Пoларис

POLARIS REVIJA ZA FANTASTIKU

Broj 1 April 2003.

Ilustracija na koricama: K. Dž. Bišop Izdavač zahvaljuje Majklu Murkoku, Polu di Filipu, Džefu Vandermeru i Kirsten Bišop na velikodušnom dopuštenju da njihove priče budu ovde objavljene bez honorara.

Izdavački atelje Polaris Adresa uredništva: Bulevar Mihajla Pupina 10E/162 11070 Novi Beograd Tel: 011/3110064 Fax: 011/3116445 Email: polaris@eunet.yu www.zoranzivkovic.com Samostalno autorsko prevodilačko izdanje Zorana Živkovića i sinova Glavni urednik: Uroš Živković Urednici: Dušan Žica i Andreja Živković Grafički urednik: Boban Knežević Stručni savetnik: Zoran Živković Štampa: Maxum, Beograd

Sadržaj Majkl Murkok, IZGUBLJENA ČAROBNICA UTIHLE CITADELE Pol di Filipo, GOLO TRŽIŠTE Džef Vandermer, SRCE ZA LUKRECIJU K. Dž. Bišop, MEMORIJALNI LIST Zoran Živković, BUDILNIK NA STOČIĆU PRIKAZI, RECENZIJE, KRITIKE Dejan Ognjanović, Solaris Dejan Ognjanović, Dvadeset osam dana kasnije Dušan Žica, Ano Drakula Dušan Žica, Uspavanka mrtvačkih kola POLARISOVA PANDORINA KUTIJA Nagrade Ko? Šta? Gde? Kada? Kako?

Majkl Murkok

IZGUBLJENA ČAROBNICA UTIHLE CITADELE (Lost Sorceress of the Silent Citadel) (U počast Li Breket)

1. Šapati drevnog sećanja „To je kapetan Džon Mekšard. pljačkaš grobova.'' Šomberg je oslonio pozamašan stomak o bar, brišući plohu prljavom krpom. „Pričaju da mu je majka bila marsovska princeza koja je postala kurva, a otac...''

Glavni preprodavač antikviteta u Donjem Gradu, vlasnik neugledne krčme „Dvadeset vratila“, Šomberg je vlažno mrmljao kroz usne slične svežoj jetri. „Merkur je bio jedini svet koji je hteo da ih primi. Njih i njihovo gnusno jaje.“ Bacio je pogled prema vratima i najednom se smrkao.

Ocrtan sjajem marsovskog podneva, jedan čovek nakratko je zastao, pa produžio ulicom. Potom se vratio, gurnuo vrata i ušao. Onda se ponovo zaustavio.

Bio je to visok, mišićav muškarac, u oskudnoj žutoj i smeđoj odeći, s čudnovatim, starinskim oružjem od barokno nestabilne plastike i metala, koje mu je stajalo na boku.

Pištolj marke baning i njegovog vlasnika odmah su prepoznali grubi svemirci i trgovci krikom koji su navraćali u ovo mesto.

Pričalo se da samo tri čoveka u celom Sunčevom sistemu mogu da barataju tim oružjem. Jedan od njih bio je legendarni Severozapad Smit; drugi je bio Erik Džon Stark, sada daleko izvan sistema; treći je bio kapetan Džon Mekšard. Svakog drugog ko bi pokušao da puca iz baninga čekala je neprijatna smrt. Prema predanju, Smit je prodao dušu za njega. Ali Mekšardova duša još je bila tu, iza postojanog pogleda sivih očiju, čeznući za zaboravom.

Držeći se stare navike, kapetan Džon Mekšard ostao je kraj ulaza sve dok mu se vid nije potpuno prilagodio sjaju pucketavih uljanica. Oči su mu sjajile postojanom neukroćenom vatrom.

Imao je usko lice čiji vučji izraz niko nikada nije uspeo da ukroti. Širom tuđinskih i tajanstvenih

prostranstava međuplanetnog prostora mnogi su pokušali da sputaju divlju zver u kapetanu Džonu Mekšardu, ali on je ostao podjednako neobuzdan i slobodan kao i u danima dečaštva kada se borio za puko preživljavanje po nemilosrdnom kršu Merkura. Različita krv dve planete iznedrila je telo kadro da izdrži surovu klimu treće.

Kapetan Džon Mekšard s razlogom se obreo u Šombergovoj krčmi. Nikada ništa nije činio bez razloga.

Nije mogao ni da otpočine ako prethodno ne bi učinio sve što je neophodno da taj počinak protekne u miru. Bilo je to nešto što je naučio na Merkuru, kao siroče, upinjući se da opstane u onim groznim pećinama, očajnički se boreći da preživi na mestu gde ništa nije raslo i gde je, zajedno s poluljudskim plemenom koje ga je prihvatilo, lako mogao da postane plen surove planete.

Više od bilo kog Zemljanina bio je upućen u opojan i opasan starinski način života drevnih Marsovaca. Njihovi potomci još su pohodili ogolela i šaptava brda, ostatke velikih marsovskih planinskih venaca iz doba moći ovog sveta, kada su Kraljevi Mora gospodarili planetom plavom poput tirkiza, jarkocrvenom poput rubina i zelenom poput Smaragdnog Ostrva sa koga su poticali zemaljski preci kapetana Mekšarda, čvrsti, tajnoviti i željni pustolovina kao i ovaj izdanak vrletnih pustoši Merkura, u čijim je žilama tekla krv Brajana Borhua, Henrija Tjudora i Čarlsa Edvarda Stjuarta, ali i krv marsovskih Kraljeva Mora. Oni su ga dozivali kroz stoleća i pružali mu duboku mudrost marsovskih predaka.

Davno umrli zemaljski preci borili su se protiv Danaca i Anglosaksonaca, stekavši titule vitezova pod Stjuartom i zvanja maršala pod Napoleonom. Marsovski preci borili su se za Rianona i protiv njega, kako muškarci tako i žene, preživeli su razorne čini koje su na njih bačene i prevodili su izgladnelu vojsku Barakeša u odlučujućoj bici na marsovskom polu. Njihove priče, njihova hrabrost i njihova luda neustrašivost kada su se suočili s neumitnom pogibijom prerasli su u legendu.

Kapetan Džon Mekšard ništa, naravno, nije znao o ovim precima, a i njegova prošlost još je obilovala mnogim tajnama, ali one ga nisu puno zanimale. Držao se instinkata svake pametne divlje životinje, prepuštajući prošlost prošlosti. Mačija radoznalost upravljala je njime, pretvorivši ga u najboljeg arheološkog lovca na pet planeta. Neki, poput Šomberga, nazivali su ga pljačkašem grobova, premda nikada u njegovom prisustvu. Teško da je bilo muzeja u nastanjenom delu Sunčevog sistema u kome nije s ponosom bio izložen neki predmet što ga je pronašao kapetana Džon Mekšard. Širile su se glasine da neke rase od kojih su poticali ovi artefakti nisu potpuno nestale sve do susreta s kapetanom. Nije postojao nijedan živi neprijatelj koji nije zazirao od njega, baš kao što nije bilo nijedne žene koja ga je upoznala i zaboravila.

Nazvati kapetana Džona Mekšarda usamljenikom predstavljalo je tautologiju. On je bio samo oličenje usamljenosti. Nalikovao je na kamenu izbočinu u pustinji koja se odupire svemu što bi čovek i priroda mogli da pošalju protiv njega. Bio je istrajnost, postojanost i čvrstina. Samo neko ko se oprobao spram pune surovosti tuđinskog Merkura i uspeo da je preživi mogao je da razume šta to znači. Mekšard je verovao jedino Mekšardu.

Kapetan Džon Mekšard bio je veoma škrt u izražavanju osećanja. S druge strane, manje je pružao sebi nego što bi pružio nekom uličnom brintu, povređenom zračnom pacovu ili žgoljavom mališanu koga je upravo video kako prosi pod oporim marsovskim suncem. Spustio je u njegov čančić komadić starog srebra pre no što je ušao u bar. Šomberg je već pripremio njegovo uobičajeno piće.

Holanđanin je počeo nešto da mrmlja, ali kapetan Džon Mekšard prineo je usnama čašu vorteksa, okrenuo se i osmotrio okupljene u krčmi.

Gosti su se pravili da ga ne primećuju.

Iz gornjeg džepa Mekšard je izvadio savijenu šipku prič-prič drveta s Venere, stavio je među zube i počeo da žvaće. Konačno, čvrst pogled zaustavio mu se na jednom debelom trgovcu, u mantilu od lažne kože skaua i svetloplavim, uskim pantalonama, koji je piljio u njegovu neobičnu čašu. „Morikoni?“ Glas kapetana Mekšarda bio je šapat koji je prosekao kroz ritmičke zvuke okolnih ljudi. Čuvši ga, oni su duboko uzdahnuli i prešli jezikom po iznenada osušenim ustima.

Tanke usne razmakle su mu se taman koliko je bilo potrebno da prisutni vide sev jarkih zuba, pre no što su se ponovo spojile.

Morikoni je klimnuo, nespretno pokušavši da se osmehne. Podbočio se i počeo da smešno pokreće ramena.

Odnekud su se tiho oglasile strune štranga. „Želeli ste da me vidite“, kazao je kapetan Mekšard, pokazavši glavom prema jednom uglu u kome se prljavi sto u trenutku oslobodio. Čovek po imenu Morikoni poslušno se uputio gegavim korakom na tu stranu i seo, posmatrajući kapetana Džona Mekšarda kako uzima bocu i čašu i polako mu prilazi dok mu starinske gamašne od krljušti gata slabašno zveckaju.

Ponovo se začuo štrang. Njegove duboke note gradile su neobična sazvučja u retkom marsovskom vazduhu.

Razlegao se i ljudski glas, počevši prazno da odjekuje.

Kada je zamukao, tišina kao da je postala dublja. „Želeli ste da me vidite?“ Kapetan Džon Mekšard prebacio je nezapaljenu, tanku cigaru iz jednog ugla usana u drugi. Njegove sive oči, prošarane žadnim mrljama, zurile su se u Morikonijeve nemirne, crne zenice. Debeli trgovac očito je bio pod uticajem neke 'supe za glavu' koja se mogla nabaviti u Donjem Gradu.

Nije bilo droge koju niste mogli da nabavite u Šombergovoj krči. Tu je, zapravo, sve bilo na prodaju, uključujući i samog Šomberga.

Drogirani je počeo da se kikoće na način koji je jasno stavio do znanja da je krufer, zavisnik od finog, belog praha dobijenog od kore drveta. Droga je poticala s Venere, a pravile su je zajednice koje su obitavale na visokim stablima. Koristile su je za uvežbavanje džinovskih ptica, ali bile su dovoljno mudre da je same ne upotrebljavaju.

Kapetan Džon Mekšard se okrenuo. Nije želeo da traći vreme na jednog narkosa, ma koliko ovaj bogat bio.

Morikoni najednom kao da se više nije plašio kapetana Džona Mekšarda. Pomoć mu je u ovom času bila potrebnija od nove doze. Njegova odvažnost nije ostavila utisak na kapetana Džona Mekšarda. Dobro je znao kako kruf deluje na svoje žrtve.

Nastavio je da se udaljuje.

Morikoni je dotrčao do njega, isprečio mu se na putu i gotovo pao na kolena. Ispružio je ruke prema kapetana Džonu Mekšardu, ali se nije odvažio da ga dodirne.

Glas mu je bio tanak i očajnički, s primesom bola prema kome je kapetan Džon Mekšard imao izvesno uvažavanje. „Molim vas...“ Kapetan Džon Mekšard krenuo je da ga obiđe i da se vrati na jarko obasjanu ulicu. „Molim vas, kapetane Mekšard. Molim vas, pomozite mi.“ Ramena su mu se opustila. „Oteli su mi kćerku“, rekao je otupelo. „Teneti su mi oteli kćerku...“ Kapetan Džon Mekšard je zastao, i dalje gledajući prema ulici. Otvorivši samo krajičak usta, izgovorio je ime jednog od najjeftinijih hotela u ovom kraju. Niko pri zdravoj pameti ne bi tamo odseo ako je iole cenio svoj život ili udove. Samo bi sumanuti ili očajnici uopšte ušli u ulicu u kojoj se on nalazio. „Biću tamo kroz jedan sat.“ Kapetan Džon Mekšard izišao je iz krčme. Dečak kome je dao srebrnjak i dalje je stajao usred kovitlave marsovske prašine, crvene plime koja je stalno bila u pokretu i koja je tekla poput neke čudnovate reke niz ulicu uništenu vremenom. Mališan mu se osmehnuo. Ster oči, mlada koža. Tanak gušter uspuzao mu je uz rame, obavivši mu rep oko levog uha.

Dečak je nesvesnom kretnjom pogladio životinjicu. „Vi ste dobar čovek, kapetana Džona Mekšarde.“ Prvi put posle puno meseci kapetan Džon Mekšard slabašno se osmehnuo. Bilo je nečeg samopodrugljivog u tome.

2. „Oteli su je teneti!“ Kapetan Džon Mekšard ubrzo je skrenuo iz glavne ulice. Želeo je da poseti jednog starca. Bila mu je potrebna pomoć i znao je gde će je najverovatnije dobiti.

Svuda oko njega, visoke, klimave stambene kule Donjeg Grada lagano su se njihale na jarkoj svetlosti.

Zarđali metal i crvena terakota stapali su se s predelom kao da su prirodni. Kao da su oduvek bili tu.

Ne baš večite, neke zgrade ipak su bile starije od ljudske rase. Dodavani su im delovi, pa uklanjani i ponovo dodavani. Jednom davno kule su bile stanište i simbol moći Marsovih gospodara mora. Sada su od njih ostale samo ruine, pacovske jazbine u kojima je obitavao šljam svemirskih pustolova. Čak i u ovoj retkoj atmosferi mogli ste da osetite smrad Donjeg Grada miljama unaokolo. Nešto dalje, u nizu malih kratera poznatih kao Dijanino polje, nalazila se Stara marsovska stanica, prvi kosmodrom koji su Zemljani podigli, znatno pre no što su počeli da otkrivaju pripadnike neobičnih rasa koji su ostali blizu svojih gradove, obitavajući u njima poput jedva živih duhova, više stvorenja vlastitih mentalnih moći nego bilo kakve prirodne tvorevine – drevna sećanja koja su stekla fizički oblik.

Mnogo milenijuma ranije, gospodari mora, njihove gospe i deca umrli su u tim kulama, svesni da predstoji kraj njihovoj rasi pošto i poslednji ostaci vode ispare, a crveni vetrovi zbrišu iz svih ulica ono što ih je ukrašavalo.

Neki među njima odlučili su da oduzmu sebi život pošto su im se brodovi pretvorili u mnoštvo beskorisnih spomenika. Drugi su okupili porodice i krenuli na put preko novonastalih pustinja u potragu za mitskim okeanom koji je izvirao iz jezgra planete.

Za samo jedno pokolenje, znao je kapetan Džon Mekšard, mali okean, po kome se ipak moglo ploviti, neumitno je ispario. Za njim je ostala samo izmaglica u sunčana jutra, a tamo gde se nalazio sada su stajale olupine koje su se lagano urušavale, ostaci pristaništa i molova, beskrajne dine i talasaste pustinje, napušteni gradovi izrazitog dostojanstva i nepojamne lepote. Velike plime i oseke prašine podizale su se i spuštale preko mrtvog morskog dna planete kojoj su ponestali resursi. Čak je i voda za nju prevožena s Venere, sve dok joj vlasnici nisu podigli cenu do nivoa koji je jedino Zemlja mogla da podnese.

I Zemlja je u međuvremenu dospela u teško stanje.

Ratovi za vodu pretvorili su plavu planetu u poprište beskrajnih čarki između naroda i plemena

oko dragocenih potoka, reka i jezera koje su koristili krajnje neobuzdano i dopuštali da otiče u svemir, čime su Božiji raj pretvorili u Đavolju pustoš.

Ni Zemlja više nije mogla da kupuje vodu od Venere.

Na Veneri je izbio krvavi građanski rat za kontrolu nad nekada unosnom trgovinom. Neko vreme Mekšard se bavio krijumčarenjem vode iz Novog Malverna. Svota koju su bogati bili spremni da plate za bočicu vode bila je fenomenalna. Ali sve mu se smučilo kada je jednom prilikom, prolazeći kroz ozloglašeni vestminsterski kraj Londona, video kako degenerici troše po celu zanatlijsku platu na vrč mutne zamene za vodu, a majke, s leševima dehidrisanih beba u naručju, prose kako bi mogle da ih sahrane. „Gospodine kapetane Džone Mekšarde.“ Kapetan Džon Mekšard znao je da ga je dečak pratio celim putem do hotela. Ne okrenuvši se, kazao je: ..Kako bi bilo da se najpre predstaviš, sinko.“ Dečak se postideo pošto kao da ga niko ranije nije otkrio. Oborio je glavu. „Tata me je zvao Milton“, kazao je.

Kapetan Džon Mekšard se osmehnuo. Samo načas.

Osmeh mu je nestao s usana kada je ugledao dečakovo lice. Mališanu su se prečesto podsmevali. Čak je i osmeh za njega značio opasnost, nepoverenje, bol. „Tata ti je, dakle, bio gospodin Eliot?“ Dečaku nije pala na pamet nikakva uvreda. „Poznavali ste ga?“ „Koliko ga je tvoja majka poznavala?“ „Bio je na jednom velikom jonskom jedrenjaku.

Odlično je svirao gitaru. Pevao je. Sam je pisao pesme.

Trebalo je da nađe nekog producenta pošto se vrati sa Zemlje s dovoljno novca da se oženi.

Poznate su vam slične priče.“ Mališan je oborio oči. „Nikada se nije vratio.“ „Ja nisam tvoj tata“, kazao je kapetan Džon Mekšard i ušao unutra. Zatvorio je vrata.

Zadivljavali su ga trikovi kojima si deca pribegavala danas. Ali ovaj nije mogao da upali kod njega.

Video je šestogodišnje majstore kako izvlače poslednju uranski bak iz stisnute pesnice žitelja Novog Nantuketa koji je upravo okončao cmizdravi govor o potrebi otvaranja novih sirotišta.

Nekoliko trenutaka kasnije stigao je Morikoni.

Kapetan Džon Mekšard znao je da je to on po brzom kucanju.

„Otvoreno je“, kazao je on. Nije bilo svrhe zaključavati vrata na ovakvim mestima. To je stavljalo do znanja da imate nešto što je vredno ukrasti. Ako ništa drugo onda vaše telo.

Morikoni je izgledao užasnut. Prestravio ga je ovaj kraj, ali i kapetan Džon Mekšard. No, još ga je više prestravilo nešto drugo: ono što su teneti mogli da urade njegovoj kćerki.

Kapetan Džon Mekšard nije bio ljubitelj teneta i nije mu bio potreban jak razlog da još malo poveća njihov broj u paklu.

Napadno odeven stariji čovek ugegao se u sobu, ali užasnutost mu se nije smanjila. Kapetan Džon Mekšard zatvorio je vrata za njim. „Ne pričajte mi o tenetima“, kazao je. „Znam ko su i šta rade. Recite mi kada su vam oteli kćerku, kao i da li nešto znate o tome kuda su je odveli...“ „Prema starim grobnicama. Dobrih pedeset ili šezdeset vrsta odavde. Sa druge strane Žutog Kanala.

Platio sam jednom tragaču da ih prati. Donde je stigao.

Kazao mi je da je trag išao i dalje, ali on ga nije pratio. Isto je bilo i s ostalima. Nijedan nije želeo da pođe za tenetima u Agronijska brda. Tada sam čuo da ste upravo stigli sa Zemlje.“ Pokušao je da pređe na ton lakog razgovora. „Kako je sada tamo?“ „Bolje“, uzvratio je suvo kapetan Džon Mekšard. „Dakle, otišli su u Agronijska brda? Kada?“ „Pre dva dana...“ Kapetan Džon Mekšard se okrenuo, slegnuvši ramenima. „Znam“, nastavio je trgovac. „Ali ovo je bilo drugačije.

Nisu imali nameru da je pojedu ili... ili... da se igraju njome...“ Koža mu se vidljivo naježila. „Pazili su da je ne obeleže. Kao da je bila namenjena nekom drugom. Možda nekom velikog vlasniku robova? Vodili su računa o tome da na nju ne padne nimalo njihove pljuvačke. Ah mene su dohvatili.“ Pružio je izvijeni deo izgorelog mesa koji mu je nekada bio podlaktica.

Kapetan Džon Mekšard duboko je udahnuo i počeo da izuva čizme. „Koliko?“ „Sve. Bilo šta.“ „Daćete mi milion čvrstih dina ako je vratim živu. Ne jemčim da će biti zdrave pameti.“ „Dobićete novac. Obećavam. Zove se Mercedes. Mila je i blaga... jedina dobra stvar čijem sam

stvaranju ikada doprineo. Bila je sa mnom... za raspust... Njena majka i ja...“ Kapetan Džon Mekšard uputio se ka daščanom krevetu. „Polovina ujutro. Dajte mi malo vremena da sklonim novac na sigurno. Onda ću da pođem. Ne pre toga.“ Morikoni se izgegao napolje. Bat koraka postajao mu je sve mekši i mekši, da bi se konačno stopio sa žamorom gužve na ulici. Kapetan Džon Mekšard počeo je da se smeje.

Svako ko bi čuo taj smeh ne bi poželeo da ga ponovo čuje.

3. Pakao pod brdom Agronijska brda načinio je ogroman asteroid koji je udario pre nekoliko miliona godina, ali prostrano područje livada i potoka koje ih okružuje nikada nisu uspešno naselili sunarodnici kapetana Džona Mekšarda.

Predeo se, zapravo, veoma razlikovao od onoga što bi se na prvi pogled pomislilo.

Mnogi naseljenice došli su tu u ranim danima, privučeni vodom i travom. Samo malo ih se zadržalo mesec dana, a da se i ne pominje jedno celo godišnje doba. Voda i trava postojale su na Marsu zahvaljujući Blejku, teraplaneru. Bilo je to njegovo životno delo: ukrštao je i ponovo ukrštao raznorodne gene sve dok nije dobio nešto nalik na travu i vodu i što je moglo da opstane, pa možda čak i da napreduje i buja pri surovoj klimi Marsa. Jedna vrsta tečnih algi i jedna vrsta lišajeva, u osnovi, ali s toliko genetskih modifikacija da je njihov matematički pedigre ispunjavao celu knjigu.

Blejkove velike atmosferske pumpne stanice preobrazile su marsovski vazduh i načinile ga dovoljno bogatim da bi Zemljani mogli da dišu. Namera mu je bila da ceo Mars pretvori u izdašno plodno zemljište koje je video kako se na Zemlji pretvara u prašinu. Neki su smatrali da je postao odveć ambiciozan, da je, umesto da obavlja Božji posao, počeo da veruje da je on sam Bog. Planirao je da podigne grad Novi Jerusalim. Projektovao je njegove zgrade, parkove, rečice i ukrasna jezera.

Zasejao je eksperimentalna polja, doveo prve pionire dobrovoljce i dao im semenje koje je napravio i đubrivo koje je izumeo, ali pod nezaklonjenim suncem Marsa dogodilo se nešto što se nije zbilo u njegovim laboratorijama.

Blejkov raj postao je gori od čistilišta.

Zelene mladice i raspevani vodoskoci razvili su svojevrsnu inteligenciju, sklonost ka posebnim hranljivim materijama, sposobnost da ih pronađu i obrade kako bi postale jestive. Ove hranljive materije najobimnije su bile prisutne u Zemljanima. Hrana se mogla namamiti kao što anemone namamljuju insekte.

Žrtva bi videla slatku vodu i zelenu travu i radosno bi zaronila u gladne mladice i žednu tečnost koje bi je u slast pojele.

Očevi su tako gledali kako im deca stradaju, kako u trenu bivaju ubijena i apsorbovana. Supruge su gledale kako im vredni muževi umiru, da bi uskoro i same postale hrana.

