25 minute read
Fotografijom do srca turista
from Topsrbija br28
by M.D.
Branislav Knežević
Ograničenja izazvana pandemijom isprovocirala su kreativce za pokretanje novih projekata. Jedan od njih bio je foto konkurs Turističke organizacije Novog Sada - „Zimska fantazija u Novom Sadu - biramo najlepše zimske fotografije“, koji je privukao preko 130 autora sa oko 400 fotografija grada. Pravo učešća imali su profesionalci i amateri, Novosađani i oni koji su ovaj grad fotografijom ovekovačili za uspomenu u poslednje dve godine, čime je konkurs dobio na masovnosti i raznovrsnosti. - U nemogućnosti da sprovedemo neku od klasičnih kampanja, tokom novembra i decembra izneli smo predlog da aktiviramo ljude kroz kreativnu animaciju, a pri tom dobijemo neke interesantne fotografije uz atraktivnu promociju grada. Odziv nas je prijatno iznenadio i zbog toga, osim najavljenih nagrada za prvih šesnaest učesnika i četiri poklon paketa TONS-a, mi smo odlučili da poklon pakete dodelimo svim učesnicima. U zavisnosti od situacije biće sprovedena i izložba, a meni ova uspešna akcija daje ideju da je uvrstimo u kalendar tradicionalnih, što otvara brojne mogućnosti - objasnio je gospodin Branislav Knežević, direktor TONS-a.
Advertisement
Predajući nagradu prvonagrađenoj studentkinji iz Novog Sada, Aleksandri Popović, gospodin Knežević je istakao važnost fotografije označivši je ključnom za turističku promociju. - Ma koliko pričali, hvalili, samo se fotografiji veruje. Vlada prava jagma za fotografijama, koje moraju biti „sveže“, jer se grad, poput živog organizama menja na nedeljnom, čak dnevnom nivou. Dolaskom novih tehnologija mislilo se da je došao kraj foto ere, ali se fotografija vratila u punom obimu zahteva za korišćenje. U smislu turizma fotografija je primarna, a tekst je prateći, jer bez dobre fotografije koja će privući čitaoca, samo malobrojni će čitati napisano - rekao je direktor, i podsetio da je 2021. Novi Sad izborio za pravo Evropske prestonice kulture, koja je zbog objektivnih razloga izmeštena u sledeću godinu.
Za TONS to nije razlog za predah. U toku su obilne pripreme za očekivani povratak putovanja, koja će se po nekim procenama, vratiti u toku naredne godine - dve. - Za TONS je priča Evropske prestonice kulture veliki adut da u pozivnicama za sledeću godinu što veći broj turista vratimo u naš grad i postignemo nivo iz 2019. Ove godine promovišemo grad kod domaćih turista i u regionu, slede kampanje ka međunarodnim tržištima. Predstoji kampanja putem Tripadvisor-a, targetiraćemo zemlje sa kojim smo povezani direktnim letovima. Pre svega imamo odgovornost prema turističkim agencijama, hotelima, vodičima, kojima moramo da pomognemo da što pre stanu na noge - obrazložio je naš sagovornik.
Kako stvari stoje, pomeranje titule Evropske prestonice kulutre je sjajan izgovor da se zastoj iz 2020 lakše i brže eliminiše. U periodu april - maj TONS pokreće veliku promotivnu kampanju od koje očekuje velike rezultate.
Na pola puta između dva najveća grada u našoj zemlji, u tzv. „ruzmarinskom” Sremu nalazi se opština Stara Pazova. Zbog burne prošlosti, spomenika kulture, multikulturalnosti, obale Dunava, ukusne tradicionalne hrane i dobrih sremačkih vina, Stara Pazova obiluje brojnim turističkim sadržajima. Stara Pazova je možda najpoznatija po hrani. Turistička organizacija opštine Stara Pazova gastronomske specijalitete, posebne zbog preplitanja brojnih etničkih grupa nastanjenih u njoj, predstavlja ih na čuvenoj manifestaciji „Gastro Sremu“. Pored najdivnijih ukusa i mirisa ovde se mogu probati i čudesni, ručno rađeni, kolačići i torte Maestra Nikole iz Golubinaca, mesta inspiracije velikom Betovenu da napiše svoju „Mesečevu sonatu“
Dream Danube Home - Belegiš
Na najlepšem prostoru u Belegišu, sa spektakularnim pogledom na Dunav i Beograd (oko 20 kilometara vazdušnom linijom), nalazi se Dream Danube Home, zamišljen kao prostor za odmor i druženje površine 60 ari uređenog travnjaka, sa više grupa odraslih stabala plemenitih četinara i lišćara (kedar, borovi, breze, ginko, čempresi, tise). Postiocima su na raspolaganju plin, trofazna struja, gradski vodovod, Total TV, wireless. Na ovom „mestu iz snova“ a kraj Dunava, često borave porodice, neformalne grupe, poslovni partneri. Idealno je za sportske aktivnosti, poput basketa, odbojke, fudbala u okviru Team Buildinga, za bicikliste sa Dunavske rute koji ovde mogu da predahnu i provedu dan, dva ili pet. Najvažnije je da posetioci podele radost prostora i da se sa zadovoljstvom vraćaju.
