Edicija TRANZIT Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost - ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. Toje nešto što se dešava samo knjigama za mlade - i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći - važnije od knjiga za odrasle. Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica nagrade Astrid lindgren za 2OO8. godinu
Ema Granholm 17 godina neviđeno zgodan Sa švedskog prevela Svetlana Lučić
Naslov originala Emma Granholm 17 AR OCH SKITSNYGG
PROLOG Nema me dve proklete nedelje i, kad sam se vratio, sve se promenilo. Zašto? Nemam pojma. Nešto se desilo. Nešto se moralo desiti. Ponašaju se drugačije. Svi. Dijana, Sus i Hugo. Čak i Aleksa - moja devojka. Ne slušaju tako pažljivo kad govorim. Ne gledaju me na isti način. Ne gledaju u mene tako često - i tako intenzivno -kao što obično rade. Njihovi su pogledi negde drugde kao i njihove misli. Ne dopada mi se to. Uopšte mi se ne dopada. Šta se to, dođavola, desilo?
DEO 1 Kod jezera Nema nikakvog razloga da budemo tu. Ama baš nikakvog. Napolju je hladno i vlažno. Maglovito. Najviše trinaest stepeni. Drugim rečima, divno švedsko veče u junu. Takvo jedno veče da čoveku ne ide u glavu zašto se jun uopšte i računa u letnje mesece. Trebalo bi da budemo unutra, tamo gde je suvo i toplo. A ipak idemo tom stazom kroz šumu, stazom koja vodi dole, do jezera. Baš kao što smo radili i prethodnog dana. Hoćemo li opet doživeti jednako besmisleno veče? - Da li neko može da mi objasni šta to radimo ovde? - Felikse - reklaje Sus. - Pa idemo dole, do jezera. Sus voli da odgovara na moja pitanja brzo. Sus voli sve što joj daje povod da mi se obrati. Ali ja ne želim njene odgovore. Želim, jebote, da mi Aleksa odgovori. Ali Aleksa ništa ne govori. Samo hoda pored mene sa slušalicom mobilnog telefona u uvu. Iz slušalice dopire slabo udaranje basa. -- Pa valjda znam da ova staza vodi do jezera - kažem Sus. - Šta ti misliš, da sam totalno pukoili šta? Istog trenutka odmahuje glavom i stiska usne. Navlači pramenove svoje duge plave kose na obe strane lica tako da je što više prekriju. Lepo, bar nešto se nije promenilo: još mogu pouzdano da upravljam Susinim osećanjima. Fiugo i Dijana idu ispred nas i, kako se približavamo kraju staze, ubrzavaju. Nestaju iz vidokruga, a onda čujemo kako Hugo dovikuje: - Nije ovde! - Jebi ga - kaže Aleksa. - Ko to? - pitam ja. - Videćeš - kaže ona. Izašli smo iz šume i stali na travu koja se pruža prema jezeru. Nema nikog drugog osim Dijane i Huga. - Ili možda nećeš - dodaje Aleksa. - Možda se nikad više neće pojaviti.
Vadi slušalicu iz uva, pa jasnije čujem zvuk; to je onaj naporni tehno, a očigledno je počela da ga sluša dok nisam bio tu. To jedva da zaslužuje da se nazove muzikom. Ne kapiram kako može. Ne kapiram kako neko uopšte može da sluša to sranje. Uvlačim ruku ispod Aleksine crvene kose, duge do ramena. Obožavam nijansu u koju se farba; zbog kose izgleda kao lik iz manga stripova. Ista crvena boja poput svetla na semaforu, ona koju ću i ja izabrati ako jednog dana u životu nabavim alfa romeo. Prstom mazim njen nežni vrat, tu, ispod kose. Aleksa okreće lice prema meni. Upućuje mi brz osmeh. Ali pogled nije uperen u mene. Taj pogled analizira okolinu. Preko ruba šume, ivice plaže, stena. Traži nekoga ko očigledno nije tu. Susin burazer Hugo, dvanaestogodišnji klinja, trči naokolo dok mi mirno sedimo. Pošto je tokom dana padala kiša, sve je mokro; ne možemo da sednemo na kamenje, ili na mol, ili za neki od stolova za piknik koji su postavljeni na travnjak, a ni na klupe oko mesta za roštilj gore, na stenama. Možemo samo da stojimo i čekamo. Ne znam ni šta čekamo ili, bolje rečeno, koga - sve je bilo misteriozno dok Hugo nije izgovorio: ,,On nije ovde!" Znači, znam da je u pitanju neki momak. Momak koga ću, nešto mi se čini, dobro izlemati jednog dana, s obzirom na to kako Aleksa sve vreme okreće glavu i pogled upire preko jezera. Pre nego što sam se smuvao sa Aleksom, tukao sam se prilično često. Naravno da se desilo da sam nekog malo protresao ili nabio ponekog retarda u zid otkako smo zajedno, ali nisam se stvarno potukao, majke mi. Ljudi misle da sam prestao da se tučem da Aleksa ne bi morala to da gleda i kako ne bi morala da brine da ću upadati u tuče. I možda malo i jeste zbog toga, ali je ipak najviše zato što se više ne iznerviram tako lako, a više nemam ni istu potrebu za uzbuđenjem. Nekada sam započinjao svađe samo zato što mi je bilo tako užasno dosadno, jer sam hteo da se nešto desi, jer sam hteo da ... osetim nešto. Ali otkako sam sa Aleksom, osećanja su mi tako intenzivna sve vreme. Nema više one unutrašnje praznine kao što je bilo ranije. Mrzim to što ne znam. Mrzim to što mi niko ništa ne objašnjava. Ali nemam nameru da stojim tu, pred svima, i molim za odgovor. Sačekaću da budem sam sa Aleksom. Ali otkako sam se vratio, i nismo imali vremena da budemo sami. Moji roditelji i ja otišli smo u Grčku tri dana posle završetka škole. Bili smo odsutni dve nedelje i vratili smo se prethodnog dana posle podne. Ostavio sam stvari u hodniku, brzo se istuširao i promenio majicu - obukao sam onu na kojoj piše hlere comes trouble; onda sam odmah zapalio do Alekse a dajoj se nisam ni javio. Otvorila mi je Ani, njena keva. Dijana, Sus i Hugo već su bili tamo. Blejali su u dnevnoj sobi. Hugo je ležao na podu, s manga stripom ispred sebe. Dijana i Sus sedele su na sofi. Dijana ispred Sus, koja joj je pravila male pletenice od talasaste riđe kose.
Aleksa je sedela sklupčana ujednoj od prugastih crnobelih fotelja, držala džepno ogledalce jednom rukom, a drugom popravljala šminku. - Felikse! Njen glas. Prilično je dubok i skoro promukao. Bože, kako mi je nedostajao njen glas. Ćale i keva su mi dozvolili samo da šaljem poruke s njihovih mobilnih telefona; nisam smeo da je pozovem ni jedan jedini put. Kakvi debili. OK ako je u pitanju bio novac kao što su tvrdili - ali sam znao da nije to, nego neka tupava tatina ideja. Ne bi me iznenadilo da je cilj čitavog putovanja bio da me drže dalje od Alekse neko vreme. Voleo bih da su moji roditelji više kao Ani i Tom. Oni nikada ne pokušavaju da razdvoje mene i Aleksu, nikada im ne pada na pamet da se previše viđamo, njima je super što sam tamo. Aleksa je ostavila ogledalo, pritrčalaje i bacila mi se u naručje. Tada sam još mislio da je sve kao i inače. Zagrlio sam je, rukama joj prešao preko leđa, udahnuo slađak miris vanile, parfema koji je stavljala. Onda sam pokušao da je po ljubim, ali je okrenula lice na drugu stranu. - Karmin! Upravo sam ga popravila. Kažiprstom je pokazala svoje sjajne crvene usne. - OK - rekao sam i nasmejao se. - Vi, devojke... Sagnuo sam se i rukom razbarušio Flugu kosu, za nijansu pregrubo, pa je morao da pogne glavu pod mojom rukom. Sus i Dijana su ustale i zagrlile me. Čoveče, i one su mi nedostajale. Nije baš da je letovanje bilo depresivno i da sam bio usamljen, išao naokolo i sve vreme mislio kako mi nedostaju prijatelji. Naravno da ne. Blejao sam s ljudima tamo, dole. Pitao sam nekog tipa iz Skonea koji je ležao na jednoj od ležaljki u blizini da li hoće da igramo nožni tenis. I on je imao sedamnaest godina i sa mnom je delio istu užasnu sudbinu - bio je na letovanju s roditeljima kao jedinim „društvom". Uveče smo izašli, olešili se zajedno i u baru razgovarali s grupom od pet devojaka iz Holandije. Onda smo s njima izlazili svake večeri. Ali nisam ništa radio s tim ribama. lako je izgledalo da su bile raspoložene - i to više nego raspoložene - sve do jedne, i uprkos tome što su dve bile baš zgodne. A nisam ni imao nameru. (OK, jesam možda razmišljao o tome kako bi to bilo, ali sam onda pomislio na Aleksu i u tom trenutku sve mi se učinilo potpuno nepotrebnim.) - Upravo smo krenuli napolje - rekla je Aleksa. - Ideš li s nama?
- Kuda? - Videčeš. Ma putu ka izlazu Aleksa je zastala kod ogledala u hodniku i četkom prošla kroz svoju crvenu kosu. A onda smo došli tu, najezero. Baš kao i dan kasnije. Ati prvog danabar nije bilo svuda mokro. Mogli smo da sedimo gore, među stenama, na dve polukružne klupe postavljene oko betonskog roštilja. Pričao sam im o letovanju. To jest - pokušao sam. Pokušao sam da opišem smešne debele rokere koji su u avionu bili pijani ko guzice. Pokušao sam da opišem naporne izbacivače i da imitiram nagtasak onog tipa iz Skonea. Ati smorio sam se posle nekog vremena. Kakva je poenta da pričam kad ne slušaju kako treba? Jedina osoba kojoj je bito dovotjno stato da postavtja pitanja bita je Sus. A ni ona me nije sve vreme pratila pogtedom. Nije se ni smejala mojim šalama dovotjno gtasno. Sedeli smo tamo skoro dva sata. Dva totatno protraćena sata kad pomistim na to koliko su svi biti smoreni i dosadni. - Šta čekamo? - pitao sam na kraju. - Koliko ćemo dugo ostati ovde? - Možemo i odmah da krenemo - reklaje Aleksa. Polako je ustala, a onda je pogledom prešla preko okoline jezera poslednji put pre nego što se uputila prema stazi. Došao sam do nje i uzeo je za ruku. Bila je ledenohladna. - Je li ti hladno? - Nije strašno - rekla je. lako sam znao da laže. Meni obično nije hladno. Verovatno zato što toliko treniram. Ima tu nešto oko cirkulacije i mišića. - Hoćeš li kod mene? - pitao sam dok sam joj grejao ruku u svojoj ruci. - Mogu da ti pokažem slike na kompjuteru, one sa letovanja. -- Moram kući - rekla je. - Obećala sam kevi. - OK. Čekao sam da kaže da mogu da idem s njom, ali nije. To me je iznerviralo. Toliko me je iznerviralo da sam sledećeg dana sačekao do posle večere, pa sam tek onda otišao kod nje. A kada sam stigao, Dijana, Sus i Hugo ponovo su bili tamo. Nije trebalo da budem zlopamtilo i da se tvrdoglavo durim. Da se nisam durio, sigurno bih ugrabio neki slobodan trenutak sa Aleksom. Možda bih i saznao koga to čekamo.
I onda smo, znači, opet bili na jezeru. Stojimo i blejimo. Samo blejimo. Ne želim da budem tu. Želim da budem sam sa Aleksom. Želim da budem na toplom, u njenoj sobi. Da ležimo isprepletani na njenom krevetu i slušamo muziku. Želim da me ljubi, dodiruje, sluša me - da me gleda. Posmatram Huga, koji se penje na neko veliko kamenje dole, kod vode; baš kao i Sus, i on ima šiške poput resa koje padaju preko obrva. lako njegova kosa nije plava kao njena, već svetlosmeđa. (Sus šiša i sebe i njega, pa i nije tako čudno što su im frizure iste. Ona šiša i mene, ali je moja kosa kovrdžava, tako da je to skroz drugačije.) - Pazi se, Hugo! - dovikuje mu Sus. - Pazim! - odgovara dok istovremeno skače s kamena na mokru strmu zaravan na steni. Ne znam koliko sam puta pogledao na sat. Mogao sam da zapalim, nisam morao da budem tu samo zato što su ostali tako hteli. Ali ako bi se on - ko god on bio - pojavio, nisam to želeo da propustim. A pre svega nisam želeo da se ostali nađu s njim bez mene - izgledalo je kao da su to več dovoljno često radili. Ostavljam devojke i odlazim dole, do vode. Trava prelazi u malu peščanu plažu nekoliko metara od vode. Skupljam kamenčiče i počinjem da bacam žabice. Hugo se hitrim skokom već našao pored mene, pa i on počinje to da radi. Totalno je očajan i to mu i kažem. Izgleda kao da će početi da cmizdri, pa mu pokazujem šta treba da radi, i on uspeva da baci kamenčić tako da odskoči tri puta pre nego što potone. Odmah okreće svoje malo okruglo lice prema meni. Čekam dodatnih nekoliko sekundi pre nego što ću bilo šta da kažem, a on me fiksira pogledom. Na kraju klimam glavom. - Lepo. Hugo skače i diže obe ruke uvis. Dočekuje se uz glasno tup! na mokar gusti pesak. Posle nešto više od jednog sata Aleksa se smorila od smrzavanja, pa dovikuje meni i Hugu da krećemo. Uzimam Aleksinu ruku u svoju - još je hladnija nego prethodnog dana - i brzim koracima polazim preko trave, prema stazi. Tu i tamo je blatnjavo posle kiše. Skoro da bih radije išao desnom stranom uz jezero do parkinga i onda putem koji vodi odatle. lako je to zaobilazni put i tako nam treba tri puta više vremena. - Ajde! - dovikujem preko ramena ostalima, koji zaostaju. Želim da svi odemo odatle što je pre moguće, pre nego što se neznanko pojavi. Naravno da me pomalo zanima koga smo to čekali, ali ne toliko da bih propustio šansu da odemo odatle.
- Baš slatko od tebe što paziš na Huga - kaže Sus kadaje na stazi stigla do mene i Alekse. - Feliks je uvek tako strašno sladak - kaže Aleksa i smeje se. - Slatki mi je srednje ime - kažem. Aleksa se zaustavlja, zaustavljam se i ja, a onda me ljubi. U tom trenutku joj očigledno nije stalo do karmina. Hvala bogu. Naš prvi poljubac otkako sam otišao, prvi poljubac otkako sam stigao kući, naš prvi poljubac za šesnaest dana.Fantastičan je, kao i svi Aleksini poljupci. Kada sam otvorio oči, pogled mi se zaustavio na Sus. I ona je zastala. Dok su nas Dijana i Flugo zaobišli, ona je ostala da zuri. Neki očigledno vole da muče sami sebe. Namigujem joj, a ona brzo okreće glavu i počinje da hoda. Ali nije dovoljno brza; uspeo sam da vidim kako su joj obrazi pocrveneli. - Sus! - dovikujem za njom. - Baš ti se nešto žuri! Dodatno ubrzava. Zapravo se zove Suzana i ranije su je svi zvali Suzi. Ali na kraju sedmog razreda to sam skratio na Sus - rekao sam da mislim kako je to slađe. A onda je ona naterala i sve druge da je tako zovu. - Tako si zloban - rekla je Aleksa. - Znam - rekao sam. - Ali zamisli kako bi svet izgledao kad bi svi ljudi bili dobri i ljubazni. - Da, bilo bi užasno, naravno. Gleda me u oči i osmehuje se. Bože, te usne, taj osmeh -ponekad mi zbog njih zadrhte noge i nakratko me obuzme slabost. To je bio jedan od takvih trenutaka. Privlačim je sebi i ponovo se ljubimo. Dugo. Posle me je pitala da li ču spavati kod nje te večeri. - Još pitaš - kažem. Dok nastavljamo da hodamo, držeći se za ruke, po širokoj stazi prekrivenoj iglicama četinara, mislim na to kako je lepo što je ponovo sve kao i obično. ALEKSA Volim Aleksu. Ne postoji ništa bolje od vremena provedenog s njom. Smuvali smo se krajem prvog polugodišta u devetom razredu, tačnije u novembru prethodne godine. Pre toga znao sam da se zove Aleksandra. Ali jedva da sam je uopšte
i primećivao, to jest jesam, viđao sam nju i njene najbolje drugarice Lin i An-Sofi - bilo ih je teško izbeći. Samo nisam obraćao pažnju na nju na taj način; svrstao sam ih sve tri u grupu onih za koje apsolutno nisam bio zainteresovan. Aleksandra je bila moja generacija, ali nismo išli u isto odeljenje. Imala je dugu zamršenu kosu, nosila je dugačke široke suknje i prevelike tunike. Sva odeća bila joj je siva, bež i braon. Od grubih ili izgužvanih materijala. Lin i An-Sofi imale su otprilike isti luzerski stil kao ona (one ga i dalje imaju). Ali posle jesenjeg raspusta, prve nedelje novembra, ona se vratila u školu potpuno drugačijeg izgleda. Skratila je kosu do ramena; bila je potpuno ravna i više nije bila svetlosmeđa, već crvena - blešteće crvena, kao neonsko svetlo u noći. Više nije bilo bezobličnih tunika i haljina zemljanih boja. Umesto toga, nosila je uske crne farmerke i tesnu majicu sa zebrastim printom. Ta odeća, ta njena blistava crvena kosa, jebote - kako je bila zgodna. Od tog dana samu sebe je nazivala Aleksa i svi drugi su odmah počeli tako da je zovu. Zapravo nisam nikada čuo da neko ponovo kaže Aleksandra, čak ni njeni roditelji. Kao da više nije bila Aleksandra, kao da je Aleksandra neko drugi, neko ko je nestao, a umesto nje se pojavila Aleksa. Neko sasvim drugačiji. Neko s koga je bilo teško skinuti pogled - čak i meni. U petak iste te nedelje bila je žurka na kojoj smo se ljubili. Rekao sam da ću je zvati to sam imao običaj da kažem. Dopadala mi se pomisao na devojke koje čekaju da se moje ime pojavi na displeju. Umesto toga, Aleksa me je pozvala na mobilni dan kasnije tri puta - ali se nisam javio. Tek u nedelju, u pola dvanaest noću, baš kad sam legao, poslao sam joj poruku: Bilo je kul u petak, mogli bismo da ponovimo. Onda sam isključio mobilni i zaspao. Sledećeg dana u školi uradio sam ono što sam ponekad imao običaj da izvodim: totalno sam je ignorisao. Stajao sam u školskom holu i kulirao držeći ruku oko Fride iz mog odeljenja. A kada sam sreo Aleksu u hodniku, okrenuo sam glavu ka Rogeru, Maksu i još nekim momcima iz mog odeljenja koji su se glupirali i umro od smeha. Kad sam prošao pored njenog ormarića i video kako razgovara sa Sus i Dijanom (to je inače bio prvi put da sam video njih tri zajedno), uperio sam pogled u Dijanu. - Ćao, Dijana, š'a ima? - Ništa. Kod tebe? Osmehnula se. Malo smo se vatali na nekoj žurki početkom polugodišta, ali od tada nismo ni progovorili.
Umesto da odgovorim na Dijanino pitanje, prebacio sam pogled na Aleksu i osmehnuo joj se, baš dok sam prolazio, tako da nije mogla da stigne da odgovori na osmeh ili da reaguje na bilo koji način pre nego što sam ponovo nestao. Posle ručka, kada smo se Roger, Maks, Frida, ja i još neki iz mog odeljenja vraćali iz kantine u školsku zgradu, Aleksa nas je sustigla. Osetio sam njene prste kroz debelu zimsku jaknu kad me je uhvatila za rame. - Ej, hoću da porazgovaram s tobom - rekla je. - OK. Kaži - rekao sam i osmehnuo joj se. Nije uzvratila osmeh. - Nasamo - rekla je. - Dođi. Okrenula nam je leđa i krenula. Prilično hrabro, nije mogla da ima pojma o tome da li sam zapravo krenuo za njom. Svi su zurili u mene. Slegnuo sam ramenima i pošao za Aleksom. Ispred sebe sam gledao njenu drečavu crvenu kosu. čuo sam žamor iza leđa, uz nekoliko glasnih zvižduka. Podigao sam jednu ruku iznad glave i, bez okretanja, pokazao im srednji prst. Aleksa je skrenula iza ćoška zgrade u kojoj je bila kantina i zaustavila se. Naslonio sam se leđima na zid od cigala. Ovo bi moglo biti zanimljivo - nijedna devojka nije ranije tražila da razgovara sa mnom na takav način. Aleksa je stala ispred mene i zabila mi dva prsta desne ruke u grudi. - Ne trebaju mi tvoji zavodnički pogledi u hodniku, ni tvoje zagonetne poruke rekla je. Približila se za još jedan korak. Šake je naslonila na zid, po jednu sa svake strane mog lica. - Misliš li da te nisam videla ranije? - pitala je. - Znam kakav si. Znam kako se igraš. Ali ja nisam nikakva jebena igračka. Ili smo stvarno zajedno ili nas zabole dupe jedno za drugo. Kapiraš? Slegnuo sam ramenima i iskezio se. - Ti si neka opasna riba, a? Frknula je. Video sam kako jednu nogu pomera unazad. Uskoro će ruke oko mog lica nestati. Uskoro će otići odavde.
Zajedno? Da budemo zajedno? Bio sam s raznim devojkama, ali nikada ni sa jednom nisam bio zajedno. Njena leva ruka se pomerila sa zida od cigala. Oči su joj i dalje bile uprte u moje lice. Tamnozelene oči s trepavicama obojenim u crno. I ne znam tačno šta, ali bilo je nešto u vezi sa čitavim njenim ponašanjem - znao sam daje mislila to štoje rekla. Ako ode odatle u tom trenutku, ničeg više neće moći da bude među nama. Možda ne bi ni razgovarala sa mnom ponovo. Čak je ne bi bilo briga ni da me pogleda ako naletimo jedno na drugo. Definitivno nikad više ne bih mogao da je poljubim. Kada je pomerila đesnu šaku sa zida, podigao sam ruku i uhvatio je za ručni zglob. Čoveče - imati devojku. Pa i to bi moglo biti kul da se isproba. Volim da probam nove stvari. - OK - rekao sam. - Onda smo, znači, zajedno. One se nasmejala. - Šta?! Stvarno to misliš? Ozbiljno? Klimnuo sam glavom, a ona me je pribila uza zid. Zvonilo je za čas, ali nije nas bilo briga. Tog dana nismo otišli ni na jedan čas. - Čoveče, strašno si seksi, Leks - rekao sam kada smo prvi put spavali. To se desilo nekoliko nedelja kasnije. Bili smo u njenoj kući. Bilo je to sunčano poslepodne krajem novembra i bela posteljina bila je topla od sunčevih zraka koji su ulazili kroz prozor. Naglo se uspravila u krevetu. Pridržavala je pokrivač tako da joj je prekrio gornji deo tela. - Šta si to, jebote, rekao?! - Paa ... da si strašno se... - Ne to, idiote! Kako si me nazvao? - Leks. - Ne smeš tako da me zoveš. Nikad. Zvaćeš me Aleksa, nikako drugačije, razumeš? - Ooookej...
- Nemam nameru da postanem druga Sus. Ne smeš da oduzimaš ništa mom imenu. Ne smeš da me umanjuješ. Umanjujem? Bože dragi. Ali ispružio sam ruke, nagnuo se unapred i poljubio je u slatki nos. - Izvini. Aleksa. Izgovorio sam njeno ime prenaglašeno razgovetno. Osmehnula mi se. Uz trzaj je pomerila glavu tako dajoj je jedan od crvenih pramenova skliznuo s lica. - Oprošteno ti je. A onda smo drugi put spavali. I ne, nikada je nisam ponovo nazvao Leks. Nikad i neću.
Treća sreća Sve je opet kao i obično? Pa da, čini se da jeste. Za doručak sledećeg jutra - oko jedanaest, kad su Aleksini roditelji već odavno bili otišli na posao - jeli smo tost (ja s gomilom putera od kikirikija, ona sa džemom od borovnica), a ja sam pio proteinski napitak, dok je ona pila zeleni čaj. Kao i obično. Jedan deo mene, naravno, želeo je da postavi pitanje. Da pita koga smo čekali dve večeri zaredom, ko je on i zašto je tako važan. Ali da li želim da uništim ovo - osećaj da je ponovo sve kao što treba da bude? Ne baš. Ne sada, ne kada se naginje preko stola i mazi me po ruci, ne sađa, kada sluša sve što joj govorim, ne sada, kada gleda u mene sve vreme. - Da čujem o letovanju - rekla je. I tako sam počeo da pričam. Neke devojke bi sigurno imale šta da kažu kad bi čule kako smo se provodili s drugim ribama u inostranstvu, ali ne i Aleksa. Ona je uvek tako kul; mogu da stojim i razgovaram s drugim - nepoznatim - devojkama na žurkama a da ona ništa ne prigovara. I tako je super što mi veruje, što ne mora da pita da li se nešto desilo na Kritu, čak ni u šali tipa Koliko si tih slatkica odradio tamo? Ona je samo postavila poneko pitanje o izgovoru holandskih imena i rekla kako joj se čini da su te devojke zabavne kada sam joj pokazao neki polupani ples kome su me naučile. Kad sam svario doručak, otišao sam na trčanje. (Imam stare patike koje stoje kod Alekse, malo su ofucane, ali su OK.) Još je bilo hladno i sumorno. Trčim dalje odkraja s kućama u kom Aleksa živi, nastavljam duž staze za pešake i dalje od centra.
Ubrzo shvatam da je trebalo da ostanem kod Alekse. Da ostanem tamo gde sam se osećao dobro jer mi se, kad nisam s njom, prikradaju svakakve misli. Misli o tome kako se svi čudno ponašaju. O tome zašto smo išli dole, do jezera, dve večeri zaredom. O tome ko je taj dečko koga čekamo. Samo zato što se nije pojavio ove dve večeri ne znači da sam ga se sigurno rešio zauvek. lako bi možda bilo dobro da se naviknem na to da život sada izgleda ovako. Da više nisam glavni. Da ima onih koji su zanimljiviji od mene. Možđa će tako biti ove jeseni. U gradu postoje dve gimnazije. Svi ćemo ići u istu: Aleksa i ja, Dijana i Sus. U našoj gimnaziji biće hiljadu učenika. Deo njih iz moje stare škole, ali će biti i ljudi iz drugih škola ovde, u gradu, i iz okolnih rupa, ljudi koji ne znaju ko sam ja. Ne želim da postanem samo jedan u masi od hiljadu učenika. Želim da sve bude kao što je bilo u šestom osnovne: da svi znaju moje ime. Da ljudi podižu glavu kad uđem u školski hol. Da me niko ne promaši kad prođem hodnikom. Da govore o meni svojim prijateljima: ,,Ej, Feliks je stajao ispred mene u redu za hranu / sedeo za stolom pored mene danas u kafeteriji / pridržao mi vrata / rekao da će možda doći na moju žurku! Da, taj Feliks, Feliks Holm." Želim da ljudi gledaju kroz prozore učionice kada prolazim školskim dvorištem. Želim da budem živa legenda, ne želim da budem bilo ko. Nas dvanaest iz odeljenja 9/C krećemo u gimnaziju Vingbaka. Pretpostavljam da će biti isto toliko iz svakog od preostala četiri odeljenja devetog razreda naše škole. Znači ... ukupno nas šezdesetoro ... i može se pretpostaviti da će raspodela biti otprilike slična među onima koji će krenuti u drugi i treći srednje - onima što su išli u osmi i deveti razred kada sam ja išao u sedmi - to je ukupno sto osamdeset. Znači sto osamdeset od hiljadu sigurno zna ko sam. Čoveče, moj stari nastavnik matematike treba da bude ponosan na mene, pomislio sam dok sam trčao dalje i preskakao korenje drveća na stazi. Ruku na srce, sigurno ima ljudi iz drugih škola ovde, u gradu, koji isto tako znaju ko sam ja. Koliko bi moglo njih da bude? Da kažemo, možda, osamdeset? D tom slučaju, došli smo do dvesta šezdeset. Dvesta šezdeset od hiljadu. Za ostale sam niko. Drugim rečima, moraću poprilično da zapnem. Voleo bih da imam plan, ali ga nemam. Kako da cela škola, koja je tako velika, obrati pažnju na mene? Ono što sam radio u šestom razredu ne bi opet upalilo. To što pali u tim godinama čini te samo patetičnim kada imaš sedamnaest godina, a nešto drugo je teško smisliti. Naravno, mogao bih da nabacim neki totalno ekstremni stil - da dolazim u ružičastom sakou i zelene kose - ali neću da svi znaju ko sam jer sam čudan. Pa neću da budem glavni frik u školi, želim da se ljudi ugledaju na mene, da mi se dive. Da me žele ili da žele da budu kao ja.
Odjednom sam primetio da sam stigao do jezera. Kako sam, čoveče, završio tu? To je poslednje mesto na kojem želim da budem. Trčim u mestu, gledam prema horizontu, gde se tamnosivo nebo dodiruje s još tamnijom vodom. Linija koja je mutno blaga zbog magle. Odvlačim pogled od jezera, trčim odatle, ubrzavam tempo. Kad sam došao do ulice u kojoj se nalazi Aleksina kuća, toliko sam bio iscrpljen da sam morao da pređem poslednji deo puta korakom. - Au, kako si znojav! Jesi li to danas trčao posebno brzo? Aleksa prelazi rukom preko mog čela. Stavljam ruku na vrat, osećam kako se mokre lokne lepe za kožu. - Mislim da jesam - izgovaram u pauzi između dahtanja. - Hoćeš li sad da se istuširaš? - pita Aleksa. - Kakav ti je to osmeh? - pitam. Kreće uz stepenice koje vode na sprat, na pola puta do gore gleda me preko ramena. - Ni ja se još nisam istuširala - kaže. - Hoćemo li...? Odvezuje pojas kimona, pušta da crna svila padne na pod. Nema ništa ispod kimona. Baš ništa. - ... da se istuširamo zajedno? - pitam ja. Klima glavom. A onda okreće glavu i nastavlja da se penje. O Bože, zar nije najbolja devojka na svetu? Samo nekoliko trenutaka ranije osećao sam se potpuno iscrpljeno, ali tad počinjem da trčim uz stepenice kao da se ništa nije dogodilo. Koga briga za gimnaziju, koga briga za tog tipa koji se ne pojavljuje na jezeru, koga briga za bilo šta osim ovoga? Aleksa jeste najbolja devojka na svetu! Bez sumnje! I moja je. Moja, moja, moja! Posle toga ostatak dana može biti samo super. Ali se uveče to promenilo. Tek što smo večerali sa Aleksinim roditeljima Ani i Tomom, kad je neko pozvonio na vratima. Trgao sam se zbog zvona - imam utisak da je neobično glasno i iritantno piskavo. Prekida naš razgovor, naš smeh, prekida osećaj da je sve kao i obično. Idem sa Aleksom do hodnika i, kad je otvorila vrata, vidim Dijanu, Sus i Huga kako stoje na kamenoj rešetki ispred kuće. Tog dana nije padala kiša, ali je bilo oblačno, i vidim kako se grane drveta višnje snažno kreću na vetru. Sem što sam bio na trčanju, Aleksa i ja smo bili unutra celog
dana. I tako je trebalo i da ostane. Trebalo je da ostali skinu jakne i uđu; mogli bismo da kokamo kokice i gledamo neki dobar film. Ali nisam imao nameru čak ni da to predložim. Samo uzdišem. - Opet do jezera? Navlačim tamnosivu jaknu ne čekajući odgovor. Niko drugi ne reaguje, kao da odgovor uopšte nije potreban. Naravno da se sasvim podrazumeva da idemo dole, do jezera - da moramo dole, do jezera. I tako smo ponovo na putu. Treće veče zaredom. Bez nekog iole razumnog razloga. Ostali su prilično ćutljivi. Možda je i njima dosadilo? Uopšte se ne trudim da pokrenem neki razgovor. Kako se samo nadam da se taj tip neće ni danas pojaviti. I da će ostali zapravo odustati, da izbegnemo ovo, da nikada više ne moramo da se sretnemo s njim. I da sve može da bude baš kao što je bilo i ranije. Drhtim od zime. Jedino što je dobro u vezi sa zimom jeste to što mogu da nosim jaknu. Totalno sam zadovoljan njom; materijal je tamnosiv i samo se malo, malo presijava, u motoraškom je fazonu i ima kopču kod grla. Jakna je tako čista, totalno bez nepotrebnih detalja. Izgleda kao nešto što bi nosio neki lik iz naučnofantastičnog filma. Posebno pazim da ne pustim Aleksinu ruku. Želim da me oseća sve vreme, da oseća toplotu koja dolazi od mene - jer u poređenju s njenom ledenom rukom, ja sam sigurno topao - i zbog toga neće prestati da misli na mene ni na sekundu. Sedamo na polukružne klupe oko roštilja, gore, među stenama. Klupe nemaju naslon; drvo je izlizano, bledo i puno pukotina. Buljimo u betonski roštilj i njegovu crnu, garavu unutrašnjost. Sećam se jednog izleta sa školom kada smo pekli kifle na vatri. Tada su žut plamen i komadi hleba -- koji su imali dobar ukus iako su spolja bili spaljeni, a iznutra živi učinili da to mesto postane magično. Ne sivo i depresivno. Ovo će biti dugo leto. I to ne na neki dobar način. Baš u trenutku kada sam mislio da ću umreti od dosade Dijana je počela da kopa po crnoj torbi koju je nosila preko ramena. - Hoće li neko? Maše malom plastičnom flašom, ispunjenom do dve trećine smeđom tečnošću. - Šta je to? - pita Aleksa. - Rum.
Odmah pružam ruku i ispijam veliki gutljaj. Baš ono što mi je trebalo. Dođajem rum Aleksi, ali pre nego što je stigla da ga uzme, povlačim ga nazad i ispijam još jedan gutljaj. Još veći. Peče me u grlu i moram da se nakašljem nekoliko puta. - Polako, ljubavi - kaže Aleksa. I dalje se držimo za ruke - to jest ja držim njenu ruku -a ona je prinuđena da uzme flašu levom rukom zato što joj desnu ne puštam. Posle nje Sus uzima gutljaj, a onda Hugo pruža ruku da uzme flašu. - Zaboravi - kaže Sus i vraća rum Dijani. Hugova ruka pada s mesta na kom je zastala u vazduhu. Krišom baca pogled na Dijanu dok pije i prati flašu pogledom dok je ona dodaje meni. - Za dvetri godine, dečko - kažem. Sus frkće. - Teško. - Je l' bilo ovakvo usrano vreme još otkad sam otišao? - pitam. - Pa bilo je valjda OK prva dva dana pošto si otišao, a onda je postalo ovako - kaže Sus. - Znači da uopšte niste mogli da se kupate? - Jok - kaže Dijana. - Voda je užasno hladna. - Merio sam - kaže Hugo. - Prekjuče. - Bilo je samo petnaest stepeni - kaže Sus. - Nije bilo šanse da ga pustim da se kupa. - Bilo je petnaest i po - kaže Hugo. - U svakom slučaju, previše hladno - kaže mu Sus. - Smrzao bi se. Ili bi te uhvatio grč, pa bi se udavio ili tako nešto. A onda bih ja bila kriva. Aleksa izvlači ruku iz moje. Naglo ustaje. - Mislim da neko dolazi - kaže. Ustajem i ja. Zbog nekoliko pramenova magle ne vidi se onoliko daleko koliko se vidi obično. Ali onda i ja vidim: tamo, kod desne ivice jezera, po zemljanom putu nešto dalje od trske kreće se neka figura.
Ostali skaču sa svojih mesta. Prilika je obučena gore u crno, a dole u belo, i polako se kreće dužvode. Dolazi sve bliže, postaje sve veća. Posle nekog vremena čujem kako Sus ubrzano diše. - To mora biti on! Odjednom osećam toplinu, moram da raskopčam jaknu oko grla i da malo otkopčam rajsferšlus. Aleksa kreće prema njemu, a ostali odmah polaze za njom. Pa nećemo valjda ići da ga dočekamo? Vidim ostale dva metra dalje, potom pet metara. Očigledno hoćemo. Žurim da ih stignem. Pojavljivanje Evo i njega. Njega - koga smo toliko čekali. Čoveče, veče je, oblačno je, maglovito, kiša visi u vazduhu. A on nosi naočate za sunce. Naočare za sunce! Koliko moraš da se ložiš na privlačenje pažnje? Čak ni ja ne bih nosio cvikere po takvom vremenu. Njegove bele pantalone tamnije su dole zbog vlažne trave. Drugim rečima, još jedan nenormalan izbor. Ali ono što me najviše nervirajeste jakna. Skoro da je ista kao moja. Materijal, motoraški model. Nije identična, ali nije ni daleko. Jedina veća razlika je boja njegova nije tamnosiva nego crna. Kad pogledam njegovu jaknu, poželim da sam i sam pronašao crnu jaknu - izgleda bolje i opasnije. Prilično je visok, možda dvatri santimetra viši od mene. I izgleda da je baš u formi. Još više od mene. Takođe, godinu ili dve stariji, rekao bih. Znači osamnaest ili devetnaest. On je malo više u svemu. Kadaje skinuo cvikere, vidim da su mu oči svetlozelene, ali baš zelene, ne ona neka nedefinisana zelenoplavosiva mešavina, poput mojih. Ali ono što najviše privlači pažnju nije zapravo boja sama po sebi, nego to što su tako svetle. Nikad nisam nešto voleo ljude s tako svetlim očima - izgledaju tako hladno i mrtvo. Gledam njegovo lice. Teško je uporediti svoje lice s nečijim, ali njegove jagodične kosti su više, njegov nos malo uži, a njegove obrve nisu tako raščupane. Mislirn da bi većina rekla da je njegovo lice lepše od mog. Fuck! Podižem ruku prema glavi, dodirujem kosu. U normalnim okolnostima dopadaju mi se moje smeđe lokne - a i devojke ih vole. Aleksa često provlači prste kroz njih, a kada se druge devojke napiju, može se desiti da i one to urade. Ali u tom trenutku imam osećaj da je moja frizura budalasta, imam osećaj da je kosa ovog lika - ravna, kratka, crna kosa - mnogo više kul i strava. Osećam se skoro pa smešno u poređenju s njim, kao neki jebeni voditelj dečjeg programa - samo mi otprilike nedostaju pantalone na tregere.
On prvo pozdravlja Aleksu. Zagrljajem. Predugim. A onda grli Dijanu i Sus, ali ne toliko dugo. Hugu baca petaka, a onda se još pozdravljaju nekim štreberskim pozdravom. Aleksa pruža ruku prema meni. Zeleni lak na njenim noktima sija u tom sivom okruženju. - Ovo je Feliks - kaže. Zar ne bi trebalo da kaže: Ovo je Feliks, moj dečko? U svakom slučaju, mislim da bi to mnogoviše odgovaralo situaciji. Mnogo više. Tip me čvrsto hvata za ruku - previše čvrsto; moram da stisnem zube da ne bih ispustio neki glas iz sebe. - Seta - kaže. Potpuno zaboravljam da se osvetim tako što ću stisnuti njegovu ruku, a on onda popušta stisak i prilika je propuštena. - Kako? - pitam. - Kako to misliš Seta? Kako se u stvari zoveš? Od čega je to nadimak? - Zovem se Seta - kaže. - Pa niko se valjda tako ne zove? On se ceri. - Ja se zovem. - To je, u stvari, pravo ime - kaže Aleksa. - Mama je imala jednog kolegu koji se tako zvao - kaže Sus. - Ja mislim da je to ime baš kul - kaže Aleksa. - I ja - kaže Dijana. - I ja, i ja! Hugo skače u mestu. Ćuškam ga. - Hajde se malo smiri, hoćeš li? - kažem. Zapravo imam želju da ga dobrano odalamim i gledam kako od udarca leti preko trave.
Penjemo se na stene, nazad, do klupa oko roštilja. iza velikog kamenjaje zavetrina. Aleksa, Hugo i ja sedamo na polukrug okrenut prema jezeru. Seta seda naspram nas, a Sus i Dijana sedaju sa strane. Želeo bih da ponovo uzmem Aleksinu ruku, ali je ona stavila obe ruke u džepove svog svetloplavog kratkog mantila. - Kako ti je bilo posle ... poslednjeg puta? - Aleksa pita Setu. - U čoveče, kad sam se vratio kući, pao sam u komu, a onda sam se probudio posle dva sata, na kolenirna dopuzao do kupatila i ispovračao se kao medveđ. Znači, jebote. Bio sam mamuran sve do danas, otprilike. - Zato nisi dolazio ovamo? - pita Sus. - Baš tako. Ali vredelo je, čoveče, baš smo se dobro proveli, zar ne? Devojke klimaju glavom. I Hugo klima glavom. Nemam nameru da postavljam pitanja - ni kada, ni gde, ni šta, ni kako. Nemam nameru ništa da pitam. Nemam nameru da mu pružim to zadovoljstvo da oseti kako sam propustio gomilu toga, da je uspeo da zadobije prednost dok me nije bilo. - Zamisli da smo igrali na krovu prodavnice! - kaže on. - Šta si rekao da ste radili? Pitanje mi je samo izletelo. Jebi ga, trebalo je da držim jezik za zubima. - Trebalo je da vidiš Sus - kaže mi Seta. Čudno je što je on zove Sus, iako je i svi ostali tako zovu, ali to sam ja smislio - niko ne treba tako da je zove bez mog odobrenja. - Bila je skroz luda - nastavlja Seta. Vidim ih u mislima. Divlji ples na ravnom krovu prodavnice. Vidim Setu u sredini. Vidim kako devojke ne mogu da skinu pogled s njega. Vidim kako se Aleksina crvena kosa kreće dok igra, sve bliže i bliže njemu, kako njene butine u prolazu dodiruju njegove... - Čoveče, kako sam se uplašila kad je onaj matorac počeo da se dere s terase - kaže Dijana. - Jedan je posle ponoći! Ako ne prestanete, zvaću policiju!
Seta imitira glas tako da zvuči piskavo i drhturavo, a preti i pesnicom. Zapravo baš dobro imitira besnog penzionera. Dijana mu se smeje, Sus se smeje, JHugo se smeje. Ne čujem Aleksin smeh. Okrećem lice prema njoj i nadam se totalno neutralnom izrazu, iako se, naravno, bojim da ću videti neku vrstu osmeha. Ali ne zatičem ni prvi, ni drugi prizor. Već nešto treće, na šta nisam računao: ona se toliko smeje da jedva može da diše. Skoro se ništa ne čuje, ali se vidi njen široki osmeh i kako sedi blago nagnuta unapred, trese se i pokušava da uhvati vazduh. Prepoznajem to. Uspeo sam tako da je nasmejem nekoliko puta. (Jednom je to bilo one večeri kada sam igrao okolo s njenim najlonskim čarapama na glavi. Samo u boksericama. Da, bio sam pomalo pripit.) Puštam da njihovo cerekanje utihne i okrećem se Seti. - Znači, ti si se tek doselio? - pitam. Ovo nije baš tako mali grad da poznajete sve ljude svojih godina, ali nije baš ni da može da vam promakne neko kao štoje on. On blago sleže ramenima i okreće se Hugu, koji je počeo da blebeće nešto nezanimljivo o svom novom zmaju kupljenom ušteđenim novcern. Divno, ignorišu me u korist budalastog dvanaestogodišnjaka. Ali kadaje Hugo prestao da brblja o svojoj budalastoj igrački, postavio je zapravo zanimljivo pitanje: - U koju ćeš školu ići na jesen, Seta? Hoćeš li ići u gimnaziju Vingbaka kao Sus i oni ili ćeš... - Ma još je leto - kaže Seta. - Nećemo valjda sad da mislimo na školu? Postoji valjda nešto bolje od toga? Dijana, mogu li dobiti malo tvog ruma? - Naravno. Ona se smeši i dodaje mu flašu i vidim kakoje on prinosi ustima. Pitam se šta bi uradio kad bi znao da sam ja pio iz te flaše nekoliko trenutaka ranije. II svakom slučaju, ne planirarn više da pijem, to je bar sigurno. - Uostalom, nisi nikad rekao koliko imaš godina - kaže Dijana kada joj je Seta vratio rum. - Dovoljno, bejbi - kaže on. - Dovoljno za šta? - pita Aleksa.
On se naginje malo unapred, tu gde sedi, na klupi preko puta nas, prenaglašeno namiguje Aleksi. - Za šta god hoćeš... Želim da čujem jedno od njenih frktanja, ali se ona umesto toga osmehuje Seti. Obično volim Aleksine osmehe, ali tad samo želim da stavim prste u uglove njenih usana i da ih spustim. To naravno ne činim, već joj se umesto toga približavarn za milimetar i stavljam ruku na njenu butinu u farmerkama. (Stvarno se nadam da primećuje da to radim.) Seta sigurno uzima zdravo za gotovo to što ću i ja krenuti u prvi razred gimnazije, kao i ostali. Što je i tačno. Ali on verovatno misli da i ja imam šesnaest godina. Baš me briga da pominjem da to nije tako. Čak i kada bih želeo da zna kako sam godinu dana stariji od ostalih, kako nisam toliko mlađi od njega - koliko god da on ima godina - nije mi baš stalo do toga da mu ispričam zašto je to tako. Seta okreće ruku, baca pogled na svoj sat. - Morarn uskoro da palim - kaže. - Ali tek si došao - kaže Aleksa. - Sorry, moram da budem kod kuće pre nego što se moji roditelji vrate kući večeras. - A zašto? - pita Sus. Seta sleže ramenima u crnoj jakni i uzdiše. - To je prosto tako - kaže. – Teško je objasriiti. Da, posebno ako ne želiš ni da pokušaš. Svi ustajemo. Hugo žuri dole, do ivice plaže, a onda dovikuje da Sus treba da dođe da vidi kako on baca žabice. - Juhuuu! - kaže. - Idemo i mi - kaže Aleksa. Ona i Dijana silaze sa Sus do jezera. Stižem da napravim samo dva koraka pre nego što sam primetio da Seta još stoji i da mi pokazuje glavom da ostanem. Ne znam zašto ga slušam. Pretpostavljam da sam radoznao: šta bi mogao da želi od mene? - Je J' to ima nešto između tebe i Alekse? - pita on. - Nešto? - pitam. - Kako to misliš?
- Pa znaš - kaže i ceri se. - Tako je izgledalo. SedeJi ste vrlo bJizu jedno drugom i nije sklonila tvoju ruku kada si je stavio na njenu butinu ... vuuuhuu! Podiže i spušta obrvu brzo nekoliko puta. - Znači, mi smo zajedno - kažem. Seta ponovo podiže svoje crne obrve, ali ovog puta one ostaju duže na čelu pre nego što su se polako spustile. - Tako? - kaže. - Nisam imao pojma da ima dečka. - Zar ti nije rekla? - Jok. Odmahuje glavom. - Ali nisam je ni pitao - kaže. Ne, ali to nije nešto što on treba da pita. Ako se poznaju već dve neđelje, trebalo je valjda da je rekla nešto o meni poneki put, da meje pomenula tako da je jasno dajoj nisam samo drug. Zar ne? Zašto bi to krila? Bacam pogled na Setu ispod oka, na njegovu jaknu, njegova široka ramena, kosu crnu kao ugalj, svetle oči, celo njegovo lice - na njega celog. Tu - tu je razlog. Bad Boy Nakon što smo Seta i ja sišli do ostalih i pretvarali se neko vreme da se divimo Hugovoj tehnici bacanja kamenčića, Seta se pozdravio s devojkama tako što ih je sve zagrlio. Baš kao i kada je došao, grli Aleksu duže nego ostale. Moglo bi se pomisliti da bi morao da se uozbilji pošto je saznao da smo zajedno. A onda nestaje duž desne strane jezera, istim putem kojim je i došao. Sigurno živi negde na obodu naselja, inače bi išao stazom kroz šumu, pošto je ona mnogo bliže putu do grada. Pratim Aleksu kući. Spavam češće kod nje nego ona kod mene. Ne samo zato što mi je super da tako izbegnem da budem s roditeljima, nego je to jednostavnije i za Aleksu; devojke imaju toliko stvarčica koje moraju stalno da vuku sa sobom: kreme, i četke za rumenilo, i šampone, i balsame, i pakovanja za kosu, i pegle za kosu, i parfeme, i ne znam šta sve ne. A ja imam četkicu za zube, dezodorans, odeću za trening i teglu od tri kilograma s praškom proteinskog napitka kod Alekse - to je sve što mi treba. Mogu u bilo kom trenutku da odem tamo da prespavam.
Idemo putem sa ostalima. Ne govorim mnogo, čekam da dođemo do raskrsnice na kojoj Dijana skreće levo, prema kraju sa soliterima, a Sus i Hugo skreću desno kako bi nastavili do ulice sa zgradama u nizu, gde oni žive. Ali ostali razgovaraju glasno i mnogo, deluju živahno na način na koji to nisu bili ni jedan jedini put otkako sam se vratio kući. Sve to samo zato što se onaj tip pojavio i ostao - koliko je moglo biti? Pola sata, dvadeset minuta? Čim su drugi skrenuli i čim smo odmakli dovoljno daleko da nas ne čuju, pitam Aleksu: - Zašto nisi ranije ništa rekla o Seti? Zašto su svi bili tako prokleto tajnoviti? Sleže ramenima. - Nismo ni znali da li će se ponovo pojaviti - kaže. - On je tako malo ... dođe i ode. Prilično je ... misteriozan sam po sebi, moglo bi se reći. Misteriozan? Kakvo je to sranje? U normalnim okolnostima mi bismo nekog ko se tako ponaša nazvali ludim. Ali pošto oni misle da je Seta tako zgodan, onda je on misteriozan. Sranje! - Ali to si valjda mogla samo da objasniš - kažem. - Zar ne? Aleksa se saginje, bere maslačak sa ivice puta. Cvet se već pretvorio u pufnastu belu loptu. - Želela sam da to bude kao ... iznenađenje! Duva u maslačak, bele tufnice nestaju u vazduhu - šire korov. - Iznenađenje? - Ti voliš kada se nešto dešava; mislila sam da će ti biti kul upoznavanje nove osobe. Stalno se žališ na sve druge momke ovde, misliš da su kreteni i luzeri ili smorovi i totalno jadni. Potpuno je u pravu da obično tako kažem. - Ali većina je takva, zar ne? - pitam. Aleksa se smeje i baca ogoljenu crvenkastobraonkastu stabljiku maslačka. - Pa da. I zato sam mislila da će ti se Seta dopasti. On nije takav. Nije luzer. On je baš kul.
On je baš kul. On je baš kul. Naravno da Aleksa misli da je kul. Ona misli da je njegovo ime kul i misli da je on kul. Više kul nego ja? Ona, uostalom, možda više i ne misli da sam tako kul. Ranije je to sigurno mislila, pre nego što smo se smuvali, kao i u početku - ali sada? Sada zna toliko toga o meni: Zna kako glupo izgledam kad perem zube i pokušavam da se ne smejem dok ona pravi grimase preda mnom u ogledalu. (To mi nikada ne uspe i isprskam pola kupatila pastom za zube.) Videla je kako skačem i bežim od osa. Primetila je da sam plakao kad smo gledali Kralja lavova i kad je Simbin tata umro. (Pre nego što sam se smuvao s njom, nisam nikad cmizdrio zbog nekog filma, časna reč!) Razgovarali smo o stvarima o kojima nisam govorio ni sa kim drugim, stvarima koje su se desile kada sam bio mlađi, o osećanjima i tako tim glupostima. (Naravno da sam u tim prilikama bio pijan, ali svejedno.) - I šta onda misliš o Seti? - pita Aleksa. - Je l' da da je super? - Ne znam, deluje mi malo... Aleksa me gleda širom otvorenih očiju. Seta je njeno malo otkriće. Najbolje je da ne govorim ništa previše grubo. Onda će se razočarati, možda čak i naduriti. - Pa deluje OK, valjda. - Dopašće ti se još više kasnije - kaže. - Kad ga bolje upoznaš. Da li je taj tip stvarno osoba koju možete upoznati? Nije baš da odaje takav utisak. - Mhm, možda - kažem. Stavljam jednu ruku oko Aleksinog struka, privlačim je bliže sebi dok idemo. - lako mislim da ima mračnu prošlost - kaže. A ja mislio da ne može da bude gore od onog misteriozan. Mračna prošlost? Kakav je to, čoveče, opis? Zvuči kao nešto s korica krimiromana ili omota DVD-a. - Zašto tako misliš? - uspevam da procedim kroz stisnutu vilicu. - Rekao je da je zajebao stvari, da je zato ovde.
- Šta? Je l' on u nekom bekstvu ili šta? Pravim pauzu, nakašljavam se. - U bekstvu od pravde - kažem dubokim glasom iz bioskopskih trejlera. Aleksa odmahuje glavom i smeška se. - Mislim da nije. - Šta je u stvari rekao? - Ne sećam se tačno. Svakako nije ulazio u detalje. - Aha - kažem. Ne dopada mi se to s mračnom prošlošću. Zbog toga zvuči kao bad boy. Mnoge devojke se pale na to. I znam da je Aleksa jedna od njih - na kraju krajeva, sa mnom je. Kada smo legli, Aleksa je zaspala pre mene. U normalnim okolnostima uvek se ja prvi ugasim. Posle nekog vremena pridižem se na lakat. Zavese su spuštene, sa strane dopire malo svetlosti ulične svetiljke. Sve izgleda crnobelo na tom slabom svetlu. Gledam Aleksu, njene tamne trepavice, ravnu kosu koja pada preko jastuka, njena ramena i ključnu kost koja se vidi iznad ivice prekrivača. Rupicu na bradi, glatku kožu obraza, usne koje su blago razdvojene. Slušam njeno disanje i tihe otkucaje budilnika. Teško mi je da prestanem da razmišljam. O tome šta određene stvari znače. Kao to što Seta nije znao da Aleksa ima dečka. Šta ako se nešto desilo dok nisam bio tu? Nešto između nje i Sete. Pitam se da li u tom slučaju neko drugi zna nešto o tome. Ali ne verujem, jer da Dijana zna nešto, ne bi mogla a da ne ispriča Sus. A da Sus zna, postarala bi se da i ja saznam. A šta je sa Setom? Da se nešto desilo, zar mi ne bi on to ispričao s velikim kezom na licu? Mada, možda je baš to hteo da uradi?Moždaje zato počeo da njuška i ispituje da li ima nečeg između Alekse i mene. I kada je saznao da smo zajedno, odlučio je da ćuti. Zbog Alekse. Grizem unutrašnjost obraza. Stavljam jednu ruku ispod grudi. Čudno osećanje puzi mi između glave i stomaka. Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan
Dok ležim budan pored Alekse, ponavljam u sebi reči: Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan. Još od onda kada sam ih zapisao prošle zime - kao da su se zalepile za mene. Ponekad mi se pojave u glavi same od sebe: kao prve misli kad se ujutru probudim ili baš pre nego što ću zaspati uveče. Ponekad ih ponavljam namerno: tokom treninga snage, dok džogiram ili vozim bicikl. Kao da mi daju snagu da dižem veći teret, trčim duže i brže okrećem pedale - ako ih samo ponavljam iznova i iznova: lmam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan, imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan, imam-sedamnaest-godina-ineviđeno-sam-zgodan. Ponekad koristim tu rečenicu da potisnem nešto, da nadjačam druge misli u glavi. Misli koje ne želim da mislim, misli o prošlosti, jer kakve veze ima ono što se desilo ranije, to je ionako prošlo, gotovo je, već se dogodilo, to je bilo tada, a sada je sada, zar ne? Zašto razmišljati o nečemu što se desilo ili se nije desilo? lmam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan - to je jedino što je bitno. Želim sada da dođem do tog osećaja. Reči su mi se javile tokom pisanja nekog zadatka u školi. Bilo je to početkom februara, jedva nedelju dana posle mog rođendana. Na švedskom nam je Loten dala zadatak da napišemo sastav o sebi i svojoj budućnosti. Ja sam samo napisao: Zovem se Feliks Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan Ponekad pomislim da tako nešto radim da bi nastavnici totalno poludeli. Kao kad predam totalno prazan kontrolni i samo napišem Feliks Holm na liniji gde se upisuje ime -neki nastavnici odskoče do plafona kad tako nešto uradim. Ili kad napišem sve stvarno dobro, ali onda nacrtam nešto bezobrazno na marginama na svakom papiru. To je još zabavnije - onda se oni jadni tako zbune, nemaju pojma šta da rade sa mnom, a posebno ne znaju koju ocenu da mi daju. Ovo sam prvo smislio nešto kao u stilu kontrolnog bez odgovora. Napisao sam tekst sa običnim rečenicama. Ali baš pre nego što sam hteo da pritisnem štampaj palo mi je na pamet da izbacim tačke i podelim rečenice u više redova. Pitao sam se kako će Loten reagovati, da li će se svejedno naljutiti. Naravno da sam morao to da ispitam.