Sedam Blejkovih pionirskih porodica izdržalo je godinu dana, a potom su došle druge koje su raspolagale izvesnim vidovima borbe protiv takozvanog rajskog virusa. Suprotstavili su se gladnoj travi i tečnosti, s namerom da ih ukrote. No, jedni za drugim završili su kao hrana onoga što su nameravali da pretvore u vlastitu hranu.

Postojali su načini da se opstane u raju. Kapetan Džon Mekšard oprobao ih je i iskušao. Izveštio se u pronalaženju artefakata koje su naseljenici ostavili za sobom, pisama, dokumenata, nakita.

Izveštio se da opstane, bar na izvesno vreme, u raju.

Postajao je sve uspešniji, neprekidno podižući cene svojih usluga, sve dok na kraju nije bilo nikoga ko je mogao da ih plati.

A onda je digao ruke. Bio je to ujedno način da okonča dosadu. Niko nije znao šta je učinio sa sakupljenim novcem, ali nije ga potrošio na sebe.

Jedini novac za koji se znalo da ga je razmenio u većem obimu bio je uložen u prepravke i opravke broda, podjednako tuđinskog izgleda kao i njegovo oružje, koga se domogao među Prstenovima i zadržao po pravu koje pripada nalazaču. Čak ni trgovci starim gvožđem nisu hteli taj brod. Metal od koga je bio načinjen mogao je da postane otrovan na dodir. Kao ni oružje, brod nije dopuštao nikom drugom da ga dodirne.

4. Ka planinama Kapetan Džon Mekšard platio je jednom polutanskom iznajmljivaču puntera da ga odveze do ruba raja. Obećao je oznojenom vozaču da će mu dati koliko vredi njegov punter ako ga sačeka da se vrati i odveze natrag u grad. „Kao i eventualnog saputnika koga budem doveo sa sobom“, dodao je.

Vlasnik puntera bio je gotovo izbezumljen od straha.

Odlično je znao šta je u stanju da uradi inteligentno zeleno rastinje, a čuo je i priče o tome kako su potoci progonili jednog čoveka sve do pola puta natrag u Donji Grad, da bi ga u trenu konzumirale pošto su ga sustigle.

Popile su ga, u stvari. Nijedan Zemljanin ili Marsovac pri zdravoj pameti ne bi se usudio da se

izloži opasnostima raja.

Ne samo što je pretnju predstavljao sam predeo, nego su tu još bili i teneti.

Teneti, čija je građa bila nejestiva za raj, slobodno su se kretali tim predelom preko cele godine, izlazeći iz njega samo povremeno da bi preduzimali upade u ljudska naselja, uvereni da se niko ne bi odvažio da krene u poteru za njima do njihovog grada tunela, Kong Greša, duboko u središnjem delu kratera Agronija, koji se nalazio usred Agronijskih brda, gde trava nije rasla, a potoci nisu tekli.

Teneti su napadali iz zadovoljstva. Poglavito onda kada bi se uželeli poslastica. Gotovo su postali zavisnici od ljudskog mesa. Bio je to okrutan narod. Uživali su u hvatanju zarobljenika koje bi održavali u životu ponekad i više sedmica, naročito mlade žene. Radovali su se ubijanju. Šomberg je to jednom živopisno opisao: „Što je mučenje duže, meso je slađe.“ Njegove mušterije pitale su se kako to može da zna.

Kapetan Džon Mekšard znao je da Mercedes Morikoni ima izgleda da preživi. Nadao se da će, u času kada je nađe, njoj do toga još biti stalo. Šta je ono Morikoni kazao o tome da teneti nisu želeli da je obeleže? Da su je zarobili za nekog drugog? Za koga?

Kapetan Džon Mekšard želeo je da to otkrije sebe radi.

Niko već godinama nije imao potrebe da plaća tenetima za mlade devojke. Međuplanetni ratovi ispunili su ulice zgodnim ženama među kojima je samo trebalo izabrati.

Niko ne bi zapazio kako s vremena na vreme po nekoliko njih nestane.

Ako su teneti imali nameru da je prodaju za hranu koja im je bila neophodna tokom predstojeće Duge Zime, onda su morali da vode računa o tome da robu održavaju u odličnom stanju. Mercedes je sasvim mogla da bude tražena roba. Bilo je stoga izgledno da je i dalje živa i bezbedna. Kapetan Džon Mekšard zato je smatrao da njeno spašavanje nije samo gubljenje vremena.

Bio je to jedini razlog što se otisnuo toliko duboko u Agroniju, gde teneti nisu predstavljali najveću opasnost.

Teško se moglo poverovati da su teneti ikada bili ljudi, ali nije bilo sumnje da su govorili primitivnim engleskim.

Pričalo se da su to degenerisani potomci doseljenika čiji se brod srušio. Letelica je krenula iz Hjustona pre dva stoleća i na njoj se nalazio politički istražni odbor koji je trebalo da ispita izveštaje da zemaljske kompanije koje se bave vađenjem ruda na Marsu koriste domaću radnu snagu kao robove. Pokazalo se da su ti izveštaji bili tačni.

Ali kompanije su se postarale da uvaženi senatori nikada ne vide dokaze.

Kapetan Džon Mekšard nosio je energetski štitnik.

Zujavo ga je obavijao od tabana do temena. Svilasta energija, meka poput dečje ruke, mreškala se oko njega poput atmosfere. Sav je treperio i iskričio se od složenih kola koje su mu ocrtavale vene i arterije, prateći mu krvotok. Ovoj mešavini blagih zvukova brzi ritam davali su ozloglašeno opasni regulatori antigravitacije dok je leteo tik iznad gladne, šaptave trave i bujnih, mamećih potoka raja.

Samo se jednom spustio, među ruševine onoga što je trebalo da bude Novi Jerusalim i gde trava nije rasla.

Tu je trčao dugačkim koracima koji su mu omogućili lakše kretanje po ovom terenu.

Istovremeno, punio je energetske jedinice antigravitacionog uređaja, koje su se brzo praznile.

Bio je potpuno optočen bojnim oklopom koji je sam načinio. Vidljivi delovi njegove kože imali su neobičnu arseničko zelenu boju iza preklapajućih energetskih štitnika. Veštačke škrge obrađivale su atmosferu kako bi iz nje pročistili što više kiseonika. Dok se kretao, okruživao ga je nepostojan oreol, svetlucajući zlatnim i magleno zelenim prelivima, skupljajući se i šireći kako su mu se elementi u oklopu mešali i stupali u međudejstva s česticama poluveštačkog marsovskog vazduha, spajajući ih u toksična isparenja koja bi ubila svakoga ko bi ih udahnuo. To je bio razlog što je kapetan Džon Mekšard nosio šlem. Nalikovao je na glavu ukrasnog delfina, punu uzmahanih izraštaja i barokne simetrije. Složeni, tanani vodovi videli su se kroz tanku kožu od plasdeksa, dok je makroinženjerska biljka što mu se izvijala između ramenih lopatica gotovo nalikovala na krila. Lako je mogao da prođe kao jedna od zaboravljenih zveri Eldrena koje su jahali u pohodu protiv Bast-NaGira, u razdoblju iz koga je poticala najranija mitologija Marsa. Providni čelični vizir dodatno je isticao ovaj tuđinski izgled, uvećavajući mu oči i prekomerno ih iskrivljujući.

Pretvorio se u teško zamislivog stvora čiji bi izgled prestrašio svakog slučajnog posmatrača.

Ovde su postojala bića koja su se hranila kako tenetima tako i ljudima. Kapetanu Džonu Mekšardu bila je potrebna samo majušna prednost da preživi. Ali ta prednost bila je odlučujuća.

Ponovo je poleteo, potpuno napunivši baterije. Sada je nalikovao na anđela od svetlucavog bakra koji juri povrh žedne trave i gladnih reka raja. Konačno, stigao je do krečnjačkih obronaka Agronijskih planina.

5. U staništu teneta Venac je, zapravo, predstavljao obod velikog kratera strmih padina. U središtu kratera nalazili su se neobični džepovi gasova koji su nastajali kao nusproizvod izlaganja suncu kamene prašine. Ti gasovi stvarali su sredinu u kojoj su teneti jedino mogli da se razmnožavaju i da obitavaju. Samo su kratko bili u stanju da izbivaju iz onoga što su rani istraživači sa Zemlje nazvali njihovim 'oblacima'.

Glavnina gasova, koji su na ljude vršili jako narkotičko dejstvo, dovođena je u njihove jazbine domišljatim sistemom otvora i lopatica kojima se ručno upravljalo. Bila je to jedina mašinerija koju su koristili. U drugim pogledima bile su to primitivne, premda istovremeno i maštovite ubice koje su

uživale u sporim, nastranim umiranjima svega što je živi, računajući tu i bolesne i ranjene pripadnike svoje vrste. Samoubistvo je među njima bio najčešći uzrok smrti.

Dok je kapetan Džon Mekšard hitao preko vrletnih obronaka prema zidovima kratera, bio je svestan da na raspolaganju ima samo nekoliko sati da spase devojku.

Teneti su znali kako da primene gas na svoje ljudske žrtve koje bi počele da se osećaju bezbrižno i veselo.

Umeli su da zabave ljude.

Ponekad bi pustili da im se zarobljenici tako osećaju danima, sve dok se ne bi potpuno opustili.

Onda bi preduzeli nešto što bi u njihovim žrtvama izazvalo plimu adrenalina. Ono što bi potom usledilo predstavljalo je pravu noćnu moru. Nepojamnu stoga što nijedan ljudski um ne bi mogao da smisli takve muke, a da pri tom ostane normalan. Nijedan, naime osim uma kapetana Džona Mekšarda. Moglo se, doduše, postaviti pitanje da li je um kapetana Džona Mekšarda još ljudski.

Ponovo sam zakasnio. Evo ponovo jedne kosti i ogrlice.

To je rupa koja vodi u srednju prostoriju. Gas je tu slab.

Ove misli prolazile su mu kroz glavu dok je pratio tragove povrh stena oštrih poput brijača i klimavih krečnjačkih formacija. Do sada je četiri puta bio plaćen da stupi na teritoriju teneta. Dva puta je uspeo da vrati živu žrtvu koja je još bila pri srazmerno zdravoj pameti. Jednom je natrag doneo leš. A jednom je ostavio leš na mestu gde ga je zatekao. Sedam puta pre toga tamo ga je odvela radoznalost. Onda kada su ga uhvatili, izgledi da im pobegne bili su veoma mali. Bio je rešen da ni po koju cenu ne dopusti da ga ponovo uhvate.

Sada, međutim, kao da je zlokobni, pušeći predeo kratera i šiljatih vrhova bio drugačiji.

Postojala je izvesna tišina koju kapetan Džon Mekšard nije umeo da objasni.

Izvesna atmosfera iščekivanja. Kao da ga neko posmatra.

Odlučivši da zanemari ono što su mu instinkti govorili, spustio se u raspukline i krenuo prema obližnjim prljavim hodnicima. Gotovo bez razmišljanja ubio je pet tenetskih stražara pre no što je počeo da se spušta velikim glavnim prolazom koji je vodio u podzemni svet teneta. Uvek je, kad god bi mogao, ubijao tenete s udaljenosti. Njihov otrov mogao je da poprska delikatna kola i da mu uništi oklop i ugrozi životne tokove.

Još tri teneta su pala, ne stigavši da shvate da su mrtvi. Kapetan Džon Mekšard uopšte nije oklevao da ih smakne čim bi naišao na nekoga. On je ubijao iz principa, kao što su oni ubijali iz navike. Što je manje teneta, to bolje po sve. Osim toga, svaki leš nudio mu je nešto korisno dok se spuštao sve niže, bočnim tunelima, držeći se još poznatog puta.

Zidovi pećina bili su obloženi krvlju i izmetinom koje su teneti koristili kao gradivni materijal.

Uglavnom je bio očvrsnuo, ali tu i tamo postajao je mek i klizak, tako da je kapetan Džon Mekšard morao da prilagodi tome koračanje. Bilo mu je milo što raspolaže škrgama i oklopom, tako da nije morao da miriše ili dodiruje žitku materiju, premda je svaki čas njegov sistem cirkulacije vazduha postajao preopterećen, tako da je do njega stizao nagoveštaj onoga što ga je okruživalo.

Ali nešto nije bilo kako treba. Oklop je počeo da mu pucketa i podrhtava. Bilo je to upozorenje.

Kapetan Džon Mekšard zastao je u jednom kliskom prolazu i pomislio na mogućnost da se povuče.

Uobičajeno je bilo da sretne znatno više muških i ženskih pripadnika teneta kako se muvaju kroz tunele, idući za svojim poslovima, kako se staraju se o jajima ili zlostavljaju ono čime su se hranili.

Javio mu se neprijatan utisak da neće moći lako da se vrati, da je već upao u zamku. Da li je ovo bila zamka postavljena naročito za njega? Ili je plen bilo ko? Ovo nisu bili teneti na koje je navikao.

Da li je moguće da su dobili novo vodstvo i šire ciljeve? Kapetan Džon Mekšard mogao je ovde da nanjuši inteligenciju. Tako nešto još nikada nije osetio na teritoriji teneta. Ono što biste obično osetili bili su užas i avetinjska radost.

Postojalo je tu još nešto. Nešto što je imalo ličnost.

Nešto što je imalo ambicije. Nešto što je upravo sada pribiralo moći.

Kapetan Džon Mekšard odavno je naučio da se pouzda u svoje instinkte, a instinkti su mu govorili da će morati da se izbori kako bi se vratio na površinu...

Najbolje će biti ako se bude pretvarao da ništa nije primetio. Nastaviće da pomno prati znake ispoljavanja te inteligencije dok bude tragao za trgovčevom kćeri. Kako se ono zvaše? Mercedes?

Do ovog mesta, uski, neprijateljski tuneli tenetskog grada bili su mu poznati, ali sada su počeli da se otvaraju, postajući širi i viši, kao da su teneti radili na njima. Ali zašto?

A onda, najednom, talas misli zapljusnuo mu je um – silovit poput plimskog talasa. Gotovo da ga je sputao da produži napred. Proteklo je nekoliko časaka pre no što je smisao misli počeo da mu se ukazuje.

Ne više. Ne više. Ja sam jedna. I ja sam više od jedne. Ja sam Šarinaka od Žute Žrtve i ponovo ću postati boginja kao što sam bila onda kada je Mars bio mlad. Prinela sam Žutu Žrtvu.

Zahtevam pravo na ovaj sunčev sistem. A onda ću zahtevati pravo na ceo kosmos...

Devojka? – kapetan Džon Mekšard nije mogao da se uzdrži da ne pita.

Kao odgovor mu je stigao talas podrugivanja koji ga je pogodio gotovo fizičkom težinom.

Jedan glas počeo je da šapuće kroz zavojite tunele. Bio je hladan poput svemira, čvrst i oštar poput čelika s Merkura.

Žensko biće Mercedes je nestalo. Iščezla je, Zemljanine.

Ništa nije preostalo od nje osim ovog tela, a ja ga već menjam kako bi bilo više po mom ukusu. Ona će dati jaje.

Najpre jedno telo, potom cela planeta. Onda sistem. Potom zvezde. Ponovo ćemo da krenemo stazom napretka.

Slobodno ćemo da pirujemo po galaksijama.

To je, dakle, posredi! Ponovo jedna marsovska drevna utvara pokušava da se domogne nekadašnjih moći. Ta stvorenja bila su pobijena, prognana, utamničena u dalekoj prošlosti, tokom poslednjih marsovskih užasnih ratova. Dosegla su ogroman nivo intelektualnih moći, ovladala planetom i uticala na ceo sistem kada su ovladala sposobnošću da odapinju mentalnu energiju kroz međuplanetni prostor, da kontrolišu njome daleke inteligencije i vladaju kroz njih. Smatrala su sebe bogovima, iako su u mnogim pogledima bila smrtna.

Njihova oholost konačno im je došla glave. Ambicije su im postale tako apstraktne i neobične da su zaboravili na obične ljude, one koji su odabrali da ne krenu njihovim čudnovatim putem, čiji su životi urušili kada su Eldreni iscrpli sva planetna bogatstva da povećaju svoje moći.

Postali su opsednuti besmrtnošću, upisujući sebe na izuzetnim komadima dragog kamenja koje je sadržalo sve što je neophodno za rekonstruisanje cele jedinke. Sve, naime, osim običnih ljudi koji je trebalo da stave drago kamenje u naročita ležišta i da otpočnu proces. No, taj proces zahtevao je obimne ljudske resurse, što je konačno dovelo do toga da nastradaju svi koji su se njime bavili.

Većina običnih ljudi umrla je od gladi i dehidracije, kako su te moći odnosile s njihove planete sve resurse.

Najpre su otopili polove, tako da je u prvo vreme bilo vode u izobilju. Bilo je to doba narastanja moći Morskih Kraljeva. Ali onda je brzo otpočelo isparavanje. Voda se rasipala po svemiru zato što više nije bilo zaštitnih omotača od ozona i kiseonika. Voda nije mogla da se vrati.

Načas bi samo zasvetlucala u kosmičkom prostranstvu kada bi neumitno krenula put Sunca.

Kapetan Džon Mekšard znao je sve to zato što je njegova majka znala sve to. Nije upoznao majku, nije znao da se izlegao kao bučno, drečavo i nezavisno stvorenje iz jajeta koje je ona sačuvala, dok su ona i njen suprug skončali. Nije znao kako je dospeo da živi među podljudima i kako je postao njihov vođa, koga su prozvali Belokožac. Belokožac mu je bilo ime sve dok ga Zemljani nisu najzad pronašli. Njegov stric platio je za potragu, platio je da ga dovedu na Zemlju tokom kratkog Zlatnog Doba pre no što je planeta ponovo utonula u građanski rat. Nisu uspeli da civilizuju kapetana Džona Mekšarda, ali su ga naučili kako se ponaša kao džentlmen. Nisu obrazovali kapetana Džona Mekšarda, ali su ga podučili i obogatili mu iskustvo. A onda su počeli ratovi. Javio se kao dobrovoljac. Služio je dobro i časno, ali kako su ratovi postajali prljaviji, a ono oko čega su se vodili neodređenije, počeo je da se povlači. Njegovo odbijanje da uzme udela u jednoj naročito krvavoj operaciji dovelo je do toga da bude optužen kao izdajnik. Na Mars je stigao kao odmetnik.

Oterali su ga u crvene pustoši, znajući da tamo ne može da opstane. Ali Mars je bio pravo banjsko lečilište u odnosu na Merkur. Kapetan Džon Mekšard je preživeo. I ne samo to nego je i, na osoben način, uznapredovao. Sada je raspolagao vlastitim brodom. Mogao je po svom nahođenju da bira koga će ubiti, a koga neće. Na ovaj opasan život više ga nisu nagonile finansijske nevolje, niti mu je bilo potrebno neko bezbedno utočište, čak ni porodično ognjište. Nije imao od čega da pobegne. Nije postojalo ništa u njemu čemu ne bi mogao da se suprotstavi. Činio je to zato što je naprosto tako bio sazdan. Bio je kapetan Džon Mekšard, a kapetan Džon Mekšard bio je čovek od akcije, stvorenje koje bi potpuno oživelo jedino onda kada bi mu vlastiti život bio u ravnoteži. Divlje stvorenje koje je čeznulo za oporim, surovim predelima kosmosa, njihovim lepotama i opasnostima.

Ali kapetan Džon Mekšard nije želeo da umre ovde, u ljigavim jazbinama neljudskih teneta. Nije hteo da služi bezumnim ciljevima drevnih marsovskih bogova čija je besmrtnost lagano kopnila i koji su čeznuli za tim da povrate nekadašnju moć.

Ti ćeš mi, kapetane Džone Mekšarde, pomoći. I ja ću te za to nagraditi. Pre no što umreš, daću ti titulu sera jednog božanstva. Krv mojih Marsovaca već je pomešana s tvojom.

Upravo zato si tako savršen za moje naume. Više nisi onaj zemaljski momčić koji je odrastao u divljini, među podljudima s Merkura. Ti si naša krv, budući da tvoja majka vodi poreklo pravo od najvećih Morskih Kraljeva, a Morski Kraljevi bili su naša deca. U tvojim žilama teče toliko naše krvi da si ti sada gotovo jedan od nas. No, ono što nam je potrebno daće nam tvoja zemaljska krv. Životnost, čvrstinu, nepokolebljivost. Te osobine omogućiće nam da povratimo izgubljene moći, a Mars će ispuniti starim strahom od onih ne-ljudi koji su ovde vladali pre Morskih Kraljeva.

Dobro došao kući, kapetane Džone Mekšarde, poslednji Morski Kralju. Dobro došao na dvor Šaiene Ša, u Hram zvezdanog glušja, kod Sedme od Sedam, u Utihlu citadelu zmije-majke, gde je spavala premnogo stoleća...

Mali smrtnik obavio je dobro svoj posao, premda nesvesno. Bila mi je potrebna njegova kćerka, kao što si mi i ti bio potreban. A sada vas imam oboje. Čuvaj se, kapetane Džone Mekšarde, tajne Utihle citadele!

6. Završni okršaj Kada ju je kapetan Džon Mekšard konačno savladao, lakonski je primetio da joj je glave došla, zapravo, sama krv za kojom je žudela. Bila je to krv koja se se borila za slobodu tokom pet milenijuma, kazao je on. Krv zaboravljenih junaka, svaka njena kap. Ti junaci ratovali su protiv Rimljana i razorili Londinijum. Suprotstavljali su se osvajačima duž obala Saksonije. Tukli su se s Normanima od Bicestera do Vizantije. Borili su se sa Brajanom Boruom, Ovenom Glendoverom i Robertom Brusom. Vojevali su za careve, kraljeve i znamenite generale, a onda su vojevali protiv njih. Borili su se za slobodu. Za narod. Za sve ono što je značilo biti slobodan Englez, nikada

neporaženi Irac, buntovni Škot. Slobodan čovek, kao kapetan Džon Mekšard. Nijedan monarh, nijedan tiranin, nijedna vlada, nijedan bog, nijedan demon, nijedna fundamentalistička sila nikada neće uspeti da sputa taj slobodarski duh.

Obećana nagrada je izostala. Nahranila se njegovim umom. Probala mu je mozak kao što bi kakva bogatašica gricnula malo čokolade da vidi da li joj je po volji. Jedan deo odbacila je kao nepotreban. Sećanja. Naklonosti.

Ponos. Kada je teturavo izišao s tog mesta, bez oružja i žene za koju se zakleo da će je vratiti, bio je nag, otkidao je komade vlastitog mesa da bi nju zabavio, bekeljio se i glupirao iz istog razloga.

Prestao je da bude razumno ljudsko biće. Lišila ga je svega onoga što je i njoj samoj nedostajalo.

Svega ljudskog. Ili je bar tako izgledalo...

Kapetan Džon Mekšard doznao je od starca sve ono što je trebalo da dozna. Preokrenuo je svoj usud. Krv i duša koju je ona usisala iz njega i dalje su bili pod njegovom kontrolom. Negde u toj uništenoj, naizgled bezumnoj lobanji odigravala se bitka, daleko od mesta i vremena gde se on fizički nalazio – bitka za upravljanje nad jednim ljudskim stvorom koji je nestao da bi jedna boginja mogla da opstane. Ono što je usisala nije bila samo junačka krv kapetana Džona Mekšarda, niti samo njegov blistav um, nego i njegova volja. Dovoljno snažna volja da zagospodari natprirodnim bićem. Kapetan Džon Mekšard i dalje je bio tu, unutar nje, posvećen tome da je uništi. Sakupivši sve snage, napao ju je iznutra. Bio je samo jedan inteligentan virus. Zato nije mogao ni da govori, dela ili da se hrani.

Potpuno je bio posvećen samo na jedno: na rat.

Naći ćeš devojku u dubokoj odaji. Biće dobro za nekoliko dana. Pomogla mi je. Bila je jaka.

Zadržala je tragove identiteta. Samo načas bila sam ona – deo nje – a onda sam ponovo postala ja.

Odbacila me je.

Kapetan Džon Mekšard šumno je uzdahnuo.

Već ju je voleo. Znao je to. Upoznao je već običnu ljudsku ljubav, osetio ju je. Sada je ponovo bila tu. Stresao se poput ranjenog, pobedničkog vuka i krenuo na dugo putovanje prema Donjem Gradu. Zbacio je sa sebe prašinu, užas i spomen na ljubav.