Ovako osmišljen kompleks pogodan je za individualan odmor, proslave, žurke, ali i seoski turizam, uz minimalna ulaganja.
Vinarija Milanović Surduk - Vina sa reke
Na živopisnoj, par desetina metara visokoj litici pored Dunava, u sremskom selu Surduk, smestila se vinarija Milanović. Vlasnik vinarije Dejan Milanović je 2008. došao na ideju da zasad od nekoliko redova vinove loze proširi na preko 5 ha. Opredelio se da uzgaja: Silu, Neoplantu, Italijanki rizling, od belih i Probus i Frankovku, od crvenih sorti vinove loze, od kojih danas proizvodi sortna vina. Vinarija Milanović je moderna vinarija opremljena najsavremenijom opremom u prostoru sa „šmekom“ starih vremena. Kruna ovog skladno osmišnjenog prostora je degustaciona sala u kojoj je veštom kombinacijom prirodnih materijalama postignut ugodan i topao ambijent. Trenutni kapacitet vinarije je 60.000 litara, a plan je da dostigne 100.000, zbog sve većeg broja vinskih turista i želje
da degustiraju vina od novostvorenih sorti nastalih na Institutu iz Sremskih Karlovaca. Svakog ko proba ova vina, bilo da je reč o poznavaocima ili onim drugima, očekuje poseban doživljaj, jer su vina iz vinograda, samo liticom odvojenim od moćnog Dunava, vina sa dodatnim ukusom.
Konjički klub „Mirela“ - Belegiš
Konjički klub „Mirela“ nalazi se u Belegišu, na 20 km od Beograda. Pošto je opština situirana u srcu sremske ravnice, bilo je sasvim prirodno da se upravo ovde nađu nastavljači tradicionalne sportske aktivnosti - konjičkih sportova. KK „Mirela“ poseduje pansion za konje. Raspolaže sa 20 boksova, po svim evropskim standardima, za uzgoj i negu konja. U sklopu kluba se nalaze i dva manježa veličine 60x50 i 35x35 metara. Klub organizuje školu jahanja sa iskusnim trenerima, vožnju fijakerom kroz selo i iznajmljivanje fijakera za svadbe i razne svečanosti, voznju fijakerom za svadbe i iznajmljivanje konja za sve svečanosti. U okviru kluba nalaze se bungalovi i kamp za decu, gde se mališani, kroz razne aktivnosti u štali sa trenerima, na pravi način upoznaju sa životom konja.
Magacin „Macura“ - Stari Banovci
Magacin „Macura“ se nalazi u Grčkoj ulici u Starim Banovcima, 25 km od Beograda. Banovčani su ovaj prostor nazivali Stari mlin. Zamišljen je kao mesto za „arhiviranje najrazličitijih umetničkih dela i postupaka i za reviziju svega što nam se događalo: - „Ovde se nekad skladištilo žito, od njega bi postalo brašno, a potom hleb. I ljudi su bili zahvalni.”
U ovom nesvakidašnjem galerijskom prostoru pored umetničkih postavki i izložbi, predviđeni su i razni kuturni performansi. Smešten je nekoliko kilometara uzvodno od muzeja „Macura”, ploveći Dunavom od Novih ka Starim Banovcima, odnosno 25 km drumom od Beograda. Magacin je na adresi Zenit 4.
Restoran „Bašta Pustolova” u Starim Banovcima
Ovo nije običan restoran. Ovaj restoran se nalazi u sklopu Kluba ljubitelja ekstremnih sportova „Pustolov“. Sportski teren za odbojku na pesku i veštački zid sa mini izbočinama za planinarenje, ture vožnje kanuom od Banovaca do Surduka, kamp sa 15 šatora i 3 bungalova, sve ga to čini sastavnim delom letnjeg programa zabave za posetioce i kupače na Dunavu. Restoran je potpuno u alaskom maniru, ukrašen ribarskim mrežama a na gurmanskom meniju dominiraju rečni riblji specijaliteti. Osoblje je ljubazno i opušteno što očekuje i od svojih gostiju. Zanimljivo je da je u ovom restoranu snimana serija „Komšije“.
Istorija Evrope u jednom gradu
Ukoliko ste ljubitelj istorije i kulturno istorijskih znamenitosti NIŠ je pravo mesto za vas. Obilazeći čuvene niške lokalitete slikovito ćete doživeti najdramatičnije epohe Srbije i Evrope.