Drugi su predali sveske s nekoliko ispisanih strana, neki su čak uložili gomilu truda u komplikovane prikaze. Aleksino odeljenje imalo je isti zadatak i ona je provela čitavu večnost sastavljajući kolaž sa sopstvenim fotografijama. I tako sam prišao katedri i predao Loten jedan papir sa deset reči. Spustila je glavu i naslonila je na ruku, zatvorila oči. - Felikse - reklaje. - Šta je ovo? Verovatno je mislila na naše prethodne diskusije. O onoj četvorci o kojoj smo razgovarali. Onoj koju sam zamalo dobijao svakog polugodišta, ali koja bi nestala svaki put kad bih uradio nešto neuračunljivo. Onoj za koju sam obećao da ću se stvarno boriti tog poslednjeg polugodišta. Jednom je Loten rekla da joj zadajem glavobolje. Mislim da nikada nije shvatila da je meni to bio kompliment. Složio sam najozbiljniju facu jer sam znao da će me pogledati čim joj odgovorim. - Pesma - rekao sam. Loten je odmah otvorila oči i, kao što sam i pretpostavio, analizirala je moje lice - u pokušaju da proceni da li je ovo jedna od mojih takozvanih pošalica - a onda je okrenula pogled prema papiru. - Mislio sam da želite da budemo kreativni - rekao sam dok je čitala. - Mislio sam da će vam se dopasti. Ali uvek mogu da uradim ponovo... Spustio sam ruku prema papiru. Odgurnula ju je i nastavila da gleda „pesmu". Odmahnula je glavom. - Ne, ovo je zapravo zanimljivo, Felikse - rekla je. - Osećaj da si ovo ti baš u ovom trenutku, i da samo živiš ovde i sada, i ne želiš da misliš ni na budućnost, niti na prošlost. - Baš tako - rekao sam i brzo klimnuo glavom. - Baš to sam pokušao da postignem. Loten se osmehnula. - Nisam sasvim sigurna da je ovo zaista potpuno svesno s tvoje strane. Ali je svejedno dobro. A onda je uzela svoje crveno penkalo i naškrabala Odličan (5). Najlakša petica koju sam ikada dobio. Četiri minuta posla i petica. Tada! U odeljenju je sigurno bilo onih koji su se mučili satima, a ipak su dobili samo dvojke.
Obožavam taj osećaj kad prevarim nekog nastavnika. Prevarim sistem. Prevarim ceo jebeni svet. Zašto sam napisao baš te reči, zašto baš Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan? Samo su se pojavile. Neviđeno zgodan - pa to sam čuo nekoliko puta, a i upravo se bila desila jedna stvar: Aleksa je ispričala da je neko u jednom od ženskih WC-a napisao: Svi koji misle da je Feliks Holm iz 9C neviđeno zgodan neka ovde nacrtaju krst! Naterao sam je da to slika mobilnim; bilo je prilično kul. Neko je, ako ćemo iskreno, naškrabao: Feliks je svinja! iako je drugim rukopisom bilo napisano „ U tom slučaju, strasno zgodna svinja! „Još neko je drugim rukopisom dodao: ... „i prilično dobar u krevetu“. I dalje se pitam ko je napisao to poslednje. Ima previše kandidatkinja da bih mogao svih da se setim. Pored toga bio je i poljubac - otisak nakarminisanih usana. (Pritisnuti usne na zid školskog WC-a - zar to zapravo nije prilično odvratno?) Ali najveća stvar bili su, naravno, svi krstići: bilo je mnogo krstića svuda oko teksta, u različitim veličinama i bojama. Gomila devojaka koje su mislile da sam neviđeno zgodan. Imao sam osećaj skoro kao da sam dobio nagradu. Kakva stvar, zar ne? ,,A želeo bih da se zahvalim i svojim roditeljima na odličnim genima." I stvarno je tako. Izgledam tako kako izgledam zahvaljujući njima. Imam ćaletovu visinu i njegovu smeđu kosu, kevine lokne, prave zube i guste trepavice. Mada sam treninzima malo pripomogao prirodi. Obožavam ono što daje rezultate. Obožavam da budem jak i obožavam da vidim šta trening čini mom telu. Istaknute mišiće nogu, jaka leđa, to kako bicepsi izgledaju kad ih zategnem, pločice na stomaku. A to s mojih sedamnaest godina? Zašto je to tako važno da bude u „sastavu" o meni? Verovatno zato što mi je malo pre toga bio rođendan i zbog toga što me godine razlikuju od ostalih. A šta je razlog? Zašto sam godinu dana stariji? Zašto imam sedamnaest godina, a tek sam završio deveti razred? Ponavljao sam jedan razred, naravno. To je nešto od onog za šta sam osetio da je katastrofa tek kada sam saznao za to. Ali se onda pokazalo da je to najbolje što je moglo da se desi. Inače moj život ne bi bio ono što je danas. Ne bih bio ovakav kakav sam. I nikada se ne bih smuvao sa Aleksom. Ponavljao sam šesti razred i to mi je dalo prednost. Neko bi pomislio da sam bio u gubitku. „O, taj dečko je toliko polupan/bezvredan/udaren da ne može da krene u
sedrni razred, već mora još jednom u šesti." Ali u tom uzrastu čitava godina znači tako mnogo da samo to što ste stariji godinu dana pruža status. A ja sam to znao. I potrudio sam se da to iskoristim do krajnjih granica. Odmah sam preuzeo stvar u svoje ruke. To čak i nije bilo posebno teško. Posmatrao sam tokom prethodne školske godine svoj novi razred u školskom dvorištu. Znao sam ko igra koju ulogu. Znao sam da je Roger glavni i zato sam se postarao da se posvađam s njim. Odmah ujutru, pre nego što smo ušli u garderobu, stao sam tako da je Roger naleteo na mene u asfaltiranom školskom dvorištu. Onda sam ga optužio da me je gurnuo. Gurnuo sam mu ramena, naterao ga da krene unazad, jedan korak, pajošjedan, i jošjedan ... nastavio sam dok mu leđa nisu naletela na plavosivi zid školske zgrađe. Već tada sam bio jak. Pre nego što je leto počelo, odlučio sam da ću raspust da iskoristim za to da postanem jak. Tako je, kada sam imao trinaest godina, tokom letnjeg raspusta alarm na mobilnom telefonu zvonio svakog jutra u osam sati i ja sam bez odlaganja ustajao, izlazio napolje i trčao jedan krug. Vozio sam kevin i ćaletov bicikl u podrumu. Radio sam sklekove i trbušnjake nekoliko puta dnevno. Pronašao sam par starih tegova - tamnoplavih, hladnih, teških - u kutiji pored bicikla; počeo sam da treniram i s njima. A kao bonus desilo se nešto što nisam mogao sam da kontrolišem: porastao sam. Skoro decimetar preko raspusta. Nekih noći nisam mogao da spavam od bolova zbog rasta; ali nisam stvarno patio, uživao sam u tom bolu, uživao sam u pomisli na to da rastem. Imao sam osećaj kao da je to skoro pa moja zasluga, kao da je to nešto što sam postigao svojom odlukom da porastem i ojačam. I kada je škola počela, bio sam veliki. I jak. Stvarno jak. - Nikada više da me nisi gurnuo - rekao sam Rogeru. -Inače ću te ubiti. Svi su gledali. Gledali su potpuno prestravljeni. Bio sam taj novi dečko, godinu dana stariji i očigledno opasan. Ako sam mogao tako s Rogerom - s Rogerom! - šta bih tek mogao sa svakim od njih! Kakav je samo osećaj dok svi gledaju. I to ne zbog istog razloga zbog kojeg su deca iz mog starog odeljenja zurila u mene. Od tada obožavam da budem u centru pažnje. Izazov 1.: - Plivanje - Felikse - šapuće neki glas. - Felikse. Okrećem se u Aleksinom krevetu, tražim je rukom sa strane, ali je nema; sigurno je ustala.
- Felikse - ponovo šapuće glas. Tad shvatam da je to Hugo. - Koliko je jebenih sati? - Pola dva. I dalje šapuće. To bi možda moglo da bude zato što sam, kada me je prošli put probudio, dreknuo nešto u fazonu: „Ubiću te, prokleto derište!" Ne znam kada sam prethodne večeri zaspao. Ali se sećam da sam još ležao budan kada su kazaljke na Aleksinom okruglom crvenom budilniku pokazivale petnaest do pet. - Aleksa je rekla da te probudim - šapuće Flugo. - Napravili smo pitu od rabarbare tamo, dole. Sus stoji u kuhinji i šakama pritiska stomak. - Mislim da sam se ugojila - kaže. Molim je da stane tako da bude okrenuta prema meni profilom. Izgleda kao i obično. Prilično je mršava, ali ne kao Aleksa i Dijana. (Znam da nosi veći broj i da ne može da pozajmljuje njihovu odeću, ali to svakako nema veze jer njihova odeća ionako ne odgovara njenom stilu.) - Možda malo - kažem. - Ma kenja - kaže Dijana. - Nemoj to da govoriš, Felikse. - Sad ćemo da jedemo kolače - kaže Aleksa. Dok jedemo pitu za kuhinjskim stolom (Sus uzima vrlo malo parče), trtljam o svemu mogućem; hranim Aleksu kašikom pite, uzimam prstom malo fila od vanile i razmazujem ratničke šare po Hugovom licu, golicam Sus - koja sedi s jedne moje strane - oko dijafragme dok se naginje unapred, skačem i pomalo igram i sviram gitaru u vazduhu kad na radiju puste Rockstar benda Nickelback. (Obožavam tu pesmu!) - Zar nećeš pojesti nešto, Felikse? - pita Dijana i gleda u moje ogromno - potpuno netaknuto - parče pite. Izgleda strašno dobro i zapravo sam stvarno gladan. Tonem u stolicu i počinjem da tovarim u sebe ogromne zalogaje pite. Nakon što sam zaćutao, drugima nije trebalo mnogo vremena da dođu do teme s koje sam pokušao da skrenem. Mali nagoveštaj: počinje na S i završava se na - pa da, baš
tako, nije potrebno ništa više reći. Puštam ih da pričaju, ali ja ništa ne govorim. Ali kada počnu da smaraju o tome kako se nadaju da će doći te večeri, ne mogu da se obuzdam da ne pitam: - A zašto ga prosto ne pozovete? Proverite da li planira da dođe? Zašto da stojimo tamo kao budale i čekamo? - Nemam njegov broj - kaže Sus. - Molim? Zašto? - Pa nema ga - kaže Hugo. - Nema broj telefona?! Šta je on, neki beskućnik?! Pa svi imaju broj telefona! - On je in between phones - kaže Aleksa. Aaa, tako? To je baš dobar način da učini sebe još misterioznijim i teško dostupnim. Pametno, pametno. Te večeri ipak nismo morali da čekamo. Seta je već bio kod jezera kad smo došli. Sedi na jednom od stolova za piknik postavljenih na travu, s nogama na klupi. Gleda preko tamnog jezera, koje se mreška na vetru. Sigurno nas je čuo, ali se ne okreće. Zakopčavam svoju sivu jaknu. I te večeri je prohladno. Zar se to nikada neće popraviti? Kako god bilo, jakna je najgotivnija kada sam zakopčan do grla i kad prikopčam i kopču. U ruci nosim limenku piva koja će se brzo isprazniti. Morao sam nešto da uzmem da bih izdržao. (Hvala bogu što imamo Henkea, momka iz naše ulice koji ima dvadeset tri godine i koji mi uvek kupuje alkohol.) Tek kada smo bili tričetiri metra od njega, Seta se okrenuo. I on je zakopčan do grla, s prikopčanom kopčom. Deluje opasno, s tom njegovom kratkom crnom kosom, obrvama crnim kao ugalj i onim ledenohladnim svetlozelenim očima. I ja želim da izgledam opasno. I ja želim da delujem kul. Najgore od svega jeste to što sam tako i izgledao samo nekoliko trenutaka ranije, sve dok se on nije okrenuo. Bar imam takav osećaj. Silazi sa stola. Ostajem da stojim malo dalje, dok devojke i Hugo žurno idu napred da se pozdrave. Zagrljaj sa Aleksom, naravno, nepotrebnoje dug i ovog puta. Kada je Seta pogledao prema meni, lagano sam klimnuo glavom u znak pozdrava i on mi je uzvratio klimanjem. Nemam nameru da ponovo izlažem svoje prste rukovanju s njim.
Ima papirnu kesu koja je na travi. Ispostavlja se da su u njoj flaše s votkom Smirnoffice, koju đeli devojkama. Više nijedna od njih neće biti zainteresovana da uzme koji gutljaj mog piva. - Felikse - kaže. - Želiš? Odmahujem glavom i podižem ruku s limenkom piva. Ej, al' mi je bilo drago što sam poneo kesu s nekoliko piva. Nisam želeo da uzmem bilo šta od Sete, ali nisam hteo ni da ne pijem kad svi ostali piju. Da stojim tu i izgledam kao neki bezvezni smarač koji ne pije. Seta se ponovo sagao nad svoju kesu i onda je podigao plastičnu flašu od pola litre s pepsijem. - Evo, Elugo. - O, hvala ti, Seta. Baš super. Stvarno super. Alo, momče, dobio si malo soka, a ne sanduk pun zlatnika i svetskog blaga. Primećujem kako se Sus osmehuje Seti dok Hugo odvrće zatvarač flaše. Zbog čega moramo da se nalazimo sa Setom na ovakav način? Zašto uvek kod jezera? Ispijam ostatak piva, stavljam praznu limenku u kesu koju nosim (devojke ne vole kad razbacujemo stvari po prirodi) i uzimam novu. - A gde ti inače živiš? - pitam Setu. Ugljendioksid pišti dok otvaram limenku piva. Seta podiže jednu ruku, pokazuje nadesno, a onda nalevo. - Hm, u odnosu na to gde smo sad ... ne znam baš tačno... Okreće gornji deo tela za četvrtinu kruga, a onda se ponovo okreće prema meni. - Je l' znaš dobro da plivaš, Felikse? - pita me. Sležem ramenima, otpijam gutljaj piva. - Prilično. - Super. Hoćemo li da se trkamo? Prvo sam pomislio da bi to moglo biti dobro. Dobro za mene. Da dobijem priliku da svima prikažem svoje preplanulo telo pre nego što mi koža pobeli. A onda mi je na pamet palo to da je temperatura vode samo petnaest stepeni. A Hugo je to verovatno merio preko dana. Sada je sigurno još hladnije. Mislim da se nikada ranije nisam kupao u tako hladnoj vodi.
Gledam u Aleksu. Voleo bih da kaže: ,,Ne, ne smeš. Hladno je i pio si pivo. Suviše je opasno. Ubila bih se od brige." I onda bih mogao da odbijem a da ne delujem kao kukavica kad kažem ne. Samo bi izgledalo da sam sladak i brižan momak. I dalje gledam Aleksu i uspeva mi da konačno uhvatim njen pogled. Uskoro će doći ta rečenica, uskoro će reći kako ne želi daja... Ali, umesto toga, ona podiže flašu s beličastim miksom od votke i smeška se. - Ajde, dobićeš ga - kaže. - ladno! Ponekad poželim da imam drugačiju devojku. Mol se pomalo ljulja pod našom težinom. Svetlosivo drvo potamnelo je od vlage. Ispod nas se čuje klokotanje vode. Skidam odeću, sve sem crnih bokserica (na svu sreću, nosim one marke Ketvin Klajn, a ne neke bezvezne iz Dresmana koje sam dobio za Božić od neke tetke koja nema pojma). Aleksa ne pušta flašu, ali pruža levu ruku da mogu da stavim svoju odeću na nju. Ona, Sus i Dijana uspele su samo da bace pogled na mene, što je trajalo tek nekoliko sekundi, pre nego što je Seta skinuo majicu, a onda su usmerile pogled ka njemu. Sus i Dijana istovremeno se saginju, spuštaju svoje flaše na mol i pružaju ruke da uzmu Setinu odeću. Ali on ignoriše njihove ispružene ruke i odeću daje Hugu. (Ne kapiram zbog čega, to izgleda pomalo otkačeno.) Hugo nabacuje tako veliki osmeh da se čini kao da će mu uglovi usana svakog trenutka pući. Setino telo. Da, kao što sam i pretpostavljao - imaviše mišića nego ja, a na neki način je mršaviji iako deluje krupnije, pa se sve nekako jasnije vidi. Krišom bacam pogled na njegove bokserice. Crne su, baš kao moje. Na elastičnom pojasu vidi se ogroman znak D&G. Bilo bi kul da je imao nešto bedno, ali naravno da to nije tako - ovo malo takmičenje verovatno je isplanirao. Ako ništa drugo, bar je beo u odnosu na mene, iako to, nažalost, ne potresa devojke. Čujem kako mi komarac zuji oko ušiju. Teram ga. - Je l' idemo ili šta? - pitam. Ne zbog toga što jedva čekam da skočim u tu hladnu crnu vodu, već zato što želim da sklonim Setino telo od njihovih pogleda - od Aleksinog pogleda. Stajemo na samu ivicu mola. Osećam hladan večernji vazduh na goloj koži. Ne mogu da verujem da ćemo to uraditi. Pa to je potpuno idiotski. Kako ću se uopšte naterati da skočim u vodu? Moram da pokušam da prevarim samog sebe, da čvrsto zažmurim i da
se pretvaram kako uopšte neću uroniti u užasno hladnu vodu, već u nešto toplo i prijatno, kao što je bazen ili - Sredozemno more. Aleksa objavljuje start. - Spremni ... pozor ... sad! Zvuk njenog glasa odjekuje preko jezera. Skačemo. Telo mi obuzima mokra, tamna hladnoća. Ledena hladnoća koja probija u mene, u svaki deo mog tela, svaki mišić, svaku prokletu ćeliju. Kada sam podigao glavu iznad površine, stisnuo sam vilice koliko god sam mogao da ne bih vrisnuo, ali je vazduh koji sam uvlačio kroz zube proizvodio dahtav, šištav zvuk. Dok pravim prve pokrete rukom, krišom bacam pogled na Setu, koji pliva s moje leve strane. Njegovo lice ne pokazuje da hladnoća utiče na njega. Zar ne oseća koliko je hladno? Koliko je popio pre nego što smo došli ovamo? Zahvalan sam što sam istresao ona piva; siguran sam da alkohol ublažava ono najgore, da bi osećaj hladnoće inače bio još gori. Trebalo je da plivamo do plutajućeg mola sa skakaonicom, da udarimo rukom o mol i potom doplivamo nazad. - Hajde, momci! - dovikuje Aleksa. - Brže! - viče Dijana. Ide mi dobro. U početku. Posle nekoliko brzih zamaha ostavio sam Setu za sobom. Ne moram više da ga gledam. Ali onda primećujem da me sustiže i da smo ponovo jedan do drugog. Jebi ga. - Borite se! To je Susin glas, za kojim odmah sleđi Hugovo budalasto: - Napred, napred, plivaj samo, pobeda te čeka tamo! S mola se ne čuju naša imena. Navijaju samo uopšteno. Kada bi se usudili, pitam se za koga bi navijali. Kome žele da odnese pobedu? Za koga su stvarno - u sebi? Trebalo bi valjda da budu za mene. Zar ne? Pa mene poznaju duže. Poznaju me mnogo bolje nego Setu. Ati čekajte malo - to rnožda uopšte ne ide meni u korist? I dalje smo jedan uz drugog. Dajem sve od sebe - zamahujem rukama najviše što mogu, nogama radim što jače mogu. Uprkos tome, Seta uspeva da dođe do nekoliko santimetara prednosti i, koliko god da se trudim, ne mogu da ih povratim. Dođavola!
Dugo nisam plivao. Mislim, plivao stvarno. Šteta što one dve nedetje na Kritu nisam botje iskoristio, što nisam rano ustajao svakog jutra i nekoliko puta preptivavao hotetski bazen - umesto što sam spavao da me prođe mamurluk. I što nisam koristio vreme na plaži za plivanje, a ne za blejanje na težaljci, igranje nožnog tenisa u ptićaku i tandaranje po talasima na dušeku. Da sam tamo plivao svakog dana, mogao sam da budem u strašnoj formi. Onda bih mogao da odvalim Setu bez problema. Ati santimetri rastu, i rastu, i rastu. Više ne nazirem njegovu gtavu tevim ugtom oka; njegov je struk u ravni s mojim ticem, a onda bokovi, njegova kolena i potom njegova stopala. Vidim kako celo njegovo teto prolazi pored mene, kako je za cetu dužinu ispred mene. Celu dužinu! Stiže do plutajućeg mola, lupa šakom o drvo, okreće se. Dva velika zamaha i ja stižem, moje hladne i mokre ruke lupaju o mol uz tresak. A onda ih uranjam u ledenohladnu vodu i jurim za Setom, nazad, prema ostalima. Dijanina silueta uzdiže se iznad Aleksine i Susine, koje su jednake visine, a Hugova niska prilika poskakuje u mestu. Izgleda kao da su veoma daleko. Ne mogu da verujem da sam uspeo dotle da dođem, a još manje mogu da zamislim kako ću uspeti da pređem ceo put nazad u toj ledenoj vodi. Mislim na pogrešne stvari. Jedino na šta treba da rnislim jeste Seta. On je za dužinu i po ispred mene. Ako bi se sarno malo umorio, ako bi samo usporio. Ali on to ne radi. Potpuno sam iscrpljen, najradije bih da usporim, cđo moje telo vapi za tim. - Ajde! - viće Aleksa. Njen glas, njen duboki, promukli, divni glas. Teram samog sebe da nastavim, da držim isti tempo kao i ranije. I - čudo nad čudima: Seta usporava. Približavam mu se malo pomalo. Čujem sopstveno dahtanje i ostale kako ciče kao poludeli na molu. - Sad ste jednaki! - vrišti Aleksa. Jednaki smo! Jebote, jednaki smo! I ako bih uspeo bar malo da ga prestignem, mogao bih da pobedim. Samo da nastavim da održavam istu brzinu. Nisam mislio da imam preostale snage, ali tad pritiskam samog sebe da plivam još brže. Na pola smo puta do ostalih, što znači da je ostala još četvrtina ukupne razdaljine. Nije više hladnoća ono što je najgore, već fizičko naprezanje. Bole me noge, a u rukama osećam grčeve.
Seta drži isti tempo kao i ja. Koliko god da se trudim, ne uspevam da ga prestignem. Odjednom osećam kako voda počinje jače da se diže od Sete prema meni. Treba mi sekunda da shvatim zbog čega se to dešava - on više ne održava isti tempo: pojačava ga. Ne mogu da verujem da se to dešava. Odakle mu toliko snage? Ispred mene je za celu dužinu, a onda i dve. Kao da se dotad nije ni naprezao, kao da se samo igrao sa mnom. A pošto je počeo da se trudi, prestigao me je za skoro tri dužine i stigao je do mola na kojem su ostali stajali. Aplauzi od Sus i Dijane, koje - i dalje - nemaju ništa u rukama. Svi kliču. - Imamo pobednika! - uzvikuje Aleksa. Sranje, sranje, sranje. Voleo bih da sam na suvom, da mogu nešto da šutnem, nešto ili možda nekog da - udarim. Umesto toga, uzimam vazduh i zaranjam. Daleko od uzvika, smeha, aplauza, Sete. Daleko od svih i svega. Dole, u hladni mrak. U mojoj glavi - koja je bila iznad površine od početnog uranjanja - počinje da seva oštar bol kad mi je voda okružila teme, lice i uši. Probijam se kroz vodu, gore, na vazđuh i svetlost sutona. Dolazim do merdevina, hvatam aluminijumsku dršku i izlazim na mol. Devojke su se pripile uz Setu, trljaju rukama naprednazad njegovu vlažnu naježenu kožu. Postaje mi jasno zašto je Seta dao odeću Hugu, a devojke ostavio praznih ruku. Gledam dole, u daske mola. Pored Dijanine i Susine flaše stoji i treća - Aleksina. I dalje joj je moja odeća prebačena preko leve ruke, ali desna ruka dodiruje Setinu nadlakticu, njegove bicepse koji su veći od mojih. (Ranije je govorila da su moje ruke savršene, taman kako treba, da ne voli tipove koji su previše mišićavi, ali je Seta očigledno u granicama onoga što ona smatra lepim.) Mislim da niko nije video da sam nestao ispod površine -niko nije primetio ni da sam se popeo na mol. Otresam ruke tako da nekoliko kapljica hladne vode pada po Hugovom vratu. Okreće se. - Felikse, izgubio si! - kaže. - Znam. Lako ga udaram šakom po glavi dok prolazim. - Joj! Možda baš i nije bilo tako lako, ali nije bilo ni jako.
Aleksa, u svakom slučaju, ima dovoljno pameti da skloni svoju ruku sa Sete i priđe mi. Podigle su mi se dlake na rukama i nogama, a vilice se tresu. Grabim belu majicu s natpisom Guilty, koristim je kao peškir, brzim pokretima prelazim po telu. A onda navlačim farmerke; traje duže nego inače jer mi se grubi materijal lepi za vlažne noge. Mrzim taj zvuk cvokotanja. Ne mogu da obučem mokru majicu, pa navlačim jaknu; ispod nje nemam ništa. Nakon što sam navukao čarape i obuo se, nisam više mogao da izbegavam - moram da pogledam Setu, njegovo lice, da sretnem njegov svetli pogled. Još se nije obukao. I dalje stoji tamo i prikazuje svoje telo. - Možemo još jednom - kaže mi. - Mislim, ako hoćeš revanš. Skot. - U redu je - kažem i skrštam ruke. - Mrzi me da ponovo sve ovo skidam. Seta se kezi. - Naravno, kako god hoćeš. - I šta ćemo sad? - pita Aleksa. Ništa! Bilo mi je dosta. Veče je bilo završeno. Vreme da svi pođu kući. Verovatno idem sa Aleksom do nje. U tom slučaju, prvo ću se istuširati toplom vodom, a onda... - Možemo do nas - kaže Sus. - Mama radi noćnu smenu ove nedelje. Naravno. Susin i Hugov ćale je alkoholičarska stoka koja je ostavila porodicu posle Hugovog rođenja. Ponekad pozove kad se nalije i obećava sve ono što nikada ne ispuni (večere u restoranu, bioskop, hokej, šoping, kuglanje...), ali se uglavnom uopšte ne javlja. Obično se ne seti ni njihovih rođendana. A ne vide ni p od para. Njihova mama radi u smenama u fabrici udaljenoj oko jedan sat. Vikendom često dodatno radi u Konsumu, a nekoliko nedelja letnjeg godišnjeg odmora takođe provede na kasi. Mora da skupi dosta para tako što se ubija od posla jer žive u lepoj kući sa OK nameštajem, a Sus i Hugo dobijaju džeparac, možda manji od nas ostalih, ali svejedno OK.
- Prilično je kasno - kažem Aleksi. - Počinje da me hvata umor. Zar ne možemo ti i ja... - Kasno? - kaže Seta. - Sad je deset i petnaest! Još se nije ni smrklo! Naravno da idete s nama. Aleksa sleže ramenima. - Ja nisam ni najmanje umorna - kaže. - Ali ti možeš da ideš kući ako... Odmahujem glavom. - Idem s vama. Nema šanse da ostavim Aleksu pod Setinom vladavinom. Kada smo došli do ulice u kojoj žive Sus i Hugo - niza od tri crvene zgrade u obliku slova U oko igrališta i velikog travnjaka - Seta i ja smo bili malo iza ostalih. (Možda zato što smo se toliko ukočili od hladnoće da nismo mogli da držimo njihov tempo. Tako je, u svakom slučaju, bilo meni.) Obojica hodamo u tišini; pretpostavljam da nemamo šta da kažemo jedan drugom. Ali Seta onda prekida tišinu tako što počinje da zviždi. Baš lepo. Prepoznajem melodiju. To je ... to je nešto staro. To je ... Aba\ Ali koja pesma? Nastavljam da slušam njegovo tiho zviždanje. Nisam baš neki stručnjak za Abine pesme. Tek kad je ubrzao tempo i ostavio me za sobom, prepoznao sam pesmu. Poželeo sam da ga stignem i oborim. Njegovo zviždanje nije bilo nikakav prijateljski gest u pokušaju da se razbije neprijatna tišina. Pesma je bila The winner takes it all. A kada je došao do Alekse, stavio joj ruku na rame, spustio glavu do njene crvene kose i prošaptao joj nešto zbog čega se ona zakikotala. U glavi mi odzvanja Abina melodija. Našli smo se u Susinoj i Hugovoj dnevnoj sobi. Sedim na sofi, a Aleksa leži tako da joj je glava u mom krilu (potkolenice su joj na Susinim butinama). Dobar je osećaj kad je Aleksa tako blizu, ali to ne pomaže - do kraja večeri ne uspevam da se pokrenem kako treba. Možda zato što se i dalje smrzavam, iako mi je inače retko kad hladno. Ili samo zato što sve deluje tako besmisleno. Zašto da uopšte nešto govorim kada se svejedno svi pogledi ipak vraćaju na Setu - pobednika? Dok ostali razgovaraju i smeju se, jedva da ih slušam. Umesto toga, mislim na to kako već sasvim pouzdano znam jednu stvar iako sam Setu sreo samo dva puta: mrzim ga.
Ne znam šta je to što najviše mrzim kod njega. Možda to što izgleda da je pametniji od mene, njegovu sposobnost da razmišlja toliko koraka unapred. Možda pokušava da me izgura s mesta na kojem bih najradije da stojim - da me odgura iz centra pažnje.
U centru Obožavam kad me ljudi gledaju. Obožavam kad se devojke okreću za mnom na ulici. Obožavam kad me nastavnici netremice gledaju jer se brinu oko toga šta ću reći ili uraditi. Obožavam da budem u centru pažnje. Obožavam čak i ono što drugi ne podnose: da stojim pred celim ođeljenjem i držim referat. Bez problema. Svi me gledaju i ja gledam njih. Mogu i da istripujem neke od najvećih smarača tako što buljim u njih toliko intenzivno da počnu da tonu u stolice, u pokušaju da se sakriju iza klupe. Mogu da održavam kontakt pogleđom s nekom od devojaka toliko dok ne poćne da crveni. Mogu da pričam viceve i da se ceto odeljenje smeje. Čak i nastavnici. A mogu da postignem i dobre rezultate; nemam više čega da se stidim kad govorim pred celim odeljenjem. Mogu da pripremim uzoran referat - ako želim - tako da nastavnici stoje i klimaju glavom uz osmeh. (Osmeh koji mogu da ugasim u roku od pola sekunde ako kažem ili uradim pravu stvar ili pogrešnu, zavisi kako gledate na to). Kad sam pošao u šesti razred drugi put, sve je krenulo nabolje. Možda zato što su se neke stvari ponavljale, možda zato što sam bio godinu dana stariji, pa sam „stigao drugu decu po stepenu zrelosti", kao što je keva rekla. Ili možda zato što više nisam morao da gledam nastavnicu Marit, koja je sve vreme smatrala daje jebeno važno da pred celim odeljenjem govori o tome kako sam glup. Kada sam prilazio katedri da zamolim za pomoć, obično je govorila: - Kako to ne znaš?! Pa to smo već radili! Govorila je to tako da svi čuju. Onda bi se okrenula prema ostatku odeljenja i postavila to pitanje. I, naravno, bilo je očigledno da sam uvek postavljao pitanje o nečemu super lednostavnom jer su, manjeviše, svi dizali ruke i, koga god da je prozvala, odgovor je uvek bio taćan. Marit bi pohvalila osobu koja je odgovorila, poslala me nazad, na mesto, a na putu do tamo uvek bi se našao neki klinja koji bi mi se iscerio, ponekad bi neko prošaputao tupson - dovoljno glasno da svi mogu da čuju, ali đovoljno tiho da Marit može da se pretvara kako ona nije čula. Ubrzo sam počeo da zaostajem sve više jer sam, naravno, prestao da tražim pomoć kad nešto nisam razumeo.
Ali nisam mogao da se izvlačim zbog toga. Kad bih digao ruku, Marit me nikada ne bi prozvala - radila je to samo kada se ne bih javio. Navodila bi me da promucam pogrešan odgovor, a ostali bi umirali od smeha. Izvodila me je pred tablu, da stojim sa zelenim markerom, iako je znala da nemam pojma kako treba rešiti zadatak. Čim sam pobegao od te veštice, to jest kad sam krenuo u šesti razred drugi put i dobio novu razrednu, kad sam obezbeđio sebi kul status prvog dana zapretivši Rogeru -i kada sam otkrio da zapravo nisam onoliko glup koliko me je Marit ubedila da jesam dobio sam osećaj da mogu da radim šta hoću: Da se popnem na krov škole preko oluka. Da se vatam s najzgođnijim devojkama na odeljenskim žurkama. Ukradem kesicu ljutih bombona turski biber i počastim celo odeljenje. Crnim sprejom ispišem Bog je mrtav na žutoj drvenoj fasadi pentekostalne crkve (dva dana kasnije neko drugi je bio tamo i crvenim markerom dodao: S poštovanjem, Niče; ne znam šta to znači, ali su se moji roditelji smejuljili kad smo tuda prolazili.) Radio sam sve to i još ponešto. Privukao sam mnogo pažnje kad sam opušteno prošao preko školskog dvorišta, pored prozora zbornice, pušeći. Joj, kakvu sam urnebesnu scenu izazvao. Nastavnici su ispuštali šolje s kafom, paralisani zastajali s keksom u rukama, vilice su im popadale skoro do poda; moja razredna i direktor, kao i još neki nastavnici, izleteli su napolje. Nastala je užasna frka, ukratko rečeno. Zvali su moje roditelje na razgovor, naravno taj deo baš i nije bio tako kul, ali je moja keva rekla: - Šta si uradio?! Ispred zbornice?! Nakratko se nasmejala. Ćale ju je munuo sa strane. - Ovo je zapravo ozbiljno - rekao je. - Znam - rekla je keva. - Ali je i pomalo kul. Naravno da nastavnici znaju da neki od šestaka idu gore, do šume, i ponekad puše, ali da li su ikada otišli tamo da ih vijaju? Čisto sumnjam. Pa neće valjda rizikovati da propuste neke uzbudljive tračeve u zbornici. A onda, kad neko sasvim otvoreno puši i servira im to direkt u facu, e onda je to odjednom veoma ozbiljan incident i strašno je važno uključiti se. - Nisam znao da osnovci puše gore, u šumi - rekao je ćale. - Pa to je potpuno neprihvatljivo! Mama je podigla obrvu i spustila bradu. - Hoćeš da kažeš da ih nikada nisi video kada si vozio tuda? Ćale je pomerio kuhinjsku stolicu na kojoj je sedeo malo unazad.
- Pa, možda ... jesam. Onda me je keva naterala da obećam da neću ponovo pušiti, ali je to bilo sve što se desilo. Nije bilo nikakvih „posledica" ili neke „kazne". A ja sam, u principu, ispunio obećanje koje sam dao kevi. Pušio sam možda ukupno šest sedam puta od tada. Samo kad se napijem, a i svi znamo da se ono što uradiš kad si pijan ne računa, zar ne? Kako se šesti razred bližio kraju, tako sam ja bez konkurencije postajao najgotivniji dečko u celoj osnovnoj - niko ne može da kaže nešto drugo. A i porastao sam i napunio četrnaest godina, iako su obično mislili da imam petnaestšesnaest. A s devojkama - tu sam odlično stajao već u šestom. Uprkos mog uspešnog šestog razreda - ili možda zbog njega - bio sam nervozan kad je došlo vreme da pređem u viši razred. Nervozan zbog toga što ču sresti svoje stare drugove iz odeljenja, one koji su tad išli u osmi razred. Zbog toga što će se oni možda ponašati prema meni isto kao i ranije. Zbog toga što će na neki način učiniti da izgubim novostečeni status. Ali kao da su tokom prethodne godine zaboravili moju ulogu najglupljeg u razredu. Onog kome su se smejali u učioirici. Onog kome su se nastavnici rugali. Valjda su čuli glasine o svemu onome što sam radio. Neke devojke su mi prilazile i grlile me, najopasniji momci prilazili su i javljali se (ostali se verovatno nisu usuđivali). Kao da su svi želeli da pokažu da me poznaju. A Patrik, koji je bio najgori od svih, pozvao me je na žurku tog vikenda. Da li je trebalo da odbijem? Da kažem da može da nabije svoju žurku u dupe? Možda bi to bio dobar osečaj, ali je još bolje bilo reći: - Žurka, kul! Naravno da ću doći. I pretvarati se kako je potpuno normalno to što me je pozvao, kako se totalno podrazumeva, kao da nije moglo biti nikako drugačije. Kao da sam oduvek bio tako užasno tražen.
Slučajnost Pritiskam zvonce i bacam pogled na poštansko sanduče. Drževič. Koliko samo puta Dijana mora da diktira prezime slovo po slovo. - Felikse! - uzvikuje Dijana dok ulazim u njenu sobu. - Idealno! - Šta to radite? - pitam. - O ne, ne opet! Dijana je promenila raspored nameštaja u svojoj sobi bar deset puta otkako sam je upoznao. I, znači, ponovo je došlo to vreme. Glasno uzdišem. lako, u stvari, mislim da
je to prilično kul. Kul je nositi teške stvari i impresionirati ljude. Kul je taj haos koji uvek nastane: uzvici, dranje i smeh. - Ne, ne, ne, ispustiću! Pomagajte! - Bliže. Bliže. Stani, stani, stani! - Više nadesno, više nalevo, više nadesno, više nalevo, više nađesno... - Pa odluči se, jebote! - Joj! Dijana pokazuje i naređuje nama ostalima. Hugu pada komoda na nogu. (Moja greška, pustio sam je prerano i ostavio njega da ponese celu težinu sam. Nije to bilo stučajno; hteo sam da oseti koliko je komoda zapravo teška i koliko sam ja zapravo jak.) Sus se zabio trn s noćnog stočića u prst. Aleksaje slomila jedan od svojih svetlucavih tirkiznih noktiju, bacila se na krevet i ostala da leži na njemu. Nemamo više snage! - kaže. - Ali skoro smo gotovi - kaže Dijana. - Felikse, hoćeš li mi '.amo pomoći da premestim još pisaći sto? - OK, OK - kažem, podižem pisaći sto sasvim sam i premeštam ga nekoliko decimetara udesno, tamo gde Dijana zeli. Nije mi baš bilo najjasnije to s tako čestim premeštanjem nameštaja. (Nešto od toga bilo je totalno blesavo. Kao kada je htela da stavi krevet s debelim dušekom pored radijatora - to je bilo zimi, a krevet je blokirao toplotu, pa se nije sirila po sobi. Ili kada je stavila televizor tako da svetlost od prozora udara tačno na ekran i sve se presijavalo.) Zašto prosto ne smisli nešto dobro i onda tako namesti? Dijana tvrdi da je to zato što voli promene i misli da je ure đenje enterijera tako kul. Ne znam. Ponekad mislim da teži savršenom uređenju i da umišlja da će se desiti nešto magično ako to postigne možda i da će ceo život postati savršen? Aleksin mobilni zvoni. - Felikse, mrzi me da ustanem! - dovikuje s kreveta. - Doneću ti, bejbi - kažem. Uzimam njenu torbu koja visi s kvake Dijaninih vrata. Kada sam uzeo Aleksin mobilni, ugledao sam ime na displeju. Šta?! Pa rekla je da nema njegov broj. Da niko nema njegov broj. Da on nema broj.
- Ćao, Aleksa je. Ne zvuči ni najmanje umorno, kao što je bila samo nekoliko trenutaka ranije. - OK, OK. Onda se čujemo tad. Idealno. Da, može. Ne, nema veze. Prestani, kapiram. I ti! Ćao. Ostavlja mobilni na prekrivač s motivom lišća, seda i namešta jastuk boje vina iza leđa. - To je bio Seta. Ne može da dođe večeras. Zvaće me ponovo sutra. - Seta? - pitam. - Zar on nije in between phones? To poslednje kažem najdebilnijim i najštreberskijim glasom koji mogu da proizvedem. - Nije više - kaže Aleksa. - Njegovo ime je bilo na displeju - kažem i pokazujem njen telefon. - Kada si ti, u stvari, dobila njegov broj? - Zvao me je već danas i onda sam sačuvala njegov broj. - A kada si mu dala svoj broj onda? Aleksa sleže ramenima. - Ne znam. Pa pitao me je valjda nekad. Gledam ostale. - Je l' uzeo i vaše brojeve? - Moj nije - kaže Hugo, koji sedi na podu i dalje se držeći za nogu na koju mu je pala komoda. Dijana i Sus krišom razmenjuju poglede, a onda odmahuju glavom. Zar moraju da izgledaju kao da je neko umro? Sedam na krevet, pored Alekse. - I zašto misliš da je tražio baš tvoj broj telefona? - pitam je. - Verovatno je bilo slučajno - kaže. Slučajno? Nema jebene šanse. Taj tip ništa ne radi slučajno. Pružam nogu i guram Hugovu glavu. - A što ti sediš tako i izgledaš kao da su ti sve lađe potonule? -- pitam.
- Pa zapravo me boli! - Sorry, druže - kažem. - Namerno si pustio komodu - kaže Hugo. - Šta?! Ustajem s kreveta. - Šta to pričaš? - kažem. - Naravno da nisam. Kakva jebena optužba! Sus uzdiše. - Hugo - kaže ona. - Ne možeš da se ljutiš zbog nesrećnog slučaja. Hugo zuri u mene. Naginje se unapred i izuva levu čarapu. Ha, pa tako sam i mislio! Nije mu ništa s nogom. Izgleda lotalno netaknuto. Ponekad je stvarno pravi mali osetljivi slabić. Onda primećujem da izuva i drugu čarapu i stavlja desno stopalo pored levog. - Sranje - kaže Aleksa. - O bože - kaže Dijana. - Joj! - kaže Sus. Baca se na kolena pored Huga, podiže njegovo stopalo i počinje da duva u njega. Komoda mu je, znači, pala na desnu nogu. U poređenju s nepovređenim, levim stopalom jasno se vidi daje crvena i natečena. To ne može da ga ne boli, mnogo, mnogo. Sedam pored Sus i Huga na pod. - Časna reč da nije bilo namerno - kažem Hugu. - I sledeći put kada nas Dijana natera da premeštamo nameštaj, biću ultrapažljiv. Ili, još bolje, sledeći put nećeš ni morati da pomažeš. Možeš da sediš na krevetu i čitaš mange. Može li tako? Hugo prvo klima glavom, ali onda podiže glavu prema meni. Ali ja želim da pomognem. - Ako želiš, naravno da možeš - kažem. - OK.
Hugo se široko osmehuje. Rukom prolazim kroz njegovu smeđu kosu. Ne tako da ga zaboli, samo onako, grubo taman koliko treba. Hugo mi uvek lako oprosti. I dalje je zahvalan za ono što sam uradio prošle zime. Čivava U početku, kada smo se Aleksa i ja smuvali, uglavnom smo se iskradali da budemo sami. Ali kada to nismo radili, obično smo blejali u školskoj kafeteriji sa Sus i Dijanom, a četiri dana u nedelji, pošto je moje odeljenje tad imalo pauzu za ručak u isto vreme kad i Aleksino, obično smo sedeli s njima u kantini. Tako sam početkom decembra, pošto smo Aleksa i ja bili zajedno već mesec dana, upoznao Sus i Dijanu prilično dobro. Dovoljno dobro da primetim da se kod Sus tada nešto promenilo. Počela je da gricka nokte. Nestajala bi nekud sama. Sedela je na odmorima u tišini. - Hoćeš li ići na žurku kod Fride za vikend? - pitala ju je Aleksa. - Ne znam. Svi smo čekali da Sus nastavi, da da neko objašnjenje, da kaže zbog čega to ne zna. lako se činilo kako i ne primećuje da čekamo. Gledala je kroz prozor pusto školsko dvorište i decembarsku kišu koja je, pomešana sa snegom, padala sa sivog neba. - Zašto da ne? - pitala je Dijana. Ali u tom trenutku Sus je već bila ustala i sigurno nije čula Dijanino pitanje jer je uzela svoj poslužavnik i otišla bez reči. - Je l' bila ovako polupana i ranije? - pitao sam. - Nikad - rekla je Dijana. Na jednom od odmora Sus se pojavila kod mog ormarića. Prvo je nisam ni primetio -stajala je tamo u tišini, odmah iza mene - pa sam uspeo i da je udarim laktom kad sam zatvarao vrata ormarića. - Jebote, Sus! Šta ti je?! - pitao sam. - Hugo je u pitanju - rekla je. A onda mi je ispričala kako se njen mlađi brat vraća kući s modricama i prljavim flekama po odeći, kako mu kape i rukavice stalno „nestaju", kako ujutru plače dok jede jogurt i pahuljice. - Koliko to već traje?
- Nisam sigurna - rekla je. - Ali se pogoršalo u poslednje tri nedelje. Imam osećaj kao da svakim danom postaje sve gore. Zato sam bila malo... Klimam glavom. - Ne znam šta da radim - rekla je. A onda me je pogledala tim velikim plavim očima. Kao da me je molila za pomoć, kao da je bilo nečeg što sam mogao da uradim i onda sam pomislio pa jebote, možda i ima, uvek mogu da pokušam. Moglo bi čak biti i kul. Tako sam povukao Sus sa sobom. Odmah, tamo i tada. Otišli smo do zgrade u kojoj su bili niži razredi, iste one plavosive zgrade u koju smo i mi išli. Sus je pokazala onog koji je predvodio mobing, velikog momka kog su zvali Jonte, za glavu višeg od Huga. - Dođi sa mnom - rekao sam Sus. - Šta ćeš da uradiš? - pitala je dok je brzo koračaJa pored mene. - Ne znam tačno. Improvizovaću. Kada smo prišli, video sam Huga i klimnuo mu glavom. A onda sam video da Jonte maše crvenom kapom na pruge, kapom koju sam ranije viđao kod Huga. Jonte mi je bio okrenut leđima, pa sam povukao štrikanu kapu iz njegove ruke. Šta, kog... Okrenuo se i ućutao kada je video da ja stojim tamo. Jonte je možda bio veliki u Hugovim očima, možda je bio veliki za petaka, ali nije bio više od male čivave u poređenju sa mnom. - Je 1' ovo tvoje, Hugo? Hugo je klimnuo glavom. Dobacio sam kapu. Uhvatio ju je i pritisnuo obema rukama. - Jonte! Ti ideš sa mnom - rekao sam. Ostali đaci su stajali u mukloj tišini, širom otvorenih usta. Jonte je progutao takvu knedlu da su svi mogli da čuju taj klokotavi zvuk. - A-aa zašto? - Da ti i ja malo porazgovaramo. Nije valjđa da imaš nešto protiv? Dođi! Naterao sam ga da ide ispred mene i Sus. Čuo sam kako oni iza nasjedni drugima šapuću: „Feliks". Većina je znala za mene. Dobar osećaj.
- Kuda ćemo? Ćušnuo sam Jontea u leđa. - Samo na drugu stranu dvorišta, tamo, do sale za fizičko. Hteo sam da porazgovaram s njim tamo gde niko drugi ne može da nas čuje. Ali želeo sam i da ostatak razreda - ostatak školskog dvorišta - vidi. Vidi i ništa više. Želeo sam da Jonte oseti da nema nikog u blizini, nikog kome bi mogao da se obrati, nikog ko bi mogao da mu pomogne. Kada smo skoro stigli do sale za fizičko, uhvatio sam ga za kragnu njegove zelene zimske jakne i podigao ga u vazduh. Tako sam ga grubo protresao da su zubi počeli da mu cvokoću. Bacio sam pogled na Sus. Stajala je prekrštenih ruku i zurila u Jontea. Super što nije jedna od onih riba koje pokusavaju da me zaustave. Ponovo sam uperio pogled u Jontea. Već je plakao. Mislio sam da ću morati da uradim mnogo više i mnogo gore od toga pre nego što dođemo do tog statlijuma. Ali odlično za mene - ovo je bilo brzo i dobro. -- OK, Jonte skote - rekao sam. - Sad ti i ja treba da porazgovaramo, zar ne? Klimnuo je glavom. Suze su nastavile da mu liju. - Mislio sam da porazgovaramo o Hugu - rekao sam. -Možda možemo da se dogovorimo da ga ubuduće pustiš na miru? Jonte je ponovo klimnuo glavom. I šmrcao je. - Dobro, slinavko - rekao sam. Približio sam svoje lice njegovom. -Ako to ne uradiš, onda ću se vratiti da ti razbijem glavu, kapiraš? Počeo je da cmizdri još glasnije. - Kapiraš? - rekao sam ponovo. Klimnuo je glavom, aja sam ga pustio. Pustio sam ga da padne na zemlju uz tresak. Malo se klatio, pao je, dočekao se na kolena. Ustao je što je brže mogao i počeo da posrće prema svojim drugovima iz odeljenja. Posle toga su Huga ostavili na miru. I onda ljudi kažu da ništa ne može da se reši nasiljem -koliko je to samo netačno.
Šta mislite, da li se Sus još više zaljubila u mene posle toga? LAMPA KOJA SIJA Te noći, posle premeštanja nameštaja u Dijaninoj sobi, probudilo me je lupanje srca. Obično brzo dođem sebi kada se probudim, ali tad sam imao osećaj kao da sam upravo pretrčao pet kilometara velikom brzinom. Ili kao da me je nešto preplašilo. Ispravljam se u krevetu. Sedim u mraku, potpuno ispravljenih leđa i dišem kratkim i isprekidanim udisajima. Pokušavam da se setim da li sam nešto sanjao, da li se zbog toga osećam tako, ali ne, ne mogu da se setim nikakvog sna. Puls mi i dalje odzvanja u ušima. Osećam se tako ... čudno, loše sam raspoložen, skoro ... uplašen. lako ne znam zašto. Jedino što znam jeste da ne želim da budem sam. Treba mi Aleksa, moram da budem sa Aleksom, moram da osetim njene ruke oko sebe. Zapravo bih najradije spavao kod Alekse svake noći, ali ako me nema previše noći zaredom, ćale i keva uvek počnu da kenjaju. Govore kako žele da više budem kod kuće - yeah, right - kao da se baš gledamo dok ležimo svako na svom spratu i spavamo. A onda nastavljaju da drobe kako Aleksa i njeni roditelji moraju da imaju vremena za sebe takođe. lako su Ani i Tom rekli da mogu da budem kod njih koliko god hoću. Ali ćale uporno tvrdi da je to nešto što su Aleksini roditelji rekli samo da bi bili ljubazni. Ne mogu više da izdržim, ne mogu da sedim tu, u mraku, i da se tako osećam. Ustajem iz kreveta i dva minuta kasnije stojim obučen u hodniku. Tamo grabim tamnosivu jaknu, ali umesto mojih običnih patika vans navlačim patike za trčanje. Trčim do Alekse duž mračnih ulica, ponegde osvetljenih uličnim svetiljkama. Tako je tiho - moji koraci i disanje zvuce nenormalno glasno. Stojim ispred Aleksine kuće. Njena soba je na spratu; roletne na prozorima su spuštene, ali vidim svetlost koja dopire iznutra. Ne kao kad sija luster - ovo je slabija svetlost. Velovatno sija samo podna lampa pored kreveta. Dva i dvadeset je. Nismo bili na žurki, nismo ostali napolju dokasno. Trebalo bi da je u njenoj sobi potpuni mrak. Trebalo bi da spava. Ako nije... Šta ako nije sama, šta ako... Ruka mi se trese dok vadim telefon iz džepa jakne. Prsti klize i tek iz trećeg pokušaja uspevam da otključam telefon i okrenem Aleksin broj. Zvoni. Ako je tamo, gore, sama i budna, trebalo bi da odmah odgovori. Zvoni drugi put. I dalje se ne javlja. Pitam se šta se dešava. Vidim pred sobom kako ona i Seta gledaju displej i vide da |d zovem. Zvoni treći put. O bože, ne mogu više da izdržim. Ako se ne javi, otrčaću do ulaznih vrata, pozvoniću i pustiću da se zvono glasno i dugo oglasi.
Zvoni četvrti put. Baš me briga da li ću probuditi njene loditelje, zvoniću dok neko ne otvori. Prelazim preko asfaltiranog prilaza s mobilnim prislonjenim uz uvo. - Halo? Aleksin duboki glas zvuči zadihano i pomalo odsutno, kao da... Fokusiraj se, Felikse, fokusiraj se. - Ko je to? - pita. Nakašljavam se. - Jesi li i ti budna? - Sad jesam - kaže. - Znači, spavala si? - Felikse, sada je ... skoro pola tri. Da, naravno da sam spavala. Podižem pogled prema osvetljenoj sobi. Laže. Aleksa me laže. Klikada nisam pomislio da bi me Aleksa slagala. To sigurno znači daje kraj. Da će uskoro biti kraj, ako ništa drugo. Jebote. Tonem na zemlju, kolena se susreću sa asfaltom, osećam kako je tvrd i hrapav kroz džins. Savijam telo unapred. - Felikse? - Da... - Šta si hteo? Pritiskam slušalicu uz uvo, naginjem se toliko da mi čelo skoro dodiruje asfalt. - Ne znam - kažem. - Hteo sam sarno ... da budem s tobom.Toje sve ... sve što želim. - Šta? Sada? - Da, sada ... sada i zauvek. - Jesi li pijan? - Ne, nisam pijan. - Znači ovoje slatka mala noćna izjava ljubavi? Oooo, i ja bih volela da si ovde.
Čujem je kako zeva. - Stvarno? Mogu da dođem? - Sada? - Da, sada! Ustajem iz zgrčenog položaja na zemlji. - Već sam ispred tvoje kuće - kažem. Šta? - Dođi i otvori. Prekidam vezu i žurim prema njenim vratima. Trčim u mestu dok čekam. Čistim malo prljavštine s farmerki. Pitam se sta Seta i Aleksa rade sada. Da li ih je uhvatila panika, da li su kao muve bez glave i pokušavaju da pronađu mesto gde ce sakriti Setu. Ili pokušavaju da smisle kako da se iskrade na zadnja vrata... Vrata se otvaraju. - Felikse! Jebote, stvarno si ovde! Mislila sam da se šališ. Aleksa nosi crn svileni kimono. Ne vidim šta ima ispod -ako ima nešto ispod. Brzo je ljubim u usta, grlim je; bezoblična svilena tkanina mi klizi pod rukama. Bacam pogled na pod u potrazi za nepoznatim cipelama, ali na polici i tepihu stoje samo cipele njenih roditelja i čitava gomila Aleksinih. Nema crnih patika veličine 45. (Da, znam koji broj cipela nosi, video sam u hodniku kod Sus i Huga. I, da, znam da neki kažu da velike cipele ne moraju da podrazumevaju nešto više od velikih stopala, ali svejedno - ja nosim 44.) Dok kačim jaknu, koristim priliku da proverim i ostalu odeču kojavisi na čiviluku. Vešalicu po vešalicu. Ništa, ništa, ništa. Možda sam se bespotrebno zabrinuo, možda tražim nešto što ne postoji. Ali tamo! Prsti su mi se zakačili za rukav od crnog materijala. Zaledio sam se. Pratim rukav do ramena... - Šta to radiš, Felikse? - pita Aleksa. Dolazim do kragne, to je kragna ... sakoa. Nema tu nikakve jakne u motoraškom fazonu. Okrećem se prema Aleksi sa osmehom koji, nadam se, izgleda prirodno i opušteno. Sprečavam jezik da izgovori reč ništa.