U času kada je stupio u Šombergovu krčmu, ponovo je bio onaj stari...

Preveo Zoran Živković

Pol di Filipo

GOLO TRŽIŠTE (Bare Market)

Cena benzina pala je na deset centi po galonu, dok biste za par patika marke 'Nikedidas' platili samo deset dolara. Trodelni ručak s uključenim desertom stajao bi vas u većini njujorških boljih restorana fiksnih petnaest dolara, a dobili biste kusur kada biste novčanicom od pedeset dolara platili najnoviji model XXII 'Pilota na dlanu', s uključenim dodatkom za videokonferencije.

Nacionalni trgovinski deficit potpuno je uklonjen, a globalna ekonomija upravo je objavila podatke o šestom uzastopnom kvartalu rasta od pet odsto. Ceo Afrički kontinent nalikovao je na Kaliforniju iz doba zlatne groznice. Novi milioneri nicali su u gotovo svakoj zemlji brže nego što bi naseljenici na Marsu šmugnuli u zaklon na vest o novoj solarnoj baklji. Živeli smo u blagostanju o kome čak ni najoptimističkiji prognozeri iz bilo koje prethodne ere nisu mogli ni da sanjaju, čak ni posle pet boca 'Veuve Cliquot', a sve to zahvaljujući Tržištu.

Pravo ime Tržišta bilo je Adamina Smajt. Imala je devetnaest godina, bila je potpuno nedodirljiva i sedela je preko puta mene.

Imala je stas dostojan najnovijeg izdanka nekog tajnog programa uzgajanja supermodela. Nosila je crvenu haljinu koja je predstavljala tek nagoveštaj materijala.

Dugačku, gustu, platinsku kosu držala je zakačenu dvema tananim, dopadljivim ukosnicama od kornjačinog oklopa, a nekoliko pramenova nehajno joj je visilo do obrva.

Njeno lice, sazdano od ravni i lukova koji su se istančano presecali i ukrštali, budilo je istovremeno primisli na madone i starlete. Ten joj je navodio na poređenja s egzotičnim orhidejama, na sneg obojen zalaskom sunca i na mleko obojeno sokom od višanja. Dok smo čekali da nam posluže obed, vitke ruke Tržišta optakale su i milovale čašu s pićem – čašu za šampanjac u kojoj se nalazila obična gasirana voda. Bile su to tako senzualne kretnje da mi se učinilo da bih mogao da doživim vrhunac samo razmišljajući o njenim prstima.

Sve što je trebalo da uradim večeras i tokom narednih nekoliko dana bilo je da ekskluzivno intervjuišem za Neuvo Vanity Fair ono čime se svet iz 2022. godine dičio kao svojom stvarnom, živom boginjom. Ali sve što sam do sada uspeo da uradim bilo je da jedva promrmljam svoje ime, da joj stisnem toplu, meku šaku pri rukovanju i da promucam narudžbinu. Nije to bio baš slavan početak.

Pokušao sam da povratim iskusno novinarsko držanje. Ali glas mi je i dalje poigravao uprkos nastojanjima da delujem samopouzdano u travnato zelenim očima Tržišta. „Ovaj, gospođice Smajt...“ „Molim te, Glene, zovite me Adamina.“ Glas Tržišta sasvim je išao uz njenu pojavu: zvonak poput crkvenih zvona i seksi kao crna kafa u postelji. Do nozdrva mi je dopro dašak njenog parfema. Bio je to neki tanan cvetni miris. „Adamina, ovaj, veoma se radujem što ću imati prilike da te intervjuišem. Ali jesi li sigurna da to neće osujetiti tvoje druge obaveze?“ Široko se osmehnula, što je meni pružilo priliku da se ponovo zaljubim u njene savršene zube. „Naravno da neće. Razgovor licem u lice koristi samo majušni deo mojih kapaciteta za obradu podataka.“ „Dakle, upravo sada...“ „Upravo sada nadgledam približno 1,712 jednostavnih berzanskih transakcija širom sveta i arbitriram u više od milion kupovina, deoba, prodaja i drugih složenih procedura. Da se i ne pominje posredovanje u milijardama e-poslova. Sve me to, međutim, ni najmanje ne ometa u tome da pričam s tobom.“ „Neverovatno. A kada spavaš...?“ „Delimična softverska ličnost zasnovana na meni obavlja poslove.“ Šta sam mogao da uzvratim na ovu gotovo neverovatnu izjavu o jednoj hladnoj činjenici? Kroz ovu zanosnu ženu koji mi se nalazila na dohvatu ruke (odjednom sam poželeo da posegnem prema njoj i dodirnem je, kako bih time uzeo udela u njenoj ogromnoj, kraljevskoj harizmi) tekla je celokupna planetna digitalna ekonomija, što na njoj nije ostavljalo nikakav primetan trag napetosti ili napora. Nikakvo čudo što joj je za razgovor sa mnom bilo potrebno manje truda nego za disanje.

Sve što sam mogao bilo je da podignem čašu i otpijem veliki gutljaj vina. „Sigurna si da ne želiš da probaš vino?

Odlično je.“ Maniri Tržišta bili su usklađeni s njenom lepotom. „Žao mi je, Glene, ali stvarno ne mogu da uzimam alkohol ili bilo koji drugi veštački stimulant.

Poremećaji u mojoj moždanoj hemiji...“ „Oh, da, naravno. Samo jedan mali depresant...“

„...mogao bi da dovede do velike ekonomske depresije.

Da, to je poznata izreka.“ Osetio sam se kao idiot. Koliko je samo puta već čula tu glupu dosetku, kao i milion sličnih?

Iako je živela pod ekskluzivnim i elitnim društvenim zvonom, bio sam siguran da je do nje stizalo i mnoštvo komentara u kojima je opisivana kao svojevrsna nakaza. Mase su prema Tržištu gajile ne samo osećanja strahopoštovanja i divljenja nego i mržnje, zavisti i straha.

Ali čak ako su je takve nesmotrene opaske i pogađale, ona nije pokazivala nikakve znakove ogorčenosti. Vedra i srdačna, nije mi uzela za zlo malopređašnju trapavost, a dolazak kelnera koji nam je poslužio salate odagnao je kratkotrajnu nelagodnost.

Pošto smo nekoliko časaka razmeštali salvete i dodavali soli i bibera u zdele, ulučio sam priliku da je upitam: „Da li bi imala nešto protiv da počnem da snimam naš razgovor?“ „Samo izvoli. Rado ću da odgovorim na sva tvoja pitanja.“ Rado će da odgovori. Bio mi je potreban napor da skrenem misli s ovog veoma živog, ali krajnje neprofesionalnog pravca. Da je Tržištu bilo dozvoljeno da ima momka, taj vražiji srećković ne bi skidao osmeh s lica. Stavio sam PDA između nas i počeo. „Popričajmo najpre o tvom neverovatnom detinjstvu.“ Od samopodrugljivog smeha Tržišta žmarci su stali da mi gamižu uz kičmu. „Oh, ta prastara medijska senzacija!

Sigurna sam da se niko više ne seća te priče niti mari za nju.“ „Šališ se? Dvogodišnje dete koje je usred Atlantika pronašao jedan putnički brod kako pluta na nekom komadu olupine. A onda i kontroverze oko tvog odgoja...“ „Da, mislim da su moje rane godine bile donekle neobične...“ „Molim te, Adamina, reci mi kako ih se sećaš.“ Tržište je zamišljeno žvakala salatu nekoliko trenutaka, a onda počela: „Kao što si kazao, pažnju sveta privukla sam prvi put kao brodolomnik. Naravno, tog dela života jedva da se i sećam, budući da sam bila sasvim mala. Ono što znam o tome zasniva se na kasnijem čitanju i gledanju izveštaja. S jednog manjeg putničkog broda, koji je plovio sa Bermuda za Liverpul, primećen je deo nekog nepoznatog plovila kako nekontrolisano pluta. Na tom improvizovanom splavu zatečen je jedini putnik koji je preživeo udes što je zadesio plovilo. Dvogodišnja devojčica, s užasnim opekotinama od sunca i veoma dehidrirana. Ja. Pošto sam spašena, bila sam podvrgnuta tretmanima za neuhranjenost i prekomernu izloženost

suncu, i brzo sam se oporavila. Kako izgleda, bila sam bodrog duha i zabavljala sam putnike neumornim dečjim ćeretanjem na nekom neobičnom jeziku. Nisam, nažalost, mogla da pružim nikakve podatke o tome kako se zovem, ko su mi roditelji i kako sam dospela u more. Nikada nije bilo otkriveno kako se zvalo plovilo na kome sam doživela brodolom i iz koje je luke poticao.

Kada smo stigli u Liverpul, mediji su se sjatili oko mene. Britanska vlada preuzela je starateljstvo nada mnom i preko nje su išli svi moji kontakti s javnošću.“ „Tada si dobila ime, zar ne?“ „Da. Mediji su najpre isprobali nekoliko kandidata.

'Vodena Beba', 'Mala Sirena', 'Beba X', 'Čudesna klinka'.

Ali na kraju su mi dali prezime zvanične negovateljice kojoj su me dodelili, policajke po imenu Džoan Smajt.

Džoan je imala sina po imenu Adam, koji je umro kao mlad, pa sam po njemu nazvana Adamina.“ ..Baš prikladno, ima li se u vidu tvoja buduća karijera.“ Na licu Tržišta pojavio se dražesno svečan izraz. „Ko zna kakav uticaj imaju takve slučajnosti iz ranog detinjstva? Ali iako je se tek mutno sećam iz rog razdoblja, veoma sam zahvalna Džoani zato što mi je tada bila okrilje spokoja i naklonosti. I dalje se redovno viđam s njom.“ „To vreme mira nije, međutim, dugo potrajalo?“ „Nije. Kako se priča o meni pronosila svetom, stvari su postajale sve zapetljanije. Na površinu je izronilo puno podlosti i pohlepe.

Kojoj zemlji pripadam? Na hiljade ljudi iz mnoštva država objavilo je da sam njihova izgubljena kćerka, pričajući manje ili više ubedljive priče o tome kako sam se našla sama nasred okeana. Ali DNK analize obesnažile su sve te tvrdnje, a moje poreklo ostalo je potpuno nepoznato.

Potom su razne vlade počele da upućuju zahteve da im se izvrši repatrijacija 'čudesne klinke novog milenijuma'. I ovi zahtevi izgledali su manje ili više osnovani, tako da se ni ovde nije mogla doneti nikakva odluka.

A onda su se umešale Ujedinjene Nacije.

Savet bezbednosti doneo je rezoluciju kojom su me usvojile Ujedinjene Nacije. Svaka zemlja sveta postala je moj roditelj. Dobila sam prvi univerzalni pasoš. Određeno je da odrastam u sedištu Ujedinjenih Nacija u Ženevi.

Odatle i potiču moja najranija sećanja.“

Kelner je u međuvremenu odneo zdele za salate, a sada nam je doneo glavno jelo. Moja šnicla nalikovala je na kakvu pećinsku komadešku mesa u poređenju sa skromnom porcijom račića koja se nalazila pred Tržištem. Ponovo sam se osetio nelagodno. Ali Tržište se osmehnula kada je videla šta mi je doneto i rekla: „Sjajno izgleda.“ Moja sirova sklonost ka mesu najednom kao da je dobila oproštaj grehova.

Posle nekoliko trenutaka nastavio sam razgovor. „Mora da je izgledalo neobični biti jedino dete na tom mestu?“ „Oh, ne, nije. U sedištu UN postojao je dnevni dečji vrtić za decu službenika i delegata, tako da sam glavninu dana provodila s vršnjacima. Jedina razlika bila je to što su oni na kraju odlazili kući, a ja nisam. Palais des Nations postao je moj privatni zamak. Kad god bi mi se ukazala prilika, utekla bih od onih koji su se starali o meni i upuštala u tumaranje po zgradama i okolini. Možeš li da zamisliš kakav je teren za klizanje postajao mermerni pod u Salle des Pas Perdus pošto bi svi posetioci otišli?

Naravno, pod uslovom da na nogama imaš samo čarape.“ Nasmejao sam se, zamislivši Tržište kao živahnu devojčicu koju ništa ne sputava u toj svečanoj raskoši. „Ne, priznajem da mi nije palo na pamet da je upražnjavanje tog sporta moguće na takvom mestu.

Reklo bi se, dakle, da si imala srećno detinjstvo.“ „Svakako. Premda mi se ponekad čini da se naglo okončalo.“ „Misliš na svoj prerani intelektualni razvoj?“ Tržište je uzdahnula poput blagog alpskog povetarca. „Da. Već sa tri godine umela sam da čitam i pišem kao neki desetogodišnjak. Sa pet sam govorila francuski, engleski, španski i ruski. Nešto mi je duže trebalo da ovladam nemačkim i kineskim. Moji staratelji reagovali su tako što su mi ubrzali školovanje, tako da sam sa jedanaest godina stekla ono što odgovara američkoj srednjoškolskoj diplomi. Tada sam se upisala na Londonski ekonomski fakultet, na kome sam doktorirala četiri godine kasnije.“ A Nobelova nagrada iz ekonomije?“ „Dobila sam je tek 2020.“ „Sa sedamnaest godina.“ „Tačno.“

Tržište je pričala o tim postignućima bez lažne skromnosti ili hvalisanja, kao da navodi spisak ulica u Ženevi. Nisam, međutim, stekao utisak da je ravnodušna.

Daleko od toga. Njene reči kao da su plutala po dubokom rezervoaru poniznosti, mudrosti, osećajnosti prema drugima i uvažavanju vlastitog života. „Teško mi je da zamislim“, priznao sam, „kako si se osećala kada si dosegla takve vrhove uspeha u tako mladom dobu.“ Koralne usne Tržišta ostavile su trag na čaši za šampanjac. „Osećala sam se malo osujećeno, zapravo. Na mom polju stručnosti kao da više nije bilo izazova kojima se moglo težiti.“ „Zato si se i ponudila kao prvi ljudski objekat za ugradnju vetverskog implanta napravljenog udruženim snagama MIT-a i Caltech-a.“ „Tako je. Nešto slično još niko nije pokušao. A otvarale su se, da tako kažem, neslućene mogućnosti.“ „Znam da je oporavak od operacije bio prilično brz. Za mesec dana izišla si iz bolnice. Znatno je duže trebalo da ovladaš biološko-kibernetskim interfejsom, pretpostavljam?“ „Da. Proteklo je punih osam sedmica pre no što sam stekla samopouzdanje u mentalnom surfovanju kiberprostorom. Operativni sistem u implantu imao je nekoliko nedostataka koji su otklonjeni uz moju pomoć.“ „Ali kako si došla na pomisao da se isključivo posvetiš racionalizaciji svetskih finansijskih tržišta?“ „Šta je bilo prirodnije od toga? Uostalom, moja doktorska disertacija bavila se maksimiziranjem delotvornosti tržišta. Najpre sam se upustila u digitalno predstavljanje tržišta strogo u svojstvu posmatrača. No, čak je i to iskustvo bilo neverovatno. Veoma sam mnogo naučila o tome kako tržište uistinu dejstvuje na kvantnom nivou. Pošto su ručno primenjeni neki moji predloži za poboljšanje načina trgovanja, uz dobre rezultate, dopušteno mi je da neposredno uplivišem kroz moj vetver.“ „A godinu dana kasnije...“ „Godinu dana kasnije, u svakom praktičnom pogledu, ja sam postala Tržište.“ Stigao je desert, kao i espreso za mene i kafa bez kofeina za Tržište. Posmatrao sam je kako je ispija dok sam se trudio da sročim naredno pitanje što sam obazrivije mogao. Konačno sam odlučio da ga postavim neuvijeno. „Zar se nisi bojala da se nađeš u središtu sistema od koga je zavisio ekonomski opstanak milijardi ljudi? Hoću da kažem, zar ti se ne čini da iza takvog koraka stoje velika oholost i

nadmenost?“ Nimalo uznemirena, Tržište mi se samo dobroćudno osmehnula. „Uopšte ne, Glene. Vidiš, iako su razna međusobno prepletena tržišta, koja su postojala pre no što sam ja uzela stvari u svoje ruke, predstavljala, na svoj primitivan način, čudesnu tvorevinu – možda najsloženiji i najdelotvorniji sistem koji su ljudi ikada izumeli – to su ipak bile samo grube i nezgrapne alatke za stavljanje kapitala u dejstvo. Postojala je tek minimalna usaglašenost između mnogih delova sistema, a sasvim malo korelacije podataka ili namera učesnika. Pa već je i činjenica da nikome nije palo na pamet da proširi teoriju zajedničkih fondova na druge ulagačke mogućnosti bila šokantna! A tu je bio i problem prekomernog manipulisanja tržištima.“ „Imaš u vidu skandale sa samog početka milenijuma.

Kao i recesiju iz 2012.“ „Tačno. Razne varalice, mešetari i neprincipijelni čelnici kompanija mogli su da bezobzirno manipulišu tržištem, naduvavajući cene bezvrednih akcija i izbacujući iz posla zdrave kompanije. Šljam i smutljivci u samom sistemu isisavali su krvotok tržišta, poput parazita koji se hrane krvlju živih bića. Regulatorna tela kao SEC i nekoliko veštačkih inteligentnih programa uspevali su da raskrinkaju samo delić ovih mutnih poslova. A svakako nisu mogli da optimizuju svakodnevni tok transakcija. Za optimalno funkcionisanje tržišta bio je neophodan jedan arbitar i posrednik, sudija i pregovarač, koordinator i organ prinude. Ta uloga zahtevala je ljudski um upućen kako u tananosti tržišta tako i u ljudske pobude. Um kome na raspolaganju stoje praktično neograničeni kapaciteti obrade podataka. Jedinstveni um što pripada ljudskom biću koje nema nikakve prisne veze ili odnose s bilo kojom porodicom ili nacijom. Moj um bio je jedini koji je odgovarao svim ovim zahtevima.

Kažem to bez imalo nadmenosti i oholosti. Naprosto sam dobila najvažniji posao koji mi je bilo suđeno da obavljam.“ Pružio sam ruku prema PDA i isključio snimanje. Ovaj razgovor počeo je da deluje na mene.

Možda je mojoj nelagodnosti doprinelo i to što sam sam ispio celu bocu vina. Tržište je govorila s takvih olimpskih visina da sam se osećao kao kakva bubica u poređenju s njom. Ali, paradoksalno, njena erotska privlačnost koju sam pokušao da poreknem i prenebregnem cele večeri samo je postala naglašenija. „Hvala ti, Adamina, na otvorenosti. Mislim da je ovo odličan početak. Vidimo se sutra ujutro u deset, kao što je predviđeno?“ „Svakako. Snimanje bi trebalo da bude zabavno.“ Uz elegantno skretanje naše pažnje, kelner je vešto spustio kožnu fasciklu s računom na sto. Uzeo sam je, rekavši: „Neka se časopis postara za ovo.“ Ovaj gest bio je budalast, ali ipak sam ga napravio.

Prema sveopštem ugovoru, Tržište je dobijala platu određenu uspešnošću virtuelnog dela njene

ličnosti, kao i proviziju od svake zemlje koja bi koristila njene usluge.

Za samo šesnaest meseci uspela je da uđe među hiljadu najbogatijih na Forbsovom spisku, zauzevši mesto odmah iza vlasnika patenta na stoni fuzioni generator čija je masovna proizvodnja upravo počela. „Naravno“, kazala je Tržište, „to neće biti nikakav problem za Nuevo Vanity Fair.“ Načas me je prožela jeza kada sam shvatio da reči Tržišta nisu tek puka kurtoazija.

Nesumnjivo je malo zavirila u račun NVF upravo dok smo o tome razgovarali.

Tržište je izgledala ubistveno u bikiniju.

Majušni komadi tkanine (koji su prikazivali fragmentiranu površinsku animaciju najnovije kreatorove modne revije u Parizu) gotovo da nimalo nisu skrivali veličanstveno telo o kome nisam prestajao da maštam posle sinoćnje večere. Dok je fotograf – nizak, zdepast tip, poduže plave kose i neprijatno brundavog glasa – upućivao Tržište kako da zauzme razne poze, morao sam da se okrenem na drugu stranu kako bih sakrio erekciju.

Snimanje je počelo prilično bezazleno. Tržište je menjala razne haljine i sportsku odeću.

Adamina Smajt posedovala je prirodnu gracioznost i staloženost. Nimalo je nije ozlojeđivalo ili zamaralo to što su se frizeri i šminkeri neprekidno muvali oko nje. Takođe, s lakoćom je izvršavala naloge fotografa, a vreli snopovi reflektora kao da joj uopšte nisu smetali. Čak i ako se ima u vidu da je tokom prethodnih sedamnaest godina navikla da bude u središtu neverovatne medijske pažnje, njeno držanje ipak je delovalo izuzetno.

Samo je jednom prilikom Tržište zatražila da se seansa prekine. Žmirkala je nekoliko sekundi, a onda kazala: „Moramo da napravimo pauzu od oko jednog minuta, molim vas.“ Brižan poput negovateljice, pohitao sam prema njoj s bocom vode. „Da li je sve u redu? Da se nisi umorila? Da te ne mori glavobolja?“ „Ne. Samo me je napao jedan stvarno opasan virus.

Mora da se usredsredim.“ Tržište se povukla u garderobu, a svi ostali iskoristili su pauzu da popiju kafu, nešto prezalogaje ili popuše cigaretu.

Uprkos sve većem svetskom blagostanju, nekoliko međunarodnih protivnika novog poretka i dalje je rovarilo ispod uglačane površine, protiveći se Tržištu iz niza ideoloških razloga. Dvadeset devetaši, antisuk liga, novi barterijanci, alangrinspameri... Sa smanjenjem važnosti institucija u kojima se fizički trgovalo, kao što su Vol Strit, londonska, hongkonška, moskovska, pekinška, riodežaneirska i tokijska berza, ove teroriste prebacili su se na teren virtuelnih napada, nastojeći da

unište delove kiberprostora u kojima je Tržište obitavala. Srećom, fizičku bezbednost Tržišta – kao i bilo kog drugog građanina – jemčile su razne domaće bezbednosne organizacije u kojima bi ona u datom času boravila, bez potrebe da se pribegava takvim zastarelim vidovima obezbeđenja kao što su specijalne jedinice ili telohranitelji.

Kako je izgledalo, skriveni hakeri upravo su preduzeli jedan od virtuelnih napada koji je nosio njihov osoben zaštitni znak.

Nervozno sam strepio dok je Tržište radila ono što se moralo učiniti da bi se suprotstavila tim pretnjama.

Pozvao sam svoju urednicu, Zulmu Soares, da bih je izvestio o tome kako napredujem, doznavši da mi je obezbedila pet dodatnih strana za intervju. Iza te odluke stajalo je upravo obavljeno sondiranje javnog mnjenja o popularnosti Tržišta. Baš lepo. Dodatni pritisak.

Tržište se najzad pojavila. Nevolja kroz koju je upravo prošla kao da uopšte nije delovala na nju. „Virus je sada pod kontrolom. Moji pomoćnici podvrgavaju ga analizi, kako bi se osujetili budući slični upadi. Možemo da nastavimo.“ Ubrzo potom, Tržište se ponovo nakratko povukla u garderobu iz koje je izišla u kupaćem kostimu.

Bilo je to previše za mene. Do tada sam još nekako uspeo da prikrijem napaljenost prema njoj.

Prekorevši sebe zbog neprofesionalnosti i idiotskih, nemogućih maštarija, izišao sam iz prostorije, rešen da ostanem napolju sve dok moja uzbuđenost ne bude manje vidljiva.

