VIVISECTfest katalog 2004-2013 by dragana.medic

Vivisect, vivisekcija 1. Rezanje živog organizma, vršenje operacije na živom organizmu u svrhu proučavanja funkcija organizma. 2. (prenes.) Direktno suočavanje sa stvarnošću bez ublažavanja i ulepšavanja.

Sadržaj

Uvod

FESTIVALI VSF 01 VSF 02 VSF 03 VSF 04 VSF 05 VSF 06 VSF 07

8 11 14 17 20 23 25

IZLOŽBE Rat u bivšoj Jugoslaviji - pogled iznutra i spolja Na početku novog veka Grafiti Anno domini 2002. Rat: SAD, Avganistan, Irak Pali anđeli komunističke ideologije Kuba sad Ljudi sa margine Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

28 46 59 66 70 82 95 102 112

FILMOVI VSF 01 VSF 02 VSF 03 VSF 04 VSF 05 VSF 06 VSF 07

123 139 154 168 179 192 208

PLAKATI Zbogom oru탑je, zbogom ratovi Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Terorizam, ne hvala VSF u Torinu

218 226 232 240

Hronologija

247

Donatori

255

VIVISECTfest tim

258

Uvod Generalna skupština Ujedinjenih nacija je, 10. decembra 1948. godine, usvojila i proglasila UNIVERZALNU DEKLARACIJU O LJUDSKIM PRAVIMA kao zajednički ideal kojem treba da teže svi narodi i sve nacije. “Sva ljudska bića rođena su slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Nadareni su razumom i svešću, i jedni prema drugima treba da postupaju u duhu bratstva”. Ljudska prava su univerzalna i nedeljiva: ona važe u celom svetu i primenjuju se na svakoga, bez obzira na njegovo okruženje. Poštovanje ljudskih prava i njihovo primenjivanje su neophodni kako bi se omogućilo svakom da vodi dostojanstven život, svugde u svetu, bez obzira na pol, nacionalno poreklo, veroispovest, političko ili drugo uverenje. U pristupu utemeljenom na poštovanju ljudskih prava, kompromisi ne postoje: ili je neka situacija kompatibilna sa ljudskim pravima ili ih krši. Danas, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predstavlja temeljni međunarodni dokument u oblasti ljudskih prava. I pored široke prihvaćenosti Deklaracije o ljudskim pravima, još uvek je veliki broj onih koji nisu u stanju da zahtevaju poštovanje osnovnih ljudskih prava, bilo zbog toga što ih ne poznaju, ili zato što još uvek ne postoje dovoljno razvijeni mehanizmi koji će ih sprovoditi. Stoga je rad na unapređenju i razvoju kulture ljudskih prava i njihovoj zaštiti neprekidan proces koji treba negovati i prilagođavati specifičnim društvenoistorijskim, kulturološkim, ekonomskim i drugim okolnostima. Zalaganje pojedinki i pojedinaca kao nosilaca ljudskih prava – individualnih ili kolektivnih – jednako je značajno kao i napori koje državne institucije i civilni sektor čine u oblasti njihovog ostvarivanja, unapređenja i zaštite. Festival o ljudskim pravima – VIVISECTfest predstavlja naš skromni doprinos izgradnji kulture mira i poštovanju ljudskih prava. 5

Prvi VIVISECTfest organizovan je 2004. godine u Novom Sadu, s namerom da razvija godišnji obrazovni i umetnički forum za prezentacije i diskusije na teme o ljudskim pravima kroz medij dokumentarnog filma i fotografije. Pogled iznutra i spolja predstavlja osnovni pristup festivalskom programu, koji omogućava da se na jednom mestu prikažu ostvarenja autora različitih generacija iz celog sveta. Program svakog novog VIVISECTfest-a koncipiran je tako da podstiče ljude da kritički razmišljaju i postavljaju pitanja umesto da prihvataju već spremne odgovore. U katalogu se nalaze podaci o festivalima koji su realizovani od 2004. do 2013. godine. Katalog predstavlja jedinstvenu arhivu prikazanih filmova i izložbi fotografija koji su posvećeni sledećim temama:

RAT U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI: POGLED IZNUTRA I SPOLJA MOJI NEPRIJATELJI: NACIONALIZAM I KSENOFOBIJA TERORIZAM, NE HVALA TOTALITARNI REŽIMI: POGLED IZNUTRA I SPOLJA DOBRO DOŠLI U STVARNI SVET OSVAJANJE SLOBODE U POTRAZI ZA DEMOKRATIJOM. Dobro došli u svet VIVISECTfest-a

VSF 01 Tema: RAT U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI - POGLED IZNUTRA I SPOLJA

Posle stravičnih ratnih sukoba koji su se dogodili na prostoru bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka, mnogi tragični događaji su zaboravljeni ili se poriču. Započeti procesi suočavanja sa neposrednom prošlošću još uvek ne pružaju objektivan uvid u nacionalistički idealizam koji je zagadio region bivše Jugoslavije, niti daju mogućnost za preispitivanje individualnih stavova o događajima iz nedavne prošlosti. Festival o ljudskim pravima - VIVISECTfest posvećen temi “Rat na prostoru bivše Jugoslavije - pogled iznutra i spolja”, omogućava da se na jednom mestu, iz perspektive različitih pogleda (iznutra i spolja) sagledaju uzroci i posledice ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije u periodu od 1991. do 2001. godine. Program prvog izdanja VIVISECTfest-a čine ostvarenja autora sa prostora bivše Jugoslavije i iz inostranstva.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja koju čini 90 fotografija 15 fotografa – Darko Bandić, Martin Candir, David I.Gross, Diego A. Gomez, Boris Grdanoski, Ron Haviv, Visar Kryeziu, Danilo Krstanović, Gary Knight, Borut Krajnc, Paul Lowe, Massimo Sciacca, Tone Stojko, Andrew Testa i Barbara Čeferin. Izložba predstavlja jedinstvenu kolekciju ratnih fotografija o sukobu u bivšoj Jugoslaviji u periodu od 1991. do 2001. godine. Izložba obuhvata fotografije vezane za svaki pojedinačni sukob na prostoru bivše Jugoslavije: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo, NATO intervencija na Jugoslaviju, Makedonija. Svaki od pozvanih fotoreportera odabrao je nekoliko fotografija koje prema njegovom mišljenju najbolje predstavljaju suštinu ratnih sukoba 8

koji su se dogodili u poslednjoj deceniji 20. veka u bivšoj Jugoslaviji. Izložba fotografija predstavlja posebnu instalaciju u prostoru: fotografije su izložene na kartonima koji na kanapima vise u prostoru i stvaraju lavirint kroz koji se posetioci kreću.

MULTIMEDIJALNA IZLOŽBA

Glasovi nestalih predstavlja deo aktivnosti Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP) kojima se podiže svest o problemu nestalih osoba, i posebno naglašava iskustvo članova porodica koji su izgubili svoje najmilije u ratnim konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije. Izložba je nastala u saradnji sa fotografom Harisom Memijom, koji je tokom novembra i decembra 2001. posetio članove udruženja porodica nestalih osoba u Bosni i Hercegovini sa kojima ICMP sarađuje. Haris Memija je zabeležio njihove priče kroz individualne portrete i intervjue. Novi Sad je bio prvi i jedini grad u Srbiji u kojem je organizovana izložba “Glasovi nestalih”.

INTERAKTIVNA IZLOŽBA Razduži se, zbogom oružje, zbogom ratovi predstavlja posebnu instalaciju u prostoru u okviru koje se nalazi pano sa tekstom pesme “Čovek peva posle rata” Dušana Vasiljeva, koja je napisana 1920. godine. U sklopu ove izložbe je i prostor za ostavljanje svih onih stvari koje ljude podsećaju na rat, a od kojih žele zauvek da se oproste.

IZLOŽBA ANGAŽOVANIH PLAKATA Zbogom oružje, zbogom ratovi čiji su autori studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu: Atila Kuruc, Bojan Miljanović, Valentina Broštean, Željko Katanić, Sara Kujundžić, Tijana Jovanović, Nina Karlavaris, Timotije Odadžić, Svetlana Ninković i Snežana Nikšić. 9

FILMSKI PROGRAM: Maja Weiss – Balkanski revolveraši Franci Slak – Rađanje naroda Helena Koder – Zbirni centar Šahin Šišić – Planeta Sarajevo Nenad Puhovski – Paviljon 22 Koča Pavlović – Rat za mir Dan Reed – Dolina Janko Baljak – Anatomija bola Maja Weiss – Put bratstva i jedinstva Igor Zupe – It's alive, Laibach occupied Europe Nato Tour Sead i Nihad Kreševljaković, Nedim Alikadić – Sjećaš li se Sarajeva? Hrvoje Mabić, Nebojša Slijepčević, Nikola Ivanda, Ljubo J. Lasić – Odrastanje generacije “V” Biljana Čakić Veselič – Dečko kojem se žurilo Dubravko Badalić – Tamo gde smo se rastali Vlado Dencov – Duga prava brazda Aleksandar Davić – Mrtvi putuju Aldin Arnautović, Refik Hodžić – Slijepa pravda Ivan Andrijanić, Ivan Stefanović – Kad pališ, pali bolje Boris Mitić – UMNIK Titanik Yll Citaku, Kaltrina Krasniqi – Da li da ostanem ili odem? Jody Barrett, Maria Mok, Maasja Ooms – Kosovo/a Marija Gajicki – Vivisect Velimir Čurguz Kazimir – Gorka medicina Michael Perlman – Oči sveta Davor Konjikušić – Izbrisani Goran Dević – Uvozne vrane Boris Mitić – Lepa Dijana

VSF 02 Tema: MOJI NEPRIJATELJI: NACIONALIZAM I KSENOFOBIJA

Iako se manifestuju iz dana u dan na najrazličitije načine, nacionalizam, ksenofobiju i govor mržnje, nije lako uočiti. Na teritoriji bivše Jugoslavije, pre i u toku ratova, nacionalizam i ksenofobija su se u punoj snazi manifestovali na javnoj političkoj sceni zahvaljujući, pre svega, centralizovanom i koordiniranom govoru mržnje. Elektronski mediji – posebno televizija – odigrali su presudnu ulogu u širenju nacionalizma, ksenofobije i govora mržnje. Takođe su doprineli i tome da se ljudi “naviknu na zlo”. Iz dana u dan, tokom deset ratnih godina na teritoriji bivše Jugoslavije, nesrećni i jezivi događaji su se stalno smenjivali. Prosečni gledalac televizije bio je prinuđen da konstantno iz svog pamćenja briše prošle događaje i tako stvara mesta za nove, obično još tragičnije. Pamćenje ljudi, naviklih na zlo koje ih je okruživalo tih godina, postajalo je sve kraće i kraće. Ratovi koji su vođeni na teritoriji bivše Jugoslavije, svakako su jedan od ključnih razloga za pojavu nacionalizma, ksenofobije i govora mržnje. Ipak, izolacija, ratno okruženje i nestabilna politička situacija u društvu, ne mogu biti opravdanje za izostanak adekvatne reakcije šire javnosti na pojave nacionalizma, ksenofobije i govora mržnje. Ove pojave su tesno povezane, a što su veze među njima jače, i one same postaju jače – samim tim i opasnije. Danas se suočavamo sa činjenicom da je većina ljudi navikla na najraznovrsnije govore mržnje, na nacionalističke ispade, na otvorene verbalne čak i fizičke sukobe. Ponašanje ljudi danas sve više nalikuje slici na kojoj su prikazane tri figure majmuna, od kojih prvi ima prekrivene oči, drugi uši, treći usta. Oni ne žele da vide stvarnost oko sebe i čuju glasove koji dolaze do njih, niti da govore o tome šta su videli i čuli. 11

Drugo izdanje VIVISECTfest-a posvećeno temi “Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija” nudi program koji ima za cilj da stvori svest o opasnostima od govora mržnje, nacionalizma i ksenofobije na regionalnom i globalnom nivou. Program drugog izdanja VIVISECTfest-a čine ostvarenja autora sa prostora bivše Jugoslavije i iz inostranstva.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA Na početku novog veka koju čini 59 fotografija

11 fotoreportera dnevnih listova “Dnevnik” i “Magyar Szo” – Filip Bakić, Čila David, Aleksandra Erski, Jozef Gergelj, Radivoje Hadžić, Aleksandar Jovanović, Đorđe Komlenski, Silard Kovač, Branislav Lučić, Andraš Otoš, Nikola Stojanović. Izložba obuhvata fotografije nastale u periodu od 2000. do 2006. godine na kojima su zabeleženi incidenti rušenja nadgrobnih spomenika, grafiti mržnje i huligansko ponašanje navijača. Ekspanzija nacionalističkih incidenata i grafita mržnje naročito je bila primetna u etnički mešovitim sredinama u Vojvodini. Izložba je nastala iz potrebe da ukažemo na napade na ljudsko dostojanstvo, kao i da upozorimo na ono što se može dogoditi u jednom društvu ako se ovakve pojave ignorišu.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA Grafiti koju čini 8 fotografija fotografa Tarika

Samaraha. Fotografije su nastale u decembru 2002. u Potočarima. Na fotografijama su grafiti holandskih vojnika ispisani na zidovima fabrike tokom njihovog mandata u Srebrenici. Trupe Kraljevske holandske armije su u okviru svog delovanja u sastavu UNPROFOR-a, mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini, od 1993. do 1995. godine bile odgovorne za sigurnost zaštićene zone Srebrenica.

IZLOŽBA Anno domini 2002 predstavlja rekonstrukciju izložbe fotografija

Rona Haviva “Krv i med”, koja je bila organizovana u septembru 2002. u Novom Sadu. Izložbu čine stranice knjige VIVISECT, u kojoj su objavljene 64 fotografije i prateći komentari posetioca ispisivani na papirima pored fotografija.

IZLOŽBA ANGAŽOVANIH PLAKATA Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija čiji su autori studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu: Snežana Nikšić, Aleksandra Jakovljević, Daša Ćorković, Dragan Bibin, Filip Z. Nemet, Laslo Antal, Nevena Katanić, Nikola Berbakov i Tanja Mirković.

FILMSKI PROGRAM: Pawel Pawlikowski – Srpska epika Janko Baljak – Vukovar – poslednji rez Goran Dević – Nemam ti šta reć' lijepo Elmir Jukić – Ram za sliku moje domovine Helge Cramer – Amateri i general Jeanine Butler – Građenje mostova Lode Desmet – Kosovo: Da li neko ima plan? Iris Elezi – Heroji za jednokratnu upotrebu Ylber Mehmedaliu, Edon Rizvanolli – Shuflle – Politika, rock'n'roll, sranje Hrvoje Mabić – Zagreb te zove Bertram Verhaag – Plavooki Sašo Podgoršek – Podeljene Američke Države Rakesh Sharma – Konačno rešenje Ashvin Kumar – Mali terorista Želimir Žilnik – Druga generacija Želimir Žilnik – Kenedi se vraća kući Želimir Žilnik – Gde je Kenedi bio dve godine? Želimir Žilnik – Evropa preko plota Željko Mirković – Muharem, muzika oči života Oliver Sertić – Hrvatska (k)raj na zemlji

VSF 03 Tema: TERORIZAM, NE HVALA

Terorizam je jedan od najvećih problema savremenog društva. On je postao pojava, pojam, misao i termin koji je ušao u svakodnevni život savremenog čoveka. Paralelno sa razvojem i napretkom čovečanstva u tehničkom, materijalnom i kulturnom pogledu, razvija se i terorizam, samo još bržim tempom. Različiti su uzroci i povodi nastajanja terorističkih ogranizacija i izvođenja surovih terorističkih akcija. Brojni autori pokušavaju da otkriju uzroke, oblike i suštinu terorizma, kao i “profil” savremenog teroriste. Treće izdanje VIVISECTfest-a posvećeno temi “Terorizam, ne hvala” nudi program koji kao jedan od osnovnih uzroka terorizma vidi pitanje identiteta. Traganje za identitetom i njegova odbrana stvaraju različite probleme i teškoće kod pojedinaca i grupa. Reč je o jednostranom, iskrivljenom, “sudbonosnom” i “spasonosnom” identitetu za čiju se odbranu žrtvuje sve, pa i život, najčešće tuđi, ali često i vlastiti. Terorizam se tako shvata kao jedino sredstvo odbrane takvog identiteta. Iako korene terorizma možemo naći daleko u prošlosti, terorizam je proizvod modernog doba, posebno druge polovine 20. veka. Njegovi uzroci i motivi su različiti. Cilj terorizma jeste skretanje pažnje javnosti na stanje, položaj i probleme neke društvene grupe i njihovo stavljanje u prvi plan u odnosu na sve druge probleme u državi, regionu, pa čak i svetu, slanje poruke, najčešće političke o težnji i namerama te grupe. Ako se pažljivije posmatra, vidi se da u osnovi svakog terorističkog motiva leži sticanje, očuvanje i odbrana individualnog i / ili kolektivnog identiteta. Terorizam ugrožava sve značajne resurse savremenog društva: ekonomiju, demokratiju, slobodu i ljudska prava. Prva godina novog veka i novog milenijuma počela je u znaku takvih nagoveštaja. Ono što se desilo 11. septembra 2001. godine u terorističkom napadu na Njujork i Vašington, 14

prema broju žrtava i stepenu razaranja, upozorava nas na skoro nezamislivu moć i raznovrsnost savremenog terorizma. Ako se tome doda da, prema nekim analizama FBI-a, danas u svetu postoji preko 3.000 terorističkih grupa i organizacija koje za sebe vežu preko 200.000 terorista onda je slika savremenog sveta još sumornija. U okviru trećeg izdanja VIVISECTfest-a predstavljeni su različiti autorski pogledi na problem terorizma u svetu, kroz sledeće programske celine:

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA Rat: SAD, Avganistan, Irak koju čine 53 fotografije, čiji su autori fotografi nagrađeni mnogobrojnim nagradama i osnivači Agencije VII: Alexandra Boulat, Ron Haviv, Gary Knight, Antonin Kratochvil, Christopher Morris, James Nachtwey, John Stanmeyer, Lauren Greenfield, Christoper Anderson. Počevši od 11. septembra 2001. godine, većina Amerikanaca je pratila rat protiv terorizma na televiziji - to je bio medijski pogled na rat potpuno različit od realnosti sa kojom su se suočile američke trupe u Iraku i Avganistanu. Izložba “Rat: SAD, Avganistan, Irak” nudi detaljan pogled na sve sa čim se Amerika suočila od napada na Kule bliznakinje i Pentagon, koncentrišući se na tri velike krize 21. veka sa društvene, političke i vojne tačke gledišta. Fotografije prikazuju scene u rasponu od uništavanja Svetskog trgovačkog centra 11. septembra ujutru, preko potrage za Osamom bin Ladenom u Avganistanu, do vazdušnih napada i američke okupacije Iraka. One su moćna slika o tome kakav se međunarodni metež stvorio u srcima mnogih ljudi, na tri različite lokacije. Novi Sad je bio prvi i jedini grad u Srbiji u kojem je organizovana izložba “Rat: SAD, Avganistan, Irak”. Izložba je realizovana uz pomoć i podršku VII Photo Agency LCC, kojoj se posebno zahvaljujemo na ukazanom poverenju. 15

IZLOŽBA ANGAŽOVANIH PLAKATA Terorizam, ne hvala čiji su autori studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu: Stojan Mančić, Nenad Jelovac, Aleksandra Tarbuk, Marko Denković, Velimir Andrejević, Jelena Potkonjak, Žužana Šoti, Marko Brkić, Ana Šimon, Bernard Kosednar, Maja Musulin, Natalija Ninkov, Dušan Zaklan, Vladimir Jovanović, Jelena Ristić, Vanja Jovanović, Milan Čerevicki, Petar Plavšić.

FILMSKI PROGRAM: Yulie Cohen Gerstel – Moj terorista Beate Arnestad – Moja ćerka terorista John Sullivan – Dom hrabrih – Zemlja slobodnih Liam Dalzell – Pendžabski taksi Danny Schechter – Oružje za masovnu obmanu Line Halvorsen – SAD protiv Al-Ariana Pirjo Honkasalo – Tri sobe melanhonije Marianna Yarovskaya, Olesya Bondareva – Sveti ratnici Eric Foss, Greg Kelly – Više od reči: ratni fotografi Christian Frei – Velike Bude Christian Frei – Ratni fotograf Martin Maraček – Izvor

VSF 04 Tema: TOTALITARNI REŽIMI - POGLED IZNUTRA I SPOLJA

Dvadeseti vek obeležila su dva svetska rata, između njih veliki broj lokalnih ratova i revolucija, uspon totalitarnih pokreta i podrivanje parlamentarnih vlada, iza čega su došle sve vrste novih tiranija, jednopartijska i vojna diktatura do naizgled čvrsto ustanovljenih totalitarnih vlada koje su počivale na masovnoj podršci. Za razliku od prethodnih decenija, nakon 1989. godine u mnogim zemljama brzo i radikalno se menja politička situacija. Ono što je početkom devedesetih godina 20. veka, kada je pao Berlinski zid, Sovjetski Savez se raspao, a hladni rat završio, izgledalo jednostavno, pokazuje se mnogo kompleksnijim, komplikovanijim i neizvesnijim. Totalitarne ideje mogu itekako da nadžive pad totalitarnih režima. Njihova iskušenja će se javljati kad god se učini nemogućim da se politička, društvena ili ekonomska beda ublaži na način dostojan čoveka. Masovna podrška totalitarizmu ne dolazi ni iz neznanja niti od “ispiranja mozga”. U pitanju je ideologija koja ima pretenziju na totalno objašnjenje sveta, koja obećava da će ponuditi totalno objašnjenje prošlosti, totalno poznavanje sadašnjosti i pouzdano predviđanje budućnosti. Tako ideološki način mišljenja uništava sve spone sa stvarnošću. Priprema je uspela kada ljudi izgube kontakt sa drugim ljudima isto kao i sa stvarnošću koja ih okružuje, jer zajedno sa ovim sponama, oni gube ne samo otvorenost za nova iskustva, nego i sposobnost da misle. Idealni podanici totalitarne države nisu ubeđeni nacisti ili ubeđeni komunisti, nego ljudi koji između činjenice i fikcije, između istine i neistine, više ne prave razliku. 17

Četvrto izdanje VIVISECTfest-a, posvećeno temi “Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja”, ima za cilj da ukaže na totalitarne režime koji su tokom 20. veka doveli do stravičnih zločina u ime ideologije. U okviru četvrtog izdanja VIVISECTfest-a predstavljeni su različiti autorski pogledi, političke i umetničke ideje koje su doprinele rušenju totalitarnih režima, sa posebnim osvrtom na situaciju u bivšim komunističkim zemljama.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA Pali anđeli komunističke ideologije koju čini

40 fotografija fotografa Jaroslava Papa. Izložba svedoči o Decembarskoj revoluciji u Rumuniji 1989. godine, i to na njenom izvorištu – u Temišvaru. U pitanju su snimci vrhunskog profesionalnog dometa, i istovremeno, veoma dragoceni dokumenti ne samo za noviju istoriju rumunskog naroda nego i hroniku kraha komunizma u Evropi. Zahvaljujući sačuvanim negativima fotografa Jaroslava Papa, napravljena je izložba, kojom smo skrenuli pažnju javnosti i na događaje u Rumuniji, koji su jednako značajni za rušenje komunističkih režima u Istočnoj Evropi, kao i pad Berlinskog zida i revolucije u Čehoslovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA Kuba sad koju čini 70 fotografija Olje Stefanović Triaška. Fotografije su nastale 2005. godine u Havani, i to u delovima grada koji nisu dostupni strancima. Izložba nudi jedan drugačiji pogled na Havanu i Kubu, koji svedoči o malo poznatim prizorima iz svakodnevnog života Kubanaca. PREDSTAVLJANJE Crne knjige komunizma: Zločini, teror, represija, koja daje pregled manje poznatih činjenica o torturi, represiji i zločinima komunističkih režima u 20. veku. Autori knjige su francuski istoričari - Stefan Kurtoa, Nikolas Vert, Žan-Luj Pan, Žan-Lik Margolen, poljski istoričar Andrzej Packovski, i češki istoričar Karel Bartosek. Najveći deo ove knjige posvećen je Sovjetskom Savezu, a tu je i detaljan prikaz događaja u Španiji, Poljskoj, srednjoj i jugoistočnoj Evropi, Kini, Severnoj Koreji, Laosu, Kambodži, Latinskoj Americi, Africi i Avganistanu. Knjiga sadrži, pre svega informacije koje su postale dostupne otvaranjem za javnost arhiva u bivšim komunističkim zemljama - arhiva o Gulagu, u Češkoj, kao i arhiva Stasija u bivšoj Istočnoj Nemačkoj.

FILMSKI PROGRAM: Želimir Žilnik – Rani radovi Želimir Žilnik – Lipanjska gibanja Sigrid Faltin – La Paloma Bernard Cuau – Reči i smrt: Prag u doba Staljina Alexander Gutman – Sunčana strana puta Daya Cahen – Staljin koga ja igram Raffaele Bruneti, Stefano Missio – Če Gevara: telo i legenda Carles Bosch, Josep M. Domenech – Balseros - Kubanski splavari Rafael Lewandowski – Deca solidarnosti Miroslav Dembinski – Lekcija iz beloruskog Linda Jablonska – Levo, desno, napred Dariusz Jablonski – Fotograf Tony Wilson – Ispovest nemačkog vojnika Marcus J. Carney – Kraj Nojbaher projekta Dinko Tucaković, Milan Nikodijević – Zabranjeni bez zabrane

VSF 05 Tema: DOBRO DOŠLI U STVARNI SVET

Ljudska prava su univerzalna i nedeljiva: ona važe u celom svetu i primenjuju se na svakoga, bez obzira na pol, nacionalno poreklo, versko, političko ili drugo uverenje. Poštovanje ljudskih prava i njihovo primenjivanje su neophodni kako bi se omogućilo svakom da vodi dostojanstven život, svugde u svetu. Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva. Ono što jesmo u velikoj meri zavisi od našeg pola, etničkog i društvenog porekla, naših religijskih i političkih uverenja i našeg maternjeg jezika. Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt. Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zakonsku zaštitu protiv ovakvog mešanja ili napada. Ljudsko biće je slobodno da misli i veruje u ono što želi. Ova sloboda na duboko unutrašnje ubeđenje i pripadanje nekom verovanju je apsolutno pravo, i ne može prihvatiti nikakva ograničenja. Živeti u dostojanstvu, znači imati prikladan smeštaj, gde se može živeti u sigurnosti i miru. Obrazovanje je ključ za ekonomsku aktivnost i za profesionalni život, a nedostatak obrazovanja često sinonim za siromaštvo. Rad je važan jer se tako može pobediti beda i ljudskom biću osigurati pristojan život. Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam kao i u zajednici s drugima, i niko ne sme biti samovoljno lišen imovine. Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine države. Svako ima pravo da napusti bilo koju zemlju, uključujući vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju. Imati vlastito mišljenje, izreći svoj stav, ili razmeniti ideje i informacije, jeste ono što u jednom društvu omogućava društvene razmene i političke debate. I pored široke prihvaćenosti Deklaracije o ljudskim pravima, još uvek je veliki broj onih koji nisu u stanju da zahtevaju poštovanje osnovnih ljudskih prava, 20

bilo zbog toga što ih ne poznaju, ili zato što još uvek ne postoje dovoljno razvijeni institucionalni mehanizmi koji će ih sprovoditi. Peto izdanje Festivala o ljudskim pravima - VIVISECTfest predstavlja ostvarenja autora koja ukazuju na izazove sa kojima se danas suočavaju mnogi ljudi u svetu kako bi ostvarili svoja osnovna ljudska prava. Dokumentarni filmovi i fotografije autora različitih generacija iz celog sveta, donose priče o ljudima koji žive na društvenim, socijalnim i kulturnim marginama u različitim delovima sveta - od Tajlanda, preko Venecuele, Salvadora, Sjedinjenih Američkih Država, Irana, Velike Britanije, Danske, Nemačke, Avganistana, Rusije, Australije, Nepala, do Hrvatske, Crne Gore, Srbije i Kosova. Jaz između sveta kakav imamo i kakav želimo velik je. Ipak, važno je znati da očaj nikada nije potpun, i da nada uvek postoji. Drugačiji svet je ne samo moguć, već i neophodan. Stoga je rad na unapređenju i razvoju kulture ljudskih prava i njihovoj zaštiti neprekidan proces koji treba negovati i prilagođavati specifičnim društveno-istorijskim, kulturološkim i ekonomskim okolnostima. Program petog izdanja VIVISECTfest-a čine ostvarenja autora različitih generacija iz celog sveta.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA Mance Juvan pod nazivom Ljudi sa margine

prikazuje slike iz života ljudi koji žive na marginama društva u Avganistanu, Venecueli, Sloveniji, Iranu i na Tajlandu. U Sloveniji je i dalje prisutna diskriminacija Roma. U Avganistanu mnoge žene završavaju u zatvoru zbog tzv. “moralnih zločina”, kao što su preljuba, drugi brak, ili beg od kuće. 21

Trideset posto avganistanske populacije sa posttraumatskim simptomima smešteno je u neadekvatnim ustanovama u kojima “nemaju ničiju pomoć do Božije”. Broj heroinskih zavisnika u Kabulu se iz dana u dan povećava, a droga je i dalje lako dostupna i izuzetno jeftina. U Venecueli, zemlji “socijalizma 21. veka” nemaju svi mogućnost da žive sigurno, a kriminal i dalje cveta, posebno u glavnom gradu Karakasu... Kathoey, ili muško-ženski travestiti već dugo su deo tajlandske zabavne scene. Ipak, oni još uvek ne mogu legalno da promene pol... Život mladih u Iranu određen je strogim verskim pravilima koje je propisala vlast...

FILMSKI PROGRAM: Joel Marsden – Svetsko glasanje Gideon Levy – Lokberiju u pohode Fredrik Gertten – Banane!* Mark Daniels – Stripovi idu u rat Leslie Neale – Maloletni delikventi Bahareh Hosseini – Avganistanke igraju fudbal Marc Isaacs – Sve je belo u Barkingu Lučian i Nataša Muntean – Punam Lučian i Nataša Muntean – Putovanje crvenog frižidera Christopher Bobyn, Andrew Lampard – Dva Kosovska leta Nenad Puhovski – Zajedno Ditte Haarlov Johnsen – Jednog dana Bettina Braun – To što želiš Alexander Gutman – Tri dana i nikad više Branko Vilus – Predsednički voz Igor Bezinović – Nepovratno Nikola Vukčević – Kana

VSF 06 Tema: OSVAJANJE SLOBODE

Pokušaji osvajanja slobode stari su koliko i ljudska civilizacija. I pored toga što je pojam slobode tokom istorije imao različit obim i sadržaj, sloboda je uvek bila određena ciljevima koje su sebi postavljali pojedinci ili društvene grupe, i mogućnostima oslobađanja koje su postojale u jednom društvu. Istorijski gledano, put slobode vodio je od slobode jednog u despotizmu, preko slobode nekolicine u aristokratiji, do slobode svih u demokratiji. Pesnici i umetnici su oduvek veličali slobodu. Vladari su pod zastavom slobode kretali u osvajačke pohode, kao što su pod parolom slobode, građanima oduzimali slobodu. O slobodi ne govore samo neslobodni i nemoćni, već i razni moćnici, koji potčinjenima obećavaju slobodu. Nije bitno ko nas lišava slobode. Nismo ništa više slobodniji ako nas slobode lišavaju naši rođaci ili sunarodnici. Apsolutna vlast, koja je svemoćna, sveznajuća i ničim ograničena, uvek je izvor neslobode. Uveravanjem da postoji neki “viši cilj” opravdavaju se sva sredstava na putu ostvarivanja apsolutne vlasti. Za razliku od onih koji slobodu uskraćuju i kojima je opravdanje uvek potrebno, slobodnim ljudima opravdanja nisu potrebna. Pokušaji da se ljudska sloboda normira ili ograniči nisu mogući. Razlog za to je vrlo jednostavan: sloboda je univerzalna vrednost. Stoga, svako može uživati u slobodi deleći je sa drugim ljudima. Ljudi mogu uživati u svojoj slobodi sve dotle dok ne ugroze slobodu drugih. Pojedinac mora biti spreman da snosi posledice svojih postupaka i odluka, jer sloboda je i “povlastica” i “obaveza”. Jedan od velikih ciljeva borbe za slobodu bio je i zahtev da se jednakost u strahu zameni jednakošću pred zakonom. Opšti i jednaki zakoni pružaju zaštitu individualne slobode ako važe za sve podjednako. Država i njeni predstavnici ne mogu biti izuzeti od tog pravila, niti se pojedincima mogu davati posebne povlastice. Ono što je povlastica za neke, uvek je diskriminacija za druge. Sloboda nije stvar povlašćenih slojeva već opšte stanje svih ljudi. 23

Šesto izdanje Festivala o ljudskim pravima - VIVISECTfest donosi priče o ljudima iz različitih delova sveta koji se bore da ostvare različite vidove slobode: od političke, preko ekonomske, duhovne, stvaralačke, do slobode izbora prijatelja, ljubavnih i bračnih partnera, obrazovanja i zanimanja, radnih mesta, prebivališta, načina raspolaganja imovinom i slobodnog vremena.

DOKUMENTARNI FILMOVI

autora različitih generacija iz celog sveta, donose priče o ljudima iz Mađarske, Nemačke, Severne Irske, Francuske, Indije, Ingušetije, Velike Britanije, Izraela, Liberije, Španije, Rusije, Sjera Leonea, Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, i svedoče o tome da sloboda nije iluzija već realnost u kojoj mogu i treba da žive ljudi u svim delovima sveta.

FILMSKI PROGRAM: Tamas Novak, Fruzsina Skrabski – Nekažnjeni zločin Stefan Weinert – Licem prema zidu Eric Bergkraut – Pismo za Anu Kristina Konrad – Veća sloboda manja sloboda Tristan Chytroschek – Pesme rata Bennett Singer, Nancy Kates – Brat autsajder - život Bajarda Rastina Marko Mamuzić – Vrela krv Bori Kriza – Nacionalni rok Alessandro Negrini – Paradizo Patrick Jean – Od jednog zida do drugog Ann Van de Vyvere – Kod kuće i van nje Laurent Hasse – Sreća ... Obećana zemlja Nisan Katz, Eyal Zusman – Svlačionica Carlo Ghioni – Penal Wendy Champagne – BAS! Iza crvenih fenjera Shirly Berkovitz – Put na bolje Antoine Cattin, Pavel Kostomarov – Majka Meshakai Wolf – Vatre Boga Agatha Maciaszek, Alberto Garcia Ortiz – Odiseji Fatima Mutsolgova, Elena Michajlowska – Legende o Ingušetiji Brindusa Ioana Nastasa – Večera sa Pinočeom Gini Reticker – Moli đavola da se vrati u pakao Silvia Venegas Venegas, Juan Antonio Moreno Amador – Deca mama Vate

VSF 07 Tema: U POTRAZI ZA DEMOKRATIJOM

Demokratija je univerzalna vrednost, zasnovana na slobodnoj volji naroda da odrede svoj politički, ekonomski, kulturni i društveni sistem i u potpunosti učestvuju u svim aspektima u zajednici. Tokom 20. veka, demokratija je postala najčešća formula legitimisanja političke vladavine. I pored toga što se može steći utisak da “živimo u svetu u kome nas demokratija okružuje kao vazduh”, pitanje demokratije danas je gotovo jednako aktuelno kao i u vreme njenih prvih koraka, pre više od dva milenijuma. Na demokratsku opciju kao političku ideju, kao tip političkog režima, kao oblik organizacije vlasti, oslanjale su se različite političke filozofije i različiti politički pokreti - liberalni, konzervativni, kapitalistički, socijalistički, kosmopolitski, globalistički - inače veoma suprotstavljeni po svojim izvornim opredeljenjima i strategijskim ciljevima. S pojavom procesa globalizacije, demokratija je postepeno počela da dobija novu, čini se još složeniju i kontroverzniju dimenziju. Na početku 21. veka ustanovljeno je da postoji oko 120 zemalja koje su formalno deklarisane kao demokratske. Među njima, međutim, postoje velike razlike u kvalitativnim obeležjima, tradiciji, dometima, širini i dubini ostvarenosti demokratskih vrednosti, načela, principa i procedura. Demokratija nije samo oblik političke organizacije društva, ona je i način života. Stoga se pojam demokratije ne može ograničiti samo na ekonomsku, pravno-političku, tehničku i institucionalnu sferu, već mora biti povezan sa kvalitetom života svakog građanina. Ako je osnovna pretpostavka demokratije transformacija individue u građanina, koja dovodi do promene njegovog socijalnog statusa i načina života, onda je realno očekivati od demokratske države da ona obezbedi jednak kvalitet života svim građanima. 25

U trenutku kada demokratski ideal, s jedne strane, dobija novi zamah zahvaljujući revolucionarnim dešavanjima u arapskom svetu, a s druge strane, “gubi dah” u bici sa podivljalom ekonomskom krizom u tzv. “starim demokratijama”, mora se preispitati sama ideja demokratije. Ako je glavni zadatak demokratije da obezbedi jednakost među ljudima, da ih izjednači u njihovim slobodama, pravima i šansama, onda je glavni izazov demokratije danas, kako je učiniti upotrebljivijom, delotvornijom, pouzdanijom, pravednijom i pravičnijom za svakog građanina. Sedmo izdanje Festivala o ljudskim pravima - VIVISECTfest nudi program koji ima za cilj da podstakne ljude da kritički razmišljaju ne samo o osnovnim pretpostavkama demokratije, već i o putevima daljeg demokratskog razvoja. Razočaranost u politiku i političku elitu dovodi do sve veće apatije i sklonosti ka apstinenciji. Da bi se iz sadašnjeg stanja u kojem se građani osećaju frustrirano prešlo na put stvarne demokratske transformacije društva građani moraju shvatiti da demokratija nije luksuz, već pravo za koje treba sami da se izbore kako bi očuvali postojeća i osvojili nova prava i slobode.

DOKUMENTARNI FILMOVI autora različitih generacija iz celog sveta

kritički preispituju brojne izazove savremene demokratije, tražeći odgovore na neka od ključnih pitanja savremenog sveta: - Da li postoji samo jedan, univerzalni model demokratije primenjiv za sva društva? - Koja su ograničenja i moguće alternative za dalji demokratski razvoj? - Kako očuvati temeljne pretpostavke demokratije i osvojiti nove slobode i prava? - Koja je uloga građana u demokratskoj rekonstrukciji društva?

FILMSKI PROGRAM: Javeria Rizvi-Kabani, Jonny von Wallström, Alexandra Sandels – Nema ćutanja Ekaterina Kibalchich – Beloruski san Hans Hermans, Martin Mat – Pravda za Sergeja Eline Flips – Naše novine Logan Mucha – Ljubav u istočnom bloku Jacques Sarasin – Ekvador Maria Goinda – Kartonera Irena Fabri – Ovde sam ! Mina Đukić – JUGO, kratka autobiografija Vanja Sviličić – Jesam li sretna? 26

Izložba fotografija:

RAT U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI - POGLED IZNUTRA I SPOLJA Izložba fotografija “Rat u bivšoj Jugoslaviji - pogled iznutra i spolja” predstavlja jedinstvenu kolekciju ratnih fotografija fotoreportera koji su fotografisali ratne sukobe u bivšoj Jugoslaviji u periodu od 1991. do 2001 godine. Izložba obuhvata fotografije u vezi sa svakim pojedinačnim sukobom na prostoru bivše Jugoslavije: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo, NATO intervencija na Jugoslaviju, Makedonija. Zajednička izložba ratnih fotografija fotoreportera sa prostora bivše Jugoslavije i iz inostranstva predstavlja novu praksu u procesima suočavanja sa prošlošću. Fotografija je u ovom procesu jedan od važnih elemenata, koji ima za cilj da široj javnosti omogući da na jednom mestu sagleda sve strahote i posledice ratnih razaranja. Svoje fotografije izlaže 15 fotoreportera, među kojima je devet fotoreportera iz zemalja u kojima su se dogodili ratni sukobi (Slovenija, Hrvatska, BiH, Kosovo, Srbija, Makedonija) i šest inostranih fotoreportera: Darko Bandić, Martin Candir, David I. Gross, Diego Andres Gomez Devetak, Boris Grdanoski, Ron Haviv, Visar Kryeziu, Danilo Krstanović, Gary Knight, Borut Krajnc, Paul Lowe, Massimo Sciacca, Tone Stojko, Andrew Testa, Barbara Čeferin Fotoreporteri koji su pozvani da učestvuju u realizaciji zajedničke izložbe su profesionalni fotoreporteri koji su pratili ratne sukobe na prostoru bivše Jugoslavije. Svaki od pozvanih fotoreportera odabrao je nekoliko fotografija koje prema njegovom mišljenju najbolje predstavljaju suštinu ratnih sukoba koji su se dogodili u poslednjoj deceniji 20. veka u bivšoj Jugoslaviji. 28

Selektori zajedničke izložbe fotografija (Veton Nurkollari, Marija Gajicki i Smiljka Vukelić) odabrali su 90 fotografija koje čine izložbenu postavku. FOTOGRAFI Darko Bandić Martin Candir David I. Gross Diego Andres Gomez Devetak Boris Grdanoski Ron Haviv Visar Kryeziu Danilo Krstanović Gary Knight Borut Krajnc Paul Lowe Massimo Sciacca Tone Stojko Andrew Testa Barbara Čeferin

Foto: Tone Stojko

Slovenija, Brnik, 27. jun 1991. Vojnik JNA (Jugoslovenske narodne armije).

Tone Stojko Rođen je 1947. godine u Strezini kod Ormoža. Studirao je novinarstvo, bio fotograf i urednik fotografije u nedeljniku MLADINA. Jedan je od fotografa MLADINE koji su fotografisali prvi ratni sukob u bivšoj Jugoslaviji, u Sloveniji 1991. godine. Njegove fotografije su objavljene u knjizi MLADINE “Deset dana rata za Sloveniju” (1991). Bavi se i pozorišnom fotografijom, snimio je preko 150.000 pozorišnih fotografija. Zajedno sa sinom Simonom Stojkom Falkom osnovao je 1992. godine pozorišni dokumentacioni centar u Ljubljani - Prodok i Prodok teatar TV. Izlagao je na 50 samostalnih izložbi, objavio je šest knjiga fotografija i knjigu novela. Dobitnik je nagrada STUDIA, Press photo YU (1972), Zlatna ptica (1973), nagrade Prešernovog sklada za fotografiju (1984), EFIAP, Grand prix i zlatne plakete za kolekciju fotografija na međunarodnom trijenalu “Pozorište u fotografskoj umetnosti” (1989), Župančičeve nagrade (1993). 29

Foto: Borut Krajnc

Slovenija, 27. jun 1991. Zaustavljen gorući tenk JNA.

Foto: Barbara Čeferin

Slovenija, Ljubljana, jun 1991. Roditelji iz drugih republika Jugoslavije došli su nekoliko dana posle rata da posete svoju decu koja su služila vojsku u Sloveniji.

