajiše, kao rođenog sina. Onog trena kad mladog Skandu zadojiše mlekom šest dojilja, na njegovim ramenima izrastoše šest glava sa šest ustiju. Po imenu svojih pomajki Kritika, Šivin sin dobi još jedno ime - Kartikeja. Kritike kasnije postadoše šest zvezda i sve do današnjeg dana svetle visoko na

74

www.vedskaakademija.rs nebu; Agni postade njihov suprug i gospodar.

Kartikeja izraste u moćnog i strašnog ratnika; kako beše prelep, zavoleše ga gandharvi i apsare, i posećivahu ga i na padinama Himalaja veseleći ga muzikom, pesmom i igrom. Ganga ga je umiljato pozdravljala kad god bi ušao u njene svete vode radi jutarnjeg pranja, a noću, kad bi Kartikeja, savladao san, zemlja bi ga njihala na svojim grudima. Brihaspati, mudri učitelj nebesnika, predade mu svoja znanja i nauči ga himnama svetih Veda. Ali Kartikeja je iznad svega voleo vojnu veštinu, kojom je vladao do savršenstva. Šestog dana po Skandinom rođenju svi bogovi na čelu sa Brahmom, gandharvi, apsari, jakši, kinari i sva živa bića na zemlji dođoše da pozdrave mladog Šivinog i Uminog sina. Slaviše Kartikeju pohvalnim govorom i poželeše mu svako dobro i sreću, diveći se njegovoj lepoti i snazi. Šiva i Uma tada zamoliše Brahmu da im obdari sina nekim srećnim darom, koji bi bio po volji i bogovima i njemu.

Veliki Brahma ne odgovori odmah na njihovu molbu. Ne beše mu lako da nađe dostojan dar za moćnog Sivinog sina, pošto je sva tri sveta već odavno razdelio drugim bogovima. Ali, posle kratkog razmišljanja, on ustanovi za Skandija visoki položaj vođe nebeske vojske; i svi bogovi sa pokličima radosti odobriše i pozdraviše Brahminu odluku.

Potom uslediše darovi bogova. Indra dade Kartikeji za ženu. svoju prelepu kćer Devasenu, Višnu mu pokloni strašno oružje, Kubera, car nad carevima, odvoji Skandi hiljadu hiljada jakša, Agni ga obdari vatrenim sjajem, Vaju brzim kočijama, a vešti Tvaštar mu pokloni lepog pauna koji je mogao da menja oblik po želji. Posle ovog darivanja bogovi se pokloniše Šivinom sinu i stadoše ga slaviti ovim rečima: »Slavimo te, o, Šestoliki, i polažemo u tebe sve svoje nade! Ti si moćan, ti-. si neustrašiv, ti bleštiš kao sunce u podne na horizontu! Ti si veliki ratnik, ti si gospodar nebeske vojske, ti si naš oslonac i zaštita!

O, Skando, ti znaš da nas je asur Taraka lišio vlasti nad svetom i svakojako nas ponižava. Molimo te, moćni Kartikejo, kazni Taraku i vrati nam mir i radost! « »O, bogovi, ničega se ne bojte« - odgovori im Sivin sin. - »Ja ču se obračunati sa vašim neprijateljima i uništiću ih. Ni Taraku neću poštedeti kazne za uvrede koje vam je naneo.« I Kartikeja odmah, u pratnji vojske bogova, krenu u pohod na Taraku.

Ispred njegove vojske u Tarakinu prestonicu pojuri glasnik, koga posla Indra. On stiže pre Skandine vojske, stade pred gospodara asura i reče mu: -»O, moćni vojniče, ja sam Indrin glasnik i po njegovoj naredbi došao sam da ti javim da sva vlast nad nebeskim carstvom i u sva tri carstva jedino njemu pripada. I Indra ti je još poručio da te čeka surova osveta za sve zlo koje si počinio! « Taraku obuze silan bes kada ču nadmenu Indrinu poruku. »Čuj, glasniče« - reče on - »nije li ti Indra, možda, govorio o tome koliko je puta bežao sa bojnog polja? Da li je zaboravio na to? Tvoj gospodar je odista bestidan! « Posle ovih reči Taraka pusti glasriika da se s mirom vrati, i duboko se zamisli. »Indra se ne bi usudio da tako govori sa mnom« - mislio je Vadžrangov sin - »da nije siguran u pobedu. Ko se to odlučio da mu pomogne? U koga se lukavi Indra uzda?« Uto zloslutni znaci prekidoše Taraku u razmišljanju i njega obuze strah. Usta mu se osušiše i zaigra mu levo oko, a na putu za dvorac uskovitla se stub žute prašine; stravično zavijanje i krici razlegoše se na sve strane, i pred Tarakinim pogledom puče nebrojena nebeska vojska, koju je predvodio Šivin sin.

Pažljivo osluškujući, Taraka ču reči pohvalnice koje su glasno pevali nebeski pevači i pripovedači: »O, mladi Kartikejo, ti sijaš jedinstvenim sjajem! Tvoja moć i tvoja vojna veština doneće ti željenu pobedu. U tvoje bojne kočije upregnut je paun - Tvaštarino čarobno delo. Ne mogu ih zaustaviti ni strašni Taraka ni njegova vojska. Na svojoj zlatnoj kočijii ti sijaš kao sunce na horizontu. Slava tebi, o, Kartikejo! Slava tebi i pobeda!« Tada se Taraka seti dara koji je isprosio od Brahme, i seti se da će ga smrt zadesiti od ruke sedmodnevnog deteta. Ali on i ne trepnu, već naredi svojoj vojsci da e sprema za bitku, a onda se pope na kočije i pođe u usret neprijatelju. »O, dete« - obrati se on Skandi - »da li se ti to s emaš za smrtonosnu bitku? Više ti pristaje da se ig š s loptom. Ti još nisi imalo prilike da vidiš asure u j rosnom okršaju. Sigurno te tvoja detinja pamet neće sač vati od opasnosti.« Uzalud, Tarako, gubiš vreme na prazne reči« - odgovo ' Skanda, gospodar asura. - »Pogledaj mlado sunce ' ada se ujutru podiže sa horizonta. Da li možeš dugo gledaš u njega a da ne zažmuriš? Ili, uzmi u ruke ml du kobru i reci da li je možeš dugo držati u ruci a da ne repiš od njenog smrtonosnog ujeda?« Na ove reči, Tara a shvati da se bliži kraj njegovoj vlasti i njegovom živ u.

Ali on i~e pomisli na predaju; i poče bitka. Oblaci strela zamracXše nebo, na Kartikeju poleteše sa strašnom snagom džilit'i` i koplja, ali Sivin sin se i ne pomeri na svojim kočijama. On je lako odbijao

75

www.vedskaakademija.rs udarce, a njegovo oružje toliko je teško poražavalo neprijatelje da oni u užasu počeše da se povlače, pokušavajući da se drže što dalje od njega, iz straha da ih njegovi udarci ne sustignu. Tarakovi udarci nisu mogli ništa Skandi, i on se nezadrživo probijao kroz redove asura, sejući smrt oko sebe, sličan nepoštednom i nemilosrdnom Jami.

Uskoro asuri počeše da se povlače i pojuriše sa bojnog polja, ostavljajući Taraku u četiri oka sa Skandom. Otpoče surova bitka. Protivnici behu podjednako hrabri, ali Taraka nije mogao da savlada Sivinog nepobedivog sina. Zamahnuvši palicom okovanom žezlom, Skanda odrubi Taraki glavu sa snažnih ramena, i gospodar asura se sruši mrtav na bojno polje kao ogromno drvo oboreno olujom. U prašinu pade i Tarakov zlatan venac, a sa vencem prašina pokri i sve njegove podvige, njegovu snagu, vlast i slavu.

Bogovi su, likujući, slavili pobedu, i radosni pokliči odjeknuše bojnim poljem. Tako podvig mladog Skande, slavnog Šivinog i Uminog sina, izbavi nebesnike od patnji i poniženja, i bogovi ponovo stekoše vlast nad vasionom.

52. RUŠENJE TRIPURE U davno doba živeo je moćni asur Maja, sin Vipra čite, gospodara Danava. Beše to asur velike snage, spre - nosti i oštroumnosti, kao i tvorac veštine vradžbins : e sugestije, nazvane po njemu Majom.

Kada je u borbi sa neprijateljirna pretrpeo neuspeh, odluči da se odrekne svetovnog života i da se podv gne surovom mučenju tela,* kako bi postao nepobediv. imi je stajao u hiadnoj vodi, a leti okružen vatrom i gologlav pod vrelim sunčevim zracima; u vreme kiV= nije tražio krov nad glavom. Divlji plodovi, korenje trava behu mu jedina hrana, a že~ je gasio samo v.dom iz potoka.

Surovo podvižništvo oslobodi mu dušu d grešnih misli, a telo od mesa, i on postade tako mrš v i prozračan da su mu se kroz kožu mogle videti osti. Snaga njegovog duha koju je stekao podvižništ om beše toliko velika da se od nje užariše sva tri s eta, i obaviše se oblacima vrele pare.

Tada mu se javi Brahma, tvorac v ione, i upita ga: »Sta želiš, Majo? Ja sam zadovoljan t o om pobožnošću i ispuniću ti ono što tražiš.« 1VIaj o~govori Brahmi: »Izdavna postoji neprijateljstvo iz eđu bogova i asura. Bogovi nas savlađuju u bitkama i vakojako nas zlostavljaju. A mi se ne možemo odbr iti od njih; svuda nas sustižu - i na zemlji, i pod ze}iiljom, i na dnu okeana! Ja hoću radi zaštite asura da podignem tvrđavu i da je nazovem Tripurom. Učini tako, o, veliki Brahmo, da niko ne može da je razruši - ni bogovi svojim oružjem ni brahmani svojim prokletstvima. »Nikome i ničemu nije dato da večno postoji« - uz osmeh odgovori Brahma asuru - »ni čoveku, ni demonu, ni tvrđavi. Ja ne mogu da ti ispunim takvu molbu.« Tada Maja zamoli Paroditelja da njegova tvrđava bude nepovrediva za sve, osim za Sivu, i da ni sam Šiva ne može razrušiti Tripuru drugačije nego jednom jedinom strelom, i to onom koja prva poleti iz luka. »Neka bude tako« - odgovori Brahma i udalji se u svoje dvore, a Maja, obradovan darom tvorca vasione, stade razmišljati o tome kako da podigne takvu tvrđavu koju niko ne bi mogao da razruši jednim jedinim gađanjem iz luka.

Vešt graditelj, Maja odluči da podigne tvr$avu sa tri utvrđenja, od kojeg svako dugačko i široko po sto jodžana. Prvo da bude napravljeno od železa i ukopano u zemlju, drugo od srebra da bude podignuto na prvom i da se upire u nebo, a treće od zlata - da se podiže iznad drugog i uzdiže iznad nebeske tvrđave. Maja sagradi svoju tvrđavu kao što je i zamislio i nazva je Tripurom. Donje utvrđenje beše okruženo železnim zidinama, srednje - srebrnim, a gornje - zlatnim. Kraj visokih kapija Tripure i danju i noću stajali su strašni stražari; naoružani oštrim kopljima i mačevima. Duž celog puta koji je vodio u zlatnu tvrđavu behu postavljeni zlatni ćupovi sa vinom i cvećem, a u samoj Tripuri Maja sazida dvorce i hramove, napravi puteve i spoji ih širokim trgovima; duž puta podiže visoke i raskošne palate, ukrasi grad ašokovim šumama i vrtovima, a oko svežih bazena zasadi cvetno senovito drveće. Iz Majinih zlatnih palata uvek su se mogli čuti muzika i zvon srebrnih i zlatnib zvončića dok je prijatan lahor širio miris cveća i zakađenog oblačka od prinošenja žrtve. Srećni asuri se sa ženama i decom sjatiše sa svih strana u Tripuru, nastaniše se u dvorima koji behu za njih podignuti, slaveći pohvalnicama i molitvama veštog graditelja, velikog neimara, asura Maju.

Nebrojeno rnnoštvo Dajteja i Danava živelo je u Tripuri u izobilju. Oslobođeni straha od nebesnika, uživali su u mangovim i ašokovim šumama, kraj prozračnih bazena, namazani uljima, odeveni u svečane haljine i ukrašeni zlatnim grivnama i skupim orlicama. Asuri su provodili svoje dane u Tripuri srećni kao bogovi u Indrinom nebeskom carstvu, srca im uvek behu puna radosti, dok za svađe i razdore nisu znali.

76

www.vedskaakademija.rs Tako su asuri godinama živeli u blagostanju i miru u tom divnom gradu. Ali jedne noći Maja usni strašan san; prividelo mu se da su Tripuru napale boleštine i svađe, siromaštvo i zavist. Sledećeg jutra on okupi asure u raskošnoj palati carskog saveta i reče: »O, braćo, noćas sam usnio loš san, i on mi tišti dušu predosećanjem nesreće. Usnio sam kako je u Tripuru stiglo mnoštvo žena užasnog lika. One upadoše u naše domove i posejaše u naša srca razdor, mržnju i zavist jednih prema drugima. A onda ugledah nekakvu nakazu sa četiri noge i tri oka. I ona poče pratiti te žene, ali tada svanu, i ja se probudih. Ne znam šta predskazuje taj san Tripuri, ali siguran sam da nam bogovi pakoste, da im smetaju naša sreća, moć i bogatstvo i da bi nas rado ponovo proghali na dno okeana ili u podzemno carstvo. Zato vatn se obraćam: budite dobri jedni prema drugima! Ne dozvolite da se u vaša srca uvuku zavist i zloba. Neka vam život bude pravedan i smeran.« Asuri saslušaše Maju u nemom ćutanju i napustiše njegove dvore, misleći na savete koje im je dao.

Ali već sutradan se izmeniše. San gospodara Tripure beše odista proročanski. Od tog vremena zauvek nestadoše iz Majinog grada i sreća, i mir, i poverenje, i prijateljstvo. Zavist, pohlepa i zloba uvukoše se u dušu asura, oči mu poštadoše crvene od stalnog gneva i nezadovoljstva. Razdori i svađe iskrsavali su u Tripuri svakoga trena i teško beše Maji da povrati mir i red kod svojih podanika, koji behu kao obuzeti nekakvim bezumljem. Asuri počeše zapostavljati obrede, žrece podvrgoše progonima i stadoše ih svakojako zlostavljati i vređati. Hramovi• opusteše, vatre na žrtvenicima se pogasiše, žreci, spasavajući život, posakrivaše se u tajna boravišta i nikoga ne beše u Tripuri ko bi čitao molitve, pet Brahminih himni, i prinosio žrtve. Asuri prestadoše da ukazuju poštovanje starijima i da poštuju pretke. Prestadoše i da razlikuju dan od noći - danju su spavali, a posle zalaska sunca počinjali su sa gozbama. Više im nije smetala nečistoća tela, i zaboraviše na pranje. Ulazili su u postelju prljavi, posle izvršene nužde nisu prali ni ruke ni noge, nisu se prali ni posle obavljenih supružničkih dužnosti. Prestadoše da ukrašavaju svoje domove, gazili su cveće, sekli šume, rušili boravišta pustinjaka, surovo `su napadali žitelje nebeskog carstva, i sve je to predskazivalo buduću propast Tripure.

Surovi napadi asura ulivali su užas u sva živa bića u vasioni, te preplašeni bogovi krenuše Brahmi da od njega traže zaštitu. »O, veliki Brahmo« rekoše oni tvorcu svetova - »sakrij nas i čuvaj od divljih i krvožednih žitelja Tripure. Oni se kriju iza nepristupačnih zidina svoje prestonice i rugaju se našoj nemoći. Njihovi krvavi napadi uvek su iznenadni, posle njih odmah odlaze u Tripuri i tamo se zaklanjaju bezbedni od. našeg oružja. Kad ih ugledaju ljudi na zemlji drhte .od straha, kao guske uoči oluje, kao jelen pred lavicom. Od asura ni nebesnici nemaju mira. Svima nam je sada toliko teško da smo počeli da zaboravljamo i imena rođenih žena, sinova i unuka. Zemlja i nebo će opusteti ako nam ti, veliki Brahmo, ne pritekneš u pomoć.« Praroditelj pažljivo sasluša nebesnike, dok mu je - božanski lik svetleo unutrašnjim mirom i dostojanstvom. On reče bogovima: »Ja sam darivao Maju za njegovu veliku snagu duha, za njegovo neviđeno podvižništvo, obećavši mu da će njegova tvrđava biti nepristupačna. Ali on nije uspeo da smiri zlobu i krvožednost asura, i oni ponovo svud seju strah i nesreću. Zato Majina prestonica mora biti srušena, a njeni žitelji prognani iz zemaljskih i nebeskih krajeva. Ali nije tako jednostavno razrušiti Tripuru, jer se ta tvrđava može uništiti samo pogotkom jedine strele, i ta strela ne sme da promaši.

Jedino je Šiva sposoban da tako precizno gađa. Pođite Šivi i zamolite ga da kazni žitelje Tripure.« Bogovi krenuše strašnom Šivi, koji je sedeo sa Umom na vrhu planine Kajlase. On beše okružen zlatnim sjajem, i tri njegova oka bleštala su zaslepljućom vatrom, kao tri sunca, a na čelu mu je svetleo srebrni mesec. Nebesnici otpevaše Šivi himne pohvalnice, slaveći njegove neobične podvige, a onda mu se pokloniše i obratiše s velikom molbom da kazni žitelje Tripure i da poruši tvrđavu omraženu od bogova. »O, Šivo« - rekoše oni - »Maja, Vipračitin sin, moćan i lukav, podigao je nepristupačnu tvrđavu Tripuru i otuda nam ugrožava vlast. Asuri nam se rugaju kao robovima, a mi smo nemoćni pred njima.

Uništili su vrtove i šume u našem carstvu; i tamo gde je nekada naše poglede veselila šuma Nandana, sada je sve golo i pusto. Ugrabili su najlepše apsare i silom ih odveli u Tripuru. Oterali su u svoju prestonicu Indrine slonove i konje; i konje nebeskog gospodara sada uprežu u svoje kočije. Odneli su u Tripuru naša blaga, i ne znamo kako da ih vratimo. Sada je i naš život u opasnosti, i jedino nam je ostalo da se pouzdamo u tebe i tvoju moč.« »O, bogovi neka vas sreća prati« - odgovori im slavni Šiva. - »Oduvek sam vam želeo mir i sreću a i sada vam to želim. Odbacite strah i zebnju; uništiću tvrđavu asura koja vam je toliko mrska. Ali vi mi zato morate pomoći da za boj opremim kočije.« I bogovi počeše da opremaju kočije velikog Šive.* Ni )edan od besmrtnin gospodara sveta nije imao takve. Zemlja im beše osnova, planina Meru - središte, planina Mandara osa, a Sunce i Mesec njeni zlatni i srebrni točkovi, nebeski svod beše prednji deo tih kočija. Cetiri Vede postadoše konji, upregnute

77

www.vedskaakademija.rs u Šivine kočije, a drveni lukovi behu četiri juge* - četiri veka, na koje se deli vreme proteklo od nastanka sveta: Kritajuga - zlatan vek; Tretajuga - srebrni; Dvapara - bakarni i Kalijuga - sadašnji, gvozdeni vek; ogromna zmija Dhritaraštra je zamenjivala uzde u toj zaprezi.

Strašni otrovni nagi, sinovi i unuci Vasuke, gospodara zmija, postadoše vatrene strele u tobolcima strašnog Šive; njegov luk beše Samvatsara, Godina, koja meri vreme, a tetiva na njemu beše Kalaratri*, Noć smrti sveta - Jamina sestra.

Bogovi opremiše tu vasionsku kočiju, i Šiva zadovoljan, pohvali njihovu veštinu. Potom reče: »O, bogovi, sada mi je potreban i vešt kočijaš!« - »Ko bi mogao biti kočijaš na toj kočiji?« - pomisliše bogovi i obuze ih nemir zbog. neprilike u kojoj se nađoše. »Šta da radimo? Zar nikada neće biti uništena Tripura?« - zakukaše oni. Tada se Brahma, videviši njihovu smetenost, sažali nad njima i reče: »Ja ću biti Šivin kočijaš.« On stade na kočiju i uze uzde, a bogovi počeše da se vesele i kliču.

Potom se Šiva, zadovoljan, pope na kočije; konji-vede zategoše remene, ali od težine velikog boga oni se presaviše sve do same zemlje i, pavši na kolena, zariše njuške u prašinu. Šiva ih podiže snažnom rukom, i ponovo bogovi zaurlaše trijumfalno, i taj urlik beše sličan huci okeana za vreme bure. »O, Šivo, želimo ti pobedu, pobedu!« - klicali su oni. I Brahma, božanski kočijaš potera kočije u Tripuru.

Bogovi pojuriše za kočijama; Jama je jahao svog ognjenog bivola*, držeći u ruci žezlo i omču za hvatnje grešnika; Indra sede na belog slona Ajravatu, mašući svojom strašnom vadžrom; Skanda je i§ao za kočijama svoga oca jašući pauna. Zmija Šeša čuvala je prednji deo Šivinih kočija, onamo gde je stajao Brahma, a Ušanas i Brihaspati, veliki mudraci, čuvali su točkove; pozadi je Šivin sluga Nandin jahao na biku sa barjakom i trozupcem*, a za njima su išli pramathi*, zloslutni demoni iz Šivine pratnje, ispunjavajući okolinu strašnim urlicima, sličnim lavljoj rici.