Ako ste pametni, postoji nešto što ćete uraditi, ali i nešto što nikada nećete uraditi. Jedna od tih stvari jeste da na pitanje o tome s kim ste razgovarali ili kod koga ste bili nikada nećete odgovoriti ni sa kirn i ni kod koga. Umesto toga kažem: - Samo sam okačio jaknu. Gotov sam. - Onda dođi - kaže Aleksa. Stavlja kažiprst preko usta i u tišini idemo kroz kuću. Pokušavam da se osvrćem oko sebe koliko god mogu s obzirom na to da su sobe u mraku. Ne primećujem ništa čudno, niko se ne pomera. Možda se i nije ništa đesilo? Ali onda dolazimo do Aleksine sobe. I kadaje otvorila vrata i kad sam video kako podna lampa kod njenog kreveta sija - ona sa crnim postoljem i crvenim abažurom setio sam se: Aleksa me je slagala. Skrećem pogled s kreveta, posteljine i pokrivača. Ne želim da gledam tu bedu. - Znam da si bila budna kada sam zvao - kažem. Aleksa se smeje. - O čemu pričaš? Pokušava da priguši zevanje, uspeva dopola. - Video sam svetlo kroz prozor. Aleksa ide prema krevetu, prstima đodiruje crveni abažur. - Daaaa ... verovatno je tako. Zapravo se uopšte ne sećam da sam upalila svetlo kada me je mobilni probudio. Već je bilo upaljeno. - Zašto je bilo upaljeno? - pitam. Aleksa trlja oči. - Dobro pitanje - kaže. - Aha, pogledaj! Saginje se preko kreveta, podiže otvorenu knjigu. Da li je moguće? Da li je moguće da je zapravo samo ležala, čitala i zaspala uz knjigu, dok je lampa ostala upaljena? Nisam baš milion posto siguran, ali dovoljno je. Dovoljno da pošaljem kevi poruku da ću prespavati kod Alekse (da ne pomisle da me je kidnapovala ruska mafija ili da sam im sa Aleksom pobegao u Las Vegas kad pronađu ujutru prazan krevet). Dovoljno da se skinem i uvučem u krevet sa Aleksom,
zagrlim je, osetim njeno toplo telo (imala je samo gaćice ispod kimona) uz svoje, koje je i dalje bilo pomalo vlažno od znoja zbog trčanja. Nije mi baš jasno - kaže Aleksa i ovog puta zevne do kraja. - Zašto si došao? Sad? Usred noći? Ne znam tačno. Sve je bilo tako... Ne nalazim dodatne reči, jedino što izlazi iz mene je dubok uzdah. Jesi li sanjao nešto? - pita Aleksa. Mislim. Možda. Ali se ničeg ne sećam. Aleksa pruža ruke, stavlja svoj dlan uz moj obraz. To je, u svakom slučaju, bio samo san ili neki čudan osećaj. Inače je sve OK. Zar ne? Gledam u njene tamnozelene oči, upijam miris vanile njenog parfema, osećam toplinu njene nežne ruke na svom obrazu. Aleksa, moja Aleksa. - Da. Sve je dobro sada - kažem. Njena ruka nastavlja od obraza do čela i provlači se kroz moje lokne. Počinjemo da se ljubimo i onda vodimo ljubav. I’osle toga osećam kako mi se puls konačno vraća u normalu čak postaje sporiji nego inače - i kako me polako obavija magla sna.
Pitanja koja se ne mogu postaviti - Ej ... - kažem dok jače pritiskam slušalicu telefona uz rame. - Da? - kaže Aleksa. Ne. Šta to radim? Ne smem. Ni u kom slučaju. U tom trenutku čujem kako Tom dovikuje u pozadini: - Večera! Dođi da jedeš! - Tata me zove da... - Čuo sam - kažem brzo. - Onda se vidimo sutra. - Zar nisi hteo nešto da kažeš? - Jok - kažem. - Vidimo se ujutru!
Završavamo razgovor. Čim smo završili, imao sam potrebu da je ponovo pozovem. Ali to, naravno, neću uraditi. Postoje stvari koje bih želeo da kažem, pitanja koja bih želeo da postavim: Kako to da Seta nije znao da si sa mnom? Koliko si ga viđala dok nisam bio tu? Koliko dana, koliko sati, koliko minuta, koliko sekundi si bila u njegovoj blizini? Šta misliš o njemu? Pored toga da je kul? Da je zgodan? Da je zanimljiviji od mene? Pametniji? Zabavniji? Ali ne mogu ništa od toga da pitam. Ne mogu da dovedem Aleksinu odgovornost u pitanje. Nemam prava da budem ljubomoran, nemam nikakvog prava da postavljam takva pitanja. Ubrzo nakon štoje Aleksa promenila boju kose i stil oblačenja, promenila je i društvo. Lin i An-Sofi, njene dve stare najbolje drugarice - koje su i dalje izgledale kao trolovi, onako kako je i Aleksa izgledala pre nego što je postala Aleksa - nestale su iz kadra Umesto s njima, na odmorima između časova počela je da ide hodnikom s Dijanom i Sus i sedela je s njima u školskoj kafeteriji. S dvema kul devojkama, dvema devojkama koje su se mnogo bolje slagale uz Aleksu. To su bile dve devojke koje se nikada ne bi družile sa Aleksandrom. Dijana - koja je visoka (ja imam metar i osamđeset tri, dok je ona svega tri santimetra niža od mene), a ipak joj nije problem da nosi cipele sa stvarno visokom štiklom. Dijana - koja ima oči kao srna i talasastu plavoriđu kosu i koja može da popije više od većine momaka. Dijana - koja je toliko otvorena da se usudila da pita jednog nastavnika na zameni da izađu zajedno. (On je očigledno pristao. Ali je direktor saznao za to. Ne znam šta se posle desilo, ali taj nastavnik u svakom slučaju nikada više nije bio na zameni u našoj školi.) I Sus - koja uopšte nije otvorena kao Dijana, ali koja, sa svojom dugom plavom kosom, okruglim rumenim obrazima i svetlim, plavim očima, izgleda kao savršen primerak lepe švedske devojke. lako ona sama to ne kapira. Nikada ne primećuje kako je tipovi odmeravaju. Nema pojma o tome koliko je njih zainteresovano za nju - momci uvek moraju da budu ekstremno ubedljivi kada joj prilaze. Pa ona je bila totalno zatečena kad su je pre godinu dana izabrali da bude Lucija. Super je slatka i ima gustu plavu kosu skoro do struka, a ipak je bila potpuno šokirana. See my point? I kad kažem šokirana, mislim - stvarno šokirana. Rezultate su čitali pred svim devetacima uguranim u jednu učionicu, a ja i Dijana smo stajali pored Sus i pridržavali je da se ne onesvesti. A Dijana i Sus, koje su bile najbolje drugarice otkad znam za sebe, pustile su Aleksu da uđe u njihov ekskluzivni klub prijateljstva. Ali nije samo Aleksa počela da se druži s njima. Pošto sam ja stalno bio s njom, onda sam se i ja viđao s njima sve vreme, a od akcije spasavanja Huga postao sam tako dobar drug i sa Sus i s Dijanom da sam blejao s njima čak i kada Aleksa nije bila tu.
Ironija je to što se uopšte ne bih družio s njima da nije bilo Alekse, s obzirom na našu prošlost. Aleksa je moja sigurnost. Zbog nje mogu da imam njih kao drugarice a da one ne očekuju ništa više od toga. Večina devojaka sigurno bi imala problem s tim što se njihov momak ranije vatao s njihovim najboljim drugaricama. Posebno ako bi, pored toga, počeo i da se druži s njima. Ali ne i Aleksa. Ona nikada ne postavlja naporna pitanja (više ne), nikada ne govori da se previše smeškam Sus i Dijani, da ih predugo grlim ili da bih morao da prestanem s tim flertovanjem u šali - bilo s njima, bilo s drugim devojkama. Zato ne mogu da počnem da joj postavljam takva pitanja. Ne - zato što je Aleksa oduvek bila tako mirna. Ne - zato što mi je Aleksa uvek verovata. Ne- zato što nije bila ljubomorna kad je saznala da smo Sus i ja radili i nešto više od vatanja. Bili smo zajedno nekih šest sedam nedelja kad je saznala. Bilo je kasno posle podne, a Aleksa i ja sedeli smo na tamnoplavoj sofi u našoj dnevnoj sobi na spratu. Pričili smo o Resident Evil na Xboxu. Njen lik se video u donjoj polovini ekrana - devojka s dredovima, u majici na bretele i uskim farmerkarna. -
Čekaj, pusti da ja idem prva – rekla je.
-
OK - rekao sam, zaustavio se i pustio njenu devojku da prođe. - A zašto to?
-
Sad možeš da ošmekaš kakvo zgodno dupe imam!
Baš u tom trenutku iskočila nam je neka grupa mutanata, ali pošto smo umirali od smeha, iskasapili su nas oboje. Posle toga se Aleksa okrenula prema meni, i dalje s džojstikom u ruci. Ej, je l' se sećaš kad ste se jednom, na nekoj žurki krajem sedmog razreda, ti i Sus vatali? -
Da - rekao sam.
Sećao sam se. Veoma dobro sam se sećao. Tačnije, zapravo se uopšte nisam dobro sećao, ali znam tačno kao činjenicu da se jesmo vatali. To je jedini put kada sam se vatao sa Sus. Ona je nešto pre toga bila raskinula sa onim visokim tipom iz 9/A. Bili su zajedno pola godine i mislio sam da bi joj moglo zatrebati malo pažnje. Izbacio sam udice na vreme pre same žurke, počeo sam da joj poklanjam pažnju u školi dve nedelje pre toga, mazio sam je po kosi, šalio se, delio komplimente, dao joj nadimak Sus. A pošto joj se dopalo novo ime i poštoje naterala i sve druge da počnu tako daje zovu, bio sam siguran da će se to desiti.
-
Onda ste nestali... - reklaje Aleksa.
-
Da?
Pitala sam je da li je bilo seksa ili ne, ali ona ne odgovara, ne govori ni da ni ne. Rekla sam da samo želim da znam, da se neću naljutiti, da neću biti ljubomorna ili tako nešto - mislim, to je bilo mnogo pre nego što smo se ti i ja smuvali. Samo želim da znam. Ali ona svejedno ne želi da odgovori. Ili možda ne može da odgovori - rekao sam. - Šta, bre, ne može? - Bilo je seksa - rekao sam. - Ali nisam siguran da se ona seća. Bila je užasno pijana. Aleksa je ispustila džojstik, koji se, uz tup zvuk, spustio na jedan od jastuka na sofi. Odmahnula je glavom i namrštila se. - Šta? Šta se to onda, u stvari, desilo? Dejt silovanje ili šta? - Pa ne znam da li bih to baš nazvao dejtom... Aleksina pesnica me je tresnula po ramenu. - Jao!Jebote! Dovatio sam se za rame. - Sus zapravo nije odbila. - A je l’ pristala? - pitalaje Aleksa. Kada nisam odgovorio, Aleksa me je ponovo udarila. Još jače. - Zapravo se ne sećam. Bilo je to tako davno. U sedmom. A i ja sam bio jebeno pijan. Nacerio sam se. - A i uostalom - rekao sam. - Pa valjda nema nikakve veze šta se desilo ako se ona svejedno ne seća? Bacio sam se sa strane na sofu pre nego što me je Aleksa udarila treći put. S rukom u vazduhu rekla je: - Znači, ako se ja nekad napijem kao guzica...?
- Naravno da ne. Samo se šalim - rekao sam i spustio joj ruku. - Naravno da ima veze. Sada se tako nešto nikad ne bi desilo. Sada sam zreliji, i pametniji, i mudriji, i razumniji, i sve to. - Zreliji i mudriji? Ti?! Počeo sam da se smejem, a ubrzo mi se i Aleksa pridružila. Kada je smeh zamro, očekivao sam da će reći još nešto - vratiti se na temu, tražiti da preuzmem odgovornost; ali, umesto toga, samo je sedela u tišini neko vreme i gledala u pauziranu igru na TV-u. - Aleksa? - rekao sam posle nekoliko minuta. Protresla je ramenima, uputilami blag osmeh i uzela džojstik sa sofe. Sad ćemo da poubijamo jebene zombije! Mislim da su to zapravo mutanti zaraženi virusom -rekao sam. - Ma ko ih jebe! Šta god da su, umrećeeee! A onda smo nastavili sa igrom. Pomislio sam da svejedno mkada ne bih imao bilo šta sa Sus i da se nisam smuvao sa Aleksom godinu i po dana posle te žurke u sedmom. Ne bih joj rekao ni reč. I pomislio sam da, ako postoji nešto što pokazuje da se stvarno, stvarno sviđam Aleksi, onda je to ovo. Mogla je da ustane i ostavi me tad i tamo. To uopšte ne bi bilo čudno. Ali uopšte. Samo - ona to nije uradila. Posle toga je bilo kao da nikada nismo ni razgovarali o lome. Jedini dokaz bile su modrice koje su se pojavile na mom ramenu narednog dana. Ali manje od nedelju dana kasnije ni njih više nije bilo. Gladan Stojim na uglu ulice u centru. Pet do devet je ujutru. Opet nema sunca. Ulice su još prilično prazne. Na malom trgu u blizini žena i muškarac postavljaju štand na kojem će prodavati voće i povrće. Iza fontane konobarica postavlja jastučiće na stolice. S druge strane ulice neki momak pere izlog prodavnice cipela. Čekam Aleksu; zajedno ćemo doručkovati u kafiću. Često se potrudim da dođem pre dogovorenog vremena kad nas dvoje treba da se nađemo negde u gradu. Volim da stojim i čekam - taj osećaj da će se ubrzo pojaviti najlepša, najgotivnija, najdivnija devojka na svetu i da će požuriti da dođe do mene i padne mi u zagrljaj. Volim kada je ugledam u daljini: kad dolazi sve bliže, kad vidim njenu blistavu crvenu kosu, kada vidim kako je drugi gledaju, kad se okreću za njom. A onda, kad
vide kako se ljubimo, pomisle: Naravno - naravno da ta lepa devojka i taj neviđeno zgodni momak idu jedno uz drugo. Treba da se vidimo u devet. Imam osećaj da je prošlo više od pet minuta, ali ne podižem ruku da pogledam na sat. Umesto toga, nastavljam da gledam preko trga i duž ulica. Nema veze koliko je sati. Aleksa će uskoro doći. Vrlo, vrlo brzo. Siguran sam u to. Vidim Patrika, onog napornog lika s kojim sam išao u isto odeljenje pre nego što sam morao da ponavljam razred. On je sigurno na putu ka nekom mestu na kojem radi preko leta. Kada me je primetio, požurio je da pređe na drugu stranu ulice i samo što se nije sudario sa onim što je prao izlog. Ma daj. Zar me se još boji? Kada sam pošao u sedmi razred, pozvao me je na žurku i kao da smo drugari i ja sam pristao kao da se slažem s tim. Ali onda, kada sam već stigao tamo - i malo popio - i počeo da mislim na sve ono što mi je rekao i što je govorio o meni, više nisam bio tako prijateljski raspoložen. Sve se završilo time što sam ga prebacio preko ograde terase i što sam ga držao tako dok je mlatio rukama i vrištao od straha. Izrazito preterano. Nalazili smo se tek na drugom spratu, a ispod je bilo veliko žbunje; izvukao bi se čak i da mi je iskliznuo iz ruku ili da sam ga pustio. Vidim sad da podiže glavu i, pošto mi je tako smešan, ne mogu a da ne prekrstim ruke i ne buljim namršteno u njega. To treba da izgleda kao pretnja, a znam da sam uspeo pošto ubrzava korak i potom trči. Telo mi pogađa nekoliko sitnih kapi kiše. Konobarica ponovo izlazi na trg, pruža dlan nagore i potom počinje da skuplja jastučiće koje je iznela. Na kraju sam morao da pogledam koliko je sati. Skoro devet i dvadeset. Aleksa nema običaj da kasni toliko. I obično me pozove ako kasni. Uzimam mobilni. Ćao, gde si? - pitam. Kod kuće - kaže Aleksa. Zašto? - Zašto da ne? Gde bi inače trebalo da budem? - Ovde! - kažem. - Kod tebe?
- Na ćošku ulica Lindberjsgatan i Sturgatan. - Sranje - kaže. -Trebalo je da danas doručkujemo u kafiću, je l' da? Bingo! Pa razgovarali smo telefonom sinoć. - Da, trebalo je da to bude danas - kažem. - Izvini, Felikse, stvarno izvini. Potpuno sam zaboravila. Gutam knedlu. Zaboravila. Zaboravila naš doručak u kafiću. Zaboravila mene. Aleksa me nikada ranije nije zaboravila. - Sve je OK - kažem. - Možeš valjda sad da dođeš? - Da, samo ... već sam doručkovala s roditeljima. Tata je ispekao zemičke od spelte. Baš sam se najela. - Aha. OK. Onda ćemo nekog drugog dana. - Je l' se ljutiš? Da, ljutim se. Prvo što sam ustao rano, propustio trening, požurio da stignem ovamo, a onda stajao tu skoro pola sata umirući od gladi. Naravno da sam jebeno ljut. - Ne - kažem. - Idem kući da doručkujem. Zvaću te posle. Klik. Uspevam da napravim tri koraka pre nego što je mobilni počeo da mi vibrira u ruci. - Nisi mi rekao ćao - kaže. - Ćao. Klik. Držim mobilni u ruci celim putem do kuće. Tako da mogu odmah da se javim ako me Aleksa ponovo pozove. Samo što ona ne zove. Power joga Pošto sam doručkovao sam kod kuće, za kuhinjskim stolom, zovem Aleksu. Lična sekretarica porodice Hagkvist. Ćao, Dijana. Šta ima?
Sad ćemo raditi jogu - kaže. U pozadini čujem dobro poznati glas instruktora power joge sa DVD-a. Taj trening traje ceo jedan sat, iako se poslednjih dvadeset minuta samo leži i opušta. Ponekad se i ja uključim. (Aleksa smatra da treba da učestvujem sve vreme i kaže da bi to bilo dobro za mene. Zapravo sam pokušao jednom, ali, čoveče, kako je komplikovano, a sve vreme moraš da misliš na disanje. Zašto? Zar poenta joge nije da prestaneš da misliš? A kada je instruktor izgovorio onaj mudri savet: Nastavite da dišete - nisam mogao da ne umrem od smeha. Pa naravno da ću nastaviti da dišem jer alternativa i iic bi bila tako uspešna: da umrem na prostirci za jogu.) OK, doći ću za jedan sat onda - kažem Dijani. Sus otvara vrata kod Alekse. Iz usta joj viri bela drška lizalice; kad je izvadila lizalicu iz usta, video sam da joj je jezik bledo narandžast. Skoro su gotove - kaže. Maznem joj lizalicu i ubacim je u usta. Mmm! - Jebote, Felikse, daj to ovamo! Okrećem je po ustima. Ima ukus citrusa. Sus pruža ruku i pokušava da mi uzme lizalicu, ali se izmičem u stranu. Sisao sam je još malo pre nego što sam joj je vratio. - Felikse, zapravo je odvratno lizati tuđu lizalicu. To je kao da deliš s nekim četkicu za zube! Sus se mršti prema narandžastoj kugli koju drži podalje od sebe. Saginjem se unapred, tako sam joj blizu da mi čelo dodiruje njeno, gledam je u oči i kažem: - Ili kao kad se ljubiš. Ispravljam se, idem hodnikom prema dnevnoj sobi; Sus ide za mnom. Kada sam bacio pogled u stranu, video sam da je ponovo ubacila lizalicu u usta. A da prethodno nije otišla u kuhinju da je ispere ili tako nešto. Cerim se. Glas sa DVD-a čuje se u hodniku: Blablabla, spojte ruke, zahvalite telu i recite namaste. - Namaste - čujem kako Aleksa i Dijana kažu uglas. A odmah potom: - Namaste.
Još jedan glas. Dublji glas. Muški glas. Kakvo sranje! Više se ne cerim, to je sigurno. Ulećem u dnevnu sobu. Tamo stoji Aleksa u zelenoj majici na bretele i pripijenim crnim helankama za jogu. Dijana ima istu odevnu kombinaciju, ali je sva u crnom. I tamo stoji Seta. u širokoj beloj majici i širokom šorcu od tamnoplavog materijala sa šniranjem u struku. Šorc za jogu! Aleksa mi je pokazivala takve na internetu kada je pokušavala da me ubedi da počnem. Seta, dakle, ima šorc za jogu. Koji normalan lik to ima?Da li ga je Aleksa naterala da nabavi? Ili je načuo da ona i Dijana rade jogu, paje kupio opremu i krišom vežbao da bi im se - još više! - uvalio? Taj lik mi tako užasno ide na živce. Upirem pogled u njegovo lice. - Šta radiš ovde? - Jogu. Seta pokazuje na TV ekran na kom ide odjavna špica DVD-a 'sa instrukcijama. Kao da sam na to mislio! - Upravo si propustio odličan trening - kaže. Ne radim jogu - odgovaram. Seta udara jezikom po nepcu. Šteta za tebe. Your loss. Kada su Seta i Dijana nestali svako u svom kupatilu da bi se istuširali, grlim Aleksu. Baš me briga što je zaboravila NAŠ doručak, stvarno me je baš briga, želim samo da je blizu mene. Felikse, znojava sam - kaže. Nema veze - kažem. - Stvarno nema veze. Naginjem glavu unapred i ljubim je, ona spušta svoju toplu ruku oko mog vrata. Ruka joj uopšte nije znojava, samo topla, prijatna za dodir. Dugo se divno ljubimo. Kada sam otvorio oči, video sam Sus kako stoji bez blama i bulji u nas, a onda je brzo spustila pogled. U normalnim okolnostima uradio bih ili rekao nešto što bi je iznerviralo, ali mi u tom trenutku nije bilo do toga. Moram da palim - kaže Sus. - Obećala sam Hugu da ću ići sa njim da puštamo zmaja.
-Znači, Seta se bavi jogom? - kažem kada je Sus otišla. - Da -Nadam se da kapiraš da je to samo zato da bi ti se uvalio? Aleksa pravi korak unazad. Zašto tako govoriš? -Nijedan normalan tip ne bi to radio dobrovoljno. - Felikse! Postoji gomila tipova koji se bave jogom. Samo zato što tebi nije išlo kad si pokušao... Podižem obe ruke. - Čekaj malo - nije mi išlo?! - Samo zato što ti nije išlo tako super strava odlično kad si pokušao, to ne mora da znači... - A da li je Seti išlo super strava odlično? Aleksa klima glavom s jedne na drugu stranu. - Bio je prilično dobar - kaže. - Ovo sigurno nije bio prvi put da radi - kao što ti, izgleda, misliš. I pogledaj! Pokazuje na pod. Između njene jarkoružičaste prostirke i Dijanine plave leži jedna crna. - Ima svoju prostirku za jogu! - kaže Aleksa. - To samo potvrđuje da je protraćio petsto kruna, a ne da je neki guru! - Nisam to ni rekla! - Ni ja nisam rekao da si to rekla! Ali... Čuje se kako se neko nakašljava. Tamo stoji Seta. Čarape, farmerke, sat na njemu. Nosi sivu košulju kratkih rukava u nekom avijatičarskom stilu, ali još nezakopčanu, pa se vide stomak i grudi, kao da je požurio da se vrati ili da se pokaže ili i jedno i drugo. I jedno i drugo - naravno! Podiže jednu tamnu obrvu. - Problemi u raju?
- Ne više nego obično - kaže Aleksa. - Šta ti sad to, jebote, znači? - pitam. Mrzim da se svađam sa Aleksom. Što je očigledno jasno jer nisam navikao. Obično se ne svađamo. Obično se nismo svađali - sve dok se Seta nije pojavio. A ovo je bio drugi put tog dana. Prvo ona prepirka kad je propustila naš dejt za doručak i onda ovo. Šta se to dešava? - Ma — kaže Aleksa. - Idem da se istuširam. Maršira iz sobe. Čujem njene teške korake sa stepenica koje vode na prvi sprat. Sedam na naslon bele sofe. Seta se nvaljuje u jednu od fotelja na crnobele pruge i zavaljuje se u nju. I, znači, ti voliš power jogu? - pitam. Sleže ramenima. Pa valjda je OK. Malo je slaba za moj ukus u stvari. Ali zašto onda imaš prostirku? I kako si postao tako dobar? Uglovi usana mu se podižu. Aleksa je rekla da sam bio dobar? Pravim grimasu; nije trebalo to da mu pružim, nije trebalo da mu postavim pitanje na taj način. Tako nekako - kažem. Sleže ramenima. Bio sam na nekoliko treninga u fitnescentru. A zašto? Pa malopre si rekao da to nije za tebe. Jesi li bio nekad na jogi? Tamo su otprilike devedeset pet procenata ribe. Totalno ih je lako smuvati. Ne znam šta da kažem. Da je bar Aleksa bila tu da ga čuje. Onda ne bi više bila tako impresionirana njegovim dubokim interesovanjem za jogu. Ali to nije ništa što bi bilo aktuelno kod tebe - nastavlja . - Ti imaš Aleksu. Da - kažem i stavljam ruke u džepove farmerki. - Imam Aleksu.
Ali ako nekada raskinete, onda... Nečemo raskinuti! Smiri se, momče. To je bio samo mali savet - kaže i prenaglašeno mi namiguje. Ćutimo neko vreme. Shvatam da će, što više ćutim, to više izgledati kao da me je pogodio tim komentarom. - A gde si ono živeo pre nego što si se doselio ovamo? - pitam. - U Stokholmu. -- Gde? U samom gradu? Ili u nekom od predgrađa? Lupka prstima po naslonu fotelje, podiže ruku i prikriva zevanje. Uzdišem. Pretpostavljam da neću saznati. - Koliko imaš braće i sestara? - pitam. - Jedno - kaže. Haha, da sam pitao da li ima braće i sestara, sigurno mi ne bi odgovorio, ali sam ga uhvatio nespremnog, pa je odgovorio po automatizmu, ili mislim da mi je Aleksa pominjala nešto o tome. - Burazera? - Ne. - Koliko ti godina ima sestra? - Deset. - Onda je ona, znači ... koliko godina mlađa od tebe? - Zašto te toliko interesuje moja porodica, momče? Zapravo me ne interesuje. Ili me interesuje? Samo želim da saznam nešto o njemu, da shvatim ko je on. - Prestani da me zoveš momče i odgovori na pitanje. - Strašno je koliko si danas osetljiv - kaže Seta i naginje se malo unapred. - Još se nisi oporavio od poraza? - Kakvog poraza?
Seta se smeje zbog mojih reči. - Dobro je, momče. Dobro je što si nastavio dalje. Ne znam kako bih se ja osećao. Nisam nikada ništa izgubio. - Nikada ništa izgubio? Sleže ramenima. - Ništa bitno, u svakom slučaju. - Pa i ne mislim da je to takmičenje u plivanju bilo posebno važno - kažem. On se smeška. Pa, videćemo. Spajam ruke u stisak - puštam da čvrsto drže jedna drugu. Kada se Aleksa vratila, već je bila kompletno našminkana, i kosa joj bila isfenirana, ispeglana, isprskana sprejom i ko zna šta sve ne radi s njom da bi bila onako savršeno ravna i sjajna, A Dijana - koje zapravo nije bilo još duže - takođe je izgledala potpuno namontirano i sredila je svoju kosu sasvim nepojmljivo - ali lepo. Jesi li uspeo da objasniš mom polupanom dečku da zapravo postoje momci koji se bave jogom? - pita Aleksa. Pokušao sam, u svakom slučaju - kaže Seta. - Rekao sam da je to stvarno najbolji potpuni trening koji postoji i da si posle treninga u strava formi. Ali nije pomoglo. Toliko sam zatečen Setinim lažima da ne mogu da se nateram da protestujem, već ga samo puštam da nastavi da priča. Da, da, kako god bilo - kaže. - Ja obožavam jogu, u svakom slučaju. Ali verovatno treba biti malo otvoreniji... Mhm. Feliks ume da bude pomalo ograničen ponekad kaže Aleksa. Stvarno ume - kaže Dijana. Halo? Ja sam zapravo prisutan! Znam, ljubavi. Aleksa se okreće prema meni i dobacuje mi poljubac. Momci su drugačiji ovde, na selu - kaže Seta. - Mislim, u poređenju sa Stokholmom.
Aleksa i Dijana blago klimaju glavom. Aha, znači sad sam odjednom degradiran do ograničene seljačine. Kako se to, čoveče, desilo? Ovaj grad zapravo i nije seoska rupa - kažem. - Možda i nije, ali ipak ima taj... Seta pravi kružni pokret rukom pre nego što uspeva da pronađe reč: - Malograđanski mentalitet - kaže na kraju. Aleksin pogled je uperen u njega i ona mu klima glavom. Želim da je privučem sebi, da je odvučem od Sete. Ali nema smisla ispružiti ruke - predaleko je.
Piknik U Iki kupujem čokoladnu bombonjeru gejša (to je Aleksin omiljeni slatkiš), kesicu načosa i teglu gvakamolea. Zastajem ispred prodavnice, kod štanda na kom Frida, sa kojom sam išao u odeljenje u nižim razredima osnovne škole, prodaje jagode. Imaćemo vikend žurke za nekoliko nedelja - kaže -dvadeset drugog i dvadeset trećeg jula. Kakve vikend žurke? U petak je žurka kod Katje, a kod mene u subotu. Žurke za vikend! Šta kažeš na to?! Kažem da je ultra super kul. Leti ima premalo žurki. Baš tako. To smo i mi pomislile. Jesu li jagode danas dobre? Vrlo su slatke i ukusne. Probaj! Frida je vezala kosu ofarbanu u crno u visok konjski rep. Pruža mi jagodu, a ja je, umesto da ispružim ruku, uzimam ustima i usnama ovlaš dodirujem vrhove njenih prstiju. Mmm - kažem. - Slatka skoro kao ti. Uzeću jedno pakovanje. Kada sam platio, stavila mi je još jedno malo pakovanje i u kesu. Ovo dobijaš besplatno - kaže smeškajući se. Uzvraćam osmeh. Super. Aleksa i ja idemo na piknik.
Nisam mogao da odolim. Prosto sam morao to da kažem. Fridin osmeh nestaje i pokreti joj se zaustavljaju na nekoliko sekundi pre nego što mi je na kraju dodala kesu sa dva pakovanja jagoda - jer više nije mogla da se predomisli. Dok odlazim odatle, mislim na nešto što mi je Dijana jednom rekla kad je bila stvarno, stvarno pijana: - Znaš šta, Felikse? Kad bi ti bio takav kakav si, ali žensko - onda bi te svi mrzeli. To je verovatno tačno. Šta da kažem? Život nije fer? Moji roditelji sede u dnevnoj sobi i bulje u neki Hičkokov film (još su na godišnjem odmoru, a gledanje crnobelih filmova tokom sivog, tmurnog prepodneva jeste njihov pokušaj da se zabave). Koristim priliku da se iskradem u kuhinju. Tamo otvaram vrata špajza i mažnjavam flašu vina flarra cava (to je otprilike kao šampanjac, ali je mnogo jeftinije i ne pravi se u Francuskoj) s police za vino. Ima još četiripet komada tamo, pa verovatno neče primetiti da je jedna flaša nestala. Samo što nisam izašao iz kuhinje kad je keva ušla. Fuck! Podigla je obrvu kad je ugledala flašu u mojoj ruci. Jedva čekam da opet počnu da rade pa da imam celu kuću za sebe i da ne moram da trpim ovo. - Ćao, mama - kažem. Podižem flašu prema njoj. Pokazujem da nemam šta da krijem. Pokazujem da nisam upravo pokušao da je ukradem. Nikada se ne ponašaj kao krivac ako te uhvate! I nikad se ne izvinjavaj. - Hteo sam da pitam da li mogu da uzmem ovo. Idem na piknik sa Aleksom. - Pa... - Kupio sam jagode i čokoladu i tako to. Molim te, molim te, molim te... Keva naginje glavu s jedne na drugu stranu i nazad. Moram da joj nadoknadim to vreme koje smo bili odsutni. Kad nisam mogao čak ni da je pozovem.. Dobro, ajde - kaže keva. Hvala, mama -- kažem i grlim je, dok istovremeno čvršće •dežem flašu penušavog vina za grlić da je ne bih ispustio. Ali nećemo reći tati - kaže.
Naravno da nećemo - kažem, stiskam usne koje se osmehuju i imitiram zatvaranje rajsferšlusa. Zviždim dok se penjem u svoju sobu. Na pota stepenica zastajem kao zaleđen. Shvatam koju pesmu zviždim i istog trenutka prestajem – to je ona Abina pesma kojom me je Seta mučio nakon što me je rasturio u plivanju. Čoveče. Ponovo mi je u glavi. Mislim na njega previše često. Tako se lako desi. To je zbog svih pitanja. Ne mogu a da se ne zapitam: Gde živi? Koliko ima godina? Odakle je? Zašto se pojavio ovde? Ali čim mu se postavi neko pitanje, on učini da delujete debilno, dosadno i uštogljeno, tipa - kojoš razmišlja o takvim nezanimljivim detaljima? Koga je to briga? U šumi postoji savršeno mesto za piknik; skreće se na jednu manju stazu koja vodi do jezera i posle pet minuta stiže se do proplanka. I tog dana je oblačno, iako nije tako hladno. Pogledao sam i prognozu na netu: neće biti padavina, a postoji i mala šansa i da se sunce promoli. Bilo bi to prvi put otkako sam se vratio kući. Nosim hranu u korpi, i to korpi za piknik! Keva me je navalila da je uzmem, ali ispostavilo se da je to bilo dobro -Aleksa se oduševila. A kad je, dok smo sedeli tu, na ćebetu, na proplanku, pomerila kariranu tkaninu u stranu i ugledala sve što sam kupio, bila je još više oduševljena. - Vau, Felikse, šta si sve spremio! Baš dobra ideja da uradimo ovo - samo ti i ja. - I ja mislim. ledva sam čekao da budern nasamo s tobom. Jedna od mojih najboljih ideja zapravo. Sami, bez Dijane,bez Sus, bez Huga i, pre svega, bez jebenog Sete. Nazdravljamo španskim vinom i počinjemo da se sladimo klopom. - Kada si promenila stil - kažem. - Kada si postala Aleksa- da li se sećaš zbog čega si to uradila? Ubacujem načos u usta, osećam hrapavu teksturu pod jezikom i ukus soli i kukuruza. Aleksa grize jagodu i naslanja se na jednu ruku. - Htela sam promenu, nešto novo. Htela sam da se nešto desi. Bilo mi je dosta svega. Dosta same sebe. I Lin i An-Sofi - one nikada nisu htele da rade nešto novo. Sve vreme su htele da rade samo iste stvari. - Kao, na primer, šta?
- Da sede kod kuće, listaju školski godišnjak i sanjaju o momcima kojima se nikada ne bi usudile da priđu i da porazgovaraju s njima. Ja sam više htela da radim nešto drugo. - Da li sam ja bio jedan od tih momaka? - Haha! To bi rado hteo da saznaš, zar ne? Golicao sam je sve dok nije priznala da jesam bio jedan od tih momaka. - Da li misliš da su Lin i An-Sofi sada ljubomorne na tebe? - Kao lude! A i dure se, ali boli me uvo za to. Ne viđamo ih tako često van škole, retko idu na žurke, bar na one na koje mi idemo. Ali na jednoj žurki naleteo sam zapravo na An-Sofi na terasi. Zurila je u mene. Rekao sam joj da prestane, da nisam ja kriv što su ona i Lin tako dosadne pa Aleksa više neće da se druži s njima. Onda je počela da plače, aja sam požurio unutra; ionako je bio tek mart i napolju je biio previše hladno. Aleksa otvara ružičastu bombonjeru i uzima pralinu u obliku lepeze. - Smorila sam se od toga da me niko ne primećuje. Ljudi su videli samo nas tri kao gomilu. Htela sam da budem ja,i ne samo jedna od onih devojaka obučenih u dosadne braon rite. Je l' znaš da je bilo ljudi koji su nas nazivali trolovima? Nakašljao sarn se; nisam mislio da Aleksa zna za to. Možda sam čuo nekoliko puta - rekao sam. Aleksin izraz lica polako se promenio. Čelo joj se naboralo,zelene oči su se skupile. Vratila je pralinu u kutiju. Ti si to radio, je l' da? - pita. - Ti si govorio da smo trolovi? Ne tako često. Uopšte ne tako često, samo nekoliko ... pojedinih ... U principu nikad. Znači nisi ti ... smislio to - na početku? Ponovo kašljem, nekoliko puta. Jesi! - kaže Aleksa. - 'Ladno jesi. Ma daj - kažem. - Nisam te tada poznavao. A i znaš i kakav sam, zar ne? Iskreno, da li te to iznenađuje? Možda i ne - kaže Aleksa.
A onda počinje da se smeje. I ja se smejem, grlim je i privlačim je sebi na ćebetu u travi. Super što nisi ljuta - kažem. Ma bila bih blesava kada bih se ljutila zbog toga. Kao što si i rekao - tada me nisi poznavao. Možda je to čak bilo i dobro. Možda je to nešto od onog što mi je pomoglo, što me je gurnulo preko ivice, nateralo me da se odlučim na taj korak.A da to nisam uradila, ne bismo se smuvali. To se nikad ne zna - kažem. Mada bi iskren odgovor bio verovatno ne bismo. Sklanjam crveni pramen kose sa Aleksinog čela i prstima prelazim niz njenu ruku. Džemper koji nosi je smaragdnozelen i pomalo čupav. - Zar ti nije bilo teško da tako ostaviš Lin i An-Sofi? - Ne posebno - kaže Aleksa. - Ali tako ste dugo bile drugarice! - Je l' znaš šta su rekle kad sam posle raspusta došla u školu s novom frizurom? Odmahujem glavom. - Lin je rekla: Je l' si se ti to ošišala?", a An-Sofi: „I ofarbala se?" A onda više ništa nisu rekle. Ništa! Ni daje lepo ili tako nešto, samo su razmenile pogled. Ali su Dijana i Sus, koje mi čak i nisu bile drugarice u to vreme, počele da vrište kad su me ugledale. Smeškam se. Mogu da zamislim kako Dijana i Sus vrište i u školskom hodniku. - Šta su vrištale? Tipa: „Čoveče, kako ti dobro stoji!" i „Vauu, kakva strava boja!" - Sitna razlika - kažem. - Stvarno. A onda, posle žurke na kojoj sam se vatala s tobom ... onda sam počela malo više da razgovaram s njima. Aleksa prekida priču i počinje da se smeje. - Zbog čega se cepaš? - pitam. - Možda se to tako desilo zato što smo odjednom imale nešto zajedničko. Podižem ruku, skupljam prste i duvam preko njihovih vrhova.
- Pa onda si odjednom imala nešto zajedničko sa otprilike pola devojaka u našoj školi... Umačem načos u sos i ubacujem ga u usta. Da, vidiš - kaže Aleksa. - Tvoja mala droca! Gura prste u teglu s gvakamoleom i, pre nego što sam stigao da se otkotrljam dalje od nje, razmazuje mi zelenu brlju koja smrdi na beli luk preko pola lica. Ali je prestala kad mi c napola sažvakani čips zaglavio u grlu. Je l' sve OK? - pita. Jeste - kažem kada sam završio s kašljanjem. Izgledaš kao čudovište iz močvare! Moj sopstveni mali Šrek! Kikoće se. Ali nema veze jer je posle toga teram da poliže sve i to se, naravno, završava tako što ležimo na ćebetu i ljubimo se unedogled. Dok to radimo, i sunce se pojavljuje - ne mogu da verujem da je tako! Idealno, kao poručeno. Konačno - kaže Aleksa. - Nadam se da ovo znači da će se vreme promeniti. Tome se i ja nadam. Roštilj Jedne večeri neko je zazvonio na vratima manje od dva minuta nakon što sam se vratio kući od Alekse. Ćale je krenuo da otvori, a ja sam ostao u kuhinji s kevom. Ona sedi za stolom i seče glavicu salate. Jedna od njenih plavih lokni skliznula joj je na lice. - Felikse, lepljive su mi ruke, je l' možeš...? Stojim jednom rukom oslonjen na naslon stolice, pružam drugu ruku prema njenoj kosi, ali ne stižem to da uradim pre nego što je ćale ušao u kuhinju. Nije sam. Odmah iza njega dolazi poslednja osoba koju bih očekivao. Jeza mi se penje uz leđa sitnim brzim koracima. Šta Seta traži ovde? Kako uopšte zna gde živim? A tajming? Ili je stajao ispred Aleksine kuće dok sam bio tamo, a onda me pratio. Ili je - ako je nekako već znao moju adresu - stajao ispred kuće i osmatrao dok se nisam vratio. Ne znam šta je gore. A želeo bih, naravno, da znam još nešto: koliko je vremena taj psihopata posvetio ovome? Da li govorimo o deset minuta? lli o nekoliko sati?
- 'De si, Felikse? - kaže Seta. Nosi svetloplavu košulju kratkih rukava, sjednim nezakopčanim dugmetom. Dole ima pamučne bež pantalone. Komično slično onome što moj tata ima na sebi u tom trenutku, ajedino što razlikuje njihovu odeću jesu tanke linije na tatinoj košulji. Imam utisak da se Seta prerušio, ali ipak ne izgleda poput totalnog mekušca, kao što bi čovek pomislio. Ja nosim sive farmerke s velikim rupama na kolenima i crnu majicu kratkih rukava, na kojoj piše All rumours are true. Drugim rečima, ne baš tako uredno. To što je Seta tu, u kuči u kojoj živimo celog mog života, u našoj kuhinji, s kevom i ćaletom koji pripremaju hranu. To što ga gledam kako stoji ovde s tim širokim ramenima, visok, kose crne kao ugalj i tankih tammh obrva, svetlih, hladnih očiju. To ga ne čini manje misterioznim. Upravo suprotno. Tu, u mojoj najsvakodnevnijoj svakodnevici, imam osećaj kao da je još više stran i nestvaran. Ne odgovaram na njegov pozdrav, ali izgleda da je to jedva i primetio. Zauzet je predstavljanjem i rukovanjem s kevom. Smeška se i pohvaljuje našu kuću i naše „lepo dvorište". Keva sve više razvlači osmeh. Seta pita kakve to ruže rastu s prednje strane, a keva izgovara neki komplikovani naziv. Tako sam i mislio - kaže. - Neviđeno su lepe. Moji roditelji su razmišljali o njima, ali onda su shvatili da se teško održavaju. Sranje, ko je ovo? Da li je to taštin zet iz snova, koji je ujedno i stručnjak za cveće, iznenada zaposeo Setino telo? -
Da, stvarno su zahtevne - kaže ćale. - Ali vredi. Prenesi to svojim roditeljima.
-
Svakako ću to učiniti.
A onda Seta okreće gtavu prema meni. Kao da je sada red na mene. Kao da sam ga zamolio da dođe ovamo i on se sada pita šta ćemo raditi. Pravim nekoliko koraka prema vratima. Seta klima glavom mojim roditeljima, a onda me prati do hodnika. Okrećem se i idem unazad. Seta se grize za donju usnu i izgleda kao da će početi da umire od smeha. Kada smo došli do stepenica. Kada smo došli do stepenica,pretvara se da se ništa nije desilo, ispravlja leđa i nastavlja da proučava fotografije. - Aleksa je zgodna do jaja - kaže. Gleda u fotografiju na kojoj se vidi cela i gde nosi kratku i usku haljinu sa šarom leoparda. Volim kada nosi tu haljinu. Užasno je seksi.
- Znam - kažem i skupljam pesnice u krilu. - I moja je. Seta se smeje. - Pa nije ona neki predmet, Felikse. Ne verujem da bi joj se dopalo da čuje da tako govoriš o njoj. Frkćem. - Kao da je ti poznaješ tako jebeno dobro. Podiže jednu crnu obrvu. - Možda je i poznajem. Ustajem s kreveta. Seta i dalje stoji, ali diže ruke s dlanovima okrenutim prema meni i malo se naginje unazad. Tako smo blizu jedan drugom. Bilo bi tako lako otpočeti nešto. Ali čulo bi se dole, moji roditelji bi se popeli trčeći, nastala bi opšta zbrka. I koga bi okrivili? Sopstvenog sina koji je bio u tuči iks puta (iako su saznali samo za delić od svega što se zapravo desilo)? Ili ovog lepo vaspitanog mladog čoveka koji se interesuje za baštovanstvo uopšte, a posebno za ruže? A posle? Aleksa, Dijana, Sus i Flugo bi isto saznali. Na čiju bi stranu stali? Čija bi to greška bila, po njima? Verovatno onog koji je prvi udario. (Ako se, znači, nekad potučemo, moram da se potrudim da ne budem ja prvi. A moram da imam i svedoke!) Približavam svoje lice Setinom. - Koliko si mislio da ostaneš? Osećam kako sitne kapljice pljuvačke izleću iz mojih usta i nadam se da nisu dobacile do njega. - Ne tako dugo - kaže Seta. Dobro. Kreće prema vratima, a ja idem za njim. Bez reči silazimo NIZ stepenice. Uskoro, uskoro će otići. Uskoro će i on i ova napeta atmosfera napustiti našu kuću. U tom trenutku moji roditelji izlaze iz kuhinje, sreću nas u hodniku. Nose tanjire, pribor i čaše. Pa valjda ćeš ostati na večeri, Seta? - pita ćale. - Pečemo roštilj na terasi.
Bio sam siguran da će Seta odbiti, ali je on ipak ostao. Trpa u sebe hranu kao nenormalan. Moji roditelji krišom dobacuju jedno drugom poglede s vremena na vreme i smeškaju se. Hoćeš li još jedan kukuruz? - pita keva. Vrlo rado - kaže Seta. - Hvala mnogo. Kakva dobra marinada! Ja uopšte i nemam neki apetit. Brljam po tanjiru oko kriške tek pečenog krompira, gledam kako upija velika zrnca soli. Uglavnom ćale i keva pričaju. Seta pripomaže tako što postavlja gomilu pitanja. Verovatno da oni ne bi dobili priliku da počnu da postavljaju ona uobičajena roditeljska pitanja gde živi, koliko ima godina, šta će upisati na jesen, sve to o čemu ja nemam pojma. Sve one normalne svakodnevne činjenice koje znate o svima, ali koje on zbog nekog razioga drži u tajnosti. Mada moji roditelji verovatno ne žele ni da ga ispituju. Sigurno neće da naglašavaju kako ne znaju te stvari o mom „novom drugu". Da im nisam ništa rekao o njemu. Čak ni da postoji. Kakav simpatičan momak - kaže keva kad je Seta konačno otišao. Tek nakon što se, naravno, previše srdačno i previše puta zahvalio na večeri. Da - dodaje ćale. - Ne sreću se često tinejdžeri koji su uko lepo vaspitani i zainteresovani i... Prestajem da slušam. Baš tako, ćale, možda je zato vreme da počneš da razmišljaš o tome šta tu nije u redu. Šta ono ljudi obično kažu - ako nešto deluje suviše dobro da bi bilo istinito, najčešče i jeste tako? - Kako si ga upoznao? - pita ćale. Sležem ramenima. - Preko Alekse. - Mogao si biti malo ljubazniji, po meni - kaže keva. -Malo pričljiviji. Uzdišem i ispijam gutljaj gaziranog soka od đumbira. Suviše se razvodnio zbog kockica leda koje su se istopile. - Nemoj ovo upropastiti, Felikse - kaže ćale. - Šta to? - pitam. - Ovo prijateljstvo - kaže. - Treba ti i neki drugar. Nije dobro da se sve vreme družiš samo s gomilom devojaka. - A šta to odjednom nije u redu s devojkama?
- Zapravo ništa - kaže keva. - Ali grupa devojaka koja ljubi tlo po kom hodaš i obožava te kao nekog boga? To bi svakome poremetilo pamet. - One me ne obožavaju - kažem. -- Da, da, obožavaju te - kaže mama. - Jedino što nedostaje jeste neki mali oltar u tvoju čast. Mada, možda ga Sus već ima? - Haha. Dobro, možda me Sus obožava ... i možda malo i Dijana. Ali ne i Aleksa. - Da, da, i ona - kaže keva. - Veruj mi. Razlika je samo u tome što ona zna kako treba s tobom. Malo kasnije sam se prebacio od stola do ljuljaške. Ona je skroz do zida, s druge stane vrata od terase. Keva misli da joj je baš tu mesto, da se jedva vidi. Ja bih radije da je napolju, na travnjaku. Vreme se nije promenilo kao što smo se Aleksa i ja nadali, sunce je nestalo tokom poslepođneva i moji roditelji su uključili infracrvenu grejalicu kod stola. Umotao sam se u ćebe na bele i mornarskoplave pruge i ležao sam utonuo u bež jastuke s motivom zvezda. Čujem glasove svojih roditelja, koji su kod stola, klokotanje vina koje sipaju i krckanje oraha koje grickaju. Izgleda da su odlično raspoloženi - Seta ih je oraspoložio, živnuli su zbog njega. Čak i moji roditelji misle da je zanimljiviji od mene. Možda nisam fer. Možda su samo srećni što - konačno! -imam druga. Kad bi samo znali! Kompletna ćaletova i kevina žvaka o tome ionako je preterana. Najgori je ćale sa svojim smaranjem. Posle putovanja na Krit, kada smo stajali kod trake s prtljagom na aerodromu Atlanda i sa ostalim putnicima čekali torbe, pitao me je: Kada ćete se ti i Juan ponovo sresti? Juan je onaj dečko iz Skonea s kojim sam se dole družio. Paaa, nikad? - rekao sam. Ćale samo što nije spustio kesu sa stvarima koje je kupio na aerodromu na kolica za prtljag, ali se onda ukočio. Pa valjda ste razmenili brojeve telefona? - Kako smo mogli? Pa moj mobilni je ostao kod kuće. Ti si me naterao da ga ostavim kod kuće, ako si zaboravio.
Neverovatno! Pa nisu vam valjda potrebni telefoni da biste razmenili brojeve? Imate papir i olovku! Mama, je l možeš da mu kažeš da govori tiše? Blamira nas. Ćale se okrenuo prema kevi. Da li mu je bio potreban telefon da bi mogao da razmeni broj telefona sa onim dečkom? - Dragi, tako je to s mladima - rekla je keva i potapšala ga po ramenu. - Felikse, eno moje torbe! Je l' možeš... Probio sam se kroz izgorele članove porodice s troje dece i podigao kevinu crnu torbu Samsonite s pokretne trake. - Ne mogu da verujem da niste razmenili brojeve - rekao je ćale. - Možda možeš da ga nađeš na Fejsbuku? - Ne znam kako se preziva. - A je l znaš mejl adresu? - Jok. Odmahnuo sam glavom i stavio torbu na kolica za prtljag. Keva se sagla i malo je ispravila. - Kakve to veze ima? - pitao sam ćaleta. - Pa ionako živi u Skoneu. - Valjda može da dođe kod nas u posetu? Ili ti možeš da odeš tamo! - Zašto bih? Ćale je stisnuo pesnice i pritisnuo ih na slepoočnice. Zbog toga se njegova smeđa kosa podelila na dva smešna pramena. Tiho je uzdahnuo. Na kraju je procedio iscepkanu rečenicu. - Mislio sam. Da je tebi. Kul. Da se družiš. S njim. Slegnuo sam ramenima. - Ne baš toliko kul. Kao što rekoh - samo smara. To je sve bilo totalno suludo. Tipovi zapravo nemaju najbolje drugove kao što devojke imaju najbolje drugarice. A i naravno da blejim sa ostalim momcima ponekad.
U školi nisam bio u istom odeljenju sa Aleksom, Sus i Dijanom. Zar keva i ćale misle da ne razgovaram ni sa kim iz odeljenja? Je l’ misle da sam sedeo sam na časovima? Naravno da nije tako. Sedeo sam s različitim momcima. (Pa dobro, ponekad sam sedeo i s nekom slatkom devojkom - Fridom, ili Julijom, ili Simom - i pomalo flertovao samo da bih napravio zabunu i ulepšao život.) A Hugo? Jeste da je on samo klinja, ali nije valjda zbog toga van muške kategorije? Naravno da na žurkama razgovaram s drugim tipovima. A nekoliko puta sam išao s Rogerom i Maksom do Stokholma, u bioskop. I ponekad bismo ostajali, nas nekoliko, posle škole i igrali basket na školskom igralištu (dobro, bile su tu i Dijana i još nekoliko riba, pa šta?). A i Henke, onaj što živi malo dalje niz ulicu, bio je kod mene pa smo pričili Xbox nekoliko puta. On je baš OK, ali je pomalo luzer. Kao da kapira da je super kul i bitan kad mi kupuje alkohol. I zašto živi s matorcima ako ima dvadeset tri godine? Nema šanse da ću ja tako. A, uostalom, i nemam potrebu da me drugi tipovi gotive. Želim da me devojke vole, a, tipovi - pa oni treba da se ugledaju na mene, po mogućstvu malo da se boje. Ti tipovi koje sam nabrojao - oni zapravo i nisu posebno Kul; uopšte nisu na istom nivou kao ja - zašto bih želeo da me trpaju u isti koš s njima? Blam Sam sam u Aleksinoj sobi. Njen mobilni je na radnom stolu. Nikada nisam gledao po njenom telefonu i zavirivao po porukama. Nikada nisam bio takav momak. Ne nameravam to da postanem. Ipak mi pogled sve vreme beži prema sjajnoj crnoj futroli telefona. Uzimam ga. Odmeravam u ruci. Nemam nameru da čitam njene poruke. Ali bih mogao da pogledam - samo malo da pogledam! - da li ima nekih poruka od Sete. Ha, ni jedna jedina! (Većina onih koje je sačuvala od mene je.) A lista poziva? Izgleda da je prazna. Aleksi očigledno dobro ide brisanje. Pitam se da li to uvek radi ili postoji neki određen razlog zbog kojeg je lista sada prazna. Tražim imenik. Tako je lako izbrisati kontakt. Samo nekoliko pokreta prstom i u Aleksinom telefonu su jedno ime i broj telefona manje. Voleo bih daje isto tako lako izbrisati ga u stvarnosti. - Šta to radiš? Trgao sam se zbog Aleksinog glasa. Telefon mi je iskliznuo iz ruke i, uz tresak, pao na radni sto.
- Ništa. Jebote, koliko možeš da zabrljaš? Prvo to trzanje? Onda ispuštanje telefona? A onda ništa kao odgovor. Koliko jebeno glup moram biti? Aleksa uzima svoj mobilni, gleda u displej. - Imenik? - pita. Jebi ga. Spuštam glavu, stavljam ruke na čelo. - Nisi hteo nikog da zoveš...? - pita. Ne, ali je trebalo to da uradim - ili da se pretvaram da sam to uradio - kad je ušla. Šta mi se to dešava? Obično sam kul. Ovakve stvari sređujem bez problema. - Jesi li uradio nešto s mojim brojevima? - pita. - Pa ... možda sam slučajno obrisao nešto ... greškom. Totalno sam se izblamirao. Ne mogu da se setim kad sam se poslednji put tako osećao. Ne znam zapravo da li sam se ikada ranije tako izblamirao. Gutam knedlu, podižem oči. Aleksa mi dobacuje oštar pogled. - Šta nešto? - pita - U stvari, koga? Ne odgovaram, ne mogu da odgovorim. - Setu? Klirnam glavom. O bože. O kakvo sranje. Jebi ga, jebi ga, lebi ga. Kakav sam kreten! Kako sam mogao da budem tako užasno poremećen idiot? Aleksine crte oko usta postaju oštre. Zašto, Felikse? Zašto, kog đavola?! Sležem ramenima. Ne znam. Ne znaš? Ne dopada mi se to što se čujete. Zašto? Zato što je on muško?
