Jorgovanova rakija

Saša Beljić

Važno je kada znaš šta želiš da radiš. Još važnije kada želju prati ljubav, i kada si mlad. Ali ni želja ni ljubav, a ni mladost ne garantuju uspeh, jer je mera uspeha srazmerna uloženom trudu. To je spoznao i Saša Beljić iz sremskog sela Golubinci, koji je svoju ljubav prema voću iskoristio za stvaranje, danas prepoznatljivog brenda JORGOVANOVA RAKIJA.

Saša Beljić (1986) je po struci ekonomista, zaposlen u porodičnoj trgovinskoj radnji. Želja mu je bila da proizvodi rakiju, tradicionalno piće srpskih domaćina, jedini proizvod koji Srbija zna da napravi bolje od ikoga u svetu, kako se može čuti u zvaničnim krugovima. Kupio je voćnjak na kojem danas uzgaja 350 stabala Vilijamovke - kraljice među kruškama, ali i sorte Santa Mariju i Butiru, radi oprašivanja Vilijamovke. Dok su Santa Marija i Butira, sorte koje dospevaju rano, i samo ono što nije za konzum završi u rakiji, od Vilijamovke se pravi najkvalitetnija kruškovača. Šta je najvažnije za proizvodnju dobre rakije? - Voće treba da bude zdravo, zrelo i da se bere u pravom momentu. Sudovi čisti, ispoštovane sve faze prerade plodova, muljanje, priprema kljuka, vrenje, destilacija, odležavanje, dozrevanje i čuvanje. Plod ne sme da padne sa stabla, udari, ošteti, već se obere nedelju dana pre no što sasvim požuti i stavlja u gajbice. Posle nedelju dana plodovi se prebiru i samo požuteli (dozreli) idu na dalju preradu, dok se druge vraćaju na dozrevanje. Taj postupak se ponavlja tri-četiri puta tokom dve-tri nedelje. Zrele, zdrave plodove perem i odstranjujem sredinu (semenke) i peteljke i dalje prerađujem. Nekada se radio samo prepek šljivovice. Kada sam krenuo u ovu priču, iskusniji su mi govorili da rakija tako gubi aromu, međutim to nije tačno. Kada se napravi prepek dobija se čistija rakija, bez puno primesa, pre svega viših alkohola, pitkija i dosta jača, koja se potom razblažuje destilovanom vodom - objašnjava Saša Beljić, sledbenik novih procesa proizvodnje ovog iz grupe žestokog alkoholnog pića, pominjući reči prof. dr Ninoslava Nikićevića, da rakijska scena Srbije polako staje na noge i cilj je da se napravi reprezentativan proizvod. A da bi se do toga došlo mora da se ispoštuje struka i standardi.

Na isti način, ovaj mlad čovek proizvodi i rakiju od dunje, kajsije, šljive i jabuke, uglavnom iz svog voćnjaka.

- Rakiju od dunje radim jer je jako tražena, mada se retko može naći prava dunjevača, češće ekstrakt dunje u jabuci, što smanjuje cenu proizvodnje, jer da bi se napravila prava rakija od dunje potrebno je mnogo voća - objašnjava Saša Beljić, potvrđujući da se kao ni mnogim drugim poslovima, proizvodnjom rakije ne može baviti neko ko prema tome nema iskrenu emociju, a to se najpre primeti na finalnom proizvodu.

Nagrade za kvalitet svojih rakija nije brojao. Najdrža mu je sa Međunarodnog Nikoljdanskog festivala rakije u Senti, gde je KAJSIJEVAČA JORGOVANOVA, u konkurenciji 150 uzoraka, osvojila 19 bodova i drugo mesto, kao i zlatna medalja sa Festivala rakije „Rakija i rakijaši“ u Pančevu...

Saša Beljić ima malu proizvodnju rakije u okviru Porodičnog gazdinstva „Beljić“ i kako kaže više podeli nego što prada, ali sanja da jednog dana podigne destileriju: - Bilo bi dobro da država stane iza nas, malih proizvođača, da nam dozvoli da sa svog gazdinstva, voćnjaka, možemo da proizvedemo, platimo porez, dobijemo akciznu markicu i uz redovno vršenje kontrole kvaliteta, možemo da izađemo na tržište. Problem je što za destileriju treba mnogo novca, prostorije... Ima nas dosta mladih, koji imamo svoje voćnjake i mogućnost da se upustimo u proizvodnju. Ja bih prvi ušao u tu priču, ali se ne isplati sa malom količinom voća i produkcijom koju imam. Voleo bih kada bi se doneo zakon za male proizvođače, koji proizvodimo do 1000 - 2000 litara, da se možemo naći na tržištu i plasirati svoj proizvod, jer je kvalitetan, a uložen trud ogroman. Imam prostorije, podrum, ali ne i mogućnost da napravim ozbiljnu destileriju za koju treba 150 hiljada evra i 50 tona voća, koje moram da kupim, umesto da, kao i do sada, iz hobija i ljubavi, proizvodim male količine kvalitetetnog proizvoda od voća iz sopstvenog voćnjaka - objašnjava Saša Beljić, koji je, između ostalog, nasledio, i s ponosom ga nosi, porodični špicname - Jorgovanovi, po mnogo jorgovana u dvorištu, koji je mirisao kao što danas miriše njihova rakija.