Diwan broj 5. by Hamza Hrnjicevic

Izdvajamo iz sadržaja: IMPRESSUM

Aktuelnosti: Izmjene Zakona o državljanstvu: Lakše do državljanstva Luksemburga

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ Izvršni urednik Velid Jusufović

Geschehnisse: Das Opferfest, das höchste islamische Fest

Intervju: Ekskluzivno : Žan Klod Junker, premijer Luksem7-15 burga

Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Muhamed Mahmutović, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, Albinot Maloku, Emir Ramić, Fahrudin Kladničanin Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj

Diwanhana:

Ilustracija Sabahudin Muranović Muran

Edin Ramić, savjetnik za povratak i dijasporu 18-19 Bakira Izetbegovića

Dizajn i prelom Semir Šišić Štampa Imprimerie EXE

Kultura pamćenja: Fatmir Alispahić: Gradimo Muzej genocida nad 20-21 Bošnjacima

Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Pod lupom: Vrijeđanje Muhameda a.s. kroz povijest

24-25

Partnerska organizacija / partenaire

Le projet est financé par

Međe: Godišnjica: U posjeti muzeju “Alija Izetbegović”

26-27

Présenter:

FEI 2007-2013

Le système politique au Grand-Duché de 32-33 Luxembourg

Velikani: Prof.dr. Ibrahim Kajan priča priče o bosanskim 34-36 kraljevima(3)

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration

Kapija

Okupirani o oslobodiocima Autor: Almir Mehonić, glavni i odgovorni urednik

izom manifestacija u Prijepolju (Sandžak) je obilježena 100-godišnjica od kako je srpska i crnogorska vojska zauzela prostor Sandžaka. Manifestacija pod nazivom „100 godina od oslobođenja Stare Srbije od Turaka“ protekla je uz prisustvo brojnih zvanica, među kojima su bili upadljivi predstavnici ultranacionalističke organizacije Dveri, kao i mnogi srpski javni radnici koji su se proteklih godina istakli kao najprimitivni ratnohuškači. U programu su učestvovali Matija Bećković, Dobrica Erić, Rajko Petrov Nogo i drugi poznati javni advokati Ratka Mladića i Radovana Karadžića i javni negatori genocida u Srebrenici. Ovaj poslijednji, R.P.Nogo je , primjera radi, na „ Tv Politici“ u julu 1994. komentarišući rat u BiH izjavio : „ Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene ? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi.“ I mali je tekst, pa i ovaj list da nabrojimo slične izjave ovih krvožednih „umjetnika“ sa kojima su devedesetih godina trovali srbijansku javnu scenu. Takvo se društvo, sa konca i konopca, sjatilo u Prijepolje da proslavi u Domu kulture, čiju su rekonstrukciju finasirali Turci, 100 godina oslobodjenja od Turaka. Paradoksa li, kao i zle namjere, prije nego li nepismenosti, da manifestaciju posvete oslobođenju od Turaka, iako se carstvo zvalo Osmansko. No, htjelo se to nešto drugo reći i poručiti, pa Osmanlije nisu baš bili adekvatan izraz. Bilo je vidno odsustvo na ovim skupovima i programima prijepoljskih Bošnjaka. Izuzetak je bio predsjednik opštine koji je sjedio rame uz rame sa “Nogama”. Opština Prijepolje je bila suorganizator ove manifestacije. Skupštinsku većinu čine i bošnjačke stranke, a njihovi čelnici su podržali ovu manifestaciju, ili bolje reći, nisu joj se usprotivili. Da li se to nije imalo dovoljno hrabrosti da se javno progovori o ovoj svojevrsnoj provokaciji i remećenju dobrosusjetskih odnosa u Prijepolju i Sandžaku ili je fotelja toliko udobna da vas u njoj baš ništa ne dotiče ? Sam naziv manifestacije, program,

učesnici, govore o zloj namjeri jedne nacionalističke klike. Nažalost, sadašnji bošnjački funkcioneri samo su fasada takvoj politici, bez političke hrabrosti da progovore iz duše svoga naroda, da stanu na branik njegovih osjećanja. A osjećanja su nedvosmislena. Niko od sandžačkih Bošnjaka ne smatra da je te 1912. godine oslobođen. “Srbija i Crna Gora su 1912. ušle u Sandžak“, tako su stari Bošnjaci označavali novu situaciju koja ih je zadesila. Običan bošnjački narod nije mogao preko usta prevaliti da su Srbija i Crna Gora oslobodile Sandžak, kako su njihove komšije - Srbi nazivali taj događaj. Novonastala situacija nastupila je mimo volje sandžačkih Bošnjaka. Bošnjaci su se preko noći našli u, iz korijena, izmjenjenim uslovima života. Duhovni, ekonomski, politički položaj Bošnjaka više nikada neće biti kao do tada. Od dominantnog naroda, voljom drugih, postali su manjina u tuđinskoj državi. To je za sandžačke Bošnjake bio šok od koga se zadugo nisu oporavili i čije posljedice i dan-danas trpe. Većina naroda ovo stanje smatrala je neprijateljskim i tako se prema njemu odnosila. Situacija je bila složena. Osjećanje neslobode se prenosilo na djecu. Odrastali su u zemlji koja je njihova, ali koju su im pokorili, koristeći sva vidljiva i nevidljiva sredstva prisile. To je bio osjećaj pripadnosti i otuđenosti u isto vrijeme. Zbog ovoga i sadašnji, obični, bošnjački narod ima nelagodan osjećaj kada mu neko kaže da je 1912. oslobođen. U najmanju ruku što su događaji te 1912. bili krvavi za mnoge njihove pretke. Na koncu, komično li je kada organizujete akademiju povodom oslobođenja od Turaka u Domu kulture koji je prokišnjavao do onomad, do kada ga ne popraviše ti Turci, komično li je otkrivati spomenik „oslobodiocima“ na trgu Mejdan u Vakufu, pored Sahat kule, Sinan pašine džamije i Mehove pekare. Izem ti takvo oslobođenje.

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Aktuelnosti

Husein ef. Kavazović novi reisu-l-ulema T

uzlanski muftija Husein ef. Kavazović izabran je glasovima članova izbornog tijela za novog reisu-l-ulemu Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini (IZ BiH). Kavazović je osvojio 240 glasova, travnički muftija Nusret ef. Abdibegović 69 glasova, a sarajevski muftija Husein ef. Smajić 45 glasova.Kavazović je 14 muftija Islamske zajednice u BiH. Rođen je 03.07.1964. godine u Gradačcu. Potiče iz porodice koja je tradicionalno ulemanska s velikim brojem imama i hafiza. Osnovnu školu završio je u rodnom mjestu, a u Gazi Husrev-begovoj medresi u Sarajevu stekao je zvanje imama, hatiba i muallima. Od 1985-1990. godine studira šerijatsko pravo na sveučilištu Al-Azhar u Kairu. Nakon okončanih studija radi kao imam, hatib i muallim u Gradačcu. Na položaj muftije tuzlanskog izabran je odlukom Sabora Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini 1993. godine. Tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu radio je na

odbrani zemlje i rodnog grada, a 1993. godine, kao muftija tuzlanski, zarobljen je i odveden u logor HVO-a u Konjicu. Predavač je islamskog prava u Behram-begovoj medresi u Tuzli. Nadati je se da će novi reis poboljšati unutrašnju organizaciju Islamske zajednice i otvoriti vrata mnogim nepravedno zapostavljen-

im islamskim misliocima u BiH, da će uspostaviti novi princip izbora organa i rukovodioca u IZ i tako otvoriti ovu zajednicu prema svim njenim članovima, ali i uspostaviti kvalitetniji odnos sa džematima u dijaspori . Takođe, je se nadati da će nastaviti dosadašnju politiku Islamske zajednice prema značajnim nacionalnim pitanjima i uspješne međunarodne aktivnosti.

miše brojnu bošnjačku emigraciju o značajnim pitanjima po BiH i Bošnjake. U konstruktivnom dijalogu bilo je riječi i o uspostavljanju zajedničkog informativnog servisa

za rasutu bošnjačku emigraciju kako bi se omogućio bolji protok značajnih informacija. Sastanku je prisustvovao i Anes Džunuzović, član redakcije našeg Magazina.

O Diwanu u Predsjedništvu BiH G

lavni i odgovorni urednik magazina Diwan Almir Mehonić sastao se u Predsjedništvu BiH sa Emirom Ramićem, savjetnikom za povratak i dijasporu Bakira Izetbegovića, bošnjačkog člana Predsjedništva BiH. Mehonić je gospodinu Ramiću predstavio magazin Diwan, njegov dosadašnji rad i ideju oko koje je se okupila značajna saradnička ekipa. Savjetnik Ramić je dao punu podršku magazinu Diwan i naporima njegove ekipe da našu kulturu približi Evropljanima na njihovim jezicima, kao i da infor-

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Vjenčanje vojvode i princeze

Mala zemlja slavi vjenčanje princa Guillame, nasljednika velikog vojvode od Luxembourga, i belgijske grofice Stephanie de Lannoy.

uxembourg je proslavio vjenčanje princa Guillamea, nasljednika velikog vojvode od Luxembourga, i belgijske grofice Stephanie de Lannoy. Nakon civilnog vjenčanja u Gradskoj skupštini, uslijedio je vjerski dio obreda. Vjenčanju su prisustvovale brojne kraljevske porodice iz Evrope. Na ulicama Luxembourga je pripremljen doček za groficu De Lannoy... Znak dobrodošlice i slavlje. Uz sve počasti, i prisustvo oko 1.500 policajaca koji brinu o sigurnosti. Vjerski obred vjenčanja obavljen je u katedrali Notr Dam.

«Mislim da je vjenčanica prekrasna. Ovo je lijep događaj. Mlada je veličanstvena. Ne znam šta reći osim da je sve predivno», kaže Luksemburka Lucie Pia. «Da, čarobno je. Izgleda tradicionalno i klasično, podsjeća možda na princezu Grace. Zaista prelijepo», dodaje Shaney Donovan. Vjenčanju grofice i nasljednika velikog vojvode od Luxembourga prisustvovale su kraljevske porodice iz Švedske, Monaka, Holandije i Velike Britanije. Dvadesetosmogodišnja grofica Stephanie de Lannoy potiče iz jedne od najstarijih aristokratskih porodica u Belgiji, dok će Princ Guillame na prijestolju zamijeniti Velikog vojvodu od Luxembourga. Zemlju koja ne broji više od pola miliona stanovnika vjenčanje je dovelo u centar pažnje svjetske javnosti. Više od 120 svjetskih medijskih organizacija prati ceremoniju, koja je svečanim vatrometom zavanično završena.

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Aktuelnosti

Izmjene Zakona o državljanstvu Luksemburga

Lakše do državljanstva O

d stupanja na snagu novog zakona o državljanstvu 1. januara, 2009., broj zahtjeva za stjecanje luksemburškog državljanstva, više se nego učetvorostručio. Između 2009. i 2011. godine, 12. 848 stranih državljana je podnijelo zahtjev za stjecanje luksemburškog državljanstva, u 11.736 slučajeva zahtjev je odobren. Za tri godine, samo je u sedam slučajeva podnijeta žalba protiv odluke ministra na Upravnom sudu, dok je u dva slučaja odluka ministra pobijena. A ministar pravosuđa François Biltgen je, komentarišući statistiku po ovom pitanju, izjavio kako je zakon uspješan. Nakon procjena, sada je na redu adaptacija ovog zakona. O tome će François Biltgen raspravljati sa stručnjacima, političarima, kao i sa javnošću. Konkretno za tu svrhu je postavljena web stranica, na kojoj će građani moći aktivno da učestvuju u izmjenama zakona o državljanstvu. U novom zakonu, prema Biltgenu, uvedeni su objektivno provjerljivi kriteriji, koji će olakšati i ubrzati donošenje odluka. To su test jezika i princip «honorabilité», tj. ugleda. Zadnje znači, da ministar pravosuđa može da odbije zahtjev

za državljanstvo ako je podnosilac bio osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od jedne godine. Dužina boravka, test jezika i ugled Procjena zakona je nametnula sljedeća pitanja: Prvo pitanje se tiče dužine boravka u Luksemburgu. Raspravljaće se; da li podnosilac zahtejva treba boraviti sedam godina konstantno u državi, i da li će prekidi biti dopušteni. Pitanje o dužini boravka, također utiče na podnosioce azila, koji na kraju procedure dobiju dozvolu boravka. Drugo pitanje se odnosi na test jezika i moguću diskriminaciju osoba s niskim stupnjem obrazovanja, koji ne prođu test jezika - to nije zbog jezika, već zbog drugih nedostataka. Ovdje ćemo razmišljati o prilagođavanju koja će omogućiti tim ljudima da postanu Luksemburžani. Ljude koji su došli u zemlju nakon 1984. godine, i već dugo žive ovdje, ali neki od njih nikada nisu imali priliku da steknu potrebne jezičke vještine, takve treba osloboditi od testa za jezik. Što se tiče načela časti, ministar Biltgen traži veću fleksibilnost za ministra pravosuđa u pogledu odluke. Zakon je u tom pogledu nešto krući. “Postoje slučajevi u kojima ministar odbija naturalizaciju iz očitih razloga, iako to po za-

konu ne bi mogao, npr. u slučaju čovjeka koji tuče svoju ženu i djecu, ali ne biva zakonski kažnjen”, rekao je François Biltgen. Raspravljaće se i o zadržavanju, obnovi ili ukidanju klauzule koja kaže da neko dobija luksemburško državljanstvo, ako može dokazati da ima pretka (u direktnom srodstvu), koji je rođen najkasnije do 1. januara, 1900. godine. Ova klauzula u principu ističe 2018. godine. Također će se ponovno raspravljati o uvođenju prednosti za ljude koji stupaju u brak sa državljaninom ili državljankom Luksemburga. Naturalizacija Stephanie de Lannoy Da grofica Stéphanie de Lannoy, prije vjenčanja u oktobru, dobija luksemburško državljanstvo nije novo. Ministar pravosuđa je izjavio, kako je to također bio slučaj i sa princom Félixom, kao i sa princezom Sybilla, suprugom princa Guillaume, 1994. godine. Ovaj oblik državljanstva zbog političke ekspeditivnosti je zakonski predviđen. U tom slučaju, ne mora biti podnešen zahtjev, već Vlada predlaže parlamentu naturalizaciju.

Der Balkan strebt nach Brüssel, seine Bewohner nach Luxemburg

land die Verhandlungen. Dem ungelösten Namenskonflikt begegnet man in allen offiziellen Dokumenten; dort ist dann nicht von Mazedonien die Rede, sondern von „Fyrom“, Former Yugoslav Republic of Macedonia (Ehemalige Jugoslawische Republik Mazedonien), oder Arym, Ancienne République Yougoslave de Macédoine. Serben sind Spitzenreiter in Asylhitparade Bleibt, wie im Fall Mazedonien, die europäische Perspektive bestenfalls eine mittelfristige Option für das Land, streben seine Bürger eigenständig nach Westen, wollen in der EU ihren eigenen europäischen Traum leben. Zu den (vermeintlichen) Traumdestinationen vieler Bewohner des ehemaligen Jugoslawiens gehört Luxemburg. Von nirgendwo sonst sind in den ersten sieben Monaten des Jahres so viele Asylanträge eingereicht worden, als von Bürgern aus Ex-Jugoslawien. Allein im Juli waren es rund 200 Anfragen. Zum Vergleich: Aus dem Krisenland des Jahres 2012, Syrien, ging lediglich ein Gesuch ein. Neun von zehn Anträgen gehen auf Bürger des früheren Jugoslawien zurück.

Spitzenreiter in der Asylhitparade sind serbische Staatsbürger mit rund 20 Prozent bzw. 288 von 1 437 Asylgesuchen seit Januar 2012. Der Regierungswechsel in Belgrad dürfte die Chancen, eine Eintrittskarte in den EU-Klub zu bekommen, kaum steigern. Im Zuge der Präsidentenwahlen im Mai wurden die früheren Nationalisten und Radikalen in Serbien wieder salonfähig. Die neue Regierung marschiert jedoch schnurstracks in Richtung Vergangenheit, so dass der Strom der Asylantragsteller, begünstigt durch die seit Anfang 2010 geltende Visafreiheit, nicht abbrechen wird. Hinter Albanien (256 Anfragen auf Asyl) folgen Montenegro (220), Kosovo (156), wo die Romafrage ungelöst bleibt, Mazedonien (142) und Bosnien-Herzegowina (125). Zwar hat Außenminister Asselborn die Problematik gegenüber seinen Amtskollegen angesprochen – im Dezember 2011 weilte Vuc Jeremic aus Serbien in Luxemburg, im Mai 2012 der Mazedonier Nicola Poposki –, den Worten, sich der Herausforderung anzunehmen, haben die diplomatischen Gäste keine Taten folgen lassen.

und 20 Jahre nach dem Zerfall von Titos Jugoslawien ist die Europäische Union bemüht, den Balkan-Republiken politisch und wirtschaftlich eine europäische Perspektive aufzuzeichnen. Dass der Weg vom Balkan nach Brüssel sehr weit sein kann, zeigt die raue Realität. Mit Slowenien hat bis dato nur eine frühere Teilrepublik die Aufnahme in die Europäische Union geschafft. Kroatien wurde beim jüngsten EU-Gipfel Ende Juni grünes Licht erteilt, so dass ab dem 1. Juli 2013 in Zagreb neben der kroatischen Fahne auch das europäische Sternenbanner wehen kann. Für Bosnien-Herzegowina, Kosovo, Mazedonien, Montenegro, Serbien und Balkannachbar Albanien bleibt noch eine weite Wegstrecke bis nach Brüssel zurückzulegen. Bislang wurde nur Mazedonien (2005), Montenegro (2010) und Serbien (2012) der Kandidaten-Status verliehen. Im Fall Mazedonien bremsen bzw. blockieren Unstimmigkeiten mit Nachbar Griechen-

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Srbija će morati da prizna Kosovo

Ministar spoljnih poslova Luksemburga u Beogradu

otpredsjednik vlade i ministar spoljnih poslova Luksemburga Žan Aselborn rekao je prilikom posjete Beogradu da će Srbija kadtad morati da prizna Kosovo. Naime, on je objasnio da je dijalog između Beograda i Prištine bitan kako bi se normalizovali odnosi između Srbije i Kosova. “Ali Srbija će se kad-tad, ipak, naći u situaciji u kojoj treba da prizna nezavisnost Kosova”, kazao je Aselborn. Na pitanje da li smatra da je za Srbiju prihvatljiva formulacija iz Godišnjeg izveštaja o proširenju EK, u kojem se traži da se poštuje teritorijalni integritet Kosova, Aselborn kaže da je u interesu i Srbije i Kosova da se odnosi između Beograda i Prištine još više normalizuju. “U tom smislu, preporuka je u potpunosti prihvatljiva”, ocjenio je on. A na konstataciju da bi to ipak na kraju moglo, zaobilaznim putem, dovesti do priznanja Kosova, Aselborn kaže da vjeruje da će Srbija, na duge staze, morati da prizna nezavisnost Kosova. On takođe kaže da ne vjeruje da će Vlada zbog toga ugroziti evropske integracije. “Ubjeđen sam da je u interesu Srbije da nastavi približavanje ka EU. U tom smislu, ne mislim da će Vlada Srbije dovesti u pitanje pravac koji je odabrala i ozbiljno ugroziti proces približavanja”, zaključuje on.

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Geschehnisse

Das Opferfest, das höchste islamische Fest Die Hadsch ist für Muslime der Höhepunkt ihres irdischen Lebens. Für alle erwachsenen und gesunden Muslime, die die Mittel dazu aufbringen können, ist es Pflicht, mindestens einmal im Leben nach Mekka zu pilgern. Dort durchlaufen sie die verschiedenen Stationen der Hadsch. Autor: Saima Mehonić

as Opferfest (arab. Îd al-Adhâ) findet am 10. Tag des 12. Monats nach islamischer Zeitrechnung statt. Somit findet es immer während der Hadsch, der Pilgerfahrt nach Mekka, statt. An diesem Tag gedenken die Muslime der beiden Propheten Abraham und Ismael. Im Koran lesen wir, das Abraham eines Tages zu seinem Sohn sprach: „O mein Söhnchen, siehe, ich sah im Traum, dass ich dich opfern müsste. Nun schau, was du meinst.” Er sprach: „O mein lieber Vater, tu, was dir geheißen wird. Du wirst mich, so Allah will, standhaft finden.“ Und da beide ergeben waren und er ihn auf seine Stirn niedergeworfen hatte, da riefen Wir ihm zu: „O Abraham, du hast

das Traumgesicht erfüllt. Siehe, also belohnen wir jene, die rechtschaffen handeln.“ Siehe, dies ist wahrlich eine deutliche Prüfung. Und wir lösten ihn aus durch ein herrliches Opfer, und wir bewahrten seinen Namen unter den Späteren: ‘Friede sei mit Abraham!’ So belohnen wir jene, die Gutes tun.“ [37:101-110] Abraham war bereit, seinen Sohn Ismael zu opfern, als Zeichen seiner aufrichtigen Hingabe zu Gott. Und auch dieser war – als Zeichen seiner aufrichtigen Hingabe zu Gott - bereit, sich opfern zu lassen. Zu den rituellen Handlungen anlässlich dieses Tages gehört es, dass jede Familie, wenn sie finanziell dazu in der Lage ist, ein Opfertier schlachtet bzw. schlachten lässt. Bei dieser rituellen Handlung steht keineswegs der Vorgang des Schlachtens oder gar das Fleisch im Vordergrund, sondern die Erfüllung einer rituellen Pflichthandlung. Im Koran lesen wir: „Weder ihr Fleisch noch ihr Blut erreicht Allah, sondern es erreicht ihn allein die Gottesfurcht, die ihr ihm entgegenbringt.“ [22: 37] Eines der Zeichen, die wir aus diesen Versen lernen können, ist, dass Gott verbietet, Menschen zu opfern. Ein weiteres Zeichen ist, das Gott uns zeigt, dass er für uns Nutztiere erschaffen hat, deren Verzehr erlaubt ist und Abraham dabei die Aufgabe Diwan - oktobar/octobre 2012.

hat, uns die Art der Schächtung beizubringen. Ein anderes Zeichen könnte sein, das wir in dem arabischen Wort „Kurbân“ für „Opfer“ erkennen, dass uns jede gute Handlung, Gott „näher bringt“, denn „Kurbân“ wird abgeleitet von dem Wort „Karuba“ was „nahe sein, nahe kommen, sich nähern“ bedeutet. Es wird empfohlen, das geopferte Fleisch folgendermaßen zu verteilen: 1/3 wird an Arme und Bedürftige, 1/3 an Freunde und Verwandte verteilt und 1/3 steht der eigenen Familie zu. Muslime aus reicheren Ländern, spenden das Opfer auch an Muslime in ärmeren Ländern. Es ist auch möglich und besonders hier im Westen empfohlen, das Fleisch auch mit den nichtmuslimischen Freunden oder Nachbarn zu teilen. Das Opfer soll nicht nur das soziale Band zwischen Armen und Reichen stärken, sondern auch zwischen Muslimen und Nichtmuslimen. Geopfert werden in der Regel Säugetiere wie Schafe und Ziegen, aber auch größere Tiere wie Rinder oder Kamele. Vor dem Schächten der Tiere, wird in den islamischen Gemeinden am Vormittag des ersten Festtages ein besonderes Festgebet in der Gemeinschaft verrichtet. Dieses Gebet findet ca. 45 Min. nach Sonnenaufgang statt. Nach dem Gebet werden Glückwünsche ausgetauscht, die Kinder beschenkt und Verwandte, Freunde und Nachbarn besucht. Der Segen des Opferfestes ist groß: Die Erfüllung einer von Gott auferlegten religiösen Pflicht; die Befolgung einer Prophetentradition; die Beschenkung der Armen; das Gebet in der Gemeinschaft; die gemeinschaftliche Feier eines großen Festes; der Höhepunkt der Pilgerfahrt und vieles andere mehr.