Možda - odgovaram. Ali nije to tako jednostavno. Ne bi me bilo briga da je to iko drugi, Roger ili Maks iz mog starog ođeljenja, na primer. Ovo je zato što je to baš Seta. - Pa ti imaš drugarice - kaže Aleksa. - Zašto ja ne mogu da imam drugove? Ne mogu valjda za mene da važe drugačija pravila nego za tebe? - Nemam poverenja u njega. - Nemaš poverenja u njega ili nemaš poverenja u mene? Prilazim joj korak bliže, gleđam je u oči. - Ali, Aleksa, ljubavi, bejbi, slatkice. Naravno da imam poverenja u tebe. Ne postoji nijedna druga osoba kojoj verujem toliko koliko tebi. - Pa pokaži to onda. Aleksa okreče lice. - Zapravo mi treba njegov broj - kaže. - Ja sam i dalje jedma od nas koja ga ima. Tačnije, koja gaje imala! - Sigurno ga možeš opet dobiti. - Ali treba mi sada. - Zašto? - Razgovarali smo danas i obećala sam da ću mu javiti šta ćemo raditi uveče. Neće moći to da uradi. Jedan deo mene - onaj deo koji potiskuje to koliki je blam što me je uhvatila na delu i to koliko je ljuta na mene - želi glasno da krikne Yeees! - Možda će te pozvati ako mu se ti ne javiš - kažem umesto toga. - Nadam se. Klimam glavom, pokušavam da izgledam ozbiljno, kao da se kajem, i slažem se s njom. - Za tvoje dobro - kaže Aleksa. Njen duboki glas uopšte ne zvuči prijatno, već više kao da sikće. Krivim glavu na jednu stranu, spuštam lice, ali podižem pogled.
- Možda želiš da odem kući? U takvoj situaciji najbolje je povući se, predstaviti to kao da osećate krivicu i žrtvujete se. Aleksa će reći da se podraumeva da ne treba da idem kući, i staviće mi ruke na vrat, ljubiće me dugo i duboko, a posle ćemo možda spavati. Zar se ne kaže da je seks pomirenja strava? Spreman sam da probam. Da, verovatno bi to bilo najbolje - kaže Aleksa. Šta? lonako ćemo se videti večeras. Ne pitam kuda ćemo ići. Pozvaću Sus ili Dijanu i proveriti. OK. Onda se vidimo - kažem. Odlazim do vrata, zastajem i kažem ćao, ali Aleksa samo malo podiže jednu ruku i ništa ne govori. Jedva mogu da zamislim koliko je razočarana u mene ako smatra da ne zaslužujem više od nekog poluodmahivanja. Kako takav jedan mali pokret rukom može da napravi više štete nego fizički bol koji sam osetio? Taj bol me tera da ostanem kod drveta višnje kod Aleksine kuće. Tera me da se naslonim jednom rukom na stablo. Tera me da duboko i polako udišem kako bih ublažio bolan osećaj u grudima. Svejedno Čujem škripanje šljunka i krajičkom okavidim kako se neko približava brzim koracima. Crna jakna, crna kratka kosa. Naravno da je to on. - Pretpostavljam da idemo na isto mesto - kažem. Ide u liniji sa mnom, malo je usporio. - Da. Trebalo je da me Aleksa pozove, ali nije, pa sam je ja pozvao pre nekog vremena i onda mi je rekla da ćemo biti kod Sus i Huga. Zato toliko kasnim. A ti? Zvuči kao da je ostao bez daha i brzo govori. Prolazimo između dva niza crvenih zgrada i ulazimo u kraj u obliku potkovice. Pozvao sam Sus nekoliko sati ranije, pa sam znao da ćemo doći tu te večeri. Samo sam odugovlačio: promenio sam majicu nekoliko puta, i to ne zato što su neke od njih bile loše; onda sam neko vreme sedeo u kuhinji, preko puta roditelja, i slušao njihovu raspravu o tome koji će film gledati.
A bilo je tu još nečeg: - Pokušao sam da kupim pivo s nižim procentom alkohola na nekoliko mesta kažem. - Ali su mi tražili legitimaciju. Nisam nahvatao Henkea, komšiju koji je obično dilovao alkohol, a ćale i keva su bili u kuhinji, pa nisam mogao da maznem nešto iz njihovih zaliha. Ali probao sam da nabavim to pivo s nižim procentom alkohola - kakvo dno dna. Nikada mi nije palo na pamet da ću osetiti potrebu za alkoholom da bih se usudio da se vidim sa Aleksaom. Sledeće godine, Felikse - kaže Seta. Nego šta nego sledeće godine! Čoveče, kako je to kul. Sledeće godine punim osamnaest i onda ću moći... On primećuje da sam zastao, zastaje i on i okreće se prema meni. Zašto misliš da punim osamnaest sledeće godine? piiam. Kako to misliš? Pa puniš osamnaest. Da, ali kako si ti to mogao da znaš? Kako znaš da sam godinu dana stariji od ostalih? Nikada ti to nisam rekao. Ćuti nekoliko sekundi, pogled mu šara ukoso i nagore, i onda ga spušta i sleže ramenima. Aleksa je valjda nekad pomenula. Aha, pitam se šta je još ispričala o meni. U trenutku u kojem Seta pritiska Susino i Hugovo zvonce pada mi na pamet da Aleksa zapravo i nema više neki razlog da bude ljuta na mene. Pa Seta je tu! Nije da sam srećan zbog toga, ali bi bilo zapravo mnogo gore po mene da nije. Nema apsolutno nikakve veze to što sam izbrisao njegov broj. Nema nikakve štete! Sama Aleksa otvara vrata. Nosi tirkiznu majicu na bretele i crnu čipkanu suknju na volane, onu što divno otkriva njene butine. Kratkim pogledom prelazi preko mene. Čoveče, kako si brzo stigao - kaže Seti. Takav sam - kaže Seta. - Brz kao vetar. Uzima Aleksu za ruku, podiže je iznad njene glave i okreće je kao da plešu. Ona se smeje i posle toga ga grli dok se pozdravljaju.
Tek kada je Seta otišao iz hodnika i nastavio uz stepenice do gornjeg sprata, Aleksa me je pogledala u oči. -Ti - kaže. - Na tebe sam još ljuta. Naglo se okreće, njena crvena blistava kosa pada za njom i vidim kako crveno nestaje u kući, u pravcu prema stepenicama - stepenicama uz koje se Seta upravo bio popeo. N sebi, baš ispod grla, osećam nešto teško i lepljivo, kao da mi se oblak ili nešto gusto, lepljivo zaglavilo u dušniku. Polako izuvam patike i dajem sebi vremena da nađem savršenu vešalicu za sivu jaknu. Nakašljavam se nekoliko puta, pokušavam da se oslobodim tog lepljivog oblaka. Čujem Dijanu, Sus i Huga u kuhinji. Zašto Aleksa nije otišla tamo -- do ostalih? Zašto je krenula za Setom na gornji sprat? Tihim koracima penjem se stepenicama. Mislim na Krit, razmišljam o tome da li je razlog zbog kog Aleksa nije pitala za Mirte i ostale devojke iz Holandije to što mi veruje ili to što joj nije posebno stalo. Vidim Aleksu i Setu na terasi. On joj je najmanje korak preblizu. lonako nema veze. Samo razgovaraju. Ali to je valjda dovoljno? Kako mogu imati toliko tema za razgovor? Šta to ona govori zbog čega se on smeška? I šta on to govori zbog čega se ona sada smeje? Nadam se da se ne smeju meni. Tome kakav sam ja luzer kog je lako prevariti i koji ne vidi ono što mi njih dvoje rade iza leđa? Pitam se da li mu je Aleksa ispričala - ili mu upravo priča - kako sam izbrisao njegov broj telefona. Čoveče, stvarno se nadam da neće to uraditi. IJmro bih ako bi on za to saznao. Pokušavam da uhvatim znake, kao da bih spolja mogao da vidim da li se nekad nešto desilo između njih ili nije. Onda se njena narukvica s privescima zakačila za čipkanu suknju, što se lako desi. A Seta savija kolena, spušta se i ona mu dopušta da joj pomogne da je ispetljaju. Da li to znači da je to radio i ranije? Da su navikli da stoje tako blizu jedno drugom? Ili je to samo nešto što je potpuno prirodno? Da je stajala napolju sa Sus ili Dijanom ili čak i s Hugom, onda bi joj neko od njih pomogao, da je bila na nekoj žurki, pustila bi da joj bilo ko pomogne. Zar ne? Ne znam zapravo šta da mislim. U jednom trenutku sam sasvim siguran da su radili sve i još ponešto jedno s drugim, a u sledečem sam potpuno ubeđen u to da se apsolutno ništa nije desilo, da mi Aleksa nikada ne bi tako nešto učinila.
Ponekad mislim da bih se slomio kad bih saznao da se upravo nešto desilo. A ponekad mislim: svejedno. Svejedno da li se desilo nešto dok nisam bio tu. Nema veze. Samo da se završilo. Samo da se ne desi opet. Samo da mogu da zadržim Aleksu. Samo da ne uspe da mi je uzme. Ne bih mogao da podnesem da se vratim onakvom svom životu kakav je bio pre nego što sam imao Aleksu. Mada sam bio sasvim zadovoljan tada. Išao sam naokolo i mislio da sam najzgodniji i najopasniji u gradu; Ijubio sam se i spavao s gomilom devojaka, nikad nisam hteo da budem s nekim. Ali sada, kada pomistim na to vreme, sve izgleda tako prazno, i siromašno, i besmisleno, i sivo, i ... usamljeno. Ne želim da se vratim tome. Tada sam bio zadovoljan samo zato što nisam znao da sve može da bude potpuno drugačije,i druga osoba može sve da promeni. Naravno da se podrazumeva da je na neki način život bio jednostavniji pre nego što sam imao Aleksu - nikada nije bilo potrebno da se ovako plašim. Jednom me je neka devojka - mislim da je to bita Katja optužita da imam kameno srce. Tada sam joj se samo nasmejao, a sada mislim da je bila u pravu. Ali kameno srce ne možete da vratite kad ste ga već izgubili i, uprkos svemu, zapravo i ne želim da ga vratim. Izgleda kao da će se vratiti unutra; Aleksa stavlja ruku na kvaku vrata od terase. Trebalo bi da požurim dole, do ostalih. Da ne dopustirn da me Aleksa i Seta vide kako visim ovde. Krećem prema stepenicama, ali onda ostajem. Ne mogu da odem odavde, ne mogu propustiti da vidim kako Setina ruka ovlaš dodiruje Aleksinu dok istovremeno ulaze kroz vrata. - Sorry - kaže Seta. Sklanja se u stranu, klanja i maše rukom ispređ Alekse. - Dame imaju prednost, naravno. Apres vous. Aleksa se kikoće. (Učila je francuski, ja nisam. Sigurno ne postoji nijedan drugi jezik koji je toliko kretenski.) Onda me je ugledala, odmah prestaje s kikotanjem i zastaje. Seta se kezi, prolazi pored nas i produžava niz stepenice. Čujem kako ga Dijana, Sus i Hugo pozdravljaju glasnim uzvicima kada je ušao u kuhinju. Prekrstio sam ruke. - O čemu ste to ti i Seta razgovarali? - Jesi li stajao i špijunirao nas? - Stajao sam ovde sasvim otvoreno - kažem i širim ruke. - Nemam šta da krijem. Pitanje je da li vas dvoje imate. Aleksa provlači ruku kroz kosu, prevrće očima.
- Saberi se, Felikse. - O čemu ste razgovarali? - pitam. - Zašto ste izašli? - Zvao me je pre samo deset minuta. Ja i nisam mogla da ga zovem. Zato što više nisam imala njegov broj. Kao što možda znaš. Aleksa čeka odgovor. Ništa ne govorim. Ona nastavlja. U svakom slučaju, kada je pozvao, rekla sam samo da su nstali već ovde i da bi i on mogao da dođe. A sada sam htela da mu objasnim zbog čega ga nisam pozvala - kao što sam obećala. Nisam htela da pomisli kako mi nije stalo do njega. Opet imam onaj osećaj u dušniku. Želim da progutam kako lnh ga se otarasio, ali mi ne ide, usta su mi tako suva, skoro da u njima i nema pljuvačke. - Znači ... ispričala si mu? Aleksa okreće glavu u stranu, spušta svoje duge crne trepavice. Bože, kako je mogla? Ponovo me gleda. - Ne - kaže. - Nisam. Samo sam rekla da je broj nestao. Nisam rekla da si ti odgovoran za to. Pravim nekoliko koraka unapred, tako da smo udaljeni samo nekoliko santimetara jedno od drugog. Osećam miris vanile njenog parfema. - Hvala, bejbi - kažem. - Pa ne želim da Seta misli da sam s takvim tipom. Glava mi tone. Ne moram da pitam šta to takav tip znači. Patetično nesiguran, budalasto ljubomoran, bolesno paranoičan - potpuni luzer, prosto i jednostavno. -- Da li ja to tebi radim? - pita Aleksa. - Imala sam mnogo više - i boljih - razloga da ti priređujem scene od onoga sto ti imaš sada. Oboje znamo na šta cilja. Sve devojke na svim žurkama. Kako stojim i razgovaram s njima. Kako im dobacujem pogjlede iako imam Aleksu. Ali nikada ne bih ništa uradio ni s jednom. Želim samo Aleksu. I ona to zna. lako nisam tako siguran da ona želi samo mene. Ne više.
Ranije je bilo tako lako verovati u to. Nikada nisam imao rnzloga da se brinem, nikada nije bilo razloga da joj kopam po telefonu. Zašto bi želela nekog drugog kad ima mene? Pa la sam prva nagrada. Boljeg od mene nema. - Izvini - kažem. - Prestaću da budem tako ... znaš. - OK. Dobro, Felikse. Izdužuje vrat, brzinski me ljubi u usta. A onda me hvata za ruku i silazimo dole, u kuhinju. Zajedno. Tamo stoji Seta s ružičastom plastičnom činijom i sipatesto za kolače u kalup. Muka mi je pri pomisli da ću to jesti. Ali nameravam da jedem, nameravam da kažem da je ukusno i da se osmehnem Aleksi. Mameravam da budem savršen momak cele večeri; pokazaću da uopšte nisam ljubomoran. Možda ću se i nasmejati nekoj od Setinih šala. Nešto kasnije izašao sam iz dnevne sobe da bih doneo još kolača iz kuhinje. (Nije mi bio problem da uguram kolač u sebe jer sam mislio na to kako je Seta samo presuo smesu u kalup, a zapravo su devojke i Hugo pripremili testo.) Mada sam u stvari tu došao kako bih zaobišao Setu na neko vreme. To mi nije pošlo za rukom - dok sam na svoj tanjir stavljao šlag pored parčeta kolača, on je ušao u prostoriju. - I ti si izgrdio Aleksu samo zato što je razgovarala sa mnom? Bio sam blizu tome da ispustim crnu plastičnu kutlaču kojom sam uzimao šlag. - Šta? Je l' to ona rekla? Seta se kezi. Gledam u njega i čekam. - Nije bilo potrebe - kaže na kraju. - Nisam je uopšte izgrdio - kažem i grubo vraćam kutlaču u činiju sa šlagom. - Kako god kažeš. Podižem kutlaču iz činije i mašem njome ispred Setinog lica. Ne možeš da dolaziš ovamo i da misliš kako sve znaš jer ne znaš ništa! Ama baš ništa! Ne znaš ništa o nama, ni o nikom od nas! Seta se smeje ukrivo, zatvorenih usta. Znam više nego što misliš - kaže. Ma naravno! Šta bi to moglo biti? Znam, na primer, da ne zaslužuješ Aleksu. Ona zaslužuje mnogo boljeg od tebe.
Ma nemoj? Misliš na nekog određenog ili šta? O tome možeš da razmisliš. lasno je to izrekao. Ako su me Aleksine reči u nekom trenutku dovele do toga da osetim mali, mali ubod sumnje, da nnslim da postoji mogućnost da sam pogrešio u vezi s njim, ali više ne postoji ama baš nikakva sumnja. Treskam kutlačom. Velika kap šlaga leti i završava na Setinom uskom nosu. Trebalo bi da je komično s tom belom linijom na njegovom strogom licu, ali mi uopšte nije do smejanja. Umesto toga, stavljam kutlaču na radnu ploču, uzimam tanju i odlazim odatle. Pre nego što sam napustio kuhinju, bacio sam pogled preko ramena. Seta briše nos kuhinjskim papirom, ni njemu nije do smeha, ni blizu. Stomak mi se skuplja. Zbog čega sam to, jebote, uradio? Siguran sam da će mi na neki način vratiti. Trtljanje Čoveče, kako je naporno čekati. Sad razumem one devojke koje su mi slale poruke Mrzim te, Felikse kad ne bih zvao. Ali konačno. Zvoni telefon. Fiksni telefon dok sam na pola puta uz stepenice. - Ja ču se javiti! - dovikujem roditeljima, koji su dole, u dnevnoj sobi. Zvoni još jednom. Strčavam niz stepenice, čvrsto se hvatam za ogradu pošto su mi se stopala u čarapama okliznula, ali se ne zaustavljam, već nastavljam, grabim kolenima, bacam se u vazđuh, preskačem četiri stepenika odjednom, uz tresak se dočekujem na pod u hodniku, pravim dugačak skok (možda bi trebalo da počnem sa skokovima udalj, izgleda da sam talentovan) prema staromodnoj beloj komodi u hodniku, na kojoj stoji telefon. Fovlačim slušalicu. Nalećem na vazu s ružama, ona počinje da se ljulja, ali ne pada. - Feliks Holm - kažem. Ali kažem to tako brzo daviše zvuči kao Fliksholm. Glas s druge strane počinje da trtlja. O ne. - Dobro, kažem. Ne, nije kod kuće. Ni tata. Moram sada da idem. Zdravo. Grubo vraćam slušalicu na telefon. A onda je podižem i još jednom spuštam. Nikako ne želim da rizikujem da ne bude dobro spuštena pa da bude zauzeto ako neko zove.
Vidim dnevnu sobu s mesta na kojeru stojim u hodniku. Keva, sa džepnim izdanjem knjige na stomaku, leži na sofi presvučenoj lanom. Ćale sedi u jednoj od fotelja. S linije se čuje glasan džez. Je l’ to bio neki prodavac? - pita ćale ne podižući pogled sa novinskog članka koji čita. Ne. Neka firma za istraživanje tržišta? Ne. Ćale spušta novine. Pomera naočare tako da završavaju navrh glave, zbog čega mu smeđa kosa štrči na sve strane. Pa ko je to onda bio? Samo baka. Baka! - kaže mama. - Zašto si rekao da ni ja ni tata mismo kod kuće? Nisam hteo da bude zauzeto. Aleksa treba da zove. Felikse! - uzvikuje ćale i pušta novine tako da one padaju na pod. - Ne smeš to da radiš! Ne - kaže keva. - A Aleksa će te valjda zvati na mobilni? To nije sigurno! Zaista nije. Ne znam kako stojim sa Aleksom u ovom trenutku. Sve je bilo u redu između nas prethodne večeri, neko vreme u svakom slučaju. Kada me je poljubila, kada smo ušli u kuhinju držeći se za ruke, kada smo sedeli jedno pored drugog na jednom od dvoseda u Susinoj dnevnoj sobi i kada mi je ruka bila prebačena preko njenih ramena. I naravno da msam bio toliko lud da joj kažem kako sam pljusnuo šlag Seti u lice. Kada smo se i on i ja vratili u dnevnu sobu, pokušao sam da ga ne gledam direktno, ali nisam mogao da odolim da s vremena na vreme krišom ne bacim pogled u njegovom pravcu - tamo gde je sedeo na naslonu za ruke fotelje u ko joj je se Dijana sklupčala. Svaki put sam primetio da mu je pogled zakucan za mene. Mislio sam da će prestati, da će pogledati na drugu stranu, ali svaki sledeći put kada sam pogledao u Setu njegove hladne svetle oči i dalje su bile uperene u mene.
Kada sam bio u klonji, zadržao sam se duže u hodniku pre nego što sam ponovo ušao u dnevnu sobu. Bio sam siguran da ću prvo sresti njegov pogled. Progutao sam knedlu, po lako zakoračio - i jebeno se uplašio! - tako sam se prokleto preplašio i izblamirao zbog nečeg užasno glupog. Na zidu u Susinoj i Hugovoj dnevnoj sobi visi velika crna drvena maska. Afrička stvar s ratničkim, pretećim izrazom lica. IJ stvari, obično visi. Ali tad očigleđno nije jer ju je Seta držao ispred svog lica i iskočio je s jedne strane vrata - tamo gde je stajao uza zid - i viknuo: - Buuu! Bu? Da, baš tako, bu, kao što mala deca govore kada se igraju duhova. Bu! Tako kretenska reč, bilo bi bolje da je dreknuo nešto bez ikakvih reči. Ne bi trebalo da bu može da me uplaši. Ali jeste. Već sam bio potpuno napet, a taj iznenadni pokret, plus zvuk za koji prvo nisam ukapirao šta je, i onda ta maska koja izgleda kao neko čudno biće. Bacio sam se na drugu stranu i udario ramenom u policu za knjige. I tek tada je moj mozak sustigao instinktivnu reakciju. I Seta je skinuo masku s lica i tako se smejao da su mu pošle suze na oči, i Hugo se smejao, i Dijana se smejala, i Sus se smejala. Aleksa mi je prišla - uspela je da se suzdrži da se ne smeje - provukla je ruku kroz moje lokne i rekla: - Jadni moj dragi. Želeo sam da budem njen dragi, ali ne njen jadni dragi. Nisam hteo da budem neki preplašeni mekušac koga sažaljevaju. Šta je trebalo da uradim? Trebalo je da se smejem, trebalo je da se smejem sa ostalima i da se pretvaram da je ui Seta baš neki smešan šaljivdžija, ali nisam mogao. Umesto toga, zakoračio sam prema njemu. Šta to, jebote, radiš?! Jebeni kretenu! Moje reči je ispratila tišina. Aleksa je na trenutak zatvorila voje zelene oči i mogao sam da čujem kako je uzdahnula. Mogao sam da zamislim šta je pomislila: Tako sam umorna od ovoga, tako sam umorna od Feliksa. Mislila sam da smo to rešili ranije, a sad se opet ponaša ovako. Seta je prevrnuo očima prema ostalima, nasmešio se. Izvini, Felikse, samo sam se šalio. Da sam znao da te je tako lako uplašiti, naravno da to ne bih uradio. Posle toga Seta je pogledao na sat i rekao da mora da pali. Ništa o tome kuda ili zašto. Odmah potom smo i mi ostali oiišli. Aleksa nije htela da ide sa mnom kući kada sam je piiao, a nije me ni zamolila da pođem kod nje.
A sledećeg dana nije zvala. - Čuješ li, Felikse? - pita ćale. Šta to? - pitam. - O čemu pričaš? - Da ne smeš to da radiš! Lažeš baku i spuštaš joj slušalicu. Zapravo, imaš sedamnaest godina i nisi dete vi.. - Daj, prestani! - viknuo sam. - Misliš da ne znam koliko imam godina! Pa valjda znam da imam sedamnaest, znam da nisam više neki balavac. A ako je nekome teško da to ukapira, onda si to ti! Ćale je ustao iz fotelje. - Šta, za ime Boga, hoćeš time da kažeš? - Da se mešaš i pokušavaš da upravljaš mojim životom kao da sam dete. Da me nisi ti tako idiotski naterao da idem na Krit i držao me dalje od Alekse - onda bi moj život bio mnogo jebeno bolji sada! Pa ti i ne kapiraš šta si sve upropastio! Treba da me pustiš da se sam brinem o sebi! Osećam vrelinu u licu, ruke mi se tresu. Ćaletove oči su tamne i raširene u dva velika kruga. Pravi korak unazad. Da li me se plaši? Da li misli da ću ga udariti ili tako nešto? (Činjenica je da bi mi to baš prijalo - da ga premlatim, premlatim bilo koga. Ali naravno da nikada ne bih nasrnuo na ćaleta.) - Dobro je, Felikse - kaže keva. Ustala je sa sofe, stoji pored mene i stavilaje ruku na moje rame. Ima oštru boru između obrva dok krivi glavu u stranu i posmatra me. - Ništa što radimo nije da bismo ti napakostili, Felikse - kaže ona. - Samo mislimo da si suviše mlad da se toliko vežeš za nekog, da čitav svoj život prepustiš drugoj osobi na taj način. A sada ćeš čak ići s njom u isto odeljenje u gimnaziji. Zamisli ako raskinete ... onda ćeš tamo ostati sam i ništa nećeš imati. - Šta to? Nisam dovoljno dobar za Aleksu?! Mislite da će me ona ostaviti i otići dalje? Da će se smoriti od mene? - Ne, Felikse, znaš da ne mislimo tako. Ali devojke u malim mestima češće se sele i... - Ako se Aleksa preseli, preseliću se i ja s njom! - Mali moj, nije to uvek tako jednostavno. Otresam kevinu ruku s ramena.
- Jeste, baš je tako jednostavno! Kao što je meni jednostavno da sad zapalim. - Felikse! - viče keva za mnom dok izlazim u hodnik. Prvo nameravam da odem od kuće. Ali kuda da idem? Ne znam da li je Aleksa kod kuće, ne znam da li želi da sad budem s njom. Umesto toga idem na gornji sprat, bacam se pravo na krevet, ubrzano dišem. Ovi idioti dole nikada neće razumeti. Naravno da mi je Aleksa ekstremno važna. Zašto bih inače bio s njom? Sačekaću još jedan sat i ako Aleksa dotad ne pozove, pozvaću ja nju. Jedan sat je mnogo vremena, sigurno će stići najviše bih voleo da ona pozove mene. Još pedeset devet minuta i trideset dve sekunde. Ajde, Aleksa, pozovi. Bez ledenohladnih poljubaca Čekao sam više od jednog sata, više od dva zapravo pre nego što sam na kraju okrenuo Aleksin mobilni. Nije se javila. Nisam se usudio da pokušam ponovo. Ne znam zašto se nije javila. Moždajoj samo mobilni nije bio pri ruci, možda nije čula da zvoni, ali su velike šanse da je videla moje ime na displeju i odlučila da se ne javi. Mislim na ono kada sam došao kod Alekse nakon što su ona i Dijana radile jogu sa Setom. Kada je pitao nešto o nevoljama u raju. A Aleksa je rekla: ,,Ne više nego obično." To je moralo značiti da je već nezadovoljna. Da je mislila da su već tada postojali problemi. A onda sam sve još više pogoršao. Odlično sam to uradio. Veče je i Aleksa još nije zvala. A onda je mobilni konačno pokazao znake života. SMS! Čvrsto stiskam telefon dok ga podižem. Ramena mi tonu. Od Dijane je. Kod Gretinog sladoleda: SAD!!!, piše. Brzo pišem OK, a onda se presvlačim u lepšu majicu i prskam malo kolonjske vode po obrazima. Bacam pogled u dnevnu sobu dok izlazim. Na TV-u se prikazuje uvod u još jedan Hičkokov film. - Čao! Idem. - Ček, ček - kaže ćale. - Kud si pošao? Keva poseže za daljinskim i pauzira film. Bez veze. Idemo do Gretinog sladoleda - kažem.
- Ima više nego đovoljno sladoleda u zamrzivaču - kaže ćale. - Možeš da doneseš malo i pogledaš Senku sumnje s nama. - Hoće li i Seta biti tamo - pita keva. Nisam siguran, ali pretpostavljam da su šanse za to velike. - Da, i on dolazi - kažem. - Onda dobro - kaže ćale. - Lepo se provedi i pozdravi ga od nas! Ideš u tome? - Eh, da. Nemam baš nameru da nosim sako zato što idemo do Gretinog sladoleda. - Odakle ti ta majica? - pita ćale. Bacam pogled na svoju ružičastu majicu. Sležem ramenima. - H&M, mislim. -- Sa ženskog odeljenja? - Haha. Da, baš tako. Svu svoju odeću kupujem tamo. - To bi objasnilo neke stvari. Kao one šorceve koje si imao na Kr... - Kevo, reci mu! Keva spušta ruku na ćaletovo koleno, pušta film i tera ga da usmeri pažnju na TV. I namiguje mi, a ja joj klimam glavom. Hvala. Devojke i Hugo još nisu bili stigli, pa stojim sam i blejim kod kioska neko vreme. Sivo je i oblačno, pada nekoliko kapljica, ali ništa posle toga. Dvojica očeva s grupom klinaca sede za stolom u bašti kioska, ali inače ne izgleda da ljudi misle kako je to veče vreme za sladoled. - Gde ti je Aleksa? - čuje se Dijanin glas. Okrećem se. Dijana je sa Sus i Hugom. Nema Alekse. Nema ni Sete, baš lepo. Ali čekajte, ako on nije ovde, a ni Aleksa nije ovde... - Mislio sam da je s vama - kažem. - Jok - kaže Sus i odmahuje glavom. - Nisam je videla celog dana. - Mi smo mislili da je s tobom - kaže Dijana. - Jeste li je zvali?
- Da, ali se nije javila - kaže Sus. -Ej,vi! Setin glas. Iritira me kad ga čujem, ali ni blizu toliko koliko bi me iritirao da je Aleksa pored njega. - Jeste li joj slali i poruke? - pitam Dijanu. Mršti se. - Ja ne - kaže. - Sus je sigurno poslala. Setine ruke su upravo obgrlile Sus. - Je l' se neko čuo sa Aleksom danas? - pita Sus. - Niko od nas nije uspeo da je dobije. Šta ako se nešto desilo? - Smiri se, ženo - kaže Seta. - Video sam se s njom danas. Trepćem - jako, više puta. - Šta ste radili? - pita Hugo. - A zanima te, je l'? Ne gleda u Huga, upućuje pogled - i kez - meni. Ništa ne govorim; ne mogu, jedva dišem. Moram sebe da nateram da uvučem vazduh, što ide teško i polako, a onda moram sebe da nateram i da izdahnem; istiskujem iz sebe vazduh - a to zahteva moju punu koncentraciju. Dijanin smeh razbija moj zaštitni omot i prekida tišinu, tišinu koja sigurno nije bila tišina ili je toliko kratko trajala da je niko drugi osim mene nije primetio. - Jeste li rađili jogu ili šta? - pita Dijana. - Baš tako - kaže Seta. Okreće glavu. - Baš je bilo uzbuđljivo - kaže Hugu. Dođi, Hugo - kažem. - Idemo ti i ja da kupimo sladoled. Ko će šta da uzme? Ostali sedaju za sto najdalje od očeva s malom decom. Svi hoće sladoled na toćenje s različitim prelivima i mrvicama. Hugo prikuplja pare, vadi blokčić iz džepa i zapisuje želje.
Devojka koja radi u kiosku smeška se dok Hugo čita sve porudžbine iz svog blokčića. Bože, kako je sladak, kao pravi mali konobar - kaže. - Je l on tvoj mlađi brat? Naravno da nije - kažem. Ona se trgne, ali me je baš briga, ne pokušavam da je impresioniram. Buckasta je, ima naduveno lice i nije ni najmanje zgodna. Hugo mi dobacuje pogled. Oči su mu velike i pune suza, koji mu je đavo, ma daj?! Pa ja nisam njegov buraz, šta je mislio da ću uraditi? Slagati ili šta? Dodajem mu poslužavnik sa svim sladoledima i puštam ga da balansira s njim kako bi imao nešto na šta može da se lokcentriše. - Šta ima, Hugo? - pita Seta. - Ma - kaže Hugo i spušta se na klupu, pored njega. Seta vadi višnju kojom je njegov sladoled ukrašen i stavlja je na Hugovu kulu od sladoleda zatrpanu karamelom. Bonus! - kaže. Hugo podiže pogled i smeška se. Ne moraš da budeš tako jebeno srećan, mali smotanko. Ni Seta nije tvoj burazer i niko - ama baš niko - ne bi to mogao da pomisli. Čokoladne mrvice krckaju pod zubima dok trpam sladoled u sebe. Seta sedi i hvali se, priča o nekom svom skakanju sa stene, i devojke i Hugo slušaju. Pitam se gde je Aleksa. Čak iako ne želim da bude ovde, za stolom, i omađijana Setom, voleo bih da sedi blizu mene, da hranimo jedno drugom slađoledom, da me ljubi ledenohladnim usnama. Nešto dalje, na drugoj strani ulice, vidim dva stara druga iz odeljenja. Stoje i gledaju u izlog prodavnice sportske opreme. Ustajem, stavljam šake oko usta i dozivam ih: - Rogere! Maks! Valjda im se nikada nisam više obradovao. Strašno dobar tajming. Mogu da prekinem Setino brbljanje na neko vreme. ; Kada su Roger i Maks shvatili da ih ja zovem, prišli su toliko brzo da su skoro trčali. Obojica nose velike dukseve s kapuljačom i vrećaste farmerke. Kao i obično. Ali se skoro čini da su prešli na još veću odeću tokom leta ili da su se smanjili. Ili mi se možda čini da su posebno sitni pošto sam se navikao na Setu - koji je veći čak i od mene. Pozdravljam Rogera suviše čvrstim stiskom. Baš kao što je i Seta uradio sa mnom prvi put kada smo se sreli.
- Koji ti je, Felikse?! Puštam Rogerovu ruku, on otresa prste dok zuri u mene. Pružam ruku prema Maksu, ali on pravi korak unazađ. Počinjem da se cerekam. - Kukavice. Maksu su se obrazi zacrveneli, podiže ramena i uvlači glavu. Iza mene Dijana i Seta ustaju i ona ga predstavlja Rogeru i Maksu. E Rogere, pošto si mislio da sam te ja stegao, sad će ti moje rukovanje biti kao sitnica, sada ću zbog Sete delovati kao slabić. Pogled mi je uperen u Rogerovo lice dok Seta uzima njegovu ruku, ali umesto bolne grimase - Roger se samo smeška i klima glavom. Ista stvar kad se Seta pozdravlja s Maksom. Još jednom Seta nije uradio ono što sam očekivao. Uradio je nešto pametnije. Stoji tamo i ćaska s Rogerom i Maksom ih baš briga za mene, već im je stalo samo do Sete, za koga ta dva mekušca misle da je super sjajan samo zato što nije iskoristio priliku i smrskao njihove mršave, slabašne ruke. Nije mogao dobiti bolji start od onog koji sam mu ja -pružio trenutak ranije. Aha - kažem. - I šta se dešava večeras? Seta okreće svoje lice prema meni. Imam ideju - kaže. Čoveče, kako mi se ne dopada način na koji se smeška. Izazov 2.: Na velikoj visini I dalje niko ne uspeva da dobije Aleksu, pa ona, naravno, nije ovde. A kako bih samo voleo da jeste. Čak ni ona ne bi dopustila svom momku da uradi ovo. Stojimo kod niza zgrađa u kojima žive Sus i Hugo. S kraće strane. Zgrada ima dva sprata, a iznad njih je tavan s kosim krovom. Trenutak ranije stajali smo i gledali drugu zgradu, devet dvorišta dalje. Ista je kao ova. Svetla cigla i merdevine. Crne merdevine koje su pričvršćene za zid. Merdevine koje ne mogu da se dohvate sa zemlje. Donji kraj im je negde na visini od dva metra. Idejaje da su potrebne neke kraće merdevine dabi se došlo do njih. To je prepreka - da ne bi svako mogao da se popne, već samo odrasle odgovorne osobe, one koje treba da izvedu neke radove i koje imaju bezbednosne pojaseve.
Mi, naravno, nismo imali kratke merdevine. Ali imamo Huga; on će morati da se žrtvuje - ko drugi? Gledam nagore, prema krovu. - Hoćeš li se kukavički povući? - pita Seta. Staje bliže meni. Stresam se. Ne zbog blizine, već zbog nečega što prepoznajem. Slabu notu vanile. Kao što miriše Aleksin parfem. - Nisam ja tip koji se povlači - kažem. Udišem kroz nos, pokušavam ponovo da osetim tu notu mirisa, ali ne uspevam. Da li sam samo umislio? Dobro, onda idemo - kaže Seta. Penje se na Hugova ramena. Sus i Dijana ga pridržavaju, svaka sa svoje strane. Ruke mu dopiru do najniže okrugle prečke merdevina. Skrećem pogled, a kada sam ponovo pogledao, Setina stopala nalazila su se na najnižoj prečki. Glasno se smeje. Vidimo se gore, Felikse! Važi kažem. - Nema problema. Svi ostale zure u mene i uspevam da namestim kez. Kako je ponekad teško podići uglove usana. Imam utisak da mi se celo lice odupire. Dijana ostaje s Rogerom i Maksom. Zašto sam ih zvao kad smo bili kod kioska? Da oni nisu bili tu, da su tu bili samo Seta i moja ekipa, mogao sam da se izvučem iz ovoga. Ali ovako nije bilo šanse - previše publike, poraz bi bio neizdrživ. Sus i Hugo idu sa mnom. Prolazimo sa zadnje strane kuća. Terase, baštenski nameštaj, grmovi ribizle, stabljike rabarbare, dečji bazen na naduvavanje s plastičnom patkom koja poskakuje naokolo. Hoćeš li da zamenimo mesta, Kvakalo? Na putu do kioska sa sladoledom maznuo sam malu plastičnu flašu ruma i kole koju je Dijana, vrlo prigodno, imala u torbi. Pijem naiskap i bacam flašu da pravi Kvakalu drustvo u okruglom bazenu. Dolazimo do bočne strane i Sus zove Dijanu. - Stigli smo. - Možete li da mi pomognete? - pitam.
Sus ubacuje slušalicu telefona u uvo i stavlja telefon u džep farmerki. Pridržava me isto kao što je uradila sa Setom. Na Hugovom sivom duksu ostaje prljavština od mojih patika. Zanosi se pod mojom težinom. - Stoj mirno - kažem. - Pokušavam. A ja pokušavam da nogama toliko pritisnem Hugova ramena da se on pobuni i svali me sa sebe. Ali očigledno da trpi. Izdržljiv neki klinja. Hvatam se za najnižu prečku, osećam hladnoću gvožđa na dlanovima. Hugo se pruža i podiže me. Ruke mi dosežu do druge prečke, a onda i do treće. Povlačim se rukama nagore. Odvajam se od Hugovih ramena, stopala mi lelujaju uvazduhu. Desno stopalo ulazi, levo stopalo ulazi. Stojim na merdevinama. - Počeoje da se penje - kaže Sus u slušalicu. Bacam pogled nadole, prema njoj. Već mislim da sam previsoko. - Dijana ti kaže da budeš oprezan - kaže Sus. - Naravno - odgovaram. Teram sebe da prikažem osmeh i vojnički pozdrav pre nego što sam nastavio dalje. - Seta je već gore. Čeka te tamo! Ubrzavam. Ne gledam dole. Samo se penjem. Ne dopada mi se što Sus sve vreme govori. To što se njen glas čuje sve slabije otkriva mi da sam dalje od nje nego što želim da budem, nego što treba da budem. I sa svakim korakom koji pravim - to se pogoršava. Gore, na krovu. Čoveče. Kuća je viša nego što je bila kada sam stajao tamo, dole, mnogo viša. Mislio sam da volim da isprobavam nove stvari. Očigledno je da ne volim. Nije mi se dopalo takmičenje u plivanju u ledenoj vodi, a ne dopada mi se ni ovo. Gledam preko slemena. Vidim Setu na suprotnoj strani. Kad Sus uzvikne: „Krenite!", treba da otpočnemo s balansiranjem. Pobeđuje onaj koji je više prešao kad se sretnemo. Onda ćemo Seta i ja morati mirno da stojimo neko vreme.Oni dole doći će do duže strane, izbrojaće dvorišta i proceniti ko je prešao više. Mašem glavom da bi se razbistrila. Možda ipak nije trebalo da stučem ostatak mešavine ruma i kole. Dišem što dublje mogu. Pripremi se! - uzvikuje Sus.
S druge strane Dijana valjda dovikuje isto to Seti, ali se to ovde ne čuje. Izvodio sam razne gluposti u životu. Ali je ovo bez sumnje apsolutno najgluplje. Pozor! Šta to, kog đavola, radim? U stvari, ništa još nisam uradio, i ne moram ništa ni da uradim. Mogu ostati da stojim. Mogu da siđem. Koga ja to lažem? Naravno da ne mogu. - Sad! Puštam merdevine. Širim ruke sa strane. Gutam knedlu. Gutam još jednu knedlu. Pružam jednu nogu unapred na uskom nizu crnog crepa na slemenu. Pružam i drugu nogu, spuštam je ispred prve. I tako dalje. Jedna noga napred, druga noga ispred nje. Sitni koraci. Spori koraci. Zbog polukružnog oblika crepa teško je održavati ravnotežu. Da li se umire ako se padne s visine od dva sprata plus tavan? Koliko ovo može biti visoko? Sedamosam metara? Ne zelim da umrem. Premlad sam da bih umro. Želim da zauvek buđem premlad za umiranje. Ne želim nikada da umrem. Još sporih koraka. Imam utisak da sam u nekoj noćnoj mori u kojoj ne stižem nikud. Ali se Seta i ja približavamo jedan drugom, što znači da ne stojim baš mirno. U stvari, on se meni približava u svakom slučaju. Smeje se dok se tih nekoliko metara između nas smanjuje. - Mislim da imamo pobednika - kaže. Ne usuđujem se da se okrenem i da bacim pogled unazad, ali razdaljina koja je meni ostala do druge strane čini se beskrajnom, pa je sigurno u pravu. Nije ostalo tako mnogo prostora između nas. Ako bih is pružio ruke, dodirnuo bih ga. A i on bi mogao da učini isto to. Mogao bi da ispruži ruke i gurne me. Da zbog njega skliznem niz padinu crnog crepa; da zbog njega mlatim rukama, pokušam da se uhvatim za oluk - uzalud - pre nego što najzad padnem. Da li mu je to cilj? Da li se sve vrti oko toga? Da li je to Setin plan? Pravi mali korak napred, tako da mi se još približava. Ceri se. Želim da krenem unazad. Ali plašim se da ću se saplesti ako to uradim. Želim da se okrenem i krenem nazad, ali se ne usuđujem da mu okrenem leđa. Želim da se on prvi okrene. - OK, pobedio si - kažem. - Onda se okrećemo.
- Okrećemo? - kaže. - Nemoj ni da pokušavaš. Nemam želju da se raspravljam, samo to što stojim ovde zahteva moju punu koncentraciju. - Kako to misliš? - pitam. - Ako se okrenemo, neće biti fer. Ja sam prešao mnogo više nego ti i onda bih se duže i vraćao. Ukupno bih prešao više od cele dužine zgrade, a ti ne bi ni... - Da, da, gadno sranje - kažem. - Šteta za tebe. Ali tu ne može ništa da se uradi, zar ne? - Može. Ako nastavimo. Nastavimo. To je značilo da treba da se mimoiđemo. Seta se približava za još jedan korak. Kada bi me sada gurnuo. Kada bih pao i umro. Onda niko ne bi saznao. Onda bi se on izvukao. Ovde, gore sam svojom slobođnom voljom. Pristao sam na igru. To svi znaju. Rekli bi da je to bila nesreća. Tragična nesreća.Ali da sam uprkos svemu ,sam kriv.To bi keve rekle svojim klincima. „Nemojte da radite to što je Feliks Holm uradio jer ćete onda završiti u kovčegu i gledaćete kako trava raste od dole." Ne mogu još da umrem. Ne sada. Ne pre nego što postignem nešto. Ima toliko ljudi koji ne znaju ko sam ja. Koji me mkada nisu videli. Jedini rezultat mog života bila bi kratka vest o tome kako je tinejdžer poginuo u suludom nestašluku, igri opasnoj po život ili nešto u tom fazonu. Želim, kad umiem, da to bude u svim naslovima, da se o tome govori na miliju, da se prikazuju programi na TV-u, da se drže govori, da se plače u javnosti, da se prave internet stranice u znak sećanja na mene i stavljaju videozapisi na Jutjub u moju čast. Pružam nogu nekoliko santimetara unapred. Mogao bih ja njega da gurnem. Onda bih se izvukao. I onda bih se otarasio Sete zauvek. Imao bih Aleksu samo za sebe. Garantovano. I Dijanu, i Sus, čak i Huga. Sve bi bilo kao što je bilo ranije. Onako kako je bilo pre nego što se Seta pojavio. On korača unapred, pruža ruke prema meni. Sranje, usko ću pasti. Već osećam kako tvrdi crep struže moje lice, i ruke, i rebra. A Setine ruke spuštaju se na moje nadlaktice. Ali oprezno. I ništa drugo se ne dešava. Više se ne ceri. Stiska vilicu. - OK? - pita. Klimam glavom. Okreće se tako da mora da se nagne. Zatvaram oči. Osećam Setin dah na licu - eto ga ponovo - miris vanile. Naravno da dolazi od sladoleda koji je pojeo kod kioska, a ne od
nečeg drugog. Osećam kako jedna njegova ruka pušta moju nadlakticu, a potom i druga. Otvaram oči. Prošao je pored mene. Nastavljam. Prvo idem sporije nego ranije, ali onda malo ubrzavam. Što sam bliži drugim merdevinama koje vode do krova, to sam brži. U trenutku kada mi je ostalo samo ne koliko metarajedna noga mi je skliznula. Gubim ravnotežu. Ne, ne, ne! Ne sad, kad sam tako blizu! Održavam ruke u vazduhu, mlatim njima kao da pokušavam da poletim. Imam utisak da prolazi čitava večnost, večnost u kojoj ose ćam da mi srce kuca snažnije nego ikad, večnost u kojoj osećam ukus krvi u grlu, večnost u kojoj mislim na Aleksu - vidim je obučenu u crno, pored kovčega. A onda se vraća. Ponovo je imam. Povratio sam ravnotežu! Nastavljam najmanjim mogućim koracima, što sporije mogu. Kada sam došao do merdevina, čvrsto sam se uhvatio za njih obema rukama. Osećam miris sopstvenog znoja. Jedna kapljica klizi mi niz čelo. Ostajem da stojim tamo. Dišem i pokušavam da se povratim. Prolazi nekoliko minuta. Baš me briga za to šta ostali, oni đole, misle. A onda počinjem da se spuštam. Polako. Prohladni večemji vazduh hlađi znoj i počinjem da drhtim od hladnoće. Čujem glasove ispod sebe. Čujem Rogera, Maksa i Dijanu. Još nekoliko koraka niže čujem još glasova: Setin, Susin i Hugov. Seta je bio mnogo brži od mene. Već su došli dovde. Rukama se držim za poslednju prečku. Puštam je. Zaneo sam se kad sam dodirnuo tlo. Seta mi prilazi, a Roger staje između nas i uzima me za ruku. Pre nego što sam stigao da ukapiram šta radim, on je podigao Setinu ruku u vazduh. Kao što se podiže ruka pobednika u boksu. Ostali počinju da aplaudiraju. Kao da je to bila zabavna igra. Ali stvarno nije. To je bilo ozbiljno. Bilo je stvarno. Živi smo obojica, ali se isto tako moglo završiti potpuno drugačije. Oslobađam se Rogerovog stiska. Zbog zvuka koraka nekog ko trči i približava se aplauzi prestaju. Aleksa. Lice joj je crveno skoro kao i kosa i ne nosi jaknu preko crne haljine koja izgleda kao dugačka košulja. Prvo samo nepomično stoji i pokušava da dođe do daha, a onda uspeva da iscedi nekoliko reči između dahtanja. Šta ste ... to radili? Šta ste ... kog đavola ... radili? Idioti jedni! Niko ne odgovara. Svim osim Sete prestali su da se smeškaju.
Aleksa se naginje unapred, oslanja se rukama o kolena. Kada je uspela da malo dođe do daha, ispravila se. Hvala, Hugo. Dobro je što si mi poslao poruku - kaže. Šteta samo što je nisam videla pre nego što je bilo prekasno. I’odiže ruku, pokazuje na mene i Setu. Više se ni on ne smeška. Mogli ste da poginete, je l' kapirate to? Mogli ste da poginete! U poslednjoj rečenici glas joj postaje viši i uopšte nije onako dubok kao inače. A rukom pokazuje na ostale brzim i naglim pokretom. A vi?! - dere se. - Jeste li potpuno poludeli ili šta?! Zašto ih niste zaustavili? Kako ste mogli da ih pustite da to urade?! Znači... - kaže Maks i spušta pogled. Ne znam... - kaže Roger šutirajući šljunak. - Stvarno misliš da smo mi mogli da ih zaustavimo? - pita Dijana. Aleksa otvara usta da bi još nešto viknula, ali ih onda zatvara. Zna da je ona jedina koja je mogla da nas spreči. Ali činjenica je da su ostali bili suviše očarani Setom da bi ozbiljnije pokušali da nas zaustave. Mislili su da je ovu isuviše uzbudljivo. Aleksa me gleda u oči. - Čija je ovo bila ideja? - pita. Gledam je pravo u oči neko vreme. - Šta misliš - čija? Ah, Aleksin promukli glas dok se dere na Setu. Kakav divati zvuk. Rizikovati život preniska je cena za to. Ali nije da ml se baš dopada kako njena stisnuta pesnica lupa po njegovo) nadlaktici. Zašto mora da ga dodiruje? - Aleksa! Aleksa! Joj! Prestani! Prvo pokušava da se povuče sitnim koracima, ali ga ona prati i na kraju je on hvata za ručne zglobove i zaustavlja. - Pusti me - sikče ona. - Sad! Odmah! - OK. Samo se malo smiri. On popušta stisak, ona povlači ruke i prilazi mi. Ponovo podiže ruke, ali ne da bi i mene umlatila nego da bi mi se bacila u zagrljaj!
- Zašto se nisi javila kad sam te zvao? - pitam dok mi je lice zagnjureno u njenu nežnu kosu. - Nisam čula. Ton na mobilnom mi je bio utišan. - Zašto? - Ne znam. Podesila sam ga kad smo Seta i ja radili jogu. Mislila sam da sam posle ponovo pojačala ton, ali očigledno nisam. Možda je baš tako i uradila. Ali je možda neko drugi bio tamo i čačkao telefon. A taj neko je možda video i Dijaninu poruku da ćemo se naći kod kioska sa sladoledom. Iza Aleksinih leđa Seta se pozdravlja, svi mu odgovaraju - osim mene i Alekse! Nije joj stalo ni da se okrene i pogleda ga. Idem sa Aleksom kući. Zagrljeni smo celim putem i cele noći ležimo isprepletani, a sledećeg jutra me budi tako što i malim poljupcima prekriva lice. Obećaj da nikada nećeš ponovo uraditi tako nešto - kaže. Obećavam. Ne bih mogla da živim bez tebe. Ne bi? Provlačim prste kroz njenu blistavu crvenu kosu. U tom trenutku i nemam osećaj da sam gore, na krovu,izgubio. Bubašvaba Ni najmarije mi nije bilo naporno da se nađemo sa Setom nekoliko dana kasnije. Upravo suprotno. Skoro da sam se tome radovao. Videti se s poraženim Setom. Setom, koji ćc doživeti to da je Aleksu jedva briga da skine pogled s mene da bi ga pogledala. Seta će ispasti idiot, onakav kakav zapravo i jeste. Posle hodanja po krovu Aleksi se samo mazilo. Sve vreme me je dodirivala, gledala me, grlila me i govorila kako je srećna što se ništa nije dogodilo. A ponekad je odmahivala glavom, govorila mi da sam totalni ludak i po zilioniti put me terala da obećam da nikada, nikada, nikada više neću uraditi nešto tako opasno. Koristim priliku da pitam o onome kada me je Seta preplašio maskom kod Sus. Jebeno me je nerviralo što me niko od ostalih nije upozorio, a posebno što Aleksa to nije uradila. - Zašto si ga pustila da to uradi? - pitam je.
- Miko ga nije pustio - kaže. - Niko od nas nije primetio šta radi dok nije iskočio. I mi smo se iznenadili. Valjda su se zato ostali tako smejali. Jebote, kakoje dobar osećaj da Aleksa konačno kapira kakav je Seta. Držimo se za ruke na suncu na putu do Dijane. Poslednjih dana sunce je sijalo s vremena na vreme, a vazduh uopšte nije bio tako hladan kao ranije. Tog dana je zapravo stvarno bilo lepo napolju. Na stepeništu pribijam Aleksu uza zid i tu ostajemo i vatamo se sve dok Dijana ne pozove Aleksu na mobilni da pita gde smo nestali. Na putu smo - kaže Aleksa. - Kod tebe smo za deset miliuta. Prekida vezu i nastavljamo da se vatamo, koristimo vreme koje je obezbedila lažima koliko god možemo. Iako smo zakasnili, Seta još nije bio tu. A kada je neko zavonio na vratima, jedva da sam registrovao zvuk pre nego što je Hugo otrčao da otvori. Ubrzo se Hugo vratio u dnevnu sobu. Vuče Setu za ruku, i Seta se smeje njegovom entuzijazmu. Dijana i Sus se bacaju da pozdrave Setu. Dijana pobeđuje i prva dobija zagrljaj. Čestitam, ribo. Pogodite ko se oseča kao idiot! Ja, naravno, a ne Seta. Kako sam mogao da procenim situaciju tako pogrešno? Pametnjaković se namerno držao podalje nekoliko dana. Ne zato što ga je bilo sramota, kao što sam mislio. Već da lii počeo da nedostaje devojkama i Hugu. Oni su, naravno, vrć bili zaboravili to da me je izložio životnoj opasnosti ili u zaključili da sam ja sam sebe izložio tome, da je moja greška što sam prihvatio njegov izazov. Kako god bilo, super su srećni što ga vide. Opuštam ruku koju sam držao oko Aleksinog struka da bih video šta će uraditi - ona odmah ustaje iz mog krila i žuri prema Seti. - Ćao, curo - kaže. - Je l' si mi oprostila? - Naravno - odgovara ona dubokim, promuklim glasom. Naravno! Ej, jesi li zaboravila da je ovo tip zbog koga je tvoj momak rizikovao život pre neki dan? Očigledno - pošto mu dopušta da je dugo grli. Preko Aleksinog ramena Setin pogled susreće se s mojim i on se ceri tako da to niko drugi ne vidi. Stiskam pesnice, pritiskam ih sa unutrašnje strane butina; znam o čije bih lice voleo da ih zapravo pritiskam.
Nastavljaju da trtljaju. Izgleđa da je Seta poslao neki dugačak šlihtarski i pokajnički mejl Aleksi, pa je sve zaboravljeno. Zaboravljeno i oprošteno. Zamislite da se sve nije završilo dobro kako se završilo u utorak. Zamislite da sam pao, zamislite da sam poginuo ili ostao paralizovan. Vidim sebe u invalidskim kolicama, kako me Sus vozi naokolo, dok Aleksa i Seta idu nešto dalje i drže se za ruke. Kako su „pronašli jedno drugo nakon što joj je pružio veliku podršku" ili nešto u tom fazonu. Osećam da gorim. Bez reči ustajem i izlazim na terasu. Duboko udišem svež vazduh i prvi put tog leta priželjkujem da je hladnije. Okrenuo sam se kad se neko nakašljao. To je on, naravno da je to on. Zatvorio je vrata iza sebe pre nego što je počeo da govori. - Izgledaš pomalo besno, Felikse. - Nisam besan. Moj glas zvuči baš onako kako nikako ne bih želeo da zvuči u tom trenutku: promukao je i pomalo drhtav, takav da se lako može pomisliti da sam besan. Što Seta i čini, zbog čega mi se smeje. - Šta si mislio? - pita. - Da ću odustati zbog trenutnog neuspeha? Kada bi samo Aleksa mogla da ga čuje. Kada bi Sus, i Dijana, i Hugo mogli da ga čuju. Ali oni slušaju muziku tamo, unutra, i ne čuju ništa. Nisam od te vrste koja odustaje - nastavlja. Prokleta bubašvabo - kažem. Ceri se. Tako znači? Ali bubašvabe preživljavaju sve, zar ne? Ne baš sve - kažem. -- Mogu se uništiti dovoljno jakim srdstvima. Prošao sam pored Sete i otvorio vrata terase pre nego što je stigao da odgovori. U principu je to bila pretnja s moje strane. Ali samo prazna pretnja. Nisam imao nikakav plan ili tako nešto. Verovatno je bilo glupo što sam to rekao - Seta će sigurno ubaciti u još većru brzinu. Ako mu je osveta za malo šlaga bilo hodanje po krovu opasno po život, šta će tek sad uraditi? Trebalo je da ga gurnem s krova kad sam imao priliku. Seta me prati u dnevnu sobu. Aleksa ustaje s taburea. Moram da palim - kaže.