Ubrzo potom Šivine se kočije približiše Tripuri. Na visokim zidinama boj je očekivalo mnoštvo asura. Majini ratnici uvukoše se u njene kule, držeći oružje u pripravnosti. Unaokolo je vladala mukla tišina pred neizežnu bitku. Šiva jednim pogledom obuhvati tvrđavu asura, koja je zalazila u nebeski svod, i Majinu nebrojenu vojsku, i reče, obraćajući se Indri: »Asuri su spremni za boj. Njihova vojska je nebrojena, i Majini ratnici gore od zlobe i žudnje da nas pobede. Asurima se, zacelo, javilo zloslutno znamenje koje im je predskazalo dolazak krvave bitke. Skreni im, gospodaru, pažnju od mene i počni sa strane žestoku borbu sa Majinim asurima. U ispomoć uzmi moju pratnju. Ja ću stajati ovde na kočijama i pokušaću da pronađem ulaz u Majinu tvrđavu, a kada dođe vreme, jednom ću strelom celu tvrđavu Tripure pretvoriti u prah.« Na Indrin znak nebeska vojska krenu na Tripuru. Zagrmeše bubnjevi, ratnici zapevaše bojne pesme, i veliko uzbuđenje obuze zaštitnike tvrđave. Dok su jedni plamteli od zlobe i, zamahujući oružjem, gnevno urlali sa nestrpljenjem očekujući borbu, drugi su, predosećajući sigurnu pogibelj, jurili po Tripuri i pitali jedni druge: »Zašto nam je takav strah okovao duše? Šta nas očekuje u toj bici - smrt ili pobeda? Zašto je ovamo došao glavom strašni Šiva, koji kao lav spreman za skok sedi na svojim kočijama ogromnim kao planinski vrh? Zašto nam predosećanje nesreće pritiska srca? Šta hoće Šiva i njegova vojska od žitelja Tripure?« Ali niko nije umeo da im odgovori. Indrina vojska je već bila sasvim blizu. Majine tvrđave, i ubrzo otpoče surov boj između asura i nebeske vojske. Tetive strela su zastrašujuće tutnjale kao grmljavina uoči nepogode. Oblaci strela zakloniše vedro nebo, i, smrtno pogođeni, padali su Majini i Indrini ratnici.

Ispred zidina Tripure poteče krv kao reka, a zemlja se pokri leševima. Glave, ruke i noge odsečene oštrim mačevima, rasle su u gomilama na bojnom polju smetajući ratnicima da se bore prsa u prsa.

Jauci ranjenih, ržanje, konja, tresak od lomljenja kočija, krici bola i besa odjekivali su ratištem. Indrini ratnici istovremeno jurnuše na sva tri Tripurina utvrđenja, odvlačeći pažnju Majinih asura od Sive koji je sa strane čekao svoj trenutak. Oni su sve više potiskivali Majine ratnike i najzad ih uteraše pod zaštitu Tripurinih čvrstih zidina. Tada Maja odluči da protiv nebeske vojske primeni snagu svoje vradžbinske veštine. I uskoro Indrinim ratnicima poče da se priviđa da su opkoljeni zidom plamteće vatre koja ide na njih, da se sa sve četiri strane sveta prema njima pružaju plameni jezici, za kojima, sa rikom i zavijanjem, jure divlji lavovi i tigrovi i mile krvožedni krokodili i zmije; i videše kako se na njih sa strašnom tutnjavom survavaju planinske vrleti i pada ogromno drveće. Od svega toga užas obuze Indrinu vojsku. Ratnici se nasmrt prepadoše i skameniše.

Tada u boj krenuše veliki bogovi - čuvari sveta - lično Indra, a za njim Varuna, Surja, Jama i Kubera. Oni oslobodiše svoju vojsku od priviđanja, i ona s novom snagom jurnu i stiže sve do samih zidina tvrđave. Majinih ratnika je bivalo sve manje, dok su gomile leševa na bojnom polju postajale sve veće. Bogovi počeše sa nesavladivom snagom da potiskuju asure, koji su_ u velikom neredu bežali pod zaštitu zidina svog boravišta., Tako rasteruje noćnu tminu jutarnje sunce koja se podiže negde izdaleka,

78

www.vedskaakademija.rs sa kraja zemlje.

Najzad, snaga napusti branioce Tripure. Od borbe beše umoran čak i sam vođa asura Maja. I on se pope u gornje utvrđenje Tripure da se odmori u svojim palatama od preteškog boja i da skupi snagu za dalju borbu. Disao je teško, sa rukama opuštenim niz telo i glavorn na grudima. Mračna razmišljanja obuzeše gospodara Tripure.. »Avaj« - govorio. je sebi Maja - »nema takve tvrđave koja bi mogla stajati večno. Činilo se da je Tripura nepristupačna, ali čak se i ona može srušiti. Vreme savlađuje sve prepreke. Kako da izdržimo u ovoj bici ako se i samo Vreme okrenulo protiv nas. U visioni je sve podređeno Vremenu - takav je zakon velikog Brahme. Kako da se spasemo? Ja se ne bojim ni Indre, ni Varune, ni Kubere, ali bojim se Šive koji je krenuo protiv nas i, nema sumnje, Tripuri je ostalo još malo do njenog kraja. Ali ne moramo se boriti do poslednjeg daha. Zato ću pokušati da održim vojnički duh kod ratnika asura. Sada ću pokazati svom narodu svoju moć i vaskrsnuću asure pale na bojnom polju.

Tada će se vera u pobedu ponovo vratiti u Tripuru.« Snagom svoje vradžbinske veštine Maja probudi u svojoj vojsci nadu i hrabrost. Zatim, naočigled zapanjenih asura, na volšeban način stvori se bazen* dugačak šesnaest, a širok osam jodžana, oivičen planinskim kamenom. Do bazena su vodile široke stepenice, iznad kojih se širio miris cveća i duvao tih umilan povetarac. Lotosi su plivali na površini vode, slični suncu i mesecu na horizontu. Divne ptice sa zlatnim perjem pevale su, leteći iznad plavog bazena, i svojom veselošću ulivale su radost u dušu.

Naočigled asura, iznenađenih tim čudom, Maja zagnjuri ubijenog ratnika u toplu vodu bazena, i ovaj se u tren oka povrati iz mrtvih - kao što plamen plane na žrtveniku kada žrec poškropi vatru uljem.

I vaskrsli asur povika: »Gde je Indra? Gde je njegova vojska? Mi ćemo se boriti, pobedićemo neprijatelje, i zanavek ćemo uništiti njihovu snagu! Ili ćemo danas pobediti, ili ćemo, ne trepnuvši pred licem strašnog gospodara bogova, svi' do jednog sići u carstvo Jame!« Čudo koje je Maja stvorio, udahnu asurima novu snagu. Likujući i verujući u pobedu, oni su uzvikivali: »Borićenro se! Nećemo odstupati!« - i sa besom jurnuše na Indrine ratnike, nanoseći im smrtne udarce. »Braćo, borite se i ne bojte se smrti« - bodrili su jedan drugoga asuri. - »Ako padnete u bici, čaroban bazen će vas ponovo povratiti u život.« I, ne znajući više za strah, asuri jurnuše u borbu, kao što lavovi kidišu na svoju žrtvu u vreme nočnog Iova. Asuri su, pod udarcima Indrinih ratriika, na hiljade padali, natapajući zemlju krvlju, i na hiljade ih je oživljavao Maja u svom bazenu. Sve su teže odolevali Indrini ratnici, sve su smeliji bili napadi zaštitnika Tripure. I asuri ponovo počeše potiskivati bogove.

Bogovi se tada obratiše za pomoć Višni. Veliki čuvar sveta istog trena se vinu visoko u nebo, prolete iznad glava branilaca Tripure i neprimećen uđe u nepristupačnu tvrđavu. Prerušivši se u bika, on priđe čarobnom bazenu, pogazi cveće, rastera ptice pevačice i ispi životvornu vodu, osušivši Majin bazen sve do poslednje kapi. Potom se vrati natrag u Indrinu vojsku; tako sunce, spuštajući se iza zemaljskih predela utapa zemlju u tminu.

Bogovi se sa jarošću ustremiše na asure i stadoše ih na stotine i hiljade uništavati; Majini vojnici su sve više ginuli. Krv je kao reka tekla bojnim poljem; malodušnost obuze ratnike Tripure, i oni počeše odstupati prema zidinama svoje tvrđave. »Pobeda! Pobeda!« - uzvikivali su bogovi slaveći pobedu. »Sada ćemo pokoriti vasionu s kraja na kraj!« Asuri se sakriše iza zidina Tripure, da zaleče rane i skupe snagu za novu borbu.

Gospodar Tripure, neustrašiv i moćan Maja, okupi na gradskom trgu svoje umorne ratnike i reče im: »O, asuri! Vi ste se povukli, ali se niste pokorili, niste :pokleknuli pred neprijateljem! Istini za volju, danas se hrabro borila vojska bogova. Ali vi ne treba da klonete duhom. Do sada vas slava i uspeh nisu napuštali, sve vreme vas je pratila pobeda, ali sada moramo da se spremamo za napuštanje Tripure.

Avaj! Vreme nikoga ne štedi, i potčinjena mu je čak i tvrđava od gvožđa, srebra i zlata. Jedino vreme ne zna za poraz. Pogledajte, strašni neprijatelji su napravili obruč oko našeg utvrđenja!« Ove Majine reči baciše asure u očajanje. Lica im pobledeše, kao što blede zvezde u svetloj mesečevojnoći. Samo što to Maja završi, kad dojuri straža čarobnog bazena i saopšti strašnu vest o biku koji je ispio čudotvornu vodu. Maja ni najmanje ne pokaza gnev,niti prekori stražu; beše mu jasno da je Višnu, od koga nema tajni u vasioni, obmanuo njegove ratnike. »To je velika nesreća za nas« - reče on.

- »Ako u našem bazenu nema više čudotvorne vode, mi ne možemo oživljavati ubijene ratnike, i, ovde, na ovoj ravnici bez brda, bez šuma, bez ikakvog zaklona, ne možemo odoleti bogovima, ne možemo sačuvati Tripuru. O, asuri, moraćemo patražiti zaštitu nemirnih voda okeana. Tamo, na morskoj pučini, bogovi nas ne mogu goniti niti potčiniti svojoj vlasti. A ako siđu za nama, tamo ćemo u okršaju na život i smrt savladati i uništiti svu Šivinu vojsku.« I na Majin znak Tripura se istog trena pomeri i potonu u vode okeana i tako nestade pred

79

www.vedskaakademija.rs zapanjenim bogovima. Tada se Šiva obrati Brahmi s molbom da vozi kočije onamo gde je nestala Tripura.

I svaznajući Brahma pokaza Šivi i njegovoj vojsci put u Tripuru, koja se ponovo uzdigla na površini u zapadnom kraju okeana. Asuri još ne behu spremni za novu bitku kad Indrina vojska opet jurnu na Majinu tvrđavu.'

Okean se uzburka i oboji krvlju. Tela asura, poginulih u boju, tonula se u slanu morsku vodu i postajući plen morskih čudovišta. Ogromne ribe-grabljivice, željne krvi i tela ubijenih, doplivaše sa svih strana i, ispuštajući pomamne krike proždirale su ih.

Nebesnici istovremeno jurnuše na sve tri kapije Tripure. Železo, srebro i zlato padalo je pod najezdom Indrine vojske željne pobede. Neizbežan poraz nadnese se nad gradom. Kuknjava i lelek majki i sestara, žena i nevesta asura tako su žalosno odzvanjali iznad mora da su Majine ratnike lišavali snage.

Gospodar Tripure, najzad, okupi oko sebe asure i reče im: »O, ratnici! Znajte da. se bliži vreme kada će Mesec na horizontu i sazvežđe Pušja* početi da se približavaju jedno drugom. U taj čas naša tvrđava će s njima biti u istoj liniji. Tada Šiva može da uništi Tripuru samo jednom jedinom strelom. O, braćo, bliži se čas davnašnjeg Brahminog predskazanja. Akp Siva ne propusti taj trenutak i ruka i luk ga ne izdaju, ni kamen na kamenu neće ostati od naše tvxđave i mi ćemo morati da se spasavamo bekstvom. Ali ako uspemo da u pogodan čas gurnemo Šivine kočije sa mesta i da ga ometemo da strelom pogodi Tripuru, bogovi će se vratiti u svoje krajeve neobavljena posla. Zato, o, asuri, budite čvrsti i neustrašivi, ne mislite na poraz i smrt koji nam prete!« Asuri saslušaše Majine reči i rekoše: pO, gospodaru, učiničemo onako kako nam naređuješ i sprečićemo Sivu da strelom pogodi Tripuru. Nećemo mu dozvoliti da poruši našu tvrđavu i ubićemo ga pre nego što uspe da zategne tetivu svoga luka.« I, čvrsto rešeni da odbrane Tripuru u predstojećoj bici, asuri se predadoše odmoru u očekivanju toga trenutka kada Mesec i sazvežđe Pušja počnu da se približavaju jedno drugom.

Tako pade noć, i Mesec se pojavi na horizontu iznad Tripure, a njegov sjaj osvetli ulice i trgove asurskog grada. Sluškinje zapališe svetiljke i baklje u palatama Dajteja i Danava, i cela Tripura blesnn od vatre, i beše u njoj svetlo kao u vreme izlaska Sunca. Nada u pobedu, vera u svemogućeg Maju i njegovu ćarobnu moć radovali su duše asura, i oni, zaboravljajući sve brige, u taj ponoćni čas predadoše se razonodama i ljubavnim nasladama. Miris cveća ispuni vazduh, a u noćnoj tišini odjeknuše pesma i muzika; ljubavna čežnja obuze žitelje Tripure, i oni zaboraviše na buduću nesreću.

Ali prođe noć, i svanu jutro; i Indrina vojska se spremi za novi boj. A kada se Sunce dotače vrha planine Meru, vojska žitelja neba se ustalasa i zatutnja kao okean u trenutku smaka vasione. Bogovi Varuna, Kubera i hiljaduoki Indra ponovo povedoše u juriš vojsku bogova naoružavši se hiljadama kopalja i noseći barjake; i činilo se kao da neobuhvatna gusta šuma nadire prema zidinama Tripure.

Zazujaše tetive bojnih lukova, zapevaše u vazduhu strele i zablistaše koplja i džiliti. Ponovo poteče krv na bojnom polju, i tela mrtvih prekriše zemlju. Ratnici asura, vešti u vojevanju, bodrili su jedan drugoga pobedničkim pokličima, dok su neprijatelja pokušavali da zbune obasipajući ga porugama i kletvama.

Njihova lica, bleda posle besane noći, sijala su strašnom odlučnošću i oni behu spremni da umru radi spasa Tripure.

Ali nebeski ratnici su premašivali Majine ratnike po svojoj snazi i ratničkoj veštini. Ne izdržavši njihovu navalu, asuri ponovo potražiše zaštitu u okrilju utvrđenja. I samo što se za njima zatvoriše gvozdene kapije, kad se Mesec i sazvežđe Pušja počeše približavati jedno drugom iznad tvrđave Majinih asura.

Tada Šiva uze u ruke svoj strašni luk, stavi na zategnutu tetivu strelu, neumitnu kao i sam Jama, bog smrti, i pusti strelu u nepristupačnu tvrđavu Tripuru. Istog trena prolomi se strašna grmljavina i nebo planu od sjaja vatre iznad razrušene Tripure, i tvrđava asura, buknuvši kao smolasta baklja, surva se u pučinu okeana. Voda u okeanu uskipe i površinu joj prekri bela para. Tako se ruševine divne Majine tvrđave zauvek nađoše na morskom dnu i sa njom i svi podanici moćnog gospodara asura. Nikome od ratnika Tripure, osim Maji, ne beše suđeno da se spase od vatrene strele velikog boga Šive. Šiva poštede Maju zbog pređašnjih zasluga i dozvoli mu da ode živ i zdrav iz zapaljene Tripure. On se potom nastani daleko na kraju vasione.

Bogovi se, pak, oslobođeni od zlostavljanja žitelja Tripure, trijumfalno vratiše u Amaravatu, likujući i slaveći veliki Šivin podvig.

53. BOGINJA KALI

80

www.vedskaakademija.rs Nekada davno sukobiše se asuri i bogovi u surovoj bici koja je trajala celih sto godina. Asure je predvodio Mahiša*, moćni demon sa glavom bivola, dok je na čelu bogova stajao Indra. Asuri pobediše bogove i prognaše ih sa nebesa. Tako su bogovi morali da se potucaju po zemlji kao obični smrtnici, a Mahiša, svrgnuvši Indru sa prestola, zavlada svetom. Pobeđeni bogovi odoše Brahmi, Šivi i Višni i ispričaše im o svom porazu i o Mahišinom usponu. Ta vest strašno razgnevi gospodare vasione i plamen njihovog gneva bljunu iz njihovih ustiju i spoji se sa vatrenim oblakom, sličnim planini; u tom oblaku ovaploti se snaga svih bogova. I iz tog vatrenog oblaka koji svojim zastrašujućim bleskom osvetli celu vasionu, stvori se žena. Lice joj postade od Sivinog plamena, a kosa od Jamine snage. Od Višnine moći postadoše joj ruke, a bog Meseca joj stvori grudi, Indra je opasa snagom, Varunina sila dariva joj noge, Prithivi, boginja Zemlje, stvori joj bedra, pete joj stvori Surja, zube - Brahma, oči Agna, obrve - Ašvini, nos - Kubera, uši - Vaju. Tako postade strašna boginja. Bogovi joj dadoše i svoje oružje; Šiva joj dade svoj trozubac, Višnu - bojni disk, Agni - koplje, Vaju - luk i tobolac pun strela, Indra, gospodar bogova svoju poznatu vadžru, Jama - žezlo, Varuna omču, Brahma joj dariva svoju ogrlicu, Surja - svoje zrake, Višvakarmari joj dade fino izrađenu sekiru, skupocene ogrlice i prstenje, Himavat, gospodar planina, pokloni joj lava za jahanje, a Kubera - pehar s vinom. »Idi i pobedi!« - povikaše nebesnici, a Boginja pusti ratnički poklič od koga se zatresoše svetovi i, uzjahavši lava, pođe u boj. Kad demom Mahiša ču taj zastrašujući poklič, krenu joj u susret sa svojom vojskom. On vide hiljaduruku boginju kako raširenih dlanova zamračuje celo nebo i oseti kako se od bata njenog koraka tresu zemlja i podzemni svetovi. I poče boj.

Hiljadu hiljada ratnika napadoše Boginju - na kočijama, na slonovima i jašući konje - pogađajući je udarcima palica, mačeva, sekira i kopalja. Ali velika Boginja, kao od šale odbi sve te udarce i, nepokolebiva i neustrašiva, sama je napadala svojim oružjem bezbrojno mnoštvo demona. Lav, koga je ona jahala, sa razbarušenom grivom upadao je u redove asura kao plamen požara u gustoj šumi. A iz Boginjinog daha nastadoše stotine strašnih ratnika, koji su je pratili u boju. Boginja je sekla asure svojim mačem, ošamućivala ih udarcima palice, bola kopljem i probadala strelama, a na neke je nabacivala omču i vukla ih za sobom po zemlji. Pod njenim udarcima asuri su na hiljade padali obezglavljeni, prepolovljeni, probodeni više puta raskomadani. Neki su, i pored toga što su ostali bez glave, još stežući oružje u rukama, nastavljali da se bore sa Boginjom, dok su potoci krvi natapali zemlju onamo gde je ona projurila na svom lavu.

Mnoge su ratnike pobili Boginjini ratnici, mnoge je rastrgao lav, koji je skakao i na slonove, i na kočije, i na konje, i pešake, te se vojska demona raštrka, potučena do nogu. Tada se sam bivoliki Mahiša pojavi na bojnom polju, zastrašujući Boginjine ratnike svojim izgledom i užasnim urlanjem. On jurnu na njih i jedne izgazi kopitama, druge nabi na rogove, treće ubi šibanjem repa. Potom se ustremi na Boginjinog lava i pod njegovim kopitama poče da se trese i puca zemlja, dok je repom tako šibao okean da se on strašno uzburka i razli; svojim rogovima Mahiša je na komade kidao oblake na nebu, a od njegovog daha rušili su se visoki klanci i planine.

Tada Boginja baci na Mahišu strašnu Varuninu omču i čvrsto ga uveza. Ali istog trena demon napusti svoj bivolji oblik i pretvori se u lava. Boginja zamahnu Kalinim mačem - Vremenom - i taman htede da odrubi glavu lavu, kad se istog trena Mahiša pretvori u ratnika s~ žezlom u jednoj i štitom u drugoj ruci. Boginja tad dohvati luk i svojom strelom probode ratnika. Na to se ovaj pretvori u ogromnog slona i, užasno tuleći, jurnu na Boginju i njenog lava, razmahujući svojom čudovišnom surlom. Boginja sekirom odseče slonu surlu, e.1i Mahiša tada uze svoj pređašnji oblik bivola i sa rikom poče kopati zemlju rogovima i bacati na Boginju ogromne planine i stene.

Gnevna Boginja onda popi opo nu tečnost iz pehara gospodara blaga, cara careva - Kubere, i prsnu u smeh, a oči joj pocrveneše i zasjaše kao plamen, dok joj je crvena tečnost tekla niz bradu. »Dok ja pijem vino, ti riči, bezumniče!« - reče ona. - »Uskoro će bogovi zakliktati likujući što sam te ubila!« Zatim se ona u jednom džinovskom skoku izvi u vazduhu i odozgo se sruči na velikog demona, pa mu jednom nogom stade na glavu i probi mu telo kopljem. Kada Mahiša, u želji da izbegne smrt u novom obliku, do polovine iziđe iz sopstvene čeljusti, Boginja mu bez oklevanja odrubi glavu.

Mahiša pade na zemlju bez daha, i_bogovi počeše da kliču od radosti i da hvale veliku Boginju.

Gandharvi opevaše njenu slavu, a apsare počeše da joj igrom odaju počast za pobedu. I kada se bogovi pokloniše Boginji, ona im reče: »O, nebesnici, kad god vam preti velika opasnost, pozovite me i doći ću da vam pomognem.« To reče i nestade.