Intervju

Žan Klod Junker, premijer Luksemburga i predsjednik Eurogrupe

Volim Bosnu Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker) je luksemburški političar, funkcioner Hrišćanske socijalističke narodne partije, ali i jedan od vodećih evropskih političara. Predsjednik je Eurogrupe i premijer Luksemburga. Na ovom položaju je naslijedio Žaka Santera 1995. godine. U dva šestomjesečna mandata je predjsedavao Savjetom Evrope. Mnogi prestižni časopisi i listovi su čekali u redu za intervju sa premijerom Junkerom. Ipak, ovaj političar sa vizijom se odlučio da prednost da našem mladom Magazinu. Ova činjenica govori koliko premijer Luksemburga osjeća važnim pitanja integracije stanovništva sa migracijskom pozadinom. U ovom ekskluzivnom intervjuu gospodin Junker po prvi put otvoreno govori o pitanjima koja su bitna za bošnjačku populaciju i muslimansku zajednicu u Luksemburgu, valjda, jer mu ih do sada niko nije ni postavio.

Razgovarao: Velid Jusufovic

iwan: Kao šef vlade Luksemburga, kako bi opisali Luksemburg? Nakon 17 godina na čelu Vlade, koji su bili, ili još uvijek jesu, najveći izazovi i najveći uspjesi? - Luksemburg je dio mene. Luksemburg je moja država. Ali, i država drugih. Drugih Luksemburžana i drugih neluksemburžana. To je država koju volim. Ta ljubav je otvorena i pozitivna. Ona širi ruke svim stanovnicima i posjetiteljima Luksemburga. Jer Luksemburg je, prije svega, ideja otvorenog srca i duha. Ostati ono što jesmo, prije svega znači očuvati tu regionalnu otvorenost, nacionalnu, europsku i ljudsku, ostajući sasvim vjeran našoj historiji. Najveći izazov je bio ujedinjavati i spajati. Jedan drugi izazov je bio, i još uvijek jeste, izgradnja budućnosti države. To je moj svakodnevni izazov. Najveći uspjeh zadnjih godina je, možda, izvanredan životni kvalitet u Luksemburgu. To je životni kvalitet u ekonomskom dostignuću ali i Diwan - oktobar/octobre 2012.

u političkom miru, i socijalnoj ravnoteži. To je također kvalitet našeg puta. Trebamo učiniti taj životni kvalitet još trajnim u budućnosti. Diwan: Možete li našim čitaocima opisati „tripartite“ (Vlada, sindikati i Unija poslodavaca), kao i njegovu svrhu? Zašto su pregovori između tih strana zakočeni? - Tripartite je jedan od temelja socijalnog modela Luksemburga. Socijalno-ekonomski dijalog između poslodavaca i Vlade, time je institucijonaliziran. Ideja o tripartiti, znači pronaći konkretna rješenja u ravnoteži, između ekonomske konkurentnosti i socijalne pravde. To je jedan važan element luksemburške konkurentnosti, jer ona je garant socijalnog mira u državi. Diwan: Doseljenici predstavljaju više od 42% ukupnog stanovništva. Ovaj broj je u stalnom rastu. Koje mjesto zauzimaju oni u luksemburškom društvu? - Doseljenici su u Luksemburgu svoji na svome. Oni su jedno od bogatstava Luksemburga. Međutim, njihovo mjesto u leksemburškom društvu nije još dovoljno utjecajno. Mi još uvijek imamo paralelne zajednice. Dakle, treba tražiti više prožimanja, kako bi transformisali naše društvo u istinsku zajednicu svih zajednica.

Povećaćemo minimalnu zaradu u 2013. Diwan : Ekonomska kriza je pogodila sve evropske države bez izuzetka; također prosperitetni i bogati Luksmeburg, ove će godine biti pogođen sa recesijom od gotovo 1%. To znači, povećanje nezaposlenosti, povećanje inf lacije, traženje umjerenih plaća, te spuštanje javne potrošnje. Ima li luksmeburška Vlada plan kako da izbjegne situaciju u kojoj najslabije karike društva, ne bi plaćale cjenu toga? - Apsolutno! Najjači iz društva će platiti skupu cjenu. A najjača od svih je država. Dakle, država je ta koja će kao prva dati dobar primjer sa smanjenjem svojih troškova. Ali, Luksemburg će ostati država solidarnosti prema svom stanovništvu, i prema drugim ugroženim državama. Nezaposlenost ostaje naša primarna preokupacija. PDV neće biti povećan. Šta više, povećaćemo minimalnu zaradu u 2013. godini, i time pokušati ograničiti drastični porast troškova stambenog prostora. Diwan: Vaša pozicija „veterana“ među šefovima vlada Europe a naročito mjesto šefa Eurogrupe, čine Vas respektabilnim i uglednim sagovornikom. Ali ste, također, izloženi kritici, kako od onih koji žele određenu monetarnu opuštenost, tako i od onih koji zagovaraju strogost. Obnova Vašeg mandata na čelu Eurogrupe, pokazuje Vašu mudrost, odmjerenost i sposobnost da iznalazite kompromise, koji su Vam jednoglasno priznati. Da li se osjećate ugodno u takvoj situaciji, ili osjećate određenu nelagodnost? - Hvala Vam na tim prijatnim riječima, ali znajte također, da ja nisam tražio obnovu mog mandata kao predsjednika Eurogrupe. Svoj mandat sam samo privremeno prihvatio, kako bi osigurao stabilnost i budućnost eura. Što se tiče nelagodnosti, predsjedavanje Eurogrupom nije lahak posao, na političkom, ekonomskom, a posebno na ljudskom polju, jer kao i u Luksemburgu, treba izbjeći da najslabija društva sa juga Europe, plate najveću cijenu.

Diwan: Vaša funkcija premijera u teškim trenutcima, te predsjednika Eurogrupe su, za neke u državii, nespojive na duži period. Da li se slažete sa ovakvim stavom, i da li ćete na kraju šest mjeseci definitiivno predati mandat predsjednika Eurogrupe?

raporta ekspertne grupe o održavanju aktuelnog režima o konvencionisanju vejrskih zajednica, može biti potpisana konvencija i pokrenuta parlamentarna ratifikacija Zakona o konvencionisanju islama. Da li se konvencionisanje islama može dogoditi još u ovom mandatu ?

- U potpunosti se slažem sa Vašom analizom, i to sam rekao više puta. Sklon sam mišljenju da Eurogrupa treba predsjednika kojem će to biti primarni posao.

- Želim najprije da čestitam onim islamskim centrima, koji su radili na uspostavi demokratske Šure. Ta uspostava ispunjava prazninu, koja je onemogućavala ranije priznanje islama. Mi smatramo taj organ kao reprezentativno tijelo Islamske zajednice Luksemburga. Nažalost, biće teško, možda i nemoguće, iako bih ja želio integrisati više centara i džamija u taj organ. To bi bilo vrlo korisno za uspostavu i integraciju onoga što bih ja nazvao luksemburški islam, koji nalazi svoje mjesto i integriše se u naše društvo, potpuno omogućavajući njegovim sljedbenicima, da ispovijedaju svoju vjeru u dobrim uslovima. Međusobna tolerancija, integracija u društvo, vjerska sloboda, uz poštovanje javnog reda i tradicija našeg društva, čine mi se ključnim u ovom pristupu. Nedavni izvještaji eksperata o budućim odnosima između države, vjerskih i filozofskih zajednica, daće osnov za jednu široku nacionalnu debatu. Zadržavanje modela konvencionisanja vjerskih zajednica, jedan je od zacrtanih pravaca, isto kao njihova eventualna zamjena jednim osnovnim zakonom i pravilnikom, koji će, ili zamjeniti, ili biti osnov za konvencije. Trenutno islam nije tretiran kao ostale vjerske zajednice, koje ispunajvaju uslove konvencionisanja. Mi želimo to otkloniti. To rješenje će, također, biti dio debate o uređenju odnosa između države i vjerskih zajednica. Ipak, shodno vremenu koje će uzeti jedna takva diskusija, pokrenuta od vlade, odnosno Skupštine, treba riještiti pitanje odnosa sa Islamskom zajednicom u određenom roku. Dakle, pretpostavljam da ovu konvenciju možemo sprovesti prije 2014. godine. U svakom slučaju, globalno rješenje, kao i moguće novo rješenje koje će iz toga proisteći, uzeće u obzir ravnopravni tretman Islamske zajednice. Luksmeburški islam i islam u Luksemburgu, koji je integralni dio islama Europe, i u Europi, naći će svoje mjesto u našoj državi. Uostalom, luksmeburški islam je već počeo da nalazi svoje mjesto i bez konvencije.

Uzrok finansijske krize je moralna kriza Zapada i dogmi kapitalizma

iwan : Šta vidite kao razloge aktuelne finansijske krize sa kojim se suočavaju mnoge evropske države? - Finansijska kriza je dio višestrukih kriza. Iza nje se krije moralna kriza zapadnog društva. To je, također, određena kriza kapitalizma i njegovih dogmi, kao maksimizacija i uvećanje profita. Sjetite se kraha iz 1987. i 2000. godine. Jedan drugi razlog je ubrzani svjetski finansijski tok, i ekonomije općenito. Konkretno, kriza je počela sa urušavanjem američke banke Lehman & Brothers, 15. septembra, 2008. godine. Jedan drugi aspekt aktuelne krize je prezaduženost, gotovo svih industrijaliziranih država, i gotovo svih država eurozone. Mi moramo iznova učiti jednostavnost u politici i u društvu. Priznanje islama moguće do 2014. Diwan: Vlada kojom predsjedavate je već, u prošlom mandatu, u julu 2007. godine, zvanično najavila konvencionisanje islama, s obzirom na bitan i rastući položaj u vjerskom i civilnom pogledu ove države. Članovi predstavničkog tijela Islamske zajednice, „Skupština Islamske zajednice ili Šura“ su izabrani direktnim glasanjem prije više od godinu dana, statuti su predati ministru vjera i bili su predmet dugih i plodnih pregovora tokom zadnjih godina (2003-2008), kako bi uzeli u obzir prigovore, komentare i primjedbe državno-pravne službe. Mi smo ubjeđeni da nakon predaje Diwan - oktobar/octobre 2012.

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Diwan : Nekoliko problema sa kojim se suočava Islamska zajednica, trebaju naći rješenje : mogućnost za muslimane koji su umrli u Luksemburgu a žive u nekoj od općina, da mogu biti ukopani u islamskom mezaristanu ili u Merlu (Luksemburg), gdje već postoji ili, pak, u četiri regije države. ; mogućnost klanja na halal način, naročito za Kurban bajram ; mogućnost da djeca islamske vjeroispovjesti imaju u školskim kantinama jelovnik po islamskim propisima ; mogućnost da muslimanke nose hidžab u školama i budu oslobođene fizičkog vaspitanja ukoliko dolazi do mješanja, a naročito tokom časova plivanja. Da li je vlada Luksemburga spremna da pronađe rješenja za gore navedena, još uvijek otvorena pitanja? - Najprije sve vjerske zajednice u Luksemburgu, moraju poštovati javni red, Ustav i zakon. U tom okviru, Vlada je svakako spremna da nađe zajedničko rješenje. Što se tiče mezaristana, Šura je nedavno kontaktirala Syvicol (unija svih općina), pošto je to pitanje u nadležnosti općina, da bi nanovo pokrenula debatu o muslimanskom groblju na sjeveru države, pored onih na Merl i u Esch. Šura se saglasila sa regionalnim rješenjem problema. Pretpostavljam, u okviru globalnog rješenja, jednu određenu toleranciju za nošenje hidžaba u školama. Ne govorim o potpunom pokrivanju, koje ne omogućava identifikaciju. Nasuprot tome, oslobađanje učenica sa pojedinih časova je teže zamisliti. Danas postoji sportska odjeća koja omogućava učenicama islamske vjeroispovjesti da učestvuju na časovima plivanja i fizičkog. Određeni principi luksemburškog javnog reda, moraju da se poštuju, među kojima je i organiziranje javne škole, životna i zdravstvena higijena vezana za obavezne sportske časove i miješanje. Uostalom, pitam se da ne bi ta odvojenost dovela do pojačane segregacije, koja bi bila suprotna jednom socijalnom zajedničkom životu. Diwan : Muslimani bi željeli izgraditi đžamiju sa tradicionalnim karakteristikama (munarom), koja bi ujedno bila i kulturni centar sa ostalom pratećom infrastrukturom.

Taj centar bi trebao imati veliki prostor, koji bi iz tih razloga bio sagrađen izvan grada. Arapske zemlje, naročito iz Golfskog zaljeva, sve više su prisutne u europskim državama pa i u Luksemburgu. Te zemlje su posebno zainteresovane da muslimani koji žive u Luksemburgu, kao i oni koji se iz raznih razloga tu nalaze, mogu raspolagati džamijom. Da bi imali jednu takvu džamiju pored kapitala, potreban nam je adekvatan plac za gradnju. Da li je Vlada Luksemburga spremna da, kao u ostalim zemljama, dodijeli Islamskoj zajednici jedan adekvatan plac, kojeg bi Islamska zajednica simbolično otplaćivala na određeni period, i nakon toga postala vlasnik tog placa?

Film o Muhamedu je antihumanistički

iwan: Film o Poslaniku Muhamedu, a.s., prouzrokovao je proteste muslimana u cijelom svijetu. Šta mislite o filmu? Mislite li da je sloboda izražavanja pravo koje je uslovljeno sa poštovanjem vjere i vrijednostima drugih? - Moram vam priznati da sam vidio samo isječke tog filma. Film je očigledno islamofobičan. U stvari, ovaj film je na prvom mjestu antihumanistički, jer ne poštuje drugu osobu i njegovo dostojanstvo. Sloboda izražavanja je jedno opširno pitanje. U svakom slučaju nema prava bez obaveza. A poštovanje dostojanstva druge osobe je jedna od tih obaveza. To ne znači da se ne može kritikovati neka religija, ili neki od vjerskih autoriteta. Ali se to treba činiti uz poštovanje ličnosti. - U principu, ni država ni općina nemaju nadležnosti da se bave dodjelom parcela vjerskim zajednicama, osim za katoličku vjersku zajednicu, iz historijskih razloga. Ostale vjerske zajednice, iako priznate, moraju naći rješenje za svoje vjerske objekte. U francuskoj revoluciji, katoličkoj crkvi je nepokretna imovina bila oduzeta od strane države i općina, i stavljena joj je na raspolaganje samo na osnovu konkordata (sporazum između Vatikana i ostalih država), iz 1801. godine. Pitanje placa i izgradnje vjerskih Diwan - oktobar/octobre 2012.

objekata, ne proizilazi iz ustavnih odredbi, i ne može biti tretirana konvencijama. Prije vidim pitanje džamije i islamskog kulturnog centra u okviru jedne nacionalne debate, koja je upravo pokrenuta, kao dio pragmatičnih i zajedničkih pregovora. Jedno od mogućih rješenja je, svakako, iznajmljivanje određene površine, ili pravo na korišćenje, uz pretpostavku da javni autoriteti imaju legalnu bazu i volju da dodijele plac. Ali znajte da u Luksemburgu, ništa teže nije, kao što je pronaći adekvatan plac. U svakom slučaju, mislim da bi Luksemburg bio bogatiji sa jednom tradicionalnom džamijom, uz poštovanje humanističkih vrijednosti islama. Jedna takva džamija, bila bi pokazatelj brige za integraciju Islamske zajednice u luksemburško društvo. Na koncu, treba postaviti pitanje, da li bi, s obzirom na sastav Islamske zajednice u Luksemburgu, jedno takvo „nacionalno“ rješenje zadovoljilo sve zahtjeve. Bošnjaci su narod koji je mnogo propatio kroz historiju Diwan: Bošnjačka zajednica u Luksemburgu je brojna. Procjene govore da ih ima oko 12. 000. Koliko ste upoznati sa ovom zajednicom, čije prisustvo nije od jučer. Imate li kontakata sa bošnjačkim organizacijama? - Moji kontakti sa bošnjačkom zajednicom u Luksemburgu su lične i privatne prirodne. Volim Bosnu i Hercegovinu! Volim naročito veliki, tragični i multikulturalni grad Sarajevo, koji je toliko patio, ali koji ostaje jedan historijski model integracije za Evropu i za svijet. Ukratko, Bosna i Hercegovina je integralni dio Europe. Uostalom, kao cijeli zapadni Balkan. Bošnjački narod je narod, koji je mnogo patio kroz historiju. 20 godina nakon rata, možda je dobra prilika da se ubrzaju demokratske reforme kako bi se iskoračilo prema Europi. Diwan : Ima li luksemburška Vlada redovne kontakte sa Vladom Bosne i Hercegovine? Planira li unapređenje tih odnosa poput državnih posjeta, kulturnih razmjena, ohrabrivanja bratimljenja među gradovima ove dvije države?

- Da, Luksemburg ima prilično redovne političke i diplomatske odnose sa Vladom Bosne i Hercegovine. Moja zadnja posjeta Bosni je bila u novembru 2003. godine. Ali mi imamo redovne kontakte na marginama međunarodnih sastanaka, u Ujedinjenim narodima, ili u Vijeću Europe. Naše diplomatske kontakte predvodi gospođa Sandra Thein, ambasadorica Luksemburga u Bosni i Hercegovini, sa sjedištem u Luksemburgu. Rezultat naših odnosa je npr. jedan zakonodavni prijevod Konvencije o zdravstvenom osiguranju iz aprila 2011/2012. godine. Jedan drugi način naše angažiranosti je misija „Althea“ Europske unije. Mi finansiramo i određene projekte deminiranja. Važno je ojačati klimu bezbjednosti, slobode i prava. Ali naši odnosi mogu se još poboljšati na svim nivoima. Također, i na kulturnom planu, jer je dijalog naših kultura veoma važan! Diwan: Masakar u Srebrenici je najveći počinjeni zločin u Europi poslije Drugog svjetskog rata, i okvalifikovan je kao genocid od strane međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde, u nekoliko navrata. Europski parlament je 15. januara 2009. usvojio Rezoluciju, koja traži od vijeća i Europske komisije, da prigodno obilježi godišnjicu genocida u Srebrenici, podržavajući proglašenje 11. jula, kao dana sijećanja na počinjeni genocid. Da li vlada Luksemburga, namjerava da proglasi 11. juli danom sjećanja na počinjeni genocid? - To je jedan interesantan prijedlog. Treba o tome razmisliti. Ali i bez oficijalnog proglašenja, mi možemo i trebamo se sjećati 11. jula, 1995. godine u Srebrenici – samo 6 godina nakon pada Berlinskog zida! To je jedan novi datum naše tragične historije u Europi. Genocid u Srebrenici je jedna sramota i jedna tragedija za Europu i za cijelo čovječanstvo! Jedno takvo barbarstvo se nesmije nikada više ponoviti! To je ideja na kojoj se zasniva izgradnja Europske unije. Jer ideja Europe je da uspostavi jednu novu ljudsku zajednicu bez ratova i diktatura. U tom pravcu, ja mis-

lim da pomirenje sa Srbijom i Srbima, može, također, ići preko Europe, i njene vizije o ljudskom biću. Diwan : Koja je Vaša poruka doseljenicima, naročito Bošnjacima? - Luksemburg je jedno otvoreno društvo i jedna gostoprimljiva zemlja. Vi obogaćujete luksemburšku naciju iz vana i iznutra. To je naročito istina za veliku bošnjačku kulturu. Vi ste dio naše zajednice zajednica. Vi ste nama potrebni! Bitno je da nadmašite naše paralelne zajednice da bi vodili dijalog. Jer prije Diwan - oktobar/octobre 2012.

nego što smo Luksemburžani ili Bošnjaci, mi smo Europljani, slobodni i potpuni ljudi. Diwan: Zahvaljujemo Vam se, i želimo Vam puno uspjeha na Vašem zadatku, želeći da saznamo, kao i svaki Luksemburžanin, da li ćete se kandidovati na idućim izborima? To je odluka koju će moja partija CSV pravovremeno donijeti. Što se mene tiče, spreman sam da se opet kandidiram na izborima 2014. godine. Jer izazovi u Luksemburgu su veliki, također i u Europi.

Interview

Jean-Claude Juncker, Premier ministre luxembourgeois et président de l’Eurogroupe

Le Luxembourg est une idée d’ouverture Jean-Claude Juncker est né le 9 décembre 1954 à Redange-sur-Attert. Après ses études secondaires à l’internat classique de Clairefontaine en Belgique, Jean-Claude Juncker s’inscrit en 1975 à la faculté de droit de l’université de Strasbourg, où il obtient une maîtrise de droit en 1979. Il est premier ministre depuis 1995 et est le 23ème chef du gouvernement. Il a été choisi comme premier président de l’Eurogroupe du 1er janvier 2005 et exerce cette fonction à ce jour. Il est, en tant aussi que doyen des chefs de gouvernement l’un des hommes de gouvernement le plus expérimenté et écouté de l’union européenne.

iwan: En tant que chef du gouvernement luxembourgeois, comment décrivezvous le Luxembourg? Après 17 années à la tête du gouvernement luxembourgeois, quels étaient/sont les plus grands défis et les plus grandes réussites? Le Luxembourg est ma partie. C’est mon pays. Mais c’est également le pays des autres. Des autres Luxembourgeois. Et des autres Non-Luxembourgeois. C’est un pays que j’aime. Mais cet amour est positif et ouvert. Il ouvre les bras à tous les résidents et à tous les visiteurs du Luxembourg. Car le Luxembourg est avant tout une certaine idée d’ouverture de cœur et d’esprit. Rester ce que nous sommes est avant tout garder cette ouverture régionale, nationale, européenne et humaine tout en étant fier de notre histoire. Le plus grand défi a été de rassembler. Un autre défi a été et est toujours la préparation de l’avenir du pays. C’est mon défi de tous les jours. La plus grande réussite des dernières années est peut-être l’excellente qualité de vie au Luxembourg. C’est une qualité de vie dans la performance économique mais aussi dans la paix politique et dans l’équilibre social. C’est également une qualité de sens. Il faut rendre cette qualité de vie encore plus durable à l’avenir. Diwan :Pourriez-vous décrire la tripartite pour nos lecteurs et ses objectifs? Pourquoi les négociations entre les différentes parties ont-ils échues?