Borut Krajnc Rođen je 1964. godine u Ljubljani. Studirao je Ekonomski fakultet, a od 1990. godine profesionalno radi kao fotograf. Kao fotoreporter radio je za studentski list “Tribina” (1988-1989) i “Demokratija” (1990), a od 1991. godine je fotoreporter MLADINE. Kao fotoreporter pratio je političke i društvene promene u Sloveniji, od rata 1991. godine do prijema Slovenije u Evropsku uniju. Jedan je od fotografa MLADINE koji su fotografisali prvi ratni sukob u bivšoj Jugoslaviji, u Sloveniji 1991. godine. Njegove fotografije su objavljene u knjizi MLADINE “Deset dana rata za Sloveniju” (1991).

Barbara Čeferin Rođena je 1968. godine. Bila je fotograf u nedeljniku MLADINA (1989-1994), i urednica fotografije u reviji “Jana” (1996-2003). Jedan je od fotografa MLADINE koji su fotografisali prvi ratni sukob u bivšoj Jugoslaviji, u Sloveniji 1991. godine. Njene fotografije su objavljene u knjizi MLADINE “Deset dana rata za Sloveniju” (1991). U Ljubljani je 2003. godine otvorila prvu privatnu galeriju fotografija (www.galerijafotografija.si) koja organizuje izložbe slovenačkih i inostranih fotografa.

Foto: Diego Andres Gomez Devetak

Foto: Ron Haviv 32

Slovenija, Kog, 4. jul 1991. DeÄ?ak.

Hrvatska, Vukovar, jesen 1991. Hrvati koje su izgnale srpske snage posle pada Vukovara.

Diego Andres Gomez Devetak Rođen je 1961. godine u Buenos Airesu. U Sloveniju dolazi 1984. godine i upisuje studije AGRFT. Od 1989. godine radio je za nedeljnik MLADINA. Jedan je od fotografa MLADINE koji su fotografisali prvi ratni sukob u bivšoj Jugoslaviji, u Sloveniji. Njegove fotografije objavljene su u knjizi MLADINE “Deset dana rata za Sloveniju” (1991). Jedan je od osnivača fotografskog studija “Manjana”. Umro je u Ljubljani 2005. godine.

Ron Haviv Rođen je 1965. godine. Kao fotoreporter pratio je pad Berlinskog zida, oslobađanje Nelsona Mendele, kokainske ratove u Kolumbiji, Zalivski rat, borbe Kurda u Iraku, konflikte u Rusiji, izbeglice u Ruandi i politički prevrat na Haitiju. Bio je jedan od prvih fotoreportera koji je izveštavao o ratu u bivšoj Jugoslaviji. Njegova knjiga “Krv i med: Balkanski ratni žurnal” svedoči o ratnim sukobima od njihovih početaka raspadom Jugoslavije 1991. godine, pa sve do 2001. godine sa početkom nasilja u Makedoniji. Dobitnik je više nagrada za fotografiju, između ostalih i nagrade World Press, Picture of the Year, Overseas Press Club, kao i Laica Medal of Excellence. Ron Haviv je jedan od osnivača Agencije VII Photo (www.viiphoto.com). 33

Foto: Paul Lowe

Bosna i Hercegovina, Sarajevo Egipatski vojnici UN-a pomažu ranjenim bosanskim civilima da se spasu posle minobacačkog napada na centar grada.

Paul Lowe Rođen je 1963. godine. Studirao je savremenu istoriju na Univerzitetu u Kembridžu (1983-1986), i dokumentarnu fotografiju na koledžu “Gwent” u klasi Davida Hurna (1986-1988). Od 1988. godine radi kao slobodni fotograf za The Sunday Telegraph (1989-1990), i The European Newspaper (1990-1992). Od 1993. do 2001. godine bio je član foto agencije “Magnum”, a od 2002. godine je član foto agencije “Grazia Neri” i zastupnik “Panos Pictures” u Velikoj Britaniji. Preko agencije “Magnum” do 2001. godine njegove fotografije su objavljivane u časopisima Time, Newsweek, Life, Stern, Der Spigel, El Mundo, The Telegraph, The Observer, The Independent. Fotografisao je sukobe u Severnoj Irskoj, kraj Hladnog rata, pad Berlinskog zida, revoluciju u Rumuniji, ujedinjenje Nemačke, oslobađanje Nelsona Mendele, svakodnevni život u 34

Bejrutu, rat u bivšoj Jugoslaviji, sovjetski program nuklearnog testiranja, glad i građanski rat u Somaliji, rudnike dijamanata u Angoli, opsadu Sarajeva, rat u Groznom, masakr u Ruandi, glad u Sudanu, Orbisov program za slepe na Kubi. Dobitnik je više nagrada za fotografiju, između ostalih i nagrade Nikon News za fotografe i foto esej godine (1989), Nikon Features (1990), World Press Photo (1992, 2000), Vicc Odden nagrade Kraljevskog fotografskog društva za britanskog fotografa mlađeg od 35 godine. Predavač je na Londonskom koledžu za komunikacije na kursu magistarskih studija foto novinarstva i dokumentarne fotografije. Jedan je od predavača WPP klase 2002. za fotoreportere na Balkanu, i predavač World Press Photo fondacije za fotografe u zemljama u razvoju. 35

Foto: Massimo Sciacca

Bosna i Hercegovina, Mostar, april 1995. Mir.

Foto: Visar Kryeziu

Kosovo, u blizini sela Bukoš, februar 1999. Vojnici OVK (Oslobodilačke vojske Kosova) vraćaju se iz bitke sa srpskim policijskim snagama.

Massimo Sciacca Rođen je 1965. godine u Bolonji. Posle studija se preselio u London gde je počeo da se bavi fotografijom. Od 1990. godine kao fotoreporter pratio je rat u bivšoj Jugoslaviji i prve izbore u Albaniji. Fotografisao je život mladih u Sarajevu pod opsadom 1993. godine, sukobe u Kurdistanu, revoluciju u Albaniji 1997. godine, sukob na Kosovu i nemire u Istočnom Timoru. Dobitnik je nagrade za Svetsku novinsku fotografiju (1997) i Premio Linea D’ Ombra (1998). Od 1998. godine radi za agenciju “Contrast”.

Visar Kryeziu Godine 1997. počeo je da radi kao fotoreporter za "Koha Ditore", a od 1998. godine radi kao slobodni fotoreporter za agenciju SIPA i AP (Associated Press).

Foto: Andrew Testa

Kosovo, Velika Hoča, mart 1999. Sahrana Dobrivoja Savalića, četrdesetdvogodišnjeg srpskog civila koga su ubili pripadnici OVK, pošto su ga kidnapovali iz sela Velika Hoča.

Andrew Testa Rođen je 1965. godine u Londonu. Kao fotoreporter počinje da radi devedesetih godina 20. veka za The Guardian, a od 1994. godine radi za The Observer. Dobitnik je nagrade za najbolju novinsku fotografiju u Velikoj Britaniji, za najboljeg fotoreportera godine na Kosovu, i Nikon nagrade za foto esej o demonstrantima u Velikoj Britaniji. Njegove fotografije su objavljivane u vodećim svetskim časopisima i novinama, kao što su Newsweek, Time, The New York Times, Stern, Mare, Der Spiegel i Geo.

Foto: Gary Knight

Kosovo, 1999. Kuća 19, Kapasnica u albanskom delu Peći. Susedi tvrde da je srpska paramilitarna formacija poznata kao Frenkijevci ubila nekoliko Albanaca u toj kući.

Gary Knight Rođen je 1964. godine u Engleskoj. Počeo je da radi kao fotograf polovinom osamdesetih godina 20. veka u jugoistočnoj Aziji. Njegov prvi fotoreporterski posao bio je u Indokini, gde je pratio krvavi rat koji je trebalo da okonča Hladni rat. U bivšu Jugoslaviju dolazi 1993. godine, i počinje da radi na dokumentovanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti što je i osnovna tema njegovog rada danas. Gary Knight se prevenstveno bavi pitanjima ljudskih prava, zločina i odgovornosti. Veliki broj njegovih fotografija objavljen je u časopisima širom sveta. Fotograf je po ugovoru za Newsweek Magazine i osnivač Memorijalne medijske fondacije Indokine. Sa piscem Antonijem Lojdom objavio je knjigu “Dokazi - Ratni zločini na Kosovu” koja ispituje kršenja i povrede Ženevske konvencije. Jedan je od osnivača Agencije VII Photo (www.viiphoto.com). 39

Foto: Martin Candir

Vojvodina, Novi Sad, 22. april 1999. Poslednji, od tri novosadska mosta preko Dunava, Žeželjev most, srušen je oko 3.15 u naletu NATO-a.

Martin Candir Rođen je u Novom Sadu 1958. godine. Deset godina je radio u “Dnevniku” kao fotoreporter, a od 1992. godine radi kao slobodni fotograf. U bivšoj Jugoslaviji dobio je više nagrada za fotografije, između ostalih i nagradu “Zlatno oko” 1977. godine. Izlagao je na preko 100 zajedničkih i 60 samostalih izložbi u zemlji i inostranstvu. Urednik je fotografije u više časopisa, objavio je preko 10 monografija i drugih publikacija. 40

Foto: Boris Grdanoski

Makedonija, Bitola, 7. jun 2001. Kriza u Makedoniji - Rođaci oplakuju jednog makedonskog vojnika tokom sahrane na bitoljskom groblju.

Boris Grdanoski Rođen je 1964. godine u Skoplju. Od 1992. godine radi kao fotoreporter, a od 1997. godine za AP (Associated Press). Dobitnik je mnogih nagrada za novinsku fotografiju u Makedoniji. Učestvovao je na više zajedničkih izložbi.

Foto: Darko Bandić

Kosovo, 2001. Deca se igraju na mestu gde je osiromašeni uran korišćen za vreme NATO bombardovanja srpskih položaja 1999. godine.

Foto: David I. Gross

Kosovo, Suva Reka, 19. april 2002. Istražitelji Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (ICTY) otkopali su mnoga tela koja su našli u “grobovima neinditifikovanih”. Mnoga tela koja su otkrivena u ovim grobnicama su, u stvari samo delovi ljudi.

Darko Bandić Rođen je u Zagrebu 1967. godine. Studirao je istoriju i geografiju na Univerzitetu u Zagrebu. Od 1991. godine radi kao slobodni fotograf za AP (Associated Press) i druge medijske organizacije. Kao fotoreporter izveštavao je o ratnim sukobima u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, Makedoniji. Za AP pokrivao je događaje u Aziji i na Srednjem Istoku uključujući Iran, Irak, Egipat, Izreal, Palestinu i Avganistan.

David I. Gross Rođen je u Maleziji, ali je odrastao u Severnoj Kaliforniji. Studirao je filozofiju na UC Berkely. Radio je kao umetnički direktor u Pragu i Silikonskoj dolini. Poslovni svet je napustio 1999. godine i otputovao na Kosovo iza nemačkih NATO tenkova. Radio je na projektu o potrazi za ljudima koji su tada nestali. Kao fotoreporter izveštavao je i iz Iraka, gde je fotografisao masovne grobnice, i na severu kurdsku vojsku. Dobitnik je nagrade World Press Photo za 2003. godinu.

Foto: Danilo Krstanović

Bosna i Hercegovina, Bratunac, 2004. Srebreničanka na masovnoj grobnici.

Danilo Krstanović Rođen je 1951. godine u Sarajevu. Veoma mlad je počeo da se bavi fotografijom. Profesionalni rad počinje 1972. godine u “Oslobođenju”, a od 1995. godine radi za agenciju Rojters. Kao fotoreporter pratio je ratna zbivanja u bivšoj Jugoslaviji. Tokom rata u Bosni i Hercegovini, imao je dve izložbe o Sarajevu prvu 1993. godine, pod nazivom “Ratne slike Sarajeva”, i izložbu pod nazivom 44

“Sarajevo”. Izložba je obišla Evropu, a 1996. godine je poklonjena Umetničkoj galeriji BiH. U bivšoj Jugoslaviji dobio je više nagrada za fotografiju i nekoliko međunarodnih priznanja. Objavio je tri knjige fotografija: “Sarajevo ranjeni grad”, “Sarajevo” i “Sarajevo - self portrait”. Umro je u Sarajevu 2012. godine. 45

Izložba fotografija:

NA POČETKU NOVOG VEKA

Izložba fotografija “Na početku novog veka” obuhvata fotografije nastale u periodu od 2000. do 2006. godine u nekoliko gradova u Vojvodini. Za Vojvodinu je karakteristično da po nacionalnoj raznolikosti svog stanovništva predstavlja svojevrsni etnički fenomen, u njoj živi 29 nacija. U periodu od 2000. do 2006. godine zabeležen je porast radikalnih nacionalnih osećanja ne samo pripadnika većinske etničke zajednice, već i manjinskih. Uvredljivi grafiti uglavnom napisani u gradovima, svedoče o tome da se iz godine u godinu proširuje krug drugih prema kojima se demonstrira netrpeljivost (Mađari, Srbi, Albanci, Hrvati, Romi, Jevreji, Bošnjaci, političke stranke, homoseksualci...). Ekspanzija nacionalističkih incidenata i grafita mržnje naročito je bila primetna u etnički mešovitim sredinama. Grafiti napisani na početku novog veka i novog milenijuma, nisu samo pokazatelj onoga što se u jednom društvu događa, već i nagoveštaj onoga što će se dogoditi u bliskoj budućnosti. Izložbu čini 59 fotografija 11 fotoreportera dnevnih listova “Dnevnik” i “Magyar Szo” – Filip Bakić, Čila David, Aleksandra Erski, Jozef Gergelj, Radivoje Hadžić, Aleksandar Jovanović, Đorđe Komlenski, Silard Kovač, Branislav Lučić, Andraš Otoš, Nikola Stojanović. 46

FOTOGRAFI Filip Bakić Čila David Aleksandra Erski Jozef Gergelj Radivoje Hadžić Aleksandar Jovanović Đorđe Komlenski Silard Kovač Branislav Lučić Andraš Otoš Nikola Stojanović

Foto: Čila David

Novi Sad, 12.09.2001. Tekst grafita: Za rasu i naciju, belu generaciju, živela pobeda.

Čila David Počela je da fotografiše još u osnovnoj školi, zahvaljujući Andrašu Otošu starijem. Član je Foto kino kluba “Branko Bajić”. Diplomirala je 1986. na Jugoslovenskom novinarskom institutu u Beogradu, gde joj je mentor bio Tomislav Peternek, legenda jugoslovenske foto-reportaže. Od 1987. radi u Mađar So-u. U periodu od 1994. do 1995. godine, inicirala je i uređivala nedeljne foto-strane dnevnog lista Mađar So. Autor je i koautor brojnih izložbi i dobitnik mnogih nagrada. Na njenim fotografijama zabeležene su poplave, zemljotresi i demonstracije. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji u više navrata je hapšena. Za fotografiju koju je snimila 5. oktobra 2000. osvojila je nagradu Srebrno Paunovo Pero, a jedna od njenih fotografija o poplavi u Vojvodini nagrađena je Zlatnim Paunovim Perom. Njene fotografije Čenejskih salaša u 2004. godini nagrađene su prvom nagradom. Fotografije Čile David objavljene su u više časopisa i novina u Srbiji i inostranstvu. Njene fotografije su korišćene i kao ilustracija za knjige, postere, kataloge i reklame. 47

Foto: Radivoje Hadžić

Novi Sad, 04.09.2002. Tekst grafita: Srbija Srbima, Romima sekira.

Foto: Nikola Stojanović

Sremska Kamenica, 08.05.2002. Tekst grafita: Ubićemo Đinđića.

Radivoje Hadžić Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Godine 1980. počeo je da sarađuje u listu Glas omladine, a od 1989. zaposlen je u listu Dnevnik kao fotoreporter. Fotografije su mu objavljivane u mnogim časopisima i novinama širom bivše Jugoslavije.

Nikola Stojanović Fotografijom se bavi od 1977. godine, kada se zaposlio u Foto kino klubu "Branko Bajić", prvo kao sekretar, a posle kao šef foto službe. Godine 1986. otvara Foto studio “Imago”, a od 2001. radi kao šef Foto službe u u Dnevnik-Vojvodina Pres-u. Član je UPIDIV-a. Izlagao je na preko 100 kolektivnih izložbi i nekoliko samostalnih izložbi.

Foto: Silard Kovač

Doroslovo, 09.01.2003. Na tabli sa nazivom mesta napisanim na srpskom jeziku, ćirilicom i latinicom, naziv mesta na mađarskom jeziku je precrtan i nacrtan je znak 4S. Doroslovo (mađ. Doroszló) je pretežno mađarsko selo u kom živi 1.830 stanovnika. Nalazi se u opštini Sombor.

Foto: Aleksandar Jovanović

Novi Sad, Katoličko groblje, 29.09.2003. Na Kataločkom groblju vandali su porušili 77 nadgrobnih spomenika.

Silard Kovač Diplomirao je na Fakultetu prirodnih nauka u Novom Sadu, na odseku za ekologiju. Profesionalni je fotograf, umetnik, biolog i ljubitelj prirode.

Aleksandar Jovanović Fotografijom je prvo počeo da se bavi u Građanskom listu, od 2002. je radio kao fotoreporter lista Mađar So, a od 2004. radi u dnevnom listu Politika. Na konkursu novinske agencije Beta u 2004. godini njegova fotografija je proglašena za najbolju fotografiju te godine. U istoj godini – 2004. njegova fotografija na temu etno-turizma nagrađena je Bronzanim Paunovim Perom.

Foto: Branislav Lučić

Novi Sad, Katoličko groblje, 29.09.2003. Članovi porodice na Kataločkom groblju pored porušenih nadgrobnih spomenika.

Foto: Đorđe Komlenski

Novi Sad, 15.06.2003. Divljanje navijača u centru grada nakon pobede vaterpolo reprezentacije Srbije i Crne Gore na Evropskom prvenstvu u Kranju (Slovenija). Slavlje navijača preraslo je u divljanje huligana, koji su demolirali gradski trg, obližnji MekDonalds, kao i Gradsku kuću i polomili veliki broj izloga. Kao i brojni drugi neredi, i ovi su imali političku konotaciju, pošto su oni najagresivniji skandirali Mladiću i Karadžiću. Policija je žestoko intervenisala, a u rasterivanju huligana policija je pucala u vazduh i koristila vodeni top. Bilo je nekoliko desetina povređenih na obe strane, a jedan mladić pogođen je metkom u stomak.

Branislav Lučić Fotoreporter je u Dnevnik-Vojvodina Pres-u. Član je UPIDIV-a. Sarađuje sa više kulturnih institucija u Novom Sadu: Matica Srpska, Srpsko narodno pozorište, Sterijino pozorje, Brankovo kolo, Prometej. Autor je preko deset samostalnih i učesnik više kolektivnih izložbi. Njegove fotografije objavljene su u više domaćih i svetskih monografija, časopisa i publikacija.

Đorđe Komlenski Fotografijom se bavi od 1996. Radio je kao snimatelj na TV “Sveti Sava”, a od 2000. radi kao fotoreportersaradnik u Dnevnik-Vojvodina Pres-u.

Foto: Aleksandra Erski

Novi Sad, 07.05.2004. Tekst grafita: Ubi, zakolji da Šiptar ne postoji!

Foto: Filip Bakić

Novi Sad, 23.11.2004. Tekst grafita: Ubićemo Tadića!

Aleksandra Erski Fotografijom se bavi od 1996. Radila je kao fotoreporter dnevnog lista Danas. Stalno je zaposlena u Dnevnik-Vojvodina Pres-u. Učestvovala je na pet zajedničkih izložbi i dve samostalne izložbe.

Filip Bakić Fotografijom je počeo da se bavi u osnovnoj školi. Kao profesionalni fotoreporter radi u DnevnikVojvodina Pres-u.

Foto: Andraš Otoš

Novi Sad, 25.10.2005. Tekst grafita: (Ne)čekaj ustanak, trgni se, srpska deca, koljemo Mađare.

Foto: Jozef Gergely

Ostojićevo, 20.09.2006. Na tabli sa nazivom mesta napisanim na srpskom jeziku, ćirilicom i latinicom, naziv mesta na mađarskom jeziku je precrtan. Ostojićevo (mađ.Tiszaszentmiklós) je naselje u opštini Čoka, u kom žive oko 3.000 stanovnika. Pored Srba, Mađara i Slovaka, u selu žive i Poljaci. Ostojićevo je jedino naselje u Vojvodini gde žive Poljaci.

Andraš Otoš Fotografijom se bavi od ranog detinjstva. U tajne fotografisanja i snimanja uveo ga je njegov otac, Andraš Otoš stariji. U bivšoj Jugoslaviji je još kao učenik osnovne i srednje škole, dvanest puta osvojio prvu nagradu na državnom takmičenju mladih tehničara u kategoriji filma. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za svoj fotografski i snimateljski rad. Od 1984. je fotoreporter dnevnog lista Mađar So. Kao fotoreporter pratio je sva važnija politička i sportska dešavanja. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji pokrivao je događaje u Srbiji, Hrvatskoj i na Kosovu. Zajedno sa Laslom Dormanom organizovao je u Mađarskoj i Francuskoj izložbu ratnih fotografija, za koju je dobio nagradu Foruma. Godine 1989. dobio je specijalnu nagradu Tanjuga za sportsku fotografiju. Od osnivanja Televizije Dunav, u saradnji sa kolegama izveštava kao snimatelj i montažer za redakcije u dijaspori, kao i za drugi kanal Televizije Mađarske.

Jozef Gergely Diplomirao je biologiju na Fakultetu prirodnih nauka na Univerzitetu u Novom Sadu 1982. godine. Od 1984. radi u senćanskoj redakciji dnevnog lista Mađar So. Pored novinarstva bavi se i ekološkim i orintološkim istraživanjima. Autor je više samostalnih izložbi u Senti, Adi, Subotici, Novom Sadu, Budimpešti, Hodmezevašarhelju.

Tekst grafita: Ja sam tvoj najbolji prijatelj. Ubijam te ni zbog čega. Bosna ‘94. 58

Izložba fotografija:

GRAFITI

Izložbu fotografija “Grafiti” čini 8 fotografija fotografa Tarika Samaraha. Fotografije su nastale u decembru 2002. u Potočarima. Na fotografijama su grafiti holandskih vojnika ispisani na zidovima fabrike akumulatora tokom njihovog mandata u Srebrenici. Trupe Kraljevske holandske armije su u okviru svog delovanja u sastavu UNPROFOR-a, mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini, od 1993. do 1995. godine bile odgovorne za sigurnost zaštićene zone Srebrenica.

Tarik Samarah je rođen 1965. godine u Zagrebu. Živi i radi u Sarajevu.

Bavi se umetničkom i dokumentarnom fotografijom. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Bosne i Hercegovine. Dobitnik je nagrade ULUPUBiH Grand Prix 2005. Profesionalno ga predstavlja agencija Grazia Neri iz Milana. Projekat “Srebrenica - genocid u srcu Evrope” javnosti je prvi put predstavio u martu 2003. godine postavljanjem fotografija velikog formata (5x7 m) iz opusa “Noć, žica, Srebrenica” iznad “Vječne vatre” u Sarajevu, simbolu borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Tokom 2003. godine njegove fotografije su u formi džambo plakata, bilborda i city-lights-a (preko 450 primeraka) bile izložene i u drugim gradovima u Bosni i Hercegovini, kako u Federaciji tako i u Republici Srpskoj. Fotografije Srebrenice je 2003. godine poklonio OHR-u i Fondaciji Srebrenica, a za kampanju namenju prikupljanju sredstava za izgradnju Memorijalnog centra i groblja “Srebrenica - Potočari”. Njegova prva samostalna izložba “11. juli” postavljena je u Memorijalnom centru u Potočarima u martu 2003. godine, a cela izložba je donirana Memorijalnom centru čime je otvoreno pitanje postojanja budućeg muzeja u Potočarima. Ova izložba je cenzurisana od strane međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini. 59

Tekst grafita: *Nema zube...? *Ima brkove...? *Smrdi kao govno...? Bosanka!

“Bosnian Girl”, njegov zajednički rad sa konceptualnom umetnicom Šejlom Kamerić, doživeo je mnoga predstavljanja u Bosni i Hercegovini, Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Holandiji, Japanu i drugim zemljama. U formi plakata ovaj rad je bio izložen i u Sarajevu tokom 2003. godine. Njegova izložba fotografija “Srebrenica” bila je postavljena 22. juna 2005. godine u holandskom parlamentu u Hagu. U junu 2005. godine u saradnji sa Inicijativom mladih za ljudska prava iz Srbije i Crne Gore postavlja plakate sa fotografijama Srebrenice pod sloganom “Da vidiš, da znaš, da pamtiš” u nekoliko gradova Srbije i Crne Gore. Istovremeno ovi plakati se postavljaju i u Zagrebu i Sarajevu. Na desetogodišnjicu pada Srebrenice, 11. jula 2005. godine, postavljena je izložba fotografija u Muzeju Holokausta u Vašingtonu, pod nazivom “Abandoned at Srebrenica: Ten years later”. Neke od fotografija bile su izložene i na kolektivnoj izložbi u zgradi Ujedinjenih nacija i Turskog centra u Njujorku. U saradnji sa Centrom za savremenu umetnost Sarajevo i La Benevolencijom, u julu 2005. godine, na zgradi stare Jevrejske sinagoge u Sarajevu postavlja fotografiju pod nazivom “1945-1995-2005” kojom obeležava 10 godina od pada Srebrenice i 60 godina holokausta. Ista fotografija je bila izložena od oktobra 2005. do marta 2006. godine, u Zagrebu, u Praškoj ulici, na mestu nekadašnje sinagoge, potpuno uništene u Drugom svetskom ratu. U julu 2005. godine objavljena je monografija “Srebrenica”. Svoje fotografije izlagao je i u Muzeju “Mimara” u Zagrebu (2006), na kolektivnoj izložbi 8372 NISU DOŠLI.

Tekst grafita: Limasix je zakon!! Uh Uh, rekao je seks? 62

Tekst grafita: 11.....i dalje najbolji. To je zaista zabavan posao! Ujedinjeno ništa.

Tekst grafita: Laku noć drage brige.

Tekst grafita: Ubijanje je moj posao, a posao ide dobro! Čovek žaba 64

Moje dupe je kao ‘lokalac’. Isto smrdi. Bosna ‘94

Izložba fotografija:

ANNO DOMINI 2002.

Izložba pod nazivom “Anno domini 2002.” obuhvata 64 fotografije Rona Haviva koje su bile izložene na izložbi “Krv i med” u Novom Sadu, u septembru 2002. godine i komentare koje su posetioci ostavljali pored fotografija. Izložene su stranice knjige VIVISECT u kojoj su objavljene fotografije Rona Haviva i prateći komentari posetilaca ispisivani na papirima pored fotografija. Izložba fotografija Rona Haviva “Krv i med” svedoči o periodu balkanskih sukoba od njihovih početaka raspadom Jugoslavije 1991. godine, pa sve do 2001. godine sa početkom nasilja u Makedoniji. Cilj izložbe je bio da se podstakne javni razgovor o ratnim zbivanjima i odgovornosti za počinjene ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Izložba je prvo otvorena u Beogradu, zatim u Vršcu, dok je u Užicu, Kragujevcu i Čačaku bilo onemogućeno njeno održavanje. Novi Sad je bio poslednji grad u kom je organizovana izložba u Srbiji. Incidenti koji su pratili izložbu u drugim gradovima u Srbiji uticali su na način organizacije izložbe u Novom Sadu. Grupe koje su izazivale incidente od grada do grada koristile su identične obrasce: obučeni u crne majice sa slikom haških optuženika Radovana Karadžića ili Ratka Mladića i porukom “Srpski heroj” i “S verom u Boga i otadžbinu”. Tražili su zatvaranje izložbe jer se “atakuje na dostojanstvo građana i države” i zato što je “antisrpska”. Da bi se izbegli incidenti koji su se dogodili u drugim gradovima, posetiocima je data mogućnost da na praznim papirima pored fotografija upišu svoje komentare. Za 10 dana izložbu je posetilo oko 5.000 posetilaca, neki samo jednom, neki više puta, neki svakodnevno. Ostavljeno je ukupno 1.200 poruka uz fotografije. Nekada je za jednu fotografiju samo nekoliko poruka (za dve nema nijedne), a dve su izazvale brojne poruke, preko 44: fotografije lidera, oba pokojna: Tito i Arkan. U proseku je po jednoj fotografiji ostavljeno 20 66

poruka tokom 10 dana trajanja izložbe. Od ukupnog broja poruka napisanih pored 64 fotografije (verbalnih i neverbalnih) najviše je onih koje sadrže eksplicitnu mržnju prema drugima (30%). Slede poruke u kojima se uvođenjem govora drugog, na različite načine drži distanca od odgovornosti i krivice, prelaskom u šalu, na asocijacije labavo vezane uz fotografiju, korišćenjem već stvorenog izraza, ali iz nekog drugog žanra ili govora: narodne pesme, filma, stripa, parola, reklama. Takvih je 15% poruka. Samo je 8% poruka u kojima se vidi spremnost za kolektivnu odgovornost, u kojima glas savesti uključuje celu zajednicu, i nekoliko poruka lične odgovornosti (2%) koje svedoče o ličnoj ispovesti. U dijalogu je ostvareno 10% poruka, tako što se drugi posetilac nadovezuje na poruku prvog. Poruke ostavljene pored fotografija Rona Haviva predstavljaju dragocen materijal na osnovu koga se može uočiti slojevitost onoga što zovemo odgovornost - preduslov za spremnost na dijalog sa drugima. Od izrazite mržnje i potiranja vrednosti drugog do tragova saradnje različiti su stepeni, ali se do poslednjih može stići. Izložba “Anno domini 2002” predstavlja naš skromni doprinos procesima suočavanja sa istinom o ratovima i ratnim zločinima koji su se dogodili u poslednjoj deceniji 20. veka na prostoru bivše Jugoslavije.

Ron Haviv Jedan od prvih fotoreportera koji je izveštavao o ratu u bivšoj Jugoslaviji. Njegova knjiga “Krv i med: Balkanski ratni žurnal” svedoči o ratnim sukobima od njihovih početaka raspadom Jugoslavije 1991. godine, pa sve do 2001. godine sa početkom nasilja u Makedoniji. Dobitnik je više nagrada za fotografiju, između ostalih i nagrade World Press, Picture of the Year, Overseas Press Club, kao i Laica Medal of Excellence. Ron Haviv je jedan od osnivača Agencije VII Photo.

Izložba fotografija:

RAT: SAD, AVGANISTAN, IRAK

Izložba fotografija “Rat: SAD, Avganistan, Irak” nudi detaljan pogled na sve sa čim se Amerika suočila od napada na Kule bliznakinje i Pentagon, koncentrušići se na tri velike krize 21. veka sa društvene, političke i vojne tačke gledišta. Fotografije prikazuju scene u rasponu od uništavanja Svetskog trgovačkog centra 11. septembra ujutru, preko potrage za Osamom bin Ladenom u Avganistanu, do vazdušnih napada i američke okupacije Iraka. One su moćna slika o tome kakav se međunarodni metež stvorio u srcima mnogih ljudi, na tri različite lokacije. Autori fotografija su fotografi nagrađeni mnogobrojnim nagradama i osnivači Agencije VII: Alexandra Boulat, Ron Haviv, Gary Knight, Antonin Kratochvil, Christopher Morris, James Nachtwey, John Stanmeyer, Lauren Greenfield, Christopher Anderson.

FOTOGRAFI Alexandra Boulat Ron Haviv Gary Knight Antonin Kratochvil Christopher Morris James Nachtwey John Stanmeyer Lauren Greenfield Christopher Anderson

AGENCIJA VII

Naziv Agencija VII (www.viiphoto.com) dolazi od broja fotoreportera koji su je osnovali u septembru 2001. godine. Alexandra Boulat, Ron Haviv, Gary Knight, Antonin Kratochvil, Christopher Morris, James Nachtwey i John Stanmeyer su osnivači Agencije VII. Svojim fotografijama dokumentuju društvene i političke konflikte, prikazujući nepravde koje su ljudi naneli jedni drugima ili doživeli. U isto vreme dok zapanjujuća realnost i dalje živi na ratištima, Agencija VII sa jednakim intenzitetom prati i dokumentuje suptilne promene u društvu i kulturi širom sveta. Rad Lauren Greenfield, posebno usmeren na kulturu mladih i njihovog identiteta, otvara još jednu novu perspektivu u radu ove agencije. Od početka osmišljena kao efikasan, tehnološki opremljen centar za distribuciju nekih od najboljih svetskih fotoreportaža, Agencija VII je zaslužna za distribuciju u javnost mnogih slika koje su definisale turbulentan početak 21. veka. Njihove fotografije nisu samo umetnički sačuvano, neutralno posmatranje, niti je to akademska rasprava o društvu ili politici. Svaki fotograf je inspirisan nizom često različitih motiva, i upravo u toj raznolikosti motiva leži originalnost i snaga ove agencije. Ono što ujedinjuje Agenciju VII je misao da nije sve izgubljeno, makar u smislu komunikacija.

Foto: James Nachtwey

SAD, Njujork, 11.09.2001. Vatrogasac traži preživele u ruševinama Ground Zero.

James Nachtwey Odrastao je u američkoj državi Masačusets. Završio je koledž Dartmouth, gde je studirao istoriju umetnosti i politikologiju. Slike rata u Vijetnamu, i slike američkog pokreta za ljudska prava uticale su na njegovu odluku da postane fotograf. Fotografiju je učio samostalno, radeći kao vozač kamiona i radnik u luci. Kao fotograf počinje da radi 1976. godine u Nju Meksiku, a 1980. se seli u Njujork, gde započinje karijeru fotografa. Sukobi u Severnoj Irskoj 1981. godine bili su njegov prvi fotografski zadatak u inostranstvu. Kao fotograf pratio je ratove, konflikte i društvene promene u El Salvadoru, Nikaragvi, Gvatemali, Palestini, Indoenziji, Tajlandu, Šri Lanci, Avganistanu, Filipinima, Južnoj Koreji, Somaliji, Sudanu, Ruandi, Južnoj Africi, Rusiji, Bosni, 72

Čečeniji, Kosovu, Brazilu, Iraku i SAD. Od 1984. godine radi kao fotograf za Time Magazin. Od 1980. do 1985. godine bio je član Black Star, a od 1986. do 2001. godine, član Magnuma. Njegove fotografije su bile izložene u brojnim galerijama i muzejima u svetu, između ostalih i u International Center of Photography u Njujorku, Biblioteque Nationale de France u Parizu, Palazzo Esposizione u Rimu, Museum of Photographic Arts u San Dijegu, Culturgest u Lisabonu, El Circulo de Bellas Artes u Madridu, Fahey/Klein Gallery u Los Anđelesu, Massachusets College of Art u Bostonu, Canon Gallery i Nieuwe Kerk u Amsterdamu, Carolinum u Pragu i Hasselblad Center u Švedskoj. 73

Foto: John Stanmeyer

Foto: Gary Knight 74

Pakistan, Islamabad, septembar 2001. Vođa Talibana i drugi talibanski zvaničnici u Avganistanskoj ambasadi u Islamabadu.

Irak, Bagdad, april 2003. Nekoliko američkih marinca iz 3. bataljona teško je ranjeno, nakon što je iračka artiljerija pogodila most u Dijali, predgrađu Bagdada.

John Stanmeyer Od 1998. godine je fotograf Time Magazina, koji redovno radi na zadacima National Geographic Magazina. Više od jedne decenije fotografisao je društvene promene u Aziji. Sedam godina je radio na knjizi o epidemiji AIDS-a u Aziju, i u isto vreme dokumentovao velike promene u Indoneziji od 1997. godine. Dobitnik je mnogih priznanja i nagrada, kao što su Robert Capa, Magazine Photographer of the Year, World Press i Picture of the Year.

Gary Knight Karijeru fotoreportera započeo je na Tajlandu. Živeo je i radio na Dalekom istoku do 1992. godine, kad se preselio u Evropu, na jug Francuske. U fokusu njegovih najnovijih fotografija su siromaštvo, nejednakost, nepravda i predrasude. Kao i kod svakog fotografa čiju ste biografiju pročitali, i njegov opus je objavljen u brojnim publikacijama širom sveta, u mnogim knjigama, izložen u mnogim muzejima i osvoji je mnoge nagrade. Međutim, on ne vidi kako ovo pomaže ljudima koje je fotografisao. Ipak, on je optimista i nada se da će se situacija u svetu promeniti.

Christopher Anderson Veliki deo svog detinjstva proveo je u Teksasu, gde je njegov otac bio protestanski sveštenik, pre nego što se preselio u Njujork i kasnije u Pariz. Njegov život fotografa počeo je u fotografskoj laboratoriji Dallas Morning News-a gde je naučio da razvije film i izrađuje fotografije. Kao fotograf počinje da radi 1993. godine za novine Kolorada. Na početku radi fotografije u boji i fotografiše širok spektar tema za magazine, od ruske ekonomske krize, do avganistanskih izbeglica u Pakistanu, izbora Eva Moralesa za predsednika Bolivije, do emigranata sa Haitija. Za svoje fotografije nagrađen je Robert Capa Gold Medal nagradom (2000), a 2001. godine je proglašen za Kodakovog mladog fotografa godine, za fotografiju “bacača kamenja” iz Gaze. Svoju prvu monografiju Nonfiction objavio je 2003. godine. 75

Foto: Ron Haviv

Avganistan, Kabul, novembar 2001. Vojnici Severne alijanse pokazuju zarobljene Talibane na starom putu ka Kabulu.

Foto: Alexandra Boulat

Avganistan, Kandahar, decembar 2001. Avganistanac ispred rezidencije Mullah Omara koja je uniĹĄtena tokom ameriÄ?kog bombardovanja Kandahara.

Ron Haviv Snimio je neke od najznačajnijih fotografija koje su objavljene na naslovim stranama svetskih magazina još od početka Hladnog rata. Njegove fotografije objavljene su u The NY Times Magazine, Time, Vanity Fair, Paris Match, Fortune i Stern. Objavio je više knjiga fotografija, među kojima su dve izazvale posebnu pažnju - “Krv i med: Dnevnik Balkanskih ratova” i “Avganistan: Na putu za Kabul”. Njegove fotografije objavljene su i u brojnim knjigama. Fotografisao je konflikte i krize u Latinskoj Americi, Africi, na Srednjem Istoku, Rusiji, Balkanu, ratne sukobe u Darfuru i Kongu. Dobitnik je nekih od najvećih priznanja u svetu fotografije - nagrade World Press Photo, Picture of Year, Overseas Press Club, Leica Medal of Excellence. Njegove fotografije su bile izložene u brojnim galerijama i muzejima u svetu, između ostalih i u Ujedinjenim nacijama i Luvru. O Ronu Havivu i njegovom radu snimljena su tri dokumentarna filma - “Slobodni fotograf u svetu rizika”, VIVISECT i “Oči sveta”.

Alexandra Boulat (1962–2007) Studirala je grafiku i istoriju umetnosti na Beaux Arts, školi lepih umetnosti u Parizu. Kao fotograf radila je deset godina za Sipa Press, do 2000. godine. Njene fotografije i foto reportaže objavljene su u brojnim časopisima, kao što su Time, Newsweek, National Geographic Magazine i Paris-Match. Dobitnica je mnogih međunarodnih nagrada, između ostalih i nagrade “Najbolji ženski fotograf” (Benvento Oscars, Italija, 2006) i Overseas Press club - Avganistan (2003). Alexandra Boulat je kao fotoreporter pokrivala između ostalog i ratove na prostorima bivše Jugoslavije, konflikt između Izraela i Palestine, rat u Avganistanu i pad Talibana, kao i život žena u islamskom svetu. Njene reportaže o Indoneziji, Albaniji i Maroku objavljene su u časopisu National Geographic. 77

Foto: Lauren Greenfield

SAD, Južna Karolina, Ostrvo Paris, oktobar 2002. Žene marinci na obuci u “borbenom plivanju”. Među regrutima ima i onih koji ne znaju da plivaju. Pod punom ratnom opremom, koja je teška 40 kg, sa puškom M-16, svi regruti moraju proći kroz obuku u vodi.

Foto: Christopher Morris

Irak, Bagdad, april 2003. Napad na američki vojni konvoj na putu za Bagdad.

Lauren Greenfield Fotograf koji se posebno interesuje za kulturu mladih. Njeni najpoznatiji projekti iz ove oblasti su “Kultura devojaka” i “Ubrzaj”. U svom prvom dokumentarnom filmu “Mršava” posebno se bavila temom problema poremećaja ishrane, sa kojim živi svaka sedma Amerikanka. Film je prikazan na TV kanalu HBO (2006), kao i na Sundance filmskom festivalu, Festivalu nezavisnog filma u Bostonu, festivalu u Newportu, Jackson Hole festivalu i Times BFI London Film Festivalu gde je nagrađen Grierson nagradom. American Photo je Lauren Greenfield svrstao među 25 najuticajnijih fotografa današnjice. Njene fotografije koje su nagrađene brojnim nagradama, objavljivane su u časopisima kao što su New York Times Magazine, TIME, The New Yorker, Harper’s, ELLE, Harper’s Bazaar, Stern, American Photo, French Photo, i London Sunday Times Magazine. Njene fotografije izložene su u nekoliko velikih muzejskih kolekcija, uključujući Los Angeles County Museum of Art, Art Institute of Chicago, San Francisco Museum of Modern Art, the International Center of Photography, Center for Creative Photography, Museum of Fine Arts u Hjustonu, Harvard University Archive i Clinton Library.

Christopher Morris Poslednjih 20 godina uglavnom je fotografisao ratne sukobe, od američke invazije na Panamu i Irak, rat u Persijskom zalivu, rat kartela droge u Kolumbiji, do ratova u Avganistanu, Čečeniji, Somaliji i bivšoj Jugoslaviji. Dobitnik je brojnih nagrada za svoj rad, između ostalih i nagrade Robert Capa, Olivier Rebbot Overseas Press Club-a, nagrade the Magazine Photographer of the Year Univerziteta za novinarstvo u Misuriju, Infinity Photojournalist Internationalnog centra za fotografiju u Njujorku, Visa d’Or nagrade, i World Press Photo Awards.

Foto: Antonin Kratochvil

Irak, Basra, april 2003. Deca se igraju sa odbačenim hemijskim maskama.

