Samba kafa, Vrbas

TAMBURICA FEST: Muzika bez granica

TAMBURICA FEST je poput EXIT-a - autohtona priča, u ovom slučaju započeta iz Deronja, „iz deronjskog blata nikla“, održana do danas, svake godine podižući svest ljudi o njenoj generičkoj, društvenoj, umetničkoj vrednosti. O ovom fenomenu priča Jelena Pejčić, PR festivala. - Tamburaši su uvek bili prisutni na našem prostoru, ali su u jednom periodu zanemareni. Ne želim da zvučim neskromno, ali danas u svakom lokalu, na proslavi, krštenju, svadbi, sviraju tamburaši. Nekako su, velikim delom zahvaljujući ovom festivalu, ušli u srca ljudi. Da bismo privukli publiku, bez koje bi svi naši pokušaji bili besmisleni, pažljivo smo analizirali situaciju na domaćoj muzičkoj scenu, i kako bi učinili da imamo što više zadovoljnih, u nastojanju da privučemo i neku drugu publiku, skloniju nekoj drugoj vrsti muzike, učinili smo mali kompromis pozivajući aktuelne pevače narodne muzike da otpevaju svoje pesme uz pratnju tamburaša. Bili smo svesni da ćemo dolaskom na koncert svojih miljenika, ostaviti srce i uz neše tamburaše. Jer, takmičarski deo traje do 23:00, a koncerti posle 23:00 časa. Naša ideja je bila da će publika doći ranije, i da će neko ko nikada ne bi došao na tamburaše čuti muziku koju mi zagovaramo i propagiramo. Prema internom istraživanju ne mali broj takvih posetilaca, postali su ljubitelji tamburaške muzike, muzike koja danas ne pravi granice između narodne, pop, rok ili muzike nekog drugog žanra kako bi je približili mladima. Jer, na tamburici se mnogo toga može odsvirati i da zvuči jako dobro, toliko da su mnoge pesme postale obavezni deo tamburaškog repertoara.

Kolo, kao svetski etnokoreološki fenomen, gusle i slava su, za sada, tri izuzetna dobra iz Srbije na UNESCO-voj listi nematerijalne kulturne baštine. Da li je tamburica sledeća kulturna baština koja ima vrednost za celo čovečanstvo? - Da nismo imali ideju i želju da tamburicu i tamburašku muziku zaštitimo kao

Jelena Pejčić

TAMBURICA FEST: Muzika bez granica

svetsku nematerijalnu baštinu ne bi ni napravili ovaj festiaval. A u projektu imamo nešto poput Tamburaške kuće, omaž slavnim umetnicima - tamburašima, u spomen tamburi, TAMBURICA FEST-u, koji su na ovaj način čuvali muzičku tradiciju naroda Vojvodine, Panonije - otkrila je naša sagovornica.

Idejni tvorac i pokerač TAMBURICA FEST-a, predsednik Svetske tamburaške asocijacije, dr Jovan Pejčić, stoji na čelu tima koji se od prvog izdanja festivala nije menjao. Grad i Pokrajina su davnih godina prepoznali njegov značaj za kulturu grada, celog prostora i sve ljubitelje tamburice, i bez njihove podrške, a po rečima Jelene Pejčić, održavanje bi teško bilo moguće.

Ono što ovaj festival čini velikim je ono što ostaje posle njega, a to su pobednici TAMBURICA FEST-a. Umetnički direktor festivala, Jovan Adamov, odgovoran je za činjenicu što ama baš uvek, pobede najbolji. - Nikada nije bilo mesta kompromisima. Na festival su uvek dovođeni najbolji, a pobeđivali najbolji od najboljih. Naš žiri je sastavljen od umetnika, poznavalaca tamburaške muzike sa celog Balkana. Koliko je njihova arbitraža bila objektivna, uvek se pokaže nakon festivala. Svim pobednicima se na ovaj način otvaraju vrata, a karijera krene uzlaznom linijom. To su pokazali npr. momci iz TS „Aurelius“ koji su nakon TAMBURICA FEST-a na dobrom putu da svojom muzikom osvoje svet - podvukla je Jelena Pejčić.

