Жељко Ђурић фотографије
Смедерево, 2014.
4
СА ЧОВЕКОМ У СРЦУ Пролазност времена једна је од оних појава за коју знамо да постоји, али веома тешко можемо да је схватимо, слично размишљању о нашем месту у свемиру за који кажемо да је бескрајан, а истовремено сва наша искуства говоре како је све коначно. Човек је одувек желео да на било који начин заустави пролазност и сачува неке делиће за које сматра да су посебни, вредни, драги... Један од фантастичних изума којим су до сада сачувани небројени сати састављени од делова секунди јесте фотоапарат. Справа која има неку чудну иронију јер још пре него се звук затварача утишао, знамо да је тренутак прошао, али део времена, мали исечак заувек је остао отргнут и забележен на неком од медија. Проблем је што ни сами медији нису вечни тако да време, које безуспешно покушавамо да истражимо и покоримо, почиње да туробном неумитношћу уклања записе. Жељко Ђурић воли широки угао јер је широка и његова потреба да исприча своје приче везана за људе и живот као чудесну, пролазну и непоновљиву појаву. А када целовитије сагледамо његов опус, схватимо да нема пејзажа, нема експеримената ни трагања за надреалним – постоји само човек. У непрекидном трагању за животним сентенцама, на путовањима, среће људе које успева не само да фотографише већ да их убеди да је фотографија једино средство којим ће се борити против неумитног заборава. А већина је одавно заборављена и до тренутка када их је Жељко пронашао, они за нас реално нису постојали. Од велике равнице зване Банат, коју је заволео свим срцем, па све до удаљених градова Америке, његов фотоапарат бележи сцене које славе све оно што је сакривено иза појма човек и једноставност живота где то не значи једнакост с празним. Његова жеља да нам пренесе што више понекад резултира широким кадровима, иако је визура и даље уска, сведена само на оно што је неопходно да испрати животну филозофију људи које снима. Једини реални тренутак управо је онај који нам аутор представља, јер ми не знамо шта се дешавало пре, после и око издвојене сцене. Одавно смо постали свесни чињенице да је аутор тај који дефинише степен објективности, јер он нас усмерава, наводи да погледамо детаљ како бисмо замислили целину која понекад не мора бити ни близу реалности, већ представља специфичан угао материјалног који око обичног посматрача најчешће не успева да уочи. Жељко је одавно савладао ту јединствену способност, моћ да лепоту пронађе у стварима које сви могу да виде, али једноставно занемарују као обично. Вешто се игра прикривеном симболиком којом често на суров начин даје додатну тежину, потврду сцени коју посматрамо. Рад Жељка Ђурића нераскидиво је везан с поезијом, тако да онај вишак огромног креативног набоја који понекад не стигне да утроши на фотографију, претаче у стихове. Аутор је неколико књига за које је тешко одредити јесу ли то збирке поезије с фотографским илустрацијама или фотомонографије с поезијом уместо коментара. Нама то, уосталом, није ни важно, јер нас његова поезија, било да је писана или фотографисана, подстиче на дубока питања – јер се иза сваке приказане фотографије крије много питања. Има ли неко одговор? Милан Живковић
5
6
Портрет Почео сам сликама да гледам Разапињем те рамиње сиње У рамиње украјам животиње и децу Старце и младеже Пуштам на њих светлеће слапове Контре и контуре Зачуђене главе њиове Развлачим у тугу Болове и сету Мењам им одећу И китим осмехе Потом их одлажем у сошке Уловљени слепљени лептири Онда их изнесем да их виде људи И те људе тада ловим вешто Нови оквир искрајам за њима Почео сам сликама да гледам Са њима се кришом дошаптавам Оне ћуте или ми се смеју Кадкад прете Или опомињу Опет друге лепотињу нуде И пркосе позним сметовима Каним себе сликаног да питам: Зашто он ту стоји непомично? Што пркоси праху и пепелу? Дали он то вечност објављује Или тужан проклетство подноси Што укочен и скроз мртав цео Објављује тварно истошчење Чији лик је у раму остао? Шта нам сриче слика опојана О човече о чоече
Жељко Ђурић
7
ОПТИМИЗАМ
9
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
34
35
36
37
38
39
40
41
42
ДЕЦА
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
69
70
71
72
73
74
75
76
77
78
79
80
81
ЉУДИ И ЦРКВА
83
85
86
87
88
89
90
91
92
93
94
95
96
97
98
99
100
101
102
103
ЧОБАНИ
105
107
108
109
110
111
112
113
114
115
116
117
118
119
120
121
122
123
124
125
126
127
128
129
130
131
КРАЈ РАЗДОБЉА
133
135
136
137
138
139
140
141
142
143
144
145
146
147
148
149
150
151
152
153
154
155
156
157
158
159
160
161
162
163
165
166
167
ПОЗОРИШТЕ
169
171
172
173
174
175
176
177
178
179
180
181
182
183
184
185
186
187
188
189
190
191
192
193
194
195
196
197
АСАМБЛАЖИ
201
202
203
204
205
206
207
Жељко Р. Ђурић Рођен у Ваљеву 1965. године. Студије на Богословском факултету Универзитета у Београду окончао 1996. Прву докторску тезу Служба епископа по канонима православне Цркве одбранио је на Богословском факултету у Фочи 31. маја 2011. године, а другу на факултету за Културу и медије Мегатренд универзитета у Београду 2. априла 2012., под радним називом: Културолошки аспекти иконе у свету визуелних медија. Од 1996. је почео да се бави фотографијом а од 2006. године да активно излаже своје радове. Звање Мајстора Фотографије у Фото Савезу Србије стиче 2013. године. Члан УЛУПУДС-а од 2014. До сада је учествовао на преко 180. колективних изложби у земљи и иностранству и добио преко 60. награда и 100. признања, диплома и захвалница. Сачинио и организовао 9. самосталних изложби. Штампано му је четири самосталне књиге фотопоезије, већи број коауторских фотомонографија и књига позоришне фотографије Време театра. Написао је низ текстова о фотографији и икони: Фотографија и(ли) икона копирање и логика употребне вредности, Онтолошке разлике у фотографији и икони, Теолошке импликације сликарства Милана Туцовића...