Antonin Kratochvil Kao i mnogi fotografi fotografisao je veliki broj ljudskih katastrofa i konflikta, dokumentujući vreme u kojem živimo. Njegov život u izbeglištvu u mnogome je ličio na scene sa filma njegove kamere. Originalni stil fotografisanja po kojem je Antonin Kratochvil poznat, rezultat je ličnog iskustva, obrazovanja i neprivilegovanog voajerizma. Nekonvencionalni opus po kojem je postao poznat predstavljen je u brojnim publikacijama. Od fotografija dece koje žive na ulicama Mongolije u časopisu Museum of National History, do fotografija Davida Bovija u Detour-u, od reportaža o ratu u Iraku za Fortune Magazine, do 80

fotografija Debore Hary za nacionalnu reklamnu kampanju za American Civil Rights Union, Kratochvil prikazuje bezuslovnu istinu onoga što slika. Njegove fotografija nisu samo verne slike, već necenzirisane vizije onoga što se dešava u svetu. Dobitnik je mnogih nagrada još od 1975. godine, između ostalih i nagrade World Press Photo Awards u kategorijama opštih vesti i prirode. U 2005. godini objavljena je njegova knjiga fotografija “Oni što nestaju” o fenomenima u prirodi i ljudima koji se nalaze na granici izumiranja. Antoninu Kratochvilu je bilo potrebno 20 godina kako bi napravio ovu knjigu. 81

Izložba fotografija:

PALI ANĐELI KOMUNISTIČKE IDEOLOGIJE Izložba fotografija svedoči o Decembarskoj revoluciji u Rumuniji 1989. godine, i to na njenom izvorištu – u Temišvaru. U pitanju su snimci vrhunskog profesionalnog dometa i, istovremeno, veoma dragoceni dokumenti ne samo za noviju istoriju rumunskog naroda, nego i hroniku kraha komunizma u Evropi. Načinio ih je veliki majstor fotoreporterske profesije Jaroslav Pap. Kolaps totalitarnih komunističkih režima na Starom kontinentu počeo je u Poljskoj i Mađarskoj, a zatim se talas demokratskih prevrata kao šumski požar proširio na ostale zemlje “lagera”. Da će se to kad tad dogoditi mnogi su odavno proricali, ali niko nije slutio da će se sve završti tako brzo, spontano i lako. S jeseni 1989. godine za samo četrdesetak dana srušeni su, kao kula od karata, sami temelji sistema koji je istočnoj Evropi nametnut uz pomoć sovjetskih tenkova tokom i posle Drugog svetskog rata, a potom je isto tako silom održavan više od 40 godina. Veoma važnu, ako ne i ključnu ulogu u demontaži tog sistema i rušenju Berlinskog zida, simbola podeljene Evrope i sveta, odigrao je opet Sovjetski Savez. Ovog puta pod rukovodstvom velikog reformatora Mihaila Gorbačova. Jer, da ne beše demokratskih promena u Sovjetskom Savezu, oličenih u perestrojki, glasnosti i novom mišljenju, a uz to i stavljanja van snage Brežnjevljeve doktrine o “ograničenom suverenitetu” zemalja “realnog socijalizma”, koja je kao Damoklov mač visila nad njima i gušila svaku pomisao da odstupe od moskovskog “jevanđelja”, malo je verovatno da bi tako brzo i lako došlo do demokratskih promena u Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj Demokratskoj Republici, Bugarskoj, Čehoslovačkoj i Rumuniji. Kada je taj mač uklonjen, komunističke vođe u pomenutim zemljama bile su razoružane i suočene sa decenijama gomilanim gnevom svojih podanika. I tada se dogodilo ono što je, kad tad, moralo da se dogodi. Narod je izašao na ulice i rekao: “Dosta je bilo!” Pobuna pri tom nije bila uperena protiv ideje bratstva među ljudima i socijalne pravde, niti je bila podstaknuta antisovjetizmom iz nekakvih šovinističkih pobuda, već su ljudi ustali da se oslobode nečovečnog političkog sistema 82

nametnutog spolja, jalove ekonomije koja ih je dovela do ivice gladi, a posebno da se ratosiljaju vlasti i privilegija sopstvene “crvene buržoazije”. Otkrili su da se iza obećanog “komunističkog raja” krije obična podvala profesionalnih proroka nove, “marksističke religije”, i to je bilo dovoljno da zapečate sudbinu “realnog socijalizma” u svojim zemljama. Odlazak komunizma s evropske političke scene odigrao se relativno brzo i lako u svim tadašnjim socijalističkim zemljama, sem u Rumuniji. “Era Čaušesku” okončana je prolivanjem krvi. Decembarska revolucija počela je, sticajem okolnosti, u Temišvaru. Tamo su pale i prve žrtve, a potom se pobuna proširila na celu zemlju. Bila je toliko žestoka da je u jedan mah Zapad otvoreno molio Sovjetski Savez da vojno interveniše i zaustavi krvoproliće. Sovjetska vojna pomoć ustanicima bi, nesumnjivo, bila dragocena za brži i bezbolniji slom Čaušeskuovog režima. Međutim, činjenica da je slobodu izvojevao sam rumunski narod, bez ičije pomoći, bila je izuzetno važna za ponos nacije, jačanje njene samosvesti i elana da se usmeri na duhovnu, političku i ekonomsku obnovu. I u tome je uspela. Rumunija je danas članica Evropske unije zajedno s ostalim istočnoevropskim zemljama bivšeg “realnog socijalizma” koje su se posle pada Berlinskog zida oslobodile “bratskog zagrljaja” Moskve. U Evropi više nema totalitarnih komunističkih režima. To, nažalost, ne znači da su sve bivše socijalističke zemlje Starog kontinenta podjednako uspešno savladale tranziciju i da sada sve one u istoj meri uživaju prednosti političkih sloboda parlamentarne demokratije i tržišne ekonomije. U nekima od njih je vladajuća politička elita pokušala da sačuva svoje pozicije tako što je klasni integrativni princip u uređenju države zamenila nacionalnim i tako totalitarni komunistički režim preobrazila u neljudsku, represivnu tvorevinu ekstremnog nacionalizma. Žalostan primer u tom pogledu pruža tragičan, krvavi raspad bivše Jugoslavije. Jan Briza 83

Mladi TemiĹĄvarac s praÄ&#x2021;kom - nalik Davidu koji je ustao protiv Golijata. 84

Demonstranti u Temišvaru.

Jaroslav Pap Rođen je 1957. godine u Laliću. Živi i radi u Novom Sadu. Fotografisao je razne događaje u zemlji i inostranstvu, od političkih do sportskih – nastojeći da uvek bude na pravom mestu i u pravo vreme. Bio je urednik fotografije u novosadskom dnevnom listu Dnevnik. Fotoreporter je novinske agencije Tanjug. Njegove fotografije prirode tri puta su nagrađene prvom nagradom jugoslovenske novinske agencije Tanjug, a 2012. godine je osvojio prvu nagradu za foto-reportažu na 17. INTERFERU.

UliÄ?ne borbe.

Mladi temiĹĄvarski pobunjenici nose ranjenog druga u bolnicu. 86

HRONOLOGIJA DOGAĐAJA: DECEMBARSKA REVOLUCIJA U RUMUNIJI 1989. GODINE 16. decembar Prve masovne demonstracije protiv režima Nikolaja Čaušeskua u Temišvaru, drugom po veličini gradu u Rumuniji, koji je tada imao oko 350.000 stanovnika. Policija u sadejstvu sa vojskom pokušala je da razbije skup od oko 5.000 građana. Padaju prve žrtve sukoba, veliki broj demonstranata je povređen, a mnogi su uhapšeni. Povod za tako masovne i žestoke proteste je bio pokušaj vlasti da nasilno isele iz Temišvara sveštenika Reformatorske crkve Lasla Tekeša. Njega su, pre sukoba sa policijom, danima čuvale stotine njegovih sugrađana – Mađara i Rumuna – obrazujući živi lanac oko njegove kuće.

17. decembar U centru Temišvara se okuplja oko 10.000 demonstranata. Dolazi do još žešćeg i krvavijeg sukoba policije i vojske sa golorukim građanima. Razjareni demonstranti napali su partijske i vladine ustanove, palili slike predsednika Nikolaja Čaušeskua i tražili kraj njegove tiranije. Mađarska novinska agencija MTI i radio i televizija u Segedinu šalju u svet prve vesti o demonstracijama i krvoproliću u Temišvaru.

Narod i vojska u Temišvaru za vreme decembarske revolucije.

Hvatanje agenta Sekuritatee. Sekuritatea, Čaušeskova tajna policija, bila je u odnosu na broj stanovnika Rumunije, najveća tajna policija u Istočnom bloku. 88

20. decembar Predsednik Rumunije Nikolae Čaušesku potpisuje dekret o zavođenju vanrednog stanja u županiji Timiš, u kojoj je Temišvar glavni grad. Bio je to pokušaj da se okonča sve žešća pobuna u tom gradu i njegovoj okolini.

21. decembar Masovne demonstracije i krvoproliće u Bukureštu. Do pobune u glavnom gradu je došlo tokom govora predsednika Nikolaja Čaušeskua na izrežiranom mitingu koji je organizovan na centralnom gradskom trgu da bi se demonstrirala podrška njemu i njegovom režimu. Međutim, kada je masa sveta počela da negoduje i da mu zviždi, Čaušesku beži sa mitinga i šalje policiju i vojsku na demonstrante.

22. decembar Predsednik Nikolae Čaušesku zavodi vanredno stanje u celoj zemlji i pokušava da skrši pobunu uz pomoć policije i vojske. Vojska u Bukureštu odbija da puca u narod i zajedno sa pobunjenicima kreće prema rezidenciji predsednika Čaušeskua. On i njegova supruga Elena oko podneva beže helikopterom sa krova predsedničke palate. Narod uz pomoć vojske gotovo u isto vreme osvaja zgradu radija i televizije u Bukureštu, a Savet Fronta nacionalnog spasa potom obznanjuje proglas o oslobođenju Rumunije od režima Nikolaja Čaušeskua. Isto veče, međutim, u Temišvaru je izveden pokušaj kontraudara desantom elitnih jedinica koje je predvodio Niku Čaušesku, sin svrgnutog diktatora. 89

Uhapšeni pukovnik Čaušeskove Sekuritatee.

Agent Sekuritatee maše belom krpom u znak predaje. 90

Tri ratna druga brane građane Temišvara.

Sveće za one koji nisu doživeli slobodu.

23. decembar Ulične borbe u Temišvaru posle neuspelog desanta u toku prethodne noći. Narod i vojska “češljaju” grad u potrazi za pripadnicima tajne policije Sekuritatee koji su odbili da se predaju.

25. decembar Nikolae i Elena Čaušesku su uhvaćeni u gradu Trgovištu odakle su se spremali da pobegnu iz zemlje. Izvedeni su pred preki vojni sud i istog dana streljani u Trgovištu.

Pogled iz automobila na deo Havane u koji ne zalaze stranci.

Prizor iz svakodnevnog 탑ivota mladih Kubanaca. 94

Izložba fotografija:

KUBA SAD

Izložbu “Kuba sad” čini 70 fotografija Olje Stefanović Triaške. Fotografije su nastale 2005. godine u Havani, i to u delovima grada koji nisu dostupni strancima. Izložba nudi jedan drugačiji pogled na Havanu i Kubu, koji svedoči o malo poznatim prizorima iz svakodnevnog života Kubanaca. Siromašna, ali srećna zemlja, reći će mnogi za Kubu, i na kubanski komunizam gledati kroz ružičaste naočare. Gigare i kokteli, visoke palme i toplo plavo more, Če i Fidel, bogat kolorit, ritmovi salse i uzbudljiv noćni život kod većine ljudi su glavne asocijacije na Kubu. Život na Kubi nije samo to. Na ulicama Havane i danas se mogu videti konjske zaprege, stari automobili proizvedeni u Detroitu i lade još iz sovjetske ere. Na prste se mogu izbrojati građani koji poseduju kompjutere i imaju pristup strogo cenzurisanom internetu. Prosečna plata na Kubi, pogođenoj dugogodišnjom izolacijom koju je nametnula Amerika, a koja uključuje i strogi trgovinski embargo, iznosi dvadeset dolara mesečno. Vlada obezbeđuje stanovništvu bonove za jaja, brašno i meso, tako da ljudi ne umiru od gladi, ali zato prosečna porodica mora da nauči da se prehrani s desetak jaja, nešto mesa i brašna, koliko iznosi mesečno sledovanje... Građani mesečna sledovanja hrane dobijaju “na tačkice”. Imaju besplatno školovanje i lečenje. I gradski prevoz. Na Kubi se ne naplaćuju ni struja, ni voda, ni komunalije, ni porez... Fotografije Olje Stefanović Triaške “pričaju priču” o Kubi koja je kao priča iz Kafkinog romana, oslikana crtežima Salvadora Dalija, totalni apsurd. 95

Prizor iz svakodnevnog 탑ivota u Havani.

Na obali okeana. 96

Sladoled koji je napravljen od obojene vode i ĹĄeÄ?era.

Prodavac poljoprivrednih proizvoda na lokalnoj pijaci.

Kupovina za bonove. MeseÄ?no sledovanje za jednu porodicu je 10 jaja. 98

Prodavac mesa na lokalnoj pijaci.

Na obali okeana, koji predstavlja morsku granicu ka Floridi. Svake godine nekoliko hiljada Kubanaca pokušava da stigne u SAD na splavovima koje su napravili sa porodicom i prijateljima. Mnogi od njih su se na tom putu utopili.

Olja Stefanović Triaška (1978) Rođena je u Novom Sadu (Srbija), živi i radi u Bratislavi (Slovačka). Diplomirala je 2007. godine na Akademiji likovnih umetnosti i dizajna na odseku za fotografiju i nove medije u Bratislavi. U svom umetničkom radu fokusira se na odnos između fotografije i prostora, istorijskog i kulturološkog prostora

100

Neki koji su imali sreću da prežive, mesecima su zadržavani u američkoj bazi Guantanamo. Zahvaljujući intervenciji humanitarnih organizacija, malobrojni su uspeli da pronađu dom i posao u SAD.

sećanja, nestanka prostora i promena u prostoru tokom vremena. Izlagala je na mnogim grupnim i samostalnim izložbama u Slovačkoj, Češkoj, Srbiji, Španiji i Nemačkoj.

101

Izložba fotografija:

LJUDI SA MARGINE

Izložba fotografija Mance Juvan pod nazivom “Ljudi sa margine” prikazuje slike iz života ljudi koji žive na marginama društva u Avganistanu, Venecueli, Sloveniji, Iranu i na Tajlandu. Izložbu čini 26 fotografija, koje kroz sedam posebnih celina predstavljaju živote i sudbine ljudi fotografisanih u periodu od 2003. do 2009. godine. U Sloveniji je i dalje prisutna diskriminacija Roma. U Avganistanu mnoge žene završavaju u zatvoru zbog tzv. “moralnih zločina”, kao što su preljuba, drugi brak, ili beg od kuće. Trideset posto avganistanske populacije sa posttraumatskim simptomima smešteno je u neadekvatnim ustanovama u kojima “nemaju ničiju pomoć do Božije”. Broj heroinskih zavisnika u Kabulu se iz dana u dan povećava, a droga je i dalje lako dostupna i izuzetno jeftina. U Venecueli, zemlji “socijalizma 21. veka” nemaju svi mogućnost da žive sigurno, a kriminal i dalje cveta, posebno u glavnom gradu Karakasu... Kathoey, ili muško-ženski travestiti već dugo su deo tajlandske zabavne scene. Ipak, oni još uvek ne mogu legalno da promene pol... Život mladih u Iranu određen je strogim verskim pravilima koje je propisala vlast...

Manca Juvan Rođena je 1981. godine u Sloveniji. Posle završenih studija fotografije (1996 2000), radi kao slobodni fotograf. Tri godine za redom Manca Juvan je nagrađena nagradom Fotograf godine u Sloveniji – 2006., 2007. i 2008. godine. Njene fotografije iz Avganistana dva puta su nagrađene nagradom slovenačkog Udruženja novinara – 2005. i 2006. godine U 2004. godini izabrana je od 100 kandidata da bude jedan od 15 fotografa koji su učestvovali u projektu za mlade fotoreportere iz Istočne Evrope, 102

koji su zajednički realizovali Altemus i Agencija VII. Bila je nominovana i za World Press Photo’s Joop Swart Materclass u 2008. godini. U 2012. godini učestvovala je u Eddie Adams radionicama u SAD. Njena knjiga “Avganistan: Neobični život”, u kojoj su objavljene fotografije snimljene u Avganistanu od 2006. do 2009. godine, objavljena je na slovenačkom jeziku 2010. godine, a 2012. godine objavljena je i na engleskom jeziku. U 2011. godini bila je jedan od tri dobitnika stipendije NYU - Magnum fondacije i Programa za ljudska prava. U 2011. godini je Jean-Luc Monterosso odlučio da njene fotografije budu prikazane na Photomed festivalu u Francuskoj. Njen rad je nagrađen nagradom “Hall of Excellence” koju dodeljuje The Manuel RiveraOrtiz for International Photography. Iste godine osvojila je i nagradu “Lens on Development” na foto konkursu poljskog Ministarstva inostranih poslova. Njene fotografije i reportaže iz Venecuele, Avganistana, Irana, Pakistana, Indije, SAD, Srbije i zemalja Evropske unije objavljene su u The Times, The Sunday Times, The Guardian, The Europe Voice, Chicago Tribune, National Geographic (Slovenija), Time.com, i Marie Claire. Član je Međunarodnog udruženja fotoreportera SPUTNIK photos, koje je za projekte “At the Border” i “Stand BY” nagrađeno nagradom Evropske kulturne fondacije. Kao mentor, Manca Juvan vodi radionice dokumentarne fotografije i predaje fotografiju na univerzitetu. Izlagala je samostalno i kolektivno u Teheranu, Ljubljani, Perpignanu, Hanoveru, Parizu, Beogradu, Varšavi, i Novom Sadu. www.mancajuvan.com 103

Slovenija, 2006. Antonija Urbanc, najlepša Romkinja Slovenije za 2005. godinu.

Avganistan, Kabul, Zatvor za žene, 2003. Šarifa, 20 godina, sa svojom bebom, osuđena na osam godina zatvora. Ona je pobegla sa mladićem iz komšiluka i udala se po drugi put. Boji se da napusti zatvor jer njena porodica preti da će je ubiti. 104

Romi u Sloveniji Polemike o romskoj populaciji poslednjih godina postale su glavno pitanje slovenačke politike. U Sloveniji žive dve grupe Roma. U regionu Dolenjske i Kocevje živi jedna grupa romske populacije koja se doselila u Sloveniju iz Hrvatske i Srbije pre 200 godina, dok u regionu Prekmurja žive Romi koji su se doselili iz Mađarske. Obe grupe imaju vrlo malo zajedničkog osim što su zajedno napustile Indiju u 10. veku i krenule ka Evropi. S obzirom na to da žive razdvojeno, te dve grupe govore različitim jezicima i imaju različite navike. Romi u Dolenjskoj i sami kažu da su njihovi sunarodnici u Prekmurju civilizovaniji. Prema podacima Vladine kancelarije za nacionalne manjine i Udruženja Roma u Sloveniji, njihov se broj kreće između sedam i deset hiljada. Fotografije su snimljene 2006. godine u Sloveniji.

Zatvorenici vremena Avganistanke često završavaju u zatvoru zbog tzv. “moralnih zločina”, kao što su preljuba, drugi brak, silovanje, beg od kuće. U avganistanskom društvu se smatra da tim delima one obeščašćuju porodičnu tradiciju i zato moraju biti kažnjene. Ove žene su žrtve “ubijanja iz časti”. Završavaju u zatvoru sa svojom decom, bez mogućnosti da utiču na svoju sudbinu. Fotografije su snimljene u zatvoru za žene u maju 2003. godine, u Kabulu.

105

Avganistan, Kabul, 2009. Rajab, 44 godine, zavisnik i beskućnik. Njegova žena je umrla, a njegova dva sina su napustila zemlju.

Avganistan, Ustanova za mentalno obolele u Heratu, 2004. Amarjan, 18 godina, ratno siroče. Njegovi roditelji su umrli tokom građanskog rata. 106

Droga (posao) u Avganistanu Najveća pretnja stabilnosti i miru u Avganistanu je proizvodnja narkotika. Profit od droge finansira Talibane, zajedno sa korumpiranim zvaničnicima. Više od polovine državnog budžeta proističe iz nezakonitog poslovanja i zato se Avganistan pretvorio u narkodržavu. Prema podacima kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal više od 90 procenata avganistanskog opijuma i heroina pokriva svetsko tržište. Iako je zabranjena u Islamu, zavisnost od teških droga u stalnom je porastu u ovoj ratom razorenoj zemlji. Razlozi za to su brojni. Lako se dolazi do droge, a jedan ”pucanj” heroinom košta oko 15 avganisa (1$). Mnogi Avganistanci koji su povratnici ili su deportovani iz Pakistana i Irana, postali su zavisnici dok su radili teške poslove u tim zemljama. Ratne traume i nemogućnost da nađu posao, načinile su od mnogih Avganistanaca zavisnike. I pored toga što je međunarodna zajednica upoznata sa problemom droge u Avganistanu, organizacije koje se bave ovim problemom ukazuju na to da je ona zainteresovana samo da zaustavi izvoz droge na Zapad, ali ne i da se bavi ljudima koji - zbog decenija rata i uništavanja - najviše trpe. Fotografije su snimljene u aprilu 2009. godine, u napuštenom ruskom Domu kulture koji je postao mesto gde se okupljaju zavisnici od heroina u Kabulu.

Nevidljive ratne rane Kao rezultat više od tri decenije rata i sukoba, oko 30 posto avganistanske populacije pati od psihoza, dok 25 posto populacije ima psihosocijalnih problema kao što su depresija, akutna anksioznost, nedostatak koncentracije i druge simptome posttraumatskog stresa. U Heratu, ustanovi za mentalno obolele ima oko 185 pacijenata. U njoj nema adekvatnih uslova za lečenje pacijenata, i oni „nemaju ničiju pomoć do Božije”. Fotografije su snimljene u Heratu, bolnici za mentalno obolele, u decembru 2004. godine. 107

Iran, Teheran, 2009. Mladić i devojka drže se za ruke dok šetaju ulicama Teherana, i pored strogih pravila islamskog režima koji tako nešto zabranjuje.

Venecuela, Karakas, 2006. 108

Mladi u Iranu Moderni mladi ljudi u Teheranu žive svoje živote u paralelnom vladajuća elita. Moderna odeća i šminka, estetski doterani nosevi i najmodernije frizure, postaju deo svakodnevnice u kojoj još uvek vladaju tradicionalni kodeksi ponašanja koje strogo nadzire vladajuća verska elita. U društvu u kojem dve trećine populacije ima manje od trideset godina, iranski godina, sve do trenutka dok ne dođe do direktnog sukoba. spornih predsedničkih izbora održanih u junu 2009. kada građanske slobode.

Venecuela – socijalizam 21. veka? Venecuela i njen predsednik Ugo Čavez predstavljali su sinonim za socijalizam 21. veka. Tokom njegove dvanaestogodišnje vladavine, mnogi stanovnici Venecuele uspeli su da se otrgnu iz krajnjeg siromaštva. Ipak, polovina stanovništva je još uvek siromašna. Uprkos agrarnoj reformi, 70 odsto hrane se uvozi, a privreda se još uvek zasniva na Tokom svoje vladavine, Čavez nije uspeo da stavi pod kontrolu korupciju i organizovani kriminal. Od 1999. godine, kada je Čavez izabran prvi put za predsednika Venecuele, do 2013. godine kada je preminuo, stopa ubistava u zemlji svetu, siromaštvo se ne smanjuje, a kriminal i korupcija i dalje cvetaju, posebno u glavnom gradu, Karakasu. siromašnim delovima Karakasa i zatvoru Los Teques. 109

Tajland, Bankok, 2009. Njen nadimak je Up. Ona je katoi - transvestit iz muškarca u ženu. Pre dvadesetsedam godina rođena je kao dečak po imenu Artit. Njena porodica nije odmah prihvatila njenu promenu pola. Nakon što je osvojila dve nagrade na tajlandskom izboru za mis transvestita - prva pratilja Miss Tiffany i “najlepši muškarac”, postala je ponos porodice. Up živi u Bankoku, ali potiče sa severa Tajlanda. Radila je kao šminkerka nakon završenih studija komunikacije, a sada traži nove izazove u industriji zabave. Operaciju promene pola uradila je pre dve godine. Danas se oseća kao žena, fizički izgleda kao žena, ponaša se kao žena, iako je po zakonu i dalje muškarac. Ponosna je što je katoi, a jedini problemi sa kojima se sada suočava su u vezi sa njenim ljubavnim životom, jer muškarci ne vole katoi. 110

Tajland, Treći pol: Jedan, ali ne i isti Tajlandski treći pol, katoi ili transvestiti iz muškarca u ženu, koji su na Zapadu poznati kao “momci dame”, dugo su deo tajlandskog kulturnog podneblja, uglavnom na zabavnim scenama. Još od ranije se na Tajlandu zna za više od dva koncepta pola (muški i ženski), a budistička učenja identifikuju četiri pola. Ova učenja objašnjavaju da svako može da se rodi kao katoi u mnogim krugovima života, pošto je to direktna posledica prekršenih društvenih običaja u prethodnom životu – kao takvi treba da se tretiraju sa saosećanjem, ili čak žaljenjem. Katoi su vidljiviji i prihvaćeniji u tajlandskoj kulturi od transvestita u zapadnim kulturama iako se i dalje suočavaju sa mnogim društvenim i zakonskim preprekama - odbacivanje od porodice, diskriminacija prilikom zapošljavanja, služenje vojnog roka, itd... Ne postoji pravno priznavanje katoia, stoga, čak i nakon operacije promene pola, nije im dozvoljeno da zakonski promene svoj pol i dobiju nova dokumenta. Fotografije su snimljene u septembru 2009. godine u Bankoku, Tajland.

111

Izložba fotografija:

UNIVERZALNA DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 10. decembra 1948. godine usvojila i proglasila OPŠTU DEKLARACIJU O PRAVIMA ČOVEKA kao zajednički domet koji treba da postignu svi narodi i sve nacije. “Sva ljudska bića rođena su slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Nadareni su razumom i svešću, i jedni prema drugima treba da postupaju u duhu bratstva”. Svaka osoba se može osloniti na sva ljudska prava iskazana u Deklaraciji, bez obzira na pol, nacionalno poreklo, političko ili drugo uverenje. Ljudska prava su legalni instrumenti, koji imaju za cilj da delotvorno zaštite dostojanstvo i osnovne potrebe svake osobe. Danas, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predstavlja temeljni međunarodni dokument u oblasti ljudskih prava. I pored široke prihvaćenosti Deklaracije o ljudskim pravima, još uvek je veliki broj onih koji nisu u stanju da zahtevaju poštovanje osnovnih ljudskih prava, bilo zbog toga što ih ne poznaju, ili zato što još uvek ne postoje dovoljno razvijeni institucionalni mehanizmi koji će ih sprovoditi. Zalaganje pojedinki i pojedinaca kao nosilaca ljudskih prava – individualnih ili kolektivnih – jednako je značajno kao i napori koje državne institucije i civilni sektor čine u oblasti njihovog ostvarivanja, unapređenja i zaštite. Shvatanje i tumačenje ljudskih prava, onako kako ih Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima definiše, 112

FOTOGRAFI Čila David Aleksandra Erski Gabor Ifju Aleksandar Jovanović Otoš Andraš Jaroslav Pap Andrea Palašti Miroslav Ružić Dragutin Savić Nemanja Savić Željko Škrbić

menjaju se sa razvojem ljudskog društva i to po pravilu u pravcu proširivanja njihovog obima, sadržine i mehanizama za njihovu zaštitu. Stoga je rad na unapređenju i razvoju kulture ljudskih prava i njihovoj zaštiti neprekidan proces koji treba negovati i prilagođavati specifičnim društveno-istorijskim, kulturološkim, ekonomskim i drugim okolnostima. Ova izložba na jedinstven način uz fotografije pored svakog člana Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima daje novi vizuelni identitet ovom dokumentu. Osnovna ideja izložbe je da na jedan potpuno drugačiji predstavi tekst Deklaracije o ljudskim pravima, koji mnogi nikada nisu pročitali. Fotografije kojima je “ilustrovan” svaki od 30 članova Deklaracije su one koje privlače pažnju gledaoca i navode ih da pročitaju i sam tekst Deklaracije o ljudskim pravima. Autori fotografija su: Čila David, Andraš Otoš, Aleksandra Erski, Gabor Ifju, Aleksandar Jovanović, Dragutin Savić, Nemanja Savić, Željko Škrbić, Miroslav Ružić, Jaroslav Pap, Andrea Palašti. U 2009. i 2011. godine realizovane su tri stalne postavke izložbe fotografija “Deklaracija o ljudskim pravima”: - u Novom Sadu, u prostorijama Pokrajinskog ombudsmana, 10. decembra 2009. godine postavljena je stalna postavka izložbe fotografija Deklaracije o ljudskim pravima; - u Beogradu je 14. juna 2011. godine, postavljena stalna postavka izložbe u prostorijama Poverenice za zaštitu ravnopravnosti; - u Kikindi je 11. jula 2011.godine, u saradnji sa Kancelarijom za mlade, postavljena stalna postavka izložbe u Kulturnom centru gde mogu da je vide svi stanovnici ovog grada. 113

Novi Sad, 10 - 25.12.2008. 114

Čila David

je rođena 1962. godine u Novom Sadu. Diplomirala je na Jugoslovenskom institutu za novinarstvo u Beogradu (smer za fotoreportere), uz Tomislava Peterneka kao mentora. Od 1987. godine zaposlena je u dnevnim novinama Magyar Szo u Novom Sadu. Kao član Foto Kino i Video Saveza Vojvodine učestvovala je na mnogim grupnim izložbama, a realizovala je i dve samostalne izložbe fotografija. Za svoje fotografije nagrađena je nagradom Zlatno i Srebrno paunovo pero, i prvom nagradom Foto Kino i Video Saveza Vojvodine. Njene fotografije objavljene su u više domaćih i inostranih novina i časopisa, a korišćene su i kao ilustracija za knjige, plakate, kataloge i reklame.

Gabor Ifju

je rođen 1947. godine u Novom Sadu. Od 1970. godine zaposlen je u dnevnom listu Magyar Szo u Novom Sadu kao novinar fotoreporter. Kao član nekadašnjeg Foto kino kluba Branko Bajić učestvovao je na mnogobrojnim zajedničkim izložbama u zemlji i inostranstvu, i realizovao više zapaženih samostalnih izložbi. Dobitnik je mnogih nagrada, između ostalih i – Zlatno oko (1972), Nagrada punoletstva, Zlatno paunovo pero, novinarske nagrade Mihajlo Pupin i Svetozar Marković, koju dobija četiri puta, novinarske nagrade dnevnog lista Magyar Szo (2001), Nagrada za životno delo (2003). Značajno je doprineo popularizaciji fotografije svojim predavanjima, serijom emisija na radio Novom Sadu i stručnim člancima u novinama. Više od dve decenije priprema učenike i studente za ispite u oblasti fotografije. Počasni je član Foto Kino i Video Saveza Vojvodine. Bavi se i digitalnom fotografijom, a svoje fotografsko umeće uspešno realizuje na izložbama, u štampi i kao autor audio vizuelnih prezentacija. 115

Leskovac, 20 - 24.08.2009.

Novi Sad, 10.12.2009. Stalna postavka izlo탑be u prostorijama Pokrajinskog ombudsmana 116

Aleksandra Erski je rođena 1972. godine

u Novom Sadu. Fotografijom se profesionalno bavi od 1996. godine. Bila je honorarni saradnik mnogih nedeljnika, a prvi samostalni angažman dobila je kao fotoreporter dnevnog lista Danas. Od 2003. godine zaposlena je u Dnevnik Vojvodina press-u. Učestvovala je na sedam zajedničkih izložbi, a realizovala je i dve samostalne izložbe.

Aleksandar Jovanović

je rođen 1979. godine u Novom Sadu. Prvi honorarni posao dobija u dnevnim novinama - Građanski list, a 2002. godine prelazi u redakciju dnevnog lista Magyar Szo. Od 2004. godine saradnik je i dnevnog lista Politika. Godine 2004. dobitnik je nagrade Bronzano paunovo pero. Od 2008. godine radi kao novinar i fotoreporter dnevnih novina Frankfurtske vesti.

Andraš Otoš

je rođen 1963. godine u Novom Sadu. Fotografijom je počeo veoma rano da se bavi, zahvaljujući svom ocu Otoš Andrašu starijem, koji ga uvodi u svet fotografije i filma. Na takmičenjima Mladih tehničara koja su održavana u bivšoj Jugoslaviji, dvanaest puta je bio državni prvak u kategoriji filma. Od 1984. godine zaposlen je u dnevnom listu Magyar Szo kao fotoreporter. Kao fotoreporter pratio je mnogobrojne političke i sportske događaje u zemlji. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja u oblasti fotografije i filma. Dobitnik je Tanjugove specijalne nagrade za fotografiju iz oblasti sporta u 1989. godini. Kao fotoreporter pratio je sukobe devedesetih godina 20. veka u Srbiji, Hrvatskoj i na Kosovu. Svoje ratne fotografije izlagao je u Srbiji, Francuskoj i Mađarskoj. Za svoj dugogodišnji rad nagrađen je novinarskom nagradom Magyar Szo-a. Saradnik je Televizije Dunav iz Budimpešte od njenog osnivanja, a kao snimatelj radi i za švajcarsku televizijsku stanicu DRS i Mađarsku državnu televiziju. 117

Niš, 20 - 26.04.2009.

Novi Sad, 9 - 14.05. 2011. 118

Jaroslav Pap

je rođen 1957. godine u Laliću. Živi i radi u Novom Sadu. Fotografisao je razne događaje u zemlji i inostranstvu, od političkih do sportskih – nastojeći da uvek bude na pravom mestu i u pravo vreme. Bio je urednik fotografije u novosadskom dnevnom listu Dnevnik. Jaroslav Pap poseduje prepoznatljiv fotografski rukopis posvećen svetu prirode i njegovim životinjskim vrstama. Njegove fotografije prirode (vojvođanska ravnica, divlje životinje, lovci...) tri puta su nagrađene prvom nagradom novinske agencije Tanjug, a 2012. godine je osvojio prvu nagradu za foto-reportažu na 17. INTERFERU.

Andrea Palašti je rođena 1984. godine u

Novom Sadu. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Likovni odsek – grupa za fotografiju. Izlagala je na dve samostalne izložbe i učestvovala na više zajedničkih izložbi. Dobitnik je više nagrada. Bavi se istraživanjima u kojima pokušava da teme i ljude upozna preko fotografije. Pored fotografije bavi se i drugim vidovima umetnosti kao što su video art, instalacija i dizajn.

Miroslav Ružić je rođen 1980. godine u

Novom Sadu. Diplomirao je 2004. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Likovni odsek – grupa za fotografiju. Na Fakultetu za uslužni biznis (FABUS) diplomirao je 2008. godine. Od 2000. do 2006. godine radio je na poslovima organizacije i marketinga iz oblasti kulture i umetnosti. U 2005. i 2006. godini realizovao je samostalnu izložbu fotografija u “Lighthouse Centru” u Beču, snimljenih u Sunčanom naselju u Novom Sadu.

119

Kikinda, 11.07.2011. Stalna postavka izlo탑be u Kulturnom centru

Zrenjanin, 13 - 26.01.2012. 120

Dragutin Savić je rođen 1949. godine u

Zrenjaninu. Fotografijom se profesionalno bavi od 1976. godine. Kao fotoreporter radio je za mnoge domaće i inostrane agencije i novine, između ostalih i za Vjesnik, Arenu, Studio, Start, Sportske novosti, Večernji list, Dnevnik. Njegove fotografije nalaze se na omotima mnogih ploča i naslovnih strana knjiga. Objavio je tri knjige fotografija: Male gradske priče, Lica sto lica i Novosadski herbarijum, zajedno sa Nemanjom Savićem.

Nemanja Savić

rođen je 1980. godine u Zrenjaninu. Fotografijom se bavi od 1995. godine, imao je dve samostalne izložbe, a kao fotoreporter radio je u Večernjim novostima. Trenutno živi u San Dijegu u Sjedinjenim Američkim Državama. Zajedno sa Dragutinom Savićem objavio je knjigu fotografija Novosadski herbarijum.

Željko Škrbić je rođen 1951. godine u No-

vom Sadu. Završio je Prirodno matematički fakultet – grupa za fiziku. Na istom fakultetu je i odbranio doktorsku disertaciju. Uporedo sa studijama fizike intenzivno se bavi fotografijom. Polje interesovanja mu je klasična crno bela fotografija. Do sada je imao pet samostalnih izložbi i više kolektivnih. Godine 2002. prelazi na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, na grupu za fotografiju, gde radi kao predavač u zvanju vanrednog profesora. Studentima fotografije i audio vizuelnih medija predaje akustiku, optiku, uvod u crno belu fotografiju sa senziometrijom, i uvod u digitalnu fotografiju. Na polju fotografije dobitnik je više prvih, drugih i trećih nagrada na domaćim i međunarodnim konkursima. I pored već praktično odomaćene digitalne fotografije ne prestaje sa radom u foto labaratoriji. I dalje većinom snima na crno beli film i obrađuje negativ i pozitiv klasičnim labaratorijskim postupkom. 121

122

FILMSKI PROGRAM VSF 01

Balkanski revolveraši Rađanje naroda Zbirni centar Planeta Sarajevo Paviljon 22 Rat za mir Dolina Anatomija bola Put bratstva i jedinstva It’s alive, Laibach occupied Europe Nato Tour Sjećaš li se Sarajeva? Odrastanje generacije “V” Dečko kojem se žurilo Tamo gde smo se rastali Duga prava brazda Mrtvi putuju Slijepa pravda Kad pališ, pali bolje UMNIK Titanik Da li da ostanem ili odem? Kosovo/a Vivisect Gorka medicina Oči sveta Izbrisani Uvozne vrane Lepa Dijana 123

BALKANSKI REVOLVERAŠI Režija i scenario: Maja Weiss Zemlja produkcije: Slovenija Godina produkcije: 1991. Trajanje: 13 min Kamera: Rado Likon Kostim: Jana Coh

Scenografija: Duško Milavec Igraju: Gregor Bakovič, Grega Cušin, Severdan Amiti, Dušan Sandak, Cllint Eastwood Produkcija: AGRFT i TV Slovenija

SINOPSIS Film je nastao pre raspada SFRJ, ali priča priču o kraju Jugoslavije. Revolveraški obračun kauboja, simboličnih predstavnika naroda i narodnosti Jugoslavije događa se na jednoj železničkoj stanici. Ovo je prvi nagrađeni film Maje Weiss u kojem “učestvuje” Cllint Eastwood. Maja Weiss je već tokom studija na Filmskoj akademiji u Ljubljani dobila međunarodne filmske nagrade. Za svoj prvi igrani film Čuvar granice dobila je nagradu “Manfred Salzgeber” za najinovativniji evropski film na Berlinalu 2002. godine. Članica je Evropske filmske akademije.

RAĐANJE NARODA Režija: Franci Slak Zemlja produkcije: Slovenija Godina produkcije: 1992. Trajanje: 13 min Kamera: Rajko Bizjak Zvuk: Hanna Preuss, Igor Laloš, Peter Potočnik

Montaža: Ana Zupančič, Zlatjan Čučkov Muzika: Iztok Turk Produkcija i distribucija: RTV Slovenija Koprodukcija: Bindweed Soundvision

SINOPSIS Pogled u nazad kroz filmske kadrove od dana kada je proglašena Slovenija kao samostalna država – 26.6.1991. do 1900. godine. Franci Slak je studije filmske režije završio na AGRFT u Ljubljani i u Lođu, u Poljskoj. Scenarista, reditelj, producent eksperimentalnih, igranih, dokumentarnih i televizijskih filmova, videa i multimedija. Osnivač je producentske kuće Bindweed Soundvision (1992). Njegovi filmovi su prikazivani na mnogobrojnim međunarodnim festivalima, a 1988. je za TV film Nasmejani dobio Prešernovu nagradu. Kad zatvorim oči je 1994. dobio nagradu za najbolji film 124

na Film Maratonu u Portorožu, a ovaj film je bio i prvi slovenački kandidat za Oskara. Njegov stvaralački opus je žanrovski raznolik, od eksperimenta do klasičnih formi, od trilera do komedije, od dokumentarnog do animiranog filma. Bio je predavač na AGRFT u Ljubljani i filmskim školama u Filadelfiji i Čikagu. Preminuo je 2007. godine.

ZBIRNI CENTAR Režija: Helena Koder Zemlja produkcije: Slovenija Godina produkcije: 1991/1992. Trajanje: 54 min Kamera: Pavle Šribar

Zvuk: Marjan Ciperman Montaža: Zvone Judež Muzika: Urban Koder Produkcija i distribucija: RTV Slovenija

SINOPSIS Film je nastao na početku rata u Hrvatskoj - pred božične praznike godine 1991. Prati sudbine ljudi u Centru za izbeglice u Sloveniji... Helena Koder je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Scenarista je i reditelj mnogobrojnih dokumentarnih filmova za RTV Sloveniju. Na 1. Festivalu slovenačkog filma u Portorožu dobila je nagradu za najbolji dokumentarni film i nagradu Jože Babić za dokumentarni film Magdalenice gospe Radojke Vrančič.

PLANETA SARAJEVO Režija i scenario: Šahin Šišić Zemlja produkcije: Bosna i Hercegovina Godina produkcije: 1995. Trajanje: 35 min

Zvuk: Mirsad Tukić Kamera: Šahin Šišić Montaža: Seadeta Mideić Produkcija: Ton-Light Film, The Art Family, Sarajevo

SINOPSIS Ratno Sarajevo i život u gradu pod stalnom snajperskom vatrom. U trideset minuta dokumentarca, autor kroz sliku, bez reči, beleži prve dve godine opsade Sarajeva. Ovaj film koji je “Herald Tribune” okarakterisao kao istinski “masterpiece” i koji je dobio brojna međunarodna priznanja, podseća nas da se ubijanje ljudi, grada, duha, kulture... više nikome i nigde ne sme dozvoliti niti dogoditi. 125

PAVILJON 22 Režija i scenario: Nenad Puhovski Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2002. Trajanje: 52 min Producent: Nenad Puhovski Kamera: Maja Zrnić Tonski snimatelj: Igor Bauer Obrada zvuka: Mladen Škalec

Montaža: Uja Irgolič Novinar istraživač: Siniša Malus Muzika: Zbignjew Preisner Grafički dizajn: Gambadesign Asistent režije: Andrej Korovljev Asistent produkcije: Dana Budisavljević Produkcija i distribucija: FACTUM

SINOPSIS “Paviljon 22” bavi se jednom od mračnih epizoda novije hrvatske istorije – događajima u ozloglašenom paviljonu na Zagrebačkom velesajmu 1991. godine. Film otkriva nepoznatu i mračnu stranu događaja koji su se dogodili unutar kompleksa Zagrebačkog velesajma u jesen 1991. godine kada je izbio rat. Prvobitno zamišljen kao centar za mobilizaciju policijskih snaga, paviljon na Zagrebačkom velesajmu ubrzo je postao tranzitni logor za građane, uglavnom srpske nacionalnosti, odakle je mnoge tzv. Merčepova jedinica odvodila na likvidaciju u Pakračku Poljanu. Nenad Puhovski od 1965. amaterski, a od 1973. godine profesionalno režira u pozorištu, na filmu i televiziji. Ukupno je potpisao preko 250 produkcija. Dobitnik je više domaćih i međunarodnih nagrada. Bio je zaposlen kao stalni dramaturg teatra &TD, a od 1980. godine radi kao nastavnik na odseku filmske i TV režije ADU, danas u svojstvu redovnog profesora dokumentarne režije. Osnivač je Televizijske katedre i MA studija dokumentarnog filma. Osniva i od 1997. godine vodi Factum, najznačajniju hrvatsku nezavisnu dokumentarnu produkciju. Kao producent potpisuje preko 50 dokumentarnih filmova koji su prikazani na više od 70 festivala. Osniva i od 2005. godine kao direktor vodi ZagrebDox, najveći regionalni, međunarodni festival dokumentarnog filma. Za svoj rad na polju dokumentaristike, posebno za ZagrebDox, 2009. godine dobija nagradu European Documentary Network (EDN). Član je Evropske Filmske Akademije.