Ovogodišnji, XIV TAMBURICA FEST priprema obilje iznenađenja, a organizatori obećavaju najbolji festival do sada. Pokriće za to su odlični gosti i obilje iznenađenja, kojima će publika, kako u gradu, tako i na Petrovaradinskoj tvrđavi, prisustvovati od četvrtka 19. do subote 21. avgusta. Kao i prethodnih godina, TAMBURICA FEST će najaviti događaj karnevalskom povorkom tamburaša i kočijaša koja će defilovati centrom Novog Sada, i pozvati sve ljubitelje tamburaške muzike na druženje, u bašti nekog ugostiteljskog objekta i u dva naredna dana na tvrđavi, gde će 20. i 21. avgusta biti održano takmičenje 20 tamburaških bandi, malih i velikih orkestara iz šest zemalja. Za petak, 20. avgusta, najavljen je gost iznenađenja, internacionalna zvezda Vlatko Stefanovski, a u subotu, nakon proglašenja pobednika takmičarskog dela, koncert će održati jednan od najvećih folk pevača, Saša Matić.

Svake godine na TAMBURICA FEST-u se predstavlja i „zemlja prijatelj festivala“. Prethodnih godina su to bile Rusija sa Moskovskom filharmonijom, Mađarska sa orkestrom „100 violina“, a ove godine će to biti Turska. Ova zemlja će se predstaviti nastupom najreprezentativnijeg simfonijskog orkestra iz Turske i solistom na turskoj tamburici, što je potvrdio i Nj.E. Hami Aksoy, ambasador Republike Turske u Srbiji, koji će imati čast da otvori ovogodišnji festival.

Sa nastupa mađarskog orkestra "100 violina"

Dečak koji je uhvatio goluba

Posmatrati golubove kako se uzdižu u visine ili slušati njihovo gugutanje vrhunac je uživanja svakog golubara. Kažu da su od svih ljubitelja, golubari svojim ljubimcima najprivrženiji. A i ptice njima, zahvaljujući nepogrešivoj vremenskoj i prostornoj percepciji. I pamćenju. Prirodna staništa, stenovite obronke planina, veoma davno golubovi su zamenili krovovima, strehama, tavanima i približili se čoveku. Veruje se da su to prve ptice koje je čovek pripitomio. U bublijskoj priči o velikom potopu, pre toga u sumerskom Epu o Gilgamešu, golub je imao ulogu glasnika. Zabeleženo je da su Staroegipćani gajili golubove 3000 godina pre nove ere, da su u antičkoj Grčkoj prenosili rezultate sa Olimpijskih igara. Kao prenosioce poruka koristio ih je i Džingis Kan. Tokom oba svetska rata SAD je u svojim redovima imao 200.000 golubova-poštara. Najpoznatija je bila Cher Ami, heroina iz Prvog svetskog rata, koja je za svog kratkog života (191819), zahvaljujući uspešno obavljenom zadatku, poruci koju je prenela, spasila oko 200 vojnika.

Golub koji je dozvolio da ga uhvati dečak

Za Dragana Petrovića, doktora veterine iz Obrovca, Bačka Palanka, ljubav prema golubovima rodila se kada je kao trogodišnjak utrčao u jato i golim rukama uhvatio golubicu ne želeći da je pusti. I od tada se samo uvećavala. Godine 2000. posle studija veterine u Beogradu i završene vojske, iz Savinog Sela dolazi u Obrovac, u kuću svoga dede iz 1928., u čijem dvorištu još uvek rađa kruška lubeničarka iz 1878. godine. Tu počinje da radi kao veterinar u VU Karađorđevo, 2002. u Veterinarskoj stanici Obrovac, a od 2007. suvlasnik je VS „Vojvođanski vet“. I sve to vreme veza sa golubovima i golubarima nije prekidana.

Po rečima gospodina Petrovi-

Dragan Petrović

ća oodnos čoveka i goluba najbolje je opisao Veljko Petrović u priči - Golubica sa crnim srcem: „Posebna je to energija, ljubav za ceo život i teško da se može razumeti. I ne treba razmišljati, samo se prepustiti čistim osećanjima.“

Ovaj domaćin, trenutno druguje sa sremsko-mitrovačkim golubovima i banatskim kokošarima, posebno sa srpskim visokoletačima. Ali, to nije sve. Dvorištom se šetaju vrhunski primerci ukrasne živine: farovele u tri boje i holandske beloćube; guske rase lisaste i kovrčave; domaće ćurke i džinovske morke koje teže i do 3.5 kg. Tu je i beli petao faverol kojeg ima samo on u Srbiji i niko više, od njega ima i piliće, sada očekuje novu turu.