La tripartite est une des bases du modèle social luxembourgeois. Le dialogue social et économique entre patrons, syndicats et gouvernement y est institutionnalisé. L’idée de la tripartite est de trouver des solutions concrètes dans un esprit d’équilibre entre compétitivité économique et justice sociale. C’est un élément important de la compétitivité du Luxembourg car elle est un garant de la paix sociale du pays. Diwan : Les immigrés représentent plus que 42% de la population totale et ce chiffre ne cesse d’augmenter. Quelle place occupent-ils au sein de la société luxembourgeoise? - Les immigrés sont ici chez eux. Ils sont une des richesses du Luxembourg. Cependant, leur place dans la société luxembourgeoise n’est pas encore assez importante. Nous avons encore des sociétés parallèles au Luxembourg. Il faut donc rechercher plus d’intersections pour transformer notre société en véritable communauté de communautés. Diwan : Dans votre discours sur l’état de la nation, vous avez dit que nous avons besoin de plus d’Europe. A quoi faites-vous allusion? Vous avez aussi annoncé des mesures d’austérité. Quelles sont ces mesures et quels domaines vontils toucher? - Nous nous trouvons confrontés actuellement en Europe à un danger de renationalisation. Or, nous avons besoin du contraire. Par “plus d’Europe”, j’entends un plus grand partage des souverainetés nationales. J’entends un retour aux sources communautaires de l’Union. J’entends plus concrètement le pacte fiscal, le mécanisme européen de stabilité et une éventuelle union bancaire. L’euro est un “plus d’Europe” monétaire. Maintenant, il faut également un “plus d’Europe” politique et économique. Bref, nous devons à nouveau penser avant tout européen dans un esprit de solidarité et de subsidiarité. Quant à « l’austérité », permettezmoi de vous corriger: je n’ai jamais parlé « d’austérité » mais de consolidation de nos finances publiques. Je ne suis pas en faveur de l’austérité aveugle car elle tue la croissance. J’ai dit lors de mon discours sur l’état de la nation que la consolidation et la croissance sont les Diwan - oktobar/octobre 2012.

deux faces de la même médaille économique et sociale. Concrètement, nous réduisons nos investissements de 125 millions d’euros. L’Etat va construire moins, plus petit et plus fonctionnel. Nous allons également réduire les frais de fonctionnement de l’État. Nous faisons des économies de 30 millions d’euros en 2012 et en 2013 via la modulation du système de l’indexation des salaires. Nous réduisons nos frais de déplacement et nos campagnes publicitaires. Nous centralisons l’achat d’énergie. Enfin, le paquet de réforme pour la Fonction publique respecte la neutralité budgétaire jusqu’en 2017. Diwan : La crise économique frappe tous les pays d’Europe sans exception aucune; même le “prospère” et “riche” Luxembourg connaîtra cette année une récession de presque 1%. Cela signifie accroissement du chômage, augmentation de l’inflation, recherche d’une modération salariale et diminution des dépenses de l’Etat. Le gouvernement luxembourgeois a-t-il un plan pour éviter que ne soient pas les composantes les plus fragiles de la société à payer le prix fort de cette crise? - Absolument. Ce seront les plus forts de la société qui payeront le prix fort de la crise. Et le plus fort de tous, c’est l’Etat. C’est donc l’Etat qui va d’abord donner le bon exemple avec une réduction de ses frais de fonctionnement. Mais le Luxembourg restera le pays de la solidarité et envers l’intérieur et envers l’extérieur. Le chômage reste notre première préoccupation. La TVA ne sera donc pas augmentée. Et nous allons même augmenter le salaire social minimum en 2013 tout en essayant de limiter l’explosion des coûts du logement. Enfin, le Luxembourg restera un pays ouvert même en temps de crise. Diwan : D’après vous, quels sont les raisons de l’actuelle crise financière que vivent les différents pays européens? - La crise financière fait partie d’une polycrise. Derrière elle se cache une crise morale de nos sociétés occidentales. C’est aussi une certaine crise du capitalisme et de ses dogmes comme la maximisation des profits. Pensez aux krachs de 1987 et de 2000. Une autre raison est la mondialisation accélérée

des flux financiers et de l’économie en général. Concrètement, la crise a commencé avec l’effondrement de la banque américaine Lehmann Brothers le 15 septembre 2008. Un autre aspect de la crise actuelle est le surendettement de presque tous les pays industrialisés. Et donc aussi de presque tous les pays de la zone euro. Nous devons réapprendre la simplicité en politique et en société. Diwan : Votre position de “vétéran” parmi les chefs de gouvernements de l’Europe et plus particulièrement le rôle déployé à la présidence de l’Eurogroupe font de vous un interlocuteur d’écoute et de prestige mais vous expose aussi à des critiques tant de la part de ceux qui aiment un certain laxisme monétaire que de ceux qui préconise au contraire la rigueur. Le renouvellement de votre mandat montre que votre sagesse, votre équilibre et votre capacité de trouver des compromis vous sont unanimement reconnu. Vous sentez-vous à l’aise dans votre situation ou ressentez-vous une certaine gêne? - Merci d’abord pour vos mots flatteurs. Mais sachez également que je n’étais pas demandeur à un renouvellement de mon mandat comme président de l’Eurogroupe. Je l’ai accepté temporairement afin de garantir la stabilité et donc l’avenir de l’euro. Au niveau de la gêne, la présidence de l’eurogroupe n’est pas une occupation facile. Et sur le plan politique, économique et surtout sur le plan humain. Car, comme au Luxembourg, il faut éviter que les plus fragiles des sociétés du Sud de l’Europe paient le prix fort.

Diwan : Le caractère absorbant de votre tâche de Premier ministre dans un moment difficile et celui également de président de l’Eurogroupe sont pour certain esprits dans le pays incompatible à la longue. Etes-vous d’accord avec cette analyse et pensez-vous à terme de six mois de passer définitivement la main? - Je suis largement d’accord avec cette analyse. Je l’ai dit maintes fois. Je suis en faveur d’un président de l’Eurogroupe à temps plein. Diwan : Le gouvernement que vous présidez avait déjà, lors de la précédente législature en juillet 2007, officiellement annoncé de conventionner l’islam au vu de la place importante et grandissante dans le contexte religieux et civil de ce Pays. Les membres de l’organe représentatif de la communauté musulmane, “L’Assemblée de la communauté musulmane” ou “Shoura” ont été élus à suffrage universel direct depuis déjà une année, les statuts ont été soumis au Ministre des Cultes et ont fait l’objet de longues et fructueuses négociations au cours des années écoulées afin de tenir compte des observations, suggestions et remarques du service juridique de l’Etat. Nous sommes confiants qu’après la remise du rapport du groupe d’expert, concernant le maintien de l’actuel régime du conventionnement du culte, pourra être signé la convention et entamé la ratification parlementaire de la loi y afférente. Pensez-vous que ce conventionnement pourra se faire encore pendant cette législature? Pensez-vous qu’une fois conventionné l’islam de Luxembourg et Diwan - oktobar/octobre 2012.

au Luxembourg trouvera sa place parmi les autres religions avec lesquels, d’ailleurs, des liens d’amitiés se sont tissus? - J’aimerais d’abord féliciter celles parmi les communautés musulmanes du Luxembourg qui ont travaillé à la mise en place démocratique de la Shoura. Celle-ci comble une des lacunes qui ont interdit un conventionnement plus tôt. Nous considérons cet organe comme représentatif de la communauté musulmane du Luxembourg. Malheureusement, il sera difficile sinon impossible, même si je le souhaiterais, d’intégrer encore plus de communautés et mosquées dans cet organe. Cela ferait le plus grand bien à la constitution et à l’intégration de ce que j’appellerais un Islam du Luxembourg, qui trouve sa place et s’intègre dans la société tout en permettant à ses ressortissants de vivre leur croyance dans de bonnes conditions. Tolérance mutuelle, intégration dans la société et liberté religieuse dans le respect de l’ordre public et des traditions de notre société me semblent les mots-clés dans cette approche. Le récent rapport des experts sur les futures relations entre l’Etat et les communautés religieuses et philosophiques fournira la base à un large débat national. Le maintien du système de conventionnement est une des pistes dressées, tout comme leur éventuel remplacement par une loi organique et des règlements qui soit remplaceront, soit seront la base de conventions. Actuellement, l’Islam n’est pas traité comme les autres communautés religieuses qui remplissent les conditions

d’un conventionnement. Nous voulons remédier à cela. Cette solution fera aussi partie du débat sur le système même des relations entre Etat et communautés religieuses. Néanmoins, en fonction du temps que prendra une telle discussion qui relèvera aussi du législateur sinon du constituant, il faudra résoudre la question des relations avec la communauté musulmane en temps utile. Ainsi, je pourrais m’imaginer que l’on pourra encore passer ce conventionnement avant 2014. De toute manière, la solution globale, le cas échéant, nouvelle trouvée pour l’organisation des relations entre l’Etat et les communautés religieuses prendra en compte de manière égalitaire la communauté musulmane. L’islam de Luxembourg et au Luxembourg - qui est partie intégrante de l’islam de l’Europe et en Europe – trouvera toute sa place dans notre pays qui est aussi le sien. D’ailleurs, l’islam de Luxembourg a déjà commencé à trouver sa place même sans conventionnement. Diwan : Plusieurs problèmes auxquels est confrontée la communauté musulmane doivent trouver une solution tel que: la possibilité pour les musulmans décédés au Luxembourg, résidant dans n’importe quelle commune, puissent être enterrés dans le carré musulman soit à Merl ou il en existe déjà un, soit aux quatre coins du pays ; la possibilité d’utiliser l’abattage rituel pour la viande halal notamment pour la fête célébrant le sacrifice d’Abraham ; la possibilité pour les élèves musulmans de disposer dans les cantines des écoles un menu répondant aux prescriptions religieuses ;

la possibilité pour les femmes musulmanes, qui y sont attachées pour maints motifs, de porter le foulard à l’école et d’être exemptées des cours d’éducation physique lorsqu’ils sont mixtes et notamment pendant les cours de natation ; le gouvernement luxembourgeois est-il disposé à trouver des solutions aux questions ci-dessus? - D’abord, toutes les communautés religieuses au Luxembourg doivent respecter l’ordre public, la constitution et les lois. Dans ce cadre, le gouvernement est évidemment disposé à trouver des solutions ensemble. Pour ce qui est des cimetières, la Shoura a récemment contacté le Syvicol, alors que les communes sont responsables en la matière, pour relancer le débat sur un carré musulman dans un cimetière du Nord du pays, en plus de ceux de Merl et Esch. La Shoura a marqué son accord avec une solution régionale du problème. Je pourrais également m’imaginer, dans le cadre d’une solution globale, une certaine tolérance du foulard en classe. Je ne parle pas du voile intégral qui ne permet pas l’identification. Par contre, je vois mal une dispense de principe de certains cours, d’une part parce qu’il existe aujourd’hui des vêtements de sport permettant aux jeunes filles de croyance musulmane de participer aux cours de natation et d’éducation physique, d’autre part parce que certains principes de l’ordre public luxembourgeois doivent être respectés, dont l’organisation de l’école publique, l’hygiène de vie et de santé inhérentes aux cours obligatoires de sports ou la Diwan - oktobar/octobre 2012.

mixité des genres. Je me demande par ailleurs si une séparation ne mènera pas à une ségrégation accrue qui serait contraire à une vie sociale commune. Diwan : Les musulmans voudraient, le moment venu, pouvoir édifier une vraie mosquée avec les caractéristiques traditionnelles qui soit aussi un centre culturel disposant des infrastructures y afférentes. Ce centre devrait, à l’évidence même, disposer d’un grand espace et pour cette raison aussi être bâti en dehors de la ville de Luxembourg. Les pays arabes, notamment du Golfe, sont de plus en plus présents dans les pays européens et au Luxembourg aussi. Ces pays sont particulièrement attachés à ce que les musulmans résidents au Luxembourg et pour ceux qui, pour maintes raisons, y transitent puissent disposer d’une véritable mosquée. Pour disposer d’une telle mosquée outre les capitaux y afférent il faut disposer d’un terrain conforme. Le gouvernement serait-il disponible, comme c’est le cas dans d’autres pays, de mettre à disposition de la communauté musulmane un terrain adéquat avec un bail emphytéotique ? - En principe ni l’Etat, ni les communes n’ont compétence pour s’occuper de l’octroi de terrains à des communautés religieuses, de manière que sauf le culte catholique, pour des raisons historiques, les autres communautés même conventionnées doivent trouver des solutions pour leurs lieux de cultes. Pour l’Eglise catholique, les immeubles ont été expropriés en faveur de l’Etat et des communes sous la Révolution

française, et sont seulement mises à disposition sur la base du Concordat de 1801. La question du terrain et de la construction d’un lieu du culte ne relève pas des dispositions constitutionnelles et ne peut donc pas non plus être traitée dans les conventions. Je vois donc plutôt la question d’une mosquée et d’un centre culturel islamique, toujours en fonction du débat de principe national qui vient d’être lancé, comme faisant partie d’une négociation pragmatique et consensuelle. Une des solutions envisageables est en effet un bail emphytéotique ou un droit de superficie, à supposer que l’autorité publique concernée a la base légale et la volonté de céder le terrain. Mais sachez que rien n’est plus difficile au Luxembourg que trouver un terrain adéquat. Dans tous les cas, je pense que le Luxembourg serait plus riche avec une véritable mosquée respectant les valeurs humanistes de l’islam. Une telle mosquée pourrait aussi refléter le souci d’intégration de la communauté musulmane. Il faut, enfin, se poser la question de savoir, si, au vu de la composition de la communauté musulmane au Luxembourg, une telle solution « nationale » unique résoudrait toutes les questions. Diwan : La communauté bosniaque au Luxembourg est particulièrement nombreuse. Les estimations parlent d’environ 12 000. Avez-vous à titre différent une connaissance particulière de cette communauté dont la présence ne date pas d’hier? Avez-vous des contacts avec des associations bosniaques? - Mes contacts avec la communauté bosniaque au Luxembourg sont avant tout de nature interpersonnelle. J’aime la Bosnie-Herzégovine. J’aime surtout la grande et tragique ville pluriculturelle de Sarajevo qui a déjà tellement souffert mais qui reste un modèle historique d’intégration pour l’Europe et pour le monde. Bref, la Bosnie-Herzégovine est partie intégrante de l’Europe. Comme tous les Balkans occidentaux d’ailleurs. Le peuple bosniaque est un peuple qui a beaucoup souffert dans l’histoire. 20 ans après la guerre, c’est peut-être une bonne occasion pour accélérer les réformes démocratique et pour avancer envers l’Europe. Diwan : Le gouvernement luxembourgeois a-t-il des contacts suivis avec le gouvernement de la Bosnie et Herzégovine? Envisage-t-il des mesures pour les renforcer (visites d’Etat, des échanges culturels, l’encouragement de jumelage entre les villes)?

- Oui, le Luxembourg a des contacts politiques et diplomatiques assez suivis avec le gouvernement de la Bosnie-Herzégovine. Ma dernière visite en Bosnie a eu lieu en novembre 2003. Mais nous avons régulièrement des contacts en marge de réunions internationales à l’ONU ou au Conseil de l’Europe. Nos relations diplomatiques sont actuellement assurées par Mme Sandra Thein, ambassadeur du Luxembourg en Bosnie avec résidence à Luxembourg. Nos relations ont trouvé par exemple une traduction législative avec la convention de sécurité sociale d’avril 2011/2012. Une autre façon de nous engager est la mission Althea de l’Union européenne. Nous finançons également certains projets de déminage. Il est important de consolider le climat de sécurité, de liberté et de droit. Mais nos relations sont encore perfectibles à tous les niveaux. Aussi au niveau culturel. Car le dialogue de nos cultures est très important. Diwan : Le massacre de Srebrenica est considéré comme le « pire massacre commis en Europe depuis la fin de la Seconde Guerre mondiale » et a été qualifié de génocide par le Tribunal pénal international pour l’ex-Yougoslavie et la Cour internationale de justice à plusieurs reprises. Le Parlement européen a, en date du 15 janvier 2009, adopté une résolution dans laquelle il demande au Conseil et à la Commission de célébrer dûment l’anniversaire de l’acte de génocide de Srebrenica en soutenant la proclamation du 11 juillet comme journée de commémoration du génocide de Srebrenica. Le gouvernement luxembourgeois envisage-t-il de proclamer le 11 juillet comme journée de commémoration du génocide? Avez-vous pensez de rendre hommage aux victimes de Srebrenica au nom du gouvernement luxembourgeois? - C’est une proposition intéressante. Il faut y réfléchir. Mais même sans proclamation officielle, l’on peut, l’on doit se rappeler du 11 juillet 1995 de Srebrenica – six ans seulement après la chute du Mur de Berlin! C’est une nouvelle date de notre tragique histoire commune en Europe. Le génocide de Srebrenica fut une honte et une tragédie pour l’Europe et pour toute l’humanité. Une telle barbarie ne doit plus jamais se répéter. C’est l’idée à la source de la construction européenne. Car l’idée de l’Europe, c’est d’instaurer une nouvelle comDiwan - oktobar/octobre 2012.

munauté humaine sans guerre et sans dictature. Dans ce sens, je pense qu’une possible réconciliation avec la Serbie et les Serbes peut aussi passer par l’Europe et sa vision de la personne humaine. Diwan : Le film sur le Prophète Mohammed p.s.l. a provoqué des manifestations des musulmans dans le monde entier. Que pensez-vous du film sur le Prophète? Pensez-vous que la liberté d’expression est un droit qui est conditionné par le respect de la religion et des valeurs des autres? - Je dois vous avouer que j’ai seulement vu des extraits de ce film. Mais c’est à l’évidence un film islamophobe. En fait, c’est d’abord un film antihumaniste qui ne respecte pas l’autre personne et sa dignité. Maintenant, la liberté d’expression est tout un débat. Dans tous les cas, il n’y a pas de droit sans obligation. Et le respect de la dignité de l’autre personne est une de ces obligations. Cela ne veut pas dire que l’on ne peut pas critiquer une religion ou des autorités d’une religion. Mais il faut toujours le faire dans le respect des personnes. Diwan : Quel est votre message aux immigrés en général et plus particulièrement aux bosniaques? Le Luxembourg est une société ouverte et un pays accueillant. Vous enrichissez la nation luxembourgeoise de l’extérieur et de l’intérieur. Cela est particulièrement vrai pour la grande culture bosniaque. Vous faites parties de nos communautés de communautés. Nous avons besoin de vous. Il est important de transcender nos sociétés parallèles pour dialoguer. Car avant d’être des Luxembourgeois ou des Bosniaques, nous sommes des Européens et des hommes et des femmes libres et intégrales. Diwan : Nous vous remercions et vous souhaitons plein de succès dans votre tâche si important et délicate et attendant de savoir comme tous luxembourgeois si vous vous présentez aux prochaines élections législatives? C’est une décision que mon parti, le CSV, va prendre en temps utile. En ce qui me concerne, je suis prêt à me présenter à nouveau pour les législatives de 2014. Car les défis sont grands au Luxembourg et en Europe également.