Posle izvesnog vremena nesreća opet pogodi Indrino nebesko carstvo. Dva strašna asura, braća Šumbha i Nišumbha, svojom moći i slavom beskrajno se osiliše na svetu i savladaše bogove u krvavoj bici. Izbezumljeni od straha, bogovi su bežali ispred njih krijući se u severnim planinama, onamo gde sa

81

www.vedskaakademija.rs nebeskih strmina pada na zemlju sveta reka Ganga. I oni se obratiše Boginji, hvaleći je: »O, ti velika Boginjo, čija su snaga i moć ravni sili cele nebeske vojske, o, ti, nedostižna čak i za sveznajućeg Višnu i Šivu, zaštiti vasionu!« Tamo, gde se bogovi obratiše Boginji, dođe prelepa Uma, kći planina, da se okupa u vodi Gange. »Koga to slave bogovi?« - upita ona. I tada se iz tela nežne Šivine supruge pojavi strašna Boginja. Ona iziđe iz Uminog tela i reče: »To mene slave i pozivaju bogovi, koje opet zlostavljaju demoni, mene, veliku Kalu, mene, gnevnu i nemilosrdnu ratnicu, čiji je duh zatvoren, kao drugo ja, u telu milostive boginje Ume. Ja Velika Boginja, Mahadeva u sebi nosim surovu Kali i nežnu Umu kao dva obeležja u jednom božanstvu!« I bogovi su slavili veliku Boginju pod raznim imenima: »O, Kali, o, Umo, o, Parvati, smiluj se, pomozi nam! O, Gauro, prelepa Sivina suprugo, o, Durgo, Teško savladiva, svojom moći savladaj naše neprijatelje? O,, Ambiko, Velika majko, zaštiti nas svojim mačem! O, Čandiko, Gnevna, zaštiti nas od zlih neprijatelja svojim kopljem! O, Devi, Boginjo, spasi bogove i vasionu!« Saslušavši nebesriike Kali, ponovo krenu u boj sa demonima.

Kada Šumbha, moćni vođa 'vojske demona, ugleda veličanstvenu Kali, beše očaran njenom lepotom još pre početka bitke. I posla po nju svatove. »O, prelepa Boginjo, budi mi žena! Sada sam ja gospodar sva tri sveta i sva njihova blaga su u mojim rukama! Dođi k meni, i da vladamo zajedno!« ove Sumbhine reči prenesoše Boginji Kali njegovi glasnici, ali ona odgovori: »Ja sam se zavetovala da će moj muž postati samo onaj ko me pobedi u boju. Neka on iziđe na bojno polje; ako me on ili njegova vojske pobede, biću mu žena!« Glasnici se vratiše i prenesoše Šumbhi što im je Boginja rekla; ali on nije hteo sam da se bori sa ženom i zato posla protiv nje svoju vojsku. Asuri jurnuše na Kali, u želji da je zarobe i da je tako ukroćenu i pokorenu odvedu svome gospodaru, ali Boginja ih je bez po muke razbacivala udarcima svoga koplja, i mnoštvo asura ta da pade i ostade da leži na bojnom polju: neke je ubila Kali, neke je raskomadao njen lav. Preživeli asuri su u strahu bežali, a Durga je jurila jašući na lavu i učinila veliki pokolj; njen lav je, tresući grivom, komadao asure zubima i kandžama i pio krv povređenih.

Kada Šumbha vide da mu je vojska uništena, obuze ga veliki gnev. On tada okupi svu svoju vojsku, sve asure, moćne i hrabre, sve one koji su ga priznavali za svoga gospodara, i posla ih protiv Boginje. Ogromna sila demona krenu na neustrašivu Kali.

Tada joj svi bogovi priskočiše u pomoć. Brahma se pojavi na bojnom polju na svojim kočijama, u koje behu upregnuti lavovi; Šiva, krunisan Mesecom i obmotan užasnim zmijurinama otrovnicama, izjaha bika sa trozupcem u desnici; Skanda, njegov sin, uzjaha pauna zamahujući kopljem; Višnu je jurišao na Garudi naoružan diskom, palicom i lukom, sa školjkom-trubom i žezlom, a njegovi drugi oblici, kosmički vepar i čovek-lav, jurili su za njim; Indra, vojskovođa nebeske vojske, jahao je slona Ajravatu sa vadžrom u ruci.

Kali posla Šivu gospodaru asura: »Neka se on pokori i sklopi mir s bogovima.« Ali Sumbha odbaci taj predlog. On posla svoju vojsku na čelu sa vojskovođom Raktavidžom,* moćnim demonom, i naredi mu da se obračuna s bogovima bez ikakve poštede: Raktavidža povede nebrojeno mnoštvo asura i bitku, i demoni počeše boj sa bogovima na život i smrt.

Nebesnici sručiše na Raktavidžu i njegove ratnike udarce svoga oružja, i mnoge asure istrebiše, pobivši ih na bojnom polju, ali, Raktavidžu nikako nisu mogli da savladaju. Bogovi nanesoše vođi asura mnoge rane, i krv u potocima šiknu iz njih; ali iz svake kapi krvi koju je Raktavidža prolio, podizao se na bojnom polju novi ratnik i jurišao je u boj; zato vojska asura, koju su istrebljivali bogovi, umesto da se smanji, stade se umnožavati beskrajno, te tako stotine novorođenih asura stupiše u borbu sa nebeskim ratnicima.

Tada boginja Kali pođe sama u borbu sa Raktavidžom. Ona ga ubi svojim mačem, ispi mu krv i pojede sve demone, rođene iz njegove krvi. Kali, njen lav i bogovi, koji su je pratili, uništiše nebrojeno mnoštvo asura.

Boginja, jašući lava, upade u boravište grešne braće i obojica - i Šumbha i Nišumbha - padoše od njene ruke i odoše u carstvo Varune; Varuna je omčom hvatao duše demona, koji su ispaštali zbog svojih zlodela.

54. ARDŽUNIN USPON NA NEBO Nekada su na zemlji vladala dva brata, dva cara iz roda čuvenog Bharate. Stariji se zvao Dhritaraštra, a mlađi Pandu. Pandu umre mlad, i Dhritaraštra uze njegovih pet sinova-sirotana u svoj

82

www.vedskaakademija.rs dvorac i stade ih podizati zajedno sa svojom decom. Ali Kauravi - tako su zvali Dhritaraštrine sinove nisu voleli svoju braću od strica, te lukavstvom i prevarom uspeše da učine da Panduje - Pandujine sinove izgnaju iz carstva u gustu šumu na trinaest godina.

Brača Panduji su dugo skitali po gustim šumama, hraneći se plodovima i korenjem, štiteći telo grubim jelenjim kožama, u očekivanju da im protekne određeni rok izgnanstva, kako bi se vratili kući i povratili očevo carstvo, koje su prigrabili lukavi Kauravi. Ali da bi pobedili moćne neprijatelje, Pandujima beše da dobave neodoljivo oružje neophodno u boju.

Ardžuna, treći Pandujin sin, najveštiji i najhrabriji ratnik među njima, odluči da za buduću bitku pribavi oružje bogova, provereno u borbama sa asurima. Braća ga ispratiše sa korisnim savetima i on pođe na sever, prema padinama planine Himalaje. Put hrabrog Ardžune beše dug i težak. Išao je kroz guste šume, preplivavao velike reke, gazio planinske potoke. I kada najzad stiže do strmih padina severnih planina, iznenada ču gromovit glas, koji se razleže sa nebesa: »Ostani tu gde si, ne idi dalje, Pandujin sine!« Iznenađen Ardžuna posluša nebeski glas, stade i osvrnuvši se oko sebe, ugleda ispijenog podvižnika, gde sedi nedaleko u senci velikog drveta. Pobožni pustinjak upita Ardžunu: »Ko si ti, dete, i zašto si došlo ovamo, naoružano mačem i lukom sa strelarha? Ovde, na svetim padinama Himalaja nema potrebe za oružjem. Ovo je boravište mirnih brahmana, koji su se odrekli svetovnih strasti, radosti i tuge. Skini taj moč, i luk, i tobolac sa strelama. Ovde, nećeš naći suparnika ni po snazi ni po ratničkoj veštini!« Tako je brahman sa blagim osmehom govorio Ardžuni, ali strašan ratnik mu reče: »Nisam došao ovamo da bih se odrekao ratničkog života, već da dobijem nebesko oružje za sebe i svoju braću.« Tada pobožni pustinjak, uverivši se da je Ardžuna čvrst u svojim namerama, otkri ko je i reče: »O, hrabri, Pandujin sine, pred tobom nije običan brahman, već Indra, gospodar nebeskog carstva. Srećan sam što te vidim, moćni ratniče. Reci mi šta hoćeš i ja ču ti ispuniti želju.« Ardžuna smerno sklopi dlanove, pokloni se Indri i odgovori: »O, gospodaru, želeo sam da te vidim, i želja mi se ispunila. Imam jednu molbu: nauči me da vešto vladam oružjem nebesnika.« Indra ga na to, smešeći se, upita: »Sta će ti ovde oružje nebesnika? Ono ti ne treba na ovim mirnim padinama. Traži nešto drugo, htabri Ardžuno.« Ali Pandujin sin ne odustade od svoje molbe. »Ja ne tražim ni svetost ni nebesko blaženstvo. Ja ne težim mirnom životu bez ratnih podviga i ratnih briga. O, indro, dobro ime Panduja biče okaljano ako ostavim u nevolji braću-izgnanike i počnem se naslađivati blaženstvom u tvom nebeskom boravištu!« Indra beše zadovoljan Ardžrininim odgovorom i obeća Panduju da će mu učiniti po volji. »Samo najpre moraš ispuniti uslov koji ti budem postavio« - reče car bogova. - »Ako uspeš da vidiš Šivu, strašnog rušioca sveta, dobičeš oružje koje želiš.« Gospodar nebeskog carstva to reče i povuče se u svoj predeo, a hrabar i uporan Ardžuna ostade sam na toj planinskoj padini i, da bi stekao milost svemogućeg Sive, prepusti se surovom podvižništvu.

Hranio se opalim i uvelim lišćem; posle mesec dana pokajanja, on poče i tu hranu uzimati samo nakon dve-tri noći, posle dva me- - seca - nakon pet-šest noći, a posle tri meseca Ardžuna sasvim prestade da jede. Podignutih ruku, stojeći na prstima, bez ikakvog drugog oslonca, stajao je dan i noć nepornično, uperenog pogleda u nebo: I vatra njegovog pokajanja beše tako jaka da se zemlja usija i obavi dimom.

Nebesnici se uznemiriše, plašeći se Ardžunine moći, koju je sticao tim podvižništvom, te stadoše moliti Sivu da spreči Pandujinog sina da nastavi sa tolikim umrtvljivanjem svoga tela. »O, veliki bože« - rekoše oni - »Ardžuna je svojim podvižništvom stekao takvu snagu duha da njome može da spali sva tri sveta.

Mi ne znamo čemu on teži, ali nas plaši njegova svetost. Pomozi nam, Šivo, umanji njegovu usrdnost!« Šiva umiri nebesnike, otkrivši im da Ardžuna ne teži ni besmrtnosti ni osvajanju nebeskog carstva, i obeća im da- će ih osloboditi tog nemira. On se preruši u lovca, uze u ruke luk i tobolac sa strelama ispusti se na padine Himalaja, sevajući vatrenim pogledom. Za njim pođe Uma u obličju stanovnice šume, a za njom cela njena pratnja - hiljadu prelepih devica.

Kada se Šiva približi mestu gde je Adržuna, istrajan u svojim zavetima, obavljao svoja pokajanja, vide da se demon koji se pretvorio u divljeg vepra sprema da napadrie Pandujinog sina. Pakosno roktanje zveri odvuče Ardžunu od pravedne meditacije. On dohvati svoj strašan luk, stavi strelu na tetivu i reče: »O, opaka zveri, nisam ja došao ovamo zato da bih ti naneo zlo, ali kad se ti spremaš da me lišiš života, ja ću te prvi napasti i poslaću te u carstvo Jame!« I zvuk tetive, koju je nategla snažna Ardžunina ruka, ispuni celu okolinu; ali Šiva, koji se pojavio u obliku gorštaka-lovca, zaustavi Ardžunu.

On mu reče: »Stani, ne žuri, hrabri ratniče. Ja sam prvi nanišanio strelu na tog vepra, ogromnog kao stena.« Međutim, Ardžuna ga ne posluša i oni istovremeno pustiše strele na vepra. Mrtva zver primi

83

www.vedskaakademija.rs svoje pravo obličje, i Ardžuna vide gde pred njim leži smrtno pogođen rakšas.

Radujući se pobedi, Ardžuna upita lovca koji je zajedno s njim gođao rakšasa: »Hteo bih da znam ko si ti, šumska skitnico? Zašto te okružuju tako lepe žene? Zašto tako zračiš kao presvetli bog? Zar se ne bojiš ove guste šume? Zašto si hteo da pogaziš običaj ratnika i lovaca pokušavajući da mi otmeš plen? Divlji vepar nije želeo tvoju smrt, već moju, i ja sam prvi nišanio. Ti si me uvredio i zato ćeš platiti životom.« Spokojan, Šiva odgovori Pandujinom sinu: »Ne ljuti se na mene, hrabri ratniče. Za nas, prastare žitelje šuma, ove planinske padine su obično mesto lova. Bolje mi reci, zašto si ti, kšatrij, naviknut na negu i raskoš, došao u ovaj divlji i pusti predeo? Zašto si se ovde nastanio?« Ardžuna odgovori: »Sa lukom i strelama ja živim u ovoj šumi kao Kartikeja! Video si kako sam ubio tog opakog rakšasa, koji se prerušio u divljeg vepra!« - »Ti ne govoriš istinu« - uzvrati lovac. - »Moja je strela pogodila vepra, i ja sam poslao rakšasa u carstvo Jame, a ne ti. Ti se i suviše razmećeš svojom snagom i posežeš za tuđim plenom. Zato ću te ubiti svojom preciznom strelom, sličnoj Indrinoj munji. Brani se, nategni svoj luk iz sve snage i puštaj strele!« Drske reči šumskog lovca dovedoše do besa Pandujinog sina. On nateže luk iz sve snage i sruči na lovca kišu strela, smrtonosnih kao zmijski otrov. A lovac je jednako uz osmeh ponavljao: »Samo ti, zlotvore, puštaj sa tetive te svoje ubitačne strele!« I Ardžuna, čuveni strelac iz luka, primeni svu svoju veštinu kako bi pogodio drskog žitelja šume, ali njegove strele nisu ništa mogle lovcu.

Tada Pandujinog sina obuze strah. Iznenađen nesumnjivim čudom, on spusti luk, skide strelu sa tetive i povika. »Ko je to preda mnom? Zašto su protiv njega nemoćne moje strele? Da nije to, možda, sam svemogući Šiva? Nebesnici se povremeno spuštaju na ove planinske padine. Nema sumnje da je to sam Šiva, suprug kćeri planina; niko drugi ne bi mogao da odoli naletima mojih strela!« I, obuzet gnevom i strahom, Ardžuna ponovo osu na lovca čitav grad strela, dok je on stajao nepomično sa blagim osmehom na usnama.

Uskoro u Ardžuninom tobolcu ne ostade ni jedna jedina strela, a lovac je kao i pre stajao nepovređen. Tada Pandujin sin htede da mu nanese udarac oštrim krajem luka, ali pre nego što je uspeo da zamahne njime, lovac mu ote luk i baci ga u stranu. U gnevu Ardžuna dohvati mač i iz sve snage udari njime lovca po glavi, ali ovaj se i ne pomače, a mač mu se u paramparčad razlete na sve strane.

Još više se razgnevi Pandujin sin, moćan ratnik, i poče čupati iz zemlje drveće sa korenjem, poče da odlama od stena ogromno kamenje i da ga baca na nepobedivog žitelja šume, ali svi napori ostadoše uzaludni. Tada Ardžuna stade nanositi lovcu strašne udarce svojim teškim pesnicama, ali ni oni mu ne naškodiše.

Zatim AYdžuna priđe svom nepovredivom protivniku, obuhvati ga snažnim rukama, pa naprežući se iz sve snage, steže ga tako da bi svakoga smrvio. Ali gorštak niti trepnu, niti se pomače; a kada on obuhvati i steže Ardžunu, junak pade na zemlju bez svesti, gušeći se, i jedva ostade živ.

Kada Ardžuna dođe k sebi, podiže se sa zemlje sav obliven krvlju, obuzet stidom i tugom. On uputi svoje misli velikom Šivi pa, izvajavši njegov lik od gline, stavi mu na glavu venac od cveća, kleče pred njim i obrati mu se tužnom molitvom.

Ali kada se podiže sa kolena i pogleda lovca koji ga je savladao, sa čuđenjem i radošću vide da glavu gorštaka ukrašava onaj isti venac od cveća koji je on stavio na glineni Šivin lik. Ardžuna odmah prepoznade u lovcu velikog boga, pade ničice pred njegove noge i smerno ga poče moliti da mu oprosti svu njegovu drskost. I Šiva mu bez ljutnje, glasom koji je podsećao na tutnjavu groma, reče uz blagi osmeh: »Moram ti priznati, Pandujin sine, da si me danas prijatno iznenadio svojom hrabrošću i besprimernom snagom. Po snazi svojih ruku gotovo da si mi jednak; nema ti ravnih među smrtnicima.

O, Ardžuno, u znak nagrade za tvoju hrabrost, pokazaću ti se u svom pravom obličju!« I Siva stade pred Ardžunu u svom liku rušioca vasione, a pored njega stajala je prelepa Uma, njegova voljena supruga. Ardžuna pade na kolena, pokloni se Šivinim stopama i poče ga veličati ovim rečima: »O, veliki Šivo, ti si utočište i zaštita i nebesnicima i smrtnicima! Tvoja tri svevideća oka pogledom prodiru u dubinu vasione, i ti znaš sve što se događa u sva tri sveta. Ti si veliki izvor života i snage, i ja ti se klanjam i molim te za milost. Ti si veliki, ti si svekoristan, sve ti je dostupno, i na zemlji, i u vazduhu i u nebeskim prostorima. Oprosti mi moju drskost! Jer sam tebe radi, radi susreta s tobom i došao na ove planine i podvrgao se surovom pokajanju. O, Šivo, ja tražim tvoju, milost i zaštitu!« Veliki bog ispolji svoju milost prema Ardžuni, oprosti mu i zagrli ga. Potom obeća Pandujinom sinu da će mu pokloniti dar koji Će učiniti da ne oseća ni bol ni bolest, zahvaljujući kome niko neće moći da ga savlada u bići. »Traži od mene sve što želiš i ispuniću ti želju« - reče Šiva Ardžuni. Tada Pandujin sin zatraži od njega da rnu za pobedu neprijatelja pokloni i neodoljivo oružje bogova, sposobno da uništi sva tri sveta.

84

www.vedskaakademija.rs Šiva obeća Ardžuni svoje oružje, kojim niko od bogova nije umeo da rukuje. »Tebi, Ardžuno to oružje odgovara« - reče Šiva. - »Naučiću te kako se ono upotrebljava u boju, kako se baca u neprijateljsku vojsku i uzima natrag.« I on pokaza Pandujinom sinu kako se tim oružjem upravlja mišlju, rečju i rukama. »A sada idi u Indrino carstvo i traži od njega njegovo strašno oružje« - reče Šiva Ardžuni na rastanku i udalji se sa Umom u svoje boravište na vrhu planine Kajlase.

Susret sa Šivom unese radost i nadu u Ardžunino srce. Iznenađen onim što se desilo, on reče sebi: »O, koliko je srećna moja sudbina, koliko je velika moja sreća! Ja, običan smrtnik uspeo sam lično da vidim velikog Šivu i da ga dodirnem! Stekao sam njegovu milost, i time je predodređena moja pobeda nad neprajteljima. Napori mi nisu ostali uzaludni! « Dok se on predavao radosnim nadama, nije ni primetio da se pred njim pojavio neki kšatrij veličanstvenog i grozomornog izgleda, u beloj odeći ukrašenoj dragim kamenjem, sa palicom u jednoj ruci i strašnom omčom u drugoj. Ardžuna ga odmah prepoznade - beše to Varuna, gospodar voda, a za njim su išli i žitelji mora i prelepe device - boginje reke i izvora.

Odmah posle Varune pojavi se nekakvo stvorenje neobičnog izgleda, jednooko, sa tri noge, odeveno u zlatnu odeću. I njega prepoznade Ardžuna - beše to Kubera, car careva, gospodar bogatstva, naoružan palicom. On je išao na zlatnoj kočiji, u pratnji mnoštva jakša, kinara i rakšasa, strašnih čuvara njegovog blaga.

Posle Kubare Ardžuni se približi moćni div u svetlocrvenoj odeći, sa vencem na glavi, blešteći kao sunce, stasit i veličanstven, bledog lica i prodornog vatrenog pogleda. Naoružan lukom i strelama držao je u ruci žezlo i omču, sličnu Varuninoj omči. Beše to Jama, gospodar predaka, bog smrti. Došavši u pratnji naga i gandharva, on osvetli okolinu svojim božanskim sjajem.

Poslednji se pojavi bog Indra. Zlatasto-kovrdžave kose i brade, u beloj odeždi, sa zlatnim grivnama na snažim rukama, sa svojom suprugom, prelepom Šači, sedeo je na božanskom slonu Ajravati, dok su mu dve apsare držale iznad glave belu mahalicu sličnu belom oblaku iznad sjajnog meseca. Bio je naoružan vadžrom i mrežom, kao i lukom-dugom. Išao je u pratnji prelepih apsara, sidha i čarana nebeskih pevača, koji su opevali slavu velikog pobednika asura: Kada svi nebesnici svečano posedaše na planinskim vrhovima Himalaja, Jama se obrati Adžuni ovim rečima: »Podigni pogled, hrabri Pandujin sine. Mi, čuvari sveta, došli smo ovamo i pokazali smo ti se u svom pravom liku - svojim podvizima zaslužio si tu nagradu. Ja ti proričem da ćeš sve svoje neprijatelje pobediti u budućoj bici i niko neće moći da ti se odupre. Ja ti dajem topuz koji pogađa bez promašaja; sa ovim ćeš oružjem izvojevati velike pobede.« Ardžuna se smerno pokloni gospodaru predaka i, srećan, primi njegov dar. Tada progovori Varuna, glasom koji je tutnjao kao bura u okeanu: »Pogledaj me, hrabri Pandujin sine! Ja sam Varuna, gospodar voda; zemaljskih i nebeskih. Poklanjam ti svoju omču, koju niko ne može da pokida. Nema takvog neprijatelja kome ona ne bi oduzela snagu i koji od nje ne bi stradao. Ona je jača čak i od Jamine strašne omče.« I Varuna dade svoju omču Ardžuni, takođe i luk, i strele, i palicu i bojne kočije.

Kada je Pandu, poklonivši se Varuni, primio od njega darove, ču Kuberu kako mu se obraća: »Ja, takođe, hoću da te darujem, hrabri ratniče. Poklanjam ti moć nepoznatu drugim smrtnicima. Pogledom ćeš moći da uspavaš dubokirn snom svoje neprijatelje, i oni će biti nemoćni pred tobom. Pomoću te snage uništićeš Dhritaraštrine sinove, koji žele tvoju smrt.« I tek što car careva izgovori te reči, kad Adržuna oseti snagu poklonjene mu moći. Pogled mu postade oštriji i njime prodre u ranije nevidljive prostore.

Tada mu se obrati Indra, gospodar bogova. Glasom sličnim nebeskoj grmljavini, on reče moćnom Pandujinom sinu: »Tvoji podvizi, kakve nije učinio ni jedan smrtni ratnik, doneli su ti najveću nagradu. I zato si ti, Ardžino, dostojan da posetiš nebesko carstvo. Pripremi svoju dušu za uzlet u nebo. Matali*, moj kočijaš, uskoro će ti se javiti i dovešće te u moje carstvo. Tamo ću ti pokloniti svoje oružje.« I Ardžuna, radostan i iznenađen čudom koje se desilo, stade hvaliti nebesnike i zahvalno im se pokloni, a oni se, pak, poželevši Pandujinom sinu sreću u bitkama, povukoše u nebeske prostore.

Posle izvesnog vremena na nebu se razleže grom i, razmičući oblake iznad vrhova Himalaja, pojaviše se čarobne Indrine kočije. Na njima se presijavalo oružje cara bogova - džiliti, žezla, diskovi, palice i koplja, lukovi, strele i vatrene munje. Na krajevima kočija strašne i ogromne zmije podizale su svoje glave. Široko otkrivajući otrovne čeljusti, bljuvale su dim. Deset hiljada zlatastih konja, brzih, kao vetar, vukli su po nebu kočije gospodara besmrtnih. Na zlatnom prednjaku stajao je snažan Indrin vozar Matali, čuven u sva tri sveta po svojoj veštini upravljanja konjima, a iznad njegove glave vijorio se plavi barjak nebeskog gospodara. Kočije se spustiše na Zemlju, i Matali reče Ardžuni: »Srećan bio, hrabri

85

www.vedskaakademija.rs ratniče. Indra me je poslao po tebe; on želi da te vidi u svojim dvorima. Ne oklevaj, Pandujin sine, i bez straha uđi u kočije; u nebeskom Indrinom gradu čekaju te bogovi, gandharvi i apsare.« Ardžuna se odmah pope na nebeske kočije, izgovarajući zahvalne molitve Šivi, i čarobni Indrini konji se podigoše uvis. Posle nekoliko trenutaka zemlja se nije videla, i Ardžuna se sa velikim čuđenjem osvrtao oko sebe, oduševljen neobičnim prizorom.

Tu, visoko na nebu, nisu se mogli videti ni Mesec ni Sunce, mada ceo prostor beše čudesno osvetljen. Kočije se ubrzo približiše Amaravati, kapijama veličanstvene Indrine prestonice.

Kraj gradskih kapija Ardžuna ugleda slona Ajravatu, a oko gradskih zidina - cvetne šume, koje su radovale srca nebeskih lepotica, zapljuskujući ifi povetarcima i ispunjavajući okolinu prijatnim mirisom. U samom gradu, na putu za dvorce nebeskog gospodara, Ardžuna vide mnogo divnih zdanja i srete mnoge gandharve i apsare, božanske mudrace i vitezove proslavljene u bitkama, svi su pozdravljali hrabrog. Pandujinog sina kao dragog i željenog gosta.

Ušavši u Indrin dvorac, koji je podigao sam gospodar neba, i približavajući se njegovom prestolu, Ardžuna se nisko pokloni; car bogova zagrli hrabrog Pandujinog sina i posadi ga na presto pored sebe i ispod visoke bele lepeze. Nebesnici su sa radošću gledali obojicu, blistave od lepote i moći; gandharvi i čarani su pevali o njima milozvučne pesme, a lepotice apsare su igrale oko njih.

Indra ispuni sve zavetne želje Pandujinog sina i podari mu svoje oružje neodoljive snage - ubojite vatrene strele.

Dobivši od nebesnika željeno oružje, Ardžunu obuze tuga za braćom, koja šu ostala u šumskim šikarama, ali gospodar nebeskog carstva, ne želeći da se od njega odmah rastane, ostavi ga u svojim dvorima, okruži raskoši i odredi mnogobrojne sluge da se brinu o njemu. A da ne bi Ardžuna tugovao u Amaravatu za zemaljskim životom, Indra naredi gandharvu Čitrasenu da obučava junaka svirci na harfi i drugim muzičkim instrumentima. Pandujin sin se sprijatelji sa Čitrasenom i dugo je vremena bio miran i srećan, učeći od gandharva njegovu veštinu. Ali potom ga opet obuze tuga za braćom i ponovo se u njemu probudi želja da se osveti neprijateljima koji su ugrabili carstvo Pandujima.

Indra ponovo poče razmišljati o tome kako da skrene Ardžunu od njegovih tužnih misli. Jednom, on zapazi kako Ardžuna sa oduševljenjem gleda Urvašu, najlepšu apsaru među apsarama; i on opet pozva Čitrasenu. »O, Citraseno, idi kod Urvaše« - naredi mu Indra - »i prenesi joj moju volju. Neka ona poseti Pandujinog sina. On je dobio nebesko oružje koje je želeo, i naučio je da vlada njime, i uz tvoju pomoć izučio je sve umetnosti. Sada neka ga Urvaši upozna sa ženskim lukavstvima i zamkama, kao i svim osobinama ženske prirod'e - ustrebaće mu jednoga dana.« Citrasena, povinujući se Indrinoj volji, pođe Urvaši i predade joj naredbu gospodara neba: »O, predivna Urvaši, Indra želi da Ardžuna iskusi sve radosti nebeskog života. Pođi k njemu odmah i učini sve da mu omiliš.« Urvaši odgovori Indrinom glasniku sa osmehom: »Zašto ne bih poklonila ljubav hrabram Pandujinom sinu? Dopada rni se taj ratnik i sa zadovoljstvom ću ispuniti Indrinu naredbu. Idi, Čitraseno, s mirom, a ja ču požuriti Ardžuni.« Pošto Čitrasena ode, prelepa Urvaši, lepotica blistavog osmeha, najpre se okupa, potom se ukrasi dragim kamenjem i zlatnim grivnama, stavi na glavu i ramena vence od mirisnog cveća i, podstaknuta Kamom, bogom ljubavi, poče razmišljati o Ardžuni, koji ju je privlačio. Kada pade noć, ona se, lako i gipko gazeči, uputi Ardžuni. Njena duga i meka kosa ukrašena belim ljiljanima, padala joj je niz skladna ramena namazana sandalovinom. Nežna prsa su se njihala, a telo gibalo pri svakom korku, budeći ljubav čak i u srcima ogrubelih pustinjaka. Obla bedra, pokrivena tankom providnom tkaninom, Kaminim skloništem, mamila su poglede; mala graciozna stopala behu obojena crvenim praškom, a na gležnjevima kao zlatni zvončići odzvanjale su grivne. Urvaši je išla prema dvorcu Pandujinog sina opijena vinom i ljubavnom žudnjom, dok su je pratili gandharvi, sidhi i čarani, očarani njenom lepotom.

Kada Urvaši uđe u raskošne Ardžunine palate, on joj, obavešten o njenom dolasku, pođe u susret, i srce mu zadrhta kada vide zaslepljujuću lepotu nebeske deve. Onda joj reče, dočekavši je sa poštovanjem: »O, Urvaši, na nebeskom prostoru nema lepše apsare od tebe. Spreman sam da te služim i očekujem tvoje naredbe.« Zbunjena i obradovana susretom sa Ardžunom, Urvaši je neko vreme ćutala, pokušavajući da savlada ' uzbuđenje, a zatim ispriča Pandujinom sinu o Indrinoj na'redbi, koju joj je preneo Čitrasena. »Car bogova želi da ja učinim da zaboraviš na tugu za braćom« - reče Urvaši Ardžuni - »a ja hoću da me voliš. Sećam se kako si me netremice gledao na svetkovini u Indrinim dvorima kada su apsare naslađivale poglede nebesnika. Od tada sam u Kaminoj vlasti koja me nesavladivo vuče k tebi, i ja, o, junače, žudim za tvojom ljubavlju.«

86

www.vedskaakademija.rs Urvašine strastvene reči zbuniše Ardžunu i on zakloni rukama uši i odgovori: »O, najbolja među ženama, ne priliči mi da od tebe slušam ljubavne izjave. Ti si supruga našeg praroditelja - Pururavase, od koga vodi poreklo naš rod! Ja te poštujem kao majku i klanjem ti se kao Šači, carici nebesa. Kada sam te sa oduševljenjem gledao, mislio sam: ,Evo prelepe Urvaše, od koje vodi poreklo slavni Bharatin rod' - i moja ljubav beše ljubav potomka prema svojoj praroditeljki. Zar bih mogao da gajim drugačija osećanja nego što ih gaji sin prema majci!« U odgovor na ove reči Urvaši reče: »O, hrabri Pandujin sine, nebeske lepotice apsare imaju slobodu osećanja, i za ljubav biraju onoga koga žele. Potomak Pure i Bharate, koji je svojim podvizima zaslužio mesto u nebeskom carstvu, neće učiniti greh ako zavoli mene, ili bilo koju drugu apsaru. Ali odbacujući moju ljubav, ti Ardžuno, postupaš nepravedno!« Međutim, Ardžuna beše nepokolebljiv, i tada ga Urvaši u gnevu prokle i proreče mu da će živeti u ženskim odajama, i to ne kao muškarac, i da ga nijedna lepotica neće zavoleti. To se prokletstvo ispuni posle nekoliko godina, kada Ardžuna, krijuči se od progona neprijatelja, stupi u službu kod cara Matsa,* kao evnuh i postade učitelj igara i muzike carskim ženama i princezi Utari.

Uplašeni Ardžuna ispriča Citraseni kako ga je Urvaši proklela, a ovaj to prenese Indri. Car bogova pozva Ardžunu i uteši ga. On mu reče: »Odista je srećna tvoja rnajka, sine moj. Ove noći ti si učinio takav podvig koji teško da bi mogli da učine i veliki podvižnici. Nije svaki pustinjak u stanju da odoli Urvašinoj lepoti. Ali ne uzbuđuj se, Urvašino prokletstvo će ti dobrodoći; ono će spasiti i tebe i tvoju braću u trenutku iskušenja.« I Ardžuna zaboravi na to i nastavi da provodi dane kao i pre sa svojim prijateljem Citrasenom, naslađujući se životom u nebeskom carstvu.

Najzad stiže dan kada je Ardžuna morao da se vrati braći na zemlji. I na čarobnim Indrinim kočijama, koje je vozio Matali, noseći od bogova darivano oružje, Ardžuna se spusti sa nebesa i na$e braću na pustom delu šume, gde su ga zabrinuti odavno čekali. Matali se oprosti od hrabrog Pandujinog sina i vrati se na nebo. Braća sa radošću dočekaše Ardžunu, i on im ispriča sve što mu se desilo na planinskim padinama Himalaja, i kako je živeo u svetlom Indrinom carstvu.

Kada prođe rok izgnanstva, ispuni se sve što su bogovi predskazali Ardžuni. U velikoj bici na Kurukšetri, koja je trajala osamnaest dana, Panduji pobediše svoje neprijatelje, Dhritaraštove sinove, i osvojiše vlast za sebe i za svoje potomke.

55. MARKANDEJINO PRIVIĐENJE Markandeja, veliki mudrac iz Angirasinog roda, putovao je po zemlji. Lutao je hiljadama godina i posetio mnoga sveta mesta pranja i boravišta pustinjaka, boravio je u mnogim zemljama i gradovima, i srce mu se radovalo pobožnosti i čestitosti brahmana i careva, građana i seljaka, koji su poštovali svete zakone i bogove i održavali obrede propisane Vedama.

I Markandeja se tokom mnogih godina predavao pobožnim razmišljanjima, obavljao prinošenje žrtve i podvige umrtvljivanja tela. Kao nagradu za to želeo je da sazna tajnu stvaranja sveta.

Samo što on to pomisli, a već se, i neprimetivši, iznenada nađe izvan granica ovoga sveta. U strahu i očajanju on otkri da se nalazi u dubokoj tami, a okb njega u nesagledivoj daljini prostirala se samo voda; i on izgubi svaku nadu u spas.

Tamo ne beše ni sunca, ni meseca, ni grude zemlje - samo voda. Ali potom Markandeja iznenada ugleda čoveka, koji je spavao ležeći na vodi; njegovo ogromno telo svetlelo je sopstvenom svetlošću i osvetljavalo je mrak. Napola u vodi, on je plovio po njoj, sličan planini ili oblaku.

Markandeja u njemu prepoznade velikog Višnu i, radostan, priđe mu. U tom trenutku spavač otvori usta i, udahnuvši vazduh, proguta svetog mudraca. Tako se Markandeja opet nađe u vidljivom svetu, sa planinama, šumama i rekama, gradovima i naseljima. I on pomisli da je sve to što je video bio samo san.

Posle ovoga opet je obilazio planine i sela, i sveta mesta, i tako prođe još hiljadu godina, i on pređe celu vasionu, ali joj ne nađe kraj. Jednoga dana opet usni neobičan san.

Kao i pre našao se u pustom i bezljudnom kraju; nebo iznad njega beše pokriveno maglom, a dole se prostiralo beskrajno vodeno prostranstvo. Markandeja vide malog dečaka, kako spava na grani banjanovog drveta. Zaslepljući sjaj širio se od njega, i Markandeja zakloni oči rukama, nemajući snage da i dalje gleda u božansko dete. »Nema sumnje da sam već ranije negde video ovog dečaka« pomisli Markandeja i oprezno pode prema njemu. I tad ču glas: »Ne boj se, Markandejo, dete moje! Slobodno mi priđi.«

87

www.vedskaakademija.rs »Ko si ti, drzniče, te se tako bez poštovanja obraćaš starcu koji je proveo mnoge hiljade godina ispunjavajući surove zavete?« - upita uvreeni starac. - »Čak mi i Brahma ukazuje dužna poštovanja, nazivajući me dugovečnim. Ili, možda, tražiš smrt?« Na to mu dečak odgovori smešeći se: »Sine moj, ja sam stari Puruša, tvoj praroditelj. Ja sam Višnu-Narajana,* kome pripada ova vasiona, a koju sam ja stvorio i koja se nalazi u meni. Bali Kašjapin i Aditin sin, koji je oslobodio svet od vlasti asura, takođe je jedno od mojih utelovljenja. Mnogo puta sam u različitim oblicima silazio na zemlju da je izbavim od' zla. Riba, što l)e spasila Manua od potopa, Kornjača, koja je pomogla ogovima da dobiju amritu iz okeana, Vepar, koji je izvukao zemlju iz vode, Čovek-lav, Patuljak, Parašurama, Rama, koji je pobedio Ravanu, Krišna,* junak, koji je izbavio zemlju od podjarmljivanja zlog cara Kanse, Buda, koji je doneo na zemlju lažno učenje da iskuša pobožne u njihovu pravu veru i da odvoji pravedne od grešnike - sve su to moje avatari, moja silaženja.

Deseto moje utelovljenje na zemlji biće Kalkin,* budući sudija koji će se pojaviti u trenutku smaka vasione.

I ne samo ta utelovljenja već i cela vasiona - Sunce, Mesec i zvezde, zemlja i more, strane sveta i godine su moje pojave, u njima ja stvaram, čuvam i uništavam samog sebe. Ja sam Trimurti,* jedino božanstvo sa tri oblika. Kao Brahma stvaram svet, kao Višnu - čuvam ga, kao Šiva - uništavam ga.

O, Markandejo - jedna godina života smrtnih, to je samo dan i noć za bogove. Dvanaest hiljada božanskih godina, sklopljenih od takvih dana i noći - to je samo jedan dan u životu Brahme, i u toku toga dana postoji vasiona. Kada tvorac zaspi i nastane Brahmina noć, vasiona nestaje. Brahmina noć traje isto toliko koliko i njegov dan; kada ona prođe i nastane novi dan, Brahma stvara vasionu iznova.

O, Markandejo, ova vasiona nije nastajala i nestajala samo jednom. Mnogo će se puta uništavati i iznova obnavljati. A Brahmin život traje sto hiljada godina.

Brahmin dan, dvanaest hiljada božanskih godina, čini Mahajugu,* Mahajuga, pak - Velika juga sastoji se iz četiri juge - vekova čovečanstva. U početku stvaranja nastaje Kritajuga, zlatan vek, koji traje četiri hiljade božanskih godina; njemu prethodi period jutarnjih sumraka, a za njim slede večernji sumraci i svaki od tih perioda traje po četiri stotine božanskih godina. Za vreme te juge ljudi se rađaju čestiti, na zemlji žive samo pravedni brahmani, koji strogo poštuju zakone, i sveta krava dharme zakona - čvrsto stoji na sve četiri noge. Potom dolazi Tretajuga, srebrni vek, koji traje 'tri hiljade božanskih godina, a pre njega i posle njega prolazi po trista božanskih godina jutarnjih i večernjih sumraka. U tom veku vrlina na zemlji smanjuje se za jednu trećinu, ljudi počinju da zaboravljaju na dužnosti i radi održavanja dharme ljudi se dele na varne - staleže. U Tretajugi Krava dharme stoji samo na tri noge. Dvaparajuga, bakarni vek, traje dve hiljade božanskih godina, one sadrže dva puta po dvesta godina sumraka. Još manje ima čestitosti na svetu, koja se koleba između tame i svetla, između zla i pravičnosti. Ljudi, zaslepljeni niskim strastima, ne ispunjavaju svetu dužnost, i Krava dharme, stoji na dve noge. Najzad, dolazi Kalijuga, sadašnji mračni vek, kada se beskrajno povećava porok na zemlji i na svetu ostaje samo četvrt dharme. Zato je njegov vek kratak - samo hiljadu božanskih godina i dva puta po sto godina sumraka. Posle toga dolazi propast sveta utonulog u grehove, strašan oganj koji tinja na dnu okeana, izbija na površinu i spaljuje vasionu. A potom, kada prođe Brahmina noć, sve počinje iz početka.

Propast vasione i njeno stvaranje će se ponavljati iznova i iznova u toku sto Brahminih godina. A kada istekne i život toga Brahme, Gospod će stvoriti novog Brahmu, i sve će opet početi iz početka.« I Višnu reče: »O, Markandejo, od mene proizlazi sve što je bilo, što jeste i što će biti. Povinuj se mojim večnim zakonima i lutaj po vasioni, zatvorenoj u mom telu. Svi bogovi, svi sveti mudraci i sva živa bića, borave u meni. Ja sam onaj kojim se ispoljava svet, ali čije čarobnjaštvo ispoljavanja - maje ostaje neispoljeno i nedostižno.« To reče pa opet proguta Markandeju.

Našavši se u poznatom svetu, punom života, pokreta, i svetlosti, Markandeja više nije znao šta je bio san, a šta java. »Da li smo ovaj svet i ja zajedno sa njim - samo obmana boga?« - mislio je on. - »Ili sam tu nepreglednu tamu, gde boravi Narajana, samo sanjao?«

88

www.vedskaakademija.rs NAPOMENE 1. STVARANJE Staroindijska književnost, počevši od Veda, sadrži mnogo različitih verzija mita o stvaranju. Obično, čak i u okvirima takvih spomenika kao što su pRigveda” ili “Mahabharata”, ne postoji jedinstvena kosmogonijska koncepcija i izlažu se najprotivrečnije predstave o poreklu vasione. Verzija o poreklu vasione iz Zlatnog Zametka (“Hiranjjagarbha”), koji se pojavio u prvonastalim vodama, najrasprostranjenija je, počevši od književnosti Brahmana, pa tokom celog epskog perioda. Za svoja izlaganja koristili smo kosmogonijske tekstove dvanaeste knjige “Mahabharate”, a takođe i “Satapathabrahmane” (knj. XI), gde se osnovne predstave poklapaju. U”Šatapatha brahmani”, bog-tvorac zove se Pradžapati.

Brahma izrodi šest sinova... Broj i imena Arodenih iz duha” (pmanasodža”) Brahminih sinova varira u različitim epskim tekstovima; izabrali smo najrasprostranjeniju varijantu. U”Mahabharati” i u puranama; osim šest navedenih Brahminih sinova i sedmog Dakše, pominju se i Bhrigu (v. br. 2), Vasištha, Narada, Dharma, Šiva i dr.

Gospodar stvaranja - Pradžapati. U književnosti Brahmana ime se odnosi na boga-tvorca; u epu je to običan epitet za Brahmine sinove, prva bića rođena u svetu koji je on stvorio.

Kašjapa - u nekim tekstovima pominje se kao Brahmin sin; u epu, takođe, često ima epitet Pradžapati; ubraja se u sedam velikih uriši” - proroka.

Dakša (u Vedama - jedan od Aditjea) .. . izicYe iz palca desne noge... U nekim puranama i ostali Brahmini sinovi rađaju se na volšeban način iz njegovog tela - jedino se Mariči rađa iz njegove duše, dok se Atri rađa iz očiju, Angiras iz usta, Pulastja iz uha, Pulaha iz pupka, Kratu iz ruke, Vasištha iz daha; v. takode o Bhrigi (br. 2), Rudri (br. 23) i o poreklu rakšasa i jakša (br. 26).

Virini se identifikuje sa Noći (Ratri), u nekim tekstovima pominje se kao Dakši.

Pedeset kćeri - u nekim izvorima govori se o šezdeset kčeri i o tome da su deset bile udate za Manua, praroditelja čovečanstva.

Soma, bog Meseca, Atrijev sin - u Vedama božanstvo ritualnog opojnog napitka some (v. br. 9).

U puranama se nekad pominje kao Dharmin sin.

Dharma, bog Pravednosti - oličenje pojma zakona moralnopravnog poretka - dharme (v. br. 55).

U epu i kasnije ponekad se izjednačava sa 7amom, bogom smrti (v. br. 5).

Najstarija Dakšina kći ... Često nabrajanje Kašjapinih žena počinje u epskim tekstovima sa Aditom, za kojom slede Diti i Danu, ali predstava o asurima-demonima, kao o najstarijoj braći bogova, što održava najstariji pogled na svet, jasno je izražena u “Mahabharati”.

Višnu, najmladi Aditin sin - u Vedama je Višnu drugostepeno božanstvo (smatra se da je povezano sa mitologijom Sunca) i ne ubraja se u Aditje. Počevši od Brahmana, njegov značaj vrtoglavo raste, i u kasnijem epu on već stoji odvojeno od Aditeja; Aditin i Kašjapin sin smatra se tada samo jednom od njegovih utelovljivanja (v. br. 55). U hinduskoj mitologiji Višnu postaje jedno od vrhovnih božanstava, čuvar kosmosa.

2. ASURI, STARIJA BRACA BOGOVA U Vedama su asuri pr~dstavljeni kao zmijolika čudovišta, utelovljivanje prirodnih sila neprijateljskih čoveku (v. izlaganje mitova o demonima Valu - br. 4, Višvarupi i Vritri - br. 20). U epu su njihovi likovi antropomorfizovani. Šalmali - svileno drvo (Salmalia Malabarica).

Maja - u ranim spomenicima označava natprirodne sposobnosti koje poseduju demoni i bogovi, sve vrste čarobnjaštva itd. Kasnije, u hinduskoj filozofiji maja - iluzornost bitisanja, koje uliva vrhovno božanstvo (v. br. 55).

Tri grada asura na nebu - predstava koja ulazi u vedsku književnost. Njena modifikacija se javlja kasnije - u mitu o rušenju Tripure (br. 52).

3. RUDRA I DAKSINO PRINOŠENJE ŽRTVE

89

www.vedskaakademija.rs Osnovu izlaganja čine vedski izvori. Rudra - prototip jednog od vrhovnih božanstava epskog i hinduskog panteona, Šive - očigledno, već u Vedama održava mnoge veoma arhaične predstave mitologije prearijskog naseljavanja Indije. U “Mahabharati” verzija mita o Dakšinom prinošenju žrtve nosi jasno izražen šivaidski karakter i po mnogim detaljima bitno se razlikuje od vedskih varijanti.

Himavat, Himalaja - u indijskoj književnosti naziv planinskog venca Himalaji, a takođe i božanstva, koje oličava njihov vrh.

Zlatan vek - o podeli istorije čovečanstva na četiri “veka” u indijskoj mitologiji v. br. 55.

Mrigaširša (“Glava antilope”) - sazvežđe od tri zvezde, koje delimično odgovara Orionu; Ardra odgovara sazvežđšu Oriona. žrtva beše ... sam Gospodar stvaranja... Izlagana verzija predstavlja mit o Dakšinom prinošenju žrtve u “Ajtareju-brahmani” (knj. III), gde se govori o rodoskrvnoj vezi Pradžapate (u Brahmanama, kao što je rečeno, ime boga-tvorca, nije identično sa Dakšom) sa rođenom kćeri, prelepom boginjom zore Ušas. Bogovi, njegovi sinovi, stvaraju Rudru, spojivši u njemu svoje najgroznije hipostase, upravo zato da bi kaznili Predžapatu. Već u vedskoj verziji javlja se zvezdana simbolika Pradžapati se identifikuje sa sazvežđem Mrigaširše, Rudra sa Androm, Ušanas sa sazveždem Rohine (sazvežđe Teleta), što predstavlja još jednu vezu sa mitologijom epskog Dakše, oca sazvežđa Mesečevog zodijaka (v. br. 1). Odjek mita o prestupu Pradžapate u epskim verzijama - spominjanje Dakšine kozje glave, ali ni po čemu drugom on se više ne vezuje u postvedskoj književnosti za priču o Dakšinom prinošenju žrtve, koja prikazuje isključenje Rudre iz zajedničkog rituala some; jedini motiv gneva RudreSive ostaje prenebregavanje bogova, koji ga nisu pozvali i na prinošenje žrtve. U”Kaušitaka-brahmani” (knj. VI) verzija o rodoskrvnom grehu unekoliko je drugačija; tamo bogovi, Pradžapatini sinovi, vide svoju sestru Ušas, koja se pojavila na istoku, i iz njihovog semena, koje je pri tom palo i koje je potom sakupio Pradžapati u zlatan ćup, rađa se hiljaduoko i hiljadunogo božanstvo - Rudra.

Večina drugih vedskih tekstova, posvećenih tom sižeu, slede tu verziju, koja se u našem izlaganju navodi u prvoj verziji (v. “Šatapatha-brahmana” i dr).

Rudri - u vedskoj mitologiji zlokobna vojska bića slična zmijama, koji čine Rudrinu svitu. U postvedskom periodu - grupa od jedanaest drugostepenih božanstava, koja zajedno sa dvanaest Aditjea i osam Vasua, a takođe i sa Đausom-Nebom i Prithivom-Zemljom čine tradicionalni panteon “Trideset tri”.

4. INDRINI PODVIZI U ovom predanju lik Indre dat je uglavnom po vedskim izvorima, kao i lik Rudre u prethodnom.

Međutim, Indra kao Aditin sin postoji samo u epskoj mitologiji; u vedskoj književnosti govori se o njegovom neobičnom rođenju, ali se ime njegove majke obično ne pominje. U AAtharvavedi” kao njegova majka pominje se Ekaštaka - boginja koja se identifikuje sa Ratrom, Noći. Kao Indrin otac pominje se Djaus ili Pradžapati (u Brahmanama Indra se često naziva najmiačiim Pradžapatinim sinom se govori da su bogovi sami stvorili Indru i izabrali ga za svoga gospodara).

Rodio se na neobičan način ... O tome se govori već u .Rigvedi”, ali neodređeno; sam način Indrine pojave na svet se ne daje. Vidi volšebno rađanje Brahminih sinova u prim. pod br. 1.

Emuša - Mit o pobedi Indre i porazu demona Emuše veoma se nejasno pominje u”Rigvedi”. U Brahmanama je Emuša ime mitskog vepra koji je kljovom podigao Zemlju; to je, očigledno, prototip poznate Višnine “avatare” (“utelovljivanja”) (v. br. 15).

Paniji - U slikanju tog demonskog plemena u vedskoj književnosti mitološke crte se mešaju sa crtama nekog realnog naroda; neki naučnici identifikuju Panije sa iranskim plemenom Parna, koje je živelo na obali Amu Darje.

Sarama (“Brza”) ,- mitološka keruša, majka hadskih pasa koji čuvaju put u carstvo mrtvih (v. br.

29), ponekad se pominje kao praroditeljka grabljivica. Njen lik nestaje iz postvedske mitologije.

Sedam mudraca iz roda Angirasa - u Vedama Angirasi (u množini) - legendarni rod žreca, “sinovi neba”, natprirodna bića, vezana za kult vatre, poslanici nebesa koji zauzimaju posredan položaj između bogova i ljudi (neki naučnici vezuju njihovo ime za grčki aggelos -”glasnik”). Kasnije se pod sedam mitoloških mudraca (“saptaršajas”), identifikovanih sa zvezdama Velikog Medveda, podrazumevaju i drugi junaci indijske mitologije; Angiras, praroditelj Angirasa - samo je jedan iz te grupe. U vedskoj književnosti kao božanski praroditelj Angirasa pojavljuje se. Brihaspati, Gospodar molitvi, božanstvo koje kako se čini oličava kultni aspekt vatre; u njemu naučnici vide prototip kasnijeg Brahme. U epskoj

90

www.vedskaakademija.rs mitologiji Brihaspati od boga postaje sveti mudrac, Angirasov sin, vrhovni žrec i učitelj bogova; identifikuje se sa planetom Jupiter (v. br. 9).

Vala (“Pećina”) - demon mitološke pećine; ponekad se naziva Vritrinim bratom (v. br. 20).

Vadžra - mitološko oružje boga-gromovnika Indre; koje je za njega iskovao Tvaštar; po nekim tekstovima, Indri ga je darivao Ušanas; vadžra se opisuje kao oružje napravljeno od zlata ili gvožđa, četvorougaono, ili stougaono, ili u obliku diska a kasnije i u obliku krsta. Po “Mahabharati”, vadžra je bila napravljena od kostiju nekog podvižnika, svetog Dadhiče, koji je dobrovoljno žrtvovao svoj skelet.

Soma - ritualni opojni napitak; sprema se iz soka rastinja some, koje je danas teško identifikovati (neki naučnici misle da je to muhomor, koji žreci upotrebljavaju kao narkotično sredstvo); paralela u staroiranskom ritualu - haoma ukazuje na veliku starost kulta some. Već u Vedama ritual some vezuje se - mada ne sasvim jasno - sa mitologijom Meseca; kasnije, soma se identifikuje sa Mesecom; u epu Soma je ime boga Meseca (v. br. 9). Pehar za somu, koji je napravio Tvaštar, Hefest indijske mitologije, je mesec. U post,vedskoj mitologiji soma se identifikuje sa amritom, napitkom besmrtnosti (v. br. 12).

Mit o tome kako je somu sa nebesa doneo na Zemlju orao - Indrina ptica, nejasno se pominje u nekoliko himni “Rigvede”.

Namuči - Mit o pobedi Indre nad Namučijem priča se u “Šatapatha-brahmani” i nekim drugim izvorima. U”Mahabharati” osnovni motiv toga mita uključuje se u izlaganju verzije mita o Vritri - Indra pokriva svoje oružje penom u bici sa Vritrom.

Sura - u vedskoj epohi jak opojni napitak, za razliku od some nema sveti karakter.

Ašvini - v. br. 5 i prim. zamahnu svojom vadžrom na kočije boginje Ušas ... U ovom mitu, koji se pominje u Vedama, neki naučnici vide odraz solarnog aspekta u liku Indre (zora beži od zraka sunca) i upoređuju ga sa grčkim mitom o Apolonu i Dafni.

5. VIVASVAT I NJEGOVA DECA Mit o rođenju osmog Aditinog sina, koga je majka odbacila, pominje se u X knj. “Rigvede”, a navodi se i u”Šatapatha-brahmani” (knj. III). U vedskoj mitologiji osmi (u nekim verzijama sedmi) Aditin sin Vivasvat ili Martanda (“Mrtvorođeni”) - poslednji od sinova Adidjea. Sa Surjom, bogom Sunca, tek se kasnije identifikuje.

Saranju - Tvaštarova kći, ponekad se javlja u zoomorfnom obliku. Mit o ženidbi Vivasvate sa Saranjom pominje se u X knj. “Rigvedea i još se detaljnije izlaže u komentarima Sajane (XIV v.)

Jama (“Blizanac”). Mit o Jami i Jamu - jedan je od najstarijih u Vedama ( na šta ukazuje i iranska paralela - Jime i Jimak) - očigledno odražava arijsku varijantu dvojnog mita. U iranskoj mitologiji Jima car ljudi zlatnog veka, kada na Zem= lji nije bilo ni smrti ni patnje. U mitologiji indijskog Jame toga nema, ali jedan od najjasnije sačuvanih motiva predstavlja odbijanje Jame od rodoskrvnog braka sa sestrom, koji čini sadržaj poznate himne-dijaloga u X knji. “Rigvede.a U nekim vedskim tekstovima, meQutim, ta grešna veza je i ostvarena (v. br. 6), i, što je moguće, ona se i predstavlja kao uzrok Jamine smrti (up. bibiijski mit o prvom grehu Adama i Eve), mada pravu potvrdu za ovu pretpostavku ne nalazimo u tekstovima.

Ašvini (Rodeni od konja) -. smatraju se obično kao bogovi jutarnjih i večernjih sumraka ili jutarnjih i večernjih zvezda, mada se, zapravo, prirodni fenomen, koji leži u osnovi tih likova, u vedskim tekstovima ne zapaža jasno. Naučnici nalaze siičnosti izme8u likova Ašvina i Dioskura grčke mitologije, sa kojima imaju mnogo zajedničkog.

Surja - Sunčeva deva; ženska varijanta imena Surje, boga Sunca. Uporedi grčku paralelu - Helios i Helena, imena istog porekla sa indijskim; Helena je sestra Dioskura. Ona se u nekim tekstovima, takođe, pojavljuje i kao sestra Ašvina; ponekad se identifikuje sa Ušasom, boginjom zore. U nekim verzijama mita o prosidbi Some, Ašvini se ne pojavljuju kao prosioci Savitarove kćeri, već kao prosioci boga Some, koji dolazi Suncu da prose ruku njegove kćeri za boga Meseca (naučnici ukazuju na paralelu u litvanskoj mitologiji, gde se dva brata, “Božji sinovi”, pojavljuju na konjima i prose kćer Sunca). U Vedama Ašvine obično nazivaju “decom Neba”. Po imenima - Nasatja i Dasra - oni se već razlikuju u epskoj mitologiji (mada se i tamo pojavljuju pod zajedničkim imenom - Ašvini), u Vedama - to su epiteti koji se podjednako odnose na obojicu (“Prijateljski”, “Onaj koji pomaže”). Mit o oslobodenju Bhudže, Tugrinog sina, nejasno se pominje u I knj. “Rigvede”.

Matarišvan - trećestepeno božanstvo vedske mitologije nejasnog porekla; počev od

91

www.vedskaakademija.rs “Atharvavedea pojavljuje se kao duh vetra, ponekad se identifikuje sa vatrom, koju je doneo sa neba na Zemlju (indijska varijanta mita o Prometeju, međutim, lišena motiva borbe protiv boga).

92

www.vedskaakademija.rs 6. LEGENDA O STVARANJU NOĆI Izložena je prema tekstu “Crna Jadžurvedaa (“Majtrajanija-samhita”, I knj.).

7. LEGENDA O POTOPU Uglavnom je izložena prema vedskoj verziji (“Šatapatha-brahmana”, I knj.), a neki detalji uzeti su iz mita o potopu iz III knj. “Mahabharate” (opis bure, sedam mudraca koji prate Manua). U celini, verzija “Mahabharate” suštinski se razlikuje od vedske; riba koja spasava Manua, u epu se pojavljuje kao utelovljenje boga Brahme. U kasnijim verzijama, u puranama, riba je jedno od Višninih utelovljenja (“avatar”) (v. br. 55).

8. GANDHARVI I NAGI Mitologija gandharva i naga ovde je data uglavnom po epskim spomenicima. U”Rigvedi” (jednina) - duh koji boravi na nebeskom svodu gde čuva somu, asocira na dugu (u iranskoj mitologiji - Gandareva, ime zmaja). U mAtharvavedi” gandharvi (množina) zajedno sa apsarama (v. prim. pod br. 12) pojavljuju se kao štetni duhovi šuma i voda, ćudovišta, ponekad - zoomorfnog oblika, po nekim crtama podsećaju na sukube i inkube u hrišćanskoj srednjovekovnoj mitologiji. Neki naučnici nalaze sličnost u nazivu između “gandharva” i”kentaura” u grčkoj mitologiji. Nagi se pojavljuju tek u postvedskoj mitologiji.

Ostalih deset njegovih Žena... U različitim tekstovima epa genealogija mitoloških bića i životinja, koja vodi poreklo od Kašjapinih žena, veoma se razilazi i opšteprihvaćene genealogije nema (kao što nema ni jedinstvenog spiska Kašjapinih žena). Obično je u svim verzijama Vinata - majka ptica-suparna, i Kadru - majka zmija-naga (v. br. 13). Što se tiče potomstva drugih Kašjapinih žena, u epskim tekstovima nalazimo znatno neslaganje. Arišta se pominje ili kao majka nekih ptica, kao majka gandharva, Kapila - krava, ali, takođe, i gandharva i apsara, Muni - gandharva, ali u drugim tekstovima apsara, koje su se, takođe, pojavile iz voda okeana prilikom njegovog bućkanja (v. br. 12). Osim ovoga, u različitim tekstovima epa i puranama pominje se Simhika - majka Rahua i drugih demona pomračenja.

Danaju - majka Vritre (v. br. 20, gde se pokazuje drugačije Vritrino poreklo) i ostalih zmajeva, Krodha majka demona gneva, i mnogi drugi.

Patala - zajednički naziv za sedam podzemnih oblasti u kojima borave nagi i demoni.

Sarasvati - u Vedama boginja reke, utelovljenje ili personificiranje boginje Sarasvate, koja je u vreme vedske epohe tekla na granici oblasti naselja arijskih plemena i koja se smatrala svetom. Kasnije se identifikuje sa boginjom Vač, personifikacijom Reči, i u epskom periodu postaje boginja mudrosti i leporečja, navodi se kao kći, a još češće kao Brahmina žena ili Dakšina kći. U Brahmanama se izlaže mit o boginji Vač, koja je po naredbi bogova izmamila od gandharva somu (“Šatapatha-brahmana”, knj. III).

Grad gandharva (“Gandharvanagara”) - obmana, fatamorgana. ...gandharvi ... su napali ... nage ... Ta se legenda izlaže u II knj. “Višnu-purana”.

9. SOMA, BOG MESECA Ovde navedena genealogija različitih bogova i mudraca ve• oma je uslovna; u raznim izvorima, čak i u okvirima epskog perioda, navode se najrazličitija rodoslovlja. Soma se obično pominje kao Atrin sin, ali, takođe, i kao Brahmin; u epu se, kasnije, često identifikuje i sa Jamom, bogom smrti; ponekad se Atri naziva Dharminim sinom. O Angirasu i Brihaspati v. prim. pod br. 4. Agni se u puranama obično naziva Angirasovim sinom; ali u TII knj. “Mahabharate” o Angirasu se govori kao o Angirasovom posinku; u XIII knj. izlaže se mit o rađanju Angirasa iz Brahminog semena, koje je palo na užareni ugalj. Kao Angirasovi sinovi, osim Agne i Brihaspate, u epu i puranama pomanju se mudraci Utathja( v. br. 27) i Samvarta (v. br. 31).

Rat bogova i asura zbog otmice Brihaspatine žene - Tare često se spominje u indijskoj književnosti epskog i postepskog perioda kao događaj iz najstarijih vremena; legende su ovde izložene i po verziji “Višnu-purani” (knj. IV).

Legenda o Sominim ženama i Dakšinom ptokletstvu izložena je prema tekstu XII knj.

“Mahabharate”.

93

www.vedskaakademija.rs Planeta Brihaspati - Jupiter.

Pianeta Šukra, sa kojom se identifikuje Ušanas (druga imena - Šukra, Kavja), učitelj asura Venera.

Planeta Buda - Merkur.

10. PRINOŠENJE PURUŠE NA žRTVU Ovaj mit, u kome se prvi put u indijskoj književnosti spominju četiri osnovna staleža staroindijskog društva - izlaže se u čuvenom delu “Purušinoj himni” (“Puruša-sukta”) u X knj. “Rigvede”. Ratnički u himni nazvan je “radžanja”, ali se kasnije stalno označava rečju “kšatrja”, “kšatra.”

11. LEGENDA O POREKLU SMRTI U”Mahabharati” se iziaže dva puta, u VII i XII knj., ali se u epskoj mitologiji nalazi posebno. U epu i puranama Smrt - Mritju - je božanstvo muškog roda, pratilac Jame, ponekad se sa njim i identifikuje. Mit o drugom potopu - potapanju Zemlje u vodu pod teretom nevolja ili razmnoženih bića - počev od epa, često se pominje u indijskoj književnosti i obično se povezuje sa Višninim trećim utelovljenjem (v. br.

15).

12. BUĆKANJE OKEANA Ovaj poznati mit izlaže se u raznim varijantama u”Mahabharati”, “Ramajani” i nekim puranama. Ovde je korišćena. verzija “Mahabharate” (knji. I), a takode i I knj. “Višnu-purane” (odakle je pozajmljena motivacija odluke bogova da bućkaju okean). Nigde u izvorima ne nalazimo jedinstven stav u odnosu na ono šta je iz okeana izišlo i kojim redosledom.. U yMahabharati” je pomenuto 9 blaga, u”Višnu-purani” 8, “Ramajani” i “Padma-purani” - po 9, u”Vaju-purani” - 12, u AMatsja-purani” - 13. U našem izlaganju redosled pojavljivanja blaga najbliži je verziji “Mahabharate” -.uz neka odstupanja, u skladu sa drugim izvorima.

Meru - mitska planina, po staroindijskoj kosmografiji uzdiže se u centru vasione, tj. u centru kontinenta Džambudvipa, oko koga je raspoređeno još šest kontinenata i šest okeana. U indijskoj mitologiji planina Meru odgovara grčkom Olimpu; oko nje se okreću Sunce, Mesec i planete (v. br. 27).

Amrita - mitski “napitak besmrtnosti” (kod Grka “ambrozija”).

Mandara - u mitskoj geografiji epa i purana planina na Himalajima, istočno od planine Meru. Na raznim mestima “Mahabharate” o njoj se govori kao o boravištu Višne, Šive, ili boginje Ume. Identifikuje se sa planinom Mandaragiri, koja se nalazi u oblasti Bhagalpura.

Jodžan -- mera za dužinu, iznosi otprilike 16 km.

Car kornjača - u verziji “Mahabharate” kosmička kornjača, koja pomaže bogovima prilikom bućkanja okeana, još se ne identifikuje sa Višnom i ne uključuje se u njegove avatare, što se kasnije dešava. ...najpre se pojavi . . . Mesec . . . - po verziji “Mahabharate”. Vezu Meseca sa amritom u tome mitu odražava vezu Meseca i some u indijskoj mitologiji, ali ostaje protivrečnost sa drugim verzijama o poreklu Meseca (v. prim. pod br. 9).

Lakšmi (druga imena su - Šri, Padma) - boginja sreće, lepote i bogatstva u indijskoj mitologiji. Po drugim verzijama mita ona je nastala za vreme stvaranja, plivajući na površini prvobitnih voda na laticama rascvetanog lotosa (asocira na lotos, koji se smatra njenim boravištem), ili se pominje kao Bhrigina ili Dakšina kći. U kasnijoj hinduskoj mitologiji stalno se pojavljuje kao Višnina žena; ali ponekad se pominje i kao žena Surje, ili Brahme, ili jedne od deset Dharminih žena i majka Kame, boga ljubavi.

Ponekad se govori o Lakšmi, boginji sreće, i Sarasvati, boginji mudrosti, kao o dve Brahmine ženesuparnice, češće se kao Brahmina supruga pominje boginja Savitri.

Apsare (Rođene iz vode) - u indijskoj mitologiji prvobitno ženski duhovi vode i izvora, slične grčkim nimfama ili rusalkama u slovenskom folkloru, kasnije, u epskoj mitologiji - prelepe nebeske nimfe, kurtizane i igračice u Indrinom carstvu, koje očaravaju bogove i smrtnike svojom lepotom; žene gandharva, nebeskih muzičara. Njihov nastanak se u raznim mitovima objašnjava različito; po nekim

94

www.vedskaakademija.rs verzijama one su izišle iz voda okeana prilikom bućkanja (u “Mahabharati” se ne pominju među onim blagom koje je nastalo iz okeana - pominju se samo u “Ramajani” i puranama), ali i njih, takođe, nazivaju kćerima Mune (v. prim. pod br. 8) ili Kapile - Kašjapinim ženama; Urvaši, najlepša apsara (v. kasnije) pominje se kao Brahmina kći. U”Vaju-purani” govori se o dve vrste apsara -”svetovnim” (laukike) i”božanskim” (dajvike); na poslednje se odnose poznate apsare koje šalju bogovi za zavođenje svetih podvižnika - Menaka, Rambha i dr. (v. kasnije); Urvaši se pojavljuje kao Višnina kći i ne pripada ni jednoj od ova dva roda. U knj. I”Višnu-purana” govori se o tome da su apsare nastale pri stvaranju iz Brahminog tela zajedno sa ostalim natriprodnim bićima.

Sura - personifikacija opojnog napitka (v. br. 4 i prim.), u puranama naziva se, takođe, Varuni i slika se kao žena ili kćerka Varune, boga okeana. Dalje se u tekstu navodi izmišljena etimologija reči “asura” i “sura”, karakteristična za indijsku mitološku književnost.

Učajhšravas - beli nebeski konj, u indijskoj mitologiji zoomorfni simbol Sunca, i mada se u nekim tekstovima govori o tome da ga je uzeo Indra, kasnije gotovo da uopšte i ne asocira na Indru; u “Ramajani” figurira kao konj Surje, boga Sunca.

Kaustubha - čaroban dragi kamen, u indijskoj mitologiji, jedan od stalnih atributa Višne ili Krišne.

Ajravata ili Ajravana - Indrin mitološki slon; smatra se praroditeljem slonova i praroditeljem “zemaljskih slonova” - dignaga, koji drže vasionu (v. br. 18 i 29).

Paridžata - nebesko drvo; u verziji “Mahabharate” nedostaje pri nabrajanju blaga dobijenog iz okeana.

Dhanvantari (“Onaj koji se vijuga”) - bog vradžbina, mitološki autor “Ajurvede”, sistema staroindijske medicine. Kalakuta halahala - smrtonosni otrov; po “Ramajani” i nekim drugim verzijama, javlja se na samom početku bućkanja okeana.

Osim nabrojenog blaga u puranama se takođe pominje čarobna krava izobilja Surabhi (up. u br.

41 - Nandini, čarobna krava Vasišthi); “Matsja-purana” dodaje i belu mahalicu, koju je uzeo Varuna, i minđuše, koje je uzeo Indra i dao ih Aditi; u kasnijim izvorima broj blaga se umnožava.

Rahu - demon pomračenja (u vedskoj književnosti - Svarbhanu), praroditelj kometa i meteora, koji se predstavlja sa zmajevom glavom; u staroindijskoj astronomiji pominje se kao samostalna planeta.

Disk (“čakra”) - metalno oružje sa oštrim krajevima, stalni Višnin atribut.

Nara, Dharmin sin - u epu stalno asocira na Narajanu; obojica se predstavljaju kao sinovi Dharme i Ahinse (personifikacija “nepričinjavanja zla”), bogovi ili mudraci; u puranama se identifikuje sa Višnom.

13. SVAĐA KADRE I VINATE Ovaj mit o poreklu ptica-suparna i zmija naga izlaže se u I knj. “Mahabharate.”

Aruna, ili Arištanemi - bog svetlosti, Kočijaš Sunca, boravi na istoku. Po nekim varijantama purana on je sin Kadre ili Dane. Arištanemi se, tako8e, zove i jedan od Brahminih sinova sam Kašjapa.

14. GARUDA Izlaže se prema I knj. “Mahabharate”. Garuda je Sunčeva ptica, praroditelj i car ptica - jedan od najpopulamijih likova indijske mitologije. Personificira Sunčevu prirodu, kao što zmije, njegovi večni antagonisti, personificiraju u indijskoj mitologiji prirodu voda. U epu i u indijskoj mitologiji purana stalno asocira na Višnu, koji se često predstavlja kako leti nebom na Garudi.

Mit o Garudi u”Mahabharati” odražava staroindijski mit o Indrinom orlu, koji je doneo somu sa neba (v. prim. pod br. 4).

Planina Gandhamadana -- identifikuje se sa planinskim lancem Rudra-Himalaja u Harvalu.

Valakhilji - mitološki mudraci, ima ih šezdeset hiljada, svaki je velik kao palac; po puranama, to su sinovi Krate, šestog Brahminog sina.

Kuša - trava sa oštrim stabljikama (Poa cynosuroides), u Indiji se poštuje kao sveta i upotrebljava se u ritualne svrhe.

15. VIŠNINA UTELOVLJIVANJA

95

www.vedskaakademija.rs Doktrina o”avatarama” - silaženje Višne, vrhovnog boga spasioca na zemlju u raznim utelovljenjima, onda kada na zemlji preko mere zavlada zlo - potpuno se razvija tek u kasnijoj hinduskoj religiji. Ovim putem višnuizam asimilira mnoge samostalne kultove i mitološke likove, neke veoma stare, očigledno kultove zoomorfnih božanstava (Riba, Kornjača, Vepar), popularne likove epskih junaka (Rama, Parašurama, Krišna). Citavih deset Višninih avatara, kanonizirani su u kasnijem hinduizmu (v. br. 55).

Vepar, čovek-lav i Patuljak - avatari, koji su pre drugih uključeni u mitologiju Višnu, opisani su ovde, uglavnom na osnovu teksta “Višnu-purana”, mada na njihove verzije nailazimo i u”Mahabharati.” Ovde su izložene po redu mitološke “hronologije” prihvaćene u epu i puranama, po kojima je Bali, Prahladin unuk i praunuk Hiranjjakašipe. U stvari, Bali je najstariji od svih likova, dok je Hiranjjakašipu lik mnogo kasnijeg porekla. Avatara Patuljka (Vamana) je najranija u mitologiji Višne (taj se mit već pominje u”Rigvedi”). Mnogo kasnijeg porekla je Covekolav (Narasinha) i Vepar (Varaha). U tekstovima “Višnupurana” mit o Narasinhi nosi jasno izražen višnuitski karakter, unekoliko ublažen u našem izlaganju.

Drugi potop, za koji se vezuje mit o kosmičkom Vepru, utvrden je u”Višnu-purani” početkom tekuće kalpe, tj. Brahminih dana (v. br. 55 i prim.); 'nit o prvom potopu (v. br. 7) u”Višnu-purani” nije izložen.

16. LEGENDA O PURURAVASU I URVAŠI Ovaj poznati mit, indijsku verziju rasprostranjenu u svetskoj književnosti i folkloru, legendu o ljubavi smrtnika prema natprirodnom biću, izložili smo uglavnom po “Šatapatha-brahmani” (knj. XI). Dijalog Pururavase i Urvaše, koji su se sreli posle rastanka, uzet je iz himne-dijaloga u X knj. “Rigvede”. Korišćena je i IV knj. “Višnu-purane”, odakle su uzete epizode sa Mitrom i Varunom i mangalom gandharva, kao i neki drugi izvori.

Druga verzija te legende (bliska verziji “Matsja-purani”) korišćena je u poznatoj Kalidasinoj drami “Vikramorvaši”.

Ila - Manuova kći, koju je on stvorio prinošenjem žrtve posle potopa (v. br. 7); po nekim predanjima, milošću Mitre i Varune bila je pretvorena u muškarca. Kao žena rodila je od Bude (personifikacija planete Merkur), sina Somu, boga Meseca (v. br. 9), Pururavasa, osnivača Mesečeve dinastije, kojoj pripada junak glavnog predanja u “Mahabharati”.

Ikšvaku - stariji Manuov sin, praroditej takozvane Sunčeve dinastije careva, kojoj pripada junak bRamajane”; prema nekim tekstovima, Ikšvaku je mlađi Manuov sin, dok je stariji poročni car Vena, koji je pao kao žrtva sopstvenog greha. I od drugih Manuovih sinova, takođe, vode poreklo razni carski rodovi (v. br. 22 i 31) Želja, Korist i Vrlina - kojima odgovaraju "Kama, Artha i Dharma - personifikacija su tri tradicionalna životna cilja brahmanske etike (“trivarga”), tj. bračnog života radi dobijanja potomstva, obezbeđivanja materijalnog blagostanja porodice i poštovanja religioznih predstava i obreda. Ova epizoda uzeta je iz verzije “Matsja-purane”.

Mitra - božanstvo koje stalno asocira na Varunu u Vedama, koje personificiraju dan i noć. Mitra božanstvo, kome su se posebno obraćali prilikom svake vrste prijateljskih sporazuma i saveza; otuda njegovo ime postaje simbol prijateljstva i kasnije zajednički naziv za “prijatelj”. Ali značaj toga božanstva tamni još u vedskoj epohi.

Nandana - mitska šuma u nebeskom carstvu Indre (v. br. 18).

Agastja - obično se naziva Varunin sin, a u puranama ponekad Pulastjin sin (v. br. 45).

Vasištha - u epu se često javlja kao Brahmin sin (v. takođe br. 41 i prim.)

Kurukšetra - polje u sevemoj Indiji, u rejonu današnjeg Delhija; zemlja Kaurava. Šami - Mimosa suma.

Ašvatha - figovo drvo (Ficus Religiosa). …posegao za imetkom brahmana... O smrti Pururavasa zbog konflikta sa brahmanima priča se u I knj. “Mahabharate”.

17. LEGENDA O PULOMI Izložena prema I knj. “Mahabharate”.

96

www.vedskaakademija.rs 18. INDRINO CARSTVO Opis Indrinog carstva dat je ovde prema tekstu “Mahabharate”.

Amaravati (“Boravište besmrtnih”) - nalazi se istočno od planine, Meru; u kosmografiji purana na Puškaradvipi, najudaljenijem od šest kontinenta, koji se nalazi oko Džambudvipe (v. br. 12). Šači - ime izvedeno iz istog korena kao i epitet Indre - Šakri (“Moćni”). U Vedama ime Indrine supruge - Indrane.

19. INDRA I ŽENE MUDRACA Ovde navedena legenda o Indrinom napastvovanju žena mudraca, što označava pad toga lika u epskoj književnosti, izložena je prema XII knj. “Mahabharate” (verzija epizode sa Ahalejem nalazi se takođe u V knj.). Ćandala - u drevnoj Indiji najniža i najpreziranija kasta, tradicionalno određena kao potomstvo oca-šudre i majke-brahmanke. Opštenje sa čandalima smatralo se oskmavljujućim za predstavnike viših kasta.

20. INDRINA POBEDA NAD VRITROM Ovaj mit, jedan je od najstarijih u indijskoj književnosti, izložen je po vedskim izvorima. U verziji “Mahabharate” njegov sadržaj trpi velike promene, lik Vritre se antropomorfizuje, gubi se svaka veza sa prirodnim fenomenom, zapravo, briše se mitološki elemenat; u prvi plan izbija lik Višne, koji potiskuje prvobitnog junaka legende - Indru. U Vedama mit o Vritri odražava u mnogim mitologijama raširen stari motiv pobede boga-gromovnika nad zmijom koja personificira stihiju neprijateljsku čoveku (po nekim turnačenjima) prvonastali haos. Već u vedskoj književnosti u legendi o Vritri spajaju se dva mitološka sižea - pobeda nad troglavom zmijom Višvarupom i pobeda nad samim Vritrom - kosmičkom zmijom.

Višvarupa (“Onaj koji prima sve oblike”), ili Triširas (“Troglavi”), kako se- češće naziva u”Mahabharati”. Jedan je od najstarijih likova u indijskoj rnitologiji; po svoj prilici, mit o njemu prvobitno je bio povezan sa mitom o Vritri. U”Rigvedi”, u jednoj od himni X knj., govori se o tome kako je bog Trita ubio troglavu zmiju i tako oslobodio krave koje je ona progutala. To je očigledno, najstarija verzija mita, čiju paralelu nalazimo u iranskoj mitologiji, gde junak Traetaona ubija troglavu zmiju i oslobađa dve prelepe device (up. grčki mit o tome kako je -Heraklo ubio troglavog Herioneja i oslobodio krave otete od boga); očigledno, tek kasnije je taj podvig bio pripisan Indri i povezan sa mitom o Vritri.

Indra... i bojao se moći, koju on stekao... podvižništvom Taj motiv se pojavljuje u mitu samo u verziji “Mahabharate”, mada se ideja magijske moći, dostignuta asketskim podvizima, razvija več u književnosti Brahmana i od toga vremena postaje jedna od glavnih motiva indijskih mitova. Iz “Mahabharate” uzeta je, takođe, epizoda sa apsarama, koje bezuspešno zavode Višvarupu.

Trita - veoma staro vedsko božanstvo, kako se pretpostavlja, oličenje munje. Uostalom, već u “Rigvedi” njegova mitologija i kult dati su u stadijumu gašenja, i njegovo porekl'o je nejasno. U epskom periodu Trita se konačno gubi ( u epu to je ime jednog od drugorazrednih mudraca, povezano sa mitologijom Agne); u verziji “Mahabharate” uopšte ne figurira. U Vedama jedna od njegovih funkcija je “opraštanje” greha, preuzimanje krivice na sebe; u tom svojstvu Trita se i pojavljuje u jednoj od vedskih verzija mita o ubijanju Višvarupe; po drugoj verziji on sam obavlja taj podvig (na Indrino podsticanje). U verziji “Mahabharate” umesto Trite figurira neki drvodelja, koji na Indrinu molbu odrubljuje ubijenom Višvarupi sve tri glave (opis Višvarupinih glava u našem izlaganju pozajmljen je iz “Mahabharate”) i tako (na ne baš sasvim jasan način) osloboda Indru od greha brahmana.

Vritra - tradicionalno se tumači kao demon suše u indijskoj mitologiji, i pobeda nad njim bogagromovnika shvata se kao alegorija nepogode koja pomaže da se oslobodi voda koju je taj zmaj . progutao. Ali u vedskim tekstovima toga mita nema prave potvrde za takvo tumačenje, i neki naučnici ovde vide odraz najstarijeg mita, nastalog još pre dolaska Arijaca u Indiju, o pobedi Sunca nad demonom zime, koji je okovao reke. Postoji i kosmogonijsko tumačenje: čudovište ubija bog, koje personificira prvonastali “neoformljeni” haos, simboliše akt stvaranja. Ime Vritre izvode od korena “var” - “pokrivati, obmotavati, zatvoriti u sebi”; ali prava njegova etimologija ostaje nejasna. Neki naučnici ga povezuju - preko hipotetične posredne forme - sa staroislandskim Lodur - jednim od imena toga božanstva Loki u skandinavskoj mitologiji. ...jedino ne napustiše hrabri Maruti... U nekim vedskim verzijama mita Maruti tako8e beže,

97

www.vedskaakademija.rs ostavljajući Indru samoga. …još ostaje s njim Višnu. U verziji “Mahabharate” glavna zasluga i pobeda nad Vritrom pripada Višni, koji se uvlači u Indrinu vadžru i tame joj daje smrtonosnu moć. ...i za tren oka .:. Vritra... proguta Indru. Ova epizoda navodi se u epskim verzijama.

U”Bhagavata-purani” Indra, rasporivši utrobu Vritre, izlazi napolje. U”Mahabharati” Indra, po izlasku iz Vritrine utrobe ponovo trpi poraz, bogovi se obraćaju za pomoć Višni, na šta im ovaj savetuje da sklope mir sa Vritrom, a potom ulazi u Indrino oružje i s mukom ubija zmaja; dalje se u mitu u Vritri navodi motiv ubijanja penom uzet iz vedskog mita o Namuči (v. br. 4): Posla Marute da izvide ... Ovaj momenat se nalazi u verziji “Tajtirija-brahmani”; u “Šatapathabrahmani”. (IV knj.) bogovi šalju u izviđanje boga vetra Vaju. Već se u verskim verzijama javlja motiv greha Indre koji je ubio žreca, ali se u nekim tekstovima njegovo bekstvo objašnjava isključivo strahom da zmaj nije ubijen. U epu se podvlači Indrin greh kojim se motiviše njegovo izganstvo i kasnija Nahušina vladavina (v. br. 21). .

21. LEGENDA O NAHUSI Izlaže se prema tekstu V knj. “Mahabharate”. Druga verzija legende nalazi se u XIII knj., odakle su pozajmljeni neki detalji, delimično prokletstvo Bhrigu, koji se sakrio u Agastjinoj kosi; u verziji V knj.

Nahušu proklinje sam Agastja, pošto mu je ovaj nogom povredio glavu. U verziji XIII knj. Nahuša u svojoj oholosti ima običaj da jaše mudrace - ili da upreže mudrace u svoje kočije, ili da ih tera da ga nose u baldahinu; Šačija uopšte nema u toj verziji. Ovaj mit, koji je relativno kasnijeg porekla, jasno nameće misao o nadmoćnosti brahmana nad božanstvom, što čini karakternu crtu mitova i legendi staroindijske književnosti počevši od perioda Brahmana.

22. LEGENDA O ČJAVANI Izlaže se uglavnom po verziji III knj. “Mahabharate”. Starija verzija nalazi se u”Šatapathi-brahmani” (knj. IV). Mit o čjavani, kome su Ašvini vratili mladost, pominje se u”Rigvedi” (knj. I).

U Šarjatovom radu poče razdor... Tako stoji 'u verziji “Šatapatha-brahmani”, a takođe i u “Džajminija-brahmani” (knj. III), koja sadrži verziju toga mita. U”Mahabharati” čjavana šalje na Šarjatinu vojsku tvrdu stolicu i anuriju. ...on joj dade Znak ... Ovaj detalj uzet je iz “Džajminija-brahmane”. U Šatapatha-brahmani” o potapanju Ašvina u jezero nema ni pomena. Čjavana ... stvori ogromno i strašno čudovište ... U”Džajminija-brahmani” čudovište stvaraju proroci-riše u borbi sa neprijateljima. U”Mahabharati” naročito se podvlači Čjavanina nadmoćnost nad Indrom koji ponizno moli mudrace za oproštaj. U”Šatapathi-brahmani” epizoda borbe Čjavane sa Indrom potpuno izostaje; Čjavana otkriva Ašvinima sredstvo kojim primoravaju bogove na dobrovoljno priznavanje njihovih prava na deo žrtvene some.

23. NARADA I DAKŠINI SINOVI Ovaj mit je izložen prema I knj. “Višnu-purane”. On se, tako8e, ponavlja i u mnogim drugim puranama.

U”Brahmavajvarta-purani” Naradu zbog podvale učinjene Dakšinim sinovima proklinje Brahma, posle čega on postaje vođa gandharva. U “Brahma-purani” biva suprotno; Brahma se zauzima za Naradu, koga Dakša hoće da pogubi prokletstvom, i stišava Dakšu, posle čega se Narada rađa ponovo kao Kašjapin sin i jedna od Dakšinih kćeri. Kašjapin sin se pominje i u nekim drugim puranama. U indijskoj mitologiji Narada se daje i kao mudrac sklon podsticanju i sejanju razdora (up. br. 34).

24. LEGENDA O JAJATI Izlaže se prema I knj. “Mahabharate”. Motivi te legende kasnije su mnogo puta bili korišćeni u indijskoj književnosti.

98

www.vedskaakademija.rs Ašoka - drvo sa crvenim cvetovima, iz porodice mahuna (Jonesia Asoka Roxb.)

Jajatini sinovi - mitski praroditelji narodnosti i plemena severne Indije i stranih naroda. Puru, Jadu, Druhju, Turvasu i Anu - u”Rigvedi” naziv arijskih plemena, članova koalicije koji su pretrpeli poraz u ratu sa plemenom Bharata (v. prim. pod br. 42). Jadavi su, po epu, pleme koje boravi na teritoriji današnje Gudžarate; Javanima su nazivali u staroj Indiji došliake iz Grčke (“Jonijci”), a kasnije i sve druge strane narode zapadno i severozapadno od Indije: Bhodži - narodnost koja je sredinom I milenijuma pre n. e. boravila na severu današnje Maharaštre; Mlečhi - u staroj In4iiji opšti naziv za plamena i narode koji žive van sistema brahmanizma, njegovih staleških podela i religioznih institucija, tj. stranci, “varvari”. Pauravi se kasnije identifikuju sa narodom Kuru, koji je zajedno sa Pančalima postavio temelj stvarannja prvih država severne Indije u kasnoindijskoj epohi.

25. LEGENDA O SUNDI I UPASUNDI Izložena prema I knj. “Mahabharate”. To je jedna od ranih verzija mita o demonu koji podvižništvom stiče pobede nad bogovima i vlast nad svetom (up. izlaganje mita o Ravani u br. 26).

Dvaput rođen - dodaje se uz predstavljanje pripadnika viših kasta.

Tilotama - Savršena svakim delićem (svoga tela). U”Harivanši” (knj. XIX “Mahabharate”) ubrojana u apsare, kćerke Kašjape i Mune (v: prim. pod br. 12). Motiv borbe bogova sa opasnim podvižništvom demona i ljudi posredstvom zavodenja lepotom apsara - jedan je od raširenih u mitologiji epa (up. br. 20 - o neuspelom pokušaju zavoQenja Višvarupe, i br. 41). Četiri Šivina lika - karakteristična je crta toga boga u epu; govori se da je njegov južni lik poguban za onoga ka ga vidi. Međutim, u epu se kao četvoroliki češće pominje Brahma, a ponekad i Višnu.

Hiljaduoki (Sahasrakša) - jedan je od čestih epiteta u epu za Indru. U drugim tekstovima “hiljadu očiju” na Indrinom telu objašnjava se kao hiljadu čireva koji se pojavljuju kao posledica Gautaminog prokletstva, što je usledilo kao kazna za napastvovanje Ahalje (v. br. 19).

26. PULASTJINO POTOMSTVO Sadržaj ovoga mita pozajmljen je uglavnom iz VII knji. “Ramajane”, prema kojoj se i daje cela genealogija Kubere i rakšasa.

Kubera - tako se naziva i Vajšravana, tj. Višravanin sin, Radžaradža (Car careva); lik koji je relativno kasno uključen panteon. U “Mahabharati” Ilavila nije Kuberina baba, več majka. U nekim epskim tekstovima Kubera je Pulastjin sin, koga je rodila krava; Višravas je njegov mlađi brat, a Ravana i njegova braća su njegovi nećaci. U kasnijoj hinduskoj mitologiji Kubera delimično gubi božansku prirodu (v. br. 29).

Jakši - u indijskoj mitologiji natprirodna bića koja su, očigledno, svojim poreklom tesno povezana sa rakšasima. U nekim tekstovima jakši figuriraju kao demonska, zla bića, ali za razliku od rakšasa u epskoj književnosti i kasnije oni se češče javljaju pozitivnom aspektu kao planinski dnhovi, čuvari Kuberinog blaga, kao prelepi bogovi. Ponekad se jakši identifikuju sa guhjakima (planinski duhovi drugačijeg izgleda).

Lanka - ime mitološkog ostrva u Južnom okeanu i grad koji se nalazi na njemu. Kasnije se naziva Cejlon, ali u staro doba taj naziv se, očigledno, odnosio na drugo ostrvo, u kome neki naučnici vide fantastičnu predstavu starih Indijaca o Madagaskaru.

Rakšasi - jedna od osnovnih klasa demona u indijskoj mitologiji, počev od “Rigvede”. U kasnovedskoj književnosti razlikuju se tri klase demona - asuri, rakšasi i pišači - koje protivstoje odgovarajućim trima klasama biča pozitivnog karaktera - bogovima, ljudima i precima - kao njihovim neprijateljima. U Vedama rakšasi se predstavljaju kao zli noćni duhovi, vukodlaci, koji se javljaju u obliku raznih životinja ili ptica; u”Atharvavedi” oni često uzimaju ljudsko obličje, obično čudovišno i zastrašujuče - troglavi, četvorooki, sa rogovima na rukama itd. Kasnije su rakšasi - divovi-ljudožderi, koji žive u šumama i narušavaju obrede svetih pustinjaka. U”Ramajani”, odakle su uzete epizode sa rakšasima u ovom izlaganju, njihovi likovi u izvesnoj meri gube često mitološki karakter i iz njih izbijaju osobine nekog postoječeg naroda, moguće - aborigenih narodnosti južne Indije, koji su se usprotivili arijevskoj ekspanziji u najstarijoj epohi. U epu se poreklo rakšasa objašnjava različito, ponekad se kao

99

www.vedskaakademija.rs njihov praroditelj i praroditelj jakša pominje Pulastja; neke odlike rakšasa najverovatnije proizlaze od zlokobnog božanstva Niriti - Razaranje. Ovde naveden mit iz VII knj. “Ramajane” o Brahminom stvaranju rakšasa kao čuvara prvonastalih voda (isto kao i jakša) povezan je sa etimologijom reči “rakšas”, nastale od “rakš” -”štititi, čuvati” (zla bića, od kojih se treba čuvati - drugo tuniačenje). Drugi naziv za rakšase je jatudhani (“vracevi”), nišicari (“oni koji noću lutaju”).

Višvakarman (Svestvaralac) - u vedskoj književnosti jedan od epiteta boga-tvorca Pradžapate, u epskoj mitologiji samostalan lik (božanski neimar, pokrovitelj umetnosti i zanata), koji postepeno potiskuje lik starog Tvaštara, a kasnije se sa njim identifikuje. U puranama se pominje kao sin Prabhase, jedno od božanstava drugostepene grupe Vasu (v. prim. pod br. 38), koji se smatraju sinovima Dharme; ali u epu se pominje, takode, kao Brahmin sin.

Kajlaša - planina u Himalajima, severno od jezera Manasa; u indijskoj mitologiji boravište Šive i Kubere.

Kinari - mitska bića, nebeski muzičari, asociraju na gandharve; ponekad se predstavljaju kao ljudi sa konjskim glavama, ponekad kao grčki kentauri (v. prim. pod br. 8).

27. VARUNINO I UTATHIJEVO SUPARNIŠTVO Izloženo prema XIII knj. “Mahabharate”. Mit unekoliko duplira legendu o Agastjinim podvizima (v. br.

45).

Sarasvati - reka, koja ima važnu ulogu u vedskoj epohi (v. prim. pod br. 8); u staro doba se, po svoj prilici, ulivala u Arabijsko more; danas je to plitka reka, koja nestaje u pesku RadžasthaYia. Mit, očigledno, odražava realnu činjenicu opadanja reke u istorijskoj epohi.

28. LEGENDA O RURU Izlaže se prema I knj. uMahabharate”. Ime Ruru znači gJelen”. U puranama se pominje kao ime jednog od beznačajnih božanstava iz grupe Višvedeva.

Menaka - apsara, čuvena po svojoj lepoti; u puranama se pominje kao Brahmina kći i Himavatina žena.

Dundubha - neotrovna vodena zmija.

29. ČUVARI SVETA Čuvari sveta (lokapale) - pojam koji je nastao u epskoj mitologiji za označavanje osam (prvobitno četiri) božanstava koja su u hijerarhiji epskog panteona zauzimala stepen sledeći neposredno tri vrhovna boga - Brahmu, Višnu i Šivu. U ranim, epskim tekstovima pojavljuju se četiri čuvara sveta: Indra, Jama, Varuna i Agni ili Indra, Soma, Varuna i Jama, tj. drevna vedska božanstva, potisnuta u epskom periodu u drugi plan od tri vrhovna boga koji zauzimaju potčinjen, ali ipak dovoljno visok položaj. Svakom od njih. data je po jedna strana sveta da vlada njom; u ranim tekstovima postoje kolebanja, mada Varuna, po pravilu, asocira na zapad, Jama na jug. Mesto Kubere je relativno kasno uključeno u panteon; mesto čuvara severa prvobitno zauzima Soma (ili Indra; kao čuvar istoka u to vreme pominje se Agni).

Konačan raspored sfera vlasti, dat u našem izlaganju, sa još četiri spojne lokapale fiksiran je još u puranama.

Varuna - u ranoj vedskoj epohi vrhovno božanstvo panteona; u epskoj mitologiji gubi svoj pređašnji značaj i postaje potčinjen vrhovnoj trijadi. Bog je voda i okeana i jedan od lokapala.

Dignagi ili dinagi (“slonovi strana sveta”) - kosmički slonovi - po predstavama drevnih Indijaca pridržavaju zemlju sa četiri (ili osam strana). Imena slonova u tekstovima; mi smo izabrali najrašireniji redosled u epskoj mitologiji.

Sidhi (“savršeni, sveti”) - u epskoj mitologiji natprirodna bića, polubogovi koji borave u vazdušnim prostranstvima, nebeskim visinama; smatraju se besmrtnim do isteka mahajuge (v. br. 55), tj. do propasti vasione.

Radžasuja - svečano prinošenje žrtve, obavljano prilikom stupanja cara na presto.

Pitriloka (Svet predaka) - već se u Brahmanama razgraničava od Devaloke (Svet bogova). Šarbara ili Šabala (“Pegavi”) - neki naučnici nalaze sličnost sa imenom KeYber (grčki Kerberos) antičke mitologije. U nizu tekstova to je ime jednog od pasa, dok se drugi zove Udumbala (“Crni”).

100

www.vedskaakademija.rs Rasatala - u epskoj kosmografiji donja sfera svemira, had koji se nalazi ispod sedam podzemnih svetova Patale. U puranama carstvo Jame uključuje ogroman broj hadova, za svaki greh postoji had i posebni načini kažnjavanja. O carstvu Jame v. br. 34.

Vajtarani - mitska reka, teče između zemlje i carstva mrtvih u podzemnom svetu, Stiks indijske mitologije.

Sidhi - Varunina žena; personifikacija umetnosti magijske veštine i vradžbine.

Makari i timingali - mitska morska čudovišta.

Vidjadhari (“veduni”) - duhovi planina i šuma koji asociraju na Kuberu i Šivu; u indijskoj mitološkoj književnosti pojavljuju se relativno kasno. Njihova uloga raste u klasičnom periodu. Po svom mitološkom karakteru vidjadhari najviše podsećaju na elfe evropskog folklora.

Uma, kći Himavate - Šivina supruga, jedan od najznačajnijih likova hinduske mitologije i religije; po mnogim crtama približava se drevnim kultovima Boginje-Majke prearijskog stanovništva Indije.

Druga su joj imena - Parvati, Gauri, Kali, Durga itd. (v. br. 51, i 53 i prim.).

101

www.vedskaakademija.rs 30. LEGENDA O AURVI Izložena prema I knj. uMahabharate”. U kasnijoj mitologiji Aurva - čjavanin sin (v. br. 22) i Bhrigov unuk.

Vadavamukhu (“kobilja čeljust”) - poznati pojam u indijskoj kosmografiji (takođe i u budističkoj) o ulazu kroz vatru u podzemni svet na dnu okeana, blizu Južnog pola.

31. LEGENDA O CARU MARUTI Izložena prema XIV knj. “Mahabharate”. Legenda o poznatom Marutinon prinošenju žrtve pominje se, takođe, i u”Ramajani” i, više puta, u puranama (v. br. 33). Maruta, car Sunčeve dinastije, smatrao se u indijskoj tradiciji “čakravartinom” (v. br. 42). ukaže poštovanje velikom Šivi, pomenuvši sva njegova, mnogobrojna imena ... U kasnijem hinduizmu broj šivinih imena, ionako dovoljno velik u epu, povećava se još više. Nabrajanje njegovim mnogobrojnih imena postaje sastavni deo šivaidskog rituala, i tom aktu se pripisuje posebna zasluga. Šarva u vedskoj književnosti ime zloslutnog božanstva, ponekad nazivanog Rudrinim sinom, kasnije se identifikuje sa Šivom; Šankara (“Blagotvoran”) - Rudrin epitet koji se posebno često upotrebljava u poznovedskoj književnosti kao ime Šive u hinduskom periodu; Pašupati, (“Gospodar životinja”), Mahadeva (“Veliki bog”), Hara (“Rušilac”), Išana (“Gospodar”) - uobičajeni su epiteti za Rudru-Šivu, počev od vedske književnosti (v. br. 3).

32. NAJEZDA RAKŠASA NA SEVER Ova legenda i sledeća. (br. 33-39) posvećene su mitskoj istoriji pokoravanja Ravane, cara rakšasa; izložene su prema VII knj. “Ramajane”, Nandin (“Srećan”) - ime šivinog sluge, a takođe i ime mitskog belog bika, na kome jaše Šiva.

33. BOJ RAVANE SA KŠATRIJIMA Anaranja - po generalogiji “Ramajane” - potomak Ikšvake, prvog cara Ajodhje (današnji Audh), u petom pokolenju; Trišankin ded (v. br. 43). …car Ajodhje Rama ... Ovde pomenuti događaji čine osnovni sadržaj staroidijskog epa “Ramajane” (v. naše književno izlaganje u knj. Ramajana, M., 1965).

34. UPAD RAKŠASA U JAMINO CARSTVO Opis Jaminog carstva dat je ovde prema epskim izvorima. Vreme (Kala) - u epu stalno asocira na Jamu; pri čemu stoji iznad njega, kao Jama iznad Smrti.

Car pravičnosti (Dharmaradža) - u epu stalni Jamin epitet.

Smrt (Mritju) - u epu se ponekad identifikuje sa Jamom, ponekad se tretira kao samostalno božanstvo, potčinjeno Jami (u muš. r. nije identično Smrti žen. r. koja figurira u mitu o gnevu Brahme u”Mahabharati”; v. br. 11).

Kinšuka - drvo sa lepim crvenim cvetovima, često pominjano u indijskoj poeziji (Butea frondosa).

Pašupata - “blagosloveno Pašupatom, gospodarem zveri (epitet za Sivu)”; mitsko oružje, Šivine strele. Žezlo (“danda”) - kažnjeničko žezlo Jame, uliva strah i po+ pomaže vrline kod ljudi, ponekad se personificira kao Jamin hipostas.

35. RAVANA U VARUNINOM CARSTVU Prahasa, ili Prabhasa - Varunin savetnik u”Ramajani”; u drugim tekstovima naziva se Sunabha.

102

www.vedskaakademija.rs 36. RAVANA U PODZEMNOM SVETU I NA NEBESIMA Opis susreta Ravane sa zarobljenim carem asura Balom (v. br. 15) u VII knj. “Ramajane” ~- primer višnuitskog mita relativno kasnog porekla. Stražar kraj Balijevih vrata kao jedno od Višninih utelovljenja - mistična identifikacija, karakteristična za kasnije hinduske legende. Čarani - lutalice, mitski pevači i pripovedači nebeske visine, asociraju na sidhe (v. prim. pod br.

29).

37. OTMICA ŽENA Madhu - rakšas. ' Prema I knj. “Višnu-purane”, na mestu njegovog boravišta Šatrughna, Ramin mladi brat, osnovao je grad Mathuru.

Maljavan - vojskovođa rakšasa, stariji Sumalinov brat (v. br. 26).

Kadamba - drvo sa mirisnim oranž cvetovima (Nauclea Cadamba). Često se pominje u indijskoj poeziji.

Rambha - apsara, uključena u puranama kao “svetovna” kći Kašjape. U I knj. “Ramajane” priča se o bezuspešnom pokušaju Rambhe da zavede (po Indrinoj zapovesti) Višvamitru. Rasrdeni mudrac pretvorio je tad Rambhu u kamen.

Mandara - cvet koralnog drveta (Erythrina Indica).

38. RAT IZMEĐU RAVANE I INDRE Vasu - grupa božanstava u indijskom panteonu, najpre je asocirao na Indru (jedan od njegovih epiteta u epu - Vasava, starešina Vasu), kasnije na Agnu. Božanstva koja je čine, u većoj meri su personifikacija prirodnih pojava. U Višnu-purani” u tu grupu od osam božanstava uključuju se Agni, Soma, Vaju, Dhruva (Polarna zvezda) i dr. Jedan od Vasa, Prabhasa (“Svetlost”), smatra se ocem Višvakarmana, božanskog zidara (v. prim. pod br. 26).

Džajanta - Indrin sin, bledi lik, veoma retko pominjan u epu.

39. BOJ RAVANE SA CAREM HAJHAJA Hajhaji - u staroindijskom epu pleme koje boravi u srednjem toku reke Narmade i sevemo od planine Vindhje.

Datatreja - u epu Atrin sin, veliki podvižnik, u nekim tekstovima pominje se kao Višnino utelovljenje.

Mahišmati - prestonica Hajhaja, identifikuje se sa gradom čhuli Mahešvar na reci Narmadi.

Lingam - falusni simbol kulta Sive, obično kratak cilindridričan stub sa zaokrugljenim vrhom.

Poštovanje Šive u liku lingama rasprostranjeno je u Indiji od najstarijeg doba do današnjeg dana, posebno na jugu. Žrtvovanje rakšasa Šivinom lingamu u ovom predanju naročito je karakteristično. Kult lingama (nesumnjivo datira iz prearijskog perioda) bio je uključen hinduizam, najverovatnije početkom naše ere. Šala - skupocena vrsta tropskog drveta (Vatica Robusta). …i sa nebesa pljusnu kiša cveća na čelo mudrog cara Ardžunu... - tradicionalni motiv u indijskoj epskoj poeziji. …ponudi mu medovinu, kravu i vodu za pranje nogu...--počevši od vedske epohe tradicionalno ukazivanje gostoprimstva gostu u staroj Indiji, pripisuje se brahmanskim kodeksima ritualnih pravila.

Valmiki - legendarni autor epa “Ramajane”.

40. LEGENDA O PARAŠURAMI I DŽAMADAGNINOM SINU

103

www.vedskaakademija.rs Za izlaganje ovog predanja korišćene su uglavnom dve verzije - u III knj. “Mahabharate” i u IV knj.

“Višnu-purane”. Iz “Višnu-purane” uzeta je priča o rođenju Džamadagne.

Gadha ne htede da da svoju kćer jedinicu .. . isposniku ...-tako stoji u “Višnu-purani”. U”Mahabharati” je Gadhi - sa radošću spreman da d"a kćer Ričiku bez ikakvog otkupa, i ovaj sam pokušava da dođe do Varuninih čarobnih konja. U puranama motiv cara je mnogo uverljiviji i prikazuje raširen motiv teškog, neostvarljivog zadatka prosioca princeze.

Ričika joj spremi ... osveštano jelo... U “Mahabharati” to jelo za Satjavati i njenu majku sprema Bhrigu, Ričikin predak.

Satjavati rodi sina... Vidi br. 44, gde, po “Ramajani”, Ričika ima drugo potomstvo.

41. INDRA I SVETI PODVIŽNICI Ovde navedeni mitovi, koji koriste karakterističan motiv borbe bogova sa podvižništvom srnrtnih, uzeti su iz “Mahabharate”. Legenda o Bhangasvanu nalazi se u XIII knj., legenda o Javakri - u I1I knj.

“Mahabharate”. Priča o podvižništvu Višvamitre, cara Kanjjakubdže (današnji Kanaudž u oblasti srednjeg toka Gange), otkriva širok ciklus legendi, vezanih za tog popularnog junaka epske mitologije u I knj.

“Mahabharate”. Verzija legendi o suparništvu Višvamitre i Vasišthe zbog čarobne krave nalazi se i u I knj. “Ramajane”.

Nandini - c"arobna krava koja ispunjava želje; u verziji “Ramajane” nosi ime Šabala.

Malini - stari naziv za reku Čuka, koja teče na teritoriji današnjeg Audha.

Kanva iz roda Angirasa - legendarni mudrac, pominjan još u ARigvedi”.

42. LEGENDA O ŠAKUNTALI Izložena je prema I knj. “Mahabharate”. Druga verzija ove legende nalazi se u III knj. “Padma-purani”, i, po svoj prilici, poslužila je kao izvor za poznatu Kalidasinu dramu, čiji se sadržaj bitno razlikuje od epske legende. ... Šakuntalu da je odmah uzme za ženu po običaju gandharva ... Brak po običaju gandharva je jedan od osam ozakonjenih oblika braka; obavlja se bez saglasnosti roditelja i bez svadbenih obreda, a zasnovan je samo na uzajamnoj želji mladoženje i neveste. U tekstu “Mahabharate” nabrajaju se i ostalih sedam oblika: brak po običaju brahmana, kada nevestu daju mladoženji bez otkupa; božanski brak, kada onaj koji prinosi žrtvu bogovima daje kćer za ženu žrecu koji obavlja obred; brak po običaju proroka (riši), kada otac neveste uzima od mladoženje otkup u vidu jednog ili dva para krava; brak, osveštan Pradžapatom - gotovo pod istim uslovima kao i brahmanski; brak po običaju asura, sa uplaćenim otkupom za nevestu njenom ocu ili rodu; brak po običaju rakšasa - otmica neveste, pri čemu dolazi do ubijanja njenih rodaka u oružanom sukobu; brak po običaju pišača, najniži i, očigledno, osudivan - prisvajanje devojke za vreme spavanja ili opijanjem.

Hastinapur - stari grad u gornjem toku Gange, jugoistočno od današnjeg Delhija, legendarna prestonica Kaurava u AMahabharati”, prema podacima arheologije postojao je od XI do IX v. n. e.

Bharata - ime mitskog osnivača roda Bharata (isto što i Pauravi, Kauravi ili Mesečeva dinastija u legendarnoj genealogiji vladajučih junaka epa), od koga je kasnije poteklo ime cele zemlje (Indije Bharatavarša, Zemlja Bharata). Istorijski Bharata - naziv za staro arijevsko pleme koje se pominje još u “Rigvedi” (v. prim. pod br. 24). Očigledno je da vedska plemena čiji se naziv odrazio u imenima mitskih careva Mesečeve dinastije u epu, ulazi u taj etnički konglomerat i čine sastavni deo naroda severne Indije, koji su početkom I milenijuma pre n. e. stvorili prve države. Čakravartin (dosl. - “onaj koji okreće točak”) - u staroj Indiji titula cara koji vlada “celom zemljom”, od mora do mora. U indijskoj tradiciji Bharata, sin Dušjante i Sakuntale - prvi od dvanaest “čakravartina” koji je vladao zemljom.

43. LEGENDA O CARU KOJI SE PRETVORIO U ČANDALU Izloženo prema I knj. “Ramajane”. Verzija te iste legende nalazi se u IV knj. “Višnu-purana”. U puranama se kao junak te legende pominje i Satjavrata i opisuje se kao poročan i razvratan princ, koga

104

www.vedskaakademija.rs je vlastiti otac proterao iz carstva. Prema komentaru u”Višnu-purani” Trišanku znači Onaj koji je izvršio tri gr.eha, a tačno: zavođenje tuđe žene, što je izazvalo gnev njenog oca; ubijanje krave njegovog učitelja za vreme gladi; upotrebljavanje za hranu neosveštanog mesa. Za te grehe, u skladu sa puranama, spao je do položaja parija. Ali kako je za vreme gladi dao hranu Višvamitrinoj ženi i deci, zaslužio je njegovu blagonaklnost.

Mušitka, ili Domba - jedna od nižih kasta u staroj i srednjovekovnoj Indiji, putujući pevači i skomorohe, kako se pretpostavlja - preci današnjih Roma. ... Trišanku zauvek ostade medu sazveždem Južnog neba. U indijskoj mitologiji Trišanku se identifikuje sa sazveždem Južnog krsta.