Golubovi visokoletači su ipak na prvom mestu. Kao student išao je na utakmice i bio fasciniran. U to vreme, u Savinom Selu bilo je jako Udruženje golubova srpskih visokoletača SS-267 „Krila budućnosti“, kada je 45 ljudi znalo da potera golubove u 5-6 sati izjutra, da ih prate, posmatraju i lepo se druže, a u osam sati uveče ih dočekaju. Tri godine je kao licencirani sudija za visokoletače i ukrasnu živinu, sudio utakmice. Bili su to dani bezgraničnog uživanja, za čega više nema vremena.

Golubovi i živina su mu za odušak od svakodnevnice, briga, rada, a da bi dopunio kućni budžet gaji ovce rase Ile-de-France. To ne znači da prema njima ne gaji emocije. I među njima ima ljubimice koji nisu na prodaju. Od

Dečak koji je uhvatio goluba

160 ovaca, koliko trenutno ima, desetak nema cenu za koju bi ih otuđio.

Veterinar velikog srca

Kada je reč o biznisu kaže: - Da ste me za posao pitali 2017., rekao bih ne može bolje. Nažalost, posle toga došli su opasni lomovi. Poslednje tri godine u ovčarstvu je prisutan veliki problem. Prodaja je porasla zbog subvencija, a konkursima je upropašćeno ono što je nekada bilo dobro. Prodaja muških jaganjaca je ranijih godina išla odlično, a sada ne rade pečenjare, retko koji restoran, svadbi i veselja nema. Da stvar bude gora, stopiran je izvoz za Izrael posredstvom farme Bov-Ov iz Temerina, a uzgajivači su od toga imali 10.000 dinara po jagnjetu. Sada u Obrovcu imamo 2.500 umatičenih ovaca Ile-deFrance viška. Kada smo 2008. osnivali Udruženje odgajivača ovaca Ile-de-France, ideja je bila da Obrovac, nezvanična srpska prestonica ove rase, bude reproduktivni centar, od čega se, dobrim delom i zbog nepoverenja i nemogućnosti zajedničkog dogovora, odustalo.

Njega lično, zadesio je i problem kojem se nije nadao. Pravo prečeg zakupa, u vreme konkursa, davalo mu je pravo na 10,2 ha, a dobio je dva, od čega polovina neupotrebljivog. Vođen iskustvom drugih problem table 6. klase zemlje pokušaće sam da reši agrotehničkom merom, naoravanjem i pravljenjem „oluka“ uz žrtvovanje metra celom dužinom njive, kako bi stvorio koliko-toliko prihvatljive uslove.

A ono što mu pomaže da prebrodi sve profesionalne i privatne probleme su golubovi, njih stotinak visokoletača. Godišnje jednu - dve utakmice sudi da ispuni srce i dušu. Uživo u njima kao prvog dana. Srpski visokoletači su autohtona rasa, najrasprostranjenija kod naših golubara. Karakteristični su po kružnom letu do visina od 800 do 1.500, čak 6.000 metara, koje dostižu samo retki. Nedavno je bio starter za utakmicu golubova golubarima iz Kantona Sarajevo. Zovu ga i na izložbu u Lajpcig. Rad bi da ide, ali posao će da trpi, obaveze, mora da misli na klijente. Bio bi najsrećniji kada bi izložba bila u oktobru, ali nije. Zadovoljiće se, kaže, prisustvom na nekim od predstojećih takmičenja za visokoletače juniore i seniore, tokom predstojećeg leta.

Pored tri psa, kojima se s punim pravom dozvoljava da ispoljavaju svoj karakter, (čitaj: da se ponašaju slobodno), u bašti naslonjenoj na dvorište domaćin gaji i čudesan AMARILIS - cvet od kojeg zastaje dah. Tu ljubav nasledio je od oca, i trenutno gaji hiljadu raskošnih jednostavnih i duplih, cvenih, belih, dvobojnih cvetova.

Svakome što zahteva posebnu negu, povređenom, malom ili onom koji čeka prinovu, pronalazi se mesto ispod prostranog trema, gonga, kako se kaže po vojvođanski, da bude na oku, da mu se u svakom momentu pruži pomoć. Bilo da je u pitanju jagnje, pile ili cvet. O golubovima i da ne pričamo.

Za ovog domaćina svako u selu će reći da je vredan, radan i pošten. I da ima puno ljubavi prema svemu što ga okružuje. Prema svemu živom kojem može da pruži pažnju i ljubav.