Šta? Sad? - kaže Seta. - Nemoj, ostani! Ne mogu. Moram kod frizera. Šta ćeš raditi? - pita Dijana. Samo ću malo skratiti krajeve i ofarbati se. U istu boju koju imaš sad? - pita Seta. Da. Inače mislim da bi ti tirkizna bila kul ili crni pramenovi na crvenu kosu. Aleksa ništa ne govori, izgleda kao da razmišlja o onome što je Seta rekao. Kada je to on postao specijalista za nove i trendove frizura? Ne slušaj ga - šapućem joj pre nego što je otišla. – Ova boja je strašno lepo. Osmehuje mi se. Ne brini - kaže. Imam želju da pođem sa Aleksom, ali ne želim da pomisli kako sam nametljiv. Pored toga, dobro bi bilo da ostanem i držim Setu na oku. Ko zna šta će mi smisliti iza leđa? Keep your enemies closer! - Hoćeš li doći kod mene večeras? - šapućem Aleksi. - Da. To smo se već dogovorili. Tako je, jesmo. Ali kako mogu da znam da Setino pojavljivanje nije nešto promenilo? Petnaest minuta nakon što je Aleksa otišla, Seta je dobio SMS. Čita poruku, stavlja mobilni u džep i kaže da ne može više da ostane. Bum! I nema ga. Kao i obično, bez nekog razumnog objašnjenja. Stvarno bih hteo nešto da znam o njemu, nešto što on ne želi sam da otkrije. To bi bila kao neka mala pobeda; oduzelo bi mu deo misterioznosti. - I ja moram da palim - kažem. - Šta je ovo? - kaže Dijana. - Svi samo odlaze! Moram da požurim ako mislim da ga stignem. Pozdravljam se, napuštam Dijanu, Sus i Huga normalnim tempom, ali sam, čim sam zatvorio vrata stana, počeo da trčim niz stepenice.
Kroz prozor na stepeništu vidim Setine obrise dole, na ulici, ali ga kroz prozor na sledećem odmorištu ne vidim. Držim se za gelender da ne bih pao dok jurim niz stepenice bučnim koracima. Otvaram vrata ulaza. Napolju sam. Sete nema. Nigde ga ne vidim. Jebi ga. Šta sad da radim? Da pokušam. Moram pokušati. Levo - pešačka staza do škole. Desno - još stambenih naselja, većih puteva, najbrži put do centra. Idem desno. Kad sam ugledao Setu u daljini, okrenutog leđima, malo mi usporio. Skinuo je crnu jaknu zbog sunca, nosio ju je preko ruke. Trčim po travi uz asfalt, tako da se ne čujem. Seta prelazi ulicu, ide prečicom preko igratišta. Zaustavlja se. Stajem iza drveta. Bacam pogled prema njemu. Seta se osvrće, a onda skreće na prečicu, pratim ga, ide prema naselju sa zgradama u nizu. Da li živi tu? Tako blizu Sus? Ali ne staje na parkingu za stanare. Hoće li ga neko pokupiti? Iz daljine vidim kako se kreće među automobilima. Neko tamo sedi i čeka ga. Jebi ga. Sad više neću moći da ga pratim. Seta nestaje iz vidokruga. Sigurno je ušao u neki od automobila. Neki crni automobil izlazi sa svog parkingmesta i kreće se dalje. Zaustavlja se kod izlaza s parkinga, čeka da se put oslobodi, pa skreće. Pokušavam da vidim Setu u kolima, ali ne uspevam. Zadnje sedište je prazno. Kao i suvozačko sedište. Šta je ovo?Zar nije ušao u taj auto? Da li je nestao negde diugde, da li me je video i zavarao trag? Počinjem da hodam, vidim crni auto kako stoji kod znaka ,i zaustavljanje na sledećoj raskrsnici. Počinje ponovo da kreće, skreće levo. A onda sam video - razaznao - Seta ne sedi u kolima. On vozi. Čekanje Uveče čekam da Aleksa dođe kod mene. Idem niz stepenice, u dnevnu sobu, onda u kuhinju i onda ponovo uz stepenice. I ceo krug još jednom. - Zašto si nervozan? - pita keva. Sedi u jednoj od fotelja u dnevnoj sobi, lista neku debelu knjigu sa crnobelim fotografijama i beleži nešto u svoj no tes. (Pretpostavljam da je to za članak koji piše; i ona i ćale počeli su da rade te nedelje.)
- Nisam nervozan! - kažem. Keva okreče list knjige. - Izgleđa da jesi. - Aha. Ali nisam. Samo sam malo ... uznemiren. - Mogu li da predložim da iskoristiš tu energiju tako što ćeš izvaditi sudove iz mašine? Glasno uzdišem, ali odlazim u kuhinju i počinjem da ubacujem tanjire i čaše u ormariće. Puštam pribor za jelo da pada u fioke s visine od nekoliko decimetara. Čuju se divna buka i treskanje kad pribor padne na ono što je već u fioci. Viljuške na viljuške, noževi na noževe, kašike na kašike. Glasan metalni zvuk. Nažalost, prebrzo mi ponestaje pribora. Skoro da imam želju da ga uzmem i sve ponovim, ali ne mogu sebi dozvoliti da potonem tako nisko. Sedam za sto i gledam u kuhinjski sat na zidu. Zar ne bi trebalo daje Aleksa već ovde? Mislim na ono što sam tog dana otkrio. Nije bilo šanse da i’uiim automobil peške, nisam imao mogućnosti da otkriinn gde Seta živi. Ali, u svakom slučaju, znam da Seta mora imati osamnaest godina, a možda je i stariji. Više ne osećam da sam u podređenom položaju zato što je stariji od mene. Dobar je osećaj što znam nešto o njemu, nešto što on ne zna da znam. Pitam se da li je taj auto njegov. Izgledao je prilično skupo. Sigurno pripada njegovim roditeljima - ali Seta nema posao, naravno. Sećam se da se Aleksa iznenađila kad se Seta onako brzo pojavio kod Sus onda kada sam izbrisao njegov broj. l ako se to objasnilo. Nema nikakve supermoći, samo auto. Pada mi na pamet ono što bi neko pametan uradio. Zapisao bih broj registarskih tablica, proverio ko je vlasnik u nekom registru. Zar to ne bi moglo da se uradi? Čak i ako to nije Setin auto, znao bi nešto više o njemu. Kakav si ti jebeni kreten, Felikse. Jedino što mogu da uradim s tom informacijom jeste da je sačuvam za sebe. Aleksa se sigurno ne bi oduševila što sam pratio njenog miljenika. A i ako bih uspeo to da joj pomračim, Seta bi sigurno ukapirao kako sam došao do podataka kad bi čuo da se o tome priča. S obzirom na to koliko su, izgleda, bliski, Aleksa sigurno ne bi mogla da propusti da potegne to pitanje s njim. Skočio sam s kuhinjske stolice kad sam čuo da neko zvoni na vratima i istrčao u hodnik. Duboko udišem, petljam s bravom, otvaram vrata.
Tu stoji Aleksa. Dobre vesti su da joj kosa nije ofarbana u tirkizno. Loše su da joj je sjajna kosa boje sportskog auta puna crnih pramenova, širokih po santimetar. - Ali rekla si da nećeš... - Samo sam rekla da se ne brineš - kaže Aleksa. - Frizerka je kazala da misli kako je to dobra ideja. Inače ne bih to uradila. Vrti se ukrug. Kosa se kreće za njom. Svetlost lampe iz hodnika presijava se na crvenim delovima i gubi se u crnim. - Ja sam, u svakom slučaju, zadovoljna - kaže. - Misliš da je ružno ili šta? - Ne, ne, lepo je - kažem brzo. Šta drugo da kažem? Ako kažem da mi se ne dopada, na duriće se na mene. A ne na Setu - iako je njegova krivica što izgleda tako. Osmehuje mi se i ljubi me u usta. - Okreni se još jednom. Radi to što sam je zamolio da uradi. - Da, strašno je lepo - kažem. - Slagaće se uz jesen. Malo je tamnije. A to nije nešto što govorim samo da bih sprečio da se naduri. Zapravo jeste strašno lepo. Da to nije bila Setina ideja, video bih to odmah. Ali ima tu jedna prokleta stvar koja me nervira više nego to što je bio u pravu: to što je Aleksa urađila ono što joj je on rekao da uradi. Vrelina Doručak je na terasi, Felikse! - dovikuje ćale. Izlazim do njega i keve. Sto je prekriven plavo-belim kariunim stotnjakom, čajnik stoji pored bokala sa đusom i korpe za hleb. Prizor je osvetljen jakim suncem, jedva ublaženim providnom plastikom krova terase. Zaklanjam oči rukom i gledam u nebo. Plavo, plavo, plavo. Ni jedan jedini bedni oblačić. - Čoveče, kako je toplo - kažem. - Već je dvadeset pet stepeni - kaže ćale. - A još nije ni pola deset! Nosi šorc i tenisku majicu kratkih rukava; keva nosi haljinu bez rukava, na cvetiće. Seče ogroman crveni grejp nožem za voće.
- Večernje novine su očigledno bile u pravu - kaže. - Stiže toplota sa Sredozemlja. - Baš na vreme, taman kad nam se završio godišnji. - Šta sad, uživaćemo u toploti za vikend - kaže keva i stavlja polovinu grejpa na tatin tanjir. - Čaj, Felikse? - Ne, pretoplo je. Samo ću đus. Naravno da ćemo ići na jezero. To čak i ja mislim. Gde bismo inače proveli takav letnji dan? Pokupili su me autom. Ostatak ekipe već sedi u kolima. Vozi nas Susina i Hugova keva. - Feliks možda može da sedi napred pošto je najveći -kaže. - A vas četvoro možete da se zgurate pozadi. - Okidoki. Vrlo rado - kažem. Ali onda moram da držim većinu stvari u krilu i oko nogu,pa sam i ja potpuno ugnječen. I Sus i Aleksa su ponele po ćebe za piknik i raširili smo ih jedno pored drugog, pa imamo sopstveno ostrvo od ćebadi na travi pored jezera. Hrana, ćebad i Aleksin suncobran - na ravno da je meni dopalo da nosim većinu stvari od parkinga do tog mesta, ali mi to nije smetalo. Ako moja riba hoće suncobran, naravno da će dobiti svoj suncobran! - Konačno možemo da se kupamo! - uzvikuje Hugo i trči napred. Skidam majicu s natpisom Fuck me l’m famous i uživam u osvežavajućem vetriću s jezera. Sus ostaje u majici bez rukava i šorcu od džinsa, dok Dijana i Aleksa istog trenutka bacaju svoju odeću na gomilu i ostaju da stoje kako bi svi koji žele mogli da se dive njihovim telima i bikinijima. Dijana nosi potpuno crn. Aleksin je s leopardovom šarom, a ona to zove snežnim leopardom pošto je print crnobeo. Aleksa podiže ruke, popravlja frizuru i kopču bikinija oko vrata. Zbog tog prizora sve drugo nestaje. Znam da će se kupalište puniti sa sve više ljudi, da će se raširiti ćebad i peškiri, da će biti dreke i cike dole, kodvode, da će se otvoriti tezge... Ali mene zanima samo Aleksa. Blistava tamnoplava voda nije ništa više od pozadine za nju. Njena rupica na bradi, tamnozelene oči, glatka svetla koža, bikini u obliku trouglića. Moram da joj priđem bliže, da je povučem ka sebi.
Znam da nas mnogi gledaju dok se tjubimo, znam da mno-gi misle da smo fantastičan par dok Aleksa prstima prolazi kroz moje lokne, dok joj stavljam ruku oko vrata. Znam da su mnogi Ijubomorni i na mene i na nju. Ali nije to ono najvažnije, najvažnije je što mi je ona tako blizu. Ćoveče, kako volim svoj život. - Uradila si ono što sam ti rekao! Kako sam mogao da zaboravim, kako sam mogao i na sekundu da zaboravim?! Moj život nije savršen, postoji neko ko ga remeti, ko ga remeti do jaja - a taj neko je stigao. Prestajemo da se grlimo. Seta je, naravno, skinuo majicu pre nego što je došao do nas. Visi mu preko ramena. - Vau, kako je super ispalo! - kaže. Pruža ruku, dodiruje Aleksinu kosu. Njenu crvenu kosu. Sa crnim pramenovima. Imao sam njegovo delo pred očima, a opet sam ga zaboravio. Ne pipaj je, nemoj ni da si je pogledao sada, kada ima tako malo toga na sebi. - Super ti je bila ideja - kaže Aleksa. - Hvala. I tako Seta dobija zagrljaj, izuzetno nepotrebno. Ne samo štoje nepotrebno nego je i potpuno neprimereno, ludački pogrešno da se grle kad oboje imaju tako malo odeće na sebi. Njegov goli stomak dodiruje njen, njene grudi u bikiniju pritisnute su uz njegov grudni koš. Majica mu spada s ramena, uspeva da je uhvati. Istovremeno prstima brzinski pokazuje znak V u mom pravcu. Da li je neko drugi video? Naravno da nije. Baca se nasred ćebadi. Dok uzima flašu kole, tiho peva: - la cucaracha, la cucaracha. - Šta znači cucaracha? - pita Hugo, koji se vratio mokre kose, prilepljene za čelo, dok mu mršavo telo blista od jezerske vode. - Bubašvaba - govorim kroz stisnutu vilicu. - Štaaa?! Odvratno! - Da, užasno odvratno - kažem. A onda Seta počinje da peva glasnije i prstima gamiže po Hugovom listu. Kada Hugo uz kikot odskoči dalje od nje ga, Seta premešta ruku na Dijanine duge noge i nastavlja. Ona se smeje zbog tog golicanja, ali ne pokušava da povuče noge. Seta samo što je došao, a već je uspeo da se ušlihta i Aleksi i Dijani. Brzo radi. - Mogu li da dobijem malo? - pita Hugo i pokazuje na flašu koju Seta drži kod sebe.
Seta prestaje da peva i sklanja prste s Dijane. - Pa ... ne znam da li če se to dopasti Sus. - Šta to? - Malo je... Snižava glas: - Prejako. Devojke se smeju, a posle dodatnih nekoliko sekundi i Hugo je ukapirao i pridružuje im se. (Ukapirao sam odmah, naravno, ali zašto bih se smejao - i nije bilo posebno smešno.) - Idem da kupim nešto što nije tako jako za mene i Huga - kažem. Prepoznajem dve devojke koje stoje ispred mene u redu. Godinu dana su mlađe od nas. - Jesi li videla onog tipa koga je Aleksa zagrlila? - pita jedna. - Da. Čoveče, kako je zgodan! Ko je on? - Pojma nemam. Nikada ga ranije nisam videla. - Misliš li da su on i Aleksa zajedno? - Ma ne. Ona i Feliks Holm nikada neče raskinuti. Pa oni su par godine! Haha, zapravo jesmo! A dobili smo i titulu Najviše se ljube po hodnicima. Možda ona i taj tip deluju kao da pripadaju jedno drugom nrkako odgovaraju jedno drugom. Mmm, i to što kažeš. A ako neko može da upeca takvog macana, onda je to Aleksa. Glasno se nakašljavam i one se okreću. I dalje smo zajedno - kažem. - On je samo drug. Aha - kaže jedna od njih. - Sorry. Je l' on ima devojku? - pita druga. Mažem ramenima, a one stižu na red, pa se ponovo okreću ka meni.
Voleo bih da mogu da otpišem njihov razgovor kao čistu glupost. Ali, nažalost, kapiram šta su htele da kažu: Aleksini novi pramenovi suviše dobro idu uz Setinu crnu kosu. Zbog toga zapravo izgleda kao da pripadaju jedno drugom. Teško mi je da poverujem da je to slučajno. Po povratku ležim na ćebetu zatvorenih očiju i razmišljam. Šta zapravo znači ta nova boja kose? Da se Aleksa ponovo umorila od svega, da želi promene? Da želi Setu? Da li ću se uskoro ja naći u toj situaciji da stojim i izgleđam glupo kao što izgledaju An-Sofi i Lin kad Aleksa prođe pored njih sa svojom novom kul pratnjom? Aleksa je prošle godine promenila boju kose, ime, nabacila ir nov stil oblačenja, nove prijatelje, našla je mene ... mene. Da li sam bio samo deo njenog novog identiteta? Nešto ao je išlo uz Aleksu? Zvuči li to grubo? Da li bi našla dečka .amo zbog toga? Možda me Aleksa ne voli? Nije sigurno. Možda me nikada i nije volela. Sigurno je mislila da me voli. Ali je u stvari samo volela da bude sa mnom, s nekim kao što sam ja. Pridižem se na laktove. Pružam ruku prema Aleksinoj Kosi, crni pramenovi mi klize između kažiprsta i srednjeg prsta. Kako to da je ovo - malo hemikalija koje su učinile da mrtve ćelije promene boju - stvorilo tako mnogo neprijatnih osećanja? Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgođan. Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan. I dalje imam sedamnaest godina. Da li sam i dalje neviđeno zgodan? Ili je to nešto što izbledi kad se neko drugi pojavi u kadru -neko ko je brutalnije zgodan, ako se kriterijumi za to da si neviđeno zgođan pooštre? Možda uostalom nikad i nisam bio strašno zgodan, možda je to samo nešto u šta sam uspeo da ubedim ljude. Svi imaju i dobre i loše osobine, zar ne? I ako odaberete da se družite s nekim, onda je to zato što njegovo ili njeno dobro pobija ono loše. Aleksa trpi neke stvari zato što su moje dobre osobine tako jake. Ja sam najgotivniji i najzgodniji i svi me žele. Tako je bar dotad bilo. Šta ako me niko ne voli stvarno? Ako ljudi žele da budu sa mnom kada sam najgotivniji, najopasniji, najzgodniji, najjači - a ako toga ne bude, neće samo Aleksa prestati da se interesuje za mene, već i svi drugi. Nisam baš uvek bio tako dobar prema Sus, Hugu i Dijani, a to što su ipak ostali sa mnom uvek sam doživljavao kao dokaz da me stvarno vole. Ali možda nemaju ništa protiv toga da me zamene. Ako sve što nadoknađuje moje loše osobine nestane - šta će ostati? Koji će razlog imati da se druže sa mnom? Odgovor: ni jedan jedini.
- Hoću ponovo da se kupam - kaže Hugo. - Pa idi da se kupaš - kaže Sus. - Ali neću sam. Molim te, Sus, dođi da se kupaš sa svojim najvoljenijim bratom. Upravo sam se namazala kremom za sunčanje. Koža mora da je upije. Aleksa? Dijana? Mislile smo da se kupamo kasnije - kaže Dijana. Kada se voda još malo ugreje - kaže Aleksa. Felikse? Ne. - Molim te. Ne. Prestani da smaraš. Nemam nameru da Seti pružim vreme nasamo s devojkama. Dovoljno je to što je privukao svu pažnju dok sam otišao do kioska. Kad sam se vratio, svi su ležali i umirali od smeha zbog nečeg što je ispričao. - Mogu ja da idem da se kupam s tobom - kaže Seta. Hugo ga čak nije ni pitao - svojevoljno se ponudio. - Hvala, Seta - kaže Sus. Kakav mu samo osmeh upućuje. Kako to može da mu da? Takav veliki blistavi osmeh, sa sjajem u očima. Takve osmehe obično upućuje meni. Seta ih nije vredan samo zato što ide s Hugom da se okupa. Šta je to u poređenju sa spasavanjem od mobinga? Seta staje ispred Huga, hvata ga oko struka i podiže iznad sebe. - Wohoo! I can see my house from here! - Nema šanse - kažem. Seta se smeje Hugu i vraća ga na ćebe. - Kako si jak - kaže Hugo. Frkćem, a Seta okreće glavu prema meni.
- Koliko ti podižeš kad dižeš tegove, Felikse? - Eh ... sto pet kila. Aleksine skupljene usne kreću se s jedne na drugu stranu. Ona zna da dižem samo devedeset osam, da sam zastao na tom nivou, a da sam uspeo da podignem više, sigurno bih je odmah pozvao i to joj ispričao. Kao što obično radim. - O ne, naše dosadne komšije - kaže Sus. - Videli su me. Moram da odem da porazgovaram s njima. Ustaje i nestaje dok Seta i Hugo istovremeno kreću prema jezeru. Čim više nisu mogli da nas čuju, Aleksa je prešla na stranu ispod suncobrana, podigla naočare za sunce na glavu i počela da bulji u mene. Nagla se ka meni i tiho upitala: - Zašto si lagao? - Nisam lagao. To mi je nov rekord. - Jesi li ti to prestao da mi govoriš takve stvari? - Seta te muva - kažem. - Muva me? Felikse, ne lupaj! Kod poslednje rečenice glas joj se podiže, Dijana vadi slu šalice iz ušiju i gleda preko novina o uređenju enterijera. - Zbog čega se svađate? - pita Dijana. - Ne svađamo se - kažem. - Diskutujemo. To su moji roditelji uvek govorili kad sam bio mlađi. - Feliks je ljuuubomoran - kaže Aleksa. - Zbog Sete. Dijana me gleda. - Nisam mislila da si ti jedan od tih ljubomornih tipova- kaže. - Pa i nisam - kažem. - Samo hoću da ona ukapira da je muva. - Objasni ludaku - kaže Aleksa Dijani. - Objasni mu da nema razloga da bude ljubomoran zbog Sete. - Felikse - kaže Dijana. - Nema razloga da budeš ljubomoran zbog Sete.
- Znači - nema? Onda možda možeš da mi odgovoriš i kako je Aleksa mogla da zaboravi da pomene Seti to da smo zajedno. Kada sam ga upoznao, on nije imao pojma da Aleksa ima momka. Ma lupa - kaže Dijana. - Naravno da je znao da ste ti i Alt'ksa zajedno. Uopšte nije znao - kažem. Okrećem se Aleksi. I zapravo mislim da je prilično čudno to što mu nisi rekla za mene. Naravno da jesam - kaže Aleksa. - Sečam se da sam to nudila čim smo ga upoznali. A i stalno sam ti odgovarala na poruke s Krita, sve vreme. To poslednje je zapravo bilo tačno. Slao sam gomilu poruka s mobilnih telefona svojih roditelja i Aleksa je uvek brzo odgovarala. Zašto je onda pitao da li ima nečeg između tebe i mene? Kao da nije znao. Možda je zaboravio. Ili možda nije. Šta hoćeš da kažeš? Možda je slagao da bi me natripovao. - O Felikse! Prestani da budeš tako jebeno paranoičan! Dijana, reci mu da ne lupa! - Ne lupaj, Felikse. Tresem glavom, osećam kako mi nekoliko lokni udara o slepoočnice. - A uvek sam mislila da si tako kul i samouveren - kaže Aleksa. Gutam knedlu. Mislila. To znači da više ne misli. Ne govorimo ništa više. Spuštam naočare za sunce, Aleksa radi to isto. Ležem na stomak, vidim kako Dijana pruža ruku i prinska Aleksinu podlakticu. Kako se smeška u pokušaju da joj ona uzvrati malim osmehom. Kao da Aleksi treba uteha n tom trenutku! Kada sam osetio nekoliko hladnih kaptjica vode na teđima vrelim od sunca, nisam morao da okrećem glavu. Naravno da sam znao ko se vratio. On vadi svoj peškir na patme i pretazi njime preko tela. Stoji nepotrebno dugo kako bi sve devojke kod jezera dobite priliku da mu se dive. Brz pogled je dovoljan za potvrdu da to i rade.
U tom trenutku na jezeru je mnogo više tjudi nego kad smo mi došli, mnogo više onih koji mu se dive nego onih koji su se divili Aleksi i meni dok smo se ljubiti. Kad samo pomislim na taj savršeni osećaj. Kao da je bilo pre sto godi na, iako je zapravo prošao samo sat iti dva. Sus je takođe ugledala Setu, još s mesta na koje su njene komšije stavile ćebe i onda je pošla ka nama. - Hvala ti što si išao da se kupaš s Hugom - kaže. Pa već mu je zahvatila, ne mora ponovo. Dosta mi je više toga da se Seta stalno izvlaći, da ostali odbijaju da vide kakav je zapravo. Podižem glavu, fiksiram njegove svette, zetene oči, čekam da primeti da buljim u njega i uzvrati mi pogted. - Znam da si me slagao - kažem. Podignuta obrva. - Za šta? - Prvi put kada smo se videti, nisi imao pooojma da Ateksa ima momka. - Nisam? - Da, imao si pojma, ali si se pretvarao da nemaš! - Sorry, Felikse, zapravo se uopšte ne sećam tog razgovora. Jesi li siguran da se dobro sećaš? Ateksa mi upućuje dug pogted i odmahuje glavom. Veruje mu. Tonem. Ona mu, čoveče, veruje. Baš u tom trenutku Hugo uspeva da otvori jogurt s kojim se mučio neko vreme rezultat je bio da se jogurt prosuo svuda po ćebadima i gomili s Dijaninom i Aleksinom odećom. Kakav klipan. Devojke pokušavaju da skinu fleke od jogurta. Mrzi me da im pomažern. Ne nakon ovoga što se upravo dogodilo. Tako san umoran. Imam maramice. Sedi mirno, Hugo. Sipaj malo vode na to.
U opštoj zbrci Seta seda pored mene. Dok devojke i Hugo luljaju okolo, on se naginje bliže meni, šapuće mi u uvo: Čestitam, Felikse, pravo u centar. Nisi ti tako glup kao što sam mislio, samo si jebeno spor, i baš šteta što ti niko ne veruje. Paranoičan, je l? Pa ne baš! Jebeni skote, odvratni, idiote. Deset, devet, osam ... polako brojim unazad. Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan. Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan i neću nasrnuti na njega ovde i sad. Neću upasti u njegovu zamku. Neću ga pustiti da pobedi. Neću dopustiti da se prikaže u još boljem svetlu zbog mog „lošeg" ponašanja. Imam sedamnaest godina i mrzim, mrzim, mrzim Setu. Izazov 3.: neka ova fota... Prethodne večeri nikako nisam mogao da zaspim. Budio sam se desetak puta, bilo je tako nepodnošljivo vruće. Kad bismo samo imali klimu kod kuće. Doručak s kevom i ćaletom na terasi. Ali bez onog sunca koje jasno sija, kao što je bilo prethodnog jutra, nego s nekim blažim suncem u izmaglici. A vazduh je vlažan i težak. Nećemo ići najezero. Susina i Hugova mama ima jedan od retkih slobodnih dana i vodi ih na neki izlet. Aleksa i Dijana otišle su s Dijaninom starijom sestrom Paulom njenim automobilom - u davno planirani šoping u Ikei. OK je kad ste mali, pa ostanete da se brčkate u plastičnom bazenčiću. Ali sada i po ovakvom vremenu - kakva noćna mora. Ili se podrazumeva da danas treba otići u Ikeu pošto su svi drugi napolju, na vrućini. Nemam pojma šta će Seta raditi (nadam se da će goreti u paklu). Nakon onoga što je rekao prethodnog dana, želim da mislim na njega još manje nego inače. Mogao bih da odem na kupanje sam, ali niti želim, niti imam snage. Svežije je u podrumu, pa silazim dole, trčim na traci i radim trening snage sve dok mi se nije zavrtelo u glavi. Nedostatak sna u kombinaciji s napornim treningom možda baš i nije sjajna ideja. Posle podne muvam se po kući, ne uspevam da se posvetim ničemu pametnom. Dolazim do dnevne sobe na gornjem spratu i bacam se pravo na sofu. Tamo sam zadremao posle samo nekoliko trenutaka. Upao sam u neku vrstu bunila. Svaki put kad sam se probudio pokušao sam da ustanem, ali ne uspevam da podignem glavu; teška je kao tuč. Jedino što mogu da uradim jeste da ponovo zaspim. Zaspim i probudim se, pa onda ponovo zaspim. Skiljim prema satu na displeju CD-plejera. Shvatam da je prošlo pet sati, pružam ruku da uzmem mobilni. Blizu sam tome da opet padnem u san, ali teram sebe da držim oči otvorene pošto sam video da imam sedam
propuštenih poziva i jednu poruku. Sigurno sam na kraju spavao ekstremno dubokim snom. Propušteni pozivi su od Alekse, kao i poruka; Zašto se ne javljaš, Felikse? Idemo sad do jezera svi zajedno. Dođi tamo kad pročitaš ovo! Čoveče, poslala je poruku pre pola sata! A prilično sam siguran da Seta ulazi u definiciju pojma zajedno. Zapravo sam i žedan i ide mi se u WC, ali nemam vremena za to. Skačem sa sofe i već sam u trku. - Kuda ideš? - dobacuje ćale iz kuhinje dok protrčavam kroz hodnik. - Večera je skoro gotova! Ne odgovaram, ne mogu da koristim kiseonik na to. Zalupio sam vrata za sobom, idem ukoso preko travnjaka, oslanjam sejednom rukom na ogradui preskačem je. Jurim kroz našu ulicu, srećem jednog od komšijskih klinaca koji šeta svog malog ružnog buldoga; ne mogu da zaobilazim psa, već ga preskačem. - Felikse! - dovikuje klinja. - Skoro da si zgazio Krofnicu! Pa? Trćim dalje. Ko zna zašto mi se toliko žuri u stvari. Seta se možda neće ni pojaviti večeras. Ali nešto u meni tera me da trčim što brže mogu, nešto mi govori da moram stići tamo. Da inače mogu nešto da propustim - da propustim da nešto sprečim? Peče me grlo. Bole me mišići nogu. Ali ne usporavam. Umesto toga, još ubrzavam. Ispružene šake sa stisnutim prstima pomeram napred nazad ispred tela - kao kada vežbam, ali onda treba trčati brzo samo šezdeset ili sto metara. Sunce je potpuno zašlo za oblak, ali je i dalje toplo, sigurno dvadeset šest ili dvadeset sedam stepeni. I sparno, toliko sparno daje i samo disanje naporno. Na početku staze skidam majicu i počinjem da trčim sporije; ne želim da stignem potpuno bez daha i znojav. Ali vazduh je toliko lepljiv i topao da to baš i ne pomaže. Stopala se lagano kreću preko iglica borova i jela. Ne zapinjem za korenje. I onda, konačno, izlazim iz šume. Ponovo navlačim majicu. Sigurno je bila gužva kao i prethodnog dana. Zaboravljen zgužvani peškir, polu pojedeno pecivo u izgaženoj travi, prepunjena korpa za otpatke pored kioska. Ali nedeljno je veče, sunca nema, a zbog sparine svi su otišli kući. Ili skoro svi. U daljini, na travnatom delu, odmah do jezera, nekoliko njih stoji u krugu.
Vidim Aleksinu crnocrvenu kosu, Susinu suknju od džinsa, Dijaninu prljavobelu mini haljinu. A tamo stoje još dve devojke. Iako ih vidim samo otpozadi, prepoznajem stare drugarice iz razreda: Fridin crni konjski rep i Katjinu čupavu svetlosmeđu kosu. I on je tamo. Naravno da jeste. Setina glava s kratkom crnom kosom iznad devojaka. Slaže se uz Aleksine crne pramenove onako kako mi se ne dopada. Dok prilazim bliže, vidim da Hugo stoji sam kod stola za piknik. Vidi šta sam dobio od Sete! - kaže kad me je ugledao. Maše džepnim izdanjem manga stripa, a šiške mu se pomeraju zbog vetra. Poklon bez nekog posebnog povoda. Čovcće, kakvo uvlačenje. Ja Hugu ništa nisam poklonio ni kad mu je proletos bio rođendan. - Super - kažem. - Šta ostali rade tamo? - Ne znam. Hugo sleže ramenima i vraća se čitanju. Žurim prema gomili. - Šta to radite? - pitam čim sam prišao dovoljno blizu. Zašto ne sede za stolom s Hugom? Zašto stoje ovde, na travi? U krugu? - Danas je Setin rođenđan - kaže Sus. - Je li? - Poljubiće onu osobu koju pokaže flaša- kaže Frida. -Kao poklon. Nešto me probada u grudima, kao da se srčani mišić zgrćio na nekoliko sekundi. Moram da stisnem usne da mi se ne bi omakao uzdah. Polako podižem ruku, stavljam šaku na Aleksino golo rame. Osećam njenu glatku kožu, njenu toplinu. Da se nisam pridržao za nju, mislim da bih pao. Ona naginje glavu unazad i gleda me. - Ja, naravno, ne učestvujem - kaže. Naravno. Klimam glavom. Grč u grudima popušta. Naravno da ona ne učestvuje. Ali srce i dalje lupa jače. Kako nekoliko reči koje je Frida izgovorila čine da osećam takav strah? Kako telo može da reaguje tako brzo? - Da li još neko, osim Alekse, ne želi da učestvuje? - pita Seta. Potpuna tišina. Drugim rečima, sve hoće da se ljube sa Setom. Da, da, zašto bi mene bilo briga? Aleksa ne učestvuje,
To je jedino što je bitno. Nemam zbog čegase brinem, mogu da se opustim i iskuliram. - Sto posto? - pita Seta. - Samo recite. Stvarno se razmeće. Želi da budemo svesni toga koliko ga sve devojke žele. I ne, i dalje se niko ne javlja. - Poslednja šansa. Niko? I dalje je tišina. Bože, ovo je stvarno previše. Naravno da nijednoj od devojakato ne pada na pamet. Ni Dijani, ni Sus, ni Fridi, ni Katji. - OK, onda počinjemo. Snažno je zavrteo praznu flašu od vina. Ona se okreće ukrug po ugaženoj travi. Svi pogledom prate kretanje tamnozelenog stakla. Dijana uvrće pramen kose oko kažiprsta. Sus toliko steže pesnice da su joj prsti pobeleli. Ftaša usporava. Uskoro, uskoro će stati. Izgleda kao da će stati kod Alekse. Seta će morati ponovo da je zavrti. Da. Bio sam u pravu, zaustavlja se na Aleksi. - Felikse! - kaže Seta. -Šta? - Pokazuje na tebe. Smejem se. U pravu je. Zapravo ne pokazuje Aleksu. Pokazuje na mene, tu gde stojim, pola koraka nađesno, odmah iza nje. - Onda moraš ponovo da je zavrtiš - kažem. - Zašto bi? Seta se kezi. - Pitao sam da li neko od vas ne želi da učestvuje - kaže. - Pitao sam nekoliko puta. Imao si svoju priliku. Nećeš valjda da se izvučeš, kukavice? O čemu on, kog đavola, govori?! Čekam da pukne od smeha, povuče sve rečeno. Ali to se ne dešava. Da li misli ozbiljno? Stvarno misli. Izgubio sam u plivanju, izgubio sam u hodanju po krovu. Da li je i ovo nešto što može da se izgubi? I šte bi trebalo. Valjda nema pobednika i gubitnika u ljubljenju?
Mada me je izazvao. Ako ne prihvatim izazov, pobediće -PONOVO. On prihvata izazov. Ili, u svakom slučaju, tvrdi da prihvata. I to je dovoljno. Pametan je, a ovo prokleto nije fer. Zna da ću odbiti. Ne mogu pobediti. Nema načina za to. Nema šanse. Ovo će biti njegova najlakša pobeda, lli, čekaj, zapravo ima načina: Ako uradim nešto na šta nije računao. Ako prihvatim njegov izazov. Ako odaberem da ne budem kukavica. Plazi jezik prema meni, pravi talasaste pokrete u vazduhu. Sus i Dijana se smeju. Frida i Katja se kikoću. Aleksa se smeka. Ovog puta je ovde - ne kao kada sam hodao po onom paklu od krova. Ali ovog puta mi oria nikako ne pomaže -baš kao kod plivanja. - Da li bi ti bilo OK? - pitam Aleksu. Kratko se nasmeje. Da li misli da se šalim? - Naravno - kaže. - Onda OK. Sležem ramenima. Pokušavam da pokažem da ovo nije ništa posebno, bar ne za mene. Zbog Sete sam ispao ograničena seljačina samo zato što ne volim jogu. E sad će on - i svi drugi! - videti šta znači biti otvorenog uma. Prilazim mu, osećam kako su mi leđa lepljiva od znoja ispod majice. Seta nosi šorc od džinsa do kolena i tirkiznu majicu bez rukava sa surferskim printom. Puke i noge su mu pomalo preplanule od izlaganja suncu tokom ovih nekoliko dana. Kreće mi u susret, zaustavlja se bliže nego što mi se dopada. Gledam dole, između naših nožnih prstiiu je samo nekoliko santimetara - njegovi štrče iz para neonski naran džastih japanki, a moji su zarobljeni u kariranim patikama. Da zažmurim? Ili će to delovati glupo? Da li će izgledati kao da uživam? Kao da je ovo nešto što želim? Ali moram da zažmurim. Inače nikada ovo neću moći da izvedem. Ne mogu da ga gledam, ne mogu da gledam u njc ga i da istovremeno to uradim. Naginje lice unapred. Naravno da to radi. Naravno da on preuzima inicijativu. Naravno da to treba da izgleda kao da sam ja slabić i da zato oklevam. On pretpostavlja da blefiram, da ću se sad povući.
Ali ne oklevam, ne povlačim se. Približavam lice. Sve bliže, i bliže, i bliže. Ostali stoje u mukloj tišini. Jedino što se čuje jeste šušla nje papira kad Hugo okreće stranice - potpuno nesvestan onoga što se dešava iza njega. Moj i Setin pogled prikovani su jedan za drugi, gledam u njegove svetle, hladne oči, ne dopadaju mi se, kao što ml se nikada i nisu dopadale. Približavam svoje lice još nekolikn dodatnih santimetara, a on trepće. U sekundi pomislim da će zakoračiti unazad i pustiti me da pobedim. Molim te, neka bude tako, neka bude tako. Ali, osim treptaja, on ne pokazuje nikakve znake oklevanja i dalje mirno stoji, približava mi bradu i celo lice na samn nekoliko santimetara brzim, naglim pokretom. Ne možeš me zaplašiti. Pogled mi je prikovan za njegovu lice, stojim mirno, ne okrećem glavu. Umesto toga, zatvaram oči - i puštam da moje usne sreiim njegove. - Sad kapiram zašto volite da blejite kod jezera - kaže Frida. - Ovde se očigledno dešavaju razne stvari. Da li će Seta sada zastati? U trenutku kad nam se usne ovlaš dodirnu? Da li je dovoljno? Da li smo završili? Može li sad svaki od nas da se vrati korak unazad? Ne, naravno da ne - govorimo o Seti, tipu koji sve dovodi do vrhunca. I, da, nisam stigao ni da razmislim pre nego što sam osetio kako mu se usne razdvajaju. Sranje. Opirem se impulsu da stisnem zube, da okrenem glavu na drugu stranu. Umesto toga, radim isto što i on: razdvajam usne. Uskoro ću osetiti njegov jezik, onaj koji je prikazao pre samo nekoliko minuta. Pre nekoliko minuta? Ne znam koliko je vremena prošlo, imam osećaj da vreme sporo protiče, sve je razvučeno i čudno. OK, ako samo nastavim da žmurim. Ako ne mislim da je jezik Setin, onda... - Joj - čujem kako Dijana tiho kaže. Zapravo ovo ide prilično dobro. U stvari i nema neke velike razlike. Čisto fizički, znači. Ne vidim ga i osećaj je otprilike kao da Ijubim neku devojku. Ne kao da Ijubim Aleksu, naravno, ali neku drugu, neku s kojom nije sve savršeno. Koliko dugo? Koliko dugo moram ovo da radim? Ahhh! Dok on ne prestane, naravno - ako se povučem, onda sam svakako izgubio. A sad, kada sam sve ovo prošao, nemam
nameru da izgubim, makar crko! Ali, znači, koliko je vremena prošlo? Zar nije dovoljno? Zar nema nameru da se predam. Uvlačim još vazduha kroz nos. Pokušavam da mislim na nešto drugo, da ne mislim da je u pitanju muško, na to da je ovo Seta, koga mrzim. Čoveče, stojim i Ijubim se sa Setom, koga mrzim! Šta to, kog đavola, radim? Želim da prestanem sa ovim sada. Ali kako? Kako - a da ne izgubim? Priželjkujem da se oslobodim, da pljunem i posle isperem usta ledenom vodom ili još bolje - nečim žestokim. Na trenutak postaje svetlije pred mojim zatvorenim očima, kao da se nešto zapalilo, kao da je neko uključio i potom odmah isključio jaku lampu. Prvo mislim da je to samo nešto što umišljam - samo što se nisam onesvestio od izazova, iscrpljenosti, žeđi, gađenja, ili od toga što stvarno ali stvarno moram da pišam, ili ne znam više od čega. Ali onda se u daljini čuje tutnjanje. Zbog zvuka smo se obojica trgli, pa smo se razdvojili. Konačno! Čoveče, kako prija, desilo se samo od sebe i sad sam slobodan. - Grmljavina - kaže Sus. Gledamo preko jezera kako nebo obasjavajoš jedna munja propraćena grmljavinom. Nebo se smračilo otkako sam stigao i, dok gledamo gore, sve je više tamnih oblaka. - Pogodila me je kapljica - kaže Aleksa. - I mene - kaže Katja. Osećam kako mi velika kapljica pada na čelo. A onda odjednom počinje da pljušti. Prvo tri kapi, a onda provala oblaka. Gledam kako teška kiša udara po jezeru, zbog čega voda glasno prska. Vrištimo, prikupljamo stvari. Počinjemo da trčimo. Trčimo kroz šumu, po stazi, tu gde drveće malo ublažava kišu. Uzimam Aleksu za ruku. Sve se dešava tako brzo. Grupa se deli. Ne vidim gde je ko nestao. Ali ćemo Aleksa i ja uskoro biti kod nje. Aleksa briše peškirom kišom natopljenu kosu. Zaustavlja se usred pokreta. - Da li si video gde je Seta nestao? - pita. - Jok. Misliš da je otišao sa Sus i Hugom? Ili s Dijanom? Ili Fridom i Katjom?
Pa ne, mislim da nije. Nisam ga video ni sa kim od njih ii svakom slučaju. Aleksa prednjim zubima grize donju usnu. Ne - kaže. - Verovatno nije. Kakve veze ima gde je on? - pitam. Aleksa nastavlja da suši kosu. Fascinantno je što je beli peškir i dalje beo. Fascinantno je što blistava crvena boja i crni pramenovi ne ostavljaju trag, kao što bi se lako moglo pomisliti. Ma samo je depresivno - kaže. - Sedeti sam kod kuće dok pada kiša na sopstveni rođendan. .....Ako mu je danas stvarno rođendan - kažem. - Kako to misliš? Prestaje da trlja kosu peškirom. - Hoćeš li da kažeš da je slagao? - pita. - Možda. - Čoveče, kako si postao paranoičan u poslednje vreme. Baca peškir, koji pada na radni sto. O kako bih voleo da mogu da joj objasnim, da može da vidi ono što ja vidim, da i ona misli ono što ja mislim. Ali nema svrhe pokušavati. A stvarno ne želim da rizikujem da počnemo s još jednom svađom, ne želim odstojanje među nama, samo želim da joj l iudem blizu, daje grlim i da ona grli mene. - Da gledamo neki film? - pitam. - OK - kaže Aleksa. Pretpostavljam da se ni njoj više ne razgovara. A ako ne budemo razgovarali, ništa ne može da pođe po zlu. Ali - da li može da se popravi? DEO 2 Posle poljupca
Ležimo u Aleksinom krevetu. Novi je dan, još pada kiša. Lupka po simsu prozora, ali ne pljušti kao prethodne večeri.
Ležim na leđima. Aleksa leži sa strane i njen kažiprst prelazi preko moje ruke, od ramena do zgloba, i isto tako polako do gore. Kako je bilo ljubiti se sa Setom? - pita. Da li moramo da razgovaramo o tome? Zar ne možemo da radimo nešto zabavnije? Trepćem i smeškam se, prstima mazim Aleksu po vratu i nastavljam prema leđima. - Je l' bilo ... neprijatno? Odvratno? Sležem ramenima i zaustavljam ruku. - Pomalo. Uglavnom je bilo čudno. U stvari, čudno je to što i nije bilo tako čudno. Ne znam. Ali kad razmišljam o tome, da je to stvarno bio on - onda mi je prilično odvratno. - Da li bi mogao to opet da uradiš? - Ne ako ne moram. - Da li bi ponovo mogao da poljubiš nekog drugog osim mene? - Kako to misliš? - Neku devojku? - Ne, naravno da ne! Zašto me to pitaš? - Ne znam. Tako ti je lako bilo - kao da nije velika stvar poljubiti nekog drugog, a ne mene. - Nije bilo tako. Uopšte nije bilo lako - kažem. - Ne kapiram šta boćeš da kažeš. Uradio sam to samo zato što sam morao, inače nikada ne bih... -- Pa nije da si baš morao. Gledam u njene tamnozelene oči bez reči. - Zapravo mi se ne dopada što si to uradio - kaže. - Onda si baš mogla to i da kažeš ranije. Ne bih to uradio. - Ne bi? - Naravno da ne bih. Aleksa uzdiše.
-Trebalo je verovatno nešto da kažem. A možda bih i rekla - da sam samo shvatila da misliš ozbiljno. Ustaje iz kreveta, oblači crni kimono preko spavaćice. - A jeste li morali da se ljubite jezikom? - Da li stvarno misliš da je delovalo kao da je to moja ideja? Aleksa sleže ramenima tako da se na kimonu stvaraju nabori. - Možda i nije. Prilazi rezeda komodi i uzima četku koja tamo stoji. - E da - kaže dok provlači četku kroz kosu. - Ko je Mirte? - Mirte? - Imaš je na Fejsbuku. - Aaa. To je jedna od onih Holanđanki s Krita. - Znači vi ste se ... sprijateljili? - Ne baš, ali me je ona dodala. Šta sam mogao da uradim? Aleksa pući usne i nastavlja da četka kosu. Njena crvena kosa i crni pramenovi - sveje tako sjajno i glatko. Prilazim joj, pomeram kosu na stranu i ljubim njen mekani vrat. Četkom vraća kosu nazad tako da ne mogu da priđem vratu. - Seta je tako jebeno pametan - kažem. - Odlepiću. Sve vreme uspeva da smisli nešto zbog čega ćeš se ti duriti na mene. Pokrene neku budalastu igru, a ti se duriš na mene! Zašto mu to dopuštaš? Zašto mu dopuštaš da nam sve upropasti? Felikse - kaže Aleksa i uzdiše. - Kada ćeš ukapirati da je Seta super? Verovatno nikad - pošto nije. Uopšte nisi fer prema njemu. Nikad mu i nisi pružio priliku. Aleksin izraz lica, namrštene obrve. Znači cilj poljupcaje bilo ovo. Aja sam umislio da sam zeznuo Setu. Ali njegov plan je bio bolji od toga.
Cilj mu nije bio samo da ispadnem kukavica i ograničen ako odbijem. Nego da imam negativne posledice čak i ako ga poljubim, da to dovede do još problema između mene i Alekse. Ne znam koliko je koraka ispred mene bio ovog puta. Mnogo više od samo jednog, u svakom slučaju. Šta god da se desilo, šta god da sam uradio, on bi pobedio - na neki način. Odlazim do stolice na kojoj je moja odeća, oblačim se. Znam da se Aleksa i ja nećemo ponovo uvući u krevet. To nije jedan od onih dana koji ćemo tako provesti. Vikednd- žurke : Žurka 1 Jedna dobra stvar u vezi sa onim poljupcem: Seta se drži podalje. Prolaze četiri dana a da se on ne pojavljuje i nema glasa od njega. Četiri dana za koja se nadam da će se produžiti na više njih. Mnogo više. Nažalost, izgleda da niko drugi ne oseća isto ono što i ja. Aleksa ga zove nekoliko puta; ne javlja se. Ostali kažu da mu treba poslati poruku, ona odgovara da je to već uradila - poslala mu je SMS. Sve bez rezultata. Kada su to čuli, bacaju pogled na mene. Kao da sam ja kriv što se Seta ne javlja! Totalno nelogično. Kao da sam ja ... a ne on! Ali je u petak Aleksin mobilni zapištao. Kod mene smo, razbacani po dnevnoj sobi. - SMS! - uzvikuje Hugo. On, Sus i Dijana odmah okreću glave prema Aleksi. Ni ja nisam ništa bolji. Aleksa je, međutim, zevnula i sačekala ne koliko sekundi pre nego što je polako uzela svoj mobilni, koji se nalazio na stolu. Prstima polako prelazi preko tipki, čita ono što piše na displeju, pa ostavlja telefon. Bez ijedne reči. Stvarno je dobra u tome. Jedino što je otkriva jesu zenice, blago raširene, i mali pokret u uglu usana. - I? - pita Dijana. - Speak, sister! Je l' to bio on? - Ko - on? - Seta! - uzvikuje Hugo. Aleksa više ne može da zadrži svoju neutralnu facu; ceri se. Jeste. Šta je napisao? - pita Sus. Da će doći na Katjinu žurku večeras.
Katjina žurka - prvi deo vikendžurki koje je Frida obećala kada sam kupovao jagode. Dijana i Sus skaču s fotelja i grle se. Bože, iskulirajte, ribe. Videle ste ga pre samo četiri dana. i nisu se ni blizu toliko obradovale kad sam se ja vratio kući posle dve nedelje u Grčkoj. Smara me to. Fantastično! Kakve neverovatne vesti! - vrištim i počinjem da aplaudiram. Drugi mi se pridružuju: deru se i tapšu. Ej, šalio sam se! - kažem. - Prestanite! Smirite se! Ali je bilo glupo od mene što sam to uopšte rekao, jer se Dijana i Sus samo cerekaju i počinju da se ponašaju još gore! Stavljaju ruke jedna drugoj na ramena i skaču gore dole dok uzvikuju jupiii! Aleksa odmahuje glavom toliko da joj crvena kosa leti naokolo, a onda sklanja pramen s lica, gleda me i smeje se. Naginjem se unapred i ljubim je. Nadam se da se njoj ne skače i ne zavija. Ali ako joj se to i radi, poenta mog poljupca jeste da rastera sva ta osećanja. Ostali još kliču. - Zar ne biste mogli sada da prestanete? Bio sam ironičan. - Ali mi nismo! - kaže Hugo i počinje još jače da tapše. - Ne kapiram što si ti toliko srećan - kažem. - Nije baš da ćeš i ti ići na žurku. Hugova ruka zaustavlja se uvazduhu - između dva tapšanja. - Sus, zar ne mogu da idem s vama? Molim te! - Ne, suviše si mali, Hugo. Tamo neće biti nikog tvojih godina. I tako Sus mora da prestane da skače naokolo i vrišti od sreće i da umesto toga uloži sve napore da oraspoloži Huga. Super, konačno malo mira i tišine. - Nećeš ništa propustiti - kaže Sus Hugu. - Hoću. Setu. - Nećeš propustiti ništa bitno - kažem.
Te večeri se, kao i obično, nalazimo na raskrsnici. Dijana je već bila tamo kad smo Aleksa i ja došli, a Sus se pojavljuje posle samo nekoliko minuta. Nosi haljinu. Sus nikada ne nosi haljine. Ova je plavobela i karirana (pomalo kao stolnjak), bez rukava i završava se na pola butina. Zapravo je baš seksi, na onaj ultra švedski način tipičan za ivanjsku noć. Seksi na svež način, ako može tako da se kaže. Dijana i Aleksa odmeravaju njenu haljinu. Nakon što smo prešli deo puta, Dijanini koraci su se usporili, a onda se našla iza nas. Bacam pogled preko ramena: Dijana je zastala, podigla svoju crnu majicu na bretele i počela da okreće belu suknju u struku - sa svakim okretom suknja se sve više podizala i postajala sve kraća. Okrenuo sam glavu unapred pre nego što je primetila da je gledam. Ubrzo su se začule njene štikle koje su udarale o asfalt dok je trčala kako bi nas stigla. Suknja joj je veoma kratka i baš otkriva njene duge noge. - Da li želiš da izgledaš seksi ili očajno? - šapućem u Dijanino uvo kad me je stigla i stala mi s leve strane. S moje druge strane ide Aleksa, koja me drži za ruku, ali je suviše zauzeta puštanjem neke nove pesme Sus. Neke koju joj je Seta dao, pretpostavljam. Što znači - odvratni, kreteski tehno. Je l' previše? - pita Dijana. Tri okreta. Video si. Ja sve vidim - odgovaram i cerim se. Još jednom Dijana usporava korak i još jednom se čuje kako njene štikle lupkaju dok nas stiže nekoliko trenutaka kasnije. Bolje? - pita me. Gledam njene butine i klimam glavom. Savršeno. lako zapravo mislim da nijedna suknja ne može biti prerratka. Otprilike kao sledeća pitanja - postoje li previše duboki dekoltei namajicama, imali preuskih haljina, premalih bikinija? Ne bih baš rekao.
Ali moram sam da proverim da li mogu da natripujem Dijanu. Pojedine prilike koje se javljaju prosto ne mogu da se ue iskoriste. Samo da bih video šta će se desiti. Žurka počinje poludosadno; nailazimo na Jima, onog crnog dečka koji ide u Aleksino odeljenje. Mnoge ribe očigledno misle da je zgodan, a inače svi misle da je on skroz OK. Ne razumem zašto. Izgleda totalno jadno sa svojim tankim, okruglim ramom za naočare, a zimi ima običaj da ide naokolo u košulji i puloveru. Puloveru! Ako ništa drugo, bar ga za žurku nije obukao, već, umesto njega, ima polo majicu sa onim rombovima -izgleda kao da je stigao pravo s terena za golf. A, uostalom, verovatno je baš tako i bilo! - Je l si igrao golf ovog leta, matori? - Nego šta, upravo sam došao s meča sa devet rupa. I ti igraš, Felikse? Šta sam rekao? Na njegovo pitanje odgovaram samo frktanjem. Da li bih igrao? Nema šanse. Najradije ne bih da mislim kako je Aleksa bila s njim u osmom razredu (iako je tada bila samo Aleksandra). Dva meseca! To je prilično dugo. Priča se i da su spavali. Šta je videla kod tog ultraštrebera? Bar mogu da razumem šta vidi kod Sete. Znači, smirite se, opušteno, nisam mislio tako! Jim počinje da drži predavanje o jezičkom kursu na kom je bio tokom leta. - Stvarno je bilo poučno. Upomoć, ići u školu leti, dobrovoljno, čak dati gomilu para za to! Štreberski, štreberskije, Jim! Ali dobro je da trabunja, jer mi to pruža priliku da se iskradem. A ne deluje ni posebno čudno što odlazim. Bilo bi zapravo mnogo čudnije da sam ostao da slušam detalje o tome kako je Jimovo „razumevanje francuske gramatike dramatično poraslo" tokom raspusta. Stojim u malom dvorištu s prednje strane kuće. Zapravo nisam morao tu da pobegnem. Mogao sam isto tako da na stavim da se krećem unutra. Ali nisam mogao da izdržim da ostanem tamo i čekam - čekam Setu. Kada dođe, hoću prvi da ga sretnem. Sam, bez ostalih. Nije da imam nešto posebno da kažem. Samo ne želim da Aleksa, Dijana i Sus - a možda i Frida i Katja – stoje i gledaju nas. Da proučavaju kako ćemo se ponašati - kako ćemo gledati jedan drugog, pozdraviti se i nastaviti dalje - prvi put posle ... posle poljupca.
lako ne pušim, voleo bih da sam iskamčio cigaretu od nekog pre nego što sam izašao; onda bih, u svakom slučaju, imao razlog da tu stojim i blejim, umesto da budem unutra, u kući od fasadne cigle, i da se zabavljam sa svima ostalima. Stavljam ruke u džepove izlizanih crnih farmerki, idem neko vreme napred-nazađ po dvorištu. A onda uzimam mobilni. Mrzi me da počnem da igram neku igru, nešto malo čačkam samo da bi izgledalo kao da sam zauzet. Julija i Sima iz mog starog odeljenja prilaze. (Spavao sam s njima. Jeste, sa obema. Ali ne istovremeno. Nažalost.) Pozdravljam ih. Simina ruka dodiruje moje lokne. Čudan osećaj. Prvo nisam razumeo zbog čega se pojavio, ali kada sam primetio kako me Julija čvrsto grli, shvatio sam: ponašaju se kao daje sve uobičajeno - još nisu upoznaie Setu. Naginju glave jedna prema drugoj i šapuču nešto kao „tako prokleto zgodan, i preplanuo, i još zgodniji nego ranije" dok nastavljaju prema kući. Večeras će prvi put svi sresti Setu. Večeras je prvo veče kada će ih on sve očarati. Večeras će prestati da me gledaju kao dosad. Večeras je veče kad prestajem da budem najzgodniji i najgotivniji. Večeras. Čoveče, večeras. Skoro da mi pada na pamet da zapalim. Ali zar ne bi zbog toga njemu bilo sve isuviše lako? Da ga pustim da pobedi tako što ću se povući? Onda sam začuo korake sa ulice. To je Seta. U jednoj ruci drži jaknu, nosi crvene farmerke i belu majicu. Dobar izbor. To Ijudi primećuju, ali ipak ne izgleda kao da se previše trudio. Ako ćemo iskreno, majica mu je preuska u nadlakticama. Mada devojke možda i nemaju baš neki problem s tim - verovatno imaju isto mišljenje o tome kao ja o ultrakratkim suknjama. U drugoj ruci nosi kesu iz Sistemeta1 Naravno - taj pravi, nonšalantni način da spakujete alkohol kad imate manje od dvadeset godina; pokazuje da vas je baš briga za pravila, zakone i ostale budalaštine. Systembolaget, skraćeno Systemet - radnja u kojoj se prodaje alkohol (prim. prev). - Ćao - kažem i stavljam mobilni u džep farmerki. Seta ne odgovara, samo nastavlja prema meni. Ne deluje kao da će skrenuti. Kako god bilo, moraće. Nikada se neću skloniti kao neka preplašena vrana. Ostajem da stojim i gledam ga u oči ili - pokušavam; po gled mu je uperen unapred, ali sa strane, pored mene. I uop šte ne skreće. Ide pravo i ramenom udara o moje rame dok prolazi. Joj! Zanosim se. Kakav idiot. - A zbog čega si ti tako jebeno ljut? - pitam ga dok on, okrenut meni leđima, nastavlja. - Pa ti si...