Position

La laïcité : notre bien commun Auteur: Mehmet Alparslan SAYGIN, Bruxelles

a visibilité des citoyens de confession musulmane dans l’espace public de nos sociétés occidentales, qui se manifeste à travers certaines de leurs pratiques religieuses, a suscité une relance du débat sur la laïcité. En dépit du brouhaha que ce débat entraîne, il est d’une grande utilité car il permet de dépoussiérer un principe supposément bien compris. Car qu’est-ce que la laïcité ? Il s’agit d’un principe d’organisation du pouvoir politique par l’Etat qui repose sur un faisceau d’autres principes: l’égalité (en ce compris l’égalité de traitement entre les cultes et philosophies reconnus, lorsque pareil système existe), la non-discrimination, l’Etat de droit, la séparation entre le religieux et le politique, la non-ingérence de l’autorité publique dans l’organisation interne d’une institution religieuse et vice versa, la séparation des pouvoirs, le pluralisme et la liberté convictionnelle (qui implique la liberté de croire et de ne pas croire). La laïcité est une déclinaison particulière du principe-mère, la neutralité de l’Etat. En effet, historiquement, c’est cette seconde formulation qui est apparue la première. Aujourd’hui, les termes « laïcité » et « neutralité », dans la mesure où il s’agit de synonymes, peuvent s’utiliser indifféremment. Bien que le terme « neutralité » soit celui retenu dans l’ordre constitutionnel des pays européens, nous privilégierons dans ce texte le terme « laïcité ». Ce principe est un bien commun. En effet, la laïcité n’est pas une conviction philosophique, mais un mode d’organisation de la gouvernance politique qui vise notamment à protéger la liberté d’expression de toutes les convictions philosophiques. Une fois ce cadre posé, il est possible de déconstruire deux idées reçues. 1. Le fait de se reconnaître d’un culte et le fait de se revendiquer de la laïcité seraient deux choses contradictoires. C’est ce qui explique qu’on établisse très souvent dans le discours public une opposition quasi mécanique entre « religieux » et « laïques ». Or, au vu de ce qu’implique la laïcité

(à ne pas confondre avec l’athéisme), il n’y a aucune incompatibilité entre le choix convictionnel et l’adhésion à la laïcité. Cette clarification, loin de concerner les seuls musulmans, vaut pour toute personne se revendiquant d’un choix philosophique, quel qu’il soit. Sur ce plan, on peut être musulman, chrétien, juif, bouddhiste, athée, agnostique ou adhérer à toute autre conviction philosophique, et par ailleurs, sur le plan politique, être laïque. 2. Il y aurait un rapport conflictuel entre la laïcité et la liberté religieuse. Comme si favoriser la seconde équivalait à mettre en danger, fût-ce potentiellement, la première. Or, il ne peut être question d’opposer ces deux principes. La laïcité ne peut qu’engendrer le respect de la liberté religieuse, telle que consacrée par la Convention européenne des droits de l’homme et la Constitution, en particulier dans les espaces publics, dans la mesure où une liberté qui n’est consacrée que dans le cadre intime est un succédané de liberté. La protection de la liberté religieuse a surtout un sens lorsqu’elle est exercée publiquement. Toute atteinte à la liberté religieuse est une atteinte au principe de laïcité. Ces idées reçues, involontairement perpétuées ou délibérément entretenues, expliquent pourquoi la majeure partie des citoyens de confession musulmane (qui ne sont certainement pas les seuls) entretient un rapport conflictuel avec le principe de laïcité. Dans la mesure où les atteintes à leurs droits fondamentaux et les discriminations auxquelles ils font face sont systématiquement présentées comme une exigence du respect du principe de laïcité et que les tenants d’un militantisme athée font passer pour laïcité l’exclusion d’une série de pratiques religieuses, notamment de l’enseignement et de la fonction publique, ces citoyens de confession musulmane tendent à considérer que la laïcité est une entrave à leur choix de vie. Il est pourtant urgent qu’ils se réapproprient ce principe et qu’ils réalisent que pour être laïques ils ne doivent pas être moins musulmans. Récusons également une idée largement répandue selon laquelle les citoyens de confession musulDiwan - oktobar/octobre 2012.

mane seraient demandeurs d’un changement du cadre légal pour le rendre conforme à leurs pratiques religieuses. En réalité, le cadre légal permet déjà le libre exercice de ces pratiques religieuses. Ce ne sont pas les citoyens de confession musulmane qui demandent que les libertés individuelles consacrées par la Convention européenne des droits de l’homme et par les diverses constitutions de nos Etats démocratiques soient remises en question. Au contraire, tout ce qu’ils demandent, c’est que les lois existantes soient appliquées avec justesse et justice. Ce sont les lois françaises de 2004 sur le port de signes religieux à l’école et de 2010 sur le port du voile intégral dans l’espace public ainsi que la révision constitutionnelle suisse de 2009 sur les minarets qui ont modifié le cadre légal et qui sont revenues sur des libertés consacrées. Sans compter les propositions belges de lois, décrets et ordonnances sur le port de signes religieux à l’école et dans la fonction publique, l’ingérence de l’autorité publique belge dans l’organisation interne du culte musulman, l’instrumentalisation des lieux de culte musulmans durant les périodes de campagne électorale : autant d’exemples qui mettent en évidence que ce sont les citoyens de confession musulmane qui sont la cible d’initiatives trahissant le principe de laïcité et, par le précédent qu’elles créent, mettant en danger, à terme, les droits et libertés fondamentaux de l’ensemble des citoyens. Dans ce cadre, il revient au « mouvement laïque » de faire preuve de cohérence dans la réaffirmation du principe de laïcité et de ne pas confondre la lutte jadis légitime contre le pouvoir politique de l’Eglise catholique et la lutte contre l’exercice de libertés individuelles. Bref, de rompre avec l’aveuglement actuel qui conduit à légitimer des discours ouvertement discriminatoires. Parole de laïque musulman.

Ličnost

Gaston Torn (3. septembar 1928. — 26. avgust 2007.)

Luksemburški političar evropskog kalibra G

aston Egmond Torn (luk. Gaston Thorn) je bio luksemburški političar koji je službovao na mnogim istaknutim političkim pozicijama, uključujući mjesto premijera Luksemburga (197479), predsjednika generalnog savjeta Ujedinjenih nacija (1975), i predsjednika Evropske komisije (1981-85). Životni put Rođen je u gradu Luksemburgu. Još u vrijeme školovanja, uključivao se u akcije protiv njemačke okupacije, pa je proveo nekoliko mjeseci u zatvoru. Nakon rata je studirao pravo u Monpeljeu, Lozani i Parizu. Pravom se bavio prije nego što je postao političar 1959. godine, predstavljajući Demokratsku partiju. Od 1961. godine, bio je poslanikk Demokratske partije. Bio je ministar za spoljne poslove i ministar za spoljnu trgovinu Luksemburga od 1969. do 1980 godine,

premijer od 1974 do 1979 godine, i ministar za ekonomiju od 1977 do 1980 godine. Također je bio član Evropskog parlamenta od 1959 do 1969 godine, i predsjednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 1975 do 1976 godine. Godine 1980. Torn je izabran za predsjednika Komisije Evropske zajednice (sada Evropska unija), i na tom položaju je nasljedio Roja Dženkinsa. Kabinet je preuzeo 12. januara 1981 godine. Bio je veoma blizak sa francuskim p predsjednikom j Valeri Žiskardom Destenjom, i zastupao je francuske interese u evropskoj politici. Iako nije bio naročito energičan predsjednik Komisije, tokom njegovog mandata, uticaj ovog organa je povećan, kako među parlamentima zemalja članica Komisije, tako i u odnosu na Evropski parlament, koji su bili u stalnom sukobu. Torn je uradio mnogo za Diwan - oktobar/octobre 2012.

svog nasljednika Žaska Delora, koji je došao na položaj sa znatno većim uticajem. Kraj karijere Kada je napustio mjesto predsjednika Komisije 1985 godine, Torn se okušao u biznisu. Bio je akcionar najveće luksemburške medijske kompanije, i predsjednik Međunarodne banke Luksemburga. Torn je ostao aktivan u politici i međunarodnim odnosima, kao predsjednik Međunarodnog evropskog pokreta, i član Trilateralne komisije i Komiteta Žan Mone. Također je bio predsjednik Liberalne internacionale, grupe političkih partija liberalne orijentacije, a zatim i počasni predsjednik ove organizacije. Bio je oženjen novinarkom Lilien Torn-Pti.

Diwanhana

Dr. sci. Edin Ramić - savjetnik za povratak i dijasporu Bakira Izetbegovića, bošnjačkog člana Predsjedništva Bosne i Hecegovine.

Dijaspora je ogroman potencijal Edin Ramić rođen je 1975. godine u Kalesiji. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Osmacima i Kalesiji, a Tehnološki fakultet u Tuzli. Magistrirao je na Ekonomskom fakultetu u Istočnom Sarajevu, a doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Zenici. Član je SDA od 1993. godine, bio je načelnik Općine Osmaci i delegat u Vijeću naroda RS-a. Stalna adresa življenja su mu Osmaci, što ga čini jednim od rijetkih bošnjačkih političara iz RS-a, koji živi na toj teritoriji Razgovarao: Anes Džunuzović

iwan: Savjetnik ste za povratak i dijasporu bošnjačkog člana Predsjedništva BiH Bakira Izetbegovića. Ovo je prvi put da bošnjački član Predsjedništva BiH ima savjetnika j zaduženogg za ppitanja dijaspore. Šta su Vaši glavni zadaci i koliko imate ovlaštenja i mogućnosti da budete od pomoći bošnjačkoj, i općenito bosanskoj dijaspori? Ramić: Dijaspora BiH, zbog svoje brojnosti i specifičnosti nastanka, trebala bi da ima ministarstvo koje bi servisiralo njene potrebe, a isto tako doprinijelo što boljim vezama dijaspore sa domovinom. Međutim, odnosi između političkih subjekata u BiH su takvi, da je u skorije vrijeme teško očekivati da dijaspora ima institucije kapacitirane da zadovolje njene potrebe u zemlji. U ovom skromnom kapacitetu savjetnika za pitanja povratka i dijaspore, željela se dati adresa na koju se mogu obratiti naši građani koji su, nadamo se privremeno, izvan zemlje. Ovlaštenja i mogućnosti proizilaze iz nadležnosti koje, kao što znate, nisu velike. Trudimo se da na što bolji način koordiniramo između potreba naših građana u dijaspori i nadležnih organa u BiH. Diwan: Postoji li ozbiljna inicijativa, ali istovremeno i realna mogućnost, formiranja ministarstva za dijasporu na nivou BiH ili bar FBiH, ili ako ne ministarstva, onda neke agencije koja

će se baviti ovim pitanjem od velikog značaja za BiH, s obzirom na brojnost dijaspore? Ramić: Na nivou BiH pri Ministarstvu za ljudska prava i izbjeglice, postoji Sektor za iseljeništvo, i oni dosta dobro rade na servisiranju potreba bh. dijaspore. U ovom trenutku postoji nekoliko varijanti kako povećati kapacitete institucija koje će servisirati potrebe dijaspore, međutim, zbog aktualne političke situacije, s tim inicijativama se ne izlazi u javnost i parlamente, jer bi, sasvim je sigurno, bile odbijene. Potrebno je stabilizirati političku scenu, kako bi mogle prolaziti kvalitetne inicijative i zakonska rješenja. Diwan: Koliko je uopće BiH učinila za dijasporu, i da li se moglo više i ozbiljnije? Sjetimo se pitanja gubljenja državljanstava i sl., a imajmo na umu, da dijaspora može biti ključan faktor političkog i ekonomskog opstanka BiH? Ramić: Uvijek se, naravno, moglo i može više. Predsjednik Izetbegović, za veoma kratko vrijeme, i bez neke velike medijske najave, uspio je riješiti problem gubitka državljanstava za građane BiH, dok je ranije to bilo ključno političko pitanje. Pokazalo se, da se s pravnim argumentima, naravno uz puno truda, mogu riješiti i tako krupna pitanja. Pored državljanstva postojala je opasnost i gubitka imovine u entitetu RS, za one koji nisu stalno prisutni u zemlji, i to pitanje je rješavano od strane Predsjednika Izetbegovića. Dijaspora može biti ključan faktor političkog i ekonomskog razvoja BiH, a što se tiče opstanka zemlje, ona je opstala i nastavila svoju hiljadugodišnju tradiciju. Pitanje državnosti BiH, nikad više neće biti na dnevnom redu. Diwan: Puno susreta i kontakata imate sa bh., a prije svega bošnjačkom dijasporom, kako ocjenjujete njihovu organiziranost i povezanost, koliko se trude da afirmiraju svoju poziciju u novom okruženju i na koji način to rade? Ramić: Pokušavam u kontaktima da, kroz dijalog, dođemo do nekih zajedničkih pogleda na budućnost i našu zajedničku ulogu. Puno je ambicije kod pojedinaca, koja vodi ka usitnjenosti organizacija koje okupljaju naše građane, i gubljenju energije na rješavanje marginalnih pitanja. Zvučan Diwan - oktobar/okctobre 2012.

naziv neke organizacije ne daje snagu toj istoj organizaciji, potrebno je kroz kvalitetne, društveno korisne, i odgovorne projekte, izboriti se za ugled organizacije. Često iz dijaspore stižu snažni stavovi, rezolucije, komentari po društvenim mrežama i sl., tako da neki smatraju da su time ispunili svoju patriotsku dužnost. Puno je ideja koje bi drugi trebali provoditi, i to obično za neka ključna politička pitanja. Diwan: Šta su najčešći zahtjevi dijaspore, odnosno, šta oni očekuju od BiH? Ramić: Dijaspora od BiH, s pravom očekuje puno više. Međutim, potrebno je shvatiti kako stvari u BiH funkcioniraju, kakvi su odnosi između političkih subjekata, ne ignorisati neka ustavna i zakonska rješenja, nego ih u predviđenim procedurama mijenjati na bolje. Za to treba vremena i strpljenja. Diwan: Šta dijaspora nudi BiH? Da li su svjesni značaja koji mogu imati u BiH, da li su svjesni da mogu biti ključni faktor političkog i ekonomskog opstanka BiH, svojim organiziranim inicijativama i akcijama, u smislu svijesti o bitnosti izlaska na izbore, o ulaganju u sitne, srednje i velike biznise, kojima, najdirektnije, mogu pomoći svom bratu, svom komšiji, svom selu ili gradu, te na koncu i državi? Ramić: Dijaspora je zaista ogroman potencijal i šansa za ovu zemlju. Njena brojnost, obrazovanost i financijska snaga, su impozantni. Imaju velike ideje a zadovoljavaju se sa sitnicama. Pomognu rodbini, učestvuju u humanitarnim akcijama, što je naravno dobro, ali treba pokušati više. Pomenuli ste izbore, zaista je deprimirajući odnos naše dijaspore prema izborima. A kao što ste rekli registracijom i izlaskom na izbore mogu nabolje promijeniti politički život u BiH. Kada je u pitanju rodbina kojoj šalju određene novčane priloge, bilo bi dobro pokretati porodične biznise i zapošljavati tu istu rodbinu na obostrano zadovoljstvo. Čovjek se puno bolje osjeća kad svojim radom zaradi neku marku. Diwan: Po Vašem mišljenju, šta bi BiH trebala učiniti, koje konkretne poteze za dijasporu, a šta bi dijaspora trebala učiniti za BiH? Ramić: Potrebno je donijeti Zakon o dijaspori i iseljeništvu, te odrediti institucije za sprovođenje tog zakona.

Isto tako, potrebno je definirati predstavljanje dijaspore u nekom savezu ili skupštini dijaspore, vodeći računa o brojnosti u pojedinim zemljama. Time bi bili definirani kanali komunikacije dijaspore i institucija BiH, što bi doprinijelo boljem razumijevanju i kvalitetnim zajedničkim projektima. Diwan: Koliko ste upoznati sa pozicijom Bošnjaka na Kosovu, u Makedoniji, Hrvatskoj, u Sandžaku, Srbiji, Crnoj Gori, njihovim pozicijama i očekivanjima kada je BiH u pitanju, te da li ima pozitivnih odgovora iz BiH, prema zahtjevima ovog dijela bošnjačke populacije koja se ne može nazvati klasičnom dijasporom, ali na određeni način ona to jeste?! Ramić: Bošnjaci u regionu su u različitim položajima, ovisno o tome kakav je odnos tih zemalja prema manjinama. Mislim da je trenutno najveći problem odvojenost Bošnjaka sa Kosova od BiH, po pitanju otežanog kretanja, obzirom na poziciju BiH prema statusu Kosova, s druge strane, oni imaju dosta dobru poziciju u institucijama Kosova, imaju četiri poslanika u skupštini, a na lokalnom nivou su prisutni u nekim skupštinama. Nadam se da će i pitanje opštine sa bošnjačkom većinom, uskoro biti riješeno. Imaju velik broj malih partija koje vode pojedinci, koji imaju jako visoko mišljenje o sebi, mislim

da trebaju pokušati naći dodirne tačke, i raditi što više zajedno na afirmaciji položaja Bošnjaka. Imamo problem i u Albaniji, gdje se neki Bošnjaci porijeklom iz Sandžaka izjašnjavaju kao Srbi, islamske vjeroispovijesti, neki se opet izjašnjavaju kao Albanci, a solidno su sačuvali bosanski jezik. U Makedoniji, političko predstavljanje Bošnjaka bi se moglo podići na jedan viši nivo, potencijala ima. U Hrvatskoj i Crnoj Gori, Bošnjaci su značajno prisutni u javnom životu i njihova pozicija je dosta dobra, ostaje problem odnosa prema etničkoj i nacionalnoj pripadnosti. Kada je u pitanju Srbija, najznačajnije je pitanje Sandžaka, i odnosa prema pravima Bošnjaka, u tom dijelu Srbije. Bošnjaci u Srbiji, nisu zadovoljni sa svojom zastupljenošću u lokalnim i regionalnim državnim institucijama, nazivima ulica, učešćem u obrazovnom sistemu, odnosom prema nekim svojim znamenitim ličnostima, s druge strane u Vladi Srbije, imaju dva ministra koji pokrivaju značajne resore. Diwan: U Srbiji, ako se ne varam, postoji ministarstvo za izbjeglice koje se brine o srpskoj dijaspori, pa je i srpski dio bosanske dijaspore, praktično poklopljen inicijativama koje dolaze iz Srbije. Slično je i sa hrvatskim dijelom bosanske dijaspore, koji interese traže u Hrvatskoj! Kako ocjenjujete ovakav odDiwan - oktobar/octobre 2012.

nos srpskog i hrvatskog dijela bosanske dijaspore, prema državi iz koje dolaze, i koliko ovakav odnos loše utiče na BiH? Ramić: Srbija ima zakon o Srbima, u dijaspori i regionu. Slično je i sa Hrvatskom, i njenim odnosom prema Hrvatima. Solidna zakonska rješenja i kapacitiranost institucija. Reklo bi se, da sve ono što BiH zbog političkih odnosa u zemlji nije uradila, zemlje u okruženju jesu, ali ipak njihove dijaspore smatraju da to nije dovoljno. Čak su, u politički život matične zemlje, manje uključeni nego što je to slučaj sa bh. dijasporom. Mislim da šteta nije velika, ali, da bi koristi za sve bile značajne, da građani BiH, bez obzira na etničku pripadnost, BiH smatraju svojom matičnom zemljom. Diwan: Na kraju, kakva je budućnost bošnjačke dijaspore, da li ona ima snage sačuvati svoj jezik, kulturu, tradiciju i vjeru, ili će se vremenom asimilirati i utopiti u zajednice u kojima boravi? Ramić: Ukoliko roditelji budu optuživali ambasadore, kako njihova djeca ne znaju bosanski jezik, onda smo u problemima. Potrebno je intenzivirati kontakte, jer ovo je vrijeme izazova i globalizacije, u kojem će teško biti sačuvati identitet, ali mi smo narod koji je uvijek znao voditi računa o tradiciji i identitetu, nadam se da će tako biti i ubuduće.

Kultura pamćenja

Prioriteti Bošnjaka u iseljeništvu

Gradimo Muzej genocida nad Bošnjacima Bošnjačka dijaspora ima sredstva, ima snagu, da u Sarajevu podigne Muzej genocida nad Bošnjacima. Potrebno je oformiti koordinaciju, i pokrenuti fondaciju, gdje bi se moglo tačno znati ko je koju ciglu ugradio u ovo nacionalno zdanje i znanje. Autor: mr. Fatmir Alispahić

ema naroda bez svoga iseljeništva, ali ni jednom narodu njegovo iseljeništvo ne treba koliko treba Bošnjacima: svaki narod može opstati bez svoga iseljeništva, ali Bošnjaci ne mogu! Ova spoznaja je daleko od Bošnjaka u dijaspori, i od Bošnjaka u domovini, zato što ne postoje instrumenti, koji bi izmjerili i obznanili dimenziju bošnjačkog (samo)uništenja, i propisali strategiju spasa. Mi, uglavnom, ne znamo koliko loše stojimo, pa nismo ni svjesni da smo više stradali u vrijeme dejtonskog mira, nego u vrijeme genocidne agresije. Kažemo da smo u vrijeme agresije izgubili 200.000 ljudi, ali ne kažemo da smo u vrijeme dejtonskog mira izgubili još preko milion ljudi, upravo onih u iseljeništvu, od kojih Bosna i Bošnjaci, nemaju više ni glasa na izborima, te da smo pogubli ekonomske, institucionalne, kulturne i razne druge stubove nacionalnog suvereniteta. U konačnici, stojimo gore nego u decembru 1995. godine, jer smo tada imali tek 200.000 ubijenih, i nadu da će milion raseljenih, ostati sastavni dio bošnjačkog nacionalnog potencijala; tada smo imali svoje, odbranjene, bosanstvu naklonjene, medije, kulturne institucije, sve ono što se u dejtonskim godinama transformiralo u velikosrpske i velikohrvatske ekspoziture u Sarajevu, odakle se godinama već širi islamofobija i bosnofobija. Statisti svoje sudbine Teško je pomisliti, a kamo li izgovoriti i napisati – da smo mi okupirani, potlačeni, kolonizirani narod, utoliko što više ni o čemu u svojoj domovini ne odlučujemo, i što sve mora imati odborenje

dejtonskog trojstva, koje se sastoji od velikosrpskog, velikohrvatskog i međunarodnog faktora. Ono što nam se čini da je potez navodno naših, bošnjačkih političkih predstavnika, zapravo je već planirano i odobreno od dejtonskih gospodara. Popis stanovništva, kao muhur na genocidna osvajanja, jedan je od brojnih primjera. Bošnjaci su u Bosni tek statisti vlastite sudbine, a njihov nacionalni mizanscen, je izrežiran izvan bosanskih interesa. Iluziji pogoduje prirodna ljudska potreba, da se ne povjeruje u zlo, da se vidi dobro, pa otud danas apsolutna masa Bošnjaka, misli da imamo državu, narod, političare, biznismene, itd., a ne vidi se da ni na jednom polju, osim još u tvrđavi Islamske zajednice, mi više nismo svoji na svome. Zato je Islamska zajednica, godinama već, meta nevjerovatnih pogroma i stigmatizacija, koje idu dotle, da se posljednji stub bošnjačkog identiteta optužuje sa veze sa mafijom i teroristima. S obzirom da sliku dunjaluka kroje medijske i političke strukture proizišle iz dejtonskog poretka, mnogi Bošnjaci postaju indoktrinirani konzumenti i pobornici fenomena samomržnje, kojim se dokazuje lična i kolektivna odanost tzv. evropskim ciljevima. Pri tome niko do Srba, Hrvata, Grka, Poljaka, Francuza, itd. ne traži da bičuju svoje nacionalne simbole, kako bi posvjedočili odanost civilizacijskim tekovinama. To se traži samo od Bošnjaka, pa sama ta činjenica razgolićava ovu podvalu dejtonskog poretka, čiji je programski cilj i , razmuslimanjenje n i razbošnjačenje Bošnjaka, koji u budućnosti treba da statiraju kao bivši narod. Ogromni su to medijski, politički i institucionalni pritisci, pa je razumljivo što samo mali broj Bošnjaka svjedoči otpor prema ovom nastavku genocida, te pri tome bivaju a takođe stigmatizirani i izloženi javnom pogronu kao „radikalisti“ i „ekstremisti“. Jedan znatan broj razumije šta se događa, ali istovremeno, zna da ne postoje institucionalne pretpostavke da se nešto mijenja, budući da je bošnjačka politika odveć uvučena u kazamat autocenzure, odakle ne smije j misliti glavom i dušom svoga naroda. Šta u situaciji kad Bošnjaci žive kao podstanari u vlastitoj zemlji, uopće može učiniti - oktobar/octobre 2012.

bošnjačka dijaspora? Nije teško ustvrditi da kvalitetnije uvjete za afirmaciju nacionalnih sadržaja imaju Bošnjaci, recimo, u Puli ili Rijeci, nego u Tuzli ili Gračanici? Nedavno smo čuli i relevantno mišljenje da su Bošnjaci ravnopravniji na Kosovu, nego u Bosni i Hercegovini. Kada bismo sagledali bošnjačke prostore u Beču, Berlinu, Luksemburgu, Skandinaviji i Americi, a dakako i u Hrvatskoj, te sadržaje koji iz tih prostora izlaze, u vidu godišnjih programa, novina, časopisa, priredbi, i sl., vidjeli bismo, da u sveukupnosti, Bošnjaci stoje bolje u dijaspori, nego u domovini. Direktno kazano: više smo Bošnjaci u iseljeništvu, a manje u Bosni i Hercegovini. Dejtonski genocid Bošnjačka dijaspora mora postati privremena domovina bošnjačkog naroda, sve dok se u Bosni i Hercegovini, u skladu sa evropskim proklamacijama, ne omogući jednakopravan status Bošnjaka. U prvom redu to znači da mi sami, suvereno i neovisno, putem svojih nacionalnih institucija, kakva je Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti, određujemo nacionalne prioritete, i da ti prioriteti budu programski obavezni za bošnjačke političare. No, čak ni nedavno osnovana Bošnjačka akademija, nije stigla profilirati takav cilj, pa danas u domovini nemamo izgrađenu tu egzistencijalnu relaciju, kakvu imaju svi samoodrživi narodi (Srbi pogotovo!), da akademski server projektuje političke ciljeve, a političari bivaju tek izvođači radova, pa je svjedeno je li na čelu Srbije Tadić ili Nikolić. Strateški je, preciznim obavještajnim operacijama, u Bošnjaka držana na distanci akademska pamet od politike, tako da je politika ispala neprikosnoveni autoritet. Sjećamo se da je 2009., trebao biti obnovljen Bošnjački sabor, kao nadstranačka instanca, kojoj bi se povinovala bošnjačka politika, ali su velikosrpski i velikohrvatski obavještajci uradili sjajan posao, ostavivši bošnjačku politiku bez akademskog kompasa. Otud su naši umni dometi i dalje Tihić, Lagumdžija, Radončić, i dr., što svakako ne odgovara realnim akademskim, ali i moralnim potencijalima u Bošnjaka.