Šetnja burnom istorijom Niša:
Niška Tvrđava
Predlažemo da krenete od Arheološke sale Narodnog muzeja gde će vam brojni vredni eksponati slikovito predstaviti istorijski i civilizacijski razvoj Niša od neolita do srednjeg veka.
U blizini je Kazandžijsko sokače, deo nekadašnje niške čaršije iz XIX veka, danas „meraklijska” ulica prepuna mirisa dobre kafe, kolača i niških gurmanskih specijaliteta.
Na početku sokačeta je omiljeno mesto za fotografisanje turista Spomenik Stevanu Sremcu i Kalči.
Od Obrenovićeve ulice i glavnog gradskog trga na kome se nalazi Spomenik oslobodiocima Niša, prelazeći most preko Nišave, dolazite do nekadašnjeg Niškog načelstva, kasnije Moravske banovine, a danas Univerziteta u Nišu, gde je bilo sedište vlade Kraljevine Srbije u I Svetskom ratu i u koju je stigao telegram o objavi rata od strane Habsburške monarhije 28. jula 1914. što se smatra početkom Velikog rata.
U nastavku šetnje očekuje vas obilazak bisera orijentalne arhitekture najočuvanije na srednjem Balkanu, Niške Tvrđave. Građena od strane Rimljana, Vizantinaca i Srba, Tvrđava je rušena i obnavljana više puta, da bi joj konačan izgled dale Osmanlije 1730. godine. Osim dobro očuvanih masivnih kamenih zidina i kapija, u Tvrđavi se mogu videti brojni ostaci burne niške istorije.
Medijana
Istorija Evrope u jednom gradu
Medijana, građena krajem III i početkom IV veka, nalazi se 4,5km od centra Niša predstavlja rezidenciju šestorice rimskih careva, sa stotinama kvadratnih metara mozaika i brojnim antičkim objektima raznih namena, od kojih je najmonumentalnija vila sa peristilom, svedoči o značaju antičkog Niša (Naissusa) u kojem je rođen Konstantin Veliki, prvi hrišćanski rimski imperator.
Ćele kula, nezaobilazna tačka svakog turističkog obilaska Niša. Muzej koji čuva jedinstvenu kulu u svetu sagrađenu od prvobitno 952 srpske glave iz 1809. godine, od kojih je danas sačuvano 59, strašno je svedočanstvo o otporu srpskog naroda turskom okupatoru.
Na brdu Čegar, 7 km od centra Niša, na mestu čuvene bitke iz I Srpskog ustanka podignut je spomenik u znak sećanja na hrabre ustanike i njihovog komandanta, vojvodu Stevana Sinđelića. Nakon bitke na Čegru, Osmanlije su od lobanja poginulih srpskih ratnika sagradili Ćele Kulu.
Koncentracioni logor Niš (1941-1944.)
na „Crvenom krstu” predstavlja jedan od malobrojnih autentično sačuvanih nemačkih logora u Evropi kroz koji je prošlo više od 30.000 Nišlija i ljudi iz jugoistočne Srbije, a nalazi se odmah iza glavne autobuske stanice, pored tehničkih fakulteta.
Memorijalni park Bubanj (1963.)
Brdo Bubanj, 3 km od centra grada, mesto masovnog streljanja 12.000 Nišlija i stanovnika juga Srbije tokom II Svetskog rata, danas je memorijalni park sa spomenikom u obliku tri pesnice koje simbolizuju otpor prema nemačkom i bugarskom okupatoru, kao i njegovim domaćim saradnicima.
Dobrodošli!
Turistička organiizacija Niš E-mail: info@visitnis.org Web: www.visitnis.org
Ćele kula
Spomenik u znak sećanja na hrabre ustanike i njihovog komandanta, vojvodu Stevana Sinđelića
Utem Somboru - svega ima i to je istina! U najzelenijem gradu u zemlji, prema predlogu Turističke organizacija Sombora (www.visitsombor.org) posetilac može uživati u bogatstvu kulturne baštine, prirodnim lepotama, starim zanatima, sportskim aktivnostima, lovu i ribolovu, kvalitetnim vinima, salašima i etno kućama, vožnji fijakerom. Pa da krenemo redom.
Županija (slika 1) Trg cara Uroša 1, tel: 025/468-111. Radno vreme Županije je od 8:00-20:00 (uz obaveznu najavu).
Sombor je 1786. proglašen za stalno sedište Bačko-bodroške županije. Za potrebe županijske administracije izgrađena je 1808. zgrada, kojoj su bočni tornjevi i začelje dodati 1882..