Naglo se okreće. Oči su mu dve uske crtice, a ramena su mu podignuta. - Pa, jebote, nisam mislio da ćeš to uraditi! Stiskam pesnice. - Pa morao sam. Ne govori ništa. Stresa se, gleda me normalnim pogledom umesto onih odvratnih crtica. Verovatno kapira šta sam hteo da kažem. - Misliš da je neka od devojaka ispričala nekome? - pita. Sležem ramenima. - Nemam pojma. Nije da mi je jasno zašto se brine. Pa on ionako ovde nikog ne poznaje. Ako neko treba da se brine, onda sam to valjda ja. Onda ponovo izgleda kao ranije. Napetost u telu, skupljene oči. Produžava prema kući. Stižem ga kod vrata. On tada podiže ruku - dešava se prebrzo da bih stigao da reagujem. Pripremam se da osetim bol, zatvaram oči. Tek kada sam čuo zvuk dlana koji udara u svetao zid od cigle pored vrata, shvatam da nisam ja bio meta. Pritiska kvaku i ulazi. To je prvi put da je kod Katje, ,ali samo otvara vrata i ulazi. Baš tako - kako sam mogao da zaboravim? - Seta zna kako da napravi predstavu. Čekam neko vreme, a onda se ušunjavam unutra. Glasovi u sobi su glasniji. Naslanjam se na dovratak i gledam kako Seta prvo pozdravlja Katju, onda klima glavom Aleksi, Dijani i Sus, koje sede jedna do druge na sofi s motivom ružičastog cveća. Klimanje za koje pretpostavljam da znači: Ostanite da sedite, dolazim uskoro. Pušta da ga Katja predstavi ljudima, ali ne ide okolo po sobi; umesto toga, stoji pored Katje, pa svi koji žele da ga pozdrave dolaze do njih. Čoveče, kako to dobro funkcioniše. Grupa devojaka koja je sedela na dnu stepenica što vode do prvog sprata ustaje. Jim, Roger, Maks i drugi tipovi iz stare škole prilaze da se pozdrave. Ali Seta ne čeka na sve koji hoće da se pozdrave s njim. Počeo je da se kreće iako je još bio okružen. Rukuje se tu i tamo na putu. Podseća me na američke političare u TV serijama.
- Ćao, Felikse. Okrećem se. - 'De si, Frida. Znači vikend-žurke su počele? - Oh yes! Brzinski se grlimo. - Gde ti je tvoj mali harem? - pita. Smejem se i glavom pokazujem prema dnevnoj sobi. Bila je to greška, kao što ću uvideti kasnije. Seta se probio kroz hordu obožavalaca i utonuo u sofu s,i evetnim motivom. Sedi između Alekse i Sus. Grli Aleksu desnom rukom, Sus levom, a leva ruka mu je toliko ispružena dn uspeva da je drži na Dijaninom ramenu dok ona sedi pored Sus. Frida ispušta dug zvižduk. - Ćao, Felikse. Okrećem se. - 'De si, Frida. Znači vikend žurke su počele? - Oh yes! Brzinski se grlimo. - Joj - kaže. - Nije više tvoj mali harem, a? Prokleta Frida. Vratila mi je što sam je navukao da mi da one jagode za romantični piknik sa Aleksom. Čekam da me Seta ugleda i - skloni ruku sa Alekse. Prolazi nekoliko sekundi pre nego što je primetio da zurim u njega, a kada se to desilo, nije pomerio ruku. Umesto toga, privlači Aleksu bliže sebi, šapuče joj u uvo nešto zbog čega se ona smeje. Gleda u mene sve vreme dok to radi. Skoro da mogu da vidim osečanja: kako Setin topli dah golica njenu ušnu resicu, kako on u nosu oseća miris vanile njenog parfema, kako nekoliko glatkih crvenih pramenova mazi njegov vrat - pre nego štoje konačno prestao da se naginje prema Aleksi i okrenuo se prema Sus.
Želim da odem do sofe, da izvučem Setu s nje, da ga odvučem od Alekse, Sus i Dijane. Želim da ga prebijem kovola. Da ga pošteno umlatim. Ali ništa ne preduzimam. Samo stojim. Ne mogu najbistrije da razmišljam, ali kapiram da bih sve ovo mogao lako da upropastim, da bih mogao da ispadnem bad guy. Aleksa bi se naljutila na mene. Ispalio bih se - ponovo. Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan, imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgođan. Dok sam stiskao dovratak desnom rukom, Aleksa je podigla glavu i videla da sam tu. Dok se ona izvlači iz Setinog stiska, Frida žuri prema grupi na sofi. Aleksa jedva da je stigla da ustane pre nego što je Frida zauzela njeno mesto pored Sete. Seta podiže flašu alkohola iz svoje kese - crveni zatvarač u obliku je sombrera. - Ko želi tekilu? Katja, imaš li neke čaše za viski? Kada mi je Aleksa prišla, privlačim je bliže. Ljubimo se dugo, stvarno dugo. Ne odugovlačim samo da bih pokazao Seti - pokazao da je ona rnoja - nego zato što moram da je osetim, jer mi je potrebna, i kada se ljubim s njom, imam osećaj kao da u tom trenutku dobijam toliko mnogo od nje.Toliko da ostatak sveta ostaje prigušen. Sva priča, sav smeh, muzika - sve se izjednačava u istu zaglušujuću buku. Jedino na šta treba da mislim jesmo Aleksa i ja, mi smo jedino što postoji, jedino što nešto znači. Aleksa i ja, nas dvoje. Mi pripadamo jedno drugom. Ništa ne pruža tako dobar osećaj ako neće potrajati večno, ako nije zaista pravo. Vau - kaže Aleksa kada smo konačno pustili jedno drugo. Stvarno - šapućem. -- Strašno si seksi večeras. Nosi onu usku haljinu s leopardovom šarom koju toliko volim. Rukom prelazim preko njenih bokova. Nadam se samo da je nosi zbog mene. Iza Aleksinih leđa Sus ispija čašu tekile, a Seta odmah doliva. Sus se kikoće, s rukom preko usta. Seta se naginje bliže i kuca svojom čašom o njenu. A onda se smeška i pije. U Setinim ustima je kriška limuna, ali nešto čudno izgleda i prvo mi nije jasno - zašto njegovi zubi grizu koru, a sam limun mu je van usta? Ali onda shvatam: Sus treba da uzme krišku; ona izvija vrat i grize svetložuto meso limuna, sok curi, a njene i Setine usne dodiruju se nakratko, ona počinje da se smeje i briše usta, a Seta pljuje koru limuna na tanjir na stolu i smeje se. On stavlja jednu ruku na Susin vrat i privlači njeno lice svom. Ljube se totalno, totalno ozbiljno. - Sus se ljubi sa Setom - kažem Aleksi.
- What ! Brzo se okreće. Njena kosa me udara po licu. - Da, stvarno se ljube. Bio sam prisutan kada se Sus ranije ljubila s drugim tipovima na žurkama. Nikada mi to nije smetalo. Ipak sam uvek znao da ne mogu da se mere sa mnom, da će me posle tog.t ipak gledati na isti način. Da joj nije stalo do njih. Da su samo drugorazredna alternativa - ništa više od razbibrige. Ali ovo. Ovo je drugačije. - Idem po pivo - kažem Aleksi i izlazim iz dnevne sobe. Vadim jednu od svojih flaša iz frižidera. Dijana stoji kod radnog dela. - Je l' si video? - pita. Klimam glavom i gledam kako Dijana sipa u čašu previše votke, a premalo soka. - Mislila sam da se Sus više loži na tebe - kaže dok meša piće žutom slamčicom. Sležem ramenima i približavam flašu piva usnama. Očigledno je da sam i ja tako mislio. Uprkos svemu. Inače me to ne bi tako zateklo. Dijana seda na poslednju slobodnu stolicu za kuhinjskim stolom. Nakašljavam se. Momak koji sedi na stolici pored nje podiže glavu. Ne znam ko je on. - Hoćeš li da sedneš ovde, Felikse? - pita brzo. On u svakom slučaju zna ko sam ja. Klimam glavom. A on odmah ustaje. Da, očigledno zna mnogo toga o meni. Sedam, a on odlazi. Dve devojke koje su godinu dana mlađe od nas sede na drugoj strani stola. Smeškaju mi se, nije mi tako lako kao inače da im uzvratim osmehom. Jedna od njih - ona plava smeška se baš široko i treba mi neko vreme da se setim da smo se ljubili na priredbi za kraj škole u osmom. Dijana i ja ne govorimo mnogo. Ona s vremena na vreme ispija veliki gutljaj svog pića i posle toga kašlje. Ja pijuckam svoju koronu; nije dovoljno hladna. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što se Sus pojavila,što znači ostavila je Setu, shvatila je da nije vredan i da samm ja dalje jedini koji se računa.
Ali ne, nije čak ni pogledala u mom pravcu. Ide pravo do frižidera i vadi sajder. Otvarač joj klizi iz ruku, ona se kikoće. Ponovo pokušava i ponovo joj klizi. Još kikotanja. A onda me je ugledala. - Felikse, savršeno! Pomagaj. Drži otvarač i flašu u vazđuhu. Zapravo bi trebalo da je pustim da dođe do mene, ali uprkos tome ustajem i žurim do nje. Skidam zatvarač, a Sus se leluja dok uzima otvorenu flašu. - Je l' si sigurna da treba još da piješ? - pitam. Ona se kikoće, pruža slobodnu ruku i tapše me po obrazu. Ne tapše kao da mazi, već više kao da aplaudira. Klap, klap, klap. - Joj, mali Feliks se brine za malu Sus? Klap, klap. Uzimarn je za zglob i sklanjam ruku sa svog lica. - Samo mislim da treba da budeš oprezna. Sa alkoholom. I sa Setom. Sus se smeje i mlati dugom plavom kosom. - Divno, Felikse - kaže. - Baš divno što se odjednom brineš. I dalje je držim za zglobove. Šta hoćeš da kažeš? Sada, sada, kada sam konačno prestala da čeznem za tobom. Sada, kada bih radije Setu. Onda sam odjednom vredna tvoje brige. Podigla je flašu u levoj ruci i ispila gutljaj zelenog sajdera pre nego što je nastavila: Izgleda da ne možeš da prihvatiš to da više nisam zaljubljena u tebe, je l'? Da sam sada zaljubljena u Setu. Puštam joj podlaktice i ona se tetura. - Zaljubljena si u njega? Stvarno zaljubljena, baš stvarno? - Da - odgovara. - Baš zaljubljena. - Koliko si već zaljubljena?
- Ne znam tačno. Ali otkrila sam to tek večeras. - I misliš ... da je i on zaljubljen u tebe? Stiska usne, pokušava da zadrži osmeh koji preti da osvoji celo njeno lice. Klima glavom. - Sus - kažem. - Nije. Osmeh koji je bio na putu iznenada se gubi, a njene usnc se razvlače u ravnu crtu. - To kažeš samo da bi mi sve upropastio. Ne znaš ništa o tome šta on oseća! Pa vi i ne razgovarate o tim stvarima. Ili ti je nešto rekao? Je l' ti rekao da nije zaljubljen u mene? Da li je? - Ne, nije. - Ha! Tako sam i mislila. Okreće se i napušta kuhinju. Kroz otvorena vrata gledam u dnevnu sobu, vidim kako se Sus vratila Seti, koji sedi na sofi sa cvetnim dezenom. Tone u njegovo krilo. On uzima njeno lice u ruke i odmah počinje da je ljubi. Čekam neko vreme da prestanu da se ljube, ali se to ne dešava. Skrećem pogled i primećujem Dijanu, koja stoji pored mene prekrštenih ruku. - Ne kapiram šta bi on radio sa Sus - kaže. - Pa Sus nije baš njegov tip, zar ne? - Ne - kažem. - Stvarno nije. Dijana prvo podiže obrvu, a onda klima glavom. Očigledno je zadovoljna mojim odgovorom. - Zar njegov tip ne bi bio neko ko je više kao ... ja? - pita. Pogledom prelazim Dijaninu visoku figuru u onoj - u tom trenutku - veoma kratkoj beloj suknji, pa dalje, do njene prljavo plave kose, vezane u opuštenu punđu. Oči joj uokviruje mnogo crne šminke, trepavice su prekrivene debelim slojem lepljive maskare - možda ima i veštačke trepavice? Usne je nakarminisala sjajnim narandžasto bronzanim ružem. Pa da, Dijna je više vau - više kao Aleksa: opasnija, više divlja i seksi. Sus je veoma slatka, s plavim očima i šiškama, ali je ona Sus, više kao neko kuče. Šta će Seta s kučetom? Šta je to tako zadivljujuće kad imate kuče pored sebe? Njemu treba neka divlja životinja, nešto raskošno. Zebra. Jelen. Dijana je potpuno u pravu. Šta, kog đavola, Seta radi sa Sus? - Da - kažem. - Trebalo bi da si ti više njegov tip.
Odlazim u dnevnu sobu. Seta i Sus se još ljube. Jedva da im se vide lica; sakriva ih Susina duga plava kosa. Sus će biti povređena, ali zapravo mi nije stalo. Upozorio sam je. Ne moram ništa više da uradim. Odlazim u drugi deo sobe, gde Aleksa sedi za trpezarijskim stolom s nekim devojkama iz mog starog odeljenja. Sedam na stolicu s visokim naslonom, približavam je Aleksi, stavljam ruku preko njenih ramena. - Je l' sam ti nedostajao? - šapućem. - Neviđeno - odgovara i ljubi me. Nekoliko sati kasnije, dok Frida pokušava da pokaže neke trikove, krajičkom oka vidim kako Seta i Sus ustaju i prolaze kroz dnevnu sobu. Ne okrećem se za njima. Nastavljam da gledam Fridu, koja pali kesicu za čaj, zbog čega se kesica podiže. - Leti! - kaže Aleksa i smeje se. - Čoveče, baš kul! Seta i Sus su mi ušli u vidno polje. Tamo su, kod stepenica koje vode na gornji sprat, penju se. - Uradi to još jednom - kažem Fridi. - Stiže još jedna norveška svemirska raketa - kaže Frida. Počinje da ćačka novu kesicu čaja i ja spuštam pogled na njene ruke. Osećam Aleksin lakat kako me udara sa strano - Pogledaj - kaže i glavom pokazuje prema stepenicama. Prinuđen sam da podignem pogled. Seta i Sus su uspeli da pređu prvi deo stepenica. On drži svoju ruku pri dnu njenih leđa. - Šta mislite da će raditi tamo, gore? - pita Aleksa i ceri se. Dopada mi se što se ceri, dopada mi se što izgleda da misli da je to kul, što je opuštena; dopada mi se što se čini da je zadovoljna time što sedi ovde, pored mene. - Nešto prokleto bezobrazno - kaže Frida. - Bar bih ja to radila s takvim tipom kad bih imala prilike. Smejem se Fridi. Privlačim Aleksu bliže. Ispijam pivo. Ljubim Aleksu u obraz, uz mokri trag. Udaram rukom po nozi u taktu rok muzike koju slušamo. Pokušavam da ne razmišljam, ali ne mogu da prestanem.
Ovo me podseća na nešto. Strašno me podseća. Ako bismo Setu zamenili sa mnom ... onda bi bilo baš onako kako je bilo na žurki u sedmom. Sus je zaljubljena i pijana i na putu da nestane s nekim ko misli samo na... Odmahujem glavom. O ne, Sus. Ponovo? I dalje sedim za stolom, pokušavam da slušam ono o čemu Aleksa, Frida i ostale devojke razgovaraju. Ali mi ne ide. Jedino na šta mogu da mislim jeste to da li ću stvarno pustiti Sus da se ponovo uvali u ovo. Ili ću pustiti Setu da je uvali u to - možda bi trebalo tako formulisati pitanje? - Dolazim brzo - šapućem Aleksi. Prolazim kroz dnevnu sobu, stavljam ruke u džepove, polako se penjem stepenicama na prvi sprat. Kad sam se našao gore, u uskom hodniku - izvan vidokruga ostalih - otrčao sam do prvih vrata koja sam video. Otvaram ih. Krevet pun plišanih igračaka; lego kockice na podu. Tišina je i prazno je. Zatvararn vrata, žurno prolazim pored otvorenih vrata kupatila i idem dalje, do zatvorenih vrata na kraju hodnika. Oprezno pritiskarn kvaku i polako otvaram vrata. U sobi je prilično mračno, svetli samo noćna lampa na stočiću. Sus i Seta su u krevetu. Ona nije okrenuta prema meni. Svetla kosa joj pada preko leđa potpuno golih leđa - dok sedi tako što je opkoračila Setu. Debeli pokrivač joj pokriva dupe, i hvalim te bože, ono što ne želim da vidim od Sete. OK. Sus se kreće na njemu. Ne leži ispod njega, nije saterana, nije primorana. Čini se da je svesna onoga što se dešava. Seta diže bradu, trgao se kad me je ugledao. Stavljam ka-žiprst preko usta i krećem unazad. Seta klima glavom i, pre nego što sam zatvorio vrata, podiže palac prema meni. Iza Susinih golih leđa. Uh. Ulazim u WC nešto dalje i umivam lice hladnom vodom. Šamaram se po obrazima. Zašto moj odraz u ogledalu izgleda tako iznervirano? Zatvaram oči i prstima pritiskam kapke. Sta mi je? Da sam uradio nešto užasno sa Sus - nešto stvarno, stvarno užasno - ona ne bi posle toga nastavila da me gleda na isti način u hodnicima, ne bi bez problema mogla da razgovara sa mnom godinu i po dana kasnije, kada sam prvi put seo između nje i Alekse u kantini, ne bi postala moja diugarica. Sigurno da ne bi? Ma ne bi! I nastavila je da mi bude drugarica, iako ponekad nisam tako sjajan prema njoj. I pored toga, i dalje je bila zaljubljena u mene... Znači, sve mora biti onako kako mislim da je bilo. A opet, zašto se sad ovako osećam?
Sišao sam opet u kuhinju. Punim čašu vodom, nalivam se, milo mi više do alkohola. (Ionako sam ovog leta pio više nego obično, više nego što treba.) - Jesi li video Sus i Setu? - pita Dijana. - Jebu se gore, na spratu. Izgleda kao da će početi da se smeje, ali joj nešto govori da se ne šalim. Zatvara oči, toliko ih stiska da se pitam da li će uspeti ponovo da ih otvori. Stavljam ruku na njeno rame. - Dijana? Otvara oči. - Mislim da ću sada otići kući. Pozdravi Aleksu od mene. - Šta da kažem Sus? - Ne znam. Mislim, ništa. Klimam glavom. - E čekaj - kažem. - Pokupiću Aleksu, pa idemo i mi. - Dijana hoće da pali - kažem Aleksi u dnevnoj sobi. - Koliko je sati? - Dva i deset. - OK. I ja sam pomalo umorna. - Mislim da Dijana nije umorna - kažem dok, držeći se za ruke, zaobilazimo grupu momaka koji piju pivo. Ostavljamo za sobom mračno dvorište i izlazimo na osvetljenu ulicu. To je onaj kratki period u toku dana kada je zapravo potpuno mračno iako je leto; za sat ili dva počeće da se razdanjuje. Aleksa prepričava nešto što je Frida rekla o tome kako je uspela da prevrne čitav niz kutija s jagodama dok su ih tog dana istovarivali na štand ispred prodavnice. Smejem se na kraju. Dijana ne reaguje. - Jebi ga - kaže mi Aleksa. - Dijana! Prolazi nekoliko sekundi, a onda Dijana polako okreće lice prema nama.
- Da? - Je l' si ljuta na Sus? - pita Aleksa. Dijana sleže ramenima, odmahuje glavom. Zapravo nisam. Sus ima pravo na Setu koliko i ja. Valjda ..nisam samo utripovala ... da će se večeras desiti nešto između njih dvoje. Pretpostavljam da sam se... Baca pogled unapred. - ... razočarala - završava rečenicu. Nakon što je Aleksa zagrlila Dijanu i pozdravila se s njom na „našoj" raskrsnici, ponovo ju je zagrlila. - Jesi li sigurna da si OK? - pita. Da, jesam. Samo sam luda. I umorna. Sutra će sve biti kao obično. - Možemo doći kod tebe da premeštamo nameštaj kažem. Dijana se smeška. - Hvala, Felikse. Videćemo. Mislim da još nije pravo vreme za to. Aleksa i ja hodamo dalje u tišini. Pretpostavljam da Aleksa misli na Sus i Setu. Pitam se da li im zavidi ili je čak ljubomorna, da li zamišlja kako bi bilo da je na Susinom mestu. - O čemu razmišljaš? - pitam. - O Dijani. O Dijani i Sus. Smeškanje bez razloga U subotu sam trčao napolju i odradio trening snage u pn drumu. Znam da ne treba da treniram kada sam mamuun i kad mišiči nemaju dovoljno vode, ali zapravo prethodnog dana i nisam popio tako mnogo. Imam neki čudan osečaj - dok radim trbušnjake, sklekovc, dok dižem tegove. Osećaj da će sve da ode dođavola i da jedino što mogu da uradim jeste to da samo posmatram. Kau u nekoj jebenoj noćnoj mori. U stvari znam da je to totalno nelogičan osećaj. Seta je spavao sa Sus i - šta sad? Dijana je povređena zato što sr Seti očigledno više dopada Sus, a Sus će biti povređena kad shvati da Seta nije zaljubljen u nju. Pa? Ništa od toga nećr baš prouzrokovati smak sveta.
Malim peškirom brišem znoj s vrata i gledam na sat. Treba da budem kod Alekse za jedan sat. Kao i Dijana, Sus i Hugo I, iako ne očekujem apokalipsu, pretpostavljam da će atmo sfera biti malo ... hlađnija. Bacam peškir i radim dodatnih pedeset sklekova. Ispred Aleksine kuće srećem njene roditelje. Stavljaju nekoliko kesa i torbu u prtljažnik svog tamnozelenog audija. A da, Aleksa je rekla da idu na selo, kod neke tetke. Drago mi je što ona ne mora s njima, što ne moram sam da rešavam očekivanu zastrašujuću krizu Sus-Dijana. Aleksina mama podiže ruku ka čelu praveći zaštitu očima. Ispušta zvižduk. - Pa da, kad te čovek vidi, onda razume zašto Aleksa radije ostaje kod kuće - kaže. Sija sunce i nosim tamnosiv šorc i opuštenu belu majicu bez rukava (s drečavim zelenim natpisom Stud), koja mi otkriva nadlaktice i ramena. - Ma daj, Ani - kaže Tom. - Pa ne možeš tako nešto da kažeš! - OK je - odgovaram. Pošto su Sus - i svi ostali - prebacili svoja osećanja na Setu, zahvalan sam za sve komplimente koje mogu dobiti, čak i ako dolaze od žene koja ima preko četrdeset godina. - Da li je još neko stigao? - pitam. Pod još neko pre svega mislim na Setu. Nije da sam čuo da će doći, ali nikad se ne zna. On ima zadivljujuću sposobnost da se pojavi kad mi je najmanje od svih potreban u blizini. - Jok, ti si prvi - kaže Ani i otvara vrata sa suvozačke strane. - Tako i treba. Smeškam se i mašem im dok odlaze. Aleksa je raširila ogromno ljubičasto ćebe na travnjaku iza kuće. Pomažem joj da iznese činiju sa čipsom i tanjir s keksom. Aleksa nosi gomilu šarenih plastičnih čaša i veliku flašu kole. - Biće ovo lepo - kažem. - Pa, videćemo.
Samo što smo postavili veliki suncobran kad se Dijana pojavila kod ograde. - Pretpostavljala sam da ćete biti ovde, napolju - kaže. Ne primećuje se ništa od raspoloženja od prethodne večeu dok dugim nogama preskače belu ogradu i dočekuje se na bujnu, dobro podšišanu travu. Tek što je ona sela, začuo se Hugov glas i nekoliko sekundi posle toga ugledali smo i njega i Sus. Hugo ide ispred Sus, otvara kapiju, drži je jednom rukom, a drugom maše ka Sus. Kada je prošla, ponovo je zatvorio kapiju. - Šta? A gde je bakšiš? Sus se smeje dok prilazi Aleksi i grli je. Ne ponaša se kao obično: dok hoda, kao da poskakuje, a mene grli kratko i brzo. Kao da sam bilo ko. A ne neko ko joj posebno znači, koga želi da grli što je duže moguće, čiji miris želi da upija, več samo ... drug. Možda čak ne ni neki važan drug. Bacam pogled prema Dijani. Očigledno smo se Aleksa i ja bez potrebe brinuli za nju. Pozdravlja Sus kao da je sve uobičajeno. I zahvaljujući tome što je Hugo tu, nije čudno što ne postavljamo gomilu detaljnih pitanja o tome šta su Sus i Seta radili tokom ostatka večeri. Nije ni da moramo da pitamo. Posebno ne ja. - Hoće li doći i Seta? - pita Hugo. - Nemam pojma - odgovara Aleksa. - S njim se nikad ne zna. Sus odmahuje glavom i smeška se. - Ne. Sinoć mi je rekao da danas mora nešto da sredi. Govori to kao da njih dvoje imaju sasvim posebnu vezu,kao da je stvarno specijalno to što je Seta baš njoj rekao kako ne planira da nas tog dana počasti svojim prisustvom. - A šta to? - pita Hugo. - Šta da sredi? - Nije rekao. - Baš neobično - kažem. - On, koji je uvek tako otvoren. Sus uzima svoj telefon iz džepa suknje od džinsa i stavlja ga na ćebe. Da li stvarno misli da će je zvati? Vidim po njenom osmehu dok namešta telefon.Još je gore: sigurna je da će je zvati, da će on zvati.
OK je to što me je Seta iznenadio više puta, ali ovog puta mi je teško da poverujem da će se to opet desiti. Sorry, Sus, gadno sranje. Dijana isteže ruke iznad glave i zeva. Čoveče, kako sam mamurna. Samo da večeras budeš puna snage - kaže Aleksa. Šta je večeras? - pita Hugo. Party, party - kažem. Opet idete na žurku? Večeras? Ali bili ste juče. - Težak je to život - kaže Aleksa. - Ali mora da se živi. - Kakvi ste vi alkosi. Završićete ko ćale. Hugo skršta ruke. - Koliko godina moram da napunim da bih išao s vama? - Dvadeset tri - kaže Sus. - Šta? - Stavila sam da se skida nekoliko anime filmova pre nego sto smo krenuli - kaže Sus. - Možeš da ih gledaš večeras. Hugo se mršti i na njegovom malom nosu prave se bore. - Nije baš kul biti kod kuće sasvim sam. Sus se inače poprilično potrese kad Hugo kaže tako nešto, ali je ovog puta samo slegla ramenima, pomerila se tako da izađe iz senke suncobrana, zažmurila i okrenula lice suncu. Dijana leži poluzatvorenih očiju. Aleksa se naslanja na mene, ležimo tako da je ona ispod suncobrana, a ja na suncu. Hugo jede keks. Dijana je onda sasvim zatvorila oči, a disanje joj je postalo usporeno. I Aleksa je zatvorila oči. Jedino što se čuje jeste zujanje insekata i zvuk Hugovih zuba koji melju keks. Pridižem se na laktove. Nije ultra toplo napolju, ali bih zbog sunca mogao da skinem majicu a da to ne deluje napadno. Ej - pa moram da iskoristim priliku da nabacim malo boje kad je sunce odlučilo da se prikaže.
Svlačim majicu preko glave, bacam belu tkaninu tako da padne između mene i Sus. Tako da ona primeti da se nešto dešava. Njeni kapci se podižu, a onda odmah spuštaju. Sekundu, čak ni to, dala je meni i mom torzu - delić je bedne sekunde! Grabim punu šaku čipsa i guram sve u usta. Muf muf muf. Uzimam još jednu. Zapravo i ne znam da li sam baš oduševljen tim čipsom s mirođijom. Ponovo bacam pogled na Sus. I dalje sedi tamo i žmuri na suncu. Smeška se. Nema razloga da se smeška. Niko nije rekao ništa smešno. Smeška se bez razloga. Da, jasno mi je - smeška se pri pomisli na Setu, pri pomisli da ga ima, ali je to zapravo isto kao da se smeška bez razloga. Vikend –žurke: Žurka 2 Uveče smo na raskrsnici. Sus nosi haljinu. Ponovo. Dve večeri zaredom. Odakle uopšte dolaze te haljine pošto ih ona nikad ne nosi? Ova je bela, s tankim ružičastim linijama. Za nekoliko dodatnih santimelara kraća je od one od prethodnog dana. - O kako si lepa! - uzvikuje Aleksa dok grli Sus. - Mmmm, stvarno - dodaje Dijana. Vuče rukav jakne koju nosi preko crne haljine i izgleda kao da samo što nije počela da plače. (Probaj da ne plačeš, inače ce ti sva ta šminka oko očiju otići dođavola.) - Jesi li se čula sa Setom? - pitam Sus dok se približavamo Fridinoj kući. Naravno da je dovoljno samo pomenuti njegovo ime da bi Sus počela da se smeška. - Nisam još. - Ali je rekao da će se javiti? - pitam. Klima glavom, još se smeška. - Da li je rekao da će te zvati danas? Ponovo klima glavom. - Sus, ne želim da budem pokvaren, ali mislim da te neće pozvati. Prestaje da se smeška. - Umukni, Felikse.
- Naravno. Samo sam hteo da te upozorim. Ali čekaj! To sam već uradio juče. - Je l' ti nije jasno šta znači urmukni?! - Sorry, ribo - izgovaram to, ubrzavam i ostavljam je za sobom. Tu su Julija i Sima, Roger i Maks, tamo stoji Jim sa svojim štreberskim naočarima i smara ljude pričama s kursa jezika i terena za golf. Tu smo ja, Aleksa, Dijana i Sus. Ali Seta, tako značajan deo prethodne žurke, nije tu. Još ne. Inače su uglavnom isti ljudi na žurki kao i prethodnog dana, ali s dodatkom Fridinog dve godine starijeg brata i gomile njegovih drugova. Što znači da ima još više ljudi nego na Katjinoj žurki. Već sam čuo da neki od njih - i oni koji su bili i oni koji nisu bili kod Katje - pitaju za Setu. Nekoliko sati kasnije vidim kako Sus stoji u dnevnoj sobi i razgovara s Julijom i Simom. Kad ništa ne bih znao, možda ne bih primetio mobilni koji Sus stiska u ruci kao nešto što je suvišno. Da preko ramena nosi svetloplavu tašnu i da stvarno nema potrebe da drži telefon u ruci. Odlazim da uzmem još jedno pivo. Prolazim pored Sus i ćuškam je laktom. - Je l' ti se javio? - pitam. Upućuje mi kratak pogled, bez odgovora. OK, dovoljno mi je rekla. Produžavam do Alekse i molim je da mi da svoj mobilni. A onda se povlačim u praznu sobu na gornjem spratu, nalazim Setino ime u imeniku i zovem. Čuje se signal, jedan za drugim. A onda se uključuje telefonska sekretarica: - Ćao, ovde Seta. Ostavi svoj besramni predlog nakon zvučnog signata, pa ću ti se javiti - ako je dovoljno dirty. Uaha, baš smešno. Nema šanse. Pitam se da li se ne javlja zato što misli da ga Aleksa zove. Ukucavam njegov broj u svoj telefon i zovem ga ponovo.Opet se ne javlja. Sus još stoji u dnevnoj sobi, pogleda uperenog premavrai ima. Sva sreća pa je kuća otvorenog tipa, inače bi morala da prestoji celo veče u bodniku i da se krije. A onda je neko zazvonio na vratima, Frida je otvorila i ušla je čitava gomila ljudi. Sus izvija vrat, ide prema sredini velike dnevne sobe.
Vidim ga pre nje, vidim kratku crnu kosu, narandžastu majicu. Čujem kako se smeje. A onda ga je i Sus ugledala i osmehuje se, a onda se osmeh gasi, pa se ponovo osmehuje, i osmeh ponovo nestaje. Telefonski razgovor koji se nije desio. Znam tačno kako to ide. Sus se oseća nesigurno, ne zna na čemu je, a kada je bude zagrlio - biće još srećnija nego što bi bila da joj se zapravo javio. Jesam li rekao kada je zagrli? Mislio sam ako. - Sranje, stigao je - kažem Aleksi. Trese glavom. - Felikse, prestani da paranoišeš. Aleksa ne kapira. Ne želi da ukapira. Seta je još kod ulaznih vrata, smeje se, razgovara s Fridom, predstavljaju ga njenom bratu. S vremena na vreme dobaci nekome pozdrav: „Ćao, Julija!", „Pozdrav, Patrik!" Kakva šlihtara, zapamtio je imena svih nevažnih osoba. Isto kao ono rukovanje prethodnog dana, poput ulizivanja američkih političara. Izgleda da sad prodaje svoj trik dižem jednu obrvu. I prethodnog dana je to radio. Obožavaoci su bili očarani. Glupaci sigurno nisu ukapirali da mu je život sigurno bogat ako je imao vremena to da nauči. I šta će da radi kasnije, kad završi svoj mali šou? Pojma nemam. Mogao bi da uradi bilo šta. To je jedino što znam. Usta su mi potpuno suva, pogled mi se sve vreme kreće između Sete i Sus. Između Sus i Sete. Kada se oslobodio svih onih u hodniku i krenuo prema dnevnoj sobi, zvuk se utišao. Muzika je bila iste jačine kao i dotad, naravno, ali su se razgovori utišali. Čini se da većina zna za ono između Sete i Sus jer čujem kako se njeno ime pominje na više strana i mnogi je krišom gledaju. Flaša piva samo što mi ne isklizne iz ruke; ostavljam je na polici za knjige. - Felikse - kaže Aleksa. - Zbog tebe sam postala nervozna. Prestani. Seta podiže pogled, ugleda Sus, široko se osmehuje. Da li sam pogrešio? Seta prelazi preko sobe, širi ruke. Sigurno sam pogrešio. Sigurno sam nešto propustio. Duboko uzdišem. Očigledno su mi ramena bila napeta jer osećam kako napetost popušta. Susine oči, obrazi, usne - u svemu ima više života nego inače: oči su joj veće, okrugli obrazi rumeniji, usne crvenije. Da li je ikada tako izgledala kad je mene gledala?
Uspevam da odvojim pogled od Sus, gledam u Aleksu. Ona mi dobacuje mali osmeh i klima glavom. - Vidiš - kaže. Ponovo gledam Sus. Krenulaje Seti u susret. Podiže ruke i, tek kad ih je već podigla, primećuje - kao i mi ostali, svi koji gledamo, svi koji smo morali ovo da vidimo, svi mi koji bismo radije gledali rušenje kuće, automobilsku nesreću, pucnjavu, bilo šta drugo da nije krenuo prema njoj. Pored sebe čujem kako Aleksa glasno uvlači vazduh. Pomeram ruku nadesno, ona je uzima, čvrsto je drži. E sad, sad će Aleksa da ukapira. Sad i ona kapira da će se desiti katastrofa, da sam bio u pravu sve vreme. Seta prolazi pored Sus, stvarno to radi - svinja! Prolazi pored njenih ispruženih ruku i nastavlja prema Dijani, koja stoji malo ukoso od Sus. On grli Dijanu, podiže je, nju tako visoku. Šta to, kog đavola, radi?! Dijana izgleda iznenađeno kao i mi ostali, ali nakon što ju je držeći je u zagrljaju, okrenuo jedan krug, počinje da se kikoće. Dijana, koji ti je, kakvo je to kikotanje? Zar ne kapiraš koliko je ovo pogrešno? Zar ne kapiraš da treba da se oslohodiš tog zagrljaja? Lupiš mu šamar? Izdereš se na njega? Aleksa mi još jače stiska ruku. Kada je Seta spustio Dijanu na zemlju, ali ostavio ruke oko nje i približio svoje lice njenom, Dijana i dalje ne radi ništa od onoga što mislim da treba da uradi. Ništa ne preduzima. Ili, tačnije, približava mu svoje lice i pola sekunde kasnije oni se ... ljube. Šta, kog đavola?! Kako je mogao? Kako ona može? Dok Sus stoji samo nekoliko metara dalje! Čuje se žamor, smeh sa svih strana, dahtanje. Ljudi se gledaju sa izrazima gađenja na licu, a neki se i cere. Uf! Kako mogu da misle da je to kul? Hteo bih dobro da pogledam svakog u toj sobi, da zapamtim sve koji se podsmevaju i da se kasnije pobrinem za njih za svakog pojedinačno - ali pogled mi beži prema Sus. Ruke joj polako padaju, a onda ih brzo privlači sebi. Drži ih oko sebe. Prebledela je, ne preterujem, stvarno je prebledela. Jim skreće pogled, skida naočare i počinje da ih čisti porubom svoje polo majice. Frida i Katja zure jedna u drugu podignutih obrva. Julija i Sima približavaju lica i počinju da šapuću.
Svi ostali bulje u jadnu Sus. Spušta glavu i usne joj drhte. A onda se drhtaji šire prema rukama i nogama, drhti joj celo telo, kao da se trese od hladnoće. O bože. Raspašće se. Aleksa rukama pokazuje prema Sus. Uradi nešto! pravi grimasu. Klimam glavom. Treba mi nekoliko brzih koraka do Sus. Spuštam joj ruku preko ramena i vodim je sa sobom. Daleko od svih pogleda, od Sete, Dijane, daleko od ove sobe- dalje, do radne sobe s pisaćim stolom i malom kariranom sofom. Sigurno će se uskoro potpuno slomiti, ali bar to neće uraditi pred svima na žurki. Šteta je samo što moram da budem tu i da se pobrinem za nju sasvim sam. Zašto Aleksa nije mogla da pođe sa mnom? Ili da se sama pobrine za nju? Vodim Sus do sofe, blago joj pritiskam ramena da bi sela. Oslanja se laktovima na kolena i rukama pridržava glavu, nestaje iza duge plave kose. Čekam da ponovo počne da se trese, da čujem jecanje. Ali se ništa ne dešava. Posle nekog vremena podiže glavu. - Nemam nameru da plačem, nemam nameru da plačem- govori tihim glasom. Nemam nameru... - OK. Dobro - kažem i sedam pored nje. - Hvala ti što si me odveo odanđe. - De nada. Jesi li sada OK? Klima glavom. Super, onda sam obavio svoje. Ustajem i pravim nekoliko koraka prema vratima. Ali onda bacam pogled na Sus i primećujem da gleda pravo, pogled joj je nepomičan, kao kad zapravo ne gledate ni u šta i ne znate šta je ispred vas. Vraćam se na sofu i ponovo sedam pored nje. - Sus - kažem. - Bio si u pravu, Felikse. Trebalo je da te poslušam. I da ne budem tako prokleto glupa. - Nisi mogla da znaš. Zašto bi mislila da sam ja u pravu? Najčešće i nije baš najpametnije slušati mene, zar ne? - Kako sam mogla da pomislim da je zaljubljen u mene? U mene? Kratko se nasmeje.
- Ne mogu ja da osvojim takvog tipa. Pa znam to. Takvi iipovi ne žele nekog kao što sam ja. Oni žele devojke kao sto je Aleksa, i Dij... Ali ... kako je ona mogla to da mi uradi? - Ne znam - kažem. lako se sećam Dijaninog izraza lica i komentara od prethodnog dana, kao i njenog tužnog pogleda kada je videla Sus u haljini te večeri. I kada razmislim o tome, shvatam da zapravo ne treba da budem šokiran zbog toga što se Dijana nije oslobodila Setinog zagrljaja, nego mu je uzvratila poljubac. - Šta meni fali? - pita Sus. Dve suze, po jedna iz svakog oka, polako joj se slivaju niz obraze. - Ništa, Sus. Ništa ti ne fali. Grlim je. - Ali mora nešto biti! - Ne. Njemu fali. Seta je totalno poremećen. Još suza sliva joj se iz očiju. - A šta je s tobom? Pa ni ti me nisi hteo. I ti si me šutnuo posle... - Pa valjda sam i ja prilično poremećen - brzo izgovaram. Toliko brzo da ona ne stiže da završi rečenicu, jer ta rečenica stvarno ne treba da se završi. Nikada nismo razgovarali o tome i postoji razlog za to: neke stvari ne treba iskopavati iz prošlosti i govoriti o njima. Stvari koje bi samo sve upropastile. Sus uspeva da se osmehne napola i da obriše suze donjom stranom šake. - Pa da. Ako ćemo iskreno, i ti si prilično poremećen - kaže. - Baš tako. "Hoćeš li da palimo? Hoćeš li da ideš kući? - Neću tamo. Večeras nemam snage za Huga i sva njegova pitanja. - Idemo do Alekse. Njeni roditelji nisu tu. Tamo ćemo bili na miru. Nakon što sam ispratio Sus napolje, ponovo sam ušao u kuću. Žurka je bila na vrhuncu. Ljudi se nisu smorili od onoga što se desilo, još više su se razigrali. Ništa ne može tako da oraspoloži ljude kao katastrofa, zar ne? Dobili sti nešto uzbudljivo o čemu će razgovarati, bolje nego o tome kako su tog jutra bili mamurni (posle prethodne
žurke) i o tome kako je leto bilo turobno i kišovito. Dok idem po Alek su, čujem da se Seta, Sus i Dijana pominju u više razgovora Aleksa i Katja stoje naslonjene na zid u dnevnoj sobi. Ali ne razgovaraju, samo gledaju Setu i Dijanu, koji su i dalje na sredini sobi, prilepljenih usana. Zar nisu mogli da budu makar malo diskretniji? Pokretom glave pokazujem hodnik, Aleksa polako klima glavom i žuri da dođe za mnom. Sus je već otišla malo niz ulicu; oči joj se sijaju i trepće nekoliko puta kada nas je ugledala. - Kakav smrad, kakav jebeni smrad! - kaže Aleksa i grli Sus oko struka. - A onda i Dijana, kako je, jebote, mogla? Otišla sam i pokušala da razgovaram s njom - je l' znate šta je uradila? Rekla mi je da se gubim! Vrlo rado. Nemam nameru da ikad više razgovaram s njom. - Ni ja - kaže Sus. - Za mene je mrtva. - I za mene - kaže Aleksa. - Načisto mrtva. Sus ponovo počinje da lije suze. Mrzim Setu, mrzim ga još više nego ranije, više nego što sam ikada ikog mrzeo. Sve je uništeno Budimo se usred noći jer neko zvoni na vratima. Zvoni, i zvoni, i zvoni. Duga, uporna zvonjava, koju, čim prestane, zamenjuje nova. Uporno, glasno zujanje koje ne preestaje. Aleksa i ia ležimo u njenom krevetu, Sus na dušeku na podu. (Želela je da spava ovde, kod nas, a ne sama u gostinskoj sobi.) - Ne otvarajte - kaže Sus. - Ali neće prestati - kažem i pritiskam jastuk preko glave n pokušaju da prigušim zvonjavu. Nije da mi mnogo pomaže. - Moramo da otvorimo - kaže Aleksa. - Možda je nešto važno. - Ili je to Seta - kažem. - U tom slučaju, zalupićemo mu vrata pravo u facu! Aleksa i Sus me gledaju. Ustajem i navlačim crne farmerke preko bokserica.
- Pođite sa mnom. Uzimam majicu sa stolice i u letu je navlačim. Sus je još u kratkoj haljini na ružičaste pruge. Aleksa nosi tamnoljubičastu spavaćicu. (Trebalo bi zapravo da navuče kimono preko nje, nema razloga da je Seta vidi takvu.) Polako prolazimo kroz mračni hodnik u prizemlju. Ne palimo svetlo. Zastajem kod ulaznih vrata. Zvonjava se ponovo čuje. - Otključaj - kaže Aleksa. Klimam glavom. Duboko udišem. Palim svetlo napolju da bih video osobu koja stoji ispred vrata, okrečem bravu i otvaram. Samo malo, samo da mogu da izbacim glavu. Tamo ne stoji Seta. Hvala Bogu za to. Ali prizor nije baš lep. Dijana je samo u crnoj haljini, nema ni jaknu ni džemper preko nje, nema čak ni cipele. Ima oderotinu na jednom kolenu. Jedna od malih bretela na haljini je skliznula. Lice joj užasno izgleda. Sva crna šminka, sve što je stavila na sebe, sve se razmazato. Mrlje svuda oko očiju i crni tragovi preko obraza. - Ko je? - pita Aleksa iza mene. - Dijana. Aleksa pali svetlo u hodniku. - Šta?! Kako se usuđuje da dođe ovamo? Reci joj da se nosi! Uvlačim glavu unutra. - Da je pustim? Zapravo ne pitam Aleksu. Gledam Sus. Staje pored mene, baca pogled napolje, vidi ono što sam ja upravo video. Klima glavom. Širom otvaram vrata i Dijana ulazi u osvetljeni hodnik. Čujem kako Aleksa duboko diše. A onda prilazi Dijani i stavlja ruke na njena ramena. - Šta se dogodilo? Dijana, reci nam. Je l' te povredio? Da li ti je ovo Seta uradio? - Ne - kaže Dijana. Aleksa je pušta, pravi korak unazad i ponovo gleda u Dijanu. Punđa joj se spustila do vrata i u kosi joj je lišče. - Seta nije ništa uradio - kaže Dijana. - Ništa od ovoga, u svakom slučaju.
Rukom prelazi preko svog povređenog tela. To je zato što sam žurila. Ostavila sam jaknu na žurki, i došlaprečicama. Htela sam da đođem ovamo što pre da bih... Počinje da plače. Sus stoji naslonjena na komodu u hodniku, ruke su joj iza leđa. Draga Sus, izvini. Bila sam tako prokleto glupa. Nije trebalo... Ne znam zašto sam... Šta se dogodilo? - pita Sus. - Da li je i tebe ispalio? Dijana stiska usne i klima glavom. - Sedeli smo na sofi i ... pa znate. A onda sam otišla da uam donesem nešto za piće i, kada sam se vratila, bio je okrenut na drugu stranu, sedeo je i ljubio se s Fridom. - Tako ti i treba - kaže Sus. Dijana glasno šmrca. - Znam - kaže. Saginje glavu, sakriva lice šakama dok nastavlja da plače. - Rekao mi je razne stvari. Zbog kojih sam se osetila posebnom. Kao da je to što smo on i ja imali ... nešto veliko. Nešto za šta vredi žrtvovati tvoje i moje prijateljstvo. - A sve to je stigao da kaže u onom stotom delu sekunde koliko ti je trebalo da počneš da se ljubiš s njim pred Sus i svima drugima? - pita Aleksa. Dijana podiže crnom bojom izbrazdano lice. - Naravno da ne - kaže. - Tada samo ... tada nisam razmišljala. Samo me je ... ponelo. Aleksa frkće. - Tako je bilo! A posle, posle sam počela da mislim na Sus i na to što sam uradila i, kada sam mu to kazala, onda je rekao... - Šta je rekao? - pita Aleksa. Dijana baca pogled na Sus. - Samo reci - kaže Sus, bez i najmanje promene u izrazu lica, dok i dalje stoji naslonjena na komodu. Dijana ponovo gleda u Aleksu, dok istovremeno vrhovima prstiju briše suze iz uglova očiju. Niko od nas se ne nudi da joj donese maramicu ili nešto drugo.
- Rekao je da mu Sus ništa ne znači, da je to bila samo greška. Da je zapravo zaljubljen u mene, ali nije mislio da me može imati. A onda me je video kako stojim tamo i osetio je da ipak mora da pokuša. - A ti si poverovala u to sranje? - pitam. Dijana uz trzaj okreće lice prema meni. - Ponekad ... ponekad je zapravo užasno lako poverovati u nešto - ako je to nešto što želiš da je istina. - A posebno ako to Seta kaže. Ton Susinog glasa potpuno je ravan. - Da, baš tako - kaže Dijana i brzo klima glavom. Sus frkće. - Ne umišljaj da ću ti samo zbog toga oprostiti. To se nikada neće desiti. Mislim da niko od nas nikada nije čuo Sus da izgovara nešto tako hladno i grubo. Nakon toga svi ćute. Samo stojimo u hodniku. Gledam u Dijanine oderotine i umazano lice, u Susinu izgužvanu haljinu, Aleksinu kosu raščupanu od spavanja. U ogledalu u hodniku vidim duboke podočnjake na svom licu. Svi smo prilično slomljeni. Dve žurke zaredom. A sve ovo kao šlag na tortu. Napolju počinje da sviće i ptice su već počele da prave buku. Nakašljavam se. - Možda bi trebalo da idemo da spavamo. Dijana kreće prema ulaznim vratima. Aleksa baca pogled na njene bose noge. - Možeš da ostaneš na sofi u dnevnoj sobi. Ima jedno ćebe tamo. Hvala - kaže Dijana žureći da uđe u kuću. Aleksa očigledno može da ponudi mesto na sofi, ali misli da Dijana ne zaslužuje mekani krevet u gostinskoj sobi. Slažem se s njom. Kad smo se vratili u Aleksinu sobu, ušuškan ispod prekrivača, s jednom rukom oko Aleksinog tela, slušam kako Sus jeca dole, na dušeku na podu.
Tiha je, ali je to svejedno zvuk zbog kojeg ne mogu da zaspim. Zvuk koji nikada neću zaboraviti, nešto što zvuči kao da dolazi iz njenih najdubljih dubina, zvuk zbog kog skoro osećam fizički bol. Pauze između jecaja polako su postajale sve duže, dok jecaji na kraju nisu potpuno utihnuli. - Misliš li da je zaspala? - šapućem Aleksi. - Sus - šapuće Aleksa. A onda malo glasnije: - Sus? Čekamo nekoliko sekundi. - Spava - kaže Aleksa pošto nismo dobili nikakav odgovor. - Ne kapiram kako toliko toga može da se desi za tako kratko vreme. Uglavnom je kao da se skoro ništa ne dešava, a sad - bum! - kao da je nešto eksplodiralo i gomila stvari se desila. - Mhm. Ovo leto je bilo čudno - kaže Aleksa. - Da li se sada slažeš sa mnom da je Seta svinja? - pitam. - Da. Odgovor stiže savršeno brzo. - Misliš li da će nekad opet moći da bude kao što je bilo? - pitam. Aleksa ćuti neko vreme, a onda čujem kako duboko uzdiše. - Ne. Ništa ne može biti kao ranije. Uništio je sve. Mislio sam da ne mogu mrzeti Setu više nego što sam ga mrzeo nakon što se ljubio s Dijanom pred Sus. Tu sam pogrešio. Sad - kad pomislim na to kako je i Dijanu povredio, i kad slušam Aleksu, i shvatam da je sve upropastio toliko da se to nikada neće popraviti - osećam da je ta mržnja zapravo još jača. TVRD ĆOŠKASTI KAMEN Kada sam se ujutru probudio, na dušeku na kojem je Sus spavala stajali su samo smotano ćebe i prazan jastuk.
Aleksa je još spavala. Kako je lepo spavati, kako je lepo kad ne mora da se misli. Pažljivo podižem Aleksinu ruku sa sebe, prelazim na drugu stranu, iskradam se do kupatila da bih se istuširao. Naslanjam čelo na hladne bele pločice dok voda lije preko mene. Čoveče, kakav je to dan bio. Kakva noč. Trebalo bi da budem ljut, ali nije bes to što osećam. Najviše od svega sam iscrpljen, prosto previše umoran da bih bio ljut. Ne mogu da zamislim život u kom Dijana i Sus nisu drugarice; one su najbolje drugarice od svoje četvrte godine. Kako dvanaest godina drugarstva može da nestane za jednu noć? Odgovor: Seta. Zašto je ta svinja morala da se ubaci među nas? Sve je bilo tako dobro pre nego što se on pojavio. Kako može osoba za koju ranije nismo ni znali da postoji odjednom da dobije tako mnogo prostora u našim životima? Da devojkama postane tako važan? Ali on više nije njihov obožavani Seta. Ugasio je. Otarasio sam ga se, baš kao što sam želeo. Nažalost, nisam ni najmanje srećan zbog toga. Zato što se sve to što je Seta uništio neće popraviti samo zbog toga što on više nije u kadru. Kad bi samo bilo tako jednostavno! Mislim na Susine jecaje, na to kako je bilo užasno slušaii ih. Činjenica je da ih još čujem. Kao da se odbijaju o pločice. Odvrćem slavinu da bi voda još jače curila po meni i po kadi, pokušavam da ugušim taj zvuk. Dok se ja i Aleksa šunjamo niz stepenice, čujemo neki glas u kuhinji. - To je Dijana - kaže Aleksa. Ne možemo da razaznamo reči, ali zvuči kao da drži neko duže izlaganje; samo se njen glas čuje sve vreme, niko drugi ništa ne govori i nema pauza. Jedina osoba koja bi mogla da se nalazi tamo s Dijanom, naravno, jeste Sus. Zamišljam to dugo izvinjenje, kako moli i preklinje Sus da joj oprosti, pokušava da objasni, i kako Sus stoji tamo prekrštenih ruku i samo čeka da Dijana završi sa svojim glupostima da bi mogla da joj odbrusi. Glava mi je umorna, osećam umor u celom telu. Radovao sam se što ću moći da doručkujem na miru. Ne mogu da uđem u prostoriju u kojoj je napeta atmosfera, da moram da sedim tamo i osećam kako je sve nategnuto. Voleo bih da mogu da odem kući i preskočim ovu zbrku. Da odem di rektno u hodnik i da i ne pogledam u kuhinju. Ali ne mogu sa ostavim Aleksu samu u ovome. Uzimam je za ruku, klimamo glavom jedno drugom. Vreme je da rešimo tu stvar. Za kuhinjskim stolom Sus sedi preko puta Dijane. Šolje za čaj, pakovanje jogurta i pahuljice, polu pojedeni senđviči. Kao da su usred prijatnog doručka. I baš u tom
trenutku Sus počinje da se kikoće. Dijana spušta jutarnje novine, njeno dugo naklapanje je nešto što je čitala iz novina, nešto zabavno, zbog čega Sus sedi i kikoće se. Prošla noć je odjednom vrlo daleko; suze, alkohol, teške reči- sve što se desilo. Sunce ulazi kroz prozor, svetlost se drugačije prelama i naravno da je sve drugačije. Gledam u Aleksu; namrštenih obrva, izgleda jednako iznenadeno kao što sam i ja. A onda sleže ramenima prema meni. Sus nije neko zlopamtilo. Ti bi od svih to najbolje mogao da znaš. Sus se okreće prema nama. Njen osmeh nestaje. Ali Seti nikada neću oprostiti. Nikad. Ni ja - kaže Dijana. Tokom dana sa zadnje strane Aleksine kuće: Sus izgleda srećno kad neko kaže nešto na šta reaguje, ali čim potone u razmišljanje, odmah se primećuje kako joj se oči pune suzama. Svi se trudimo da sve vreme razgovaramo o nečemu što bi moglo da je zanima, da budemo zabavni i veseli kako bismo je držali u dobrom raspoloženju, a njene misli na odstojanju. Dijana pronalazi najluđi nameštaj i lampe u svom časopisu o uređenju enterijera - ,,A šta mislite, na kojim su drogama bili kada su ovo dizajnirali?" - i pokazuje ih. Aleksa prepričava priču o Fridi i jagodama koje je porušila. Ako svi zaćute,trudim se da se ponašam budalasto. Nešto da otpevam ili da se prevrnem preko glave na travnjaku. Najveći problem mi je to što i dalje čujem Susino jecanje u sebi. Zašto me to toliko pogađa? Zato što zbog njega mislim na Setu, zato što je on uzrok tom jecanju. Iznosim zvučnike i povezujem ih s mobilnim, puštam muziku. Ali to ne pomaže. Nikakvi bubnjevi, zaglušujuća gitara, kreštava pesma ne mogu da nadglasaju jecanje u mojoj glavi. Sklupčao sam se na ljubičastom čebetu, prekrio oči jednom rukom. - Šta ti je, Felikse? - pita Aleksa. - Je l' ti muka? - Mhm, sve to prevrtanje. Nije baš najbolja ideja kad si mamuran. Ući ću malo unutra. Popiću još vode. U kuhinji se nastavlja sa zvucima. Odvrćem slavinu koliko god mogu, pokušavam da se koncentrišem na zvuk vode koja huči u sudoperi. Stavljam čašu ispod mlaza. Kad se napunila i kad sam ispio velike gutljaje, jecanje se vratilo. Šta je ovo? Uz tup zvuk vraćam praznu čašu na radni deo. Poludeću!