Sve nas to vraća na onu egzilantsku misao, strahobnu i tegobnu, da bi dijaspora trebala biti privremeno utočište bošnjačkih nacionalnih ciljeva. Zar je moguće na krhka pleća bošnjačke dijaspore natovariti još i odgovornost za cijeli bošnjački narod, namjesto da taj narod sjedi po Bosni, a da dijaspora šalje kamione humanitarne pomoći povratnicima, organizira komemoraciju 11. jula, te bajaramska i druga sijela, na kojima se začuje sevdalinka, poteku suze, osjeti kolijevka bosanskog jezika, e kako bi se u ponedjeljak opet uletilo u bauštele i druge tuđinske riječi i mašinerije?! Zar bi bošnjačka dijaspora uopće mogla i trebala više? Ruku na srce, malo je koja nacionalna dijaspora, kao bošnjačka, tako brzo dobila organiziranu formu, i tako mnogo učinila za svoj narod i domovinu, te na sebe preuzela i mnoge projekte od nacionalnog značaja, neovisno od podrške iz domovine. Da li je potrebno uopće reći, da dejtonski sistem strateški kida veze Bošnjaka sa Bosnom, i preko genocidnog Izbornog zakona, i preko priče o dvojnom državaljnstvu, jer taj režim, velikosrpski i velikohrvatski, zna da je bosansko iseljeništvo poglavito bošnjačko, i da se drugo poluvrijeme genocida nad Bošnjacima odvija upravo na planu odstranjivanja preko miliona Bošnjaka iz političkih, ekonomskih, a vremenom i duhovnih veza sa domovinom. Namjesto da imamo Ministarstvo dijaspore, ova antifašistička obaveza se svela na minorni Sektor za iseljeništvo pri Ministarstvu za ljudska prava i izbjeglice, a što ne može zadovoljiti perspektive koje su nuđene. To nije nikakvo opravdanje za bošnjačku politiku, koja je odmah nakon rata morala imati viziju brige za bošnjačke iseljenike, pa makar tako što će na nivou kantonalne koordinacije stvoriti instituciju, odakle će dijaspora postajati sastavni dio političkog, ekonomskog i kulturnog života u domovini. Godine su prolazile, prijavljenih birača na izborima je bivalo sve manje, a sve više naše djece, koja su zaboravljala maternji jezik, a i babovinu, e kako bi odveć kasno sama dijaspora razumjela, da dejtonska država neće učiniti ništa, pa su začete nekolike forme okupljanja. Sabere se dijaspora u Turskoj, jedne godine, pa u Sarajevu, druge godine, a niko od političara nimukajet, jer im samoorganiziranost dijaspore dođe kao opomena za nerad i korpumpiranost. Sada bismo, zar ne, trebali vjerovati kako su postojeće forme djelovanja, tog povremenog sabiranja dijasporskih delegata, mjera stanja i potreba?! A šta ćemo sa onom

provalijom koja zjapi između dijaspore i bošnjačke politike? Sve dok se ne uspostavi javna, prisna, institucionalna veza bošnjačke politike sa bošnjačkom dijasporom, svaki će trud biti umnogome jalov. Bošnjački iseljenici ponajbolje znaju koliko, recimo, Srbija vodi računa o raseljenim Srbima, dotle, da se iz državnog proračuna finansiraju medijske i kulturne aktivnosti u srpskoj dijaspori. Isto vrijedi i za Hrvatsku. Uprkos tome što bošnjački političari bježe od konkretnih potreba bošnjačke dijaspore, naša se udruženja vani i dalje slomiše da ugoste te ublehe, jer se dobija utisak da nam je na priredbu, u St. Louisu recimo, došla sama bosanska država. Konkretni problemi su svedeni na formalističko oponašanje tih nepostojećih veza bošnjačke dijaspore sa bosanskom državom, odnosno, bošnjačkom politikom. Istina je da se ono što zovemo vezama, svodi uglavnom na izdvojene napore iseljeničkih zajednica, koje prirodno žele da, to što rade bude posvećeno narodnom identitetu i jačanju veza sa domovinom. A ta „veza“ će biti vezom, kad dejtonska država dadne pare i institucionalnu podršku jačanju svoga bića među svojim iseljenicima. Tako je to kod svih. A tako nije kod nas... Jer dejtonska država ne proizilazi iz ZAVNOBiHa, iz ideje bosanske jednakopravnosti, već je prikriveni ideološki sljedbenik velikosrpske i velikohrvatske okupacije Republike Bosne i Hercegovine. Ako se to tako shvati, možda će bošnjačka dijaspora izaći iz samoobmane, misleći da dejtonska Bosna voli što je neko u iseljeništvu voli. Preokret u ovoj priči nastaje sa našom kolektivnom spoznajom da moramo otvoriti svoj račun za svoj opstanak. Jer bez jakih Bošnjaka, nema Bosne i Hercegovine. Diwan - oktobar/octobre 2012.

Osvajanje slobode Sada ćemo konkretizirati ovu priču... Naša centralna nacionalna ustanova, mora biti Muzej genocida nad Bošnjacima. Iz ove institucije će proizilaziti naš nacionalni program. Kao kod Jevreja. Ove poslove bi trebali kreirati Bošnjačka akademija i Islamska zajednica. Bošnjačka politika će, u interesu biračkog tijela, slijediti ove smijernice. Tako će se zaustaviti bošnjačka depresija, a Bošnjaci se usmjeriti ka osvajanju slobode i dostojanstva. Bošnjačka politika ne smije u usta staviti sintagmu „muzej genocida“. Ta politika zna da je zaborav bošnjačkih žrtava i poravnavanje krivice interes „dejtonskog trojstva“ (međunarodnog faktora, Srba i Hrvata). Bošnjačka dijaspora ima sredstva, ima snagu, da u Sarajevu podigne Muzej genocida nad Bošnjacima. Potrebno je oformiti koordinaciju i pokrenuti fondaciju, gdje bi se moglo tačno znati ko je koju ciglu ugradio u ovo nacionalno zdanje i znanje. To je ona sudbinska tačka iz koje se u sadašnjem negativnom, ili u sutrašnjem pozitivnom smjeru, razvijaju tokovi bošnjačke sudbine. Za Bošnjake nema nikakve perspektive, ako se bošnjačka žrtva – i ratna i dejtonska – ne nađe u fokusu političkog i duhovnog interesovanja. A to je neostvarivo bez institucije, bez Muzeja genocida. Ako je bošnjačkoj dijaspori stalo – a bezbeli da jeste – da razbošnjačene Bošnjake vrati kući, onda se mora znati da je bošnjačka kuća u bošnjačkom pamćenju. Ta kuća mora biti u Sarajevu, jer sve što jesmo mora prvo biti u Sarajevu. Otud bošnjačku žrtvu treba prvo nastaniti u Sarajevu, a to se neće dogoditi sve dok bošnjačka dijaspora ne zapne da organizaciono i finansijski izgura ovaj najvažniji nacionalni projekat, imenom: MUZEJ GENOCIDA NAD BOŠNJACIMA.

Nous recommandons

Al-Andalus, goldener Traum Im Sommer 711 begann die arabische Herrschaft in Spanien. Sie schuf eine Kultur, in der Muslime, Juden und Christen zueinander fanden.

m Jahre 711 überquerte der arabische Heerführer Musa ibn Tariq, mit seinen Truppen die Meerenge von Gibraltar und drang in das Reich der Westgoten vor. Von da an bis zur endgültigen Rückeroberung im Jahre 1492 – war der Islam eine politisch, religiös, sozial und kulturell bestimmende Macht in diesem Teil Europas. Diese lange Periode, fast ein Jahrtausend, trägt den Namen al-Andalus. Das war der Name, den die Araber der Halbinsel gaben. Dieser Islam, die maurische Epoche (wie man sie auch nennt) in Hispanien, ist ein Teil der europäischen Geschichte. Die Moschee von Córdoba, der Alcázar von Sevilla und die Alhambra von Granada gehören ebenso untrennbar zum mittelalterlichen Europa wie Ritterburgen oder romanische und gotische Kathedralen. Die Alhambra von Granada Die Alhambra übersetzt aus dem arabischen „Al Hamra“ bedeutet der Namen „Rote Burg“ und ist eine historische Palast- und Befestigungsanlage in Granada im südlichen Spanien errichtet auf einem Hügel am südöstlichen Ende der

Stadt. Die Alhambra gilt als eine der meistbesuchten Touristenattraktionen Europas. Die Grundfläche der Burganlage soll 13 Hektar groß sein. Im 9. Jahrhundert wurden die ersten Teile der Festung durch die Mauren errichtet und bis zum Ende des 15. Jahrhundert weiter erweitert. Sie gilt als eines der schönsten Beispiele der muslimischen Baukunst in Spanien. Der Baukomplex hat ungefähr 3,5 km im Umfang und ist noch von der ursprünglichen, mit vielen Türmen versehenen sehr alten Ringmauer umgeben. Darin befindet sich eine der drei im 16. Jh. im Innern der Alhambra gefundenen so genannten Alhambravasen aus emaillierter Fayence. y Über der nördlichen schmalen Seite des Myrtenhofes führt ein Weg durch einen Vorsaal in den Saal der Gesandten, einen quadratischen Raum mit einer fast 20 m hohen Kuppel, in welchem sich die ganze Pracht der maurischen Baukunst entfaltet. Im Osten des Myrtenhofes befindet sich der Löwenhof mit einem auf 12 Löwen ruhenden Springbrunnen, an den sich der Saal der zwei Schwestern, so genannt von zwei großen, ganz gleichen Marmorplatten, der Saal des Gerichts und der Saal der Abencerragen anschließt. Überall sind um diese Höfe zierliche Säulenhallen, kühle Gemächer, Gärtchen mit fließendem Wasser und nach außen Balkone mit Aussicht auf die Landschaft angeordnet. Die Wände Diwan - oktobar/octobre 2012.

dieser Säle und Höfe sind mit farbig gemusterten Tonfliesen oder gefärbter Gipsmasse verziert, die Gewölbe mit einem tropfsteinartigen Schmuck versehen. Das Äußere dagegen ist festungsmäßig und ohne Symmetrie behandelt. Als Alcazaba wird in der Literatur eine Stadtburg, Akropolis, bezeichnet, eine großflächige Befestigungsanlage mit stadtähnlichem Charakter, auf deren Gelände es noch eine Stadtburg oder Zitadelle gibt. In Granada wird die Zitadelle allein als Alcazaba bezeichnet, während die Gesamtanlage Alhambra heißt. Nach dem Zusammenbruch des Kalifats von Cordoba 1031 übernahm der Berberführer Zawi ibn Ziri die Herrschaft über die Stadt und machte diese mit samt Umgebung unabhängig. Später übernahmen die ebenfalls berberischen Dynastien der Almoraviden und Almohaden die Herrschaft. Über das Aussehen der Burg in dieser Zeit gibt es kaum Hinweise. Im Jahre 1241n.Chr. verlegte der damalige Herrscher von Jaén, Ibn al-Ahmed, genannt Al-Ahmar, seine Residenz von Jaén nach Granada und begründete als Mohammed I. in Granada seine eigene Dynastie, die Nasriden, die bis 1492 über Granada herrschten. Mohammed veranlasste den Bau der beeindruckenden Zitadelle auf dem Territorium der heutigen Alhambra. Die für ihre Zeit standfeste Befestigung der Alcazaba (Oberstadt) wurde im 13. und 14. Jh. n.Chr.

errichtet. Unter Yusuf I. (1333-54) und Mohammed V. (1354-91) wurde die Nutzung der Alcazaba neu organisiert. Das übrige Territorium der Oberstadt baute man zum Regierungs- und Verwaltungssitz aus. Auch die Privatresidenzen der Emire befanden sich auf ihrem Territorium. Gegen Ende der herrschaft der Nasriden wurde die Zitadelle durch ein Artillerie-Bollwerk in Richtung Stadt verstärkt. Am 2. Januar 1492 jedoch wurde die Festung nach lang andauernder Belagerung von den Reyes Católicos im Zuge der Reconquista (Rückeroberung) erobert. Damit fiel die letzte Bastion der Mauren in Spanien. Karl V. plante Granada als zukünftigen Regierungssitz. Deshalb ließ er an der Stelle des Winterpalastes der maurischen Könige ei-

nen großen Renaissancepalast auf der Alhambra errichten. Der Palast wurde aber nie fertig gestellt. Nach 1714, der Zeit der Bourbonen, verfiel die Alhambra immer mehr, bis man sie im 19. Jahrhundert wieder entdeckte. Seit dieser Zeit finden Restaurierungs- und Instandsetzungsarbeiten statt. 1832 erschien die Erstauflage der „Tales of the Alhambra“ von Washington Irving, der sein Buch aus Inspirationen heraus schrieb, die ihn während seines Aufenthalts in den verlassenen Gemäuern der Anlage ereilten. 1890 wurde die Alhambra durch Brand beschädigt. 1984 wurde die Alhambra zum Weltkulturerbe der UNESCO erklärt. In 2010 wurde es umfangreich restauriert.

Andalus, san o zlatnoj civilizaciji ljeto 711. počela je arapska U vladavina u Španjolskoj. To stvara kulturu, u kojoj su

stoljećima muslimani, židovi i kršćani gradili zajedništvo. Odkada je arapski vojskovođa Tarik ibn Musa sa svojim vojnicima prešao Gibraltar i ušao u kraljevstvo Vizigota, pa do konačnog povlačenja 1492. godine, islam je bio dominantna politička, vjerska, društvena i kulturna ideja u ovom dijelu

Evrope. Ta vladavina od gotovo hiljadu godina nosi ime alAndalus. Ime ovom poluotoku su dali arapi, kao i nezamislivi sjaj za doba tamnog srednjeg vijeka. Taj islam u maurskoj epohi u Španiji dio je evropske historije. Džamija u Kordobi, Alkazar u Sevilji i Alhambra u Granadi su sastavni dio Srednjovjekovne Evrope kao što su i dvorci ili rimske i gotske katedrale. Diwan - oktobar/octobre 2012.

Pod lupom

Vrijeđanje Muhameda (a.s.) kroz povjest Film autora Nakule Basele “Nevinost muslimana” izazvao je buru protesta u islamskom svijetu. Ovaj skaradni film i zlonamjerni režiser su očigledno računali na to, a cilj zbog čega je film i sniman u potpunosti je ispunjen. Muslimani su prikazani kao necivilizirani narod, nedostojan racionalnog i pristojnog odgovora na uvrede kojima su izložene njihove svetinje. Haos, anarhija, ubistva, paljevine, sastavna su slika protesta protiv filma N. Baseleja. Primjena ovakvog načina protesta su, svakako, neadekvatan odgovor i upitni su sa islamskog stajališta. Izuzetak u ovim reakcijama je Turska. Mirni i dostojanstveni protesti i reagovanje premijera Redžepa Erdoana koji je pred Generalnom skupštinom UN-a iznio prijedlog da se islamofobija proglasi krivičnim djelom. Međutim, ovo nije ni prvi, a vjerovatno neće biti ni poslijednji pokušaj vrijeđanja Poslanika a.s. No, uprkos islamofobiji Michael Hart je poslanika Muhammeda proglasio najutjecajnijim čovjekom u historiji

eć od ranog Srednjeg vijeka, prije tačno 13. stoljeća, nakon što se islam proširio na evropski kontinent 711. godine, dešavale su se provokacije sa crtanjem, slikanjem i graviranjem imaginarnog lika poslanika Muhammeda, kao što su to činili umjetnici sa likom Isusa i njegove majke Marije. U najpoznatijim djelima nacionalnih književnosti u zapadnim zemljama, poslanik Muhammed se često naziva „Mahomet“, što bi na starofrancuskom jeziku značilo „divlji čovjek“, posebno u istoimenoj Voltairovoj drami. U prvom srednjovjekovnom prijevodu islamske svete knjige Kur’an na latinski jezik, sredinom 12. stoljeća, koji se i danas čuva u Bibliotheque de l’Arsenal u Parizu, na naslovnoj strani je crtež „Mahometa“, kao navodnog autora Kurana, u ljudsko-životinjskom liku. Boccaccio ga je naslikao „divljeg“, sa golubom na ramenu, čime je poručio da

je on „lažni prorok“. Danas se ta slika čuva u Francuskoj nacionalnoj biblioteci. Slični crteži i djela različitih umjetnika mogu se naći u Muzeju lijepih umjetnosti u San Francisku, njujorškoj Javnoj biblioteci, u Crkvi majke Marije u Dendermondeu u Belgiji i u Nacionalnoj galeriji Victoria u Australiji. Najpoznatiji portret “Mahometa” dao je veliki evropski pjesnik Dante Alighieri, u svome Infernu, gdje je on naslikan rasporenih prsa i u ogavnom stanju. Ta su rasporena prsa poslanika Muhammeda do sada bila motiv brojnim evropskim slikarima, Gustavu Doreu, Botticeliju i Salvadoru Daliju. Najsvježiji događaj je kontroverzni film „Muslimanska nevinost“, koji je producirao Izraelac koji živi u SADu. Poslije prikazivanja filma, u kojem se na otvoren način vrijeđa poslanik Muhammed, održani su masovni protesti širom muslimanskog svijeta. Producent filma priznao je da je film napravljen kako bi isprovocirao muslimane. U javnosti su ostale poznate i karikature s likom poslanika Muhammeda u danskom magazinu JyllandsPosten, koji je objavio 12 uvrjedljivih karikatura poslanika Muhammeda 2005. godine, što je uzrokovalo smrtonosne proteste širom svijeta. Taj list i autor karikatura Kurt Westergaard proteklih su godina nekoliko puta bili meta napada. Iste uvrjedljive karikature objavili su i vodeći listovi zapadne Evrope: Die Zeit, France-Soir, La Stampa, El Periodico, El Mundo, Der Spiegel, norveški Magazinet, kao i BBC u posebnom televizijskom prilogu. Radilo se o karikaturama na 43 strane, od kojih je 12 zvanično objavljeno, a najuvrjedljivija je ona na kojoj je islamski poslanik nacrtan sa bombom za turbanom. Holandski producent Theo Van Gogh napravio je kratki film «Submission» (Pokornost), koji je uvrijedio muslimane zbog autorovog podrugljivog portretiranja žena u islamu. U novembru 2004. holandski tinejdžer marokanskog porijekla ubio je producenta Van Gogha, koji je ostao poznat po uvredama islama i poslanika Muhammeda. Još jedan kontroverzan slučaj je i pojavljivanje romana „Satanski stihovi“ Salmana Rushdiea, koji je Diwan - oktobar/octobre 2012.

izazvao snažan talas demonstracija u muslimanskom svijetu zbog uvredljivog opisa poslanika Muhammeda. Širom islamskog svijeta Rushdi je proglašen nepoželjnom osobom. Suočen sa pretnjama smrću, Rushdi se skriva čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. Film „Fitna», holandskog ultradesničara i parlamentarca Geerta Wildersa, naredni je slučaj vrijeđanja islamskih svetinja. Uvodni kadrovi ovog filma pokazuju primjerak Kur’ana, za kojima slijedi snimak napada na SAD 11. septembra 2001. godine. Ovaj film je izazvao gnjevne proteste u muslimanskim zemljama. Film je zabranjen u nizu zemalja. U martu 2011. godine, pastor iz Floride (SAD) Terry Jones organizovao je spaljivanje Kur‘ana. Na video snimku, objavljenom na internetu, vidi se pastor Jones kako sa kolegom pastorom Vejnom Seppom spaljuje Kur‘an. Snimka je izazvala nasilje u sjevernom Afganistanu, u kojem je poginulo 12 ljudi, a protesti su organizovani širom islamskog svijeta. Floridski pastor Jones nakon toga je ponovo javno spalio Kur‘an. Također, u 201. epizodi popularne američke satirične animirane serije “South Park”, jedan od likova je i poslanik Muhammed, koji je tonski i slikovno cenzuriran zbog prijetnji muslimanskih ekstremista. Nakon emitiranja 200. epizode, u kojoj je jedan od glavnih likova bio islamski poslanik, autori Matt Stone i Trey Parker bili su na udaru kritika širom muslimanskog svijeta. Važno je podsjetiti da su lik i djelo poslanika Muhammeda poštovali neki od najslavnijih evropskih intelektualaca, kakvi su bili Goethe, Carlyl, Lamartine, Lessing, Rilke, Tolstoj, B. Shaw, Einstein i mnogi drugi. Posvetili su mu svoje najljepše poeme, sonete, drame, pripovijetke i proglašavali ga „najvećom povijesnom ličnošću“. U knjizi američkog Jevreja, astrofizičara i historičara Michaela Harta, nazvanoj „The 100: A Ranking of the Most Influential Persons in History“, koja je prevedena na 15 jezika, Božiji poslanik Muhammed proglašen je najvažnijim i najutjecajnijim čovjekom u historiji čovječanstva. Autor je pojasnio da je poslanik Muhammed bio nadmoćno uspješan u svim aspektima života, ne samo u vjerskom.