U Svečanoj sali zgrade Županije se nalazi najveće ulje na platnu u našoj zemlji (7 x 4 m), „Bitka kod Sente”, rad Ferenca Ajzenhuta. Monumentalna i realistična slika naslikana je i ovde postavljena 1898. godine. U prvom planu slike su austrijski vojnici, koji prelaze preko grudobrana Turaka. Središnji deo slike zauzima austrijski princ Eugen Savojski na belom konju, uz njega je grof Palfin na crnom konju sa isukanom turskom sabljom, dok mu vojnici privode zarobljenog turskog Kisir Džafer Pašu. U pozadini se nazire silovitost bitke. U holu Županije izložen je crtež „Sombor viđen očima ptice” arhitekte Branislava Jovina. Delo predstavlja sintezu urbanizma, inženjerstva i umetnosti. Na osnovu preciznih propračuna nacrtao je 15.000 somborskih objekata. Crtež čuva izgled grada za buduće vekove.
Gradska kuća (2) Centralni arhitektonski simbol Sombora predstavlja nekadašnja palata somborskog kapetana Jovana Brankovića izgrađena 1718.. Nakon njegove smrti, kaštel je prodat gradskoj upravi da bi u njoj 1749. bio smešten Magistrat. Objekat je svoj konačan izgled dobio 1842. i predstavlja najreprezentativnije zdanje u neoklasicističkom stilu. Gradska kuća je proglašena za kulturno dobro od velike važnosti.
Gradski muzej (3) se nalazi u ulici Trg Republike 4, tel: 025/422-728. Radno vreme muzeja je od 08:00-14:00 ponedeljak-petak, dok je subotom i nedeljom zatvoren za posetioce (najveći broj: 10 posetilaca). Cena ulaznica: deca do 7 godina - besplatno, studenti, đaci i penzioneri - 100 dinara, ostali - 150 dinara.
Gradski muzej je osnovan 1945. godine. Smešten je u zgradi koju je 1870. u stilu eklektizma izgradio bogati trgovac Anton Fernbah. Danas je Gradski muzej Sombor regionalni muzej kompleksnog tipa, koji poseduje odeljenja: arheološko, numizmatičko, etnološko, istorijsko, odeljenje zavičajne istorije umetnosti i zbirku savremene umetnosti. Muzej poseduje i stručnu biblioteku sa vrednim izdanjima od XVIII
do XX veka. Galerija savremene umetnosti Gradskog muzeja u Somboru poseduje zbirku umetničkih dela (slike, crteži, grafike, skulpture i tapiserije) otkupljivanih na godišnjim izložbama manifestacije „Likovna jesen” koja je održavana od 1961. do 1995. godine.
Galerija „Milan Konjović” (4) se nalazi u ulici Trg Svetog Trojstva 2, tel: 025/412-563. Cena ulaznice za đake i penzionere je 100 din po osobi, a za odrasle 150 din po osobi.
Galerija „Milan Konjović” je otvorena 1966. u zgradi izgrađenoj 1838. u bidermajer stilu. Poznati somborski slikar Milan Konjović je svome rodnom gradu zavetovao legat od 500 radova koji se godinama uvećavao novim donacijama. Legat danas sačinjava 1084 umetnička dela
(slike, pasteli, akvareli, tempere, crteži i tapiserije). Slikar Milan Konjović (1898.- 1993.) sa opusom od 6.000 radova pripada samom vrhu srpske umetnosti, uz afirmaciju svoga osobenog stila strasnog koloriste ekspresionističkog temperamenta.
Manastir Svetog arhiđakona Stefana
(5) Svetog Arhiđakona Stefana 2, Sombor tel: 025/460-055.
Manastir Svetog arhiđakona Stefana je najseverniji manastir u Srbiji. Manastir je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, retko izvođenom u Vojvodini. Njegov kompleks čini konak sa paraklisom, usamljeni zvonik i crkva. Izgradnja je završena 1933.. Zbog nedostatka novca za unutrašnje uređenje, crkva je oslikana tek 1938.. U prostoru oko manastira nalazi se Partizansko i Crvenoarmejsko groblje.
Specijalni rezervat prirode Gornje
Podunavlje (6) Apatinski put 11, 25000 Sombor tel: 025/463-114 cena ulaznice: 250 dinara po osobi.
Gornje Podunavlje je jedna od retkih destinacija na kojoj se još uvek može uživati u plovidbi Dunavom, nepreglednim rukavcima i kanalima, nesputanoj rici je-
lena, mirnim noćima u seoskim domaćinstvima, autentičnim ribljim specijalitetima i druženju sa poslednjim dunavskim alasima. Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje predstavlja jedno od poslednjih utočišta za živi svet vezan za poplavna područja.
Tkačnica svilenog damasta (7) Kulturno dobro pod zaštitom države. Nalazi se u ulici Žrtava fašizma 2, Bezdan. Kontakt tel: 025/810-137 i 810-930. Ulaz slobodan uz obaveznu najavu. Mogućnost kupovanja po fabričkim cenama.