Zašto, zašto, zašto ne mogu da se otarasim tog prokletog zvuka? Bacam se na kuhinjsku stolicu, naslanjam glavu na svetlu drvenu površinu stola. Postoji još nešto što me muči, znam da postoji još nešto, nije samo to što je Seta uradio Sus i Dijani. Svima nama - na neki način. Podižem glavu sa stola. Mislim da znam šta je. Zbog čega ne mogu da se otarasim tog zvuka. Zato što ne mogu da se ne zapitam: Da li je Sus nekada tako jecala i zbog nečega što sam ja uradio? Koliko puta sam ja bio uzrok njenom plakanju? Da li je to radila u samoći svaki put kada bih uradio ili rekao nešto bezobrazno? U tom slučaju, bilo je to mnogo puta. - Felikse? Okrećem glavu prema vratima. Sus stoji tamo. Haljina joj je još izgužvanija. Inače izgleda kao obično, nije tužna, ne plače, ali ja ipak mogu da čujem jecanje. Znam šta mi je činiti. - Hteo bih da porazgovaram s tobom o nečemu - kažem. Sus seda na stolicu preko puta mene. - Je l'? O čemu? - Na onoj žurki u sedmom, u drugom polugodištu. Onda kada smo... Odmahuje glavom. Ne moramo da razgovaramo o tome. Znam da sam potezala to juče, ali to sam uradila zato što sam bila toliko tužna i ljuta zbog... OK - kažem. Kada bi tako lako. Da ne govorim ništa više, da samo odem odatle i pustim da sve bude dobro. Da nastavim kao i obično. Da to nikada više ne pomenem. Bože, kako bi to bilo lope. I zašto da ne? Zašto otežavati sebi kad možete da olakšate? Samo što nisam ustao kad sam ponovo začuo Susino jecanje kako odzvanja u meni. Ne mogu sebi da olakšam. Onda se nikada neću osloboditi tog prokletog zvuka. - Koliko se sećaš te večeri? - pitam. - Onoga što smo radili? Sus sleže ramenima. - Da li se sećaš da smo spavali?
- Aleksa mi je to kazala. Ali pre nego što mi je to rekla, nisam bila sigurna. - Ni ja se ne sećam svega. Bio sam pijan ko dupe. - Ali se ipak sećaš da smo spavali? - Da, sećam se. Ali se ne sećam ničeg drugog. Ne sećam se da li sam uradio ... Gledam u svoje ruke na stolu. - ... nešto glupo. - Kako to misliš? - Nešto što nisi želela. Ne sećam se da li si pristala na sve. Mislim, ako se ne sećaš ničeg - da li si bila potpuno odsutna, a ja sam ipak nastavio s tim? Kažiprstom pratim drvenu žilu u stolu. Imam osećaj kao da me nešto steže oko grla, podižem ruku i povlačim kragnu majice. - Samo zato što se ne sećam ne znači da sam bila odvaljena, zar ne? - Ne znači? - Da li se sećaš onoga kad smo bili kod mene? Mama je radila noćnu, Hugo je spavao, a mi smo sedeli na podu u dnevnoj sobi i popili smo ceo litar votke, a ti si popio najviše od svih. Skupljam oči. Skoro da me zaboli glava od same pomisli na to veče i pre svega na to kako mi je bilo loše narednog dana. - Imao si neke crne rupe u pamćenju sledećeg dana, zar ne? - pita Sus. - Neke? Nisam se ničeg sećao. - A mi smo nešto snimali Aleksinim fotoaparatom, zezali smo se, intervjuisali jedni druge i glupirali se. Smeškam se. - Ti filmići su zapravo bili baš užasno smešni. - Jesu. I kada ih pogledaš, zar izgledaš kao da si odvaljen? - Ne baš, zar ne? Trčim naokolo kao ludak. - Baš tako. Samo zato što se ne sećaš, ne znači da si bio totalno izgubljen, zar ne?
- Možda ne. Nisam mislio na to ranije. Ali čak i ako nisam bio totalno odvaljen tada, to ne mora da znači da ti nisi... - Felikse. Sus se naginje preko stola, stavlja ruku na moju podlakticu, gleda me pravo u oči. - Bila sam tako užasno zaljubljena u tebe, želela sam te ... mnogo. Dajem ti reč da sam, šta god da smo radili, pristala na to. Ćutim neko vreme, razmišljam o onome što je rekla. - Ali to je moglo i da se promeni. Na primer, u situaciji u kojoj nije sve baš kako treba možda bi počela da se osećaš drugačije. Da je bilo tako, da sam se odjednom predomislila i da ni-.am u tom trenutku to želela - što ne mogu da zamislim da '.r desilo - ali daje bilo tako, ti onda ne bi nastavio. Znam ila nikada ne bi uradio tako nešto - kaže Sus. Uzimam čašu s vodom, ispijam mali gutljaj. - Jesi li sigurna u to? - pitam. Sus klima glavom. Jesi li stvarno? - Naravno. Sto posto. Koliko god da si bio pijan - nikada ne bi uradio tako nešto. Znam. Istežem ruke nagore. Kao da se nešto oslobodilo. Nešto što ic bilo vezano u meni. Kao da mi je neki tvrd ćoškasti kamen grebao kožu iznutra, a onda se izmrvio, pretvorio u prah i taj prah je izašao kroz moje pore i konačno me napustio. Nekoliko puta udišem duboko. A onda spuštam ruke. Na pamet mi pada nešto zbog čega osećaj olakšanja nestaje. - Ali kada sam te video u školi posle toga, izgledala si prilično depresivno. - Znači, primetio si? - kaže Sus. - Imala sam osećaj da me uopšte ne primećuješ. Ljudi ne kapiraju da morate nekog da pratite da biste mogli da ga ignorišete. - Pa nije baš moglo da se ne primeti da si tužna - kažem. - I bila si, zar ne?
- Pa da, valjda jesam. Ali ne zbog toga na šta ti misliš. Bila sam tužna jer smo bili zajedno - ne znam tačno koliko dugo, ali svejedno - a ti si me posle ispalio. Zbog toga ljudi zapravo budu tužni. - Izvini. Izvini za sve. - Sve? Primećujem kako se Susina obrva podiže ispod šiški. - Za to kakav sam bio prema tebi kasnije. Kako sam te totalno ispaljivao ... duže od godinu i po dana. I kako sain bio bezobrazan prema tebi posle, nakon što smo se Aleksa i ja smuvali i kada smo se sprijateljili. - Eh. Sad zvučiš kao da si bi zao prema meni sve vrernr Nije bilo tako. Bili smo prijatelji, zar ne? - Možda nisam bio bezobrazan sve vreme, ali jesam vrlo često. -- Nije bilo toliko strašno. A i uglavnom si bio baš super, kao kada si pomogao da prestanu da maltretiraju Huga i kada si... Uprkos Susinim rečima, ono jecanje mi se opet pojavljujr u mozgu. Prosto moram da je pitam: - Da li si nekad plakala zbog nečeg što sam ti uradio? Okreće glavu na stranu. - Molim te, Felikse, prestani. Bili smo prijatelji, zar ne? - Da, jesmo. Biti smo. I još smo. Njene ptave šiške u pramenovima, njene svetloplave oči koje me gledaju. - I nastavićemo valjda da budemo? - pita. - Naravno. Zauvek. Sedimo u tišini. - Čoveče, kako je ovo postato ozbiljno - kaže Sus i počinje da se smeje. Ustajemo u istom trenutku, kratko se grlimo, a onda izlazimo na sunce, kod ostalih.
Sedim u poluležećem stavu na težaljci, nešto dalje od ćebeta na kojem sede devojke. Čini mi se da Sus izgleda malo srećnije. Vetar joj duva kroz kosu i smeje se nečemu što Dijana priča. Gledam Aleksu. Podiže bočice sa svetlucavim lakom za nokte u različitim bojama prema sunčevoj svetlosti. Pita Dianu i Sus koji da odabere, povlači se u senku ispod suncobrana s tamnozelenim lakom i počinje da maže nokte. Čujem kako nešto pevuši. Zbog onog razgovora sa Sus shvatio sam da moram da razgovaram i sa Aleksom. Stvarno da razgovaramo. Da razgovaramo i dobijemo neke odgovore. Gledam prema nebu i belim oblacima koji se kreču po plavrtnilu. Gledam kako oblaci menjaju oblik. Stvarno ću biti bolji prema Sus ubuduće, neću koristiti to što je dobra i to što sve oprašta, moram da se uozbiljim. Ona mi je drugarica i moram da prestanem da budem bezobrazan. Koliko to teško može biti? Ne bi trebalo da bude nekih problema, ne sada, kada je onaj osećaj s kamenom koji grebe, a koji sam imao zbog nje, nestao. Da li mogu da postanem nov čovek? Znam da mogu. Mislim, promenio sam se, Aleksa se promenila. Ali možda ne baš sto posto. Ono što nas sprečava jesu uspomene. Ako postaneš nov čovek, bukvalno, onda ne treba da imaš uspomene na ono što si bio ranije. A i niko drugi ne treba da ih ima, naravno. Aleksa je skinula stari lak i nemoguće je utvrditi koje su joj boje nokti bili prethodnog dana. Ali nije tako sa sećanjima na ono što ste bili. Ne mogu da nestanu, ostaju da postoje. Jedino što možete da uradite jeste to da ih obojite nekom drečavijom bojom, da se nadate da će ljudi zaboraviti ono što je ispod nje i da ništa od toga neće probiti kroz boju. Trebato bi da ustanem, zamolim Aleksu da uđe sa mnom, trebato bi da porazgovaram s njom - ovde i sada. Da ne odlažem. Ponovo gledam prema njoj; zatvara bočicu laka. I dalje nešto pevuši. Primećuje da je gledam i šalje mi poljubac. Podižem ruku, hvatam poljubac i stavljam stisnutu pesnicu s leve strane grudi. Naš razgovor će sačekati. Ne mogu danas. Nekog drugog dana. Ovo sa Sus totalno me je izmorilo. A razgovor sa Aleksom - da li stvarno može da se završi dobro kao što je bilo sa Sus? Razgovor sa Aleksom - Prilično brzo si prestala da se ljutiš na Dijanu - kažem. Aleksa podvlači noge pod sebe dok sedi pored mene na
sofi u dnevnoj sobi. Upravo smo pogledali film, neki triler sa Anđelinom Džoli. Nisam baš pratio radnju, uglavnom sam sedeo i razmišljao o tome kako da počnem ovaj razgovor. - Misliš? Pa ako se Sus ne ljuti, što bih se ja ljutila? A i treba imati razumevanja. Dijana je bila pijana i Seta ju je povukao. To se lako dogodi. Te reči. Imam utisak da ću ostati bez daha. - Felikse? Felikse, šta ti je? Stavlja ruku na moje koleno. Čeka. Vlažim usne, otvaram usta: - Da li bi Seta mogao i tebe da povuče? Aleksine usne s crvenim karminom se smeškaju. - O čemu govoriš? Pa ja imam tebe. Da, ima mene. Ali opet... To pitanje - koje sam do tada postavljao samo u sebi, koje se nikada nisam usuđivao da direktno postavim Aleksi. Pitanje na koje stvarno moram da dobijem odgovor, ali se istovremeno toliko plašim da ga čujem. - Znači ... nije te povukao dok nisam bio tu? - Nikada ti to ne bih uradila! Kako možeš tako nešto da pomisliš? Sad se ja brinem. Nisi valjda bio s nekom devojkom na Kritu? Aleksa ćuti. OK, sad nisam samo ja ljubomoran i paranoičan. Dobar je osećaj - i ona može da oseti kako je to. Ali ne, ne želim da se Aleksa oseća onako kako sam se ja osećao. A i nema razloga za to. - Nije se desilo apsolutno ništa. Ništa! - Čak ni sa onom Mirte, onom s Fejsbuka? - Ne, časna reč. Pa valjda mi veruješ? Aleksa sleže ramenima. - Bio si tako čudan otkako si se vratio kući - kaže. - Ja? A ti? I ostali? To što sam bio drugačiji nije bilo zbog putovanja, nego zato što ste vi bili potpuno čudni. Izgledalo je kao da vas baš briga što sam se vratio. Sve vreme bili ste u fazonu - Seta, Seta, Seta. Sve vreme. - Ah, preteruješ - kaže Aleksa. - To je bilo samo zato što je bio nov. Pružam ruku, stavljam je na njen nožni zglob.
- To znači da se baš ništa nije desilo između tebe i Sete dok nisam bio tu? Ni najmanje ... nešto, bilo šta? Ako jeste, moraš mi reći. - Ništa se nije desilo - kaže Aleksa. - Baš ništa. - Da li je bilo blizu da se desi? - Ne - odgovara. - Ali misliš daje zgodan? - Ne, ne mislim. - Kenjaš. Čak i ja vidim da jeste. Aleksa se ceri. - Pa da, znam. Čak si se i ljubio s njim. - Uozbilji se sad. - Paa, da, valjda je zgodan. Ali on nije tip s kojim želim da budem. Suviše je lud. Suviše je attention whore. Ne bih to mogla da izdržim. Ti, na primer, ti si sasvim dovoljno, taman dovoljno, on je previše. - Znači, bila si sto posto iskrena prema meni? Nisi me slanala ni o čemu što ima veze sa Setom? Podiže bradu. -- Nisam ništa slagala - kaže. Da li je oklevala? Pre nego što je odgovorila? Kada je načinila taj mali pokret? Ne, moram da iskuliram. Ne mogu da sedim ovde i umišljam svašta. Samo treba da uživam u tome sto se ništa od onoga od čega sam strahovao nije desilo. Naginjem se bliže Aleksi. Okreće lice, a onda me gleda. Ćuti. O ne, ruka počinje da mi drhti. - Slagala sam za nešto - kaže. Ukopavam ruke u jastuk na sofi. Zuji mi u ušima. Jezik mi se lepi za nepce. Želim daje pitam: Za šta?Za šta si slagala? Ali ne uspevam da iscedim iz sebe ni jednu jedinu reč. - Ja... - kaže Aleksa.
Kada bih samo mogao da zaustavim vreme sad - pre nego što saznam. Ili da premotam unapred, preskoćim ovaj deo svog života. Preskočim toliko da ovo pripada mojoj prošJosti i da sam to već preboleo. - ... jesam primećivala da mi se nabacuje. Sve vreme dok sam govorila da si paranoičan. - Primećivala si da ti se nabacuje? Samo to? Samo si za to slagala? Klima glavom. Podižem ruke, jastuk na sofi se polako diže, vraća se u svoju izvornu formu. Uf, devojke! Pa to nije ništa. Zašto je morala da pravi takvu dramu oko toga? S druge strane: zašto nije rekla da primećuje to od početka? Ako se već nije ništa desilo, onda nije biJo razioga da poriče da on to radi, nije se ona njemu nabacivala. - Da li ti se dopadalo to što je radio? - pitam. Sleže ramenima. - Možda. Tebi se dopada kada ti se devojke nabacuju. - Otkud ti to? Ma ne dopada mi se. - Ne? A zašto ih onda pođstičeš? Onim Feliksosmehom? - OK, možda mi se dopada. Ali to ništa ne znači. - Ne, kao što ni Seta meni ništa ne znači. Nikada mi nije ni značio, a sada mi tek posebno ne znači. Svinja. To što je uradio... E da, zaboravila sam da te pitam - kadaje Sus došla kod tebe u kuhinju juče, da li se opet rasplakala? - Ne baš. - Ali si je utešio? - Šta je rekla? - Znam da ste razgovarali. Samo sam se pitala o čemu. Nije je bilo dosta dugo. Odmahujem glavom. - Sus se nije rasplakalaja sam je zadržao tako dugo. Izvinio sam se. -Za...? - Pa znaš, onaj put ... u sedmom ... i za sve drugo. - Otkud sad da si to uradio? Šta se dogodilo?
- Ne znam, valjda sam samo shvatio neke stvari. Aleksa sedi u tišini neko vreme, a onda klima glavom. - Dobro si to uradio, Felikse. - Zašto mi ništa nisi govorila? Kada sam bio bezobrazan prema Sus? - Pa nije baš moj posao da budem tvoja savest! - Ne mislim to. Ne mislim da si morala nešto da uradiš, nego se samo pitam zašto nikad nisi reagovala. Ona je ipak jedna od tvoje dve najbolje drugarice. - Ja... Aleksa uzdiše. - Mislim da mi se dopadalo što si bio pomalo bezobrazan prema Sus. To je značilo da ne moram da se brinem da če se desiti nešto između vas dvoje - ponovo. Klimam glavom, privlačim Aleksu bliže sebi i ljubim je u glavu, u blistavu crvenu kosu sa crnim pramenovima. Razumem. Ja bih poludeo da je Aleksa sve vreme u blizini nekog s kim je spavala. Ne mogu da podnesem ni to što je pomalo ljubazna prema Jimu, a njih dvoje se skoro nikad i ne sreću, ne kao ja i Sus. - Ne moraš da se brineš kada sam ja u pitanju - kažem. - OK, ni ti ne moraš da se brineš za mene - kaže Aleksa. - Voleo bih da smo ovo uradili malo ranije. - I ja. Aleksa podiže kažiprst do mog lica, prelazi prvo preko moje leve obrve, a onda preko desne. Potom tonemo u sofu. Ležimo tamo i samo se grlimo, gledamo, ljubimo. Unedogled. Kako je samo jednostavno: otvoriti usta i razgovarati i -sve je rešeno. Zašto to nismo uradili ranije? Zamislite kad bi Seta mogao da nas vidi sad, da vidi kako nije uspeo, da vidi kako je Aleksi i meni dobro. Hteo bih da mu pokažem šta je izgubio, kako su devojke sada na mojoj strani, kako ponovo imam sve. Sve što je uzeo - ja sam povratio. Ništa mu nije ostalo.
Onda me Aleksa ponovo ljubi. Njene usne su tako tople i meke, zbog njih zaboravljam sve drugo. Sve što zapravo više nije važno, sad - kad Sete nema. DEO 3 Ponovo na jezeru Tih dana posle Fridine žurke sve je na neki način bilo OK. Ili je trebalo da bude skroz OK. Ali kao da nas je preplavio neki čudan osečaj zbog kojeg smo bili i bezvoljni i nespokojni, a to je sve vodilo do toga da nismo smišljali ništa posebno. Kao da smo nešto čekali. Šta god da je bilo to nešto. U svakom slučaju, nismo čekali Setu, to je bar bilo sigurno. U tim trenucima sasvim sigurno nikome nije nedostajao. Nešto drugo smo čekali, ali nisam znao šta. Kod Dijane smo. Pola osam je uveče. Sklopili smo orman koji su ona i Aleksa kupile kada su bile u lkei s Dijaninom sestrom. Dijana isteže ruke iznad glave, pucketa prstima i zeva. - Možda bi bilo lepo da izađemo - kaže. - Da udahnemo malo svežeg vazduha. - Dobra ideja - kažem. - Bez veze je da sedimo unutra po ovakvoj letnjoj večeri - kaže Aleksa. Priča o vremenuje malo preterana. Oko devetnaest stepeni je i oblačno. Ali niko to ne pominje. Samo ustajem. Sus navlači džemper, Dijana i Aleksa popravljaju šminku, Flugo uzima svoje manga stripove. Izlazimo iz stana. Idemo prema centru, ne razgovaramo ni o čemu posehnu. pozđravljamo Fridu i Katju, koje sede za stolom kod Gretmmj sladoleda. - Kuda idete? - pita Frida. - Nikud - odgovaram. - Samo se šetamo. Ne zovemo ih da krenu s nama. Produžavamo, krećemo sr dalje od centra, prema obodu grada. Približavamo se šumi, niko ne pominje kuda idemo, usporavamo hod, kao da niku ne želi da ide prvi. Ali smo ubrzo na stazi. Stazi koja vodi do jezera. Nije dovoljno toplo veče da bi se neko drugi pomučio tu da dođe. Našli smo se gore, među stenama, na klupama - dva ćoškasta polukruga - oko roštilja. Svi sedamo na istu klupu, s pogledom prema jezeru. Niko od nas ne komentariše to što smo odabrali tu da dođemo. Čak ni Hugo. Niko ne postavlja pitanje o tome šta tu radimo. Zašto ne možemo da se držimo podalje.
Nismo morali dugo da čekamo. Posle otprilike dvadeset minuta pojavio se kod desne ivice jezera. Pitam se kako je došao - kolima? I da li je bio tu pre nego što smo stigli, da li nas je čekao - stajao negde s dvogledom? U tom slučaju, pitam se zašto je odugovlačio s prilaženjem. Možda se uopšte nije ni brinuo oko toga da li ćemo otići, možda je bio siguran da ćemo ostati i čekati. Ili se plašio susreta - možda mu je bilo potrebno dvadeset minuta da skupi dovoljno hrabrosti? A pitam se i da li je to prvo veče da on tu čeka ili je dolazio više puta - svake večeri otkako se sve dogodilo, od Fridine žurke. Izdaleka izgleda kao obično. Ista crna jakna i ista crna kosa, isto držanje, isti krupni koraci. Ali hoda brže nego obično,ne onako promišljeno nonšalantno, kao da se, uprkos svemu, brine da ćemo otići pre nego što stigne. Je l' mislite da treba da ga prebijem? - pitam. Nisam se tukao čitavu večnost i veći je od mene - iskreno govoreći, uopšte nisam siguran da bih mogao da ga isprebijam. Ali ne bih imao ništa protiv toga da pokušam. Ako ne bih uspeo, ostali bi mi priskočili u pomoć. A protiv svih nas zajedno - ne bi imao šanse. Da li je stvarno vredan mučenja? - pita Aleksa. Odvratan je - kaže Dijana. - Mislim da ne treba ni da ga pipneš. - Kako sam samo mogla da se zaljubim u njega? - kaže Sus. On je ispred jezera. Usporava dok ide preko trave, poslednji koraci gore, na stenama, još su sporiji. - Ćao - kaže kada je došao do nas. Stavlja ruke u džepove belih pantalona - onih koje je nosio kada sam ga upoznao. Ne govorimo ništa. Nakašljava se. Gledamo u njega, svi mi, samo ga gledamo. Seda na praznu klupu preko puta nas. S druge strane betonskog roštilja. Ponovo se nakašljava, otvara usta. Ali ne uspeva da izbaci nešto iz sebe. Sus prva ustaje. A onda i Aleksa i Dijana, posle njih Dugo i ja. Pratimo Sus, koja odlazi odatle. Idem poslednji. - Sve ovoje zapravo tvoja greška, Felikse - kaže Seta iza mojih leđa dok prolazim pored njega.
Ne okrećem se. Grizem unutrašnjost obraza da bih sprečio samog sebe da pitam šta, kog đavola, hoće time da kaže i stiskam ruke da bih ih sprečio da urade ono što zapravo žele. Devojke su rekle da treba to da preskočim i nameravam da ih poslušam. Ali ne, ne mogu potpuno da se suzdržim. Ne mogu tek tako da odem odatle a da ništa ne uradim. Zaustavljam se, vraćam se. Seta odmah ustaje. Njegov hladni pogleđ, oštre obrve, grubo lice. - Ti, skote - uspevam da proceđim. - Drži se dalje od nas ubuduće. Drži se dalje od svih nas jer ću te ubiti ako se makar i približiš nekoj od devojaka. Stvarno ću te ubiti. Skupljam pljuvačku u ustima, naginjem glavu unazad i pljujem Setu pravo u njegovo lepo lice. Idem unazad dok gtedam kako mu pljuvačka klizi niz obraz. Čekam da poleti na mene, ali kada sam prešao nekoliko metara a da se ništa nije desilo, okrećem se i nastavtjam normalno. Ostali su me sačekati, zajedno pretazimo preko trave i zaustavljamo se tek kod ivice šume. Onda se okrećemo. Seta je ponovo seo, ovog puta na klupu na kojoj smo mi seđeli. Okrenut nam je leđima i gleda preko jezera. To smo čekali. Zato smo tu došti. Došli smo da bi se Seta pojavio. Došli smo da bismo ga poslednji put videli. Došli smo da bismo ga ostavili. - Skoro da mi ga je žao - kaže Sus. - Ne treba da ti bude - kaže Aleksa. - Meni ga ni najmanje nije žao - kaže Hugo. Pitam se koliko on zna o onome što se desilo. Očigledno dovoljno. Ođlazimo ođatle. Što smo dalje od jezera, to je bolji osećaj. Koraci su nam lakši, glasovi veseliji, smeh glasniji. Nestao je onaj čudni osećaj. Uradili smo to. Otarasili smo ga se jednom i zauvek. Konačno. Posle Sete Taj divni osećaj koji sam imao kada smo ostavili Setu kod jezera brzo nestaje. Zamenjuje ga neka vrsta napetosti zbog koje nikako ne mogu da se opustim. Mislim na Setine reči - daje sve moja greška. Ne kapiram šta je bteo da kaže, pa nisam ja sve uništio, uspeo je to sam, sasvim fino. Možda je mislio da bi mu devojke oprostile da nema mene?
Pre nego što izađem, gde god da sam, uvek prvo pogledam kroz prozor da bih se uverio da Seta ne stoji negde i ne čeka me. Zbog crne jakne koju spazim krajičkom oka uvek okrečem glavu. On nije tip koji odustaje, koji ostavlja nekog nekažnjenog. On je tip koji se sveti - to znam odranije. Toplije je, pa smo dole, kod jezera. Ali samo preko dana, kada sunce sija i kad ima mnogo ljudi na ćebadima i peškirima i cike i smejanja dece koja skaču sa skakaonice. Aleksa menja različite male bikinije, između ostalog ima i neki mali srebrni zbog kojeg hoću da poludim. A oni koje poznajemo - kao što su Frida, Katja, Roger i ostali - leže pored naše grupe i slušamo muziku, razgovaramo, smejemo se, pijemo sok, jedemo slatkiše, kupamo se, a Seta se nikad, nikad ne pojavljuje. A kad padne veče, uvek, uvek odlazimo odatle. Ne ostajemo čak ni kada drugi ostaju, kad ljudi žele da ostanemo; koliko god da smaraju, koliko god da obećavaju da će biti kul. Tamo smo samo kada je puno ljudi, kada se ne bi usudio da nam priđe. Rizik da se ispali pred svima drugima preveliki je. Dešava se da neko pita za njega: - Šta se desilo sa onim Setom? - pita Roger sa svog peškira. - Skot - kaže Frida i pridiže se na laktove. - Rekao je da će me zvati, ali nije. - A šta si očekivala, droco? - pita Dijana. - Ti ćeš da mi kažeš? I onda svi zaćute. Naravno da se i ja pitam gde je nestao. Ne samo zbog toga što se nije pojavio da traži osvetu, čega sam se pribojavao, već i iz prostog razloga što je bio s nama tako često čime sada ispunjava vreme? Da li je već pronašao novu ekipu u koju će da se ugnezdi? Ili zapravo i ne živi ovde? Možda je bio samo na letnjem odmoru u nekoj od vikenđica izvan grada. Možda se vratio kući. Dani prolaze. Moja nervoza se stišava. Na kraju uspevam potpuno da se opustim. Seta se neće vratiti, da hoće - već bi to uradio dosad. Jul prelazi u avgust. Prva nedelja avgusta prelazi u drugu. Opušteni sunčani dani. Dani zbog kojih poželim da leto većno traje.
- Ostalo je još samo dve nedelje raspusta - kaže Sus dok teži sa strane, u šorcu od džinsa i majici napruge, bez rukava. - Fuck, fuck, fuck - kaže Aleksa. Sedi ispod suncobrana, tera me da ga teglim do jezera svakog dana. Moraš li to da radiš, Sus? - pita Dijana. - Moraš li da me podsećaš? Meni je gore - kaže Hugo. - Počinjem celu nedelju pre vas. To užasno nije fer! Da, ali krećeš tek u šesti razred - kaže Sus. - To je kao raspust u poređenju sa srednjom školom. Hugo nešto mrmlja pre nego što je zabio glavu u jedan od svojih stripova. Okreće stranice, podiže pogled i gleda preko jezera, pa izgovara tihim glasom, skoro kao da govori sam sa sobom: - Seta je obećao da će mi dati knjigu o tome kako se crtaju manga stripovi. Sus se pruža do Huga, rukom prolazi kroz njegove smeđe siške tako da se prvo podignu, a onda opet spuste preko čela. - Nemoj misliti na to - kaže. - Treba da budemo srećni što je taj ludak otišao. Hugo klima glavom. - Znam. Sam kod kuće Moji roditelji su, naravno, pitali za Setu iako su ga sreli samo jednom. Naravno da sam odgovorio da je bio s nama svaki put kada su pitali, naravno da sam pominjao njegovo ime kad su pitali s kim se družim, naravno da sam video njihove zadovoljne osmehe. A onda sam svaki put kada bi pitati govorio ne. Na kraju mi je bito dosta: - Prestanite da smarate. Pokazalo se da je Seta svinja -kažem. - Niko od nas se više ne druži s njim. Izašao je iz naših života. Zauvek. - To zvuči veoma ... grubo - kaže keva. - Valjda svi grešimo? - Ne baš svi - kažem. - Jeste li pokušali to da izgladite? - pita ćale. - Nema tu šta da se prokleto izgladi!
Večeri provodimo kod nekog od nas, često u dvorištu jer jr tako toplo. Te večeri bili smo na mojoj terasi. S vremena na vreme začuo bi se aparat protiv insekata koji svetli plavom svetlošću. - Volela bih da sam te više slušala - kaže Aleksa. - Sve što si rekao o Seti. Bio si u pravu. Dijana i Sus razmenjuju poglede - kod njih postoji neka tuga koje ranije nije bilo. Svaka pruža ruku, brzim pokretom se hvataju i stiskaju. Ovo je jedan od tih pogleda. Koji pokazuje da nije sve kao i obično. Da ima nečeg što je ostalo. Mislim da se ostali osećaju prevareno, kao da im je otet veliki deo leta. Kao da su se sudarili s realnošću. Doživljavali su Setu i sve što je imalo veze s njim kao strava i uzbudljivo. A kada se kasnije ispostavilo da on nije onakav kakav su mislili da jeste, kao da ni leto više nije bilo onakvo kakvo su misiili da jeste. Ono što mene nervira nije isto to što nervira ostale. Mene nikad nije prevario - sve vreme sam znao kakav je. Najviše me nervira pomisao na to da je neko mogao da ušeta u naše živote i sve preokrene na taj način, a posle nestane bez ikakvog traga. Zapravo se čini još misterioznijim kada ga nema nego dok je bio tu. Da li je stvarno bio ovde ili smo samo umislili? On je kao neki magični lik u bajci. Ali ne znam na koji lik iz bajke tačno mislim - nije da se baš ponašao kao Pepeljugina dobra vila. Više kao zla veštica ili zli čarobnjak. Neko ko ne čini ništa dobro, baš ništa, i pravi probleme svima - prokletstvo nad kraljevstvom. Ne bi uopšte trebalo da me je briga i naravno da ne bih želeo ponovo da ga sretnem. Ali voleo bih da dobijem odgovor na sva pitanja. Ako bih saznao koliko ima godina, kako se preziva, gde živi ... i tako dalje - onda bih mogao da okončam tu misteriju. Da učinim da sve deluje stvarno, da i drugi uvide da je leto bilo i da će se - uskoro završiti. Tog dana kada je Hugo pošao u školu stajao sam i čekao u školskom dvorištu. Gledam kako šestaci izleću iz garderobe. Imali su samo prozivanje i bilo je tek pola jedanaest. Imam naočare za sunce i obučen sam skroz u crno, s belim tekstom na majici -Too cool for school. Vidim Hugovu čupavu kosu, ubacujem palac i kažiprst u usta i zviždim. Zbog visokog tona svi iz njegovog odeljenja su se okrenuli, a kada me je Hugo ugledao, lice mu se ozarilo velikim osmehom i dotrčao je preko asfalta sve do niske ograde na koju sam bio naslonjen. Stvarno mora da nauči da malo iskulira. - Ćao, Felikse! Otkud ti ovde?
- Čekam tebe. Mislio sam da bi možda hteo da idemo da se okupamo. - Da, da, hoću! Moram samo da odem do kuće da pokupim stvari. - Nema potrebe - kažem. - Devojke su već kod jezera i Sus je ponela i tvoje kupaće gaće. - Stvarno? Super! - Idemo onda? Polazim, a Hugo poskakuje pored mene. Uzdišem. - Nemoj da skakućeš, Hugo. Celo odeljenje te gleda. Budi malo kul. Prestaje da skače i prelazi u normalan hod. - Dobro je - kažem. - Vidiš da možeš. - Felikse, zašto si u stvari došao? Mislim, Sus je mogla samo da me pozove. Znam put do jezera, mogao sam da dođem sam. - Došao sam zato što sam tako prokleto dobar - kažem Hoću reći: došao sam da bi on pokazao da mu je Felih Fucking Holm drug. - Vau! Hvala, Felikse. Okreće glavu preko ramena. - Svi još gledaju. - Naravno - kažem. - Ali ti ne treba da gledaš njih. - OK. Na putu stajemo kod Gretinog sladoleda. Hugo kupuje kornet sladoleda na točenje sa čokoladnim mrvicama, a ja sladoled na štapiću. - Je l' to tvoj mlađi brat? I ovog puta je na kasi mlada devojka, ali ne ona od prošlog puta. Ova ima kovrdžavu kosu, izduženo lice i čelo joj se presijava. Ipak je priiično slatka. - Jeste - kažem. Hugo se nakašljava i kornet mu ispada na zemlju. Komadići korneta i beia brlja šire se na toplom crnom asfaltu.
Više reči i izraza prolazi mi kroz glavu. Prokleti smotani tupane od onih je blažih, ali pre nego što sam stigao da izaberem, zaustavio sam se. Umesto toga, vadim novčanik iz zadnjeg džepa da bih kupio nov sladoled Hugu. Devojka u kiosku odmahuje glavom. - Nema potrebe, ovaj mi častimo. - Vau, baš super - kažem i nagrađujem je širokim Feliks osmehom, zbog kojeg su joj obrazi pocrveneli. Hugo ćuti celim putem do jezera, ali kada sam bacio pogled sa strane, video sam da se smeška između svakog zalogaja sladoleda. E tako - više nema razloga da mu Seta nedostaje. Moji roditelji neće biti kod kuće preko noći. Otišli su u posetu baki i deki, a odatle će ujutru ići na posao. Nemam ništa protiv toga da prespavam sam u kući, ali bih više voleo da je Aleksa tu. Skroz je bez veze što baš sutra ide kod zubara u osam ujutru, pa je zato otišla kući ranije, dok sam ja sve dosad bio kod Dijane. Malo se kajem što nisam otišao sa Aleksom, ionako smo tamo samo sedeli i blejali. Ali ne mogu da idem rano na spavanje kad nam je ostalo još samo tako malo od letnjeg raspusta. Imao bih osećaj kao da dragoceno vreme trošim uzalud. Prošlo je dvanaest sati, grad je pust. Jedino što se ćuje iesu moji sopstveni koraci po asfaltu. Skrećem u našu ulicu. Nigde ne sija svetlo, ni u jednoj kući. Kada sam zakoračio u dvorište, čuo sam škripanje ljuljaške - one što stoji sa zadnje strane. Skoro da uopšte ne duva vetar, samo slab povetarac s vremena na vreme. Ljuljaška ne treba tako da se čuje. Zaledio sam se. Osim ako neko ne sedi na njoj, naravno. Nema auta na prilazu, što znači da se keva i ćale nisu vratili ranije nego što je planirano. Možda je neka od komšijskih mačaka. Ali one više nemaju običaj da se pojavljuju i zapišavaju nam baštenski nameštaj - ne otkako sam ih momački ispolivao vodom pod visokim pritiskom. Šunjam se preko travnjaka. Nekoliko vlažnih travki dodmi je mi članke na nogama. Travaje opet previše porasla. Ćale je smislio da je moj zadatak da se pobrinem za košenje trave. Zaustavljam se kod ćoška kuće. Isturam malo glavu, do voljno samo da pogledam iza ugla. Ispod nadstrešnice na terasi je mračnije, ali sasvim u dubini - definitivno neko sedi na ljuljaški.
Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgođan, imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan, imamsedamnaestgodinaineviđenosamzgodan. OK, Felikse, nemoj da pokažeš da se plašiš, duboko udahni i kreni. - Ej, ti tamo! - kažem dok istovremeno pravim veliki korak unapred, tako da budem vidljiv s terase. Hteo sam da zvučim agresivno i zastrašujuće, ali glas mi drhti. Jebi ga. - Ćao, Felikse -- kaže prilika među senkama. Odguruje se nogama tako da se pokreti ljuljaške ubrzavaju. Pojačava se i škripanje. Neko stvarno mora da je podmaže. - Dođi ovamo - kaže. Prelazim polako preko travnjaka, stajem na pod terase i zaustavljam se ispred ljuljaške, tu, odmah do zida kuće. Kada sam mu prišao tako blizu, ne mogu da se ne zapitam da li zna - da li je proverio! - da sam sam kod kuće. Rukom lupka po bež jastučetu s motivom zvezde koje se nalazi pored njega. - Take a seat. lako nemam želju, sedam pored Sete. E sad, koliko je to pored njega - na ljuljaški ležaljci su tri mesta, a ja sedam na ono sasvim levo, pa je jedno mesto između nas prazno. Nisam zaboravio njegove reči dole, kod jezera, o tome da je sve moja greška. I da sam ga pljunuo u lice. Pitam se koliko je dugo čekao; nosi samo majicu kratkih rukava, a već je suviše hladno. Trebalo bi, naravno, da ga pitam zašto je ovde, ali nisam siguran da želim da znam. Kako je? - pita. I tebalo bi da odgovorim: Sve je bilo OK dok se ti nisi pojavio ili E pa kad si već tu..., ali umesto toga zadovoljavam se sa: Dobro. Kod tebe? Sve je OK - kaže. OK. Ne znam šta više da kažem. Da li je došao da bismo razgovarali? Da me uplaši? Da me prebije?
- O stvari... Možda sve i nije tako dobro. - Aha. A ti misliš da je to moja greška. - Na neki način. Seta ustaje, prilazi fenjeru koji visi na kuki na jednoj od greda terase. Otvara vratanca, uzima veliku kutiju šibica sa zida pored roštilja i pali belu sveću u fenjeru. Vratanca kliknu u trenutku kad ih je zatvorio. Zbog te slabe svetlosti lice mu se vidi malo bolje. Pogled mu je uperen nagore, polako se češka po jednom obrazu. ima podočnjake ispod očiju ili je to samo zbog svetla. - Bilo je ... desilo se ... ne baš onako kako sam zamislio - kaže. - A šta si zamislio? - pitam. Seta se smeje. - Da budem kao ti. Šta, bre, da bude kao ja? O čemu on to govori? - Kada si to smislio? - Davno. Pre više godina. Odmeravam ga, pokušavam da vidim neki nagoveštaj da me zeza, ali ga ne pronalazim. Kako je, kog đavola, mogao to da smisli pre više godina? Tada se nismo ni poznavali. Je l' on lud - mislim, stvarno lud, lud kao trebalo-bi-da-bude-zatvoren-uludnicu? Okreće se na drugu stranu, ispaljuje izgorelu šibicu prstima; ona leti u širokom luku i pada negde na travnjak. A ornla se okreće za pola kruga, tako da mu je lice ponovo okrenuto prema meni. - Želim da se vratim - kaže. - U vaše društvo. Frkćem. Da, verovatno je totalni psiho. - Da se vratiš?! Nakon onoga što si uradio Sus i Dijani? Zar stvarno misliš da bi neko hteo da se druži s tobom? Seta ponovo uzima kutiju šibica. Uzima šibicu i povlači je preko kresiva. Pali se mali plamen.
- Kao da ti nijednoj devojci nisi uradio ništa bezobrazno. Kao da nikada nisi ubedio nijednu u to da si ozbiljan, a onda je ispalio sledećeg dana. I kao da se nikad nisi ljubio s više devojaka iste večeri! Ne dopada mi se baš kako stoji tamo i drži upaljenu šibicu čiji se plamen približava njegovim prstima. - Ne na taj način. Ne tako da primete. Lako mogu da zamislim kako Seta ispušta upaljenu šibicu. Kako ona pada u procep između dve daske u podu terase, kako se suvo lišče koje se nalazi ispod njega pali, kako se vatra širi na pod. Kako celu terasu zahvata plamen. Kako se belo drvo baštenskog nameštaja pretvara u crn ugalj. Kako cela kuća gori. - A misliš da nisu saznale ni kasnije? - pita Seta. Sležem ramenima, gledam u plamen šibice. Blistava tačka svetlosti u plavom i žutom. Naginjem se jos unapred na iežaljci, a ne ispuštam iz vida tu malu svetlu tačku. - Ma daj - kaže Seta. - Naravno da su saznale kasnije na ovaj ili onaj način, zar ne? I dalje drži upaljenu šibicu. Iz mog ugla izgleda kao da vatra već dođiruje njegove prste, kao da če svakog trenutka dapustiti šibicu - pre nego što mi se pruži prilika da uradim nešto u vezi s tim. OK, OK! - uzvikujem. - Sigurno su saznale. Sigurno su saznale kasnije. Seta maše rukom. Plamen se gasi. Tonem unazad, na jastuk. Ovaj tip bi sigurno mogao da postigne bilo šta. Da postane rok zvezda, vođa sekte, direklor neke velike firme, vođa kriminalne bande... Skroz je lud. Ljuljaška se trese dok Seta ponovo seda u desni ugao. Ne razumem zašto moj poriv da mu razbijem glavu nije veći nego što jeste. Možda zato što znam da je u pravu: to sto je on uradio Sus i Dijani zapravo je nešto što sam i ja mogao da uradim nekad, pre nego što sam se smuvao sa Aleksom. - OK. Sus i Dijana su možda gotova priča - kaže Seta. -Ali ti i ja... - Šta, bre, ti i ja? - Mi bismo ... mogli da budemo drugovi? Zagrcnuo sam se. Samo što se nisam udavio iako niti jedem, niti pijem.
- Šta?! Ti i ja?! Jedini razlog za to da počnem da se družim s njim bilo bi to što je verovatno sigurnije imati ga za prijatelja nego za neprijatelja. Ali kao da je tako nešto dovoljno. - Zamisli nas dvojicu zajedno - kaže. - lli nas troje -mene, tebe i Aleksu. Kad krenemo u srednju školu. Podižem ruku. - Srednju školu? Kad mi krenemo u srednju školu? Jesi li ti to izgovorio mi? - Ići ću u istu školu kao i vi. Čak u isto odeljenje s tobom i Aleksom. - Ali koliko ti u stvari imaš godina? - Sedamnaest. Baš kao ti - kaže. - Već sam išao u prvi razred, ali to nije prošlo ... tako dobro. - Čekaj malo! Mislio sam da imaš bar osamnaest. - A zašto? Odakle ti to? Sležem ramenima. - Pratio sam te jednom - kažem posle. - Video sam kako voziš auto. - Pratio si me? Da nisi možda nosio i mantil s podignutom kragnom i naočare za sunce? Ili si sakrio lice iza novina? - Haha. Ne skreći s teme. Zašto si vozio auto ako nemaš osamnaest godina? - OK. Pa to je valjđa samo ... loša navika koju imam. Ponekad, kada žurim ili ako je loše vreme, a neki od automobila mojih roditelja je kod kuće... Mislim, ipak umem da vozim. Učio sam ranije, odmah pošto sam napunio šesnaest. - Znači, ponekad uzmeš auto iako nemaš dozvolu, a nisi napunio osamnaest? Mislim na onaj prvi put kada sam sreo Setu, kako je morao da stigne kući pre svojih roditelja. Sad shvatam zbog čega. - Znam da treba da prestanem s tim - kaže Seta. - Panduri ne bi baš bili oduševljeni kad bi me zaustavili. - Ni tvoji rođitelji ne bi baš bili srećni ako bi to otkrili - kažem. Seta odmahuje glavom.
- Pa ne, posebno s obzirom na... Zaćutao je. - S obzirom na šta? - pitam. Ne odgovara. - Tvoju prošlost. Šta si uradio? Mogao bih tačno da zamislim bilo šta kada je u Seta u pitanju. Povlačim sejoš više u svoj ćošak, što dalje mogu. Ako bi moj život bio film, da li bi to bio loš triler? I da li bi sledeća scena bila ona u kojoj se pokazuje da je moj neprijatelj još luđi nego što sam mislio da jeste i da li bi sledeći kadar prikazao kako vadi sekiru i počinje da me juri, a onda mi seče deo po deo tela... - Ne moraš da izgledaš baš tako prestravljeno. Samo sam ukrao auto. Prestajem da se stiskam uz levi naslon. Pa to nije ništa u poređenju sa onim što bi se moglo oćekivati od njega, ali svejedno kažem: - Samo si ukrao auto? Pa nije to baš samol - Zavisi sa čim porediš - kaže. - Šta je ono najgore što si li uradio, Felikse? - Kako to misliš? Tipa prekršaj, kao razbijanje prozora ili žvrljanje po zidovima? Mislim na ono što sam napisao na zidu pentekostalne crkve i na to kako smo Aleksa i ja bacali kamenje i uspeli da polomimo dva prozora na kući moje nastavnice Marit. (Zapravo je to bila Aleksina ideja, tvrdila je tad da će to imati terapeutsko dejstvo. Šta god da je to značilo. Ako je značilo da sam se mnogo bolje osećao posle toga, onda je totalno imalo terapeutsko dejstvo.) - Najgore što si uradio - nekom drugom? - pita Seta. Naravno da sam bio bezobrazan prema Sus. To je bilo sređeno i nisam imao nameru da govorim o tome. Ali šta znam? Možda ima drugih devojaka koje sam više povredio, možda ima više tipova koji se još loše osećaju jer sam ih prebio. Neki, u svakom slučaju, prelaze na drugu stranu ulice kad me ugledaju. Najgore što sam uradio ... najgore... Dali želim dakopam u potrazi za tim po svojoj glavi? Da li želim da iskopam sve što sam uradio i onda da to gradiram?
Da li Seta pokušava i od ovoga da napravi neku vrstu l,ik mičenja? Izazov 4? Da vidi koji je od nas dvojice radio goir stvari? Jedno je sigurno: nema šanse da bi pokrenuo ovo da nije bio siguran da će pobediti. Frokleto ludački siguran, - Zašto bih ti to rekao? - pitam. - Ma zaboravi. Da se ljuljamo! Odguruje se nogama; ja svoje podižem. Slušam ljuljašku kako škripi dok se kreće napređnazad, puštam ga da nas ljulja. Ovo je potpuno apsurdno. Eto nas tu, Seta i ja moj neprijatelj koji tvrdi da želi da mi postane prijatelj - i lju ljamo se. Ljuljamo! - Oduvek sam želeo da kupimo nešto ovakvo kad sam bio mali. Ali matorci nisu hteli. - Ni mojoj kevi se zapravo ne dopada - kažem. - Ćale i ja smo je kupili dok je ona bila na službenom putu. Seta pruža noge ravno ispred sebe. I ja radim to isto. Sedimo tako ispruženih nogu dok ljuljaška sve više usporava. Trenutak pre nego što se zaustavila Seta je spustio noge na zemlju i okrenuo lice prema meni. - Ti si se baš dosta tukao, zar ne? - pita. - Znaš kakav je obično osećaj posle tuče? - Dobar - kažem. - Obično je dobar osećaj, baš dobar. To je istina. Ne kažem to samo u pokušaju da ga zastrašim ili zadivim. Neposredno posle tuče obično je baš dobar osećaj: adrenalin i dalje udara, a često se vide i rezultati onoga što ste uradili - crveni tragovi tu gde ste nekog pritisli ili uđarili, suze koje teku, zadivljeni ili prestrašeni pogledi posmatrača. Imate osećaj da ste urađili nešto, da ste jaki. Osećate se moćno. Imate osećaj da ništa nije nemoguće. - Je I' si ikada pretukao nekog druga? - pita Seta. - Nekoga ko ti se u stvari dopada? A pod tim mislim - stvarno pretukao. Baš stvarno. Oh, ne - kažem. Ko bi to mogao biti? Nikada ne bih povredio neku od dejaka ili Huga - OK što sam malo grub prema njemu ponei id, ali ga nikada ne bih udario stvarno. Pa valjda niko ne bi i tukano svoje drugove? Kakvo mu je to u stvari čudno pitanje? Gledam Setine hladne svetle oči. Ali ti jesi? - pitam. Grize se za donju usnu, spušta pogled napola. Aha, očigledno ga je sigurnije imati ga za prijatelja nego za neprijatelja. Taj ožiljak?
Pokazujem njegovu levu podlakticu. On klima glavom. - To ti je napravio neki drug? - pitam. Seta odmahuje glavom. - Da, to jest ne ... da. - Ma daj - kažem i odmahujem rukom. - Dosta mi je tvojih misterioznih odgovora. Daj mi prave odgovore! Inače nemam nameru da sedim ovde i slušam. - Samo hoću da kažem ... da se desilo tad, ali nije to bio on. - Nego? Seta vlaži usne, spušta glavu. - Moa. Bila mi je devojka. Uradila je to da bi me odvojila od njega; posekla me je turpijom za nokte. Onom od staklenog vlakna. Mora da je baš snažno pritisla, ali prvo nisam ni osetio. Ali je onda bol postao ... užasan. Pustio sam Robina i krenuo unazad... I tek onda sam primetio da krvi ima svuda - svuda po njemu - i da izgleda užasno, da plače, i da Moa plače i da me udara. Seta gleda u svoje krilo dok govori. Scena koju opisuje - sa krvlju koja je svuda - deluje mnogo gore od bilo čega što sam ja ikada uradio. Jedino što sam postigao s krvotokom jeste nekoliko kapljica krvi od ogrebotina. Sećam se onog pitanja koje je Seta postavio kada je bio kod mene: „Jesi li ti jedan od onih mekušaca koji sami prestaju kada vide da imaju prednost?" To i druga pitanja o tučama i podizanju tegova - pitanja koja sam doživeo kao neku vrstu pretnje, za koja sam tada mislio da je Seta hteo da doživim kao pretnju. Ali možda je u stvari to pre svega bio način na koji je hteo da otkrije da li sam ikad napravio iste greške kao on. - Šta se posle dogodilo? - pitam. - Otišao sam odatle. Samo sam otišao. - Otišao ođakle? Gde ste bili? - Na ivici šume, kod neke njive. Došli smo tamo autom koji smo ukrali. Ništa luksuzno. Više je to bila neka krntija. Auto je stajao parkiran ispred kuće, jedna vrata bila su po' luotvorena i ključevi su bili unutra. Uzeli smo malo tečnog ekstazija i sve nam je bilo kul i super. - A šta se desilo s tim momkom kad si otišao? - Moa je pozvala hitnu pomoć.
- Onda su vas uhapsili zbog kola koja ste ukrali? - Ne. Moa je rekla da su stopirali i da su se vozili s nekim nepoznatim i da ih je taj tip doveo do njive i napao Robina. Da su rekli nešto o meni, onda bi nas sve uhapsili zbog krađe. - Užasno je to brzo smislila. Ali onda je raskinula s tobom, je l'? - Zapravo ne, odnosno ne odmah. Pokušala je da razgovara sa mnom, ali ja... Ne znam, nisam hteo da razgovaram, pa smo se udaljili jedno od drugog. Počeo sam često da bežim sa časova - nije mi se dopadalo da srećem Robina u školi. - Koliko dugo si bio s Moom? - Godinu dana. Godinu dana je dugo. Ja sam sa Aleksom nešto više od devet meseci. A i to mi je nekako dugo. Dugo na dobar način. Dugo u smislu - ne mogu da verujem koliko sreće imam. - A ti i Robin? Koliko dugo ste se družili? - Možda tri godine. Od toga da se s nekim družio tri godine do toga da ne može da podnese ni da ga vidi. - Zašto te je toliko iznervirao? Šta je uradio? Seta podiže desnu ruku, stavlja je na vrat, počinje da se češka. - On... Greb, greb, greb. Seta podiže pogled prema meni. - On ... on me je poljubio. Odskočio sam s ljuljaške. Stojim sa stegnutim pesnicama, podignutim uvisinu lica, kao bokser. Seta umire od smeha. Smeh ludaka? Ne znam. Idem unazad. - Smiri se - kaže Seta. - Nije bila baš ista situacija kao ona u kojoj smo se našli ti i ja. - Našli? U koju si nas ti jebeno uvalio! - Whatever.
Spuštam ruke, opuštam ih. Ali se ne vraćam na ljuljašku. Umesto toga, istežem ruke unazad i naslanjam ih na hrapavo drvo ograde terase. Rado bih da zadržim nekoliko metara odstojanja. - Kako se ... to ... vama desilo? - Nakon što sam nas vozio neko vreme, došli smo do njive. Tamo se auto zaglavio u blatu. Onda smo počeli da trčimo, skačemo i deremo se, a posle smo odjurili do ivice šume. Legli smo na zemlju, to je bilo u oktobru, i ... pa bili smo prilično haj, pretpostavljam, i napaljeni od toga što smo uradili; smejali smo se svemu i svačemu, bili smo otprilike histerični neko vreme. A onda smo postali onako usporeni, kao što se bude od tečnog ekstazija, znaš? Sležem ramenima. - Nisam probao tečni ekstazi. - Otprilike kao trava, ali gore. - Mmmm - kažem i klimam glavom iako nikad nisam po pušio ništa jače od kamela. - Onda je Moa zaspala, a Robin je ruke stavio na moju glavu... - ... i poljubio te? Seta klima glavom. - Opijenost je nestala, nisam više bio haj, nisam više imao nikakva pozitivna osećanja. Odgurnuo sam ga, rekao mu da je jebeni peder. A onda sam se bacio na njega. Moa se, na ravno, probudila i pokušala je da nas razdvoji, pokušalaje da me odvuče, ali ništa nije pomagalo. Dok me nije posekla. Čoveče, odjednom - od toga da ništa značajno nije govorio o sebi - Seta je prosuo sve to. - Prva godina u srednjoj otišla je dođavola. Zato što sam toliko bežao sa časova. Moji roditelji su se užasno naljutili. Ili rastužili. Ili i jedno i drugo, ne znam; nije im bilo jasno šta to radim. Podiže glavu. Okrećem se da vidim u šta gleda, ali pogled mu se samo gubi u tami dvorišta. - Na kraju, posle nekoliko meseci, rekao sam im šta se desilo. - Šta? To si rekao roditeljima?Je l' si ti normalan? - Nisam sve. Ne da me je Robin poljubio.