Tek što su se utišali protesti protiv filma “Nevinost muslimana”, francuski satirični magazin “Šarli Ebdo” objavio je karikature Muhammeda a.s.

Luksemburški satirični list objavio uvrijedljivu karikaturu Muhameda a.s.

Primitivizam štampe ao dio globalnog pomodarstva pojedinih niskotiražnih zapadnih magazina i novina i luksemburški satirični list D’wäschfraa je u oktobarskom broju na naslovnoj strani objavio karikaturu Poslanika Muhameda a.s. Bizarni, primitivni, neukusni, nehumani, anticivilizacijski čin redakcije ovog lista više govori o njihovim vrijednosnim sistemima i njima samima, nego o vrijednostima muslimana, čiji su simbol pokušali izvrgnuti javnom ruglu. Jasno je da su ovim činom, pored vrijeđanja jednog dijela svojih komšija i sugrađana, željeli medijsku pozornost i kratkoročno povećanje tiraža. Međutim, vrijeđanje vrijednosti u koje drugi vjeruju jedna je od granica slobode govora i mišljenja. Organizacije i centri muslimana trebali su aktivnije reagovati po ovom pitanju i u najmanju ruku pokrenuti tužbu protiv odgovornih lica u ovom luksemburškom listu. Ustav i pojedini zakoni im daju pravo na to. Protesti muslimana na ulicama bi svakako bili greška.

Diwan - oktobar/octobre 2012.

25 15

Međe

Diwan - oktobar/octobre 2012.

U posjeti muzeju “Alija Izetbegović’’

Velikim Bogom se kunemo, da robovi biti nećemo! Autor: Anes Džunuzović

a Kovačima, u starom dijelu Sarajeva, u dvijema kapi-kulama, koje su spojene kamenim bedemom, a izgrađene 1739. godine, nakon što je austrijski feldmaršal Eugen Savojski, pretvorio u prah i pepeo tadašnje Sarajevo, i koje su same po sebi muzej tom vremenu, nalazi se, od 19. oktobra 2007. godine, muzej “Alija Izetbegović”. Muzej je otvoren tačno četiri godine nakon smrti Alije Izetbegovića, prvog predsjednika nezavisne Bosne i Hercegovine, humaniste, mislioca, patriote, demokrate, kosmopolite i političara, čovjeka koji je svojom pojavom nedvosmisleno u više društvenih sfera, obilježio XX stoljeće. Izetbegović – čovjek koji je obilježio XX stoljeće Svojom mudrošću, ljudskošću, humanizmom, ali i odlučnošću i izrazitim patriotizmom, kao i čvrstom vjerom u Boga, Izetbegović je

u najtežim vremenima za Bosnu i Hercegovinu i Bošnjake, uspio cijelom svijetu i čovječanstvu, pokazati kako snaga u oružju, novcu i drugim materijalnim vrijednostima, nije dovoljna ZLU da pobijedi DOBRO. Uspio je Bosnu i Hercegovinu i Bošnjake, bez oružja i ostavljene na milost i nemilost zločinačkom okruženju, spasiti od propasti pokazujući u nekim trenucima gandijevsku strpljivost i senzibilnost, a u nekim trenutcima vojničku odlučnost i hrabrost. Posvetivši čitav svoj život pravdi i demokratiji, Izetbegović je postao simbol časne borbe i zastupnik demokratskih težnji svih ugroženih naroda u svijetu, zbog toga je postao svojevrsnim simbolom XX stoljeća. Jedinstven i po činjenici da je bio mislilac i filozof, koji je bio prinuđen da se nađe u svijetu politike, svijetu prevara, agresije, ubijanja. O kakvom je čovjeku riječ najbolje svjedoči iskaz francuskog filozofa Bernard-Henri Levya, koji kaže da je sa Izetbegovićem i u ratnim vremenima, kada god bi bio u Diwan - oktobar/octobre 2012.

prilici, razgovarao o filozofiji, religiji, ostajući u tim raspravama do kasno u noć, na zadovoljstvo oba sagovornika. Kula Ploče Izgraditi muzej ovakvom čovjeku, i predstaviti sve njegove kvalitete, u isto vrijeme mislioca, filozofa, izrazitog vjernika, ali i pragmatičnog političara, državnika, domoljuba, nesumnjivo je poseban izazov. Tom izazovu i pet godina nakon otvaranja muzeja, i dalje odgovaraju njegovi osnivači, i upravni organi, stalnim otkrivanjem novih segmenata iz života Izetbegovića, i pokušajima da te novine prezentiraju javnosti. Muzej za sada ima stalnu postavku eksponata. U kapi-kuli Ploča, u prizemlju je recepcija gdje se nalaze izloženi suveniri, zatim biblioteka koja sadrži kako dijela Alije Izetbegovića, tako i knjige koje govore o njemu ili o časnoj i plemenitoj borbi Bošnjaka da opstanu i sačuvaju Bosnu i Hercegovinu. Na spratu su, između ostalog,

Član redakcije magazina Diwan A.Džunuzović sa direktorom muzeja Adnanom Žiško izložene neke od ličnih stvari Izetbegovića: sahat, naočale, novčanik, kao i Kur’an, malo izdanje od kojeg se nije odvajao. Tu je i devet izložbenih panoa, gdje je kroz tekst i fotografije prikazan život Alije Izetbegovića, kao običnog čovjeka, političara i državnika. U ovom dijelu kule Ploče, nalaze se i najznačajnije svjetske nagrade i priznanja, koja je Izetbegović dobio: Odličje Republike Hrvatske ‘’Velered kraljice Jelene’’, Godišnja nagrada Američkog centra za demokratiju iz Washingtona, Orden slobode Republike Turske, Orden nezavisnosti države Katar, Nagrada Foruma Crans Montana, Nagrada ‘’Kralj Fejsal’’, Nagrada za islamsku ličnost godine, Priznanje Ivana Pape Pavla II, itd.

Bosne i Hercegovine, i uloga njenog Vrhovnog komandanta. U zidnim vitrinama postavljene su uniforme vojnika s početka rata i vojnika s kraja rata, te priznanja koja su borci Armije BiH, dala svome komandantu i predsjedniku. U podnoj vitrini, staklenom podu, nalazi se dio improviziranog i ručno pravljenog oružja kojim su se branitelji koristili u prvim i najtežim danima agresije. Iznad staklenog poda u ‘’lebdećoj vitrini’’, na centralnom dijelu ovog prostora, nalazi se originalna beretka sa grbom BiH koju je Predsjednik i Komandant Izetbegović nosio kako u zemlji tako i inostranstvu, a koja je postala simbol borbe za Bosnu i Hercegovinu.

Kula Širokac

Pokretna izložba

Do kule Širokac, dolazi se kroz kameni bedem koji je djelimično natkriven, i u kome je postavka najpoznatijih fotografija Izetbegovića. U kuli Širokac je postavka koja Izetbegovića prikazuje kao vrhovnog komandanta Armije Bosne i Hercegovine, kao državnika, političara, predsjednika u vremenu agresije 1992.-1995. Na šest zidnih panoa predstavljeno je formiranje Armije

Pored stalne postavke smještene u kapi-kulama Ploča i Širokac, Muzej ‘’Alija Izetbegović’’ organizirao je i pokretnu izložbu o životu, liku i djelu rahmetli Alije Izetbegovića. Ova izložba fotografija, koncipirana na 27 hronološki poredanih panoa, na najslikovitiji način opisuje život prvog Predsjednika nezavisne Bosne i Hercegovine. Adnan Žiško, direktor muzeja ‘’Alija Izetbegović’’, u razgovoru

Diwan - oktobar/octobre 2012.

za Diwan kaže, da je pokretna izložba doživjela niz prezentacija i da je poseban interes u Turskoj, gdje je po prvi put i bila izložena 2008. godine, i to u Istanbulu, a da će u narednih nekoliko mjeseci ovu izložbu vidjeti i stanovnici Burse, Izmira, Ankare. Naučno-istraživački centar Uprava muzeja ima u planu formirati i naučno-istraživački centar ‘’Alija Izetbegović’’, koji bi mogao vremenom prerasti u institut, a koji bi se bavio istraživanjem savremene historije Bosne i Hercegovine i Bošnjaka, kao i života i djela Alije Izetbegovića. Projekt već postoji, a direktor Žiško kaže, da se javljaju i prijatelji iz Turske i drugih zemalja koji su spremni pomoći ovaj projekt. Također, Muzej ima u planu da napravi i snimi razgovore sa generalima, političarima i drugim učesnicima u odbrani tokom agresije, i da od tih materijala napravi dokumentarni film, koji će svjedočiti o događajima iz ovog perioda. Muzej će pomoći i formiranje fondacije za stipendiranje studenata, a u koju će se slivati sredstva od ulaznica, prodaje suvenira, kao i prodaje knjiga Alije Izetbegovića, za čije izdavanje su dobili autorska prava.

Putopis

Vianden

Grad koji vas vraća vijekovima nazad V

ianden (luk. Veinen nem. Vianden fr. Vianden) je grad u Luksemburgu. Smješten u istočnom Luksemburgu, općina je sa gradskim statusom i glavni grad kantona Vianden, također je i dio Okruga Dikirš. Grad se nalazi na ggranici sa Njemačkom. j Prostire se na 9.97 km². Prema popisu iz 2001. godine, Vianden ima 1.511 stanovnika, a prema procjeni iz 2009. godine 1.705 stanovnika. Gradić Vianden, u srednjem vijeku je bio glavni grad nekada moćnog okruga Vianden. Area veličine sadašnjeg Vojvodstva Luksemburg. To je bila veoma zaštićena utvrda uvučena do u podnožje dvorca, koja je imala petero vrata, okružena zidovima sa 24 polukružne kule. U 15. stoljeću, Vianden je imao 3000 stanovnika, i bio je centar u kojem su cvijetali raznovrsni obrti. Bio je poznat po zanatlijama. Osnovani su esnafi za razne zanate. Tada je bio treći po veličini grad u državi. U periodu od 1308. godine, Vianden je dobio status slobodnog grada kao i njegovi stanovnici. Grad je bio pod upravom gradonačelnika i sedam vjećnika. Vianden je imao tri glavna suda, te Feudalni sud i Sud plemstva.

Sadašnji zvonik Hockelstour se nalazi na stijeni, između dvorca i grada. Izvorno je služio kao osmtračnica, omogućavajući tako odražavanje budnosti. Marechal de Bouffiers, koji je također srušio dvorce: Brandenbourg, Falkenstein i Stolzembourg, uništio je zid oko grada 1679. godine. Oko 1850. godine, posljednja dvoja gradska vrata, kao i vrata od gornjeg dijela grada i mosta su srušena. Međutim, porijeklo Viandena, datira još iz rimskog doba, kada je na mjestu na kojem se nalazi dvorac bio kaštel (manje rimsko utvrđenje). Prvi poznati naziv Viandena je bio Viennensis. Vianden je posljednje mjesto u Luksemburgu, koje je oslobođeno od Njemaca, tokom Drugog svjetskog rata. U februaru 1945. godine, Amerikanci su oslobodili Vianden. Spomen na zapadu grada, sa pogledom na dvorac, obilježava ovu bitku. Vianden ima umjerenu klimu sa toplim ljetima. Padavine su umjerene, a kiša u prosjeku pada manje od 10 dana mjesečno. Preovladava jugozapadni vjetar. Diwan - oktobar/octobre 2012.

Muzej u Viandenu: Nekadašnja kuća Viktor Igoa Jedan od najznačajnijih građana Viandena, bio je francuski pisac romantizma Viktor Igo. (1802-1885). Boravio je u Viandenu, u nekoliko navrata između 1862 i 1871 godine. Igo je učinio mnogo na promociji atrakcije Viandena u svijetu. Kuća u kojoj je boravio, pretvorena je u muzej.

Razgovor s povodom

Intervju: Prof. dr. Redžep Škrijelj, sandžački historičar, i predsjednik Odbora za obrazovanje Bošnjačkog nacionalnog vijeća u Srbiji

Aćif efendija je bošnjački velikan Razgovarao: Almir Mehonić

edžep Škrijelj, visoki je funkcioner jednog od dva paralelna Bošnjačka, nacionalna vijeća j u Srbiji. j Ovo, čiji j jje dr. Škrijelj funkcioner, blisko je Sulejmanu Ugljaninu, drugo, pak, nepriznato od državnih organa, Muameru ef. Zukorliću. Po mnogim pitanjima se ova dva vijeća, ne mogu saglasiti, međutim, po pitanju postavljanja ploče Aćifu efendiji Hadžiahmetoviću, su istomišljenici. Naime, i BNV blisko muftiji Zukorliću, usprotivilo se najavi iz Vlade Srbije, da će doći do skidanja sporne ploče, postavljene u čast Aćifa Hadžiahmetovića, komadanta odbrane Novog Pazara, za vrijeme II svjetskog rata. Diwan je u prošlom broju objavio priču o posljednjem p j j danu Aćif efendje, j au ovom broju sa profesorom Škrijeljom, pokušavamo razjasniti historijsku ulogu Aćifa efendije, kao i sve implikacije koje prate postavljanje sporne table u centru Novog Pazara.

Diwan: Odluka BNV da postavi ploču Aćifu Hadžiahmetoviću, izazvala je veliku raaspravu u srbijanskoj javnosti, čak je i Vlada Srbije raspravljala na ovu temu. Jeste li bili svjesni, da je ovakva polemika moguća, kada ste planirali, da jedna od tabli znamenitim Bošnjacima, bude postavljena i u čast Aćif efendije? - Postavljanje, jedne od dvadeset tabli, plejadi bošnjačkih velikana u Sandžaku, dio je planirane aktivnosti BNV. Umjesto polemike, uslijedila je prava tirada medijski, vrlo neukusnih i zlonamjernih opaski i ocjena. Ovim simboličkim činomm Vijeće evocira sjećanje na velikane naše historije i kulture, ne izdvajajući iz pomenute elite nikoga posebno. Međutim, neočekivano je došlo do neosnovane i nepotrebne medijske halabuke, jer naše aktivnosti nisu usmjerene protiv naših komšija, niti za cilj imaju podizanje tenzija u javnosti. - oktobar/octobre 2012.

Diwan: Vi ste historičar, profesor historije na Državnom Univerzitetu u Novom Pazaru, prema relevantnim historijskim izvorima, ko je, zapravo, bio Aćif efendija Hadžiahmetović? - Aćif ef. Hadžiahmetović, je neprikosnoveni lider Bošnjaka, u prvoj polovini XX vijeka, i jedan od vodećih muslimanskih prvaka u političkom životu Kraljevine SHS, i Kraljevine Jugoslavije.Nametnuo se kao ličnost posebnog autoriteta, koji je uspio da Bošnjake, i ostale muslimane Makedonije, Kosova, Sandžaka i šire, uključi u politički i društveni život. Uz Fehrat-beg Dragu i Ćenana Ziju, ovaj vrsni orator i poliglota, i pobornik ideja Kemala Ataturka, nosi sve zasluge za uvođenje muslimana tzv. Južne Srbije, u parlamentarni život dvaju egzistirajućih Kraljevina (1918-1945). Jedan od inspiratora i osnivača „Društva za zaštitu muslimana-Džemijet“ (tur. Isam Muhafaza-i Hukuk Cemiyeti). Nakon izbijanja II. svjetskog rata,

i sloma Kraljevine Jugoslavije, u periodu između 6. i 7. novembra, i 6. decembra 1941. godine, uspjeva da organizuje odbranu Novog Pazara, i osujeti tri žestoka napada četničkih formacija Dragoljuba-Draže Mihajlovića, i na taj način spriječi pokolj sličan onim u Limsko-uvačkoj dolini (35.000 poklanih i pobijenih), u Istočnoj Bosni, gdje je tokom rata (1941-1943), poklano i pobijeno više od 100.000 muslimanskih-bošnjačkih civila. Zaslužan je što nije došlo do novog bošnjačkog gubilišta, sličnog sandžačkom gulagu (brdo Hadžet u NP) ili Srebrenici. Diwan: Srbijanski historičari kažu, da je bio saradnik fašista, i da je nosilac Ordena gvozdenog križa nacističke Njemačke. Primjetno je da se svaki tekst o ovoj temi u srbijanskoj stampi, završava rečenicom da je Aćif efendija, odgovoran za ubistvo 7 000 Srba? - Naravno, sve potonje, kao i ranije priče na ovu temu, su neosnovane. Historija govori jezikom argumenata i činjenica, pri čemu su laži i insinuacije veoma vidljive. Takve ocjene i optužbe, su lažne i zlonamjerne. One neće doprinijeti uzajamnom dijalogu i konsenzusu, oko zajedničkog poimanja historije u državi u kojoj živimo. Prihvatanje francusko-njemačkog modela, onoga što bi bilo prihvatljivo za jednu i drugu stranu, bi bilo jedno od rješenja. Možemo civilizovano, putem dijaloga, iznijeti svoje stavove i prihvatiti ono što odgovara objema stranama. U sukobu je za mjesec dana, poginulo 756 ljudi, od čega dvije trećine branitelja. Čitav grad je u to vrijeme imao 8 do 10.000 stanovnika. U gradu ni danas nema toliko naših sugrađana i komšija Srba. Priče o gvozdenom križu koji se ne dodjeljuje muslimanima, je još jedna besmislica i podvala. Diwan: Međutim, i među javnim ličnostima sandžačkih Bošnjaka, našli su se oni koji su podjelili mišljenje srbijanske javnosti, po pitanju Aćif efendije. Predvodnik je, svakako, ministar Rasim Ljajić. Kako komentarišete ovu činjenicu ? - Mnogo je neinformisanih koji se, kada je faktografija u pitanju, najbolje ne snalaze. Treba imati u vidu činjenicu, da se u udžbenicima, zvanične-„državne“ historije, izjednačavaju partizani i četnici,

što je za Bošnjake neprihvatljivo. Opšte je poznato, da su u državnim sistemima XX vijeka, muslimani ubijani oružjem iz vojne industrije, koju su zajedno s njima stvarali. Ostala je tužna činjenica: bez obzira kakvu kapu nosiš, znalo se kome si trn u oku, i ko te vidi kao neprijatelja. I te četrdeset i prve, na goloruke Bošnjake, kidiše četnička armada, sa oružjem preuzetim iz državnih skladišta. Bošnjaci nikada neće prihvatiti četništvo kao antifašistički pokret. Na to imaju puno pravo, jer govore jezikom činjenica.

Diwan: BNV je najavilo nastavak postavljanja ploča znamenitim Bošnjacima, čak i u crnogorskom dijelu Sandžaka ?

Diwan: Vlada Srbije, donijela je odluku, da tabla posvećena Ačifu Hadžahmetoviću, mora biti uklonjena. Da li će do toga zaista doći, i da li bi takav postupak mogao izazvati veće tenzije u Sandžaku?

Diwan: Uskoro će biti postavljena ploča na kući, gdje je održana Sjenička konferencija (1917.), koja je poznata po odluci, koju su tada donijeli sandžački prvaci, da se teritorija Sandžaka pripoji Bosni, ili u drugom slučaju da mu se obezbjedi puna autonomija. I ovaj događaj je sporan, sa stanovišta srpske historiografije?

- Bespredmetno je strahovati oko jedne od dvadeset tabli. Sasvim je svejedno da li će ona biti ukonjena ili neće. Vijeće je postiglo svoj cilj: da obilježi dio plejade svojih velikana. Broj nije konačan. Više od 90 procenata stanovništva, je na strani naše odluke. Oni znaju ličnost i veličinu Aćif-efendije. Tenzije postoje samo u medijima, naši susjedi nebošnjaci, znaju da im od Bošnjaka, nikada nije prijetila opsanost. Bošnjaci su neagresivan narod, koji njeguje osnovna civilizacijska načela o potrebnoj ekvidistanci. Ovime naše uzajamno poštovanje nije poljuljano. Ono se njeguje stoljećima. Mi nikada nikoga nismo napadali. Diwan - oktobar/octobre 2012.

- Vijeće će svoju akciju o znamenitim Bošnjacima sprovesti do kraja. Do sada je postavljeno njih nekoliko. Njihovim postavljanjem želimo da podsjetimo na potrebu da se ne zaboravi lik i djelo ovih velikana. Dio akcije će biti realiziran i u crnogorskom dijelu Sandžaka, za šta ćemo iskoristiti suradnju sa bošnjačkim savjetom u Crnoj Gori. Gdje god za to postoje objektivni uslovi mi ćemo akciju realizirati.

- Sjenička konferencija, održana 25. avgusta, 1917. godine, ima posebno mjesto u novijoj bošnjačkoj historiji. Bošnjački prvaci, i gradonačelnici u Sandžaku, i šire, pokazuju svoju političku i nacionalnu zrelost. Osim historijskog, konferencija ima i simbolički značaj. Učesnici konferencije, predvođeni Mehmed-pašom Bajrovićem su, usvajanjem posebne Rezolucije, odlučno stali na međama odbrane Bošnjaštva, i zaustavljanju procesa denacionalizacije, i deidentifikacije našeg naroda. I dokaz da bosanski jezik, na kome je Rezolucija napisana, neće nikada nestati.

Etat

Le système politique au Grand-Duché de Luxembourg Auteur : Nénad Dubajic, chargé d’études et de formation au CEFIS

e Luxembourg est une Monarchie constitutionnelle qui vit sous le régime g de la démocratie parlementaire. Le chef de l’État est S.A.R. le Grand-Duc Henri depuis le 7 octobre 2000. S’il n’yy a p pas d’élection pour p élire le chef de l’État, il existe néanmoins trois types d’élection :  Les élections législatives pour élire les 60 députés du Parlement, qui choisiront par la suite le chef du Gouvernement, le Premier Ministre  Les élections communales pour élire le conseil communal, le Bourgmestre et les échevins des 106 communes que compte le pays  Les élections européennes pour élire les 6 représentants luxembourgeois du Parlement européen Au Luxembourg, les suffrages sont obligatoires, c’est-à-dire que le vote n’est pas seulement considéré comme un droit, mais aussi comme un devoir, une fonction que l’électeur doit remplir. Cette conception se traduit par l’inscription automatique des électeurs de nationalité luxembourgeoise sur les listes électorales. Les électeurs de plus de 75 ans ainsi que ceux qui habitent une autre commune que celle où ils sont appelés à voter ne sont pas soumis au vote obligatoire.