Petnaestak kilometara severozapadno od Sombora nalazi se varošica Bezdan poznata po lovno-ribolovnom turizmu, ali daleko poznatija po tkanju svilenog dama-
sta. Tradiciju tkanja do danas je sačuvala i održala zanatska radionica – tkačnica svilenog damasta „Novitet-Dunav” Bezdan. Na naše prostore je krajem XIX veka iz Češke i Mađarske preneto zanatstvo umetnog tkanja, oprema i razboji. Umetnički tkač, Janoš Šmit, koji je u Bezdan doselio 1871. unapredio je tkačku tradiciju, napustio je dotadašnji rad sa kudeljom i lanom i prešao na tkanje damasta od uvoznog, specijalno obrađenog lana iz Češke i Engleske. Tada se tkalo najsavremenijom tehnologijom koja se, u neizmenjenom stanju, održala do danas. Posle Drugog svetskog rata bezdanski privatni tkači - zanatlije udružili su sredstva i 1951. osnivaju tkačku zadrugu „Dunav”. Izrada proizvoda i danas se vrši isključivo na ručnim razbojima žakard tkanja sa bušenim karticama, koje datiraju iz 1871. godine. Proizvodnja se vrši na 18 drvenih razboja. Sirovinski sastav materijala je 49% pamuk i 51% rayon svila. Proizvodni program sačinjava ručno tkani svileni damast - stolnjaci, nadstolnjaci, salvete i navlake za posteljinu. Svaki predmet je unikat i odiše stilom i bogatstvom osećaja za sklad i lepotu.
Crkva Svetog velikomučenika Georgija - velika pravoslavna crkva (8). Somborski Srbi su još u vreme Turaka imali malu Svetođurđevsku crkvu, koju obnavljaju 1717. godine. Uz ovu staru crkvicu 1744. grade novi, veliki crkveni toranj. Nova crkva je izgrađena 1761. od sakupljenog priloga imućnih i siromašnih somborskih Srba, a unutrašnjost je renovirana 1866. godine. U porti iza crkve sazidana je prizemna trščara u kojoj je 1788. Avram Mrazović pokrenuo „Normu” (prvi kurs
za obrazovanje učitelja). Objekat je 1863. renoviran za potrebe održavanja nastave za ženska odeljenja Učiteljske škole, koja je bila ovde do 1921. godine. Danas je zgrada sedište crkvene opštine.
Karmelska crkva Svetog Stjepana
kralja (9) sa samostanom Gospe Karmelske (crkva sa dva tornja). Karmelska provincija na području bivše Jugoslavije poseduje svojih sedam samostana, od kojih se jedan nalazi u Somboru. Crkva je izgrađena 1904. i predata je na upravu karmelićanima (rimokatolički crkveni red). Crkva sa svoja dva zvonika, visine 73,5 m, nikog ne ostavlja ravnodušnim. Pored crkve je 1905. godine izgrađen samostan (konvikt), koji sa crkvom čini skladnu arhitektonsku celinu. U crkvi se nalaze orgulje izrađene 1926. i bile su treće po veličini na prostoru bivše Jugoslavije. Crkva poseduje impozantnu biblioteku sa oko 17.000 knjiga. Najstarije knjige u biblioteci napisane su na mađarskom, nemačkom, hrvatskom, latinskom, poljskom i italijanskom jeziku. Eko centar „Karapandža” (10) se nalazi pored vikend naselja Kenđija (Bezdan), na obali Bajskog kanala. Do Monoštorskog rita i Eko-centra „Karapandža” se najlakše dolazi preko Sombora i Bezdana, posle koga ima još oko 20 minuta vožnje.
Eko-centar „Karapandža” koji se nalazi u rezervatu udaljen je 30 km od Sombora, 115 km od Novog Sada, 205 km od Beograda i prilaz je moguć drumskim prevoznim sredstvima. Eko-centar je otvoren za posetioce od 10.00h do 18.00h svakim danom i oni mogu doći bez najave.
Usluge koje pruža ekocentar „Karapandža” su: šetnja obeleženim šetnim stazama bez vodiča i sa vodičem, iznajmljivanje čamaca na veslanje, iznajmljivanje čamaca na motor, korišćenje kanua u SRP „Gornje Podunavlje”, iznajmljivanje bicikla u SRP „Gornje Podunavlje”,
Dr Aleksandra Kolaković
Beli dvor, Beograd
Vladičanski dvor, Vršac
Istorija Srbije veoma je bogata i zanimljiva, ali i nedovoljno poznata. Dvorci, kao materijalno kulturno-istorijsko nasleđe Srbije do sada nisu dovoljno istraženi, niti prezentovani široj javnosti. Gradili su ih vladarske porodice, crkva ili bogate porodice, posebno na području današnje Vojvodine. Od perioda Srpske revolucije (1804–1935) i izgradnje moderne srpske države pored dvorova i letnjikovaca srpskih vladara iz dinastije Obrenovića i Karađorđevića, počeo je da se stvara i sloj bogatih ljudi u srpskom društvu, koji su sledili vladare i evropske primere izgradnje vila i letnjikovaca u Srbiji.