Fizička potvrda moje mladalačke zanesenosti upravo je minula kada me je Tržište potapšala po ramenu. Nosila je široke lanene pantalone, belu bluzu s tričetvrt rukavima sakupljenim na krajevima i sandale. Slamnati šešir bio joj je zabačen na teme, a ispod njega slivala se gusta, srebrna kosa. „Je li sve u redu, Glene?“ „Jeste, jeste. Samo sam morao, ovaj, da udovoljim prirodnoj potrebi.“ „Kako ti se čini foto-sesija?“ „Savršena je. Stavićemo jedan od snimaka u kupaćem kostimu na naslovnu stranu, znaš. Nadam se da ti to ne smeta?“ „Zašto bi mi smetalo?“ „Ne osećaš se neprijatno što ćeš tako da se izložiš pogledima miliona neznanaca?“ „Nimalo. To je, uostalom, samo moje telo. Svako ima telo. Jedino što ne razumem zanimanje ljudi za takve stvari. Već sam toliko prisan deo njihovih života, da mi izgleda potpuno suvišno to što

ih zaokuplja moj izgled.“ „To je... to gotovo da nije ljudsko viđenje stvari.“ Eto, rekao sam. Bila je to jedna od stvari koje sam se ustezao da izgovorim. Ali ova tema više se nije mogla izbeći, pa sam nastavio pomalo agresivnim novinarskim tonom. „Da li se ti uistinu osećaš kao čovek, Adamina, posle svih promena kojima si podvrgnuta? Da li ti je ikad; palo na pamet da si možda vanzemaljka ubačena među nas?“ Nimalo izbačena iz koloseka mojim pitanjima, Tržište je samo slegnula ramenima. „Dugo razmišljam o tome, Glene. Ali kako mogu da znam da li se osećam kao čovek ili ne? Znam kakav mi je unutrašnji život, ali nema načina da kažem da li su moja mentalna stanja uporediva s ljudskom normom. To ti je kao viđenje boja. Kada kažem da je nešto crveno, a ti se saglasiš s tim, da li mi odista vidimo istu boju? Ne možeš to da znaš. Što se tiče mogućnosti da sam vanzemaljka ili nekakav spontani ili veštački mutant, naravno da sam i o tome razmišljala.

Moje neobično poreklo sasvim bi moglo da bude lukav paravan, način da se ubacim u ljudsko društvo radi ostvarenja nekih opakih ciljeva. Ali sve što mogu da ti kažem jeste da su svi medicinski testovi koji su do sada preduzeti potvrdili moje potpuno ljudsko poreklo. A svakako nemam nikakvih tajnih veza s oktopodnim mesožderima s Mizara Pet.“ Tržište se nasmejala, kao i ja, obuzet olakšanjem. „U redu, onda, drago mi je što je ta neprijatnost otklonjena.

Ne bih bio baš neki novinar da to nisam raščistio, a nadam se da mi ne zameraš na nestrpljenju.“ „Ne zameram ti. Dobro, pred nama je divan dan, a nisam bila u Njujorku dobrih šest meseci.

Hajde da malo prošetamo, a onda negde da ručamo.“ Kada smo se obreli na pločniku, spontano sam ponudio Tržištu ruku. Prsti su joj se načas očešali o moje.

Usledio je blag, prijateljski stisak, a onda je povukla ruku.

No, i to je bilo više nego dovoljno da razveje sve moje sumnje u pogledu njene ljudskosti.

Tokom narednih nekoliko dana u kompaniji Tržišta nisam boravio samo tokom redovnih časova namenjenih zasebnom spavanju. Glavninu zajedničkog vremena provodili smo na javnim mestima.

Bio sam zapanjen reakcijama običnih ljudi koji su je prepoznali. Tokom šetnje posle foto-sesije prvi put sam upoznao njene vatrene obožavaoce.

Svakih nekoliko koraka koje bismo prevalili pločnicima Menhetna ljudi bi zaustavljali Tržište samo da bi je pozdravili, osmehnuli joj se bez reči, zahvalili joj se ili joj tražili autogram. Muškarci i žene svih doba i društvenih staleža reagovali su podjednako na nju, iako se, naravno, kod muškaraca

javljala i silovita seksualna privlačnost. Počeo sam da osećam ljubomoru zbog momaka koji su je gutali pogledom, ali onda sam se setio da ne raspolažem nikakvih posebnim pravom na pažnju Tržišta.

Baš kao ni bilo koji drugi muškarac.

Roditelji su objašnjavali deci ko je Tržište, šta radi i kako njoj imaju da zahvale za sve dobre stvari u kojima uživa najmlađe pokolenje, za sve blagodeti veoma povlašćenih života. Mališani su je posmatrali očiju širom otvorenih od divljenja i poštovanja.

Posle nekog vremena počeo sam da se osećam kao zamenik predvodnika nekog kulta, koji je rešio da se malo prošeta među vernicima. Da sam video bilo koju drugu osobu koju sam ikada upoznao u žiži takvog obožavanja delovalo bi mi odbojno. Onoga ko bio bio predmet tolikog uvažavanja – svejedno da li je posredi poslovni budža, čuveni političar, bolivudska starleta, znameniti naučnik, religijski vođa ili popularni surfer na Sunčevom vetru – proglasio bih za nepopravljivog egoistu koji se napaja klanjanjem neznalačkih masa.

Ali nešto u nepritvornom držanju Tržišta poricalo je tu tešku osudu. Delovala je tako ljupko i nimalo puna sebe, tako prozračna i dobroćudna da je prekomerna pažnja koja joj je poklanjala nimalo nije činila oholom, već kao da je proticala kroz nju. Bila je dvosmerni vod kroz koji energija tekla odozgo, a zahvalnost odozdo.

Jedne večeri ispričao sam joj o svim tim razmišljanjima, na šta se ona samo tajanstveno osmehnula i kazala: „Davanje i primanje dve su strane istog novčića.“ Na izvestan način, ova izreka izgubila je svoju otrcanost kada ju je Tržište izgovorila.

Tržište i ja nastavili smo profesionalni dijalog na raznim mestima i pod različitim okolnostima.

Doznao sam i više nego što sam želeo o zamršenostima svetske ekonomije. Ako nikada više ne čujem reči kao što su 'arbitraže', 'debenture', 'munisi' ili 'fjučursi', nimalo neću žaliti. Iskreno govoreći, i Tržište je ponekad umela da gnjavi.

Adamina je imala dobar apetit i izvesnu sklonost ka luksuzu, a i ja sam uzimao egzotičnija jela nego što bih to inače činio. Pred kraj nedelje, počeo sam teže da zakopčavam kaiš pantalona na uobičajenom mestu.

Konačno, međutim, počele su da nam ponestaju teme za razgovor, a i moj krajnji rok sasvim se primakao. Zulma je počela da me pritiska da vidi prvu verziju intervjua, kako bi mogla da planira oglase. Ja, međutim, još nisam postavio drugo nezgodno pitanje koje se odnosilo na jednu važnu stvar do koje je Zulmi bilo posebno stalo.

Odlučio sam, najzad, da iziđem pred Tržište s tim pitanjem tokom ručka poslednjeg dana našeg druženja.

Pošto smo naručili, kazao sam: „Reci mi, Adamina, da li ikada misliš na seks?“

Tržište nije odmah odgovorila. Da li mi se samo učinilo ili je načas porumenela? „Oh, izvini, Glene. Neki smutljivac upravo je objavio vest o velikom štrajku vezanom za vodu na Marsa i NASDAK je odmah suknuo do neba. Ponovi mi, molim te, pitanje.“ NASDAK i Dau Džons dejstvovali su kao temperatura ili EKG Tržišta. Mislim da se ovakav udar mogao uporediti s iznenadnom groznicom ili srčanom aritmijom kod običnih smrtnika. Prvi put mi je tog časa palo na pamet da su neproverive obaveze njenog posla, koje su zahtevale punu pažnju, mogle da posluže kao zgodan izgovor da se nešto neželjeno ne čuje. Ali ni ja nisam bio naivan. „Pitao sam te kako gledaš na seks. Konkretno, kako izgleda biti još devica u tvojim godinama, bez izgleda da ikada iskusiš normalnu fizičku ljubav?“ „Šta želiš da ti kažem, Glene? Da mi to ne smeta? Rekla sam ti da sam fiziološki u svakom pogledu ljudsko biće.

Ali naprosto ne smem da se upustim u seks. Hormonalna, neuralna i endokrina pometnja koju bi seksualni odnos izazvao napravila bi haos u mom vetveru. Moja veza s tržištem... Upotrebiću izraz koji koriste stručnjaci: 'Rezultati bi bili nepredvidljivi.' Da li me ovaj nedostatak ili ovo ograničenje mog života opseda i mori? Ili sve to naprosto prihvatam kao deo moje ličnosti, usredsređujući se na ono što najbolje umem i na sve dobrobiti koje to donosi ne samo meni nego i ostatku sveta? Stvar ipak nije sasvim neuobičajena, zar ne?

Nipošto nisam prva koja je izabrala celibat kao sredstvo da se postignu viši ciljevi.“ Osetio sam se kao vaška i odlučio da dalje ne čačkam. „U pravu si, Adamina. Uveren sam da uviđaš da bi naši čitaoci smatrali da su obmanuti da uopšte nismo pomenuli ovaj vid tvog života.“ „Razumljivo. Ali sada bih radije pričala o nečem drugom, Glene.“ Tako smo i uradili.

Dok smo izlazili iz restorana, jedna mlada žena pohitala nam je u susret. Neznanka je obavila ruke oko Tržišta i spontano je poljubila u obraz.

Tržište se trgla unazad, što joj nije bilo svojstveno, budući da je obično s blagonaklonošću primala ovakve impulsivne izlive. Shvatio sam da je moje neuviđavno ispitivanje poremetilo njenu staloženost.

Ponekad me je posao kojim se bavim nagonio da se osećam odvratno.

Ali celo moje profesionalno iskustvo nije me pripremilo za ono što je usledilo.

Svi, naravno, sada znaju da je žena koja je poljubila tržište bila član pokreta otpora, čije je nom

de guerre bilo Peni Kendi, i da su njene usne bile obložene moćnom veštačkom supstancom načinjenom tako da u osobi na koju bi se prenela dodirom deluje kao opšti emotivni dezinhibitor.

Pošto su zakazali pokušaji da se Tržište osujeti napadima na njena kibernetička proširenja, ova skupina zaverenika pribegla je strategiji sabotiranja njenog implantiranog vetvera.

Pokazalo se da je ta strategija bila više nego uspešna.

Pokucao sam na vrata hotelske sobe Tržišta, nameravajući da se pozdravim s njom i da joj se zahvalim na predusretljivosti prilikom intervjuisanja. Poput kakvog stidljivog, golobradog udvarača, doneo sam kutiju čokolada „Godiva' i jednu malu ukosnicu koja joj se dopala dok smo jednom razgledali izloge. Šta inače da kupite ženi koja ima sve?

Koja jeste sve?

Vrata su se naglo otvorila i ugledao sam Tržište. Kosa joj je bila u neredu, s čupercima priljubljenim za oznojeno lice. Košulja joj je napola bila otkopčana. Stajala je bosonoga. Mošusni miris potro je njen uobičajeni parfem.

Stavila je nadlanicu na čelo. „Oh, Glene, ti si... Šta je to?“ „Navratio sam da se oprostimo. Ah ako trenutak nije zgodan...“ „Nije. Hoću da kažem, jeste. Svakako. Izvoli.“ Seo sam, očekujući da će i Tržište to isto da učini. Ali ona je počela da korača sobom, neprekidno pričajući.

Reči su joj bile negde na granici razuma i nerazuma.

Trebalo je tada da odem. Naslućivao sam da se sprema nešto rđavo. Da sam samo ustao i izišao, uopšte ne bih odigrao tako ključnu ulogu u 'Orgazmičkom krahu iz 2002'.

Ali biće da sam podsvesno znao da bi ta uloga svejedno pripala nekom drugom muškarcu.

A tu pomisao nikako nisam mogao da podnesem. Uz zaludenost Tržištem, ljubomora me je dodatno nagnala da ostanem.

Na kraju, i Peni Kendi i ja bilo smo podjednako krivi za sunovrat Tržišta. „Glene, najednom uopšte ne znam šta se događa sa mnom. Sve mi izgleda nekako drugačije. Sav taj poslovni svet, ljudi koji žele da imaju sve više i više... Jesam li protraćila život? Šta sam samo mislila? Ko mi je dodelio ulogu Boga? A onda i svi ti brojevi! Poludeću od njih! Život ipak mora da je nešto više od sticanja i trošenja.

Pare, pare, pare! One su mi u krvotoku. Glene. One su sama moja krv! Gorim!“ „Adamina, smiri se. Žao mi je ako sam ja doprineo da se tako osećaš. Doneću ti čašu vode.“ Ustao sam i pošao prema boci na stalaži.

Bio sam na pola puta, kada se Tržište bacila na mene.

Izdržao sam njen nalet i ostao na nogama. Ona je skočila i obavila me rukama i nogama. Stala je da prelazi usnama po mom licu i vratu. Uhvatio sam je za bedra i počeo teturavo da se povlačim.

Listovima sam naleteo na ivicu kauča i pao na njega.

Ostalo je, kao što kažu, istorija.

Naše vođenje ljubavi ostavilo je razoran trag na svetsku ekonomiju. Nalikovali smo na dva džina koja se bave seksom iznad nekog sela, nehajno rušeći pod sobom kuće i ambare, stoku i seljane.

Kada su nam se jezici prvi put dodirnuli, tržištem su prostrujali žestoki potresi. Cene pojedinačnih deonica počele su da besmisleno osciluju, bez veze sa stvarnim vrednostima. Širom sveta, ulagače je zahvatila panika.

Nalozi za kupovinu i prodaju preplavili su tržište, ali ih mozak Tržišta zaokupljen seksom nije izvršavao ili ih je pogrešno tumačio. Najgore je, međutim, tek predstojalo.

Kada sam dodirnuo grudi Tržišta, na stotine kompanija je bankrotiralo. Njeni požudni drhtaji protresli su čitava fiskalna carstva. Kada sam legao na nju, cele nacije pale su u siromaštvo. Kada sam joj probio himen i prodro u nju što sam dublje mogao, Mars i Mesec potpuno su ispali iz finansijske mreže Sunčevog sistema.

Kada smo Tržište i ja zajedno dostigli vrhunac, njeni krici označili su potpunu imploziju planetne ekonomije.

Ležali smo zadihani usred pušećih ruševina svetske trgovine. Procenio sam da smo proveli šezdesetak sekundi u postkoitalnoj osami pre no što je svet počeo da lupa u naša vrata.

Prevario sam. Ovaj spokojan interludijum trajao je desetak sekundi kraće.

Operativni sistem svetske ekonomije bio je ubrzo ponovo podignut iz jutrošnjih bekapova, ali sve posledice našeg bavljenja seksom nije bilo moguće otkloniti.

Približno pola miliona ljudi širom sveta izvršilo je samoubistvo, pogrešno protumačivši grčenje Tržišta kao tragične ishode koji im odnose bogatstvo. Desetak manjih ratova je otpočelo, a milioni kompanija – reagujući nedovoljno promišljeno, što je bio osoben način u okviru moderne, prezaštićene ekonomije – poništilo je narudžbine, odbacilo inventar i preusmerilo kapital na put bez povratka.

Pošto je uklonjen Adaminin vetverski implant, stručnjaci su se dali u potragu za nekom drugom osobom koja bi preuzela njeno breme. Ali nisu našli nikoga ko je raspolagao Adamininom kombinacijom umeća, karaktera i neutralnosti. I tako, današnje tržište se nekako snalazi, koristeći samo Adamininu delimičnu softversku ličnost.

Dejstvuje bolje od tržišta iz dvadesetog veka, ali ipak ne tako dobro kao Tržište. Sada vas staje oko dolar više da napunite rezervoar u autu. Više ne možete da dobijete i desert uz fiksnu cenu glavnog obroka. A i uz novi model 'Pilota na dlanu' više ne ide puno besplatnog softvera kao ranije.

Ali nekako smo ipak preživeli. Što se mene tiče, na kraju sam stigao dotle da sam mogao ponovo da se pojavim u javnosti, a da me ne dočekaju zvižduci, podsmesi. napadi ili tapšanja po ramenu i namigivanja mačo tipova. Moja karijera novinara uglavnom je zapečaćena onog trenutka kada sam postao aktivni učesnik, a ne samo izveštač. Glavninu vremena provodio sam u radnoj sobi, pišući roman.

Njegova tema nije bila moje iskustvo s Tržištem. Želeo sam da potpuno izbegnem bilo šta autobiografsko. Ali okolnost da nisam hteo da budem indiskretan i da mojih petnaest minuta bruke polako tone u zaborav znači, zapravo, da se nijedan izdavač nije zainteresovao za moju priču. Novac, međutim, nije bio problem.

Adamina je držala na računu u banci glavninu prihoda koje je ostvarila kao Tržište.

Sada je taj kapital bezbedno uložen u nekretnine.

Preveo Zoran Živković

Džef Vandermer

SRCE ZA LUKRECIJU (A Heart for Lucretia)

„Grad ima delove. Grad je mrtav, ali ljudi žive tamo, ispod zemlje. Imaju delove...“ Džerard Mkumbi nije mnogo obraćao pažnju na ono što je Kon Njumen govorio, iako je čovek bio stariji i nalazio se u staništu. Ali konačno su ga uverili jauci dok je brektavi autodok radio na njegovoj sestri. Autodok je kazao da je Lukreciji potrebno novo srce. Jako srce koje će joj omogućiti da iskoči iz njihovih peščanih jazbina, čila i gipka, da ponovo igra pod žetvenim mesecom.

Džerard se nadao da će zameniti mesta tako da cevčice štrče iz njegovih prsa, nosa, ruku, dok kompresija pluća obavlja svoj posao. Ali ne. Autodok mu je kazao da ima isti nedostatak, premda još neispoljen. Samo će uspešna transplantacija otpočeti novi ciklus.

U Lukrecijinoj sobi, u suton, čitao joj je iz starih knjiga: Belafonteov kvadrapleksis, Metalni zmaj i Džesibla i drugih, sličnih. Preplavila bi ga zebnja dok je posmatrao sestru, a reči na usnama postajale su mu suve i neutešne.

Lukrecija je imala visoke jagodice, dimno zelene oči, kožu boje moke, zbog koje su se svi momci iz staništa nadmetali da igraju s njom.

Ali bore su ispunile uglove tih očiju, a Džerard je mogao da oseti mlohavost kože i mesa pod njom, koja je nagoveštavala raspadanje. Odlučnost da se bori za zdravlje počela je da kopni. Brada koju je inače držala uspravno sada kao da se spojila s vratom. No, to je svakako privid izazvan senkom. Svako osim Džerarda pomislio bi da su joj četrdeset pet godina. On je znao da ima samo dvadeset sedam. Rođeni su u razmaku od samo nekoliko minuta, delili su istu matericu. Gledati nju kako propada bilo je isto kao da gleda sebe. Da li će on ovako da izgleda u četrdeset petoj? „Džerarde“, pozvala bi ga, stavljajući šaku u njegovu...

To je postao vapaj. Prisiljavao je sebe da joj satima drži ruku, iako ga je pomisao na raspadanje ispunjavala mučninom. Autodok je insistirao na tome da bude stalno drogirana kako ne bi osećala bol. Da li je još uopšte mogla da ga prepozna, boraveći stalno na razmeđi budnog stanja i sna, sna i smrti?

Mesni pas, očiju skrivenih ispod smotuljaka sirovog tkiva koje mu je bilo imenjak, stalno je bio kraj nje. Mesni Pas izmenjao je samo nekoliko reči s Džerardom, ali svaki pokret njegove njuške

prema Lukreciji ili kabastom metalnom autodoku podsećali su Džerarda na to da će ona uskoro umreti – veoma skoro, kao i njihova majka pre nje. Osim ako se iz pustinje ne pojavi neko čudo. „Grad ima delove...“ Konačno je otišao, povevši Mesnog psa sa sobom.

Tako počinje. Kraj je drugačiji, stvorenje sazdano od delova i odseva koji se samo prividno drže na okupu...

Tog leta, dok su zvezde gledale s neba, jedan anđeo spustio se u pustinju. Kada je otišao, Lukrecija se podigla iz mrtvih i neobuzdano zaigrala po pomičnom pesku; bio je to hirovit ples zato što je često sanjala Džerarda, a ti snovi nisu bili prijatni.

Te zime, Mesni pas i Džerard došepali su natrag u stanište. Džerard sada nije govorio. Stalno je gledao prema jugu, ka velikom moru i gradu bez imena, kao da odande očekuje strance.

I sredina, konačno, gde se meso nalazi na kostima.

Dvadeset dana i dvadeset noći Džerard je pešačio po pesku, živeći samo na osušenim žabamakrastačama koje bi mu Mesni pas iskopao. Nikoga nisu sreli usput. Jedino što su čuli bili su suvi vetrovi pustinje.

Konačno, u suton dvadeset prvog dana, kada su se popeli na jednu dinu, ugledali su grad pred sobom. Sunce je podarilo gradu grimizni sjaj. Obrisi grada upekli su se u pesak. Džerard je zapazio da su zidine mestimično oronule, dok su zgrade unutar njih, bar ono što se moglo videti, prilično ruševne. Iako je posmatrao mnogo minuta, nije uspeo da otkrije nikakav trag života. Jedine kretnje poticale su sa zapada, gde se ogromni okean mreškao i svetlucao, crven poput dina koje su ga oivičavale.

Iako umoran i razočaran prizorom naizgled napuštenog grada, Džerard je želeo da nastavi prema njemu pod okriljem noći. Ali Mesni pas onjušio je vazduh, kinuo i usprotivio se tome. „Čudni mirisi“, promrmljao je, „stvarno čudni mirisi...“ S umorom koji mu se uvukao u kosti, Džerard nije našao snage da se usprotivi. Utonuo je u san uz Mesnog psa, s peskom na usnama i vetrom u kosi.

Tokom noći, probudio se obliven hladnim znojem, uveren da mu se sestra nagnula nad njega trenutak ranije, s crnom kosom povezanom u konjski rep kojim se ponosila kada joj je bilo devet godina. Kikotala se i upozoravala ga da se kloni grada koji mu se nalazio na ivici vidokruga, nalik na taman, zloslutan blok senke.

Dok je ponovo tonuo u san, Džerard je pomislio da oseća kako mu sestrin puls slabi, tamo daleko u postelji, u staništu.

Ujutro, Džerard i Mesni pas ustanovili su da je okean gotovo zasenio grad bleštavim zelenilom talasa. Mesni pas želeo je da se okupa, ali Džerard to nije dopustio. Šum talasa koji su napredovali i povlačili se donosio je odjek sestrinog glasa: požuri, požuri...

Mesni pas odmakao je malo napred kada je Džerard ušao u grad. Zidine su bile razvaljene na desetak mesta, a gore su kružili zinagili u potrazi za nekom strvinom. Dok je prolazio kroz senku zidina, miris koji mu je dopro do nozdrva ispunio ga je mučninom. Opor miris plastike, kože i ustajalih odvodnih kanala.

Unutrašnjost je bila prekrivena leševima: dolina leševa. Zacvilevši, Mesni pas se vratio do Džerarda.

Džerard se upiljio u prizor pred sobom.

Mrtvaci su bili naslagani u pravougaone jame, ispunjavajući ih do vrha. Ništa se nije micalo.

Nije bilo muva oko tela. Zinagili se nisu spuštali na njih. Kuga, pomisli Džerard, prekrivši šakom usta i nos.

Ali vedra, svečana odeća i tela nenaružena čirevima i krastama podrugnuli su se njegovoj intuiciji.

Džerard je krenuo napred, a Mesni pas za njim. Odeća na mrtvima ostala je labava, pošteđena čak i tajnog života vetra. Oči su utvarno zurile, dok su vilice pod njima bile krute i stisnute, kako ne bi odale tajnu. Džerardu bi se više svidelo kada bi leševi najednom skočili u parodiji ljudskih obličja nego što samo leže tu i zure... Jeza mu se uvukla u kosti. Upiljena. Beskrvna. Hladna.

Ogromna freska nesahranjenih i nespaljenih. „Toliko mrtvih“, promrmljao je Džerard.

Svojevremeno je čuo predanje o Olifauntovom groblju. Da li je ovo ljudska verzija toga? Da li će Lukrecija ubrzo stići u ovaj grad, protivno svojoj volji, zato što on nije uspeo?