126

RAT ZA MIR Režija: Koča Pavlović Zemlja produkcije: Crna Gora Godina produkcije: 2004. Trajanje: 93 min Kamera: Nikola Brajović, Vlado Vučinić, Boris Kavić, Dragan Banović

Montaža: Đuro Mihaljević Muzika: A. Tabas Produkcija i distribucija: Nezavisna produkcijska grupa OBALA

SINOPSIS Film prati niz događaja koji su doveli do opsade Dubrovnika 1991. godine. Ispitujući promene u mišljenjima i procenama tzv. “bitke za Dubrovnik” koja se desila u poslednjoj deceniji 20. veka, ovaj film daje sveobuhvatnu analizu celokupne bitke i široj javnosti pruža realističniji prikaz tih događaja. Film prikazuje i priče vojnika, ratnih zarobljenika (iz Lore i Morinja), i žrtava pljački čije su kuće uništene, kao i onih koji su bili pripadnici vojnih jedinica koje su uništile i poharale sela u toj oblasti. Koća Pavlović je novinar i reditelj nezavisne produkcijske grupe OBALA, i jedan od osnivača “Grupe za Promjene”.

DOLINA Režija: Dan Reed Zemlja produkcije: Velika Britanija Godina produkcije: 2000. Trajanje: 70 min

Zvuk: Pat Boland Kamera: Jacek Petrycki Montaža: Stefan Ronowicz Muzika: Hughes Mureny

SINOPSIS Film beleži priče običnih seljaka i boraca, koji se osećaju kao u uzavrelom kotlu u dolini Drenice tokom oružanih sukoba 1998. godine. Takođe, film prikazuje i kako se ponovnim oživljavanjem mitova iz prošlosti stvaraju strah i mržnja. Film istražuje složenost sukoba, paralelne i nepomirljive poluistine koje dele Srbe i Albance na Kosovu, i brutalnost rata između suseda.

127

ANATOMIJA BOLA Režija: Janko Baljak Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2000. Trajanje: 30 min

Zvuk: Igor Perović Kamera: Sandra Stojanović Montaža: Barbara Bogavac Produkcija i distribucija: B92

SINOPSIS Tokom poslednje decenije 20. veka u Srbiji, nesrećni i jezivi događaji stalno su se smenjivali. Prosečni gledalac bilo filma ili televizije bio je prinuđen da konstantno iz svog pamćenja briše prošle događaje i tako stvara mesto za nove, obično još tragičnije. Pamćenje ljudi, naviklih na zlo koje ih okružuje, postajalo je sve kraće i kraće. I onda, marta 1999. godine rat je stigao u Srbiju. NATO bombe bacane su na gradove. Jedna od njih pala je i na zgradu RTS-a. Čitavu deceniju, program ove televizije bio je monstruozno propagandno oruđe vladajućeg režima, korišćeno da stvara i širi mržnju. Među 16 poginulih u toj aprilskoj noći, nije bilo nijednog novinara. Neodgovorna i osiona vlast u Srbiji ostavila je u zgradi kao živi štit tehničko osoblje. Njihova tragična pogibija korišćena je od strane vlasti u medijskom ratu protiv neprijatelja. Vest o ovoj tragediji nije zaustavila rat, niti je promenila stav međunarodne javnosti. Film “Anatomija bola” dobio je Grand prix i FIPRESCI nagradu 47. Festival jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma, i PRIX CIRCOM (Postdam 2000). Janko Baljak je diplomirao filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1990 godine. Predaje na Katedri za filmsku i televizijsku režiju od 1995. godine, a u zvanje vanrednog profesora izabran je 2008. godine. Jedan je od osnivača filmske i TV produkcije nezavisnog beogradskog radija “B92” u čijoj produkciji je realizovao niz dokumentarnih filmova, koji su s uspehom prikazivani u zemlji i u svetu i višestruko nagrađivani. Umetnički je direktor Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, jednog od najstarijih filmskih festivala u Evropi.

128

PUT BRATSTVA I JEDINSTVA Režija: Maja Weiss Zemlja produkcije: Slovenija Godina produkcije: 1999. Trajanje: 104 min Zvuk: Damijan Kunej Kamera: Maja Weiss

Montaža: Roman Sedmak Muzika: Various Produkcija: BELA Film - Ida Weiss Distribucija: RTV Slovenija Koprodukcija: RTV Slovenija, Soros dokumentarni fond, Njujork

SINOPSIS “Put bratstva i jedinstva” je lični film, dnevnik, snimljen digitalnom video kamerom u bivšoj Jugoslaviji, sada novoosnovanim državama Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Srbiji, Kosovu i Crnoj Gori. To je put od Vardara do Triglava, od Đerdapa do Jadrana, koji aludirala na naslov jedne od najpopularnijih pesama bivše Jugoslavije. Intervjui su snimani na putu koji vodi od Ljubljane do Zagreba, od Beograda do Skoplja; putem označenim B51 koji se nekada zvao put bratstva i jedinstva i koji se pretvorio u put rata i pakla. Film prikazuje različite načine shvatanja bratstva i jedinstva koji su postojali u bivšoj Jugoslaviji, i ono što su značili 1999. kada su mnoge komunikacije u ovom regionu Evrope presečene ili smanjene. Maja Weiss je već tokom studija na Filmskoj akademiji u Ljubljani dobila međunarodne filmske nagrade. Između ostalih nagrada, film Put bratstva i jedinstva dobilo je i nagradu Festivala slovenačkog filma za najbolji dokumentarni film u 1999. godini, nagradu “Darko Bratina”, slovenačku medijsku nagradu “Viktor”, a na Međunarodnom festivalu dokumentarnih filmova u Amsterdamu (IDFA) film je bio u zvaničnoj nominaciji za nagradu “Srebrni vuk”.

IT'S ALIVE, LAIBACH OCCUPIED EUROPE NATO TOUR Režija: Igor Zupe Zemlja produkcije: Slovenija Godina produkcije: 1996. Trajanje: 60 min Muzika: Laibach, Various Kamera: Various

Montaža: Igor Zupe, Boris Gregorić Produkcija: Mute Records Distribucija: Limited Edition Box Set Koprodukcija: Nordcross production, TV Slovenija

SINOPSIS Filmski zapis o turneji slovenačke grupe Laibach “NATO tour” iz 1994/1995. godine. Koncertni snimci turneje umiksani su sa raznim video materijalima koji 129

imaju sličan efekat kao i film u pozadinih njihovih koncerata. Pored koncertnih snimaka sa turneje u filmu su i dokumentarni snimci akcije NSK u Sarajevu (BiH). Film uključuje i intervju sa slovenačkim ministrom inostranih poslova, koji je sekretaru NATO-a Willyu Claese dao primerak albuma Laibach's NATO na sastanku koji je održan ubrzo posle njegovog objavljivanja. Igor Zupe je studije filmske režije završio na AGRFT u Ljubljani. Režira TV reklame, muzičke spotove, digitalne animacije, TV programe i umetničke projekte.

SJEĆAŠ LI SE SARAJEVA? Godina produkcije: 2002. Režija: Sead i Nihad Kreševljaković, Trajanje: 52 min Nedim Alikadić Zemlja produkcije: Bosna i Hercegovina Montaža: Miralem Zubčević SINOPSIS Od 1992. do 1995. godine u Sarajevu – gradu koji je bio pod najdužom opsadom u savremenoj istoriji civilizacije – bilo je nekoliko stotina video kamera čiji su vlasnici zabeležili svakodnevne događaje. Prvi put u evropskoj istoriji rata, građani su snimili svoje živote kod kuće, u skloništima, različitim delovima grada. Film “Sjećaš li se Sarajeva'” – koji je napravljen od autentičnih video materijala – je priča o ljudima u evropskom gradu na kraju 20. veka, o jednoj epohi genocida i napredne tehnologije.

ODRASTANJE GENERACIJE “V” Režija: Hrvoje Mabić, Nebojša Sljipčević, Nikola Ivanda, Ljubo J. Lasić Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2003. Trajanje: 30 min

Kamera: Almir Fakić, Hrvoje Mabić Montaža: Nikola Bišćan, Hrvoje Mabić, Nebojša Slijepčević Produkcija: FADE IN Koprodukcija: Hrvatska televizija

SINOPSIS Ovo je priča o mladim Vukovarcima i njihovoj integraciji u zagrebačku sredinu. U filmu govore mladi ljudi o svojoj svakodnevnici, kako žive, šta rade, i kako su se prilagodili u novoj sredini. Da li ostati u Zagrebu, vratiti se u Vukovar ili biti na granici između ta dva sveta. Nebojša Slijepčević studirao je filmsku i TV režiju, od 2002. godine je stalni saradnik Fade In-a. Nikola Ivanda studirao je na Akademiji dramskih umetnosti filmsku i TV režiju, i na Muzičkoj akademiji u Zagrebu. 130

Hrvoje Mabić je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Družbe Isusove. Godine 1999. je osnovao studio za video produkciju Fade in, gde radi kao producent i reditelj. Ljubo J. Lasić je diplomirao na filmskoj i TV režiji na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu. Radi kao reditelj na HRT-u, i snima dokumentarne filmove.

DEČKO KOJEM SE ŽURILO Režija i scenario: Biljana Čakić-Veselič Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2001. Trajanje: 53 min Kamera: Predrag Vekić, Boris Krstinić Montaža: Ulja Irgolič Muzika: Stampedo Obrada zvuka: Mladen Škalec

Snimatelji zvuka: Bojan Gabrić, Bojana Krstinić Asistent reditelja: Ana Šetka Producent: Nenad Puhovski Asistent producenta: Dana Budisavljević Produkcija: FACTUM Koprodukcija: Ministarstvo kulture RH, Jan Vrijman Fond

SINOPSIS Lična priča rediteljke Biljane Čakić-Veselič o potrazi za bratom nestalim u ratu u Hrvatskoj 1991. godine. Na neki način, film se nastavlja na priču rediteljkine bake čiji je suprug ubijen u Drugom svetskom ratu, no ona je celog života čekala da se on vrati. Dečko kojem se žurilo dobitnik je niza nacionalnih i internacionalnih nagrada, uključujući i godišnju nagradu “Vladimir Nazor” za filmsku umetnost, a prikazan je na više od dvadeset filmskih festivala. Bio je hrvatski kandidat za nagradu Oskar u kategoriji dokumentarnog filma 2001. godine. Biljana Čakić-Veselič se od početka svoje profesionalne karijere bavi temama vezanim za rat u Hrvatskoj. Njen dokumentarni film Dečko kojem se žurilo spada među najbolje hrvatske dokumentarce nastale na početku 21. veka.

TAMO GDE SMO SE RASTALI Režija: Dubravko Badalić Zemlja produkcije: Jugoslavija Godina produkcije: 1997. Trajanje: 47 min Montaža: Dubravko Badalić

Kamera: Vlada Rašić, Saša Medovarski, Željko Sarić, Darko Drinovac, Vlado Klasnić Produkcija: Internews Europe Koprodukcija: UNHCR, Council of Europe 131

SINOPSIS Dvoje mladih koje je rat rastavio, prvi put posle sedam godina imaju priliku da razgovaraju uz pomoć videolinka. Film je na Beogradskom festivalu dokumentarnog filma dobio nagradu Grand Prix 1998.

DUGA PRAVA BRAZDA Režija: Vlado Dencov Zemlja produkcije: Makedonija Godina produkcije: 2004. Trajanje: 25 min

Kamera: Vladislav Misajlovski, Gose Simanovski Montaža: Vesna Danilova Produkcija: RTV Makedonija

SINOPSIS “Da li sanjam ili je ovo java? Ako je ovo san, proći će, probudiću se, pobeći ću od njega...” Kuda? Mala Marina je rođena tokom rata u Makedoniji 2001. godine. Sada je tri godine starija... i to je jedina stvar koja se promenila u njenom životu i u sobi njene porodice u kolektivnom centru za izbeglice... Vlado Dencov diplomirao je na Pozorišnoj i filmskoj akademiji u Skoplju 1980. Režirao je preko 60 dokumentarnih filmova i preko 20 pozorišnih predstava. Radi na makedonskoj državnoj televiziji kao reditelj.

MRTVI PUTUJU Režija: Aleksandar Davić Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2002. Trajanje: 27 min Novinar istraživač: Vladimir Ješić Zvuk: Dobrivoje Dejanović

Kamera: Aleksandar Milanović Montaža: Aleksandar Komnenović Muzika: Branislav Babić Kebra Produkcija: TV i filmska produkcija urbaNS Distribucija: ANEM

SINOPSIS Hladnjača isplivava iz Dunava kod Kladova. Leševi transportovani sa Kosova u Srbiju. Rekonstrukcija događaja. Film je dobio Specijalnu nagradu Dokufest-a u Prizrenu (2003).

132

SLIJEPA PRAVDA Režija: Aldin Arnautović, Refik Hodžić Zemlja produkcije: Bosna i Hercegovina Godina produkcije: 2004. Trajanje: 57 min

Kamera: Ćazim Dervišević Montaža: Ćazim Dervišević Zvuk: Slađan Vujić, Admir Đulandžić Muzika: Edin Bosnić Produkcija i distribucija: XY Film

SINOPSIS Tokom 1992. godine, kako su stizale vesti o počinjenim zločinima u Bosni i Hercegovini, uključujući masovna ubistva, organizovano i sistematsko zatvaranje i silovanje žena, i nastavak prakse “etničkog čišćenja”, međunarodna javnost je tražila od svojih lidera da preduzmu nešto kako bi se zločini zaustavili i sprečili. Veće sigurnosti UN je 25. maja 1993. osnovalo Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) kao pokušaj da se zločini zaustave. Prema osnivačkim dokumentima, ovaj međunarodni sud je osnovan da obezbedi pravdu za žrtve, obeshrabri dalje činjenje zločina i doprinese uspostavljanju stalnog mira kroz promovisanje pomirenja na području bivše Jugoslavije. Odlučeno je da će njegovo sedište biti u Hagu, Holandiji - zato je MKSJ poznat i pod nazivom “Haški tribunal”, ili samo “Tribunal”. Posle jedanaest godina i potrošenih više od 830 miliona dolara, film Slijepa pravda analizira stanje u dve bosanskohercegovačke zajednice – Prijedoru i Konjicu. Kako žrtve ratnih zločina vide rezultate rada Tribunala? Da li je u njihovim očima Tribunal ostvario ciljeve zbog kojih je osnovan ili je u stvari bio veoma skup pravni eksperiment? Film je sniman tokom 2004. na lokacijama u Prijedoru, Konjicu, Hagu, Sarajevu, Bratuncu, Goraždu i Višegradu. Intervjuisano je nekoliko desetina sagovornika, uključujući žrtve ratnih zločina, bivše i sadašnje zvaničnike Tribunala, kao i eksperte koji se temom ratnih zločina i Tribunalom bave sa naučnog ili novinarskog aspekta. Aldin Arnautović je radio kao televizijski i radio novinar za nekoliko bosanskohercegovačkih medijskih kuća. Njegovo profesionalno iskustvo uključuje i pozicije glavnog urednika i urednika vesti. Jedan je od BBC trenera za televizijsku i radio produkciju u Bosni i Hercegovini. Jedan je od osnivača XY Films, nezavisne producentske kuće iz Sarajeva. Refik Hodžić je izveštavao za radio, televiziju i štampane medije, a bio je glavni i odgovorni urednik lokalne radio stanice i regionalnog nezavisnog magazina ”Novo ogledalo”. Radio je kao glasnogovornik misije Ujedinjenih naroda na Istočnom Timoru. Četiri godine je radio u okviru Outreach Programa Tribunala, uključujući i dve godine na poziciji koordinatora za Bosnu i Hercegovinu. Jedan je od osnivača XY Films, nezavisne producentske kuće iz Sarajeva. 133

KAD PALIŠ, PALI BOLJE Režija: Ivan Andrijanić, Ivan Stefanović Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2004. Trajanje: 33 min Montaža: Vladimir Komnenić

Kamera: Saša Brajović, Aleksandar Malinović, Vladimir Mijić Zvuk: Robert Klajn Muzika: Nevena Glušica Produkcija: B92

SINOPSIS Antiratni dokumentarni film, potresno svedočanstvo vojnika koji su izvršili ratni zločin po naređenju pretpostavljenih, u selu Kušnin na Kosovu, 1999. godine. To je priča vojnika Danila Tešića iz Beograda koji je prijavio organima bezbednosti u Prizrenu da je, zajedno sa vojnikom Mišelom Seregijem iz Subotice, ubio dva albanska civila u selu Kušnin i potom zapalio njihova tela.

UMNIK TITANIK Režija, kamera, montaža, produkcija: Boris Mitić Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2004. Trajanje: 56 min

Zvuk: Dragutin Ćirković Muzika: Boris Kovač, Boban i Marko Marković Distribucija: Dribbling Pictures

SINOPSIS Priština, Kosovo, 31.12.2003. U Prištini je ostalo 100 Srba od 40.000 koliko je živelo pre rata 1999. godine. Prognani iz svojih domova nisu imali nigde da odu osim da se zbiju u “Program YU” zgrada, stambeni blok u centru Prištine u kome su nekada živeli državni zvaničnici. Samo nekoliko dana, mislili su, a prošlo je pet godina tokom kojih nisu nikada napustili ovaj geto u jednoj zgradi... Odrasli provode vreme uz hladno piće u podrumu bakalnice, deca jure golubove na krovu i igraju fudbal u hodnicima i niko ne misli da odustane od novogodišnjeg slavlja... Boris Mitić je samouki filmotvorac, koji je kupio kameru, napustio visoko cenjeno novinarstvo i okrenuo se režiranju dokumentarnih filmova.

DA LI DA OSTANEM ILI ODEM? Režija: Yll Citaku, Kaltrina Krasniqi Zemlja produkcije: Kosovo Godina produkcije: 2001. Trajanje: 30 min 134

Kamera: Yll Citaku Montaža: Yll Citaku Zvuk: Armend Xhafer Produkcija: Koperativa

SINOPSIS Film se bavi slodobom kretanja. Lične priča mladih ljudi sa Kosova koji prvi put odlaze u Brisel i suočavaju se sa dilemom da li ostati na Kosovu ili otići... Yll Citaku i Kaltrina Krasniqi diplomirali su na Akademiji umetnosti u Prištini, smer filmska režija.

KOSOVO/A Režija: Jody Barrett, Maria Mok, Maasja Ooms Zemlja produkcije: Holandija Godina produkcije: 2002. Trajanje: 60 min

Zvuk: Maria Mok Kamera: Maasja Ooms Muzika: Various Produkcija: Springbok Film

SINOPSIS Saška, Linda, Adnan i Pop imaju sopstvene priče, koje su iz vremena kada je Kosovo bilo prožeto sukobima, takođe oni imaju mnogo zajedničkih tačaka. Vidimo šta čini njihove svetove, kako i s kim provode dane, kakav emotivni prtljag nose sa sobom, šta rade da se zabave, šta misle o životu sa druge strane, sa kojim se preprekama suočavaju i čemu se nadaju u budućnosti. Borba sa kojom ovi mladi svakodnevno žive jasno je prikazana u filmu, ali ono što se provlači u svim njihovim pričama je verovanje da postoji mogućnost bolje budućnosti, koja će zahtevati mnogo napornog rada i dobre volje.

VIVISECT Režija i scenario: Marija Gajicki Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2003. Trajanje: 15 min Novinar saradnik: Aleksandar Reljić

Kamera: Dobrivoje Dejanović, Predrag Radosavljević Montaža: Aleksandar Komnenović Produkcija i distribucija: Vojvođanka - Regionalna inicijativa

SINOPSIS Reakcije posetilace izložbe ratnih fotografija “Krv i med” Rona Haviva u Novom Sadu, u septembru 2002. godine. Film predstavlja svedočanstvo o društvenoj i političkoj situaciji u Srbiji, posle pada Miloševićevog režima, i razlozima zbog kojih je otežan proces suočavanja sa istinom o ratovima i ratnim zločinima koji su se dogodili u poslednjoj deceniji 20. veka na prostoru bivše Jugoslavije. 135

Film Vivisect je dobio nagradu za najbolji kratki dokumentarni film na Filmskom festivalu o ljudskim pravima u Barseloni (2003). Film je prikazan na brojnim festivalima, uključujući i svetsku premijeru filma na Filmskom festivalu o ljudskim prava (FFHR) u Njujorku (2003), i prikazivanje na Filmskom festivalu u Ženevi (2004). Marija Gajicki se od 1992. profesionalno bavi novinarstvom. Od 1994. aktivna je u civilnom sektoru na prostoru bivše Jugoslavije, inicijator je mnogobrojnih regionalnih i prekograničnih projekata u jugoistočnoj Evropi. U Novom Sadu je 2004. godine pokrenula Festival o ljudskim pravima - VIVISECTfest.

GORKA MEDICINA Režija: Velimir Čurguz Kazimir Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2002.

Trajanje: 30 min Montaža: Petar Sarić Produkcija: Kulturni centar REX

SINOPSIS Film daje presek dešavanja tokom održavanja izložbe fotografija “Krv i med” u Beogradu, Čačku, Užicu i Novom Sadu. Gorka medicina predstavlja izbor iz filmskog materijala posvećenog izložbi fotografija Rona Haviva i razgovorima koji su povodom nje vođeni tokom 2002. godine. Ono što je posebno zanimljivo u ovom filmu su reakcije i dijalozi ljudi na ovim tribinama, kao i atmosfera koja je pratila ovu izložbu. Za šest meseci, koliko su fotografije bile u Srbiji, one su izazvale veoma snažne reakcije i polarizaciju javnog mnjenja.

OČI SVETA Režija: Michael Perlman Zemlja produkcije: SAD Godina produkcije: 2002. Trajanje: 60 min

Montaža: Jim Brophy Produkcija: Michael Perlman, Jim Brophy

SINOPSIS Prateći foto-reportere kroz balkanske ratove, film istražuje kako objektivno izveštavati i sačuvati život. Od ratišta do barova, kroz pogled insajdera “gledamo” ono što će postati vest i kako ona oblikuje stvarnost. Ovo je dokument o tome šta se može dogoditi bilo gde u svetu, kada strah i političke manipulacije skliznu u horor, dok se ljudi bore da očuvaju svoju čovečnost. 136

IZBRISANI Režija: Davor Konjikušić Zemlja produkcije: Srbija, Hrvatska Godina produkcije: 2004. Trajanje: 32 min Zvuk: Davor Konjikušić, Morana Komljenović

Kamera: Davor Konjikušić Montaža: Davor Konjikušić, Morana Komljenović Muzika: Godspeed Zou Black Emperor Produkcija i distribucija: Freelance

SINOPSIS Potresna priča o sudbini ljudi koji su preko noći izgubili sva svoja građanska prava: lične karte, vozačke dozvole, pasoše. Preko noći su izbrisani i njihovi brakovi, deca, preduzeća, poslovi, životi. Za državu više nisu postojali. Za gubitak njihovih građanskih prava krivo je njihovo “južnjačko poreklo”. Slovenija je 1992. godine iz Registra stalnog prebivališta izbrisala 25.671 stanovnika poreklom iz bivših jugoslovenskih republika koji su se po proglašenju slovenačke nezavisnosti izjasnili kao ne-Slovenci. Zauvek označeni kao izbrisani, tim administrativnim činom ostali su bez ikakvog pravnog statusa, što ujedno znači i bez socijalnih, građanskih i političkih prava. Iako je slovenački Ustavni sud 1999. godine proglasio brisanje stanovnika neustavnim, Slovenija je tek 2013. godine usvojila zakon o odšteti više hiljada građana koji su izbrisani iz registra prebivališta. Zakon koji je usvojen, donet je nakon odluke Evropskog suda za ljudska prava (2012) koji je naložio Sloveniji sa plati odštetu takozvanim “izbrisanim građanima”. Zakonom se predviđa da se “izbrisanima” za svaki mesec koji su proveli bez građanskih prava isplati fiksna suma od 50 evra. Trenutno samo 12.000 ljudi ispunjava uslove novog zakona o odšteti koja će im biti isplaćena u pet rata. Davor Konjikušić je snimio nekoliko kratkih i dokumentarni film Trajno nastanjen stranac, koji je nagrađen nagradom publike na Liburnia Film Festivalu (2004). Izbrisani su njegov drugi dokumentarni film.

UVOZNE VRANE Režija i scenario: Goran Dević Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2004. Trajanje: 30 min

Kamera: Mak Vejzović, Mario Oljača Montaža: Vanja Siruček Produkcija: ADU, Zagreb

137

SINOPSIS Slučaj prekobrojnih vrana, razmoženih od para ptica koje su u vreme bivše Jugoslavije naseljene u blizini sisačke željezare kako bi potamanile drugu vrstu štetočina, pretvara se u lakmus-papir mentaliteta jednog društva. Dok film anketnom metodom fingira formu javne tribine, reditelj spretno bira okvire, pozicije i kontekste u koje će ukomponovati protivrečne iskaze govornika i akciju likvidacije gnezda omraženih ptica i njihovog podmlatka. Prizor nasilno “prizemljenih” ptičjih trupla i prigušen topot njihovog padanja na tlo postaje satirički moćnom metaforom društva opterećenog predrasudama, ksenofobijom, netrpeljivošću i licemerjem. Goran Dević rođen je 1971. godine u Sisku. Studirao je arheologiju i pravo. Godine 2008. diplomirao je filmsku i TV režiju na zagrebačkoj Akademiji dramskih umetnosti, gde danas radi kao asistent na Diplomskom studiju režije dokumentarnog filma. Autor je dokumentarnih i igranih filmova nagrađivanih na festivalima u Puli, Cottbusu, Prizrenu, Pragu, Sarajevu, Oberhausenu, Neubrandenburgu, Mariboru, Motovunu i Zagrebu.

LEPA DIJANA Režija: Boris Mitić Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2003. Trajanje: 45 min Kamera: Boris Mitić

Montaža: Boris Mitić Zvuk: Dragutin Girović, Slobodan Krička Produkcija: Boris Mitić

SINOPSIS Pogled u Beograd gde Romi preživljavaju tako što klasični “Sitroen” pretvaraju u futuristička vozila tipa “ludi Maks”. Osim upotrebne strane, preinačeni automobili simbolizuju slobodu, nadu i, konačno, stil ljudi koji svoju energiju i strast ulažu u spasavanje onog što su drugi odbacili. Nažalost, policija ovakva vozila ne smatra naročito zabavnim. Film je dobitnik niza nagrada, između ostalih i Specijalne nagrade za ljudska prava na 10. Sarajevo Film festivalu (2004), nagrade publike na RomaDocFestu (2004) i nagrade za najbolji dokumentarni film na Dokufestu u Prizrenu (2004). Boris Mitić je samouki filmotvorac, koji je kupio kameru, napustio visoko cenjeno novinarstvo i okrenuo se režiranju dokumentarnih filmova. 138

FILMSKI PROGRAM VSF 02

Srpska epika Vukovar – poslednji rez Nemam ti šta reć' lijepo Ram za sliku moje domovine Amateri i general Građenje mostova Kosovo: Da li neko ima plan? Heroji za jednokratnu upotrebu Shuffle – Politika, rock'n'roll, sranje Zagreb te zove Plavooki Podeljene Američke Države Konačno rešenje Mali terorista Druga generacija Kenedi se vraća kući Gde je Kenedi bio dve godine? Evropa preko plota Muharem, muzika oči života Hrvatska (k)raj na zemlji

139

SRPSKA EPIKA Režija: Pawel Pawlikowski Zemlja produkcije: Velika Britanija Godina produkcije: 1992. Trajanje: 50 min

Kamera: Jacek Petrycki, Bodgan Dziworski Montaža: Stefan Ronowicz Produkcija: Pawel Pawlikowski, BBC

SINOPSIS Ovaj film je mnogo više od priče o Radovanu Karadžiću - psihijatru, pesniku, političaru i lideru bosanskih Srba. To je prikaz srednjevekovnih rituala kroz koje je srpski nacionalizam, posle pada komunizma, ponovo rođen. Njegova ratna strana je dobro poznata, međutim manje je poznato kako su se mitovi i simboli iz prošlosti, koristili da bi se opravdali novi etnički sukobi. Ovaj dokumentarac se bavi temom rata više iz antropološkog nego novinarskog ugla. Film je poznat po neverovatnim snimcima u kojima Radovan Karadžić pokazuje ruskom piscu Eduardu Limonovu kako da puca mitraljezom po Sarajevu. Pawel Pawlikowski, rođen je u Varšavi, napustio je Poljsku još kao tinejdžer, a živeo je u Nemačkoj i Italiji. Studirao je književnost i filozofiju u Londonu i na Oksfordu. Od 1987. godine snima dokumentarne i igrane filmove. Nagrađen je za dokumentarne filmove Vaclav Havel (1989), Od Moskve do Petuškog (1990), Putovanja Dostojevskog (1991), Srpska epika (1992), Na putu sa Žirinovskim (1995). Prvi igrani film Spoljni saradnik (1997) snimio je na ruskom, a za Poslednje utočište (2000) i Moje leto ljubavi (2004) osvojio je niz nagrada, među kojima su BAFTA za najboljeg debitanta 2000. i najbolji britanski film 2005., te četiri nominacije za Evropske filmske nagrade.

VUKOVAR – POSLEDNJI REZ Režija: Janko Baljak Scenario: Drago Hedl Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2006. Trajanje: 103 min

Zvuk: Igor Perović Kamera: Jovan Milinov Montaža: Aleksandra Milovanović Muzika: Jana Produkcija i distribucija: TV B92

SINOPSIS Ovaj film je pokušaj da se napravi dobra i istinita priča o svemu onome što se u Vukovaru dešavalo u proleće 1991. I nešto pre toga. I nešto malo posle te tragične 1991. I o onome što su istorijske, društvene i emotivne posledice svega nakon godina bola, patnji i razaranja. Autori su koristili dosad 140

neobjavljene materijale Zastava filma, Vojnog arhiva Srbije i TV Novi Sad, neemitovane vukovarske ratne snimke iz arhiva HTV-a i amaterske video zapise anonimnog vukovarskog branitelja. Oko 80 sagovornika u filmu, sa srpske i hrvatske strane, govori o događajima koji su prethodili ratu: od višestranačkih izbora, nacionalnog svrstavanja u dotada idiličnom multietničkom gradu, do prvih barikada i oružanih sukoba. Film Vukovar - poslednji rez je na Sarajevo film festivalu (2006) dobio nagradu “Human Rights Award” koja se dodeljuje za najbolji dokumentarni film. Janko Baljak je diplomirao filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1990 godine. Predaje na Katedri za filmsku i televizijsku režiju od 1995. godine, a u zvanje vanrednog profesora izabran je 2008. godine. Jedan je od osnivača filmske i TV produkcije nezavisnog beogradskog radija “B92” u čijoj produkciji je realizovao niz dokumentarnih filmova, koji su s uspehom prikazivani u zemlji i u svetu i višestruko nagrađivani. Umetnički je direktor Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, jednog od najstarijih filmskih festivala u Evropi.

NEMAM TI ŠTA REĆ' LIJEPO Režija i scenario: Goran Dević Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2006. Trajanje: 30 min Producent: Nenad Puhovski Kamera: Jure Černec Snimatelj tona: Hrvoje Grill

Montaža: Vanja Siruček Muzika: Jeff Tweedy Asistentkinja produkcije: Marina Andrijašević Asistentkinja snimatelja: Bojana Burnać Produkcija i distribucija: FACTUM

SINOPSIS Nerešeno ubistvo Ljubice Solar iz 1991. godine je priča o generaciji mladih ljudi i ratu koji je uticao na njihove živote. Otići ili ostati u malom gradu je dilema s kojom se suočavaju ovi mladi ljudi. Pričajući priču o ubijenoj devojci i njenoj majci koja sluti ko su ubice njene ćerke, ali joj niko ne može ili ne želi pomoći, Goran Dević priča priču i o mračnoj strani Siska. Ovaj film je svojevrsni dokumentarni film noir o gradu kojeg je rat učinio još mračnijim nego inače. Zbog neobične kombinacije društveno važne teme i visoko estetiziranog autorskog stila ovaj film predstavlja hrvatski dokumentarni (anti)Twin Peaks.

141

Film je dobio brojna priznanja, između ostalih DokMa Maribor (2006), Grand prix Međunarodnog festivala kratkometražnog filma u Oberhausenu (2007), Posebno priznanje Ekumenskog žirija Dokumentart Neubrandenburg Film Festival (2007), Posebno priznanje za dokumentarni film, ZagrebDox (2006) DOKAVIV – Tel Aviv (2007), Images Festival, Toronto (2007), Crossing Europe Filmfestival Linz (2010). Goran Dević je rođen 1971. godine u Sisku. Studirao je arheologiju i pravo. Godine 2008. diplomirao je filmsku i TV režiju na zagrebačkoj Akademiji dramskih umetnosti, gde danas radi kao asistent na Diplomskom studiju režije dokumentarnog filma. Autor je dokumentarnih i igranih filmova nagrađivanih na festivalima u Puli, Cottbusu, Prizrenu, Pragu, Sarajevu, Oberhausenu, Neubrandenburgu, Mariboru, Motovunu i Zagrebu.

RAM ZA SLIKU MOJE DOMOVINE Režija, scenario: Elmir Jukić Zemlja produkcije: Bosna i Hercegovina Godina produkcije: 2005. Trajanje: 15 min Muzika: Saša Lošić

Kamera: Mirsad Herović Montaža: Almir Kenović Uloge: Emir Hadžihafizbegović, Nermin Tulić, Saša Petrović, Enis Beslagić Produkcija: Pjer Žalica, Srđan Vuletić, Ademir Kenović (Refresh Production)

SINOPSIS Priča o ljudima koji su živeli zajedno i bili prijatelji, i u proleće 1992. postali ratni kriminalci. Elmir Jukić je diplomirao režiju na Akademiji umetnosti u Sarajevu. Kratki igrani film Ram za sliku moje domovine je njegov drugi film. Film je na Locarno Film Festivalu u Švajcarskoj osvojio nagradu “Leopards of Tommorow” (2006).

AMATERI I GENERAL Režija: Helge Cramer Zemlja produkcije: Nemačka Godina produkcije: 2005. Trajanje: 99 min Direktor fotografije: Stefan Urlass Zvuk: Stefan Urlass 142

Kamera: Mladen Pehar, Eldin Palata, Jurgen Staiger, Zanin Zuljević Montaža: Helge Cramer Muzika: Anouar Brahem, Mostar Sevdah Reunion Produkcija: Helge Cramer

SINOPSIS Pre rata, hrvatski katolici i bosanski muslimani u Mostaru živeli su mirnim životom. Deset godina kasnije, rekonstruisan je poznati Stari Most koji je bio najistaknutija žrtva hrišćansko- muslimanskog rata u Hercegovini. Ovaj film je uzbudljiv dijalog između najstarijeg muslimanskog trgovca na mostu, trenera mostarskih skakača sa mosta, i njihovog nekadašnjeg prijatelja i školskog druga, koji se početkom rata vratio kao hrvatski general. Njegov tenk uništio je Stari Most. Helge Cramer je novinar koji od 1975. radio kao nezavisni TV scenarista i reditelj. Autor je mnogobrojnih reportaža, dokumentarnih i kratkih filmova za ARD, Arte i Deutsche Welle. Reč reditelja Film "Amateri i general" napravili su ljudi koji rade tv-reportaže, bez ikakvog budžeta ili učešća bilo koje TV-kuće, samo da bi stvorili dokumentarac o priči koja nikako nije mogla da se nađe na televizijskom programu. Film je snimljen između novembra 2000. i septembra 2004. godine u Bosni, i to dok se radilo na rekonstrukciji poznatog Starog mosta u Mostaru, koji je bio pod zaštitom UNESCO-a kao deo Svetske kulturne baštine, a koji je srušen tokom hrišćanskomuslinskog rata u Hercegovini. Film se fokusirao na pitanje da li će se ambiciozan zajednički projekat UNESCO-a i Svetske banke ikada ostvariti, odnosno, da li će uspeti da ponovo sagrade novi most između muslimana u istočnom i katolika u zapadnom delu grada, koji su postali neprijatelji od početka prvog muslimansko-hrišćanskog rata u savremenoj Evropi. Autori filma nisu o ovome pitali zvaničnike. Pitali su ljude, koji su pre rata bili prijatelji, tokom rata borci i žrtve, a posle rata neprijatelji. Povezujući ratne i posleratne sudbine ovih ljudi sa rekonstrukcijom Starog Mosta, projekat je naišao na puno prijatelja među ljudima oko mosta, među radnicima zaposlenih na rekonstrukciji, ali je nailazio na otpor kod gradskih zvaničnika i lokalnih predstavnika UNESCO-a i Svetske banke. Činilo se da oni nisu hteli nikakav nezavisni dokumentarac o njihovom radu. Ipak, film predstavlja najuzbudljivije snimke ove jedinstvene rekonstrukcije jednog dela svetske kulturne baštine – i što je mnogo važnije, priče onih koji su branili i uništili Stari Most.

143

GRAĐENJE MOSTOVA Režija: Jeanine Butler Zemlja produkcije: SAD Godina produkcije: 2006. Trajanje: 13 min Montaža: Bill Gaff SINOPSIS Amira, Snježana i Ifeta su žene iz Mostara i članice Ženske Građanske Inicijative. One su izuzetna grupa političkih aktivistkinja i običnih građanki koje su uložile veliki napor da premoste etničke i religiozne razlike u ratom razorenoj državi – Bosni i Hercegovini. Kroz priču bivšeg SAD sekretara, Medlin Olbrajt i priče ovih hrabrih žena, vidimo kako je moguće zajednički prevazići razlike i podele, i raditi na stvaranju zakona koji štiti žene i porodicu.

KOSOVO: DA LI NEKO IMA PLAN? Režija: Lode Desmet Zemlja produkcije: Kosovo, Srbija i Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Belgija Godina produkcije: 2006. Trajanje: 86 min

Zvuk: Lode Desmet Kamera: Lode Desmet Montaža: Aleksandar Stojanov Produkcija i distribucija: BIRN – Balkan Investigative Reporting Network

SINOPSIS Dokumentarni film na jedinstveni način predstavlja brige i nade 17 običnih ljudi sa Kosova i iz susednih zemalja oko konačnih dogovora o statusu Kosova. Njihova pitanja postavljena su lokalnim i internacionalnim političarima, u nadi da će se pronaći rešenje za konflikt između Srbije i kosovskih Albanaca kako bi se situacija u regionu stabilizovala. Kosovo je poslednje nerešeno pitanje na Balkanu, sa kosovskim Albancima koji žele nezavisnost i Srbijom koja nije spremna da pruži ništa više osim većeg stepena autonomije. Lode Desmet je diplomirao književnost na Univerzitetu u Leuvenu. Njegova novinarska karijera počinje 1987. u beligijskim novinama De Morgen i nedeljniku Humo and Knack. Tri godine kasnije počinje da radio kao radio reporter za belgijsku javni servis VRT. Od 1993. radi na televiziji, gde je do 1997. snimio 52 dokumentarna filma. Njegovi dokumentarni filmovi nagrađeni su mnogobrojnim nagradama. 144

HEROJI ZA JEDNOKRATNU UPOTREBU Režija: Iris Elezi Zemlja produkcije: Kosovo Godina produkcije: 2005. Trajanje: 26 min Kamera: Srđan Slavković, Casey Cooper Johnson

Zvuk: Toton, Ljuan Ćoraj Montaža: Iris Elezi, Casey Cooper Johnson Muzika: Project 038 Produkcija: Crossing Bridges Productions

SINOPSIS Oni koji su se borili u nedavnim ratovima na Balkanu, u početku su bili obožavani heroji. Kako je vreme prolazilo, gurnuti su na margine društva i tretirani kao smetnja od strane svojih vlada. Iako su razlozi za njihov odlazak u rat bili različiti, krajnji rezultati su za sve isti. Obično nezaposleni, sa nedovoljnom pomoći od države, većina njih se oseća kao da ih je društvo za koje su se borili, odbacilo. Iris Elezi je rediteljka i producent. Studirala je filmsku teoriju i kritiku, antropologiju i ženske studije pre nego što je završila studije filmske produkcije na Njujorškom Univerzitetu (2001). Režirala je filmove u Americi i Albaniji: The Last Leaf, Suicide Inc, Renaissance, Memory and Scars, Transference, If it Could Be. Živi u Tirani gde predaje filmsku analizu na Filmskoj i multimedijalnoj akademiji Marubi.

SHUFFLE – POLITIKA, ROCK'N'ROLL, SRANJE Režija: Ylber Mehmedaliu, Edon Rizvanolli Zemlja produkcije: Kosovo Godina produkcije: 2005. Trajanje: 43 min Zvuk: Ylber Mehmedaliu Montaža: Edon Rizvanolli

Kamera: Ylber Mehmedaliu, Edon Rizvanolli Muzika: Jericho, Por_no, KEK, Humus, Cute Babulja, Retrovizorja Produkcija i distribucija: Deebeeduss, 1244 productions

SINOPSIS Pet godina posle NATO bombardovanja i odlaska Jugoslovenske vojske, mnogi izbegli Albanci vraćaju se na Kosovo. Bez posla, u velikom siromaštvu i političkoj nestabilnosti, uz česte nestanke struje i vode, oni pokušavaju da vode normalan život. Šest alternativnih rok bendova iz Prištine kroz svoju muziku i pesme oštro kritikuju kosovsku stvarnost. 145

Ylber Mehmedaliu je završio Akademiju umetnosti u Prištini, i studije Istorije norveške umetnosti na Univerzitetu u Oslu. Reditelj je, scenarista i kamerman naučnofantastičnog filma Grace, koji je sniman u Amstredamu, Budimpešti i Parizu. Režirao je mnogobrojne muzičke spotove, a kao kamerman učestvovao je u snimanju dokumentarca o Julian Schnabel u Njujorku. Putovao je Evropom, Amerikom, Kinom, Mongolijom i Rusijom i sakupljao filmski materijal. Kao umetnik učestvovao je 1997. na izložbi novih talenata “Perspektiva 97”, a njegov video-art rad “Be safe, stop corruption” prikazan je na provokativnoj izložbi “Sexhibition” u Prištini 2005. Edon Rizvanolli je do 1993. radio kao pozorišni glumac u Austriji. Završio je studije glume i režije na Lee Strasberg Theatre institutu u Njujorku (1999). Radio je kao radio reditelj na ORF. U 2001. godini bio je lokalni producent za Kosovo Transit, 3SAT, ORF i koproducent za Humer film. Radi kao kamerman, urednik i dizajner postprodukcije.

ZAGREB TE ZOVE Režija: Hrvoje Mabić Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2003. Trajanje: 27 min

Kamera: Almir Fakić Montaža: Marin Juranić, Hrvoje Mabić Produkcija: Fade in za HRT Distribucija: Fade in

SINOPSIS Aktuelna tema rastućeg uličnog nasilja ispričana je kroz priče četvoro protagonista u filmu: filmskog reditelja zaokupljenog nasiljem, bivšeg delikventa koji je svoju agresivnost kanalisao kroz Ultimate fight borbe, mladog i energičnog navijača Dinama, i veterana navijača koji je u incidentu ostao trajni invalid. Ovaj film govori o njihovim motivima, kodeksima kao i posledicama nasilja. Hrvoje Mabić je jedan od osnivača produkcijskog studija Fade in. Član je društva Hrvatskih filmskih i televizijskih reditelja. Od 2002. do 2006. godine režirao je 25 dokumentarnih emisija “Direkt” koje su prikazane u programu Hrvatske televizije.

146

PLAVOOKI Režija: Bertram Verhaag Zemlja produkcije: Nemačka Godina produkcije: 1996. Trajanje: 92 min Zvuk: Zoltan Ravasz Montaža: Uwe Klimmeck

Kamera: Waldemar Hauschild, Hans-Albrecht Lusznat Muzika: Wolfgang Neumann, Frank Loef Produkcija i distribucija: Denkmal-Films Inc.