Dvorci, vile i letnjikovaci Srbije, izgrađeni tokom XIX i početkom XX veka, bili su mesta značajnih političkih i društvenih događaja. Uporedo sa donošenjem političkih odluka, koje su nekada i iz korena menjale sudbinu ne samo vladara već i naroda, dvorci su bili mesta gde se odvijao i privatan život njenih stanovnika. Dvorci su bili mesta tajni, poverljivih razgovora, spletki i odluka. Vlasnici su u svojim odajama okupljali umne i najškolovanije ljude svog doba, pokretali diskusije i inicirali kulturne događaje. Dvorci su se izdvajali svojom specifičnom arhitekturom i baštama kojima su bili okruženi. Na osnovu znanja o načinu gradnje i podataka o arhitektama čija su dela dvorci i letnjikovci, upotpunjuje se i slika o istoriji srpske arhitekture. Ne samo da je dvorac bio simbol moći i odluka, već i napretka i kulturnog razvoja sredine kojom je dominirao.
Monografija „Dvorci Srbije“ čitaocima nastoji da oživi (ne) zaboravljeno kulturno-istorijsko nasleđe skriveno među zidovima dvoraca Srbije. Priča o dvorcima Srbije krije u sebi jednu novu, neispričanu istoriju i vodi na putovanje u prošlost, oživljava ljude, događaje, procese i pojave. „Dvorci Srbije“ imaju za cilj da skinu prašinu zaborava iz sala i dvorana, podstaknu potrebu za negovanjem kulture sećanja, da dočaraju čitaocu sliku života u dvorcima Srbije, sa kratkim osvrtom na stanje i upotrebu ovih reprezentativnih objekata danas. Na osnovu arhivskih dokumenata, i obilja literature na više jezika, u Monografiji je dat opis kako su građena i organizovana dvorska središta u Srbiji, kao i kako se odvijao javni i tajni život u ovim monumentalnim zadanjima. Čitalac će, ne samo saznati kako su građeni i korišćeni dvorski objekti, već je namera da se zamisli i oseti život na Starom dvoru, Konaku Kneza Miloša u Topčideru, Konaku kneginje Ljubice, Amidžinom konaku u Kragujevcu, Letnjikovcu Obrenovića na Plavincu kod Smedereva, kao i na Belom dvoru. Kako je monografija posvećena i duhovnim dvorovima (Zgrada Patrijaršije u Beogradu, Vladičanski dvor u Novom Sadu, Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima i dr), skinuće se prašina zaborava o baštini sakralnih objekata. Živopisne slike prošlosti će ponuditi naracija o privatnim dvorcima i letnjikovcima među kojima se posebno izdvajaju oni koji su pripadali bogatim porodicama Dunđerski, Fernbah i Franc-Hristić, kao i dvorci Fantast, Kaštel Ečka i Sokolac. Istorija Srbije i njenih stanovnika u prošlosti biće ispričana na osnovu podataka o kojima svedoči sačuvano znanje o dvorcima, koji su sada mesta povremenih turističkih poseta ili zaborava. Ovom Monografijom želimo da dvorce Srbije vratimo u kolektivno sećanje, kao i da im iznova damo moć da „progovore“ kao specifični svedoci bogate istorije Srbije.
Većina dvoraca i letnjikovaca Srbije, u periodu od 1945. godine
bila je zaboravljena i zapuštena, ili u vlasništvu države, pokrajine ili opštine, mesnih zajednica ili privrednih dobara. Oni čiji su vlasnici nestali u ratu ili bili prinuđeni da ih napuste, bilo iz ličnih ili političkih razloga (bliskost sa dinastijom Karađorđević, optuženi za saradnju sa okupatorom i sl.) i danas se svojim ličnim „velikim“ ili „malim“ privatnim istorijama duboko vezuju za građevine i objekte koji postoje samo jednim delom ili su restaurisani, izmenjeni i dograđeni. Potiskivanje istorijskog se-
Dvorac Dunđerski, Čelarevo
Dvorac Kapetanovo
ćanja na dvorce Srbije i njihove vlasnike, što je bilo u duhu novih komunističkih vlasti i izgradnje jednog potpuno drugačijeg sistema države, društva i vrednosti, uticalo je na generacije nakon Drugog svetskog rata. Obnavljanje interesovanja za Obrenoviće i Karađorđeviće, kao srpske dinastije, nakon raspada Jugoslavije, jednim delom, podstaklo je pitanja novih generacija i za njihova mesta stolovanja. Uporedo, isticanje značaja lokalne istorije u istorijskoj nauci, kao i istorije privatnog života i svakodnevnice, podstakli su brojne istraživače, pre svega u Evropi, a sledili su ih i oni u Srbiji da od kraja XX i početka XXI veka iz prašnjavih arhivskih dokumenata, starih pisama i knjiga saznaju nešto o dvorcima, vilama i letnjikovcima pored kojih su ljudi nekada prolazili bez velikog interesovanja. Za skidanje prašine zaborava sa dvoraca i letnjikovaca važno da su neki od njih, dostupnih nakon 1945. samo za Josipa Broza Tita, visoke funkcionere, kasnije političare, od 90-tih godina prošlog veka, a posebno od početka novog milenijuma, počeli da otvaraju svoja vrata za kulturne i humanitarne manifestacije, kao i posetioce.