Mesni pas onjušio je vazduh dok su prolazili pokraj jedne jame. „Mrtvi?“ kazao je. „Mirišu kao da nikada nisu živeli...“ „Tiho“, uzvratio je Džerard, poštujući okolni mir.

I tako su napredovali kroz vojsku leševa. Neki među njima, s ispruženim rukama, nisu izgledali odbojno. Svi su, međutim, bili nepomični poput pokvarenih mehaničkih miševa. Oči kao da su im izgubile nadu da mogu da odagnaju duboki san, a koža da oseti sunčevu svetlost.

Iza jama počinjao je sam grad: lavirint poluukopanih utvrđenja i metež zgrada. Tu i tamo, sticao se utisak da su se vodile borbe među ruševinama. Tle je bilo sprženo, a neki zidovi rastopljeni su u šljaku. Sve što je Džerard mogao da uradi bilo je da se seti onoga što je Kon Njumen kazao: „...ljudi

žive tamo, ispod zemlje.“ Bilo je očigledno da niko ne živi gore. Čak ni trava nije rasla u pukotinama pločnika. Koračali su, slušajući jedino zvuke vlastitog teškog disanja.

Konačno, naišli su na neobičan prizor među ruševinama: pedesetak metara ispred ukazao se vrh ogoljenog okna za lift. Toranj u kome se on nekada nalazio bio je potpuno srušen, ostavivši za sobom jedino grubi pravougaonik pravilnih kamenih blokova usađenih u tie. Okno koje je nalikovalo na koščatu ruku, grede slične venama koje su gole gledale u nebo, oguljeni malter – sve je to okruživalo neoštećenu staklenu kabinu.

Lift. Džerard ga je prepoznao iz Metalnog zmaja. Džesibla je pobegla liftom. Učinilo mu se neverovatno da je nešto tako krhko moglo da opstane toliko dugo.

Kraj okna su stajala tri stvorenja, od kojih je svako za trećinu bilo više od Džerarda. Ličila su na džinovske lasice, ali šake s kandžama bile su im bez krzna, a i stajala su uspravno, kao da posredi nije bio nikakav cirkuski trik već pravo koje su stekla rođenjem. „Ko su oni?“ upitao je tiho Mesnog psa. „Nikada ih još nisam video.“ „Mirkati“, uzvratio je Mesni pas. „Donekle pomešani s drugim vrstama, ali ipak mirkati. Otac ti je čitao priče o mirkatima i o plesovima koje su igrali za ljude što su ih stvorili.“ Mirkati! Ovo je stvarno bilo čudesno. Najednom, razoren i opustošen predeo kao da se obojio tračkom nade. Mirkati! Ubijao je mirkate ranije radi mesa, ali još nijednom nije video da premašuju visinu od dve stope.

Načas je razmotrio mogućnost da ga Mesni pas laže, ali odbacio je tu pomisao: Mesni pas naučio je njegovog oca da čita i piše. Mesni Pas nikada nije lagao. „Jesu li... inteligentni?“ „Jesu“, odgovorio je Mesni pas ravnim glasom.

Inteligentni. Gotovo se nasmejao. Treba li da posle ovoga poveruje i u inteligentnu žabukrastaču? Srce je brže počelo da mu kuca, a uz njega je mogao da čuje i sestrino srce, neravnomerno i obolelo, kao lagano usporava. Pribrao se. „Mesni psu, jesu li to oni koji žive pod zemljom?“ „Gotovo sigurno“, uzvratio je Mesni pas.

Kada su stigli pred mirkate, njihov predvodnik obratio se Džerardu, prenebregavši Mesnog psa.

Bio je to uglađen stvor, crn poput ahata, s ćilibarnim očima. Jezik koji je progovorio zvučao je treperavo i kliktavo. No, ubrzo je prešao na giš kada je na Džerardovom licu ugledao izraz zbunjenosti.

„Reci šta imaš“, kazao je glasom u kome se čitala dosada. „Potrebno mi je ljudsko srce“, rekao je Džerard. „Voljan da sam da se trampim za njega.“ Predvodnik se oglasi grlenim režanjem, a za njim i ostala dvojica. „Delovi“, promrmljao je predvodnik, s prizvukom prezira. „Petnaesti nivo.“ Zabrundao je nešto svojim potčinjenima. Oni su istupili napred i prešli jednom sjajnom šipkom najpre ispred Džerarda, a onda i Mesnog psa.

Predvodnik je klimnuo glavom i otpratio ih do lifta.

Džerard je već video liftove u knjigama, ali ni u snu nije mogao da pomisli da će se jednoga dana voziti u nekom od njih. Kada su se vrata zatvorila, sagnuo se i prošaputao Mesnom psu: „Jesu li liftovi bezbedni?“ Mesni pas osetio je podrhtavanje Džerardovog glasa. „Drži se za mene ako ti pripadne muka od vožnje.“ Džerard se uistinu uhvatio za Mesnog psa dok su se spuštali u utrobu grada. Takođe je čvrsto držao ranac pun dragog kamenja i delova starog autodoka koje je nameravao da zameni za jedno ljudsko srce.

Izgledalo je kao da nivoi puze, jedan čudesniji od drugog, užasniji, neobičniji. Mnogo od onoga što su videli Džerard nije razumeo. Videli su krilate ljude bez očiju, bačve pune mesa, čudovišne ratne mašine koje riču i bacaju varnice, cevi i zupčanike koji stružu, metalne okvire za brodove u ogromnim pećinama, arsenale malog oružja i starinske lasere, mirkate koji hodaju po tavanici i duhove, slike koje se odražavaju s poda i koje nikako nisu mogle da budu stvarne, još mirkata – svih veličina i boja, kako gamižu svuda po ratnim mašinama, cevima, metalnim okvirima.

Svuda su gorele vatre – na šipkama i u kanisterima, na zidovima i podovima; žute vatre, narandžaste vatre, plave vatre. O njima su se starali mirkati zloslutnijeg izgleda nego ostali. Mirkati zamrznutih osmeha, okrutnih kandži i usta zatvorenih poput zamki. Kiselkast miris vatre stizao je do Džerarda kroz zidove lifta, izazivajući mu gorak ukus na jeziku. Oko nekih vatri mirkati su bacali u plamen stvorenja veličine miševa, koja su se izvijala i grčila, a jednom ili dva puta i krupnije, metalne predmete koji su se otapali poput maslaca na tiganju.

Džerard je okrenuo glavu kako ne bi gledao ovu svirepost mirkata. Lukreciji je potrebno srce.

Lukreciji je potrebno srce.

Težina zemlje i stenja iznad njega i sa svih strana ispunjavala ga je vrtoglavicom i mučninom, ali su ipak nastavljali da poniru, u tišini i strahu, u tamu koja im je zjapila pod nogama.

Na petnaestom nivou pozdravio ih je jedan čovek koji je ličio na ljude u jamama: iste beživotne oči, ista ukrućena vilica. Ali ovaj čovek bio je živ. Dao je znak Džerardu da pođe s njim niz hodnik.

Hodnik je vodio u lavirint tunela, osvetljenih nizom ploča mekog, crvenkastog sjaja, kojima je bila obložena tavanica.

Osećao se neprijatan, vlažan miris – oštar, plesnjiv miris kao u prostorijama koje ne bi bile provetravana tokom više pokolenja, iako u njima obitava puno ljudi. Prvobitni reljefi uklesani u zidove bili su uklonjeni ili prepravljeni, tako da su sada glave mirkata stajale na ljudskim telima.

Giš je postao čudnovat niz oštrih, oporih linija.

Nelagodnost se uvukla u Džerarda dok su napredovali.

Kada je pogledao Mesnog psa, video je da mu je dlaka nakostrešena, a očnjaci ogoljeni: preteča belina spram tamnoplave pozadine desni.

Kada su stigli na odredište, Džerard se već sasvim izgubio. Ništa više ne bio bio u stanju da nađe put natrag nego što bi mogao da stvori iz vazduha željeno srce. Čvršće je stegao kaiševe ranca, u nadi da je srce i dalje potrebno Lukreciji.

Uvedeni su u jednu veliku prostoriju čija je glavnina bila zaklonjena pregradnim zidovima. Tihi čovek pokazao je na jednu stolicu, a onda izišao, zaključavši vrata za sobom. Džerard je seo, a Mesni pas se smestio kraj njegovih nogu. „Ovaj je mirisao na jame“, promrmljao je Mesni pas. „Sve ovde miriše na jame.“ Zujavi zvuk nagnao je Džerarda da se ukruti na stolici.

Dva mirkata pojavila su se iza jedne pregrade. Jedan je bio visok i beo, a drugi nizak i žut.

Mesni pas je zarežao, ali oni se nisu na to osvrnuli. „Ja sam...“ rekao je Beli, izgovorivši niz visokih, piskavih zvukova. „A ja sam...“ kazao je Žuti. „Mi vodimo trampu. Zbog toga si ovde, zar ne?“ Džerard žurno klimnu glavom. „Ali mora da si žedan“, rekao je Beli.

Pljesnuo je šapama i beživotni čovek ponovo se pojavio, noseći čašu punu neke bistre tečnosti.

Pružio ju je Džerardu koji ju je uzeo, zahvalivši se klimajem glave. „Ne pij!“ procedio je Mesni pas kroz zube. „Ne pij!“

„Tiše“, uzvratio je Džerard. „Tiše.“ Tečnost je mirisala na bobice. Prvi, obazrivi gutljaj nagradio ga je prijatnim, blagim ukusom.

Popio je još malo, iz učtivosti, a onda je poslušao upozorenje Mesnog psa i odložio čašu kraj stolice. „A sada“, kazao je Žuti, „za šta tačno želiš da se trampiš?“ „Za srce“, kazao je Džerard. „Ljudsko srce.“ Posegao je u ranac.

Beli je pogledao Žutog, ispustivši režeći zvuk. Obojici su očnjaci štrčali iz gubice. Belina je bila prošarana crvenim linijama koje su iscrtavale obrise mačeva i vitkih, oštrih bodeža. Oči su im bile blago zakošene i posmatrale su Džerarda gladnim pogledom. „Šta si spreman da daš zauzvrat?“ Dlačice na Džerardovom vratu se nakostrešiše. Pitanje je postavljeno veoma odlučno, što ga je prvi put navelo na pomisao da ovi mirkati nisu jednostavni kao oni koje je hvatao u pustinji, da su možda opasni na osoben način.

Ali piće mu je stvorilo oštru toplinu u stomaku i učinilo ga nehajnim. Osim toga, Lukreciji je i dalje bilo potrebno srce. Posegao je u ranac. „Imam dragulje“, rekao je, izvadivši jedan veliki, narandžasti kamen koji je našao u nekoj oazi.

Beli je uzeo kamen iz Džerardove ruke. Kratko ga je proučavao, podigavši ga prema svetlosti.

Onda ga je ispustio na pod. Kamen se razbio. Mesni pas je zarežao. „Dragulji?“ prošištao je Beli. „Dragulji! Za ljudsko srce?“ Džerard je utonuo dublje u stolicu. „Ali ja...“ „Jesi li ti to hteo da me uvrediš?“ Rep je počeo da mu se nemirno kreće. „Nisam! Moja sestra Lukrecija umire! Srce joj otkazuje. Doneo sam najbolje kamenje koje sam pronašao...“ Mesni pas se pridigao, nakostrešenog krzna, pokazujući zube. Žuti je potapšao Džerarda po ramenu. „Dobro, dobro, nema razloga da prepadamo naše goste. Šta još imaš?“ Ovaj je bio dobroćudniji i prijatniji. Možda će Žutome moći da udovolji. Džerard je kratko prebirao po rancu, pa izvadio jedan deo za autodoka. „Evo, gotovo je nov.“

Kandže Žutoga zarile su mu se u rame, ali Džerard, čudnovato, nije osetio bol, premda je od šoka jedva uspeo da suspregne krik. „Ne“, kazao je Žuti ledenim glasom. „Ne, žao mi je, ovo neće proći... uopšte neće proći. Spustio si se sve do petnaestog nivoa, uhodiš nas, a nudiš nam polovne delove?“ Mesni pas je zarežao, a Džerard se oslobodio kandže Žutoga. Zašto se osećao tako omamljeno?

Sada je shvatio da je bio budala što je došao ovde. U svom neznanju stupio je pravo u jazbinu opasne nemani.

Džerard je osetio Mesnog psa uz nogu, u položaju da ga zaštiti. Jedna čudnovata pomisao sinu mu tog časa u glavi. „Šta kažeš na Mesnog psa?“ upitao je Belog. „Trampiću veštine Mesnog psa za jedno srce...“ Bila je to nepovoljna zamena, ima li se u vidu mnoštvo stvari u kojima je Mesni pas bio vešt, ali on je ipak bio samo životinja. Jedan ljudski život svakako više vredi od vlasništva nad životinjom koja ume da govori? Pravio se da ne primećuje cviljenje psa. Žuti je klimnuo glavom. „Vrlo dobro. Odlično.

Međutim, to nije dovoljno.“ Pritisnuo je jedno dugme.

Jedan pregradni zid se povukao. Iza njega se ukazao prizor: stotinu Mesnih pasa čiji delovi još nisu bili sastavljeni. Glave su stajale na jednoj polici, dok su tela bila naslagana ispod. Dva čoveka, poput onih u jami, ležala su opružena u jednom uglu.

Džerardu se oteo užasnuti uzdah. Toliko Mesnih pasa.

Da li su mrtvi? Obezglavljeni? Ovo nije imalo smisla. Ali smisla nije imala ni utrnulost koja mu se širila telom.

Mesni pas se stresao, odmahnuo glavom i zacvileo.

Stotinu glava, povezanih vodovima sa posudama u kojima su se nalazili hranljivi rastvori, okrenuše se prema njemu i osmotriše ga. Nabori tkiva visili su im na rubovima. „Trenutno“, oglasio se Žuti, „imamo višak Mesnih pasa. Ljudska srca su, međutim, retkost.

Imamo samo jedno ili dva.“ „Možda je, međutim“, nadovezao se Beli, „ipak moguće da damo ljudsko srce...“ „Da?“ upitno je kazao Džerard, zazirući od odgovora.

Ranije je već ponudio svoje srce, ali autodok je to odbio. „U zamenu za vas dvojicu“, završio je Žuti prepredenim tonom.

„Na šest meseci“, rekao je Beli.

Prijatna toplina stala je da mu gamiže uz pluća, a za njom je sledila studen. „Posle toga ćemo vas pustiti...“ Beli ga je uhvatio za ruke dok mu je Žuti gladio vrat. „Kao naknadu, daćemo Lukreciji srce...“ „Kada?“ upitao je Džerard. „Kada?“ Dodir Žutoga ispunio ga je jezom. „Odmah“, prošaputao mu je Žuti u uho. „Meso za meso. Sve što je potrebno jeste da nam pokažeš na karti gde vam se nalazi stanište – nadam se da znaš šta je karta? – i poslaćemo ga tamo hoverkraftom. Mi držimo reč.“ „Dakle, šta kažeš, prijatelju Džerarde?“ kazao je Beli. „Da li se slažeš?“ Džerard se okrenuo prema Mesnom psu. „Šta ti misliš?“ Mesni pas pogledao ga je kroz guste nabore. Potom se okrenuo prema glavama Mesnih pasa na polici – i počeo da zavija. Zavijao je kao da mu je srce slomljeno. A onda, procedivši nešto nerazgovetno, legao je na pod i ostao tako nepomičan, podrhtavajući jedino oko usta. „Jadna, sirota mašina“, kazao je Beli. „Zaboravila je da je samo mašina. Toliko godina u službi.

Jadna, sirota mašina...“ „Presečenih vratova“, zarežao je Mesni pas s poda. „Presečenih vratova?“ Režanje se pretvorilo u cviljenje, pa u neki neprepoznatljiv zvuk.

Džerard je želeo da ga uteši kao što je ovaj njega utešio u liftu, ali bio je odveć utrnuo. „Da li prihvataš“ upitao je Žuti, ne skidajući jedno oko s Mesnog psa. „Da“, kao je Džerard, sada nepomičan na stolici, kadar da pokreće jedino glavu. Učinilo mu se da oseća kako otkucaji sestrinog srca postaju pravilniji, kako joj se zdrava boja vraća u obraze.

Jedino to je sputalo paniku u njemu, sprečilo ga da popusti pred strahom koji mu se uvukao u kosti. „Da!“ ponovio je, neodgovorno poput pijanca, svestan da, zapravo, nema izbora. „Otići ćeš s osmehom na licu“, obećao je Beli. „Oh, da, i te kako“, zapevao je veselo Žuti, vadeći nož. Što se svršetka tiče, ima ih mnogo. Možda je narednog dana, narednog meseca novo lice počelo da zuri iz jame, ispruženih ruku, ali smrznuto, praznih očiju. Možda se mirkati nisu držali

pogodbe. Ili...

Tog leta, dok su zvezde gledale s neba, jedan anđeo spustio se u pustinju. Kada je otišao, Lukrecija se podigla iz mrtvih i neobuzdano zaigrala po pomičnom pesku. Bio je to hirovit ples zato što su joj srdžba i tuga probadale novo srce.

Te zime, Mesni pas i Džerard došepali su natrag u stanište. Džerard nije govorio. Stalno je gledao prema jugu, ka velikom moru i gradu bez imena, kao da odande očekuje strance. Dok je sedeo pokraj vatre i sisao hranu bezubim desnima, Džerard-Mesni pas gledao bi Lukreciju, Lukreciju koja je videla samo Mesnog psa što se vratio nem, sa stalnim osmehom na licu. Ispod nabora tkiva, Džerardove dimno-sive oči su gledale, bešumno se moleći za izbavljenje. Ali Lukrecija se nijednom nije odvažila da povuče nabore i bolje pogleda, možda iz straha od onoga što je tamo mogla da nađe.

Ponekad bi sanjala grad, ono što se tamo dogodilo, ali te prikaze bi se rastočile po buđenju, a jedini trag koji bi ostao za njima bile su suze koje su joj se slivale u snu.

Godinu dana kasnije, muškarci iz staništa upriličili su Džerardovu sahranu. Posle dve godine, Lukrecija se udala za jednog imućnog trgovca vodom. Iako se nežno ophodila prema Mesnom psu, on za nju nikada nije postao nešto više od životinje.

Preveo Zoran Živković

K. Dž. Bišop

MEMORIJALNI LIST (The Memorial Page)

S večeri imam običaj da šetam duž kanala, zelenog i snenog vodenog toka koji protiče kroz naše selo u nizijskom kraju Istočne Međe. Idem uz kanal oko dve milje, sve do 'Temererskog ratnika'. Ova stara kamena krčma uz vodu mesto je gde može da se popije izvrstan punč i da se provede veče sa seljanima i zanimljivim putnicima koji, iz raznih razloga, radije ne odsedaju u „Pevcu' koji je u središtu mesta. Uoči svetog Volasa, u sali za pivo 'Temererskog ratnika', poslužila me je sreća da nazdravim lično kapetanu Hektoru Drejku, sami i mesec dana pre no što je omastio omču. Bilo mi ja žao kada sam čuo koji ga je usud snašao; ova zemlja izgubila je jednog od najveselijih drumskih razbojnika. Ispijmo Drejku za dušu. U 'Temererskom ratniku' ukazala mi se prilika da popričam sa, po slobodnoj proceni, polovinom bandita, cigana, lutalica, putujućih glumaca i drugog sličnog sveta koji tumara istočnim nizijama.

Sve nas je služila vlasnica 'Temererskog ratnika', veličanstvena Albina, monumentalne siluete i s niskom od crnog jantara na prsima, koju gosti doživljavaju kao boginju. U 'Temererskog ratnika' najčešće navraćaju muškarci, ali jedne noći sredinom novembra upoznao sam jednu retku putnicu.

Severac je nosio susnežicu preko kanala. Vrbe pokraj vode bile su ogoljene, silovito njišući grane na vetru poput pomahnitalih meduza. Jedan mali čamac, koji se otrgao s veza, stao je da ubrzava nizvodno. Ogrnut u kabanicu od nepromočivog platna i držeći ispred sebe fenjer, napredovao sam kroz jesenje nevreme, pitajući se da li se trud isplati.

Isplatio se, zato što sam te večeri sreo ženu koja se predstavila kao Odila. Koža joj je bila crna, što je predstavljalo retkost u Istočnoj Međi. Imala je visoko čelo i zakrivljeni nos, a među belim zubima stajala su joj tri zlatna. Sedela je sama u sali za pivo, obedujući pitu za večeru. Uzeo sam punč, pa joj prišao. Govorila je dobro naš jezik i bila je prijatnog držanja, pa sam joj ponudio piće u zamenu za priču. Uzvratila je da ne pije alkohol, ali da će mi rado dopustiti da joj platim večeru, što sam prihvatio.

Tada se predstavila. Očekivao sam da mi ispriča nešto o svom zavičaju ili o putovanju koje ju je dovelo u naše hladne krajeve. Ali umesto toga čuo sam nešto drugo.

Kada je počela da govori, učinilo mi se da recituje iz neke knjige: „Od svih gradova koji su ljudi ikada podigli na ovom svetu, onaj koji se najvećma približio savršenom idealu zvao se Njaua. Bilo je to stecište čudesa koja se uopšte ne mogu opisati. Tokom mnogo pokolenja njegovi žitelji ovladali su tajnom pravog upravljanja i uspešnog vladanja. Uživali

su u miru, pravdi, slobodi i napretku.

Imali su u izobilju dokolicu koju su koristili stremeći savršenstvu. Nije poznato šta su smatrali savršenstvom.

Ostalo je zapisano da se Njaua odlikovala tananim neimarstvom, neuporedivim vrtovima i jedinstvenim rasporedom ulica čiji su uglovi i razmere stvarale, posredstvom naročitih okultnih matematičkih odnosa, vibracije u eteru koje su vršile blagotvorne uticaje na telo, um i dušu. Naučnici Njauae pravili su plemenite metale u alhemičarskim pećima, a poznavali su i načine stvaranja automata koji su obavljali težačke poslove, što je ljude oslobađalo takvih obaveza, omogućujući im da se posvete razvijanju svojih nadarenosti i vrlina. Gradske životinje, obdarene sposobnošću govora, pričale su s muškarcima i ženama u salonima i čajdžinicama, a sve to uz stalnu muzičku pratnju.

Ako bi pokušao da rekonstruišeš Njauau iz ovog opisa, zakazao bi još pre no što bi počeo.

Nikako ne bi mogao da zamisliš kako su zdanja i vrtovi izgledali, a još manje kako su automati radili ili životinje govorile, kao ni koje su bile tajne dobrog života. Ali ako bi ipak nekako uspeo da ga rekonstruišeš, možda bi uočio jedan nedostatak ovog sjajnog grada. Nedostatak Njauae proisticao je iz samog ideala kome je grad težio: usredsređena na dosezanje savršenstva, Njaua se sve više razlikovala od okolnog sveta koji je bio veoma daleko od savršenstva.

Njeni stanovnici sasvim su zaboravili na okrutnost i pohlepu. Zaboravili su na oskudicu i patnju.

Izgubili su iz vida da je Njaua blago koje niko ne čuva, gozba koja se odvija pred očima gladnih. Ako su uopšte i pomišljali na neku nevolju, možemo samo da pretpostavimo da su smatrali da će izlaz iz nje ostvariti pregovorima.

Došla je godina kada je jedan od žutih kanova dojahao do Njauae, praćen vojskom konjanika.

Prethodili su mu izveštaji o poharanim i popaljenim gradovima, koje su ispričali retki preživeli.

Mudrost nije mogla da pregovara s ovim čovekom. Njegove muze bile su zlato i krv. Žitelji Njauae, koji su se odlikovali hrabrošću kao i mnogim drugim vrlinama, odlučili su da ostanu u svom voljenom gradu i da ga brane. Nisu. međutim, bili toliko naivni da poveruju da u tome mogu da uspeju. Kako bi poštedeli Njauau od potpunog uništenja, odlučili su da sačuvaju njenu suštinu.