- Ali da ste uzeli ekstazi? I ukrali auto? I da si ga prebio? - Da. - Ali im nisi rekao za poljubac? - Ne. - Je l' stvarno misliš da je poljubac gori od svega ostalog? Posle mog pitanja usledila je duga tišina. - Ne poznaješ ti mog ćaleta - rekao je Seta na kraju. - On je mislio da je gori. Kako god da je bilo, posle toga su odlučili da se preselimo ovamo. Da bi me sklonili od svega i da bih počeo iz početka. Moja mlađa sestra užasno se naljutila. Rekla je da sam joj uništio život. Možda i jesam. Seta protresa ramena, a onda se drhtaj širi celim telom. I ja treba da budem užasno ljut, baš kao i njegova sestra. Samo zato što je uprskao sve tamo nije imao pravo da dođe ovde i da uništi sve meni i devojkama. Ali uglavnom sam bio zamišljen. Ranije sam mislio daje sve što ima veze sa Setinim ulaskom u naše živote i izlaskom iz njih ultraloše, ali kad sam malo bolje razmislio, morao sam da priznam da je sve to takođe dovelo i do nečeg dobrog. Postao sam sasvim siguran u to da Aleksa nije sa mnom samo zato što se moj status slaže s njenim imidžom. Ništa se zapravo nije promenilo između nas, ali znam da me voli. Stvarno. A to ne bih znao da nije bilo Sete. Dijana i Sus dobile su potvrdu da njihovo drugarstvo može da podnese mnogo toga i da je jače od neke prepirke oko prokletog tipa - iako bi rado preskočile potvrđivanje na baš takav način. I možda najbitnije od svega: nikada ne bih rešio ono sa Sus da nije bilo svega što je Seta prouzrokovao. Ne bih ni postao bolji prema Hugu. Seta je utonuo u ljuljašku kao da je umoran posle nekog fizičkog napora, ajedno oko mu je malo spušteno. Izgleda kao da se smanjio otkako sam ga video poslednji put, ali to verovatno samo umišljam. - Zašto želiš da postanemo drugovi? Misliš li da će te devojke ponovo zavoleti zbog toga? - Ne, ne zbog toga. Ne znam, valjda mislim da bi moglo da nam bude kul. Na neki način smo prilično slični. Isto smo ludi.
- Ja nisam tako lud kao ti. - OK, skoro isto ludi. Na to bih već mogao da pristanem; klimam glavom. - Ali ja ne znam ništa o tebi - kažem. - A sve što sam ti upravo ispričao - dobro jutro?! - Da, ali nikakve obične stvari. - Šta želiš da znaš? - Misliš ja da te pitam, a ti mi daješ prave odgovore? - Naravno. Samo pitaj. Rukom pravi pokret kao da me poziva, kao da su sva pitanja đobrodošla. Ili kao da želi da dođem do ljuljaške? Odlučujem da gest protumačim kao ono prvo, tako da mogu da ostanem da stojim kod ograde. - I obećavaš da ćeš iskreno odgovarati? - pitam. - Naravno. - Da li ti je bio rođendan onog dana? - Kog dana? - Znaš na koji dan mislim! Odmahuje glavom. - Ne, nije. - Znao sam! Jebote, znao sam! Jedva čekam da ovo ispričam Aleksi! Ali sad moram da nastavim da koristim situaciju. Da se pobrinem da konačno dobijem odgovor na sva pitanja koja sam imao. - Da li se stvarno zoveš Seta? - Da. Aha, makar nešto što je istina. - Odakle si? Tačno. - Nemoj samo da mi kažeš oko Stokholma.
- Odavde, inicijalno. - Odavde? Ajde ozbiljno. - Ja sam išao u 6/A kad si ti išao u 6/B. Odeljenje 6/B. U tom slučaju, mora biti onda kad sam prvi put išao u šesti, jer su me, kada sam ponavljao razred, stavili u 6/C. - U školi Berja? Klima glavom. - Nemoguće. Ne prepoznajem te. I ne sećam se nikakvog Sete. - Nisam se zvao Seta. Stiskam vilicu, čvrsto stežem ogradu terase. A mislio sam da napredujemo. - Ali malopre si rekao da ti je Seta pravo ime! - Sad jeste. Promenio sam ime. Tada sam se zvao David. - Ne sećam se ni Davida. - Pa ne. Verovatno se niko ne bi ni setio. Bio sam tih i povučen. Držao sam se po strani. Ali se ja sečam tebe. Podižem ruku sa ograde, trljam lice. - Čega se sećaš u vezi sa mnom? - pitam. - Da si bio sam u dvorištu. Da je izgledalo kao da si usamljen i pomalo izopšten, baš kao ja. - Aha. Ovo je čudno, ekstremno čudno. Aleksa je jedina s kojom sam ikad razgovarao o tom vremenu. Ne mogu da verujem da me je Seta video tada, kao da je nemoguće da se to stvarno desilo. Imam više osećaj da je on - nakon svega - otputovao u prošlost i špijunirao me. Ne mogu da ga zamislim sa dvanaesttrinaest godina. Ne mogu da ga zamislim kao nekog ko se drži po strani, ko je nevidljiv. - Ali kako to da te uopšte ne prepoznajem? Zar ne bi tre balo nešto da se vrati? Zar ne bi trebalo da mi budeš poznat makar kao kroz maglu?
Šta ako opet laže? Možda nikada nije živeo ovde, možda je samo saznao neke stvari od nekog drugog, nešto što je odlučio da upotrebi. - Bože, pa išli smo u šesti razred - kaže Seta. - Nešto se valjda promenilo za četiri godine, nadam se. A onda sam imao i plavu kosu. Gledam u Setinu crnu kosu; naravno da bi mogla biti farbana, ali kako može da ima tako tamne... - Je l' farbaš i obrve? - Da. Izgubio sam se. Ne pada mi na pamet nijedno pitanje. Ovo je suviše čudno. On je, znači, živeo ovde, išao u istu školu u koju sam i ja išao - u isto vreme kad i ja. - Kad sam krenuo u sedmi, a ti krenuo u šesti ponovo... Uzdišem. - Baš ti hvala. - Pa tako je bilo! - kaže Seta šireči ruke. - Da, da. Nastavi - kažem. - Onda su svi pominjali tvoje ime sve vreme. Bilo mi je teško da sakrijem osmeh dok sam stajao ispred njega, ali sam u tom pokušaju spustio glavu. - A ja sam prolazio pored naše škole ponekad - kaže Seta. - Viđao sam te u školskom dvorištu. Čuo sam glasine. O tučama. O pušenju ispred zbornice. O šaranju po crkvi. Mislio sam na to kako se, dok smo bili ista generacija, uopšte nisi primećivao - a posle su čak i učenici starijih razreda počeli da pričaju o tebi. A ja sam išao okolo i osećao se nevidljivo i promašeno. Tako sam, kad smo se pola godine kasnije preselili, odlučio da pokušam da postanem kao ti. Da postane kao ja. Eto dokaza da sam postigao svoj cilj: da drugi tipovi žele da budu kao ja. Mada nikada nisam verovao da bi neko pokušao da ostvari takvu želju. - I šta si onda radio? - pitao sam. - Prvo sam nabacio gotivniji stil - zato sam ofarbao kosu i promenio ime. Onda sam počeo da treniram, upadam u tuče, ponašam se ludo. Znaš. Trudio sam se da privučem pažnju.
- Znam. I kako je išlo? -- Išlo je dobro, išlo je super. Ili da ... jeste sve dok više nije išlo. Seta uzdiše. - Razlika je bila u tome što si ti umeo da održavaš ravnotežu - kaže. - Ja nisam. Kažiprstom desne ruke počinje da prevlači po ožiljku na podlaktici. S mesta na kojern stojim - po tom slabom svetlu - ne vidim ožiljak, ali znam da Setin prst kruži oko njega. - A onda smo se preselili ovamo - nastavlja. - Nisam tačno znao da li i dalje treba da budem takva osoba - neko ko želi da bude u centru pažnje sve vreme. Ili treba da se držim po strani, sam za sebe i da se ne petljam u sve. Ali sam onda jedne večeri upoznao devojke i Huga dole, najezeru. A kada su govorili o tebi... - Govorili su o meni? - Da, a način na koji su govorili - odmah sam razumeo da je to isti Feliks, Feliks holm. Pomislio sam kako tebi sve dobro ide: imao si tu ekipu prijatelja i imao si Aleksu. I pomislio sam da nema razloga da ja sve to ne uzmem. A najbolje bi bilo kada bih uspeo da te slomim i da zauzmem tvoje mesto. - Čoveče - kažem. Za divno čudo, osećao sam se prilično polaskano. Sve što je Seta uradio protiv mene, sve zbog čega sam ga zamrzeo,sve to je u principu radio samo zato što je mislio da sam tako užasno kul i uspešan - zato što je hteo da bude ja. Vau. - Nikako nisam hteo da saznate da sam pre živeo ovde - kaže Seta. - Baci pogled na moju sliku u školskom godišnjaku i videćeš kakav sam bio kreten, toliko beznačajan da me se i ne sećate. Nisam ponovo želeo da postanem David, želeo sam da nastavim da budem Seta. - Ne mogu da verujem da je ovo istina. Totalno bolesno! Jeste, ali i prilično impresivno. Da nije odlučio da mi to ispriča, zapravo bi uspeo sa onim za šta sam mislio da je potpuno nemoguće - da razgradi sve uspomene na to ko je nekada bio. - Hajde sad, znaš otprilike sve o meni - kaže Seta. - Šta misliš - da li bismo mogli da budemo prijatelji? Na neki način, pitanje više nije onako nerazumno kao što je bilo. Zapravo bi verovatno trebalo da zvući još čudnije nakon svega što mi je rekao, pošto sam saznao mnogo toga goreg
O njemu. Ali nije tako. Zato što više nije onako misteriozan mogu čak i da razumem ono što je radio. Možda je ipak u pravu: možda smo - skoro! - jednako ludi. I možda sam ga zato jedino ja pročitao, jedino sam ja razumeo da će Sus loše proći. - Ako ne možemo... - nastavlja Seta. – Onda je možda bolje da krenem u drugu školu? Ili da autobusom idem u skroz neko drugo mesto? - Da li bi to uradio ukoliko bih ja rekao ne? Ne bi pošao u istu školu i pokušao da me slomiš još jednom? - Ne, stvarno nemam snage za to. Previše si tvrd orah. Kezim se. A onda mislim na Aleksu, Dijanu, na Sus i prestajem da se kezim. - Bilo bi komplikovano, mislim s devojkama. Sad te stvarno mrze. Mhm. Mogu da zamislim. - Baš si odlepio posle one fote - kažem. Seta saginje glavu i pridržava slepoočnicujednom rukom. - Znam. - Zašto si to tako uradio? Od toga da se nisi ljubio ni sa kim prešao si na tri devojke za dva dana. Da li je to bilo zbog poljupca? Nešto kao sad ću vam dokazati da nisam peder? Seta podiže glavu s ruke. - Da dokažem da nisam peder? - Ili možda to da sakriješ? - pitam. Te reči izlaze iz mene a da i nisam stigao da razmislim. Jebote, zašto sam to rekao? Nije to trebalo tako da kažem. Stvarno nije. Seta ustaje s ljuljaške. Prilazi mi brzim koracima. Staje mi tako blizu da s mesta na kojem stojim, sa ogradom terase iza leđa, ne mogu da se maknem. Da li sam rekao da mi se učinilo kako se smanjio?To sam definitivno samo umislio ili sam samo priželjkivao da je tako. Stiskam ogradu rukama, naginjem se unazad koliko god mogu gornjim delom tela. Glava, ramena, plećke su mi van terase. Osećam kako me gornja strana drvene ograde struže po leđima. - Tvrdiš da sam gej? - pita Seta.
Da li to radim? Jebi ga, upravo sam to uradio. Ali šta onda? Ima nečeg čudnog u njegovim ekstremnim reakcijama posle ta dva puta kadaje poljubio tipa ili kada je tip njega poljubio. Pa nije to baš tako velika stvar? Ne bi trebalo da izgovorim još neku glupost, trebalo bi da kažem ne na njegovo pitanje. - Ne znam - kažem tiho. Seta stiska usne u ravnu liniju, izbacuje i bradu i ramena. Usta su mi se skroz osušila. Podiže jednu ruku. Lomi prste. Razbiće me, baš kao što je uradio sa onim Robinom. To je u stvari hteo da uradi kada je, umesto toga, udario u zid Katjine kuće. Onda se verovatno uzdržao zbog svih onih koji su bili na žurki. Ovde nema nikog. Nikog ko bi mogao da mi pomogne. Samo nas dvojica. Setina stegnuta pesnica približava se mom licu, ruka se kreće brzo. I ne pokušavam da uradim nešto da bih se odbranio, znam da nema šanse da stignem pre nego što me udari. Sad, sad, sad će mi razbiti vilicu. Sad, sad, sad. Ali onda, kada mu je ostalo samo nekoliko santimetara, zaustavlja se. Prekida pokret. Ruka mu ostaje u vazduhu, neposredno pred mojim obrazom. Gledamo se u oči, naše ubrzano disanje jedino je što se čuje. Ne znam koliko smo vremena stajali tako pre nego što je Seta na kraju spustio ruku, okrenuo mi leđa i vratio se do ljuljaške krivudajući. Počinje ponovo da se ljulja. Ljuljaška se ljulja napredmazad, naprednazad. Ispravljam gornji deo tela tako da više ne visim napola preko ograde. Stavljam ruku na bolna leđa, osećam kako mi srce snažno tuče u grudima. - Da sam gej... - kaže Seta. - Onda ne bih spavao sa Sus i ljubio se s Dijanom i Fridom. A bio sam i s Moom godinu dana. Pa, čoveče, bio sam zaljubljen u Mou! Onda ne mogu biti peder, zar ne? Aha, ako se pali na devojke, onda - onda je valjda prilično jednostavno. Ali neću ništa više da kažem da ne rizikujem, neću da se izlažem opasnosti. Samo ću držati jezik za zubima. Ali sada, kada je ponovo seo, mogao bih da stignem da skočim s terase i otrčim ako se razljuti. Nakašljavam se. - Možda si bi? Polako pravim korak u stranu tako da sam bliži kraju terase. Pripremam se za još jedan korak, da oslobodim leđa ograde i onda otrčim preko trave. Obiđem kuću i
požurim do ulaznih vrata na prednjoj strani. Nadam se da ću stići da zaključam vrata za sobom pre nego što me stigne. Ali Seta ovog puta čak i ne ustaje. - Misliš? Ne podiže pogled dok izgovara to pitanje. Smanjujem pripravnost za bekstvo, umesto toga koračam prema njemu. - Eh ... možda. Ali šta ... ti misliš? Šta, mislim ... šta osećaš? Ispušta težak uzdah. - Ne znam. Čoveče, ne znam. Pomalo tone u ljuljašku. - Peder ili bi?Pa i jedno i drugo otprilike je jednako loše... Ne želim da budem ništa od toga. Samo hoću da budem normalan. Glas mu je prigušen i još više tone. Moja nadmoć u tom trenutku je velika. Zar ne bi trebalo da uživam u tome što ga gledam ovakvog? Da to iskoristim, opasno mu to nabijem na nos? Trenutak ranije samo što on mene nije razbio. - Ah, normalno je precenjeno - kažem. - To ti je isto što i obično. Ko želi da bude običan? Pa to je najveći smor. Želiš da budeš poseban, zar ne? - Pa da, u suštini. Ali ne na taj način. - Zašto da ne? Do jaja je biti bi. Zamisli kakvu bi užasno veliku ponudu imao za muvanje. Seta se smeje. - Pa naravno. Možeš i tako da gledaš na to. Podiže glavu. Odguruje se rukama i ustaje iz svog utonulog položaja. - Ali zar ne misliš da je to ... odvratno? - pita. Pružam ruku prema fenjeru koji visi s krovne grede, malo ga guram. Gledam kako počinje da se kreće i kako se slaba svetlost širi preko terase i Sete.
- Pa zapravo ne - kažem. - Ne dopada mi se pomisao na to da sam ja s nekim tipom. Nisam se osećao baš ... prijatno ... kad smo... Ali kad su drugi u pitanju - pa to nema nikakve veze sa mnom. - Znači, mogao bi da se družiš s nekim ko jeste? - Da - kažem. - Mislim ... ako ne počnemo da se družimo, neće to biti razlog u svakom slučaju. Ćutimo neko vreme. - Zašto sve mora stalno da bude tako teško? - kaže Seta dok šakom lupa po bež jastuku na zvezde. Nakašljavam se. - Ne znam. Ali Seta je u pravu. Teško je. Trebalo mi je više od šesnaest godina pre nego što sam uspeo da steknem neke prave prijatelje! A i tad sam se u stvari ogrebao od Alekse i pustio sam da njeni prijatelji postanu moji. Postati Setin prijatelj zapravo bi opet bilo grebanje od Alekse - mada su, naravno, u tom trenutku njih dvoje bili prilično daleko od prijateljstva. A i kako bih uopšte mogao da objasnim Aleksi prijateljstvo sa Setom? I Dijani, i Sus, i Hugu? Oni su mi važni, oni su ti koji se računaju. To je prosto tako. Ako bih počeo da blejim sa Setom, izneverio bih njih i ugrozio sve što imam. Zašto bih to želeo da uradim? Seta ustaje i ponovo mi prilazi. - Znači ... Felikse, tvoj odgovor je ne? Moj razgovor sa Sus - ako mi je to nešto značilo, ako sam mislio sve što sam joj rekao, onda ne bi trebalo ni da razmišljam o tome da počnem da se družim sa Setom. - Ne znam da li bih uspeo da sredim sve sa ostalima- kažem. Setina ramena se spuštaju. - A ne želiš ni da pokušaš. Udaljava se za korak od mene, korak dalje odatle, od tog leta, od svega. - Želim - kažem. Trgne se.
- Šta? - Pokušaću. Setini uglovi usana malo se pomeraju nagore. - Znači, mi... Pokazuje na sebe, a onda na mene. - Jesmo li onda drugari? - pita. Pruža ruku. Grizem unutrašnji deo obraza. Da li radim nešto glupo? Nešto zbog čega ću se kajati celog života? Da li treba da se izvučem? Pustim da mu ruka visi u vazduhu? Da budem siguran da mogu da imam Aleksu- i sve ostale - samo za sebe. Gledam Setinu ruku i njegovu šaku. Čujem kako nešto otkucava, kao neka kazaljka, u mojoj glavi. Šta da radim? Vidim kako mu ruka podrhtava, kako počinje da je spušta. Onda podižem svoju i uzimam njegovu ispruženu ruku. Njegovi prsti stiskaju moju ruku, tresu je. A onda mi se osmehuje. Ne ceri se, ne smeje se na neki nadobudan način, već se stvarno osmehuje, celim licem i onim svetlim očima. Izraz mu postaje opušteniji. - A ovo da sam možda ... verovatno ... znaš - kaže Seta. - Da? - Ne smeš to nikome da kažeš - obećaj! - Obećavam - kažem. - Ako ti obećaš da se nećeš nabacivati Aleksi. Klima glavom. - Obećavam. - A ni meni. - Haha, kul - kaže Seta. Udara me po ramenu. Ali ne jako. Stvarno ne jako. Pomalo grozan Seta nije Seta ili jeste, ali je nekad bio David.
Kada sam se probudio narednog jutra, protekla noć prvo mi je delovala kao nešto što sam sanjao. Ali onda mi se glava razbistrila, prisećao sam se razgovora sve više i shvatio sam da se to zaista desilo. I dalje sam ležao i mislio o tome kako je sve došlo na svoje mesto. Kako su stvari dobile svoje objašnjenje. Kada sam rekao Seti da ne zna ništa o nama i kada je on rekao: „Znam više nego što misliš", njegova rečenica bila je daleko od prazne priče. Bilo je stvari koje uopšte nisam primetio, ali za koje sam shvatio da sam morao da ih uočim. Na primer, to što je Seti sve išlo brzo: činilo se da se seća kako se ljudi zovu posebno na Fridinoj žurki, kad sam mislio da se šlihta; znao je gde se sve nalazi - kako je umeo da nađe put? I uopšte mu nije Aleksa rekla da imam sedamnaest godina, to je bilo nešto što je znao odranije. Isto je bilo i sa onim kad se pojavio kod mene. A ja sam mislio da me prati. Nije morao toliko da se muči - živim u toj kući celog svog života. Ustajem iz kreveta, odlazim do police za knjige, tražim stari školski godišnjak. Gledam svoje tadašnje odeljenje i ostala odeljenja u generaciji. Nekoliko ljudi koje ne prepoznajem. Ljudi koji su se preselili i koje sam zaboravio. Takvih koji su ostavili tako malo traga da im se ne setim imena čak ni kada im detaljno osmotrim lica. I sam sam mogao biti jedan od njih - da sam se preselio odavde pre nego što sam se potrudio da sve promenim. Okrećem list. Tu je - Seta. Ili David, kako piše ispod slike. Smestili su ga u središnji red, ima svetlu kosu u fronclama, srednje je visine ili možda malo niži i ima mršave ruke koje štrče iz širokih rukava velike crne majice. Dole, u kuhinji, merim vodu i proteinski prašak i mešam ih u šejkeru. OK, treba, znači, da ubedim Aleksu, Sus i Dijanu da pomisle kako je dobra ideja da im Seta ponovo postane najbolji drug. Nos problemos, piece ofcake, prosto kopasulj. Treba mi samo, pa ne znam - neki vrlo dobar hipnotizer ili vudu kraljica? Skidam poklopac šejkera i pijem stojeći kod radnog dela. Čoveče, kako ču ikada uspeti to da sredim?Jedino što znam jeste to da moram početi od Alekse. Ako uspem da ubedim nju, ubediču i ostale. Ako ne mogu nju da ubedim - sorry, žao mi je, ali to znači bye bye, Seta. Šta god da sam rekao. - Seta je sinoć bio kod mene - kažem Aleksi. - Šta je, kog đavola, hteo?! - uzvikuje. Toliko je glasna da moram da pomerim telefon dalje od uva. - Da razgovara.
Nastavljam da držim telefon na odstojanju. - Šta?! - dere se Aleksa. - O čemu?! Bila je pametna odluka zadržati to odstojanje. - O raznim stvarima. Aleksa i ja švrljamo po gradu i ja joj pričam sve što sam saznao o Seti. Da je u početku živeo ovde, o tome kako je promenio ime, da mu rođendan nije bio onog dana i sve ostaio. Ali nešto preskačem - zato što sam obečao. Kada sam završio, došli smo do parka Lindberj i seli na klupu. Kasno poslepodnevno sunce blista uvodi fontane ispred nas. Poslednje što sam ispričao jeste to da će Seta krenuti u istu školu kao i mi, čak u isto odeljenje sa mnom i Aleksom. - I dalje mi nije jasno zašto misliš da treba ponovo da počnemo da se družimo s njim - kaže Aleksa. - Ti se ionako nikada i nisi družio s njim - ako čemo iskreno. Pre će biti suprotno. Kada sam pristao da pokušam da pomognem Seti, ni ja verovatno nisam razumeo zbog čega sam to uradio. Nije to bila promišljena odluka. Samo sam sledio osećaj koji mi je govorio da je to u tom trenutku najbolje. Nakon svega što je ispričao bilo je teško odbiti. I što sam više mislio o onome što je rekao - kako smo slični i kako bi moglo da nam bude kul zajedno - to sam više verovao da sam ispravno postupio. U vezi s njegovom odlukom da pokuša da bude kao ja: zapravo ne znam da li nije uspeo ili je uspeo da bude to više nego što sam ja sam ikada uspeo. - Zato što je on kao mi - kažem Aleksi. - On nije kao mi. - Uradio je isto ono što smo ti i ja uradili. - Šta pokušavaš da kažeš? - Paaa ... kako to da nazovem. Obnovio je, promenio ... ponovo stvorio sebe? Razumeš li šta hoću da kažem? Aleksa ćuti neko vreme, hvata crveni pramen između dva prsta, gleda ga, a onda klima glavom. - Ali je povredio druge - kaže. Grizem se za donju usnu.
- I ja sam. Sleže ramenima. Njena kratka crvena suknja leprša dok stavlja jednu nogu preko druge. - Da, možda je tako. Ali to je bilo davno, a ja nisam nikog povredila. Naginjem glavu na stranu. - Da li si videla kako te Lin i An-Sofi gledaju svaki put kad prođeš pored njih a da im se i ne javiš? Aleksa podiže ruku do lica, tapka po rupici na bradi. Uzdiše. - OK. Valjda jeste kao mi. Aleksin pogled podiže se prema plavom nebu. Pomera glavu s jedne strane na drugu dok joj se istovremeno usne polako razvlače u osmeh. - Ali nismo valjda baš toliko ludi kao on? - Ne, ne baš. Sedimo tamo neko vreme na večernjem suncu, a fontana žubori ispred nas. Prolaze dvojica đeda, svaki sa svojim jazavičarem. Zagrlio sam Aleksu, golica me njena kosa kada pomera glavu. - Znači, juče ste postali ortaci - kaže. - Tek tako, dok si rekao keks? - Da ... pretpostavljam. Aleksa se smeje i odmahuje glavom. - Nemoj ovo pogrešno da shvatiš, Felikse. Ali zapravo mi je nedostajao. - U redu je. Onda je valjda dobro što ćemo ponovo početi da se družimo s njim? - Ali za mene je sve mnogo lakše. Nikada nisam ništa osećala prema njemu, meni nije nikad ništa uradio. Drugačije je s Dijanom i Sus. - Ma boli nas dupe za njih. Uradiće ono što mi hoćemo. - Nemoj biti tako grozan, Felikse - kaže Aleksa. - Ma daj, mogu valjda da budem malo grozan? Naginje se unapred, prstima se igra loknom iznad mog uva, brzo me ljubi u usta.
- OK, možeš da budeš malo grozan. Osmehujem se. Aleksa je sa mnom. To je jedino što mi je potrebno. Ne može se kupiti Sedimo u bašti kafea Kornelis. Setin zagrljaj kada je pozđravio Aleksu nije trajao predugo, već taman koliko treba. Aleksa i ja pijemo milkšejk od borovnice, a Seta od čokolade. Okreće ruku, gleda na sat po peti put. - Trebalo bi da su sad već ovde - kaže. - Nemoj biti tako nervozan - kaže Aleksa. - Eno ih - kažem. Dijanina riđeplava kosa je puštena, lokne se lako njišu dok se kreće. Nosi usku zelenu haljinu s dezenom palmi, koja joj dopire do nožnih članaka. Sus je u beloj tunici i šorcu od džinsa. Obe imaju crne naočare za sunce. Podižem ruku u znak pozdrava. Dijana i Sus mašu. Seta sedi leđima okrenut prema njima, delimično sakriven ogradom i velikom saksijom s ljubičastim cvećem. Ne okreće se. Pije na slamčicu. Kada su Sus i Dijana skoro stigle do našeg stola, naglo su se zaustavile. Prilično je komično kad obe istovremeno podižu desnu ruku i dižu naočare za sunce do kose. Sreću nas četiri razrogačena oka. - Šta to, kog đavola, radite?! - pita Dijana. - Zašto je on ovde?! - pita Sus. - Ovo verovatno nije bila dobra ideja - kaže Seta. Spušta dlanove na sto, podiže se, na putu je da ustane, ali stavljam ruku na njegovo rame i pritiskam ga na belu stolicu od livenog gvožđa. - Sedite - kaže Aleksa. - Nema šanse - kaže Dijana. - Ajde - kažem. Sus odmahuje glavom. - Ne dok je on ovde.
- On će ostati - kaže Aleksa. - Idemo, Dijana - kaže Sus. Dijana kreće unazad, ali Sus i dalje stoji, pomera se naprednazad na stopalima. - Molim vas - kaže Seta. - Želim samo da porazgovaramo. - Idemo sad - kaže Dijana. Ona hvata Sus za podlakticu. Seta odmiče svoju stolicu. Čuje se glasan metalni zvuk pomeranja stolice po asfaltu. - Ne morate da idete. Idem ja. Ustaje. - Ostani - kaže Aleksa. - Ostani i reci to što si mislio da kažeš. - Sus - kažem. - Zar ne možete da sednete samo nakratko, da on kaže šta ima, a onda može da ide ako želite? - Ne mora da traje dugo - kaže Seta. Sus klima glavom. A onda gleda Dijanu, koja sleže ramenima i okreće lice na drugu stranu, ali kada je Sus sela, i Dijana seda na stolicu pored nje. Sasvim na drugom kraju stola. (Sto je okrugao, a Seta sedi između mene i Alekse, tako da ni Sus ni Dijana ne moraju da seđe pored njega - da, to smo smislili unapred.) Tek tada, kada su one sele, Seta ponovo tone u svoju stolicu. - OK. Šta si to hteo da kažeš? - pita Dijana. Seta se nakašljava. Savija jedan od uglova bele salvete. Savija salvetu i onda je ponovo razvija. Ponovo se nakašljava. - Izvinite - kaže. Pogled mu je i dalje prikovan za salvetu i on savija te ćoškove stalno i iznova. Uskoro će se salveta pocepati. - Je l' to sve? - pita Dijana. Svišl - ode salveta. Seta se naginje preko stola prema Dijani. - Pa nema baš mnogo više od toga što mogu da kažem. A ti nisi baš tako mnogo bolja od mene, zar ne?
Ne mogu a da mu se ne divim zbog toga što je uspeo da pogodi tačno u centar. Dijana baca pogled na Sus i skuplja se. - Znam da sam bio svinja. I obećavam da neću ništa pokušavati s nekom od vas u budućnosti. A to jeste žrtvovanje, veliko žrtvovanje. - Kako to misliš? - pita Sus. Pruža jednu ruku prema Sus, a drugu prema Dijani. - Pa zato što ste tako strašno zgodne, naravno - kaže. Sus pokušava da zadrži ozbiljan izraz lica, ali se već nazire mali osmeh. Ne može da odoli komplimentu, znam to. Seta je stvarno dobar u ovome. Mada se Dijanin izraz lica nije promenio ni za milimetar. Seta podiže čašu, prinosi slamku ustima i uvlači ostatak šejka od čokolade. - Idem da nabavim još nešto za piće - kaže. - Šta ćete vi? Dijana frkće. - Šališ se? - pita. - Nećeš umreti ako ti ja nešto donesem - kaže Seta. - Zapravo je potpuno u pravu - kaže Aleksa. - OK - kaže Dijana. - Čaj roibos sa ukusom pomorandže.I pitu s malinama sa sladoledom od vanile. - Kolu - kaže Sus. - I pužića sa cimetom. - Stiže - kaže Seta i nestaje u kafiću. - Ovo baš nije bilo fer od vas - kaže Dijana prelazeći pogledom između mene i Alekse. - Sorry - kaže Aleksa. - Ali da smo pitali, ne biste pristale da se nađete s njim. - Baš tako - kaže Dijana. - Mhm. Ali možda je ovo svejedno dobro - kaže Sus. - Izgleda kao da mu je stvarno žao; mislim da treba da ostane. Bilo bi bezobrazno oterati ga. Kao da bi Seta ikad pristao na to da ga oteraju. Pa otišao je da kupi još nešto da popije. Već je odlučeno da će ostati. Ali ne nameravam da obavestim Sus o tome.
- Ti si uvek previše dobra - kaže joj Dijana. - A to znači da mi ostali imamo prokleto dobru sreću - kažem. Dijana me gleda i klima glavom. Stavlja Sus ruku preko ramena i brzinski je grli. - Jeste, imamo. Seta se kreće kroz baštu balansirajući crnim poslužavnikom s narudžbinama devojaka i čašom soka od pomorandže za sebe. Kockice leda zveckaju u žutom soku, a oko njih se okreću komadići voća. - Ah, trebalo je da i ja uzmem đus - kaže Sus. - Nema problema - kaže Seta. Spušta čašu đusa ispred nje, a kolu ispred sebe. - Koliko je koštalo? - pita Dijana i vadi novčanik od zmijske kože. - Za vas ništa - kaže. - Ne možeš da kupiš oproštaj - kaže Dijana. - Ne mogu, ali mogu sok. Skloni sad taj novčanik. - Hvala - kaže Sus tiho, kida deo pužića i trpa ga u usta. Dijana spušta novčanik, pomera kesicu čaja u šolji i posmatra kako topla voda postaje sve crvenija. - Otopiće ti se sladoled - kaže Seta. Dijana zuri u njega, ali onda podiže kašičicu i uzima mali komad pite i sladoleda. - Ukusno? - pita Aleksa. Dijana sleže ramenima, a onda uzima još jedan zalogaj. Sve će se rešiti, čoveče, kako je to super. Seta mi se osmehuje i ja mu uzvraćam. A onda se smeškam Aleksi i ona odgovara na osmeh svojim sjajnim crvenim usnama. - Šta se onda dešava večeras? - pita Sus i gteda u Aleksu. - Filmsko veče kod mene, tako smo mislili - kaže Seta. - Želite li da đođete? Možeš, naravno, da povedeš i Huga. Za filmsko veče kod Sete nismo se dogovorili, niti smo o tome uopšte razgovarali. Dobar je u improvizovanju. Fored toga, postoji i nešto privlačno u vezi s pozivom: da li zaista rnogu da propuste
priliku da dođu kod misterioznog Sete i vide gde on živi? Istovremeno je to i zamka: ako bismo bili kod mene ili kod Alekse, Sus i Dijana su mogle da se pojave a da i dalje budu ljute na Setu. Ali ako dođu, zauzimaju stav- priznaju da je sve OK, da mu opraštaju. - Karavno da ćete doći - kaže Ateksa. - Biće superkul. - Je I'? Ne verujem baš - kaže Dijana. - A šta ćete da radite umesto toga? - pitam. Sus i Dijana ćute. One nisu dovoljno dobre u improvizovanju. Sus podiže čašu đusa, ispija gutljaj i vraća je nazad. Približavaju svoje svetlokose glave i glasovi im se stišavaju do nerazgovetnog mrmljanja. Seta počinje da savija jedan od preostatih ćoškova satvete. Cepa se baš kao i prvi, pa on pretazi na treći. Dijana i Sus se ispravtjaju, okreću lica prema nama. - Ne - kaže Dijana. Leđa su joj potpuno prava, ispravila se u svojoj punoj visini. - Neki drugi put? - pita Seta. - Možda - kaže Sus. - Ne računaj na to - kaže Dijana. Seta pušta salvetu. - OK, devojke, kapiram. Osmehuje se Dijani i Sus, ali nijedna od njih mu ne uzvraća. Čim su pojele svoje kolače i popile sok, odlaze iz kafea Kornelis. - Sorry - kaže Seta. - Nisam hteo da pokvarim stvari između vas i njih. - Ma u reduje, ne moramo da se nalazimo svi zajedno, zar ne? - kaže Aleksa. Klimam glavom. - Naravno - kažem. - Ne može se dobiti sve na svetu. - Ne može? Nisam očekivao da ću to čuti od Feliksa Holma - kaže Seta. - Ostario je, nema više iluzija i postao je ciničan - kaže Aleksa.
- Pre bih rekao da je mudar i pametan. Smejemo se mojoj izjavi. Neka predstava počne Pogodite koje bio potpuno van sebe od sreće što sam „ponovo" počeo da se družim sa Setom. - Zar nismo bili u pravu? - rekao je ćale. A ja sam klimnuo glavom i rekao da su, naravno, bili u pravu. Bili su tako užasno zadovoljni - Vidiš, mali Felikse, mi odrasli uvek sve znamo najbolje. Ali nije mi smetalo, ni najmanje. Moj ćale uvek želi da predstavi sebe kao otvorenog kada su u pitanju ... pa - svi: ljudi iz drugih zemalja, ljudi koji su religiozni, ljudi koji imaju više para, ljudi koji imaju manje para. I homoseksualci, naravno - oni svakako jednako dobro mogu da se brinu o deci i treba da imaju ista blablabla. Ali zapravo samo treba da se setite komentara koje ispaljuje čim obučem nešto što je roze kako biste shvatili da duboko u sebi možda i nije baš bez predrasuda. Kad bi saznao da je Seta bi, siguran sam da bi ga naše prijateljstvo brinulo mnogo više nego što su ga ikad brinuli moj blizak odnos sa Aleksom i nedostatak drugova. A i on i keva sigurno bi se onesvestili kad bi samo čuli Setinu malu biografiju s prebijanjem, krađom automobila i drogama. Tako da ne, nije mi problem da ih puštam da misle da su „pobedili". Zato što znam stvari o Seti koje oni ne znaju i -nikad neće saznati. I đalje mi se đopada osećaj da varam svet. Ono najbolje je, naravno, to što je sve ono zanovetanje o tome da sam previše sa Aleksom prestalo. U potpunosti. Rekao sam Seti da bi bilo OK da kaže Aleksi, da njoj to ne bi bilo bitno i da se može osloniti na nju jer ne prenosi sve Sus i Dijani. Ali je Seta rekao: - Znam, ali ... želim da sačekam neko vreme. Možda želi da sačeka samo da bi video da li može da mi veruje. Možda želi da bude sasvim siguran. Možda misli da se to zapravo ne tiče nikog drugog. Razlog je nebitan. Hoću da pokažem da mogu da održim obećanje. Zato što ne želim da on prekrši svoje. Tih nekoliko dana posle ispijanja soka sa Setom, dok škola još nije počela, nalazio sam se sa Aleksom i Setom odvojeno, a odvojeno sa Sus i Dijanom.
- Pa ovo radi - kaže Aleksa na putu do kuće od Sus i Huga jednog poslepodneva. To je bio dan pre nego što ćemo krenuti u školu. - Naravno - kažem. Iste večeri Aleksa i ja smo bili kod Sete kada je Aleksin telefon zazvonio. - Dijana je - rekla nam je pre nego što se javila. Seta se naginje na Aleksinu stranu, pokušava da čuje ono što Dijana govori s druge strane. - Kod Sete smo - kaže Aleksa odgovarajući na pitanje koje je Dijana očigledno postavila - jer tu informaciju Aleksa sigurno ne bi saopštila tek tako. Aleksa ćuti neko vreme, a onda kaže: - Halo? Dijana... Dijana? Halo? - Je l' ti spustila slušalicu? - pita Seta. - Mislim da jeste - kaže Aleksa. - Pa ovo radi - kažem. Aleksa prevrće očima i baca telefon. - Naravno. Zaključio sam sledeće: Postoje stvari koje su OK. I postoje stvari koje nisu OK. Postoje stvari za koje želim da ih nikad nisam uradio, neke koje nikad ne bih uradio ponovo. A postoje i stvari koje zapravo nisu OK, ali s kojima ipak nikada neću prestati. Znam da ću nastaviti s raznim bezobraznim-smešnim komentarima. Znam da ću i u srednjoj biti onaj s kojim nastavnici ne znaju na čemu su - jednog dana ću uraditi kontrolni bez greške, a sledećeg upropastiti ceo čas. Znam da ću nastaviti da plašim ljude (ponekad i pomalo) samo zato što je to kul, zato što volim tu potvrdu, zato što želim da mi se dive. Prestaću da flertujem previše očigledno s drugim devojkama, ali ću s vremena na vreme ispaliti osmeh koji budi - lažne - nade. Mislim, nisam se sad pretvorio u nekog sveca ili tako nešto. Da sam postao svetac, onda bismo Aleksa i ja upravo sad stajali tu, ispred gimnazije Vingbaka, i čekali Sus i Dijanu ovog sivog, tmurnog avgustovskog jutra. Ali ne čekamo ih, nismo se dogovorili da se nađemo s njima, nego sa Setom.
Zapravo nam je baš bilo zabavno s njim poslednjih dana. Bili smo kod njega nekoliko puta. On ima pravi fliper koji se nalazi u njegovoj sobi i gomilu drugih kul stvari. Zašto nije hteo da kaže gde živi? Verovatno da bi održavao taj misteriozni imidž i da ne bismo otkrili njegovo prezime i počeli da njuškamo oko njega. Živi u kraju s malo otmenijim kućama, ne treba se toga stideti. Ili je možda mislio da ovaj fiiini kraj ne ide s njegovim grubim stilom. Seta i ja smo jednom trenirali zajedno. Zapravo, prilično je kul trenirati s nekim samo ako taj neko ima dobre savete i - ako ima snage. A ne kao onda kada sam odveo Rogera i Maksa do teretane, a oni se slomili posle deset minuta. Juče smo išli na izlet. „Pozajmili" smo hjundai dženezis Setinih roditelja. Seta me je pustio malo da vozim po nekom zabačenom šljunkovitom putu. Aleksa je sedela na zadnjem sedištu i puštala muziku s mobilnog, naizmenično rok i tehno - počinjem zapravo da učim kako da istrpim tu „muziku". Inače, ni Seta ne kapira kako je Aleksa ikad mogla biti s kretenom kao što je Jim. Dok Aleksa i ja čekamo pored ulaza, dolaze Frida i Katja. Staju pored nas. Kad je Katja otvorila usta, video sam da je stavila protezu i zviznuo sam dvaput. - Šine, divno! Koliko dugo moraš to da nosiš? - Zar moraš da budeš tako prokleto pokvaren, Felikse? -pita Frida. Katja skuplja usta i bulji u mene pre nego što su ušle u zgradu. Šta sam ono rekao?Još nisam svetac. Ovo možda nije bilo baš neophodno, ali ne mogu stalno da budem dobar. Moram zapravo da održavam reputaciju. Aleksi i meni na putu do ulaza u školu javljaju se ljudi koji nas znaju. Ljudi koji znaju ko smo ali se ne osećaju dovoljno vrednim da bi se javili samo gledaju - na onaj način na koji treba da gledaju. Odlično. Ali, onda, ima i onih drugih. Oni možda vide da Aleksa ima kul crvenocrnu kosu i super belu haljinu, možda vide da smo lep par, ali ne gledaju nas baš na pravi način. Oni ne znaju ko su Feliks i Aleksa - ne znaju čak ni kako se zovemo. Dobar deo njih je od onih koji su išli u druge dve škole ovde u gradu. I od ortih što putuju autobusom svaki dan iz rupa izvan grada. - Eno ga - kaže Aleksa. Seta je daleko u dvorištu. Otkopčana crna jakna preko narandžaste majice. Način na koji hoda, njegov izgled, stil. Kao da je on jedini koji je izoštren. Kao da je zbog njega sve drugo - drveće, zgrade, učenici - mutno.
Šta sam to uradio? Zašto sam ga ponovo pustio u naše živote? Kako mogu da idem s njim a da on potpuno ne preuzme sve, da svi ne počnu da obraćaju pažnju samo na njega, a da ja završim u senci - ponovo? I da li zaista mogu da se oslonim na Setu? Šta ako je isplanirao sledeći korak ili ima neki plan koji nisam predvideo - šta ako Aleksa padne na njega ovog puta? Neko me ćuška sa strane. - Felikse? - kaže Aleksa. Tresem glavu. I dalje držim pogled na Seti; prelazi preko asfalta brzim koracima. Prema nama. Gledam ljude: da li primećuju Setu? Da li im briše sve drugo? Teško je proceniti. Svi idu u istom smeru kao i on - u pravcu škole, gde Aleksa i ja stojimo odmah pored ulaznih vrata; oni kojima se približava otpozadi nisu ga, naravno, svesni, a oni ispred kojih ide, na svu sreću, vide samo njegova crna leđa. - Da? - kažem Aleksi. - Seta nije duh - kaže mi. - Šta to pričaš? - Pa ne moraš da se ponašaš kao da si upravo video duha. Smeška mi se, pritiska moju ruku, a Seta stiže do nas. Brzo rukovanje sa mnom, kratak zagrljaj sa Aleksom. A onda ulazimo u školu. - Hoćemo li stvarno ovo da uradimo? - pitam dok idemo hodnikom. - Jesi li nervozan ili šta? - pita Seta. -- Ne - kažem. - A ti? - Malo. Podiže ruku i trlja dva prsta o slepoočnicu. - I ja - kažem. - Kakve ste kukavice - kaže Aleksa i ceri se. Pripremamo se ispred aule. Stajemo kao što je planirano. - Tvojajakna je mnogo više kul - kažem Seti. - Šta? Ali ista je kao... Misliš - zato što je crna?
Klimam glavom. On svlači jaknu i dodaje mi je. Tu negde shvatam da verovatno ne treba da se brinem. Ne zbog Sete, u svakom slučaju. Ima drugih stvari zbog kojih se treba nervirati. Skidam svoju sivu jaknu i bacam je Seti, on je hvata i navlači. A onda se ponovo nameštamo. Klimamo glavom jedan drugom i idemo prema otvorenim dvostrukim vratima aule. Hodamo jedno pored drugog sa Aleksom u sredini. Ona nosi kratku belu haljinu s mornarskom kragnom i dugim širokim rukavima. Sa svojom crvenocrnom kosom i u toj haljini stvarno izgleda kao da je iskočila iz nekog od Hugovih manga stripova. Svaki s jedne njene strane, Seta i ja nosimo crn džins i -skoro - iste jakne. Moja drečavozelena majica sija koliko i njegova narandžasta. Sve troje imamo naočare za sunce. Da li treba posebno da naglasim da je to bila Setina ideja? U auli se zaustavljamo nakratko kod prvog reda. Dovoljno da jedan broj učenika stigne da nas primeti, da im se podignu glave i pogledi upute prema nama. Onda počinjemo da se penjemo uz stepenice da bismo zauzeli mesta sasvim pozadi, da bismo prošli pored svih tako da moraju da nas vide. Divan je osećaj, ali voleo bih da je aula punija — još je prilično prazno u klupama - i da svi, stvarno svi, gledaju. Ima mnogo onih koji nas uopšte neće primetiti, koji su zauzeti pozdravljanjem starih drugara, koji vode glasne razgovore i prosto spuštaju sedišta i zauzimaju mesta. Vidim Susinu svetlu kosu, ali joj je lice okrenuto na drugu stranu - prema Dijani, koja me gleda, skuplja usta, a onda naglo okreće glavu na drugu stranu. Ma koga briga?! Ali bi bio bolji osećaj da nije to uradila... Dolazimo do zadnjeg reda i skidamo naočare za sunce. Ja ulazim prvi, zauzimam mesto. Aleksa seda pored mene, prekršta noge. Seta seda s njene druge strane. Gledamo se. Na putu smo da to opet učinimo - kao kad sam drugi put kretao u šesti razred, kao kada se Aleksa vratila posle raspusta u novembru s novom bojom kose, kao kada se Seta preko leta pojavio u našim životima kao tamnokosi misteriozni stranac. Ili smo na putu da pokušamo da ponovimo podvig. Ko zna da li ćemo uspeti? - Je l' ima mnogo onih iz vaše stare škole ovde? - pita Seta. - Prilično - kažem. - Njima možete da me predstavite kasnije. - Možda nekim devojkama? - pita Aleksa. - Je l' si video nešto zgodno?
- Poneku - kaže Seta. - Ej Aleksa! U redu ispred nas Jim zauzima mesto. Sad, kad krećemo u srednju, sigurno misli da pulover i košulja treba da se upare s kravatom i aktovkom. A ja sam ranije mislio da ne može da izgleda kao veći štreber - očigledno sam pogrešio. Seta prevrće očima, prstima crta aktovku u vazduhu, bezglasno izgovara reči - moje reči - totalno užasno jadan, a ja se smejem. Naravno da Jim zastaje i pruža ruke, zbog čega Aleksa ustaje i muči se da ga zagrli preko naslona stolica. Naginjem se preko njenog mesta unapred, do Sete. - A neki zgodni tipovi? - šapućem tako da niko drugi osim njega to ne čuje. - Ššš, Felikse - procedio je kroz zube. A onda se i on naginje preko Aleksine stolice tako da smo još bliži jedan drugom. - Ali možda ... onaj tamo, tri reda ispod nas, u plavoj majici. - Ah, Kristijan. Za njega verovatno i nije nemoguće - kažem. - Ići će na estetski... pravim pauzu.... usmeren ples. - Nisu svi plesači gej - kaže Seta. - Ne, nisu svi, naravno. Možda samo ... devedeset pet procenata. Cerim se. - O čemu razgovarate? - pita Aleksa, koja je konačno završila ćaskanje s Jimom i ponovo se okrenula prema nama. - Prema Feliksu, svi plesači su pederi. - Ne svi - kažem. - Ali većina. Aleksa i dalje stoji, drži jednu ruku na naslonu u redu ispred nas. - Felikse - kaže i uzdiše. - Ne bi zapravo trebalo da govoriš takve stvari. - Ne, ne bi trebalo - kaže Seta. - Šta misliš da će ljudi reći o nama kad budemo išli na glumu?
Podižem ruke, spajam ih iza vrata i naginjem se unazad na stolici. - O nama neće reći ništa - kažem. - Nikad se ne bi usudili. Aleksa prelazi pogledom preko mene i Sete. - Verovatno si u pravu - kaže i smeje se. Seta odmahuje glavom i onda se i on smeje, a Aleksa se vraća na mesto između nas. Prozivaju nas jedno iza drugog, na šta smo i računali. - Aleksa Hagkvist... Feliks Holm... Seta Ivašon... Kada smo izašli iz reda stolica, ponovo to radimo. Stavljamo naočare za sunce, Aleksa u sredini, u beloj mornarskoj haljini, Seta i ja pored nje. OK, sad je ključno. Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan, imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan, imamsedamnaestgodinaineviđenosamzgodan. Silazimo niz prolaz. U auli postaje za nijansu tiše, a onda se žamor širi i glave počinju da se okreču ka nama. Ovo je mnogo moćnije nego kad smo ušli. Sad ima više ljudi. Sad je aula puna mnogo je više onih koji bulje. I sad đolazimo otpozadi, pa su prinuđeni da se okreću i svi to rade. Svi se okreću! Svi moraju da saznaju u šta ostali bulje, a kad nas ugledaju, ne mogu da odvoje pogled. Sigurno ima onih koji misle da smo totalni kreteni, da se previše foliramo. Ali kakve to veze ima kad ni oni ne mogu da nas ne gledaju? Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan! Čoveče, kako volim ovo. Bacam pogled na Aleksu i Setu. Siguran sam da i oni osećaju to isto. Vidi se po načinu na koji se kreću, po koracima koje prave, ritmu koji držimo. Ni previše sporo, ni previše brzo. Čujem rok muziku u sebi - energičnu gitaru, bas koji pulsira, teške bubnjeve - to bi nas pratilo da je ovo film. Vidim Dijanino i Susino lice nekoliko redova ispred nas. Klimam im glavom. Sus se smeška i odmah maše. Dijana prvo skreće pogled, ali onda i ona nakratko podiže ruku. I ona voli da bude u centru pažnje, da bude tu gde se sve dešava i sada polako počinje da shvata da je najbolji način na koji če nastaviti da se nalazi na tom mestu - da bude s nama. Prolazimo Dijanin i Susin red, Dijanin izraz lica i dalje je mrzovoljan. Jebi ga. Me želim da bude ovako.
Ispaljujem najveći Feliksosmeh prema njoj. Madam se da će razumeti da se osmehujem baš njoj, iako su mi oči sakrivene tamnim staklom naočara za sunce. A onda se to desi. Usne joj se polako pomeraju nagore. Ne može da ne uzvrati osmeh. Yes! Imam osećaj kao da sam zabio tricu na basketu. Me, mnogo je bolji osećaj od toga! Uskoro će sve ponovo biti kao i inače s Dijanom i Sus. U principu im nismo dali nikakav izbor. A baš me briga što je za to potrebno malo manipulacije. Za mene nema veze to kako smo svi postali prijatelji, samo da jesmo, jer kada se to desi, onda će nam biti tako kul zajedno. Znam. Sadamašui Katja, i Roger, i Maks, i Frida, i... Imam osećaj kao da smo zvezde koje idu po crvenom tepihu, a ostali učenici su ljudi s druge strane ograde. Samo što neko ne počne daviče: ,,l love you" ili „Ovamo, Felikse", „Seta, pogledaj ovamo", „Aleksaaa!" i fotografiše nas. A ja sam se brinuo da neću moći da se istaknem, da me niko neće primetiti u ovoj velikoj školi. To se rešilo, moglo bi se reći. Ali nikada ne bih mogao da postignem taj efekat sam. To je sasvim sigurno. Ovo pobija sve! Mogu da nas vidim sa strane, onako kako nas drugi vide. Kako me vide u Setinoj crnoj jakni, kako devojke sanjaju da rukom prođu kroz moju kovrdžavu kosu, kako gledaju Setine oštre obrve, kratku kosu i svetle oči, a između nas Aleksu, blistave kose, s pramenovima crnim kao ugalj, u lepršavoj beloj haljini. I sa crnim naočarima za sunce, koje, naravno,kriju naše oči. To je šlag na tortu, trešnja na vrhu, the final touch! Obožavamo ovo. Bože, kako ovo obožavamo. Sad nas vide. A gledaće nas još u budućnosti. Sve troje. To mogu da obećam. Nemaju pojma o tome šta ih čeka. Kad odemo iz škole za nekoliko godina, niko neće moći da nas zaboravi. Hteli to ili ne. Ispunjava me takvo divno osećanje, osećanje da ranije nisam bio u pravu - naravno da možete da dobijete sve na svetu! Okrećem se prema publici i šaljem poljubac.
17 godina neviđeno zgodan ........................................................................................................ 3 PROLOG .................................................................................................................................... 4 DEO 1 ............................................................................................................................................. 5 Kod jezera .................................................................................................................................. 5 ALEKSA...................................................................................................................................... 10 Treća sreća ............................................................................................................................... 14 Pojavljivanje ............................................................................................................................ 19 Bad Boy .................................................................................................................................... 24 Imam sedamnaest godina i neviđeno sam zgodan ........................................................... 27 Izazov 1.: - Plivanje................................................................................................................. 31 U centru ..................................................................................................................................... 41 Slučajnost .................................................................................................................................. 43 Čivava ...................................................................................................................................... 47 LAMPA KOJA SIJA....................................................................................................................... 50 Pitanja koja se ne mogu postaviti .............................................................................................. 54 Gladan ...................................................................................................................................... 58 Power joga ............................................................................................................................... 60 Piknik ........................................................................................................................................ 67 Roštilj ........................................................................................................................................ 72 Blam .......................................................................................................................................... 78 Svejedno ................................................................................................................................... 81 Trtljanje .................................................................................................................................... 87 Bez ledenohladnih poljubaca ................................................................................................ 91 Izazov 2.: Na velikoj visini .................................................................................................... 95 Bubašvaba .............................................................................................................................. 102 Čekanje ................................................................................................................................... 106 Vrelina .................................................................................................................................... 108 Izazov 3.: neka ova fota... .................................................................................................... 117 DEO 2 ......................................................................................................................................... 124 Posle poljupca ....................................................................................................................... 124 Vikednd- žurke : Žurka 1 .................................................................................................... 127 Smeškanje bez razloga ......................................................................................................... 141 Vikend –žurke: Žurka 2 ....................................................................................................... 145 Sve je uništeno ...................................................................................................................... 151
TVRD ĆOŠKASTI KAMEN .......................................................................................................... 155 Razgovor sa Aleksom .......................................................................................................... 162 DEO 3 ......................................................................................................................................... 167 Ponovo na jezeru .................................................................................................................. 167 Posle Sete ................................................................................................................................ 169 Sam kod kuće ........................................................................................................................ 171 Pomalo grozan ...................................................................................................................... 193 Ne može se kupiti ................................................................................................................. 197 Neka predstava počne ......................................................................................................... 202