SINOPSIS Kako se može boriti protiv rasizma i diskriminacije? Već 20 godina Amerikanka Jane Elliot, bivša nastavnica vodi radionice za različite socijalne grupe, kako bi prikazala mehanizam stereotipa i predrasuda, i kako bi sprečila njihovo širenje. Metode Jane Eliot su kontraverzne, ona deli učesnike radionice u dve grupe po boji očiju. Oni koji imaju braon oči su “bolji” i privilegovana grupa, dok plavooki moraju prihvatiti ulogu “niže” grupe i tretiraju se kao manje inteligentni, manje obrazovani, bez prava i privilegija. Na ovaj način plavooki, odnosno “beli”, prvi put osete kako izgleda biti diskriminisan na osnovu fizičkih atributa, boje kože, invaliditeta ili pola. Ono što počinje kao igra, pretvara se u surovu realnost, koja kod nekih učesnika u radionici izaziva “erupciju osećanja” sa neočekivanim intenzitetom. Bertram Verhaag je završio studije sociologije i političke ekonomije. Od 1972. do 1975. godine radio je na Univerzitetu za film i televiziju u Minhenu. Zajedno sa Claus Strigelom 1976. osnovao je produkcijsku kompaniju Denkmal Film. Kao reditelj, scenarista i producent Denkmal tima radio je na 90 bioskopskih i televizijskih filmova.

PODELJENE AMERIČKE DRŽAVE Režija: Sašo Podgoršek Zemlja produkcije: Slovenija Godina produkcije: 2005. Trajanje: 65 minuta Zvuk: Sašo Podgoršek, Julij Zornik

Kamera: Sašo Podgoršek Montaža: Sašo Podgoršek Muzika: Laibach Produkcija: Divided Artists Distribucija: Nord Cross Production

SINOPSIS Svoju prvu turneju po Severnoj Americi Laibach je imao 1989. godine, dve godine pre dezintegracije Jugoslavije. Turneja je nazvana “Simpatija za đavola”. Naredne dve velike turneje su bile 1992. i 1997. godine. Posle toga je usledio 147

napad na svetski trgovinski centar, osvetnički rat u Avganistanu i Iraku i svetska ofanziva protiv terorizma. Događaji koji su radikalno obeležili novi milenijum ali i smanjili mogućnost ulaska mnogim strancima u SAD. Uprkos tome, u izbornoj 2004. godini, u zategnutoj atmosferi između pristalica predsednika Buša i demokratskog kandidata Kerija, Lajbah je uspešno ušao u državu da bi održao 15 koncerata u Severnoj Americi. Prva stanica je bila država Vašington samo na korak od Bele kuće i samo dan posle objavljivanja izbornih rezultata. Ovaj film je jedinstveni dokument Laibachove turneje održane posle traumatične izborne atmosfere u SAD, u zemlji duboko podeljenoj na dve suprotne političke i kulturne strane. Zbog toga je turneja nazvana “Turneja po podeljenim Američkim državama”. Sašo Podgoršek je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i TV u Ljubljani. Dobio je više nacionalnih i internacionalnih nagrada za svoje filmove: Place with a view (1989); But the Goat Survived (1991); Vertigo Bird (1996); Dark Angels (1999); Dom Svobode (2000); Sweet Dreams (2001); Divided States of America/ Laibach 2004 Tour (2005); What are you going to do when you get out of here? (2005).

KONAČNO REŠENJE Režija: Rakesh Sharma Zemlja produkcije: Indija Godina produkcije: 2005. Trajanje: 149 min Zvuk: Rakesh Sharma

Kamera: Rakesh Sharma, Tanmay Agarwal Montaža: Rakesh Sharma Muzika: Bhadraben Savai, Ahmad Khan Produkcija i distribucija: Rakesh Sharma

SINOPSIS Naslov filma namerno priziva retoriku nacizma. Snimcima brutalnog masovnog ubistva Muslimana u Gudžarati, korak po korak, Rakesh Sharma pokazuje nastajanje ekstremno desničarske politike u Indiji nazivajući ga “Indijski fašizam”. Film prati nacionalističku parlamentarnu kampanju u kojoj govor mržnje dostiže svoj maksimum. Nekoliko meseci posle prikazivanja, distribucija ovog najpoznatijeg hindu dokumentaraca bila je zabranjena. Rakesh Sharma je započeo svoju filmsku i televizijski karijeru 1986. na Shyam Benegal Discovery u Indiji. Njegovo iskustvo u medijima uključuje i rad na tri medijska kanala u Indiji: Channel V, Star plus i Vijay TV i brojne konsultantske produkcije. Njegovi dokumentarni filmovi nagrađeni su brojnim nagradama i prikazani na mnogobrojnim festivalima u Evropi i Americi. 148

Reč reditelja Posle 11. septembra živimo u svetu u kojem su politika mržnje i netolerancija opšteprihvaćeni pojmovi. Rat protiv terora je bio dominantni deo predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama, pri čemu su oba predsednička kandidata obećavali da će ih “loviti i ubiti” na efikasniji način od njihovog političkog protivnika. Desnica počinje da vlada i Evropom, a nacionalizam se hrani anti-imigrantskom i anti-muslimanskom retorikom. U svetu u kojem je postalo legitimno bombardovanje nevinih – opravdano kreiranim podacima tajnih službi, u kojem je prihvatljivo lansirati rakete i bombe na novinare, u kojem bestidni političari međusobno dele naftne izvore i sklapaju ugovore o rekonstrukciji njihovih bonusa od 36 miliona dolara, u kojem je prihvatljivo da kao kolateralna šteta – bebe budu unakažene i ubijene, mi se suočavamo sa većim izazovima nego ikada pre. I ranije smo prolazili kroz tamne periode u istoriji, opravdavajući naš varvarizam sličnom retorikom. Mržnja, očaj, destrukcija i tragedije ne mogu biti temelj harmoničnih društava i jednog demokratskog sveta. Pronalazim šokantne paralele između Indije u 2002. i 2004. godini i Nemačke u tridesetim godinama 20. veka - genocidno nasilje podržano na državnom nivou protiv Muslimana u Gudžaratu i njegov kontinuirani efekat: segregacija u školama, getoizacija u gradovima i selima, formalni pozivi na ekonomski bojkot Muslimana i napadi na intelektualce od strane desničarskih Hindutva jedinica. Nekontrolisan i bez pravog protivnika, nalet politike mržnje i netolerancije lako bi mogli biti preteča Endlosunga 21. veka – Konačnog rešenja.

MALI TERORISTA Režija: Ashvin Kumar Zemlja produkcije: Indija, Velika Britanija Godina produkcije: 2004. Trajanje: 15 min Zvuk: Roland Heap

Kamera: Markus Huersch Montaža: Ashvin Kumar Muzika: Nainita Desai Uloge: Salim Ali Khan, Sushil Sharma, Meghnaa Mehtta Produkcija: Alipu Films

SINOPSIS Film je zasnovan na istinitoj priči. Početkom 2003. godine dvanestogodišnji pakistanski dečak je greškom prešao Indijsko - Pakistansku granicu. Indijski premijer Atal Bhihari Vajpee, vratio je dečaka porodici u Pakistan, čime su započele tenzije između ove dve nuklearne zemlje koje su samo godinu dana pre ovog događaja bile na ivici rata. 149

DRUGA GENERACIJA Režija: Želimir Žilnik Zemlja produkcije: Jugoslavija Godina produkcije: 1983. Trajanje: 90 min Zvuk: Karolj Štanjo, Martin Jankov

Kamera: Ljubomir Bečejski Montaža: Slobodan Jandrić Uloge: Vladimir Sinko, Petar Bosančić, Sanja Zlatković Produkcija: Art Film, TV Novi Sad

SINOPSIS Nakon 11 godina provedenih u Nemačkoj, petnaestogodišnji Pavle Hromiš vraća se u svoju domovinu, u kuću svoje bake u Kucuru, kako bi završio školovanje u Jugoslaviji. Tokom prve nedelje, postaje zbunjen svojim novim okruženjem, drugačijim školskim programom, nepoznatim društvom. Posle svađe sa bakom i sukoba sa školskim drugovima, Pavle se vraća u Nemačku. Njegovi roditelji ne žele da ga ponovo upišu u školu, jer nameravaju da se vrate u Jugoslaviju. Njegovi bivši drugovi zaboravili su na njega, i počinju da ga zadirkuju zbog siromaštva i zaostalosti njegove zemlje. Pavle počinje da gleda na svoje prethodno iskustvo iz potpuno drugog ugla. Vraća se u Jugoslaviju, odlazi u internat u Novom Sadu, gde upoznaje decu sa sličnom prošlošću (iz Australije, Kanade, Austrije). Iako se čini da je Pavlovim problemima došao kraj, vrlo brzo zapada u probleme sa devojkom i upravnikom internata. Pavle odlučuje da promeni život – prekida dotadašnja prijateljstva, i ne govoreći nikom upisuje policijsku školu. Pavle postaje uzoran učenik. Želimir Žilnik je autor brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drame, nagrađivan na internacionalnim filmskim festivalima. Od početka profesionalnog rada na filmu, okrenut je savremenim temama, koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice ( Žurnal o omladini na selu, zimi (1967), Nezaposleni ljudi (1968), Lipanjska gibanja (1968)). Studentske demonstracije 1968. godine, tema su i Žilnikovog prvog igranog filma Rani radovi (1969) nagrađenog Zlatnim medvedom na Berlinskom filmskom festivalu. Nakon problema sa cenzurom u Jugoslaviji, Žilnik sredinu sedamdesetih godina provodi u Nemačkoj, radeći za nezavisnu filmsku industriju. Po povratku u zemlju osamdesetih godina režira seriju dobro primljenih televizijskih doku-drama (Bruklin Gusinje, Stara mašina) koje u fokusu imaju nagoveštaj nadolazećih nacionalističkih tenzija i raspad Jugoslavije. Tokom devedesetih, u nezavisnim filmskim i medijskim produkcijama realizuje niz igranih i dokumentarnih filmova na temu kataklizme na Balkanu (Tito po drugi put među Srbima, Marble Ass, Do jaja, Kud plovi ovaj broj). Slom sistema vrednosti u post-tranzicijskim zemljama Centralne i Istočne Evrope, problemi 150

izbeglištva i migracija u novonastalim okolnostima “proširene Evrope”, okvir su tematskog ciklusa kojeg čine filmovi Tvrdjava Evropa (2000), Kenedi se vraća kući (2003), Gde je Kenedi bio dve godine? (2005), Evropa preko plota (2005), Dunavska sapunska opera (2006) i Kenedi se ženi (2007), Stara škola kapitalizma (2009), Jedna žena – jedan vek (2011) i Pirika na filmu (2013).

KENEDI SE VRAĆA KUĆI Režija: Želimir Žilnik Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2003. Trajanje: 74 min Zvuk: Vladimir Stanojević Kamera: Miodrag Milošević

Montaža: Marko Cvejić Uloge: Kenedi Hasani, Denis Ajeti, Džemsit Buzoli, Sabaheta Alijević, Mevian Alijević Produkcija i distribucija: Terra film

SINOPSIS Ovo je film o specifičnoj situaciji u kojoj su se našle romske porodice po završetku rata u bivšoj Jugoslaviji. Romima i njihovim porodicama dopušteno je da, u okviru humanitarne akcije, kao izbeglice dođu u Nemačku, kada je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Živeli su u Nemačkoj, prvo kao izbeglice, a kasnije su dobili mogućnost da se zaposle, rađala su im se deca i imali su osećaj normalnog života. Romska deca su nemački naučila savršeno, bili su dobri učenici i studenti u nemačkim školama i na fakultetima. Tokom 2002. i 2003. godine stotine Roma sa porodicama preko noći su deportovane iz Nemačke nazad u Srbiju. Nemačka policija i vladini službenici došli su noću u njihove stanove i zatražili od tih porodica da sa sobom ponesu samo najnužnije, da bi nakon toga odmah bili odvedeni na aerodrom i poslani natrag u Srbiju. U Srbiji su se ove porodice suočile sa velikom tragedijom, sve što su imali morali su ostaviti u Nemačkoj, a mlađi članovi porodice nisu znali ni jedan drugi jezik osim nemačkog...

GDE JE KENEDI BIO DVE GODINE? Režija: Želimir Žilnik Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2005.

Trajanje: 26 min Montaža: Marko Cvejić Produkcija: Terra Film

SINOPSIS Dve godine kasnije, Želimir Žilnik sreće Kenedija Hasanija, protagonistu filma Kenedi se vraća kući, u Beču i prati ga na njegovom povratku iz zapadne Evrope u Srbiju. 151

EVROPA PREKO PLOTA Režija: Želimir Žilnik Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2005. Trajanje: 61 min Zvuk: Marko Cvejić Montaža: Marin Milošević

Kamera: Miša Milošević, Jovan Milinov Uloge: Roko Babičkov, Suzana Vuković, Ana Vilov, Slavica Vračarić, Ištvan Levai, Tereza Cetina Produkcija i distribucija: Terra Film

SINOPSIS Film prati posledice Šengenskog sporazuma na mađarsko-srpskoj granici u periodu od leta 2004. do proleća 2005. U formi dokumentarne drame Žilnik daje priliku lokalnom stanovništvu da govori o svojim iskustvima i pokaže kako izgleda njihov život i rad u izmenjenim okolnostima.

MUHAREM, MUZIKA OČI ŽIVOTA Režija: Željko Mirković Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2005. Trajanje:27 min Zvuk: Aleksandar Perović, Milna Čekić

Kamera: Ivan Hadži Zdravković Montaža: Darko Ković Muzika: Muharem Redžepi Produkcija i distribucija: Filmska i video produkcija Krug

SINOPSIS Priča o Muharemu, slepom Romskom muzičaru, izbeglici sa Kosova. Darovitog umetnika, dok svira po vozovima Balkana, kroz životne prilike i neprilike, nepogrešivo vodi bendžo, muzički instrument pomoću kojeg Muharem komunicira sa svetom. Film o nadi i neprestanoj borbi za život. Film “Muharem, muzika oči života” proglašen je za najbolji domaći film na Internacionalnom Etnografskom filmskom festivalu u Beogradu (2005), dobio je nagradu za režiju u obradi nacionalnih manjina na Festivalu dokumentarnog filma “Zlatna Buklija” u Velikoj Plani (2006), nagradu Nacionalne TV Romania, na ECO-ETNO Film Festival Slatioara u Rumuniji (2005), Grand Prix “Golden Beggar” na Internacionalnom Festival for Local Broadcasters u Košicama, u Slovačkoj (2005) i nagradu za originalni film na Internacionalnom Tour Film Festival u Plocku, u Poljskoj (2006). Željko Mirković je završio Akademiju umetnosti BK, odsek TV režija. Član je Evropske dokumentarne mreže. Za svoje dokumentarne i igrane filmove 152

osvojio je desetak međunarodnih nagrada. Njegov film Drugi susret bio je srpski kandidat za Oskara u kategoriji dokumentarnih filmova za 2013. godinu.

HRVATSKA (K)RAJ NA ZEMLJI Režija: Oliver Sertić Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2006. Trajanje: 36 min Zvuk: Tonči Tafra, Zvonimir Ervačić Montaža: Žarko Korać

Kamera: Tatjana Božić, Josip Ivančić, Robert Raos, Ana Hušman, Srđan Kovačević Muzika: Filip Sertić, Bilk Produkcija i distribucija: Fade in

SINOPSIS U Hrvatskoj je 2004. godine stupio na snagu Zakon o azilu. U sledeće dve godine 300 ljudi je zatražilo status azilanta u Hrvatskoj. Još ga niko nije dobio. Film prati aktivnosti Centra za mirovne studije u kampanji koja otkriva zašto državne institucije još nisu spremne da započnu integraciju potencijalnih azilanata u društvo. Oliver Sertić je medijski aktivista, producent i novinar iz Zagreba. Radio je kao novinar i urednik u štampanim medijima, na internetu, radiju i televiziji. Osnivač je RESTART medija centra koji se bavi edukacijom, produkcijom i distribucijom socijalno angažovanih filmova. Programski je urednik jedinog dokumentarnog bioskopa u regiji - Dokukina Croatia. Režirao je i producirao nekoliko kratkih dokumentarnih filmova, producent je tri dugometražna dokumentarna filma u različitim fazama produkcije. Sarađivao je i sarađuje sa brojnim filmskim festivalima u regiji kao PR, producent i savetnik (Zagreb Film Festival, ZagrebDox, Vukovar Film Festival, Dokufest, DORF...). Selektor je Liburnia Film Festivala, Supetar Super Film Festivala, predselektor dokumentarnog programa Zagreb Film Festivala, jedan od selektora Human Rights Film Festivala, programski savetnik festivala MakeDox (Skoplje). Suosnivač je revije amaterskog filma RAF, Autonomnog kulturnog centra - Attack! i projekta Cross-radio.

153

FILMSKI PROGRAM VSF 03

Moj terorista Moja ćerka terorista Dom hrabrih – Zemlja slobodnih Pendžabski taksi Oružje za masovnu obmanu SAD protiv Al - Ariana Tri sobe melanholije Sveti ratnici Više od reči: Ratni fotografi Velike Bude Ratni fotograf Izvor

154

MOJ TERORISTA Režija: Yulie Cohen Gerstel Zemlja produkcije: Izrael Godina produkcije: 2002. Trajanje: 58 min Kamera: Oded Kirma

Montaža: Boaz Lion Muzika: Tal Segev Produkcija: Cohen Gerstel Productions Distribucija: First Hand Films

SINOPSIS Palestinski teroristi su, u avgustu 1978. godine, u Londonu napali autobus s članovima izraelske avio-kompanije EL Al. Fahad Mihij, jedan od terorista je uhapšen i osuđen nakon ovog terorističkog napada. Yulie Cohen Gerstel je preživela napad. Dvadeset i tri godine kasnije, Gerstel je odlučila da pomogne u oslobađanju Mihija, koji je još uvek u zatvoru. Drugi Izraelci je okrivljuju za pomaganje terorizma, ali ona smatra da krug nasilja mora da se prekine. Telefonski razgovori, pisma koja dobija iz zatvora od Mihija i koja mu piše, kao i razgovori koje vodi sa protivnicima i onima koji se zalažu za mirno rešenje konflikta, otkrivaju motive zbog kojih Yulie Cohen Gerstel želi da pomogne u oslobađanju Mihija. Yulie Cohen Gerstel je bila oficir u izraelskoj vojsci do 1982. godine, kada su tokom izraelske okupacije Libana ubijeni Muslimani. Napustila je vojsku i zajedno sa grupom međunarodnih fotografa izveštavala o palestinskim teroristima. Ipak, Yulie Cohen Gerstel nije sigurna da li treba da pomogne bivšem teroristi, posebno dok gleda snimak terorističkog napada na Kule bliznakinje u Njujorku. S jedne strane, ovaj film daje uvid u istoriju Izreala, koja je puna nasilja, od Šestodnevnog rata do izraelsko-palestinskog sukoba, dok s druge strane, prikazuje kako teroristički napadi sa snažnom političkom pozadinom utiču na one koji su u njemu učestvovali. Yulie Cohen Gerstel je rođena u Izraelu. Diplomirala je sociologiju i antropologiju na Univerzitetu u Tel Avivu. Nakon magistarskih studija Umetnosti komunikacije na NYIT (1984), počinje da radi na filmovima u Njujorku i Los Anđelesu. Počevši kao asistent producenta, preko asistenta kamermana do stručnog saradnika za scenario i stručnog saradnika producenta, postala je producent a kasnije i rediteljka. Od 1996. godine Yulie je bila producent i reditelj 15 dokumentarnih filmova. Yulie Cohen Gerstel je 2005. godine dobila Nagradu umetnost filma na Filmskom festivalu u Jerusalimu. Film Moj terorista je osvojio specijalnu nagradu žirija na Filmskom festivalu u Jerusalimu i bio je nominovan za IDFA nagradu “Srebrni vuk”. Moj terorista je preveden na 16 jezika i prikazan je u preko 20 zemalja i na preko 100 filmskih festivala širom sveta. Nakon filma Moj terorista (2002), Yulie 155

Cohen Gerstel režirala je još dva dokumentarna filma - Moja zemlja Zion (2004) i Moj brat (2007), koji čine trilogiju koja je snimljena u produkciji Danskog filmskog instituta, BBC-a i TV 2 Danske.

MOJA ĆERKA TERORISTA Režija: Beate Arnestad Zemlja produkcije: Norveška Godina produkcije: 2007. Trajanje: 60 min

Direktor fotografije: Frank Alvegg Montaža: Morten Daae Producent: Morten Daae Produkcija: Snitt Film Production

SINOPSIS Dharsika i Puhalchudar pripadaju grupi Crnih Tigrova i pripremaju se za poslednju misiju: da se opašu američkom Claymore minom, spremne da raznesu sebe i sve u krugu od 100 stopa. One su već sedam godina vojnici. Mogu da prežive nedeljama u džungli bez ikakvih zaliha. Ne znaju tačno koliko su neprijatelja ubile u bitkama. Njihov jedini izvor informacija je ono što im Crni Tigrovi dozvoljavaju da znaju, i iskreno veruju da im njihov veliki vođa nikad ne bi naredio da ubiju civile. Stravična slika bombardovanja Svetskog trgovinskog centra je mračni kontrapunkt tome. Dharsikaina porodica je tipična: otac je poginuo u ratu. Njena majka se bori da podigne svoju porodicu u ratom razorenom društvu. Kaže da je Dharsika ostala sa porodicom taman toliko da sahrani svog oca, a onda je otišla u gerilu. Ponosi se borbom svoje ćerke za domovinu. Film se završava razgovorom sa majkom koja se nada da će se ekipa filma sresti sa Dharsikom i Puhalchudar na Dan Heroja, velikoj godišnjoj proslavi kojom se iskazuje poštovanje prema svakom ko je poginuo boreći se u Crnim Tigrovima. Nažalost, do susreta ne dolazi. Pregovori za mir su propali i Crni Tigrovi su odlučili da devojke ponovo stave u aktivnu službu. Zajedno sa drugim majkama koje su došle na grobove svojih voljenih, Dharsikina majka stavlja cveće na grob nepoznatog vojnika i odlazi. Film je osvojio nagradu “Poruka čoveku” za najbolji inostrani dugometražni dokumentarni film u Sankt Peterburgu (2007). Beate Arnestad je dugo radila na norveškoj televiziji NRK, uglavnom u redakcijama kulture i zabavnog programa. Njen prvi dokumentarni film Tamo gde talasi pevaju (2002), prati život slikara i bivšeg guvernera u zaboravljenoj dansko-norveškoj koloniji Trankebar u Indiji. Tokom svog boravka na Šri Lanci, od 2003. do 2006. godine, počinje da istražuje ulogu žena u ratu, a kao rezultat tih istraživanja nastao je film Moja ćerka terorista. 156

DOM HRABRIH – ZEMLJA SLOBODNIH Režija: John Sullivan Zemlja produkcije: Norveška Godina produkcije: 2003. Trajanje: 52 min Direktori fotografije: John Sullivan, Gard A. Andreassen

Montaža: Jacob Otnes, Ole Thudesen Zvuk: John Sullivan, The Chimney Pot Producent: Gard A. Andreassen Produkcija: Panzerfilm AS Koprodukcija: Basic TV AS, Norveška; Jarowskij, AB, Švedska; TV2 AS, Norveška

SINOPSIS Snimljen 2003. godine, ovaj dokumentarni film pruža jedinstven pogled na aktivnosti američkih specijalnih snaga u Avganistanu. Ekipi filma bilo je dozvoljeno da prate malu jedinicu na terenu u oblasti Džabalabada. Snaga ovog filma je u pogledu izbliza na aktivnosti specijalnih jedinica američke vojske. Direktnost, iskrenost i sloboda koja je data kameri dok prati američke vojnike u potrazi za teroristima, njihovo brutalno ophođenje sa osumnjičenjima i pokušaj da pobede lokalnu populaciju su šokantni. Američkim vojnicima je takođe pružena prilika da daju intervjue pred kamerom. Film je osvojio nacionalnu filmsku nagradu “Amanda” za najbolji dokumentarni film u Norveškoj (2004). John Sullivan je studirao na Umetničkom institutu San Franciska, Školi vizuelnih umetnosti (Njujork) i na Rokportu u Mejnu. Kao reditelj i scenarista uradio je nekoliko dokumentarnih filmova, kratkometražnih filmova i reklama, muzičkih videa i drama za TV, i igrani film Igra (2003).

PENDŽABSKI TAKSI Reditelj/producent: Liam Dalzell Zemlja produkcije: SAD Godina produkcije: 2004. Trajanje: 20 min Zvuk: Sally Rubin

Kamera: Liam Dalzell Montaža: Liam Dalzell Muzika: Matt Knoth Distribucija: Centar za azijsko-američke medije

SINOPSIS Siki koji vode poreklo iz severnoindijske oblasti Pendžab, prilično su velika grupa emigranata u San Francisku. Jedno od obeležja njihove vere su duge brade i šareni turbani. To neke podseća na Muslimane zbog čega su posle 11. septembra postali meta brojnih verbalnih i fizičkih napada. “Drago mi je što živim u Americi i volim svoj posao taksiste. Sada se ipak plašim.” - kaže jedan od 157

likova ovog kratkog filma koji prikazuje jednu od mračnijih strana sveprisutnog rata protiv terorizma. Liam Dalzell je rođen u Indiji. Kao tinejdžer je emigrirao u Irsku, a 1995. u Sjedinjene Američke Države. Studirao je filozofiju na Triniti koledžu u Dablinu i na Univerzitetu u Njujorku. Na Univerzitetu Stanford je 2004. godine magistrirao na studijama dokumentarnog filma. Liam Dalzell veruje da je uloga dokumentarnog filma da ostvari živi kontakt s neposrednim iskustvom. Kako prevazići kulturne razlike i izolaciju u savremenom svetu, jedna je od tema kojom se bavi u svojim dokumentarnim filmovima. Za svoje filmove dobio je priznanje Enersen fondacije, Kerol Filding studentsko priznanje Univerzitetskog udruženja za film i video, i bio je Finalista NextFrame.

ORUŽJE ZA MASOVNU OBMANU Direktor/scenarista/režiser/ producent: Danny Schechter Zemlja produkcije: SAD Godina produkcije: 2004. Trajanje: 100 min Produkcija: Danny Schechter, Anna Pizarro Supervizor postprodukcije: Kristine Sorenson Cardoso

Montaža: Kozo Okumara, David Chai Muzika: Doors, Polarity/1, Nenad Bach, Vortex Veb/domet: David Degraw Izvršni producenti: Anant Singh, Videovision Entertainment Barbara Kopple, Cabin Creek Films Rory O'Connor, Globalvision, Inc.

SINOPSIS Bila su dva rata u Iraku - jedan je vođen pomoću armija vojnika, bombi i strašne vojne sile. Drugi se, zajedno s njim, vodio pomoću kamera, satelita, armije novinara i propagandnih tehnika. Jedan je rat objašnjen kao napor na pronalaženju i uništenju OMU - oružja masovnog uništenja; drugi je vođen još moćnijim OMO, oružjem za masovnu obmanu. TV mreže u Americi smatrale su da je najbolje da obezbede non-stop prikaz svega toga, ukazujući na korišćenje ubačenih novinara i novih tehnologija koje su omogučavale gledaocima da prvi put vide rat izbliza. Ali različite zemlje su videle različite ratove? Zašto? Za one koji su gledali taj prenos, rat je više bio spektakl, danonoćni globalni medijski maraton, koji je suprotstavljao medije jedne drugima, tako da je istina bivala iskrivljena, a o metodama TV vesti je postavljano isto onoliko pitanja koliko i o oružanoj intervenciji koju su pokrivale i u nekim slučajevima i promovisale. 158

Danny Schechter, reditelj radijskih vesti, producent na CNN-u i na ABC-u, gde je osvojio i Emi nagradu, danas je nagrađeni nezavisni novinar i filmski autor koji se bavi istraživačkim novinarstvom. Izvršni je urednik MediaChannel.org, najveće svetske mreže za internet medijska pitanja i dobitnik Nagrade Društva profesionalnih novinara 2001. za posebnost u dokumentarnom novinarstvu.

SAD PROTIV AL-ARIANA Režija: Line Halvorsen Zemlja produkcije: Norveška Godina produkcije: 2007. Trajanje: 99 min Scenario: Line Halvorsen Direktor fotografije: Tone Andersen

Montaža: Trond Winterkjor, Line Halvorsen Kompozitor: Stain Berge Svendsen Zvuk: Erling Rein Producent: Jan Dalchow Produkcija: Dalchows Verden

SINOPSIS Godinama se Nala Al-Arian i njena deca bore da dokažu nevinost muža i oca Samija, palestinskog izbeglice, univerzitetskog profesora i aktiviste za građanska prava, koji živi u SAD više od trideset godina. Sami Al-Arian je 2003. godine optužen da je pružao materijalnu podršku terorističkoj organizaciji, i u samici je više od tri godine. Njegovo šestomesečno suđenje završeno je bez ijedne presude da je kriv. Iako ga porota nije proglasila krivim, Al-Arian je ostao u zatvoru jer je tužilaštvo tražilo da se ponovo sasluša. Maja 2006. godine je pristao da se nagodi s vladom Sjedinjenih Američkih Država kako bi okončao proces i ponovo bio s porodicom. Savezni sud ga je osudio na 57 meseci zatvora i kasniju deportaciju. Njegova porodica je u potrazi za zemljom koja će ga prihvatiti, Palestinca bez zemlje, nakon oslobađanja iz zatvora. Slučaj Samija Al-Ariana je jedan od prvih većih testova Patriotskog zakona SAD, kontroverznog zakona koji je donet posle 11. septembra 2001. Line Halvorsen je studirala na Univerzitetu u Trondhajmu i na Odseku dokumentarnog filma na Koledžu univerziteta Volda. Film SAD protiv AlAriana osvojio je nagradu publike na Međunarodnom filmskom festivalu u Tromsu (2007), na Festivalu o ljudskim pravima u Nju Orleansu proglašen je za najbolji film (2007), a na Norveškom festivalu dokumentarnog filma “Volda” dobio je glavnu nagradu (2007).

159

TRI SOBE MELANHOLIJE Reditelj: Pirjo Honkasalo Zemlja produkcije: Finska Godina produkcije: 2004. Trajanje: 85 min Scenario: Pirjo Honkasalo Kamera: Pirjo Honkasalo Zvuk: Mari Turunen, Mart Otsa

Muzika: Sana Salmenkalio Montaža: Nils Pag Andersen, Pirjo Honkasalo Produkcija: Kristina Pervila / Millenium Film Koproducent: Pirjo Honkasalo / Baabeli

SINOPSIS Čečenski rat je okvir za ovaj film. Odrasli ne mogu da završe rat, a mlađe generacije su pune mržnje. Deca su preuzela teret mržnje, čitav život ih prati neobjašnjiva melanholija i iznenadni izlivi besa. Ruska deca na Kronštadu, ostrvu koje se nalazi pored Sankt Peterburga, na Kadetskoj akademiji obučavaju se kao deca vojnici. Zamišljeni neprijatelj je Čečen. On je protivnik čiji konačni poraz pretvara vojnika u heroja otadžbine. Čečenska deca u Ingušetiji čije su roditelje ubili ruski vojnici, smeštena su u porodicu Ksadižat Gataeva, u kojoj je 75 dece, i kojima je Ksadižat postala majka. Film Tri sobe melanhonije nagrađen je na brojnim festivalima širom sveta, od Venecije (Mostra Intrenazionale d’Arte Cinematografica, 2004), preko Kopenhagena (2004), Amsterdama (2004), Zagreba (2005), Soluna (2005), Severne Karoline (2005), Tel Aviva (2005), Čikaga (2005), Praga (2005), Estonije (2005), Jerevana (2005), Rumunije (2005), Argenitine (2005), do Milana (2005). Pirjo Honkasalo je rođena u Helsinkiju 1947. godine. U 17. godini je upisala Filmsku školu, a u 21. godini je odbranila doktorsku tezu iz kinematografije. Iste godine je snimila svoj prvi dugometražni film. Nastavila je da studira i radi kao asistent na Templ univerzitetu u Filadelfiji. Prvi film koji je režirala, istorijska drama Tulipää (Plameni vrh), bio je prikazan u Zvaničnoj selekciji Kanskog festivala 1980. Dobila je brojne nagrade i za dokumentarne filmove, posebno za treći film iz Trilogije svetog i satanističkog - Atman, koji je osvojio nagradu “Joris Ivens” u Amsterdamu (1996). Reč rediteljke Lična polazna tačka: Kada sam završila svoju “Trilogiju svetog i satanističkog” (dugometražni dokumentarni filmovi Misterion, Tanjuška i 7 đavola, i Atman), osećala sam da sam shvatila šta tražim od dokumentarnog filma: njegovu prečišćenu i neumoljivu konkretnost. Dala sam sve što sam mogla da dam zbog te konkretnosti, aluzije na ljudsku tišinu. 160

Osećala sam privlačnost i privrženost logici sna, prema kojoj igrani film ostvaruje najprirodniju putanju. Svet sna je pola u prošlosti, a pola u budućnosti. Njegovi bogovi se ljuljaju između života i smrti. Nema smisla žudeti u snovima. Vreme u snovima nije vreme u vremenu. Režirala sam igrani film “Gutač vatre”. Uvek me je podsticalo ne samo sveto i satanističko već i poetsko i političko. To je ono što me je povuklo ka dokumentarnom filmu. Ne interesuju me istine jer na misao gledam kao na talas koji se valja i ne vezuje se ni za šta, niti se čvrsto za nešto drži; već, kada ne spavam ili ne sanjam, poželim da znam kako ljudsko pleme vodi svoje živote, oblikuje svoju istoriju i izražava svoju volju, koja uvek želi da poboljša ljudsko stanje a ipak se valja, i meša u sopstvenoj krvi, poput jelena koji je zalutao u gradu i koji je nabijen na šipke ograde na groblju. To ne treba tako da se desi. Evropa je puna ljudi kojima je potrebna neka vrsta milosti da bi izašli na kraj sa svojim pravednim besom. Pravedni bes se kao odraz okreće protiv njih. A život nije sudnica; ne preovlađuje pravda već život. Izbija iz haosa u obliku uzlazne spirale, kratko se pojavljuje da bi se oblikovala i spušta se u obliku krive silazne spirale ka novom haosu. Uklanjanje ikona neprijatelja zahteva prihvatanje milosti zajedno s pravednošću. Milost je nelogična i neracionalna – drugim rečima, izuzetno bezrazložno oslobađanje od prisile na mržnju.

SVETI RATNICI Režija: Marianna Yarovskaya, Olesya Bondareva Zemlja produkcije: SAD / Rusija Godina proizvodnje: 2006. Trajanje: 33 min Direktor fotografije: Sarah Levy

Producent: Marianna Yarovskaya, Olesya Bondareva Izvršni producent: Marianna Yarovskaya Montaža: Erik King Smith, Tchavdar Georgiev Zvuk: Lorna Kirk, Marianna Yarovskaya

SINOPSIS Film beleži duhovni preokret prouzrokovan ratom na one koji su učestvovali u njemu. Pronicljivo i duboko zadire u elastičnost ljudskog duha koji daje sve od sebe u pokušaju da nešto uradi. Kroz prikaz traumatičnih iskustava mobilisanih u vreme rata, film pokreće važna pitanja o vezi između rata i religije, i o tome kako se manifestuju strah i mržnja, ljubav i vera u modernom društvu. 161

Likovi filma “Sveti ratnici” Otac Nikolas, poznat kao potpukovnik Kravčenko je bivši snajperista koji se borio u četiri rata, od Avganistana do Tadžikistana i dva čečenska rata i u brojnim “ratnim sukobima”. Nakon što je doživeo kliničku smrt, shvatio je da “nema ateista u rovu”. Kaže da “se ateizam završava tamo gde počinje pitanje života i smrti”. Sergej “Musliman” Birk je doživeo religijsko iskustvo dok se borio u Karabaku. Sreo je mulu u jednom razorenom selu i nakon što je satima razgovarao s njim, shvatio je da se odgovori na sva važna pitanja o životu nalaze u Kuranu. Sergej se borio u mnogim ratovima, uključujući i rat u Avganistanu 2001. godine, gde je bio dobrovoljac, “nakon što su Rusi izašli iz njega, a pre nego što su stigli Amerikanci”. Insistira na tome da nije plaćenik, i da se nije borio za novac. To što je snajperista u njegovoj je prirodi, a sebe naziva najboljom grabljivicom. Aleksander Tarabanovski, kome su vojni drugovi dali nadimak “Šaman”, bio je komandant voda u kojem niko nije poginuo. “Ne mislim da je to bilo zbog moje veštine”, kaže on. “Mislim da je to bilo zbog amajlija koje imam. Niko ko je imao amajliju nije poginuo”. Tarabanovski radi kao obezbeđenje u lokalnoj kuglani u Krasnodaru. Predsednik Putin ga je 2001. godine odlikovao ordenom Heroj Rusije. Žana Ismailova je siroče iz Tadžikistana, bivše Sovjetske Republike. Odrasla je u jednom ruskom sirotištu iz kojeg je kao tinejdžerka poslata u vojnu akademiju. Trinaest godina je bila sovjetska špijunka u Avganistanu. “Morala sam da ubijam”, kaže. “Bilo je strašno jedino prvi put. Morate da pucate prvi, ako ne želite da budete ubijeni”. Živi na jugu Rusije sa svojim unucima. Sergeja Rodionova zarobili su čečenski borci devedesetih godina i ubili ga navodno zbog toga što je odbio da se odrekne hrišćanske religije. Ruska ga je crkva kanonizovala ubrzo nakon toga. Njegova majka, koja je dvadeset godina bila član Komunističke partije, pokušava da se pomiri s činjenicom da joj je sin mučenik i svetac. Marianna Yarovskaya je 1998. godine režirala i bila producent dokumentarnog filma Neželjeni koji prati živote mladih koji su pobegli od kuće u različitim oblastima Rusije. Film je osvojio Nagradu akademije za studente i drugo mesto na godišnjem takmičenju fakulteta na Akademiji televizijskih umetnosti i nauke (studentska Emi nagrada). Neželjeni su prikazani i na 53. Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu kao deo Kodakovog prikaza mladih filmskih autora. Sveti ratnici su njen drugi dokumentarni film, koji je prikazan 162

na brojnim međunarodnim festivalima. Marianna Yarovskaya radila je na ruskoj državnoj televiziji, zatim u Eimz istraživačkom centru NASA, na Histori i Diskaveri kanalu u Sjedinjenim Američkim državama. Marianna Yarovskaya je završila studije žurnalistike na moskovskom Državnom univerzitetu u Rusiji, i magistarske studije likovne umetnosti i filmske produkcije na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu.

VIŠE OD REČI: RATNI FOTOGRAFI Režija: Eric Foss, Greg Kelly Zemlja produkcije: Kanada Godina produkcije: 2005. Trajanje: 68 min Zvuk: Eric Foss

Kamera: Eric Foss Montaža: Tania White, Doug Earl Muzika: Laurence Stevenson Produkcija: CBC News Distribucija: CBC International Sales

SINOPSIS Dokumentarni film čine 24 intervjua sa vodećim fotoreporterima od Drugog svetskog rata do danas. Mnogi su bili ranjeni. Neki su videli kako im kolege ginu. Neki su ostali bez iluzija, i napuštaju profesiju jer smatraju da je postala pornografska. Ovo je film koji razotkriva sve zamke novinarstva koje nigde nisu tako jasno vidljive kao u životu i radu ratnih fotoreportera. Odnos koji fotoreporteri imaju prema svom radu je strastven, posvećen, komplikovan, problematičan, a često i protivrečan. Film se fokusira na pitanje zašto rade to što rade: da li zato što žele da budu svedoci i sačuvaju nešto za istoriju. Kakav uticaj imaju njihove fotografije na nas, na njihov pogled na svet, kao i na njih lično. Ovi intervjui se mogu uporediti s delićima mozaika, koji, kada se spoje, obrazuju potpunu sliku života ratnih fotografa: počeci, prvi ukus rata... Greg Kelly je nagrađivani radijski i televizijski producent kanadske Televizijske mreže - CBC. Njegovi radio radovi su: Ring: Boks i mašta; Ideja o plemenitom divljaku i Dante; Pesnik nemogućeg. Njegov televizijski rad čine: Krajnji rok za Irak: Necenzurisane priče o ratu, i Više od reči: Ratni fotografi. Eric Foss je nagrađivani televizijski producent i autor dokumentarnih filmova za kanadsku Televizijsku mrežu - CBC. Njegovi raniji radovi su: Leri Tauvel: Profil; Gvantanamo; Sida viđena novim objektivom: Zambija; Krajnji rok za Irak: Necenzurisane priče o ratu; i Više od reči: Ratni fotografi.