Les partis politiques nationaux au Luxembourg Il y a 7 principaux partis politiques au Luxembourg, parfois un parti peut se créer dans les périodes électorales, à l’initiative d’un petit groupe d’individus, mais il ne perdure pas. CSV - Chrëschtlech Sozial Vollekspartei – Parti chrétien-social http://www.csv.lu LSAP - LSAP D’Sozialisten – Parti ouvrier socialiste luxembourgeois http://www.lsap.lu DP - Demokratesch Partei – Parti démocratique http://www.dp.lu Déi Gréng - Les Verts http://www.greng.lu ADR - Alternativ Demokratesch Reformpartei – Parti alternatif et démocratique de réformes http://www.adr.lu Déi Lénk - La Gauche http://www.dei-lenk.lu KPL - Kommunistesch Partei Lëtzebuerg - Parti communiste luxembourgeois http://www.kp-l.org/ Diwan - oktobar/octobre 2012.

Les élections législatives : Le pays se divise en quatre circonscriptions électorales : • Le Sud comprenant les cantons de Esch/Alzette et Capellen • L’Est, comprenant les cantons de Grevenmacher, Remich et Echternach • Le Centre, comprenant les cantons de Luxembourg et Mersch • Le Nord, comprenant les cantons de Diekirch, Redange, Wiltz, Clervaux et Vianden Les Luxembourgeois élisent les 60 membres de la Chambre des députés au suffrage universel, elles ont lieu tous les cinq ans le premier dimanche du mois de juin en général. Les dernières élections législatives se sont déroulées le 7 juin 2009. Pour être électeur, il faut être de nationalité luxembourgeoise, être âgé de 18 ans le jour des élections et jouir des droits civiques. Pour être éligible, le candidat doit remplir les mêmes conditions que l’électeur et doit être domicilié au Luxembourg. Depuis les élections législatives de juin 2009, 6 partis politiques sont représentés à la chambre des députés : le Parti chrétien-social (CSV) qui a remporté ces élections avec 26 sièges, dont le chef du gouvernement, Jean Claude Juncker, est issu. Le Parti ouvrier socialiste luxembourgeois (LSAP) qui a 13

sièges et forme une coalition au gouvernement avec le CSV. Le Parti démocratique (DP) possède 9 sièges, les Verts (Déi Greng) ont 7 sièges, le Parti de la réforme alternative et démocratique (ADR) possède 4 sièges, et la Gauche (déi Lénk) qui a fait son entrée au Parlement avec 1 siège. Élections européennes Les électeurs élisent tous les cinq ans, au suffrage universel direct, six représentants luxembourgeois au Parlement européen. Les dernières élections européennes ont eu lieu le 7 juin 2009, avec 3 élus du CSV, 1 du LSAP, 1 du DP et 1 des Verts. Pour être électeur, il faut être Luxembourgeois ou ressortissants d’un État membre de l’Union européenne, être âgé de 18 ans au jour des élections et jouir de ses droits civiques. Les ressortissants de l’U.E. doivent justifier 2 années de résidence au Luxembourg et s’inscrire sur les listes électorales auprès de leur commune de résidence. Pour participer aux élections européennes du 7 juin 2009, les ressortissants de L’U.E. avaient jusqu’au 12 mars 2009 pour effectuer cette démarche, soit un délai de 3 mois avant le déroulement des élections. Auparavant, aux élections européennes de 2004 et de 1999, ce délai était de 18 mois. Pour être candidat, il faut remplir les mêmes conditions que les électeurs, c’est-à-dire être de nationalité luxembourgeoise ou ressortissant d’un État membre de l’U.E., jouir des droits civiques, être âgé de plus de 18 ans. Pour les Luxembourgeois il faut être domicilié au Luxembourg, pour les ressortissants de l’U.E. il faut en outre justifier 5 années de résidences au Luxembourg. Élections communales Lors des élections communales, les conseillers communaux sont élus tous les six ans, par les habitants de la commune. Chaque commune luxembourgeoise dispose d’un Conseil communal et d’un Collège des bourgmestres et échevins. Les dernières élections communales ont eu lieu le 9 octobre 2011. Le Luxembourg est l’un des rares pays de l’U.E. qui accorde le droit de vote actif (être électeur) et passif (être candidat) à tous les étrangers, de l’Union européenne et les ressortissants des pays tiers. Pour être électeur, il faut être âgé de 18 ans au jour des élections et jouir de ses droits civiques. Pour les étrangers, il faut

Vote de liste Panachage sur liste

Panachage sur plusieurs listes

avoir résidé depuis au mois 5 années au Luxembourg et faire la démarche auprès de la commune de résidence pour s’inscrire sur les listes électorales. Pour voter aux élections communales d’octobre 2011, les étrangers avaient jusqu’au 14 juillet 2011 pour effectuer cette démarche, soit ce délai de 3 mois avant le déroulement des élections.

 le panachage sur une même liste : l’électeur répartit ses suffrages sur un certain nombre de candidats sur une même liste en accordant entre 0 et 2 suffrages à chacun ;  le panachage sur plusieurs listes : l’électeur répartit ses suffrages sur plusieurs listes jusqu’à concurrence du total des suffrages dont il dispose.

Le CEFIS a réalisé un bilan des inscriptions des étrangers sur les listes électorales au 14 juillet 2011 pour observer le degré de participation des étrangers au Grand-Duché. Il s’avère que 30 937 personnes se sont inscrites sur les listes, soit un taux d’inscription de 17 %. La très grosse majorité des inscrits sont des ressortissants de l’U.E. (28 342) et 2 595 sont des ressortissants des pays tiers, dont une partie importante sont des ressortissants des Balkans, notamment du Monténégro, de la Bosnie et de la Serbie1.

Vote de liste Panachage sur liste Panachage sur plusieurs listes

Le vote par panachage Les élections se déroulent selon deux scrutins différents qui varient en fonction de la taille de la commune. Dans les communes qui comptent moins de 3 000 habitants, c’est un scrutin majoritaire, dans les autres communes c’est un scrutin à la proportionnelle. Le système de la majorité relative (communes de moins de 3 000 habitants) l’électeur est en présence de candidatures individuelles. Il dispose d’autant de suffrages qu’il y a de conseillers à élire au conseil communal. Il répartit ses suffrages sur un certain nombre de candidats. Le système électoral à la proportionnelle, dont la principale particularité est le panachage des voix, fonctionne à partir de listes que les partis politiques constituent. L’électeur dispose d’autant de suffrages qu’il y a de candidats à élire. Le système du vote par panachage offre plusieurs possibilités :  le vote de liste : l’électeur noircit la case en tête de liste, il vote la liste en entier, c’est-à-dire qu’il attribue un vote à chaque candidat de la liste ; Diwan - oktobar/octobre 2012.

Pour conclure Il est important de noter que les ressortissants étrangers ont la possibilité de s’inscrire sur les listes électorales à n’importe quel moment de l’année, pourvu qu’ils remplissent la condition de résidence de 5 ans pour les élections communales ou de deux pour les élections européennes. Si une personne s’inscrit maintenant sur les listes électorales, elle pourra participer aux élections communales d’octobre 2017, ou aux élections européennes de juin 2014 pour les ressortissants de l’Union européenne. Les listes pour les élections européennes et les élections communales sont différentes, s’il l’on veut participer aux deux élections, il faut donc s’inscrire sur chacune de ces listes. Mais les inscriptions peuvent se faire en même temps auprès de l’administration communale. À travers le vote, chaque citoyen peut s’exprimer, donner son opinion exprimer une revendication. La commune a de nombreuses attributions et concernant directement les citoyens, comme l’urbanisme, la création et gestion de services publics, la scolarisation, la vie associative, culturelle et sportive, le logement, les élections, le maintien de la sécurité et de l’ordre public, etc. Pour cette raison, le droit de vote est essentiel, c’est un acquis fondamental de la démocratie, il permet de participer et d’influencer la vie de la commune. 1 Nous proposerons dans un article à venir le détail des inscriptions selon les nationalités.

Velikani

Priče o bosanskim vladarima (3):

Stjepan Tvrtko I. Kotromanić Dječak na bosanskom prijestolju Autor: dr. Ibrahim Kajan

ad se uspinjao na bosanski tron, na tron bana zemlje Bosne, bio je dječak. Imao je petnaest godina. Kad je napustio ovaj svijet, imao je 53. godine. Napustio ga je kao kralj. Bosna, koju je ostavio iza sebe, bila je dva puta veća nego kad ju je, kao dječak, naslijedio od svog strica Stjepana II. Kotromanića, godine 1353., zvao se Tvrtko Kotromanić, posljednji bosanski ban, i prvi bosanski kralj! Rijetko mu je koji historičar umanjivao povijesnu slavu, isticali su ga i divili mu se, a mudra i visprena historičarka Nada Klaić, ne mogavši odoljeti, nazvala ga je „dragim dječakom na bosanskom prijestolju“. Tim je iskazom, zapravo, potvrdila da znanost u kojoj nema (i) ljudskog srca, čovjeku i ne treba. Bosanka, ugarska kraljica U godini 1353., u banskoj kući Kotromanića, desila su se dva sudbinska događaja. Pripremio se ispraćaj najstarije banove kćeri Elizabete u Budim, na vjenčanje s ugarskim kraljem Ludovikom I. Ban je ležao bolestan, ban Stjepan II. Kotromanić, i uz njegovu su postelju posljednji put stajali njegova kćer koja ga napušta, i banov brat Vladislav, i dvojica dječaka, sinova Vladislavljevih, Tvrtko i Vukac. Ban nije ima živih sinova. Sudbina mu ih je uzimala u majčinim utrobama: ili netom čim bi se rodili, ili vrlo kratko iza toga. Elizabeta je dobila očev blagoslov i obećani miraz: Humsku zemlju koju je ban osvojio i Bosni pripojio. Zaželjela je brzo ozdravljenje svojemu ocu. Otac se smješio i pokušavao dodirnuti Tvrtkovu glavu, kao da joj je govorio: Kad budeš kraljica mađarska, pričuvaj mi moje Bošnjane.

Taj je prizor, krajem te godine, ugraviran u zavjetnu škrinju od zlata, i Elizabeta ju je darovala crkvi u Zadru. I sada je j tamo, pod imenom Škrinja sv. Šimuna. Još se iz Budima nisu vratila bosanska gospoda sa svadbe, s vjenčanja kraljevskog para, kad je do njih doprla vijest da je umro ban Stjepan II. Kotromanić. Vladao je duže od 30 godina. Malu je „zemljicu Bosnu“ proširio „od Save do mora“, oblikovao joj ponos, utro joj put budućnosti prema zenitu, koji će doći s nasljednikom kojeg niko nije još mogao prepoznati. Naguravanje na banskom tronu Bosanski stanak, bansku je čast dodijelio dječaku, kneževiću Tvrtku. Sin jje rečenogg kneza Vladislava, i kneginje Jelene Šubić, sestre hrvatskog bana Mladena III. Knez Vladislav nije bio neiskusan u vođenu države, sudjelovao je u vlasti i upravljanju, za života svoga brata, pa je obavljao vladarske dužnosti u ime svog malodobnog sina. Na prvim poveljama vide se potpisi roditelja malodobnog bana i banovog mlađeg brata Vukca. To je neke historičare navelo da zaključe kako su se „četiri osobe naguravale da zasjednu u jednu bansku stolicu“. Da je ta sumnja imala neku podlogu, bilo je vidljivo nakon smrti kneza Vladislava, kad je brigu o državi preuzela banova majka Jelena. Njezine, vjerovatne, intervencije na ugarskom dvoru, išle su u pravcu da se podrži „banstvo obojice braće“, da „djeca“ podijele banske moći, kojim će moći dugo upravljati sjedeći među njima na istoj stolici! Takvi primjeri su zarazni; bosansko plemstvo se počelo navijački opredjeljivati za jednog ili drugog brata! Budući sukobi su očito tinjali... Obilježja prvih godinama vladanja bila su u brizi kako „umanjiti djelovanje katoličke crkve“, koja Diwan - oktobar/octobre 2012.

je nastupala sve agresivnije prema Crkvi bosanskoj, usprkos katoličkom svjetonazoru vladarske obitelji i izuzetno tolerantnoj atmosferi ukupnog bosanskog društva. Nastojanja o kojim govorimo, historiji je pokazala Tvrtkova prepiska s lektorom đakovačke biskupije. Kad je biskup Petar Šikloš, o tom izvijestio kralja Ludovika, kralj je iskoristio ponudu pape Inocenta VI., i otpremio inkviziciju u Bosnu, s vječitim motivom gušenja heretičkog pokreta. Kraljevi politički motivi bili su, naravno, nešto sasvim drugo; podložnost Bosne mađarskoj kruni. Dodatni motiv je svakako privatni, i nije se mogao javno objaviti a to je pritisak na Tvrtka, da kralju dâ Elizabetin miraz, „njezinu“ Humsku zemlju, koju joj je darovao pokojni otac, ban Stjepan! Ludovikov žestoki pokušaj otimanja grada Sokola na Pivi, i grada Srebrnika, razbio se poput stakla. Bosanski su branitelji bili poput hridine na kojoj se mađarska vojna raspršila poput vodenog vala! Bježeći glavom bez obzira natrag u Ugarsku, kraljev je kancelar u Srebrniku izgubio čak i državni pečat! Ovo što je bosanski usud, unutarnji sukobi među bosanskim plemstvom, dva puta su žestoko potresli zemlju i banski tron, tako da je mladi vladar zajedno s majkom, oba puta bio prisiljen izbjeći iz Bosne, spašavajući vlastitu glavu pred razularenim silama zla! Prvi put se sklonio u februaru 1366., u Ugarsku, ali se mjesec dana kasnije vratio, i od brata Vukca, oduzeo (uzurpiranu), bansku vlast. Podmukli sukobi su slomljeni godinu dana kasnije, uz presudnu pomoć kralja Ludovika. Brat Vukac se, bez oproštaja koji nije ni tražio, povukao u Dubrovnik, i otuda po europskim dvorima uključujući papski – prikazivao Bosnu u najcrnjim heretičkim bojama.

Tvrtko se, ohrabren i državnički prvi put uozbiljen, potpisuje na dokumentima „milošću božijom gospodin mnogim zemljama, Bosni, i Soli, i Usori, i Donjim Krajem, i Podrinjum, i hlmski gospodin“. Razmicanje bosanskih granica Tip bosanskih unutrašnjih sukoba, umanjena je slika međubalkanskih sukoba lokalnih vladara koji nisu nazirali „šta se iza brda valja“ nakon bitke na Marici 1371., niti su uočavali političke ciljeve moćne Osmanske Imperije. Kada je srpski knez, Lazar Grebljanović, 1373., opremio vojnu na zemlje Nikole Altomanovića, pristigle su i ugarske čete, a i sami je ban Tvrtko, poslao svoju vojsku, u namjeri da s knezom Lazarom, podijeli plijen političke i ratne žrtve. Nakon što je Altomanović, oslijepljen i poslan u manastir, plijen je podijeljen; Tvrtko je proširio svoje vladanje na Gornje Podrinje, i dio Polimlja, s manastirom Mileševom, i Gackom. Bosna je proširila svoje granice u prostore koje nikada prije nije imala! Ali, Đurađ I. Balšić, je zauzeo Konavle, Trebinje, i Dračevicu, što Tvrtku očito nije bilo pravo. Mladi lav, koji je kao dječak rastao u atmosferi bosanskog političkog, državnog i vojnog uzleta, želio je više, želio je ostvariti svoje snove čije granice još niko nije ni naslućivao! Godinu dana kasnije, mladi je bosanski ban navršio 30. godinu – i još je bio neoženjen, još je bio bećar čije se ime učestalo spominjalo na europskim dvorovima punim princeza, u pričama o najpoželjnijim zetovima koji dolaze na bijelim konjima! Pretpostavlja se da je izbor nevjeste, princeze Doroteje, su-

gestivno šapnula kraljica Elizabeta svome mužu, Ludoviku. Doroteja je, po tadašnjim običajima o jamstvu i prisegama, bila svojevrsni talac mađarskog kralja kamo ju je bio prisiljen predati otac bugarski car, Ivan Stracimir. Krajem godine 1374., ban je rekao sudbonosno „da“! Nakon „slatkog zatišja“, ban je tri godine kasnije, izveo prvorazredni poduhvat mjeren svojim vremenom i osvojio žuđene zemlje Đurađa I. Balšića – Konavle, Trebinje i Dračevicu, tako što je u njima političkim igrama režirao „unutrašnje pobune“. Ušao je s bosanskim vojnicima, i uzeo sve što je želio! Vidio je svoj sjaj, i poželio ga još blještavijim; vidio je dvostruku, „sugubu kraljevsku krunu“ na svojoj lovorom ovjenčanoj glavi! I dao ju je iskovati! Jer, u godini 1371., umro je srpski car Uroš, i s njim je izumrla i dinastija Nemanjića. Tvrtko, po baki Nemanjić, imao je najviše prava na nasljeđe srpske krune. Bosanska mu je i tako pripadala po dinastičkom pravu vladarske kuće Kotromanića. Dana 26. oktobra 1377., na Mitrovdan, okrunjen je za „kralja Bosne, Srba, Pomorja i Zapadnih strana“! Krunidba Tvrtkova za kralja, obavljena je najvjerovatnije u „srpskoj zemlji“, možda u manastiru Mileševu, mjestu osobitog kulta svetog Save, osnivača srpske crkve“. Pridodao je ime Stjepan, Stafenus, „ovjenčani“, što je bio običaj u vladajućim južnoslavenskim kućama. Tvrtkova izgradnja odnosa s Dubrovnikom, vjerovatno u sjeni dubrovačke azilantske zaštite „izdajničkog brata“ Vukca, koju su mu pružili (1366), ili je namjerno vođena tako, ostala je „na ledu“ i nedorečena, osobito u vremenima dubrovačke strepnje osnažene špijunskim Diwan - oktobar/octobre 2012.

izvještajima da joj Mleci kane oteti Ston. U tim „zamagljenim političkim igrama“, bosanskog je kralja, osim Dubrovnika, u pomoć pozvao i grad Kotor, osvojen od Mletaka. Izrazili su želju da će se radije podložiti Tvrtku, nego Veneziji... Dubrovnik je, gledajući poprijeko na Tvrtka, o Kotoru imao svoje snove - i sam je želio uz pomoć galija iz Đenove, skršiti mletačku vlast u tom gradu. Zbog toga je dubrovačka netrpeljivost prema kralju Tvrtku, postala otvorena, a napetost među Bosnom i Republikom, izuzetno zaoštrena. Do izmirenja je došlo tokom 1379. godine. Rat za ugarsku krunu Uvid u politička gibanja na Jadranu, Tvrtku su diktirala jačanje bosanskih strateških uporišta na morskoj obali. Tada je izgradio tvrđavu sv. Stjepan, kasnije preimenovanu u Novi, s namjerom da bude bosanski trg soli, koji neće ovisiti o Dubrovniku. Grad i trgovište Novi, otpočeo je podizati 1382. godine. U vrijeme izgradnje tvrđave, umrla je Tvrtkova supruga, kraljica Doroteja, a u vrijeme otvaranja trgovišta, u Budimu je umro moćni ugarski kralj Ludovik. Kraljicom je postala njegova dvanaestogodišnja kćerka Marija. Naravno, u njezino je ime vladala majka, kraljica Elizabeta, kćerka Stjepana II. Kotromanića. Ali, u Ugarsko-hrvatskom kraljevstvu, budilo se nezadovoljstvo protiv dviju žena, makar i kraljica, na kormilu države. Tako je neraspoloženje posebno potresalo Slavoniju i Hrvatsku, u kojima se formirao cijeli politički pokret sa zahtjevom da se za ugarsko-hrvatskog kralja, ustoliči pretendent Karlo Drački.

Malodobna je kraljica Marija, nabrzinu i bezvoljno, „gotovo na silu“ udata 1385., za Žigmunda Luksemburškog. Mladoženja, nezadovoljan i okružen hladnim prijemom mladolike supruge, odmah se po svadbenoj svečanosti vratio u Češku. Tvrtko, ratnik pod sretnom zvijezdom U sjenci tih, političkih smutnji, i proplamsaja pobuna protiv kraljicâ, Tvrtko je procjenjivao moguće poteze koji bi Bosni mogli koristiti. Javno i tajno otvara komunikacijske veze s Venecijom, oko opremanje prve bosanske jadranske f lote, kupuje jednu, a naručuje još dvije galije. Posebnu pozornost skreće ka pograničnim gradovima Hlivnu, Glamoču i Duvnu, koje je, doduše, naslijedio od bana Stjepana, a on ih je, mada su pripadali hrvatskim „kraljevskim zemljama“ ugarskog suverena, prešutno preuzeo i „puzajućom procedurom protoka vremena“ unio u bosanske gruntovnice. Sada je rušio stare vlasteline i postavljao nove, odane gospodare po rubnim gradovima Zapadnih strana. „Humsko pitanje Elizabetina miraza“ Tvrtko je smatrao zauvijek završenim. Nije ga dao, i neće ga nikada dati. Osjećajući se neporecivim vladarem, unosi ih u svoju kraljevsku titulu! Tek što je kralj Žigmund Luksemburški, napustio Budim, i vratio se u Češku - u Budimu se pojavio Karlo III. Drački! Biskup Pavle Horvat ga kruni, proglašava kraljem i – sukob raste do krajnjih granica „građanskog rata“ među suprotstavljenim stranama! U kolopletu političkih intriga i zveketa oružja, pretendent dijamantne krune na glavi – ostaje bez života i bez glave! Za urotu i ubistvo je optužena Marija, pa je pristalice kralja Karla III., zajedno s majkom Elizabetom, hvataju i zarobljene sprovode u Zadar. Elizabetu je snašla stravična smrt davljenjem. Usmrtili su je pred očima njezine kćeri, kraljice Marije! Nevoljeni se mladoženja Žigmund Luksemburši, u tom trenutku uključio u razvoj tih historijskih vremena, s nakanom da spasi svoju mladu, još neljubljenu suprugu.