Sredstvo koje im je stajalo na raspolaganju za ovu svrhu bila je jedna knjiga, kodeks, koja je sadržala sažeti zapis o Njauai: njenu istoriju, planove ulica i velikih zdanja, osnove jedinstvene nauke, biografije izuzetnih građana, minijaturne kopije najvećih slika u galerijama, crteže skulptorskih i arhitektonskih dela, najlepše odlomke iz najznačajnijih tekstova u bibliotekama, pasaže iz niza muzičkih dela komponovanih u gradu tokom njegovog dugog, raskošnog života. Ne zna se kako su doneli odluku o tome šta treba da bude sačuvano kao najveće, najznačajnije i najvrednije. Poznato nam je, međutim, da se u knjizi našlo mesta za omiljene izreke ljudi, najduhovitije šale, kao i za neke stvari koje su kazala deca. Ovaj sažetak zamišljen je kao seme iz koga je nova Njaua mogla da iznikne.

Knjiga je završena samo nekoliko sati pre no što je stigao osvajač. Žrebom je odabran jedan građanin koji ju je poneo u bezbednost. Sudbina je odlučila da to bude jedan tigar obdaren

sposobnošću govora. Ime mu nije sačuvano. Tigar je godinama putovao, noseći knjigu kaiševima privezanu za prugasta leđa. Krivudavim putem udaljavao se iz Njauae, zaustavljajući se u svakom gradu ili mestu na koje bi naišao. U njima je nailazio na različite prijeme. Većina ljudi s kojima se sretao nije mu verovala.

Neki su pokušali da ga zarobe, kod drugih je izazivao zadivljenost ili strah, a bilo je i takvih koji su ga proglasili za boga. Neki su pokazivali zanimanje za knjigu, ali su objasnili da su zadovoljni vlastitim načinom života. Što se više udaljavao od Njauae, tigar je sve više gubio sposobnost ljudskog govora, ali ne i razmišljanja, tako da je nastavljao da traga za onima kojima bi mogao da poveri seme vlastitog rodnog grada.

Pošto je prevalio pola sveta i ostario, stigao je u grad po imenu Vhar. Kada su njegovi žitelji videli knjigu, ispunila ih je zadivljenost. Poželeli su da takođe postanu veliki. Odali su počast tigru, čija im je inteligencija bila očita iako nije mogao da govori, i objavili su da žele da preoblikuju svoj grad prema modelu iščezle Njauae.

Tokom narednih stoleća pretvorili su Vhar u neuporedivo skladan grad, pun raznih čudesa. Bila su to samosvojna čudesa, različita od onih iz Njauae, premda su mnoga proishodila iz zamisli zapisanih u knjizi.

No, bilo je suđeno da se istorija ponovi. Četiri veka po dolasku tigra, upozorenja o pohodu varvara stigla su Vhar. Žitelji grada odlučili su da i sami sačuvaju spomen na sebe u jednoj knjizi.

No, u jednom pogledu postupili su drugačije od svojih prethodnika: razaslali su po svetu na stotine građana, od kojih je svaki poneo po jednu stranu sa sobom, u nadi da će tako seme Vhara biti svuda rasejano.“ Odila je govorila bez pauze. Tu je najzad zastala, položivši šake na sto. „Sve što sam ti upravo ispričala“, kazala je, „doznala sam iz jednog lista iz Knjige Vhara. Šta je sa drugim stranama ili sa Knjigom Njauae, to ne znam.

Ovaj list našla sam u jednoj grobnici, smešten među bezvrednom grnčarijom. Bile su mi potrebne dve pune godine da dešifrujem jezik. Izuzetna je slučajnost, zar ne, što sam nabasala baš na onaj list na kome se pominje nastanak ne samo jedne već obe knjige. Uticaj koji je imao Vhar, a preko njega i Njaua, na naš svet nije poznat; ali možda nam nešto govori okolnost da sam uspela da odgonetnem jezik.“ Klimnuo sam glavom. Ali zapitao sam se da li mi govori istinu ili samo priča priču. Čak i da je stvarno našla list u nekoj grobnici, kao što tvrdi, kako je mogla da bude sigurna da je autentičan?

Lako je mogao da bude krivotvoren, nečija šala. Ili ga je možda pogrešno prevela. „Imaš li i dalje list?“ upitao sam Odmahnula je glavom. „Predala sam ga jednom muzeju, u jednoj zemlji daleko odavde. Tamošnjim stručnjacima bilo je veoma milo što su ga dobili. Nadaju se da će odatle moći da rekonstruišu ponešto o Vharu, pa čak i o Njauai.“ Podigla je šake sa stola i smestila ih u krilo. „Ranije sam o Vremenu razmišljala kao o reci“,

kazala je. „Sada ga zamišljam jedino kao veliku, nemilosrdnu presu. Mali okret jedne ručice pretvara čitav ep u fusnotu.

Prošlogodišnji junak već ove godine tone u zaborav, pa čak i na tome mora da bude zahvalan. U stvari, velika je sreća dospeti čak i u fusnotu.“

Jutro je mirno, a nebo povrh sela presvučeno je mekom, sivom skramom. Vazduh miriše na vlažnu travu i dim drveta, a kanal predstavlja dugačko, jasno ogledalo u kome se odražavaju dražesne vrbe, trske, seoske kuće, moj svet; sve one stvari o kojima nikada ne biste doznali ako vam ih ja sada ne bih ispričao: stari mlin obrastao u bršljan, okruglog prozora; tegleći konj koji prolazi, vukući žute dvokolice pune bostana; stamen, lep most za pešake, od crvene cigle, s tri luka; orkestar prelazi preko njega, dok zvuk doboša i truba nagoni jednu patku zelenih krila da preplašeno poleti.

Zašto sam odlučio da zabeležim ove pojedinosti, a ne neke druge? Zato što su mi se dopale, pretpostavljam. Želim da moj svet potraje; ali osećam kako mi izmiče, klizi. Ne mogu da zamislim šta bi, jednoga dana, moglo da ugrozi ovaj spokoj; ali nešto sigurno hoće.

Sve što mi sada stoji pred očima ispunjava me setom, čak i vedra muzika orkestra. Slutnja gubitka ispunjava me tugom koja ne može da stane u reči.

Preveo Zoran Živković

Zoran Živković

BUDILNIK NA STOČIĆU (Iz knjige Koraci kroz maglu)

Gospođica Margarita širom je otvorila oči. U magnovenju ju je rasanilo uviđanje da nešto nije kako treba. Ostala je da leži u postelji, pogleda upravljenog u tavanicu, pokušavajući da dokuči odakle se javio taj utisak. Da li možda potiče iz sna? Ali nije mogla da se seti da je nešto sanjala. To je bilo čudnovato zato što je uvek sanjala i uvek je pamtila snove. Onda je razabrala šta nije u redu.

Optakala ju je tišina. Okrenula je glavu ka noćnom stočiću s leve strane i mutno se zagledala u stari, okrugli budilnik s fosforescentnim kazaljkama i dva kupolasta zvonila.

Nalazio se na tom mestu već više od pola veka. Samo joj je nedugo u početku smetalo njegovo kucanje. Uskoro se navikla na njega, tako da više nije mogla da zaspi bez jednoličnog metalnog dobovanja. Kada bi ga jednom godišnje ostavila kod časovničara da ga očisti i podmaže, ostajala bi dugo budna, a događalo joj se i da probdi celu noć. Sat je gospođici Margariti koristio samo za uspavljivanje, ne i za buđenje. Nikada ga, za sve ovo dugo vreme, nije navila da zvoni. Nije bilo potrebe za tim.

Spadala je u one retke ljude koji poseduju pouzdan unutarnji budilnik. Bila je u stanju da se probudi u tačno određeni čas. Ni minut ranije ili kasnije.

Sinoć je podesila sat u sebi na pola osam. Nikako nije mogla da propusti to da učini. Posredi je bio završni deo priprema za počinak koji se ponavljao iz večeri u veče.

Pošto bi izišla iz kupatila, donela bi iz kuhinje čašu vode poklopljenu tacnicom, iako se retko budila noću, a još ređe bila žedna. Potom bi petnaestak minuta čitala u krevetu. Uvek iz iste knjige.

Tanka zbirka ljubavnih pesama bila je s njom od kada i budilnik. Odavno ih je već sve znala napamet, ali ipak ih je čitala. Konačno, pošto bi isključila svetiljku, samo bi poželela da se probudi u uobičajeno vreme. Bilo je to dovoljno. Preostalo bi još da zaklopi oči i prepusti se uspavljujućem otkucavanju budilnika.

Kazaljke su sada stajale u položaju koji nije mogao da bude tačan: dvanaest časova i sedam minuta. Vid gospođice Margarite već je oslabio, ali ne toliko da ne razluči dugačke, crne krake spram bele površine ovenčane rimskim brojkama. Uzela je ipak naočare koje je držala uz čašu na stočiću, kako bi i po mraku mogla da ih lako nađe. Pogled joj se razbistrio pošto ih je stavila, ali prizor se nije promenio. Budilnik je očito stao odmah posle ponoći. Bilo je to prvi put da je potpuno prestao da radi.

Odneće ga časovničaru odmah posle doručka. To će joj unekoliko poremetiti dan, ali šta se može? Vodila je uredan život koji se zasnivao na ustaljenom redosledu obaveza. Nije volela da odstupa od toga zato što bi je odlaganje ili zanemarivanje dužnosti ispunjavalo nemirom koji bi, pošto bi joj se jednom uvukao u dušu, teško iz nje izlazio. Ali ovo su bile vanredne okolnosti.

Budilnik je svakako imao prednost. Još bi je više onespokojavala pomisao na to da sat stoji neispravan na noćnom stočiću, a ona ne preduzima ništa da se kvar otkloni. Uostalom, što ga pre da na popravku, veći su izgledi da ga časovničar dovede u red još danas, tako da možda noćas neće morati da ostane bez njega.

Doručkovala je na brzinu. Znala je da joj se zbog toga osetljiv stomak može pobuniti, ali nije mogla da jede sporije. Srećom, obed je, kao i svakog jutra, bio lak.

Nadrobila bi krišku i po jučerašnjeg hleba u šolju dopola ispunjenu zagrejanim mlekom. U mleko bi prethodno stavila kašičicu cikorije i pola kašičice šećera. Šećera je, doduše, uvek bilo nešto više od pola kašičice, ali ona je svejedno na to gledala kao na polovinu, savesno uvažavajući nalog lekara. Da joj se nije žurilo, sačekala bi da komadići hleba dobro upiju mleko i sasvim se raskvase, ali danas nije imala strpljenja za to, tako da je morala da ih žvaće, umesto da samo pusti da joj skliznu niz jednjak.

Odevanje takođe nije dugo trajalo. Imala je dve haljine u kojima je leti izlazila. U manje svečanoj odlazila je u nabavke i popodnevne šetnje parkom, dok je drugu čuvala za retke posebne prilike kao što je ova. Kratko je stajala zamišljena pred ogledalom, pa odlučila da stavi broš. Nije inače volela nakit i ukrase, ali zaključila je da bi bez ikakvog dodatka izgledala nekako nepotpuno.

Najviše vremena uložila je u doterivanje crnog šeširića s čipkom. To je, nažalost, bilo neizbežno. Ranije, dok joj je kosa još bila bujna, lako je nameštala šešire, ali kako se s godinama proređivala, sve ih je teže bilo dobro postaviti.

Konačno, namirisala se iz bočice s napola oljuštenom nalepnicom, da bi potom, pobojavši se da to nije dovoljno, dodala još malo.

Napolju ju je dočekalo vedro letnje jutro. Vazduh je bio prozračan kao da je kiša upravo sprala svu prašinu iz njega, iako se nisu videli tragovi skorih padavina. Sve unaokolo bilo je suvo, nagoveštavajući još jedan topao dan. Osmehnuta, uputila se prema časovničarskoj radnji od koje ju je delila dvadesetominutna šetnja. Prevalila je približno trećinu puta kada ju je drugi put prenula slutnja da nešto nije kako treba.

Zaustavila se i pomno zagledala preda se. Potom je lagano okrenula glavu unazad. Možda bi ostala duže u tom položaju, ali okoštali vratni pršljenovi ubrzo su se pobunili. No, nije morala da se napreže. Bio je dovoljan samo jedan pogled da shvati kako ni iza nje, baš kao ni ispred, nema ni žive duše. Nalazila se potpuno sama nasred puste ulice. I ne samo to. Postala je tog časa svesna nečega što joj je do tada promaklo verovatno zbog opijenosti blistavim jutrom. Otkako je izišla iz kuće, nije nikoga videla.

Čudnovato. Svakoga dana odlazila je u bakalnicu u ovo doba i uvek bi srela nekoga usput. Čak i po najružnijem vremenu. To je, zapravo, bio sav njen društveni život. U nedostatku prijatelja kojima bi odlazila i koji bi je posećivali, jutarnji susreti s poznanicima iz susedstva bili su jedina prilika da popriča s nekim. U udaljenom parku nailazila je samo na neznance, pa su tako njene tamošnje šetnje ostajale neme. Prepodnevni razgovori na ulici nisu, doduše, bili naročito sadržajni: pritužbe o zdravstvenim tegobama, prepričavanje lokalnih novosti, razmena misli o vremenu, povremeno podsećanje na neke davne događaje. Ali ona se uvek osećala zadovoljno i ispunjeno posle toga, tako da joj je potonje samovanje padalo lakše.

Kako to da sada nema nikoga? Razmišljala je kratko o tome, ali nikakvo objašnjenje nije joj palo na pamet.

Konačno je slegnula ramenima. Svakako ne može sada da stoji ovde i čeka da se neko pojavi.

Mora da pohita tamo kuda je pošla. Možda će časovničar znati da joj kaže šta se događa. Sigurno je posredi nešto jednostavno, samo njoj ne pada na pamet. Verovatno će je smatrati senilnom, čak priglupom staricom kada ga bude pitala. Najpametnije bi, u stvari, bilo da ništa ne pominje. Zar je uopšte važno da li na ulici ima sveta ili ne? Ovako je, zapravo, najbolje.

Kao da lepota ovoga dana pripada samo njoj.

Kada je već gotovo stigla, uvidela je da toj lepoti nešto nedostaje. Drvored kestenova bio je naročito ujutro i predveče pun gradskih ptica koje bi neumorno cvrkutale, nadmećući se s šumom lišća u krošnjama. Sada se gore čuo jedino lahor. Kuda li su samo sve iščezle? Nije, međutim, bilo vremena da se udubi u to pitanje zato što je jedno drugo, važnije, odnelo prevagu. Šta ako nema časovničara? Možda uopšte nije došao na posao, otišavši nekuda kao i ostali? To bi bilo baš nezgodno. Ko bi joj onda popravio budilnik?

Zvuk zvončića koji su se razleteli iznad ulaznih vrata kada ih je gospođica Margarita otvorila resko se razlegao.

Bacila je pogled prema tezgi s naspramne strane i ispustila uzdah olakšanja kada je ugledala povijenu priliku časovničara, s cevastom sajdžijskom lupom zadenutom za očnu duplju. Bio je zadubljen u neku popravku. Skinuo je lupu, podigao glavu, žmirkavo pogledao prema ulazu, osmehnuo se i ustao. „Dobar dan, gospođice Margarita.“ „Dobar dan“, uzvratila je vedro i zaputila se prema tezgi.

Dok je lagano koračala, u oči joj je pala promena na bočnim zidovima male radnje. Sećala se dobro iz ranijih poseta da su ih ukrašavala dva istovetna velika časovnika s klatnom u kutijama od mahagonija. Oglašavala su se dubokim, skladnim otkucajima i delovala veoma svečano, kao vojnici u paradnim uniformama koji čuvaju stražu na ulazu u neki zamak. Zavidela je časovničaru na njima.

Veoma bi se radovala da je mogla da ima takav sat u dnevnoj sobi, ali s njenim prihodima to

nije bilo moguće.

Nije se čak usudila ni da pita koliko staju.

Sada su oba zida bila potpuno prekrivena budilnicima.

Bilo ih je svih vrsta, veličina, oblika i boja, od elegantnih do ružnih, od kitnjastih do jednostavnih. Ponajviše su se razlikovali po zvonilima. Kao da se našla na luckastoj izložbi metalnih šešira koje nose neprikladno zdepasti manekeni. Posebno su groteskni bili oni sa dva ili tri šešira, što je valjda značilo da moraju imati dve ili tri glave. Tada je zapazila nešto na šta nije odmah obratila pažnju. Budilnici nisu radili. Da jesu, sa obe strane radnje survavao bi se zaglušujući vodopad otkucavanja. Niko ne bi dugo izdržao u takvoj buci. Časovničar nije više navijao budilnike pošto bi ih jednom stavio na zid.

Prišavši tezgi, gospođica Margarita izvadila je iz smeđe tašne s dugačkim ručkama budilnik uvijen u veliku belu flanelsku krpu. „Pokvario se“, snuždeno je kazala. Časovničar je prihvatio zamotaj i počeo da ga razmotava. Bio je to oniži, suvonjavi muškarac s nisko spuštenim zulufima i visokim čelom. Nosio je tamno, trodelno odelo klasičnog kroja, s jedva primetnim sivim prugama. Jedini detalj na njemu bio je srebrni lančić džepnog sata koji se lučno spuštao iz rupice za dugme na prsluku do malog džepa s leve strane. Godine su mu se teško mogle odrediti. Najpouzdanija procena bila je da je u poznom srednjem dobu. Gospođica Margarita već je odavno zaključila da on spada u onu vrstu ljudi na kojima starost gotovo da ne ostavlja traga. Kao da dugi razmaci u kojima ga je viđala uopšte nisu delovali na njega. „Opet puno kasni, kao prošli put?“ „Ne, ne. Stao je.“ Časovničar je načas prestao da odmotava budilnik. „Sasvim?“ upitao je iznenađeno. „Da, sasvim. Noćas, odmah posle ponoći. Možete i sami da vidite kad. Nisam ništa dirala.“ Gospođica Margarita je zastala, sačekavši da budilnik konačno izroni iz krpe, a onda dodala: „Nadam se da nije ništa ozbiljno.“ Časovničar je nekoliko časaka bez reči posmatrao sat položen na razmotanoj tkanini na tezgi.

Pokušala je da na njegovom licu odgonetne dijagnozu, ali ono je ostalo sasvim bezizražajno. „Moraću da ga otvorim“, kazao je on najzad. „Ako biste izvoleli da sednete, moglo bi malo da potraje.“ Pokazao je prema dve fotelje i stočiću između njih, levo od ulaznih vrata.

Gospođica Margarita klimnula je glavom i uputila se tamo. Postupila bi isto tako poslušno da su je zamolili da iziđe iz hirurške sale i smesti se u čekaonicu dok se obavlja operacija nad nekim ko joj je veoma blizak.

I isto bi tako brižno bacala poglede prema mestu gde se obavlja životno važan zahvat. Ali nije mogla mnogo da vidi. Časovničar je gotovo sasvim utonuo ispod tezge, radeći za nešto nižim pultom koji se nalazio pozadi. Iznad mu je izvirivala jedino gornja polovina glave, s ponovo postavljenom sajdžijskom lupom, gotovo dodirujući zeleni abažur svetiljke jarkog snopa koji je obasjavao radnu površinu.

Tišina mnoštva budilnika koji su joj se nadnosili s leđa i ispred počela je da je pritiska. Iako se grozila buke, učinilo joj se da bi joj sada bilo lakše kada bi oni radili.

Bila bi to potvrda da vreme teče. Ovako, izgledalo je da se zaustavilo, da operacija njenog sata može potrajati u beskraj. Ništa se oko nje nije micalo, kao da unutrašnjost radnje, zajedno s njom i časovničarom, pripada trenutku neke slike zamrznutom za večnost.

Slika je ipak uskoro oživela kada je časovničar laganim pokretom skinuo cevastu lupu s levog oka, ustao, podigao sat s radnog pulta i položio ga na flanelsku krpu na tezgi. Uzeo ih je potom zajedno u dve skupljene šake, obišao tezgu, prišao gospođici Margariti i seo na drugu fotelju. „Bojim se da se ništa ne može učiniti“, kazao je tonom lekara čiji je pacijent upravo prekriven preko glave. „Evo, uverite se i sami.“ Spustio je krpu s budilnikom na okrugli stočić između njih. Gospođica Margarita primetila je tog časa da sat nije zaklopljen. Stražnji poklopac stajao je skinut, a ispod njega video se preplet majušnih zupčanika, opruga, poluga, zavrtnjeva i osovina. Pogled joj se samo na trenutak zadržao na toj mehaničkoj utrobi, a onda je brzo okrenula glavu u stranu. Prožeo ju je nalet mučnine, kao da joj se pred očima ukazalo otvoreno ljudsko telo na času anatomije. Časovničar nije zapazio tu kretnju, već je počeo da objašnjava. „Polomila su se ova dva zupčanika ovde. Od istrošenosti. Oni su, nažalost, od velike važnosti.

Mogli biste reći da je to srce budilnika. A bez srca ništa ne može da radi, zar ne? Da je posredi neki skorašnjiji model, lako bismo ih zamenili, ali više niko ne pravi rezervne delove za ovako stare tipove. Proizvođačima se više isplati da vam prodaju novi budilnik.“ Uzdahnuo je i prešao pogledom po naspramnom zidu prekrivenom nemim časovnicima. „Kao i vaš sat, svi su ovi još dugo mogli da mere vreme i bude ljude, samo da je bilo delova za njih.“ „Ali meni budilnik nije potreban za merenje vremena i buđenje.“ Mislila je da nikada neće otkriti časovničaru svoju tajnu, ali sada nije imala kud. Časovničar ju je zbunjeno pogledao. „Za šta bi još mogao da koristi jedan budilnik?“ Nije odmah odgovorila. Osetila se nelagodno, kao da lekaru mora da odgovori na pitanja koja zadiru u njenu najdublju intimu. Ali kako se od doktora mogla očekivati pomoć ako nešto krijete od

njega? „Za uspavljivanje“, izgovorila je najzad, prigušeno i snebivljivo. „Ne mogu da zaspim bez njegovog kucanja.“ „A da ipak onda razmislite o nabavci novog? On bi mogao da posluži toj svrsi, ali i da obavlja dve svoje osnovne dužnosti. Nikakva šteta od njih, čak i ako ih ne koristite. Ja ću rado otkupiti vaš stari budilnik, tako da vas novi neće mnogo koštati. Kao što vidite, skupljam ih.“ Ovoga puta pokazao je rukom prema mnoštvu časovnika. „Ne!“ gotovo je uzviknula gospođica Margarita. „Ne želim da ga prodam!“ A onda, postidevši se ovako burnog ispada, pohitala je da doda: „Znate, to je uspomena, veoma draga, od...“ Rečenica je ostala nedovršena, ali časovničar je ipak klimnuo glavom. „Razumem. Dopustite mi da ga još malo pogledam. Možda bi se nešto moglo učiniti ako želite da jedino otkucava.“ Ponovo je podvukao šake ispod krpe i poneo budilnik iza tezge. Čekanje je ovoga puta izgledalo drugačije gospođici Margariti. Pređašnju strepnju zamenilo je nestrpljenje. Osećala se razgolićena pred časovničarom i želela je da se ova stvar što pre okonča. Kakav god bio ishod onoga što on sad pokušava, ona više neće imati razloga da dolazi ovde. Ako sat bude kucao, tim bolje. Ako ne bude, svakako neće da kupi novi budilnik. A i gde bi ga držala? Pored starog na noćnom stočiću? Bilo bi to ravno svetogrđu. Naprosto će morati da se navikne na to da zaspi bez ikakve pomoći. Sigurno će biti teško, bar u početku, ali kakvog je izbora imala?

Po osmehu na časovničarevom licu, dok joj je ponovo prilazio noseći ovoga puta zaklopljen budilnik, shvatila je da joj ipak ne predstoji mučenje. „Imali ste sreće“, kazao je on, pošto je seo u fotelju. „Vaš sat će od sada, doduše, uvek da pokazuje isto vreme, ali će da otkucava ako ga budete redovno navijali.“ Počeo je da ga zamotava u flanelsku krpu. „Taj deo mehanizma i dalje je u dobrom stanju. Ne bi trebalo još dugo da zakaže. Evo, izvolite.“ Pružio joj je preko stola krupan zamotaj. „Hvala vam.“ Prihvatila je zavijeni budilnik. Dok ga je odlagala u tašnu, mogla je da čuje slabašne otkucaje, prigušene debelim slojevima tkanine. „Koliko sam vam dužna?“ „Zaboga, ništa. Bila je to sitnica.“ „Ali, molim vas. Insistiram...“ „Gospođice Margarita, sumnjam da će vam više biti potrebne moje usluge. Gledajte na ovo kao na skroman oproštajni dar. Godinama ste ukazivali poverenje mojoj radnji. To je najmanje čime mogu da se odužim za vašu vernost.“

Nikada nije volela da joj ljudi čine besplatne usluge, ali ako bi sada navaljivala da plati, časovničar bi mogao da se uvredi, a to je svakako htela da izbegne, tim više ako je ovo, kako on smatra, zaista njihov poslednji susret. „Velika vam hvala još jednom. Ostajem ipak vaš dužnik.“ Ustala je, a odmah za njom i on.

Stajali su u tišini nekoliko časaka, da bi ona onda kratko dodala: „Do viđenja.“ Časovničar se naklonio. „Zbogom, gospođice Margarita.“ Okrenula se i pošla ka vratima. Prvi put je izlazila iz ove radnje tužna, a ne zadovoljna. Samo pre nekoliko minuta želela je da više ne dođe ovde, a sada se nadala da on možda nije u pravu.

Budilnik je star, mogao bi ipak da se opet pokvari. To bi joj pružilo priliku da ga ponovo donese na opravku. Najednom joj je postalo važno da ovo ne bude njena poslednja poseta časovničaru. Nije joj se dopao prisenak konačnosti koji je uz to išao.

Kada je izišla na ulicu, učinilo joj se u prvi mah da joj se to vid zbog nečega zamutio. Kao kada joj se zimi naglo zamagle naočare pošto s hladnoga uđe u zagrejanu prostoriju. Ali sada nije bila zima, već sredina leta, a uz to uopšte nije imala naočare. Bolje bi, doduše, videla s njima, ali smatrala je da joj ne stoje dobro, pa se radije malo naprezala nego da ih nosi. Sada joj ni najjače naočare ne bi pomogle da prodre pogledom kroz zastor magle koja se odnekud spustila dok se ona nalazila unutra. Bila je to sušta suprotnost pređašnjoj prozračnosti. Svet koji je donedavno izgledao savršeno bistar postao je potpuno neproziran.

Naslonila se leđima na vrata radnje zato što joj je bilo potrebno neko čvrsto uporište.

Obavijenoj sivilom kroz koje se nije video čak ni pločnik na kome je stajala, izgledalo joj je da lebdi ni u čemu. Ostala je tako nepomična neko vreme, ne znajući šta da učini. Pomislila je da se vrati unutra, ali to bi je suočilo s obavezom da se upusti u objašnjavanje u kome bi se samo beznadežno zapetljala. Ne, to nije dolazilo u obzir. Šta joj je drugo preostalo? Svakako nije mogla ovde dugo da ostane. Tada joj se ukazalo jednostavno rešenje za koje je, doduše, bilo neophodno poprilično snalažljivosti i hrabrosti. Poći će kući. Baš tako. Gde da potraži bolje utočište od svog doma u ovako neobičnom danu? Neće biti lako da stigne donde kada ne vidi ni prst pred okom, ali, srećom, treba samo pravo da ide. Nema nikakvih skretanja. Stupaće polako i obazrivo, držeći se drvoreda kestenova kao vodiča. Stabla stoje na pravilnim razmacima, tako da kada izbroji koliko ima koraka između dva susedna, tačno će znati kada da očekuje naredno.

Morala je da uloži veliki napor volje da bi se odvojila od ulaza u radnju i zakoračila u maglu.

Negde sa ruba zaborava izronio je, poput seva, spomen na daleko detinjstvo, kada je učila da pliva.

Takođe je morala da savlada silan otpor u sebi da bi prvi put napustila okrilje obale i otisnula se u duboku vodu. Plutača ka kojoj se kretala i od koje ju je razdvajalo samo nekoliko metara izgledala joj je bezmerno daleko. Grozničavo ju je prigrlila kada je najzad stigla do nje. Sada je došla u iskušenje da se isto tako uhvati za stablo kestena čiji su obrisi počeli da se naziru tek kada mu se već sasvim primakla.

Pošla je lagano niz ulicu, pruživši jednu ruku napred, kao što bi neka slepa osoba držala ispred sebe beli štap.

Oči su joj bile širom otvorene, premda ničemu nisu koristile. Ubrzo je osetila vrtoglavicu od zurenja u jednolično bledilo. Pomislila je da produži žmureći, ali ipak se nije usudila da zatvori oči, već je samo pognula glavu. Kada je, posle sedamnaest koraka, gotovo naletela na drugo stablo kestena, osetila je olakšanje ravno onome koje obuzme brodolomnika kada u buri nabasa na kopno.

Nastavila je nešto sigurnije, usredsredivši se na brojanje koraka. No, ova krhka osokoljenost rasplinula se kada joj je palo na um da neće moći da odredi kada je stigla. Drvo koje se uzdizalo ispred njene kuće ni po čemu nije bilo posebno, a ona nije znala koliko ima stabala kestenova između njenog doma i časovničarske radnje.

Nikada ih, naravno, nije brojala. Zašto bi to učinila? Ko bi pretpostavio da bi joj to moglo biti potrebno? Zastala je pometena, a onda ipak produžila sporo koračanje.

Razmišljaće o tom problemu usput. Već će se valjda naći neko rešenje. Za sada je važno da napreduje u dobrom pravcu.

Sputan vid izoštrio joj je čulo sluha. Nalazila se između šestog i sedmog kestena kada je začula slabašne glasove koji su stizali odnekud iz magle. Kako su ljudi čudni. Nikoga nije srela po onako divnom vremenu dok je išla u časovničarsku radnju, a sada je neko našao da razgovara napolju, po ovom nevidelu. Prevalila je razdaljinu između naredna tri stabla, ali glasovi su ostali podjednako prigušeni, kao da se nije ni približila onima koji pričaju niti udaljila od njih. Jedino joj se sada učinilo da dolaze iz krošanja. Kao da su se to ptice vratile i sada cvrkuću u lišću ljudskim govorom.

Načuljila je uši i konačno počela da bolje razabire reči koje su dospevale odozgo. Bili su to nepovezani delovi raznih razgovora. U njima su ponekad učestvovale dve osobe, ponekad tri, a događalo se i da ih bude više. Bilo je tu ženskih, muških, dečjih glasova, starijih i mlađih.

Odlomci nisu bili dugi: počeli bi usred rečenice i podjednako se naglo završili, tako da je bilo teško uhvatiti značenje celine. Povremeno bi se razlegao smeh u različitim bojama: kikotav, brundav, uzdržan, grohotan.

Znatno ređe, razgovor je bio ozbiljan i smrknut, a jednom ga je čak prožeo tihi plač.

Većina glasova zvučala joj je poznato. Bila je sigurna da ih je već negde čula, ali iako se naprezala, nije uspela da dočara sebi likove onih koji su govorili. To ju je ispunilo osujećenošću.

Pamćenje je odnedavno počelo da je ovako izneverava; dovelo bi je do ruba odgonetanja, da bi joj ga tada zlobno uskratilo. A onda je uočila jednu pravilnost. Postojalo je zajedničko svojstvo krnjih razgovora iz krošnji kestenova. Jedan ženski glas javljao se u svim odlomcima. Starački, kašljucav, povremeno prkosan. Ovo poslednje bilo je presudno. Mogla je još da ne prepozna vlastiti glas – čovek ne čuje isto sebe kada govori i kada se posredno sluša – ali ne i prkos kojim se oduvek suočavala sa svetom, uglavnom na svoju štetu.

Kao da joj je neko strgao koprenu sa sećanja, najednom više nije bilo tajni. Ma koliko odlomci bili kratki, nepogrešivo je znala kada je, gde i s kim vodila razgovore koji su nekom čarolijom oživeli. Prazna lica njenih sabesednika dobila su obrise, crte, karaktere.

Jasno ih je videla u onim prilikama kada su pričali s njom, baš kao što se sada dobro spominjala delova koji su prethodili svakom odlomku, odnosno koji su mu sledili.

Njen život stajao je pred njom očigledan poput otvorene knjige na čijim je stranicama, tu i tamo, po nekoliko redova bilo podvučeno.

Probijajući se i dalje s ispruženom rukom kroz postojano gustu maglu i brojeći u sebi korake između stabala kestenova, zapitala se da li su ti redovi koje je slušala izgovorene odozgo podvučeni samo nasumce ili s nekim smislom. Posredi svakako nisu bili nikakvi važni razgovori, već uglavnom bezazlena ćaskanja. Izgledalo joj je da je neko bez ikakvog plana obeležavao pojedine delove u njenoj knjizi života. Ili bar ona nije bila u stanju da razluči taj plan. Već je htela da odustane od traganja za njim, kada je zapazila novu pravilnost. Ona se odnosila ne na sadržinu odlomaka već na njihov vremenski raspored.

Svaki je bio stariji od prethodnog. Kao da je knjiga listana otpozadi. Udaljavajući se od časovničarske radnje, sve dublje se vraćala u prošlost.

Glas joj je postupno postajao mlađi i mekši. Nije joj bilo teško da zamisli svoj takođe sve mlađi lik koji je uz to išao. Bore su se izravnavale, nestalo je podvaljka koji je sada ružno visio, iščezle su pege po obrazima i naročito žute kesice ispod očiju. Nije bilo ni mnogih tegoba koje su pod starost počele da je more. Proživela je zdravo i spokojno srednje doba koje je, posmatrano sada, predstavljalo možda najsrećnije razdoblje njenog života.

Bila je sama, doduše, ali već se uveliko navikla na to.

Većina onih s kojima je sada slušala sebe kako nakratko razgovara više nije bila među živima.

Ona je bila znatno dugovečnija od njih. To je u najvećoj meri pripisivala svom urednom načinu života. Ostali su uglavnom sami sebi dolazili glave, pre svega ne vodeći dovoljno računa o zdravlju.

Znala je da se oni najraspusniji među njima u potaji podsmevaju njenoj uzdržanosti i umerenosti, podrugljivo je nazivajući asketom, ali ona je bila ta koja je dolazila u priliku da se poslednja smeje.

Nikada, međutim, to nije činila. Bila je prkosna i tvrdoglava, to da, ali nipošto zlurada. Nestanak svakog od njih teško joj je pao. Oči su joj se i sada ovlažile dok su je s visine ponovo pohodili davno zamukli glasovi. Što se više primicala mladim godinama, vraćajući se kući kroz maglu, sve više ju je obuzimala zebnja. Bilo joj je potrebno puno vremena i truda da potisne u sebi događaj iz tog doba koji joj je odredio ceo život. Možda je sve moglo biti drugačije da je uspela da ga potpuno izbriše iz sećanja, ali to, naravno, nije bilo moguće. Iako potisnut, on je i dalje bio s njom, budeći se iz zaborava često u najnepovoljnijim trenucima. Nije mogla da zna kako će ga dodirnuti ovi zvučni odlomci njene prošlosti, ali činilo joj se izvesno da ga ne mogu zaobići.

Slutnja joj se obistinila, ali ne onako kako se pribojavala. Sudeći po izbrojanim stablima kestenova, mora da je već stigla u blizinu doma, kada je brujanje iz krošanja iznenada prestalo.

Zbunjeno se zaustavila i počela da osluškuje. Nestvarni glasovi koji su je prvobitno uplašili sada su joj nedostajali. Bez njih, osećala se beznadežno napuštena u mukloj tišini magle.

Tada je na neodređenoj udaljenosti iza sebe začula slabašan zvuk. Ponavljao se u pravilnim razmacima i pojačavao, kao da joj se njegov izvor primicao.

Prepoznala ga je tek kada ju je gotovo sustigao. Neko je koračao ulicom, idući u njenom pravcu.

Sudeći po žustrini koraka, to je ponajpre mogao biti neki mlađi muškarac kome magla kao da uopšte nije smetala da brzo napreduje. Gospođica Margarita se ukočila, pobojavši se da ne dođe do sudara. On nije znao da ona stoji tu, tako da se lako moglo dogoditi da naleti na nju. Morala je nekako da mu najavi da se nalazi ispred njega. Nakašljala se, ali istog časa uvidela je da to nije bilo potrebno.

Poput snopa reflektora koji klizi kroz tamu, razgoneći je, oval potpune čistine prosecao je maglu, krećući se niz ulicu. Kada je došao do nje, našla se na njegovom rubu, tako da je dobro mogla da vidi unutra. Mladić je bio visok i vitak. Imao je čvrste, pravilne crte lica, lepe u svojoj naglašenoj muževnosti. Poduži, kos ožiljak iznad leve obrve nije narušavao ovaj sklad; naprotiv, kao da mu je na neobičan način doprinosio. Svečana oficirska uniforma stajala mu je kao salivena. Nosio je duboke, uglačane čizme od crne kože, bele, meke rukavice i šapku spuštenu nisko na čelo, koja mu je gotovo sasvim skrivala kratko podšišanu kosu. U levoj ruci držao je dva paketića uvijena u šarenu, svetlucavu hartiju vezanu crvenom vrpcom. Jedan je bio pljosnat, a drugi kockast.

Gospođica Margarita osetila je kako ostaje bez daha.

Otvorila je usta, upinjući se da diše punim plućima, ali kao da se odjednom našla u bezvazdušnom prostoru. Uz to, nije bila sposobna da se pomeri. Srce je počelo da joj udara kao mahnito. No, ukočenost nije dugo potrajala.

Prenula se kada ju je ponovo obavilo sivilo, pošto je oval minuo pored nje. Gotovo je potrčala za njim. Lekar joj je, doduše, strogo zabranio ovakva naprezanja, ali to je sada bilo svejedno. Pošto je sustigla čistinu, nastavila je nešto sporije, zadihano se držeći njene stražnje ivice.

Bio je to najbezbedniji način da stigne kući. Mladić će je tamo nepogrešivo odvesti. Magla više nije bila nikakva prepreka. Put se jasno pružao pred njom, baš kao što je jasno stajalo i ono što će neumitno uslediti. Uskoro je skrenuo s pločnika na usku, kamenu stazu koja je preko travnjaka vodila ka ulaznim vratima. Kada je skinuo šapku i pozvonio, gospođica Margarita neodlučno je zastala približno na sredini prilaza. Znala je ko će mu otvoriti vrata, ali učinilo joj se nekako neprikladno, gotovo neprirodno da ugleda tu osobu. Uz to, i dalje je bila veoma ljuta na nju. Posle svih ovih godina nikako nije mogla da joj oprosti ono što je učinila.

Vrata su se otvorila, ali široka mladićeva leđa gotovo su potpuno zaklonila ulaz u kuću. Samo na trenutak, pre no što su se zatvorila, spazila je rub lake, žute haljine koji je zavijorio na promaji. Još ju

je čuvala, ali sklonjenu od pogleda, da ne bi budila bolna podsećanja. Gospođica Margarita ostala je bespomoćno na stazi. I dalje je teško disala, ali ne više samo od brzog hodanja. Nemogućnost da bilo šta promeni u dalekoj prošlosti koja se ponovo odigravala pred njom opterećivala ju je znatno više od fizičkog napora. Nepotreban u kući, oval čistine zadržao se napolju, čekajući mladića koji se neće dugo zadržati u poseti.

Zatvorena vrata nisu je sprečila da jasno vidi ono što se zbiva iza njih. Razdragano je prihvatila dva paketića.

Oduvek je obožavala poklone. Razvezala je vrpcu najpre na pljosnatom omotu. Široko se osmehnula, propela na prste, zaklopila načas oči i ovlaš dodirnula mladićeve usne svojima, u znak zahvalnosti i oproštaja. Bio je to tek prisenak, nagoveštaj poljupca, ali i najdalja tačka u kojoj su stigli u prisnosti. Luksuzno izdanje zbirke pesama izgledalo je božanstveno. Koliko je samo želela da ga ima!

I koliko se nadala da će ga dobiti baš od njega!

Nije mogla ni da nasluti šta se nalazi u drugom paketiću. Strpljenje ju je, kao i obično, izneverilo, tako da je vrpcu strgla, a svetlucavu hartiju iscepala. Žurno je podigla poklopac s kockaste, ljubičaste kutije i radoznalo pogledala unutra. Osmeha je u trenu nestalo. Lice joj je buknulo kao da joj je neko upravo udario šamar. Uputila mu je pogled u kome su se povređenost, prekor i optužba za izneveravanje nadmetali za prvenstvo. Osetila je kako oči počinju da joj se oblivaju suzama. Stajala je tako nekoliko časaka, nemo zagledana u njega, da bi onda učinila ono što joj je strogim glasom zapovedao njen prkosan, ponosan karakter. Grubo mu je stavila u ruke sve ono što je držala – hartiju, vrpce, knjigu, kutiju i predmet u njoj – okrenula se i brzim korakom udaljila iz salona. Vrata spavaće sobe gotovo je zalupila za sobom.

Naslonila se na njih s unutrašnje strane, kako bi ga svakako sprečila da pođe za njom. Kako je to samo mogao da joj učini! Posle svega što se prethodno desilo, budilnik je bio ne samo uvreda nego i poniženje. Zašto mu je uopšte pomenula, pre dva dana, dok su se šetali kejom, svoju sposobnost da se budi kada poželi, bez ikakve spoljne pomoći? Bilo je to razodevanje pred nekim ko toga nije bio dostojan. Samo se nasmejao, gotovo kao da joj se ruga. Kazao je da joj ne veruje, da niko nije kadar za tako nešto. A onda, kao da mu to nije bilo dovoljno, dodao je vragolastim glasom kako bi joj možda i poverovao kada bi imao priliku da se uveri.

Nije odmah pronikla u puno značenje njegovih reči zato što nije bila pripravna na takve aluzije.

Kada joj je najzad sinulo da ovo uveravanje u njenu sposobnost podrazumeva buđenje u istoj postelji, ljutito se okrenula i počela da se hitro udaljava od njega niz kej. Kako mu tako nešto uopšte može pasti na pamet! Za koga je on to drži!

Pa oni nisu još ni vereni! Čak i da jesu, to bi i dalje bilo krajnje neprilično. Potrčao je za njom, sustigao je i stao da se izvinjava, ali ona ga je dugo potpuno prenebregavala. Obratila mu se hladnim i zvaničnim glasom tek kada su već prispeli nadomak njene kuće.

Rekla mu je da ju je veoma uvredio i da ne želi više da ga vidi. Nikada. Nije mu pružila mogućnost da uzvrati bilo šta. Ponovo mu je samo okrenula leđa i ušla u kuću.

Ljutnja ju je držala celo to veče, ali popustila je narednog jutra. To je takođe bio deo njene prirode.

Kajanje je predstavljalo naličje prkosa. Već u podne prebacivala je sebi što je bila odveć gruba prema njemu.

Možda ipak nije mislio ništa loše, samo se nespretno našalio, verovatno nesvestan toga da je ta šala može pogoditi. Uveče su ubodi teških pitanja postali gotovo fizički bolni. Šta ako je doslovno shvatio ono što mu je kazala na rastanku? Kako se, uostalom, 'nikada' drugačije i moglo shvatiti nego samo kao 'nikada'. Postojala je, doduše, mogućnost da ga potraži i objasni mu da 'nikada' nije ipak tako konačno kao što možda izgleda, ali to, naravno, nije dolazilo u obzir. Ponos nije dozvoljavao kajanju da se toliko daleko protegne.

Kada ga je narednog prepodneva ugledala na ulaznim vratima, odevenog u svečanu uniformu u kojoj ga je prvi put videla pre četiri i po meseca i istog časa se zaljubila, preplavila ju je plima radosti. Jedva se uzdržala da mu već tu, napolju, ne padne u zagrljaj. Ali onda, samo nekoliko minuta kasnije, usledio je strašan šamar s budilnikom. Stojeći sada oslonjena na vrata spavaće sobe, nije ni pokušala da obuzda jecaje. Bilo joj je svejedno što ih on svakako čuje u salonu. Sve je postalo svejedno.

'Nikada' će ovoga puta biti bespogovorno i neopozivo.

Jedino što je želela bilo je da on ode. Da nestane iz njenog salona. I iz njenog života.

I on je otišao. I iz salona. I iz života. Prethodno je odložio na sto raspakovane darove koje joj je doneo.

Pripadali su njoj i neka uradi s njima šta želi. Svakako nije mogao da ih ponese sa sobom tamo kuda će uskoro da krene. Nije došao u priliku da joj saopšti glavni razlog svoje posete. Kratko se premišljao da li da pokuca na vrata spavaće sobe i da joj pročita poziv koju mu je stigao kasno sinoć.

Za manje od tri sata ukrcaće se na voz koji će ga odvesti pravo na front. Ali nije pokucao. Već ju je sasvim dobro poznavao. Nipošto mu ne bi otvorila.

Osvrnuo se lagano po salonu, kao da je želeo da ga pogledom upije u pamćenje. Potom je vratio šapku na glavu i izišao.

Oval čistine spremno je stao da mu krči put kroz maglu koju on nije video. Baš kao što nije video ni sitnu, pogurenu staricu o koju se gotovo očešao. Da je bar mogao da čuje kroz provaliju vremena što ih je razdvajala, njeni jecaji učinili bi mu se čudnovato poznati.

Ali nije ni čuo. Ona je, međutim, razaznavala bat njegovih koraka koji su se udaljavali još dugo

pošto se neprozirno sivilo sklopilo za njim. Ostala je na stazi, pogleda uprtog niz nevidljivu ulicu, sve dok oko nje ponovo nije zavladala tišina. Potom se uputila preostalim delom popločanog prilaza ka ulazu u kuću. Magla je ponovo bila svuda unaokolo, ali više nije morala da ide s rukom ispruženom ispred sebe.

Pošla je pravo u spavaću sobu. Tamo je držala škrinju punu uspomena. Bile su tu izbledele fotografije, požutela pisma, predmeti uveliko načeti zubom vremena: prošlost koja je jedino njoj nešto značila. Među tim starim stvarima nalazio se i jedan sparušeni list hartije. Uzela ga je i počela polako da čita četiri reda otkucana na njemu, iako ih je, baš kao i pesme iz zbirke, odavno znala napamet. Tekst ovde nimalo nije bio lirski, premda se onaj ko ga je sročio trudio da mu da prizvuk uzvišenosti.

No, telegrami koje vojska šalje rodbini poginulih oduvek su u najboljem slučaju delovali tek patetično.

Stigao joj je samo tri dana pošto ga je ostavila u salonu i zatvorila se u ovu prostoriju. Nije bila ni u kakvom srodstvu s njim, ali njeno ime svejedno je stajalo na spisku onih koji treba da budu obavešteni u slučaju njegove pogibije. Oficir koji joj je doneo vest dodao je s nelagodnošću da nije obavljena sahrana. U sveopštoj klanici fronta za to nije bilo puno prilike, a i retko je šta od nastradalih ostajalo da se sahrani. Posle rata, naravno, napraviće se velika zajednička grobnica za sve pale junake, a ona će biti pozvana na njeno osvećenje. Nikada nije bila pozvana, a i da jeste svakako ne bi otišla. Njena veza s ovim nipošto nije bila zajednička.

Vratila je telegram na mesto i zatvorila škrinju. Stajala je nekoliko minuta kraj nje, ne znajući šta drugo da radi.

Koje je uopšte doba dana? Po magluštini napolju to se nije moglo ustanoviti pogledom kroz prozor. Ovo ju je podsetilo na budilnik u tašni. On joj, nažalost, neće biti od pomoći da dozna koliko je sati zato što više nije radio.

Baš nezgodno. Nije imala drugi časovnik u kući. Moraće da nabavi jedan običan. Nije joj, doduše, bilo mnogo važno da zna tačno vreme, ali ne može se ipak živeti bez sata. Držaće ga negde u salonu ili kuhinji.