Danas su dvorci Srbije, od kojih je značajan broj u statusu kulturnog dobra, postali deo kulturno-turističke ponude ne samo Beograda, kao prestonice, već i drugih gradova u Srbiji. Značaj dvoraca i letnjikovaca kao kulturno-istorijskih celina prepoznat je u evropskim i svetskim okvirima i deo je brojnih rezolucija i odluka, koje su doneli Savet Evrope, Evropska Unija, potom UNESKO i druge međunarodne organizacije. Kao deo kulturnog nasleđa i dvorci spadaju u red neobnovljivih resursa. Takođe, dvorci su i „mesta sećanja“, čuvari privatnih i javnih istorija, a kao takvi utiču na stvaranje predstava i svesti o sebi i drugima. Identitetska komponenta koju istorija dvoraca, vila i letnjikovaca Srbije stvara je snažna zbog obilja podataka i detalja o njihovoj izgradnji, izgledu i vlasnicima. Kao takva ona ima moć stvaranja snažnih mentalnih predstava i „povezivanja“ sa ličnim pričama aktera istorije, ostavljajući ponekad dublji trag od hiljade pročitanih stranica neke istorijske knjige o ratovima i diplomatiji. Čak i onda kada su važni podaci o nekom zdanju i njegovim vlasnicima izgubljeni i nepostojeći, i ta mogućnost intrigira budi pažnju, usmerava da se traga, saznaje i istražuje, uz opasnost da se sklizne u sferu mita i zabluda. Ipak, priče o dvorcima bude interesovanje za istorijske događaje, što nam je potrebno jer su ponekad odgovori na pitanja iz sadašnjosti i budućnosti upravo u prošlosti.
Martin Candir
Autor teksta knjige „Dvorci Srbije“ je dr Aleksandra Kolaković, naučni saradnik Instituta za političke studije Beograd, urednik izdanja je Srđan Ercegan, a autor fotografija Martin Candir.
Autor teksta: dr Aleksandra Kolaković
Dragan Cvetković
Usamom srcu prelepe Šumadije, u vikend naselju Petrovac kraj Kragujevca, nalazi se Seosko turističko domaćinstvo Svetlane i Dragana Cvetkovića. I mada im turistička delatnost nije bila prioritet, danas je mera njihovog zadovoljstva zadovoljstvo njihovih gostiju. Ne lako ostvarljiv imperativ turista koji uvek očekuju „više“.
Od 2003. godine, od kada se gradi priča ove četvoročlane porodice, stvoren je pravi raj, nazvan „Janinim“, po imenu mlađe ćerke. Ime adekvatno, jer su uslovi na prostranom imanju sjajni za odmor i uživanje. Domaća hrana priprema se od proizvoda iz sopstvene organske bašte, ovde se peče hleb, pravi kozji sir, kajmak, ajvar, sokovi, kuvaju pekmezi i džemovi. Sve zdravo i neprskano. I turista ima mnogo, i sa svih strana. Oni dolaze zbog mira i osobenog šarma ovog mesta. Zbog domaćina, ljubaznih i gostoljubivih, ali i turističke ponude proistekle iz ljubavi, mame Svetlane prema cveću i tate Dragana prema životinjama. Trud domaćice nekoliko puta je nagrađen izborom za najlepše park - dvorište u Kragujevcu i centralnoj Srbiji.
I dok dvorište krase stare vrste biljaka - đul, kalina, jabuke jablanke, drugim delom imanja, pored ponija, šetaju se ukrasne i retke vrste ptica, koje je godinama sakupljao tata Dragan. Posebnu pažnju privlače ugrožene, stare vrste kojima preti nestanak. Golovrata kokoš, Somborska kaporka, Kosovski pevač i Moravska svinja plene pozornost svojim neobičnim izgledom dajući istovremeno domaćinima šansu da goste upoznaju sa temama koje oslikavaju kulturu, identitet, specifičnost uže i šire zajednice kojoj pripadaju.