Ojačao je vojne utvrde po Dalmaciji i Hrvatskoj, pridodao nove vojnike i nagomilao oružje.. Tvrtko je dobro shvatio: Što je Ugarskoj gore – to je Bosni bolje! Podržao je oporbu, i pod stijegom „borbe za kralja Karla“ – priključio joj se aktivnije nego što se itko nadao. Tvrtkove su postrojbe izuzetnih, uvježbanih i izdržljivih Bošnjana, prešle zapadne granice i sudarile se sa Žigmundovim braniteljima, dalmatinskih gradova. Jedino što je „opipljivo“ Žigmund uspio – bilo je da oslobodi svoju Mariju, 1386. godine. Tvrtko, ratnik rođen pod sretnom zvijezdom, mogao je već od mjeseca jula 1387., bilježiti prve veće rezultate svog pohoda: zauzeo je tvrdi Klis, i iz njega nasrnuo na Split, zatim na okolinu Zadra, pa na Vranu i tvrdi Nin. Branitelji Nina, bili su nepopustljivi, pa ga Tvrtkovi vojnici napustiše i uzeše drugi, Ostravicu, 1388. godine. Tada su svi shvatili da se Tvrtko borio za svoj groš i svoj interes, za interes Velike Bosne! U međuvremenu, Turci su zakucali na njegova bosanska vrata: prvi put 1386., a potom, u ljeto 1388. – drugi put. Tada je upao veliki odred pod tugom zapovjednika Šahina kod Bileća. Sačekao ga je Tvrtkov vojvoda Vlatko Vuković s Bošnjanima - i potpuno sasjekao! Zbog turskog upada i preraspodjele svojih četa, Tvrtko je smanjio opseg ratnih razaranja gradova na hrvatskom jugoistoku, ali ih je silovito pritisnuo opsjedanjem i zatvaranjem, do isticanja bijele zastave i pristanka da se, bez ubijanja i rušenja, prepuste u bosanske ruke. Predstavnici Trogira, prvi su otvorili vrata pregovorima i najavili prepuštanje svoga grada pod Tvrtkovu jurisdikciju. To će isto, jedan za drugim, najaviti i gradovi Split i Šibenik. Utvrđeni su rokovi predaje. Split je dobio posljednji rok: 15. juna 1389. U tom predahu, kralj je poslao srpskom knezu Lazaru, značajnu vojnu pomoć na Kosovo - odred Bošnjana, pod bajrakom proslavljenog bosanskog vojvode, Vlatka Vukovića Kosače. Taj neusporedivi sudar vojski, s bezbroj mrtvih vojnika, obiju zaraćenih strana, uključujući i slavne smrti osmanskog sultana Murata I., i srpskog kneza Lazara, odigrao Diwan - oktobar/octobre 2012.

se na Vidovdan, 15. juna 1389. Taj najveći srpski poraz u historiji, traumatično je preoblikovao srpsko nacionalno biće, čije posljedice traju i u najsuvremenijim vremenima. Tvrtko, „kralj Bosne, Dalmacije, Hrvatske, primorja i Raške“ Tog dana i grad Split, je pao u ruke bosanskog kralja Tvrtka I. Kotromanića. Deputacije hrvatskih i dalmatinskih gradova, te otoka, stizale su da kleknu pred kralja Tvrtka, sve do kraja aprila 1390. godine. Uz nabrojane gradove, Tvrtko je postao neporecivim gospodarom i otoka Brača, Hvara, Korčule, Šolte i Čiova. Od tog je vremena u naslovu kralja Tvrtka, piše da je „Božjom milošću slavni kralj Bosne, Dalmacije, Hrvatske, Primorja i Raške“. Bio je slavan i moćan, u naponu muževne snage - i sâm, udovac već osam godina. Posredstvom austrijskog hercega Alberta III. Habsburškog, tražio je jednu pristalu princezu za suprugu. U jeku pregovora kralj je naprasno umro, na dan 10. marta 1391. godine, najvjerovatnije u 53. godini života. Sumnje u njegovu neprirodnu smrt još nisu zatvorene. Naime, gotovo istodobno umrli su kralj i njegov najvjerniju saveznik Ivan Paližina, obojica žestoki protivnici kralja Žigmunda i njegove supruge, kraljice Marije, po majci Bosanke. Kralj Tvrtko je s Dorotejom, imao sina Tvrtka II., a s povijesti nepoznatim ženama, još dvojicu sinova: Ostoju i Vuka. U kasnijim vremenima, bosanskim će kraljevima biti dvojica od njih: Tvrtko II. i Ostoja. Današnji Bosanci i Hercegovci, osobito od proglašene nezavisnosti države Bosne i Hercegovine, oživljavaju sjećanje na najvećeg bosanskog sina povijesne Bosne, i njezinih povijesnih granica. U brojnim gradovima, ulice nose njegovo ime. Na trgovima i parkovima – pojavljuju se suvremene, majstorski izrađene skulpture. Spominje se u stihovima. Opjevava se njegovo ime... A BiH je, uza sve stoljetne nevolje koje su je udarale, ubijale i komadale - u svom najvećem dijelu, sačuvala granice Tvrtkove, bosanske kraljevine. To je, ipak, trajna Tvrtkova zasluga, i trajna kraljeva baština.

Ilustracija: Sabahudin Muranović Muran

Velikani

Ćamil Sijarić (1913 – 1989)

Pripovjedač drame svoga naroda Autor: Edin Smailović

ije tako bilo, laže Ćamil, reče Bihorac ljutito, odmahajući rukom i krenu uz džadu, znam ja bolje kako je to bilo. I poče svoju verziju priče. I odista u Bihoru su svi sjajni j j pripop p vjedači, j a Ćamil kraljj pripovijedanja. p p j j Ćamil je i sam znao reći da dolazi iz kraja gdje se siromašno živi, ali lijepo zbori. U bihoru, gdje god prevrneš kamen, otkriješ j jjednu priču, p kaže Ćamil. A i sami bihorci vazda su raspoloženi za priču, mučnu li, veselu nebitno. Jedna priča kaže da je jedne noći Bihorac imao musafira na konaku, ali da je živio tako oskudno da je samo mogao ponuditi domaćina sa oskudnom večerom. Da musafir to ne bi primijetio on reče ženi da i njemu donese praznu posudu. Dok

su večerali Bihorac je grebao po praznoj činiji i ugodnom pričom razgovarao svojeg gosta. Takav ambijent stvorio jje jjednogg od najvećih j bošnjačkih književnika j Ćamila Sijarića. j Ćamil Sirajić j rođen jje u selu Šipovice kod Bijelog Polja u Sandžaku 18. decembra 1913. godine. Osnovnu školu završio je u selu Godijevo. Nakon osnovne škole odlazi u Skoplje gdje upisuje veliku medresu kralja Aleksandra. Medresu neće završiti, već dalje školovanje nastavlja u Vranju u kojem završava gimnaziju. Nakon toga upisuje pravni fakultet na kojem diplomira 1940. godine. Nakon rata radi kao sudija u sreskim sudovima u Bosanskoj Gradišci i Banja Luci, da bi se 1951. godine zaposlio na Radio Sarajevu, gdje je ostao do odlaska u penziju 1983. godine. Tragično je okončao život u saobraćajnoj nesreći 1989. godine. Diwan - oktobar/octobre 2012.

Ćamil je bio po obimu svog djela jedan od naplodnijih bošnjačkih pisaca. Takođe, Ćamil je pisac kontinuiteta, i odista, od objavljivanja zbirke pripovjedaka Ram-Bulja 1953. godine, pa do zbirke poezije Koliba na nebu posthumno izdate 1990. godine, može se pratiti Ćamilovo književno stvaralaštvo koje nijednog momenta ne gubi na kvalitetu. Ćamil kroz sudbine svojuh junaka zapravo opisuje dramu naroda i prostora kojem pripada. Ljude prepuštene same sebe, koji ne mogu da se prilagode novom vremenu, a ne shvataju ili neće da prihvate da je staro davno prošlo. Nijedna historijska studija, nijedno sociološko ili ekonomsko istraživanje ne daje tako jasnu sliku ovog prostora kao što to radi Ćamil u svojim djelima. Bez njega opis te drame ne bi bio kompletan. Ćamil u svojim djelima daje sliku propasti jednog poretka i ljude koji su njegove žrtve, ljude koji se pokušavaju snaći, svak na svoj način, jedni prilagođavajući mu se, drugi odlazeći za Tursku, treći na već ko zna koji način. Meni lično, najdraže i najzanimljivije Ćamilovo djelo je Konak. U njemu je Ćamil pored svojeg vrhunskog pripovijedanja dokazao i da je veliki poznavalac fi lozofije i mistike. U njemu se Ćamil opasno približio stilu Meše Selimovića, ali opet to nije bio Meša, već Ćamil i ipak je uspio biti originalan i dati sopstveni pečat romanu. Ćamil Sijarić je bio društveno angažovan intelektualac. Bio je član ANU BIH i udruženja pisaca BIH. Za pravo razumijevanje i vrednovanje Sijarićevog stvaralaštva trebaće nam još dosta vremena i analiza, prosto Ćamil je toliko grandizan da koliko god da nam se činilo da ga poznajemo imamo još puno toga otkriti, odnosno nama Ćamil ispričati. Sljedeće godine navršava se sto godina od rođenja Ćamila Sijarića. Eto prilike da se na taj jubilej vratimo njegovom liku i djelu. Ono o čemu u budućnosti treba razmisliti, jeste na koji način da se adekvatno odužimo Ćamilu. Koliko znam postoji književna nagrada Ćamil Sijarić koja se dodjeljuje u Novom Pazaru. Tokom Ratkovićevih večeri poezije, u zavičajnoj biblioteci Ćamil Sijarić održi se i program posvećen njegovom opusu. No, zaslužuje li Ćamil puno više ?

Tradicija

Pogled sa Ostrovice

Godišnjice

Banjalučki boj i bošnjačko nacionalno jedinstvo Autor: Fahrudin Vojić

ve bitke u prošlosti, imale su određeni historijski značaj za narode koji su učestvovali u njima, p posebno za one kojij su iz tih bitaka izlazili kao pobjednici. Često puta su neke bitke odlučivale daljnju sudbinu nekog naroda, učvrščujući njihovo nacionalno jedinstvo, dajući im na taj način snagu za potpuni preokret i konačnu pobjedu nad neprijateljem koji je kidisao na njihovu zemlju i njihovu naciju, pokušavajući da ih pokori i potčini. Tako i u našoj, bošnjačkoj povijesti bitaka i bojeva, stoji zabilježen jedan datum koji, po svemu sudeći, i danas nosi vrlo važnu poruku za nas Bošnjake. Naime, u procesu samodefiniranja Bošnjaka, u vrijeme dok je Bosna bila u sastavu Osmanskoga carstva, značajnu ulogu su odigrala dva događaja. Prvi događaj je Boj pod Banjom Lukom iz 1737. godine, a drugi događaj je pobuna 1830. godine pod vođstvom Husein-kapetana Gradaščevića poznatog kao Zmaj od Bosne. Pošto se od Banjalučkog boja navršilo punih 275. godina, u ovom tekstu bit će više govora o tom događaju, njegovom historijskom značaju za Bošnjake i njihovo jedinstvo, kao i poukama iz njega. U Bosni se krajem 16. i početkom 17. vijeka, u narodu javlja nacionalna svijest o pripadnosti jednom narodu i državi, bez obzira na klasu ili vjeru, dakle, pripadnost Bošnjacima kao naciji i bosanskoj muslimanskoj državi, istovremeno se javlja antagonizam prema centralnoj vlasti. Bošnjaci su se dugo godina borili za Os-

manlije na raznim frontovima širom Balkana, međutim, te dugogodišnje borbe su imale štetne posljedice za bošnjački narod. Učestale pogiblje bošnjačkih sinova na tim frontovima na koje ih je slala Osmanska uprava, a samim tim slabljenje ekonomije i nedostatak hrane, razlozi su zbog kojih su se Bošnjaci 1737. godine, u jeku novog tursko-austrijskog rata, prvi put otvoreno suprostavili politici Istanbula. U međuvremenu, Austrijska vojska je na nekoliko mjesta upala na teritoriju Bosne, onako ekonomski oslabljeni i sa nedostatkom ljudstva, Bošnjaci odlučuju da se brane, ali ubrzo dolazi vijest iz Istanbula da se Bosna ne smije braniti, iz razloga što su Turci bili u ratu sa Rusima, pa im nije trebao još jedan rat sa Austrijom. Ipak, Ali-paša saziva bosanske prvake u Travnik i prenosi im poruku sultana. Oni su sa ogorčenjem saslušali zapovijed i jednoglasno je odbili. U tadašnjem dokumentu kojeg su donijeli je stojalo: ‘’Bosna se mora braniti pa makar nas svih to stajalo glava i imanja!’’, ove njihove riječi pokazuju o kakvoj hrabrosti, odlučnosti i patriotizmu se radilo, što je kasnije bilo i presudno u odbrani Bosne. Austrijanci su Bosnu napali sa četiri strane. Jedan dio vojske je krenuo na Bosanski Novi, drugi na Bužim i Cetin, treći na Banja Luku i četvrti na Zvornik. Glavni dio austrijske vojske napada Banja Luku koju je branila tek šaka ljudi sposobnih za odbranu. Austrijska vojska pod vođstvom princa Hildbrughausena, započinje opsadu banjalučke tvrđave. Bošnjačka vojska je u podne 1737 godine, u pet frontalnih juriša razbila austrijsku vojsku gdje se skoro Diwan - oktobar/octobre 2012.

glavnica austrijske vojske udavila u Vrbasu i konačno 13. augusta, 1737 godine, ostatak vojske se povlači preko Save sa teritorije koju su ranije dobili Požarevačkim mirom. Samo četiri dana poslije toga, bošnjačka vojska je stigla pred Novi Pazar, preuzela tvrđavu i usput rasula oko 3000 Brđana i Albanaca koji su došli na ispomoć Austrijancima. Nakon ove bitke, dolazi do stabilizacije sjeverne granice na Savi, tako da sa te strane nije bilo ratova u narednih 150 godina. Boj pod Banjom Lukom, je prvi samosvjesni i samoorganizirani primjer bošnjačke odbrane Bosne. Bošnjaci su u tom sudbonosnom vremenu bili prepušteni sami sebi, te su shvatili da, ako se ne okrenu jedni drugima i međusobno ne ujedine, doživjeće nestanak. Zato se i jesu tako snažno i grčevito borili, i bez ičije pomoći uspjeli odbiti Austrijance i nanjeti im težak poraz. Svijesni da će, ako se ne budu borili, doživjeti istu sudbinu kao i muslimani na teritorijama koje su Karlovačkim i Požarevačkim mirom ostale u sastavu austrijske i mletačke države, bili prisiljeni da izgube svoj dotadašnji nacionalni identitet. Dakle, ovaj period je krucijalan kada je u pitanju borba Bošnjaka za njihovu nezavisnost. I prije tog perioda bilo je buna, ali su one bile lokalnog karaktera i nisu se ticale politike. Nakon Banjalučkog boja, sve bošnjačke bune poprimaju političku narav. Današnje generacije Bošnjaka, bi uvijek trebale izvlačiti pouku iz ovog događaja, poruka je jasna; potrebno je da se uzdamo u svoje snage i mogućnosti, i ne smijemo čekati da nam neko treći pomogne. Mnogo puta smo bili prodani, izdani i iznevjereni upravo od onih od kojih smo očekivali pomoć, stoga, potrebno je da se pouzdamo u naš potencijal i stalno jačamo naše bošnjačko jedinstvo. Samo na taj način možemo uspjeti, i samo na taj način možemo opstati na ovoj vjetrometini, na ovom parčetu Balkana, kojeg svako malo obavijaju vjetrovi rata, nacionalne mržnje, potpirivanja sukoba, previranja, i političkih manipulacija.

Priča

Priča koja ima više od milion i pol ‘lajkova’ na Facebooku

Susret starice i taksiste Na Facebooku se prije dva mjeseca pojavila potresna priča jednog njujorškog taksiste. Ona je do danas prikupila preko milion i pol ‘lajkova’. Priča izgleda tako stvarno za sve koji žive na Zapadu.

tigao sam na adresu i zatrubio. Nakon nekoliko minuta čekanja, ponovno sam zatrubio. Kako mi je to bila zadnja vožnja u smjeni, pomislio sam kako bih mogao otići, ali sam parkirao auto, izašao iz njega, došao do vrata i pozvonio. ‚Samo trenutak!‘, čuo sam p krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu.

Nakon poduže pauze, vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala malena žena, od oko devedeset godina. Nosila je haljinu s printom i kapu s tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz ‚40. godina. Pored nje se nalazila najlonska vrećica. Stan je izgledao kao da već godinama niko u njemu nije živio. Sav je namještaj bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidu, nikakvih šalica ili drugih stvari na stolićima. U čošku je bila kartonska kutija, u kojoj su se nalazile fotografije, i stakleni predmeti. ‘Možete li ponijeti moju vrećicu do auta?’, upitala me. Odnio sam vrećicu u auto, i vratio se da joj pomognem, da i ona dođe do auta. Uhvatila me za ruku i polako smo hodali do auta. Diwan - oktobar/octobre 2012.

Stalno mi se zahvaljivala na ljubaznosti. ‚Nema na čemu‘, odgovorio sam, ‚Samo se prema svojim putnicima ponašam onako kako bih želio da se ljudi ponašaju prema mojoj majci‘. ‚Ti si tako dobar mladić‘, kazala mi je. Kad smo došli u auto, rekla mi je adresu i pitala, da li bi je mogao provozati kroz grad. ‚Nije to baš najkraći put’, kazao sam joj. ‘Meni se nikud ne žuri, idem u starački dom’, kazala je. Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj se zacaklile. ‘Nemam više nikoga od porodice’, blago je nastavila. ‘Doktor je kazao da mi ne ostaje dugo vremena’. Polako sam se nagnuo i isključio taksimetar. ‘Kojim se putem želite voziti?’, pitao sam ju. Sljedeća smo dva sata proveli vozeći se kroz grad. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz susjedstvo gdje su ona i njen muž živjeli, kad su se tek vjenčali. Prošli smo i pokraj skladišta namještaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao djevojka, išla na ples. Katkad bi me zamolila da stanem ispred neke zgrade, ili ugla, i sjedila bi gledajući u mračnu daljinu, bez riječi. Nakon što je prva zraka sunca obasjala horizont, najednom mi je kazala kako je umorna, i da krenemo. U tišini smo se vozili do adrese, koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, s prilazom ispred trijema. Dvoje je starijih ljudi izašlo van, čim smo stigli. Bili su to njeni skrbnici, koji su pazili na svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Iz prtljažnika sam izvadio njenu vrećicu, i odnio je do vrata. ‘Koliko vam dugujem?’, upitala me, hvatajući se za torbicu. ‘Ništa’, kazao sam. ‘Ali od nečega morate živjeti’, odgovorila mi je. ‘Ima i drugih putnika’, kazao sam joj. Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio ju. Čvrsto se primila za mene. ‘Usrećili ste staricu na trenutak. Hvala vam’, kazala mi je. Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život. U toj smjeni, nisam pokupio niti jednoga drugog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana, jedva sam mogao pričati. Mislim da nikad u životu, nisam napravio važniju stvar.’’

Hajgara

uči kod (u to vrijeme) poznatog Sejjid Muhammeda Hajranija. Nakon medrese radi kao muderis i kadija. Tu je dobio nadimak Nasruddin Hadža. Legenda kaže da je bio veliki alim, posjedovao veliko znanje o Islamu i bio je izuzetnog ahlaka. Uvijek je bio vedrog lica, istančanog smisla za humor. Njegove priče i dogodovštine prepričavane su stoljećima nakon njega i danas su poznate u cijelom svijetu. Priče ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer većina njih su ili prenesenog značenja, sa dosta ironije i kritika na račun glavnih aktera priče. Zbog velike ljubavi koju je narod gajio prema njemu, mnogo detalja o njemu pomiješano je sa legendom.

Diwan - oktobar/octobre 2012.

Ilustracija: Sabahudin Muranović Muran

našoj književnosti i narodnoj predaji odomaćile su se šaljive priče o Nasrudin hodži u vidu poučnih šaljivih dosjetki. Iz potrebe da se, nepismenom ili pak polupismenom bosanskom čovjeku, prenese neka poruka, nastale su i ove šaljive priče o Nasrudin hodži. Neki učenjaci misle da je on bio i stvarna historijska ličnost nastanjen u nekom malom bosanskom selu nadomak vezirskog Travnika, dok drugi misle da je on izmišljeni lik i da se ove dogodovštine nikada nisu ni desile. Drugi su, pak, mišljenja da je Nasrudin hodža bio islamski učenjak rođen u mjestu Sivrihisar, centralna Anadolija, 1208. godine. Otac mu je bio imam i prve dersove je uzeo od njega. Kasnije se seli u Aksehir gdje

Oglasna tabla FAIRE SOCIETE ENSEMBLE Actes du 7e Congrès des associations issues de l’immigration 12/13 novembre 2011 à Luxembourg Editions CLAE Services

e temps d ’ u n weekend, plus de 70 structures associatives ont examiné de manière approfondie de nombreux domaines touchant les citoyens de nationalité ou d’origine étrangère résidant au Luxembourg et ont élaboré un catalogue de propositions et de revendications afin de contribuer à la construction d’une société qui tend à réduire les différences entre les citoyens, une société sans discriminations, une société culturellement métissée, où la reconnaissance des références culturelles de chacun permet un enrichissement mutuel. De la citoyenneté de résidence au vieillissement de la population, de la formation continue aux politiques d’asile, retrouvez dans ces documents ROMAN SOUS LE MONT KUN

aiz Softic, poète et romancier, est né en 1958 à Vrbe au Sandjak (Monténégro). Son premier poème est publié en 1968. En 1977, il s’installe à Sarajevo et

finaux les conclusions du Congrès concernant les législations nationales et européennes. Un document élaboré dans un idéal de justice sociale, dans une société où tout citoyen devrait être acteur de la vie sociale, culturelle, politique et économique du pays afin de définir ensemble un projet commun, de faire société ensemble. Sommaire • Statut et participation des citoyens de nationalité étrangère • Système scolaire et universitaire • Pratiques culturelles et linguistiques des personnes issues de l’immigration, des personnes de nationalité étrangère et de leurs associations • Vie professionnelle et formation continue • Conditions de vie des personnes issues de l’immigration : accueil, logement, santé • Résolution du congrès Pour commander l’ouvrage, il vous suffit d’effectuer un virement de la somme sur le compte chèque postal de CLAE Services asbl IBAN LU32 1111 0184 5121 0000 (code BIC : CCPLLULL) avec la mention : Faire société ensemble poursuit des études d’agronomie. En 1987, ses écrits paraissent dans une anthologie de poésie. Lorsque la guerre éclate, en 1992, il devient soldat pour défendre Sarajevo. En 1995, il rejoint sa femme et ses enfants au Luxembourg. Son premier roman, Il est effrayant le mur sans ombre, parait à Sarajevo en 1996. Son second roman, Sous la montagne de Kun, publié en 2002 reçoit le prix du meilleur roman bosniaque. Le roman La peur de la maison natale, parait à Sarajevo en 2006. L’ouvrage peut être commandé au prix de 13 € (+ 2 €frais de port ). Il vous suffit d’effectuer un virement de 15 € sur le compte chèque postal de CLAE Services asbl IBAN LU32 1111 0184 5121 0000 avec la mention : Sous le mont Kun. L’ouvrage vous sera envoyé dès réception du paiement Format 21 X 15 cm, 140 pages, reliure cousue fil de lin - collée couverture quadrichromie et pelliculage Diwan - oktobar/octobre 2012.

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés. 12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu