PISMO PREDSEDNIKA DEMOKRATSKE STRANKE ČLANOVIMA STRANKE
Dragi prijatelji! Zakazao sam, po prvi put, neposredne izbore u Demokratskoj stranci, sa ambicijom da zajednički uspostavimo nove modele ponašanja i dostignemo viši nivo demokratskih standarda, kako u našoj organizaciji, tako i na političkoj sceni Srbije uopšte. Verovao sam da su svi u našoj stranci razumeli da je ovo prilika, možda i poslednja, da procesi dezintegracije budu zaustavljeni, kao i prilika da vreme do kraja septembra bude iskorišćeno za jasno i čvrsto pozicioniranje DS i definisanje strategije za vreme koje je ispred nas. Niti demokratska Srbija ima vremena da čeka da shvatimo kolika je naša odgovornost, niti mi imamo pravo da čekanje od nje tražimo. Predugo smo, na različitim nivoima, taoci večitih političkih abonenata, onog sloja koga je Slobodan Jovanović nazivao „poluintelektualcima“, sloja koji je potpuno nevidljiv kada se vodi kampanja ili daje doprinos opštem dobru ili samoj organizaciji, ali se, sa digitronom u jednoj i tompusom u drugoj ruci, do usijanja aktivira kada se u stranci ili državi dele pozicije. Dok srpski režim okreće svoj brod sve više ka Rusiji, dok Putin diktira sastav nove Vlade, dok se na izborima kradu glasovi, dok se u izbornoj noći ruši deo Beograda, dok se ukida elementarna sloboda svakom ko ima integritet, dok se građanska Srbija sa Surčina kolektivno odliva u pravcu Berlina, Njujorka, Londona, opet pravimo iste greške. Umesto da podvlačimo liniju razgraničenja u odnosu na tragične greške i oklevanja, toliko svojstvena svim srpskim vlastima u poslednjih 26 godina – mi prisustvujemo političkom kastingu. Ne razgovara se o idejama, nego o imenima i licima, bez svesti o dramatičnosti situacije u kojoj se nalaze i Srbija i Demokratska stranka, umorne od svoje „političke elite“ i prestravljenje zbog gubitka svake nade. Ne postoji ime koje, u uslovima potpune kontrole medija, režim neće ukaljati u rekordnom roku. To je režim činio i Dragoljubu Mićunoviću i Zoranu Đinđiću, i Draganu Đilasu i meni, i činiće svakom budućem predsedniku DS, nezavisno od toga da li je bio deo izvršne ili zakonodavne vlasti, ili je potpuno nov u politici. To je lekcija koju su naši birači naučili još devedesetih godina. Mi smo prirodan neprijatelj svakoj retrogradnosti, primitivizmu i autoritarnosti. Videli smo poslednjih nedelja koliko brzo režim može da napravi zaokret od evropske politike ka Rusiji. Već predugo traje politika sedenja Srbije na dve stolice, politika koja vodi u propast i proždire decenije života ljudi na ovim prostorima. Ni mi nismo bili imuni na zabludu da ovako mala zemlja može sebi da priušti luksuz balansiranja između Istoka i Zapada. Demokratska stranka mora napraviti iskorak koji nije popularan, ali, da je takav iskorak Srbija napravila pre 20 godina, ne bi bilo ratova i bombardovanja ove zemlje, proces evropskih integracija bio bi ubrzan a građani zaštićeni od spoljnopolitičkog avanturizma vlasti čije posledice osećamo do današnjeg dana. Zato DS treba da se založi za ulazak Srbije u NATO. Mi nismo „istok zapadu i zapad istoku“, mi smo država sa sedam miliona stanovnika, iscrpljena od konstantnih, jednih te istih poraza. Suočeni smo sa režimom koji je na jednoj listi okupio bivše radikale, julovce, DSS-ovce, demokrate, autonomaše, socijaliste, monarhiste, komuniste. Na istom mestu su se našli i proevropljani i antievropljani, pristalice i protivnici NATO, vatreni zagovornici ali i oponenti privatizacije u javnom sektoru, oni koji Kosovo smatraju nezavisnim i oni koji tu nezavisnost negiraju. Demokratski „blok“ istovremeno muči „narcizam malih razlika“, trvenja i prepirke oko minornih razlika, sporenja slična sporu oko toga koliko anđela stane na vrh igle. Važnije je ko je šta kome i kada rekao (ili uradio) pre
dve, tri ili deset godina, nego kako zemlju otrgnuti od vladavine jednog čoveka, koji za pravnu i uređenu zemlju i ne mari. Zato moramo iskoristiti stranačke izbore i tražiti od članstva da podrži reintegraciju svega onoga što je bilo demokratsko, onog dela političke scene koji i dalje sa nama deli iste vrednosti. SDS, LDP (ako zadrži opozicioni status), ZZS i druge proevropske organizacije koje su svojevrsni derivati DS-a, treba da zajedno sa nama koji smo u stranci bili i ostali budu reintegrisani u jednu snažnu Demokratsku stranku. Demokratska stranka je dužna da se sukobi sa predrasudama i diskriminacijom bilo koje vrste. Imamo obavezu da se hrabro borimo za slobodu i ista prava svih, koliko god ta borba nekad bila politički nepopularna. Istopolni parovi koji žive u zajednici u Srbiji uskraćeni su za pravo da posete partnerku ili partnera u bolnici u slučaju bolesti, nemaju pravo nasleđivanja sebi bliske osobe, niti obavezu uzajamnog izdržavanja. Čak i ako se njihova zajednica po načinu života i zajedničkom domaćinstvu ne razlikuje razlikuje od sličnih bračnih ili vanbračnih parova. Zato DS ima obavezu da traži da status istopolnih zajednica bude pravno regulisan i izjednačen sa bračnim i vanbračnim zajednicama u našoj zemlji. Naša organizacija je članica Partije evropskih socijalista, i u Evropi je najbolje pozicionirana stranka od svih stranaka iz Srbije. Jedina je sa statusom pridruženog člana u jednoj od dve najveće političke porodice na našem kontinentu. Socijaldemokratska po ambiciji i programu, ali u vremenima kada je bila na vlasti, u odnosu prema ekonomiji, više socijalno liberalna. U budućnosti je neophodno da, kao stranka koja nedvosmisleno želi da da postane istinska socijaldemokratska organizacija, osnažimo odnose sa sindikatima i omogućimo njihovo učešće u organima DS, kao i na izborima unutar partije. Srbija nema snažan sindikalan pokret. Nema svog Leha Valensu. Sindikati su, čast izuzecima, birokratizovane strukture, bez visokog stepena unutrašnje demokratičnosti, i sa ulogom koja, ukoliko se uzme proces pregovaranja oko kolektivnih ugovora, nije odmakla dalje od pribavljanja zimnice za svoje članove po beneficiranim cenama. DS nije iznikla iz sindikalnih struktura kao što je to slučaj sa engleskim laburistima ili nemačkim SPD-om. Okolnosti u kojima je praktično cela nacija proletarizovana bez obzira na nivo obrazovanja obavezuju nas da, budući da ne postoji snažna istorijska veza DS sa sindikatima, upravo u saradnji sa njima zajednički radimo na aktivizmu među zaposlenima u Srbiji. Dragi prijatelji, sve naše tragedije, svako naše osiromašenje, intelektualno ili materijalno, bilo je pravdano nacionalnim patosom i najboljim namerama. I otuda, svako malo u novijoj političkoj istoriji, imamo salve samosažaljenja i hvalisanja. A rezultata – sve manje. Demokratska stranka je dužna da se ponaša drugačije i da etiku dobrih namera zameni etikom odgovornosti za posledice. Statut stranke omogućio je da svi mi, članovi, zajedno okrenemo novi list i ponudimo NOVI AKTIVIZAM. Zato, u skladu sa članom 4. Statuta DS koji obezbeđuje da se „članosi što neposrednije i redovnije uključuju u razmatranje i odlučivanje o politici i organizaciji stranke“, kao sazivač izbornog procesa u stranci, dodnosim ODLUKU da će 24. septembra 2016. godine, na dan izbora organa stranke, članstvu biti postavljena sledeća pitanja: 1. Da li podržavate pridruživanje Srbije NATO alijansi?
2. Da li dajete podršku otvaranju procesa pregovaranja o reintegraciji opozicionih stranaka evropske orijentacije, izniklih iz DS, u jedinstvenu Demokratsku stranku? 3. Da li podržavate predlog da istopolni brakovi u Srbiji dobiju isti formalni status i korpus prava kao i druge bračne i vanbračne zajednice? 4. Da li ste saglasni sa idejom da sindikati uzmu učešće u radu stranke kroz participaciju u organima DS, izbornim procesima i procesima odlučivanja?
U Novom Sadu, 20. jun 2016.
PREDSEDNIK DEMOKRATSKE STRANKE
prof. dr Bojan Pajtić