44. LEGENDA O ŠUNAHŠEPI Jedan od najstarijih mitova u indijskoj književnosti, u kome se ogleda važan faktor odbijanja prinošenja čoveka na žrtvu u starom društvu. Prvi put se sreće u VII knji. “Ajtareja-brahmani”, čija je verzija poslužila kao osnova za naše izlaganje. Druga verzija nalazi se u I knji. “Ramajane”; junak legende se više puta pominje u mnogim spomenicima indijske književnosti, počevši od “Rigvede” do purana.

Otac, koji ugleda lik sina ... Taj poznati monolog Narade iz “Ajtareja-brahmane” izražava karakteristične poglede vedske epohe i kasnije se više puta citira.

Varuna... je kaznio cara Hariščandru, poslavši na njega vodenu bolest. Vodena bolest je u Vedama - uobičajena kazna Varune, koju šalje na one koji ga razgneve. U”Ramajani” nema toga motiva. ... Rohita srete... brahmana Ričiku - ime Šunahšepinog oca u verziji “Ramajane”, u”Ajtarejabrahmani” on se zove Adžigarta (Onaj koji gladuje). U”Ramajani” uglavnom nedostaje istorija zaveta Hariščandre i motiv zamene princa za brahmanovog sina. U epu Šunahšepu hoće da prinese na žrtvu Ambariša, car Ajodhje po savetu svoga žreca u zamenu za žrtvenu životinju, koju je Indra ukrao pre obreda. Šunahpučha, Šunahšepa i Šunolangula - sva tri imena sinova brahmana, navedena i u vedskoj verziji, znače “pasji rep”. . . . Šunahšepa . . . ugleda. . . svoga roztaka. . . Višvamitru. Prema “Ramajani” i”Bhagavatipurani” Višvamitru je brat Sunahšepine majke. Sunahšepino obraćanje Višvamitri za pomoć i mantare, koje mu ovaj saopštava - predstavljaju nove momente, uvedene tek u epskoj verziji. U”Ajtarejabrahmani” Šunahšepa čita molitve bogovima po sopstvenoj inicijativi.

Mantre - vedske himne, molitve, svete formule; magijska bajanja. Šunahšepi obukoše crvenu odeću... U staroj Indiji crvena boja simbolisala je smrt.

Ako dobijem još sto krava, ja ću to učiniti... Te reči govori Adžigarta u verziji “Ajtarejabrahmani”; u”Ramajani” taj motiv, gde otac pristaje da uz doplatu priveže za žrtveni stub i zakolje svoga sina - nedostaje. Šunahšepa izgovori molitvu Ušasi...- u verziji “Ajtareja--brahmana”; u”Ramajani” Ušas se ne pominje.

Posiniću Šunahšepu... O Višvamitrinom usvajanju Šunahšepe govori se u verziji “Ajtarejabrahmani” i u”Bhagavatapuraniu.

45. AGASTJINI PODVIZI Izloženo prema III knj. “Mahabharate”. Agastja - lik koji je relativno kasno uveden u mitologiju epa; tradicionalno se smatra svetim - pokroviteljem dravidskog juga, i, moguće u legendama o njemu odrazile su se neke crte doarijske mitologije; veruje se da njegovo pomeranje na jug simboliše širenje arijske civilizacije na južnu Indiju. Agastja se tradicionalno smatra sinom Urvaše od Mitre i Varune (v. br.

16), ali u puranama se pominje kao Pulastjin sin; ili mu se pripisuje drugo poreklo. U kasnijoj mitologiji on se identifikuje sa zvezdom Kanopus. ... njegovi preci, koji su odavno napustili ovaj svet. Ovo izlaganje po “Mahabharati” je nesumnjivo protivrečno sa tradicionalnom genealogijom Agastje. Predstava o precima, koji vise naglavačke u hadskoj jami, dok njihov potomak zapostavlja svoju svetu (sa tačke gledišta tradicionalnog brahmanskog morala) dužnost nastavljanja roda, veoma rasprostranjeno u epskoj mitolgiji; taj motiv nalazimo i u drugim delovima “Mahabharate”. Međutim, Agastja je sin besmrtnog boga, i svi njegovi

105

www.vedskaakademija.rs preci pripadaju rodu besmrtnih i, osim toga, imaju druge potomke. Ta protivrečnost karakteristična za staru epsku poeziju može da se objasni mehaničkim uzimanjem popularnog motiva iz druge legende (moguće, iz iste legende o Astiki); u”Mahabharati” se ima u vidu druga genealogija Agastje, drugačija od tradicionale.

Vidarbhi - narodnost. Zemlja Vidarbha nalazila se južno od planine Vindhje, na teritoriji današnje Berare.

Upanišade (“Tajna učenja”) - stari spomenici religiozno--filozofske književnosti, koji se priključuju Vedama. Vedange (“Članovi Vede”) - kasni sloj vedske književnosti; traktati koji se odnose na vedski ritual, gramatiku, metriku, fonetiku, etimologiju i astronomiju.

46. SILAZAK GANGE NA ZEMLJU Za izlaganje ove popularne legende korišćene su dve osnovne verzije - iz III knj. “Mahabharate” i iz I knj. “Ramajane”. Ist6-rija rodenja Sagare i njegovo pokoravanje varvarskih plemena daje se po trećoj verziji legende - III knj. “Višnu-purane”.

Ti sižei su se kasnije više puta koristili u indijskoj književnosti i likovnoj umetnosti.

Aurva - mitski mudrac iz roda Bhrigu; v. ranije rečeno o njemu, br. 30.

Skiti (šaki), Kambodži i Pehlevijci Parfjani) - narodi koji zauzimaju teritoriju severozapadno od Indijskog Pendžaba od sredine do kraja I milenijuma pre n. e. Javani (Jonijci) - očigledno su grčki doseljenici (v. prim. pod br. 24) - pominju se zajedno sa Kambodžima u dokumentima epohe imperije Maurja; po svoj prilici, i jedni i drugi su boravili na graničnim teritorijama u oblasti današnjeg južnog Avganistana. Skiti su se pojavili na severozapadnim granicama Indije već oko VI v. pre n. e. i početkom naše ere obuhvatili su prostrane teritorije u oblasti Indije. U drugim puranama - “Vaju”, “Brahma” i u”Harivanši” lista naroda koje je pokorio Sagara raste. Moguće je da opis osvajanja mitskog Sagare odražava ekspanziju imperije Maurja u 1I1 v. pre n. e.

Sagari se javi ... Bhrigu...- tako je u”Ramajani”. U verziji “Mahabharata” Sagari daje potomstvo sam Šiva. ...njih je često vredao i proganjao... Asamandža... U verziji “Ramajane” govori se o tome da se Asamandža zabavljao time što je davio svoju malu braću u vodama reke Saraju.

Prinošenje konja na žrtvu (“ašvamedha”) - jedan je od najznačajnijih i svečanijih obreda, koji je mogao da obavlja jedino car, koji pretenduje na vrhovnu vlast u zemlji i potčinjavanje susednih zemalja. Žrtveni konj se najpre puštao na slobodu, i car bi išao za njim sa svojom vojskom pokoravajući teritorije preko kojih je prolazio konj. Posle godinu dana konja bi prinosili na žrtvu; taj obred je simbolisao priznavanje cara na datom rejonu Indije nad kojim je on izvršio političku hegemoniju. Smatralo se da je nestanak konja krajnje nepovoljan predznak. ...prinčevi ga u tren oka izgubiše iz vida... Ovdašnje izlaganje prati verziju “Mahabharate”.

U”Ramajani” Indra, prerušen u demonicu-rakšasu, krade žrtvenog konja od straže samog cara Sagara, koji potom šalje svoje sinove da ga traže. ...dostizao bi Indrinu moć ... Jedan od čestih Indrinih epiteta - Šatakratu, “Onaj koji je obavio sto prinošenja žrtve (konja)”.

Kapila - legendarni mudrac, osnivač filozofskog učenja sankhja; smatrao se Višninim utelovljenjem. ... vratiće na zemlju nebesku reku Gangu. U”Ramajani” to predskazanje izgovara Garuda. ...kada je Ganga tekla pored boravišta ... Džahnu ... Ta epizoda postoji u”Ramajani”, a nema je u”Mahabharati”. Osim toga, u”Ramajani” se priča da je Ganga, sručivši se na Šivinu glavu, pokušavala da ga baci u podzemni svet, kao kaznu što je Šiva primorao da duge godine luta po njegovoj kosi, dok ga Bhagiratha novim podvižništvom nije primorao da spusti Gangu na zemlju u vidu sedam potoka.

47. LEGENDA O CARU LJUDOŽDERU Izloženo prema I knj. “Mahabharate”. Druga verzija nalazi se u IV knj. “Višnu-purani”, gde Kalmašapadu greškom proklinje sam Vasištha zbog spletke nekog rakšasa. Siže ove legende više puta se pominje i u drugim spomenicima staroindijske književnosti.

Kalmašapada - Šarenonogi. Druga imena su mu: Mitrasaha, Saudasa.

106

www.vedskaakademija.rs Vipaša - stari naziv reke Beas, pritoke Setledže. Šatadru - stari naziv reke Setledž.

Parašara - stari mudrac, Vasišthin unuk i otac Vjase, legendarnog autora “Mahabharate”.

48. LEGENDA O MLADOM PUSTINJAKU Izložena prema III knj. “Mahabharate”. Druge verzije te legende postoje u I knj. “Ramajane” (bliska verzija u#Mahabharati”, samo malo kraća), u IV knji. “Padma-purani” i u palijskoj knjizi “Džatak” (u dva poslednja spomenika, očigledno, starije verzije legende).

Zemlja Anga - Zapadni Bengal.

Car naredi da pozovu gradske bludnice ... Po starijoj verziji u “Džatakamama” princeza Šanta sama odlazi u šumu da namami Rišjašringu, i na splavu ga dovozi u carstvo svoga oca.

Kokila - indijska kukavica.

49. LEGENDA O CARU SOMAKI I NJEGOVOM SINU DŽANTI Izložena prema I11 knj. “Mahabharate”.

Pančali - drevni narod, koji je zauzimao oblast Daobe, istočno i jugoistočno od današnjeg Delhija; u početku I milenijuma pre n. e. zajedno sa Kuruima činili su jezgro prvih državnih formacija stvorenih u severnoj Indiji.

50. LEGENDA O CARU UŠINARI Izložena prema III knj. “Mahabharate”, gde se nalaze dve verzije ove legende; treća se nalazi u XIII knji. Ostale verzije nalazimo u budističkom kanonu na jeziku pali, u knjigama “Carija-pitaka” i “Džataki”, gde se junak pojavljuje pod svojim rodovskim imenom Šibi (na pali jeziku - Sivi). U epu se izlažu i druge legende o njegovoj neobičnoj darežljivosti prema brahmanima i pobožnosti; zajedno sa carem Jajatijem (v. br. 24) on se penje na nebo. U jednoj verziji (III knj. “Mahabharate”) on bez kolebanja ubija rodenog sina da bi ispunio želju brahmana.

51. ROĐENJE SKANDE, BOGA RATA Izioženo po “Matsja-purani”; u staroindijskoj književnosti postoji niz verzija te legende• (up. Kalidasinu poemu “Rađanje Kumare” u sanskritskoj klasičnoj književnosti).

Skanda (druga imena - Kartikeja, Kumara, “Ditja”) - nesumnjivo veoma staro božanstvo (neki istraživači vide u njemu prototip u poluzoomorfnom božanstvu, prikazanom na pečatima civilizacije Indijske doline), ali u epski panteon uključeno je relativno kasno. U epu nema jedinstvene verzije o njegovom poreklu; pojavljuje se kao sin Šive, Agne, Brahme, Sanatkumare - najstarijeg Brahminog sina, Kritike ili Gange. Po nekim verzijama - on je Agnin sin koga je usvojio Šiva. U mitologiji Skande ima mnogo arhaičnih elemenata; njega prati, kao i Sivu, svita svakojakih demonskih bića čudovišnog oblika, duhovi bolesti (naročito dečjih bolesti, a jedno od njegovih imena - Kumara - vezuje se za predstavu o njemu kao o decoubici i istovremeno njihovom zaštitniku), pramajki, ljudoždera, zlih duhova rata itd. U kasnijoj mitologiji i ikonografiji on se slika kako jaše pauna (po nekim verzijama epa, pauna mu je pri rođenju poklonio Garuda), ali u ranijim tekstovima često asocira na jarca, koji se u najstarijoj mitologiji pojavljuje kao zoomorfni simbol vatre. Ime Skanda se tumači kao “poskakujuči” (slično vatri ili jarcu).

Vadžranga - “sa telom (tvrdim kao) vadžre”.

Kama - bog ljubavi, relativno kasno se pojavljuje u epskom panteonu. Slika se slično antičkom Erosu ili Amoru, sa lukom i strelama (od cveća), kojima ranjava srca. Ponekad se predstavlja kao Brahmin sin, ponekad kao sin Dhari`Yne i Lakšme (koja se u tom slučaju predstavlja kao jedna od deset Dakšinih kćeri, Dharmina žena - v. prim. pod br. 12). ...na cvetnim lugdvima... po nekim verzijama Skanda se rodio na obalskoj trsci (v. br. 32).

Kritike - u indijskoj astronomiji sazvežđe Plejada.

107

www.vedskaakademija.rs 52. RUŠENJE TRIPURE Izloženo po verziji “Matsja-purani”. Druge verzije se nalaze u “Mahabharati”, “Harivanši” i dr. U kasnijoj mitologiji Tripura se predstavlja u liku demona koga je pobedio Šiva. Predstava tri grada demona, grada od gvožđa, srebra i zlata, ulazi u vedsku književnost, gde su oni smešteni u vazduhu (up. br. 2); već u vedskim tekstovima govori se da ih ruši Rudra. ...odluči ... da se podvrgne surovom mučenju tela ... U verziji VIII knj. “Mahabharate” podvižništvo radi podizanja Tripure ne pripisuje se Maji, već trojici drugih asura, Tarakinim sinovima.

Maja, pak, •asurski neimar, podiže za njih tri grada - na nebu, na zemlji i u vazduhu. ...bogovi počeše da opremaju za boj kočije ... Šive. Opis kočija koji potom sledi, identifikovane sa vasionom, tipičan je za sadržaj “Matsja-purane”, jednog od osnovnih spomenika književnosti šivaizma.

Ali i u verziji “Mahabharate” opis Šivinih kočija daje se u sličnom aspektu i podvlači se primat toga boga; Brahma mu je kočijaš itd. ...četiri juge - v. br. 55 i prim.

Kalaratri - personifikacija noći, propasti vasione (v. br. 55); identifikuje se u epu i puranama sa Jami, sestrom Jame; ponekad se javlja kao sestra Kale, Vremena; smatra se majkom rakšasa, ženom Hete, praroditelja rakšasa, koji je nastao iz Brahminih stopa prilikom stvaranja (up. br. 26 i prim.).

Jama je jahao... bivola... Ovde i dalje nabrajaju se takozvani “vahani”, životinje bogova koje asociraju na određene bogove; u indijskoj mitologiji i ikonografiji ti “vahani”, zoomorfni simboli božanstva slikaju se kao njihova sredstva kretanja: Jama na bivolu, Indra na slonu, Šiva na biku, njegova žena Uma (u liku Kali, v. br. 53) na lavu ili tigru, Skanda na paunu, Višnu na ptici Garudi, Brahma na guski, Vaju na jelenu itd.

Trozubac (“šula”) - jedan je od stalnih atributa Šive.

Pramathi - raznolikost rakšasa, uključuje, izmedu ostalih demonskih bića, i zloslutnu svitu Šive; opisuju se kao nevidljive utvare koje muče ljude u snu. ... na volšeban način stvori se bazen ... U vezriji “Mahabharate” čaroban bazen sa živom vodom stvara Hari, Tarakin unuk svojim podvižništvom.

Pušja - sazvežde Mesečevog zodijaka, odgovara delu sazvežda Raka.

53. BOGINJA KALI Legenda o boginji Kali izložena je po “Devimahatmji” (“Slavljenje Boginjine uzvišenosti”) u”Markandejapurani”, svetom tekstu sekte sledbenika kulta Kali, koji doživljava procvat u srednjem veku; ovaj kult je obeležen mnogim arhaičnim crtama, uglavnom fanatičnim obredima, uključujući tu i prinošenje čoveka na žrtvu. Kult Kali nastao je na osnovu najstarijeg kulta Boginje-majke, poznatog već u gradovima Indijske doline u III-II milenijumu pre n. e. i prvobitno je cvetao medu nearijskim narodima Indije.

Relativno kasno bio je uključen i u hinduski religiozni sistem u kult Ume, Šivine supruge. U mitologiji purana u liku Šivine supruge spajaju se dva protivrečna i po svom karakteru raznorodna ženska božanstva - samilosna i milosrdna Uma, prelepa kći planine (v. mit o rodenju Skande br. 51; njena druga imena u tom obliku su mnogo kasnijeg porekla - Parvati, Gauri, Hajmavati, tj. Himavatina kći), i surova i krvožedna Kali, koja traži ljudske žrtve, slikana u kasnijoj ikonografiji u liku strašne veštice ili grozne ratnice kako jaše lava, sa četiri lica i osam ruku, naoružana mačen i štitom, lukom, diskom, omčom, takođe i lotosom, zvončićima, peharom itd. U tom obliku ona nosi ime Kali (očigledno, povezano sa imenom Kali, duhom razaranja, koji oličava Kalijugu, gvozdeni vek, v. br. 55), Durge, Ambike, Čandike, Čamunde, Deve (“Boginje”) ili Mahadeve, Mahešvare (“Velike boginje”) itd. (v. tekst legende) i pojavljuje se kao neposredna naslednica mnogih dravidskih narodnih kultova. U kasnijoj mitologiji kult Ume povezuje se sa mitom o Parašurami; Renuka, Parašuramina majka, identifikuje se sa Elamom (dravidsko ime boginje), i u Kalinim hramovima, Parašurami se posvećuju oltari. Vidi u tekstu legende karakteristično mistično identifikovanje Uma-Parvata i Kali-Durga.

Mahiša (“Bivo”) - kako se čini, veoma drevni mitološki lik, mada je sam mit fiksiran u književnosti relativno kasno. U III knj. “Mahabharate” Mahišu pobeduje Skandu, Uminoga sina, i među likovima na pečatima civilizacije Indijske doline nalaze se i takvi koji jasno ukazuju na ilustraciju toga mita.

Raktavidia - dosl. “Kap krvi”.

108

www.vedskaakademija.rs 54. ARDŽUNIN USPON NA NEBO Izloženo prema III knj. “Mahabharate”, Ardžuna, Pandujin sin - jedan od glavnih junaka osnovne legende “Mahabharate”, čiji se sadržaj ovde sažeto navodi.

Matali - Indrin kočijaš, pominje se u mnogim legendama. U”Ramajani” on pomaže Rami u njegovom dvoboju sa Rava- ' nom. U V knj. “Mahabharate” navodi se legenda o Matalinom putovanju po svetu zajedno sa mudracem Naradom u traženju mladoženje za prelepu Matalinu kćer - Gunakeši.

Matsi - narod koji je živeo na teritoriji današnjeg Radžastana.

55. MARKANDEJINO PRIVIĐENJE Ova karakteristična višnuitska legenda nalazi se u”Matsja--purani”. Legendarni mudrac Markandeja, kome je bila darovana večna mladost, javlja se kao pripovedač u epu i puranama. U našem izlaganju koriščen je, takođe, tekst i iz drugih purana - u nabrajanju Višninih avatara, u tumačenju učenja o cikličnosti vasione i opisu četiri juge. Mistična identifikacija Višne sa kosmosom i sa svim bogovima, učenje o maji - kosmičkoj iluziji, ili o kosmosu kao o”obmani glavnog božanstva, pojavljivanje Višne u obliku giganta koji spava u prvostvorenim vodama, ili dečaka koji se igra na grani banjana (kosmos se tad zamišlja kao “igra” - lila - božanstva, iluzija koju je rodila ta igra), veoma karakteristična za religiozno-filozofske doktrine kasnog hinduizma.

Narajana - jedno od najviše upotrebljavanih Višninih imena u kasnom hinduizmu (takođe Hari, Krišna, Madhava, Hrišikeša, Kešava i dr.); v. prim. pod br. 1, 12) Krišna - junak starog epskog ciklusa; u kasnom hinduizmu - jedna od najpoštovanijih Višninih avatara. Njegovom životu posvećeni su mnogi spomenici stare i srednjovekovne književnosti “Harivanša”, “Bhagavata-purana” i dr. Krišnaizam - najuticajnija grana u višnuizmu u srednjem veku.

Kalkin - saglasno učenju kasnog hinduizma, mesija, budući sudija i kažnjavalac čovečanstva prilikom smaka sveta. Doktrina o deset Višninih avatara obrazovala se konačno tek u X v. n. e.; u “Matsja-purani” još ne nalazimo njen potpun broj.

Trimurti - doktrina o trojstvu Brahme, Višne i Sive nastale u hinduizmu oko I milenijuma n. ere.

Funkcija tri boga nikada se nije strogo razgraničavala u hinduizmu.

Mahajuga - čini, prema proračunu, 4,320.000 “ljudskih” godina. Brahmini dan i noć se identilikuju sa takozvanim “kalpama”, od kojih se svaka sastoji od 1.000 mahajuga. Brahmin dan tada čini 4.320 miliona godina - vreme postojanja toga sveta; ili se to trajanje pripisuje Brahminim danima i noćima.

Kontinuitet “vekova” u istoriji čovečanstva u indijskoj mitologiji poklapa se predstavom starih Grka, ali nazivi “vekova” kod Indusa imaju drugo poreklo i nisu povezani sa simbolima metala; oni su uzeti iz terminolbgije hazardne igre sa kostima:-”krita” - “ceo, savršen” naziv za dobijanje, “kali” - “zlosretni” onaj koji je izgubio, ostali su spojeni. Po indijskoj tradicionalnoj hronologiji, Kalijuga u kojoj mi živimo nastala je (po današnjem računanju godina) 18. februara 3102. g. pre n. e.

109