163

VELIKE BUDE Režija, scenario, montaža: Christian Frei U saradnji sa: Nelofer Pazira, pisac i novinar, Xuanzang, gospodar 602 - 664 p.n.e., Sayyed Mirza Hussain, stanovnik pećine u Bamijanu, Taysir Alony, TV novinar “Al Džazira”, Zémaryalaï Tarzi, arheolog Zemlja produkcije: Švajcarska Godina produkcije: 2005. Trajanje: 95 min Kamera: Peter Indergand scs Pomoćnik montažera: Denise Zabalaga

Dizajn zvuka i miks: Florian Eidenbenz Vizuelni efekti: Patrick Lindenmaier, Paul Avondet Naratori: Stefan Kurt (nemački), Peter Mettler (engleski) Inicirao: Bernard Weber Po ideji Petera Spoerria Savetnici: Paul Bucherer, ŠvajcarskoAvganistanski institut, Armin Grun, ETH Cirih,Christian Manhart, UNESCO Pariz Muzika: Philip Glass, Jan Garbarek, Steve Kuhn, Arvo Part Muzički savetnik: Manfred Eicher

SINOPSIS Godine 2001. dve ogromne statue Bude su dignute u vazduh u udaljenoj oblasti Bamijantal u Avganistanu. Dramatični događaj o drevnim kamenim kolosima – koji su jedinstveni dokaz visoke kulture koja je cvetala do 13. veka duž Puta svile – predstavlja početnu tačku filmskog eseja o fanatizmu i veri, teroru i toleranciji, neznanju i identitetu. Kako je izgledalo i zvučalo ovde pre hiljaduipetsto godina? Kako je mirisalo? Nalazimo se u Bamijanu, velikoj dolini Avganistana, mestu na kome su se nalazile dve gigantske statue Bude. Sa visinom od 53 metra, jedna od njih je bila najveći uspravni prikaz Bude na svetu. Ali, to je bio drugi svet. Februara 2001. godine, Talibani su izdali naređenje da se unište sve neislamske statue. Početkom marta 2001. godine velike bamijanske Bude su razneli specijalci koji su pripadali terorističkoj organizacij Al kaide. Christian Frei je prvi dokumentarni film snimio 1981. godine, a kao nezavisni filmski reditelj i producent radi od 1984. godine. Svoj prvi dugometražni dokumentarni film Ricardo, Mirijam i Fidel, o jednoj kubanskoj porodici rastrzanoj između odanosti prema revolucionarnim idealima i želje da emigrira u Sjedinjene Američke Države, snimio je 1997. godine. Godine 2001. snima film Ratni fotograf o fotoreporteru Jamesu Nachtweyu, koji je osvojio nagrade na dvanaest međunarodnih festivala, i bio nominovan za nagradu Akademije za “Najbolji dokumentarni film”. 164

RATNI FOTOGRAF Produkcija, režija i montaža: Christian Frei Zemlja produkcije: Švajcarska Godina produkcije: 2001. Trajanje: 96 min Fotografije: James Nachtwey Digitalna betacam kamera: Peter Indergand scs Kamera (Palestina): Hanna Abu Saada

Microcam kamera: James Nachtwey Mikrokamere napravio Swiss Effects Asistent reditelja/asistent montažera: Barbara Muller Montaža zvuka: Florian Eidenbenz Muzika: Eleni Karaindrou, Arvo Part, David Darling Muzički producent: Manfred Eicher

SINOPSIS U jednoj od bezbrojnih kriznih oblasti u svetu okruženom patnjom, smrću, nasiljem i haosom, fotograf James Nachtwey je u potrazi za fotografijom koju će objaviti u novinama. Film o posvećenom i skromnom čoveku, koga smatraju jednim od najhrabrijih i najvažnijih ratnih fotografa našeg doba – ali koji se teško uklapa u kliše okorelog ratnog veterana. Christian Frei je koristio posebne mikro kamere ugrađene na fotoaparat Jamesa Nachtweya, koje su snimile sve ono što je prethodilo momentu pre nego je fotografija snimljena. Prvi put u istoriji filma, ova tehnika je omogućila da se dobije autentičan uvid u rad jednog fotoreportera. Švajcarski reditelj i producent, Christian Frei, dve godine je kamerom pratio rad Jamesa Nachtweya u ratovima u Indoneziji (1999), na Kosovu (1999), u Palestini (2000), u rudniku sumpora u Indoneziji (1999), Njujorku i Hamburgu. Nachtweyev kredo Godine 1985. malo pre nego što će postati član čuvene foto agencije Magnum, tada tridesetšestogodišnji James Nachtwey napisao je sledeći tekst, kredo o tome koliko su njegovi radovi kao ratnog fotografa važni. Zašto fotografisati rat? Uvek je bilo rata. U ovom trenutku rat besni širom sveta. A ima malo razloga da verujemo da će rat prestati da postoji u budućnosti. Kako čovek postaje sve civilizovaniji, njegova sredstva uništenja svojih bližnjih postala su sve delotvornija, okrutnija i razarajuća. Da li je pomoću fotografije moguće staviti tačku na oblik ljudskog ponašanja koji je postojao tokom cele istorije? Čini se da su proporcije tog pojma smešne. Ipak me je motivisala ta sama ideja. 165

Za mene snaga fotografije leži u mogućnosti da se evocira osećaj humanosti. Ako je rat pokušaj da se negira humanost, onda se na fotografiju može gledati kao na nešto što se suprotstavlja ratu i, ako se dobro iskoristi, može predstavljati moćni sastojak protivotrova za rat. Ako, na neki način, pojedinac preuzme rizik da sam sebe postavi u središte rata da bi saopštio ostatku sveta o tome šta se dešava, on pokušava da pregovara o miru. Verovatno je to razlog zašto oni koji su odgovorni za to da rat učine besmrtnim ne vole da oko sebe imaju fotografe. Palo mi je na pamet da ako bi svi bili tamo da vide šta beli fosfor čini od lica deteta, ili kakav neopisivi bol prouzrokuje udar jednog jedinog metka, ili kako jedan zupčasti deo šrapnela može da otkine nečiju nogu – da su svi tamo da sami vide taj strah i očaj, samo jednom, onda bi razumeli da ne vredi da se stvari ostave da dođu do tačke gde se to dešava, čak i jednoj osobi, a kamoli hiljadama njih. Ali ne mogu svi biti tamo i zbog toga fotografi idu tamo – da bi im pokazali, da ih povuku i odvedu, i nateraju ih da prestanu da rade to što rade, i skrenu pažnju na to šta se događa – da stvore slike koje su dovoljno snažne da potisnu razvodnjene efekte mas medija i da prodrmaju ljude u njihovoj ravnodušnosti – da se usprotive, i da snagom tog protesta učine da i drugi to urade. Najgore je to što osećam da kao fotograf imam koristi od nečije tragedije. Ta me ideja proganja. To je nešto s čim se moram suočavati svakog dana, jer znam da ako ikada dozvolim da lična ambicija proguta moje istinsko saosećanje, onda sam prodao svoju dušu. Ulog je za mene suviše velik da bih verovao drugačije. Pokušavam da budem potpuno odgovoran za neku temu koliko to mogu biti. To što sam neko sa strane koji cilja kamerom može predstavljati kršenje čovečnosti. Jedini način na koji mogu opravdati svoju ulogu je da imam poštovanja prema prilikama u kojima se nalazi druga osoba. Stepen do kog to radim je stepen do kog me drugi prihvataju, a u toj meri mogu prihvatiti sebe.

166

IZVOR Režija: Martin Mareček Zemlja produkcije: Češka Republika Godina produkcije: 2005. Trajanje: 75 min Scenario: Martin Mareček, Martin Skalský

Zvuk: Ondrej Ježek Kamera: Jiri Malek Montaža: Martin Mareček Producent: Vratislav Šlajer Produkcija i distribucija: Bionaut Films

SINOPSIS U Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, prvi izvor nafte na svetu je otvoren pre mnogo godina. Okolina grada je prepuna izbušenih rupa i protkana mrežom zarđalih cevi. Pumpe monotono osciluju poput čudnih čeličnih životinja - bez pauze isisavaju naftu iz izvora. Koje se tajne kriju u tim sto godina starim naftnim poljima koja su voleli i Staljin i Hitler? Da li “crno zlato” odgovara mineralnom izvoru? Zašto ruske lutke, poznate kao babuške, predsednika Alijeva koštaju više od Bin Ladenovih? Da li će Azerbejdžan biti sačuvan Ugovorom veka i očaravajućim naftnim cevovodom? Šta može policijski komesar Catani da uradi u jednoj od najkorumpiranijih država na svetu? Sve je povezano i troškovi su ponekad veći od onoga što piše na računu. Film je osvojio brojne nagrade, između ostalih i nagradu publike na festivalu One World (Prag), glavnu nagradu na festivalu EKOFILM (2005), nagradu za najbolji istočnoevropski film u Lajpcigu, nagradu publike na festivalu IDFF Jihlava, nagradu “Josef Velek” za najbolji češki dokumentarni film, i specijalnu nagradu žirija na Trento Film festivalu. Martin Mareček je studirao teoriju kulture na Čarls univerzitetu u Pragu i na Odseku dokumentarnog filma FAMU, na kojem danas predaje studentima prve godine. Radi kao reditelj, kamerman i muzičar.

167

FILMSKI PROGRAM VSF 04

Rani radovi Lipanjska gibanja Zabranjeni bez zabrane La Paloma Reč i smrt: Prag u doba Staljina Sunčana strana puta Staljin koga ja igram Če Gevara: telo i legenda Balseros- Kubanski splavari Deca solidarnosti Lekcija iz beloruskog Levo, desno, napred Fotograf Ispovest nemačkog vojnika Kraj Nojbaher projekta

168

RANI RADOVI Režija: Želimir Žilnik Scenario: Želimir Žilnik, Branko Vučićević Dodatni dijalozi: Karl Marks, Fridrih Engels Zemlja produkcije: Jugoslavija Godina produkcije: 1969.

Trajanje: 87 min Kamera i montaža: Karpo Aćimović Godina Uloge: Milja Vujanović, Bogdan Tirnanić, Čedomir Radović, Marko Nikolić, Slobodan Aligrudić Produkcija: Avala film, Neoplanta film

SINOPSIS Film na alegoričan način predstavlja priču mladih učesnika studentskih demonstracija, juna 1968. u Beogradu. Tri mladića i devojka Jugoslava, odlučuju da se suprotstave malograđanskoj rutini svakodnevnice. U želji da “promene svet”, nadahnuti tekstovima Karla Marksa i Fridriha Engelsa, odlaze u sela i fabrike, da “probude svest” ljudi, da ih ohrabre u borbi za emancipaciju i dostojanstven život. Tokom “rada na terenu” suočavaju se sa primitivizmom i bedom, ali i sa sopstvenim ograničenjima, slabostima, nemoći i ljubomorom. Bivaju i uhapšeni. Frustrirani što je planirana revolucija neostvarena, tri mladića odlučuju da eliminišu Jugoslavu, svedoka njihove nesposobnosti. Pucaju u nju, prekrivaju je partijskom zastavom, pale njeno telo, a od nameravane akcije ostaje samo crni stub dima koji se diže u nebo. Ovaj film je bio zabranjen 1969. godine u Jugoslaviji, a Želimir Žilnik je bio prinuđen da napusti zemlju. Želimir Žilnik je autor brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drame, nagrađivan na internacionalnim filmskim festivalima. Od početka profesionalnog rada na filmu, okrenut je savremenim temama, koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice (Žurnal o omladini na selu, zimi (1967), Nezaposleni ljudi (1968), Lipanjska gibanja (1968)). Studentske demonstracije 1968. godine, tema su i Žilnikovog prvog igranog filma Rani radovi (1969) nagrađenog Zlatnim medvedom na Berlinskom filmskom festivalu. Nakon problema sa cenzurom u Jugoslaviji, Žilnik sredinu sedamdesetih godina provodi u Nemačkoj, radeći za nezavisnu filmsku industriju. Po povratku u zemlju osamdesetih godina režira seriju dobro primljenih televizijskih doku-drama (Bruklin Gusinje, Stara mašina) koje u fokusu imaju nagoveštaj nadolazećih nacionalističkih tenzija i raspad Jugoslavije. Tokom devedesetih, u nezavisnim filmskim i medijskim produkcijama realizuje niz igranih i dokumentarnih filmova na temu kataklizme na Balkanu (Tito po drugi put među Srbima, Marble Ass, Do jaja, Kud plovi ovaj brod). Slom sistema 169

vrednosti u post-tranzicijskim zemljama Centralne i Istočne Evrope, problemi izbeglištva i migracija u novonastalim okolnostima “proširene Evrope”, okvir su tematskog ciklusa kojeg čine filmovi Tvrđava Evropa (2000), Kenedi se vraća kući (2003), Gde je Kenedi bio dve godine? (2005), Evropa preko plota (2005), Dunavska sapunska opera (2006) i Kenedi se ženi (2007), Stara škola kapitalizma (2009), Jedna žena – jedan vek (2011) i Pirika na filmu (2013).

LIPANJSKA GIBANJA Scenario i režija: Želimir Žilnik Zemlja produkcije: Jugoslavija Godina produkcije: 1969. Trajanje: 10 min Snimatelj: Dušan Ninkov

Montaža: Miodrag Petrović - Šarlo Zvuk: Bogdan Tirnanić, Branko Vučićević Produkcija: Neoplanta film

SINOPSIS Film govori o studentskim demonstracijama 1968. godine u Beogradu. To je bila najsnažnija masovna kritika “crvene buržoazije” – članova komunističke aparature, koja je sprečavala kreativnost i afirmaciju novim generacijama u celom bivšem Istočnom bloku.

ZABRANJENI BEZ ZABRANE Režija: Dinko Tucaković, Milan Nikodijević Scenario: Dinko Tucaković, Milan Nikodijević Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2007.

Trajanje: 58 min Zvuk: Aleksandar Jačić, Petar Antonović Montaža: Marko Glušac, Marjan Rubeša Muzika: Borislav Stanojević Produkcija: ART & POPCORN

SINOPSIS Kroz razgovore sa jugoslovenskim autorima, film govori o fenomenu filma i cenzure, a težište je bolna epoha jugoslovenske kinematografije, nazvana “crni talas”. “Crni talas” je najznačajnije i umetnički najsnažnije razdoblje sedme umetnosti u bivšoj Jugoslaviji, nastalo tokom šezdesetih godina, a ideološkim i političkim odlukama sahranjeno početkom sedamdesetih godina 20. veka. Dinko Tucaković (1960 - 2013) završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, grupu za filmsku i TV režiju. Kao filmski teoretičar i kritičar je pisao za sve važnije domaće časopise, kao i najpoznatije inostrane (Sight and Sound, Positiff). Autor je knjiga Tajni život filma (1993) i Stranci u raju (1998). 170

Radio je kao selektor nekoliko domaćih festivala i bio član međunarodnih filmskih žirija. Njegovi filmovi su prikazivani na međunarodnim filmskim festivalima u Madridu, Selbu, Lajpcigu i Veneciji. Dobitnik je više domaćih i međunarodnih priznanja. Bio je upravnik Muzeja jugoslovenske kinoteke. Milan Nikodijević je diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, grupa za filmsku i TV produkciju. Novinarstvom i filmskom kritikom bavi se od 1978. godine. Objavljivao je u gotovo svim dnevnim i nedeljnim listovima i književnoj periodici SFRJ, SRJ, SCG i Srbije. Na radio i televizijskim stanicama je realizovao serijale posvećene filmu i umetnosti. Dugogodišnji je direktor i glavni urednik Radio Vrnjačke Banje. Dobitnik je više priznanja u oblasti radiofonskog stvaralaštva. Član je Međunarodnog udruženja filmskih kritičara, direktor Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji i docent na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Autor je knjiga: Zabranjeni bez zabrane (1995), Scenarija pisana levom ili desnom rukom (2000), Slike duše (2001).

LA PALOMA Režija: Sigrid Faltin Zemlja produkcije: Nemačka Godina produkcije: 2008. Trajanje: 86 min

Kamera: Holger Schuppel Montaža: Mike Schlomer Muzika: Enrico Leube Distribucija: First Hand Films

SINOPSIS Film predstavlja putovanje na krilima La Palome, najčešće izvođene pesme na svetu. Zna se za 2.000 verzija. Neki kažu da ih ima još bezbroj. U Zanzibaru se svira na kraju venčanja, u Rumuniji se izvodi na kraju sahrane. U Meksiku je to bila omiljena pesma tragičnog cara Maksimilijana. Legenda kaže da je kao poslednju želju tražio da se svira La Paloma pre nego što je streljan. U Aušvicu su Koko Šumana, nemačkog majstora svinga, terali da izvodi ovu pesmu na ulazu u gasne komore. Sve te i mnoge druge dirljive priče ispričane su u filmu, koji je snimljen na tri kontinenta. La Paloma, pesma za svaku boju i veru, himna globalizovanog sveta kakav bismo želeli. Koja je tajna La Palome? Zašto je ona postala simbolom žudnje – širom sveta? Sigrid Faltin je studirala engleski i nemački jezik i istoriju u Bonu i Frajburgu. Od 1989. je radila kao voditelj i autor na radio i TV stanicama, pisala za časopise i dnevne novine, a od 1995. radi kao producent.

171

REČ I SMRT: PRAG U DOBA STALJINA Režija: Bernard Cuau Zemlja produkcije: Francuska Godina produkcije: 1995. Trajanje: 56 min

Zvuk: Jan Storek Montaža: Eva Houdova, Olivier Doat Produkcija: INA

SINOPSIS Kada je komunistička partija došla na vlast 1948. godine, u Čehoslovačkoj je sledio period oštre autokratske vladavine koju su simbolizovala nameštena suđenja navodnim izdajnicima. Koristeći veliki izbor arhivskih slika i tekstova iz tog perioda, i na osnovu refleksija samog reditelja, ovaj film uspešno evocira atmosferu zemlje u kojoj se politička manipulacija neminovno meša u ljudske živote. U filmu su prikazana suđenja Zaviši Kalandru, Miladi Horakovoj i Rudolfu Slanskom – koji predstavljaju deo istorije koju ne treba zaboraviti. Film nudi fascinantnu kombinaciju istorijskog dokumentarnog filma i ličnog razmišljanja. Takođe predstavlja zanimljiv i neophodan pogled na češku istoriju sa strane. Svestrani intelektualac, novinar, reditelj i ljubitelj Praga, Bernard Cuau umro je ubrzo nakon završetka filma. Njegov saradnik i blizak prijatelj Klod Lanzman pomogao je da se napravi konačna verzija filma. Bernard Cuau (1935 - 1995) je bio advokat, novinar, filmski kritičar i reditelj. Studije prava i filozofije je završio na Sorboni. Bio je glavni urednik fotografije u časopisu Nouvel Observateur, i član redakcije časopisa Les Temps modernes. Autor je eseja, pripovetki i pozorišnih komada. Režirao je nekoliko dokumentarnih filmova i predavao na Univerzitetu Pariz VII na odseku za filmske studije.

SUNČANA STRANA PUTA Režija: Alexander Gutman Zemlja produkcije: Rusija Godina produkcije: 2006. Trajanje: 13 min Zvuk: Leonid Lerner

Kamera: Nikolay Volkov, Alexander Gutman Montaža: Alexander Gutman Produkcija i distribucija: Atelier- Film- Alexander

SINOPSIS Ivan Gudkov, centralna figura filma, čovek je bez biografije, bez prošlosti i bez budućnosti. On je žrtva, koja nikad nije bila i nikad nije postala heroj. Život u poslednjem Gulagu. 172

Alexander Gutman je ruski režiser, scenarista, producent i kamerman. Studije je završio na Moskovskom Institutu za kinematografiju. Radio je u Helsinkiju (YLEISRADIO), Sankt Peterburgu (Atelier- Film- Alexander i Studio of Documentaries), Moskvi (Studio “Nerve”). Od 1978. do 2004. je radio kao profesor na Fakultetu filma i televizije u Sankt Peterburgu. Član je Ruske Nacionalne Filmske Akademije “NIKA” kao i Evropske Filmske Akademije.

STALJIN KOGA JA IGRAM Režija: Daya Cahen Zemlja produkcije: Holandija Godina produkcije: 2006. Trajanje: 15 min Zvuk: Daya Cahen

Kamera: Daya Cahen Montaža: Daya Cahen Muzika: Daya Cahen Produkcija: Daya Cahen Distribucija: Filmbank

SINOPSIS Priča Evgenija Džugašvilija, unuka Josifa Visarionoviča Staljina, o istoriji njegove porodice. On liči na Josifa i divi se svom dedi koga je samo jednom u životu video. Daya Cahen je studirala fotografiju na Gerrit Rietveld Akademiji u Amsterdamu. Staljin koga ja igram je prvi film koji je režirala. Godine 2008. je režila film Nashi.

ČE GEVARA: TELO I LEGENDA Režija: Stefano Missio Scenario: Raffaele Brunetti, Stefano Missio Zemlja produkcije: Italija Godina produkcije: 2007. Trajanje: 52 min

Zvuk: Gaspar Scheuer, Francisco Aguilar, Massimo Casseriani Kamera: Gianni Maitan Montaža: Ilaria de Laurentiis Muzika: Carlo Crivelli Distribucija: First Hand Films

SINOPSIS Hladni rat je završen a Sovjetski savez se raspao. Tek je tada bilo moguće sagledati stvari van mita o Če Gevari i početi potragu za njegovim “telesnim” ostacima, koji su nestali pre 30 godina. Od 1967. (godina Čeovog pogubljenja) do 1997. (godina kada je njegov leš ponovo nađen) događaji međunarodne politike drže ostatke Ernesta Če Gevare skrivene od sveta. Zahvaljujući sećanjima onih ljudi koji su bili u direktnom kontaktu s Če Gevarinim telom, dokumentarni film otkriva poslednje sate Ernesta Če Gevare, razloge koji su doveli do nestanka i ponovnog 173

pronalaženja njegovih ostataka, i ulogu koju je nestali leš s amputiranim šakama imao u stvaranju legende “Če”. Grandiozna pogrebna povorka na Kubi, koja je nakon 30 godina obeležila vraćanje ostataka svog nacionalnog heroja, ipak nije uticala na to da Čeova legenda počiva u miru. Njegova legenda je jednako živa kao i kada je postao jedna od najmoćnijih ikona 20. veka. Stefano Missio je italijanski režiser, rođen 1972. Napravio je nekoliko dokumentaraca među kojima su film When Italy was not a poor country koji govori o Italiji šesdesetih godina dvadesetog veka, Dov’è il Nord Est?. Godine 2005. režirao je Il Ponte kratkometražni igrani film. Njegov film Če Gevara- telo i legenda prikazan je u 12 zemalja, a na Lago Film Festivalu u Italiji, dobio je prvu nagradu.

BALSEROS - KUBANSKI SPLAVARI Režija: Carles Bosch, Josep M. Domenech Scenario: Carles Bosch, David Trueba Zemlja produkcije: Španija Godina produkcije: 2002. Trajanje: 120 min Zvuk: Juan Sanchez

Kamera: Carles Bosch, Josep M. Domenech Montaža: Ernest Blasi Muzika: Lucrecia Produkcija: Bausan Films S.L., Televisio de Catalunya Distribucija: Bausan Films S.L.

SINOPSIS Leta 1994. nakon raspada Sovjetskog saveza, skoro 50.000 Kubanaca napustilo je zemlju, želeći da bolje i slobodnije živi, ploveći preko morske granice ka Floridi na splavovima koje su napravili sa porodicom i prijateljima. Mnogi od njih su se na tom putu utopili. Neki koji su imali sreću da prežive, mesecima su zadržavani u američkoj bazi Guantanamo. Zahvaljujući intervenciji humanitarnih organizacija, malobrojni su uspeli da pronađu dom i posao u SAD. Ostali su se oslonili na pomoć rodbine koja živi u Americi, pokušavajući da se prilagode novom životu. Film je bio nominovan za Oskara za najbolji dugometražni dokumentarni film (2002). Osvojio je brojne nagrade na festivalima u Parizu (2002), Meksiku (2002), Havani (2002), Majamiju (2002), Tel Avivu (2003), Torinu (2003), Belgiji (2004) i SAD (2005). Carles Bosch je radio kao novinar na španskoj nacionalnoj televiziji. Kao reporter izveštavao je o Zalivskom ratu, ratu u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, Zapatističkoj revoluciji i događajima iz Avganistana, Irana, Čada, Filipina i Kube. 174

Jose M. Domenech je glumac. Glumio je u filmovima: Shiver, The colour of Clouds, Camara Oscura. Balseros je prvi film na kojem je radio kao režiser i snimatelj.

DECA SOLIDARNOSTI Režija: Rafael Lewandowski Zemlja produkcije: Poljska Godina produkcije: 2006. Trajanje: 74 min Zvuk: Jarek Wojcik

Kamera: Radek Ladczuk Montaža: Jacek Tarasiuk Muzika: Andrzej Smolik Produkcija: Studio Filmowe Kalejdoskop Distribucija: KUIV Productions

SINOPSIS Radnici brodogladilišta u Gdanjsku 1980. počeli su štrajk protiv poljskog totalitarnog režima. Pridružili su im se i mnogi intelektualci, a pokret Solidarnost je dobio masovnu podršku Poljaka. Radnici brodogradilišta u Gdanjsku želeli su da njihova deca odrastu u slobodnom društvu sa boljim uslovima života i nadom u bolje sutra. Nakon 25 godina, ova generacija dece je odrasla. Upoređujući različita shvatanja dve generacije, film ilustruje šta se dogodilo sa idealima pokreta Solidarnost, pokazujući kako su ovi ideali ostvareni, ali i kako su iznevereni. Rafael Lewandowski je rođen 1969. Još kao mladić je snimao amaterske filmove da bi se kasnije odlučio za studije filma. Diplomirao je režiju, a tokom studija je bio asistent na brojnim filmovima. Nakon pisanja scenarija i režiranja više kratkometražnih filmova okrenuo se dokumentarnom i igranom filmu. Njegovi filmovi su prikazivani na brojnim međunarodnim festivalima kao i na televiziji.

LEKCIJA IZ BELORUSKOG Režija: Miroslaw Dembinski Scenario: Miroslaw Dembinski Zemlja produkcije: Poljska Godina produkcije: 2006. Trajanje: 51 min

Kamera: Maciej Szafnicki, Michal Slusarczyk Montaža: Miroslaw Dembinski Produkcija i distribucija: Film studio EVEREST

SINOPSIS Godine 1990. Belorusija je najavila, a godinu dana kasnije objavila svoju nezavisnost nakon raspada SSSR-a. Na početku ovog perioda, u Minsku je ustanovljen elitni nacionalni licej. Dolazak Aleksandra Lukašena na vlast 1995. značio je kraj slobode i demokratije u Belorusiji, i zabranu rada liceja 2003. Ovaj film je potresno svedočanstvo o situaciji u Belorusiji, o kojoj govori 175

najmlađa generacija studenata liceja koji radi u ilegali. Film je osvojio brojne nagrade, između ostalih na festivalima u Lajpcigu (2006), Lodžu (2006), Poljskoj (2006), Amsterdamu (2006), Pragu (2007), Vroclavu (2007), Krakovu (2007), Ukrajini (2007), Meksiku (2007), Berlinu (2007) i Briselu (2007). Miroslaw Dembinski je rođen 1959. u Poljskoj. Završio je studije matematike na Univerzitetu Torun a zatim režiju na Poljskoj nacionalnoj filmskoj školi. Od 1990. predaje režiju dokumentarnih filmova. Režirao je preko 30 filmova, serija i dokumentaraca, za koje je dobio 80 nagrada na međunarodnim filmskim festivalima.

LEVO, DESNO, NAPRED Režija: Linda Jablonska Zemlja produkcije: Češka Godina produkcije: 2006. Trajanje: 72 min

Kamera: David Cysar Montaža: Jakub Voves Produkcija i distribucija: Negativ

SINOPSIS Oni provode svoje vreme na mitinzima Mlade Komunističke partije ili na mitinzima Mladih Konzervativaca. Oni obožavaju Vaclava Klausa, Džordža Buša, Če Gevaru, Lenjina, Staljina. U budućnosti oni će možda postati moćni političari i donositi važne državne odluke. Linda Jablonska je tokom 2005. i 2006. pratila predizborne aktivnosti mladih komunista i konzervativaca. U fokusu njenog filma su lideri ove dve stranke, njihov život i pogled na svet. Linda Jablonska je rođena 1979. u Pragu. Diplomirala je na Academy of Performing Arts na odseku za film i televiziju. Radi na češkoj televiziji kao reditelj dokumentarnih filmova, emisija i serija. Autor je nekoliko dokumentarnih filmova, između ostalih i Earthlings, Who are You Voting For? - o radu nevladine organizacije “Inventura”.

FOTOGRAF Režija: Dariusz Jablonski Zemlja produkcije: Poljska Godina produkcije: 1998. Trajanje: 78 min Zvuk: Piotr Domaradzki, Jens Hasler Kamera: Tomasz Michalowski 176

Montaža: Milenia Fiedler Muzika: Michal Lorenc Produkcija: Apple Film Production Distribucija: First Hand Films International

SINOPSIS Godine 1987. u jednoj bečkoj antikvarnici pronađeno je nekoliko stotina slajdova u boji iz Drugog svetskog rata. Snimio ih je glavni računovođa u Getu u Lodžu – Valter Genevajn. Slike iz života u Getu, koje se nalaze na nekima od prvih snimljenih slajdova u boji, postale su osnova za film o holokaustu kako ga je video nemački računovođa. Svet u boji na slajdovima je prikazan naspram živih prisećanja Arnolda Mostovica, čoveka koji je bio svedok holokausta kao jevrejski doktor u Getu u Lodžu. Film je osvojio brojne nagrade, između ostalih i Grand Prix Fipa D’Or i Prix Planete (Biarritz, 1999), Grand Prix V Pro Joris Ivens Award (IDFA Amsterdam, 1998), Prix Europa- Best TV program of the 1998., Non-fiction Don Kichot- FICC Prize (Krakow, 1998), President of Lodz Prize (1998), Special Mention- IFF Pessac (1998), Top ten - Mediaforum Conference (Koln, 1998), Best documentaryBANFF Television Festival (1999), Best documentary- Double Take (USA, 1999). Dariusz Jabłonski je poljski režiser i producent jedne od vodećih nezavisnih producentskih kuća u Poljskoj, Apple Film Productions. Diplomirao je na Akademiji za filmsku režiju u Lodžu. Dobitnik je brojnih nagrada na poljskim i međunarodnim filmskim festivalima. Njegova producentska kuća Apple Film Productions je radila na više od 20 dokumentarnih filmova, 15 igranih filmova i brojnim televizijskim programima. Dariusz Jablonski je osnivač Polish Film Awards i Poljske filmske akademije kao i Nezavisne filmske fondacije. Član je Evropske filmske akademije.

ISPOVEST NEMAČKOG VOJNIKA Režija: Tony Wilson Zemlja produkcije: Velika Britanija Godina produkcije: 2007. Trajanje: 78 min Kamera: Tony Wilson

Montaža: Tony Wilson Muzika: Guy Meredith Produkcija: Flotsam Films Distribucija: First Hand Films

SINOPSIS Film je dirljiva pripovest o životu Ditriha Karstena. To je priča o otporu i saučesništvu u nacističkoj Nemačkoj i moćnim silama istorije koje su se suprotstavile običnim Nemcima koji su se protivili režimu. Priča je ispričana kroz Ditrihova topla i iskrena pisma ženi, i kroz pokušaje unuke da pronađe njegov grob. Leni Karsten i britanski istoričar Gejbriel Foset zajedno putuju po Evropi i ruskim selima u potrazi za životima Leninog dede kao pastora, 177

pobunjenika, pobednika i pobeđenog. Ovaj neobičan film je traganje za odgovorom na pitanje: Zašto je pobunjeni sveštenik postao uzoran vojnik koji se borio i umro za Hitlera? Tony Wilson je počeo da se bavi filmskom režijom tokom studija ruskog i francuskog jezika na Oksfordu. Između ostalog radio je reklame i TV spotove za Pepsi, Motorolu i Koka Kolu. Nakon toga počinje da radi u “London post production facility Post Republic” kao urednik na projektima za BBC, EMI, Sony, BMG, MTV Networks Europe, Mentorn i Trinifold Management. Učestvovao je u stvaranju producentske kuće Flotsam Films 2005. Ispovest nemačkog vojnika je prvi dugometražni dokumentarni film koji je režirao.

KRAJ NOJBAHER PROJEKTA Režija: Marcus J. Carney Zemlja produkcije: Austrija, Holandija Godina produkcije: 2006. Trajanje: 74 min Zvuk: Maya Vinson Kamera: Marcus J. Carney, Ludwig Loeckinger, Rolf Orthel

Snimatelj zvuka: Bernhard Maisch Montaža: Marcus J. Carney Online montaža: Christian Leiss Muzika: Franz Hautzinger Producenti: Lukas Stepanik, Marcus J. Carney, Rolf Orthel, Georg Tschurtschenthaler Produkcija: Extrafilm

SINOPSIS Tokom osam godina rada na filmu, ovo teško filmsko putovanje uvelo je reditelja u nacističku prošlost njegove porodice. Nojbaherovi su bili ključni akteri austrijskog nacional-socijalizma. “Projekat Nojbaher” je film o bolesti poznatoj kao “morbus austrijakus”, austrijska bolest. Glavni simptomi te bolesti su poslušno razmišljanje, nesposobnost prihvatanja istorijskih činjenica, bežanje od odgovornosti i prikrivanje stida upornim ćutanjem. Tu bolest reditelj filma je istraživao na vlastitoj porodici, i u njenom odnosu prema vlastitoj istoriji. Marcus J. Carney je rođen 1971. u SAD-u, a odrastao je u Austriji. Na Bečkoj filmskoj akademiji je završio studije režije i dramaturgije. Režirao je brojne kratkometražne filmove. Kraj Nojbaher projekta je film koji je snimio u okviru svog master rada.

178

FILMSKI PROGRAM VSF 05

Svetsko glasanje Lokerbiju u pohode Banane!* Stripovi idu u rat Maloletni delikventi Avganistanke igraju fudbal Sve je belo u Barkingu Punam Putovanje crvenog frižidera Dva Kosovska leta Zajedno Jednog dana To što želiš Tri dana i nikad više Predsednički voz Nepovratno Kana

179

SVETSKO GLASANJE Režija i scenario: Joel Marsden Zemlja produkcije: Španija Godina produkcije: 2009. Trajanje: 78 min Kamera: Joel Marsden, Junior Diaz Morales Montaža: Sebastian Antico

Zvuk: David Mantecon, Ismael Calvo Delgado, Jason Candler Muzika: Bamba Nazar, Jason Candler, Jimmy Page, Minus 8, Mr. Smiff Producenti: Joel Marsden, Pablo Nolla Produkcija: Bus Production Distribucija: CINTV

SINOPSIS Da li je moguće organizovati referendum širom sveta po principu “јedan čovek – jedan glas” kako bi se stvorila demokratija na globalnom nivou? Reditelj Joel Marsden krenuo je u potragu za odgovorom na ovo pitanje u 26 zemlje. Osmogodišnje istraživanje Marsden započinje u Republici Kongo, nastavlja ga u indijskoj pokrajini Kašmir, Kini, Japanu, Južnoj Koreji, Iranu, Egiptu, Brazilu, Srbiji i Venecueli …stiže i u Ujedinjene nacije gde njegova ideja o svetskom glasanju nailazi na oduševljenje svih sagovornika. Odlučuje da organizuje svetsko glasanje uz pomoć satelita kućne izrade kako bi dokazao da je to moguće. Joel Marsden je pisac, producent i režiser. Radio je na televizijskim i filmskim projektima u SAD, Južnoj Americi, Evropi, Aziji, Africi i na Bliskom Istoku. Autor je igranog filma III- Gotten Gains koji govori o ukrcavanju na ilegalni brod sa američkim robovima 1869. godine, kao i dokumentarnog filma Svetsko glasanje koji istražuje mogućnost stvaranja prvog globalnog demokratskog sistema.

LOKERBIJU U POHODE Režija: Gideon Levy Zemlja produkcije: Holandija Godina produkcije: 2009. Trajanje: 55 min Kamera: Gregor Meerman, Wiro Felix, Hans Bouma, Pim Hawinkels

Zvuk: Gideon Levy, Frenk van der Sterre, Jack Bol Montaža: Sander Cijsouw Producenti: Dan Blazer, Erik van der Hoff Produkcija: BlazHoffski Filmproduction Koprodukcija: ZDF /ARTE, VPRO TV

SINOPSIS Gideon Levi ponovo istražuje teroristički napad na avion američkog Pan Ama, koji se dogodio 1988. godine iznad Lokberija u Škotskoj. Svih 259 putnika, uglavnom Amerikanaca, i jedanaest meštana Lokerbija je poginulo. Libijska tajna služba je optužena za napad, počinioci su pronađeni i suđeno im je u 180

Škotskoj. Glavni optuženi, Al – Megrahi, pomilovan je ranijim oslobađanjem. Kao razlog za njegovo oslobađanje navedeno je zdravstveno stanje, ali je kasnije britanski ministar pravosuđa, Jack Strow, priznao da je to bio deo dogovora, kojim je u zamenu za njegovu slobodu Libija omogućila veliki naftni ugovor sa Britiš Petroleumom (BP). Dvadeset godina kasnije Levi razgovara sa visokim funkcionerima CIA i FBI, koji su direktno bili uključeni u sam slučaj, otkrivajući zamršene igre dirigovane političkim interesima. Gideon Levy je rođen 1953. u Tel Avivu. Novinarsku karijeru je započeo 1974. tokom služenja vojnog roka kao novinar i urednik na radiju Izraelske Armije. Od 1982. do 1987. godine je glavni urednik izraelskih dnevnih novina Haaretz. Od 1988. godine piše kolumnu za Twilight Zone. Zajedno sa Haim Yavinom režirao je dokumentarnu seriju Whispering Embers, o životu ruskih Jevreja nakon pada komunizma. Voditelj je A Personal meeting with Gideon Levy talk show-a koji se prikazuje na izraelskoj kablovskoj televiziji.

BANANE!* Režija: Fredrik Gertten Zemlja produkcije: Švedska Godina produkcije: 2009. Trajanje: 88 min Kamera: Joseph Aguirre, Frank Pineda Montaža: Jesper Osmund Muzika: Nathan Larson Izvršni producent: Sally Jo Fifer, ITVS Produkcija i distribucija: WGM

Koprodukcija: ZDF/ARTE, YLE, NRK, TSR, VPRO. Odisea Film je realizovan uz podršku: Sundance Institute Documentary Film Program, MEDIA Programme of the EU, The Ford Foundation, The Wiliam and Flora Hewlett Foundation, The John D. and Catherine T. MacArthur Foundation

SINOPSIS Mala američka advokatska kancelarija tužila je najveću fabriku voća na svetu zbog trovanja svojih radnika. Prvi put u istoriji jedna američka advokatska kancelarija zastupa radnike na plantaži u Nikaragvi, koji su postali neplodni zbog upotrebe otrovnih pesticida na plantažama banana. Da li mala advokatska kancelarija ima bilo kakvu šansu protiv moćne korporacije vredne milijarde dolara? I da li ćete ikada više konzumirati BANANE nakon što pogledate ovaj zanimljivi film pun neizvesnosti? Fredrik Gertten je švedski režiser i novinar. Osamdesetih i devedesetih godina je radio kao novinar u dnevnim novinama, na radiju i televiziji u Africi, Latinskoj Americi, Aziji i Evropi. Godine 1995. je objavio knjigu Young man looking for the 181

World. Producent je dokumentarnih filmova i zabavnih emisija koje su se emitovale na švedskim kanalima SVT, TV4 i TV3. Nakon prikazivanja filma Banane!* u SAD, kompanija Dole Food je 2009. godine tužila Gertenovu producentsku kuću za klevetu. Sud je presudio u korist producentske kuće, a Gerten je iskoristio ovu tužbu da 2011. napravi novi film Big Boys Gone Bananas!*.

STRIPOVI IDU U RAT Režija: Mark Daniels Zemlja produkcije: Italija Godina produkcije: 2009. Trajanje: 65 min Zvuk: Cecile Chagnaud Kamera: Mark Daniels

Montaža: Enrica Gattolini Produkcija i distribucijia: GA&A Group Koprodukcija: ZDF/ARTE, AVRO, YLE, CBC, SBS, SVT, TSR, SF, ORF, RTBF, VRT Podrška: Co.Bo fund, MEDIA TV Broadcasting

SINOPSIS Gotovo stotinu godina stripovi pružaju fantaziju, beg i kompenzaciju mladima koji se često osećaju nemoćno i neshvaćeno u svakodnevnom životu. Fantazije moći su neizbežno nasilne, ali nasilje u stripovima sa sobom ne nosi posledice. Ipak, sve je to samo potez olovke. Ali šta se desi kada strip upozna stvarni rat? Ovaj film istražuje novinarsku, estetsku i političku posledicu izveštavanja o veoma nasilnim i strašnim ljudskim iskustvima upravo kroz strip. Mark Daniels se bavi filmskom režijom od 1978. godine. Snimio je preko 80 filmova, televizijskih emisija i reklama. Autor je i filmova A World Without Bees (2009), Great Walks (2007), Generation Yamakazi: The Art of Movement (2005), Enemy Image (2005), Grimper aux murs (2005).

MALOLETNI DELIKVENTI Režija: Leslie Neale Zemlja produkcije: SAD Godina produkcije: 2005. Trajanje: 66 min

Kamera: Chris Komives Montaža: Paul Westmacott Muzika: Jason Moss Produkcija i distribucija: Chance Films

SINOPSIS Oni su u pritvoru za maloletnike i sudiće im se kao odraslima. Preko 200.000 dece svake godine prođe kroz sistem sudstva za punoletne u SAD. Da bi saznala ko su ta deca, Leslie Neale je otišla u Dom za maloletnike “Ist Lejk Sentral” u 182

Los Anđelesu, gde su smešteni najopasniji i najteži maloletnički prestupnici. Izabrala je dvanaestoro dece koja su dve godine učestvovala u video radionicama koje je vodila Neale. Njihovi prestupi se kreću od pljačke i fizičkih napada do ubistva. Ako tu decu osude, većina njih će ostati u zatvoru skoro do kraja života. Leslie Neale je nagrađivana režiserka koja se u svojim dokumentarnim filmovima fokusira na kriminal, reformu pravosudnog sistema i socijalne teme. Film Maloletni delikventi osvojio je brojne nagrade, između ostalih i nagradu za najbolji film na festivalu Human Rights Watch (2005), Cine Golden Eagle Award for excellence, Special Jury Award (San Luis Obispo International Film Festival, 2004), State Award for best documentary (California Independent Film Festival), Special Jury Award (Urbanworld Film Festival, 2004), Jury Award for best documentary (Beverly Hills Film Festival, 2004), US International Film and Video Festival Certificate for Creative Excellence.

AVGANISTANKE IGRAJU FUDBAL Režija: Bahareh Hosseini Zemlja produkcije: Avganistan Godina produkcije: 2007. Trajanje: 50 min Zvuk: Bahareh Hosseini

Kamera: Bahareh Hosseini Montaža: Marta Velasquez Muzika: The Afgan Music Project, Aschiana’s music class, Marta Velasquez Produkcija: Bahareh Hosseini

SINOPSIS One su tinejdžerke koje igraju u ženskoj fudbalskoj reprezentaciji Avganistana i pripremaju se za prvi međunarodni meč. Kao dete, Roja je sakupljala otpad na ulicama Kabula kako bi mogla da kupi ogrev za svoju porodicu. Zahvaljujući humanitarnoj organizaciji koja pomaže deci koja žive na ulici, ona je završila školu i počela da igra fudbal. Danas, ona igra na poziciji centralnog napadača u ženskoj reprezantaciji, i radi kao predavač u školi koja pomaže deci koja su primorana da rade na ulici. Fudbal je promenio život i ostalim članicama tima. Ovo je film o tinejdžerkama koje ruše stereotipe konzervativnog avganistanskog društva, koje su stekle samopouzdanje i sigurnost kao igračice u prvoj ženskoj fudbalskoj reprezentaciji Avganistana. Film je osvojio nagradu Asbury Park (SAD, 2009) i nagradu Best International Short Documentary Film (Garden State Film Festival). Bahareh Hosseini je nagrađivana režiserka dokumentarnih filmova. Rođena je u Teheranu, a snimala je i radila na projektima u Avganistanu, Pakistanu, Africi i Velikoj Britaniji. Za BBC 3 je snimila Women, Weddings, War And Me, dokumentarac koji je 2010. osvojio nagradu Best News And Current Affairs 183

Content at Broadcast Digital Awards i bio nominovan za nagradu Best Current Affairs Documentary.

SVE JE BELO U BARKINGU Režija: Marc Isaacs Zemlja produkcije: Velika Britanija Godina produkcije: 2007. Trajanje: 73 min Kamera: Marc Isaacs Montaža: David Charap Muzika: Michel Duvoisin

Producent: Rachel Wexter BBC izvršni producent: Nick Fraser Asistenti produkcije: Jess O’Keefe, Nadia Von Christierson, Lucy Kaye Koprodukcija: Bungalow Town Productions, Marc Isaacs Films

SINOPSIS Susan i Jeff žive u gradu Barkingu, ali nikad nisu ni pozdravili svoje nigerijske susede, jer smatraju da oni nisu naši. Dave je zbog sve većeg broja nebelačkih lica u tom gradu toliko besan da postaje aktivista desničarske Britanske nacionalne stranke – BNP, iako su obe njegove ćerke u vezi s crncima. Istovremeno, Afrikanka Betty i preživela žrtva holokausta Monty upuštaju se u neobičan odnos pun smeha i obostrane simpatije, usprkos pogledima neodobravanja koji ih okružuju. Prisutnost reditelja u filmu je nevidljiva ali značajna: on ispituje predrasude i unapred stvorene zaključke i dolazi do neverovatnih rezultata. Film povremeno podseća na komedije Mikea Leigha, naročito kada reditelj uspe da nagovori susede da se konačno sastanu. Ovaj film na šarmantan i zabavan način ispituje stavove običnih ljudi prema multikulturalnosti u Britaniji. Film je osvojio nagradu publike na festivalu ZagrebDox (2008) i Amnesty International Human Rights Film Award Marc Isaacs je počeo da radi na dokumentarnim filmovima kao pomoćnik producenta 1995. godine. Bio je asistent Pavelu Pavlikovskom na filmovima Twockers i Last Resort. Nakon kratkog dokumentarca Lift (2001), režirao je još dva dokumentarca za BBC. Za Channel 4 je snimio dokumentarni film Travellers a zatim Calais: The Last Border i Philip and His Seven Wives.