Izvadila je budilnik i stavila ga na noćni stočić, pa sela na postelju. Kazaljke su nepomično pokazivale kada je stao, ali on je postojano otkucavao, kao da još nešto meri.

Zagledala se u njega praznim pogledom. Ostala je tako sve dok nije osetila kako jednolični zvuk počinje da deluje na nju. Sigurno još nije bilo vreme za spavanje, ali ovaj neobični dan sasvim ju je iscrpeo. Možda bi mogla sada kratko da otpočine. Tek koliko da se malo odmori. Ne mora čak ni da se svuče. Evo, opružiće se samo preko prekrivke kreveta. Nikada nije spavala preko dana, a još manje odevena, ali šta mari? Kao da neko može da je vidi.

Uostalom, nije ona dužna nikome da polaže račune o svojim postupcima.

Zaklopila je oči. Pre no što je utonula u duboku tamu i tišinu, dve misli brzo su joj prošle kroz glavu. Odnekud joj se javilo uverenje da neće ništa sanjati. To je bilo dobro. Tako će se najbolje okrepiti. Ko zna kakvi su snovi mogli da je pohode. Uz to, ovoga puta uopšte ne mora da podesi svoj unutarnji sat. Nije imala razloga da se probudi u neko određeno vreme. Nikakvi neodložni poslovi nisu je više čekali.

PRIKAZI, RECENZIJE, KRITIKE

SOLARIS (Solaris, SAD, 2002.)

Scenario i režija: Stiven Soderberg (prema istonaslovnom romanu Stanislava Lema) Uloge: Džordž Kluni, Nataša Mek Elon, Džeremi Dejvis, Viola Devis

Vilijem Barouz (pisac čiji je značaj za SF prozu još nedovoljno uvažen) jednom je napisao: „Da li je ovo ta velika svemirska pustolovina? Da li će ovi ljudi kročiti u prostranstva bukvalno neiskaziva verbalnim putem? Da biste se otisnuli u kosmos, morate za sobom da ostavite starudije kao što su priča o Bogu, priča o domovini, priča o majci, priča o ljubavi, priča o partiji. Morate da naučite da postojite bez religije, bez domovine i bez saveznika.

Morate da naučite da živite sami u tišini. Svako ko se moli Bogu u svemiru – nije stvarno tamo.“ Teško je ne setiti se ovih reči posle još jednog promašaja Holivuda u pokušaju da se uhvati u koštac sa temom kosmičkih i metafizičkih razmera – čiji je rezultat trivijalizacija žanra (i Lemovog predloška), ovde svedenog na izgovor za mračno-romantičnu dramu. Zašto uopšte posezati za SF-om i za ovim konkretnim romanom, ako je SF komponenta tek nemušti MekGafin?

Da li je današnji Holivud nesposoban (ili nespreman, nezainteresovan...?) da napravi istinski SF film, koji bi hrabro i originalno tretirao teme i ideje koje su ovaj žanr, po Balardu, učinile 'mitologijom XX veka'? SF se već više od jedne decenije koristi samo kao oblanda za pakovanje drugih žanrova (horor, akcija, triler, drama, komedija...), i mada je u tim hibridima bilo i vrednih ostvarenja, ono što danas upadljivo nedostaje jeste SF film koji će bez podilaženja 'ljudskom, previše ljudskom' progovoriti o velikim temama.

Soderbergov Solaris ne donosi ništa novo ni SF-u ni melodrami, i u tome je jedan od njegovih najvećih grehova. Mnogi su neuspeh ovog filma pokušavali da opravdaju pogrešnim marketingom: navodno, publika je bila razočarana što joj je umesto SF spektakla sa obiljem specijalnih efekata 'uvaljena' topla ljudska priča. Kamo sreće da je tako, i da makar dramski vid filma funkcioniše.

Nažalost, ovo je promašaj na svakom planu. Nema tu onog osećanja 'oneobičavanja' koje natapa svaki kadar verzije Tarkovskog iz 1972, niti melanholične poetike i vizuelnog bogatstva tog SF klasika. Sama planeta izgleda kao džinovska šarena laža čijom prirodom i delovanjem film na iritirajući način odbija da se bavi. I kao drama film pada zbog slabog scenarija (dijalozi su povremeno tako banalizovano očigledni da je to uvredljivo za svakoga starijeg od petnaest godina), kao i zbog činjenice da Kluni, inače solidan glumac, ovde nije na svom terenu, pa tako čitava priča o tragičnom završetku njegovog braka ne deluje ni ubedljivo ni zanimljivo. Do katatonije usporen ritam

ne postiže ni snoviđajnost ni kontemplativnost Tarkovskog, kao što ni mestimične vizuelne reference na Kjubrika ne dosežu ni delić dubine i kompleksnosti zbog kojih je potonji bio u stanju da pruži SF dostojan svemirskog doba.

Soderbergov SF jeste (za pohvalu) izdignut od SF-a prilagođenog intelektualnom i vrednosnom sklopu prosečne američke domaćice ili tinejdžera, ali to je nedovoljno da reditelja svrsta u društvo zrelih, odraslih autora, te on ostaje na pola puta, otprilike na nivou solidno obrazovanog, ali nepronicljivog snoba koji će sporost ovog filma shvatiti kao promišljenost, a gorko-slatku romantičnost i dvosmisleni kraj (o ljubavi jačoj od smrti) kao dubokumnost. Avaj, onaj ko put u svemir i kontakt sa živom, inteligentnom planetom svede na 'toplu ljudsku priču' – nije stvarno u svemiru.

Opterećen đubretom konvencija, i ovaj film survava se u more osrednjosti poput orbitalne stanice na kraju filma.

Dejan Ognjanović

DVADESET OSAM DANA KASNIJE (28 Days Later, Velika Britanija, 2002.)

Režija: Deni Bojl.

Scenario: Aleks Garland Uloge: Silijan Marfi, Naomi Haris, Brendan Glison

Grupa aktivista za zaštitu životinja upada u jednu laboratoriju i, nesvesni toga šta čine, oslobode šimpanzu zaraženog eksperimentalnim virusom. Oslobodilac je prva žrtva ugriza. Dvadeset osam dana kasnije, momak (za koga docnije saznajemo da se zove Džim) budi se u sobi bolnice zaključanoj iznutra. Kad iziđe, zatiče praznu zgradu, puste ulice, čitav London bez saobraćaja i ljudi.

Ubrzo, međutim, shvata da u toj pustoši postoje i drugi: s jedne strane su mase 'zombifikovanih', pomahnitalih 'ljudi' gladnih krvi, s druge – nekolicina onih koji su izbegli zarazu i koji očajnički pokušavaju da prežive. Oni zajedno putuju do vojne baze koja štiti grupu nezaraženih, ali kada jednom tamo dospeju. počinju da na delu shvataju izreku: čovek je čoveku vuk.

Film Dvadeset osam dana kasnije pripada tradiciji (post)apokaliptičnih SF-horora kakvi su Poslednji čovek na Zemlji (1963), Čovek Omega (1971), Luđaci (1973) i Mahnitost (1976). U svima njima središnja tema jeste prevlast 'divljačkih', nasilnih nagona u čoveku, kojima se svet pretvara u pustoš gde zakoni civilizacije kakvu poznajemo više ne važe i gde malobrojni neiskvareni likovi pokušavaju da sačuvaju svoju humanost – ili da se bar nekako prilagode novom vidu humanosti u drastično izmenjenom svetu. Po tome, prva polovina filma umnogome podseća na Romerovu Zoru mrtvaca (1978), središnji i najuspešniji deo 'zombi trilogije', dok druga polovina neprijatno priziva poslednji i najslabiji deo. Dan mrtvih, 1985. Ovo se ne ogleda samo u militarističkom okruženju i odnosu autora prema njemu (gomila groteskno karikiranih i antipatičnih likova) nego i po tome što u ovom delu filma agonalna situacija premešta s borbe zdravih i zaraženih na međuljudski sukob zdravih.

Nažalost, ovo je najmanje uspešan deo filma.

Deni Bojl najuspešniji je onda kada se drži jasnih žanrovskih odrednica (poput trilera u Malom ubistvu među prijateljima, ili podžanra drug-movie u Trejnsportingu), pa se čini da je upravo žanrovska čistota (tačnije, hibrid bliskih žanrova: SF i horor) pomogla da nas, posle nekoliko filmskih lutanja ( Neobičan život, Plaža), ponovo podseti na kvalitete svojih ranijih ostvarenja.

Fascinantno je režiserovo osećanje za tajming i suspens: iako film traje skoro dva sata, to vreme je maksimalno iskorišćeno kako za nezaboravne, zlokobne prizore opustelog velegrada (na početku)

tako i za munjevite, dinamično montirane i žestoke prizore okršaja sa pomahnitalima, prošarane ponekom sporijom, ali dramski značajnom scenom.

Sve u svemu, reč je o pažnje vrednom filmu čije su ambicije, izgleda, bile prevashodno na formalnom planu, pa tu leže i njegovi najveći kvaliteti (odlična režija, sjajna fotografija, atmosfera), dok na planu scenarija ima nedostatke u v i d u nedorađenih l i kova, logičko-motivacijskih nedorečenosti (mnoge stvari u vezi s nastankom zaraze, ponašanjem zaraženih i slično) i nedovoljne idejne osmišljenosti (od prvog velikog engleskog apokaliptičkog filma posle dugo vremena, pa još u Bojlovoj režiji, čovek bi očekivao malo izraženiju punk atmosferu i specifičnije engleski pristup, umesto omaža američkim uzorima). Zahvaljujući Bojlovoj režiji, solidnoj atmosferi i dobroj glumi ovaj film, i pored izvesne nedorađenosti, predstavlja vredan, iako ni po čemu revolucionaran doprinos podžanru postapokaliptičnog SF-horora.

Dejan Ognjanović

ANO DRAKULA Autor: Kim Njumen; izdavač: Editor, Beograd, 2002.

Sada već legendarni roman Kima Njumena konačno se pojavio i u prevodu na srpski jezik. Na neke stvari se isplati čekati i po deset godina, a tačno toliko vremena je prošlo od kako je Ano Drakula ( Anno Dracula) izvorno objavljen. Posle neverovatnog uspeha ovog romana, Njumen je nastavio seriju o Drakuli i napisao romane Krvavi Crveni baron ( Blood Red Baroon), Drakulu čača-ča: Ano Drakula 1959. ( Dracula cha-cha-cha: Anno Dracula 1959) , Kopolin Drakula ( Copolla's Dracula) i Drakula Endija Vorhola ( Andy Warhol's Dracula). Osim ovog serijala, Njumen je autor i drugih proznih dela, kao i kritičko-istorijskih radova o horor filmu i vesternu.

Sastavljač je (zajedno sa Stivenom Džonsom) i legendarne kompilacije eseja Horor: 100 najboljih knjiga ( Horror: The 100 Best Books).

Iako je roman Ano Drakula štivo koje bismo mogli da smestimo pod okvire blažeg, lakšeg horora, ono će oduševiti svakog ljubitelja zanimljive i kvalitetne proze.

Kakve sve niti Kim Njumen nije utkao u fabulu ovog remek-dela! Roman odiše atmosferom „gotskog panka“ (karakterističnog za početak devedesetih godina), iako je samo delo najbolji pokazatelj da je „gotski roman“ oduvek imao nezamenjivo mesto u savremenom hororu.

Posredi je savršeni spoj klasičnog i modernog (uzvišenog i bizarnog) u okvirima jedne od najboljih priča alternativne istorije. Činjenice o vampirizmu koje Njumen iznosi gotovo su vampirsko-didaktičke, što je savršeno uklopljeno u izvanredno iskorišćeno književno nasleđe Brema Stokera i Artura Konana Dojla. Ovo je roman izvrsnog stila, uverljivo oblikovanih karaktera, prepun suspensa i političke intrige.

Predistorija radnje u romanu jeste osnovni fabularni tok Stokerovog Drakule, čiji je kraj Njumen tako vešto izmenio da monstruozni Vlad Cepeš, odnosno grof Drakula, ne biva ubijen u Transilvaniji, već se suprotstavlja doktoru Van Helsingu, pobeđuje ga i ostaje u Londonu da raspe svoje zlo seme. Sem Drakule, Njumen je „pozajmio“ još nekoliko likova iz Stokerovog dela. Čak se i sam Brem Stoker pojavljuje da kao državni neprijatelj tamnuje u koncentracionom logoru u Đavoljoj Jaruzi, mračnoj dolini u Safok Daunsu. Sa svim preuzetim likovima Njumen se majstorski poigrava, gradeći sasvim nove i zanimljive junake.

Radnja romana smeštena je u viktorijanski London, grad koji je krvav, crvljiv i izopačen koliko samo može biti pod vladavinom nemilosrdne kandže rumunskog grofa. Drakula postaje princ mladoženja, supružnik i gospodar vindzorske udovice, kraljice Viktorije. Mnoštvo lobanja nabijenih na kočeve (uključujući i Van Helsingovu) širi smrad oko Bakingemske palate, dok Drakulina elitna garda karpatskih drevnih vampira seje teror po Londonu, učvršćujući njegovu zversku diktaturu.

Vampiri se demitologizuju, spajaju sa ljudima, uvlače u sve pore društva i oblikuju ga.

Dekadentno izopačena društvena i biološka simbioza ljudi i vampira polako se pretvara u anarhiju.

Izbijaju društveni nemiri. Londonom haraju zaraze, ali i još neko...

U ozloglašenoj londonskoj četvrti Vajtčepel, neko počinje da kasapi novorođene vampirske prostitutke – čovek koji ih najbolje poznaje. U Srebrnom Skalpelu, ubici koji je kasnije nazvan Džek Trbosek. narod vidi spasitelja toplokrvnih hrišćana i znak sa neba za uspostavljanje starog poretka.

Drakula će učiniti sve da zaustavi seriju ubistava. Članovi Diogenovog kluba, tajnog kraljevskog društva, takođe se zanimaju za delo ovog hirurški preciznog ubice i šalju svog tajnog agenta da prati njegov rad. Čarls Boregard. agent Diogenovog kluba i stručnjak za borilačke veštine, na svom zadatku upoznaje Ženevjev Didon (drevnu vampiricu od krvne linije Sandanjak). Oni se zbližavaju i izlažu velikom riziku, a šta dobijaju? Hoće li Drakula zaustaviti Trboseka,ili će „svetac“ povesti toplokrvne u poslednju bitku? Možda će se desiti nešto treće? Odgovore ćete pronaći u samoj knjizi, na 328 strana pitke, kvalitetne i uzbudljive proze.

Pitao sam se da li ovo izdanje zaslužuje najvišu ocenu.

Da, svakako. Izvrstan prevod Aleksandra Markovića prenosi nam stilske kvalitete originala.

Njumenov prosede tu je neoštećen, u punom sjaju. U knjizi ćete naći i sažet, pronicljiv prevodiočev pogovor, koji će vam prikazati život i delo Kima Njumena. Bez sumnje, ovo je jedno od najboljih izdanja na domaćem tržištu u poslednjih nekoliko godina. Trebalo bi da ih bude malo više.

Dušan Žica

USPAVANKA MRTVAČKIH KOLA ( Lullaby Hearse, Vol.1 / No.1. A Quarterly Paying Market for your Art, Poetry and Fiction)

Uspavanka mrtvačkih kola časopis je za takozvanu mračnu fantastiku, koji je ovih dana debitovao na svetskoj sceni. Predviđeno je da izlazi četiri puta godišnje i donosi prozu, poeziju, kao i ostvarenja digitalne fotografije. Autori dela objavljenih u prvom broju uglavnom su nepoznati široj javnosti, te je ovo zgodna prilika da se upoznate s novim pokolenjem pisaca, za čija će se imena tek čuti.

Uspavanka mrtvačkih kola primer je koji pokazuje da urednici nezavisnih (small-press) časopisa često umeju da pronađu, otkupe i objave podjednako kvalitetne ili čak i bolje priče od onih na koje možemo da nađemo u velikim svetskim časopisima posvećenim fantastici.

Prvi broj Uspavanke mrtvačkih kola obiluje avangardnom, artistički nastrojenom prozom, koja će zadovoljiti ukuse kako prosečnih čitalaca, tako i onih posvećenijih žanru. Kom žanru – treba se upitati pošto je sadržaj ovog broja prošaran sasvim različitim pričama, kako idejno tako i tematski.

Nijedna od njih ne bi podnela okove bilo kakvog rigidnog žanrovskog kalupa.

Prva, možda i najbolja priča jeste „Veština“ Erika Gardnera. Ovo je povest o začetku jedne krajnje sadomazohističke ljubavi, „na prvi pogled“. Pit, zbunjen, polusvestan i još neuplašen, budi se čvrsto privezan za glatku površinu hladnog metalnog stola. Oko njega počinje igra senki, a po njegovom telu igra njenih ruku.

Njene ruke počinju da oblikuju njegovo telo, njegovu kožu. U početku su to bili udarci da bi omekšali i pripremili meso, materijal za vajanje. Zatim su usledili prefinjeni pokreti uvežbanog umetnika koji su raznosili tragove hladnog čelika po njegovoj koži. Provela ga je putem užasa, agonije, neponovljivog iskustva. Prošle su nedelje koje je proživeo u sećanjima i nadi. U nadi da će ponovo osetiti dodir tih veštih ruku.

Evo spiska i ostalih priča: „Mama“ Roberta Rusoa, „Crveni bog“ Perija MekGija, „Šestogodišnja Nina Simone“ Lin Džemnek, „Venčanje“ Dženifer Klaud, „Drumska tuga“ Džejk Lendis, „Neželjena deca“ Brendona Alspouga, „Delin poslednji ples“ Endija Heniona i „Pokretna vrata, tajna vrata“ S. S. Parkera.

Poezija u časopisu je kvalitetom daleko ispod objavljene proze. Najuspelije poetsko ostvarenje jeste „Panorama“ K. Bler, dok su groteskno-komična „Samo dodati vode“ Dž. K. Ajčen i poezija u prozi „Bio je običan, prozračan dan ranog jula“ Kevin L. Donajhi ništa drugo do simpatični pokušaji slikovitog, poetskog izražavanja.

Iako bi časopis trebalo da objavljuje ostvarenja umetničke digitalne fotografije, po tome se prvi br oj Uspavanke mrtvačkih kola nikako neće proslaviti. Što se tiče dizajna i kvaliteta štampe, časopisi poput Znaka Sagite i Polarisa deluju kao luksuzna izdanja u odnosu na Uspavanku mrtvačkih kola. No, to nikako nije razlog da se ne potrudite da dođete do prvog broja ove „uspavanke“.

Njen glavni adut jeste kvalitet objavljene proze. To će, kako mi se čini, biti sasvim dovoljno da čedu urednice Sare Rut Džejkobs obezbedi sigurno odrastanje. Sve informacije o ovom časopisu možete da pronađete na internet sajtu www.lullabyhearse.com.

Dušan Žica

POLARISOVA PANDORINA KUTIJA

NAGRADE Nagrada Artur Klark Proglašeni su finalisti za nagradu Artur Klark za 2003. godinu. Ova nagrada dodeljuje se za najbolji SF roman objavljen na području Velike Britanije.

Narod Kil'n, Dejvid Brin (Orbit) Svetlost, M. Džon Harison (Golanc) Ožiljak, Čajna Mjevil (Makmilan) Razdvajanje, Kristofer Prist (Šribner) Brzina tame, Elizabet Mun (Orbit) Godina pirinča i soli, K. S. Robinson (Harper Kolins) Pobednik će biti proglašen 17. maja na svečanosti u Muzeju nauke, u Londonu.

KO? ŠTA? GDE? KADA? KAKO? Ser Artur Klark, koji je nedavno napunio osamdeset šest godina, napisao je novi roman Poslednja teorema. Delo će objaviti britanska izdavačka kuća „Golanc“. *** Stiven King radi na skraćenom izdanju svog bestselera iz 1999. godine, Devojka koja je volela Toma Gordona, za američkog izdavača „Sajmon end Šuster“.

Novembra ove godine izaći će iz štampe i roman Vukovi Kale, dugo očekivani peti nastavak serijala „Mračne Kule.

Objavljivanje romana Suzanina pesma, šestog nastavka istog serijala, pomereno je za početak sledeće 2004. King je već isporučio izdavaču rukopis sedmog i poslednjeg dela ove septalogije, tako da će serija biti završena tokom 2004. *** Klajv Barker je posle prošlogodišnjeg bestselera Abaral odlučio da se malo odmori od pisanja proze.

Barker trenutno radi kao scenarista i izvršni producent nove TV serije Zli. Osobenost serija ogleda se u tome što je ispričana iz perspektive zlog demona koji se iz epizode u epizodu suprotstavlja i bori sa snagama svetla. Protivno stereotipu, Barkerov anti-heroj često će pobeđivati. ***

Nil Gejmen nije najavio ništa novo (barem što se tiče proze) za 2003. godinu. Izgleda da se i on i čitaoci odmaraju od njegovog prošlogodišnjeg bestselera Američki bogovi koji su protresli svetsku žanrovsku scenu. *** Ursula Legvin prihvatila se posla da priredi zbirku priča H. Dž. Velsa za izdavača „Modern Lajbreri“. *** Frederiku Polu godine takođe nisu prepreka za pisanje. Upravo je prodao novi roman iz znamenite serije o Hičijima. *** Dž. K. Rouling se mnogo toga desilo u poslednje vreme. Pre svega, još jednom je postala majka – 24. marta ove godine rodio se mali Dejvid Gordon Rouling Marej. Ubrzo potom. 3. aprila, njen izdavač „AOL Tajm Vorner“ pobedio je u sudskom sporu sa holandskom kućom „Biblos“, čime je sprečeno izdavanje knjige Čarobni dvostruki grgeč, ruskog autora Dmitrija Jemeca. Ovo bi bilo prvo zapadnoevropsko izdanje njegove knjige o devojčici Tanji Groter i njenoj čarobnoj letećoj napravi. Rouling je optužila Jemeca da je plagirao roman Hari Poter i kamen mudrosti. Jemec se brani tvrdnjom da su njegova dela parodija na seriju o Hariju Poteru. Jemec je do sada napisao dva dela serijala (koja su se u Rusiji prodala u više od pola miliona primeraka), a ove godine planira da napiše još dva nastavka o Tanji. Pokušaj da se obustavi štampanje ruskih izdanja je propao, ali škotska spisateljica ne namerava da prepustiti evropsko tržište ruskom takmacu. S druge strane, holandski izdavač sprema se da uloži žalbu na presudu. Dok Roulingova povećava porodicu i brani autorska prava, svetski distributeri bombasto najavljuju novi nastavak serije: Hari Poter i red feniksa, čija je premijera zakazana za dvadeset prvi jun ove godine. *** Mesto gradnje Drakulalenda, kontroverznog zabavnog parka posvećenog transilvanskom grofu, premešteno je iz Šigišoare (u kojoj se 1431. rodio Vlad Cepeš) u rumunsku prestonicu Bukurešt.

Glavni razlog jeste okolnost da se Šigišoara nalazi duboko u Transilvaniji, tako da je nepristupačna za veći broj turista. Tu je još i želja da se zaštiti Drakulin zamak i hrastova šuma koja ga okružuje. *** U Budimpešti, od 22. do 24. maja 2003. godine, treba da se održi konferencija posvećena vampirizmu. Na ovom međunarodnom skupu govoriće se o vampirizmu kao u folkloru, književnosti, filmu, medicini, RPG igrama i raznim vidovima masovne kulture.

Priredio Dušan Žica

Table of Contents Naslovnica POLARIS Sadržaj Majkl Murkok, IZGUBLJENA ČAROBNICA UTIHLE Pol di Filipo, GOLO TRŽIŠTE Džef Vandermer, SRCE ZA LUKRECIJU K. Dž. Bišop, MEMORIJALNI LIST Zoran Živković, BUDILNIK NA STOČIĆU PRIKAZI, RECENZIJE, KRITIKE Dejan Ognjanovic, Solaris Dejan Ognjanović, Dvadeset osam dana kasnije Dušan Žica, Ano Drakula Dušan Žica, Uspavanka mrtvačkih kola POLARISOVA PANDORINA KUTIJA