Golovrata kokoš nastala je mutacijom autohtonih kokoši Jugoslavije, Mađarske, Rumunije i drugih zemalja. Ime je dobila po neoperjalom, golom vratu crvene boje. Po ostalim odlikama golovrate kokoši se jako razlikuju, te se ne mogu smatrati rasom u pravom smislu. Kokoši dostižu težinu od 2.0 - 2.5, a petlovi 2.5 - 3.0 kg. U povoljnim uslovima nosivost je između 130 i 150 jaja prosečne težine oko 60 g. Kao i sve domaće kokoši, golovrata kokoš je prilagođena ekstenzivnim uslovima odgajivanja, a u intenzivnoj proizvodnji nema značaja.
Somborska kaporka je domaća rasa stvorena početkom XX veka u Vojvodini ukrštanjem domaće kokoši, francuskog hudana i „Sulmtalera“, čime je pokupila sve najbolje osobine rasa od kojih je stvorena. Šezdesetih godina prošlog veka grupa entuzijasta je ovu rasu ponovo revitalizovala, dajući joj ime po gradu Somboru. To je ćubasta kokoš, veoma skladne forme tela, temperamentna. Voli prostor, nije probirač u hrani, otporna je na bolesti i promene klime. Kao srednje teška rasa ističe se dobrom nosivošću, lako se raskvocava i izvodi piliće. Prepoznatljiva je po ćubi, koja se kod pilića javlja po izleganju, po čemu je dobila ime. Godišnje snese 200 do 220, pa čak i 260 jaja. Da bi plodnost bila maksimalna, potrebno je jato od osam koka i jednog petla. Kokoške sa šest meseci dostižu telesnu masu od 2.5 - 3, a petlovi 3.5 - 4 kg. Poznato je više varijeteta boje somborske kaporke: žuta, graorasta, plava, a najrasprostranjenija je bela varijetet. Ova rasa je odlična za proizvodnju jaja i mesa na tradicionalan način.
Kosovski pevač je malo poznata rasa koja je rasprostranjena na Kosovu i Metohiji, kao i u nekim delovima Sandžaka. Nalazi se u tri varijante. Jedina razlika između prve i druge je u izgledu i položaju pernate ćube-kićanke. Dok je kod prve velika ćuba-kićanka oborena niz vrat, kod druge vrste je potpuno uspravna i stoji kao raširena lepeza visine i do osam centimetara, sa krajevima pera oborenim na jednu ili drugu stranu, a u boji ostalog perja koja je dominantna na telu. Treća varijanta je nastala nekontrolisanim ukrštanjem prve i druge sa domaćom kokoškom na ispustima. Kosovski pevač je rasa koja daje najveći procenat dobrih pevača na posmatranom uzorku, čak do 90 %. Petlovi kosovskog pevača pevaju melodično i dugačko. Dužina jednog pevanja kreće se oko 30, 40 pa čak do 50 sekundi. Neki ove sposobnosti pripisuju većem kapacitetu pluća, a drugi veruju da je to „posledica“ njihovog živahnog, nemirnog i ratobornog temperamenta. Ova rasa spada u slabije nosilje i ne prelazi godišnje 160 jaja težine 55 do 60 grama. Koke se često raskvocavaju, dobro leže na jajima i dobro vode piliće. Koke dostižu težinu oko tri kilograma, petlovi i do četiri.
Moravka je jedna od autohtonih rasa svinja Srbije sa statusom rizično ugrožene, zbog veoma male brojnosti u našoj zemlji. Ono po čemu je Moravka posebna je kvalitet i raspored mesa i masti: red mesa - red masti tzv. mramorisanom mesu jako crvene boje. U kvalitetu mesa se ne razlikuje od Resavke ili Mangulice, ali daje 8-10% više mesa u odnosu na Mangulicu, koje takođe povoljno deluje na krvne sudove. Moravka je nastala sredinom XIX veka u dolini Morave od domaće Šumadinke, Mangulice i uvezene Berkshire, a u formiranju rase učestovao je i Yorkshire, da bi se dobila produktivnija i mesnatija svinja od tadašnje domaće. Čak tri puta brže napreduje od ostalih rasa svinja. Masa veprova dostiže oko 135, a krmača oko 120kg. Otporne i zahvalne za uzgoj, hrane se svime što se nađe u prirodi: kukuruz, ječam, trava, mekinje, bez veštačkih dodataka. Lako se prasi četiri puta godišnje, u nekim slučajevima i pet. Na svet donese od osam do 12 prasadi koje uspešno odgaji kao dobra i brižna majka. Radi se o jednoj sorti vrlo otpornoj na bolesti koja je vrlo pitoma i koja se lako drži i čuva.