184

PUNAM Režija: Lučian i Nataša Muntean Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2009. Trajanje: 27 min Kamera: Lučian Muntean Montaža: Nataša Muntean Muzika: Vladimir Moritz

Producenti: Nataša i Lučian Muntean Produkcija: Lunam Docs Koproducent: The Global Fund for Children Distribucija: Seventh Art Releasing Illumina Films

SINOPSIS Glas devetogodišnje devojčice, Punam Tamang, vodi nas u nepalski grad Bhaktapur, u kojem živi sa ocem, bratom i sestrom. Punam je imala pet godina kada je umrla njena majka. Njen otac radi od jutra do večeri u fabrici pirinča kako bi zaradio dovoljno novca za školovanje svoje dece. Punam je preuzela ulogu glave porodice, vodi domaćinstvo i brine o sestri i bratu. Ona želi da završi školu i jednog dana postane učiteljica. Četiri godine kasnije, život se za Punam, koja sada ima trianest godina, promenio. Ono što su ona i njen mlađi brat pokušavali da izbegnu postalo je neizbežno. U 2009. njena priča nas vodi u lokalnu fabriku cigli, gde Punam i njen brat rade. Lučian i Nataša Muntean su osnivači nezavisne producentske kuće Lunam Docs, iz čije laboratorije izlaze dokumentarni filmovi koji se bave ljudskim pravima i socijalnom pravdom, sa posebnim akcentom na pravima dece koja se iskorišćavaju kao radna snaga. Njihov prvi film, pod nazivom Punam, prikazan je na više od 50 međunarodnih festivala i dobitnik je osam nagrada. Jedna od njih je i nagrada UNICEF-a za kvalitetno izveštavanje o deci i njihovim pravima.

PUTOVANJE CRVENOG FRIŽIDERA Režija: Lučian i Nataša Muntean Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2007. Trajanje: 52 min Kamera: Lučian Muntean

Zvuk i muzika: Vladimir Moritz Montaža: Nataša Muntean Produkcija: Lunam Docs Koprodukcija: Final Cut Productions, YLE T2 Documentaries

SINOPSIS “Putovanje crvenog frižidera” je priča o neobičnom životu sedamnaestogodišnjeg dečaka, Harija Reja, stanovnika malog sela na Himalajima. Hari je učenik, ali da bi mogao da se školuje i izdržava, radi kao nosač. Svakodnevno prelazeći velike 185

razdaljine, na svojim leđima prenosi najraznovrsnije stvari, od prtljaga turista do vreća sa žitom i domaćih životinja, pa čak prenosi i najnovije vesti i pozdrave porodicama. Njegov poslednji teret je svakako najneobičniji: zastareo, crveni koka-kola frižider. Probijajući se kroz fascinantne i često neprohodne predele Himalaja, glavni junak nam otkriva svoje misli, nade i snove, ali i približava kulturu i način života svojih sunarodnika. Više od 60.000 dece u Nepalu rade kao nosači. Hari Rej je jedan od malobrojnih koji imaju priliku i da se školuju. Na festivalu IDFA u Amsterdamu, film je osvojio Nagradu publike Cronograf, i počasnu nagradu Filmskog festivala dokumentarnog filma u Norveškoj.

DVA KOSOVSKA LETA Režija: Christoper Bobyn, Andrew Lampard Zemlja produkcije: Kanada Godina produkcije: 2009. Trajanje: 114 min Kamera: Christoper Bobyn, Andrew Lampard

Zvuk: Tattersall Sound & Picture Montaža: Christoper Bobyn, Andrew Lampard Muzika: Douglas Brown Produkcija: Venture Reflex Films Distribucija: Christoper Bobyn

SINOPSIS Deset godina posle NATO bombardovanja, Kosovo je i dalje siromašno, etnički podeljena i zavisno od međunarodne zajednice. Film prikazuje slike iz života kosovskih Srba i Albanaca šest meseci pre i šest meseci nakon jednostranog proglašenja Deklaracije o nazavisnosti Kosova. Kroz živote jedanaestoro ljudi, film istražuje razdvojeni obrazovni sistem na Kosovu, političku situaciju, kosovske izbegličke kampove i etničke enklave, i nemoć međunarodne zajednice u ponovnoj izgradnji zemlje. Christoper Bobyn je kanadski režiser i fotoreporter. Studije filma na Queen’s University u Kanadi završio je 2005. Radio je kao TV producent na projektima za CBC, YTV i MTV. Režirao je nagrađivani kratki horor film Johnny Juno Versus the Zombie Reich. Radio je za Frontline Magazine. Dva Kosovska leta je njegov prvi dugometražni dokumentarni film. Andrew Lampard je producent i novinar rođen u Britanskoj Kolumbiji, a odrastao na Havajima. Na Queen’s University u Kanadi je završio studije filma i istorije, a 2010. studije novinarstva u Njujorku. Nakon završenih studija je počeo da radi kao TV producent za ABC i YTV. Dva Kosovska leta je njegov prvi dugometražni dokumentarni film. 186

ZAJEDNO Režija: Nenad Puhovski Scenario: Nenad Puhovski Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2009.

Trajanje: 87 min Montaža: Vesna Biljan- Pušić Muzika: Dalibor Grubačević Produkcija: Factum

SINOPSIS Pet različitih priča o ljudima koji su bili, jesu, ili žele biti u emocionalnim odnosima. Milka i Ratka su lezbejski par, Marija je udovica, Krešo i Marija su lošeg imovinskog stanja, Hrvoje je fizički hendikepiran, a Vlado i Marija mentalno hendikepirane osobe. No, ipak, svi oni traže ljubav i razumevanje i žele biti s nekim. Nenad Puhovski je rođen u Zagrebu gde je diplomirao sociologiju, filozofiju i filmsku režiju. Svoj prvi, amaterski film, napravio je sa 15 godina. Kao profesionalni reditelj, radio je na više od 250 produkcija u pozorištu, filmu i televiziji. Njegovi dokumentarni filmovi, od kojih su mnogi nagrađivani u svetu, bave se društvenim problemima i likovnom umetnošću. Godine 1997. osniva FACTUM, koji je ubrzo postao najveća i najuticajnija nezavisna dokumentarna produkcija u Hrvatskoj. Bio je producent više od 60 dokumentarnih filmova koji su prikazani i nagrađeni u svetu. Takođe je dobio četiri nagrade za najbolju produkciju na Danima hrvatskog filma. U 2005. je osnovao ZagrebDox – najveći festival dokumentarnog filma u regiji, čiji je direktor. Osim u Zagrebu, gdje je započeo novi dokumentarni program za master studije, predavao je dokumentaristiku na mnogim univerzitetima u Evropi, Aziji, Severnoj i Južnoj Americi, Srednjem istoku i Africi. Godine 2009. je dobio nagradu EDN za “Izvanredan doprinos razvoju evropske dokumentarne kulture”. Član je Evropske filmske akademije.

JEDNOG DANA Režija: Ditte Haarlov Johnsen Zemlja produkcije: Danska Godina produkcije: 2007. Trajanje: 30 min Zvuk: Ditte Haarlov Johnsen

Kamera: Minka Jakerson Montaža: Jeppe Bodskov Muzika: Mark Solborg Produkcija i distribucija: The National Film School of Denmark

SINOPSIS Ona je privlačna 36-godišnjakinja iz zapadne Afrike. Živi u predgrađu Kopenhagena, veruje u Boga. Svakog meseca redovno šalje novac svojoj porodici 187

i nekoliko puta nedeljno dugo telefonira sa svojom ćerkom tinejdžerkom. Radi kao prostitutka i spremna je udovoljiti i najbizarnijim željama svojih klijenata. Nada se da će jednog dana živeti normalan život sa svojom ćerkom. Ovo je film o životu jedne od brojnih afričkih žena koje nastoje da pomognu svojim porodicama radeći kao prostitutke u evropskim zemljama. Ditte Haarlov Johnsen je rođena 1977. u Kopenhagenu. Kada je imala pet godina preselila se sa porodicom u Maputo, Mozambik. Studije filma završila je 2007. godine na National Film School u Danskoj. Autor je filmova Homeless (2010), One Day (2007), Painting My Secret (2006), Sisters (2003).

TO ŠTO ŽELIŠ Režija: Bettina Braun Zemlja produkcije: Nemačka Godina produkcije: 2008. Trajanje: 41 min

Zvuk: Bettina Braun Kamera: Bettina Braun Montaža: Bettina Braun, Gesa Marten Produkcija: Bettina Braun

SINOPSIS Alija, Alban, Kais, Ertan i Mousa su Muslimani različitih nacionalnosti i “stranci” u Nemačkoj. Svoje detinstvo provodili su zajedno u Centru za mlade. Biti odgovoran i živeti nezavisan život nije jednostavno kao što se čini. Sa završenom osnovnom školom i bez naročitog radnog iskustva budućnost im ne pruža mnogo mogućnosti, ali i pored svega oni ne odustaju. Bettina Braun je studirala grafički dizajn na Central St. Martins College of Art & Design u Londonu a zatim nastavila studije na Academy of Media Arts (KHM) u Kelnu. Od 1993. radi kao režiser i dizajner za brojne medijske kuće u Engleskoj i Nemačkoj. Od 2004. predaje dizajn audio-vizuelnih medija. Autor je filmova Bodies & Borders (1996), Sprech ens aanstaendich (1997), Women’s Nature is Different (1999), Behind the Camera is in Front of the Camera (2000), What you want (2004).

188

TRI DANA I NIKAD VIŠE Režija: Alexander Gutman Zemlja produkcije: Rusija Godina produkcije: 1998. Trajanje: 52 min Kamera: S. Lando, S. Skvortsov, A. Gutman, I. Naumov

Zvuk: N. Vinogradskaja Montaža: A. Gutman Muzika: Andrey Frolov Produkcija i distribucija: Atelier- Film- Alexander

SINOPSIS Severoistočno od Sankt Peterburga, na ostrvu Ognenji, nalazi se zatvor za kriminalce osuđene na smrt. Aleksandar Birjukov je jedan od njih. Tokom služenja vojnog roka, ubio je komandanta koji ga je seksualno zlostavljao. Nakon tri godine, presuda kojom je osuđen na smrt je promenjena. Ukazom predsednika Rusije presuda na smrt je preinačena u doživotnu robiju. Posle tri godine majci je dozvoljeno da prvi put poseti svog sina u zatvoru. Majka je skupila svu svoju ušteđevinu i otputovala do zatvora u kojem njen sin služi kaznu. Poslednji put je videla svog sina… Alexander Gutman je ruski režiser, scenarista, producent i snimatelj. Studije je završio na Moskovskom Institutu za kinematografiju. Radio je u Helsinkiju (YLEISRADIO), Sankt Peterburgu (Atelier- Film- Alexander i Studio of Documentaries), Moskvi (Studio “Nerve”). Od 1978. do 2004. je radio kao profesor na Fakultetu filma i televizije u Sankt Peterburgu. Član je Ruske Nacionalne Filmske Akademije “NIKA” kao i Evropske Filmske Akademije.

PREDSEDNIČKI VOZ Režija i scenario: Branko Vilus Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2009. Trajanje: 14 min Kamera i montaža: Branko Vilus

Muzika: Tena Novak Producent: Oliver Sertić Izvršni producent: Eva Pavlinušić Produkcija: Restart laboratorija

SINOPSIS Da li ste se ikada zapitali šta biste učinili da ste predsednik države? Ukrcajte se u “Predsednički voz” i saznajte šta bi njegovi putnici učinili. “Predsednički voz” saobraća između Zagreba i Ploča. Iako povezuje dva grada u Hrvatskoj, ova željeznička linija prolazi gotovo celom Bosnom i Hercegovinom. Voz prolazi kroz Banja Luku, Sarajevo i Mostar, ponovo povezujući ratom razdvojene narode. 189

Bošnjaci, Hrvati i Srbi, možda kao nigde drugde u Bosni, dele isti prostor, bez obzira na veru i narodnost. Ne postoje vagoni ni kupei rezervisani za nacije, postoji samo jedan voz i njegovi putnici. Branko Vilus je snimatelj, reditelj i montažer zainteresovan za aktivizam i delovanje na polju filmskog obrazovanja. Nakon 2000. režirao je više kratkih aktivističkih dokumentarnih filmova – u produkciji Zelene akcije i vlastitoj produkciji poput Teletabisi na cesti, No Oil – No War i Anti GMO u Briselu. Godine 2003. je bio producent i režiser eksperimentalnog filma Metamorfoza.

NEPOVRATNO Režija: Igor Bezinović Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2009. Trajanje: 17 min Zvuk: Ivan Mihoci Kamera: Đuro Gavran, Jadranko Marjanović

Montaža: Martin Semenčić Muzika: Hrvoje Nikšić, Hrvoje Radnić, Damir Kvesić- Kramasonik studio Producent: Oliver Sertić Izvršni producenti: Saša Balent, Tin Žanić

SINOPSIS Tri osobe različitih životnih sudbina na zagrebačkim ulicama sakupljaju plastične boce. Sakupljaju ih iz različitih razloga i različito na to gledaju. Dok to čine, pričaju nam o svojoj svakodnevnici, ali i o svojim prijateljima, ljubavima, željama i nadama. Igor Bezinović je diplomirao filozofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu, i filmsku i TV režiju na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu. Osim dugometražnog dokumentarca Blokada, Bezinović je snimio i druge dokumentarce od kojih se izdvaja Natprosječan, režiran za vreme studija na Akademiji dramskih umetnosti. Natprosječan je osvojio nagradu publike na ZagrebDoxu, i prikazan je na brojnim festivalima između ostalih i na festivalima MedFilm u Rimu i Skena Up u Prištini.

190

KANA Režija: Nikola Vukčević Zemlja produkcije: Crna Gora Godina produkcije: 2007. Trajanje: 44 min Zvuk: Jovo Kljajić, Đuro Mihaljević

Kamera: Nikola Sekerić, Ranko Sekulić Montaža: Dušan Paunović Muzika: Aleksandar- Saša Tamindžić Produkcija i distribucija: IPG OBALA

SINOPSIS Glavne junakinje filma su Romkinje koje žive u izbegličkom naselju smeštenom u predgrađu Podgorice, pored gradske deponije. One su majke koje žele drugačiji život za svoje ćerke, Đulju i Samantu. Đulja je odlučila da napusti nasilnog muža. Jedini način da prehrani svoju decu je da sakuplja otpad na obližnjoj deponiji. Samanta je tinejdžerka koja pokušava da završi školu i krene novim putem, uprkos siromaštvu i nerazumevanju porodice i društva. Film prati male promene u njihovim životima. Dovoljno je par meseci da od lošeg postane još gore: da se deponija zatvori i Đulja počne da prosi, a slabašna nada da će se Samanta obrazovati postane još slabija. Nikola Vukčević je filmsku i pozorišnu režiju završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Vlatka Gilića, a magistrirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Reditelj je deset pozorišnih predstava, osam kratkometražnih i jednog dugometražnog igranog filma, kao i većeg broja TV dokumentaraca. Najmlađi je član Crnogorske akademije nauka i umetnosti, od osnivanja ove institucije do danas.

191

FILMSKI PROGRAM VSF 06

Nekažnjeni zločin Licem prema zidu Pismo za Anu Veća sloboda manja sloboda Pesme rata Brat autsajder - život Bajarda Rastina Vrela krv Nacionalni rok Paradizo Od jednog zida do drugog Kod kuće i van nje Sreća... Obećana zemlja Svlačionica Penal BAS! Iza crvenih fenjera Put na bolje Majka Vatre Boga Odiseji Legende o Ingušetiji Večera sa Pinočeom Moli đavola da se vrati u pakao Deca mama Vate 192

NEKAŽNJENI ZLOČIN Režija: Tamas Novak, Fruzsina Skrabski Scenario: Tamas Novak, Fruzsina Skrabski Zemlja produkcije: Mađarska Godina produkcije: 2010. Trajanje: 72 min Zvuk: Márton Kristof

Kamera: Albert Czomba, Tibor Péter Banai, Ádám Durko, Sándor Kiss Montaža: Márton Gothár Muzika: László Földes (Hobo), Viktor Hárs, Péter Kunert, Áron Ádám Kovács Produkcija i distribucija: Absolve Consulting Bt.

SINOPSIS Bela Bisku je bivši komunista i ministar unutrašnjih poslova koji je bio jedan od vodećih ljudi u događajima koji su usledili nakon Mađarske revolucije 1956. godine. Bio je ministar od 1957. do 1961. godine i zahtevao je mnogo oštrije kazne i likvidaciju revolucionara koji su učestvovali u pobuni protiv režima mađarske Komunističke partije. Represija je bila nemilosrdnija nego nakon Drugog svetskog rata. Bela Bisku se povukao iz politike 1989. godine i od tada nije davao intervjue. Reditelji filma na neobičan način uspevaju da dobiju intervju i da mu postave pitanje o njegovoj odgovornosti tokom vladavine komunističkog režima u Mađarskoj. Tamas Novak je režiser, producent i novinar. Snimio je više od 20 dokumentarnih filmova i reklama za mađarsku televiziju. Fruzsina Skrabski je režiserka i novinarka. Završila je studije komunikologije na Univerzitetu u Budimpešti. Radila je za radio Calypso, Mađarsku televiziju, dnevne novine Magyar Nemzet, Channel 4 (London).

LICEM PREMA ZIDU Režija: Stefan Weinert Scenario: Stefan Weinert Zemlja produkcije: Nemačka, Luksemburg Godina produkcije: 2009. Trajanje: 85 min Zvuk: Roland Stahle, Eric J. Francois, Peter Veismann

Kamera: Lars Lenski Montaža: Ruben S. Bürgam Produkcija: The Core films, Stefan Weinert Koprodukcija: Equinox Productions, Luxembourg www.facethewall.eu

193

SINOPSIS Ovaj film je priča o petoro ljudi, bivših građana Istočne Nemačke, koji su bili uhapšeni jer su pokušali da pobegnu u Zapadnu Nemačku (NDR). Oni predstavljaju grupu od oko 72.000 bivših osuđenika i u ovom filmu otvoreno govore o svojoj borbi sa režimom, užasnim zatvorskim uslovima i metodama ispitivanja. Film je nagrađen nagradom “Of special Merit & Documentary of the month 10 / 2009” koju dodeljuje The German Film Rating Agency (FBW). Stefan Weinert je rođen 1964. u Kelnu. Studirao je glumu i scenografiju, i radio kao režiser u pozorištu (1989). Diplomirao je 1991. u Beču, a od 1996. uglavnom radi na filmu, kao glumac i režiser.

PISMO ZA ANU Režija, scenario: Eric Bergkraut Zemlja produkcije: Švajcarska Godina produkcije: 2008. Trajanje: 83 min Kamera: Laurent Stoop

Montaža: Vendula Roudnicka Muzika: Marie-Jeanne Serero Produkcija: p.s. 72 productions GmbH www.lettertoanna.com

SINOPSIS Ana Politkovska, oštra kritičarka Kremlja, ubijena je 7. oktobra 2006. u liftu zgrade u Moskvi u kojoj je živela, što je izazvalo međunarodne osude. Politkovska je bila jedna od retkih ruskih novinarki koja je osuđivala ono što se dešavalo tokom i posle rata u Čečeniji. Brutalno ubistvo novinarke privuklo je pažnju javnosti na nasilje nad novinarima u Rusiji. Sumnje u umešanost ljudi iz vrha vlasti su od početka bile pominjane. Politkovska je navukla na sebe gnev ruskih zvaničnika zbog izveštavanja o kršenjima ljudskih prava u Čečeniji. Nekadašnja novinarka “Nove gazete” napisala je i knjigu “Putinova Rusija”, gde je ruskog predsednika optužila za ozbiljna kršenja ljudskih prava u Čečeniji. Ubistvo novinarke koja je kritički pisala o ratu u Čečeniji i o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu u zapadnoj javnosti je ocenjeno kao političko. Film Pismo za Anu pokušava da odgovori na pitanje: Zašto je žena, koja je uvek bila na strani slabijih i onih čija su prava ugrožena, tako hladnokrvno ubijena? Erik Bergkraut, švajcarski glumac i režiser, rođen je 1957. u Parizu, a od 1961. živi u Švajcarskoj. Diplomirao je na Pozorišnoj akademiji u Cirihu. Radio je za dnevne novine New Zurich Times i na švajcarskoj televiziji. Godine 1992. je ušao 194

u svet dokumentarnog filma, a 2007. je osnovao producentsku kuću p.s.72 productions GmbH. Za svoje filmove nagađen je brojnim nagradama, između ostalih i Vaclav Havel Award (2008), Merit Award Taiwan (2008), International Human Rights Film Award (2007), Marl Award (2007), Rudolf-Vrba-Award (2006) i SV-Foundation Award (2006).

VEĆA SLOBODA MANJA SLOBODA Režija: Kristina Konrad Zemlja produkcije: Nemačka Godina produkcije: 2000. Trajanje: 83 min Zvuk: Kristina Konrad

Kamera: Andreas Bolm Montaža: Christian Frosch, Annabelle Wick, Kristina Konrad Muzika: Gato Leiras Produkcija i distribucija: Weltfilm GmbH

SINOPSIS Inge Viett i Maria Barhoum su dve žene koje su se krajem šezdesetih godina 20. veka borile kao revolucionarke u Nemačkoj i Urugvaju. Inge je iz Nemačke, sa “zapada”, a Maria je iz Urugvaja, zemlje trećeg sveta. Nakon mnogo godina zatvora, izgnanstva i priznanja da su u prošlosti pravile i greške, one su i dalje verne svojim revolucionarnim idealima. Njihove priče su svedočanstvo o spontanim revoltima, avanturama, nadi i usamljenosti, i životima revolucionara druge polovine 20. veka. Kristina Konrad je režiserka i producent. Diplomirala je na Univerzitetu Paris VII, na odseku za istoriju (1977). Od 1978. do 1983. je radila za švajcarsku televiziju i snimala dokumentarne filmove. Živela je u Njujorku gde je radila kao reditelj na osam filmova. Tokom svog dvogodišnjeg boravka u Nikaragvi, snimila je nekoliko dokumentarnih filmova. Koosnivač je producentske kuće Girasolas i Producciones del Sur. Sa Christian Frochom je 2002. osnovala producentsku kuću Weltfilm GmbH.

195

PESME RATA Režija: Tristan Chytroschek Zemlja produkcije: Nemačka Godina produkcije: 2011. Trajanje: 52 min Zvuk: Max Kielhauser, Alexander Joksimovic, Ole Förster, George Parashakis Kamera: Bernhard Wagner, Christian Eichenauer, Knut Sodemann, Igor Martinovic Grafika: Michael Bamber

Montaža: Norik Stepanjan, Karl-Heinz Satzger Odgovorni urednik ARTE: Susanne Mertens Produkcija i distribucija: A&O Buro za ZDF Koproducent: ZDF / ARTE Film je realizovan uz podršku Filmförderung Hamburg Schleswig-Holstein GmbH

SINOPSIS Muzika je magija, koja lako može da se pretvori u opasno oružje kojim se muče zatvorenici. Glavni protagonista filma je Christopher Cerf, kompozitor songova za TV seriju “Ulica Sezam”, koji saznaje da je njegova muzika korišćena za mučenje zatvorenika u Gvantanamu i Abu Graibu. Zapanjen ovim saznanjem Cerf odlučuje da istraži kako muzika može postati sredstvo za mučenje. U razgovoru sa vojnicima, psiholozima i bivšim zatvorenicima Gvantanama otkriva da se muzika u vojsci koristi kao moćno oružje već više od hiljadu godina. Tristan Chytroschek je producent i režiser. Radio je za BBC i Channel Four u Velikoj Britaniji i za Discovery/TLC u SAD-u. Živeo je i radio u Londonu, Los Anđelesu, Meksiko Sitiju i Kordobi (Argentina), pre nego što se vratio u Nemačku. Od 2004. je suvlasnik producentske kuće A&O Buro.

BRAT AUTSAJDER - ŽIVOT BAJARDA RASTINA Režija: Bennett Singer, Nancy Kates Zemlja produkcije: SAD Godina produkcije: 2003. Trajanje: 84 min Zvuk: Wellington Bowler, Sekou Shepard

196

Kamera: Robert Shepard Montaža: Veronica Selver, Rhonda Collins Muzika: B. Quincy Griffin Produkcija i distribucija: Question Why Films

SINOPSIS Priča o životu i radu Bajarda Rastina, aktiviste, vizionara i stratega kojeg su zvali “nepoznati heroj” i “nevidljivi čovek” Američkog pokreta za građanska prava. Rastin je bio Gandijev učenik i mentor Martina Lutera Kinga, i borac za LGBT prava. Bajard je šezdeset godina života posvetio aktivizmu, i bio je deo skoro svakog važnog događaja od 1940. do 1970. u SAD. Intelektualac i organizator građanskih protesta bez premca u to vreme, Rastin je jedna od ključnih figura modernog pokreta za građanska prava u Americi. Ovaj film između ostalog daje odgovor i na pitanje zašto je ostao u pozadini kao savetnik i nikad nije javno pokazao svoj dar lidera. Film je osvojio brojne nagrade, među kojima su i Glaad Media Award for Outstanding Documentary (2004), Silver Hugo Award (2004), Rhode Island International Film Festival (2003), American Library Association Notable Videos for Adults Award (2004), CINE Golden Eagle (2003). Benet Singer je kao režiser i producent radio na mnogim poznatim dokumentarnim serijama. U časopisu TIME je osam godina radio kao izvršni urednik. Nancy Kates je režiserka i pisac. Diplomirala je na odseku za dokumentarni film i TV na Univerzitetu Stanford. Tokom studija je snimila brojne kratkometražne filmove, a njen film Their Own Vietnam je 1995. osvojio nagradu Student Academy Award in Documentary. Radila je kao producent, pisac i konsultant na brojnim dokumentarnim projektima.

VRELA KRV Režija: Marko Mamuzić Autori: Miloš Teodorović, Ivana Lalić Majdak Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2008. Trajanje: 51 min

Kamera: Nikola Majdak, Jr. Montaža: Dejan Luković Muzika: Vojislav Besić Producent: Lazar Lalić Produkcija: ARHITEL

SINOPSIS Autori filma kroz intervjue sa članovima ekstremnih grupa i njihovih protivnika pokušavaju da odgovore na pitanje zašto je sve veći broj mladih u Srbiji naklonjen ekstremno desnim ideologijama. Zbog čega su ekstremne desničarske organizacije ojačale u Srbiji nakon promene vlasti 2000. godine? Da li je to zasluga pripadnika desničarskih organizacija ili nespremnost društva 197

i političke elite da im se suprotstave? U dokumentarnom filmu Vrela krv prate se događaji čiji su učesnici pripadnici Nacionalnog stroja, Obraza i Pokreta 1389. Pored njihovih lidera, u filmu govore i sveštenik Žarko Gavrilović, reditelj Goran Marković, književnik Filip David, psiholog Žarko Korać i drugi. Marko Mamuzić je rođen 1966. u Lionu, Francuska. Studirao je likovnu umetnost u Parizu (Sorbona, 1988), multimedijalu režiju u Sarajevu (ASU, 1989-92), i filmsku i TV režiju u Beogradu (FDU, 1992-95).

NACIONALNI ROK Režija: Bori Kriza Zemlja produkcije: Mađarska Godina produkcije: 2007. Trajanje: 70 min Montaža: Balázs F. Imre Muzika: Romantikus Erőszak

Kamera: Edit Blaumann, Sándor Cs. Nagy, Attila Csoboth, Zsolt Ezer, Gábor Horkai, Gábor Kasza, Zoltán Lovasi, Dániel Szandtner Produkcija: Metaforumfilm

SINOPSIS Članovi mađarskog benda “Romantično nasilje” tvrde da su patriote, idu na turneje, sviraju u klubovima sa željom da svojom muzikom “ojačaju mađarski nacionalni identitet” i pri tom propagiraju ekstremno desne ideologije. Bori Kriza je rođena 1974. u Budimpešti. Diplomirala je sociologiju na Univerzitetu Eötvös Loránd u Budimpešti gde radi kao profesor i istraživač. Na Centralnoevropskom Univerzitetu u Budimpešti i na Sciences Po u Parizu pohađala je studije Nationalism Studies Program. Od 1999. je kao scenarista i asistent reditelja učestvovala u realizaciji nekoliko nagrađivanih mađarskih dokumentarnih filmova koji se bave društvenim i političkim problemima. Film Nacionalni rok prikazan je na brojnim evropskim filmskim festivalima.

PARADIZO Režija: Alessandro Negrini Zemlja produkcije: Severna Irska Godina produkcije: 2009. Trajanje: 60 min Zvuk: Kevin McCarthy, Eamonn McKenna 198

Kamera: Odd Geir Saether Montaža: Luca Benetti, Claire O'Neill Muzika: John Trotter Producent: Margo Harkin Produkcija i distribucija: Besom Productions

SINOPSIS U Severnoj Irskoj, u gradu Deri koji je nekada bio mesto gde su ljudi plesali zajedno, bez obzira na religijske razlike, sada se nalazi kvart koji je pretvoren u zatvor na otvorenom. Roj Arbaki posle 30 godina, okuplja svoj stari bend i organizuje igranku za protestante i katolike u Deriju. Alesandro Negrini je nagrađivani italijanski režiser i pesnik. Rođen je u Torinu. Devedesete godine 20. veka je proveo putujući po Evropi i pišući, a 2001. se preselio u Severnu Irsku. Autor je dokumentarnih i kratkometražnih filmova koji su dobili brojna priznanja u celom svetu. Njegovi najznačajniji radovi se bave marginalnim grupama i otporom - Mad Portraits (1998), The House of Phrases (2002), Lies and Waves (2003), Memories of Ice and Fire (2008). Dokumentarni film Paradizo prikazan je na brojnim međunarodnim festivalima i osvojio je 15 nagrada, od Mađarske, preko Indije, Nemačke, Italije, Velike Britanije, Austrije do Kenije.

OD JEDNOG ZIDA DO DRUGOG Režija: Patric Jean Zemlja produkcije: Belgija Godina produkcije: 2008. Trajanje: 90 min Zvuk: Jean - Jacques Quinet Kamera: Patric Jean Montaža: Francoise Arnaud Muzika: Tom McClung Produkcija: INA, Black Moon

Koprodukcija: l’Espace international du FOREM (Office wallon de la Formation et de l’Emploi), Wallonie Image Production, CGRI, FACEM Repères, le Fond Social Européen, Wallonie-Bruxelles International, Agence wallone à l’Exportation et aux Investissements Etrangers (AWEX), Plateforme migrants & citoyenneté européenne, France 2, PROCIREP, ANGOA, ACSE, Centre National de la Cinématographie

SINOPSIS Putovanje Evropom od srušenog Berlinskog zida do novog zida u Seuti, od multikulturalnosti do predrasuda. Film istražuje novu multikulturalnu Evropu i kako stranci doprinose da moto Evropske unije “ujedinjeni u različitosti” zaista živi. Na ovom neobičnom putovanju, od severa do juga Evrope, srećemo ljude koji su došli iz celog sveta u potrazi za boljim životom. Kroz njihove lične priče, koje su i vesele i tužne, saznajemo da nisu uvek dobro prihvaćeni u društvu iako se veoma trude da se prilagode novoj sredini. Ovaj film daje sasvim drugačiju sliku o emigrantima svih generacija, koja je u isto vreme i optimistična i ironična. Patric Jean je rođen 1968. u Belgiji. Studirao je pozorišne umetnosti, književnost i film na Univerzitetu u Briselu (INSAS). Njegov prvi dokumentarni film bio je 199

posvećen socijalnim problemima na jugu Belgije, a drugi slikaru Didier Mahieau. Možda su u pravu, njegov treći dokumentarni film, koji prikazuje sumornu stvarnost života mladih emigranata u siromašnim predgrađima Pariza, prikazan je u 15 zemalja i 40 bioskopa u Francuskoj.

KOD KUĆE I VAN NJE Režija: An Van de Vyvere Scenario: An Van de Vyvere Zemlja produkcije: Belgija Godina produkcije: 2010. Trajanje: 75 min Kamera: Jason Boenne

Montaža: Nico Leunen Muzika: Roland van Campenhout Produkcija: Globe Aroma, Off World & Kaaitheater Distribucija: Off World

SINOPSIS Film prati moderne nomade i bavi se odnosima između ljudi i predmeta. Koji predmet možete poneti sa sobom ako ste neprestano u pokretu i nemate stalno prebivalište? Film predstavlja 10 portreta savremenih nomada i najdragocenijih predmeta u njihovom vlasništvu bez kojih nikada ne kreću na put. Njihove priče su zabavne, dirljive i tužne. An Van de Vyvere je završila studije slikarstva 1998. godine. Godine 2004. je osnovala umetničku organizaciju Irma Firma (www.irmafirma.be) sa sedištem u Briselu. Autor je filmova Kod kuće i van nje, Kako preživeti u gradu, plesnog performansa Soba izgubljenih koraka i predstave Istina, laži i specijalni efekti.

SREĆA... OBEĆANA ZEMLJA Režija: Laurent Hasse Zemlja produkcije: Francuska Godina produkcije: 2011. Trajanje: 93 min Zvuk: Laurent Hasse, Xavier Thibault, Jean Marc Schick

Kamera: Laurent Hasse Montaža: Matthieu Augustin Muzika: Nicolas Repac Produkcija i distribucija: La Bascule Koprodukcija: Zadig Productions

SINOPSIS Krenuo je jednog novembarskog jutra rešen da prepešači Francusku od juga do severa. Njegov jedini cilj je bila sreća. Laurent Hasse je rođen u Francuskoj. Od 1996. godine radi kao reditelj dokumentarnih filmova za televiziju. Sreća... obećana zemlja je njegov prvi dugometražni dokumentarni film. 200

SVLAČIONICA Režija: Nisan Katz, Eyal Zusman Zemlja produkcije: Izrael Godina produkcije: 2009. Trajanje: 52 min Kamera: Mira Arad, Slavik Greens

Montaža: Idit Alony Muzika: Amir Jackoby, Tom Sharfshtein Produkcija i distribucija: Topia Communications ltd www.projectlockerroom.com

SINOPSIS Tri priče o fudbalerima koje se istovremeno dešavaju u Katmanduu, Nazaretu i Zanzibaru. Fudbal je mnogo više od takmičenja između pojedinaca ili zemalja. On prevazilazi granice i socijalne razlike, ujedinjuje čovečanstvo i okuplja nacije oko jedne lopte, na jednom terenu. Ipak, jedno mesto ostaje uvek skriveno: svlačionica. Film se fokusira na tri priče iz svlačionica koje se istovremeno dešavaju u Katmanduu, Nazaretu i Zanzibaru tokom fudbalskih mečeva. Članovi tibetanskog monaškog tima spremni su na sve samo da bi odigrali utakmicu. Tim iz Nazareta čine Muslimani, Hrišćani, Druzi i Jevreji. Oni se zajedno bore za mesto svog tima u izraelskoj fudbalskoj ligi. Za igrače tima iz Zanzibara fudbal predstavlja jedan od mogućih izlaza iz siromaštva u kojem žive. Nisan Katz, reditelj i producent, diplomirao je na Tel hay filmskoj i televizijskoj školi u Izraelu. Radio je kao režiser na TV kanalu Matav. Režiser je i producent kratkometražnog filma Bad trip, dokumentarnih filmova Thank God for India i Choco Banana in North Carolina. Osnivač je Nisansun Productions, nezavisne filmske produkcije koja se bavi dokumentarnim filmom Eyal Zusman je pisac, režiser i producent. Pozorišne studije je završio na Univerzitetu Tel Aviv Uni, a na ACC i AFIC je diplomirao komunikologiju. Dobitnik je prve nagrade za pozorišni scenario za predstavu Jona the profit. Kreativni je direktor kompanije Zarmon Goldman. Idejni je tvorac World Jewish caricature competition.

PENAL Režija: Carlo Ghioni Scenario: Carlo Ghioni Zemlja produkcije: Kanada Godina produkcije: 2010. Trajanje: 14 min

Zvuk: Roger Guerin Montaža: Carlo Ghioni Muzika: Francois Jolin Distribucija: Ouat Media

201

SINOPSIS Ako je fudbal sličan ratu, da li će penal biti presudna stvar za bitku? Napadači prihvataju nov način izmirivanja računa: sporna teritorija ide pobedniku u fudbalskoj utakmici. Utakmica se svodi na penal... Film je prikazan na festivalima u Edmontonu, Montrealu, Kalgariju, Los Anđelesu, a na festivalu u Vankuveru osvojio je nagradu “Rosie Awards Alberta”. Carlo Ghioni je filmski režiser, scenarista, producent i glumac. Režirao je jedan igrani, šest dokumentarnih i veliki broj kratkometražnih filmova kao i jedan interaktivni dokumentarac. Rođen je u Italiji, studirao je istoriju filma u Torinu, a 1999. odlazi u Kanadu i nastavlja studije u Montrealu (Vancouver Film School, Institut National de l’Image et du Son).

BAS! IZA CRVENIH FENJERA Režija, scenario: Wendy Champagne Zemlja produkcije: Indija, Nepal Godina produkcije: 2010. Trajanje: 77 min Kamera: Katerine Giguere, Guy Mossman

Montaža: Hubert Hayaud Muzika: Tarun Nayar Producenti: Denis McCready, Silvie Van Brabant Produkcija: Rapide Blanc

SINOPSIS Film o 13 devojčica koje su izbavljene iz ozloglašenih bordela u Mumbajiu u Indiji. Ove devojčice, žrtve trgovine ljudima, pokušavaju da prevaziđu traume koje su doživele kao prostituke u bordelima. Njihove porodice ne znaju šta im se dogodilo, mnoge su ostale trudne, a veliki broj je oboleo i od AIDS-a. Film istražuje manje poznatu stranu trgovine ljudima, odnosno na koji način se žrtve mogu rehabilitovati i ponovo reintegrisati u društvo. Ovaj jedinstveni dokumentarac prikazuje intimne priče devojčica i njihov pokušaj oslobađenja od trauma uz pomoć plesa i muzike. Wendy Champagne je režiserka i novinar. Nakon završenih studija na Univerzitetu u Sidneju, preselila se u Holivud i radila kao kostimograf, konsultant na filmu i istraživač. BAS! Iza crvenih fenjera je njen prvi dokumentarni film. U poslednjih 20 godina je živela u osam različitih zemalja i pisala priče koje su objavljenje u The Sydney Morning Herald, The Australian Financial Review, Mindfood, The Guardian, Premiere Magazine i Canada’s National Post. U svom radu bavi se ljudskim pravima, pravima žena, zdravstvenim problemima i različitim kulturama. 202

PUT NA BOLJE Režija, scenario: Shirly Berkovitz Zemlja produkcije: Izrael Godina produkcije: 2009. Trajanje: 52 min Kamera: Shirly Berkovitz

Montaža: Sharoon Brook Muzika: Eli Soorani Produkcija: Claudius Films Distribucija: Pnina Halfon Lang

SINOPSIS Za vreme Čeušeskovog režima u Rumuniji, abortusi su bili zabranjeni a sirotišta puna dece. Lian je provela prve četiri godine svog života u jednom od tih sirotišta pre nego što ju je usvojio bračni par iz Izraela. Posle kratkog vremena postaje jasno da je došla u dom u kojem se njene muke nastavljaju i sa 14 godina odlučuje da pobegne od kuće. Lian živi na ulici i nada se da će pronaći svoju biološku majku. Film otkriva surovu realnost života na ulicama Tel Aviva. Film je osvojio nagrade Honorable Mention na TLVFest (2009) i Best Documentary “Women in Cinema” na Romania Int'l Film Festival (2010). Shirly Berkovitz je rediteljka i pisac, rođena 1977. u Izraelu. Svoj prvi kratkometražni film, Blocked, je režirala 2004. godine, po završetku filmskih studija na Beit Berl Art koledžu. Radi kao urednik i producent nezavisnih projekata, i kao predavač na filmskim seminarima za mlade.

MAJKA Režija: Antoine Cottin, Pavel Kostomarov Scenario: Antoine Cattin, Pavel Kostomarov Zemlja produkcije: Švajcarska Godina produkcije: 2007. Trajanje: 80 min

Zvuk: Antoine Cattin, Adrien Kessler, Pavel Kostomarov Montaža: Antoine Cattin, Pavel Kostomarov Muzika: Thierry van Osselt, Alexander J.S. Cracker Produkcija: Les Films Hors-Champ

SINOPSIS Zove se Ljuba. Na ruskom to znači “ljubav”. U neprijateljskom okruženju, izložena grubostima, uz stalna odricanja ova “majka hrabrost” uništava svoje zdravlje živeći u kolhozu u okolini Novograda sa svoje devetoro dece. Daleko od nasilnog muža, brine o najstarijem sinu koji je u zatvoru. Iz porodilišta u školu, iz bolnice na njivu... dokle će stići tako? 203

Film je osvojio brojne nagrade na festivalima u Buenos Ajresu (2009), San Petersburgu (2008), Sevilji (2008), Valdiviji (2008), Agadiru (2008), i Lajpcigu (2007) Antoine Cottin je završio studije ruskog jezika, istorije i filma na Univerzitetu u Lozani 2001. Osnivač je i urednik novina Hors-Champ. U Rusiji je radio kao pomoćnik režisera Sergei Loznitsa. Od 2004. živi i radi u Rusiji i Švajcarskoj. Pavel Kostomarov je diplomirao na katedri za kameru na Državnom Filmskom Institutu 2003. godine. Kao kamerman i direktor fotografije je radio na mnogim filmova za Sergeja Loznitsa, Victora Asliuka, Alexeja Uchitela i Alexeja Popogrebskog. Na Berlinaleu je nagrađen “Srebrnim medvedom za kameru” u filmu How I Ended This Summer (2010). Živi u Moskvi i Sankt Peterburgu.

VATRE BOGA Režija: Meshakai Wolf Scenario: Meshakai Wolf, Pierre Chopinaud Zemlja produkcije: SAD, Francuska, Makedonija Godina produkcije: 2010. Trajanje: 63 min

Zvuk: Meshakai Wolf Kamera: Kosta Asmanis Muzika: Muzafer Bislim Montaža: Meshakai Wolf Produkcija: Meshakai Wolf , Gregory Scarbourg

SINOPSIS Muzafer Bislim, pesnik i tekstopisac iz makedonskog naselja Šutke, najveće zajednice Roma u Evropi, putuje u Pariz na Međunarodno pesničko bijenale. Sa sobom nosi svoje životno delo, rukopis rečnika romskog jezika sa 25.000 reči u nadi da će pronaći izdavača. Na svom putovanju Bislim se susreće sa starim prijateljima koji su otišli iz Šutke i žive u Parizu. Meshakai Wolf je umetnik, fotograf i režiser dokumentarnih filmova koji živi i radi u Njujorku. Studirao je filozofiju i antropologiju na Univerzitetu Emory i na New York Academy. Njegov prvi film, Gussie, intimni portret njegove 105-ogodišnje prababe je prikazan na festivalima širom SAD-a, a na festivalu “Magnolia Film” je osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film. Snimio je i dokumentarni film o muzici i usmenoj tradiciji Kurda u severoistočnoj Turskoj. Radi kao reditelj filmova i video projekata u nevladinoj organizaciji Cultural Cornerstones, koja podržava umetničke projekte u zajednicama zahvaćenim krizom.

204

ODISEJI Režija: Alberto García Ortiz, Agata Maciaszek Zemlja produkcije: Španija Godina produkcije: 2011. Trajanje: 83 min Zvuk: Agata Maciaszek

Kamera: Alberto García Ortiz, Cristina Santoro Montaža: Cristobal Fernandez Muzika: Alfonso Arias Produkcija i distribucija: ARTIKA FILMS

SINOPSIS Da bi stigli do Seute, španskog grada udaljenog samo 14 km od Pirinejskog poluostrva, svake godine stotine imigranata plaćaju velike sume novca. Film prati sudbinu 57 Indijaca koji već dve godine ne mogu da napuste Seutu. Alberto Garcia Ortiz je rođen 1972. u Španiji. Diplomirao je na Edinburškom Univerzitetu 1995. Režiser je nekoliko kratkometražnih dokumentarnih filmova nagrađivanih na festivalima u celom svetu. Agata Maciaszek je rođena 1980. u Poljskoj, a sa 12 godina se preselila u Španiju. Diplomirala je audiovizualne komunikacije na Madridskom Univerzitetu. Radi kao režiserka i producentkinja za Spanish National Filmhouse.

LEGENDE O INGUŠETIJI Režija: Fatima Mutsolgova, Elena Michajlowska Scenario: Fatima Mutsolgova, Elena Michajlowska Zemlja produkcije: Velika Britanija Godina produkcije: 2010.

Trajanje: 56 min Zvuk: Husein Malsagov, Davorin Tomsic Montaža: George Akers, Elena Izosimova Muzika: Loam, Ingushetia Produkcija: Confer filmz

SINOPSIS Fatima Mutsolgova kreće na putovanje kroz istoriju svoje domovine. Preko pejzaža koji oduzimaju dah, mitova, istorije i ličnih priča iz Ingušetije, stižemo do najcrnjeg perioda u istoriji ovog naroda, februara 1944. kada je čitavo stanovništvo postalo fantomska nacija. Fatima Mutsolgova, režiserka i producentkinja, rođena je u Ingušetiji. Sa 17 godina je otišla na školovanje u Veliku Britaniju. Sa Elenom Michajlowskom prvi put je sarađivala na filmu Baltic Breeze (2006). Od tada su zajedno radile na mnogim audio-vizualnim projektima u Londonu. 205

Elena Michajlowska, režiserka i producentkinja rođena je u Kazahstanu. Baltic Breeze je prvi dokumentarni film koji je režirala. Legende o Ingušetiji je prvi dugometražni film na kojem je radila sa Fatimom Mutsolgovom.

VEČERA S PINOČEOM Režija: Brindusa Ioana Nastasa Zemlja produkcije: Velika Britanija Godina produkcije: 2011. Trajanje: 65 min

Zvuk, kamera, montaža: Brindusa Ioana Nastasa Produkcija: Grapefruit Productions

SINOPSIS Dokumentarni film o čileanskoj porodici čiji su članovi pre 30 godina stigli u Veliku Britaniju kao političke izbeglice kako bi pobegli od Pinočeove diktature. Veoma potresna priča koja otkriva koliko jak uticaj imaju događaji iz prošlosti na mlađe generacije. Film analizira odnose u porodici kao posledicu trauma iz prošlosti. Brindusa Ioana Natasa je rediteljka i fotograf poreklom iz Rumunije, koja je 2010. osnovala svoju producentsku kuću, Grapefruit Productions.

MOLI ĐAVOLA DA SE VRATI U PAKAO Režija: Gini Reticker Zemlja produkcije: SAD Godina produkcije: 2008. Trajanje: 72 min Montaža: Kate Taverna, Meg Reticker

Muzika: Blake Leyh Producent: Abigail Disney Distribucija: Balcony Releasing, Ro*co films

SINOPSIS Neobična priča o muslimankama i hrišćankama iz Liberije koje su odlučile da se udruže i pomognu u uspostavljanju mira u razorenoj zemlji. Hiljade žena se okupilo na mirnim protestima ispred predsedničke palate, moleći se zajedno za mir. Obučene u bele majice i sa verom u svoja ubeđenja, zahtevale su okončanje građanskog rata u svojoj zemlji. Film je prikazan na brojnim festivalima na kojima je osvojio nagrade, između ostalih i nagrade na Tribeca Film Festival (2008), Jackson Hole Film Festival (2008), Silverdocs AFI/Discovery Channel Film Festival (2008), Traverse City Film Festival (2008), Heartland Film Festival (2008), St. Louis International Film Festival (2008), MY HERO Film Festival (2008), Palm Springs International Film Festival (2009), Santa Barbara International Film Festival (2009), Cinema for 206

Peace (2009), One World International Human Rights Festival, Prague (2009), Women's Film Festival, Vermont (2009), Movies That Matter Festival (2009), I Will Tell Festival (2009), Vancouver Amnesty International Film Festival (2010). Gini Reticker je jedna od vodećih režiserki dokumentarnog filma. U svom radu se posebno bavi ženama, koje se bore za pravdu i ljudska prava. Njeni filmovi bave se temama koje su manje prisutne u medijima kao što su žene u ratnim zonama. Filmove je snimala u ratnim zonama širom sveta uključujući i Liberiju, Ruandu i Avganistan.

DECA MAMA VATE Režija: Silvia Venegas Venegas, Juan Antonio Moreno Amador Scenario: Silvia Venegas Venegas, Juan Antonio Moreno Amador, Guillem Ruisanchez de Isasi Zemlja produkcije: Španija Godina produkcije: 2010. Trajanje: 55 min

Kamera: Alberto Gonzalez Casal Zvuk: Diego Cardoso Yudicello Montaža: Alberto Gonzales Casal, David Miñana Montero, Silvia Venegas, Juan Antonio Moreno Muzika: Haru Mori Produkcija: Making DOC Producciones

SINOPSIS Jedno od najvećih bogatstava Sijera Leonea su prirodna nalazišta dijamanata oko kojih se vodio desetogodišnji građanski rat (1992 - 2002), u kojem je ubijeno 50.000 ljudi, a hiljade stanovnika postali su invalidi. Rastrzana građanskim ratom i nemaštinom s jedne strane i ogromnim potencijalima s druge, ova zapadnoafrička država, danas se ubraja u najsiromašnije i najnerazvijenije zemlje sveta. Stopa smrtnosti je među najvećima u svetu, a prosečan životni vek stanovništva je među najkraćim. Silvia Venegas Venegas je režiserka i producentkinja dokumentarnih filmova. Studirala je istoriju i novinarstvo na odseku za audiovizualne medije. Kao novinar je radila za Punto Radio i pres centar Circulo de Bellas Artes. Sa Juan Antonio Moreno Amadorem osnovala je 2006. udruženje Noestamosdepaso Proyectos Audiovisuales, a 2010. producentsku kuću Making DOC Producciones S.L. Juan Antonio Moreno Amador je režiser i producent dokumentarnih filmova. Diplomirao je novinarstvo i međunarodne odnose. Kao novinar je radio za špansku nacionalnu televiziju (TVE), a od 2006. počinje da se bavi dokumentarnim filmom. Snimao je dokumentarne filmove u Španiji, Avganistanu, Sijera Leoneu i na Kosovu. 207

FILMSKI PROGRAM VSF 07

Nema ćutanja Beloruski san Pravda za Sergeja Naše novine Ljubav u istočnom bloku Ekvador Kartonera Ovde sam! JUGO, kratka autobiografija Jesam li sretna?

208

NEMA ĆUTANJA Režija i produkcija: Javeria Rizvi-Kabani, Jonny von Wallström, Alexandra Sandels Zemlja produkcije: Švedska Godina produkcije: 2011. Trajanje: 57 min Izvršni producent: Hussain Kabani

Koprodukcija: Hjalmar Palmgren SVT, Emelie Persson SVT Montaža: Johan Serrander Montaža zvuka: Andreas Franck Muzika: Rebekka Karijord Kamera: Jonny von Wallstrom www.zerosilence.org

SINOPSIS Nalazimo se usred revolucije “na mreži”. Svako ko ima pristup internetu ima pristup i potencijalnoj političkoj moći, te je revoluciju lako pokrenuti, ili makar omogućiti. Videli smo ovo u arapskom svetu 2011. godine. Da li će ove promene uticati na stvaranje novog svetskog poretka, ili će moć i pristup informacijama i dalje kontrolisati nekoliko ljudi? Kakvu to buduću vlast žele revolucionari? Kakve su šanse da će oni koji su revoluciju započeli na kraju vladati ovim državama? Kako će revolucija uticati na prava žena i manjina? Ovo su neka od pitanja koja film “Nema ćutanja” postavlja i istražuje. Mladi ljudi na Srednjem istoku, bilo da su aktivisti, umetnici, muzičari, sajber disidenti ili obični građani, poslednjih godina sve više koriste internet kako bi podelili i sakupili informacije, sarađivali između sebe i mobilisali se u velikom broju. Ovi kreativni i hrabri ljudi pokrenuli su se širom regije, koristeći društvene mreže kao što su Tviter, Jutjub i Fejsbuk kako bi se suprostavili nepravdi i tiranskim režimima. Uz pomoć lokalnih, regionalnih i globalnih mreža, oni su zaobišli cenzure koje nameću njihove države i na taj način našli se korak ispred cenzora. Nema ćutanja nije film o tehnologijama društvenih medija, već o revoltu mlade generacije za koju tišina više nije opcija.

BELORUSKI SAN Reditelj: Ekaterina Kibalchich Zemlja produkcije: Rusija Godina produkcije: 2011. Trajanje: 55 min Kamera: Aleksandr Borozenko, Tatyana Gavrilchik, Yury Sholmov Montaža: Andrei Stvolinski Asistent montaže: Evgeny Shapchits Narator: Aleksandr Lyapkin

Glumac: Denis Tarasenko Muzika: Vinsent, Imagem Production Music Producent: Aleksandr Lyapkin Produkcija: Creative Association Last TV Distribucija: Solidarity with Belarus Information Office Film je realizovan uz podršku German Marshall Fund of the United States 209

SINOPSIS “Beloruski san” je priča o mladiću iz Minska koji živi u državi kojom vlada diktator. Dok pozadinu ove priče pišu falsifikovani glasovi na izborima, brutalna represija i teška ekonomska kriza, Beloruski san svedoči o tome kako sve više ljudi u “najstabilnijoj državi bivšeg Sovjetskog Saveza” insistira na promenama. Ekaterina Kibalchich rođena je 1982. godine u Minsku. Živi u Moskvi, gde radi kao novinarka za Kanal 1. Za nedeljni analitički program “Vremia”, ona izveštava o najvažnijim događajima u svetu. Autor je dokumentarnih filmova Nezvanična verzija (2010) i Katinski sindrom (2010) koji su se bavili socijalnim i političkim temama u Rusiji. Film Beloruski san je osvojio nagradu Svetske organizacije protiv mučenja na Internacionalnom filmskom festivalu za ljudska prava u Ženevi (2012), kao i nagradu publike na “Watch Docs” - Internacionalnom festivalu za ljudska prava u Varšavi (2011). Dobitnica je i nagrade Zlatno pero koju dodeljuje Rusko udruženje novinara.

PRAVDA ZA SERGEJA Režija: Hans Hermans, Martin Mat Zemlja produkcije: Holandija Godina produkcije: 2011. Trajanje: 62 min Zvuk: Ton Spruit Kamera: Tijn van Neerven

Muzika: Tony Overwater, Maarten Ornstein Montaža: ICU Documentaries Produkcija: ICU Documentaries Distribucija: Journeymen Pictures www.justiceforsergei.com

SINOPSIS “Pravda za Sergeja” je šokantna priča o Sergeju Magnickom, advokatu koji je u novembru 2009. godine umro u zatvoru u Moskvi, gde je čekao suđenje. Sergej Magnicki je razotkrio najveću poresku obmanu u istoriji Rusije i raskrinkao ruske državne službenike kao odgovorne. Međunarodna zajednica burno je reagovala, ali odgovorni za njegovu smrt nikada nisu suočeni sa pravdom. Nakon pritiska domaće i međunarodne javnosti, predsednik Rusije Dmitrij Medved naredio je istragu. Jedino suđenje za smrt Magnitskog završeno je tako što je, neočekivano, pred sam kraj suđenja, decembra 2012. tužilac tražio osobađajuću presudu za optuženog načelnika medicinskog odeljenja zatvora. Nakon ove presude, SAD su donele takozvani Zakon Magnitskog kojim se uvode sankcije za ruske građane, zaposlene u policiji, poreskoj upravi i sudovima koji su povezani sa smrću Magnitskog. Rusija je odgovorila donošenjem takozvanog Zakona Dime Jakovljeva kojim se zabranjuje građanima SAD da usvajaju rusku decu. Magnitski je umro u bolnici zatvora Matroska tišina novembra 2009. 210

godine ne dočekavši početak suđenja. Proces protiv njega je tada obustavljen da bi naknadno, 2011. godine, bila obnovljena istraga koja je rezultirala presudom donetom 11. jula 2013. u posthumnom suđenju, nikad zabeleženom u Rusiji, kojom je Magnitski proglašen krivim za izbegavanje plaćanja poreza. Na festivalu u Berlinu film je dobio nagradu Cinema for Peace Award for Justice (2012), i prvu nagradu u konkurenciji filmova o ljudskim pravima na festivalu Docudays u Kijevu (2011). Hans Hermans i Martin Mat osnivači su producentske kuće ICU Documentaries. Zajedno rade na holandskoj državnoj televiziji od 1995. godine. Kao nezavisni filmski autori, dali su značajan doprinose KRO Reportu, vodećem holandskom programu koji se bavi istraživačkim novinarstvom. Hans Hermans i Martin Mat radili su i kao producenti dokumentarnih filmova Krešendo u Pjongjangu i Sarajevo Revisited.

NAŠE NOVINE Režija: Eline Flips Zemlja produkcije: Holandija Godina produkcije: 2011. Trajanje: 58 min Zvuk: Alex Tugushin Kamera: Erik van Empel Montaža: Puck Goossen Muzika: Maurice Horsthuis

Dizajn zvuka: Paul Gies Asistenti: Dasha Birkova, Dina Djidjova, Ilya Polianskov Producent: Elifli Film Koproducent: IKON television Finansijska podrška: Dutch Mediafund Distribucija: Taskovski film www.taskovskifilms.com

SINOPSIS Andrej Školni je novinar u oblast Uljanovsk, gde se rodio Lenjin. Iako je ovo nekada bila bogata regija, danas su to osiromašena i napuštena sela. Ljudi su siromašni i dosta im je i politike i novina. Andrej je dao otkaz u regionalnom listu “Lenjinist” jer nije više želeo da piše tekstove koje su tražili od njega. Potpuno posvećen novinarstvu, zajedno sa svojom ženom pokreće sopstvene novine – Naše novine, koje nedeljno čita 7.000 ljudi. U ovim novinama ljudi čitaju one vesti koje ih se tiču. O životu u selu koje već tri meseca nema vode, o seljaku koji je pronašao svog psa tako što je lajao, o doktorki koja na biciklu obilazi bolesnike, uprkos temperaturi od minus 36 stepeni. U ovim novinama nema vesti o Moskvi, zlatnim žetvama, impresivnim ali neostvarnim i nemogućim projektima, i to je ono što se ne sviđa režimu. Uprkos pretnjama, Andrej Školni nastavlja u svojim novinama da objavljuje lične priče o ljudima koje su svi zaboravili. 211

Eline Flips je autorka nagrađivanih filmova Prekinuta tišina (Gran Pri nagrada festivala Visions du Reel u Nionu, 1996) i Biografija – priče iz Albanije (nagrada Prix Europa u Berlinu 2000. i nagrada za najbolji dokumentarni film na festivalu Hot Docs u Torontu 2010). Godine 2005. osnovala je producentsku kuću Elifli Film. Iznova i iznova, s toplinom i ljubavlju, snima suptilne portrete običnih ljudi. Snažnim vizuelnim izrazom ona evocira osećanja koja će dugo ostati sa vama.

LJUBAV U ISTOČNOM BLOKU Režija: Logan Mucha Zemlja produkcije: Australija, Belorusija Godina produkcije: 2011. Trajanje: 70 min Kamera: Logan Mucha Asistent Super 8mm kamera: Sarah Nicolazzo

Montaža: Logan Mucha Grafički dizajn: Bridie Travers Muzika: David Carney, Atmoravi Producent: Logan Mucha Koproducent: Nikolai Aleksev Asistent producenta: Jack Giles www.eastbloclove.com

SINOPSIS Iako je prošlo više od 40 godina od održavanja prve Parade ponosa u SAD, još uvek pokušaj organizovanja ovakvih događaja u mnogim zemljama izaziva žestoke javne debate koje dovode do zabrane njihovog održavanja. Film prati LGBT aktiviste u njihovim pokušajima da organizuju Paradu ponosa u pet zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka - Belorusiji, Estoniji, Litvaniji, Rumuniji i Poljskoj. Takođe, ovaj film pruža uvid u različite stavove, uključujući i stavove onih koji misle da njihove zemlje ne treba da dozvole održavanje takvih manifestacija.

EKVADOR Režija: Jacques Sarasin Zemlja produkcije: Francuska Godina produkcije: 2011. Trajanje: 72 min Kamera: Fromont Remon

Montaža: Cuenot Marie-France Zvuk: Lecocq Philippe Produkcija i distribucija: Les productions Faire Bleu www.ecuador-thefilm.com

SINOPSIS Rafael Korea koji je 2006. godine izabran za predsednika Ekvadora, započeo je reforme koje su imale za cilj da od ove siromašne zemlje stvore političku, ekološku i ekonomsku alternativu globalizaciji. Koreja je nameravao da ubedi svetske moćnike da daju injekciju njegovoj ekonomiji i tako “pokriju” sredstva, koja bi Ekvador inače morao da potraži kroz dozvole naftnim kompanijama za eksploataciju zemljišta u amazonskom nacionalnom parku Jasuni. Jasuni je 212

nacionalni park površine 9.820 kvadratnih kilometara. Stručnjaci ga smatraju mestom sa najvećim biodiverzitetom na Zemlji. Deo je Uneskovog programa “Čovek i biosfera” u kom je stvorena mreža zaštićenih područja nazvanih “rezervati biosfere”. U prvom satu boravka u Jasuniju, čovek vidi više životinjskih i biljnih vrsta nego tokom celog svog života. Jedan hektar u Jasuniju sadrži više vrsta drveća nego cela Severna Amerika, a u parku postoji rekordnih 150 vrsta vodozemaca i 121 vrsta gmizavaca. U parku živi više od 100.000 vrsta insekata, 596 vrsta ptica, 382 vrste riba, 43 endemske vrste kičmenjaka i više stotina endemskih biljnih vrsta. Jasuni je i dom nekoliko domorodačkih plemena. Poziv na stvaranje fonda kojim bi bogatije države pomagale siromašnijim i nerazvijenim i tako im praktično snizile cenu očuvanja životne sredine, nije naišao na veliki odziv na adresama na kojima ima sredstava. Iako je očekivao 3,6 milijardi dolara za kompenzaciju moratorijuma na naftu, Koreja je uspeo da prikupi tek 13 miliona dolara u donacijama i oko najavljenih 116 miliona u zalozima. Predsednik Ekvadora Rafael Koreja je 2013. objavio da odustaje od svog plana, i da će morati da dozvoli bušenje na jednom procentu teritorije nacionalnog parka Jasuni.

KARTONERA Režija: Maria Goinda Zemlja produkcije: Nemačka Godina produkcije: 2010. Trajanje: 35 min Producent: Rudiger Raguse

Kamera: Maria Goinda, Marlen Aguirre, Tamara Aguirre Montaža: Anna Pischi, Maria Goinda www.stadtderkinder.com

SINOPSIS Marlen ima osam godina. Svakog dana, u pratnji svog brata Roberta, sestre Tamare i njenog momka Polaka, putuje iz sirotinjske četvrti na obodu Buenos Airesa u centar grada. Oni sakupljaju otpad koji se može reciklirati i na taj način preživljavaju. Iako je ovakav život veoma težak, Marlen ima san – ona želi da živi u Dečjem gradu, gde su na snazi drugačija pravila i gde “sva deca imaju majku i oca, svi roditelji hrane svoju decu, sva deca imaju dom i nijedno dete ne mora da radi na ulici”. Film hronološki predstavlja jedan dan u životu ove dece, i to iz njihove perspektive. Maria Goinda je nakon studija nemačkog jezika na univerzitetu Rur u Bohumu, upisala Univerzitet u Dortmundu, odsek za televizijski i filmski dizajn. Studije filma nastavlja 2004. godine na Filmskom institutu u Buenos Ajresu. Film Kartonera je njen diplomski rad, i deo filmskog serijala koji će promovisati dečja prava. U svom radu, Maria Goinda se bavi društvenim pitanjima ljudi sa margine. 213

OVDE SAM! Režija: Irena Fabri Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2012. Trajanje: 24 min Zvuk: Ivan Kadelburg

Kamera: Jelena Prekajski Montaža: Irena Fabri Muzika: Aleksandra Vučelić Produkcija: Dokukino

SINOPSIS Film “Ovde sam!” preispituje egzistencijalne probleme stanovnika neformalnih romskih naselja i uvodi gledaoce u veoma živ, paralelni svet marginalizovanih koji opstaje po principu vere i nade. U duhu marginalca, glavni junak nas iz subjektivne vizure upoznaje sa svojim prijateljima čije sudbine najčešće zavise samo od jednog papira ili nečije dobre volje. “Mnogi su pokušali da me uhvate… više puta… Nekada sam i sam želeo da se to desi ali je mene teško uhvatiti… Nevidljiv sam. Jedini je problem što ja sve vidim…” Irena Fabri nakon završene srednje umetničke škole, upisuje filmsku školu “Dunav film”, smer FTV montaža gde je i diplomirala 2008. Svoje profesionalno iskustvo započinje radeći kao montažer pri TV produkcijskim kućama a uporedo sa tim počinje i da radi kao asistent režije na igranom filmu. Autorka je dokumentarnog filma Buđenje (2011) i eksperimentalnog filma Normam (2011) koji su prikazani na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu.

YUGO, KRATKA AUTOBIOGRAFIJA Režija: Mina Đukić Zemlja produkcije: Srbija Godina produkcije: 2011. Trajanje: 30 min Zvuk: Ognjan Milošević Kamera: Aleksandar Pavlović

Montaža: Srđan Topalo Muzika: Ognjan Milošević Producenti: Mina Đukić, Petar Daković Produkcija: Filmska kuća Kiselo dete www.kiselodete.com

SINOPSIS “Yugo, kratka autobiografija” je igrano-dokumentarni film, koji kroz sudbine različitih ljudi pokušava da rasvetli fenomen YUGO automobila, simpatičnog marginalca, malih kapaciteta ali velikih ambicija i to u periodu od 1980. do 2009. godine, tokom kog je i trajala njegova proizvodnja. Film kombinuje izjave radnika koji su radili na proizvodnji YUGO-a, arhivske snimke, kao i rekonstrukcije različitih fragmenata iz YUGO-ve istorije koji ga prikazuju kao 214

porodični, ali i kao mangupski auto, kao deo velikog američkog sna, ail i kao simbol izneverenih očekivanja. Ovaj film je mali “komemorativni” osvrt na istoriju automobila koji je dugo vremena duhovito i istinito, simbolizovao vreme tokom kog se proizvodio. Film je nagrađen “Zlatnom plaketom” na 58. Festivalu dokumentarnog i kratkog filma u Beogradu (2011). Prikazan je na brojnim festivalima između ostalih i na HotDocs (Kanada), Reykjavik Film Festival i ZagrebDox. Mina Đukić rođena je 1982. godine u Somboru. Početkom 2008. godine je osnovala filmsku kuću “Kiselo dete” sa dvojicom kolega, Nikolom Ležajićem i Urošem Tomićem.

JESAM LI SRETNA? Režija: Vanja Sviličić Zemlja produkcije: Hrvatska Godina produkcije: 2011. Trajanje: 58 min

Kamera: Vanja Sviličić Montaža: Vanja Sviličić Produkcija: MaXima Film www.maxima-film.hr

SINOPSIS Priča o sobaricama koje rade u zagrebačkom hotelu. Kamera nas vodi u prostore hotela koje inače ne vidimo ili nam nije dopušteno da ih vidimo. Pratimo njihovu svakodnevnicu, dok ekonomska i politička kriza potresa njihova radna mesta. Film otkriva svet koji se krije iza fasade luksuznog hotela. Tu se vodi svakodnevna bitka za radna mesta i egzistenciju. Vanja Sviličić (Juranić) rođena je u Zagrebu. Srednju školu završava u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je započela svoju karijeru kao umetnička fotografkinja. Diplomirala je dizajn tekstila i odeće u Zagrebu. Njen prvi kratkometražni dokumentarni film Na trgu nastao u produkciji STEPS International i ZDF Arte, prikazan je na Berlinaleu (2008) u okviru projekta “Why Democracy?” i nakon toga na brojnim evropskim televizijama. Nakon niza kratkih televizijskih dokumentarnih filmova, njen prvi dugometražni dokumentarni film Jesam li sretna? premijerno je prikazan na ZagrebDox-u (2011), gdje je osvojio posebno priznanje.

215

216

Angažovani plakati Jedna od glavnih karakteristika angažovanog plakata je prepoznatljiv stil ilustracije koja bez ili sa vrlo malo reči prenosi snažnu poruku. Jednostavan u izražavanju ideja i stavova grupa i pojedinaca, angažovani plakat direktno i nedvosmisleno, skreće pažnju na određeni politički ili etički stav. Festival o ljudskim pravima - VIVISECTfest je u saradnji sa Akademijom umetnosti u Novom Sadu, smer Grafičke komunikacije, od 2005. do 2008. godine, realizovao tri izložbe angažovanih plakata. Na inicijativu Darka Vukovića, profesora na predmetu plakat na smeru Grafičke komunikacije Akademije umetnosti u Novom Sadu, studenti su radili na oblikovanju angažovanih plakata na sledeće teme - “Zbogom oružje, zbogom ratovi”, “Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija” i “Terorizam, ne hvala”. Izložbe angažovanih plakata, čiji su autori studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu, predstavljaju svojevrsna saopštenja za javnost velikog formata, u kojima su autori direktno i nedvosmisleno, izneli svoje stavove o ratnim sukobima, nacionalizmu, ksenofobiji i terorizmu. U 2005. godini organizovana je izložba angažovanog plakata na temu “Zbogom oružje, zbogom ratovi”, čiji su autori: Atila Kuruc, Bojan Miljanović, Valentina Broštean, Željko Katanić, Sara Kujundžić, Tijana Jovanović, Nina Karlavaris, Timotije Odadžić, Svetlana Ninković i Snežana Nikšić. U 2006. godini organizovana je izložba angažovanog plakata na temu “Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija”, čiji su autori: Snežana Nikšić, Aleksandra Jakovljević, Daša Ćorković, Dragan Bibin, Filip Z. Nemet, Laslo Antal, Nevena Katanić, Nikola Berbakov i Tanja Mirković. U 2008. godini organizovana je izložba “Terorizam, ne hvala”, čiji su autori: Aleksandra Tarbuk, Nenad Jelovac, Stojan Mančić, Marko Denković, Velimir Andrejević, Jelena Potkonjak, Žužana Šoti, Marko Brkić, Ana Šimon, Bernard Kosednar, Maja Musulin, Natalija Ninkov, Dušan Zaklan, Vladimir Jovanović, Jelena Ristić, Vanja Jovanović, Milan Čerevicki i Petar Plavšić. 217

Dizajn: Timotije Odadžić 218

Dizajn: Atila Kuruc

219

Dizajn: Nina Karlovaris 220

Dizajn: Tijana JovanoviÄ&#x2021;

221

Dizajn: Valentina Broštean

Dizajn: Snežana Nikšić 222

Dizajn: Bojan MiljanoviÄ&#x2021;

223

Dizajn: Svetlana Ninković

Dizajn: Željko Katanić

224

Dizajn: Sara Kujundžić

225

Dizajn: Laslo Antal

Dizajn: Dragan Bibin 226

Dizajn: Laslo Antal

227

Dizajn: Filip Z. Nemet

Dizajn: Tanja MirkoviÄ&#x2021; 228

Dizajn: Aleksandra JakovljeviÄ&#x2021;

229

Dizajn: Nikola Berbakov 230

Dizajn: Filip Z. Nemet

231

Dizajn: Stojan Mančić 232

Dizajn: Bernard Kosednar

233

Dizajn: Aleksandra Tarbuk 234

Dizajn: Velimir AndrejiÄ&#x2021;

235

Dizajn: Jelena Potkonjak

Dizajn: Marko DenkoviÄ&#x2021; 236

Dizajn: Marko BrkiÄ&#x2021;

237

Dizajn: Nenad Jelovac

Dizajn: Aleksandra Tarbuk

238

Dizajn: Dušan Zaklan

239

Dizajn: Greta Bottero 240

VIVISECTfest u Torinu

U 2012. godini Festival o ljudskim pravima - VIVISECTfest je u saradnji sa Comala Cultural Association, u okviru svog gostovanja u Torinu (Italija), organizovao izložbu plakata čiji su autori studenti "Albert Steiner Instituta". Studenti ovog Instituta radili su na oblikovanju plakata kojima je najavljeno gostovanje VIVISECTfest-a u Torinu, a najbolji plakat čiji je autor Greta Bottero štampan je kao zvanični plakat manifestacije.

241

Dizajn: De Gaetano Giada 242

Dizajn: Giada Grillo

243

Dizajn: Nicola Todesco

Dizajn: Maicol Alesci 244

Dizajn: Papa Paola

245

246

Hronologija

Festival o ljudskim pravima – VIVISECTfest nastao je iz potrebe da ukažemo na sve prisutnije napade na ljudsko dostojanstvo. Projektne aktivnosti se realizuju kroz godišnji program koji uključuje pripremu i organizaciju novog izdanja festivala u Novom Sadu na aktuelne teme, i organizaciju putujućih festivala u zemlji i inostranstvu. Putujući festivali organizuju se po sledećem principu: svake godine se uključuju novi gradovi, a gradovi u kojima je već organizovan program putujućeg VIVISECTfest-a postaju deo mreže stalnih partnera. Od 2005. godine VIVISECTfest je uspostavio mrežu putujućih festivala u 32 grada (u Srbiji: Beograd, Kikinda, Inđija, Novi Pazar, Novi Bečej, Bačka Palanka, Sombor, Ruma, Stara Pazova, Kula, Niš, Leskovac, Subotica, Sečanj, Sremski Karlovci, Vrbas, Zaječar, Vranje, Preševo, Prijepolje, Kragujevac, Pančevo, Požarevac, Zrenjanin; u Bosni i Hercegovini: Mostar, Sarajevo, Tuzla, Banja Luka; u Makedoniji – Skoplje; u Crnoj Gori – Podgorica; Nemačkoj – Berlin; Italiji - Torino) i saradnju sa brojnim festivalima o ljudskim pravima u zemlji i inostranstvu. 247

2004. GODINA Novi Sad, 13 – 19. decembar Prvo izdanje VSF - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja

2005. GODINA Novi Sad, 6 – 9. maj Izložba plakata “Zbogom oružje, zbogom ratovi” studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu Inđija, 17 – 23. maj Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Beograd, 13 – 18. jun Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Kikinda, 22 – 27. jun Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Tuzla, 10 – 14. oktobar Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Sombor, 6 – 9. novembar Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Berlin, 15 – 20. novembar Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Bačka Palanka, 1 – 4. decembar Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja 248

Novi Bečej, 15 – 18. decembar Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Novi Pazar, 21 – 24. decembar Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja

2006. GODINA Ruma, 16 – 19. mart Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Sarajevo, 4 – 7. maj Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Novi Sad, 9 – 13. maj Izložba plakata “Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija” studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu Mostar, 18 – 21. maj Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Stara Pazova, 25 – 28. maj Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja Novi Sad, 21 – 27. septembar Drugo izdanje VSF - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Skoplje, 5 – 8. oktobar Putujući VSF 01 - Rat u bivšoj Jugoslaviji – pogled iznutra i spolja

Beograd, 16 – 19. oktobar Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Mostar, 2 – 5. novembar Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Kikinda, 9 – 12. novembar Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Berlin, 18 – 24. novembar Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Tuzla, 6 – 8. decembar Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija

Novi Sad, 8 – 17. maj Izložba plakata “Terorizam, ne hvala” studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu Kula, 31. maj – 2. jun Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Novi Bečej, 1 – 4. jun Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Kragujevac, 20 – 26. oktobar U okviru prvog izdanja KRAFT festivala prikazano 9 filmova iz programa VSF 01 i 02

Novi Pazar, 21 – 24. decembar Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija

Novi Sad, 6. decembar U susret novom izdanju festivala izbor iz filmskog programa trećeg izdanja VSF

2007. GODINA

2008. GODINA

Novi Sad, 23. februar – 3. mart Izložba “8,5 dana angažovanog plakata”

Novi Sad, 24 – 29. mart Treće izdanje VSF - Terorizam, ne hvala

Ruma, 27 – 31. mart Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija Novi Sad, 17. april Promocija knjige “Govor mržnje i nacionalizam: uzroci i posledice” Niš, 10. maj Promocija knjige “Govor mržnje i nacionalizam: uzroci i posledice”

Novi Sad, 30 – 31. mart Filmski maraton VSF 03 - Terorizam, ne hvala Zvornik, Goražde, Višegrad, 15 – 31. april Putujući Mirovni filmski festival u okviru kojeg je prikazano 14 filmova iz programa VSF 01 i 02. Novi Bečej, 21 – 24. april Putujući VSF 03 - Terorizam, ne hvala 249

Novi Sad, 8 – 17. jul Izložba fotografija “Kuba sad” Kikinda, 28 – 31. avgust Putujući VSF 03 - Terorizam, ne hvala Ruma, Pećinci, 28. avgust – 4. septembar Izložba fotografija “Kuba sad” Kikinda, 15 – 30. septembar Izložba fotografija “Kuba sad” Novi Sad, 25. septembar Predstavljanje “Crne knjige komunizma” Podgorica, 3 – 6. oktobar Izložba “Anno Domini 2002” i projekcija filma VIVISECT Niš, 15 – 20. oktobar Izložba fotografija “Kuba sad” Leskovac, 21 – 31. oktobar Izložba fotografija “Kuba sad” Novi Sad, 6 – 14. decembar Četvrto izdanje VSF - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja Novi Sad, 10 – 25. decembar Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

2009. GODINA Mostar, 23 – 27. februar Putujući VSF 04 - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja 250

Banja Luka, 2 – 6. mart Putujući VSF 04 - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja Sarajevo, 9 – 13. mart Putujući VSF 04 - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja Subotica, 21 – 25. mart Putujući VSF 04 - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja Ruma, 26 – 29. mart Putujući VSF 04 - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja Vrbas, 13 – 16. april Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Niš, 22 – 26. april Putujući VSF 04 - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja Kikinda, 11 – 16. maj Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Sremski Karlovci, 26 – 30. maj Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Sečanj, 11 – 16. jun Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Novi Sad, 30. jun – 2. jul Izložba fotografija “Pali anđeli komunističke ideologije”

Leskovac, 20 – 24. avgust Putujući VSF 04 - Totalitarni režimi – pogled iznutra i spolja

Mostar, 7 – 11. septembar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

Zrenjanin, 8 – 11. septembar Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

Niš, 14 – 18. septembar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

Pančevo, 15 – 19. septembar Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

Subotica, 20 – 25. septembar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

Preševo, 29. septembar – 2. oktobar Putujući VSF 02 - Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija

Leskovac, 27. septembar – 2. oktobar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

Sombor, 6 – 8. oktobar Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

Zaječar, 4 – 8. oktobar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

Bačka Palanka, 21 – 23. oktobar Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

Vranje, 12 – 14. oktobar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

Novi Sad, 23 – 30. novembar Izložba fotografija “Lice ljudskih prava”

Vrbas, 18 – 21. oktobar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

Novi Sad, 10. decembar Postavljena stalna postavka izložbe fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u prostorijama Pokrajinskog ombudsmana

2010. GODINA Novi Sad, 9 – 13. maj Peto izdanje VSF - Dobro došli u stvarni svet

Sečanj, 18 – 21. oktobar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet Beograd, 22 – 28. oktobar Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet

2011. GODINA Novi Sad, 9 – 14. maj Šesto izdanje VSF - Osvajanje slobode 251

Prijepolje, 18 – 21. maj Putujući VSF 05 - Dobro došli u stvarni svet Prijepolje, 14. maj – 3. jun Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Beograd, 14. jun Postavljena stalna postavka izložbe fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u prostorijama Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Zaječar, 20 – 24. jun Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Kikinda, 11. jul Postavljena stalna postavka izložbe Univerzalna deklarcija o ljudskim pravima u Kulturnom centru Kikinda, 11 – 15. jul Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Sombor i Stanišić, 15 – 19. avgust Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Ruma, 24 – 27. avgust Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Vranje, 5 – 9. septembar Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Kragujevac, 26 – 30. septembar Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Niš, 10 – 14. oktobar Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode

252

Beograd, 27. oktobar – 2. novembar Putujući VSF 05 - Osvajanje slobode Subotica, 24 – 27. novembar Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Vrbas, 26. novembar – 16. decembar Putujući VSF 06 - Osvajanje slobode Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš, 10. decembar 2011 – 29. februar 2012. Dobro došli u svet VIVISECTfest-a

2012. GODINA Zrenjanin, 13 – 26. januar Putujući VSF 05 - Osvajanje slobode Pančevo, 26. mart – 16. april Putujući VSF 05 - Osvajanje slobode Kikinda, 27 – 31. avgust Dobro došli u svet VIVISECTfest-a Kikinda, 28 – 30. septembar Radionice za mlade “VIVISECTfest za početnike” Zaječar, 2 – 4. novembar Radionice za mlade “VIVISECTfest za početnike” Novi Sad, 27 – 30. novembar Sedmo izdanje VSF - U potrazi za demokratijom Torino, Italija, 11 – 15. decembar Gostovanje VIVISECTfest-a u okviru kojeg je predstavljen izbor iz programa festivala koji su realizovani od 2004. do 2011. godine.

2013. GODINA Subotica, 15 – 19. april Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Zaječar, 15 – 19. april Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Niš, 10 – 31. maj Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Kikinda, 10 – 14. maj Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom

Sombor, 18 – 21. jun Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Stanišić, 22. jun Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Novi Sad, 9 – 11. decembar Dobro došli u svet dokumentarnih filmova Subotica, 10. decembar Izložba fotografija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

Prijepolje, 18 – 24. maj Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Beograd, 26 – 30. maj Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Zrenjanin, 31. maj – 4. jun Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Vranje, 7 – 11. jun Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom Preševo, 13 – 16. jun Putujući VSF 07 - U potrazi za demokratijom

253

254

Donatori VIVISECTfest-a 2004. GODINA

2006. GODINA

Freedom House – projekat “Istina i pomirenje” čiji je sponzor Freedom House, a sredstva je obezbedila C. S. Mott Fondacija

C. S. Mott Fondacija

Građanski pakt za jugoistočnu Evropu Quaker Peace & Social Witness Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu Skupština AP Vojvodine CRDA – Revitalizacija društva putem demokratskog delovanja koje finansira narod Amerike

2005. GODINA Freedom House – projekat “Istina i pomirenje” čiji je sponzor Freedom House, a sredstva je obezbedila C. S. Mott Fondacija Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu sredstvima Nemačke vlade Ambasada Nemačke u Beogradu Quaker Peace & Social Witness Opština Inđija Banini

Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu NED - National Endowment for Democracy Nemačka ambasada u Beogradu Ambasada Švajcarske u Skoplju Quaker Peace & Social Witness

2007. GODINA C. S. Mott Fondacija NED - National Endowment for Democracy

2008. GODINA C. S. Mott Fondacija NED - National Endowment for Democracy Pokrajinski sekretarijat za kulturu i obrazovanje AP Vojvodina, Republika Srbija Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Republike Srbije UNDP – program Ujedinjenih nacija za razvoj – Srbija 255

2009. GODINA

2012. GODINA

C. S. Mott Fondacija

NED - National Endowment for Democracy

NED - National Endowment for Democracy Pokrajinski sekretarijat za kulturu AP Vojvodina, Republika Srbija Gradska uprava za kulturu grada Novog Sada Ambasada Ĺ vajcarske u Beogradu

2010. GODINA NED - National Endowment for Democracy Pokrajinski sekretarijat za kulturu AP Vojvodina, Republika Srbija Gradska uprava za kulturu grada Novog Sada

2011. GODINA NED - National Endowment for Democracy Pokrajinski sekretarijat za kulturu AP Vojvodina, Republika Srbija Ambasada Izraela u Beogradu Ambasada Francuske u Beogradu Francuski institut u Srbiji - ogranak u Novom Sadu

256

2013. GODINA NED - National Endowment for Democracy Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodina, Republika Srbija

257

VIVISECTfest tim

Marija Gajicki Smiljka Vukelić Ivana Vukelić Dunja Ibročić Jelena Ognjanović Nikola Stepić Dragana Medić Aleksandar Komnenović Nataša Vuksanović Jelena Milojković www.vivisectfest.org Kontakt gajickim@eunet.rs 258

259

Impresum

Publikacija VIVISECTfest je posebno izdanje u kojem se nalaze podaci o festivalima koji su realizovani od 2004. do 2013. godine, sa jedinstvenom arhivom prikazanih filmova i izložbi dokumentarnih fotografija i angažovanih plakata. Urednica publikacije: Marija Gajicki Saradnici: Smiljka Vukelić, Ivana Vukelić, Nikola Stepić, Dunja Ibročić, Jelena Ognjanović Izdavač: U. G. Vojvođanka – Regionalna inicijativa Za izdavača: Marija Gajicki Dizajn: Dragana Medić Štampa: Ferenc&Ferenc, Novi Sad Tiraž: 350 Novi Sad, 2013. Reprodukovanje ove publikacije u celini ili njenog dela, bez pismene saglasnosti izdavača i autora, nije dozvoljeno. Štampanje publikacije pomogao je NED - Nacionalna zadužbina za demokratiju.

Mišljenja, nalazi i, zaključci ili preporuke koji su ovde izneti pripadaju autorima i ne moraju neophodno da odslikavaju stavove donatora. 260

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 06.078 : 342 . 7"2004/2013" ( 085 ) VIVISECT fest : festival o ljudskim pravima / [urednica Marija Gajicki]. – Novi Sad : Vojvođanka, Regionalna inicijativa, 2014 (Novi Sad : Ferenc & Ferenc). - 264 str. : ilustr. ; 21 cm Tiraž 350. ISBN 978-86-86823-03-8 а) Вивисект фестивали - 2004-2013 – Каталози COBISS.SR-ID 284936711

261

266